Predmet: Mehanička modeliranja i simulacija računarom

SEMINARSKI RAD:
Modeliranje i simulacija robota
Fanuc M20iA M30iA

Profesor: Dr Ivan Milićevic Student: Ivan Trajković

879/2013
 UNIVERZITET ZA POSLOVNE STUDIJE
FAKULTET ZA EKOLOGIJU
Bijeljina

Bijeljina, maj, 2013. godine

1.0. UVOD

Razvojem ljudske civilizacije na Planeti Zemlji, porastom populacije, a posebno ubrzanim

tehnološkim i tehničkim razvojem, dolazi do povećanja negativnih uticaja na ţivotnu
sredinu, koji se manifestuju kroz porast broja izvora zagaĎenja. Najznačajniji izvori
zagaĎenja ţivotne sredine predstavljaju razna hemijska sredstva, odpadi industrijskih
postrojenja, kako čvrsti, tako i otpadne vode i gasovi, sredstva koja se koriste u
poljoprivredi i teški metali. Većina teških metala (Cd, Pb, Ni, As, Cr, Hg...) spadaju u
štetne i opasne materije koje osim što zagaĎuju ţivotnu sredinu, deluju veoma toksično u
većim koncetracijama, kako na biljke i ţivotinje, tako i na čoveka. Zbog toga se u
poslednjih 20 godina razvila i javna svijest o potrebi zaštite ţivotne sredine od uticaja
štetnih materija uopšte, a posebno od teških metala, jer je njihova koncetracija, kako u
zemljištu, tako i u ostalim dijelovima, prije svega vodi, svakog dana sve veća.

U svijetu se danas, zahvaljujući industrijskom razvoju, u ţivotnu sredinu raznim putevima

ispušta velika količina štetnih materija meĎu kojima veliki udeo imaju i teški metali. Kao
posledica njihovog nagomilavanja u biosferi ljudi i ţivotinje ih unose u organizam, što
dovodi do pojave raznih bolesti. S obzirom da teški metali predstavljaju potencijalni rizik u
proizvodnji kvalitetne hrane, u svijetu i kod nas, su sprovedena brojna istraţivanja u cilju
odreĎivanja njihovog sadrţaja, distribucije i mobilnosti u obradivim zemljištima.
Teški metali se odlikuju različitim hemijskim, fizičkim i fiziološkim dejstvom. Neki od
njih su neophodni za ţive organizme, a to su: cink, gvoţĎe, molibden, mangan, kobalt i
selen.

Pojam teški metali obuhvaća metale čija je gustoća veća od 5g/cm3. Čitav niz ovih metala
je u vidu elemenata u tragu neophodan -esencijalan za mnogobrojne funkcije u ljudskom
organizmu, a njihov manjak dovodi do pojave ozbiljnih simptoma nedostatka.

2
Mladen Kovačević
HEMIJA ŢIVOTNE SREDINE
 UNIVERZITET ZA POSLOVNE STUDIJE
FAKULTET ZA EKOLOGIJU
Bijeljina

2.0. POJAM I VAŢNOST TEŠKIH METALA

U teške metale ili toksične, se ubrajaju metali čija je gustina atoma veća od 5 g cm3. U
toksične metale se ubrajaju oni metali koji nisu biogeni i deluju isključivo toksično kao što
su: kadmijum, olovo, ţiva, arsen, talijum i uranijum.

Teški metali imaju višestruku vaţnost: predstavljaju značajnu sirovinu za brojne

industijske grane, neki od njih su neophodni za ţive ogranizme, mogu da deluju povoljno
na produktivnost poljoprivrede i većina od njih je često značajan zagaĎivač ţivotne
sredine.
Teški metali se odlikuju različitim hemijskim, fizičkim i fiziološkim dejstvom.
Neki od njih su neophodni za ţive ogranizme, to su: cink gvoţĎe, molibden, mangan,
kobalt i selen.

Toksični metali se ubrajaju u veoma opasne zagaĎivače i predstavljaju veliku opasnost za

sve ţive ogranizme, ljude ţivotinje i biljke.

2.1. Teški metali u zemljištu

Prema definiciji, teški metali su svi oni metali koji imaju gustinu 5,0 g/cm3 ili veću i
obično su otrovni. Termin teški metali se često primjenjuje da uključi i druge potencijalno
opasne elemente, iako se oni ne nalaze u striktnoj hemijskoj definiciji.

Teški metali se svrstavaju u dve kategorije prema svojoj nutritivnoj ulozi: esencijalni
(bakar, cink, gvoţĎe, mangan) i neesencijalni (olovo, ţiva, kadmijum, Ba, Sr i hrom).
Prisustvo neesencijalnih metala je nepoţeljno a odsutnost esencijalnih metala u ljudskoj
ishrani tokom duţeg periodamoţe proizvesti neke strane metaboličke procese i biti
uzročnik mnogih bolesti. Kada je unos metala mali njihovo odstranjivanje iz organizma je
moguć fiziološkim putem bez uticaja na biohemijske procese. Neki od njih kao što su
gvoţĎe (Fe), mangan (Mn), bakar (Cu), cink (Zn) i dr. pripadaju skupini biogenih

3
Mladen Kovačević
HEMIJA ŢIVOTNE SREDINE
 UNIVERZITET ZA POSLOVNE STUDIJE
FAKULTET ZA EKOLOGIJU
Bijeljina

elemenata ali su u visokim koncentracijama toksični za biljni svijet. Pri većim

koncentracijama ispoljavaju toksične efekte i ukoliko se uključe u lanac ishrane
predstavljaju veliku opasnost i za zdravlje ţivotinja i čoveka. Neki teški metali u
odgovarajućem rasponu sadrţaja u zemljištu imaju stimulativno dejstvo, neki su bez
fiziološkog značaja za ţive organizme, a neki su toksični u slučaju njihovog suviška u
ţivotnoj sredini i zbog toga imaju veliki ekološki značaj kao što su olovo (Pb), kadmijum
(Cd) i ţiva (Hg).

Teški metali imaju normalan biogeohemijski ciklus, jer se uključuju u proces kruţenja
materije u ekosistemu, odnosno uključuju se u metabolizam ekosistema. Oni migriraju od
neţive prirode ka ţivoj, odnosno od biotopa ka biocenozi i obratno. Intenzitet tog kruţenja
je neravnomeran u toku godine i zavisi od sezonskih promena, klimatskih uslova i
aktivnosti bioloških sistema.

Slika 1. Putevi zagađivanja životne sredine teškim metalima

Neki od njih, kao na primer bakar, cink, nikl, hrom i gvoţĎe su esencijalni u vrlo malim
koncentracijama za ţivot svih ţivih organizama. Oni se definišu kao esencijalni elementi u
tragovima.

Teški metali predstavljaju prirodne sastojke zemljišta, a potiču iz prirodnih i antropogenih

izvora. Prirodni izvor metala je matični supstrat iz kojeg se metali oslobaĎaju raspadanjem

4
Mladen Kovačević
HEMIJA ŢIVOTNE SREDINE
 UNIVERZITET ZA POSLOVNE STUDIJE
FAKULTET ZA EKOLOGIJU
Bijeljina

stena. Antropogeni izvori su: sagorevanje fosilnih goriva, industrijska postrojenja,

ekstrakcija rude, motorna vozila, deponije industrijskog i komunalnog otpada, Ďubriva i
atmosferski talozi. Antropogeni izvori su postali značajni zagaĎivači zemljišta i mogu ga
kontaminirati metalima na više načina:
- emisijama prašine koja sadrţi metale i koji se raznose putem atmosfere i taloţe
na površinu zemljišta,
- preko efluenata u slučaju izlivanja vodotoka,
- putem deponija industrijskog i komunalnog otpada,
- korišćenjem mineralnih i organskih Ďubriva,
- korišćenjem pesticida

Unos teških metala, kao što su olovo, bakar, kadmij moţe biti potencijalno toksičan, te je
neophodan redovan monitoring i praćenje faktora koji taj unos odreĎuju. Unos teških
metala nije uvijek posledica aktivnosti čoveka, već je uzrokom procesa adsorpcije koji se
dešavaju usled prisustva prirodnih sastojaka zemljišta.
Teški metali iz atmosfere suvom depozicijom ili u obliku padavina dospevaju i taloţe se na
zemljištu kao i na dnu vodenih površina kao teško rastvorljivi karbonati, sulfati ili sulfidi.
Pa kad se adsorpcijski kapacitet sedimenata iscrpi, raste koncentracija metalnih jona u
vodi. Ako reke i jezera sadrţe značajnije koncentracije ove vrste polutanata oni mogu dosta
doprineti kontaminaciji obradivih površina plavljenjem zemljišta.
Kritične koncentracije metala u poljoprivrednom zemljištu su često posledica primene
agrotehničkih mera kao što su navodnjavanje industrijskim i komunalnim vodama,
upotreba različitih vrsta pesticida, mineralnih Ďubriva, mulja, otpadnih voda koje se
primenjuju kao organsko Ďubrivo.

Metali se u zemljištu nalaze različito rasporeĎeni izmeĎu čvrste i tečne faze.

Industrijska Grana Cd Cr Cu Hg Pb Ni Sn Zn

Papirna industrija - + + + + + - -

Petrohemija + + - + + - + +

Produkcija hlora + + - + + - + +

Industrija Ďubriva + + + + + + - +

5
Mladen Kovačević
HEMIJA ŢIVOTNE SREDINE
 UNIVERZITET ZA POSLOVNE STUDIJE
FAKULTET ZA EKOLOGIJU
Bijeljina

Ţelezare i čeličane
+ + + + + + + +
Tabela 1. Pojedine grane industrije koje emituju teške metale

2.2. Teški metali u vodi

ZagaĎivanje podrazumeva direktno ili indirektno unošenje supstanci ili toplote u vodu,
vazduh ili zemlju, koje moţe štetno delovati na ljudsko zdravlje ili kvalitet ekosistema
direktno zavisnih od vodenih ekosistema, odnosno kojima se oštećuju materijalna dobra ili
kojima se umanjuje ili utiče na uobičajno i drugo legalno korišćenje ţivotne sredine .
ZagaĎivač je svaka supstanca koja moţe da izazove zagaĎenje vode i koja je utvrĎena
posebnim propisima.

Zbog visoke toksičnosti EPA (Environmental Protection Agency) je proglasila berilijum

(lak metal u tragovima) i ţivu (teski metal u tragovima) za opasne, što znači da i najmanje
izlaganje njima moţe ugroziti zdravlje čoveka. Devet drugih metala je takoĎe svrstano u
opasne pošto predstavljaju potencijalnu opasnost i moraju biti pod kontrolom: barijum,
kadmijum, bakar, olovo, mangan, nikal, kalaj, vanadijum i cink. Od nabrojanih, svi osim
mangana su metali u tragovima, a svi osim barijuma su teški metali.
Za više organizme Zn i Cu su esencijalni elementi i pozitivno dejstvo se podrazumeva pri
niskim koncentracijama.
Teški metali, kao što su Pb, Hg, Cd, Fe, Cu, Mn, Ni, Ag i Be su prirodno prisutni u
ţivotnoj sredini, ali značajnije količine nastaju kao posledica emitovanja usled prirodnih i
najvećim delom antropogenih aktivnosti.

Jedan od najčešće pronaĎenih teških metala u pitkoj vodi je olovo. U vodovodima mnogih
starijih kuća i gradova, voda još uvijek teče kroz olovne cevi. Što je duţe voda u dodiru s
olovnom cevi, to više tog otrovnog metala ona upija. Olovo moţe oštetiti reproduktivni i
centralni ţivčani sistem, povišuje krvni pritisak i oštećuje sluh; teţi slučajevi izloţenosti
mogu izazvati anemiju i oštećenje bubrega. Olovo se takoĎer povezuje s problemima u
ponašanju, nesposobnošću za učenje i zakrţljalim rastom. Djeca su zbog svoje manje
telesne mase još osetljivija. Bebe koje se hrane na bočicu mogu upiti čak 85% olova
otopljenog u vodi.
Ţiva je još jedan teški metal koji se nalazi u vodi. Iako gradski vodovod normalno uklanja
ţivu, ljudi koji vodu povlače iz privatnih bunara, potpuno su nezaštićeni, posebno u
područjima razvijene poljoprivrede. Trovanje ţivom izaziva koţne probleme, unutrašnja
krvarenja, gubitak zuba, oštećenje jetre i bubrega. Olovo i ţiva su samo dve od više od 800
6
Mladen Kovačević
HEMIJA ŢIVOTNE SREDINE
 UNIVERZITET ZA POSLOVNE STUDIJE
FAKULTET ZA EKOLOGIJU
Bijeljina

štetnih i, moţda, otrovnih hemikalija, koje se nalaze u pitkoj vodi. Mnoge druge
zagaĎivače voda pokupi na svom putu kroz često staru mreţu gradskog vodovoda.
Voda koja teči polako rastvara materijal cevi s kojim dolazi u dodir npr. olovo ili azbest.
Isto se dogaĎa i zbog brojnih oštećenih, propuštajućih vodovoda ili, jednostavno,
zbog korozije na zastareloj hidrauličnoj opremi.

Slika 2. Zagađenje vode teškim metalima

2.3. Teški metali u vazduhu

Hemijske materije koje se mogu naći u prirodi, sve su brojnije i raznovrsnije. Pored onih
koje su po poreklu prirodni proizvodi, postoji i sve veći broj sintetičkih, kao i onih koje se
dobijaju hemijskom transformacijom prirodnih proizvoda u našim tehnološkim procesima.
Dugo se ni na koji način nismo obazirali na uticaj koje materije koje proizvodimo imaju na
ekosisteme, ali, danas je jasno da sa takvim pristupom nećemo moći još dugo da uţivamo u
prirodnim resursima. Jedan od najopasnijih zagaĎivača jesu teški metali...

Industrijska postrojenja zagaĎuju vazduh teškim metalima, a samim tim zagaĎenje se

prenosi na zemljište i vodu. U blizini topionica za preradu metala i termoelektrana neretko
se primjećuju oštećenja biljaka i zemljišta. Sve je više topionica metala i termoelektrana iz
čijih dimnjaka izlaze velike količine pojedinih metala u vidu gasova, gari, dima.
Svi oni, najčešće padavinama, dospevaju u zemljište zagaĎujući ţivotnu sredinu i
uništavajući vegetaciju.

7
Mladen Kovačević
HEMIJA ŢIVOTNE SREDINE
 UNIVERZITET ZA POSLOVNE STUDIJE
FAKULTET ZA EKOLOGIJU
Bijeljina

Pored dospevanja teških metala u zemljište matičnog supstrata, od koga se ono i obrazuje
tokom pedogeneze, i drugi izvori njihovog unošenja moraju se imati u vidu. Elementi koji
ulaze u sastav biljaka nemaju isti značaj. Neki su neophodni jer bez njih biljke ne mogu
normalno da završe svoj ţivotni ciklus, drugi mogu da deluju stimulativno, dok jedna
grupa elemenata, posebno teški metali, pri većim koncentracijama deluju toksično na
biljke.

Slika 3. Zagađenje vazduha (aerozagađenje) teškim metalima

3.0. BIOLOŠKI ZNAČAJ TEŠKIH METALA

Teški metali (olovo, bakar, kadmijum, arsen, kalaj, cink i dr.) i njihove soli su prirodni
sastojci mnogih namirnica, ali u minimalnim količinama koje su bezopasne. Znatna
količina ovih materija moţe dospeti u namirnice iz spoljašnje sredine: iz posuĎa, iz
postrojenja u kojima se priprema hrana ili iz okoline (vazduh, voda, tlo).

Obzirom na sve postojeće definicije o teškim metalima, a u smislu kontaminanata, oni bi se

mogli definisati kao elementi koji mogu uzrokovati opasne i neţeljene simptome u
čovekovom organizmu kada su prisutni čak i u ekstremno malim količinama. MeĎutim,
postoje i metali koji su do odreĎene količine u čovekovom organiznu esencijalni, kao
npr.bakar, cink itd., ali ako njihov sadrţaj preĎe dozvoljenu granicu, onda i oni mogu biti
toksični po zdravlje. Dospevajući u organizam u povišenoj koncentraciji, teški metali
mogu uzrokovati nastanak autoimunih oboljenja pri čemu nastaju antitijela usmjerena na
uništavanje vlastitih organa. Jer kada se naĎu u organizmu, ne mogu se izlučiti i taloţe se u
8
Mladen Kovačević
HEMIJA ŢIVOTNE SREDINE
 UNIVERZITET ZA POSLOVNE STUDIJE
FAKULTET ZA EKOLOGIJU
Bijeljina

masnom tkivu, jetri, bubrezima, pa čak i mozgu, pri čemu menjaju biohemijske i druge
procese u organizmu. Minerali i metali u tragovima u ljudskom organizmu prisutni su u
velikom broju hemijskih oblika kao neorganski joni, soli ili kao konstituenti organskih
molekula kao npr.nukleinskih kiselina, ugljikohidrata, masti, vitamina i proteina.
U oragnizmu, mogu da deluju tako da imaju ozbiljan toksičan efekat, pa nekada i smrtan,
jer njihova toksičnost je posledica interakcije sa drugim jonima i molekulama u organizmu,
a najčešće sa enzimima. S druge strane, teški metali mogu da budu u interakciji i sa nekim
drugim konstituentima pri čemu takve interakcije mogu da budu protektivni faktor za
čoveka.

Teški metali pokazuju tendenciju da se akumuliraju tokom vremena gde se njihov efekat
ne iskazuje kao akutni, već dovodi do hroničnih, degenerativnih promjena na pojedinim
ţivotno vaţnim organima: jetri, kostima, slezini, mozgu itd. Najnovija istraţivanja su
pokazala da metali arsen, kadmijum, hrom, nikl i olovo predstavljaju potencijalne
kancerogene elemente, mada još nisu tačno odreĎene granične koncentracije koje mogu
biti povezane sa uzrokom bolesti.
S druge strane navodi se da i nedostatak nekih metala (npr. cink i selen), moţe biti takoĎe
stimulans ozbiljnih i kancerogenih oboljenja.
Teški metali su manje topivi u alkalnim zemljištima, a odrţavanje visoke vrednosti pH je
jedan način za redukciju verovatne kontaminacije biljaka teškim metalima. pH vrednost
zemljišta se mora drţati na vrednosti 6,5 ili više.

Slika 4. Crne ivice na listovima biljaka pokazuju da je zemljište zagađeno

teškim metalima

9
Mladen Kovačević
HEMIJA ŢIVOTNE SREDINE
 UNIVERZITET ZA POSLOVNE STUDIJE
FAKULTET ZA EKOLOGIJU
Bijeljina

4.0. TOKSIČNO DEJSTVO I KARAKTERISTIKE NEKIH TEŠKIH

METALA

Kadmijum (Cd)
Kod brojnih biljnih vrsta intenzitet transporta kadmijuma u nadzemnim organima je u
korelaciji sa njegovom koncentracijom u hranljivoj podlozi. Kadmijum usvojen iz
hranljive podloge uglavnom se zadrţava u korenu. Udeo ovog elementa u stablu i listovima
biljaka je pribliţno isti ali manji od njegove koncentracije u podzemnom delu biljke.
Neke biljke (djetelina) imaju sposobnost da akumuliraju kadmijum usvojen iz zemlje. U
semenu ţitarica, gajenih na jako kontaminiranim zemljištima, najčešće ne prelazi 1mg/kg
suve materije. Ovaj element najviše se apsorbuje u paradajzu, salati i spanaću. Kod
pomenutih vrsta, koncentracija kadmijuma u vegetativnim nadzemnim organima moţe
iznositi i do 160mg/kg.
Veće koncentracije u biljkama inhibiraju metabolizama gvoţĎa, izazivaju hlorozu i time
smanjuju intenzitet fotosinteze. Isto tako, visoke koncentracije kadmijuma inhibiraju
disanje i transport elektrona u procesu oksidativne fosforilacije. Kadmijum inhibira
transpiraciju kao i pokrete ćelija zatvaračica stominog aparata.

Olovo (Pb)
Najveći zagaĎivači prirode olovom su motorna vozila. Nakupljanje olova u biljkama, u
blizini autoputeva zavisi od udaljenosti biljaka od saobraćajnice, pokrovnosti zemljišta
biljkama, duţine trajanja vegetacije, pravca i intenziteta vetra. Intenzitet kontaminacije
biljaka olovom smanjuje se njihovom udaljenošću od velikih saobraćajnica. Biljke olovo u
neorganskom obliku slabo usvajaju i premještaju u nadzemne organe, izuzev na kiselim
zemljištima. Organska jedinjenja olova, veoma se brzo usvajaju i transportuju u nadzemne
delove biljaka. Taloţenje olova kod većine biljaka intenzivnije je u korenu u odnosu na
nadzemne delove.
Velika moć korena u akumulaciji olova mogla bi da bude i jedan vid zaštite nadzemnog
djela. Olovo u većim koncentracijama inhibira izduţavanje korena i rast listova, inhibira
proces fotosinteze, utiče na morfološko-anatomsku graĎu biljaka... Smatra se da pšenica i
soja imaju relativno visoku tolerantnost prema olovu. Spanać se ubraja u osetljive biljke.
Kod ove biljne vrste već pri koncentraciji od 10mg/kg suve materije, prinos se značajno
smanjuje.

Ţiva (Hg)
10
Mladen Kovačević
HEMIJA ŢIVOTNE SREDINE
 UNIVERZITET ZA POSLOVNE STUDIJE
FAKULTET ZA EKOLOGIJU
Bijeljina

Sva jedinjenja ţive su izuzetno toksična za biljke i ţivotinje. Fitotoksičnost ţive ne

predstavlja veći ekološki problem.
Koncentracija pri kojoj se uočavaju simptomi viška ţive na biljkama znatno je iznad onih
koji se u normalnim uslovima nalaze u zemljištu. Sem toga, pristupačnost ţive u zemljištu
za biljke je obično niska. Smatra se da koren predstavlja prepreku većem nakupljanju ţive
u izdanku.
Prema ispitivanjima, Beauforda (1970) akumulacija ţive u korenu je dvadeset puta veća
nego u izdanku. Koncentracija ţive u biljkama kreće se u proseku od 10 do 200ng/g suve
materije, a u blizini nalazišta ţive od 500 do 3.500ng/g. Kod ţita, koncentracija ţive je od
3 do 10 puta niţa u zrnu nego u slami. U zrnu ječma i pšenice, koncentracija ţive se kreće
oko 1 do 2ng/g suve materije. Ţiva narušava graĎu biomembrana i menja aktivnost enzima
čime narušava razmenu materija i inhibira rast i razvoj biljaka.

Hrom (Cr)
Koncentracija za biljke pristupačnog hroma u većini zemljišta je niska, čime se moţe
objasniti njegov mali udeo u biljkama.
Koncentracija hroma u suvoj materiji biljaka u proseku kreće se od 0,2 do 4mg/kg. Biljke
koje uspjevaju na serpentinskim zemljištima mogu da sadrţe i do 100mg/kg (Brooks,
1987). Koncentracija hroma u korenastom povrću i u većini krmnih biljaka kreće se od
0,01 do 1mg/kg. U zrnu ţita, utvrĎena je koncentracija od 1,7mg/kg, a u brašnu i hlebu koji
su dobijeni od njega, 0,23, odnosno 0,17mg/kg (Pais 1980). Veće koncentracije hroma
deluju toksično na biljke.
Najčešći simptomi viška hroma su hloroza i zaostajanje u rastu. Veće koncentracije mogu
da utiču i na klijanje semena, vodni reţim, sadrţaj elemenata i pigmenata hloroplasta.

Nikl (Ni)

Prosječan sadrţaj nikla u biljkama iznosi od 0,1 do 5mg/kg suve materije. Lišće obično
ima najveći sadrţaj nikla, mlaĎi delovi imaju veći sadrţaj od starijih, a seme veći sadrţaj
od slame. Nikal, za razliku od olova i kadmijuma, ima dobru pokretljivost kako u ksilemu
tako i u floemu i u značajnoj količini se nakuplja u plodovima i semenu.
Uočeno je da višak nikla izaziva hlorozu koja podsjeća na hlorozu izazvanu nedostatkom
gvoţĎa. Nikal nepovoljno utiče ne samo na pokretljivost, odnosno translokaciju gvoţĎa,
već i na samo njegovo usvajanje. Nichoelas i Thomas (1954) ispitali su uticaj nikla na
porast paradajza i ustanovili da koncentracija od 15 do 30 milivala izaziva hlorozu,
naročito kod mladih listova. Kod ovca dolazi do nekroze a kod pšenice, suncokreta i
kukuruza do smanjenja rasta. Postoje, meĎutim, neke biljke, kao što je Alyssum, koje za
nomalan rast i razvoj zahtevaju nikal.

Bakar (Cu)

11
Mladen Kovačević
HEMIJA ŢIVOTNE SREDINE
 UNIVERZITET ZA POSLOVNE STUDIJE
FAKULTET ZA EKOLOGIJU
Bijeljina

Pokretljivost bakra u biljkama je osrednja. Ascedentni transport i reutilizacija u velikoj

meri zavise od stepena obezbeĎenosti biljaka ovim elementom. Ako ga nema dovoljno,
premeštanje iz korena u nadzemne organe, kao i iz starijih listova u mlade, neznatno je. Iz
listova pšenice koja je obilno obezbeĎena bakrom u toku nalivanja zrna, premješta se 70%
bakra u zrnu. Nasuprot tome, iz listova kojima nedostaje bakra, premeštanje je svega 20%.
Koncentracija bakra u biljkama kreće se od 5 do 30mg/kg u suvoj materiji. Ukoliko je
njegov udeo u suvoj materiji lista manji od 4mg/kg, smatra se da biljke nisu u dovoljnoj
meri obezbeĎene, sadrţaj preko 20 do 100mg/kg ukazuje na veliku koncentraciju ovog
elementa. Osetljivost biljnih vrsta na njegov nedostatak je različita. U izrazito osetljive
biljke ubrajaju se ovas, pšenica, ozimi i jari ječam, lucerka, duvan, spanać. Tipični znaci
nedostatka bakra su venenje, uvijanje listova, odumiranje mladih listova, nekroza, hloroza,
smanjenje porasta i prinosa.

Do toksičnog dejstva ovog elementa dolazi ako je njegov ukupan sadrţaj u zemljištu od 25
do 40mg/kg i ako je pri tome pH vrednost zemljišta ispod 5,5. Moţe se reći da se velika
količina bakra javlja u kiselim zemljištima. Bakru, kao ekološkom činiocu, treba pokloniti
odgovarajuću paţnju imajući u vidu ne samo potrebe biljaka i ţivotinja za ovim
elementom, već i činjenicu da je u većim koncentracijama veoma toksičan.

Cink (Zn)

Cink spada u grupu elemenata čija je pokretljivost u biljkama osrednja. Njegovo

premeštanje iz starijih u mlaĎe organe naročito je sporo kod nedovoljne obezbeĎenosti
cinkom. U slučaju kada je njegova koncentracija u spoljašnjoj sredini visoka, taloţi se u
korenu. Koncentracija cinka u suvoj materiji biljaka kreće se od 1 do 10.000mg/kg suve
materije, u proseku 30 do 150mg/kg, najčešće 20 do 50mg/kg. Pri koncentraciji od 10 do
20mg/kg moţe se računati sa latentnim, pa čak i akutnim nedostatkom cinka.
Zbog višestruke uloge u razvoju biljaka, nedostatak cinka izaziva velike promene, kako u
razmeni materija, tako i u morfološkoj i anatomskoj graĎi biljaka. Od biljaka, na
nedostatak cinka naročito su osetljivi kukuruz i jabuka.
Cink se ubraja u umereno toksične metale. Njegova toksičnost za biljke manja je od bakra.
Znaci velike koncentracije cinka kod biljaka najčešće se javljaju na kiselim tresetnim
zemljištima, na zemljištma koja su nastala iz matičnog supstrata bogatog cinkom, kao i u
okolini rudnika i topionica cinka.
Vidljivi simptomi viška ovog elementa javljaju se kada njegova koncentracija u suvoj
materiji prelazi 300 do 5.000mg/kg. U ovim slučajevima, kod biljaka dolazi do niţeg rasta,
smanjenja korenovog sistema, obrazovanja sitnih listova i nekroze listova.

Arsen (As)
U biljkama koje se koriste u ishrani sadrţaj arsena nalazi se u granicama normale, osim
ako nisu gajene na kontaminiranom zemljištu. Sadrţaj arsena u biljkama je obično znatno

12
Mladen Kovačević
HEMIJA ŢIVOTNE SREDINE
 UNIVERZITET ZA POSLOVNE STUDIJE
FAKULTET ZA EKOLOGIJU
Bijeljina

niţi nego u zemljištu. Njegova koncentracija u suvoj materiji biljaka u proseku se kreće od
1 do 7mg/kg suve materije. U ekstremnim uslovima zabiljeţena je koncentracija od
3.460mg/kg suve materije.

Nakupljanje, a samim tim i toksičnost ovog elementa, veća je na kiselim zemljištima,

posebno ako je pH vrednost zemljišta manja od 5. Na teţim zemljištima reĎe dolazi do
njegovog toksičnog dejstva nego na pjeskovitim, jer se kod prvih arsen bolje vezuje.
Osetljivost biljaka na visoke koncentracije arsena je različita. U najosjetljivije vrste
spadaju pasulj, lucerka i uopšte leguminoze, dok su tolerantne vrste krompir, paradajz i
šargarepa. U prirodi se veoma retko moţe uočiti fitotoksično dejstvo visokih koncentracija
arsena ili njegovo nepovoljno dejstvo na prinos biljaka.
Pošto je koncentracija arsena u biljkama niska, njegovo ulaţenje u lanac ishrane preko
biljaka je neznatno.

Selen (Se)

Kapacitet nakupljanja selena kod pojedinih biljaka značajno se razlikuje. Velikom

sposobnošću nakupljanja selena odlikuju se različite vrste roda Astralagus (Leguminosae),
Conopsis (Compositae), Stanleya (Cruciferae) i Xylorhiza (Compositae).
Koncentracija selena u njima kreće se od 10³mg/kg suve materije (Adriano 1986). U drugu
grupu biljaka mogu se ubrajati vrste rodova Aster, Atriplex, Mentizelia i Sideranthus.
Koncentracija selena u njima iznosi nekoliko stotina mg/kg.
Selen nije neophodan element za više biljke. Stimulativno dejstvo niskih koncenracija na
rast biljaka se ne isključuje. Njegovo toksično dejstvo je predmet detaljnijeg proučavanja.
Ogromne količine selena inhibiraju rast i izazivaju hlorozu. Ovaj element se najviše
akumulira u tačkama rasta i semenu. Kod mnogih biljaka pojava mirisa bijelog luka
ukazuje na prekomerno nakupljanje selena.

Bor (B)

Koncentracija bora u biljkama veća je nego u zemljištu. U suvoj materiji biljaka njegovo
učešće u proseku se kreće od 2 do 70mg/kg. Monokotiledone biljke obično sadrţe 2 do
5mg/kg, a dikotiledone 20 do 80mg/kg.
Koncentracija ovog elementa naročito je visoka u generativnim organima, prašniku, plodu
i ţigu, u listovima i to posebno u rubnom delu lista. Bor se ubraja u elemente koji su
neophodni biljkama. Njegov nedostatak, naročito kod dikotiledonih biljaka izaziva velike
fiziološke i morfološke promene. Prevelika količina bora takoĎe izaziva fiziološke i
morfološke promene kod biljaka.
Otpornost biljaka prema visokim koncentracijama bora je različita. Najosjetljivije su
smokva, breskva, pasulj i vinova loza. Srednje tolerantne su kukuruz, luk, šargarepa,
paradajz, duvan i krompir, a najtolerantnije su šećerna repa i pamuk. Od biljaka, avokado
ima najveću koncentraciju bora 7 – 10mg/kg u sveţem obliku, zatim stono voće 1,4-
13
Mladen Kovačević
HEMIJA ŢIVOTNE SREDINE
 UNIVERZITET ZA POSLOVNE STUDIJE
FAKULTET ZA EKOLOGIJU
Bijeljina

3,5mg/kg, koštičavo i bobičasto voće 0,3-2,4mg/kg. Ţitarice sadrţe od 1-5ppm bora.

Toksično dejstvo bora ispoljava se ako je njegovo učešće u suvoj materiji biljaka veći od
100 do 1.000mg/kg.

Fluor (F)

Usvajanje fluora korenom je pasivan, difuzan proces. Biljke mogu da ga usvajaju i preko
nadzemnih organa.
Usvajanje fluora preko lista proporcionalno je njegovoj koncentraciji u atmosferi duţini
ekspozicije, a u velikoj meri zavisi i od vlaţnosti vazduha. Sadrţaj fluora u suvoj materiji
biljaka kreće se u proseku od 2 do 10mg/kg. Neke biljne vrste sposobne su da akumuliraju
mnogo veće količine. Kamilica u proseku sadrţi oko 100, pa i do 180mg/kg suve materije.
Kod biljaka koje su rasle na jalovini rudnika, ili su gajene na visokim koncentracijama
fluora u hranljivoj podlozi, najveći sadrţaj ovog elementa utvrĎen je u korenu. Njegova
koncentracija u semenu kod biljaka Festuca rubra i Minuartia verna bio je čak 4 puta veći
nego u listovima.
Raspodela fluora u listovima monokotiledonih biljaka takoĎe je specifična. U listovima
trava njegov sadrţaj je veći u vršnom delu nego u osnovi lista. Kamelije su izuzetak jer
mogu akumulirati jedinjenja fluora od 100mg/kg i više. Veće doze izazivaju smanjenje
produkcije organske materije i morfološko-anatomske promene. Fluor deluje i na disanje
biljaka, stimulativno ili inhibitorno. Simptomi toksičnog dejstva fluora uočavaju se na
najmlaĎim listovima, na vrhu ili po ivicama lista. Oštećeni delovi lista mogu poprimiti
različite boje, ţutu, mrku ili ljubičastu.

14
Mladen Kovačević
HEMIJA ŢIVOTNE SREDINE
 UNIVERZITET ZA POSLOVNE STUDIJE
FAKULTET ZA EKOLOGIJU
Bijeljina

5.0. ZAKLJUČAK
Iz priče o teškim metalima sasvim je jasno da smo na neki način stalno izloţeni delovanju
različitih faktora ekološkog zagaĎenja. Svakodnevno smo izloţeni štetnim činiocima iz
tepiha koji su zaštićeni od moljaca, ili iz naše odjeće izraĎene od pamuka koja je
obraĎivana pesticidima. A da ne pominjemo stvari koje se nalaze u sastavu kozmetičkih
sredstava ili lepila. Ove stvari kada jednom dospeju u naš organizam sakupljaju se u
masnom tkivu, bubrezima, jetri, mozgu, a odatle ispoljavaju delovanje na biohemijske i
hormonske procese, kao što su metabolizam i rast stanica, te plodnost.

Pored onih koje su po poreklu prirodni proizvodi, postoji i sve veći broj sintetičkih, kao i
onih koje se dobijaju hemijskom transformacijom prirodnih proizvoda u našim
tehnološkim procesima. Ovome još više doprinosi nedovoljno razvijena ekološka svijest i
neinformisanost graĎana.

Na pojedine hemikalije prirodnih izvora (npr. nikl), čovek ne moţe da utiče. MeĎutim,
antropogeni izvori teških metala su postali značajni zagaĎivači zemljišta i njihovo
dospevanje čovek mora sprečiti ili bar kontrolisati kako bi u sistemu zemljište-biljka-
čovek, krajnji korisnik imao ispravnu i kvalitetnu hranu.

15
Mladen Kovačević
HEMIJA ŢIVOTNE SREDINE
 UNIVERZITET ZA POSLOVNE STUDIJE
FAKULTET ZA EKOLOGIJU
Bijeljina

6.0. LITERATURA

[ 1.] Miodrag P., Branka J., Gordana B., Dragana B., „Ekologija i zaštita ţivotne
sredine“, Čačak, 2007. god.

[ 2.] www.poliklinika-harni.rs

[ 3.] www.wikipedia.org

7.0. SADRŢAJ:

16
Mladen Kovačević
HEMIJA ŢIVOTNE SREDINE
 UNIVERZITET ZA POSLOVNE STUDIJE
FAKULTET ZA EKOLOGIJU
Bijeljina

1.0. UVOD................................................................................................................. 2
2.0. POJAM I VAŢNOST TEŠKIH METALA.................................. 3
2.1. Teški metali u zemljištu ………………………………………................. 3
2.2. Teški metali u vodi…..…………………………………………………… 6
2.3. Teški metali u vazduhu.................................................................... 7
3.0. BIOLOŠKI ZNAČAJ TEŠKIH METALA............................................... 8
4.0. TOKSIČNO DEJSTVO I KARAKTERISTIKE NEKIH TEŠKIH
METALA............................................................................................ 10
5.0. ZAKLJUČAK................................................................................................... 15
6.0. LITERATURA................................................................................................. 16
7.0. SADRŢAJ.......................................................................................................... 17

17
Mladen Kovačević
HEMIJA ŢIVOTNE SREDINE