Naslov originala

Corinne Hofmann
DIE WEIßE MASSAI

Copyright © za Srbiju BOOK & MARSO, 2008

© 2005 by A1 Verlag GmbH, München

Urednik
VOJIN V. ANČIĆ

obrada : Lena
www.balkandownload.org
 Korin Hofman

BELA
MASAJKA
Prevod s nemačkog VERA JOVANOVIĆ

BOOK & MARSO

Beograd, 2008.
Za Napirai
Dolazak u Keniju

Divan tropski vazduh dočekuje nas prilikom dolaska na aerodrom Mombase i već slutim i osećam:
ovo je moja zemlja, ovde ću se dobro osećati. Ali, kako izgleda, samo sam ja prijemčiva za čudesnu
auru koja nas okružuje, jer moj mladić Marko suvo primećuje: „Ovde smrdi!“
Nakon carinske kontrole idemo safari-busem do našeg hotela. Na putu do tamo moramo trajektom
da pređemo reku koja odvaja južnu obalu od Mombase. Vruće je, mi sedimo u busu i gledamo okolo
začuđeni. U ovom trenutku još ne znam da će ovaj trajekt tri dana kasnije da mi promeni čitav život,
zapravo, preokrenuti ga naglavačke.
S druge strane reke vozimo se oko sat vremena poljskim putevima kroz mala naselja. Većina žena
ispred jednostavnih koliba liči na Muslimanke, jer su umotane u crne halje. Konačno stižemo u haš
hotel „Afrika-vila na moru“. Reč je o modernom, ali ipak u afričkom stilu izgrađenom zdanju, u koji
smo smešteni u maloj okrugloj kući, lepo i udobno uređenoj. Prva poseta plaži pojačava osećaj koji
preovlađuje: ovo je najlepša od svih zemalja koje sam posetila, ovde bih rado ostala.
Nakon dva dana već smo se odomaćili i imamo nameru da na svoju ruku odemo javnim busem do
Mombase i Likoni-trajektom preko da razgledamo grad. Pored nas neupadljivo prolazi Rastafarijanac
i čujem: „Hašiš, marihuana.“ Marko klima glavom: „Da, da, gde možemo da se dogovorimo?“ Nakon
kratkog razgovora treba da krenemo za njim. „Pusti to, Marko, suviše je opasno!“ kažem, ali on ne
obraća pažnju na moje sumnje. Kad smo stigli u oronuo, napušten kraj, hoću da odustanemo od svega,
ali nam čovek objašnjava da treba da ga sačekamo i potom nestaje. Nemirna sam i konačno i Marko
uviđa da bi trebalo da odemo. Odlazimo baš u zadnji čas, pre nego što se Rastafarijanac pojavio u
pratnji policije. Besna sam i kažem osorno: „Vidiš li sada šta je moglo da se desi!“
U međuvremenu je već kasno popodne, treba da krenemo nazad. Ali, u kom pravcu? Ne znam više
gde trajekt pristaje, a i Marko nije bolji. Već smo krenuli s prvom gadnom svađom i tek nakon dugog
traganja stižemo na cilj, trajekt je na vidiku. Stotine ljudi sa krcatim kartonskim kutijama, sanducima i
kokoškama stoje između kola koja čekaju. Svako hoće na dvospratni trajekt.
Konačno smo se i mi ukrcali i dešava se ono nepojmljivo. Marko kaže: „Korin, pogledaj, tamo
preko, to je jedan Masaji!“ „Gde?“ pitam i gledam tamo kuda mi pokazuje. Pogađa me kao grom iz
vedra neba. Tamo na ogradi trajekta opušteno sedi visok, tamnosmeđi, vrlo lep, egzotičan muškarac i
gleda nas, jedine belce u ovoj gunguli, tamnim očima. Moj Bože, pomislim, kako je lep, ovako nešto
još nikad nisam videla.
Ima samo kratko crveno sukno oko bedara, ali je zato bogato okićen nakitom. Na čelu mu se nalazi
veliki ukras od sedefa okačen o šarene bisere koji se presijava na suncu. Duga crvena kosa mu je
upletena, a lice ofarbano simbolima koji idu sve do grudi. Preko toga su okačene unakrsno dve duge
niske bisera, a na rukama ima nekoliko narukvica. Lice mu je tako pravilno lepo da bi mogli da
pomislite da je lice žene. Ali držanje, ponosni pogled i žilava građa tela, otkrivaju da je reč o
muškarcu. Ne mogu više da skrenem pogled. Tako kako sedi na suncu koje zalazi, izgleda kao mlado
božanstvo.
Za pet minuta nikad više nećeš videti ovog čoveka, pomislim tužno, jer onda trajekt pristaje i svi
jurišaju napolje, raspoređuju se u autobuse i nestaju u svim pravcima. Teško mi je oko srca i
odjednom više nemam vazduha. Pored mene Marko upravo završava rečenicu: „... moramo da se
čuvamo ovog Masaja, oni potkradaju turiste.“ To mi je trenutno baš svejedno i grozničavo razmišljam
kako da stupim u kontakt sa ovim prelepim muškarcem. Ne govorim engleski, a samo da zurim u njega
nije dovoljno.
 Već spuštaju rampu i svi se guraju između kola koja polaze na kopno. Od Masaja vidim još samo
leđa koja sjaje dok je vešto klizio između ostalih ljudi natovarenih prtljagom. Gotovo, kraj, pomislim
i dođe mi da plačem. Zašto me ovo ovako pogađa stvarno ne znam.
Ponovo nam je tlo pod nogama i guramo se ka busevima. U međuvremenu je pao mrak, u Keniji je
tmina već u roku od pola sata. Gomila autobusa se začas napunila ljudima i prtljagom. Stojimo
nemoćni. Znamo ime našeg hotela, ali ne i na kojoj je plaži. Nestrpljivo guram Marka: „Pa pitaj
nekog!“ To ja treba da uradim, kaže, a pri tom nikad pre nisam bila u Keniji i ne govorim engleski.
Bila je njegova ideja da odemo u Mombasu. Tužna sam i razmišljam o Masajiu koji mi se već urezao
u misli.
U potpunoj tami stojimo tako i svađamo se. Svi su busevi otišli kada se iza nas začuo tamni glas.
„Zdravo!“ kaže. Okrećemo se istovremeno i skoro da mi je srce stalo. „Moj“ Masaji! Za glavu viši
od mene, iako imam l,80m i sama. Pogledao nas je i krenuo nešto da nam govori na svom jeziku koji
ne razumemo. Srce bi da mi iskoči iz grudi, kolena mi klecaju. Potpuno sam sluđena. Marko pokušava
za to vreme da objasni kuda treba da odemo. „Nema problema,“ odgovara Masaji, neka sačekamo.
Pola sata je prošlo, a ja sve vreme gledam ovog lepog čoveka. Jedva da me primećuje, ali Marko
zato reaguje iznerviran. „Šta je to sa tobom?“ pita. „Zuriš u ovog čoveka tako prodorno, da me je
stid. Saberi se, ne znam te uopšte takvu!“ Masaji stoji pored nas i ćuti. Samo po obrisima tela i
mirisu, koji ima erotsko dejstvo na mene, znam da je tu.
Oko autobuske stanice su male radnje, više nalik barakama, i sve nude isto: čaj, slatkiše, povrće,
voće i meso koje visi na kukama. Ispred čatrlja, osvetljenih samo petrolejkama, stoje ljudi u prnjama.
Kao belci stvarno upadamo u oči.
„Daj da se vratimo u Mombasu i potražimo taksi. Masaji nije razumeo šta hoćemo i ne verujem mu.
Osim toga mislim da te začarao!“ kaže Marko. Meni, pak, čini se delom sudbine što nam je baš on od
svih crnaca prišao.
Ubrzo je stao jedan bus i Masaji nam kaže: „Hajde, hajde!“ uleće unutra i čuva nam dva mesta. Da
li će ponovo da izađe ili će se voziti sa nama, pitam se. Na moju radost seo je sa druge strane prolaza
odmah iza Marka. Bus je vozio poljskim putem, koji je u potpunom mraku. Povremeno se nazire vatra
između palmi i žbunja i naslućuje prisustvo ljudi. Noć sve menja, potpuno smo izgubili orijentaciju.
Marku se put čini suviše dugim, tako da je par puta pokušao da izađe. Samo zahvaljujući mom
ubeđivanju i nakon par reči Masaja, uviđa da mora da mu veruje. Ja se ne bojim, naprotiv, zauvek bih
da se vozimo dalje. Prisustvo mog dečka počinje da mi smeta. Sve vidi crno i još mi zaklanja pogled!
Grčevito razmišljam: „Šta će biti kada stignemo u hotel?“
Nakon sat vremena je došao taj tužni trenutak. Bus je stao i Marko je izašao s olakšanjem, nakon što
se zahvalio. Ja sam još jednom pogledala Masaja, nisam izustila ni reči i izletela sam iz busa. Otišao
je dalje, ko zna kuda, možda čak i u Tanzaniju. Ovog trenutka odmor kao da je prestao za mene.
Puno sam razmišljala o sebi, Marku i svom poslu. Već skoro pet godina vodim ekskluzivan butik
šivene odeće u Bilu, sa odeljenjem za venčamce. Nakon početnih teškoća, posao ide sjajno i već sam
zaposlila tri krojačice. Sa dvadeset i sedam godina sam uspela da obezbedim sebi pristojan život.
Marka sam upoznala kada je radio stolariju u mojoj radnji. Bio je ljubazan i zabavan, a kako sam se
tek doselila u Bil i nisam nikog znala, jednog dana sam prihvatila njegov poziv na večeru. Polako se
razvila veza i nakon pola godine smo počeli da živimo zajedno. U Bili smo važili za „par iz snova“,
imali smo puno prijatelja i svi su čekali kada ćemo da zakažemo svadbu. Ali ja sam se potpuno
posvetila poslu i tražim i drugu prodavnicu u Bernu. Jedva da imam vremena da razmišljam o
venčanju i deci. Marko nije oduševljen mojim planovima, jer već sada zarađujem mnogo više od
njega. To ga pogađa i u zadnje vreme je dovodilo do svađa.
 A sada ovo, za mene potpuno novo iskustvo! Još uvek pokušavam da shvatim šta mi se to desilo.
Ono što osećam za Marka je nestalo i skoro ga više i ne primećujem. Samo mi je ovaj Masaji u glavi.
Ne mogu da jedem. U hotelu imamo sjajnu hranu, ali ne mogu ništa da uzmem. Po ceo dan zurim u
plažu ili šetam njom u nadi da ga ponovo vidim. Povremeno ugledam nekog Masaja, ali su svi niži i
ni izbliza tako lepi.
Marko me pušta, nema drugog izbora. Raduje se našem povratku, jer je ubeđen da će sve biti po
starom. Ali ova zemlja mi je pomerila život iz temelja i više ništa neće biti kao pre.
Marko je odlučio da ide na safari u Masai-Maru. Meni se ova ideja nije posebno dopala, jer pod
tim okolnostima nemam nikakve šanse da ponovo nađem onog Masaja. Ali se slažem sa dvodnevnim
putovanjem.
Safari je naporan, jer se autobusima ide duboko u unutrašnjost zemlje. Vozimo se već nekoliko sati,
a Marku je sve suviše sporo. „Zbog tih par slonova i lavova stvarno nismo morali ovako da se
mučimo, njih možemo da vidimo i kod nas u zoološkom vrtu.“ Meni se, pak, vožnja dopada. Uskoro
stižemo do prvih masajskih sela. Bus staje, a vozač pita da li smo raspoloženi da razgledamo kolibe i
njihove stanovnike. „Naravno,“ kažem, a ostali učesnici u safariju me gledaju ispod oka. Vozač se
dogovara oko cene. U belim patikama šljapkamo kroz lepljivu ilovaču, vodeći računa da ne ugazimo
u kravlju balegu koje ima svuda. Tek što smo stigli do koliba, maniata, kad se žene sjuriše sa svojim
čoporom dece na nas, vukle su nas za odeću i htele praktično sve što nosimo na sebi u zamenu za
koplja, tkanine ili nakit.
U međuvremenu su muškarce namamili u kolibe. Ja ne mogu da se nateram da kroz ovu ilovaču
napravim i korak dalje. Stoga se otimam od napadnih žena što se guraju i jurišam nazad ka safari-
busu, u pratnji stotina muva. I drugi gosti jure ka busu i viču, „Polazi!“ Šofer se smeška i kaže: „Sada
ste, nadam se, upozoreni što se tiče ovog plemena, poslednjih necivilizovanih ljudi u Keniji, sa
kojima i vlada ima poteškoća.“
U busu užasno smrdi, a muve su prava pošast, dok se Marko smeška i kaže: „Dakle, sada barem
znaš odakle tvoj lepotan dolazi i kako to kod njih izgleda.“ Na svog Masaja, eto ironije, nisam u tim
trenucima ni pomišljala.
Ćutke se vozimo dalje, pored velikih krda slonova. Predveče stižemo do hotela za turiste. Skoro je
nestvarno u ovoj polupustinji prenoćiti u luksuznom hotelu. Prvo što smo uradili je da se uvučemo u
sobe i odemo na tuširanje. Lice, kosa, sve je slepljeno. Potom sledi bogata večera, a čak i ja, nakon
skoro pet dana gladovanja, osećam nešto kao apetit. Sledečeg jutra ustajemo vrlo rano da bi išli da
vidimo lavove, i stvarno, našli smo tri životinje koje su još spavale. A onda krećemo na dugi put
nazad. Što smo bili bliže Mombasi, to me sve više obuzimalo neko čudno osećanje sreće. Zacrtala
sam sebi: ovde smo još nedelju dana i ja moram da nađem svog Masaja.
Uvece se u hotelu organizuje ples Masaja sa prodajom nakita, i ja se zdušno nadam da ću ga ovde
ponovo videti. Sedeli smo u prvom redu kada su ratnici ušli. Njih je oko dvadesetak, malih, velikih,
lepih, ružnih, ali moj Masaji nije sa njima. Razočarana sam. Ipak mi se njihova predstava dopada i
ponovo osećam taj miris koji se jako razlikuje od onog kod drugih Afrikanaca.
U blizini hotela je podijum pod otvorenim nebom, „Buš-bejbi disko“, gde mogu da dolaze i lokalci.
Zato kažem: „Marko, hajde, idemo da potražimo ovaj plesni klub.“ On nije baš voljan, jer je naravno,
uprava hotela ukazala na opasnosti, ali ja ipak isterujem svoje. Nakon kraće šetnje duž tamne ulice
naslućujemo svetlo i čujemo prve tonove rok muzike. Ulazimo unutra i meni se odmah dopada.
Konačno nešto drugo, a ne one sterilne, klimatizovane diskoteke u hotelu, već prostor za ples pod
vedrim nebom sa nekoliko barova između palmi. Svuda čuče turisti sa lokalcima za šankovima. Ovde
je sve opušteno. Sedamo za jedan sto.
 Marko poručuje pivo, a ja kolu. Potom sama plešem, jer Marko nije baš ljubitelj plesa.
Oko ponoći nekoliko Masaja ulazi u diskoteku. Pažljivo ih posmatram, ali prepoznajem samo
dvojicu među njima koji su imali svoj nastup u hotelu. Razočarana, vraćam se za sto. Donosim odluku
da ću preostale večeri provoditi u ovoj diskoteci, jer mi je ovo izgledalo kao jedina mogućnost da
nađem svog Masaja. Marko se buni, ali ni on ne želi da bude sam u hotelu. Tako se svake večeri
nakon obroka upućujemo u Buš-bejbi disko.
Nakon druge večeri, već je 21. decembar, mom mladiću je dovoljno izleta. Obećavam mu da ćemo
ići još samo ovaj put. Kao i obično sedimo za, sada već našim, stolom ispod palme. Odlučujem se za
solo ples usred crnaca i belaca što plešu. On jednostavno mora da dođe!
Malo posle jedanaest ja se već kupam u znoju, a vrata se otvaraju. Moj Masaji! Ostavlja svoj rangu
štap kod čuvara, odlazi polako do jednog stola i seda leđima okrenut ka meni. Kolena mi klecaju,
jedva da mogu više da stojim. Tek sada znoj kreće da mi izbija kroz svaku poru. Moram da se
naslonim na jedan stub, na rubu podijuma, kako ne bih pala.
Grozničavo razmišljam šta da radim. Danima sam čekala na ovaj trenutak. Smireno, koliko sam
mogla, vraćam se našem stolu i kažem Marku: „Vidi, tamo je onaj Masaji koji nam je pomogao.
Pozovi ga, molim te, za naš sto i časti ga pivom u znak zahvalnosti!“ Marko se okreće i u istom
trenutku naš Masaji nas je ugledao. Namignuo je, ustao i stvarno nam prišao. „Zdravo, prijatelji!“ I
već nam s osmehom pruža ruku. Ruka mu je hladna i glatka.
Seda pored Marka, direktno preko puta mene. Zašto samo ne znam engleski! Marko se muči oko
razgovora, pri čemu se ispostavlja da i Masaji jedva da govori engleski. Uz pomoć gestikulacije i
mimike pokušavamo da se sporazumemo. Pogledao je najpre u Marka, a onda u mene i pitao,
pokazujući na mene: „Tvoja žena?“ Na Markovo, „Da, da“, ja se usprotivim „Ne, samo dečko, ne
udata!“ Masaji ne razume. Pita za decu. Ponovo kažem: „Ne, ne! Ne udata!“
Još nikad mi nije bio ovako blizu. Samo je sto između nas i mogu da ga gledam koliko mi srcu
drago. On je fascinantno lep sa svojim nakitom, dugom kosom i tim ponosnim pogledom! Što se mene
tiče, vreme bi moglo da stane. Pita Marka: „Zašto ne plešeš sa svojom ženom?“ Kad Marko, okrenut
ka Masaju, odgovara da radije pije pivo, grabim priliku i stavljam Masaju do znanja da hoću da
plešem sa njim. On je pogledao u Marka i pošto nije bilo nikakve reakcije, složio se.
Plešemo, on više skakutavo kao u narodnom plesu, ja više evropski. Ne pokreće nijedan mišić na
licu. Ne znam da li mu se uopšte dopadam. Ovaj muškarac, ma koliko da mi je stran, privlači me kao
magnet. Nakon dve pesme dolazi lagana muzika i ja bih ga najradije čvrsto prigrlila uz sebe. Umesto
toga, sabrala sam se i sišla sa bine, jer bih inače izgubila kontrolu nad sobom.
Za stolom, Marko brzo primećuje: „Korin, hajde, idemo u hotel, umoran sam.“ Ali, meni se ne ide.
Masaji ponovo gestikulira sa Markom. Hoće da nas pozove u goste, da nam pokaže gde živi i da nam
predstavi jednu poznanicu. Brzo pristajem, pre nego što Marko uspe da se usprotivi. Dogovaramo se
da se nađemo ispred hotela.
Te noći ležim u krevetu i ne mogu da zaspim, a oko jutra mi je jasno da je moja veza s Markom
završena. On me gleda upitno i odjednom izleće iz mene: „Marko, ne mogu više. Ne znam šta mi se to
desilo sa ovim potpuno nepoznatim muškarcem. Samo znam da je ovo što osećam jače od bilo kakvog
razuma.“ Marko me teši i smatra, dobroćudno, da će se sve srediti kad se vratimo u Švajcarsku.
Žalosno odgovaram: Ne želim da se vratim. Hoću da ostanem ovde, u ovoj lepoj zemlji, sa ovim
divnim ljudima i pre svega, sa ovim fascinantnim Masajem.“ Marko me, naravno, uopšte ne shvata.
Na jezivoj vrelini stojimo po dogovoru sutradan ispred hotela. Odjednom se pojavljuje s druge
strane ulice i prilazi. Nakon kratkog pozdravljanja kaže: „Hajde, hajde!“ i mi ga pratimo. Idemo oko
dvadeset minuta kroz šumu i nisko rastinje. Odavde i odande iskaču majmuni ispred nas, neki skoro
upola visoki kao mi. Ponovo se divim hodu Masaja. Kao da jedva dodiruje do. Skoro kao da lebdi,
iako su mu stopala u teškim sandalama od automobilskih guma. Marko i ja, nasuprot tome, izgledamo
kao trapave životinje.
A onda smo ugledali pet okruglih kućeraka postavljenih u krug, slično kao i u hotelu, samo mnogo
manje, i umesto betona, ovde je prirodno kamenje naslagano jedno na drugo, a spojeno crvenom
glinom. Krov je od slame. Ispred jednog kućerka stoji stamena žena sa velikim grudima. Masaji nam
je predstavlja kao svoju poznanicu Prisilu, i tek sada saznajemo kako se on zove: Lketinga.
Prisila nas ljubazno pozdravlja i na naše iznenađenje govori dobro engleski. „Hoćete čaj?“ pita. Ja
se zahvaljujem i prihvatam. Marko smatra da je suviše toplo i radije bi pivo. To, naravno, ostaje
pusta želja. Prisila donosi mali primus, stavlja nam ga kod nogu i mi čekamo da voda provri. Pričamo
joj o Švajcarskoj, o našem poslu i pitamo koliko dugo oni tu stanuju. Prisila živi već deset godina na
obali. Lketinga, međutim, nov je ovde, došao je tek pre mesec dana i zato ne govori skoro ni reči
engleskog.
Pravimo fotografije i svaki put kad se približim Lketingi, osetim kako me fizički jako privlači.
Moram da se savladam da ga ne bih dodirnula. Pijemo čaj, koji je sjajnog ukusa, ali je zato prokleto
vreo. Skoro da smo opekli prste na emajliranim šoljama.
Naglo počinje da se spušta mrak i Marko kaže: „Hajde sada, moramo polako nazad.“ Pozdravljamo
se sa Prisilom i razmenjujemo adrese, uz obećanje da ćemo se dopisivati. Teška srca cupkam za
Markom i Lketingom nazad. Ispred hotela on nas pita: „Sutra Božić, vi dolazite u Bušbejbi?“ Gledam
ga sva srećna i pre nego što Marko stiže da odogovori kažem: „Da!“
Od sutra nam ostaju još tri dana do kraja i već sam odlučila da Masaju saopštim da ću ostaviti
Marka nakon odmora. U poređenju s onim što osećam prema Lketingi, sve ostalo mi se, što je bilo
pre, čini smešnim. Hoću da mu to sutra nekako stavim do znanja i ujedno da mu kažem da ću uskoro
da se vratim, sama. Samo jednom sam kratko pomislila na to šta li on oseća prema meni, ali sam
odmah sebi dala odgovor. On mora jednostavno da oseća isto!
Danas je Božić. Ovde, međutim, na četrdeset u hladu od božičnog raspoloženja nema ni traga.
Ulepšavam se za to veče najbolje što umem i oblačim najbolju haljinu koju sam ponela za odmor. Za
naš sto smo poručili šampanjac zbog proslave, koji je skup, ali zato utoliko lošiji i poslužen suviše
topao. U deset sati nema ni traga od Lketinge i njegovih prijatelja. Šta ako baš večeras ne dođe?
Ovde smo još samo sutra, a dan kasnije odlazimo u cik zore na aerodrom. Sva u iščekivanju zurim u
vrata i nadam se svesrdno da će doći.
Tada se pojavljuje jedan Masaji. Osvrće se oko sebe i oklevajući krene ka nama. „Zdravo,“ kaže i
pita da li smo mi ti belci s kojima se Lketinga dogovorio. Knedla mi je u grlu i odjednom me obliva
znoj dok klimam glavom. On nam priča da je Lketinga popodne bio na plaži, što je obično lokalcima
zabranjeno. Tamo su mu se drugi crnci podsmevali zbog njegove kose i odeće. Kao ponosan ratnik
branio se i krenuo svojim rungu teškim štapom na protivnike. Policija na plaži ga je odmah uhapsila,
zato što ne razumeju njegov jezik. Sada je negde u nekom zatvoru između južne i severne obale. On je
došao ovde da nam to saopšti i da nam u ime Lketinge poželi srećan povratak kući.
Marko prevodi i kada shvatam šta se desilo, čitav mi se jedan svet srušio. Samo uz veliki napor
uspevam da zadržim suze razočarenja. Preklinjem Marka: „Pitaj šta bi mogli da uradimo, ovde smo
još samo sutra!“ On hladno odgovara: „Tako stoje stvari ovde, mi ne možemo ništa da učinimo i biće
mi drago kada konačno budemo kući.“ Ja ne popuštam: „Edi,“ tako se zove Masaji, „možemo li da ga
potražimo?“ Da, on skuplja ove noći kod ostalih Masaja novac i sutra u deset će krenuti i pokušati da
ga nađe. Biće teško, jer se ne zna u koji od pet zatvora su ga odveli.
Molim Marka da i mi pođemo, on nam je, naposletku, takođe pomogao. Nakon podužeg nećkanja
pristaje i mi se dogovaramo sa Edijem da se nađemo ispred hotela u deset. Cele noći ne mogu da
spavam. Još uvek ne znam šta me spopalo. Samo znam da hoću ponovo da vidim Lketingu, zapravo
moram, pre nego što se vratim nazad u Švajcarsku.

Potraga

Marko se predomislio i ostaje u hotelu. Još pokušava da me nagovori da odustanem od svoje namere,
ali ovu silu koja mi govori da moram da idem ne mogu nadjačati nikakvi dobronamerni saveti. Stoga
ga ostavljam i obećavam da ću se vratiti oko dva. Edi i ja odlazimo ka Mombasi u matatu. Ovom
vrstom taksija vozim se prvi put. Reč je o malom busu sa oko osam mesta za sedenje. Kada je stao,
već je trinaestoro ljudi bilo unutra, gusto zbijenih između prtljaga. Kondukter visi napolju na vozilu.
Zbunjeno gledam u ovu gužvu. „Idi, idi unutra!“ kaže Edi, i ja se penjem preko torbi i nogu i držim se
povijena, kako u krivinama ne bih pala na ostale.
Bogu hvala izlazimo nakon nekih petnaestak kilometara. Sada smo u Ukundi, prvom većem selu koje
ima zatvor. Zajedno ulazimo unutra. Pre nego sam stigla i da prekoračim prag, zaustavlja nas neki
krupni tip. Upitno gledam u Edija. On pregovara i nakon nekoliko minuta, pošto mi je rečeno da
ostanem gde sam, tip otvara neka vrata iza sebe. Pošto je unutra mračno, a ja stojim napolju na suncu,
ne mogu puno da razaznam. Ali me je zato zapahnuo takav gadan smrad da osećam kako mi se
povraća. Debeli viče nešto u tu mračnu rupu i nakon par sekundi pojavlje se neki čovek koji izgleda
potpuno zapušteno. Izgleda da je to neki Masaji, ali bez nakita. Užasnuta vrtim glavom i pitam Edija:
„Da li je samo ovaj Masaji ovde?“ Izgleda da jeste i zarobljenika guraju nazad ostalima koji su
zbijeni na podu. Odlazimo, a Edi kaže: „Hajde, uzećemo još jednom matatu, oni su brži nego veliki
autobusi i nastavićemo potragu u Mombasi.“
Ponovo idemo Likoni-trajektom i dalje sledećim busom na rub grada do tamošnjeg zatvora. Dosta
je veći od prethodnog. I ovde me kao belkinju gledaju s prezirom. Čovek iza ograde ne obraća
nikakvu pažnju na nas. Guram Edija: „Pitaj ga!“ Ništa se ne dešava sve dok mi Edi nije objasnio da
ovom tipu treba neprimetno da dam par kenijskih šilinga. Ali koliko? U životu nikad nisam morala
nekog da podmitim. Stoga stavljam 100 kenijskih šilinga, što odgovara otprilike iznosu od deset
franaka. Kao da ne obraća pažnju, strpao je nonšalatno novac u džep i konačno nas je pogledao. Ne,
nijedan Masaji po imenu Lketinga nije nedavno priveden. Ovde su dvojica Masaja, ali su oni mnogo
niži od opisanog. Ja ipak hoću da ih vidim, jer možda se vara, a novac je ionako već uzeo. Oštro me
pogledao, podigao se i otvorio vrata.
Ono što sam ovde videla me potreslo. U jednoj prostoriji, bez prozora, nagurano je nekoliko ljudi,
neki su na kartonskim kutijama, drugi na novinama ili direktno na betonskom podu. Zaslepljeni
snopom svetla drže ruke pred očima. Samo je jedan uski prolaz između šćućurenih ljudi slobodan.
Sledećeg trena vidim i zašto, jer se pojavio čuvar i bacio kantu „hrane“ direktno na taj prolaz. Ovo je
neshvatljivo, tako se u najmanju ruku postupa sa svinjama! Na reč Masaji dvojica istupaju, ali
nijedan od njih nije Lketinga. Gubim nadu. Šta me uopšte očekuje kada ga nađem?
Odlazimo u centar grada, idemo sledećom matatom i klackamo se oko sat vremena do severne
obale. Edi me umiruje i kaže da mora da je tamo. Međutim, nismo uopšte ni stigli do ulaza. Naoružani
policajac nas pita šta hoćemo. Edi mu objašnjava, ali ovaj vrti glavom, kaže da u protekla dva dana
nisu doveli nikog novog. Odlazimo odatle i ja sam potpuno smetena.
Edi kaze da je već kasno i da ako želim da sam u dva nazad, moramo da požurimo. No, ja ne želim
u hotel. Samo još danas imam vremena da nađem Lketingu. Edi predlaže da bi trebalo ponovo da
pokušamo u prvom zatvoru, jer zatvorenike često premeštaju iz jednog u drugi zatvor. Stoga se po
užasnoj vrelini vraćamo u Mombasu.
Kada nam je trajekt prolazio pored drugog videla sam da na drugom skoro da nema ljudi, već samo
vozila od kojih se jedno posebno isticalo. Svetlozeleno je i sa rešetkama. Edi kaže da je to zatvorsko
vozilo. Pozlilo mi je pri pomisli na te sirote ljude, ali ne mislim dalje o tome. Umorna sam, žedna i
znoj me svu oblio. Oko 14:30h smo ponovo u Ukundi.
Pred zatvorom sada stoji drugi stražar, koji je mnogo predusretljiviji. Edi ponovo objašnjava koga
tražimo i oni živahno razgovaraju. Ja ne razumem ni reči. „Edi, šta se događa?“ On mi objasni da je
Lketinga pre tik sat vremena odveden na severnu obalu, odakle smo upravo došli. Bio je u Kvaleu, pa
nakratko ovde i sada je na putu ka zatvoru u kom će ostati do suđenja.
Polako počinjem da ludim. Celo jutro smo proveli u putu, a pre pola sata je prošao pored nas, u
zelenom zatvorskom kombiju. Edi me gleda zbunjeno. Bolje da se vratimo u hotel, on će sutra ponovo
pokušati, sada zna gde je Lketinga. Mogu njemu dati novac, on će platiti kauciju za njega.
Ne moram dugo da razmišljam i molim Edija da pođe još jednom sa mnom do severne obale. Nije
oduševljen, ali polazi. Ćutke se vozimo dugim putem nazad, a ja se stalno pitam, zašto, Korin, zašto
to radiš? Šta ću uopšte reći Lketingi? Ne znam, ova neznana sila me jednostavno tera dalje.
Nešto pre šest stižemo ponovo do zatvora na severnoj obali. Tamo još stoji onaj isti naoružani
čovek. Prepoznaje nas i kaže nam da je Lketinga stigao pre otprilike dva i po sata. Sada sam potpuno
budna. Edi objašnjava da bismo hteli da izvučemo Masaja. Čuvar odmahuje glavom i odgovara da to
neće moći pre Nove godine, jer zatvorenik još nije prošao pretresno, a upravnik je dotle na odmoru.
Računala sam sa svim, ali s ovim ne. Čak ni novcem ne možemo da izvučemo Lketingu. Jedva sam
uspela da nagovorim čuvara da mi barem dozvoli da vidim Lketingu na deset minuta, jer je shvatio da
sutra odlazim. Sledećeg trena Lketinga izlazi s osmehom na licu u dvorište. Skroz sam užasnuta.
Nema više nikakvog nakita, umotao je kosu u prljavo sukno i strašno smrdi. Ipak izgleda da je srećan
i samo se čudi zašto sam ovde bez Marka. Mogla bih da vrištim, pa on ništa ne primećuje! Kažem mu
da se sutra ujutro vraćamo kući, ali da ću se ja, što je pre moguće, vratiti. Zapisujem mu svoju adresu
i molim ga za njegovu. Suzdržano i uz poteškoće zapisuje svoje ime i broj poštanskog sandučeta. Još
sam stigla da mu dam novac i čuvar ga je već poveo nazad. Pri odlasku, okrenuo se, zahvalio i rekao
mi da pozdravim Marka.
Polako smo krenuli nazad i čekamo u mraku što se spušta na autobus. Tek sada primećujem koliko
sam umorna, odjednom počinjem da plačem i ne mogu više da prestanem. U prepunom matatuu svi
zure u belkinju koja plače pored Masaja. Meni je svejedno, najradije bih da umrem.
Već je 20h kada smo stigli do Likoni-trajekta. Setila sam se Marka i počinje da me grize savest, jer
sam kasnila više od šest sati od dogovorenog vremena.
Dok čekamo na trajekt, Edi kaže: „Nema busa, nema matatua do Dijam-plaže.“ Čini mi se da nisam
dobro čula. „Nakon 20h nema više javnog prevoza do hotela.“ Pa nije moguće! Stojimo u mraku na
trajektu, a preko nema dalje. Idem između kola i gledam da nema belaca unutra. Tu su i dva safari-
busa koja se vraćaju. Kucam na prozor i pitam da li bih mogla da pođem s njima. Vozač odbija, ne
sme da prevozi strance. Putnici su Indijci, koji si ionako zauzeli sva mesta. U poslednjem trenutku na
rampi se zaustavljaju kola i imam sreće. U njima sede dve Italijanke, časne sestre, kojima mogu da
objasnim svoj problem. S obzirom na moju situaciju voljne su da povezu Edija i mene do hotela.
Narednih tri četvrt sata vozimo se kroz tminu i ja počinjem da se brinem zbog Marka. Kako će
reagovati? Čak i da me ošamari, shvatila bih, imao bi pravo. Da, zapravo se i nadam da dođe do toga
i da ću tako možda da se saberem. Još uvek ne shvatam šta me to spopalo i zašto sam izgubila svaku
kontrolu nad razumom. Primećujem samo da sam umorna kao nikad u životu i da se po prvi put užasno
bojim, i Marka i sebe.
Kod hotela sam se oprostila od Edija i par minuta kasnije stojim pred Markom. Gleda me tužno, bez
vike, bez pridike, samo me tako gleda. Bacam mu se oko vrata i ponovo plačem. Marko me vodi u
našu kolibicu i pokušava da me smiri. Računala sam na sve, samo ne na ovako brižan doček. Kaže
samo: „Korin, sve je u redu. Tako sam srećan što si uopšte živa. Upravo sam hteo do policije i
prijavim tvoj nestanak. Već sam prestao da se nadam i pomislio da te više neću videti. Hoćeš da ti
donesem nešto za jelo?“ Nije ni sačekao da odgovorim, otišao je i doneo mi pun tanjir. Izgleda
ukusno i njemu za volju jedem koliko mogu. Tek nakon jela me pitao: „I, da li si ga barem našla?“
„Da,“ odgovaram i sve mu ispričam. Gleda me i kaže: „Stvarno si luda, ali jaka žena. Kada nešto
hoćeš, ne odustaješ, zašto samo ne mogu ja da budem na mestu tog Masaja?“ Upravo to ne znam. Ne
mogu ni sebi da objasnim kakva to čarobna tajna okružuje ovog čoveka. Da mi je neko pre dve
nedelje rekao da ću se zaljubiti u ratnika Masaja, ismejala bih ga. A sada sam suočena sa ogromnim
haosom.
Tokom leta kući Marko me pita: „Kako ćemo sada dalje, ti i ja, Korin? Od tebe zavisi.“ Teško mi
pada da mu objasnim u kojoj sam meri zbunjena. „Potražiću sebi stan što je pre moguće, čak i ako
nije na duže, jer hoću nazad u Keniju, možda i zauvek,“ odgovaram. Marko samo tužno vrti glavom.

Dugih šest meseci

Prošla su dva meseca dok sam konačno našla stan izvan Bila. Preseljenje je jednostavno, jer sam
ponela samo odeću i par ličnih stvari, ostalo sam ostavila Marku. Najteže mi pada da ostavim svoje
dve mačke. No, s obzirom na činjenicu da ću ionako da odem, to je jedino moguće rešenje. I dalje
vodim svoju radnju, ali sa manje entuzijazma, jer stalno maštam o Keniji. Nabavila sam sve što sam
mogla o toj zemlji, čak i njihovu muziku. Od jutra do mraka slušam svahili muziku u radnji. Mušterije,
naravno, primećuju da nisam susretljiva kao ranije, ali niti mogu, niti želim da objašnjavam.
Svakog dana iščekujem poštu. A onda, konačno, nakon skoro tri meseca, dobijam pismo. Ne od
Lketinge, već od Prisile. Ona piše o dosta nebitnih stvari. Kako god, saznajem da je Lketinga pušten
tri dana po mom odlasku. Još istog dana pišem na adresu koju sam od Lketinge dobila i objašnjavam
mu svoju nameru da se vratim u junu ili julu u Keniju, ovog puta sama.
Prolazi još mesec dana i konačno dobijam pismo od Lketinge. Zahvaljuje mi na pomoći i kaže da bi
ga obradovalo ako bih ponovo posetila njegovu zemlju. Istog dana sam odjurila u prvu turističku
agenciju i rezervisala tri nedelje u istom hotelu za juli.
Sada ostaje da čekam. Vreme kao da je stalo, dani se sporo vuku. Od zajedničkih prijatelja koje
smo Marko i ja imali ostao je samo jedan koji se povremeno javljao i s kojim bih ponekad popila po
čašu vina. On me izgleda barem malo razume. Bliži se dan polaska i postajem nemirna, jer samo
Prisila odgovara na moja pisma. A opet me ništa ne može pokolebati; kao i ranije sam ubeđena da mi
je samo ovaj muškarac potreban da bih bila srećna.
U međuvremenu sam naučila pomalo engleskog, jer me prijateljica Dželi svakodnevno podučava.
Tri nedelje pre polaska moj mlađi brat Erik i njegova devojka Dželi odlučuju da pođu sa mnom.
Prebrodila sam najdužih šest meseci svog života. Polećemo.
Ponovni susret

Nakon dobrih devet sati slećemo u julu 1987. u Mombasu. Okružuje nas vrelina, ista ona aura. Ali,
ovog puta mi je sve poznato: Mombasa, trajekt i duga vožnja busom do hotela.
Napeta sam. Je li tu ili ne? Na recepciji se iza mene čuje jedno „Zdravo! Okrećemo se i on stoji
tamo! Smeje se i prilazi mi sav radostan. Onih šest meseci nestaje istog trena. Pozdravljam ga i
kažem: „Dželi, Erik, vidite, to je on, Lketinga.“ Brat mi sramežljivo kopa po džepu, a prijateljica
Dželi se smeje i pozdravlja ga. Upoznajem ih. U tom trenutku se ne usuđujem ni na šta više od stiska
ruke.
U opštoj zbrci smo se najpre smestili u našu kolibicu, a Lketinga nas je čekao za barom. Konačno
mogu da pitam Dželi: „I, kako ti se sviđa?“ Odgovara, birajući reči: „Zasigurno je nešto posebno,
možda tek treba da se naviknem na njega, trenutno mi deluje malo strano i divlje.“ Moj brat nema
nikakvo mišljenje. Oduševljenje je očigledno samo moje, pomislim pomalo razočarano.
Presvlačim se i idem do bara. Lketinga sedi tamo sa Edijem. Pozdravljam ga veselo, a onda
pokušavamo da pričamo. Od Lketinge saznajem da se ubrzo, pošto je pušten, vratio svom plemenu i
da je tek pre nedelju dana stigao ponovo u Mombasu. Prisila mu je rekla da dolazim.
Ovo je izuzetak da su ih pustili da nas pozdrave u hotelu, jer obično crnci koji ovde ne rade nemaju
pristup.
Primećujem da bez Edijeve pomoći Lketingi skoro ništa ne mogu da kažem. I moj engleski je još u
povoju, a i Lketinga jedva da govori više od deset reči. Tako da smo vreme provodili sedeći na plaži
i smeškali se jedno drugom, dok moja prijateljica i Erik veći deo vremena provode na bazenu ili u
sobi. Polako pada veče i ja razmišljam šta će biti dalje. U hotelu ne možemo više da ostanemo i osim
našeg prvog rukovanja ništa se bitno više nije desilo. Teško je kada šest meseci čekaš na jednog
muškarca. U mislima sam sebe često zamišljala u rukama ovog lepog čoveka, sanjarila kako se
ljubimo i provodimo najluđe moguće noći zajedno. Sada, kad je kraj mene, strah me i da mu
dodirnem smeđu ruku. Tako da se potpuno prepuštam osećanju sreće što je pokraj mene.
Erik i Dželi odlaze na spavanje, iscrpljeni su od dugog putovanja i nesnosne vrućine. Lketinga i ja
idemo polako do Buš-bejbi diskoteke. Osećam se kraljevski pored svog „princa“. Sedamo za jedan
sto i gledamo one što plešu. On se stalno smeši. I mada se jedva sporazumevamo, sedimo i slušamo
muziku. Zbog njegove blizine i ambijenta postajem nervozna i rado bih mu jednom pomilovala lice ili
čak iskusila kako je to ljubiti ga. Kada je konačno počela lagana muzika, grabim ga za ruku i
pokazujem na podijum. Samo je bespomoćno stajao, ne čineći ništa.
Odjednom smo jedno drugom u zagrljaju i pokrećemo se u ritmu muzike. Napetost u meni polako
nestaje. Drhtim celim telom, ali ovog puta mogu da se držim za njega. Vreme kao da je stalo i polako
se u meni budi žudnja za ovim čovekom koja je šest meseci potiskivana. Ne usuđujem se da podignem
glavu i pogledam ga. Šta li će pomisliti o meni? Tako malo znam o njemu! Tek kada se ritam muzike
promenio, vratili smo se na naše mesto i primećujem da smo bili jedini koji su plesali. Čini mi se da
osećam kako nas prati na desetine pogleda.
Sedimo još neko vreme zajedno, a onda odlazimo. Ponoć je davno prošla kad me doveo do hotela.
Na ulazu smo se pogledali u oči i meni se učinilo da sam primetila drugačiji izraz na njegovom licu.
Nešto kao čuđenje i uzbuđenje prepoznajem u tim divljim očima. Konačno se usuđujem da se
približim njegovim lepim usnama i nežno spuštam usne na njegove Tada primećujem da se čovek ceo
ukočio i da me gleda skoro prestravljen.
“Šta radiš?“ Pita i napravi korak nazad. Razočarana stojim tako, ništa ne razumem, osećam stid,
okrećem se i utrčavam potresena u hotel. U krevetu me spopada navala plača, svet kao da se ruši.
Samo mi jedno prolazi kroz glavu: da ga do ludila želim, a da on izgleda ništa ne oseća prema meni.
U neko doba sam konačno zaspala.
Budim se dosta kasno, doručak je davno prošao. Svejedno mi je, jer ne osećam uopšte nikakvu
glad. Ovako, kako trenutno izgledam, ne želim da me vide, stavljam naočare za sunce i šunjam se
pored bazena, gde mi brat kao zaljubljeni pevac skakuće oko Dželi.
Na plaži se spuštam ispod neke palme i zurim u plavo nebo. Zar je to sve. Pitam se. Zar sam se
toliko prevarila u proceni? Ne, viče nešto u meni, odakle bih inače crpila snagu da se rastanem od
Marka i provedem šest meseci suzdržavajući se od bilo kakvih seksualnih odnosa, ako ne zbog ovog
muškarca.
Odjednom primećujem neku senku iznad sebe i osećam kako me neko nežno dodiruje po ruci.
Otvaram oči i ugledam tačno iznad sebe lepo lice ovog čoveka. Nasmešio mi se i ponovo kaže samo:
„Zdravo!“ srećna sam što su mi naočare za sunce na nosu. Dugo me gleda i kao da mi proučava lice.
Nakon podužeg vremena pita gde su Erik i Dželi i objašnjava izokola da smo pozvani na čaj kod
Prisile danas popodne. Dok ležim na leđima gledam u ta dva oka što me gledaju nežno i s puno nade.
Posto nisam odmah odgovorila, izraz mu se menja, oči postaju tamnije, pojavljuje se ponosan sjaj.
Borim se sa sobom i ipak pitam u koliko sati treba da dođemo.
Erik i Dželi se slažu i tako čekamo u dogovoreno vreme na ulazu u hotel. Nakon desetak minuta
staje prepun matatu. Najpre se pojavljuju uge noge, a potom i dugo telo Lketinge. Poveo je Edija. Ja
znam put do Prisile još od Prošlog puta, moj brat, međutim, posmatra skeptično majmune koji se
igraju i hrane nedaleko od puta.
Ponovni susret sa Prisilom je vrlo srdačan. Ona donosi svoj primus i sprema nam čaj. Dok čekamo,
njih troje razgovaraju među sobom i mi ih posmatramo, jer ne razumemo ni reč. Svaki čas se smeju i
osećam da pričaju o meni. Za oko dva sata krećemo i Prisila mi kaže da uvek mogu da je posetim sa
Lketingom.
Iako sam platila za još dve nedelje, odlučujem da se iselim iz hotela i da se smestim kod Prisile.
Dosta mi je stalnih poseta diskoteci i toga da večeram bez njega. Uprava hotela me upozorava da ću
na kraju ostati i bez odeće i bez novca. I brat je više nego sumnjičav, ali mi ipak pomaže da sve
odvučem u divljinu. Lketinga nosi veliku putnu torbu i izgleda da se raduje.
Prisila se iseljava iz kolibe i useljava kod prijateljice. Kad je napolju pao mrak i više nismo mogli
da odgađamo trenutak telesnog kontakta, smeštam se na usku postelju i čekam na taj toliko iščekivani
trenutak dok mi srce snažno udara. Lketinga seda pored mene i samo mogu da mu vidim beonjače,
sedef na čelu i bele minđuše od slonovače. Odjednom se sve dešava vrlo brzo. Lketinga me spustio
na postelju i već osećam njegovu erekciju. Još pre nego što sam raščistila da li mi je telo uopšte
spremno, osećam bol, čujem čudne zvukove i sve je gotovo. Mogla bih da jecam od razočarenja, ovo
sam potpuno drugačije zamišljala. Tek sada sam postala svesna da imam posla sa čovekom iz meni
strane kulture. Nisam ni završila misao kada se sve ponovilo. U toku noći bilo je još nekoliko zaleta i
nakon trećeg ili četvrtog „odnosa“ odustajem od pokušaja da ovaj trenutak produžim poljupcima ili
milovanjem, jer se to Lketingi izgleda ne sviđa.
Konačno sviće i ja čekam na to da Prisila pokuca na vrata. I stvarno, negde oko sedam ujutro čujem
glasove. Pogledala sam napolje i našla ispred vrata lavor pun vode. Unosim ga i temeljno se perem,
jer svuda po sebi imam crvenu boju od Lketinginog oslikanog tela.
On još uvek spava kada sam otišla do Prisile. Ona je već skuvala čaj i nudi mi ga. Kada me pitala
kako sam provela svoju prvu noć u afričkom domu, sve kreće iz mene. Bilo joj je vrlo neprijatno dok
me slušala i potom je rekla: „Korin, mi nismo kao belci. Vrati se Marku, idi na odmor u Keniju, ali
ne traži čoveka za život.“ O belcima je saznala da su dobri prema ženama, čak i noću. Muškarci
Masaji su u tom pogledu drugačiji, to što sam upravo doživela je uobičajeno. Masaji se ne ljube. Usta
su tu za jelo, a ljubljenje, i pri tom je napravila grimasu, strašno je.
Muškarac nikad ne dodiruje ženu ispod stomaka, a žena ne sme nikad da dodirne polni organ
muškarca. Kosa i lice muškarca su takođe tabu, zabranjeni.
Ne znam da li da se smejem ili da plačem. Žudim za prelepim muškarcem, a ne smem da ga
dodirnem. Tek sada se prisećam scene sa neuspelim poljupcem i sada shvatam da treba da verujem u
ovo što sam čula.
Dok smo razgovarale, Prisila me nije pogledala, mora da joj je bilo neprijatno da priča o ovoj
temi. Meni se dosta toga mota po glavi i sumnjam da sam sve dobro razumela. Odjednom Lketinga
stoji tu okupan jutarnjim suncem. Sa golim grudima, crvenim suknom preko kukova i dugom crvenom
kosom izgleda kao san. Iskustva prošle noći odlaze u najdalji deo mog uma, i samo znam da hoću
ovog čoveka i nijednog drugog. Volim ga i osim toga, sve se da naučiti, umirujem sebe.
Kasnije se vozimo prepunim matatuom do Ukunde, sledećeg velikog sela. Tamo smo sreli druge
Masaje, koji su sedeli u lokalnoj čajdžinici. Ona se sastojala od par sklepanih dasaka, krova, dugog
stola i par stolica. Čaj se kuva u velikom kotliću koji visi iznad vatre. Kad smo seli, gledaju me
pomalo radoznalo, pomalo sumnjičavo. I opet svi počinju da govore među sobom. Očigledno se radi
o meni. Odmeravam ih sve i zaključujem da nijedan nije tako zgodan i ne deluje tako krotko kao
Lketinga.
Satima tako sedimo i meni je svejedno što ništa ne razumem. Lketinga se dirljivo brine oko mene.
Stalno poručuje nešto za piće i kasnije donosi i tanjir mesa. Reč je o komadićima kozjeg mesa koje
jedva gutam, jer su još krvavi i vrlo žilavi. Nakon tri komadića počinjem da se davim, i dajem
Lketingi na znanje da on dovrši jelo. Ali, niti on, niti ostali muškarci ne uzimaju ništo iz mog tanjira,
iako je očito da su gladni.
Nakon pola sata ustaju i Lketinga pokušava, rukama i nogama, nešto da mi objasni. Jedino što
razumem jeste da svi idu da jedu, ali da ja, međutim, ne mogu sa njima. Ja, pak, hoću obavezno da
pođem s njima. „Ne, veliki problem! Ti, čekaj ovde,“ čujem. A onda vidim kako nestaju iza nekog
zida i uskoro im donose gomile mesa. Nakon nekog vremena se moj Masaji vraća. Izgleda da mu je
stomak pun. Još uvek ne shvatam zašto sam morala da ostanem, a on mi samo kaže: „Ti žena, nema
srećnog mesa.“ Večeras cu pitati Prisilu o tome. Napuštamo čajdžinicu i vozimo se matatuom nazad
do plaze.
Kod „Afrika-vile na moru“ izlazimo i odlučujemo da posetimo Dželi i Erika. Na ulazu nas
zaustavljaju, ali kada sam vrataru objasnila da samo hoćemo da posetimo mog brata i njegovu
devojku, pušta nas bez reči. Na recepciji me menadžer pozdravlja s osmehom „Dakle, sada hoćete da
se vratite u hotel?“ Odgovaram da neću i da mi se vrlo dopada u divljini. On samo slegnu ramenima i
kaže: „Videćemo koliko dugo još!“ Nalazimo ovo dvoje kraj bazena. Erik mi prilazi uznemiren.
„I bilo je već vreme da se ponovo pojaviš!“ Pita da li sam dobro spavala. Moram da se nasmejem
zbog ove brige i odgovaram: „Sigurno sam i udobnije noćila, ali ja sam srećna!“ Lketinga stoji tu,
smeje se i pita: „Erik, šta je Problem?“ Nekoliko belaca koji se kupaju zure u nas. Nekoliko žena
prolaze primetno sporo pored mog nakitom okićenog i sveže oslikanog, lepog Masaja i dive mu se
neskriveno. On ih nije udostojio ni pogleda, jer mu je neprijatno da gleda toliko golih tela.
Ne ostajemo dugo, jer hoću u kupovinu: petrolej, toalet-papir i pre svega baterijska lampa. Prošle
noći bila sam pošteđena potrage za toaletom u divljini, ali to neće tako ostati. Toalet se nalazi izvan
sela. Do njega se stiže klimavim merdevinama pogodnim za lomljenje vrata, a na oko dva metra iznad
zemlje se nalazi neka vrsta kućice od upletenog palminog lišća sa dve daske za noge i rupom u
sredini.
Sve nalazimo u maloj prodavnici, odakle izgleda i zaposleni iz hotelu nabavljaju robu. Tek sada
primećujem koliko je ovde sve jeftino. U poređenju s mojim uslovima ova kupovina košta, osim
baterija za lampu, takoreći ništa.
Par metara dalje nalazi se još jedna koliba, na kojoj je crvenim slovima ispisano „Meso“. Lketingu
vuče tamo. Na plafonu visi ogromna kuka za meso i na njoj odrana koza. Lketinga me pogleda upitno i
kaže: „Vrlo sveže! Uzmi jedan kilogram za sebe i Prisilu“. Naježim se od same pomisli da moram da
jedem ovo meso. Ipak pristajem. Prodavač uzima sekiru i odseca životinji stražnju nogu, da bi sa dva,
tri naredna udarca odvojio naš deo. Ostatak se ponovo kači na kuku. Sve se uvija u novine i mi
krećemo dalje u pravcu sela.
Prisila se silno obradovala poklonjenom mesu. Kuva nam čaj i od komšinice uzima drugi primus.
Potom secka meso na komadiće, pere i kuva u slanoj vodi dva sata. U međuvremenu smo popili naš
caj, koji mi polako sve više prija. Prisila i Lketinga pričaju bez prestanka. Nakon nekog vremena
Lketinga ustaje i kaže da odlazi, ali da će se uskoro vratiti. Pokušavam da saznam šta namerava, ali
on samo odgovara: „Nema problema, Korin, vratiću se,“ smeši mi se i nestaje. Pitam Prisilu kuda je
otišao. Ona kaže da ne zna i da jednog Masaja to ne možeš pitati, to je njegova stvar, ali
pretpostavlja u Ukundu. „Za Boga miloga, šta će u Ukundi, odatle smo upravo dosli pitam pomalo
negodujući. „Možda hoće još nešto da pojede,“ odgovara Prisila. Zurim u proključalu vodu s mesom
u velikom plehanom kotliću: „Za koga je onda ovo?“ „To je za nas, žene,“ uči me, „Lketinga ne može
da jede ovo meso. Nijedan Masaji ratnik nikad ne jede nešto što je žena dodirnula ili čak samo
pogledala. Ne smeju da jedu u prisustvu žena, samo im je dozvoljeno da piju čaj.“
Prisećam se čudne scene u Ukundi, i moje pitanje za Prisilu zašto su svi nestali iza zida, postaje
suvišno. Lketinga ne sme, dakle, uopšte da jede sa mnom, a ja nikad neću moći nešto da mu skuvam.
Začudo me ova činjenica više pogodila nego to što nikad neću imati dobar seks. Pošto sam se donekle
sabrala, hoću da saznam više Kako je to kada su dvoje u braku. I tu me njen odgovor razočarao.
Žena je u suštini sa decom, a muškarac u društvu drugih muškaraca svog ranga, dakle ratnika, od
kojih mu barem jedan mora praviti društvo tokom obroka. Nije pristojno jesti sam.
Ostajem bez teksta. Moje romantične sanjarije o zajedničkom kuvanju i obedovanju u divljini ili u
skromnoj kolibi padaju u vodu. Jedva da mogu da suzbijem suze, a Prisila me gleda uplašeno. Potom
počinje da se smeje, što me skoro razbesnelo. Odjednom se osećam usamljeno i shvatam da mi je i
Prisila strana, neko ko živi u drugom svetu.
Gde je samo Lketinga? Pala je noć i Prisila nam poslužuje meso na dva ulubljena aluminijumska
tanjira. U međuvremenu sam baš ogladnela, probam i iznenadim se koliko je meko. Ukus je, međutim,
vrlo jedinstven, poput slane svinjetine kuvane na laganoj vatri. Jedemo u tišini, rukama.
Kasno se opraštam od nje i vraćam u nekadašnju Prisilinu kolibicu. Spava mi se, palim petrolejku i
ležem na krevet. Napolju se čuju cvrčci. Misli mi plove ka Švajcarskoj, mojoj majci, mojoj radnji i
svakodnevici u Bilu. Koliko je svet drugačiji ovde! Uprkos svoj jednostavnosti ljudi su izgleda
srećniji, valjda upravo zbog toga što mogu živeti sa manje. Ovo mi prolazi kroz glavu i odmah se
osećam bolje.
Odjednom se uz škripu otvaraju drvena vrata i Lketinga se smešeći pojavljuje. Mora se sagnuti da
bi uopšte prošao. Kratko je prešao pogledom po prostoriji i onda seo pored mene na poljski ležaj.
„Zdravo, kako si? Jela si meso?“ pita me i način na koji me upitno i istovremeno brižno sluša čini da
se osećam dobro i da osetim veliku žudnju za njim. Pri svetlosti petrolejlke izgleda predivno. Nakit
mu sjaji, prsa su mu gola i ukrašena samo sa dva niza bisera. Spoznaja da ispod sukna oko slabina
nema ničeg osim gole kože me vrlo uzbuđuje. Uhvatila sam ga za vitku, hladnu ruku i prislonila je
čvrsto uz lice. U tom trenutku osećam se povezanom sa ovim, u suštini, potpuno stranim čovekom i
znam da ga volim. Privlačim ga na sebe i osećam njegovu težinu tela na svom. Prislanjam mu glavu
postrance uz njegovu i upijam divlji miris duge crvene kose. Čitavu večnost smo ostali tako i
primećujem da se i on uzbudio. Razdvaja nas samo moja tanka letnja haljina, koju svlačim. Ulazi u
mene i ovog puta osećam, makar i na kratko, sasvim novu vrstu radosti, bez da sam doživela vrhunac.
Osećam se sjedinjenom sa ovim čovekom i znam ove noći da sam uprkos svim preprekama već
zarobljenica njegovog sveta.
U toku noći sam osetila pritisak u predelu stomaka i spakovala baterijsku lampu, koju sam srećom
stavila kraj glave. Verovatno su me svi čuli dok sam otvarala vrata, jer osim neumornih cvrčaka sve
je mirno. Krećem ka „poljskom nužniku“, zadnjih par prečki bukvalno preskačem i stižem upravo u
zadnji čas. Pošto se sve radi iz čučnja, klecaju mi kolena. S poslednjom snagom se ponovo podižem,
grabim lampu i spuštam nazad niz merdevine do kolibice. Lketinga mirno spava. Ugurala sam se u
postelju između njega i zida.
Kada sam se probudila, bilo je već osam, a sunce tako jako peče da je u kolibici zagušljiva vrelina.
Nakon uobičajenog čaja i rituala pranja, nameravam da operem kosu. Ali kako bez tekuće vode?
Vodu dobijamo u kanistrima od dvadeset litara koje mi Prisila svakodnevno puni na obližnjem
bunaru. Pokušavam da Lketingi rukama objasnim svoju nameru. On je odmah voljan da pomogne:
„Nema problema, ja ću ti pomoći!“ Lketinga mi sipa vodu na glavu pomoću konzerve. Potom mi čak
uz urnebesan smeh pere šamponom kosu. Uz toliko pene čudi se što je posle toga sva kosa i dalje na
glavi.
Potom odlučujemo da posetimo mog brata i Dželi u hotelu. Kada smo stigli, oni su zadovoljno
sedeli za bogatim doručkom. Pri pogledu na divna jela shvatila sam koliko mi je sadašnji doručak
skroman. Ovog puta ja pričam, a Lketinga sedi osluškujući pored nas. Tek kada sam stigla do opisa
moje noćne posete nužniku, a ovo se dvoje užasnuti pogledali, pitao je: „Šta je problem?“ „Nema
problema,“ odgovaram s osmehom, „sve je u redu.“
Pozivamo ih na ručak kod Prisile. Nameravam da pravim špagete. Oni pristaju, a Erik misli da
može sam da pronađe put. Imamo dva sata da nađemo špagete i sos, kao i crni luk i začine. Lketinga
nema pojma o kakvom jelu pričamo, ali se smeje i kaže: „Da, da, u redu je.“
Ulazimo u matatu i vozimo se do obližnjeg supermarketa, gde smo stvarno i našli začine. Kada smo
konačno stigli u selo, preostalo mi je malo vremena da spremim „svečani obrok“. Sve spremam
sedeći prekrštenih nogu na podu. Prisila i Lketinga se zabavljaju dok me gledaju kako spremam
špagete i kažu: „To nije jelo!“ Moj Masaji-dečko zuri u kipuću vodi i prati radoznalo kako se kruti
špageti polako savijaju. Za njega je to zagonetka i on sumnja da će od toga ispasti jelo. Dok se
testenina kuva, otvaram pomoću noža konzervu sa paradajz sosom. Kada sam sipala sadržaj u ulupani
tiganj, Lketinga je pitao užasnut: „Je li to krv?“ Sada sam ja ta koja se se slatko smeje. „Krv? Oh, ne,
sos od paradajza!“ odgovaram kikoćući se.
U međuvremenu stižu Dželi i Erik skroz oznojeni. „Šta, kuvaš na podu?“ pita Dželi iznenađena.
„Šta, zar misliš da imamo kuhinju ovde?“ odgovaram. Kada smo krenuli da motamo špagete
viljuškama, Lketinga i Prisila su nestali iz kolibice. Prisila zove komšinicu. I ova gleda bele špagete,
potom lonac sa crvenim sosom i pita, dok pokazuje na špagete, „Crvi?“ i pravi grimasu. Sada mi
moramo da se smejemo. Njih troje veruju da jedemo crve u krvi, i ne žele ni da priđu jelu. Nekako
skoro da ih razumem, jer što duže gledam u tu posudu, to i ja sve više, pri pomisli na crve i krv,
gubim apetit.
Pri pranju nailazim na sledeći problem. Nema ni deterdženta, niti četke. Prisila rešava ovaj zadatak
tako što jednostavno koristi „Omo“ i grebe noktima. Moj brat zaključuje trezveno, „Sestrice draga, ne
čini mi se da ćeš ovde ostati zauvek. U svakom slučaju neće ti više trebati turpija za te lepe, duge
nokte.“ Nekako ima pravo.
Odmor im traje još dva dana, a onda ću biti sama sa Lketingom. Poslednje večeri je u hotelu
ponovo ples Masaja. Dželi i Erik za razliku od mene to još nisu videli. Lketinga takođe učestvuje i
nas troje očekujemo nestrpljivo početak. Masaji se okupljaju ispred hotela i ostavljaju svoja koplja,
nakit, biserne ogrlice i sukna koja će pri tom prodavati.
Oko dvadeset i pet ratnika ulaze uz pesmu. Osećam se povezanom s ovim čovekom i tako sam
ponosna na ovaj narod, kao da su mi svi rođena braća. Neverovatno je koliko su im pokreti elegantni
i kakvu auru stvaraju. Kreću mi suze pri ovom nepoznatom osećaju pripadnosti. Uznemirena tolikim
divlje oslikanim i nakitom ukrašenim Masajima, Dželi se okreće ka meni: „Korin, jesi li sigurna da je
ovo tvoja budućnost?“ „Da,“ je sve što mogu da kažem.
Oko ponoći se predstava završava i Masaji odlaze. Lketinga dolazi i pokazuje ponosno novac koji
je zaradio od prodaje nakita. Nama se čini da je malo, a njemu to znači preživljavanje u narednih par
dana. Opraštamo se srdačno, jer više nećemo videti Erika i Dželi, pošto sutra rano ujutro napuštaju
hotel. Moj brat mora da obeća Lketingi da će se vratiti: „Sada ste mi prijatelji!“ Dželi me čvrsto grli
i kaže kroz suze da pazim na sebe, da o svemu dobro razmislim i da se za deset dana pojavim u
Švajcarskoj. Izgleda da mi ne veruje.
Krećemo nazad kući. Hiljade zvezda sjaje na nebu, ali nigde meseca. Međutim, Lketinga savršeno
poznaje put kroz divljinu uprkos tmini. Moram čvrsto da ga držim za ruku, da ga ne izgubim iz vidika.
Kod sela nas u mraku dočekuje pas koji laje. Lketinga ispušta par oštrih zvukova i kerče se povlači.
U kolibici pipam po tmini da nađem lampu. Kad sam je konačno našla, krećem da tražim šibice, kako
bih upalila petrolejku. Na tren sam pomislila kako je u Švajcarskoj sve jednostavno. Tamo ima
uličnih svetiljki, električnog svetla i sve funkcioniše naizgled samo od sebe. Iscrpljena sam i htela
bih da spavam. Lketinga, međutim, se vraća s posla, gladan je i kaže da treba još da mu skuvam čaj.
Do sada sam to uvek prepuštala Prisili! U polutami moram najpre da dopunim primus. Pogledala sam
u listiće čaja i pitala: „Koliko?“ Lketinga se nasmeja i istrese oko trećine pakovanja u kipuću vodu.
Potom se dodaje šećer. Ali ne dve, tri kašike, već puna šolja. Zapanjena sam i pomislim da ovaj čaj
sigurno nije više za piće. A opet je skoro isto tako ukusan kao onaj koji Prisila sprema. Sada i
razumem da čaj stvarno može da zameni obrok.
Sledeći dan provodim sa Prisilom. Hoćemo da peremo veš, a Lketinga odlučuje da ode na severnu
obalu, kako bi saznao u kojim se hotelima održavaju večeri sa plemenskim plesom. Ne pita da li bih
pošla s njim.
Otišla sam sa Prisilom do bunara i pokušala da donesem kanister od dvadeset litara sa vodom do
kolibice, za šta se ispostavilo da uopšte nije tako jednostavno. Prvo se oko pet metara spušta kofa
koja zahvata tri litre i onda vuče nazad gore. Onda se limenkom voda sipa u uski otvor kanistra, sve
dok se ovaj ne napuni. Sve se radi vrlo oprezno, kako se ne bi ništa izgubilo od ove dragocene
tečnosti.
Kada sam napunila svoj kanister, pokušavam da ga odvučem tih dvesta metara do kolibice. Iako
sam oduvek verovala da sam robusna, ne uspevam. Prisila, međutim, zamahnula je dva, tri puta i
smestila kanister na glavu, a onda polako i opušteno odmarširala do kolibe. Na pola puta se vraća i
odnosi i moj kanister kući. Prsti me već bole. Sve se ovo ponavlja nekoliko puta, jer je „Omo“ ovde
vrlo penast. Pranje veša, uz to hladnom vodom, uz švajcarsku temeljnost, uskoro je uzelo danak na
zglobovima prstiju. Nakon prilično vremena oni su odrani, a „Omo“ rastvor me peče. Nokti su mi
uništeni. Kada iscrpljena i s bolovima u leđima prestajem, Prisila mi završava ostatak.
Sada je već kasno popodne, a još nismo ništa jele. A i šta? U kući nemamo nikakvih zaliha, jer bi
nam se uskoro pojavili insekti i miševi. Stoga svakodnevno sve kupujemo u prodavnici. Uprkos
užasnoj vrelini krećemo tamo. To bi bilo pola sata brzog hoda, kad Prisila ne bi sa svakom osobom
koja naiđe krenula u opširno ćaskanje. Izgleda da je ovde uobičajeno da svakog pozdraviš sa
„džambo“ kako bi mu potom ispričao pola porodične istorije.
Konačno smo stigle i kupile pirinač i meso, paradajz, mleko i čak beli hleb. Sada moramo dugi put
peške nazad, da bi potom počele da kuvamo. Uveče još nema ni traga, ni glasa od Lketinge. Kada sam
pitala Prisilu da li zna kada će se vratiti, ona se nasmeja i reče: „Ne, ne mogu to da pitam Masaji
muškarca!“ Iscrpljena, jer sam nenaviknuta na ovaj rad po vrelini, ležem u prohladnu kolibicu, dok
Prisila lagano počinje sa spremanjem jela. Verovatno sam zbog toga tako bez snage, jer čitav dan
nisam ništa jela.
Nedostaje mi moj Masaji, bez njega je ovaj svet samo upola tako zanimljiv i vredan življenja. A
onda konačno, malo pre nego što je pao mrak, ulazi elegantno u kolibu i čuje se poznato: „Zdravo,
kako si?“ Odgovaram pomalo uvređeno: „Oh, ne tako dobro!“ na šta on odmah uplašeno pita:
„Zašto?“ Malo uznemirena njegovim izrazom lica odlučujem da mu ne prigovaram zbog dugog
odsustva, jer oboje ne govorimo baš dobro engleski i to bi samo dovelo do nesporazuma. Zato
odgovaram pokazujući na trbuh: „Stomak!“ Sav radostan me pogleda i kaže: „Možda beba?“
Odgovaram da nije uz smeh. Iskreno, to mi nije ni palo na pamet zato što koristim pilulu, što on ne zna
i sigurno mu je nepoznato.

Birokratske prepreke

Tražimo hotel u kom je odseo jedan Masaji sa svojom ženom belkinjom. To gotovo da ne mogu ni da
zamislim, ali sam radoznala, jer bih tu ženu mogla štošta da pitam. Kada smo se sastali s njima,
razočarala sam se. Ovaj Masaji izgleda kao „uobičajeni“ crnac, bez nakita i tradicionalne odeće, ali
je zato u skupom, po meri krojenom odelu i par godina stariji od Lketinge. I žena je u poznim
četrdesetim. Svi razgovaraju zbrda-zdola, a Ursula, Nemica, kaže: „Šta, hoćeš da se preseliš ovde i
živiš sa ovim Masajem?“ Potvrđujem i pitam sramežljivo šta je loše u tome. „Znaš“, kaže, „moj muž i
ja živimo već petnaest godina zajedno. On je pravnik, ali ipak ima dosta problema sa nemačkim
mentalitetom. Pogledaj sada Lketingu, on nije nikad ni bio u školi, ne ume ni da čita, ni piše, i jedva
govori engleski. O običajima i načinu ponašanja u Evropi i pogotovo savršenoj Švajcarskoj nema
pojma. To je, dakle, od samog početka osuđeno na propast!“ Žene ovde nemaju nikakva prava. Za nju
život u Keniji ne dolazi u obzir ni pod razno, ali je zato odmor sjajan. Treba odmah da nabavim drugu
odeću Lketingi, ta ne mogu s njim ovakvim da idem unaokolo.
Ona priča i priča, a srce mi tone sve više pred ovoliko mogućih problema. I njen muž smatra da bi
bilo bolje kada bi me Lketinga mogao posetiti u Švajcarskoj. Ja to ne mogu ni da zamislim, a instinkt
mi govori da to nije u redu. Ipak prihvatamo ponuđenu pomoć i krećemo sledećeg dana u Mombasu,
kako bi podneli zahtev za pasoš za Lketingu. Kada sam izrazila svoje sumnje, Lketinga me pitao da li
imam muža u Švajcarskoj, jer ako nemam, mogu ga bez problema povesti sa sobom. Pri tom je svega
deset minuta ranije rekao da uopšte nije voljan da napusti Keniju, jer ne zna gde se Švajcarska nalazi
i kakva mi je porodica.
Na putu do kancelarije za pasoše počinju da me obuzimaju sumnje, koje će se kasnije pokazati
opravdanim. Od ovog trenutka su bezbrižni dani u Keniji prošlost, počinje stres sa birokratijom. Svi
četvoro ulazimo u kancelariju i stojimo sigurno jedan sat u redu i čekamo, pre nego što su nas pustili
u pravu prostoriju. Iza velikog pisaćeg stola od mahagonija sedi službenik koji bi trebalo da se bavi
zahtevima. Počinje rasprava između njega i Ursulinog muža, koju Lketinga i ja ne razumemo ni reči.
Samo primećujem kako svaki čas gledaju u Lketingu u njegovom egzotičnom izdanju. Nakon pet
minuta čuje se, „Idemo! i mi zbunjeni izlazimo iz kancelarije. Čekati sat vremena radi pet minuta me
zaprepastilo.
Ali, to je tek početak Ursulin muž kaže da je potrebno najpre srediti nekoliko stvari. Ni na koji
način Lketinga ne može odmah da pođe sa mnom, možda, ako sve bude u redu, za otprilike mesec
dana. Prvo moramo da napravimo fotografije, a onda da se vratimo i ispunimo obrasce, kojih
međutim trenutno nema i kojih će ponovo biti za oko pet dana. „Šta, u ovolikom gradu nema nijednog
obrasca za zahtev za pasoš?“ pitam u neverici. Kada smo nakon duge potrage konačno našli jednog
fotografa, moramo da čekamo nekoliko dana na fotografije. Umorni od vreline i beskrajnog čekanja,
odlučujemo da se vratimo na obalu. Njih dvoje nestaju u luksuznom hotelu i kažu, sada znamo gde se
kancelarija nalazi i ako bude bilo problema, možemo ih ovde naći.
Pošto nam ponestaje vremena, vraćamo se već posle tri dana sa fotografijama u kancelariju. Ponovo
moramo da čekamo, sada duže no prvi put. Što smo bliži vratima, to sam nervoznija, jer Lketingi
uopšte nije dobro, a mene hvata panika zbog manjkavog engleskog. Konačno, pred službenikom,
iznosim s mukom naš slučaj. Nakon podužeg vremena, ovaj podiže pogled s novina i pita šta ću sa
nekim takvim u Švajcarskoj, a pri tom s nipodaštavanjem pogleda u Lketingu. „Odmor,“ odgovaram.
Službenik se nasmeja i kaže da dokle god ovaj Masaji nije civilizovano obučen, neće moći da dobije
pasoš. Pošto nema obrazovanja, niti ikakvog znanja o Evropi, moram da ostavim kauciju u visini od
1,000 švajcarskih franaka i da istovremeno nabavim važeću povratnu avionsku kartu. Tek kada sve to
završim, može da mi da obrazac za zahtev.
Sada pitam, iznervirana arogantnošću ovog brda sala, koliko će to još trajati, nakon što sve završim.
„Oko dve nedelje,“ odgovara, daje nam rukom znak da napustimo kancelariju i smoren uzima svoje
dnevne novine. Ovakav bezobrazluk me ostavlja bez teksta. Umesto da sve pošaljem do vraga,
njegovo ponašanje me tek podstaklo da mu pokažem ko će ovde pobediti. Pre svega ne želim da se
Lketinga oseća manje vrednim. Osim toga, nameravam da ga uskoro predstavim majci.
Sve više sam opsednuta tom fiks-idejom i odlučujem da pođem sa Lketingom, koji je već postao
nestrpljiv i razočaran, u prvu turističku agenciju i sredim sve što je potrebno. Nailazimo na ljubaznog
Indijca, koji shvata situaciju i koji me upozorava da pazim, jer je mnogo belkinja na sličan način
ostalo bez novca. Dogovaram se sa njim da nam izda potvrdu za avionsku kartu i deponujem
odgovarajuću sumu novca kod njega. On mi daje potvrdu i obećava mi da će mi vratiti novac ukoliko
ova stvar sa pasošem ne uspe.
Slutim nekako da je ovo rizično, ali se uzdam u svoju dobru procenu ljudi. Bitno je da Lketinga zna
kuda treba da ode kada dobije pasoš kako bi naveo datum polaska. „Ponovo korak napred!“
razmišljam ratoborno.
Na obližnjoj pijaci kupujem Lketingi pantalone, košulju i cipele. To nije lako, jer nam se ukusi
znatno razlikuju. On hoće crvene ili bele pantalone. Belo, pomislim, nemoguće je u divljini, a crveno
nije baš „muževna“ boja za zapadnjački stil oblačenja. Sudbina mi pritiče u pomoć, sve pantalone su
suviše kratke za mog dva metra visokog muškarca. Nakon dugog traganja nalazimo konačno farmerke
koje mu odgovaraju. Sa cipelama sve počinje ispočetka. Do sada je nosio samo sandale napravljene
od starih automobilskih guma. Složili smo se oko patika. Nakon dva sata ima potpuno novu odeću, a
meni se ipak ne dopada. Hod mu nije više kao da lebdi, već kao da se vuče. On, međutim, baš je
ponosan, jer po prvi put u životu ima duge pantalone, košulju i patike.
Naravno da je suviše kasno da se vratimo u kancelariju i zato Lketinga predlaže da odemo do
severne obale. Hoće da me upozna sa prijateljima i da mi pokaže gde je živeo pre nego se uselio kod
Prisile. Još uvek oklevam, jer je već četiri sata i zato što onda moramo po mraku nazad na južnu
obalu. Ponovo kaže: „Nema problema, Korin!“ Tako da čekamo na matatu za sever, ali tek u trećem
busu smo našli neko mesto. Već nakon par minuta znoj se slivao niz mene.
Srećom smo uskoro stigli do velikog sela Masaja, gde sam prvi put srela nakitom ukrašene
Masajke, koje su me veselo pozdravile. Nastala je velika pometnja među kolibama. Ne znam čemu se
više čude, da li meni ili novoj odeći Lketinge. Svi dodiruju svetlu košulju, pantalone i dive se čak i
patikama. Boja košulje polako, ali sigurno tamni. Dve, tri žene pokušavaju u isto vreme da
razgovaraju sa mnom, a ja sedim ćutke, sa smeškom, i ne razumem ni reči.
U međuvremenu je ponovo puno dece ušlo u kolibu. Čude mi se ili mi se kikoću. Primećujem koliko
su svi prljavi. Odjednom Lketinga kaže: „Sačekaj ovde,“ i već nestaje. Ne osećam se baš dobro.
Jedna žena mi nudi mleko koje sam, zbog muva svuda okolo, odbila. Druga mi poklanja jednu
Masaji-narukvicu, koju sam sva vesela stavila na ruku. Očigledno svi izrađuju neku vrstu nakita.
Nešto kasnije se Lketinga vratio i pitao me: „Si gladna?“ Ovog puta iskreno odgovaram da jesam,
jer stvarno osećam glad. Odlazimo u obližnji restoran u divljini, koji je sličan onom u Ukundi, samo
mnogo veći. Ovde postoji jedan odeljak za žene i dalje iza, jedan za muškarce. Naravno, moram sa
ženama, a Lketinga odlazi do ostalih ratnika. Ova situacija mi se ne dopada, radije bih da sam u
svojoj kolibici na južnoj obali. Stavljaju mi tanjir u kojem je meso i čak nekoliko paradajza koji
plivaju u nečem sličnom sosu. Na drugom tanjiru dobijam neku vrstu pljosnatog hleba. Posmatram
jednu ženu koja ima isti „meni“ pred sobom i koja desnom rukom lomi hleb, potom ga umače u sos, uz
to uzima i parče mesa i sve to rukom trpa u usta. Radim to isto, samo što su mi potrebne obe ruke.
Odjednom je sve utihlo, svi me gledaju kako jedem. Meni je neprijatno, uz to se još okupilo desetoro
ili više dece i gledaju me krupnim očima. A onda opet svi pričaju međusobno, a ipak se osećam kao
da me i dalje posmatraju. Što sam brže mogla slistila sam sve i nadala se da će se Lketinga uskoro
pojaviti. Kada su ostale samo još kosti, otišla sam do neke vrste bureta, iz koga se uzima voda i sipa
preko ruku da bi sprali masnoću, što je naravno iluzorno.
Čekam i čekam, i konačno stiže Lketinga. Najradije bih mu se obesila oko vrata. Ali, on me gleda
čudno, čak ljutito i ja uopšte ne znam šta sam zgrešila. Da je i on jeo primećujem po njegovoj košulji.
Kaže: „Dođi, dođi!“ Na putu do kuće pitam ga: „Lketinga, u čemu je problem?“ Izraz na njegovom
licu me uplašio. Da sam ja razlog njegovoj ljutnji saznajem kada me uzima za levu ruku i kaže: „Ta
ruka nije dobra za jelo! Ne jedi ovom rukom!“ Razumem šta kaže, ali zašto je zbog toga toliko ljut, ne
znam. Pitam za razlog, ali ne dobijam odgovor.
Iscprljena od napora i nesigurna zbog ove nove zagonetke, osećam se neshvaćenom i hoću kući u
našu kolibicu na južnoj obali. Pokušavam to da kažem Lketingi, tako što izgovaram: „Hajdemo kući!“
On me pogledao, kako, ne znam, jer ponovo mu vidim samo beonjače i odsjaj sedefa. „Ne,“ kaže,
„svi Masaji idu u Malindi večeras.“ Skoro da mi je srce stalo. Ako sam ga dobro razumela, on
stvarno hoće zbog jednog plesa da večeras ode još i u Malindi. „Dobar je posao u Malindiju,“ čujem
ga. Primećuje da nisam baš oduševljena i pita odmah zabrinut: „Umorna si?“ Da, umorna sam. Gde se
tačno Malindi nalazi, ne znam, a nemam ni odeće za presvlačenje. On smatra da nema problema,
mogu da spavam kod „Masaji žena“, a on će se vratiti sutra ujutro. Ovo me potpuno razbudilo. Da
ostanem ovde, bez njega i bez mogućnosti da progovorim i reči, ta pomisao me odmah ispunila
panikom. „Ne, idemo u Malindi zajedno,“ odlučujem. Lketinga se konačno ponovo smeje i čuje se
poznato „Nema problema!“ Sa nekoliko drugih Masaja ulazimo u javni bus, koji je stvarno udobniji
od matatua pogodnog za lomljenje vrata. Kada sam se probudila, stigli smo u Malindi.
Prvo što smo potražili je lokalni smeštaj, jer će nakon predstave verovatno sve biti popunjeno.
Nema puno izbora. Nalazimo jedan, u kojem su se drugi Masaji već smestili i dobijamo poslednju
slobodnu prostoriju. Nije veća od tri sa tri. Na dva betonska zida stoji po jedan metalni krevet sa
tankim, propalim madracima i po dva vunena ćebeta. Sa plafona visi samo sijalica, a dve stolice
stoje kao da su greškom tu u sobi. Barem skoro da je džabe, košta preračunato četiri franka za noć.
Ostaje nam još tačno pola sata pre početka tačke sa Masaji plesačima. Odlazim brzo da popijem
koka-kolu.
Kada sam se potom vratila u sobu, nisam mogla da verujem svojim očima. Lketinga sedi na jednom
od propalih kreveta, sa farmerkama spuštenim do kolena i vuče ih besno. Očigledno hoće da ih skine,
jer moramo odmah da krenemo i on naravno ne može da se pojavi u evropskoj odeći. Pri ovoj sceni
se s mukom suzdržavam od smeha. Pošto ima patike, ne uspeva mu da preko njih provuče farmerke.
Sada su mu pantalone zaglavljene na nogama i ne mogu ni gore, ni dole. Smejući se, klekla sam i
pokušavam da izvučem patike iz nogavica, pri čemu on viče: „Ne, Korin, napolje s ovim!“ i pokazuje
na pantalone. „Da, da,“ odgovaram i pokušavam da mu objasnim, da mora najpre ponovo da ih
navuče, potom da skine patike, i tek onda može da se reši pantalona.
Pola sata je već prošlo i mi jurimo ka hotelu. U svojoj tradicionalnoj odeći mi se stoput više
dopada. Već ima velike plikove na petama od novih cipela, koje je naravno hteo da nosi bez čarapa.
Stižemo tik na vreme za predstavu. Ja se smeštam pored bele publike, koji me delom odmeravaju s
prezirom, jer sam još uvek u istoj odeći od jutros, a ona sigurno nije postala ni lepša, ni čistija. Ni ne
mirišem tako sveže kao tek istuširani belci, da ne pričam o svojoj slepljenoj dugoj kosi. Uprkos tome,
verovatno sam najponosnija žena u ovoj prostoriji. Pri pogledu na muškarce koji plešu ponovo me
preplavljuje taj već poznati osećaj pripadanja. Kada su se predstava i prodaja završili, već je skoro
ponoć. Sada samo hoću da spavam. Tamo gde smo se smestili htela sam da se barem malo operem,
ali je Lketinga došao sa još jednim Masajem u našu sobu i rekao da bi njegov prijatelj mogao da
spava u drugom krevetu. Nisam baš oduševljena što ću sobu tri sa tri deliti sa nepoznatim muškarcem,
ali ništa ne kažem, da ne bih ispala nepristojna. Zato se guram obučena sa Lketingom na uskom,
propalom krevetu i ipak u neko doba zaspim.
Ujutro se konačno mogu istuširati, ne baš temeljno sa jadnim mlazom vode, uz to ledeno hladne.
Uprkos prljavoj odeći, osećam se nešto bolje tokom naše vožnje nazad ka južnoj obali.
U Mombasi kupujem sebi jednostavnu haljinu, jer hoćemo da svratimo u kancelariju radi pasoša i
obrasca. Danas nam stvarno uspeva. Nakon provere uplate privremene karte i potvrde o polaganju
odgovarajuće sume novca kao jemstva, dobijamo konačno obrazac. Pri pokušaju da odgovorim na
silna pitanja zaključujem da najveći deo jedva da razumem, i odlučujem stoga da ga popunim sa
Ursulom i njenim mužem.
Nakon pet sati vožnje konačno stižemo ponovo na južnu obalu u našu kolibicu. Prisila se već
uveliko zabrinula, jer nije znala gde smo proveli noć. Lketinga mora da joj objašnjava zašto dolazi
obučen u evropsku odeću. Ja sam na kratko prilegla, jer je napolju stvarno vrelo. I gladna sam.
Sigurno sam već smršala nekoliko kilograma.
Ostaje mi još šest dana do povratka, a ja još nisam razgovarala sa Lketingom o zajedničkoj
budućnosti u Keniji. Sve se vrti samo oko tog prokletog pasoša. Zato počinjem da razmišljam šta bih
ovde mogla da započnem. Za život u ovako skromnim uslovima nije potrebno puno novaca, ali ipak
mi je potrebna neka obaveza, kao i dodatni prihodi. Tada mi pada na pamet da u jednom od brojnih
hotela potražim lokal za radnju. Ovde bih mogla da uposlim jednu ili dve krojačke, donesem krojeve
za haljine iz Švajcarske i ovde pokrenem krojačku radnju. Lepih materijala ima na pretek, kao i
dobrih švalja, koje bi radile za oko 300 franaka mesečno, a prodaja je ono u čemu sam najbolja.
Oduševljena ovom idejom, zovem Lketingu u kolibicu i pokušavam da mu je objasnim, ali
primećujem, uskoro, da me ne razume. No, ovo mi se sada odjednom čini bitnim i zato zovem Prisilu.
Ona prevodi, a Lketinga klima glavom samo s vremena na vreme.
Prisila mi objašnjava da bez radne dozvole ili udaje ne mogu da ostvarim svoju nameru. Ideja je
dobra, jer ona poznaje par ljudi koji sa šivenjem odeće po meri dobro zarađuju. Pitam Lketingu da li
je možda eventualno zainteresovan za venčanje. Suprotno mojim očekivanjima reaguje suzdržano.
Objašnjava, vrlo razumno čak, da pošto imam posao koji mi tako dobro ide u Švajcarskoj, ne bi
trebalo da ga prodajem, već umesto toga bolje da dva ili triput godišnje dolazim na „odmore“, on će
me uvek čekati!
Sada sam već uzrujana. Nakon što sam bila spremna da odustanem od svega u Švajcarskoj, on mi
predlaže odmore! Razočarana sam. On to odmah primećuje i kaže, naravno s pravom, da me baš i ne
poznaje, a moju porodicu još manje. Treba mu vremena da razmisli. I ja moram da razmislim, a
uostalom može eventualno da dođe u Švajcarsku. Kažem mu samo: „Lketinga, kada nešto radim, onda
to radim kako treba, a ne na pola!“ Ili želi da ja dođem i on oseća za mene ono što i ja za njega, ili ću
pokušati da zaboravim sve što se među nama desilo.
Sledećeg dana smo potražili Ursulu i njenog muža u hotelu da bi popunili obrazac. Međutim, ne
nalazimo ih, jer su otišli na safari koji traje nekoliko dana. Ponovo proklinjem svoj jadni engleski.
Tražimo nekog drugog za prevođenje. Lketinga hoće samo Masaja, drugima ne veruje.
Ponovo se vozimo za Ukundu i čučimo satima u čajdžinici, dok se konačno nije pojavio jedan
Masaji koji ume da čita, piše i govori engleski. Njegov nadmeni stav mi se nije dopao, ali zajedno sa
Lketingom je sve popunio, no isto tako smatra da bez potkupljivanja ovde ništa ne funkcioniše. Pošto
mi je pokazao pasoš i kako izgleda, već je dvaput bio u Nemačkoj, poverovala sam mu. Dodaje uz to
da se zbog moje bele kože suma za mito povećava pet puta. Sledećeg dana će za malu nadoknadu
otići zajedno sa Lketingom u Mombasu i sve završiti. Zlovoljno pristajem, jer mi već polako
ponestaje strpljenja da se mlatim sa arogantnim službenicima. Za samo 50 franaka će sve srediti i čak
će ispratiti Lketingu do aerodroma. Dajem mu još nešto novca za mito i potom njih dvojica odlaze u
Mombasu.
Konačno idem ponovo na plažu i puštam sebi na volju da uživam u suncu i dobrom jelu u hotelu, što
naravno košta deset puta više nego u lokalnim restoranima. Predveče odlazim u našu kolibicu, gde me
Lketinga već čeka sav narogušen. Sva uzbuđena pitam ga kako je prošlo u Mombasi. On, međutim,
samo hoće da zna gde sam ja bila. S osmehom mu odgovaram: „Na plaži i jela sam u hotelu!“ On
dalje želi da zna s kojim sam ljudima razgovarala. Ne razmišljajući, pomenem Edija i još dvojicu
Masaja, s kojima sam razmenila par reči na plaži. Lice mu vrlo polako postaje prijatnije, i onako
usput kaže da će stvar sa pasošem trajati oko tri do četiri nedelje.
Radujem se i pokušavam da mu ispričam što više o Švajcarskoj i mojoj porodici. Raduje se što će
videti Erika, ali što se ostalih ljudi tiče, ne zna šta ga čeka. Ni meni nije svejedno pri pomisli kako li
će ljudi u Bilu reagovati na njega. Već i sam saobraćaj na ulicama, neobične gostionice i čitav taj
luksuz će ga sludeti.
Poslednje dane u Keniji provodimo nešto mirnije. Povremeno se prošetamo do hotela, plažom ili
provedemo dan u selu sa različitim ljudima, pijemo čaj i kuvamo. Kada je svanuo zadnji dan, tužna
sam i pokušavam da ostanem prisebna. I Lketinga je nervozan. Mnogi mi donose neki poklon,
uglavnom nakit Masaja. Ruke su mi skoro do laktova u nakitu.
Lketinga mi ponovo pere kosu, pomaže mi pri pakovanju i pita stalno: „Korin, stvarno ćeš mi se
vratiti?“ Izgleda da ne veruje da ću se vratiti. Smatra, mnoge belkinje to govore i više se ne vrate, ili
čak i ako se vrate, onda nalaze sebi drugog muškarca. „Lketinga, ne želim drugog, samo tebe!“
ponavljam stalno. Pisaću puno, poslaću fotografije i obavestiti ga kada sve završim. Biće potrebno
vremena da nađem nekog ko će kupiti radnju, kao i nekog ko će mi preuzeti stan i sav nameštaj.
Preko Prisile treba da me obavesti kada će doći, ukoliko dobije pasoš. „Ako ne uspe ili ti stvarno
ne želiš u Švajcarsku, možeš mi to slobodno reći,“ kažem mu. Biće mi potrebna oko tri meseca da sve
završim. Pita me koliko je to tri meseca: „Koliko punih meseca?“ „Tri puta će mesec biti pun,“
odgovaram mu kroz smeh.
Zadnjeg dana smo provodili svaki tren zajedno i odlučili da do četiri ujutro budemo u Buš-bejbi
baru, kako se ne bi uspavali i da iskoristimo to vreme. Pričamo, što rukama, što nogama,
objašnjavamo se celo veče i uvek jedno te isto pitanje, da li ću se stvarno vratiti. Obećavam mu po
dvadeseti put i primećujem da je i njemu teško.
Pola sata pre polaska stižemo, u pratnji još dvojice Masaja, u hotel. Uspavani belci, što čekaju,
gledaju nas iznervirani. S mojom putnom torbom i trojicom nakitom okićenih Masaja sa njihovim
rungu štapovima mora da izgledam neobično. A onda moram da uđem u autobus. Lketinga i ja se još
jednom grlimo i on kaže: „Nema problema, Korin! Čekaću te ovde ili ću ti doći!“ I tada, jedva da
sam mogla da poverujem, spušta mi poljubac na usne. Ganuta, ulazim unutra i mašem ovoj trojici,
koji ostaju u mraku.

Oproštaj i polazak

U Švajcarskoj sam odmah počela da tražim osobu koja će preuzeti radnju. Mnogi su bili
zainteresovani, malo njih odgovara, ali ti nemaju novaca. Naravno da hoću da izvučem najviše što
mogu, jer ne znam kada ću ponovo moći da zarađujem. Sa deset franaka mogu u Keniji da živim dva
dana. Tako da postajem prilična škrtica i ostavljam svaki franak sa strane za budućnost u Africi.
Mesec dana je brzo prošlo, a od Lketinge ni reči. Već sam napisala tri pisma. Zato pišem sada već
pomalo uznemirena Prisili. Dve nedelje kasnije dobijam pismo od nje, koje me zbunilo. Lketingu nije
videla već dve nedelje nakon mog odlaska, verovatno se vratio da živi na severnoj obali. U vezi sa
njegovim pasošem nema baš nekog napretka, a na kraju mi savetuje da mi je bolje da ostanem u
Švajcarskoj. Potpuno sam zbunjena i odmah šaljem sledeće pismo na pošanski fah na severnoj obali,
gde sam već slala svoja prva pisma na Lketingu.
Nakon skoro dva meseca jedna moja prijateljica se odlučila da kupi radnju prvog oktobra. Ja sam
presrećna što je ovaj veliki problem konačno rešen. Dakle, teoretski bih u oktobru mogla da
otputujem. Ali od Lketinge, nažalost, još ni reči. Sada više ne mora dalazi u Švajcarsku, jer ću uskoro
ponovo biti u Mombasi, razmišljam i verujem i dalje u našu veliku ljubav. Od Prisile sam dobila jos
dva zbunjujuća pisma, ali neuzdrmane vere odlazim do turističke agencije i rezervišem sebi let za
Mombasu za petnaesti oktobar.
Ostaju mi jos dobre dve nedelje da se rešim stana i kola. Stan nije problem, jer sam ga u potpunosti
opremljenog prodala po povoljnoj ceni nekom mladom studentu. Tako barem mogu do zadnjeg časa
da ostanem u stanu.
Prijatelji, poslovni partneri, svi koji me poznaju, ne shvataju šta radim. Ovo je posebno teško mojoj
majci, ali ipak imam osećaj da me ona najpre razume. Ona se nada i moli za mene, da ću naći to sto
tražim, i da ću biti srećna.
Kabriolet prodajem zadnjeg dana i molim kupca da me odveze do železničke stanice. Bila sam
uzbuđena kada sam jednostavno otkucala kartu za Cirih-Kloten. Sa malom tašnom za ručni prtljag i
velikom putnom torbom, u kojoj sam imala par majica kratkih rukava donji veš, obične pamučne
suknje i nešto poklona za Lketingu i Prisilu, sedim u vozu i čekam na polazak.
Kada je voz krenuo, čini mi se kao da sam poskočila od sreće Zavalila sam se u sedištu, verovatno
sijam kao sijalica od sreće i smeskam se. Obuzeo me divan osećaj slobode. Mogla bih da vrištim od
sreće i da svakom ko sedi u ovom vozu ispričam o svojoj sreći i šta nameravam. Slobodna sam,
slobodna, slobodna! U Švajcarskoj vise nemam nikakvih obaveza i bežim od neutešnog, tmurnog,
zimskog vremena. Ne znam šta me u Keniji čeka, da li je Lketinga dobio moja pisma i kada, da li su
mu tačno prevedena? Ništa ne znam i uživam samo u srećnom osećanju lebdenja.
Imam tri meseca da se uklopim i naviknem na tamošnji život, tek tada moram da se pozabavim
novom vizom. Gospode, tri meseca, puno vremena da sve sredim i upoznam Lketingu bolje. Uspela
sam da poboljšam svoj engleski, osim toga, imam dobre udžbenike sa slikama u prtljagu. Za petnaest
sati biću u svojoj novoj domovini. S ovim mislima ulazim u avion, smestila sam se i upijam još
jednom poslednje slike Švajcarske kroz prozor. Kada ću ponovo doći, ne zna se. Za rastanak i novi
početak priuštila sam sebi šampanjac i uskoro više ne znam da li da se smejem ili da plačem.

U novoj domovini

Sa aerodroma Mombase mogu hotelskim busom do „Afrika-vile na moru“, iako nisam rezervisala u
hotelu. Prisila i Lketinga bi trebalo da znaju kada tamo stižem. Užasno sam sluđena. Šta ako niko ne
dođe? Kada sam stigla do hotela nemam više vremena da razmišljam. Osvrtala sam se levo i desno,
ali nisam videla da me iko sačekao. I tako stojim sa teškom torbom, napetost mi polako nestaje i
ustupa mesto velikom razočaranju. Odjednom čujem svoje ime i kada sam pogledala gore, uz put,
vidim Prisilu kako mi juriša u susret sa svojim ogromnim grudima koje se njišu. Od olakšanja i
radosti kreću mi suze.
Padamo jedna drugoj oko vrata i naravno moram da pitam gde je Lketinga. Lice joj se smračilo, ne
gleda u mene kada kaže: „Korin, molim te, ne znam gde je!“ Od onda, pre više od dva meseca, nije ga
više videla. Puno toga se priča, ali ne zna šta je od toga istina. Hoću sve da saznam, ali Prisila misli
da bi bilo bolje da prvo odemo u selo. Stavljam joj tešku torbu na glavu i uzimam svoj ručni prtljag.
Krećemo.
Gospode, šta će biti od mojih snova o velikoj sreći i ljubavi, pomislim. Gde je samo Lketinga? Ne
mogu da poverujem da je sve zaboravio. U selu srećem još jednu ženu, jednu muslimanku. Prisila mi
je predstavlja kao svoju prijateljicu i objašnjava da ćemo za sada morati da budemo sve tri tu kod
nje, jer ova žena ne želi više da se vrati svom mužu. Kolibica nije baš velika, ali će za sada biti
dovoljna.
Pijemo čaj, ali mi nerazjašnjena pitanja ne daju mira. Ponovo pitam za svog Masaja. Prisila mi
priča, oklevajući, ono što je čula. Jedan od njegovih kolega je rekao da se vratio kući. Pošto toliko
dugo nije dobio pisma od mene, razboleo se. „Šta?“ zapitam ljutito. „Pisala sam najmanje petnaest
puta.“ Sada i Prisila izgleda iznenađeno. „Dobro, a na koju adresu?“ pita. Pokazujem joj adresu sa
poštanskim fahom na severnoj obali. Onda, kaže, nije ni čudo što Lketinga nije dobio pisma. Taj fah
pripada svim Masajima na severnoj obali i svaki može da uzme odatle šta mu je volja. Pošto Lketinga
ne ume da čita, verovatno su mu prećutali pisma.
Ne mogu da poverujem šta mi priča: „Mislila sam da su svi Masaji prijatelji ili skoro kao braća, ko
bi uradio tako nešto?“ Tada po prvi put saznajem za zavist među ratnicima ovde na obali. Kada sam
otišla pre tri meseca nekoliko muškaraca, koji već dugo žive na obali, rugali su se Lketingi i
podbadali ga: „Takva žena, tako mlada i lepa, sa puno novca, sigurno se više neće vratiti u Keniju
zbog nekog crnca koji ništa nema.“ I tako je, priča Prisila dalje, verovatno, on koji nije ovde dugo
živeo, poverovao ostalima, zato što nije dobijao pisma.
Radoznala pitam Prisilu gde mu je kuća. Ona to ne zna tačno, ali negde u okrugu Sambur, oko tri
dana puta odavde. Ne treba da brinem, sada sam dobro stigla i ona će pokušati da nađe nekog ko će u
dogledno vreme da se odveze tamo i da mu prenese poruku. „Vremenom ćemo već saznati šta se
zbiva. Pole, pole,“ kaže, što otprilike znači nešto kao „polako, polako“. „Sada si u Keniji, tu ti je
potrebno puno vremena i strpljenja.“
Ove dve žene se brinu o meni kao o detetu. Puno pričamo, a Ester, muslimanka, ispričala nam je
svoje muke sa mužem. Upozoravaju me da se nikad ne udam za Afrikanca. Nisu verni i loše se
ponašaju prema ženama. Moj Lketinga nije takav, pomislim, ali ništa ne kažem.
Nakon prve noći odlučujemo da kupimo krevet. Prošle noći nisam ni oka sklopila, jer Prisila i ja
delimo uski ležaj, dok je Ester spavala sa druge strane na drugom krevetu. Pošto je Prisila
pozamašna, jedva da ima mesta za mene i moram da se držim za ivicu kreveta da ne bih stalno padala
na nju.
Zato smo se odvezli u Ukundu i na četrdeset u hladu idemo od jednog trgovca do drugog. Prvi nema
krevet za dvoje, ali bi mogao da ga napravi za tri dana. Ja, pak, hoću jedan sada. Kod sledećeg smo
našli jedan divan izrezbareni krevet za oko osamdeset franaka. Hoću odmah da ga kupim, ali Prisila
kaže besno: „Previše!“ Mislim da ne čujem dobro. Za taj novac ovako lep krevet za dvoje i to još
ručni rad! Ali, Prisila je odmarširala dalje. „Hajde, Korin, previše je!“ I tako to traje pola
popodneva, dok konačno nisam kupila jedan za šezdeset franaka. Zanatlija ga je rastavio, i mi sve to
prenosimo do glavne ulice. Prisila je još nabavila madrac sa sunđerom, a nakon jednog sata čekanja,
po užasnoj vrelini na prašnjavom putu, vozimo se matatuom ponovo nazad do hotela, gde sve
istovarujemo. Sada tu stojimo sa delovima, koji su naravno teški, jer je sve od masivnog drveta.
Bespomoćne gledamo oko sebe, kada su naišla trojica Masaja sa plaže. Prisila je razgovarala sa
njima i odmah nam ovi, inače ne baš radni ratnici, pomažu da prenesemo moj novi dupli krevet u
selo. Moram da se suzdržim od smeha, jer sve ovo stvarno izgleda smešno. Kada smo konačno stigli
do kolibice, hoću odmah da prionem na posao i sklopim krevet, ali nemam priliku, jer svaki od ovih
Masaja hoće to da uradi umesto mene. U međuvremenu se već njih šestorica bave mojim krevetom.
Kasnije, u toku večeri, konačno možemo iscrpljeni da se smestimo na rub kreveta. Za sve
pomoćnike ima čaja i ponovo se priča na meni nerazumljivom jeziku Masaja. Ratnici me promenljivo
odmeravaju, a s vremena na vreme razaznam ime Lketinge. Nakon otprilike sat vremena su svi otišli,
a mi žene smo se spremile za spavanje. Što znači najosnovnije pranje izvan kolibice, a to ide odlično,
jer je mrkli mrak i nema šanse da nas neko vidi. I poslednje mokrenje se obavlja ispred kolibe, jer se
po mraku ne ide više uz merdevine. Umorna tonem u divan san u novom krevetu. Naravno, sad jedva
da ima mesta u kolibi i kad nam neko dođe u posetu, svako seda na rub kreveta.
Dani naprosto lete, a Prisila i Ester su me razmazile. Jedna kuva, druga vuče vodu i čak mi peru
odeću. Kada se pobunim, kažu da je za mene pretoplo da radim. Tako da najveći deo vremena
provodim na plaži i još uvek čekam na neki znak od Lketinge. Uveče nas često posećuju Masaji-
ratnici, igramo karte ili pokušavamo da pričamo priče. Vremenom primećujem da se ovaj ili onaj
zanima za mene, ali ja nemam nikakve volje da se upuštam u to, jer za mene postoji samo jedan
muškarac. Nijedan nije ni upola tako lep i elegantan kao moj „polubog“, zbog kojeg sam sve
napustila. Nakon što su ratnici primetili da nisam zainteresovana, čujem dalje tračeve o Lketingi.
Izgleda da svi znaju da ga još uvek čekam.
Kada sam ponovo ljubazno, ali odlučno, odbila ponuđeno prijateljstvo, odnosno ljubavnu avanturu,
taj mi je rekao: „Zašto čekaš tog Masaija, kada svi znaju da je sa novcem koji si mu dala za pasoš
otišao u Vatami Malindi i sa afričkim devojkama sve propio?“ Potom je ustao i rekao da bi trebalo
još jednom da razmislim o njegovom predlogu. Ljutito sam mu odgovorila da se više ne pojavljuje.
Šta ako je to stvarno tačno? Mnoge mi se misli vrzmaju po glavi i na kraju sa sigurnošću znam još
samo da u to ne želim da verujem. Mogla bih da odem do Indijca u Mombasu, ali nekako ne mogu da
skupim hrabrosti za to, jer teško da bih mogla da podnesem takvu blamažu. Svakodnevno na plaži
srećem ratnike i pričama nikad kraja. Jedan čak tvrdi da je Lketinga „poludeo“ i da su ga odveli kući.
Tamo se oženio mladom devojkom i više se neće vraćati u Mombasu. Ako mi je potrebna uteha, kaže,
biće mi uvek na raspolaganju. Gospode, zar me nikada neće ostaviti na miru? Polako počinjem sebi
da ličim na izgubljenu srnu među lavovima. Svako bi da me pojede!
Uveče pričam Prisili o najnovijim glasinama i spopadanju. Po njoj je to uobičajeno. Ovde sam već
tri nedelje sama, bez muškarca, a obično je iskustvo ovih ljudi da jedna belkinja nije nikad dugo
sama. Tada mi je Prisila ispričala o dvema belkinjama koje već duže žive u Keniji i trče za skoro
svakim Masajem. S jedne strane sam šokirana, s druge zapanjena kada sam čula da ovde ima i drugih
belkinja i da one čak govore nemački. Ova vest mi je pobudila radoznalost. Prisila mi pokazuje jednu
od kolibica u selu i objašnjava: „Pripada Juti, Nemici. Ona je negde u okrugu Samburu i trenutno radi
u turističkom kampu, ali će se u naredne dve ili tri nedelje ponovo nakratko vratiti.“ Radoznala sam
po pitanju ove tajanstvene Jute.
U međuvremenu se ponavljaju pokušaji, kroz priču, da mi se približe, tako da mi je sada stvarno
već neprijatno. Izgleda da je žena, koja je sama ovde, slobodna lovina. Ni Prisila ne može ili ne želi
stvarno da se pozabavi time. Kada joj nešto kažem, ponekad se detinjasto nasmeje, što ne mogu da
shvatim.

Moje putovanje sa Prisilom

Jednog dana mi je predložila da na dve nedelje otputujemo u njeno selo, da joj posetimo majku i
petoro dece. Zapanjena pitam: „Šta, imaš petoro dece, pa gde oni žive?“ „Sa mojom majkom ili
ponekad i sa mojim bratom,“ odgovara. Ona živi na obali kako bi prodajom nakita zaradila novac i
dvaput godišnje ga nosi kući. Muž već dugo ne živi sa njom. Ponovo se čudim afričkim odnosima.
Dok se vratimo, možda će i Juta doći, pomislim i pristajem. A putovanje će mi omogućiti i da
pobegnem od navale različitih Masaja! Prisila je oduševljena, jer još nikad nije dovela belkinju u
posetu.
Brzo smo se odlučile i krenule već sutra na put. Ester ostaje da brine o kolibici. U Mombasi je
Prisila kupila različite školske uniforme za decu. Ja imam samo ruksak sa sobom, u kojem je nešto
donjeg veša, džemper, tri majice kratkih rukava i farmerke za presvlačenje. Kupile smo karte i imamo
još prilično vremena do polaska busa uveče. Zato odlazim kod frizera da mi ispletu kosu u afričke
pletenice. Ova procedura je trajala skoro tri sata i prilično je bolna. Ali mi se čini da je praktičnija
za putovanje.
Dugo pre polaska već su se desetine njih gurali oko busa koji je najpre od krova natovaren
svakakvim prtljagom. Kada smo krenuli bio je mrkli mrak, a Prisila predlaže da spavamo. Do
Najrobija ima sigurno devet sati vožnje, a tamo presedamo i imamo još skoro četiri i po sata do
Naroka.
Tokom duge vožnje uskoro više ne znam kako da sedim i laknulo mi je kada smo konačno stigli.
Sada sledi dugo pešačenje. Laganom uzbrdicom idemo skoro dva sata kroz polja, livade, pa čak i
jelovu šumu. Što se tiče predela, mogli bi pomisliti da smo u Švajcarskoj, dokle ti pogled seže samo
zelenilo i nijednog čoveka.
Konačno daleko gore ugledam dim i razaznajem nekoliko trošnih koliba od drveta. „Uskoro
stižemo,“ kaže Prisila i objašnjava mi da mora da uzme sanduk piva za svog oca. Nisam mogla da
poverujem kada je još i njega strpala na glavu i odvukla do gore. Baš me zanima kako ovi Masaji
žive, jer mi je Prisila rekla da su oni imućniji od plemena Sambura kojima Lketinga pripada.
Kada smo stigli gore čuje se glasno „Zdravo!“. Svi jure ka nama, pozdravljaju Prisilu, a zatim
iznenada staju i gledaju me ćutke. Izgleda da Prisila svima govori da smo prijateljice. Najpre
moramo do kuće njenog brata koji govori malo engleski. Kolibe su veće nego naša kolibica u selu i
imaju tri prostorije. Ali je sve prljavo i čađavo, jer se kuva na otvorenoj vatri i svuda se motaju
kokoške, psići i mačke. Kud god da pogledaš trce deca svih uzrasta, od kojih ona veća nose onu
manju u suknu na leđima. Dele se prvi pokloni.
Ljudi ovde više ne izgledaju tako tradicionalno. Imaju uobičajenu odeću i žive kao seljani. Kada su
koze stigle kući, treba kao gost da odaberem jednu koju će poslužiti u znak dobrodošlice. Ne mogu da
se nateram da izreknem smrtnu presudu, ali me Prisila uči da je to običaj i da je velika čast.
Verovatno ću to morati da radim svaki dan i kod drugih poseta. Tako da pokazujem na jednu belu
kozu koju su odmah zgrabili.
Dva muškarca su zadavila sirotu životinju. Da ne bih dalje gledala kako se koprca, skrećem pogled.
Već se smračilo i zahladilo. Ušli smo u kuću i seli pored vatre koja gori na podu od ilovače u jednoj
od prostorija.
Gde kozu kuvaju ili peku, ne znam. Još više me iznenadilo kada su mi dali celu prednju nogu sa sve
ogromnim nožem za grmlje. Prisila je dobila drugu nogu. „Prisila,“ kažem, „nisam toliko gladna, ne
mogu sve ovo da pojedem!“ Ona se smeje i kaže da ćemo ostatak da ponesemo i sutra dovršimo. Nije
mi se dopala pomisao da ću sutra za doručak ponovo da glođem ovu nogu. Ali, sačuvala sam
prisebnost i pojela barem nešto, pri čemu su me, međutim, uskoro ismejali zbog skromnog apetita.
Pošto sam umorna kao pas, a leđa me već užasno bole, pitam gde možemo da odspavamo. Daju nam
uski poljski krevet koji bi trebalo da delimo. Vode za pranje nema ni od korova, a bez vatre je u
prostoriji grozno hladno. Obukla sam džemper i tanku jaknu za spavanje. Čak sam i srećna što se
Prisila pored mene zbila, jer je tako nešto toplije.
Usred noći sam osetila neki svrabež i primetila da razne životinjice po meni gmižu gore-dole. Dođe
mi da skočim sa ležaja, ali je mrkli mrak i ledeno je hladno. Nije mi preostalo ništa drugo do da
izdržim do jutra. S prvim zracima sunca budim Prisilu i pokazujem joj noge. Prekrivene su crvenim
ugrizrima, verovatno od buva. Ne možemo ništa da učinimo, jer nemam ni odeće za presvlačenje.
Hoću barem da se operem, ali kada sam izašla, ostala sam bez reči. Celo je područje obavijeno
maglom, a sočne livade su prekrivene injem, Čovek bi mogao da pomisli da je kod , nekog seljana u
Švajcarskoj.
Danas idemo dalje da posetimo Prisilinu majku i njenu decu. Idemo preko brda i polja i povremeno
nailazimo na decu ili starije ljude.
Dok se deca drže podalje od mene, većina starijih, pretežno žene, hoće da me dodirnu. Poneke mi
dugo drže ruku i mrmljaju nešto, što ja naravno ne razumem. Prisila kaže da većina ovih žena nikad
nije videla belkinju, a kamoli je dodirnula. Tako da se dešava da kad nam se ruke spoje one i pljunu
na njih, što predstavlja posebnu čast.
Nakon otprilike tri sata stižemo do kolibe u kojoj živi Prisilina majka. Odmah su nam deca pojurila
u susret i zalepila se za Prisilu. Majka joj, još oblija od nje, sedi na podu i pere veš. Njih dve,
naravno, imaju puno toga da pričaju, a ja pokušavam da makar naslutim ponešto.
Ova koliba je najskromnija koju sam dosad videla. I ona je okrugla i sklepana od različitih dasaka,
platna i plastike. Unutra jedva da mogu da stojim, a ognjište na sredini ispunjava prostoriju dimom
koji štipa. Prozora nema. Zato pijem čaj napolju, jer bi mi inače oči stalno suzile i pekle me. Pomalo
zabrinuta pitam Prisilu da li moramo ovde da prenoćimo. Ona se nasmeja: „Ne, Korin,“ drugi brat
živi oko pola sata dalje u većoj kolibi. Tamo ćemo prenoćiti. Ovde nema mesta, jer ovde sva deca
spavaju, a za jelo nema ničeg sem mleka i kukuruza. Laknulo mi je.
Malo pre nego što je pala noć odlazimo do drugog brata. I ovde nas veselo dočekuju. Nisu znali da
Prisila dolazi i da dovodi belkinju u posetu. Ovaj brat mi je vrlo simpatičan. Konačno mogu da se
lepo razgovaram njegova žena govori pomalo engleski. Oboje su išli u školu.
Sada ponovo moram da izaberem kozu. Osećam se bespomoćno jer ne želim ponovo da jedem
žilavo kozje meso. Inače, stvarno sam gladna i usuđujem se da pitam da li možda ima nečeg drugog za
jelo, mi nismo navikli da jedemo toliko mesa. Svi su se smejali, a njegova supruga me pitala da li bih
radije kokošku sa krompirima i povrćem. Na ovaj divni predlog odgovorila sam oduševljena: „Oh,
da!“ Ona je nestala i uskoro došla sa očerupanom kokoškom, krompirom i nekom vrstom spanaća.
Ovi Masaiji su pravi poljoprivrednici, neki su pohađali školu i vredno rade na svojim poljima. Mi
žene, zajedno sa decom, jedemo stvarno dobar obrok. Liči na gulaš i nakon svih onih, iz najbolje
namere, ponuđenih brda mesa ima sjajan ukus.
Ostajemo skoro nedelju dana i idemo u posete odavde. Čak su mi spremili toplu vodu, kako bih
mogla da se operem. Ipak, odeća nam je prljava i užasno smrdi na dim. Polako mi je dosta ovog
života i čeznem za plažom i mojim novim krevetom. Kada sam izrazila želju da krenemo, Prisila mi je
odgovorila da smo pozvane na jedno venčanje koje će se održati za dva dana, i tako smo ostale.
Svadba se održava par kilometara dalje. Jedan od najbogatijih Masaja tamo će da se oženi trećom
ženom. Iznenadilo me da Masaji izgleda mogu da ožene onoliko žena koliko mogu da prehranjuju.
Tada sam se setila glasina o Lketingi. Možda je stvarno već oženjen? Od ove pomisli sam se skoro
razbolela. Međutim, smirila sam se i pomisila da bi mi on to sigurno rekao. Nešto se drugo krije iza
njegovog nestanka. Moram da otkrijem šta, čim se vratim u Mombasu.
Svečanost je zadivljujuća. Dolaze stotine muškaraca i žena Predstavljaju mi i ponosnog
mladoženju, koji mi nudi da ako hoću da se udam, on je spreman da i mene odmah uzme za ženu.
Ostajem bez teksta. Okrenuo se Prisili i stvarno je pitao koliko krava treba da ponudi za mene. Prisila
međutim odbija i on odlazi.
U pratnji prve dve žene stiže i mlada. Prelepa devojka, od glave do pete okićena nakitom. Ono što
me šokiralo su njene godine, jer sigurno nema više od dvanaest ili trinaest godina. Druge dve žene
imaju možda osamnaest ili dvadeset. Ni mladoženja nema nešto puno godina, ali ipak nekih trideset i
pet. „Zašto,“ pitam Prisilu, „se ovde udaju devojke, koje su takoreći još deca?“ To je tako, i ona nije
bila mnogo starija kada se udala. Nekako mi je žao ove devojčice koja izgleda ponosno, ali ne i
srećno.
Ponovo mi misli lutaju ka Lketingi. Da li on uopšte zna da imam dvadeset i sedam godina?
Odjednom se osećam starom, nesigurnom i ne baš privlačnom u svojoj prljavoj odeći. Brojne ponude
od različitih muškaraca koje su mi upućene preko Prisile ne mogu da ublaže ovaj osećaj. Niko mi se
ne dopada, a što se tiče potencijalnog muža, samo Lketinga postoji u mojim mislima. Hoću kući, u
Mombasu. Možda je u međuvremenu došao. Ipak sam već skoro mesec dana u Keniji.

Susret sa Jutom
Provodimo zadnji put veče u kolibi i sledećeg dana krećemo za Mombasu. Srce mi je lupalo dok sam
išla ka selu. Iz daljine se čuju nepoznati glasovi, a Prisila odgovara: „Džambo, Juta!“ Srce mi je
poskočilo od sreće kada sam čula ove reči. Nakon skoro dve nedelje bez nekog razgovora radujem se
povratku ove belkinje.
Pozdravlja me prilično hladno i obraća se na svahiliju Prisili. Ponovo ništa ne razumem! A onda
me pogledala s osmehom i pitala: „Pa, kako ti se dopao život u divljini? Da nisi tako prljava, ne bih
poverovala da si sposobna za tako nešto.“ Pri tom me s omalovažavanjem odmerila od glave do pete.
Odgovaram joj da sam srećna što sam ponovo ovde, jer sam skroz izujedana, a i kosa me užasno
svrbi. Juta se nasmejala: „Imaš buve i vaške, to je sve! Ali ako sada uđeš u svoju kolibu, nećeš ih se
više otarasiti!“
Predlaže mi da se zbog buva okupam u moru i potom istuširam u jednom od hotela. Taj luksuz sebi
priušti svaki put kada je u Mombasi. Pitam sumnjičavo zar to neće primetiti, jer nisam gost. „Sa
ovoliko belaca možeš da prođeš neopaženo“ uverava me. Ponekad čak ode po hranu u restorane
hotela, naravno, ne uvek u isti. Čudim se svim ovim trikovima i divim se Juti. Obećava mi da će
posle poći sa mnom i nestaje u svojoj kolibici.
Prisila je pokušala da mi rasplete pletenice. Užasno čupa. Kosa se ućebala i ulepljena je od dima i
prljavštine. Nikad u životu nisam bila ovako prljava i isto tako se loše osećala. Nakon više od sat
vremena i kosom koja je ispadala u čupercima, uspele smo. Sve su pletenice raspletene i izgledam
kao da me grom pogodio. Naoružana šamponom, sapunom i čistom odećom, zakucala sam kod Jute i
krenule smo. Ponela je obične olovke i blok za crtanje. Kada sam je pitala: „Šta nameravaš sa time?
odgovorila je: „Da zaradim novac! U Mombasi lako mogu zaraditi novac, zato sam i ovde dve do tri
nedelje.“ „Ali, kako?“ hoću da znam. „Crtam karikature turista za deset do petnaest minuta i
zarađujem po slici oko deset franaka. Kada za dan nacrtam četvoro ili petoro njih, ne živim lose! kaže
ona. Već pet godina se bori na ovaj način, još uvek ima samopouzdanja i zna svaku caku. Divim joj
se.
Stigli smo na plažu i ja se bacam u divno more. Tek nakon sat vremena sam izašla i Juta mi
pokazuje prvi novac koji je u međuvremenu zaradila. „Tako, a sada idemo na tuširanje,“ kaže smejući
se. „Moraš jednostavno opuštena, i kao da je to nešto što se po sebi podrazumeva, da prođes pored
čuvara plaže, jer mi smo belkinje, to moraš uvek da imaš na umu! Stvarno je uspelo. Tuširam se i
tuširam i valjda pet puta perem kosu, sve dok se nisam osetila čistom. Naposletku oblačim laganu
letnju haljinu i sasvim nonšalatno odlazimo na čaj u četiri. Sve za džabe!
Sada me pitala zašto sam uopšte u selu. Ispričala sam joj svoju priču i ona me pažljivo saslušala.
Potom mi je dala savete: „Ako baš hoćeš da ostanes ovde i imaš svog Masaja, nešto mora konačno da
se desi. Prvo moraš da iznajmiš svoju kućicu, to je skoro džabe i konačno ćeš imati mir. Drugo, treba
da sačuvaš novac koji si donela i počneš da zarađuješ, na primer da vrbuješ mušterije sa mnom, koje
ću nacrtati, a onda delimo. Treće, ne veruj nijednom crncu na obali. U suštini, svi samo hoće novac.
Da bi videla da li je Lketinga vredan tvoje muke, idemo sutra u turističku agenciju da proverimo da li
je novac koji si onda tamo ostavila i dalje tamo. Ako jeste, još se nije iskvario zbog turizma, tu sam
ozbiljna.“ Da imam njegovu sliku, uspeli bi da ga uz malo sreće nađemo! Juta mi jednostavno prija.
Zna da govori svahili, poznaje sve i ima energije kao da je Rambo u ženskom obličju. Sledećeg dana
smo krenule za Mombasu, ali ne busom. Juta ne želi da svoj teško zarađeni novac baci kroz prozor i
zato pruža palac. Stvarno, prva kola koja su prošla su stala. Indijci su i odvešće nas do trajekta. Ovde
skoro samo Indijci ili belci imaju svoja kola. Juta mi se smeje: „Vidiš, Korin, ponovo si nešto
naučila!“
Nakon dužeg traganja našli smo turističku agenciju. Iskreno sam se nadala da je novac koji sam
ovde ostavila, nakon sada skoro pet meseci, još uvek tu, ne samo zbog novca, već da bi mi potvrdilo
uverenje da se nisam prevarila u vezi sa Lketingom i našom ljubavi. Osim toga, Juta hoće da mi
pomogne u potrazi za Lketingom samo ako on ovaj novac nije uzeo. Izgleda da ne veruje u to.
Srce mi je negde u grlu kada sam otvorila vrata i prešla preko praga. Čovek iza stola je podigao
glavu i odmah me prepoznao. I pre nego što sam stigla išta da kažem, prilazi mi sav nasmejan
ispruženih ruku i pita: „Zdravo, kako ste nakon toliko vremena? Gde je Masaji? Nisam ga više
video.“ Nakon ove dve rečenice mi je toplo oko srca i objašnjavam mu, nakon pozdrava, da stvar sa
pasošem nije uspela i da sam zato došla po novac.
Još uvek se ne usuđujem da poverujem u to, ali Indijac nestaje iza zavese, a ja bacam brzi pogled ka
Juti. Samo je slegla ramenima. Već se vratio i u obe ruke nosi zavežljaj novca. Mogla bih da plačem
od sreće. Znala sam, znala sam da Lketinga nije jurio moj novac. U tom trenutku, kada sam uzela sav
taj novac, osetila sam neslućenu snagu kako se budi u meni. Vratilo mi se poverenje. Sve one tračeve
i klevete mogu da bacim u vetar.
Izlazimo na ulicu nakon što smo častili Indijca za njegovo poštenje. A onda Juta konačno kaže:
„Korin, tog Masaja stvarno moraš da nađeš. Sada ti verujem sve što si rekla i slutim takođe da su
drugi umešali prste u igru.“ Sva srečna bacam joj se oko vrata. „Hajde,“ kažem, „častim te, i idemo
da ručamo kao turisti!“
Tokom obroka planiramo šta ćemo dalje. Juta mi predlaže da za oko nedelju dana krenemo ka
okrugu Samburu. Dug je put do Maralala, selu koje je administrativno središte tog okruga, gde je
htela da pronađe jednog Masaja kog zna sa obale. Njemu će pokazati fotografije Lketinge i uz malo
sreće saznaćemo gde obitava. „Tamo praktično svako svakog zna.“ Nada mi raste iz časa u čas.
Možemo da se smestimo kod njenih prijatelja kojima tamo pomaže da naprave kuću. Slažem se sa
svime što mi predlaže, samo da se više konačno nešto desi i da ne čekam više besposlena.
Nedelja sa Jutom se dobro odvija. Pomažem joj sa mušterijama za portrete, a ona slika. Dobro ide i
upoznajemo prijatne ljude. Noći najčešće provodim u Buš-bejbi baru, pošto su Juti izgleda
nedostajali muzika i razgovor. Ipak mora da pazi da zarađeni novac ne potroši odjednom, jer smo
inače još mesec dana ovde.
Konačno smo spakovale stvari. Oko polovinu odeće sam ponela u putnoj torbi, ostatak sam ostavila
u kolibici kod Prisile. Nije srećna što odlazim i smatra da je skoro nemoguće naći jednog Masaji-
ratnika. „Oni se stalno sele sa mesta na mesto. Nemaju doma, sve dok se ne ožene, a jedino mu možda
majka zna gde je.“ Ali, ne dam se više odgovoriti od ovog plana. Sigurna sam da radim ono što je
jedino ispravno.
Najpre smo se busom odvezle do Najrobija. Ovog puta mi osmočasovna vožnja uopšte nije smetala.
Radoznala sam da vidim kakav je predeo iz kog potiče moj Masaiji, i sa svakim satom se bližimo tom
cilju.
U Najrobiju Juta ponovo ima štošta da završi i tako ostajemo tri dana u Igbol-hostelu. Putnici iz
celog sveta dolaze ovamo i ovi se vrlo razlikuju od turista u Mombasi. Uopšte je Najrobi potpuno
drugačiji. Sve je užurbanije i ima puno bogalja i prosjaka. Pošto nam je smeštaj usred „zbivanja“,
vidim i kako prostitucija cveta. Uveče bar za barom mami svahili muzikom. Skoro svaka žena u tim
barovima se prodaje, bilo za par piva, bilo za novac. Glavne mušterije u ovom kvartu su lokalci.
Glasno je, a opet nekako fascinantno. Mi, kao dve belkinje, upadamo u oči, i svakih pet minuta nas
neko pita da li tražimo „dečka“. Srećom, Juta nas može energično odbraniti na svahiliju. Uveče ide
po Najrobiju sa rungu štapom, tradicionalnom palicom Masaja, jer je inače suviše opasno.
Trećeg dana molim Jutu da konačno krenemo dalje. Pristaje i popodne smo ušli u sledeći bus u
pravcu Niahururua. Ovaj bus je još jadniji od onog s kojim smo stigle iz Mombase, a ni taj nije baš
bio luksuzni međugradski. Juta se samo nasmejala: „Sačekaj da uzmemo sledeći, tu ćeš se tek čuditi!
Ovaj je dobar.“ Sedimo sat vremena u busu, sve dok nije potpuno pretrpan i do kraja popunjen, jer se
pre toga ne kreće. Opet nam predstoji vožnja od šest sati, sve blago uzbrdo. Povremeno bus staje,
neki ljudi silaze, drugi ulaze. Naravno da svaki ima brdo potrepština za kuću koje se ili istovaruju, ili
utovaruju.
Konačno smo na cilju za danas: Niahururu. Vučemo se do sledećeg smeštaja i iznajmljujemo sobu.
Još smo jele i otišle na spavanje, jer ne mogu više da sedim. Srećna sam što konačno mogu da
ispružim kosti i odmah sam zaspala. Ujutro moramo da ustanemo u šest, jer nam u sedam polazi jedini
bus za Maralal. Kada smo stigle, već je skoro pun. U busu sam videla par ratnika Masaja i više se
nisam osećala tako stranom. Međutim, vrlo su nas dobro odmerili, jer u svim busevima smo jedine
belkinje.
Ovaj bus je stvarno katastrofalan. Svuda iskaču federi iz sedišta ili prljavi sunđer, nedostaje
nekoliko prozora. Pri tom je popriličan haos. Treba se popeti preko različitih sanduka u kojima se
prenose kokoške. S druge strane, ovo je prvi bus u kojem vlada dobro raspoloženje. Puno se priča i
smeje. Juta je još jednom iskočila i uzela nam nešto za piće na nekom od brojnih štandova. Vratila se
i dala mi flašu kole. „Evo, uzmi je i uživaj po malo, jer ćeš prilično ožedneti. Ovaj poslednji deo
puta je dosta prašnjav, jer se vozimo poljskim putevima. Do Maralala ostaje samo pustoš i divljina.“
Bus kreće i nakon deset minuta silazimo sa asfaltiranog puta i truckamo se sada preko crvenog,
rupama prekrivenog puta.
Istog trena je ceo bus obavijen oblakom prašine. Ko ima prozor, zatvara ga, ostali navlače marame
ili kape. Kašljem i čvrsto stiskam oči. Sada mi je jasno zašto su samo još mesta pozadi ostala
slobodna. Bus sporo vozi, a ipak moram stalno da se držim kako ne bih skliznula, jer se zbog
ogromnih rupa leluja tamo-amo. „Hej, Juta, koliko dugo će ovo trajati ovako?“ Nasmejala se: „Ako
se ništa ne pokvari, oko četiri do pet sati, iako je to samo 120 kilometara.“ Zaprepašćena sam, i samo
mi pomisao na Lketingu dopušta da ovaj put donekle doživim kao romantičan.
Povremeno negde u daljini ugledamo maniate, a onda dugo ništa osim pustoši, crvene zemlje i
ponekog drveta. Ponekad se pojave deca sa nešto koza i krava i mašu busu. Krenula su sa svojim
krdima u potragu za ispašom.
Za oko sat i po bus je stao po prvi put. Levo i desno pored ulice su čatrlje od dasaka. Ugledala sam
i dve male prodavnice sa bananama, paradajzom i drugim sitnicama. Deca i žene jurišaju na prozore i
pokušavaju u kratkoj pauzi nešto da prodaju. Nekoliko putnika se prekrilo hranom i bus se već
truckao dalje. Niko nije izašao, ali su zato ušla još trojica nakićenih ratnika. Svaki je nosio po dva
duga koplja. Kada sam ih odmerila, bila sam sigurna da ću uskoro naći Lketingu. „Sledeća je stanica
Maralal,“ kaže mi Juta umorno. I ja sam izmorena od stalnog truckanja po groznom putu. Do sada smo
imale sreće, jer niti je pukla guma, niti se motor oštetio, inače bi to bilo sasvim normalno, a osim
toga put je suv. Kada padne kiša, crvena zemlja se pretvara u blatište, ispričala mi je.
Nakon još sat i po konačno smo u Maralalu. Bus ulazi uz trubljenje i najpre pravi krug po selu, koje
ima samo jednu ulicu, pre nego se parkirao na ulazu u selo. Odmah su ga okružile desetine
radoznalaca. Izašle smo na prašnjavu ulicu i same od glave do pete prekrivene finom prašinom. Oko
busa se guraju ljudi svakog uzrasta, i nastaje prava gungula. Čekamo na naše putne torbe, koje su
ispod gomile kutija, madraca i korpi. Pri pogledu na ovo malo selo i njegove stanovnike, stigla me
želja za avanturom.
Oko pedeset metara pored stanice nalazi se mala pijaca. Svuda su šarena sukna, koja lepršaju na
vetru, brda odeće i cipela leže na plastičnim prostirkama. Pred njima sede skoro samo žene i
pokušavaju nešto da prodaju.
 Konačno smo dobile naše torbe. Juta predlaže da najpre popijemo čaj i pojedemo nešto, pre nego
odemo u njenu kućicu, koja je udaljena oko sat vremena peške. Stotine očiju nas prate do smeštaja.
Vlasnica, žena iz plemena Kikuju, pozdravlja Jutu. Poznaju je, jer je skoro tri meseca uposlena oko
gradnje kuće u blizini, a osim toga nije lako prevideti belkinju u ovom okruženju.
Ova čajdžinica je slična onoj u Ukundi. Sedimo za stolom i donose nam jelo, naravno, meso sa
sosom i čapatima, pljosnatim hlebom, kao čaj. Nešto dalje pozadi sedi grupa Masaji ratnika. „Juta“,
pitam, „poznaješ li nekog od njih, stalno gledaju ovamo! „Ovde će te uvek gledati,“ odgovara
opušteno. „Tek sutra krećemo u potragu za tvojim Masaijem, jer danas moramo da prevalimo još
popriličan put i to uzbrdo!
Nakon jela, koje je po mojim metilima bilo skoro džabe, krećemo. Po užasnoj vrelini idemo
prašnjavim putem uzbrdo. Već nakon par kilometara mi je putna torba neverovatno otežala. Juta me
umiruje: „Čekaj, ići ćemo prečicom do turističkog konačišta! Možda ćemo imati sreće i neko je tu sa
kolima“!
Na uskoj stazi je odjednom nešto zašustalo pored nas u žbunju i Juta viknu: „Korin, ne mrdaj! Ako
je to bivo, ne pravi ni pokreta! Uplašena pokušavam da oblikujem reč „bivo“ u glavi u neku sliku.
Stojimo nepomične, kada na oko pedeset metara od sebe prepoznajem nešto svetlo sa tamnim
štraftama. Juta je to takođe primetila i s olakšanjem se nasmejala: „Ah, samo zebre!“ Pošto smo ih
uplašile odgalopirale su dalje. Gledam je upitno: „Bivo, rekla si, zar dolaze tako blizu selu?
„Sačekaj samo!“ kaže. „Kada budemo blizu konačišta videćemo, uz malo sreće, na pojilištu bivole,
zebre, majmune ili gnue.“ „Zar nije opasno za ljude koji idu ovim putem?“ pitam začuđena. „Jeste, ali
obično ovim putem idu samo naoružani ratnici Samburu plemena. Žene najčešće imaju čuvare. Ostali
idu glavnim putem, tamo je manje opasno. Ali je ovaj put upola kraći!“
Laknulo mi je tek kada smo stigle do konačišta. Stvarno je lepo, ne onako pompezno kao ono koje
sam sa Markom posetila u Masaji-Mari. Ovo je skromno, ali se dobro uklapa u okolinu. Ako ga
uporedite sa plemenskim kolibama u Maralalu, deluje kao priviđenje. Ušle smo. Sve deluje kao u
grobnici. Sedamo na verandu i stvarno smo nekih sto metara dalje ugledali na pojilištu mnoštvo zebri.
Nešto dalje desno mota se velika grupa ženki pavijana sa mladima. Među njima prepoznajem i
ponekog mužjaka. Svi hoće ka vodi.
Konačno se pojavljuje jedan konobar i pita šta želimo. Juta ćaska s njime na svahiliju i naručuje
dve kole. Dok čekamo na piće, priča veselo: „Šef konačišta će doći za oko sat vremena. Ima
landrover džip i sigurno će nas odvesti gore, sada možemo na miru da čekamo.“ Obe smo se
prepustile mislima. Ja proučavam okolne brežuljke i dala bih sve da saznam na kom ili iza kog je
možda Lketinga. Da li sluti da sam u njegovoj blizini!
Čekamo skoro dva sata dok se upravnik nije konačno pojavio. On je prijatan, pre jednostavan
čovek, pristojnog ophođenja i vrlo tamnoput. Ponudio nam je da uđemo u kola i nakon petnaest minuta
truckanja stižemo na cilj. Pošto smo se zahvalile, Juta mi ponosno pokazuje gde radi. Kuća je bila u
vidu duge kutije od betona, podeljene na prostorije, od kojih su dve skoro pa dovršene. U jednoj od
njh smo se smestile. U sobi je samo jedan krevet i jedna stolica. Nema prozora, zato tokom dana
vrata moraju da budu otvorena, ako želiš nešto da vidiš. Pitam se kako li se Juta oseća u ovoj tmurnoj
prostoriji. Upalile smo sveću, kako bi mogle da vidimo nešto u mraku koji se spuštao. Obe smo legle
u krevet i ušuškale se najbolje što smo mogle. Od premora sam uskoro zaspala. Već rano ujutro smo
budne, jer su radnici počeli sa poslom prilično bučno. Najpre hoćemo da se dobro operemo hladnom
vodom, za šta je pri jutarnjoj hladnoći potrebna izvesna hrabrost. Ali, naposletku, hoću da budem
lepa kada konačno stanem pred svog Masaja.
Sva orna i voljna hoću do Maralala, da bolje pogledam varošicu. Sa toliko Masaji ratnika, koje
sam videla kada smo stigle, mora da postoji barem jedan koga je Juta nekad upoznala. Zarazila sam
Jutu svojom euforijom i nakon uobičajenog čaja dale smo se na put. Povremeno smo preticale žene ili
devojke, koje su takođe krenule u tom pravcu, kako bi tamo prodale mleko koje nose u tikvama.
„Sada nam treba puno strpljenja i sreće,“ kaže Juta. „Pre svega moramo da kružimo, i to puno, kako
bi nas videli ili kako bih nekog prepoznala.“ Varošicu smo brzo prešle. Jedina ulica ide u vidu neke
vrste paralelograma. Levo i desno je radnja za radnjom. Sve su, osim par izuzetaka, poluprazne i
nude skoro jedno te isto. Između radnji su s vremena na vreme konačišta, u kojima se u prostorijima
ka ulici jede ili pije. Iza su prenoćišta, jedno za drugim, kao kavezi za kuniće. Potom dolazi toalet, za
koji se uvek ispostavi da je čučavac. Uz malo sreće ima tuša sa nešto vode. Najupadljivija zgrada je
Komercijalna banka, sva od betona i sveže obojena. U blizini autobuske stanice je benzinska pumpa.
Do sada sam, međutim, videla samo troje kola: dva landrovera i jedan kamionet.
Prvi krug po selu nam je bio prilično prijatan i ja sam razgledala svaku prodavnicu. Ovaj ili onaj
vlasnik je pokušavao da nam se obrati na engleskom. Iza nas je uvek gomila dece koja uzbuđeno
razgovaraju ili se smeju. Jedina reč koju razumem jeste: „Mcungu, mcungu“ „Bela, bela.“
Oko četiri popodne krećemo kući. Nema više mog ushićenja, iako mi razum govori da Lketingu ne
mogu da nađem odmah prvog dana. I Juta me umiruje: „Sutra su ponovo sasvim drugi ljudi u selu.
Svakog dana dolaze drugi, samo ih mali broj živi ovde, a oni nam nisu zanimljivi. Sutra će par ljudi
više znati da su ovde dve bele žene, jer tu vest ovi što su danas bili nose nazad u divljinu.“ Pravu
šansu, smatra Juta, imaćemo tek za tri ili četiri dana.
Dani su prolazili i sve novine Maralala mi više nisu posebno zanimljive, jer sam uskoro upoznala
svaki ćošak ovog mesta. Juta je sa fotografijom Lketinge prišla nekolicini ratnika, ali osim podozrivih
osmeha ništa nismo saznale. Prošlo je nedelju dana i još uvek ništa, osim što sami sebi počinjemo da
delujemo blesavo, jer uvek radimo jedno te isto. Juta mi kaže da će poći još jednom sa mnom, a onda
treba da pokušam sa fotografijama sama. Te noći sam se molila da sutra uspemo, jer ne želim da
verujem da je sav ovaj put bio uzalud.
Kada smo okrenule treći krug, prišao nam je jedan čovek i obratio se Juti. Po velikim rupama u
ušnim resama primetila sam da je nekadašnji ratnik plemena Samburu. Njih dvoje kreću u živ
razgovor i obradovala sam se kad se ispostavilo da ga Juta poznaje. Zove se Tom i Juta mu pokazuje
fotografije Lketinge. Pogledao ih je i rekao polako: „Da, poznajem ga.“
Sada sam ponovo sva naelektrisana. Pošto njih dvoje govore na svahiliju, ne razumem skoro ništa.
Stalno pitam: „Šta je, Juta, šta zna o Lketingi?“ Odlazimo u restoran i Juta prevodi. Da, poznaje ga,
ne baš dobro, ali zna da ovaj čovek živi kući, kod majke, i da svakog dana vodi stoku na ispašu. „Gde
živi?“ pitam sva napeta. Prilično je daleko, kaže, oko sedam sati hoda za nekog ko je uvežban. Treba
proći kroz gustu šumu, koja je vrlo opasna, jer tamo ima slonova i bivola. Nije siguran da li mu je
majka još uvek na istom mestu, u Barsaloiju, jer se ljudi ponekad, zavisno od toga gde nađu vodu,
sele sa svojim životinjama.
Kada sam čula ovo zbog čega mi se Lketinga učinio neuhvatljivim, potpuno sam sluđena: „Juta,
pitaj ga da li ima ikakve mogućnosti da ga obavestim, spremna sam i da platim.“ Tom je razmislio i
rekao da bi mogao prekosutra uveče da krene sa pismom od mene. Prvo mora da javi svojoj ženi, s
kojom se skoro venčao, jer je još uvek nova u Maralalu. Dogovorili smo se oko novca, a polovinu
tog iznosa je dobio sada, a ostatak će dobiti kasnije, kada se vrati sa vestima. Diktiram Juti pismo
koje ona ispisuje na svahiliju. Za četiri dana će se vratiti u Maralalu, kaže ovaj Samburu, jer ukoliko
nađe Lketingu i ovaj hoće da krene sa njim, onda će u neko doba dana da stignu ovde.
To su duga četiri dana i svako veče se molim. Poslednjeg dana sam već iskidala živce. S jedne
strane sam vrlo napeta, a s druge sam svesna da ukoliko ovo ne uspe moram da se vratim u Mombasu
i zaboravim svoju veliku ljubav. Već sam ponela torbu, jer ne želim više da noćim u Jutinoj kući, već
u Maralalu. Da li sa ili bez Lketinge, kako god, ja sutra napuštam ovo selo.
Juta i ja ponovo pravimo naše krugove. Za oko tri sata se rastajemo i svaka ide u suprotnom pravcu,
kako bi nas videli. Sve vreme se molim da dođe. Na jednom od krugova nisam srela, kao obično, Jutu
na polovini puta. Okrećem se i ne vidim nijedno belo lice. Ipak nastavljam dalje, kada mi dotrčava
jedan dečak i sav zadihan kaže: „Mcungu, mcungu, dođi, dođi!“ Maše rukama i vuče me za suknju. U
prvom trenutku sam pomislila da se Juti nešto desilo. Dečak me vuče ka prvim pansionima, gde sam
ostavila svoju putnu torbu. Obraća mi se na svahiliju. Ispred pansiona pokazuje mi da odem iza
zgrade.

Srećna u Maralalu

Dok mi srce lupa idem tamo gde mi je pokazao i gledam iza ćoška. Tamo on stoji! Moj Masaji
jednostavno stoji tu i smeši mi se, a pored njega je Tom. Zanemela sam. Još uvek s osmehom, pruža
mi ruke i kaže: „Hej, Korin, nema poljupca za mene?“ Tek sada sam se trgla i jurnula ka njemu.
Zagrlili smo se i za mene je svet stao. Zatim me malo odmakao od sebe, pogledao sav srećan i rekao:
„Nema problema, Korin.“ Kada sam čula ove poznate reči, došlo mi je da zaplačem od sreće.
Sada Juta kašljuca iza mene i raduje se sa nama! „Tako, sada ste se ponovo našli! Malopre sam ga
prepoznala i dovela ovamo, kako bi mogli da se barem pozdravite, bez da je celi Maralal oko vas.“
Zahvaljujem od srca Tomu i predlažem da najpre odemo da popijemo čaj i da onda njih dvojica na
miru pojedu mesa koliko im je volja, na moj račun. Odlazimo u moju iznajmljenu sobu, sedamo na
krevet i čekamo na meso. Juta je razgovarala sa Lketingom i objasnila mu da slobodno može da jede
sa nama, jer nismo žene iz Samburu plemena. Potom je razgovarao sa drugim ratnikom i nakon toga
pristao.
Sada je, dakle, tu. Ne mogu da prestanem da ga gledam, a i on me odmerava svojim lepim očima.
Zašto nije došao u Mombasu, pitam ga. Stvarno nije dobio nijedno moje pismo. Dvaput je pitao za
pasoš, ali ga je službenik samo ismejao i šikanirao. Onda su ostali ratnici počeli čudno da se
ponašaju prema njemu i nisu hteli više da ga puste da pleše sa njima. Pošto bez plesa nije više mogao
da zarađuje novac, nije više video razloga da ostane na obali. Zato je za otprilike oko mesec dana
otišao kući. Nije više verovao da ću se vratiti. Jednom je hteo da me nazove iz „Afrika-vile na
moru“, ali niko nije hteo da mu pomogne, a upravnik je rekao da je telefon samo za turiste.
S jedne strane me ganulo kada sam saznala šta je sve pokušao, s druge strane sam se razbesnela
zbog njegovih takozvanih „prijatelja“, koji su mu samo naneli štetu, umesto da mu pomognu. Kada
sam mu rekla da ću sada ostati u Keniji i da se neću vraćati u Švajcarsku, kaže: „U redu je. Sada ćeš
ostati sa mnom!“ Radosni pokušavamo da razgovaramo kada su Juta i glasnik otišli. Lketinga se
izvinjava zato što ne možemo kod njega kući, sada je sušna sezona i vlada glad. Osim nešto mleka
nema ničeg više za jelo, a nema ni slobodne kuće. Kažem mu da mi to ne smeta, samo ako možemo
konačno da budemo zajedno. Zato je predložio da odemo najpre u Mombasu. Njegov dom i majku
mogu kasnije da upoznam, ali sa mlađim bratom Džejmsom, koji ide u školu u Maralalu, hoće
obavezno da me upozna. On je jedini u porodici koji ide u školu. Njemu može da kaže da je sa mnom
u Mombasi, a kada Džejms za vreme raspusta ode kući kod majke, može da je obavesti.
Škola je oko kilometar udaljena od sela. U školi je prilično stroga disciplina. U školskom dvorištu
su devojčice i dečaci odvojeni. Svi nose isto, devojčice imaju jednostavne plave haljinice, a dečaci
plave pantalone i bele majice. Nešto podalje čekam dok Lketinga polako odlazi dečacima. Uskoro
svi zure u njega, a onda u mene. Razgovara sa njima, a jedan otrcava i vraća se sa drugim. Ovaj
prilazi Lketingi i pozdravlja ga sa poštovanjem. Nakon kratkog razgovora obojica mi prilaze. Džejms
mi pruža ruku i pozdravlja me ljubazno. Procenjujem da ima oko šesnaest godina. Govori engleski
prilično dobro i izvinjava se što ne može u selo sada, jer je ovo samo kratak odmor, a uveče nemaju
pravo izlaska, samo subotom na oko dva sata. Nastojnik je vrlo strog. Već se čulo zvono i za tren oka
su svi već nestali, uključujući Džejmsa.
Vraćamo se u selo i ja nisam imala ništa protiv toga da se povučemo u moju sobu. Ali Lketinga je to
s osmehom odbio: „Ovo je Maralal, ne Mombasa.“ Izgleda da muškarac i žena ne idu zajedno u sobu,
pre nego sto padne veče, a i onda po mogućstvu neprimetno. Nije da mi je posebno stalo do seksa,
znam šta me čeka, ali bi mi malo bliskosti nakon svih ovih meseci prijalo.
Šetamo kroz Maralal, pri čemu držim malo rastojanja, jer je tako, kako se čini, pristojno.
Povremeno razgovara sa nekim ratnicima ili devojkama. Dok me devojke, sve vrlo mlade i lepo
okićene nakitom, samo kratko radoznalo pogledaju i onda se zbunjeno kikoću, ratnici zure u mene
nešto duže. Pričaju, a verovatno najčešće o meni. Malo mi je to neprijatno, jer ne mogu da razlučim
šta se ovde zbiva. Jedva čekam da padne veče.
Na pijaci Lketinga kupuje plastičnu vrećicu sa crvenom bojom u prahu. Pokazuje pri tom na kosu i
ratne boje po sebi. Na drugom štandu neko prodaje zelene stabljike sa listićima. Svezani su u veze
duge oko dvadeset centimetara. Ovde je prava rasprava između petorice ili šestorice njih koji ih
razgledaju.
I Lketinga je krenuo ka ovom štandu. Već je prodavač uzeo novine i uvio dve veze. Lketinga mu
daje dobre novce za to i brzo trpa paket ispod sukna kange. Na putu do pansiona kupio je najmanje
deset žvaka. Tek u sobi sam ga pitala kakvo je to bilje. Pogledao me veselo: „Miraa, vrlo je dobra.
Pojedeš ovo, nema spavanja!“ vadi sve, uzima žvaku u usta i skida Ušće sa stabljika. Zubima guli
koru stabljike i žvaće je zajedno sa žvakom. Opčinjena gledam lepotu tih pokreta koje ponavlja
svojim lepim, vitkim rukama. I ja sam probala, međutim, sve sam odmah ispljunula, suviše mi je
gorko. Legla sam na krevet, gledala ga, držala mu ruku i bila srećna. Mogla bih da zagrlim čitav svet.
Sutra ujutro krećemo za Mombasu i počeće jedan divan život.
Mora da sam zaspala. Kada sam se ponovo probudila, Lketinga je još uvek sedeo i žvakao li
žvakao. Pod je u međuvremenu počeo da liči na kantu prepunu lišća. Svuda su listići, oguljene
stabljike i ispljunuti zeleni, sažvakani grumeni. Pogledao me malo ukočeno i pomilovao me po glavi:
„Nema problema, Korin, ti umorna, ti spavaš. Sutra safari.“ „A ti, pitam, „nisi umoran?“ Ne, kaže,
pred ovako dugačka putovanja ne može da spava, zato jede miraa.
Kada je to rekao, pretpostavila sam da je miraa nešto poput „pića za hrabrost“, jer alkohol nijedan
ratnik ne sme da pije. Shvatila sam da mu je potrebna hrabrost, jer ne zna šta nas čeka, a njegovo
iskustvo u Mombasi nije bilo dobro. Ovo je njegov svet, a Mombasa jeste Kenija, ali ne i područje
njegovog plemena. Pomoći ću mu, pomislim, i ponovo zaspim.
Sledećeg jutra moramo rano da krenemo kako bi našli mesta u jedinom busu koji vozi za Niahururu.
Kako Lketinga nije spavao, to nije bio problem. Čudim se kako je oran i kakvom lakoćom kreće bez
ikakvog prtljaga, samo sa nakitom i suknom oko kukova, kao i ratničkom palicom u ruci, na toliki put.
Prva etapa je pred nama. Lketinga je pospremio ostatak bilja i sada zvaće jedan te isti grumen.
Ćutao je. Uopšte nema one živosti u busu kao onda kada smo se Juta i ja vozili ovamo.
Ponovo se bus truckao preko hiljade rupa. Lketinga je navukao drugu kangu preko glave, samo mu
još oči vire. Tako je zaštitio svoju lepu kosu od prašine. Ja sam na nos i usta stavila maramicu kako
bih donekle mogla da dišem. Na oko pola puta me Lketinga gurnuo i pokazao na sivo, dugo brdo. Tek
kada sam bolje pogledala razaznala sam da su to stotine slonova. Ova slika je veličanstvena. Dokle
pogled seže ovi kolosi dobroćudno prolaze, a među njima prepoznajem i po neko mladunče. U busu
kreće glasno brbljanje. Svi gledaju u krdo slonova. Koliko saznajem, ovako nešto se retko viđa.
Konačno stižemo na prvi cilj, oko podneva smo stigli u Niahururu. Idemo da pijemo čaj i jedemo
pljosnati hleb. Pola sata kasnije već kreće sledeći bus za Najrobi, gde ćemo stići oko večeri.
Predlažem Lketrngi da tu prenoćimo i ujutro uzmemo autobus za Mombasu. On ne zeli da ostanemo u
Najrobiju, jer je smeštaj tamo suviše skup. Kako ja sve plaćam, ovo me dirnulo i ja ga uveravam da
to nije nikakav problem.
Međutim, smatra da je Najrobi opasan i da ima puno policije. Iako smo od sedam ujutro na putu
busem, hoće da najduži deo pređemo bez prekida. Ali, kada sam primetila kako se nesigurno kreće u
Najrobiju, pristala sam.
Na kratko smo otišli da nešto popijemo i pojedemo. Srećna sam što sada barem jede s mnom, iako
je navukao kangu dobro preko lica da ga ne prepoznaju. Autobuska stanica nije daleko i mi prelazimo
tih par stotina metara peške. Ovde u Najrobiju čak i lokalci gledaju Lketingu čudno, delom s
podsmehom, delom s poštovanjem. On se ne uklapa u ovaj hektičan, moderan grad. Kada sam to
shvatila, obradovala sam se što nije uspelo ono sa pasošem.
Konačno smo seli u jedan od željenih noćnih buseva i sada čekamo da krene. Lketinga je ponovo
izvadio miraa i žvaće. Pokušavam da se opustim, jer me celo telo boli. Samo mi je srce na mestu.
Nakon četiri sata, tokom kojih sam više ili manje dremala, bus zastaje u Voiju. Većina, a i ja među
njima, izlazi da obavi nuždu. Ali kada sam videla usranu rupu nužnika, odlučila sam da radije
sačekam još četiri sata. Uzimam dve flaše kole i ulazim u bus. Nakon pola sata putovanje se
nastavlja. Sada ne mogu više da zaspim. Jurimo na putu, pravom kao linija, kroz noć. Povremeno
sretnemo neki autobus koji vozi u suprotnom smeru.
Skoro da nema nijednog automobila.
Dvaput smo prošli policijske kontrolne punktove. Bus mora da stane, jer su na putu postavljene
grede sa dugačkim ekserima. Potom sa svake strane prolazi naoružani policajac i obasjava
baterijskom lampom svako lice. Nakon pet minuta se noćna vožnja nastavlja. Više ne znam kako da
sedim kada sam ugledala tablu „245 kilometara do Mombase“. Bogu hvala, sada više nije daleko do
kuće. Lketinga još uvek nije spavao. Izgleda da ova miraa stvarno drži čoveka budnim. Samo su mu
oči neprirodno ukočene i izgleda da mu uopšte nije potreban razgovor. Polako sam se uznemirila. Već
osećam so u vazduhu, temperatura postaje prijatnija. Od vlažne hladnoće Najrobija više nema ni
traga.

Ponovo u Mombasi

Malo posle pet sati ujutro stižemo konačno u Mombasu. Nekoliko ljudi silazi na stanicu. I ja hoću da
izađem, ali me Lketinga zadržao i objasnio da pre šest sati nijedan autobus ne kreće ka obali, da
moramo ovde da sačekamo, jer je inače opasno. Sada smo konačno stigli, a još uvek ne možemo da
izađemo! Ovo mi kida bešiku. Pokušavam ovo da objasnim Lketingi. „Dođi!“ kaže i ustaje. Silazimo i
idemo između dva prazna autobusa. Kako osim par mačaka lutalica i pasa nigde nikog nije bilo,
praznim bešiku zaklonjena između autobusa. Lketinga se nasmejao kada je primetio moj „potok“.
Vazduh je divan na obali, i pitam ga da li možemo polako da krenemo ka sledećoj stanici matatu-
buseva. Uzima moju torbu i krećemo u svitanje. Kod jednog čuvara, koji pazi na prodavnicu i greje
sebi čaj na malenoj peći na ugalj, dobijamo čak i naš čaj za doručak. Zauzvrat mu Lketinga daje nešto
miraa. Povremeno pored nas prođu dronjavi likovi, od kojih neki ćute, a drugi mrmljaju. Ovde i onde
ljudi leže na kartonima ili novinama na podu i spavaju. Stvarno je ovo još vreme duhova, pre nego se
radnje otvore. Ali se ja osećam potpuno sigurno uz mog ratnika.
Malo pre šest, prvi matatu-busevi počinju da trube, a samo desetak minuta kasnije se ceo predeo
budi. I mi smo ponovo u busu do trajekta. Na trajektu me ponovo obuzelo pravo osećanje sreće. Sada
sledi zadnji, kratki deo vožnje busom do južne obale. Lketinga postaje nervozan i pitam ga: „Dragi,
da li ti je dobro?“ „Da,“ odgovara i počinje da mi priča. Nisam sve razumela, ali izgleda da
namerava da uskoro otkrije koji Masaji je ukrao moja pisma i ko mi je to ispričao da je oženjen. Pri
tom je izgledao tako mrko da sam se zabrinula. Pokušavam da ga smirim, da to više nije bitno, jer
sam ga našla. Ništa nije odgovorio i samo je nemirno pogledao kroz prozor.
Odlazimo pravo u selo. Prisila se iznenadila kada smo nas dvoje stigli. Pozdravila nas je veselo i
odmah skuvala čaj. Ester više nije tu. Moje stvari su uredno složene i vise na kanapu iza vrata.
Prisila i Lketinga najpre razgovaraju prijateljski, ali uskoro je već ton postao ozbiljniji. Pokušavam
da saznam šta se dešava. Prisila kaže da joj prebacuje. Sigurno je znala da je pisala. Konačno se
Lketinga smirio i konačno legao na naš veliki krevet.
Prisila i ja ostajemo napolju i tražimo načina da rešimo problem spavanja, jer ne možemo utroje da
spavamo sa jednom Masajkom u istoj kolibici. Onda nam je drugi Masaji, koji je krenuo na severnu
obalu, ponudio svoju kolibicu. Tako da smo je očistile i odvukle moje stvari i veliki krevet u nov
smeštaj. Nakon što sam sve sredila najbolje što umem, bila sam zadovoljna. Kirija je oko deset
franaka kada se preračuna.
Proveli smo dve divne nedelje. Preko dana sam podučavala Lketingu čitanju i pisanju. On je
oduševljen, uči stvarno s radošću. Engleske knjige sa slikama su nam pri tom od velike pomoći i on
je ponosan na svako novo slovo koje nauči. Uveče povremeno gledamo predstave Masaja i
prodajemo nakit. Nakit smo delom i sami pravili. Lketinga i ja pravimo lepe narukvice. Prisila
ukrašava remenje.
Jednog dana je prodaja nakita, štitova i kopalja u Robinson-klubu trajala čitav dan. U tu svrhu su
mnogi došli sa severne obale, čak i Masajke. Lketinga je otišao u Mombasu i kupio je različite stvari
od trgovaca, kako bi mogli da izložimo više stvari. Svi belci su opsedali naš štand i saletali me
pitanjima. Kada smo prodali skoro sve, pomagala sam i drugima da se reše svojih stvari. Lketingi to
nije po volji, jer ipak su ovi Masaji krivi zbog toga što smo bili toliko dugo razdvojeni. S druge
strane ne želim zlovolju, jer su nas tako velikodušno pustili da se priključimo.
Stalno nas pozivaju da popijemo nešto sa ovim ili onim turistima. Jednom, dvaput sam sela, a onda
mi je dosta. Ipak je prodaja zabavnija. Lketinga čuči sa dva Nemca za barom. Povremeno bih
pogledala preko, ali im vidim samo leđa. Nakon dužeg vremena otišla sam do njih i uplašila se kad
sam primetila da Lketinga pije pivo. Kao ratnik ne sme da pije nikakav alkohol. Iako Masaji na obali
to povremeno rade, Lketinga je tek stigao iz okruga Samburu i sigurno nije navikao na alkohol.
Zabrinuta ga pitam: „Dragi, zašto piješ pivo?“ Ali, on se samo nasmejao: „Ovi prijatelji su me
častili.“ Kažem Nemcima da treba odmah da prestanu da mu naručuju pivo, jer nije navikao na
alkohol. Oni su se izvinili i pokušali da me umire tako što su mi rekli da je popio samo tri piva. Samo
da sve bude u redu!
Prodaja se polako bliži kraju i mi smo spakovali ostatak stvari. Napolju, ispred hotela Masaiji dele
novac među sobom. Ogladnela sam, umorna od vreline i stalnog stajanja i hoću konačno kući.
Lketinga, blago pripit, ali još uvek veseo, odlučuje da sa par njih ode u Ukundu na jelo. Naposletku,
ovo je bio ogroman uspeh i svi imaju novca. Odustajem i razočarana se sama vraćam u selo.
 To je bila velika greška, kako će se kasnije ispostaviti. Za pet dana mi ističe viza. Toga sam se
odjednom setila na putu do kuće i odlučujem da odem do Najrobija sa Lketingom. Grozim se dugog
puta, još vise međutim, od kenijskih službenika! Sve će biti u redu, umirujem se, dok sam otvarala
vrata naše kolibice. Skuvala sam sebi nešto pirinča sa paradajzom, drugog nije bilo u kuhinji. Bilo je
mirno u selu.
Pre nekog vremena sam primetila da od kada sam se vratila sa Lketingom skoro da nam niko nije
došao u posetu. Sada mi to pomalo nedostaje, jer su večeri sa kartanjem uvek bile vesele. Ni Prisile
nema kod kuće, tako da sam legla na krevet i napisala pismo majci. Ispričala sam joj o mirnom životu
koji vodimo i kažem joj da sam srećna.
Već je deset uveče, a Lketinga se još uvek nije vratio. Polako počinjem da se brinem, ali mi
zrikavci smiruju živce. Malo pre ponoći vrata se otvaraju sa treskom i Lketinga je na njima. Najpre
samo zuri u mene i jednim pogledom obuhvata prostoriju. Lice mu je namršteno, ni traga onoj
razdraganosti. Žvaće miraa, a kada sam ga pozdravila, pitao je: „Ko je bio ovđe?“ „Niko,“
odgovaram. Istog trena mi se puls ubrzava. Još jednom me pita ko je malopre izašao iz kuće.
Iznervirana ponavljam da nije bilo nikog, dok on, još uvek na vratima, kaže da zna da imam
ljubavnika. E, sada je dosta! Uspravila sam se u krevetu i pogledala ga besno. „Odakle ti samo takva
suluda ideja?“ On to zna, u Ukundi su mu ispričali da sam svako veče imala drugog Masaja u poseti.
Ostajali su do kasno uveče kod mene i Prisile. Sve su žene iste, uvek je neko ležao pored mene!
Zaprepašćena ovim grubim rečima više ne znam šta ću. Sada sam ga konačno našla, proveli smo
dve lepe nedelje zajedno, a sada ovo. Pivo i ovo bilje, miraa, mora da su ga skroz poremetili. Da ne
bih krenula da plačem, pribrala sam se i pitala ga hoće li čaja. Konačno se sklonio od vrata i seo na
krevet. Dok su mi ruke drhtale, zapalila sam vatru i pokušala da budem smirena. Pitao me gde je
Prisila. Ni to ne znam, nema svetla kod nje kući. Lketinga se zlobno nasmejao i rekao: „Možda je u
Bus-bejbi diskoteci da upeca nekog belca!“ Skoro da sam se nasmejala, jer mi je to teško da
zamislim s obzirom koliko je krupna. Ipak, radije ćutim.
Pijemo čaj i pitam ga oprezno da li mu je dobro. Kaže da osim što mu srce jako lupa i krv juri, sve
je u redu. Pokušavam da protumačim ove reči, ali ne uspevam. Stalno ide oko kuće i trči po selu.
Onda je odjednom ponovo tu i žvaće svoje bilje. Deluje nervozno i nemirno. Kako samo mogu da mu
pomognem? Sigurno je da mu toliko miraa škodi, ali ne smem da mu je jednostavno uzmem!
Nakon dva sata je konačno sve pojeo, a ja se nadam da će doći da spava i da će ujutro sve biti
zaboravljeno. Stvarno je legao u krevet, ali nema mira. Ne usuđujem se da ga dodirnem, umesto toga
sam se zbila uz zid i srećna sam što je krevet ovoliki. Nakon kratkog vremena je skočio i rekao da ne
može više da spava u istom krevetu sa mnom. Krv mu vri i juri kao luda, čini mu se da će mu glava
eksplodirati. Hoće napolje. Obuzima me očaj: „Dragi, kuda ćeš?“ Ide da spava sa ostalim Masajima i
kako je to rekao, nestade. Bila sam i potištena i besna. Šta li su mu to uradili u Ukundi, pitam se. Noć
kao da nema kraja. Lketinga se nije više vratio. Ne znam gde je prespavao.

Bolestan u glavi

Sa prvim svitanjem se budim skroz iscrpljena i umivam svoje podbulo lice. Potom odlazim do
Prisiline kolibice. Nije zaključana, znači da je tu. Kucam i dozivam tiho: „Ja sam Korin, molim te,
otvori vrata, imam veliki problem!“ Još snena, Prisila je izašla i pogledala me uplašeno. „Gde je
Lketinga?“ pita. U grču suzbijam suze koje naviru i sve joj pričam. Pažljivo me saslušala dok se
oblačila i rekla mi je da sačekam, otići će do Masaija da se raspita. Nakon deset minuta se vratila i
objasnila da moramo da čekamo. Nije tamo, nije ni spavao kod njih i otrčao je u divljinu. Sigurno će
se vratiti, ako ne, ostali će krenuti da ga traže. „Šta će u divljini?“ pitam očajna. Verovatno su mu
pivo i miraa bilje pomutili razum. Treba da budem strpljiva.
Ali nije se pojavio. Vraćam se u našu kolibicu i čekam. A onda, oko deset sati, pojavljuju se
dvojica ratnika i dovode potpuno iscrpljenog Lketingu. Svako mu je stavio ruku oko ramena. Tako ga
uvlače u kuću i stavljaju na krevet. Pri tom razgovaraju, a ja sam besna što ništa ne razumem. Leži
bezvoljno tu i gleda u plafon. Obraćam mu se, ali me on izgleda ne prepoznaje. Gleda kroz mene i
znoj mu obliva celo telo. Skoro da sam u panici, jer ne mogu da objasnim ovo. Ni drugima nije jasno.
Našli su ga u divljini, ispod nekog drveta i ispričali mi da je trčao kao izbezumljen, zbog toga je tako
iscrpljen. Pitam Prisilu da li da dovedem lekara, ali mi ona odgovara da ima samo jedan ovde na
Diani plaži i da taj ne dolazi ovamo. Mora da se ide njemu. To, međutim, ne dolazi u obzir dok je on
u ovakvom stanju.
Lketinga je ponovo zaspao i imao čudne snove sa lavovima koji ga napadaju. Mlati divlje oko sebe
i ova dvojica ratnika moraju da ga drže čvrsto. Srce mi se kidalo što ga vidim ovakvog. Gde je moj
ponosni, veseli Masaji? Mogu još samo da plačem. Prisila me grdi: „To nije dobro! Plače se samo
kada neko umre.“
Tek tokom popodneva Lketinga je došao k sebi i gleda me začuđeno. Nasmešila sam mu se srećna i
pitala oprezno: „Zdravo, dragi, sećaš me se?“ „Zašto ne, Korin?“ odgovara slabašno, pogleda ka
Prisili i pita šta se dešava. Razgovaraju. Vrti glavom i sam ne može da veruje u ono što čuje. Ostajem
kraj njega, dok ostali odlaze svojim poslom. Gladan je, ali ga i stomak boli. Kada sam ga pitala da li
da donesem nešto mesa, odgovara: „Oh, da, to je u redu.“ Brzo sam se spremila i krenula do mesare i
požurila nazad. Lketinga leži i spava. Nakon sat vremena, kada je jelo gotovo, pokušavam da ga
probudim. Otvara oči i ponovo me gleda zbunjeno. Šta hoću od njega, ko sam ja uopšte, pita me
grubo. „Ja sam Korin, tvoja devojka,“ odgovaram. Iznova i iznova me pita ko sam. Očajna sam, uz to
Prisila se još nije vratila sa plaže gde prodaje kange. Trebalo bi nešto da pojede, nudim mu. Ali, on
se smeje prezrivo. Od te „hrane“ neće ništa jesti, sigurno hoću da ga otrujem.
Sada više ne mogu da suzbijem suze. On to vidi i pita me ko je umro. Kako bih se smirila, molim se
glasno. Konačno se Prisila vratila i ja je odmah dovlačim. I ona pokušava da razgovara sa njim, ali ni
njoj ne uspeva. Nakon nekog vremena mi kaže: „On je lud!“ Mnogo Morana, ratnika, koji dođu na
obalu, obole od ludila Mombase. Kod njega je to, međutim, prilično loše. Možda je neko učinio da
bude „lud“. „Šta, kako i ko?“ mucam i kažem da ne verujem u te stvari. Ovde u Africi ima puno toga
što treba da naučim, kaže mi Prisila. „Moramo da mu pomognemo!“ molim je. „U redu!“ kaže,
poslaće nekog na severnu obalu, po pomoć. Tamo je veliki centar Masaja sa obale. Njihovom
poglavici su svi ratnici podređeni u najširem smislu. On treba da odluči šta da se radi.
Oko devet sati uveče došla su dvojica ratnika sa severne obale do nas. Iako mi nisu baš prijatni,
radujem se što će konačno nešto da se uradi. Razgovaraju sa Lketingom i masiraju mu čelo sasušenim
cvetom jakog mirisa. Dok su razgovarali, Lketinga daje sasvim normalno odgovore. Ne mogu da
verujem. Do malopre je bio još sasvim sluđen, a sada mirno priča. Da bih i ja imala nešto da radim,
kuvam svima čaj. Ništa ne mogu da razumem i osećam se zbog toga bespomoćnom i suvišnom.
Među njima trojicom vlada takva povezanost da me uopšte više ne primećuju. Ipak su se rado
prihvatili čaja i pitam ih šta se zbiva. Jedan od njih govori malo engleski i objašnjava mi da Lketingi
nije dobro, da je bolestan u glavi. Možda će ga uskoro proći. Potreban mu je mir i puno prostora, zato
će spavati nešto dalje, u divljini. Sutra će sa njim na severnu obalu, da sve srede., Ali, zašto ne može
da spava ovde sa mnom?“ pitam ogorčeno, jer više nikom ništa ne verujem, iako mu je sada vidno
bolje. Ne, kažu, za njegovu krv moja blizina sada nije dobra. Čak i Lketinga se slagao da s obzirom
na to da dosad nije imao ovu boljku, to mora da je do mene. Zaprepašćena sam, ali mi ne preostaje
ništa drugo nego da ga pustim da ode sa njima.
Sledećeg jutra su se stvarno vratili, da popiju čaj. Lketingi je bolje, skoro da je onaj stari. Ova
dvojica su i dalje uporna da pođe sa njima na severnu obalu. S osmehom se složio: „Sada sam u
redu!“ Kada sam pomenula da večeras moram u Najrobi, po vizu, odgovorio je: „Nema problema, ići
ćemo na severnu obalu i onda zajedno u Najrobi.“
Kada smo stigli na severnu obalu, ovde i onde se najpre ogovaralo i šaptalo, dok nas nisu odveli do
kolibe „poglavice“. Nije tako star, kao sto sam pretpostavila, a dočekao nas je srdačno, iako ne može
da nas vidi, jer je slep. Strpljivo je razgovarao sa Lketingom. Sedim tu i gledam ovo, a da ne
razumem ni reči. S druge strane se ne usuđujem da sada prekinem ovaj razgovor. Polako mi ponestaje
vremena. Iako hoću da idem noćnim autobusom, ipak moram da kupim kartu tri do četiri sata pre
polaska, u suprotnom neću naći mesta.
Nakon sat vremena poglavica mi je objasnio da treba da idem bez Lketinge, jer Najrobi nije dobar
za njegovo stanje i osetljivu prirodu. Oni će paziti na njega, a ja treba da se vratim što je pre moguće.
Složila sam se, jer bih bila potpuno bespomoćna ako bi se nešto slično desilo u Najrobiju. Tako da
sam obećala Lketingi da ako sve prođe kako treba, već sutra uveče ću krenuti busom nazad i
prekosutra ujutro biti ovde. Kada sam ušla u autobus, Lketinga je bio vrlo tužan. Držao me za ruku i
pitao hoću li se stvarno vratiti. Uveravala sam ga da ne mora da brine, vratiću se i onda ćemo videti
šta ćemo dalje. Ako mu ne bude dobro, možemo da potražimo i lekara. On mi obećava da će čekati i
da će sve pokušati da spreči da mu se bolest vrati. Matatu kreće i meni je teško oko srca. Samo da
sve bude dobro!
U Mombasi sam uzela kartu i moram da čekam pet sati do polaska. Nakon osam sati puta konačno
sam rano ujutro u Najrobiju. Ponovo moram da čekam u busu, do malo pre sedam, da bih izašla.
Najpre sam popila čaj i uzela taksi do Niaio zgrade, jer ne znam put do tamo. Kada sam stigla,
zatekao me pravi haos. Belci se kao i crnci guraju pred različitim šalterima, svako nešto hoće. Mučim
se raznim formularima koje treba da popunim, naravno na engleskom! Potom sam ih predala i čekam.
Prošla su tri puna sata pre nego su me konačno prozvali. Molim se i nadam da će mi lupiti pečat.
Žena na šalteru me odmerava i pita zašto hoću da produžim ponovo na tri meseca. Najopuštenije
moguće odgovaram: „Zato što još uvek nisam videla sve od ove divne zemlje i zato što imam
dovoljno novca da ostanem još tri meseca.“ Otvorila je pasoš, prelistala ga i lupila ogromni pečat na
odgovarajućoj strani. Imam vizu i ponovo sam napravila korak napred! Srećna plaćam traženu taksu i
odlazim iz ove grozne zgrade. U ovom trenutku ne mogu ni da naslutim da ću toliko puta ući u ovu
zgradu, sve dok je konačno ne zamrzim.
Sa kartom za večernji autobus u tašni odlazim da jedem. Rano je popodne i šetam malo po
Najrobiju, da ne bih zaspala. Nisam spavala već više od trideset sati. Obišla sam samo dve ulice da
se ne bih izgubila. Oko sedam uveče je mračno i polako se, kada se radnje zatvore, budi noćni život u
barovima. Ne želim da budem više na ulici, jer su likovi postajali sve mračniji iz minuta u minut. Bar
ne dolazi u obzir, zato sam ušla u obližnji Mekdonald da tamo presedim preostala dva sata.
Konačno sam ponovo u autobusu za Mombasu. Vozač žvace miraa. Vozi kao lud i stvarno smo u
rekordnom vremenu, oko četiri ujutro, na odredištu. Ponovo moram da čekam na prvi matatu za
severnu obalu. Radoznala sam da vidim kako je Lketingi.
Malo pre sedam sam već u selu Masaija. Kako svi spavaju i pošto je čajdžinica još zatvorena,
čekam ispred, jer ne znam u kojoj je kolibi Lketinga smešten. Oko pola osam dolazi vlasnik
cajdžinice i otvara je. Sedam unutra i čekam na prvi čaj. On mi ga donosi i potom odmah odlazi u
kuhinju. Uskoro počinju da dolaze pojedini ratnici i sedaju za druge stolove. Vlada napeta atmosfera i
niko ne razgovara. Verovatno je to zbog toga što je još rano, razmišljam.
Malo posle osam više ne mogu da izdržim i pitam vlasnika da li zna gde je Lketinga. On odmahnu
glavom i opet nestade. Ali nakon pola sata seo je za moj sto i rekao da treba da se vratim na južnu
obalu i da ne čekam više. Pogledala sam ga iznenađena i pitala: „Zašto?“ „On nije više ovde. Ove
noći se vratio kući,“ objasnio mi je. Srce mi se steglo. „Kući, na južnu obalu?“ pitam naivno. „Ne,
kući u Samburu-Maralal.“
Sva užasnuta počnem da vrištim: „Ne, to nije istina, on je ovde, reci mi gde!“ Sa drugog stola su mi
prišla dvojica i počela da me umiruju. Odbila sam im ruke od sebe, besnela i vrištala iz sveg glasa,
na ove prikane na nemačkom: „Vi, prokleta bando svinja, podmukle fukare, sve ste ovo isplanirali!“
Krenule su mi suze od besa niz lice, ali ovog puta mi je bilo svejedno.
Najradije bih da razbijem prvog ko mi padne šaka, toliko sam bila besna. Samo su ga strpali u bus,
iako su znali da se vraćam istim tim busom, samo u suprotnom smeru, u tačno isto vreme, tako da smo
se negde usput i sreli. Ne mogu da shvatim. Toliki bezobrazluk! Kao da se sve svelo na tih osam sati.
Izjurila sam iz gostionice, jer je sve više radoznalaca počelo da dolazi i ja jedva da sam mogla da se
kontrolišem. Što se mene tiče, svi su oni isti. Tužna i besna vozila sam se nazad na južnu obalu.

Dođi u moj dom

Trenutno ne znam šta dalje da radim. Imam vizu, ali je Lketinga otišao. Prisila je sa dva ratnika u
svojoj kućici. Ispričala sam joj šta se desilo, a ona im prevodi. Na kraju mi je Prisila savetovala da
ipak treba da zaboravim Lketingu, iako je vrlo drag. Ili je stvarno vrlo bolestan, ili su mu drugi
poželeli nešto loše što ga tera da se vrati svojoj majci, jer je ovako izgubljen u Mombasi. Mora svom
vraču. Ne mogu da mu pomognem.
Takođe bi bilo opasno da se ja kao belkinja suprotstavim svima ostalima.
Potpuno sam očajna i ne znam više šta, i pre svega, kome mogu da verujem. Samo mi instinkt govori
da su Lketingu protivno njegovoj volji sklonili pre mog povratka. Iste večeri su prvi ratnici došli u
moju kolibicu da bi mi se udvarali. Kada je drugi prešao na stvar i rekao da mi je potreban kao
dečko, da je Lketinga „lud“ i da se više neće vratiti, razljućena tolikim bezobrazlukom sve sam
izbacila napolje. Kada sam to ispričala Prisili, samo se nasmejala, to je normalno, ne treba da
gledam sve tako kruto. Izgleda da ni ona još nije shvatila da neću bilo koga, ni da sam čitav život u
Švajcarskoj ostavila zbog Lketinge.
Sledećeg dana sam napisala pismo njegovom bratu Džejmsu u Maralal. Možda on zna nešto više.
Ali, prošle su dve nedelje pre nego što sam dobila odgovor. Dve duge nedelje pre nego sam saznala
šta se dešava. Mogla sam da poludim. Četvrtog dana nisam više mogla da izdržim. Potpuno tajno
odlučila sam da se spakujem i odem u Maralal. Tokom putovanja ću odlučiti šta dalje da radim, ali
nisam imala nameru da se predam. Svima ću pokazati. Nisam čak ni Prisili rekla šta mi je namera, jer
više nikom nisam verovala. Kada je otišla na plažu da prodaje svoje kange, spakovala sam torbu i
krenula u Mombasu.
Ponovo sam proputovala hiljadu i tri stotine kilometara, ali sam uspela da dođem u Maralal.
Ponovo sam odsela u onom istom pansionu, kao i prošli put, za četiri franka, a vlasnica je bila
začuđena kada me je ponovo ugledala. Legla sam u postelju u spartanski nameštenoj sobi i
razmišljala: „Šta sada? Sutra idem da posetim Lketinginog brata.“
 Prvo sam morala da ubedim direktora da pozove Džejmsa. Ispričala sam Džejmsu sve šta se desilo,
a on je rekao da će me, ako dobije dopuštenje, odvesti kod majke. Nakon mnogo uveravanja, direktor
je pristao, ali samo ako pronađem kola koja će mene i Džejmsa odvesti u Barsaloi. Zadovoljna što
sam toliko postigla i sa svojim slabim engleskim, raspitivala sam se u Maralalu da li neko ima kola.
Nekolicina onih koji su imali kola bili su uglavnom Somalijci i kada bih rekla kuda želim samo bi se
nasmejali ili tražili astronomske cifre.
Sledećeg dana sam naletela na svog spasioca od prošlog puta, Toma, koji je otišao i doveo
Lketingu. I on me pitao gde je Lketinga. Kada sam mu sve objasnila, shvatio je, ali je bio
zaprepašćen, ipak je rekao da će pokušati da nađe kola, jer teško je pošto sama moja boja kože
podiže cenu barem pet puta. I stvarno, do ručka se pojavio sa iznajmljenim landroverom i vozačem, a
sve za dvesta švajcarskih franaka. Džejmsu sam otkazala, jer je Tom odlučio da krene sa mnom.
Landroverom smo se odvezli izvan Maralala duž pustog crvenog zemljanog puta. Nakon nekog
vremena, ušli smo u gustu šumu džinovskog drveća, prekrivenog egzotičnim plodovima. Nismo mogli
da vidimo dalje od dva metra od drveća, a uskoro je puteljak mogao da se prati samo po tragovima
automobilskih guma. Sve ostalo je bilo obraslo. Sa zadnjeg sedišta landrovera nisam mogla skoro
ništa da vidim. Samo sam po nagibu automobila shvatala da je put strm. Kada smo napokon izašli iz
šume nakon sat vremena, pred nama su se stvorili moćni komadi stena. Nema šanse da prođemo
ovuda, pomislila sam. Međutim, moja dva saputnika su izašla i uklonila nekoliko stena! Zatim smo
lagano nastavili putovanje preko kamenjara. Ovde mi je i postalo jasno da cena nije previsoka.
Nakon ono malo što sam videla, ali puno toga što sam osetila, bila bih spremna da platim i više. Bilo
bi čudo da vozilo prođe sve ovo u jednom komadu, ali je vozač zaista izuzetan u svom poslu.
Povremeno smo prolazili pored neke maniate i videli decu sa kravama i kozama. Uzbuđena sam.
Kada cemo stići? Živi li moj dragi negde ovde? Ili je sve ovo bilo uzalud? Ima li još nade? Molila
sam se u sebi. Međutim, moj spasilac je bio smiren. Na kraju smo prošli preko velikog rečnog korita
i nekoliko prevoja dalje primetila sam nekoliko zidanih kuća, a iznad njih se nalazila ogromna zgrada
koja se nadvila nad krajolikom kao zelena oaza i dozivala uz dobrodošlicu. „Gde smo?“ pitala sam.
„Ovo je gradić Barsaloi, a tamo gore je nova zgrada Misije. Prvo ćemo obići maniate, da vidim da li
je Lketinga kod majke,“ rekao je. Prošli smo pored Misije i ostala sam zadivljena time koliko je
zelenila, jer je ovde sve tako suvo, kao da je stepa ili polupustinja.
Nakon trista i nešto metara put je prestao, a mi smo se našli usred stepe. Dva minuta kasnije kola su
stala. Tom je izašao i rekao da pođem s njim. Rekao je vozaču da pričeka. Nekoliko odraslih i dece
sedelo je ispod drveta sa pljosnatom krošnjom. Moj saputnik im je prišao, a ja sam čekala nekoliko
metara u pozadini. Svi su gledali u mene. Nakon podužeg razgovora sa starijom ženom, on se vratio i
rekao: „Dođi, Korin, njegova mama mi kaže da je Lketinga ovde.“ Hodali smo kroz visoko,
bodljikavo grmlje sve dok nismo stigli do tri vrlo jednostavne maniate, međusobno razmaknute na
oko pet metara. Ispred srednje nalazila su se dva duga koplja. Tom je pokazao prema njoj i rekao,
„On je tamo, unutra.“ Nisam smela da se pomaknem, tako da se on sagnuo i ušao. Bila sam tako blizu,
ali su mi njegova leđa zaklanjala pogled. Međutim, čula sam kako Tom nešto govori, a onda i
Lketingin glas. To mi je bilo dovoljno, progurala sam se pored njega. Veseo, iznenađen i taj pogled
neverice na Lketinginom licu kada me ugledao će mi zauvek ostati u sećanju. Dok je ležao na kravljoj
koži u maloj prostoriji iza vatre, u dimom ispunjenoj polutami, iznenada je prasnuo u smeh. Tom mi
se pomerio s puta, a ja sam se provukla do Lketinginih ispruženih ruku i u njegov zagrljaj. Celu
večnost smo ostali tako pripijeni jedno uz drugo, a on je rekao: „Oduvek sam znao, ako me voliš,
doći ćeš u moj dom.“
To što smo ponovo zajedno, ovaj ponovni susret, nešto je najbolje što se do sada dogodilo. U tom
trenutku sam znala da ću ostati ovde čak i ako nećemo imati ništa, osim jedno drugo. Lketinga mi je
od srca rekao: „Sada si moja žena, ostani sa mnom kao Samburu-žena.“ Bila sam presrećna.
Moj saputnik me sumnjičavo pogledao i upitao, da li da se zaista landroverom vrati sam u Maralal.
Rekao je da će mi ovde biti teško, jer je malo hrane i moram da spavam na podu, i da nema šanse da
se u Maralal vratim peške. Nije me bilo briga i rekla sam mu: „Gde god da Lketinga živi mogu i ja da
živim!“
Na trenutak se smračilo u kolibi. Lketingina majka se provlačila kroz mali ulaz. Sela je nasuprot
vatri i dugo me ozbiljno posmatrala. Bila sam svesna da je to odlučujući trenutak. Zato sam ćutala.
Sedeli smo, držali se za ruke rumenih obraza. Da smo mogli da sijamo, u kolibi bi bilo svetlo kao da
je dan.
Lketinga je majci rekao svega nekoliko reči, a ja sam razaznala samo „mcungu“ i „Mombasa“.
Njegova me majka gledala ne trepnuvši. Bila je vrlo crna. Obrijana glava joj je imala lep oblik, a
kao naušnice i ogrlicu nosila je obojene bisere. Punačka je, sa opuštenim, ogromnim golim grudima i
prljavom suknjom kojom je pokrila noge.
Iznenada je pružila ruku i rekla: Džambo. Tada je počela da govori bez prestanka. Pogledala sam
Lketingu. „Majka je dala svoj blagoslov. Možemo da ostanemo s njom u kolibi.“ Tom se spremao da
krene, a ja sam otišla po svoj prtljag u landrover. Kada sam se vratila, oko maniate se okupila gomila
ljudi.
Dok se spuštalo veče, čula sam neku zvonjavu. Izašli smo i videla sam ogromno stado koza. Neke
su samo prošle, a neke su ušle u naš pleteni obor. Bilo ih je oko trideset u oboru koji je bio ojačan
trnovitim granjem. Majka je zatim uzela tikvu i krenula da pomuze koze. Kasnije sam saznala da
mleka ima dovoljno samo za pripremu čaja. Stado je čuvao osmogodišnji dečak. Sedeo je ispred
maniate i gledao me bojažljivo dok je žedan ispijao nekoliko šoljica vode. On je bio sin Lketinginog
starijeg brata.
Nakon sat vremena, spustio se mrak. Nas četvoro smo sedeli u maloj maniati, do ulaza sa Sagunom,
malom, preplašenom trogodišnjom devojčicom, mlađom sestrom dečaka. Stiskala se uplašeno uz
baku, koja joj je sada majka. Kada prva ćerka najstarijeg sina poodraste, ona tada pripadne njegovoj
majci da bi joj u starosti pomagala da skuplja drva i donosi vodu.
Nas dvoje smo sedeli na kravljoj koži. Mama je bockala po kremenim komadima u pepelu sve dok
nije dobila žar, a zatim je polako ali neprekidno duvala u iskre. Nakon nekoliko minuta se pojavio
dim koji štipa, a od kojeg su mi krenule suze. Svi su se smejali. Počela sam da kašljem i morala sam
da se probijem napolje, na čist vazduh. Samo sam htela da se dokopam vazduha.
Napolju je bio mrkli mrak. Međutim, na milione zvezda delovalo je tako blizu, da čovek pomisli da
ih može ubrati sa neba. Uživala sam u osećaju mira. Svuda sam mogla da vidim sjaj vatre iz drugih
maniata, kao i iz naše, u kojoj je mama spremala čaj ili večeru. Nakon čaja, moja bešika je molila za
malo pažnje, ali se Lketinga nasmejao i rekao: „Ovde nema nužnika, samo šikare. Dođi sa mnom,
Korin!“ Spretno se iskrao, gurnuo trnoviti grm u stranu i otvorio nam put. Ovo trnovito grmlje bila je
jedina zaštita od divljih životinja. Udaljili smo se nekih trista metara od obora, a on mi je tada
svojom rungu palicom pokazao šipražje, koje će od sada biti moje mesto za obavljanje nužde. Noću
sam mogla da mokrim bliže maniati, jer je pesak upijao sve osim ostataka velike nužde, a inače
bismo morali da poklonimo kozu susedima i odselimo se, što bi onda bila velika sramota.
Na povratku u maniatu, grm je vraćen na staro mesto, a mi smo ušli i ponovo seli na kravlju kožu.
Ovde nismo mogli da se peremo, jer je vode bilo samo za čaj. Kada sam upitala Lketingu kako ćemo
održavati higijenu, samo je odgovorio: „Sutra, na reci, nema problema!“ Sada je u kolibi bilo toplo, a
napolju prilično hladno. Mala devojčica je već spavala pored bake, a nas troje smo pokušali da
razgovaramo. Ljudi ovde odlaze na spavanje oko osam ili devet uveče, pa smo zato lagano počeli da
tonemo u san, a vatra se polako gasila i sve smo se teže razaznavali. Lketinga i ja smo se stisli jedno
uz drugo. Iako smo hteli mnogo više, to nije bilo moguće u prisutnosti njegove majke i usred ove
potpune tišine.
Prve sam noći vrlo loše spavala, jer nisam navikla na tvrdu zemlju. Sve vreme sam se vrtela i
prebacivala s jedne na drugu stranu, osluškujući svaki, i najmanji šum. Svaki čas bi se oglasila neka
koza, čuli su se njihovi zvončići, a to me u ovoj potpunoj tišini podsećalo na crkvena zvona. Čulo se i
zavijanje životinja u daljini. Zatim sam začula nekakvo komešanje oko trnovite ograde potpuno jasan
zvuk neko je pokušavao da uđe u obor. Srce mi je snažno lupalo i naprezala sam se da što bolje
čujem. Neko je dolazio. Otpuzala sam prema ulazu i provirila napolje i ugledala dve crne noge i
vrhove dugih kopalja. U tom trenutku se začuo muški glas: „Supa morati!“ Brzo sam se vratila do
Lketinge i šapnula: „Dragi, neko je ovde.“ Ispustio je nekoliko čudnih zvukova, kao gunđanje, a zatim
me gotovo ljutito pogledao. „Neko je napolju“ rekla sam pokazujući ka spolja. Zatim se ponovo
oglasio muškarac: „Morati supa!“ Izmenili su nekoliko reči i noge su uskoro ponovo nestale. „U
čemu je problem?“ upitala sam. Muškarac koji je bio ovde je takođe ratnik i hteo je da prespava sa
nama. To, inače, ne bi bio nikakav problem, ali sada kada sam ja ovde, to nije bilo moguće. Pokušaće
da se smesti u neku drugu maniatu. Rekao mi je da nastavim da spavam.
Sunce je izašlo oko šest ujutro, a ljudi i životinje su se budili sa njim. Koze su glasno meketale,
želele su da izađu iz obora. Svuda su se čuli glasovi, a mamino mesto je već bilo prazno. Mi smo
ustali za oko sat vremena i pili čaj. To je bilo pravo mučenje, jer su se i muve budile sa prvim
suncem, a kada bih stavila šolju na pod, muve bi je odmah preplavile. Stalno su mi zujale oko glave.
Saguna ih uopšte nije primećivala, a motale su joj se oko očiju i uglova usana. Pitala sam Lketingu
odakle su se stvorile. Pokazao mi je hrpu kozjeg izmeta koji se nakupio tokom noći. Tokom dana
izmet se osuši i ima manje muva. Zato ih prošle noći nisam videla u tolikom broju. Nasmejao se i
rekao da sačekam kada se vrate krave, jer tada će biti mnogo gore. Njihovo mleko privlači na hiljade
muva. Komarci koji se pojavljuju posle kiše još su gori! Nakon čaja htela sam do reke, da se konačno
operem. Krenuli smo, ja naoružana sapunom, peškirima i čistom odećom, a Lketinga je nosio samo
žuti kanister da bi majci doneo vodu za čaj. Hodali smo skoro dva kilometra prema širokom koritu
reke koju sam juče prošla u landroveru. Veliko, raskošno drveće okruživalo je reku s obe strane, ali
vodi ni traga. Hodali smo osušenim koritom reke sve dok nismo došli do nekog stenovitog pojasa,
gde je mali potok izvirivao iz peska.
Nismo bili sami ovde. Pored malog potoka bilo je nekoliko devojaka koje su iskopale rupu u pesku
i strpljivo, pomoću plastičnih čaša, punile kanistre. Kada su ugledale mog Masaija, pogle su glave i
sramežljivo se kikotale. Dvadesetak metara dalje nekoliko ratnika je stajalo kraj potoka i pralo se
međusobno. Sukna su im bila položena na vrući kamen, gde su se sušila. Kada su me ugledali, utihnuli
su, iako im uopšte nije bilo neugodno što stoje potpuno goli preda mnom. Lketinga je stao i popričao
sa nekolicinom. Neki su samo zurili u mene, a ja više nisam znala kuda da se okrenem. Nikada do
sada nisam videla toliko golih muškaraca koji zapravo i ne shvataju da su goli. Njihova mršava, vitka
tela su se veličanstveno presijavala na jutarnjem suncu.
S obzirom da nisam znala kako bi trebalo da se ponašam u ovakvoj, nepoznatoj situaciji, otišla sam
nekoliko metara dalje i sela na kamen pored malog potoka. Lketinga mi je prišao i rekao: „Korin,
dođi, ovo nije mesto za damu.“ Prošli smo iza još jednog pojasa korita reke, gde nas niko nije mogao
videti, i ovde je Lketinga skinuo svoje sukno i počeo sa pranjem. Kada sam htela da učinim isto,
užasnuto me pogledao: „Ne, Korin, to nije dobro!“ „Zašto ne?“ pitala sam. „Kako da se operem, ako
ne smem da skinem majicu i suknju?“ Rekao mi je da je pokazivanje golih nogu nedolično. Nežno
smo se sporečkali, a zatim sam gola kleknula i počela s temeljnim pranjem. Lketinga mi je sapunjao
leđa i kosu, i sve vreme je pazio da nas neko možda ne posmatra.
Ritual pranja je potrajao nekoliko sati, a onda smo krenuli nazad. Sada je bilo još više događaja
pored reke: neke su žene prale glave i noge, druge su kopale rupe da bi koze mogle da se napiju vode.
Ostale su još uvek strpljivo punile kanistre. Lketinga je takođe položio svoj kanistar na zemlju, a
jedna devojka ga je odmah napunila.
Zatim smo šetali selom, jer sam htela da vidim radnje. To su bile tri pravougaone kolibe od blata.
Lketinga je razgovarao sa vlasnikom svake od njih, a svi su bili Somalijci. Svaki je odmahivao
glavom, jer gotovo da nemaju šta da prodaju, osim čaja u prahu i konzervi masti Kimbo. U najvećoj
radnji bilo je nekoliko kilograma pirinča. Kada sam odlučila da je kupim, ugledala sam nekakve male
crne bube u njoj. „O, ne,“ rekla sam. „Ne želim to.“ Trgovac se izvinio i uzeo pirinač nazad. Nismo
imali ništa za jelo.
Nekoliko žena je sedelo ispod drveta i prodavalo kravlje mleko u tikvicama. Barem sam mleko
mogla da kupim. Za nekoliko kovanica smo dobili dve pune tikvice mleka, sve ukupno oko litre, i
poneli ih kući. Mama je bila oduševljena kada je videla toliko mleka. Pripremile smo čaj, a Saguna
je dobila punu šolju mleka, zbog čega je bila vrlo srećna.
Lketinga i mama su raspravljali o celoj situaciji, a ja sam samo sedela u čudu i razmišljala o tome
kako li se ovi ljudi prehranjuju. S vremena na vreme, Misija podeli starijim ženama po nekoliko
kilograma brašna, ali trenutno nije bilo ničeg. Lketinga je odlučio da zakolje jednu kozu, kada se
stado uveče vrati sa ispaše. Međutim, usled cele ove nove situacije, nisam osećala neku glad.
Ostatak popodneva smo proveli u maniati, a mama je sedela ispod drveta sa ostalim ženama.
Napokon smo mogli da vodimo ljubav. Iz opreza sam ostala obučena, jer je još uvek bio dan i neko je
u svakom trenutku mogao da uđe u kolibu. Taj kratki čin vođenja ljubavi smo izveli nekoliko puta
tokom popodneva. Nisam navikla da se sve tako brzo završi, a da onda već nakon kraće pauze
ponovo počne. Ali nije mi smetalo, nisam žalila. Bila sam srećna što sam uz Lketingu.
Uveče su se koze vratile kući, a Lketingin stariji brat, Sagunin otac, došao je sa njima. On i majka
su dugo i ozbiljno razgovarali, a on bi me s vremena na vreme divlje odmerio. Kasnije sam pitala
Lketingu šta je bilo, a on je pokušao da mi objasni da mu je brat samo vrlo zabrinut za moje zdravlje,
tvrdeći da će zasigurno uskoro doći nadzornik okruga i da će hteti da zna zašto belkinja živi u
ovakvoj kolibi, jer to nije normalno.
Za tri do četiri dana svi u okrugu će znati da sam ovde i svi će hteti da me vide. Ako mi se nešto
dogodi, doći će čak i policija, a u čitavoj istoriji Leparmorija — to im je porodično ime — nikad se
tako nešto nije dogodilo. Uverila sam Lketingu da sam dobro i da je sve u redu s mojim pasošem,
ukoliko okružni nadzornik dođe. Do sada nikad u životu nisam bila ozbiljnije bolesna, rekla sam mu,
zato idemo da jedemo kozje meso, a ja ću dati sve od sebe da pojedem što više.
Čim se smračilo, Lketinga, njegov brat i ja smo otišli u divljinu. Lketinga je vukao kozu i odmakli
smo gotovo kilometar i po od sela. Lketinga nije smeo da jede u kolibi majke, ako je ona bila tamo.
Mene su prihvatili sticajem okolnosti, jer sam belkinja. Pitala sam ga šta će jesti mama i Saguna.
Lketinga se nasmejao i rekao da su određeni komadi životinje namenjeni ženama i da ih muškarci ne
jedu. Kada je meso na meniju, ona je budna do kasno u noć, a zatim bude i Sagunu. Bila sam
zadovoljna, iako nikad nisam do kraja bila sigurna da li sam sve dobro razumela, jer se naš razgovor
zasnivao na mešavini masajskog, engleskog i gestikulacije rukama i nogama.
Napokon smo stigli do odredišta, a oni su odmah prikupili drva i odsekli zeleno granje i na
peskovitoj zemlji napravili neku vrstu postelje. Zatim je Lketinga uhvatio kozu koja je meketala za
zadnje i prednje noge i položio na zelenu postelju. Njegov brat je zadavio sirotu životinju tako što joj
je zatvorio nos i čeljust. Kratko se i divlje trzala, a onda je samo nepokretno zurila u zvezdano nebo.
Nisam imala drugog izbora nego da sve izbliza gledam, jer nisam imala kuda u mrkloj noći. Malo
negodujući upitala sam zašto joj jednostavno nisu prerezali vrat, umesto da je tako grozno zadave.
Odgovor je bio kratak. Kod Sambura ni jedna kap krvi ne sme da potekne pre nego životinja ugine,
tako je oduvek.
Sada sam prvi put videla kako se životinja kasapi. Napravili su rez u predelu vrata, a kada je brat
povukao kožu, oblikovao je neku vrstu korita koja se odmah ispunila krvlju. U čudu sam užasnuta
gledala kako se Lketinga nagnuo preko tog korita punog krvi i popio nekoliko gutljaja. Njegov brat je
učinio isto. Sve mi se zgadilo, ali ništa nisam rekla. Lketinga je pokazao prstom i rekao: „Korin,
voliš krv, bićeš vrlo snažna!“ Odmahnula sam glavom. Ne.
Nakon toga se sve brzo odvijalo. Ogulili su kožu, odsekli glavu i noge i položili na postelju od
zelenih grana. Pažljivo su otvorili želudac, a grozna smrdljiva zelena masa sadržaj želuca ispala je
van, na zemlju. Više nisam uopšte bila gladna. Brat je nastavio da komada meso, a moj Masaji je
zapalio vatru. Nakon sat vremena, narezane komade mesa smo na štapovima nagomilali u neku vrstu
piramide. Prvo su se pekla rebra u celom komadu, jer njima ne treba dugo kao nogama. Glava i papci
su odmah bačeni u vatru.
Cela stvar je bila prilično odvratna, ali sam znala da ću morati da se naviknem na to. Nakon kraćeg
vremena, rebra su bila pečena i uklonjena sa vatre, a zatim se pekao komad po komad ostatka koze.
Lketinga je pomoću dugog noža prerezao polovinu rebara i ponudio ih meni. Hrabro sam ih uzela i
počela da glođem, ali verovatno bi imala bolji ukus sa malo soli. Mučila sam se sa žilavim mesom
oko kostiju, a Lketinga i brat su, po običaju, jeli vrlo brzo i bučno. Oglodane kosti su bacali preko
glava u šikaru i uskoro su mogli da se čuju zvuci borbe. Nisam imala pojma ko ili šta se to časti
ostacima, ali uz Lketingu pored sebe nisam se bojala.
Tada su odreske sa zadnjih nogu bacili nazad u vatru da bi se do kraja ispekli. Brat me pitao da li
mi se svidelo, a ja sam odgovorila: „O, da, vrlo je dobro!“ i nastavila da žvačem. Uostalom, ako ne
nateram sebe da jedem, uskoro ću biti sama kost i koža. Kada sam završila, zubi su me boleli.
Lketinga je zatim iz vatre izvadio celu prednju nogu i pružio mi je. Upitno sam ga pogledala: „Za
mene?“ „Da, to je samo za tebe.“ Ali, moj želudac je bio pun; jednostavno, nisam mogla više da
jedem. Oni nisu mogli da poveruju i rekli su mi da nisam prava Samburu-žena: „Ponesi to kući i
pojedi sutra,“ rekao je dobro raspoloženi Lketinga. Zato sam samo sedela i gledala kako jedu
kilogram za kilogramom mesa.
Kada im je konačno bilo dosta, sve ostatke su umotali u kožu, uključujući glavu, noge i iznutrice, te
smo krenuli prema maniati. Ja sam nosila svoj sutrašnji doručak Koze su čvrsto spavale u svom
oboru. Ušunjali smo se u kolibu, a mama se odmah digla iz postelje. Muškarci su joj dali nešto
ostataka mesa. Nisam mogla da vidim išta osim malo žara u pepelu.
Brat je izašao i odneo nešto mesa u maniatu svoje žene. Mama je bockala po pepelu i pažljivo
duvala kako bi ponovo zapalila vatru. Naravno, usled toga se ponovo podigao oblak dima, a ja sam
počela da kašljem. Vatra se konačno rasplamsala i odjednom je u kolibi bilo toplo i ugodno. Mama
se odmah pozabavila mesom i usput probudila Sagunu. Zadivila me ova devojčica koja je probuđena
iz dubokog sna odmah uzela komad mesa i rezala ga nožićem na sitne komade i stavljala ih u usta.
Dok su njih dve jele, voda za čaj je ključala. Lketinga i ja smo pili čaj, a iznad nas je na plafonu
visila kozja noga. Čim u loncu više nije bilo čaja, mama je unutra ubacila nekoliko komadića mesa i
lagano ih zapekla, a onda ih stavila u jednu od praznih tikvica. Pitala sam se zašto li to radi, a
Lketinga mi je objasnio da se meso tako čuva i da se može jesti nekoliko dana. Zatim je počela da
sprema sve što je preostalo, jer bi inače sutra morala to da podeli sa ženama koje će joj doći u
posetu, a mi opet ništa ne bi imali. Kozja glava, u potpunosti crna od pepela, navodno je pravi
specijalitet. Nju je ostavila za sutra.
Kako je vatra jenjavala, Lketinga i ja smo pokušali da zaspimo. Položio je glavu na mali tronožac
visok oko deset centimetara, da mu se duga crvena kosa ne zamrsi i da ne bi svuda po kolibi
ostavljao crvenu boju sa nje. U Mombasi nije imao tako nešto, pa je kosu obavijao nekim platnom.
Meni je nepojmljivo kako neko može da spava sa rastegnutim vratom i glavom na nečem tako tvrdom.
Ali, njemu to izgleda nije bio problem, jer je već čvrsto spavao. Meni, međutim, to nije bilo tako
jednostavno; zemlja je bila vrlo tvrda, nisam mogla da ignorišem zvukove koje je pravila dok je jela,
a komarci koji su mu zujali oko glave samo su dodatno pogoršavali stvar.
Ujutro su me probudile dosadne muve i nekakav čudan zvuk. Kroz ulazna vrata sam mogla da vidim
samo maminu suknju i brzi mlaz tečnosti koja joj je prolazila između nogu. Izgleda da žene ovde
mokre stojeći, a muškarci radije čučnu. To sam primetila i kod Lketinge. Kada je zvuk utihnuo, izašla
sam napolje, otišla iza kolibe i olakšala na svoj način. Nakon toga sam otišla do koza i gledala mamu
kako muze koze. Nakon uobičajenog jutarnjeg čaja, otišli smo na reku i doneli pet litara vode.
Kada smo se vratili, u maniati su sedele tri žene, a kada su ugledale Lketingu i mene, ustale su i
otišle. Mama se ljutila, jer su izgleda već pre njih neki došli i ona sada nije imala ni čaja, ni šećera, a
ni vode u kući. Gostoprimstvo nalaže da se svakom gostu ponudi čaj ili barem čaša vode. Svi su je
ispitivali o belkinji. Ranije nikom nije bila zanimljiva, te bi i sada trebalo da je ostave na miru.
Predložila sam Lketingi da odemo po čaj u jednu od radnji. Kada smo se vratili, grupa starijih ljudi
se okupila u hladovini u blizini maniate. Bili su neverovatno strpljivi i čekali satima dok su
razgovarali, jer su znali da će mcungu kad-tad morati nešto da pojede, a običaj je da tada i stariji
dobiju svoj deo.
Kao ratniku, Lketingi je bilo neprijatno među tolikim udatim ženama i starcima, pa je odlučio da mi
pokaže okolinu. Krenuli smo u divljinu, a on mi je govorio imena svih biljaka i životinja na koje
bismo naišli. Celim područjem je vladala suša, a tlo je bilo tvrda crvena zemlja ili pesak. Zemlja je
popucala od suše i povremeno smo nailazili na nešto nalik krateru. Bilo je vruće i ožednela sam, ali
Lketinga je rekao da što više vode pijem, to ću biti žednija. U šikari je odrezao dve grančice, jednu je
stavio u usta, a drugu dao meni, i rekao da je dobro za čišćenje zuba i da istovremeno umiruje žeđ.
Moja pamučna suknja je stalno zapinjala u trnju, a nakon narednih sat vremena cela sam se oznojila
i bila uporna da popijem vode. Zato smo krenuli ka reci, koju je bilo lako prepoznati po drveću koje
je raslo uz nju, jer je zelenije od ostalih. Međutim, uzalud sam tražila tragove vode u osušenom koritu
reke. Hodali smo koritom sve dok nismo primetili grupicu majmuna u blizini nekakvih stena. Kada su
nas ugledali, pobegli su, a Lketinga je otišao do stena i počeo da kopa rupu u pesku. Postepeno je
pesak postajao sve tamniji i uskoro je nastao mali bazen vode. Ugasila sam žeđ i krenuli smo nazad
kući. Za večeru sam pojela ostatak kozje noge. Spuštao se mrak. Mi smo sedeli i razgovarali kako
smo znali i umeli. Mama je htela da čuje o mojoj zemlji i porodici. Povremeno su nas poteškoće u
sporazumevanju terale na smeh. Kao i uvek, Saguna je spavala sklupčana uz mamu. Već se prilično
navikla na moje prisustvo, iako me nije puštala da je dodirnem. Do devet uveče već smo bih spremni
za spavanje. Ostavila sam majicu, ali sam suknju skupila i stavila pod glavu kao jastuk, a tanku kangu
sam koristila kao prekrivač, iako to i nije bila neka zaštita od jutarnje hladnoće.
Četvrtog dana, Lketinga i ja smo celi dan čuvali koze na ispaši. Bila sam vrlo ponosna što smem da
idem sa njim. Nije lako održavati životinje na okupu. Kada smo se susreli sa drugim stadima, bila
sam zadivljena činjenicom da i deca znaju svaku kozu koja im pripada, iako ih je bilo pedesetak.
Lagano smo prelazili kilometar za kilometrom, a koze su grickale skoro golo grmlje. Oko ručka smo
ih poterali prema reci da se napiju vode, a onda smo nastavili dalje. I mi smo se napili vode i to je
bilo sve što smo uneli celog dana. Kući smo se vratili uveče, iscprljeni i opečeni, ja sam u sebi
pomislila: sada i nikad više! Čudila sam se kako ljudi to mogu raditi iz dana u dan, celi svoj život.
Brat i njegova žena bili su u maniati kako bi nam poželeli dobrodošlicu, a mene je obradovalo kada
sam iz njihovog razgovora shvatila da su pričali o meni i da sam zadobila njihovo poštovanje i da su
bili ponosni što sam uspela. Po prvi put sam zaspala bezbrižna i spavala celu noć.
Sledećeg jutra sam izašla iz kolibe u novoj pamučnoj suknji. Mama je bila zadivljena i htela je da
zna koliko ih imam. Podigla sam četiri prsta, a ona je pomenula da bih mogla njoj da dam jednu, jer
je imala samo jednu koju nosi već godinama. To nije bilo teško poverovati, jer je bila vrlo prljava i
puna rupa. Ali, moje su preduge i preuske oko struka. Obećala sam joj da ću joj doneti jednu kada se
vratim sa sledećeg izleta. U poređenju sa prosečnom Švajcarkinjom imala sam malo odeće, ali ovde
su četiri suknje i deset majica gotovo sramotno bogatstvo.
Planirala sam da se okupam vodom u oskudnoj reci. Zato smo krenuli u radnju da kupimo Omo.
Ovo je jedini prašak za pranje koji se može kupiti u Keniji i koristi se ne samo za odeću, već i za
pranje tela i kose. Nije lako prati rublje sa malo vode, a puno peska. Lketinga mi je čak i pomagao,
iako su nas druge žene i devojčice posmatrale i kikotale se. Zbog toga što je čak i to činio za mene,
još sam ga više volela. Muškarci ovde gotovo ništa ne rade, a zasigurno ne „ženske poslove“, kao što
je donošenje vode, skupljanje drva za ogrev ili pranje odeće, ali ipak obično peru sami svoje kange.
Uveče sam odlučila da odem do veličanstvene Misije i predstavim se. Mrzovoljni, ali dobrodržeći
misionar otvorio je vrata i rekao: „Da?“ Trudila sam se da mu što razumljivije, na engleskom, kažem
kako nameravam da ostanem u Barsaloiju i živim sa Samburu-muškarcem. Pogledao me malo
odbojno i rekao sa italijanskim naglaskom, „Da, i?“ Pitala sam ga da li bih povremeno mogla da
pođem sa njim u Maralal po namirnice. Hladno mi je odgovorio da nikada unapred ne zna kada će ići
u Maralal i da će u svakom slučaju radije prevoziti bolesnike, nego potpomagati izlete radi kupovine.
Ispružio je ruku i hladno me pozdravio rečima: „Ja sam otac Ðulijani, arivederči.“
Ostala sam iza zatvorenih vrata i pokušavala da pronađem reči kojima bih opisala susret sa ovim
misionarem. Bila sam ljuta i bilo me stid što sam belkinja. Polako sam se vraćala ka maniati i svom
siromašnom narodu, koji bi sa mnom podelio sve što ima, bez obzira što sam potpuni stranac.
Ispričala sam Lketingi svoje iskustvo, a on se samo nasmejao i rekao da ta dvojica misionara nisu
dobri, iako je drugi, otac Roberto, malo pristupačniji. Njihovi prethodnici su više pomagali mesnoj
zajednici i uvek su u vreme nestašice delili kukuruzno brašno. Ova dvojica uvek čekaju dok ne bude
prekasno. Rastužilo me što nisam mogla da računam na sveštenika za prevoz, a nisam imala nameru
da molim.
Dani su prolazili u istom ritmu, razlike su bile samo u različitim grupama posetilaca u maniati.
Ponekad su to bili starci, ponekad ratnici, a onda sam obično ostavljana po strani i sedela satima ne
razumevajući skoro ništa osim poneku uobičajenu reč.

Landrover

Nakon četvrte noći, shvatila sam da neću preživeti s ovom neuravnoteženom ishranom, iako sam
svakog dana uzimala evropsku vitaminsku tabletu. Suknje su mi postale prevelike, a to je značilo da
sam već izgubila nekoliko kilograma. Želela sam da ostanem, u to nije bilo sumnje, ali nisam želela
da gladujem. Uz najbolju dobru volju, neću moći da se naviknem da se čistim kamenom, kao što to
rade pripadnici plemena Samburu, čak i ako je to za okolinu bolje od komadića papira koje sam
ostavljala iza sebe u grmlju.
Na kraju sam odlučila: potreban mi je automobil. Očigledno, to će morati da bude landrover, jer
ništa drugo ovde ne bi bilo od koristi. Razgovarala sam o tome sa Lketingom koji je onda razgovarao
sa mamom, a ona je mislila da je zamisao apsurdna. Kola su nešto što pripada nekome sa druge
planete, onome ko ima ogromne količine novca. Šta bi ljudi rekli? Ne, mami se ideja nije dopala,
iako je imala razumevanja za moj problem, koji je bio isti kao kod svih: manjak hrane.
Ali, pomisao na to da imam landrover i da sam nezavisna me inspirisala. No, kako mi je novac bio
u Mombasi, to je značilo da moram ponovo na ono dugo putovanje. Morala bih da zamolim svoju
majku da mi prebaci novac iz švajcarske banke u Barkli banku u Mombasi. Nadala sam se da će
Lketinga da pođe sa mnom, jer nisam imala pojma kako da nabavim kola. Nisam nigde videla nikakve
preprodavce kola, kao što je to u Švajcarskoj, nisam imala pojma kako da podignem tablice i papire,
ali jedno sam znala: vratiću se kolima.
Naterala sam sebe da ponovo odem u Misiju. Ovog puta mi je otac Roberto otvorio vrata. Ispričala
sam mu svoj plan i zamolila za prevoz kada sledeći put budu išli u Maralal. Ljubazno mi je
odgovorio da se vratim za dva dana, jer će tada možda da ide tamo.
Upravo pre polaska, Lketinga mi je rekao da neće poći sa mnom. Nije želeo nazad u Mombasu. Bila
sam razočarana, ali nakon svega što se desilo, razumela sam ga. Zajedno smo u razgovoru proveli
pola noći, a ja sam ponovo imala utisak da se boji da se neću vratiti. I mama je bila istog mišljenja.
Iznova i iznova sam obećavala da ću se vratiti za najviše nedelju dana. Ujutru je raspoloženje bilo
tmurno. Ni ja nisam mogla da budem vesela.
Nakon sat vremena, sedela sam do Roberta i vozila se putem kojim ne poznajem prema Baragoiju u
okrugu Turkana pre nego ćemo da krenemo za Maralal. Put nije bio stenovit i skoro da uopšte nismo
koristili pogon na sva četiri točka. Međutim, bio je prošaran malim, oštrim kamenjem, koje je moglo
da pokida gumu, a pred nama je dvostruko duži put; do Maralale, sada imamo četiri sata vožnje.
Stigli smo negde oko dva popodne. Ljubazno sam mu zahvalila i otišla u pansion da ostavim torbu.
Odlučila sam da tamo prenoćim, jer je autobus polazio tek u šest sati sledećeg jutra. Šetala sam
Maralalom kako bih ubila vreme i zatim začula svoje ime. Začuđena, okrenula sam se i ugledala svog
spasioca Toma. Bilo je lepo videti poznato lice među svim stranim koja su zurila u mene.
Ispričala sam mu svoj plan, a on mi je rekao da to neće biti lako, jer u Keniji nema baš mnogo
polovnih kola na prodaju. Pre dva meseca neko je pokušavao da proda landrover baš ovde, u
Maralalu. Možda je još na prodaju. Dogovorili smo se da se nađemo u pansionu u sedam sati.
To bi bila najbolja stvar koja može da mi se desi. I zaista, Tom se pojavio čak pola sata ranije i
rekao da moramo odmah da odemo da pogledamo landrover. Landrover jeste već star, ali je upravo
ono što sam tražila. Krećem da pregovaram sa debelim vlasnikom, koji je iz plemena Kikuju. Nakon
podužeg cenjkanja smo se našli na 2,500 franaka. Ne mogu da poverujem, ali pokušavam da ostanem
smirena kada smo rukovanjem zapečatili posao. Objasnila sam mu da mi je novac u Mombasi i da ću
se za četiri dana vratiti da platim kola. Ni po koju cenu ne sme da ga proda nekom drugom, pouzdaću
se u njega po tom pitanju. Nisam htela da platim avans, jer mi prodavač nije baš ulivao poverenje. Uz
kez mi je obećao da će sačekati još četiri dana. Moj spasilac i ja smo ostavili Kikujua i otišli da
jedemo. Srećna što imam neku brigu manje, obećavam mu da ću njega i suprugu nekom prilikom
pozvati na safari.
Putovanje za Mombasu je prošlo bez poteškoća. Prisila se neverovatno obradovala kada sam se
pojavila u selu. Lepo smo se ispričale. Ipak, rastužila se i pokazala zabrinutost kada sam joj saopštila
da hoću da napustim svoju kućicu ovde u selu i da se zauvek preselim kod Samburua. Sve što nisam
mogla da ponesem sam joj poklonila, čak i moj divni krevet.
 Već sledećeg jutra krećem za Mombasu. Tamo sam podigla neophodan novac, što nije bilo
jednostavno. Ovakvo bankarsko poslovanje iziskuje izvesno strpljenje. Nakon skoro dva sata
posedujem gomilu novčanica, koje sam pokušala da sakrijem kod sebe. I bankar je mišljenja da
moram dobro da pazim, jer je to ogromno bogatstvo ovde i za toliko novca nekog će očas da ubiju.
Nisam se osećala dobro kada sam izašla iz banke, jer me je puno ljudi, koji su čekali, gledalo. Preko
jednog ramena nosim tešku putnu torbu, punu preostale odeće iz Mombase. U desnoj nosim štap-
palicu, kako sam to naučila od Rambo-Jute. U slučaju nužde, odmah bih ga upotrebila.
Stalno sam menjala stranu ulice da bih ustanovila prati li me neko iz banke. Tek nakon jednog sata
sam se usudila da potražim autobusku stanicu kako bih kupila kartu za noćni bus do Najrobija. Potom
sam se vratila nazad u centar i odsela u „Kasl“ hotelu. On je najskuplji u Mombasi i vode ga
Švajcarci. Konačno mogu ponovo da jedem evropsku hranu, ali po astronomskim cenama. No, šta da
se radi, ne znam kada ću sledećeg puta da se dokopam salate ili pomfrita.
Bus je krenuo na vreme i ja se radujem što ću uskoro biti kući i dokazati Lketingi da može da mi
veruje. Nakon sat i po bus se zaneo i ubrzo posle toga stao kao ukopan. Postaje glasno, svi govore
zbrda-zdola. Vozač je ustanovio da je pukla zadnja guma na busu. Sada svi izlaze. Neki su seli ukraj
puta i izvukli marame ili vunenu ćebad. Mrkli je mrak, nigde ni traga od nekog naselja. Obratila sam
se nekom čoveku sa naočarama na engleskom, jer sam pretpostavila da neko sa zlatnim naočarama
govori ovaj jezik. I zaista me razumeo i rekao da ovo može da potraje, jer je i rezervna guma
probušena i sada moraju da čekaju dok ne naiđe neko vozilo iz suprotnog smera kako bi povezli
nekog za Mombasu. Taj treba da javi da ovamo pošalju rezervni gumu.
Ovo nije moguće, da dupke pun bus šalju bez valjane rezervne gume, usred noći, na ovoliki put!
Većina kao da se posebno ne uzbuđuje oko ovoga. Oni sede ili samo leže ukraj puta. Hladno je i
smrzavam se. Nakon četrdeset i pet minuta konačno je naišlo neko vozilo iz suprotnog smera. Naš
vozač je stao na put i divlje mahao rukama. Kola su se zaustavila, jedan čovek je ušao. Sada
preostaje da čekamo dalje najmanje tri sata, jer smo već odmakli sat i po na putu.
Pri pomisli koliki me put čeka do kuće, uspaničila sam se. Uzela sam torbu i stala odlučna na put
kako bih zaustavila sledeće vozilo. Nije prošlo dugo kada sam u daljini ugledala svetla farova.
Mašem kao poludela. Jedan čovek mi je dao baterijsku lampu i rekao mi da sam bez nje mrtva. Po
svetlima je prepoznao da je reč o busu. I stvarno je malo ispred mene zaškripao autobus Maraika-
Safarija. Objasnila sam da moram što je pre moguće do Najrobija i pitam da li mogu da se povezem.
Izgleda da je reč o indijskom preduzeću, jer su u busu uglavnom Indijci. Pošto sam ponovo platila
cenu karte, mogla sam da pođem s njima.
Bogu hvala da sam se sa ovolikim novcem sklonila sa puta. Dremam i verovatno sam već zaspala
kada je u mirnom busu ponovo postalo glasno. Uspavana gledam napolje u tminu i zaključujem da je i
ovaj bus stao pored puta. Većina putnika je već izašla i stoje napolju. Izašla sam i pogledala gume.
Sve su u redu. Tek sada sam primetila otvorenu haubu motora i saznajem da se pokidao pogonski
remen. „Šta će sada biti?“ pitam nekog. Teško je, imamo još dobrih dva sata do Najrobija, a
mehaničarske radnje se otvaraju tek u sedam ujutro. Samo tamo ima zamene. Okrenula sam se da mi
ne vide suze koje naviru.
U jednoj te istoj noći sam se na ovom prokletom putu zaglavila sa dva različita busa! Danas je vec
treći dan i moram da uhvatim u sedam ujutru bus iz Najrobija za Niahururu, kako bih četvrtog dana
ulovila jedini bus za Marlalal, inače moram da računam s tim da će Kikuju nekom drugom da proda
kola koja sam rezervisala. Očajna sam zbog ovolikog baksuzluka koji me snašao baš sada kada mi je
svaki sat bitan. U glavi mi stalno kljuca: moram da stignem u Najrobi pre jutra!
Prošla su dvoja kola, ali se suviše bojim ljudi u njima. Nakon dobrih dva i po sata ponovo
prepoznajem svetla nekog busa. Sa dva upaljača sam stala nasred puta i nadam da će me vozač videti.
Stao je, to je moj prvi bus! S osmehom mi je otvorio vrata i posramljena ulazim. U Najrobiju sam
imala taman vremena da popijem čaj i pojedem kolač. Potom sam već u sledećem busu za Niahururu.
Bole me leđa, vrat i noge. To što sam još uvek u životu uprkos tolikom novcu pri sebi i što sam
uspela da se držim satnice, pruža mi utehu.
Dok mi je srce lupalo, ušla sam u Maralalu u prodavnicu onog Kikujua. Iza pulta je stajala žena
koja ne zna engleski. Iz onog što je rekla na svahiliju sam zaključila da joj muž nije tu, da treba da
dođem sutra. Kakvo razočarenje da još nije gotovo s ovim stresom i neizvesnošću!
Tokom podneva sledećeg dana ugledala sam konačno ponovo to debelo lice. I landrover stoji još
uvek pun puncijat ispred radnje. Kratko me pozdravio i brzo ispraznio vozilo. Stojim pored kao da
sam nešto naručila, a nisam pokupila. Kada je skinuo poslednju vreću sa kola, hoću da pređemo na
posao. Kao zbunjeno trlja ruke i onda mi konačno kaže da mora da traži, preračunato, još 1,000
franaka, jer hoće da proda kola nekom drugom.
Jedva sam se suzdržavala dok sam mu govorila da imam dogovorenu sumu kod sebe i ništa više.
Slegnuo je ramenima i rekao da može da sačeka dok skupim ostatak novca. Nemoguće, pomislila sam,
biće potrebni dani pre nego stigne novac iz Švajcarske, a više se ne vraćam za Mombasu. Kada me
samo ostavio da stojim i krenuo da poslužuje druge ljude, izletela sam iz radnje u pravcu pansiona.
Ovaj odvratni smrad! Mogla bih da ga zadavim.
Ispred pansiona je landrover upravnika turističkog pansiona. Moram da prođem kroz bar kako bih
stigla u dvorište iza, gde su spavaće sobe. Upravnik me odmah prepoznao i pozvao na pivo.
Predstavio me svom pratiocu koji radi u kancelariji u Maralalu. Najpre smo neobavezno ćaskali, ali
me je, naravno, zanimalo da li je Juta još uvek tu. Na žalost nije, pre nekog vremena je otišla u
Najrobi da bi tamo slikanjem ponovo zaradila novac.
Konačno sam pomenula svoj peh sa landroverom. Upravnik se nasmejao i rekao da taj ne vredi više
od 2,000 franaka, inače bi ga već prodao. Kako ima malo vozila, svako se zna. Ja sam, ipak, spremna
da platim svojih 2,500 franaka, samo da ga dobijem. Ponudio se da mi pomogne i tako smo se odvezli
njegovim kolima do Kikujua. Ubeđivanje je potrajalo pre nego što sam konačno dobila svoja kola.
Upravnik mi je objasnio da Kikuju treba da mi da saobraćajnu i da zbog prenosa moramo zajedno u
mesnu kancelariju, jer se ovde vozilo kupuje sa sve registarskim tablicama i osiguranjem. Upravnik
je bio uporan da napismeno ozvaničimo ovu kupovinu, sa njim kao svedokom, i onda odmah odemo u
kancelariju. Malo pre zatvaranja imam u rukama prenešenu saobraćajnu i ponovo sam skoro 100
franaka lakša, ali srećna. Kikuju mi je dao ključeve i poželeo puno sreće sa kolima.
Kako još nikad nisam vozila ovakva kola, pustila sam ga da mi sve objasni i vozim ga nazad do
radnje. Put je pun rupa, a upravljač prilično podrhtava, što sam utvrdila već nakon pet metara.
Menjanje brzina ide teško, a kočnica prilično kasno hvata. Tako sam, naravno, uletela u prvu rupu i
moj saputnik se uplašen pridržao za ploču. „Imate vozačku dozvolu?“ pita sumnjičavo. „Da,“
odgovaram kratko i pokušavam ponovo da ubacim u brzinu, što mi je iz par naleta i uspelo. Ponovo
mi je prekinuo koncentraciju za vožnju i rekao da vozim sa pogrešne strane. Oh, sranje, pa ovde se
vozi sa leve strane! Kikuju je s olakšanjem izašao kod svoje radnje. Ja vozim dalje, dole do škole,
kako bih se dalje od tuđih pogleda upoznala sa landroverom. Nakon par krugova sam koliko-toliko
savladala vožnju ovih kola.
Sada sam se odvezla do pumpe, jer mi pokazuje da ima još svega četvrtinu rezervoara. Somalijac,
koji vodi ovu pumpu, sa žaljenjem mi saopštava da trenutno nema benzina. „Kada će ga ponovo biti?“
pitam optimistično. Večeras ili sutra ujutro, odavno su ga obećali, ali nikad se tačno ne zna kada će
stići. Već se suočavam sa sledećim problemom. Sada imam kola, ali ne i benzin.
 Ovo je vrhunac ironije! Vratila sam se do Kikujua i zamolila ga za benzin. On ga nema, ali mi je
zato rekao gde ga mogu nabaviti po ceni na crnom tržištu. Dvadeset litara sam dobila po ceni od
jednog franka za litar. Ali, to mi nije dovoljno za put do Barsaolija i nazad. Odvezla sam se do
upravnika turističkog pansiona i stvarno dobila još dvadeset litara. Sada sam zadovoljna i spremam
se da sutra, nakon kupovine, krenem pravo za Barsaloi.

Opasnosti u divljini

Sledećeg dana sam rano krenula u obližnju banku i otvorila račun, što nije prošlo bez svakojakih
objašnjenja, jer nemam ni mesto boravka, niti poštanski fah. Kada sam objasnila da živim u
maniatama u Barsaloiju, potpuno su se pogubili. Kako ću da odem tamo hoće da znaju. Rekla sam da
sam kupila kola i konačno dobijam svoj račun. Majci sam napisala da mi novac šalje na Maralal.
Natovarena namirnicama krenula sam na put. Naravno da sam krenula kraćim putem kroz divljinu,
jer u suprotnom ne bih imala dovoljno benzina da odem i kasnije se vratim. Radujem se izrazu lica
Lketinge kada se vratim sa kolima u selo.
Landrover se polako penjao strmim, crvenim zemljanim putem. Malo pre početka šume moram već
da koristim pogon na sva četiri kako se ne bih zaglavila. Ponosna sam što tako dobro vozim ova kola.
Drveće mi se čini ogromnim, a po zaraslom tragu primećujem da duže vremena ovuda niko nije
prolazio. Potom je put krenuo nizbrdo i ja sam veselo jurnula. Odjednom sam ugledala veliko krdo
kako stoji na putu. Odmah sam krenula da kočim i začudila se. Zar mi Lketinga nije rekao da ovde
nema krava? Ali kada sam prišla životinjama, na oko pedeset metara, shvatila sam da su krave
zapravo odrasli bivoli.
Šta je ono Lketinga rekao? Najopasnija životinja nije lav, već bivo. A ovde ih je sada najmanje
tridest komada, čak ima i mladih. To su ogromni džinovi sa opasnim rogovima i širokim nosevima.
Dok su neki mirno nastavili da pasu, drugi gledaju ka mojim kolima. Para se diže u krdu. Ili je to
prašina? Nepomična zurim u životinje. Da li da trubim ili ne? Da li prepoznaju kola? Kako nisu hteli
da se sklone sa puta, ipak sam počela da trubim nakon dužeg čekanja. Odmah su svi podigli glave. Za
svaki slučaj sam ubacila u rikverc i nastavljam da trubim u kratkim razmacima. E, tu je kraj mirnoj
paši. Neki od džinova su uperila rogove ka meni, udaraju oko sebe pognutim glavama. Kao vezana
posmatram ovaj prizor. Nadam se da će da odu u gustu šumu i da neće krenuti nagore putem! Ali, pre
nego su mi se oči usredsredile, više nije bilo nijedne životinje na putu. Priviđenje je nestalo. Ostao je
samo oblak prašine.
Za svaki slučaj, sačekala sam još par minuta pre nego sam sa gasom do daske, jurnula niz put.
Landrover je čangrljao, kao da će se raspasti. Samo što dalje odavde je sve o čemu razmišljam. Kada
sam stigla do mesta na kom su bile životinje, pogledala sam na kratko u šumu, ali ne vidim ni na
metar od sebe. Osećam samo miris sveže balege. Upravljač moram da držim svom snagom da mi ne
bi usled treskanja izleteo iz ruku. Nakon pet minuta ovakve jurnjave počinjem da usporavam, jer put
postaje polako strmiji. Stajem i prebacujem na pogon na sva četiri. Uz njegovu pomoć, nadam se,
savladaću ovaj strmi uspon, a da se ne prevrnem, jer se svaki čas pojavljuju pukotine u putu ili rupe.
Grozničavo se molim da vozilo ostane na svoja četiri točka. Nikako na kvačilo, da ne iskoči iz
brzine! Sve i svašta mi prolazi kroz glavu dok napredujem metar po metar. Znoj mi kaplje u oči, ali
ne mogu da ga obrišem, jer upravljač moram da držim čvrsto sa obe ruke. Nakon dvesta do trista
metara prepreka je savladana. Šuma se polako proređuje i ja sam srećna što je svetlije oko mene.
Uskoro sam se našla ispred stenovite strmine. I ona mi je ostala drugačija u sećanju. Kada sam se
prvi put vozila ovim putem, sedela sam pozadi i samo mislila na Lketingu.
Zaustavila sam se i izašla da vidim da li se ovaj put stvarno nastavlja. Kamenje je na nekim
mestima do pola točka landrovera. Sada sam se ipak uplašila i osećam se sama i preopterećena,
uprkos tome što sam iskusan vozač. Kako bih smanjila strminu, stavljam kamenje jedno na drugo.
Vreme prolazi i za dva sata pada mrak. Koliko li još ima do Barsaloija? Toliko sam nervozna da se
više ničeg ne sećam. Prebacila sam na sva četiri i znam da ne smem da kočim ili pritisnem kvačilo,
iako idem strmo nadole. Kola su prešla preko prvih gromada. Pri tom mi je to skoro istrglo upravljač
iz ruku. Naslonila sam se gornjim delom tela i nadala se da će sve biti dobro. Kola su se tresla i
stenjala. Pošto je tako dug, zadnji deo često još stoji na poslednjem kamenu dok se prednji deo već
kreće preko sledećeg. Nasred kamene strmine desilo se: motor je kratko zakrkljao i potom potpuno
utihnuo. Visim ukoso preko kamenjara, a motor je mrtav. Kako ću ga samo ponovo pokrenuti? Kratko
sam pritisla kvačilo i već se bučno kotrljao pola metra dalje. Odmah sam ga pustila, jer ovako ne ide.
Izašla sam i primetila da zadnji točak visi u vazduhu. Odvlačim veliki kamen iza drugog. Sada sam
već na rubu histerije.
Kada sam se vratila u vozilo, ugledala sam dvojicu ratnika na obližnjoj steni, koji me posmatraju
radoznalo. Izgleda da im ne pada na pamet da mi pomognu, ali se ipak osećam bolje, jer više nisam
tako sama ovde. Sada pokušavam da upalim motor. Kratko je zakreštao, da bi se odmah ugasio.
Iznova i iznova sam probala. Hoću odavde. Ona dvojica stoje nemi na steni. Kako i da pomognu,
ionako verovatno nemaju pojma o motorima.
Kada sam već prestala da verujem u to, odjednom je ponovo oživeo, kao da ništa nije bilo. Sasvim
polako puštam kvačilo i nadam se da će se vozilo popeti preko kamena kojeg sam stavila. Nakon
kratkog verglanja i strpljenja sa kvačilom, uspelo je i nastavlja dalje da se leluja sa kamena na
kamen. Nakon otprilike dvadeset metara najteže je prošlo, i mogu malo da popustim stisak. Tek sada
plačem od iscrpljenosti i postajem svesna opasnosti u kojoj sam se našla.
Put je odavde prilično ravan. Pored puta prepoznajem neke maniate i decu, koja uzbuđeno mašu.
Usporavam da ne bih zgazila neku kozu, kojih ovde ima u velikom broju. Oko pola sata kasnije stigla
sam do velike reke Barsaloi. Ni ona se ne može tek tako preći, iako trenutno nema vode, ali zato ima
živog peska. Ponovo sam prebacila na sva četiri i brzo projurila preko, oko sto metara široke, reke.
Kola kreću zadnjom strminom pre Barsaloija i polako i ponosna ulazim u selo. Svuda su ljudi stali,
čak su i Somalijci izašli iz svojih radnji. „Mcungu-Mcungu!“ čujem sa svih strana.
Odjednom je Lketinga nasred puta, zajedno sa još dva ratnika. Našao se u kolima i pre nego sam
stigla da stanem, i gleda me sav ozaren. „Korin, vratila si se i to sa ovim kolima!“ Gleda me sa
nevericom i raduje se kao dete. Najradije bih ga zagrlila. Ova dvojica ratnika ulaze na njegovo
nagovaranje i mi se vozimo do maniate. Mama je pobegla, i Saguna je uz vrisak odskočila. U kratkom
roku su ugašena kola opkolili i staro i mlado. Mama ne želi da ostavi kola pored drveta, jer se boji
da će ih neko namerno oštetiti. Lketinga je pomerio trnovitu ogradu, pa sam kola parkirala pored
maniate, koja pored velikog vozila deluje još manjom. Ova suprotnost je stvarno groteskna.
Istovarili smo sve namirnice i preneli u kolibu. Radujem se maminom čaju. Ona je srećna zbog
šećera koji sam donela. U radnjama barem ponovo ima kukuruznog brašna, kako su mi rekli, ali ne i
šećera. Lketinga se sa ostalima divi kolima. Mama stalno razgovara sa mnom. Doduše, ništa ne
razumem, ali je izgleda srećna, jer kada sam se bespomoćno nasmejala, ona mi se pridružila.
Ove večeri smo kasno legli, jer moram sve da ispričam, do detalja. Kada sam pomenula bivole, svi
su se uozbiljili, a mama je stalno mrmljala „Enkai-Enkai“, što znači Bog. Kada se stariji brat vratio
sa kozama kući i on se zapanjio. Puno su se dogovarali. Treba čuvati stražu zbog kola, kako neko ne
bi nešto ukrao ili iz zlobe oštetio, zaključili su. Lketinga hoće da prenoći prvo veče u landroveru.
Ponovni susret sam drugačije zamišljala, ali nisam ništa rekla, jer su mu oči sijale od ponosa.
Sledećeg dana hoće već na prvi izlet i da poseti svog polubrata, koji čuva krave u Sitedi.
Pokušavam da mu objasnim da ne možemo da idemo na velike izlete, jer nemam benzina u rezervi.
Merač je sada na pola rezervoara. To je taman dovoljno da se ponovo ode u Maralal. On je to
nevoljno shvatio. I meni je žao što ne mogu ponosno da se vozikam unaokolo, ali moram da ostanem
čvrsta.
Tri dana kasnije pojavio se pomoćnik nadzornika, tj. mini-šef, ispred maniate. Razgovarao je sa
Lketingom i mamom. Razumem samo „mcungu“ i „kola“. Pričaju o meni. U svojoj zelenoj uniformi,
koja mu loše stoji, izgleda smešno. Samo mu velika puška uliva nešto autoriteta. Ne zna ni engleski.
Kasnije je tražio moj pasoš. Pokazala sam ga i pitam šta se zbiva. Lketinga mi prevodi da moram da
se prijavim u kancelariji u Maralalu, jer Evropljanima nije dozvoljeno da žive u maniati.

Planovi za budućnost

Tog popodneva Lketinga i ja smo, uz mamin blagoslov, odlučili da se venčamo. Mali šef je smatrao
da to treba završiti u kancelariji u Maralajer tradicionalno venčanje u divljini nije dovoljno. Kada je
sve bilo dogovoreno, šef je želeo da ga odvezemo kući. Za Lketingu se to podrazumevalo, jer on je
bio „ličnost za poštovanje“, da ovaj to bez stida iskorišćava, već sada primećujem. Kada sam upalila
kola, slučajno sam pogledala na merač goriva i užasnuta utvrdila da je benzina još manje, iako auto
nisam koristila. Ne mogu to sebi da objasnim.
Krenuli smo, šef je seo na mesto suvozača, dok je Lketinga seo pozadi. Ja sam to smatrala drskim
potezom, jer je to ipak naš auto, ali nisam ništa rekla, jer sam videla da Lketingi to ne smeta. Na
odredištu šef je izjavio da za dva dana mora da ide u Maralal, a pošto ionako moram da idem tamo
da sredim stvari u kancelariji, mogli bi da ga povezemo. I zaista, moja viza ističe za mesec dana.
Po povratku u maniatu utvrdila sam da preostali benzin nije dovoljan da se ode u Maralal, osim
toga želim da idem dužim, jednostavnijim putem. Otišla sam do Misije. Otac Ðulijani je otvorio i
pitao malo ljubaznije „Da?“. Objasnila sam mu problem oko benzina. Na njegovo pitanje kojim
putem sam došla, odgovorila sam :„Kroz šumu“. Po prvi put imam osećaj da me posmatra detaljnije i
sa poštovanjem. „Taj put je vrlo opasan, nemojte njime više“. Zatim je rekao da dovezem auto,
pogledaće rezervoar. I zaista, on je bio spušten sa strane oko pet centimetara, tako da je benzin
isparavao. Sada znam zašto sam zapinjala na kamenju.
Sledećih dana otac je zašvajsovao rezervoar. Bila sam mu veoma zahvalna, usput se raspitao kod
kog morana živim, i poželeo puno snage i nerava. Od njega sam saznala da je benzin u Maralalu uvek
pitanje sreće, i da je bolje da nabavim jedno ili dva bureta, od dvesta litara i ostavim ih u Misiji, jer
neće moći da mi proda uvek svoj benzin. Raduje me njegova ponuda, a uz to mi je ponudio i da
ostavim svoj landrover u Misiji, jer je i noću čuvaju. Lketinga nije uveren u to da treba tamo parkirati
auto, jer ne veruje ni misionarima.
Naredni dani su prošli mirno, osim što su svakodnevno dolazili novi ljudi, koji su se raspitivali
kada ćemo ići u Maralal. Svi žele sa nama. Napokon jedan Samburu poseduje automobil i svi ga
smatraju zajedničkim. Stalno iznova moram da objašnjavam da nisam spremna da u ovakvim
uslovima saobraćaja vozim dvadeset ljudi u kolima.
Krenuli smo, sa nama naravno i šef koji želi da odlučuje ko ide sa nama. Naravno, samo muškarci
mogu, a žene moraju da ostanu kući. Kada sam ugledala jednu koja je u svojoj kangi nosila dete
krmeljivih i jako zagnojenih očiju upitala sam je zašto želi u Maralal. Odgovorila je stidljivo,
gledajući u pod, da želi u bolnicu, jer ovde ne može više da nađe lekove za oči. Pozvala sam je da
uđe u kola i krene sa nama.
Kada je šef krenuo da sedne na mesto suvozača, skupila sam svu svoju hrabrost i rekla: „Ne, to je
mesto za Lketingu.“ Pri tom sam ga gledala direktno u oči. Poslušao je, ali sam znala da od sada više
ne gaji simpatije prema meni. Vožnja protiče dobro, u kolima se dosta priča i peva. Za mnoge je to
prva vožnja u životu.
Tri puta smo prelazili reku, pomoću pogona na sva četiri točka, inače to ne bi mogli. Moram da se
intenzivno koncentrišem na put, jer je puno rupa i neravnina. Put mi se čini beskrajno dug, a benzin se
smanjuje brzo.
U toku popodneva smo stigli do Maralala. Saputnici su nas napustili, a mi smo otišli do pumpe. Na
moje veliko razočarenje još uvek nema benzina. Od kako sam kupila auto očigledno je čitav Maralal
bio bez benzina. Somalijac nas uverava da će benzin danas ili sutra stići. Ja mu ne verujem ni reč.
Lketinga i ja smo otišli do našeg prenoćišta i tu proveli našu prvu noć.
U međuvremenu je padala kiša u Maralali, sve je ozelenelo, skoro kao da smo u nekoj drugoj
zemlji, ali je zato noću hladnije. Prvi put se susrećem sa komarcima i kako oni mogu biti strašni. Već
za vreme večere, koju smo uzimali u našoj hladnoj sobi da nas ne bi posmatrali, izujedali su me
komarci svuda po telu, tako da su mi ubrzo ruke i noge bile sve naduvene. Neprestano sam ubijala
komarce, ali su novi uletali. Što je najsmešnije, čini se da više vole belu kožu, jer moj Masaji nije ni
pola toliko izujedan kao ja. Kada smo ležali na krevetu, neprestano je zujalo oko moje glave,
međutim on se pokrio čaršavom po glavi i naravno od svega toga nije primećivao ništa.
Nakon nekog vremena, iznervirano sam upalila svetlo i probudila ga. „Ne mogu da spavam sa ovim
komarcima,“ rekla sam u očajanju. Ustao je i izašao napolje. Vratio se nakon deset minuta i doneo
zeleni predmet u obliku puža i stavio ga na sredinu poda, to je tzv. spirala za komarce, koju je sa
jedne strane zapalio. I zaista, nakon kratkog vremena komarci su nestali, ali je zato strašno smrdelo.
U neko doba sam zaspala i ustala tek ujutro u pet, kada su komarci ponovo počeli da me muče.
Spirala je izgorela, očigledno je mogla da traje samo šest sati.
Već četiri dana smo bili ovde, a još nema benzina. Od dosade Lketinga opet žvaće miraa, i potajno
popije po dva, tri piva. Meni to nije pravo, ali šta da kažem, čekanje i mene izluđuje.
U međuvremenu smo potražili kancelariju da bih obznanila našu nameru da se venčamo. Šalju nas
od jednog do drugog, dok nisu pronašli nekoga ko se razume u sklapanje građanskog braka. Ovde je
to redak događaj, jer većina pripadnika Samburu plemena može da ima više žena ako se tradicionalno
venčaju. Nemaju novac za matičara i nikome to nije bitno, jer onda venčanje sa više žena nije
moguće. Ova izjava nas je malo zbunila, ali Lketingu iz sasvim drugog razloga, što sam kasnije
saznala.
Trenutno ne možemo mnogo da razmišljamo o tome, jer kada je službenik tražio njegovu ličnu kartu
i moj pasoš, radi upisivanje datuma, ispostavilo se da je Lketinga nema. Ukrali su mu je u Mombasi.
Službenik se namrštio i rekao da mora da je naruči u Najrobiju, što će sigurno da traje dva meseca.
Tek kada bude imao sve podatke, moći će da sve zapiše i nakon šest nedelja da nas venča, ukoliko ne
bude prigovora. To znači za mene da najkasnije za tri nedelje moram da napustim Keniju, jer ističe
moja produžena viza.
Dok je Lketinga žvakao svoju travu, pomenula sam mu venčanje sa više žena. Potvrdio mi je da bi
to bio problem za njega, ako posle našeg venčanja ne bi više mogao da se venča i sa drugim ženama.
Ova izjava me je veoma pogodila, ali pokušavam da budem hladnokrvna, jer je to za njega normalno,
a ne nešto loše ili pogrešno, ali po mom evropskom shvatanju nepojmljivo. Pokušavam da zamislim
kako živimo sa još jednom ili dve druge žene. Od toga skoro da mi je dah stao od ljubomore.
Tako zamišljen još mi je još rekao da on neće moći da se oženi sa mnom u kancelariji, ako mu
kasnije ne dozvolim da se oženi tradicionalno sa još jednom Samburu-ženom. To je ipak prelilo čašu
i nisam mogla više da zadržim suze. Uplašeno me je pogledao i upitao: „Korin, u čemu je problem?“
Pokušavam da mu objasnim da mi belci tako nešto ne poznajemo i da takav zajednički život ne mogu
da zamislim. Nasmejao se, uzeo me u naručje i ovlaš me poljubio u usta. „Nema problema Korin.
Sada ćeš postati moja prva žena, pole, pole.“ On želi puno dece, najmanje osmoro. Moram ipak da
gunđam, objašnjavajući da ne želim više od dvoje. Upravo zbog toga, smatra moj ratnik, bolje je kada
bi još i druga žena rađala decu. A uopšteno govoreći, on ne zna da li ja uopšte i mogu da mu podarim
decu, a bez dece čovek ne vredi ništa. Ove argumente prihvatam, jer zaista ne znam da li mogu da
imam decu. Pre Kenije to nije bilo od značaja za mene. Pričali smo o ovom i onom, dok se nisam
složila sa sledećim: ukoliko za dve godine braka ne budem imala dete, on sme da oženi još jednu
ženu, u suprotnom mora da čeka najmanje pet godina. Saglasan je sa mojim predlogom, i smirila sam
samu sebe, govoreći da je pet godina dug period.
Napustili smo sobu za spavanje i prošetali Maralalom u nadi da je u međuvremenu stigao benzin.
Ali i dalje nema benzina. No, zato smo naleteli na mog večitog spasioca Toma i njegovu mladu ženu.
Ona je skoro još uvek dete i gleda stidljivo u zemlju. Ova devojčica nije srećna. Napomenuli smo da
već četiri dana čekamo na benzin. Naš prijatelj je pitao zašto ne idemo do jezera Baringo, udaljenog
oko dva sata odavde, tamo ima benzina.
Oduševljena sam tim predlogom, jer mi se čekanje smučilo. Predlažem mu da on krene sa nama sa
svojim ženom, jer mu dugujem jedan safari. Nakratko se sa njom dogovorio, ali devojka se plaši
automobila. Lketinga se smejao, ali uspeo je na kraju da je ubedi. Rešili smo da krenemo odmah
ujutru.
Potražili smo ovdašnju garažu, čije je vlasnik takođe bio Somalijac. Kod njega sam kupila dva
prazna bureta, koja su našla svoje mesto u zadnjem delu landrovera. Kada smo ih pričvrstili
kanapima, osetila sam se obezbeđenom za buduće vožnje, i srećna sam što najzad možemo da
krenemo. Samo je devojčica postala ćutljivija i još manja. Plašljivo se držala za burad.
Beskrajno dugo smo se vozili prašnjavim, džombastim putem, bez ikakvog saobraćaja iz suprotnog
pravca. Povremeno smo nailazili na krda zebri ili žirafa, ali nigde nije bilo nijedne table ili čoveka.
Iznenada se landrover nagnuo napred, upravljanje je postalo teško, probušila nam se guma. Ne
razmem se mnogo u zamenu gume, to mi se u mom desetogodišnjem iskustvu kao vozaču još nikada
nije desilo. „Nema problema“, rekao je Tom. Izvukli smo rezervnu gumu, ključ i prastaru dizalicu.
Tom se zavukao pod landrover da bi dizalicu pravilno postavio. Pomoću ključa želi da odvrne
šrafove na točkovima, ali su ivice toliko izlizane da se ključ ne zadržava na šrafovima. Zato smo
pokušli da fiksiramo ključ peskom, drvcima i krpama. Uspeli smo kod tri šrafa, ali ostali su bili jako
pričvršćeni. Predajemo se, a Tomova žena počinje da plače i trči u stepu.
Tom nas je smirio da je pustimo, da će se ona već vratiti, ali je Lketinga otišao po nju, jer smo sada
u drugom okrugu, u Baringu. Znojavi smo, prljavi i veoma žedni. Imamo dovoljno benzina, ali
nemamo vode, jer smo računali na kratku vožnju. Seli smo tako u hladovinu i nadali se da će uskoro
naići neko vozilo, jer izgleda da se ovaj put više koristi nego onaj ka Barsaloiu.
Kada se nakon više sati ništa nije promenilo, a Lketinga vratio iz potrage i nije našao ni jezero, niti
neke kućice, odlučili smo da provedemo noć u landroveru. Ova noć je bila beskrajno duga, skoro da
nismo uopšte spavali od žeđi, gladi i hladnoće. Ujutru su muškarci pokušali bezuspešno još jednom.
Hoćemo da sačekamo još do podneva, možda će ipak naići pomoć. Moje grlo je osušeno a usne
ispucale, devojčica opet plače, a Tom polako gubi strpljenje.
Iznenada Lketingi se učinilo da čuje jedno vozilo u daljini. Trajalo je još neko vreme dok i ja nisam
čula zvuk motora. Na naše veliko olakšanje, ugledali smo safari-autobus. Vozač Afrikanac se
zaustavio i spustio prozor. Italijanski turisti su nas znatiželjno posmatrali. Tom je objasnio vozaču
naš problem, ovaj se izvinio, jer ne sme da prima nepoznate ljude. Dao nam je njegov ključ, ali on ne
odgovara, suviše je mali. Pokušavam da nagovorim vozača da nas poveze, nudim čak i novac, ali on
je samo podigao prozor i nastavio vožnju. Italijani sve vreme ništa nisu govorili, ali su me posmatrali
dosta distancirano. Verovatno sam im suviše prljava, a ostali previše divlji. Ljutito sam vikala za
autobusom najgore psovke. Stidim se belaca, jer nijedan nije pokušao da nagovori vozača.
Tom je uveren da smo makar na pravom putu i upravo je želeo da krene peške, kada smo ponovo
čuli zvuk motora. Ovaj put sam čvrsto odlučila da ne dozvolim da vozilo nastavi put dok barem neko
od nas ne bude u njemu. To je sličan safari-autobus, isto pun Italijana.
Dok su Lketinga i Tom pregovarali sa vozačem koji je odmahivao glavom, otvorila sam zadnja
vrata i viknula u očajanju : „Da li govorite engleski?“. „No, solo italiano“, uzvraćeno mi je. Samo je
jedan mladić rekao: „Da, samo malo, šta je vaš problem?“ Objasnila sam mu da već od juče ujutru
stojimo ovde bez vode i hrane i da nam je hitno potrebna pomoć. Vozač je rekao: „Nije dozvoljeno“ i
krenuo je da zatvori vrata. Ali, hvala Bogu, mladi Italijan se založio za nas, i rekao da oni plaćaju
ovaj autobus, tako da mogu da određuju i da li neko može da se vozi sa njima. Tom je ušao napred
kod vozača, želeo to ovaj ili ne. Sa vidnim olakšanjem sam se zahvalila turistima.
Morali smo da izdržimo još tri sata, dok nismo u daljini spazili oblak prašine. Najzad se Tom vraća
u jednom landroveru sa njegovim vlasnikom. Na našu sreću doneo je koka-kolu i hleb. Htela sam
odmah da se bacim na piće, ali me je opomenuo da uzimam samo male gutljaje, jer u suprotnom će mi
biti muka. Kao preporođena sam obećala sebi da ovim kolima više nigde neću krenuti bez vode za
piće.
Tom je poslednji šraf mogao da odvoji samo tako što ga je prepolovio pomoću čekića. Nakon toga
se brzo promenila guma i ubrzo smo sa jednim šrafom manje nastavili put. Nakon dobrih sat i po
stigli smo najzad do jezera Baringo. Benzinska pumpa se nalazi tačno preko puta pompeznog
restorana-bašte za turiste. Nakon preživljenog napora pozvala sam sve u restoran. Devojčica je bila
zadivljena novim svetom oko sebe, ali se nije osećala prijatno. Seli smo za lep sto sa pogledom na
jezero u kome se igralo na hiljade ružičastih flamingosa. Kada sam videla zadivljena lica mojih
saputnika, bila sam ipak ponosna što sam pored muka mogla da im priredim i nešto neobično lepo.
Dva kelnera su došla do našeg stola, ali ne da prime narudžbinu, već da nas obaveste da je ovo
restoran samo za turiste. Užasnuta sam rekla: „Ja sam turista i pozvala sam svoje prijatelje“.
Konobar, koji je inače crnac, pokušao je da me smiri rečima da ja mogu da ostanem, ali da Masaji
moraju da napuste restoran. Ustali smo i otišli. Skoro da sam fizički mogla da osetim kako su se ovi
inače tako ponosni ljudi osećali poniženo.
Makar smo dobili benzin. Kada je vlasnik pumpe video da želim da napunim dva velika bureta,
morala sam najpre da pokažem novac. Lketinga je držao crevo u buretu, a ja sam se odvojila nekoliko
metara da zapalim cigaretu nakon sve te muke. Iznenada je povikao i užasnuta sam videla kako benzin
šiklja unaokolo kao iz creva za polivanje. Brzo sam bila kod kola podigla bačeni pištolj da bi ga
vratila na mesto. Reza se zakočila i benzin je i dalje izlazio kada je bure već bilo puno. Nekoliko
litara se razlilo po podu, ali i u kola. Kada sam videla kao se Lketinga loše osećao, pokušala sam da
se kontrolišem, dok je Tom sa njegovom ženom stajao po strani i od srama hteo da propadne u
zemlju. Drugo bure ne smemo više ni da punimo, moramo da platimo i da idemo. Najradije bih bila
kući u maniati, i to bez kola. Do sada su mi kola samo donosila neprilike.
 U selu smo ćutke pili čaj i onda krenuli. U kolima je užasno smrdelo na benzin, i nije prošlo mnogo
vremena, a devojčica se ispovraćala. Nakon toga nije više želela da uđe u kola i htela je da ide peške
kući. Tom se naljutio i zapretio joj da će je poslati nazad roditeljima u Maralal i da će sebi uzeti
drugu ženu. To mora da je velika sramota, jer je nakon njegovih reči ponovo ušla u kola. Lketinga
nije još ništa govorio. Žao mi je zbog toga i pokušavam da ga utešim. Bio je mrak kada smo stigli u
Maralal.
Njih dvoje su se dosta brzo pozdravili sa nama i mi smo otišli u naše odaje. Iako je sveže, otišla
sam pod oskudno kapljući tuš, jer sam se bukvalno lepila od prljavštine i prašine. I Lketinga je otišao
da se opere. Onda smo pojeli još veliku porciju mesa u sobi. Ovog puta je čak i meni meso bilo
ukusno i sve smo zalili pivom. Nakon toga sam se stvarno dobro osećala i proveli smo divnu
ljubavnu noć zajedno, u kojoj sam po prvi put doživela vrhunac sa njim. S obzirom da to nije bilo
sasvim nečujno, držao mi je uplašeno ruku na ustima i upitao: „Korin, u čemu je problem?“ Kada sam
opet mogla da dišem mirnije, pokušala sam da mu objasnim moj orgazam. Ali on to ne razume i smeje
se samo nepoverljivo. Tako nešto ima samo kod belaca, njegovo shvatanje. Srećna i umorna sam
najzad zaspala.
Ujutro rano smo obavili pravu kupovinu: pirinač, krompir, povrće, voće, čak i ananas. Možemo da
napunimo i drugo bure, jer, gle ironije, opet ima benzina u Maralali. Tako natovareni smo krenuli put
kuće. Poveli smo i dvojcu Samburu-muškarca.
Lketinga želi da idemo kraćim putem kroz divljinu. Sumnjam u njegovu odluku, ali u njegovom
prisustvu ona brzo nestaje. Vožnja je protekla dobro, dok nismo došli do jedne uzbrdice. S obzirom
da su burad pojačavala ljuljanje automobila, zamolila sam saputnike da se smeste na strani ka brdu i
da kupljene stvari prebace takođe tamo, jer sam se bojala da se kola ne prevrnu. Niko nije
progovorio ni reč kada sam se spremala na zalet. Uspeli smo, i blebetanje u kolima je nastavljeno.
Kod litice moraju svi da izađu, a Lketinga me je dobro navodio preko velike stene. Kada je i to
uspelo, osećala sam olakšanje i bila sam ponosna. Bez problema smo stigli do Barsaloia.

Svakodnevica

Narednih dana smo zaista mogli da uživamo. Bilo je dovoljno hrane i benzina. Svakodnevno smo
kolima posećivali rođake ili išli po drva. Katkad smo išli do reke, sprovodili naš ritual pranja i
donosili za pola Barsaloija kanistre sa vodom, ponekad i po dvadeset. Ovi manji izleti trošili su
mnogo od našeg skupocenog benzina, tako da sam uložila prigovor. Međutim, svaki put je dolazilo do
velike rasprave povodom toga.
Jutros, pričao nam je jedan moran, otelila se jedna od njegovih krava. Taj događaj moramo da
vidimo. Otišli smo u Siredi. Pošto nema zvaničnog puta, moram stalno da pazim da ne prođemo kroz
trnje. Posetili smo u kralu{1} njegovog polubrata. Ovde su krave uveče okupljene. Zato smo prošli
kroz gomilu kravlje balege koja je privlačila na hiljade muva. Lketingov polubrat nam je pokazao tek
rođeno tele. Prvog dana krava koja se oteli ostaje kod kuće. Lketinga je blistao dok sam se ja borila
sa muvama. Moje plastične sandale potonule su u izmetu. Sada sam videla razliku između našeg krala
bez krava i ovog ovde. Ne, ovde ne želim da ostanem dugo.
Pozvani smo na čaj. Lketinga me vodi u kolibu njegovog polubrata i njegove žene, koja ima dve
nedelje staru bebu. Čini se da se raduje našoj poseti. Puno se priča, ali ja ne razumem ni reč. Roj
muva me totalno ubija u pojam. Dok smo pili čaj stalno sam držala ruku na vrućoj šolji, da makar ne
progutam neku. Beba je gola u kangi okačena za majku. Kada sam rukom pokazala na kangu, da se
beba neprimetno upiškila, žena se nasmejala, uzela bebu i očistila je, i to tako što je pljunula na njenu
guzu i obrisala je. Skinula je suknju i kangu i istrljala peskom. Pri samoj pomisli da se ovo dešava
nekoliko puta dnevno i da se tako odvija ritual čišćenja, stezalo me u grlu. Obratila sam se Lketingi u
vezi sa tim, ali on smatra da je to sasvim normalno. Muve su svakako pomogle da ostaci nestanu.
Kada sam najzad želela da idem kući, Lketinga mi je rekao: „Ne može, danas spavamo ovde.“ On
želi da ostane kod krave, a njegov brat želi za nas da zakolje kozu, jer je i njegovoj ženi potrebno
meso nakon porođaja. Pomisao na to da treba ovde da prenoćim, dovodi me skoro do panike. S jedne
strane ne smem da uvredim gostoprimstvo, a s druge strane se ovde zaista osećam izgubljeno.
Lketinga je uglavnom sa drugim ratnicima kod krava, a ja za to vreme sedim sa tri žene u mračnoj
kolibi i ne progovaram ni reči. Očigledno je da pričaju o meni i smeškaju se čudno. Jedna ispituje
moju belu kožu na rukama, a druga mi dira kosu. Duga, svetla kosa joj uliva nesigurnost. Sve one
imaju obrijane glave, ali su zato okićene sa šarenim trakama od perlica i dugim minđušama.
Žena je ponovo dojila bebu i nakon toga mi je pružila. Uzimam je u naručje, ali ne mogu da se
opustim, jer se bojim da će se i meni dogodi, ono što malopre njenoj mami. Jasno mi je da ovde nema
pelena, ali još uvek na to ne mogu da se naviknem. Nakon što sam je posmatrala sa divljenjem neko
vreme, vratila sam je majci sa olakšanjem.
Lketinga je pogledao u kolibu, pitala sam ga gde je toliko dugo. Smeškajući mi je objasnio da pije
sa ratnicima mleko. Posle će zaklati kozu i doneti nam dobre komade mesa. On mora opet da jede sa
ratnicima. Želim i ja da pođem sa njim, ali ovaj put to ne ide. Kral je ogroman, ima suviše žena i
ratnika ovde. Tako da smo čekali oko dva sata, dok nisu doneli naš deo mesa.
U međuvremenu se smračilo i žena je spremala naše meso. Nas tri žene i četvoro dece delimo jednu
polovinu koze, a drugu polovinu su pojeli Lketinga i njegov polubrat. Kada sam se najela, izašla sam
iz kolibe i pridružila se mom Masajiu i ostalim ratnicima koji su sedeli na strani kod krava. Pitala
sam Lketingu kada će doći da spava. On se nasmejao: „Oh, ne, Korin, ovde ne mogu da spavam u
kući zajedno sa ženama, ovde spavam sa prijateljima i kravama.“ Nije mi preostalo ništa drugo nego
da se vratim kod ovih nepoznatih žena. To je prva noć bez Lketinge i veoma mi nedostaje njegova
toplina. Iza moje glave bila su vezana tek rođena tri mala jareta, koja su stalno meketala. U ovoj noći
nisam spavala.
Rano ujutru još je veća halabuka nego kod nas u Barsaloiu. Ovde se osim koza moraju pomusti i
krave. Svuda se čuje nestrpljivo meketanje i mukanje. Muža je posao žena i devojaka. Nakon čaja
smo najzad krenuli.
Preplavio me, takoreći, osećaj sreće kada sam pomislila na našu čistu maniatu, širok izbor hrane i
reku. Naš landrover je pun žena koje žele da prodaju mleko u Barsaloiu. Srećne su što danas ne
moraju da idu peške tim dalekim putem. Ubrzo je Lketinga zatražio da on malo vozi. Svim sredstvima
sam pokušavala da ga odvratim od toga, ali su ga žene verovatno nagovarale, tako da nisam mogla
naći reči koje bi ga uverile u suprotno. Stalno mi je dirao volan, dok iznervirana najzad nisam stala.
Ponosno je pokazao na sedište vozača, a sve žene su tapšale. Osećam mučninu, sva užasnuta
pokušavam da mu makar objasnim gas i kočnice. Ali on me odvraća od toga: „Znam, znam.“, krenuo
je i od sreće prosto zračio. Mogla sam tu sreću samo nakratko sa njim da podelim, jer sam već nakon
nekoliko metara vikala: „Polako, polako!“. Lketinga je međutim ubrzavao umesto da smanji brzinu i
išao je pravo ka drvetu. Vikala sam: „Polako, više na desno!“ U svojoj panici sam neposredno pre
drveta skrenula volan u levo. Na taj način smo izbegli frontalni sudar, ali su kola zakačila drvo,
motor je oštećen i ugasio se.
Sada više ne mogu da se kontrolišem. Izašla sam iz kola, pogledala štetu na kolima i udarila
prokleta kola. Žene su kreštale, ali ne zbog udesa nego što ja vičem na jednog muškarca. Lketinga
stoji pored mene i potpuno je slomljen. To nije želeo, pokupio je svoja koplja, i sav rastrojen krenuo
peške ka kući. Nikada više ne želi da uđe u ova kola. Videvši ga u takvom stanju, a samo dva minuta
pre toga je bio tako radostan, bilo mi ga je žao. Ubacila sam landrover u rikverc, a pošto je sve
funkcionisalo, uspela sam Lketingu da ubedim da uđe ponovo u kola. Ostatak vožnje protekao je u
tišini, već sam zamišljala blamažu u Maralali, kada mcungu stigne sa udarenim vozilom.
U Barsaloiu mama nam se već radovala. Čak me je i Saguna veselo pozdravila. Lketinga je otišao
do naše kolibe da se odmori, loše mu je i razmišlja o policiji, jer on ne sme da vozi. U tako je lošem
stanju da se bojim da opet ne poludi. Smirujem ga i obećavam da nikome ništa neću reći. Nezgoda se
desila meni i popravku ćemo uraditi u Maralali.
Želim do reke da se operem. Lketinga ne želi da ide, jer mu se ne napušta koliba. Tako da sam
otišla sama, iako se mama ljutila. Ona se boji da me pusti da idem bez pratnje do reke. Ona sama već
godinama nije bila tamo. Ipak sam krenula i ponela sa sobom kanistar za vodu. Na našem
uobičajenom mestu sam se okupala, ali sama se nisam osećala ugodno i nisam se usudila da se skroz
skinem, tako da sam požurila. Kada sam se vratila i uvukla u kolibu, pitao me znatiželjno šta sam
toliko dugo radila kraj reke i koga sam srela. Iznenađeno sam odgovorila da ne poznajem nikog ovde
i da sam veoma požurila. Ništa nije odgovorio.
Sa njim i mamom dogovarala sam se o svom povratku kući, jer moja viza uskoro ističe, a ja za dve
nedelje moram da napustim Keniju. Njih dvoje nisu mnogo srećni zbog toga. Lketinga je upitao
bojažljivo šta će se desiti ako ne budem mogla da se vratim, jer smo u kancelariji već objavili
nameru da želimo da se venčamo. „Vratiću se, nema problema!“, odgovorila sam. S obzirom da
nemam važeću kartu i nemam rezervaciju leta, planiram da krenem za nedelju dana. Dani su proleteli.
Osim našeg svakodnevnog rituala kupanja, ostajali smo kući i razgovarali o našoj budućnosti.
Pretposlednjeg dana smo se izležavali u kolibi kada se začula glasna ženska povika. „Šta je to?“,
upitala sam začuđeno. Lketinga je slusao napeto šta se dešava napolju, njegovo lice se natmurilo. „U
čemu je problem?“, pitala sam još jedanput i osetila da nešto nije u redu. Mama je uzbuđeno uletela u
kolibu, gledala je ljutito u Lketingu i razmenila sa njim dve-tri reči. Izašao je napolje i čula sam
bučnu raspravu. Želela sam da izađem napolje, ali me mama zadržala odmahujući glavom. Dok sam
se vraćala na svoje mesto, srce mi je lupalo kao ludo. Mora da je nešto strašno. Najzad se Lketinga
vratio i još uvek pod utiskom seo pred mene. Napolju se buka stišala. Želim sada da znam šta se
desilo. Nakon dužeg ćutanja, saznala sam da majka njegove dugogodišnje devojke stoji ispred kolibe
sa još dve pratilje.
Bilo mi je muka od straha, da postoji devojka čujem po prvi put. Prilazim za dva dana, želim
razjašnjenje i to odmah: „Lketinga, imaš devojku, možda moraš da je oženiš?“ Lketinga se nasmejao
usiljeno i rekao: „Da, mnogo godina imam malu devojku, ali ne mogu da je oženim!“ Ništa ne
razumem. „Zašto?“ Saznala sam da skoro svaki ratnik ima devojku. On je kiti perlicama i tokom
godina mora da joj kupuje puno nakita da bi izgledala što lepše kada se bude udala. Ali ratnik nikada
ne sme da oženi svoju devojku. Oni mogu da budu u slobodnoj ljubavi, sve do dana pre venčanja,
onda je roditelji prodaju nekom drugom. Devojka će tek na dan svog venčanja saznati ko treba da joj
bude muž.
Potrešena zbog ovog što sam upravo saznala, rekla sam da to mora da je mnogo strašno. „Zašto?“,
pitao me Lketinga. „To je uobičajeno za svakoga!“ Ispričao mi je da je devojka otkinula sa vrata sav
svoj nakit kada je saznala da ja živim kod njega pre nego što se ona udala. Da je to strašno za nju. U
meni je polako rasla ljubomora i pitala sam ga kada je on poslednji put posetio i gde ona živi. Daleko
odavde, u pravcu Baraloia, a od kako sam ovde više je nije video, to je bio njegov odgovor.
Razmišljala sam neko vreme i predložila mu da ode do nje i sve joj objasni kada ja odem. Ukoliko je
potrebno, neka joj kupi nakit, međutim, kada se vratim, želim da ovaj slučaj bude okončan. Nije mi
odgovorio, tako da ni onog dana kada sam odlazila nisam znala šta će uraditi. Ali imam poverenje u
njega i našu ljubav.
Pozdravila sam se sa mamom i Sagunom, kojima sam očigledno prirasla za srce. „Hakuna matata,
nema problema“, osmehnula sam im se, a onda smo našim landroverom krenuli u Maralal, jer sam
želela da u međuvremenu izvršim neke popravke. Lketinga želi da se vrati peške. Usput smo sreli
malu grupu bivola, koji su se međutim razbežali kada su čuli zvuk motora. Međutim, i pored toga
odmah je uzeo svoje koplje u ruku i počeo da ispušta neke čudne glasove. Pogledala sam ga smejući
se, a on se opet umirio.
Parkirali smo odmah u garaži, da ne bi još više ljudi videlo ulubljeno krilo. Poslovođa Somalijac
dolazi i gleda štetu. Oko šesto franaka će ovo da košta, kaže. Užasnuta sam, ova šteta treba da košta
četvrtinu kupovne cene. Tvrdoglavo sam se cenjkala i konačno se dogovaramo za tristotine pedeset
franaka, što je još uvek previše. Noć smo proveli u našem stalnom konačištu. Nismo puno spavali, s
jedne strane zbog mog odlaska, s druge zbog komaraca. Rastanak je težak, a Lketinga stoji pomalo
izgubljen pored autobusa koji polazi. Prekrila sam lice kako ne bih skroz prašnjava stigla u Najrobi.

Strana Švajcarska

U hostelu „Igbol“ sam našla sobu i najpre se dobro najela. Proverila sam sve aviokompanije dok
nisam konačno dobila let preko Alitalije. Nakon više meseci ponovo zovem kući. Uzbuđenje je
veliko kada sam majci rekla da ću uskoro biti kući. Dva dana u Najrobiju, koja su mi preostala do
polaska, bila su mučna. Uzduž i popreko lutam ulicama da ubijem vreme. Na svakom ćošku su bogalji
i prosjaci kojima dajem sitniš. Uveče u „Igbolu“ razgovaram sa večitim putnicima sveta ili uz muku
držim podalje od sebe Indijce i Afrikance koji mi nude svoje usluge kao „mladići“.
Konačno sam u taksiju do aerodroma. Kada je avion uzleteo, ne mogu baš da se radujem „kući“, jer
znam koliko Lketinga i ostatak porodice očajanički čekaju da se vratim.
U Majringu, varoši u Alpama blizu Berna, gde žive majka i njen muž, ne osećam se dobro nakon
prve radosti zbog ponovonog viđenja. Sve se ponovo odvija po evropskoj satnici. U prodavnicama
sa životnim namirnicama skoro da mi je pozlilo od tolikog preteranog obilja, a ni hrana iz frižidera
mi više ne prija. Stalno imam problema sa stomakom.
U opštini sam dobila potvrdu na nemačkom i engleskom da nisam udata. Barem su sada moji papiri
u redu. Majka mi za mog „ratnika“ kupuje divno zvono za krave, kao poklon za svadbu. I ja sam
kupila nekoliko manjih zvona za moje koze. Sada već posedujem četiri svoje. Za mamu i Sagunu sam
sašila dve nove suknje i za Lketingu i mene kupujem dva divna vunena ćebeta, jarko crveno za njega,
prugasti za oboje.
Nije bilo lako spakovati se. Skroz dole u putnoj torbi sam stavila svoju dugu, belu venčanicu, koju
sam dobila na poklon za kraj svog posla od jednog snabdevača. Tada sam mu obećala da ću, ako se
ikada udam, nju da obučem, dakle ona mora po svaku cenu sa mnom, sa sve pripadajućim ukrasom za
kosu. Preko nje sam stavila vrećice pudinga, sosova i supa. Na to idu pokloni. Rupe popunjavam
lekovima, flasterima, zavojima, melemima za rane i vitaminskim tabletama. Preko toga ide ćebad.
Obe torbe su pune do pucanja.
Bliži se odlazak. Cela porodica je snimila kasetu za Lketingu, za našu svadbu. Zato mora još i mali
radio kasetofon u torbu. Sa trideset dva kilograma prtljaga stojim na aerodromu Kloten, spremna za
poletanje. Užasno se radujem povratku kući. Da, kada osluškujem svoje srce znam sada gde mi je
stvarno dom. Naravno da mi rastanak sa majkom teško pada, ali moje srce već pripada Africi. Ne
znam kada ću ponovo doći.

Domovina Afrika

U Najrobiju se taksijem odvozim do „Igbol“ hostela. Vozač je primetio masajski nakit na mojim
rukama i pitao da li dobro poznajem Masaje. „Da, udaću se za Samburu-muškarca,“ odgovaram mu.
Vozač vrti glavom i izgleda ne shvata zašto bi jedna belkinja htela da se uda baš za muškarca iz tog,
kako on smatra, primitivnog plemena. Ne želim dalje da razgovaram i drago mi je da sam konačno
kod „Igbola“. Ali danas nemam sreće. Sve su sobe zauzete! Tražim drugi povoljan smeštaj i dve ulice
dalje sam našla nešto.
Iako je to kratka razdaljina, teglenje tašne mi je teško palo. Onda sam morala još tri sprata gore,
dok nisam stigla do sobe. Ovde ni izbliza nije tako prijatno kao u „Igbolu“, a ovde sam i jedina
belkinja. Krevet je propao, a ispod su dva iskorišćena kondoma. Barem su čaršavi čisti. Vratila sam
se na brzinu do „Igbola“, jer sam htela da nazovem Misiju u Maralali. Odatle mogu uobičajenom
radio-vezom da jave Misiji u Barsaloiju da za dva dana stižem u Maralal. Tako će i Lketinga znati da
dolazim. Ova ideja mi je pala na pamet u avionu i hoću da probam, iako ne poznajem misionare iz
Maralale. Da li će uspeti, ne znam nakon našeg razgovora. Engleski mi je bolji, ali je tokom
razgovora bilo nekoliko nesporazuma, jer dobri misionar je sa zadrškom shvatio moju poruku.
Loše sam spavala te noći. Izgleda da sam završila u jednom od hotela za lokalce koji se plaća na
sat, jer se u svim sobama čuje škripanje, stenjanje i smeh. Vrata se otvaraju i zatvaraju. Ali, i ova noć
je prošla.
Vožnja busom do Niahururua je prošla bez problema. Gledam kroz prozor i radujem se predelu.
Moj dom je sve bliži. U Niahururuu pada kiša i hladno je. Moram još jednom da prenoćim pre nego
sledećeg jutra krenem trošnim busom za Maralal. Polazak je kasnio sat i po, jer se prtljag na krovu
busa mora pokriti plastičnim prekrivačem. I moja velika crna putna torba je tu gore. Onu manju držim
uz sebe.
Nakon kratkog asfaltiranog puta skrećemo na zemljani put. Crvena prašina se pretvorila u
crvenosmeđe blato. Bus vozi još sporije nego inače kako bi izbegao velike rupe koje su sada pune
vode. Vukao se polako, a ponekad je stajao skoro popreko i potom se ponovo batrgao po putu. Biće
nam potrebno duplo više vremena. Put je sve gori. Povremeno se neko vozilo zaglavi u blatu, a razni
ljudi su pokušavali da ih izvuku. Delom smo upadali i trideset centimetara u blato. Kroz prozore se
skoro ništa ne vidi, toliko su isprskani.
Nakon otprilike pola puta bus se zaljuljao i toliko skliznuo zadnjim delom da stoji popreko. Zadnji
točkovi su u jarku. Više ne mrda, točkovi proklizavaju. Najpre su svi muškarci morali da izađu. Bus
je klizio dva metra u stranu i ponovo stao. Sada svi moramo da izađemo. Tek što sam izašla, a već
sam do gležnjeva u blatu. Stojimo na livadi malo poviše i gledamo uzaludne pokušaje. Mnogi, i ja
među njima, kidaju grane sa grmlja da bi ih gurnuli pod točkove. Ali sve je uzalud. Bus i dalje stoji
popreko. Neki su uzeli svoj prtljag i krenuli peške dalje. Pitam vozača šta će sada biti. Samo je
slegnuo ramenima i rekao da moramo da čekamo do sutra. Možda će prestati da pada kiša, onda se
put brzo osuši. Očajna ponovo stojim usred divljine, bez vode i jela, samo sa pudingom u prahu od
kojeg nema vajde. Brzo je zahladnelo i smrzavam se u vlažnoj odeći. Vratila sam se na svoje mesto.
Barem imam toplo vuneno ćebe. Ukoliko je Lketinga uopšte dobio moju poruku, sada uzaludno čeka u
Maralalu.
Pojedini vade hranu. Svako ko ima nešto deli to sa svojim susedom. I meni su ponudili hleb i voće.
Uzimam zahvalna, ali posramljena, jer nemam ništa da ponudim, iako imam najviše prtljaga. Svi su se
namestili da spavaju na sedištima najbolje što mogu. Ono malo slobonih mesta je za žene sa decom.
Tokom noći je prošao samo jedan landrover, ali nije stao.
Oko četiri ujutro toliko je hladno da je šofer pustio motor da vrti skoro sat vremena kako bi ga
zagrejao. Vreme prolazi. Polako nebo počinje da rumeni i sunce stidljivo proviruje. Tek što je prošlo
šest. Prvi izlaze iz autobusa da obave nuždu iza grmlja. I ja sam izašla i protegla svoje ukočene
udove. Ispred busa je isto onako blatnjavo kao i dan ranije. Moramo da sačekamo da sunce stvarno
zasija, onda ćemo ponovo pokušati. Od deset do podneva smo gurali i pokušavali da izvučemo bus iz
jarka. Ali dalje od trideset metara ne ide. Još jedna noć napolju bi bila pravi užas.
Odjednom sam ugledala beli landrover koji se probija kroz blatište i delom vozi pored puta. U
očajanju potrčala sam ka kolima i zaustavila ih. U njemu je stariji par Engleza. Objašnjavam im svoju
situaciju i molim ove ljude da me povezu. Žena je odmah pristala. Sva srećna otrčavam do busa i
molim da mi skinu torbu. U landroveru je žena sva zapanjena slušala moju priču. Iz sažaljenja mi je
dala sendvič koji sam pohlepno smazala.
Nismo prošli ni kilometar, kada nam je iz susednog pravca došao jedan sivi landrover. Sada treba
đavolski paziti da nijedno vozilo ne počne da krivuda, jer je put vrlo uzak. Vozimo polako, a drugo
vozilo nam se brzo približava. Na dvadeset metara od nas čini mi se da mi se privida. „Stanite,
molim vas, zaustavite kola, ovo je moj dečko!“ Za volanom sedi Lketinga i vozi po ovom putu iz
filmova strave i užasa.
Kao luda mašem kroz prozor da mu privučem pažnu, jer Lketinga gleda samo pravo ispred sebe, na
put. Ne znam šta je veće: moja ogromna radost i ponos ili strah kako će da zaustavi kola. Sada me
prepoznao i smeje se ponosno kroz prozor. Kola su stala nakon nekih dvadeset metara. Izletela sam i
trčim ka njemu. Naš ponovni susret je sjajan. Posebno se lepo obojio i ukrasio. Jedva da mogu da
suzdržim suze radosnice. Ima dvojicu pratioca uz sebe i dobrovoljno mi daje ključeve, bolje da ja
vozim nazad. Pokupili smo moj prtljag i stavili kod nas. Zahvalila sam se svojim domaćinima, a
Englez je rekao da mu je sada jasno, kraj ovog lepog čoveka, zašto sam ovde.
Tokom vožnje nazad Lketinga mi je ispričao da je čekao na bus. Dobio je poruku od oca Ðulijanija
i odmah je otišao u Maralal. Tek oko deset uveče je saznao da se bus zaglavio i da je jedna belkinja
unutra. Kada ni ujutro nije bilo busa, otišao je u garažu, uzeo naša popravljena kola i odmah pošao da
spasi svoju ženu. Ne mogu da pojmim kako mu je to pošlo za rukom. Put je prilično prav, ali skroz
blatnjav. Sve vreme je vozio drugom i povremeno je morao da pali motor koji se gasio, ali inače
„hakuna matata, nema problema.“
Stigli smo u Maralal i smestili se u naš pansion. Sva trojica sede na jednom krevetu, a ja preko puta
njih. Lketinga, naravno, hoće da zna šta sam donela, a i ratnici gledaju s iščekivanjem. Kada je
ugledao meko, jarko crveno ćebe, sav se ozario, to mi je bio pun pogodak. Prugasto hoće odmah da
pokloni prijatelju, ali se ja bunim, jer hoću da ga imam za sebe u maniati, ova kenijska grebu. Sašila
sam Lketingi još tri kanga-marame i njih, što se mene tiče, može da pokloni, jer ova dvojica gledaju
tako širom otvorenih očiju. Kada sam izvadila radio-kasetofon i pustila traku sa glasovima moje
porodice, Lketinga je skroz zbunjen, pre svega zato što je prepoznao glasove Erika i Dželi. Beskrajno
se obradovao, a i ja sa njim, jer toliko čuđenja i iskrene radosti zbog stvari koje su uobičajene za
Evropljane još nikad nisam doživela. Moj dragi kopa po putnoj torbi da pogleda čega tu još ima.
Kada je otkrio zvono za krave, svadbeni poklon moje majke, oduševio se. Sada su i ova dvojica
živnula i svaki trese zvono, a ono, čini mi se, ovde mnogo glasnije i lepše zvoni. Obojica bi jedno
takvo, ali imam samo to jedno i zato im dajem dva manja, za koze, a i njima su se obradovali. Kada
sam rekla da je to sve, moj dragi je nastavio da vadi stvari i začudio se kada je ugledao vrećice s
pudingom i lekove.
Sada konačno pokušavamo da se ispričamo. Kući je sve u redu pošto je stigla kiša, ali ima puno
komaraca. Saguna, mamina devojčica, bolesna je i više ništa ne jede od kada sam otišla. Ah, koliko
se radujem što ću sutra biti kući.
Najpre smo svi otišli da jedemo, naravno, ponovo žilavo meso, pljosnati hleb i neku vrstu spanaća,
a nakon kratkog vremena su kosti svud po podu. Svet ponovo izgleda potpuno drugačije nego pre tri
dana, ovde se osećam dobro. Kasno uveče ona dvojica odlaze, a mi smo konačno sami u pansionu.
Zbog stalne kiše je hladno u Maralalu i mogu da zaboravim na tuširanje na otvorenom. Lketinga mi je
doneo veliki lavor sa toplom vodom, tako mogu barem da se operem u sobi. Srećna sam što sam
ponovo tako blizu mom dragom. Skoro da ne mogu da spavam, krevet je tako uzak i propao da moram
ponovo da se naviknem na to.
Rano ujutro smo otišli najpre u kancelariju, da vidimo ima li novosti u vezi sa ličnom kartom za
Lketingu. Na zalost, ne! Zato što ne možemo da navedemo broj, sve to duže traje, kaže službenik. Ova
vest me snuždila, jer sam pri dolasku dobila vizu na samo dva meseca. Kako ću se pod ovim
okolnostima u tako kratkom roku udati, ostaje mi nepoznanica.
Odlučili smo da prvo odemo kući. Zbog vlage ne možemo putem kroz džunglu i moramo okolo.
Ovaj put se gadno promenio. Svuda je veliko kamenje i granje ili veliki rovovi presecaju put. Ipak
smo dobro napredovali. Polupustinja cveta, a ponegde ima i trave. Neverovatno kojom se to brzinom
ovde odvija. Povremeno vidimo zebre kako mirno pasu ili skupine nojeva kako brzo beže od buke
motora. Moramo da pređemo manju, a uskoro potom i veliku reku. Obe su pune vode, ali smo Bogu
hvala, uz pomoć pogona na sva četiri prošli a da se ne zaglavimo u živom pesku.
Imamo još dobrih sat vremena do Barsaloija kada sam čula tiho šištanje, a odmah zatim su se kola
nagla. Pogledam, a ono pukla guma! Najpre moramo sve da istovarimo da bi se dokopali rezervnog
točka, a onda sam se podvukla pod blatom prekrivenim vozilom da namestim dizalicu. Lketinga mi
pomaže i nakon pola sata smo uspeli, idemo dalje. Konačno smo stigli do maniata.
Mama sva nasmejana stoji ispred kolibice. Saguna mi trči u zagrljaj. Ovo je divan ponovni susret, a
čak me i poljubila, u obraz. Sve smo odvukli u maniatu koja se od toga skoro napunila. Mama kuva
čaj, a ja njoj i Saguni dajem suknje koje sam sama sašila. Svi su srećni. Lketinga pušta radio s
kasetom, što je pokrenulo pravu bujicu čavrljanja. Kada sam Saguni dala smeđu lutku, koju joj je
moja majka kupila, svi su otvorili usta zabezeknuti, a Saguna je uz vrisku istrčala iz kolibe. Uopšte ne
shvatam zašto su se uznemirili. I gleda u lutku s podozrenjem, a Lketinga me stvarno pitao da li je to
mrtvo dete. Nakon prvobitne zbunjenosti, počinjem da se smejem. „Ne, ovo je samo plastika.“ Ali se
na lutku sa kosom, i pre svega očima koje se sklapaju i otvaraju, navikavaju tek nakon nekog
vremena. Sve više začuđene dece je ulazilo i tek kada je jedna devojčica htela da podigne lutku,
Saguna je skočila i privukla je uz sebe. Od tog trenutka više niko nije smeo da pipne lutku, čak ni
mama. Saguna sada spava samo sa svojom „bebom“.
Kad je sunce zašlo, komarci su nas napali. Kako je sve mokro potpuno su se odomaćili. Iako gori
vatra u kolibi, zvrje nam oko glava. Stalno mašem rukom ispred lica. Ovako ne mogu da spavam!
Ujedaju me čak i kroz čarape. Sreća što sam kući polako nestaje. Spavam u odeći i navlačim novo
ćebe preko sebe. Ali, glavu, za razliku od ostatka tela, ne mogu da pokrijem. Postala sam skoro
histerična dok nisam, pred zoru, zaspala. Ujutro nisam ni oka mogla da otvorim, toliko su me
izujedali. Zato hoću da kupim mrežu protiv komaraca, iako to u maniati kraj otvorenog ognjišta i nije
bezopasno.
U Misiji sam pitala oca da li bi, možda, mogao da zakrpi gumu. Nema vremena, ali mi je dao
rezervnu gumu i posavetovao me da odmah kupim još jednu, jer se može desiti da odjednom dve odu.
Tom prilikom sam ga pitala kako se bori protiv komaraca. On u svojoj dobro sagrađenoj kući nema
toliko problema i završava sve sprejom. Najbolje je, što je pre moguće, sagraditi sebi kući, to ne
košta puno. Šef bi mogao da nam da komad zemlje, koji bi potom upisali u Maralalu.
Pomisao o gradnji kuće mi ne da mira. Bilo bi sjajno imati pravu brvnaru! Ponesena tom idejom
vraćam se u maniatu i pričam sve Lketingi. On nije toliko oduševljen i ne zna hoće li se uopšte
osećati dobro u takvoj kući. Možemo još da razmislimo. Ipak hoću u Maralal, jer bez mreže za
komarce ne želim više da provedem nijednu noć.
Uskoro se ponovo okupila gomila ljudi oko landrovera. Svi hoće u Maralal. Neke znam iz viđenja,
drugi su mi potpuno nepoznati. Lketrnga određuje ko će poći. Ponovo nam je trebalo skoro pet sati
pre nego što smo kasno popodne, bez da nam pukne guma, stigli na odrediste. Najpre smo dali da nam
se zakrpi guma, što se pokazalo trajnom radnjom. U međuvremenu sam pogledala malo bolje gume na
svom vozilu i utvrdila da su sve skoro ćelave. U garaži sam pitala za nove gume. Skoro sam pala
kada sam čula astronomske cene. Preračunato traži skoro 1,000 franaka za četiri gume. Pa to su cene
kao u švajcarskoj! Ovde su to tri mesečne plate. Ali, potrebne su mi ako ne želim da stalno ostajem
zaglavljena na putu.
U međuvremenu sam kupila mrežu za komarce i osim toga par kutija spirala protiv komaraca. Uveče
sam u baru našeg konačišta upoznala velikog šefa okruga Samburu, tj. glavnog vladinog službenika za
ovaj okrug. Prijatan je čovek i dobro govori engleski. Već je čuo da postojim i ionako je hteo uskoro
da nas poseti. Mom Masaju je čestitao na ovako hrabroj ženi. Ispričala sam mu za plan da napravimo
kuću, našu svadbu i problem sa ličnom kartom. Obećao je da nam pomogne, tamo gde može, ali je
gradnja kuće teško izvodljiva, jer skoro da nema više drva.
Barem će se pobrinuti za ličnu kartu. Sledećeg dana je odmah pošao sa nama u kancelariju. Puno se
pričalo, popunjavali smo obrasce i naveli različita imena. Kako zna sve o Lketinginoj porodici, ovu
ispravu mu mogu izdati i u Maralalu za dve do tri nedelje. Odmah smo popunili i zahtev za venčanje.
Ako u roku od tri nedelje niko ne stavi prigovor, možemo da se uzmemo. Uopšte ne znam kako da
zahvalim ovom čoveku, toliko sam srećna. Ovde i onde moram nešto da platim, ali nakon par sati je
sve krenulo svojim tokom. Za dve nedelje treba ponovo da dođemo i ponesemo uverenja. Dobro
raspoloženi pozvali smo šefa na ručak. On je prvi koji nam je stvarno od srca pomogao. Lketinga mu
takođe velikodušno gura nešto novca.
Nakon noći provedene u Maralalu hoćemo nazad. Malo pre nego smo krenuli, srela sam Jutu.
Naravno da moramo da popijemo još jedan čaj i sve ispričamo jedna drugoj. Hoće da bude na našoj
svadbi. Trenutno stanuje kod Sofije, još jedne belkinje koja se nedavno doselila u Maralal sa svojim
dečkom, Rastafarijancem. Treba da je posetim kad mogu. Mi, belci, moramo da se držimo zajedno,
rekla mi je u šali. Lketinga nas gleda mrko, ništa ne razume, jer stalno govorimo na nemačkom i puno
se smejemo. Hoće kući, te stoga krećemo. Ovog puta smo se usudili da krenemo kroz džunglu. Put je
očajan, a kada smo stigli do klizave strmine, jedva da sam smela da dišem. Ovog puta su mi molitve
uslišene, tako da stižemo u Barsaloi bez teškoća.
Sledeći dani prolaze mirno, život ide uobičajenim tokom. Ljudi imaju dovoljno mleka, a čak i u
dopola raspadnutim prodavnicama je bilo kukuruznog brašna i pirinča. Mama je zauzeta pripremama
za najveću svečanost Samburua. Uskoro će se slaviti kraj doba ratnika, generacije mog dragog.
Nakon proslave, koja će se održati u roku od mesec dana, ovi ratnici mogu i zvanično da krenu da
traže žene i ožene se. Godinu dana kasnije sledeći naraštaj, sadašnji dečaci, dobija status ratnika koji
se obeležava velikom svečanošću obrezivanja.
Predstojeća svečanost, koja se odigrava na posebnom mestu, na kom se okupljaju sve majke sa
svojim sinovima ratnicima, vrlo je bitna Lketingi. Već za dve ili tri nedelje ćemo i mi napustiti našu
maniatu i otići na mesto na kom će žene, samo za ovu priliku, da naprave nove maniate. Tačno vreme
održavanja ove svečanosti, koja traje tri dana, svi saznaju tek pred početak, jer Mesec igra veliku
ulogu. Izračunala sam da bi otprilike četrnaest dana ranije morali da odemo u matični ured. Ako nešto
krene naopako, ostaje mi svega par dana do isteka vize.
Lketinga je sada dosta na putu, jer mora da nađe crnog bika određene veličine. To znači puno
poseta rodbini kako bi predložio neophodne razmene. Povremeno idem sa njim, ali spavam samo kući
pod mrežom za komarce koja me dobro štiti. Preko dana obavljam uobičajeni posao. Ujutro idem sa
ili bez Lketinge do reke. Ponekad vodim Sagunu sa sobom koja se toliko raduje kupanju. Ovo je prvi
put za tu malu devojčicu. U međuvremenu perem našu odeću od dima, što mojim prstima i dalje ne
prija. Potom teglimo vodu kući, a onda idemo u potragu za drvima za loženje.

Nevolje sa vlastima

Vreme prolazi i moramo u Maralal da se venčamo. Mama se nervira što Lketinga odlazi tako kratko
pred svečanost. Ali mislili smo da je nedelju dana stvarno više nego dovoljno. Mama se istog dana
spremila i krenula sa ostalim majkama i natovarenim magarcima. Ni po koju cenu neće da se vozi.
Nikad nije sedela u kolima i nema želje ni da pokuša. Tako da sam samo spakovala svoju torbu u
kola, a ona se pobrinula za ostalo.
Lketinga je poveo Joma, jednog starijeg lika koji govori pomalo engleski. Nije mi se dopao i tokom
puta se stalno nabacivao da nam bude svedok na venčanju ili barem da pomaže. Potom su pričali o
predstojećoj proslavi. Majke dolaze ovim povodom iz svih krajeva. Sigurno će sagraditi četrdeset ili
pedeset maniata i puno će se plesati. Baš se radujem ovoj velikoj proslavi kojoj smem da
prisustvujem. Po tome kakav je mesec proći će još dve nedelje do tada, smatra naš saputnik.
U Maralal smo prvo otišli u prijavni ured. Dežurni službenik nije tu, treba da svratimo sutra
popodne ponovo. Bez lične karte ne možemo da zakažemo termin za venčanje. Idemo kroz Maralal
kako bi našli dva svedoka za venčanje. Ali to nije tako jednostavno. Oni koje Lketinga poznaje ne
znaju da pišu ili ne razumeju svahili ili engleski. Brat mu je premlad, drugi se boje da odu u
kancelariju, jer ne razumeju čemu sve to. Tek smo sledećeg dana našli dva morana koji su imali
iskustva sa Mombasom, a osim toga imali su i lične karte. Obećali su da će ostati narednih dana u
Maralalu.
Kada smo se popodne ponovo pojavili u kancelariji, tamo je stvarno bila spremna lična karta za
Lketingu. Samo mora još da stavi otisak prsta na nju i odlazimo u „matični ured“ da dobijemo termin
za venčanje. Službenik je proverio moj pasoš, kao i uverenje da nisam udata. Povremeno je
postavljao Lketingi pitanja na svahiliju, koja ovaj izgleda nije uvek razumeo. Postaje nervozan.
Usuđujem se da pitam kada ćemo dobiti termin i odmah dajem imena svedoka. Službenik odgovara da
moramo da se obratimo direktno okružnom službeniku, jer samo on može da obavi venčanje.
Stajemo u red sa ljudima koji čekaju, i svi hoće da razgovaraju sa ovim važnim čovekom. Nakon
dobra dva sata ušli smo unutra. Iza mondenskog pisaćeg stola sedi ogroman čovek kojem sam stavila
naše papire na sto i objasnila da smo došli da odredimo datum venčanja. Prelistava moj pasoš i pita
zašto hoću da se udam za Masaja i gde bismo živeli. Od uzbuđenja mi je teško da oblikujem prave
engleske rečenice. „Zato što ga volim i hoćemo da napravimo kuću u Barsaloiju.“ Pogled mu neko
vreme leti od Lketinge ka meni i nazad. Konačno je rekao da treba da dođemo ovde za dva dana oko
četranest časova sa svedocima. Srećni, zahvaljujemo se i izlazimo.
Odjednom sve ide tako uobičajeno, kako ne bih mogla ni da sanjam. Lketinga kupuje miraa i sedi sa
pivom u pansionu. Odgovaram ga, ali kaže da mu je to sada potrebno. Oko devet sati neko kuca na
vrata. Ispred je naš pratilac. I on žvaće miraa. Sve smo još jednom pretresli, ali kako veće odmiče, to
je Lketinga nemirniji. Dvoumi se je li ispravno ovako se venčati. Ne zna nikog ko je to obavio u
kancelariji. Kad bi ova dva dana samo prošla bez nevolje, da ne poludi! Ovakve posete uredima
stvarno loše podnosi.
Sledećeg dana sam potražila Jutu i Sofiju i našla obe. Sofija živi baš luksuzno u kući sa dve sobe,
sa električnim svetlom, vodom, pa čak i frižiderom. Obe su se obradovale mom venčanju i obećale
da će sutra u četrnaest časova biti u kancelariji. Sofija mi je pozajmila lepu kopču za kosu i sjajnu
bluzu. Za Lketingu smo kupili dve lepe kange. Spremne smo.
Ujutro, na dan našeg venčanja, ipak sam postala nervozna. Naši svedoci do dvanaest još nisu stigli,
a ni ne znaju da su nam potrebni za dva sata. Zato moramo da nađemo dva druga. Jomo je konačno
ipak upao u priču, što mi je sada svejedno, a kada bi samo našli još drugog svedoka. U očajanju
pitam vlasnicu pansiona i ona oduševljena pristaje. U četrnaest časova smo otišli ispred kancelarije.
Sofija i Juta su tamo, čak su ponele fotoaparate. Sedimo na klupi i čekamo zajedno sa još par ljudi.
Atmosfera je malo napeta, a Juta me stalno zadirkuje. Vreme tik pred venčanje sam stvarno zamišljala
nešto svečanije.
Pola sata je već prošlo i ne prozivaju nas. Ljudi ulaze i izlaze. Jedan mi je posebno upao u oči, jer
je već treći put ušao. Vreme prolazi, a Lketinga se nervira. Boji se da će morati u zatvor ako nešto
nije u redu sa njegovim papirima. Najbolje što mogu pokušavam da ga umirim. Zato što je žvakao
miraa skoro da nije ni spavao. „Hakuna, matata, mi smo u Africi, pole, pole,“ kaže Juta kada su se
vrata odjednom otvorila i Lketinga i ja smo pozvani unutra. Svedoci moraju da čekaju. Sada je i meni
ovo sumnjivo.
Okružni službenik ponovo sedi za svojim luksuznim dugim stolom, a pored njega još dvojica. Jedan
od njih je onaj što je stalno ulazio i izlazio. Treba da sednemo preko puta ove dvojice. Oni se
predstavljaju kao policajci u civilu i traže moj paosš, kao i ličnu kartu Lketinge.
Srce mi tako lupa da osećam otkucaje u slepoočnicama. Šta se to ovde dešava? Bojim se da zbog
uznemirenosti neću više razumeti engleski službenika. Sasuli su mi gomilu pitanja. Od kada živim u
području Samburu, gde sam upoznala Lketingu, od kada, kako i od čega živimo ovde, čime se bavim,
kako se sporazumevamo, itd. Pitanjima nikad kraja.
Lketinga stalno pita o čemo to govorimo, ali mu to ja ne mogu ovde objasniti na naš način, onako
kako se mi sporazumevamo. Na pitanje da li sam već bila udata konačno sam eksplodirala.
Iznervirana odgovaram da mi je jedno te isto ime na krštenici i u pasošu, a da imam i potvrdu
švajcarske opštine na engleskom. Ona se ne priznaje, jer je ambasada u Najrobiju nije potvrdila, kaže
jedan. „Ali, moj pasoš,“ odgovaram ljutito. Ali nisam stigla dalje. I on je možda falsfikovan,
odgovara službenik. Sada sam već van sebe od besa. Službenik pita Lketingu da li je već oženjen
pripadnicom plemena Samburu. Odgovara iskreno da nije. Kako to može dokazati, pita ga dalje.
Dakle, u Barsaloiju to svi znaju. Ali mi smo ovde u Maralalu, dobija kao odgovor. Na kom jeziku
nameravamo da obavimo venčanje? Mislila sam na engleskom, s prevodom na masajski. Službenik se
nasmejao pokvareno i rekao da nema vremena za ovakve posebne slučajeve, a osim toga, ne govori
jezik Masaja. Treba da se vratimo kada budemo govorili isti jezik, bilo engleski ili svahili, kad mi u
Najrobiju overe papire i Lketinga dobije od strane nadzornika potpisan papir da nije oženjen.
Od besa zbog ovog šikaniranja potpuno sam van sebe i vičem na službenika što nam to nije sve
rekao već prvog puta kada smo došli ovamo. Sav nadobudan odgovorio mi je da on ovde još uvek
određuje kada će šta saopštiti i ako mi se to ne dopada, može da se pobrine za to da sutra napustim
zemlju. E, ovo je vrhunac! „Hajde, dragi, idemo, neće da daju venčanje.“ Besna i u suzama izlazim iz
kancelarije, a Lketinga za mnom. Napolju Sofija i Juta kreću da nas slikaju, ubeđene da smo sve
završili.
U međuvremenu se skupilo najmanje dvadesetoro ljudi. Najradije bih da propadnem u zemlju. Juta
je to prva primetila: „Šta je bilo, Korin, Lketinga, u čemu je problem?“ „Ne znam,“ odgovara
zbunjeno. Ja jurim ka svom landroveru i svom brzinom nestajem u pansionu. Hoću da budem sama.
Tamo se bacam na krevet i mogu još samo da plačem, celo mi se telo trese. „Ove proklete svinje!“
mislim u sebi.
U nekom trenutku je Lketinga seo kraj mene i pokušao da me smiri. Iako znam da ne ume da se
snađe sa suzama, ne mogu da prestanem. I Juta je svratila i donela mi kenijsku rakiju. Nevoljno sam
je slistlia i polako prestajem da plačem. Osećam se umornom i kao omamljenom. Nakon nekog
vremena Juta je otišla. Lketinga pije pivo i žvaće svoj miraa.
Malo kasnije neko nam kuca na vrata. Ležim u krevetu i zurim u plafon. Lketinga je otvorio i ona
dvojica policajaca u civilu se šunjaju unutra. Izvinjavaju se ljubazno i nude svoju pomoć. Kako ja ne
reagujem, jedan od njih, iz plemena Samburu, razgovara sa Lketingom. Kad mi je postalo jasno da
sve što ove svinje hoće jeste gomila novca kako bi nas pustili da se venčamo, opet sam poludela.
Vičem na njih da napuste našu sobu. Udaću se za ovog čoveka u Najrobiju ili ma gde već, i to bez
njihovih prljavih ponuda. Postiđeni su izašli iz naše prostorije.
Sutra ćemo se odvesti do Najrobija da overim svoj obrazac i za svaki slučaj produžim vizu. Sada,
kada imam obrazac za prijavu venčanja, to ne bi trebalo da bude problem. Onda imamo ponovo tri
meseca da dobijemo potreban papir od nadzornika. Bilo bi da pukneš od smeha kad bi moglo bez
mita! Ljigavi Jomo je provirio unutra baš kada sam se spremala da spavam. Lketinga mu je ispričao
šta planiramo, a on se ponudio da nas prati, jer odlično poznaje Najrobi, kako tvrdi. Kako je put za
Niahururu još uvek u vrlo lošem stanju, odlučili smo da idemo preko Vambe do Isiola i odatle javnim
busom do Najrobija. Zbog predstojeće svečanosti imamo svega četiri do pet dana vremena.
Ovaj put mi je nepoznat, ali je sve prošlo bez problema. Nakon otprilike pet sati stigli smo do
Isiola. Pitala sam za uputstva i stigla do Misije kako bih tamo, uz malo sreće, mogla da parkiram naša
kola. Misionar mi je dao dozvolu. Kada bi tek tako ostavili kola, zasigurno ne bi tu ostala dugo.
Pošto odavde imamo još tri do četiri sata do Najrobija, odlučujemo da ovde prenoćimo i rano
ujutro krenemo i potražimo ured popodne. Sada mi naš pratilac saopštava da je ostao bez novca. Ne
preostaje mi ništa drugo nego da mu platim sobu, iće i piće. Nerado to činim, jer mi je i dalje ljigav.
U sobi sam samo pala u krevet i zaspala, pre nego što je palo veče. Njih dvojica piju pivo i
razgovaraju. Ujutro osećam ogromnu žeđ. Doručkovali smo i ušli u bus za Najrobi. Nakon više od sat
vremena se konačno napunio i polazimo. Malo pre dvanaest stižemo u Najrobi.
Najpre smo potražili ambasadu Švajcarske kako bih overila svoje uverenje iz opštine. Ali oni tako
nešto ne rade i osim toga moram do nemačke ambasade sa mojim nemačkim pasošem. Sumnjam da su
Nemci upoznati sa pečatom švajcarske opštine, ali se ovi ne daju ubediti. Nemačka ambasada je u
drugom delu grada. S mukom se vučem kroz sparni, zagušljivi Najrobi. Kod Nemaca je gužva,
moramo da stojimo u redu. Kada sam konačno stigla na red, službenik na šalteru je vrteo glavom i
hteo da me uputi na švajcarsku ambasadu. Kada sam iznervirana rekla da sam upravo došla odande,
zgrabio je slušalicu i raspitao se kod Švajcaraca. Vrteći glavom vratio se i rekao da sada radi nešto
potpuno besmisleno. Ali će za Maralal to biti dovoljno, samo daje što više pečata i potpisa na
papiru. Zahvalna napuštam ambasadu.
Lketinga me pita zašto nikom moji papiri nisu dobri. Ništa mi ne pada na pamet kao odgovor, i tako
raste njegova sumnja u mene. Sada se ponovo guramo kroz neki drugi kvart do Niaio-zgrade radi
moje vize, jer mi ističe za deset dana. Noge su mi kao od olova, ali hoću da dobijem vizu u preostalih
sat i po. U Niaio-zgradi sam ponovo ispunjavala obrasce. Sada sam srećna što imamo pratioca, jer
mi se vrti u glavi i shvatam svako drugo pitanje i to tek okvirno. Lketinga, u kojeg svi bulje u
njegovoj odori, navukao je svoju kangu skoro preko lica. Čekamo da me prozovu. Vreme prolazi.
Sedimo već duže od sata u zagušljivoj sali. Jedva da mogu da podnesem brbljanje ovolike mase
ljudi. Gledam na sat. Za petnaest minuta se ovaj ured zatvara i sutra moramo da čekamo ispočetka.
Konačno su podigli moj pasoš. „Gospođica Hofman!“ čuje se oštar ženski glas. Guram se do
šaltera. Žena me gleda i pita da li nameravam da se udam za Afrikanca. „Da!“ odgovaram kratko.
„Gde vam je muž?“ Pokazujem u pravcu Lketinge koji stoji. Žena me pita, čisto da se zabavi, da li
stvarno hoću da budem žena jednog Masaja? „Da, zašto ne?“ Odlazi i vraća se sa dve koleginice,
koje su takođe buljile najpre u mene, a onda u Lketingu. Sve tri se smeju. Ja stojun ponosna i ne
dopuštam da me njihov bezobrazluk vređa. Konačno je lupila pečat na odgovarajućoj stranici pasoša,
dobila sam vizu. Ljubazno sam se zahvalila i mi napuštamo ovu zgradu.

Malarija

Vazduh je napolju težak, a izduvni gasovi mi nikad dosad nisu toliko smetali kao danas. Sada je
četiri popodne, svi papiri su mi u redu. Tako bih da se radujem, ali sam suviše iscrpljena. Moramo
nazad u deo grada u kojem ćemo naći smeštaj. Već nakon par stotina metara me hvata vrtoglavica.
Noge prete da mi otkažu. „Dragi, pomozi mi!“ Lketinga pita: „Korin, u čemu je problem?“ Sve se
vrti. Moram da sednem, ali nema nijednog restorana u blizini. Naslonila sam se na dasku izloga i
osećala se jadno i užasno žednom. Lketingi je to neprijatno, jer prvi prolaznici su već zastali. Hoće
da me odvuče dalje, ali ja ne mogu da hodam bez da me pridržavaju. Odvukli su me u pravcu
pansiona.
Odjednom sam dobila strah od prostora. Ljudi koji su mi dolazili u susret su mi se razvodnjavali u
očima. A ovi mirisi! Na svakom ćošku neko je pekao ribu, klipove kukuruza ili meso. Loše mi je.
Ako se odmah ne sklonim sa ulice, moraću da povraćam na njoj. U blizini je pivnica. Ulazimo unutra.
Hoću da legnem. Najpre nisu hteli da mi daju ležaj, ali kad im je naš pratilac objasnio da ne mogu
više da hodam, odveli su me u sobu na spratu.
Reč je o tipičnom hotelu na sat. U sobi se čuje larma Kikuju-muzike skoro isto tako glasno kao i na
donjem spratu. Padam na krevet i istog trena mi je loše. Stavljam do znanja da moram da se
povraćam. Lketinga me podupro i odvukao do toaleta. Ali ne mogu da izdržim više. Još u hodu kreće
prvi mlaz iz usta. U toaletu se nastavlja. Povraćam sve dok ne kreće da izlazi samo žuta, gorka
tečnost. Na drhtavim nogama sam se odvukla nazad u sobu. Stidim se svinjarije koju sam napravila.
Spuštam se na krevet i imam osećaj da ću umreti od žeđi. Lketinga mi donosi šveps. Praznim bocu u
jednom gutljaju, a onda još jednu i još jednu. Odjednom mi je hladno. Smrzavam se, kao da sam u
frižideru. Sve mi je gore. Zubi mi toliko cvokoću da me vilica boli, ali ne mogu da prestanem.
„Lketinga, tako mi je hladno, molim te, daj mi ćebad!“ Lketinga mi daje ćebe, ali ne pomaže. Jomo
odlazi i donosi još dva ćebeta iz pansiona. Uprkos svoj toj ćebadi, moje kruto, drhtavo telo se odvaja
od kreveta. Hoću čaj, skroz vreli čaj. Imam osećaj da su sati prošli pre nego sam ga dobila, zato što
toliko drhtim skoro da ne mogu da ga pijem. Nakon dva-tri gutljaja stomak mi se ponovo okreće. Ali
ne mogu više iz kreveta. Lketinga je brzo doneo jedan od lavora koji su svuda ispod tuševa.
Ispovraćala sam sve što sam popila.
Lketinga je očajan. Stalno me pita šta mi je, ali ni ja ne znam odgovor. Bojim se. Drhtavica prestaje
i ja kao da sam se istopila u krevetu. Celo me telo boli. Toliko sam iscrpljena, kao da sam satima
trčala po cenu života. Sada osećam kako gorim. Nakon kratkog vremena sam gola voda. Kosa mi se
slepila uz glavu. Čini mi se da ću izgoreti. Sada hoću hladnu kolu. Ponovo sam sjurila tečnost u sebe.
Moram u toalet. Lketinga me odvodi tamo i već kreće proliv. Drago mi je da je Lketinga pored mene,
iako je potpuno van sebe. Ponovo u krevetu ja bih da spavam. Ne mogu ni da govorim. Dok dremam
osluškujem glasove ove dvojice, koji su tiši od muzike dole u baru.
Kreće novi napad. Hladnoća mi se šunja u telo i uskoro ponovo počinjem da cvokoćem. U panici se
držim za krevet najbolje što mogu. „Dragi, pomozi mi!“ preklinjem. Lketinga naslonio gornji deo tela
uz mene, a ja i dalje drhtim. Naš pratilac stoji pored i kaže da verovatno imam malariju i da moram u
bolnicu. U glavi mi odjekuje: malarija, malarija, malarija! Sledećeg trena prestajem da drhtim i
znojim se na sve strane. Čaršavi su skroz mokri. Žeđ, žeđ! Moram da pijem. Vlasnica pansiona je
provirila kroz vrata. Kada me ugledala, čujem, „Mcungu, malarija, bolnica.“ Ali, odmahujem glavom.
Ne želim u bolnicu ovde u Najrobiju. Čula sam toliko toga lošeg. A tu je i Lketinga! Bio bi izgubljen
sam u Najrobiju.
Vlasnica je nestala i vratila se sa prahom protiv malarije. Pijem ga sa vodom i umorna sam. Kada
sam se probudila, bio je mrak. Zuji mi u glavi. Dozivam Lketingu, ali nikog nema. Nakon par minuta
ili sati, više ne znam, dolazi Lketinga u sobu. Bio je dole za barom. Osećam miris piva u dahu i već
mi se vrti u želucu. U toku noći sam imala napade drhtavice jedan za drugim.
Kada sam se ujutro probudila, čula sam ovu dvojicu kako razgovaraju. Radi se o slavlju kod kuće.
Jomo prilazi krevetu i pita me kako mi je. Jednostavno loše, odgovaram. Da li ćemo danas nazad? Ja
jednostavno ne mogu. Moram u toalet. Noge mi klecaju, jedva stojim. Trebalo bi da jedem, prođe mi
kroz glavu.
Lketinga odlazi dole i vraća se sa tanjirom punim mesa. Kada sam osetila miris hrane, želudac mi
se zgrčio, a u međuvremenu je počeo da boli do ludila. Ponovo sam se ispovraćala. Osim nešto žute
tečnosti nema ničeg više, ali upravo ova vrsta povraćanja užasno boli. Usled ovolikog grčenja,
krenuo je i proliv. Zlo mi je kao psu, i imam osećaj da su mi sati odbrojani.
Uveče drugog dana, pri napadima vrućine i znojenja svaki put bih zaspala i gubila svaki pojam o
vremenu. Ova muzika počinje toliko da mi smeta da jecam i rukama prekrivam uši. Jomu je sve ovo
previše, jer kaže da će otići u posetu rođacima, ali da će se vratiti za tri sata. Lketinga broji gotovinu
koju imamo, a meni se čini da nešto fali. Ali mi je svejedno. Polako mi je jasno da ako sada nešto ne
preduzmem, neću preživeti Najrobi, možda ni ovaj grozni smeštaj.
Lketinga izlazi da nabavi vitaminske tablete i lokalno sredstvo protiv malarije. Progutala sam
tablete s mukom. Ako se ispovraćam, odmah gutam drugu. Sada je već ponoć i Jomo se još uvek nije
vratio. Brinemo se, jer je ovaj deo Najrobija opasan. Lketinga skoro da nije spavao i brižno se starao
o meni.
Napadi su zahvaljujući leku nešto popustili, ali sam toliko slaba da ne mogu ni ruke da podignem.
Lketinga je očajan. Hoće da krene da potraži našeg pratioca, ali je to suludo u ovom gradu koji ne
poznaje. Molim ga da ostane kraj mene, jer sam inače potpuno sama. Moramo da napustimo Najrobi
čim budemo mogli. Gutam vitaminske tablete kao bombone. Polako mi je bistrije u glavi. Ako nemam
nameru da ovde otegnem papke, moram da smognem zadnje atome snage. Poslala sam dragog da mi
kupi voće i hleb. Samo ne nešto što miriše kao jelo! Naterala sam se da progutam komad po komad.
Ispucale usne me bole do ludila dok jedem voće, ali moram da skupim snagu da bih krenula dalje.
Jomo nas je ostavio na cedilu.
Samo strah da bi Lketinga mogao da poludi me naterao da smognem snage. Pokušaću da se operem
kako bih se osećala bolje. Moj dragi me odvodi do tuša i ja uspevam, uz muku, da se istuširam.
Potom nakon tri dana tražim konačno novu posteljinu. Dok se sve ne promeni, pokušaću da napravim
par koraka. Na ulici mi se vrti u glavi, ali hoću da uspem. Prešli smo možda pedeset metara, a meni
je delovalo da je pet kilometara. Moram nazad, jer mi smrad ulice ne da mira želucu. Ipak sam
ponosna na postignuto. Obećavam Lketingi da ćemo sutra otići iz Najrobija. Kada sam ponovo
iscrpljena ležala u krevetu, poželela sam da sam kući, kod majke, u Švajcarskoj.
Ujutro nas je taksi odvezao na autobusku stanicu. Lketinga je uznemiren, jer veruje da smo napustili
Jomoa. Nakon dva dana čekanja imamo valjda pravo da otputujemo, pogotovo što se bliži i
Lketingina proslava.
Vožnja do Isioloa traje čitavu večnost. Lketinga mora da me podupire da u krivinama ne bih
nemoćna pala sa sedišta. U Isiolu je predložio da tu prenoćimo, ali ja hoću kući. Hoću barem do
Maralala, možda ću videti Jutu ili Sofiju. Vučem se do Misije i ulazim u vozilo, dok se Lketinga
pozdravljao sa misionarima. Hoće za volan, ali ne mogu da preuzmem taj rizik. U malom smo gradu i
samo vrvi od kontrole na putevima.
Krećemo i ja jedva uspevam da stisnem kvačilo. Prvih par kilometara je još asfaltirano, a onda
počinje zemljani put. Usput smo zastali i pokupili trojicu Samburua koji su krenuli za Vambu. Pri
vožnji više ni na šta ne mislim i usredsređujem se samo na put. Rupe vidim još izdaleka. Ono što se
dešava u kolima ni ne primećujem. Tek kada je neko zapalio cigaru, tražim da je odmah ugasi, jer ću
se inače ispovraćati. Osećam da mi se stomak buni. Samo ne sada da stanem i povraćam, to me košta
previše snage. Znoj mi se sliva niz telo. Stalno nadlanicom brišem čelo da mi ne bi kapao u oči.
Tokom ove beskrajne vožnje ne skidam pogled sa puta ni na tren.
Pada veče i pojavljuju se sveda, stižemo u Maralal. Ne mogu da verujem, jer sam vozila bez
osećaja za vreme i odmah sam parkirala ispred našeg pansiona. Ugasila sam motor i pogledala
Lketingu. Pri tom sam primetila da mi je telo odjednom lako i potom je sve postalo crno.

U bolnici

Otvaram oči i verujem da sam se probudila iz noćne more. Ali kada sam pogledala oko sebe
primetila sam da su jauci i stenjanje stvarnost. Ležim u bolnici i nalazim se u ogromnoj prostoriji u
kojoj je krevet uz krevet. Levo od mene leži jedna stara, užasno mršava Samburu-žena. Desno od
mene je ružičasto crven dečji krevetac sa rešetkama. U njemu nešto stalno udara u drvo i vrišti. Gde
god da pogledam, ništa osim jada i bede. Zašto sam u bolnici? Ne shvatam kako sam dospela ovde.
Gde je Lketinga? Hvata me panika. Koliko sam već ovde? Napolju je dan, sija sunce. Moj krevet je
gvozdeno postolje sa tankim madracem i uprljanim, sivim čaršavima.
Dva mlada lekara u belim mantilima prolaze pored. „Zdravo!“ Mašem. Glas mi nije dovoljno jak.
Jauci me nadjačavaju, a ne mogu da se pridignem. Glava mi je suviše teška. Suze mi kreću na oči. Šta
je ovo? Gde je Lketinga?
Samburu-žena mi je nešto rekla, ali nisam je razumela, a onda sam napokon ugledala Lketingu kako
ide prema meni. Kada sam ga ugledala, smirila sam se i čak oraspoložila. „Zdravo, Korin, kako se
sada osećaš?“ Pokušala sam da se osmehnem i odgovorila: „Nije loše.“ Rekao mi je da sam se
onesvestila čim smo došli. Vlasnica pansiona je odmah pozvala hitnu pomoć, a ovde sam od juče
uveče. Bio je uz mene cele noći, ali se nisam budila. Nisam mogla da poverujem da nisam znala šta
mi se događa. Doktor mi je dao sredstvo za smirenje.
Nakon nekog vremena ona dva kenijska lekara su došla do mog kreveta. Imala sam akutnu malariju,
ali ništa nisu mogla da učine, jer nisu imali lekova. Mogli su da mi daju samo tablete. Trebalo bi da
jedem i spavam što je više moguće, ali već na reč „jelo“ krenula mi je mučnina, a nisam mogla ni da
zamislim da spavam uz ovo zapomaganje i vrisku dece. Lketinga je sedeo na rubu kreveta i gledao me
bespomoćno.
Odjednom sam osetila jak miris kupusa i želudac mi se opet okrenuo. Bila mi je potrebna neka
posuda. U očaju sam zgrabila vrč za vodu i povraćala u njega. Lketinga je držao vrč i pridržavao
mene. Sama ne bih mogla. Odmah se pojavila medicinska sestra, crnkinja, uzela vrč i zamenila ga
čabrom. „Zašto si to učinila? Ovo je za vodu za piće!“ obrecnula se. Osećala sam se jadno. Miris je
dolazio od kolica sa hranom. U malim činijama je bila mešavina kupusa i pirinča. Po jedna je deljena
svakom krevetu.
Potpuno iscrpljena od napornog povraćanja ležala sam na krevetu i rukom začepila nos. Nije bilo
šanse da jedem. Pre oko sat vremena sam dobila prve tablete i celo telo je krenulo da me svrbi.
Počela sam da se češem kao luda. Lketinga je primetio tačkice i plikove na mom licu. Podigla sam
suknju i videla da su mi i noge prekrivene pečatima. Pozvao je doktora. Izgleda da sam imala
alergijsku reakciju na lek, ali trenutno me može ništa drugo da mi da, jer je sve potrošeno i svakog
dana čekaju nove zalihe lekova iz Najrobija.
Uveče je Lketinga otišao. Hteo je da pojede nešto i vidi može li da nađe nekog iz sela ko će mu reći
kada se održava svečanost. Bila sam mrtva umorna i samo sam imala želju za snom. Telo mi je bilo
okupano znojem, a toplomer je pokazivao da imam 41°C. Pošto sam popila puno vode, morala sam u
toalet. Ali, kako ću da stignem do njega! Kabina toaleta je oko tridesetak metara dalje od ulaza. Kako
ću stići dotle? Polako sam spustila noge sa kreveta u plastične sandale. Zatim sam, držeći se za okvir
kreveta, ustala. Noge mi klecaju, jedva stojim. Pribrala sam se, poslednje što sam htela je da se
srušim. Išla sam od kreveta do kreveta, pridržavala se i stigla do izlaza. Ovih trideset metara mi se
činilo nemoguće daleko i u iskušenju sam da zadnjih par metara puzim, jer nemam za šta da se
pridržavam. Stisla sam zube i zadnjom snagom stigla do toaleta. Ali ovde se ne sedi, naprotiv, morala
sam da čučim. Držala sam se za zidove od kamena najbolje što mogu.
Postala sam svesna čitavog užasa ove malarije kada sam shvatila koliko sam slaba, ja, koja nikad u
životu nisam bila ozbiljnije bolesna. Pred vratima se nalazila Masajka u visokom stadijumu trudnoće.
Kada je primetila da ne puštam vrata, jer bih inače pala, pomogla mi je bez reči nazad do bolničke
sobe. Toliko sam joj zahvalna da mi suze kreću niz lice. Uz muku sam se odvukla nazad do kreveta i
zaplakala. Sestra je došla i pitala imam li bolove. Odmahnula sam glavom i osetila se još jadnijom.
Na kraju sam zaspala.
Probudila sam se usred noći. Dete u krevecu je vrištalo i udaralo glavom po rešetkama. Niko ne
dolazi i to me je izluđivalo. Ovde sam bila već četiri dana i sve sam se više sažaljevala. Lketinga je
često dolazio, ali ni on nije dobro izgledao. Hteo je kući, ali ne bez mene, jer se plašio da mogu
umreti. Osim vitaminskih tableta još uvek ništa nisam jela. Sestre su me proklinjale, jer svaki put
kada nešto pojedem, odmah i povraćam. Jednom prilikom mi je Lketinga doneo celu kozju nogu, već
pečenu, i molio me očajan da je pojedem, odmah ću ozdraviti. Ali, nisam mogla. Razočaran, odlazi.
Petog dana došla je Juta. Čula je da je jedna belkinja u bolnici. Zgrozila se kada me videla. Rekla
je da moram istog trena odavde i u misionarsku bolnicu u Vambi. Međutim, nisam razumela zašto
moram u drugu bolnicu kada su sve iste. A ionako ne bih izdržala četiri i po sata vožnje kolima.
„Kada bi se videla, shvatila bi zašto moraš da odeš odavde. Pet dana, a ništa ti nisu dali? Ovde
vrediš manje od koze. Možda i ne žele da ti pomognu,“ rekla je. „Juta,“ rekla sam, „molim te, odvedi
me do nekog pansiona. Ne želim ovde da umrem, a na ovim putevima ne bih preživela do Vambe. Ne
mogu čak ni da se držim!“ Juta je popričala sa lekarima. Nisu hteli da me puste. Otpusne papire su mi
pripremili tek kada sam potpisala izjavu da preuzimam svu odgovornost.
U međuvremenu je Juta otišla po Lketingu kako bi mi pomogao da odem do pansiona. Uzeli su me
između sebe i polako smo krenuli kroz selo. Ljudi su zastajali i zurili u nas. Bilo me stid što me
ovako bespomoćnu moraju vući kroz selo.
Htela sam da se borim i preživim. Zato sam ih zamolila da me odvedu u somalijski restoran, gde ću
pokušati da pojedem komad jetre. Restoran je bio udaljen najmanje dvesta metara, a moje noge više
nisu mogle da me drže. Stalno sam ponavljala u sebi: „Korin, ti to možeš! Moraš da stigneš tamo!“
Iscrpljena, ali ponosna, sela sam za sto. I Somalijac je bio zapanjen kada me video. Naručili smo
jetru. Želudac je počeo da mi se buni čim sam ugledala tanjir. Skupila sam svu snagu da se savladam
i počela polako da jedem. Za dva sata ispraznila sam gotovo celi tanjir i ubeđivala sebe da se
osećam sjajno. Lketinga je zadovoljan. Utroje smo otišli do pansiona, gde nas je Juta ostavila.
Svratiće sutra ponovo, i prekosutra. Ostatak popodneva sam provela sedeći ispred pansiona na suncu.
Bilo je divno osećati toplinu.
Te večeri sam legla u krevet polako grickajući mrkvu, ponosna na ono što sam postigla. Želudac mi
se smirio i više nisam povraćala. „Korin, sada ide nabolje!“ pomislila sam samouvereno i zaspala.
Rano sledećeg jutra Lketinga je saznao da je svečanost već počela. Vrlo je uznemiren i hoće odmah
kući, na mesto održavanja svečanosti. Međutim, nisam bila spremna za toliki put, ako krene peške,
takođe je tek sledećeg dana tamo.
Brinuo se za mamu, koja će ga jadna čekati ne znajući šta se događa. Obećala sam dragom da ćemo
sutra krenuti. Tako mi je ostao skoro celi dan da prikupim snagu za držanje upravljača. Kada izađemo
iz Maralala, Lketinga će da vozi, ali ovde je bilo suviše opasno, jer ima policije.
Vratili smo se Somalijcu, a ja sam ponovo naručila isto. Danas sam bez pomoći uspela da pređem
skoro ceo put sama, a lakše sam i jela. Počela sam da osećam kako mi se život polako vraća u telo.
Trbuh mi je bio ravan, više nije bio udubljen. U pansionu sam se prvi put pogledala u ogledalu. Lice
mi se dosta izmenilo. Oči su mi izgledale veće, a jagodice izraženije. Pre nego smo krenuli, Lketinga
je kupio nekoliko kilograma duvana za žvakanje i šećera, a ja sam uzela nešto voća i pirinča. Prvih
par kilometara me iscrpelo, jer sam morala stalno da menjam iz prve u drugu i pritiskam kvačilo.
Lketinga je sedeo pored mene i pomagao tako što mi je rukom pritiskao butinu da bih pojačala
pritisak. Ponovo vozim kao u transu i nakon nekoliko sati smo stigli do mesta gde se održavala
svečanost.

Svečanost

Iako potpuno iscrpljena, bila sam zadivljena prizorom ogromnog krala. Žene su izgradile celo selo ni
iz čega. Mnogo je više od pedeset maniata. Svuda je živo. Iz svake kolibe se uzdiže dim. Lketinga je
otišao da nađe maminu maniatu, dok ja čekam pored landrovera. Noge mi klecaju, a mršave me ruke
bole. Za kratko vreme, oko mene se okupila grupa žena, staraca i dece, i zurili u mene. Nadala sam da
će Lketinga brzo da se vrati. I stvarno, pojavio se u pratnji mame. Namrštila se dok me odmeravala:
„Korin, džambo... veve malarija?“ Klimnula sam glavom i potisla suze koje su navirale.
Sve smo istovarili i ostavili zaključan landrover izvan krala. Morali smo da prođemo pored
petnaestak maniata dok smo stigli do mamine. Cela staza bila je prekrivena kravljim izmetom.
Naravno da su svi poveli svoje životinje, koje su sada na ispaši, a vratiće se tek uveče. Pili smo čaj,
a mama je vodila živahan razgovor sa Lketingom. Saznala sam da smo propustili dva od tri dana
svečanosti. Moj dragi je razočaran i uzrujan. Bilo mi je žao. Okupiće se veće starešina, a najvažniji
među njima će odlučiti sme li sada da učestvuje i šta će biti dalje. Mama je takođe pripadala veću,
išla je unaokolo i pokušavala da nađe najvažnije ljude.
Svečanost je uvek počinjala kada padne mrak i kada se sve životinje vrate. Dok sam sedela ispred
maniate, gledala sam kako ljudi dolaze i odlaze. Lketingu su dvojica ratnika ukrasila nakitom i
oslikali ga dok su mu pričali šta se zbiva. Kral je preplavio osećaj iščekivanja. Osećala sam se
izostavljenom i zaboravljenom. Niko već satima nije progovorio ni reči sa mnom. Uskoro će se koze
i krave vratiti, a onda će već biti noć. Mama se vratila i objasnila situaciju Lketingi. Činilo se da je
malo pripita. Sve starešine piju velike količine domaćeg piva.
Hoću konačno da znam šta se dalje zbiva. Lketinga mi objašnjava da mora da zakolje velikog vola
ili pet koza za starešine i tek onda će ga pustiti da učestvuje u svečanosti. Večeras će ispred mamine
maniate dati svoj blagoslov i onda će on moći da se pridruži plesu ratnika. Na taj način svi će i
zvanično znati da mu je njegovo veliko kašnjenje, zbog kojeg se inače isključuje, oprošteno. Laknulo
mi je. Ali, problem je bio u tome što on sada nije imao pet koza. Najviše dve, a ostale su trudne i ne
smeju da se kolju. Predložila sam da ih kupi od rođaka i dala mu veliki svežanj novčanica. Najpre
nije hteo, jer zna da danas sve koze koštaju duplo više. Ali mama je ozbiljno popričala sa njim. Uzeo
je novac i nakon što se oglasilo prvo zvono koje je označavalo povratak životinja, otišao.
Malo po malo, naša maniata se napunila ženama. Mama je kuvala ugali, vrstu kukuruzne kaše, i svi
su razgovarali. Vatra je jedva osvetljavala kolibu. Svaki čas bi neka žena pokušala da razgovara sa
mnom. Jedna mlađa žena je sa malenim detetom sela pored mene i prvo se divila mojim rukama
ukrašenim masajskim nakitom, a zatim je smogla hrabrosti i prstima prošla kroz moju ravnu kosu.
Opet se začuo smeh, a onda je pokazala na svoju ćelavu glavu, ukrašenu samo niskom bisera.
Odmahnula sam glavom. Ne mogu da se zamislim ćelava.
Napolju je već bio mrkli mrak, a ubrzo sam čula čudne zvukove koje muškarci obično ispuštaju
kada su uzbuđeni, pri opasnosti ili tokom seksa. Odjednom je u kolibi sve utihnulo. Moj ratnik je
provirio u kolibu, ali kada je ugledao toliko žena, odmah je nestao. Čula sam kako glasovi postaju
sve tiši, a zatim se čuo povik i grupa ljudi je počela kao da gunđa i guguče. Provirila sam napolje i
videla koliko se ratnika i devojaka okupilo ispred naše kolibe za ples. Ratnici su bili predivno
oslikani i nosili su crvena sukna oko slabina. Prsa su im bila gola sa ukrštenim bisernim ogrlicama.
Crvena ratna boja im se protezala od vrata do tačke na sredini grudi. Najmanje tridesetak ratnika se
kretalo u istom ritmu. Devojke, a neke od njih i vrlo mlade, od devet do petnaest godina, plesale su u
nizu, okrenute prema muškarcima, pomerajući glave povremeno u istom ritmu. Ritam se vrlo sporo
ubrzavao i prošlo je oko sat vremena pre nego što su prvi ratnici počeli da skaču u vis
prepoznatljivim masajskim skokom.
Moj ratnik je bio prelep. Skakao je lak kao pero, sve više i više. Duga kosa mu je lepršala sa
svakim skokom. Gola tela su se sijala od znoja. U zvezdanoj noći se sve vidi vrlo nejasno, ali se zato
lako osećao erotski naboj koji se stvarao višesatnim plesom. Lica su bila ozbiljna, a oči uperene
ravno pred sebe. S vremena na vreme bi se čuo divlji poklič, ili bi neki vođa počeo da peva, a ostali
ga sledili. Bilo je veličanstveno i na kraju sam potpuno zaboravila na svoju bolest i iscrpljenost.
Devojke su birale ratnike jednog za drugim, skačući pred njima gore-dole, dok im se nakit tresao
kao i gole grudi. Dok sam ih gledala preplavila me tuga. Svesna sam da sam sa svojih dvadeset i
sedam godina ovde već stara. Lketinga će kasnije možda poželeti da uzme neku od tih mladih
devojaka za drugu ženu. Obuzeta ljubomorom, osećala sam se isključenom i odbačenom.
Svi su se spojili u vrstu „konga“, afričkog plesa, a Lketinga je ponosan bio na čelu kolone. Izgledao
je divlje i nepristupačno. Ples se polako završavao. Devojke su se uz kikotanje polako povlačile.
Starešine su sedele na zemlji u krug. Došao je trenutak da starešina da svoj blagoslov. Jedan od njih
bi rekao rečenicu, a svi ostali bi ponovili „Enkai“, masajsku reč za Boga. To je trajalo oko pola sata,
a onda je cela svečanost završena za taj dan. Lketinga mi je prišao i rekao da sada odem da spavam
sa mamom. On i drugi ratnici će otići u šikaru da zakolju kozu. Niko od njih neće spavati,
razgovaraće o prošlim vremenima i o budućnosti. Savršeno sam ga razumela i poželela mu laku noć.
U maniati sam se smestila što sam udobnije mogla među ostalima. Dugo sam bila budna, glasovi su
dolazili sa svih strana, a u daljini se povremeno čulo meketanje koza i rika lavova. Molila sam se da
što pre ozdravim.
Sledećeg jutra, u šest, dan je počeo vrlo ozbiljno. Tolike životinje na jednom mestu stvarale su
zaglušujuću buku. Mama je izašla da pomuze naše ovce i krave. Spremile smo čaj. Sedela sam
umotana u svoj pokrivač, jer je bilo hladno, i nestrpljivo čekala na Lketingu. Već dugo je trebalo da
odem u toalet, ali sa ovoliko ljudi oko sebe nisam se usuđivala da napustim kral. Svi bi me gledali,
naročito deca, koja su me kada nije bilo Lketinge pratila u stopu.
Konačno je stigao. Provirio je u kolibu i pitao me s osmehom: „Korin, kako si?“ Zatim je odmotao
svoju drugu kangu i pružio mi pečenu nogu ovce umotanu u lišće. „Korin, sada polako jedi, nakon
malarije ovo je vrlo dobro.“ Bilo je lepo od njega što se brinuo o meni, jer ovde nije bilo uobičajeno
da ratnik svojoj ženi donosi već spremljeno meso. Kada je video kako sam slaba, seo je pored mene i
velikim nožem mi rezao komadiće mesa. Uopšte mi se nije jelo meso, ali kako ovde nije bilo ničeg
drugog morala sam da jedem da povratim snagu. Naterala sam sebe da pojedem nekoliko zalogaja i
Lketinga je bio srećan. Upitala sam ga gde možemo da se operemo. Nasmejao se i rekao da je dug put
do reke, a da kolima ne možemo prići. Žene su ponele tek toliko vode za čaj, ni za šta drugo. Moraću
da sačekam nekoliko dana pre nego ćemo moći ponovo da se operemo. Ta mi se pomisao nije dopala.
Barem nije bilo komaraca, ali je zato bilo više nego dovoljno muva. Kada sam prala zube ispred
maniate, ljudi su se okupili i gledali začuđeno. Kada sam pljunula penu, svi su se vrlo uznemirili.
Sada i ja moram da se smejem.
Danas je na sred trga trebalo da se zakolje vo. To je bio neverovatan prizor. Šestorica su
pokušavala da bace vola na bok. To nije lako, jer prestrašena životinja stalno maše rogovima. Tek
nakon nekog vremena su dvojica ratnika uspela da ga uhvate za rogove i okrenu mu glavu u stranu, a
životinja se polako spuštala na zemlju. Odmah su mu zavezali noge, a trojica su se spremala da ga
prikolju, dok ga ostali drže za noge. Bilo je grozno, ali Masaji su znali da ubiju životinju samo na taj
način. Kada je prestao da se miče, prerezali su mu arteriju i svi muškarci okolo su počeli da mu piju
krv. Očigledno je to velika poslastica, jer su se gurali. Zatim je počelo kasapljenje. Starci, žene i
deca su stali u red kako bi dobili svoj deo. Najbolji komadi su dati starešinama, a tek su onda žene i
deca dobili svoje. Nakon četiri sata nije više bilo ničeg osim lokve krvi i raširene kože. Žene su se
povukle u kolibe i počele da kuvaju. Stariji muškarci su sedeli u hladovini pod drvećem, pili pivo i
čekali na kuvano meso.
Kasno popodne čula sam zvuk motora i ubrzo se pojavio otac Ðulijani na svom motoru. Toplo sam
ga pozdravila. Čuo je da sam ovde i da imam malariju i hteo je da se uveri da sam dobro. Doneo je
domaćeg hleba i banane. Bila sam presrećna i osećala se kao da je Božić. Ispričala sam mu celu
priču. Od namere da se venčamo, pa sve do malarije. Savetovao mi je da hitno odem u Vambu ili
nazad u Švajcarsku dok se potpuno ne oporavim. Pogledao me tako prodorno da sam shvatila da ono
najgore ni izdaleka nije prošlo. Zatim je seo na motor i odjurio dalje.
Razmišljala sam o domu, o majci i toploj kupki. Da, to bi sada bilo predivno, iako nije prošlo puno
vremena od kada sam se vratila iz Švajcarske. A opet, činilo se kao da je prošla čitava večnost. Ipak,
samo jedan pogled na mog dragog i odmah sam zaboravila Švajcarsku. Pitao me kako sam, a ja sam
mu rekla za posetu sveštenika. Ovaj mi je rekao da se danas vraćaju deca iz škole u Maralalu. Otac
Roberto će neke dovesti svojim kolima. Kada je mama to čula, odmah se ponadala da će i Džejms
doći. I mene je to obradovalo, jer ću barem na nekoliko nedelja moći s nekim da razgovaram na
engleskom.
Polako sam uspela da pojedem par komadića mesa, nakon što sam oterala roj muva. Voda je
izgledala kao kakao, ali da ne bih dehidrirala morala sam da je pijem. Nisam smela da pijem mleko,
jer je mama smatrala da je to opasno uz malariju i da bi stanje moglo da mi se pogorša.
Stigli su prvi učenici, a Džejms je bio među njima sa dva prijatelja. Svi su bili isto obučeni, imali
su sive kratke pantalone, lagane plave košulje i tamnoplave džempere. Mene je pozdravio veselo, a
mamu s poštovanjem. Kada smo seli i pili čaj, primetila sam koliko je njegova generacija drugačija
od one kojoj je Lketinga pripadao. Nisu se uklapali u ove maniate. Džejms me pogledao i rekao da je
u Maralalu čuo da bolujem od malarije. Rekao je da je zadivljen time kako bela osoba može da živi u
maminoj maniati. I njemu, kao Samburuu, teško je kada se vrati kući za praznike, sve je tako skučeno i
prljavo.
Dolazak dece je sve promenio i dan je naprosto proleteo. Uskoro su se koze i krave vratile. Uveče
se održavao veliki ples u kojem su učestvovale čak i starije žene plešući među sobom. Čak su i
školarci plesali, izvan tabora, a neki su još bili u uniformi. Izgledalo je smešno. Kasno uveče, ratnici,
kraljevi svečanosti, ponovo su se okupili. Džejms je stajao pored njih i pomoću radio kasetofona
snimao njihovu pesmu. Ja se toga ne bih setila. Nakon dva sata, kaseta je bila puna.
Ples ratnika je postajao sve divljiji. Jedan od morana kao da je odjednom dobio napad. Tresao se
kao u ekstazi i pao na zemlju glasno udarajući unaokolo. Dvojica ratnika su prestala da plešu i silom
pokušala da ga drže na zemlji. Zabrinuto sam upitala Džejmsa šta se dešava. Rekao je da je ovaj
ratnik verovatno popio previše krvi i da je pao u neku vrstu transa, zamišljajući da se bori sa lavom.
Nije to ništa strašno, doći će ponovo k sebi i biti normalan. Muškarac je vrištao na zemlji, a oči su
mu bile uprte u nebo i pena mu je krenula na usta. Izgledalo je strašno i nadala sam se da se nešto
tako neće desiti Lketingi. Osim ove dvojice, koja su ga držala na zemlji, niko drugi nije obraćao
pažnju na njega. Svečanost se nastavljala, a ja sam gledala Lketingu i opet primetila kako su mu
skokovi elegantni. Unela sam se u spektakl, jer danas je zadnji dan svečanosti.
Mama je sedela u maniati polupijana. Dečaci su pustili snimak pesme i svi su se vrlo uznemirili.
Ratnici su se okupili oko uređaja koji je Džejms stavio na pod. Lketinga je prvi shvatio šta se događa
i lice mu se ozarilo kada je prepoznao neke od drugih morana koji su pevali i vika.
Ostali su samo zurili u uređaj, a neki su se čak usudili da ga dodirnu. Lketinga ga je ponosno
podigao na rame, a ostali morani su počeli da plešu.
Polako je zahladnelo i ja sam se vratila u maniatu. Džejms će spavati kod prijatelja, a moj dragi će
ponovo sa ostalima u šikaru. Ponovo sam svuda čula zvukove. Ulaz u kolibu nije zatvoren i
povremeno bih videla stopala u prolazu. Jedva sam čekala da se vratimo u Barsaloi. Odeća mi je bila
prljava i mirisala na dim, a telo i kosa su žudeli za vodom i pranjem.
Dečaci su sledećeg jutra došli u kolibu pre Lketinge. Mama je spremala čaj, a ubrzo je i Lketinga
provirio unutra. Kada je ugledao dečake, rekao je nešto oštro. Mama je nešto odgovorila, a dečaci su
otišli bez čaja. Umesto njih su seli Lketinga i jedan od morana. Pomalo zapanjena, pitala sam, „U
čemu je problem, dragi?“ Nakon duže pauze, rekao mi je da je ovo koliba ratnika i da neobrezani
dečaci ne smeju da budu u njoj. Džejms je morao da jede i pije u drugoj kolibi, u kojoj neka druga
žena ima sina njegovih godina koji nije ratnik. Ja sam ćutala ogorčena. Bila sam razočarana, jer više
nisam mogla da razgovaram na engleskom i saosećala sam sa dečacima koje su oterali. Ali, morala
sam poštovati ova pravila.
Pitala sam koliko ćemo još ostati ovde. „Dva-tri dana,“ odgovorio je. Tada se sve porodice vraćaju
u mesta gde žive. Užasnula sam se što tako dugo moram da budem ovde bez vode za pranje i među
tolikom balegom i muvama. Pomisao na Švajcarsku me ponovo obuzela i opet sam se osećala
slabom. Nisam se usuđivala da odem u šikaru više od par metara, da obavim nuždu. Ponovo mi je bio
draži normalan život s svojim dečkom.
Tog popodneva je došao otac Ðulijani i doneo mi banane i pismo od majke. Obradovala sam se
pismu, iako mi je majka bila vrlo zabrinuta jer se dugo nisam javljala. Sveštenik i ja smo razmenili
par reči, a onda je otišao. Iskoristila sam priliku da napišem povratno pismo. Bolest sam pomenula
samo onako usput i umanjila je, da ne uznemirim majku. Ipak sam nagovestila da ću možda uskoro
doći u Švajcarsku. Nameravala sam da pošaljem pismo kada se vratimo nazad u Misiju. Majka će
morati da čeka tri nedelje da ga dobije.
Konačno smo krenuli. Brzo smo se spakovali, natovarili smo sve što smo mogli u landrover, a
ostatak na dva magarca. U Barsaloi smo stigli mnogo pre mame, tako da sam se odvezla pravo do
reke. Lketinga nije hteo da ostavi kola bez nadzora, tako da smo se suvim koritom reke odvezli do
izolovanog mesta. Svukla sam odeću smrdljivu od dima i temeljno smo oprali jedno drugo. S mene je
potekla crna sapunica, jer mi se na koži stvorio sloj čađi. Lketinga mi je nekoliko puta prao kosu.
Nisam se neko vreme videla gola, tako da sam primetila koliko su mi noge mršave. Nakon pranja
osećala sam se kao preporođena. Umotala sam se u kangu i počela da perem odeću. Bilo je teško
hladnom vodom oprati prljavštinu, ali uz dovoljno Omoa sam napokon uspela. Lketinga mi je
pomagao i time pokazao koliko me voli. Prao mi je suknje i majice, pa čak i donji veš. Nijedan drugi
muškarac ne bi prao rublje svoje žene.
Uživala sam u našem zajedništvu. Prostrli smo odeću po grmlju i stenju, i seli i uživali u suncu: ja u
kangi, a Lketinga potpuno go. Izvadio je ogledalce i počeo narandžastom nijansom oker boje da se
oslikava štapićem. Dugi, elegantni prsti radili su tako prefinjeno da ga je bilo milina gledati. Izgledao
je sjajno. Konačno ponovo osećam kako želja raste u meni. Okrenuo se prema meni i nasmejao:
„Zašto me uvek gledaš, Korin?“ „Divno, vrlo je lepo,“ odgovorila sam. No, Lketinga je odmahnuo
glavom i rekao da ne bi trebalo da govorim takve stvari, jer donose nesreću.
Odeća nam se brzo osušila i sve smo spakovali i krenuli. Zaustavili smo se u selu i otišli u
gostionicu, gde se posluživao ne samo čaj, već i mandazi, slatko začinjeno pecivo. Građevina je bila
nešto između maniate i drvene kolibe. Na zemlji su gorele dve vatre, a iznad svake se kuvao čaj. Duž
zida su postavljene daske koje su služile kao klupe na kojima su sedela tri starca i dva morana. „Hej,
supa moran,“ pozdravili su nas. „Supa“, odgovorio je Lketinga. Naručili smo čaj, a Lketinga je počeo
razgovor uobičajenim rečima, koje sam sada već razumela. Ljudi obično počinju razgovor sa
strancima uz pitanje o imenu njihovog plemena, gde žive, kako su im porodice i životinje, odakle su
došli i kuda su krenuli. Zatim razgovaraju o različitim stvarima. To je u divljini zamena za novine i
telefon. Kada bi išli nekud, uvek smo vodili takve razgovore sa svima koje smo sretali. Dvojica
morana su htela da znaju ko je mcungu. Zatim je razgovor završen i otišli smo iz gostionice.
Mama se u međuvremenu vratila i čistila je našu maniatu. Trebalo je popraviti krov kartonom ili
pletenom prostirkom. Trenutno nije bilo kravlje balege. Lketinga i Džejms su otišli u šikaru da naseku
još trnovitog grmlja kako bi ojačali i podigli našu ogradu. Neke ljude koji su ostali u Barsaloiju su na
povratku kući pre par dana pratili lavovi i rastrgli im koze. Došli su noću i preskočili trnovitu
ogradu, zgrabili koze i pobegli u mrak. Kako nije bilo ratnika u blizini, niko nije mogao da ih prati.
Zato su sve ograde morale da se podignu. Svi su razgovarali o tom događaju i govorili da moramo
biti oprezni, jer će se lavovi vratiti. Naš obor je bilo teže opljačkati, jer nam je landrover bio
parkiran ispred kolibe i sprečavao prilaz.
Naveče su se naše životinje vraćale. Mogli smo da ih čujemo kilometrima daleko zahvaljujući
švajcarskim zvonima. Lketinga i ja smo im krenuli u susret. Bilo je lepo posmatrati taj divni prizor
kada se životinje teraju nazad kući: koze ispred, a krave iza njih.
Za večeru smo imali ugali, a Lketinga je mogao da jede tek kasno uveče, kada svi zaspe. Napokon
smo vodili ljubav, iako je to moralo da bude vrlo tiho, jer su na samo metar i po od nas spavali mama
i Saguna. Bilo je divno ponovo osetiti njegovu kožu i dodir. Nakon vođenja ljubavi, Lketinga je
šapnuo: „Sada ćeš imati dete!“ Nasmejala sam se, jer je zvučao tako uveren. Istog trena sam shvatila
da mi menstruacija kasni već više od mesec dana, ali sam to pripisivala bolesti, a ne trudnoći. Uz
pomisao na dete, zaspala sam mirna i srećna.
Tokom noći sam osetila grčeve u želucu i shvatila da je ponovo počeo proliv. U panici sam lagano
trgla Lketingu, ali je on čvrsto spavao. O, Bože, nikada neću pronaći vrata u ogradi! Napolju su
možda i lavovi! Tiho sam se izvukla iz maniate i pogledala ima li koga unaokolo. Zatim sam čučnula
iza landrovera i već je krenulo. Činilo se da nema kraja. Užasno me stid, jer sam znala koliko je
sramotno obaviti nuždu unutar sela. Nikako nisam smela da koristim papir, zato sam se očistila
donjim rubljem, koje sam zatim sakrila ispod landrovera, u stajnom trapu. Peskom sam prekrila
tragove obavljene nužde i nadala se da ujutro neće biti nikakvih dokaza ove noćne more. Zabrinuta,
uvukla sam se nazad u maniatu, ali niko se nije probudio. Lketinga je samo nakratko zagunđao.
Samo da nemam novi napad! Izdržala sam do jutra, a onda sam pojurila u šikaru. Proliv je dugo
tekao, a noge su ponovo počele da klecaju. Unutar krala sam na brzinu proverila stanje pored
landrovera i laknulo mi je kada sam videla da nije bilo dokaza noćašnje nezgode. Pas lutalica se
verovatno pobrinuo za ostalo. Rekla sam Lketingi da još uvek imam problema i da moram u Misiju
po neki lek. Bez obzira na tablete uglja, proliv je trajao ceo dan. Mama mi je donela domaće pivo i
rekla da popijem čašu ili dve. Izgledalo je odvratno i imalo takav ukus, ali nakon par čaša, alkohol je
počeo da deluje i ja sam celi dan dremala.
U jednom trenutku došli su dečaci. Lketinga je bio u selu i ja sam mogla nesmetano da uživam u
razgovoru. Razgovarali smo o Bogu, svetu, Švajcarskoj, mojoj porodici i venčanju, za koje sam se
nadala da će se ubrzo održati. Džejms mi se divio i bio je ponosan što će brat, koga smatra teškim,
dobiti tako dobru ženu, a uz to i belu. Mnogo su mi pričali o strogoj školi i kako život može da bude
mnogo drugačiji ako ideš u školu. Bilo je mnogo stvari kod kuće koje više nisu razumeli. Navodili su
mi primere i svi smo se smejali.
Tokom razgovora, Džejms me pitao zašto se ne bavim poslom pomoću kola. Mogla bih da prevozim
brašno i šećer za Somalijce, da prevozim ljude i slično. Nisam bila oduševljena idejom zbog stanja
puteva, ali sam znala da ću morati da počnem da zarađujem novac. Najviše sam zelela da otvorim
radnju u kojoj bih prodavala različite vrste hrane. Dečaci su bili fascinirani idejom o prodavnici.
Džejms je obećao da će mi pomoći kada mu se škola završi za godinu dana. Ideja je bila privlačna,
ali godinu dana je puno vremena.
Lketinga se vratio, a ubrzo nakon toga dečaci su se sa poštovanjem oprostili od nas. Hteo je da zna
o čemu smo razgovarali. Rekla sam mu za ideju da otvorim radnju. Na moje iznenađenje i on se
oduševio. To bi bila jedina masajska prodavmca kilometrima unaokolo, a Somalijci ne bi imali više
kupaca, jer bi svi Masaji kupovali kod sunarodnika. Zatim me pogledao i rekao da je to vrlo skupo i
pitao imam li toliko novaca? Uverila sam ga da imam još novca u Švajcarskoj. Ali o svemu moramo
dobro da razmislimo.

”Pole, pole“

Već sam neko vreme pomagala povređenim ljudima. Od kada sam antiseptičkim melemom za rane
izlečila gnojnu ranu na nozi deteta komšinice, majke su mi dovodile svoju decu sa ponekad strašnim
povredama. Čistila sam ih, stavljala melem i previjala kako sam znala i umela.
Ali toliko ih je dolazilo da mi je ponestalo melema i više im nisam mogla pomoći. Poslala sam ih u
bolnicu pri Misiji, ali su žene ćutke odlazile, ne slušajući moj savet.
Za dva dana se deca vraćaju u školu. Bilo mi je teško što idu, jer su mi bila dobro društvo. U
međuvremenu smo razradili zamisao sa prodavnicom i jednog dana sam odlučila da ću se ponovo
vratiti u Švajcarsku, da povratim snagu i nabacim koji kilogram. Prilika da sa ocem Ðulijanom i
ocem Robertom odem u Maralal bila je vrlo primamljiva. Mogla sam da ostavim naš landrover ovde,
a ovako slaba ne bih morala da se mučim oko vožnje. Malo pre nego što ću da odem rekla sam to
Lketingi. Bio je vrlo ljut što sam nameravala da ga ostavim samog za dva dana. Obećala sam da ću
razmišljati o prodavnici i da ću doneti još novca. On bi za to vreme mogao da sazna gde i kako bi
mogli da je sagradimo. Dok smo razgovarali o tome, zamisao o zajedničkoj prodavnici se izbistrila.
Potrebno mi je samo vremena da sve pripremim i da povratim snagu.
Naravno, Lketinga se ponovo brinuo da ću ga ostaviti, ali ovog puta su dečaci bili na mojoj strani,
pa su reč po reč prevodili moje obećanje da ću se vratiti dobrog zdravlja za tri do četiri nedelje.
Tačan datum ću mu javiti čim kupim kartu. Krenuću za Najrobi u nadi da što pre uhvatim let za
Švajcarsku. Teška srca je pristao. Ostavila sam mu nešto novca, oko trista švajcarskih franaka.
Samo sa najnužnijim prtljagom sam čekala ispred Misije u društvu nekoliko školaraca. Niko od njih
nije znao kada bi tačno trebalo da krenemo, ali onaj ko ne stigne na vreme ovamo, moraće peške.
Mama i moj dragi su takođe došli i dok je davala zadnje upute Džejmsu, ja sam tešila Lketingu.
Rekao je da će mesec dana bez mene biti puno, puno vremena. Tada je došao otac Ðulijani. Ja sam
sela pored njega dok su se dečaci stisli pozadi. Lketinga je mahao i vikao: „Čuvaj naše dete!“ Morala
sam da se nasmejem tome kako je uveren da sam trudna.
Otac Ðulijani je vozio brzo, pa sam morala čvrsto da se pridržavam. Nismo mnogo razgovarali,
osim kada sam mu rekla da nameravam da se vratim za mesec dana, a on odgovorio da mi je potrebno
najmanje tri meseca da se oporavim. Ali to za mene nije dolazilo u obzir.
U Maralalu je bila gužva. Gradić je bio prepun školaraca koji su odlazili na školovanje širom
Kenije, tako da se na jednom mestu okupilo više plemena. Džejms je bio srećan što ostaje u
Maralalu. Jedan dečak iz našeg sela je morao da ide u Nakuru, te smo deo puta mogli da putujemo
zajedno. Prvo smo morali da kupimo karte za bus, a to je bilo moguće tek za dva dana. Sva su mesta
bila popunjena. Nekoliko ljudi je stiglo izdaleka kako bi svojim kamionetima pružili usluge prevoza
po visokoj ceni, ali su i oni bili popunjeni. Možda će sutra u pet ujutro neko ponuditi prevoz.
Rezervisali smo karte, ali nismo ostavili nikakav novac.
Dečak je samo bespomoćno stajao, jer nije znao gde će provesti noć, jer nije imao novca. Vrlo je
sramežljiv i voljan da pomogne. Stalno vuče moju putnu torbu. Predlažem da odemo u moj pansion,
da nešto popijemo i potražimo sobe. Vlasnica me veselo pozdravila, ali kada sam je pitala za dve
sobe, odmahnula je glavom i izvinila se. Jednu može da mi oslobodi do uveče, jer sam stalni gost.
Pili smo čaj i obilazili ostala konačišta. Bila sam voljna da platim ovaj, za mene, mali iznos. Ali sve
su zauzete. U međuvremenu je zahladnelo. Razmišljam da li da smestim dečaka u svojoj sobi na
drugom krevetu. Meni to nije problem, ali kako će to ostali da shvate, ne znam. Pitam ga šta namerava
da uradi. Objasnio mi je da mora da potraži različite maniate izvan Maralale. Ako nađe mamu koja
ima sina njegovih godina, moraće da ga primi.
Ovo mi stvarno zvuči suviše komplikovano, jer moramo da krenemo u pet ujutro. Odmah sam
odlučila da mu ponudim drugi ležaj, koji je prislonjen uz suprotni zid. Najpre me pogledao
sramežljivo, a onda se zahvalio i odbio. Rekao je da nikako ne može da spava u istoj sobi sa
budućom mladom jednog ratnika, to će doneti nevolje. Nasmejala sam se i nisam pridala ovome neku
ozbiljnost, tako da sam mu rekla da to jednostavno nikom ne priča. Najpre sam ja ušla u pansion.
Dala sam portiru par šilinga i zamolila ga da me probudi u 4:30h. Dečak se pojavio pola sata kasnije.
Već ležim u krevetu skroz obučena, iako je tek osam sati. Kako je mrak, napolju se malo toga dešava,
osim u pojedinim barovima, koje izbegavam.
Gola sijalica je obasjala groznu prostoriju u svoj ružnoći. Na zidovima se ljuštila plava boja, a
svuda su smeđe fleke sa kojih se slivaju tragovi kapljica. To su odvratni ostaci ispljunutog duvana.
Kući, u maniati, na početku su to radili i mama i drugi stariji posetioci, dok se nisam požalila. Sada
mama pljuje pod jedan od kamena ognjišta. Soba u konačištu mi je izuzetno gadna. Dečak se obučen
smestio u krevet i odmah se okrenuo ka zidu. Ugasili smo sijalicu i više nismo razgovarali.
Začula se gromoglasna lupnjava na vratima. Budim se prestrašena iz dubokog sna i pitam šta se
dešava. Ali pre nego sam dobila odgovor, dečak mi kaže da je već skoro pet sati. Moramo da
krenemo! Ako se kamionet napuni, samo će da ode. Potrpali smo stvari i odjurili ka dogovorenom
mestu. Svuda su školarci u malim grupama. Neki su ušli u vozilo. Ostali čekaju kao i mi u hladnoj
tmini. Užasno mi je hladno. U ovo vreme je Maralal hladan i vlažan od rose. Ne možemo ni čaj da
popijemo, jer konačišta još ne rade.
U šest sati je redovan bus, prepun i uz trubljenje, prošao pored nas. Našeg vozača još nema. Izgleda
da mu se ne žuri, jer moramo da ga čekamo. Razdanilo se i mi i dalje čekamo. Sada počinjem da se
ljutim. Hoću odavde, i to još danas, u Najrobi. Dečak očajnički traži neki prevoz, ali je ono malo
vozila dupke puno, postoji samo mogućnost da nas poveze kamion pun kupusa. Odmah sam pristala,
jer nemamo izbora. Već nakon prvih par metara sumnjam da sam dobro postupila. Ovo je pravo
mučenje, sedeti na ovim tvrdim glavicama kupusa koje se stalno pomeraju. Mogu samo da se držim za
bočne rešetke i to mi stalno udara u rebra. Svaka rupa nas podiže u vazduh, a potom padamo na tvrd
kupus. Ne možemo da razgovaramo. Suviše je glasno i suviše opasno, kako ovo udara mogli bi da
zagrizemo usne. Nekako sam preživela četiri i po sata do Niahururua.
Potpuno smrvljena sišla sam sa kamiona i oprostila se od mog mladog pratioca, jer sam htela u
restoran i da potražim toalet. Kada sam svukla farmerke, primetila sam velike ljubičaste modrice na
butinama. Gospode, dok stignem do Švajcarske mršave noge će mi još poplaviti! Majku će mi strefiti
šlog, jer sam se od poslednje posete pre dva meseca fizički mnogo promenila. Još uvek ni ne zna da
se vraćam, neudata i u vrlo lošem stanju.
U restoranu sam naručila kolu i pravo jelo. Imaju piletinu i tako sam smazala pola pileta uz pomfrit
kao od kartona. Još je rano da ovde prenoćim. Zato sam odvukla torbu do autobuske stanice gde je
kao i obično gužva. Imam sreću, jedan bus za Najrobi upravo kreće. Ovaj put je asfaltiran, što je
blagoslov, tako da sam zaspala na sedištu. Kada sam ponovo pogledala kroz prozor, udaljeni smo
svega još sat vremena od cilja. Ako imam sreće, stići ćemo u velegrad pre mraka. „Igbol“ baš i nije u
bezopasnom delu grada. Već je krenulo da se smrkava kada smo stigli u predgrađe.
Ljudi odmah kreću da istovaruju svoje stvari, dok ja grčevito priljubljujem lice uz prozor kako bih
se orijentisala u moru svetla. Do sada mi ništa ne deluje poznato. U busu je još pet osoba i nisam
sigurna da li da jednostavno izađem, jer ni po koju cenu ne želim do autobuske stanice, za mene je
tamo u ovo vreme suviše opasno. Šofer me stalno gleda u retrovizoru i pita se zašto ova mcungu-žena
ne silazi. Nakon nekog vremena me pitao kuda hoću. Odgovorila sam: „U Igbol-hostel.“ Slegnuo je
ramenima. Onda sam se setila imena ogromnog bioskopa koje je odmah pored Igbola. „Gospodine,
znate bioskop Odeon?“ pitam u nadi. „Bioskop Odeon? To mesto nije dobro za mcungu-damu!“
objašnjava mi. „To nije problem za mene. Idem samo u Igbol-hostel. Tamo ima belih ljudi,“
odgovaram. Par puta je promenio traku, jednom skrenuo levo, pa desno i stao direktno ispred hotela.
Zahvalna za ovu uslugu dala sam mu par šilinga. U svom iscprljenom stanju bila sam zahvalna za
svaki metar koji ne moram da pređem peške.
U Igbolu je ludnica. Svi stolovi su zauzeti, a svuda su ruksaci. Do sada me recepcionar već poznaje
i pozdravlja me sa, „Džambo, Masai-damo!“ Slobodan je još samo jedan krevet u trokrevetnoj sobi.
Tamo sam ugledala dve Engleskinje koje su proučavale turistički vodič. Odmah sam krenula na
tuširanje, a sa sobom ponela torbicu s novcem i pasoš. Svukla sam se i s užasom videla koliko mi je
telo izubijano. Noge, leđa, podlaktice su preplavljeni modricama. Ali tuširanje je učinilo da se
osećam malo bolje. Potom sam sela u restoran da konačno nešto pojedem i posmatram različite
turiste. Što sam duže gledala Evropljane, pogotovo muškarce, to sam više čeznula za svojim lepim
ratnikom. Uskoro sam otišla na spavanje, da ispružim umorne kosti.
Nakon doručka sam otišla do kancelarije Svis-era. Na moje veliko razočarenje imaće slobodno
mesto tek za pet dana. To mi je predugo. Kod Kenija-ervejza se još duže čeka. Pet dana Najrobija,
zasigurno ću pasti u depresiju. Zato sam obišla još nekoliko avio-kompanija, dok nisam u Al-italiji
dobila mesto na letu za dva dana, ali sa četiri sata zadržavanja u Rimu. Pitam za cenu i rezervišem.
Potom sam se odvukla do obližnje Kenija Komercijalne banke da podignem novac.
U banci ljudi čekaju u redu. Na ulazu su dvojica policajaca sa mašinkama. Stala sam u jedan red i
nakon dobrih pola sata stigla do šaltera. Ispisala sam ček na iznos koji mi je bio potreban. Biće to
ogroman svežanj novčanica koji treba da nosim kroz Najrobi do Alitalije. Čovek za šalterom okreće i
gleda ček i pita me gde je to mesto, Maralal. Odlazi i vraća se za par minuta. Jesam li siguran da
hoću da ponesem toliko gotovine? „Da,“ odgovorim iznervirano. Ni meni nije dobro pri toj pomisli.
Nakon što sam potpisala različite obrasce, dobila sam nekoliko svežnjeva novčanica koje sam odmah
strpala u ranac. Srećom, skoro više nikog nema. Službenik banke me usput pitao šta nameravam s
tolikim novcem i da li mi je potreban dečko. Zahvalila sam se, odbila i izašla.
Bez problema sam stigla do kancelarije Alitalije. Ponovo moram da popunjavam formulare, a pasoš
mi proveravaju. Jedna službenica me pita zašto nemam povratnu kartu za Švajcarsku. Objasnila sam
joj da živim u Keniji i da sam pre dva i po meseca bila u Švajcarskoj na odmoru. Žena mi ljubazno
odgovara da sam ipak turistkinja, jer nigde nije zabeleženo da živim u Keniji. Sva ova pitanja me
zbunjuju. Samo hoću povratnu avionsku kartu i plaćam je u gotovini. Ali, upravo je u tome problem.
Imam obrazac na kojem piše da sam novac skinula sa kenijskog bankovnog računa. Kao turistkinja ne
smem da posedujem račun i moram da dokažem da je taj novac došao iz Švajcarske. U suprotnom
mora da pretpostavi da je nezakonito zarađen, jer turistima nije dozvoljeno da rade u Keniji. Ostala
sam bez reči. Majka je izvršila prenos i zato su obrasci u Barsaloi. Zbunjena stojim pred ovom
ženom sa hrpom novca koji neće da uzme. Afrikanka iza pulta žali, ali bez dokaza o poreklu novca ne
može da mi da kartu. Potpuno iznervirana počinjem da plačem i mucam da sa ovolikim novcem neću
izaći iz kancelarije, pa nisam umorna od života.
Afrikanka me gleda uplašeno i čim je ugledala moje suze nestalo je nadmenosti. „Sačekajte tren,“
rekla je da me smiri i nestala. Ubrzo se pojavila druga žena, ponovo mi objasnila problem i
uveravala me da samo rade po dužnosti. Molim ih da se raspitaju u banci u Maralali, jer me upravnik
poznaje. Njih dve razgovaraju o ovoj situaciji. Potom su samo iskopirale menicu i pasoš. Deset
minuta kasnije izlazim iz kancelarije sa kartom. Sada treba da nađem telefon za međunarodne pozive i
javim majci za izenadnu posetu.
Tokom leta osećanja mi se menjaju od radosti zbog civilizacije do nostalgije za mojom afričkom
porodicom. Na aerodromu u Cirihu majka ne može da sakrije zaprepašćenje mojim izgledom. Drago
mi je da to nije sročila i u reči. Ne osećam glad, jer mi je obrok u avionu stvarno prijao, ali bih rado
da popijem dobru švajcarsku kafu pre nego krenemo u Alpe u okolini Berna. Sledećih dana me majka
razmazila svojim kulinarskim veštinama i polako sam se popravljala. Puno smo pričale o mojoj
budućnosti i ja sam joj rekla za nameru da otvorim prodavnicu životnih namirnica. Shvatila je da mi
je potreban prihod i da nešto radim.
Desetog dana sam konačno mogla do ginekologa, koji me pregledao. Nažalost, rezultati su bili
negativni, nisam trudna. Suviše sam anemična i neuhranjena za to. Nakon posete lekaru zamišljala
sam koliko će se Lketinga razočarati. No, tešila sam se mišlju da imam još puno vremena za decu.
Svakog dana sam šetala po zelenilu i u mislima bila u Africi. Nakon dve nedelje već planiram da se
vratim, pa sam rezervisala let nazad za deset dana. Ponovo sam kupila puno lekova, različite začine i
pakovanja testenine. Najavila Lketingi svoj povratak telegramom na Misiju.
Preostalih devet dana su prošli bez ikakvih dešavanja. Jedina promena bila je svadba mog brata
Erika koji je oženio Dželi. Ova se za mene odvija kao u transu, a luksuz i bogata trpeza čine da se
osećam neprijatno. Svi žele da znaju kakav je život u Keniji. Na kraju su svi pokušali da me urazume.
Ali je za mene razumno da budem u Keniji, kraj svoje velike ljubavi i da živim skromno. Vreme je da
odem odavde.

Oproštaj i dobrodošlica

Pretovarena stižem na aerodrom. Ovog puta mi je rastanak od majke posebno teško pao, jer ne znam
kada ću ponovo doći. Dana 1. juna 1988, sletela sam u Najrobi i uzela taksi do Igbol-hostela.
Dva dana kasnije stižem u Maralal, vučem svoj prtijag u pansion i razmišljam kako da stignem u
Barsaloi. Svakog dana sam šetala gradićem u nadi da nađem neko vozilo. Hoću da posetim i Sofiju,
ali saznajem da je trenutno na odmoru u Italiji. Trećeg dana saznajem da popodne kreće kamion sa
kukuruznim brašnom i šećerom za Misiju u Barsaloi. Od jutra sam čekala ispred veleprodaje u kojoj
će preuzeti vreće. I stvarno je oko podneva stigao kamion. Razgovaram sa vozačem i cenjkam se za
cenu da sedim napred. Popodne konačno polazimo. Idemo preko Baragoija, znači biće nam sigurno
potrebno šest sati i tek uveče ćemo stići u Barsaloi. Na kamionu se vozi najmanje još petnaest osoba.
Vozač od toga ima dobru zaradu.
Vožnji nikad kraja. Prvi put se kamionom vozim ovim putem. Po mrklom mraku smo prešli preko
prve reke. Samo se svetlo farova probija kroz tminu. Oko deset sati smo konačno stigli. Kamion se
zaustavio pred skladištem Misije. Mnogo ljudi čeka na lori, kako ga ovde zovu po engleskom nazivu.
Odavno su ugledali svetla farova i time uneli nemir u mirni Barsaloi. Neki bi da zarade novac
istovarom teških vreća.
Umorna, ali srećna i uzbuđena, silazim sa kamiona. Kući sam, iako je maniata udaljena još nekih
stotinak metara. Par ljudi me veselo pozdravlja. Pojavljuje se Ðulijani sa baterijskom lampom da da
instrukcije. I on me kratko pozdravio i već ga nema. Stojim bespomoćna sa teškim torbama, po mraku
ne mogu sama da ih odvučem do maniate. Dva decaka, koji očigledno ne idu u školu, jer su obučeni u
tradicionalnu odoru, ponudili su mi pomoć. Na pola puta neko nam je došao u susret sa batenjskom
lampom. To je moj dragi. „Zdravo!“ kaže mi sav ozaren. Srećna, grlim ga i spuštam mu poljubac na
usne. Od uzbuđenja ne mogu da govorim. Ćutke idemo do maniate.
I mama se izuzetno obradovala. Odmah je raspalila vatru za obavezni čaj. Podelila sam poklone.
Kasnije me Lketinga nežno potapšao po trbuhu i pitao: „Kako je naša beba?“ Neprijatno mi je dok mu
govorim da na žalost nemam bebu u stomaku. Namrštio se: „Zašto? Znam da si imala bebu pre!“
Najmirnije što sam mogla pokušala sam da mu objasnim da mi je menstruacija kasnila zbog malarije.
Lketinga je vrlo razočaran ovom vešću. Ipak smo se divno voleli te noći.
Sledećih par nedelja smo proveli stvarno srećni. Život je išao uobičajenim tokom sve dok nismo
otišli u Maralal da se ponovo raspitamo za termin za venčanje. I brat Lketinge je pošao sa nama.
Ovog puta smo imali sreće. Kada smo ih zamolili i podneli moje overene papire kao i pismo
nadzornika koje je Lketinga u međuvremenu dobio, kao da više nije bilo nikakvih problema.

Matični ured i bračno putovanje

Venčali smo se 26. jula 1988. godine. Prisutna su bila dva nova svedoka, Lketingin stariji brat i par
meni nepoznatih ljudi. Obred je najpre obavjen na engleskom, a onda na svahiliju, od strane jednog
ljubaznog službenika. Sve prolazi glatko, osim što mi dragi u presudnom trenutku nije izgovorio svoje
„Da“, sve dok ga nisam jako udarila u nogu. Nakon toga smo potpisali venčani list. Lketinga uzima
moj pasoš i kaže da sada reba da dobijem kenijski, jer se prezivam Leparmorijo. Službenik
objašnjava da taj moramo da pribavimo u Najrobiju, jer Lketinga ionako mora da pnjavi moje stalno
mesto boravka. Sada više ništa ne razumem.
Mislila sam da je sada sve u redu i da je rat sa papirologijom konačno završen. Ali ne, uprkos
venčanju, ja sam i dalje turistkinja sve dok ne dobijem dozvolu boravka u pasošu. Radost mi bledi, a
ni Lketinga ništa ne shvata. U pansionu smo odlučili da odemo u Najrobi.
Sa sve svedocima venčanja i starijim bratom koji još nikad nije išao na veliko putovanje, krećemo
sledećeg dana. Do Niahururua smo se vozili našim landroverom, a onda busom do Najrobija. Brat ne
prestaje da se čudi. Radujem se što posmatram nekog koji u četrdesetoj prvi put ide u grad. Nema
reči i još je bespomoćniji od Lketinge. Ne može ni preko ulice bez naše pomoći. Kada ga ne bih uzela
za ruku sigurno bi do uveče ostao da stoji u mestu, jer su ga saobraćaj i tolika vozila prestrašila.
Kada je ugledao ogromne stambene blokove nije mu jasno kako to ljudi mogu da žive jedni iznad
drugih.
Konačno smo stigli u Niaio zgradu. Stala sam u red da čekam kako bih popunila par formulara.
Kada sam konačno uspela, žena za šalterom mi je rekla da bi za tri nedelje trebalo da se raspitamo
kako stvari stoje. Pobunila sam se i pokušala da joj objasnim da smo došli izdaleka i da se ni na koji
način ne vraćamo bez važećeg pečata u pasošu. Skoro da sam je preklinjala, ali je samo ljubazno
odgovorila da sve treba da ide svojim tokom, ali da će pokušati da to sredi za nedelju dana. Pošto
sam primetila da je to njena zadnja, zahvalila sam se.
Napolju smo razgovarali o ovoj situaciji. Ima nas četvoro i treba da čekamo nedelju dana. To je
nezamislivo izvesti u Najrobiju sa moja tri muškarca iz divljine. Zato sam predložila da odemo u
Mombasu, kako bi brat video i more. Lketinga se složio, jer se oseća sigurnijim u pratnji. Tako smo
krenuli na osmočasovni put, takoreći, naše svadbeno putovanje.
 Najpre smo otišli u posetu Prisili u Mombasi. Izuzetno se obradovala našem venčanju i sada i ona
veruje da će sve izaći na dobro. Lketingin brat bi sada konačno do mora, ali kada je stao ispred
ogromne vode, morao je da se pridrži za nas. Neće da priđe više od deset metara do vode, a nakon
deset minuta moramo da odemo sa plaže, jer se suviše plaši. Pokazala sam mu i hotel za turiste. Ne
može da veruje očima. Jednom prilikom mi je pitao muža da li smo stvarno još u Keniji. Divan je to
osećaj pokazati svet nekome ko još ume da se čudi i divi. Kasnije smo otišli da nešto pojedemo i
popijemo, pri čemu je prvi put pio pivo, što mu nije prijalo. U Ukundi smo našli jadan smeštaj.
Dani u Mombasi su me prilično koštali. Muškarci piju pivo, a ja sedim pored, jer ne želim sama na
plažu. Polako mi je dosta da stalno plaćam ispijanje piva za trojicu, tako da počinju i prve male
svađe. Lketinga, koji mi je sada i zvanično muž, ne razume me i misli da je to moja krivica što
moramo toliko da čekamo pre nego se vratimo u Najrobi. Ionako ne shvata zašto mi je potreban još
jedan pečat. Naposletku, oženio me i time sam jedna Leparmorijo i Kenijka. Ostali mu daju za pravo.
Ja samo sedim tu i ne znam ni sama kako da im objasnim celu tu birokratiju.
Nakon četiri dana krećemo mrzovoljni. Uz muku sam naterala Lketingu još jednom, a kako je rekao
poslednji put u tu zgradu u Najrobiju. Stalno se nadam da ću već danas da dobijem svoj pečat.
Ponovo objašnjavam zašto smo tu i molim da provere da li je sve završeno. Ponovo čekamo. Njih
trojica čine jedan drugog nervoznim i mene uz njih. Ljudi nas ionako gledaju začuđeni. Belkinja sa tri
Masajca se ne viđa svaki dan u ovom uredu.
Konačno prozivaju muža i mene, treba da krenemo za jednom ženom. Dok smo čekali ispred lifta,
već sam slutila šta će se desiti kada Lketinga bude trebalo da uđe unutra. Vrata lifta se otvaraju i
gomila ljudi je pokuljala napolje. Sav uplašen Lketinga je zurio u praznu kabinu i pitao: „Korin, šta je
to?“ Pokušavam da mu objasnim da ćemo u ovoj kutiji da odemo na dvanaesti sprat. Žena već
nestrpljivo čeka u liftu. Lketinga neće unutra. Boji se da ide na visinu. „Dragi, molim te, ovo nije
problem, ako smo na dvanaestom spratu ići ćeš unaokolo kao i sada. Molim te, molim te, pođi!“
Molim ga da uđe pre nego ova žena izgubi volju da se bakće s nama. I stvarno je konačno
razrogačenih očiju ušao.
Odveli su nas u jednu kancelariju gde nas čeka jedna stroga Afrikanka. Pita me da li sam stvarno
udata za ovog pripadnika plemena Samburu. Lketingu pita da li je u stanju da mi pruži krov nad
glavom i hranu. Pogledao me velikim očima: „Korin, molim te, kakvu kuću treba da imam? Gospode,
samo reci, da! Žena gleda čas njega, čas mene.
Živci su mi tako napeti da mi kreće znoj iz svake pore. Pogledala me strogo i pitala: „Hoćete li da
imate decu?“ „Oh, da, dvoje,“ odgovaram brzo. Usledilo je ćutanje. Onda je konačno otišla do pulta i
izabrala jedan u gomili pečata. Plaćam 200 šilinga i dobijam svoj pečatirani pasoš nazad. Mogla bih
da plačem od radosti. Konačno, konačno sam uspela! Mogu da ostanem u voljenoj Keniji. Sada samo
što pre napolje i nazad u Barsaloi, nazad kući!

Naša vlastita maniata

Mama je srećna da je uspelo. Sada je vreme da planiramo tradicionalnu Samburu-svadbu. Osim toga,
moramo da imamo svoju maniatu, jer nakon svadbe ne smemo više da živimo u njenoj. Više nisam
imala birokratiju za vratom pa sam prestala da maštam o pravoj kući i molim Lketingu da potraži žene
koje će nam napraviti jednu veliku, lepu maniatu. Otići ću po grane landroverom, ali ne mogu da
sagradim kolibu. Kao nadoknadu ćemo dati jednu kozu. Nakon kratkog vremena su četiri žene, od toga
njegove dve sestre, podigle našu maniatu. Treba da bude duplo veća od mamine i viša, tako da skoro
mogu da stojim u njoj.
Žene rade već deset dana i jedva čekam da se uselimo. Koliba će imati pet sa tri i po metara. Okvir
se pravi najpre od debelih grana, koje se potom upliću sa vrbovim prućem. Unutrašnjost smo podelili
na tri dela. Odmah pored ulaza je ognjište. Iznad toga je postolje za šolje i lonce. Metar i po dalje je
ispleten razdvojni zid, a polovina iza je samo za mog dragog i mene. Na podu je kravlja koža, na njoj
slamarica i na njoj onda moje prugasto švajcarsko vuneno ćebe. Iznad mesta na kom spavamo visiće
mreža protiv komaraca. Preko puta toga predviđeno je još jedno mesto za spavanje, za dva do tri
posetioca. Skroz pozadi, kod uzglavlja, treba da stavimo postolje za odeću.
Grubi radovi na našoj super kolibi su završeni, samo treba nabaviti još malter, odnosno, kravlju
balegu. Kako, međutim, u Barsaloiju nema krava, moramo do Sitedija, do Lketinginog polubrata i
tamo tovarimo u naš landrover kravlju balegu. Moramo triput tamo pre nego smo uspeli da skupimo
dovoljno.
Dve trećine kolibe se iznutra oblaže gnojivom koje se na ovoj vrelini brzo suši. Preostala trećina i
krov se oblažu spolja, kako bi dim mogao da izlazi kroz porozni krov. Zanimljivo je pratiti kako
nastaje koliba. Žene golim rukama mažu gnojivo oko kolibe i smeju se mom namrštenom nosu. Kada
su sve završile, možemo da se uselimo za nedelju dana, jer dotle će se gnojivo stvrdnuti kao kamen i
biti bez mirisa.

Samburu-venčanje

Provodimo poslednje dane u kolibi mame. Sve se sada vrti oko predstojeće Samburu-svadbe. Svakog
dana dolaze stariji muškarci ili žene kod mame kako bi našli odgovarajući termin. Živimo bez datuma
ili određenih dana, sve se određuje prema mesecu. Rado bih da slavimo za Božić, ali Masaji ne znaju
za to, osim toga ne znaju ni kakav je mesec onda. Ali, za sada, planirali smo taj datum. Pošto ovde još
nikad nije došlo do venčanja bele osobe sa crnom, ne znamo koliko će ljudi doći. Ovo će se preneti
od sela do sela, i tek na dan svadbe ćemo videti ko će nam ukazati čast. Što više ljudi dođe, pre
svega starih, to je veće poštovanje koje uživamo.
Jedne večeri je došao lovočuvar, jedan miran, naočit čovek, koji mi je odmah bio simpatičan.
Nažalost i on govori samo malo engleski. Dugo je razgovarao sa Lketingom. Nakon poprilično
vremena postala sam radoznala i pitala o čemu. Muž mi je objasnio da bi lovočuvar hteo da nam
iznajmi svoju novootvorenu radnju koja je neiskorišćena, osim što sluzi kao skladište za kukuruz oca
Ðulijanija. Uzbuđena pitam koliko bi nas to koštalo. Predložio je da sutra odemo zajedno da vidimo
radnju i da se onda dogovorimo. Te noći sam nemirno spavala, jer smo Lketinga i ja već počeli da
kujemo planove.
Nakon jutarnjeg pranja na reci, otišli smo kroz selo do prodavnice. Moj muž razgovara sa svakom
osobom koja nam je došla u susret. Radi se o našoj svadbi. Čak su i Somalijci izašli iz svojih radnji i
pitali kada je.
Ali starci nam još nisu ništa tačno rekli. Za sada hoću samo da pogledam radnju i guram Lketingu da
krenemo dalje.
Lovočuvar nas već čeka u otvorenoj, praznoj kući. Ostala sam bez reči. Reč je o zidanoj građevini
u blizini Misije za koju sam mislila da pripada ocu Ðulijaniju. Prodavnica je ogromna, sa novom
kapijom koja se otvara ka spolja. Levo i desno su prozori. U sredini je nešto kao pult za prodaju, a na
zidu iza su prave drvene police. Iza vrata između dve prostorije je još jedan prostor iste veličine,
koji može da služi i kao skladište i kao prostor za život. Mogu da zamislim kako ću ovde, uz malo
veštine, da napravim najlepšu prodavnicu u celom Barsaloiju i okolini. Ali moram da sakrijem svoje
oduševljenje, ako ne želim da mi podigne najamninu nebu pod oblake. Složili smo se na oko,
preračunato, 50 franaka, ukoliko Lketinga dobije dozvolu za prodavnicu. Pre toga ne želim ništa da
obećam, jer imam suviše loša iskustva sa zvaničnim službama.
Lovočuvar je pristao i mi se vraćamo kod mame. Lketinga joj je se ispričao i oni počinju da se
raspravljaju. Potom mi je preveo kroz osmeh: „Mama se boji da će biti problema sa Somalijcima, jer
ljudi ne bi više išli kod njih u prodavnice. Somalijci su opasni i mogli bi da nam požele nesreću.
Prvo hoće da završimo sa našom svadbom.“
Onda me gledala dugo, vrlo dugo i rekla da bi trebalo drugačije da prekrivam gornji deo tela, kako
ne bi svi videli da imam bebu u stomaku. Kada je Lketinga pokušao ovo da mi prevede, ostala sam
bez reči. Ja, trudna? Ali, kada sam malo razmislila, shvatila sam da mi menstruacija kasni već skoro
tri nedelje, što jesam primetila. Ali, trudna? Ne, pa to bih primetila!
Zašto to misli, pitam Lketingu. Prišla mi je i prstom iscrtala trag krvnih žila koje vode do grudi. I
dalje ne mogu baš da poverujem i u ovom trenutku još ne znam da li bi mi to odgovaralo s obzirom na
planiranu prodavnicu. Kada se to izuzme, naravno da želim decu s mojim mužem, pre svega jednu
ćerku. Mama je uverena da je njena prognoza tačna i upozorava Lketingu da sada mora da me ostavi
na miru. Iznenađena pitam: „Zašto?“ S mukom mi je objasnio da ako trudnica ima odnose, onda će
deca kasnije imati zapušen nos. Iako je on to mislio ozbiljno, morala sam da se nasmejem. Dokle god
sama nisam sigurna u to, neću da budem bez seksa.
Dva dana kasnije, kada smo se vratili sa reke, nekoliko osoba je sedelo ispod maminog drveta i
razgovaralo. Ostali smo u maminoj kolibi. Naša je useljiva za tri dana, što znači da ću morati sama
da ložim vatru i da sam odgovorna za drva za loženje. Vodu mogu kolima da donesem sa reke,
ukoliko ne nađem nikog ko bi to uradio za nešto sitniša. Ali pošto bih sa pet litara teško izašla na
kraj, hoću da imam kanister od dvadeset litara u kući.
Mama je došla u maniatu i obratila se Lketingi. Delovao je uznemireno i pitala sam: „U čemu je
problem?“ „Korin, moramo da održimo ceremoniju za pet dana, jer je mesec dobar.“ Svadba treba da
bude već za pet dana? Onda moramo odmah u Maralal po pirinač, duvan, čaj, slatkiše, piće i drugu
robu!
Lketinga je nesrećan, jer ne može ponovo da isplete kosu. To traje danima, od ujutro do uveče. Čak
se i mama uzvrpoljila, jer treba da spremi ogromne količine piva od kukuruza, a i za to je potrebna
jedna nedelja. U stvari, ne bi da nas pusti, ali u selu nema ni šećera, ni pirinča, samo kukuruznog
brašna. Dala sam joj novac da počne sa spremanjem piva, a Lketinga i ja smo krenuli kolima.
U Maralalu smo kupili pet kila duvana za žvakanje, koji obavezno mora da bude na raspolaganju
starima, sto kilograma šećera, bez kojeg se čaj ne može zamisliti, kao i dvadeset litara trajnog mleka,
jer ne znam koliko će žena doneti mleka, što je inače uobičajeno. Neću da rizikujem, ovo treba da
bude lepa svečanost, čak i ako će verovatno malo ljudi doći. Potom nam je potreban i pirinač, ali
njega trenutno nema. Usudila sam se da zamolim Misiju u Maralalu za pirinač. Srećom nam je
misionar prodao zadnji džak od dvadeset kilograma. Na kraju moramo i do škole da javimo Džejmsu.
Direktor nam je objasnio da raspust počinje 15. decembra, a pošto nam je svečanost 17. decembra,
Džejms može bez problema da bude prisutan. Radujem se što će doći. Na kraju odlučujem da kupim
kanister za benzin kako bi ga, pošto ga operemo, koristii za vodu. Kada smo još strpali slatkiše za
decu u kola, već je prošlo pet sati.
Međutim, odlučili smo da odmah krenemo i ipak pređemo opasni deo kroz šumu pre nego što padne
mrak. Mama nas je dočekala sa olakšanjem. Susedi su odmah došli da pozajme šećer, ali je Lketinga
ovog puta odlučan. Spavao je u kolima kako ništa ne bi nestalo.
Sledećeg dana smo krenuli da kupimo nekoliko koza koje ćemo zaklati. Ne želim da ubijamo naše,
jer sada već svaku znam. I jedan vo mora da se nađe. Na reci sam pokušala da uklonim miris iz starog
kanistera za benzin, što nije bilo lako. Celog jutra sam ljuljala kanister pun Omoa i peska tamo i
vamo, dok ga nisam donekle oprala. Troje dece mi pomaže da konzervama napunim kanister. Mama
je po celi dan u šikari i pravi pivo, jer je to zabranjeno raditi u selu.
Predveče sam otišla u Misiju, najavila našu svadbu i zamolila za par klupa iz crkve i pribor za jelo.
Otac Ðulijani nije iznenađen, jer je za to već čuo od svoje radnice, i obećava mi da na dan svadbe
mogu da dođem po to što sam tražila. Kako sam pre nekog vremena, kada su mi dopustili da tu
ostavim svoje kanistere za benzin, ostavila i svoju venčanicu kako se ne bi učađavila u maniati,
zamolila sam da mi dopuste da se presvučeni u Misiji. Iznenađen je mojom namerom da se ovde
venčam u belom, ali je pristao.
Još samo dva dana, a Lketinga se još nije vratio sa svog „kozjeg safarija“. Polako postajem
nervozna, ni sa kim ne mogu da pričam, a svi negde jure i žure svojim poslom. Uveče su se barem
školarci pojavili, što me izuzetno obradovalo. Džejms je vrlo uzbuđen zbog predstojeće svadbe, a ja
sam ga zamolila da mi objasni kako izgleda Samburu-svadba.
Obično proslava počinje ujutro i to time što se mlada obrezuje u kolibi. Pala sam sa oblaka svom
silinom na zemlju. „Zašto?“ pitam. Jer inače nije prava žena i neće dobili zdravu decu, odgovara
inače tako prosvećen Džejms sav ozbiljan. Pre nego sam se i oporavila od ove vesti, Lketinga je ušao
u kolibu. Gleda me ozareno i ja se radujem što se vratio. Doveo je četiri velike koze, što nije bilo
jednostavno, jer su uporno htele nazad u svoje stado.
Nakon uobičajenog čaja dečaci su otišli i ja mogu konačno da pitam Lketingu šta je to sa
obrezivanjem, i kažem uvereno da ću sve uraditi, ali to ni na koji način. On me mirno pogledao.
„Zašto ne, Korin? Sve žene to rade.“ Sada sam se ukrutila kao kip od soli i spremam se da mu
objasnim da ću pod tim uslovima, uprkos svoj ljubavi, da batalim svadbu, kad me on uzeo u zagrljaj i
umirio me: „Nema problema, ženo moja, svima sam rekao da se belim ljudima,“ pri tom mi pokazuje
na međunožje, „to seče kada su bebe.“ Gledam ga sumnjičavo, ali kada me nežno potapšao po
stomaku i pitao: „Kako je moja beba?“ padam mu oko vrata s olakšanjem. Kasnije sam saznala da je
tu priču ispričao čak i svojoj mami. To što me spasio ovog običaja sam izuzetno cenila.
Dan pre naše svadbe počeli su da pristižu prvi gosti izdaleka i raspoređuju se u okolnim
maniatama. Moj dragi je otišao po vola kod svog polubrata, što će oduzeti jedan ceo dan. Ja sam sa
dečacima otišla u šikaru da nasečem dovoljno drva. Dečaci su vrlo vredni. Uveče smo otišli do reke
i napunili bure i sve raspoložive kanistere vodom. Na putu kući sam zamolila Džejmsa da za sutra
naruči mandace, male pljosnate hlebove u čajdžinici. Dok sam ga čekala u kolima, prišao mi je
najmlađi vlasnik prodavnice, jedan simpatičan Somalijac, i čestitao na sutrašnjoj svadbi.
U noći pred svadbu smo poslednji put spavali u maminoj kolibi. Iako nam je maniata već gotova,
htela sam da se preselimo tek na dan svadbe, jer je Lketinga protekle dane proveo u putu i nisam htela
da spavam sama u novoj kolibi.
Rano smo ustali i ja sam vrlo nervozna. Odlazim do reke da operem i telo i kosu. Lketinga kolima
odlazi sa dečacima do Misije i dovozi klupe i posuđe. Klupe su stavili u hladovinu drveta. Lketingin
stariji brat kuva čaj u ogromnom loncu. Sada se i Lketinga dovezao do reke da se ukrasi. Dogovorili
smo se da se nađemo sat kasnije kod Misije. U Misiji sam obukla venčanicu sa odgovarajućim
nakitom. Radnica Ðulijanija mi je pomogla u tome. Uska haljina mi taman još pristaje, a sada i sama
verujem da sam možda trudna. Blago mi zateže preko grudi i stomaka. Kada sam se našminkala, otac
Dulijani je bez reči stajao na vratima. Prošlo je puno vremena od kada sam dobila neki kompliment.
Uz osmeh je primetio da ova bela, do zemlje duga haljina nije baš pogodna za maniate, a pogotovo ne
za trnovito grmlje. A onda je već i moj dragi, divno obojen, tu da me pokupi. Pomalo iznerviran pita
me zašto nosim takvu haljinu. Malo zbunjena, nasmejala sam se: „Da bih bila lepa.“ Bogu hvala imam
obične bele plastične sandale, a ne evropske cipele sa potpeticom. Ðulijani je prihvatio naš poziv.
Kada sam izašla iz kola, deca i odrasli su se zapanjili, jer još nikad nisu videli ovakvu haljinu.
Osećam se nesigurno i ne znam šta sada da radim. Svuda se kuva, koze se vade i kasape. Tek je malo
posle deset, ali je već više od pedesetoro ljudi stiglo. Stari muškarci sede na klupama i piju čaj, dok
žene sede pod drugim drvetom. Deca skaču oko mene. Delim žvake, dok su stari kod Džejmsa koji
deli duvan. Sa svih strana pristižu ljudi. Žene daju svoje tikve sa mlekom mami, druge vezuju koze za
drveće. Na ogromnoj vatri se u velikom loncu kuva pirinač sa mesom. Voda brzo nestaje, jer se
stalno kuva čaj. Oko podneva je gotovo prvo jelo i ja počinjem da ga delim, dok otac Ðulijani, koji
je stigao u međuvremenu, snima ovaj događaj.
Potpuno sam izgubila pregled. Sada je već skoro 250 ljudi, ne računajući decu, prisutno. Stalno
čujem da je ovo najveća svečanost koja je ikad održana u Barsaloiju. Pre svega sam ponosna zbog
svog dragog, koji je preuzeo taj rizik da se oženi belkinjom, iako ih je malo bilo za to. Džejms stiže i
kaže mi da nema više pirinča, a mnoge žene i pre svega deca još ništa nisu dobili. Obaveštavam
Ðulijanija o ovoj „nesreći“. Odmah se odvezao i doneo džak od dvadeset kilograma, koji nam je
poklonio za svadbu. Dok ratnici počinju sa plesom odvojeno od ostalih, za ostale se i dalje kuva.
Lketinga je najveći deo vremena sa svojim ratnicima, koji će tek uveče doći da jedu. Vremenom već
počinjem da se osećam pomalo ostavljenom. Ipak je ovo moje venčanje, ali nema nikog od mojih
rođaka, a moj muž provodi više vremena sa svojim ratnicima nego sa mnom.
Gosti igraju. Svaka grupa pleše za sebe, žene pod svojim drvetom, dečaci odvojeno i ratnici
podalje od svih. Nekoliko Turkana-žena igraju za mene. Trebalo bi da se pridružim ženama, ali nakon
prvih plesova mama me povukla u stranu i rekla da ne bi trebalo toliko da skačem zbog bebe. Dalje
od mesta dešavanja su, u međuvremenu, zaklali i iskeli vola i podelili komad po komad. Zadovoljna
primećujem da imamo dovoljno hrane i pića za sve.
Pre nego što padne veče pokloni se predaju ili obećaju. Svako, ko nešto hoće da pokloni, bilo mom
mužu ili meni, ustaje i obznanjuje to. Ta osoba mora posebno da naglasi za koga je poklon, jer kod
Samburua i muškarci i žene poseduju dobra, to jest životinje, odvojeno. Zapanjena sam koliko mi
ljudi poklanjaju. Četrnaest koza, dve ovce, jednog petla, jednu kokošku, dva mala teleta i malu
kamilu, sve samo za mene. Moj muž je dobio otprilike isto toliko. Nisu svi poneli svoje poklone, tako
da Lketinga mora kasnije da ode po njih.
Proslava se završava, a ja se po prvi put vraćam u svoju novu maniatu. Mama je sve sredila za
mene, konačno mogu da skinem svoju usku haljinu. Sedim kraj vatre i čekam na svog muža koji je još
uvek u šikari. Divna je noć i ja sam po prvi put sama u velikoj maniati. Za mene počinje novi život
kao samostalne domaćice.

Prodavnica

Nedelju dana posle svadbe odvezli smo se u Maralal da se raspitamo šta je potrebno da Lketinga
dobije dozvolu za radnju. Ovog puta bi sve moglo brzo da se završi, kaže jedan ljubazni službenik.
Ispunjavamo obrasce i kažu da treba da dođemo za tri dana. Kako nam je za prodavnicu neophodna
vaga, otišli smu u Niahururu. Osim toga htela sam da kupim žičanu mrežu kako bi na policama bolje
izložili robu, jer sam ljudima htela da ponudim krompir, šargarepe, pomorandže, kupus, banane i
druge stvari.
U Niahururu nismo našli nikakvu vagu. Vrlo su skupe i ima ih samo u Najrobiju, objašnjava nam
jedini trgovac proizvodima od gvožđa. Lketinga se ne raduje, ali nam je vaga stvarno potrebna i stoga
smo se busom odvezli u omraženi Najrobi. Tamo se one nude na sve strane, pri čemu se cene izuzetno
razlikuju. Konačno smo kod najjeftinijeg ponuđača nabavili tešku vagu za 350 franaka, sa
pripadajućim tegovima i odvezli se natrag za Maralal. Ovde smo obišli sve veletrgovce i pijace kako
bi se raspitali za najpovoljnije cene za pojedinačne artikle. Mom mužu je sve suviše skupo, ali sam ja
uverena da veštim cenjkanjem mogu da dobijem iste cene kao i Somalijci. Najveći trgovac mi je
ponudio da organizuje prevoz robe kamionom do Barsaloija.
Nadajući se najboljem otišli smo trećeg dana u kancelariju. Ljubazni službenik nam objašnjava da
se pojavio jedan mali problem. Moramo da dobijemo potvrdu veterinara u Barsaloiju da je
prodavnica čista i ukoliko stavimo i portret predsednika države, koji mora da visi u svakoj
prodavnici, daće nam dozvolu. Lketinga je hteo da psuje, ali sam ga sprečila. Ionako hoću prvo kući
da imam ugovor za prodavnicu napismeno i da opremim prodavnicu tako da se roba može smisleno
ređati. Osim toga moramo da nađemo radnicu, jer ja slabo znam jezik, a moj muž ne ume da računa.
Uveče smo posetili Sofiju i njenog dečka. Vratila se iz Italije i imamo puno da pričamo jedna
drugoj. Usput mi se poverila da je u trećem mesecu trudnoće. Vrlo sam se obradovala ovoj vesti, jer
sada vec verujem da sam i ja. Samo što nisam sto posto sigurna kao ona. Za razliku od mene, Sofija
mora svakog jutra da povraća. Začudila se, prilično, zbog moje namere sa prodavnicom. Ali moram
konačno da počnem da zarađujem novac s kolima, jer ne mogu uvek da dajem na hiljade franaka.
U Barsaloiju smo sklopili ugovor i sada smo srećni vlasnici prodavnice. Danima sam prala
prašnjave stalaže i ukucavala žičanu mrežu na njih. Krenula sam da vadim stare daske iz zadnjeg
dela. Odjednom sam čula šištanje i ugledala zeleno telo zmije kako nestaje ispod preostalog drveta.
U panici sam istrčala i vrištala: „Zmija, zmija!“ Nekoliko muškaraca je prišlo, ali kada su shvatili o
čemu se radi, niko nije smeo u prostoriju.
Nakon kratkog vremena oko šest osoba je stajalo okolo, ali niko se ne pomera sve dok nije došao
jedan visoki muškarac iz plemena Turkana sa dugim štapom. Oprezno je ušao i čačkao po gomili
drveta. Komad po komad je gurao u stranu, sve dok oko metar duga zmija nije pojurila napolje. Kao
podivljao pokušavao je Turkanac da je dotuče, ali uprkos udarcima brzo je ispuzala kroz izlaz ka
nama. Kao munja je poletelo koplje jednog Samburu-dečaka u opasnu životinju. Tek kada sam
shvatila koliko je ova situacija bila opasna, počela su da mi klecaju kolena.
Moj muž je došao oko sat kasnije. Bio je kod veterinara koji mu je dao potvrdu, ali sa uslovom da u
roku od mesec dana sagradimo poljski toalet izvan prodavnice. Još i to! Nekoliko dobrovoljaca se
ponudilo, pre svega Turkana, koji su voljni da iskopaju tri metra duboku rupu i sagrade ostalo. Sa sve
materijalom to bi koštalo skoro 600 franaka. Plaćanju nikad kraja, a ja sa nadam da će uskoro početi i
da se zarađuje.
Ocu Ðulijanu i Robertu sam ispričala za svoju nameru da otvorim radnju. Oduševljeni su, jer ovde
po pola godine nema kukuruza. Ne pominjem trudnoću, čak ni u jednom pismu za Švajcarsku. Iako se
izuzetno radujem, znam kako je lako razboleti se ovde i ne želim nikog da uznemirim.
Konačno je došao i naš veliki dan. Krećemo da bi se vratili sa punim kamionom. Našli smo i
prijatnu radnicu, Anu, ženu seoskog policajca. Ona je snažna i već je radila u Maralalu. Uz malo
dobre volje razume i nešto engleskog.
Otišli smo u Komercijalnu banku u Maralalu da se raspitamo da li je stigao novac koji sam tražila
iz Švajcarske. Imamo sreće i tako sam podigla, preračunato, skoro 5,000 franaka kako bih mogla da
kupim robu. Dobili smo svežnjeve i svežnjeve kenijskih šilinga. Lketinga nikad u svom životu nije
video toliko novca. Kod veletrgovca, Somalijca, raspitali smo se kada će imati na raspolaganju
kamion za vožnju do Barsaloija. Trenutno su sve reke bez vode i stoga taj put za teške kamione nije
nikakav problem, za dva dana će jedan biti slobodan.
Sada smo krenuli u kupovinu. Kamion košta 300 franaka, zato moramo da iskoristimo njegovu
nosivost od deset tona u potpunosti. Naručila sam 80 puta 100 kg kukuruznog brašna kao i 15 puta
100 kg šećera, što je čitavo bogatstvo za ovde. Kada sam platila račun, Lketinga je ponovo uzeo
svežnjeve novčanica kod sebe i bio mišljenja da ovim Somalijcima dajem previše novca. Hoće sve
da kontroliše. Skoro mi je neprijatno, jer je uvredio ove ljude i uopšte ne ume toliko da računa.
Stavlja gomilicu na gomilicu i niko ne razume zašto se igra sa novcem. Najslađim jezikom sam ga
naposletku ubedila da mi vrati novac. Pred njegovim očima sam još jednom prebrajala. Kada je
preostalo 3,000 šilinga, rekao je pakosno: „Vidiš, to je previše!“ Umirujem ga i objašnjavam da je to
najam kamiona. Tri Somalijca su se pogledali međusobno pomalo iznervirano. Konačno je roba
poručena i rezervisana za nas dok kamion ne dođe. Sada sam se vozila kroz selo i kupila ovde 100 kg
pirinča, onde 100 kg krompira i na trećem mestu kupus i crni luk.
Kasno popodne je kamion konačno pun. Biće jedanaest uveče kad stigne u Barsaloi. Lomljive stvari
kao što su kisela voda, kola i fanta stavila sam u landrover, preko toga paradajz, banane, hleb, Omo,
margarin, čaj i druge proizvode. Kola su puna do krova. Ne želim da idem dužim putem, već hoću da
vozim kroz šumu, jer tako mogu za dva sata da stignem u Barsaloi. Lketinga se vozi u kamionu, jer
opravdano sumnja da roba nestaje usput.
Lovočuvar i dve žene se voze sa mnom. S obzirom da su kola toliko natovarena, ubrzo sam morala
da pređem na pogon na sva četiri kako bih prešla strminu u šumi. Tek moram da se naviknem na
vožnju s ovolikim teretom, ipak je reč o oko 700 kg. Povremeno prelazimo preko rupa s vodom, koje
se ovde u šumi retko kada potpuno isuše.
Livada na kojoj sam videla bivole danas je pusta. Sa saputnicima razgovaram s mukom na svahiliji
o našoj prodavnici. Malo pre „strmine smrti“ je oštra krivina u obliku slova „S“. Kada sam skrenula
u uski deo, pred nama se stvorio veliki sivi zid. Kao luda krećem da kočim, ali kola zbog težine
polako klize ka mužjaku slona. „Stani, zaustavi kola!“ vrišti lovočuvar. Pokušavam sve, uključujući i
podizanje ručne, koja međutim više ne funkcioniše dobro. Oko tri metra ispred ogromne pozadine
smo konačno stali. Životinja pokušava da se polako okrene na uskom putu. Brzo sam ubacila u
rikverc. Žene krešte u zadnjem delu i hoće napolje. Slon se sada okrenuo i zuri u nas svojim malim
očima. Zavitlao je surlu gore i trubi. Zbog moćnih kljova deluje još opasnije. Kola nam se polako
šunjaju unazad i rastojanje je sada šest metara. Ali, lovočuvar upozorava da smo izvan životne
opasnosti tek kada postanemo nevidljivi, odnosno, kad nestanemo iza krivine. Pošto su kola dupke
puna i nemaju retrovizor, ne mogu da gledam pozadi. Tako da lovočuvar mora da me navodi, a ja se
samo nadam da sve dobro tumačim.
Konačno je rastojanje toliko da slona samo još čujemo, ali više ne vidimo. Tek sada primećujem da
mi kolena drhte. Ne smem ni da pomislim šta bi se desilo da smo se zabili u ovog kolosa ili da mi je
pri povlačenju otkazao motor.
Lovočuvar još oseća miris slona. Kao za inat, danas nije poneo pušku. Sada smo sigurno osamdeset
metara od njega, ali i dalje čujemo kako lomi drveće. Nakon što neko vreme nismo ništa čuli,
lovočuvar se polako odšunjao do krivine. Vratio se i rekao da slon brani svoju teritoriju i s
uživanjem pase na putu. Levo i desno od puta leži srušeno manje drveće.
Polako pada mrak. Obadi se lepe za nas i gadno bodu. Osim lovočuvara niko ne izlazi. Sat kasnije
mužjak i dalje stoji na putu. Nerviram se, jer pred nama je još dug put i moraću da pređem kamenjar
teško natovarena po mraku. Kako se ništa nije događalo, čovek je pokupio veće kamenje i odšunjao
se do krivine. Odatle ga je bacio u gustiš, što je dovelo do glasnog šuštanja i lomljave. I stvarno,
ubrzo je slon napustio stazu.
U Barsaloi sam se odvezla direktno do prodavnice i istovarivala robu pod svetlom farova. Bogu
hvala par ljudi mi je pomoglo. Na kraju sam otišla do naše maniate. Nešto kasnije je došao dečak iz
susedstva i javio da je u daljini ugledao dva svetla. I stariji brat je motrio. Sada su svi napeti. Stiže
naš kamion, jedan Samburu-kamion!
Otišla sam sa bratom u prodavnicu da ih tamo sačekamo. Došao je i veterinar i doneo nam jednu
petrolejku iz svoje brvnare. Stavili smo je na pult i odmah je prostor osvetljen kao dom. Razmišljam
gde ćemo to da istovarimo i postavimo. Sve više ljudi se šunja oko prodavnice i čeka na kamion.
Konačno je došao uz gromoglasnu buku. Za mene je ovo neverovatan trenutak i istovremeno osećam
neverovatnu sreću pri pomisi da će sada u Barsaloi postojati prodavnica koja uvek može ponuditi
namirnice. Sada više niko ne mora da gladuje, jer ima dovoljno toga za kupovinu. Lketinga ponosno
izlazi iz kamona i pozdravlja pojedine, među njima i lovočuvara. Užasnut je saslušao njegovu priču,
ali mi je potom prišao s osmehom i pitao: „Zdravo, ženo, stvarno si videla slona?“ „Da, naravno!“
Hvata se za glavu: „Ludo, to je vrlo opasno, stvarno Korin, vrlo opasno!“ „Da, znam, ali sada smo
dobro,“ odgovaram i gledam ko bi mogao da istovaruje.
Pregovaramo i određujemo tri muškarca koji i kod Somalijaca tako povremeno zarađuju novac.
Najpre smo sklonili džakove krompira i pirinča, a prostorija iza, koja će nam služiti kao skladište,
napunjena je džakovima sa kukuruzom i šećerom. Ostalu robu smo natrpali u prodavnici.
Svi su marljivo radili. Nakon pola sata kamion je ispražnjen i kreće po mrkloj noći nazad u
Maralal. Između Omo i kutija sa čajem stojimo u potpunom haosu. Pojavljuju se prve mušterije i hoće
da kupe šećer. Ali ja odbijam da prodajem, jer je suviše kasno i tek treba da sredimo sve. Zatvaramo
prodavnicu i odlazimo u našu maniatu.
Kao i obično ustali smo ujutro i sedeli sa životinjama na suncu, kada je par žena prišlo našoj
maniati. Lketinga ih pita šta se dešava. Pitaju kada ćemo da otvorimo radnju. Lketinga hoće odmah da
krene, ali mu kažem da im prenese da pre dvanaest neću ništa prodavati, jer najpre treba sve da se
raspakuje, a Ana još nije stigla.
Ana ima smisla za izlaganje robe. Nakon dva sata prodavnica izgleda skoro savršeno. Ispred
prodavnice čuči pedeset žena i muškaraca i čekaju da otvorimo. Žičana mreža se pokazala dobrom, a
ispod pulta imam krompir, kupus, šargarepu, crni luk, pomorandže i mango. Na kanapu sa plafona
vise grozdovi banana. Pozadi, na stalažama se nižu različite veličine pakovanja Omo praška, Kimbo-
limenke masti, čaj, toalet-papir, koji će kasnije sjajno da se prodaje, različiti sapuni, svakakvi
slatkiši, kao i šibice. Pored vage smo stavili džak šećera, kukuruznog brašna i pirinča. Još jednom
smo oprali pod i otvorili kapije prodavnice.
Na kratko nas je zaslepilo sunce, a onda su žene pojurile unutra. Kao talas su šareno ukrašeni ljudi
krenuli ka meni. Prodavnica je dupke puna. Svi su posezali za kangama i ručno tkanim torbama. Ana
je počela da deli kukuruzno brašno. Kako ne bi previše palo sa strane, od kartona smo napravili neku
vrstu lopatice. Sada sam i ja merila šećer i kukuruzno brašno. Većina ih samo stavi novac na put i
traže za to različite proizvode. To znači da moramo brzo da računamo.
Prvi veliki džak kukuruza prodat je za sat vremena, šećer do pola. Radujem se što sam pre toga
napisala sve cene na robi. Ipak vlada haos u prodavnici. Kutija koja služi kao kasa nam preliva, jer
smo do kraja večeri prodali skoro 600 kg kukuruznog brašna, 200 kg šećera i različite druge
proizvode. Kada je počelo da se smrkava hteli smo da zatvorimo, ali je došlo još po koje dete po
šećer ili kukuruz za večeru. U sedam sati smo konačno zatvorili. Skoro da ne mogu više da stojim i
jedva pomeram ruke. Ana takođe odlazi kući umorna i iscrpljena.
S jedne strane je ovaj dan bio ogroman uspeh, s druge strane me ovaj nalet naveo na razmišljanje.
Sutra će ovo trajati od jutra do mraka. Moraću nekom prilikom da se ponovo operem na reci. Ali,
kada?
U osam smo ponovo u prodavnici, a Ana već čeka. Posao polako kreće, ali je posle devet do
podneva prodavnica stalno puna. Gajbe sa kiselom vodom, kolom, fantom i sprajtom se brzo prazne.
Suviše dugo su morali ovde da se odriču toga.
Mnogi od ratnika ili dečaka stoje satima samo u ili ispred prodavnice da bi ćaskali sa ljudima.
Žene i devojčice sede u hladovini prodavnice. I supruga veterinara, lekar i učitelj dolaze i kupuju na
kilograme krompira i voća. Svi se raduju sjajnoj prodavnici. Naravno da sam već sada primetila da
dosta toga nedostaje.
Lketinga je najveći deo vremena sa nama i razgovara sa ljudima ili prodaje jednostavne stvari, kao
sapun ili Omo. Pomaže najbolje što može. Mama je danas prvi put, nakon dužeg vremena, došla u
selo da vidi našu prodavnicu.
Na kraju drugog dana vladam već svim brojevima na maa-jeziku. Sastavila sam tabelu sa koje
možemo odmah da pročitamo cene za različite količine kukuruza ili šećera, što značajno olakšava
izračunavanje. I ovog dana smo se naradile i vučemo se umorni kući. Naravno da ponovo nismo stigle
da jedemo nešto kuvano, što u mom stanju nije pametno. Leđa me bole od stalnog savijanja. Samo
danas smo izmerile i prodale osam džakova kukuruza i skoro 300 kg šećera.
Mama mi je skuvala kukuruzno brašno sa malo mesa i ja sa Lketingom razgovaram o ovoj
neodrživoj situaciji. Ana i ja jednostavno moramo da imamo pauzu da bi nešto pojele i da bi se
oprale. Odlučili smo da od sutra zatvaramo prodavnicu od 12 do 14 časova. I Ana se raduje ovom
novom pravilu. Doneli smo četrdeset litara vode u prodavnicu kako bih mogla barem da se operem u
prostoriji iza.
Polako je voće i povrće nestalo. Čak i skupog pirinča više nema. Za nas, kući, odnela sam samo 3
kilograma. Ðulijani i Roberto su tog dana prvi put svratili i izrazili svoje divljenje, što mi je prijalo.
Raspitala sam se da li bih mogla da zarađeni novac ostavljam kod njih, jer mi ne pada na pamet gde
bih mogla toliki novac da čuvam. Ðulijani pristaje i tako svako veče svraćam do Misije i predajem
kovertu punu novca.
S novim radnim vremenom se ljudi ne snalaze baš najbolje, jer većina nema sat. Ili moramo da
zatvaramo takoreći na silu ili je toliko ljudi unutra da nastavljamo da radimo. Nakon deset dana nam
je prodavnica skoro prazna, ostalo je samo pet vreća kukurznog brašna, a šećera nema već dva dana.
Dakle, moramo da odemo u Maralal. Uz malo sreće ćemo trećeg dana da se vratimo sa kamionom.
Ana je ostala u prodavnici, jer bez šećera je promet znatno manji.
I u Maralalu manjka šećera. Ne prodaju se džakovi od sto kilograma, jer još nisu stigle nove
isporuke. Bez šećera nema smisla vraćati se u Barsaloi. Kada je nakon tri dana konačno stigao šećer
džakovi se dele planski. Umesto dvadeset džakova dobili smo samo osam. Petog dana možemo
ponovo da krenemo sa kamionom.
Ovih sam dana u Maralalu kupila nekoliko novih stvari, tražene kange, duvan za žvakanje za starije
i čak dvadeset pari sandala od automobilskih guma u svakoj veličini. Nažalost, ono što smo zaradili
nije dovoljno za svu novu robu. Potreban mi je novac iz banke i nameravam da cenu za kilo
kukuruznog brašna i šećera povećam, iako te cene propisuje država. Ali uz visoke troškove prevoza
nemoguće je držati istu cenu kao u Maralalu. Osim toga moramo da napunimo i bure od 200 litara
benzina.
 Ovog puta me Lketinga nije pustio da se sama vozim landroverom, jer se boji da ću ponovo da
naletim na slonove ili bivole. Ali ko će onda da bude u kamionu? Lketinga je poslao jednog
poznanika za kojeg smatra da mu može verovati. Oko podneva smo krenuli i stigli do Barsaloija bez
problema. Stvarno je čudno: kada je moj muž tu, sve prolazi bez teškoća.
U prodavnici je apsolutna tišina. Ana nam dolazi u susret smorena. Za pet dana je prodala preostalo
kukuruzno brašno. Samo bi povremeno neko svratio da kupi čaj ili Omo. Kasa je dopola puna
novčanicama, ali jedva da sam je i prebrajala, jer ima još ponečeg u skladištu Verujem Ani.
Vratili smo se u našu maniatu u kojoj su dva ratnika mirno spavala. Nisam bas srećna što sam našla
zauzetu maniatu, ali znam da su takva pravila gostoprimstva. Svi muškarci koji su istih godina kao i
Lketinga imaju pravo da se odmore u našoj kolibi ili da prenoće. I čaj moram da im ponudim. Dok
sam raspaljivala vatru, njih trojica su razgovarali. Lketinga mi prevodi da je u Sitedi bivo jednom
ratniku rasporio bedro. Mora odmah kolima tamo i odvede ga lekaru. Ja ću ostati, jer kamion treba da
stigne u naredna dva sata. Nevoljno sam mu dala ključeve kola. To je ona ista staza na kojoj je pre
godinu dana slupao kola.
Otišla sam dole do Ane i mi smo sredile radnju kako bi sve bilo spremno za istovar. Predveče smo
upalili dve nove petrolejke. Uz to sam nabavila običan šporet na drva kako bih povremeno mogla da
skuvam caj ili neko jelo u zadnjoj prostoriji.
Konačno je stigao kamion. Uskoro je gomila ljudi bila oko radnje. Istovar je brzo završen. Ovog
puta sam i ja brojala džakove kako bih bila sigurna da je sve tu, ali se ispostavilo da nisam imala
razloga za nepoverenje. Kada je roba istovarena nastao je haos. Svuda su gomile kartona koje sada
treba da istovarimo.
Odjednom je moj muž u prodavnici. Pitam ga da li je sve u redu.
„Nema problema, Korin, ali ovaj čovek ima veliki problem,“ odgovara.
Odveo je ranjenika lokalnom lekaru koji mu je očistio nogu i zašio 20cm dugu ranu bez narkoze.
Sada je kod nas u maniati, jer mora svakog dana na kontrolu.
Lketinga je u Maralalu kupio miraa na kilograme i prodaje je po dobroj cem. Svi varošani su
dolazili zbog ove biljke, čak su i dva Somalijca po prvi put ušla u našu prodavnicu. I oni su bili
zainteresovani za miraa. Moj muž ih je pogledao popreko i pitao otresito šta hoće. Neprijatno mi je
zbog njegovog ponašanja, jer su obojica ljubazna i već imaju dovoljno štete zbog našeg posla. Dobili
su miraa i otišli. Oko 21 čas je prodavnica gotova, tako da sutra možemo da nastavimo sa prodajom.
Kada sam se ušunjala u svoju kolibu, tamo je ležao zdepasti ratnik sa debelo povijenom nogom.
Tiho je stenjao. Pitam ga kako je. U redu, odgovara. Ali to ovde ništa ne znači. Nijedan Samburu
ovde ne bi rekao suprotno, čak ni malo pre nego što će ispustiti dušu. Puno se znoji i jako smrdi na
mešavinu znoja i joda. Kada je malo kasnije Lketinga ušao u kolibu, doneo je dve veze miraa.
Obratio se povređenom, ali je ovaj samo promucao odgovor. Izgleda da čovek ima visoku
temperaturu. Nakon malo nagovaranja, smem da mu izmerim temperaturu. Termometar pokazuje
40,5°C. Dala sam ratniku lekove da mu smanjim temperaturu i malo posle toga je zaspao. Te noći
sam loše spavala. Moj muž je cele noći žvakao miraa, a povređeni ratnik je stenjao i povremeno bi
vikao.
Dok je Lketinga ostao kraj svog prijatelja, ja sam ujutro otišla u radnju. Posao ide kao lud, jer se
vest o tome da ima šećera i kukuruznog brašna raširila kao šumski požar. Tog dana je Ana delovala
iscrpljeno. Svaki čas je morala da sedne. A par puta je trčala napolje da se ispovraća. Uznemirena,
pitala sam je šta se dešava. Ali Ana mi odgovara da nije ništa strašno, možda ima blagi oblik
malarije. Poslala sam je kući, a čovek koji nam je pratio kamion ponudio se da mi pomogne. Srećna
sam zbog ove podrške, jer stvarno ume da prione. Nakon nekoliko sati krsta me užasno bole. Da li je
to zbog trudnoće ili zbog stalnog savijanja, ne znam. Sada sam pri kraju trećeg meseca,
pretpostavljam. Osim male zaobljenosti ništa se više ne primećuje. Muž mi u međuvremenu sumnja u
trudnoću i smatra da verovatno imam čir na želucu.
Nakon prilično vremena Lketinga je ušao u prodavnicu. Najpre se trgnuo kada je video muškarca
iza pulta i nabusito ga pitao šta tu radi. Ja nastavljam da uslužujem. Ovaj mu je rekao da je Ani
pozlilo i da je zbog toga otišla kući. Nastavljamo da radimo, a moj muž sedi tu i dalje žvaće svoj
miraa, što me već nerviralo. Poslala sam ga do veterinara da proveri je li danas zaklana neka koza,
jer hoću da napravim dobro jelo sa mesom i krompirom. Popodne nameravam da zatvorim kako bih u
zadnjem delu mogla da nešto skuvam i operem se. Ali Lketinga i pomoćnik hoće da rade i dalje. Na
novom šporetu na drva sam skuvala ukusan gulaš. Konačno mogu ponovo na miru da jedem. Sačuvala
sam polovinu za Lketingu. S punim stomakom mogu bolje da radim.
Nakon sedam uveče smo stigli kući. Ranjenik je čučao u našoj kolibi. Izgleda da mu je bolje. Ali
kakav je samo haos bio unutra! Svuda su izgrižene stabljike miraa i sažvakani grumeni od žvake.
Lonac za kuvanje stoji sa okorelom kukuruznom kašom pored ognjišta, a svuda unaokolo su ostaci
jela po kojima se motaju mravi. Tu je i gadan smrad u kolibi. Skoro da mi je oduzeo dah. Dolazim
mrtva umorna s posla i sada treba prvo da očistim kolibu, da ne pominjem lonac za čaj koji moram
najpre da sastružem noktima i očistim.
Kada sam se požalila mužu, nailazim na nerazumevanje. Pod uticajem miraa smatra da ga napadam i
kaže da neću da pomognem njegovom prijatelju koji je upravo izvukao živu glavu. Pri tom je sve što
tražim malo urednosti. Ratnik je ćopajući izašao s mojim mužem iz kolibe i otišli su kod mame.
Čujem žestoku raspravu i osećam se odbačenom i usamljenom. Kako bih sačuvala prisebnost, izvukla
sam kasetofon i pustila nemačku muziku. Nakon nekog vremena Lketinga je provukao glavu u kolibu i
pogledao me sumnjičavo. „Korin, u čemu je problem? Zašto slušaš ovu muziku? Šta to znači?“ Oh,
Bože, kako da mu objasnim da se osećam neshvaćenom i iskorišćenom i da tražim utehu u muzici? On
to ne može da razume.
Uzimam ga za ruku i molim da sedne kraj mene. Slušamo muziku zajedno i zurimo u vatru. Pri tom
osećam kako polako nastaje neka erotska napetost i uživam u tome. Pri svetlosti vatre Lketinga
izgleda sjajno. Stavljam ruku na njegovo tamno, golo bedro i osećam da se i on uzbudio. Pogledao me
divlje i odjednom smo jedno drugom u naručju. Ljubimo se. Po prvi put mi se čini da i on u tome
nalazi užitak Iako sam to stalno pokušavala, Lketingi to do sada nije stvarno prijalo i zato su moji
pokušaji brzo propadali. Ali sada me ljubi i postaje sve strastveniji. Konačno ponovo spavamo
zajedno. Bilo je predivno. Kada se opustio, milovao mi je nežno mali stomak i pitao: „Korin, sigurna
si, sada imaš bebu?“ Srećna odgovaram kroz smeh: „Da!“ „Korin, ako imaš bebu, zašto hoćeš
ljubav? Sada je u redu, dao sam ti bebu, sada je čekam.“ Naravno da sam malo razočarana ovom
predstavom, ali je više ne uzimam tako ozbiljno. Zaspali smo zadovoljni.
Sledeći dan je nedelja. Radnja nam je zatvorena i odlučujemo da odemo na misu koju drži Ðulijani.
Mala crkva je dupke puna. Skoro samo žena i deca su unutra. Par muškaraca, poput veterinara sa
porodicom, lekara i učitelja, sede sa strane. Ðulijani je pročitao misu na svahiliju, a učitelj prevodi
na jezik plemena Samburu. S vremena na vreme žene i deca pevaju i dobuju prstima. Sve u svemu,
vrlo je veselo. Lketinga je jedini ratnik i ovo mu je prvi, ali i poslednji odlazak u crkvu.
To popodne smo proveli zajedno na reci. Prala sam odeću, a on kola. Konačno imamo dovoljno
vremena za ritual zajedničkog pranja. Bilo je kao nekad i sa nostalgijom sam se setila tog vremena.
Naravno da mi se prodavnica dopada, sada se hranimo raznovrsnije. Ali više nemamo toliko vremena
za nas. Sve je postalo užurbanije. Ipak se posle svake nedelje radujem prodavnici. Sprijateljila sam
se u ovoj varoši sa delom žena i njihovim muževima koji govore engleski. Polako znam ko je s kim.
 Ana mi je prirasla za srce. Već par dana joj je i muž u prodavnici, jer ima odmor. Meni to ne smeta
za razliku od Lketinge. Posle svakog soka koji Anin muž popije on na neprijatan način pita da li Ana
ovo naplaćuje.
Vreme je da ponovo kupimo šećer. Džakovi su već par dana prazni i zato dolazi manje ljudi. A
predstoji i školski raspust. Zato bih mogla da kupim šećer u Maralali i dovezem Džejmsa kući.
Lketinga će ostati u prodavnici i pomagati Ani, jer imamo još oko dvadeset džakova kukuruznog
brašna koje treba da prodamo kako bi imali dovoljno novca za prevoz robe kamionom.
Povela sam našeg vrednog pomoćnika. Dobro radi i može da prenese teške džakove u landrover.
Kao i obično dvadesetoro bi da pođe sa nama. Zato što svaki put dođe do svađe, odlučila sam da
tražim nešto zauzvrat, kako ne bih sama snosila troškove za benzin. Sigurno će onda poći samo oni
koji stvarno imaju razloga za to. Gomila se brzo razišla kada sam ovo saopštila, a ostalo je samo
petoro koji su platili koliko sam tražila. Zato landrover nije bio prepun. Rano smo krenuli, jer hoću
da se vratim uveče. Među onima koji su pošli je i lovočuvar koji je ovog puta takođe morao da plati.
Svi su izašli u Maralali, a ja sam se odvezla do škole. Direktor mi je objasnio da učenici mogu da
izađu tek nakon 16 časova. Dogovorila sam se da povezem tri do četiri učenika do Barsaloija. Moj
pomoćnik i ja smo u međuvremenu kupili tri džaka šećera, nešto voća i povrća. Više ne mogu da
natovarim ako nameravam da pokupim dečake. Ostaje mi dva sata i koristim to vreme da posetim
Sofiju.
Sofija je presrećna kada me videla. Za razliku od mene, nabacila je par kilograma i dobro se oseća.
Skuvala mi je špagete, pravu đakoniju nakon toliko vremena bez testenine. Nije ni čudo da se tako
brzo goji! Njen Rasta-prijatelj se pojavio nakratko i ubrzo nestao sa par prijatelja. Sofija se žali da
od kada je trudna skoro da je i ne gleda. Ne želi ni da radi i umesto toga troši njen novac na pivo i
prijatelje. Uprkos udobnosti koju je sebi priuštila, ne zavidim joj. Naprotiv, na primeru Sofije mi
postaje jasno koliko mi Lketinga pruža.
Oprostila sam se od nje i obećala da ću svaki put kad dođem u Maralal da svratim nakratko.
Pokupila sam pomoćnika i lovočuvara na dogovorenom mestu. Odvezli smo se do škole i trojica
dečaka već stoje spremni. Džejms se vrlo obradovao što ću ga pokupiti. Odmah smo krenuli, jer
hoćemo da stignemo kući pre mraka.

Staza kroz džunglu

Kola su se probijala crvenim, prašnjavim putem uzbrdo. Malo pre krivine u vidu slova „S“
lovočuvar i ja smo krenuli da se smejemo, jer smo se oboje setili doživljaja sa slonom. Pozadi u
kolima dečaci se smeju i razgovaraju. Malo pre strmog uspona nameravam da prebacim pogon na sva
četiri. Kočim, pa još jednom, ali kola jednostavno idu dalje na smrtonosnoj padini. Užasnuta sam
povikala: „Nema kočnica!“ Istog trenutka sam videla da desno ne možemo, jer odmah pored puta
počinje provalija koja je zaklonjena drvećem. Zato, bez da razmišljam, okrećem volan ulevo, dok
lovočuvar pokušava da otvori vrata.
Kao nekim čudom kola su udarila i prešla preko početka stenovitog zida koji odavde postaje sve
viši. Tu gde sam se popela visina iznosi oko 30 cm. Da smo bili samo malo dalje napred ne bih imala
drugog izbora osim da se frontalno nabijem u zid od stena. Molim se da kola ostanu zaglavljena u
grmlju, jer visoravan ima svega pet do šest metara, a onda kreće strmi pad u džunglu.
Dečaci su vidno uzbuđeni, a lovočuvar je siv u licu. Konačno su se kola zaustavila u grmlju, oko
metar od kraja visoravni. Toliko drhtim celim telom da ne mogu da izađem iz kola.
Školarci su izašli kroz prozore, jer mi napred sedimo nepomično i time zadnja vrata ostaju
zatvorena. Sada sam ipak izašla, dok su mi kolena klecala, kako bih procenila štetu. U tom trenutku
kola počinju polako da se pomeraju. Pribrana, zgrabila sam prvi kamen i stavila ga pod točak. Dečaci
su otkrili da je kabl kočnica iščupan. Zaprepašćeni i u šoku stojimo pored kola, ni tri metra od
provalije.
Nikako ne možemo da ostanemo ovde u divljini, kaže lovočuvar, iako je ovog puta naoružan. Osim
toga, čim padne mrak postaje užasno hladno. Nemoguće je i voziti dalje do Barsaloija bez kočnica.
Zato preostaje samo da se vratimo u Maralal do kojeg mogu, u najgorem slučaju, s pogonom na sva
četiri da stignem i bez kočnica. Najpre moramo da okrenemo kola na ovoj uskoj visoravni. Tražimo
veliko kamenje i ja krećem polako. Više od pola metra napred ne mogu da idem, zato dečaci moraju
da me zaustavljaju sa kamenjem pod svakim točkom. Potom sledi isti taj manevar unazad, pri čemu ne
mogu skoro ništa da vidim. Znoj mi lije preko lica i molim se Bogu da nam pomogne. Posle ovog
događaja, u kom smo za dlaku izbegli smrt, potpuno sam uverena da ga ima. Nakon više od sat
vremena izvedeno je drugo čudo, kola su okrenuta.
Već je mračno u džungli kada smo krenuli, sve u prvoj brzini i s pogonom na sva četiri. Kada idemo
nizbrdo, kola su suviše brza, na pravom putu, međutim, motor užasno urla, ali ne usuđujem se da
promenim brzinu. Automatski u kritičnim trenucima pritiskam kočnice koje ne rade. Nakon više od sat
vremena stižemo s olakšanjem u Maralal. Ovde ljudi opušteno prelaze ulicu, jer smatraju da će ono
malo kola da zakoči. Mogu samo da trubim, a ljudi skaču u stranu i psuju. Malo pre garaže gasim
motor i puštam da se kola dokotrljaju. Šef, Somalijac, taman se sprema da zatvori. Objašnjavam mu
svoju nevolju i da su kola puna robe koju ne mogu da ostavim bez nadzora. Otvario je gvozdenu
kapiju i nekoliko ljudi je uguralo kola unutra.
Svi zajedno smo otišli da popijemo čaj i razgovaramo, još uvek u soku, o našoj situaciji. Sada
moramo da potražimo smeštaj. Lovočuvar traži za sebe, a ja, naravno, pozivam dečake i pomoćnika
na konak. Uzeli smo dve sobe. Dečaci smatraju da mogu po dvojica da se smeste u jedan krevet. Ja
hoću da budem sama. Nakon večere otišla sam na spavanje. Kad sam pomislila na muža, pala sam u
očajanje. On ne zna šta se desilo i sigurno će se užasno brinuti.
Ujutro rano sam otišla u garažu. Radnici uveliko rade na popravci naših kola. I šefu, Somalijcu,
čudno je kako je to moglo da se desi. Oko jedanaest sati krećemo, ali se ovog puta nisam usudila da
idem putem kroz džunglu. Strah mi se uvukao u kosti, a osim toga, ja sam u četvrtom mesecu trudnoće.
Idemo obilaznicom preko Baragoija, što traje oko četiri i po sata. Tokom puta razmišljam koliko li se
moj muž sada vec brine.
Dobro smo napredovali. Ovaj put, čija je jedina mana gomila šodera, nije tako zahtevan. Prešli smo
dobrih pola puta kada sam nakon prelaska isušenog korita reke čula dobro poznato šištanje. Uz svu
nevolju, sada je i guma pukla! Svi su izašli, a dečaci su izvukli rezervni točak ispod džakova šećera.
Moj pomoćnik je namestio dizalicu i sve je bilo gotovo za pola sata. Desilo se tako da nemam šta da
radim, te sam sela na jarkom suncu i popušila cigaru. Nastavili smo put i stigli u Barsaloi tokom
popodneva.
Parkirali smo pored prodavnice i upravo se spremam da izađem kada mi prilazi muž i besno me
gleda. Stoji pred vratima kola i vrti glavom: „Korin, šta nije u redu s tobom? Zašto si došla kasno?“
Kažem mu zašto, ali on odbija prezrivo da me sasluša i pita me umesto toga s kim sam provela noć u
Maralali. Sada sam besna. Jedva smo izvukli živu glavu, a on misli da sam ga prevarila! Da će tako
reagovati ne bih nikad pretpostavila.
Dečaci su mi pritrčali u pomoć i ispričali šta nam se desilo. Zavukao se pod kola i pogledao kabl.
Kada je primetio razmazano ulje za kočnice, smirio se. No, moje je razočaranje ogromno i odlučujem
da odem u svoju kolibu. Neka se sami snađu šta će i kako će, osim toga, i Džejms je sada tu. Mamu i
Sagunu sam samo kratko pozdravila, a onda sam se povukla i zaplakala od umora i razočarenja.
Uveče počinje da mi bude hladno. Tome nisam pridala neku važnost i samo sam skuvala čaj.
Lketinga je došao i uzeo šolju. Nismo puno pričali. Kasno uveče je krenuo da poseti udaljeno selo i
uzme preostale koze od naše svadbe. Vratiće se za oko dva dana. Smotao je crveno ćebe preko
ramena, zgrabio oba koplja i izašao bez puno reči iz maniate. Čujem ga kako kratko razgovara sa
mamom, a onda je sve mirno, osim vriske bebe u jednoj od susednih koliba.
Stanje mi se pogoršava. U toku noći me obuzeo strah. Da nije ovo ponovo napad malarije? Izvukla
sam svoje fansidar tablete i pažljivo pročitala uputstvo. Tri tablete odjednom ako se posumnja da je u
pitanju malarija, ali u slučaju trudnoće potražiti lekara. Oh Bože, ni na koji način ne želim da izgubim
bebu, što se zbog malarije do šestog meseca lako može dogoditi. Odlučujem da popijem tri tablete i
dodajem drva na vatru kako bih se ugrejala.
Ujutro sam se probudila tek kada sam čula glasove napolju. Ispuzala sam iz kolibe i jako sunce me
zaslepilo. Skoro je pola devet. Mama sedi ispred svoje kolibe i gleda me s osmehom. „Supa, Korin,“
pozdravlja me. „Supa,“ odgovaram i odlazim u gustiš da obavim nuždu.
Osećam se slabo i iscrpljeno. Kada sam se vratila do maniate, već četiri žene stoje tamo i pitaju za
prodavnicu. „Korin, tuka,“ čujem mamu kako dovikuje, treba da otvorim radnju. „No, da, kasnije!“
odgovaram. Razumljivo, svi hoće šećer koji sam juče dovezla. Pola sata kasnije sam se odvukla u
prodavnicu.
Sigurno ih je dvadesotoro čekalo, ali Ane nije bilo. Otvorila sam i odmah je krenulo čavrljanje.
Svako hoće da bude prvi uslužen. Radim mehanički. Gde li je Ana? Nema traga ni od mog
pomoćnika, a gde su dečaci, ni to ne znam. Dok sam posluživala, pritislo me u stomaku. Zgrabila sam
papir i odjurila u poljski toalet. Već me stigao proliv. Sada sam u potpunom haosu. Radnja je puna
ljudi. Kasa je otvorena kutija i dostupna svakom ko zađe iza pulta. Bez snage se vraćam ženama koje
brbljaju. Zbog proliva sam nekoliko puta morala u toalet.
Ana me ostavila na cedilu, nije se pojavila. Do sada se nije pojavio niko poznat kome bih barem
donekle na engleskom objasnila u kakvom sam stanju i zamolila za pomoć. Kad je prošlo dvanaest,
jedva sam stajala na nogama.
Konačno se pojavila učiteljeva žena. Poslala sam je do mame da pogleda jesu li dečaci kod kuće.
Srećom se Džejms pojavio i to sa onim dečakom koji je onda prenoćio u mom konačištu. Odmah su
voljni da preuzmu prodavnicu kako bih mogla da odem kući. Mama me pogledala iznenađeno i pitala
šta mi je. Ali, kako da joj odgovorim? Slegnula sam ramenima i rekla: „Možda malarija.“ Pogledala
me uplašeno i uhvatila se za stomak Shvatila sam šta hoće da kaže, ali sam i sama zabrinuta i tužna.
Došla je u moju maniatu i skuvala mi crni čaj, jer mleko nije dobro. Dok je čekala da voda provri,
stalno se obraćala Enkaiju i molila se za mene na svoj način. Stvarno mi je draga, kako tu sedi, sa
svojim opuštenim grudima i u prljavoj suknji. U tom trenutku sam srećna što moj muž ima jednu tako
milu, brižnu majku i ne želim da je razočaram.
Kada su nam koze stigle kući, stariji brat je zabrinuto ušao i pogledao kako sam i pokušavao je da
razgovara sa mnom na svahiliju. Ali sam suviše umorna i stalno bih spavala. Usred noći se budim
okupana znojem, kada sam čula korake i kako neko zabada koplja ispred naše kolibe. Srce mi divlje
lupa kada se začulo poznato gunđanje i ubrzo potom je neko ušao u kolibu. Toliko je mračno da ništa
ne prepoznajem. „Dragi?“ pitam u iščekivanju u tami. „Da, Korin, nema problema,“ čuje se poznati
glas mog muža. Pao mi je kamen sa srca. Objasnila sam mu svoje stanje i on se vrlo zabrinuo. Pošto
me još nije tresla drhtavica, nadala sam se da će se moje stanje normalizovati zato što sam odmah
uzela Fansidar.
Sledećih dana sam ostala kod kuće, a Lketinga i dečaci su vodili radnju. Polako sam se oporavljala,
jer je i proliv prestao nakon tri dana.
Nakon nedelju dana izležavanja dosta mi je toga i popodne odlazim da radim. Ali prodavnica loše
izgleda. Jedva da su je čistili i sve je puno prašine od kukuruznog brašna. Police su skoro prazne.
Četiri džaka šećera već su prodata, a kukuruza ima još svega džak i po. To znači da ćemo morati
ponovo na put u Maralal. Planiramo da to uradimo sledeće nedelje, jer se dečacima kratak raspust
ionako završava i mogla bih par njih da povezem u Maralal.
U radnji je mirno. Čim nema osnovnih životnih namirnica, nema ni mušterija koje dolaze izdaleka.
Odlazim da posetim Anu. Kada sam stigla do njene kućice, ležala je u krevetu. Pitala sam je šta joj
je, ali mi najpre nije odgovorila. Vremenom saznajem da je i ona trudna. Tek je u trećem mesecu, ali
je nedavno imala krvarenja i zato nije dolazila na posao. Dogovorile smo se da se vrati kada dečaci
odu.
Bliži se početak škole i mi krećemo. Ovog puta smo zatvorili prodavnicu. Nakon tri dana možemo
da pošaljemo pun kamion za Barsaloi u pratnji našeg pomoćnika. Lketinga se vozi sa mnom kroz
džunglu. Srećom je vožnja prošla bez problema. Očekujemo da će kamion stići malo pre mraka. Ali
umesto kamiona stigla su dva ratnika i rekla da se ovaj zaglavio u poslednjem koritu reke. Odvezli
smo se kolima to malo puta i imali šta da vidimo. U isušenom, širokom koritu malo pre obale kamion
je levim točkom utonuo u pesak. Zbog dugotrajnog vrtenja u mestu, zakopao se u rastresitom pesku.
Već je nekoliko ljudi došlo na mesto nesreće i delom su već stavili granje i kamenje ispod. Zbog
velike težine se kamion sve više naginje, moraćemo da istovarimo. Nisam baš srećna zbog ovog
predloga i hoću da pitam oca Ðulijana za savet. On nije baš oduševljen mojim dolaskom, jer već zna
šta se desilo. Ipak je ušao u kola i pošao sa mnom.
Pokušao je sa sajlom za vuču, ali naša kola sa pogonom na sva četiri nisu uspela da izvuku kamion.
Sada treba pretovariti sto vreća po sto kilograma na naša kola. Možemo da stavimo samo po osam.
Pet puta je Ðulijani vozio, a onda je iznerviran otišao u Misiju. Ja sam vozila još sedam puta, dok
nisam sve prevezla u prodavnicu. Za to vreme je pao mrak i ja sam na izmaku snage. U prodavnici je
nezamisliv nered. Zatvorili smo je i tek ćemo sutra ujutro sve rasporediti.
Često nam nude kravlje i kozje kože. Do sada sam ih stalno odbijala, ali žene su nezadovoljne zbog
toga i delom odlaze iz prodavnice psujući, a onda odlaze do Somalijaca da se reše krzna. Ali, u
zadnje vreme Somalijci su kupovali kože samo od onih koji bi kupovali šećer ili kukuruz. I tako
svakodnevno dolazi do novih svađa. Zato sam odlučila da ja počnem da kupujem kože i skladištim ih
u zadnjem delu prodavnice.
Nisu prošla ni dva dana kada je svratio lukavi mali šef i pitao za dozvolu za prodaju koža. Naravno
da je nemamo, jer nisam ni znala da je potrebna. A osim toga, kaže, mogao bi da mi zatvori radnju,
jer nije dozvoljeno da se kože skladište u istoj zgradi sa životnim namirnicama. Mora da postoji
najmanje pedeset metara odstojanja. Ostala sam bez teksta na ovu novinu, jer su i Somalijci do sada
držali kože u istoj prostoriji, što ovaj zamenik jednostavno opovrgava. Sada znam ko ga je uputio na
nas. Pošto sam u međuvremenu skupila skoro osamdeset koža koje nameravam da prodam kada
ponovo odem u Maralal, pokušavam da dobijem na vremenu dok ne nađem nov prostor koji se
zaključava. Ponudila sam mu dva soka i zamolila ga da mi da vremena do sutra.
Nakon dužeg pregovaranja sa mužem, složili su se da kože iznesemo do sutra iz prodavnice. Ali,
kuda sa njima? Ipak je to gotovina. Odlazim u Misiju po savet. Samo je Roberto tu i kaže da ni kod
njega nema mesta. Moramo da čekamo na Ðulijanija. Uveče je svratio na motoru. Na moju radost
ponudio mi je svoju staru šupu za pumpanje vode koja je u blizini, gde skladište stare mašine. Nije
bilo puno mesta, ali bolje išta nego ništa, jer se ova ipak zaključava. Ponovo sam rešila jedan
problem i polako mi je jasno od kolike nam je pomoći otac Ðulijani.
Posao dobro ide i Ana se pojavljuje na vreme. Ponovo joj je bolje. Jednog uobičajenog popodneva
je odjednom došlo do komešanja. Dečak iz susedstva je dojurio u prodavnicu i sav uzbuđen se
obratio Lketingi. „Dragi, šta se desilo?“ pitam. Kaže da su se dve koze iz našeg stada izgubile i mora
odmah da krene da ih nađe, pre nego padne mrak i divlje životinje ih se dokopaju. Upravo je krenuo
naoružan sa svoja dva duga koplja, kada se pojavila sluškinja lokalnog učitelja sva siva u licu. I ona
je razgovarala sa Lketingom i ja sam samo razumela da radi o našim kolima i Maralali. Uznemirena
pitam Anu. „Ana, u čemu je problem? Oklevajući je rekla da žena učitelja očekuje dete, mora odmah
u bolnicu, ali u Misiji nema nikog.“

Žena učitelja

„Dragi, moramo sa njom u Maralal,“ kažem uzbuđena svom mužu. On, međutim, smatra da ga se to ne
tiče, mora da potraži svoje koze. U tom trenutku ga uopšte nisam razumela i pitala sam ljuta zar mu
nije život čoveka bitniji od života jedne životinje. On to ne shvata, to nije njegova žena naposletku,
ali će zato njegove koze za najviše dva sata nešto pojesti i s tim rečima odlazi iz prodavnice. Ostajem
nema i očajna, zato što upravo moj hrabri muž može biti tako okrutan.
Ani sam rekla da idem da vidim tu ženu i da ću onda odlučiti. Koliba joj je na dva minuta od
prodavnice. Kada sam ušla u kolibu skoro sam pala u nesvest. Svuda su krvlju natopljene krpe.
Mlada žena se skupila na golom podu i glasno stenje. Obraćam joj se, jer iz prodavnice znam da
govori engleski. Uz mucanje mi objašnjava da je krvarenje počelo još pre dva dana, ali zbog muža
nije smela kod lekara. Vrlo je ljubomoran i zato protiv pregleda. Sada, kada je otišao, hoće da krene.
Pogledala me po prvi put i vidim samo čist strah. „Molim te, Korin, pomozi mi, ja umirem!“ Pri
tom je podigla haljinu i ja sam ugledala malu, plavu ruku kako viri iz grlića. Skupila sam svu snagu i
sabrala se i obećala da ću odmah dovesti landrover ispred kuće. Izjurila sam iz kuće i rekla Ani da
idem odmah u Maralal, neka zatvori radnju ako mi se muž ne vrati do 19 časova.
Otrčala sam do maniate i jedva primetila da mi je trnovito grmlje izgrebalo noge. Suze užasa i besa,
zbog mog muža, slivale su mi se niz lice. Kada bi samo stigle u Maralal na vreme! Mama je kući i ne
razume zašto nosim svu vunenu ćebad i čak jedno krzno iz manrate i stavljam u landrover pozadi.
Nemam vremena da joj objasnim šta se dešava. Ovde se radi o minutama. Ne mogu ni jasno da
razmišljam kada sam jurnula kolima. Jedan pogled na Misiju mi je potvrdio da tamo nikog nema jer
nema nijednog vozila. Stala sam ispred kolibe i zajedno sa sluškinjom pomogla zeni da uđe u kola.
Teško ide, jer više ne može ni da stoji. Oprezno smo je spustile na oba ćebeta koja su joj jedina
zaštita spram hladnog lima i nikako nisu dovoljna da ublaže jake udarce. I devojka je ušla, te smo
krenule. Zaustavila sam se kod kolibe lekara, da proverim hoće li poći sa nama. Ali ni njega nema!
Gde su svi kada su ti najpotrebniji? Umesto toga neki neznanac iz Maralale je tu i hoće da ga
povezemo. On nije Samburu.
Radi se o životu i smrti, a ipak ne mogu da vozim tako brzo, jer će se ona inače prevrnuti. Pri
svakom udaru glasno jauče. Devojka joj šapuće, dok joj čvrsto drži glavu u krilu. Sva znojava moram
da brišem suze s očiju. Zbog ljubomore taj učitelj pušta da mu žena umre! On, koji presedi svake
nedelje na misi u crkvi, on, koji ume da čita i piše. Ne bih mogla da poverujem da nisam i sama
doživela takvu reakciju svog muža. Izgleda da mu život žene znači manje od života koze. Da je neki
ratnik u nevolji, kao onaj koji nam je mesec dana bio u kolibi, Lketinga bi verovatno drugačije
reagovao. Sada se međutim radi o jednoj ženi, koja čak nije ni njegova. Šta će se desiti kad kod mene
nastupe komplikacije?
Sve ove misli mi jure kroz glavu dok se kola polako probijaju. Žena se svaki cas na kratko
onesvesti, a onda prestaje jaukanje. Stigli smo do stena i pozlilo mi je pri pomisli koliko će se kola
sada ljuljati. Ovde ni spora vožnja više ne pomaže. Sluškinji kažem da je drži najbolje što ume.
Čovek pored mene nije progovorio još ni reči. Kola se s pogonom na sva četiri penju preko stenja.
Žena ječi iz sveg glasa. Kada smo uspeli da pređemo na trenutak je ponovo mirna. Vozim najbrže što
mogu kroz džunglu. Malo pre smrtonosne strmine moram da se prebacim na sva cetiri za uzbrdicu.
Kola se vuku uz brdo. Na pola strmine motor je odjednom zakrkljao. Odmah sam pogledala na merač
benzina i smirlia se. Kola nastavjaju polako dalje, ali onda se ponovo čuje motor. Kola su se trzala i
tresla taman do vrha, da bi onda potpuno stala, tik pored visoravni na kojoj sam već jednom stajala.
Očajna pokušavam da ponovo upalim. Ali ništa se ne dešava. Sada je čovek pored mene živnuo.
Izašli smo da pogledamo motor. Izvadila sam sve svećice, no one su u redu. Akumulator je pun. U
čemu je problem sa ovim prokletim kolima? Prodrmala sam sve kablove, pogledala ispod kola, ali ne
mogu da nađem uzrok. Iznova i iznova pokušavam, ali ništa se ne dešava. Čak ni svetlo ne
funkcioniše.
Sada je već mrak i ogromni obadi su nas skoro pojeli. Sada me je stvarno strah. Pozadi, u kolima,
žena stenje. Vimena ćebad su puna krvi. Objašnjavam ovom neznancu da smo ovde izgubljeni, jer se
ovaj put skoro uopšte ne koristi. Ostaje samo mogućnost da potraži pomoć u Maralalu. Peške, kako
sam izračunala, stići će za sat i po. Nije voljan da ide sam bez oružja. Sada sam skroz poludela i
psujem ga besna, zato što ne shvata da je na ovaj ili onaj način opasno, i da će što duže čeka biti sve
mračnije i hladnije. Imamo samo jednu šansu, a to je da odmah krene. Konačno je pošao.
Pomoć će stići najranije za dva sata. Otvorila sam kola i pokušala da razgovaram sa njom. Ali ona
se opet onesvestila. Postaje hladno i oblačim jaknu. Sada se probudila i traži vodu. Užasno je žedna,
usne su joj skroz ispucale. Gospode! U svoj žurbi sam ponovo napravila užasnu grešku. Nemamo
vode za piće! Pretražila sam čitavo vozilo, našla jednu praznu flašu kole i krenula da nađem vodu.
Mora da ima vode negde, sve je tako zeleno! Nakon sto metara sam čula šuštanje vode, ali ne vidim
ništa kroz gustiš. Oprezno krećem korak po korak kroz gustiš. Nakon dva metra došla sam do klanca.
Dole je potok, ali ne mogu do njega, jer se ne bih više popela uz klizavu stenu. Otrčala sam do kola i
uzela uže od kanistera za benzin. Žena jauče kao luda od bolova. Zasekla sam kraj užeta i vezala
flašu, kako bih je spustila do vode. Beskrajno sporo se punila. Kada sam malo posle toga bocu
prinela usnama ove žene, primetila sam da gori od vreline. A istovremeno toliko drhti od hladnoće da
joj zubi cvokoću. Ispraznila je flašu za tren. Otišla sam još jednom po vodu.
Kada sam se vratila, čula sam takav vrisak kakav nikad u životu nisam čula Devojka je čvrsto
držala ženu i plakala. Još je tako mlada, možda ima 13 ili 14 godina. Pogledala sam u lice žene, a
pogled joj je ocrtavao samrtni strah. „Umreću, umreću, Enkair“ mrmljala je. „Molim te, Korin,
pomozi mi!“ preklinje me ponovo. Šta sada da radim? Još nikad nisam prisustvovala porođaju, osim
toga sam i sama po prvi put trudna. „Molim te, izvadi ovo dete, molim te, Korin!“ Podigla sam
haljinu i videla istu sliku. Modro plava ručica sada je visila do ramena napolju.
Ovo je dete mrtvo, proletelo mi je kroz glavu. Leži postrance i bez carskog reza ne može napolje. U
suzama joj objašnjavam da joj ne mogu pomoći, ali da će uz malo sreće pomoć stići za jedan sat.
Skinula sam jaknu i stavila preko ovog drhtavog bića. Gospode, što nas ostavljaš ovako same? Gde
sam to pogrešila da nas ova kola baš danas ostave ponovo na cedilu, ne razumem svet više. Isto tako
ne mogu više ni da izdržim ove užasne jauke i bežim glavom bez obzira i u očajanju u mračni gustiš,
ali sam se odmah i vratila nazad do kola.
Žena u svom samrtnom strahu traži da joj dam nož. Razmišljam grozničavo šta da radim, a onda
odlučujem da joj ga ne dam. Odjednom se podigla sa ćebeta i čučnula. Devojka i ja gledamo s
užasom ovu ženu koja se bori sa smrću. Obe je ruke zavukla u sebe i vrtela i vukla ručicu, sve dok
nakon nekog vremena jedno modro, nerazvijeno dete nije ležalo na ćebetu. Istog trena je iscrpljena
pala i ostala da leži nepomično.
Prva sam se sabrala i umotala krvavo, mrtvo, oko sedam meseci staro dete u kangu. Onda sam
ponovo skupila vodu za ženu. Drhtala je celim telom, ali sada zrači potpunim mirom. Pokušavam da
joj operem ruke i pričam joj da je umirim. Pri tom napeto osluškujem oko sebe. Nakon nekog
vremena se začulo tiho zujanje motora.
Pao mi je kamen sa srca, s olakšanjem sam ugledala uskoro i svetla farova kroz gustiš. Podigla sam
baterijsku lampu kako bi me ugledali na vreme. To je ambulatni rover iz bolnice. Tri muškarca su
izašla. Objasnila sam im šta se desilo, a oni su stavili ženu na nosila i u kola, kao i smotuljak sa
mrtvom bebom. I devojka je pošla sa njima. Vozač rovera mi je pogledao kola. Okrenuo je paljenje i
odmah znao šta nije u redu. Pokazao mi je na žicu koja je visila iza volana. Žica paljenja je iščupana.
Za svega minut je ponovo pričvrstio i kola su krenula.
Dok su oni odlazili ka Maralalu, ja sam krenula nazad kući. Potpuno iscrpljena i unezverena stigla
sam do naše maniate. Moj muž pita zašto se vraćam tako kasno. Dok pokušavam da ispričam šta se
desilo, primećujem da mi ne veruje. Očajna zbog njegove reakcije ne shvatam zašto ima tako malo
poverenja u mene. Naposletku nisam ja kriva što se kola uvek kvare kad njega nema. Legla sam da
spavam i nisam se upuštala u dalje rasprave.
Sledećeg dana krećem bezvoljna na posao. Tek što sam otvorila radnju, pojavio se učitelj i
zahvalio se, preterujući, na mojoj pomoći, ali pri tom nijednom nije pitao kako mu je žena. Kakav
licemer!
Malo kasnije došao je otac Ðulijani i zamolio da mu sve ispričam. Žao mu je zbog onog što smo
morale da prođemo i bila mi je mala uteha to što mi je velikodušno platio za tu vožnju. S obzirom na
situaciju, ženi je bolje, a to je saznao preko radio-veze.
Gužva u prodavnici me umarala više nego što sam htela da poverujem. Od ovog događaja spavam
loše i sanjam samo grozne stvari u vezi s mojom trudnoćom. Trećeg jutra po ovom događaju toliko
sam iscrpljena da sam poslala Lketingu samog u radnju. Neka radi sa Anom. Sedim kod kuće sa
mamom pod velikim drvetom. Popodne je svratio lekar i rekao mi da je učiteljeva žena preživela ono
najgore, ali da mora da ostane još par nedelja u Maralalu.
Razgovarali smo o onom što se desilo i on je pokušao da mi umiri savest, time što je rekao da se to
desilo samo zato što ona to dete nije uopšte htela. Svojim duševnim moćima je zaustavila kola. Na
rastanku me pitao šta mi je. Rekla sam da sam sva slaba, što sam pripisala nedavnim događajima.
Zabrinut me je upozorio da se čuvam moguće malarije, jer su mi oči pomalo žute.

Strah za dete

Uveče smo zaklali ovcu. To je bio prvi put da ovde jedem jagnjetinu ili ovčetinu, pa sam bila
radoznala. Mama je pripremila naš deo. Jednostavno je skuvala nekoliko komada u vodi, a iz šolja
smo popile bljutavu masnu supu. Mama je zaključila da je to dobro za trudnoću i kada ti je potrebna
snaga. Međutim, očigledno nije bilo dobro za mene, jer sam u toku noći dobila proliv. Uspela sam da
probudim muža i on mi je pomogao da otvorim ogradu s trnjem. Jedva sam prošla tih dvadeset
metara. Zatim sam se odvukla nazad u maniatu, gde je Lketinga sedeo ozbiljno zabrinut za mene i
dete.
Isto se ponovilo i sledećeg jutra, samo sam posle povraćala. Uprkos užasnoj vrućini, ja sam se
tresla i primetila da su mi oči žute, pa sam poslala Lketingu u Misiju. Bojala sam se za dete, jer sam
bila sigurna da je ovo još jedan napad malarije. Svega deset minuta kasnije čula sam motor auta iz
Misije, a zatim je otac Ðulijani ušao u kućicu. Pitao me šta se dogodilo i sada sam mu prvi put rekla
da sam u petom mesecu trudnoće. Iznenadio se, jer nije ništa primetio. Odmah je predložio da odemo
u bolnicu Misije u Vambi, jer bi u suprotnom dete moglo prerano da se rodi i mogla bih da ga
izgubim. Uzela sam neke stvari i krenuli smo, ostavivši Lketingu, jer je radnja bila otvorena.
Kola oca Ðulijana su bila mnogo udobnija od mojih. Vozio je vratolomnom brzinom, jer je odlično
poznavao put, ali sam se uprkos tome jedva pridržavala, jer sam drugom rukom podupirala trbuh.
Nismo mnogo razgovarali na tom putovanju od tri sata. Čekale su nas dve medicinske sestre, belkinje,
i pomogle mi do sobe za pregled gde sam legla u krevet. Zapanjili su me urednost i čistoća, a onda,
kada sam ležala u krevetu, preplavila me duboka tuga. Kada je otac Ðulijani došao da se pozdravi sa
mnom, nisam mogla da zadržim suze. On je bio šokiran i pitao me šta nije u redu, ali nisam ni sama
znala šta mi je! Bojala sam se za svoje dete. A i zato što sam ostavila muža samog u radnji. On me
pokušao smiriti tako što mi je obećao da će svaki dan proveravati račune i obaveštavati me preko
radija. Njegovo razumevanje me ganulo, tako da sam ponovo briznula u plač.
Skoknuo je po jednu sestru koja mi je dala injekciju. Tada je došao lekar da me pregleda. Kada je
čuo u kom sam mesecu trudnoće, izrazio je zabrinutost, jer sam premršava i nisam imala dovoljno
krvi. Zato je i dete tako malo. Zatim je postavio dijagnozu: početni stadijum malarije.
Zabrinuto sam ga pitala šta to znači za dete. Nije mi odgovorio na pitanje, već je rekao da najpre
moram da se odmorim, što će biti i najbolje za dete. Da sam još malo odlagala dolazak ovamo, dete
bi zbog moje malokrvnosti samo pokrenulo prevremeni porođaj. Međutim, bio je pun nade, jer je dete
još uvek živo. Te reči su me toliko obradovale da sam odlučila da učinim sve samo da se što pre
oporavim. Smestili su me u četvorokrevetnu sobu, na porodiljskom odeljenju.
Ovde je bilo sasvim drugačije nego u Maralalu: kroz prozor sam videla grmlje sa crvenim
cvetovima. Bilo mi je drago što su me tako brzo pregledali. Ušla je medicinska sestra i obavestila me
da ću dobijati dve injekcije na dan uz infuziju, što je najnužnije kako bi se zaustavilo gubljenje
telesne tečnosti. To je ujedno i najbolji način za lečenje malarije. Tek sam sada shvatila da sam bila
na korak od smrti u Maralalu. Medicinske sestre su se sa pažnjom brinule o meni, a trećeg dana su mi
skinule infuziju, ali sam injekcije dobijala još dva dana.
Sestre su mi javile da je sve u redu sa radnjom. Osećala sam se kao ponovo rođena, i jedva sam
čekala da se vratim kući, mužu. Sedmog dana je došao sa još dva ratnika. Bilo mi je drago da ga
vidim, ali me zanimalo kako je uspeo da ostavi radnju. „Nema problema, Korin, moj brat je tamo,“
rekao je s osmehom. Rekao mi je da se rešim Ane, jer nas je potkradala i ljudima delila hranu. Nisam
mogla da poverujem u to i zabrinuto sam ga pitala ko će nam onda pomagati. Uzeo je jednog dečaka
koji je pod njegovim nadzorom i nadzorom njegovog brata. Jedva sam se suzdržala od smeha: kako
dva muškarca koji ne znaju da računaju i pišu mogu da nadziru bivšeg školarca?
U svakom slučaju, u radnji nema puno stvari. Zato se dovezao ovamo landroverom i namerava u
Maralal, gde će sa ratnicima da organizuje još jedan utovar kamiona. „Kojim novcem?“ pitala sam, a
on mi je pokazao vrećicu puno novčanica. Uzeo ih je od oca Ðulijana. Bila sam u panici. Šta da
radim? Ako on i dva ratnika odu u Maralal, proći će kao ćurke pred Božić. U plastičnoj vrećici je bio
sve sam sitan novac, a on čak nije znao ni koliko ga ima.
 Dok sam tako razmišljala, stigao je lekar i poslao ratnike napolje. Zaključio je da sam ovog puta
izbegla malariju, pa sam ga zamolila da me pusti iz bolnice. Obećao mi je da mogu sutra da izađem,
ali me upozorio da ne smem suviše naporno da radim. Moram da se vratim u bolnicu tri nedelje pre
termina. Laknulo mi je što su me otpustili i to sam rekla Lketingi. Bilo mu je drago i obećao je da će
doći po mene ujutro. Oni će odsesti negde u Vambi.
Uzela sam kolica za putovanje u Maralal i, kao i obično kad je muž bio sa mnom, nije bilo nikakvih
događaja usput. Kamion je bio slobodan već sledećeg dana. U pansionu sam prebrajala novac koji je
Lketinga uzeo i sa užasom sam shvatila da nam nedostaje nekoliko stotina kenijskih šilinga za robu.
Pitala sam Lketingu kako je to moguće, a on je rekao da je ostavio nešto novca u radnji. Zato nisam
imala izbora nego da podignem još novca u banci umesto da platim od naše dobiti. Međutim, bilo mi
je drago što ćemo tako brzo da se vratimo u Barsaloi: nije me bilo kući već deset dana.
S kamionom je išao jedan ratnik i oni su krenuli dužim putem, dok smo mi krenuli kroz džunglu. Bila
sam srećna što sam sa svojim mužem i fizički sam se dobro osećala, što je bilo posledica redovne
ishrane u bolnici.

Smrtonosni pad

Po putu smo primetili da je neko nedavno prolazio ovuda. Lketinga je proučio tragove guma i
zaključio da su to bili „stranci“. Bez poteškoća smo sišli niz „strminu smrti“, a ja sam se trudila da
izbrišem sećanja na strašno iskustvo s mrtvorođenim detetom.
Kada smo prešli zadnji zavoj pre velikih stena, naglo sam zakočila. Nasred puta su bila dva vojna
landrovera i grupa belaca je uzrujano trčala između njih. Nije bilo moguće da ih zaobiđem, tako da
smo izašli da vidimo šta se događa. Shvatila sam da je to grupa Italijana sa kojima je bio jedan crnac,
lokalac.
Jedan od mladića je sedeo na vrućini i jecao, a dve mlade žene su razgovarale sa njim i takođe
plakale. Lketinga je popričao sa Kenijcem, a ja sam se da bih razgovarala sa njima nekako setila par
italijanskih izraza.
Uprkos vrućini od 40 stepeni, naježila sam se od njihove priče. Pre dva sata devojka uplakanog
mladića je otišla u džunglu da obavi nuždu.
Zaustavili su se, jer su mislili da su stigli do kraja puta. Hodala je svega dva metara pre nego je
došla do ruba skrivene provalije. Iznenada su čuli krik, a zatim udarac, i od tog trenutka su vikali i
pokušavali da se spuste niz strmu padinu, ali od nje nije bilo ni traga, ni glasa.
Krv mi se sledila u žilama, jer sam znala da joj nema spasa. Mladić je neprestano dozivao njeno
ime. Otišla sam do muža u šoku. I on je bio uznemiren i rekao da je ta žena sigurno mrtva, jer se stena
spuštala devedeset metara u dubinu, a na dnu je staro osušeno rečno korito. Niko se nikada nije
spustio dole. Izgledalo je da su Italijani pokušali, jer smo videli nekoliko užeta zavezanih jedno za
drugo. Dve devojke su grlile mladića koji je bio na kraju snaga: crven u licu, okupan znojem, čučao
je na nesnosnoj vrućini i vrteo glavom. Otišla sam do njih i predložila im da se pomere pod drvo, ali
je mladić širom otvorio usta i počeo da vrišti.
Pogledala sam Lketingu: nešto je smišljao, a ja sam potrčala ka njemu i pitala šta mu je na umu.
Rekao je da bi on i njegov prijatelj mogli nekako da odu dole po tu ženu. U panici sam ga zgrabila i
viknula: „Ne, dragi, to je ludost, nemoj ići, vrlo je opasno.“ Ali me Lketinga odgurnuo od sebe.
Iznenada se pored mene stvorio onaj uplakani mladić i počeo da me psuje, jer sam htela da
zaustavim nekog ko je hteo da pomogne. Besno sam mu odgovorila da ja ovde živim i da je ovo moj
muž, koji će za tri meseca postati otac, i da nemam nameru da odgajam dete bez oca.
Međutim, Lketinga i drugi ratnik su već krenuli pedesetak metara dalje da se spuštaju niz liticu.
Zadnje što sam videla su bila njihova bezizražajna lica. Samburu izbegavaju mrtve; čak i ne govore o
njima. Sela sam u hladovinu i tiho zaplakala u sebi.
Pola sata nismo ništa čuli i moj nemir je postao nesnosan. Jedan Italijan je gledao ka mestu gde su
počeli silazak i sada se vratio sav uzbuđen i rekao da je ugledao njih dvojicu na drugoj strani klanca i
da nose nešto poput nosila.
Svi su reagovali skoro histerično, ali je prošlo još dvadeset minuta pre nego su se njih dvojica
izašli potpuno iscrpljeni iz šume. Istog trena ljudi su pojurili prema njima da uzmu nosila napravljena
od Lketingine kange i dve grane.
Lica Masaja su mi govorila da je ova žena mrtva. Pogledala sam telo i iznenadila se kad sam
shvatila koliko je mlada i kako mirno sada leži. Da nije bilo slatkog mirisa koji tela počnu da
ispuštaju na ovim vrućinama, moglo bi se reći da spava.
Moj muž je kratko porazgovarao sa crnim vodičem puta i ovi su pomakli landrovere u stranu.
Lketinga je uzeo ključ, jer je hteo da vozi, a nije ni imalo smisla da se svađam u ovakvom stanju
šoka. Obećali smo da ćemo obavestiti Misiju, a onda smo se odvezli niz strmu padinu u potpunoj
tišini. Kada smo stigli do prve reke, njih dvojica su izašla i prala se gotovo sat vremena. Bila je to
vrsta rituala.
Konačno smo nastavili vožnju, a muškarci su brzo razmenili par reči. Stigli smo u Barsaloi oko šest
uveče. Pola robe je već bilo istovareno ispred naše radnje. Brat Lketinge i ratnik koji je putovao
kamionom su pazili na radnike. Otvorila sam radnju i našla se usred prljave prostorije pune
kukuruznog brašna i praznih kutija. Dok je Lketinga čistio, otišla sam do misionara. Ostao je zapanjen
ovom nesrećom, iako je nešto već čuo preko radija. Uskočio je u svoj landrover i odjurio.
Otišla sam kući; nakon takvog stresa nisam mogla da podnesem sav onaj metež u radnji. Mama je
očigledno htela da zna zašto je kamion stigao pre nas, ali sam mogla da joj dam samo par detalja.
Napravila sam čaj i legla. Odlučila sam da više nikad ne idem tim putem. To je bilo posebno opasno
u mom trenutnom stanju. Lketinga je došao kući oko deset sa dva ratnika i zajedno su skuvali lonac
kukuruzne kaše. Razgovarali su samo o strašnoj nesreći. Konačno sam uspela da zaspim.
Sledećeg jutra su prvi kupci došli po nas da otvorimo radnju. Otišla sam rano, iz radoznalosti, da
vidim našeg novog pomoćnika koji je zamenio Anu. Muž me upoznao sa dečakom. Nije mi se dopao
na prvi pogled, ne samo zato što je bio prljav, već i zato što je delovao lenj. Ali, naterala sam sebe
da ne sudim o njemu na osnovu izgleda, jer sam stvarno morala manje da radim ako ne želim da
izgubim dete. Radio je upola sporije od Ane i svi su me pitali gde je ona.
Bilo je vreme da pitam Lketingu zašto nismo imali više novca u Maralali, jer sam na prvi pogled
shvatila da razliku ne može da nadoknadi onim što je ostalo u prodavnici. Ponosno je uzeo beležnicu i
pokazao mi račune koje je na ime veresije otvorio raznim ljudima. Neke od njih sam znala, ali ostala
imena nisam mogla ni da pročitam, tako da sam se naljutila, jer sam mu prilikom otvaranja radnje
rekla: Nema veresije!
Tada se dečak umešao i rekao da poznaje te ljude i da to sigurno neće biti problem. Ipak sam se
bunila. Slušao je moje argumente bez uvažavanja i kao da se dosađuje. Moj muž je rekao da je ovo
ipak Samburu-trgovina i da mora pomoći svojim ljudima. Ponovo sam se osećala kao zla i pohlepna
belkinja, iako sam se samo borila da zaradim za hleb. Moj novac iz Švajcarske će nam trajati još,
najviše, dve godine, i šta onda? Lketinga je izašao iz radnje, jer nije mogao da podnese moju
uzrujanost. I naravno svi su zurili u mene, jer sam se ja, žena, usudila da povisim ton.
 Celi dan sam provela u beskrajnim prepirkama sa mušterijama koje su se nadale veresiji. Nekoliko
najupornijih je odlučilo da jednostavno sačeka mog muža. Rad sa ovim dečakom nije bio zabavan
kao sa Anom. Jedva da sam smela u toalet, jer mu nisam verovala. Moj muž nije došao sve do uveče,
tako da sam već prvog dana radila više nego što treba. Noge su me bolele i ceo dan nisam gotovo
ništa jela. Kući nije bilo ni vode, ni drva za ogrev. Sa setom sam se setila usluge u bolnici: tri obroka
na dan, a da ne moraš da kuvaš!
Sada su mi se noge umarale mnogo brže i morala sam nešto da preduzmem. Jedna šolja čaja ujutro i
uveče jednostavno nije bila dovoljna da mi povrati snagu. Mama se složila da moram da jedem
mnogo više da bi se dete rodilo zdravo. Odlučili smo da se preselimo što pre u prostoriju iza radnje.
Dakle, nakon samo četiri meseca moramo da napustimo našu divnu maniatu, ali mama će se brinuti o
njoj i bilo joj je vrlo drago zbog toga.
Kada budemo naručivali sledeću isporuku kamionom, narućićemo i krevet, sto i stolice, tako da
možemo pristojno da se uselimo. Pomisao na krevet me jako obradovala, jer su me leđa bolela od
spavanja na podu, iako mi to u zadnjih godinu dana nije smetalo.
Poslednjih nekoliko dana su se pojavili oblaci na inače stalno plavom nebu i svi su bili u
iščekivanju kiše. Zemlja je bila potpuno suva, a tlo ispucalo i tvrdo kao kamen. Sve češće smo čuli
priče o tome kako su lavovi napadali krda životinja u po bela dana. Deca koja su brinula za njih bila
su u panici kada bi morala bez koza da trče kući po pomoć. Zato je moj muž sada provodio dane na
ispaši sa krdima, tako da nisam imala drugog izbora nego da sve vreme budem u radnji, da radim i
nadzirem dečaka.

Velika kiša

Petog dana kako je počelo da se oblači, počele su da padaju prve kapi kiše. Bila je nedelja, naš
slobodan dan, tako da smo brzo raširili plastificirano platno preko maniate, što nije bilo lako zbog
jakog vetra. A onda je grunula kiša, zapravo oluja sa pljuskovima koju nikad pre nisam videla. U
kratkom roku sve je bilo pod vodom, vetar je uvukao vlagu u svaku pukotinu, pa smo morali da
ugasimo vatru kako iskre ne bi letele svuda. Obukla sam svu toplu odeću koju sam imala. Već za sat
vremena prve kapi su počele da nam padaju u kućicu, uprkos plastificiranom platnu kojim smo je
pokrili. Mogla sam samo da zamislim kako je kod mame i Sagune!
Voda je probijala kroz vrata do našeg prostora za spavanje i šoljicom sam grabila zemlju da
napravim branu. Vetar je zatezao plastični pokrivač i imala sam osećaj kao da će ga svakog časa
istrgnuti. Zvučalo je kao da napolju besni reka. Voda je počela da ulazi sa svih strana u kućicu i ja
sam se trudila da pokupim sve stvari sa poda. Ćebad sam potrpala u putnu torbu kako bi barem ona
ostala suva.
Iznenada, nakon dva sata, pljusak je stao. Ispuzali smo iz kućice, ali predeo nisi više mogao da
prepoznaš. Nekoliko kućica se pomerilo. Koze su zbunjeno trčale unaokolo. Mama je stajala ispred
svoje kućice, mokra do gole kože; kućica je poplavljena, a Saguna je stajala u jednom ćošku, tresla se
i plakala. Sklonila sam je kod nas i pokrila je svojim suvim puloverom; barem je u njega mogla da se
zamota. Dosad su svi izašli da vide potoke koje je voda napravila na putu do reke. Odjednom se
začno snažan prasak. Okrenula sam se ka Lketingi uplašena i željna da saznam šta se desilo. Umotan u
svoje crveno ćebe, samo se nasmejao i rekao da je bujica stigla do ruba stena. Zaista, nakon toga smo
čuli hučanje, kao da je tamo ogroman vodopad.
 Lketinga i ja smo hteli da odemo do velike reke, ali mama je rekla ne; tvrdila je da je suviše
opasno. Zato smo otišli do druge strane, gde se kamion zaglavio u pesku. Ta reka bila je široka
dvadeset i pet metara; ona druga je mogla biti tri puta šira. Lketinga je navukao svoje vuneno ćebe
preko glave, a ja sam po prvi put ovde imala na sebi farmerke, pulover i jaknu. Naišli smo na
nekoliko ljudi koji su zurili u mene. Nikad do sada nisu videli ženu u pantalonama. Morala sam da
pazim da mi ne skliznu, jer ih više nisam mogla zakopčati preko trbuha.
Buka je postajala sve glasnija, toliko jaka da više nismo mogli da čujemo jedno drugo. I tada sam
odjednom ugledala reku kako se valja. Prosto da ne poveruješ kako se sve promenilo! Mutna vodena
masa nosila je sve pred sobom, uključujući grmlje i kamenje. Ostala sam bez reči pred ovim
prikazom moći prirode. Učinilo mi se da sam čula plač i pitala sam Lketingu da li je i on to čuo.
Kazao je da nije, ali sada sam ga čula prilično jasno, kao da neko viče. Sada je i Lketinga čuo.
Odakle li to dolazi? Potrčali smo po gornjoj obali reke, pazeći da se ne okliznemo.
Nakon svega par metara, ugledali smo strašan prizor dvoje dece, do vrata u vodi, pridržavalo se za
nešto kamenja nasred podivljale reke. Lketinga nije oklevao ni trena; doviknuo im je nešto dok se
spuštao niz obalu. Izgledalo je zastrašujuće. Svaki čas im je glave poklapala navala bujice, ali su se
rukama čvrsto držali za kamenje. Znala sam da moj muž ne zna da pliva i da se boji duboke vode.
Ako izgubi uporište u naletu bujice, to će ga ubiti. Uprkos tome, shvatala sam zašto hoće da spasi
decu i bila sam ponosna na njega.
Zgrabio je dugi štap i probijao se kroz reku, sve vreme dozivajući decu. Ja sam samo stajala tamo i
molila se svom anđelu čuvaru. Došao je do kamenja, prebacio devojčicu preko leđa i probijao se
nazad. Nisam skrivala užas dok sam posmatrala dečaka koji se pridržavao dok mu je glava bila jedva
vidljiva. Pojurila sam prema vodi da dočekam muža i skinem devojčicu, kako bi mogao da se odmah
vrati. Dete je bilo teško i stvarno je bilo naporno nositi je dva metra nazad do obala. Položila sam je
i odmah pokrila jaknom. Bila je hladna kao led. Moj dragi je spasio i dečaka, koji je sada pljuvao
vodu dok ga je Lketinga masirao. Ja sam to isto radila sa devojčicom i polako su ukočeni udovi
počeli da joj se zagrevaju. Međutim, dečak je bio bezvoljan i nije mogao da hoda. Lketinga ga je
nosio kući dok se devojčica oslanjala na mene. Bila sam prestravljena pri pomisli koliko su ova deca
bila blizu smrti.
Mama se namrštila kada je čula ovu priču i strogo je ukorila decu. Po svemu sudeći, bili su napolju
sa kozama i taman su krenuli da prelaze rečno korito kada je krenula poplava. Voda je odnela mnogo
koza, dok je nekoliko uspelo da se dokopa obale. Muž mi je objasnio da je prvi talas uvek viši od
čoveka i da se digne iznad ruba stene tako iznenada i brzo da niko na reci nema šanse da preživi.
Svake se godine utopi nekoliko životinja i ljudi. Deca su ostala kod nas neko vreme, ali nismo imali
vrućeg čaja, jer su se sva drva za ogrev okvasila.
Otišli smo da pogledamo radnju. Trem je bio prekriven debelim slojem mulja; unutra je bilo suvo,
ne računajući nekoliko barica. Otišli smo do čajdžinice, ali ni tamo nije bilo čaja. Reka je stvarno
glasno hučala, tako da smo otišli da je pogledamo. Bilo je stravično. Tamo su bili otac Roberto i
Ðulijani i posmatrali silinu vode. Ispričala sam im šta se dogodilo na drugoj reci i tada je otac
Ðulijani po prvi put prišao mom mužu i zahvalio mu stiskom ruke.
Na povratku kući uzeli smo malu sobnu peć i drveni ugalj kako bi za sve skuvali vrući čaj. Bila je
to neudobna noć zbog vlage, ali ujutro je sunce ponovo izašlo, pa smo raširili odeću i ćebad na
trnovitom grmlju, da se osuše na toplom.
Dan kasnije se krajolik ponovo promenio, ovog puta nežno i tiho. Svuda niče trava, a pojedini
cvetovi se pojavljuju takvom brzinom iz tla da skoro možeš da ih gledaš kako rastu. Na hiljade belih
leptira lebde poput snežnih pahulja nad dom. Čudesno je biti svedok buđenja života u ovom pustom
predelu. Nakon nedelju dana čitav Barsaloi je jedno ljubičasto more cveća.
Ali, ima to i svojih mana. Uveče leti bezbroj komaraca unaokolo i naravno da spavamo ispod mreže
za komarce. Postalo je toliko nepodnošljivo da sam uveče čak zapalila i navoj protiv komaraca u
maniati.
Prošlo je deset dana od velike kiše i dalje smo zbog dve nadošle reke odsečeni od spoljnog sveta.
Iako je već moguće preći ih peške, sa kolima se ništa ne sme rizikovati. Ðulijani me izričito upozorio.
Već je nekoliko vozila ostalo zaglavljeno u reci i mogao si da gledaš kako ih živi pesak polako guta.
Par dana kasnije smo se usudili na put u Maralal. Krenuli smo okolnim putem, jer je u šumi put
klizav i mokar. Ovog puta nismo odmah dobili kamion, već moramo da se motamo po Maralalu
nekoliko dana. Posetili smo Sofiju. Dobro joj je. Već se toliko ugojila da ne može više da se savije.
Nije više ništa čula o Juti.
Muž i ja provodimo puno vremena u pansionu za turiste. Sada je posebno zadivljujuće posmatrati
pojiliste za životinje. Imamo vremena. Poslednjeg dana smo kupili sebi krevet i madrac, sto sa četiri
stolice i mali orman. Nameštaj nije tako lep kao onaj u Mombasi, ali je zato skuplji. Šofer se nije baš
oduševio kad je čuo da treba da pokupi još i ove stvari, ali ipak ja plaćam taj kamion. Vozili smo iza
njega i stigli ovog puta u Barsaloi za šest sati, bez problema, čak nismo morali ni gumu da menjamo.
Najpre smo smestili nameštaj u zadnji deo, a onda smo krenuli sa uobičajenim istovarom.

Iseljavanje iz maniate

Sledećeg dana smo se preselili u prodavnicu. Vrućina je nesnosna, cveće je već nestalo, koze su se
svojski potrudile. Pomeram nameštaj tamo i vamo, ali ne mogu da dobijem onaj prijatan osećaj kao u
maniati. No, obećala sam sebi manje napora i redovnije obroke, što je sada krajnje neophodno. Kada
smo zatvorili radnju, moj muž je na brzinu otišao do kuće da dočeka svoje životinje. Skuvala sam
dobar gulaš sa svežim krompirom, repom i kupusom.
Prve noći smo oboje loše spavali, iako smo ležali u udobnom krevetu. Lim krova je stalno krckao,
tako da nismo ni oka sklopili. Oko sedam ujutro neko je zakucao na vrata. Lketinga je ustao da
pogleda ko je i zatekao dečaka ispred koji je tražio šećer. Dobrodušno mu je dao pola kilograma i
ponovo zatvorio. Meni je sada jednostavno da se ujutro sređujem, jer se mogu dobro oprati u lavoru.
Poljski toalet je svega pedeset metara dalje. Život mi je postao lakši, ali zato manje romantičan.
A povremeno, kad je i Lketinga u prodavnici, mogu i da prilegnem nakratko. Dok kuvam, svaki čas
sam napred, u prodavnici. Jedne nedelje je sve bilo sjajno. Imam devojčicu koja mi donosi vodu iz
Misije. To košta nešto, ali zato ne moram više na reku. Osim toga, ona je čista i bistra. Ubrzo se
pročulo da živimo u prodavnici. Sada su nam mušterije stalno dolazile i molile za vodu. U maniatama
je običaj da se ova želja usliši. Ali popodne više skoro da nemam ni malo od svojih 20 litara vode.
Stalno nam ratnici sede na krevetu i čekaju na Lketingu, a time i na čaj i jelo. Dokle god je
prodavnica puna namirnica, ne može da im kaže da nemamo ništa.
Nakon takvih poseta stan je u haosu. Uprljani lonci ili oglodane kosti leže svuda razbacane. Na
zidovima je zalepljen smeđi šlajm. Vuneno ćebe i madrac su mi obojeni crvenom nijansom oker boje
od oslikanih ratnika. Više puta sam se raspravljala sa mužem, jer se osećam iskorišćenom. Ponekad
me razume i šalje ih kod mame kući, drugom prilikom mi se suprotstavlja i nestaje sa njima. I za
njega je ova situacija nova i teško mu je da se snađe. Moramo da nađemo načina da ispunimo običaj
gostoprimstva, ali da ne budemo iskorišćeni.
 Sprijateljila sam se sa ženom veterinara i povremeno me pozivaju na čaj. Pokušavam da joj
objasnim svoj problem i začudo, ona me odmah razumela. Rekla je da je to običaj ljudi u maniatama,
ali u „varoši“ ovaj običaj podrazumeva prilično ograničen broj gostiju. Važi samo još za članove
porodice i vrlo dobre prijatelje, ali nikako više za svakog ko je u prolazu. Uveče sam ono što sam
saznala rekla Lketingi i on mi je obećao da će u budućnosti takođe da sledi taj primer.
U bližoj okolini je narednih nedelja bilo nekoliko svadbi. Uglavnom je reč o starijim muškarcima
koji hoće da uzmu treću ili četvrtu ženu. Uvek su to skoro devojčice kojima se jad kasnije često može
pročitati s lica. Nije redak slučaj da je reč o razlici od tridest ili više godina. Najsrećnije su one koje
se udaju kao prve žene nekog ratnika.
Šećer nam brzo nestaje, jer se, između ostalog, često plaća i 100 kg šećera u okviru cene za mladu,
a i za samo slavlje je potrebno još nekoliko kilograma, i tako je došao dan kada nam je prodavnica
bila puna kukuruznog brašna, ali bez trunke šećera. Dva ratnika koja nameravaju da se žene za četiri
dana stoje zbunjeni u radnji. I kod Somalijaca je šećer prodat. Teška srca krećem na put za Maralal.
Veterinar mi pravi društvo, što mi je stvarno prijalo. Išli smo obilaznim putem. Hoće da uzme svoju
platu i da se vrati ponovo sa mnom. Šećer sam brzo kupila. Za Lketingu sam uzela obećano miraa
bilje.
Veterinar me pušta da čekam. Skoro je četiri sata kada se konačno pojavio. Predlaže da se vratimo
kroz džunglu. Nije mi dobro pri samoj pomisli, jer taj put nakon velike kiše više nisam koristila. Ali
on smatra da je sada i on suv. I tako smo krenuli. Često moramo da prelazimo preko velikih
blatnjavih lokvi, ali sa pogonom na sva četiri to nije nikakav problem. Kod smrtonosne strmine je put
sada sasvim drugačiji. Voda je isprala tlo i ostavila ogromne jarke. Izašli smo gore i prešli stazu
peške da vidimo kuda možemo najbolje da prođemo. Osim jedne pukotine koja je išla popreko putem
i sigurno bila 30 cm široka, svuda je bilo mogućnosti da uz malo sreće pređemo i ovaj deo.
Usudili smo se. Vozim uzdignutim delovima i nadam se, vrlo, da ne skliznem u jarak, jer ćemo se
onda zaglaviti u blatu. Uspeli smo i odahnuli od olakšanja. Na stenama barem nije klizavo. Kola su se
uz tresku kotrljala preko gromada. Najteži deo je za nama, sada imamo još samo dvadest metara
šodera.
Odjednom je zakloparalo ispod kola. Vozim dalje, ali sam onda stala, jer se buka pojačala. Izašli
smo. Sa spoljne strane se ništa ne vidi. Pogledala sam ispod kola i videla u čemu je nevolja. S jedne
strane su opruge pokidane, osim na dva mesta, što znači da smo praktično ostali bez amortizera.
Pojedini delovi grebu pod i otuda ova buka.
Ponovo sam zaglavljena s ovim vozilom! Besna sam na sebe što sam dozvolila da me nagovori na
ovaj put. Veterinar predlaže da jednostavno nastavimo dalje. Za mene to ne dolazi u obzir.
Razmišljam šta da radim. Iz kola sam izvukla sajlu i potražila odgovarajuće komade drveta. Onda
smo sve čvrsto zategli nagore. Potom smo ugurali komade drveta između, kako se sajla ne bi istrošila
do kraja. Polako sam vozila dalje sve do prvih maniata. Tamo smo istovarili četiri od pet džakova i
stavili u prvu kolibu. Oprezno smo nastavili dalje do Barsaloija. Toliko sam se iznervirala zbog ovih
prokletih kola da me želudac zaboleo.
Srećom smo stigli do naše prodavnice bez novih nevolja. Lketinga je odmah legao pod kola da
proveri je li onako kako smo mu ispričali. Ne shvata zašto sam istovarila šećer i već mi sada
garantuje da ga kasnije neće više biti. Odlazim u stan i ležem, jer sam užasno umorna.
Sledećeg jutra sam potražila oca Ðulijanija da mu pokažem kola. Pomalo ljutito mi odgovara da
nije radionica za popravke. Morao bi da rastavi pola automobila da bi zalemio delove. Za to sada
stvarno nema vremena. Pre nego je stigao da kaže još nešto, odlazim razočarana kući. Osećam se
ostavljena na cedilu od svih. Bez pomoći Ðulijana nikad više s ovim kolima neću stići u Maralal.
Lketinga me pita šta je Ðulijani rekao. Kada sam mu ispričala da nam sada ne može pomoći, samo je
odgovorio da je oduvek znao da taj čovek nije dobar. Ja to ne vidim tako crno, osim toga, već nas je
često vadio iz bule.
Lketinga i dečak rade u prodavnici, a ja sam prespavala celo jutro. Jednostavno mi nije dobro.
Šećer smo već do podneva prodali i imam velikih problema da sprečim mog muža da krene po
ostatak šećera s pokvarenim kolima. Uveče je Ðulijani poslao svog čuvara da nam javi da dovezemo
kola. S olakšanjem što se predomislio poslala sam Lketingu s kolima gore, jer sam upravo nešto
kuvala. U sedam smo zatvorili prodavnicu, a on se još nije vratio. Zato dva, meni nepoznata ratnika,
čekaju pred vratima. Već sam jela kada je on konačno došao. Svratio je do mame da proveri kako su
životinje. Veseo i nasmejan doneo mi je moja prva dva jajeta. Od juče moja kokoška nosi jaja. Sada
mogu da proširim svoj izbor jela. Skuvala sam čaj za posetioce i iscrpljena se zavukla pod mrežu
protiv komaraca u krevet.
Njih trojica su jela, pila i ćaskala. Stalno se budim da bih ponovo zaspala. Tokom noći sam se
probudila okupana znojem i žedna. Moj muž nije pored mene. Ne znam gde je baterijska lampa. Zato
sam se izvukla ispod ćebeta i mreže kako bih napipala put do kanistera sa vodom i udarila nogom na
podu u nešto što je ležalo na podu. Pre nego sam i stigla da razmsilim, čula sam poznato gunđanje.
Ukopala sam se od straha i pitala: „Dragi?“ U svetlosti lampe, koju sam konačno našla, prepoznala
sam tri osobe koje leže na podu i spavaju. Jedan od njih je Lketinga. Polako sam prešla preko njih do
kanistera sa vodom. Kada sam se vratila u krevet srce mi je i dalje lupalo kao ludo. Sa ovim
neznancima u sobi više nisam ni mogla da spavam. Ujutro mi je toliko hladno da vise ne provirujem
ispod ćebeta. Lketinga je skuvao čaj za sve i srećna sam što sam dobila nešto toplo da popijem. Njih
trojica su se od srca nasmejala mojoj noćašnjoj pustolovini.
Dečak danas sam prodaje, jer je Lketinga sa dvojicom ratnika otišao na neku svečanost. Ja sam
ostala u krevetu. Oko podneva je svratio otac Roberto i doneo preostala četiri džaka. Otišla sam u
prodavnicu da se zahvalim. Pri tom sam primetila da mi se vrti u glavi. Odmah sam ponovo legla.
Nije mi po volji što je dečak sam, ali se osećam suvise bedno da bih ga kontrolisala. Pola sata po
istovaru šećera vlada uobičajena gužva. Ležim u krevetu, a od spavanja usled ove buke i blebetanja
nema ni govora. Uveče smo zatvorili radnju i sada sam sama.
Zapravo sam bila voljna da odem do mame, ali mi je ponovo suviše hladno. Ne želim da kuvam
samo za sebe i zato ležem pod mrežu protiv komaraca. Beštije su i dalje brojne i agresivne. Tokom
noći su krenuli napadi drhtavice. Zubi mi tako glasno cvokoću da mi se čim kako me čuju u obližnjim
kolibama. Zašto nema Lketinge da se vrati kuci? Noć nikako da prođe. Prvo mi je užasno hladno, a
ubrzo potom se ponovo preznojavam. Morala bih do toaleta, ali se ne usuđujem da odem sama
napolje. Pritisnuta nuždom iskoristila sam praznu limenku da piškim.
Ujutro je neko pokucao na vrata. Prvo sam pitala ko je, jer nemam volje da išta prodajem. Onda
sam konačno čula poznati glas svog dragog. Odmah je video da nešto nije u redu, ali sam ga umirila,
jer nisam htela da ponovo gnjavim ljude u Misiji.
Dobro raspoložen pričao mi je o svadbi jednog od ratnika i rekao da će za oko dva dana ovuda
proći jedan safari reli. Već je video nekoliko vozila. Verovatno će danas nekoliko vozača proći
ovuda kako bi se upoznali sa putem do Vambe. Nekako ne verujem u to, ali se uprkos svom jadu rado
predajem ovom uzbuđenju. Kasnije je otišao da pogleda šta nam je sa kolima, ali još nisu bila
gotova.
Oko dva sata čula sam paklenu buku. Dok sam stigla do ulaza u prodavnicu, videla sam još samo
oblak prašine koji je polako nestajao. Prvi probni vozač projurio je kraj nas. Ubrzo je pola
Barsaloija stajalo na putu. Pola sata kasnije projurila su druga i malo posle toga i treća kola. Čudan
je to osećaj kada te ovde na kraju sveta, u potpuno drugačijem vremenu, sustigne civilizacije na ovaj
način. Još dugo smo čekali, ali je dosta čuda za danas. Ovo su bile probne vožnje. Za dva dana će
ovuda projuriti tridest ili više vozila. Radujem se ovoj promeni, iako i dalje ležim sa visokom
temperaturom u krevetu. Lketinga mi kuva, ali već pri pogledu na jelo mi je muka.
Na dan relija mi je izuzetno loše. Svaki čas sam gubila svest. Već nekoliko sati ne osećam da se
dete miče u utrobi. Uhvatila me panika i plačem dok to saopštavam mužu. Uplašen je izašao iz kuće i
vratio se sa mamom. Ona ne prestaje da mi se obraća dok mi opipava stomak Lice joj je mračno.
Kroz plač pitam Lketingu šta je sa detetom. Ali on samo sedi bespomoćno i razgovara samo sa
mamom. Naposletku mi objašnjava da veruje kako me je neko prokleo i da sam zbog toga bolesna.
Neko hoće da ubije mene i naše dete.
Htela je da zna s kojim sam starijim ljudima nedavno razgovarala u prodavnici, da li su stari
Somalijci dolazili, da li me neko od starijih dodirnuo ili me pljunuo ili mi je neko isplazio crni jezik
Pitanja samo padaju, a ja od straha skoro da sam počela da histerišem. U glavi mi stalno odzvanja:
dete mi je mrtvo!
Mama nas je ostavila i obećala da će se vratiti sa dobrim lekom. Ne znam koliko sam tu ležala i
jecala. Kada sam otvorila oči, videla sam šestoro ili osmoro staraca i starica koji su se okupili oko
mene. Stalno čujem: „Enkai, Enkai! Svako od njih mi trlja stomak i mrmlja nešto. Meni je svejedno.
Mama mi prislanja posudu na usne sa tečnošću koju treba da ispijem u jednom cugu. Ovo je užasno
ljuto, toliko da sam se stresla. Istog trena sam osetila dvaput, triput trzaje i ritanje u stomaku i
uplašeno ga zgrabila. Sve mi se vrti. Vidim još samo stara lica iznad sebe i najradije bih umrla. Dete
mi je još živelo, ali je sada sigurno mrtvo, poslednje je što sam pomislila pre nego što sam uzviknula:
„Ubili ste mi dete, dragi, oni su nam sada ubili bebu!“ Osećam kako me napušta poslednja trunka
snage, kao i želja za životom.
Ponovo je deset ili više ruku na mom stomaku i trljaju i pritiskaju. Pri tom se glasno mole i pevaju.
Odjednom se stomak malo podigao i ja sam iznutra osetila blagi trzaj. Najpre se nisam usudila da
poverujem, ali se ponovilo još par puta. Stari kao da su takođe osetili ovo i molitve postaju tiše.
Kada sam shvatila da mi je beba živa, kroz mene je prostrujala jaka želja za životom za koju sam
verovala da me napustila. „Dragi, molim te, idi do oca Ðulijanija i reci mu za mene. Hoću da odem u
bolnicu!“

Leteći lekar

Malo kasnije pojavio se Ðulijani. Na licu mu čitam čisti užas. Kratko je razgovarao sa starima i pitao
me u kom sam sada mesecu. „Početak osmog,“ odgovaram iznureno. Pokušaće da stupi u kontakt sa
nekim od letećih doktora preko radija. Potom je otišao, a i stari su ponovo otišli. Ležim na krevetu
oblivena znojem i molim se za dete i sebe. Ne želim da izgubim ovo dete ni za šta na svetu. Moja
sreća zavisi od života ovog malog bića.
Odjednom sam čula zvuk motora, ne od kola, već od aviona. Usred noći se ovde u divljini
pojavljuje avion! Napolju čujem glasove. I Lketinga je izašao i potom se vratio sav uzbuđen. Avion!
Pojavljuje se Ðulijani i kaže da treba da ponesem samo par stvari i uđem u avion, jer pista neće dugo
biti osvetijena. Pomogli su mi da izađem iz kreveta. Lketinga je spakovao najosnovnije i onda me
odvukao do aviona.
Bez reči sam koliko je pista svetla. Ðulijani je iskoristio agregat da upali ogroman reflektor. Baklje
i petrolejke su levo i desno obeležavale ravni deo puta. Veliko belo kamenje ocrtava dalje stazu.
Pilot, belac, pomaže mi da uđem u avion. Mahnuo je mom mužu da uđe. Lketinga samo bespomoćno
stoji. Hteo bi da pođe, ali ne može da prevaziđe strah.
Moj siroti dragi! Dovikujem mu da ostane ovde i pazi na radnju i tada su zatvorili vrata aviona.
Krećemo. Prvi put u životu sam se ipak osećala sigurnom u ovako malom avionu. Nakon otprilike
dvadeset minuta bili smo iznad bolnice u Vambi. I ovde je sve osvetijeno, samo što su imali pravu
pistu. Nakon sletanja sam ugledala dve sestre koje su me čekale sa kolicima. S mukom sam sišla iz
aviona i pridržavala jednom rukom stomak, koji je uveliko skliznuo nadole. Dok su me gurale u
kolicima do bolnice, ponovo me spopao jad i plač, a reči utehe sestara su bile uzaludne, samo sam
još više jecala. U bolnici me čekala švajcarska lekarka. Izraz lica joj govori o zabrinutosti, ali me
ipak tešila da će sada sve biti u redu.
U sobi za preglede ležim na ginekološkoj stolici i čekam na glavnog doktora. Svesna sam koliko
sam prljava i stidela sam se beskrajno. Kada sam htela da se izvinim lekaru zbog toga, odmahnuo je
rukom i rekao da trenutno ima bitnijih stvari o kojima treba brinuti. Pažljivo me pregledao bez
instrumenata, samo rukama, dok sam ja napeto gledala u njegove usne da čujem šta mi je sa detetom.
Konačno me smirio time što je potvrdio da je dete živo. Ali je suviše malo za osmi mesec i slabo, i
moramo da učinimo sve da sprečimo prevremeni porođaj, jer je već prenisko. Potom se vratila
doktorka, Švajcarkinja, i saopštila poražavajuću dijagnozu: imam tešku anemiju i moram odmah da
dobijem transfuziju krvi zbog teškog oblika malarije. Lekar mi objašnjava koliko je teško dobiti krv
ovde. Imaju vrlo ograničene rezerve, a njih moraju da obnove preko nekog davaoca.
Pozlilo mi je pri pomisli na tuđu krv ovde u Africi u vreme side. Bojažljivo pitam da li je ta krv
pregledana. Odgovorio je iskreno, samo delimično, jer obično pacijenti sa anemijom prvo moraju da
dovedu davaoca iz porodice pre nego što dobiju transfuziju krvi. Ovde većina ljudi umire zbog
malarije, ili njene posledice anemije. U misiju stiže samo malo krvi iz inostranstva kao donacija.
Ležim na stolici i pokušavam da smirim kovitlac misli. Krv znači sidu, stalno mi zvrji u glavi. Tu
smrtonosnu bolest ne želim, usuđujem se da protestvujem. Lekar je postao vrlo ozbiljan i jasan kada
mi je rekao da mogu da biram između te krvi i sigurne smrti. Pojavila se jedna sestra, Afrikanka,
stavila me ponovo u kolica i odvezla me u sobu sa još tri žene. Pomogla mi je da se svučem i dobila
sam bolnički ogrtač, kao i sve ostale.
Prvo mi je dala injekciju, a onda okačila infuziju na levu ruku. Švajcarska doktorka je ušla sa
vrećicom krvi. Umirujućim osmehom mi je rekla da je našla poslednju švajcarsku rezervu sa mojom
krvnom grupom. Biće dovoljno do sutra, a većina sestara u Misiji je spremna da, ukoliko mi njihova
krvna grupa odgovara, daju krv za mene.
Ganula me ovolika brižnost, no ipak pokušavam da suzbijem suze i zahvaljujem joj se. Kada mi je
zakačila transfuziju na desnu ruku, gadno je bolelo, jer je igla vrlo debela i zato što je morala
nekoliko puta da bode pre nego je spasonosna krv potekla u arteriju. Vezali su mi obe ruke za krevet
kako ne bih iščupala igle u snu. Mora da sam bila žalosna za gledanje i srećna sam što moja majka ne
zna koliko mi je loše. Čak i ako sve izađe na dobro, neću joj nikad pisati o tome. S tim sam mislima i
zaspala.
Pacijente bude u šest ujutro radi merenja temperature. Još uvek sam sva ispijena, jer sam spavala
svega četiri sata u vrh glave. U osam sam ponovo dobila injekciju i oko podneva novu transfuziju.
Imam sreće i sledeće vrećice dobijam od ovdašnjih sestara. Barem ne moram da se brinem zbog side.
Uobičajeni pregled trudnoće bio je popodne. Opipali su mi stomak, oslušnuli otkucaje srca bebe i
izmerili krvni pritisak. Više od toga se ovde ne može uraditi. Još uvek ništa ne mogu da jedem, jer mi
i ovde miris kupusa izaziva mučninu. Ali mi je zato na kraju drugog dana mnogo bolje. Nakon što sam
dobila treću transfuziju osećala sam se kao cvet koji je nakon dužeg vremena konačno dobio vode,
život mi se iz dana u dan vraćao u telo. Po završetku poslednje transfuzije krvi, pogledala sam se
nakon dužeg vremena po prvi put u ogledalo. Jedva sam se prepoznala. Oči su mi velike i upale,
jagodice iskočile, nos je dugačak i špicast. Kosa mi je slepljena uz glavu od znoja, bezbojna je i
tanka. Pri tom se već mnogo bolje osećam, pomislila sam uplašeno. A ova tri dana sam samo ležala i
nijednom nisam izašla iz kreveta, jer sam i dalje primala infuziju zbog malarije.
Sestre su vrlo ljubazne i svraćaju kad god imaju vremena. Ipak, brinu se, jer još uvek ništa ne
jedem. Jedna je posebno ljubazna, naprosto zrači dobrotom i toplinom koja me ganula. Jednog dana
je došla sa sendvičom sa sirom iz Misije. Toliko dugo nisam jela sir da nisam mogla da se nateram
da pojedem polako ovaj sendvič. Od tog dana sam ponovo mogla da jedem čvrstu hranu. Sada ide
nabolje, pomislim radosno. Javili su radio-vezom mom mužu da smo beba i ja prošli ono najgore.
Sada sam već nedelju dana ovde kada mi je švajcarska doktorka savetovala tokom pregleda da se
porodim u Švajcarskoj. Pogledala sam je uplašeno i pitala zbog čega. Suviše sam slaba i suviše
mršava za osmi mesec. Ako se ovde ne mogu pravilno hraniti, postoji velika opasnost da usled
ponovnog gubitka krvi i napora pri porođaju umrem. Nemaju nikakvu respiratornu opremu, a ni
inkubatore za slabašne bebe. Ovde se ne dobijaju ni lekovi protiv bolova pri porođaju, jer ih
jednostavno nemaju.
Strah me prožeo pri pomisli da u ovakvom stanju letim za Švajcarsku. Znam da to ne bih uspela,
kažem doktorki. tragale smo za drugim mogućnostima, jer u narednim nedeljama moram da dostignem
najmanje sedamdeset kilograma. Ne smem kući, jer je suviše opasno zbog malarije. Onda sam se
setila Sofije u Maralalu. Ona ima lep stan i dobro kuva. I doktorka se složila sa ovom mogućnošću.
Ali iz bolnice mogu najranije tek za dve nedelje.
Pošto tokom dana više ne spavam toliko, vreme sporo prolazi. Sa cimerkama mogu samo pomalo da
razgovaram. To su Samburu-žene koje već imaju nekoliko dece. Delom su preobraćene zahvaljujući
Misiji ili su se pojavile komplikacije, tako da su ih doveli ovde. Jednom dnevno, popodne, su posete.
Ali nema puno posetilaca u odeljenju za porodilje, jer je rađanje dece ženska stvar. U međuvremenu
im se muževi verovatno zabavljaju sa drugim suprugama koje imaju.
Polako i ja počinjem da se brinem gde mi je dragi. Kola su nam sigurno popravljena, a i da nisu,
peške bi za sedam sati mogao da dođe do ovde, a to za jednog Masaja nije neki problem. Naravno da
mi skoro svakog dana sestre prenose pozdrave od njega koje im saopštava otac Ðulijani. On je stalno
u prodavnici i pomaže dečaku. Radnja mi je trenutno nebitna, ne želim da se opterećujem dodatnim
brigama. Ali kako da objasnim Lketingi da do rođenja našeg deteta ne smem da se vraćam kući? Već
vidim njegovo sumnjičavo lice pred sobom.
Osmog dana se odjednom stvorio na vratima. Pomalo nesigurno, ali sav ozaren, seo je na ivicu
kreveta. „Zdravo, Korin, kako ste ti i moja beba? Da li si dobro?“ A onda je izvadio ispečeno meso.
Stvarno sam ganuta. I otac Ðulijani je ovde u Misiji i zato je mogao da pođe s njim. Ne možemo da
razmenimo puno nežnosti, jer nas prisutne žene gledaju ili ga ispituju. Ipak sam srećna što ga vidim i
zato ne pominjem svoju nameru da naredne nedelje provedem u Maralalu. Obećao je da će ponovo
doći čim se kola poprave. I Ðulijani je provirio nakratko, a onda su obojica opet nestala.
Sada mi se predstojeći dani čine još dužim. Jedine promene ovde su posete sestara, kao i vizite
lekara. Povremeno mi doture novine. Druge nedelje sam svakog dana šetala pomalo po bolnici.
Pogled na teško bolesne ljude me jako pogađao. Najradije sam stajala kraj krevetaca novorođenčadi
i radovala se pri tom svom detetu. Od srca želim da bude jedna zdrava devojčica. Sigurno će biti
prelepa sa ovakvim ocem. Ali, ima i dana kada se bojim da mi se dete neće roditi normalno zbog svih
ovih lekova.
 Lketinga me posetio pri kraju druge nedelje još jednom. Kada me zabrinuto pitao kada ću konačno
da se vratim kući, nije mi preostalo ništa drugo nego da mu kažem za svoju nameru. Istog se trena
smračio i stalno me pitao: „Korin, zašto nećeš kući? Zašto hoćeš da ostaneš u Maralalu, a ne sa
mamom? Sada ti je dobro i rodićeš svoje dete u kući mame!“ Neće da veruje nikakvim mojim
objašnjenjima. Na kraju mu je još izletelo: „Sada znam, možda imaš dečka u Maralalu!“
Ova jedna jedina rečenica je gora nego šamar posred lica. Osećam kao da padam u jednu duboku
jamu i mogu još samo da krenem da plačem. Ovo je za njega dokaz da je njegova sumnja opravdana.
Sav uzrujan hoda gore-dole po sobi i stalno ponavlja: „Nisam lud, Korin, stvarno nisam lud, znam
žene!“
Odjednom se u sobi pojavila jedna sestra, belkinja. Uplašena je prvo pogledala u mene, a onda u
mog muža. Hoće odmah da zna šta se desilo. Kroz plač pokušavam da joj objasnim. Razgovarala je
sa Lketingom, ali je od pomoći bilo tek kada su doveli lekara koji se skoro svađao sa njim. Nevoljno
je pristao, ali trenutno ne osećam više nikakvu radost. Suviše me povredio. Otišao je iz bolnice i više
ne znam hoću li ga ponovo videti ovde ili tek u Maralalu.
Sestra je ponovo došla do mene i razgovarale smo. Vrlo je zabrinuta zbog stava mog muža i takođe
me savetuje da se porodim u Švajcarskoj, jer će onda biti moje nacionalnosti. Ovde je vlasništvo
porodice moga muža i neću moći ništa da preduzmem bez pristanka oca. Umorna sam odmahnula, ne
osećam da sam u stanju da krenem na takav put. Osim toga, moj muž mi ionako ne bi dao pismenu
dozvolu da kao njegova supruga mogu da napustim Keniju, sada, pet nedelja pred porođaj. Uz to,
duboko u sebi verujem da će se ponovo smiriti i oraspoložiti kada se dete rodi.
Treće nedelje nije mu bilo ni traga, ni glasa. Pomalo razočarana sam izašla iz bolnice, a onda se
ukazala prilika da se odvezem u Maralal sa jednim misionarom. Sestre su se srdačno pozdravile sa
mnom i obećale mi da će preko oca Ðulijanija javiti mom mužu da sam sada u Maralalu.

Sofija

Sofija je kući i oduševljena mojom posetom. Kada sam joj, međutim, objasnila u kakvoj sam
situaciji, rekla je da je što se hrane tiče sve u redu, ali da ne mogu da spavam kod njih, jer je zadnji
deo stana preuređen u fitnes prostoriju za njenog dečka. Pomalo zbunjena sedim tako i obe
razmišljamo kuda bih mogla da odem. Njen dečko je krenuo u potragu za smeštajem za mene. Nakon
nekoliko sati se vratio i rekao da je našao jednu sobu. Nalazi se u blizini i slična je onoj u
pansionima, samo što je krevet veći i lepši. Inače je prazna. Odmah nas je nekoliko žena i dece
okružilo dok smo razgledali sobu. Uzela sam je.
Dani sporo prolaze. Samo je vreme obeda prava radost. Sofija sjajno kuva. Gojim se svakim
danom. Noći su, međutim, grozne. Do kasno u noć trešti muzika ili se čuje čavrljanje sa svih strana.
Toliko se sve čuje u ovoj sobi, da imaš utisak da živiš sa susedima u jednoj prostoriji.
Svake večeri se mučim dok ne zaspim.
Ponekad bih i sama mogla glasno da vičem zbog ove buke, ali ne želim da izgubim ovu sobu. Ujutro
se perem u sobi. I odeću perem svaki drugi dan, kako bih imala malo promene. Sofija se puno svađa
sa svojim dečkom, tako da se često samo pokupim i nestanem nakon obroka. Stomak mi je svakog
dana veći i ja sam baš ponosna zbog toga.
Sada sam već nedelju dana ovde, a moj muž nije nijednom došao u posetu i tužna sam zbog toga.
Zato sam srela Džejmsa sa drugim dečacima u selu. Povremeno je Sali, Sofijin dečko, dovodio
kolege na večeru i igrali bismo karte. To je uvek bilo vrlo zabavno.
Ponovo smo tako sedeli učetvoro u stanu i igrali. Vrata su najčešće otvorena kako bi imali više
svetla. Odjednom se pojavljuje moj muž sa svojim kopljima na vratima. I pre nego što sam stigla da
ga pozdravim, pitao me ko je drugi muškarac. Svi su se nasmejali, samo ja ne. Sofija mu je mahnula
da uđe unutra, ali on ostaje da stoji na vratima i pita me oštro: „Korin, je li ovo tvoj dečko?“ Mogla
bih da propadnem u zemlju od stida zbog njegovog ponašanja. Sofija pokušava da smiri situaciju, ali
se moj muž okrenuo i otišao iz kuće. Ja sedim ovde u devetom mesecu trudnoće, konačno vidim svog
muža nakon skoro dve i po nedelje ponovo, a on me proziva da imam ljubavnika!
Sali je krenuo da ga potraži, dok me Sofija umirivala. Prijatelj se povukao i otišao. Pošto se dugo
ništa nije dešavalo, otišla sam u svoju sobu i čekala. Nešto kasnije se pojavio Lketinga. Pio je i
žvaće miraa. Ležim utučena u krevetu i razmišljam o budućnosti. A onda, nakon više od sat vremena,
stvarno se izvinio: „Korin, ženo moja, nema problema. Dugo nisam video tebe i bebu, pa sam
poludeo. Molim te, Korin, sada sam u redu, nema problema!“ Pokušavam da se nasmejem i oprostim.
Sledeće večeri je ponovo otišao kući. Naredne dve nedelje nisam videla svog muža više, samo mi
je slao pozdrave.
Konačno je došao dan kada smo Sofija i ja otišle u bolnicu. Sofija ima oko nedelju dana, a ja oko
dve do porođaja. Zbog loših puteva nam je savetovano da krenemo blagovremeno. Uzbuđene ulazimo
u autobus. Prati nas Sofijin dečko. U bolnici smo dobile sobu za sebe. Divno je. Sestrama je laknulo
kada su me izmerile i kad je vaga stvarno pokazala da imam sedamdeset kilograma. Sada nam je
ostalo da čekamo. Skoro svakog dana nešto ispletem za dete, dok Sofija po celi dan čita knjige o
trudnoći i porođaju. Ja ne želim ništa da znam o tome, već hoću da se iznenadim. Sali nas snabdeva
dobrom hranom iz malog sela.
Vreme se ponovo vuče. Svakog dana deca dolaze na svet. Najčešće čujemo žene čak do naše sobe.
Sofija je sve nervoznija. Kod nje bi trebalo uskoro da počne. Pri svakodnevnim pregledima su
utvrdili da mi se materica vec malo otvorila. Zato su mi prepisali mirovanje u krevetu. Ali, nije došlo
do toga, jer tek što je doktorka izašla iz naše sobe, pukao mi je vodenjak. Iznenađena i srećna
pogledala sam u Sofiju i rekla: „Mislim da mi dete stiže!“ Najpre nije htela da poveruje, jer imam još
dobrih nedelju dana do termina. Vratila je doktorku i kad je ova videla šta se dešava, potvrdila mi je
ozbiljnim izrazom lica da ću se ove noći poroditi.

Napirai

Sofija je očajna, jer se kod nje ništa ne dešava. U osam počinju prvi, slabi porođajni bolovi. Dva
sata kasnije već su prilično jaki. Od sada me pregledaju na svakih pola sata. Oko ponoći jedva da su
već podnošljivi. Stalno moram da povraćam od bolova. Konačno su me odveli u salu za porođaj. To
je ona ista prostorija u kojoj sam već jednom sedela u ginekološkoj stolici i gde su me pregledali.
Doktorka i dve sestre crnkinje mi nešto govore. Začudo, više ne razumem engleski. Između dva
napada bola zurim u ove žene i vidim samo kako im se usta otvaraju i zatvaraju. Hvata me panika, jer
ne znam da li sve radim kako treba. Diši, dobro diši, odzvanja mi u glavi. A onda su mi vezale noge.
Osećam se bespomoćno i bez snage. Upravo kada hoću da vrisnem da ne mogu više, jedna mi je
sestra zapušila usta. Sva uplašena pogledam doktorku. U tom trenutku čujem da već vidi glavu deteta.
Pri sledećoj kontrakciji mora da izađe. Napinjem se poslednjom snagom i osećam kao neku vrstu
eksplozije u trbuhu. Moja devojčica se rodila. Sada je l:15h. Jedna zdrava, 2,960 grama teška
devojčica došla je na svet. Presrećna sam. Lepa je kao i njen otac i daćemo joj ime Napirai.
Još dok je doktorka bila uposlena oko posteljice i ušivanjem, vrata su se otvorila i Sofija mi se
radosna obesila oko vrata. Gledala je porođaj kroz prozor. Još jednom su mi pokazali moju bebicu i
potom je odveli do ostale novorođenčadi. Srećna sam, jer sam trenutno suviše slaba da je podignem.
Ne mogu da držim čak ni šolju čaja koju su mi dali. Hoću samo da spavam. Odveli su me u kolicima
nazad u sobu i dali tabletu za spavanje.
U pet sam se probudila sa paklenim bolovima među nogama i budim Sofiju, koja je odmah ustala da
potraži dežurnu sestru. Smirili su me tabletama protiv bolova. U osam sam se s mukom odvukla do
sobe sa bebama, da vidim svoje dete. Kada sam je konačno otkrila, laknulo mi je, ali ona plače od
gladi. Moram da je dojim, ali to ide prilično teško. Iz mojih sada ogromnih grudi ne izlazi ni kap. Ni
sa istiskivanjem nije uspelo. Uveče više ne mogu da izdržim. Grudi su mi tvrde kao kamen i bole, a
Napirai stalno plače. Jedna sestra, crnkinja, prekoreva me, treba više da se potrudim kako bi se
mlečne žlezde otvorile pre nego dobijem upalu. U užasnim bolovima sam sve pokušala. Došle su dve
Samburu-žene i „muzle“ mi grudi skoro pola sata pre nego što je mleko konačno poteklo. Ah sada
neće da prestane da teče. Sada ga ima toliko da moja beba opet ne može da ga pije. Tek u toku
popodneva je uspelo po prvi put.
Sofija već satima ima bolove, ali dete neće napolje. Jauče i vrišti i traži carski rez, što je lekar
odbio, jer nema razloga za to. Još je nikad nisam videla ovakvu. Doktoru je polako prekipelo i
zapretio je da je neće poroditi ako se ne savlada. Razgovor se vodi na italijanskom, jer je i on
Italijan. Nakon užasnih 36 sati i njena devojčica je došla na svet uz pomoć vakuuma.
Te večeri, baš kada je prošlo vreme posete, pojavio se moj dragi. Ujutro je čuo za rođenje svoje
ćerke preko radio-poziva i odmah krenuo peške do Vambe. Oslikao se posebno lepo za ovu priliku i
namestio kosu i pozdravio me radostan. Poneo je meso i predivnu haljinu za mene. Hoće odmah da
vidi Napirai, ali sestre odbijaju i kažu da mora da dođe sutra. Iako je razočaran, gleda me sav
ponosan i srećan, što mi je ponovo dalo nade. Kada je morao da izađe iz bolnice, odlučio je da
prespava u Vambi kako bi bio ovde čim počne vreme posete. Ušao je u sobu natovaren malim
poklonima baš kada sam dojila Napirai. Blažen je uzeo svoju ćerku u ruke i izneo na sunce. Gledala
ga je radoznalo i on više ne može da je pusti. Odavno ga nisam videla tako srećnog. Ganulo me i
ubeđena sam da će sada sve ponovo biti dobro.
Prvi dani sa bebom su naporni. Još uvek sam prilično slaba, imam nedovoljnu težinu, a pošto imam
šavove na vagini, užasno me boli kada sedim. Noću me moja devojčica budi dva-tri puta, bilo da se
dokopa dojke, bilo da je previjem. Kada konačno zaspi, onda zaplače Sofijina mala. Ovde se koriste
platnene pelene, a bebe se peru u malim lavorima. Još nisam vešta u menjanju pelena. Ono što sam
joj isplela ne smem da joj obučem, jer se strašno plašim da ću joj povrediti ručice ih nožice, zato leži
gola, osim što je u pelenama, u ćebencetu za bebe. Dok nas moj muž gleda, zaključuje zadovoljan:
„Izgleda kao ja!“
Svakog dana nas je posećivao, ali postaje polako nestrpljiv i hoće da povede svoju porodicu kući.
Ali sam još uvek suviše slaba i malo se brinem kako ću sama da izađem na kraj sa detetom. Treba da
perem pelene i kuvam, tražim drva za potpalu i možda ponovo pomažem u prodavnici, što mi se čini
nemogućim. Prodavnica je već tri nedelje zatvorena, jer je ostalo samo kukuruznog brašna, a dečak
izgleda više nije pouzdan, kako mi je Lketinga rekao. Osim toga ne postoji mogućnost prevoza, pošto
ponovo imamo problema sa kolima. Ovog puta je u pitanju kutija menjača, rekao je otac Ðulijani.
Dakle, morao bi prvo da ode kući kako bi nas pokupio landroverom, ukoliko je ovaj popravljen.
To mi daje mogućnost da malo ojačam. I doktorka je srećna što ću ostati još par dana. Sofija je,
međutim, već nakon petog dana po porođaju izašla iz bolnice i vratila se u Maralal. Tri dana kasnije
se moj muž vratio sa popravljenim kolima. Bez oca Ðulijanija bi stvarno bili bespomoćni. Sada i ja
hoću da odem iz Vambe, jer od kada je Sofija otišla već su mi ubacili i drugu Samburu-majku u sobu.
Prva, jedna mršava žena koja je izgledala starija no što jeste, a koja je ovde rodila deseto dete
prevremeno, iste te noći umrla je od slabosti i anemije. Jednostavno nije bilo moguće u tako kratkom
vremenu obavestiti porodicu ove žene kako bi se našao odgovarajući davalac krvi. Događaji te noći
su me sasvim iscrpeli i samo sam htela da odem odavde.
Ponosan stoji novopečeni otac sa svojom ćerkom u ruci kod prijema, dok ja plaćam račun. Ovih 22
dana sa sve porođajem koštaju svega 80 franaka i jedva da mogu da poverujem. No, zato za letećeg
doktora moram da zahvatim dublje u novčanik i platim 800 franaka. Ali, šta je to spram naših života!
Ponovo sam nakon dužeg vremena za volanom, a moj muž drži Napirai. Ah već nakon prvih sto
metara beba počinje da plače zbog grozne buke koju kola prave. Lketinga pokušava da je umiri
pevušenjem, ali uzalud. Sada moj muž vozi, a ja držim Napirai na dojci, najbolje što umem. U
svakom slučaju, stigli smo u Maralal pre mraka. Moram da kupim još pelena, jednu haljinicu i
ćebence za bebu. Hteli smo da kupimo i namirnice, jer u Barsaloiju već nedeljama ničeg nema. Nije
nam preostalo ništa drugo nego da uzmemo prenoćište. Za svega desetak pelena morala sam da
obiđem ceo Maralal. Lketinga čuva našu ćerku.
Prva noć van bolnice nije baš prijatna. Zato što je u Maralalu noću vrlo hladno, imam problema da
promenim Napirai pelene. Smrzavam se, kao i ona. Dojenje u mraku mi takođe još ne ide od ruke.
Ujutro sam umorna i već šmrcam. Iskoristila sam polovinu pelena. Zato sam ih već ovde oprala. Oko
podneva smo napunili kola namirnicama, te smo krenuli. Jasno nam je da moramo da idemo dužim
putem. Ali je moj muž saznao da u brdima u pravcu Baragoija pada kiša. Postoji opasnost da reke
nadođu i onda više ne možemo tuda. Zato smo odlučili da se vratimo putem nazad za Vambu kako bi
došli u Barsaloi sa druge strane. Menjamo se tokom vožnje za volanom, jer Lketinga sada već dobro
vlada vozilom. Samo je povremeno suviše brzo uletao u velike rupe. Napirai se vožnja kolima uopšte
ne dopada. Stalno plače i čim kola stanu i ona se umiri. Tako da smo pravili nekoliko pauza.

Povratak utroje

Usput je Lketinga povezao dvojicu ratnika i nakon više od pet sati vožnje stigli smo do ogromne reke
Vamba. Čuvena je po zlu zbog živog peska koji postaje aktivan pri najmanjoj pojavi vode. Misija je
ovde pre par godina izgubila jedno vozilo. Uplašena sam zastala pred strmom nizbrdicom do reke.
Vidimo vodu. Uznemireni, Masaji su izašli i otišli dole do reke. Nema puno vode, možda dva do tri
centimetara, povremeno su provirivali peščani brežuljci. Ali me otac Ðulijani izričito upozorio pri
najmanjoj količini vode tu reku treba izbegavati. Treba imati u vidu da je ipak široka oko sto pedeset
metara. Sedim za volanom i razmišljam razočarano da ćemo morati nazad u Vambu. Jedan od ratnika
je već upao do kolena. Drugi, samo metar pored njega, ide bez problema dalje. I Lketinga je pokušao.
Stalno je propadao. Sve mi je to delovalo sumnjivo i nisam htela da rizikujem. Izašla sam da to
kažem svom mužu. Ali se on vratio krajnje odlučan, uzeo mi Napirai i terao me da punom brzinom
prođem između ova dva ratnika. Očajna pokušavam da ga odgovorim od toga, ali on to ne uviđa.
Hoće kući, ako ne sa kolima, a onda peške. Ali ja sama sa detetom ne mogu da se vozim nazad.
Sasvim polako reka počinje da raste. Odbijam da vozim. Sada se naljutio, stavio mi Napirai u ruke,
seo za volan i hoće da krene. Traži da mu dam ključ. Ja ga nemam i ubeđena sam da je unutra, jer
motor radi. „Ne, Korin, molim te daj mi ključ, ti si vozila kola, sada si ga uzela kako bi se vratili u
Vambu!“ kaže besno, a pri tom su mu oči zlobno sjale. Odlazim do kola da proverim. Kakva ironija,
kola rade bez ključa! Grozničavo pretražujem pod i sedišta, ali je ključ, naš jedini, nestao.
Lketinga mene krivi. Besno je seo u kola i pojurio sa pogonom na sva četiri u reku. Ne mogu više
da se savladam pri ovolikoj nepromišljenosti i krećem da jecam. I Napirai plače na sav glas. Kola
udaraju u vodu. Prvih par metara ide dobro, točkovi samo malo tonu, ali što je dalje vozio, to je više
usporavao i zadnji točkovi polako tonu usled velike težine. Udaljen je svega još par metara od suve
peščane obale, kada je izgledalo da će kola stati, jer su točkovi proklizavah. Molim se i jecam i
psujem sve. Dvojica ratnika su se probila do kola, poduprla i počela da guraju. I stvarno je uspeo da
pređe zadnja dva metra i točkovi ponovo leže. Uz zalet je prešao drugu polovinu reke. Moj muž je
izveo neverovatan poduhvat. Ah nisam ponosna. Suviše lakomisleno je sve stavio na kocku. Osim
toga i dalje nema ključa.
Jedan od ratnika se vratio i pomogao mi da prođem kroz reku. I ja sam često do kolena upadala
unutra. Lketinga stoji ponosan i divalj pored kola i kaže da sada treba da mu dam ključ. „Nemam ga!“
vrištim u očajanju. Prilazim kolima i iznova sve pretražujem, ali ništa. Lketinga vrti glavom u
neverici i kreće sam da traži. Trebalo mu je svega par sekundi i već je držao ključ u ruci. Zaglavio se
između sedišta i naslona. Nisam znala kako se to moglo desiti. Njemu je, međutim, jasno da sam ga ja
sakrila, jer nisam htela kroz reku. Ćutke smo se odvezli do kuće.
Kada smo konačno stigli u Barsaloi, već je noć. Naravno da smo prvo otišli kod mame u maniatu.
Moj Bože, kako se obradovala! Odmah je uzela Napirai uz sebe i blagoslovila je, tako što joj je pete,
dlanove i čelo trljala pljuvačkom i pri tome se molila Enkaiju. I meni je rekla nešto što nisam
razumela. Dim mi stvara probleme, a i Napirai kreće da kašlje. Ali smo prvo veče ostali kod nje.
Ujutro je nekoliko ljudi htelo da vidi moje dete, ali je rekla da prvih nedelja nikom ne smem da
pokažem dete, osim onima za koje mi ona dozvoli. Ne razumem to i pitam: „Zašto, pa ona je tako
lepa! Lketinga psuje, ne smem to da kažem, da je lepa, to donosi samo nesreću. Nepoznati ne smeju
da je vide, jer bi mogli da bace kletvu na nju. U Švajcarskoj se deca s ponosom pokazuju drugima,
ovde moram da skrivam svoju ćerku ili da joj pokrijem glavu ako izlazim. To mi teško pada.
Već tri dana sedim skoro celi dan sa bebom u mračnoj maniati, dok čuva stražu na ulazu. Moj muž
sprema slavlje povodom rođenja svoje ćerke. Za tu priliku se mora zaklati jedan veliki vo. Došlo je
nekoliko starijih ljudi, pojeli su meso i blagoslovili našu ćerku zauzvrat. Ja sam dobila najbolje
komade kako bih ojačala.
Uveče je nekoliko ratnika plesalo s mojim mužem, njemu u čast. Naravno da i njih treba kasnije
počastiti. Mama mi je skuvala neku tečnost gadnog mirisa, koja bi trebalo da me sačuva od daljeg
oboljevanja. Dok je ispijam, svi me gledaju i mole se „Enkaiju“ za mene. Već nakon prvog gutljaja
mi je pozlilo od ovog napitka. Neprimetno sam prosula što sam više mogla.
Na proslavu su došli i veterinar i njegova supruga, što me vrlo obradovalo. Na svoje iznenađenje
sam otkrila da je brvnara pored njihove slobodna. Sada se užasno radujem novoj kući sa dve sobe i
jednim toaletom odmah u kući. Sledećeg dana smo se iselili iz prodavnice, u kojoj je samo duvalo, u
oko 150 metara udaljenu brvnaru. Najpre sam morala dobro da je operem. Mama nam u
međuvremenu čuva ćerku ispred kuće. Tako vešto drži dete skriveno u svojim kangama da se uopšte
ne primećuje.
Svaki čas su ljudi dolazili do prodavnice i hteli nešto da kupe. Izgledala je prazno i oronulo.
Knjižica sa upisanim veresijama je bila skoro puna. Zarađeni novac ponovo nije dovoljan za kamion,
ali trenutno ne želim, niti mogu da radim. I tako prodavnica ostaje zatvorena.
Svakog dana sam do podneva zauzeta pranjem uprljanih pelena od prethodnog dana. Zglobovi su mi
uskoro skroz ranjavi. Ovako ne mogu dalje. Potražila sam devojku koja mi može pomagati u
domaćinstvu i pre svega prati veš, kako bih imala vremena za Napirai i kuvanje. Lketinga je našao
jednu devojku koja je nekada išla u školu. Za oko 30 franaka mesečno plus hrana spremna je da
donosi vodu i pere. Sada konačno mogu da uživam u svojoj ćerkici. Tako je lepa i vesela i skoro
nikad ne plače. Čak je i moj muž po nekoliko sati ležao sa njom pod našim drvetom ispred brvnare.
Polako sam počela da se uhodavam u svakodnevicu. Devojka je vrlo spora i ne umem da joj priđem
na pravi način. Primetila sam da sredstvo za pranje brzo nestaje. I naše zalihe pirinča i šećera se
takođe brzo smanjuju. Pošto je Napirai počela da plače odmah kada se upiški i kad sam primetila da
joj se koža među nogama zacrvenela od upale i da je u ranama, odmah mi je prekipelo. Obratila sam
se devojci u vezi sa tim i rekla joj da mora da ispira pelene sve dok nema vise ostataka Omo praška
na njima. Pokazala se krajnje nezainteresovanom i rekla da nije dovoljno plaćena da bi donosila
vodu više no jednom dnevno. Naljutila sam se i poslala je kući. Radije ću sama da perem.

Glad

Ljudi postaju nestrpljivi, jer gladuju. Više od jednog meseca je prodavnica prazna i svakog dana nam
dolaze ljudi na kuću da pitaju kada ćemo ponovo da otvorimo. Trenutno, međutim, ne vidim
mogućnosti da ponovo počnem da radim. Za to bih morala u Maralal i da organizujem prevoz
kamionom. Ali se suviše plašim da negde ne ostanem na putu našim kolima a sa bebom. Kutija
menjača je sklepana samo za nuždu, brava paljenja oštećena, a još dosta toga je trebalo popraviti.
Jednog dana je mali šef došao do nas i požalio se da ljudi gladuju. Zna da u prodavnici ima još par
džakova kukuruznog brašna i moli nas da barem njih prodamo. Nevoljno sam otišla u prodavnicu
kako bih prebrajala džakove. Moj muž je pošao sa mnom. Ah kada smo otvoli prvi džak, skoro da mi
je pozlilo. Gore su puzali debeli, beli crvi, a između njih su se motale male, crne bube. Otvorili smo i
ostale džakove i svuda je ista slika. Šef je rovario po vreći i smatra da je nije tako lose ispod gornjeg
sloja. No, ja sam odbila da ovako nešto prodam ljudima.
U međuvremenu se brzinom svetlosti pročulo da imamo jos kukuruznog brašna. Sve više žena stoji u
prodavnici i spremne su da kupe i ovakvo brašno. Razgovarah smo o situaciji i ja predlažem da sve
poklonimo To mali šef odbija, jer bi se, kako kaže, ljudi pobili međusobno, bolje da ga prodamo po
nižoj ceni. Sada je već pedeset ili vise osoba u kao i ispred prodavnice i drže svoje vreće i kese
spremne. Ja, pak, ne mogu da zagrabim u ove vreće, jer mi se gadi od gmizanja crva. Uz to mi je još i
Napirai u rukama. Krenula sam da potražim starijeg brata kod mame. Bio je tu i pošao je sa mnom.
Napirai sam dala mami. Stigli smo upravo na vreme. Šef je sprečavao ljude da preplave prodavnicu,
dok je Lketinga prodavao. Svako sme da kupi najviše tri kilograma. Ja sam stavljala tegove na vagu i
naplaćivala. Muškarci su sipali neprivlačno brašno. Radili smo kao ludi i bila sam srećna što je šef
nekako ipak održavao red. Oko 20h smo prodali sve džakove i potpuno smo iscrpljeni. Ali je
konačno ponovo nešto novca u kasi.
Ova prodaja i uvid koliko je naša prodavnica neophodna su me prilično zaokupljali na kraju ovog
dana. Ali, nije mi preostalo puno vremena, morala sam nazad kući, svom detetu. Sva zabrinuta sam
žurila kroz mrak ka maniatama. Dete mi već više od šest sati nije dobilo majčinog mleka i očekujem
da je zateknem potpuno očajnu. Kako sam se približavala maniati, nisam čula ni glasa od nje, ali zato
je pevušila. Upuzala sam unutra i vidim zbunjena kako mi devojčica cucla veliku, opuštenu, crnu
dojkuj mame. Kada sam ovo videla, ostala sam zapanjena. Mama se smejala dok mi je dodavala moju
golu bebu. Kada mi je Napirai prepoznala glas, odmah je krenula da vrišti, ali je odmah i dobila
dojku da sisa. I dalje sam bez reči zbog činjenice da je uspela toliko dugo da je umiruje praznom
dojkom.
Malo posle je došao i moj muž i ja sam mu ispričala za to. Nasmejao se i rekao da je to ovde
normalno. I Saguna je došla njoj, još kao beba, jer je to ovde običaj. Prve devojčice sinova dobija i
one joj kasnije pomažu u kući. U suštini ih ona odgaja od rođenja pomoću svoje dojke i kravljeg
mleka. Gledam svoju devojčicu. Iako je musava i smrdi na dim, vrlo sam zadovoljna i sasvim sigurna
da nikad nikome neću dati svoje dete.
Popili smo čaj sa mamom i potom se vratili u našu kuću. Lketinga ponosno nosi Napirai. Pred
vratima nas čeka šef. Naravno da moram ponovo da mu kuvam čaj, iako nisam voljna. Odjednom je
Lketinga ustao, uzeo iz kutije sa novcem 200 šilinga i dao ih šefu. Ne znam zbog čega, ali držim jezik
za zubima. Pošto je ovaj otišao, saznala sam da je ovaj tražio taj novac za svoju pomoć u održavanju
reda u prodavnici. Naljutila sam se zbog ovoga, jer nas je ponovo prevario. On je navaljivao da
prodajemo po svaku cenu, a njegova je dužnost da se kao pomoćnik nadzornika brine za red, za to ga
država plaća. Sve to pokušavam da pažljivo objasnim Lketingi i obradovalo me kada sam shvatila da
se ovog puta i on naljutio i da mi daje za pravo. Prodavnica ostaje zatvorena do daljeg. Dečak, koji
je bio sa Lketingom u prodavnici, svraća često. Meni se ne obraća, što mi ne smeta. Po razgovorima
primećujem da hoće nešto. Ah moj muž odmahuje, kaže da traži samo zadnju platu koju mu je već
dao. Držim se po strani, jer sam bila u Maralalu i bolnici i ne znam o čemu se radi.
Život nam je miran, a Napirai postaje prava buca. Nepoznatima i dalje ne smem da je pokazujem.
Svaki put kada neko dođe u blizinu, Lketinga je sakriva ispod ćebenceta, što se njoj, pak, uopšte ne
sviđa.
Jednog dana smo se vratili sa reke i hoćemo u čajdžinicu, kada je Lketingi prišao jedan od staraca.
Ponovo kreće razgovor. Muž mi kaže da treba da sačekam ovde i odlazi do „policijske kućice“.
Tamo sam prepoznala šefa policije, lovočuvara i dečaka iz prodavnice. Napirai mi je okačena sa
strane u kangi i spava. Kada se Lketinga nije vratio nakon više od četvrt sata, odlazim polako do njih.
Nešto se dešava, vidim to po izrazu lica svog muža. Ljut je i nešto žestoko raspravljaju, dok ovaj
dečak sa strane sve to mirno posmatra. Stalno čujem „duka“, „prodavnica“. Pošto znam da nadzornik
govori engleski, pitam ga o čemu se radi. Nisam dobila odgovor, umesto toga su se svi rukovali i
Lketinga polako odlazi, uznemiren. U tri koraka sam se stvorila kraj njega, zgrabila ga za rame i
pitam šta se to desilo. Umorno se okreće ka meni i kaže da mora dečku da preda još pet koza za
njegov rad u prodavnici, jer mu u suprotnom otac dečaka preti sa prijavom policiji. On ne želi u
zatvor. Meni uopšte nije jasno šta se dešava.
Uporno pitam svog muža da li je dečak dobijao platu svakog meseca. „Da, Korin, ne znam zašto
hoće pet koza, ali znam da neću ponovo u zatvor, ja sam dobar čovek. Otac ovog dečaka je veliki
čovek!“ Mogu da verujem Lketingi da mu je platio. To što mu prete zatvorom ni zbog čega stvarno je
prevršilo meru i prelilo čašu, pogotovo što je to maslo ovog dečaka. Besna kao ris jurnula sam na
njega i povikala: „Šta hoćeš od mene?“ „Ništa od tebe, samo od tvog muža,“ smeši mi se glupavo.
Sada više ne mogu da se savladam i krećem da ga udaram i šutiram kako stignem. Hoće da se
izmakne, ali sam ga zgrabila za košulju i povukla, dok ga psujem iz sveg glasa na nemačkom i
pljujem.
Muškarci koji su stajali okolo su me držali čvrsto, a Napirai vrišti kao da je deru. U međuvremenu
je i Lketinga došao i rekao ljutito: „Korin, ti si luda, idi kući!“ „Nisam luda, stvarno nisam luda, ali
ako daš koze ovom dečaku, neću više otvoriti ovu radnju!“ Otac drži dečaka čvrsto, inače bi me
sigurno napao. Besna, istrgla sam se i trčim sa Napirai koja i dalje vrišti kući. Ne razumem svog
muža, zašto dopušta da ga tako zastraše i ne mogu ni nadzornika da razumem. Od sada će da mi plate
svaku sitnicu koju uzmu. Niko više ne ulazi u naša kola a da prethodno ne plati! Mnogi bulje u mene
dok jurim pored njih, ali mi je to nebitno. Jasno mi je da sam dečaka i njegovog oca duboko uvredila,
jer ovde žene ne tuku muškarce, pre je obrnuto.
Nije prošlo dugo, a Lketinga je došao sa nadzornikom kući. Odmah su me pitali zašto sam to
uradila. Muž mi je zbunjen i zaprepašćen, što me odmah iznova razljutilo. Stavila sam šefu našu
knjižicu sa zapisanom veresijom na sto kako bi video koliko hiljada šilinga nam nije plaćeno zbog tog
dečaka, a možda i trajno izgubljeno. Osim toga i sam ima više od 300 šilinga duga kod nas. I neko
takav hoće sada pet koza, što znači pola godišnje plate! Sada je i nadzorniku jasno i izvinio se zbog
svoje odluke. Moramo međutim da nađemo načina da se dogovorimo sa starima, jer je Lketinga
rukovanjem već prihvatio presudu.
Iz pristojnosti kuvam nadzorniku čaj. Zapalila sam drveni ugalj u maloj peći i iznela je napolje kako
bi se bolje razgoreo na vazduhu. Noć je bila zvezdana. Upravo sam htela da uđem u kuću, kada sam
na par metara od mene ugledala nekog sa svetlucavim predmetom. Istog trena sam osetila opasnost i
odmah ušla u kuću kako bih javila mužu. On je izašao, a ja sam odmah iza njega. Šef je ostao u
brvnari. Čula sam Lketingu kako pita ko je to. Zatim prepoznajem glas i obrise dečaka koji je u ruci
držao mačetu. Ljuta, pitam šta traži ovde. Kratko je odgovorio da je došao da sredi račune sa
„mcungu“. Odmah sam jurnula u kuću i pitala šefa da li je sve čuo. Klimnuo je glavom i takođe
izašao.
Uplašen, dečak bi da pobegne, ali ga je Lketinga držao čvrsto i uzeo mu opasnu mačetu iz ruke.
Pobednički gledam u šefa, sada je postao svedok pokušaja ubistva. Trebalo bi ga uhapsi i ujutro
ćemo svi zajedno da se odvezemo u Maralal. Ovog bezobraznog i opasnog idiota ne želim više da
vidim u blizni. Derle pokušava sve da umanji, ali sam ja uporna da ga uhapsi. Šef odlazi sa malim. I
moj je muž nestao, a ja po prvi put stavljam rezu na vrata.
Malo kasnije neko je pokucao. Nakon opreznog ispitivanjaa otvorila sam vrata veterinaru. Čuo je
buku i hteo je da zna šta se desilo. Ponudila sam mu čaj i ispričala mu šta se dogodilo. Podržao me u
nameri i ponudio svoju pomoć. Ionako mu nije jasno zašto smo tog ludog dečaka pustili da radi kod
nas, jer je već pravio gluposti koje je njegov otac posle morao da ispravlja. Dok smo tako
razgovarali, muž mi se vratio kući. Zabezeknuto je pogledao veterinara, a onda mene. Veterinar
počinje da razgovara sa njim. Poželela sam im laku noć i uvukla se pod mrežu za komarce kod
Napirai.
Nisam mogla da izbijem ovaj događaj iz glave i teško sam zaspala. Kasnije je i Lketinga došao u
krevet. Pokušava da spava sa mnom. Nemam baš nikakvu želju, osim toga Napirai je pored nas. Ah
on jednostavno hoće ponovo seks. Probali smo, ali me užasno bolelo. Besna od bola, odgurnula sam
ga i rekla mu da bude strpljiv, uostalom, Napirai ima svega pet nedelja. Lketinga nije shvatio moje
odbijanje i kaže ljutito da sam to verovatno već obavila sa veterinarem. Nakon ovakve optužbe,
stvarno mi je bilo dosta za taj dan. Rasplakala sam se, ali više ne mogu i ne želim da govorim. Jedino
što sam mu još rekla jeste da noćas ne može da spava ovde u krevetu. U ovom trenutku ne mogu da
podnesem njegovu blizinu, nakon ovakve optužbe i nakon svega što sam danas doživela. Zato se
smestio u sobu ispred da spava. Morala sam da dojim Napirai dva ili tri puta te noći, a na kraju i da
joj promenim pelene.
Oko šest sati ujutro, baš kada se ponovo javila, neko nam je pokucao na vrata. Verovatno je to šef
policije, ali nakon naše rasprave više nisam raspoložena da vozim za Maralal. Lketinga je otvorio, a
pred vratima je stajao otac dečaka sa šefom. Dok sam oblačila suknju, napolju se vodila žestoka
rasprava. Nakon pola sata muž mi je sa šefom ušao u kuću. Teško mi pada da ih gledam. Šef mi
prenosi izvinjenje dečaka i njegovog oca i objašnjava da je otac spreman da nam da pet koza, ako ne
budemo otišli u Maralal. Odgovaram da time moj život nije van opasnosti, možda će sutra ili
prekosutra ponovo da pokuša, a u Maralalu će, pak, da bude u zatvoru dve do tri godine.
Šef je objasnio moj strah starcu. Ovaj mi je obećao da će poslati malog na neko vreme rođacima.
Pošto sam to tražila, obećao je da njegov sin nikad više neće prići našoj kući na manje od 150
metara. Nakon što mi je šef napismeno potvrdio ovaj dogovor, pristala sam. Lketinga je sa starcem
otišao da uzme koze pre nego odu iz krala.
Srećna sam što je otišao, a oko podneva sam otišla u Misiju da pokažem svoju ćerku. Otac Ðulijani
je nije video još od Vambe, a otac Roberto je uopšte nije video. Obojica su se obradovala mojoj
poseti. Otac Ðulijani se uistinu divio mojoj lepoj ćerki koja ga je radoznalo gledala u belo lice. Kada
je čuo da je moj muž na putu, pozvao me da ručam sa njima. Dobila sam domaću testeninu i salatu.
Koliko dugo samo nisam jela salatu! Osećala sam se kao u zemlji čuda. Tokom obroka otac Ðulijani
mi je rekao da će uskoro da ode na tri meseca u Italiju, na odmor. Bilo mi je drago zbog njega, ali mi
nije prijatno da budem ovde bez njega. Koliko puta je samo bio anđeo spasilac u nevolji!
Upravo smo završili sa obrokom kada se odjednom pojavljuje moj muž. Odmah je postalo napeto:
„Korin, zašto jedeš ovde i ne čekaš me kod kuće?“ Uzeo je Napirai i napustio nas. Brzo sam se
zahvalila misionarima i požurila za Lketingom i detetom. Napirai vrišti. Kada smo stigli kući, dao mi
je dete i pitao: „Šta si uradila sa mojim detetom, sada plače samo kada je kod mene?“ Umesto da mu
odgovorim, pitam ga zašto se već vratio. Nasmejao se prezrivo: „Zato što znam da ideš kod drugih
muškaraca ako mene nema! Ljuta zbog stalnog prebacivanja, opsovala sam ga, rekla mu da je lud.
„Šta mi to kažeš? Da sam lud? Kažeš svom mužu da je lud? Neću vise da te vidim!“ Pri tom grabi
svoja koplja i napušta kuću. Kao sleđena sedim i ne razumem zašto me stalno optužuje da ga varam.
Samo zato što duže vremena nije bilo seksa? Nisam ja kriva što sam najpre bila bolesna, a onda
provela toliko vremena u Maralalu! Osim toga, Samburi ionako nemaju seks tokom trudnoće.
Naša ljubav je već morala da pretrpi nekoliko teških udaraca, ovako ne ide dalje. U očajanju sam
uzela Napirai i otišla do mame. Najbolje što umem pokušala sam da joj objasnim situaciju. Prr tom
mi se suze slivaju niz lice. Nije puno rekla na to, samo da je to normalno da su muškarci ljubomorni,
jednostavno ne treba da ga slušam. Ovaj savet mi je bio slaba uteha i ja još jače krećem da jecam.
Sada se naljutila na mene i psuje, kaže nemam razloga da plačem, jer me nije udario. Dakle, ni ovde
neću naći utehu i tužna se vraćam kuci.
Uveče je svratila moja komšinica, žena veterinara. Izgleda da je čula našu svađu. Skuvale smo čaj i
oklevajući krenule da razgovaramo. Ratnici su vrlo ljubomorni, kaže, ali nikad ne bih smela zbog
toga mom mužu da kažem da je lud. To je opasno.
Kada je otišla osetila sam se vrlo napuštenom sa Napirai. Nisam ništa jela od juče popodne, ali
barem imam i viška mleka za dete. Te noći moj muž se nije vratio kući. Polako počinjem da se
brinem da me nije stvarno napustio. Sledećeg jutra mi je bilo baš loše i nisam mogla iz kreveta.
Komšinica je ponovo svratila popodne. Kada je videla da mi nije dobro, uzela je da čuva Napirai i
oprala mi sve pelene. Potom je donela mesa i skuvala mi sa zadnjom zalihom pirinča koju sam imala
jelo. Dirnuta sam njenom brigom. Po prvi put se ovde razvija prijateljstvo u kojem nisam ja,
„mcungu“, bila ta koja daje, već mi je jedna prijateljica pomogla bez da joj ja to tražim. Hrabro sam
pojela pun tanjir. Ona nije htela ništa, jer je već ručala. Nakon što je završila sve kućne poslove,
otišla je kući da obavi svoje.
Bez pozdrava je Lketinga, kada se uveče konačno vratio, proverio sve sobe. Trudim se, najbolje što
mogu, da se ponašam uobičajeno i nudim mu da jede, što je čak i prihvatio. To je znak da će ostati
kod kuće. Srećna sam i počinjem da se nadam. Ali, ispalo je drugačije.
Karantin

Oko devet uveče dobijam strašne grčeve u stomaku. Ležala sam u krevetu i privukla savijene noge do
brade, kako bi ih donekle podnela. Ne mogu da dojim Napirai ovako. Ona je kod tate i plače. Ovog
puta se pokazao strpljivim i satima je išao po stanu pevušeći joj. Smirila bi se samo na kratko, a onda
bi opet krenula da plače. Oko ponoći mi je toliko loše da moram da se ispovraćam. Sve što sam
pojela je izletelo nesvareno. Povraćam i povraćam i ne mogu više da prestanem. Izlazi još samo neka
žuta tečnost. Pod je prljav, ali sam suviše slaba da bih sve to očistila. Hladno mi je i sigurna sam da
imam visoku temperaturu.
Lketinga se zabrinuo i otišao do komšinice, iako je već kasno. Nije prošlo dugo i ona je došla. Kao
da se to podrazumeva, očistila je sav taj nered. Zabrinuta me pitala da nemam opet malariju. Ne znam
i nadam se da neću morati ponovo u bolnicu. Bolovi u stomaku su popustili i mogu ponovo da
ispružim noge. Sada sam u stanju i da podojim Napirai.
Komšinica je otišla kući, a muž mi spava pored kreveta, na drugom madracu. Ujutro mi je malo
bolje i uzela sam da popijem čaj koji je Lketinga skuvao. Ah nije prošlo ni pola sata, a čaj mi je kao
iz fontane nekontrolisano krenuo iz usta. Istog trena su ponovo počeli jaki bolovi u stomaku. Postali
su tako jaki da sam u čučnju sedela na podu i privukla noge. Nakon nekog vremena stomak se ponovo
smirio, a ja počinjem da perem bebu i pelene. Vrlo brzo sam potpuno iscrpljena, iako me trenutno
ništa niti boli, niti imam temperaturu. Nema ni tipične drhtavice. Sumnjam da je reč o malariji, već
pre posledica nekog stomačnog virusa.
Naredna dva dana je svaki pokušaj da nešto pojedem ih popijem bio bezuspešan. Bolovi su sve jači
i duže traju. Grudi su mi se topile, jer nisam mogla da zadržim hranu. Četvrtog dana sam potpuno
iscrpljena i ne mogu više da ustanem. Prijateljica iz susedstva jeste dolazila svaki dan i pomagala u
svemu što je mogla, ali dete sam ipak morala sama da dojim.
Danas će mama da dođe kod nas, jer je Lketinga otišao po nju. Pogledala me i pritiskala po
stomaku, što je pakleno bolelo. Onda je pokazala na moje oči, žute su, a i lice mi ima čudnu boju.
Pitala me šta sam jela. Ali osim vode već dugo ništa više ne mogu da unesem u sebe. Napirai plače i
hoće da je podojim, ali ne mogu više da je držim, jer ne mogu više sama da se podignem. Mama je
drži na mojoj mlohavoj dojci. Sumnjam da još imam dovoljno mleka i brinem se šta bi moja
devojčica mogla da jede umesto toga. Pošto nije ni znala kako da mi pomogne oko ove bolesti,
odlučili smo da odemo u bolnicu u Vambi.
Lketinga je vozio, a komšinica je držala Napirai. Ja sam bila suviše slaba. Naravno da smo usput
imah peh sa gumom. Ovo je da presvisnes od očajanja, mrzim ova kola. S mukom sam sela u hlad i
dojila Napirai, dok su njih dvoje zamenili točak. Kasno popodne smo stigli u Vambu. Odvukla sam se
do prijemnog i pitala za švajcarsku doktorku. Prošlo je više od jednog sata pre nego se pojavio onaj
lekar, Italijan. Pitao me na šta se žalim i uzeo mi krv. Nakon nekog vremena smo saznali da nije
malarija. Više ćemo znati tek sutra. Napirai je ostala sa mnom, dok su mi se muž i prijateljica s
olakšanjem vratili u Barsaloi.
Ponovo smo došli na odeljenje za porodilje, kako bi Napirai mogla da spava pored mene u
krevecu. Kako nije navikla da spava bez mene, stalno plače, sve dok je jedna od sestara nije stavila
kraj mene u krevet. Zaspala je čim je počela da siše. Rano ujutro je konačno došla i doktorka
Švajcarkinja. Nije se obradovala što me sa sve detetom vidi u ovakvom stanju.
Nakon nekoliko pregleda sledi dijagnoza: hepatitis! Najpre nisam razumela šta je to. Zabrinuta mi
je objasnila da je to vrsta žutice, tačnije, upala jetre, koja je uz to i zarazna. Jetra mi više ne
prerađuje nikakvu hranu. Bolove prouzrokuje i najmanji unos masnoće. Odmah moram na najstrožu
dijetu, potpuno mirovanje i u karantin. Borila sam se sa suzama i pitala koliko će ovo trajati.
Sažaljivo je pogledala Napirai i mene i rekla: „Sigurno šest nedelja! Nakon toga bolest više nije
zarazna, ali još uvek ni izdaleka izlečena.“ Mora da se proveri i kakvo je stanje sa Napirai. Sigurno
sam je već zarazila! Sada više ne mogu da suzbijem suze. Dobra doktorka pokušava da me uteši, kaže
da to još nije sigurno da je Napirai zaražena. I moj muž mora hitno da se pregleda.
Nakon ovih depresivnih vesti vrti mi se u glavi. Dve sestre, crnkinje, došle sa kolicima i odvoze me
sa svim mojim stvarima u sasvim novo krilo bolnice. Dobila sam sobu sa toaletom koja ima stakleni
zid, ali ne i vrata. Soba se ne može otvoriti iznutra. Na vratima je otvor kroz koji su mi davali
obroke. Krilo je novo i soba deluje prijatno, ali se već sada osećam kao zatvorenica.
Odneli su nam stvari na dezinfekciju, a ja sam ponovo dobila bolnički ogrtač. Sada pregledaju i
Napirai. Dok su joj vadili krv vrištala je kao da je deru. Užasno mi je žao, još je tako mala, ima
svega šest nedelja, a već mora toliko da pati. Zakačili su mi infuziju i dali bokal sa vodom koja je
zaslađena sa pola kilograma šećera. Moram da pijem puno šećerne vodice, jer se time jetra najbrže
oporavlja. Uz to mi je potrebno mirovanje, potpuno mirovanje. To je sve što mogu da učine za mene.
Odneli su mi bebu. Očajna, zaspala sam plačući.
Probudila sam se u po bela dana i više ne znam koliko je sati. Uspaničila sam se od ove mrtve
tišine. Ne čuje se baš ništa, a ako hoću da komuniciram sa spoljnim svetom, moram da pozvonim.
Potom se pojavila sestra, crnkinja, iza stakla i obratila mi se kroz otvor sa rupicama. Pitam je kako je
Napirai. Kaže da će dovesti doktorku. Prošlo je par minuta, a u ovoj tišini mi se činilo kao čitava
večnost. Potom je doktorka ušla u moju sobu. Pitam je uplašeno zar se neće zaraziti. S osmehom me
umrila: „Jednom hepatitis, nikad više hepatitis!“ I sama je imala to oboljenje pre nekoliko godina.
A onda mi konačno saopštava jednu lepu vest. Napirai je potpuno zdrava, samo što neće da pije
nikakvo kravlje mleko, niti mleko u prahu. Drhtavim glasom pitam da li ne smem da je držim čitavo
ovo vreme od šest nedelja. Ako ne prihvati drugu hranu do sutra, moraću da je dojim, iako je
opasnost od zaraze ogromna, objasnila mi je doktorka. Ionako je čudo što se još nije inficirala.
Oko pet sati sam dobila svoj prvi obrok, kuvani pirinač sa kupusom i uz to jedan paradajz. Jedem
polako. Ovog puta nisam ispovraćala ovo malo jela, ali su se bolovi ponovo javili, iako ne onako
jako. Napirai su mi dvaput doneli do stakla da je vidim. Devojčica mi plače, a stomačić joj je baš
upao.
Sledećeg podneva su mi iznervirane sestre donele moje malo, smeđe klupče. Prožela me takva
duboka radost, kakvu odavno nisam osetila. Pohlepno je tražila moju dojku i smirila se sisanjem. Dok
sam je gledala shvatila sam da mi je potrebna ako hoću da nađem neophodni mir i volju da izdržim
ovu izolaciju. Dok pije gleda me netremice svojim velikim tamnim očima i moram da se savladam da
je ne prigrlim suviše jako. Kada je doktorka svratila kasnije rekla je: „Vidim da ste potrebne jedna
drugoj da bi ozdravile ili to ostale!“ Konačno mogu ponovo da se smejem i obećavam da ću se
potruditi.
Svakog dana gutam i do tri litre užasno slatke vode, pri čemu skoro da mi pozli. Pošto sada dobijam
i so, jelo ima nešto bolji ukus. Za doručak dobijam čaj i neku vrstu dvopeka sa paradajzom ili nekom
voćkom, za ručak i večeru uvek jedno te isto: kuvani pirinač, sa ili bez kupusa. Svaka tri dana mi
uzimaju krv i mokraću za pregled. Nakon nedelju dana mi je već bolje, iako sam još uvek vrlo slaba.
Dve nedelje kasnije stiže sledeći udarac. Po mokraći su utvrdili da mi bubrezi više ne funkcionišu
pravilno. Imala sam bolove u krstima, ali sam ih povezala sa stalnim ležanjem. Sada više nema soli u
ionako bljutavoj hrani. Ali su mi zato prikačili kateter, što je vrlo bolno. Sada moram svakog dana da
beležim koliko pijem, a sestra na osnovu kese katetera meri koliko ponovo izlazi. Tek što sam imala
snage da napravim par koraka, iznova sam vezana za krevet! Barem je Napirai uz mene. Bez nje mi
sigurno više ne bi bilo do života. Mora da je osetila da mi nije dobro, jer od kada je uz mene više ne
plače.
Moj muž je dva dana po mom dolasku u bolnicu došao na preglede. Zdrav je i nije navraćao zadnjih
deset dana. Sigurno onda nisam bila prijatna za gledanje, a nismo mogli ni da razgovaramo. Stajao je
tužno ispred stakla i nakon pola sata je ponovo otišao. Povremeno mi šalje pozdrave. Prenose mi da
mu puno nedostajemo, a da bi prekratio vreme stalno vodi krdo na ispašu. Od kada su u Vambi čuli
da je jedna mcungu u bolnici, stalno imam nepoznate posetioce ispred stakla koji zure u mene i bebu.
Ponekad ih je i po desetoro. Svaki put mi je neprijatno i zato navlačim prekrivač preko glave.
Vreme sporo prolazi. Ili se igram sa Napirai ili čitam novine. Sada sam već dve i po nedelje ovde i
za to vreme niti sam osetila sunčevu svetlost, niti svež vazduh. Nedostaje mi i cvrčanje cvrčaka i
cvrkut ptica. Polako padam u depresiju. Puno razmišljam o svom životu i osećam jasno da mi
nedostaje Barsaloi i njegovi stanovnici.
Ponovo se bliži vreme posete i ja se podvlačim pod ćebe, kada mi jedna sestra saopštava da mi je
neko došao u posetu. Izvirujem i vidim svog muža sa još jednim ratnikom ispred stakla. Srećan gleda
u mene i Napirai. Pogled na njegovo veselo, lepo biće mi je istog trena probudilo želju kakvu dugo
nisam osetila. Kako bih mu sada prišla, dodirnula ga i rekla: „Dragi, nema problema, sve postaje u
redu.“ Umesto toga sam podigla Napirai tako da može da joj vidi lice i pokazujem joj tatu. Tapka i
maše veselo debelim nožicama i ručicama. Kada su nepoznati ponovo pokušali da vire kroz staklo,
videla sam kako ih moj muž tera i kako se ovi povlače. Nasmejala sam se, a i on je nasmejan
razgovarao sa svojim prijateljem. Ukrašeno lice mu je sijalo na svetlosti sunca. Ali, uprkos svemu i
dalje ga volim! Vreme posete se završilo i mašemo jedno drugom. Poseta mog čoveka mi daje
neophodnu snagu da se psihički saberem.
Nakon treće nedelje skidaju mi kateter, jer su vrednosti sada znatno bolje. Konačno mogu da se
operem kako treba, čak i istuširam. Prilikom posete, doktorka se zapanjila kako sam se doterala.
Vezala sam kosu crvenom trakom u rep i stavila sam karmin. Osećam se kao novi čovek. Kada mi je
saopštila da ću za nedelju dana moći na četvrt sata da izađem, bila sam srećna. Sada brojim dane do
tog trenutka.
Prošla je četvrta nedelja i smem da napustim svoj kavez sa ćerkom na leđima. Skoro da mi je zastao
dah od tropskog vazduha koji sam pohlepno udisala. Kako samo ptice divno pevaju, i kako lepo
miriše crveno grmlje, upijam sada isuviše jasno, nakon što mi je sve ovo bilo uskraćeno na mesec
dana. Najradije bih vrištala od sreće.
Kako ne smem da se udaljim od krila, hodam par metara pored drugih prozora. Ono što se iza njih
nalazi je užasno. Skoro sva deca imaju deformitete. Ponekad su i četiri kreveca u jednoj sobi. Vidim
deformisane glave ili tela, decu sa otvorenim leđima, kojima nedostaju ruke ili noge, ili sa zgrčenim
stopalima. Kod trećeg prozora skoro da mi je zastao dah. Malo telo bebe sa ogromnom glavom, koja
kao da će da prsne, leži sasvim mirno. Samo se usne pomeraju, verovatno plače. Nisam ovo više
mogla da gledam i vraćam se u sobu. Još nikad nisam videla ovakve deformacije. Tek sada mi je
postalo jasno koliku sam sreću imala sa svojim detetom.
Kada je doktorka došla, pitala sam je zašto ova deca uopšte još žive. Objasnila mi je da je ovo
misionarska bolnica i da ovde nema eutanazije. Decu najčešće ostave ispred vrata bolnice i
jednostavno čekaju da umru. Još sam pod utiskom i pitam se hoću li ikada više moći mirno da
spavam, bez noćnih mora. Doktorka mi je predložila da sutra prošetam iza krila, tako neću morati da
ih vidim. I stvarno, tamo je livada sa lepim drvećem i smemo svakog dana da ostanemo napolju po
pola sata. Trčim sa Napirai po zelenilu i pevam glasno. To joj se dopada, jer povremeno se i ona
oglasi.
Ali me uskoro radoznalost ponovo odvela do dece sa deformitetima. Pošto sam sada pripremljena,
manje sam se uznemirila njihovim izgledom. Neka od njih su primetila da ih neko gleda. Kada sam
krenula ka svojoj sobi, vrata na prostoriji sa četiri kreveca su bila otvorena. Sestra, crnkinja, koja im
menja pelene, s osmehom mi je mahnula da uđem i ja sam oklevajući došla do vrata. Pokazala mi je
kako deca različito reaguju kada im se obraća ili se smeje sa njima. Iznenadila sam se koliko se mogu
obradovati. Ganulo me i postidela sam se u isto vreme što sam ikada sumnjala u pravo na život ovih
bića. Ona osećaju bol i radost, glad i žeđ.
Od tog dana sam svaki put odlazila na različita vrata i pevala one tri pesme koje sam pamtila još iz
školskih dana. Zapanjilo me koliko su srećni već nakon nekoliko dana kada me prepoznaju ili čuju.
Čak je i dete sa vodenom glavom prestalo da plače kada sam mu pevušila. Konačno sam našla poziv
u kom mogu da prenesem želju za životom koju sam ponovo osećala.
Jednog dana sam gurala Napirai u dečjim kolicima na suncu tamo-vamo. Veselo se smejala kad bi
točkovi zaškripali ili se kolica klimala. U međuvremenu je postala miljenica sestara. Svaka dođe i
hoće da nosi svetlosmeđe dete unaokolo. Strpljivo sve to dopušta i čak se raduje. Odjednom je ispred
mene moj muž sa svojim bratom, Džejmsom. Lketinga je odmah pojurio ka Napirai i podigao je iz
kolica. Onda je i mene pozdravio. Strašno sam se obradovala ovoj nenadanoj poseti.
Napirai, međutim, izgleda ne može da se navikne na obojeno lice i dugu, crvenu kosu oca, jer je
nakon kratkog vremena već počela da plače. Džejms joj je odmah prišao i počeo tiho da joj govori. I
njemu se odmah dopala. Lketinga pokušava još sa pevušenjem, ali ništa ne pomaže, hoće kod mene.
Džejms je uzima od njega i odmah se smirila. Zagrlila sam Lketingu da ga utešim i pokušala da mu
objasnim da Napirai mora ponovo da se navikne na njega, jer smo ovde već više od pet nedelja.
Očajan pita kada ćemo konačno da se vratimo kući. Obećavam mu da ću uveče pitati doktorku, neka
dođe ponovo za vreme posete.
Kad je bila popodnevna vizita, pitala sam lekara, a on mi je garantovao da ću moći iz bolnice za
nedelju dana, ukoliko ne radim i držim se dijete. Za tri do četiri meseca ću polako moći da unosim po
malo masnoće. Pomislila sam da ne čujem dobro. Još tri do četiri meseca treba da jedem samo
kuvani pirinač i kupus! Imam užasnu potrebu za mesom i mlekom. Uveče su Lketinga i Džejms ponovo
došli. Doneli su mi posno, kuvano meso. Ne mogu da odolim i sasvim polako sam pojela i dobro
sažvakala nekoliko komada, ostatak sam teška srca ostavila njima. Dogovorili smo se da dođu po
mene za nedelju dana.
Tokom noći sam dobila jake bolove u stomaku. Utroba mi gori, kao da mi plamen liže zidove
želuca. Nakon pola sata više ne mogu da izdržim i zvonim da pozovem sestru. Kad je ova videla kako
se sklupčana vrtim po krevetu, pozvala je lekara. Pogledao me strogo i pitao šta sam pojela. Užasno
me stid dok priznajem da sam pojela otprilike pet malih komada nemasnog mesa. Sada se baš naljutio
i psuje me, kaže da sam glupa krava. Zašto sam uopšte došla ovamo kada neću da se pridržavam
njihovih saveta. Dovoljno je izigravao spasioca, uostalom nisam mu ja jedini pacijent!
Da nije doktorka upravo ušla, verovatno bih se još naslušala grdnje. U svakom slučaju sam
iznenađena njegovim ispadom, jer je do sada bio tako ljubazan. Napirai plače, a i ja jecam. On je
izašao iz sobe, a doktorka Švajcarkinja me umirivala tako što se izvinila u ime ovog lekara koji je
potpuno preopterećen. Već godinama nije išao na odmor i svakog dana se, najčešće uzalud, bori za
ljudski život. Savijena od bolova izvinila sam se i osetila kao teški kriminalac. Doktorka je otišla, a
ja sam se mučila ostatak noći.
Čežnjivo iščekujem dan izlaska. Konačno je došao i taj dan. Već smo se oprostile sa skoro svim
sestrama i čekamo na Lketingu. Tek malo posle dvanaest stigao je u pratnji Džejmsa, ali nije onako
ozaren kao što sam očekivala da će biti. Imali su problema sa kolima usput. Kutija menjača ponovo
ne funkcioniše baš najbolje. U nekoliko navrata nije mogao da promeni brzinu, a sada su kola u
misionarskoj radionici u Vambi.

Najrobi

Džejms nosi Napirai, a Lketinga moju torbu. Konačno ponovo na slobodi! Na prijemnici sam platila
za svoj boravak, a onda smo otišli preko u Misiju. Mehaničar je ispod landrovera i petija sa raznim
delovima. Umazan uljem izvukao se ispod i rekao da kutija menjača neće još dugo. Drugu brzinu više
nećemo moći da koristimo.
Sada mi je dosta, kažem sebi u tom trenutku. Ponovo sam zdrava i imam dete i neću ništa više da
rizikujem. Stoga sam mužu predložila da se odvezemo najpre u Maralal, a onda sutra dalje u Najrobi
kako bi kupili nova kola. Džejms se odmah oduševio što će ići u Najrobi. Stigli smo u Maralal pre
sumraka. Zupčanici su celo vreme škripali, ali smo ipak stigli do konačišta. Ovde smo ostavili kola i
u Najrobi krećemo kao petorka.
Džejms je bio uporan da povede prijatelja, jer nije hteo da spava sam u sobi u Najrobiju. U prtljagu
nam je 12,000 franaka, sve što smo trenutno mogli da izvučemo iz prodavnice i banke. Kako ćemo
doći do novih kola još ne znam, jer u Keniji nema trgovaca polovnim kolima kod kojih bi
jednostavno mogli da odaberemo jedna. Kola su deficitarna roba.
Stigli smo u grad oko 16h i tog dana smo se bavili samo time da nađemo smeštaj za sve. Igbol je
pun. Zato smo ponovo pokušali u onom jeftinom smeštaju, jer sam pretpostavila da će to biti za
najviše jedno ili dva noćenja. Imamo sreće i dobijamo dve sobe. Najpre moram da operem Napirai i
promenim joj pelene. U lavoru sam uspela da oslobodim svoju devojčicu prašine i prljavštine.
Naravno da je polovina pelena već iskorišćena, ali nemam gde da ih operem. Pošto smo večerali,
otišli smo rano na spavanje.
Ujutro je pitanje bilo odakle da počnemo? U telefonskom imeniku sam potražila moguće trgovce
polovnim kolima, ali je to uzaludno. Zaustavila sam jednog taksistu i pitala ga. Prvo što je pitao jeste
da li imamo novca kod sebe, što sam mudro porekla, jer najpre hoćemo da nađemo odgovarajuća
kola. Obećao nam je da će se raspitati. Ujutro treba da smo tu u isto vreme. Pristali smo, ali nemam
nameru da čekam besposlena. Zato sam pitala još trojicu taksista, koji su nas samo čudno gledali.
Zato nam nije preostalo ništa drugo nego da sledećeg dana odemo do dogovorene taksi stanice.
Vozač nas je čekao i rekao da zna jednog čoveka koji možda ima landrovera. Vozili smo se kroz
pola Najrobija i stali ispred male radnje. Razgovaram sa Afrikancem. I zaista, može nam ponuditi tri
vozila, ali na žalost nijedno nije sa pogonom na sva četiri. Ionako ih ne možemo videti, jer bi ako
smo zainteresovani morao da nazove sadašnje vlasnike koji bi onda dovezli kola. Nigde nećemo naći
polovna kola koja se i dalje ne koriste. Razočarana, odbila sam, jer nam je potreban pogon na sva
četiri. Očajna pitam ga da li stvarno ne zna nikog više. Obavio je par telefonskih poziva i dao taksisti
adresu.
Odvezli smo se u drugi kraj i usred grada stali ispred jedne prodavnice. Indijac sa turbanom nas je
pozdravio iznenađen i pitao da li smo mi ti ljudi koji hoće da kupe kola. „Da,“ odgovaram kratko.
Zamolio nas je da uđemo u kancelariju. Dali su nam čaj i on nam kaže da ima dve ponude.
Prva, landrover, suviše je skupa i ponovo gubim svaku nadu. Onda nam je rekao za pet godina stari
„datsun“, sa dva reda sedišta, koji bi nam prodao za oko 14,000 franaka. I to daleko nadmašuje moje
mogućnosti. Osim toga, ne znam čak ni kako ta kola izgledaju. Stalno mi objašnjava koliko je teško
naći kola. Ipak smo otišli dalje.
Kada smo izašli na ulicu, pošao je za nama i rekao da ipak dođemo sutra, jer bi hteo da nam pokaže
ta kola, bez ikakve obaveze. Dogovorili smo se, iako nisam voljna da dam toliko novac.
Ponovo moramo da provedemo ostatak dana u čekanju. Kupila sam još pelena, jer sam već sve
potrošila. U međuvremenu se prljave, platnene pelene gomilaju u sobi, što baš i ne poboljšava
vazduh u prostoriji.
Ponovo smo otišli do Indijca, iako nemam nameru da išta kupim. Veselo nas je pozdravio i pokazao
nam datsun. Odmah sam bila voljna da ga, ako je ikako moguće, kupim. Izgleda da je održavan i
deluje udobno. Indijac mi je ponudio probnu vožnju, koju sam užasnuta odbila, jer sa tri trake i
vožnjom s leve strane sigurno bih se pogubila. Zato smo samo upalili motor. Svi su oduševljeni
kolima, samo se ja još dvoumim zbog cene. Otišli smo u njegovu kancelariju. Kada sam mu rekla za
landrover u Maralalu, voljan je da ga otkupi za 2,000 franaka, što je dobra cena. I dalje oklevam da
platim 12,000 franaka, jer je to sve što imamo, a moramo i ponovo kući. Razmislićemo o svemu, a
onda je ponudio da mi da vozača koji će nas odvesti do Maralala i odande se vratiti našim
landroverom. Sada ću mu dati 10,000 franaka, a ostatak novca ću dati u vidu čeka vozaču. Sada sam
stvarno iznenađena njegovim poverenjem i velikodušnom ponudom, jer ipak je Maralal udaljen oko
450 km.
Bez daljeg razmišljanja sam prihvatila ovu ponudu, jer smo time rešili i vožnju kroz Najrobi. Moj
muž i dečaci su se ozarili od sreće kada su čuli da ću kupiti kola. Platila sam i napravili smo pravi
ugovor. Indijac je napomenuo da smo prilično hrabri kada se sa tolikom gotovinom vozimo po
Najrobiju. Sutra uveče će kola biti spremna sa sve saobraćajnom, jer moraju da se prevedu na moje
ime. To znači još dve noći u Najrobiju! Ali me pomisao na divna kola drži da ne očajavam. Uspeli
smo i vratićemo se kući sjajnim kolima.
Po dogovoru, vozač se pojavio sa kolima drugog dana ujutro kod našeg pansiona. Pregledala sam
papire i u njima je stvarno pisalo moje ime. Spakovali smo prtljag, od čega par kilograma neopranih
pelena. Osećamo se kao kraljevi u tihim, lepim kolima sa vozačem. Čak se i Napirai sada dopada
vožnja. Uveče smo stigli u Maralal. Vozač se prilično začudio gde se našao. Naravno da je i u
Maralalu odmah upalo u oko da je stiglo jedno novo vozilo. Parkirali smo kod pansiona odmah
ispred landrovera. Vozaču, koji je i automehaničar, objasnila sam šta sve nije u redu s kolima. „U
redu je,“ kaže i odlazi na spavanje. Sledećeg dana sam mu dala ček i on je otišao.
Još jednom smo prenoćili u Maralalu i svratili do Sofije. Ona i ćerka Anika su dobro. Čudila se što
me više nije videla. Kada sam joj ispričala za hepatitis, zaprepastila se. Ispričali smo još ukratko šta
ima novo. Onda smo krenuli, a ja sam, kada sam ugledala njenu mačku sa tri mačeta, rekla da mi
sačuva jedno.
Vozili smo preko Baragoija i stigli u Barsaloi skoro sat ranije nego sa starim landroverom. Mama
je sva sijala od sreće kada nas je ponovo ugledala, jer se već zabrinula. Nije znala da smo u
Najrobiju. Tek što smo stigli, već se stvorila gomila koja se divila kolima. U Maralalu sam pisala
majci i zamolila je da mi prebaci novac sa mog računa u Švajcarskoj.
Nakon čaja vratili smo se u našu kuću. Popodne sam otišla da posetim oca Ðulijanija i ponosno mu
ispričala da imam nova kola. Čestitao mi je na kupovini i ponudio mi priličnu naknadu ako prevezem
đake u Maralal ili povremeno bolesnike. Tako ču bar imati neka primanja.
U gradu sam nakratko posetila Sofiju, koja mi je rekla da će za dve nedelje da otputuje u Italiju
kako bi pokazala ćerku svojim roditeljima. Radujem se zbog nje i istog trena osećam malo nostalgije
za Švajcarskom. Kako bih rado i ja pokazala svoju ćerku! Čak ni prve fotografije nisu uspele, jer je
neko osvetlio film. Izabrala sam jedno malo, tigrasto-riđe mače koje sam ponela sa sobom u kutiji.
Vožnja do kuće je sjajno protekla i ja sam, uprkos obilaznom putu, pre sumraka ponovo kući. Napirai
je celog dana dobijala kravlje mleko na kašičicu. Kada me čula, međutim, nije se više dala smiriti
sve dok nije dobila omiljenu dojku.
Muž mi je celog dana bio kod svojih krava. U Sitedi vlada kravlja kuga i svakog dana umiru vredne
životinje. Kasno uveče došao je sav skrhan. Dve krave su umrle, tri više ne mogu da ustanu. Pitam ga
zar ne postoji lek. Kaže da postoji, ali samo za životinje koje su još zdrave, sve koje su zaražene će
umreti. Lek je skup i samo uz dosta sreće se može nabaviti u Maralalu. Otišao je do veterinara i
posavetovao se sa njim. Sledećeg dana smo ponovo otišli u Maralal. Poveli smo veterinara i Napirai.
Skupo smo platili lek, kao i špric kako bi vakcinisali zdrave životinje, što moramo da radimo pet
dana uzastopce. Lketinga je odlučio da za sve to vreme bude u Sitediju.

Oporavak u Švajcarskoj

Nakon tri dana osećam se usamljenom, iako me posećuju i mama i moja nova prijateljica. Ali je ipak
prilično monotono. Nije mi ni zadovoljstvo da jedem sama. Čeznem za svojom porodicom i
nameravam da otputujem u Švajcarsku na mesec dana. Tamo će mi i dijeta lakše pasti. Ali neće biti
lako ubediti Lketingu, iako su mi i lekari savetovali taj odmor pri izlasku iz bolnice. Sve više sam
zaokupljena mišlju o oporavku u Švajcarskoj, i nestrpljivo čekam na svog muža.
Upravo sam u kuhinji i kuvam na podu ispod otvorenog prozora, kada su se vrata otvorila i Lketinga
uleteo unutra. Nije nas ni pozdravio, nego odmah pogledao kroz prozor i pitao sumnjičavo ko je to
upravo izašao. Nakon pet dana čekanja i usamljenosti ova sumnjičavost me sve više pogađa kao
pesnica, ali pokušavam da se savladam, jer hoću da porazgovaram o svom putovanju s njim. Zato sam
mu odgovorila smireno: „Niko, zašto me to pitaš?“ Umesto da odgovori, odlazi u spavaću sobu i
pregleda ćebe i madrac. Stidim se njegovog nepoverenja i radost zbog ponovnog susreta nestaje.
Stalno me pita ko je dolazio u posetu. Naravno da su ratnici dvaput svratili, ali nikog nisam pustila u
kuću.
Konačno se obratio svojoj ćerki i uzeo je iz pletenog kreveca, koji sam kupila prilikom poslednjeg
odlaska u Maralal. Preko dana leži u ovom krevecu za nošenje napolju pod drvetom, dok ja perem
odeću i pelene. Uzeo je u ruke i otišao u pravcu maniata. Pretpostavila sam da je otišao do mame.
Spremila sam jelo i bezvoljno se igram s njim. Stalno se pitam zašto je tako nepoverljiv.
Kada se nije vratio nakon dva sata i ja sam otišla do mame. Sedela je sa drugim ženama pod svojim
drvetom, a Napirai je spavala pored nje na kravljoj koži. Lketinga leži u maniati. Sela sam pored
mame i ona me nešto pitala, od čega sam razumela samo pola. Izgleda da i ona misli da imam
ljubavnika. Očigledno joj je Lketinga ispričao svakakve priče. Nasmejala se zaverenički, ali kaže da
je to opasno. Razočarana njome rekla sam joj da imam samo Lketingu, uzela svoju ćerku i otišla kući.
U ovakvoj situaciji mi je teško da pomenem svoju nameru da odem u Švajcarsku. Pri tom mi je sve
jasnije da mi je potreban odmor. Ali trenutno to zadržavam za sebe i hoću da sačekam da se stvari
smire.
Povremeno pokušavam da pojedem barem malo mesa, ali se odmah pokajem zbog bolova u
stomaku. Radije ću ostati na kukuruzu, pirinču ili krompiru. Kako jedem nemasnu hranu i svakog dana
dojim, sve više gubim na težini. Moram da stežem suknje kaišem da mi ne bi spale. Napirai sada ima
već tri meseca i moramo da je odvedemo u bolnicu u Vambi na vakcinisanje i opšte preglede. S
novim kolima je to prijatna promena. Lketinga je pošao sa nama, ali hoće i on konačno da vozi nova
kola.
Nisam oduševljena njegovom idejom. Ali, pošto ne mogu sama da odem sa Napirai i zato moram s
njim, oklevajući mu dajem ključeve. Pri svakoj promašenoj brzini kao da me ubode. Vozi polako, čak
suviše polako, kako mi se čini. Kada sam osetila čudan miris, shvatila sam da vozi sa povučenom
ručnom. Njemu je užasno neprijatno, jer ona sada više ne funkcioniše ispravno, a ja sam se naljutila,
jer nas je neupotrebljiva ručna na landroveru već uvila u crno. Sada više ne želi da vozi, sedi utučen
pored mene i drži Napirai. Žao mi ga je i umirujem ga, pa možemo da popravimo ručnu.
U bolnici smo morali da čekamo skoro dva sata pre nego što su nas prozvali. Doktorka Švajcarkinja
me pregledala i rekla da sam suviše mršava i da imam premalo rezervi. Ako ne želim da uskoro
ponovo budem njihov pacijent, moram na najmanje dva meseca u Švajcarsku. Kažem joj da to i
nameravam da uradim, ali ne znam kako da to dokažem svom mužu. Pozvala je lekara koji me je
takođe zamolio da hitno odem u Evropu. Potpuno sam neuhranjena, a Napirai me košta poslednjih
atoma snage. Ona, pak, puca od zdravlja.
Zamolila sam lekara da porazgovara sa Lketingom. Mog muž kao da je grom udario kada je čuo
koliko dugo treba da budem odsutna. Nakon podužeg ubeđivanja pristao je rezignirano na pet nedelja.
Lekar mi je izdao potvrdu kako bih brže dobila neophodna dokumenta za Napirai. Dobila je svoje
vakcine i krenuli smo nazad u Barsaloi. Lketinga je tužan i stalno me pita: „Korin, zašto si uvek
bolesna? Zašto ideš s mojom bebom tako daleko? Ne znam gde je Švajcarska. Šta da radim bez tebe
toliko dugo?“ Srce mi je skoro prepuklo kada sam shvatila koliko to njemu teško pada. I mama je
tužna kada joj je preneo da odlazim u Švajcarsku. Ali sam obećala da ću se vratiti zdrava i jaka kako
bi ponovo otvorili radnju.
Krenuli smo već dva dana kasnije. Otac Ðulijani nas je povezao do Maralala. Ostavila sam kola
kod njega. Lketinga je ispratio Napirai i mene do Najrobija. Ponovo dugo putovanje, a bebi sam
morala nekoliko puta da promenim pelene tokom vožnje. Nemam puno prtljaga.
U Najrobiju smo uzeli prenoćište i najpre otišli u nemacku ambasadu kako bih dobila pasoš za dete.
Problemi su počeli već na ulazu. Neće da puste Lketingu u ambasadu u njegovoj tradicionalnoj
Samburu-odori. Tek kada sam papirima dokazala da mi je muž, pustili su ga unutra. Odmah je postao
nervozan i sumnjičav.
U ambasadi gomila ljudi čeka. Počinjem da ispunjavam zahtev i već kod imena znam da će biti
problema. Napisala sam Leparmorijo-Hofman, ali moj muž neće da prihvati prezime Hofman,
njegova ćerka je jedna Leparmorijo. Najopuštenije moguće pokušala sam da mu objasnim da ćemo
samo tako dobiti pasoš, a bez njega Napirai ne može da pođe sa mnom. Krećemo u beskrajnu
raspravu, a oni što čekaju posmatraju nas radoznalo. Ipak sam uspela da ga ubedim da potpiše zahtev.
Moramo da čekamo. Onda su me prozvali i pozvali iza. I moj muž bi da pođe, ali su njega
zaustavili. Knedla mi je u grlu, jer se spremam za sledeći izliv besa, koji je odmah i usledio. Videla
sam još samo kako se Lketinga probija do šaltera i počinje žestoku raspravu sa čovekom.
Sačekao me nemački ambasador koji mi je ljubazno saopštio da mogu da mi izdaju pasoš za dete,
ali samo na ime Hofman Napirai, jer naš venčani list još nije legalizovan, a prema nemačkom zakonu
nisam udata, već samo prema kenijskom. Kada mi je objasnio da moj muž mora da potpiše još jedan
zahtev, odgovaram da ovaj to neće uradeti i pokazujem mu lekarske potvrde. Ali on ne može ništa da
učini s tim.
Kada sam se vratila Lketinga je sedeo ljut na stolici i držao Napirai koja je plakala. „Šta nije u
redu s tobom? Zašto ideš tamo bez mene? Ja sam tvoj muž!“ Meni je sve to neprijatno dok
ispunjavam zahteve još jednom, ali bez Leparmorijo. Sada je ustao i rekao da neće više ništa da
potpiše.
Pogledala sam ga besno i jetko mu odgovorila da ako sada ne potpiše, jednog dana ću na ovaj ili
onaj način da odem u Švajcarsku i više se nikada neću vratiti. Neka konačno shvati da se ovde radi o
mom zdravlju! Kada mu je čovek za šalterom potvrdio da je Napirai uprkos ovome i dalje njegova
ćerka, potpisao je. Ponovo sam otišla do ambasadora. Sumnjičavo me pitao da li je sve u redu, a ja
mu odgovaram da je jednom ratniku teško da shvati ovu birokratiju.
Dao mi je pasoš za dete i poželeo svako dobro. Kada sam ga pitala da li sada mogu da otputujem,
ukazao je na to da moram još da dobijem pečat kenijskih vlasti za izlazak i ulazak u zemlju, a i za to
mi je potrebno odobrenje oca. Već slutim sledeće nerviranje. Zlovoljni napuštamo ambasadu i
odlazimo u Niaio zgradu. Ponovo moramo da ispunjavamo formulare i čekamo.
Napirai se dere i neće da se umiri ni dojkom. Ponovo smo predmet brojnih pogleda, ponovo se čuje
šuškanje na račun izgleda mog muža. Konačno su nas prozvali. Omalovažavajuće je žena za šalterom
pitala mog muža zašto Napirai ima nemački pasoš kada je rođena u Keniji. Sve počinje ispočetka i ja
ljuta potiskujem suze. Arogantnoj dami sam objasnila da moj muž nema pasoš, iako je već pre dve
godine podneo zahtev. Zato našu ćerku i ne možemo da upišemo u njega. Zbog mog lošeg
zdravstvenog stanja, pak, moram na oporavak u Švajcarsku. Sledeće pitanje me skoro dotuklo: zašto
ne ostavim dete kod oca? Iznervirana kažem da je normalno povesti tri meseca staru bebu sa sobom.
Osim toga, valjda i moja majka ima pravo da vidi svoju unuku! Konačno je lupila pečat na pasoš. I
moj je pasoš pečatiran. Iscrpljena i sa olakšanjem skupila sam pasoše i izjurila iz ureda.
Sada moram da rezervišem kartu. Ovog puta imam potvrdu o poreklu novca. Stavila sam pasoše i
rezervisale smo let za prekosutra. Nedugo potom se službenica vratila sa kartama. Pokazala mi je
karte i pročitala naglas „Hofman Napirai“ i „Hofman Korin“. Lketinga je ponovo ljutito pitao zašto
sam se uopšte udala za njega kad nisam njegova žena! Verovatno ni njegovo dete nije njegovo. Ovo
je kap u prepunoj čaši. Plačem od stida, trpam karte kod sebe i izlazimo iz agencije da bi se vratili u
pansion.
Moj muž se polako smiruje. Smeten i tužan sedi na krevetu i nekako ga razumem. Za njega je
porodično ime najveći poklon koji se može dati svojoj ženi i detetu, a ja ga ne prihvatam. To za njega
znači da ne želim da mu pripadam. Uhvatila sam ga za ruku i umirujem ga da stvarno ne mora da se
brine, da ćemo se vratiti. Poslaću telegram na Misiju kako bi znao kog dana. Objasnio mi je da se
oseća usamljeno bez nas, ali isto tako hoće konačno da ima zdravu ženu pored sebe. Kada se vratimo,
doći će da nas sačeka na aerodromu. Ovaj dogovor me obradovao, jer znam koliko napora ga takav
put košta. Na kraju mi je rekao da hoće sada da ode iz Najrobija, hoće kući. Čekanje ga čini samo još
više nesrećnim. Razumem ga i ispratile smo ga na autobusku stanicu. Stojimo tamo i čekamo na
polazak. Još jednom me pitao zabrinuto: „Korin, ženo moja, jesi li sigurna da ćete se ti i Napirai
vratiti u Keniju?“ S osmehom mu odgovaram: „Da, dragi, sigurna sam.“ A onda je bus krenuo.
Tek prekjuče sam stigla da javim majci telefonom da dolazimo. Naravno da se iznenadila, ali se
obradovala što će konačno da vidi unuku. Zato hoću da doteram i ćerkicu i sebe. Ali je teško napustiti
sobu sa ovako nestrpljivim malim detetom. Toalet i tuš su pozadi u hodniku. Kada idem u toalet,
moram da je ponesem sa sobom, sem ako ne spava. Pri tuširanju to baš i ne ide. Odlazim do recepcije
i pitam ženu da li bi mi pričuvala bebu na četvrt sata kako bih se istuširala. Rado bi mi izašla u
susret, ali trenutno pola Najrobija nema vode zbog pucanja cevi, ali će je možda biti uveče.
Čekala sam do šest, ali uzalud. Još gore, svuda već smrdi. Neću više da čekam, jer u deset moram
da sam na aerodromu, odlazim u prodavnicu i vraćam se sa nekoliko litara kisele vode u sobu.
Najpre sam oprala Napirai, onda kosu, a telo koliko sam mogla.
Taksijem smo otišle do aerodroma. Imamo malo prtljaga, iako su krajem novembra temperature u
Evropi pre zimske. Stjuardese su se stvarno trudile oko nas i svaki čas su zastajale kod moje
devojčice i ćaskale malo. Nakon obroka dobila sam krevetac za nju i uskoro je zaspala. I mene je
savladala pospanost. Kada su me probudili, već je bilo vreme doručka. Pri pomisli da ću uskoro
stupiti na tlo Švajcarske, uznemirila sam se.

Bela lica

Vezala sam bebu u maramu za nošenje na leđa i bez problema smo prošli pasoško. A onda sam videla
mamu i njenog muža, Hanspetera. Radost je velika. Napirai gleda radoznalo u bela lica.
Na putu do Alpa, u okolini Berna, primećujem po majci da je zabrinuta zbog mog izgleda. Prvo smo
se okupale kada smo stigle kući, konačno topla kupka! Majka je nabavila kadicu za Napirai i preuzela
to na sebe. Nakon otprilike deset minuta u toploj vodi, počinje da me svrbi po celom telu. Rane na
rukama i nogama su otvorene i gnoje. Ove povrede sam dobila od mog masajskog nakita, a sporo
zarastaju pri vlažnoj klimi. Izašla sam iz kade i videla da mi je telo prekriveno crvenim flekama.
Napirai vrišti kod izbezumljene bake. I ona je prekrivena crvenim plikovima. Grozno svrbi. Pošto se
majka boji da je to nešto zarazno, sledećeg smo dana otišle kod našeg dermatologa.
Zapanjio se kada je prepoznao našu boljku: šuga. U Švajcarskoj je to retko oboljenje. Uzrokuju je
šugarci pod kožom koji se pokreću pri visokom temperaturama, otuda toliki svrab. Naravno da se
lekar čudi otkud nam ovo oboljenje. Ispričala sam mu o Africi. Kada je još primetio moje rane, koje
su se već usekle po centimetar u meso, predložio je da uradimo test na sidu. Najpre sam ostala bez
daha, ali sam spremna. Dao mi je nekoliko bočica sa tečnošću, koju treba da nanosimo triput dnevno,
protiv šuge i kaže da dođem za tri dana po rezultate testa. Ovi dani iščekivanja su gori nego išta do
sada.
Prvog dana sam puno spavala i otišla rano na spavanje sa Napirai. Drugog dana je uveče zazvonio
telefon i lekar je tražio mene lično. Tutnji mi u žilama kada sam uzela slušalicu da čujem presudu o
daljoj sudbini. Lekar se izvinio što zove ovako kasno, ali je hteo da mi olakša čekanje i javi da je test
negativan. Nisam u stanju da kažem išta više osim hvala! Ali se zato osećam kao ponovo rođena i
osećam kako mi se snaga vraća u telo. Sada znam da ću pobediti i posledice hepatitisa. Svakog dana
povećavam pomalo svoj unos masti i jedem sve šta mi majka, meni za dušu, sprema.
Vreme sporo prolazi, jer se ovde ipak ne osećam kod kuće. Išli smo puno u šetnju, posetili moju
zaovu Dželi i otišli sa Napirai u prvi sneg. Život ovde joj se dopada, samo ne voli stalno oblačenje i
svlačenje gomile odeće.
Nakon dve i po nedelje mi je jasno da ne treba da ostanem duže nego do Božića. Ali prvi let koji
mogu da dobijem je tek petog januara 1990. Tako sam ipak skoro šest nedelja bila odsutna od kuće.
Rastanak mi teško pada, jer ću sada ponovo biti upućena samo na sebe. Sa skoro četrdeset
kilograma prtljaga krećem nazad. Porodica mi je dala puno toga, a morala sam da spakujem i božične
poklone Napirai. Moj brat joj je kupio nosalicu za leđa.

Hoće li sve biti u redu?

Kada smo sleteli u Najrobi, užasno sam nervozna, jer ne znam da li će Lketinga biti na aerodromu.
Ako ne, onda sam ostavljena na cedilu sa prtljagom i Napirai, a biće teško naći konačište usred noći.
Oprostile smo se od stjuardesa i otišli do pasoškog. Tek što sam prošla, videla sam svog dragog,
Džejmsa i njegovog prijatelja. Kako sam se obradovala. Moj muž se divno oslikao i lepo sredio dugu
kosu. Umotan u crveno ćebe stoji tu. Sav radostan privlači nas u zagrljaj. Odmah smo se odvezli u
smeštaj koji su već našli. Napirai ima teškoća sa sada crnim licima, plače, a Lketinga se brine da li
ga uopšte prepoznaje.
U konačištu hoće odmah da vide poklone, ali sam izvadila samo satove, jer ujutro treba da krenemo
dalje, a ja sam stvari vešto spakovala. Dečaci se povlače u svoju sobu, a i mi odlazimo na spavanje.
Te noći smo spavali zajedno i više me nije bolelo. Srećna, nadam se da će sada sve biti u redu.
Puno smo pričali na putu kući, i ja sam saznala da će u Barsaloi uskoro da se izgradi prava, velika
škola. Došao je avion iz Najrobija, sa Indijcima, koji par dana žive u Misiji. Škola treba da bude sa
druge strane velike reke. Doći će puno radnika iz Najrobija, sve Kikuji. Ali još uvek niko ne zna kada
će početi. Pričala sam o Švajcarskoj i naravno o šugi, jer se i moj muž mora izlečiti, inače će nas
ponovo zaraziti.
Lketinga je došao kolima do Niahururua i ostavio ih u Misiji. Čudim se njegovoj hrabrosti. Tako
smo bez problema stigli u Maralal, iako mi se razdaljine ponovo čine beskrajnim. U Barsaloi smo
stigli narednog dana. Mama nas je pozdravila radosno i zahvalila Enkaiju što smo se vratili živi i
zdravi iz „čelične ptice“, kako zove avion. Lepo je biti kod kuće.
I u Misiji su me radosno pozdravili. Na pitanje šta je to sa školom, otac Ðulijani mi je potvrdio ono
što su mi dečaci ispričali. Zaista će narednih dana početi izgradnja. Već je nekoliko ljudi tu, grade
barake za smeštaj radnika. Materijal se dovozi kamionima preko Naniuki-Vambe. Ostala sam bez reči
što će se ovde ostvariti takav projekat. Otac Ðulijani mi objašnjava da je vlada htela da veže Masaje
za jedno mesto. Zbog savremene Misije se vlada odlučila za ovo mesto. Provodimo divne dane i
stalno šetamo do druge strane reke da pratimo tok gradnje.
Moja maca je porasla. Očigledno je Lketinga održao obećanje i hranio je, izgleda samo mesom, jer
je divlja poput tigra. Samo kada legne kod Napirai u krevetac prede kao umiljata domaća maca.
Nakon dobre dve nedelje došli su strani radnici. Prve nedelje se većina njih pojavila u crkvi, jer je
misa jedina promena za varošane. Somalijci su drastično povećali cene šećera i kukuruza, što je
dovelo do velikih rasprava i okupljanja sela sa starima i malim šefom. I mi smo prisutni, a često me
pitaju kada će konačno ponovo da se otvori Samburuprodavnica. Nekoliko radnika je prisutno i pitaju
da li sam voljna da vršim prevoz piva i sokova svojim kolima. Dobro bi me platili, jer zarađuju puno
novca, ali nemaju gde da ga potroše. Somalijci, kao Muslimani, ne prodaju pivo.
Kada su i uveče radnici stalno svraćali do nas, bacila sam se u razmišljanje da stvarno nešto
preduzmem kako bi ponovo zarađivali novac. Došla sam na ideju da napravim neku vrstu diskoteke
sa Kikuju-muzikom. Uz to bi mogli da pečemo meso na roštilju i prodajemo pivo i sokove.
Razgovarala sam o tome sa Lketingom i veterinarom, kod koga je moj muž često. Obojici se ova ideja
dopala, a veterinar smatra da treba nuditi i miraa, jer ljudi stalno pitaju za to bilje. Ovo je već gotova
stvar i odlučujemo da pokušamo s tim krajem meseca. Očistila sam prodavnicu i ispisala flajere koje
smo okačili na različitim mestima i podelili radnicima.
Odziv je ogroman. Već prvog dana je došlo nekoliko ljudi i pitalo zašto ne počnemo već ovog
vikenda. Ali, to je prekratak rok, a pri tom u Maralalu nema uvek piva. Krenuli smo u uobičajenu turu
i kupili dvanaest gajbi piva i soda-vode. Moj muž je nabavio miraa. Kola su puna do vrha i samim
tim i povratak traje duže.
Kući smo robu poređali napred u prodavnici, jer će podijum biti u prostoriji gde smo živeli. Nakon
kratkog vremena već imamo prve mušterije koje traže pivo. Ostajem čvrsta pri odluci, jer onda sutra
nećemo ništa imati. Onda je došao mini-šef i tražio dozvolu za diskoteku. Naravno da je nemam i
pitam je li stvarno neophodna. Lketinga je porazgovarao sa njim. Sutra će, za nadoknadu naravno, da
se pobrine za održavanje reda. Za nešto novca i gratis pivo daje nam dozvolu.
Danas otvaramo diskoteku i vrlo smo napeti. Pomoćnik u prodavnici se razume pomalo u tehniku.
Uzeo je akumulator iz kola kako bi ga priključio na kasetofon. Imamo zvuk U međuvremenu je zaklana
koza. Dva dečaka su zauzeta vađenjem utrobe i kasapljenjem. Imamo puno dobrovoljaca, samo je
Lketinga više zauzet davanjem zaduženja nego što sam radi i oko pola osam je sve spremno. Muzika
trešti, meso se peče i ljudi čekaju pred ulazom. Lketinga naplaćuje ulaz muškarcima, za žene je
besplatno. Ali one ostaju napolju i samo povremeno proviruju uz kikotanje kroz ulaz. U roku od pola
sata prodavnica je puna. Svaki čas radnici se predstavljaju i čestitaju mi na ovoj ideji. Čak je i šef
gradilišta došao i zahvalio mi na trudu. Ljudi su zaslužili malo promene, jer je za mnoge ovo prvo
udaljeno gradilište.
Meni se dopada što sam usred ovoliko razdraganih ljudi i većina ih govori engleski. Došli su i
Samburi iz sela, čak i nekoliko starih, koji sede na prevrnutim gajbama i umotani u vunenu ćebad
posmatraju Kikuje kako plešu. Nema kraja njihovom čuđenju. Ja ne plešem, iako sam Napirai lepo
smestila kod mame. Neki me pozivaju na ples, ali jedan pogled ka Lketingi je dovoljan da se manem
toga. Pozadi krišom pije svoja piva i žvaće miraa. Bilje je prvo rasprodato.
U 23h su utišali muziku i nekoliko muškaraca su održali govor da nam se zahvale, posebno meni,
„mcungu“. Sat kasnije nema više ni piva. I koza je prodavana na kilo. Gosti su dobro raspoloženi, sve
do četiri ujutro. Onda smo konačno otišli kući. Uzela sam Napirai kod mame i umorna se odvukla do
naše brvnare.
Kada smo prebrajali prihod sutradan, primetila sam srećna da smo zaradili mnogo više nego sa
prodavnicom. No, sreća je brzo pokvarena kada je otac Ðulijani dojurio na svom motoru i pitao
ljutito kakva je „prokleta buka“ dolazila iz naše prodavnice prošle noći. Tihim glasom sam mu rekla
za diskoteku. U suštini nema ništa protiv, ako ostane na dvaput mesečno, ali posle ponoći hoće svoj
mir. Pošto neću da ga naljutim, moram da se pridržavam toga pri sledećem otvaranju.

Nepoverenje

Došli su prvi muškarci sa reke i pitali da li ima igde da se kupi pivo. Kažem da nema. Moj muž
dolazi i pita ovu trojicu šta hoće. Objašnjavam mu, a Lketinga im je prišao i rekao da ako ubuduće
nešto hoće, moraju da se obrate njemu, a ne meni, jer je on muško i određuje šta će da se radi.
Potpuno iznenađeni njegovim ljutitim tonom odlaze zbunjeni. Pitam ga zašto tako govori, ali se on
pakosno nasmejao i rekao: „Znam ja zašto ovi ljudi dolaze ovamo, ne zbog piva, ja znam! Ako hoće
pivo, zašto mene ne pitaju?“ Trebalo je da znam da će kad-tad ponovo biti ljubomornih scena, iako
nikad nisam razgovarala više od pet minuta sa nekim! Sve veći bes gutam u sebi, dovoljno mi je ono
što će ova trojica da ispričaju o ovom napadu, jer ceo Barsaloi bruji o našoj diskoteci.
Sada me Lketinga sve vreme sumnjičavo posmatra. Povremeno uzima datsun i odlazi u posetu svom
polubratu u Sitedi ili kod drugih rođaka. Naravno da bih mogla da pođem s njim, ali mi se ne ide sa
Napirai da čučim u muvama preplavljenim maniatama kraj krava. Tako vreme prolazi i ja čekam dan
kada će Džejms konačno da završi školu. Hitno nam je potreban novac za kupovinu namirnica i
benzina. Sa svim ovim strancima mogli bi sada da zaradimo puno novca.
Lketinga je stalno negde na putu, jer se sada žene mnogi iz njegove generacije. Svakodnevno dolaze
ratnici koji pričaju o nekoj svadbi. Najčešće im se priključuje i ja nikad ne znam hoće li doći za dva,
tri ili tek pet dana.
Kada je otac Ðulijani pitao hoću li ponovo po đake, jer je danas kraj škole, bila sam naravno
voljna. Iako moj muž nije tu, odvezla sam se i ostavila Napirai kod mame. Džejms me veselo
pozdravio i pitao za našu diskoteku. Znači do ovde se pročulo. Moram da odvezem pet dečaka kući.
Otišli smo još u kupovinu i ja sam nakratko svratila do Sofije. Vratila se iz Italije, ali hoće što je pre
moguće nazad na obalu. Ovde joj je suviše naporno da se bavi Anikom, a ne vidi ni neku smislenu
budućnost. Ova vest mi je teško pala, jer sada više neću imati nikog u Maralalu kome bih se
obradovala. Ipak smo dosta toga zajedno preturile preko glave. Ali je razumem i pomalo joj zavidim.
Kako bih rado ponovo na more! Pošto će uskoro da se preseli, već smo se sada pozdravile. Javiće mi
svoju novu adresu kasnije.
Malo posle osam smo stigli kući. Moj muž nije tu, tako da kuvam dečacima koji su prvo popili čaj
kod mame. Bilo je to prijatno veče i lepo smo ćaskali. Napirai baš voli svog strica Džejmsa. Svaki
čas moram da im pričam o diskoteci. Oči su im sjajile dok su tako sedeli i slušali. I oni bi to da vide.
Zapravo, za dva dana bi trebalo ponovo da radimo, ali nema Lketinge i zato neće biti ništa od toga.
Ne usuđujem se da radim bez njega, ali su me dečaci nagovorili i obećali da će sve organizovati,
samo ako odem i kupim pivo i sokove.
Ne ide mi se u Maralal i zato sam sa Džejmsom otišla u Baragoi. Prvi put sam u ovom Turkana-
selu. Veliko je skoro kao i Vamba i stvarno ima veletrgovca pivom i sokovima, iako je nešto skuplji
nego oni u Maralalu. Bilo nam je potrebno nekih tri i po sata da sve završimo. Jedan dečak je ispisao
plakate, koje su kasnije zajedno razdelili, i svi željno iščekuju diskoteku. Meso danas nismo uspeli da
nabavimo, jer niko nije nudio koze na prodaju. Nisam se usudila da uzmem neku od kuće, iako su
delom i moje. Kada sam odvela Napirai kod mame, primetila sam da se nije obradovala kao obično,
verovatno zato što Lketinga nije tu. Ali moram da se pobrinem za novac, uostalom, svi živimo od
toga.
Diskoteka je ponovo pun pogodak. Danas ih je došlo još više, jer su tu i školarci. Čak su se i tri
devojčice usudile da uđu. Sa dečacima i bez mog muža atmosfera je mnogo opuštenija. Čak je i jedan
mladi Somalijac svratio i popio fantu. Obradovala sam se, jer Lketinga ponekad govori vrlo ružno o
Somalijcima. Osećam da sam deo ovoga i mogu sada da razgovaram sa ljudima. Dečaci prodaju piće
na smenu. Divno je i svi plešu uz veselu Kikuju-muziku. Mnogi su doneli svoje kasete. I ja sam nakon
više od dve godine ponovo zaplesala i osećala sam se rasterećeno.
Na žalost, posle ponoći smo morali da utišamo, ali je raspoloženje i dalje veselo. Oko dva sata
smo zatvorili i ja sam sa baterijskom lampom požurila u maniatu da uzmem Napirai. Teško mi je da
nađem ulaz u trnovitoj ogradi. U kralu skoro da me strefio šlog. Lketingina koplja stoje ispred
maniate! Puls mi se ubrzao dok sam se uvlačila u kolibicu. Po njegovom cerenju sam odmah primetila
da je ljut. Napirai spava gola pored mame. Pozdravila sam ga i pitala zašto nije došao u prodavnicu.
Najpre mi ne odgovara. Odjednom kreće sa paljbom. Psuje me užasno i izgleda kao da je podivljao.
Mogu da kažem šta hoću, ništa mi ne veruje. Mama pokušava da ga umiri i kaže da njegovu viku čuje
ceo Barsaloi. I Napirai vrišti. Kada me nazvao kurvom koja ide sa Kikujima, pa čak i dečacima,
strpala sam golu Napirai u ćebe i otrčala očajna kući. Polako počinjem da se bojim svog muža.
Nije prošlo puno i on je besno tresnuo vrata, izvukao me iz kreveta i tražio imena onih s kojima sam
spavala. Sada je siguran: Napirai nije uopšte njegova ćerka. Samo sam mu pričala priču da je zbog
bolesti ranije došla na svet, a zapravo sam zatrudnela sa drugim. Svakom rečenicom već načeta
ljubav nestaje u meni. Više ga ne razumem. Na kraju izlazi iz kuće i viče da se više neće vratiti i da
će naci sebi neku bolju ženu. Sada mi je svejedno, samo neka konačno bude mira.
Sa očima podbulim od plača ne usuđujem se da izađem iz kuće. Mnogi su čuli našu svađu. Mama se
pojavila oko deset sati sa Sagunom i pita gde je Lketinga. Ne znam. Umesto njega dolazi Džejms sa
prijateljem. I on ne shvata ništa od ovoga, brat mu jednostavno nije išao u školu i ovi ratnici se ne
razumeju u posao. Od Džejmsa sam saznala šta misli o tome. Hoće da razgovara sa Lketingom, ne
sme da bude više tako zao, jer će se sigurno vratiti. Ne treba da plačem, niti da ga slušam šta priča,
jer su svi muškarci takvi, zato je bolje kada imaju više žena. Džejms se sa tim ne slaže, ali mi to ništa
ne pomaže. Čak je i otac Ðulijani poslao čuvara iz Misije da sazna šta se desilo. Meni je užasno
neprijatno. Lketinga se pojavio tek uveče i mi jedva da govorimo jedno s drugim. Svakodnevica ide
svojim tokom, niko ne pominje taj ispad. Nakon nedelju dana ponovo je nestao zbog neke proslave.
Moja devojčica „vodonoša“ me sve češće ostavlja na cedilu, tako da sam prinuđena da kolima
donosim po dva kanistera sa reke dok dečaci čuvaju Napirai. Kada sam htela da krenem, ne mogu da
promenim brzinu, jer kvačilo ne hvata. Neraspoložena zbog prvog kvara već nakon dva meseca
odlazim u Misiju, jer ne mogu da ostavim kola kraj reke. Ðulijani nije oduševljen, ali je ipak došao i
pogledao kola. Pri tom je utvrdio da stvarno kvačilo više ne radi. Žao mu je, ali tu stvarno ne može
da pomogne. Rezervne delove u svakom slučaju mogu da nađem u Najrobiju, a on će tamo tek
sledećeg meseca. Počinjem da plačem, jer više ne vidim načina kako ću do namirnica za Napirai i
mene. Polako mi je dosta večitih problema.
Odvukao je kola do naše kuće i pokušaće da telefonom naruči rezervne delove iz Najrobija. Ako
Indijci budu dolazili narednih dana avionom, možda bi mogli da ih donesu. Za sada ne može ništa da
obeća.
Ali četiri dana kasnije je dojurio na motoru i javio da će danas u 1 lh avion da sleti. Dolaze Indijci
da kontrolišu izgradnju škole. Ne zna da li je uspelo ono sa rezervnim delovima.
I stvarno je oko podneva sleteo avion. Otac Ðulijani se odvezao svojim lend kruzerom do
provizorne piste, pozvao dvojicu Indijaca i odvezao se do reke. Gledala sam kuda idu i videla da je
Ðulijani odmah produžio dalje, verovatno za Vambu. Pošto nisam znala šta se dešava, odlučila sam
da odem do škole. Napirai sam ostavila kod mame.
Dvojica Indijaca sa turbanom su me pogledali začuđeno. Pozdravili su me ljubazno rukovanjem i
ponudili kolu. Onda su me pitali da li sam iz Misije. Negiram i kažem da ovde živim, jer sam supruga
jednog Sambura. Sada me gledaju još radoznalije i pitaju me kako jedna belkinja može da živi u
divljini. Čuli su da im radnici imaju velikih poteškoća sa snabdevanjem. Rekla sam im za svoja kola,
koja su na žalost pokvarena. Saosećajno su me pitali da li je to kvačilo onda za mene, a ne za Misiju.
Potvrđujem i pitam zabrinuto da li su uspeli da ga nađu. Ne, je odgovor koji me dotukao, jer ima
različitih modela i tek uz stari deo moguče je videti koji odgovara. Strašno sam razočarana, što su oni
i primetili. Jedan pita gde su mi kola. Onda je dao nalog mehaničaru, kojeg su doveli da pogleda kola
i izvadi pokvareni deo. Za sat vremena lete nazad.
Mehaničar je brzo radio i nakon svega dvadeset minuta sam saznala da su ploče kvačila kao i
menjačka kutija potpuno neupotrebljivi. Spakovao je teške delove i odvezli smo se nazad. Indijac je
pogledao delove i smatra da se mogu naći u Najrobiju, ali će biti skupi. Kratko su se dogovarali i
pitali me otvoreno da li bih da pođem sa njima avionom. Potpuno sam nespremna i mucam da mi muž
nije tu i da osim toga imam šestomesečnu bebu kući. Nikakav problem, kažu, dete mogu da povedem,
imaju dovoljno mesta za obe.
U prvi mah sam se dvoumila i rekla da se uopšte ne snalazim u Najrobiju. „Nikakav problem,“ kaže
drugi Indijac. Mehaničar zna sve trgovce rezervnim delovima i sutra ujutro će me pokupiti ispred
hotela i pokušati da nađe polovne rezervne delove sa mnom. Za mene, kao belkinju, sve je ionako
preskupo.
Ostala sam bez reči na ovoliku spremnost ove dvojice nepoznatih muškaraca da mi izađu u susret. I
pre nego sam stigla da razmislim, kažu mi da se pojavim za četvrt sata ispred aviona. „Da, hvala vam
puno“ mucam uzbuđena. Mehaničar me odvezao kući. Brzo sam otišla kući i objasnila mami da letim
za Najrobi. Uzela sam Napirai i ostavila skroz zbunjenu mamu. U kući sam spakovala osnovne stvari
za bebu i sebe. Ženi veterinara sam objasnila svoju nameru i da ću se vratiti najbrže što mogu sa
rezervnim delovima. Neka prenese pozdrave mom mužu i objasni mu zašto ne mogu da čekam na
njegovu dozvolu.
Onda sam požurila do aviona. Napirai visi u kangi, a u drugoj ruci mi je torba. Već se skupila
gomila radoznalaca oko aviona, koji su na tren zaćutali kada su me ugledali. Mcungu odlazi avionom,
to je senzacija, jer moj muž nije tu. Svesna sam da će možda biti problema. S druge strane
razmišljam, biće srećan kada mu omiljena kola budu popravljena i ne bude morao za Najrobi.
Indijci su došli radničkim vozilom baš kada se pojavila mama, lelujavim koracima i namrštena.
Daje mi do znanja da treba da ostavim Napirai ovde, ali to ne dolazi u obzir. Umirujem je i
obećavam da ću se vratiti. Onda mi je, kao i detetu, dala „Enkai“ blagoslov za put. Ukrcali smo se i
motor je zaurlao. Uplašeni ljudi okolo su skočili sa strane. Svima sam mahnula i već smo se kotrljali
preko piste.
Indijci me dobro ispituju. Kako sam našla svog muža, zašto živim u ovoj pustari. Njihovo čuđenje
me čini veselom, i osećam se srećnom i slobodnom kao što odavno nisam. Nakon otprilike sat i po
stigli smo u Najrobi. Ovo je kao čudo za mene što smo prešli toliku razdaljinu za ovako kratko
vreme. Sada me pitaju kuda da me odvedu. Kada sam im rekla u Igbol-hostel kod bioskopa Odeon,
zaprepašćeni su i kažu da jednoj dami nije mesto u tom kraju, suviše je opasno. Ali ja znam samo za
to prenoćište i uporna sam da me tamo ostave. Jedan od njih, onaj koji je izgleda višeg ranga, dao mi
je svoju vizitkartu i rekao mi da nazovem sutra u devet, njegov će šofer doći po mene. Ne znam šta
me snašlo i zahvaljujem se naveliko.
U Igbolu počinjem polako da sumnjam da li sve to mogu da platim, jer imam svega oko 1,000
franaka kod sebe. Nisam imala više novaca kod kuće, a i to samo zato što smo organizovali
diskoteku. Promenila sam Napirai pelenu i krenule smo dole u restoran. Teško je jesti sa njom za
stolom. Ili sve vuče na pod, ili bi da puzi po podu. Ovde je sve tako prljavo da ne želim da je pustim
dole. Ali se ona koprca i vrišti sve dode dok ne istera svoje. Uskoro je bila sva prljava i lokalci nisu
shvatali zašto to dopuštam. Zato se nekoliko putnika belaca veselilo kad se probijala ispod stola. Ona
je u svakom slučaju zadovoljna, a i ja. Po povratku u sobu temeljno sam je očistila u lavoru. Na
tuširanje sam morala da sačekam dok ne zaspi.
Sledećeg dana je lilo kao iz kabla. U pola devet sam stala u red koji je čekao ispred govornica.
Pokisle smo do gole kože pre nego nas je jedna žena propustila. Uspela sam da dobijem Indijca iz
prve i navela sam mesto čekanja, bioskop Odeon. Za dvadeset minuta će njegov šofer doći po nas.
Brzo sam otrčala nazad u Igbol da promenim odeću. Moja devojčica je vrlo hrabra. Ne plače, iako je
skroz mokra. Šofer nas je čekao kod bioskopa Odeon i odvezli smo se do industrijske zone, gde su
nas odveli u luksuznu kancelariju. Iza pisaćeg stola sedi onaj ljubazni Indijac i osmehuje nam se i pita
odmah da li je sve prošlo bez problema.
Telefonirao je i već se pred nama stvorio afrički mehaničar od juče. Daje mu nekoliko adresa na
koje treba da ode sa nama kako bi potražio neophodne delove. Na pitanje da li imam dovoljno novca
kod sebe, odgovaram: „Nadam se!“
Prošli smo Najrobi uzduž i popreko. Do podneva smo našli delove za kvačilo za samo 150 franaka.
Kako je kiša prestala i sunce ponovo zasjalo, u kolima je ubrzo postalo vruće. Ali ne smem da
otvorim prozor, jer se delom motamo najgorim delovima Najrobija. Vozač iznova i iznova iskušava
sreću, ali nismo našli ostale delove. Napirai se znoji i plače. Dosta joj je vožnje, a mi smo već šest
sati neprekidno u kolima kada je mehaničar rekao da je beznadežno, nećemo naći taj deo. Danas se
sve prodavnice zatvaraju u pet, jer je sutra Veliki petak. Potpuno sam zaboravila na Uskrs! Naivno ga
pitam kada će ponovo da otvore. Radionice ne rade do utorka, kaže. Sada sam skroz užasnuta, zar da
ostanem toliko dugo sama sa Napirai u ovom gradu? Lketinga će poludeti ako me nema nedelju dana.
Odlučili smo da se vratimo u kancelariju Indijca.
Prijateljski raspoložen Indijac je uistinu dirnut mojom nevoljom. Pogledao je istrošene ležajeve
menjačke kutije i pitao mehaničara da li bi ovo ipak moglo da se popravi. Ovaj negira, delom i zato
što hoće kući. Ponovo je telefonirao. Dolazi drugi čovek u pregači i sa zaštitnim naočarama. Indijac
mu daje uputstva, neka izbrusi istrošene delove i ponovo ih zavari. Napomenuo mu je da hoće da sve
to završi za pola sata, jer mora da otputuje, a ni ja ne mogu duže da čekam. S osmehom mi daje do
znanja da za pola sata mogu da krenem kući.
Zahvalila sam se naveliko i pitala koliko sam dužna. Ljubazno je odbio. Mogu uvek da ga nazovem
kada imam problem. Zadovoljstvo je da mi bude od pomoći. Kada se vratim u Barsaloi, treba da
odem do šefa gradilišta. On će se pobrinuti za to da se sve ugradi, obavestio ga je već. Ne mogu da
verujem da mi neko odjednom pomaže bez nadoknade i to u ovolikoj meri! Malo kasnije sam izašla iz
kancelarije. Delovi su vrlo teški, ali sam ja ponosna na postignuto. Još iste večeri sam otputovala u
Niahururu kako bih sledećeg jutra uhvatila bus za Maralal. Nošenje dve teške torbe sa Napirai na
leđima mi teško pada.
U Maralalu ne znam kako ću do Barsaloija. Iscrpljena odlazim u konačište kako bih popila i pojela
nešto nakon napornog, prašnjavog puta. Onda iznova perem desetak pelena kao i Napirai i sebe.
Mrtva umorna padam u krevet. Ujutro sam se svuda raspitivala da li neko vozi do Barsaloija. Kod
veletrgovaca sam saznala da jedan kamion vozi za Somalijce. Ali ne usuđujem se sa Napirai i nakon
sveg napora da idem kamionom. Čekala sam, jer sam srela jednog dečka koji je upravo došao peške
iz Barsaloija i koji mi je rekao da će otac Roberto sutra doći po poštu u Maralal. U iščekivanju sam
spakovala svoje stvari sledećeg jutra u pansionu i spremila se da čekam pored pošte. Četiri teška,
duga sata čekala sam kraj puta dok konačno nisam ugledala bela kola Misije. Veselo sam prišla
Robertu kako bih se sa njim vratila kući. To nije nikakav problem, kaže, krenuće nazad za dva sata.

Zaoštravanje

U Barsaloiju sam izašla iz kola i ugledala svog muža kako mi ide u susret ogromnim koracima.
Pozdravio me hladno i pitao zašto sam se tek sada vratila. Kako to misli tek sada? Došla sam najbrže
što sam mogla, odgovaram mu razdražljivo i razočarano. Nije pitao je li sve dobro prošlo. Zašto sam
morala da prenoćim još jednom u Maralalu? Koga sam ponovo srela? Pitanje za pitanjem, a ni reči
pohvale.
Neprijatno mi je da u prisustvo oca Roberta odgovaram na ova sumnjičava pitanja. Krenula sam
kući sa Napirai. Barem on vuče torbu koja je skoro i njega povukla do zemlje. Pogled mu vreba kada
je krenuo da me ponovo ispituje. Malo pre nego što ću eksplodirati od razočaranja i besa, Džejms je
veselo ušao sa svojim prijateljem u kuću. Barem on zna kako se sve odvijalo. Za njega je to bilo
hrabro što sam tako spontano odletela avionom. Nažalost, on je bio na reci da opere odeću kada je
čuo za ovaj safari. Tako rado bi i on pošao sa mnom avionom, velika mu je želja da jednog dana leti.
Njegove reči mi prijaju, te sam se smirila. Dečaci su mi skuvali čaj. Oni pričaju i pričaju, a
Lketinga u međuvremenu izlazi iz kuće, iako je mrak. Pitam Džejmsa šta je moj muž rekao kada se
vratio i otkrio da me nema. S osmehom je pokušao da mi objasni da ta generacija nema razumevanja
za samostalne žene i da ne zna za poverenje. Lketinga je pomislio da sam zbrisala sa Napirai i da se
više neću vratiti. Ne razumem, iako sam sve više imala razloga za bekstvo. Ali kuda? Napirai je
potreban i njen otac!
Džejms me trgao iz sumornih misli pitanjem kada ćemo konačno da otvorimo prodavnicu. Baš bi
voleo da radi i zaradi nešto novca. Da, sada stvarno moramo da se dokopamo novaca, inače će nas
kola uništiti. Čim popravimo datsun, krenućemo ponovo sa prodavnicom, ovog puta pravu, lepu, sa
odećom i obućom, kao i sokovima i pivom. Sada ćemo sigurno moći dobro da zaradimo, dokle god su
tu radnici iz Najrobija. Kasnije će to biti strani učitelji sa svojim porodicama. Sa Džejmsom, kao
prodavcem, smatram da imamo dobre šanse. Ipak sam mu sasvim jasno rekla da je to moj poslednji
pokušaj i poslednji novac koji ću uložiti. Euforija dečaka me zarazila i zaboravila sam muku koja me
u poslednje vreme snašla zbog Lketinge. Kada se vratio, dečaci su nestali.
Lketinga je sledećeg jutra dobrovoljno otišao do radnika i javio da su rezervni delovi spremni za
ugradnju. Nakon posla pojavio se mehaničar i krenuo da nam popravlja kola. Doduše, nije mu pošlo
za rukom da sve ugradi u jednom danu. Tek nakon tri dana smo ponovo vozili naša luksuzna kola.
Krenuli smo učetvoro. Sada možemo ponovo da počnemo sa prodavnicom. Džejms je sav radostan
držao Napirai. Jednostavno, nikad se ne umori od igranja sa njom.
U Maralalu sam prvo svratila u banku, da vidim jesu li zadnjih 4,000 franaka koje sam imala legli
na račun. Bankar mi se izvinjavao, novac još nije legao, ali će biti na računu sledećeg dana, tako da
smo krenuli u kupovinu. Naravno, prvo smo ponovo uzeli tonu kukuruza i šećera, onda povrće i voće,
koliko god smo mogli. Ostatak novca sam uložila u odeću, obuću, duvan, plastične lavore, kanistere
za vodu, jednostavno sve što se može prodati uz dobru zaradu. Da, čak sam uzela i dvadeset vekni
hleba. Dala sam poslednje šilinge kako bih ga eventualno udvostručila.
Otvaranje je bilo pravi dogadaj. Ljudi su dolazili sa svih strana. Kange i odeću, kao i kanistere za
vodu smo prodali za dva dana. Povrće, pirinač i krompir kupuju radnici na školi u količinama od
deset i dvadeset kilograma. Skoro da je kao u nekom supermarketu u divljini. Tih prvih par dana smo
srećni, ponosni i zadovoljni, iako stalno vrlo umorni. Džejms je tako vredan da me zamolio da se
useli u prodavnicu kako bi ujutro mogao ranije da počne.
Pivo ne nudimo javno, već samo ispod tezge, ne želim neprilike. Onih par gajbi se najčešće
rasproda u roku od dva dana. Kako ne želim da smo više od jednog ili dva dana bez robe, osećam se
odgovornom za svako obnavljanje zaliha. Sa prihodima sam odmah kupila novu odeću, jer je ljudima
iz škole potrebno puno majica i pantalona. Svake tri nedelje vozim posebno u tu svrhu u Naniuki gde
je velika pijaca odeće. Odeća za žene i decu se prodaje kao alva. Za to uzimam i porudžbine.
Začuđujuće je kako su ljudi odjednom došli do novca. Delom sigurno i kroz školu gde su mnogi našli
posao.
Posao cveta i mnogim radnicima je prodavnica postala mesto okupljanja. Na početku je dobro išlo,
sve dok Lketinga nije ponovo počeo sa svojim izlivima ljubomore. Ujutro nikada nisam u prodavnici,
jer najpre moram da završim poslove u domaćinstvu. Tek popodne bih se prošetala sa Napirai do
prodavnice. Sa dečacima je uglavnom veselo. I Napirai uživa u tome da je u centru pažnje, jer ovde
uvek ima dece koja je nosaju unaokolo ili se igraju s njom. Samo mom mužu nije drago što sam
srećna, jer kaže da se se njim nikada ne smejem. To je zbog njegovog nepoverenja u svakog ko sa
mnom razgovara i pet minuta. Najpre je to usmerio na radnike, koji su se svakodnevno kod nas
okupljali. Dešavalo se da ovog ili onog više ne pusti u radnju ili mi kaže da neki tu dolaze samo zbog
mene, njegove žene. To me dovodi u nepriliku i svaki put odlazim iz prodavnice. I Džejms je bio
nemoćan pred starijim bratom i nepotrebnim scenama koje je pravio.
 Sve češće se svađamo i ulovila sam sebe kako razmišljam da ovako nešto ne nameravam da trpim
do kraja života. Radimo i on stoji tu i mršti se ili na ljude ili na mene, osim ako nije kući sa ratnicima
i kolje kozu, i ja kasnije, onda, nalazim pod pun krvi i kostiju.
Jednom do dvaput nedeljno vozim do Baragoija, koji je mnogo bliži od Maralala, kako bih dopunila
namirnice koje nam ponestanu. Ponovo nismo imali šećera, jer predstoji velika svadba jednog od
ratnika. On sam hoće da kupi trista kilograma i voljan je da plati da mu se dostavi u udaljeni kral.
Rano je poslepodne i ja žurim na put. U jednom pravcu je to svega sat i po vožnje. Bez problema sam
stigla u Baragoi. Kupila sam šesto kilograma šećera, jer ipak moram da pređem dve reke i ne želim
nepotrebno da preopteretim kola.
Kola su natovarena i hoću da krenem. Ali motor neće da upali i nakon nekoliko pokušaja ništa više
ne radi. Za kratko vreme su me okružili Turkani i svi su radoznalo gledali u kola. Vlasnik prodavnice
je izašao i pitao me šta nije u redu. Nekoliko ih je pokušalo da poguraju kola, ali i ovaj pokušaj je
propao. Vlasnik prodavnice mi je predložio da potražim nekih trista metara niže jedan šator, jer su
tamo drugi belci koji takođe imaju kola.
Stvarno sam našla jedan mladi par Engleza kojima sam izložila svoj problem. Muškarac je
spakovao kutiju alata i pregledao mi kola. Probao je par stvari, ali bezuspešno. Kada sam objasnila
da moram danas da se vratim u Barsaloi, jer imam bebu kod kuće, ponudio mi je da mi pozajmi
akumulator iz svog auta. Pošto za dva dana treba da krenu za Najrobi, moram da obećam da ću ga
dotle vratiti. Zadivljena ovim poverenjem obećala sam da ću se vratiti na vreme. Ostavda sam svoj
neispravni akumulator.
Kod kuće sam mužu ispričala šta se desilo, jer me ponovo sumnjičavo ispitivao zašto me nema
toliko dugo. Naravno da sam i vrlo neraspoložena, jer ponovo imamo izdatke i zarađeni novac stalno
dajemo na kola. Sledeće što mi je hitno potrebno su četiri nove gume. Ovo je da poludiš, tako se
nikad nećemo izvući i već mi je loše od pomisli da sutra ponovo vozim za Maralal.
A onda mi je srećni sticaj okolnosti pritekao u pomoć, jer kola sa građevinskim radnicima voze
dole radi nabavke namirnica i piva. Zamolila sam Lketingu da pođe sa njima i ponese akumulator. U
Maralalu treba da kupi nov i odveze se javnim matatu-busom u Baragoi, kod Engleza. Oni će ga
sigurno odvesti do Barsaloija.
Jasno sam mu stavila do znanja koliko je bitno da ovi ljudi dobiju svoj akumulator do sutra. Obećao
mi je da to nije nikakav problem i odvezao se sa radnicima kroz džunglu u Maralal. Brinula sam hoće
li ovo uspeti, ali čvrsto mi je obećao i bio je baš ponosan što treba sam da obavi nešto bitno. Moraće
da prenoći jedno veče i rano ujutro krene jedinim matatu-busom do Baragoija.
Bila sam kući, a kasnije u prodavnici kako bih pomogla Džejmsu u prodaji šećera. Očekujemo da
će se Lketinga vratiti svakog trena. Ali tek u devet uveče smo, konačno, u daljini ugledali svetla.
Umirena pristavljam čaj kako bi odmah dobio nešto da popije. Nakon još pola sata landrover Engleza
se zaustavio pred našom prodavnicom. Požurila sam do njih i pitala iznenađena gde mi je muž. Mladi
muškarac me gleda ljut i kaže da ne zna ko mi je muž, ali da hoće svoj akumulator nazad, jer moraju
još večeras nazad u Najrobi, sutra uveče im poleće avion za Englesku. Pozlilo mi je i stidela sam se
beskrajno što nisam održala obećanje.
Vrlo mi je neprijatno što moram da im kažem da mi je muž sa akumulatorom na putu i da je danas
trebalo da svrati do njih u Baragoi. Englez se naravno iznervirao. Sada je stavio naš stari akumulator,
ali će ovaj raditi samo dotle dok se ponovo ne isprazni, jer se ne može više napuniti. Očajna sam i
besna na Lketingu. Matatu-bus je stigao, ali nijedan ratnik nije bio u njemu. Sada je već pola deset i
ponudila sam im čaj dok zajedno razmislimo šta se može učiniti.
Dok smo ispijali čaj, čula sam zvuk motora kamiona. Stao je pored kuće. Odmah zatim izlazi i
Lketinga. Zadihan stavlja dva teška akumulatora na tlo. Prebacujem mu, pitam gde se toliko zadržao,
ovi ljudi su već odavno hteli na put. Englez je sumnjičavo zamenio akumulatore i ubrzo su otišli.
Besna sam, jer sam imala utisak da me Lketinga ostavio na cedilu. Kaže da je propustio matatu, ali
osećam mu alkohol u dahu. Nema ni novaca više, a povrh toga mora da plati još 150 franaka vozaču
kamiona. Skoro sam ostala bez reči zbog ovolike bezobzirnosti. Akumulator je već koštao 350
franaka, a sad još i ovo, samo zato što je pio pivo po barovima i zbog toga propustio jeftini javni bus.
To znači da je čitav prihod ovog i sledećeg meseca ponovo potrošen.
Zlovoljna, otišla sam na spavanje. Uprkos mom besu i nervozi, muž mi je odlučan u nameri da
spava sa mnom. Kada sam mu stavila do znanja da danas ne dopuštam ni pokušaj, ponovo se strašno
naljutio. Sada je skoro ponoć i osim naše glasne svađe vlada mrtva tišina. Ponovo me optužuje da
imam ljubavnika s kojim sam bila prošle noći. To je razlog zašto sam ga poslala u Maralal. Ne mogu
to više da slušam i pokušavam da smirim Napirai koja se u međuvremenu probudila.

U očajnom položaju

Čvrsto sam odlučila. Moram odavde. Na ovaj ili onaj način nemamo šanse da preživimo. Novac mi
nestaje. Zbog muža sam predmet podsmeha, a ljudi nas se klone, jer svakog muškarca sumnjiči da mi
je ljubavnik. S druge strane mi je jasno da ako bih ga napustila, on bi mi uzeo našu ćerku. I on je voli
i zakonski mu pripada, odnosno, njegovoj majci. Nema šanse da odem s njom. Očajna razmišljam
kako da spasim naš brak, jer bez Napirai ne idem.
Sada je stalno uz nas, kao da nešto sluti. Ako pomislim na dom u Švajcarskoj, odmah to primeti.
Kao da može da mi čita misli. Svojski se trudi oko Napirai i igra se sa njom po celi dan. Rastrzana
osećanjima čeznula sam da sa najvećom ljubavi svog života imam porodicu, ali s druge strane je ta
ljubav polako umirala u meni, jer mi ne veruje. Umorna sam od toga da stalno vraćam to poverenje i
da istovremeno sama snosim odgovornost za naše preživljavanje. On samo sedi tako i bavi se bilo
sobom, bilo svojim prijateljima.
Dođe mi da poludim od besa kad nam muškarci dođu u posetu, gledaju moju malu, osam meseci
staru ćerku, i razgovaraju sa Lketingom o kasnijim, eventualnim planovima za svadbu. On je te
ponude iz najbolje namere prihvatao. Na lep način, ali i u besu, pokušavam to da sprečim. Naša ćerka
će sama odabrati svog muža i to onog koga bude volela! Nisam spremna da je prodam nekom starcu
kao drugu ili treću ženu. I obrezivanje devojčice je često uzrok svađe. Po tom pitanju nailazim na
nerazumevanje kod muža, iako je to u dalekoj budućnosti.
U međuvremenu se Džejms trudi da izvuče najbolje iz prodavnice i ponovo je vreme za dostavu
kamionom. Ali nemam dovoljno novaca. Ipak smo odlučili da odemo do Maralala kako bi ispraznili i
račun u banci.
A sve to vreme je akumulator stajao kod nas u kući i upravo sam se spremala da zamolim misionara
da ga ugradi, kada je Lketinga rekao da bi i on to mogao. Nije vredelo nikakvo objašnjavanje. Pošto
ne želim nove svađe, puštam ga. I stvarno, kola su odmah upalila. Nakon sat i po, pak, stojimo u
divljini i kola neće ni da zucnu. Najpre nisam to doživela tako tragično i pomislila sam da možda
neki kabl nije dobro spojen. Međutim, kada sam otvorila haubu strefio me šlog. Lketinga nije
dovoljno čvrsto zašrafio akumulator i usled jakog truckanja na putu je izleteo. Tečnost akumulatora
curi sa strane. Sada sam stvarno blizu histerije. Nova, skupa baterija je ponovo pokvarena samo zato
što nije stručno ugrađena! Pokušavam da spasim što se spasti može od tečnosti pomoću žvakaće
gume. Uzalud, u kratkom roku je kiselina akumulatora sve izgrizla. Jecam i besna sam na muža. Po
nesnosnoj vrućini smo zaglavljeni ovde sa detetom. Ne preostaje nam ništa drugo nego da ode peške
u Misiju i dovede pomoć, dok ih čekam sa Napirai. To će potrajati satima.
Bogu hvala još uvek mogu da je nahranim dojenjem, inače bi bio potpuni haos. Barem sam ponela
vodu za piće. Vreme sporo prolazi i jedina promena je porodica nojeva i par zebri koje mogu da
posmatram. Misli mi vitlaju kao lude i odlučila sam da vise ne dam ni pare u prodavnicu. Hoću da
otputujem i to u Mombasu, kao Sofija. Tamo možemo da vodimo prodavnicu suvenira, koji će
donositi veću zaradu, i biće manje naporan nego prodavnica ovde gore. Ali kako da muža navedem na
to? Moram da ga ubedim da se složi, jer inače nikad neću otići odavde sa Napirai. Ionako ne bih
uspela sama, jer ko će da je drži tokom te duge vožnje?
Nakon dobra tri sata vidim izdaleka oblak prašine i pretpostavljam da je to otac Ðulijani. Ubrzo je
stao pored nas. Pogledao je kola i vrteo glavom. Zašto nisam njemu dala da ugradi akumulator, pita,
sada je neupotrebljiv. Ponovo mi liju suze dok pričam da je kupljen pre svega nedelju dana.
Pokušaće da ga popravi, ali ne može ništa da obeća, a za dva dana odlazi u Italiju. Dao mi je rezervni
akumulator i vratili smo se u Barsaloi. Tamo je kućište popravio toplim katranom. To neće dugo
držati. Rastanak sa ocem Ðulijanijem pokrenuo je strahove u meni. Naredna tri meseca neću imati
anđela čuvara više, jer je otac Roberto više nemoćan.
Kao i obično, dečaci su svratili uveče i doneli nam novac od prodavnice. Obično skuvam čaj, a ako
Lketinge nema, i jelo. Dečaci me svaki put malo razvesele, jer mogu da razgovaram sa njima. Džejms
je razočaran što neću da organizujem još jedan kamion.
Prvi put sam oprezno iznela predlog da se odselim odavde, jer inače ćemo uskoro ostati bez
gotovine. Zavladala je mrtva tišina u sobi i ja krećem da objašnjavam da nemam više novaca za dalji
posao. Kola nas uništavaju. Lketinga se odmah ubacio i rekao da nam sada tako dobro ide od kada
smo ponovo otvorili prodavnicu i hoće da nastavimo. Ovo je njegova domovina i neće da ode od
svoje porodice. Pitam ga sa čijim novcem će ići u kupovinu. Opušteno odgovara da bih mogla da
pišem majci, neka nam kao i obično pošalje novac. Ne shvata da je taj novac bio moj. Dečaci me
razumeju, ali ne mogu baš da me podrže, jer muž odmah protivureči njihovim predlozima. Slatkim
jezikom pričam i opisujem Mombasu kao najprivlačnije moguće mesto za posao. Džejms je odmah
voljan da ode u Mombasu, jer i on hoće da vidi more po prvi put. Ali moj muž ne želi da odemo
odavde.
Za danas smo završili razgovor i sada igramo još jednu partiju karata. Puno se smejemo, a Lketinga,
koji ne želi da nauči ovu igru, prati sve to sumnjičavo. Njemu se i dalje ne dopada što dečaci dolaze.
Najčešće demonstrativno sedi sa strane, žvaće miraa ili nervira dečake sve dok tako iznervirani ne
odu. A oni su bili jedini koji su nas još posećivali. Svakog dana pažljivo pokrećem temu Mombase,
jer bez osnovnih namirnica u prodavnici stvarno ne možemo puno da zaradimo. To i Lketingu polako
uznemirava. Ali još uvek ne popušta.
Ponovo smo igrali karte utroje. Samo jedna petrolejka osvetljava sto. Lketinga stalno ide gore-dole
po stanu. Napolju je svetlo, jer će uskoro pun mesec. Ustala sam da protegnem noge. Bosonoga stala
sam na nešto klizavo i vrisnula zgađena.
Svi se smeju, samo ne i Lketinga. Doneo je lampu sa stola i gledao to nešto na podu. Izgledalo je
kao zgnječena životinja, možda čak i embrion koze. I dečaci su tog mišljenja. Jedva da je duže od
deset centimetara i zato još neodređeno. Lketinga me pogledao i rekao da sam ja izgubila to nešto.
Najpre nisam shvatila na šta misli.
Ljut me pita s kim sam zatrudnela. Sada je i njemu jasno zašto dečaci stalno dolaze. Imala sam
odnose sa jednim od njih. Džejms pokušava da ga umiri, jer sam u šoku. Odgurnuo ga je u stranu i
hoće da se baci na njegovog prijatelja. Ali dečaci su brži i pobegli su iz kuće. Lketinga je krenuo na
mene, trese me i hoće konačno ime mog ljubavnika. Besna kao ris se otimam i vičem na njega: „Ti si
potpuno lud! Napolje iz moje kuće, ti si lud!“ Spremna sam na to da će me po prvi put udariti. Ali
samo je rekao da će osvetiti ovu sramotu. Naći će tog dečaka i ubiti ga. Nakon toga je izleteo iz kuće.
Svuda ljudi stoje ispred svojih koliba i gledaju preko u nas. Kada mi je muž nestao sa vidika,
spakovala sam svežanj novčanica, naše pasoše i Napirai i otrčala do Misije. Kao luda kucam na
vrata i molim se da mi Roberto otvori. Nakon kratkog vremena je otvorio i gledao nas preneraženo. U
kratkim crtama sam mu objasnila šta se desilo i zamolila da me odmah odveze u Maralal. Reč je o
životu i smrti. Roberto lomi prste i odgovara da to ne sme da uradi. Mora više od dva meseca da
čeka sam ovde na oca Ðulijanija i ne želi da prokocka naklonost ovih ljudi. Treba da se vratim kući,
sigurno nije tako strašno. Očigledno je da se boji. Barem sam mu dala novac i naše pasoše kako ih
moj muž ne bi jednog dana uništio.
Kada sam se vratila, već je bio sa mamom u kući. Pitao me šta sam tražila u Misiji, ali nisam mu
odgovorila. Sada me pitao besan gde je embrion. Iskreno mu odgovaram da ga je naša mačka odnela
napolje. Naravno da mi ne veruje i smatra da sam ga sigurno bacila u toalet. Objašnjava mami da
sada zna da imam odnos sa jednim dečakom. Verovatno i Napirai nije njegova, već tog dečaka, jer
sam sa njim bila u pansionu u Maralalu pre nego što sam prvi put otišla u Švajcarsku. Kako li je to
saznao? Sada mi se pomoć koju sam tada pružila obija o glavu. Mama me pita da li je to tačno.
Naravno da ne mogu da poreknem i jednostavno mi ne veruju da nije ničeg bilo. Sedim i plačem, što
me čini još sumnjivijom.
Duboko razočarana u oboje samo još želim da odem, najbrže što mogu. Nakon duže rasprave, mama
je odredila da Lketinga spava u maniati i da ćemo sutra videti šta dalje. Muž, pak, neće da ode bez
Napirai. Vrištim na njega da ostavi moje dete, koje ionako ne smatra svojim, na miru. Ali nestao je sa
njom u tami.
Sama sedim na krevetu i ne mogu da prestanem da plačem. Naravno da sam mogla da sednem u kola
i odem iz sela, ali bez mog deteta to ne dolazi u obzir. Napolju sam čula glasove i smeh. Neki ljudi se
izgleda raduju ovoj svađi. Nakon nekog vremena je došao veterinar sa suprugom da vide kako sam.
Čuli su sve i pokušavaju da me umire. Te noći nisam ni oka sklopila, već se molim da jednog dana
odemo odavde. Od moje ljubavi je sada ostala samo čista mržnja. Kako se sve tako preokrenuto u
kratkom roku, nije mi bilo jasno.
Rano ujutro sam brzo otišla u zadnji deo prodavnice da kažem dečacima da Lketinga namerava da
se osveti jednom od njih. Onda sam požurila do mame, jer još uvek moram da dojim Napirai. Mama
je sedela sa njom ispred kolibice. Moj muž još spava. Uzela sam dete, podojila je a mama me pitala
da li je Lketinga stvarno otac. Sa suzama u očima samo sam odgovorila: „Da.“

Nemoć i bes

Moj muž izlazi iz maniate i naređuje mi da pođem u našu brvnaru. I dečake je poveo sa nama. Kao i
obično nekoliko radoznalih je stajalo okolo. Srce mi lupa kao ludo, ne znam šta će se desiti. Ljut mi
se obraća i pita pred svima da li sam spavala sa tim dečakom. Hoće to sada i ovde da zna. Užasno
sam se stidela, a istog trena me obuzeo užasan bes. Ponaša se kao sudija i uopšte ne primećuje koliko
nas čini smešnim. „Ne,“ vrištim na njega, „ti si lud!“ I pre nego sam stigla išta više da kažem dobila
sam prvi šamar. Besna bacam svoju paklu cigareta na njega. On se okreće i podiže svoj rungu štap na
mene. Ali pre nego je stigao da ga upotrebi, umešali su se dečaci i veterinar. Držali su ga čvrsto,
negodovali i rekli da je bolje ako ode na neko vreme u divljinu, dok mu se glava ne razbistri. Potom
je uzeo svoja koplja i otišao. Odjurila sam u kuću i više nikog ne želim da vidim.
Nije ga bilo dva dana, a ja nisam izlazila iz kuće. Ne mogu da odem kolima, jer mi ni za novac niko
neće pomoći. Po ceo dan slušam nemačku muziku ili čitam pesme koje mi pomažu da sredim misli.
Upravo sam pisala pismo kući kada se moj muž neočekivano pojavio. Ugasio je muziku i pitao zašto
se kod nas peva i odakle mi ta kaseta. Naravno da sam je oduvek imala, odgovaram najsmirenije
moguće. Ne veruje mi. Onda je primetio pismo majci. Moram da ga pročitam, ali sumnja da sadržaj
tačno prenosim. Zato sam iscepala pismo i spalila ga. Napirai nije rekao ni reči, kao da je nema.
Relativno je miran i zato se trudim da ga ne iznerviram. Na kraju moram da se pomirim s njim, ako
nameravam da odem odavde jednog dana.
Dani prolaze mirno, jer ni onaj dečak više nije u Barsaloiju. Od Džejmsa sam saznala da je otišao
kod rođaka. Radnja je ostala zatvorena i nakon dve nedelje više nismo imali ništa za jelo. Hoću u
Marlal, ali mi muž zabranjuje. Kaže, da i druge žene žive samo na mleku i mesu.
Stalno pričam o Mombasi. Ako se preselimo tamo, moja porodica bi mi sigurno poslala novac. Za
ovde nema više novaca. Uvek možemo da se vratimo ako ne uspemo u poslu. Kada je jednog dana i
Džejms rekao da mora da napusti Barsaloi kako bi našao posao, Lketinga je po prvi put pitao šta
bismo to radili u Mombasi. Očigledno je da popušta. Ja sam se i svojski potrudila. Uništila sam svoju
muziku i knjige. Više ne pišem pisma. Čak mu dopuštam i intimnosti, iako nevoljno. Imam samo jedan
cilj: da odem odavde i to sa Napirai!
Maštam o lepoj masajskoj prodavnici sa puno suvenira. Za putovanje u Mombasu možemo da
prodamo sve iz prodavnice Somalijcima. Čak će i nameštaj doneti novaca, jer ovde nema mogućnosti
da se nabave krevet, stolice ili sto. Možemo da organizujemo i diskoteku za rastanak kako bi zaradili
novac i istovremeno se pozdravili sa ljudima. Džejms bi mogao da pođe sa nama i pomogne nam da
pokrenemo prodavnicu. Pričam i pričam i pokušavam da prikrijem koliko sam nervozna. Ne sme da
primeti koliko mi je bitno da pristane.
Konačno je rekao opušteno: „Korin, možda ćemo otići u Mombasu za dva do tri meseca.“ Uplašena
pitam zašto hoće toliko da čeka. Tada će Napirai da napuni godinu dana i više joj neću biti potrebna,
mogla bi da ostane kod mame. Užasno sam se uplašila ove izjave. Za mene nema druge nego da
odemo odavde sa Napirai i to sam mu mirno i saopštila. Moja ćerka mi je potrebna, jer inače nemam
volje da radim. Sada mi i Džejms pritiče u pomoć. On će čuvati Napirai. A ako hoćemo da odemo, to
treba da bude sada, dodao je, jer za tri meseca je njegova proslava obrezivanja. Ona traje nekoliko
dana i potom dugo vremena sme da bude samo sa tek obrezanim muškarcima. Raspravljali smo se i
dogovorili da krenemo za tri nedelje. Četvrtog juna mi je trideseti rođendan, a hoću da ga proslavim
u Mombasi. Sva nestrpljiva živim još samo za taj dan kada ćemo napustiti Barsaloi.
Pošto je početak meseca, nameravamo da organizujemo diskoteku što je pre moguće. Odlazimo
poslednji put u Maralal po pivo i ostala pića. U Maralalu moj muž traži da zovem Švajcarsku i
proverim hoćemo li dobiti novac za Mombasu. Folirala sam da razgovaram i posle mu rekla da je sve
u redu. Čim stignemo u Mombasu treba ponovo da se javim.
Disko-veče je ponovo pun pogodak. Sa Lketingom sam se dogovorila da ćemo u ponoć zajedno da
održimo govor za rastanak, jer ljudi ni ne slute da odlazimo. Nakon nekog vremena moj muž se iskrao
napolje. U ponoć stojim tako sama i molim veterinara da prevede moj govor koji sam spremila na
engleskom na svahili za radnike i na masajski za domaće.
Džejms je ugasio muziku i svi su zbunjeno stali. Nervozna stojim nasred sobe i molim za malo
pažnje. Najpre sam se izvinila zbog odsustva muža. Onda sam sa žaljenjem rekla da nam je ovo
poslednje disko-veče i da ćemo za dve nedelje da odemo iz Barsaloija kako bi pokrenuli novi posao
u Mombasi. Jednostavno nemamo mogućnosti da opstanemo ovde sa skupim kolima. A moje zdravlje
je, kao i zdravlje moje ćerke, stalno ugroženo. Svima sam se zahvalila što su bile verne mušterije i
želim im puno sreće sa novom školom.
Tek što sam završila sa govorom, nastalo je komešanje i svi kreću da pričaju odjednom. Čak je i
mini-šef potišten i kaže da sada, kada su me svi prihvatili, ne mogu jednostavno da odem. Dvojica
drugih su nas pohvalili i rekli da žale što odlazimo i da ćemo im nedostajati. Svima smo pružili nešto
života i promene, da ne pominjemo pomoć zahvaljujući mojim kolima. Svi su zapljeskali. Dirnuta
sam i zamolila sam da odmah puste muziku kako bi se dobro raspoloženje vratilo.
Usred gužve stvorio se mladi Somalijac pored mene i takođe izrazio žaljenje zbog naše odluke.
Uvek se divio onome što sam uradila. Ganuta, častila sam ga sokom i iskoristila priliku da mu
ponudim na prodaju ostalu robu iz prodavnice. Odmah je pristao. Kada popišem inventar, voljan je
da plati punu nabavnu cenu, čak je hteo da kupi i moja skupa kola. Dugo sam još razgovarala i sa
veterinarom. I za njega je naš odlazak novost. Nakon svega što se desilo, mogao je da me razume.
Izrazio je nadu da će moj muž u Mombasi ponovo da dođe k sebi. Verovatno je jedini koji sluti pravi
razlog našeg odlaska.
U dva sata smo zatvorili, a Lketinga se nije ni vraćao. Požurila sam do maniate da uzmem Napirai.
Moj muž sedi u kolibici i razgovara sa Mamom. Na pitanje zašto nije došao, odgovorio je da je to
moje veselje, jer sam ja ta koja hoće da ode. Ovog puta se nisam upuštala u raspravu, već sam ostala
u maniati. Možda je ovo poslednji put da noćim u jednoj ovakvoj, pomislila sam.
Prvom prilikom sam mu rekla za dogovor sa Somalijcem. Najpre je reagovao besno i nije hteo da
pristane na to. Neće da ima posla sa njima, kaže nadobudno. Zato sam sama popisala inventar sa
Džejmsom. Somalijac je zamolio da mu donesemo robu za dva dana, onda će imati sav novac. Sama
vaga je činila trećinu celokupnog iznosa.
Kod brvnare stalno stoje ljudi koji bi nešto da otkupe. Do poslednje šolje, sve je rezervisano. Do
20. hoću svoj novac, a 21. ujutro svako može da pokupi svoju robu, glasi dogovor. Kada smo hteli da
odnesemo robu Somalijcu, moj muž je ipak pošao sa nama. Hoće lično da odobri svaku cenu. Kada
sam donela vagu, odmah je vratio nazad. Nju hoće da ponesemo u Mombasu. Jednostavno neće da
uvidi da nam više nije potrebna i da ćemo ovde dobiti mnogo više za nju. Ne, ona mora sa nama i
užasno se nerviram što moram da vratim toliko novac Somalijcu, ali ćutim. Samo nikakve svađe pre
odlaska! Ima još dobrih nedelju dana do 21. maja.
Dani do odlaska su se oprezno vukli i sve sam više napeta kako se odlazak bliži. Neću da ostanem
ni sata duže nego što je potrebno. Stiglo je i poslednje veče. Skoro svi su doneli novac, a ono što nam
više nije potrebno smo razdelili. Kola su dupke puna i u kući stoje još samo krevet sa mrežom protiv
komaraca, sto i stolice. Mama je ceo dan provela kod nas i čuvala Napirai. Tužna je zbog našeg
odlaska.
Uveče su neka kola stala u selu kod Somalijca i moj muž je odmah pošao dole, jer možda ima miraa
da se kupi. U međuvremenu smo Džejms i ja sastavili plan putovanja. Oboje smo vrlo uzbuđeni zbog
dugog putovanja. Reč je o skoro 1,460 km do južne obale.
Pošto se moj muž nakon sat vremena još nije vratio, uznemirila sam se. Konačno se pojavio i
odmah sam primetila da nešto nije u redu. „Ne možemo da krenemo sutra,“ kaže. Naravno, ponovo
žvaće miraa, ali je ipak mrtav ozbiljan. Proključala sam i pitam gde se toliko zadržao i zašto ne
možemo da krenemo sutra. Pogledao nas je mutnim očima i objasnio da stari nisu zadovoljni, jer
hoćemo da odemo bez njihovog blagoslova. Nikako ne može da krene pod takvim okolnostima.
Uzrujana sam ga pitala zašto ne mogu sutra ujutro da nam daju taj blagoslov, a Džejms mi na to
objašnjava da moramo najpre da zakoljemo jednu ili dve koze i spremimo pivo. Tek kada su dobro
raspoloženi mogu da nam daju „Enkai“. Može da razume Lketingu što neće da krene bez te molitve.
Sada sam izgubila živce i vičem na Lketingu zašto nije ranije došao na tu ideju sa starima. Već tri
nedelje znaju kada nameravamo da krenemo, priredili smo proslavu, sve smo prodali i spakovali
ostatak. Ne ostajem ovde ni dana duže, pa makar morala sama da se vozim sa Napirai! Besnim i
plačem, jer mi je odmah jasno da će nas ovo „iznenađenje“ koštati najmanje nedelju dana, jer je
toliko vremena potrebno da se napravi pivo.
Lketinga je samo rekao da neće da ide i žvakao svoje bilje, a Džejms je izašao iz kuće da potraži
savet kod mame. Ležim na krevetu i najradije bih da umrem. U glavi mi stalno kljuca: sutra odlazim,
sutra odlazim. Zato što skoro da i nisam spavala, potpuno sam slomljena kada se rano ujutro pojavio
Džejms sa mamom. Ponovo brbljaju, ali mi nije bitno i samo ćutke nastavljam da pakujem naše
stvari. Kroz natekle oči primećivala sam sve samo delimično. Džejms je razgovarao sa mamom dok
je gomila ljudi stajala unaokolo da bi uzela svoje stvari ili se pozdravila. Nisam nikog pogledala.
Džejms mi je prišao i pitao po maminom nalogu da li stvarno hoću da krenem. „Da,“ odgovaram i
pri tom vezujem Napirai sa strane uz sebe. Mama je dugo gledala svoju unuku i mene, bez reči. Onda
je rekla nešto Džejmsu od čega mu se lice ozarilo. Radostan mi saopštava da će poći i dovesti
četvoro starih iz Barsaloija kako bi nam dali blagoslov i na ovaj način. Ne želi da krenemo bez njega,
jer je sigurna da nas vidi poslednji put. Zahvalna molim Džejmsa da joj prevede da ma gde bila, ja ću
se brinuti o njoj.

Blagoslov

Čekali smo sat vremena i sve je više ljudi dolazilo. Sakrila sam se u kuću. I stvarno, mama se
pojavila sa troje staraca. Nas troje stojimo pored kola i mama kreće da govori, a svi u horu
ponavljaju „Enkai“. Trajalo je oko deset minuta, pre nego nam je natrljala pljuvačku za sreću na čela.
Ceremonija je završena i meni je laknulo. Svakom od starih sam dala po neki, još upotrebljivi,
predmet, dok je mama pokazala na Napirai i u šali rekla da hoće samo našu bebu.
Zahvaljujući njenoj pomoći, pobedila sam. Ona je jedina koju sam još jednom zagrlila pre nego
sam sela za volan. Napirai sam dala pozadi Džejmsu. Lketinga još okleva da uđe. Kada sam upalila
motor, i on je zlovoljno seo u kola. Bez da se osvrnem, jurnula sam dalje. Znam da će ovo biti dug
put, ali vodi u slobodu.
Sa svakim pređenim kilometrom vraća mi se snaga. Voziću sve do Niahururua, tek onda mogu mirno
da dišem. Oko sat vremena pre Maralala putovanje nam je prekinuto zbog probušene gume.
Natovareni smo do krova, a rezervni točak je skroz dole! Ali, ne uzbuđujem se, jer je ovo sigurno
poslednje menjanje gume na tlu Sambura.
Sledeća stanica je kod Rumurutija, malo pre Niahururua, gde počinje asfaltni put. Zaustavila nas je
policijska kontrola. Hoće da vide moju saobraćajnu, kao i međunarodnu vozačku. Ova je odavno
istekla, što nisu primetili. No, rekli su mi da moram da odvezem kola na kontrolu, kako bi mi na
vetrobran zalepili nalepnicu sa našom adresom, jer su takvi propisi. Čudim se, jer u Maralalu ne
znaju za tu nalepnicu.
U Niahururuu smo najpre prenoćili i sledećeg dana se raspitali gde možemo da nabavimo tu
nalepnicu. Ponovo počinje stres sa birokratijom. Najpre kola moraju u garažu na tehnički pregled, a
onda se vrši plaćanje za prijavu na pregled. Ostala su čitav dan u servisu, što pak puno košta. Drugog
dana možemo da krenemo. Ubeđena sam da će sve biti u redu. Ali kada smo konačno stigli na red,
inspektor je odmah primetio zakrpljen akumulator i da nema nalepnice. Objasnila sam da se upravo
selimo i da još ne znamo na kojoj ćemo adresi biti u Mombasi. To ga ni najmanje ne zanima. Nema
nalepnice bez mesta boravka. Ponovo smo krenuli i sve mi je ovo glupo. Ne razumem zašto je
odjednom tako komplikovano i jednostavno vozim dalje. Dva dana smo čekali i bacili novac ni zbog
čega. Hoću u Mombasu. Vozili smo par sati i malo iza Najrobija našli smeštaj u nekom seocetu.
Potpuno sam iscrpljena od vožnje, jer me vožnja sa leve strane košta dodatne koncentracije. Sada
moram da operem pelene i podojim Napirai. Srećom puno spava na neobično ravnim putevima.
Sledećeg dana smo nakon sedam sati stigli u Mombasu. Ovde je klima tropski vrela. Umorni, stali
smo u kolonu kola koja čekaju kako bi trajektom prešli na južnu stranu. Izvukla sam pismo Sofije koje
mi je poslala pre par meseci malo po dolasku u Mombasu. Živi blizu Ukunde. Jedina nada da večeras
nađem smeštaj zavisi od nje.
Nakon još dobrih sat vremena našli smo tu novogradnju u kojoj živi. Ali niko ne otvara u luksuznoj
kući. Kucam pored i pojavljuje se jedna belkinja koja mi kaže da je Sofija otputovala na dve nedelje
u Italiju. Užasno sam razočarana i razmišljam gde bi još mogli da se smestimo. Zapravo, samo još
Prisila dolazi u obzir, ali moj muž nije voljan, jer bi radije na severnu obalu. Ja se sa tim ne slažem,
zbog mog lošeg iskustva sa tom obalom. Napeti smo i zato sam jednostavno vozila u naše staro selo.
Barem smo saznali da se Prisila preselila u selo pored, koje je pet minuta kolima odavde.
Vrlo brzo smo stigli u Kamau-selo koje leži u obliku potkovice. Zgrade su u vidu soba koje su
izgrađene jedna uz drugu, kao pansioni u Maralalu, sa velikom prodavnicom u sredini. Odmah sam se
oduševila ovim selom. Kada smo izašli iz kola pojavila su se i prva radoznala deca, a vlasnik
prodavnice je provirio da vidi ko smo. Odjednom, eto Prisile kako nam prilazi. Strašno se
obradovala, posebno kada je ugledala Napirai. I ona je u međuvremenu dobila jednog sina, koji je
nešto stariji od Napirai. Odmah nas je odvela u svoju sobu, skuvala čaj i moramo da joj pričamo.
Kada je saznala da ćemo da ostanemo u Mombasi, oduševila se. Čak je i Lketinga, po prvi put od
kada smo krenuli, odobrovoljen njenom radošću. Ponudila nam je svoju sobu, čak i vodu, koja se i
ovde dovlači u velikim kanisterima iz bunara. Večeras će prespavati kod prijateljice, a sutra će naći
smeštaj za nas. Ponovo sam zadivljena time koliko je jednostavna i gostoprimljiva.
Nakon napornog puta idemo rano na spavanje. Sledećeg jutra nam je Prisila već našla sobu na
početku niza kako bi mogli da parkiramo kola pored. Soba ima oko tri sa tri metra. Sve je od betona,
sa krovom od slame. Danas smo videli i neke od stanara. Sve su Samburu-ratnici, koje smo delom i
znali. Lketinga je uskoro već razgovarao i smejao se sa njima, dok je ponosno držao Napirai uz sebe.

Nova nada

Kada sam prvi put ušla u radnju osećala sam se kao u raju. Bilo je svega, čak i mleka, hleba,
maslaca, jaja, voća i sve to na samo dvesta metara od naših vrata. Moja nada u nov početak u
Mombasi je počela da jača.
Džejms je želeo da konačno vidi more, te smo krenuli zajedno pešice. Do plaže je bilo jedva pola
sata. Pogled na okean me ispunio srećom i osećajem slobode. Jedino nisam mogla da se naviknem na
belce u kupaćim kostimima. Džejms, koji nikada nije video ništa slično, skrenuo je pogled od stida i
začuđeno zurio u more. Poput svog starijeg brata, teško je izlazio na kraj s time. S druge strane,
Napirai se veselo igrala u pesku, u hladovini ispod palmi. Bilo mi je lako zamisliti novi početak
života u Keniji ovde.
Ušli smo u jedan od barova na plaži, koji je napravljen za Evropljane, da ugasimo žeđ. Svi su
buljili u nas i nisam znala kuda da gledam dok sam stajala tamo u svojoj iskrpljenoj suknji, iako je
bila čista. Jedna Nemica me pitala da li je Napirai moje dete, ali nisam nalazila reči da joj
odgovorim. Prošlo je puno vremena otkad sam govorila nemački, a kamoli švajcarski nemački, te sam
se osećala kao idiot dok sam joj odgovarala na engleskom.
Sledećeg dana Lketinga je otišao do severne obale da kupi ukrase kako bi mogao da se pridruži
masajskim plesnim tačkama, a potom će ih prodavati. Bilo mi je drago što ga je zanimalo da zarađuje
novac. Kod kuće sam prala pelene dok se Džejms igrao sa Napirai i Prisilom. Pravila sam planove za
budućnost. Prisila je bila oduševljena kad sam joj rekla da nameravam da nađem radnju u kojoj bih
prodavala stvari turistima. S obzirom da Džejms može ostati samo mesec dana pre nego se vrati kući,
zbog važne ceremonije obrezivanja, odlučila sam da obiđem hotele sa Prisilom, da vidimo ima li
neke radnje na raspolaganju.
U velelepnim hotelima upravnici su nas gledali ispod oka pre nego bi nas se brzo rešili. Do petog
hotela moje minimalno samopouzdanje je nestalo, pa sam počela da se osećam kao prosjakinja.
Očigledno nisam izgledala kao uobičajena poslovna žena u svojoj crvenoj kariranoj suknji sa detetom
na leđima. Indijac na recepciji je slučajno čuo naš razgovor i dao mi je broj telefona svog brata.
Drugog dana smo se Džejms, Lketinga i ja odvezli u Mombasu da se nađemo s njim. Imao je mesto
pored supermarketa u novoizgrađenoj otmenoj kući, ali je koštalo sedamsto švajcarskih franaka
mesečno. Moja prva reakcija bila je da odbijem, jer je najam previše skup, ali onda sam mu
dopustila da nam pokaže kuću.
Radnja je imala odličan položaj u jednoj sporednoj ulici na putu za plažu Diani, na samo petnaest
minuta vožnje od našeg stana. U kući je bila velika indijska trgovina suvenirima, a nasuprot nje
novootvoreni kineski restoran, ali je sve ostalo bilo prazno. Cela zgrada bila je uvučena, tako da
radnja neće biti vidljiva odmah s ulice, no uprkos tome i uprkos činjenici da ima svega dvadeset
kvadrata, odlučila sam da je uzmem. Prostorija je bila potpuno prazna i Lketinga nije shvatao zašto
hoću da potrošim toliko na potpuno praznu radnju. On je odlazio na predstave za turiste, ali bi sav
novac koji zaradi potrošio na pivo ili miraa, što je bio razlog za još nekoliko svađa.
Lokalni radnici su montirali police prema mom uputstvu, a Džejms i ja smo iz Ukunde autom
dovezli drvene grede. Celi smo dan radili kao luđaci dok se moj suprug muvao po Ukundi sa ostalim
ratnicima.
Uveče sam uglavnom prala i kuvala i čavrljala sa Prisilom dok je Napirai spavala. Rano uveče
Lketinga je autom prevozio grupe ratnika na njihove plesne predstave. Nije mi bilo drago zbog toga,
jer nema vozačku dozvolu i uvek pije pivo. Kad bi se vratio kasno noću, budio me da pita s kime sam
razgovarala. Ako je koji od ratnika, koji žive u blizini već bio kući, bio je uveren da sam s njim
pričala. Uverljivo sam ga upozorila da će ljubomorom opet sve uništiti. Džejms je takođe pokušao to
da mu objasni.
Sofija se konačno vratila i obe smo bile presrećne što se vidimo. Jedva je poverovala da već
radimo na radnji. Ona je ovde pet meseci i još nije otvorila svoj kafić. Ali, uskoro mi je pokvarila
raspoloženje kad mi je rekla s koliko birokratije moram da se suočim. Za razliku od nas, imala je
udoban dom. Viđale smo se skoro svaki dan, što je na kraju počelo da smeta mom suprugu. Nije mu
bilo jasno o čemo to imamo da razgovaramo, pa je pretpostavio da sigurno govorimo o njemu. Sofija
je pokušavala da ga smiri i rekla mu da ne bi smeo da pije toliko piva.
Nakon svega dve nedelje, od kada sam potpisala ugovor o najmu, radnja je već bila opremljena.
Nameravala sam da je otvorim krajem meseca, ali smo morali da nabavimo dozvolu za radnju i radnu
dozvolu za mene. Sofija mi je rekla da dozvolu za radnju možemo da dobijemo u Kvaleu, pa su ona i
njen momak pošli sa nama. Opet smo morali da ispunjavamo obrasce i stojimo u redovima. Sofiju su
prvu pozvali i ona je nestala u kancelariji zajedno sa momkom. Pet minuta kasnije je izašla i rekla da
nije dobro, jer nisu venčani. Ni mi nismo bolje prošli, u šta sam jedva mogla da poverujem. Činovnik
je rekao da ne možemo dobiti dozvolu bez radne dozvole, osim ako odem do advokata i sve prepišem
na supruga. A u svakom slučaju se ime radnje mora najpre registrovati u Najrobiju.
Kako sam samo zamrzela taj grad! A sada je trebalo ponovo da idemo tamo. Vukli smo se prema
kolima tužni i razočarani, kad je činovnik dojurio za nama i rekao da možda postoji način da se
izbegne Najrobi, ako on malo poradi na tome. U Ukundi će biti oko četiri popodne, pa bi svi mogli da
se nađemo kod Sofije. Sada smo naravno razumeli o čemu se radi: mito! Moje ogorčenje je raslo, ali
je Sofija odmah pristala. Sedeli smo kod nje kući i čekali, a ja sam bila besna što Lketinga i ja nismo
sami otišli u Kvale. Tada se taj ljigavi lik pojavio i ušao u kuću, a onda odmah bez uvijanja rekao da
sutra možemo dobiti dozvole ako svako od nas donese pet hiljada šilinga u koverti. Sofija je pristala
istog trena. Ni ja nisam imala drugog izbora, osim da klimnem glavom u znak pristanka.
Dakle, dobile smo svoje dozvole bez daljih muka. Bio je to prvi korak. Moj suprug je mogao
prodavati, ali ja nisam smela biti u radnji, pa čak ni da razgovaram o kupovini s mušterijom. Znala
sam da to neće ići i zato sam uverila svog muža da pođe sa mnom u Najrobi, gde ćemo nabaviti radnu
dozvolu za mene i registrovati ime radnje. Odlučili smo da se zove „Sidaijeva masajska radnja“ što
je dovelo do dugih svađa sa Lketingom. Sidai mu je bilo drugo ime, ali on nije želeo da koristi reč
„Masaji“. Međutim, sada kada smo imali dozvolu, nije bilo povratka.
Kada smo došli do nadležne službe u Najrobiju, morali smo da čekamo nekoliko sati pre nego što
su nas primili. Bila sam svesna koliko je ovo važno, te sam to pokušala da objasnim i mužu. Ako
odbiju, nema načina da to promenimo. Pitali su nas zašto i zbog čega bi ja trebalo da radim. Trudila
sam se da nadležnoj ženi objasnim da smo mi porodica, i da nemam drugog izbora osim da radim, s
obzirom da moj muž nikad nije išao u školu. Složila se sa tim, ali da bih bila sigurna da ću dobiti
radnu dozvolu, osim dozvole za trgovinu, trebalo je da u državu unesem oko sto hiljada švajcarskih
franaka, tako da mi je za sada nedostajalo još dvadeset hiljada. Obećala sam se da ću se pobrinuti da
mi pošalju novac iz Švajcarske i da ću se onda vratiti, tako da sam iz ove kancelarije otišla s velikim
nadama. Novac mi je ionako bio potreban za kupovinu robe. Iscrpljeni, krenuli smo kući.
Vratili smo se kući potpuno umorni i zatekli nekoliko ratnika koji su već izrađivali koplja za nas, za
prodaju. Jedan od njih je bio i Edi. Bilo nam je drago da ga ponovo vidimo nakon toliko vremena.
Dok smo razgovarali o starim vremenima, Napirai je veselo dopuzala do njega. Bilo je kasno i bila
sam umorna, te sam pozvala Edija na čaj sutra. Naposletku, on mi je pomogao kada nisam imala
pojma kako da pronađem Lketingu.
Čim su ratnici otišli, muž me počeo napadati optužujući me da između mene i Edija ima nečeg. Sad
mu je bilo jasno zašto sam tri meseca provela sama u Mombasi i nisam ranije krenula da ga tražim.
Nisam mogla da verujem šta govori i samo sam želela da odem od njega da ne moram da slušam te
grozne optužbe. Uzela sam Napirai, stavila je na leđa i izjurila u noć.
Besciljno sam lutala okolo dok se odjednom nisam našla ispred „Afrika-vile na moru“. Istog trena
sam osetila potrebu da telefoniram majci i ispričam joj šta se događa s našim brakom. Jecala sam u
slušalicu, pričala svojoj iznenađenoj majci koliko sam nesrećna. Bilo joj je teško da me savetuje tek
tako, pa sam je zamolila da proveri da li neko iz naše porodice može da dođe u Keniju. Bio mi je
potreban razuman savet i moralna podrška, a možda bi to pomoglo da mi Lketinga počne verovati.
Dogovorile smo se da ćemo sutra ponovo da se čujemo, u isto vreme. Osećala sam se bolje nakon
ovog razgovora, pa sam krenula nazad ka našem malom domu.
 Muž mi je, naravno, više no ikad bio voljan za svađu i zahtevao je da mu kažem gde sam bila. Rekla
sam mu da sam razgovarala sa majkom i da će ovamo doći neko iz moje porodice i on se istog trena
smirio.
Sledeće večeri mi je laknulo kada sam saznala da mi je stariji brat spreman da dođe i da će stići za
nedelju dana s novcem koji mi je potreban. Lketinga je bio radoznao da upozna nekog novog is moje
porodice, a kako je bio u pitanju moj najstariji brat, već je sada bio pun poštovanja i dobre volje.
Počeo je da mu pravi masajsku narukvicu i izvezao mu je ime staklenim zrncima. Zadivilo me koliko
je ova poseta bitna Džejmsu i mom mužu.
Moj brat Mark je odseo u hotelu „Dve ribe“. Svi smo bili uzbuđeni, iako je mogao da ostane samo
nedelju dana. Često nas je pozivao na večeru u hotel i to je bilo divno, mada se nisam usudila da
pomislim na njegov račun. Naravno, video je mog muža u najboljem izdanju; tokom cele nedelje nije
ni taknuo pivo, ni miraa, i uvek je bio uz mog brata. Kad nam je Mark došao u posetu, iznenadio se
gde mu sestra, koja je nekad bila tako eleganta, živi. Međutim, zadivila ga je radnja, te mi je dao
nekoliko dobrih saveta. Nedelju dana je prebrzo prošlo, a zadnje večeri je dugo razgovarao sa
Lketingom. Džejms je preveo svaku reč. Kada je Lketinga iskreno i ozbiljno obećao da me neće više
mučiti svojom ljubomorom, bili smo uvereni da je njegova poseta bila pun pogodak.
Dva dana kasnije je i Džejms morao da ode. Odvezli smo ga do Najrobija i otišli do zgrade Niaio,
zbog radne dozvole. Među nama je vladala dobra atmosfera i bila sam sigurna da će sve proći glatko.
Registrirali smo ime; imali smo sve potrebne papire. Ponovo smo bili u istoj kancelariji, sa istom
ženom kao i pre dve nedelje, i sada je sve bilo u redu kad je videla novac. Dobila sam radnu dozvolu
i ona me razrešila obaveze da je obnavljam naredne dve godine. Za to vreme sam u pasoš morala da
stavim muževljevo ime i da napravim kenijsku ličnu kartu za ćerku. Bilo mi je svejedno. Najhitnije je
da imam radnu dozvolu sledeće dve godine, nešto na šta pojedini čekaju godinama, ali uprkos tome
što sam unela dovoljno čvrste valute u zemlju, morali smo od toga platiti naknadu u iznosu od dve
hiljade švajcarskih franaka.
U Najrobi smo otišli do masajske pijace, gde smo kupili gomilu stvari. Sada smo mogli da
počnemo s poslom kako treba. U Mombasi sam potražila manufakture u kojima bih mogla da kupim
nakit, maske, majice sa kratkim rukavima, kange, torbe i ostalu robu po pristojnoj ceni. Moj muž je
uglavnom išao sa mnom i brinuo se o Napirai, ali se retko slagao sa cenama. Sofija se iznenadila
kada je videla radnju. Nakon samo pet nedelja na obali, imali smo sve, uključujući i radnu dozvolu.
Ona još ništa nije postigla.
Dala sam da se odštampa pet hiljada letaka u kojima sam predstavila radnju i objasnila kako da se
do nje dođe. Najpre sam imala u vidu Nemce i Švajcarce i većina hotela mi je dopustila da ih
ostavim na recepciji. U dva najveća hotela sam iznajmila izloge u koje sam stavila našu robu i,
naravno, jednu fotografiju našeg neobičnog venčanja.
Sledećeg jutra u devet sati smo otvorili radnju. Ponela sam omlet i banane za Napirai. Bilo je vrlo
tiho. Samo dvoje ljudi je nakratko ušlo u radnju. U podne je bilo jako vruće i na ulici nisi mogao da
ugledaš turiste. Otišli smo na ručak u Ukundu i vratili se da ponovo otvorimo u dva popodne. Svaki
čas je nekoliko turista lutalo ulicom prema supermarketu, ali nisu primetili našu prodavnicu.
Konačno se tokom popodneva pojavila grupa Švajcaraca sa našim lecima u rukama. Veselo sam
čavrljala sa njima i svi su želeli da čuju moju priču. Gotovo svako je nešto kupio. Bila sam
zadovoljna našim prvim danom, iako svesna da ćemo morati da uradimo nešto da bi nas ljudi
primetili. Sledećeg dana sam predložila Lketingi da izađe van i gurne letak u ruke svakoj osobi bele
puti koja naiđe. Njega svako odmah primeti. I stvarno, uspelo je. Indijac pored ne shvata šta se
dešava, svi turisti prolaze pored njega i odlaze u našu radnju.
 Danas, drugog dana, već smo imali dobar promet. Mada je ponekad teško sa Napirai, osim ako ne
spava. Stavila sam joj mali madrac ispod stalaka za majice kratkih rukava, gde može mirno da spava.
No, pošto je još uvek dojim, dešava se da upravo tada naiđu turisti koje treba da poslužim. Ovaj
prekid joj se uopšte ne dopada i to daje glasno do znanja. Stoga smo odlučili da nađemo dadilju koja
će biti svakog dana u radnji. Lketinga je našao jednu devojku od oko šesnaest godina, koja je supruga
jednog Masaja. Na prvi pogled mi se dopala, jer je došla u tradicionalnoj masajskoj odori i lepo
okićena nakitom. Slaže se sa Napirai i ide uz našu radnju. Svakog dana je kupimo kolima i uveče je
vozimo kući, mužu.
Sada nam je radnja već nedelju dana otvorena i promet raste iz dana u dan. Ali, samim tim se javlja
potreba za nabavkom nove robe u Mombasi. Pri tom se ispostavlja da imamo problem. Lketinga ne
može sam celog dana da prodaje, jer se dešava da bude i deset osoba istovremeno u radnji. Zato nam
je potreban još jedan prodavač, koji će zameniti ili njega, ili mene, kada smo odsutni. Ali, to mora
biti osoba iz našeg sela, jer će mi muž za oko tri nedelje nazad kući, da bi prisustvovao ceremoniji
obrezivanja svog mlađeg brata Džejmsa. I ja, kao član porodice, trebalo bi da pođem s njim i imala
sam velikih teškoća da mu objasnim da ne mogu da zatvorim radnju tek pošto smo je otvorili. Tek
kada mi je mlađa sestra, Sabina, najavila da će baš u to vreme doći u posetu, prihvatio je da ostanem.
Radujem se kao dete ovoj vesti, jer me ni divlji konji ne bi odvukli u Barsaloi.
Lketinga sada više nema prigovora i čak naprotiv, kaže da će se potruditi da se blagovremeno vrati
kako bi je upoznao pre nego otputuje nazad. Ali još nije došlo do toga. Najpre moramo da nađemo
ispomoć za radnju. Predlažem mu Prisilu, ali je on istog trena protiv. Uopšte joj ne veruje. Pobunila
sam se i rekla koliko nam je pomogla. Ali, on se ne da nagovoriti. Umesto toga je jedne večeri doveo
jednog dečaka, Masaja. On je iz Masaji-Mare i pohađao je školu. Shodno tome nosi farmerke i
majicu. To mi ne smeta, jer deluje pošteno. Pristajem i Vilijam tako postaje naš novi radnik.
Konačno mogu da odem u nabavku majica kratkih rukava i rezbarija, dok se njih dvojica bave
radnjom. Dadilja me prati sa Napirai. Naporno je to, ići od jednog trgovca do drugog, odabrati robu i
cenjkati se. Oko podneva se vraćam. Lketinga je u baru, u kineskom restoranu, i pije skupo pivo.
Vilijam je u radnji. Pitam koliko je ljudi bilo ovde. Na žalost, ne puno, samo je jedan komad
masajskog nakita prodat. Svi turisti prolaze gore ulicom pored nas. Iznervirana, pitam dalje je li
Lketinga delio naše prospekte. Vilijam odmahuje glavom i objašnjava da je sve vreme pio pivo u
baru. Za to je uzeo novac iz blagajne. Ovo me već ljuti. Upravo je ulazio u prodavnicu, a ja mogu da
mu osetim miris piva u dahu. Naravno da je došlo do svađe, koja se završila tako što je uzeo kola i
nestao. Razočarana sam. Sada imamo radnika i dadilju, a moj muž je propio novac.
Sa Vilijamom sam unela novu robu. Čim smo ugledali belce, skočio je na ulicu i dao letak Skoro
svakog je uveo u prodavnicu, a kada se oko pola šest Lketinga pojavio, radnja je bila puna i mi smo
bili usred žučnih razgovora oko prodaje. Naravno da su me pitali za muža i ja ga predstavljam. Ali on
je samo zurio negde pored radoznalih turista. Umesto toga pita šta smo već prodali i po kojoj ceni.
Njegovo ponašanje čini da mi je više nego neprijatno.
Jedan Švajcarac je kupio za svoje dve ćerke nešto nakita i jednu izrezbarenu masku. Dobar posao!
Pre nego što je otišao, pitao nas je da li sme da napravi sliku mog muža, mene i Napirai. Naravno da
sam pristala, jer je potrošio toliko novac. Moj muž, međutim, kaže da može da nas slika samo ako
plati. Ljubazni Švajcarac se iznervirao, a mene je bilo sram. Napravio je dve slike i stvarno dao
Lketingi 10 šilinga. Kada je otišao dovoljno daleko da nas ne čuje, pokušala sam da objasnim
Lketingi zašto mušterijama ne treba ništa tražiti za fotografije. On to ne shvata, već mi prebacuje da
svaki put kada hoće da zaradi novac, ja mu stajem na put. Svaki Masaji traži novac za slike, zašto on
da ne dobije ništa. Oči mu zlobno sevaju. Umorna mu odgovaram da ostali, međutim, nemaju
prodavnicu kao mi.
Kako su došle nove mušterije, pribrala sam se i bila ljubazna. Moj suprug ih je, pak, gledao mrko i
ispod oka, a čim bi neko nešto dotakao, bio je uporan da taj to i kupi. Vilijam je pametno i mirno
pokušao skrenuti mušterije od Lketinge kako bi donekle spasio situaciju.
Deset dana od otvaranja zaradili smo mesečni najam. Bila sam ponosna na sebe i Vilijama. Mnogi
bi se turisti vraćali sledećeg dana s drugim ljudima iz svog hotela i vest o radnji se širila, naročito
zato što smo bili jeftiniji od hotelskih butika. Svaka tri do četiri dana morala sam u Mombasu po novu
robu.
Mnogo se ljudi raspitivalo za zlatni nakit, pa sam potražila prikladnu staklenu vitrinu za izlaganje.
To nije bilo tako lako, ali sam na kraju pronašla radionicu u kojoj su je izradili. Nedelju dana kasnije
bila je spremna za preuzimanje. Uzela sam sve naše vunene prekrivače i parkirala tačno ispred
radionice. Četiri muškarca su nosila teški stakleni ormarić do kola, ali za deset minuta koliko sam ga
ostavila zaključanog, ukrali su nam vunene prekrivače. Brava na vozačevoj strani bila je razbijena.
Vlasnik trgovine mi je dao stare vreće i kartone da imam barem neku zaštitu, ali sam bila ljuta što
sam izgubila švajcarske prekrivače. I Lketinga je bio ljut što je ostao bez svog crvenog, te sam se
loše volje vozila natrag na jug.
Samo je Vilijam bio u radnji i ponosno mi je rekao da je prodao stvari u vrednosti od osamsto
šilinga. Rekla sam mu da mi je vrlo drago. Sami nikako nismo mogli da istovarimo vitrinu, pa je on
otišao do plaže da potraži prijatelje i zamoli ih za pomoć. Vratio se nakon pola sata sa tri Masaja,
koji su oprezno izvadili vitrinu i postavili je uspravno. Dala sam bezalkoholno piće i deset šilinga
svakom u znak zahvalnosti. Tada sam počela da stavljam moderan nakit u ormarić dok su oni sedeli
napolju sa dadiljom i Napirai i pili sok.
Muž mi se, kao i obično, pojavio kada je sav posao završen. S njim je bio i muž dadilje. Besan,
pozvao je svoju mladu ženu k sebi, a ostali Masaji su otišli. Pomalo iznenađena, pitala sam o čemu je
reč, a on mi je rekao da njen muž ne želi da ona sedi sa drugim muškarcima. Ako se to još jednom
dogodi, zabraniće joj da ovde radi. Htela sam da se umešam, ali sam bila dovoljno mudra i
zadovoljila se time da Lketinga ne bi ponovo počeo. Zgranulo me ponašanje tog čoveka i bilo mi je
žao dadilje koja je otišla da sedne malo dalje, pognute glave.
Hvala Bogu da su stigle mušterije, te je Vilijam požurio da se pozabavi njima. Po govoru sam čula
da su Švajcarci i otišla sam da razgovaram sa njima. Iz Bila su! Bila sam radoznala da čujem novosti
iz mog rodnog grada i počeli smo ćaskanje. Tada me jedan od njih pozvao na pivo u kineski restoran.
Pitala sam Lketingu da li bi mu to smetalo, a on mi je velikodušno odgovorio: „Zašto, Korin, nema
problema ako ih poznaješ.“ Naravno da ih uopšte nisam poznavala, iako smo bili otprilike istih
godina i mada su možda znali neke od mojih prijatelja.
Proveli smo sat vremena u baru restorana pre nego smo se rastali, ali kada sam se vratila počelo je
staro ispitivanje. Otkud znam te ljude? Zašto sam se toliko smejala sa muškarcem? Je li on Markov
prijatelj ili moj bivši dečko? Pitanja i još pitanja i sve vreme: „Korin, možeš mi reći. Ja znam, nema
problema, molim te reci mi, pre nego si došla u Keniju, možda si spavala sa njim?“ Nisam to više
mogla da slušam i stavda sam ruke na uši, dok su mi se suze slivale niz obraze. Mogla sam da vrištim
od besa.
Konačno je došlo vreme da zatvorimo i krenuli smo kući. Naravno, Vilijam je sve čuo i ispričao
Prisili. Ona je odmah došla do nas i pitala imamo li problema. Nisam mogla više da zadržavam sve u
sebi i rekla sam joj šta se dogodilo. Pokušala je da urazumi Lketingu, a ja sam spremila Napirai za
spavanje. Za dve nedelje mi dolazi sestra, a uz malo sreće mog muža neće biti ovde. Sve se češće
svađamo. Sva njegova obećanja i dobre namere, koje je imao nakon posete mog brata, pale su u
vodu.
Svako sam jutro ustajala u sedam da bih u radnji bila u devet. Trgovački putnici su sada dolazili
skoro svaki dan i nudili rezbarije ili zlatni nakit, što nam je olakšalo obnavljanje zaliha. Međutim,
mogla sam ih iskoristiti samo kad Lketinga nije bio u radnji, jer se ponašao grozno. Putnici su se uvek
meni prvo obraćali, a njemu je to bilo nepodnošljivo. Izbacio ih je van i rekao da se vrate kada
otkriju kome radnja zapravo pripada: na kraju krajeva, iznad vrata je pisalo Sidaijeva masajska
radnja.
Vilijam je, nasuprot tome, stvarno bio od pomoći. Iskrao bi se za trgovcima i rekao im da se vrate
popodne kad mi je muž u Ukundi. Tako je prošlo nedelju dana, sve dok Lketinga nije konačno krenuo
kući, rekavši da će se vratiti za tri nedelje, tako da može da upozna moju sestru Sabinu zadnje nedelje
njenog odmora.
Svaki dan smo se Vilijam i ja zajedno vozili do radnje. Obično je dadilja već bila tamo ili bi je
sreli usput. Sada su pojedini turisti dolazili čak i ujutro: često Italijani, Amerikanci, Englezi ili
Nemci. Uživala sam što tako lako mogu sa svima da razgovaram. Vilijam je izlazio na ulicu da
namami kupce, a da nisam morala da ga molim i u tome je bio sve bolji i bolji. Bilo je dana kada
smo, između ostalog, prodavali i po tri zlatna lanca sa kenijskim grbom. Trgovac je dolazio dva puta
nedeljno, tako da smo čak mogli da pravimo narudžbine za mušterije.
Redovno smo zatvarali na sat i po tokom ručka i išli u posetu Sofiji. Sada sam bez problema mogla
da jedem špagete i salatu kod nje. Ona je upravo otvorila restoran, iako još nije smela da radi tamo.
Ja sam, naravno, plaćala Vilijamu obrok, jer bi ga to koštalo polovinu mesečne plate. Prvi put kada je
to shvatio, rekao je da više neće dolaziti, ali bez njega nisam mogla da povedem Napirai, a s obzirom
na to koliko je marljivo radio, bila sam srećna što mogu da ga častim. Dadilja je odlazila kući na
ručak.
U međuvremenu sam zarađivala toliko novca da sam ga za vreme ručka nosila u banku. Uz to, nismo
više imali problema sa kolima. Jednom nedeljno sam išla u Mombasu u kupovinu, a sve ostalo što
nam je bilo potrebno smo uzimali od putujućih prodavača hrane. Ponovo sam se osećala kao prava
poslovna žena. Po prvi put je sve u vezi sa radnjom bilo dobro.
Druge nedelje avgusta stigla je Sabina i odsela u „Afrika-vili na moru“. Na dan njenog dolaska
otišla sam do hotela sa Prisilom i Napirai i ostavila Vilijama u radnji. Bilo je divno videti je
ponovo. Ovo joj je bio prvi odmor na drugom kontinentu. Nažalost, nisam imala puno slobodnog
vremena, jer sam morala nazad u radnju. U svakom slučaju, želela je da provede dan u sunčanju, pa
smo se dogovorile da se uveče nađemo u hotelu. Odvela sam je pravo u selo i ona se iznenadila zbog
uslova u kojima živimo, iako je rekla da joj se dopada.
Nekoliko ratnika je bilo kod kuće i pitali su ko je ona. Uskoro su svi bili zaljubljeni u moju sestru.
Čindo se da je i ona fascinirana njima, ali sam je opomenula mudrim savetom i počela da joj pričam
o tome koliko su stvari loše sa Lketingom. Nije mogla da poveruje i bilo joj je žao što ga nema.
Želela je nazad u hotel na večeru, pa sam je odvezla kolima. Nekoliko ratnika je iskoristilo priliku
za prevoz. Sve sam ih iskrcala ispred hotela i dogovorila se sa Sabinom da se nađemo sledeće večeri
u baru. Kako sam odlazila, videla sam da još uvek razgovara sa ratnicima. Išla sam da jedem kod
Prisile, sada kad nije bilo Lketinge, te smo naizmenično kuvale.
Na moje iznenađenje, Sabina je sledećeg popodneva došla u radnju sa Edijem, kojeg je upoznala u
Bejbi-buš diskoteci. Imala je svega osamnaest godina i htela je da uživa u noćnom životu. Nisam bila
srećna što ih vidim zajedno, iako mi je Edi bio drag.
Veći deo vremena su provodili kod bazena, dok sam ja radila u radnji i retko viđala sestru. Ona je,
pak, puno vremena provodila sa Edijem. Tu i tamo bi se sastali u našem selu na čaju. Očigledno je
htela da pođem s njom u diskoteku, ali sam joj rekla da ne mogu zbog Napirai, a i da bi bilo
problema kada se Lketinga vrati. Njoj to nije bilo jasno, jer sam ja oduvek bila vrlo nezavisna osoba.
Ali, ona ne poznaje mog muža.

Gorko razočaranje

Osam dana kasnije on se vratio. Vilijam i ja smo bili u radnji, bilo je užasno vruće, a nekoliko
mušterija je bilo unutra. Ipak, bili smo srećni našim prometom o kojem je Sofija, za sada, mogla samo
da sanja. Sedela sam na ulaznim stepenicama sa Napirai koja mi je još uvek pohlepno gutala dojku,
iako je već imala trinaest meseci. Iznenada se iza radnje Indijca pojavio visok muškarac i krenuo ka
nama.
Trebalo mi je nekoliko sekundi da prepoznam Lketingu. Čekala sam da se javi uobičajeni osećaj
sreće što ga vidim, ali umesto toga sam ostala u šoku. Zbunio me njegov izgled: dugu crvenu kosu je
ošišao na kratko i rešio se nekih ukrasa koje je inače nosio na glavi. To sam mogla da prihvatim, ali
mu je odeća izgledala smešno: imao je staromodnu košulju i tamnocrvene farmerke koje su mu bile i
preuske, i prekratke. Nosio je jeftine plastične cipele i umesto uobičajenog tromog hoda, išao je
ukočeno. „Korin, zašto mi ne kažeš zdravo? Nisi srećna što sam ovde?“ Tek sam tada shvatila kako
ga gledam. Uhvatila sam Napirai čvršće, da se priberem, i pokazala joj na tatu. Veselo ju je uzeo u
ruke, ali je i ona bila nesigurna, jer je odmah htela dole i nazad k meni.
Ušao je u radnju i sve počeo da pregleda, te me pitao od koga sam nabavila nove masajske remene.
„Od Prisile,“ odgovorila sam. Sve ih je stavio na stranu, uz reči da će ih joj vratiti, jer ne želi da joj
išta plati. Naljutila sam se i na tren mi se želudac zgrčio. „Korin, gde ti je sestra?“ „Ne znam. Možda
u hotelu,“ rekla sam kratko. Zatražio je ključeve od kola da je poseti, iako uopšte nije znao kako
izgleda.
Vratio se sat kasnije. Naravno da je nije pronašao. Umesto toga je otišao u Ukundu i kupio miraa.
Seo je ispred radnje i počeo da žvaće. Uskoro je svuda bilo lišća i oglodanih stabiljki. Predložda
sam mu da svoju travu odnese negde drugde, a on je to shvatio kao da hoću da ga se rešim. Počeo je
ispitivati Vilijama.
Nije mi puno pričao o Džejmsu i kako stvari stoje kod kuće. Samo je pričekao obrezivanje i rano
otišao sa proslave. Oprezno sam ga pitala gde su mu kange i zašto se ošišao. Rekao je da su mu kange
u torbi, zajedno sa ukrasima. Više nije ratnik i zato mu nisu potrebne.
Rekla sam mu da većina Masaja u Mombasi i dalje nose tradicionalnu odeću, nakit i dugu kosu, i da
bi to moglo da bude dobro za našu radnju. On je iz toga zaključio da su meni svi ostali bolji. A ja sam
samo htela da se on reši tih farmerki i košulje i obuče kange koje mu mnogo bolje stoje, no, barem za
sada, ostavila sam stvari kako jesu.
Kada smo stigli kući, Sabina je sa ostalim ratnicima sedela ispred kućice. Upoznala sam je sa
mužem, a on ju je toplo pozdravio. Sabina mi je uputila iznenađeni pogled; očito je bila zbunjena
njegovim oblačenjem. Što se njega tiče, on se još nije zapitao zašto ona tu sedi.
Pola sata kasnije je htela nazad u hotel na večeru. Bila je to retka prilika da izmenim par reči sa
njom nasamo, pa sam predložda Lketingi da je brzo odvezem u hotel dok on pripazi na Napirai.
Rekao je da to ne dolazi u obzir: on hoće da je odveze. Sestra me uplašeno pogledala i dala mi do
znanja prostim švajcarskim nemačkim da nema šanse da uđe u kola ako on vozi. Ne poznaje ga, a nije
izgledao kao da je sposoban da vozi kola. Nisam znala šta da radim i to sam joj i rekla. Okrenula se
prema Lketingi i rekla: „Hvala, ali bolje je da se prošetam do hotela sa Edijem.“ Zadržala sam dah
na tren da vidim šta će se dogoditi. Lketinga se nasmejao i rekao: „Zašto ideš sa njim? Ti si Korinina
sestra. Dakle, i meni si kao sestra.“
Kada i dalje nije htela da je on vozi, pokušao je da se dogovori sa njom da se nađu kasnije, u
Bejbi-buš diskoteci, uz objašnjenje da ne može da je pusti samu tamo. Sabina je počela da se ljuti i
rekla: „Nema problema, ja idem sa Edijem, a ti ostani sa Korin ili dođite zajedno.“ Videla sam mu
po izrazu lica da je počeo da shvata. Sabina je iskoristila priliku da nestane sa Edijem. Ja sam se
bavila sa Napirai. Dugo nije rekao ni reči i samo je sedeo i žvakao miraa bdjku. Tada je tražio da mu
kažem šta sam radila svake večeri. Rekla sam mu da sam bila sa Prisilom, koja živi tridesetak metara
dalje. Zatim je hteo da zna s kim sam provodila noći? Znala sam na šta cilja i oštro sam mu
odgovorila: „Samo sa Napirai!“ Nasmejao se i nastavio da žvaće.
Otišla sam u krevet u nadi da će cele noći ostati napolju, jer uopšte nisam želela da me dodirne.
Tek mi je sada sinulo koliko su mi se osećanja prema ovom čoveku promenila. Nakon dve nedelje
bez ikakvih komplikacija, život sa njim, pod ovakvim stresom, bio je nepodnošljiv.
Malo kasnije i on je došao u krevet, ali sam se pretvarala da spavam i ležala do zida sa Napirai.
Rekao mi je nešto, ali nisam odgovorda. Pokušao je da vodi ljubav sa mnom, što bi inače bilo
normalno nakon tolike razdvojenosti, ali je meni gotovo pozlilo od straha. Ne mogu i neću. Naprosto
sam bila suviše razočarana njegovim ponašanjem. Odgurnula sam ga i rekla: „Možda sutra.“ „Korin,
ti si mi žena, nisam te video tako dugo. Želim tvoju ljubav! Možda si dobila dovoljno ljubavi od
drugih muškaraca!“ „Ne, nisam dobila ljubav, ne želim ljubav!“ viknula sam besno.
Naravno, svi su čuli da se svađamo, ali nisam mogla da se kontrolišem. Završili smo tako što smo
se rvali, što je probudilo Napirai i ona je počela da plače. Lketinga je sišao sa kreveta, besno obukao
kange i stavio ukrase i izleteo. Napirai se nije mogla smiriti. Odjednom se pojavila Prisila i uzela
Napirai. Bila sam suviše umorna i da počnem da pričam o našim problemima. Samo sam mogla da
joj kažem da je Lketinga potpuno lud. Smireno mi je odgovorila da su svi muškarci takvi, međutim, ne
bi smeli da vičemo jedno na drugo, jer ćemo imati probleme sa vlasnikom stana. Zatim je otišla.
Kada sam sledećeg dana išla sa Vilijamom u radnju, još uvek nisam znala gde mi je muž proveo
noć. Bila sam depresivna, a ni Vilijam, ni dadilja nisu puno govorili. Bilo nam je drago kada su
turisti došli, iako samo da poprave raspoloženje, ali sam pustila Vdijama da vodi razgovore i
prodaje.
Lketinga se nije pojavio sve do ranog popodneva, a onda je Vilijamu zagorčavao život. Više nije
izlazio napolje da deli letke, već je Vilijama poslao da to radi, a za ručak je odbio da ga povedemo
sa nama, iako smo išli u Ukundu. Više nisam smela da idem kod Sofije, jer njemu nije bilo jasno šta
mi imamo da razgovaramo.
Zadnjih nekoliko dana je izgledalo da nema dovoljno novca u blagajni. Nisam mogla da budem
sigurna, jer više nisam svaki dan išla u banku. S vremena na vreme muž mi je dizao novac, a ja sam
koristila gotovinu iz blagajne da kupujem od putujućih trgovaca. Ipak, imala sam osećaj da nešto nije
u redu. Međutim, nisam se usudila da to pomenem mužu.
Odmor moje sestre se bližio kraju, a ja jedva da sam se videla s njom. Zadnje veče smo pošli u
diskoteku s njom i Edijem. Ona je to htela: rekla je da želi da izlazim s drugim ljudima. Napirai smo
ostavili kod Prisile. Lketinga i ja smo sedeli za stolom, dok su Sabina i Edi divlje plesali. Prvi put
nakon dugog vremena sam pila alkohol. U mislima sam se vratila u prošlost, u vreme kada sam došla
ovamo sa Markom i skoro se onesvestila kada je Lketinga ušao. Toliko se toga desilo od tada!
Pokušala sam da zadržim suze, nisam želela da Sabini pokvarim zadnji dan, a nisam želela ni da se
svađam sa mužem. I on je bio srećniji tada nego sada.
 Sestra je došla do stola i odmah primetila da nešto nije u redu sa mnom. Odjurda sam do toaleta.
Umivala sam se hladnom vodom kada sam je primetila kako stoji kraj mene. Zagrlila me i samo smo
stajale tako. Zatim mi je dala cigaru i rekla da je čuvam za kasnije, dobro će mi doći u njoj ima
marihuane a ako mi treba još, samo treba da se obratim Ediju.
Vratile smo se do stola i Lketinga je pozvao Sabinu na ples. Dok su bili na podijumu, Edi me pitao
imam li problema sa Lketingom. „Ponekad,“ odgovorila sam kratko. I Edi je hteo da pleše, ali sam
odbila. Malo kasnije Lketinga i ja smo otišli, jer je to bio prvi put da smo ostavili Napirai sa
Prisilom, pa sam se malo brinula zbog nje. Pozdravila sam se sa Sabinom i poželela joj srećan put
kući.
Vukli smo se do sela po mraku. Čula sam svoju devojčicu kako plače dugo pre nego što smo stigli
tamo, ali me Prisila uveravala da se upravo probudila i tražila dobro staro majčino mleko. Odnela
sam je u našu sobu i ostavila Lketingu da razgovara sa Prisilom. Kad je Napirai ponovo zaspala,
otišla sam napolje i sela na topli noćni vazduh da zapalim džoint. Pohlepno sam uvlačila dim u pluća
i taman sam završila i gasila opušak kada je Lketinga naišao. Nadala sam se da neće osetiti miris.
Osećala sam se malo bolje i nasmešila mu se. Malo mi se vrtelo u glavi, pa sam legla. Lketinga je
primetio da se nešto događa sa mnom, ali sam mu objasnila da je to zbog alkohola od kojeg sam se
odvikla. Tu noć nisam imala problema da ispunim bračne obaveze, čak se i Lketinga iznenadio zbog
moje revnosti.
Tokom noći sam se probudila sa punom bešikom. Ispuzala sam napolje da obavim nuždu iza kućice,
jer mi je bilo suviše daleko da idem do poljskog toaleta, a uz to sam bila i omamljena. Kada sam se
vratila u naš veliki krevet, muž me u tami pitao gde sam bila. Šokirana ovim odgovorila sam mu, a on
je uzeo baklju i tražio da mu pokažem gde, na tlu. Još sam bila dovoljno pod uticajem droge i sve mi
je to bilo smešno, ali je Lketinga i moje dobro raspoloženje protumačio kao posledicu tajnog
sastanka. Nisam mogla da ga shvatim ozbiljno, pa sam mu pokazala mrlju na tlu. Nakon toga smo se
oboje u tišini vratili na spavanje.
Ujutro mi je glava pucala, a sva me nevolja ponovo preplavila. Nakon doručka krenuli smo u
radnju, ali po prvi put nisam našla Vilijama. Međutim, kada smo stigli tamo, on je već bio tu. Nisam
ga pitala gde je bio, jer me se to ne tiče. Bio je nervozniji i uzdržaniji no obično. Nije bilo puno
posla, ali kada smo zatvorili, primetila sam da mi nedostaje novca u torbi. Šta, zaboga, da radim?
Posle toga sam motrila na Vilijama i muža kada je bio tu ali nisam primetila ništa neuobičajeno, a
nisam mislila da bi dadilja bila sposobna za to.
Kada sam se vratila nakon pranja, zatekla sam Prisilu kako sedi i razgovara sa Lketingom. Rekla je
da je Vilijam svake noći trošio mnogo novca u Ukundi. Pomenula je da bi trebalo da pripazimo, jer
nije mogla da zamisli otkud mu toliki novac. Bilo mi je neprijatno pri pomisli da me potkradaju, ali
nisam ništa rekla i odlučda sam da diskretno porazgovaram sa Vilijamom, nasamo. Muž bi ga samo
otpustio i onda ne bih više nikog imala da mi pomaže u poslu, a do sada sam uvek bila vrlo
zadovoljna njime.
Sledećeg dana je ponovo došao na posao pravo iz Ukunde. Lketinga ga je odmah napao, ali je ovaj
sve poricao, a kada su došli prvi turisti, Vilijam se odmah bacio na posao, kao i obično. Muž mi se
odvezao do Ukunde, gde je verovatno nameravao da otkrije čime se to Vilijam bavi.
Kada sam ostala sama sa Vilijamom, otvoreno sam mu rekla da znam da svakog dana krade novac.
Obećala sam da neću ništa reći Lketingi ako on obeća da će raditi kako treba i da se to više neće
dešavati. Neću mu čak ni dati otkaz. Nije smeo da me pogleda i samo je ćutao. Bila sam sigurna da
mu je žao i da nas potkrada samo iz želje da se osveti mom mužu, zbog načina na koji se ovaj
ponašao prema njemu. Dok smo bili sami nije nedostajao ni šiling.
 Lketinga se vratio i rekao da je otkrio da je Vilijam proveo noć u diskoteci. Još jednom ga je
direktno napao, ali ovog puta sam se ja umešala i rekla da sam mu juče dala avans. Na kraju su se
stvari smirile, ali je situacija ostala napeta.
Nakon tako teškog dana, dobro bi mi došao džoint, pa sam se pitala gde bih mogla da nađem Edija.
Za sada mi ništa nije padalo na pamet, ali sutra ću otići u hotel „Afrika-vila na moru“ da mi upletu
kosu u pletenice. To će trajati tri sata, a velike su šanse da ću tamo naleteti na Edija.
Krenula sam ka hotelu nakon ručka. Obe frizerke su bile zauzete, pa sam morala da čekam pola sata
pre nego su započele bolan posao. Kosu su mi plele sa sve vunenim nitima i na kraju svake su
stavljali staklena zrnca u boji. Želela sam mnogo finih niti i taj proces je trajao više od tri sata, tako
da u pet i trideset još nisu bile završile.

Bez izlaza

Iznenada se pojavio moj muž sa Napirai. Nisam shvatala šta se događa, jer sam došla kolima, a
prodavnica nam je udaljena nekoliko kilometara. Pogledao je na svoj sat i pitao me gde sam sve ovo
vreme. Što sam smirenije mogla, odgovorila sam mu da može i sam da vidi da mi tek sada završavaju
kosu. Bacio mi je Napirai u krilo, svu znojavu i s punom pelenom. Ljuta, pitala sam ga šta radi ovde i
šta se dogodilo sa dadiljom. Poslao je nju i Vilijama kući i zatvorio radnju. Nije on potpuno glup,
rekao je; zna da se viđam sa nekim, jer bih se inače već davno vratila. Ma šta da sam rekla, nije bilo
od pomoći. Lketinga je bio bolestan od ljubomore i uveren da sam se sastala sa drugim ratnikom pre
nego što sam došla da mi upletu kosu.
Htela sam što pre iz hotela, pa smo se odvezli pravo kući. Nije mi više bilo do posla. Naprosto
nisam mogla da verujem da nije moguće da provedem tri sata kod frizera, a da mi muž ne poludi.
Ovako neću moći još dugo. Ljuta i puna mržnje, rekla sam mu da ode kući i nađe sebi drugu ženu.
Daću mu finansijsku podršku, ali bi trebalo da ode odavde i ostavi nas sve na miru. Nemam drugog
ljubavnika, niti ga želim. Samo želim da radim i živim u miru. Može da se vrati za dva-tri meseca, i
onda ćemo videti kako ćemo dalje.
Ali, Lketinga nije hteo ništa od toga. Neće drugu ženu, kaže, voli samo mene. Hteo je da stvari budu
onakve kakve su bile pre nego što se Napirai rodila. Jednostavno nije shvatao da je njegova glupa
ljubomora razlog što se sve raspada. Mogla sam da dišem slobodno samo kad on nije tu. Posvađali
smo se i to se završdo tako što sam se rasplakala. Nisam videla izlaz iz ovoga. Toliko sam žalila
samu sebe da nisam smogla snage da utešim Napirai. Osećala sam se kao u zatvoru. Bilo mi je
potrebno da razgovaram sa nekim. Sofija će razumeti. Stvari nisu mogle biti gore od ovoga, zato sam
ušla u kola i ostavila tamo muža i dete. Pokušao je da mi blokira put, ali sam stisla papučicu gasa i
sve što sam čula dok sam odlazda bilo je: „Ti su luda, Korin.“
Sofija je ostala zapanjena kada je videla u kakvom sam stanju. Ona je mislila da sve teče glatko i
da me zato nema tako dugo. Bila je šokirana kada sam joj rekla dokle su stvari došle. Rekla sam joj i
da sam toliko očajna da bih mogla da se vratim u Švajcarsku, jer se bojim da bi nešto strašno moglo
da se desi. Sofija mi je rekla da se moram pribrati sada kada imam radnu dozvolu, a radnja ima tako
dobar promet. Dodala je da će se Lketinga možda vratiti u Barsaloi, jer se u Mombasi očigledno ne
oseća kao kod kuće. Pretresle smo sve mogućnosti, ali osećala sam se kao da gorim iznutra. Pitala
sam je da li ima marihuane i ispostavilo se da bi njen momak mogao da mi da nešto. Osećala sam se
malo bolje, pa sam krenula kući, spremna da se suočim sa sledećom svađom. Ali umesto toga, muž mi
je ležao na podu i igrao se sa Napirai. Nije čak ni pitao gde sam bila. To je bilo nečuveno.
Otišla sam u sobu i žurno smotala i popušila džoint. Iznenada je sve bilo bolje i dalo se lakše
savladati. Sela sam napolje dobro raspoložena i zabavljala se dok sam gledala ćerku kako pokušava
da se popne na drvo. Kad mi se malo razbistrilo u glavi, otišla sam da kupim pirinač i krompir za
večeru. Jako sam ogladnela od džointa. Kasnije sam, kao i obično, okupala Napirai u lavoru, a zatim
otišla da se istuširam pod „tušem u šikari“. Kao i uvek, stavila sam pelene da ogreznu preko noći,
kako bih mogla da ih operem ujutro pre posla. Zatim sam legla u krevet. Moj muž je odveo grupu
ratnika na plesni nastup.
Sledećih nekoliko dana vreme je sporo prolazilo, pa sam se svake večeri radovala samo džointu.
Naš seksualni život je ponovo funkcionisao, ne zato što sam uživala, već zato što mi je bilo svejedno.
Površno sam se bavila otvaranjem radnje i mušterijama sa Vilijamom, iako je ovaj dolazio sve ređe.
S druge strane, Lketinga je sada gotovo celi dan provodio u radnji, a turisti su dolazili sa
fotoaparatima i videokamerama. I dalje je tražio novac za fotografije, što me nerviralo. Nije mi bilo
jasno zašto ljudi žele da nas fotografišu, nije to kao da smo majmuni i shvatala sam šta misle.
Turisti su nas stalno pitali gde nam je ćerka, jer su mislili da je Napirai dete dadilje. Morala sam
da im objašnjavam da je to dete od šesnaest meseci naše. Dadilja se zajedno sa nama smejala zbog
njihove zabune, sve dok se Lketinga nije počeo pitati zašto svi prave istu grešku. Rekla sam mu da
nama uopšte nije bitno što oni ne shvataju stvari na pravi način. Ali gnjavio je naše mušterije i
napadao ih zbog toga što ne shvataju da sam joj ja majka, sve dok nekoliko njih nije izjurilo iz radnje.
Takođe je počeo sumnjičavo da posmatra i dadilju.
Sestra mi je bila kući već mesec dana, i Edi je povremeno dolazio da pita je li stiglo pismo od nje,
ali je Lketinga čak i to tumačio u sasvim drugom svetlu. Uveren je da Edi dolazi ovamo da bi mene
video. Jednog dana me uhvatio kako kupujem marihuanu od njega i počeo da me napada kao da sam
najgori kriminalac, pa mi je zapretio da će me prijaviti policiji.
Moj vlastiti muž preti da će me baciti u zatvor, iako je znao kakvi su užasni uslovi tamo! Zakoni
protiv droge su u Keniji vrlo strogi, tako da je Edi morao da se potrudi da ga ubedi da ne ide u
policiju u Ukundi. Stajala sam tamo bez reči, nisam mogla ni da plačem; na kraju krajeva, ta droga mi
je bila potrebna da bih mogla njega da podnesem. Međutim, naterao me da mu obećam da više nikada
neću pušiti marihuanu i rekao da ne želi živeti sa nekim ko krši kenijski zakon. Miraa je, kako kaže,
legalna, tako da to nije isto.
Zatim mi je pregledao sve džepove i mirisao je svaku cigaru koju zapalim. Kod kuće je sve
ispričao Prisili i svima ostalima koji su slušali. Svi su reagovali šokirano, tako da sam se osećala
grozno. Svaki put kada sam išla u toalet, Lketinga je išao sa mnom. Nije mi čak dopuštao da idem do
seoske prodavnice. Sada sam išla samo do naše radnje, vraćala se kući i sedela na krevetu. Jedina
stvar koja mi je bila važna, bilo je moje dete. Izgleda da je i Napirai osećala da nisam srećna. Nije
se odvajala od mene i neprestano je govorda „Mama, mama“ i nekoliko drugih reči koje nisam
razumela. Prisila se držala podalje od nas; nije želela probleme.
Više nisam nalazila radost ni u poslu. Lketinga je bio tamo sve vreme. Budno je motrio na mene ili
u radnji ili iz bara kineskog restorana, i praznio moju torbicu i do tri puta na dan. Jednom su došli
neki švajcarski turisti, ali nisam bila raspoložena za razgovor sa njima. Rekla sam im da mi nije
dobro i da me boli stomak. Muž mi je naišao baš kada je jedna Švajcarkinja podigla Napirai i rekla
da jako liči na dadilju. Ponovo sam objašnjavala da je pogrešila, kada je Lketinga upao i rekao:
„Korin, zašto svi ljudi znaju da ovo dete nije tvoje?“ Tom jednom jedinom rečenicom je izbrisao i
poslednju nadu i trunku poštovanja koju sam još imala prema njemu.
Ustala sam i bez da odgovorim na ijedno pitanje koje su mi ostali postavljali, izašla napolje kao u
transu i prešla ulicu do kineskog restorana. Zamolila sam vlasnika da telefoniram, nazvala kancelariju
Svis-era u Najrobiju i rezervisala sledeći slobodan let za Cirih za sebe i za svoje šesnaest meseci
staro dete. Trebalo im je vremena pre nego su mi odgovorili da imaju slobodna mesta za četiri dana.
Znala sam da od pojedinaca ne uzimaju rezervacije putem telefona, ali sam preklinjala ženu da mi
sačuva mesta i rekla joj da karte mogu platiti i pokupiti tek dan pre polaska, a izuzetno mi je važno i
svakako ću biti tamo. Srce mi je zastalo na tren kada je rekla samo: „O.K.“
Polako sam se vratila u radnju i odmah najavila da odlazim na odmor u Švajcarsku. Lketinga se
najpre uzrujano nasmejao, zatim je rekao da smem ići, ali bez Napirai, da bi bio siguran da ću se
vratiti. Umornim glasom sam mu odgovorda da moje dete ide sa mnom. Vratiću se kao i uvek, ali
nakon ovog stresa u radnji bio mi je potreban odmor pre nego počne udarna sezona u decembru.
Lketinga se nije složio i odbio je da potpiše papir kojim mi dopušta odlazak. Uprkos tome, dva dana
kasnije sam spakovala torbe. Prisila i Sofija su razgovarale sa njim. Svi su bili uvereni da ću se
vratiti.

Bekstvo

Poslednjeg dana ostavljam sve. Moj muž hoće da spakujem samo par stvari za Napirai. Ja mu dajem
sve kartice sa računa u banci, kako bi video da moram da se vratim. Ko se već dobrovoljno odriče
tolikog novca, jednih kola i potpuno uređene radnje?
Sav rastrzan da li da veruje ili ne, prati Napirai i mene do Mombase. Malo pre našeg odlaska za
Najrobi još uvek ništa nije potpisao. Po poslednji ga put molim, jer svakako ću otići. U sebi sam
toliko sagorela, toliko bez osećanja, da nemam više suza.
Vozač pali motor. Lketinga stoji pored nas u busu i daje da mu jedan od putnika još jednom prevede
ono što sam napisala na papiru, a na kojem stoji da imam dozvolu svog muža, Lketinge Leparmorija,
da napustim Keniju zajedno sa našom ćerkom Napirai radi tri nedelje odmora u Švajcarskoj.
Vozač autobusa trubi po treći put. Lketinga crta svoj znak na papir i kaže: „Ne znam hoću li tebe i
Napirai više videti!“ Onda iskače iz busa i mi krećemo. Tek sada mi kreću suze. Gledam kroz prozor
i svakim se pogledom pozdravljam sa poznatim slikama što promiču.
Dragi Lketinga,
Nadam se da mi možeš oprostiti zbog onog što ću ti sada saopštiti. Ne vraćam se u Keniju.
U međuvremenu sam puno razmišljala o nama. Pre više od tri i po godine sam te toliko volela da
sam bila spremna da s tobom živim u Barsaloi. Darovala sam ti i ćerku. Ali od onog dana kada si
mi prigovorio da to dete nije tvoje, više nisam osećala isto prema tebi. I ti si to primetio.
Nikada nikog drugog nisam želela i nikad te nisam lagala. Ali za sve ove godine me nikad nisi
razumeo, možda i zato što sam jedna „mcungu“. Moj svet i tvoj svet su vrlo različiti, ali sam
mislila da ćemo jednog dana biti u istom.
Ali sada, nakon poslednje šanse koju smo imali u Mombasi, uviđam da nisi srećan, a ja pogotovo
ne. Još uvek smo mladi i ne možemo dalje ovako da živimo. Trenutno me nećeš razumeti, ali nakon
nekog vremena ćeš i ti uvideti da ćeš sa nekom drugom biti ponovo srećan. Za tebe je lako da
nađeš novu ženu koja živi u istom svetu. Ali ovog puta traži jednu Samburu-ženu, ne ponovo belu,
mi smo suviše različiti. Jednog dana ćeš imati puno dece.
Povela sam Napirai sa sobom, jer je ona jedino što mi je ostalo. Isto tako znam da nikad više
neću imati decu. Bez Napirai ne bih mogla da preživim. Ona je moj život! Molim te, molim,
Lketinga, oprosti mi! Nisam više dovoljno jaka da bih živela u Keniji. Tamo sam uvek bila vrlo
usamljena, nisam nikog imala, a ti si se prema meni odnosio kao prema prestupnici. Ti to sam ne
primećuješ, jer je to Afrika. Još jednom ti kažem, nikad nisam ništa skrivila.
Sada moraš da razmisliš šta ćeš da uradiš sa radnjom. Pišem i Sofiji, ona ti može pomoći.
Poklanjam ti celu radnju. Ali, ako želiš da je prodaš, moraćeš da se dogovoriš sa Anilom,
Indijcem.
Odavde ću ti pomagati najbolje što mogu i neću te pustiti da potoneš. Ako imaš problema, reci to
Sofiji. Kirija za radnju je plaćena do kraja decembra, ali ako ne želiš više da radiš, obavezno
moraš da razgovaraš sa Anilom. Poklanjam ti i kola. Za njih ti prilažem potpisan dokument. Ako
hoćeš da prodaš kola, dobićeš najmanje još 80.000 šilinga, ali moraš da nađeš neku dobru osobu
koja će ti pomoći. Nakon toga bićeš bogat čovek.
Molim te, Lketinga, ne budi tužan. Naći ćeš bolju ženu, jer si mlad i lep. Kod Napirai ću te
održati u lepom sećanju. Molim te, razumi me! U Keniji bih umrla, a ne verujem da bi ti to želeo.
Moja porodica ne misli loše o tebi, njima si i dalje drag, ali mi smo suviše različiti.
Puno pozdrava od Korin i porodice.
Dragi Džejms,
Nadam se da si dobro. Ja sam u Švajcarskoj i vrlo sam tužna. Sada mi je jasno da se više nikad
neću vratiti u Keniju. Danas sam to napisala Lketingi, jer više nisam dovoljno jaka da živim s
tvojm bratom. Osećam se vrlo usamljenom, jer sam, eto, bela. Doživeo si nas. Dala sam mu šansu
u Mombasi, ali nije postalo bolje, već gore. Pri tom sam ga nekad toliko volela! Ali od onog
raskola zbog Napirai ta ljubavje uveliko napukla. Od tog dana smo se od jutra do mraka samo još
svađali. Misli su mu samo negativne. Mislim da ne zna šta je to ljubav, jer ako nekog voliš ne
možeš mu reći takve stvari.
Mombasa mi je bila poslednja nada, ali se on nije promenio. Bilo je kao u zatvoru. Otvorili smo
dobru radnju, ali ne verujem da on može sam u njoj da radi. Molim te, odvezi se što je moguće pre
do Mombase i razgovaraj s njim! Sada nema nikog i sasvim je sam. Ako hoće da proda radnju,
mogu da nazovem Anila, ali moram da znam šta će biti. I kola može da zadrži. Molim te, Džejms,
idi što je pre moguće do Mombase, jer ćeš Lketingi stvarno biti potreban kada bude primio moje
pismo. Iz Švajcarske ću pomagati koliko mogu. Ako sve proda, postaće bogat čovek. Ali, mora da
bude oprezan, jer će mu inače brojna rodbina u kratkom roku potrošiti sav novac. Ne znam kako
radnja funkcioniše bez mene, ali smo do sada imali dobar posao. Molim te, idi proveri, jer se u
radnji nalazi puno novca u vidu zlatnog nakita i drugog. Ne želim da Lketingu prevare. Nadam se
da mi svi mogu oprostiti to što sam morala da uradim. Da sam se vratila u Keniju, ubrzo bih u njoj
umrla.
Molim te, objasni sve mami. Volim je i nikad je neću zaboraviti. Nažalost ne mogu s njom i da
razgovaram. Ispričaj joj da sam sve pokušala kako bih živela sa Lketingom. Ali mu je glava u
nekom drugom svetu. Molim te, piši mi brzo odgovor na ovo moje pismo. I ja sama imam puno
problema, jer ne znam da li mogu da ostanem u Švajcarskoj. Ako ne, onda ću biti u Nemačkoj.
Naredna tri meseca živeću sa svojom mamom.
Srdačni podravi od Korin
Dragi Oče Ðulijani,
Od 6. oktobra 1990. godine sam u Švajcarskoj. Neću se vraćati u Keniju. Nisam više dovoljno jaka
da živim sa svojim mužem. To sam mu saopštila pre dve nedelje u pismu. Sada čekam na njegov
odgovor. To će ga jako pogoditi, jer sam ga ostavila u uverenju da sam otišla samo na odmor u
Švajcarsku. U suprotnom mi ne bi nikad dozvolio da napustim zemlju sa Napirai.
Kao što znate, na južnoj obali smo otvorili sjajnu radnju. Od prvog dana posao je dobro išao.
Ali, nije bilo bolje s mojim mužem. Bio je tako ljubomoran, čak i kad sam samo razgovarala sa
turistima. Nikad, za sve te godine, nije mi verovao. U Mombasi je bih kao u zatvoru. Sve vreme
smo se samo svađali što nije bilo dobro ni za Napirai.
Srce mog muža je dobro, ali nešto nije u redu s onim što mu je u glavi. Vrlo mi je teško to da
kažem, ali nisam usamljena u tom mišljenju. Svi prijatelji su nas napustili. Čak su se i neki turisti
uplašili od njega. Nije svakog dana bilo podjednako loše, ali na kraju je to bilo skoro svaki dan.
Ostavila sam mu sve, radnju, kola, itd. Sve to može da proda i da se vrati u Barsaloi kao bogat
čovek. Bila bih srećna kada bi našao sebi dobru ženu i imao puno dece.
Ubaciću još nekoliko kenijskih šilinga u pismo koje možete da date majci mog muža. U Barklis
banci imamo još novca. Možda bi mogli da se postarate da dobije taj novac? Bila bih vam vrlo
zahvalna na tome. Molim vas da mi samo javite.
Napisala sam vam ovo pismo kako bi mogli da razumete kada jednog dana čujete za ove tajne.
Možete da mi verujete da sam učinila sve što sam mogla. Nadam se da će i Bog moći da mi oprosti.
Puno pozdrava od Korin i Napirai
Zdravo Sofija!
Upravo sam dobila poziv od tebe i Lketinge. Vrlo sam tužna i samo bih da plačem. Sada sam ti
rekla da se više neću vraćati. To je istina. To mi je bilo jasno još pre nego što sam stigla u
Švajcarsku. I ti znaš mog muža pomalo. Toliko sam ga volela, kao nikog pre u svom životu! Za
njega sam bila spremna da vodim pravi Samburu-život. Pri tom sam se toliko puta razboljevala u
Barsaloi, ali sam ipak ostajala, jer sam ga volela. Puno se toga promenilo od kada sam rodila
Napirai. Jednog dana je rekao da to nije njegovo dete. Od tog dana moja ljubav se slomila. Dani
su prolazili sa usponima i padovima, a on se često loše ophodio prema meni.
Sofija, kunem ti se Bogom, nikad nisam bila s drugim muškarcem, nikad! A opet mi je to
prebacivano od jutra do sutra. U Mombasi sam mužu i sebi dala još jednu šansu. Ali, tako ne mogu
dalje da živim. Onsam to i ne primećuje! Svega sam se odrekla, čak i svoje domovine. Sigurno sam
se i ja promenila, ali mislim da je to pod tim okolnostima bilo normalno. Žao mi je i njega i sebe.
Gde ću u budućnosti moći da ostanem, još ne znam.
Moj najveći problem je Lketinga. Sada više nema nikog za radnju koju ne ume da vodi. Molim te,
javi mi da li će je zadržati. Bila bih srećna ako bi uspeo u tome, ako ne, neka sve proda. Isto važi i
za kola. Napirai ostaje sa mnom. Znam da je tako srećnija. Molim te, Sofija, budi malo tu za
Lketingu, sada će imati puno problema. Nažalost, ne mogu mu puno pomoći. Kad bih ponovo došla
u Keniju, ne bi me više nikad pustio nazad u Švajcarsku.
Njegov brat, Džejms, doći će, nadam se, u Mombasu. Pisala sam mu. Molim te, pomozi mu sa
razgovorima. Svesna sam da i ti imaš puno problema, i nadam se da će se oni uskoro resiti. Želim
ti da sve izađe na dobro i da ponovo nađeš belkinju kao prijateljicu. Napirai i ja vas nikada
nećemo zaboraviti.
Želim ti svako dobro i šaljem puno pozdrava,
Korin
Zahvaljujem svim svojim prijateljicama koje su me podržavale tokom pisanja, a pre svega:

Hani Štark, koja me motivisala da ovu knjigu uopšte i napišem,

Anelizi Dubaher, koja je moj rukopis, uz mukotrpan rad, prenela na kompjuter.
1
Afričko selo, prim.prev.