Универзитет у Источном Сарајеву Гордан Врачар Т3/20

Филозофски факултет Пале

Општа књижевност и театрологија
Античка књижевност 1

Преглед историјског развоја грчке цивилизације

Минојска култура
На ивици Егејског мора се налази велико острво под називом Крит или Крета (грч.
Κρήτη), која је била дом једној од најразвијенијих цивилизација бронзаног доба. Ова
цивилизација је скоро остала заборављена у историји док, усљед великих напора
енглеског археолога Артура Џона Еванса (енг. Arthur John Evans) који је својим
истраживањем рушевина античког грчког града Микене (грч. Μυϰῆναι) наишао на
трагове до тада непознате цивилизације.
Након дуге потраге за траговима Артур је стигао до острва Крит гдје је пронашао
рушевине легендарне палате Кнос, која је припадала краљу Миносу из легенде о
минотауру. Артур Еванс је новооткривеној цивилизацији дао име Минојци, по краљу
Миносу који је у грчкој легенди био син врховног бога Зевса.
Претпоставља се да су Минојци дошли на Крит из Анатолије (територија данашње
Турске). Такођер се претпоставља да се та миграција десила средином Палеолитског
периода у 128. вијеку прије нове ере. Међутим, Минојска култура је почела са
развијањем тек када су почели да се баве пољопривредом, што се десило у 50. вијеку
прије нове ере.
Напретког бронзаног доба, Минојци су почели да развијају културу чији је ослонац био
у поморској трговини. Минојски бродови који су били чврсти колико су и били
елегантни, су им пружали могућност да проведу више дана на мору, да тргују са
цивилизацијама из Анатолије, Грчке, Египта и Африке. Око 20. вијека прије нове ере,
највећи приходи Минојске цивилизације су произилазили из пољопривреде. Бавили су
се производњом маслиновог уља, вина и керамичких посуда које су на себи носиле
приказ Минојанске умјетности која је увијек наглашавала софистицираност њеног
народа. Такођер су се бавили израдом разних предмета од злата и сребра па некад чак и
од кристала.
Минојци су придодавали много значаја атлетском напредовању. Имали су спортска
такмичења која су укључивала пливање, боксање и трчање. Међутим, најимпресивнији
спорт је укључивао прескакање у плесање око бијесног бика који су називали
таурокатапсија (грч. Ταυροκαθάψια). За Минојце бик је био божија животиња,
константо светкована у скулптурама и сликама.
Палата Кнос је била много већа него што се очекивало. Покривала је простор од седам
хиљада квадратних метара, што је три пута веће од Бакингхамске палате у Енглеској.
Преглед историјског развоја Гордан Врачар Т3/20
грчке цивилизације

Ископавања су открила и један од најстаријих пријестола у Европи, пријесто краља

Миноса. Такођер, откривен је и најстарији поплочани пут у Европи који се налазио на
улазу у град који је био подијељен у улице које су окруживале куће и храмове. Неки
дијелови града су имали систем дренаже воде који је уједно служио и као
канализациони систем. Испод палате је пронађен и лавиринт. У лавиринту се налазило
неколико огромних ваза, које су служиле за одлагање жита и вина. Чинило се да су
неки дијелови лавиринта кориштени и као тамница за затворенике. Дизајн лавиринта и
минотаур су се такођер налазили на њиховим новчићима који су наглашавали легенду о
том монструозном створењу.
Историчар Херод тврди да су Минојци постали господари Егејског мора када су
истријебили пирате у тој регији. Колонизовали су и друга острва близу Крита у којима
су, према историчару Хероду, владали Миносови синови. Средином 17. вијека прије
нове ере, Минојци су били поштован и познат народ чију су независност препознавала
чак и краљевства која су у том периоду настала у грчкој, као што су Атинско и
Микенско. Крит је постала обавезна лука за све бродове који су пролазили Егејским
морем.
У Минојској култур дисбаланс између богатих и сиромашних као да није постојао. У
умјетнинама, људи из свих сфера живота су представљани да раде скупа. Жене су
представљане као битан дио краљевства, а не само као жене и кћери као што је то био
случај у другим културама из истог периода.
Претпоставља се да је пропаст Минојске цивилизације започела ерупцијом вулкана на
острву Санторини, које се налази сјеверно од Крита. Острво Санторини је било једно од
најважнијих за Минојску трговину. Ерупцијом вулкана велики дио острва бива
потопљен у море, што је представљало крах за Минојску трговину са сјеверним
краљевствима. Недуго након ерупције вулкана, огроман цунами којем је претходио
земљотрес, потапа острво Крит и разара већину грађевина које су се налазиле ту. Због
такве сеизмичке активности, вулкан острва Санторини наново еруптира. Унаточ
раздаљини, пепео вулканске ерупције долази до Крита, заклањајући сунце и киселом
кишом убијајући усјеве и животиње. Глад на цијелом криту доводи до насиља и
побуна. Ситуација постаје очајна толико да постоје тврдње да је чак долазило и до
канибализма међу становницима Крита. Чак се ни Минојци, једна од најбистријих и
најнапреднијих цивилизација свог доба, није могла борити против силе природе и пала
је у дивљаштво и анархију. Ова катастрофа епских пропорција је служила као директна
инспирација за Платонов мит о Атлантиди.
Минојци су покушали да наново обнове краљевство, али је пропаст економије и
напредовање других култура спријечило њихово поновно уздизање.
Грчко краљевство Микене је наставило са освајањем цијеле територије грчке и већ се
приближила егејским острвима. Није познато да ли је Микенско краљевство силом
преузело територију Минојског краљевства или су мирним путем асимилирали њихову
културу гдје су, након двије стотине године, како Хомер пише у свом епу о Тројанском
Преглед историјског развоја Гордан Врачар Т3/20
грчке цивилизације

рату, Микенски бродови под командом краља Агамемнона за Троју запловили са

Крита.
Минојци се сматрају првом европском цивилизацијом. Њихов утицај на грчке народе
који су се појавили послије њих је био огроман. Због њих је трговина између разних
култура које су настањивале просторе Африке, Анатолије, Грчке и Египта у бронзаном
добу била могућа.

Микенска култура
Микенска цивилизација је термин који историчари користе за културу која је настала
на територији Грчке у периоду до 16. вијека прије нове ере. Припадници те
цивилизације, Микенци, сматрани су ратничким друштвом чији се успон и пад десио
много прије периода Класичне Грчке, то јест зенита Грчке цивилизације.
У класичној Грчкој, Микенци су били њихови древни преци који су постојали у
митском добу хероја. Овјековјечени су у причама о Аргонаутима, златном руну и
наравно у великом Хомеровом епу, Илијада и Одисеја.
Њемачки археолог Хајнрих Шлиман (њем. Heinrich Schliemann) је 1876-е године
искористио термин ''Микенска'' да опише ову цивилизацију. Разлог давања тог имена је
тај што су први трагови ове цивилизације откривени у Микени на Пелопонезијском
полуострву. Недуго потом слични артефакти и стилови градње су откривени и у другим
дијеловима Грчке као што су Тиринт, Пилос, Теба и Атина. Многи од ових артефакта
(грнчарија, оклопи, накити) су пронађени у гробницама владара и у рушевинама
древних палата.
Вјерује се да су Микенци били потомци индо-европских племена који су првобитно
обитавали у регији око ријеке Дунав, те касније мигрирали на територију данашње
Грчке негдје око 21. вијека прије нове ере. Микенци су се до 16. вијека прије нове ере
развили у софистицирано и богато друштво што се може видјети по неким гробницама
њихових владара. Најмање шест гробница је пронађено у рушевинама Микене познате
као ''Гробни круг А'', којег археолози датирају негдје између 1550 и 1500 године прије
нове ере. Гробнице указују на велико богатство тадашњих владара и на то да Микенска
цивилизација није уопште била изолирана како се претходно вјеровало јер су сировине
и материјали који су били потребни за прављење артефакта донесени из другог дијела
Средоземља као што су Анатолија, Африка и Египат.
На основу откривених доказа, Микенци су били подвојени на неколико већих и мањих
краљевстава. Најмоћније од тих краљевстава је било Микена која се налазила на
равницама Аргоса. Друга краљевства укључују Тебу, Оркоменос, Пилос и Иолкос.
Микенци су половином 15. вијека прије нове ере окупирали Кнос, највећи град
Минојске цивилизације. Микенци се нису дуго задржали на Криту јер су до краја 14.
вијека прије нове ере напустили острво Крит. Њихова краткотрајна окупација острва им
Преглед историјског развоја Гордан Врачар Т3/20
грчке цивилизације

је помогла у развитку њихове архитектуре и писма које су посудили од Минојске

цивилизације које називамо Линеарно Б. Тако је период између 14-ог и 12-ог вијека
прије нове ере, период просперитета за Микенску цивилизацију и то не малим дјелом
због технологија и богатстава које су узели од Минојских комшија.
Никада није откривен тачан разлог пропасти Микенске цивилизације, постоји много
теорија али најпопуларнија говори о периоду нестабилности око Микенских
краљевстава која су узрок великих грађанских ратова који су трајали и по неколико
деценија. За многа краљевства је то била катастрофа. Археолошки докази указују на то
да су до 12-ог вијека прије нове ере, градови попут Микене, Тебе и Пилоса били
потпуно уништени. Међусобни сукоби су створили политички вакуум који је до краја
11-ог вијека прије нове ере, допустио племенима Дорских грка да се настане на
простору Пелопонејског полуострва.
Док су Микенски народи полако напуштали своје разрушене градове, тако се и
Микенска култура полако брисала. Иако уништена, Микенска цивилизација је
наставила да живи у грцима класичног доба гдје су светковани као великани античких
времена гдје су хероји били храбрији, богови моћнији а живот једноставнији. Микенци
су поставили темељ грчке цивилизације коју дан данас познајемо.

Архајски период
Архајски период грчке цивилизације се односи на период између осмог вијека прије
нове ере до друге персијске инвазије на Грчку 480. године прије нове ере. Падом
Микенске цивилизације слиједи период грчке историје који се назива тамно доба. То је
било вријеме великог сиромаштва, мало писаних записа постоји из тог доба јер су се
народи окренули ка номадском начину живота. Било је веома мало села а градови, већи
центри културе и умјетности нису ни постојали.
У архајском период грчке цивилизације почињу да се развијају заједнице људи, то јест,
настају први грчки полиси (грч. πόλις).
Напредак западне цивилизације у суштини почиње тек у грчком архајском периоду. У
осмом вијеку прије нове ере почиње да се користи нови грчки алфабет који је био
различит од Микенског линеарног Б и Минојског линеарног А.
Грчки полиси као велики центри су настали у периоду између осмог и седмог вијека
прије нове ере.
Прве олимпијске игре су одржане 776. године прије нове ере што је веома важна
чињеница јер то није био локални или мањи догађај, у олимпијади су учествовали
многи грчки градови-државе.
Два најбитнија аспекта архајског периода су повратак писма у грчку цивилизацију и
успон грчког полиса.
Преглед историјског развоја Гордан Врачар Т3/20
грчке цивилизације

Грчки алфабет настаје као прерађена/надограђена верзија Феничанског алфабета.

Најранији записи новог грчког алфабета су пронађени у грнчарији и камену и што је
најбитније, по први пут су Хомерови епови записани и нису се морали преносити
оралним путем.
Развитак грчког полиса је једна од најбитнијих ствари која се тиче развитка грчке, чак и
западне цивилизације какву данас познајемо. Полис је нови облик управе (град-
држава), који је био начин спајања свих мањих насеобина које су биле одлика грчког
тамног доба. Ово је потпуно нови свијет за старе грке и полис ће бити једна од
најбитнијих ствари у периоду класичне грчке о којој ћемо касније причати. Концепт
заједнице је био много битан за грке, и полис ће постати центар свега што су они
радили. Сматрали су, с обзиром да живе у заједници, заједница треба да буде изнад
свега чак и изнад индивидуе. Стављање заједнице изнад индивидуе је најпримјетније у
Спарти која је овај концепт одвела до крајности.
Све се ово повезује са етосом (грч. ἦϑος), грчки систем вриједности. Лојалност полису
је сматрана једном од највећих вриједности коју човјек који живи у цивилизованом
друштву може имати.
Центар и смисао полиса су увијек били људи. Не камење, грађевине и храмови. То јест,
људи чине полис. Примјер овога је Темистокле који евакуира Атину у Саламину. Он
спашава град јер води људе са собом и допушта персијанцима да униште физички град,
али ће полис преживјети јер су људи који су га настањивали преживјели. Град се увијек
може обновити, људи не могу. Ово размишљање старих грка се много разликовали од,
напријмер, египатског начина размишљања, гдје су градови били мјеста у којима је
обитавао краљ или гдје су се све велике административне обавезе извршавале.
Полисом није владао краљ већ аристократе. Иако су били аристократе, моћ владања
никада није преузимао појединац и одлуке је увијек доносио владајући савјет који су
чиниле аристократе. Што значи да се право на владање није добијало по рођењу већ по
способношћу, те полис можемо гледати као на аристократску републику.
У античкој грчкој имамо и први појам варвара, то јест, уколико нису били грађанин
грчког полиса нису били ни члан грчког друштва и самим тим су сматрани за дивљаке
или варваре.
Разни градови-државе су били раздвојени природним границама попут планина или
ријека. Уколико није постојао начин да се утврде границе на основу природних
препрека, замишљане су имагинарне границе и већина територијалних сукоба између
полиса је произилазила баш због тих имагинарних граница.
Највећи полиси су контролисали цијеле регије као што је то случај Атине која је
контролисала цијелу регију Атике (претпоставља се да је територија града-државе
Атине покривала око 1600 квадратних километара).
Преглед историјског развоја Гордан Врачар Т3/20
грчке цивилизације

Поставља се и питање становништва. Колико је просјечан полис имао становника?

Аристотел и Платон су нам дали приближан број гдје је пет хиљада становника
насељавало просјечан полис, али су многи били већи. Атина је на свом врхунцу имала
око 50 000 становника. Морам разјаснити да када се каже становник у античкој грчкој
мисли се на одраслог мушкарца, ови бројеви су много већи ако се урачунају жене, дјеца
па чак и робови. Грађанин је сваки слободни одрасли мушкарац који живи унутар
полиса.
У другим царствима из истог доба попут персијског и месопотамијског, град су
настањивали краљеви поданици, што је контраст између грчких градова гдје су живјели
слободни људи.
Главни стуб економије у полису је била земљорадња. Узгајали су пшеницу, маслине и
воће. Касније у тим истим градовима ће се појавити прве пијаце које ће још више
поспјешити напредак економије.
Колонизација од стране грчких полиса је започета средином осмог вијека прије нове
ере што нам указује на раст полиса. Грци су колонизовали Сицилију, јужни дио Италије
па чак и југ данашње Француске, то јест, концепт и идеју полиса су ширили цијелим
средоземљем. Напретком поморске снаге, грци архајског периода наново успостављају
контакт и трговину са народима Египта и Месопотамије. Обнављају исте трговинске
путеве које су Микенци вијековима прије основали.
Полис је прошао политички развој кроз пар фаза који је трајао вијековима, почевши у
архајском периоду па све до класичног периода. Наравно, нису сви полиси пратили
исти модел нити су се развијали истим темпом.
Тако у првој фази имамо примјер владајуће аристократије.
У другој фази и имамо успон тиранина (грч. Τύραννoς). У овом периоду историје
тиранин није увијек био израз за владара који влада насилнички. Тиранин је био
аутократ који самовољно одлучује о вођењу државних послова. Каткад је то био
самовладар по традицији или уставу, а каткад узурпатор који је приграбио власт у
демократски уређеној држави. У архајском периоду, било је тиранина који су,
ослањајући се на народ и сељаке, устајали против аристократске олигархије у полису.
У трећој фази видимо успон демократије. Атина је колијевка демократије гдје су људи
сами бирали своје владаре и овај начин управљања државе слободно можемо назвати
демократском републиком.

Класични период
Термин ''класични период'' се ондоси на период између персијских ратова на почетку
петог вијека прије нове ере и смрти Александра великог 323. године прије нове ере.
Класични период је био период конфликта, прво између Грчке и Персије, онда између
Преглед историјског развоја Гордан Врачар Т3/20
грчке цивилизације

Атине и Спарте, али је такођер био и период политичких и културолошких достигнућа.

Поред грчке трагедије, у класичном периоду истичу се историчар Херод (грч.
Ἡρόδοτος), љекар Хипократ (грч. Ἱπποϰράτης) и филозоф Сократ (грч. Σωκράτης).
Такођер имамо и политичке реформе ка систему владања који се зове демократија, то
јест, владавина народа.
Херод се сматра ''оцем историје'', титула коју му је дао римски оратор Цицерон. Био је
први који је историју записивао истраживачки, то јест, прикупљао материјале и
чињенично их постављао у историографску нарацију. Унаточ његовој огромној
важности мало се зна о његовом приватном животу. Хеорда су много пута критиковали
да у своје књиге укључује очигледне митове и преувеличане догађаје. Херод је тврдио
да само записује ствари које су му рекли или које је он сам видио, пар пута је рекао да
чак и он не вјерује у ствари које запише.
Хипократ се сматра једном од најистакнутијих личности медицине свих времена. У
рукописима који му се приписују одвојио је науку од магије и празновјерја, скупио и
критички прерадио искуства египатских и грчких љекара, те се стога сматра оцем
медицине. Хипократ је изнио претпоставку да су душевни поремећаји резултат
обољелог мозга и да је ''луд човјек'' заправо болестан човјек. Важан је и Хипократов
допринос хирургији. Славно стародревно медицинско правило приписано Хипократу је
''најприје не нашкодити'' (Primum non nocere). Под Хипократовим именом сачувала се и
загклетва старогрчких љекара – асклепијада која садржава принципе љекарске етике.
Сократ је својим филозофским дјелом и животом постао једна од основних личности
модерне цивилизације. Прототип филозофа и градитељ новог критичког начина
размишљања. Као велики реформатор Сократ је у различитим периодима био
различито тумачен. Просвјетитељство га сматра свјетлом модерног разума. У
Хегеловом развоју духа Сократ обиљежава тренутак у којем се дух спознаје у својој
субјективној моралној универзалности насупрот свјетских обичаја и норми. По Ничеу,
Сократ је био заводник који плебејски наговара на јалов разум затомљујући снагу
дионизијског инстинкта. Све те и друге оцјене постављају Сократа као прекретницу у
филозофији, па се и цијела филозофија прије њега назива ''предсократством''.
Предвођени Атином и Спартом, грчки полиси су били укључени у рат против персијске
империје на почетку петог вијека прије нове ере. У овом рату се дешава и позната
битка код Маратона и битка на Термопилу гдје је легендарни спартански краљ Леонида
погинуо. Кулминација овог рата је битка код Саламине гдје су грци извојевали побједу
над персијанцима.
Пораз персијанаца означава почетак културолошке, политичке и економске доминације
Атине. У 507. години прије нове ере, Атињанин Клејстин (грч. Κλεισθένης) збацује
посљедњег аутократу и поставља нови систем владања под називом демократија. Под
Клејстиновим демократским системом, сваки мушкарац старији од осамнаест година је
могао да буде члан еклезије односно савјета који је био задужен за вођење и управљање
државом.
Преглед историјског развоја Гордан Врачар Т3/20
грчке цивилизације

Да би заштитила удаљене грчке територије од персијског уплитања, Атина је

организовала конфедерацију савезника коју су назвали Делианска лига 478-е године
прије нове ере. Разним наметима и порезима, чланови Делианске лиге су помогли у
томе да Атину направе богатом империјалистичком силом.
У 450. години прије нове ере, Атински генерал Перикло (грч. Περικλῆς) утемељује своју
позицију као врховног команданта Атинских снага. Перикло је користио новац који су
Атини плаћали други полиси за финансирање разних умјетника и мислилаца. Обновио
је дио Атине који су персијанци уништили и саградио нови храм Партенон на
Акропољу.
Нажалост, културолошка достигнућа нису означавала и политичку стабилност.
Атински империјализам је довео до раскола унутар Делианске лиге и до
Пелопонезијског рата у периоду између 431. и 404. године прије нове ере. Побједа
Спарте у том рату је означавала крај Атинске политичке надмоћи, али је култура још
увијек наставила да се развија. Политички вакуум ,створен слабљењем грчких полиса
након Пелопонезијског рата, користи Филип Македонски да покори територије грчке, а
његов син Александар утемељује своју власт. Смрт Александра великог означава крај
класичног и почетак хеленистичког периода грчке цивилизације.

Хеленистички период
Хеленистички период грчке цивилизације почиње смрћу Александра великог 323.
године прије нове ере и траје до римског заузимања грчких територија 30. године прије
нове ере.
Овај временски период је окарактерисан ширењем грчког језика и културе у нове регије
Александровим освајањима територија данашњег Афганистана, Пакистана и Египта.
Такођер, још једна карактеристика овог периода је политичка нестабилност која настаје
стварањем мањих ривалских краљевстава која су се одвојила од бившег Александровог
царства. Најбитнија ствар овог периода су велики пробоји у сферама науке и
математике.
Покоривши највеће и најснажније царство свог времена, Александар велики умире од
мистериозне болести без директног насљедника. Сам Александар је рекао да његово
новонастало царство треба да насљеди човјек који је јак и вриједан те части. Наравно,
сви Александрови генерали започињу међусобне сукобе за контролу царства. Из ових
сукоба израњају три најбитнија краљевства, Антигонско краљевство на територији
Грчке и Македоније, Селеуцидско краљевство у Анатолији, Персији и Месопотамији и
Птоломејско краљевство у Египту. Ова три краљевства представљају три главне
политичке силе хеленистичког периода која су константно у рату.
За вријеме овог периода долази до огромног ширења грчке културе на територијама та
три краљевства. Александрови генерали су били Грци, иако су владали над страним
Преглед историјског развоја Гордан Врачар Т3/20
грчке цивилизације

културама они су ''увозили'' грчку културу и људе у своја краљевства гдје је долазило
до мијешања са разним домаћим културама. Грчки полиси,од којих су најбитнији
Спарта и Атина, постају небитни и политички немоћни јер не могу да се
супротстављају великим силама које су завладале источним дијелом средоземља.
Унутар свог тог сукоба и промјена долази до рађања нових идеја и културолошких
покрета. Архитектура и умјетност долазе до изражаја, јер ширењем Грчког стила на
Средњи исток многе домаће културе прихватају и улажу много у развитак тих
умјетности. Статуе постају веће и драматичније него у класичном периоду а грађевине
велелепније са примјесама разних култура.
У хеленистичком периоду, можда најважније, долази до развитка науке у регијама три
краљевства. Центар свега овога постаје велика библиотека у Александрији која је била
највећа библиотека у античком времену и која је трагично изгорила у четвртом вијеку
нове ере. Било је мјесто окупљања свих највећих научника тог времена. Финансирана
од стране Птоломејских краљева, ту су доведени сви највећи научници да би се
помогао развитак и разумијевање науке и свијета. На један начин се може посматрати
као први универзитет на свијету. Велики пробоји долазе у пољима астрономије,
математике и инжињерства.
У астрономији Птоломеј или Клаудијус Птоломеј (грч. Κλαύδιος Πτολεμαῖος) ствара
модел универзума гдје је земља у центру. Овај систем, иако је био погрешан, људима је
дао шансу да предвиде кретање звијезда и планета.
Аристофанес (грч. Ἀριστοφάνης) који је радио у библиотеци је био први који је тачно
израчунао обим земље (погријешио је за око 200 километара).
Аристарх (грч. Ἀρίσταρχος) је био астроном који је помогао стварању теорије да се
земља окреће око сунца (хелиоцентрични модел). Наравно био је у праву, али
ограничен технологијом свог доба није успио доказати ту теорију те су његове тврдње
биле одбачене ради Птоломејевог система.
У пољима математике и инжињеринга се истичу три научника од којих је први Еуклид
(грч. Εὐκλείδης). Еуклид је створио систем геометрије који се дан данас учи.
Други је Архимед (грч. Ἀρχιμήδης) који је открио број π (пи) који је омогућио
одређивање површине круга. Својим доприносом се такођер сматра и оцем физике јер
је открио многе законе по којима се међусобни однос предмета у простору може
одређивати.
Трећи је био Херон (грч. Ἥρων), грчки иноватор који је изумио парну машину гдје се
топлином и паром под притиском може стварати циркуларно покретање. Изумио је
прву пумпу за воду.
Многи људи мисле да је човјечанство изгубило много свог напретка изгарањем
библиотеке у Александрији јер би све те идеје, иновације и моделе имали дуже времена
и самим тим би били много напреднији него што смо сада.
Преглед историјског развоја Гордан Врачар Т3/20
грчке цивилизације

Хеленистички период је био битан период и за филозофију. Како се ствари мијењају и

како вријеме напредује, људи налазе нове начине да објасне шта то значи бити особа и
шта би смо требали да радимо са својим животом. За вријеме хеленистичког периода
Атина остаје центар филозофске мисли иако више није битна политички. Због те
небитности, филозофи у Атини нису више стријемили ка мислима о стварању
савршеног друштва већ је њихова филозофија почела да се одражава у проналаску
унутрашње среће и мира. Двије велике школе настале у овом периоду и које су остале
битне много након смрти њихових зачетника су Стоизицам и Епикурејство.
Епикурејце је предводио филозоф Епикур (грч. Ἐπίϰουρος) који је тврдио да живот
нема никаквог спољашњег значаја и да не постоји загробни живот. Због тога су
вјеровали да људи требају да траже мир и срећу у свом животу и да се не боје смрти и
то се највише огледа у Епикуровој изјави ''Смрт нас не интересује јер докле год
постојимо смрт није овдје, а када смрт дође ми више не постојимо''.
Епикурејци су вјеровали да се срећа може пронаћи одвајањем од свијета, не бринући се
о политици и небитним стварима већ се само трудити да уживамо у малим стварима
као што су музика, умјетност и пријатељство. Остали су веома популарна филозофија
која је наново откривена и постала позната кроз европу.
Стоизицам је вјероватно највећи филозофски покрет у хеленистичком периоду. Они
тврде да срећа долази изнутра, без обзира на вањска дешавања вјеровали су да ако
имаш добре мисли и размишљања можеш пронаћи унутрашњи мир без обзира на све.
Та филозофија је много одговарала људима који су живјели у тада свијету пуном
сукоба, немира и раскола. Ова идеја постаје веома популарна у хеленистичком периоду
и чак се шири границама Римског царства. Касније познати Римски цар Марко
Аурелије постаје један од водећих филозофа стоицизма.