Naslov originala:

Sveva Casati Modignani

ROSSO CORALLO
 Zveva Kazati Modinjani

KORALNOCRVENA
S italijanskog prevela
Gordana Subotić
Posvećeno Nulu
 Zahvalnost
Pročitala sam biografiju čuvene milanske direktorke Ade Greki (Una vita di
corsa, Koiné). To me je nadahnulo da ispričam profesionalne etape Lilijane
Korti, glavne junakinje romana Koralnocrvena. Zahvaljujem advokatici Greki
koja je precizirala tehničke detalje jedne profesije.
S Lučanom Lancom, direktorom Libertarije i autorom istraživačke knjige
Bombe e delitti, otkrila sam teške sedamdesete godine. Zahvaljujem mu za
to.
Kao i uvek, prilikom istorijskog istraživanja pomogla mi je moja
prijateljica Abamarija Andreini Arizi. I njoj dugujem zahvalnost.
Hvala Manliju Bevilakvi koji je ponovo prepešačio četvrt oko Porte
Romana.
Blagoslovene bile sve devojke iz Spelinga koje brinu o meni i
blagonaklono me trpe uvek i svugde.
Ovaj roman je takođe i plod brižne podrške profesionalnosti Donatele
Barbijeri, koja prati, korak po korak, nastajanje mojih priča, pružajući mi
dragocene savete i unoseći korisne izmene. Od srca joj hvala.
Ulica Maskanji
 1.

Budilnik je zazvonio u šest ujutru. Lilijana ga je odmah isključila da ne bi

probudio njenog muža. Skliznula je iz kreveta i bešumno izašla iz sobe.
Naježila se kad su joj stopala dotakla mermerni pod dok je koračala prema
predsoblju kako bi isključila alarm. Onda je ušla u kupatilo. Malo je živnula
od tople vode iz tuša, ali nije mogla da ublaži napetost koja se nakupila
tokom prethodnih dana. I te noći je spavala samo nekoliko sati, uz pomoć
sredstava za smirenje. Obukla je meki bademantil i malim frotirskim
peškirom obrisala tamnu kratku kosu. Obula je plišane papuče i otišla u
kuhinju. Podigla je roletne na prozoru. Mini, persijska mačka, skočila je s
kredenca na kojem je volela da provodi noć, doskočila ispred nje, izvila leđa
i počela da joj se trlja o noge. Vlažan vazduh tog vrelog julskog jutra
nahrupio je u sobu potiskujući svežinu koju je širio klima-uređaj. Lilijana
dade Mini keks dok je, kao i obično, spremala američku kafu, produženu i
jaku, pa izađe na balkon da je popije.
Posmatrala je vrapce koji su, cvrkućući, lepršali između drveća u parku
ispred zgrade, iza kojeg se nazirala Ulica Maskanji u kojoj su se radnici
gradske čistoće glasno šalili okupljeni oko kamiona. Neprozirno nebo
najavljivalo je još jedan vreo dan. Lilijanu nije pritiskala sparina milanskog
leta, već pomisao na onu poruku koju je nekoliko dana ranije zatekla na
vidnom mestu na radnom stolu u svojoj kancelariji. Nekoliko redova
ispisanih štampanim slovima: SKUPO ĆEŠ PLATITI, ZA SVE ĆEŠ PLATITI,
SLUŠKINJO DRŽAVE. Tekst se završavao petokrakom i potpisom CRVENE
BRIGADE.
Strategija izazivanja napetosti širila se zemljom atentatima na novinare,
privrednike, intelektualce, sudije, sindikalne rukovodioce i direktore velikih
firmi.
Lilijana je pročitala te reči i prebledela je. Potom je otišla u kancelariju
direktora Kolenita, firme u kojoj je radila kao direktor kadrovske službe, i
pokazala mu poruku.
On se obratio policiji koja je zaključila da je pretnja autentična i dodelila
Lilijani naoružanu pratnju. Od pre tri dana, dva policajca svuda su je pratila
policijskim kolima.
Lilijana je ispila kafu, vratila se u kuhinju i zatvorila vrata. Odmah se
osetio hladan vazduh iz klima-uređaja. Otišla je u garderobu i sela za toaletni
stočić. Pored telefona je stajao ram s fotografijom njenog
jedanaestogodišnjeg sina Stefana koji je bio na moru s bakom, tetkom
Rozelinom i s decom Lilijaninog brata Pučija. Zamišljeno se zagledala u
sliku, a onda je podigla slušalicu i okrenula broj vile u Forte dei Marmiju, u
Versiliji. Znala je da njena majka rano ustaje. I zaista, odgovorila je posle
prvog zvona. – Tvoj sin još spava. I ostali, srećom, još spavaju – reče.
– Šta radiš, mama? – upita je Lilijana.
– Spremam sendviče za doručak na plaži, a kad se deca probude gunđaću,
podeliću im ćuške i svađaću se s tvojom sestrom Rozelinom koja je prava
lenština. Nadam se da ću za vikend videti i tebe i celu porodicu – odvrati
tobože uvređeno kao i uvek, ne usuđujući se da je upita zašto joj telefonira u
tako neuobičajeno doba dana. Obično su razgovarale samo uveče, kad bi
Lilijana poželela Stefanu laku noć.
– Nedostaje mi moj dečak – prošaputa Lilijana.
– Ne izmišljaj. Da je tako, bila bi ovde ili bi on bio u Milanu, s tobom.
Istina je da si htela da postaneš moćnica, umesto da se zadovoljiš nekim
dobrim poslom koji bi ti dozvolio da budeš uz svog sina – odvratila joj je.
Bila je to optužba koju joj je majka godinama ponavljala, dok je Lilijana
uporno nastojala da dokaže kako jedna žena može da izgradi karijeru ne
zanemarujući pritom porodicu.
– Dobro, mama – preseče je ona i nastavi: – Kaži Stefanu da dolazim za
dva dana i da ga volim.
– Ljubav se pokazuje delima, a ne rečima – umešao se Sandro iza njenih
leđa, u trenutku kad je spuštala slušalicu.
Ona pogleda muževljev odraz u ogledalu. Na sebi je imao kućni ogrtač od
slikane svile, a seda kosa još mu je bila razbarušena. Bio je mršav, ne
naročito visok, blagog i zamišljenog pogleda. Imao je pedeset pet godina,
sedamnaest više od nje i bio je jedina osoba čije je primedbe i kritike, uvek
umerene, Lilijana prihvatala ne reagujući. Ni ovog puta mu nije odgovorila.
Namazala je lice hidratantnom kremom, a on joj je spustio ruke na ramena
i sagnuo se da je poljubi u kosu.
– Tako si lepa, a ja sam jedna matora budala ludo zaljubljena u tebe –
prošaputa joj.
Lilijanine krupne oči boje ćilibara zablistaše od nežnosti.
– To je tačno – odvrati, osmehujući mu se.
– Šta to? – upita on, milujući joj vrat.
– Da sam ja lepa i da si ti moj luckasti matori muž – našalila se ne
uspevajući da sakrije izvesnu strepnju u glasu. – Ali, kakvog bi smisla imao
moj život bez tebe? – upita ga dok se okretala kako bi ga pogledala u oči.
– Ponekad pomislim da si mogla da nađeš mlađeg i lepšeg muža – primeti
on.
Zvono na interfonu sprečilo je Lilijanu da mu odgovori.
– Stigli su tvoji čuvari – objavi Sandro.
Bili su to policajci koji su došli da je otprate u prostorije Kolenita u Ulici
Paleokapa.
– Uvedi ih, molim te, dok ne završim s oblačenjem.
Njen muž klimnu glavom. Dok je izlazio iz garderobe, ohrabrujuće joj se
osmehnuo. – Budi spokojna, izvući ćeš se i ovoga puta.
Sandro je bio u pravu. Život ju je podvrgao mnogim veoma teškim
iskušenjima, koje je Lilijana prevazišla suočavajući se s njima hrabro i
odlučno. Ali nikada nije dobijala pretnje smrću. Samo nekoliko dana ranije,
pre nego što joj je stigla poruka, Crvene brigade ubile su hicima iz pištolja
direktora kadrovske službe jedne velike kompanije dok je izlazio iz metroa.
Prvi put u životu Lilijana je osećala strah i nije znala kako da reaguje.
Skinula je bademantil i obukla plavi laneni kostim koji je isticao njenu
viku figuru. Pogledala se u ogledalu: bila je spremna da se suoči s dnevnim
obavezama.
Ušla je u svoju radnu sobu i pokupila dokumenta na kojima je dugo radila
prethodne noći kako bi pripremila niz predloga o kojima treba da raspravlja s
predstavnicima sindikata.
Dok je spuštala papire u kožnu torbu, zazvonio je telefon.
– Da? – rekla je nesigurnim glasom.
– Kako si? – Bio je to njen otac.
– Nikad bolje – slagala je. – A ti? – upita.
– Zvao sam te da bih ti predložio nešto: hajde da odemo na more, da se
pridružimo ostalima. Uzeo sam dva dana odmora, tako da možemo odmah da
otputujemo. Zar to nije dobra ideja? – upita Renato Korti. Znao je da je
njegova ćerka u opasnosti i pokušao je da je udalji iz Milana.
– Nije lako odbiti tako privlačnu ponudu – odgovori Lilijana.
– Onda, krećemo.
– Tata, na kraju sam iscrpljujućih pregovora sa sindikatima. Ako danas
prođe onako kako se nadam, uspeću da zaključim slučaj. Ne mogu da odem
baš sad.
– Volim te – reče on i dodade: – Jesu li tvoji anđeli čuvari već stigli?
– Čekaju me u predsoblju.
– Lilijana, budi oprezna. Zli vukovi su spremni na sve ne bi li te rastrgli.
– Bez brige, tata, zaštićena sam. Ljubim te.
– Doviđenja – pozdravio se Renato s njom.
Nedugo zatim, Lilijana je stajala u liftu s telohraniteljima i razmišljala o
planu koji je pripremila za pregovore sa sindikatima.
Pošto je jedan policajac izašao pre nje – drugi je koračao uz nju – prošla
je kroz hol zgrade i, izašavši kroz kapiju, stupila na nisko stepenište.
Blindirani auto stajao je uz pločnik, a vozač je već bio upalio motor.
Unaokolo nije bilo nikoga.
Na drugoj strani ulice stajao je samo jedan čistač koji je završio svoj
posao i upravo ubacivao svoju metlu u kantu za smeće.
Lilijana je izašla prošavši pored policajca koji joj je pridržavao vrata, a
onda su zajedno brzo sišli niz nekoliko stepenika ispred ulaza u zgradu. Tada
je začula uzvik: – Lezi! – a zatim i tri uzastopna pucnja iz pištolja. Ležala je
na pločniku, policajac ju je pritisnuo svojim telom i uzviknuo: – Ne mrdajte!
Lažni čistač ulice koji je pucao skočio je na motor koji se iznenada
pojavio, vozač s fantomkom preko lica dade gas i oni odjuriše.
Lilijana oseti razdirući bol u levoj nozi od kojeg je izgubila svest.
Sve se odigralo za samo nekoliko sekundi.
Sito dela Gvastala
 1.

– Dakle, pogodila su vas tri metka – zaključi profesor Nelson de Vito, koji ju
je dotad ćutke slušao.
– Samo dva, profesore: jedan mi je prošao kroz list, a drugi mi je smrskao
lisnu kost. Treći je ubio policajca koji je koračao ispred mene. Kad sam se
osvestila, bila sam u ambulantnim kolima, na putu prema Poliklinici; sirene
su zavijale, a ja sam urlala od bola – objasnila je Lilijana i prešla rukom
preko leve noge preko koje se pružao jedva primetan ožiljak. Zatim je
dodala: – Sećanje na to nasilje prati me već više od dvadeset godina.
Profesor Nelson de Vito, sedamdesetogodišnjak punačkog lica i živahnih
plavih očiju, bio je izvrstan psihijatar. Sin jednog napolitanskog novinara i
engleske pedijatrice, rodio se u Londonu gde su mu roditelji živeli i radili.
Pošto je završio medicinu, otišao je u Sjedinjene Države da specijalizuje
psihijatriju i tamo ostao da radi u nekoliko bolnica. U Bostonu je upoznao
Mariju, mladu Italijanku, kojom se oženio.
Pre pet godina došao je sa ženom u Italiju da bi bio pored oca koji je
umirao u jednoj milanskoj klinici. I više se nije vratio u Ameriku. Našao je
stan u Ulici San Barnaba i otvorio je ordinaciju u Situ dela Gvastala. Bio je
metodičan i miran čovek koji je posvećivao vreme učenju, pacijentima,
porodici.
U sedam uveče jedne ledene februarske večeri, dok se u gradu proslavljao
karneval, oprostio se s jednim mladićem pogođenim teškom depresijom.
Pošto je brižljivo obrisao lulu i sredio beleške, osvrnuo se unaokolo kako bi
se uverio da je sve sređeno. Bila je to lepa ordinacija: police s knjigama
prislonjene uza zidove, prigušena svetlost, kožna sofa, dve udobne fotelje
presvučene plavim plišom i veliki starinski pisaći sto s malo papira vrlo
uredno poslaganog na gomilu. Sve je bilo na svom mestu. Uključio je mobilni
telefon, spustio ga u džep sakoa. U tom trenutku začuo je bat koraka koji je
dopirao iz hodnika. Rita, njegova sekretarica, otišla je u šest, pošto je uvela
poslednjeg pacijenta za taj dan. Profesor je izašao iz ordinacije i pred sobom
zatekao nepoznatu ženu. Nije bila mlada, ali je svakako bila lepa, vitka i
visoka, ušuškana u bundu od plavog dabra posmatrala ga je nemirnim
pogledom. Kratka pepeljasta kosa obilno prošarana sedama otkrivala joj je
lice.
– Dobro veče – rekao joj je.
Vrata lifta kojim se stizalo pravo u predsoblje ordinacije bila su pritvorena
i on pomisli da je gospođa pogrešila sprat.
– Vi ste profesor De Vito? – upita ga žena. Dakle, neočekivana
posetiteljka nije pogrešila: upravo je njega tražila. Nelson je klimnuo glavom.
– Ordinacija je zatvorena, gospođo – obavestio ju je.
– Znam. Rekao mi je portir. Ipak, ja neizostavno moram da razgovaram s
vama – odgovorila je žena.
– Telefonirajte u ponedeljak mojoj sekretarici i zakažite posetu – dodao je
Nelson.
– To sam već uradila. Vaša sekretarica mi je predložila neprihvatljiv
termin: maj. Sad je februar, a ja ne mogu da čekam toliko dugo. Vaša pomoć
mi je sad potrebna – bila je uporna.
Nelson joj se blagonaklono osmehnuo.
– Vi ste gospođa... – upitao je.
– Oprostite, nisam se ni predstavila. Ja sam Lilijana Korti – rekla je i
pružila mu ruku koju je Nelson stegao. Odmah zatim skinula je bundu i
prebacila je preko fotelje, kao da ju je lekar pozvao da ostane.
U tom trenutku do njega je dopro blag miris cveta vrlo uobičajenog u
engleskim vresištima u proleće. Lily of the Moor, pomislio je Nelson, parfem
koji je koristila i Evelin, njegova majka, rođena i odrasla u seocu u Kornvolu,
u koje se vratila posle muževljeve smrti.
Profesor je pomislio kako ga žena čeka kod kuće i kako mora da požuri
zato što su te večeri, kao i svakog petka, imali goste. Ipak, Lilijanin pogled
pun patnje i taj poznati miris naveli su da ga da ostane. Zatvorio je vrata lifta
i rekao: – Uđite, gospođo – a zatim joj širokim pokretom ruke pokaza prema
svojoj ordinaciji.
Dok je žena koračala preko sobe, Nelson je primetio da blago hramlje.
Lilijana je na sebi imala nebeskoplavi pulover i usku suknju boje duvana,
koja je isticala njene uske bokove i lepo izvajane noge. Seli su za radni sto,
jedno naspram drugog.
Dugo mu se, ćutke, zagledala u oči. Onda je rekla: – Nisam u stanju da
upravljam svojim životom. Osećam se kao brod koji će potonuti u talasima
olujnog mora. Užasna strepnja oduzima mi dah.
– Od kada patite od tog poremećaja? – upita je lekar.
– Prve napade panike imala sam neposredno nakon atentata. Strepnja me
prati skoro ceo život.
Onda mu je prepričala napad Crvenih brigada.
– Zvoni vam telefon – skrenula mu je pažnju Lilijana, prekidajući
izlaganje.
– Uskoro će prestati – uverio ju je profesor. U Ritinoj kancelariji ubrzo se
uključila telefonska sekretarica. Nelson je bio siguran da ga zove žena,
zabrinuta što se još nije vratio kući. Uskoro će zazvoniti i mobilni, pomisli
on. Zato ga je isključio. Nikad nije odgovarao na telefonske pozive tokom
seansi s pacijentima, a Lilijana se s punim pravom priključila njegovom
spisku osoba koje treba lečiti. Izvadio je iz fioke pisaćeg stola odštampan
obrazac u koji je upisao ime novog pacijenta i pružio joj ga.
– Zbog zakona o zaštiti privatnosti neophodno je da se upoznate s tim
glupim propisima i da me ovlastite da vas lečim.
Lilijana brzo potpisa.
– Ja sam advokat. Napamet znam, ovaj tekst – objasni, vraćajući mu
obrazac. I nastavi da priča: – Diplomirala sam u dvadeset trećoj godini.
Želela sam što pre da se osamostalim kako bih pomogla roditeljima koji su
se mnogo žrtvovali da bismo ja, moja sestra i braća mogli da studiramo. Bili
su radnici. Evo, pogledajte – reče, pokazujući mu bedan zlatan sat na svom
ručnom zglobu, koji je sasvim odudarao od skupocenog dijamanta koji joj se
presijavao na domalom prstu. – Poklonila mi ga je majka i mislim da ju je
koštao silnih odricanja. Tada sam imala trinaest godina.
Korso Lodi
 1.

Za kuhinjskim stolom prekrivenim mušemom s belim i plavim kvadratićima

sedeli su Ernestina i njeno četvoro dece. Večerali su pirinač začinjen
listićima žalfije i maslacem i krompir-pire. Bio je to ukusan i jeftin obrok
koji je mogao da ih zasiti.
Deca su ćutke jela. Osećali su zabrinutost svoje majke koja je povremeno
poglêdala praznu stolicu svog muža.
U tišini kuhinje čulo se zveckanje pribora za jelo, kucanje budilnika na
kredencu, pucketanje uglja u peći koja je, osim kuhinje, zagrevala i malo
kupatilo i dve spavaće sobe: sobu u kojoj su spavali Ernestina i njen muž i
onu koju su delile devojčice, Lilijana i Rozelina. Dečaci, Ðuzepe i Palmiro
kojima su roditelji dali imena u čast Di Vitorija i Toljatija, spavali su u
kuhinji na sklopivim poljskim krevetima koji su tokom dana stajali naslonjeni
uza zid.
Da bi ublažila napetost, Lilijana reče: – Volela bih da budem bogata da
bih mogla do mile volje da jedem milanske odreske i pečenu jagnjetinu.
Smučili su mi se testenina, pirinač i krompir.
Lilijana je bila najstarija od četvoro dece. Imala je trinaest godina i bila je
odlična učenica. Braća i sestra su je cenili i pomalo su je se pribojavali zato
što je ponekad umela da bude stroža od mame. U tom trenutku izrazila je
zajedničku želju svih njih.
Ernestina skoči kao opruga, ispruži ruku preko stola i udari joj ćušku
razbarušivši tamnu ćerkinu kosu.
– Tvoje negodovanje je uvreda tvom ocu i i meni i vrlo loš primer tvojoj
sestri i braći – ukorila ju je tonom koji je bio manje uverljiv od ćuške.
Ernestinu je grizla savest što nije uspela da obuzda svoj stalni osećaj
strepnje. Večito je brinula za muža koga je smatrala usijanom glavom. Renato
Korti je bio dobar otac i veran suprug, ali njegova glavna interesovanja bila
su fabrika, sindikat i radnički pokret. Nije propuštao nijedan skup, hodao je u
prvim redovima tokom demonstracija, delio letke ispred kapija kuća i u
svlačionicama fabrike u kojoj je radio. Zato je Ernestina živela u strahu da će
joj muž ostati bez posla ili, još gore, da će ga uhapsiti na nekoj od brojnih
manifestacija na kojima je učestvovao.
Renato je od druge polovine tridesetih godina radio u fabrici Rigeti-
Manjani. Tamo je upoznao Ernestinu i bila je to ljubav na prvi pogled.
Venčali su se na brzinu, malo pre nego što se rodila Lilijana. Kad je Italija
ušla u rat, on nije mobilisan zato što su se njegova dva starija brata već bila
pridružila vojsci. Umesto toga, morao je da radi u toj fabrici u kojoj se
proizvodilo oružje. Ernestina je pakovala upaljače za bombe, a on je pravio
na strugu čaure za municiju.
Renato se u fabrici pridružio partizanskom komitetu koji je podsticao
radnike da usporavaju proizvodnju namenjenu nemačkoj vojsci. Da su ga
otkrili, deportovali bi ga u Nemačku. Ernestina je to znala i drhtala je od
straha.
– Proklet bio dan kad sam ti se prepustila među kutijama za pakovanje! A
onda sam morala da se udam za tebe! – prebacivala mu je kad su bili sami.
– Ipak, svidelo ti se! I te kako ti se svidelo – odgovarao je on ponosno.
Renato je bio snažan i lep momak. Ona se topila od sreće u njegovom
zagrljaju. Dok ju je čvrsto držao u naručju, pričao joj je svoje snove o miru,
o radosti i izobilju. Ernestina mu je verovala. Ali tokom tih ratnih godina
osetila je samo trenutke sreće uz muža koji je imao smelosti da štrajkuje u
gradu punom nacista. Onda se rat završio. Došli su dani euforije, ali izobilja
nikad nije bilo. Ona je rodila četvoro dece, a Renato je nastavio da zamišlja
bolji svet.
Sad je zažalila što je ćušnula Lilijanu i osmehnula joj se kao da želi da joj
se izvini.
Međutim, njena ćerka reče: – Oprosti, mama.
Ernestina odmahnu glavom i ustade od stola. Pokri ramena malim šalom i
izađe na balkon da pogleda dole u dvorište, nadajući se da će ugledati muža
kako se vraća.
Tog dana je održan generalni štrajk koji su organizovali svi sindikati
protiv vlade. Moćni političari i dalje su se oglušavali o zahteve radnika koji
su tražili veću jednakost u zaradama i podržavali su poslodavce. Renato je,
kao i mnoge njegove kolege, učestvovao u protestnom maršu i Ernestina nije
mogla da se smiri sve dok se on ne vrati. Između ostalog i zato što je Čelere,
osnovana 1949. godine, koristila pendreke za rasterivanje demonstranata i
Renato je već viša puta dobio udarce.
 Dok je tako zabrinuta stajala naslonjena na ogradu, Ernestina oseti nečiju
ruku na ramenu.
– Hajde, mama, uđi u kuću. Tata će se uskoro vratiti – reče joj Lilijana.
– Svaki put se unervozim. A to nije dobro ni za tebe ni za tvoju sestru i
braću – prošaputa ona.
– Mi ne obraćamo pažnju na to – uverila ju je ćerka.
Ernestina pogleda osvetljene prozore okrenute prema dvorištu. U
dvorišnim kućama živeli su, sa svojim porodicama, jedan krojač, žena koja je
izrađivala korsete, tramvajdžija, prodavac u kiosku, piljar i bolničar u
Poliklinici. Svi su bili pošteni i mirni ljudi. Jedina „usijana glava“ bio je njen
muž, ljutito pomisli ona.
– Idemo u kuću, mama. Smrznućemo se ovde – uporna je bila Lilijana.
– Ma, da, hajde da uđemo – uzdahnu, mireći se s neizbežnim.
Ernestina je radila devet sati dnevno u fabrici trikotaže u kojoj se
zaposlila posle rođenja najmlađeg deteta, Rozeline. Po povratku kući
posvećivala se njima i njihovim obavezama. Ali nije se nervirala zbog fizičke
iscrpljenosti. Više se osećala zatočenom u situaciji iz koje nije videla izlaz.
Verovala je u mirnu budućnost pored Renata, divnog čoveka koji, međutim,
nikada neće moći da joj obezbedi stabilnost.
Ðuzepe je u kuhinji raspremao sto. Imao je deset godina i rado je obavljao
male kućne poslove.
Ernestina je stavila muževljevu večeru na kredenac. Već je bilo skoro
devet sati.
– Sad svi idite na spavanje – naredi im.
– Ja hoću da čekam mog tatu – pobuni se Rozelina. Imala je pet godina,
bila je vrlo ljupka i cela porodica ju je mazila.
Ernestina nije dozvoljavala da je deca ne slušaju. Zato ju je prostrelila
pogledom, a ona se brzo uputila u sobu. Mama joj se osmehnu i spusti joj
bombonu u ruku.
Dečaci su raširili poljske krevete i u tom trenutku Renato otvori ulazna
vrata. Jedna jagodica mu je bila otečena i izobličila lepe crte lica, a ispod
vunene beretke koju je nosio na glavi provirivao je rub flastera. Ipak, usne je
izvio u blistav osmeh. Imao je pobednički pogled junaka koji je izvojevao
pobedu u teškoj borbi. Raširio je ruke kao da želi da privije uza se celu
porodicu.
 – Kako je moje pleme? – upita, srećan.
Ernestina odahnu s olakšanjem. Onda se strepnja koja ju je mučila
pretvori u bes.
– Vi, izlazite odavde – naredi sinovima pokazujući im vrata svoje spavaće
sobe.
Čim su se dečaci sklonili, ustremi se na muža i ošamari ga po zdravom
obrazu. Renato nije ni pokušao da izbegne napad, ali ju je munjevito zgrabio
za ručni zglob. Prinese ženinu ruku usnama i poljubi je.
– Zabrinuo sam te, žao mi je. Ali tako su me udarili da sam sve zvezde
video, moja Ernestina – reče, osmehujući joj se.
Ona oslobodi ruku iz muževljevog stiska i okrenu mu leđa.
– Boli li te? – grubo ga upita.
– Žedan sam – odvrati on i sede za sto.
– Hoćeš li da jedeš?
– Nisam gladan. Hoću samo hladnu vodu.
Ona mu prinese čašu vode, skinu mu vunenu beretku i nežno pomilova
flaster na njegovom čelu.
– Ponovo su te izudarali – prošaputa. I dodade: – Vruć si kao da imaš
groznicu.
– Lepa si, Ernestina. A ja sam mnogo, mnogo zaljubljen u tebe. Toliko te
volim da mi dođe da zaplačem – tiho reče. Posadi je na svoja kolena i snažno
je stegnu u zagrljaj.
 2.

Lilijana se opruži na krevet. Soba koju je delila s Rozelinom gledala je na

dvorišnu terasu. Bio je to vrlo jednostavan sobičak u kojem se, osim dva
kreveta od emajliranog gvožđa nalazila mala komoda i stari orman za odeću.
Ernestina je pokušala da je ulepša tapetama s cvetnom šarom.
Devojčica je bila zabrinuta za oca. Činilo joj se da taj snažan, lep i
nasmejan čovek treba da bude gospodar sveta. Međutim, nije bilo tako.
Lilijana je postavljala sebi pitanja na koja nije znala odgovor i zato nije
mogla da zaspi.
Ustala je iz kreveta i na vrhovima prstiju otišla u kuhinju da popije čašu
vode. Palmiro, zvani Puči, i Ðuzepe, spavali su dubokim snom. Ispod
zatvorenih vrata roditeljske spavaće sobe probijao se tračak svetlosti. Čula je
mamu koja je prigušeno govorila Renatu: – Eto, vidiš? Trideset osam sa pet.
S tolikom temperaturom ne možeš ići na posao. – I dodala je blagim glasom:
– Hajde, popij kuvano vino. Od toga ćeš se preznojiti i spašće ti temperatura.
– Hladno mi je. Pokrij me još jednim ćebetom – reče njen otac.
– Stopala su ti ledena. Dobro ću ti ih izmasirati da se ugreju.
Lilijani se učini da se poput uljeza uvukla u intimu svojih roditelja, pa se
odmah vrati u svoju sobu i zavuče u krevet, ispod jorgana. Pomislila je na
nežnost s kojom je njena majka negovala svog muža: prema deci nikad nije
bila toliko nežna. Nakon tog poređenja, napokon je zaspala.
Kad ju je mama prodrmala da bi je probudila, učinilo joj se da je spavala
samo nekoliko trenutaka, međutim, već je bilo pola sedam ujutru.
– Idem na posao – najavi Ernestina. – Kaži deci da budu tiha zato što tata
spava i nisam se usudila da ga probudim. Sinoć je imao temperaturu. Pre
nego što odeš u školu, svratio kod Ferma i zamoli ga da dođe da ga pregleda.
Lilijana klimnu glavom i ustade iz kreveta. Pošto se umila, obukla je sivu
plisiranu flanelsku suknju i bluzu u svim nijansama plave boje, od najsvetlije
do najtamnije, koju joj je majka napravila od ostataka konca iz fabrike
trikotaže. Očešljala se i stavila u kosu pozlaćeni rajf. Onda je probudila
Pučija i Ðuzepea.
Ðuzepe je bio miran i učtiv dečak. Voleo je da se igra s jednom lutkom s
kojom se Lilijana odavno više nije igrala – i šio joj je maštovite haljinice od
krep-papira, ispoljavajući izuzetan osećaj za stil. Puči je, međutim, odavno
otkrio izuzetan dar za trgovinu i menjao je sa školskim drugovima praćke i
ostale predmete koje je sam pravio za stripove Teks Viler i pernice.
Puči i Ðuzepe su poštovali stariju sestru koja nikad nije morala dvaput da
im naredi nešto. Zato, kad ih je probudila i zamolila da budu tihi da ne bi
probudili tatu, njih dvojica skliznuše s poljskih kreveta i tiho ih složiše. Pošto
su se umili i obukli, seli su za sto ispred činija s mlekom koje im je Lilijana
zagrejala.
– Spremili ste torbe? – upita ih sestra dok je mazala maslac na krišku
hleba.
Puči i Ðuzepe potvrdiše.
Onda se Lilijana pobrinula za Rozelinu koja se uskoro pridružila braći u
kuhinji da bi doručkovala.
Pošto su raspremili sto, obukli su kapute i izašli svi zajedno. Trebalo je
da Ðuzepe i Puči pre škole odvedu Rozelinu u vrtić. Lilijana se popela na
treći sprat i pokucala na vrata bolničara Ferma. Otvorila joj je jedna starija
žena, njegova majka.
– Mom tati nije dobro. Možete li da zamolite Ferma da ga pregleda? –
upita.
– Upravo se vratio iz noćne smene. Šta je Renatu? – znatiželjno upita
žena.
– Ne znam – reče devojčica, razapeta između brige za oca i straha da će
zakasniti u školu.
– Juče, za vreme demonstracija, mnogi su završili u hitnoj pomoći –
dodade žena prenoseći joj ono što je upravo bila saznala od sina. – Jesu li
prebili i tvog tatu? – upita.
Lilijana klimnu glavom. Bolničar na majčin poziv izađe na vrata sobe i
sasluša Lilijaninu molbu.
U četvrti su svi bili ubeđeni da je Fermo bolji od nekog lekara. Obilazio je
bolesnike, davao im injekcije, merio pritisak, vidao rane i predlagao terapiju.
Bio je veoma velikodušan čovek. Voleo je da svira gitaru i da se priseća
svoje žene koju je, pred kraj rata, ubio neki snajperista.
– Ja ću se pobrinuti za Renata. Popiću kafu i odmah ću sići – reče on
devojčici.
 Lilijana ode u školu malo bezbrižnija. Bila je odlična učenica i tog jutra
nastavnik ju je ispitivao matematiku i dao joj peticu.
Posle časova, na povratku kući, kao i uvek je u mislima planirala svoju
budućnost. Mnoge njene drugarice su želele da postanu glumice ili balerine, a
ona je, međutim, sanjarila o tome da postane direktorka neke velike
biblioteke, nalik onoj u koju je nedavno išla zbog istraživanja o opnokrilcima.
Ili je zamišljala sebe kao odvažnog istraživača koji istražuje neku nepoznatu
teritoriju u srcu Afrike. Tog jutra je razmišljala kako bi volela da postane
neka moćna političarka kako bi pobedila socijalnu nepravdu, kako je to
nazivao njen otac.
Lilijana je bila svesna jaza koji je delio nju i neke njene drugarice koje su
nosile elegantne kapute, pohađale časove plesa, išle u bioskop, u pozorište,
na skijanje, na klizanje. Njihovi roditelji dolazili su kolima u školu po njih.
Njen otac je, međutim, mogao da je provoza samo na guvernalu bicikla.
Udubljena u te misli stigla je kući i dok je prolazila kroz dvorište, čula je
da je neko zove odozgo. Bila je to Fermova majka koja se nagnula preko
ograde terase.
– Tvog tatu su odveli u bolnicu – reče i dodade: – Ne brini, moj sin je s
njim. Idi u Polikliniku, tamo ćeš naći mamu. Mi ćemo se pobrinuti za tvoju
sestru i braću – reče joj žena.
 3.

Da bi stigla u Polikliniku, Lilijana je išla tramvajem, a onda je dobar deo

puta prešla peške. Bila je zabrinuta i jedva se uzdržavala da ne zaplače.
Pomisao na to da se njen otac muči ili još gore, da umire, ispunjavala ju je
strahom. Dok je koračala, ponavljala je svoju molitvu: „Isuse, postaraj se da
moj tata živi.“
Kad je stigla u bolnicu, prateći uputstva zaposlenih, Lilijana je ušla u
dugačak hodnik koji se završavao zastakljenim vratima operacionog bloka.
Tamo je ugledala majku. Stajala je s trojicom muškaraca i razgovarala s
lekarom koji je nosio dugačak zeleni mantil. Potrčala je prema njoj i pozvala
je: – Mama!
Ernestina je zagrli i prošaputa: – Sve je u redu. Profesor je upravo
operisao tatu.
– Tako iznenada? Zašto? – upita Lilijana.
Trojica muškaraca – dvojica Renatovih kolega i Atilio, predstavnik
sindikata – umirili su je: – Budi bez brige. Tvoj tata će biti kao nov.
Lekar im je objasnio da je udarac u glavu koji je Renato zadobio
prethodnog dana izazvao blago krvarenje. Tokom noći stanje mu se pogoršalo
i kad je Fermo otišao da ga pregleda, Renato je bio u nesvesti. Odmah ga je
prevezao u bolnicu gde su ga operisali po hitnom postupku.
– Ti će morati da plate zbog toga što su uradili Renatu – naglasio je
Atilio.
– Ti, kako ih vi zovete, su ubogi ljudi koje su poslali da tuku druge uboge
ljude – s gorčinom primeti lekar.
– Mogu li da vidim muža? – upita Ernestina koja nije bila raspoložena da
sluša fraze koje je napamet znala i koja nije nameravala da podnese prijavu.
– Samo na nekoliko minuta. Ali posle toga idite kući svojoj deci. On je u
dobrim rukama – reče hirurg.
– Umotali su mi ga kao neku mumiju – primetila je, zabrinuta, pošto je
videla Renata. Zatim je dodala: – Ja ne mrdam odavde dok se on ne probudi.
Tako se Lilijana sama vratila kući i nije se iznenadila kad je videla da se
mehanizam solidarnosti već bio pokrenuo. Žena koja je pravila korsete
donela je tiganj ćufti od mesa, piljar je ostavio korpu narandži, na kuhinjskom
stolu zatekla je kutije keksa i table čokolade. Svima je zahvalila i odlučila da
više ne koristi toliku velikodušnost. Bila je sasvim sposobna da brine o braći
i sestri. Uveče, kad su seli za sto, obasuli su je pitanjima. Puči, Ðuzepe i
Rozelina bili su vrlo uzbuđeni zbog događaja koji ih je doveo u središte
pažnje celog dvorišta, srećni zbog obilja hrane, ali pre svega bili su nestrpljivi
da saznaju šta se dogodilo njihovom tati.
– Šta je to hematom? Šta znači to ukloniti ga? Ako padnem s klackalice i
udarim čelo, hoće li i meni otvoriti glavu? Ako tata umre, hoćemo li mi ostati
siročići? Ako ozdravi, hoće li mu se videti ožiljak od povrede? Možemo li da
ne idemo u školu sutra?
Lilijana je bila iscrpljena tim upornim pitanjima i osetila je olakšanje kad
je došla mama koja je delovala spokojnije. Ernestina objasni da se Renato
probudio i da mu je dobro. Sručila se u stolicu i odlučila da te noći Puči i
Ðuzepe spavaju s njom u krevetu.
Onda upita: – Ima li nešto za jelo? – Od jutra nije ništa jela.
Lilijana joj dade ćufte koje je držala na toplom.
– Šta će sada biti? – upita i sede naspram mame pošto su njena braća i
sestra otišli da spavaju.
Odgovor je zavisio od mnogih okolnosti o kojima je Ernestina već
razmišljala i koje je sada ponovila ćerki. Renato je bio trn u oku svojim
poslodavcima koji su podržavali manje borbene radnike. Posle tako ozbiljnog
slučaja, u fabrici će zavladati napetost. Vlasnici će sve učiniti da ga udalje,
možda će mu ponuditi dobru otpremninu. Ali Renato Korti nije želeo
otpremninu. On je zahtevao platu koja će biti u srazmeri sa sve većim
životnim troškovima. – Sindikat ga štiti. A poslovođa ga ceni. Zna da je tvoj
otac ispravan i pošten čovek. Sigurna sam da će sve učiniti da on ne izgubi
posao. Barem se nadam tome – zaključi Ernestina.
Lilijana klimnu glavom. To razumno objašnjenje u tihoj kuhinji u kojoj je
mama jela ćuftu a ona grickala keks, umirilo ju je.
– Moj tata je kao stena – prošaputa.
– Ipak, i stena ponekad može da se okruni – primeti Ernestina. I nastavi: –
Sada su svi usmerili pažnju na nas, ali ljudi se brzo umore i zaborave. A naši
problemi ostaju; kako god bilo, moramo smoći snage da idemo napred. Ništa
nam drugo ne preostaje. Barem za danas – reče Ernestina. I dodade: – Ali ja
ću sve učiniti da ti imaš i druge mogućnosti. Obećavam ti.
Zatim ustade od stola i priđe da je zagrli.
Te večeri, pre nego što je zaspala, Lilijana je razmatrala novi plan za svoju
budućnost: kad poraste, biće advokat i služiće se zakonom da bi odbranila
slabe od nasilja moćnika.
Korso di Porta Romana
 1.

– Bravo, Lilijana! Odlično si to prevela. Sad mi navedi nepravilne glagole

počevši od to be1 – podstakla ju je Anđelina Pergolezi.
Devojčica ih nabroji bez i malo oklevanja.
U malom rokoko salonu gospođe Pergolezi, osvetljenom bledim zimskim
suncem, Lilijana je bila zadovoljna što može da proširi svoje znanje. U školi
koju je pohađala učio se samo jedan strani jezik, francuski.
Slučaj je hteo da upozna jednu staru gospođu, sitnu i mršavu, koja je
živela s majkom na prvom spratu jedne zgrade s kraja osamnaestog veka na
kraju Korsa di Porta Romana, nedaleko od Lilijanine kuće. Na povratku iz
škole, devojčica je često sretala tu elegantnu ženu koja je na povocu vodila
velikog crno-belog psa. Kad bi ugledao Lilijanu, pas bi pokušavao da joj
priđe lajući na nju.
– Ne boj se. Bak samo hoće da se igra – reče joj jednog dana gospođa,
otkrivajući jak strani akcenat. Umirena, Lilijana je nesigurno pružila ruku i
pomilovala psa po glavi. On radosno zakevta.
– Sviđaš mu se – zadovoljno joj reče gospođa.
I tako, iz dana u dan, Lilijana je, razmenjujući poneku reč s gospođom,
saznala da joj je ime Anđelina Pergolezi, da se rodila i odrasla i Americi, u
Bruklinu, gde se njena mama sklonila od muža s kojim je nekoliko godina
živela u Milanu i koga je gospođa Pergolezi opisala kao „drskog“.
– Kad se mama zaputila preko Atlantika kako bi stigla u Sjedinjene
Države, nosila je mene u utrobi, a da nije ni znala. Već je imala dva sina,
moju braću. Stariji, Čezare i danas živi u Bruklinu i postao je paroh
Anglikanske crkve, kao naš ujak. Drugi, Mario, živi u Torontu, u Kanadi i
vrlo je imućan. Trguje kožom. Duga je to priča, Lilijana – zagonetno joj je
prošaputala jednoga dana.
Zamisao o časovima engleskog rađala se postepeno. Naravno, časovi su
bili besplatni i gospođa ih je držala nedeljom popodne.
Posete gospođama Pergolezi, majci i ćerki, bile su vrlo podsticajne za
devojčicu koja je učila novi jezik i, pre svega, dolazila u dodir s načinom
života i razmišljanja koji su se prilično razlikovali od života i razmišljanja u
njenoj porodici. Nikad joj nije bilo dosadno da sluša te dve žene kako
čavrljaju. Naročito su je privlačile priče stare gospođe Pergolezi koja je
koristila živopisan rečnik i oponašala glas osoba o kojima je pričala.
Sada, pošto je navela nepravilne glagole, Lilijana je osetila prodoran miris
tople čokolade koju je Luizela, kućna pomoćnica, služila tačno u pet
popodne.
– Vreme je za užinu – objavi Anđelina.
Lilijana spusti knjigu iz gramatike i svesku.
– Slobodno uključi radio – podstaknu je žena dok je izlazila iz salona.
Kortijevi nisu imali radio-aparat. Gospođe Pergolezi su, međutim, imale
veličanstven radio koji je imao i gramofon i savršeno se uklapao u raskošni
nameštaj malog salona. U to vreme, na radiju je emitovana laka muzika koju
Lilijana nikad nije mogla da sluša jer bi na najavu tople čokolade došla i
stara gospođa Pergolezi koja je, zveckajući narukvicama, sela na sredinu sofe
i započela razgovor.
– Čula sam da je tvoj otac izašao iz bolnice – rekla je tog dana. I odmah
se raspitala za novosti.
– Zaista je dobro. Za nedelju dana počinje da radi. Bio je to neprijatan
događaj, ali njega nijednog trenutka nije napustilo dobro raspoloženje – reče
Lilijana.
– Kad je čovek mlad, uvek je spreman da se smeje i šali. I ja sam bila
takva, bila sam takva barem do sedamnaeste godine, kad je inženjer Pergolezi
ubrao cvet moje čednosti, tako da sam bila prinuđena da se udam za njega.
To ga nije sprečilo da i dalje tera kera, ne znam da li me razumeš. Pravdao se
govoreći da sam ja dosadna žena. U dvadesetoj sam imala već dvoje dece, a
on mi je nabio tolike rogove da sam njima parala tavanicu. Teško je nositi
rogove, draga Lilijana. Zato sam odlučila da između nas dvoje postavim
okean. Ko je mogao znati da sam tada već nosila Anđelinu? Koja je, između
ostalog, slika i prilika svog oca. Hoću da kažem, fizički, ne i karakterno. Ima
mnogo vrlina, ali je zauvek ostala devojčica. Naravno, za to je isključivo kriv
njen otac koji ju je mnogo razmazio. – Stara gospođa udahnu i nastavi: – Dok
smo živeli u Americi, ja sam bila mlada i lepa, i svakako mi nisu nedostajali
udvarači. Ne možeš ni da zamisliš koliko je Anđelina bila ljubomorna na
njih! Bila je hirovita i nesnosna. Sad smo dve starice, štaviše, tri starice, ako
uzmemo u obzir i Luizelu, i u stanju smo da se podžapamo ni za šta. Šta nam
drugo preostaje? Čekamo nedelju jer tada dolaziš ti da uneseš malo mladosti
u ovaj starački dom. Za sve je kriv inženjer Pergolezi koji je došao u
Ameriku da traži svoju decu posle dvadeset godina odvojenog života. Meni
je bilo dobro u parohovoj kući mog brata Alfreda. Istini za volju, morala sam
da trpim njegovu ženu Florens, uobraženu Engleskinju iz Dorseta, ali ipak
sam bila parohova sestra i imala sam istaknutu ulogu u anglikanskoj zajednici
pri Crkvi Svetog Pavla. Kako god bilo, naši sinovi Čezare i Mario su, kad je
njihov otac rekao: „Svi se vraćamo u Italiju“, odbili. Anđelina je, međutim,
otrčala u naručje tom čoveku koga nije ni poznavala, kao da je on sam
Spasitelj i toliko je kukala i navaljivala da sam bila prinuđena da se vratim. I
tako sam morala da istrpim fašizam, rat, nemire i nove prevare mog muža sve
dok ga, četrdeset četvrte, nije pokosio infarkt. Ostala sam u Milanu s
Anđelinom, koja pruža smisao mom životu.
– Evo čokolade – zacvrkuta Anđelina, gurajući u salon kolica od mesinga
i mahagonija s besprekorno belim salvetama i šoljicama od belog rozental
porcelana, s tanjirom punim mirisnih kolačića i srebrnom posudom za toplu
čokoladu s dugačkom drškom od abonosa.
– Zar ne osećate nešto posebno u mirisu čokolade? Danas sam dodala
prstohvat cimeta. Na engleskom, cinnamon, draga Lilijana – objasni Anđelina
dok je prvu šolju pružala majci.
– Znaš, prepričavala sam našoj mladoj prijateljici sve ludosti koje si
pravila kako bi pošla sa svojim ocem u Italiju – reče stara gospođa.
– Mama, molim te! Lilijanu to ne zanima. Je li tako, dušo? – negodovala je
Anđelina. Onda se obratila majci: – Činjenica je da ujna Flo nije više mogla
da te trpi i da je ujka Alfredo rekao tati: „Molim te, vodi je.“ To je istina.
Dve žene se kao po običaju podžaveljaše, što je Lilijanu silno zabavljalo.
– Eto, je l’ je čuješ? Za sve sam ja kriva. Ali s ocem si se odlično slagala!
Uvek ste bili saučesnici, uvek ste spletkarili protiv mene – optuži je majka.
Onda se, pomalo izveštačeno, obrati Lilijani: – I ti ćeš jednog dana morati da
odeš u Ameriku. Tamo žive svi naši rođaci, i svi se drže zajedno.
Anđelina se odmah zagrejala.
– Čim budeš mogla pravilno da se izražavaš na engleskom, pisaću mom
bratu Mariju kome će biti drago da te ugosti. Njegova nećaka Bet je tvoja
vršnjakinja. Upoznaćeš i njegovog nećaka Bruneta koji je čuveni pevač na
Srednjem zapadu. – Zatim dodade: – Posle užine ću te otpratiti kući s Bakom
koji će biti zadovoljan što može da prošeta.
Nedugo zatim zajedno su izašli i zaputili se prema Korsu Lodi. Duž
ivičnjaka su ležale gomile prljavog zaleđenog snega. Sunce se gasilo na nebu,
kroz slabu izmaglicu.
– Zaista mislite da bih jednog dana mogla da odem u Ameriku? – upita
Lilijana kad su stigle nadomak njene kuće.
– Otići ćeš na kraj sveta ako budeš želela. Svi putevi će ti biti otvoreni –
samouvereno potvrdi Anđelina.
Pozdravile su se i Lilijana je ušla u kuću. Mama je peglala posteljinu na
kuhinjskom stolu. Fermo je pratio na gitari Renata koji je lepim baritonom
pevao jednu pesmu anarhista: „Addio Lugano bella“. Rozelina ih je slušala
sklupčana pored peći. Puči i Ðuzepe su se još igrali u dvorištu sa svojim
drugovima.
– Kad porastem, otići ću na kraj sveta – objavi Lilijana svojoj porodici.
Renato prestade da peva, a mama zaustavi u vazduhu ruku u kojoj je
držala peglu.
Rozelina je upita: – Gde je taj kraj sveta?
– Da, gde je? – upita Renato.
– Veoma daleko. U Filadelfiji, na Srednjem zapadu, u Njujorku, na polu, u
Kini, i ko zna gde još. Putovaću velikim brodovima i avionima, govoriću sve
jezike sveta i biću prijateljica poznatih ljudi – poletno objasni Lilijana.
– Nisam baš siguran da sam ispravno postupio kad sam ti dozvolio da se
družiš s tim dvema gospođama iz visokog društva, koje ti pune glavu
glupostima – reče Renato.
– Ti si taj koji živi u snovima, a očekuješ da se tvoja ćerka razlikovati od
tebe? – odvrati mu Ernestina i dodade: – Lilijana želi da postigne nešto.
Trebalo bi da budeš ponosan.
– Idem da učim – reče Lilijana, više nego ikad odlučna da ostvari svoje
snove.
 2.

– Postala si prava gospođica – zaključi Ernestina, gledajući donje rublje koje

joj je Lilijana pokazivala.
Bilo je proleće. Ernestina je kuvala čorbu s testeninom i pasuljem u koju
je, da bi bila ukusnija, dodala preprženu masnu slaninu isečenu na kockice.
Bile su same u kuhinji okupane suncem koje je prodiralo kroz širom otvoren
prozor. Ernestina je želela da nastavi razgovor, pre svega zato što je želela da
upozori ćerku na posledice do kojih te nove okolnosti mogu da dovedu. Ali
nije znala kako da se izrazi.
– Neke moje prijateljice su već ranije dobile menstruaciju i strašno se
prave važne. Sad mogu i ja da se pravim važna? – zbunila ju je Lilijana.
– Ako ti to pričinjava zadovoljstvo. Nema svrhe da ti nabrajam nevolje
koje te od sada mogu zadesiti, i sama ćeš ih otkriti – odbrusi joj majka.
– Hoćeš da me uplašiš? – primeti ćerka.
Ernestina je nežno pogleda u oči, a onda je zagrli.
– Drago dete, dovoljno me poznaješ da znaš da svakako ne nameravam da
te uplašim. Samo sam uzbuđena što odrastaš tako brzo i lepo. – Odmaknu je
od sebe i ode u spavaću sobu da uzme paketić uvezan lepom mašnom od
crvenog satena.
– Ovo je poklon koji sam ti kupila prošle godine – objasni dok ga je
pružala ćerki. – Došao je trenutak da ti ga predam: sve gospođice imaju
zlatan ručni sat.
Ostala deca i otac nahrupiše u kuhinju i prekinuše taj kratki trenutak
bliskosti između majke i ćerke.
Nekoliko dana kasnije, u subotu popodne, Anđelina Pergolezi pozva
Lilijanu iz dvorišta.
– Ako ti mama dozvoli, pozivam te da se malo zabavimo – reče.
Ernestina nije imala ništa protiv i Lilijana požuri da joj se pridruži.
– Moram da idem u Ulicu Orefiči – reče joj Anđelina. I nastavi: – Moj
brat Mario mi je poslao lepu svotu dolara koje sam promenila u lire. Idemo u
kupovinu.
Lilijana je obukla tamnoplavu haljinicu i sako od istog materijala, delo
njene majke Ernestine koja je umela da kroji i šije bolje od neke krojačice.
Velika mašna od bele svile s tamnoplavim tufnama koja joj je osvežila
okovratnik, bila je Ðuzepeova zamisao. Njen brat je imao urođeni dar za
kreiranje ženske odeće. Lilijana bi, za razliku od njega, zabrljala kad god bi
joj majka stavila u ruke iglu i konac.
– Dobri bog je nešto pobrkao – žalila se Ernestina. – Tvom bratu je
poklonio dar koji bi ti trebalo da imaš. Bojim se da će kad odraste postati
krojač, umesto da studira medicinu kao što bih ja volela.
Lilijana i Anđelina Pergolezi pešačile su prema Trgu Duomo.
– Veoma si elegantna – zaključi žena.
– You too, Miss Pergolesi 2 – odvrati Lilijana koja je bila vrlo ponosna na
svoje napredovanje na časovima engleskog i koristila je svaku priliku da to i
pokaže.
I Anđelina je bila ljupka u haljini od tanke vunene tkanine pastelnoplave
boje i mantilu do iznad kolena s velikim kvadratima ružičaste i
bledoljubičaste boje.
– Kako se na engleskom kaže menstruacija? – iznenada je upita Lilijana.
– Periods. Koristi se oblik množine – objasni joj žena i odmah zatim
razvuče u osmeh usne namazane bledoružičastim ružem: – Hoćeš da mi kažeš
da...
Devojčica klimnu glavom.
– To je sjajno! Sada si young lady.3 Uskoro ćeš imati udvarače i onda ćeš
izabrati nekog ko će ti postati boyfriend.4
– Zaboga, nemojte da vas čuje moja mama da govorite tako nešto. Vrlo je
kruta, jednom rečju, pomalo staromodna – reče Lilijana, crveneći.
– I moja mama je bila takva, i ni do danas se nije promenila. Naravno, kad
sam ja bila mlada, s momcima se moglo izlaziti tek kad napuniš osamnaest
godina. Kako god bilo, nikad nisam imala udvarače pomalo zato što nisam
bila lepa, a pomalo i stoga što je parohova kuća predstavljala nepremostivu
prepreku i, na kraju, zato što bi moja majka svakog obeshrabrila. Uvek je
kažnjavala moju ženstvenost na sve moguće načine, prisiljavajući me, između
ostalog, da nosim bezobličnu odeću. Mislim da je želela da me zaštiti od
razočaranja. Ljubav sam doživljavala samo kroz priče svojih prijateljica.
Lilijanu je pogodila Anđelinina gorčina i žal za nečim što nikad nije
doživela. Stigle su u Ulicu Orefiči.
– Mama ne zna da mi Mario s vremena na vreme šalje novac da bih ga
potrošila na ono što ja hoću. Sad idemo kod frizera. Obe ćemo se ošišati i
isfenirati – odluči s gotovo detinjastom radošću.
– Ne mogu da dozvolim da vi platite šišanje za mene. Praviću vam
društvo dok se budete ulepšavali – izjavi Lilijana.
– Zavidim ti na tvom ponosu. Ja sam oduvek toliko željna pažnje da svaki
put prihvatim sve što mi se ponudi, bez i malo oklevanja – priznala joj je
Anđelina, a zatim je dodala: – Ali ne možeš me sprečiti da ti kupim neki mali
poklon kako bismo proslavile tvoj ulazak u svet odraslih.
Devojčica oduševljeno prihvati ukrasnu kiticu ružica od belog organdina
za rever. Onda su kupile kremu za lice za gospođu Pergolezi, satenske
restlove raznih boja, svilene trakice i kićanke, štras i perlice za večernje
torbice koje je Anđelina pravila i slala mnogobrojnim rođakama u Americi.
– Zar ne biste voleli da se vratite u Njujork? – upita je Lilijana.
– Znaš, bojim se da to više nije grad koji ja poznajem. Osim toga, morala
bih da ostavim mamu koja nije u stanju da pođe na tako dalek put. Nikad se
ne bih usudila da učinim to. Moram ti priznati da s nemirom gledam na svoju
budućnost. Istina je da me mama tiraniše, ali ne mogu da zamislim svoj put
bez nje.
Lilijana ju je razumela. Ni ona ne bi mogla da preživi bez Ernestine.
– I očevi su važni – primeti devojčica. I dodade: – Vi ne poznajete mog.
Izuzetan je, liči na drevnog ratnika koji se goloruk bori protiv vojske
naoružane do zuba. Zato što je on oduvek u ratu za odbranu svojih ideala.
– Zaista? A šta su njegovi ideali? – zanimalo je Anđelinu.
– Moj otac smatra da svi ljudi imaju jednaka prava i jednake obaveze
pred zakonom. Zato se bori protiv nasilja i nepravde poslodavaca koji
izrabljuju radnike.
– Ja sam radila sa svojim ocem u njegovoj firmi i ne bih rekla da su
njegovi radnici bili izrabljivani – zaključi Anđelina.
– To znači da ste vi bili s druge strane barikade – zagrejala se Lilijana
koja je ponavljala ono što je čula od svog oca.
– Krupne reči! Barikade, na engleskom barricades, se dižu kad su ljudi u
ratu. Mi, srećom, sada živimo u miru, u demokratskoj zemlji u kojoj
poslodavci i radnici mogu da razgovaraju o svojim problemima – objasni
Anđelina.
– Ne bih rekla da udarci u glavu i bolničko lečenje, što je zadesilo mog
oca, predstavljaju demokratsku raspravu – bila je uporna Lilijana.
– Vidiš, dušo, demokratija je teško iskušenje za zemlju kao što je naša,
koja je dvadeset godina živela pod diktaturom. Moramo naučiti da je
primenjujemo malo-pomalo. Sećam se da su, dok sam radila u tatinoj firmi,
radnici pretili štrajkom, a on se sastajao s njima kako bi mu objasnili svoje
zahteve. Tata ih je slušao, potom je pregovarao s njima i, kad god bi mogao,
udovoljio bi im. Razumeo je njihov način razmišljanja, kao što su i oni
razumeli njegov. Ukratko, bio je to demokratski dijalog. I niko nikad nije
štrajkovao – objasni Anđelina.
– Radnici vašeg oca branili su svoje interese, a ne interese svih radnika –
spremno odvrati Lilijana.
– Možda si u pravu. Ja sam uvek živela u svili i kadifi. Osim toga, danas
mladi kao što si ti znaju mnogo više nego što znam ja koja sam već stara. Ali
postoji nešto novo što bih volela da ti pokažem. Imam dve karte za pozorište
Del Verme . Moramo da požurimo da bismo stigle na vreme – rekla joj je
Anđelina.
Lilijana bi više volela da su otišle u bioskop, ali nije se usudila da joj to i
kaže.
Plakat ispred pozorišta najavljivao je Jednostavnu simfoniju Bendžamina
Britna. Lilijana se divila lepo uređenoj sali i elegantnoj publici i bila je
očarana zvonkom, predivnom muzikom koja ju je dirnula u srce.
Na povratku, Anđelina joj je pričala o tom engleskom kompozitoru.
– Napisao je tu simfoniju kad je imao dvanaest godina.
– Bio je mlađi od mene. Ali on je bio genije – zaključi Lilijana.
– Ti si vrlo inteligentna i to bi trebalo da ti bude dovoljno – reče žena.
Kad je ušla u kuću, Ernestina ju je prekorno pogledala.
– Zar se u ovo doba dolazi kući?
– Znala si s kim sam otišla – odgovori devojčica.
– Ali nisam znala gde si. Previše si mlada da bi mi zadavala brige –
progunđa mama.
– Toliko toga treba da naučim, da to ne možeš ni da zamisliš – odlučno joj
odvrati ćerka.
Ernestina primeti kiticu ruža od organdina na reveru njenog sakoa.
Zamišljeno se zagleda u ćerku i upita je: – Šta želiš da postigneš? Ne
zaboravi da je ambicija đavolje oružje.
– Znaš, mama, čeka me dug, veoma dug put – sa zanosom odvrati Lilijana.
Ernestina prikri osmeh. Onda je pomilova i reče: – Pazi da ne završiš kao
onaj siromah koji je čitavog života po celom svetu tragao za onim što je imao
u kući.
Sito dela Gvastala
 1.

Dok je Lilijana govorila, profesor De Vito je beležio.

Izgledalo je da je nasilje obeležilo život te žene: batine koje je njen otac
dobio od policije, teroristički meci koju su nju stigli. Osim toga, sukob
protivrečnih ličnosti njenih roditelja stvorio je Lilijani mnogo psihičkih
problema koje je pokušala da prevaziđe silnom željom da se potvrdi.
Psihijatar joj se osmehnu i reče: – Videćemo se u ponedeljak.
– Već smo završili? – nezadovoljno reče Lilijana.
– Nastavićemo razgovor sledeći put – umirio ju je lekar dok je ustajao
kako bi je ispratio do vrata.
– Prija mi razgovor s vama. I dalje sam zbunjena, ali osećam se bolje –
izjavi Lilijana pre nego što je ušla u lift.
Nelson se vratio u ordinaciju i telefonirao ženi.
– Jesi li dobro? – zabrinula se gospođa De Vito.
– Odlično. Morao sam da primim jednu osobu koja se ne oseća dobro,
zato nisam odgovorio na tvoj poziv. Neoprostivo kasnim. Izvini se našim
prijateljima u moje ime. Stići ću za nekoliko minuta.
Psihijatar pogleda na sat. Bilo je osam i dvadeset pet. Ponovo je podigao
slušalicu i telefonirao majci.
– Da li se dogodilo nešto, dušo? – uplaši se Evelin. Nelson joj je obično
telefonirao nedeljom popodne, u vreme čaja.
– Imam novu pacijentkinju koja koristi isti parfem koji i ti upotrebljavaš.
Upravo je izašla, a ja sam poželeo da ti čujem glas – objasni Nelson.
– Hvala, sine. Uskoro ću doći da vas posetim – obeća Evelin, dirnuta.
U mladićkim godinama, Nelson joj je zadavao mnogo muka, jer je živeo
neobuzdano. Izgubio je dve godine i njegova majka je morala da bude vrlo
odlučna kako bi ga privolela da nastavi da studira. Uspeh koji je njen sin
kasnije postigao time što je postao lekar i naučnik nadoknadio joj je teškoće i
muke iz tog perioda.
Pošto je završio razgovor s majkom, Nelson je zatvorio ordinaciju i otišao.
Izašao je na ulicu prekrivenu konfetama i trakicama, u metež koji su stvorili
mladi dok su prolazili smejući se i prskajući se raznobojnom penom.
 Kad je ušao u kuću, gosti su upravo sedali za sto.
– Izvinjavam se što sam zakasnio – rekao je, pozdravljajući se s njima.
Došao je bračni par Mara, stari prijatelji, oboje neurolozi, koje je upoznao u
Bostonskom Medicinskom centru gde je bio direktor odeljenja za neurologiju.
Kućna pomoćnica je poslužila lazanje s pestom i odlično sicilijansko vino.
Potom je na trpezu stigao i čuveni rolat od mlevenog mesa gospođe De
Vito, dobro poznat njihovim prijateljima.
Onda je započelo uobičajeno prenemaganje domaćice koja se izvinjavala
zbog nemaštovitosti svojih jela i uzvraćanje gostiju hvalospevima prefinjenim
ukusima.
Večera je završena trijumfom karnevalskih poslastica: malih princes-krofni
punjenih poslastičarskim kremom, ledenih frapea s krckavom koricom i
uštipaka sa suvim grožđem. Kasnije, domaćica je u salonu poslužila čaj od
lipe začinjen zvezdastim anisom. Potom, dok su Nelson i njegov prijatelj
Mara punili svoje lule, dame su pripalile cigarete razmenjujući informacije o
rasprodajama.
– Depresija je veliko zlo našeg vremena i odgovor je na ekonomsko
blagostanje zapadnog društva. Tamo gde se čovek bori da preživi, ima manje
depresije – primeti Mara.
– U devetnaestom veku pogađala je naročito žene i zvali su je
melanholijom. Danas od nje pate i muškarci, naročito oni mlađi – reče
Nelson, razmišljajući o dvadesetogodišnjaku koji već nekoliko meseci dolazi
kod njega na psihoanalizu.
– Lečim jednu devojku koja predstavlja izuzetno složen slučaj. Ti bi, kao
psihijatar, mogao mnogo da učiniš za nju – predloži Mara.
– Da li je moguće da ne možete da razgovarate ni o čemu drugom osim o
poslu? – umeša se Čečilija Mara, uz podršku Marije de Vito.
– To je samo zato što nas vas dve zanemarujete – blagonaklono reče
Nelson.
Bračni par De Vito proveo je vikend u kući, čitajući knjige i časopise, uz
nedeljni ručak u restoranu i sređivanje polica prepunih knjiga. Raspravljali su
se oko toga koje treba da odbace, a koje da zadrže. Ona se zalagala za strog
odabir, a on je želeo da zadrži sve knjige. Kao i uvek, našli su se na sredini.
Nelson je ponovo video Lilijanu Korti u ponedeljak predveče u sedam.
– Kako ste proveli vikend? – upita je kad je sela naspram njega.
 – Prilično loše, ali možda sam otkrila jedan od razloga svoje strepnje.
Došla sam do životne prekretnice jer sam prestala da radim, stavivši tačku na
uspešnu karijeru koja me je, međutim, sprečavala da zastanem i da razmislim
o sebi. Tek sada se pitam kakvog smisla ima moj život, kao da sve te godine
koje sam provela neprekidno sledeći nove poslovne ciljeve nisam potrošila
na sebe već na druge. Ne znam čak ni ko sam ja. Da li je vredelo toliko se
truditi da bih ovo oživela?
– Zajedno ćemo potražiti odgovor na vaša pitanja – ohrabrio ju je Nelson.
Gradski park kod Porte Venecija
 1.

Kad joj je bilo devetnaest godina, Lilijana je napokon našla dečka. Zvao se
Danilo, bio je pet godina stariji od nje i studirao je filozofiju na Državnom
univerzitetu. Na istom univerzitetu Lilijana je studirala prvu godinu prava.
Upoznali su se u knjižari. Ona je upravo bila kupila knjige iz rimskog prava,
a Danilo je tražio od prodavca neki roman koji se u to vreme mnogo čitao:
Gepard. Lilijana ga je već bila pročitala, jer ga je pozajmila od gospođice
Pergolezi.
– Kad pročitaš prvu stranu, više nećeš moći da ga ispustiš do kraja. Sjajna
priča – nagonski reče ona.
– Ma nije valjda! Samo sam čekao tvoje mišljenje da bih ga kupio –
prezrivo odvrati Danilo.
Bio je malo viši od nje, s neposlušnim pramenom kose koji mu je padao
na visoko čelo, blede kože i plavih, veoma živahnih očiju. Nosio je
vojničkozeleni mantil, a u ruci je držao člansku kartu za popust na kupovinu
knjiga.
Lilijana je pocrvenela kao bulka.
– Nikad ne gledam svoja posla – prošaputa, ljuta na samu sebe.
– Vidi se da si tek izašla iz gimnazije – primeti on s nadmoćnim osmehom.
Lilijana je već bila navikla na prezrive dosetke starijih studenata na račun
brucoša. Dok je on pripaljivao cigaretu, uspela je da pročita njegovo ime i
datum rođenja na članskoj karti koju je držao u ruci.
– Šteta – reče mu i uzvrati mu prezriv osmeh. Rumenilo joj se povuklo s
lica i ponovo je stekla uobičajenu sigurnost.
– Šta je šteta? – upita on.
– Imaš bistar pogled a komentari su ti krajnje banalni. Možda je za to
kriva činjenica što u dvadeset četvrtoj godini još nisi diplomirao – zaključi
ona. Onda se okrenu i pođe prema izlazu.
Bila je vrlo ponosna na sebe zbog tog odgovora, ali i zbog kišnog mantila
pireli boje duvana koji je toga dana prvi put obukla.
Dugo se borila s mamom da ga dobije.
– Šta će ti kišni mantil? Tvoj otac i ja ga nikad nismo imali a opet smo
porasli – odgovarala je Ernestina na ćerkine molbe.
– Vi niste studirali. Ja studiram i neću da se brukam pred ostalim
studentkinjama – bila je uporna.
Na kraju, Ernestina je uspela da se domogne bona za kupovinu u
prodavnici stalne rasprodaje Pireli-Bikoka. Otišle su zajedno, majka i ćerka,
da kupe taj dragoceni komad odeće. Kad ga je Lilijana probala, Ernestina se
ponosno zagledala u svoju lepu i elegantnu ćerku. Zato joj je osim kišnog
mantila kupila i belu svilenu ešarpu s cvetovima veselih boja.
Lilijana nije morala da plati upisninu na fakultet zato što je gimnaziju
završila s prosečnom ocenom četiri. Zarađivala je za sitne troškove dajući
časove matematike i latinskog deci iz kraja koja su išla u više razrede
osnovne škole.
Lilijana je izašla iz knjižare odlučnim korakom osećajući na sebi Danilov
pogled.
On ju je sustigao na ulici i stao pored nje.
– Da znaš da si zanimljiva – reče joj.
– Što se za tebe ne može reći – odvrati ona ne usporavajući korak.
– Zamišljaš da si kraljica od Sabe, a zapravo si obično derište – nastavi
on, dok je pripaljivao drugu cigaretu.
– Zašto toliko pušiš? – upita Lilijana.
– Zato što ne znam šta ću s rukama – odvrati on, a zatim dodade: – Kako
se zoveš?
– Lilijana. Ti si Danilo. Pročitala sam na članskoj karti.
Stigli su do tramvajske stanice i ona zastade.
Danilo je bio lep momak i svideo joj se, ali sve je učinila da ga otera od
sebe. I zaista, ledeno ju je pogledao, okrenuo se na peti i otišao. Ona slegnu
ramenima, pomirena sa sudbinom. Pre ili kasnije, njeni odnosi s momcima
uvek su se tako završavali. Ušla je u tramvaj i ugledala ga pored sebe.
Zapanjeno ga je pogledala.
– Otpratiću te do kuće. Mogu li? I nemoj mi reći da i sama znaš put – reče
on.
Razišli su se ispred njene kapije.
– Videćemo se sutra. U isto vreme u istoj knjižari – reče on pre nego što
je otišao.
Tako je počelo njihovo druženje obeleženo prepucavanjem i sitnim
udarcima koje Danilo ponekad nije mogao da izbegne. Pričao joj je o sebi:
roditelji su mu umrli kad je bio mali i živeo je u Varezeu, u staroj kući s
vrtom, s bakom koja ga je odgajila i izdržavala dok je studirao. Da bi zaradio
nešto, predavao je italijanski i istoriju u jednoj privatnoj školi u Milanu.
Jednog dana ju je odveo na viršle s kiselim kupusom u jedan lokal na Trgu
Bekarija. Onda su peške produžili prema Trgu San Babila, a odatle su
skrenuli u Korso Venecija. Ušli su u gradski park i šetali stazama
prekrivenim zlatastim lišćem. Seli su na klupu nedaleko od zoološkog vrta i
Danilo ju je zagrlio i privukao sebi. Rika jednog starog slona i isprekidano
kevtanje foke bili su zvučna pozadina njihovog prvog poljupca.
– Ludački mi se sviđaš – prošaputa Danilo pomalo teatralnim glasom.
– Koliko je još devojaka čulo to od tebe? – upita ga Lilijana.
– Malo njih, istini za volju. Nemam mnogo vremena za ljubavne veze. A
nemam ni mnogo novca.
– Onda smo isti.
– Šta radiš u nedelju?
– Imam čas engleskog kod gospođice Pergolezi. A ti?
– Idem u Dom kulture na Trgu San Babila, gde se razgovara o politici.
Tamo smo svi socijalisti.
– Čudno, mislila sam da si ti liberal. Izgledaš kao neki konzervativan
ravnodušan tip – provocirala ga je.
– Ne bih to mogao da dozvolim sebi. Svi liberali su tatini sinovi.
– Ja sam komunista. Moj otac ima dugogodišnje iskustvo u borbi za
pravdu – objasni Lilijana.
– To je razlog više da pođeš sa mnom u Dom kulture kako bi mogla da
proveriš svoja politička uverenja. Mi socijalisti smo zauzeli stav u vezi s
događajima u Mađarskoj i žestoko smo osudili sovjetsku represiju, dok vi
komunisti ćutite i dovijate se na sve moguće načine ne bi li je opravdali.
Lilijana se setila onoga što je njen otac rekao kad je u Budimpešti izbila
narodna antisovjetska pobuna koju su Rusi ugušili tenkovima:
– To što su uradili Rusi u Mađarskoj prava je sramota. Ali ako svet želi
da ide napred, svakako se mora prikloniti levici.
Zato je sad rekla Danilu: – Socijalisti i komunisti su braća, a braća se
ponekad ne slažu najbolje. Ipak, mi smo, i jedni i drugi, na pravoj strani. Poći
ću s tobom u Dom kulture. Ali sad moram da idem.
 Da bi mogla da bude s njim otkazala je dva privatna časa, ali to joj nije
nimalo teško palo.
Kući je stigla lebdeći na zlatnom oblaku. Danilo ju je privio uza se gotovo
drhteći, a ona je osetila da ima izvesnu opojnu moć nad njim, mada nikad nije
ništa učinila da bi se svidela momcima. Mrzela je glupavo smešno
koketiranje svojih drugarica. Ona je želela da se svidi nekom onakva kakva
jeste i napokon joj je jedan momak rekao: „Ludački mi se sviđaš“. Moraće to
odmah da ispriča nekom, ali ne i mami niti svojim drugaricama s fakulteta
sklonim širenju tračeva. Ispričaće gospođici Pergolezi.
Ušla je u kuhinju. Puči i Rozelina si radili domaće zadatke i jedva da su
se i pozdravili s njom.
– Gde je Ðuzepe? – upita Lilijana.
– Tamo je – reče Puči, pokazujući prema spavaćoj sobi njihovih roditelja.
Vrata su bila zatvorena. Otvorila ih je i ugledala brata kako sedi na ivici
velikog maminog i tatinog kreveta sa svojim drugom iz razreda. Ljubili su se.
Korso Lodi
 1.

Lilijana odmah zatvori vrata. Zbunilo ju je ono što je videla. Pogleda Pučija i
Rozelinu koji su i dalje mirno radili zadatke, ne znajući šta se događa u
susednoj sobi. Onda pomisli na svoje roditelje. Kako bi oni reagovali kad bi
zatekli Ðuzepea u naručju drugara iz škole?
U tom trenutku dečaci uđoše u kuhinju, primetno postiđeni. Lilijana se
obrati Ðuzepeovom drugu: – Ti sada ideš, zar ne? – To je više bilo naređenje
nego pitanje.
Dečak klimnu glavom gledajući u pod.
– Ispratiću te – reče njen brat i pođe za drugom.
– Ne, ti ćeš ostati u kući – izjavi Lilijana tonom koji nije dopuštao
protivljenje. Onda se obrati Pučiju i Rozelini: – Za danas ste dovoljno uradili.
Možete da siđete u dvorište da se igrate.
Ostala je sama s Ðuzepeom koji nije imao hrabrosti da je pogleda, već joj
je okrenuo leđa vrzmajući se ispred sudopere.
– Ipak bi trebalo da mi kažeš nešto – obrecnu se ona, suočena s
bratovljevom ćutnjom.
Ðuzepe je imao šesnaest godina. Išao je u prvi razred umetničke gimnazije
i bio je odličan učenik. Bio je izuzetno lep, malo je pričao, retko kad se
smejao i gotovo opsesivno se negovao.
Lilijana ga nikad nije posmatrala naročito pažljivo, za nju je on bio samo
jedan od njene braće. Međutim, kad je trebalo da porubi neku suknju ili da
kupi novu odeću, obraćala se Ðuzepeu, a njemu je bilo drago što može da joj
pomogne.
Kad je napunio petnaest godina, Ernestina mu je rekla: – Sad si veliki.
Tata i ja ćemo ti plaćati školovanje, a što se tiče ostalog, moraćeš sam da se
snađeš.
I Ðuzepe je našao posao. Tri popodneva nedeljno radio je u muškoj
krojačkoj radnji u Ulici Lamarmora. Rad s tkaninama, koncem i makazama
bio je njegova strast, a novac koji je zarađivao trošio je na bioskop ili na
kupovinu nečeg što mu se sviđa.
Ernestina nije bila oduševljena tim poslom.
 – Tvoja sestra daje privatne časove, dok ti prišivaš dugmad i krojiš.
Plaćamo ti umetničku gimnaziju i mogao bi da držiš časove crtanja –
prekorevala ga je.
– Mama, deca ne idu na privatne časove crtanja – branio se on.
Onda bi mama ciknula: – Već vidim kako će to da se završi! Postaćeš
krojač i ispašće da sam bacila toliko novca da bi moj sin seckao i ušivao.
Sada se Ðuzepe okrenu prema Lilijani, a oči su mu bile pune suza.
– Nemoj da me ponižavaš – tiho joj je rekao.
– Ako se neko oseća poniženo, to sam onda ja – odvrati Lilijana. – Još ne
mogu da se povratim od onoga što sam videla na maminom i tatinom krevetu.
– Žao mi je – prošaputa on. Onda sede za sto i zagnjuri lice u šake.
– Prvo praviš svinjarije, a onda mi kažeš da ti je žao? – ukori ga ona
obuzeta besom.
– Nisu to bile svinjarije, Lilijana. Ne znam kako da ti to kažem, ali ja
sam... ja sam... drugačiji od ostalih i mnogo mi je žao zbog toga.
– Hoćeš da mi kažeš da si... homoseksualac? – Poslednju reč izgovorila je
gotovo šapatom i odmah zatim Ðuzepe briznu u neutešan plač.
Homoseksualnost se smatrala izopačenošću o kojoj se nije smelo
razgovarati.
Dok je išla u gimnaziju, Lilijana je imala profesorku istorije i filozofije
koja je isticala homoseksualnost Starih Grka i Rimljana i mnogih čuvenih
umetnika, ratnika i pesnika. Profesorka je objasnila da reč homoseksualnost
potiče iz grčkog i da označava težnju da se seksualno zadovoljstvo doživi s
osobom istog pola. – Homoseksualnost je, ukratko, deo čovekove prirode –
objasnila je profesorka.
– Pa, ja sam ponosan što nisam takav – izjavio je jedan Lilijanin drug iz
razreda, izazivajući opšti smeh.
Tako su završili razgovor na tu temu, smehom. Ali Lilijani sada nije bilo
nimalo smešno. Srce joj se steglo zbog bratovljevih suza. Prišla mu je i
zagrlila ga.
– Ðuzepe, pomozi mi da shvatim – reče mu.
– Kako da ti objasnim? Misliš da sam ja srećan što se razlikujem od
drugih? Uvek sam bio drugačiji, odmalena, i uvek sam patio zbog svoje
različitosti zbog koje osećam krivicu. Krijem je čak i od onih koji su isti kao
ja, a ima ih više nego što možeš da zamisliš. Ðino mi je jedini drug, jedina
osoba s kojom mogu da budem iskren, zato što i on ćutke proživljava svoju
muku – olakšao je dušu. Neutešno je jecao na sestrinom ramenu.
Lilijana je želela da ne razmišlja o osećajima koja je Danilov poljubac
probudio u njoj i niti da gradi kule u vazduhu lebdeći na krilima svoje
ženstvenosti koja je pupela. Umesto toga, morala je da se suoči s dramom
koju nije znala kako da razreši.
Stežući brata u naručju, rekla je samo: – Potrudi se da mama ne sazna.
Ðuzepe je obrisao suze, izduvao nos i smogao snage da joj se osmehne.
– Mama odavno zna. A mislim da i tata zna.
 2.

Rozelini i Pučiju nije palo na pamet da se suprotstave Lilijaninom naređenju

mada još nisu bili završili zadatke i mada su znali da pre pet popodne ne
smeju da se igraju u dvorištu.
Naime, već više od godinu dana upravitelj zgrade dozvoljavao je da se taj
prostor koristi samo dva sata dnevno, od pet do sedam popodne.
Roditelji su se pobunili zbog te nerazumne odredbe koja im je
onemogućavala da nadziru decu na zaštićenom prostoru. Međutim, najstariji
stanari su s olakšanjem dočekali odredbu zato što su deca pravila buku i više
puta su im razbili loptom saksije i prozore.
Zgrada u Korsu Lodi pripadala je jednoj velikoj kompaniji za nekretnine
koja je nizom zabrana pokušavala da oteža život stanarima i da ih natera da
se isele. Naime, umesto te zgrade podignute u drugoj polovini devetnaestog
veka, želeli su da izgrade savremenu građevinu čije bi stanove izdavali po
višim cenama i tako ostvarili veću zaradu. Tako su, osim ograničenja u vezi s
korišćenjem dvorišta, nametnuli i zabranu korišćenja česme za pranje rublja,
zabranu unošenja bicikla u zgradu i sušenja rublja na terasama.
Stanari su morali da se prilagode novim odredbama, a deca su našla novo
mesti za igru. Mnogi su odlazili u dom parohijske crkve koji je imao sportski
teren, drugi su se igrali u obližnjoj uličici u kojoj su ostale ruševine zgrada
bombardovanih za vreme rata i veliko polje koje su uglavnom zauzimali
Cigani. Tamo su deca mogla da galame nikog ne uznemiravajući.
Dok su silazili niza stepenice, Puči reče Rozelini: – Idemo u uličicu da
vidimo zečeve.
Puči je bio četrnaestogodišnjak koji nije voleo školu. Dovoljno mu je bilo
da jedva izvuče dvojke iz svih predmeta, tek toliko da ne naljuti roditelje.
Ipak, bio je inteligentan, radoznao i nadaren za trgovinu.
Subotom je radio u kafeu ispod kuće gde je za pranje čaša i šolja dobijao
od gazde malu napojnicu koju je čuvao u limenoj kutiji. Uveče, pre nego što
pođe na spavanje, proveravao je svoj kapital koji je već bio dostigao pet
hiljada lira. Taj novac je trebalo da mu omogući da ostvari svoj plan.
Sve je počelo tokom leta, u uličici, kad je našao zeca kako drhti u jednoj
od razrušenih kuća. Uhvatio ga je i odneo kući na Ernestininu radost koja ga
je stavila u pac, a zatim ispekla.
Sutradan, Puči je pomislio da tamo gde je našao jednog zeca možda ima i
drugih. Započeo je sistematsku i diskretnu potragu, jer nije želeo da ga
drugovi otkriju. I njegov trud je nagrađen. U ruševinama neke druge kuće
našao je porodicu zečeva koja je tamo živela u miru. Odmah je počeo da im
pravi kavez od dasaka i odbačene metalne mreže. U međuvremenu je
skupljao travu u polju i donosio ih tim životinjicama koje su, iako plašljivo,
rado prihvatale dodatnu hranu.
Kad je napravio kavez, pomislio je da bi, pre nego što u njega zatvori
zečeve, trebalo da nađe neko sigurno mesto za njega i shvatio je da mu treba
pouzdan partner. Našao ga je u starom Anakletu, stanaru iz svoje zgrade koji
je u jednom uglu polja gajio povrće za svoje potrebe, ispunjavajući tako
svoje penzionerske dane.
Jednog dana, Puči mu priđe.
– Treba da porazgovaramo kao muškarci – reče mu.
Starac, koji je prevalio osamdesetu i poznavao Pučija od rođenja, jedva
prikri osmeh. Načini ozbiljan izraz lica i odgovori: – Slušam te.
Bilo je lepo letnje jutro i Anakleto je, u potkošulji i kratkim čarapama,
upravo bio okopao svoj mali povrtnjak i pripalio je cigaru.
– Imam porodicu zečeva s dve skotne ženke. Napravio sam im veliki
kavez i sad mi treba neko bezbedno mesto gde ću ga ostaviti – objasni dečak.
– Tako je – potvrdi Anakleto, u kome je ta priča pobudila radoznalost.
– Ti imaš šupu u povrtnjaku u koju bi moj kavez sasvim lepo mogao da
stane – reče Puči u jednom dahu.
Anakleto je već primetio tokom prethodnih dana da Puči nešto petlja, jer
ga je video kako oprezno bere travu dok je okopavao svoj povrtnjak. Osim
toga, Ernestina mu je ispričala da su se ugostili zečetinom. Sad je klimao
glavu zabavljajući se i čekao nastavak priče.
– Naravno, dobićeš svoj deo – podsticao ga je Puči.
– Ne volim zečetinu – polako reče starac. – Za vreme rata, prodavac
pilića prodavao je obezglavljene zečeve i uvek sam sumnjao da su to bile
mačke. Sada, kad bih morao da jedem zečetinu, činilo bi mi se da jedem
mačku. A ja volim mačke – izjavi.
– Ali ti ne moraš da ih jedeš. Treba samo da ih držiš u svojoj šupi –
uporan je bio Puči.
– U šupi držim alatke. Nema mesta za kavez – odvrati starac.
– Ako hoćeš, naći ćeš mesto.
– Da, treba hteti. – Zabavljalo ga je da gleda dečaka kako se peče na tihoj
vatri.
– Onda? – Puči je u rukavu imao pobedničku kartu kojom je mogao
navesti Anakleta da pristane, ali rešio je da je odigra samo ako to bude
neophodno.
– Razmisliću – lakonski reče starac, pušeći cigaru s očiglednim
uživanjem.
Puči se zakašlja i mahnu kako bi rasterao dim. Stari je bio tvrd orah i
jednostavno je morao da upotrebi poslednju kartu.
– Mogli bismo da se uortačimo – predloži tužnim glasom, kao da mu je
neko otkinuo deo srca. – Kavez i zečevi su moji. Ja ću im nabavljati krmu i
čistiću leglo. Ti ćeš staviti na raspolaganje šupu i kad dođe vreme, zaklaćeš
ih i očistiti. Mogli bismo da ih prodajemo po nižoj ceni od one po kojoj ih
prodaje prodavac pilića, a ti bi mogao da dobiješ dvadeset odsto od zarade.
To je pošten predlog.
Anakleto se osmehnu. Nijednog trenutka nije pomislio da traži novac od
Pučija kako bi mu pomogao da ostvari svoj plan. Ali zabavljali su ga ti
pregovori.
– Šta ti misliš, ko bi kupovao tvoje zečeve? – upita.
– Sve žene iz naše zgrade, pa čak i one iz susedstva. Već sam ispitao
teren. Ako sve bude kako treba kao što se nadam, početkom zime neće nam
biti dovoljan samo jedan kavez. A za Božić, umesto kopuna, 5 u Korsu Lodi
ješće se zečetina – poletno objasni Puči.
– A znaš li ti da sve meso mora da ima pečat opštinske sanitarne službe?
Tvoja trgovina bi bila nezakonita – reče starac.
– Moj otac kaže da se iza svakog velikog bogatstva krije neki prestup. Ja
ću postati najveći uzgajivač i trgovac zečeva, a nezakonito poslovanje u
početku biće moj prekršaj. Ne mari! Preuzeću taj rizik zato što sreća prati
hrabre.
– Ako bih se uortačio s tobom, i ja bih rizikovao – primeti Anakleto.
Razgovor između starca i dečaka prilično se odužio. Anakleto je naveo i
jednu skorašnju odredbu opštine, vlasnika tog polja, kojom se svima koji ga
koriste naređuje da ga napuste u roku od dve godine zato što je to
građevinsko zemljište.
– Kad mi sruše šupu, gde ćeš držati svoje zečeve?
– Za dve godine ću naći neko rešenje. Već sad imam dovoljno novca da
napravim još kaveza – obavestio ga je Puči.
Anakleto je, star i mudar, bio ubeđen u to da veliki plan malog Kortija
neće uspeti. Ali nije želeo da ga liši njegovog sna i zato je ozbiljno igrao
svoju ulogu manjinskog ortaka odlučivši da na najbolji način pregovara o
svom procentu.
– Dvadeset odsto je premalo. Već mi je jasno da ću, dok ti budeš u školi,
ja morati da brinem o tvojim životinjama. Zato tražim četrdeset odsto.
Puči se uhvati za glavu, tvrdeći da je to nerazuman zahtev. Dogovoriše se
da Anakleto dobija trideset odsto. Uzgoj je počeo a Puči je uspeo da dobije
pomoć i od piljara koji je bio spreman da mu daje oštećene šargarepe i drugo
povrće za ishranu životinja.
Tokom narednih meseci zečice su se okotile, nekoliko mladih je uginulo,
ali ostali su odlično napredovali i sad je već dvadesetak životinja bilo
spremno za prodaju. Zato je Puči rekao sestri dok su koračali prema uličici:
– Hoću da proverim kako su moje životinje.
– Ali moramo da požurimo, zato što će uskoro pasti mrak i kad se mama
vrati s posla mora nas zateći kod kuće, sa završenim zadacima – reče
Rozelina.
Međutim, kad su se vratili, mama je već bila kod kuće i delovala je
neraspoloženo. Grdila je Lilijanu i Ðuzepea što nisu postavili sto i nisu znali
gde su im mlađi brat i sestra.
Čim ih je ugledala, oboma udari ćušku, urlajući: – Malo mi je moje muke
pa sad moram da trpim i vaše lenstvovanje.
Nijedno od njih dvoje nije se usudilo da pita šta se dogodilo.
 3.

– Boca s gasom je skoro prazna. Idi da doneseš novu iz podruma – naredi

Ernestina Ðuzepeu.
– Baš sad? – pobuni se sin. Bio je iscrpljen posle razgovora s Lilijanom.
– Da vidimo da li možeš da skuvaš krompir duvanjem. To bi bila lepa
ušteda – obrecnu se ona. Onda pređe rukom preko čela i dodade u po glasa:
– Danas sam došla na ivicu strpljenja. – Zatim ode u sobu i zatvori vrata za
sobom.
Rozelina i Puči su ćutke završavali domaće zadatke, a Lilijana je počela
da ljušti krompir. Bila je dovoljno zabrinuta za Ðuzepea i nije mogla da brine
i zbog majčinih problema.
Ernestina je u fabrici trikotaže premeštena s mašina za pletenje u odeljenje
za dizajn i već godinu dana je učila i crtala nove modele. Uprkos tome, po
ugovoru je i dalje radila kao šegrt, i njena plata nije bila primerena poslu koji
obavlja. Dok je razgovarala o tome s Lilijanom, ćerka joj je govorila: –
Moraš da daš otkaz.
– Misliš da je lako naći drugi posao? Osvrni se oko sebe i videćeš koliko
ima nezaposlenih. Tvoj otac ima dobru platu, ali mnogo nas je i treba nam i
moja plata – odgovarala joj je mama.
Lilijana bi svaki put osetila grižu savesti zato što je želela da pomogne
svojoj porodici, a umesto toga su je čekale četiri godine studiranja pre nego
što diplomira i nađe posao.
Sad, dok je Lilijana prala krompir, njena majka se vratila u kuhinju.
– Danas su u fabriku iznenada došli oni iz inspekcije za rad i radne odnose
– reče. – Dobro su odrapili ono dvoje prevaranata – dodade.
Mislila je na Lea i Martu Skani, oca i ćerku, vlasnike fabrike.
– Portir ih je odmah obavestio. Gazdarica je trčala unaokolo kao luda,
izdajući naređenja. Ja sam proučavala uzorke vune, a ona je dreknula na
mene: „Šta vi to radite? Odmah idite dole i sedite za neku mašinu!“ Jasno ti
je, nisu smeli da saznaju da ja crtam modele a u ugovoru mi piše da sam
radnica za mašinom, šegrt. Marta Skani je naterala i dve radnice koje nemaju
ugovor da se zatvore u klozet, a još dve je sakrila u kutije s vunom. Kakvo
poniženje! Samo što oni iz inspekcije nisu blesavi pa su sastavili izveštaj na
deset strana. – Zatim je dodala: – Nemoj ništa da pričaš tati, poješće se,
jadan, od sekiracije.
Ðuzepe uđe u kuhinju noseći novu bocu s gasom.
– Ne sviđa mi se kako vas dvoje izgledate – primeti mama, gledajući
dvoje starije dece. Ranije se vratila kući i zatekla je Ðuzepea i Lilijanu kako
tiho razgovaraju sedeći za stolom jedno naspram drugog. Bila je previše ljuta
zbog onog što se dogodilo u fabrici da bi postavljala pitanja. Ali sad je htela
da sazna šta im je. – Šta se dogodilo? – upita.
Ni jedno ni drugo nisu odgovarali. Nije navaljivala, već je počela da kuva.
Te večeri je spremala špagete s paradajz-
-sosom i pitu od krompira.
U pola osam je stigao i Renato i svi su seli za sto.
– Izabrali su me za predstavnika sindikata – objavi on nimalo oduševljen.
– To znači da si postao još važniji – ponosno reče Puči.
– To znači da ćemo te od sada još manje viđati – progunđa Ernestina koja
je znala koliko je deci potrebno češće očevo prisustvo.
Nekoliko meseci ranije, Renato je unapređen u poslovođu. Bio je to
strateški potez uprave koja je znala će dobro plaćeni bundžija postati tiši. Ali
kolege su cenile Renata, pa je sindikat doneo protivmeru i predložio ga za
svog predstavnika. Izabran je tog popodneva, jednoglasno. To znači da je od
tog trenutka morao da pomiri zahteve radnika sa zahtevima poslodavaca,
držeći se direktiva sindikata i odgovorno se sukobljavajući s upravom
fabrike. Bio je to težak i osetljiv zadatak. Osim toga, Ernestina mu je upravo
prebacila što malo vremena provodi s decom. To znači da će morati da
uskladi radne, sindikalne i porodične obaveze.
– Pa nisam ja akrobata – prasnu Renato.
Žena se razneži i ohrabrujuće mu se osmehnu.
– Ne brini, sve će biti u redu. Uvek si bio častan čovek i takav ćeš i
ostati. To je najbolji primer koji možeš da pružiš svojoj deci – reče.
Lilijana, Puči i Rozelina bili su vrlo uzbuđeni zbog te novosti.
Ðuzepe je, međutim, zurio u tanjir i nije se pridružio oduševljenju svog
brata i sestara.
– Mogu li da kažem svojoj učiteljici da si postao predstavnik sindikata? –
upita Rozelina.
 – Pa naravno. Iako to i nije nešto čime se treba hvaliti. Veruj mi, malena –
nežno joj odgovori Renato.
Kad su ustali od stola, Lilijana i Ðuzepe su ga raspremili, Puči i Rozelina
su oprali sudove, Ernestina je uzela da krpi čarape, a Renato je otišao u
spavaću sobu da pročita odluke s nekog sindikalnog simpozijuma.
Neko pokuca na vrata i ubrzo se na pragu pojavi stari Anakleto.
Bio je zadihan i vrlo ozbiljan.
– Izvinjavam se što vas uznemiravam. Moram da razgovaram s Pučijem –
reče.
– Ono što treba da kažeš njemu, možemo svi da čujemo – reče Ernestina,
spuštajući iglu i konac.
– Ukrali su zečeve – objavi starac slabašnim glasom.
 4.

Vest se proširila za nekoliko minuta i krađa zečeva odmah se pretvorila u

dramu ne samo porodice Korti i Anakleta već u dramu cele zgrade. Deca se
pridružiše Renatu, koji je objavio lov na kradljivca.
U dvorištu je održan ratni savet. Puči, Rozelina i Anakleto izneli su
činjenice.
Dvoje najmlađih Kortijevih promenili su stelje u kavezima između četiri i
pet popodne. Malo pre šest, kad je već pao mrak, Anakleto je otišao u
uobičajen obilazak zečeva i zatekao je prazne kaveze. Uključio je lampu i,
proveravajući teren oko šupe, naišao na mnogo tragova obuće. Nestale su i
vreće od jute kojima su noću pokrivali kaveze kako bi zaštitili životinjice od
hladnoće. Lopovi su ih očigledno upotrebili da u njima odnesu zečeve. – Sve
se dogodilo između pet i šest popodne – zaključio je Anakleto.
U tom trenutku Rozelina se setila da je, kad je izašla s Pučijem iz šupe,
nedaleko odatle primetila dve Ciganke s četvoro dece.
Renato poljubi ćerku u čelo.
– Pravi si anđeo, malena – prošaputa uz blistav osmeh. – Sad znamo gde
treba da tražimo zečeve.
– Da si mi to rekla, ostao bih tamo da stražarim – prebacio joj je Puči.
Renato i Anakleto povedoše dobrovoljce i svi zajedno se zaputiše prema
ciganskom logoru. Deca su bila veoma uzbuđena zbog te pustolovine, sva
osim Pučija čiji je preduzetnički duh bio smrtno pogođen tim događajem,
tako da je klonuo od nemoćnog besa.
Pred njima se ukaza ciganski logor osvetljen vatrama. Dobrovoljci su se
tiho približavali gazeći vlažnu travu sve dok nisu primetili nomade okupljene
oko velike vatre, na čistini između troja rasklimanih zaprežnih kola. Čuli su
njihove vesele glasove i kad su prišli, ugledali su ono što je ostalo od
Pučijevog velikog sna: zečevi gajeni i othranjeni uz veliki trud bili su
nataknuti na štapiće i pekli su se na vatri. Zastali su, skamenjeni. Renato
snažno stegnu sina za ruku.
– Mnogo mi je žao – prošaputa.
– Izrodi pogani! – obrecnu se Anakleto.
 – Prljavi, zli lopovi! – reče neki dečak.
– Izrodi pogani! – ponovi Anakleto i dodade: – Valjalo bi im dati jednu
dobru lekciju.
Renato je bio van sebe od besa, ali smirio je celu grupu.
– Sad ćemo se suočiti s njima i videćemo kako će reagovati – odluči,
približavajući se Ciganima. Ostali pođoše za njim. Dva psa koja su ležala
pored vatre čekajući svoje sledovanje, zalajaše. Radosni pokliči uminuše i
nomadi se iznenađeno zagledaše u te ljude i decu koji su im se približavali.
Renato pokaza svojima da stanu.
– Zečevi koje pečete pripadaju mom sinu a neko od vas ih je ukrao – reče
odlučnim glasom.
Jedan Ciganin koji je bio krupan kao Renato, očiju tamnih kao noć i crnih
brkova, obrati mu se: – Kako možeš da budeš toliko siguran u to da smo ih
mi ukrali?
– Moja deca su videli dve vaše žene kako se vrzmaju oko šupe – objasni
Renato.
Ciganin prasnu u smeh.
– Ko ukrade zeca taj je lopov, a ko ukrade kraljevstvo, taj je gospodar.
Neko završi u zatvoru, a neko na prestolu. Šta da se radi? – upita.
– Nismo došli ovamo da filozofiramo – naglasi Renato.
Jedna starica se izdvoji iz grupe, priđe Rozelini, dugo se zagleda u nju i
reče: – I ti ćeš jednog dana biti kradljivica, ali tebi će tapšati kao da si
princeza.
– Ne slušaj je – umeša se Ciganin – ona je proricala budućnost, ali sad je
već stara... Sedite s nama da podelimo večeru.
– Ne želimo da delimo s vama ono što je naše. Morate da se izvinite mom
sinu. Te životinje su bile njegove i on ih je odgajao brižljivo i marljivo. Lišili
ste ga jednog sna.
Odlučno je izgovorio te reči i Puči mu prošaputa: – Hvala, tata. Dobro je.
Idemo kući.
Ciganin sagnu glavu pred malim Kortijem i prošaputa: – Meni i mojoj
porodici veoma je žao. Nismo hteli da te povredimo, samo smo bili gladni.
Muškarci i deca pogledaše te ljude koji su živeli od ostataka hrane, lišeni
svega i svačega. Bes se pretvori u saosećanje.
Puči pruži ruku Ciganinu koji je stegnu.
 – Podelite s nama ono što je bilo vaše – predloži čovek.
Puči pogleda oca i reče: – Na kraju krajeva, odgajao sam ih da bi završili
na vatri.
I tako svi zajedno podeliše zečetinu s krckavom kožicom. Nedostajao je
samo stari Anakleto koji je izjavio: – Ja idem. Stomak mi se prevrće od
samog mirisa zečetine.
Rozelina je stajala pored oca i u jednom trenutku mu je prošaputala: –
Pitaj onu staricu na šta je mislila kad je rekla da ću biti kradljivica i da će me
nazivati princezom.
– I sama si čula da je malo skrenula – umirio ju je Renato.
Starica kao da je čula devojčicino pitanje, priđe i reče Renatu: – Daj mi
desni dlan.
Renato je upravo jeo zečji but te joj uzvrati: – Ne želim da saznam
budućnost.
– Daj, tata, pruži joj dlan – ubeđivala ga je Rozelina.
Da bi udovoljio ćerki, Renato pruži ruku, a starica se zagleda u nju.
– Imaš lepu ženu koja te voli i četiri dijamanta koja su tvoja deca. Smrt je
već pokušala da te zgrabi, ali je pobegla, ostavljajući ti samo nekoliko
ogrebotina... – Nije završila rečenicu. Ispustila je Renatovu ruku, okrenula se
i otišla.
Kad se grupa iz Korsa Lodi vratila kući, već je bila noć.
Puči je, opružen u svom krevetu, prošaputao bratu Ðuzepeu: – Od sutra
ću da učim koliko god mogu. Previše je rizično baviti se trgovinom.
Rozelina je, iz svog kreveta, upitala Lilijanu: – Šta ti misliš, šta je Ciganka
videla u mojoj budućnosti?
– Baš ništa. Ti ljudi žive od praznoverja i praznih priča. Bolje bi ti bilo da
spavaš – odbrusi joj sestra.
U velikom bračnom krevetu Renato poljubi Ernestinu u čelo i prošaputa
joj: – Lepa si. To znaju čak i Cigani. A naša deca su čisti dijamanti, tako je
rekla jedna starica.
– A ti si večito dete – razneži se njegova žena milujući mu lice.
 5.

Ernestina iznese na sto tipično nedeljno zimsko jelo, palentu s kobasicom,

koje su Renato i deca radosno dočekali.
Sela je i gledala ih dok su uzimali hranu. Bili su zdravi, jaki, pošteni i
imali su duboko usađen osećaj obaveze. Zaista lepa porodica, pomisli. Ipak,
nije bila spokojna.
Renato je bio zabrinut zbog svog sindikalnog zaduženja koje je postajalo
sve teže i ozbiljnije. Tokom tih nekoliko meseci Fanfanijeva vlada je
predložila program socijalnih reformi kojim su radnici bili zadovoljni, ali su
ga poslodavci neprijateljski dočekali. Osim toga, desničarske političke struje
predložile su nagrađivanje onih koji se ne priključuju štrajkovima, što je
izazvalo bes najbeskompromisnijih radnika. Onda su izbili sukobi unutar
fabrika a predstavnici sindikata, kao što je Renato, zatekli su se između
čekića i nakovnja, jer su morali da smire uznemirene duhove i da podstaknu
na razmišljanje one najpomirljivije.
Ernestina je uporno ponavljala mužu: – Budi oprezan. Previše se ističeš.
Jednog dana bi mogli da te razapnu.
– Ti si rođeni pesimista – odgovarao joj je Renato.
Ernestina je bila zabrinuta i za decu, počevši od Lilijane koja je prestala
da odlazi nedeljom popodne kod gospođa Pergolezi. Sad je izlazila s
Danilom, koji se Ernestini nije sviđao. Nikad ga nije videla, ali na osnovu
ono malo reči koje je uspela da izvuče od ćerke, stekla je loš utisak o njemu.
– Onaj ko s dvadeset četiri godine živi na teret babe i još nije diplomirao, ne
uliva mi nimalo poverenja – govorila joj je. – On je filozof. Ne obraća pažnju
na izvesne stvari – branila ga je Lilijana. „Taj je vuče za nos“, mislila je
Ernestina, ali nije imala hrabrosti da joj kaže. Nije znala dokle je stigla
njihova veza, što ju je dodatno brinulo. Lilijana joj se nije poveravala i
Ernestina se plašila najgoreg. Govorila je mužu: – Šta ćemo ako zatrudni?
Zbogom, studiranje! Moraće da se uda i sve žrtve koje smo podneli biće
uzaludne. – Renato joj je odgovarao uz osmeh: – I ti si se udala zato što si
ostala u drugom stanju i nije ti bilo tako loše.
Ðuzepe je bio još jedan veliki izvor njenih briga. Učio je marljivo i
postizao odlične rezultate. Ipak, bio je usamljenik i mama je u njegovim
očima primećivala tugu zbog koje je patila. Odavno je shvatila da njen sin
nikad neće biti muškarac kao ostali i s bolom je razmišljala o njegovoj
budućnosti. Pre ili kasnije, svi će saznati za njegovu različitost i strahovala je
od podsmeha kojem će biti izložen. Pobedivši nelagodu, razgovarala je o
tome s lekarom.
– Zar ne postoji neki lek za takve slučajeve? – upitala ga je.
Lekar je odmahnuo glavom i raširio ruke. – Pomirite se s tim, gospođo –
rekao joj je. – Homoseksualnost nije posledica bolesti. Nemojte je smatrati
sramotom niti kriviti sebe zbog toga. Sve što možete da učinite jeste da volite
svog sina takvog kakav je.
– Da je barem srećan! – prošaputala je Ernestina.
I Puči se menjao. Nije više bio vetropir kao nekad. Posle krađe zečeva
smirio se i počeo vredno da uči, ali rezultati su bili vrlo mršavi. Isticao se
samo u matematici; ostalo je bilo prava katastrofa. Nastavnici su joj govorili
da Puči nije u stanju da se usredsredi, iako je vrlo inteligentan. – Biće da je
to zbog nezgodnih godina – izvinjavala se Ernestina profesorima dok ju je
izjedala briga.
Nije bila zadovoljna ni Rozelinom koja je postajala sve taštija. Kad bi
Renato nabavio nešto novo – telefonski aparat, televizor, mali gradski
automobil – Rozelina je išla od vrata do vrata da se pohvali. Nije bilo načina
da je natera da bude skromnija i promišljenija. Možda su je previše razmazili.
Toj jedanaestogodišnjoj devojčici, lepoj kao porcelanska figurica, pretila je
opasnost da se slomi kad naiđe na prvi životni problem. Pričala je, smejala se
i gestikulirala kao da je stalno na pozornici. Ernestina je strahovala da ona
nikad neće postati valjana i razumna žena.
Kuhinjom se širio prijatan miris kobasica proprženih sa žalfijom a zatim
dinstanih u ispasiranom paradajzu. Dok su svi ostali uživali u tom ukusnom
jelu, Ernestina nikako da počne da jede.
– Nije ti dobro? – upita je Renato koji ju je posmatrao otkako je sela za
sto i primetio njen odsutan pogled.
Osim brige za porodicu, imala je i lični problem koji je želela da podeli s
mužem, ali još nije odlučila da to i učini.
– Nikad mi nije bilo bolje – slagala je i osmehnula se.
– Trebalo bi češće da se smeješ, jer kad se ti smeješ, smeje se cela kuća –
laskao joj je muž. – Jesam li dobro rekao, deco? – nastavi, tražeći
odobravanje svoje dece koja mu rasejano odvratiše nerazgovetnim
mrmljanjem.
– Danas imamo voćnu salatu – najavi Ernestina i nastavi: – To je Pučijeva
zasluga. Juče, dok ste se vi negde zabavljali, on je radio kod piljara koji mu
je zauzvrat dao lepu korpu s voćem – objasni žena.
Ovog puta, kao da su se dogovorili, svi troje izgovoriše uglas: – Hvala,
Puči! Hvala, mama! – Onda svi šestoro prasnuše u smeh.
Ali Ernestinu nije ponela opšta radost.
Posle ručka, Lilijana se žurno iskrala iz kuće. Majka ju je ispratila rečima:
– Dobro razmisli pre nego što napraviš neku glupost.
I Ðuzepe se spremao da izađe pošto se uverio da mu je čvor kravate
savršen, a kosa brižljivo očešljana.
– A kuda si ti pošao? – ispitivala ga je Ernestina, iako je znala da Ðuzepe
ide da se vidi s onim drugom iz gimnazije koji je imao iste probleme kao i
on.
– Idem da vidim kulu Velaska s jednim prijateljem – reče momak, i
objasni ocu: – To je gotovo futuristička građevina i potpuno revolucionarna u
odnosu na tradicionalnu arhitekturu.
Renato se obrati ženi: – Htela si da uči? Eto ti rezultata: ide da gleda kuće
bogataša, umesto da ih u školi uče da gledaju kakve su radničke kuće.
Iz dvorišta su se razlegli glasovi dece koja su dozivala Pučija i Rozelinu.
Njih dvoje poljubiše roditelje. Spremali su se da pođu u parohijski dom.
Muž i žena ostali su sami. Renato otvori paklu cigareta i ponudi ženu koja
odbi.
– Hoćemo li da popijemo kafu? – predloži joj.
– Umorna sam. Idem da se opružim. Ali, ako kuvaš za sebe, popiću i ja
malo – reče, ulazeći u sobu.
Nije ni okusila hranu. Danima je delovala umorno a njena nervoza
prelazila je i na sve ostale u kući. Renato ju je dobro poznavao i bio je
ubeđen da ona nešto krije.
Skuvao je kafu za sebe i za nju i odneo joj u sobu. Seo je na krevet pored
nje i nežno joj rekao: – Onda, hoćeš li mi reći šta se događa?
– Učlanila sam se u sindikat – odvrati ona.
– I to je sve? Bilo je neizbežno – reče joj muž.
 – Ne raduj se unapred, zato što nisam izabrala tvoj sindikat, već onaj
sveštenički.
– Ne mari, Ernestina moja.
– Morala sam, da bih ubedila ostale radnice da se učlane. Skoro sve one
su, kao što znaš, mlade, dolaze iz Veneta i žive u manastirima kod časnih
sestara. Sindikat smatraju đavoljom rabotom, iako nije reč o sindikatu
komunista. Čitale su krunicu s časnim sestrama kako bi izmolile oprost od
Boga zbog svoje odluke koja je, kao što su srećom shvatile, bila neizbežna. I
njima je prekipelo. Ne znam odakle mi snaga da ih ubedim, ali uspela sam. –
Onda mu je prepričala njihove razgovore na pauzi za ručak u fabričkom
dvorištu. Tada sve zajedno sede na zemlji leđima naslonjene na zid fabričke
zgrade i raspakuju svoje sendviče. Koliko je žara u njihovim prošaputanim
rečima, koliko nade da će uspeti da se izbore za svoja prava!
– Imam velikog učitelja već dvadeset godina i zahvaljujući tebi našla sam
prave rečima kojima sam ih malo razbudila. Nijedna me nije prijavila. U
sindikatu nisu mogli da veruju da im je stiglo toliko zahteva za učlanjenje.
Tražile smo i izborile se da sve budemo prijavljene i da svaku vrednuju na
osnovu radnog mesta koje zauzima. Posle osam godina sam od šegrta postala
majstor. Lepa pobeda, zar ne?
– Izvanredno! – uzviknu Renato, zagrlivši je.
– Onda sačekaj da čuješ dalje – prekinu ga žena i nastavi: – Juče nam je
svima uručena jedna odluka: sve smo dobile otkaz zato što se fabrika
zatvara. A znaš li ko je kriv za to? Ja, Renato – prasnu i briznu i plač.
 6.

Te nedelje, Lilijana je istrčala ne bi li stigla kod gospođa Pergolezi, a ne da

bi se sastala s Danilom, kao što je želela.
Prethodne večeri joj je telefonirala mis Anđelina, koju nije videla tri
nedelje.
– Hoćeš li doći sutra? – To je više bila molba nego pitanje.
– Naravno – odgovorila je Lilijana, obuzeta osećajem krivice što je dugo
nije posećivala. Mesec dana ranije otrčala je do nje da joj ispriča svoju
ljubavnu priču s Danilom. Anđelina je delila njeno uzbuđenje, ali ju je i
posavetovala: – Budi oprezna, dušo. Muškarci su ponekad malo vetropirasti,
a ti si još veoma naivna – rekla joj je.
Onda je Lilijana nestala i samo bi joj ponekad telefonirala. Danilo je
ispunio njene misli i njeno slobodno vreme. Te večeri, dok su razgovarale
telefonom, Anđelina joj je rekla: – Nemoj da nosiš svesku. Nećemo održati
čas.
– Sva sreća, pošto nisam stigla da prevedem Čosera – odgovorila je.
Budući da je savršeno naučila engleski, gospođica Pergolezi je odlučila da
Lilijana treba ozbiljno da se posveti anglosaksonskoj književnosti, počevši od
pesnika Džefrija Čosera.
Lilijana je prihvatila kao izazov težak zadatak prevođenja tih stihova
napisanih u četrnaestom veku na arhaičnom engleskom. Ali otkako se Danilo
pojavio u njenom životu, zanemarila je i taj podsticajni zadatak.
Zato se te nedelje zaputila u Korso Porta Romana. S dečkom je trebalo da
se sastane posle posete kući Pergolezijevih.
Anđelina je stajala na balkonu i kad ju je ugledala pred kapijom, rekla joj
je: – Nemoj da zvoniš. Odmah ću ti otvoriti.
– Pokvarilo vam se zvono? – upita devojka čim je stala pred gospođicu
Pergolezi.
Njena profesorka prinese kažiprst usnama pokazujući joj da bude tiha.
Izgubila je svoj veseo pogled i kao da je ostarila. Koračajući na vrhovima
prstiju, zajedno su ušle u salon. Sele su na sofu i Lilijana oseti nelagodu kao
da će čuti neku lošu vest.
 – Vaša mama... – prošaputa.
Gospođica Pergolezi izvadi iz džepa fino izvezenu maramicu od belog
batista, obrisa suzu i prošaputa: – Umire. – Zaplakala se jedva primetno, tiho
i smerno.
– Mnogo mi je žao – prošaputa devojka, iskreno pogođena tom vešću. –
Šta se dogodilo? – upita.
Žena obrisa oči, savi maramicu i stegnu je u ruci.
– Mama odlazi i ostavlja me samu. A ja ne znam kako ću se izboriti s
danima bez nje koji mi ostaju. Nikad nisam ni pomislila da bi mogao da dođe
ovaj trenutak, zato što sam je smatrala besmrtnom. Pre izvesnog vremena
postala je čudna, prestala je da me pecka. Jednog dana me je čak i
pomilovala. Počela je tiho da hoda kroz stan, da sređuje fioke, ništa nije jela.
Koliko god da smo je Luizela i ja ispitivale, ona se samo smeškala i govorila:
„Sve je redu“. Međutim, ništa nije bilo u redu. Kad sam pozvala našeg starog
porodičnog lekara da je pregleda, rekao je: „Ne vidim znake bilo kakvog
oboljenja. Gospođa je zdrava, iako joj je pritisak malo nizak, a srce umorno.
Prepisaću joj jedan lek za podizanje srčanog tonusa, a ako baš ne bude htela
da jede, dajte joj tečnosti. Dajte joj ceđene pomorandže s dosta šećera.“
Mama se bila ispružila na krevetu da bi je lekar pregledao i od tada više nije
htela da ustane. Juče popodne je pala u dubok san i ni Luizela ni ja nismo
uspele da je probudimo. Pozvale smo lekara koji nam je rekao da je pala u
komu. To je sve, dušo.
– Zašto mi niste odmah telefonirali? – upita Lilijana.
– Imaš obaveze na fakultetu, privatne časove, svoju prvu ljubavnu priču.
Odakle mi pravo da poremetim sve to? Međutim, sinoć sam pomislila da
treba da znaš i zato sam ti telefonirala. Rekla sam samo tebi. Naši rođaci u
Americi još ne znaju. Obavestiću ih kad dođe vreme, ali ta vest ih neće
pogoditi. Ta stara gospođa koja je dugo živela u dalekoj Evropi njima ne
znači ništa. Za mene je, međutim, ona jedini oslonac u životu.
Lilijana je pomilova po ramenu.
– Hvala, dušo – prošaputa žena.
– Mogu li da je vidim? – upita devojka.
– Ma, naravno, ako želiš. Samo te molim da budeš tiha. Lekar je maločas
otišao i rekao mi je da ona više ništa ne oseća i da je samo pitanje vremena.
Ali ja verujem da mama i dalje ima dobar sluh i da bi buka mogla da joj
zasmeta. Jednostavno je odlučila da više ne živi. Ko zna zašto? Bilo nam je
tako lepo zajedno, njoj i meni – prošaputa dok je koračala ispred Lilijane
prema spavaćoj sobi u kojoj je stara kućna pomoćnica sedela pored
bolesnice.
Mama Pergolezi je spavala dubokim snom. Seda talasasta kosa podsećala
je na svileni oreol oko bledog lica koje je delovalo zadivljujuće spokojno.
– Volela bih da joj malo pravim društvo – promrmlja Lilijana, koja je
potpuno zaboravila na svoj sastanak s Danilom.
Luizela i Anđelina se pogledaše i ostaviše je samu. Lilijana se sagnu
prema starici i pomilova joj čelo. Kao i Anđelina, i ona je pomislila da je
stara gospođa možda svesna onoga što se događa oko nje, ali joj to nije
nimalo važno zato što se sprema na dugo putovanje prema jednom
tajanstvenom svetu. Lilijana se priseti živopisnih priča stare gospođe
Pergolezi o svetlostima Njujorka, o gužvama na velikim avenijama, o
kolonama automobila koji trube; pominjala joj je subway koji juri ispod
grada prevozeći milione putnika, pričala joj o ljudima-sendvičima koji
koračaju po pločnicima reklamirajući razne proizvode, o rekama piva koje
teku u barovima na radost „onih divljaka“ koji ne poznaju prefinjeno uživanje
koje pruža čaša dobrog vina. Dočarala joj je jedan blistavi svet, haotičan,
veoma savremen i pun života i podstakla ju je da sanjari. Za to joj je bila vrlo
zahvalna. Stara gospođa joj je mnogo pružila, a zauzvrat je očekivala samo
da ume da je sluša.
– Hvala vam za sve, draga gospođo Pergolezi – prošaputa Lilijana,
milujući je po ruci.
Gospođa zevnu i dah joj se ugasi.
– Otišla je – reče Lilijana u suzama, kad je stala na vrata kuhinje gde su
Anđelina i kućna pomoćnica spremale toplu čokoladu.
 7.

U kući su svi spavali osim Lilijane koja je i dalje sedela u krevetu nad
knjigom. Učila je za ispite koji su se bližili. Nije to bio mali poduhvat za
brucoša prava. Ali ona je čvrsto odlučila da završi što pre, podstaknuta
ponosom najstarijeg deteta koje treba da bude uzor mlađoj braći i sestri.
Prošlo je jedanaest sati kad je mama na vrhovima prstiju ušla u kuću
posle iscrpljujućih pregovora s vlasnicima fabrike trikotaže. Na vest o
zatvaranju fabrike, Ernestina je reagovala napravivši pravi urnebes o kojem
su pisale novine i izveštavala televizija. Organizovala je skupove i mitinge
ispred fabrike, na kojima su učestvovali i sindikalni predstavnici drugih
fabrika. Bilo je očigledno da Skanijevi ne nameravaju da zatvore firmu koja
je odlično radila i imala obrt koji se merio milijardama. Samo su hteli da
zamene radnike pripadnike sindikata onima koji im neće praviti probleme.
Ali nisu predvideli da će njihova strategija izazvati tako silovitu reakciju.
Dakle, Ernestina je danima delila svoje vreme između posla i pregovora sa
sindikatom i Skanijevima. Godinama je kritikovala muževljev sindikalni rad,
a sad se zatekla u istom položaju.
– Trebalo bi da se odmoriš – prošaputa Lilijani, kad je provirila u njenu
sobu. Rozelina je spavala dubokim snom i ne bi se probudila čak i da su
glasno govorile.
– I ti bi trebalo da se odmoriš, mama – odvrati Lilijana zatvarajući knjigu.
– Da, i ja bi trebalo – uzdahnu Ernestina i sede na ivicu kreveta.
– Kako je bilo? – upita je ćerka.
– Videćemo. Sad idu praznici i do Bogojavljenja se neće dogoditi ništa
novo – kratko joj odgovori.
– Volela bih da provedem Novu godinu van grada – reče Lilijana.
– S onim Danilom, pretpostavljam – naglasi mama.
– Ispravno pretpostavljaš.
Žena napravi grimasu neodobravanja.
– Dogovorićemo se – reče, ustajući s kreveta.
– Bolje bi bilo da se odmah dogovorimo, zato što je sutra trideset prvi i
trebalo bi da pođem sutra popodne – uporna je bila ćerka.
 – Ako ti kažem ne, naljutićeš se. Ako ti kažem da, brinuću dok se ne
vratiš. Zar nisi mogla da nađeš nekog pouzdanijeg momka?
– Mama, ja sam zaljubljena u Danila i žao mi je što smatraš da je loš –
požali se Lilijana.
– Ti si slepa, kao i svi zaljubljeni. Ali previše sam umorna da bih
raspravljala o tome. Radi šta hoćeš, ali zahtevaj da te poštuje i ne zaboravi
da su muškarci, svi osim tvog oca, krdo lupeža.
Sutradan je Lilijana ušla u voz za Vareze, ubeđena da njena mama nimalo
ne razume Danila, čoveka s kojim će njena ćerka deliti život, zato što je
jedini koji je uspeo da dirne žice njene ženstvenosti, obasipao ju je sitnim
znacima pažnje i šaputao: – Lilijana, prelepa si – a kad ju je ljubio, osećala
se kao da je u raju. Danilo ju je čekao na stanici u Varezeu. Prišao joj je dok
je silazila iz voza i pružio joj crvenu ružu. Sela je iza njega na lambretu
kojom su se provezli kroz grad i stigli do bakine kuće. Bila je to lepa vila u
stilu liberti podignuta uz put koji vodi na Sakro Monte, okružena velikim
vrtom.
Baka, starica pogrbljena od artroze, nekada je bila službenica u opštini.
Odavno se penzionisala i bila je zahvalna sudbini što joj je spasla unuka u
saobraćajnoj nesreći u kojoj su joj poginuli sin i snaha. Dočekala je Lilijanu s
osmehom i s učtivošću karakterističnom za davna vremena.
– Uđite, gospođice – reče joj, uvodeći je u malu turobnu dnevnu sobu s
bordo tapetama ukrašenim žutim cvetovima, staromodnom sofom i dvema
foteljama i policom prepunom sitnica od porcelana. Na zidovima su visile
uokvirene fotografije najdražih rođaka.
– Zovite me Lilijana, molim vas – reče devojka. – I nemojte mi persirati –
dodate prihvativši poziv da sedne.
Na stočiću naspram sofe stajala je boca vermuta, tri čaše s nožicom i
tanjir piškota.
– Ja sam se rodila u devetnaestom veku i u to doba sam na neki način bila
revolucionarka zato što sam radila, dok su tada sve žene iz građanskih
porodica sedele u kući i plele. Znate li da sam jedva našla muža upravo stoga
što sam radila? Uzmite čašicu vermuta, meni za ljubav. Dakle, htela sam da
vam objasnim da mi nije lako da se odmah zbližim s gospođicom koju sam
tek upoznala. Moj tata je bio sekretar grofova Betola, koji su ovde imali
velika imanja. Ponekad bi me, mada retko, poveo u vilu. U to doba sam još
bila dete i raskoš te palate me je očaravala. Zamislite, grof i grofica, tada već
u poodmaklim godinama, persirali su jedno drugom, baš kao što je Ðakomo
Leopardi persirao majci i ocu. Uvek sam mnogo čitala, čitam i dan-danas, ali
posle izvesnog vremena reči mi se izmešaju i onda ne mogu da nastavim od
umora. Zato ćete me vi, gospođice Lilijana, razumeti što ću vam i dalje
persirati. To ne znači da niste dobrodošli. Umočite piškotu u vermut, ako
želite. Kao što vam je moj Danilo rekao, živim vrlo povučeno. Idem samo u
kupovinu i onda sretnem poneku staru poznanicu. Pozdravimo se, popričamo
o našim staračkim tegobama, saznam ko je umro. Srećom, imam unuka o
kojem se staram i to me drži u životu. Uveče obedujemo zajedno, ujutru ga
probudim i spremim mu belu kafu. Onda on ode u Milano, a ja se posvetim
kući i njegovoj odeći. Nemam vremena da se dosađujem. Kad dobije tu
blagoslovenu diplomu i nađe neku dobru devojku da se uda za njega, onda ću
se odmoriti – završi baka.
Lilijana je zgranuta slušala tu bujicu reči. Povremeno bi krišom pogledala
Danila. On je bio sklopio oči kao da spava i izgledao je blaženo. Pitala se da
li i kako treba da odgovori, ali baka ju je izvukla iz nelagode jer je, pošto je s
uživanjem iskapila svoju čašicu vermuta, nastavila da priča.
– Nikad nisam dozvoljavala mom Danilu da dovodi u kuću prijatelje, a
pogotovo ne devojke. Međutim, unuk mi je pričao sve najlepše o vama, a
pošto se po jutru poznaje dan, moram reći da mi vaš izgled uliva poverenje.
Primetila sam da se ne šminkate, što je već dobar znak u današnje vreme.
Znam da uspešno studirate, što je još jedan dobar znak. Danilo je socijalista
kao moj pokojni muž po kome je dobio ime. I naš Gospod je socijalista.
Jeste li znali to? Komunisti mi se ne sviđaju; bezbožnici bez trunke morala.
Moj Danilo i ja veoma držimo do morala. Gospođice Lilijana, vi držite do
morala, zar ne? Dakle, bilo bi neprilično da jedna gospođica spava pod istim
krovom s jednim mladim čovekom. Znam da večeras idete na doček Nove
godine kod Konfortijevih, koji su cenjena porodica. Za mene je Nova godina
dan kao svaki drugi, tako da ću je ja prespavati. Vi, gospođice Lilijana, ako
želite da se odmorite nekoliko sati pre nego što pođete na proslavu, možete
da se opružite ovde na sofi. Sad ću vas ostaviti same, a ja idem da spremim
večeru. Nešto lagano, zato što znam da ćete kod Konfortijevih pristojno
večerati.
Stavila je na poslužavnik piškote i čaše, zaključala bocu s vermutom u
vitrinu i odgegala se u kuhinju, ostavljajući Lilijanu zaprepašćenu.
Danilo otvori oči i osmehnu joj se.
– To je moja baka – reče.
– Nemoj više ništa da kažeš – odvrati ona.
Danilo joj priđe, stade iza nje i zavuče joj krupne šake u razrez džempera.
Pomilova joj grudi i prošaputa: – Moje ruke te vole.
– Zašto ne možemo da ostanemo sami? – upita Lilijana.
– Bićemo sami za nekoliko sati. Konfortijevi ne prave nikakav doček. Svi
su otišli na planinu, a njihov sin, moj prijatelj, mi je ostavio ključ od kuće.
Zato se pomiri s tim da ćeš morati da pojedeš supicu, kuvanu piletinu s
krompir-pireom i puding od vanile. Pohvali bakinu večeru i ona će biti
zadovoljna – posavetovao ju je.
Konfortijevi su imali veliki stan na poslednjem spratu otmene zgrade u
centru Varezea. Prkoseći hladnoći, stigli su tamo u lambreti. Lilijana je bila
očarana tom raskošnom i elegantnom kućom. Danilo je sigurnim korakom
povede kroz lavirint hodnika do salona. Duž zidova su stajale police s
knjigama, prostrane sofe bile su presvučene tamnozelenim plišom, u vazama
je stajalo sveže cveće, a prostor su osvetljavale lampe s ogromnim abažurima
od bele svile.
– Ova soba je do ujutru samo naša – objavi Danilo.
Lilijana otvori pritvorena vrata i pred sobom ugleda kupatilo u mermeru i
ogledalima.
– Ko su ti Konfortijevi? – upita devojka.
– Industrijalci, već nekoliko generacija unazad.
– Jesi li već bio ovde?
– Svakog petka uveče, kad njihovom mlađem sinu Frančesku držim
časove starogrčkog i latinskog. Njegov stariji brat je moj najbolji prijatelj.
Pričao sam mu o tebi i pre nego što je otputovao u porodicom u Kran-sur-
Sijer, dao mi je ključeve kuće. Želeo je da naša prva zajednička noć bude
nezaboravna – objasnio je, dok je skidao džemper.
– Kako si mogao da budeš toliko siguran da ću pristati da provedem noć s
tobom? – Srce joj je iznenada jače zakucalo i ona oseti kako joj vrelina žari
obraze.
– Zašto? Da nisam možda pogrešio? – reče Danilo uz osmeh.
Izuo je cipele, skinuo čarape i tako bos izašao iz sobe i uskoro se vratio
noseći bocu šampanjca i dve kristalne čaše.
– Nisam do sada bila ni sa kim. Zašto bih baš s tobom vodila ljubav? –
upita ga Lilijana koja je povratila kontrolu.
– Zato što si moja devojka – odgovori on. Zatim spusti bocu i čaše na
stočić. Priđe joj i poče da joj otkopčava džemper bisernosive boje. Naježila
se od blagog dodira njegovih ruku.
Lilijana je bila zaljubljena i samo je želela da se prepusti njegovom
zagrljaju o čemu je maštala već nedeljama, ali Danilova drska samouverenost
bila je nešto što se nije uklapalo u njene snove.
– Hoću da se okupam. Nikad nisam videla kadu koja liči na bazen – reče.
Odgurnu Danila, uđe u kupatilo i pusti vodu. U dugačkoj mermernoj niši
ugledala je niz staklenih tegli sa solju za kupanje raznih boja. Izabrala je so s
mirisom lavande i šaku nje sipala u vodu.
Skinula se, i dok je ulazila u kadu, osetila je Danilovo prisustvo iza leđa.
Znala je da ima lepo telo i nije joj smetalo što je vidi nagu.
– Bože moj, kako si lepa – prošaputa momak.
Lilijana se ispruži u vodi i pogleda svog dečka. Držao je dve čaše sa
šampanjcem. Ona mu se osmehnu i pruži ruku na kojoj se zadržala pena.
– Moj nektar, moliću lepo – naredi čežnjivim glasom. Onda prasnu u smeh
i reče: – Glumimo scenu iz nekog lošeg filma.
Danilo joj pruži čašu, a ona prosu vino u kadu.
– Nikad me nećeš dobiti zato što sam pijana – izjavi. – Ali dozvoljavam ti
da se skineš i da uđeš u ovaj bazen. Misliš da bi mi tvoja baka zamerila zbog
toga? – zadirkivala ga je.
– Koja baka? – našali se on.
Skliznuo je u kadu, preko puta nje. Onda su se milovali gledajući jedno
drugo u oči, prepuštajući se želji kao da ne postoji više ništa na svetu osim
njihove potrebe da pripadaju jedno drugom.
Danilo je poljubi, šapućući joj: – Moja usta te vole, moje ruke te vole,
moje telo te voli.
– A ti, voliš li me ti? – upita ona.
– Ja te želim, Lilijana.
Bila je to njihova prva, izuzetna, neponovljiva noć ljubavi kojom su
ispratili staru lepu godinu u osvit 1959.
U gradu je praštao vatromet, na brežuljcima su svetlucale logorske vatre, a
u Lilijaninom srcu je blesnula radost.
Sutradan ujutru, Danilo ju je ispratio na stanicu. Nije želela da ode da se
pozdravi s njegovom bakom. Pomislila je da bi ta zastrašujuća starica sve
shvatila kad bi je pogledala u lice i da bi je izbacila iz kuće. Ušla je u voz za
Milano, sama. Euforija od prethodne noći pretvorila se u setu i Lilijana je
jedva zadržala suze.
Sito dela Gvastala
 1.

– Rekao bih da je to bio savršen prvi put – primeti profesor De Vito i

nastavi: – Bili ste u pravim godinama za seksualni odnos i želeli ste da
uradite to s čovekom koga ste voleli, jasno stavljajući do znanja da se ne
žrtvujete.
– Sećate li se Snežanine jabuke? Bila je lepa, blistava i na prvi zalogaj
delovala je ukusno. Međutim, bila je zatrovana. Tako je bilo i s Danilom,
koji je iskoristio najpodliji način da me pretvori u žrtvu.
– Za danas završavamo seansu – prekinu je Nelson, pogledavši na ručni
sat.
Lilijana ustade, rukova se s njim i ode.
Nelson brižljivo očisti svoju lulu, raspremi sto i izađe iz ordinacije. Bio je
mart i u vazduhu je mirisalo proleće.
Kad je ušao u kuću, gospođa De Vito i Ser Pit, njihov pas, veselo su ga
dočekali, kao i uvek. Seo je u dnevnu sobu a žena mu je, kao i obično,
napravila sok od paradajza sa solju i biberom.
– Zašto si se udala za mene? – iznenada je upita Nelson.
– Zato što sam te volela, dragi – mirno odgovori ona.
– Nemamo decu – reče Nelson.
– Ti ih nisi želeo. A ja sam već imala tebe i tvog psa.
– I ne žališ zbog toga? – upita je Nelson.
– Meni je i ovako bilo dobro, dragi. Hoćeš jedan pistać?
Nelson se priseti kako ga je ta vedra devojka koja je studirala književnost
i uz gitaru nežnim glasom pevala italijanske kancone, jedne večeri pozvala u
svoju kuću na testeninu. – Ne umem da kuvam – rekla mu je. Testenina je
bila grozna, a on je ipak tražio još jednu porciju ne da bi joj ugodio, nego
zato što je obožavao sve ono što ona uradi.
Pojeo je nekoliko pistaća i ispio svoj sok od paradajza. Kućna pomoćnica
objavi da je večera na stolu. Lekar ustade i nežno poljubi ženu u čelo.
– Volim te – prošaputa joj.
U tom trenutku pomisli na Danila, momka Lilijane Korti koji nije mogao
da izgovori tu jednostavnu reč. Odmah je trebalo da pobegne. Da je to
učinila, život bi joj, možda, bio drugačiji.
Kad je ponovo došla u Nelsonovu kancelariju, Lilijana reče: – Želim da
vam pričam o tom crvljivom plodu, o tome koliko mi je otrova ostavio u
srcu.
Korso Lodi
 1.

Lilijana je dobila pismo od Bet Pergolezi iz Njujorka. Prepiska između nje i

bratanice mis Anđeline trajala je već nekoliko godina i mnogo joj je pomogla
da održava znanje engleskog. Bet je mnogo puta izrazila želju da dođe u
Italiju i poseti tetku.
Sada je, međutim, napisala: Ti znaš koliko je Anđelina usamljena otkako
ju je mama napustila. Zato je odlučila da dođe da živi kod nas, u gradu u
kojem je rođena. Zašto ne pođeš s njom? To je jedinstvena prilika da se
napokon upoznamo. Mogla bi dugo da ostaneš zato što imamo veliku kuću i
dovoljno prostora...
Lilijana je otvorila tanak avionski koverat dok se pela stepenicama prema
kući i počela je da čita. Zastala je nasred stepenica. Nije ništa znala o toj
Anđelininoj odluci. Istini za volju, već duže od mesec dana nije imala vesti
od nje zato što je bila veoma zauzeta pripremanjem diplomskog rada i
odgonetanjem Danilovog detinjastog ponašanja. Sad je saznala da je
gospođica Pergolezi odlučila da promeni život. Umesto da produži, okrenula
se, strmoglavo se stuštila niza stepenice i otrčala prema kući svoje
profesorke.
– Tri sata je. Gospođica još odmara – reče Luizela koja joj je otvorila
vrta.
– Zaista – pokajnički reče Lilijana, jer je znala da Anđelina svakog
popodneva odrema otkako joj je umrla mama. Ta dvosatna pauza skraćivala
joj je usamljeničke dane.
– Uđi. Skuvaću ti kafu – pozva je stara kućna pomoćnica.
Devojka sede za kuhinjski sto, lupkajući prstima po mermernoj površini.
– Šta se događa? Malo si nervozna – zaključi žena dok je stavljala lonče
za kafu na gorionik.
Na vratima se pojavi gospođica Pergolezi.
– Drago mi je što te vidim! – veselo uzviknu.
Lilijana skoči i zagrli je.
– Stigla mi je jedna vest i to s one strane okeana, iako je bio red da je ja
prva saznam jer živim svega nekoliko metara odavde – prekorno joj reče
Lilijana, pokazujući joj Betino pismo.
Stara gospođica se osmehnu.
– Luizela će nam doneti kafu u salon. Dođi, dušo, idemo tamo – odvrati i
pođe ispred nje prema sobi u dnu hodnika.
– Onda, hoćeš li mi ispričati kad si odlučila da napustiš Italiju – reče joj
devojka dok je sedala pored nje na sofu.
– Znaš i sama da već izvesno vreme planiram da se vratim tamo gde sam
rođena – započe Anđelina.
– Da, ali između planova i ostvarenja... – primeti Lilijana.
– Između toga sam provela vreme u razmišljanju – zaključi gospođica i
nastavi: – Priznajem ti da sam, kad je mama umrla, rekla sebi da konačno
mogu da živim kao svesna odrasla osoba, a ne kao ostarela devojčica koju
mama vodi za ruku. Zadovoljna sam sobom zato što sam se prilično dobro
snašla. Ali godine prolaze, a Luizela je sve umornija.
– I imam pravo da odem u penziju – reče žena kad je ušla u salon da
posluži kafu.
– Zato sam odlučila da se pridružim onima koji su mi ostali od majčine
porodice – potvrdi Anđelina i nastavi: – Rekla bih ti to prilikom prvog
susreta, između ostalog i stoga što želim nešto da ti predložim.
– Da pođem s vama u Sjedinjene Države? Volela bih više od svega, ali to
ne dolazi o obzir. Za dve nedelje treba da branim diplomski a odmah zatim
krećem u potragu za poslom – objasni devojka.
– Nije reč o tome. Hoću da prodam ovaj stan i pitala sam se da li je
porodica Korti zainteresovana da ga kupi – reče Anđelina.
Kortijevi su, kao i svi ostali stanari zgrade u Korsu Lodi dobili otkazni rok
i morali su da se isele do kraja godine. Pobunili su se protiv te odluke, ali
vlasnici su bili neumoljivi. Neke porodice su već našle novi stan, drugi su se,
kao Kortijevi, učlanili u stambenu zadrugu koja je gradila niz kuća na kraju
Ulice Ripamonti.
– Natovarićemo sebi na vrat kredit na trideset pet godina – žalila se
Ernestina.
– Umreću pre nego što ga u potpunosti isplatim – rekao je Renato.
Niko nije bio zadovoljan što će morati da živi u nekoj bezličnoj zgradi u
predgrađu. Ali to je bilo neizbežno, budući da su najamnine u gradu bile
previsoke. Lilijana je bila oduševljena ponudom gospođice Pergolezi, ali ta
ponuda je bila neprihvatljiva.
– Niste mi mogli reći ništa lepše – uzviknu devojka. – Ali vi znate kakve
su naše prilike. Ne možemo priuštiti sebi ovakav stan. U svakom slučaju,
hvala vam što ste mislili na nas.
– Nemoj biti tako malodušna, to ne liči na tebe, nego me saslušaj. Kao što
znaš, meni novac nije potreban. Zato biste mogli meni da isplaćujete rate koje
biste uplaćivali zadruzi. Svakog meseca biste mi uplaćivali izvesnu sumu
koja mi je potrebna za sitne troškove. Zar ti se ne čini da bi trebalo da
razmisliš o toj ponudi?
Te večeri Lilijana je razgovarala s ukućanima kad su svi seli za sto da
večeraju.
– To mi više liči na poklon nego na kupovinu – primeti Renato.
– Ako prihvatimo, neko bi mogao pomisliti da smo prevarili jednu samu
ženu. Osim toga, ne mogu zamisliti sebe u toj gospodskoj zgradi – dodade
Ernestina.
– Ja, međutim, i te kako mogu da zamislim sebe – izjavi Rozelina.
– Kad bi drugovi saznali da sam kupio stan u Korsu di Porta Romana,
pomislili bi da sam krao. Ne dolazi u obzir, Lilijana. Osim toga, zadruga nam
je već namenila stan – preseče Renato.
– Zgrade u predgrađu niču kao pečurke posle kiše, a pošto je potražnja
velika, cene stalno rastu. Kad bismo ustupili svoje učešće po današnjoj
vrednosti, napravili bismo odličan posao. A tvoji drugovi, tata, nikad ne bi
pomislili da si krao, zato što te dobro poznaju – primeti Lilijana.
– Kad odlazi gospođica Pergolezi? – upita Ernestina.
– U septembru. Ostaviće nam i nameštaj, izuzev nekoliko slika koje će
poslati u Ameriku – objasni Lilijana.
– Imamo dovoljno vremena da odustanemo. Treba da razmislimo, Renato
– odluči Ernestina.
Te večeri, pre nego što je zaspala, Rozelina je prošaputala sestri: –
Nadajmo se da će mama i tata prihvatiti ponudu tvoje profesorke. Zamisli
kako bi bilo lepo da živimo u gospodskoj zgradi. Jedva čekam da kažem
drugaricama.
 2.

Lilijana je svake nedelje putovala u Vareze. Ušla bi u voz koji u devet ujutru
polazi s Trga Kadorna u Milanu, a sat kasnije bi sišla na stanici u Varezeu
gde ju je čekao Danilo. Zajedno bi otišli u kuću njegove bake koja je umrla
dve godine ranije. Za njenog momka taj tužan događaj bio je prava tragedija.
Nekoliko nedelja je živeo potpuno izolovan i nikoga nije želeo da vidi.
Lilijani je trebalo mnogo strpljenja da bi ga ubedila da se trgne iz osame u
koju se zavukao. Svake večeri mu je telefonirala i slušala njegova ćutanja,
dok je Ernestina komentarisala: – Taj je lud. Da imaš barem malo razuma,
ostavila bi ga.
Baka je umrla pošto je Danilo diplomirao i počeo da predaje istoriju i
filozofiju u jednoj privatnoj gimnaziji u Varezeu. Kao da je smatrala da je
obavila svoj zadatak, napustila je ovaj svet upozorivši unuka: – Moraš naći
neku mirnu ženu koja će moći da se stara o tebi i da ti rodi decu.
Kad joj je Danilo preneo te reči, Lilijana ga je upitala: – Zašto me tvoja
baka nikad nije prihvatila?
Njen dečko se silno trudio da joj dokaže da nije tako, da ju je njegova
baka veoma poštovala, ali nije uspeo da je ubedi u to. Stara gospođa se uvek
ponašala prema njoj kao prema tuđinu i pošto nije propuštala priliku da joj
kaže kako se poštena devojka nikad ne bi prepustila momku pre braka,
Lilijana se nikad nije osamljivala s Danilom u maloj liberti vili. Kad su hteli
da budu sami, sastali bi se u kući nekog predusretljivog prijatelja.
U tim sobama, svaki put drugačijim, Lilijani je bilo nelagodno. Pošto bi
vodili ljubav, on bi zaspao, a ona bi razmišljala o njihovoj budućnosti. U
trenucima intimnosti Danilo joj je šaputao nežne reči, ali čim bi ona
pomenula neki plan u vezi sa zajedničkim životom, ućutao bi se ili bi
promenio temu. U tim trenucima, Lilijana je govorila sebi: „Pošalji ga
dođavola.“ Ali nije mogla podneti pomisao na to da ga izgubi.
– Osećam se kao neka grešnica – požalila mu se jednom prilikom pošto su
vodili ljubav.
– Pa to i jesi – odvratio je Danilo šaljivim tonom.
– Ako ja činim greh, ona ga činiš i ti.
 – Muškarac nikad ne čini greh kad radi te stvari – odgovori on
samouvereno.
– I ti sebe nazivaš socijalistom? Ti si onaj koji tvrdi da muškarac i žena
imaju jednaka prava? Ti si mračan konzervativac, šovinista koji žene gleda
kao žrtve – razbesnela se.
– A ti si savremena devojka, gospodarica svog života i svojih odluka,
kakvom si želela da mi se prikažeš kad smo se upoznali?
Posvađali su se, ali sledeće nedelje Lilijana je ponovo prihvatila da se
sastanu u nekoj nepoznatoj kući. Volela ga je i nije mogla da zamisli život
bez njega. Dovoljno je bilo da je Danilo uhvati za ruku, da je odvede u šetnju
po šumama, da je omami lepim rečima i njeni strahovi su iščezavali.
Vivijana je mislila da će se on promeniti posle smrti svoje bake, da će
odrasti i konačno postati muškarac. Prvi korak bio je Lilijanin ulazak u malu
vilu u podnožju brda Sakro Monte. Ali to je bila i jedina promena: Danilo se
nije promenio.
Te nedelje Lilijana je ponela sa sobom jedan primerak svog diplomskog
rada da bi ga pokazala Danilu. Bila je ponosna na svoj rad u koji je uložila
mesece napornog učenja. Nadala se da će Danilo poželeti da ga prelista, ako
baš ne bude mogao celog da ga pročita. Bilo joj je potrebno njegovo
odobravanje, između ostalog i stoga što je rad bio na temu radnog prava i
Lilijana se u njemu pozvala na neka osnovna načela socijalizma.
Kad je voz stao na stanici u Varezeu, nije zatekla Danila kako je čeka.
Telefonirala mu je, a on joj je odgovorio sanjivim glasom: – Koliko je sati?
– Deset, kao svake nedelje – odvratila je razdražena.
– Sačekaj me. Navući ću kaput i odmah ću doći – uverio ju je.
Lilijana izađe sa stanice i osvrnu se unaokolo. Mali trg je oživljavao,
sunce je stajalo visoko iza brda koja su okruživala grad, a hladnoća je štipala
za oči. Ugledala je Danilov fijat 600 kako izlazi iz bočne uličice, skreće kako
bi zaobišao skver i zaustavlja se uz škripu kočnica uz pločnik gde ga je
čekala.
Bio je raščupan, lica potamnelog od dvodnevne brade, a ispod kaputa je
još imao flanelsku pidžamu s plavo-belim prugama. Izgledao joj je prelepo.
Sela je pored njega i osmehnula mu se.
– Izvini – reče on i brzo je poljubi u obraz. Onda nastavi: – Sinoć sam
popio pilulu za spavanje jer nisam mogao da zaspim. Još sam ošamućen.
 – Nisi mogao da zaspiš zato što si jedva čekao da me vidiš? – našali se
Lilijana i dodade: – Ili si bio zabrinut jer si se pitao: „Da li će devojka mojih
snova doći ili će me izneveriti?“.
On promrmlja nešto nerazgovetno i naglo krenu. Kad su stigli kući,
Lilijana je kao svake nedelje oprala tanjire i šerpe nagomilane u sudoperi,
pokupila je njegovu odeću razbacanu po celoj kući, ispraznila pepeljaru i
provetrila sobe, dok se Danilo tuširao. Onda je spremila doručak i pozvala
ga. Pridružio joj se u kuhinji. Na sebi je imao frotirski bademantil a na
nogama papuče. Lilijana mu sipa belu kafu u šolju, namaza maslac a zatim i
med na prepečen hleb, a onda sede naspram njega i pripali cigaretu.
– Ti nećeš da jedeš? – upita je on.
– Samo ću popiti kafu. Već sam doručkovala u Milanu, a osim toga držim
dijetu – odvrati.
– Zašto? Nemaš ni grama viška.
– Bolje je preduprediti gojenje. A sad mi kaži zašto nisi mogao da spavaš.
– Razmišljao sam – odgovori on i zgrize krišku krckavog hleba.
– Slušam te pažljivo – bodrila ga je.
– Ti si previše lepa, previše inteligentna i savršena za nekog kao što sam
ja – objasni Danilo.
S radija su dopirali tihi zvuci Šopenovog preludijuma.
– Volela bih da te čuju tvoji učenici, kojima njihov profesor filozofije
uliva strah u kosti – našali se ona.
– Pitala si me o čemu si razmišljao i rekao sam ti. Ne zaslužujem te,
Lilijana – odvrati.
– Znaš, sinoć sam išla u bioskop. Gledala sam film u kojem glavni junak,
jedan besramni preljubnik, kaže svojoj devojci koja ga obožava: „Ja te ne
zaslužujem“. Jadnica nije shvatila da je on ostavlja. Ali ti, dušo, ne želiš da
me ostaviš. Zato prestani da pričaš gluposti.
Danilo ne odgovori i nastavi da jede.
Lilijana se nikad nije osećala sasvim opušteno u toj kući. Uvek je imala
osećaj da je Danilova baka posmatra ispitivačkim pogledom. Jednom joj je
pokazala svoj indeks. Baka je proučavala ocene, neprekidan niz desetki, a
onda je izrazila svoje neodobravanje: – Kakvog smisla ima da jedna devojka
postane advokat? Jadan onaj koji se bude oženio njome, jer ona nikad neće
biti valjana žena i majka. Žena treba da zna gde joj je mesto: stepenik niže u
odnosu na muža.
Setila se tog događaja dok je Danilo završavao doručak. On je onda otišao
u dnevnu sobu, a ona mu se pridružila.
– U sredu branim diplomski. Doći će moja mama, tata, gospođica
Pergolezi, moja braća i sestra. Volela bih da i ti dođeš – reče, pružajući mu
ukoričen rad. – Jesi li raspoložen da ga prelistaš? – upita.
On uze rad, spusti ga na stočić i ne odgovori joj.
– Onda? – podsticala ga je.
– Znaš da sam sredom ceo dan u školi – reče Danilo.
Utonuo je u bakinu fotelju glave naslonjene na belu heklanu šustiklu koja
je ličila na oreol. Lilijani je to bilo smešno i ona se nasmeja, potiskujući
razočaranje. Očekivala je njegovo odbijanje zato što Danilo, kao ni njegova
baka, nije mogao da joj oprosti njenu političku aktivnost, izuzetnu sposobnost
usvajanja novih saznanja i pre svega činjenicu da je za vrlo kratko vreme
završila fakultet s najvišim ocenama.
– Posle ćemo otići u Alemanju na Trgu Duomo. Mama je rezervisala
jednu salu samo za nas. To bi mogla da bude prilika da upoznaš moju
porodicu koja će napokon videti kako je lep moj dečko – reče ona sa žarom.
– Hoće li doći i mala švalja? – upita Danilo i pripali cigaretu.
Lilijana se trgnu. Njen dečko je aludirao na Ðuzepea koji se, posle
umetničke gimnazije, zaposli kao stilista u fabrici trikotaže u kojoj je radila
Ernestina. Dizajnirao je novu liniju ženske trikotaže koja se odlično
prodavala, povećavajući prihode fabrike.
Lilijana je pričala Danilu o svojoj prodici i nije mu prećutala ni
Ðuzepeovu homoseksualnost. Pažljivo je i s naklonošću pričala o njemu,
opisujući duge godine njegove skrivene patnje i konačnog prihvatanja
njegove različitosti. Mislila je da je Danilo, obrazovan i inteligentan čovek,
bolje od drugih shvatio muke njenog brata, koga je mnogo volela. Međutim,
on ju je sada bezrazložno uvredio.
– Prost si – primeti s gorčinom.
– Izvini što nisam mnogo birao reči kad sam pitao za tvog obožavanog
baticu – odvrati on.
Zatim ustade s fotelje i izađe iz sobe. Lilijana je zanemela. Čula ga je
kako se penje uza stepenice dok joj dovikuje: – Vraćam se u krevet. Ako
budeš raspoložena, znaš gde ćeš me naći.
 Skamenila se. Pripalila je cigaretu i popušila je do kraja. Onda je navukla
kaput, stavila je vunenu kapu, uzela tašnu i diplomski rad. Izašla je na ulicu i
zatvorila za sobom vrata koja više nikad nije otvorila.
 3.

Lilijana je stigla na podnevni voz, koji je već bio krenuo, tako što je jedan
putnik otvorio vrata vagona i pružio joj ruku, a zatim je čvrsto stegao za ručni
zglob i povukao.
– Hvala – reče ona, zadihana od mahnitog trčanja. – Ne bih stigla da mi
niste pomogli – dodade, dok se borila za dah.
– Sve ste sami uradili – skromno je rekao čovek koji joj je pomogao. –
Imate dug korak kao profesionalna trkačica – zadivljeno nastavi.
Lilijana ga pogleda. Imao je spokojno i pouzdano lice. Nosio je dobro
skrojen kaput boje kamilje dlake, a kragna košulje bila mu je blistavobela.
Lilijana pođe s njim kroz hodnik tražeći slobodno sedište i primeti da je ušla
u vagon prve klase.
– Hvala vam još jednom – reče, obraćajući se neznancu, a zatim nastavi: –
Moram da vas napustim zato što imam kartu za drugu klasu.
– Umorili ste se – primeti čovek. – Smestite se i niko vas neće
uznemiravati.
Seli su jedno naspram drugog u prazan kupe i Lilijana oseti prijatan miris
muške kolonjske vode koju je koristio i njen otac. Čovek izvadi iz džepa
kaputa dnevne novine, otvori ih i pre nego što se udubio u čitanje, upita je: –
Jeste li dobro, gospođice?
– Danas mi je vrlo loše počeo dan – iskreno mu odvrati.
Čovek joj se osmehnu i ponudi novine.
– Hvala – odbila je. – Ne bih da svojim nevoljama dodajem i tuđe.
On poče da lista novine. Kad je stigao kondukter, Lilijana je platila razliku
za prvu klasu.
U jednom trenutku čovek podignu pogled sa stranice koju je čitao i
primeti: – U pravu ste, svet je zaista pun nesreća. Naišao sam na dramatičnu
reportažu o tragediji koju je izazvala apokaliptična oluja na Severnom moru.
Šest stotina žrtava između Bremena i Hamburga, ne računajući uništene
fabrike i kuće. Koliko li je dece poginulo u toj tragediji? – pitao se.
Lilijana ništa nije rekla. Shvatila je da čovek pokušava da joj odvrati
misli, ali ona je bila obuzeta gorčinom, razočaranjem i besom zbog godina
koje je protraćila uz Danila.
Kad su stigli u Milano i sišli iz voza, čovek joj se ohrabrujuće osmehnu i
reče: – Od srca vam želim prijatnu nedelju, gospođice. – Zatim se udalji
hitrim korakom, a ona odluči da se ne vraća kući. Zato produži prema centru
grada. U Danteovoj ulici se nalazio jedan mali vegetarijanski restoran. Ona
uđe, naruči jaje na oko, ali ga ne pojede. Onda izađe na ulicu na kojoj je
šibao ledeni vetar i nastavi prema katedrali. Korso Vitorio Emanuele vrveo je
od grupica devojaka i mladića, elegantnih dama brižljivo našminkanih,
porodica s veselom ili uplakanom decom. Jedan Kinez je nudio kravate
prolaznicima, drugi ulični prodavac je prodavao igračke, slep čovek na
hoklici svirao je usnu harmoniku i nadao se da će neko kupiti loz od njega.
Lilijana je gledala unaokolo primećujući sve one ljude koji su uživali u
danu odmora. Ona je na plećima osećala teret koji ju je pritiskao. Pomisli
kako ju je Danilo uzeo kao što neko ubere cvet duž staze u polju i pošto ju je
držao uza se četiri duge godine, odbacio je, kao što čovek baca nešto što mu
više ne treba. U tom trenutku Lilijana je prvi put shvatila da u Danilovom
srcu ima mesta samo za neverovatno samopoštovanje i aroganciju koji ga
sprečavaju da voli i da bude srećan.
– Zdravo, Lilijana.
Pozdrav joj je uputio krupan čovek lica bucmastog kao u deteta. Koračao
joj u susret u društvu još dve osobe. Bio je to Bruno d’Acaro. Ono dvoje s
njim bili su Ðovani Santi i Marina Serpijeri. Upoznala ih je kad je počela da
posećuje Dom kulture. Bruno je bio predsednik mladih milanskih socijalista,
Ðovani je bio jedan od rukovodilaca partije, a Marina je bila njegova
devojka.
– Gde ti je Danilo? – upita Bruno. Imao je skoro četrdeset godina i bio je
u braku s jednom dobrom devojkom sa svoje rodne Sicilije.
– U Varezeu je – odgovori ona.
– To znači da si danas samo moja – izjavi Bruni o uhvati je podruku.
Njegova žena je stalno sedela u kući s decom, dok je on nizao kratke
strastvene veze, isključivo sa ženama bujnih oblina. Lilijana nije bila njegov
tip.
– Ručali smo u Galeriji i sad idemo u Cuku da popijemo kafu – reče
Marina.
Lilijana se prepusti tom triju blistavih ljudi, ponosnih na svoj uspeh na
italijanskoj političkoj sceni kojom je tih godina dominirao Fanfani nedavno
sastavivši prvu vladu uz spoljnu podršku socijalista.
Seli su u malu salu na spratu kafea razmenjujući šaljive dosetke i živahno
ćaskajući. Lilijana je s naporom pratila razgovor, a Bruno bi je povremeno
očinski pomilovao po ruci.
U jednom trenutku, Ðovani i Marina se pozdraviše s njima i odoše. Ostala
je sama s Brunom.
– Onda, šta je s tobom? – upita je on, gledajući je u oči.
Nosio je upadljive naočare s crnim ramom, a pogled njegovih plavih
prodornih očiju kao da joj je dopirao do dubine duše.
– Moja veza s Danilom je završena – nevoljno je priznala i objasnila: –
Bolan neuspeh.
– Danilo veruje da je uhvatio boga za bradu, a zapravo je obična budala.
Zar je moguće da je jedna tako pametna devojka kao što si ti to tek sad
shvatila? – Onda nastavi: – Ja ga dobro poznajem. Beskičmenjak kome uvek
treba neko ko će ga podržati. Zauvek će ostati poslušnik, pa čak ni u tome
nije dovoljno dobar jer je previše umišljen. Za razliku od njega, ti si, Lilijana,
rođeni pobednik.
– Pobednici ne doživljavaju poraze – priznala je Lilijana.
– To ti misliš. Pogledaj naš svet politike. Sastoji se od nekolicine
izuzetnih ljudi koji su nebrojeno puta dobijali udarce, ali svaki put su ustali i
vratili se na svoj put još jači nego ranije. Verovanje u sopstvene ideje i
moralno poštenje uvek pobeđuju. Nikad to nemoj zaboraviti.
– Hvala, Bruno – reče, ustajući od stola.
Stigla je u Korso Lodi i dok se pela uza stepenice, ponadala se da će je
majka zagrliti i da će joj reći: Napokon si okončala tu ružnu priču. Bilo je
vreme da prestaneš da se zamajavaš s nekim ko te ne ceni.
Shvatila je da Danilo već pripada njenoj prošlosti.
 4.

– Otkako je tvoja ćerka raskinula s Danilom, s njom se ne može razgovarati –

požali se Ernestina.
– Reaguje onako kako najbolje ume na prvo ljubavno razočaranje – reče
Renato.
– Tvrdoglava je. Da me je odmah poslušala, sad ne bi toliko patila –
primeti žena.
– Sledila je svoja osećanja koja su bila mnogo snažnija od tvojih saveta.
Supružnici Korti otišli su u bioskop Korveto da gledaju kostimirani film u
kojem je glumila Sofija Loren, Ernestinina omiljena glumica. Dok su se
polako vraćali kući već je bila zaboravila tu nedeljnu popodnevnu razonodu i
ponovo su je obuzele strepnje u koje je pokušala da uvuče i muža. Ali bilo je
gotovo nemoguće uzdrmati Renatov optimizam.
Naime, u to vreme, posle dugog niza godina, sve sindikalne snage su se
ujedinile kako bi ostvarile neke važne ciljeve: povećanje plate i zaposlenosti,
smanjenje radnog vremena i poštovanje stručnih kvalifikacija.
Renato je bio zadovoljan tim savezom i strepnje njegove žene nisu uspele
da mu pokvare raspoloženje. Zato joj reče: – I ti si nekad bila mlada, sećaš
se?
– Od tog doba nemam više mira jer sam odlučila da pratim kroz život
jednu lenštinu kao što si ti.
– Onda bi trebalo da budeš zadovoljna što je Lilijana ostavila tog Danila,
što je diplomirala s desetkom i našla posao – naglasi on.
– U advokatskoj kancelariji koja mi ne deluje nimalo pouzdano – žalila se
žena.
Ernestina se setila reči uvaženog rektora koji joj je posle Lilijanine
odbrane diplomskog rekao: – Šteta što je vaša ćerka žensko. Da je muškarac,
s takvom inteligencijom i znanjem čekala bi je blistava budućnost. – Ta
izjava, koju je izgovorio jedna kulturan čovek, naljutila ju je.
Ipak, Lilijana je bila uporna i našla je plaćen posao za razliku od mnogih
kolega koji su radili u advokatskim kancelarijama kao pripravnici bez plate.
– Da li si ti ikad u životu bila zadovoljna nečim? Nikad ti ništa ne valja! –
Renato je izgubio strpljenje i podigao je glas.
– Molim te, nemoj da pravimo scene nasred ulice – zamolila ga je i
nastavila: – Istina je, nikad nisam zadovoljna, ali nisam ja kriva što se stvari
ne odvijaju onako kako bih ja želela. Pogledaj Pučija: kad postane
knjigovođa, šta će da radi? Misliš da će naći posao sad kad vlada ovolika
nezaposlenost?
– Puči je neiscrpan izvor ideja i ako ne bude posla, on će ga izmisliti –
umirio ju je.
– A Rozelina? Nije inteligentna kao Lilijana i glava joj je večito u
oblacima. Misli samo na odeću, na ples, na momke. Napamet zna gomilu
tupavih pesmica i u glavi nema ništa osim tvista.
– Šta je to? – znatiželjno upita Renato.
– Ples koji je sad u modi. Kad bi je video kako se uvija sve vreme stojeći
na jednoj pločici. Igra i peva na sav glas: Guarda come dondolo, con le
gambe al angolo. Ni sama ne znam koliko ima udvarača s kojima satima
razgovara telefonom, a posle nekoliko dana ih zaboravi. Kaže da će završiti
za učiteljicu samo da bi nam udovoljila, jer želi da postane pevačica. Možeš
li da zamisliš?
– Jesi li završila? – upita je muž.
– Recimo da jesam – odvrati Ernestina.
– U stvari nisi, jer mi ništa nisi rekla o Ðuzepeu.
Žena je ćutala. Ako su je druga deca ljutila, zbog Ðuzepea je patila jer mu
je njegova različitost stvarala mnogo problema. Iako je od pre izvesnog
vremena delovao spokojnije. Ernestina je uspela da ga zaštiti i radili su
zajedno u fabrici trikotaže, ali bilo joj je jasno da to nije idealan posao za
njega. Ðuzepe je voleo da slika i po njenom mišljenju mogao je da postane
veliki scenograf. Kako god bilo, pitanje njenog muža nije se odnosilo na
Ðuzepeov posao.
Pre izvesnog vremena njihov stariji sin je napustio roditeljsku kuću pošto
je objasnio majci: – Imam partnera s kojim mi je dobro, iako je dvostruko
stariji od mene. On je čuveni dekorater i živi u predivnom stanu u Korsu
Mađenta. Nas dvojica smo srećni što smo zajedno. Zato ću bez mnogo buke
otići da živim kod njega.
Ernestina mu je pomogla. Ostalima u porodici samo je rekla da će Ðuzepe
boraviti kod jednog prijatelja dok se oni budu selili u Korso di Porta
Romana.
Renato je vrlo dobro znao da to nije istina i sad je tražio objašnjenje od
žene. Nije ni njemu bilo lako da prihvati različitost svog tako povučenog i
ćutljivog sina. Godinama ga je posmatrao kako odrasta i naslutio je njegove
probleme. Kad je Ðuzepe završio umetničku gimnaziju, izveo ga je na
večeru. Posavetovao se s predsednikom sindikata koji mu je preporučio mali
otmeni restoran u centru Milana.
Kad ih je šef sale odveo za sto, Ðuzepe je prošaputao ocu: – Tata, ova
večera će te koštati čitavo bogatstvo.
– Ima trenutaka u životu kad vredi potrošiti malo više – odgovorio mu je
Renato.
Otac i sin su ipak odabrali manje skupa jela i vina. Onda je Renato stavio
na sto paketić uvezan velikom svilenom mašnom.
– To je za tebe – rekao je.
Bio je to firmirani zlatan sat. Kad ga je stavio na ruku, Ðuzepeu su se oči
napunile suzama od ganutosti.
– Zašto si uradio sve ovo, tata? – upita ga.
– Voleo bih da je i moj otac to učinio za mene – jednostavno je odgovorio.
U restoranu, podeljenom na male sale s nekoliko stolova međusobno
dovoljno odmaknutih, gosti su prigušeno razgovarali.
– A sad kažimo istinu – rekao je Renato pošto im je konobar doneo
sladoled preliven kafom.
Ðuzepe je pocrveneo i pošto je još neko vreme ćutao, prošaputao je: –
Molim te da mi oprostiš zbog krivice za koju sam sâm odgovoran.
Renato mu se osmehnuo.
– Nemam šta da ti oprostim. Ti si prelep momak. Idi pravo svojim putem
bez straha zbog svoje različitosti. Nemoj je doživljavati kao problem i nemoj
misliti da je to problem meni, tvojoj porodici, ostalom svetu. Budi pošten kao
što si bio do sada i, molim te, smej se malo češće.
– Hvala, tata. Daj mi malo vremena i uspeću. Ali sad bih samo plakao, i
da nismo u restoranu, zagrlio bih te – odgovorio mu je sin, ganut.
Sad je Renato pitao svoju ženu šta je s njim jer ga izvesno vreme nije
video.
– Izgleda da se Ðuzepe srećno skrasio. Štaviše, voleo bi da ga posetimo,
ali iskreno, nisam sigurna da želim da odem – reče Ernestina.
 – Šta te muči? – upita je Renato.
– To jadno dete radi po ceo dan, a uveče ide na mondenske zabave sa
svojim partnerom. Po mom mišljenu, takav život bi mogao da ga ga odvuče
od drugih ciljeva. Drugim rečima, Ðuzepe je sposoban da postigne mnogo
više od dizajniranja odeće – požalila se.
Renato zastade, stade ispred nje, položi joj ruke na ramena i reče: –
Gledaj me pravo u oči. Ti ciljevi su tvoji ili njegovi?
– Zajednički su, Ðuzepeovi i moji.
– Lažeš.
– To je nešto što ja imam na umu – prošaputa Ernestina.
Njen muž se nasmeja i zagrli je.
– Imamo lepu porodicu. Da li će ikada svanuti dan kad ću te napokon
videti zadovoljnu?
 5.

Kancelarija advokata Romola Azetija nalazila se na trećem spratu jedne

zgrade iz devetnaestog veka u Leopardijevoj ulici. Lilijana se zaposlila u
jesen, kad se porodica Korti već bila smestila u stan gospođe Pergolezi.
Svakog meseca je pisala dugo pismo Anđelini kojim ju je obaveštavala o
novostima u svom životu i uz pismo bi priložila dogovorenu svotu novca.
Njena nekadašnja profesorka engleskog odmah joj je odgovarala zahvaljujući
joj i najavljujući da će joj poslati neki mali poklon: ploče, knjige, neobičnu
odeću, torbice koje je stara gospođa i dalje pravila. Bila je zadovoljna što su
Kortijevi uživali u udobnosti svog novog doma u koji su uneli samo sitnice
za koje su bili sentimentalno vezani, jer im je Anđelina ostavila sav nameštaj
i stvari, izuzev nekoliko vrednih slika lombardijskih umetnika iz devetnaestog
veka i francuski porcelan koji je pripadao porodici.
Ernestina se nije usudila da kaže Fermu i ostalim susedima u Korsu Lodi
da se sele u stan u Korsu di Porta Romana. Za to se pobrinula Rozelina, koja
je išla od stana do stana da se pohvali novom kućom.
Nekoliko dana pre selidbe, bolničar Fermo je jedne večeri došao kod
Kortijevih i osmehujući se, rekao je: – Kad se nekome osmehne sreća, treba
svima da plati piće.
Ernestina, njen muž i četvoro dece upitno se zgledaše okupljeni za stolom.
Svi su znali da Renato svake subote igra sportsku prognozu savetujući se s
Rozelinom koja je bila strastveni ljubitelj fudbala, nadajući se da će mu se
sreća osmehnuti jednom lepom trinaesticom, ali nikad nije ništa dobio.
Fermo se i dalje smeškao, čekajući da njegovi prijatelji nešto kažu, ali
pošto su oni ćutali, on nastavi: – Rozelina nam je ispričala da ste kupili veliki
stan u Porta Romana. Opisala nam je boemija lustere od kristala, ogledala u
pozlaćenim ramovima, nameštaj presvučen svilom, podove od kararskog
mermera pokrivene persijskim tepisima – objasnio je a zatim dodao: – Kaže
da vam se sreća osmehnula.
Okrivljena je blaženo klimala glavom blistajući od ponosa.
Ernestina uperi prst u ćerku i prosikta:
– Opet ti! Pa kad ćeš se već jednom uozbiljiti i početi da se ponašaš
odgovorno?
Ernestinin preteći izraz lica pretvori se u smeh koji je zarazio sve prisutne,
dok je Rozelina negodovala: – Samo sam malo ulepšala, kako bi priča bila
zanimljivija.
Tako se završila priča o trinaestici, a Ernestina je objasnila Fermu zašto je
oklevala da ispriča susedima novosti.
– Ti i ostali morate da se preselite u predgrađe, a nama se ukazala tako
dobra prilika, iako je stan skup platićemo ga kao onaj koji bismo dobili na
kredit. Ne bih volela da neko pomisli da su se Kortijevi uobrazili. Ti nas
dobro poznaješ i znaš da, ako se izuzme ova brljiva Rozelina, ne volimo da
se razmećemo, između ostalog i zato što nemamo razloga.
– Ipak, i ovo vredi proslaviti. Sedi s nama, Fermo. Sad ćemo da otvorimo
jednu bocu dobrog vina – predloži Renato.
– Čekaj. Doneću gitaru da malo zapevamo – reče bolničar, koji je ostavio
gitaru ispred vrata.
Pridružiše im se i ostali susedi i provedoše veče u veselju.
Kad su se preselili u stan gospođice Pergolezi, Lilijana je dobila svoju
sobu, onu koja je nekad pripadala Anđelini. Na selidbu i ostale troškove,
Kortijevi su potrošili svu ušteđevinu.
Zato je Lilijana morala da se zaposli kod advokata Azetija i da prihvati
radno mesto za koje nije bila neophodna diploma. Iako je plata bila vrlo
mala, bila im je potrebna. Nije joj se svideo ni njen poslodavac koji ju je
zvao „draga koleginice“ i umesto da je gleda u oči, zurio joj je u grudi i nije
propuštao priliku da je očeše po ramenu ili po ruci. Kancelarija mu je bila
turobna, pretrpana glomaznim tamnim nameštajem u renesansnom stilu. Na
zidovima su visile slike s, kako je advokat govorio, mitološkim motivima,
iako su to zapravo bile mazarije koje su prikazivale bahanalije s istaknutom
muškom i ženskom golotinjom. Advokat je u svojoj kancelariji držao
bronzano Musolinijevo poprsje i niz fotografija s potpisom Dučea i njegovih
vernih saradnika.
Lilijana je svog poslodavca smatrala bludnikom, prostakom i fašistom, ali
je pazila da joj ti detalji ne izlete u krugu porodice, iako je njena majka
naslutila koliko joj je nelagodno.
Advokat joj je poverio ponižavajuće zaduženje: trebalo je da ide od kuće
do kuće, od kancelarije do kancelarije da naplaćuje dugove u ime raznih
finansijskih organizacija. Ipak, Lilijana je smatrala da ima sreće što je dobila
posao i platu posle mnogih razgovora koje je obavila u značajnim
advokatskim kancelarijama u kojima je pokušala da se zaposli. Bilo je to
ponižavajuće iskustvo. Kao da nikome nije bilo važno što je diplomirala s
desetkom i što je savršeno govorila dva strana jezika, engleski i francuski.
Razgovori su se odvijali kao da se njeni sagovornici drže unapred utvrđenog
scenarija. Prvo pitanje bilo je: – Kažite mi, gospođice, jeste li član neke
partije?
Lilijana je nekada bila član partije. Četiri godine ranije učlanila se u
Socijalističku partiju, ne iz ubeđenja, već da bi udovoljila Danilu, kad su se
razišli, nije obnovila članstvo, a člansku kartu i nekoliko fotografija sačuvala
je kao uspomenu na vreme kad je mislila da je srećna.
– Nisam – odgovarala je i to je bila istina.
– Da li podržavate stavove neke parije? – uporni su bili njeni ispitivači.
– Ni manje ni više nego svi ostali – odgovarala je neodređeno.
– O kojoj partiji je reč u vašem slučaju?
Lilijana nije mogla da laže i smerno bi rekla: – Sviđaju mi se komunisti.
Sagovornici su se trudili da deluju ravnodušno i nastavljali bi da je
ispituju.
– Da li ste u vezi?
Ona je lakonski odgovarala: – Više nisam – ali oni su bili uporni.
– Tako ljupka devojka brzo će naći nekoga.
– Nadam se – odgovarala je.
– Dakle, voleli biste da se udate i da imate decu?
– Naravno – odgovarala je.
– Vrlo dobro. Razgovor je završen. Obavestićemo vas o svojoj odluci.
Priča se ponovila, uvek ista, nekoliko puta. Uveče, kad bi se mama vratila
s posla, zatekla bi sređenu kuću, spremljenu večeru, ispeglano rublje i
raspremljene krevete. Majka i ćerka bi se pogledale, a Ernestina bi je upitala:
– Kako je bilo?
– Javiće mi – odgovarala je Lilijana, smrknuta kao da je neko umro.
Jednog dana je u Galeriji srela Bruna d’Acara. Pozvao ju je na aperitiv u
kafe Cuka a Lilijana mu je ispričala o svojoj neuspešnoj potrazi za poslom.
– Žele da saznaju sve o kandidatu. Samo što me ne pitaju koji sapun
koristim. Ja im odgovorim iskreno, a oni me otpišu – otvorila mu je dušu.
 Bruno je u međuvremenu postao zamenik sekretara partije. Bio je veoma
uticajan i dovoljno je bilo da obavi jedan telefonski razgovor i našao bi joj
odgovarajući posao.
– Dozvoli mi da ti pomognem – rekao joj je.
– Ne želim da se zaposlim preko veze. Izvini, ali to je jače od mene –
rekla je Lilijana.
Bruno joj se osmehnu, uhvati je za ruku i ovlaš je poljubi u nadlanicu.
– Da te ne poznajem, pomislio bih da se prenemažeš. Dozvoli, barem, da ti
dam jedan savet: kad odeš na razgovor za posao, bestidno laži. Ne znaš ni šta
je to politika, nemaš dečka i ne želiš da ga imaš. Sigurno se nikada nećeš
udati. Ako se jednom i udaš, svakako nećeš rađati decu zato što ti je
potvrđeno da ne možeš da rađaš, ali ionako ih ne želiš. To je dobar savet koji
možeš da mi platiš tako što ćeš obnoviti članstvo u partiji.
– Hvala za pomoć. Shvatila sam suštinu: moram da ispričam gomilu laži.
Ali tebi moja članarina nije potrebno. Plovi s vetrom u jedrima jer ti ne treba
još jedan član.
Kad su se pozdravili, čvrsto joj je stegao ruku i s nežnošću je pogledao u
oči. Onda odjednom primaknu lice Lilijaninom i nežno je poljubi. Bio je
prijatan taj površni poljubac.
– Bruno, šta to radiš? – upita Lilijana, obuzeta nelagodom. Stajali su na
Trgu Skala i prolaznici su ih znatiželjno gledali, između ostalog i zato što je
Bruno poznata ličnost.
– Pokušavam, znaš kakav sam – odgovori on.
– Nikad nisam bila tvoj tip žene – reče Lilijana.
– To ti misliš.
– Poštedi sebe napora, i ti znaš kakva sam ja.
– Ledeni breg, znam. Ipak, jednom si se istopila – primeti, aludirajući na
Danila. Dok je to govorio, milovao joj je lice tako nežno da se zanela.
– Ne priliči mi uloga ljubavnice – prenula se i izmakla.
– Znam, prava si tvrdoglava Milanežanka. Nikad ne treba traćiti svoju
inteligenciju. Osećam pod kožom kad mi je neko nedostižan.
Istog dana, Lilijana je u Korijereu pročitala oglas: Cenjena advokatska
kancelarija traži advokatskog pripravnika za podsticajan posao.
Pripravnička plata plus stimulacija.
Telefonirala je, predstavila se advokatu Azetiju, slagala je onako kako ju
je savetovao Bruno i odmah je dobila posao. Šteta što je to bila trećerazredna
advokatska kancelarija. Ipak, odlučila je da zadrži taj posao dok ne nađe
bolji.
Leopardijeva ulica
 1.

Lilijana izađe iz tramvaja u Garibaldijevoj ulici i potraži kućni broj označen u

dokumentaciji koju joj je dao advokat Azeti. Proklinjala je kišni oktobar
zbog koga je danima kisnula do gole kože dok je kružila gradom od jutra do
večeri, često bezuspešno pokušavajući da naplati novac od dužnika. Pireli
kišni mantil još ju je dobro služio. I noge su joj bile suve u crnim cipelama
od jelenske kože s đonom od prirodne gume, ali su zato bile isprskane
prljavom kišnicom.
Našla je zgradu, vrlo sličnu onoj u kojoj je godinama živela, ušla je i
pokucala na staklo portirnice. Na vratima se pojavi žena koja je neljubazno
upita: – Šta hoćete?
– Tražim gospodina Ðina Komolija – reče Lilijana.
– Na kraju dvorišta, poslednja vrata levo. Ako je radionica zatvorena,
desno su stepenice, drugi sprat.
Iza pritvorenih vrata dopirao je prijatan miris čorbe od povrća. Lilijana je
preskočila ručak zadovoljivši se jednom jabukom koju je ponela od kuće,
zato što je podnevna pauza bila vrlo kratka i nije imala vremena da ode kući
na ručak. Osetila je grčeve od gladi. Progutala je pljuvačku, zahvalila ženi i
prešla preko pustog dvorišta. Na dvokrilnim sivim vratima stajala je stara
emajlirana tabla na kojoj je pisalo MARIO KOMOLI I SIN – UMETNIČKI
STOLARI. Ona pokuca. Niko joj ne odgovori. Onda pritisnu kvaku i vrata se
otvoriše prema radionici koju su osvetljavala dva velika prozora u
gvozdenim okvirima. U prostoriji se osećao miris drveta, gipsa, lepka,
razređivača i ostalih hemikalija. Konzerve s bojom, četkice i stolarski alat
bili su poređani na dugačkom pultu. U radionici su se nalazile i dve starinske
stolice, jedan stari kredenac koji je trebalo restaurirati i ogroman pozlaćeni
svećnjak. U jednom uglu su, na pisaćem stolu, stajali lampa i telefon.
Radionica je izgledala kao da je napuštena.
Voda se cedila s njenog kišobrana na betonski pod. Ona izađe, zatvori
vrata i zaklanjajući se ispod balkonskih ispusta zaputi se prema stepeništu,
pope se na drugi sprat i pokuca na vrata. Ubrzo zatim, jedna živahna
devojčica se pojavi na pragu i radoznalo je pogleda.
 – Da li ovde živi gospodin Komoli? – upita Lilijana.
Malena se okrenu prema unutrašnjosti kuće i objavi: – Tata, traži te jedna
gospođa. – Onda ponovo pogleda Lilijanu i dodade: – Tata hrani Ðuzepea.
– I ja imam brata koji se zove Ðuzepe – reče Lilijana.
– Ja sam Madalena – predstavi se devojčica i širom otvori vrata kako bi
je propustila.
Lilijana nasloni kišobran na ogradu dvorišne terase, obrisa cipele o otirač i
uđe u prostranu kuhinju.
Mršav čovek ispijenog lica sedeo je ispred stolice za bebe. Hranio je
dečaka. Devojčice, kojima je moglo biti tri, pet i sedam godina, sedele su za
stolom i crtale drvenim bojicama.
– Dobar dan – reče Lilijana. – Šalju me iz advokatske kancelarije Azeti.
Telefonirali smo vam, ali niko se nije javljao. Došla sam zbog pozajmice
koju ste pre dve godine uzeli od Prođefina – objasni, ali propusti da doda:
još neisplaćene. Gospodin Komoli je to ionako dobro znao.
– Sedite. Čim moj Pepino isprazni činiju, saslušaću vas – reče čovek i
dodade, obraćajući se dečaku: – Baš je ukusna kašica, je l’ da?
Maleni se veselo nasmeja.
Kad je nahranio sina, čovek ga izvadi iz stoličice, uze ga u naručje i sede
za sto pored devojčica.
– Ovo su Madalena, najstarija, Kristina i Frančeska, a onda nam je
napokon stigao i dečačić koji je trebalo da nauči zanat koji sam ja naučio od
svog oca. Kad je on stigao, njegova mama je otišla pokošena bolešću koja ne
prašta. Maleni je tada imao samo dva meseca. Šta da radi sam muškarac s
četvoro dece o kojima treba da se stara? Dolazile su gospođe iz dobrotvornih
ustanova. Divne žene. Htele su da mi ih oduzmu, moja sunašca, i da ih
smeste u sirotište. Izbacio sam ih iz kuće. Onda su došle žene iz opštinske
socijalne službe. Ista stvar. Moja Roza bi se prevrnula u grobu kad bi znala
da sam zatvorio njenu decu na nekom odvratnom mestu. Za to vreme, trebalo
je prati pelene, spremati kašice, bdeti kad se maleni, a ponekad i Frančeska,
probude usred noći i ljuljati ih; trebalo je izboriti se s groznicama, izbijanjem
zubića i svim ostalim. Počeo sam da zanemarujem radionicu. Deca su mi bila
važnija – ispriča on u jednom dahu.
– Nemate rođake koji bi mogli da vam pomognu? – upita Lilijana dok je
mislila na svoju porodicu i pitala se šta bi bilo s njima da je Ernestina umrla
dok je Rozelina bila u pelenama.
– Imam mamu koja je u domu već osam godina, otkad se paralizovala.
Moja žena je bila siroče i odrasla je u sirotištu. Zato mi je uvek govorila:
„Ako se meni nešto desi, nikad nemoj poslati našu decu na takvo mesto.
Bolje nađi drugu ženu.“ Šalila se, jer ni ona ni ja nismo mogli zamisliti da će
nas zadesiti ovakva nesreća. Međutim, kao što mi i vaš dolazak potvrđuje,
nesreća nikad ne dolazi sama. Dve godine nakon smrti moje Roze, lopovi su
mi ispraznili radionicu. A to nisu bile moje stvari, razumete? Nisam bio ni
osiguran. Ali Komolijevi su pošteni ljudi. Isplatio sam do poslednje lire
vlasnike nameštaja koji je trebalo da restauriram. I ostao sam bez ičega. Zato
sam tražio pozajmicu od tog Prođefina. Mislio sam: za dve godine ću sve
vratiti, zato što je najstarija pošla u školu, a dve mlađe u vrtić. Pepina će mi
čuvati komšinica, a ja ću početi da radim. Međutim, dok sam, kad mi je žena
bila živa, morao da vraćam mušterije jer sam imao mnogo posla, odjednom
više niko nije hteo da mi dâ posao. Ljudi strahuju od tuđih nesreća. Šta da
radim? Vi ste došli da mi tražite novac, ali ja nemam ni lire – zaključi on.
Taj čovek je zaista delovao pošteno i pouzdano. Lilijana se prisetila
vremena kad je postala svesna socijalnih nepravdi i odlučila da brani slabe
od nasilja imućnih i moćnih. Prođefin je cvetao zahvaljujući zakonitoj
otimačini. Advokat Azeti je lupež koji skuplja mrvice od te krađe, a ni ona
nije nimalo bolja jer radi za njega. Pre nego što je došla kod Ðina Komolija,
već je bila obavila slične posete, iako te druge nisu bile ovoliko dramatične.
Sramno je zarađivati platu tako što tražiš novac od onih koji ga nemaju.
Osvrnula se unaokolo. Kuća je bila čista i uredna, kao što su uredne i
čiste bile i tri devojčice i maleni koji je zaspao u očevom naručju.
– Ne možete da izdvojite ni neku malu svotu, tek toliko da dobijemo na
vremenu? – nevoljno prošaputa Lilijana.
– Imam samo onoliko koliko mi treba da platim najamninu stana i ostale
troškove. Ljubomorno čuvam zlato moje žene i neću ga prodati, zato što to
sad pripada devojčicama – reče on i nastavi: – Kad bih imao malo posla...
Slušajte, hoću da vam pokažem nešto zanimljivo – reče, dok je nežno spuštao
dečaka u kolevku pored peći.
Onda otvori kredenac i izvadi težak registrator, stavi ga na sto pa izvadi
nekoliko fotografija izuzetnog starog nameštaja pre i posle restauracije.
– Je l’ vidite? Fotografisao sam sve što sam uradio, ne samo zbog
klijenata već i za sebe, zato što volim svoj zanat.
– Da li biste hteli da mi date nekoliko fotografija? – nesigurno ga upita
Lilijana.
– Zašto? – upita Ðino Komoli.
– Budite sigurni da ću vam ih vratiti – reče Lilijana, ali mu ne odgovori na
pitanje.
Sinula joj je jedna zamisao. Nikad ne bi ni od koga tražila uslugu za sebe,
ali odlučila je da pomogne toj porodici koja je zapala u nevolje.
Čovek joj stavi u ruku desetak fotografija, a ona ih ubaci u tašnu.
– Ne znam zašto, ali imam poverenja u vas – reče gospodin Komoli.
– Jamčite mi da biste mogli da nastavite da radite iako morate da brinete o
deci?
– Naravno – potvrdi on.
– Onda se javite na telefon kad vam bude zazvonio – posavetovala ga je
Lilijana.
Kiša je i dalje padala, a počeo je da duva i vetar. Lilijana se vratila u
kancelariju mokra do gole kože.
– Sva sreća što ste stigli, gospođice – dočeka je mlada službenica
advokatske kancelarije.
– Šta se dogodilo?
– Ja odlazim odavde. Ne mogu više da trpim onu svinju. Danas je dvaput
pokušao da me pipne: dok sam stajala na merdevinama i tražila predmet
Boski i kad mi je prišao da proveri šta kucam na mašini – prasnula je.
– Imaš li drugi posao? – upita je Lilijana.
– Kamo sreće! Već bih podigla sidro.
– Daću ti jedan savet. Ako nastavi da te uznemirava, dobro ga ošamari.
Ako ti posle toga da otkaz, otići ćemo u radničku komoru i dobro ćemo mu
zapržiti čorbu. Obećavam ti.
– Da, vi ste advokat – zaključi devojka kojoj je laknulo.
– Tek sam položila pravosudni ispit, ali znam zakone. A gde je sad časni
gospodin?
– U svom kabinetu, s još jednim advokatom.
Lilijana ode u svoju kancelariju. Podignu slušalicu i pozva brata Ðuzepea.
– Treba mi tvoja pomoć – reče.
– Onda dođi na večeru. Adresu znaš – kratko joj reče Ðuzepe.
 2.

Lilijana se zaustavi ispred uglancane kapije od starog drveta i pročita na

pločici: PORTIRNICA. Onda pozvoni i sačeka da joj neko otvori. Ubrzo se
pojavi čovek u sivoj uniformi.
– Koga tražite? – ljubazno je upita.
– Arhitektu Fjoretija – odgovori Lilijana.
– Očekuje vas. Izvolite – reče on i širom otvori vrata kako bi je propustio.
Lilijana se obrela u holu sa stazom od zelenog baršuna, s tavanicom
ukrašenom gipsanim radovima i kristalnim lampama na zidovima, koje su
stvarale prigušenu svetlost. Portir je otprati do lifta i otvori vrata od kovanog
gvožđa. Lilijana uđe u kabinu u kojoj se nalazila klupica presvučena zelenim
plišom.
– Poslednji sprat – reče joj portir dok je zatvarao vrata.
Brat ju je čekao ispred vrata i zagrlio je. Ušli su u predsoblje u kojem se
širio miris tek procvalog cveća.
– Kakav luksuz – prošaputa Lilijana.
– Kakav užas – odvrati Ðuzepe odmeravajući je od glave do pete.
– Od jutros kružim po gradu na kiši. Grozan dan – objasni ona, pružajući
mu kišobran.
Predsoblje je bilo ogromno a u sredini se nalazio lep sto u liberti stilu od
svetlog drveta, na kojem je stajala kristalna vaza s poponcima, jorgovanom i
snežnobelim ljiljanima.
– Ovo liči na scenografiju iz nekog filma – primeti Lilijana, zadivljena. I
dodade: – A ti lep kao neka filmska zvezda.
– Ti, međutim, izgledaš kao neko ubogo siroče – uzviknu Ðuzepe i
nasmeja se, dok je posmatrao Lilijaninu kosu slepljenu od vlage i njene
isprskane noge. – Pođi sa mnom, pokušaću da te sredim da izgledaš
pristojno. Hoću da Filipo vidi kako je ljupka moja sestrica. – Uhvati je
podruku i povede je duž hodnika pokrivenog stazom krem boje, a zatim
otvori neka vrata.
– Ovo je moje kupatilo – reče.
– Veliko je kao vojni poligon – primeti Lilijana i priseti se luksuznog stana
u Varezeu u kojem je provela svoju prvu noć s Danilom. Tada je imala
devetnaest godina i bila je ubeđena da je njen dečko čovek njenog života.
– Izuj se i skini čarape, a onda mi objasni kakva ti pomoć treba – reče
Ðuzepe, skidajući joj mantil.
– To je malo duža priča – odvrati ona.
– Onda ćemo kasnije razgovarati. Dok ti budem brisao cipele, ti operi
noge i umij se. Da te vidim. Da, haljina može da prođe, kosu ću ti srediti
fenom. Izaberi parfem koji ti se sviđa – završi, pokazujući joj staklenu policu
s beskrajnim nizom parfema boje ćilibara i izađe.
Lilijana se ovlaš umi i opra noge uživajući u dodiru tople vode i mekih
snežnobelih peškira. Onda stade da razgleda bočice parfema i odabra jedan s
mirisom đurđevka. Zvao se Lily of the Moor.
Nedugo zatim vratio se Ðuzepe. Doneo joj je par najlon čarapa svetlucave
bež boje i dok joj je vraćao savršeno očišćene cipele, primeti: – Nisu
prikladne za večeru, ali Filipo će zažmuriti na jedno oko. Sad ću da te
ulepšam. Izabrala si vrlo lep parfem. Zapamti da žena sa stilom uvek koristi
isti parfem.
– Ko mi je očistio cipele? – upita, dok joj je on sređivao kosu četkom i
fenom.
– Kućna pomoćnica. Dolazi ujutru i odlazi pošto spremi večeru. Večeras
ćemo jesti rižoto s morskim plodovima, brancin na žaru s mešanim povrćem i
tortu od oraha.
– Liči na jelovnik nekog luksuznog hotela.
– Ali ovo i jeste luksuzan hotel: stalno kruže neki ljudi. Večeras će doći i
Marijuča Kuneo.
– Ko je ona?
– Novinarka koja se bavi tračevima i lepim ponašanjem. Prilično je stara i
Filipo je smatra drugom mamom.
– Znaš da te nikad nisam videla tako dobro raspoloženog? – zadovoljno
primeti ona.
Razgovarali su sve dok Ðuzepe nije ocenio da je njegova sestra spremna
da se upozna s njegovim prijateljem. Onda su izašli iz kupatila i otišli u
dnevnu sobu. Novinarka Marijuča Kuneo ušla je držeći za mišicu privlačnog
muškarca od četrdesetak godina. Bio je Ðuzepeove visine, preplanuo, a na
sebi je imao sive flanelske pantalone, plavu košulju i džemper na
zakopčavanje od tamnoplave vune. Dakle, to je partner njenog brata. Lilijana
ih načas zamisli kako sede na ivici kreveta i ljube se. To je bio prizor koji je
zatekla pre nekoliko godina, kad je Ðuzepe bio dečkić, u spavaćoj sobi
svojih roditelja. Ona pocrvene dok ju je brat upoznavao s Filipom.
– Moja starija sestra Lilijana – predstavio ju je.
Arhitekta Filipo Fjoreti zadovoljno je pogleda, a novinarka se, napadno
našminkana, osmehnu i reče: – Zaista ljupko devojče.
Dnevna soba je bila odvojena od trpezarije staklenim pregradnim zidom
duž kojeg su bile poređane bujne sobne biljke. U pozadini su se, s
gramofona, razlegali zvuci Britnove Jednostavne simfonije koju je Lilijana
slušala s Anđelinom Pergolezi na koncertu. Slušala je tu nežnu kompoziciju
koja se uklapala u život njenog brata u toj otmenoj kući, s prefinjenim
partnerom koji ga je pouzdano i sigurno vodio kroz život. Razumela je i
nenaklonost svojih roditelja koji su nekoliko puta odbili sinovljev poziv da
ga posete. U tom okruženju istančanog stila osećali bi se neprijatno.
Prethodne nedelje, kad je Ðuzepe došao na ručak u Porti Romana i
navaljivao da ih ugosti u svom novom domu, Renato je bio sasvim
nedvosmislen: – Ako ti i tvoj prijatelj želite da dođete kod nas, naša vrata su
vam uvek otvorena i biće nam drago da vas ugostimo. Ali nemoj tražiti od
mene da ulazim u svet kojem ne pripadam. Svako treba da zna gde mu je
mesto.
– Gde je tvoje mesto? – reagovao je njegov sin.
– Ja radim s gvožđem, a ti sa svilom. Je l’ ti sad jasno?
– Ti radiš glavom i snagom svojih ideja koje sam i ja usvojio, tata –
uporan je bio Ðuzepe.
Renato ju je blagonaklono potapšao po ruci.
– Potpuno ti je jasno da su to činjenice.
Sada, u tom ušuškanom okruženju, za stolom punom čipki i srebrnine, i
Lilijana se osećala pomalo nelagodno.
– Onda, Lilijana, htela si da razgovaraš sa mnom o nečemu – ohrabrio ju je
brat, dok joj je pružao tanjirić s tortom.
– Reč je o poslu. Ne znam da li je u redu – reče, oklevajući.
Arhitekta Fjoreto joj se ohrabrujuće osmehnu: – Samo napred, slušamo te.
Lilijana im ispriča slučaj Ðina Komolija i zaključi: – Mora da nađe
mušterije i pomislila sam...
 Filipo joj ne dopusti da završi.
– Dobro si mislila. Imam nekoliko skupocenih komada iz osamnaestog
veka koje treba da restauriram. Mogao bih da mu dam jedan, tek toliko da
vidim kako radi – predloži.
Lilijana otvori tašnu i pokaza im fotografije koje joj je dao Ðino Komoli.
Novinarka stavi lornjon i stade da proučava fotografije oduševljeno
cičeći. Onda se obrati Filipu: – Pogledaj ovu Mađolinijevu komodu, dušo. Je
l’ vidiš kako je bila propala? Gledaj kako ju je restaurirao vraćajući joj sav
njen sjaj. A šta reći za ovog luja četrnaestog! Jednostavno sjajno. O, hoću
odmah da napišem članak o tom zanatliji. Devojče, moraš mi dati njegovu
adresu jer moram da ga intervjuišem. On će biti pravo otkriće za moje
čitateljke. – Zarazila je Filipa svojim oduševljenjem.
– Želim i ja da ga upoznam kad mu budem poverio posao – izjavi.
Ðuzepe pogleda Lilijanu i reče: – Sređeno, sestrice!
– Ne sasvim, zato što Komoliju treba predujam, inače će mu odneti sav
alat iz radionice.
– Predujam? Ali to nije uobičajeno – primeti Filipo.
Lilijana se nije obeshrabrila i nastavila je: – Treba mu i novac za
osiguranje od krađe – već je bila sigurna da će dobiti ono što traži zato što je
Filipo želeo da učini uslugu sestri svog partnera, što je njoj bilo sasvim
jasno.
– Ma, naravno, jadan čovek! – umeša se Marijuča koja je odmah preuzela
ulogu mecene.
– U redu – izjavi Filipo, uhvati novinarku za ruku i ovlaš je poljubi.
– Jesi li sad zadovoljna? – upita je brat.
Lilijana zadovoljno klimnu glavom.
Na kraju večeri, Ðuzepe ju je odvezao kući.
– Hoćeš li da svratiš? – upita ga Lilijana kad su se zaustavili ispred kapije
u Korsu di Porta Romana.
– Kasno je, a imam zaostalog posla. Pozdravi sve i, ako hoćeš, kaži neku
lep reč za Filipa – zamoli je.
– Budi siguran da hoću – uverila ga je.
Dok je otvarala kapiju, Ðuzepe izađe iz kola i priđe joj.
– Ovo si zaboravila – reče spuštajući joj u ruku bočicu parfema koju je
Lilijana ispustila na sedište.
 Ona ga poljubi u obraz.
– Hvala ti što si mi pomogao – prošaputa mu.
– Sve si sama uradila. Odlično si pripremila svoje izlaganje – potvrdi
Ðuzepe.
– Mogla bih da postanem dobar advokat? – upita ga ona.
– Ili dobar sindikalista! – uzviknu njen brat i zagrli je.
 3.

Lilijana pokuca na vrata kancelarije advokata Azetija i pošto nije dobila

odgovor, pritisnu kvaku i uđe. Čovek je sedeo za radnim stolom usredsređen
na prelistavanje svog omiljenog štiva: jednog mesečnog pornografskog
časopisa. Lilijana se nakašlja a advokat je odsutno pogleda.
– Sastavila sam predstavku sudu za slučaj Ferari–Lovati. Treba da je
potpišete – reče Lilijana.
Svi su u advokatskoj kancelariji znali da vlasnik skuplja pornografske
časopise. Advokat nije požurio da skloni časopis kao što je obično činio, a
Lilijana odlučnim pokretom spusti papire na njegov sto.
– Potpišite se, molim vas – naredi mu. Lilijani se gadila skučenost duha
tog čoveka koji je bio oličenje vulgarnosti.
Advokat u tren ustade i primaknu joj se, dok je opsceno zurio u njene
grudi. Lilijana je odreagovala jednako brzo i izmakla se. Zatim je zgrabila nož
za papir i uperila ga u njega.
– Ako mi se približite, ubošću vas – prosikta.
On podignu ruke u znak predaje. Onda se osmehnu.
– Vi baš ne umete da se našalite – reče.
– Nemam smisla za humor – odvrati ona. Glas joj je bio odlučan, ali bila
je preplašena jer je znala da su sami u kancelariji. Sekretarica je izašla da
obavi kupovinu.
Čovek potpisa papire i pruži ih Lilijani, uz reči: – Zaista ste smešni što se
ljutite zbog takve sitnice.
Lilijana mu ne odgovori. Izađe i zaključa se u svojoj kancelariji. Onda
spusti papire na sto i pokuša da potisne gađenje i suze. Već godinu dana je
izdržala u toj advokatskoj kancelariji i neće otići dok ne nađe drugi posao.
Trebala joj je ta plata i znala je da je mladim fakultetski obrazovanim
ljudima teško da nađu posao.
Zazvoni telefon i pošto se sekretarica još nije vratila, ona podignu
slušalicu.
– Zovem iz kancelarije vašeg knjigovođe – reče neki ženski glas – zbog
poreske prijave advokata Azetija. Nedostaje nam nekoliko faktura – objasni
ona.
– Reći ću advokatovoj sekretarici da vam se javi – prekinu je Lilijana.
Uskoro se pojavi nova službenica Katja i Lilijana otključa vrata.
– Zašto ste se zaključali, gospođice? – upita devojka.
– Pogodi – lakonski odvrati Lilijana.
– I s vama je pokušao! On je stvarno budala – izlete devojci.
– Pusti ga – reče Lilijana i nastavi: – Zvali su iz knjigovodstvene firme
zato što im nedostaju neke fakture.
– O, bože! Treba da sredim brdo pošiljki – izgubljeno reče.
– Daj ih meni, ja ću im ih odneti. Moram da izađem da udahnem malo
svežeg vazduha – odluči Lilijana.
– Ako vas advokat bude tražio, šta da mu kažem? – upita Katja.
– Ne brini, neće me tražiti – besno reče.
Knjigovodstvena firma se nalazila u Ulici San Vitore i Lilijana odluči da
napravi dugu šetnju preko Trga Kadorna. Junsko sunce obasjavalo je
pročelja zgrada iz devetnaestog veka. Ušla je u kafe i zatražila kapućino i
kroasan. Uživala je u bogatoj mlečnoj peni pomešanoj s kafom i u rastresitom
testu koje je mirisalo na vanilu, pokušavajući da zaboravi prostakluk svog
poslodavca. Nekoliko posetilaca pijuckalo je svoju kafu gledajući slike
Vatikana na televiziji koja je prenosila vesti o agoniji Jovana XXIII, „Dobrog
pape“.
Lilijana izađe iz kafea i zastajući da pogleda izloge prodavnica stiže u
Ulicu San Vitore, pred zgradu u kojoj se nalazila knjigovodstvena firma. Na
mesinganoj tabli u holu pisalo je na kom spratu je smešten Studio Brioski.
Lilijana se pope i pozvoni.
– Ja sam iz kancelarije Azeti – reče devojci koja joj je otvorila vrata.
– A, fakture – zapiskuta devojka, osmehujući se. – Uđite. Gospodin
Brioski razgovara telefonom. Za nekoliko minuta će vas primiti – objasni i
ostavi je samu.
Lilijana se osvrnu unaokolo. Bilo je to tipično predvorje mnogih
knjigovodstvenih firmi: svetli zidovi, čiviluk, na zidovima reprodukcije slika
starog Milana, male fotelje i dva stočića s časopisima i dnevnim novinama.
Sela je, uzela Korijere dela sera i počela da ga prelistava. Onda začu
otvaranje vrata i bat koraka nekoga ko joj se približavao. Podignu pogled i
ugleda čoveka spokojnog lica koji je pošao prema njoj. Imao je prosedu
kosu, tamnosivo odelo i snežnobelu košulju.
– Dobar dan – reče joj, osmehujući joj se.
– Dobar dan – odgovori Lilijana, ustajući.
– Da li se poznajemo? – upita on, pažljivo je gledajući.
Lilijana oseti miris losiona za brijanje koji je koristio i njen otac i posle
kratkog oklevanja prepozna čoveka.
– Pomogli ste mi da utrčim u voz na stanici u Varezeu – objasni.
– Sad se sećam vašeg koraka dostojnog trkačice na sto metara – našali se
on i rukava se s devojkom. Zatim upita: – Kako ste?
– Mnogo bolje nego onda – potvrdi Lilijana.
– Nisam znao da ste naša klijentkinja – dodade.
– Nisam ja vaša klijentkinja, već kancelarija Azeti za koju radim – objasni
devojka.
– Onda pođite sa mnom. Ja sam Sandro Brioski.
Lilijana uđe za njim u kancelariju, prostranu prostoriju s velikim
prozorima koji su gledali na ulicu s drvoredima. Pod je bio pokriven mekim
plavim itisonom, a na zidovima su se, između polica, isticali plakati izložbi
posvećenih Klimtu, Šagalu, Poliakovu, Tankrediju, Fontani.
– Ja sam Lilijana Korti. Kad smo se prvi put videli, bila sam apsolvent
prava. Nedavno sam položila pravosudni ispit – objasnila mu je.
On joj pokaza da sedne a onda se i sam smesti za radni sto.
– Čestitam – reče.
Onda uze fasciklu. – Sve je tu? – upita.
– Mislim da jeste. Došla sam ja umesto sekretarice, zato što sam htela da
prošetam – objasni Lilijana.
– Kako vam je kod Azetija?
– Hoćete da čujete istinu? – upita, oklevajući.
Knjigovođa se osmehnu.
– Grozno – izjavi devojka.
On klimnu glavom.
– Za mene su svi klijenti isti, ali intuicija mi kaže da vi zaslužujete da
radite u boljoj advokatskoj kancelariji.
– I ja bih to volela – poveri mu Lilijana dok je posmatrala fotografiju na
stolu, na kojoj se osmehivalo dvoje mladih: knjigovođa i jedna devojka duge
plave kose.
 – To je moja pokojna žena – reče on, jer je primetio Lilijanin pogled.
Onda nastavi: – Zajedno smo studirali na Bokoniju, zajedno smo diplomirali,
a kad smo se venčali, ona je već bolovala od leukemije. Umrla je posle dve
godine braka. Od tada je prošlo dvanaest godina, a ja se više nisam ženio.
– Shvatam – prošaputa Lilijana, koju je ta priča rastužila.
– Život uvek pruža drugu priliku – primeti on, kako bi je razvedrio.
– Ali vi je još niste dobili – reče Lilijana.
– Možda je nisam tražio – priznao je Sandro Brioski.
 4.

Na velikoj tamnoplavoj metalnoj tabli isticao se natpis: TANZ SCHULE. Nije

bilo neophodno znati nemački da bi se to prevelo, tim pre što su kroz
otvorene prozore na ulicu dopirali zvuci bečkog valcera.
– Plesna škola! – uzviknu Rozelina, očiju blistavih od radosti.
Bila je na školskom izletu u pokrajini Alto Adiđe. Profesorka istorije
Armida Skarpa, stroga starija žena, objavila im je na kraju časa: – Ove
godine sam odlučila da vas na tradicionalni školski izlet, umesto u Rim,
odvedem u Trento i Bolcano koji su gotovo pedeset godina italijanske
teritorije, osvojene krvlju naših vrlih vojnika. Teško je utvrditi da li je bilo
ispravno poslati u pokolj milione mladih da bismo proširili svoje granice.
Svaka vlada je igrala igre na račun naroda. Kako god bilo, te teritorije su
naše od 1918. godine i vredi upoznati ih.
Učenice pretposlednje godine Učiteljske akademije pobunile su se ne iz
ljubavi prema rimskim starinama već zbog činjenice da je izletom u Rim,
posle dva dana boravka u prestonici, bio predviđen odlazak na more, u
Ostiju. Rozelina je rekla majci: – Verovatno je istina da vlade igraju svoje
igre na račun naroda, ali sasvim je izvesno da gospođa Skarpa odluke donosi
na račun svojih učenica.
I tako su dvadeset dve učenice pod vođstvom neumorne profesorke
slušale duga predavanja o vrednostima otadžbine, o veličini Habsburške
monarhije, o Prvom svetskom ratu koji je tako nazvan ne zato što je u njemu
učestvovao ceo svet, već zato što je taj rat označio kraj jednog sveta koji se
hranio velikim idealima.
Napokon, posle dva dana iscrpljujućih predavanja, Rozelina je videla
nešto zanimljivo: tablu za Tanz Schule . Nije dugo razmišljala pre nego što je
ušla u hol palate iz doba Habsburške dinastije, brzo se popela uza stepenice
od ružičastog mermera i širom otvorila vrata plesne škole. Ugledala je dva
para mladih ljudi koji su plesali očaravajuće graciozno, dok je jedna zrela
gospođa prolazila između njih i udarala plesače štapom po leđima, rukama i
nogama, izgovarajući naređenja na nemačkom. Plesači su istog trenutka
popravljali držanje i pokrete. Tela kao da su im lebdela u ritmu bečke
muzike. Rozelina se ukipila na ulazu i posmatrala ih kao obuzeta. Muzika
utihnu, profesorka saopšti svoje utiske plesačima, a onda primeti Rozelinu.
Osmehnu joj se i upita je nešto na nemačkom što ona nije razumela.
– Žao mi je. Ja sam Italijanka – reče devojka.
– I mi smo Italijani – odvrati žena.
Dve Rozelinine školske drugarice koje su joj se pridružile pokazivale su
joj da požuri.
– Mnogo bih volela da igram – reče Rozelina, ne obraćajući pažnju na njih.
– Odakle si? – upita je profesorka, dok su plesači prigušeno razgovarali
međusobno i radili vežbe istezanja ruku i nogu.
– Iz Milana – odgovori Rozelina.
– U tvom gradu postoji odlična škola tanca: valcer, tango, polka i
latinoamerički plesovi. Ako hoćeš, napisaću ti atresu.
Rozelina klimnu glavom, a profesorka pređe preko sale lako koračajući po
uglancanom parketu, zatim se nagnu nad jednim stolom, prelista neku svesku,
prepisa nešto na parče papira koje zatim odnese Rozelini.
– Evo, gospođice, ako zaista želiš da naučiš tanc, upiši se u ovu školu.
Srećno.
Rozelina se sjurila niza stepenice sa svojim drugaricama, čvrsto držeći u
ruci tu dragocenu ceduljicu.
– Potpuno si poludela. Ako nas Skarpa traži, šta ćemo joj reći? –
napadoše je drugarice.
– Da se istorija sastoji i od muzike i plesa – odvrati ona, nimalo zbunjena.
Na kraju je taj izlet na koji je nevoljno pošla dobio neki smisao: otkrivši
Tanz Schule , otkrila je i svoju sudbinu plesačice. Odmah će se upisati u
plesnu školu koja se nalazila u Ulici Orso u okolini Ulice Brera.
Izrazila je svoj zahtev kad se porodica te večeri okupila za stolom. Puči i
otac se nasmejaše, Lilijana ne reče ništa, a Ernestina se naljuti.
– Ponavljaš godinu i samo bog zna da li ćeš i ovog puta uspeti da je
završiš – prekori je.
– Završiću je, zato što ću od sada vredno učiti ako me upišete u plesnu
školu – uveravala ih je.
– Kako da ti verujem? – upita Ernestina, obuzeta očajanjem.
– Tako ću napokon raditi ono što volim.
– Kad budeš naučila da plešeš, hoćeš li i mene naučiti? – upita Puči.
 – Sad si i ti počeo? – preseče ga mama.
– Moji prijatelji idu na ples, a ja ne mogu da im se pridružim zato što ne
znam da igram – objasnio je.
Ernestina pogleda muža nadajući se da će je on podržati. Renato se obrati
Rozelini: – Želim da nađeš svoj put, i ako je to plesanje, neka ti bude. Platiću
ti upis u tu školu, ali moraćeš više da učiš.
– I neka nam je bog u pomoći – zaključi Ernestina.
Rozelina ustade od stola i zagrli mamu i tatu cičeći od sreće.
– Uspela sam, tako mi boga! Bila sam ubeđena da ćete me odbiti.
– Šta bi uradila u tom slučaju? – upita je Lilijana.
– Prala bih stepenice samo da zaradim novac za upis – odlučno izjavi
Rozelina.
Tako je krenula u plesnu školu.
Jedne večeri se vratila s časa i rekla: – Treba mi partner.
– Šta? – upita je mama.
– Par za plesanje – prevela joj je. – Već sam probala s trojicom, ali ne
možemo da se uklopimo, a važno je uklopiti se s osobom s kojom plešeš –
objasnila je.
Ernestina zavrte glavom kao da se miri sa sudbinom.
– Shvatila sam. I koga si izabrala od svojih silnih momaka? – upita je.
– Najboljeg: mog brata Pučija.
– Samo mi je još to trebalo – naljuti se mama. – Tvoj brat čvrsto stoji
obema nogama na zemlji i upozoravam te, teško tebi ako mi ga iskvariš.
– U najgorem slučaju ću mu popraviti držanje. Ceo dan sedi pogrbljen nad
brojevima u toj turobnoj banci u kojoj radi. I povrh svega, uveče radi
honorarno kako bi zaradio što više novca, ali taj novac ga ne usrećuje –
usprotivi joj se devojka.
– Tvoj brat, na njegovu sreću, neće pristati – reče joj majka.
Puči se vratio iz banke u kojoj je radio već nekoliko meseci. Ernestina
nije znala kako da zahvali sudbini koja je podarila njenom dečaku taj siguran
i dobro plaćen posao. Osim toga, uveče je vodio knjige nekoliko malih firmi.
Brojevi za njega nisu imali tajni i zabavljali su ga kao da su neka igra. Voleo
je i da pleše, otkako ga je sestra naučila nekim osnovnim koracima.
Rozelina mu se odmah obrati.
– Treba mi partner. Jesi li raspoložen da ideš na časove sa mnom? Imamo
samo dva meseca da se spremimo za takmičenje koje će se u avgustu održati
u Čezenatiku. Nagrada je jedan ogroman pehar. Kaži mi da pristaješ i
pobedićemo.
Puči ju je pažljivo slušao.
– Samo pehar, nema novčane nagrade? – upita je.
– Novac ćemo morati sami da nađemo, za odeću. Ali vredeće, zato što
ćemo se silno zabaviti.
– Evo ruke, sestrice. Ne može se uvek misliti na novac, kao što si me ti to
naučila.
 5.

Lilijana je telefonirala sekretarijatu Pravnog fakulteta. S druge strane je

dopro dobro poznat glas gospođice Grizafuli.
– Drago mi je što vas čujem. Kako ste, dušo? – odmah je upita delotvorna
sekretarica.
– Odlično – slaga Lilijana i nastavi: – Htela bih da zakažem razgovor s
profesorom Romanijem. Mislite da će moći da odvoji malo vremena za
mene?
– Za studentkinju kao što ste vi, profesor uvek ima vremena. Sad je na
simpozijumu u Urbinu. Telefoniraću vam iduće nedelje da vam kažem kad da
dođete – obeća joj sekretarica.
Posle kratkog susreta s gospodinom Brioskijem, Lilijana se vratila u
kancelariju vrlo loše raspoložena. Potisnula je ponos i odlučila da se obrati
svom profesoru kod koga je branila diplomski i da ga zamoli da je preporuči
nekome. Posle razgovora s gospođicom Grizafuli, revnosno je radila celo
popodne. U sedam sati je sredila papire koji su joj stajali na stolu i spremila
se da izađe iz kancelarije.
Pokucala je na advokatova vrata, odškrinula ih i obavestila ga: – Ja idem.
Advokat je razgovarao telefonom i pokretom ruke joj je pokazao da čeka.
Završio je razgovor, ustao od stola i reče: – Izvinjavam se zbog jutrošnjeg
nepromišljenog postupka. Molim vas da mi oprostite, gospođice.
Lilijana ga pogleda s nevericom, ubeđena da joj se on izvinjava iz straha
da ona ne da otkaz.
– Prihvatam izvinjenje. Laku noć – odsečno odvrati.
Izađe iz kancelarije s osećajem olakšanja. Napravila je svega nekoliko
koraka izvan zgrade kad joj priđe neki čovek obraćajući joj se po imenu. Bio
je to Sandro Brioski.
– Čekao sam vas ispred kapije. Ali vi ste izleteli kao munja – reče joj.
Lilijana mu se osmehnu.
– Žurite ili imate vremena za jedan aperitiv? – upita je knjigovođa.
– Imam vremena za aperitiv – odgovori ona.
– Mnogo sam razmišljao o vama – reče on kad su seli za sto kafea u
Bokačovoj ulici.
– Treba li da se se osećam polaskanom? – upita Lilijana.
– Voleo bih kad bi ste se tako osećali, ali mnogo sam stariji od vas i
nisam baš filmski lepotan. Međutim, dok sam razmišljao o vama, rekao sam
sebi da bih, ako mi vi to dopustite, mogao da obavim nekoliko telefonskih
razgovora. Radim s nekoliko zaista izvrsnih advokatskih kancelarija i mogao
bih da ih pitam da li im treba jedan mladi pravnik. Da li vam to deluje
nametljivo? – upita i gotovo pocrvene. Zatim nastavi: – Rado bih vam
pomogao da nađete bolji posao.
– Izgleda da mi je suđeno da vas srećem u najgorim trenucima. Kad sam
trčeći ušla u onaj voz u Varezeu, upravo sam bila okončala svoju prvu i
jedinu ljubavnu priču. Jutros, pre nego što sam došla u vašu kancelariju,
advokat Azeti je pokušao da me napadne.
– Onda, mogu li da vam zakažem nekoliko razgovora?
Lilijana je pažljivo posmatrala čoveka koji je sedeo naspram nje. Imao je
krupne kestenjaste oči i blag pogled, četvrtasto lice, snažnu bradu i pomalo
orlovski nos, a usne je često izvijao u osmeh. Sandro Brioski joj je ulivao
osećaj sigurnosti i spokojstva. Izgledao je kao zaista pouzdana osoba.
Umesto da mu odgovori, upita ga: – Gospodine Brioski, jeste li uvek tako
predusretljivi prema bližnjima?
Čovek prasnu u smeh.
– Takav utisak ostavljam? Pa, silno se varate. Kad biste znali koliko sam
ljudi poslao dođavola! Naročito one arogantne, škrte i lažljive. I kad biste
znali koliko ima takvih ljudi! Vidite, moja firma je mala, nikad nisam želeo
da proširujem obim posla i zato, kad me neki klijent naljuti, ja mu ljubazno
predložim da se obrati drugom knjigovođi.
– Šta može da vas naljuti, gospodine Brioski? – upita Lilijana.
– Izbegavanje poreza, na primer. Osim toga, ne sviđa mi se davanje mita i
mnoge druge nepoštene rabote, tipično italijanske.
Konobar im donese aperitiv koji je tih godina bio popularan: suvo
penušavo vino s malo džina i nekoliko kapi likera od nane. Pijuckali su ga
ćaskajući kao da su stari prijatelji.
– Sledeće nedelje ću se sastati s profesorom kod koga sam diplomirala.
Iskreno se nadam da će moći da mi pomogne. Naravno, u svojim
mladalačkim snovima nisam ni pomišljala da u poslovnom okruženju može
da bude toliko teško, niti da je taj svet toliko neprijateljski nastrojen prema
ženama – otvorila mu je dušu i nastavila: – Ako vam to ne smeta, prihvatila
bih vašu pomoć kao rezervnu mogućnost, ako se prva ne okonča dobro.
– Učinite onako kako mislite da je najbolje. U svakom slučaju, želim vam
da što pre rešite svoj problem. Što se tiče netrpeljivosti prema ženama, u
pravu ste; to je oduvek postojalo. Takvo ponašanje predstavlja odbrambeni
zid sistema u kojem muškarci dominiraju na svim poljima.
– Možda muškarci dižu buku zato što se plaše žena? – upita ona.
– Sposobne žene zaista mogu da budu izuzetne. Kao vi, gospođice Korti –
reče on, nežno je gledajući.
Lilijana pocrvene zbog tog komplimenta i odjednom shvati da joj se
knjigovođa udvara.
– Večeras, kao svakog četvrtka, treba da se sastanem sa sestrom i braćom
u piceriji. Bolje bi bilo da krenem – naglo reče ona, ustajući.
– Mogu li da vas otpratim? – upita gospodin Brioski koji i sam ustade.
Lilijana je promenila držanje, delovala je zbunjeno, obuzeta nelagodom.
– Nema potrebe. Picerija je blizu, iza ugla – odgovori i pruži mu ruku
kako bi se pozdravili. – Hvala vam za sve – dodade.
Čovek načas zadrža Lilijaninu ruku.
– Hvala vama. Izvinjavam se ako sam bio previše brbljiv. Obično malo
govorim. Molim vas da mi oprostite, gospođice. – Primetio je da je Lilijana
naglo promenila držanje i pitao se čime je izazvao takvu reakciju.
– Obavestiću vas u vezi s ishodom razgovora s mojim profesorom – reče
ona i ode.
Sandro Brioski ostade da gleda za vitkom, elegantnom figurom te lepe
devojke koja se brzo udaljavala, dok se ponovo pitao šta je to tako strašno
rekao da je natera da pobegne.
 6.

Braća i sestre Korti jednom nedeljno su se sastajali u piceriji kako bi mogli

nesmetano da se ispričaju bez prisustva roditelja. Ðuzepe i Lilijana uvek su
stizali prvi.
Te večeri, dok su čekali Pučija i Rozelinu, Lilijana mu reče: – Tata je
zabrinut. Reforme koje su predložili sindikati stagniraju i preti opasnost od
velike recesije, iako za sada niko ne govori o tome.
– Doći će do novog talasa štrajkova od kojih neće biti nikakve koristi, kao
i obično – zaključio je njen brat.
– Kakva ti je to filozofija! Da nema borbe i dalje bismo živeli u
represivnom sistemu u kojem ne bismo mogli ni da dišemo – sa žarom je
negodovala Lilijana.
Brat joj se osmehnu. Voleo je da je provocira kad povedu razgovor o
sindikalnim temama.
Zagrizao je prženi cvet tikve i prošaputao: – Sutra idem u London s
Filipom.
– Rekla mi je mama. Da znaš da ti pomalo zavidim.
– Ne idem na odmor. Održava se aukcija u Sotbiju, a jedan Filipov klijent
je zainteresovan za neke pejzaže iz engleskog osamnaestog veka. Filipo želi
da pođem s njim jer smatra da treba da pogledam englesku mušku modu.
Znaš, u prirodi mu je da se postavlja kao profesor.
– Mislila sam da se baviš ženskom modom. Ja ću, međutim, vikend
provesti u čišćenju kuće, kao i obično – požalila se i dodala: – Ali teši me
pomisao na to da si ti srećan sa svojim partnerom.
– Ponekad se žestoko posvađamo – priznao joj je Ðuzepe, a zatim
nastavio: – On je opsednut luksuzom, preteranom raskoši, prijateljima na
visokim položajima...
– I Marijučom – zlobno dodade Lilijana.
– Stalno se muva po kući i meša se u sve i svašta kao neka svekrva.
Filipo je obožava, ali meni nije draga. Svaka njena reč je zlata vredna zato
što je prijateljica engleske princeze Margaret. Kad smo kod toga, pogodi ko
ide s nama u London?
 – Marijuča! – uzviknu Lilijana.
– Tačno, tako ćemo ličiti na par homoseksualaca koji putuje s majkom.
– Ljubomoran si!
– Pomalo. Ali pustimo to, zato što hoću da čujem šta ima novo kod tebe.
Lilijana skupi hrabrost i u po glasa mu otkri: – Imam udvarača.
Otkako se završila njena priča s Danilom, zatvorila se u sebe kao jež i bila
je spremna da ubode svakog ko pokuša da joj se približi. Pomisao na novu
ljubav izazivala je strah u njoj, zato što se plašila patnje. Među kolegama s
fakulteta i braćom njenih prijateljica bilo je mnogo onih koji su je zvali da
izađu. Sve ih je odbijala s izvesnom ohološću koja joj nije bila svojstvena,
tako da su je prijatelji prozvali „advokatica“. U početku je pomalo patila
zbog tog nadimka, ali kasnije se navikla.
Kad je u kafeu u Bokačovoj ulici shvatila da joj se Sandro Brioski udvara,
prvi put nije izvukla kandže. Pobegla je zato što joj je bilo jasno da joj se
knjigovođa sviđa. Sandro Brioski joj je delovao pouzdano kao njen otac i kao
i on imao je veseo pogled i zračio je životnom radošću.
Dok je pešačila od kafea do picerije pomislila je na svoju majku, kako bi
reagovala Ernestina kad bi joj rekla za gospodina Brioskija? Majčina
sklonost kritikovanju joj je smetala, ali iskustvo ju je naučilo da treba i da
razmisli o njenim primedbama.
– Kakav je? – upita je Ðuzepe, goreći od radoznalosti.
– Mogao bi da mi bude... – nije završila rečenicu jer su u tom trenutku u
lokal ušli Puči i Rozelina. – Reći ću ti drugi put. Jezik za zube pred ovim
dvema zmijama – prošaputa.
Nije morala dvaput da ga moli. Otkako su bili deca, Lilijana i Ðuzepe su
razmenjivali svoje male tajne, znajući da će ih ono drugo čuvati. Rozelina,
međutim, nije umela da ćuti, a Puči nije mogao da odoli iskušenju da
zadirkuje brata i sestru ako bi mu nešto poverili.
– Izvinjavamo se što kasnimo – reče Rozelina i spusti na pod platnenu
torbu s cipelicama i trikoom koje je nosila u plesnoj školi.
– Večeras smo isprobali korake katalonske rumbe ali profesorka nije bila
nimalo zadovoljna – reče Puči, umorno se spuštajući na stolicu.
– Da, izgleda lako, a zapravo treba se opustiti i uskladiti pokrete ruku,
ramena i bokova. Puči je sjajan. Mnogo bih volela da ga vide njegove kolege
iz banke – uzviknu Rozelina.
 – Umrli bi od smeha – reče Puči.
– Umrli bi od zavisti – ispravi ga Rozelina. – Zato što nijedan nije lep kao
ti. A ja se ne stidim da svima kažem: mi Kortijevi smo prelepi – zacvrkuta
Rozelina. Onda se osmehnu konobaru koji im je prišao noseći jelovnik: – Zar
ne mislite i vi da smo prelepi? – upita ga.
Lilijana i Ðuzepe zavrteše glavom nimalo iznenađeni neumerenošću mlađe
sestre. Konobar se osmehnu, zato što ih je već dobro poznavao.
Dok su jeli, Rozelina im ispriča o takmičenju za koje su se prijavili.
– Održaće se u Čezenatiku, u avgustu. Možete li da zamislite? Doći će i
televizijske ekipe da snime plesače, novinari da ih intervjuišu i biće stotine
gledalaca. Svi će nas videti i zasuće nas aplauzima zato što ćemo biti
najbolji. Ja ću biti neodoljiva, naročito ako mi Ðuzepe napravi božanstvenu
haljinu koju sam zamislila – cvrkutala je Rozelina.
Već nekoliko nedelja Ðuzepe je šio veoma zvonastu haljinu od belog
organdina koju je planirao da ukrasi srebrnim štrasom. Odeća za plesna
takmičenja obično se šila u specijalizovanim krojačkim radnjama i bila je
vrlo skupa. Rozelina nije radila i nije imala novca i zato se bez i malo
ustezanja oslanjala na velikodušnost braće i sestre, kojima je bilo drago što
mogu da joj udovolje.
– U nedelju ću ti, kad budem došao na ručak, doneti haljinu da je probaš –
reče Ðuzepe.
Puči je, međutim, odlučio da unajmi prikladno odelo. Uvek je bio štedljiv
i pažljivo je trošio svoj novac.
Braća i sestre Korti dugo su se zadržali u piceriji ćaskajući, smejući se i
zadirkujući jedni druge. Kao i uvek, podelili su račun na tri dela, a svako je
platio deo računa mlađe sestre koju su i dalje štitili i ugađali joj.
Na rastanku, Ðuzepe je uspeo načas da izdvoji Lilijanu.
– Nisi stigla da mi pričaš o svom udvaraču – prošaputa joj. – Umirem od
radoznalosti. Rekla si da bi mogao da ti bude... Šta?
– Malo je stariji, ima četrdesetak godina – prošaputa ona.
– Kao Filipo. Veruj mi, četrdesetogodišnjaci su sjajni.
 7.

Te večeri, pre nego što je zaspala, Lilijana se prisećala svog dana koji je
počeo vrlo loše, a završio se neočekivanom novošću. Iskreno lice gospodina
Brioskija iskrsavalo joj je u mislima i ponovo je čula njegove reči:
„Sposobne žene mogu da budu zaista izuzetne. Kao vi, gospođice Korti.“
Uporedila ga je s Danilom i zaključila da Sandro Brioski, srećom, nema
ništa zajedničko s njim.
Udovac, prošaputa dok se prevrtala u krevetu. Setila se fotografije
njegove žene, lepe plavokose devojke. Kako su izgledale te dve godine braka
gospodina Brioskija pored žene čiji se život gasio? Sigurno ju je mnogo voleo
ako je odlučio da se venčaju iako je znao da je osuđena na smrt. A tokom
dvanaest godina obudovelosti nijednom nije potražio drugu priliku. Zašto?
Da ne bi izneverio svoju ženu? Iz straha da će ponovo patiti? Ipak, govorila
je Lilijana sebi i dalje se prevrćući u krevetu, sigurno je imao neku vezu, jer
muškarac nije u stanju da bude bez žene. Da li su to bile prolazne veze? Nije
joj izgledao kao čovek koji odlazi prostitutkama. Dakle, s kim je bio tokom
svih tih godina? Koliko je žena imao? Da li joj se zaista udvarao ili se njoj to
samo učinilo? Zabrinula se nad poslednjom zastrašujućom pomisli: možda se
knjigovođa oženio bolesnom ženom zato što nije želeo dugo da ostane u
braku, a zatim se nije ponovo oženio jer je uživao u životu bez obaveza.
Napokon je zaspala iscrpljena tolikim pitanjima. Ujutru je ipak bila
spokojna i pevušila je dok se tuširala. Kad je ušla u kuhinju da doručkuje,
majka ju je radoznalo pogledala.
– Otkud to da si jutros tako vesela? – upita je.
– Koliko imaš godina, mama? – upita je, umesto da joj odgovori.
– Nažalost, mnogo. Osim toga, dame se nikad ne pitaju za godine.
– Ja bih rekla da imaš četrdeset jednu – reče Lilijana.
– Četrdeset dve – ispravi je Ernestina.
Lilijana pomisli da je gospodin Brioski gotovo vršnjak njenih roditelja.
– Četrdeset godina je stvarno mnogo – prošaputa, pijuckajući kafu.
– Šta imaš na umu? – upita je majka.
Lilijana je nije čula jer je nastavila da prati tok svojim misli.
 – Četrdesetogodišnji muškarac ne bi trebalo da krije neprijatna
iznenađenja, zar ne?
– Ma, o čemu ti pričaš? Šta ti je od jutros? Ti kriješ nešto od mene. Zašto
nikad ne mogu da imam mira? Hajde, pucaj i nemoj da me lažeš – naredi joj.
– Mama, prestani! Ne podnosim kad se tako ponašaš. Gunđaš, pretiš,
prebacuješ i nikad nisi zadovoljna, kao što kaže tata. Hoćeš li da znaš svaku
moju misao? E, pa neće moći! – prasnu Lilijana.
– Hoću da znam ko je taj četrdesetogodišnjak zbog kojeg pevušiš od ranog
jutra – uporna je bila Ernestina.
– Bauljaš u mraku – zainatila se njena ćerka.
– Ali imam oči kao u mačke – odvrati žena.
– Kao slepa mačka! – prodera se Lilijana, uze tašnu i istrča iz kuće.
Nije čula majku koja je rekla: – Smučila su mi se ova deca. Celog života
se satirem zbog njih, a zauzvrat se prema meni ponašaju kao da sam zadnja
rupa na svirali.
Lilijana se tog dana suočila s uobičajenom kalvarijom u kancelariji Azeti.
Sastala se s nekoliko advokatovih kolega kako bi im predala dve predstavke,
a ostatak dana je provela u naplati kredita. Utešila ju je pomisao na to da će
vikend provesti kod kuće i od srca se nadala da će se uskoro sastati s
profesorom Romanijem.
Sekretarica joj je telefonirala na kuću u ponedeljak ujutru, dok se
spremala da pođe na posao.
– Dođite u deset. Profesor će vas čekati – reče joj.
– Hvala vam, gospođice Grizafuli – odgovori Lilijana, pitajući se kako će
tog prepodneva opravdati svoje odsustvo s posla. Telefonirala je u
advokatsku kancelariju i javio joj se lično advokat.
– Idem u bolnicu na kontrolu, zato što mi nije bilo dobro poslednjih dana –
slagala je.
Izašla je iz kuće i peške se zaputila u Ulicu Festa del perdono.
Prošla je kroz stari hol zgrade Milanskog univerziteta i osetila nostalgiju
kad se setila prelepih godina koje je provela između tih zidova, kad je
verovala da će joj diploma biti dovoljna da osvoji svet i sanjala da će se
udati za Danila u koga je bila zaljubljena.
Sad je prelazila preko dvorišta Univerziteta, nadajući se samo da će joj
profesor Romani pomoći da nađe pristojan posao.
 Profesor ju je čekao u svom zadimljenom kabinetu stežući između
kažiprsta i srednjeg prsta kubansku cigaru od koje se nikad nije odvajao. Bio
je čovek divovskog rasta i krupnog glasa koji je ličio na lutkara iz Pinokija.
Ipak, kretao se lako kao vilin konjic, a pogled mu je bio blistav i nevin.
Snažno joj je stegao ruku, rekao joj da sedne i ponudio joj šolju kafe koju
je gospođica Grizafuli upravo bila skuvala.
Lilijana mu je istresla svu svoju gorčinu. Profesor ju je pažljivo slušao
dok su mu iz usana skrivenih gustom sedom bradom izlazili oblačci
smrdljivog dima. Cenio je Lilijanu i mnogo je očekivao od te briljantne i
odlučne studentkinje.
– Odmah dajte otkaz u toj mišjoj rupi – reče i nastavi: – Ljudi kao što je
Azeti obeščašćuju profesiju, ali veruj te mi, ima i gorih od njega. Što se više
penju, sve su nepošteniji, sve dok ne postanu veliki igrači u službi mračne
strane moći i počnu da manipulišu zakonima kako bi sproveli svoja nedela.
Dajte otkaz – ponovi.
– Ne mogu dozvoliti sebi da ostanem bez plate – prošaputa Lilijana.
Čovek podignu ruku, pokazujući joj da bude strpljiva. Onda prelista svoj
adresar, podignu slušalicu i okrenu broj.
– Ovde Romani. Dajte mi Eleuterija. – Posle nekoliko trenutaka reče: –
Zdravo, prijatelju, našao sam pripravnika koga si tražio. Kako se zove?
Lilijana Korti. Naravno da je žena i to vrlo ljupka – reče, osmehujući se. –
Neće praviti probleme ako je budete poštovali. Ja jamčim za nju. Ona je
pravozastupnik. Kad želiš da je vidiš? U podne će biti kod tebe. Možeš da mi
se odužiš večerom.
Završio je razgovor i zadovoljno je pogledao.
– Zašto ste još ovde? Gospodin Eleuteri vas čeka. Požurite – podstaknu
je.
Lilijana polako ustade sa stolice jer se uplašila da neće moći da stoji na
nogama.
– Ne znam... Sve je tako... Profesore, vi ste... Ja sam... – zamuckivala je
kao previše stidljiva učenica.
– Idite, Lilijana – reče on jer je mrzeo da mu zahvaljuju.
– Gde, profesore? Koja je adresa?
Profesoru se iz grudi ote grohotan smeh.
– U pravu ste! – uzviknu.
 Nažvrlja joj adresu na jednoj ceduljici i pruži joj. Lilijana je zgrabi i
odleprša.
Izašla je iz univerzitetske zgrade obuzeta nadom. Ponovo je pročitala
adresu koju joj je dao profesor Romani i učini joj se da sanja. Imala je
sastanak s direktorom Kolevolte, ogromne kompanije kao što je Fijat ili
Dženeral motors u Americi. Milansko predstavništvo nalazilo se u Ulici
Paleokapa. Stigla je tačno na vreme i rekla uniformisanom portiru da ima
sastanak s gospodinom Eleuterijem.
Čovek joj zatraži ličnu kartu, a onda je uvede u neki sobičak pored
portirnice i dodade: – Sačekajte, molim vas. – Zatim zatvori vrata
ostavljajući je samu.
Lilijana sede na crvenu polufotelju ispod stare reprodukcije slike zamka
porodice Sforca. Srce joj je snažno lupalo od uzbuđenja i ona se zapita da li
izgleda prikladno. Ðuzepe joj je skratio kosu i sad je imala šiške i
neobaveznu lepršavu frizuru. Obukla je lanenu nebeskoplavu suknju i kratak
pamučni sako iste boje. Bilo joj je krivo što nije obukla nešto primerenije
prilici. Ipak, njen parfem joj je ulivao sigurnost.
Vrata se otvoriše i gospođa strogog izgleda uđe u prostoriju. Sve je na njoj
bilo sivo: kosim, cipele i seda kosa. Ličila je na nastavnicu u katoličkoj
školi. Lilijana naglo ustade.
– Gospođica Korti? – upita je žena uz osmeh. – Ja sam Karla Doti, došla
sam da vam kažem da budete strpljivi, zato što je gospodin Eleuteri još na
sastanku. Vraćam vam vašu ličnu kartu.
Nestala je brzinom munje a Lilijana ponovo sede u polufotelju. Pomisli:
Ovo ne izgleda dobro. Zatim pogleda na ručni sat: bilo je dvanaest i
dvadeset. Ostala je da čeka poigravajući se zlatnom narukvicom koju su joj
roditelji kupili kad je diplomirala.
U jedan je došla u iskušenje da ode. Bila je potištena i pomislila je da su
time što su je pozvali da odmah dođe samo zamajavali i nju i njenog
profesora.
Ustade iz fotelje razmišljajući kako je Kolevolta gigant u kojem ne mare
za dostojanstvo slabijih. Spustila je ruku na kvaku kad je uniformisani portir
otvorio vrata i gotovo se sudario s njom.
– Odvešću vas – reče joj on.
Izašli su u hol, prošli kroz ogromno unutrašnje dvorište puno velikih
automobila, ušli u hol druge zgrade gde ju je sačekao drugi portir i odveo je
do lifta.
– Četvrti sprat – reče on.
Kad su se vrata lifta otvorila, zatekla je gospođicu Doti kako je čeka.
Izašla je u prostran hodnik koji je izgledao kao umetnička galerija u
botaničkoj bašti: apstraktne like na zidovima i bujne zelene biljke.
– Odvešću vas direktoru – najavi gospođica svečanim tonom. Uvela ju je
u prostoriju čiji su zidovi bili obloženi panelima od svetlog drveta. Trojica
muškaraca mirno su sedela na dvema kožnim sofama postavljenim jedna
naspram druge i prigušeno razgovarala. Lilijana ih osmotri pitajući se koji je
od njih razgovarao s profesorom Romanijem. Bili su elegantni, u savršenim
odelima, i delovali su opušteno.
– Gospođica Korti – najavi je sekretarica tonom komornika.
Dvojica ustadoše da se pozdrave s Lilijanom, dok joj treći pođe u susret i
predstavi se.
– Ja sam Eleuteri – reče i rukova se s njom. Onda joj objasni: –
Izvinjavam se što ste morali da čekate. Imali smo kratak nepredviđen
sastanak. – Bio je visok i mršav, imao je blage crte lica i pomalo promukao
glas. Lilijani se učini da ga je već videla.
– Gospodin Konforti, direktor kadrovske službe i inženjer Paseri, direktor
sektora za bezbednost postrojenja. Gospođicu Doti, moju sekretaricu, već ste
upoznali – reče, dok se ona rukovala s ostalom dvojicom. Sekretarica je
stajala u pozadini, kao da se trudi da se stopi s nameštajem.
Eleuteri pokaza Lilijani da sedne na sofu.
– Sedite, gospođice – reče.
Lilijana sede i pogleda trojicu muškaraca, osmehujući se. Nije bila u
stanju ni reč da izgovori, ali utešila se pomislivši da, na kraju krajeva, ona i
ne treba da govori.
– Profesor Romani vam je predavao na Pravnom fakultetu, je li tako? –
upita direktor.
– Kod njega sam branila diplomski na temu radnog prava – objasni ona.
Pripremila se za uobičajenu paljbu pitanjima koja je dobro znala.
Međutim, Eleuteri reče: – Romani mi je ispričao sve najlepše o vama, a
budući da ga poštujem, verujem mu. Prošle nedelje smo zajedno bili na
simpozijumu i tada sam ga pitao da mi preporuči nekoga za oblast nesreća na
radu. Dakle, izgleda da ste vi prava osoba za to. Dobro, vrlo dobro – potvrdi
direktor. Zatim sklopi ruke, kao da je razgovor na tu temu završen.
Paseri i Konforti su je za to vreme posmatrali.
– Da li ste poneli radnu biografiju, gospođice Korti? – upita je direktor
kadrovske službe. Bio je relativno mlad čovek umornog lica.
– Žao mi je, ali bojim se da i nemam radnu biografiju. Diplomirala sam
pre godinu dana i od tada radim u kancelariji advokata Azetija. To je sve, za
sada – izjavi Lilijana.
Direktori se blagonaklono osmehnuše.
– Kolika su vaša sadašnja primanja? – upita Konforti.
– Sramno niska – odvrati Lilijana s iskrenošću koja je zbunila
rukovodioce. Onda nastavi: – Molim vas, volela bih da vi kažete koliko ste
spremni da mi ponudite.
Gospođica Doti pogleda direktora i krišom se osmehnu.
– U Kolevolti biste mogli da počnete u B platnom razredu, što je
kategorija pripravnika, i podrazumeva da se starate o svim pravnim
aspektima bezbednosti postrojenja. Plata za to radno mesto iznosi devedeset
hiljada lira mesečno, godišnje dobijate četrnaest plata i čitav niz olakšica
koje će vam vremenom biti objašnjene – ponudi Konforti.
Lilijana odluči da iskoristi preporuku profesora Romanija.
– Diplomirala sam s desetkom. Stičem utisak da ću morati vrlo marljivo
da radim kako bih zaradila svoju platu do poslednje lire, što mi odgovara
pošto volim svoj posao. Zato bih rekla da bi sto četrdeset hiljada lira moglo
da bude razumna nadoknada.
Iznos je izabrala nasumice i osećala je da joj je srce sišlo u pete, ali igrala
je važnu partiju i imala je dobre karte u rukama.
– Sto trideset – zaključi Eleuteri, onemogućivši direktoru kadrovske
službe da nastavi pregovore.
Lilijana im uputi očaravajuć osmeh dok se trudila da sakrije zadovoljstvo.
– Svaka čast, gospođice. Vi umete da naterate ljude da vas cene – reče
inženjer Paseri, koji se konačno oglasio. On je trebalo da bude Lilijanin
neposredni nadređeni i nije delovao nimalo miroljubivo. Što se tiče
Konfortija, direktora kadrovske službe, kao da nije bio zadovoljan što se
Eleuteri umešao i nije skrivao nezadovoljstvo što ga je ovaj preskočio. Bilo
je očigledno da se njih dvojica ne slažu najbolje. Lilijana je odmah shvatila
situaciju i postarala se da Konforti ne kaže nešto neprijatno.
– Drago mi je što ću biti deo Kolevolte – reče, obraćajući se njemu,
umesto Eleuteriju.
Ta lepa devojka blistavog osmeha bila je vrlo oštroumna. Trojica
muškaraca su bila primetno zadovoljna tom činjenicom.
Razgovor je trajao dvadeset minuta. Lilijana je trebalo da počne da radi
narednog ponedeljka.
Izašla je iz Ulice Paleokapa i ušla u kafe. Naručila je kafu i prebledela.
Osetila je prazninu u stomak, nije više osećala svoje telo i pridržala se za
šank zato što joj se zavrtelo u glavi. Shvatila je da se zastrašujuće opušteno
suočila s trojicom rukovodilaca Kolevolte.
– Nije vam dobro? – upita je šanker koji je video kako se zanela.
– Nikad mi nije bilo bolje – odgovori. Onda ispi kafu i izađe na ulicu s
drvoredima. Bila je srećna.
 8.

Bilo je gotovo dva popodne kad je ušla u advokatsku kancelariju u

Leopardijevoj ulici. Bila je ubeđena da neće zateći advokata Azetija koji je
imao običaj da ruča kod kuće i da odrema svako popodne. Nikad se nije
vraćao u kancelariju pre četiri.
Mlada sekretarica, koju je Lilijana zatekla s cigaretom u ruci, pocrvene i
požuri da je ugasi.
– To sam samo ja. Ne brini – umiri je Lilijana.
Advokat je bio čistunac i nije dozvoljavao da se puši u kancelariji.
– Samo što me nije kap udarila! – priznade joj devojka s olakšanjem.
Onda je upita: – Kako ste? Advokat je rekao da ste jutros išli u bolnicu.
– Odlično, hvala. Štaviše, predlažem da naručimo iz kafea neki hladan
napitak, pre nego što počnemo da radimo – reče Lilijana i sede naspram
sekretarice. – Ja ću uzeti nešto hranljivo, zato što sam danas preskočila
ručak. Šta kažeš na frape od jagoda? Ja častim.
Morala je da se smiri, da pohvata konce svakodnevice ne prepuštajući se
oduševljenju.
Dok su uživale u gustoj ledenoj peni frapea, sekretarica reče: – U podne
je telefonirao knjigovođa jer mu nedostaju još dva dodatna dokumenta za
prijavu poreza. Prebacila sam vezu advokatu, ali prvo je pitao za vas. Kad
sam mu nagovestila da vam nije dobro, zabrinuo se.
– On je ljubazan čovek – potvrdi Lilijana.
– Kad odem u njegovu firmu, imam utisak da sam kročila u raj. S druge
strane, kad se vraćam ovamo, čini mi se da idem u zatvor. Da nije vas,
gospođice, ni minut ne bih izdržala na ovom mestu – poverila joj se devojka.
– Onda odmah traži drugi posao zato što ću za nekoliko trenutaka
poslednji put ući u kancelariju koja je do danas bila moja i napisaću jedno
lepo otkazno pismo – obavestila ju je.
– Gospođice Korti, ne mogu da verujem! – uzviknu sekretarica.
– Jutros sam bila na razgovoru za posao, a ne u bolnici. Odlazim, draga
moja. Mnogo mi je žao zbog tebe, ali srećna sam što ostavljam iza sebe ovo
mesto – reče Lilijana.
 – O, bože, on će pobesneti! – zabrinu se sekretarica.
– Ali ja tada neću biti tu.
– A ja? – upita devojka izgubljeno.
– Preživećeš i naći ćeš bolji posao. Budi sigurna u to. Znaš moj kućni
broj. Telefoniraj mi i ponovo ćemo se videti, ali ne ovde.
Nedugo zatim, zagrli devojku i dade joj pismo da ga uruči advokatu. Onda
ode kući.
Stan na prvom spratu u Korsu di Porta Romana bio je pust. Nikada kao u
tom trenutku Lilijana nije uživala u svetlosti i skladu tih urednih soba. Ušla je
u dnevnu sobu, sela na sofu u rokoko stilu na kojoj je sedela još otkad je bila
devojčica, i pozvala telefonsku centralu. Zamolila je da joj pozovu mis
Anđelinu u Njujorku. Tamo je bilo devet ujutru i Lilijana je bila sigurna da
će je zateći kod kuće. I zaista, ubrzo se oglasila upravo gospođica Pergolezi.
– Imam sjajnu vest – reče Lilijana i naglasi: – Vi ste prvi koji ćete je
saznati.
Ispričala joj je kako se zaposlila u Kolevolti, a stara gospođa, koja je
celog života uživala u tuđim radostima, pridruži se, dirnuta, njenoj radosti.
– Vi ste mi predvideli svetliju budućnost i sad mi se čini da je nazirem. A
to nije sve, mis Anđelina. Upoznala sam jednog poštenog čoveka, ne baš
mladog, ali pouzdanog.
– Kaži mi kakav je – upita je Anđelina. – Sigurno ima šarm zrelog
muškarca. Opiši mi ga.
– Znate kako izgleda Keri Grant? E, pa, nimalo ne liči na njega. Malo je
viši od mene, ima prosedu kosu, lice kao valjan otac porodice i koristi isti
losion za brijanje kao moj tata.
– A ti si se zaljubila u njega – zaključi žena.
Lilijana načas zaćuta. Setila se osećanja koja su je obuzela kad je prvi put
videla Danila. S gospodinom Brioskijem joj se ništa od toga nije dogodilo.
Zato odvrati: – Mnogo mi se sviđa. Uliva mi osećaj sigurnosti.
– Kad mi budeš pisala, pošalji mi njegovu fotografiju. I, ako se udaš,
čekam te u Njujorku. Ovog puta zaista moraš doći u Ameriku. Odavde bi
mogla da odeš u Los Anđeles gde Bet radi kao filmski scenarista. Tako sam
srećna što sam i dalje deo tvog života. Svet je tvoj, Lilijana. Zapamti to.
Završila je razgovor i odlučila da telefonira profesoru Romaniju. Znala je
da će ga u to doba dana naći u njegovom kabinetu na fakultetu. Kad je
gromkim glasom izgovorio „Molim“, Lilijana reče: – Profesore, uspela sam.
– Sve znam. Telefonirao mi je Eleuteri da mi zahvali što sam vas poslao
njemu. Izgleda da ste zaista ostavili sjajan utisak, gospođice. Ali nemojte se
uljuljkivati na talasima tog uspeha i uvek budite vrlo oprezni. U Kolevolti
caruje muški šovinizam i kad shvate da ste sposobni, zagorčaće vam život –
upozorio ju je profesor.
– Zapamtiću vaš savet. Hvala vam za sve, profesore – reče Lilijana.
Onda izađe iz dnevne sobe i ode u kuhinju. Bila je gladna. Frižider u kući
Kortijevih bio je skoro prazan. Možda će mama otići u kupovinu na povratku
kući, pomisli. Našla je jednu jabuku, oprala je i zagrizla. U tom trenutku
zazvoni telefon.
Javila se u predsoblju. Naježila se kad je začula glas advokata Azetija
koji ju je pitao: – Kakve su ovo gluposti? Otkad je to dozvoljeno dati otkaz
bez najave?
– Otkada moj poslodavac dozvoljava sebi nedopustivu slobodu – mirno
odgovori Lilijana.
– Već sam vam se izvinio, to vam nije dovoljno? – ljutito upita on.
Lilijana mu ne odgovori i on nastavi: – Ne budite blesavi. Hoćete veću
platu? Dogovoreno! A sad da ste odmah došli ovamo, jer treba da završite
posao – naredi joj.
– Ne dolazi u obzir – odsečno reče Lilijana.
– Je l’ to vaša neopoziva odluka? – besno je upita.
– Upravo tako, gospodine – sigurno odvrati ona.
– Vi ste neozbiljna umišljena glupača i nikada nećete izgraditi karijeru.
Lilijana prekinu vezu. Iako nimalo nije cenila tog bednika, bila je veoma
povređena tom uvredom.
Zatvori se u svoju sobu, opruži se na krevet i zaplaka. Majka joj je
nekoliko puta rekla: „Muškarci su gadovi: ako žena ode u krevet s njima
onda je kurva, ako odbije, onda je glupača.“ Minuti su proticali a ona nije
prestajala da jeca.
Tada se ponovo oglasio telefon. Nije bila nimalo raspoložena da se javi.
Aparat je neumorno zvonio. Obrisala je suze, vratila se u dnevnu sobu,
konačno podigla slušalicu i rekla: – Ko je?
– Ovde Sandro Brioski, tražim gospođicu Korti – reče knjigovođa, koji je
nije prepoznao.
 – Ja sam. Dobro veče, gospodine – odgovori Lilijana.
– Dobio sam vaš broj od Azetijeve sekretarice. Kako ste? Da li sam vas
pozvao u nezgodnom trenutku?
– Vi ste jedna od malobrojnih osoba s kojima želim da razgovaram –
umirila ga je.
– Znam da ste dali otkaz. Drago mi je zbog vas.
– Maločas mi je telefonirao advokat Azeti i zasuo me uvredama.
– To se moglo i očekivati, s obzirom na njegov karakter. Zašto mi ne biste
ispričali sve uz lepu porciju testenine? Drugim rečima, pozivam vas na
večeru, ako nemate ništa protiv.
– Hvala vam. Prihvatam poziv – odvrati Lilijana.
– Doći ću po vas u pola osam. Odgovara vam?
– Sasvim mi odgovara, gospodine. Hvala još jednom – prošaputa.
Polako je spustila slušalicu, okrenula se i ugledala majku kako stoji na
pragu dnevne sobe. Držala je dve velike kese s namirnicama i znatiželjno je
gledala.
– Hvala vam, prihvatam poziv, sasvim mi odgovara, još jednom hvala –
ponovi Ernestina, oponašajući je. – Dakle? – upita.
Lilijana odluči da joj ništa ne kaže, jer ju je razdražila majčina
nametljivost. Raširi ruke, kao da kaže da nema ništa posebno da joj ispriča i
ode u svoju sobu.
 9.

Sandro Brioski ju je čekao ispred kapije. Nimalo nije izgledao kao

četrdesetogodišnjak. Na sebi je imao laneni sako svetlosmeđe boje i
tamnoplave pantalone, bledoplavu košulju i kravatu na tamnoplave i
svetlosmeđe pruge. Iznenadio ju je sjaj njegovih cipela, tipično engleskih,
veoma elegantnih. Kad ju je ugledao, razvukao je usne u osmeh. Rukovali su
se.
Ispred njih je bila parkirana alfa metalik-sive boje i knjigovođa joj otvori
vrata. Pola sata kasnije ušli su u restoran na Darseni, na kanalu, ispod
pergole obrasle bujnom kanadskom lozom. Sandro Brioski izvuče stolicu
kako bi Lilijana mogla udobno da se smesti za sto koji je rezervisao.
– Veoma ste elegantni, gospođice – primeti čovek posmatrajući Lilijaninu
jednostavnu ravnu haljinu od tamnoplave svile, obrubljenu belom trakom.
– Moj brat je kreirao model, a mama ju je skrojila i sašila – objasnila je.
Vlasnik restorana im je za predjelo predložio račiće, zatim špagete s
hlapom i na kraju oradu na žaru, uz rashlađeni sivi pino.
Lilijana poče da mu priča kako je dobila posao u Kolevolti i više se nije
zaustavljala. Kad je konobar doneo voćnu salatu, već je bila iznela
kompletnu sliku svog života: roditelji radnici, otac sindikalista, kuća u Korsu
Lodi, prijateljstvo s gospođicama Pergolezi, preseljenje u Korso di Porta
Romana, njena veza s Danilom, Ðuzepeova homoseksualnost, mamina teška
narav, tatina vedrina, njena odlučnost da se suoči s radnim okruženjem.
– Sad kad znate sve o meni, mislim da možemo da pređemo na ti –
zaključi.
– Hvala. Sviđa mi se tvoje ime, tako je melodično, Li-li--ja-na, kao
muzičke note. Molim te da prihvatiš ovaj poetski uzlet jednog nemaštovitog
knjigovođe – našalio se.
– To je predivan kompliment – reče Lilijana uz osmeh.
– Vidiš da ti se udvaram, zar nisi primetila? – upita je Sandro.
– Dakle, misliš da ti život nudi drugu priliku? – uzvrati ona, prisećajući se
njihovog susreta u firmi u Ulici San Vitore.
– Možda i jeste, pod uslovom da mi ti to dopustiš.
 – Volela bih da se upoznajemo postepeno, svaki dan pomalo. Nemam laku
narav, ali znam šta hoću: skladnu porodicu i uzbudljiv posao. Misliš da ću
uspeti da ostvarim i jedno i drugo? – upita ga.
– Ne znam, ali voleo bih da ti pomognem da ostvariš snove – reče on,
zadivljeno je gledajući.
Sandro ju je odvezao kući.
– Toliko si mlada i poletna. Ako te vremenom ne napusti polet, popećeš
se na vrh sveta – prošaputa joj, dok je ona otvarala kapiju zgrade.
Lilijana mu pruži ruku, a Sandro primaknu lice njenom i poljubi je u čelo.
Onda se odmaknu.
– Da li sam se previše osmelio? – upita je, osmehujući se.
– Nadam se da ćeš sledeći put biti smeliji – odvrati ona.
– Pomalo sam nespretan. Mogao bih da ti budem otac.
– Srećom, nisi – reče Lilijana vragolasto.
Onda uđe i zatvori kapiju, nasloni se leđima na nju i duboko uzdahnu.
Gotovo se plašila da prizna da je srećna.
Kad je ušla u kuću, Rozelina joj je prišla i u po glasa objavila: – Mama je
bila na balkonu i sve je videla.
– Šta to sve? – upita Lilijana.
– Kako te ljubi neki muškarac – izlanula se.
– Nemoj sad i ti, molim te. Ovo nije kuća, ovo je zmijsko gnezdo –
razdraženo reče.
Zatvorila se u kupatilo, izašla posle petnaest minuta i otišla u svoju sobu.
Rozelina je ležala na njenom krevetu i čekala je.
– Izlazi! – naredi joj sestra.
– Molim te, nemoj da me teraš. Umirem od želje da sve saznam –
preklinjala ju je Rozelina.
– Da bi posle istrtljala svima svoje izmišljotine. Hajde, briši – rekla joj je.
Lilijana nije bila ljuta kao što je izgledala. Navikla je na majčinu
nametljivost i sestrinu radoznalost. Ostaviće ih da se peku na tihoj vatri.
Zavukla se ispod pokrivača i zaspala.
Ulica Paleokapa
 1.

– Vidite, gospodine Kručila, kompanija vodi računa pre svega o bezbednosti

radnika koji su, što je sasvim prirodno, naše najveće blago – objašnjavala je
Lilijana u ulozi pravnice zadužene za pravne aspekte bezbednosti na radu.
– Gospođice Korti, upozoravam vas da se ja nisam juče rodio. Blago
Kolevolte je nešto sasvim drugo. Radnici dolaze i odlaze – odvrati
predstavnik Inspekcije rada, Sicilijanac koji je prošao sito i rešeto i odlično
znao svoj posao.
– Naši radnici su naše najveće blago, ponavljam vam. Trošimo čitavo
bogatstvo na njihovo obučavanje jer je dovoljno da jedan, samo jedan,
pogrešno poveže kablove i pašće cela mreža. Dakle, jamčimo vam
profesionalnost i bezbednost naših radnika. Polazim od toga, jer ako se vi
slažete s tim, složićemo se i u vezi sa svim ostalim – objasnila je, nimalo
obeshrabrena strogom sitničavošću svog sagovornika.
Bio je kraj jula i letnja vrelina osećala se čak i između debelih zidova
Inspekcija rada. Krupni gospodin Kručila svaki čas je brisao maramicom znoj
s lica. Lilijana je mirno sedela naspram njega i trudila se da bude krajnje
hladnokrvna kako ne bi pokazala koliko je napeta zbog tih prvih pregovora
od čijeg je ishoda zavisio njen ugled u Kolevolti.
Gotovo mesec dana je proučavala i analizirala složene mehanizme
funkcionisanja kompanije, s posebnom pažnjom na svoje polje rada. Svake
večeri je pravila spisak pitanja a ujutru bi odlazila u kancelariju inženjera
Paserija po precizne i jasne odgovore. Njen šef je povremeno ispoljavao
nestrpljenje zbog preterane revnosti s kojom je gospođica Korti analizirala
njegove odgovore i tražila nova objašnjenja.
– Dosta je bilo, gospođice. Vi zaista umete da me iscrpite – prošaputao bi,
na ivici snage.
– Izvinjavam se, ali tek treba da naučim neke odredbe jer svaki dan
donose nove; osim toga, jezik zakonodavca toliko je zamršen i dvosmislen da
postoji rizik pogrešnog tumačenja. Celu noć sam proučavala odredbe
pokušavajući da ih prevedem na razumljiv jezik. Zato vas molim da mi
posvetite još koji minut svog vremena – objašnjavala mu je, upućujući mu
očaravajuć osmeh.
– Vi se nikad ne odmarate? – pitao bi je inženjer.
– To je luksuz koji ne mogu da dozvolim sebi. Treba još mnogo toga da
naučim – pravdala se.
Prva je dolazila u kancelariju, a poslednja odlazila. Naučila je da se
oblači neupadljivo, kao gospođica Doti: kostim i košulja, bez šminke, visokih
potpetica, samo nekoliko kapi parfema.
Uprkos tome, zaposleni u Kolevolti zastajali su da je pogledaju dok je
odlučnim korakom prolazila kroz hodnik. Došaptavali su se na milanskom
dijalektu. Lilijana ih nije čula, ali je naslućivala njihovo šaputanje i
zanemarivala ga, prolazeći visoko uzdignute glave.
U pola šest popodne, svi su odlazili. U tišini koja bi odjednom zavladala u
zgradi, Lilijana je proučavala predmete iz arhive.
Jednog jutra je otišla u kancelariju inženjera Paserija da bi joj objasnio
detalje u vezi s nabavkom određene količine zaštitnih kaciga.
– Prošle godine je naručeno pet hiljada komada, a plaćeni su dvadeset
odsto manje u odnosu na osam hiljada komada kupljenih pre dve godine.
Kako to? Reč je o istom dobavljaču, isti je i model kacige, ali ovog puta
nedostaje dokumentacija o izvršenom tehničkom pregledu. Čudi me da je
cena niža umesto da je skočila – primeti.
– Za detaljnija objašnjenja obratite se sektoru nabavki – pokušao je da
okonča razgovor.
Lilijana se nije predavala.
– To sam već uradila. Direktor sektora zna koliko i ja, zato što je tek tri
meseca ovde. Tražila sam njegovog prethodnika, otišao je na odmor.
Nedostaje prateća dokumentacija o izvršenom tehničkom pregledu za tu
nabavku, plaćenu ispod cene. Šta ako je reč o oštećenoj robi? Nikad nije
naodmet biti obazriv, a ja bih htela da rešim ovu malu misteriju kako bi mi
srce bilo na mestu – reče.
– Gospođice, tehnički pregled je obavljen prilikom prethodne nabavke,
dakle, nije bio neophodan i ovoga puta – objasni joj inženjer i dodade: – Da
li sad sve razjašnjeno?
– Reklo bi se da jeste, ali zašto ja onda i dalje nisam mirna? – upita ona.
Šef joj ne odgovori.
Nekoliko dana kasnije, jedan radnik je doživeo ozbiljnu nezgodu dok je
postavljao kablove visokog napona. Od udara struje pao je s deset metara
visine. Zaštitna kaciga nije izdržala udarac o tlo i čovek je zadobio povrede
glave.
– Predosećala sam tako nešto – prošaputa Lilijana.
Napisala je izveštaj kao što je bilo predviđeno zakonom. Radnik je bio u
kritičnom stanju, a osiguravajuća kompanija je postavila pitanje da li je
kaciga napravljena u skladu s normama. Onda se umešala i Inspekcija rada.
Pokrenuo se mehanizam birokratskih sporova za koje se činilo da će se
otegnuti u nedogled. Lilijana nije volela da se nerešena pitanja razvlače i
odlučila je da se odmah suoči s problemom. Da bi zaštitila interese Kolevolte
podnela je prijavu protiv dobavljača kaciga.
Potom je zakazala sastanak s inspektorom Kručilom, koji je u firmi važio
za nemilosrdnog progonitelja, tako da su ga prozvali Žaver, po ugledu na
nepokolebljivog inspektora u Jadnicima.
Lilijana je sedela naspram njega odlučna da reši spor.
– Kolevolta nije rajski kutak kakvim vi želite da ga prikažete. Dobro su
mi poznata sredstva kojima se služite kako biste izbegli mere sigurnosti jer
su te mere skupe, a kompanija želi da ostvari što veću zaradu uz što manje
troškove. Da li me razumete? – reče joj on.
– Diplomirala sam radno pravo. Kako možete i da pomislite da sam došla
da zastupam naš stav ako nisam uverena u to da se držimo propisa?
– Ne samo da mislim, nego sam siguran u to – odvrati joj inspektor.
– Možda bih i ja bila tako sigurna da sam na vašem mestu. Zato vas
molim, među nama, da proučite ovaj izveštaj s kojim moji rukovodioci nisu
upoznati i koji nikad neće dospeti u ruke osiguravajućoj kompaniji da ne
bismo oštetili radnika koji je doživeo nesreću – reče i pruži mu kratak
izveštaj o nezgodi iz kojeg je proisticalo da je radnik pao zato što je
propustio da se prikači sigurnosnom kopčom za stub.
Lilijana je bila ubeđena da i kompanija snosi deo odgovornosti zato što
nije tražila da se obavi tehnički pregled kaciga, ali nesreća se mogla izbeći da
radnik nije načinio taj propust.
– Svaka čast, gospođice, izvukli ste zeca iz šešira kao vešt mađioničar –
osmehnu se inspektor.
– Onda, šta ćemo da preduzmemo? – upita ga Lilijana, koja je odlučila da
ne otkrije propust radnika pod uslovom da inspekcija zanemari tu nezgodu.
 Kručila raširi ruke i uzdahnu, kao da se pomirio s neizbežnim.
– U redu, gospođice Korti. Ovog puta ćemo zaključiti slučaj bez posledica
i nadajmo se da će vaš radnik preživeti.
Lilijana izađe iz zgrade inspekcije i odmah pozva inženjera Paserija.
– Ovoga puta smo prošli bez kazne – obavestila ga je.
– Kako ste uspeli? – upita je šef.
– Rekla sam mu istinu – odvrati ona. Tu istinu znalo je njih troje; kolega
unesrećenog radnika koji je napravio izveštaj, ona i inspektor Kručila.
Nijedno od njih troje nije nameravalo da je otkrije.
 2.

Gospodin Eleuteri sklopi dlanove i, trljajući ih, reče Lilijani: – Vrlo dobro,
vrlo dobro. Odlično ste se snašli.
Inspekcija je veoma oštro kažnjavala nezgode na radu koje su izazvane
nemarom poslodavca i u tim slučajevima nije bilo lako naći izlaz, naročito
otkako je Kručila bio zadužen za najteže nesreće, kao što je slučaj s
radnikom koji je pao sa stuba. Niko nije očekivao povoljan ishod Lilijaninog
prvog razgovora s Kručilom.
Posmatrala je direktora ponovo se pitajući odakle joj je poznat. U tom
trenutku je shvatila da on liči na njenog omiljenog glumca Čarltona Hestona.
– Kao jaje jajetu – izlete joj.
– Šta ste rekli, gospođice?
Ona se odmah prenu i uhvati nit razgovora.
– Kažem da bismo morali da izbegnemo neoprostivo površan pristup
izvesnim pitanjima i da nisam sigurna da je inspektor Žaver dobro postupio
što je odlučio da zaključi spor.
Direktor, inženjer Paseri i rukovodilac sektora nabavki koji su sedeli na
sofi, zgranuto je pogledaše.
– Očigledno je da ste mu izneli neosporive argumente – primeti
rukovodilac sektora nabavki uz šaljiv osmeh.
Eleuteri se smrknu. Ponašanje njegovog saradnika bilo je neprimereno i
vulgarno. Ali Lilijani nije bio potreban advokat.
– Upravo tako. Iznela sam neosporive argumente u skladu sa zakonom, a
pritom mi svakako nisu pomogli oni čija je obaveza da ozbiljno uvaže moje
sumnje – odsečno reče gledajući pravo u oči rukovodioca sektora za
nabavke.
Čovek pocrvene i uvuče glavu među ramena kao preplašena kornjača.
U tom trenutku zazvoni telefon i gospođica Doti, nemi svedok svakog
sastanka požuri da se javi. Onda pokri mikrofon rukom i prošaputa
Eleuteriju: – Predsednik.
Čovek u dva koraka dotrča do radnog stola, uze slušalicu od sekretarice i
udarivši petom o petu kao da stoji pred generalom, reče: – Dobar dan,
predsedniče.
Svi u prostoriji su čuli potmuli glas velikog šefa. Eleuteri je, i dalje stojeći
mirno, slušao i povremeno ubacivao: – Naravno, predsedniče. Hvala,
predsedniče.
Prisutni su zatim začuli jedno klik koje je označilo kraj razgovora.
U Kolevolti su svi znali da direktor Eleuteri svoju uspešnu karijeru duguje
činjenici da pripada važnoj porodici koja je iznedrila jednog biskupa, jednog
člana parlamenta i jednog generala. Znalo se i da je pohađao vojnu akademiju
u Kuneu i da je, poštujući očevu volju, skinuo uniformu kako bi zauzeo
ugledan položaj u Kolevolti. Ipak, poštovanje hijerarhije ostalo mu je duboko
usađeno i kad god bi mu telefonirao predsednik, to poštovanje bi prevagnulo
nad njegovim razumom.
Gospođica Doti uze slušalicu od njega i vrati je na mesto. Eleuteri onda
sklopi dlanove, stade polako da ih trlja i ponovi: – Vrlo dobro, vrlo dobro. –
Onda zbunjeno pogleda prisutne i reče, naglašavajući svaku reč: – Dakle,
predsednik je rekao...
– Da gospođici Korti dodelimo ličnu sekretaricu i da je na jesen
presložimo za unapređenje – nastavi gospođica Doti koja je čula
predsednikova uputstva budući da je stajala pored Eleuterija.
– Vrlo dobro, vrlo dobro – ponovi Eleuteri koji se u međuvremenu
povratio. Zatim dodade: – Kao što vidite, gospođice Korti, u našoj velikoj
porodici zasluge se uvek nagrađuju. Mislim kako sad možemo da nastavimo
da radimo.
Lilijana se zadržala u prizemlju da popije kafu pre nego što se vrati u
svoju kancelariju, sobičak s radnim stolom, dve stolice i metalnim ormanom
za registratore. U kancelariji ju je čekao neki čovek. Bio je to Bonfanti, šef
unutrašnje kontrole.
Lilijana ga je poznavala iz viđenja, ali nikad do tada nisu razgovarali.
– I tako, rešili su da vas unaprede – obrati joj se čovek.
Novosti su u Kolevolti putovale brže od svetlosti.
– Dobar dan, Bonfanti – reče ona i sede za sto.
Čovek je pušio cigaretu i pružio je ruku prema prozoru kako bi pepeo pao
na prozorsku dasku. Ona uze tanjirić koji je stajao ispod saksije jedne
puzavice, zaostale iza njenog prethodnika, i pruži mu ga.
– Ovde je dozvoljeno pušenje? – upita ona, iznenađena.
 – Zašto ne bi bilo?
Nikad se do tada nije usudila da zapali cigaretu, ali sad brzo izvadi jednu
iz tašne. Bonfanti joj pripali, a Lilijana nastavi: – Svi žele da napreduju.
Fizički radnik se nada da će postati magacioner, radnik za mašinom želi da
postane poslovođa, službenik u drugom platnom razredu, kao što sam ja, želi
da pređe u prvi. Znam da je to pomalo čudan pristup životu. I vi imate nekih
ambicija u sindikatu. Ko god radi u velikom gradu mora da bude takmičarski
nastrojen da bi preživeo. Ovo više nije svet po meri čoveka. A sad mi kažite
čemu mogu da zahvalim za vašu posetu? – reče i udahnu dim.
– Kurtoazna poseta – odvrati Bonfanti. – Pre svega, vi ste ćerka Renata
Kortija. Svi poznajemo vašeg oca. Do viđenja, gospođice – osmehnu joj se i
naglo nestade.
Te večeri Lilijana upita oca da joj objasni Bonfantijevo ponašanje.
– Tvoje radno mesto bi trebalo da bude isključivo tehničke prirode, ali u
okviru svake velike kompanije, taj položaj ima i političku težinu. Prirodno je
da te sindikat drži na oku – objasnio joj je Renato.
– Drugim rečima, oni znaju da sam pregovarala s inspekcijom i tačka –
dodala je Lilijana.
– Znaju oni mnogo više nego što se misli. Na primer, znaju da si prikrila
propust njihovog kolege. Zato su ti zahvalni i to su ti stavili do znanja.
– Zaista misliš da su tako dobro informisani? – začudila se.
Renato klimnu glavom.
– Ja mislim da si ti prava osoba na pogrešnom radnom mestu. U Kolevolti
bi trebalo da te postave u kadrovsku službu. Tamo bi mogla da radiš nešto
zanimljivije – reče.
Ernestina uđe u dnevnu sobu da donese kafu mužu i ćerki. Obuzela ju je
ljubomora kad je videla kako njih dvoje prisno razgovaraju i reagovala je kao
i obično, gunđanjem.
– O čemu se to vas dvoje domunđavate? – upita. Onda se okrenu prema
mužu: – Obećao si da ćeš me večeras voditi u bioskop. – Zatim se obrati
ćerki: – A ti, kako to da nisi izašla sa svojim matorim udvaračem?
Renato i Lilijana se pogledaše i osmehnuše se. Ernestina se nikad neće
promeniti. Uvek je tražila način da izrazi nezadovoljstvo. I zaista, ona
nastavi: – Ðuzepea viđam samo u fabrici. Da ne pominjem Pučija i Rozelinu
koji ne misle ni na šta drugo osim na svoje ritanje. Vas dvoje razgovarate o
poslu, a ja treba da vas služim. Ko će da pere, da čisti, pegla, kuva, da ide u
kupovinu? Uvek ja i samo ja! Kad bih mogla ponovo da se rodim... – Nije
završila pretnju i izašla je iz sobe.
Otac i ćerka ponovo su bili sami. Njih dvoje su bili ponosni jedno na
drugo.
– Uskoro ću te upoznati sa Sandrom – reče Lilijana.
– To nije baš strasna ljubav, zar ne? – upita Renato.
– Još nije, ali će biti. Mnogo mi se sviđa, pošten je čovek starog kova i
pouzdan.
Renato pomisli kako on nikad nije pružao nikakvu sigurnost svojoj ženi,
ali ga je Ernestina volela uprkos tome.
– Šteta – prošaputa.
– Zašto? – upita ga ćerka.
– Zato što je lepo biti ludo zaljubljen – reče joj otac.
 3.

Restoran na Darseni postao je uobičajeno mesto na kojem su ponedeljkom

večerali. Lilijana i Sandro su uživali u spokojnoj vezi, postepeno se
navikavajući jedno na drugo.
Bio je kraj jula i knjigovođa se spremao da zatvori firmu pred letnji
odmor. Odavno je planirao uobičajeno letovanje u Zapadnoj Evropi u društvu
dvojice starih prijatelja i njihovih žena. Sandro je na ta putovanja kolima
uvek vodio i svoju partnerku. Zvala se Deniz Gatoni, bila je Švajcarkinja i
živela je u Luganu gde je upravljala predstavništvom lanca robnih kuća.
Deniz je dugo živela u Milanu jer je bila udata za Italijana, funkcionera jedne
milanske banke, s kojim je imala dvoje dece. Jednog dana njen muž je nestao
i odneo ceo sadržaj sefa, tako da je Deniz ostala sam s decom. Nije imala
nikakvih vesti o njemu, pa se vratila s decom u Švajcarsku, u kuću svojih
roditelja. Ipak, često je dolazila u Milano da bi rešila svoje ekonomske
poslove, a advokat ju je posavetovao da se za to obrati knjigovođi Sandru
Brioskiju.
Tako se rodila mirna veza između udovca i te žene. Osim letnjeg odmora,
njih dvoje su zajedno provodili i svaku subotu u jednoj maloj kući koju je
Deniz imala u Gađolu, na granici sa Švajcarskom. Nedeljom ujutru, vozila je
Sandra na stanicu u Varezeu odakle se on vozom vraćao kući, a ona u
Lugano.
Prvi susret između Lilijane i knjigovođe dogodio se upravo u vozu za
Milano.
Denizina i Sandrova veza trajala je nekoliko godina bez obećanja i
planova u vezi sa zajedničkim životom.
Otkako je počeo da izlazi s Lilijanom, Sandro se više nije viđao s Deniz.
Samo jednom je od tada otišao u Gađolo.
Deniz i on proveli su dan u čamcu, pecajući na jezeru. Malo su
razgovarali, upecali nekoliko štuka i vratili se kući. Ona je spremala ribu, a
on je na terasi pio vino i posmatrao suton. Kad mu se pridružila, otvoreno ga
je pitala: – Ima li nešto što treba da znam?
Sandro potvrdi: – Odmah ću ti reći: zaljubio sam se – priznao je i
nastavio: – Žao mi je, Deniz. Bila si mi dobra prijateljica i zahvalan sam ti za
to. Dugi niz godina smo pravili društvo jedno drugom, ali nismo planirali
zajedničku budućnost. Molim te, pusti me da pođem svojim putem – bio je
ganut i nije mogao da nastavi.
Ona je prošaputala: – Želim ti da nikada ne doživiš da te neko odbaci, kao
što si ti odbacio mene.
Sada, dok su Lilijana i Sandro večerali, on ju je zamišljeno milovao po
ruci, i ona ga upita: – Nešto te muči?
– Hoću da znaš da sam tokom poslednjih godina bio... u vezi s jednom
ženom.
– Pretpostavila sam. Da li si je okončao? – upita devojka.
– Jesam, štaviše, nikad je nisam ni započeo, u smislu da nikad nismo
planirali zajednički život – odgovori Sandro i dodade: – Ipak, nije joj lako
sad kad je ostala sama, posle našeg dugogodišnjeg druženja. Žao mi je zbog
toga, zato što mi je bila dobar prijatelj.
– Zašto mi to pričaš?
– Zato što ne želim da imam tajne i zato što bih voleo da sačuvam
prijateljstvo s njom.
– Ispravno. Onda nemoj da joj uskraćuješ svoju pomoć.
Te večeri, dok se vraćao kući, Sandro se zamislio nad Lilijaninim rečima i
odlučio je da posluša njen savet. Nastaviće da pomaže Denis, sve dok joj
njegova pomoć bude potrebna.
 4.

Puči i Ðuzepe su, opruženi na ležaljkama, čitali časopise ne obazirući se na

gužvu koja je vladala na plaži. Povremeno bi razmenili poneku reč. Pučiju je
to bilo prvo letovanje na moru i uživao je punim plućima. Kad je bio mali,
slali su ga s bratom u školsko odmaralište u Čezenatiku i obojici su ostale
zastrašujuće uspomene na ta letovanja. Braća Korti su razdvajanje od
porodice doživljavala kao kaznu i držeći se zajedno, brojali su dane do
povratka kući. Vaspitačice su ih prozvale „siročići“, a njih dvojica su se tako
i osećala dok su boravila daleko od kuće.
Kad su prerasli uzrast letovanja sa školom, bili su zadovoljni što leta
provode u gradu. Onda su odrasli. Te godine, Ðuzepe je otišao na more s
Filipom, na Azurnu obalu. Ali posle nekoliko dana telefonirao je Pučiju i
rekao mu je: – Rozelina i ti uskoro treba da idete u Čezenatiko na plesno
takmičenje. Zašto nas dvojica ne bismo odmah otišli tamo na kratak odmor?
Naša draga sestra bi mogla da dođe kasnije, vozom.
Sada je Puči posmatrao peščanu traku kao da je neka plaža u Majamiju, a
porodični pansion u kojem su odseli ličio mu je na neki grand hotel.
Povremeno bi zadovoljno rekao: – Ovo je život!
I sada je to rekao. Ðuzepe, koji je prelistavao modni časopis, primeti: –
Da budemo iskreni, naš hotel ne spada u najbolje na obali. Ali meni
odgovara, tim pre što ste Rozelina i ti već bili rezervisali sobe ovde; osim
toga, znam da bi bio očajan da si morao da potrošiš koju liru više.
– A ti si kao Rokfeler – uzvrati mu Puči koji bi se nadurio kad god bi
neko pomenuo njegovu štedljivost.
Ðuzepe pomisli na vilu u Kanu u kojoj je Filipa i njega ugostio jedan
milanski industrijalac. Ipak, nije mu bilo prijatno u tom okruženju kojem nije
pripadao. Lepše mu je bilo u skromnom pansionu u Čezenatiku.
– Znaš da ne bih voleo da budem milijarder – reče on bratu.
– Ja bih voleo – odvrati Puči.
– Da si upoznao to okruženje, i ti bi pobegao odande. To je prava vrteška
prenemaganja iz navike ili koristoljublja, bez i malo emocija, naporna potraga
za „pravim mestima“, „pravim ljudima“, „pravom odećom“, potraga koja
naizgled ispunjava beskrajno banalne dane tih ljudi – otvorio mu je dušu
Ðuzepe dok je preispitivao svoj odnos s Filipom koji je posle prvih nekoliko
meseci euforije klizio u dosadu. Možda je za to kriva Filipova potreba da se
okružuje ljudima koji stalno moraju da izmišljaju neobične modele ponašanja
kako bi preživeli.
– Hoćeš da kažeš da su svi bogataši dosadni – zajedljivo primeti Puči.
– Oni koje ja poznajem jesu. Smučili su mi se veliki hoteli, kuće koje liče
na muzeje, pešovani koji vrckaju guzicom, praznoglavi i umišljeni ljudi.
Puči spusti naočare za sunce na vrh nosa i zbunjeno pogleda brata.
– Izgleda da sam nešto propustio. Da li je došlo do nekih promena u tvom
životu? – upita.
– Ne znam ni sam. Mislim da ne bih imao ništa protiv da se vratim kući –
prošaputa.
– A, ne! Moja soba je samo moja i nemam nameru da je delim s tobom –
usplahirio se Puči, ali je odmah zatim dodao: – Imaš problema s dečkom?
– U poslednje vreme se često svađamo, ali nije on kriv za to. Stvar je u
tome što bih voleo da budem ono što nisam.
– Zašto, šta si ti?
– Ja sam Korti, kao što mama stalno govori i volim da nazivam stvari
pravim imenom. Umesto toga, obreo sam se među ljudima koji okolišaju,
aludiraju, glume. Mnogo volim Filipa, ali nas dvojica nismo jedno za drugo.
U početku sam dozvolio da me zaslepi luksuz, fini maniri, veliki svet. Onda
sam počeo da odmeravam sve te ljude.
– Da, to je tvoja specijalnost. Kad si bio mali, hodao si po kući sa
santimetrom oko vrata – našali se Puči.
– I shvatio sam da moram da se vratim na svoj put. Imam dvadeset dve
godine. Ako sad ne nađem svoj put, kad ću? – upita on brata.
– Zaista očekuješ odgovor? Ja osećam da se bliži oluja i ne kažem to
metaforički. Gledaj one oblake tako. Idem malo da plivam dok ne naiđe –
izjavi Puči i otrča preko vrelog peska, vijugajući između grupa dece, majki i
baki koji su se tiskali uz more. Ðuzepe pođe za njim i braća krupnim
zamasima zaplivaše jedan pored drugog prema dubini gde je voda bila
prozirna.
Kad su izašli na obalu, plaža je bila pusta, čuvari su sklopili suncobrane, a
na nebu su sevale munje najavljujući silovitu letnju oluju. Ogrnuli su se
peškirima i seli ispod nadstrešnice kafea.
– Sećaš li se naših leta na ovoj plaži? – upita Ðuzepe.
– Tamo iza one žice – reče Puči, koji se i sam setio toga dok je posmatrao
deo plaže ograđen za školsko odmaralište.
– Bez tebe bih umro od tuge – reče Ðuzepe. – Zašto su nas slali u školsko
odmaralište?
– Zato što su sadisti. Lilijana i Rozelina nikad nisu morale da pretrpe tu
kalvariju – zaključio je Ðuzepe.
– Ipak, naučili smo da volimo jedan drugog i shvatili smo koliko je važna
porodica.
– Sećaš li se one devojčice s plavim pletenicama koja nam je donosila
bombone? – upita Ðuzepe.
– Zvala se Sabrina. Bila je zaljubljena u tebe – reče Puči. – Meni je
davala bombone od limuna, a tebi one od maline, zato što je znala da ne voliš
limun. Ni ja ga nisam voleo, ali ona mi se sviđala.
– Kad bi mama i tata došli na Trg Kastelo da sačekaju naš autobus, mrzeo
sam ih – reče Ðuzepe.
– I ja.
– Ali bili smo srećni što smo napokon kod kuće. Sećaš li se kako je
Lilijana govorila: „Evo ih, gospodičići, lepi preplanuli.“ Imao sam želju da je
izgrebem.
– Bile su to prelepe godine, kad se posmatraju s današnje tačke gledište.
Dva usamljena, setna dečaka u turobnim uniformama školskog
odmarališta izrasli su u prelepe muškarce i mnoge devojke na plaži i u
pansionu u kojem su odseli, čežnjivo su ih posmatrale.
Ðuzepea nisu zanimale, a Puči se pravio da ih ne primećuje, između
ostalog i zato što mu se sviđala Arijela, osamnaestogodišnjakinja iz Forlija,
koja je bila na letovanju s mamom.
Oluja je uminula. Na nebeskom plavetnilu pojavila se prelepa duga, a
braća su se vratila u pansion.
Gosti su već sedeli za stolom i gazdarica ih ukori što su zakasnili.
Poslužila im je rižoto sa školjkama i upozorila ih: – Ovo nije telefonska
centrala i ja ne mogu od jutra do večeri da se javljam ljudima koji vas traže.
Tako su saznali da su ih tražili mama, Lilijana, Rozelina i „kao i obično“
gospodin Filipo.
 – Gospodin Filipo je triput zvao. Ostali su rekli da nije ništa hitno –
naglasi gospođa i zaputi se da posluži ostale goste prekorevajući sina što je
previše spor, ćerku zato što je razbila čašu i muža zato što još nije doneo
glavno jelo iz kuhinje.
– Ne sviđa mi se ovo – tiho reče Ðuzepe.
– Ali baš je ukusno! – uzvrati Puči.
– Ne govorim o rižotu, nego o Filipu. Uporno mi telefonira i to mi smeta –
objasni i nastavi: – Šta li hoće naše dame?
– Sigurno hoće da nam kažu da će nam se Rozelina uskoro pridružiti i da
Filipo i njih proganja. Ne obaziri se.
Puči se potpuno usredsredio na Arijelu, a kad bi im se pogledi sreli,
stidljivo bi joj se osmehnuo.
– Mislim da ću je večeras pozvati na ples – poveri on Ðuzepeu.
– Ja ću je pozvati, zato što sam ubedljiviji – odgovori mu brat.
Kad su završili ručak, gosti pansiona su se premestili u baštu ispod velike
tende, da popiju kafu usput ćaskajući dok su se deca jurila oko stolova.
Ðuzepe priđe stolu za kojim su sedele Arijela i njena mama.
– Večeras je plesno veče u klubu Florida. Mom bratu i meni bilo bi
zadovoljstvo da nam se pridružite, ako biste bile tako ljubazna da prihvatite
naš poziv – reče.
Arijela pocrvene, a njena majka, krupna domaćica iskrenog lica, odvrati: –
To je zaista dobar predlog. Hvala, gospodine Ðuzepe. Moja ćerka i ja ćemo
rado poći.
Odmah zatim, Ðuzepe umiri brata: – Ja ću se pobrinuti za majku.
Uveče, u klubu Florida, dok je dok je Puči pokazivao sva svoja plesna
umeća igrajući seljački valcer s ljupkom Arijelom u naručju, Ðuzepe se vrteo
u krug s njenom majkom kojoj je laskao govoreći da je graciozna kao vilin
konjic.
Tada se, na rubu plesnog podijuma, pojaviše Rozelina i arhitekta Filipo
Fjoreti.
 5.

Lilijana je imala nedelju dana odmora sredinom avgusta i iskoristila ih je da

se odmori. Budila se kasno ujutru, onda bi otišla da prošeta po ulicama u
centru, opustelim i okupanim suncem.
Milano je, bez Milaneza, bio predivan.
Kad bi naišla na neki otvoren kafe, svratila bi na kapućino i kroasan.
Konobari su bili ljubazni prema malobrojnim namernicima i Lilijana je
uživala u usluzi, u prvoj cigareti i čitanju dnevnih novina, koje je usput
kupovala.
Tog jutra, kad se vratila kući, mama je razgovarala telefonom s Renatom.
– Daj mi ga – reče joj Lilijana. Čim je čula očev glas, upita ga: – Dokle si
stigao?
– Do Kortine d’Ampeco – odgovori Renato. Večeras ću spavati u
planinskom domu na Tofanama.
Renato Korti je svake godine deo odmora provodio sam, odlazeći
biciklom na planinu. Bio je to njegov način opuštanja od problema na poslu i
u kući i niko mu to, čak ni Ernestina, nije zamerao. Nekoliko dana pre
polaska počeo bi da pakuje ranac u koji bi stavio sve što bi moglo da mu
zatreba u slučaju da mu se nešto dogodi.
Tokom godina je otkrio razna odredišta i usputne pansione u kojima je
noćio.
Ceo dan je vozio bicikl i zaustavljao se u naseljima samo da bi poslao
razglednice i telefonirao kući. Uveče je pisao beleške u jednoj sveščici, i
uglavnom su to bila razmišljanja o svetu koji je ostavio iza sebe. Poslednju
misao pred spavanje uputio bi Ernestini i svojoj deci. Nadao se da će barem
jedno od njih jednoga dana shvatiti da je jedini način da se očeliči duh upravo
vožnja bicikla kroz šume.
Renato reče ćerki: – Kad bi mogla da vidiš kakav prizor pružaju ove
planine, neopisivo je!
Pošto je razgovarala s ocem, Lilijana ode u dnevnu sobu, opruži se na
rokoko sofi i udubi se u čitanje romana Alberta Arbazina Italijanska braća.
Nije prošlo ni pola sata kad je njena majka provirila u sobu.
 – Kafa? – upita je.
Lilijana se osmehnu, sklopi knjigu i sede.
– Hajde, uđi. Izgledaš kao da je neko umro – reče joj.
– Postalo je prava privilegija razmeniti s tobom nekoliko reči – požali se
Ernestina, spuštajući na stočić poslužavnik sa šoljicama. U poslednje vreme
žalim za godinama koje smo proveli u Korsu Lodi. Tamo je uvek bilo nekog
s kim može da se popriča. Ovde mogu da razgovaram samo s muvama. A
znaš da ću pući ako ne progovorim s nekim.
– Ne, ti ćeš pući ako ne ispituješ nekoga – ispravi je Lilijana dok je
mešala kafu u koju je sipala šećer. – Uvek moraš da znaš sve o svakome.
– Nije tačno. Zanima me samo šta se događa s mojom decom. A ti mi
zadaješ brige. Uvek si tako tajanstvena! Rozelina govori bez kraja i konca,
iako priča budalaštine. Puči je za mene uvek bio kao otvorena knjiga.
Ðuzepe ne može da sakrije tajnu ni kad ćuti. Ti si misterija. Ne ličiš ni na
mene ni na oca. Ne znam od koga si nasledila tu čudnu narav – žalila se.
– Onda mi kaži, mama, šta te zanima i reći ću ti – predloži.
– Zašto si ostala ovde sa mnom, usred avgusta, umesto da budeš sa
svojim matorim udvaračem?
– Zato što je on otputovao s prijateljima i svojom bivšom partnerkom.
Mogla sam da mu kažem da mi se to ne sviđa i ne bi otišao. Ali nije tako.
Bio je dužan da odvede na odmor tu jadnu ženu pošto ju je ostavio – objasni
Lilijana.
– O, dragi bože! Stvarno... gde ja ovo živim? Ma šta je to s vama
mladima? Ti... ti planiraš budućnost s čovekom koji je na odmor poveo svoju
bivšu? – sablaznila se Ernestina.
– Eto šta se događa kad pričam s tobom. Zato nemoj da se čudiš što
obično prećutkujem, jer ti ionako ništa ne razumeš – prasnu Lilijana.
Sandro Brioski je rekao Lilijani: – Iskreno se nadam da će Deniz naći
čoveka s kojim će provesti život. Ali sada je već isplanirala odmor sa mnom
i s mojim prijateljima. Šta kažeš na to da joj predložim da ide sama, a da ja
ostanem s tobom u Milanu?
– Hvala ti, ali bilo bi mi krivo da se odrekneš odmora – odgovorila mu je
Lilijana. – Nisam ljubomorna na tvoju bivšu devojku – dodala je, slagavši ga.
– Ništa ja ne razumem, ali ne sviđa mi se kako izgledaš poslednjih
nekoliko dana – uzvratila joj je napad Ernestina i zalupila vratima.
 Lilijana frknu, pomirena s neizbežnom činjenicom. Njena majka je opet
bila u pravu: Lilijana je bila ljubomorna i nestrpljivo je iščekivala Sandrov
povratak.
 6.

Braća Korti čekala su u Čezenatiku Rozelinu koja je trebalo da dođe na

plesno takmičenje. Nisu znali da će ona stići dan ranije, s arhitektom Filipom
Fjoretijem. Ðuzepe je naleteo na njih dok je pratio do stola Arijelinu majku i
kad ih je ugledao, učinilo mu se da vidi dve utvare.
Puči se umešao i spasio ih od nelagode predstavivši svoju sestru i
dodelivši Filipu ulogu profesora plesa.
– Ali ja ne razlikujem polku od mazurke? – pobunio se Filipo u po glasa.
– Sad ćeš naučiti da ih razlikuješ – prosiktao je Ðuzepe i ošinuo ga
pogledom – a za kaznu ćeš se udvarati Arijelinoj majci.
– Prihvatam kaznu, utoliko pre što su zrele dame moja specijalnost. Što se
tiče ostalog, morao sam da te vidim, mislio sam da ću poludeti bez tebe –
prošaputa mu partner.
Kad su se vratili u pansion, malo-pomalo sve se razjasnilo. Filipo je
priznao da je zasuo i Lilijanu telefonskim pozivima, a kad je saznao da
Rozelina treba da se pridruži braći u Čezenatiku, odmah je krenuo iz
Montekarla. U Milanu je svratio po Rozelinu a onda su njegovim sportskim
automobilom produžili u Romanju.
– Imam dvokrevetnu sobu u hotelu Mare e Pineta – reče Filipo Ðuzepeu.
Bila je ponoć i braća Korti su sa sestrom i Filipom šetali duž kanala u
Čezenatiku.
– Došao sam na odmor s bratom i sasvim mi je dobro u pansionu u kojem
sam odseo – reče Ðuzepe.
– Mogu li ja da prespavam u hotelu Mare e Pineta? Prelep je! Konobari u
sakoima i s kravatama, persijski tepisi u salama i vrlo otmen svet. Molim te,
Ðuzepe, pusti me da idem s Filipom – preklinjala je Rozelina. Onda se obrati
drugom bratu: – Puči, kaži mu i to da ja jednostavno moram da odsednem u
jednom grand hotelu.
Puči je mislio na Arijelu i nije joj odgovorio.
– Filipo ne želi da budeš s njim u hotelu, a ni ja ne želim da ti spavaš s
Filipom – odbrusi joj Ðuzepe.
– Ali nećemo voditi ljubav! – uveravala ga je.
 – Rozelina, dosta! – naljuti se Filipo koji je tu previše nametljivu devojku
trpeo samo iz ljubavi prema Ðuzepeu.
– Ne viči na moju sestru – namršti se Ðuzepe.
– Oprosti mi, Rozelina, ali pored tebe bi i svetac izgubio strpljenje –
branio se Filipo.
Ona se zadovoljno osmehnu.
– Znam, ja sam nenadmašna kad treba iznervirati nekoga. Zato ću vas sad
ostaviti same, ali znajte da ste se mnogo ogrešili o mene, zato što je taj
predivan hotel vrhunac mojih želja – reče, udaljavajući se s Pučijem.
Čim je ostala sama s bratom, počela je i njega da gnjavi. – Baš si se
zatreskao u tu Arijelu. Stvarno je lepa. Ali ja sam pomalo ljubomorna na nju.
Samo malo, malčice – rekla je, dok su se vraćali prema pansionu, držeći se
podruku. A onda ga je podstakla: – Ispričaj mi sve.
– Znaš, proletos je diplomirala sa svim peticama. Ima sestru koja je udata
i živi u Bolonji, otići će kod nje na jesen, jer će se tamo upisati na Filološki
fakultet. Od Milana do Bolonje ima dva sata vozom. Mogao bih da je
posećujem vikendom – objasni Puči.
Rozelina je kasnije srela u holu pansiona gazdaricu, iscrpljenu od
celodnevnog rada. Žena se zabavljala dok je slušala brbljanje mlade
Milanežanke koja je išla u školu za učiteljice, sanjala da postane zvezda i
spremala se za sutrašnje plesno takmičenje u klubu Florida.
Rozelina je umela da promeni temu kad je gazdarica počela da se raspituje
za tog lepog muškarca aristokratskog držanja, s kojim je došla iz Milana.
– On je moj profesor plesa – kratko je odgovorila, potvrđujući Pučijevu
verziju.
Sutradan uveče ugasila su se svetla na plesnom podijumu ispred članova
stručnog žirija koji su držali tablice s brojevima kako bi mogli da glasaju,
orkestar je zasvirao prve note bečkog valcera, u gledalištu je zavladala tišina,
a jedan reflektor je osvetlio sredinu podijuma gde su Rozelina i Puči stajali
ukočeni jedno naspram drugog isprepletenih ruku, spremni da zaigraju prve
korake.
Puči je obukao belu košulju s ruskom kragnom i crne pantalone koje su
mu isticale uske bokove i savršenu muskulaturu nogu.
Arijela ga je posmatrala iz gledališta i rekla je majci: – Kako je lep!
– Nimalo ne izgleda kao knjigovođa – primeti žena koja je za svoju ćerku
želela nekog momka s diplomom.
Rozelina je nosila haljinu od belog organdina s gornjim delom ukrašenim
srebrnastim štrasom, koju je Ðuzepe kreirao za nju. Kosa skupljena na
potiljku u strogi šinjon, otkrivala joj je porcelansku kožu i fine crte lica.
Među gledaocima su čak i oni koji se nimalo nisu razumeli u ples primetili
stil i eleganciju tog mladog para i svu su spontano zapljeskali kad su njih
dvoje načinili prve korake.
Sigurno su se okretali na podijumu, dok je publika klicala očarana
veštinom dvoje plesača.
Posle valcera usledio je brzi bugi-vugi. Ritmični pokreti nogu i gotovo
akrobatski zahvati otkrili su publici pravu veštinu dvoje mladih. Publika nije
prestajala da tapše, a članovi žirija su se pridružili opštem oduševljenju,
klimajući glavom uz osmeh. Onda je došao red na argentinski tango, a na
kraju su odigrali fokstrot. Tada se dogodilo nešto nepredviđeno: Rozelina je
pogrešila jedan pokret, izgubila je ravnotežu i pala. U publici se razlegao
uzvik negodovanja. Puči prošaputa sestri dok joj je pomagao da ustane: –
Samo napred, nije kraj sveta.
Rozelinu protrese jecaj i ona u suzama siđe s podijuma. Međutim, dok je
prolazila preko podijuma, u publici se prolomio spontan aplauz ohrabrenja.
Puči se zaputi za sestrom u svlačionicu, pokušavajući da je uteši.
Gledaoci su i dalje tapšali kako bi vratili mladi par na podijum, a jedan
organizator se pridružio bratu i sestri u svlačionici.
– Žele baš vas. Žiri vas je kaznio, ali publika vas zove – reče i dodade: –
Došla je i novinarka iz Karlina. Požurite, vratite se u salu.
– Novinarka! – Za Roselinu je to bila čarobna reč. Obrisala je suze,
osmehnula se, uhvatila brata podruku i lakim korakom se vratila na podijum.
Poklonili su se publici koja je uzvikivala: – Bravo! Bravo! Bis!
– Gde su novinari? – šapatom upita Pučija.
– Nemoj previše da se raduješ. To je samo novinarka lokalne rubrike –
upozorio ju je brat koji nikad nije gubio osećaj za stvarnost.
Predsednik žirija najavi preko mikrofona: – Zamolićemo Kortijeve da, van
konkurencije, za naše zadovoljstvo, i zarad mira u publici, ponove poslednji
ples, fokstrot.
Ovog puta je sve bilo savršeno i trebalo je malo vremena da publika
odustane i da ih pusti da odu.
 Dok su skidali odeću za nastup, onaj isti organizator im priđe i šapnu: –
Ovde je neko ko tvrdi da je koreograf i hoće da razgovara s vama.
– Ko je on? Kako se zove?
– Zaboravio sam. Ali čeka vas ispred.
Bio je to Maks Garsija, koreograf koji je postavljao plesove za
varijetetske programe RAI-ja.
 7.

Sandro se ranije vratio s odmora. Lilijana ga je jedne večeri zatekla ispred

kapije, kad je izašla iz Kolevolte.
Bio je preplanuo i delovao joj je očaravajuće. Ona je tog dana radila
dvanaest sati i preskočila je i pauzu za ručak. Bila je iscrpljena. Kosa joj je
bila neuredna, tamnoplava lanena suknja stegnuta u struku maramom s
resama bila je izgužvana, a ni košulja od belog pikea nije izgledala bolje.
Osećala se kao krpa.
– Od kada me čekaš? – upita ga, kao da su se upravo rastali. Bilo je devet
sati.
– Od maločas – odgovori on, gledajući je nežno.
Bio je dvadeseti avgust, veče se spuštalo na grad, a žega je i dalje
pritiskala.
Pod rukom je držala svežanj dokumenata koje je, kao i obično, planirala
da pročita kod kuće.
– Lepo izgledaš – reče mu i osmehnu se.
– Nadao sam se srdačnijem dočeku, ali dobro je i ovako – odvrati on,
otvarajući vrata svoje alfe kako bi Lilijana mogla da uđe. Onda sede za
volan, okrenu se prema njoj i pomilova joj lice.
– Nedostajala si mi – reče joj.
Lilijana mu spusti glavu na grudi.
– Dobro došao – prošaputa.
Sandro je čvrsto privi uza se.
– Tako si krhka u mom naručju. Svakog trenutka sam mislio na tebe,
svakog dana sam ti napisao po jedno pismo.
– Nijedno nisam dobila – pobuni se Lilijana.
– Tu su, u kaseti. Otvori je – osmehnu se Sandro.
Direktor Eleuteri izađe kroz kapiju Kolevolte i dok je prilazio
tamnoplavom autu koji ga je čekao, ugleda Lilijanu u lepom automobilu s
jednim otmenim gospodinom. Od srca se ponadao da se njegova dragocena
saradnica neće udati i odlučiti da rodi dete.
Lilijana otvori kasetu i ugleda svežanj pisama uvezanih tankom
tamnoplavom trakom i kutijicu boje slonovače.
– Pisma možeš i kasnije da pročitaš, kad budeš sama. Ali voleo bih da
odmah otvoriš tu kutijicu. U njoj je nešto što sam ti kupio u Parizu – reče
Sandro. Bio je to platinasti prsten s velikim safirom na sredini i s po jednim
brilijantom s obe strane.
Lilijana je posmatrala taj predivan prsten i nije mogla da reaguje od
iznenađenja. Pročitala je ime juvelirnice utisnuto na svilenoj postavi kutijice:
bila je to ugledna marka, poznata širom sveta.
– Sigurno si potrošio čitavo bogatstvo za njega, a ja ga ne zaslužujem –
promrmlja Lilijana, ne odvajajući pogled od prstena.
– Grešiš, ti zaslužuješ mnogo više – nežno reče Sandro dok joj je stavljao
prsten na domali prst leve ruke. Drago kamenje zablista pod tračkom
svetlosti.
– Osećam se kao princeza iz bajke – prošaputa Lilijana. Onda reče: –
Hajdemo odavde. Ne bih volela da nas vidi neko iz firme.
Sandro upali motor i njih dvoje se odvezoše.
Sačekao ih je uobičajeni sto u restoranu na Darseni.
– Kakve planove imaš za nas dvoje? – upita ga Lilijana, kad im je konobar
doneo salatu od rečnih rakova aromatizovanu sitnim listovima melise.
– Venčanje, ako ti moj predlog ne deluje previše smelo – odgovori
Sandro.
Lilijana zaustavi ruku u kojoj je držala viljušku i napokon izgovori
neprijatno pitanje koje ju je danima mučilo.
– Kako je Deniz?
– S njom je bilo bolje nego što sam očekivao. – Onda joj je ispričao kako
je, pošto je napustio Milano s četvoro prijatelja, mali karavan od tri
automobila stigao u Gađolo, gde ih je čekala Deniz. Doručkovali su u kući
na jezeru, a onda su krenuli. Deniz je bila vrlo ćutljiva i nekoliko puta je
rekla: „Mislim da nije u redu što ti i ja putujemo zajedno.“
Sandro i njegovi prijatelji nisu želeli da je ostave samu, a njoj je bilo
nelagodno zbog njihove obzirnosti. Zaustavili su se u Lionu i Sandro je za
njih dvoje bio rezervisao mali apartman u starom hotelu avec beaucoup de
tradition.6 Ona je spavala u spavaćoj sobi, a on u malom salonu.
Sutradan, kad su izašli iz Pariza, dok su se vozili dolinom Orna, Deniz je
odlučila: – Vrati me u Pariz, molim te.
 Odvezao ju je na aerodrom Orli, odakle je otputovala u Barselonu. –
Tamo imam neke kolege kojima sam telefonirala. Čekaju me. Provešću
odmor s njima u Kosta Bravi – rekla mu je.
Sandro se vratio u Pariz, kupio prsten Lilijani i pridružio se prijateljima
koji su ga čekali u Bajuu. Obišli su stare crkve i dvorce, rimske ruševine i
šume.
– Šta ti još radiš ovde? Vrati se u Milano Lilijani – ubedili su ga prijatelji
posle nekoliko dana.
Lilijana je spustila na sto svežanj pisama koja joj je Sandro napisao.
– Noćas ću ih pročitati – rekla je.
– Pokušao sam da ti objasnim kakav sam i šta osećam prema tebi. Nećeš
se pokajati ako ostaneš sa mnom – reče joj on.
– Ja nisam žena blage naravi. Znaš to, zar ne?
– Spreman sam na sve – našali se Sandro i pomilova je po ruci.
Lilijana se divila sjaju dragog kamenja na svom prstu, koje je blistalo pod
svetlošću sveća. Onda se iznenada nasmeja.
Objasnila je Sandru koji ju je začuđeno pogledao: – Pomislila sam na
svoju sestru, na ono što će ispričati okolo kad bude videla ovaj prsten. U
stanju je da izmisli da je pripadao Kalasovoj ili princezi Soraji. Njena mašta
nema granica!
Te večeri, ispred kućne kapije, Lilijana je vrlo strastveno uzvratila Sandru
poljubac. Bila je sigurna da je on pravi životni partner za nju.
 8.

Bila je prva nedelja septembra i u kući Kortijevih je vladao veliki metež.

Posle dugog i burnog porodičnog savetovanja, Ernestina je pristala da
pozove na ručak gospodina Sandra Brioskija i Arijelu Spadu. Trebalo je da
dođe i arhitekta Filipo Fjoreti. – Da jednom zauvek raščistimo sa svima –
odlučila je. Njen muž, kao i obično, nije imao primedbi.
Ernestina je još dan ranije počela da kuva, ne obazirući se na predlog svog
muža koji joj je rekao: – Ernestina moja, biće nas jedanaestoro. Zašto bi se
satirala od posla. Naručićemo hranu iz neke dobre pečenjare, tako ne
možemo da pogrešimo. Koštaće nas malo više, ali ovo je posebna prilika.
– Nisam luda! Neću da poklonim novac nekom pohlepnom pekaru. Osim
toga, spremiću pravu domaću hranu, onako kako ja volim – reče.
– Kako jedanaestoro? Biće nas samo devetoro – primetila je Rozelina.
– Doći će i Fermo i njegova žena. Ne zaboravljaju se pravi prijatelji u
tako važnim prilikama – rekao je otac. Fermo, bolničar iz Korsa Lodi,
napokon se ponovo oženio. – A posle ručka ćemo zasvirati, kao nekada –
dodao je.
Ernestina je sastavila jelovnik koji se sastojao od šunke i turšije za
predjelo, rižota s telećom kolenicom, salate, „tek toliko da plaknemo usta“ i
patišpanja s kremom od jaja natopljenih alkermesom.7
Žene su oprale i ispeglale zavese, uglancale ogledala i istresle tepihe.
Lilijana je obrisala veliki luster s ukrasima nalik kapima koji im je ostavila
mis Anđelina i pripremila u dnevnoj sobi kolica sa šoljicama za kafu i
srebrnu posudu za toplu čokoladu. Želela je da obnovi tradiciju gospođica
Pergolezi koje su praznične dane obeležavale šoljom ukusne tople čokolade.
– Nije pošteno da svi imaju nekoga osim mene – požali se Rozelina, dok
je pomagala sestri da savije salvete od flandrijskog platna.
– Previše si mlada. U tvojim godinama, ja sam mislila samo na učenje –
primeti Lilijana.
– Nas dve se razlikujemo. Meni je potreban život, vazduh, sloboda, a
mama me guši. Ne mogu više da je podnesem. Veliki Maks Garsija me je
pozvao u Rim na probu, a ona samo što me nije išamarala zbog toga. – Ti
moraš da završiš učiteljsku školu – oponašala je Ernestinu. – To je sve što
ume da kaže. Tata se, zarad mira u kući, pravi da ne čuje. Nikad mi neće biti
potrebna učiteljska škola. Samo gubim dragoceno vreme, dok me čekaju
svetla varijetea. Lilijana, molim te, pokušaj ti da ubediš mamu – preklinjala
ju je.
– Ne dolazi u obzir. Ti ne poznaješ svet šou-biznisa. Vrlo je opasan za
nepromišljenu devojku kao što si ti.
– Ma šta ti znaš o tome? Život ti prolazi u kući i kancelariji! Je l’ tebi
jasno da sam ja i dalje devica! Sve moje prijateljice su napravile veliki korak
osim mene, jer kad god dođem u iskušenje da se prepustim, vidim majčino
lice i pobegnem. Zar je to pošteno? Ovo je 1963. godina, Juri Gagarin i Alan
Šepard putovali su u vasionu, ljudi će se uskoro iskrcati na Mesec, a ja živim
kao u srednjem veku. Puči nema više vremena da pleše sa mnom, zato što
svake subote ide u Bolonju svojoj devojci, a ja nikad neću postati zvezda,
vašom krivicom.
– Današnji dan bi trebalo da bude poseban, srećan. Nemoj da upropastiš
sve, molim te – reče joj Lilijana. Zatim dodade: – Pogrešno si stavila noževe:
sečivo treba okrenuti prema tanjiru, a ne prema spolja.
– O, oprosti mi zbog mog neznanja. Sad kad nosiš skupoceni prsten na
ruci, ne možeš dozvoliti sebi da zanemariš pravila etikecije – zadirkivala ju
je Rozelina.
Lilijana se osmehnu. Sestra joj je pomogla da zaboravi brigu zbog tog
porodičnog okupljanja. Naime, strepela je da se Ernestini neće svideti
Sandro, da će Filipo zamerati Ðuzepeu što ga izbegava, budući da se Ðuzepe
vratio kući, da će se Arijela sablaznuti Ðuzepeovom homoseksualnošću, da
će se Rozelina preterano razmetati.
Međutim, sve je prošlo dobro. Ernestinin ručak je bio odličan. Sandru su
se odmah svideli Renato i Fermo. Arijela je bila očarana Filipom, a Ernestina
je uz nekoliko značajnih pogleda uspela da natera Rozelinu da drži jezik za
zubima.
Te večeri, dok su spremale kuću, Ernestina reče ćerki: – Taj gospodin
Brioski zaista deluje kao fin čovek. Udaj se što pre, vreme je da zasnuješ
porodicu. Zapamti da varnice kratko traju. Važna je saradnja između žene i
muškarca. On mi deluje kao prava osoba za ženu kao što si ti, koja je
odlučila da gradi karijeru.
 Lilijana ništa nije rekla.
U ponedeljak, kad je stigla na posao, zatekla je poruku od gospođice Doti:
„Direktor vas čeka u deset da razgovara nasamo s vama.“ O bože, šta li je
naumio, zabrinula se. Nabrojala je u sebi sve predmete koje je trebalo da
obradi i smirila se: revnosno je obavila svoju dužnost.
Gospodin Eleuteri joj je pošao u susret uz blistav osmeh. – Sedite,
gospođice – reče i pokaza joj da se smesti na sofu. Onda se obrati
sekretarici: – Molim vas, gospođice, donesite nam kafu. – Potom sede
naspram Lilijane, ponudi joj cigaretu i nastavi: – Treba da razgovaramo o
nečemu, samo vi i ja, pošto popijemo kafu. Reč je o vrlo poverljivim
novostima, barem su zasad poverljive, ali ja želim da vi budete upućeni u to.
Posmatrao ju je kao da je prvi put vidi.
– Vi ste veoma mladi, gospođice. Previše mladi za ono što je naumio
upravni odbor. Ipak, čim ste ušli u Kolevoltu dokazali ste da ste pravi
profesionalac. Naravno, napredovali ste zahvaljujući tome. To vam je jasno,
zar ne?
Gospođica Doti pokuca i uđe noseći poslužavnik s kafom, koji spusti na
sto ispred sofe.
– Dobro. Vrlo dobro – reče čovek i pokretom glavom pokaza sekretarici
da može da ide. – Koliko šećera? – upita zatim Lilijanu.
– Sama ću, ako dozvolite – reče ona i uze posudu sa šećerom.
– Meni nemojte, gospođice. Znate, moji trigliceridi... i ne mogu više da
slušam moju ženu. Kad god uradim analize i ispostavi se da su vrednosti
veće od dozvoljenih, gleda me popreko kao da sam ja kriv za to – otkrio joj
je dok je iz džepa prsluka izvlačio malo pakovanje saharina.
Pili su kafu u pobožnoj tišini dok se Lilijana pitala u kom smeru će se
odvijati taj razgovor.
– Vrlo dobro, vrlo dobro – ponovi direktor, spuštajući šoljicu. – Onda, da
pređemo na stvar – reče i nastavi: – Kolevolta se sprema da se spoji sa
Zenitom, i već je odlučeno da će nova firma preći u društveno vlasništvo.
Doći će do promena u raznim sektorima i očekuju nas meseci napornog rada.
O tome se mesecima šaputalo i Lilijana je znala za tu mogućnost otkako
se zaposlila u firmi. Zato pomisli da to i nije naročito poverljiva informacija.
– Sad su najdelotvorniji saradnici u prilici da napreduju. Vi ste unapređeni
u prvi A platni razred. Nikada do sada nije se dogodilo da neki pripravnik u
roku od nekoliko meseci promeni platni razred. Naravno, to važio pod
uslovom da prihvatate unapređenje, da nemate druge ciljeve.
Lilijana ga zbunjeno pogleda jer nije shvatila oklevanje direktora koji
nastavi: – Na primer, možda se pomišljali na to da se udate, da rađate decu,
što priželjkuje svaka mlada žena... Jer, znate kako je, gospođice, žene se žale
da na mogu da naprave karijeru, ali kad moraju da brinu o porodici... Jasno
vam je o čemu govorim, zar ne?
– Savršeno – odvrati on i upita: – Imate li vi decu?
– Dvoje. Sjajni su – potvrdi s izrazom lica srećnog oca.
– To vas nikad nije sprečilo da radite svoj posao – zaključi ona.
– Ja sam govorio o ulozi žene. Žene se bave porodicom, dok muškarci,
rasterećeni te obaveze, grade karijeru.
– Ja mislim da postoje muškarci koji su su stanju da sarađuju sa svojom
ženom, prihvatajući neku obavezu koja se tradicionalno smatra ženskom –
odvrati Lilijana.
Eleuteri pripali cigaretu ne ponudivši i njoj jednu i pognu glavu kao
uvređeno dete. Na kraju je upita: – Ono što ja želim da znam je: da li vi
nameravate da se udate.
– Naravno da želim – odvrati.
– Pretpostavljam da želite i da rađate decu? – zaključi on.
– Nemojte se baviti pretpostavkama, gospodine. Sve dok budem valjano
radila svoj posao niko nema pravo da iznosi pretpostavke u vezi s mojim
privatnim životom – blago reče Lilijana. Onda ustade i dodade: – Hvala za
kafu i za unapređenje. – Potom mu uputi neodoljiv osmeh.
 9.

Lilijana zatvori vrata za sobom. Eleuteri ostade sam i stade da trlja dlanove,
šapućući: „Vrlo dobro, dobro.“
U tom trenutku mu sinu da ga je nadigrala jedna devojka koja se ponaša
kao da se ne plaši ni samog đavola i prasnu: „Nije dobro, nimalo nije dobro!“
Predsednik mu je odavno rekao da je unapredi. On bi je sad najradije
otpustio. Ali bio je inteligentan rukovodilac i uprkos svojoj neodlučnosti,
umeo je da proceni sposobnosti saradnika.
Lilijana je bila vrlo sposobna. Potisnuo je nezadovoljstvo i ubedio sebe da
niko i ništa, čak ni porodica, neće umanjiti radni učinak gospođice Korti.
Ona se, u međuvremenu, odlučnim korakom uputila prema svojoj
kancelariji. Bila je kivna. Mrzela je muški šovinizam koji je je ženu svodio
na poniznu sluškinju.
– Dobar dan, advokatice – obrati joj se Bonfanti.
Šef unutrašnje kontrole ponovo je sedeo u njenoj novoj kancelariji i, kao i
obično, pušio.
Lilijana sede za sto i uzdahnu kao da više nema snage da se bori.
– Prezivam se Korti i za sada sam samo pravobranilac – objasni Lilijana.
– Ovde svi imaju nadimak. Pomirite se s tim – reče on i upita je: – Kuvaju
li dobru kafu u direkciji?
Vesti su letele iznenađujućom brzinom.
– Zar vam je toliko teško da gledate svoja posla? – ljutito ga upita.
– Rekao bih da je to nemoguće, budući da su moja posla tesno povezana s
vašim – objasni on i ugasi cigaretu u keramičkoj pepeljari koju je Lilijana
držala na stolu.
– Šta se priča o ovom spajanju sa Zenitom? – upita ga ona.
– Priča se da će firma u društvenom vlasništvu biti bolja od one u
privatnom – odgovori on i slegnu ramenima.
– A šta vi mislite o tome? – oprezno ga upita.
– Ja mislim da će oni koji se ne uklapaju, drugim rečima, oni koji se ne
sviđaju rukovodiocima, bilo da je reč o radnicima ili službenicima, dobiti
otkaz. Ne slažete se sa mnom?
 – Otkrili ste toplu vodu – prošaputa Lilijana.
– Osim toga, mislim da će radnici, naročito oni koji rade u smenama,
posejati razdor ako se ne potrudimo da napravimo bolji ugovor o radu i da
spasimo što više glava.
– Zašto mi govorite sve to?
– Postoji mnogo razloga. Zato što vi traćite svoj dar na ovom radnom
mestu. Voleo bih da vas vidim kao protivnicu u sindikalnim pregovorima. Ali
to je samo pusta želja, a najpošteniji odgovor je da ste mi simpatični.
– I vi se meni sviđate. Ali ne zaboravite da sam ja zadužena samo za
bezbednost na radu.
– Onda skinimo rukavice, a vi mi kažite da li ste prihvatili.
– Šta?
– Unapređenje sa svim onim što vam sleduje uz to: veća kancelarija,
dvostruko veća plata i tako dalje.
Lilijana se osmehnu.
– Manje-više – reče.
– Eleuteri zna šta radi. Prihvatite unapređenje, ciljajte visoko, advokatice.
Mi zaslužujemo pouzdane sagovornike. – Rukova se s njom i ode.
Lilijana ostade da zuri u zid naspram radnog stola, pitajući se zašto
Bonfanti pokušava da uspostavi kontakt s njom kad je ona izvan svih
kompanijskih strategija.
Kao i obično, Renato joj je razjasnio nedoumicu te večeri kad je stigla
kući.
– Bonfanti je sposoban političar – reče joj. – Posećuje te, kao što
posećuje i ostale, kako bi se promovisao. Priprema teren za predstojeće
promene. Kao što ti je i sam rekao, potrebni su mu pouzdani sagovornici.
– U firmi će uskoro doći do velikih previranja u kojima ne želim da
učestvujem. Sve dok budem nevidljiva, ništa neću rizikovati. Hoću da se
držim podalje od strela koje će poleteti kad dođe do spajanja – reče Lilijana.
– Znaš šta bi trebalo da bude tvoja strategija? Udaja. Sviđa mi se Sandro,
znaš?
Ona klimnu glavom i reče: – Želim da se udam za njega otkako sam ga
upoznala, ali ne žurim.

Pre izvesnog vremena rukovodioci i stručnjaci za knjigovodstvo počeli su

učestalo da putuju između Rima i Milana zato što je Zenit pre spajanja hteo
da se uveri u stanje u Kolevolti u skladu sa starim načelom da je dobro
verovati, ali je još bolje nemati poverenja.
Dan posle razgovora s Eleuterijem Lilijanu je pozvao gospodin Konforti,
direktor kadrovske službe.
– Moramo da ozvaničimo vaše unapređenje – reče joj.
Konforti nije bio sam. S njim je bio i inženjer Paseri.
– I onda? – upita ona, gledajući obojicu podozrivo i odlučno kao u svojim
najboljim trenucima. Imala je utisak da su joj postavili zamku.
– Morate odmah da idete u Rim. Dole hoće da zavire detaljnije u naš
sektor bezbednosti na radu, jer misle da smo sakrili od njih neka propala
postrojenja – ubedljivo joj reče Paseri.
– Zašto baš ja? Ja sam najkraće ovde – pobuni se Lilijana.
– Vi ste u prvoj A klasi i bićete dostojan sagovornik tim ljudima – reče joj
šef, pružajući joj dva svežnja dokumenata.
Sekretarica joj dade voznu kartu, rezervaciju hotela i dnevnice i prošaputa
joj: – Znate, gospođice, nikad se do sada nije dogodilo da nekoj ženi povere
tako osetljiv zadatak.
– Grešite – ispravi je Lilijana. – Nama ženama dodeljuju se upravo
najnezahvalnija zaduženja. Unapredili su me na brzinu kako bi me poslali da
vadim kestenje iz vatre.
U Rim je stigla iste večeri vozom setebelo, najbržom kompozicijom koja
je saobraćala na toj liniji.
Dvaput je bila u Rimu, jednom tokom gimnazijskih dana, a drugi put kao
studentkinja i to su bili posete kulturnog karaktera tokom kojih je razgledala
crkve i muzeje.
Kad ju je taksi ostavio ispred hotela Forum smeštenog naspram drevnog
Foruma, Lilijana je zaboravila naporno putovanje i osećala se kao princeza
koja boravi u raskošnoj palati.
Prepirala se s recepcionerom koji joj je dao jednokrevetnu sobu okrenutu
prema malom dvorištu iz kojeg se širio neprijatan vonj i dobila je
dvokrevetnu s pogledom na drevne ruševine. Raspakovala je kofer i stavila
odeću u orman i fioke, telefonirala majci i Sandru, istuširala se i legla. Ipak,
nije mogla da zaspi jer je razmišljala o dokumentaciji koju je dobila od svog
šefa, procenjivala je izveštaje, odluke, rezultate ispitivanja i veštačenja
stručnjaka pokušavajući da otkrije moguće sporne detalje.
Upalila je lampu, sela u krevet, uzela dokumenta, olovku i papir i počela
da beleži. San ju je savladao u svitanje.
Recepcioner ju je probudio u sedam. Spavala je dva sata.
Bio je to grozničav dan. Rukovodioci Zenita ispoljili su izrazit smisao za
istrage kojima su svesno želeli da je dovedu u zabludu i Lilijana je shvatila
da će njen boravak u Rimu potrajati. Uveče, kad se vratila u hotel, bila je
toliko umorna da je odlučila da preskoči večeru. Okupala se da bi se
opustila i obukla kućni ogrtač od belog pikea koji joj je poklonio Ðuzepe za
rođendan.
Kad se opružila na krevet neko pokuca na vrata.
– Slobodno – reče.
Vrata se otvoriše i na pragu se pojavi muška prilika koja se skrivala iza
velikog buketa belih ruža.
– Sandro! – prošaputa Lilijana, ustade iz kreveta i pođe mu u susret.
 10.

– Mogu li da uđem? – upita Sandro Brioski.

Iza njega je stajao konobar s poslužavnikom na kojem je stajala mala
porcelanska činija puna svežeg voća.
– Šta bi se desilo da nisam bila sama? – izazivački je upitala Sandra.
– Nisam ni pomislio na tu mogućnost. Ali još mi nisi odgovorila na pitanje
– reče Sandro.
– Moram da razmislim – našali se ona i prinese prst čelu kao da zaista
razmišlja. Onda dodade: – Dobro, obojica možete da uđete.
Konobar se osmehnu i spusti voće na nizak stočić između dve polufotelje
presvučene plavim plišom. Onda pogleda lepu devojku u dugom kućnom
ogrtaču i muškarca koji je delovao očaran tim prizorom.
– Sačekajte da vam dam napojnicu – prošaputa Lilijana.
Sandro izvadi iz džepa pantalona jednu novčanicu i stavi mu je u ruku,
rekavši: – Donesite nam bocu šampanjca, molim vas.
– Da, gospodine. Odmah, gospodine – reče, zahvalan za velikodušnu
napojnicu. – Doneću vam i vazu za te prelepe ruže – dodade.
– Nikada do sada nisam pravio ovakve ludosti – priznao je Sandro.
– Mislim da ćeš morati mnogo više da radiš ako budeš nastavio da se
ponašaš prema meni kao prema princezi – reče Lilijana. Onda sede u fotelju i
pruži ruku da uzme jednu jagodu. Sandro učini isto.
– Uštedeo sam nešto novca. Osim toga, ti već radiš više nego što treba –
zaključi.
– Vidi se? – upita Lilijana.
– Oči ti deluju umorno – primeti Sandro.
– I tebi – odvrati ona.
– Došao sam kolima i na Apeninima sam naišao na smak sveta: prvo se
spustila magla, onda sam naišao na pljusak i na kraju na grad – reče.
Ponovo se začulo kucanje na vratima. Sandro ustade, otvori konobaru i
reče mu: – Odnesite sve u apartman četrdeset šest na poslednjem spratu. –
Onda se obrati Lilijani: – Kolevolta ti nije obezbedila smeštaj kakav
zaslužuješ, dođi, pomoći ću ti da se preseliš. – Apartman se sastojao od dve
sobe, dva kupatila i malog salona, uređenog u baroknom stilu. Bio je najbolje
od onoga što je taj hotel mogao da ponudi. Lilijani se učini da je pomalo
pretenciozan, ali svakako je delovao udobno. Došla je i sobarica, spremila
krevete za spavanje i ostavila na jastuke bači peruđina čokoladice. Vaza s
ružama stajala je na komodi zaobljenih linija.
– Zašto mi nisi odmah rekao da si iznajmio ovaj predivni apartman? –
upita Lilijana.
– Nisam znao kako ćeš reagovati. Rezervisao sam ga, ali nisam bio
siguran da ćeš želeti da ga deliš sa mnom – priznao joj je Sandro.
– Znaš šta? Nisam sigurna da te zaslužujem – reče, dirnuta pažnjom tog
čoveka koji ju je voleo strasno kao momčić koji se prvi put zaljubio.
– Idem da se istuširam – reče Sandro i zaputi se prema svojoj sobi.
Lilijana okrenu bocu šampanjca u kofi s ledom. Onda uđe u drugu sobu,
ispruži se na krevet i uključi radio. Na trećem programu su emitovali koncert
klasične muzike. Prepustila se Mocartovim notama.
Nedugo zatim Sandro joj se pridruži. Ušao je u frotirskom bademantilu,
noseći dve čaše šampanjca.
Lilijana je spavala dubokim snom.
Sandro spusti čaše na komodu, isključi radio, nežno pomilova tamnu kosu
predivne devojke koju je strasno voleo. Izašao je koračajući na vrhovima
prstiju i zaputio se u svoju sobu. Legao je na krevet i zaspao, savladan
umorom. Kad se probudio, upalio je lampu na noćnom stočiću i pogledao
koliko je sati.
Bilo je devet ujutru. Načini pokret spremajući se da ustane kad ga nečija
ruka pomilova po leđima.
– Lilijana – prošaputa.
– Pošto ti nisi došao kod mene, došla sam ja kod tebe – reče sanjivim
glasom.
Sandro podignu pokrivač i pomilova je. Koža joj je bila meka i topla kao
more u leto.
– Je l’ znaš koliko je sati? – prošaputa Sandro.
– Ne znam i ne želim da znam.
Tog jutra su se prepustili zagrljajima i bili su srećni kao nikada do tada.
Posle doručka su izašli iz apartmana. Kad su sišli u hol, recepcioner je
uručio Lilijani spisak telefonskih poziva. Zvali su je iz kancelarije u Rimu i iz
firme u Milanu.
– Ako danas budu ponovo telefonirali, kažite im da je gospođica Korti
uzela slobodan dan – zacvrkuta Lilijana i uhvati Sandra podruku.
Bio je predivan jesenji dan. Povetarac koji je duvao s brežuljaka
rashlađivao je vazduh i milovao lišće na drveću.
Dvoje zaljubljenih šetali su između veličanstvenih građevina i crkava,
između fontana koje su izbacivale mlazeve blistave vode u prozračan vazduh,
uličicama u kojima su se svetlost i senke sustizale između niza radnjica i
tezgi na kojima se prodavalo cveće i osvežavajući napici, mešali su se s
turistima.
– Imam utisak da lebdim na oblaku, daleko od sveta – srećno reče
Lilijana.
– Ja sam u raju – odvrati Sandro koji joj je prebacio ruku preko ramena i
čvrsto je privio uza se.
U jednoj gostionici u Trastevereu pojeli su cvetove bundeve punjene
mozarelom i sardelama, krckavo pržene artičoke na jevrejski način, mladu
rukolu i kozice.
Sandro je želeo da je odvede na Trg Popolo da popiju kafu. Tamo su se
okupljali pisci, pesnici, novinari, umetnici, filmski producenti i starlete u
potrazi za slavom.
– Ne dozvoli da te zavara ono što vidiš. Na prste jedne ruke možeš
izbrojati pametne ljude među tim svetom, svi ostali nimalo ne vrede –
upozorio ju je Sandro.
– Ja sam Milanežanka, otporna na bilo kakvu vrstu razmetljivosti. Ali ovi
živopisni prizori me očaravaju, a da je Rozelina ovde, pomamila bi se.
Priznaću ti još nešto: danas nisam radila i nimalo ne osećam grižu savesti
zbog toga.
– Zastrašujuće! – Sandro se od srca nasmeja.
– Osećam se jednostavno predivno. A to dugujem tebi.
Vratili su se u hotel. Spisak telefonskih poziva za Lilijanu povećao se.
Ona ubaci list papira u tašnu. Popeli su se u svoj apartman i vodili ljubav.
Onda je Sandro obuhvatio Lilijanino lice dlanovima i prošaputao joj: –
Zaljubljen sam u tebe kao...
– Kao... – ponovi Lilijana.
– Kao student koji se prvi put zaljubio. Misliš da ćeš moći da trpiš do
kraja života?
– Je l’ moram odmah da odgovorim? – upita ga Lilijana, osmehujući se.
Zatim zagnjuri lice u jastuk, a Sandro začu jedno prigušeno „da“.
– Da? – bacio se na nju odvajajući je od jastuka.
Ona se smejala.
– Da, udaću se za tebe – prošaputa.
Rastali su se sutradan ujutru. Sandro je otputovao u Milano, a ona se
vratila u sobu koju joj je plaćala firma.
 11.

Lilijana je radila ne štedeći sebe. Stručno i precizno je odgovorila na detaljnu

istragu koju je sproveo Zenit, osvojivši poštovanje svojih sagovornika.
Redovno je dobijala zabrinute telefonske pozive svog šefa koga je zanimalo
kako protiču sastanci.
– Sutra se vraćam u Milano – najavi mu jednog dana.
– Kako ste prošli? – upita je.
– Kroz iglene uši – ljutito odgovori ona.
– Nešto nije u redu? – upita je Paseri.
– Vrlo dobro znate da ništa nije u redu. Prodajemo brod pun rupa. Ja sam
svoj zadatak obavila. Rupe će morati drugi da zakrpe – odbrusi mu.
Sandro ju je sačekao na stanici.
Zagrlili su se, a on joj je pomogao da ponese ogromnu kutiju punu
dokumenata.
– Šta imaš unutra? – upita je.
– Stari papir. Poslali su me dole samo da bih spasla formu. Odluka o
spajanju je već doneta, a ja nisam dovoljno cinična da bih mogla da svarim
izvesne igre moći – odvrati.
– To znači da nije najbolji trenutak za iznenađenje – tužno reče on.
– Naprotiv, podići će mi moral – reče Lilijana dok je sedala u kola.
Sandro se zaputi prema zidinama Porte Venecija.
– Potrebna mi je tišina – reče ona u jednom trenutku i spusti glavu na
rame svog verenika.
– Tako je bolje – prošaputa on.
Kola uđoše u Korso Venecija, skrenuše levo na Trgu San Babila, prođoše
kroz Korso Monforte i na kraju se zaustaviše ispred jedne moderne
građevine.
– Zašto smo došli ovamo? – upita Lilijana.
– To je iznenađenje koje sam ti pomenuo – reče Sandro. – I nema više
pitanja – naredi joj.
Izašli su iz kola i popeli se uz nekoliko stepenika do kapije od svetlog
drveta. Sandro izvadi iz džepa svežanj ključeva i stade da ih gura u
ključaonicu. Napokon otvori jedno krilo i njih dvoje zakoračiše u ogroman
ulaz obložen ružičastim mermerom sa sivim žilicama.
Popeli su se liftom na četvrti sprat. Klizna vrata se otvoriše. Sandro zatim
priđe vratima na odmorištu, otključa ih i širom ih otvori. Pred njima se ukaza
prazno predsoblje osvetljeno sijalicom koja je visila na sredini tavanice.
– Gde si me to doveo? – upita Lilijana.
Iza zasvođenog prolaza pružalo se veliko predsoblje s policama, ugradnim
plakarima, belim zidovima i vratima koja su vodila u prazne prostrane sobe.
– Sad mi kaži zašto smo došli ovamo – reče Lilijana.
– Unajmio sam ga. Treba ga srediti i namestiti. To će biti naš dom –
objavi on.
– Ali, ogroman je! – zaključi Lilijana.
– I tih. Zajednički vrt je predivan, videćeš. Bioskopi i pozorišta su na
nekoliko koraka odavde. Želeo sam da nađem kuću po tvojoj meri. Sviđa ti
se? – upita Sandro.
Lilijana raširi ruke i poče da se vrti oko sebe kao devojčica.
– Sve je tako lepo – uzviknu presrećna. Još nije mogla da veruje. – Kad
pomislim na stan u Korsu Lodi gde sam odrasla... Ipak, ovo je zaista previše!
Hvala, hvala, hvala! Poljubila ga je u obraz.
– Još nisi videla sve.
Sandro je povede u sobu zidova boje ćilibara, s velikim bračnim krevetom
na sredini, umotanim u najlon. Pored njega je stajala stona lampa i posuda s
ledom u kojoj se hladio šampanjac.
– Hoćemo li da nazdravimo našoj kući? – predloži Sandro i zagrli je.
Zidovi i stolarija bili su sveže obojeni i u sobi je lebdeo miris farbe.
Skinuli su najlon s kreveta i bacili ga u jedan ugao.
Odeću su ostavili na podu i vodili ljubav, srećni. Onda su zaspali, a kad
su se probudili, već je bio novi dan.
– O, bože, majka me je sinoć očekivala – uzbuni se Lilijana i dodade: – I
moram hitno da idem u kancelariju.
– Smiri se, devojčice. Odvešću te u kancelariju i onda možeš da
telefoniraš kući. Sve je u redu, Lilijana – umirivao ju je.
Međutim, čim je Lilijana sela za svoj sto u kancelariji, Ernestina joj je
telefonirala.
– Napokon sam te našla. Zar ti je bilo toliko teško da mi javiš da nećeš
doći kući? – prasnu njena majka koja je celu noć brinula.
Telefonirala je i Sandru ali niko se nije javljao. Zato se ponadala da su
njih dvoje negde zajedno.
– U pravu si, mama. Izvinjavam ti se, ali rekla sam ti da nisam sigurna da
se vraćam sinoć, znala si da možda neću doći – reče joj ćerka.
– Mogu li barem da znam gde si bila? – nije popuštala Ernestina.
– Sandro i ja smo odlučili da se venčamo. Išli smo da vidimo stan u kojem
ćemo živeti i... onda smo zaspali.
Ernestina ništa nije rekla.
– Mama, jesi li me čula?
– Jesam, odlično sam te čula. Samo sam nešto neraspoložena i nadala sam
se da ću moći da razgovaram s tobom – prošaputa i dodade: – Kad dolaziš
kući?
– Uskoro, ako sve bude u redu – reče Lilijana.
– Videćemo se u osam u onoj gostionici u Ulici Del Orso – predloži joj
majka.
Lilijana je dobro poznavala mamu i njenu sklonost da napravi od muve
medveda. Stalno je brinula za decu i muža. Lilijana pomisli da je ovog buta
zabrinuta zbog Ðuzepea; možda je raskinuo s Filipom. Ili je reč o Pučijevoj
devojci koja ga je terala da traži premeštaj u Bolonju. Ili je Rozelina opet
napravila neku glupost. Međutim, tog dana je trebalo da raspravi mnoga
pitanja sa svojim šefom i zaboravila je porodične probleme. Otvorila je
kutiju koju je donela iz Rima, izvadila važna dokumenta i zaputila se u
Paserijevu kancelariju.
– Dobro došla – reče joj šef, pokazujući joj da sedne.
Lilijana je, međutim, ostala da stoji.
– Šta je, po vašem mišljenju, trebalo da uradim u Rimu? – strogo ga upita.
– Objasnite mi na šta ciljate – upita je on, nimalo uznemiren.
– Ne, objasnite vi meni. Znate da prodajemo mačku u džaku. Rimljanima
je savršeno jasno da ih je Kolevolta u izvesnoj meri nasamarila, ali prave se
nevešti. Vlasnici prodaju Zenitu svoju imovinu kao da je celokupna, ali nije
tako. Tokom godina ste stvorili ogroman profit a ni liru niste potrošili na
nova ulaganja. Skladišta su poluprazna, sredstva za sprečavanje nesreća na
radu raspadaju se i trebalo bi da napišem izveštaj o svemu tome. – Izrazila je
nezadovoljstvo koje ju je danima mučilo. Mogla je da ćuti, da pripremi
izveštaj u skladu s licemerjem koje je vladalo u toj kompaniji i da prihvati
pohvale za izvrsno obavljen posao. Ipak, pošto se iskalila na Paserija,
shvatila je da se vrednost jednog rukovodioca meri i na osnovu njegove
sposobnosti da se obuzda, a ona je izgubila živce.
Pomislila je da bi, umesto što kritikuje svoje nadređene, mogla i da dâ
otkaz. Ali nije bila toliko naivna da pomisli da je strategija Kolevolte
izuzetak. Znala je da se ceo ekonomski sistem zasniva na poluistinama. Ipak
je, što je bilo neverovatno, taj sistem stvarao nova radna mesta.
– Razumem vaše ogorčenje – reče inženjer Paseri. – Kad sam ja došao
ovamo, bio sam manje-više vaših godina i bio sam pun pravednog besa, jer
mi se činilo da se stvari ne odvijaju onako kako bi trebalo. Od tada je prošlo
mnogo godina, a ja sam se pretvorio u plutu: naučio sam da plutam i da
brinem o osobama koje zavise od mene. Brinem i o vama, gospođice.
Prevaziđite miroljubivo svoje razočaranje i ipak pripremite izveštaj koristeći
malo blaže izraze.
Lilijana sede, slomljena.
– Imam groznu narav – prošaputa.
– Ne mari – osmehnu se njen šef.
– Osećam se kao pion u nekoj igri koja prevazilazi moje sposobnosti. Ne
znam šta da napišem u izveštaju – priznala je.
– Nije važno šta ćete napisati. Potrudite se da pokažete kako je naše
odeljenje bilo vrlo delotvorno u ovoj fazi prelaska iz privatnog u društveni
sektor.
Lilijana je provela dan pišući beleške, a uveče se pridružila majci u
gostionici Del Orso...
 12.

Nekoliko dana pre nego što je Lilijana otputovala u Rim, Ernestina je otišla
na spavanje sa zuboboljom a tokom noći bol se pojačao, probudivši je.
Ustala je i malo ispirala usta razblaženom tinkturom joda kako bi ublažila
bol. Ali od toga joj nije bilo bolje tako da je ujutru otišla u dežurnu
stomatološku ambulantu. Dežurni zubar joj je objasnio da nije reč o karijesu
već o paradentozi.
– Vrlo gadna bolest – reče zubar. – Kad jednom počne, ne zaustavlja se –
i zatim dodade: – Ovaj oblik se obično zove pijoreja: kosti se povlače, za
njima i desni, koren zuba ostaje ogoljen, upali se, stvaraju se džepovi i
fistule. Moraćete da pijete antibiotik, a posle ćemo vam izvaditi ta dva
upaljena kutnjaka.
– O, bože! Završiću kao moja jadna mama koja je u pedesetoj godini
ostala bez zuba – uplaši se Ernestina.
– Pokušaćemo da izbegnemo to. Lečićemo vam desni i možda nećete
morati tako rano da nosite zubnu protezu kao vaša mama – reče zubar.
– Nadam se. nisam baš mlada, ali nisam ni mnogo stara – rekla je.
– Iz vašeg kartona vidim da imate četvoro dece. Kalcijum u kostima trpi
posledice od tolikih trudnoća. Posetite svog lekara i tražite da vam prepiše
terapiju kako bi se zaustavila dekalcifikacija – objasni joj zubar. Zatim
popuni recept i reče joj da dođe za nedelju dana da joj izvade kutnjake koji
su prouzrokovali infekciju.
Ernestina je odjurila svom lekaru opšte prakse koga je godinama
poznavala i koji je lečio celu njenu porodicu.
– Zubar kao da me je osudio na smrt svojim rečima – požalila se
Ernestina.
– Zubari ponekad znaju da budu grubi. Ne brinite, s godinama i muškarci i
žene gube pomalo kalcijuma. Pokušaćemo da usporimo to.
Lekar ju je pažljivo pregledao i na kraju je rekao: – Vi ste u odličnoj
formi, gospođo Korti. Imate li još nekih problema osim sa zubima?
– Poslednja dva meseca nisam imala menstruaciju. Možda sam ušla u
menopauzu – zaključila je.
 – Rekao bih da je to malo rano. Uradićemo analizu urina.
Nekoliko dana kasnije stigao je rezultat. Ernestina je bila u drugom stanju.
Pomislila je da bi u njenim godinama, s već velikom decom, rađanje bebe
bila prava ludost.
„Sve u svoje vreme“, rekla je sebi i nekoliko dana nikome nije poverila
svoju muku.
Ponekad bi pogledala Renata i pomislila da bi se on na tu vest slatko
nasmejao i rekao: – To je divno! Postaću tata peti put! – Čak bi bio u stanju
da organizuje i neko slavlje.
Zato je odlučila da ćuti i ponovo je otišla svom lekaru.
– U mojim godinama, pored dece koja će mi uskoro rađati unuke, smatram
da bi bilo besmisleno roditi još jedno dete.
– Jeste li razgovarali sa svojim mužem o tome? – upita je lekar.
– Nisam i neću ni razgovarati. To je samo moj problem.
Ernestina je bila tužna i potištena. Budući da ju je dobro poznavao, lekar
ništa nije rekao. Ali je odlučio da ponovi analize urina. – Kad dobijem
rezultat, ponovo ćemo razgovarati – zaključio je.
Ernestina se vratila kući, prokrvarila je i izgubila bebu. Pozvala je taksi i
otišla u Polikliniku. Odmah su joj uradili kiretažu i rekli joj da se odmara
nekoliko dana.
Tri dana je ležala u krevetu i gorko plakala u osami sobe.
Isprva je mislila da prekine trudnoću i sad je osećala krivicu kao da je,
time što je nije želela, izazvala spontani pobačaj.
Onda se s naporom vratila svakodnevnom ritmu noseći u sebi težak teret
koji ju je pritiskao.
Mogla je da razgovara s Renatom, ali nije to učinila, znajući da bi je on
zagrlio i tešio, ali ne bi mogao da razume stanje njene duše. Ernestina je
osećala potrebu da razgovara s nekom ženom. Onda se obratila Lilijani i
namerno je htela da se sastanu izvan kuće, kako bi mogla slobodnije da priča.
Kad ju je videla da ulazi u malu salu gostionice, mahnula joj je.
– Je l’ znaš da ti i ja nikada nismo bile same u restoranu? – reče joj ćerka
dok je sedala za sto.
Ernestina ugasi cigaretu i natoči im penušavi klaret u čaše.
– Naručila sam čorbu od sočiva i kuvano meso u zelenom sosu – reče joj
majka.
 – Odlično. Večeras sam baš gladna – odvrati Lilijana.
– Gde ti je verenik? – upita je žena.
– Pretpostavljam da je kod kuće.
Iza leđa im se stvori jedan konobar.
– Želite li predjelo? – upita.
Žene odbiše. Lilijana uze cigaretu, a konobar joj je pripali. Onda nestade.
– Pitaću te nešto pomalo intimno, ali volela bih da mi iskreno odgovoriš.
Da li ti se ikada... dogodila nezgoda s nekim momkom? – promrmlja.
– Pitaš me da li sam nekad zatrudnela?
Ernestina klimnu glavom.
– Ma daj, mama! Znala bi da jesam.
– Nisam tako sigurna u to.
– Dok sam bila s Danilom, stalno sam strahovala da ne zatrudnim, zato što
sam znala da on ne želi dete. Sa Sandrom sam, međutim, mirna, jer znam da
bi bio srećan kad bi se to dogodilo. Osim toga, nas dvoje ćemo se venčati.
– Imala sam spontani pobačaj dok si ti bila u Rimu – priznala joj je
Ernestina.
Lilijana pognu glavu, ne uspevajući da joj odgovori.
Za nju su njeni roditelji bili aseksualna bića. Videla je svoju mamu sa
stomakom i dočekala je rađanje svoje braće i sestre, ali uvek je potiskivala
činjenicu da su njene trudnoće posledica intimnog odnosa s tatom.
– Ništa ne kažeš – obrati joj se Ernestina.
– Ostala sam bez reči – prošaputa Lilijana. – Zašto si mi to rekla? – upita
je.
– Nisam želela još jedno dete, ali otkako sam ga izgubila, osećam krivicu
i očajna sam.
Lilijana je bila ganuta. Nežno je stegla Ernestinu za ruku koja je počivala
na salveti.
– Četvoro dece dovoljan su doprinos produženju vrste. Imala si sreće što
nisi morala da se suočiš s problemima ponovne trudnoće koja bi u tvojim
godinama mogla da bude opasna, i za tebe i za dete.
– Stvarno to misliš? – upita je majka, gledajući je u oči.
– Sigurna sam u to – potvrdi Lilijana uz osmeh.
Ernestina nekoliko puta šmrknu kako bi zadržala suze.
Te večeri, kad je otišla u krevet, nadala se da će mirno zaspati.
 13.

Dok je bio u Londonu s Filipom i Marijučom, Ðuzepe je pažljivo posmatrao

odeću mladih koja nije više imala nikakve veze s tradicionalnim modnim
kanonima. Išao je i na koncert Rolingstonsa, koji su dočekani frenetičnim
klicanjem najmlađe publike.
Marijuča je bila oduševljena: – Ceo ovaj haos izraz je nečega čiji smisao
valja produbiti.
– Slažem se s tobom – reče joj Ðuzepe.
– Zaboga! Zar nas ovo čeka u budućnosti? – Filipo je bio užasnut. On je
voleo klasičnu muziku i jedva je trpeo popularne pesmice.
Ðuzepe je u Londonu nacrtao osnovne linije odeće za mlade a kad se
vratio u Italiju, detaljno ih je obradio. Ne zanemarujući originalni stil, uspeo
je da ublaži prejake kontraste i kreirao je niz novih modela. Sad ih je
pokazivao Marti Skani, vlasnici fabrike trikotaže, koja je bila vrlo zbunjena
tako radikalnim promenama.
– Mi smo uvek proizvodili klasične modele. Ti si sad gotovo u potpunosti
odustao od tog kriterijuma. Misliš da ćeš pridobiti naše klijente? – zbunjeno
je upitala.
– Trebalo bi da me prihvate, ako i dalje žele da ostanu u igri. Mi
predstavljamo sredinu između klasičnog potrošača i onog koji slepo prati
modu. Ova odeća će se svideti i tinejdžerima i njihovim mamama. Prodaja će
sjajno ići – predviđao je Ðuzepe.
Vlasnica fabrike je imala poverenja u njega i odobrila je proizvodnju.
Tog dana, dok je Ðuzepe bio u ateljeu, telefonirao mu je Lorenci,
industrijalac koji je proizvodio liniju muške odeće.
– Mislim da bi trebalo da se sastanemo – reče mu čovek.
Ðuzepe ga je video u prolazu tokom međunarodnog sajma mode. Lorenci
je bio posetio štand Skanijevih, a vlasnica fabrike rekla je Ðuzepeu: – Pravo
je njuškalo. Treba ga se čuvati. Šalje unaokolo svoje uhode kako bi krali
tuđe ideje. Razbojnik.
Lorenci je stvorio uspešnu marku, prodavao je svoje proizvode u celom
svetu a zatim je predstavio tržištu i liniju ženske odeće koja, međutim, nije
bila uspešna.
Ðuzepe mu reče: – Mnogo radim i imam vrlo malo vremena.
– I ja nemam mnogo vremena. Dakle, da ne dužimo. Posetite me u mojoj
kući. Kažite mi kad možete da dođete i ja ću vas čekati.
– Da li vam odgovara ponedeljak, u pola sedam ujutru? – predloži
Ðuzepe, ubeđen da ga je zapanjio.
Čovek se nije zbunio. – Odlično. Moj vozač će doći po vas da vas
doveze. Znam vašu adresu – reče.
Te večeri, dok je pomagao mami da opere tanjire, Ðuzepe joj je pomenuo
taj sastanak.
Ernestina se osmehnu.
– Neko bi voleo da te preotme. Dobro si postupio što si odlučio da se
sastaneš s njim, ali budi oprezan, ne dozvoli da te pritera uza zid. Ljudi iz
sveta mode nemaju obzira, a to se naročito odnosi na njega. O njemu sam
čula više ružnih nego lepih reči.
– Ogovaranja se često rađaju iz zavisti – zaključi sin.
– Uglavnom je tako, ali nije samo to razlog. Naš svet je mali i na kraju svi
znaju sve o svima. Tako smo saznali i da Lorenci posluje na nedozvoljen
način. Taj skida kožu s leđa onima koji rade za njega – upozorila ge je
Ernestina.
– A Skanijevi nas ne koriste, je l’ da? Oni nas maze i paze? – zajedljivo
reče sin.
– Njih poznajemo i uspevamo da ih kontrolišemo. A za Lorencija se priča
da je krajnje netolerantan. Stilisti koji odu da rade za njega posle nekoliko
meseci pobegnu glavom bez obzira.
– Šta mi onda savetuješ? – upita je Ðuzepe.
Ton kojim je to izgovorio i izraz lica bili su mu isti kao kad je kao dete
tražio od nje da mu pomogne da reši neki problem.
Ernestina se razneži. Zatvori slavinu ispod koje je ispirala tanjire i nasloni
se na sudoperu.
– Pusti me da razmislim – reče.
I dalje je verovala da Ðuzepe traći svoj dar radeći u modnoj industriji.
Bila je čvrsto uverena u to da najbolji krojači, kao što su Koko Šanel, Kasini,
Dior, zapravo samo dobre zanatlije koje imaju izvestan osećaj za lepo ali su
dovoljno prepredeni da predstave sebe kao izuzetne i neprevaziđeni u veštini
sticanja novca. Ðuzepe nije bio prepreden i bio je pravi umetnik. Međutim,
voleo je modu i zato je vredelo udovoljiti mu.
– Kad pođeš kod Lorencija, trebalo bi da povedeš Pučija – predloži.
– Kakve veze ima Puči s tim? On je knjigovođa.
– Upravo tako! Ume da barata brojevima kao žongler. Svakoga dana se
sreće s ugovorima, posebnim uslovima, aneksima. Razmišlja racionalno i
može da ti koristi u pregovorima s čovekom kao što je Lorenci.
Njegova majka je kao i uvek došla na genijalnu zamisao. Ðuzepe je uhvati
za ramena i poljubi je u čelo dok je ona pokušavala da se oslobodi udarajući
ga rukama u gumenim rukavicama.
– Pusti me! Kakvo je to glupiranje? – bunila se, smejući se.
– Ti si moj anđeo čuvar i uvek si to bila – reče Ðuzepe.
U ponedeljak u zoru, braća su bila spremna da se suoče s novom
pustolovinom.
Lorencijev automobil, tamni jaguar s patosnicama od ovnujske vune,
parkirao se u šest sati ispred njihove kuće. Vozač ih je odvezao u četvrt San
Siro. Kapije s daljinskim upravljanjem otvorile su se prema parku koji je
ličio na scenografiju, a zatim su stigli pred ogromnu modernu vilu s belim
pročeljem.
Lorenci je dočekao Ðuzepea s blistavim osmehom i zbunjeno pogledavši u
Pučija.
– Ovo je moj brat Palmiro. On prati moj rad – objasnio je Ðuzepe.
– Onda ćemo doručkovati svi zajedno – odluči Lorenci.
U trpezariji s velikim prozorima kroz koje se pružao predivan pogled na
okolni park, arogantni sluga čekao je da posluži goste.
Mladi Kortijevi uživali su u doručku i slušali su predloge svog domaćina,
koji je izjavio da bi voleo da uloži u Ðuzepea ceo svoj ugled.
Lorenci im je izneo sve svoje privlačne poslovne planove u koje su bila
uključena putovanja u inostranstvo, reklamne kampanje Ðuzepeovih modnih
linija u dnevnim listovima i na televiziji. Uveravao ih je da će, ako nova linija
bude uspešna kao što se nada, istaći potpis Ðuzepea Kortija.
– Kad se to izrazi u brojevima, koliko bi moj brat mogao da zaradi? –
upita Puči, koji je želeo da prekine to prazno razmetanje obećanjima.
Lorenci izbaci svotu dvostruko veću od one koju je Ðuzepe zarađivao u
fabrici u kojoj je bio zaposlen za stalno.
 – Ne dolazi u obzir – mirno izjavi Puči.
– Predložite vi iznos – odvrati industrijalac.
Puči predloži svotu od koje je Lorenci zanemeo.
– Ðuzepe procenjuje još jednu ponudu koja uključuje i tri odsto provizije
na cenu svakog prodatog artikla – reče, besramno lažući.
– Žao mi je, ali toliko ne mogu da ponudim – uzvrati Lorenci.
Puči se nije zbunio. Ustao je i rekao: – Hvala vam za doručak. Ja moram
da idem u kancelariju, a i mog brata čeka posao. Bilo mi je zadovoljstvo,
gospodine Lorenci.
Vozač ih je odvezao u centar grada i čim su ostali sami, Ðuzepe se izvika
na brata.
– Ti nisi normalan! Šta te je spopalo da izvališ tako nešto? Imao sam
priliku da napredujem, a ti si sve upropastio. Najradije bih te zadavio –
prasnuo je.
Ðuzepe je urlao nasred Trga Medalja d’oro, između mnoštva automobila
koji su trubili i tramvaja dupke punih ljudi koji su išli na posao.
– A nije ti palo na pamet da sam te spasao iz kandži jednog robovlasnika?
Taj Lorenci mi se ne sviđa, a sve te njegove priče o putovanjima, uspesima,
trebalo je samo da te ubede da se jeftino prodaš. Ti vrediš mnogo više. Eto
zašto sam to izvalio. Spasao sam ti život, a ti to nisi ni primetio – reče Puči.
Onda se zaputi uz Korso di Porta Romana, prema svojoj banci.
Tokom prepodneva, telefonirao mu je Ðuzepe: – Zvao me je Lorenci,
prihvatio je tvoju ponudu.
– Moramo biti oprezni. Sastavićemo ugovor i dobro ćemo proučiti sve
klauzule pre nego što ga potpišemo.
– Pravi si zmaj, brate – reče Ðuzepe. Bio je zadovoljan.
 14.

Spajanjem Kolevolte i Zenita nastala je društvena firma Kolenit. Položaj

zaposlenih se promenio unutar nove firme.
Lilijana je ponovo unapređena i postala je rukovodilac, iako još nije stekla
ovlašćenje da potpisuje odluke, na šta je isključivo pravo imao njen šef.
Nove odgovornosti zahtevale su od nje da po ceo dan sedi za radnim stolom,
a kad bi se vratila kući brinula bi o Ernestini koja je povremeno patila od
potištenosti.
Jedne večeri, kad je izašla iz kancelarije Lilijana zateče oca kako je čeka.
– Došao sam da te odvedem na piće – reče joj Renato. Seli su u jedan
kafe u Ulici Karduči. On se pravio da ga zanima šta se događa u Kolenitu, ali
bilo je očigledno da želi da razgovara o nečem drugom, pa je Lilijana
strpljivo čekala.
– Da li tvoja majka ima drugog muškarca? – naglo je upita na kraju i
nastavi: – Izbegava me kao da ne želi da razgovara sa mnom.
– Mami nije dobro – odvrati Lilijana.
– Je l’ bolesna? – upita je otac, zabrinut.
– Samo je umorna – reče.
– Ne govoriš mi istinu. Odjednom mi je, preko noći i bez razloga, okrenula
leđa. Da li ti to deluje normalno? Više je ne razumem. Možda sam je
nehotice naljutio. Ali ne liči na nju da ćuti. Ako znaš nešto, kaži mi.
Onda mu je Lilijana ispričala o prekinutoj trudnoći.
Renato ubaci u usta jedan listić čipsa, revnosno ga sažvaka, otpi gutljaj
aperola i na kraju reče: – Stvarno sam budala. Žao mi je što sam te naterao
da mi poveriš tako... tako intimnu informaciju. Oprosti mi, Lilijana. – Onda
dodade: – Sad je sve jasno. Ja ću to razrešiti s mamom. Ti nemoj da brineš
jer neće saznati ovo o čemu smo razgovarali.
Lilijani je laknulo i posle nekoliko dana, majka joj je telefonirala u
kancelariju: – Zašto večeras ne dođeš na večeru sa svojim verenikom?
Spremila sam lazanje, znam da ih Sandro mnogo voli.
– Kako si? – upita je ćerka.
– Dobro, kao nekad – umirila ju je.
 Dan je počeo mirno.
Lilijana je sišla u kafe da popije kafu i tamo je srela inženjera Paserija.
– Zvali su me u Politehnički institut da držim predavanja o bezbednosti na
radu. Napravio sam beleške. Da li biste hteli da ih sredite, gospođice?
Bila je to druga dobra vest tog dana.
Lilijana je volela da piše, stil joj je bio opušten i tečan: svi su u firmi sa
zadovoljstvom čitali njene izveštaje. Osim što nije bio upoznat kao ona s
novim propisima kojima je regulisana bezbednost radnika na postrojenjima,
njen šef nije imao dara za pisanje. Lilijana mu je napisala briljantan tekst.
Dan nakon predavanja, Paseri je došao u njenu kancelariju.
– Ostavio sam odličan utisak, hvala vam – rekao je i dodao: – Ako se
slažete, dao bih vam beleške za sledeće predavanje.
Lilijana je znala da će njegova predavanja biti sakupljena u zbirku i
objavljena i nadala se da će joj Paseri predložiti da zajedno potpišu zbirku.
Međutim, on joj je rekao: – Eleuteri je odlučio da ostane sa starom gardom.
On je od onih koji se diče svojim doprinosom stvaranju kompanije. Šta ćete
vi uraditi?
Deo imovine nekadašnje Kolevolte ostao je u privatnom vlasništvu i oni
koji su se priklonili toj firmi smatrali su sebe posebnim. Mlađi rukovodioci
su, međutim, sve učinili da postanu deo Kolenita. Lilijana nije znala kome da
se prikloni. Sandro joj je rekao: – Rukovodioci društvene firme podnošljiviji
su od privatnih vlasnika. Mislim da bi bilo bolje da pređeš u Kolenit, između
ostalog i zato što se nadam da ćeš manje raditi i da ćeš imati više vremena za
nas dvoje.
Sad je odvratila Paseriju: – Neću uraditi ništa, zato što me niko ništa nije
pitao.
– Ja ću se prikloniti drugoj strani. Zahtevaću da pođete sa mnom i znam
da se nećete pokajati.
Lilijana je otišla s njim. Jedne večeri, dok se spremala da napusti
kancelariju, zazvonio je interni telefon.
– Ovde Torkvati – začula je zapovednički glas.
Anselmo Torkvati je bio novi direktor kadrovskog sektora Kolenita.
Lilijana ga još nije bila upoznala.
– Dođite u moju kancelariju. Moram da razgovaram s vama – rekao je.
– Kad? – upita ona. Žurila je, zato što ju je Sandro čekao.
 – Odmah, gospođice – reče joj čovek.
Torkvati nije dugo radio u firmi, ali o njemu su se već širile glasine.
Pričalo se da je u mladosti bio militantni fašista koji se posle priklonio
socijalistima kako bi iskoristio njihov povoljan položaj. Govorkalo se da je
imao slabost prema lepim damama i da one koje prihvate njegovo udvaranje
imaju odlične izglede da naprave karijeru. Drugim rečima, kuloarske priče
prikazivale su ga kao ne naročito pouzdanu osobu.
Budući da je radila kod Azetija, Lilijana je već bila stvorila oklop kojim
se štitila od sličnih osoba, zato se oslonila na to iskustvo i otišla da se suoči
s gospodinom Torkvatijem.
Bio je sam u kancelariji koja je nekada pripadala Eleuteriju. Lilijana je
primetila da je sklonio ukrasne biljke, uramljene fotografije stare Kolevolte,
zastavice Rotari kluba i uštirkane zavese od muslina.
Pogodile su je njegove plave inteligentne oči, vrlo hitre, lice crveno kao da
se previše izložio suncu, okrugla sjajna ćela koja je podsećala na bilijarsku
loptu.
Gospodin Torkvati je bio samo u košulji, nije stavio ni kravatu.
– Uđite – reče, dok joj je prilazio. Zatim se rukova s njom i dodade: –
Konačno se upoznajemo.
Seli su za radni sto jedno naspram drugog, a on ju je posmatrao nekoliko
dugih sekundi pre nego što je rekao: – Imate lep parfem.
Lilijana je stisnula šake u pesnice i spustila ih u krilo gotovo ne dišući.
– Vaš učinak je izvanredan. Posao koji ste obavili u Rimu dragocen. Vi
jednostavno traćite svoje kvalitete kao robinja inženjera Paserija. Imate li
neku primedbu na to zapažanje?
Lilijana je ćutala pomislivši da novi direktor kadrovske službe nimalo ne
liči na profil koji je stvoren po kuloarima.
– Vi ste pravobranilac, a meni je neophodan čovek koji ume da misli za
upravljanje pravnom službom u sedištu firme u četvrti Čita Studi.
Načas je zavladala tišina. Dok je pokušavala da savlada čuđenje tim
predlogom, Lilijana se zapita da li joj se razmazao ruž. Mesecima je tražila
boju koja odgovara njenom licu.
– Dobro – reče na kraju.
Čovek ustade, pruži joj ruku i osmehnu joj se: – Dobro došli na naš brod.
 15.

Lilijana i Sandro su, kao i svi parovi pred venčanje, vikende provodili
kupujući stvari za svoju kuću. Arhitekta Filipo Fjoreti ponudio im je pomoć
prilikom uređenja.
– Dobro te poznajem i neće me zavarati tvoja veština ubeđivanja. Sandro
jeste knjigovođa, ali ja brinem o finansijama i ako taj posao poverimo tebi,
ko zna koliko ćemo morati da potrošimo. Hvala ti, ali to ćemo sami obaviti.
Lilijana je postavila granice i nije nameravala da ih pređe.
Osim toga, bilo joj je prijatno da kupuje sa Sandrom. Udovoljavao je
njenim željama, umeo je, ništa manje od nje, da se oduševi nekim neobičnim
predmetom, savetovao ju je pokazujući znanje i osećaj za stil. Odlasci u
prodavnice i zanatske radionice gde su birali zavese, tapete i nameštaj,
predstavljali su prijatnu razonodu tokom duge jeseni. Lilijana je upoznavala
najskrivenije strane Sandrove naravi i zahvaljujući tome sve više ga je volela.
Ponekad bi mu šapnula: – Šta li sam to učinila da zaslužim čoveka kao što si
ti? – On se smeškao, spuštao pogled i odgovarao: – Ja se još nisam povratio
od čuđenja nad činjenicom da si samo moja.
Jedne večeri, dok su uživali u mirisnom rižotu s vrganjima u restoranu na
Darseni, Lilijana objavi: – Moramo da rezervišemo avionske karte za bračno
putovanje.
Odlučili su da se venčaju sredinom decembra i da provedu Božić u
Njujorku, kod mis Anđeline koja je jedva čekala da zagrli svoju dragu
Lilijanu.
– Već obavljeno – izjavi Sandro i spusti na sto dve karte za prvu klasu.
– Ti si potpuno lud – reče Lilijana, zapanjena.
– Očekivao sam da ćeš skakati od sreće.
– Bespotrebno si potrošio mnogo novca – žustro je negodovala.
– A šta ćemo, onda, s ovim? – upita je, pokazujući joj rezervaciju za
apartman u hotelu Pjer.
– Neću se udati za tebe – izjavi ona, gledajući ga u oči kao da će ga
zgromiti.
– Šteta. Propuštaš sjajnu priliku – reče Sandro.
 – Odakle izvire sav taj novac? – upita ga, tobože sumnjičavo.
– Iz moje zlatne rezerve – mirno odvrati on.
Ispod tamnosivog sakoa nosio je bluzu s rol-kragnom, u skladu s modom
koja je zavladala posle prikazivanja filma Sladak život.
– Nisam znala da je moj budući muž milioner – našali se ona.
– Zapravo i nisam, ali vremenom sam ostavljao na stranu pomalo novca,
koji ću koristiti da ti priredim poneko iznenađenje – nežno reče, milujući je
po ruci na kojoj je sijao prelepi verenički prsten.
– Žao mi je što ti nisi bio moja prva ljubav – prošaputa Lilijana, ganuta.
Noć su proveli u novom stanu, vodili su ljubav, a onda mu Lilijana tiho
reče: – Volim te, Sandro.
Privio ju je uza se i ljuljao je da je uspava.
Sutradan je svet saznao za ubistvo predsednika Sjedinjenih Država Džona
Ficdžeralda Kenedija. Nedelju dana kasnije, Lilijana je dobila pismo od mis
Anđeline koja joj je, između ostalog, pisala: – Više se ne osećam kao deo
ove zemlje koju sam smatrala svojom otadžbinom. Ovo je bila zemlja
slobodnih ljudi, stvorena da prihvati ljude koje su bežali od tiranije i bede.
Naš beloved President 8 je ubijen zato što je verovao u te ideale. Od danas
će se promeniti tok američke istorije i zaploviće prema propasti. Mala moja
Lilijana, ako želiš da se zagrlimo, požuri, dođi što pre zato što ti pišem iz
bolničkog kreveta. Juče su me primili zbog problema sa srcem.
Lilijana je odmah potražila preciznije informacije od svoje prijateljice Bet
koja joj je rekla da je njena tetka Anđelina imala infarkt i da nisu uspeli da je
spasu.
– Nije me sačekala – prošaputala je Lilijana, očiju otečenih od plakanja.
Rekla je Sandru: – Naše putovanje u Njujork više nema nikakvog smisla.
– Možda ti je bilo suđeno da ne vidiš Ameriku. Kuda bi volela da odeš
umesto Njujorka? – upita je.
– Šta kažeš na to da ostanemo u našoj lepoj kući? Budiću te donoseći ti
doručak u krevet i jednu ružu. A nećemo morati da idemo ni u kupovinu. Za
to će se pobrinuti portir.
Venčali su se jednog decembarskog popodneva, u Crkvi San Gotardo.
Bila je to intimna ceremonija kojoj je prisustvovala samo Lilijanina porodica
i nekoliko Sandrovih prijatelja.
Ona je nosila bundu od svetlog vizona, Sandrov poklon, a on tamnoplavi
kaput od kašmira, koji mu je ona poklonila. Ernestina je spremila svadbeni
ručak kod kuće a kad su mladenci otišli, uzdahnula je: – Nadam se da neće
imati tako težak život kao ja – reče Renatu.
– Zar je tebi bilo toliko loše? – upita je muž.
Ona ga pomilova po čelu.
– Ja sam imala tebe, što je više nego što se može poželeti – odvrati i
nasmeši mu se. – Ipak, pitam se zašto nisu otišli na medeni mesec.
– Zato što im se nije išlo.
– Ja bih volela da smo otputovali nekad kad smo se venčali pre mnogo
godina. Ali imali smo novca samo za hranu.
– Mogli bismo sad da otputujemo. Zašto ne bismo otišli u Veneciju?
Tamo idu svi zaljubljeni – predloži on i zagrli je.
Ostali su sami u trpezariji, između prljavih tanjira i čaša, ostataka ručka i
pepeljara punih opušaka.
– Ozbiljno govoriš? – nesigurno upita ona.
– Obuci kaput. Vodim te na medeni mesec, ženo – potvrdi Renato.
– I da ostavim ovaj nered... treba srediti kuhinju... a deca...
– Baš tako, oni će se pobrinuti za to.
Renato i njegova žena su spakovali kofere i izašli su iz kuće gotovo
krišom, ostavivši na vidnom mestu na kuhinjskom stolu cedulju s nekoliko
reči: – Otputovali smo u Veneciju i ne znamo kad ćemo se vratiti. Mama i
tata.
Čita Studi
 1.

Kancelarije Kolenita u četvrti Čita Studi nalazile su se u širokoj slepoj ulici s

velikim zgradama iz devetnaestog veka među kojima je još ružnije izgledala
turobna građevina od stakla i betona u kojoj su radili službenici i radnici
kompanije.
Lilijana se prepirala sa Sandrom koji je uporno hteo da je odveze kolima
na novo radno mesto, barem tog prvog radnog dana.
– Radije bih išla gradskim prevozom, kao svi ostali – bila je uporna i
Lilijana.
Dok je radila u Ulici Paleokapa, jednim prevozom je stizala u Kolenit.
Sad je trebalo da ide tramvajem, a zatim i autobusom, da bi stigla do nove
kancelarije.
– Ne želim da se voziš u gužvi – rekao joj je muž.
– Ako hoćeš, mogu da idem biciklom – predložila je.
– Dobro, tvrda glavo. Radi kako hoćeš – pomirio se Sandro.
Lilijana mu se osmehnula.
– Želiš da vidiš gde su me poslali i neću ti uskratiti to zadovoljstvo.
Odvezi me, ali samo danas. Ionako znam da ćeš svake večeri dolaziti po
mene, što je privilegija kojom malo koja žena može da se pohvali.
Sandro ju je odvezao do ulaza u Kolenit. Rastali su se uz poljubac, a on
joj prošaputa: – Hrabro, malena, pokaži se. Znam da goriš od želje da se
upustiš u taj novi poduhvat. – Sandro joj je čitao misli, čak i one koje ni
sama nije uspevala da rastumači.
Lilijana je prošla pored ogromne portirnice u staklu u trenutku kad su u
firmu počeli da pristižu službenici i rukovodioci, dok su radnici prolazili kroz
drugi, bočni ulaz.
Već je znala proceduru i mirno je otišla u kancelariju direktora novog
sedišta firme, gospodina Masaronija.
– Dakle, vi ste Kortijeva. Rekao bih da ste previše mladi – obrati joj se
čovek i ne ponudivši joj da sedne.
Bio je to čovečuljak kovrdžave kose i smrknutog pogleda koji je mešao
italijanski s milanskim dijalektom. Izgledao je kao čovek kome nije potrebno
odobravanje sagovornika.
– Pravobraniteljka Korti, ako nemate ništa protiv – odvrati Lilijana,
odlučivši da uzvrati na njegovu neučtivost.
– Svakako. Ko nema pameti, taj ima diplomu – izazivački joj reče
nadređeni.
– Ja imam i jedno i drugo – odvrati ona, nimalo obeshrabrena.
– Dobro, dobro, shvatio sam da imate nezgodnu narav. Samo želim da vam
pokažem da vas ovde baš neće poštovati. Sad kad smo iscrpeli formalni deo
razgovora, kao što kažete vi koji znate da se izražavate, idite i sačekajte
Ester, moju sekretaricu, koja će vas odvesti u vašu kancelariju – odbrusi joj i
odmahnu rukom, pokazujući joj da može da izađe.
– Bilo mi je zadovoljstvo da razgovaram s vama, gospodine Masaroni –
reče Lilijana i osmehnu se.
Nije se potrudio da joj odgovori.
Osim što je žensko, Ester se nimalo nije razlikovala od svog šefa i ćutke
ju je odvela do nekakve oskudno nameštene betonske kocke sa staklenim
zidom kroz koji se pružao pogled na beskrajni zapušteni travnjak put smeća.
– Tamo sede ostali saradnici. Upoznaću vas s njima – najavi sekretarica i
otvori vrata koja su vodila u drugu kocku u kojoj Lilijana ugleda dva
muškarca, jednog mladog, drugog sredovečnog, kako sede za svojim radnim
stolovima.
– Gospodin Valeri i geometar Munafo – kratko reče sekretarica. Onda se
okrenu i ode.
Njih dvojica zatvoriše novine koje su čitali i ustadoše, očigledno
nezadovoljni što ih je prekinula. Zatim se bez reči rukovaše s njom.
Lilijana je primetila njihovu netrpeljivost, ali se naoružala strpljenjem i
rekla: – Bila bih vam zahvalna kad biste mi doneli predmete na kojima
trenutno radite. Hvala. – Onda se zatvorila u svoju kancelariju, uhvatila se za
glavu i prošaputala: – Bože mili, gde sam ja dospela?
Odmah zatim pozva sedište firme u Ulici Paleokapa i zatraži da je povežu
s gospodinom Torkvatijem.
– Znate li gde ste me poslali? – upita.
Začula je smeh s druge strane.
– Sad je devet ujutru. Pola sata ste tu i već tražite pomoć? – zadirkivao ju
je.
 – Želela sam samo da vam zahvalim za šalu koju ste mi priredili. Kako
god bilo, do kraja ću iskoristiti ovu priliku – reče i prekinu vezu.
Nedugo zatim gospodin Valeri uđe u njenu kancelariju i spusti joj na sto
dve fascikle nabrekle od papira. – Znate, gospođice, pravnih aktivnosti u
ovom sektoru gotovo da i nema. Praktično, sve se svodi na rutinski posao.
Drugim rečima, mi ovde životarimo, kako se to kaže. – Bio je to
nezadovoljan tridesetogodišnjak koji je govorio izbegavajući da je pogleda u
oči.
– Sedite, molim vas – odvrati Lilijana, pokazujući stolicu naspram stola –
i objasnite mi na šta mislite kad kažete rutinski posao.
Objasnio joj je. Situacija je zaista bila očajna.
– I to je sve? – ljutito ga prekinu Lilijana.
– Pa, ima nekih zakonskih problema u vezi s korišćenjem nekog
zemljišta... Reč je o velikim površinama i velikim nesuglasicama i Munafo
sam obrađuje te predmete. Uveče stavi dokumentaciju u torbu i nosi je kući.
Mislim da nije raspoložen da sarađuje s vama – poverio joj je.
– A vi, gospodine Valeri?
On uvuče glavu između ramena.
– Ovo su predmeti koje ja obrađujem. Ako hoćete, možemo zajedno da ih
razmotrimo.
– Hvala, radije bi ih sama proučila. Ako mi zatrebaju objašnjenja, obratiću
vam se – reče mu Lilijana koja je morala da se povrati od takvog prijema.
Počela je da proučava dokumentaciju i shvatila je da su dvojica saradnika
vrlo loše obavljala posao. Bilo je previše propusta, previše nemara i nimalo
poštovanja zakonskih normi koje su bile najvažnije.
Skinula je sako, otkopčala gornje dugmiće košulje i zavrnula rukave.
Čekalo ju je mnogo posla, a nije mogla da računa na pomoć svojih saradnika.
Te večeri, kad je Sandro došao po nju, upitao ju je: – Onda, kako je bilo?
– Treba izvršiti korenite promene u celom sektoru, a nema nimalo nade da
će mi neko pomoći u tome – odgovori mu, zabrinuta.
– Tvoj najveći cilj je da sve uradiš sama. Zašto si onda nezadovoljna?
– Zato što bih volela da budem istovremeno i s tobom i sa svojim poslom.
– Ali ti i jesi uvek i sa mnom i sa svojim poslom, devojčice. Ti si
sveprisutna, nisi to znala?
– Da, znam, ti misliš na mene, ja mislim na tebe, a to je kao da smo
zajedno.
– Odgovor je tačan. Za nagradu ću te izvesti na večeru – reče Sandro i
ubaci u brzinu.
Lilijana spusti glavu mužu na rame i prošaputa: – Mnogo bih volela da
imamo dete.
Sandro se napravi da je nije čuo. Psovao je zbog saobraćajne gužve koja
je zakrčila ulicu i tek kasnije, kad su ležali u velikom bračnom krevetu, upita
je: – Zar nisam prestar da postanem otac?
Lilijana se privi uz njega: – Bio bi divan otac.
– I mogao bih i dalje da igram tenis, da večeram sredom s prijateljima s
tenisa, da idem na pecanje nedeljom?
– Ja mislim da bi mogao. Mnogo bih volela da držim u naručju jednog
malog Brioskija – prošaputa Lilijana.
– Zašto bih ti, onda, uskratio tu radost? – zaključi Sandro i zagrli je.
 2.

Ernestina se vratila kući kasnije nego obično, noseći dve kese pune namirnica
koje je kupila na povratku s posla. Kad ju je ugledala, portirka joj pođe u
susret i dade joj veliki buket cveća.
– Doneli su ga za vas, gospođo Korti – reče i dodade: – Kod kuće nije
bilo nikoga. – Onda vide da su Ernestini pune ruke i predloži: – Odneću vam
ga ja gore – i zaputi se ispred nje uza stepenice.
– Jeste li sigurno da je to za mene? – upita Ernestina dok je poglêdala
buket belih kala i žutih ruža.
– Tu je i ceduljica s vašim imenom – objasni portirka.
Ernestina otvori vrata i uđe, a žena se zaputi s njom u kuhinju. Spustile su
kese s namirnicama i cveće na sto.
– Hoćete li da popijete nešto? – upita Ernestina.
– Hvala vam. Moram brzo da se vratim dole, zato što je moj muž izašao i
nema nikog u portirnici. Drugi put – odgovori žena i ode.
Ernestinu je zanimalo ko joj je poslao to prelepo cveće. Brzo je otvorila
kovertu i pročitala poruku: Iako se ne viđamo često kao što bih želeo, i dalje
mislim na vas s ljubavlju. Filipo.
Spustila je cedulju na sto pitajući se šta želi od nje prijatelj njenog sina.
Stavila je taj ogroman buket mirisnog cveća u najveću vazu koju je imala i
spustila je na stočić u predsoblju.
Onda je odlučila da razreši situaciju. Otišla je u dnevnu sobu i telefonirala
arhitekti. Pošto mu se zahvalila, upita ga: – Šta mogu da učinim za vas?
– Moram da razgovaram s vama, gospođo – odvrati Filipo.
– Samo ne o Ðuzepeu, molim vas. Uvek sam izbegavala da se mešam u
vašu vezu.
– Znam i cenim vašu uzdržanost. Ali... – nije mogao da nastavi i Ernestina
se sažali nad njim.
– Ako imate problema s Ðuzepeom, razgovarajte otvoreno s njim. –
Dodala je još nekoliko srdačnih reči i završila razgovor.
Vrlo neraspoložena, vratila se u kuhinju da spremi večeru. Filipo je bio
zaista dobar čovek i bilo joj je žao što pati zbog Ðuzepea koji je sve svoje
vreme posvećivao pripremanju revije svojih modela. Radio je za Lorencija i
zarađivao je tako dobro da je kupio oronulu vilu u Ulici Mario Pagano.
Sad ju je renovirao, a u međuvremenu je i dalje živeo s roditeljima, iako je
imao vrlo nezgodno radno vreme tako da Ernestina nikako nije uspevala da
ga sretne.
Te večeri, Ðuzepe se vratio u ponoć i zatekao majku kako ga čeka u
dnevnoj sobi.
– Šta radiš budna u ovo doba? – upita je.
– Nikad te ne viđam – odvrati Ernestina.
Ustala je iz fotelje, isključila televizor i otišla u kuhinju s njim. Na stolu je
bila večera za Ðuzepea.
– Napravila sam salatu od plavog patlidžana i filete od brancina u sosu.
Sedi – naredi mu i izvadi iz frižidera bocu suvog belog vina duka di
spalaruta. Zatim stavi dve čaše na sto, jednu za sebe, drugu za sina.
– Otvori i sipaj – reče mu, pružajući mu otvarač za bocu. Ðuzepe je
posluša.
– Video sam neko prelepo cveće u predsoblju – primeti on, dok je uživao
u hladnom belom sicilijanskom vinu.
– Poslao mi ga je Filipo da bi mogao da mi plače na ramenu – objasni
Ernestina. A pošto je njen sin ćutao, dodade: – Imaš li nešto da kažeš?
– Filipo me guši – poverio joj je Ðuzepe i nastavio: – Pogrešio sam kad
sam otišao da živim s njim, ali bio sam očaran okruženjem koje dotad nisam
poznavao. Onda sam shvatio da u njegovom svetu svi moraju da se
izražavaju na određen način, da se odevaju na određen način, da odlaze na
ista mesta i da se druže s istim ljudima i da ispod svega toga nema ničega.
To je mala klika ljudi koji su sebe proglasili odabranima, koji sve čine kako
bi im se pojavile slike u novinama, koji se hvališu kad uspeju da pridobiju
pažnju nekog poznatog intelektualca ili novinara. Vode iscrpljujuć život u
kojem nema ničega osim dosade. A meni je to zaista dosadilo, mama. Filipo
je pametniji od tih ljudi, ali ne može bez njih i ja zato ne mogu da budem s
njim. Mislim da treba da produžimo svako svojim putem – zaključi momak.
– A koji je tvoj put? – upita ga Ernestina.
– Još ga nisam pronašao.
– Ðuzepe, nemoj mene da lažeš. S kim si sad u vezi? – naglo ga upita ona.
Vrata se otvoriše i Renato uđe u kuhinju. Bio je u pidžami, a oči su mu
bile podbule od spavanja.
– Evo ih, danju se glože, a noću kuju zavere – reče, kad je video ženu i
sina kako pijuckaju vino. Zatim dodade: – Hoću li vam smetati ako uzmem
čašu vode?
– Zašto ne spavaš? – upita ga Ernestina.
– Zato što sam u krevetu pružio ruku i shvatio da te nema. To nije prijatan
osećaj.
– Razgovaram sa svojim sinom. Da nije možda zabranjeno? – upita žena.
Renato popi čašu vode i primeti: – Kriva je tvoja salata od patlidžana.
Teško mi je pala na stomak. Nemoj da je jedeš, Ðuzepe.
– U stvari, upravo sam hteo da kažem mami da sam već večerao. Proveo
sam veče proveravajući kako teku radovi u Ulici Pagano. U nedelju ću vam,
ako hoćete, pokazati svoju kuću. Treba mi nekoliko saveta.
– Neka te posavetuje Filipo, on zna više od nas – progunđa Renato
izlazeći iz kuhinje.
Ðuzepe ustade od stola, poljubi majku u čelo i reče: – Hvala ti što si me
sačekala. I, u vezi s tvojim pitanjem, da znaš da nisam ni sa kim u vezi.
Ernestina je sumnjala da joj je Ðuzepe rekao istinu, ali nije navaljivala.
– Laku noć – prošaputa mu, osmehujući se.
Renato je bio budan kad je Ernestina ušla u spavaću sobu.
– Umorna sam – reče, dok se skidala.
– Ali ne toliko da bi zabadala nos u tuđi život – prekori je muž.
– Sudeći po onom što sam uspela da izvučem... Tvoj sin je tajanstveniji
od mumija – požali se. Onda se uvuče u krevet pored muža koji pruži ruku
kako bi je privukao sebi.
– Kad želiš nešto da saznaš, pitaj mene, Ernestina moja.
– Naša deca se tebi poveravaju?
– Nisam toliko brižan kao ti i bolje ih poznajem od tebe. Ðuzepe je, kao i
svi homoseksualci, nestašan, ali ima svoje principe. Ima problema s Filipom
zato što je shvatio da ne može živeti s čovekom koji je dvostruko stariji od
njega. Posvetio se poslu a u međuvremenu sazreva i razmišlja. On je zlatan
momak. Ostavi ga na miru. A sad se malo posveti meni, kad si me već
probudila – reče, nežno je milujući po stomaku.
Ona pomilova muža po leđima i prošaputa: – Dokle ću biti ovako slepo
zaljubljena u tebe?
– Zauvek. Nikad nećemo prestati da želimo jedno drugo – odvrati Renato.
 3.

Rozelina je učila gradivo iz predmeta iz kojih je trebalo da polaže maturu, sa

školskom drugaricom Robertom koja je bila i njihova komšinica. Preslišavale
su jedna drugu i povremeno bi jedna ili druga rekla: – Pauza za koka-kolu. –
Onda bi otišle u kuhinju da popiju napitak a zatim su nastavljale da uče.
– Šta možeš da mi kažeš o Fridrihu Drugom Hoenštaufenu? – upita
Roberta.
– Da je bio ženskaroš i da ne bih imala ništa protiv da je i mene zaveo –
odvrati Rozelina sanjalačkim glasom.
Roberta prasnu u smeh.
– Potpuno si luda – reče.
– Znam. Ali stvarno bih volela da sam bila žena njegovog života. Prostrla
bih se pred njim i obožavala bih ga kao da je božanstvo. Mrzim onu
nedotupavnu Kostancu Aragonsku koja nikad nije shvatila koliko je on veliki,
lep, inteligentan. Je l’ znaš da je on tečno govorio grčki, latinski, arapski,
nemački, italijanski, španski i francuski? Žudeo je za duhovnim
zadovoljstvima, išao u lov na žene i zveri...
– Dobro, dobro! Ali savetujem ti da ne kažeš to na ispitu pred komisiju.
Sad treba ti meni da postaviš pitanje.
– Pričaj mi o Napoleonu i o bici za Italiju – reče Rozelina.
Zazvoni telefon i ona otrča u predsoblje da se javi.
– Tražim gospođicu Korti – reče neko s jasnim američkim izgovorom.
Rozelina se još nije bila navikla na to da se Lilijana udala i odgovori: –
Moja sestra nije ovde. Možete meni da kažete šta vam treba, ja sam
Rozelina.
– Ja sam Maks Garsija i upravo vas tražim, gospođice – objasni njen
sagovornik.
Bio je to američki koreograf koga je Rozelina upoznala kad je nastupala u
plesnom klubu Florida s Pučijem.
– Slušam vas – reče, dok je mlatarala rukom pokazujući Roberti koja joj
se pridružila koliko joj je taj poziv važan.
– Ja sam u Milanu, u RAI-ju i setio sam se kako ste plesali sa svojim
bratom, ako ne grešim – nastavi koreograf.
– Tada sam ja pogrešila – reče ona, prisećajući se kobnog pada na
podijumu Floride.
– Događa se i najboljima. Ispoljili ste izuzetan osećaj za stil.
– Hvala na komplimentu – uzdržano odvrati Rozelina.
– Zar ne biste želeli da dođete na probu? Izuzetno mi je stalo, gospođice
Korti.
Devojka je jedva zadržala radostan poklič i rekla: – Da li je to proba za
neki televizijsku šou-program?
– Za serijal šou-programa koji će se prikazivati sledeće zime, subotom
uveče – objasnio joj je Maks Garsija i nastavio: – Ne znate koliko sam se
namučio da dođem do vašeg broja telefona. Nadao sam se da ćete telefonirati
vi meni, budući da sam vas ostavio svoju vizitkartu.
Rozelina odluči da se malo pravi važna. – Spremam se za maturski ispit i
zaista sam pod velikim pritiskom – objasnila je.
– Nećemo vam oduzeti više od pola sata – uporan je bio koreograf.
– Osim toga, ne znam da li će moj brat moći da dođe.
– Nama su potrebne samo plesačice. Dovoljno je da vi dođete.
– Dajte mi malo vremena da razmislim. Možete li sutra da mi telefonirate?
– Telefoniraću vam večeras, gospođice Korti. Nadam se da ću vas sutra
videti u RAI-ju – reče on.
Tokom celog razgovora, Roberta je pokušavala da pogodi na osnovu
gestova i reči svoje prijateljice s kim ona razgovara, a kad je Rozelina
spustila slušalicu, reče joj: – Hoću da znam sve.
– Ti ne znaš, ne možeš da znaš šta se događa. U stvari, ni ja nisam sasvim
sigurna da li mi je telefonirao Maks Garsija, da li sam stvarno razgovarala s
njim i da li je istina ono što mi je rekao. Ništa ne mogu da ti kažem zato što
ni sama ništa ne znam. – Rozelina je bila srećna i uzbuđena.
– Ne prenemaži se. O kakvom šou-programu si pričala? Ko je Maks
Garsija?
– Hajde da popijemo jednu koka-kolu, pa ću ti sve ispričati i pokušaću da
sredim misli.
Te večeri, za stolom u kući Kortijevih, održano je porodično savetovanje u
kojem su učestvovali i Lilijana i njen muž.
Ernestina je bila van sebe od besa kad je čula za probu na televiziji jer je
to smatrala napadom na ćerkinu čednost.
– Kako je moguće da se tako nešto samo tebi događa? Od sve moje dece,
ti si mi najviše jada nanela.
– Oduvek si znala da hoću da postanem plesačica!
– A zašto ne bi mogla da budeš dobra učiteljica? Zašto ne bi mogla da
budeš dobra majka porodice?
– A zašto je Zemlja okrugla, a nije četvrtasta? – uzviknu Rozelina.
Ernestina zamahnu da je ošamari, ali Sandro je uhvati za ruku.
– Pokušajmo da se ponašamo razumno. Vikanje ničemu ne služi –
smirivao ju je zet.
– Kako da budem razumna s nekim ko me i ne sluša? – upita ona.
– Na kraju krajeva, ne bih rekao da je to nepristojna ponuda. Reč je samo
o probi. RAI je ozbiljna kuća, osim toga, ne mora da znači da će je izabrati –
umeša se Puči.
– Sačuvaj bože, ako je izaberu! Čitate novine, dakle, i sami znate šta se
događa u tom okruženju.
– Zar ne misliš da preteruješ? Svet šou-biznisa nije Sodoma i Gomora –
reče Ðuzepe.
– Ti da ćutiš! – podviknu mu majka.
Onda iskali svoj bes na muža koji je, utonuvši u svoju fotelju prelistavao
neki časopis, naizgled nezainteresovan za raspravu.
– A ti? Ti si joj otac, što ne kažeš nešto? Ćerka treba da nam maturira.
Kaži nešto razumno, molim te – ubeđivala ga je.
Dok su se njegova žena i ćerka svađale, Renato je ispod oka posmatrao
Rozelinu od čije lepote je zastajao dah.
Razmišljao je o tome kako svet šou-biznisa nije baš ono što je priželjkivao
za nju, ali svakako je ono što ona želi.
Razmišljao je i o ostaloj svojoj deci. Otkako su se rodili, nijednog
trenutka ih nije prisiljavao da ga oponašaju. Život, snovi, želje njegove dece,
pripadali su njima a ne njemu.
Zato je rekao samo: – Šta bi ti da uradiš, Rozelina?
– Hoću da odem u RAI na probu. Ako me ne prime, pomiriću se s tim.
Ako me prime, biću srećna – odgovori mu ćerka.
– Onda ću i ja biti srećan. Ne bojim se da ćeš skrenuti s puta, jer znam da
si razumna devojka, uprkos tvom površnom ponašanju. Živi svoj život i znaj
da ćemo te mi uvek voleti – reče. Onda se obrati ženi: – Rasprava je
završena.
Rozelina je otišla na probu s mnogo drugih devojaka. Nekima su rekli:
„Javićemo vam.“ Rozelini, koja je odmah posle probe požurila kući zato što
je morala da uči, američki koreograf je rekao: – Uzimamo te. Poslaćemo ti
ugovor da ga potpišeš. – Zatim ju je uspoznao s dirigentom Kristijanom
Montenerom koji je zadržao njenu ruku i prodorno je gledajući prošaputao: –
Božanstveni ste, gospođice.
 4.

Rozelina je položila maturske ispite.

Pošto je ispunila svoje obaveze prema porodici, konačno je osećala da
može da upravlja sopstvenim životom.
Potpisala je ugovor koji ju je obavezivao da radi za RAI sve dok se
snimaju šou-programi koji će se emitovati subotom uveče od oktobra do
januara. Ugovorom su bile predviđene i dvomesečne probe u Rimu, a
plesačicama je bio obezbeđen smeštaj u jednom malom hotelu u blizini Ulice
Teulada, gde su se nalazili televizijski studiji. Od avgusta je trebalo svakoga
dana da vežbaju u teretani.
Ernestina je smatrala da nije pametno da pošalje ćerku samu u taj veliki
grad pun iskušenja, a nije mogla ni da prihvati ponudu da pođe s njom. Zato
je bila razapeta između želje da joj se pridruži i odluke da je prepusti
sudbini, i verovala je da bi bilo potpuno beskorisno da o tome razgovara s
mužem ili s ostalo troje dece.
Lilijana je bila zabrinjavajuće cinična kad joj se Ernestina poverila i rekla
je: – Najgore što može da joj se dogodi jeste da izgubi nevinost. Treba da
budeš zadovoljna što je Rozelina još nevina. Kao što kaže tata, ne možeš
upravljati njenim životom. Ne brini.
– Možeš da govoriš tako jer nemaš decu. Kad ih budeš imala, shvatićeš
šta su to muke jedne majke – reagovala je Ernestina.
Lilijani je bilo neprijatno kad god bi neko pomenuo njeno buduće
majčinstvo. Želela je dete, ali nikako da ostane u drugom stanju.
– Sve je u redu – uverio ju je lekar specijalista. – Previše brinete.
Pokušajte da se opustite i ne žurite.
– Svakako neću biti tako naporna mama kao ti – ljutito je odvratila majci
koja joj je, i ne znajući, pogodila slabu tačku.
Na kraju je Puči otišao s mlađom sestrom u Rim na nekoliko dana kako bi
proverio gde se smestila, da bi je držao na oku tokom proba i da bi osmotrio
ostale devojke i otkrio da li su previše emancipovane i sklone slobodnom
ponašanju.
On je primetio da je maestro Kristijano Montenero s vremena na vreme
dolazi u teretanu i da svu pažnju poklanja njegovoj nepromišljenoj sestrici.
Montenero je bio čuveni dirigent televizijskog orkestra. Ćutljivi lepotan od
tridesetak godina, imao je oči boje različka i telo sportiste. Plesačice su
uzdisale za njim, a uzdisao je i koreograf Maks Garsija koji nije propuštao
priliku da mu kaže: – Tako bih voleo da sam jedna od mojih plesačica. Znao
bih kako da te usrećim.
Zato je, pre odlaska, Puči upozorio sestru: – Slušaj, ovaj te je nanišanio.
Mislim da dolazi na probe da bi te zaveo. Ponašaj se uzdržano, da ne bi
napravila neku glupost.
– Nemoj i ti kao mama koja u svemu vidi nešto loše. Taj me i ne
primećuje. Kamo sreće da je tako kao što ti kažeš! – zacvrkuta ona.
– Stvarno? Onda te vodim nazad u Milano – pripreti joj Puči. I nije
izgledao kao da se šali.
– Samo sam te provocirala – pravdala se Rozelina. – Ne brini, molim te.
Nameravam da se posvetim isključivo svom poslu. Ti znaš koliko volim da
igram.
– Moraš mi nešto obećati. Ako osetiš da ćeš napraviti neku glupost ili da
ćeš pogrešiti, telefoniraj mi. Odmah ću doći i zajedno ćemo rešiti problem –
rekao joj je Puči i zagrlio je na rastanku.
Rozelina je briznula u plač i čvrsto ga stegla.
– Plašim se – prošaputala je.
– Jesi li se predomislila? – upita je.
– Ne, nimalo. Ali volela bih da budem s tobom i s ostalima. Mnogo ćete
mi nedostajati – jecala je.
– Rozelina, odluči: ako ostaješ, nemoj da izvodiš, ako nećeš da ostaneš,
vrati se sa mnom.
– Ostajem – prošaputa ona. Zatim zavuče ruku u džep Pučijevog sakoa,
izvadi maramicu, snažno istrese nos, presavi maramicu i ubaci mu je u džep.
– Sigurna si? – upita je brat.
– Kaži mami da se mnogo žrtvujem da bih stvorila sebi budućnost –
teatralno reče.
Puči prasnu u smeh i na kraju se i ona nasmeja.
Sutradan je došla na vreme na jutarnju probu.
Maks Garsija je bio veoma zahtevan i strog profesionalac. Znao je kad
treba da pohvali devojke, a kad da im podvikne.
 Smešnim izgovorom koji je bio mešavina engleskog i rimskog, govorio je:
– Ples je zabava. Ako želite da se zabavite, morate da plešete izuzetno dobro
kako bi se zabavljala i publika.
Dok su devojke do besvesti ponavljale iste korake, on je komentarisao,
podsticao ih, kritikovao. Ništa nije moglo da promakne njegovom pažljivom
pogledu. Voleo je svoje girls i brinuo je o njima kao otac.
– Oči su ti crvene od jutros. Jesi li plakala? – upita on Rozelinu.
– Moj brat se vratio kući – odgovori ona.
– Onda ćeš večeras sa mnom večerati. Odvešću te na prženi bakalar i
upoznaću te s mojom sestrom Manolom. Nemoj da kažeš ostalim kokoškama,
jer će biti ljubomorne – prošaputa i stade da pravi smešne grimase.
Rozelina se pomirila s tim da će morati da jede bezukusnu hotelsku hranu,
ali te večeri se obrela u maloj bašti gostionice okružena mirisima od kojih joj
se zavrtelo u glavi.
Otkrila je da tu dolaze gotovo isključivo ljudi iz šou-biznisa. Svi su se
poznavali i svi su bili na ti.
Rozelina je izbliza videla neka televizijska lica i pomislila je kako će se
hvaliti prijateljicama.
Manola, Maksova sestra, bila je dobroćudna žena bujnih oblina kojoj su se
svi obraćali sa simpatijama. Bila je krojačica u RAI-ju, a šila je odeću i
čuvenim glumcima.
– Ja ih svakog dana viđam u gaćama – reče ona Rozelini. – Onaj nosi
steznik da bi sakrio stomak, ona tamo je puna celulita i da nema helanki s
elastinom, odavno bi prestala da se rita. O, gledaj onu tamo: moram da joj
popunim grudnjak jer je ravna kao daska. Obrati pažnju na plavušicu: ona je
kleptomanka, gora je od svrake.
Rozelina ju je slušala, zabavljala se i zadovoljno razmišljala: „Ovo je moj
svet!“ Odjednom je zaboravila tugu za porodicom koja je ostala daleko i
činilo joj se da se nalazi nasred neke pozornice.
– Mogu li da sednem s vama? – upita maestro Montenero, koji se pojavio
iza Rozeline.
– Da budem iskren, nama troma je sasvim dobro i ovako – našali se
koreograf.
– To znači da će vam sad biti još bolje – reče on. Onda potapša Manolu
po obrazu, namignu Maksu i sede naspram Rozeline.
 Nalaktio se na sto, naslonio prelepo lice na šake stisnute u pesnice i
upitao je: – Kako se provodiš u Rimu, lutkice?
– Zovem se Rozelina – naglasi ona i pocrvene.
– Znam vrlo dobro kako se zoveš. Urezao sam tvoje ime u srce – reče on.
– Sad će ti reći da imaš lice kao Devica Marija a pogled kao divlja mačka
– umeša se Maks i dodade: – To je njegova taktika namamljivanja plena. Ne
slušaj ga – posavetovao ju je.
– Uspeva mu? – upita devojka.
– Obično mu uspeva – umeša se Manola.
– Mora se priznati da smo mi žene prave glupače – reče Rozelina.
– Ali ti nisi. Ti si bistra kao pčelica i još se nije rodio taj koji će tebe
obrlatiti – reče Montenero i ubaci u usta zalogaj prženog mesa i povrća.
Rozelina mu se zagleda u ruke. Nikad nije videla muškarca s tako lepim
rukama i zapitala se kako bi se osećala kad bi je pomilovao. Imala je prilično
nespretne udvarače i momčiće. Nijedan je nije gledao tako kako je sad gleda
dirigent orkestra.
Ponovo je pocrvenela i obratila se Maksu.
– Kasno je, jela sam više nego obično i htela bih da se vratim u hotel –
reče.
– Hoćeš li mi učiniti čast i dopustiti mi da te ispratim? – brzo reče
maestro, ustajući.
– Ta čast ti je uskraćena. Rozelina je došla sa mnom i ja ću je vratiti. Ti
možeš da praviš društvo Manoli, ako hoćeš.
– On još nosi kamašne i mrzi kad mu se čarape zarozaju – prošaputa
Manola Rozelini.
Montenero se nije zbunio. Naklonio se Rozelini i poljubio joj ruku.
– Videćemo se, lutkice – reče.
– Rozelina – ponovi ona i zadrhta od dodira tih mekih usana na svojoj
ruci.
 5.

Bila je subota. Devojke iz plesne grupe bile su slobodne do ponedeljka.

Rozelina se sprijateljila s dvema devojkama, Stefanijom i Frančeskom. I njih
dve su, kao i Rozelina, poticale iz radničkih porodica, patile su zbog
razdvojenosti i imale su malo novca. Odlučile su da prošetaju po gradu i da
gledaju izloge. Napravile su zajedničku kasicu i poverile su Stefaniji novac
za sendvič u nekom kafeu. Ličile su na tri učenice na letovanju. Zbog
iscrpljujućih proba, stalno su imale bolove u leđima, stopalima i nogama.
Uprkos tome, šetale su nekoliko sati ne obazirući se na ponekad previše
smele komplimente mladih Rimljana koje su sretale usput.
Pojele su sendviče u jednom ekspres restoranu, a onda su izračunale da
mogu da priušte sebi i koka-kolu kod Rozatija. Kad je trebalo da plate,
Stefanija shvati da su joj ukrali novčanik. Zajapurila se i samo što se nije
rasplakala.
– Kako ćemo sad da platimo? – upita ona prijateljice.
– Kakva bruka! – izgubljeno reče Rozelina.
– Ja nemam hrabrosti da kažem konobaru da nemamo ni lire – izjavi
Frančeska.
– Vas dve odmah idite u hotel da uzmete novac. Ja ću ostati ovde i
praviću se da je sve u redu. Štaviše, naručiću još jednu koka-kolu – odluči
Rozelina koja je u teškim trenucima umela da sačuva prisebnost.
Dve prijateljice odleteše kao strele, a Rozelina ostade da sedi za stolom,
glumeći ravnodušnost. Da je barem imala neku knjigu ili cigaretu, da može
da uposli ruke. Ali ona nije pušila i vrlo malo je čitala. Nije imala ni naočare
za sunce. Sedela je tu, nezaštićena, i bilo joj je vrlo neprijatno. Pognula je
glavu i zagledala se u ruke koje je spustila u krilo. Na sebi je imala haljinu
od prljavoružičastog pikea s crnim tufnicama. Počela je da broji tufnice, ali
nije mogla da se usredsredi. Podigla je glavu, popila gutljaj koka-kole i
osetila kako joj se bućka u stomaku. Na kafé se nastavljao restoran Il
Bolonjeze. Bilo je tri popodne i gosti su i dalje ulazili u restoran da ručaju,
dok su drugi izlazili sporim korakom otežalim od hrane. Činilo joj se da
Rimljani provode vreme u kafeima i gostionicama u kojima neumereno jedu i,
pre svega, tračare.
Ugledala je Kristijana Montenera kako s dvojicom muškaraca i jednom
ženom nakićenom prelepim nakitom izlazi iz restorana. Živo su raspravljali, a
gospođa se isticala živahnim pokretima ruku, od kojih su joj zveckale
narukvice.
Rozelina se skupila u maloj fotelji od pruća kako je Montenero ne bi
primetio.
Trojica muškaraca otpratiše damu do taksija koji je bio parkiran na stanici
ispred restorana. Onda se okrenuše i u tom trenutku dirigent je primeti. Istog
časa se pozdravi s prijateljima i pridruži joj se.
– Šta radiš ovde, sama? – upita je.
– Uživam u pogledu na grad – neuverljivo odgovori ona.
On sede za njen sto.
– Izgledaš tužno – primeti on.
Onda mu Rozelina ispriča šta im se dogodilo.
– Bilo nas je sramota da kažemo da su nas pokrali, a nismo mogle da
platimo. Ja i dalje pijem koka-kolu i uskoro ću pući. Nadam se da se to neće
dogoditi pre nego što stignu Stefanija i Frančeska.
Dirigent pozva konobara i naruči porciju sitnih kolača. – Neutralisaće taj
bućkuriš koji si popila – reče joj.
Ona ga podozrivo pogleda.
– Veruj mi – nastavi on. – Da li je moguće da misliš da sam blesav. Sinoć
si čula šale na moj račun, predstavio sam se u najgorem svetlu dok sam ti se
obraćao s „lutkice“. S druge strane, u našem okruženju svi očekuju da
glumim Ðiđonea, a ja ne mogu da ih razočaram.
– Ko je Ðiđone? – upita ona.
– To je lik koji je izmislio Feravila, nekada veliki glumac. Nazvao ga je
Ðiđi, a otuda i Ðiđone,9 zato što je bio nadmen i bombastičan. Taj izraz su
odmah usvojili milanski glumci, zatim je postala sastavni deo pozorišnog
žargona, a zatim i svakodnevnog govora. Ðiđone je i onaj ko jednu devojku
koja ima prelepo ime kao što je tvoje zove lutkicom.
– Iscrpno objašnjenje – primeti ona. Onda ubaci u usta kolačić od lisnatog
testa punjen poslastičarskom kremom od koje su joj ostali „brkovi“ u
uglovima usana. Dirigent pruži ruku i obrisa je kažiprstom koji zatim prinese
ustima i liznu. Rozelina se ukruti, ne toliko zbog tog intimnog gesta, koliko
zbog činjenice da ju je Kristijanov dodir uznemirio. Da nije morala da čeka
prijateljice, odmah bi ustala i otišla.
– Račun nije nikakav problem. Ako moraš da ideš, idi – reče on.
– Ne znam – odvrati Rozelina, postiđena.
Pozvao je konobara i platio račun. Onda joj je pružio ruku kako bi joj
pomogao da ustane.
– Idemo da prošetamo – predloži joj odlučnim tonom i nastavi: – Voleo
bih da upoznaš vijugave uličice s izvaljenim kockama i oronulim kućama,
koje presecaju zraci sunca i koje su, ujedno, najlepši deo Rima.
– Stefanija i Frančeska... – promuca Rozelina.
– Konobar će ih obavestiti da si otišla s jednim prijateljem – umirio ju je.
Zatim ju je uhvatio podruku i poveo duž Ulice Babuino.
– Ispričaj mi nešto o sebi – podstakao ju je gotovo nečujnim glasom dok
su koračali tihom uličicom s moćnim palatama zaštićenim zidanim ogradama
iza kojih su izvirivali rascvetali bokori u vrtovima.
– Maturirala sam s peticom, ali to već znate – počela je da priča i pošto se
pored tog zrelog, privlačnog i iskusnog muškarca osećala kao da je i sama
uspešna, nastavila je puštajući mašti na volju. – Najmlađa sam od četvoro
dece. Lilijana, najstarija, je advokat, Ðuzepe je modni kreator, stalno putuje u
London i Njujork i živi u jednoj staroj palati u centru Milana. Puči je jedan
od najviših rukovodilaca u velikoj banci, tata je sindikalni vođa, a mama
poseduje vrlo uglednu fabriku trikotaže. Živimo u ogromnom stanu koji smo
nasledili od tetke iz Amerike i imamo dvoje slugu. Tata je trenutno u Kortini
d’Ampeco s partijskim drugovima Pajetom, Amendolom, Makaluzom,
Ingraom i ostalima. Mama je na Azurnoj obali na jahti svojih starih prijatelja.
Ne znam šta bih još mogla da kažem, maestro?
– Zovem se Kristijano i molim te da mi se obraćaš s ti – reče on,
zabavljajući se.
– Šta bi još želeo da znaš, Kristijano? – ponovi Rozelina.
– Odstrani sve šljokice, koje su odraz tvoje mašte i ispričaj mi istinitu
priču o sebi – reče, smeškajući se.
Prošli su pored radionice nekog tapetara. Radionica je bila zatvorena, ali
majstor je kao reklamu ostavio na pločniku dve presvučene stolice, mali sto i
nekoliko hoklica.
– Hajde da zastanemo ovde – predloži.
 Seo je pored nje, blago prešao rukom preko njenog lica, gledajući je u oči.
– Onda, Rozelina, pričaj mi ozbiljno o sebi – nežno ju je podstakao.
Ona obori pogled postiđena tim dodirom koji je ličio na milovanje.
– Čini mi se da sam ispričala vrlo uverljivu priču. Šteta što mi nisi
poverovao, zato što mi se mnogo svidela – prošaputa.
– Siguran sam da je ona istinita daleko zanimljivija – reče on.
– Ja jesam najmlađe dete. Mama i tata su mi radnici. Rasla sam u
dvorišnoj kući u koju se ulazilo s unutrašnje terase, ali od pre nekoliko
godina živimo u otmenom stanu u centru Milana. Nasmešila nam se sreća, ali
to je duga priča. Mama mi telefonira svake večeri i preti mi kaznama ako
napravim neku glupost. Nedostaje mi moja porodica. Ne verujem da sam
dobra plesačica, iako sam simpatična Maksu koji želi da mi pomogne.
Gledajući ostale devojke s kojima plešem, shvatila sam da ih krasi lakoća
koju ja nikad neću postići.– Zatim dodade: – Intuicija mi kaže da bi trebalo
da spakujem kofere i da se vratim u Milano – iskreno je priznala.
On je uhvati za ruku, pomilova je i reče: – Toliko si lepa da mi od tvoje
lepote zastaje dah.
Ona naglo povuče ruku i odvrati: – Ja sam obična glupača i da je moja
mama ovde, već bi me išamarala. A možeš da se kladiš da ne bi poštedela ni
tebe – reče, ustajući.
– Ali tvoja mama nije ovde – uzvrati on, koji je izgledao kao da se
zabavlja.
– Nije ni tvoja žena – naglasi ona.
– Moja bivša žena ne šamara, ona koristi pesnice. Jednom me je udarila
aperkatom posred brade. Onesvestio sam se – priznao joj je.
– Nisam znala da je plavokosa eterična Nadija Brumberg bokserka –
začudi se devojka, aludirajući na dirigentovu ženu koja je bila zvezda Kazina
de Pari. Igrala je u mnogim mjuziklima i Rozelina ju je smatrala pravom
boginjom.
– Ko ne veruje, neka proba – nasmeja se on. – Sad kad više nije moja
žena, zaista je zlatna, ali dok smo bili u braku, život s njom ličio je na
svakodnevne zemljotrese.
– Dobro, sad je već kasno. Ja moram da idem – odluči Rozelina.
– Otpratiću te – reče on i uhvati je podruku.
Parkirao je svoj sportski automobil na Trgu Del Popolo. Odvezao ju je do
hotela. Zatim je izašao i otvorio joj vrata.
– Ako nisam stvorena da budem plesačica, šta bih drugo mogla da
postanem? – upita ga ona na rastanku.
– Glumica – blago odgovori on.
– Ali ja ne umem da glumim.
– Ti glumiš otkako si se rodila – reče dirigent. Zatim je nežno uhvati za
ruku i blago je poljubi.
– Videćemo se, Rozelina – obećao joj je.
Ona pođe prema hotelu, a onda se vrati do njega.
– Šta hoćeš od mene? – odlučno ga upita.
– Još ne znam. Ne budi tužna večeras. Misli na dan kad ćeš postati velika
glumica – reče i ode.
 6.

Dvadeset prvog avgusta 1964. na Jalti je umro Palmiro Toljati.

U Rimu u Ulici Botege oskure u kojoj se nalazilo sedište Komunističke
partije, okupili su se političari i novinari, intelektualci i ljudi iz naroda koji su
dolazili iz cele Italije. Stigao je i Renato Korti, koji je telefonirao ćerki.
– Sutra će biti sahrana, moji drugovi će se posle toga vratiti u Milano, a ja
ću ostati još nekoliko dana s tobom – reče otac Rozelini.
Sutradan su se zagrlili u holu malog hotela koji je na kraju sale za
ručavanje imao mali bar s nekoliko dotrajalih sofa i rasklimanih stočića. Otac
i ćerka sedoše u jedan pomalo zabačen ugao.
– Tata, je l’ on zaista bio Najbolji, kako su ga zvali? – upita Rozelina,
govoreći o preminulom političaru.
– Za mene je bio najbolji. Ono što sam postao dugujem njemu i ostalima
kao što je on, koji su mi ulili prave vrednosti, predstavljali su mi oslonac u
životu, naterali me da proučim našu istoriju – rekao je, ganut.
Rozelina ga pomilova po ruci.
– Tatice dragi, mnogo te volim – spontano mu reče ćerka.
– Manje nego što ja volim tebe – odgovori Renato, osmehujući joj se, a
zatim je upita: – Kako si?
– Mislim da sam se zaljubila – poverila mu je šapatom.
– A kad ti nisi bila zaljubljena? Imala si dečkiće još kad si išla u
zabavište. Ne bi ti bila moja Rozelina da nisi skakutala s cveta na cvet i
kvasila maramice suzama.
– Ovog puta je drugačije.
– Znam. Svaki put je drugačije. Koliko puta si to rekla. Da si živela pre
pedeset godina, teatralno bi se uhvatila za zavese kao Frančeska Bertini,
prinela bi ruku čelu a telo bi ti protresali jecaji. Voliš da glumiš ženu koja
pati zbog ljubavi – našali se Renato, no kako Rozelina nije reagovala, ipak se
zapita da li je došao trenutak da je shvati ozbiljno.
– On je zreo muškarac, tata. I bio je oženjen – prošaputa Rozelina.
Renato je ćutao trudeći se da deluje smireno i na kraju je rekao: – Idemo
korak po korak, devojčice moja. Tvoj tata je emancipovan čovek koji
poznaje život i nije ga lako zbuniti. Je l’ tako?
Rozelina klimnu glavom.
– Događa se da neko pilence, koje je tek načinilo prve korake daleko od
kvočke, naiđe na grabljivicu koja hoće da je pojede. Je l’ tako?
Devojka ponovo klimnu glavom.
– I šta onda uradi pilence?
– Pobegne – reče mu ćerka.
– I ti si pobegla, je l’ tako, devojčice moja? – Renato je govorio polako,
polako izgovarajući reči.
– Ja sam zaljubljena, tata.
– Ali to s vremenom prođe. Ili ne?
– Tata, lep je kao anđeo, a kad me gleda tim očima tako... tako
neodoljivim... sva se naježim, srce mi lupa kao ludo i osećam se kao da ću
se istopiti – objasnila je Rozelina, prinoseći ruke grudima. Na usnama joj je
igrao osmeh i zurila je u oca zanesenim pogledom.
Dok je posmatrao mimiku Rozelininog lica, mir ga je napustio i u njemu
proključa bes. Naglo ustade, preteće uperi prst u ćerku i upita je: – Ko je ta
baraba?
Rozelina nije očekivala da će je otac tako napasti i tiho je zaplakala.
– Plašiš me – promuca kroz suze.
– Ko je ta baraba? – ponovi Renato šapatom.
Rozelina naglo ustade, obrisa suze i reče mu: – Nisam uradila ništa loše,
tata.
– Utoliko bolje. Sad mi kaži ko je ta baraba koja spopada devojčice, kako
bih mogao da mu zavrnem šiju. Jer upravo to nameravam da uradim.
– Ako je to ono što si naumio, nikad ti neću reći njegovo ime – odlučno
odgovori Rozelina.
Renato je zaboravio ganutost Toljatijevom sahranom. Mislio je samo na
odgovornost koju je preuzeo na sebe kad je odlučio da pošalje ćerku u Rim.
– Nema problema – reče on, ponovo smiren. Zatim je uhvati podruku i
zajedno odoše do recepcije: – Dajte mi ključ od sobe moje ćerke – naredi.
Popeli su se u sobu, Renato je uzeo kofer koji je stajao na ormanu, spusti
ga na krevet i poče da ubacuje Rozelinine stvari.
– Prisilićeš me da se vratim kući? – upita ona.
– Šta mi drugo preostaje? – izvrati Renato.
 – To je trebalo da bude naša tajna. Sad će i mama sve otkriti – zaključi
ćerka. – Da i ne pominjem ugovor koji si potpisao u moje ime. Upravo si ga
ti potpisao, tata. A sad ćeš morati da platiš penale. Na kraju, želim da znaš
da si mi srezao krila. Mogla sam da uzletim vrlo visoko, a ovako... biću
nesrećna do kraja života.
Renato zatvori kofer i sede na ivicu kreveta, gledajući ćerku u oči.
Rozelina je delovala spokojno i smeškala se, kao da se pomirila s
neizbežnim.
Očevo ratoborno raspoloženje rasprši se pred razoružavajućom ljupkošću
tog vedrog i blistavog lica.
– Nimalo mi nije važno što ću morati da platim penale. Ti si mi važnija od
svega, devojčice moja – prošaputa i dodade: – Ja moram da te štitim.
Razumeš?
– Dokle? – upita ona.
– Sve dok bude trebalo.
– Tata, hoću da ti ispričam nešto što ne znaš. Dok smo živeli u Korsu
Lodi, jednog dana sam u polju našla vrapčića koji je ispao iz gnezda. Odnela
sam ga kući, sakrila sam ga u sobi koju sam delila s Lilijanom i strpljivo sam
ga hranila. Davala sam mu seme i mrvice hleba. Očajnički sam želela da ga
spasem. I on je izrastao. Kad bi pokušao da leti, preplašila bih se da ne udari
o zidove i zadržavala sam ga između dlanova. Došlo je proleće i u starom
dvorištu su se pojavili vrapci. Onda sam izašla na terasu i rekla: „Sad možeš
da ideš s njima“. Podigla sam ruke i izbacila ga uvis. Ali krila mu nisu bila
dovoljno jaka. Pao je kao kamen u popločano dvorište i uginuo. Zbog
prevelike ljubavi nisam mu dozvolila da nauči da leti.
Posle nekoliko trenutaka, Renato reče: – Znači trebalo bi da te pustim da
padneš u zagrljaj oženjenog čoveka – promrmlja.
– Još mu nisam pala u zagrljaj. Samo sam ti rekla da sam zaljubljena. Ne
verujem da on zna šta ja osećam.
Renato ustade, zagrli je i reče: – Isprati me do stanice. Ja se vraćam u
Milano.
 7.

U jesen, na revijama konfekcijskih modela, prvi put se pojavila marka

Lorenci s potpisom Ðuzepea Kortija.
Mladi kreator, koji je ispekao zanat u fabrici u kojoj njegova majka
godinama radi, doživeo je veliki uspeh otkrivši svoj stil, igrajući se bojama i
jednostavnošću modela. Kreirao je odeću koju mogu da nose različite žene,
nezavisno od godina i društvenog položaja. Da bi ih predstavio publici,
manekenke je odabrao među službenicima firme Lorenci i među učenicama
viših škola. Poslednju haljinu, belu venčanicu koja je krunisala reviju, nosila
je Rozelina koja je na pistu izašla sa svečanom odevenim Pučijem. Plesali su
u ritmu nežnog bečkog valcera.
To prvo predstavljanje ispraćeno je aplauzima i oduševljenjem novinara
koji su bili u stalnoj potrazi za novitetima. Tapšali su čak i televizijski
kamermani koji su snimali reviju. Ðuzepea su dovukli na pistu dok je
publika u ritmu aplauza uzvikivala njegovo ime. Postao je poznat. Zahvalio
se jednim naklonom, a onda se sklonio iza scene gde su nagrnuli kupci koji
su želeli da dodirnu odeću iz nove kolekcije i da razgovaraju s njim i s
Lorencijem.
Lorenci ga zagrli i reče: – Ne zaboravi da sve duguješ meni. Da te nisam
oteo od Skanijevih, i dalje bi bio tamo i kreirao džemperčiće.
– Ipak, činjenica je da sam i ja vama poklonio poverenje, gospodine
Lorenci, onda kad su vam drugi kreatori okrenuli leđa – odvrati.
– Sad moramo da pregovaramo s kupcima – reče industrijalac koji nikada
do tada nije video toliko oduševljenja kod svojih klijenata.
– To je vaš zadatak. Moj je završen – naglasi Ðuzepe.
– Još nije. Vi ćete biti zvezda proslave – uzvrati Lorenci.
Sposobni industrijalac organizovao je raskošnu zabavu u salonima hotela
Grand za sve zaposlene.
– Neću doći na zabavu. Umoran sam. Videćemo se sutra – prekinu ga
Ðuzepe.
Dok je pripremao reviju, proveo je mnogo besanih noći tokom kojih je
proveravao svaki odevni predmet ponaosob, svaki šav, svaki detalj.
 – Ne možete mi to uraditi – pobuni se Lorenci.
– Zapravo mogu i upravo to i činim – izjavi Ðuzepe dok se udaljavao.
Našao je svoja kola u moru parkiranih automobila, upalio motor i pojurio
punom brzinom. Osećao je očajničku potrebu da bude sam.
Kad je stigao pred vilu u Ulici Pagano, kapija je bila zamandaljena, roletne
spuštene, vrata zatvorena. Radnici koji su mesecima renovirali kući, otišli su.
Ušao je u kuću u kojoj se osećao jak miris boja i lakova, svežeg gipsa i
maltera.
Upalio je sva svetla i počeo da kruži po praznim sobama u kojima su
odjekivali njegovi koraci. Podigao je pogled prema tavanici ukrašenoj
cvetnim frizovima koji su nekim čudom ostali netaknuti, osmotrio je ogradu
od kovanog gvožđa koja se pružala uz visoke stepenice. Pope se na prvi
sprat i sede na pod odmorišta zaštićen najlonom, nasloni se na zid i s
divljenjem se zagleda odozgo u tu kuću projektovanu i dekorisanu u stilu
liberti. Onda pogleda freske na tavanici i na zidovima, koje su prikazivale
viline konjice u letu, uvele ruže, isprepletene grane, vitke čaplje i žene u
pozama koje su podsećale na poze statua.
Ðuzepe je te večeri imao mnogo razloga da bude zadovoljan. Međutim,
pognuo je glavu i naslonio je na savijena kolena, obuzet bolom koji ga je
oduvek pratio. Želeo je da bude otvoren kao njegove sestre i brat, kao
njegovi roditelji. Ponekad mu je to uspevalo, ali bili su to samo blesci u
močvari njegove sete. Prisećao se kako je, kad je bio mali, tražio od oca da
mu dohvati mesec, a on mu je odgovarao: – To ti ne mogu dati. Moraš se
zadovoljiti time da možeš samo da ga gledaš. – Nije se mirio s tim i pružao
je ruke kako bi ga sam dohvatio. Ali mesec je zaista bio neuhvatljiv. Onda bi
ga obuzeo bol koji ga je gušio između grudi i grla i rasplakao bi se od
očajanja. Renato bi ga zagrlio i obećao bi mu: – Sutra ću ti kupiti srebrnastu
lopticu. – Ali on je želeo mesec, a nije mogao da ga dobije.
– Moram se zadovoljiti srebrnastom lopticom – glasno reče i nastavi: – Ja
sam niko i ništa.
Zatim podiže glavu i pred sobom ugleda Pučija.
– Možda i jesi niko i ništa, no ipak svi žele da dođeš kući: ja, Rozelina,
Lilijana, Sandro, tata i mama.
– Evo milosrdnog Pučija, čvrstog stožera oko kojeg se okreće cela
porodica – tužno reče Ðuzepe, ustajući.
 – Idemo kući – reče mu brat i dodade: – Znaš, obišao sam prizemlje i
suteren. Ima mnogo prostora i nešto mi je palo na pamet. Mogao bi da otvoriš
atelje sa sopstvenim saradnicima i da pokreneš svoju modnu liniju. Gubiš
vreme kod Lorencija. On zarađuje ogromne sume novca na račun tvoje
kreativnosti. Da li ti je to jasno?
Ðuzepe ga začuđeno pogleda.
– Nastavi – reče, dok su silazili niza stepenice.
– Uortačićemo se. Ja ću napustiti banku i baviću se administrativnim i
komercijalnim delom posla, a ti ćeš preuzeti kreativni deo, i tako lep i
sposoban, pridobićeš sve one koji nešto znače. Intuicija mi govori da ćemo
nas dvojica zajedno pokrenuti kompaniju koja će zarađivati više od rudnika
zlata.
Dok su obilazili sobe, Puči je u kratkim crtama opisao jednu uzbudljivu
pustolovinu.
– Imam ugovor s Lorencijem – primeti Ðuzepe.
– Ugovor ističe za dve godine što je upravo vreme koje nam je potrebno
da nađemo kapital i da isplaniramo svoju budućnost.
Iz polusuterena su izašli u mali ograđen vrt zakrčen merdevinama,
limenkama farbe, vrećama cementa i alatom. Seli su na kamenu klupicu
usred nereda koji su ostavili zidari.
– To bi se moglo izvesti – reče Ðuzepe.
– I hoće – potvrdi Puči.
– Izvinjavam ti se što sam te onako dočekao.
– Napet si i umoran poslednjih meseci.
– Ja nisam umetnik, Puči. Ja sam samo beznačajni krojač.
– Opet počinješ?
– Pomisli na Utrila, Degaa, Renoara, Matisa, Van Goga, Pikasa, pomisli na
Telemaha Sinjorinija, na Modiljanija i Miroa. To su umetnici koje vole, čija
dela mogu da me dirnu do suza jer govore univerzalnim jezikom. Kad sam
bio mali, dovoljni su mi bili papir, olovka i četkica kako bih mogao da crtam,
sanjajući da postanem veliki slikar. Međutim, ja umem da crtam samo odeću,
dugmiće, šavove...
– Ali to radiš majstorski, što je jedino važno... – samouvereno reče Puči.
– Daj, idemo kući. Šta je spremila mama?
– Činiju punu paste.
– Savršeno za proslavu – potvrdi Ðuzepe i napokon se osmehnu.
 8.

Supružnici Spada, Arijelini roditelji, otputovali su iz Forlija rano ujutru i u

devet su stigli u Bolonju. Pozvonili su na vrata starije ćerke Ðulijane, koja je
s mužem, doktorom Rafaelom Erkolijem živela u Ulici d’Aceljo, u stanu koji
je zauzimao ceo drugi sprat jedne otmene zgrade. Otvorila im je Arijela, koja
se već bila spremila da im se pridruži. Trebalo je da otputuju u Milano,
Kortijevima. – Skuvala sam vam kafu, a ima i toplih kroasana – reče pošto ih
je zagrlila. Pomogla im je da skinu kapute i pošla ispred njih kroz dugačak
hodnik prema ogromnoj kuhinji uređenoj u stilu dvadesetih godina. Njena
mama je sela za sto i rasejano se zagledala u blistavo uglačano bakarno
posuđe okačeno o šipku, u ogroman frižider i dva istovetna kredenca i u
veliku mašinu za sečenje koja je stajala na obližnjem stočiću. Ta kuhinja je
odražavala sklonost Bolonjaca prema dobroj hrani.
– Ðulijana i Rafaele još spavaju – reče Arijela, dok je sipala kafu u
šoljice. Na sredini stola, u velikom tanjiru s nožicom, stajali su kroasani
zlataste korice.
Gospođa Spada ispruži punačku ruku i uze najveći.
– U Forliju nema ovako dobrih – primeti dok je jela kroasan.
– Tata, uzmi i ti jedan – ponudi ga Arijela.
– Ne bi bilo loše – prihvati gospodin Tomazo Spada i dodade: – Posle
toliko žuči koju sam progutao zbog tebe.
– Tomazo, ućuti, molim te – ućutka ga žena.
U porodicama Spada i Erkoli razbesnela se prava oluja posle Arijelinog
priznanja da je ostala u drugom stanju. Njen otac je kipteo od besa, a zet je
dolivao ulje na vatru.
– Pored toliko dobrih partija u Bolonji, morala si da napraviš glupost s
jednim knjigovođom koji letuje u pansionu Majami u Čezenatiku!
Studentkinja koja se orodila s čovekom kao što je Rafaele, prepustila se
običnom golji – nadovezala se njena sestra, ponosna što se udala naslednika
jedne od najuglednijih aristokratskih porodica u gradu.
– Uostalom, ko je taj Puči Korti? – upitao je Rafaele Erkoli
pedesetogodišnji zubar i imućni vlasnik zemljišta u okolini Forlija. Gospođa
Spada, koja ga je smatrala ne samo ružnim nego i antipatičnim, govorila je o
njemu: „Moj zet se bavi odvratnim zanimanjem: stalno gura ruke ljudima u
usta“. Tomazo Spada je, međutim, bio ponosan što se orodio s takvom
porodicom koja je doprinosila i njegovom ugledu skromnog železničara, iako
se zet prema njemu ponašao nadmeno i uzdržano. Kad je doktor Erkoli
govorio, šta god da kaže, njegov tast bi postao manji od makovog zrna i
potvrđivao bi, iako nije ni shvatao o čemu ovaj priča.
– Puči radi u banci, mlađa sestra mu živi u Rimu i pleše, brat mu se bavi
modom i malo je... onako... starija sestra mu radi u Kolenitu i udata je za
obudovelog knjigovođu. Roditelji su im radnici i izgleda da imaju divan stan,
do kojeg su ko zna kako došli. Moja žena, koja je potpuno podetinjila,
zaljubljena je u tog Pučija isto koliko i ćerka. Šta da radim? – ispričao je
Tomazo zetu.
– Žao mi je što je vaša Arijela upropastila sebi život – teatralno je
zaključio imućni zubar.
Ništa nije vredelo što je Arijela umirivala svoju porodicu govoreći im da
je Puči spreman da preuzme odgovornost. Kad je gospodin Spada telefonirao
Pučijevim roditeljima i tražio da razgovara s Renatom, Ernestina mu je rekla:
– Moj muž nije kod kuće, a i da jeste, ne bi mogao da vam kaže ništa više od
onog što vam ja mogu reći. Sve znamo i rešićemo situaciju u skladu sa
svojim mogućnostima.
– Trebalo bi da se vidimo, budući da se još nismo upoznali – predložio je
gospodin Spada.
– Kad god želite – prekinula ga je Ernestina koja je bila van sebe od besa,
ali se trudila da ga potisne.
Dogovorili su se da naredne nedelje Spade dođu u Milano, na ručak kod
Kortijevih.
Železničar je nekoliko dana ranije skupio hrabrost i zamolio zeta da pođe s
njima u posetu Pučijevoj porodici. Ali doktor Erkoli je odbio, užasnut: – Ja
neću prljati ruke posećujući izvesnu vrstu ljudi.
I tako su se, tog novembarskog jutra, supružnici Spada spremali da pođu u
Milano sa svojom nepromišljenom ćerkom.
Tokom putovanja vozom, Tomazo Spada je pitao ženu šta je trebalo da
znače Ernestinine reči: – Šta je htela da kaže tom rečenicom?
– Kojom rečenicom?
 – Rekla je da će rešiti situaciju u skladu sa svojim mogućnostima. To
može svašta da znači. Možda znači i da oni peru ruke od svega.
– Zašto ne prestanete da mučite sebe? – prasnu Arijela.
– Zato što se ponašaš neodgovorno, eto zašto! Taj Puči je, kao što je tebe
uvalio nevolju, možda upropastio još neku glupaču kao što si ti.
Dok je Spade izjedala briga u vozu za Milano, Renato Korti je po ženinom
naređenju otišao u poslastičarnicu.
– Nemam vremena da pravim i kolače. Izaberi sam nešto lepo i šareno.
Kupi i malo čokoladnih bombona s višnjom i ušećerenih ljubičica. Meni se to
ne sviđa, ali zadiviće te provincijalce – naredila mu je Ernestina.
Tokom noći je počeo da duva vlažan vetar koji je najavljivao kišu, kidao
požutelo lišće s drveća i uskovitlao prašinu. Renato je otišao u Ulicu Orefiči
gde je kupio kolače, a zatim je na Trgu Duomo kupio dnevni list Unita.10
Onda je ušao u kafe Kampari i naručio kafu. Seo je za sto i počeo da čita
novine.
Tih dana su se u fabrikama zaoštrili sukobi između levičarskih i
desničarskih sindikata. Renato se trudio da shvati šta se događa iako su im
od rukovodstva stizala vrlo zvanična umirivanja. Tog dana su se u Paviji
sastali predstavnici sindikata metalskih radnika. On nije mogao da učestvuje
zato što je morao da bude uz Pučija. Istini za volju, Renato nije mislio da je
trudnoća lepotice iz Romanje u koju se njegov sin zaljubio zaista problem.
Međutim, prilikom razgovora s Ernestinom shvatio je da njena porodica pravi
dramu od toga i pošto je morao da izabere između sindikalnih i porodičnih
obaveza, odlučio je da ostane kod kuće, svestan da se tim sastankom sudbina
sveta ionako neće promeniti.
Dok se vraćao kući, ugledao je Pučija koji je pošao na stanicu da sačeka
goste iz Forlija. Polako se popeo uza stepenice i samom sebi se učini smešan
dok je nosio kutiju s kolačima u jednoj ruci i dnevni list Unita u drugoj.
Pomislio je da je možda trebalo da ode u Paviju s drugovima, iako se već
pomalo umorio od borbe protiv vetrenjača. Sovjetski socijalizam više nikog
nije mogao očarati. Hruščov je uklonjen s položaja pod optužbom da je
podsticao kult ličnosti i sad se ustoličio Brežnjev, okrutnog pogleda kao u
Staljina. Sam Toljati je, u svom delu Memoari s Jalte koje je u izvesnom
smislu predstavljalo njegov testament, predlagao veću samostalnost
italijanske Komunističke partije u odnosima sa Sovjetskim Savezom. Renato
je, kao i mnogi drugi, osećao da je među partijskim rukovodiocima zavladala
uznemirenost koja nije obećavala ništa dobro.
Rekao je sebi da on, u svakom slučaju, ima oslonac u svojoj porodici. I
zaključi da je dobro uradio što je ostao kod kuće. Nadao se da Arijelini
roditelji nisu tako nepodnošljivi kao što je tvrdila Ernestina.
Kad su se svi okupili u dnevnoj sobi i počeli da pijuckaju aperitiv uz
seljački hleb i kobasicu negroneto, dok se gospođa Spada divila otmenom
stanu Kortijevih, Tomazo Spada se obratio Renatu.
– Imali smo drugačije planove za našu Arijelu – reče.
– Kakve? – miroljubivo upita Renato.
– Želeli smo da diplomira, međutim...
– Međutim, naša deca će se venčati, budući da nam je unuče na putu.
Ipak, Arijela može i dalje da studira. Naravno, moj sin je samo knjigovođa,
ali ima mnogo vrlina; pre svega, spreman je da vredno radi – odvrati Renato.
– Osim toga, ako se vole... – reče gospođa Spada, upoređujući ružnog zeta
zubara s mladim Pučijem, koji je bio lep kao san.
– Ipak, ta trudnoća... – nije popuštao železničar.
„Sreća ga gleda, đavo mu ne da“, zaključi Ernestina. Pomislila je na
Lilijanu koja je izgarala od želje da dobije dete. Jednom prilikom joj je
poverila da ne zna kako da predloži mužu da ode na urološki pregled. –
Lekar kaže da možda on ima neki problem zbog kojeg ne mogu da zatrudnim
– objasnila joj je.
Ernestina se sablaznila. – Ne možeš tražiti tako nešto od jednog muškarca.
U pravu bi bio kad bi te oterao dođavola – rekla je, pomislivši da je sumnja
u muškarčevu plodnost pravo bogohuljenje. Onda ju je ohrabrila: – Pusti ti
urološke preglede i prepusti to vremenu.
Zato je odgovorila na neprimerenu železničarevu primedbu: – Rođenje
deteta uvek je blagoslov. Deca za sada mogu da žive kod nas, ako žele.
Srećom, imamo veliki i udoban stan.
Tomazo Spada joj ne odgovori, ali na kraju ručka, vrteći glavom, reče: –
Moramo se pomiriti sa sudbinom.
– Dosta, tata! Ne mogu više da te podnesem – prasnu Arijela, koja je
pospremala sto uz Pučijevu pomoć.
Zavlada tišina i dvoje mladih se skloniše u kuhinju da skuvaju kafu. – Baš
si mu odbrusila – reče joj momak i dodade: – Zašto ne pokušaš da ga
razumeš? Očekivao je da će imati zeta bogatog kao i Bolonjac, a sad mora da
prihvati bankarskog službenika iz Milana.
– Ti si čovek mojih snova – prošaputa Arijela, milujući mu grudi. Strasno
ga je volela i kad je razgovarala s prijateljicama, pričala im je da liči na Roka
Hadsona. – Ali moj Puči je lepši – tvrdila je.
Iako ju je isprva očarala njegova lepota, kasnije je počela da ga ceni zbog
njegove inteligencije i odlučnosti. Nije bila toliko naivna i nepromišljena kao
što je to mislila njena porodica i bila je sigurna da je Puči nikada neće
razočarati.
Puči joj reče: – Neću celog života raditi u banci. Imam na umu jedan
veliki plan, iako će mi biti potrebno nekoliko godina da ga ostvarim, ali
jednog dana će mi tvoj zet zavideti.
– O čemu je reč? – upita devojka, dok je spuštala šoljice na poslužavnik.
– Nije vreme da govorim o tome. Sad ćemo da odnesemo kafu – odvrati
on.
Arijela je znala da njen dečko nikad ne priča tek onako i blagoslovila je
trudnoću koja joj je omogućila da se odmah uda za njega i da živi s njim.
 9.

Arijela je bila u sedmom mesecu trudnoće i otkako se udala, zadovoljno je

živela u Milanu u kući svekra i svekrve.
Kortijevi su se prema njoj ponašali kao da im je ćerka, a Rozelina ju je
odabrala za prijateljicu od poverenja: – Tu privilegiju je do sad imao samo
Puči – rekla joj je.
Rozelina se u januaru vratila iz Rima. Jedna agencija za foto-modele
ponudila joj je ugovor za reklamiranje nekog kozmetičkog proizvoda.
Zastupao ju je Puči koji je zaradio nekoliko procenata od vrednosti ugovora.
Momak je otkrio svet u kojem je novac tekao u potocima, ugovori su se
morali pažljivo čitati i tumačiti kako bi se što bolje iskoristila svaka
klauzula.
Puči je sa strašću prionuo na tu novu i zanimljivu materiju koju je
Rozelina izbegavala, zato što je prevazilazila njene sposobnosti i slepo je
verovala bratu.
Puči je našao pivaru koja je tražila novo lice za reklamne plakate na
ulicama, za novinske i televizijske reklame. Rozelina je izabrana među
mnogo ljupkih devojaka, a Puči se izborio za visoku novčanu nadoknadu.
Rozelina je, srećna što će se isticati, nije ni htela da zna koliko zarađuje.
Dovoljno joj je bilo da može da troši na razne nevažne sitnice. Tako je kupila
i opremu za Pučijevu i Arijelinu bebu.
Bilo je nedeljno popodne i mladenci su se sklonili u svoju sobu zato što
su Arijeli natekli gležnjevi i morala je da se opruži. Rozelina je ušla u
njihovu sobu noseći veliku kutiju bisernosive boje uvezanu belom mašnom.
– Napravite mi mesta – reče, sedajući na krevet i spuštajući kutiju na
pokrivač. – Kupila sam nešto za mog malog bratanca – oduševljeno reče.
– Da vidimo – radoznalo odvrati njena snaja razvezujući mašnu. U kutiji
se ukazaše benkice od bele svile, ručno šivene i obrubljene čipkom, kapice
ukrašene trakama, vezeni pokrivači i posteljina koji su bili prava radost za
oči.
– Predivno je! – uzviknu Arijela. – Puči, gledaj kako je sve fino! Rozelina,
mora da si potrošila čitavo bogatstvo.
 – Sad će tvoj muž reći da sam potpuno luda – reče devojka.
– Potpuno si luda – potvrdi njen brat. – Kako si mogla i da pomisliš da
jedno novorođenče, koje svaki čas treba prati i presvlačiti, može da nosi tako
nešto?
– Jesi li ga čula? Svi muškarci su isti. Pre bi crkli nego što bi ti dali za
pravo – primeti Rozelina.
– Pusti ga. Ja sam ti zahvalna za ovaj poklon – odvrati Arijela. Zatim, uz
zaovinu pomoć, ponovo poređa opremu u kutiju i dodade: – Ispričaj mi nešto
lepo. Tako retko te viđam.
Pući izađe, gunđajući.
– Ne obraćaj pažnju na njega. Otišao je da popuši cigaretu – reče Rozelina
i upita: – Onda. Šta želiš da saznaš?
– Na primer, nešto o tvom ćutljivom lepotanu – zadirkivala ju je Arijela.
– Tiše. Kristijano Montenero je zabranjena tema u ovoj kući – prošaputa
devojka.
– Jesi li i dalje zaljubljena u njega?
– Zaslepljena od strasti. Ne vidiš kako izgledam? Gasim se kao plamičak.
Umreću od patnje kao neka devojka iz devetnaestog veka – promrmljala je
teatralnim tonom.
Arijela se nasmeši, prisetivši se tanjira taljatela sa sosom koje je njena
zaova s uživanjem pojela za ručak.
– Vodila sam surovu borbu protiv svih strahova koje mi je usadila ova
porodica mučitelja. I protiv Kristijana koji je, kad god bi nam se ukazala
prilika da vodimo ljubav pobegao kao zec, govoreći da ne želi da mi uništi
život. Napokon sam pobedila svoj otpor i strahove – uzdahnu prisećajući se
svoje prve noći ljubavi. Dirigent joj je rekao, držeći je u naručju kao da je
relikvija: – Jednog dana ću se oženiti tobom. – Ona mu je odgovorila –
Nemam nameru da se udam za tebe niti da rađam decu. Već imam porodicu.
Ne treba mi još jedna.
Rekla je snaji: – Sve je to tako romantično!
Arijela odvrati: – Ipak, udaćeš se za njega, je l’ da?
– Zašto uništiti brakom odnos koji se zasniva na strahu od napuštanja?
Strasno se volimo, ali ako bismo se venčali, ne bismo se toliko voleli.
– Šta pričaš? Osećala bi da pripada tebi – reče Arijela.
– Već sada pripada samo meni. Gde će naći još jednu lutkicu koja će mu
se sviđati ovako kao što mu se ja sviđam?
– Da, imaš sreće. Svima se sviđaš.
– Ozbiljno?
– Upravo tako, Rozelina – reče joj Arijela i zagrli je.
– Volim da se sviđam ljudima. Željna sam odobravanja – objasni i
dodade: – Zašto bih se udala? Ionako ću imati decu: tvoju i Lilijaninu, pod
uslovom da uspe da zatrudni, sirotica.
Te večeri, Puči i Arijela su otišli u bioskop s Lilijanom i njenim mužem da
gledaju Meri Popins.
Snaja i zaova su sedele jedna pored druge i uživale u lepoj bajci. Arijela
bi se s vremena na vreme osmehnula, spustila bi ruku na stomak i osetila
kako se njena beba rita. Kad su izašli iz bioskopa, Sandro ih je pozvao da
svrate u kafe u Galeriji, kako bi završili veče šoljom tople čokolade.
Žene su otišle u toalet i dok su prale ruke, Lilijana prošaputa snaji: –
Trudna sam.
– Tek sad mi to kažeš? – upita je Arijela zaustavivši ruke s kojih je
kapala voda.
– Za sada ne zna ni moj muž, ali toliko sam srećna da sam morala nekome
da kažem – objasni.
– Zašto nisi rekla Sandru?
– Hoću da izaberem savršen trenutak da mu saopštim tu veliku vest –
poveri joj Lilijana.
Berou, Kornvol
 1.

Marija de Vito i njena svekrva Evelin sedele su na travnjaku ispred drevne

seoske kuće i uživale su u razgovoru, a Nelson je otišao da igra tenis s
parohom Bartonom. Ser Pit, pas bračnog para De Vito, dremao je ispružen
ispred kućnog praga.
– Ne pamtim ovako lepo vreme u avgustu kao ove godine – reče Evelin.
– I ovaj blag osvežavajući povetarac – primeti Marija.
– Pročitala sam u Morning postu da u Italiji lije kao iz kabla.
– A posle će zavladati vrućina i sparina koja će izmoriti sve oni koji
ostanu u gradu.
Svekrva i snaja su tokom odmora u Berouu u Kornvolu vodile banalne
razgovore.
Kroz kuhinjski prozor, okrenut prema vrtu, dopro je prijatan miris cimeta.
Marija de Vito ustade sa stolice.
– Idem da isključim pećnicu. Mislim da je kolač od jabuka prečen.
Evelin ju je gledala kako korača preko travnjaka. Na sebi je imala tirkiznu
letnju haljinu koja joj je obavijala male grudi i ravan stomak i Evelin je bilo
drago što njena snaja, kojoj je bilo gotovo šezdeset godina i dalje ima
devojačku liniju. Ser Pit ustade zevajući i pomeri se s praga kako bi njegova
gazdarica mogla da prođe. Kao da je i on uživao na odmoru. Marija spusti
kolač na prozorsku dasku, kako bi se ohladio, izvadi iz frižidera činiju s
kolutovima svežeg ananasa, poređa ih na dva tanjirića i ponovo izađe da
podeli užinu sa svekrvom.
Dok su jele slatko sočno voće, pas načulji uši i odmah zatim polete kao
strela prema kapiji, mahnito mašući repom.
– Stiže Nelson – uglas rekoše žene.
Iza krivine puteljka oivičenog lejama bugenvilija pojavi se Nelson na
biciklu.
Na sebi je imao plavi teniski šorts i belu majicu. Preko ramena je nosio
futrolu s reketom.
– Rasturio sam onog umišljenog Bartona – ponosno je objavio kad se
pridružio ženama, dok je Ser Pit kao i obično skakao od radosti oko njega.
 Bio je zajapuren i zadovoljan. Sišao je s bicikla, naredio psu da sedne na
mesto i poljubio u obraz ženu i majku.
– Trebalo bi da mu pružiš priliku da ti uzvrati – reče mu žena.
– Opet bih ga pobedio, a on bi me mrzeo – odvrati Nelson.
– Mogao bi da ga pustiš da pobedi – predloži mu ona uz vragolast osmeh.
– Ne bi mi bilo zabavno – objasni on. Bio je zadovoljan.
Zaputi se prema maloj drvenoj nadstrešnici i ostavi bicikl. Onda reče: –
Idem da se istuširam.
Nedugo zatim, svi troje su se okupili u vrtu da popiju čaj i da pojedu po
parče kolača od jabuka. Pas Artu skoči Evelin u krilo da bi dobio svoj deo
slatkiša, a Ser Pit stade žalosno da zavija spuštajući njušku Nelsonu na
kolena ne bi li dobio koji zalogaj.
Onda lekar zapali lulu, a njegova majka i žena pripališe cigaretu.
– Otac Barton mi je rekao da Vajtovi prodaju kuću. Znaš onu lepu kuću
od cigala s crvenim vratima i s vrtom uz jezerce? – upita Nelson ženu i
nastavi: – Vajtovi su se preselili u Konektikat da bi bili s decom. Kevinu je
malo oronulo zdravlje, a ni sirotoj Leonor nije mnogo bolje. Pored dece će se
sigurnije osećati. Šta kažeš na to da je mi kupimo? – predloži on Mariji koja
mu odgovori osmehom. Odavno je shvatila da njen muž oseća potrebu da se
vrati svojim korenima. Ona će, i ovoga puta, udovoljiti njegovoj želji.
– Vajtovi je nisu renovirali više od dvadeset godina. Kuća je u žalosnom
stanju – primeti Evelin.
– Ali nekada je bila lepa. Sećam se kako je izgledala kad mi je bilo
petnaest godina. Kupao sam se u jezercu s malim Vajtovima, a onda bi nam
njihova mama poslužila čaj na verandi, usred cveća koje je negovala s
manijakalnom ljubavlju. Bilo je to najlepše imanje u Barouu – poletno reče
Nelson.
– Dušo, nameravaš da se penzionišeš? – upita Marija de Vito.
– Ne odmah. Ne bih mogao da napustim svoje pacijente. Ali za nekoliko
godina... – U pogledu njegovih plavih očiju blistala je detinja radost zbog te
primamljive mogućnosti.
Majka ga je ćutke posmatrala. Nije sumnjala u to da će njena snaha
udovoljiti Nelsonu, ali se pitala da li će moći da bude srećna u tom malom
kornvolskom selu.
– Mislim da bismo odlično uradili ako bismo kupili tu kućicu – reče
Marija. – Oduvek sam živela u velikim gradovima i čini mi se da je došlo
vreme da udahnem malo seoskog vazduha – zaključi, podržavajući muža.
Bračni par De Vito vratio se u Milano kako bi Nelson otvorio ordinaciju
posle dugog letnjeg odmora i pacijenti su počeli da dolaze po zakazanom
rasporedu.
Isticali su se samo izostanci Lilijane Korti.
– Šta da radim, doktore? Da joj telefoniram? – upita ga sekretarica pošto
je Lilijana propustila prvu posetu.
– Sačekaćemo – reče psihijatar.
Lijana je došla sledeće nedelje.
Samo ju je upitao: – Kako ste, gospođo Korti?
Radoznalo ju je posmatrao. Lilijana je na sebi imala ljubičastocrveni
kostim i tamnoplave čarape i cipele. Lice bez šminke delovalo joj je
spokojnije.
– Znate, nisam želela da dođem ponovo. Učinilo mi se da ću uspeti sama
da se izvučem. Međutim, ponovo me obuzima strepnja.
– Dokle smo stigli? – upita lekar.
– Do moje trudnoće, koliko željene, toliko i teške, kad sam šest meseci
bila prikovana za krevet. Nisam smela da ustanem ni da jedem. Ali bila sam
srećna, iako je došlo do zastoja u mojoj karijeri.
Čita Studi
 1.

– Htela si bicikl? Sad okreći pedale! – reče Ernestina.

– To i radim, mama – odgovori Lilijana dok je mućkala keks i mleko u
flašici za malog Stefana koji je tek bio napunio tri meseca. – Ali moram i da
se vratim na posao, jer u suprotnom mogu da se oprostim sa svojom
karijerom.
Majka i ćerka su sedele u kuhinji u Korsu di Porta Romana. Stefano i
Tina, njegova sestrica od ujaka koja je imala deset meseci, spavali su u
babinoj i dedinoj sobi. Bilo je aprilsko popodne i kao i svake nedelje,
Kortijevi su se okupili za ručkom. Onda su muškarci otišli na utakmicu,
Arijela se zatvorila u svoju sobu da uči zato što je trebalo da izađe na ispit,
Rozelina se iskrala iz kuće mada su svi znali da ide da se sastane s
Kristijanom Montenerom.
– Je l’ ti važniji Stefano ili karijera? – upita Ernestina.
– Kakvo je to pitanje?
– Odgovori! – izazivala ju je Ernestina.
– Ti želiš samo da me isprovociraš. Hoćeš da priznam da bih podredila
svog sina poslu. Ali nisi u pravu. Imala si četvoro dece za koju sam se
delimično ja starala dok si ti radila u fabrici – odbrusi joj Lilijana.
– Svaka čast, advokatice! Čekala si sve ove godine da mi prebaciš zbog
toga. – Ernestina izađe na malu terasu, nasloni se na ogradu i zagleda se dole
u dvorište.
Lilijana spusti flašicu na sto. Videla je majku kako se naginje preko
ograde i setila se kako je jednom prilikom, u Korsu Lodi, isto tako stajala.
Bilo je hladno zimsko veče, Lilijana se pobunila što ponovo jedu kuvani
pirinač, a Ernestina ju je ćušnula. Zatim je izašla na terasu da se izduva i da
nekako ublaži brigu za muža koji se još nije bio vratio s nekog uličnog
okupljanja.
Lilijana joj je, kao i tada, prišla i blago joj spustila ruku na rame.
– Oprosti mi, mama – prošaputa. – Znam koliko dugujem tebi i tati. Stvar
je u tome što sam zabrinuta, jer posle toliko želje da rodim dete, sad shvatam
da mi uloga majke nije dovoljna. Zaista sam zbunjena svojim slabo izraženim
materinskim nagonom. Menjam mu pelene, spremam mu kašice, pevam
uspavanke, ali želim da radim i nešto drugo. Ti si morala da radiš da bismo
mogli da preživimo. Ja, međutim, želim da radim da bih se profesionalno
dokazala. Volim uspeh, mama. Sećaš se šta sam pričala kad sam bila
devojčica? – upita je.
– Želela si da se popneš na vrh sveta – prošaputa Ernestina.
– I danas to želim i dete me ne može sprečiti u tome.
– Jesi li sigurna?
– Jesam.
– U čemu je onda problem?
– Kao i uvek, problem si ti. Ako zaposlim dadilju za Stefana, reći ćeš da
ga zapostavljam zbog svojih ambicija.
– Muči te moje mišljenje?
– Oduvek mi je bilo potrebno tvoje odobravanje, mama.
– Govoriš kao da sam neki diktator.
– Ali ti i jesi diktator. Uvek si to bila.
– Lep način da se opiše majka.
– Prelep, rekla bih, kad se uzmu u obzir rezultati. Znam da nikad nisi
zadovoljna, da svemu i svakome moraš da zameriš nešto, ali uspela si da
stvoriš predivnu porodicu i tvoja reč je za nas zakon. Ti si nama deci ulila
snagu da se probijamo kroz život. Tata nas je naučio poštenju i životnoj
radosti. Zato te sad molim da mi pomogneš da rešim problem u vezi sa
Stefanom. Hoću da se vratim na posao. Nađi mi neku pouzdanu ženu koja će
mi čuvati dete dok ja budem na poslu.
Ernestina namesti pramen kose koji joj je pao na čelo. Zatim uđe u
kuhinju, sede za sto i pripali cigaretu.
– Mogla bi Fermova žena – naposletku reče. – Negovala je svekrvu do
prošlog meseca, kad je ta sirotica umrla.
– Umrla je Fermova mama? Nisam znala – reče Lilijana ožalošćena.
– Tata i ja smo išli na sahranu. Vi ste bili prezauzeti. Kako god bilo,
Madalena je sad slobodna. Ona je stabilna žena. Zašto joj ne telefoniraš?
Nedelju dana kasnije, Madalena je ušla u kuću Brioskijevih. Bila je
vitalna žena koja je mirisala na borotalk i ulivala sigurnost.
Uzela je malog Stefana u meke ruke i izjavila: – Vrati se u vrtlog, Lilijana.
Ovaj mali junak i ja odlično ćemo se slagati.
 Upravo je to bilo ono što je Lilijana želela da čuje. Nekoliko dana je
ostala uz nju i posle godinu dana odsustvovanja vratila se na posao.
Klima se bila promenila i odmah je osetila uznemirenost koja je vladala
među zaposlenima. Ali nije obraćala pažnju na to. Bila je zadovoljna što
ponovo sedi za svojim stolom, što može da prelistava nove predmete i da
uveče, kad Sandro dođe po nju, potrči prema njemu i zagrli ga kao da ga sto
godina nije videla.
– Polako, devojčice – reče joj muž, ali bio je srećan što je vidi
zadovoljnu.
Kad su ušli u kola, Lilijana mu je spustila glavu na rame i prošaputala mu:
– Oprosti mi što sam ti toliko dugo bila nepodnošljiva žena. Ti si bio vrlo
strpljiv i tek sad shvatam da sam te predugo zapostavljala.
– Starala si se o našem detetu – odvrati on.
– Kako je on? Jesi li ga video? – upita, a u glasu joj je već titrala senka
brige.
– Jesam, video sam ga. Madalena mi je rekla da će nas odmah napustiti
ako nastaviš neprekidno da joj telefoniraš – upozorio ju je.
– Zvala sam je samo šest puta – pravdala se.
– Rekla mi je i da može da ostane duže, zato što je Fermo noćas dežuran u
bolnici. Zato sam rezervisao sto u našem restoranu.
– Stvarno? Koliko dugo ti i ja nismo izašli na večeru?
– Predugo, predugo. Ali sad ozbiljno nameravam da ti se udvaram kao
ranije, i više od toga.
Sandro se zaputio kružnom ulicom koja je vodila do Darsene.
– Pogledaj u kasetu – reče joj.
Lilijana ugleda plišanu kutijicu u kojoj zablista prelepa niska bisera.
– Stvarno si lud – prošaputa Lilijana, očarana lepotom tog nakita.
– To je bilo najmanje čime sam mogao da ti uzvratim za tvoj dar.
Poklonila si mi malog Brioskija, zahvaljujući tebi postao sam tata a to
osećanje ne mogu da osete baš svi muškarci mojih godina.
Kad su se vratili kući posle večere uz plamen sveća, dete je spavalo u
kolevci, a Madalena je sedela pored njega i heklala.
Sandro ju je jedva ubedio da je odveze kući. To je, posle mnogo vremena,
bila jedna u dugom nizu večeri koju su Lilijana i njen muž proveli zajedno
kao da su i dalje momak i devojka.
 Jedne večeri, pre nego što je zaspala, reče mu: – I ovoga puta moram da
zahvalim svojom majci. Samo je ona mogla da nađe za Stefana takvog anđela
kao što je Madalena. – Onda dodade, šapatom: – Sve ovo mi deluje previše
lepo da bi bilo istinito.
Zapravo, Lilijana je predosećala oluju u Kolenitu. Ipak, svoju strepnju je
zadržala za sebe.
 2.

Prošlo je nekoliko godina i napetost koju je Lilijana osetila u kompaniji, već

se naslućivala u celom gradu: u tramvajima, na ulicama, u prodavnicama, u
pozorištu i u školama, a naslućivala se i u novinskim natpisima.
Ubrzo je došlo i vreme kad više nije bilo bezbedno odlaziti u centar grada,
naročito subotom, zbog stalnih uličnih okupljanja koja su se završavala
vandalizmom i sukobima s policijom. Lilijana se sećala skupova iz vremena
svog devojaštva, u kojima je učestvovao i njen otac, i zaključila da sad, za
razliku od tog doba, vlada nasilje, želja da se rasturi svet, da se udari,
povredi, uništi.
Jednog jutra, kad je stigla u Kolenit, grupa radnika koje nije poznavala
isprečili su se ispred ulaza u kompaniju.
– Vi danas nećete ući u preduzeće – reče joj jedan s fantomkom preko
lica.
– Slušajte, nemojte me zadržavati – reagovala je, iako ju je prepalo
preteće ponašanje tog čoveka. – Moram da prođem. Za nekoliko minuta
imam sastanak – objasni, nadajući se da će da ga smiri.
– Neće biti nikakvog sastanka zato što se spremamo da blokiramo zgradu.
Daću vam jedan savet: idite – naredi joj čovek s pokrivenim licem.
Lilijana je odmah shvatila da nema smisli da navaljuje. Okrenula se i
pošla prema kraju ulice gde se nalazio kafe koji je dobro poznavala. Tu ju je
Sandro čekao uveče kad bi kasnije izašla iz kancelarije.
Ušla je u telefonsku kabinu i okrenula direktan broj direktora kadrovske
službe Masaronija.
– Ovde sam od sedam ujutru – reče čovek slomljenim glasom. – Zarobljen
sam u sopstvenoj kancelariji. Znate li da su blokirali zgradu? – upita je.
– Upravo sam razgovarala s nekim odvratnim tipom koji me nije pustio da
uđem – reče Lilijana.
– Popeli su se na kapiju i skinuli su zastavu. Za tu zastavu sam ja
rizikovao život u ratu, da li znate? Video sam ih s prozora i nisam mogao da
učinim ništa kako bih sprečio divljanje – uzbuđeno reče.
– Nemojte se prevariti da pozovete policiju jer ne znamo kako bi mogli da
reaguju – posavetovala ga je.
– Imate li na umu neki plan, gospođo?
Jedan momak je ušao u kafe, ubacio žeton u džuboks i pustio Modunjovu
pesmu. Razlegli su se previše glasni zvuci melodije upotpunjene tugaljivom
pričom usamljenosti jedne aristokratske duše, koja je izrazito odudarala od
onoga što se događalo nedaleko od kafea.
– Ja ne bih ništa preduzimala. Pre ili kasnije će se umoriti od blokade i
otići će – reče.
– Zaista to mislite? Ti su u stanju da upadnu ovamo, a ne bih voleo da me
ti nesrećnici ubiju.
– Ako se situacija pogorša, setite se da vam ne preporučujem da zovete
snage reda – upozorila ga je i prekinula vezu.
Izašla je iz kabine i gotovo se sudarila s geometrom Munafom koji se, kao
i ona, sklonio u kafeu. Bio je bled i preplašen.
– Ni vas nisu pustili da uđete? – upita ga Lilijana.
– Gurnuli su me i pao sam. Mislio sam da će me umlatiti šipkama. Ma, ko
su ti ljudi? Šta hoće? Lica su im pokrivena fantomkama. Službenici dođu na
pedeset metara od zgrade i onda se vrate, pobegnu.
– Među onima koji su mene zaustavili, samo jedan je imao pokriveno lice.
Ostale nikad do sada nisam videla – primeti Lilijana. Onda naruči dve kafe i
reče Munafu: – Sipajte sami šećer.
Njenom saradniku je drhtala ruka kad je uzeo kašičicu.
– Čuo sam da su došli iz Rigeti-Manjanija kako ne bismo mogli da ih
prepoznamo, dok su najostrašćeniji iz Kolenita otišli u njihovu fabriku –
objasni čovek.
– O bože, tata – prošaputa Lilijana i srce poče divlje da joj tuče.
Ponovo je ušla u telefonsku kabinu i okrenula broj odeljenja u kojem je
radio Renato.
Javio joj se jedan njegov kolega i umirio je.
– Tvoj otac pregovara s jednom grupom najostrašćenijih – obavestio ju je.
– Hoću da razgovaram s njim – nije odustajala Lilijana.
– Ispred fabrike je, ne mogu da mu telefoniram. Mi pratimo događaje s
prozora na prvom spratu. Budi bez brige, zato što Renato zna šta radi i ume
da ih natera da ga slušaju. Bolje bi bilo da se ti pričuvaš, zato što je u
Kolenitu jedna grupa naših, vrlo nasilnih.
 U ulicu je, do kafea, doprlo zavijanje policijskih sirena. Lilijana prekinu
vezu i proviri napolje s ostalim gostima i nekoliko kolega.
– Budala! – uzviknu na račun direktora koji je zvao snage reda.
Nemoćno su posmatrali lomljene stakla na zgradi koju su izgrednici zasuli
komadićima purpurnog kamena, dok je policija pokušavala da ih zaustavi
mlazevima vode i suzavcem.
– Imaćemo sreće ako neko ne izgubi život – prošaputa Munafo,
prestravljen. U vazduhu su odjekivali povici, uvrede, ratoborni slogani
upereni protiv rukovodilaca Kolenita, koje su optuživali da su sluge vlasnika
kompanije.
Lilijana istrča iz kafea, uđe u jednu bočnu uličicu, a zatim i u jedan taksi i
dade vozaču adresu Rigeti-Manjanija.
– Nisam lud – reče taksista. – Upravo su me upozorili da su tamo protesti.
Dobrom napojnicom ga je nagovorila da je odveze u deo grada gde se
nalazi fabrika kako bi zatim mogla peške da stigne do zgrade u kojoj joj radi
otac.
Kapije su bile zatvorene, unaokolo nije bilo nikoga, fabrika kao da je bila
napuštena.
Jedan od čuvara u portirnici je prepozna i pusti je da uđe.
– Vaš otac je u hali dva, s onima iz fabričkog komiteta – reče i objasni joj
da je Renato bio izašao na ulicu da pregovara s učesnicima protesta i da je,
na čuđenje svih ostalih, uspeo da ih ubedi da odu. – Sad ću ga obavestiti da
ste došli.
Lilijana sačeka oca u maloj turobnoj sali punoj duvanskog dima.
Kad je stigao, Renato je zagrli, drhteći.
– Sve je gotovo – uverio ju je, milujući je po kosi.
– Do sledeće prilike.
– Tako je – priznao je.
– Pa šta se to događa? Odakle tolika nasilnost? Misliš da je ispravno
pregovarati uz primenu nasilja? – zbunjeno ga upita.
– Hajde da prošetamo – predloži joj otac i uhvati je podruku.
Izašli su iz fabrike i polako se zaputili duž ulice koja se pružala između
hala.
– Te usijane glave ne žele demokratsko sučeljavanje i dozvoljavaju da ih
iskoriste oni čiji je interes da destabilizuju sistem koji nije savršen, ali daje
rezultate zato što se zasniva na pravilima. Plaši me to što iza današnjeg
nasilja nema nekakvih pravila. Ti ljudi nanose štetu radničkom pokretu čija
tradicija zaslužuje poštovanje – objasni Renato.
– Ja idem kući, tata. A ti? – upita ga.
– Vraćam se na skup. Upadljivo je odsustvo rukovodilaca sindikata u
ovim trenucima. Treba učiniti sve što je moguće kako bi se ti ljudi umirili.
– Sva sreća što stiže leto, tako da će svi otići na odmor. Ali šta posle? Šta
će biti na jesen?
– Držaćemo se zdravih protesta. To moramo učiniti, Lilijana.
– Ali šta ja radim usred ovog haosa? Toliko sam potištena da bih najradije
sve napustila. Mrzim nasilje, tata.
– Bila bi prva Kortijeva koja odustaje od borbe – reče Renato.
– Nije tačno. I mama je otišla ranije u penziju – podseti Lilijana.
– Tvoja majka se borila celog života. Ti nisi počela ni da se zagrevaš.
– Pazi, razgovaraš s protivnikom, s nekim ko stoji s druge strane barikade.
– Nikad se nemoj zavaravati time da su na jednoj strani svi dobri, a na
drugoj svi loši. Dobre stvari nastaju kad se sruše barikade, kad pogledamo
jedni druge u lice i počnemo da pregovaramo.
– Zapamtiću to – reče Lilijana.
 3.

Bio je petak popodne sredinom decembra. Renato se u tri sata vratio iz

smene.
– Stan na poslednjem spratu je spreman za useljenje. Zar ne želiš da ga
vidiš? – upita ga žena.
Puči je podigao kredit i vrlo povoljno kupio ceo šesti sprat zgrade u Korsu
di Porta Romana. Porodica mu se uvećavala. Maloj Tini pridružio se Roberto
kome su bile dve godine. Pučiju i Arijeli je bio potreban prostor, između
ostalog i stoga što je Arijela, koja je u međuvremenu diplomirala ali nije
nameravala da radi kao nastavnica, ponovo ostala u drugom stanju.
– Zaista dobro izgleda – ponovo reče Ernestina.
Renato je pregledao brojne sobe, kupatila, salon s kaminom, opremljenu
kuhinju, veliku terasu okrenutu prema ulici.
– Prava bogataška kuća – složio se Renato. – Postali smo buržuji –
zaključi.
– Je l’ to greh?
– Kad čovek ima sve, više ne brine za ostale.
– Ti si taj koji se celog života borio za dostojanstveniji život – primeti
ona.
– Tačno, za dostojanstveniji život. Ali ja ovde vidim površnost, raskoš,
želju za poistovećivanjem s povlašćenom klasom. To je pitanje morala.
– Nemoj mi držati govore, ionako samo ja mogu da te čujem – odvrati
Ernestina koja je, za razliku od njega, bila vrlo ponosna na uspeh svoje dece.
Zatim dodade: – Dođi, idemo da svečano otvorimo kuhinju. Napravićemo
kafu iz aparata za espreso.
Seli su jedno napram drugog i pijuckali kafu. Renato je bio neuobičajeno
ćutljiv.
– Zabrinut si zbog nereda u gradu, zbog onoga što bi se moglo dogoditi
Lilijani, zbog situacije u fabrici, koja ti izmiče iz ruku – reče, milujući mu
mišicu.
– Nekada sam znao šta se događa. Sad sam zatečen – priznao joj je. –
Istina je, zabrinut sam, zato što ne znam kuda vodi ovo nasilje.
 – Nemoj se sukobljavati s ljudima. Ti si svoje uradio, kako se to kaže.
Povuci se u pozadinu i uživaj u svojoj porodici. Gospode bože, zar ja to
moram da ti govorim?
– To si naučila od mene.
– A ti si to zaboravio.
– Umoran sam, Ernestina moja. Umoran i malodušan – poverio joj je dok
je spuštao prazne šoljice u sudoperu.
Ona ustade od stola da ih opere i skloni. Renato stade iza nje i zagrli je.
– Pitam se kad će ono dvoje odlučiti da se presele ovamo – reče
Ernestina.
– Možda hoće da zadrže ovaj stan samo za pokazivanje. Lepo im je na
prvom spratu, dok ih ti dvoriš kao kraljevski par – prošaputa njen muž i
poljubi joj ušnu školjku.
– Nemoj to da radiš – reče mu ona, brišući ruke.
– Kaži mi da te i dalje uzbuđujem – zadirkivao ju je.
– Neka mi bog oprosti, ali to je živa istina – priznala je.
– Onda nas dvoje treba svečano da otvorimo ovaj stan – reče. Zatim
podignu ženu u naručje, kao što je to radio kad su bili mladi, odnese je u
sinovljevu i snahinu spavaću sobu, spusti je na krevet i otkopča joj košulju
dok joj je šaputao nežne reči. Ernestina se smeškala blagosiljajući
menopauzu koja ju je oslobodila straha od trudnoće. Bila je srećna što voli
svog Renata i što on voli nju, zato što je on imao veliko srce, blistav um i
dobronamerne misli, zato što je bio snažan kao uragan i nežan kao prolećni
povetarac, zato što joj je bio jedini muškarac i nikad nije poželela nijednog
drugog, zato što je otac njene dece i, na kraju, zato što joj je bio iskren
prijatelj koji je i u najtežim trenucima umeo da joj izmami osmeh.
– Ernestina moja, skoro da se stidim što sam toliko srećan s tobom –
prošaputa on dok ju je pritiskao svom težinom.
– Znam, zato što se i ja tako osećam – odgovori ona jedva čujno.
Kad su ustali iz kreveta, pogledali su se u oči s nelagodom dvoje
zaljubljenih koji su napravili neki nestašluk.
– U krevetu svoje dece – zavapi Ernestina.
– Možda smo se malo zaneli – složio se njen muž.
– Hajde da sredimo sve onako kako je bilo. Bilo bi strašno kad bi saznali
šta smo uradili – reče ona.
 Brižljivo su namestili krevet, a onda Ernestina reče: – Ništa neće primetiti.
– Ako krevetu ne dođe da nas oda – odvrati Renato.
– Kreveti ne pričaju – odvrati Ernestina.
– Ali ja pričam – začu se zvonak glas iza njih. Uplašeno se okrenuše.
Rozelina je skrštenih ruku stajala na pragu sobe naslonjena na dovratak i
vragolasto se smeškala. Ernestina se zajapuri. Renato namršti veđe.
– Šta ti radiš ovde? – upita.
– Ostavili ste otvorena vrata našeg stana i ovog stana. Nisam vas zatekla
dole i zato sam se popela. Ne brinite, tek sam došla – umirila ih je tobože
nevino.
– Prvo se pokuca, kad se ulazi u tuđu kuću – obrecnu se Ernestina dok je
nervoznim pokretima pokušavala da namesti kosu.
Renato ublaži nelagodu smehom.
– Dođi, Rozelina – reče i raširi ruke kako bi je privio na grudi. – Tvoja
majka je htela da vidim Pučijev stan. Prelep je. Uveravam te da je tako,
pošto smo nas dvoje isprobali krevet. Udobna postelja je težište oko kojeg se
okuplja cela porodica.
Ernestina je već bila izašla i sišla je liftom na prvi sprat. Renato i njegova
ćerka zagrljeni siđoše stepenicama.
– Tata, dogodilo se nešto strašno – reče Rozelina.
– Stvarno? – upita je on, veselo je gledajući.
– Na Trgu Fontana, u banci Del’Agrikoltura eksplodirala je bomba i
napravila pokolj. Svi govore o tome, na ulici, na televiziji i radiju – reče mu
ćerka.
Renato preblede. Zatim otrča do telefona i pozva Lilijanu.
– Nikud ne mrdaj. Ne izlazi iz firme, ne idi u centar grada. Podmetnuta je
bomba na Trgu Fontana. Ja sad idem da vidim šta se dogodilo. Ti čekaj da ti
telefoniram pre nego što kreneš iz kancelarije. I obavesti muža da ne dolazi
po tebe.
 4.

Rozelina širom otvori dvokrilna vrata sobe uređene u stilu osamnaestog veka,
zastade na pragu i osmotri freske na zidovima i tavanici, vredan nameštaj
pastelne boje i veliki krevet s podignutim zastorima od tila. Mlad čovek lepo
oblikovanog tela i muževnog lica ležao je u postelji. Snežnobeli čaršav
skrivao je njegovu nagost. Rozelina je imala traku u dugoj kovrdžavoj kosi.
Nosila je dugačak vuneni džemper iskrzanih rubova, sastavljen od
raznobojnih parčića, cvetnu bezobličnu suknju do gležnjeva i seljačke
klompe.
– Bože dragi, izgledaš kao skitnica! – reče momak šaljivim tonom. Ona
mu ispriča da je pobegla s feminističkog skupa na kojem je satima izvikivala
slogan protiv muške prevlasti i hvalospeve slobodnoj ljubavi. Odbacila je
klompe, otkopčala suknju koja je skliznula na pod, skinula džemper i
odvezala traku u kosi. Ostala je u svilenoj gornjoj košulji koja joj je
otkrivala savršeno telo i noge. Laganim skokom baci se na krevet i zavuče se
ispod čaršava.
– Rano si se vratila – reče joj momak, uzimajući je u naručje.
– Završila sam s tim, Filipo. Umorila sam se od skupova, rasprava,
protestnih povorki, viršli s kiselim kupusom, bezoblične odeće, slobodne
ljubavi, feminističkih pesama, gitara i džointa, od mnoštva ljudi koji se ne
kupaju, od ispiranja mozga ženskim pravim koja su, da me ne razumeš
pogrešno, sveta i nepovrediva, ali se mogu braniti i na drugi način. Završila
sam s tim, Filipo.
– Stvarno? – upita je on.
– Čeznem za toplom mirisnom kupkom, za visokim potpeticama, za
svilenom odećom sa šljokicama. Volim da se osećam lepom, elegantnom,
poželjnom. Sviđaju mi se ljubavne pesme i ljubavni romani i hoću da kažem
to bez bojazni da će me proglasiti gnusnom buržujkom.
– Koja dokoliči s mladim vojvodom Filipom Adalbertom Marijom delji
Altijeri, ludo zaljubljenim u tu gnusnu buržujku – dodade on kroz smeh.
Rozelina se odvoji od momka i pogleda ga u oči.
– O čemu razmišljaš? – upita je on i nastavi: – Znaš, svi zaljubljeni silno
bi voleli da čitaju misli svoje žene.
Ona mu se osmehnu.
– Zaista želiš da znaš o čemu sam razmišljala? – upita ga, gledajući u
tavanicu oslikanu freskama.
– Prelepe su, zar ne? – reče on. – Ovo je bila spavaća soba mojih
čukundede i čukunbabe, koji su živeli u doba kad su se ljudi strasno
predavali ljubavnim igrama. Siguran sam da su se moji preci beskrajno
zabavljali u ovoj sobi. Ali svakako nisi o tome razmišljala.
– Nisam. Ipak, ako ti otkrijem svoje misli, mogao bi da se razočaraš –
poverila mu je.
– Pokušaj – podstakao ju je.
– Razmišljala sam o tome kako, uprkos silnom trudu, ja ne mogu da
budem dete cveća, sledbenica Timotija Lirija, žena koja veruje u blagotvorno
dejstvo halucinogenih droga. Ja verujem u ovaj prelepi trenutak koji
doživljavam s tobom, verujem da je prava privilegija živeti u ovakvoj vili,
verujem u mirno jezero na koje se pruža pogled s balkona, na miris oleandera
koji prodire u sobu, u ove svilene čaršave, tako meke da mi se čini da lebdim
na oblaku.
– Je l’ to istina? – upita je on, nimalo ubeđen.
– Ne sasvim. Nisam ti rekla sve o čemu sam razmišljala – ispravi se
Lilijana.
– Samo napred, slušam te – ohrabrio ju je.
– Ja želim muškarca za koga ću se udati, koga ću voleti i biti mu verna
celog života. Želim da budem supruga i majka. Želim da imam mnogo dece
zato što volim decu i želim da nosim odeću koja će isticati moju ženstvenost,
želim nakit, zabave, radost i, kad je baš neophodno, da pustim poneku suzu
koja nikad nije naodmet. O tome sam razmišljala.
– Odavno želim da čujem tako nešto! – uzviknu on, srećan.
– Onda se, molim te, oženi mnome! – uzviknu Rozelina grleći ga.
Zavesa se spustila uz šuštanje baršuna, dok su u gledalištu prolamao
aplauz publike.
Posle nekoliko trenutaka, zavesa se podiže i reflektori obasjaše Rozelinu
koja se osmehivala stojeći na sredini pozornice obavijena nabranim
čaršavom. Publika je i dalje oduševljeno tapšala. Oženi se mnome, molim te,
bio je naslov mjuzikla koji su napisala dvojica istaknutih pozorišnih autora i
Kristijano Montenero, kompozitor i dirigent orkestra koji je već dugo bio
životni partner glumice u usponu.
Rozelina je uspešno debitovala na uglednoj sceni pozorišta Manconi posle
samo nedelju dana proba. Dva sata je vladala pozornicom, suvereno i
opušteno kao iskusna glumica i niko, čak ni producenti, nije požalio za
velikom Elvirom Vali za koju je ta komedija napisana.
Sve se dogodilo pukim slučajem. Rozelina je išla u glumačku školu pri
pozorištu Pikolo. Tokom leta su počele probe komada Oženi se mnome,
molim te i Kristijano je želeo da ona bude uz njega. Elvira Vali, prvakinja
pozorišta, bila je plavokosa četrdesetogodišnjakinja, veoma čulna i
zavodljiva, koja se na sceni nametala elegancijom i velikom harizmom. Bila
je tipična primadona, hirovita tiranka sa skrivenim porokom, naklonošću
prema alkoholu.
Iz dana u dan je, tokom proba, primećivala Rozelinu koja se vrzmala iza
scene i konačno joj je, nadmenim tonom, rekla: – Zašto se ne potrudiš da
uradiš nešto korisno, lutkice?
Devojka ništa više nije ni tražila i Elvira ju je slala da joj obavlja
kupovine, uključujući i boce viskija. Rozelina joj je masirala bolna ramena i
pomagala joj da nauči replike iz komedije.
Pretpremijera je održana početkom septembra u jednom provincijskom
gradu, kako bi se proverila reakcija publike. Autori su strahovali zbog
reakcionarne poruke teksta, budući da je reakcionarna misao tih dana bila
izvrgnuta žestokom neodobravanju. Nakon aplauza publike usledile su
uvrede koje je jedna grupa studenata uputila na račun komedije, „besramno
buržujske“. Osim toga, režiser i producenti su shvatili da će predstava
doživeti potpuni neuspeh zbog razočaravajuće interpretacije prvakinje koja
nije uspela da se uživi u ulogu mlade protagonistkinje. Kritičari iz provincije
nisu bili oduševljeni i komediju su jednostavno opisali kao prijatan predah u
vreme velikih građanskih previranja i naznačili su, između redova, da
aristokratska pojava Elvire Vali deluje neuverljivo u ulozi mlade
feministkinje, najpre obuzete srdžbom, a zatim sladunjave. Jedini uverljiv deo
njene interpretacije bio je trenutak kad je skinula hipi odeću i ostala u
predivnoj Valentinovoj haljini.
Ljuta zbog mlakih aplauza i uvreda, primadona je odbila da prisustvuje
tradicionalnoj večeri cele trupe.
 – Vraćam se u hotel – rekla je.
Zapravo je otišla u gostionicu da se napije i kad se vraćala kolima u hotel
uletela je u krivinu, udarila u drvo, pa je hitno preneta u bolnicu.
Režiser je u zoru uleteo u Kristijanovu sobu. Dirigent i Rozelina su
spavali.
– Budi se! Sve prekidamo, pakujemo se i vraćamo se kući – obavestio ga
je.
Rozelina se uspravila u krevetu. Na sebi je imala svilenu spavaćicu s
dubokim izrezom na grudima koji je odmah pokrila rubom čaršava.
– Šta se dogodilo? – upitala je.
– Elvira je doživela saobraćajnu nesreću, polomila je nogu i ruku. Ako
sve bude kako treba, oporaviće se za tri meseca.
– Šteta što se predstava neće prikazivati – primeti Rozelina. Glas joj je
zvučao kao pištanje vrapčića.
– I gore od toga, ovo je prava katastrofa – reče režiser, skrhan.
– Ja umem da plešem, da pevam i znam ceo tekst napamet. Ali baš ceo,
čak i replike ostalih glumaca – izjavi devojka.
Kristijano i režiser se ćutke zgledaše.
– O, ne mari. Glup predlog, samo sam pokušala da vam pomognem – reče
ona.
Tako je rođen Rozelinin uspeh.
Autori su napravili neophodne izmene teksta. Nastupili su u nekoliko
manjih regionalnih centara gde je predstava bila izuzetno dobro dočekana.
Krajem septembra, trupa je prvi put nastupila u Milanu.
Dok je Elvira Vali bila ležala u bolničkom krevetu, u pozorištu Manconi
pljuštali su aplauzi.
Rozelina se osmehivala sa sredine pozornice i klanjala se u znak
zahvalnosti.
Kristijano ju je čekao iza scene.
– Večeras je rođena jedna zvezda – prošaputa joj.
Ona se sa suzama u očima privi uz njega i reče: – Nikad nisam bila
ovoliko srećna!
 5.

– Sad si našao da pokrećeš firmu? – upita Ernestina Ðuzepea i nastavi: –

Svakog dana se organizuju skupovi i izbijaju neredi. Ljudi su zabrinuti i ne
pomišljaju da kupuju odeću.
– Znaš li ti kada je izmišljen lak za nokte? U Americi, tridesetih godina,
tokom velike recesije. U najtežim vremenima ljudima su potrebna
zadovoljstva. To dokazuje uspeh Rozelinine predstave. Zaštitio sam marku
korti kolekšn i nameravam da pravim lepu i skupu odeću. Možemo da
uspemo, mama. Ja želim da uspem – reče Ðuzepe.
Bilo je jesenje veče, vlažno i sumorno. U liberti vili u kojoj je Ðuzepe
živeo i radio, okupili su se Ernestina i njena deca sa svojim životnim
partnerima. Renato je ostao kod kuće da čuva unuke. Običaj braće i sestara
da četvrtkom uveče izlaze u piceriju ostao je samo davna uspomena, ali često
se događalo da se porodica okupi na večeri u nečijoj kući. Ernestina je bila
zahvalna sudbini što se njena deca vole i što su solidarna, iako je svako
odabrao drugačiji put. Samo joj je Rozelina i dalje zadavala muke, zato što je
živela s Kristijanom ali nije htela ni da čuje da se uda. Prethodnog dana,
iskoristivši njenu posetu kući u Korsu di Porta Romana, rekla joj je: – Ako
se ti i Kristijano toliko volite, zašto se ne venčate?
– Zato što nema potrebe da bilo ko ozvaniči našu vezu. Osim toga, ne
mogu da zamislim sebe kao nečiju suprugu. Mama, ja sam glumica, nisam
žena za kući i decu.
– To znači da me nećeš obradovati podarivši mi unuke?
– Rekla bih da ih već imaš dovoljno. Puči ih ima troje a možda će ih biti
još, Lilijana ima jedno i, koliko znam, volela bi da rodi još jedno. Ja već
imam svoje nećake koje mogu da mazim. Ne želim da rađam decu.
– Ti si buntovnica, u tome je stvar, i nisi ni zaljubljena u tog jadnog
Kristijana koji balavi za tobom kao kučence.
– Mamice, zašto brineš? Ja sam i ovako srećna, a srećan je i moj partner.
Vidiš, ja sam zaljubljena u ljubav. Danas je to Kristijano, sutra bi mogao da
bude Andrea – izazivala ju je uz neizbežan vragolast osmeh.
– O, bože! Ko je taj Andrea? Da li je moguće da ja uvek sve poslednja
saznam? – Ernestina je prešla rukom preko čela, kao da želi da otrese sablast
neke nove nepodopštine svoje ćerke Rozeline koja nije ličila ni na sestru ni
na braću.
– Smiri se, mama. Nema nikakvog Andree. Mogla sam da kažem i Mario
ili Luiđi. Drugim rečima, ne možeš očekivati da žena treba celog života da
bude vezana za jednog muškarca.
– Ti si potpuno poludela. Trebalo je da te tučem kad si bila mala, umesto
što sam ti davala bombone kad god napraviš neku glupost. Ali bila si tako
ljupka...
– Ti si imala sreću što si naišla na tatu. Ali na svetu postoji samo jedan
Renato Korti. Kad bi postojao još jedan, uveravam te da bi zauvek bio moj.
– Ti nimalo ne razumeš šta znači živeti u braku. Ne znaš da muškarac i
žena, da bi mogli da žive zajedno, moraju da čine ustupke jedno drugom.
Svet je pun lepih muškaraca, poštenih i punih života kao tvoj otac. Međutim,
malo je žena koje umeju da ih cene. Ti si šuplja tikva. I ništa više neću reći
zato što sam toliko ljuta da bih na kraju mogla da ti kažem nešto neprijatno –
ukorila ju je.
Rozelina ju je pomilovala po ruci, osmehujući joj se.
– Mama, hajde da se pomirimo. Znaš da ne podnosim da te gledam ljutu.
Prihvati me ovakvu kakva sam, ako me voliš. Ja sam tebe uvek prihvatala i
da znaš da si prelepa, mamice.
Ernestina ju je na kraju zagrlila.
– Prava si vetropirka, ali uvek si mi se sviđala. Kad si se rodila, vile su
bile velikodušne prema tebi. Nekima su podarile lepotu, drugima
inteligenciju, ostalima snagu da istrpe životne muke. Tebi su podarile umeće
da se svidiš drugima. To je dar za koji nisi nimalo zaslužna. Ipak...
– Ipak, tako je, mamice draga. Zaboravila si da kažeš da se i meni sviđaju
drugo ljudi – vedro je zaključila Rozelina.
Ernestini nije preostalo ništa drugo nego da se potčini izborima svoje
dece. Prihvatila je činjenicu da je Lilijana izabrala mnogo starijeg muškarca,
da se Puči oženio u vreme kad još nije bio sposoban da obezbedi krov nad
glavom svojoj porodici, kao i činjenicu da Ðuzepe ima novog partnera.
Zvao se Mauricio Cangeri, ali prijatelji su ga zvali Ricio. Bio je galerista.
Pisao je i rubriku o umetnosti u uglednom stručnom časopisu. Bio je oženjen
i imao je dvoje dece koja su ga odbacila zbog njegove homoseksualnosti, što
mu je nanelo najveći bol u životu. Bio je deset godina stariji od Ðuzepea i
postavljao se vrlo očinski. Odlučili su da ne žive zajedno, tako da je Ricio i
dalje živeo u svom stanu, a Ðuzepe u svojoj vili. Za razliku od Filipa,
galerista nije voleo mondenski život. Rodio se u pristojnoj građanskoj
porodici, diplomirao je istoriju umetnosti i naučio je posao od oca. Ernestina
je bila uverena da je on savršen partner za njenog sina i osećala je naklonost
prema njemu.
Sada se, u maloj dnevnoj sobi pored Ðuzepeove radne sobe, Ernestina se
raspravljala sa sinom u prisustvu Ricija koji je ćutao i slušao. Ostali su bili u
prizemlju. Muškarci su igrali bilijar, žene su neobavezno ćaskale, a Filipinac
Oskar, Ðuzepeov sluga, spremao je večeru u kuhinji. Iz zvučnika su dopirali
tihi zvuci simfonijske muzike. Napolju je počela kiša.
– Zamisli da nešto pođe naopako. Ostaćeš bez posla i s gomilom dugova.
Jesi li pomislio na to? – nije popuštala Ernestina.
– Ne, jednostavno nisam hteo da razmišljam o tome, zato što će sve biti
kako treba – reče Ðuzepe.
– A ti ništa ne kažeš? – upita Ricija koji ih je slušao rasejano listajući
monografiju o baroknoj umetnosti.
– Ja znam kako se vodi galerija i kako se sklapaju ugovori s umetnicima,
ali ne razumem se u modu i odeću. Ipak, čvrsto verujem u Ðuzepeov dar i, i
koliko ja poznajem Pučija, siguran sam da nikad ne bi dao otkaz u banci da
nije ubeđen da će Korti kolekšn uzleteti kao mlaznjak i probiti brzinu zvuka.
Puči i Ðuzepe su kombinacija predodređena za uspeh – izjavio je.
Ernestina je znala da bi Rozelina trebalo da bude zaštitno lice nove
kolekcije i da je dovoljno lepa, poznata i uverljiva da može da osvoji kupce.
– To su samo prazne priče i snovi. Ja sam dvadeset pet godina radila u
fabrici odeće i poznati su mi rizici takvog poduhvata. Zato se pitam: zašto bi
se upustio u pustolovinu tokom koje ćeš naići na hiljade problema i zbog
koje ja neću moći da spavam? Nije ti dovoljna plata? Nije ti dovoljan
procenat od prodaje koji si zarađivao kod Lorencija? Ko traži veće, izgubi iz
vreće – prorekla je.
– Mama, ja ne želim da se obogatim. Ionako ću zaraditi mnogo novca. Ali
Pučija i mene nije samo novac podstakao na ovaj poduhvat. Želimo da
ostvarimo svoj san koji će zauvek blistati u istoriji italijanske mode. Mirno
spavaj, molim te. Puči i ja ćemo uspeti – reče Ðuzepe.
 Iz prizemlja dopreše glasovi: – Gotova je večera! – Pohrliše svi u
trpezariju i posedaše za veliki sto od palisandera.
Oskar unese posudu sa čorbom od povrća. Najpre je sipao Ernestini, a
ona, dok je prinosila kašiku ustima, osmotri svoju porodicu. Bila je ponosna
na svoju decu, koja su uspela u životu zahvaljujući inteligenciji i želji da se
pokažu. Ali koliko se miliona mladih bori kao i njena deca a nikad ništa ne
ostvare? I pre svega, koliko dugo će sreća pratiti njenu lepu veliku porodicu?
 6.

Godine su brzo prolazile. U proleće 1977, Puči i Sandro su otišli u Forte dei
Marmi u potragu za kućom koju će unajmiti za leto. Našli su jednu vilu
slobodnu u julu i avgustu, udobnu i dovoljno prostranu da može da primi celo
pleme Korti. U dnu bašte nalazila se mala kapija iza koje se pružala bašta.
Odlučili su da, prema želji koju je Arijela izrazila svome mužu, letuju u
Versiliji: – Uvek sam išla na more u Romanju. Volela bih da jednom letujem
u Toskani.
I tako se prve nedelje jula cela porodica Korti uselila u vilu uz dogovor da
će samo Ernestina i Arijela tokom celog leta ostati tu s decom, dok će ostali,
uključujući i Lilijanu i Sandra, provoditi na moru vikende i odmor u avgustu.
Kolenit je čekalo vrelo leto. Policija je stalno stražarila ispred kapije kako
bi predupredila moguće terorističke napade.
U ponedeljak ujutru, po povratku s mora, Sandro je odvezao ženu na
posao.
– Bićemo sami do petka, kao u stara vremena – rekao joj je, dok je
zaustavljao kola ispred zgrade u kojoj je radila.
– Šta si naumio? – upita ga Lilijana.
– Večere uz svetlost sveća i šetnje pod zvezdama – predloži on.
– Odličan plan – složila se.
– Bio bi, kad bi se ponekad setila da nisi samo rukovodilac u Kolenitu,
nego i supruga.
– Nemoj to tako da postavljaš, jer ću te podsetiti da si i ti ponešto
zanemario otkako nam se rodio sin. Prestao si da odlaziš sredom uveče na
večeru s prijateljima, na tenis i na pecanje – odvrati. Sve češće je osećala
grižu savesti zbog obaveza koje su je lišavale porodice i upravo zbog toga
nije trpela kritiku.
– Hoćemo li da se svađamo u pola devet ujutru? – upita je on.
– Oprosti mi. Ne ponašam se baš uvek razumno – nežno mu uzvrati.
– A ja sam vrlo ljubomoran na svoju prelepu ženu jer provodi mnogo
vremena s muškarcima koje ja ne poznajem i koji su svakako mnogo mlađi
od mene – priznao je Sandro.
 – Nema nijednog s kojim bih poželela da podelim trenutke intimnosti. Da
ih poznaješ, verovao bi mi. – Bila je iskrena. Volela je muža koji joj je
opraštao česta odsustva i ostajao uz malog Stefana kad god bi morala da ode
od kuće zbog poslovnih obaveza.
Sandro je zaista bio divan muž.
– Želim ti prijatan dan, devojčice – reče i poljubi je u obraz.
– I tebi, ljubavi moja – prošaputa ona i zagrli ga.
– Tvoj parfem me izluđuje, je l’ znaš? – prošaputa on, držeći je u naručju.
– Videćemo se večeras. Dođi po mene u sedam – rekla mu je Lilijana na
rastanku i izašla je iz automobila.
Sandro ode uz škripu guma, a ona prođe kroz kapiju pod budnim
pogledom dežurnih policajaca.
Zaputivši se prema svojoj kancelariji ugledala je direktora kako joj dolazi
u susret s drugog kraja hodnika.
Sačekala ga je i zajedno su ušli u Lilijaninu kancelariju. Spustila je tašnu
na sto, pritisnula dugme na interfonu i rekla sekretarici: – Dve kafe, Marija,
molim vas. – Onda se obratila svom šefu: – I vi želite kafu, je li tako?
On klimnu glavom i spusti na sto fasciklu s dokumentima.
– Nemate ništa protiv da, pre nego što se posvetim redovnim obavezama,
popijem kafu? – upita Lilijana tonom iz kojeg se naslućivalo neizgovoreno:
„Ostavi me na miru nekoliko minuta pre nego što počneš da me opsedaš
nekim novim problemom.“
Čovek nije ni trepnuo i seo je u fotelju naspram radnog stola. Marija je
ušla noseći poslužavnik sa šoljicama iz kojih se pušilo i posudu sa šećerom.
– Da li vam treba još nešto, gospođo? – upita.
Lilijana joj pokretom ruke pokaza da može da ide.
Pošto su popili kafu, oboje su pripalili cigaretu i na kraju Lilijana reče: –
Slušam vas.
Direktor, koji ju je nekoliko godina ranije dočekao nadmeno, naučio je da
je ceni. Lilijana se razlikovala od ostalih rukovodilaca po tome što nije bila
nimalo ponizna prema nadređenima, što se prema njima ponašala kao da su
joj kolege i, pre svega, zbog vrlo profesionalnog odnosa prema poslu zbog
čega su je svi poštovali, čak i radnici.
– Morate da započnete pregovore s radnicima – reče Masaroni.
– Zar to nije vaš posao? – primeti Lilijana.
 – Više nije. Vi ste moja pomoćnica, na određeno vreme. S tim krdom
prestupnika koje bi trebalo izbičevati ja ne pregovaram. U petak uveče je
nastao haos, a ja ne mogu da izgubim obraz – objasni.
Lilijana pomisli kako ga je već izgubio ako je odlučio da ga ona zameni.
Znala je da se radnici bune zbog obnavljanja ugovora o radu, a kompanija se,
očigledno, oslanja na njenu sposobnost rešavanja problema.
– Tražio sam da nam pošalju nekog iz centrale u Rimu da vam pruži
podršku, ali on će stići tek za nekoliko dana. A ovde imamo pet stotina
razuzdanih radnika s kojima jedino vi možete da se suočite – objasni
Masaroni.
– Šalite se?
– Iskreno, nimalo se ne šalim. Upravni odbor se slaže sa mnom. Ne želimo
štrajkove i nerede u kompaniji.
Tako joj je, tokom vikenda, dok je ona bila s porodicom u Versiliji,
Kolenit dodelio privremeno zaduženje, a da je nisu ni obavestili o tome.
– Nemojte praviti probleme, ionako svi znaju da su vama važni interesi
radnika.
– Kažite mi šta se događa i ne očekujte spektakularne rezultate – naglasi
Lilijana. Zatim ugasi cigaretu, čekajući da joj direktor pruži dodatne
informacije.
– Poznati su vam neprihvatljivi zahtevi koje su izneli. Postupite po
sopstvenom nahođenju. Važno je da sve odbijete, pokušavajući da izbegnete
nerede, razume se.
Lilijana se setila Bonfantija, sindikaliste koji joj je, dok je radila u Ulici
Paleokapa, rekao: „Želimo vas kao protivnika.“ Sad je bila sigurna da se iza
celog zamešateljstva krije upravo Bonfanti, zato što Masaroniju nikad ne bi
palo na pamet da predloži nju za takav zadatak.
– Ne zavaravajte se. Ja ću prihvatiti zahteve koje budem smatrala
ispravnim – odlučno odvrati i dodade: – U suprotnom, ostajem ovde, u svojoj
kancelariji. – Direktor je bio prinuđen da prihvati njenu odluku, a zatim je
otišao.
Lilijana je telefonirala mužu.
– Mnogo mi je žao zbog našeg plana za večeras. Šalju me da pregovaram s
radnicima. Sad ću sići i ne znam kad ću uspeti da se izvučem. Molim te,
telefoniraj mojoj majci i pitaj je kako je Stefano. Zvaću te čim budem mogla
– reče mu.
Čula je dug uzdah nezadovoljstva.
– Plan je samo odložen, nije otkazan. Kasnije ću ti sve objasniti. – Trudila
se da odobrovolji muža.
– Ne želim ništa da znam – grubo odvrati Sandro i prekinu vezu.
Lilijana ustade od stola, uze svežanj dokumenata i izađe iz kancelarije.
Sišla je u prizemlje i odlučnim pokretom otvorila dvokrilna vrata sale u
kojoj su se okupili predstavnici svih odeljenja, kako unutrašnjih, tako i
spoljnih. Masaroni joj je rekao da ih ima petsto. Učinilo joj se da ih je mnogo
više. To mnoštvo ljudi uperi pogled u nju dok je prilazila stolu gotovo
prislonjenom uza zid. Vazduh je bio težak zbog vrućine i duvanskog dima.
Spustila je dokumenta na sto pored sveske za beleženje. Zatim se, i dalje
stojeći, zagleda u njih. Mnoge je lično poznavala. Ostale je, one iz spoljnih
odeljenja, prvi put videla. Bila je prestravljena. Stavila je ruke na sto kako bi
ublažila drhtanje i rekla: – Dobar dan.
Radnici su i dalje ćutke zurili u nju.
Pomislila je na svog oca. Bio je jedan od njih, i dalje je jedan od njih, ali
ume da izrazi svoje stavove i da sasluša mišljenje protivnika. Ona je u tom
trenutku bila protivnik i zapitala se da li među tim ljudima ima nekog sličnog
Renatu Kortiju.
– Ko će da govori? – odlučno upita.
– Kad stiže šef? – upita je jedan čovek iz dubine sale.
– Šef je izgubio strpljenje. Dakle, moramo se snaći i bez njega – odvrati.
Načas zavlada tišina, a onda se prolomi smeh.
– Ne misle valjda da ćemo pregovarati s jednom ženom? – reče jedan
radnik, izražavajući mišljenje svih okupljenih.
– Došli ste da izložite svoje zahteve ili da podržite fašističku ideju da je
ženski mozak manji od muškog?
Njene reči pogodiše nekoliko radnika koji pognuše glave i sakriše ruke u
džepove kombinezona. Ostali su, međutim, uglas uzvikivali: – Uaaa – dok su
joj neki dobacivali da treba da ide kući.
– Bolje bi vam bilo da pletete. Ako ona kukavica direktor kadrovske neće
da se pojavi, neka dođe generalni direktor. Šta jedna žena može da zna o
našim problemima!
– Znam koliko i vi – izjavi Lilijana odlučnim glasom. – Odrasla sam u
porodici u kojoj su se jeli makaroni začinjeni sindikalnim problemima. Dok
ste vi išli u zabavište, ja sam već napamet znala istoriju radničkog pokreta,
seljačkih liga, poraze i pobede koje su radnike koštali suza i krvi. Dakle,
prestanite da se durite kao devojčice i iznesite ozbiljne probleme.
Neki među njima su je poznavali i cenili, ali ostali su, uvređeni, odbijali
da je shvate ozbiljno. – Takvim ustima možete da kažete šta god hoćete –
izvali jedan grubim glasom, citirajući reklamni slogan za neku zubnu pastu.
Neprikladna dosetka doprla je od nekoga iz grupe mlađih koji su se
okupili u dnu sale. Lilijana je morala da skupi svu snagu da ne napusti
sastanak i da ne zalupi vratima za sobom. Bila je jedina žena u mnoštvu
kivnih muškaraca i, što je dodatno otežalo situaciju, bila je mlada, lepa i
elegantna. Znala je da mnogi i dalje nameravaju da je ponižavaju kako bi je
naterali da ode.
U mislima je čula Ernestinin glas dok joj govori: Htela si bicikl? Sad
okreći pedale.
I ona je nastavila da ih okreće, prestigavši ih.
– Budala koja je izgovorila taj prostakluk, ne pomaže svojim drugovima.
Ja sam ovamo došla da radim. Ko god nije došao iz istog razloga, može da
ide – reče, ističući svaku reč. Nije bilo komentara i Lilijana nastavi: – Dakle,
imam ovlašćenje da započnem pregovore. Vi iznesite svoje zahteve, zajedno
ćemo razmotriti one neodložne, a ja ću se potruditi da vam izađem u susret u
ime kompanije.
Jedan radnik iz prvog reda reče: – Onda ću ja da počnem u ime drugova iz
mog odeljenja. Ali ako ne postignemo dogovor, treba da znate da ćemo sutra
svi izaći i da ćemo preuzeti zgradu.
– Ne pristajem na ucene, nudim vam samo poštenu raspravu – reče
Lilijana. Napokon sede za sto i dodade: – Slušam vas.
U rano popodne, vrućina, duvanski dim i vonj znoja postali su
nepodnošljivi. Ali rasprava se zahuktala i odvijala se bez prekidanja. Radnici
su se smenjivali za pregovaračkim stolom kako bi svi stigli da pojedu nešto i
da protegnu noge. Lilijana je sve vreme sedela i zahvaljivala je onima koji su
joj donosili hladnu vodu i kafu. Prošlo je osam uveče, zatim deset, a na kraju
i ponoć. U zoru, Lilijana je učinila nekoliko ustupaka, što su okupljeni
pozdravili aplauzom. Taj dogovor je smatrala nedodirljivim i upravni odbor
će morati da ga prihvati čak i ako se ne složi s njim.
 – Malo sam umorna – reče u jednom trenutku. Onda pogleda na ručni sat i
dodade: – Ne znam kako je vama, ali ja imam utisak da ću se srušiti.
Radnici se uglas nasmejaše.
– Vi ste prava lavica! Dozvolite da vam to kažu oni koji se razumeju u
pregovarače – reče jedan stari radnik.
– Hvala vam. Mislim da bismo mogli da utvrdimo datume narednih
sastanaka.
Dok je beležila datume, pitala se kako će izložiti upravi ustupke koje je
učinila.
U međuvremenu je iz Ulice Paleokapa stigao Torkvati i čekao ju je s
Masaronijem u sali za sastanke. Delovali su umorno. Već su saznali ishod
pregovora i gledali su je s poštovanjem.
– Obavili ste veliki posao – promrmlja Masaroni.
– Svaka čast! Uspeli ste da izbegnete veće nevolje – uzviknu Torkvati a
zatim joj reče da je Sandro čeka u holu.
– Sutra, u stvari danas, uzmite slobodan dan. Videćemo se u sredu – reče
joj šef.
 7.

Naredni sastanak bio je zakazan za petak. Lilijana je bila vrlo loše

raspoložena, između ostalog i zato što je osećala nervozu svog muža koji se
zatvorio iza neprobojnog zida ćutnje.
Jedne večeri se suočila s njim. Sedeli su za kuhinjskim stolom i nevoljno
jeli salatu od pirinča. Odgurnula je tanjir i rekla: – Hoćemo li da
razgovaramo? Ja ne mogu da podnesem ovu napetost.
– U redu – odvrati Sandro.
– Ko će da počne? – upita ona.
– Ti, kao i uvek – reče Sandro.
– Odlično – složila se i pripalila cigaretu.
I Sandro pripali cigaretu, a ona nastavi: – Tri dana ne razgovaraš sa mnom.
Šta sam ti uradila?
– Zapitaj se šta radiš samoj sebi. Dozvoljavaš da te tvoji šefovi vuku za
nos, da te teraju da vadiš kestenje iz vatre. Zašto? Zbog karijere? Da bi
pokazala da si bolja od svih? Da bi mogla da pričaš našem sinu kako mu je
mama borac? Misliš da je to važno malenom? Ukratko, zašto? – upita je.
– Ja te nisam slagala. Kad smo se upoznali, odmah sam ti rekla da imam
ambiciozne poslovne planove i ti si to prihvatio, štaviše, ponudio si mi
pomoć – naglasi ona, nervozno gaseći cigaretu.
– Šta sam radio do sada ako te nisam ohrabrivao, pomagao ti i podržavao
te? Ali sad prelaziš sve granice. Možeš li da zamisliš šta sam preživeo
prošlog ponedeljka? Izašla si sa sastanka u četiri ujutru!
– A ti, imaš li ti predstavu o tome šta sam je proživela tokom tih jezivih
osamnaest sati?
– Pitanje ostaje isto. Zašto?
– Zato što želim unapređenje – objasni Lilijana.
– Nije ti dovoljno ono što imaš? Postala si visoki rukovodilac Kolenita,
imaš kuću, muža, dete. Zašto želiš unapređenje?
– Volim da pregovaram s radnicima. To je ono najbolje što umem da
radim. Od oca sam nasledila sposobnost da stvorim uravnotežene odnose i
ako se domognem komandnog položaja, moći ću slobodnije da branim
interese radnika, ne zanemarujući pritom interese kompanije. Istina je da su
vlasnici firmi pohlepni izrabljivači, ali ni u sindikatima ne sede sveci. Svesna
sam da je moj doprinos kap u moru, ali petnaest hiljada zaposlenih je mnogo
ljudskih duša s kojima treba postupati i mozgom i srcem. Zašto ne bih to
radila?
– Zato što sutra uveče treba da budemo kod našeg sina, na primer.
Zaboravila si? Sećaš se malog Stefana koji je na moru s bakom, braćom i
sestrama?
– Ne budi zajedljiv. I te kako mislim na svog sina, jer sam ga želela srcem
i dušom i da bih ga rodila, napustila sam posao. Sutra uveče ćemo biti kod
njega u Forteu.
– Ja ću biti. Ti ćeš sutra ujutru u devet otići na sastanak i ko zna kad ćeš
izaći. Ali ovoga puta te neću čekati.
Lilijana izmaknu stolicu, ustade i baci ostatke večere u smeće. Onda
prošaputa: – Juče sam ih obavestila da sutra neću prisustvovati sastanku.
Sinoć je stigao rukovodilac iz Rima. On će nastaviti pregovore. Ja ću izaći iz
kancelarije u pet, kao i svakog petka.
Sandro se odobrovoljio.
– Nisi to mogla odmah da mi kažeš? – upita je.
– Kako? Nisi razgovarao sa mnom – požali se ona.
– Dobro smo se posvađali – priznao je.
– Dobro smo se posvađali? Nikad nisi prisustvovao svađama između mog
oca i majke. Ernestina ga je gađala tanjirima.
– A ponekad bi ga i ošamarila. Ispričao mi je tvoj otac.
– Ipak, njih dvoje se vole. Uvek su se voleli – naglasi Lilijana.
– A nas dvoje?
– Mi tek treba da razmotrimo strategiju – našali se Lilijana.
– U spavaćoj sobi? – upita Sandro, priđe joj i pomilova je po licu.
Sutradan ujutru, Lilijana je ušla u firmu u osam. Popila je kafu kao i
obično, pripalila cigaretu, a onda je začula buku u hodnicima, dok su telefoni
zaglušujuće zvonili. Marija, sekretarica, proviri u njenu kancelariju.
– Direktor je na vezi – reče.
Lilijana podiže slušalicu.
– Gospođo, došlo je do gužve u sali za sastanke – izjavi.
– Zar nije tamo rukovodilac iz Rima? – upita.
 – Upravo tako. Izgleda da traže vas. Gađali su ga pritiskivačem za papir i
povredili su mu čelo.
– Treba zameniti pritiskivače plastičnim fasciklama. Manje će boleti –
odbrusi. Čvrsto je odlučila da ne dozvoli da je odvuku na taj sastanak.
Obećala je nešto mužu i to obećanje će održati.
– Nije mi dobro – reče sekretarici. – Zovite mi taksi, moram odmah da se
vratim kući. – Jasno joj je bilo da je potrebna preduzeću, ali ovoga puta nije
mogla dopustiti da je uvuku u pregovore.
Nedugo zatim, uletela je u Sandrovu firmu.
– Odmah polazimo – reče.
Sandro ništa lepše nije mogao poželeti. Čekalo ga je još brdo predmeta
koje je trebalo da prouči, ali posao je, za razliku od njegove žene, mogao da
čeka.
Ta dva dana su bila burna i vesela. U Forteu se okupila cela porodica
osim Ðuzepea koji je ostao u gradu da bi pripremio prvu modnu reviju Korti
kolekšn, predviđenu za septembar. Lilijana i njen sin bili su nerazdvojni.
Stefano je tražio da spava s roditeljima i njih dvoje su mu to dozvolili. I
četvoro Pučijeve i Arijeline dece su, po ugledu na njega, htela da spavaju sa
svojim roditeljima koji su na kraju spavali na poljskom krevetu jer su ih deca
izgurala iz postelje.
Jutra su provodili na plaži, a popodneva u vrtu, igrajući se s decom koja
su plakala, smejala se i svađala.
Renato se izdvojio s Lilijanom.
– Čuo sam da si prilično dobro snašla na svom prvom sastanku – reče joj.
– Rekao ti je Sandro? – upita ga.
– Obavestili su me drugovi.
– Bilo je to zastrašujuće iskustvo. Kako si uspeo ceo život da provedeš s
tako drskim ljudima? – upita ga.
– Primer su im pružile gazde, koje su daleko nadmenije i neučtivije od
njih, a nisu ništa manji šovinisti. Misliš da će te unaprediti?
– Moraće. U petak su u arenu poslali jednog rukovodioca iz Rima koga su
gađali pritiskivačem za papir i povredili mu glavu. Radnici su hteli da
pregovaraju sa mnom – ponosno reče Lilijana.
– Ne zavaravaj se – upozorio ju je otac. – Među tim ljudima, od stotinu
onih koji umeju da razmišljaju, isto je toliko onih čiji je jedini cilj da rasture
radnički pokret. Takvi su naizgled najostrašćeniji, a zapravo su žrtve
manipulacije onih koji nemaju ništa zajedničko s našim ciljevima. I ako
moram do kraja da ti objasnim šta ja mislim, reći ću ti da se čuvaš, Lilijana.
Tvog kolegu su gađali pritiskivačem za papir, tebe bi mogli da gađaju i
nečim težim. – Renato je bio ozbiljan i zabrinut.
– Tako je i u tvojoj fabrici? – upita ga.
– Potpuno isto. Sindikat ne čine sveci i mučenici. Naši rukovodioci tvrde
da su im važni interesi njihovih drugova i to je tačno. Ali važniji su im
sopstveni interesi i interesi onih koji imaju moć. Njihova strategija ista je kao
i strategija vladajuće klase. Rukovodioci sindikata i kompanija uvek se na
kraju dogovore. Kad jedan sindikalista previše smeta vlasnicima, udalje ga iz
sindikata unapređenjem. Daju mu neki politički položaj u upravi i taj
prestane da im smeta. Nema svrhe da ti navodim pojedinačne primere, zato
što ih i sama poznaješ. Svi zajedno igraju prljavu igru a ja zadrhtim od straha
kad god pomislim da ćeš se ti izložiti riziku, jer znam da bi mogli da te
samelju.
– Šta da radim, tata? – upita Lilijana, zabrinuta.
– Moraš da radiš ono u šta veruješ. To nije više pitanje naklonosti prema
levici ili desnici. Dobrih i loših ima na obema stranama. Dosta je bilo žrtava,
iako nisu sve bile nevine. Kad prođu ove strašne godine, prebrojaćemo
mrtve. Našem društvu su potrebne promene, ali ko je odlučio da ih treba
izvršiti nasilno? Ja nisam, niti su na to uticali milioni radnika kao što sam ja.
Sa strahom sam gledao godine tokom kojih je prevladala strategija primene
sile u rešavanju problema u društvu. Govorio sam sebi: kulturna revolucija je
prihvatljiva, prihvatljivo je i delovanje u fabrikama i školama, prava žena su
nedodirljiva, konstruktivan društveni sukob je neophodan. Ali kakvog je
smisla imalo nasilje, kakvog smisla danas ima? Iz krvi i razaranja rađaju se
samo bes i novo nasilje. Naše društvo je zahvatio vrtlog izopačenosti kojem
ne vidim kraja. A ti si usred toga.
– Ali, zar ne misliš da sve to pomaže ženama da napreduju?
– Ja mislim da bi žene bolje napredovale u uslovima mirne dijalektike.
– Ali kako ćeš urazumiti neznalice i prostake? Više nema poštovanja
prema kulturi, prema nepovredivosti institucija. Pomisli samo šta predstavlja
u svetu milanska Skala. Hram kulture, građanske, društvene i političke. A
morali smo da gledamo kako ti nesrećnici gađaju publiku smećem. To nije
dijalektički sukob već neznanje, prezir naše tradicije. Ali ja mislim da su
pojedinci pametniji od mase. Nasilje će prestati. Možda društvo više neće
biti isto kao nekad, ali nešto dobro će ostati sačuvano.
– Slažem se. Ali u međuvremenu moramo rešiti postojeće teškoće. A ne
bih voleo da posledice rešavanja tih problema osetiš na svojoj koži.
– Tata, pamtim kako te je policija pretukla. Ipak, nikada nisi odustao.
Neću ni ja.
– Tvrdoglavija si od majke – progunđa Renato.
– Vas dvoje se stalno domunđavate – umeša se Rozalina koja je tražila
oca i napokon ga našla kako sedi s Lilijanom u senici, sakriven oleanderima.
– Možeš da nam se pridružiš – predloži joj sestra. I nastavi: – Iako
sumnjam da te naše teme zanimaju.
– Ne treba da sumnjaš. Možeš biti sigurna u to – potvrdi Lilijana.
– Ja idem da pomognem mami da spremi večeru – odluči Lilijana i
dodade: – A ne bi bilo loše kad bi nam neko pomogao.
– Na mene ne računaj. Ja moram da odem kod frizera – najavi Rozelina.
Lilijana se zaputi prema kući, gunđajući zbog sklonosti diva da preziru
kućne poslove. Rozelina sede na malu sofu pored oca.
– Mazi me malo – reče mu.
– Tvoja publika ti ne ukazuje dovoljno pažnje? – upita je Renato.
– Tatina pažnja je nešto sasvim drugo i mnogo više mi znači – zacvrkuta
ona.
Renato se osmehnu, zavuče ruku u njenu gustu kosu i razbaruši je.
– Godine prolaze, a ti si ostala dete – reče, vrteći glavom. Onda dodade: –
Kako si, Rozelina?
– Mnogo sam neraspoložena, tata. Znaš li da Elvira Vali nije htela da se
pozdravi sa mnom? Priča okolo da sam joj preotela ulogu, da sam
kradljivica.
– Zar to nije istina?
– Samo donekle. Nisam ja u pijanom stanju udarila u drvo. Tako je bilo
suđeno. Sećaš li se one večeri u ciganskoj čergi, kad smo otišli da tražimo
Pučijeve zečeve?
– Bila je to lepo pustolovina za vas decu.
– Sećaš li se one stare ciganke koja je rekla da ću i ja jednog dana biti
kradljivica i da će me zbog toga ispratiti aplauzima kao neku princezu?
 Renato klimnu glavom.
– A tebi je rekla da je smrt pokušala da te zgrabi, ali je zatim pobegla.
Mogao si da umreš zbog one povrede glave. Dobro je videla, zar ne?
– Jedino tamo gore znaju našu sudbinu – odvrati Renato.
Lilijanin kratak odmor se završio. Sandro i ona vratili su se u nedelju
uveče u Milano. U ponedeljak ujutru, na stolu u svojoj kancelariji zatekla je
preteću poruku Crvenih brigada koje su, nekoliko dana kasnije, pokušale da
je ubiju.
 8.

U bolničku sobu, posle hirurške intervencije zašivanja mišića i tetiva noge

koju je pogodio metak, svakodnevno su stizali buketi i korpe cveća s
porukama kojima su ljudi izražavali bol, žaljenje, ogorčenje. Ispred sobe su
stalno dežurali policajci antiterorističkog odeljenja. Lilijana je zapala u tešku
depresiju, nije mogla da plače i odbijala je da govori. Pored njenog uzglavlja
smenjivali su se članovi porodice. Jednog dana joj je, očiju punih suza,
Ernestina rekla: – Šta bi bilo da su te ubili... pomisli na svoje dete.
Lilijana je prvi put progovorila.
– Potrudi se da moje dete ne sazna za ovaj događaj – reče.
– To i pokušavamo. U Forteu su nas opsedali novinari. Morali smo da se
spakujemo i sklonimo u jedan hotelčić u Valserijani – zagrlila ju je i dodala:
– Gledaj da što pre izađeš iz ove bolnice. U životu ima leka za sve, a ti treba
što pre da nastaviš da živiš.
– Razmišljam o policajcu koji je umro zbog mene – promrmlja Lilijana. –
Imao je dvoje male dece – objasni.
– Išla sam da posetim njegovu ženu i decu.
– Nisam ja kriva, mama. Ja sam samo radila svoj posao.
– Gledaj da se oporaviš i da smanjiš svoje ciljeve. Živimo u gadnom svetu
koji nikoga ne poštuje. Zato se potrudi da poštuješ samu sebe i svoju
porodicu.
– Kako je Stefano? – upita Lilijana.
– Igra se s braćom i sestrama i ništa ne zna. Uveče razgovara telefonom sa
Sandrom koji mu je govori da si otišla da radiš. Veruje mu. Ali dokle?
– Dok ne izađem iz ove sobe. Čekam da mi izvade konce. Moraću da
nosim gips narednih četrdeset dana. Kaži mom sinu da će mu se mama
pridružiti na jednoj nozi – reče Lilijana. Onda raširi ruke, stegnu majku uza se
i isplaka sve suze koje je potiskivala do tog trenutka.
Kad je Ernestina izašla iz sobe, Renato ju je čekao u hodniku.
– Dakle? – upita.
– Govorila je i plakala. Brzo će se oporaviti – odgovori mu žena.
Lilijanu su posetili visoki rukovodioci Kolenita, predstavnici komiteta i
neki članovi sindikata.
– Želimo da nam se vratite, gospođo. Uradili su vam nešto vrlo ružno, a vi
to svakako niste zaslužili – reče joj radnik, u svoje ime i u ime svojih
drugova. Lilijana ga je dobro poznavala. To je bio onaj koji joj je na početku
prvog sastanka rekao da ide kući da plete.
Ispričao je da su u preduzeću, kad su čuli vest, radnici dva minuta ćutali u
znak solidarnosti s njom.
– Čovek bi rekao da to nije ništa, gospođo. Ali dva minuta ćutanja su
duga. Mogla je da se čuje muva u letu. Neki su plakali. Posle toga više
nismo hteli da zasedamo, a pregovore smo odložili do septembra, kad vi
budete mogli da saslušate naše zahteve. U septembru ćete se vratiti na posao,
je li tako?
Lilijana se vratila. Krajem avgusta je otišla u bolnicu da joj skinu gips, a
ortoped ju je detaljno pregledao. – Uz vežbanje i fizikalnu terapiju, ponovo
ćete normalno hodati. Možda ćete jedva primetno hramati. Zato što vam je
noga kraća nekoliko milimetara od druge. To biste mogli da nadoknadite
uloškom u cipeli – objasnio joj je lekar i zaključio: – I dalje ćete imati
prelepe noge.
– Najlepše noge u Lombardiji – začula je prepoznatljiv glas.
Lilijana i lekar pogledaše prema ulazu u sobu za preglede i ugledaše
krupnu figuru Bruna d’Acara.
– Vidim da imate posetu, gospođo. Čekam vas za mesec dana na kontroli
– reče ortoped i ode.
Lekar je prepoznao socijalističkog poslanika parlamenta koga Lilijana
godinama nije videla. Bruno je mnogo oslabio, što se primećivalo naročito na
okovratniku košulje koji mu je sada bio širok. – Žena bi trebalo da ti obnovi
garderobu – reče, pošto ga je zagrlila.
– Povratiću kilograme kad se stiša ova oluja.
– Čemu mogu da zahvalim za ovoliku čast? – upita Lilijana.
– Saznao sam iz svojih izvora da si ovde i pomislio sam da bih mogao da
ti donesem doručak – reče.
Neko pokuca na vrata i jedna medicinska sestra ugura u sobu kolica
napunjena kao u nekom velikom hotelu. Doručak je naručen iz
poslastičarnice Taveđa koja se nalazila u neposrednoj blizini Poliklinike.
– Možeš li da hodaš? – zabrinuto je upita Bruno.
 – Mogu, hvala. Dovoljno će biti da primakneš jednu stolicu kolicima.
Medicinska sestra izađe ostavljajući ih same.
– Kako živiš? – upita ga Lilijana, dok je uzimala mirisan, mek kroasan.
Pokazao joj je četiri prsta i rekao: – Imam ne jednog nego četiri
telohranitelja. Možeš li da zamisliš? Živim u bunkeru. Pitanje je ima li koristi
od toga...
– Da, ako odluče da te ubiju, svakako će to učiniti.
– A kad uhapse ono malo onih do kojih mogu da dođu jer se većina krije u
inostranstvu, odmah se proglase političkim zatvorenicima.
– Previše je saučesništva i uslužnosti na svim nivoima – rekla je Lilijana.
– Tako je – složio se Bruno, prinoseći ustima šolju kapućina. Zatim
nastavi: – Pričaj mi o sebi.
– Zanima te da li sam dobro? Ne, nisam dobro. Noću imam košmare,
dovoljna je neka sitnica da se uspaničim, pijem gomilu sredstava za smirenje.
– Napusti Kolenit i pridruži se mom timu.
Lilijana se osmehnu.
– Jednom davno sam se, zbog ljubavi, učlanila u tvoju partiju. I sam znaš.
– Ali od tada nisi obnovila članstvo.
– Tresla sam se od straha pri pomisli da bi moj otac mogao saznati.
– Nije sramota biti socijalista.
– Ne volim polovična rešenja.
– Skrenuću ti pažnju na to da su Italijani, u suštini, umeren narod.
– I pomalo konzervativan. Pogledaj pod pojmom demohrišćani.
– Želiš da me podsetiš na istoriju naše politike?
– Želim da ti kažem da sam veoma polaskana tvojom ponudom, ali ne
mogu da je prihvatim. Kad bih htela da se učlanim u neku partiju, to bi bila
Komunistička partija. A onda bi me najurili iz firme. Oterali bi me i kad bih
pristupila tvojoj partiji.
– Unapredili bi te kad bi imala nekog zaštitnika u Demohrišćanskoj partiji.
– Ja želim da me unaprede zbog moje stručnosti.
Bruno pogleda na sat.
– Moram da idem – reče joj. Shvatio je da nema svrhe da navaljuje.
– Zahvalna sam ti što si me posetio – odvrati Lilijana. – I za doručak.
Volela bih da si me video u privlačnijem izdanju.
– Ali ti si i ovako privlačna, Lilijana. Nemam više ni volje ni vremena da
jurim za suknjama, ali od tebe mi se i dalje vrti u glavi – prošaputa. Sagnu se
prema njoj i ovlaš je poljubi u usta. Lilijana pocrvene, kao onda kad je tek
bila diplomirala, a on ju je isto tako poljubio.
Dok je izlazio, Lilijana ga pozva.
– Jesi li čuo nešto o Danilu?
– I dalje misliš na njega?
– Samo sam radoznala.
– Ostao je mediokritet. Napustio je školu i počeo je da radi kao psiholog.
Radi testove sposobnosti kandidata ili nešto slično za neke kompanije u
okolini Varezea.
Lilijana se vratila u Kolenit nedelju dana kasnije. U kancelariji je zatekla
veliku ukrasnu biljku i buket belih ruža. Bio je to znak dobrodošlice od
uprave i od radnika. Onda joj je, iz Rima, telefonirao generalni direktor.
– Možete li da se krećete, gospođo? – upita je.
– U suprotnom ne bih bila ovde – odvrati ona.
– Onda uđite u prvi voz za Rim. Imam jedan predlog za vas – obavestio ju
je.
Vareze
 1.

Centrala Kolenita nalazila se na Trgu Venecija. Lilijana nije bila u Rimu od

vremena kad su se spojili Kolevolta i Zenit i kad je nova firma prešla iz
privatnog u društveno vlasništvo. Novo sedište bilo je raskošno a kancelarija
generalnog direktora ličila je na scenografiju iz nekog američkog filma. Bila
je ukrašena tepisima, biljkama, cvećem, slikama i stilskim nameštajem.
Generalni direktor podsećao je na Lorensa Olivijea.
Dok su se rukovali, rekao joj je: – Novine vas nisu verno predstavile,
gospođo. Mnogo ste lepši nego na novinskim fotografijama.
– Hvala vam. Ipak, više bih volela da se ne ističem ni na koji način –
odlučno odvrati, iz iskustva znajući da nakon svakog komplimenta sledi neko
neprijatno saopštenje.
– Razumem vas. Svi smo bili vrlo zabrinuti za vas. Koliko mogu da vidim,
nisu vam ostale posledice te gadne nezgode.
– Ne želim da vam protivrečim, ali posledice su ostale, i te kako!
Najstrašnija strana atentata je osećaj da vas neko jezivo mrzi. Svako bi voleo
da ga prihvate, ako već ne mogu da ga vole. Mržnja povređuje više od metka.
– Naravno – reče generalni direktor i ponudi joj da sedne.
Lilijana pomisli da taj vrlo privlačan muškarac verovatno zauzima najviši
položaj zato što ima nekog zaštitnika. Osmehnula se, čekajući neprijatnu vest,
koja je zaista i usledila.
– Gospođo Korti, vi ste obavili posao vredan poštovanja kao pomoćnik
direktora kadrovske službe. Kompanija vam je vrlo zahvalna za vaš doprinos
ali, kao što vam je poznato, zahvalnost, da bi se kao takva mogla i prihvatiti,
valja izraziti nečim opipljivim – reče, koristeći rečnik primeren nekom
internom cirkularnom dopisu. Lilijana je ćutala i čekala da on nastavi.
– Neophodno je što pre imenovati novog direktora kadrovske službe u
sektoru u kojem vi sada radite, zato što Masaroni odlazi – dodade generalni
direktor.
Bila je sigurna da ne bi umeo da joj odgovori da ga je pitala za tačan naziv
„sektora u kojem sada radi“. Strpljivo je čekala nastavak.
– Za taj položaj predložene su dve osobe, vi i gospodin Maraski. Vi
svakako imate izvesnu prednost u odnosu na Maraskija koji, međutim, ima
dva asa više u rukavu u odnosu na vas. Prvo, on je muškarac. Žene su, kao
što ste mi pokazali svojim primerom, emotivnije, podložnije ličnom pristupu.
Drugo, on je demohrišćanin kao i ja. Ispravite me ako grešim.
– Generalne direktore ne treba ispravljati čak ni kada greše – reče Lilijana
usiljeno melodičnim glasim.
Čovek se nasmeja.
– Primećujem da ste vi prava Milanežanka, čak i kad je reč o smislu za
humor. Ako dozvolite, koristiću vašu dosetku.
Lilijanu je razdirala strašna srdžba koju je jedva potiskivala. Imala je
nekoliko argumenata kojima je mogla da se suprotstavi tom čoveku. Ipak je
odlučila da ćuti, svesna da izliv besa ničemu ne bi služio i sačekala je da
sazna na koji način su u kompaniji odlučili da je se reše. – Tipično milanski
humor i pomalo engleski – ponovi čovek uz osmeh kojim je otkrivao zube
kao na nekom reklamnom plakatu.
– Vi ste očaravajuća osoba, ali nema potrebe da vam ja to kažem. Zato
sam spremna da vas saslušam – reče.
Ubeđen da je zaista neodoljiv, čovek kao da nije shvatio ni njen podsmeh
ni želju da završe taj razgovor.
– Voleo bih da vas vidim ovde u centrali – reče.
– Međutim... – Lilijana je gubila strpljenje.
– Međutim... Ipak, nikad se ne zna... Jedno vodi drugome. Za sada imam
zadovoljstvo da vas izvestim da ste imenovani za direktora kadrovske službe
u ogranku u Varezeu. Kažu mi da je to vrlo značajna oblast koja obuhvata
celu zapadnu teritoriju Lombardije. Unapređeni ste, gospođo Korti – svečano
ju je obavestio.
Razum joj je nalagao da pokaže barem malo oduševljenja tim
unapređenjem, iako će joj svakodnevno putovanje između Milana i Varezea
oduzeti dragoceno vreme koje posvećuje mužu i sinu, dok će njen kolega
Maraski raditi nadomak kuće. Veliki Kolenit, zbog kojeg je rizikovala život,
nije se trudio da joj uzvrati. Ona je ciljala na kadrovsku službu u Ulici
Paleokapa, gde bi mogla slobodnije da radi i da unese neke novine.
– Treba da prihvatim? – upita, nimalo obeshrabrena.
– Još pitate?
– Pitam vas zato što bih volela da znam šta je to opipljivo u mom
unapređenju.
Čovek joj se ponovo osmehnu.
– Dvostruko veća plata, bonus na kraju godine, sve povlastice koje imaju
rukovodioci na najvišim položajima, putovanja avionom prvom klasom i tako
dalje – nabrojao je direktor koji je bio pomalo pometen Lilijaninom
hladnokrvnošću.
– Možda u izveštaju o meni, koji su vam dali, nije zabeleženo da je,
zahvaljujući mojim sposobnostima Kolenit uštedeo silne milione. Nije
zabeleženo ni da je produktivnost povećana zato što ja poznajem svoje ljude,
svakog ponaosob, zato što ih razumem i trudim se da i oni mene razumeju.
Dakle, odgovarajuća plata trebalo bi da iznosi tačno dvostruko više od onog
što ste mi ponudili. Osim toga, pošto poznajem direktora u Varezeu i znam
koliko voli da zakazuje sastanke posle radnog vremena, zahtevam i auto s
vozačem koji će me svakog dana voziti na posao. Znate, porodica mi je
veoma važna, volim da budem sa svojim sinom i mužem posle radnog dana –
mirno je rekla.
Generalni direktor stisnu usne preko snežnobelih zuba, pognu glavu i poče
da se igra zlatnom dugmadi za manžetne.
– Vi ste zaista vrlo praktična žena i znate šta hoćete – reče gotovo
šapatom.
– Želim da odlučujem o svojim podređenima, da ih zapošljavam,
premeštam, unapređujem, otpuštam, ne na osnovu partijske knjižice, već po
pravdi.
– Dobićete to što tražite – zaključi generalni direktor.
Lilijana ustade i rukova se s njim koji je takođe ustao.
– Hvala vam – reče i dodade: – Sad moram da idem. Voz mi polazi za sat
vremena i stići ću u Milano previše kasno da bih mogla da poželim laku noć
svom detetu.
Dok ju je pratio do vrata, čovek kao da se smanjio. Lilijana Korti ga je
potčinila.
– Oprostite mi što sam vas zadržao svojim ćaskanjem – reče.
– Bio je ovo vrlo zanimljiv susret – odvrati ona, kad je već bila na pragu.
Zatim dodade: – Kad smo kod toga, nikad nisam bila naklonjena
socijalistima. Ja glasam za komuniste, ali imam prijatelje u svim partijama,
čak i među demohrišćanima.
 Čovek prihvati dosetku i ponovo se osmehnu, dok ju je gledao kako se
udaljava jedva primetno hramajući.
Lilijana uze taksi kako bi stigla na stanicu i malo pre nego što je voz
krenuo, pozva muža.
– Stižem u ponoć u Milano. Hoćeš li doći po mene? Imam svašta da ti
pričam. Poljubi Stefana u moje ime – reče u jednom dahu.
Sandro joj je ne odgovori.
– Dušo, čuješ li me? – upita Lilijana.
– Čujem te i doći ću na stanicu po tebe – odvrati joj muž
neprepoznatljivim glasom.
– Sandro, jesi li dobro? – bila je uporna.
– Jesam, devojčice. Stefano i ja smo dobro. Srećan put.
Lilijana prekinu vezu i zaputi se duž perona dok je njen voz već polazio.
Kad je stigla u Milano, osim Sandra, sačekali su je i Puči i Ðuzepe.
Zbunjeno ih pogleda.
– Šta se dogodilo? – upita slabašnim glasom.
– Ubili su tatu – reče Ðuzepe.
 2.

Renato je odavno bio prestao da veruje u bolji svet. Napetost unutar fabrike i
sindikata sve više je rasla, a on se osećao sve usamljenije. Prošle su godine
tokom kojih su ga drugovi gledali kao uzor koji treba slediti kako bi se
izvojevala socijalna pravda.
Nikad nije pokušavao da nametne svoje ideje i mnogo puta se sukobio s
ekstremistima koji su se umešali u radničke redove tvrdeći da se problemi
moraju rešavati čvrstom rukom.
Govorio je: – Terorizam nema nikakve veze s radničkim pokretom.
Onome ko promoviše politiku terora, moramo odgovoriti svojim uverenjima.
Ženi bi ponekad šapnuo: – Završilo se jedno doba, Ernestina moja. Prošao
sam lep put, ali sad je vreme da izađem iz voza.
U fabrici je jednoga dana našao letak Crvenih brigada, koji je bio skriven
iza aparata za kafu. Sproveo je istragu i na kraju je otkrio autora. Bio je to
jedan njegov kolega, militantni komunista. Renato je oklevao da ga prijavi.
Onda je shvatio da ne može da ćuti. Tog dana je potpisao svoju smrtnu
presudu.
Na sudu su ga ostavili samog da optužuje kolegu. Pripadnika Crvenih
brigada osudio je prilično skeptičan sudija koji je primetio: – Sve u svemu,
ovo je nesuglasica između radnika. – Sindikat je odlučio da se ne svrstava ni
na čiju stranu. Renato je strahovao za svoj život, ali nije pričao o svom
strahu. Kad se vratio u fabriku, njegovi prijatelji su shvatili da moraju sami
da se organizuju kako bi ga zaštitili. Ujutru i uveče, četvorica njih ga je
pratilo od kuće do fabrike i nazad. Ostatak dana provodio je zatvoren u kući.
Ernestina još nije bila prevazišla strah koji je osetila zbog Lilijane i sad je
bila prestravljena zbog njega.
– Poznajem te, Renato, i znam da te nikad nisam videla takvog. Ti strepiš
od najgoreg – rekla mu je.
– Prestani da umišljaš – odbrusio joj je. Onda je razgovarao s drugovima.
– Moja žena je uplašena. Sad je dosta. Ako pokažemo da se plašimo, to će
biti kao da priznajemo da su teroristi postigli svoj cilj. Večeras se sam
vraćam kući.
 Izašao je iz fabrike po završetku smene, prešao je preko parkirališta, stao
pored svojih kola i kad je hteo da sedne za volan, pogodili su ga s četiri
metka iz pištolja. Jedan mu je prošao kroz srce.
Sad je njegovo telo ležalo u mrtvačnici Poliklinike. Lilijana i ostali članovi
porodice mogli su da ga vide tek sutradan, kad su ga smestili u kovčeg.
Te noći, stan u Korsu di Porta Romana vrveo je od prijatelja. Telefon je
neprekidno zvonio, stizali su telegrami saučešća od političara iz svih partija.
Kortijevi su zanemeli zbog onoga što se dogodilo. Ernestina je bila
skamenjena od bola. Renatovi drugovi su u dogovoru s fabričkom upravom
odlučili da organizuju bdenje u velikom holu fabrike u kojoj je Renato radio
ceo život. Radnici su se rasporedili i na smenu su stajali uz kovčeg u tišini
od koje se ledila krv u žilama, dok su ostale kolege, rukovodioci i političari,
satima pristizali da odaju poštu čoveku koji je skromno i s verom vodio
mnoge bitke. Ljudi su se spontano pokrenuli. Svaka radnička porodica osetila
se smrtno pogođenom. Na sahranu koju je platila država došao je čak i
predsednik republike. Trista hiljada ljudi ispratilo je Renata iz fabrike do
groblja. Na kraju je ostvario ono što je oduvek želeo: kraj sukoba unutar
fabrike.
Prošli su dani, nedelje i meseci. Korti su na kraju ponovo pronašli malo
mira. Ernestina, međutim, nije mogla da se smiri. Okrenuta svom bolu, kao
da više nije želela da živi. Osamila se u velikom stanu u Korsu di Porta
Romana gde je dugo živela sa svojim mužem. Osećala je kako se davi u
samoći u velikoj postelji koju je oduvek delila s Renatom. Deca su joj
dolazila u posetu, a ona ih je bezvoljno dočekivala. Oni su joj pričali, a ona
ih nije slušala. Kao da ih nije ni čula ni videla. Arijela joj je ostavljala svoju
decu na nekoliko sati, a ona ih je čuvala bez i malo radosti. Ni na groblje nije
išla. Govorila je: – On nije tamo dole. Ostao je ovde, u mom srcu.
Jedino je s Ðuzepeom ponekad uspevala da progovori.
– Šta ja još radim na ovom svetu? – upita ga jednog dana.
– Ne bi trebalo više da živiš u ovom stanu. Dođi kod mene – predložio joj
je.
– Ne razumeš. Nije problem u kući. Nedostaje mi on, njegov osmeh.
Nedostaju mi naše svađe i pomirenja. Više ne priča sa mnom, ne dodiruje
me. Nema više njegovih stvari da ih perem i peglam. Sednem u kuhinju da
popijem kafu i popušim cigaretu, a njega nema da mi kaže: „Ernestina moja,
mnogo te volim.“ Moj čovek je sada u tišini, a ja znam da je usamljen, veoma
usamljen bez mene – prošaputala je.
– Mamice, ne postoje reči kojima bih te mogao utešiti, ali mnogo bih
voleo da osetiš našu ljubav prema tebi. Želim da moja mama ponovo živne,
da bude puna života. Sad kad tate više nema, potrebna si svojoj deci – reče
Ðuzepe, raznežen.
Ernestina pomilova pogledom svog sina tako drugačijeg, a ipak, tako
sličnog Renatu. Postao je čuveni kreator. Njegova marka korti kolekšn
požnjela je uspeh u celom svetu. Sedište firme nalazilo se u kući u Ulici
Mario Pagano, a on je živeo u jednom stanu na poslednjem spratu zgrade u
Ulici Borgospeso.
Ernestina nije znala da li treba da bude srećna ili ljuta zbog tog uspeha. I
dalje je mislila da Ðuzepe gradi carstvo na nečem površnom i nevažnom.
Razmišljala je: „To neće potrajati, zato što iza toga nema ničega.“ Govorila
je: – U toj pomami za odećom koja je zarazila sve žive ima nečeg
uznemirujućeg. Ljudi ne mogu odećom dati smisao svom životu.
Tog dana mu se osmehnula i rekla: – Kako ličiš na njega. – Mislila je na
Renata.
– Svi mi ličimo na njega, čak i Lilijana i Rozelina. A ličimo i na tebe,
mama.
Ona odmahnu glavom.
– Lilijana je neurotična, nikad nije zadovoljna.
– Baš kao ti, mama.
– Rozelina je kao leptirić. Ponekad se spusti na neki cvet, ali uglavnom
besciljno leprša.
– Rozelina je umetnica.
– Mnogo bih volela da se skrasi. Ima skoro trideset godina i vreme je da
nađe muža – uzdahnu.
Ðuzepe je, na kraju, uspeo da je otrgne iz tišine, da joj izmami osmeh.
Pre nego što je otišao, zagrlio ju je.
– Budi spokojnija, mama. Doći će bolji dani – reče joj.
– Ko zna... – prošaputa ona.
Došao je i Puči sa ženom i decom da se pozdravi s njom. Sutradan je
trebalo da odu na kratak odmor na planinu. Zagrlila ga je.
Uveče je spremila nešto za jelo i odmah zatim je otišla u postelju. Bila je
umorna, iscrpljena. Pre nego što je utonula u san, uzdahnu: – Mnogo bih
volela da budem pored tebe, Renato. – Više se nije probudila.
 3.

Lilijana je sedela uz uznožje Stefanovog kreveta dok se on svim silama borio

protiv sna jer je voleo da sluša svoju mamu kako mu, izmenjenim glasom,
čita Alisu u zemlji čuda.
Prošlo je skoro godinu dana od atentata na Lilijanu, koji su Stefanu
prećutali, i osam meseci od smrti njegovog dede. Sad je, iznenada, sin upita:
– Mama, kaži mi istinu. Je l’ boli kad te pogodi metak?
– Zašto me to pitaš? – odvrati Lilijana.
– Moj drug iz škole, Redaeli, ispričao mi je da ti malo hramaš, ali samo
malo, zato što te je metak pogodio u nogu. I rekao mi je da deda nije umro
zato što je imao bolesno srce, nego zato što su pucali u njega. Kazao mu je
njegov tata.
Nije bilo smisla poricati. Ako joj Stefano postavlja tako važna pitanja, to
znači da je u stanju da prihvati istinu, pomisli Lilijana.
– Tvoj drug je u pravu. Pucali su i u mene i u dedu. Ja sam se izvukla,
deda je umro – reče.
– Je l’ boli kad te pogode meci? – ponovo upita.
– Zavisi gde te pogode. Deda se nije mučio, zato što je pogođen u srce i
odmah je umro. Mene je, međutim, ne trenutak zabolelo, onda sam se
onesvestila i više ništa nisam osećala.
– Zašto ste mi svi rekli da si pala sa stepenica i slomila nogu?
– Zato što nam se činilo da bi bilo neprimereno da ti kažemo kako me je
neko toliko mrzeo da je želeo da me ubije – objasnila je.
– To su bile Crvene brigade, je l’ tako?
– Tako je.
– Deda je bio komunista, i ti si komunista, pomalo. I oni iz Crvenih
brigada su komunisti. Zašto vas mrze?
– Zato što misle da nismo dovoljno ljuti na one koji koriste tuđi rad.
– Kao kad nama nastavnici daju lošu ocenu i kažu da nismo dovoljno
dobro uradili zadatak?
– Manje-više.
– To znači da su meci kao loše ocene.
 – Loše ocene ne ubijaju.
– Ali bole.
– Da, bole. Ali ti nemaš taj problem. Sjajno ti ide u školi.
– Ali, i deda i ti ste bili sjajni.
– Ja možda i nisam bila, ali budi siguran da je deda zaslužio sve petice.
– Onda to znači da Crvene brigade ne znaju kad je neko dobar a kad nije –
primeti Stefano.
– Upravo tako, sine moj. Ne znaju, ali misle da znaju i to je ono
najstrašnije. Kao kad bi te tvoji profesori pogrešno naučili nečem a onda ti
dali lošu ocenu kad bi im pokazao da su pogrešili.
– Dobro – reče Stefano, spuštajući glavu na jastuk.
– Šta je dobro? – upita Lilijana.
– Shvatio sam. Crvene brigade su neznalice, a neznanje, kao što kaže tata,
ide podruku sa nasiljem. Oni koji su pucali na tebe i na dedu neznalice su i
nasilnici. Zato sad i jesu u zatvoru i više nikom neće naneti zlo – zaključi on i
duboko uzdahnu. Zatim zevnu, zažmuri i prošaputa: – Laku noć, mama.
Lilijana ga nežno poljubi u čelo, zastade da ga pogleda, dok ju je u
grudima gušilo od ganutosti. Stefano je zaspao, a ona je na vrhovima prstiju
izašla iz sobe.
Sandro je bio u dnevnoj sobi, gledao je televiziju, utonuo u fotelju. Čuo ju
je kako se približava i pružio je ruku da je dohvati, a zatim ju je povukao u
krilo.
– Spava? – upita, misleći na sina.
– Kao beba – potvrdi Lilijana.
Muž je zagrli.
– Bila je to malo duža priča za laku noć nego obično – reče on i isključi
televizor.
– Stefano mi je postavio neka pitanja.
– Njegove potrebe su uvek važnije od mojih – pobuni se Sandro zavlačeći
joj ruku u izrez košulje.
– Ljubomoran si i na našeg sina? – upita, osmehujući se.
– Zar ne treba da budem? Gotovo nikad nisi kod kuće, a kad dođeš, više
vremena provodiš sa Stefanom nego sa mnom.
– Za tebe imam celu noć – koketno reče Lilijana. Bila je veoma umorna,
ali i njen muž je imao pravo na svoj deo nežnosti.
 – Onda idemo odmah u krevet – odluči Sandro.
– Istuširaću se na brzinu – reče Lilijana.
Imala je težak dan, jer je morala da suspenduje dvojicu radnika koji su
uhvaćeni na delu dok su krali materijal iz magacina. Odbila je da ih prijavi i
zato je morala da se sukobi s direktorom i sa šefom ekonomata. Ispitala je
dvojicu prestupnika koji su priznali krivicu i čak su izjavili da im to nije prva
krađa. Lilijana je to znala. Već izvesno vreme su iz magacina nestajali
kablovi i alat.
– Zašto to radite? – upitala ih je.
– Kažite vi nama, gospođo. Znate to bolje od nas – odvrati mlađi i dodade:
– Na taj način povećavamo prihode.
Nisu delovali zabrinuto što su uhvaćeni na delu. To ponašanje ju je
razdražilo.
– Kad bi se svi tako ponašali, magacin bi se ispraznio za sat vremena –
prošaputa. – Mislim da svako od nas treba da bude uzor onima pored sebe.
Vi niste dali dobar primer svojim kolegama.
– Dobar primer, gospođo, treba da pruže oni odozgo. Šta mislite da vidimo
kad u ovoj firmi pogledamo uvis? – upita je jedan od njih dvojice.
– Kažite vi meni.
– Ovde vlada opšta otimačina, gospođo. Šefovi uzimaju koverte, radnici
se zadovoljavaju mrvicama.
Kao da ju je neko pogodio pesnicom u stomak.
– Ako nešto znate, sad je trenutak da mi kažete – naredila im je.
– Slušajte, nismo mi od juče. Ko progovori, zauvek će ga ućutkati.
– To je mafijaški način razmišljanja i nimalo mi se ne sviđa.
– Vi ste ćerka Renata Kortija i mi vas poštujemo, ali ostali su kurvini
sinovi. Istražite malo i svašta ćete otkriti.
Lilijana im je poverovala. Suspendovala ih je na tri dana, ali odbila je da
ih prijavi. Ta dvojica su joj servirala otrovni napitak, a ona je morala da
otkrije ko je stavio otrov. Prva staza vodila je upravo do šefa ekonomata, a
onda će morati pažljivo da razmotri dokumentaciju odeljenja nabavki. Nije
volela da izigrava policajca niti je njen posao bio da istražuje rad kolega. Ali
imala je obaveze prema zaposlenima. Čvrsto je verovala u to da rukovodioci
moraju da pružaju primer. Mogla je da ostavi taj vruć krompir direktoru, ali
intuicija joj je, ko zna zašto, govorila da bi time stvorila neprijatelja od njega.
Nije joj bilo lako otkako je došla u Vareze. Bila je jedina žena rukovodilac i
podozrivo su je gledale čak i sekretarice koje su bile spremne da služe
nekom muškarcu, ali ne i ženi. Morala je da traga za istinom vrlo diskretno,
uveče, kad se kancelarije isprazne.
Ali ne večeras, prošaputala je za sebe. Poželela je sina i muža. Izašla je iz
prostorije i u hodniku je naletela na visokog mršavog muškarca upalog lica,
kovrdžave crne kose koja mu je padala preko ušiju. U jednoj ruci je držao
kožnu fasciklu, u drugoj je, između kažiprsta i srednjeg prsta stezao cigaretu.
Delovao joj je poznato. Osmehnuo joj se.
– Zdravo, Lilijana – obratio joj se i zastao ispred nje. Bio je to drugi
udarac u stomak za nju.
– Danilo! – prošaputala je.
– Stvorila si karijeru – rekao je.
– Ti se i dalje ne odvajaš od cigarete jer ne znaš šta ćeš s rukama? –
odvratila je, dok je posmatrala bore koje su mu izbrazdale obraze. Setila se
onoga što joj je rekao Bruno d’Acaro: „Danilo je prestao da predaje u školi i
radio je testove sposobnosti.“
– Da, ne znam šta ću s rukama – uzvratio je.
– Šta radiš ovde? – upitala ga je.
– Ne znaš? Testiram kandidate koje ćeš ti posle zaposliti. Nikad nisi
čitala moje tabele? – odvratio je s nadmenošću koja joj je bila dobro poznata.
– Nisam znala da su to tvoji izveštaji – rekla je, kao da se izvinjava i
nastavila: – Znaš, nikad nisam pridavala mnogo značaja tim američkim
izmišljotinama. Primam ljude na osnovu intuicije, nakon razgovora licem u
lice. – Lepe Danilove usne iskrivile su se u prezriv osmeh. Nije se promenio.
Hteo je da joj kaže nešto, ali ona ga je preduhitrila: – Znam da je to
empirijska metoda, ali je nepogrešiva. Gledam u oči svog sagovornika i
odmah znam s kim imam posla. Samo jednom sam pogrešila, kad sam
upoznala tebe, ali tada sam bila mnogo mlada i naivna.
Otišla je a da se nije ni rukovala s njim. Kad je vozač zatvorio za njom
vrata kola kojima je trebalo da je vrati u Milano, već je bila zaboravila taj
susret.
Sada, dok je stajala pod tušem, učini joj se da je čula zvonjavu telefona.
Ko je mogao da zove u to doba? U svakom slučaju, Sandro će se javiti.
Izašla je iz tuš-kabine, a njen muž je odškrinuo vrata kupatila. Pružio joj je
bademantil dok ju je gledao s bolnim izrazom lica.
– Šta je bilo? – upita Lilijana, odjednom obuzeta strepnjom.
– Obriši se i dođi u kuhinju. Pristavio sam lonče za kafu – reče joj, ne
slušajući njeno pitanje.
Lilijana je brzo navukla bademantil i požurila za mužem u kuhinju.
– Sandro, šta je bilo? – ponovi, zabrinuta. On je zagrli i prošaputa: –
Moraš biti jaka, zato što tvoje mame više nema. Otišla je u snu, neosetno.
 4.

Velika liberti vila u Ulici Mario Pagano bila je sedište firme Korti kolekšn.
Lilijana pozvoni na kapiju koja se otvori uz metalno škljocanje. Prešla je
preko kratke staze od purpurnog kamena, ušla u hol osvetljen zracima sunca
koji su prodirali kroz velike vitražne prozore i poigravali na zidovima
oslikanim freskama i po podu od svetlog drveta. Bilo je kasno subotnje
popodne i vila je utonula u tišinu. Ðuzepe se nagnu preko ograde na prvom
spratu i pogleda dole.
– Ne mogu da verujem! – uzviknu. – To si stvarno ti – dodade, dok je
brzo silazio niza stepenice.
Lilijana je stajala u stavu mirno nasred hola i posmatrala brata s upitnim
izrazom lica. Na sebi je imala bisernosivi komplet, a ispod sakoa joj je
izvirivala svilena košulja bledoplave boje.
Ðuzepe je zastao na prvom stepeniku i osmotrio je stručnim okom.
– Dakle? – požurivala ga je.
– Druga žena – zaključi on.
– Druga nabolje ili nagore? – Navaljivala je.
– Daj mi malo vremena da se naviknem na tvoj novi izgled – reče Ðuzepe.
Zatim joj priđe, uhvati je podruku i povede je u vrt gde su cvetale ruže,
ljiljani i đurđevak.
– Dakle? – ponovi ona.
– Lepo ti stoji plava kosa – reče, uz osmeh odobravanja.
Lilijana je bila odlučila da skrati kosu i da korenito promeni izgled i
upravo je bila izašla iz frizerskog salona.
– Ali nisi oduševljen. Tvoj sud mi je važan i ako ti ova platinasta Lilijana
ne deluje uverljivo, mogu ponovo da odem frizeru pre nego što se pojavim
pred mužem. Budi nemilosrdan, molim te – reče mu.
– Mami bi se svidelo – reče Ðuzepe i dodade: – Čemu ova promena?
Seli su na sofu od pruća tonući u meke jastuke presvučene platnom sa
cvetnim šarama.
– Osetila sam potrebu da ostavim iza sebe tešku prošlost i pomislila sam
da ću, ako promenim izgled, možda moći da promenim i nešto iznutra.
 – Zašto?
– Kad sam bila mala, često sam osećala neki neprijatan kamičak u
stomaku. Kako sam rasla, rastao je i kamičak i pretvorio se u stenu. Volela
bih da mogu da je podignem i bacim daleko od sebe. Potrebno mi je malo
vedrine, Ðuzepe. Plava je vedrija boja od kestenjaste – objasnila je.
– Nisi jedina koja ima kamen u stomaku. Nisu nam cvetale ruže tokom
poslednjih godina, ali život nam je nadoknadio mnoge neprijatnosti.
– Nema dana da ne pomislim na mamu i tatu. Sve bih učinila da mogu da
ih vratim – prošaputa Lilijana.
– Njih dvoje nisu otišli. Ja ih nosim u srcu i razgovaram s njima jer
osećam da mogu da me čuju – odvrati Ðuzepe. Oči mu se napuniše suzama i
one zagrli sestru i reče joj: – Sećaš li se maminih ćuški? I tatinog smeha? I
anarhističkih pesama i činija s testeninom i uzdaha koji su dopirali iz njihove
sobe? Koliko su se voleli njih dvoje i koliko su radili da bi nam pružili što
više! Bili su izuzetni. A Rozelina je postala čuvarka uspomene na njih. Sinoć
sam bio na večeri kod nje. Ostavila je stan u Korsu di Porta Romana onakav
kakvog ga je mama napustila. Njena odeća i dalje stoji u ormanima. Na
tatinom noćnom ormariću i dalje stoji poslednje izdanje novina Unita koje je
kupio, s nekoliko podvučenih rečenica iz Berlinguerovog govora i poslednja
knjiga Istorije Komunističke partije Italije Paola Sprijana. Na maminom
ormariću i dalje stoji pakla cigareta, srebrni ronson upaljač koji joj je
poklonio tata i roman Gavina Lede Otac gospodar. Rozelina mi je rekla da bi
mami i tati bilo drago kad bismo sačuvali običaj nedeljnih ručkova u Korsu
di Porta Romana.
– Misliš da bi trebalo da ga sačuvamo? – upita Lilijana.
– Mislim da je vreme da oživimo stare dobre običaje.
– Onda, sutra idemo kod Rozeline? – predloži mu sestra.
– Tako će svi moći da se dive tvojoj korenitoj promeni. Stvarno ti dobro
stoji. Izgledaš kao devojčica.
Prijatno su proveli tu nedelju. Arijela je spremila ručak za sve. Lilijana je
odlučila da postavi sto i prekrila ga je stolnjakom s flandrijskim vezom koji
je bio Ernestinin ponos. Rozelina ga je ukrasila venčićima od belog cveća.
Ðuzepe se postarao za vino i slatkiše, Puči je odabrao muziku koju su voleli
njihovi roditelji: Štrausove valcere i Gardelov i Pjacolin tango. Deca su
sedela u dnu stola i dok su jeli, smejali su se i igrali. Povremeno, kad bi buka
postala nesnosna, Arijela bi ustala i delila bi im ćuške kao što je to radila
Ernestina. Braća i sestre i njihovi partneri sve vreme su ćaskali. Rozelina im
je pričala o svom sledećem poslu. Trebalo je da snimi film u Americi. Jedan
producent iz Los Anđelesa ponudio joj je glavnu ulogu u sjajnom filmu,
rimejku komedije Italoamerikanca Majka Brenera, čije je pravo ime bilo
Mikele Brentano.
– Biću žena jednog gangstera u vreme prohibicije i umreću štiteći svojim
telom neko siroče koje se slučajno zateklo na ulici tokom pucnjave između
dve suparničke bande. Naravno, tim gestom ću se iskupiti za Frenkov i svoj
razuzdan život, a on će osnovati sirotište za napuštenu decu. Ali, pre smrti ću
biti živahna devojka, plesaću i pevaću u haljinama sa šljokicama, izgovaraću
mnogo duhovitih replika i na kraju ću, svojom smrću, slomiti srce publici.
Slažete se da će to biti sjajna pustolovina?
– Film ili tvoje putovanje u Ameriku? – upita Sandro koji ni posle toliko
godina nije uspeo da se uskladi sa svojom mladom svastikom.
– Pravi si knjigovođa! – uzviknu Rozelina.
– Zaista – prošaputa Puči i dodade: – Dragi Sandro, još nisi shvatio da je
ceo Rozelinin život jedna blistava pustolovina. Čak je parče puta odavde do
kioska na kojem ona kupuje novine posuto laticama cveća.
– I najdraža sam tetka svojim nećacima – dodade ona.
– Kako da ne budeš kad im uvek popuštaš – umeša se Lilijana.
– Ma ko mi kaže! To što si se ofarbala u platinastoplavo ne znači da si
postala pitomija – napade je sestra.
– Ja glavu nosim na ramenima. Tvoja je, međutim, stalno među oblacima
– odvrati Lilijana.
– Zavidiš mi zbog mojih umetničkih uspeha? – nagađala je Rozelina.
– Samo se nadam da ćeš jednog dana odrasti.
– To se nikada neće dogoditi. Ne želim da se pretvorim u nekog kao što si
ti, kome se ceo život svodi na kuću i posao. Mi Kortijevi smo kreativni, a ti
si suvoparna direktorka. Nije dovoljno posvetliti kosu da bi ležernije
prihvatila život. Nevolja je u tome što si ti mamina slika i prilika, a ona se
nije smejala čak ni kad joj ispričaš neki vic.
– Ne diraj mamu! Ti si joj uvek bila najveća muka.
– Što se toga tiče, imala je ona i drugih muka. Ili grešim? – reče Rozelina,
redom gledajući sve članove porodice.
 Deca su zaćutala i veoma zainteresovano su slušala prepirku između dve
sestre.
– Deco, idite tamo da se igrate – naredi im Puči, ali niko ga nije poslušao.
– Idite, kako bi dve ludače mogle da ujedaju jedna drugu – objasni
Ðuzepe proprativši svoju primedbu smehom.
Arijela pojača ton na muzičkom uređaju. Zvuci argentinskog tanga
zaploviše kroz blistavu svetlost trpezarije.
– Plešimo! – uzviknu Puči i uhvati Rozelinu oko struka.
Kristijano Montenero uhvati Arijelu za ruku i okrenu je pre nego što je
zaplesao strastveni tango.
Sandro pogleda ženu.
– Da zaplešemo? – predloži joj.
Pomerili su sto uza zid da bi imali više mesta.
– A mi? – upita Ðuzepe, gledajući svog partnera.
– Snađi se – odvrati mu on i uhvati za ruku malu Tinu koja je bila vrlo
zadovoljna što može da pleše s čika Riciom.
Na kraju su svi, i deca i odrasli, plesali gurkajući se i smejući se. Posle
mnogo pretrpljenog bola, to je bila prva bezbrižna nedelja i najbolji način da
se sete Ernestine i Renata.
 5.

Lilijana je nastavila svoju istragu u Kolenitu kako bi proverila optužbu

dvojice radnika uhvaćenih u krađi: „Ovde vlada opšta otimačina. Šefovi
uzimaju koverte, radnici se zadovoljavaju mrvicama.“
Pretražila je arhive ekonomata i odeljenja nabavki i fotokopirala je mnoga
dokumenta kako bi kod kuće mogla u miru da ih prouči.
– Da li je moguće da moraš i uveče da radiš? – negodovao je Sandro.
Na kraju mu je sve ispričala.
– Ali zašto ne gledaš svoja posla? – prasnu njen muž. – Godine prolaze, a
ti si ostala devojčica koja hoće da promeni svet. Rizikuješ da upadneš u
veliku nevolju. Uostalom, otkud znaš da te ta dvojica nisu slagala?
– Bili su iskreni. Sigurna sam u to. A moja je dužnost da otkrijem istinu –
reče.
– A šta posle? Hoću da kažem, ako otkriješ da rukovodioci primaju mito,
šta ćeš uraditi? Otići ćeš kod njih i reći ćeš im da su nevaljali? Prijavićeš ih?
– Ne znam – zamišljeno je rekla.
– Rizikuješ da pokreneš pravu lavinu. I ponoviću pitanje: šta ćeš onda da
uradiš?
– Nisam od juče i dobro znam da je korupcija deo našeg sistema. Ali ako
neke iznese optužbu, moja je dužnost da sprovedem istragu.
– Ti nisi ni sudija ni policajac. Osim toga, da li si zaista našla neku
nepravilnost među tim papirčinama koje dovlačiš kući, zakidajući vreme i
pažnju svojoj porodici?
– Zasad nisam našla ništa. Bože moj, Sandro, u pravu si. Jasno je da ne
mogu ja biti ta osoba koja će stati na kraj izvesnim prljavim igrama jer su te
igre oduvek sastavni deo sistema – prošaputa i pomisli da bi svom ocu, da je
živ, ispričala sve detalje i da bi joj on ukazao na pravi put. – I nemoj mi
govoriti da zapostavljam porodicu, zato što me to vređa – odbrusi mu.
Muž je pomilova po kosi i osmehnu se.
– Neću ti to više govoriti, između ostalog i zato što znam da praviš prave
vratolomije kako bi se starala o meni i Stefanu.
Lilijana je sačekala da njen muž ode na spavanje, a onda je telefonirala u
Rim, direktoru Kolenita. Bilo je deset uveče i našla ga je kod kuće. Jedini
način da mirno prespava noć bio je da pre toga iznese svoje sumnje
generalnom direktoru.
Čovek je sasluša, a zatim reče: – Budite bez brige, gospođo. Lično ću se
postarati za taj slučaj i ako je neko pogrešio, odgovaraće.
Rukovodioci u Varezeu nikad nisu bili srdačni prema njoj. Nisu mogli da
se pomire s tim da moraju ravnopravno da razgovaraju s jednom ženom. Ali
posle ovog slučaja, njihova hladnoća pretvorila se u netrpeljivost. Više joj se
nisu obraćali, jedva da bi se i pozdravili s njom, izbegavali su je. Nekoliko
dana kasnije, čim je ušla u kancelariju, zazvonila joj je direktna linija.
– Bravo! – začula je glas koji je odmah prepoznala. Bio je to Bruno
d’Acaro.
– Zašto? – upita ona kao da se brani.
– Još te nisu obavestili? – upita je prijatelj.
– Nemoj me držati u neizvesnosti i, pre svega, ne pravi se lud.
– Mora da si uradila nešto zaista posebno zato što ćeš biti prva žena koja
će stati na čelo kadrovske službe u Ulici Paleokapa.
Lilijana je ostala bez reči i trebalo joj je nekoliko sekundi da prihvati tu
vest.
– Jesi li siguran? – upita.
– Pre deset minuta su obavestili moju sekretaricu. Da li je moguće da nisi
naslutila? – začudi se političar.
– Promoveatur ut amoveatur11 – prošaputa ona.
– Šta kažeš?
– Kažem da su hteli da me se reše. Postala sam nepoželjna – reče. Bilo je
očigledno da je uprava odlučila da je udalji iz Varezea i dali su joj
unapređenje kako bi je sprečili da pravi probleme, na srebrnom poslužavniku
su joj poklonili izuzetno ugledan položaj. Umesto da bude zadovoljna, učinilo
joj se da joj je neko prislonio puščanu cev uz potiljak.
Posle razgovora s Brunom, ponovo je zazvonio telefon. Generalni direktor
ju je pozvao iz Rima da je obavesti o unapređenju.
– Potpuno zasluženo, gospođo – naglasi. – Ispekli ste zanat u Varezeu i
sad ste spremni za veliki skok.
Telefon je nastavio da zvoni tokom celog jutra. Telefonirali su joj svi
odreda, uključujući i predsednike gradskih saveta, opštinske savetnike,
političare raznih opredeljenja. Vest o njenom unapređenju širila se kao naftna
mrlja. I svi su pokušavali da se dodvore ženi kojoj je dodeljen visok politički
i profesionalni položaj u kompaniji. Lilijana je znala da joj je Kolenit poslao
jasnu poruku: „Unapredili smo te. Sad budi mirna i uživaj u časti. Za ostalo
ćemo se mi pobrinuti.“
Rano se vratila kući i zatekla je sina kako se muči nad nekim zadatkom iz
matematike koji nije umeo da reši.
Madalena, koja je i dalje brinula o Stefanu kao da mu je baka, reče joj: –
Pošto si stigla, ja idem kući. Zvao je tvoj muž da kaže da će se večeras
vratiti kasnije. Problem koji ima tvoj sin prevazilazi moje sposobnosti.
Oprosti mi moje neznanje. Videćemo se sutra. – Pre nego što je otišla,
primetila je: – Ne izgledaš mi najbolje. Šta ti je?
– Ništa posebno – odvrati, pokušavajući da se osmehne.
– Ista majka; nikad zadovoljna – progunđa i ode.
Lilijana je pomogla sinu da završi zadatke, zajedno su večerali, a onda ga
je pitala kako je proveo dan.
– Uvek ti mene ispituješ. Zašto ne mogu da ispitujem ja tebe?
– Samo napred. Šta želiš da znaš?
– Zašto si nervozna?
– Vidi se?
– Izmrvila si na stolnjak sve štapiće i ništa nisi jela – primeti Stefano.
– Dobro, jesam nervozna. Hoćeš li da znaš zašto? Zato što su me
unapredili i od sada ću ponovo raditi u Milanu – objasni i pripali cigaretu.
– To je sjajno, mamice. Od sada ćeš ti dolaziti da razgovaraš s
nastavnicima umesto Madalene. Neki od njih misle da si ti duh – otkrio joj je
dečak.
Stefano nije propuštao priliku da izazove u njoj osećaj krivice. Odlučila je
da ne nasedne na provokaciju.
– Sad će me upoznati. Hajde da gledamo dnevnik, a onda trk u krevet –
reče.
Stefano je seo ispred televizora i priljubio se uz nju, a ona je uživala u
njegovoj blizini.
Kad je stigao kući, Sandro ih je zatekao zagrljene. Osmehnuo se.
– Mama je unapređena i vraća se u Milano. Ipak, i dalje je nervozna, znaš
kakva je – izbrbljao je Stefano.
 – Znam kakva je, a voleo bih i da saznam nešto više – reče Sandro,
posmatrajući njen napet izraz lica.
– Posle ću ti ispričati – reče ona dok je vodila sina u njegovu sobu. – Ti
za to vreme jedi. Večera je na stolu.
Pošto je smestila Stefana u krevet, Lilijana se pridružila mužu u dnevnoj
sobi. Pijuckao je viski i gledao televiziju.
– Razmišljao sam o vremenu kad smo se upoznali. Tada si tragala za
nekim pristojnim poslom. A ja sam hteo da ti pomognem. Sve si uradila sama
i dospela si na vrh, zahvaljujući isključivo svojoj inteligenciji. Daleko si
dogurala, devojčice – reče joj.
– Ipak, nisam zadovoljna – odvrati Lilijana.
– To je deo scenarija.
– Ne bi mi ponudili položaj direktora kadrovske službe u Ulici Paleokapa
da me se ne plaše. A draže bi mi bilo da me vole – objasnila je.
– Možeš i da odbiješ unapređenje.
– Nisam luda! Oduvek sam to želela. Ali sad mi nije dovoljno.
Sandro isključi televizor, ustade iz fotelje i reče joj: – U pravu je bio tvoj
otac. Nepodnošljiva si. Šta još hoćeš?
Lilijana napravi smešnu grimasu, kojom je želela da izrazi negodovanje.
– Ne ljuti se, Sandro. Znaš da tebi sve pričam. Želim da ostvarim nešto što
mesecima planiram i do čega mi je vrlo stalo. Hoću da podmladim Kolenit i
da promenim previše krutu sliku kompanije. Hoću da se bavim ženama,
njihovim pravima koja im vrlo često ukraćuju. Izabrali su ženu za veoma
važan položaj, a ja ću otkriti ženama njihove velike sposobnosti, kako bi više
verovale u sebe. Provode život u senci, a mogle bi da budu izuzetne
protagonistkinje.
Sandro je uhvati za ruke i nežno je gledajući, upita je: – Šta te muči,
devojčice?
Lilijana izvuče ruke i sakri ih iza leđa.
– Zašto me to pitaš? – nesigurno upita.
– Da te nešto ne muči, bila bi spokojnija. Tek si unapređena, a već
planiraš nove zadatke. Nije ti dovoljno ono što imaš. Zato te pitam šta još
želiš, jer je očigledno da ti nešto nedostaje – nežno reče on.
Lilijana sede na sofu i zabrinuto pogleda muža.
– Stvarno to misliš? – upita.
 – Dugo sam verovao da želiš još jedno dete. Potom sam ubedio sebe da ti
nedostaje nešto drugo, nešto što možeš da nađeš samo u sebi. Tvoj život liči
na jedan lep mozaik: porodica, posao, osećanja, uspeh. Ali ostale su praznine
između srca i uma. Nedostaju pločice koje bi te upotpunile kao ženu. Nađi
ih, Lilijana.
– Ne razumem te – prošaputa.
– Nije važno, razumećeš.
– Ja imam sve što svaka žena može da poželi. Razmišljam o novim
projektima zato što sam naučila da u životu uvek treba ići dalje.
– Onda idi dalje, Lilijana, i završi svoj mozaik. Umoran sam, idem da
spavam.
Rim
 1.

Lilijana se pope na poslednji sprat raskošne renesansne palate u Rimu, koja

je gledala na Španski trg. Prešla je preko odmorišta omeđenog mermernom
stepenišnom ogradom i zaustavila se ispred ulaza u jedan stan. Dvokrilna
vrata su bila širom otvorena i ona ugleda niz salona iz kojih je dopirao žamor
i zveckanje čaša. Bila je veoma napeta zato što se osećala nelagodno na
mondenskim prijemima.
Generalni direktor Kolenita i njegova supruga, grofica Doraliče Mareskoti,
pozvali su je na svoju zabavu kako bi je upoznali s predstavnicima
finansijskih imperija, industrijalcima, političarima. Za tu priliku, Ðuzepe joj
je poklonio koralnocrvenu haljinu od svilenog žoržeta. Rekao joj je: – Imaš
platinastoplavu kosu i kožu boje alabastera. Ova boja će istaći tvoju lepotu.
– Nije smatrala sebe lepoticom i prestravljeno je stajala ispred tog stana, zato
što je znala da će biti u središtu pažnje mnogih ličnosti koje su joj u javnosti
laskale, ali zapravo su je smatrale običnom provincijalkom proleterskog
porekla. Na poslu je bila vrlo samouverena, zato je ohrabrivala sebe govoreći
da je, na kraju krajeva, i to samo još jedan od poslovnih sastanaka. Ušla je.
Odmah ju je zapazila grupa nakićenih dama obavijenih oblakom skupih
parfema. Neko prošaputa: – Stigla je crvena – aludirajući na njena politička
interesovanja.
Domaćini dotrčaše da joj požele dobrodošlicu.
– Gospođo, očekivali smo vas – uglas izdeklamovaše generalni direktor i
njegova supruga.
Dva konobara u uniformama dostojnim admirala flote ponudiše joj
šampanjac i raznobojne kanapee dok ju je grofica, koja je zahtevala da joj se
obraća samo s Doraliče, upoznavala s gostima. Rukovali su se s njom i
obasipali je komplimentima.
Doraliče im je ponavljala: – Lilijana Korti, predsednik Komisije za pitanje
žena u Kolenitu. – Lilijana je, naime, uspela da dođe do fonda i odobrenja za
ostvarenje svog plana pod okriljem kompanije. Davala je intervjue novinama
i na televiziji i postala je uzor mnogim ženama. Uprava Kolenita shvatila je
značaj njenog poduhvata i podržala ju je.
 Zato su se zvanice okupile oko nje, spremne da slatkorečivo ponude i
zatraže usluge.
– Gospođa to poriče, ali svi znamo da uživa D’Acarovo poštovanje –
zacvrkuta Doraliče, obraćajući se grupi gostiju. D’Acaro je u to vreme bio
popularan, ne samo u parlamentu, već i u milanskim i rimskim salonima i
činjenica da je uživala njegovu naklonost bila je preporuka za nju. – Osim
toga, gospođa je sestra Ðuzepea Kortija, kreatora linije korti kolekšn i
Rozeline Korti, glumice.
Grofica ju je neumereno hvalila dok ju je upoznavala sa zvanicama, a
Lilijana se osvrtala unaokolo, gledajući kuda će da pobegne.
– Videli smo vas na televiziji. Svaka čast, gospođo – cvrkutale su dame
okićene zlatom, kao da je pojavljivanje na televiziji izraz naročite zasluge.
– Mlada, odlučna, prelepa. Vi ste ostvarenje sna svake žene – laskala joj
je jedna gospođa koja se poslednjih sto godina trudila da izgleda mlađe. Dok
je napredovala kroz ogroman stan, Lilijana je usput slušala delove svoje
istinite i izmišljene biografije.
Činilo joj se da se zatekla usred košmara. Osmehivala se, zahvaljivala,
ponovo se osmehivala pitajući se kad će se okončati taj test zbog kojeg se
osećala kao životinja na izložbi.
Generalni direktor ju je pratio u stopu raspredajući joj istoriju palate,
nabrajajući velikodostojnike koji su živeli u njoj i umetnike koji su naslikali
freske. Ona je slušala, klimala glavom i dosađivala se. Na kraju je izvede na
veliku terasu s koje se video ceo Rim. Duvao je blagi povetarac i Lilijana je
iskoristila trenutak kad je ostala sama da sedne na tapeciranu stolicu između
dva rascvetala oleandera. Spustila je pogled na svoje prekrštene noge u finim
tankim čarapama. Njena rana postala je samo bleda, jedva primetna pruga.
– Da li ste raspoloženi za šampanjac? To je jedino vino koje ne goji – čula
je muški glas i prepoznala karakterističan lombardijski akcenat. Polako je
podigla pogled i najpre ugledala cipele engleske izrade i tamne pantalone bez
manžetne, a zatim i sako koji kao da je bio naslikan na snažnim širokim
prsima, i na kraju mlado, iskreno lice Serđa Branduanija, ministra za rad.
– Hvala – odgovori Lilijana.
Zatim ustade i uze čašu koju joj je pružio.
– Posmatram vas već izvesno vreme. Znam sve o vama i drago mi je što
ste ovde – reče on.
 – Hvala – ponovi Lilijana, gledajući ga pravo u oči, tamne i duboke. Onda
se nasloni na ogradu terase i zagleda se u crvenkasti niz krovova dok je
pokušavala da obuzda divlje lupanje srca. Šta ju je spopalo? Svoju
uznemirenost objasnila je umorom i napetošću koji su se nakupili tokom
večeri.
I on je spustio ruke na ogradu pošto je stao pored nje. na trenutak
nestadoše krovovi i terasa, uminu žagor gostiju i Lilijani se učini da je sama s
njim, izdvojena od sveta, negde između neba i Zemlje.
– Kao da vam nije prijatno u ovoj kući – reče Serđu Branduani. – Pođite
sa mnom, odvešću vas odavde – dodade.
 2.

Lilijana oseti na mišici toplotu Serđovih ruku dok ju je taj privlačan čovek
vodio niz kamene stepenice koje su se završavale na donjoj, manjoj terasi.
Čovek je, očigledno, dobro poznavao put.
– Ovo je stan naših domaćina – objasnio joj je dok su brzo prolazili kroz
niz soba gde je nekoliko slugu punilo poslužavnike kanapeima i pićem.
Jedan od njih otprati ih do lifta. Sišli su u prizemlje i izašli na trg.
– Slobodni smo! – uzviknu on.
Lilijana, koja se do tog trenutka nije usudila da progovori, reče: –
Objasnite mi, molim vas. Malo sam zbunjena.
– Šta vam nije jasno?
– Ne znam zašto ste me odvukli s te nazovizabave. Šta će pomisliti ljudi o
našem bekstvu?
– Ne brinite, Lilijana. Vi ste trenutno toliko popularni da će vaš iznenadni
odlazak protumačiti kao strategiju kojom ste želeli da privučete pažnju na
sebe – uverio ju je.
Zaputili su se prema Ulici Kondoti.
– Niste mi odgovorili – podseti ga Lilijana, koja se u međuvremenu
povratila.
– Odveo sam vas zato što vam nije bilo prijatno među tim svetom. Osim
toga, želeo sam da odemo na večeru, samo vi i ja, negde daleko od gužve –
smerno joj je priznao.
Upravo to je želela da čuje. Ipak ga upita: – Zašto?
– Želite li prikladan odgovor ili moram da budem iskren?
– I jedno i drugo – odgovori ona, osmehujući mu se.
Prodavnice su se zatvarale i ulica se pretvorila u bujicu automobila i
skutera. Zaboravila je mantil u direktorovoj kući i bilo joj je hladno. Serđo je
to primetio. Skinuo je sako i prebacio joj ga preko ramena.
– Prikladan odgovor bio bi da sam pročitao program vaše Komisije i da
me je uznemirio predlog da se domaćicama daje plata. Iskren odgovor je da
sam, pošto sam slušao vaše izlaganje na televiziji i pročitao neke vaše izjave
za novine, odlučio da vas upoznam.
 Ušli su u restoran. Serđo je rekao nešto konobaru koji ih je odveo u malu
odvojenu salu u kojoj se nalazio samo jedan sto. Lilijana mu je vratila sako,
sela je naspram njega i zamišljeno ga pogledala. Otkako ga je ugledala, imala
je utisak da lebdi na oblaku, a tako nešto nikada do tada nije osetila.
– Bože moj, kako si mlad – prošaputa Lilijana, prešavši na ti, dok je
posmatrala njegov lice bez ijedne bore. Navikla je na izbrazdano lice svog
muža.
– Nisam baš toliko mlad. Imam samo dve godine manje od tebe – reče on.
Konobar im je doneo malu porciju predjela koje su jedva okusili dok su
pijuckali rashlađeno belo vino.
– Gde si odsela? – upita je.
– U hotelu D’Ingiltera. Udoban je i miran. Ali moraću da nađem neko
rešenje koje će manje koštati kompaniju, budući da ću, zbog obaveza u vezi s
Komisijom, boraviti u Rimu tri dana nedeljno – objasnila je.
Serđo joj je ispričao da živi u jednoj zgradi u Ulici Fratina, koja je
vlasništvo njegove porodice. I on je radio i u Rimu i u Milanu, gde je
predavao radno pravo na univerzitetu.
– Šta radiš uveče? – upita ga Lilijana.
– Radim. To je jedino što umem. Ponekad svratim do tvog generalnog
direktora na partiju bridža. Ponekad odem u pozorište. Kad smo kod toga,
gledao sam tvoju sestru u Sistini. Zaista je dobra. Negde sam pročitao da
imaš lepu veliku porodicu – reče.
– Ja sam negde pročitala da si se rastavio sa ženom – odvrati ona.
Završili su večeru i kad su izašli iz restorana polako su se zaputili duž
uskih ulica u centru grada. Dugo su šetali razgovarajući o svemu, kao da se
oduvek poznaju.
Kad su stigli ispred ulaza u hotel D’Ingiltera, Lilijana reče: – Sad moramo
da se pozdravimo.
– Žao mi je što se rastajemo – prošaputa on.
Stajali su jedno naspram drugog. Tako blizu da su grejali jedno drugo
dahom.
Da ju je u tom trenutku Serđo poljubio, Lilijana bi mu uzvratila. Međutim,
on je samo rekao: – Laku noć – i udaljio se.
Ušla je u hotel, a recepcioner joj je dao ključ i niz poruka. Popela se na
prvi sprat, ušla u sobu, izula cipele i sela na ivicu kreveta. Obuzelo ju je
uzbuđenje koje nije mogla da savlada. Šta se dogodilo s onom ženom uz koju
je oduvek živela? Osećala se krhko, ranjivo i što je najčudnije, nije želela da
reaguje. Želela je da se prepusti osećanjima. Opružila se na krevet, ugasila
svetlo, zažmurila i uživala razmišljajući o Serđu. Onda je zaspala. Sanjala je
kako vode ljubav, savršeno usklađeni.
Grubo ju je probudila zvonjava telefona.
Podigla je slušalicu i začula glas svog muža.
– Sinoć mi nisi telefonirala. Kako si? – upita je.
– Dobro sam, koliko je sati?
– Ponoć je. Zvučiš sanjivo.
– Spavala sam – prošaputa. Pomislila je na Stefana: – Kako je moj sin?
– Hteo je da prespava kod Pučija, s braćom i sestrom. Ja san večerao u
restoranu s nekoliko prijatelja, ali rano sam se vratio kući. Kako je bilo na
zabavi?
– Valjda dobro – odvrati Lilijana.
– Jesi li sigurna?
– Pobegla sam posle izvesnog vremena.
Načas su oboje zaćutali. Onda Lilijana nastavi: – Nije to naš svet. Ne
znam da li bi trebalo da provodim ovoliko vremena u Rimu. – Nadala se da
će joj Sandro reći da se vrati u Milano, jer u tom slučaju nimalo ne bi
oklevala.
Međutim, Sandro joj odgovori: – To ne treba mene da pitaš.
Ponovo su zaćutali. Onda ona prošaputa: – Laku noć. – I prekinu vezu.
Ustala je iz kreveta, skinula se i otišla u kupatilo. Istuširala se, obukla
spavaćicu i vratila se u sobu. Rasanila se i odlučila je da pročita poruke koje
joj je dao recepcioner. Sve su se odnosile na posao. O tome će razmišljati
sutra. Otvorila je prozor, pripalila cigaretu i zagledala se u nebo. Onda se
vratila u krevet. Pozvala je recepciju, zamolila da je probude u sedam i
konačno zaspala.
Sutradan u osam ujutru, dok je izlazila iz sobe, zazvonio joj je telefon.
– Korti – rekla je.
– Branduani – čula je šaljiv glas. – Tražio sam neki izgovor što ti
telefoniram u ovo doba, ali ništa nisam smislio; recepcioner mi je rekao da si
naručila buđenje u sedam. Ideš na posao?
– Za pola sata treba da budem u kancelariji – odgovori Lilijana.
 – Za sat vremena ću biti u ministarstvu – reče on i dodade: – Hoćemo li se
videti večeras?
– U sedam imam let za Milano.
Pozdravili su se, uz obećanje da će se čuti sledeće nedelje.
Lilijana je u poslednjem trenutku stigla na aerodrom, trčeći, kao i uvek. I,
kao i uvek, dodelili su joj mesto u prvom redu, pored prozora.
Sedište pored njenog bilo je zauzeto.
– Izvinjavam se – reče ona čoveku koji je čitao novine.
– Bilo bi ovo putovanje uprazno da si zakasnila na let – reče Serđo,
spuštajući novine.
– Putovanje uprazno? – ponovi Lilijana, zanesena.
– Ukrcao sam se samo da bih mogao da budem s tobom. Vraćam se u Rim
avionom u deset.
Lilijana je vezala pojas, a on ju je uhvatio za ruku, ovlaš je poljubio, a
zatim prošaputao: – Zaljubio sam se u tebe.
 3.

Sandro ju je čekao na aerodromu. Odmah ga je ugledala iza ograde.

Osmehivao joj se, s uobičajenim ohrabrujućim izrazom lica. Lilijana ga je
snažno zagrlila kao da ga nije videla dve nedelje, iako je odsustvovala samo
dva dana.
– A Stefano? – upita ga.
Njen sin proviri iza oca.
– Iznenađenje – reče dečak.
Lilijana ga stegnu u zagrljaj dok su joj se oči punile suzama.
– Je l’ sve u redu? – upita je muž kad su legli u postelju. Lilijana klimnu
glavom.
– Nisi se žalila na umor, pustila si da ti telefon zvoni i nisi se javila, bila
si neuobičajeno nežna prema meni i Stefanu i, da završim, oči su ti pune suza.
To ne liči na tebe, Lilijana – primeti Sandro, gledajući je s nežnošću.
– Zaista sam dobro – odgovori ona. A zatim dodade: – Osećam se malo
čudno, to je sve. – Nije mogla da ne misli na Serđa, a ipak je sve vreme
govorila sebi da kontroliše situaciju i da je niko neće naterati da zanemari
svoja osećanja prema porodici.
Volela bi samo da zaviri u budućnost, da vidi šta će se dogoditi, zato što
se, okružena svojom porodicom, osećala čvrstom kao stena. Kolege iz
Kolenita su joj pričale da se uvek kotirala vrlo visoko na listi najpoželjnijih
žena u firmi. Laskalo joj je saznanje da joj se dive, ali dovoljna joj je bila
ljubav njenog muža. Međutim, kao da se mehanizam njene ravnodušnosti
odjednom zaglavio.
– Zaista sam dobro – ponovila je Sandru i samoj sebi. Ugasila je lampu.
On joj je dodirnuo bok, ona je ispružila ruku i spustila je na njegove grudi.
Vodili su ljubav, a onda ju je muž ljuljao dok nije zaspala.
Sutradan je otišla u kancelariju i bacila se na posao, čvrsto rešena da ne
misli ni na šta drugo. Kratko je sedela za radnim stolom kad joj je stigao
telefonski poziv od generalnog direktora.
– Imam dobru vest za vas. Ministarstvo za rad će delimično finansirati vaš
projekat – obavestio ju je.
 – A ostatak? – upita Lilijana i pomisli kako Serđo nije gubio vreme, čim
joj je učinio tu uslugu.
– Kompanija će vam izaći u susret, ali samo do izvesnih granica. Vaš plan
pruža odličnu sliku o Kolenitu, ali s ekonomske tačke gledišta potpuno je
neisplativ – grubo joj reče.
– Snaći ću se, kao i uvek – odvrati ona. Dobro je znala da neće moći da
nađe podršku za strategiju koja je predviđala pružanje pomoći ženama koje
žele da naprave karijeru.
– Hvala vam što ste me pozvali na prijem i još jednom vam se izvinjavam
što sam otišla tako rano, ali bila sam užasno umorna – objasnila je, nadajući
se da direktor neće povezati njeno bekstvo s ministrom za rad. Nije to učinio.
– Moja žena i ja vam zahvaljujemo za poklone – reče on i dodade: –
izuzetno su nas obradovali. – Pre nego što je otputovala u Milano, našla je u
nekoj antikvarnici vredno izdanje istorije golfa i jednu knjigu iz osamnaestog
veka Istorija Večnog grada . Poslala ih je uz izvinjenje što je otišla bez
pozdrava.
Lilijana je bila ubeđena da je direktor na neki način smatra neprijateljem u
sopstvenim redovima. Ne samo zbog istrage koju je sprovela unutar Kolenita
već i stoga što je bio ubeđen da je ona miljenica Bruna d’Acara, koji je
sticao sve veću moć u krugovima bliskim vladi. Lilijana se nije trudila da
porekne taj nesporazum, znajući da ljudi retko kad veruju u istinu. Pozdravila
se s direktorom, pa je telefonirala sekretarijatu Ministarstva za rad.
– Ovde Kortijeva iz Kolenita. Upravo su mi javili iz uprave da će
ministarstvo delimično finansirati moju Komisiju za pitanje žena.
– Prebaciću vam ministra – reče jedan uslužni službenik.
– Nema potrebe da ga uznemiravate. Dovoljno će biti da mu od srca
zahvalite u moje ime. – Brzo je prekinula vezu jer se plašila da čuje Serđov
glas. Sad je u Milanu, bezbedna među zidovima svoje kancelarije i svoje
kuće. Sastala se sa saradnicima i primila je jednog predstavnika komiteta
kompanije. Onda je stigla vest o otmici Alda Mora, predsednika
Demohrišćanske stranke. U Kolenitu je obustavljen rad. Lilijana je kratko
razgovarala s predstavnicima sindikata koji su već bili dobili direktive iz
svojih sedišta. Proglašen je generalni štrajk. Lilijana se vratila kući gde ju je
sačekao Sandro, a ubrzo je došao i Stefano. I škole su zatvorile kapije.
Dan su proveli gledajući televiziju, a uveče su, s ostalim članovima
porodice, otišli kod Ðuzepea u Ulicu Borgospeso. Rozelina im je telefonirala
iz Los Anđelesa. Vest je brzo preletela okean i njihova sestra je želela da
sazna nešto više.
– Šta hoće te Crvene brigade? – upita. Plakala je, zato što je taj atentat u
srce demokratije pokrenuo bol zbog očeve smrti i Lilijaninog ranjavanja.
Nastupili su grozničavi dani i nedelje. Lilijana je otkazala sastanke u Rimu.
Mogla je i u Milanu da radi na programu svoje Komisije ali, pre svega, tih
dana je imala ozbiljnijih problema, zato što se nasilje još jednom
suprotstavilo pravnom sistemu.
Onda je Moro ubijen i ponovo je zavladala klima straha.
Stiglo je leto i Lilijana je otputovala u Rim. Rozelina se vratila
oduševljena svojim kalifornijskim iskustvom. Film koji je snimila trebalo je
da bude prikazan na Filmskom festivalu u Veneciji. Tokom snimanja filma,
Rozelina se upustila u sentimentalnu vezu s tumačem glavne uloge. Kristijano
Montenero je saznao za tu avanturu i pobesneo je. Rozelina je otišla u Rim
da ga odobrovolji i telefonirala je Lilijani.
– Idemo na ručak, samo nas dve? – predložila je.
Dogovorile su se da se sastanu u jednom restoranu u okolini Bazilike di
Masencio u koji je Rozelina često svraćala. Šef sale ih je otpratio do stola.
Za susednim je sedeo Serđo Branduani s jednim vremešnim političarom, koga
su svi cenili zbog njegovog poštenja. Lilijana ga ugleda i srce joj poskoči.
Kad ju je video, tamne oči mu radosno blesnuše. Onda je nastavio tiho da
razgovara s kolegom, ne obraćajući pažnju na nju.
Od zajedničkog leta do Milana više se nisu videli. On joj je dvaput
telefonirao u Milano, ali ona je oba puta odbila da razgovara s njim iz straha
od onoga što bi se moglo dogoditi posle tih razgovora. Odlučila je da će se
radije osećati kao mozaik kojem nedostaje poneka pločica, nego da
komplikuje sebi život. On joj više nije telefonirao.
– Šta ti je? – upita je Rozelina.
– Zašto?
– Pocrvenela si kao bulka.
– Vrućina mi je – nemarno je rekla.
Sestra je odmah počela da joj opisuje svoj „beskrajni bol“ zbog
nesporazuma sa svojom „jedinom pravom ljubavlju“ njenog života.
– Činjenica je da je Kristijano čovek starog kova i nema razumevanja.
Istina je da sam ga prevarila, ali kao da i nisam. Taj Džim Kako-god-da-se-
preziva, bio je lek protiv holivudske čamotinje. Da se nije pročulo, da su
ljudi gledali svoja posla, Kristijano i ja bismo sad uživali u svojoj savršenoj
ljubavi. Znaš li da je pretio da će me ostaviti? Bez njega bih ostarila u
pustinji svoje usamljenosti i ne bi ostalo ni traga od mene. Je l’ me slušaš?
Lilijana se nije usuđivala da podigne pogled sa salate od hobotnice i
rukole, jer je strahovala da neće uspeti da obuzda uzbuđenje ako ponovo
sretne Serđov pogled.
– Naravno da te slušam – odgovorila je sestri. A zatim je upitala: – Zar si
baš morala da se boriš protiv dosade prevarom? Nije pošteno povređivati
onog koga voliš. – Mislila je na sebe i svog muža.
– Za sve je krivo to okruženje koje se hrani tračevima. Kristijano nije
smeo da sazna. Ko ne zna, taj ne pati. Je l’ tako?
– Ja bih rekla da si ti detinjasta, kao i uvek. U svakom slučaju, Kristijano
će ti oprostiti, zato što te stvarno voli.
– Misliš? Nadajmo se. Kad bi samo mogao da shvati da je meni s vremena
na vreme potrebna neka mala avantura...
– Ponašaš se kao tašta i isprazna osoba – ukorila ju je.
– Nije lepo što mi to govoriš. Ti nikad nisi imala neku avanturicu? –
upita. Kad je shvatila besmislenost svog pitanja, brzo dodade: – Glupo
pitanje, buduće da je reč o tebi. Zaboravi ga. Ti imaš štitnike za oči kao konj
i ne vidiš ništa drugo osim svog muža i svog posla.
Lilijani nije palo na pamet da je ispravi, iako ju je Rozelina nesvesno
provocirala.
– Činjenica je da ti nikad nisi sanjarila o nekoj velikoj strasti koja
zamagljuje stvarnost, hrani se željom i oživljava te. Ja sam takvu strast
doživela s Kristijanom. Ponekad je i dalje doživljavam s njim. U
međuvremenu, budući da mi je stalno potrebna vrelina vatre, zapalim
plamičak na drugoj strani. Strast je kao reka: živi dok postoji izvor.
Kristijano je reka, ja sam njen izvor. Ne bi mogao da živi bez mene, iako ću
ga s vremena na vreme prevariti. Samo malo, onoliko koliko je dovoljno da
ispunim vreme dok se strast ponovo ne razgori – objasnila je.
Konobar priđe njihovom stolu i prošaputa Rozelini da ima telefonski
poziv.
– Da li želite da razgovarate u kancelariji ili hoćete da vam donesem
telefon za sto? – upita je.
– Donesite ga, hvala – reče. Onda vragolasto pogleda Lilijanu.
– Već znam ko me traži. Marko Tadei.
Bio je to najznačajniji filmski producent u to vreme.
Konobar joj donese telefon a Rozelina prošaputa nekoliko reči i prekinu
vezu. Lice joj je blistalo od zadovoljstva. – Znaš šta, moram da bežim.
Zaboravila sam da ti kažem da se viđamo izvesno vreme, ali vrlo diskretno,
kako bismo izbegli ogovaranja. Divan je i ludo je zaljubljen u mene. U
kolima je, ispred restorana. Rekla sam mu da jednostavno moram da ručam s
tobom. Sad te ostavljam, sestrice – završi, a onda se sagnu i ovlaš je poljubi
u obraz.
Lilijana je uhvati za ruku. – Do maločas si umirala od patnje – ljutito
promrmlja.
– A ti veruješ u sve što ja kažem? – našali se Rozelina i zaputi se prema
izlazu. Umalo se nije sudarila s političarom koji je dotad sedeo sa Serđom. I
stari član parlamenta je krenuo. Lilijana i Serđo su ostali za svojim
stolovima.
On ustade, priđe i sede naspram nje.
– I šta sad? – upita je, nežno je gledajući.
– Sad smo sami – odvrati Lilijana i osmehnu mu se.
 4.

Zajedno su izašli iz restorana. Serđo je uhvati podruku i reče: – Je l’ vidiš?

Bilo nam je suđeno da se sretnemo. – Zatim dodade: – Tokom proteklih
nedelja često sam mislio na tebe.
– Ne želim da te slušam – reagovala je Lilijana.
– Ne tražim avanturu. Zaljubljen sam u tebe.
– Ćuti, molim te – prošaputa Lilijana. – Moram da trčim u kancelariju,
imam sastanak s jednim članom parlamenta kako god da se zove, jer treba da
razgovaramo o nečemu čega se više ne sećam. O bože, Serđo, tako sam
zbunjena.
Izgubljeno ga pogleda. On je ćutao. Onda joj je spustio ruke na ramena i
tiho joj rekao: – Samo te molim da razmisliš. Stalo mi je do tebe i zauvek će
biti tako, šta god da se dogodi između nas.
Oprostili su se uz dogovor da zajedno večeraju.
Lilijana je stigla u centralu Kolenita a sekretarica ju je obavestila da je
njen sastanak odložen.
Iskoristila je to da telefonira Sandru kojeg nije čula od prethodnog dana.
– Stefano ima visoku temperaturu, grlo mu je crveno i ne može da guta –
reče joj muž.
– Jesi li zvao lekara?
– Čekao sam da čujem tvoje mišljenje. Možda bi trebalo da mu dam
uobičajeni antibiotik?
– Ja ću zvati lekara, odmah. Onda ću doći prvim letom za Milano –
odluči.
– Možda nema potrebe – primeti Sandro.
– Ima i te kako – odvrati ona i obuze je osećaj krivice kad je pomislila na
muža, samog kod kuće s bolesnim detetom.
Na aerodromu je telefonirala Serđu da ga obavesti da se te večeri neće
videti.
– Nemoj da brineš. Tvoj sin će brzo ozdraviti – umirivao ju je. I nije rekao
više ništa.
Avion je uzleteo u nebo prozračno poput kristalne table i na vreme je
sleteo u Milano.
Kad je stigla kući, lekar je završavao pregled njenog sina i
dijagnostikovao je običnu upalu krajnika.
– Trebalo bi mu izvaditi te krajnike. U lošem su stanju i upale se zbog
obične sitnice – zaključi pre nego što je otišao.
Lilijana je mazila svog grozničavog dečkića, Madalena je otrčala u
apoteku da kupi uobičajeni antibiotik, a Sandro je izašao rekavši da će se
vratiti do večere. Majka i sin ostali su sami.
– Kako si? – upita ga Lilijana dok je sedela na ivici njegove postelje.
– Grozno. – Bilo mu je teško da govori zato što ga je bolelo grlo. – Danas
je trebalo da radimo pismeni iz matematike i rizikujem da ostanem neocenjen
zato što sam propustio i onaj od prošlog meseca – reče joj.
– Zašto si ga propustio? – upita Lilijana.
– Mama, zar se ne sećaš? Davali smo godišnjicu dedi – odvrati on kao da
je sažaljeva.
Potpuno je zaboravila, ali je spremno odreagovala: – Ne sećam se da si
tog dana imao pismeni iz matematike.
– Ponašaš se sve čudnije, mama. Ni to što si dotrčala iz Rima zbog upale
krajnika ne liči na tebe.
– Izmišljaš. Kad god se razboliš, ja sam pored tebe. Sećaš li se onih
strašnih upala uveta kad si bio mali? Satima sam te ljuljala. A kad ti je išla
krv na nos? Dotrčala sam kući da budem pored tebe. Dakle, danas nisam
uradila ništa više od onoga što uvek radim. I nemoj mi pričati da sam čudna –
odvrati mu.
Madalena je donela lekove. Lilijana ode u kuhinju da skuva sinu krem od
vanile. Predveče mu je gotovo potpuno spala temperatura. Kad se Sandro
vratio kući, svi troje su večerali u kuhinji.
Lilijana je skuvala griz, ispekla pitu od krompira i napravila pire od voća.
– Kakve su ovo kašice? – upita je Sandro. Delovao je razdraženo i nije
krio to.
– Stefano ne može da guta – objasni Lilijana.
– Ali ja mogu! – prasnu. Zatim ustade od stola i ode u dnevnu sobu.
Posle večere, Stefano se vratio u krevet, a Lilijana se pridružila mužu.
Sedeo je na sofi i gledao tenis na televiziji. Lilijana uze daljinski, isključi
televizor i reče mu: – Hajde da razgovaramo.
 – Od čega želiš da počnemo? – upita je, gledajući je strogo.
– Od tvojih izliva besa – izjavi ona.
– A zašto ne bismo počeli od činjenice da ja nemam pojma o tome šta ti
radiš kad si u Rimu?
– Vrlo dobro znaš. Radim, radim i onda opet radim. Kako god bilo, kaži
mi šta te zanima. Ti mi postavljaj pitanja, a ja ću ti odgovarati. – Govorila je
mirno i odlučno.
Sandro zavrte glavom, pognu glavu i prošaputa: – Ljubomoran sam na
svoju prelepu ženu.
Lilijana je bila dirnuta. Pogledala je tog čoveka koji ju je uvek voleo,
pomagao joj, cenio je, uvek se držao po strani kako bi ona mogla da izgradi
karijeru, obasipao je pažnjom i uvek bio spreman da je sasluša i uputi.
Sela je pored njega, zagrlila ga i rekla: – Ne mogu da podnesem da patiš
zbog mene. Ti si moj muž, otac mog deteta, ti si najvažniji čovek u mom
životu.
 5.

Stefano je ubrzo ozdravio i Lilijana je trebalo da se vrati u Rim. Želela je da

sačeka da se njena osećanja slegnu. Tih dana je bila ranjiva zato što joj se
Serđo izuzetno sviđao i strahovala je da će upustiti u vezu koja će joj
poremetiti život. Zato je odlučila da ostane u Milanu i sledeće nedelje,
nadajući se da će vremenom povratiti samokontrolu.
U nedelju se cela porodica okupila kod Rozeline u stanu u Korsu di Porta
Romana.
Ona je stalno putovala između Rima i Milana i ponovo je bila u srećnoj
vezi s Kristijanom.
Ðuzepe je, zahvaljujući Pučijevoj dalekovidosti, izgradio finansijsku
imperiju, a Korti kolekšn je postala jedan od kolosa italijanske mode.
Puči i Arijela su živeli vrlo uravnoteženo. Ona je i dalje rađala decu zato
što ju uloga majke potpuno ispunjavala. Uživala je i u, kako je to ona
nazivala, „besramnom blagostanju“ koje je izazivalo zavist njenog zeta iz
Bolonje i postala je ponos svog oca železničara koji bi s vremena na vreme
rekao: – Ko bi rekao da je moj zet, osim toga što je lep, zapravo genije?
– Svi izuzev budale kao što si ti i onog naduvenka iz Bolonje koji se sad
hvali rođačkim vezama s Kortijima, iako je isprva želeo da ih izbegne –
prebacivala mu je gospođa Spada.
Porodica Korti se okupila za stolom. Nedostajali su samo Ernestina i
Renato. Na njihovim mestima sedeo je buljuk unuka kojima su ujaci i tetke
pričali uvek istu priču: – Vaši baba i deda su nas othranili krompirom, testom
i ćuškama.
Starija deca su ih ispravljala: – Zapravo je samo baba delila ćuške. Deda
se igrao s nama, uvek je bio nasmejan i pevao nam je anarhističke pesme.
Ispred njih je na stolu stajao veliki pleh lazanja s bolonjskim sosom.
Lilijana je posmatrala Sandra, Stefana i svoju veliku porodicu koja je uspela
da prevaziđe teškoće i patnje. Pomislila je da nikad ne bi mogla da ih se
odrekne zato što su oni predstavljali najčvršće uporište i najsrećniji deo
njenog života.
Posle ručka, Rozelina joj reče: – Dođi načas sa mnom u moju sobu. Hoću
da ti pokažem jednu maminu haljinu.
To je bio samo izgovor. Naime, čim su ostale same, poverila joj je: – Čula
sam neke glasine u Rimu. Znaš koliko su ljudi u tom gradu skloni tračarenju.
Priča se da si pobegla s neke zabave s ministrom Branduanijem koji je, da
bude zanimljivije, veoma lep muškarac.
Lilijana se opruži na krevet, prekrsti ruke iznad glave i nemarno upita: –
Ko ti je to rekao?
– Bez brige, reč je o vrlo nepouzdanoj osobi, tako da niko nije poverovao
u trač. Između ostalog i stoga što Branduanija svi smatraju usamljenikom, a
tebe poslovnom ženom koja nije sklona nesmotrenom ponašanju – objasni
Rozelina i upita: – Onda, je l’ to istina?
Lilijana se osmehnu: – Znaš da je zaista neobično što me ti podvrgavaš
takvoj vrsti ispitivanja?
– Da, uloge su se promenile i sad si ti osumnjičena – reče njena sestra
kroz smeh. – Dakle? – podsticala ju je.
– Istina je, ali pobegli smo s nekog užasno dosadnog prijema samo da
bismo otišli zajedno na večeru. Ništa više.
– Šteta! – uzviknu Rozelina, razočarana. – Nadala sam se da si prestala da
glumiš jaku ženu kako bi se prepustila mahnitoj strasti. Onda bi tvoja
nepromišljena sestra mogla da ti pomogne.
– Zaista bi bila u stanju da mi daš dobar savet? – s nevericom je upita
Lilijana.
– Naravno. Rekla bih ti: slušaj svoje srce – teatralno je izjavila.
– Znala sam. Ti ne bi mogla da kažeš ništa drugo – uzviknu Lilijana i
ustade s kreveta, a zatim prasnu u smeh kojim je zarazila i Rozelinu.
Međutim, dok se smejala, oteo joj se jecaj. I dalje se borila protiv želje da se
prepusti uzbudljivoj vezi s prelepim profesorom Branduanijem.
 6.

Tokom prepodneva, sekretarica je nekoliko puta provirila u njenu kancelariju

da bi je podsetila na sastanak s novinarom koji je pisao rubriku iz ekonomije
za jedan značajan dnevni list. Lilijana nije bila raspoložena za intervjue.
– Izvini mu se u moje ime i pitaj ga da li možemo da odložimo razgovor –
reče.
– Poznajem čoveka. Osetljiviji je od mačke koja štiti svoje mačiće. Nikad
se nemoj zameriti novinarima. Ti si me to naučila – podseti je žena.
– Onda ćemo ga pozvati na doručak – odluči Lilijana.
– Gde da rezervišem?
– Nemam vremena da izlazim. Obavićemo to ovde, u mojoj kancelariji.
Sendviči, sladoled, mineralna voda i kafa, ona specijalna kakvu samo ti umeš
da skuvaš – naredila je sekretarici.
– Kad smo kod sendviča, podsećam te da sutra ujutru u devet imaš
sastanak s parlamentarcem Tardinijem. Rezervisala sam ti mesto za let u
sedam – obavestila ju je.
Parlamentarca Tardinija svi su zvali sendvič zato što je večito oscilirao
između dve suparničke partije koje su ga prihvatale i odbacivale u skladu sa
svojim potrebama.
– Otkaži taj sastanak, molim te. Zasad ne mogu da idem u Rim – reče
Lilijana koja je prepustila vremenu i ćutanju da odgovore umesto nje na
pitanje koje joj je Serđo postavio.
– Uobičajen izgovor? Gospođa Korti ima privatne probleme i ne može da
se udaljava iz Milana? – upita je sekretarica. Lilijana potvrdi i osmehnu se
pomislivši da taj izgovor nikad nije bio istinitiji.
Onda je primila novinara. Pitanja su se odnosila na različite načine
zapošljavanja diplomiranih pripravnika u firmama na severu i na jugu Italije.
– Na severu prednost dajemo razgovorima, na jugu se raspisuju zvanični
konkursi. Ovde tržište rada usisava veliki deo diplomiranih stručnjaka. Od
Rima prema jugu, za jedno radno mesto inženjera javi se hiljadu kandidata,
zato su konkursi neophodni – izjavi Lilijana, obrazlažući i hroničnu boljku –
sistem preporuka, zapošljavanja preko veze i političkih štićenika.
 – Vaše izjave, gospođo, nisu političke prirode – primeti novinar koji je
uživao u vrlo mekom sendviču s lososom.
– Ja sam preduzetnica i imam samo dva interesa: profit kompanije i
dobrobit zaposlenih.
– Dva oprečna interesa – izjavi on.
– Ta dva interesa se prepliću ako rukovodilac uvek ima na umu interes
svakog zaposlenog ponaosob, od kurira do generalnog direktora.
– Ipak, Crvene brigade su pucale u vas i ubile su vašeg oca. Čemu su vas
naučila ta potresna iskustva?
– Da se pravila menjaju dijalektičkim sučeljavanjem, a ne nasiljem. Da li
ste se ikada zapitali zašto naša ekonomija tavori? Klima straha i zastrašivanja
nije joj pomogla da se razvije.
– A na čijoj ste vi strani, gospođo Korti?
– Ja sam na strani radnika sve dok njihovi ciljevi ne nanose štetu
kompaniji. Ako je neko preduzeće prinuđeno da zatvori kapije zato što ne
ostvaruje profit, njegov vlasnik može da se osloni na zaradu koju je do tada
ostvario, ali radnici u tom slučaju ostaju i bez posla i bez novca.
– Vi kao da želite da spojite đavola i svetu vodicu.
– Ðavo nikad nije tako crn kao što se misli, a sveta vodica ponekad može
da bude i zamućena. Da, ja ih spajam. Zajedno bi možda i mogli da se
dokopaju raja.
– Ne čini vam se da preterujete?
– I te kako. Ipak, svako ima svoje snove. Ovo je moj san.
– Kakav je vaš odnos sa zaposlenima u Kolenitu?
– To pitajte njih. Razgovarajte s kim god hoćete i kad god hoćete. U
Kolenitu se ništa ne krije u vezi s kadrovskom politikom.
Intervju je objavljen sutradan i izazvao je pravu buru. Jedan čuveni
televizijski voditelj napao je Lilijanu na nacionalnoj mreži, optužujući je za
šovinizam. Gospođa iz Milana bila bi u stanju da traži i analize krvi od
kandidata s diplomom na jugu, dok joj je, kad je reč o onima na severu,
dovoljno da ih pogleda kako bi shvatila da li znaju da rade svoj posao. To
je sramota! Naročito ako se zna da pomenuta gospođa već duže vreme daje
prednost ženama na štetu očeva porodice . Neki dnevni listovi napali su
Kolenit što dopušta jednoj muškarači da koristi svoju moć unutar kompanije
u kojoj, za razliku od onoga što ona tvrdi, sukob između zaposlenih i
rukovodilaca opširno dokumentovan. Upravni odbor Kolenita se, zatrpan
uvredljivim pismima, ogradio od nje. Generalni direktor je, kad mu je Lilijana
telefonirala, odbio da razgovara s njom. Svi su joj okrenuli leđa.
– Kad sam danas sišla u menzu, niko nije hteo da sedne za moj sto –
ogorčeno je poverila mužu. – Čak me i radnici izbegavaju.
– Šta si ti očekivala? Ekonomija je u krizi, ljudi dobijaju otkaze i žive od
socijalne pomoći. Beležimo spoljnotrgovinski deficit, javni dug raste, a ti
pričaš o idili između uprave i radnika, iako svi znaju da cvetaju siva
ekonomija i rad na crno. Na šta si mislila, Lilijana?
Onda je, neočekivano, u najznačajnijem ekonomskom dnevnom listu na
prvoj strani objavljen članak koji je potpisao profesor Serđo Branduani. Bila
je to silovita odbrana Lilijaninog stava. Docent radnog prava otvoreno je
tvrdio da direktorka kadrovske službe Kolenita postupa upravo u skladu sa
zahtevima tržišta i da je imala hrabrosti da to i prizna, da je došlo vreme da
se prestane s lažima, prevarama i sistemom zaštićenih, da su za pokretanje
privrede i rast produktivnosti potrebni stručnjaci i da svaka firma ima pravo
da izabere najsposobnije kandidate, a sposobnost se bolje utvrđuje
razgovorima nego konkursima koji su često namešteni. Svojim autoritetom i
poštovanjem koje je uživao u svim partijama, ministar je podržao hrabrost
direktorke koja, između ostalog, ima snage i da veruje u jedan san.
Lilijana je telefonirala Serđu i uzbudila se kad je čula njegov glas.
– Hvala – rekla mu je.
– Napisao sam ono što mislim – odvrati on.
Načas je zavladala tišina.
– Predlažu mi da odem na odmor, dok se ova zbrka ne smiri – reče ona na
kraju.
– Odličan predlog. Odmor će ti pomoći da povratiš mir. Od onda se nismo
ni čuli ni sreli ali, kao što vidiš, uvek možeš da računaš na mene.
– Znam, hvala ti – odgovorila je, dirnuta. Kad je prekinula vezu, oči su joj
bile pune suza. Bila je ubeđena da bi mu, da se zatekla pored njega, pala u
naručje.
Lilijana, Sandro, Stefano i najstarija Pučijeva deca otputovali su u
Švajcarsku, na jezero Lugano. Izabrala je veoma prijatan hotel s privatnim
terenom za golf. Deca je trebalo da idu na časove golfa, Sandro je odlučio da
se sastane s nekim švajcarskim kolegama s kojima je sarađivao, a ona je
samo želela da se naspava i da mirno razmisli.
Članak profesora Branduanija preokrenuo je situaciju. Generalni direktor
joj je telefonirao da bi joj poželeo prijatan odmor. Bruno d’Acaro joj je
poslao buket cveća s porukom: Treba da se vidimo. Sekretarica ju je
svakodnevno obaveštavala o porukama solidarnosti koje su stizale u njenu
kancelariju.
– Sići ću u grad – reče joj jednog dana muž posle ručka. Znao je da će
Lilijana otići u vrt da čita knjigu i da će deca provesti popodne na bazenu.
– Videćemo se kasnije – rekla mu je Lilijana.
Uzela je roman i nekoliko časopisa i sela na ležaljku u vrtu, u prijatnu
hladovinu starog platana. Sunčevi zraci su se probijali između lišća i stvarali
igre svetlosti i senki. Iz daljine su dopirali glasovi dece koja su skakala u
bazen s trampoline. Brujanje letnjih insekata uspavljivalo ju je i ona zaspa.
Probudila su je deca. Njena bratanica Tina imala je duboku posekotinu na
podlaktici. Povredila se dok se igrala sa Stefanom tako što je pala na
bodljikavu žicu ograde.
Recepcioner im je dao pribor za prvu pomoć, ali Lilijana je odlučila da bi
bilo bolje da ode u grad i da se posavetuje s nekim lekarom.
Odvezli su se taksijem u urgentni centar Kantonalne bonice. Lekar je
rekao da zaista nije ništa ozbiljno, očistio je devojčici ranu i dao joj
antitetanus. Tina je, međutim, tražila da odmah telefonira majci i da joj
ispriča šta se dogodilo.
Lilijana nije želela da se njena snaha uplaši, zato joj je rekla: – Tina, zar
ne bi volela da idete u bioskop da gledate film Indijana Džons i otimači
izgubljenog kovčega, a da večeras telefoniraš mami kao i obično?
Spilbergov film bio je nesumnjivo privlačniji.
Odvela je Stefana i ostalu decu u bioskop, kupila im karte i rekla: – Ja ću
u međuvremenu da obiđem prodavnice. Doći ću po vas kad se završi film.
– Tetka, hoćeš li da nam daš novac za kokice? – upitala ju je Tina koja je
već bila zaboravila svoju povredu.
Lilijana je otišla da prošeta po trgu uz jezero, diveći se procvetalim
geranijumima na prozorima zgrada u kojima su bile smeštene banke i
kancelarije multinacionalnih kompanija. Nije odolela želji da u butiku Korti
kolekšn kupi jednu tašnu koju je kreirao njen brat. Koštala je čitavo
bogatstvo, kao i odeća i svi ostali prateći detalji s Ðuzepeovim potpisom.
 Upravo je htela da pređe preko trga na kojem je, za stolovima bašti kafea,
sedelo mnoštvo turista, kad je ugledala Sandra. Sedeo je za stolom s nekom
lepom gospođom, ne više mladom ali veoma elegantnom.
Najpre se začudila. Šta to petlja moj muž?, upitala se. Onda je prepoznala
ženu koju je, u prošlosti, videla na fotografijama.
 7.

Lepa gospođa bila je Deniz, žena koju je Sandro ostavio pre mnogo godina,
kad je počeo da se viđa s Lilijanom. Znala je da su njih dvoje ostali prijatelji
i nije bila ljubomorna na to prijateljstvo, ali volela bi da joj je muž rekao da
će iskoristiti taj odmor da se sastane s njom. Onda je zaključila da nema
nikakvo pravo da se meša u Sandrov život niti da ga osuđuje.
Ipak, kad su uveče seli za sto u hotelskoj trpezariji, objavila je: – Sledeće
nedelje se vraćam na posao. Odmah ću otići u Rim.
– Mislim da je to pametna odluka – reče Sandro i dodade: – Danas sam
popio čaj s Deniz.
– Ko je Deniz? – upita Stefano.
– Moja stara prijateljica – odvrati Sandro.
Lilijana bez reči pređe preko toga, ali kasnije, kad su ležali u velikim
krevetima u svojoj sobi, upita ga: – Kako je Deniz?
– Stalno pliva u moru problema i mnogo joj znači što može da mi se
izjada.
– Deniz je bilo teško kad se vaša veza okončala – primeti.
– I meni je bilo pomalo teško, ne zbog sebe, nego zbog nje. Ali ti si kao
uragan uletela u moj život i moje srce – odvrati Sandro.
– A šta ako se meni dogodi nešto slično? – upita ga.
Sandro skinu naočare, savi novine koje je dotad čitao i okrenu se da je
pogleda.
– Šta to? – upita.
– Ako odjednom izgubim glavu za drugim muškarcem? – upita Lilijana.
Sandro je pomilova po licu i nežno je pogleda.
– Možda nisam čovek tvojih snova, ali volim te kao prvog dana kad sam
te upoznao.
Kao i uvek, Sandro joj je ostavljao mogućnost da izabere, ne služeći se
emotivnim ucenama i obavezama prema porodici.
Lilijana mu se osmehnu i zagrli ga.

Godine su letele. Jednog jutra, probudila ih je zvonjava telefona. Bilo je

osam i u to doba mogao je da zove samo neko iz porodice.
– Javi se ti, molim te – zamolila ga je Lilijana pospanim glasom. Sandro
podignu slušalicu, sasluša, a zatim reče: – Poziv iz Palate Kiđi.12 Izgleda da
Rozario Armati hoće da razgovara s tobom – izvesti je i pruži joj slušalicu.
Lilijana se pozdravi sa sagovornikom, sasluša i odvrati: – Nema razloga,
vi mi nikada ne smetate. Da, na odmoru sam s porodicom, ali ću sutra u
jedanaest biti kod vas. Iako se plašim da nisam prava osoba za taj položaj.
Prekinula je vezu i obratila se mužu koji ju je upitno gledao.
– Znaš li šta je to Komisija za ravnopravnost polova pri vladi? – upita ga i
nastavi: – Nude mi da uđem u Komisiju.
– Budi oprezna. Ti ne poznaješ način rada u državnim institucijama i
njihova pravila ponašanja – primeti Sandro.
– Pokušaću da naučim.
– To znači da ujutru krećemo u zoru – uzdahnu Sandro.
Lilijana je sutradan bila u Rimu, u kancelariji Rozarija Armatija.
– Vi ste stručnjak za ravnopravnost polova, gospođo. Osim toga, imate
veliki uticaj na žene. Zato nemojte da se nećkate i prihvatite – reče joj
Armati užurbanim tonom koji je bio njegov zaštitni znak.
– Nećkanje je deo ženskog šarma. Zapišite to u svoju beležnicu, zato što
bi moglo da vam koristi – odgovori Lilijana.
On joj uzvrati iskrenim osmehom, a onda reče: – Teško nama ako u
budućnosti budemo imali posla s vojskom žena kao što ste vi.
– Našem šarmu suprotstavićete se tananom oštricom spletki i
postavljanjem prepreka na naš put. Mirno spavajte, gospodine, zato što će se
u našoj zemlji žene još dugo vremena zadovoljavati mrvicama.
Vratila mu je milo za drago, kako bi naučio da joj ne govori kako se
nećka. Prihvatila je položaj i saznala od Armatija da ju je za Komisiju
predložilo nekoliko žena preduzetnica.
– Utoliko bolje – reče, a zatim mu objasni: – Bilo bi mi žao da sam
saznala da se iza toga krije funkcioner neke partije.
Posle sastanka u Palati Kiđi, otišla je u kancelariju. Tamo je saznala da su
radnici elektrodistribucije koji rade u smenama zapretili štrajkom ukoliko se
ne prihvate njihovi zahtevi u vezi s produženjem ugovora o radu. U tom
slučaju će blokirati ne samo Kolenit već i ostale kompanije u zemlji.
 8.

Pre nego što se vratila u Milano, Lilijana je zatražila sastanak s generalnim

direktorom Kolenita.
– Ja idem da se suočim s radnicima koji rade po smenama, ali moram da
znam koliko povećanja plata je kompanija spremna da ponudi za obnavljanje
ugovora – rekla je, bez suvišnog uvoda.
– Deset odsto – odgovorio je.
Odmahnula je glavom
– Oni traže petnaest. Deset je premalo.
– Više ne možemo da ponudimo. To je zaista najviše – odvratio je
direktor.
– Kolenit može da ponudi više. Nemojte mi reći da nije tako, zato što
znam bilans do poslednje lire. I nemojte potezati argument neophodnih
investicija u prestrukturiranje koje se godinama planira, a još nije izvršeno.
Ali taj deo me se ne tiče – brzo dodade.
– Upravo tako, to se vas ne tiče – naglasi direktor.
– Iako bi prestrukturiranje starih postrojenja omogućilo bolju prevenciju
nesreća na radu. Kako god bilo, ja neću stati pred sindikat s ponudom od
svega deset odsto. Znam da je petnaest stvarno previše za nas. Rekla bih da
je dvanaest prihvatljivo za obe strane – izjavi.
– Ne dolazi u obzir. Najviše jedanaest – reče direktor.
– Onda se spremite za štrajk koji će vas koštati mnogo više – upozorila ga
je.
– Gospođo, mogu li da vas podsetim na mogućnost da i ostali radnici
postave slične zahteve ako onima koji rade po smenama odobrimo povećanje
od dvanaest odsto? Je l’ vama jasno da bi to bilo znak naše slabosti? –
iznervirao se generalni direktor.
– U tome greše i radnici i rukovodioci. Mašu pesnicama da bi pokazali ko
je jači. Ako ponudim deset odsto, nećemo rešiti problem.
– Oslonite se na svoj šarm, gospođo. Vi znate kako se pregovara s tim
ljudima!
– Ti ljudi su naši ljudi. Rade za nas, povređuju se zbog nas, događa se i
da neko izgubi život zbog nas. Ne držim vam komunistički govor, samo
kažem da ćemo, ukoliko ne pokažemo volju da ih razumemo, morati da se
suočimo s posledicama nekontrolisanog štrajka, a onda će se umešati vlada
koja bi, zahvaljujući svom autoritetu, mogla da nam nametne povećanje veće
od petnaest odsto.
Zatim nastavi: – Pregovori s radnicima su sitnica u poređenju s
raspravama koje stalno moram da vodim s vama.
– Neka bude dvanaest odsto – popustio je direktor, uveren da radnici to
neće prihvatiti.
Vratila se u Milano i otrčala kući da zagrli sina koji se spremao da
otputuje u Oksford, na dvomesečni kurs jezika u jednom koledžu. Lilijana i
Sandro su odlučili da otputuju s njim i da priušte sebi kratak odmor u
Engleskoj.
Trebalo je da pođu na aerodrom Malpensa sutradan u osam ujutru.
Lilijana zamoli muža da spakuje kofere.
– Idem odmah u firmu na pregovore sa sindikatima. Nadam se da ću
završiti do večeras. Ako se ipak oduže, pođite bez mene. Ja ću vam se
kasnije pridružiti – reče.
U sali za sastanke u Kolenitu, pregovori su tapkali u mestu. Rukovodioci
su pokazivali znake umora, dok su radnici, navikli na noćne smene, bili
potpuno budni i rešeni da ne popuste.
– Dokle smo stigli? – upita Lilijana jednog kolegu pre nego što je ušla u
salu.
– Zapeli smo na deset odsto, što oni odbijaju da prihvate – odgovori
čovek. S blistavim osmehom na licu ušla je u salu gde su je dočekali
aplauzom.
– Razgovarala sam s rukovodstvom u Rimu i odmah ću vam reći da vam
neće odobriti povećanje koje ste tražili, zato što je to previše – rekla je.
– Uaaa! – razleglo se kroz salu. Zatim zapljuštaše protesti i komentari
kojima su radnici pokazali da su obavešteni o stvarnoj imovini kompanije, o
nepotrebnim gubicima i pogrešnim odlukama. Na kraju, jedan član sindikata
ustade i reče: – Gospođo Korti, došli ste ovamo jer znate na koliki je ustupak
firma spremna da pristane. Dakle, izvadite ponudu iz šešira.
– Dvanaest – odgovori Lilijana.
Zavladala je tišina. Ona nastavi: – To povećanje, izraženo u novcu,
obuhvata četiri para obuće za vašu porodicu, ratu za stambeni kredit, pet
dana na moru i još ponešto – objasnila je.
U isto vreme, rukovodioci u Milanu dremali su u svojim kancelarijama, a
oni u Rimu su popunjavali spisak kandidata koji bi mogli da zamene Lilijanu
Korti koja će – u to su bili sigurni – ovog puta doživeti fijasko, zato što se
radnici koji rade u smenama neće zadovoljiti ponuđenim povećanjem.
Lilijana je telefonirala generalnom direktoru u dva posle ponoći.
– Gotovo je – rekla mu je.
– Nema štrajka? – upita on. Zvučao je gotovo razočarano, zato što je silno
želeo da se oslobodi te „crvene“ direktorke.
– Potpisali su – odvrati ona i prekinu vezu.
Kad se vratila u salu, radnici su doneli belo penušavo vino. Lilijana
nazdravi s njima.
 9.

Smestili su se u malom hotelu na čijem se ulazu isticala tabla u obliku male

zastave od emajliranog gvožđa s natpisom Foks in i lisica s velikim repom.
Rozelina se na iznenađenje svoje porodice pojavila na aerodromskom
izlazu za let za London s povećim prtljagom i u mladalačkoj odeći: obukla je
iskrzane farmerke, usku majicu i stavila je velike naočare za sunce kako se
ne bi videlo da se nije našminkala.
– Ja putujem s vama – objavila je melodičnim glasom.
Stefano joj je poleteo u zagrljaj i samo što je nije srušio.
– Moja najdraža tetka – uzviknuo je.
– Ovde nisu čista posla – prošaputa Sandro Lilijani.
Kad su se ukrcali u avion, sestre su sele jedna pored druge. Lilijani su se
oči sklapale od pospanosti, ali Rozelina je bila raspoložena za ćaskanje.
– Dobro, sve mi ispričaj, ali tiho, da bih mogla da zaspim – rekla joj je
Lilijana.
– Kristijano postaje sve sitničaviji. Stižu ga godine, kaže da ima visok
holesterol i da ne može više da drži korak sa mnom. Meni je potrebno
osveženje. Treba da pročitam nekoliko scenarija i da odaberem jednu
komediju za narednu sezonu. Odlučila sam da se vratim u pozorište. Znaš, na
filmu je veća zarada, ali nedostaje mi kontakt s publikom. Vidiš kako sam
ispijena? Mesec dana u Londonu će mi podići moral.
– Ma, kome ti to pričaš? – reče joj Lilijana dok je avion uzletao.
– Zlobna si, kao i obično. Nema ništa između mene i Toma Hejgena,
berem zasad. Znaš, on je glumac, radi za Londonsko pozorište. Pravi škotski
dasa, veruj mi. Tadei me je upoznao s njim u Rimu. Idemo da obiđemo
Škotsku. Nikad nisam bila tamo, ali rekla bih da je prelepo. Ali prvo idem s
vama u Oksford. Moj dragi Kristijano mi je rezervisao sobu u Foks inu, gde
ćete i vi odsesti. On je već bio tamo i kaže da će nam biti odlično. Dakle,
kao što sam ti rekla, odlučila sam da provedem izvesno vreme s Tomom.
Nije da sam odlučila da prevarim Kristijana. On je čovek mog života. Dobro,
možda ću ga prevariti, ali kao i da neću, jer on neće ni primetiti. Lilijana,
slušaš li me? – upita.
 Njena sestra je zaspala i probudila se tek kad je avion sleteo na Hitrou.
Unajmili su auto da bi se prevezli do Oksforda. Sandro je vozio, Stefano
je fotografisao kroz prozor, Lilijana je ponovo zaspala, a Rozelina je bez
prestanka pričala iako je niko nije slušao.
Proveli su prijatan odmor. Stefano im je telefonirao svake večeri i
izveštavao ih o aktivnostima u koledžu. Lilijana i njen muž su šetali po
poljima, zalazili u varoške uličice, kupovali sitnice, ručali u domaćim
restoranima, držali se za ruke.
Kad su se vratili u Italiju, generalni direktor Kolenita pozvao je Lilijanu da
dođe u Rim. Nije razgovarao s njom od one noći kad je potpisan novi ugovor
s radnicima koji rade u smenama.
Sastali su se u restoranu.
– Kolenit namerava da pošalje u Brisel, u Evropsku uniju, nekoga ko će
nas dostojno predstavljati – obavestio ju je.
– Zašto mi to govorite? – upita Lilijana, koja je već strahovala od onoga
što će uslediti.
– Zato što mislimo na vas, gospođo. Vi dobro poznajete probleme u
kompaniji, govorite engleski i francuski i više puta ste dokazali da te dorasli i
samom đavolu – objasnio je.
Bilo je očigledno da žele da je drže podalje od operativnih problema
Kolenita.
– Zašto bi trebalo da prihvatim tu ponudu? – upita ga.
– Zato što bi vam odgovarala, kako u profesionalnom smislu, tako i u
materijalnom.
– Neko želi da me skloni iz kadrovske službe? – mirno upita.
– Gospođo, nemojte se baviti bespotrebnim pretpostavkama. Vi jeste
poznati po svojoj otvorenosti, ali moje strpljenje ima granica – razdraženo
odvrati.
– Dobro. Onda prihvatam novo zaduženje koje ću obavljati uz
rukovođenje kadrovskom službom i uz rad u Komisiji – smerno zaključi.
U maloj sali restorana koji su posećivali političari i poslovni ljudi, svi su
zapazili Lilijanu. Oni koju sedeli za najbližim stolovima, uzalud su
pokušavali da prisluškuju razgovor između nje i generalnog direktora
Kolenita. U jednom trenutku, neko je dodirnu po ramenu. Lilijana se naglo
okrenu i ugleda Bruna d’Acara koji je uz osmeh upita: – Kujete neku zaveru?
 – Kao i uvek kad se ljudi zateknu na ovom mestu – odvrati Lilijana.
Direktor ustade da se rukuje s članom parlamenta koji se zatim sagnu i
ovlaš poljubi Lilijanu u kosu.
– Budite dobri prema ovoj devojci. Zlata vredi – reče Bruno i udalji se.
Odmah zatim se vratio i prošaputao joj na uvo: – Povlačim se iz politike.
Sutra ćeš pročitati vest u novinama.
Direktor Kolenita nije čuo taj šapat, ali joj je malo kasnije rekao: – Dakle,
istina je da su vam socijalisti prijatelji.
– Samo Bruno. A naše prijateljstvo nema nikakve veze s politikom –
objasnila je Lilijana. To je bila istina, iako niko nikada nije verovao u to.
Kad je saopštila novost Sandru, spremila se za oluju. Međutim, on ju je
zbunio svojim reagovanjem.
– To je prelepa vest. Ići ću s tobom u Brisel. Neću te pustiti da ideš sama
u taj grad koji ne poznaješ. Stefano je već veliki tako da ću se manje
posvećivati njemu a malo više tebi, devojčice – reče joj.
Bile su to godine napornog rada i relativnog spokoja. Sandro je prodao
svoju firmu, delimično zbog godina, a delimično i zato što je zaključio da
njegova žena već „radi za četvoro“, tako da je odlučio da joj olakša muke.
Onda je osvanuo dan kad su uhapsili predsednika jedne velike
dobrotvorne organizacije. Bio je socijalista koji je primao mito.
Lilijana je telefonirala Brunu. Želela je da sazna nešto više.
Bruno d’Acaro je, pošto je dao ostavku na funkciju zamenika sekretara i
izašao iz partije, ponovo otvorio advokatsku kancelariju i postao jedan od
najznačajnijih advokata u gradu.
Jednom prilikom joj je rekao: – Lilijana, dobro si učinila što si se držala
podalje od politike.
Sad joj je rekao: – Čuvaj se, zato što hapšenje tog čoveka predstavlja
uvod u skandal koji će protresti ceo naš politički i ekonomski sistem. Dolaze
teška vremena.
Tako je i bilo. Milano je prozvan „otadžbinom korupcije“. Kad bi se
Lilijana zatekla u Rimu, njeni prijatelji su se smejuljili, tapšali je po ramenu i
govorili: – Vi Milanežani, uprkos svom čuvenom građanskom moralu, dobili
ste nezaboravnu lekciju. A pričali ste da je Rim lopovski grad!
Naime, u to vreme nije prošao gotovo nijedan dan a da nekog ne uhapse.
Novine i televizija izveštavali su samo o tome. Kao da je neko iznenada
podigao poklopac nekog bunara iz kojeg se širio nepodnošljiv zadah. U
Kolenitu su pale mnoge glave, istovremeno su stradali i mnogi političari svih
opredeljenja. Lilijana ni u jednom trenutku nije bila upletena u te događaje,
pa ipak, kad joj je istekao mandat u Komisiji za ravnopravnost polova, nisu
joj ponudili još jedan.
– Još bolje – rekao je Sandro. – I ti si već u godinama. Rad u Evropskoj
komisiji i rukovođenje kadrovskom službom više su nego dovoljni.
Lilijani je, međutim, to teško palo. Naporno je radila na projektu u korist
žena i sad je strahovala da bi neko manje stručan od nje mogao da upropasti
sav njen trud.
Onda su događaji izmakli kontroli. U Kolenit je došao novi predsednik
upravnog odbora, ali i novi „ovlašćeni upravnik“ koji je važio za čoveka koji
bez milosti skida glave. I kuloarima sedišta u Ulici Paleokapa šuškalo se da
će biti otpušteni svi rukovodioci koji imaju više od pedeset pet godina. I
Lilijana je pripadala staroj gardi.
Jednog dana je, u Ulici Veneto u Rimu srela bivšeg generalnog direktora. I
on je bio pod istragom kao i ostali iz njegove moćne partije. Pozvao ju je da
popiju aperitiv u baru hotela Ekscelzior.
– Draga gospođo, prošla su lepa vremena – požalio se. – I vaša fotelja se
ljulja – otkrio joj je, i kao da mu je bilo žao što mora da joj saopšti tu vest.
– Direktore, u Kolenitu promene u vrhu nikada nisu nikoga uplašile. Ja
sam jedan stepenik niže od vrha i bezbedna sam.
– Ne zavaravajte se, gospođo. Ta nova lica seku suve grane i ne pitajući
se ko su ti ljudi i šta su uradili. Saseći će i vas – otvoreno joj je rekao i prvi
put ju je, posle mnogo godina, gledao sa simpatijama. – Ja više nemam šta da
izgubim i mogu vam reći da je gnjavatorka kao što ste vi smetala svima u
kompaniji. Ali ja sam vam se divio zbog vaše moralne čvrstine. Uživao sam
u našim svađama. Dođite nam u posetu, kad prođe ova oluja. I mojoj ženi će
biti drago da vas ponovo vidi – dodao je.
Sutradan su ga uhapsili.
Krajem godine, Lilijanu je pozvao novi generalni direktor.
Bio je to mršav čovek suvonjavog lica i neprijatnog osmeha. Dočekao ju
je u košulji. Sako i kravata kao da su izašli iz mode. Nije joj ponudio ni da
sedne.
– Dakle, gospođo, kad nameravate da se oprostite s nama?
 Lilijana je gledala krajolik iza velikih prozora okrenutih prema Trgu
Venecija. Bleštavilo božićnog osvetljenja i zvuk gajdi dopirali su čak do te
kancelarije. Više puta je, tokom prethodnih meseci, pomislila da dâ otkaz, a
Sandro ju je podržavao, podsećajući je: – Dovoljno smo stekli da možemo
udobno da živimo dok ne izađemo pred Svevišnjeg. Skloni se iz te gungule.
– Ne pada mi na pamet – odgovarala je.
– To bi bio lep gest prema novom rukovodstvu.
– Oni ne bi ni shvatili taj gest. Nadmeni su i gladni moći. Jedva čekaju da
se ja povučem. Ali mojim ljudima, moji radnicima, mojim službenicama, bilo
bi žao kad bih otišla – branila se.
– Ovako ćeš ti požaliti – upozoravao ju je.
Sad je požalila.
– Zašto bih se opraštala s vama? – upitala je novog direktora i dodala: –
Valjano radim u interesu kompanije kako u Briselu tako i na čelu kadrovske
službe – objasnila je. Bilo joj je jasno da je već izgubila partiju, ali želela je
da čuje uverljivo objašnjenje.
– Vi ste ovde već pružili najviše što ste mogli. Potrebni su nam mladi
ljudi. Osim toga, kažu mi da ste bili vrlo bliski sa socijalistima. Sada su, na
vašu nesreću, socijalisti završili iza rešetaka – reče joj uz odbojan osmeh.
– Pogrešno su vas obavestili. Ja sam napredovala uprkos svom
prijateljstvu sa socijalistima koji u ovoj kompaniji nisu imali nikakvu težinu.
I, uz dužno poštovanje, i vi imate ponekog sveca koji je završio u paklu –
odgovori mu zajedljivim tonom.
Čovek naglo ustade iz fotelje. Njegov neprijatan osmeh nestade i on je
pogleda kao da bi je najradije zgromio.
– Ako sami ne spakujete kofere, prisilićete me da ja to uradim umesto vas
– zagrme.
Lilijana je progutala pretnju i ostala je pribrana. Osmehnula se i rekla: –
Ne možete mi dati otkaz, zato što moj ugovor ističe za pet godina. Ali sama
ću otići zato što čovek treba da zna kad je vreme da se preda. Ipak, nema
razloga da budete tako vulgarni, direktore. Daću vam jedan savet za
ubuduće: naučite barem osnovna pravila pristojnosti, iako vam to neće
mnogo pomoći. Ovaj savet je besplatan. – Zaputila se prema vratima
ponosno uzdignute glave. Onda se okrenula, vratila se i rekla: – Šteta što se
ovako rastajemo, zato što ste vi inteligentan čovek. Da smo se upoznali pod
drugačijim okolnostima, možda smo mogli da postanemo prijatelji.
Dogodilo se čudo. Čovek se osmehnu, obiđe radni sto i pruži joj ruku.
– I vi ste inteligentni. Znate šta? Neću vas otpustiti, ne sasvim. Ostaviću
vam zaduženje u Briselu. Vidite šta možete tamo da učinite za nas. Zašto ne
bismo prešli na ti?
– Zato što sam ja gospođa u godinama, verna vrednostima iz prošlosti.
Hvala vam što ste mi ponudili mogućnost da i dalje radim u Evropskoj
komisiji. Verujte mi da izuzetno cenim vašu ponudu. Ipak, moraću da je
odbijem. Hoću da mi date otkaz i primerenu otpremninu, zato što sam
omogućila Kolenitu da zaradi mnogo novca i sigurna sam da će mi kompanija
zahvaliti na odgovarajući način.
Lilijana se vratila u svoju kancelariju, spakovala svoje stvari u kutiju, ušla
u avion i vratila se kući. Potražila je utehu u naručju svog muža i kroz suze
mu rekla: – Gotovo je.
Sito dela Gvastala
 1.

Bilo je lepo majsko popodne u Milanu, nebo je bilo prozračno, sunce je

prijatno grejalo, a vazduh je mirisao na lipu. Proleće se razmahalo posle
dugog perioda kišnih dana.
U ordinaciji profesora De Vita prozori su bili širom otvoreni, a roletne
delimično spuštene kako bi ublažile sunčev sjaj.
Lilijana je sedela u fotelji, naspram psihijatra.
– Uvek sam živela brzo, od danas do sutra, a onda sam shvatila da više
nemam šta da radim. Bilo je to jezivo saznanje, profesore – reče.
– Ali od tada je prošlo izvesno vreme i stiče se utisak da ste u
međuvremenu procvetali – primeti Nelson.
– Zaista to mislite? – upita osmehujući se.
– Podmladili ste se i prolepšali – potvrdi lekar pažljivo je posmatrajući.
– Istina je, zaista se osećam dobro. Mislite da će to potrajati?
– Ja sam optimista, a trebalo bi i vi da budete.
– Da. Upravo sam napunila šezdeset dve godine. Trebalo je da dođem u
ove godine da bih prestala da mučim sebe, da se osvrnem unaokolo i da
naučim da cenim svakodnevne male radosti. Dobro ste obavili posao.
– Vi ste ga obavili. Ja sam vas samo slušao.
– Možda. Ipak, nisam zaboravila u kakvom sam stanju bila kad sam prvi
put došla kod vas. Bilo je bolno i naporno ponovo proživljavati drame,
osećanja, činjenice iz sopstvenog života, ali to mi je mnogo pomoglo. Vi ste
mi pomogli da izlečim svoju strepnju, da nađem mir koji dosad nisam imala –
reče i dodade: – Rekla sam vam da su me moje dve unučice, ćerkice mog
Stefana, kad su bile male podozrivo gledale i zvale „nova baka“ zato što me
gotovo nikad nisu viđale? Sad želim da budem „najdraža baka“. Moram im
nadoknaditi sve izgubljeno vreme.
– Rekao bih da je to dobar plan. A vaš suprug, kakav je on kao deda?
– Devojčice ga zovu „deda Gunđalo“ i to je sve što ću vam reći – našali
se. Onda pripali cigaretu, dok je Nelson pokušavao da upali svoju lulu.
– A Serđo Branduani? Više se niste videli?
– Sreli smo se jednom prilikom, odavno, dok sam redovno putovala u
Brisel. Videla sam ga na aerodromu. I dalje je izgledao predivno, da vam
zastane dah. Popili smo kafu. Priznao mi je da je s vremena na vreme želeo
da mi telefonira, okrenuo bi sve brojke i zaustavio bi se kod poslednje.
Oboje smo želeli da delujemo opušteno, da razgovaramo o našem odnosu kao
o prolaznoj mladalačkoj zaljubljenosti. Na kraju, pre nego što smo se rastali,
rekao je: „Bila si vrlo mudra, Lilijana. Ti i ja nikad ne bismo bili srećni
zajedno.“ Oči su mu se caklile od suza, a i ja sam bila dirnuta.
– Uistinu ste bili vrlo mudri, doneli ste ispravnu odluku.
– Zahvaljujući mom mužu, njegovoj ljubomornoj sceni – priznala je
Lilijana uz osmeh i dodala: – Moram vam reći da moje zalaganje u Kolenitu i
u Komisiji za ravnopravnost, i posle toliko godina, i dalje daje rezultate. Žene
mi i dalje telefoniraju i pitaju me za savet. Nisam uzalud radila. To je
prijatno saznanje. I moji radnici iz Kolenita me se sete za Božić. Šalju mi
čestitke. Znaju da sam uvek bila na njihovoj strani.
– Imate li planove za budućnost? – upita Nelson.
– Krstarenje Dunavom, s celom porodicom. Rozelina i Kristijano, Ðuzepe
i Ricio, Puči i Arijela i, naravno, moj muž. Decu ćemo ostaviti kod kuće. A
vi, profesore?
– Ja sam kupio kuću u Berouu u Kornovolu. Moja žena je već mesec dana
i nadgleda radove na renoviranju. Pomaže joj moja majka, koja je i dalje
veoma vitalna. Napuštam Italiju i idem da proživim penzionerske dane na
jedinom mestu na kojem sam oduvek želeo da živim – reče.
– A naše seanse? – zabrinuto upita Lilijana.
– Vama, gospođo Korti, više nije potrebna moja pomoć – zaključio je.
To je bilo tačno. On joj više nije bio potreban. Prošlo je vreme u kojem se
osećala kao brod zahvaćen burom.
Lilijana izađe na sunce. Odlučila je da se peške vrati kući, zato što je
volela da pešači i želela da uživa u lepom majskom danu. Usput je pogledala
svoj odraz u jednom izlogu. I dalje je bila lepa gospođa, u bisernosivom korti
kolekšn kompletu koji joj je savršeno stajao. Telefonirala je snahi i rekla joj:
– Ja ću otići u gimnastičku dvoranu po devojčice. Odvešću ih u
Sant’Ambroeus da popiju jednu finu toplu čokoladu.

za balkandownload.org Thalia
1 Engl.: bi​ti. (Prim. prev.)
2 Engl.: I vi ste, go​spo​đi​ce Per​go​le​zi. (Prim. prev.)
3 Engl.: mla​da da​ma. (Prim. prev.)
4 Engl.: deč​ko. (Prim. prev.)
5 Uško​plje​ni pe​tao. (Prim. prev.)
6 Fr.: vr​lo tra​di​ci​o​na​lan. (Prim. prev.)
7 Italijanski liker od cimeta, karanfilića, morskog oraščića, vanile i drugog
aro​ma​tič​nog bi​lja. (Prim. prev.)
8 Engl.: vo​lje​ni pred​sed​nik. (Prim. prev.)
9 It.: glu​mac ko​ji „šmi​ra“, glu​mi pre​na​gla​še​no. (Prim. prev.)
10 Gla​si​lo Ko​mu​ni​stič​ke par​ti​je Ita​li​je. (Prim. prev.)
11 Lat.: Una​pre​di ga da bi mo​gao da ga uklo​niš. (Prim. prev.)
12 Se​di​šte ita​li​jan​ske vla​de. (Prim. prev.)