DEPRESIJA U DETINJSTVU I

ADOLESCENCIJI

Vida Rakić-Glisić

Danas je široko prihvaćeno gledište da postoji

konstitucionalna predispozicija za depresivnost (Peter
Fonagy, 2008). Ovakvo gledište može da bude pomireno
sa psihoanalitičkim objašnjenjima depresivnosti
prisvajanjem pretpostavke da fenomenologija
depresivnosti potiče od super ego figure na koju je
projektovana zavist, koja se potom doživljava kao
proganjajuća i koja ometa kako proces mišljenja,tako i
svaku produktivnu aktivnost, uključujući na kraju i samu
kreativnost (Rosenfeld, 1959).
Divelopmentalisti (istraživači razvoja) smatraju da su
zavist i zahvalnost urođene, a oko njih se formiraju ego
mehanizmi cepanja (splitting, rascep) i projekcije koji
potom vode ka kompleksnim i sofisticiranim psihičkim
procesima. Medju psihoanalitičkim konstruktima zavist
se izdvaja kao jedan od najkorisnijih za razumevanje
psihičkog posredništva koje obavlja psihički aparat u
uticaju koji ima genetska predispozicija (Fonagy, P.,
2008)
Frojd (Freud, S., 1959) je smatrao da “konstitucionalni
faktor ne može da se oseti pre nego što se iskusi;
akcidentalan faktor mora da ima konstitucionalnu osnovu
da bi postao operativan”. Ideja da geni prouzrokuju
ljudsko ponašanje je apsurdno redukcionistička.
Ponašanje je uvek proizvod mentalnog iskustva (Sandler
& Joffe. 1969). Veliki doprinos klajnijanske
psihoanalize je razumevanje psihičke realnosti genetskog
uzrokovanja onoga sto geni izražavaju. Za Frojda
instinkti (nagoni) nisu bili reprezentovani i zato ih je
smatrao suštinski nepoznatim. O njihovom
funkcionisanju je moglo da se zaključuje samo na osnovu
svesnih ili nesvesnih pojmovnih sadržaja ili afekata.
Nasuprot tome, klajnijanska teorija je uvek smatrala da
su instinktivne težnje prepoznatljive. Frojdove
pretpostavke o reprezentaciji težnje postale su u
klajnijanskoj teoriji izjednačene sa težnjom kao
urođenom fantazijom u koju su ukjlučeni objekti i delovi
objekata (Isaacs, 1943). U skladu sa tim, Melani Klajn
smatra da koncept zavisti, prisutan u psihoanalitičkoj
literaturi od 1920. godine (Joffe. 1969), nije derivat
težnje, nego je urođena težnja sa iskustvenim
fenomenološkim osobinama o sebi i unutar sebe.
Psihoanalitička istraživanja beba (Surian, Caldi &
Sperber, 2007; Onishi, Baillargeon & Leslie, 2007)
pokazuju da već u preverbalnoj fazi razvoja bebe imaju
sve osnovne kognitivne preduslove za mentalizaciju.
Danas se može reći da klajnijanska analiza ima izuzetan
značaj za razumevanje razvojne psihopatologije i naučne
osnove psihoanalize.
Za M. Klajn izvor zavisti je u fantaziji o kvarenju dobrog
objekta, tako što se, u fantaziji, sopstveni loši delovi
smeštaju u objekat, uz izričit cilj da se pokvari i razori. U
zavidljivom uništavanju postoji suštinski narcisistički
aspekt koji objašnjava dezorganizujući uticaj zavisti na
self. Kako kaže Hana Sigal (1993), zavist je uvek
ambivalentno osećanje, zato sto proističe iz potrebe i
divljenja; ma koliko bila odvratna, vredna prezira,
unakazujuća, deo je samog selfa i self je koristi da uništi
ono što traži ali ne može da ima; tako zavidljiva
destrukcija uvek podrazumeva “kolonizaciju” objekta
napada,“kolonizaciju” onim delom selfa koji je stran i
nemetabolisan; time se objekt zavisti oseća kao da
pripada selfu, čak i onda kada je već odigrao svoju ulogu
prenosioca loših aspekata u uništavanju onoga što je bilo
napadnuto; prema tome, zavidljivi napadi su kvalitativno
različiti od dugih oblika agresivnih interakcija po tome
što odražavaju kako neobjašnjivu (uncheimlich)
familijarnost, tako i duboku antipatiju prema objektu
zavisti.
Ova neobična kombinacija makar fenomenološki izdvaja
zavidljive napade od drugih uništavajućih delovanja i
pruža izazovno objašnjenje adiktivnog karaktera nekih
oblika nasilja, ali i čudnog ponosa koji nasilnici osećaju
čak i kada je reč o užasnim destrukcijama (vraćanje
zločinca na mesto zločina, etnička čišćenja).
Ključ za razumevanje kliničkog značaja prepoznavanja
zavidljivog karaktera napada leži u ovom uvidu o čudnoj
dualnosti udobnosti i mržnje. Bion opisuje bebu
suočenu sa strahom od smrti koji pod uticajem zavisti
postaje toliko destruktivan da sprečava recipročan odnos
sa majkom i u bebi stvara bezimeni užas: beba otcepljuje
strah i projektuje ga u dojku/majku, a zavišću i mržnjom
kvari strahom nenarušenu dojku/majku od koje zato ne
može da primi zaštitu i sigurnost. Teoretičari vezivanja,
koji se prvenstveno bave odnosom bebe sa objektom koji
je istovremeno izvor užasa i sigurnosti, ovo nazivaju
dezorganizacijom sistema vezivanja.
Zavist je “ljutito, gundjajuće osećanje” koje ne
dozvoljava drugome da ima ono što se priželjkuje za
sebe , bira da ga pokvari umesto da ga se odrekne,
dozvoljava mu da postoji samo ako se ima pod
kontrolom. Zavist, kao i instinkt smrti, napada život i
izvore života. Zato je moguć i napad na sopstveno biće,
izbor smrti umesto života, ukoliko se ne može posedovati
i kontrolisati ono što se želi. Anihilacijom sebe i objekta
izbegava se bol uzrokovan svešću o postojanju objekta
koji se mrzi i kome se zavidi. Najnovija istraživanja
potvrdjuju da osećanje kontrole obezbeđuje dugovečnost,
a njeno odsustvo stvara zdravstvene rizike, što je u
skladu sa doprinosima M. Klajn o primitivnim
frustrirajućim emocionalnim iskustvima koja oživljavaju
u susretu sa objektom koji ima kontrolu nad nečim
dobrim, ali subjektu nedostižnim.
Savremena konceptualizacija privrženosti oslanja se na
koncept “zahvalnosti” M. Klajn. Ona je, kao i Frojd,
Abraham i Ana Frojd, smatrala da razvoj
ljubavi/zahvalnosti potiče od oralnih gratifikacija, i da
što su one učestalije, dovode češće do zahvalnosti i želje
da se zadovoljstvo uzvrati.
Medjutim, smatrala je i da medju bebama postoje
konstitucionalne razlike u odnosu na sposobnost da
psihološki procesuiraju tj. metabolišu iskustva da im je
nešto dato, tj. pruženo, i naglašava sposobnost da se
voljeni primarni objekt prihvati i asimiluje bez
preteranog uplitanja pohlepe i zavisti. Ljubav, smatra, ne
može da pobedi sve i u prisustvu destruktivne zavisti ne
može ni da se čuje.
Teoretičari vezivanja (privrženosti) su prvobitno smatrali
agresivnost odbranom od frustrirajuće potrebe za
vezivanjem (Bowlby, 1963). M. Klajn ne vidi agresiju
samo kao reakciju, već smatra da zahvalnost (ljubav)
nastaje asimilovanjem urođene agresivnosti, a da
preterana agresija dezorganizuje vezivanje, tj. pozitivni
signali da je ostvareno emocionalno razumevanje i
afektivna kontejniranost ne uspevaju da se normalno
procesuiraju. Divelopmentalisti danas prihvataju da je
vrhunac agresivnosti u prvim godinama života i da
neuspeh da se od agresije odustane stvara probleme u
detinjsvu. M. Klajn je preterano isticala značaj oralnih
gratifikacija kao osnove sistema vezivanja, koji , danas
znamo, ima biološke trigere – neuropeptidi vazopresin i
oksitocin su specifični aktivatori romantičnih veza i veza
izmedju roditelja i dece - ali je njen doprinos u
osvetljavanju komplementarnosti vezivanja i
destruktivnosti: destruktivnost ne može da se redukuje na
frustraciju vezivanja (Fonagy, 2003). Socijalni procesi,
za koje se ranije mislilo da stvaraju ili potpomažu
agresiju, deluju tako što remete socijalizaciju agresije.
Većina ljudi čiji sistem vezivanja nije dezorganizivan
smatra neobjašnjivim da pružanje veće pažnje i više
osetljivosti može u nekome da stimuliše zavidljivu želju
da napadne i uništi.Zato neki pacijenti na tačnu i
preciznu interpretaciju koja očigledno donosi olakšanje i
pomoć reaguju destruktivnim kriticizmom, ne
dopuštajući analitičaru ni trenutak samozadovoljstva.
Takva jedna situacija je navela Frojda da zapali cigaru i
apokrifno saopšti da je to samo cigara (Elms, 2001). M.
Klajn je istakla da što se bolji kontakt uspostavi sa
zavidljivim pacijentom i što su intervencije senzitivnije i
usklađenije, i kritike će biti više (Fonagy, 2008).

Frojdijansko gledište
ANAKLITIČKA DEPRESIJA

Anaklitička depresija je sindrom koji Spitz (1965)

opisuje kao “bolest emocionalnog nedostatka” u ranom
detinjstvu. Produžena separacija od majke ili njene
zamene u drugoj polovini prve godine života može da
dovede do sindroma karakterisanog plakanjem,
povlačenjem, apatijom, gubitkom težine, smetnjama
spavanja i smanjenjem razvojnog koeficijenta. Ukoliko
se ne obezbedi adekvatna i konzistentna zamena za
majku, može da se očekuje dalje nazadovanje , sve do
nastanka “hospitalizma”. Ukoliko adekvatna zamena
postoji, moguć je oporavak. Sindrom je povezan sa
razvojnom prekretnicom kada majka postaje
konzistentan i prepoznatljiv objekat za dete, oko osmog
meseca života. U svakom slučaju, rana materinska
deprivacija ima direktan uticaj na kasniji razvoj ličnosti.
Medjutim, ne dovodi svaka materinska deprivacija u
ranom detinjstvu do ireverzibilnih oštećenja. Isto tako,
pod određenim uslovima, neke osobe uspevaju da
izbegnu oštećenja i ostvare svoje potencijale.
Potrebno je da se ima dobar objekt da bi mogao da se žali
njegov gubitak i zato samo deca sa prethodno
zadovoljavajuće uspostavljenim objektnim vezama
razvijaju anaklitičku depresiju.

Vec u prvim danima života mogu da se prepoznaju

određene crte ličnosti, tj. konstitucionalne datosti koje, i
u odsustvu majke ili njene dovoljno adekvatne zamene,
mogu da pomognu detetu da lakše, brže i bolje prevaziđe
osujećenja. Glasnije, uznemirenije, zabrinutije ili
probirljivije dete koje traži, privlači i zadržava pažnju
okoline, koje je zahtevnije, pokazuje da želi da bude
uzeto u naručje, brzo razvija i dugo zadržava socijalni
osmeh, ima veće šanse da i u teškim, deprivirajućim
uslovima osvoji za sebe naklonost i maksimalnu
moguću posvećenost okoline. U osmom mesecu života
nastaje tipična i normalna anksioznost u susretu sa
nepoznatim osobama (stranger anxiety), koje se kao
takve jasno prepoznaju zato što je, i ako je, dete do tada
uspostavilo konzistentan odnos sa majkom ili njenom
zamenom koju prepoznaje, pa susret sa nepoznatima
upozorava da je majka odsutna. Kod deprivirane dece, a
naročito one u sirotištima, anksioznost u susretu sa
strancima često izostaje, a njihova klinička slika
sindroma anaklitičke depresije izostaje ili može da bude
atipična, nastala i u odsustvu prethodno ostvarene veze
sa majkom ili njenom jedinom i adekvatnom zamenom.
Olakšavajući i pomažući faktori u takvim, nepovoljnim
uslovima su rano prisutan kapacitet da se angažuju
pažnja i briga dovoljno velikog broja raspoloživih
zamena za majku iz okoline, čime se ostvaruje neka vrsta
zbirne nege (Emde et al. 1965); dobri odnosi sa
vršnjacima, koji se koriste kao supstitut za roditeljsku
deprivaciju ili gubitak; i ukupna dužina trajanja
depresije do tri meseca, što, prema Spitzu, predstavlja
gornju granicu za reverzibilnost nastalih promena
ličnosti.

Odstupanja su, naravno, uvek moguća, a najpoznatiji je

primer dečaka George-a, opisanog u follow-up studiji
(Emde et al. 1965; Harmon et al. 1982) koja ga je pratila
od osmog dana života, kada je primljen u sirotište, do 12.
godine, kada je posle turbulentnog razvoja, rekurentnih
depresija koje su uvek koincidirale sa bolnim
separacijama, tj. napuštanjima, dva neuspela usvojenja i
trogodišnje psihoterapije u periodu od 7-10 godine
života,uspeo da se ne samo izbori za svoju porodicu,
nego da se u njoj ovog puta konačno i zadrži. Sa velikom
verovatnoćom se može pretpostaviti da bi sa ovakvim
svojim ranim kapacitetima, u adekvatnoj protektivnoj i
brižnoj sredini (Sandler, 1967), George zablistao.
Georgeova anaklitička depresija je trajala neuobičajeno
dugih sedam i po meseci, od njegovog 9. meseca, kada
se, uprkos teorijskoj granici od tri meseca za trajanje
depresije da bi bila reverzibilna, oporavio i povratio
svoju radoznalost, privlačnost i socijabilnost, tako da je u
20. mesecu života prvi put mogao da bude usvojen.
S jedne strane, Georgeov kapacitet da privuče i zadrži
veze sa brojnim osobama iz svoje okoline obezbedio mu
je i kvalitativno i kvantitativno dovoljno nege i brige, ali
ga je, s druge strane, istovremeno učinio vulnerabilnim
na povlačenje tih izvora i zato je on mogao da razvije
anaklitičku depresiju.

George je uspeo da se oporavi i posle dva neuspela

usvojenja, sa 2 i 3,5godine, kada je bio odbačen i vraćen
u sirotište, a reagovao je jasno ispoljenom depresijom:
inicijalnu fazu je karakterisalo agitirano simptomatsko
ponašanje praćeno zatim depresijom i povlačenjem, što
je korespondiralo sa fazama “protesta i očajanja”, kako
su ih konceptualizovali Robertson i Bowlby (1952).
Takođe, separacije i, potom, iščekivanje separacija, bile
su u korelaciji sa izbijanjem teškog atipičnog dermatitisa.
Oporavak je, naravno, usledio onda kada su mu na
raspolaganju ponovo bile dobre negujuće figure, za koje
se, a naročito za jednu, neobično vezao, često joj se
držeći za noge kada bi bili izvan sirotišta. Zato je
sledeće usvojenje i razdvajanje od sirotišta dovelo do
nove i dublje depresivne epizode: u prvoj nedelji je
postao hiperaktivan, tvrdoglav i neposlušan, prljao se
fecesom, a posle još nekoliko nedelja počeo je da sedi
zagledan u prostor ispred sebe, repetitivno se klatio,
birao da bude sam, često stereotipno grčeći prste. Tokom
sledećih meseci se oporavio, simptomi su nestali i on se
vezao za majku, često se držeći za nju (clinging), dok ga
njeno iznenadno posvećivanje karijeri a potom i
bukvalno odbacivanje nije ponovo uvelo u depresinost,
praćenu zurenjem ispred sebe, stereotipnim pokretima i
alergijama. Povratak u sirotište mu je doneo povratak
njegovoj specijalnoj negovateljici, tako da su se depresija
i alergija povukli tokom sledećih nekoliko nedelja.
Njegova negovateljica je postala svesna da su mnoge
njegove teškoće u sirotištu bile povezane sa separacijom
od nje. Mogla je da mu interpretira da njegova školska
fobija, nastala kada je posao u obdanište, predstavlja
njegov strah da je napusti; toplo ali odlučno je insistirala
da George ostane u školi, ponavljano ga uveravajući da
će ona biti tu kada se bude vratio; posle tri dana strah je
nestao.

Sa ovakvom ličnom istorijom moglo bi se očekivati dete

sa površnim objektnim odnosima ili psihopatskim crtama
ličnosti. U Georgeovom slučaju o tome nije bilo ni reči.
Psihoterapija mu je omogućila dovoljno pozitivnih
iskustava i izgradnje ega, tako da je mogao da u transferu
iskaže kapacitet za stvarne objektne odnose, da toleriše
depresivnost unutar terapijskog iskustva, da se odrekne
potrebe za isključivo dijadnim odnosima sa svakim i
upusti se u trijadne odnose – otac više nije predstavljao
negujuću materinsku figuru, nego edipalnog rivala, i, na
kraju, mogao je da se separira od terapeuta i sirotišta i
smisleno veže za svoju novu, zdravu porodicu.

DEPRESIJA U ADOLESCENCIJI
Moe i Egle Laufer definisu zadatak adolescencije kao
psihološku integraciju novostečenog seksualnog tela, sa
posebnim akcentom na eksplozivne izazove puberteta,
transformaciju u telu koja daje novu neposrednost i novo
značenje seksualnosti, na agresivan potencijal, doživljaj
roditeljskog para i “anksioznost razdvojenosti”.
Depresija u adolescenciji obuhvata široku skalu
ponašanja i osećanja, od psihopatoloških, kada se
posebna pažnja obraća ranim znacima mentalnog
poremećaja ili sloma, do “normalne tuge”, kakvu svi
doživljavaju u nekom trenutku kao univerzalno iskustvo
koje je normalna reakcija na frustraciju, razočaranje i
gubitak, a u adolescenciji se često opserviraju i imaju
važnu adaptivnu funkciju u životu adolescenta.
Veliki je broj adolescenata se obraća za pomoc zbog
izražene depresivnosti, koja ima značajnu ulogu u svim
oblastima njihovih života. Osnovno je pitanje kako
razlikovati, s jedne strane, prolazna stanja, reakcije i
znake mentalnih smetnji koje nastaju kao rezultat
osećanja nevoljenosti i potcenjivanja bilo od prijatelja,
roditelja ili sopstvene savesti, od, s druge strane,
mentalne bolesti, kada je depresivni adolescent pod
rizikom usled opasnosti da u potpunosti odustane i kada
u nama izaziva najrazličitija osećanja: da moramo da
nastavimo da mu pomažemo, ili da smo bespomocni, ili
da i sami poželimo da odustanemo i kažemo mu da ništa
ne možemo da uradimo.
Ulaskom u adolescenciju, postoje uspostavljene mentalne
strukture koje odredjuju osećanja povezana sa onim što
jeste ili nije ispravno, jeste ili nije prihvatljivo, kao i
kriterijumi koji određuju osećanja povezana sa samim
sobom, roditeljima i spoljašnjim svetom. I depresija kao
emocija, i depresija kao znak mentalnog poremećaja,
sadrže u sebi neodobravanje od strane sopstvene savesti,
usled čega postoji osećanje neuspešnosti i promašenosti,
odsustva kvaliteta ili bezvrednosti. Ovo ne mora da važi
u slučaju kada je depresija u funkciji adaptacije na
promenjenu situaciju. Sposobnost da se ožali izgubljena
bliska i voljena osoba tako što će se polako, tokom
vremena prilagoditi činjenici da je više nema,
proživljavanjem u sebi mnogo puta zajedničkih
iskustava, osećajući se bespomoćno pred konačnošću
gubitka, ponekad i kriveći sebe što se prema izgubljenoj
osobi nije ponelo bolje, podrazumeva da ne postoji
osećanje odgovornosti za gubitak, uprkos povremenom
osećanju krivice zbog onoga što se dogodilo. Osećanje
ljubavi prema izgubljenoj osobi, kao i osećanja prema
sebi samom – samopoštovanje, ljubav koja se prima od
savesti i lične vrednosti -omogućavaju da se ne postane
žrtva povremene krivice zbog gubitka. Normalno je
osećanje ljutnje prema umrlom zato što nas je napustio,
ali i dalje ostaju ljubav prema sebi i samopoštovanje, koji
sprečavaju dozivljaj totalne praznine ili odgovornosti za
ono što se dogodilo. U suprotnom, nastaje mržnja prema
sebi.
Nešto slično se odigrava i kod ozbiljno depresivnih
adolescenata, i onda kada nisu doživeli gubitak, a
centralno osećanje je gubitak samopoštovanja, često
praćeno osećanjem bezvrednosti, abnormalnosti,
negativnosti i praznine. Ta osećanja nisu rezultat
adolescencije i postojala su i ranije, a zadaci
adolescencije su ih egzacerbirali i konsolidovali. Takva
ekstremna osećanja sopstvene bezvrednosti graniče se sa
depresivnom bolešću. Priroda adolescentnih zadataka
koji se odnose ne mentalne promene koje moraju da se
odigraju čini adolescente tako vulnerabilnim na
depresiju, pa i na depresivnu bolest.To su promene u
odnosu prema roditeljima, promene u odnosu prema
vršnjacima i promene u stavu prema sopstvenom telu.
Neki adolescenti nesvesno znaju da se njihov razvoj
zaglavio, neki medju njima se pasivno prepuštaju tom
osećanju zaglavljenosti, što samo povećava mržnju
prema sebi. Drugi se plaše pasivne potčinjenosti, pa se
protiv nje bore ili je negiraju, stvarajući probleme kojima
šalju poruku da nešto nije u redu, ali da odbijaju da se
potčine poremećaju ili bolesti. Istovremeno, takva
ekstremna ponašanja ukazuju da u adolescentu postaji
nada.

Ponekad depresija otkriva nedostatak unutrašnje slobode,

kada nesvesno adolescenti osećaju da ne smeju da se
razlikuju od svojih roditelja, niti da učine bilo šta što oni
sami smatraju agresivnim. Zato izostaje “pobuna” koja se
nesvesno doživljava kao povređujući napad na roditelje,
pa ni ljutnju nisu sposobni da pokažu, a unutrašnja borba
dostiže pat poziciju. Neki među njima su pod rizikom da
pokušaju suicid.
Adolescenti koji su kao deca iskusili ozbiljnu
deprivaciju (odsutan roditelj, deca u institucijama)
ponekad se prvi put u životu sreću sa činjenicom da im
nedostaje srž unutrašnjeg života i da su njihove snage sve
vreme bile usmerene na maskiranje očaja.
M. Laufer ističe četiri osnovne tačke razmatranja kada je
reč o traženju znakova da bi adolescentna depresivnost
mogla da bude ozbiljna:
1. Potreba da se sagledaju i pozitivni i negativni uticaji
depresije na adolescentni razvoj;
Vulnerabilni adolescenti su oni koji se povlače, odustaju,
pronalaze razloge da se povuku i/ili odustanu.
2. Značaj upoznavanja adolescentovog života pre
adolescencije;
Vulnerabilni adolescenti su oni koji su doživljavali stres
ili mentalne smetnje, imali nekvalitetne odnose sa
vršnjacima, bili deprivirani, imali bolesne roditelje ili
tendenciju da sebe obezvređuju, da budu suviše dobri,
izbegnu raspravu i/ili konflikt, ili im je bilo teško, pa i
nemoguće da dožive zadovoljstvo.
3. Sposobnost da se identifikuje ponašanje koje bi moglo
da bude znak da je adolescent pod rizikom;
Pod rizikom su oni adolescenti koji su pokušali suicid,
ozbiljno se drogiraju, potpuno se prepuštaju, mrze sebe.
4. Dijagnoza i procena;
Podrazumeva razlikovanje reverzibinih stanja od ozbiljne
mentalne bolesti.
a. ) Povremena depresivnost;
Usmerena je na razvojne zadatke i pripada tzv.
normalnosti.
b.) Depresija koja ukazuje da postoji ometanje ličnog i
socijalnog funkcionisanja, a reflektuje osećanje
razočaranosti u sebe i bespomoćnost. I dalje je reč o
depresiji kao emociji, ne o depresivnoj bolesti. Ukoliko
je očuvana funkcija testiranja realnosti, možemo da
pretpostavimo da je reč o običnoj ili ozbiljnoj neurotičnoj
smetnji, a ne psihotičnoj reakciji.
c.) Depresija koja je rezultat razvojnog nedostatka;
Doživljena ozbiljna fizička ili psihička deprivacija koja
je uticala na razvoj. Pokazuju neki psihološki nedostatak
koji normalno igra centralnu ulogu u životu. Sa tačke
gledišta adolescenta, može mu se pomoci, ali nije realno
da se očekuje da se može poništiti oštećenje nastalo
ranije tokom života.
d.) Depresivna bolest ili psihotično funkcionisanje;
Psihotično funkcionisanje obojeno depresivnošću
različito je od psihoze, podrazumeva povremeno
uništenu funciju testiranja realnosti i gubitak kontakta sa
spoljašnjim svetom. Neki adolescenti tada smatraju da
zaslužuju da budu omraženi i kažnjeni. Ozbiljno su
bolesni, ali i sposobni da ponovo uspostave vezu sa
svetom.
U depresivnoj bolesti adolescentova savest čini da on
misli da je užasan i da je za sve loše sam kriv, izgubio je
sposobnost razlikovanja šta se dogadja unutar njega a šta
u spoljašnjem svetu, doživljava snažan mentalni bol i
potrebno je bolničko lečenje.
M. i E. Laufer se strasno zalažu za mogućnost da se
adolescentima ponudi analiza. U mnogim slučajevima
psihoanalitičke tehnike mogu da omoguće da do odraslog
doba adolescent uspe da ostvari zadovoljstva u ličnom,
socijalnom i profesionalnom životu.

SUICID: SMRT I TELO

Mržnja prema telu kod ozbiljno poremećenih

adolescenata podrazumeva mržnju prema seksualno
živom i zrelom telu. Takvo, seksualno sazrevajuće telo
istovremeno je izvor smetnji i objekt adolescentnog
napada, a u Lauferovoj konceptualizaciji i prema
klasičnoj konceptualizaciji suicida, predstavlja telo koje
se menja pod uticajem identifikacija sa omraženim
unutrašnjim objektom. A. Frojd smatra da je taj objekt
pod uticajem destabilizacije uzrokovane promenama u
selfu, koje remete ekvilibrijum uspostavljen u detinjstvu.
Adolescent je traumatizovan sopstvenim razvojem, a
suicid predstavlja akciju čiji je cilj da se uspostavi
kontrola nad preplavljujućom bespomoćnošću. U skladu
sa Frojdovom konceptualizacijom traume iz 1926.
godine, adolescent ne uspeva da nađe put do negujućeg
objekta unutar sebe, tj. do dobrog negujućeg unutrašnjeg
objekta sposobnog da pruži podršku tokom reintegracije
menjajućeg, destabilizujućeg selfa.
Vinikotova konceptualizacija odnosa izmedju doživljaja
holdinga i uspostavljanja psihosomatskog kontinuiteta u
vremenu koje je u korenu trajnog osećanja selfa,
predstavlja kvalitativnu osnovu unutar adolescenta kojoj
adolescent u panici ne moze da priđe (Flanders, S.,
1998). Druga Vinikotova konceptualizacija vremena –
vremena koje odrasli nameću bebi, vremena koje nosi
značenje spoljašnosti, drugog, ograničenja
omnipotencije– takođe je značajna za psihološku
situaciju adolescenta (Winnicott, 1971). Veliki zadaci
adolescencije su prihvatanje drugog, ograničenja,
seksualnih razlika, odraslog doba i neizbežne smrtnosti. I
Vinikotovo razumevanje značaja roditeljskog
preživljavanja ubistva implicitnog u seksualnom
sazrevanju znači da je roditeljsko preživljavanje kroz
vreme krucijalno za smanjivanje anksioznosti koja
izjednačava razvoj sa ubistvom.

Suicidalni adolescent pribegava omnipotentnoj akciji da

bi izišao iz užasavajuće pasivnosti uzrokovane
zastrašujućim zadatkom. U Lauferovoj konceptualizaciji
postoji psihotičan momenat kada adolescent prekida
svaku vezu sa realnošću tela, ubijajući ga kao da je
progonitelj od koga bi mogao da se oslobodi, a ipak ne
umre. Laufer nikada nije opisao adolescentnu situaciju
kao borbu između nagona života i smrti, mada se sa
posebnom strašću bavio borbom izmedju života i smrti,
življenja i umiranja. Pišući o čežnji suicidalnih
adolescenata da ostvare “mir i ništavilo”, Laufer je
koristo koncept Nirvana principa, koji je Frojd 1920.
godine povezao sa nagonom smrti, ali sam ipak nikada
nije povezao nagon smrti sa agresivnim napadom na živo
telo, doživljeno da stoji na putu ovog idealizovanog
stanja (Flanders, 1998).

Psihička skloništa o kojima piše John Steiner

podrazumevaju izolovanje pacijenta od psihičkog bola i
promene, a suštinski od realnosti identifikovane sa
Money Kyrle-ovim “činjenicama života”: razlika
izmedju generacija, roditeljski odnos, i realnost vremena
i smrti. S. Flanders smatra da odbrane njegovih mladih
odraslih pacijenata ukazuju na tragove adolescentnog
sloma, naročito kada opisuje rigidnu odbrambenu
konfuziju u psihi adolescenta koji se bori sa zahtevima
stvarnosti i diferencira promene koje su deo stvarnosti.
Vulnerabilne osobe, prepuštene sopstvenoj
omnipotenciji, u detinjstvu ili adolescenciji konstruišu
sebi rešenje u obliku psihičkog skloništa. To može da
bude smrtonosna adikcija, ili stanje povučenosti u vidu
narcisističnog zatvora, na primer. Sklonište je odbrana od
promene. Promena je sama suština puberteta i
adolescencije, kretanje koje slom u razvoju teži da
zaustavi. Postavlja se pitanje zašto je kretanje
katastrofično. Lauferova hipoteza je da promene u
pubertetu napadaju i uništavaju izgrađenu idealizaciju,
kako bi oblikovale bol razdvojenosti. Idealizovani imidž
tela je izgrađen na emocionalnom iskustvu vođenom
užasom pred katastrofom, zastrašćenošću raspadanjem
koje uvećava potrebu za fuzijom sa idealizovanim
majčinskim objektom. Centralna masturbatorna fantazija
adolescenata pod najvećim rizikom sadrzi ovo suštinsko
poricanje razdvojenosti koje će biti otkriveno u
regresivnim elementima koji dominiraju masturbatornom
fantazijom. Identifikacije deteta u latenciji neće moći da
podrže realnost tela koje se menja u pubertetu i uticaj
puberteta će biti nasilnički napad na održanu iluziju.
Neseparirano telo u adolescenciji je na udaru nove
incestuozne anksioznosti. Tako devojke koje u
adolescenciji ne jedu, pokušavaju da uspostave kontrolu
nad kojom bi povratile iluziju da imaju kontrolu nad
promenama koje su tu iluziju uzurpirale. One ubijaju
živost svog tela, umrtvljuju apetit, i napadaju vidljive
manifestacije svog promenjenog tela. Ostati mali znači
ne rasti, ne biti ispunjen užasom odrasle seksualnosti, ili
užasavajućim emocijama koje prate bespomoćnost
povezanu sa razdvojenošću kao novom realnošću u
adolescenciji.
Prinudna aktivnost u adolescenciji uvek uključuje
regresiju na omnipotentnu fantaziju prekinutu
pubertetom. Ponekad adolescenti sami procenjuju
masturbatorne aktivnosti kao lude, nekad su to
kompleksni i perverzni rituali ili sama majčina blizina.
Medjutim, aktivnost ne vodi prihvatanju njihovog
odraslog tela niti ih uvodi u odnos, ali im pruža trenutno
olakšanje od bespomoćnosti da sa konfuzijom sami
izadju na kraj, od preplavljujuće anksioznosti, a
istovremeno gratifikuje regresivne težnje, mogućnost
povratka u nediferenciranost.
Zanimljivo je da u ovakvim konstrukcijama ima mnogo
roditeljskog saučestvovanja. Roditelji doprinose
nesporazumima i neuspesima u adaptaciji na realnost.
Laufer ih smatra suštinski predstavljenim kao suviše
zbunjujuća, uzbudljiva i zastrašujuća tela. Saučesništvo
roditelja u konstrukciji idealizovane fantazije, građi
psihičkog skloništa, predstavlja kompleksnu temu.

Klajnijansko gledište
Adolescencija donosi suočavanje sa realnošću protoka
vremena i neizbežnošću smrti. Pubertet ponovo budi rane
edipalne fantazije i anksioznosti, praćene svešću o
seksualnom odnosu izmedju roditelja, prezirom i
mržnjom usled osećanja isključenosti iz njihovog
odnosa. Reč je o istim paranoidnim i depresivnim
anksioznostima koje su doživljavane u ranom odnosu sa
primarnim objektima, kako ih je opisala M. Klajn (1946).
Pod pritiskom promena izazvanih pubertetom i
fantazijama povezanim sa seksualnim razvojem, te
anksioznosti postaju intenzivnije, uz mogućnost da se
odigraju putem adolescentnog tela i spoljašnjih objekata.
Prema M. Klajn, bebino iskustvo frustracije dovodi do
ranog splitinga ega na libidinalni i destruktivni deo, u
saglasnosti sa percepcijom sličnog rascepa objekta.
Bebini neprijateljski impulsi i delovi selfa projektuju se
putem splitinga i projektivne identifikacije “u majčino
telo koje se potom identifikuje sa projektovanim
delovima”(Segal, 1979). U fantaziji je moguća projekcija
celog selfa u drugi objekt, što dovodi do potpune
identifikacije i preuzimanja ličnosti drugog. Shizoidni
mehanizmi deluju prvo u odnosu prema dojci, a potom i
prema celom majčinom telu. M. Klajn opisuje kako
majčino telo postaje izvor užasa u vreme primitivnog
edipalnog kompleksa, što je povezano sa fantazmatskim
sadističkim napadima deteta putem projektivne
identifikacije, tako da u fantaziji majčino telo postaje
puno dečjih projektovanih delova i sa njima
identifikovano. Delovanjem takve projektivne
identifikacije nastaju paranoidne anksioznosti, kao što su
strah od osvete objekta i strah da će objekat preuzeti
kontrolu. Razrešenje Edipnog kompleksa prati smanjenje
tih paranoidnih anksioznosti i razvoj kapaciteta za
integrisanje ljubavi i mržnje kao i kapaciteta za
simboličko funkcionisanje (C. Bronstein, 1998).
Pubertet je krucijalno doba za proradu edipalnih
konflikata. Slom u pubrtetu mogu da dožive oni
adolescenti koji nisu uspeli da savladaju rani spliting
ega i prevedu ga u integrisaniji ego. Ekscesivna
projektivna identifikacija može da dovede do užasa
adolescenta da će “postati” isti kao istopolni roditelji, da
nije u stanju da istrpi osećanje identiteta. Može da
dovede i do odricanja od sopstvenog pola ili napada na
telo. Može da izazove i sumanute fantazije o sebi kao
subjektu roditeljske zavisti ili zavisti i napada od strane
prijatelja. Rani mehanizmi splitinga mogu da dovedu i do
maničnog poricanja realnosti i održavanja fantazije o
idealizovanom objektu koji bi mogao da obezbedi
magično rešenje za adolescentne konflikte.
Istovremeno sa telesnim promenama, adolescent je
prepušten osećanju da sada i seksualna i nasilna osećanja
mogu da se odigraju, tj. da omnipotentne fantazije o
samima sebi kao i o unutrašnjim roditeljskim objektima
koje su doživljavane umereno bezbednim tokom
detinjstva, sada mogu da odvedu u akciju. Često se
doživljava kao uzbudljiva i opasna mogućnost da se bude
uvučen u akciju, što bi dovelo do osećanja gubitka
kontrole, a telo više ne bi moglo da se koristi za
bezbedno kontejniranje seksualnih i agresivnih fantazija
(Bronstein, C., 1998).
Većina adolescenata koja traži pomoć oseća se
preplavljenom intenzitetom svojih osećanja, kao i
anksioznošću koja prati različite načine na koje
pokušavaju da ih savladaju, a koji ih ostavljaju još
anksioznijim i depresivnijim. U tim trenucima je
naznačena nesposobnost da se misli, a mnogi adolescenti
budu uvučeni u kompulsivnu akciju kao odbranu od tih
anksioznosti. Hyatt Williams (1978) smatra da bi takva
akcija mogla da predstavlja objavu patnje i poziv u
pomoć, ali bi mogla da bude uperena i ka uništavanju
objekta ili samog sebe. Prema Schachteru (1986), akcija
čini da se adolescenti osećaju aktivnim i sa kontrolom u
poredjenju sa iskustvom pasivne preplavljenosti, a
obezbedjuje i neki stepen gratifikacije bez svesnog
doživljavanja krivice. Priklanjanje akciji je jedan od
načina na koji se adolescent nosi sa persekutornim i
depresivnim anksioznostima. Odbrambeni mehanizmi
kao što su spliting, projektivna identifikacija i
disocijacija takodje se pojačavaju i odredjuju
kompleksna simptomatska ponašanja koja se obično
javljaju u adolescenciji: poremećaji ishrane,
samopovredjivanje, promiskuitet, kompulsivno kockanje,
adikcije na droge, izostajanje iz škole, pokušaji suicida, i
doprinose sa njima povezanim osećanjima stida,
poniženja, očaja, bespomoćnosti.

MANIČNE ODBRANE I NJIHOVA FUNKCIJA U

ADOLESCENCIJI

Manične odbrane deluju tokom celog života i imaju

ulogu u uobičajenom razvoju, ali su u adolescenciji često
povišene zato što se tada teži stanju omnipotencije kako
bi se olakšala povišena anksioznost izazvana porastom
seksualnih i agresivnih težnji. To je proces kroz koji
svaki adolescent mora da prođe, i manične odbrane su,
do odredjene tačke, deo uobičajenog adolescentnog
razvoja, a takođe su pomognute i adolescentnom
kulturom (Pick I. B. 1988). Ali u nekim situacijama,
najčešće onda kada su već postojale smetnje u detinjstvu,
nastanak puberteta može da vodi do mentalnog sloma,
prekida sa svetom i porasta ovih odbrana (Baruch,
G.,1977; Barrett, T. F., 2008; De Filc S. Z., 2006).
Period adolescencije “po definiciji stvara prekid mirnog
rasta” (Freud, A., 1958) posle relativnog mira u latenciji.
To je vreme kada porast seksualnih i agresivnih nagona
konfrontira adolescente sa ireverzibilnim seksualnim
razvojem i fizičkim promenama, zajedno sa promenom
imidža samog sebe i roditelja. Prorada edipalnog
konflikta i ranih fantazija i anksioznosti u kontekstu
telesnih promena doprinose da se adolescent oseća
istovremeno i moćno i nemoćno, pod rizikom da ga
impulsi savladaju. Sada, u kontekstu kada je izvodljivo
da se seksualne i agresivne fantazije realizuju, i telo se
menja, ponovo oživljavaju rane infantilne anksioznosti,
nesvesne fantazije i odbrambeni mehanizmi koje je dete
koristilo da sa njima iziđe na kraj. Intenziviranje tih
konflikata dopušta izvesnu psihičku fluidnost koja
ostavlja otvorenim pitanje da li određeni načini
reagovanja vode novim rešenjima i psihičkom rastu ili,
na protiv, regresiji na patološku organizaciju (Britton,
R., 2001).

U stanjima adolescentnog sloma često se javlja

intenzivnija upotreba maničnih odbrana. Slično
tendenciji da se eksternalizuje konflikt u maničnim
stanjima (Freeman T, 1971), adolescenti pribegavaju
akciji kada se osete prepuštenim impulsima koje ne
mogu da kontrolišu, kontejniraju, niti da o njima misle, a
koji ovladavaju njihovom psihom i telom. Ta “akcija”
vraća osećanje omnipotencije i trijumfa i uspostavlja
oblike ponašanja koji često mogu da budu kompulsivni,
repetitivni ili adiktivni (krađe, prejedanje i povraćanje,
samopovređivanje, opijanje, drogiranje). Jedan od ciljeva
kompulsivnog “acting-out” ponašanja je evakuacija psihe
kako se ne bi osećala anksioznost nastala kao posledica
psihičkog konflikta, tj. anksioznost nastala dejstvom
superega, koja konfrontira adolescenta sa osećanjima
krivice, stida i sramote.
Manične odbrane uključuju osećanje omnipotencije.
Konstituišu ih različite odbrambene komponente:
poricanje, idealizacija, omalovažavanje, evakuacija i
omnipotentna kontrola objekta (M. Klajn, 1935, 1940).
Važna karakteristika je omnipotentno poricanje psihičke
realnosti, što dovodi do iskrivljenog osećanja spoljašnje
realnosti (Riviera, J., 1936).
Razlikuju se dva različita modaliteta maničnih odbrana i
njihovog odnosa prema super egu. Prvi modalitet
manične odbrane koristi se protiv paranoidnih
anksioznosti i persekutorne krivice. Manifestuje se kao
osećanje trijumfa i prezira i ima snažnu
sadomazohističku komponentu. Deluje putem
identifikacije subjekta sa sadističkim super egom.
Osnovna anksioznost koju pokušava da otkloni je
mogućnost anihilacije selfa.
Drugi modalitet služi uglavnom protiv depresivnih
anksioznosti, uključuje osećanje omnipotencije i
olakšanje postignuto izbacivanjem (evakuacija i
projektivna identifikacija) svih indikacija o postojanju
superega koji stvara krivicu. Osnovna anksioznost u
ovom slučaju je depresivna anksioznost koja se tiče
preživljavanja objekta.
Oba modaliteta maničnih odbrana, mada različita, imaju
zajednički cilj: izbegavanje psihičkog konflikta i
poricanje psihičkog bola, omogućavajući subjektu da
postigne stanje omnipotencije. Slično kao što se fluktuira
između paranoidnih i depresivnih anksioznosti,
pacijenti najčešće koriste oba odbrambena mehanizma u
različitim trenucima analize.

ULOGA SUPEREGA U MANIJI I MANIČNIM

ODBRANAMA

Ni Frojd ni Abraham nisu pisali o maničnim odbranama.

Uglavnom su M. Klajn i njeni sledbenici razvili ovaj
koncept koji je danas u prilično širokoj upotrebi.
U “Tugovanju i melanholiji” Frojd dodiruje predmet
manije (Freud, S., 1915). U melanholiji je ego nemoćan
u odnosu na superego, dok je u maniji ego zadobio svoju
omnipotenciju, ili trijumfom nad superegom ili
ujedinjavanjem sa superegom i učestvovanjem u
njegovoj moći (Fenichel, 1966).
Frojd ističe da dok se u “melanholiji ego predaje
kompleksu… u maniji ga je savladao ili gurnuo u stranu”
(Freud S., 1915). Dodaje: “…manični subjekt
demonstrira svoje oslobodjenje od objekta koji je bio
uzrok patnje, tražeći kao izgladneli čovek novu objekt-
kateksu” (Frojd, S., 1915). Ove je koncepte dalje
proširio i elaborirao Abraham 1924. On opisuje manično
stanje kao ono u kome postoji stanje intoksikacije i sve
postojeće inhibicije su otklonjene. Crte koje on opisuje
sreću se kod mnogih pacijenata, a naročito kod
adolescenata, a da ne moraju obavezno da budu deo
manično depresivnog sindroma.
Prema Abrahamu, manija i melanholija se razlikuju u
odnosu prema superegu. U melanholiji superego obavlja
svoju kritičku funkciju sa ekscesivnom strogošću. U
maniji je “zbačen jaram superega koji više ne zauzima
kritički stav prema egu, već se sa njim stopio”, tako da je
razlika između ega i super ega nestala (Abraham, 1924).

Koncept maničnih odbrana je postao značajan

zahvaljujući M. Klajn. U radu iz 1935 “Doprinos
psihogenezi manično depresivnih stanja” , ona istražuje
prirodu “manije” i “maničnih odbrana”. Mobilizacija
maničnih odbrana ovde nastaje da bi se anihilirali
persekutori i da bi se bavilo novodoživljenim osećanjima
krivice i očaja povezanim sa napadom na voljeni objekat.
Ona je istakla potrebu da manična osoba ovlada svojim
objektima da bi ih sprečila “ne samo da sebe povrede,
već i da ne budu opasnost jedni drugima” (Klein, M.,
1935). Tu su najvažniji ovladavanje i kontrola
unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta.
M. Klajn ističe sledeće karakteristike maničnih odbrana:
idealizacija, osećanje omnipotencije, poricanje psihičke
realnosti, poricanje značaja dobrih objekata,
omalovažavanje značaja objekta, prezir objekta, kao i
“korišćenje osećanja omnipotencije u cilju kontrole i
ovladavanja objektima” (Klajn, M., 1935).
Omnipotencija se koristi i za poricanje straha od
proganjajućih objekata i za maničnu reparaciju. “U
maniji ego traži spas ne samo od melanholije već i od
paranoičnog stanja kojim nije u stanju da ovlada” (Klajn,
M., 1935).
Neki analitičari, kao što su J. Riviera (1936), D.
Winnicott (1935) i H. Segal (1973) više pažnje obraćaju
ulozi maničnih odbrana od depresivnih anksioznosti i
krivice. H. Rosenfeld (1960)smatra da su manične
odbrane povezane i sa depresivnim i sa paranoidnim
anksioznostima. Winnicott ističe ulogu omnipotentnih
fantazija kao odbrane od prihvatanja unutrašnje realnosti.
**********