УНИВЕРЗИТЕТ У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
Општа књижевност и библиотекарство

Професор: Бранко Брђанин

Студент: Александра Босиочић-Дроњић, ОБ 3/20

ПРИПОВЈЕДНА КЊИЖЕВНОСТ
Реферат

Сарајево, новембар 2020.

 Приповиједна књижевност један је од пет праваца књижевне прозе,
уз историографију, бесједништво, филозофију и стручну књижевност.
У хеленском свијету, проза се јавља сразмјерно касно, након пјесништва.
Милош Н. Ђурић, у свом дјелу Историја хеленске књижевности, то овако
објашњава: „Што се писмена проза јавља после песништва, то сасвим
одговара природном развитку хеленске књижевности. Јер исказивање у
којем преовлађује разум и размишљање, које тежи на објективно доношење
и тумачење истина и чињеница, и којим се проза служи у различним својим
облицима, развија се доцније него ли он у којем преовлађује машта и
осећање.“
Приповједна књижевност почела развијати најприје у Јонији (на подручју
обале Анадолије, у данашњој Турској). Јонски трговци пловили су у далеке
крајеве и из њих доносили приче, чији се трагови, рецимо, виде у каснијим
Хомеровим дјелима Илијади (Пигмеји) и Одисеји (Киклопи, Лотофази,
Феачани, Лестригонци). Несумњиво је да се о необичним људима и
крајевима приповиједало и прије Хомера. У народу се и данас говори
приповијетка У цара Тројана козије уши, која по свему битном подсјећа на
мит о краљу Миди с магарећим ушима а српска народна приповјетка Дивљан
(коју је забиљежио Вук Стефановић Караџић, 1853.), у суштини се слаже с
Хомеровим причањем о киклопу Полифему.
Од свих облика и врста приповједне прозе, најлакше је, из тог периода,
докучити историјску а потом и биографијску новелу.
О историјској новели довољно трагова налазимо у Историји
античког историчара Херодота (484 – 424. п.н.е), којег зову и „отац
историје“. Једна од најзанимљивијих Херодотових приповједака je она о
ризници египатског краља Рампсинита, претходника Кеопса. Њено
поријекло може се наћи у старијем херојско-епском причању о браћи
Агамеду и Трофонију. Они су саградили Аполонов храм у Делфима а затим
и ризницу краљу Хирије, Хиријеју али тако што су у стијену узидали камен
који се могао извући, па су га тако и покрали. Народне приповијетке
уплетене су и у Историју Лидије, коју је написао Ксанто, уз Хеланика,
најпознатији логограф (историчар, хроничар, прозни писац) старогрчке
књижевности.
Теме биографијске новеле биле су, између осталог, Хомеров
пјеснички живот, пјесничко надметање Хомера и Хесиода, легенде о Орфеју
и Питагори и о разним пјесницима, попут Стесихора, Ариона и Сапфе. Ту
су и новеле о седморици мудраца, најстаријим представницима грчке
филозофије и њиховом надметању за првенство у мудрости. Као седам
мудраца античке Грчке најчешће се спомињу Солон из Атине, Талес из
Милета, Хилон из Спарте, Питак са Лезбоса, Бијац из Пријене, Клеобул из
Линда и Перијандар из Коринта.
За најранијег прозног писца сматрао се Ферекид са Сира, за којег се мисли
да је био Питагорин учитељ. Његов спис Теологија (назван још и Хептамих,
Пентамих, Теокрасија и Теогонија) је први покушај филозофског романа.
У њему има трагова сумерских, вавилонских и феничких прича и мисли
јонских космолога. Ферекид са Сира је једноставан али пријатан
приповједач, причање готово свуда тече у једноликом презенту, реченице се
нижу паратактички (упоредно) а у причу су уткана понављања.
Његово дјело говори о три вјечне, добре стихије а то су Хрон (Вријеме), Зант
и Хтонија (Земља) и о стихији зла, Офионеју (Змају), који подсјећа на Змију
у Постању. Код Хомера и Хесиода, стихије добра зову се Крон и Зевс/Див.
Од Хрона су постали огањ, ваздух и вода а одатле остали богови. Офионеј
је родио дим и таму. Отпочне борба између Хрона и Офионеја за превласт
над свијетом, гдје овај потоњи буде побијеђен и бачен у море. Зант се,
такође, бори против Титана, који буду побијеђени и бачени у Тартар. Зант
се затим претвори у Ерота и узме Хтонију за жену. Као поклон за њу,
направи лијеп, велики огртач, који симболизује љепоту развијене земље и
на којем су осликани Геја, Оген и Огенови двори. Зант разастре огртач на
крилати храст, који одаје слутњу да земља лебди у ваздуху, као код
Анаксимандра. Кад је Хтонија на поклон добила земљу, узела је ново име,
Геја.
Док се Хомер и Хесиод још увијек колебају међу духом и материјом,
Ферекид тачно проводи овај дуализам – рецимо, земља као дух је Хтонија а
као материја Геја.
Хеленски свијет волио је пословице и загонетке. Једне и друге биле
су збијене, оштроумне народне умотворине. „Обиље пословица“, каже
Милош Н. Ђурић у свом дјелу Историја античке кљижевности, „у једном
народу сведочи о његовој духовној обдарености, о јачини његова опажања
и расуђивања, о богатству његове практичке мудрости. Кад и хеленски
човек хоће да својој мисли даде важности и чврстине, он је потврђује
општим народном искуством или мишљењем старих, израженом у
пословици као у некој вишој потврди и несумњиву ауторитету.“ Исто важи
и за казивање загонетки. Загонетка нема значај за књижевност али је онда,
као и сад, могла да буде пријатна забава у друштву. До данашњег дана,
остала је, на примјер, сачувана загонетка: Шта је исто свугдје и нигдје?
(Вријеме). Један од седморице мудраца, Клеобул из Линда на Роду,
састављао је загонетке и епиграме у песничком облику а таква једна збирка
загонетака приписивана је и његовој ћерци Клеобулини.

Басна
Као врста хеленске народне прозе, басна је веома рано књижевно
уобличена и цијењена, нарочито због тога што су се путем ње могле,
посредно и несметано, да критикују људске слабости и мане. Разлог је тај
што је басна кратка прича у којој животиње или биљке, алегоријски,
представљају људе и њихове особине.
Данас, њеном колијевком многи сматрају Индију, из које је басна дошла у
древну Хеладу а одатле, касније, прешла Латинима, Словенима и осталим
народима. Басне су Хеленима долазиле и из Мисира (данашњег Египта),
Либије, Фригије, Лидије. Његована као књижевни род, басна је обрађивана
у школи и служила етичкој поуци.
Код Хелена, чешће су била басне у којима су главни ликови животиње, док
су рјеђе биле оне са ликовима биљака. Најчешће су биле заступљене
животиње с подручја Хеладе: лисица, јелен, коњ, овца, пас, зец, корњача,
вук, змија, затим рода, гавран, врана, кокошка, пијетао, ластавица али и лав,
краљ животиња, камила, крокодил, ној, папагај, скарабеј. Од биљака,
јављају се ловорика, маслина, ружа, храст, јела, платан, смоква, јабука.
Есопова басна
Хелени су изумитељем басне сматрали Есопа, за којег Херодот, који
га први спомиње, каже да је роб Јадмона Самљанина, за вријеме краља
Амасиса, средином шестог вијека п.н.е. Наводи да су га убили Делфљани,
вјероватно замјеривши му како их је приказивао у баснама. О Есоповом
животу је, баш као и о Хомеровом, веома рано фиксирана легенда, већ у
петом вијеку п.н.е. Она је, касније, дала основа за разне варијанте његове
биографије. Есоп је приказан као представник нових, антиаристократских
друштвених слојева, паметнији и довитљивији од многих мудраца. Есопове
басне причане су и тумачене у школама, на трговима, на позорници, у
школама реторике, поставши тако благом цијелог хеленског народа а због
своје етичко-педагошке вриједности, нарочито плодно тле пронашле су у
Атини. О Есоповим баснама, Милош Н. Ђурић, у своме дјелу Историја
хеленске књижевности, наводи: „Своје басне Есоп је причао прозним
начином. Он просто и наивно црта призоре из животињског света, а има на
уму људске прилике. Животиње у његовој басни нису друго него
представници категорија и типова људског друштва: рода, на пример,
представља побожне људе, гавран безбожнике, ластавица брбљивце, лисица
препредењаке и сплеткаше, вук невернике, жаба хвалисавце, лав тиране,
магарац паћенике, али и будале и глупаке итд. Према томе оцртан је и
карактер животиња. То цртање оснива се на истинском посматрању и
познавању природе: у баснама нема никаква тврђења о животињама које не
би било истинито, јер се оно оснива на тачном посматрању особина и живота
појединих животиња.“
Нарочита васпитна вриједност басни огледала се у томе што се нигдје
нису дотицале разлика између Хелена и варвара, већ су, проповиједањем
интернационалне разумности, говориле о општој хуманости. Први зборник
Есопових басана приредио је, у прози, перипатетичар Деметрије Фалеранин,
(иначе, перипатетичари су били ученици и чланови филозофске школе у
древној Грчкој, чије се учење темељило на дјелима Аристотела). Тај зборник
није сачуван али су сачувани зборници које су пјеснички обрадили Бабрије
у трећем вијеку нове ере, те Федар и Авијан у четвртом или петом.
Есопова басна у европским књижевностима
Након што се, у хеленском свијету, басна утврдила као поучно и
педагошко средство, она се проширила на друге земље и удружујући се са
зоолошким причама тих народа, постала интернационалан метод васпитања
омладине. Код Римљана, есопску басну налазимо најприје у Енија (басна о
шеви и њеним тићима), у Ливија (басна о стомаку и удовима), те у Хоратија
(басна о пољском и градском мишу). У византијско доба, сматране су
најподеснијим средством за васпитање и образовање младих. Учене су
напамет, на њима се студирала граматика и ораторство јер је још Аристотел
сматрао басну за одлично реторско помоћно средство. Од XVI вијека
превођене су на народни језик а дјело Есопов живот је од Византинаца
прешло другим народима Истока и Запада. У Средњем вијеку веома је
популарна басна о лукавом лисцу Ренару, коју је обрадио Јохан Волфганг
фон Гете у свом дјелу Reineke Fuchs. Мартин Лутер преводи тринаест
Есопових басана 1530. године. У XVII вијеку, Жан де ла Фонтен,
француски пјесник и баснописац, на свјеж и оригиналан начин обрађује и
продубљује есопску басну.
О овоме, Милош Н. Ђурић каже: „Извргавајући руглу не само аристократске
предрасуде, на пример таштину, немилосрдност, дрскост, надменост,
лицемерство, самообожавање, параситсво, него и буржоаске настраности,
на пример ситничарство, тврдичлук, просташтво, грубост, ограниченост,
махниту трку за аристократским титулама и друге. Ла Фонтен у сатиричкој
светлости даје пунију слику француског друштва у XVII веку него већина
других књижевника тог времена.“ Овај је аутор краља Луја XIV увек
приказивао као деспотског лава а позитиван значај придавао
обесправљеним, малим људима који су стењали под притиском богатих и
моћних. Међу значајним обрађивачима еспоске басне су, између осталих и
Антоан Удар де ла Мот (1672 – 1731), Г. Е. Лесинг (1729 – 1781), те руски
баснописци И. А. Крилов (1769 – 1844), Сумарков, Хемцинер, Измаилов,
Дмитријев. Ђурић наводи да „Кирилов сјајно изражава свој критички став
према руској стварности, јер шиба лоше појаве руског живота, као што су
подмитљивост бирократа свих чинова, глупост великаша, који живе од
подмитљивости својих секретара, господску охолост, слепу оданост старим
обичајима, злоупотребу власти итд.“
У нашим крајевима, од XVIII вијека се у већим селима и варошима отварају
грчке школе а путем тих школа, те путем трговине, есопска басна прелази у
широке културне слојеве. Што се тиче првих писаних трагова, налазимо их,
рецимо, у дјелима Мавре Ветранивића Чавчића и Петра Хекторовића.
Послије њих, Езопа се лаћа и у књижевност ових простора преноси његове
басне, Доситеј Обрадовић. Можда их је заволио већ у првој младости, када
је у манастиру Хопово читао рукописни зборник јеромонаха Спиридона
Јовановића, у коме се, поред осталих чланака, налази и тридесет шест
Есопових басана. У трећој глави Доситејева Собранија, он пише занимљиву
и карактеристичну Похвалу басни, у којој, како нам преноси Милош Н.
Ђурић, наводи: „Ја к Платону и Тулију не подижем главу, нег у басни
Езоповој иштем моју славу.“ Доситеј је, при превођењу басана, само мали
дио преводио вијерно. Углавном би узео само идеју а све споредне ствари
прилагођавао, изостављао или мијењао. Међу преводиоцима еспоских
басана, споменућемо овдје још и М.А. Рељковића, Ђура Ферића и Јована
Миоковића.
Да бисмо описали како се и на који начин басна прилагођава
различитим народима у које долази, враћамо се, поново, Историји хеленске
књижевности: „Као раци, рибе и полипи, што примају боју воде у којој
пливају, или као сувоземне животиње што примају боју тла или предмета на
коме живе, тако и Есопова басна, долазећи у резличне народе, прима
обележја њихова живота.“