RAT I MIR IV

SABRANA DELA LAVA NIKOLAJEVIČA

TOLSTOJA

KNJIGA SEDMA
LAV NIKOLAJEVIČ
TOLSTOJ

RAT I MIR
TOM ČETVRTI

BEOGRAD
DRŽAVNI IZDAVAČKI ZAVOD JUGOSLAVIJE
1946
 Naslov originala:
Война и мир

Л.Н.Толстой
СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ
Москва
„Художественная литература“

Preveo:
MILOVAN Đ. GLIŠIĆ

Redaktor:
MILAN ĐOKOVIĆ
RAT I MIR
Glavni likovi:

Bezuhovi

Kiril Vladimirovič Bezuhov - Pjerov imućni otac

Petar (Pjer) Kirilovič Bezuhov - glavni protagonist romana

Rostovi

Ilja Andrejevič Rostov - glava porodice

Natalija Rostova - njegova supruga
Vera Iljinična Rostova - najstarija ćerka
Nikolaj Iljič Rostov - stariji sin
Natalija (Nataša) Iljinična Rostov - mlađa ćerka
Petar (Peća) Iljič Rostov - najmlađe dete
Sonja (Sofi) - usvojenica, rođaka Rostovih

Bolkonski

Nikolaj Andrejevič Bolkonski - otac kneza Andreje

Andreja Nikolajevič Bolkonski - drugi glavni junak romana
Marija Nikolajevna Bolkonska - Andrejina sestra
Liza - Andrejina pokojna supruga, majka malog Nikolaja
Nikolaj Andrejevič Bolkonski - sin kneza Andreje, koji je dobio ime po dedi

Kuragini

Vasilije Kuragin - glava porodice

Elen Vasiljevna Kuragina - Pjerova prva supruga, raspusnica
Anatol Vasiljevič Kuragin - bludnik koji je pokušao da zavede Natašu
Ipolit Vasiljevič Kuragin - drugi sin kneza Vasilija
Aljina Kuragina - supruga kneza Vasilija

Drubecki

Ana Mihajlovna Drubecka - kneginja, majka Borisova

Boris Drubecki
DEO PRVI
 I

U to vreme vodila se u višim krugovima u Petrogradu vatrenije nego

ikad složena borba između stranaka Rumjancevljeve, francuske, Marije
Feodorovne, carevićeve i ostalih, koju je, kao i uvek, zaglušivalo zujanje
dvorskih trutova. Ali se u Petrogradu živelo po starome, spokojno i
raskošno, a vodila se briga samo o tlapnjama i refleksima života; i zbog
toga što se tako živelo, morao je čovek uložiti mnogo truda da sazna
opasnost i mučan položaj u kome se nalazio ruski narod. Bile su iste
parade, balovi, isto francusko pozorište, isti dvorski interesi, isti interesi
službe i iste intrige. Samo su se u najvišim krugovima upinjali da podsete
na tegobu tadašnjeg stanja. Pričalo se šapatom kako su dve carice
postupile u tako teškim prilikama suprotno jedna drugoj. Carica Marija
Feodorovna, koja se brinula o blagostanju potčinjenih joj dobrotvornih i
vaspitnih ustanova, naredila je da se svi instituti pošalju u Kazan i već su
bile potovarene i stvari tih zavoda. A carica Jelisaveta Aleksejevna, kad
su je upitali kakve će naredbe izdati, izvolela je sa urođenim joj ruskim
patriotizmom da odgovori kako ona ne može izdavati naredbe o državnim
ustanovama, jer je to carev posao; a što se nje lično tiče, izvolela je reći da
će ona poslednja izići iz Petrograda.
Na sam dan borodinske bitke, 26. avgusta, bio je kod Ane Pavlovne
večernji prijem, a kao najveća zanimljivost na njemu trebalo je da bude
čitanje pisma koje je preosvećeni pisao šiljući caru ikonu prepodobnog
ugodnika Sergija. To se pismo smatralo kao obrazac patriotske,
duhovničke leporečivosti. Trebalo je da ga pročita sam knez Vasilije, koji
beše čuven sa svoga veštog čitanja. (On je čitao i kod carice.) Kao vešto
čitanje smatralo se to kad se, prelazeći sa očajnog zavijanja na blago
mrmljanje, glasno i pevajući izgovaraju reči sasvim nezavisno od njihovog
značenja, tako da sasvim slučajno dođe na jednu reč zavijanje a na druge
– mrmljanje. To je čitanje, kao i svaki prijem kod Ane Pavlovne, imalo
politički značaj. Na taj prijem imalo je da dođe nekoliko važnih ličnosti,
koje je trebalo postideti što odlaze u francusko pozorište i oduševiti ih da
se drže patriotski. Već se beše iskupilo mnogo sveta, ali Ana Pavlovna nije
još videla u svom salonu sve one koji su imali da dođu i zato nije još
pristupala čitanju, nego je započinjala obične razgovore.
Toga dana beše u Petrogradu dnevna novost bolest grofice Bezuhove.
Grofica se beše iznenadno razbolela pre nekoliko dapa, nije došla na
nekoliko skupova na kojima je ona bivala ukras i čulo se kako nikoga ne
prima i kako se, mesto čuvenih petrogradskih doktora, koji su je obično
lečili, poverila nekakvom italijanskom doktoru, koji je leči na nekakav nov
i neobičan način.
 Svi su znali vrlo dobro da je bolest divne grofice došla otuda što joj je
nezgodno da se uda odjedanput za dva muža i da je lečenje toga Italijana
bilo upravo otklanjanje te nezgode; ali pred Anom Pavlovnom ne samo što
niko nije smeo da misli o tome, nego je izgledalo kao da to niko i ne zna.
– On dit la pauvre comtesse très mal: le médecin dit que c’est l’angine
pectorale.1
– L’angine? Mais c’est une maladie terrible!2
– On dit que les rivaux se sont réconciliés grâce à l’angine3 – Reč
„angine“ ponavljala se s velikim zadovoljstvom.
– Le vieux comte est touchant, à ce qu’on dit. Il a pleuré comme un
enfant quand le médecin lui a dit que le cas était dangereux!4
– Oh, ce serait une perte terrible! C’est une femme ravissante.5
– Vous parlez de la pauvre comtesse? – reče Ana Pavlovna prilazeći.
– J’ai envoyé prendre de ses nouvelles. On m’a dit qu’elle allait un peu
mieux... Oh oui! c’est la plus charmante femme du monde, – reče Ana
Pavlovna i osmehnu se svom oduševljenju. – Nous appartenons à des
camps différents, mais cela ne m’empêche pas de l’est mer, comme elle le
mérite. Elle est bien malheureuse.6 – dodade Ana Pavlovna.
Jedan nesmotren mladić, koji je mislio da Ana Pavlovna tim rečima
malo podiže tajanstvenu zavesu s grofičine bolesti, usudi se da se začudi
što nisu pozvani čuveni lekari, nego groficu leči jedan šarlatan koji joj
može dati opasne lekove.
– Vos informations peuvent être meilleures que les miennes, –
odjedanput Ana Pavlovna jetko napade neiskusnog mladića. – Mais je sais
de bonne source que ce médecin est un homme très savant et très habile.
C’est le médecin particulier de la reine d’Espagne!7 – I pošto tako ućutka
mladića, Ana Pavlovna se obrati Biljibinu, koji je u drugoj grupi govorio o
Austrijancima i nabrao kožu na čelu, spremajući se, kao što se videlo, da
je opusti i da kaže un mot.

1 Kažu da je jadnoj grofici vrlo rđavo. Lekar veli da je angina pektoris.

2 Angina? O, to je užasna bolest.
3 Kažu da su se suparnici pomirili zahvaljujući angini.
4 Kako vele, stari grof je osetljiv. Plakao je kao dete kad mu je lekar rekao da je slučaj opasan.
5 O to bi bio strašan gubitak. To je divna žena.
6 Govorite o jadnoj grofici? Poslala sam da čujem kako je. Rekli su mi da joj je malo bole. O, to

je, bez sumnje, najljupkija žena na svetu! Mi pripadamo raznim taborima, ali mi to ne
smeta da je cenim koliko zaslužuje. Ona je veoma nesrećna.
7 Vaša obaveštenja mogu biti bolja od mojih. Ali ja znam iz pouzdanog izvora da je taj lekar

vrlo učen i vrlo vešt. To je lični lekar španske kraljice.

 – Je trouve que c’est charmant!8 – reče on za diplomatski akt uz koji
su poslane u Beč austrijske zastave što ih je oteo Vitgenštajn, le héros de
Pétropol9 (kao što su ga zvali u Petrogradu).
– Šta, šta to? – upita ga Ana Pavlovpa, kako bi nastalo ćutanje da se
čuje mot koju je ona već znala.
I Biljibin ponovi ove reči iz diplomatske depeše koju je on sastavio:
– L’Empereur renvoie les drapeaux autrichiens, drapeaux amis
égarés qu’il a trouvés hors de la route.10 – dovrši Biljibin i opusti kožu.
– Charmant, charmant11 – reče knez Vasilije.
– C’est peut-être la route de Varsovie12, – reče glasno i iznenadno
knez Ipolit. Svi pogledaše u njega, ne razumevajući šta je hteo time da
kaže. I knez Ipolit se osvrtao oko sebe veselo začućen. Ni on, kao ni ostali,
nije znao šta su značile reči koje je izgovorio. On je za vreme svoje
diplomatske karijere više puta opazio kako reči koje se tako iznenadno
reknu budu veoma oštroumne, pa je za svaki slučaj kazao te reči, jer su
mu one prve došle na jezik. „Možda će ispasti vrlo dobro“ – mislio je on –
„a ako ne ispadne, oni će već umeti to da udese.“ Upravo u trenutku kad je
zavladalo nezgodno ćutanje, uđe ona nedovoljno patriotska ličnost koju je
čekala Ana Pavlovna da je obrati i opa, osmehujući se i popretivši prstom
Ipolitu, pozva kneza Vasilija za sto, donese mu dve sveće i rukopis i
zamoli ga da počne. Sve umuče:
„Najmilostiviji gospodaru imperatore!“ – viknu oštro knez Vasilije i
pogleda po publici, kao da pita ima li ko da kaže nešto protiv toga. Ali
niko ništa ne reče. – „Prvoprestoni grad Moskva, Novi Jerusalim, primiće
Hrista svojega (knez odjedanput udari glasom na reč „svojega“) kao mati u
zagrljaj usrdne sinove svoje i, videći kroz maglu koja se diže blistavu
slavu tvoje države, pevaće ushićeno: Osapa, nek je blagosloven koji
dolazi!“ Knez Vasilije izgovori plačnim glasom te poslednje reči.
Biljibin je pažljivo razgledao svoje nokte, a mnogi su, očevidno, bili
zbunjeni, kao da pitaju šta su tu oni krivi. Ana Pavlovna šaputala je, kao
što starica šapuće molitvu pred pričešće, već unapred ono što dolazi.
„Neka drski i bezočni Golijat...“ – šapnu ona. Knez Vasilije nastavi:
„Neka drski i bezočni Golijat iz francuskih krajeva pronosi po ruskim
pokrajinama smrtonosne užase; krotka vera, ta praćka ruskog Davida,
oboriće iznenadno glavu njegove krvožedne oholosti. Ovaj lik prepodobnog
Sergija, drevnog trudbenika za dobro naše otadžbine, podnosi se vašem
8 Nalazim da je to divno.
9 Junak od Petrograda.
10 Car šalje austrijske zastave, zastave prijateljske i zalutale koje je našao van puta.
11 Divno, divno!
12 To je možda put što ide u Varšavu.
imperatorskom veličanstvu. Žalim što me moja snaga koja slabi sprečava,
te ne mogu da se naslađujem gledajući vaše najljubaznije lice. Šaljem
nebesima tople molitve da Svemogući uzvisi rod pravičnih i da milostivo
ispuni želje vašeg veličanstva.“
– Quelle force! Quel style!13 – čuše se pohvale čitaču i piscu. Gosti Ane
Pavlovne, oduševljeni tim pismom, razgovarali su još dugo o stanju u
kome se nalazi otadžbina i pravili razne pretpostavke o ishodu bitke koju
je tih dana trebalo dati.
– Vous verrez14 – reče Ana Pavlovna – da ćemo sutra, na rođendan
gospodarev, dobiti izveštaj. Ja predosećam nešto dobro.

13 Kakva snaga! Kakav stil!

14 Videćete.
 II

Predosećanje Ane Pavlovne zaista se ispunilo. Sutradan, za vreme

molepstvija u dvoru povodom rođendana carevog, izazvan je iz crkve knez
Volkonski i dobio je pismo od kneza Kutuzova. To je bio Kutuzovljev
izveštaj pisan na dan bitke iz Tatarinova. Kutuzov je pisao kako Rusi nisu
uzmakli ni koraka, kako su Francuzi izgubili mnogo više nego naša
vojska, kako on to javlja na brzu ruku s bojnog polja, jer još nije stigao da
prikupi poslednje izveštaje. Dakle, to je bila pobeda. I odmah su tu, ne
izlazeći iz hrama, odavali hvalu Tvorcu na njegovoj pomoći i na pobedi.
Predosećanje Ane Pavlovne ispunilo se i u gradu je čitavo jutro
vladalo veselo i svečano raspoloženje. Svi su držali da je pobeda potpuna i
neki su već govorili da je čak zarobljen Napoleon, da će biti zbačen i da će
se izabrati novi poglavar Francuske.
Daleko od borbe i usred dvoranskog života, veoma se teško ogledaju
događaji u svoj njihovoj punoći i snazi. Opšti događaji grupišu se nehotice
oko kakvog mu drago odvojenog slučaja. Tako su se i sad dvorski ljudi
najvećma radovali koliko tome što smo mi pobedili, toliko i tome što je
izveštaj o toj pobedi stigao upravo na rođendan carev. To je bilo kao
zgodno iznenađenje.
U Kutuzovljevom izveštaju govorilo se i o ruskim gubicima, i među
njima su pomenuti Tučkov, Bagration, Kutajsov. Pa i žalosna strana
događaja grupisala se nehotično u ovdašnjem, petrogradskom svetu, oko
jednog događaja – oko pogibije Kutajsovljeve. Svi su ga poznavali, car ga
je voleo, bio je mlad i zanimljiv. tog dana svi su se susretali rečima:
– Kako se čudno to desilo! Baš na samo molepstvije!... A kakav je
gubitak Kutajsov! Ah, kakva šteta!
– A šta sam ja vama rekao za Kutuzova? – govorio je sad knez Vasilije
s proročkim ponosom. – Ja sam uvek govorio da je jedini on kadar da
pobedi Napoleona.
Ali sutradan ne dođe izveštaj od armije i nastade opšta zebnja.
Dvoranima je bilo teško što se car nalazi u mučnoj neizvesnosti.
– Kako li je sad gospodaru! – govorili su dvorani i već nisu uzdizali
Kutuzova kao prekjuče, nego su ga sad osuđivali i govorili da je on uzrok
nespokojstvu gospodarevom.
Knez Vasilije već se nije toga dana hvalio svojim protegé15
Kutuzovom, nego je ćutao kad bi se povela reč o glavnokomandujućem.
Sem toga, tog dana pred veče kao da se beše sve steklo da uzbuni i
15 Štićenik.
uznemiri petrogradske stanovnike: pridružila se još jedna strašna novost.
Grofica Elen Bezuhova umrla je naprasno od one strašne bolesti koju je
tako prijatno bilo izgovarati. Zvanično u velikim društvima svi su govorili
kako je grofica Bezuhova umrla od strašnog nastupa angine pectorale , ali
u intimnim krugovima pričali su pojedinosti, kako je le médecin intime de
la reine d’Espagne prepisao Elen male doze nekakvog leka da bi proizveo
izvesno dejstvo; ali kako je Elen, koju je bolelo to što je stari grof na nju
sumnjao i to što joj muž, kome je pisala (taj nesrećni, razvratni Pjer), nije
odgovorio, iznenadno uzela ogromnu dozu prepisanog leka i umrla u
mukama pre nego što su joj mogli pomoći. Pričalo se kako su knez Vasilije
i stari grof hteli da tuže Italijana; ali je Italijan pokazao takva pisamca od
nesrećne pokojnice, da su ga odmah ostavili.
Opšti razgovor beše se koncentrisao na tri žalosna događaja: na
neizvesnost u kojoj se nalazio gospodar, na pogibiju Kutajsovljevu i na
smrt Eleninu.
Trećeg dana posle Kutuzovljevog izveštaja došao je u Petrograd jedan
spahija iz Moskve i po svem gradu razneo glas da se Moskva predala
Francuzima. To je bilo užasno! Kako li je bilo gospodaru! Kutuzov je bio
izdajnik i knez Vasilije na visites de condoleance16 koje su mu prilikom
smrti njegove kćeri pravili, govorio je za Kutuzova, koga je ranije hvalio
(njemu se moglo oprostiti što je u žalosti zaboravio ono što je ranije
govorio), kako se nije ni moglo očekivati nešto drugo od tog slepog i
razvratnog starca.
– Ja se samo čudim kako se mogla poveriti takvom čoveku sudbina
Rusije!
Dok taj izveštaj nije još bio službeno potvrđen, moglo se i sumnjati u
njega, ali sutradan dođe od grofa Rastopčina ovakvo saopštenje:
„Ađutant kneza Kutuzova doneo mi je pismo u kome traži od mene
policijske oficire da provedu armiju na rjazanski drum. On kaže kako s
tugom ostavlja Moskvu. Gospodaru! postupak Kutuzovljev rešava sudbinu
prestonice i vaše carevine. Rusija će se zgroziti kad dozna da se ustupa
grad gde se koncentriše veličina Rusije, gde je prah vaših predaka. Ja ću
otići pošto ode vojska. Sve sam izneo, ostaje mi samo da oplakujemo udes
svoje otadžbine.“
Kad je car dobio to saopštenje, on je po knezu Volkonskom poslao
Kutuzovu ovaj reskript:
„Kneže Mihailo Ilarionoviću! Od 29. avgusta nemam nikakvih
izveštaja od vas. Međutim, 1. septembra dobio sam preko Jaroslavlja od
moskovskog glavnog zapovednika žalostan izveštaj da ste odlučili da sa

16 Prilikom poseta radi izjave saučešća.

armijom ostavite Moskvu. Možete sami zamisliti kakav je utisak učinio na
mene taj izveštaj, a vaše ćutanje udvostručava moje čuđenje. Šaljem vam
general-ađutanta kneza Volkonskog da saznam od vas položaj vojske i
razloge koji su vas pobudili na tako žalosnu odluku.“
 III

Devet dana posle napuštanja Moskve došao je u Petrograd

Kutuzovljev izaslanik sa službenim izveštajem o napuštanju Moskve. Taj
izaslanik bio je Francuz Mišo, koji nije znao da govori ruski, ali quoique
étranger, Russe de cœur et d’âme17 kao što je sam o sebi govorio.
Car je odmah primio izaslanika u svom kabinetu, u dvoru na
Kamenom ostrvu. Mišo, koji nije nikad video Moskvu pre kampanje i koji
nije znao ruski, osećao se ipak tužan kad je izišao pred notre très
gracieux18 sa izveštajem o moskovskom požaru dont les flammes avaient
éclairaient sa route.19, kao što je pisao.
Iako je izvor chagrin20 g. Mišoa morao biti drukčiji od onog izvora iz
koga je poticala tuga Rusa, Mišo je izgledao tako tužno kad su ga uveli u
kabinet carev, da ga je gospodar odmah upitao:
– M’apportez-vous de tristes nouvelles, colonel?21
– Bien tristes, Sire! – odgovorio je Mišo, i sa uzdahom oborio oči –
l’abandon de Moscou!22
– Aurait-on livré sans se battre mon ancienne capitale?23 – upitao je
brzo gospodar, planuvši odjedanput.
Mišo je ponizno javio ono što mu je Kutuzov bio naredio da javi, a to je
da nije bilo mogućno tući se pod Moskvom i da je glavnokomandujući,
pošto je bio ostao jedini izbor – ili izgubiti i vojsku i Moskvu, ili izgubiti
Moskvu, morao da izabere ovo poslednje.
Gospodar je to saslušao ćutke i ne gledajući u Mišoa.
– L’ennemi est-il entré en ville?24 – upitao je on.
– Oui, Sire, et Moscou est sans doute en cendres à l’heure qu’il est. Je
l’ai laissée toute en flammes25 – rekao je Mišo odlučno; ali kad je pogledao
u gospodara, on se uplaši od onoga što je učinio. Gospodar je počeo teško i
ubrzano da diše, donja mu je usna zadrhtala, a njegove divne plave oči
napunile se za trenutak suzama.

17 Iako stranac, Rus i srcem i dušom.

18 Pred našeg premilostivog vladaoca.
19 Od kojega je plamen osvetljavao njegov put.
20 Tuge.
21 Donosite li mi žalosne glasove, pukovniče?
22 Vrlo žalosne, gospodaru, Moskva se napušta.
23 Zar su predali moju staru prestonicu bez bitke?
24 Je li neprijatelj ušao u grad?
25 Da, gospodaru, i grad je sad pretvoren u pepeo. Ostavio sam ga sveg u plamenu.
 Ali je to trajalo samo jedan trenutak. Gospodar se odjedanput
namrštio kao da osuđuje samog sebe zbog svoje slabosti. I dignuvši glavu,
rekao je Mišou čvrstim glasom:
– Je vois, colonel, par tout ce qui nous arrive – reče on – que la
Providence exige encore de grands sacrifices de notre part. Je suis prêt à
me soumettre à toutes ses volontés; mais dites-moi, Michaud, en quel état
avez-vous laissé l’armée, qui assistait ainsi, sans coup férir, à l’abandon
de mon ancienne capitale?... N’y avez-vous pas aperçu du
découragement?...26
Kad je Mišo video da se umirio njegov très gracieux Souverain, umirio
se i on, ali na iskreno glavno pitanje gospodarevo, koje je zahtevalo i
iskren odgovor, nije bio još stigao da spremi odgovor.
– Sire, me permettrez-vous de vous parler franchement, en loyal
militaire?27 – rekao je on, kako bi dobio u vremenu.
– Colonel, je l’exige toujours. – rekao je gospodar. – Ne me cachez
rien, je veux savoir absolument ce qu’il en est.28
– Sire! – rekao je Mišo s finim, jedva vidnim osmehom na usnama, jer
je bio već spremio svoj odgovor u obliku lake i ponizne igre reči. – Sire, j’ai
laissé toute l’armée, depuis les chefs jusqu’au dernier soldat, sans
exception, dans une crainte épouvantable, effrayante.29
– Comment ça? – prekide ga gospodar, strogo se namrgodivši. – Mes
Russes se laisseraient-ils abattre par le malheur? Jamais!...30
To je Mišo upravo i čekao, da upotrebi svoju igru reči.
– Sire – rekao je s poniznom živahnošću – ils craignent seulement
que, Votre Majesté par bonté de cœur, ne se laisse persuader de faire la
paix. Ils brûlent de combattre – govorio je opunomoćenik ruskog naroda –
et de prouver à Votre Majesté, par le sacrifice de leur vie, combien ils lui
sont dévoués.31

26 Ja po svemu što nam se događa, pukovniče, vidim da Proviđenje traži od nas velike žrtve...
Ja sam gotov da se pokorim njegovoj volji; ali kažite mi, Mišo, kako ste ostavili vojsku, kad
ste videli da bez boja napušta moju staru prestonicu? Da niste opazili da je klonula duhom?
27 Gospodaru, hoćete li mi dopustiti da vam govorim iskreno kao častan vojnik?
28 Pukovniče, ja to uvek zahtevam. Nemojte mi ništa kriti, hoću da znam potpuno onako kako

jest.
29 Gospodaru! ja sam svu vojsku, počevši od starešina do poslednjeg vojnika, bez izuzetka,

ostavio u strahovitom, užasnom strahu...

30 Kako to? Zar moji Rusi mogu klonuti duhom kad ih postigne nesreća? Nikad!...
31 Gospodaru, oni se samo boje da se vaše veličanstvo, po dobroti svog oca, ne dadne nagovornti

da sklopi mir. Oni gore od želje da se biju i da, žrtvujući svoj život, dokažu vašem
veličanstvu koliko su mu odani...
 – Ah! – rekao je car uspokojen, pogledao ljubazno Mišoa i kucnuo ga
po ramenu. – Vous me tranquillisez, colonel.32
Car obori glavu i malo poćuta.
– Eh bien, retournez à l’armée, – rekao je Mišou s ljubaznim i
vladarskim gestom i podignuvši glavu – et dites à nos braves, dites à tous
mes loyaux sujets, partout où vous passerez, que quand je n’aurai plus de
soldats je me mettrai moi même à la tête de ma chère noblesse, de mes
braves paysans, et j’userai ainsi jusqu’aux dernières ressources de mon
empire. Il m’en offre encore plus que mes ennemis ne pensent, – govorio je
car padajući sve više i više u vatru. – Mais si jamais il était écrit dans les
décrets de la divine Providence, – rekao je pogledavši u nebo svojim
divnim, blagim i punim osećanja očima – que ma dynastie dût cesser de
régner sur le trône de mes ancêtres, alors, après avoir épuisé tous les
moyens qui sont en mon pouvoir, je me laisserais croître la barbe, jusqu’ici
(tu je gospodar pokazao rukom do polovine grudi), et j’irais manger des
pommes de terre avec le dernier de mes paysans, plutôt que de signer la
honte de ma patrie et de ma chère nation, dont je sais apprécier les
sacrifices!33
Izgovorivši te reči potresenim glasom, gospodar se odjedanput okrete,
kao da želi da sakrije od Mišoa suze koje su mu navirale na oči, pa ode u
drugi kraj svoga kabineta. Pošto je tamo postojao nekoliko trenutaka, on
se krupnim koracima vrati Mišou i snažno mu steže ruku niže lakta.
Njegovo divno, blago lice zarumenelo se, a oči su mu sevale plamenom
odlučnosti i gneva.
– Colonel Michaud, n’oubliez pas ce que je vous dis ici; peut-être qu’un
jour nous nous le rappellerons avec plaisir. Napoléon ou moi, – rekao je
gospodar, dodirujući grudi. – Nous ne pouvons plus régner ensemble. J’ai
appris à le connaître, il ne me trompera plus.34 – I gospodar, namrgodivšn
se, ućuta.
Kad je Mišo čuo te reči i video u očima gospodarevim izraz tvrde
odlučnosti, on se, quoique étranger, mais Russe de cœur et d’âme, osetio u

32 Ah! Vi me umirujete, pukovniče.

33 Vratite se vojsci i kažite našim junacima, recite svima mojim dobrim podanicima kud god
prođete da ću se ja, kad ne imadnem više ni jednog vojnika, staviti sâm na čelo svom
dragom plemstvu, svojim dobrim seljacima i tako upotrebiti i poslednja sredstva svoje
carevine. Ona će mi ih dati više nego što misle moji neprijatelji. Ali ako je ikad bilo pisano u
knjigama Božjeg Proviđenja da moja dinastija mora prestati da vlada na prestolu mojih
predaka, onda ću, pošto iscrpem sva sredstva koja su mi u rukama, pustiti da mi naraste
brada, dovde i pre ću ići da jedem krompir s poslednjim od svojih seljaka, nego što ću
potpisati sram svoje otadžbine i svoga dragog naroda, čije žrtve umem da cenim...
34 Pukovniče Mišo, ne zaboravite ovo što sam vam ovde rekao; možda ćemo se toga sećati

nekad sa zadovoljstvom. Napoleon ili ja... Ne možemo više da vladamo zajedno. Ja sam ga
sad dobro poznao, neće me više prevariti.
tom svečanom trenutku éntousiasme par tout se qu’il venait d’entendre,35
kao što je posle govorio, pa je svoje osećanje i osećanje ruskog naroda, za
čijeg se opunomoćenika smatrao, izrazio ovim rečima:
– Sire! – rekao je on – votre Majesté signe en ce moment la gloire de
la nation et le salut de l’Europe.36
Gospodar je naklonom glave otpustio Mišoa.

35 Oduševljen svim tim što je sad čuo.

36 Gospodaru! Vaše veličanstvo potpisuje sad slavu svoga naroda i spas Evrope.
 IV

U ono vreme kad je Rusija bila do polovine osvojepa, i kad su

moskovski stanovnici bežali u daleke gubernije, i kad su se članovi
narodne odbrane jedni za drugim dizali da brane otadžbinu, nama, koji
nismo živeli u ono vreme, i nehotice izgleda da su svi Rusi, i malo i veliko,
bili obuzeti samo time da se žrtvuju, da spasavaju otadžbinu ili da
oplakuju njenu propast. Priče i opisi iz onoga vremena govore, svi bez
izuzetka, samo o ruskom samopregorevanju, ljubavi prema otadžbini,
očajavanju, nevolji i junaštvu. A u istini to nije bilo tako. Nama to izgleda
tako samo zbog toga što od prošlosti vidimo jedan zajednički istorijski
interes onog vremena, a ne vidimo sve one lične, ljudske interese koje su
imali oni ljudi. A međutim su, u istini, tadašnji lični interesi toliko
značajniji od opštih interesa, da se pored njih nikad ne oseća (čak se
nimalo ne opaža) opšti interes. Većina ljudi u ono vreme nije obraćala
nikakve pažnje na opšti tok stvari, nego se rukovodila samo ličnim
interesima. I upravo su ti ljudi bili najkorisniji faktori onoga vremena.
Oni koji su se trudili da shvate opšti tok stvari i koji su sa
samopregorevanjem i junački hteli da učestvuju u njemu, bili su
najnekorisniji članovi društva; oni su sve videli naopako i sve što su radili
da koriste pokazalo se kao nekorisna tričarija, kao što su pukovi Pjerovi i
Mamonovljevi, koji su pljačkali ruska sela, kao što je šarpija koju su
češljale gospođe a koja nije nikad stizala do ranjenika, i tome slično. Čak i
oni što su voleli da promudruju i da iskažu svoja osećanja, pa ćaskali o
ondašnjem stanju Rusije, nosili su nehotice u svojim besedama obeležje ili
pretvorstva i laži, ili uzaludnog osuđivanja i pakosti prema ljudima koje
su krivili za ono što niko nije mogao biti kriv. U istorijskim događajima
najbolje se vidi zašto je zabranjeno okusiti rod s drveta poznanja. Samo
nesvesna aktivnost donosi plodove i čovek koji igra ulogu u istorijskom
događaju ne shvata nikad njegov značaj. Ako pokuša da ga shvati,
zaprepastiće ga koliko je to uzaludno.
Značaj događaja koji se tada odigravao u Rusiji bio je utoliko
neosetniji ukoliko je učešće čovekovo u njemu bilo bliže. U Petrogradu i po
gubernijama, udaljenim od Moskve, dame i muškarci u uniformi narodne
odbrane oplakivali su Rusiju i prestonicu, govorili o samopregorevanju i
tome slično; ali u armiji, koja je odstupala iza Moskve, gotovo nisu ni
govorili ni mislili o Moskvi i, kad su gledali kako ona gori, nije se niko
zaricao da će se osvetiti Francuzima, nego su mislili o idućoj tromesečnoj
plati, o idućem bivaku, o krčmarici Matrjoški i tome slično.
 Nikolaj Rostov uzimao je bliskog i trajnog učešća u odbrani otadžbine,
bez ikakve namere da sebe žrtvuje, nego slučajno, jer ga je rat zatekao u
vojnoj službi i zato je bez očajavanja i mračnih misli gledao ono što se tada
dešavalo u Rusiji. Kad bi ga upitali šta misli o tadašnjem položaju Rusije,
on bi odgovorio kako nema šta da misli, kako su za to Kutuzov i ostali, pa
bi rekao kako je čuo da se popunjavaju pukovi i da će se svakako još dugo
tući, i kako njemu pri tadašnjim prilikama nije teško da za dve godine
dobije puk.
I zbog toga što je tako gledao na stvari, on, kad je dobio vest da su ga
odredili da ide u Voronjež po remont za diviziju, ne samo da nije zažalio
što neće biti u poslednjoj borbi, nego je primio tu vest s najvećim
zadovoljstvom, koje nije krio i koje su njegovi drugovi vrlo dobro razumeli.
Na nekoliko dana pred borodinsku bitku dobio je Nikolaj novac i
dokumenta, pa je poslao husare napred, a on krenuo u Voronjež
poštanskim kolima.
Samo onaj koji je to osetio, to jest, proveo neprekidno nekoliko meseci
u atmosferi vojnog, ratnog života, može da razume uživanje koje je osećao
Nikolaj kad je izišao iz rejona do koga su dopirale trupe se svojim
furažiranjem, kolima s provijantom i bolnicama; kad je ugledao sela bez
vojnika, komore i prljavih tragova po kojima se vidi da je tu logor, kad je
ugledao sela s mužicima i ženama, spahijske kuće, njive sa stokom koja
pase po njima, poštanske stanice s dremljivim nadzornicima, on je osetio
takvu radost kao da je to sve video prvi put. A čemu se naročito dugo divio
i radovao, to behu mlade, zdrave žene za kojima nije išlo desetinama
oficira udvarača i žene kojima je bilo drago i laskalo im što se oficir u
prolazu šali s njima.
Nikolaj je veoma veselo raspoložen došao noću u Voronjež u
gostionicu, naručio sve ono što odavno nije imao u vojsci i sutradan se lepo
obrijao i obukao paradnu uniformu koju odavno nije oblačio, pa otišao da
se prijavi komandi.
Starešina narodne odbrane beše civilni general, star čovek, koji se,
kao što se videlo, zabavljao svojim vojnim zvanjem i činom. On je primio
Nikolaja nabusito (misleći da je to vojnička osobina) i ozbiljno ga
zapitkivao, kao da ima pravo na to i kao da hoće da oceni opšti tok stvari,
pa da ga odobri ili ne odobri. Nikolaj je bio tako veseo, da ga je to samo
zanimalo.
Od starešine narodne odbrane otišao je Nikolaj gubernatoru.
Gubernator je bio omalen, živ čovek, veoma ljubazan i prostodušan. On je
saopštio Nikolaju gde može dobiti konje, preporučio mu jednog džambasa
u gradu i nekog spahiju na dvadeset vrsta izvan grada, koji su imali
najbolje konje, i obećao mu svaku pomoć.
 – Jeste li vi sin grofa Ilje Andrejevnča? Moja je žena bila vrlo dobra
prijateljica s vašom majkom. Četvrtkom se iskuplja kod mene društvo;
danas je četvrtak, molim izvolite doći k meni bez ceremonije – rekao je
gubernator ispraćajući ga.
Nikolaj je odmah čim je izišao od gubernatora uzeo kola, poveo sa
sobom narednika i odjurio u spahijinu ergelu na dvadeset vrsta. Nikolaju
je bilo, u to prvo vreme njegovog bavljenja u Voronježu, sve veselo i lako i
sve mu je išlo za rukom i kao podmazano, kao što već biva kad je čovek i
sam dobro raspoložen.
Spahija kome je došao Nikolaj bio je stari konjički oficir, neženja,
dobar poznavalac i ljubitelj konja, imao je radionicu ćilimova, stogodišnju
rakiju začinjenicu, starog mađarskog vina i neobičnih konja.
Nikolaj je u dve reči kupio od njega za šest hiljada rubalja
sedamnaest odabranih ždrebaca (kao što je govorio) za ugled u svom
remontu. Pošto je ručao i popio malo više mađarskog vina, Rostov se
izljubio sa spahijom s kojim je već počeo da govori na „ti“, pa je veoma
veseo odjurio nekim gadnim drumom natrag, žureći neprestano kočijaša
da bi stigao na poselo kod gubernatora.
Pošto se preobukao, namirisao i polio glavu hladnom vodom, Nikolaj
je, istina malo dockan, ali sa spremljenom frazom: vaut mieux tard que
jamais37, otišao gubernatoru.
To nije bio bal, niti je bilo rečeno da će se igrati; ali su svi znali da će
Katarina Petrovna svirati u klavikorde valsove i ekoseze i da će se igrati,
pa su svi, računajući na to, došli spremni kao na bal.
U guberniji se živelo 1812. godine onako kao i uvek, samo s tom
razlikom što je zbog dolaska mnogih bogatih porodica iz Moskve bilo u
gradu življe i što se, kao i u svačem što se u to vreme događalo u Rusiji,
opažalo nekakvo osobito razmetanje – sve bez brige i ravno do mora, i još
što se onaj prazan razgovor, neizbežan među ljudima, koji se ranije vodio
o vremenu i o zajedničkim poznanicima, sad vodio o Moskvi, o vojsci i o
Napoleonu.
Društvo koje se beše iskupilo kod gubernatora bilo je najbolje
voronješko društvo.
Dama je bilo veoma mnogo, bilo je nekoliko Nikolajevih poznanica iz
Moskve; ali od muškaraca ne beše nikoga ko bi se mogao ma koliko da
takmiči s vitezom svetog Đorđa, husarom remonterom i ujedno
dobroćudnim i lepo vaspitanim grofom Rostovom. Među muškarcima bio
je i jedan zarobljeni Italijan – oficir u francuskoj vojsci i Nikolaj je osećao
kako u prisustvu tog zarobljenika još više važi on – ruski heroj. To je bio

37 Bolje ikad nego nikad.

kao neki trofej. Nikolaj je tako osećao i činilo mu se da svi tako i gledaju
Italijana, pa se pokazivao prema tom oficiru ljubazan, ali dostojanstven i
uzdržan.
Čim je Nikolaj ušao u svojoj husarskoj uniformi, šireći oko sebe miris
parfema i vina i rekao i čuo nekoliko puta kazanu mu rečenicu: vaut
mieux tard que jamais, njega su opkolili; svi su se pogledi obrnuli na
njega i on je odmah osetio da je zauzeo položaj sveopšteg ljubimca, koji mu
je u guberniji dolikovao i svakad bio prijatan, a sad ga, posle dugog
lišavanja, opio zadovoljstvom. Ne samo što su sluškinje na stanicama, po
mehanama i u spahijinoj radionici ćilimova bile polaskane njegovom
pažnjom, nego je i ovde, na poselu gubernatorovom, bilo (kao što se učinilo
Nikolaju) bezbroj mladih dama i lepih devojaka koje su nestrpljivo čekale
da Nikolaj obrati na njih pažnju. Dame i devojke koketovale su s njim, a
starci su se već prvog dana počeli da brinu kako bi oženili i doveli u red
tog momka-spadala husarskog. Među ovima bila je čak i žena
gubernatorova, koja je primila Rostova kao bliskog rođaka i govorila mu
„Nikolas“ i „ti“.
Katarina Petrovna poče zaista da svira valsove i ekoseze i nastade
igranka, u kojoj je Nikolaj svojom veštinom još više osvojio čitavo
gubernijsko društvo. On je čak sve zadivio svojim osobitim, neusiljenim
načinom igranja. I sâm se Nikolaj čudio svom načinu igre tog večera. On u
Moskvi nije nikad tako igrao i smatrao bi da je takav i suviše slobodan
način igranja čak nepristojan i mauvais genre38; ali je ovde osećao potrebu
da ih sve zadivi ma čime neobičnim, takvim što bi oni morali da prime kao
obično u prestonicama, ali još nepoznato njima u provinciji.
Čitavo veče Nikolaj je obraćao najveću pažnju na jednu plavooku,
punu i dopadljivu plavojku, ženu jednog gubernijskog činovnika. Sa onim
naivnim uverenjem veselih mladića da su tuđe žene stvorene za njih,
Rostov nije odmicao od te dame i ponašao se s njenim mužem prijateljski,
malo zaverenički, kao da oni znaju, iako to ne govore, kako će se odlično
snaći, to jest Nikolaj i žena toga muža. Ipak, muž kao da nije delio to
uverenje i trudio se da bude natmuren kad se obraća Rostovu. Ali je
dobroćudna naivnost Nikolajeva bila tako beskrajna da se muž ponekad i
nehotice podavao veselom raspoloženju Nikolajevom. A pri kraju posela,
što je lice ženino bivalo rumenije i veselije, lice muževljevo postajalo je sve
setnije i ozbiljnije, kao da su oboje imali jednu količinu veselosti, pa
ukoliko se ona uvećavala kod žene, utoliko se smanjivala kod muža.

38 Nezgrapan.
 V

Nikolaj je, s neprekidnim osmehom, sedeo malo iskrivljeno na

naslonjači, naginjao se blizu nad plavušom i govorio joj komplimente iz
mitologije.
Menjajući živo položaj nogu u pripijenim jahaćim pantalonama, šireći
od sebe miris parfema i gledajući sa uživanjem svoju damu, sebe i lepe
oblike svojih nogu u pripijenim čakširama, Nikolaj je govorio plavuši kako
hoće ovde, u Voronježu, da otme jednu damu.
– A kakvu?
– Dražesnu, božanstvenu. Oči su joj (Nikolaj pogleda u sabesednicu)
plave, usta kao koral, belina... (tu pogleda u njena ramena), stas kao kod
Dijane…
Priđe im muž i mračno upita ženu o čemu govori.
– A, Nikita Ivanič! – reče Nikolaj i učtivo ustade. I, kao da je želeo da i
Nikita Ivanič uzme učešća u njegovoj šali, poče i njemu da priča kako
namerava da otme jednu plavušu.
Muž se osmehivao turobno, žena veselo. Dobra gubernatorka, na kojoj
se videlo da joj nešto nije po volji, priđe im.
– Ana Ignjatijevna želi da te vidi, Nikolas – reče ona izgovarajući reči
Ana Ignjatijevna takvim tonom da je Rostov odmah razumeo kako je Ana
Ignjatijevna vrlo velika dama. – Hajdemo, Nikolas. Je li, ti si dopustio da
te tako zovem?
– O, da, ma tante.39 A ko je to?
– Ana Ignjatijevna Maljvinceva. Slušala je za tebe od svoje sestričine,
kako si je ti spasao... Pogađaš li?...
– Pa zar sam ih ja tamo malo spasao! – reče Nikolaj.
– Njenu sestričinu, Kneginjicu Bolkonsku. Ona je ovde u Voronježu s
tetkom. Oho, kako je pocrveneo! Šta je, da nisi?...
– Ni pomislio, ostavite se, ma tante.
– De, dobro, dobro. O, kakav si! Gubernatorka ga povede visokoj i vrlo
debeloj starici u plavoj toki, koja tek beše svršila svoju partiju karata s
najkrupnijim ličnostima u gradu. To je bila Maljvinceva, tetka kneginjice
Marije po materi, bogata udovica bez dece, koja je uvek živela u
Voronježu. Kad joj je Rostov prišao, stajala je i obračunavala se za karte.

39 Tetka.
Ona oštro i važno začkilji očima, pogleda u njega i nastavi da grdi
generala koji je dobio igru.
– Veoma mi je milo, dragi moj – reče ona pruživši mu ruku. – Molim
izvolite k meni.
Pošto je porazgovarala o kneginjici Mariji i njenom pokojnom ocu,
koga, kao što se videlo, nije volela, i pošto je raspitala šta Nikolaj zna o
knezu Andreji, koji, kao što se videlo, takođe nije uživao njenu naklonost,
uvažena starica ga je otpustila, ponovivši još jedanput poziv da je poseti.
Nikolaj je obećao i opet pocrveneo kad se poklonio Maljvincevoj. Kad
bi bila pomenuta kneginjica Marija, Rostova je obuzimalo i njemu samom
nerazumljivo osećanje stidljivosti, čak i straha.
Pošto se odvojio od Malvinceve, Rostov je hteo da nastavi igranje, ali
mala gubernatorka povuče ga svojom punačkom ručicom za rukav i reče
mu kako mora da govori s njim, pa ga povede u mali salon, iz koga odmah
iziđoše oni što behu u njemu, da ne smetaju gubernatorci.
– Vidiš, mon cher – reče gubernatorka sa ozbiljnim izrazom na svom
sitnom, dobrom licu – to je upravo za tebe partija; hoćeš li da ti ja
provodadžiram?
– Za koga, ma tante? – upita Nikolaj.
– Da ti provodadžiram za kneginjicu. Katarina Petrovna veli da je za
tebe Lili, a ja kažem ne, nego kneginjica. Hoćeš? Ja sam uverena da će mi
tvoja maman zahvaljivati. Doista, kakva devojka, divota! A nije baš ni
tako ružna.
– Nimalo nije – reče Nikolaj, kao da ga to uvredi. – Ja se, ma tante,
kao što priliči vojniku, nikom ne namećem i ni od čega se ne odričem –
dodade on pre nego što je promislio šta će reći.
– Onda promisli: to nije šala.
– Kakva šala!
– Da, da – reče gubernatorka, kao da razgovara sama sa sobom. – I
još nešto, mon cher, entre autre. Vous êtes trop assidu auprès de l’autre,
de la blonde!40 Muž je već neveseo.
– A ne, mi smo prijatelji – reče Nikolaj u svojoj duševnoj prostoti;
njemu nije ni na um padalo da bi njegovo tako veselo provođenje vremena
moglo biti ma kome neprijatno.
„Ali kakvu sam ja glupost rekao gubernatorci!“ – seti se odjedanput
Nikolaj za večerom. „Ona će odista početi da provodadžira, a Sonja?...“ I
tako, kad se počeo opraštati s gubernatorkom i kad mu ona, smešeći se,
reče još jedanput: „Pa, sad gledaj,“ on je odvede u stranu.
40 Dragi moj, između ostalog. Suviše se udvaraš onoj plavuši.
 – Pravo da vam kažem, ma tante, evo šta je...
– Šta, šta, prijatelju? Hajde da sednemo eno onde.
Nikolaj odjedanput oseti želju i preku potrebu da toj gotovo tuđoj ženi
ispriča sve svoje skrivene misli (one koje ne bi rekao ni majci, ni sestri, ni
prijatelju). Docnije, kad se sećao tog nastupa ničim neizazvane,
neobjašnjive otvorenosti, koja je imala za njega vrlo važne posledice,
Nikolaju se činilo (kao što se to uvek čini ljudima) da je tako naišlo neko
ludo raspoloženje; a međutim taj nastup otvorenosti, zajedno sa ostalim
sitnim događajima, imao je za njega i za svu njegovu porodicu ogromne
posledice.
– Evo šta je, ma tante. Mene maman odavno hoće da oženi bogatom
devojkom; ali je meni odvratna sama pomisao da se oženim zbog novaca.
– O, da, razumem – reče gubernatorka.
– Ali kneginjica Bolkonska, to je već druga stvar; prvo, reći ću vam
istinu, ona mi se jako sviđa, po volji mi je, pa onda, otkako sam je našao u
onakvom položaju, onako neobično, često sam pomišljao: to je sudbina.
Sem toga, pomislite: maman je odavno o tome mislila, ali nisam ranije
imao prilike da se vidim s njom, sve se nekako tako dešavalo da se nismo
videli. A onda kad je moja sestra Nataša bila verena za njenog brata,
nisam mogao ni pomišljati da se njome oženim. Bilo je suđeno da je vidim
baš onda kad se Natašina veridba pokvarila, pa onda... Eto šta je. Ja to
nisam nikome govorio, niti ću reći. Samo vama.
Gubernatorka mu zahvalno stište lakat.
– Vi znate Sofiju, moju rođaku? Ja je volim, obećao sam da ću je uzeti
i oženiću se njome... Prema tome, vidite da o tome ne može biti ni pomena
– reče Nikolaj smeteno i pocrvene.
– Mon cher, mon cher, kako ti to misliš? Ali Sofija nema ništa, a ti si
sam rekao da stanje tvoga tate stoji vrlo rđavo. A tvoja maman? To će je
ubiti. Pa ako je Sofija devojka koja ima srca, kakav će joj onda biti život?
Mati u očajanju, stanje poremećeno... Ne, ne, mon cher, ti i Sofija morate
to razumeti. Nikolaj je ćutao. Njemu je bilo milo da sluša te razloge.
– Ipak, ma tante, to ne može biti – reče on i uzdahnu, pošto je malo
poćutao. – Pa onda, da li će kneginjica i poći za mene? Sad je i u crnini.
Zar je mogućno to pomišljati?
– A zar ti misliš da ću ja tebe sad odmah oženiti? Il y a manière et
manière.41 – reče gubernatorka.
– Ala ste vi provodadžika, ma tante!... – reče Nikolaj ljubeći njenu
punačku ručicu.

41 Ima načina i načina.

 VI

Kad je došla u Moskvu posle svog sastanka s Rostovom, kneginjica

Marija našla je tamo svog bratića s guvernerom i pismo od kneza Andreje,
koji im je naređivao da putuju u Voronjež, tetki Maljvincevoj. Staranje o
sebi, briga o bratu, udešavanje života u novoj kući, nove ličnosti,
vaspitanje bratića – sve je to zaglušilo u duši kneginjice Marije ono
osećanje kao nekog kušanja koje ju je mučilo dok joj je otac bolovao i posle
njegove smrti, a naročito posle sastanka s Rostovom. Bila je tužna. Sad,
pošto je mesec dana proživela mirno, osećala je sve jače i jače utisak od
gubitka svog oca i taj se gubitak spajao u njenoj duši s propašću Rusije.
Bila je uznemirena: mučila ju je neprestano misao o opasnostima kojim se
izlagao njen brat – jedini blizak čovek što joj beše ostao. Brinula se oko
vaspitanja svog bratića i jednako osećala da za to nije sposobna; ali je u
dubini duše odobravala samoj sebi kad je uvidela da je ugušila u sebi lične
snove i nade što se behu pokrenuli pojavom Rostova.
Kada je gubernatorka sutradan posle svog posela došla Maljvincevoj i
porazgovarala s njom o svojim planovima (napomenuvši, najpre, kako se,
iako u sadašnjim prilikama nije mogućno ni misliti o formalnoj proševini,
ipak mogu sastati momak i devojka i dati im prilike da se upoznadu), i
kad je, dobivši od tetke odobrenje, počela pred kneginjicom Marijom da
govori o Rostovu, hvaleći ga i pričajući kako je pocrveneo kad je pomenuta
kneginjica, kneginjicu Mariju nije obuzelo radosno, nego teško osećanje:
onog njenog unutrašnjeg sklada nestade i opet se pokretoše želje, sumnje,
prekori i nade.
Za ona dva dana koja su prošla od tog glasa pa do posete Rostovljeve,
kneginjica Marija je neprestano mislila o tome kako treba da se ponaša
prema Rostovu. Čas bi odlučila da iziđe u salon kad on dođe kod tetke i da
njoj u njenoj dubokoj crnini ne dolikuje da prima goste; čas bi pomislila da
će to biti grubo posle onoga što je on učinio za nju; čas bi joj došlo na um
da njena tetka i gubernatorka imaju nekakve namere s njom i s Rostovom
(izgledalo je ponekad da njihovi pogledi i reči potvrđuju tu pretpostavku);
čas bi rekla sebi da je samo ona, sa svojom poročnošću, mogla da pomisli
to za njih: pa one su morale imati na umu da bi u njenom stanju, dok još
nije skinula crninu, takva proševina vređala i nju i uspomenu na njenog
oca. A kad bi pretpostavila da će izići pred njega, kneginjica Marija je
zamišljala reči koje će on kazati njoj i koje će ona kazati njemu; i te su joj
se reči činile čas nezasluženo hladne, čas suviše značajne. A najviše se
bojala da se ne zbuni kad se vidi s njim, jer joj se činilo da se mora zbuniti
i izdati se čim ga ugleda.
 Ali kad je u nedelju posle službe ušao lakej u salon i javio da je došao
grof Rostov, kneginjica se nije zbunila; samo joj izbi laka rumen po obrazu
i oči joj se zasijaše novim, zračnim sjajem.
– Vi ste ga videli, tetice? – reče kneginjica Marija spokojno, ne znajući
ni sama kako je mogla da izgleda tako spokojna i prirodna.
Kad je Rostov ušao u sobu, kneginjica je oborila glavu za trenutak,
kao da daje vremena gostu da se pozdravi s tetkom, a onda je, upravo u
trenutku kad se Nikolaj okrenuo k njoj, podigla glavu i svojim sjajnim
očima dočekala njegov pogled. Ona se s puno dostojanstva i gracije i s
radosnim osmehom podigla, pružila mu svoju finu, nežnu ruku i
progovorila glasom u kome su se prvi put opazili novi, ženski, grudni
tonovi. M-lle Bourienne, koja je bila u salonu, gledala je začuđeno u
kneginjicu Mariju. Ni ona, najveštija koketa, ne bi mogla bolje da
manevriše na sastanku s čovekom kome je trebalo da se svidi.
„Ili joj crnina tako lepo stoji, ili se doista tako prolepšala, a ja nisam
ni opazila. A najviše – taj takt i ta gracija!“ – mislila je m-lle Bourienne .
Da je kneginjica Marija mogla da razmišlja u tom trenutku, ona bi se
još više nego gospođica Burijen začudila promeni koja se dogodila u njoj.
Od onog časa kad je ugledala to drago voljeno lice, njome je ovladala neka
nova životna snaga i prinudila je da i preko njene volje govori i radi. Od
onog trenutka kad je ušao Rostov, njeno se lice odjedanput preobrazilo.
Kao što se na staklu šaranog i rezanog fenjera, kad se zapali u njemu
sveća, pojavi odjedanput u neočekivanoj lepoti onaj složen, vešto izrađen
umetnički rad koji je malopre izgledao grub, taman i besmislen, tako se
odjedanput preobrazilo lice kneginjice Marije. Pojavio se prvi put sav onaj
čisti duševni, unutarnji rad, kojim je ona dotle živela. Sav njen duševni,
sobom nezadovoljni rad, njene patnje, težnja ka dobru, pokornost, ljubav,
samopregorevanje – sve se to sad sijalo u tim zračnim očima, u finom
osmehu i u svakoj crti njenog nežnog lica.
Rostov je video sve to tako jasno kao da je poznavao sav njen život. On
je osećao da je to stvorenje što stoji pred njim sasvim drukčije, bolje od
svih onih što ih je dotle viđao, i što je glavno, da je bolje i od njega.
Razgovor je bio veoma običan i beznačajan. Razgovarali su nehotično
o ratu, kao i svi, preterujući u svojoj tuzi zbog tog događaja; govorili su o
poslednjem sastanku i Nikolaj je gledao da okrene razgovor na drugi
predmet; govorili su o dobroj gubernatorci, o rodbini Nikolajevoj i o
rodbini kneginje Marije.
Kneginjica Marija nije govorila o bratu i čim bi njena tetka počela da
govori o Andreji, ona bi okretala razgovor na drugi predmet. Videlo se da
je mogla govoriti pretvorno o nesreći koja je postigla Rusiju, ali da je njen
brat bio suviše blizak predmet njenom srcu i da ona nije htela niti je
mogla da govori ovlaš o njemu. Nikolaj je to opazio, kao što je, uopšte, s
pronicljivošću koja mu nije svojstvena opažao sve nijanse u karakteru
kneginjice Marije, koje su samo potvrđivale njegovo uverenje da je ona
sasvim osobito i neobično stvorenje. Nikolaj je isto onako kao i kneginjica
Marija crveneo i zbunjivao se, kad su mu govorili o kneginjici, pa čak i kad
je mislio o njoj, ali se pred njom osećao sasvim slobodan i nije govorio
ništa od onog što je unapred spremao, nego ono što mu je trenutno i uvek
zgodno padalo na um. Za vreme svoje kratke posete Nikolaj je, kad
nastane ćutanje, pribegavao, kao što to uvek biva gde ima dece, sinčiću
kneza Andreje, milovao ga i pitao hoće li da bude husar. Uzeo je na ruke
mališana, pa ga počeo veselo okretati i osvrtao se na kneginjicu Mariju.
Razdragan, srećan i stidljiv pogled pratio je njenog omiljenog mališana na
rukama milog čoveka. Nikolaj je opazio i taj pogled i, kao da je razumeo
njegov smisao, pocrveneo od zadovoljstva i počeo dobroćudno i veselo da
ljubi mališana.
Kneginjica Marija nije izlazila nikud zbog žalosti, a Nikolaj je
smatrao da nije pristojno da im odlazi; ali je gubernatorka pri svem tom
nastavila svoj provodadžijski posao, i pošto bi kazala Nikolaju sve što bi
kneginjica Marija rekla laskavo za njega, i obratno, navaljivala je da se
Rostov objasni s kneginjicom Marijom. Za to objašnjenje udesila je da se
sastanu kod arhijereja pred službu.
Iako je Rostov rekao gubernatorci kako neće nikakvo objašnjenje s
kneginjicom Marijom, ipak je obećao da će doći.
Kao što Rostov u Tilzitu nije posumnjao je li dobro ono što svi
smatraju za dobro, isto je tako i sad, posle kratke ali iskrene borbe između
pokušaja da udesi svoj život po svom razumu i smernog pokoravanja
prilikama, izabrao ovo poslednje i predao se onoj moći koja ga je (on je to
osećao) neodoljivo vukla nekud. Kad bi sad, pošto je dao reč Sonji, izjavio
ljubav kneginjici Mariji, on je znao da bi to bilo ono što je on zvao podlost.
I znao je da nikad neće učiniti podlost. Ali je tako isto znao (i to ne samo
znao, nego u dubini duše osećao), kako on, predajući se sada prilikama i
ljudima koji njime upravljaju, ne samo ne čini ništa ružno, nego čini nešto
vrlo, vrlo važno, tako važno kako još nikad u svom životu nije učinio.
Iako je način njegovog života ostao po izgledu isti, opet su, posle
njegovog viđenja s kneginjicom Marijom, sva pređašnja uživanja izgubila
za njega svoju draž i on je često mislio o kneginjici Mariji; ali nikad nije
mislio o njoj onako kao što je mislio, bez izuzetka, o svima gospođicama s
kojima se viđao u svetu, ni onako kako je dugo i nekad sa ushićenjem
mislio o Sonji. On je, kao gotovo i svaki pošten mladić, mislio o svakoj
gospođici kao o budućoj ženi i zamišljao uz nju sve prilike supružanskog
života: beli ogrtač, žena za samovarom, ženine kočije, dečica, maman i
papa, njihove veze s njom itd. itd.; i te slike budućnosti činile su mu
zadovoljstvo; ali kad je mislio o kneginjici Mariji, koju su mu
provodadžisali, nije mogao nikad da zamisli ništa iz budućeg
supružanskog života. A kad je i pokušao da zamisli, sve je izlazilo
neskladno i lažno. Bilo ga je samo strah.
 VII

Strašna vest o borodinskoj bici, o našim gubicima o poginulim i

ranjenim, i još strašnija vest o gubitku Moskve dobivene su u Voronježu
polovinom septembra. Kneginjica Marija doznala je samo iz novina da joj
je brat ranjen, pa kako nije imala o njemu nikakvnh tačnih izveštaja,
spremala se, kao što je čuo Nikolaj (jer je on nije viđao), da ide i traži
kneza Andreju.
Kad je Rostov dobio vest o borodinskoj bici i o napuštanju Moskve,
njega nije obuzelo očajanje, gnev ili žudnja za osvetom i tome slična
osećanja, nego mu je odjedanput sve postalo dosadno i mrsko u Voronježu,
sve se nekako stideo i bilo mu neugodno. Svaki razgovor koji je slušao
činio mu se pretvoran; nije znao kako da sudi o svemu tome i osećao je da
će mu samo u puku biti opet sve jasno. Hitao je da svrši kupovinu konja i
često se bez razloga ljutio na svog slugu i na narednika.
Nekoliko dana pred Rostovljev odlazak beše određeno da se u
sabornoj crkvi služi blagodarenje za pobedu koju je održala ruska vojska i
Nikolaj je otišao na službu. Stao je malo dalje iza gubernatora i s
vojničkom ozbiljnošću odstajao službu, razmišljajući o najrazličitijim
stvarima. Kad se blagodarenje svršilo, gubernatorka ga pozva k sebi.
– Jesi li video kneginjicu? – reče ona i pokaza glavom na damu u
crnini koja je stajala iza pevnice.
Nikolaj odmah poznade kneginjicu Mariju, ne toliko po njenom profilu
koji se video ispod šešira, koliko po onom osećanju pažljivosti, bojazni i
žaljenja, što ga odmah obuze. Kneginjica Marija, očevidno udubljena u
svoje misli, prekrsti se poslednji put pred izlazak iz crkve.
Nikolaj je začuđeno gledao u njeno lice. To beše ono isto lice koje je
ranije video, na njemu beše onaj isti opšti izraz finog, unutarnjeg,
duševnog rada; ali je sad bilo sasvim drukčije osvetljeno. Na njemu se
video dirljiv izraz žalosti, molbe i nade. Kao što se i ranije dešavalo s
Nikolajem u njenom prisustvu, on je, ne čekajući da mu gubernatorka
kaže da joj priđe i ne pitajući se da li će biti lepo, da li pristojno ili ne ako
progovori s njom tu u crkvi, prišao njoj i rekao kako je čuo za njenu žalost
i kako od sveg srca s njom saoseća. Čim je čula njegov glas, njoj
odjedanput na licu sinu jasna svetlost i u isti mah osvetli i njenu tugu i
njenu radost.
– Ja sam vam, kneginjice – reče Rostov – hteo da kažem samo to da,
kad knez Andreja Nikolajevič ne bi bio živ, to bi se, pošto je on komandant
puka, odmah objavilo u novinama.
 Kneginjica je gledala u njega ne razumevajući šta joj govori, ali se
radovala onom izrazu saučešća koji se ogledao na njegovom licu.
– A ja znam toliko primera da je rana parčetom (u novinama je rečeno
granatom) bila ili odmah smrtonosna, ili, naprotiv, vrlo laka – nastavi
Nikolaj. – Treba da se nadate najboljem i ja sam uveren...
Kneginjica Marija ga prekide.
– O, to bi bilo tako stra... – poče ona, ali ne dovrši od uzbuđenja, nego
se nakloni glavom graciozno (kao što je sve činila pred njim), zahvalno
pogleda u njega i ode za tetkom.
Toga dana uveče Nikolaj nije nikud otišao u goste, nego je ostao kod
kuće da posvršava neke račune s prodavcima konja. Kad je završio posao
bilo je već dockan da ide kud a još rano da legne da spava, i on je dugo
hodao tamo-amo po sobi razmišljajući o svome životu, što se retko s njim
dešavalo.
Kneginjica Marija učinila je na njega prijatan utisak pod
Smolenskom. To što je on nju našao onda u onako izuzetnim prilikama, i
to što mu je njegova mati neko vreme pominjala upravo nju kao bogatu
partiju, učinilo je da on obrati na nju naročitu pažnju. U Voronježu, kad ju
je posetio, bio je taj utisak ne samo prijatan, nego i snažan. Nikolaj je bio
iznenađen onom osobitom, duševnom lepotom koju je tada opazio u njoj.
Pa ipak se spremao da ode i nije mu ni na um padalo da zažali što neće,
kad otputuje iz Voronježa, imati prilike da vidi kneginjicu. Ali sadašnji
sastanak s kneginjicom Marijom u crkvi ureza mu se (to je Nikolaj osećao)
dublje u srce nego što je mislio i dublje nego što je želeo za ljubav svog
spokojstva. To bledo, fino, setno lice, taj zračni pogled, ti mirni, graciozni
pokreti i što je glavno – ta duboka i nežna tuga koja se ogledala u svim
njenim crtama, sve je to njega uznemiravalo i zahtevalo njegovo saučešće.
Rostov nije mogao da gleda kod muškarca izraz višeg, duševnog života
(zato nije ni voleo kneza Andreju), on je to prezrivo nazivao filozofisanjem,
sanjarenjem; ali je kod kneginjice Marije upravo u toj tuzi, koja je
iskazivala svu dubinu tog njemu tuđeg duševnog sveta, Nikolaj nalazio
neodoljivu privlačnost.
„Neobična devojka! Pravi anđeo!“ – govorio je on sam sebi. „Zašto
nisam slobodan, zašto sam pohitao sa Sonjom?“ – Pa i nehotice poče da
poredi njih dve: jedna siromašna a druga bogata onim duševnim darovima
kojih Nikolaj nije imao i koje je zbog toga visoko cenio. Pokušao je da
zamisli šta bi bilo kad bi bio slobodan. Na koji bi je način zaprosio i kako
bi ona postala njegova žena? Ne, to nije mogao da zamisli. Bi ga kao strah,
i ne stvoriše mu se pred očima nikakve jasne slike. Sa Sonjom je već
odavno sklopio sebi buduću sliku i to je sve bilo prosto i jasno, upravo zato
što je sve bilo izmišljeno, i on je znao sve šta je u Sonji; ali s kneginjicom
Marijom nije mogao da zamisli budući život zato što je nije razumevao,
nego samo voleo.
Maštanje o Sonji imalo je u sebi nešto veselo, zabavno. Ali misliti o
kneginjici Mariji bilo mu je uvek teško i malo strašno.
„Kako se ona molila!“ – setio bi se on. „Videlo se da je sva njena duša
bila u onoj molitvi. Da, to je ona molitva što pokreće brda i ja sam uveren
da će njena molitva biti ispunjena. Zašto se ja ne molim za ono što mi
treba?“ – pomisli on. „Šta meni treba? Sloboda, prekid sa Sonjom. Ona je
rekla istinu (seti se on reči gubernatorkinih), ako se oženim njom, ništa
me ne čeka do nesreća. Zaplet, mamin jad... neprilike... zbrka, strašna
zbrka! Pa ja nju i ne volim. Da, ne volim je onako kako treba. Bože moj!
izvedi me iz ovog užasnog položaja bez izlaza!“ – poče se on odjedanput
moliti bogu. „Da, molitva će pokrenuti brdo, ali treba verovati i ne moliti
se onako kako smo se ja i Nataša, kao deca, molili da se sneg pretvori u
šećer i istrčavali u dvorište da vidimo postaje li od snega šećer. Ali ja se
sad ne molim za takve sitnice“ – reče u sebi, pa ostavi lulu ukraj, prekrsti
ruke i stade pred ikonom. I ganut pomišlju na kneginjicu Mariju, poče se
moliti Bogu onako kako se odavno nije molio. Behu mu suze u očima i
gušilo ga je u grlu kad na vrata uđe Lavruška s nekakvim hartijama.
– Budalo! što ulaziš kad te ne tražim! – reče Nikolaj i brzo promeni
položaj.
– Od gubernatora – reče Lavruška sanjivo – došao kurir, vama pismo.
– Dobro, hvala, odlazi!
Nikolaj uze dva pisma. Jedno je bilo od majke, drugo od Sonje.
Poznade ih po rukopisu i prvo raspečati Sonjino pismo. Nije pročitao ni
nekoliko redaka, kad poblede i razrogači oči unezvereno i radosno.
„Ne, to ne može biti!“ – progovori glasno. Pa, ne mogavši da sedi na
jednom mestu, poče da hoda po sobi, držeći pismo u rukama i čitajući ga.
Letimično pregleda pismo, zatim ga pročita jedanput, drugi put, pa sleže
ramenima, odmahnu rukama i stade nasred sobe zinuvši i zagledavši se
ukočeno. Ono za što se upravo sad molio s pouzdanjem da će mu Bog
ispuniti molitvu, beše ispunjeno; ali je Nikolaj bio time tako začuđen kao
da je to bilo nešto neobično, i kao da nije nikad to očekivao, i kao da je
upravo to što se to tako brzo dogodilo dokazivalo da to ne dolazi od Boga
kome se on molio, nego od obične slučajnosti.
Onaj čvor koji je izgledao nerazmrsiv i koji je vezivao slobodu Rostovu
bio je razmršen tim (kako se Nikolaju činilo) neočekivanim, ničim
neizazvanim Sonjinim pismom. Ona je pisala kako su poslednje nezgodne
prilike, gubitak gotovo sveg imanja Rostovih u Moskvi i želja koju je
grofica više puta iskazivala da se Nikolaj oženi kneginjicom Bolkonskom, i
njegovo ćutanje i ohladnelost u poslednje vreme, kako ju je sve to skupa
prinudilo da se odreče njegovog obećanja i da mu da potpunu slobodu.
„Meni je bilo i suviše teško kad pomislim kako ja mogu biti uzrok
nesreći i neslozi u porodici koja mi je činila dobro“ – pisala je ona „a moja
ljubav ima kao jedini cilj sreću onih koje ja volim; i zato vas molim,
Nicolas, smatrajte da ste slobodni i znajte da vas, ne obzirući se ni na što,
ne može niko voleti jače od vaše Sonje.“
Oba su pisma bila iz Trojice. Drugo pismo beše od grofice. U tom su
pismu opisivani poslednji dani u Moskvi, odlazak, požar i propast čitave
imovine. Između ostalog grofica je u tom pismu pisala kako je knez
Andreja među ranjenicima putovao zajedno s njima. Njegovo stanje bilo je
vrlo opasno, ali sad doktor kaže da ima više nade. Sonja i Nataša neguju
ga kao bolničarke.
Nikolaj je sutradan otišao s tim pismom kneginjici Mariji. Ni Nikolaj,
ni kneginjica Marija nisu ni reči rekli o tome šta znači ono: „Nataša ga
neguje“; ali se Nikolaj, zahvaljujući tome pismu, odjedanput sprijateljio s
kneginjicom gotovo rođački.
Sutradan je Rostov otpratio kneginjicu Mariju u Jaroslav i posle
nekoliko dana otišao u puk.
 VIII

Sonjino pismo Nikolaju, koje beše kao ostvarenje njegove molitve,

pisano je iz Trojice. Evo čim je ono izazvano. Stara grofica se sve više i
više bavila mišlju da se Nikolaj oženi bogatom devojkom. Ona je znala da
je Sonja tome glavna smetnja. I život Sonjin, u poslednje vreme, osobito
posle Nikolajeva pisma u kome je opisivao svoj sastanak s kneginjicom
Marijom u Bogučarovu, bivao je sve teži i teži u kući grofičinoj. Grofica
nije propuštala nijednu priliku da Sonju uvredljivo ili neštedimice ne
prekori.
Ali na nekoliko dana pred odlazak iz Moskve grofica je pozvala Sonju
i, rastužena i uzbuđena svim onim što se događalo, mesto prekora i
zahteva, počela je plačući moliti da žrtvuje sebe i da se za sve što joj je
činjeno oduži time što bi prekinula svoje veze s Nikolajem.
– Ja neću biti mirna dok mi to ne obećaš.
Sonja se histerično rasplakala i odgovorila kroz plač kako će sve
učiniti, kako je na sve gotova, ali nije otvoreno obećala i u svojoj se duši
nije mogla rešiti na ono što su od nje zahtevali. Trebalo je da se žrtvuje za
sreću porodice koja ju je othranila i vaspitala. Sonja je navikla da se
žrtvuje za sreću drugih. Njen položaj u kući bio je takav da je samo putem
žrtvovanja mogla steći sebi zasluge, i ona je navikla i volela da se žrtvuje.
Ali ranije je, u svakom svom žrtvovanju, s radošću uviđala kako upravo
time što sebe žrtvuje povišava sebi vrednost i u svojim očima i u očima
drugih i postaje još dostojnija Nikolaja, koga je volela više od svega u
životu; a sad je njena žrtva morala biti u tome da se odreče onog što joj je
bila sva nagrada za žrtvovanje, sav smisao njenog života. I ona je prvi put
u svome životu osetila gorčinu prema ljudima koji su joj činili dobro zato
da bi je ljuće namučili; osetila je zavist prema Nataši koja nije nikad
prepatila ništa slično, od koje nikad nisu tražili žrtve i koja je nagonila
druge da se žrtvuju, pa su je ipak svi voleli. I Sonja je prvi put osetila
kako se iz njene tihe, čiste ljubavi prema Nikolas počinje odjedanput da
razvija strasno osećanje, koje beše više i od pravila, i od vrline, i od
religije; i pod uticajem tog osećanja, Sonja, koju njen zavisan život beše i
nehotice naučio potučenosti, odgovorila je grofici opštim neodređenim
rečima, pa se klonila razgovora s njom i rešila da čeka dok se sastane s
Nikolajem, ne da ga na tom sastanku oslobodi, nego, naprotiv, da se
zauvek veže s njim.
Brige i užas onih poslednjih dana dok su se Rostovi bavili u Moskvi
zaglušili su u Sonji mračne misli koje su je mučile. Ona je htela da u
praktičnom radu nađe spasa od njih. Ali kad je doznala da je u njihovoj
kući knez Andreja, njome je, pored sveg iskrenog žaljenja koje je osećala
prema njemu i prema Nataši, ovladala radost i praznoverica da Bog neće
da se ona rastavi od Nicolas. Ona je znala da je Nataša volela samo kneza
Andreju i da ga voli neprestano. Znala je da će njih dvoje, sastavljeni sad
zajedno, u takvim strašnim prilikama, ponovo zavoleti jedno drugo i da se
onda Nikolaj neće moći oženiti kneginjicom Marijom zbog srodstva. I to
osećanje, to verovanje da se Proviđenje umešalo u njene lične stvari,
obradovalo je Sonju, ne obzirući se na sav užas svega onog što se događalo
poslednjih dana u Moskvi i za vreme prvih dana putovanja.
Na svom putovanju Rostovi se zaustaviše prvi put u Trojičkoj Lavri
da se obdan odmore.
U gostionici Lavre Rostovima su date tri velike sobe, od kojih je jednu
zauzimao knez Andreja. Ranjeniku je tog dana bilo mnogo bolje. Nataša je
sedela s njim. U susednoj sobi sedeli su grof i grofica i smerno razgovarali
s nastojnikom, koji beše došao da poseti svoje davnašlje znance i
priložnike. Sonja je takođe sedela tu i mučila je radoznalost šta
razgovaraju knez Andreja i Nataša. Iza vrata je čula zvuke njihovih
glasova.
Vrata na sobi kneza Andreje otvorila su se. Nataša je izišla otuda
uzbuđena i nije opazila kaluđera koji se podigao i idući joj u susret
uhvatio je za širok rukav desne ruke, nego je išla Sonji i uzela je za ruku.
– Nataša, šta je? Hodi ovamo – reče grofica.
Nataša je prišla za blagoslov i nastojnik joj je savetovao da se obrati
za pomoć Bogu i Njegovom Ugodniku.
Odmah pošto je otišao nastojnik, Nataša je uzela za ruku svoju
drugaricu i otišla s njom u praznu sobu.
– Je li, Sonja? On će ostati živ? – rekla je ona. – Sonja, kako sam
srećna i kako nesrećna! Sonja, golubice... sve je po starome. Samo da
ostane živ. On ne može... jer, jer bi... – i Nataša briznu u plač.
– Da! Znala sam ja to! Hvala Bogu – progovori Sonja. – On će ostati
živ!
Sonja je bila uzbuđena kao i njena drugarica, a uzbudio ju je i njen
strah i jad, i njene lične misli, koje nije nikom kazivala. Ona je plačući
ljubila i tešila Natašu. „Samo da ostane živ!“ – mislila je. Pošto su se obe
drugarice naplakale, narazgovarale i otrle suze, približile su se vratima
kneza Andreje. Nataša je oprezno otvorila vrata i zavirila u sobu. Sonja je
stajala pored nje kod odškrinutih vrata.
Knez Andreja je ležao visoko na tri jastuka. Njegovo bledo lice bilo je
mirno, oči zatvorene i videlo se kako odmereno diše.
 – Ah, Nataša! – gotovo uzviknu odjedanput Sonja, hvatajući za ruku
svoju drugaricu i odstupajući od vrata.
– Šta je? šta je? – upita Nataša.
– Ovo je onako, onako, eto... – reče Sonja bleda lica i drhtavih usana.
Nataša je lagano zatvorila vrata i odmakla se sa Sonjom do prozora,
ne shvatajući još šta joj ona kaže.
– Sećaš li se – govorila joj je Sonja uplašeno i svečano – sećaš se kad
sam za tebe gledala u ogledalo... U Otradnom, o božićnim praznicima...
Sećaš li se šta sam videla?...
– Da, da – reče Nataša široko otvorenih očiju i sećajući se nejasno
kako joj je Sonja onda govorila nešto o knezu Andreji koga je videla gde
leži.
– Sećaš se? – nastavila je Sonja. – Ja sam onda videla i kazala svima,
i tebi i Dunjaši. Videla sam kako leži na postelji – govorila je ona i kod
svake pojednnosti mahala rukom s podignutim prstom – kako je zatvorio
oči, i kako je pokriven baš ružičastim jorganom, i kako je skrstio ruke –
govorila je Sonja i, opisujući pojedinosti koje je sad videla, dolazila sve
više do uverenja da je te iste pojedinosti videla onda.
Onda ona nije ništa videla, nego je ispričala da je videla ono što joj je
palo na um; ali ono što je onda izmislila činilo joj se sad istinsko kao i
svaka druga uspomena. Ona se ne samo sećala da je onda kazala kako je
on pogledao na nju i osmehnuo se i kako je bio pokriven nečim crvenim,
nego je tvrdo bila uverena da je još onda videla i kazala kako je on
pokriven ružičastim, upravo ružičastim jorganom, i kako su mu oči bile
zatvorene.
– Da, da, baš ružičastim – reče Nataša, koja se sad takođe kao sećala
kako je onda rečeno ružičastim, pa je smatrala da je upravo u tome neko
neobično i tajanstveno predskazanje. – Pa šta li to znači? – upita ona
zamišljeno.
– Ah, ne znam, kako je to sve neobično! – reče Sonja, hvatajući se za
glavu.
Posle nekoliko minuta knez Andreja je zazvonio i Nataša je ušla k
njemu; a Sonja, koja je bila uzbuđena i ganuta kao što je retko kad bila,
ostade kod prozora, misleći o tom neobičnom slučaju.
Tog dana ukazala se prilika da se pošalju pisma u vojsku i grofica je
pisala pismo sinu.
– Sonja – reče grofica podižući glavu kad je rođaka prošla pored nje. –
Zar ti, Sonja, nećeš pisati Nikolenki? – upita ona tihim, potresnim glasom
i u pogledu njenih umornih očiju koje su gledale preko naočara Sonja
pročita sve što je grofica mislila kad je to rekla. U tome pogledu videla se i
molba, i zebnja da Sonja ne odreče, i stid što mora da moli, i gotovost na
zakletu mržnju ako Sonja odreče.
Sonja priđe grofici, kleknu, poljubi je u ruku i reče:
– Pisaću, maman.
Sonja je bila raznežena, uzbuđena i ganuta svim onim što se tog dana
dešavalo, a naročito onim tajanstvenim svršetkom nekadašnjeg vračanja
koji je malopre videla. Sad, kad je znala da se Nikolaj ne može da oženi
kneginjicom Marijom zbog obnovljenih veza Natašinih s knezom
Andrejom, Sonja je s radošću osetila kako joj se vraća ono raspoloženje za
žrtvovanje koje je ona volela i na koje se bila navikla. I sa suzama u očima
i s radosnim uverenjem da čini velikodušno delo, Sonja je, prekidajući
nekoliko puta zbog suza kojima su se punile njene kao somot crne oči,
napisala ono dirljivo pismo koje je onako iznenadilo Nikolaja kad ga je
dobio.
 IX

U glavnom zatvoru, kuda behu odveli Pjera, onaj oficir i vojnici što su
ga uhvatili postupali su s njim neprijateljski, ali istovremeno s
poštovanjem. U njihovom ponašanju prema njemu još se osećalo i to da
sumnjaju ko je on (da nije neki veoma važan čovek), i da ga mrze zbog još
skorašnje, njihove lične borbe s njim.
Ali kad je drugo jutro došla smena, Pjer je osetio da on pred novom
stražom (pred oficirima i vojnicima) već nema one vrednosti koju je imao
pred onima što su ga uhvatili. I doista, stražari koji su sutradan došli na
stražu već nisu u tom krupnom, debelom čoveku u mužičkom kaftanu
gledali onog živog čoveka koji se onako očajnički tukao sa onim
pljačkašem i vojnicima koji su ga pratili, i koji je rekao onu svečanu frazu
o spasavanju deteta, nego su gledali samo sedamnaestog od pohvatanih
Rusa koji se, po naredbi više vlasti, drže zbog nečeg u zatvoru. Ako se i
videlo nešto neobično na Pjeru, to beše samo njegov nebojažljiv, pribrano
zamišljen izgled i francuski jezik kojim je on, kako se Francuzima činilo,
začudo dobro govorio. I pri svem tom Pjera su tog istog dana zatvorili sa
ostalim pohvatanim sumnjivcima, jer je zasebna soba u kojoj je on bio
zatrebala oficiru.
Svi Rusi koji su bili u zatvoru s Pjerom behu ljudi najnižeg reda. I kad
su doznali da je Pjer gospodin, svi su se tuđili od njega, tim više što je
govorio francuski. Pjer je s tugom slušao kako mu se podsmevaju.
Sutradan uveče Pjer doznade kako svi ti što su u zatvoru (a po svoj
prilici i on s njima) moraju biti suđeni za paljevinu. Kad bi treći dan
odvedoše Pjera sa ostalima u neku kuću, gde seđahu jedan francuski
general sedih brkova, dva pukovnnka i drugi Francuzi sa ešarpama na
rukama. Sa onom tačnošću i određenošću koja prividno nadmašava
ljudske slabosti i s kojom se obično postupa prema okrivljenima, Pjeru su,
isto kao i drugima, stavljali pitanja: ko je on? gde je bio? s kakvom
namerom? i tome slično.
Ta su pitanja, ostavljajući na stranu suštinu stvari i isključujući
mogućnost da se pronađe ta suština, imala, kao i sva pitanja koja se
stavljaju po sudovima, samo taj cilj da podmetnu onaj žlebić kojim je
trebalo, kao što su sudije želele, da poteku odgovori optuženoga i da ga
dovedu do željenoga cilja, to jest do okrivljenja. A čim je on počeo da govori
nešto što se nije slagalo s ciljem okrivljenja, odmah su uklanjali žlebić i
voda je mogla teći kud joj drago. Sem toga, Pjer je bio u onoj istoj
nedoumici u kojoj se u svakom sudu nađe optuženi: zašto mu stavljaju sva
ta pitanja. Činilo mu se da se ta zamka s podmetnutim žlebićem
upotrebljava samo iz neke naklonosti, ili kao iz učtivosti. On je znao da se
nalazi u vlasti tih ljudi, da ga je samo vlast dovela ovamo, da im samo
vlast daje pravo da zahtevaju odgovore na pitanja i da je jedini cilj tog
skupa da njega okrive. I zato, pošto imaju vlast i imaju želju da ga okrive,
nije ni trebalo hvatati ga pitanjima i suditi. Bilo je očevidno da su svi
odgovori morali voditi okrivljenju. Na pitanje šta je radio kad su ga
uhvatili Pjer je malo tragično odgovorio da je nosio roditeljima dete q’il
avait sauvé des flammes.42 Zašto se tukao s pljačkašem? Pjer je odgovorio
da je on štitio ženu, da je svaki čovek dužan da štiti ženu, da... Tu su ga
prekinuli: to se nije ticalo stvari. Zašto je bio u dvorištu one zapaljene
kuće u kome su ga videli svedoci? Odgovorio je da je išao da vidi šta se čini
po Moskvi. Opet su ga prekinuli: nisu oni njega pitali kuda je išao, nego
zašto se nalazio kod požara. Ko je on? ponoviše mu prvo pitanje, na koje je
bio odgovorio da neće da kaže. On opet odgovori da to ne može reći.
– Zapišite, to je rđavo. Veoma rđavo – reče mu strogo general sa
sedim brkovima i crvenim licem.
Četvrtog dana počeše požari i na Zubovskom nasipu.
Pjera i još njih trinaest odvedoše na Krimski brod u neku šupu za
kola jedne trgovačke kuće. Prolazeći ulicama, Pjer se gušio od dima koji,
rekao bi čovek, beše pokrio sav grad. S raznih strana videli su se požari.
Pjer tada još nije shvatao značenje spaljene Moskve i sa užasom je gledao
te požare.
U toj šupi za kočije jedne kuće na Krimskom brodu bio je Pjer još
četiri dana i tih je dana doznao iz razgovora francuskih vojnika da svi koji
su tu zatvoreni očekuju svaki dan odluku maršalovu. A koga to maršala,
Pjer nije mogao doznati od vojnika. Vojniku je, očevidno, izgledalo da je
maršal viši i malo tajanstven beočug vlasti.
Ti prvi dani do osmog septembra, dana u koji su pohvatane poveli na
drugi ispit, bili su najteži Pjeru.

42 Koje je izbavio iz plamena.

 X

Osmog septembra ušao je u šupu k zatvorenicima veoma važan oficir,

sudeći po onom poštovanju s kojim se stražari ponašahu prema njemu. Taj
oficir, po svoj prilici štabni, sa spiskom u rukama, prozva sve Ruse,
nazvaši Pjera: celui qui n’avoue pas son nom.43 I, pošto ravnodušno i leno
premeri očima sve zatvorenike, naredi oficiru straže da ih pristojno obuče
i spremi pre nego što ih povede maršalu. Za jedan sat stiže četa vojnika,
pa Pjera i onih drugih trinaest povedoše na Devojačko polje. Dan beše
vedar. Dim se nije prostirao dole, kao onog dana kad su Pjera izveli iz
glasnog zatvora na Zubovskom nasipu; dim se dizao pravo uvis kroz čist
vazduh. Nigde se nije video plamen od požara, ali su se na sve strane
dizali stubovi dima i sva Moskva i sve što je Pjer mogao videti beše jedno
zgarište. Na sve strane videla su se kućišta s pećima i dimnjacima i
ponegde opaljeni zidovi kamenih kuća. Pjer je razgledao zgarišta i nije
mogao da pozna poznate kvartove grada. Ponegde su se videle crkve koje
su ostale čitave. Izdaleka se beleo Kremlj, nerazrušen, sa svojim kulama i
Ivanom Velikim. U blizini se veselo blistalo kube Novodevičkog manastira
i s njega su se osobito jasno čula zvona. Ta su zvona podsetila Pjera da je
nedelja i Mala Gospođa. Ali, činilo se, nije imao ko da praznuje taj
praznik: svuda beše pustoš od požara, a od Rusa su se samo ponekad
viđali dronjavi, uplašeni ljudi, koji su se krili čim ugledaju Francuze.
Očevidno, rusko gnezdo beše razoreno i uništeno, ali je Pjer nesvesno
osećao da se, posle uništenja tog ruskog reda u životu, utvrdio nad tim
razorenim gnezdom osobit, sasvim drukčiji, ali čvrst francuski red. On je
to osećao po izgledu onih vojnika koji su išli otresito i veselo u pravilnim
redovima kad su sprovodili njega i ostale krivce; osećao je to po izgledu
nekakvog krupnog francuskog činovnika koji prođe pored njega na
karucama s dva konja, koje je terao vojnik. Osećao je to po veselom
sviranju vojničke muzike ko je se čulo s leve strane polja, a naročito je to
osećao i shvatao po onom spisku što ga je tog jutra pročitao onaj francuski
oficir kad je prozivao zatvorenike. Pjera su uhvatili sami vojnici, odveli ga
na jedno, pa na drugo mesto s desetinama drugih ljudi; izgledalo je da su
ga mogli zaboraviti, pomešati ga s drugima. Ali nisu: jer njegovi odgovori,
koje je dao na ispitu, vratili su mu se u tome što su ga nazvali: celui qui
n’avoue pas son nom. I pod tim nazivom, koji je Pjeru bio strašan, vodili
su ga sad nekud s pouzdanim uverenjem, što se ogledalo na njihovim
licima, da su on i svi ostali zatvorenici upravo oni koji su im potrebni i da
ih vode onamo kuda treba. Pjer se osećao kao ništavna iverka što je

43 Onaj što ne kazuje svoje ime.

zapala u točkove neke mašine koja je njemu nepoznata, ali koja pravilno
radi.
Pjera i ostale okrivljene odvedoše na desnu stranu Devojačkog polja,
nedaleko od manastira, pred jednu veliku belu kuću sa ogromnim vrtom.
To beše kuća kneza Ščerbatova, u koju je Pjer ranije često odlazio u posete
domaćinu a u kojoj je sad, kao što je doznao iz razgovora među vojnicima,
stanovao maršal, herceg od Ekmila.
Dovedoše ih pred vrata i počeše po jednog da uvode u kuću. Pjera
uvedoše u dug nizak kabinet, kod koga je stajao na vratima ađutant.
Davu je sedeo u jednom kraju sobe za stolom, s naočarima na nosu.
Pjer mu priđe blizu. Davu ne podiže oči, očevidno beše se zaneo oko neke
hartije, koja je bila pred njim. Ne dižući oči, on polako upita:
– Qui êtes vous?44
Pjer je ćutao, jer ne beše kadar reč da izgovori. Davu nije bio za Pjera
samo francuski general. Davu je bio za Pjera čovek čuven sa svoje
bezdušnosti. Gledajući u hladno lice Davua, koji je, kao strog učitelj,
pristao da se strpi neko vreme i da pričeka odgovor, Pjer je osećao da ga
svaki sekund oklevanja može stati života; ali nije znao šta da kaže. Da
kaže ono što je govorio na prvom ispitu nije se rešavao; a da otkrije svoju
titulu i položaj bilo je i opasno i stidno. Pjer je ćutao. Ali pre nego što je
stigao da se ma na što reši, Davu podiže glavu, podiže naočare na čelo,
začkilji očima i pogleda dobro u Pjera.
– Ja poznajem ovog čoveka – reče on odmereno i hladno, očevidno
misleći da time uplaši Pjera.
Ona jeza što malopre prođe Pjeru uz leđa, dohvati mu sad glavu i
steže je kao mengelnma.
– Non, général, vous ne pouvez pas me connaître, je ne vous ai jamais
vu... 45
– C’est un espion russe46 – prekide ga Davu, obraćajući se drugom
generalu koji beše u sobi i koga Pjer nije opazio. I Davu se okrete. S
neočekivanom brzinom Pjer poče odjedanput da govori:
– Non, monseigneur – reče on, setivši se odjedanput da je Davu
hercog. – Non, monseigneur, vous ne pouvez pas me connaître. Je suis
officier de la milice et je n’ai pas quitté Moscou.47
– Votre nom?48 – ponovi Davu.

44 Ko ste vi?
45 Generale, vi me ne možete poznavati, ja vas nisam nikad video...
46 To je ruski špijun.
47 Ne, visočanstvo, vi me niste mogli poznavati. Ja sam oficir milicije i nisam izlazio iz Moskve.
48 Vaše ime?
 – Besouhoff.
– Qu’est-ce qui me prouvera que vous ne mentez pas?49
– Monseigneur!50 – uzviknu Pjer, ne uvređenim nego molbenim
glasom.
Davu podiže oči i pogleda dobro u Pjera. Nekoliko sekunada gledali su
jedan drugog, i taj je pogled spasao Pjera. Pored svih ratnih i sudskih
zahteva, u tome su se pogledu uspostavile ljudske veze između ta dva
čoveka. Za taj jedan časak obojica su uzbuđeno osetili nebrojenu množinu
stvari i razumeli da su obojica deca čovečanstva, da su braća.
Za Davua, koji je tek podigao glavu sa svoga spiska u kome su se
ljudska dela i život obeležavali brojevima, Pjer je bio na prvi pogled samo
jedna okolnost i on bi ga streljao a da ga ne grize savest zbog takvog
postupka; ali je sad već video u njemu čoveka. Davu se zamisli za
trenutak.
– Comment me prouverez-vous la vérité de ce que vous me dites?51 –
reče Davu hladno.
Pjer se seti Rambala i kaza njegov puk, i ime, i ulicu u kojoj je kuća.
– Vous n’êtes pas ce que vous dites52, – reče Davu opet.
Pjer poče uzdrhtalim, isprekidanim glasom da navodi dokaze da je
istina ono što je rekao.
Ali u taj mah uđe ađutant i nešto javi Davuu.
Davu se odjedanput razvedri kad ču šta mu ađutant javlja i poče da se
zakopčava. Kao što se videlo beše sasvim zaboravio Pjera.
Kad ađutant napomenu Davuu o zatvoreniku, on se namršti, klimnu
glavom na onu stranu gde beše Pjer i reče da ga vode. Pjer nije znao kuda
treba da ga vode: da li natrag u onu šupu, ili na ono mesto ko je je
spremljeno da se na njemu izvrši kazna, a koje su mu drugovi pokazivali
kad su prolazili preko Devojačkog polja.
On okrete glavu i vide kako ađutant nešto pita.
– Oui, sans doute!53 – reče Davu, ali šta to „da“ Pjer nije znao.
Pjer nije znao kako je, je li dugo i kuda je išao. Bio je potpuno
nesvestan i tup, nije ništa video oko sebe, micao je nogama zajedno sa
ostalima dotle dok se nisu svi zaustavili, pa se i on zaustavio.

49 Šta će mi dokazati da ne lažete?

50 Visočanstvo!
51 Kako ćete dokazati da je istina to što mi kažete?
52 Vi niste to što kažete.
53 Jest, naravno!
 Za sve to vreme vrzla se Pjeru po glavi jedna misao. Ta misao beše: ko
je, ko je to njega osudio na kaznu? Nisu ga osudili oni ljudi koji su ga
ispitivali u komisiji: ni jedan od njih nije hteo niti je, očevidno, mogao to
da učini. Nije Davu, koji je onako čovečno pogledao u njega. Da je
potrajalo još jedan trenutak, Davu bi razumeo kako oni rade rđavo, ali taj
trenutak omeo je ađutant koji uđe. I taj ađutant, očevidno, nije želeo ništa
rđavo, ali je mogao i da ne uđe. Pa, najzad, ko je to kaznio, ubijao,
oduzimao život njemu – Pjeru sa svim njegovim uspomenama, težnjama,
nadama, mislima? Ko je to činio? I Pjer oseti da to nije niko.
To beše poredak, sticaj prilika.
Nekakav poredak ubijao je njega – Pjera, oduzimao mu život i sve,
uništavao ga.
 XI

Od kuće kneza Ščerbatova zatvorenike povedoše prvo niz Devojačko

polje, više ulevo od Devičkog manastira i dovedoše ih do neke gradine, na
kojoj beše udaren kolac. Iza koca beše iskopana velika jama sa sveže
izbačenom zemljom, a oko jame i koca stajala je u polukrugu velika gomila
sveta. U toj gomili beše malo Rusa, a većinom Napoleonovih vojnika van
stroja: Nemaca, Italijana i Francuza u raznim uniformama. Desno i levo
od koca behu pofronćene francuske trupe u plavim uniformama sa
crvenim epoletama, u cipelama i pod kapama.
Prestupnike razmestiše po određenom redu u spisku (Pjer je stajao
šesti) i privedoše ih kocu. Nekoliko doboša udari sa obe strane i Pjeru se
učini kao da se s tim zvukom otkide deo njegove duše. On izgubi
sposobnost da misli i da sudi. Samo je mogao da gleda i da sluša. I beše
mu samo jedna jedina želja, želja da se što brže svrši to nešto strašno što
je moralo da se svrši. On se osvrtao na svoje drugove i posmatrao ih.
Dva čoveka s kraja behu obrijani robijaši. Jedan visok, mršav; drugi
crn, kosmat, muskulozan, sa spljoštenim nosem. Treći beše neki gospodski
poslužitelj, oko svojih četrdeset pet godina, prosed, pun i dobro uhranjen.
Četvrti beše mužik, vrlo lep, sa okruglastom, riđom bradom i crnim očima.
Peti beše neki fabrički radnik, žut, suv mladić od svojih osamnaest
godina, u halatu.
Pjer ču da se Francuzi dogovaraju kako će ih streljati, da li po jednog
ili po dvojicu. „Po dvojicu“ – reče hladno i mirno najstariji oficir. Redovi
vojnika se pomakoše i videlo se kako se svi žure, ali se ne žure onako kao
što se žure ljudi kad hoće da urade kakav posao svima razumljiv, nego
onako kao što se žure ljudi kad hoće da svrše neki preko potreban, ali
nemio i nerazumljiv posao.
Jedan činovnik Francuz sa ešarpom priđe levoj strani poređanih
krivaca i pročita presudu na ruskom i na francuskom.
Zatim po dva Francuza priđoše krivcima i, po zapovesti oficirskoj,
uzeše ona dva osuđenika koja su stajala s kraja. Osuđenici se približiše do
koca, stadoše i, dok vojnici ne doneše džakove, gledahu ćutke oko sebe,
kao što gleda ranjena zver kad joj se lovac primiče. Jedan se stalno krstio,
drugi se češao iza vrata i razvlačio usne kao da se smeši. Vojnici im počeše
brzo vezivati oči, navlačiti im džakove i privezivati ih za kolac.
Dvanaest strelaca s puškama izdvojiše se odmerenim, čvrstim
korakom iz linije i stadoše na osam koraka od koca. Pjer okrete glavu da
ne gleda ono što će biti. Odjedanput se ču prasak i pucanj, koji se Pjeru
učini jači i od najstrašnijeg groma, i on se osvrte. Beše dim, a Francuzi su
bledih lica i drhtavih ruku radili nešto u jami.
Povedoše drugu dvojicu. I ta su dvojica onako isto, i istim onakvim
pogledom gledali u svakoga, ćutke, i samo očima tražili zaštite i, kao što
se videlo, nisu ni shvatali ni verovali šta će s njima biti. Nisu mogli
verovati, jer su samo oni znali šta im je njihov život i zato nisu shvatali
niti verovali da im se on može oduzeti.
Pjer ne htede da gleda i opet okrete glavu; ali mu se opet učini kao da
grunu strašna eksplozija i zajedno s tim pucnjem vide dim, nečiju krv i
bleda unezverena lica Francuza, koji su opet radili nešto oko koca,
gurkajući jedan drugog uzdrhtalim rukama. Dišući teško, Pjer se osvrtao
oko sebe kao da pita šta je to. Isto takvo pitanje videlo se i u svakom
pogledu koji bi se sreo s Pjerovim pogledom.
Na licima svih Rusa, na licima francuskih vojnika, oficira i svakog bez
razlike, čitao je Pjer takav isti strah, užas i borbu, kakvi behu u njegovom
srcu. „Pa ko to, onda, radi? Njima je svima teško isto ovako kao i meni. Pa
ko? Ko?“ – blesnu za trenutak u Pjerovoj duši.
– Tirailleurs du 86ème, en avant!54 – viknu neko.
Povedoše petog, koji je stajao do Pjera – samog. Pjer nije shvatio da je
spasen i da je doveden i on i svi ostali ovamo samo zato da budu tu kad se
izvršuje kazna. On je sa sve većim užasom, ne osećajući ni radost ni
umirenje, gledao ono što se čini. Peti beše onaj fabrički radnik u halatu.
Čim ga se dotakoše, on u užasu odskoči i uhvati se za Pjera. (Pjer zadrhta
i otrže se od njega.) Radnik nije mogao da ide. Vukli su ga ispod pazuha i
on je nešto vikao. Kad ga dovedoše do koca, on odjedanput umuče. Kao da
je odjedanput nešto razumeo. Ili je razumeo da je uzalud vikati, ili da nije
mogućno da će njega ljudi ubiti, tek – on je stao kod koca, čekajući da mu
vežu oči kao i ostalima i gledao sjajnim očima oko sebe kao ranjena zver.
Pjer već nije mogao da okrene glavu i da zažmuri. Radoznalost i
uznemirenost njegova i cele te gomile dođe do vrhunca pri tom petom
streljanju. Kao i oni ostali, tako se i taj peti činio miran; uvijao se u halat i
češao jednom bosom nogom onu drugu.
Kad mu počeše vezivati oči, on sam popravi na potiljku čvor, koji ga je
žuljao; potom, kad ga prisloniše uz okrvavljen kolac, on se usturi nazad,
pa, kako mu bi nezgodno da stoji tako, on se namesti, stade ravno i mirno
se prisloni. Pjer nije skidao očiju s njega, nije propuštao ni najmanji
pokret.
Mora biti da se čula komanda, mora biti da je posle komande grunulo
osam pušaka. Ali se Pjer, ma koliko da se poznije trudio da se seti, nije

54 Strelci 86-og puka, napred!

mogao setiti da je čuo i najmanji pucanj iz tih pušaka. On je samo video
kako se onaj fabrički radnik odjedanput nešto opusti na užetima, kako se
na dva mesta pojavi krv i kako užeta od težine opuštenog tela popustiše i
kako se radnik, oborivši neprirodno glavu i podavivši nogu, skljoka. Pjer
pritrča kocu. Niko ga nije zadržavao. Unezvereni, bledi ljudi, radili su
nešto oko radnika. Jednom starom brkatom Francuzu tresla se donja
vilica dok je drešio užeta. Telo se spusti. Vojnici ga povukoše nevešto i
žurno iza koca i počeše ga gurati u jamu.
Svi su, očevidno, znali dobro da su zločinci kojima je potrebno da što
brže sakriju trag svoga zločina.
Pjer zaviri u jamu i vide kako radnik leži u njoj sa zgrčenim kolenima
blizu glave, a jedno mu rame uzdignuto više od onog drugog. I to se rame
grčevito, jednoliko spuštalo i dizalo. Ali su već pune lopate zemlje padale
na celo telo. Jedan vojnik viknu ljutito, pakosno i bolno na Pjera da se
vrati. Ali ga Pjer nije razumeo, nego je stajao kod koca i niko ga više nije
gonio.
Kad je jama bila sva zatrpapa, ču se komanda. Pjera odvedoše na
njegovo mesto i francuski vojnici koji su stajali uparađeni sa obe strane
koca načiniše polukrug i počeše da prolaze odmerenim hodom pored koca.
Ona dvadeset četiri strelca s praznim puškama, koji su stajali u sredini
kruga, dotrčavahu na svoja mesta kad čete prolažahu pored njih.
Pjer je sad nesvesno gledao u te strelce koji su po dvojica istrčavali iz
kruga. Svi se pridružiše četama, sem jednog. Jedan mlad vojnik, bled kao
mrtvac, u kapi zabačenoj nazad, sa spuštenom puškom, stajao je još
jednako prema jami na onom mestu odakle je pucao. Posrtao je kao pijan,
čas bi koraknuo napred, čas nazad da se održi na nogama. Jedan stari
vojnik, podoficir, istrča iz redova, uhvati mladog vojnika za rame i odvuče
ga u četu. Gomila Rusa i Francuza poče se razilaziti. Svi su išli ćuteći i
oborene glave.
– Ça leur apprendra, à incendier55 – reče neko od Francuza.
Pjer se osvrte na onog što to reče i vide da je to vojnik koji je hteo da
se nečim uteši za ono što je učinjeno, ali nije ni mogao. On i ne izgovori
dokraja što je počeo, mahnu rukom i odmače se.

55 To će ih naučiti kako se pale kuće.

 XII

Posle izvršenja kazne, Pjera odvojiše od ostalih okrivljenih i ostaviše

ga samog u nekoj maloj, opustošenoj i oskrvnavljenoj crkvi.
Pred veče uđe u crkvu podoficir sa straže u pratnji dva vojnika i javi
Pjeru da mu je oprošteno i da će sad preći u baraku ratnih zarobljenika.
Pjer nije razumeo šta mu kažu, ali ustade i pođe s vojnicima. Dovedoše ga
do baraka načinjenih uvrh polja od nagorelih dasaka, brvana i letava i
uvedoše u jednu od njih. Dvadesetina različitih ljudi okružiše Pjera u onoj
pomrčini. Pjer je gledao u njih ne znajući ko su ti ljudi, zašto su tu i šta
hoće od njega. Slušao je reči koje su mu govorili, ali nije iz njih pravio
nikakve zaključke ni primene: nije razumevao njihov smisao. On je
odgovarao na ono što ga pitaju, ali nije razabirao ko ga sluša i kako će
shvatiti njegove odgovore. Gledao je u ona lica i figure i svi su mu
izgledali podjednako besmisleni.
Od trenutka kad je Pjer video ono strašno ubistvo koje su izvršili ljudi
iako to nisu hteli da učine, u njegovoj duši kao da se odjedanput istrgnula
ona opruga na kojoj se sve držalo i pokazivalo da je živo, pa se sve skrhalo
u gomilu besmislenog đubreta. Iako nije davao sebi računa o tome, u
njemu je nestajala vera i u dobro uređenje sveta, i u čovečju i u svoju
dušu, i u boga. Pjera je i ranije snalazilo to stanje, ali nikad tako jako kao
sad. Ranije, kad su na Pjera nailazile sumnje takve vrste, tim sumnjama
bio je izvor njegova vlastita krivica. I Pjer je tada u dubini svoje duše
osećao da je u njemu samom spas od tog očajavanja i od tih sumnja. A sad
je osećao da nije njegova krivica uzrok što je svet pao u njegovim očima, a
ostale samo besmislene razvaline. On je osećao da nije kadar vratiti veru
u život.
Oko njega u pomrčini stajali su ljudi: svakako ih je nešto na njemu
veoma zanimalo. Pričali su mu nešto, pitali ga za nešto, zatim ga odveli
nekud, i on se najzad našao u kutu barake s nekakvim ljudima koji su
razgovarali s raznih strana i smejali se.
– I tako ti, braćo moja... baš taj princ, koji... – čuo se nečiji glas u
suprotnom uglu barake, naročito naglašujući reč koji.
Pjer je sedeo ćuteći i nepomično na slami pored zida i čas otvarao čas
zatvarao oči. Ali čim zatvori oči, odmah ugleda pred sobom ono strašno,
naročito strašno zbog svoje prostote, lice fabričkog radnika i još strašnija
zbog svog nespokojstva lica onih nevoljnih ubica. I on je opet otvarao oči i
gledao besmisleno po mraku oko sebe.
Pored njega je sedeo pognut nekakav mali čovek, čije je prisustvo Pjer
opazio prvo po jakom zaudaranju znoja koji se osećao od njega pri svakom
njegovom pokretu. Taj čovek je nešto radio u mraku sa svojim nogama i,
mada Pjer nije video njegovo lice, osećao je kako taj čovek neprestano
pogleda u njega. Pjer se dobro zagleda u onoj pomrčini i shvati da se taj
čovek izuva. I Pjera zainteresova da vidi kako on to radi.
Kad je otpetljao uzice kojima mu beše uvezana jedna noga, on lepo
savi uzice, pa se odmah prihvati za drugu nogu, pogledajući u Pjera. Dok
mu je jedna ruka vešala uzice, druga se već mašila da dreši drugu nogu. I
tako, tačnim, odmerenim, laganim pokretima, koji su išli bez oklevanja za
drugim, taj se čovek izu, obesi svoju obuću na kočiće pobijene više svoje
glave, izvadi nožić, oreza nešto, sklopi nožić, metnu ga pod uzglavlje, pa
sede udobnije, obuhvati skupljena kolena obema rukama i pravce upilji u
Pjera. Pjer je osećao nešto prijatno, umirljivo i odmereno u tim sporim
pokretima, u lepo udešenom gazdovanju tog čoveka u njegovom kutu, i
čak u zaudaranju njegovom, i on je, ne skidajući očiju, gledao u njega.
– A da li ste mnogo nevolje videli, gospodine? A? – reče odjedanput
mali čovek. I u otegnutom glasu toga čoveka beše takva ljubaznost i
prostota da Pjer htede da odgovori, ali mu zadrhta vilica i on oseti da mu
pođoše suze. U tom istom trenutku mali čovek poče da govori onim istim
prijatnim glasom i ne dade Pjeru da pokaže svoju smućenost.
– E, sokoliću, ne žalosti se – reče on sa onom blagom, otegnutom
ljubaznošću s kojom govore stare ruske žene. – Ne žalosti se, priko: za
časak se trpi, doveka se živi! Tako ti je to, dragoviću moj. I ovde, hvala
bogu, živimo, niko nas ne vređa. I ovde ima ljudi i rđavih i dobrih – reče
on i, govoreći još, gipko savi kolena, ustade i ode nekud, iskašljujući se.
– Gle, lole, došlo! – ču Pjer ukraj barake onaj isti ljubazni glas. –
Došao, gad jedan, pamti sve! De, de, dosta! – I vojnik, odgurujući od sebe
psetance koje je skakalo uz njega, vrati se na svoje mesto i sede. U
rukama mu beše nešto zamotano u krpu.
– Evo, prihvatite se, gospodine – reče on opet malopređašnjim
ljubaznim tonom, razvijajući krpu i pružajući Pjeru nekoliko pečenih
krompira. – Za ručak je bila čorba. A krompiri su baš valjani!
Pjer nije jeo ceo dan i miris krompira učini mu se neobično prijatan.
On zahvali vojniku i poče da jede.
– Šta, zar tako? – reče vojnik smešeći se, pa uze jedan krompir. –
Ovako ti to. – On opet izvadi nožić, razreza na dlanu krompir na dve
jednake polutke, posu solju iz krpice, pa pruži Pjeru.
– Krompiri su baš valjani – ponovi on. – Ovako ti to jedi.
Pjeru se učini da nije nikad jeo slađeg jela od toga.
– Da, dobro je sve – reče Pjer – nego zašto streljaše one jadnike!...
Onom poslednjem tek ako je dvadeset godina.
 – Ts, ts... – učini mali čovek. – Nesreća, nesreća... – dodade brzo, pa,
kao da mu reči stoje gotove u ustima i da iznenadno izleću iz njih, nastavi:
– Što ste vi to, gospodine, ostali u Moskvi?
– Nisam se nadao da će oni tako brzo doći. Ostao sam slučajno – reče
Pjer.
– A kako su te uhvatili, sokoliću, je li u tvojoj kući?
– Nije, otišao sam da vidim požar, a oni me onde uhvatili i sudili mi
kao palikući.
– Gde je sud, tu je i nepravda – dodade mali čovek.
– A jesi ti odavno ovde? – upita Pjer žvaćući poslednji zalogaj
krompira.
– Je li ja? U onu nedelju uzeli su me iz jedne bolnice tu, u Moskvi.
– A šta si ti, vojnik?
– Vojnik iz Apšeronova puka. Bio sam na umoru od groznice. Nisu
nam ništa ni kazali. Ležalo je naših dvadeset ljudi. Nismo ni mislili, ni
slutili.
– Pa je li ti teško ovde? – upita Pjer.
– Kako da nije teško, sokoliću... Meni je ime Platon, a prezime
Karatajev – dodade on, očevidno zato da bi olakšao Pjeru razgovor s njim.
– U vojsci su me prozvali sokolićem... Kako da ne bude teško, sokoliću!
Moskva je mati gradovima. Kako da ne bude čoveku teško kad to pogleda!
Nego i crv kupus grize, pa pre njega ugine, vele stari – dodade on brzo.
– Kako, kako ti to reče? – upita Pjer.
– Je li ja? – upita Karatajev. – Rekoh, čovek snuje, a Bog odlučuje –
reče on, misleći da ponavlja ono što je rekao, pa odmah nastavi: – A kako
je s vama gospodine, imate li imanja? Imate li kuću? Mora biti, sve puno
kao sat! A imate li i domaćicu? A jesu vam živi stari roditelji? –
zapitkivaše on i Pjer je, iako nije video u mraku, osećao kako su se
vojniku, dok je to pitao, kupile usne od uzdržanog ljubaznog osmeha. Kao
što se videlo, beše mu žao što Pjer nema roditelja, naročito majke.
– Žena je za dogovor, tašta za razgovor, ali niko draži od rođene majke
– reče on. – A imate li dečice? – nastavi da pita. Odrečan odgovor Pjerov
opet ga, očevidno ožalosti i on brzo dodade: – Pa mlad ste čovek, daće bog,
imaćete. Samo da je sloga...
– A, sad mi je svejedno – reče Pjer nehotice.
– Eh, dragi moj – reče na to Platon. – Od tamnice i torbice nikad se ne
odreci. – On se namesti bolje, iskašlja se, očevidno spremajući se da
razveze dugu priču. – Ele, ljubazni moj prijatelju, ja sam ti živeo kod kuće
– poče on. – Imanje nam veliko, zemlje mnogo, lepo žive mužici, imamo i
svoju kuću, hvala bogu. Otac sa šestoricom izlazi da kosi. Živeli smo lepo.
Bili smo pravi seljaci. Ali se desi... – I tu Platon Karatajev ispriča drugu
priču o tome kako je otišao u tuđ gaj po drva pa ga uhvatio čuvar, kako su
ga tukli, osudili i dali u vojnike. – Pa šta, sokoliću – nastavi on a glas mu
se menjaše od osmeha – mislio sam zlo je, kad ono opet dobro! Da nisam to
pogrešio, brat bi morao u vojsku. A u brata mi mlađeg petoro dečice, a
meni, kad pogledaš, ostala samo žena. Imao sam jednu devojčicu, ali je
Bog uzeo pre nego su me oterali u vojnike. Išao sam, da ti kažem, da ih
obiđem. Vidim – žive bolje nego pre. Dvorište puno mala, žene kod kuće,
dva brata otišla na pečalbu. Samo Mihailo, mlađi, kod kuće. Otac kaže:
„Meni su, veli, sva deca jednaka: ugrizi koji hoćem prst, svaki boli. Da
nisu onda Platona odveli, morao bi ići Mihailo“. Pa nas pozva, veruješ li,
sve i namesti pred ikonu. „Hodi, veli, amo, Mihailo, pokloni mu se do
zemlje, i ti se, ženo, pokloni, i vi, unučad, poklonite se. Jeste razumeli?“
veli... – Tako je to, ljubazni moj prijatelju. Od sudbine se ne uteče. A mi
sve govorimo: ovo nije dobro, ono ne valja. Naša je sreća, priko, kao voda u
alovu: povučeš – zateglo, izvučeš – nema ništa. Tako je to. – I Platon
promeni mesto na svojoj slami.
Pošto je poćutao neko vreme, Platon ustade.
– Ama ti bi, mislim, spavao? – reče on, pa se poče brzo krstiti i
mrmoriti: – Gospode Isuse Hriste, Nikola ugodniče! Frole i Lavro!
Gospode Isuse Hriste, Nikola ugodniče, Frole i Lavro! Gospode Isuse
Hriste, pomiluj i spasi nas! – zavrti on, metanisa, ustade, uzdahnu i sede
na svoju slamu. – Eto tako. Daj, bože, mirno omrknuti, zdravo osvanuti –
reče i leže, pokrivajući se šinjelom.
– Kakvu si to molitvu čitao? – upita ga Pjer.
– A? – učini Platon, jer već beše sveo oči. – Šta sam čitao? Molio sam
se Bogu. A zar se ti ne moliš?
– Da, i ja se molim – reče Pjer. – Nego, ti si pomenuo Frola i Lavra?
– Pa razume se – odgovori brzo Platon – to je konjski praznik. Treba
se setiti i živinčeta... Gle ti, gad jedan, legao. Toplo ti tu, pseća trago! –
reče on kad napipa pseto kod svojih nogu, pa se okrete i odmah zaspa.
Napolju se čuo negde daleko plač i vika i kroz pukotine na baraci
video se plamen; ali u baraci beše tiho i mračno. Pjer dugo nije zaspao i
ležao je otvorenih očiju u pomrčini na svom mestu, slušao ujednačeno
hrkanje Platonovo koji je ležao pored njega i osećao kako se maločas
razrušeni svet pokreće sad u njegovoj duši s novom lepotom, na nekim
novim, čvrstim temeljima.
 XIII

U baraci u koju je došao Pjer i u kojoj je on probavio četiri nedelje bilo

je dvadeset tri zarobljena vojnika, tri oficira i dva činovnika.
Pjer se poznije sećao sviju njih kao kroz san, ali je Platon Karatajev
ostao zauvek u Pjerovoj duši kao najjača i najdraža uspomena i oličenje
svega što je rusko, što je dobro i zaokrugljeno. Kad je Pjer sutradan, u
svanuće, video svoga suseda, potpuno se potvrdio prvi utisak nečeg
zaokrugljenog: cela Platonova figura u njegovom francuskom šinjelu preko
koga se opasao uzicom, u kačketu i opancima, beše okrugla. Glava mu
beše sasvim okrugla, leđa, grudi, ramena, pa čak i ruke, koje je uvek
držao tako kao da se sprema da nešto zagrli, behu okrugle; prijatan osmeh
i krupne, kestenjave, blage oči behu okrugli.
Platonu Karatajevu moralo je biti preko pedeset godina, sudeći po
njegovim pričama o pohodima u kojima je učestvovao kao davnašnji
vojnik. On sam nije znao i nikako nije mogao da odredi koliko mu je
godina; ali njegovi veoma beli i jaki zubi, koji su se uvek videli kao dva
polukruga, kad god se nasmeje (što je on često činio), behu svi dobri i
čitavi; nijedne sede vlasi ne beše u njegovoj bradi i kosi i celo njegovo telo
izgledalo je gipko i osobito čvrsto i izdržljivo.
Na njegovom licu, i pored sitnih okruglih bora, ogledala se
bezazlenost i mladost; glas mu je bio prijatan i kao da peva. Ali glavna
osobina njegovog govora beše neposrednost i sažetost. On, očevidno, nije
nikad razmišljao o onome što je rekao ni što će reći; i zato je njegova brza i
tačna intonacija imala neku osobitu, neodoljivu ubedljivost.
Njegova fizička snaga i okretnost bile su u prvo vreme njegovog
ropstva takve da je izgledalo da on ne zna šta je to umor i bolest. Svaki
dan kad bi uveče legao govorio je: „Daj, bože, mirno omrknuti, zdravo
osvanuti“; a ujutru kad bi ustajao uvek je na isti način slegao ramenima i
govorio: „Legoh sanan, ustah lagan“. I doista, trebalo je samo da legne pa
da začas zaspi kao zaklan, a trebalo je samo da se prene, pa da se odmah,
ne oklevajući ni sekunde, lati kakvog bilo posla, kao što se dete, kad
ustane, lati igračke. On je umeo sve da radi, ne baš tako dobro, ali ne ni
rđavo. Pekao je, kuvao, šio, deljao, krpio čizme. Uvek je bio u poslu i samo
se noću upuštao u razgovore, koje je voleo, i u pesme. On je pevao pesme,
ali ne onako kao što ih pevaju pevači koji znaju da ih neko sluša, nego je
pevao kao što pevaju ptice, očevidno zato što mu je bilo preko potrebno da
pusti iz sebe te glasove, kao što je čoveku potrebno da se protegli ili da se
prođe; i ti su glasovi bili uvek fini, nežni, gotovo ženski, tužni, lice mu je
pri tom uvek izgledalo vrlo ozbiljno.
 Kad je dopao ropstva i pustio bradu, on je, kao što se videlo, odbacio
od sebe sve što mu je bilo nametnuto tuđe, vojničko, pa se i nehotice vratio
pređašnjem, seljačkom, narodnom držanju. „Vojnik na odsustvu – ptica na
grani“ – govorio je on.
Nerado je pričao o tome kako je provodio svoje vreme kao vojnik,
mada nije žalio i često je ponavljao kako on za sve vreme svoje službe nije
nijednom bio bijen. Kad je pričao, najčešće je pričao nešto iz svojih starih
uspomena iz seljačkog života, koje su mu, kao što se videlo, bile drage.
Poslovice, kojih je bilo puno u njegovom govoru, nisu bile one, većinom
nepristojne i grube poslovice što ih govore vojnici, nego behu one narodne
izreke što se čine tako bez smisla kad se uzmu odvojeno, a odjedanput
dobiju značenje duboke mudrosti kad se kažu gde treba.
On je često govorio sasvim suprotno onom što je ranije rekao, ali je i
jedno i drugo bilo istinito. On je voleo da govori, a govorio je lepo,
ukrašavajući svoj govor ljubaznim rečima i poslovicama, koje je, kako se
Pjeru činilo, sam izmišljao; ali glavna lepota u njegovom pričanju beše to
što su najprostiji događaji, ponekad upravo oni koje je Pjer video a nije
zapazio, dobijali karakter svečane lepote kad ih on priča. Voleo je da sluša
priče koje je jedan vojnik pričao uveče (sve jedne iste), ali je najviše voleo
da sluša priče o istinskom životu. On se radosno osmehivao kad sluša
takve priče, upletao se i stavljao pitanja da bi mu bila jasnija lepota onoga
što mu pričaju. Karatajev nije imao onakvih veza, ni prijateljstva, ni
ljubavi, kako ih je Pjer shvatao; ali je voleo i živeo u ljubavi sa svačim sa
čim ga je život zbližio, a naročito s čovekom – i to ne s nekim izvesnim
čovekom, nego sa onim ljudima koji su mu pred očima. Voleo je svoje
psetance, voleo drugove, Francuze, voleo Pjera koji mu je bio sused; ali je
Pjer osećao da se Karatajev, pored sve svoje ljubazne nežnosti prema
njemu (kojom je on i nehotice odavao poštovanje duhovnom životu
Pjerovom), ne bi ni za časak ožalostio kad bi se rastao s njim. I Pjer je
počeo da gaji takvo isto osećanje prema Karatajevu.
Platon Karatajev bio je za sve ostale zarobljenike najobičniji vojnik;
njega su zvali sokolić ili Platoša, dobroćudno ga zadirkivali i slali ga da ih
što posluša. Ali je Pjeru ostao zauvek onakav kakav mu se učinio prve
noći, kao nedostižno, zaokrugljeno i večito oličenje duha prostote i istine.
Platon Karatajev nije znao ništa napamet sem svoje molitve. Kad bi
što govorio, izgledalo je, kad počne govoriti, da ne zna čime će završiti.
Kad bi se Pjer ponekad iznenadio smislom njegovog govora, pa ga
umolio da ponovi što je rekao, Platon se nije mogao setiti onoga što je
kazao trenutak ranije, kao što nije mogao nikako da kaže Pjeru reči svoje
omiljene pesme. U pesmi je bilo: „rođena, brezica i jad me mori,“ ali kad
počne reči da kazuje, to nije imalo nikakvog smisla. On nije shvatao niti je
mogao shvatati smisao reči uzetih odvojeno iz govora. Svaka njegova reč i
svaki postupak bili su manifestacije nepoznate mu aktivnosti koja je bila
njegov život. Ali njegov život, kao što ga je on smatrao, nije imao smisla
kao odvojen život. Imao je smisla samo kao jedan delić celine, koju je on
neprestano osećao. Njegove reči i postupci tekli su iz njega kao što se
miris odvaja od cveta. On nije mogao da shvati ni vrednost, ni značenje
odvojeno uzetog postupka ili reči.
 XIV

Kad je kneginjica Marija dobila od Nikolaja vest da se njen brat

nalazi s Rostovima u Jaroslavu, ona se, pored sveg odvraćanja tetkinog,
odmah spremila da ide, i to ne sama, nego s bratićem. Je li to teško, nije li
teško, je li mogućno ili nemogućno, ona to nije pitala, niti je htela da zna:
njena je dužnost bila ne samo da se ona nađe pored brata koji je, možda,
na umoru, nego i da učini sve što je mogućno da mu dovede sina, i ona se
spremila da ode. Što je sam knez Andreja nije izvestio, to je kneginjica
Marija objašnjavala ili time da je on bio suviše slab i nije mogao da piše,
ili da je smatrao da je taj dugi put za nju i za njegovog sina suviše težak i
opasan.
Za nekoliko dana kneginjica Marija beše se spremila za put. Njeni
ekipaži behu ogromne kneževske kočije u kojima je došla u Voronjež,
bričke i kola. S njom su putovali m-lle Bourienne , Nikoluška s
guvernerom, stara dadilja, tri sluškinje, Tihon, jedan mlad lakej i jedan
sluga koga je tetka poslala s njom.
Da se ide običnim putem na Moskvu nije se moglo ni pomisliti i zato je
okolišni put, koji je kneginjica Marija morala da učini preko Lipecka,
Rjazanja, Vladimira i Šuje, bio vrlo dug, veoma težak, jer nije bilo svuda
poštanskih konja, a oko Rjazanja, gde su se (kao što se govorilo) viđali
Francuzi, čak i opasan.
Za vreme tog mučnog putovanja m-lle Bourienne , Desal i posluga
kneginjice Marije divili su se njenoj duševnoj snazi i izdržljivosti. Ona je
od sviju docnije legala a ranije ustajala, i nikakve tegobe nisu je mogle
zaustaviti. Zahvaljujući njenoj izdržljivosti i energiji, koje su podsticale i
njene saputnike, oni su se pri kraju druge nedelje već primicali Jaroslavu.
Za poslednje vreme svog bavljenja u Voronježu kneginjica Marija je
osetila najlepšu sreću u svom životu. Njena ljubav prema Rostovu nije je
više mučila, niti uzbuđivala. Ta ljubav ispunila je svu njenu dušu, postala
nerazdeljiv deo nje same i ona se nije više otimala od nje. U poslednje
vreme kneginjica Marija se uverila – mada to nije nikad rekla sebi jasno i
određeno – da je voljena i da voli. Ona se o tome uverila na poslednjem
svom sastanku s Nikolajem, kad je došao da joj javi kako je njen brat s
Rostovima. Nikolaj nije nijednom reči nagovestio da se sad (ako knez
Andreja ozdravi) mogu obnoviti raniji odnosi između njega i Nataše; ali je
kneginjica Marija videla po njegovom licu da je on to znao i mislio. I,
pored svega toga, njegovo ponašanje prema njoj – pažljivo, nežno i
ljubavno, ne samo što se nije izmenilo, nego se on, rekao bi čovek, radovao
što mu sad srodstvo između njega i kneginjice Marije dopušta da joj
slobodnije ukazuje svu svoju prijateljsku ljubav, kao što je ponekad
pomišljala kneginjica Marija. Kneginjica Marija je znala da voli prvi i
poslednji put u životu i osećala je da je voljena, i bila srećna i spokojna s
te strane.
Ali ta sreća jedino duševne strane ne samo što joj nije smetala da u
svoj snazi oseti tugu za bratom, nego, naprotiv, to duševno spokojstvo, s
jedne strane, davalo joj je veliku mogućnost da se potpuno preda svom
osećanju prema bratu. To je osećanje, kad je izišla iz Voronježa, bilo u prvi
mah tako jako da su oni koji su putovali s njom, gledajući njeno izmučeno,
očajničko lice, bili uvereni da će se ona neminovno razboleti usput; ali
upravo tegobe i staranja u putu, kojih se kneginjica Marija tako živo
latila, spasli su je za neko vreme od njenog jada i dali joj snage.
Kao što to uvek biva kad se putuje, kneginjica Marija je mislila samo
o putovanju, a zaboravljala šta mu je cilj. Ali kad se počela primicati
Jaroslavu i kad joj se opet stvorilo pred očima ono što je čeka, i to ne posle
mnogo dana nego večeras, uzbuđenje kneginjice Marije dođe do krajnosti.
Kad je sluga, koji beše poslan napred u Jaroslav da raspita gde su
Rostovi i u kakvom se stanju nalazi knez Andreja, sreo kod đerma velike
kočije, on se užasnuo ugledavši strašno i bledo lice kneginjičino, koje izviri
prema njemu kroz prozor.
– Sve sam doznao, vaša svetlosti. Rostovi su na trgu, u kući trgovca
Bronjikova. Tu blizu, baš pored same Volge – reče sluga.
Kneginjica Marija je gledala u njega uplašeno i upitno, ne znajući
zašto on ne odgovara na glavno pitanje: kako je bratu? M-lle Bourienne
upita ga to mesto kneginjice.
– Kako je knezu? – upita ona.
– Njegova svetlost boravi s njima u istoj kući.
„Dakle, živ je,“ pomisli kneginjica i upita tiho:
– Kako mu je?
– Sluge vele: jednako u istom stanju.
Šta je značilo to „jednako u istom stanju“ kneginjica nije pitala, samo
je brzo, neopaženo pogledala sedmogodišnjeg Nikolušku koji je sedeo pred
njom i radovao se gradu, pa obori glavu i nije je digla dok se teške kočije,
tutnjeći, treskajući se i ljuljajući, ne zaustaviše negde.
Lupnuše spuštene stopice na kočijama. Otvoriše se vratanca. S leve
strane beše voda – velika reka, s desne – ulaz u kuću; pred ulazom behu
ljudi, posluga i neka devojka, rumena, s gustom crnom kosom, koja se,
kako se učini kneginjici Mariji, osmehivala neprijatno pretvorno (to je bila
Sonja). Kneginjica ustrča uz stepenice, ona devojka što se pretvorno
osmehivala reče: „Ovuda, ovuda!“ i kneginjica se nađe u predsoblju pred
nekom starom ženom istočnjačkog tipa koja joj iđaše brzo u susret i
izgledaše ganuta. To beše stara grofica. Ona zagrli kneginjicu Mariju i
poče je ljubiti.
– Mon enfant – progovori ona – je vous aime et vous connais depuis
longtemps.56
Pored sveg svog nemira, kneginjica Marija razumede da je to grofica i
da joj treba reći nešto. Ni sama ne znajući, izgovori ona nekakve učtive
francuske reči u istom onom tonu u kome su njoj govorili i upita kako je
njemu.
– Doktor veli da nema opasnosti – odgovori grofica, ali kad to reče,
ona sa uzdahom podiže oči gore i taj pokret govoraše suprotno njenim
rečima.
– Gde je on? Mogu li da ga vidim, mogu li? – upita kneginjica.
– Odmah, kneginjice, odmah, dete moje. Je li to njegov sin? – upita,
okrenuvši se Nikoluški, koji uđe s Desalom. – Svi ćemo se smestiti, kuća
je prostrana. O, kako divan dečko!
Grofica uvede kneginjicu u salon. Sonja je razgovarala s m-lle
Bourienne. Grofica je milovala dečka. U sobu uđe stari grof i pozdravi
kneginjicu. Stari grof beše se veoma promenio otkako ga je poslednji put
videla kneginjica. Onda je bio živ, veseo, samouveren starčić, a sad je
izgledao jadan, izgubljen čovek. Dok je govorio s kneginjicom, neprestano
se osvrtao, kao da pita sve da li radi onako kako treba. Pošto je
opustošena Moskva i njegovo imanje, on je, kao čovek izbačen iz
naviknutog koloseka, očevidno izgubio svest o svojoj vrednosti i osećao da
već nije više za život.
Iako je kneginjica želela samo to da što pre vidi brata, iako se ljutila
što je u trenutku kad hoće samo njega da vidi zabavljaju i pretvorno hvale
njenog bratića, kneginja je opažala sve što se oko nje čini i osećala potrebu
da se privremeno pokori tom novom redu u koji je ušla. Ona je znala da je
to sve potrebno, pa, iako joj je bilo teško, nije se ljutila na njih.
– Ovo je moja rođaka – reče grof predstavljajući Sonju – vi je ne
poznajete, kneginjice?
Kneginjica se okrete Sonji i, trudeći se da uguši neprijateljstvo prema
toj devojci što se beše začelo u njenoj duši, poljubi je. Ali joj bi teško što
raspoloženje sviju koji behu oko nje beše tako daleko od onog što je bilo u
njenoj duši.
– Gde je on? – upita ona još jednom, obraćajući se svima.

56 Čedo moje, ja vas volim i odavno vas poznajem.

 – On je dole. Nataša je s njim – odgovori Sonja i porumene. – Otišla je
da vidi. Vi ste, mislim, umorni, kneginjice?
Kneginjici zavrcaše suze od ljutnje. Ona se okrete i htede da upita
groficu kuda može proći k njemu, kad se na vratima čuše laki, brzi, skoro
veseli koraci. Kneginjica se osvrte i vide kako gotovo utrča Nataša, ona
Nataša koja joj se na onom davnašnjem sastanku u Moskvi nije svidela.
Ali kneginjica ne beše još dobro ni pogledala u oči toj Nataši i odmah
shvati da je to njena iskrena drugarica u jadu i da joj je zato prijateljica.
Ona joj polete u susret, zagrli je i zaplaka na njenom ramenu.
Čim je Nataša, koja je sedela kraj uzglavlja knez Andreje, doznala da
je došla kneginjica Marija, ona je tiho izišla iz njegove sobe i potrčala njoj
onim brzim, kao što se učinilo kneginjici Mariji, skoro veselim koracima.
Kad je Nataša utrčala u sobu, na njenom uzbuđenom licu bio je samo
jedan izraz – izraz ljubavi, bezgranične ljubavi prema njemu, prema njoj,
prema svemu što je blisko tom voljenom čoveku, izraz žalosti i patnje za
drugoga i izraz žive želje da pruži sve od sebe da im pomogne. Videlo se da
u tom trenutku nije bilo u Natašinoj duši nijedne pomisli o sebi, niti o
svojim odnosima prema njemu.
Čim je osetljiva kneginjica Marija pogledala u lice Natašino, razumela
je sve to i s tužnom nasladom plakala na njenom ramenu.
– Hajdemo, hajdemo k njemu, Marie – progovori Nataša i povede je u
drugu sobu.
Kneginjica Marija podiže glavu, obrisa oči i obrati se Nataši. Ona je
osećala da će od nje sve doznati i razabrati.
– Kako... – zausti da je upita, pa odjedanput stade. Ona je osetila da
se rečima ne može pitati ni odgovarati. Natašino lice i oči morali su joj
zacelo sve jasnije i bolje reći.
Nataša je gledala u nju, ali je, izgleda, strahovala i dvoumila se – da li
da joj kaže ili da ne kaže sve ono što je znala; kao da je osetila da pred tim
zračnim očima koje prodiru do samog njenog srca ne treba govoriti celu,
celu istinu kako je ona videla. Nataši odjedanput zaigra usna, oko njenih
usta napraviše se ružne bore i ona briznu u plač i pokri oči rukama.
Kneginjica Marija razumede sve.
Ali se ona pri svem tom nadala i upita rečima u koje nije verovala:
– A kako mu je rana? Kako mu je uopšte?
– Vi... vi... videćete – jedva joj toliko reče Nataša.
One su posedele neko vreme do njegove sobe da prestanu plakati i da
uđu k njemu spokojna izgleda. „Kako je tekla cela bolest? Je li mu odavno
pošlo nagore? Kad se to dogodilo?“ – pitala je kneginjica Marija.
 Nataša je pričala kako je u prvi mah bila opasnost od vatruštine i
bolova, ali je to u Trojici prošlo i doktor se bojao samo gangrene. Pa je i ta
opasnost minula. Kad su došli u Jaroslav, rana se počela gnojiti (Nataša je
znala sve što se tiče gnojenja rana i tome slično) i doktor je rekao da će
gnojenje ići pravilno. Nastala je groznica. Doktor je rekao kako ta groznica
nije tako opasna.
– Ali pre dva dana – poče Nataša – odjedanput se to s njim dogodi.
Ona uzdrža plač.
– Ja ne znam zbog čega, ali videćete kakav je došao.
– Je li oslabio? omršaveo?... – upita kneginjica.
– O, nije to, nego još gore. Videćete. Ah, Marie, on je suviše dobar, on
ne može, ne može da ostane živ, jer...
 XV

Kad je Nataša običnim pokretom otvorila njegova vrata, da propusti

napred kneginjicu, kneginjica Marija je već osećala kako je u grlu guše
suze. Ma koliko da se spremala, ma kako se trudila da bude mirna, ona je
znala da neće biti kadra da ga vidi a da ne zaplače.
Kneginjica Marija je razumela šta je Nataša mislila kad je rekla: to se
s njim dogodilo pre dva dana. Ona je znala kako to znači da se on
odjedanput raznežio i da su ta razneženost i blagost bili predznaci smrti.
Prilazeći vratima, ona je već u mašti videla ono Andrjušino lice koje je
poznavala u detinjstvu, lice nežno, krotko, blago, koje se tako retko viđalo
kod njega i koje je zbog toga uvek tako jako na nju uticalo. Ona je znala da
će joj on reći tihe, nežne reči, kao što su one koje joj je rekao otac pred
smrt i da ona to neće izdržati, nego će se rasplakati nad njim. Ali je to
moralo biti, pre ili posle, i ona je ušla u sobu. Nju je sve jače i jače stezalo
u grlu, dok je svojim kratkovidnim očima sve jasnije i jasnije raspoznavala
njegov oblik i tražila njegove crte, i eto ugleda njegovo lice i srete se s
njegovim pogledom.
On je ležao na divanu, u jastucima, u halatu postavljenom veveričjom
kožom. Bio je mršav i bled. Jednom mršavom, providno-belom rukom
držao je maramu, a drugom, mičući polako prstima, čupkao tanko izrasle
brkove. Gledao je u one koji su ulazili.
Kad kneginjica Marija ugleda njegovo lice i kad im se sretoše pogledi,
ona odjedanput umeri brzinu svog hoda i oseti kako joj suze odjedanput
presahnuše i plač zastade. Kad uhvati izraz njegovog lica i njegovog
pogleda, ona se odjedanput zbuni i oseti se kao kriva.
– „A zašto sam ja kriva?“ – upita se ona. – „Zato što živiš i misliš o
živome, dok ja!...“ – odgovori joj njegov hladan, strog pogled.
U njegovom dubokom pogledu, kojim nije gledao iz sebe nego u sebe,
videla se gotovo mržnja kad lagano pogleda sestru i Natašu.
On se poljubi sa sestrom, držeći se s njom za ruku, po njihovom
običaju.
– Zdravo, Marie, kako ti to stiže? – reče on, a glas mu beše onako isto
ravan i tuđ kao i njegov pogled.
Da je vrisnuo očajničkim vriskom, taj bi vrisak manje uplašio
kneginjicu Mariju nego taj njegov glas.
– I Nikolušku si dovela? – reče on onako isto ravno i lagano i videlo se
kako se trudi da pribere pamćenje.
 – Kako si sad sa zdravljem? – upita ga kneginjica Marija, čudeći se i
sama šta govori.
– To treba pitati doktora, draga moja – reče on i, usiljavajući se,
očevidno, da bude ljubazan, reče tek onako što mu dođe na jezik (videlo se
da nimalo nije mislio šta govori): – Merci, chère amie, d’être venue.57
Kneginjica Marija stište mu ruku. On se jedva osetno namršti kad mu
ona stište ruku.
On je ćutao, a ona nije znala šta će da govori. Shvatila je šta se s njim
dogodilo pre dva dana. U njegovim rečima, u tonu, a naročito u tom
pogledu – hladnom, gotovo kivnom pogledu – osećala se ona živom čoveku
strašna otuđenost od svega što je zemaljsko. Kao što se videlo, on je teško
shvatao sve što je živo; ali se u isti mah osećalo kako on ne shvata ono što
je živo ne zato što je izgubio moć shvatanja, nego zato što je shvatao nešto
drugo, nešto što nisu shvataln niti su mogli shvatiti živi ljudi, a što je
njega sveg obuzelo.
– Da, eto kako nas je sudbina čudnovato sastavila! – reče on
prekidajući ćutanje i pokazujući na Natašu. – Ona me jednako neguje.
Kneginjica Marija je slušala, ali nije razumela šta on govori. Kako je
mogao, on, osetljivi, nežni knez Andreja, govoriti to pred onom koju je
voleo i koja je njega volela! Kad bi on mislio da će ostati živ, ne bi to rekao
takvim hladnim i uvredljivim tonom. Kad ne bi znao da će umreti, kako
mu onda ne bi bilo žao nje, i kako bi mogao govoriti to pred njom! To se
moglo protumačiti jedino time što je njemu bilo svejedno, a bilo mu je
svejedno zato što mu je bilo otkriveno nešto drugo, važnije nego sve ostalo.
Razgovor je bio hladan, bez veze i prekidao se svaki čas.
– Marie je prošla preko Rjazanja – reče Nataša.
Knez Andreja ne opazi da ona njegovu sestru zove samo Marie.
A i Nataša je opazila to prvi put sad kad je pred njim tako nazva.
– Pa šta je? – upita on.
– Pričali su joj da je cela Moskva izgorela, kao da je...
Nataša zastade: nije trebalo govoriti. On se, očevidno, upinjao da
sluša, ali ipak nije mogao.
– Da, izgorela, kažu – reče on. – To je vrlo žalosno.
I poče da gleda nekud napred, raspravljajući rasejano prstima brkove.
– A ti si se, Marie, srela s grofom Nikolajem? – reče odjedanput knez
Andreja, želeći, očevidno, da im kaže nešto prijatno. – Pisao je ovamo kako
si mu se veoma svidela – nastavi on prosto, mirno, jer, kao što se videlo,

57 Hvala, draga moja, što si došla.

ne beše kadar da razume sav onaj složeni smisao koji su imale njegove
reči za žive ljude. – Kad bi i ti njega zavolela, onda bi bilo vrlo dobro... da
se uzmete – dodade on malo brže, kao obradovan što je našao reči koje je
dugo tražio.
Kneginjica Marija je slušala njegove reči, ali one za nju nisu imale
nikakvog drugog značenja sem što su pokazivale kako je on sad strahovito
daleko od svega što je živo.
– Što da govorimo o meni! – reče ona mirno i pogleda u Natašu.
Nataša, osećajući na sebi njen pogled, nije gledala u nju. Opet svi
zaćutaše.
– André, hoć... – reče odjedanput kneginjica Marija, a glas joj zadrhta
– hoćeš da vidiš Nikolušku? On te je neprestano pominjao.
Knez Andreja se prvi put jedva osetno osmehnu, ali kneginjica
Marija, koja je tako dobro poznavala njegovo lice, sa užasom shvati da to
nije osmeh radosti niti nežnosti prema sinu, nego tih, krotak podsmeh što
kneginjica Marija upotrebljava, po njenom mišljenju, poslednji način da
ga povrati k sebi.
– Da, veoma se radujem Nikoluški. Je li zdrav?
Kad dovedoše knezu Andreji Nikolušku, koji je uplašeno gledao u oca
ali nije plakao, zato što niko nije plakao, knez Andreja ga poljubi i, kao što
se videlo, nije znao šta da mu kaže.
Kad Nikolušku odvedoše, kneginjica Marija priđe još jedanput bratu,
poljubi ga i, ne mogavši se više uzdržati, zaplaka.
On se zagleda u nju.
– Zbog Nikoluške? – upita on. Kneginjica Marija plačući klimnu
glavom.
– Marie, ti znaš jevanđ... – poče on, na odjedanput ućuta.
– Šta kažeš?
– Ništa. Ne treba plakati ovde – reče on, gledajući u nju onim hladnim
pogledom.

Kad je kneginjica Marija zaplakala, on je razumeo da ona plače zato

što će Nikoluška ostati bez oca. On se, s velikim naporom, postarao da se
vrati natrag u život i preneo se na njihovo gledište.
„Da, to njima mora izgledati žalosno!“ – pomislio je. „A kako je to
obično!“
 „Ptice nebesne niti seju, niti žnju, nego ih hrani Otac vaš“, rekao je u
sebi i hteo to da kaže i kneginjici. „Ali ne, oni će to razumeti na svoj način,
neće razumeti! Oni ne mogu razumeti kako sva ta osećanja koja su im
tako draga, sve naše misli, sve one misli koje nam se čine tako važne,
kako sve to nije potrebno. Mi se ne možemo razumeti!“
I on je ućutao.

Malom sinu kneza Andreje bilo je sedam godina. On je jedva umeo da

čita, on ništa nije znao. Posle toga dana on je mnogo štošta preživeo,
tekući znanja, posmatranja, iskustva; ali da je sad imao sve te poznije
stečene sposobnosti, ne bi mogao bolje ni duble da razume sav značaj
scene koju je video među ocem, kneginjicom Marijom i Natašom, nego što
ju je razumeo sad. On je sve razumeo i izišao iz sobe ne plačući, prišao
ćuteći Nataši koja je izišla za njim, stidljivo pogledao u nju svojim
zamišljenim lepim očima, malo izdignuta rumena gornja usna njegova
zadrhtala je, prislonio je glavu uz Natašu i zaplakao.
Od toga dana klonio se Desala, klonio se grofice koja ga je milovala,
pa je ili sedeo sam ili bojažljivo prilazio kneginjici Mariji i Nataši, koju je,
izgleda, zavoleo još više od svoje tetke, pa se tiho i stidljivo umiljavao oko
njih.
Kad je kneginjica Marija izišla od kneza Andreje, ona je potpuno
razumela sve što joj je kazalo lice Natašino. Nije više govorila s Natašom o
nadi da će se spasti njegov život. Sedela je naizmence s njom kod njegovog
divana i nije više plakala, nego se neprestano molila, obraćajući se iz duše
onom Večnom Nedostižnom, Čije se prisustvo sad tako osećalo nad
samrtnikom.
 XVI

Knez Andreja je ne samo znao da će umreti, nego je osećao kako

umire, kako je već upola umro. On je svesno opažao kako je otuđen od
svega što je zemaljsko i osećao radosnu i neobičnu lakoću. Bez žurbe i bez
uzbuđenja očekivao je ono što ga čeka. Ono strašno, večito, neznano i
udaljeno, čije je prisustvo opažao celog svog života, bilo mu je sad blisko i,
zbog one neobične lakoće koju je osećao, gotovo razumljivo i opipljivo…
Ranije se plašio kraja. Dvaput je osećao taj strahovito mučan strah od
smrti, od kraja, a sad ga već nije shvatao.
Prvi put osetio je taj strah onda kad se ona granata vrtela pred njim
kao čigra, a on gledao strnjiku, žbunove, nebo i znao da je pred njim smrt.
Kad se posle rane osvestio i kad se u njegovoj duši, trenutno, kao
oslobođen od stege života koja ga je zadržavala, razvio taj cvet ljubavi
večne, slobodne, koja ne zavisi od ovog života, on se već nije plašio smrti,
niti je mislio o njoj.
Što je on, u onim časovima patničke samoće i polubunila provedenim
posle svoje rane, više mislio o novom, otkrivenom načelu večite ljubavi,
time se više, ne osećajući to ni sam, odricao zemaljskog života. Voleti sve i
svakog, žrtvovati se uvek radi ljubavi, značilo je ne voleti nikog, značilo je
ne živeti ovim zemaljskim životom. I što se više zapajao tim načelom
ljubavi, time se više odricao života i time je potpunije uništavao onu
strašnu pregradu koja bez ljubavi stoji između života i smrti. Kad je on, u
to prvo vreme, pomišljao da mu valja umreti, govorio je u sebi: „Pa ako,
tim bolje.“
Ali posle one noći u Mitiščima, kad se u njegovom polubunilu javila
pred njim ona koju je želeo i kad je, pritisnuvši na svoje usne njenu ruku,
zaplakao tiho i radosno, u njegovo srce se neosetno potkrala ljubav prema
jednoj ženi i opet ga privezala za život. Počele su mu dolaziti i radosne i
nemirne misli. Sećajući se onog trenutka na previjalištu kad je video
Kuragina, on se sad nije mogao da vrati onom sećanju: njega je mučilo
pitanje da li je on živ. A nije smeo to da upita.
Njegova je bolest tekla svojim fizičkim tokom, ali ono za što je Nataša
rekla: to se dogodilo s njim, dogodilo se s njim dva dana pred dolazak
kneginjice Marije. To je bila ona poslednja, duševna borba između života i
smrti, u kojoj je smrt održala pobedu. To je bilo iznenadno saznanje da mu
je još drag život, koji mu se javljao u ljubavi prema Nataši, i poslednji
nastup užasa pred nečim neznanim.
 To je bilo uveče. On je bio, kao obično posle ručka, u lakom
grozničavom stanju, i misli su mu bile neobično jasne. Sonja je sedela kod
stola. On je zadremao. Odjedanput ga je obuzelo osećanje blaženstva.
„A, to je ona ušla!“ – pomislio je.
I doista, mesto Sonje sedela je Nataša, koja je tek bila ušla nečujnim
koracima.
Otkako ga je ona počela negovati, on je stalno fizički osećao njenu
blizinu. Ona je sedela u naslonjači, okrenuta bočno, da ga zakloni sobom
od sveće, i plela čarapu. (Naučila je da plete čarape onda kad joj je knez
Andreja jedanput rekao kako niko ne ume tako da neguje bolesnike kao
stare dadilje koje pletu čarape, i kako u pletenju čarapa ima nešto što
umiruje bolesnika.) Njeni tanki prsti brzo su micali iglama koje bi
ponekad zvecnule jedna o drugu i on je jasno video profil njenog nagnutog
lica. Ona se pomakla – beše joj se skotrljalo klupče s krila. Trgla se,
pogledala u njega, pa, zaklanjajući sveću rukom, sagla se oprezno, gipko i
odmereno, podigla klupče i sela opet onako kako je sedela.
On je ne mičući se gledao u nju i video kako joj je posle tog njenog
pokreta bilo potrebno da duboko uzdahne, a kako se ona nije usudila da to
učini, nego je oprezno disala.
U Trojičnoj Lavri razgovarali su o prošlosti i on joj je rekao kako bi,
kad bi ostao živ, večito zahvaljivao Bogu za svoju ranu, koja ga je opet
sastavila s njom; ali otada nisu nikad više razgovarali o budućnosti.
„Da li je to moglo ili nije moglo biti?“ – mislio je on sad, gledajući u nju
i slušajući tiho čelično zveckanje igala. „Zar je mene sudbina sastavila
tako neobično s njom samo zato da umrem?... Da li se nije otkrila meni
istina života samo zato da živim u laži? Ja nju volim više od svega na
svetu. Pa šta da činim kad je volim?“ – rekao je i odjedanput nehotice
zaječao po navici koju beše dobio u svojim mukama.
Kad je Nataša čula to ječanje, ona je ostavila čarapu, okrenula se
prema njemu, pa, opazivši kako mu se svetle oči, prišla lakim korakom k
njemu i nagla se.
– Vi ne spavate?
– Ne; ja odavno vas gledam; osetio sam kad ste ušli. Niko mi ne daje
kao vi tu blagu tišinu... tu svetlost. Čisto bih plakao od radosti.
Nataša mu se primače bliže. Njeno je lice blistalo od ushićenja i
radosti.
– Nataša, ja vas i suviše volim. Više od svega na svetu.
– A ja?
Ona je za trenutak okrenula glavu od njega.
 – A zašto i suviše?... – upita.
– Zašto i suviše?... E, pa kako vi mislite, kako osećate u srcu, svim
srcem, hoću li ostati živ? Kako vam se čini?
– Ja sam uverena, uverena! – gotovo je uzviknula Nataša i strasno ga
uzela za obe ruke.
On je poćutao.
– Kako bi to bilo lepo! – rekao je, pa uzeo njenu ruku i poljubio.
Nataša je bila srećna i uzbuđena; ali se odmah setila da to ne sme
biti, da njemu treba mira.
– Ali vi niste spavali – rekla mu je, savlađujući svoju radost. – Hajde
spavajte... molim vas.
On je stezao njenu ruku i pustio je, i ona je opet otišla sveći i sela
onako kako je malopre sedela. Dvaput se osvrtala na njega, njegove oči
svetlele su i gledale u nju. Ona je zadala sebi zadatak na čarapi i zarekla
se da se neće osvrnuti dok ga ne ispuni.
I doista, ubrzo posle toga on je sklopio oči i zaspao. Nije dugo spavao i
odjedanput se prenuo uznemiren i sav u hladnom znoju.
Kad je počeo san da ga hvata, on je neprestano mislio o onom o čemu
je mislio za sve to vreme – o životu i o smrti. Ali više o smrti. Osećao je da
je bliže njoj. „Ljubav? Šta je ljubav?“ – mislio je on. „Ljubav smeta smrti.
Ljubav je život. Sve, što razumem, razumem zato što volim. Sve biva, sve
postoji samo zato što volim. Sve je vezano jedinom ljubavlju. Ljubav je Bog
i umreti – to je ono, kad se ja, jedan delić ljubavi, vratim opštem i večitom
izvoru.“ Te misli učinile su mu se utešne. Ali to su bile samo misli. Nešto
je nedostajalo u njima, bilo je nešto jednostrano lično, umno – nije bilo
očevidnosti. I bilo je ono isto nespokojstvo i nejasnost. On je zaspao.
U snu je video kako leži u toj istoj sobi u kojoj je odista ležao, ali kako
nije ranjen nego zdrav. Pred njim se javlja mnogo raznih lica, ništavnih i
ravnodušnih. On razgovara s njima, prepire se o nečem nepotrebnom. Oni
se spremaju da idu nekud. Knez Andreja se nejasno seća kako je to sve
ništavno i kako on ima drugih važnnjih briga, ali govori dalje nekakve
prazne, oštroumne reči, zadivljujući ih. Malopomalo, sva ta lica počinju
neosetno da iščezavaju i sve se zamenjuje jednim pitanjem o zatvorenim
vratima. On ustaje i ide vratima da metne prevornicu i da ih zatvori. Da li
će stići ili neće stići da zatvori vrata, od toga zavisi sve. On ide, hita, noge
mu se ne miču i on zna da neće stići da zatvori vrata, ali ipak bolno
napreže svu svoju snagu. I spopada ga mučan strah. I taj je strah – strah
od smrti: pred vratima je ono. Ali u isti mah, kad on malaksalo i nevešto
dopuzi do vrata, to nešto užasno već navaljuje sa one strane na vrata i
upire u njih. Nešto što nije ljudsko – smrt – nadire na vrata i treba je
zadržati. On se hvata za vrata, napreže poslednju snagu da ih bar održi –
zatvoriti ih već ne može; ali je njegova snaga slaba, nevešta i vrata, na
koja nadire ono nešto užasno, već se otvaraju i pritvaraju.
Još jedanput navali ono odonud. Poslednji, natprirodni napori biše
uzaludni i oba krila otvoriše se nečujno. Uđe ono, a to ono je smrt. I knez
Andreja kao umre.
Ali u onom istom trenutku kad je umro, knez Andreja se kao setio da
spava, i u onom istom trenutku kad je umro, on se napregao i probudio se.
„Da, to je bila smrt. Umro sam – probudio sam se. Da, smrt je
buđenje“ – blesnulo je odjedanput u njegovoj duši i pred njegovim
duševnim pogledom digla se zavesa koja je dosad krila ono što mu je bilo
neznano. On je osetio kako se čisto odrešila snaga koja beše ranije
svezana u njemu i osetio je onu čudnu lakoću koja ga otada nije ostavljala.
Kad se, trgnuvši se sav u hladnom znoju, pomakao na divanu, Nataša
mu je prišla i upitala kako mu je. On joj nije odgovorio i pogledao je u nju
neobičnim pogledom, jer je nije razumeo.
To je bilo ono što se dogodilo s njim dva dana pred dolazak kneginjice
Marije. A od toga je dana, kao što je rekao doktor, teška groznica krenula
nagore, ali Nataša se nije interesovala onim što govori doktor: ona je
videla strašne, za nju pouzdanije, duševne predznake.
Od toga dana počelo je za kneza Andreju ujedno s buđenjem iz sna –
buđenje iz života. I što se tiče trajanja života ono mu se nije činilo sporije
nego trajanje onog sna.
Ništa nije bilo strašno ni oštro u tom relativno laganom buđenju.
Poslednji njegovi dani i sati prošli su obično i prosto.
To su osećale i kneginjica Marija i Nataša, koje nisu odmicale od
njega. One nisu plakale, nisu se prepadale u poslednje vreme, osećajući to
i same, već nisu negovale njega (njega već nije bilo, on je otišao od njih),
nego najbližu uspomenu na njega – njegovo telo. Kod obeju je bilo tako
jako osećanje da na njih nije uticala spoljašnja, strašna strana smrti, i one
nisu nalazile za potrebno da draže svoju tugu. One nisu plakale ni pred
njim, ni bez njega, ali nisu nikad govorile među sobom o njemu. One su
osećale da ne mogu rečima da iskažu ono što su razumevale.
One su obe videle kako on sve dublje i dublje, lagano i spokojno, tone
od njih nekud dole i obe su znale da to mora tako biti, i da je to dobro.
Ispovediše ga, pričestiše ga; svak priđe k njemu te se oprosti. Kad mu
privedoše sina, on ga poljubi, pa se okrete od njega ne zato što mu je bilo
teško i žao (kneginjica Marija i Nataša znale su to), nego samo zato što je
mislio da je to sve što od njega traže; ali kad mu rekoše da blagoslovi sina,
on uradi što se od njega tražilo, pa se osvrte, kao da ih pita da li treba još
što učiniti.
Kad nastade poslednji drhtaj tela, koje je ostavljala duša, kneginjica
Marija i Nataša behu tu.
– Svršeno je?! – reče kneginjica Marija, pošto je njegovo telo ležalo
pred njima, već nekoliko minuta, nepomično, hladno.
Nataša priđe, pogleda u mrtve oči i pohita da ih sklopi. Ona ih sklopi
a ne poljubi ih, nego celiva ono što beše najbliža uspomena na njega.
„Kuda je otišao? Gde li je sad?...“
Kad je njegovo telo, obučeno i okupano, ležalo na stolu u mrtvačkom
sanduku, svak je prišao k njemu da se oprosti i svak je plakao.
Nikoluška je plakao zbog mučne nedoumice koja mu je srce parala.
Grofica i Sonja plakale su što im beše žao Nataše i što njega nema više.
Stari grof je plakao što će i on skoro, on je to osećao, morati da učini taj
isti strašan korak.
Nataša i kneginjica Marija plakale su sad takođe, ali one nisu plakale
zbog svog ličnog jada, one su plakale zbog pobožne ganutosti koja beše
obuzela njihove duše kad su videle prostu i svečanu tajnu smrti izvršenu
pred njima.
DEO DRUGI
 I

Ljudskom umu nije dostižna ukupnost uzroka pojavama. Ali je u dušu

čovekovu usađena potreba da istražuje uzroke. I kad čovečji um ne sazna
nebrojene i složene uslove pojava, od kojih svaki zasebno može izgledati
kao uzrok, on se onda hvata za prvu, najrazumljiviju približnost i kaže:
evo uzroka! U istorijskim događajima (gde su ljudske radnje predmet
posmatranja) javlja se kao najprvobitnija približnost volja bogova, potom
volja ljudi koji stoje na najvidnijem istorijskom mestu – istorijskih junaka.
Ali treba samo saznati suštinu svakog istorijskog događaja, to jest,
saznati aktivnost čitave mase ljudi koji su imali učešća u događaju, pa da
se čovek uveri kako postupcima masa ne samo što ne upravlja volja
istorijskog junaka, nego se uvek njome upravlja. Moglo bi izgledati da je
svejedno ako se istorijski događaj shvati ovako ili drukčije. Ali između
čoveka koji kaže da su narodi sa Zapada pošli na Istok zato što se to
prohtelo Napoleonu i čoveka koji kaže da se to dogodilo zato što se moralo
dogoditi, postoji ona ista razlika koja je postojala među ljudima koji su
tvrdili da Zemla stoji nepomično a da se planete okreću oko nje i onima
koji su govorili kako oni ne znaju na čemu se drži Zemlja, ali znaju da ima
zakona po kojima se upravlja i njeno i ostalih planeta kretanje. Istorijski
događaj nema niti može imati uzroka, izuzimajući jedinstveni uzrok svih
uzroka. Ali ima zakona koji upravljaju događajima, od kojih su nam neki
nepoznati, a neke možemo da napipamo. Te zakone možemo otkriti tek
onda kad se potpuno otresemo traženja uzroka u volji jednog čoveka, isto
onako kao što su se zakoni po kojima se kreću planete mogli otkriti tek
onda kad su se ljudi otresli zamišljanja da je Zemlja nepomična.

Istoričari smatraju da je, posle borodinske bitke, i pošto je neprijatelj

zauzeo Moskvu i ona bila spaljena, najvažnija epizoda u ratu 1812. godine
kretanje ruske vojske s rjazanskog na kaluški drum i do tarutinskog
logora – takozvani krilni marš iza Crvene Pahre. Istoričari pripisuju
raznim ličnostima slavu za to genijalno delo i prepiru se o tome kome
upravo ona pripada. Čak inostrani, štaviše francuski istoričari, kad
govore o tom krilnom maršu, priznaju ruskim vojskovođama genijalnost.
Ali zašto vojni pisci, a posle njih i svi drugi, misle da je taj krilni marš
veoma mudar pronalazak jedne ličnosti koji je spasao Rusiju i upropastio
Napoleona – to je veoma teško razumeti. Prvo, teško je razumeti u čemu je
mudrost i genijalnost tog kretanja; jer da čovek pogodi da je vojsci (kad je
ne napadaju) najbolji položaj onde gde ima više provijanta, nije potrebno
veliko umno naprezanje. I svak, pa čak i nezrelo dete od trinaest godina,
mogao se bez muke setiti da je za vojsku u 1812. godini, posle odstupanja
iz Moskve, najzgodniji položaj bio na kaluškom drumu. I tako, prvo, ne
može se razumeti kakvim umovanjem dolaze istoričari do toga da nalaze
nešto mudro u tom manevru. Drugo, još je teže razumeti u čemu upravo
istoričari vide spasonosnost tog manevra po Ruse, a štetnost po Francuze;
jer je taj krilni marš, u ostalim prilikama koje su mu prethodile, pratile ga
i posle njega nastale, mogao biti štetan po rusku a spasonosan po
francusku vojsku. Što se položaj ruske vojske počeo kretati nabolje otkako
je izvršeno to kretanje, nikako iz toga ne izlazi da je tome uzrok to
kretanje.
Taj krilni marš ne samo što ne bi mogao doneti kakve koristi, nego bi
mogao upropastiti rusku armiju, da se uz to nisu stekli drugi uslovi. Šta
bi bilo da nije izgorela Moskva? Šta bi bilo da nije Mira izgubio iz vida
Ruse? Šta bi bilo da Napoleon nije ostao neaktivan? Šta bi bilo da je ruska
armija, po savetu Benigsenovom i Barklajevom, zametnula bitku kod
Crvene Pahre? Šta bi bilo da su Francuzi napali Ruse dok su oni odstupali
iza Pahre? Šta bi bilo da je Napoleon, docnije, kad se primakao Tarutinu,
napao Ruse makar s desetim delom energije s kojom ih je napao u
Smolensku? Šta bi bilo da su Francuzi pošli na Petrograd?... Kod sviju
ovih pretpostavki mogla je spasonosnost krilnog marša da se okrene u
propast.
Treće, i najnerazumljivije, to je što ljudi koji proučavaju istoriju
navalice neće da vide kako se krilni marš ne može nikako pripisivati
jednom čoveku, kako njega nije niko nikad predviđao, kako se taj
manevar, isto onako kao i odstupanje u Filima, nije u pravom smislu
nikad nikom predstavljao u njegovoj celini, nego je korak po korak,
događaj po događaj, trenutak po trenutak poticao iz nebrojene množine
najrazličnijih uslova i samo se onda predstavio u svoj celini kad je bio
svršen i postao prošlost.
Na veću u Filima kod ruske komande osvajala je misao da se odstupa,
po sebi se razume, pravo nazad, to jest, nižnjegorodskim drumom. A da je
bilo tako dokazuje to što je većina glasova u veću data u tom smislu i, što
je glavno, dokazuje onaj poznati razgovor koji se posle veća vodio između
glavnokomandujućeg i Lanskog, koji je upravljao provijantskim odsekom.
Lanski je javio glavnokomandujućem da je provijant za vojsku prikupljen
poglavito pored reke Oke, u tulskoj i kazanskoj guberniji, i da će
provijant, ako se bude odstupilo k Nižnjemu, biti odvojen od vojske
velikom rekom Okom, preko koje je prevoz u prvo zimsko doba
nemogućan. To je bio prvi znak da je potrebno odustati od odstupanja
pravo na Nižnji koje je pre toga izgledalo kao najprirodnije. Vojska se
zadržala neko vreme malo južnije, pored rjazanskog druma i bliže komori.
Posle toga neaktivnost Francuza, koji su čak izgubili iz vida rusku vojsku,
briga o zaštiti tulske fabrike i poglavito to što je bilo korisnije biti bliže
svom provijantu, prinudilo je vojsku da se pomakne još južnije, na tulski
drum. Kad su komandanti ruske vojske prešli drskim kretanjem iza
Pahre na tulski drum, oni su mislili da se zaustave kod Podoljska, a nisu
ni pomišljali na tarutinsku poziciju. Ali nebrojena množina prilika i nova
pojava francuskih trupa, koje su ranije bile izgubile iz vida Ruse, i
projekti za bitku i, što je glavno, obilje provijanta u Kalugi prinudili su
našu vojsku da se još više pomakne na jug i da pređe u sredinu puteva
svog provijanta, s tulskog na kaluški drum, do Tarutina. Isto onako kao
što se ne može da odgovori na pitanje kada je napuštena Moskva, ne može
da se odgovori kad je upravo i ko rešio da se pređe do Tarutina. Tek onda
kad je vojska već došla do Tarutina usled nebrojenih, diferencijalnih sila,
tek onda su ljudi počeli uveravati sebe da su oni to hteli i davno
predvideli.
 II

Znameniti krilni marš bio je samo u tome što je ruska vojska,

odstupajući sve pravo nazad povratnim pravcem, skrenula, pošto je
nastupanje Francusko bilo već prestalo, s pravog pravca koji je isprva bio
uzet, pa, ne videći za sobom potere, prirodno okrenula na onu stranu kuda
ju je vuklo obilje hrane.
Kad bi čovek zamislio ne genijalne vojskovođe na čelu ruske vojske,
nego prosto samu vojsku bez starešina, ni ta vojska ne bi mogla učiniti
ništa drugo, sem povratnog kretanja ka Moskvi, opisujući luk sa one
strane na kojoj je bilo više provijanta i gde je bio bogatiji kraj.
Taj prelazak s nižnjegorodskog druma na rjazanski, tulski i kaluški
drum bio je toliko prirodan da su baš u tom pravcu jurili pljačkaši ruske
armije i da se iz Petrograda zahtevalo da Kutuzov baš u tom pravcu
prevede svoju vojsku. Kutuzov je u Tarutinu dobio od cara gotovo prekor
što je pomakao vojsku na rjazanski drum, a upućivan je na onaj isti
položaj prema Kalugi na kome se već nalazio kad je dobio pismo od
gospodara.
Lopta ruske vojske, koja se kotrljala pravcem koji joj je dao udar za
vreme cele kampanje i u borodinskoj bici, zauzela je, kad je nestalo snage
tog udara a nije dobila nove udare, položaj koji joj je bio prirodan.
Zasluga Kutuzovljeva nije bila u nekom genijalnom, kao što to
nazivaju, strategijskom manevru, nego u tom što je jedini on razumevao
značaj svršenog događaja.
Jedino on razumeo je već tad šta znači neaktivnost francuske vojske,
jedini on tvrdio je i dalje da je borodinska bitka bila pobeda; jedini on –
onaj koji je, moglo bi izgledati, po svom položaju kao glavnokomandujući
bio dužan da nastupa – on jedini upotrebio je svu svoju snagu da zadrži
rusku vojsku od nekorisnih bitaka.
Pod Borodinom ranjeni zver ležao je negde onamo gde ga je ostavio
odbegli lovac; ali je li živ, je li jak, ili se samo pritajio, to lovac nije znao.
Odjedanput se začulo ječanje tog zvera.
Ječanje tog ranjenog zvera, francuske vojske, dokaz njene propasti,
beše odašiljanje Loristona u Kutuzovljev logor s molbom za mir.
Napoleon je sa svojim uverenjem da nije dobro ono što je dobro nego
ono što njemu padne na um, napisao Kutuzovu ono što mu je prvo došlo
na um, a što nije imalo nikakvog smisla.
 „Monsieur le prince Koutouzow,“ – pisao je on – „j’envoie
près de vous un de mes aides de camp généraux pour vous
entretenir de plusieurs objets intéressants. Je désire que votre
Altesse ajoute foi à ce qu’il lui dira, surtout lorsqu’il exprimera
les sentiments d’estime et de particulière considération que
j’ai depuis longtemps pour sa personne. Cette lettre n’étant à
autre fin, je prie Dieu, Monsieur le prince Koutouzow, qu’il
vous ait en Sa sainte et digne garde.
Moscou, ce 30 octobre 1812.
Signé: Napoléon.“58

„Je serais maudit par la postérité si l’on me regardait comme le

premier moteur d’un accommodement quelconque. Tel est l’esprit actuel
de ma nation”59, odgovorio je Kutuzov i nastavio da upotrebljava svu svoju
snagu da zadrži vojsku od nastupanja.
Za mesec dana dok je francuska vojska pljačkala po Moskvi i dok je
ruska vojska spokojno bivakovala pod Tarutinom, dogodila se promena u
odnosu snaga obeju armija (duha i broja), posle koje se preimućstvo snage
pokazalo na strani Rusa. Pri svem tom što je položaj francuske vojske i
njen broj bio nepoznat Rusima, čim se promenio odnos, odmah se u
nebrojenoj količini znakova pokazala potreba da se nastupa. Ti su znaci
bili: i odašiljanje Loristopa, i izobilje provijanta u Tarutinu, i izveštaji o
francuskoj neaktivnosti i neredu koji su dolazili sa svih strana, i
kompletovanje naših pukova regrutima, i lepo vreme, i duži odmor ruskih
vojnika, i nestrpljenje da se izvrši posao za koji su svi iskupljeni, što se
obično pojavljuje u vojskama posle odmora, i želja da se dozna šta se radi

58 Gospodine kneže Kutuzove, šaljem vam jednog od mojih glavnih ađutanata da razgovara s
vama o više važnih predmeta. Želim da vaša svetlost pokloni vere onome što joj bude kazao,
osobito kad bude izražavao osećanja uvaženja i naročitog poštovanja koje odavno imam
prema vašoj ličnosti. Kako je ovo pismo samo zato pisano, molim Boga, gospodine kneže
Kutuzove, da vas čuva pod svojom svetom i dostojnom zaštitom.
Moskva, 30. oktobra, 1812.
Potpisan: Napoleon.
59 Klelo bi me potomstvo kad bi me smatralo kao prvog pokretača ma kakve pogodbe. Takav je
sad duh moga naroda.
u francuskoj vojsci, tako davno izgubljenoj iz vida, i smelost s kojom su
sad krstarile ruske izvidnice oko Francuza koji su stajali u Tarutinu, i
glasovi o lakim pobedama koje su održali nad Francuzima mužici i
partizani, i zavist podstaknuta time, i osećanje osvete koje je bilo u duši
svakog čoveka dokle su god Francuzi bili u Moskvi, i što je glavno –
nejasno saznanje, poniklo u duši svakog vojnika, da je sad izmenjen odnos
snaga i da je preimućstvo na našoj strani. Bitni odnos snage izmenio se i
nastupanje je postalo neophodno. I odmah onako isto tačno kao što počinju
izbijati na časovniku sati kad skazaljka potpuno obiđe krug, izrazilo se u
višim sferama, prema bitnoj promeni snage, jače kretanje, šištanje i
izbijanje sati.
 III

Ruskom vojskom upravljali su Kutuzov sa svojim štabom i car iz

Petrograda. Još pre nego što je dobiven izveštaj da je Moskva napuštena,
sastavljen je u Petrogradu opširan plan celog rata i poslan Kutuzovu da se
upravlja po njemu. Iako je taj plan bio sastavljen s pretpostavkom da je
Moskva još u našim rukama, štab ga je odobrio i uzet je na izvršenje.
Kutuzov je pisao samo to da je uvek teško izvršiti daleke diverzije. I, da bi
se otklonile teškoće na koje se nailazi, slata su nova uputstva i novi ljudi,
koji su morali da prate njegove radove i da izveštavaju o njima.
Sem toga, sad se u ruskoj vojsci menjao sav štab. Popunjavana su
mesta poginulog Bagrationa i uvređenog Barklaja koji se uklonio. Veoma
su ozbiljno razmišljali šta će biti bolje: da li namestiti A. mesto B., a B.
mesto D., ili, naprotiv, D. mesto A. itd., kao da je nešto drugo, sem
zadovoljstva A. i B., moglo zavisiti od toga.
Zbog mržnje između Kutuzova i njegovog načelnika štaba Benigsena i
zbog prisustva poverljivih carevih ljudi i tih premeštaja, u štabu se više
nego obično razvila borba partija: A. je kopao jamu B., D. je kopao jamu C.
itd., u svim mogućim premeštajima i kombinacijama. Kod svakog od tih
podrivanja predmet spletke bilo je, većinom, ratovanje, kojim su svi ti
ljudi mislili da upravljaju; ali je to ratovanje teklo nezavisno od njih,
upravo onako kako je moralo teći, to jest, da se nikad ne slaže sa onim što
su smišljali ljudi, nego da potiče iz suštine odnosa masa. Sva ta
smišljanja, koja su se ukrštala i zamrsivala, bila su u višim sferama samo
veran refleks onoga što se moralo dogoditi.

„Kneže Mihailo Ilarionoviču!“ – pisao je car 2. oktobra u

pismu koje je dobiveno posle tarutinske bitke.
„Od 2. septembra Moskva je u rukama neprijateljskim.
Poslednji vaši raporti su od 20; i za sve to vreme ne samo što
nije ništa preduzeto za akciju protiv neprijatelja i za
oslobođenje prvoprestonog grada, nego ste, prema poslednjim
vašim raportima, još odstupili nazad. Serpuhov je već zauzelo
neprijateljsko odeljenje i Tula, sa svojom čuvenom i vojsci toliko
potrebnom fabrikom, nalazi se u opasnosti. Iz raporta generala
Vincengeroda vidim da se jedan neprijateljski korpus od 10.000
ljudi primiče petrogradskom drumu. Drugi, od nekoliko hiljada,
kreće se k Dmitrovu. Treći se pomakao napred vladimirskim
drumom. Četvrti, dosta jak, stoji između Ruzoje i Možajska. A
sam Napoleon nalazi se od 25. septembra u Moskvi.
 Prema svima ovim izveštajima, kad je neprijatelj rasparčao
svoju vojsku na jaka odeljenja, kad je Napoleon još u Moskvi
sam sa svojom gardom, je li mogućno da je vojska neprijateljska
koja se nalazi pred vama velika i da vam ne dopušta da
nastupate? Naprotiv, može se pouzdano misliti da vas on goni
odeljenjima ili, bar, korpusom mnogo slabijim od vojske vama
poverene. Izgledalo je da biste vi, koristeći se ovim prilikama,
mogli povoljno napasti neprijatelja slabijeg od vas i satrti ga,
ili, u najmanju ruku, nagoneći ga da odstupi, sačuvati u našim
rukama veliki deo gubernija koje neprijatelj sad zauzima i tim
samim otkloniti opasnost od Tule i ostalih naših gradova u
unutrašnjosti. Na vas će pasti odgovornost ako neprijatelj bude
u stanju da opremi veliki korpus na Petrograd da ugrožava ovu
prestonicu u kojoj nije moglo ostati mnogo vojske, jer vi, s
poverenom vam armijom, ako radite odlučno i ustalački, imate
sva sredstva da otklonite ovu novu nesreću. Imajte na umu da
ste vi još dužni odgovora uvređenoj otadžbini za gubitak
Moskve. Vi ste videli moju gotovost da vas nagradim. Ta
gotovost neće oslabiti u meni, ali ja i Rusija imamo prava
očekivati od vaše strane svu usrdnost, stalnost i uspehe, koje
nam obećavaju vaš um, vaše ratničke sposobnosti i hrabrost
vojske koju predvodite.“

Ali dok je to pismo, koje je dokazivalo da se bitni odnos snaga već vidi
i u Petrogradu, bilo na putu, Kutuzov već nije mogao zadržati vojsku od
nastupanja i bitka je već bila data.
Kozak Šapovalov, koji se 2. oktobra desio u patroli, ubio je iz puške
jednog zeca i ranio drugog. Jureći za ranjenim zecom, Šapovalov je zašao
daleko u šumu i nabasao na levo krilo vojske Miratove, koje je stajalo bez
ikakve opreznosti. Kozak je, smejući se, ispričao svojim drugovima kako
umalo nije pao Francuzima u šake. Zastavnik, kad je čuo tu priču,
saopštio je komandiru.
Kozaka prizovu i ispitaju; kozački komandiri hteli su da se koriste
tom prilikom te da otmu konjâ, ali jedan od starešina, poznat s višim
oficirima u vojsci, javi taj fakt štabnom generalu. U štabu je u poslednje
vreme bilo zapeto stanje. Nekoliko dana pre toga Jermolov je došao
Benigsenu i molio ga da upotrebi svoj uticaj na glavnokomandujućeg da se
udari na neprijatelja.
– Kad vas ne bih poznavao, pomislio bih da ne želite to za što molite.
Treba samo da savetujem jedno, pa će presvetli izvesno učiniti drugo –
odgovorio je Benigsen.
 Izveštaj kozački, potvrđen izaslanim izvidnicama, pokazao je da je
događaj sasvim zreo. Zategnuta žica odapela se, zašištao je časovnik i
počeo da izbija. Pored sve svoje prividne vlasti, svoga uma, iskustva,
poznavanja ljudi, Kutuzov, pošto je uzeo u obzir pisamce Benigsenovo, koji
je poslao svoj izveštaj caru, pošto je uzeo u obzir jednu i istu želju koju
izjavljuju svi generali, želju carevu i izveštaj kozački, već nije mogao
zadržati neminovan pokret i izdao je zapovest da se učini ono što je
smatrao kao uzaludno i štetno – odobrio je svršen fakt.
 IV

Pisamce koje je dao Benigsen o neophodnosti nastupanja i izveštaji

kozački o nezaštićenom levom krilu francuskom bili su samo poslednji
znaci da je potrebno izdati zapovest za nastupanje i ono je zakazano za 5.
oktobar.
Kutuzov je potpisao dispozicije 4. oktobra izjutra. Tol je pročitao
dispoziciju Jermolovu i ponudio ga da izda dalje naredbe.
– Dobro, dobro, sad nemam kad – rekao je Jermolov i izišao iz sobe.
Dispozicija koju je sastavio Tol bila je vrlo lepa. Onako isto kao i u
onoj austerličkoj dispoziciji, bilo je napisano, iako ne nemački:
„Die erste Colonne marschirt tuda i tuda, die zweite Colonne
marschirt60 tuda i tuda“ itd. I sve te kolone stizale su, na hartiji, u
određeno vreme na svoje mesto i uništavale neprijatelja. Sve je bilo, kao i
u svim dispozicijama, divno smišljeno i, kao u svim dispozicijama, nijedna
kolona nije stigla ni u svoje vreme ni na svoje mesto.
Kad je dispozicija bila spremljena u potrebnom broju primeraka,
dozvan je jedan oficir i poslan Jermolovu da mu preda hartije na
izvršenje. Mladi oficir konjičke garde, ordonans Kutuzovljev, zadovoljan
važnošću date mu misije, otišao je u stan Jermolovljev.
– Otišao je – reče mu posilni Jermolovljev. Oficir konjičke garde ode
generalu kome je Jermolov često odlazio.
– Nema ga, ni generala nema.
Oficir konjičke garde uzjaha konja, pa ode drugome.
– Nema ga, otišao.
„Da ne odgovaram ja što se dangubi! Ovo je baš nezgoda!“ – pomisli
oficir. Obigrao je sav logor. Neki mu rekoše da su videli kako je Jermolov
sa ostalim generalima odjahao nekud; neki su govorili da je, po svoj prilici,
opet kod kuće. Oficir nije ni ručao, tražio ga je do šest sati uveče.
Jermolova ne beše nigde i niko nije znao gde je. Oficir se na brzu ruku
malo založi kod jednog druga, pa ode opet u prethodnicu, Miloradoviču. Ni
Miloradoviča ne beše kod kuće; ali tu mu rekoše da je Miloradovič na balu
kod generala Kikina i da je tamo, svakako, i Jermolov.
– A gde je to?
– Eno onde u Ječkinu – reče jedan kozački oficir i pokaza na spahijsku
kuću u daljini.

60 Prva kolona maršovaće. Druga kolona maršovaće.

 – Kako će tamo, izvan lanca?
– Poslali su u lanac dva naša puka, sad ti je tamo pijanka, prođi se!
Dve muzike, tri hora pevača.
Oficir ode izvan lanca Ječkinu. Primičući se kući, ču još izdaleka
složno veselo pevanje vojničke poskočice:
„Na livadi... livadi!...“ dopirali su glasovi, uz podvriskivanje i
čampareta, koje je ponekad zaglušivala vika. Oficiru se razveseli srce od
tih glasova, ali istovremeno oseti strah da ne bude kriv što tako dugo nije
predao važnu, poverenu mu zapovest. Beše već devet sati. On sjaha s
konja i uđe u jednu veliku spahijsku kuću, koja beše ostala čitava i koja se
nalazila između Rusa i Francuza. U bifeu i u predsoblju behu se
ustumarali lakeji s vinom i jestivom. Pod prozorima su stajali pevači.
Oficira uvedoše na vrata i on ugleda, odjedanput, sve najglavnije generale
zajedno, a među njima i krupnu, uočljivu figuru Jermolovljevu. Svi
generali behu u raskopčanim sjurtucima, crveni u licu, veseli i grohotom
se smejahu, stojeći u polukrugu. Jedan omalen, lep general, crven u licu,
igrao je brzo i vešto trepak nasred sale.
– Ha, ha, ha! Bravo, Nikolaje Ivanoviču! Ha, ha, ha!...
Oficir je osećao da će, kad u tom trenutku uđe s važnom zapovešću,
dvostruko pogrešiti, pa je hteo da pričeka; ali ga ugleda jedan od generala
i kad doznade zašto je došao, javi Jermolovu. Jermolov se namršti, naiđe
pred oficira, sasluša ga, uze od njega hartiju i ništa mu ne reče.
– Ti misliš da je on to iznenadno otišao? – rekao je to veče jedan
štabni drug oficiru konjičke garde za Jermolova. – Koješta, otišao je on
navalice. Da Konovnjicinu podrije. Pazi samo kakva će zbrka biti sutra!
 V

Sutradan, rano izjutra, ustao je stari Kutuzov, pomolio se bogu,

obukao se i s nemilom svešću da mora upravljati bitkom koju nije
odobravao, seo u kola i izišao iz Ljetašovke, pet vrsta iza Tarutina, do
onog mesta gde je trebalo da budu iskupljene kolone koje će nastupati.
Kutuzov se vozio i pri tome bi čas zadremao, čas se probudio i
osluškivao da li se ne čuje s desna puškaranje, da nije počeo boj. Ali svud
još beše tišina. Samo je počeo da sviće vlažan i tmuran jesenji dan. Blizu
Tarutina Kutuzov opazi neke konjanike gde vode konje na vodu preko
druma kojim su išla kola. Kutuzov ih pogleda bolje, zaustavi kola i upita
iz kog su puka. Konjanici behu iz one kolone koja je trebalo da je već
daleko napred u zasedi.
„Može biti greška“ – pomisli stari glavnokomandujući. Ali kad ode još
dalje, Kutuzov ugleda pešadijske pukove, složene puške, vojnike kako
vare kašu i donose drva, još u gaćama. Kutuzov dozva oficira. Oficir reče
kako nije bilo nikakve naredbe o nastupanju.
– Kako da nije... – poče Kutuzov, ali odmah ućuta i naredi da mu
zovnu najstarijeg oficira. Sišavši s kola, on obori glavu i poče da hoda
tamo-amo, dišući teško, ćuteći i čekajući. Kad dođe pozvani oficir iz
glavnog štaba, Ajhen, Kutuzov pocrvene ne zato što je taj oficir bio uzrok
pogreške, nego zato što je bio zgodan predmet da se na njemu iskali gnev.
I stari ratnik, tresući se i gušeći se, dođe u ono besnilo u koje je samo on
bio kadar doći i u kome bi se valjao po zemlji od gneva, pa napade na
Ajhena, preteći mu rukama, vičući i sokački psujući. Jedan drugi oficir,
kapetan Brozin, koji se slučajno našao tu, izvuče isto tako, bez ikakve
krivice.
– Kakav je, opet, ovo nitkov? Treba to streljati! Gadovi! – vikao je
Kutuzov promuklo, mašući rukama i posrćući. On je osećao fizički bol. On,
glavnokomandujući, presvetli, koga svak uverava kako nije niko u Rusiji
nikad imao takvu vlast kao on, pa sad doveden u takav položaj – izložen
podsmehu cele vojske!
„Uzalud sam se tako požurio da se pomolim Bogu za današnji dan,
uzalud nisam noćas spavao nego o svemu mislio!“ – pomislio je on o
samom sebi. „Dok sam bio momčić oficir niko mi se ne bi smeo tako
podsmehnuti... A sad!“
On je osećao fizički bol kao od telesne kazne i nije mogao da taj bol ne
izrazi gnevnom i mučeničkom vikom; ali ga brzo izdade snaga i on pogleda
oko sebe i oseti da je izgovorio mnogo ružnih reči, pa sede u kola i ćuteći
ode natrag.
 Jednom iskaljen gnev nije se više vraćao i Kutuzov je, žmirkajući
malaksalo očima, slušao pravdanje, odbranu (Jermolov mu nije došao do
sutradan) i navaljivanje Benigsenovo, Konovnjicinovo i Tolovo da se to
promašeno kretanje izvrši sutradan.
I Kutuzov je morao opet da pristane.
 VI

Sutradan s večera iskupile su se trupe na određenim mestima i

krenule noću. Bila je jesenja noć s tamnoljubičastim oblacima, ali bez kiše.
Zemlja je bila vlažna, ali ne beše blata i trupe su išle bez šuma, samo se
ponekad slabo čulo kloparanje artiljerije. Zabranili su da se razgovara
glasno, da se puši, da se kreše vatra; konje su zadržavali da ne ržu. Ta
tajanstvenost preduzeća davala mu je više privlačnosti. Ljudi su
maršovali veselo. Neke se kolone zaustaviše, složiše puške u kupe, pa
polegaše po hladnoj zemlji, misleći da su došle gde je trebalo; neke
(većina) kolone išle su svu noć i svakako nisu otišle onamo kuda je
trebalo.
Grof Orlov-Denisov s kozacima (najmanji odred od svih ostalih) stigao
je jedini na svoje mesto i u svoje vreme. Taj odred se zaustavio na krajnjoj
ivici šume na putanji iza sela Stromilove u Dmitrovsko.
Pred zoru razbudiše grofa Orlova, koji beše pridremao. Behu doveli
jednog begunca iz francuskog logora. To beše poljski podoficir iz korpusa
Ponjatovskog. Podoficir objasni na poljskom kako je prebegao zato što je
uvređen u službi, kako bi trebalo da je odavno oficir, kako je od svih
hrabriji i kako ih je zbog toga ostavio i hoće time da ih kazni. On reče da
je Mira zanoćio na jednu vrstu od njih i da će ga on, ako mu dadu sto ljudi
pratnje, živog uhvatiti. Grof Orlov-Denisov posavetova se sa svojim
drugovima. Ponuda je bila suviše primamljiva da je odbije. Svi su se
nudili da idu, svi su savetovali da se pokuša. Posle mnogo prepiranja i
mudrovanja, general-major Grekov reši da ide s dva kozačka puka s
podoficirom.
– Ali upamti – reče grof Orlov-Denisov podoficiru na polasku: – ako si
slagao, narediću da te obese kao psa, a ako bude istina – imaš sto dukata.
Podoficir, držeći se odlučno, ne odgovori na te reči, nego uzjaha konja i
krenu s Grekovom, koji se beše brzo spremio. Izgubiše se u šumi. Grof
Orlov, ježeći se od jutarnje hladnoće i uzbuđen onim što je započeo na
svoju odgovornost, pošto isprati Grekova, iziđe iz šume i poče da razgleda
neprijateljski logor, koji se nesigurno video prema jutarnjoj svetlosti i
vatrama koje su dogorevale. Trebalo je da se naše kolone pojave desno od
grofa Orlova-Denisova, na otvorenoj nizbrdici. Grof Orlov je gledao tamo;
ali, iako bi se izdaleka mogle opaziti, te kolone nisu se videle. Kao što se
učini grofu Orlovu-Denisovu, a naročito po rečima njegovog ađutanta, koji
je imao vrlo oštar vid, u francuskom logoru počinjali su da se kreću.
– Ah, zaista je dockan! – reče grof Orlov, kad pogleda logor. I, kao što
često biva kad nam čovek kome smo poverovali više nije pred očima,
njemu odjedanput bi sasvim jasno i očevidno da je onaj podoficir varalica,
da je lagao i da će samo pokvariti sav napad odvođenjem ta dva puka koja
će zavesti bogzna kud. Pa, zar je mogućno iz tolike mase trupa iščupati
glavnog komandanta!
– Doista, laže ta hulja – reče grof.
– Mogu se vratiti – reći će jedan iz svite koji je, kao i grof Orlov, video
da ne treba verovati u počet posao kad je pogledao logor.
– A? Zbilja?... Kako vi mislite, da li da ih ostavimo, ili ne?
– Ako zapovedate da ih vratimo?
– Da se vrate, da se vrate! – reče odjedanput odlučno grof, gledajući u
časovnik. – Dockan će biti, sasvim se razdanilo.
I ađutant otrča preko šume za Grekovom. Kad se Grekov vratio, grof
Orlov-Denisov, uzbuđen i tim obustavljenim pokušajem i uzaludnim
očekivanjem pešadijskih kolona koje se još nikako ne pojavljuju, i
blizinom neprijatelja (svi ljudi njegovog odreda behu tako isto uzbuđeni),
odluči da se nastupa.
On šapatom komandova: „Jaši!“ Rasporediše se, prekrstiše se... – U
ime boga!
„Uraaaaa!“ zagrme po šumi i kozaci, sve stotina za stotinom, kao da
sipaju iz torbe, poleteše veselo sa svojim položenim kopljima preko
potočića logoru.
Jedan Francuz, koji prvi ugleda kozake, dreknu očajno i uplašeno, i
sve što se desi u logoru neobučeno, još bunovno, ostavi topove, puške,
konje i pobeže kud koje.
Da su kozaci terali dalje Francuze, ne obraćajući pažnju na ono što je
iza njih i oko njih, oni bi uhvatili i Mirata, i sve što je tu bilo. Starešine su
to i htele. Ali kad su se kozaci dokopali pljačke i zarobljenika, nisi ih
mogao krenuti s mesta. Niko nije slušao komandu. Tu je zarobljeno 1500
ljudi, zadobiveno 38 topova, zastave, i, što je najvažnije za kozake, konji,
sedla, ćebad i razne stvari. Sa svim tim valjalo je posvršavati, prikupiti
zarobljenike, topove, podeliti pljačku, posvađati se, pa se čak i pobiti među
sobom: i kozaci su se time zanimali.
Kad Francuzi videše da ih više ne gone, oni počeše dolaziti k sebi,
iskupiše se pod svoje komande i uzeše da pucaju. Orlov-Denisov čekao je
neprestano kolone i nije dalje nastupao.
Međutim, pešačke trupe zadocnelih kolona kojima je komandovao
Benigsen i upravljao Tol, po dispoziciji: die erste Colonne marschirt61 itd.,
krenule su kako treba i, kao što uvek biva, otišle nekud, ali ne onamo gde

61 Prva kolona maršovaće.

im je bilo određeno. Kao što uvek biva, ljudi koji su veselo pošli stali su se
zaustavljati; čulo se nezadovoljstvo, uvidela se zabuna, krenuli su nekud
nazad. Protrčavali su ađutanti i generali, vikali, ljutili se, svađali se,
govorili kako nikako ne treba ići tuda i kako su zadocnili, nekog su grdili
itd., i najzad su svi odmahnuli rukom i pošli samo da bi se išlo nekud.
„Nekud ćemo doći!“
I doista su došli, ali ne onamo, a neki su došli i onamo, ali su tako
zadocnili da su došli bez ikakve koristi, već samo zato da u njih gađaju.
Tol, koji je u toj bici igrao ulogu Vajrotera u austerličkom boju, brižljivo je
jurio od mesta do mesta i svuda nalazio sve naopako. Tako je nabasao na
korpus Bagovutov u šumi kad je već bilo sasvim svanulo, a trebalo je da
taj korpus bude već odavno onamo s grofom Orlovom-Denisovom.
Razdražen i ogorčen zbog neuspeha i misleći da neko mora biti za to kriv,
Tol je dojurio do korpusnog komandanta i počeo ga oštro prekorevati i
govoriti kako ga treba streljati za to. Bagovut, stari, oproban u ratu,
miran general, takođe namučen mnogim zastajkivanjem, zabunom,
suprotnim naredbama, na čuđenje sviju i sasvim protivno svojoj naravi,
raspomami se i izgovori Tolu dosta neprijatnih stvari.
– Ja neću ni od koga da primam lekcije, a umem da ginem sa svojim
vojnicima isto tako dobro kao i drugi – reče on i pođe s jednom divizijom
napred.
Kad je izišao u polje pod francuske kuršume, razljućeni i hrabri
Bagovut, ne misleći je li korisno ili štetno njegovo stupanje u boj sada, i to
s jednom divizijom, pošao je pravo i poveo svoje trupe pod vatru.
Opasnost, đulad i kuršumi behu upravo ono što je njemu bilo potrebno u
njegovom gnevu. Jedan od prvih kuršuma ubi ga, ostali kuršumi pobiše
mnogo vojnika. I njegova je divizija stajala neko vreme pod vatrom bez
koristi.
 VII

Međutim je trebalo da druga kolona napadne Francuze s fronta, ali je

kod te kolone bio Kutuzov. On je dobro znao da od te bitke, počete protiv
njegove volje, neće biti ništa sem zbrka i uzdržavao je vojsku, koliko je to
bilo u njegovoj vlasti. On se nije kretao.
Kutuzov je ćutke jahao na svom malom zelenku i leno odgovarao na
predloge da se napadne.
– Vama je sve na jeziku da napadate, a ne vidite da ne umemo
izvoditi složene manevre – rekao je Miloradoviču koji ga je zamolio da ide
napred.
– Niste umeli jutros da uhvatite Mirata živog ni da dođete na vreme
na mesto: sad ništa ne vredi! – odgovorio je drugome.
Kad su Kutuzovu javili kako sad ima dva bataljona Poljaka
Francuzima iza leđa, gde po kozačkim izveštajima nije ranije nikog bilo,
on se okrenuo i pogledao popreko Jermolova (s njim nije govorio još od
juče).
– Eto, traže da se nastupa, iznose razne projekte, a čim pristupiš
poslu, nije ništa gotovo, a unapred izvešteni neprijatelj sprema se.
Jermolov učkilji očima i lako se osmehnu kad to ču. On je video da ga
je minula oluja i da će se Kutuzov ograničiti na tu aluziju.
– To se mene tiče – reče polako Jermolov i gurnu kolenom Rajevskog
koji je stajao pored njega.
Ubrzo posle toga Jermolov stupi napred pred Kutuzova i ponizno
raportova:
– Nije izgubljeno vreme, vaše svetlosti, neprijatelj nije otišao. Ako
zapovedate da nastupamo? Inače, garda neće ni dima omirisati.
Kutuzov ništa ne odgovori, ali kad mu javiše da trupe Miratove
odstupaju, on naredi da se nastupa; ali posle svakih sto koraka
zastajkivao je po tri četvrti sata.
Čitava bitka svela se samo na ono što su učinili kozaci Orlova-
Denisova; ostale trupe samo su izgubile uzalud nekoliko stotina ljudi.
Za ovu bitku dobio je Kutuzov orden u dijamantima, Benigsen takođe
dijamante i sto hiljada rubalja, ostali su dobili prema svom činu takođe
mnogo lepih nagrada, i posle te bitke učinjene su opet nove promene u
štabu.
„Tako ti se to kod nas uvek radi, sve naopako!“ – govorili su posle
tarutinske bitke ruski oficiri i generali, isto onako kao što i sad govore,
dajući time na znanje kako nekakav ludak tamo radi tako sve naopako, a
mi ne bismo tako radili. Ali ljudi koji tako govore ili ne znaju stvar o kojoj
govore, ili namerno varaju sebe. Nijedna bitka – ni tarutinska, ni
borodinska ni austerlička, ne svršava se onako kako su mislili njeni
rukovodioci. To je glavno.
Nebrojena količina slobodnih snaga (jer čovek ne biva nigde slobodniji
nego za vreme bitke, gde se tiče života i smrti) utiče na pravac bitke i taj
se pravac ne može nikad znati unapred i nikad se ne poklapa s pravcem
nijedne snage.
Kad mnoge snage utiču odjedanput u raznim pravcima na kakvo telo,
onda se pravac kretanja toga tela ne može da poklapa ni s jednom od tih
snaga; nego će biti uvek srednji, najkraći pravac, biće ono što se u
mehanici zove dijagonala paralelograma snaga.
Kad u opisima istoričara, naročito francuskih, nađemo kako se kod
njih vode ratovi i biju bojevi po unapred određenom planu, onda je jedini
zaključak koji možemo iz toga izvesti da ti opisi nisu tačni.
Tarutinska bitka nije, očevidno, postigla cilj koji je imao u vidu Tol:
da trupe uvede u boj uredno po dispoziciji, niti cilj koji je imao grof Orlov,
da zarobi Mirata, niti cilj da se za trenutak satre čitav korpus, koji su
mogli imati Benigsen i ostale ličnosti, niti cilj kakvog oficira koji je želeo
da upadne u boj i da se odlikuje, niti cilj kakvog kozaka koji je želeo da
dobije više plena nego što je dobio, itd. Ali, ako je cilj bio ono što se doista i
dogodilo, i ono što je tada bila zajednička želja svih Rusa (da se isteraju
Francuzi iz Rusije i da se satre njihova vojska), onda je sasvim jasno da je
tarutinska bitka, upravo zbog njenih nepravilnosti, bila ono što je trebalo
u tom periodu rata. Teško je i nemogućno smisliti ma kakav ishod te bitke
koji bi više odgovarao cilju nego ovaj ishod koji je ona imala. S najmanjim
naporom u najvećoj zbrci i s najništavnijim gubitkom dobiveni su najveći
rezultati u celom ratu: prešlo se iz odstupanja u nastupanje, pokazala se
slabost Francuza i dat je onaj povod koji je samo očekivala Napoleonova
vojska pa da nagne u bekstvo.
 VIII

Napoleon ulazi u Moskvu posle sjajne pobede de la Moskowa;

sumnjati u pobedu se ne može, jer bojno polje ostaje na Francuzima. Rusi
uzmiču i predaju prestonicu. Moskva, puna provijanta, oružja, municije i
nebrojenog bogatstva – u rukama je Napoleonovim.
Ruska vojska, dvostruko slabija od francuske, ne pokušava za čitav
mesec dana nijedanput da napada. Položaj Napoleonov je najsjajniji. Za to
da dvostrukom snagom navali na ostatke ruske vojske i da je uništi, za to
da iznudi povoljan mir ili, u slučaju nepristanka, da popreti polaskom na
Petrograd, za to da se čak, u slučaju neuspeha, vrati u Smolensk ili u
Vilnu, ili da ostane u Moskvi, jednom reči, za to da održi sjajan položaj u
kome se tada nalazila francuska vojska nije, izgleda, bila potrebna
nikakva osobita genijalnost. Za to je trebalo učiniti nešto najprostije i
najlakše: ne dopustiti vojsci da pljačka, spremiti zimsko odelo koje bi se
nabavilo u Moskvi za svu vojsku i pravilno skupiti provijant koga je (po
kazivanju francuskih istoričara) bilo u Moskvi više nego što bi trebalo za
pola godine čitavoj vojsci. Napoleon, taj najgenijalniji genije, koji je kao
što uveravaju istornčari, imao vlast da upravlja vojskom, nije ništa od
svega toga učinio.
On ne samo što nije ništa od toga učinio, nego je, naprotiv, upotrebio
svoju vlast na to da od sviju puteva aktivnosti koji su bili pred njim
izabere ono što je bilo najluđe i najštetnije. Od svega što je Napoleon
mogao učiniti: da zimuje u Moskvi, da ide na Petrograd, da ide na Nižnji
Novgorod, da se vrati natrag, severnije ili južnije, onim putem kojim je
posle pošao Kutuzov, ma koliko čovek da izmišlja, ne bi izmislio gluplje i
štetnije od onog što je Napoleon učinio, to jest, da ostane do oktobra u
Moskvi, ostavljajući trupama na volju da pljačkaju grad, potom kolebajući
se da ostavi garnizon, da iziđe iz Moskve, da se približi Kutuzovu, da ne
zametne bitku, da udari desno, da dođe do Malog Jaroslavca, da opet ne
izvidi može li se probiti, da ne pođe onim putem kojim je pošao Kutuzov,
nego da pođe nazad na Možajsk razorenim smolenskim drumom – gluplje
od toga ni štetnije po vojsku nije se moglo ništa izmisliti, kao što su to već
i posledice pokazale. Neka najveštiji stratezi zamisle da je Napoleonova
namera bila da upropasti svoju vojsku, pa nek izmisle drugi niz operacija
koji bi tako pouzdano i nezavisno od svega što bi preduzimale ruske trupe
upropastio tako potpuno svu francusku vojsku, kao što je to učinio
Napoleon.
To je učinio genijalni Napoleon. Ali reći da je Napoleon upropastio
svoju vojsku zato što je to hteo ili zato što je bio vrlo glup, bilo bi isto tako
neistinito kao reći da je Napoleon doveo svoje trupe do Moskve zato što je
on to hteo i zato što je bio vrlo mudar i genijalan.
I u jednom i u drugom slučaju njegova se lična aktivnost, koja nije
imala više snage nego lična aktivnost svakog vojnika, samo podudarala sa
onim zakonima po kojima se događaj odigravao.
Nama istoričari sasvim lažno (samo zato što posledice nisu opravdale
aktivnost Napoleonovu) opisuju da je Napoleonova snaga oslabila u
Moskvi. On je isto onako kao i ranije, kao i posle u 1813. godini,
upotrebljavao sve svoje umenje i snagu da uradi onako kako je najbolje i
za njega i za njegovu vojsku. Aktivnost Napoleonova u to vreme neobična
je isto onako kao što je bila u Egiptu, u Italiji, u Austriji i u Pruskoj. Mi ne
znamo pouzdano u kolikoj je meri Napoleonova genijalnost imala uticaja u
Egiptu, gde je četrdeset vekova gledalo na njegovu veličinu, jer su nam
sva ta velika junačka dela opisali samo Francuzi. Mi ne možemo pouzdano
suditi o njegovoj genijalnosti u Austriji i Pruskoj, jer izveštaje o njegovoj
aktivnosti tamo moramo crpsti iz francuskih i nemačkih izvora; a
nerazumljive predaje čitavih korpusa bez boja i tvrđava bez opsade
moraju navesti Nemce da priznadu genijalnost kojom se jedino može
objasniti rat što je vođen u Nemačkoj. Ali mi, hvala bogu, nemamo razloga
da priznajemo njegovu genijalnost da bismo sakrili svoju sramotu. Mi smo
platili za to da imamo pravo da prosto i otvoreno gledamo na stvar, i mi to
pravo ne upuštamo.
Aktivnost Napoleonova u Moskvi tako je isto neobična i genijalna kao
i svuda. Otkako je stupio u Moskvu, pa sve dok nije izišao iz nje, naredba
za naredbom i plan za planom potiču od njega. Njega ne zbunjuje što
nema stanovnika ni deputacija, pa čak ne zbunjuje ga ni požar Moskve.
On ne gubi iz vida ni dobro svoje vojske, ni operacije neprijateljeve, ni
dobro narodâ ruskih, ni upravljanje pariskim poslovima, ni diplomatske
kombinacije o skorim uslovima za mir.
 IX

U vojnom pogledu, Napoleon, odmah pošto je ušao u Moskvu, strogo

naređuje generalu Sebastijanu da pazi na kretanje ruske vojske, šalje
korpuse na razne drumove i naređuje Miratu da nađe Kutuzova. Potom se
brižljivo stara o utvrđenju Kremlja; zatim pravi genijalni plan potonje
kampanje po celoj karti Rusije.
U diplomatskom pogledu, Napoleon doziva k sebi opljačkanog i
odrpanog kapetana Jakovljeva, koji ne zna kako će da izmakne iz Moskve,
opširno mu razlaže svu svoju politiku i svoju velikodušnost i, napisavši
imperatoru Aleksandru pismo u kome smatra za svoju dužnost da javi
svome prijatelju i bratu kako je Rastopčin rđavo upravljao u Moskvi, šalje
Jakovljeva u Petrograd. Pošto je isto tako podrobno izložio i pred
Tutolminim svoje namere i velikodušnost, on šalje i tog starčića u
Petrograd da pregovara.
U pravnom pogledu, odmah posle požara naređeno je da se nađu
krivci i da se kazne. I zločinac Rastopčin kažnjen je time što je naređeno
da se spale njegove kuće.
U administrativnom pogledu, Moskvi je data konstitucija, uređen je
municipalitet i objavljeno je ovo:

„Stanovnici moskovski!
Teške su vaše nevolje, ali njegovo veličanstvo imperator i
kralj hoće da prekrati trajanje istih. Vas su naučili strašni
primeri kako on kažnjava neposlušnost i zločin. Preduzete su
oštre mere da se prekrati nered i vrati opšta sigurnost. Očinska
administracija, izabrana između vas samih, biće vaš
municipalitet ili gradska uprava. Ona će se starati o vama, o
vašim potrebama, o vašoj koristi. Članovi iste poznaju se po
carevoj lenti koju će nositi preko ramena, a gradski starešina
imaće preko iste beo pojas. Ali, u vreme kad nisu na dužnosti,
imaće oni samo crvenu traku oko leve ruke.
Gradska policija uređena je po ranijoj odredbi i njenim
radom postignuto je da već postoji bolji red. Vlada je postavila
dva glavna komesara ili upravnika policije i dvadeset komesara
ili članova policije, postavljenih po svima delovima grada. Vi
ćete ih poznati po beloj traci koju će nositi oko leve ruke.
Nekoliko crkava raznih veroispovesti otvoreno je i u njima se
služi bez smetnje služba božja. Vaši sugrađani vraćaju se svaki
 dan u svoje stanove i izdate su zapovesti da oni nađu u njima
pomoći i zaštite koju im treba dati posle nevolje. To su načini
koje je vlada upotrebila da povrati red i olakša vaše stanje; ali
da bi to postigla treba da i vi udružite s njom vaša staranja, da
zaboravite, ako je mogućno, vaše nevolje koje ste pretrpeli, da
se ne nadate toliko zloj sudbini, da budete uvereni da
neminovna i sramna smrt čeka one koji se usude dirnuti u vaše
osobe i u imovinu koja vam je ostala i, naposletku, da ne
sumnjate da će ista biti sačuvana, jer je takva volja najvećeg i
najpravednijeg među svima monarsima.
Vojnici i stanovnici, kakve god nacije da ste! Uspostavite
javno poverenje, izvor sreće u državi, živite kao braća,
potpomažite se uzajamno i zaštićujte, udružite se da biste
oborili namere onih što zlo misle, pokoravajte se vojnim i
građanskim vlastima, i vaše će suze brzo prestati da teku.“

U pogledu provijanta za vojsku Napoleon je naredio svima trupama

da po redu odlaze u Moskvu à la maraude62 i spremaju sebi provijant,
tako da bi se na taj način osigurala vojska za potonje vreme.
U religioznom pogledu, Napoleon je zapovedio ramener les popes63 i
da se obnovi služenje po crkvama. .
U pogledu trgovine i snabdevanja vojske bila je izlepljena svuda
ovakva:

PROKLAMACIJA

„Vi, mirni moskovski stanovnici, zanatlije i radnici, što su

vas nevolje udaljile iz grada, i vi, rastureni ratari, što vas
bezrazložan strah još zadržava po poljima, slušajte! Tišina se
vraća u ovu prestonicu i red se u njoj uspostavlja. Vaši zemljaci
izlaze slobodno iz svojih skloništa, jer vide da ih poštuju. Svako
nasilje učinjeno protiv njih i njihove svojine kažnjava se bez
oklevanja. Njegovo veličanstvo imperator i kralj zaštićava ih i
nikog među vama ne smatra za svog neprijatelja, sem onih koji
se ogluše o njegove zapovesti. On hoće da prekrati vaše nevolje i
da vas vrati vašim kućama i vašim porodicama. Pa odazovite se
njegovim plemenitim namerama i dođite nam bez ikakve
opasnosti.

62 U pljačku.
63 Da se vrate popovi.
 Stanovnici! Vraćajte se s poverenjem u vaše stanove: vi ćete
brzo naći načina da podmirite vaše potrebe! Zanatlije i vredni
majstori! vratite se vašim rukotvorinama: čekaju vas kuće,
dućani, straža da vas čuva, a za vaš rad dobićete platu kako
treba! I naposletku vi, seljaci, izlazite iz šuma, gde ste se od
straha sakrili, vraćajte se slobodno u vaše kuće, u istinskom
uverenju da ćete naći zaštite. U gradu su uređene žitnice, gde
seljaci mogu dovoziti suvišnu svoju hranu i povrće. Vlada je
preduzela ove mere da im osigura slobodnu prodaju:
1. Počinjući od prvog ovog meseca, seljaci, ratari i oni što žive
u okolini Moskve mogu bez ikakve opasnosti donositi u grad
svoje namirnice, pa ma kakve vrste one bile, u dve određene
žitnice, to jest, na Mohovu poljanu i na Lovački trg.
2. Iste namirnice kupovaće se od njih po onoj ceni na koju
kupac i prodavac pristanu međ sobom; a ako prodavac ne dobije
cenu koju traži i koliko je pravo, ostaje mu na volju da nosi
namirnice natrag u svoje selo, u čemu ga niko ni pod kakvim
izgovorom ne može omesti.
3. Svaka nedelja i sreda određena je u svakoj sedmici za
velike pijačne dane: toga radi biće utornikom i subotom
postavljen dovoljan broj vojske po svima velikim drumovima, u
takvoj udaljenosti od grada da zaštiti dovoz.
4. A preduzeće se iste takve mere da se seljacima s njihovim
kolima i konjima, kad se budu vraćali, ne čine smetnje.
5. Upotrebiće se bez oklevanja načini da se uspostave
redovni trgovi. Stanovnici gradski i seoski, i vi, radnici i
zanatlije, ma koje nacije da ste! Pozivate se da izvršite očinske
namere njegovog veličanstva imperatora i kralja i da s njim
zajedno pripomognete opštoj sreći. Donesite njegovim stopama
poštovanje i poverenje i ne oklevajte da se združite s nama!“

Za podizanje duha u vojsci i u narodu neprestano su držane smotre i

razdavane nagrade. Imperator je jahao po ulicama i tešio stanovnike; i,
pored sve brige oko državnih poslova, posećivao je pozorišne predstave
priređene po njegovoj naredbi.
U pogledu dobročinstva, najlepšeg dela krunisanih glava, Napoleon je
takođe činio sve što je od njega zavisilo. Naredio je da se na dobrotvornim
zavodima napiše: Maison de ma mère,64 i tim aktom združio nežnu
sinovlju ljubav s veličanstvenošću vladalačke vrline. Posetio je dom za

64 Dom moje majke.

nahočad i, pošto je dao da mu iscmaču bele ruke sirotani koje je spasao,
razgovarao je milostivo s Tutolminom. Potom je, kao što kitnjasto opisuje
Tjer, naredio da se izda plata njegovim trupama u ruskom lažnom novcu
koji je on pravio.
„Relevant l’emploi de ces moyens par un acte digne de lui et de
l’armée française, il fait distribuer des secours aux incendiés. Mais, les
vivres étant trop précieux pour être donnés à des étrangers la plupart
ennemis, Napoléon aime mieux leur fournir de l’argent, afin qu’ils
s’approvisionnent au dehors, et il leur fait distribuer, à eux aussi, des
roubles-papier.“65
U pogledu discipline u vojsci, neprestano su izdavane naredbe da se
strogo kazni ko ne vrši dužnost u službi i da se stane na put pljačkanju.

65 Pojačavajući upotrebu tih mera činom dostojnim njega i francuske vojske, on je naredio da
se razdeli pomoć pogorelcima. Ali pošto su namirnice bile suviše skupe i nisu se mogle
davati strancima, većinom neprijateljima, Napoleon je više voleo da im dâ novac, pa da
nabave sebi hrane izvan grada i naredio je da im se razdele papirne rublje.
 X

Ali čudna je stvar kako sve te naredbe, brige i planovi, nimalo gori od
ostalih koji su izdavani u sličnim prilikama, nisu dodirivali suštinu stvari,
nego su se, kao skazaljke na kardanu odvojenom od mehanizma, okretali
proizvoljno i bez cilja, ne zahvatajući točkove.
U vojnom pogledu genijalni plan kampanje za koji Tjer kaže: que son
génie n’avait jamais rien imaginé de plus profond, de plus habile et de
plus admirable66, i o kome Tjer, upuštajući se u polemiku s gospodinom
Fenom, dokazuje kako sastavljanje toga genijalnog plana treba uzeti da je
bilo ne 4. nego 15. oktobra – nije nikad bio niti je mogao biti izvršen, zato
što u njemu nije bilo ničeg zajedničkog sa stvarnošću. Utvrđivanje
Kremlja, zbog koga je trebalo srušiti la Mosquée67 (tako je Napoleon
nazvao crkvu Vasilija Blaženog) pokazalo se kao sasvim nekorisno.
Potkopavanje mina ispod Kremlja samo je pripomoglo da se ispuni želja
imperatorova da Kremlj bude razrušen, to jest, da bude izbijen onaj pod o
koji se dete udarilo. Gonjenje ruske vojske, koje je toliko brige zadavalo
Napoleonu, bilo je nešto nečuveno. Francuski vojskovođi izgubili su rusku
vojsku od šezdeset hiljada ljudi i, po kazivanju Tjerovom, samo je veština
i, kako izgleda, genijalnost Miratova uspela da nađe tu rusku vojsku od
šezdeset hiljada kao kakvu čiodu.
U diplomatskom pogledu, svi navodi Napoleonovi o svojoj
velikodušnosti i pravičnosti, i pred Tutolminom i pred Jakovljevom, koji
se najviše brinuo kako će dobiti šinjel i kola, pokazali su se nekorisni:
Aleksandar nije primio te poslanike i nije odgovorio na njihovo poslanstvo.
U pravnom pogledu, posle kažnjavanja tobožnjih palikuća, izgorela je
druga polovina Moskve.
U administrativnom pogledu, ustanova municipaliteta nije zaustavila
pljačkanje i donela je koristi samo nekim ljudima koji su bili u tom
municipalitetu i koji su, pod izgovorom da održavaju red, pljačkali
Moskvu ili čuvali svoje od pljačkanja.
U religioznom pogledu, onako lako uređena stvar u Egiptu
posećivanjem džamija ovde nije donela nikakvih rezultata. Dva ili tri
sveštenika koja su nađena u Moskvi pokušala su da ispune volju
Napoleonovu, ali je jednog od njih išamarao jedan francuski vojnik za
vreme službe, a za drugog je francuski činovnik javio ovo:

66 Kako njegov genije nije nikad zamislio ništa mudrije, veštije ni divnije.
67 Džamiju.
 „Le prêtre que j’avais découvert et invité à recommencer à dire la
messe a nettoyé et fermé l’église. Cette nuit on est venu de nouveau
enfoncer les portes, casser les cadenas, déchirer les livres et commettre
d’autres désordres.“68
U pogledu trgovine, na proklamaciju vrednim zanatlijama i svim
seljacima nije bilo nikakvog odziva. Vrednih zanatlija ne beše, a seljaci su
hvatali one komesare koji su suviše daleko zalazili s tom proklamacijom i
ubijali ih.
U pogledu uveseljavanja naroda i vojske pozorišnim predstavama, ni
taj posao nije takođe ispao za rukom. Osnovana pozorišta u Kremlju i u
kući Poznjakova odmah su zatvorena zato što su opljačkali i glumice i
glumce.
Ni dobročinstva nisu donela željenih rezultata. I lažnih i pravih
novčanica bilo je puno u Moskvi, ali nisu imale vrednosti. Francuzima,
koji su prikupljali plen, trebalo je samo zlato. Ne samo što lažne
novčanice, koje je Napoleon tako milostivo razdavao nevoljnima, nisu
imale vrednosti, nego se i srebro davalo ispod svoje vrednosti za zlato.
A najporaznija pojava, koja je pokazala koliko više naredbe nisu u to
vreme mogle da učine ništa, beše staranje Napoleonovo da stane na put
pljačci i da uspostavi disciplinu.
Evo šta su javljale vojne starešine:
„Pored sve zapovesti da pljačkanje prestane, ono još traje po gradu.
Red još nije uspostavljen i nema nijednog trgovca da trguje na uredan
način. Samo se kantineri usuđuju da prodaju, pa i to napljačkane stvari.“
„La partie de mon arrondissement continue à être en proie au pillage
des soldats du 3ème corps, qui, non contents d’arracher aux malheureux,
réfugiés dans des souterrains, le peu qui leur reste, ont même la férocité
de les blesser à coups de sabre, comme j’en ai vu plusieurs exemples.“69
„Rien de nouveau, sinon que les soldats se permettent de voler et de
piller. Le 9 octobre.“70
„Le vol et le pillage continuent. Il y a une bande de voleurs dans notre
district qu’il faudra faire arrêter par de fortes gardes. Le 11 octobre.“71

68 Sveštenik kog sam našao i pozvao da počne služiti službu, počistio je i zatvorio crkvu. Ove
noći dolazili su opet da provaljuju vrata, obijaju katance, cepaju knjige i da prave ostali
nered.
69 Deo moga okruga neprestano je izložen pljačci vojnika trećeg korpusa, kojima nije dosta što

otimaju nesrećnima koji su se sklonili po suterenima ono malo što im je ostalo, nego su čak
bezdušni da ih biju sabljama, kao što sam video više primera.
70 Nema ništa novo, sem što se vojnici usuđuju da kradu i da pljačkaju. 9. oktobra.
71 Krađa i pljačka traju jednako. Ima jedna četa kradljivaca u našem okrugu koju će biti

potrebno sprečavati jakim merama. 11. oktobra.

 „Imperator je veoma nezadovoljan što se, i pored oštrih zapovesti da
se obustavi pljačka, svaki čas viđaju odredi gardijskih pljačkaša kako se
vraćaju u Kremlj. Neredi i pljačka obnovili su se juče, noćas i danas u
staroj gardi jače nego ikad. Imperator sa žalenjem gleda kako odabrani
vojnici, koji su određeni da čuvaju njegovu sobu i koji treba da daju
primer poslušnosti, šire neposlušnost u tolikoj meri da provaljuju
podrume i magazine spremljene za vojsku. Drugi su se toliko ponizili da
nisu slušali oficire koji su bili na straži i u patroli, nego ih psovali i tukli.
„Le grand maréchal du palais se plaint vivement“ – pisao je
gubernator – „que, malgré les défenses réitérées, les soldats continuent à
faire leurs besoins dans toutes les cours, et même jusque sous les fenêtres
de l’Empereur.“72
Ta vojska, kao raspušteno stado, gazeći nogama onu hranu koja bi je
mogla spasti da ne umre od gladi, raspadala se i propadala svakog dana
što se duže bavila u Moskvi.
Ali se nije kretala.
Ona je potrčala tek onda kad ju je odjedanput obuzeo paničan strah
zbog pohvatane komore na smolenskom drumu i zbog bitke kod Tarutina.
I upravo taj glas o tarutinskom boju, koji je Napoleon dobio iznenada na
smotri, podstakao je, kako kaže Tjer, u njemu želju da kazni Ruse i on je
izdao zapovest da se polazi, što je zahtevala sva vojska.
Bežeći iz Moskve, vojnici te vojske poneli su sobom sve što su
napljačkali. I Napoleon je odneo sobom svoj trésor.73 Kad je video komoru
koja je zakrčila put vojsci, Napoleon se zaprepastio (kao što kaže Tjer).
Ali, i pored svog ratničkog iskustva, nije naredio da se spale sva suvišna
kola, kao što je to učinio s kolima jednog maršala kad se približavao
Moskvi; pogledao je kola i kočije na kojima su se vozili vojnici, pa je rekao
da je to vrlo dobro i da će se ti ekipaži upotrebiti za provijant, bolesnike i
ranjenike.
Stanje čitave vojske bilo je slično stanju ranjene životinje, koja oseća
svoju pogibiju a ne zna šta će da radi. Izučavati vešte manevre i namere
Napoleonove i njegove vojske, otkako je ta vojska ušla u Moskvu pa do
njenog uništenja, to je isto što i izučavati predsmrtne skokove i grčenje
smrtno ranjene životinje. Ranjena životinja, veoma često, kad čuje šušanj,
jurne na pucanj lovčev, trči napred, nazad i sama ubrza svoju smrt. To je
isto činio i Napoleon pod pritiskom čitave svoje vojske. Šušanj tarutinske
bitke uplašio je zver i ona je jurnula napred na pucanj, dotrčala do lovca,

72 Glavni dvorski maršal žali se jako da vojnici, pored svih zabrana, vrše jednako nuždu po
svim dvorištima, pa čak i pod prozorima imperatorovim.
73 Blago.
vratila se opet nazad, i naposletku, kao i svaka zver, pobegla natrag,
najnezgodnijim i najopasnijim putem, ali poznatim, starim tragom.
Napoleon, koji nam se predstavljao kao rukovodilac celog tog kretanja
(kao što se ona figura izrezana na kljunu lađe predstavlja divljacima kao
sila koja upravlja lađom), Napoleon je za sve to vreme svoje aktivnosti
ličio na dete koje drži uzice privezane unutra u kočijama, pa misli da ono
njima upravlja.
 XI

Šestog oktobra, rano izjutra, izišao je Pjer iz barake, pa, kad se vratio
natrag, stao kod vrata i igrao se s dugačkim, ljubičastim psetancetom
kratkih, krivih nogu, koje je obigravalo oko njega. To je psetance živelo
kod njih u baraci; noćivalo je kod Karatajeva, a ponekad je odlazilo nekud
grad na se opet vraćalo. Ono, svakako, nije nikad nikom ni pripadalo, pa
ni sad nije bilo ničije i nije imalo nikakvog imena. Francuzi su ga zvali
Azor, onaj vojnik pričalica zvao ga je Femgalkom, Karatajev i ostali zvali
su ga Sivac, ponekad i Obeško. To što nije bilo ničija svojina i što nije
imalo vremena, ni soja, pa čak ni određene boje, nije, izgleda, nimalo
zbunjivalo ljubičasto psetance. Njegov rundav rep stajao je kao perjanica
čvrsto i okruglo zakovrčen, krive noge služile su ga tako dobro da je često,
kao da prenebregne upotrebu sve četiri noge, podizalo graciozno jednu
stražnju, pa vrlo vešto i brzo trčalo na tri noge. Ono je u svačem uživalo.
Čas se valjalo naleđuške, cičeći od radosti, čas se sunčalo i izgledalo
zamišljeno i ozbiljno, čas se ludilo, igrajući se kakvom iverkom ili
slamkom.
Odelo Pjerovo beše sad prljava iscepana košulja, jedini ostatak od
njegovog pređašnjeg ruha, vojničke pantalone vezane, po savetu
Karatajeva, uzicama iznad članaka da bude toplo, kaftan i mužička kapa.
Pjer se beše sad fizički jako promenio. On već nije izgledao debeo, mada je
još jednako imao onaj isti izgled krupnoće i snage, koja je nasledna u
njegovoj porodici. Donji deo lica beše mu zarastao u bradu i brkove; velika,
zamršena kosa na glavi, puna vašiju, beše mu se sad naklobučila kao
kapa. Pogled mu je bio čvrst, miran i na sve spreman, onakav kakav Pjer
ranije nikad nije imao. Ona njegova pređašnja raskalašnost, koja mu se
ogledala i u pogledu, beše se sad zamenila energičnom pribranošću,
gotovom na rad i na otpor. Noge su mu bile bose.
Pjer je pogledao čas dole niz polje, po kome su se tog jutra razmilela
kola i konjanici, čas Daleko preko reke, čas na psetance koje se pretvara
kako tobož hoće odista da ga ujede, čas u svoje bose noge koje je sa
zadovoljstvom nameštao na razne načine, mičući pri tom kaljavim,
debelim, krupnim prstima. I svaki put kad pogleda u svoje bose noge na
licu mu zaigra osmeh veselog zadovoljstva. Izgled tih bosih nogu podsećao
ga je na sve ono što je preživeo i zapamtio za to vreme, i ta mu je
uspomena bila prijatna.
Već nekoliko dana beše veoma tiho, vedro, s malim mrazevima izjutra
– takozvano babje leto.
 Napolju, na suncu, bilo je toplo, i ta toplina, zajedno sa onom
hladnoćom jutarnjega mraza što se još osećala u vazduhu, beše veoma
prijatna.
Na svačem, i na dalekim i na bliskim predmetima, ležao je onaj
čarobno-kristalni blesak, kojega ima samo u to doba jeseni. U daljini su se
videla Vrapčja Brda, selo, crkva i velika bela kuća. I ogolela drveta, i
pesak, i kamenje, i krovovi na kućama, i zeleni crkveni vrh, i uglovi belog
doma u daljini, sve se to neobično razgovetno ocrtavalo u najtanjim
linijama u prozračnom vazduhu. Blizu su se videle poznate razvaline
poluizgorelog plemićkog doma koji su zauzeli Francuzi i još ugasito zeleno
žbunje jorgovana koji je izrastao po ogradi. Pa čak i taj raskopani i
uprljani dom, koji je na oblačnom vremenu bio odvratan zbog svoje
nagrđenosti, izgledao je sad u jasnom, nepomičnom blesku kao nešto
utešno i divno.
Jedan francuski kaplar, raskomoćen kao da je kod kuće, u spavaćoj
kapi, s kratkom lulicom u zubima, iziđe iza kolibe, pa, namignuvši
prijateljski, približi se Pjeru.
– Quel soleil, hein? Monsieur Kiril. (Tako su zvali Pjera svi
Francuzi). On dirait le printemps!...74 – I kaplar se prisloni uz vrata, na
ponudi Pjeru lulu iako je uvek nudio Pjera lulom a Pjer uvek odbijao. – Si
l’on marchait par un temps comme celui-là...75 – poče on.
Pjer ga upita šta se čuje o polasku i kaplar ispriča kako gotovo sve
trupe odlaze i kako se danas mora izdati naredba i za zarobljenike.
U baraci u kojoj je bio Pjer beše jedan vojnik, neki Sokolov, bolestan,
već na samrti, i Pjer reče kaplaru kako bi trebalo narediti što i za tog
vojnika. Kaplar reče kako Pjer može biti bez brige, kako za to ima
pokretna i stalna bolnica, kako će se i za bolesnike izdati naredba i kako
je, jednom reči, sve što se može dogoditi vlast predvidela.
– Et puis, monsieur Kiril, vous n’avez qu’à dire un mot au capitaine,
vous savez. Oh, c’est un... qui n’ouble jamais rien. Dites au capitaine
quand il fera sa tournée, il fera tout pour vous...76
Taj kapetan, o kome je govorio kaplar, često je i dugo razgovarao s
Pjerom i pokazivao mu se u svemu naklonjen.
– „Vois-tu, saint Thomas,“ qu’il me disait l’autre jour: „Kiril, c’est un
homme qui a de l’instruction, qui parle français; c’est un seigneur russe
qui a eu des malheurs, mais c’est un homme.... Et il s’y entend, le.... S’il
74 Kakvo sunce, a, gospodine Kirile? Rekao bi čovek, proleće.
75 Kad bi se maršovalo po ovakvom vremenu...
76 Pa onda, gospodine Kirile, treba da kažete samo jednu reč kapetanu, znate. Oh, to je takav...

koji nikad ništa ne zaboravlja. Kažite kapetanu kad vas bude obilazio, on će sve učiniti za
vas...
demande quelque chose, qu’il me dit, il n’y a pas de refus.“ Quand on a fait
ses études, voyez-vous, on aime l’instruction et les gens comme il faut.
C’est pour vous que je dis cela, monsieur Kiril. Dans l’affaire de l’autre
jour, sans vous, ça aurait fini mal...77
I pošto je još malo brbljao, kaplar ode. (Događaj koji se pre neki dan
odigrao i koji kaplar spomenu bila je tuča između zarobljenika i Francuza,
u kojoj je Pjer uspeo da umiri svoje drugove.) Nekoliko zarobljenika
slušali su razgovor Pjerov sa kaplarom i odmah počeli pitati šta je kaplar
kazao. Upravo kad je Pjer pričao svojim drugovima šta je kaplar rekao o
polasku, dođe na vrata barake jedan suvonjav, žut i dronjav francuski
vojnik. Brzo i zbunjeno on podiže dva prsta k čelu u znak pozdrava, pa se
okrete Pjeru i upita ga je li u toj kolibi vojnik Platoche, kome je dao da mu
sašije košulju.
Pre nedelju dana dobili su Francuzi kože i platna i razdali
zarobljenim vojnicima da im šiju čizme i košulje.
– Gotova je, gotova, sokoliću! – reče Karatajev i iziđe s košuljom lepo
savijenom.
Jedno što je bilo toplo i drugo da bi mu zgodnije bilo da radi,
Karatajev beše samo u pantalonama i u crnoj kao zemlja, pocepanoj
košulji. Kosu beše povezao nekom krpom, kao što to rade majstori, pa mu
je okruglo lice izgledalo još okruglije i lepše.
– Kako pogođeno tako ugođeno. Rekao sam do petka, pa tako sam i
uradio – govorio je Platon, smešeći se i razvijajući košulju koju je sašio.
Francuz se uznemireno osvrte pa, kao da savlada dvoumicu, skide
brzo mundir i obuče košulju. Na Francuzu ne beše ispod mundira košulje,
nego na golo, žuto, mršavo telo beše obukao dug, mastan, svilen šaren
prsnik. Očevidno, Francuz se bojao da mu se zarobljenici, koji su ga
gledali, ne smeju, pa je brzo gurnuo glavu u košulju. Niko od zarobljenika
nije reči kazao.
– Gle, baš taman! – reče Platon potežući košulju naniže. Kad Francuz
pomoli glavu i ruke, on oborenih očiju poče da gleda kako mu stoji košulja
i da razgleda šav.
– Šta ćeš, sokoliću, ovo nije šivara, pa nema ni alata, kao što treba; a
davno je rečeno: Bez alata nema zanata – govorio je Platon smešeći se
okruglo i, kao što se videlo, radujući se svom poslu.

77 „Vidiš Sen-Tomo“, rekao mi je pre neki dan: „Kiril je čovek obrazovan, govori Francuski; to
je ruski plemić koji je imao nedaća ali je čovek. On zna šta je red… Ako mu što zatreba,
neka mi kaže, neće mu se odreći.“ Kad čovek nauči što, on, vidite, voli obrazovane i ljude na
svom mestu. To ja kažem za vas, gospodine Kirile. U onom događaju pre neki dan da ne
beše vas, zlo bi se svršilo.
 – C’est bien, c’est bien, merci! Mais vous devez avoir de la toile de
reste?78 – reče Francuz.
– Još će ti bolje stajati kad i ovo na sebe obučeš – nastavi Karatajev
da hvali svoj rad. – Biće ti i dobro i ugodno...
– Merci, merci, mon vieux, le reste?... – ponovi Francuz smešeći se, pa
izvadi novčanicu i pruži Karatajevu – mais le reste...79
Pjer vide da Platon neće da razume šta mu kaže Francuz, pa ih je
gledao ne mešajući se. Karatajev zahvali na novcu i nastavi da sa
uživanjem gleda svoj rad. Francuz je stalno tražio da mu se dâ ostatak
platna i umoli Pjera da prevede Karatajevu to što mu govori.
– A što će mu ostatak? – reče Karatajev. – Meni bi izišli krasni obojci.
Ali nek ide s milim bogom! – I Karatajev se odjedanput promeni u licu,
izvadi neveselo iz nedara smotuljak strizica i pruži Francuzu, ne gledajući
u njega. – Eto na! – reče i pođe nazad.
Francuz pogleda u platno, zamisli se, pogleda upitno u Pjera i, kao da
mu Pjerov pogled nešto reče, odjedanput pocrvene i viknu piskavim
glasom:
– Platoche, dites donc, Platoche! Gardez pour vous80 – reče on, dodade
mu strizice, pa se okrete i ode.
– E, gle ti sad! – reče Karatajev, mašući glavom. – Kažu, nekrst, a i
ono ti ima duše. Pravo su rekli stari: znojna ruka daje, suva ruka ne dâ. I
on go, a eto dade.
Karatajev poćuta malo, osmehujući se zamišljeno i gledajući u one
strizice.
– Izići će, priko, krasni obojčići – reče i vrati se u baraku.

78 Dobro je, dobro je. Hvala! Nego mora da vam je ostalo platna.
79 Hvala, hvala, starče! Ali ostatak... ostatak...
80 Platoša, čujete, Platoša! Zadržite za vas.
 XII

Prošlo je četiri nedelje otkako je Pjer zarobljen. Iako su ga Francuzi

nudili da ga premeste iz vojničke barake u oficirsku, on je ostao u onoj
baraci u koju je došao prvog dana. U opustošenoj i spaljenoj Moskvi Pjer je
trpeo krajnju oskudicu kakvu može da trpi čovek; ali zahvaljujući svom
jakom sastavu i zdravlju, koje dotle nije poznavao, a naročito zahvaljujući
tome što je ta oskudica dolazila tako neosetno da se nije moglo reći kad je
počela, on je snosio svoje stanje ne samo lako nego i radosno. I upravo u to
vreme došao je do onog spokojstva i zadovoljstva samim sobom za kojim je
ranije uzaludno težio. On je dugo u svom životu tražio na raznim
stranama ono umirenje, ono slaganje sa samim sobom, ono što ga je
onoliko iznenadilo kod onih vojnika u borodinskoj bici – tražio je to u
filantropiji, u masonstvu, u rasejanosti svetskog života, u vinu, u
junačkom delu samopregorevanja, u romantičnoj ljubavi prema Nataši;
tražio je to putem misli, i sve to traženje i pokušaji prevarili su ga. I on je,
ne misleći o tome, došao do tog umirenja i do tog slaganja sa samim sobom
samo kroz onaj strah od smrti, kroz oskudicu i kroz ono što je razumeo u
Karatajevu. Strašni trenuci koje je preživeo za vreme streljanja kao da su
zauvek izbrisali iz njegove glave i iz sećanja nemirne misli i osećanja što
su mu ranije izgledali važni. Sad nije mislio ni o Rusiji, ni o ratu, ni o
politici, ni o Napoleonu. Bilo mu je očevidno da se to sve ne tiče njega, da
on nije pozvan i da zato ne može da sudi ni o čem od toga. „Rusiji i letu –
saveza nema“ – ponavljao je reči Karatajevljeve i te su ga reči začudo
umirivale. Njemu je sad izgledala nerazumljiva i čak smešna njegova
namera da ubije Napoleona i njegovo računanje o kabalističkom broju i
zveri iz Apokalipse. Njegova ljutnja na ženu i briga da se ne osramoti
njegovo ime izgledala mu je sad ne samo ništavna, nego smešna. Šta se
njega ticalo što ta žena provodi tamo negde onakav život kakav joj se
sviđa? Koga se, a naročito šta se to njega ticalo da li će Francuzi doznati
ili ne doznati da je njihovom zarobljeniku ime grof Bezuhov?
Sad se on često sećao svog razgovora s knezom Andrejom i potpuno se
slagao s njim, samo je malo drukčije razumeo misao kneza Andreje. Knez
Andreja je mislio i govorio kako sreća biva samo negativna; ali je to
govorio s nijansom gorčine i ironije. Izgledalo je da je on, govoreći to,
iskazivao drugu misao – da su sve naše težnje k pozitivnoj sreći uložene u
nas samo zato da nas muče, jer nas ne zadovoljavaju. Ali je Pjer bez
ikakve zadnje misli priznavao da je to mišljenje tačno. Sad se Pjeru činilo
da je pouzdana i viša sreća čovekova to kad nema patnje, kad su mu
potrebe podmirene i kad usled toga može slobodno da bira zanimanje, to
jest, način života. Tek sad, ovde, Pjer je prvi put potpuno ocenio kakva je
to slast jesti kad ti se jede, piti kad ti se pije, spavati kad ti se spava, biti
u toplini kad ti je hladno, razgovarati s čovekom kad ti se prohte da
razgovaraš i da slušaš čovečji glas. Podmirivanje potreba – dobra hrana,
čistota, sloboda – to je Pjeru sad, kad je bio svega toga lišen, izgledalo kao
potpuna sreća, a izbor zanimanja, to jest, način života, sad kad je taj izbor
bio tako ograničen, izgledao mu je kao tako laka stvar da je zaboravljao
kako izobilje u ugodnostima života uništava svu sreću koju čovek oseća od
podmirivanja potreba i kako velika sloboda u izboru zanimanja, ona
sloboda koju su mu u njegovom životu davali obrazovanje, bogatstvo i
položaj u svetu, upravo ta sloboda čini da je izbor zanimanja sasvim težak
i uništava i samu potrebu i mogućnost zanimanja.
Sad su sva maštanja Pjerova težila onom vremenu kad bude slobodan.
A međutim, Pjer je docnije i celog svog života sa oduševljenjem mislio i
govorio o onom mesecu dana svog ropstva, o onim nepovratnim, jakim i
radosnim osećajima i, što je glavno, o onom potpunom duševnom
spokojstvu, u onoj potpunoj duševnoj slobodi koju je samo onda osećao.
Kad je prvog dana, ustavši rano ujutru, izišao u svanuće iz barake i
ugledao najpre tamna kubeta i krstove na Novodevičkom manastiru, kad
je ugledao slanu po prašljivoj travi, kad je ugledao humove Vrapčjih Brda
i šumovitu obalu što vijuga pored reke i gubi se u plavičastoj daljini, kad
je osetio svež vazduh i čuo gakanje čavki koje su letele iz Moskve preko
polja i kad se zatim odjedanput zabelela svetlost sa istoka i svečano se
pomolio iz oblaka krajičak sunca, te i kubeta, i krstovi, i slapa, i dalipa, i
reka, i sve zatreperelo u veseloj svetlosti – Pjera je obuzelo novo,
nepoznato osećanje radosti i kreposti.
I to osećanje ne samo da ga nije ostavljalo za sve vreme ropstva, nego
je, naprotiv, raslo u njemu ukoliko su se uvećale teškoće njegovog
položaja. To osećanje gotovosti na sve i moralna pribranost još su više
podržavani u Pjeru onim visokim mišljenjem o njemu koje se, ubrzo po
njegovom dolasku u baraku, utvrdilo među njegovim drugovima. Pjer je,
sa svojim znanjem jezikâ, sa onim poštovanjem koje su mu Francuzi
odavali, sa svojom prostodušnošću s kojom je davao sve što od njega
zatraže (dobijao je na nedelju dana po tri rublje kao što su dobijali oficiri),
sa svojom snagom koju je pokazivao vojnicima uterujući prstom eksere u
zid barake, sa blagošću koju je pokazivao u ponašanju prema drugovima,
sa svojom za njih nerazumljivom sposobnošću da sedi nepomično i da, ne
radeći ništa, misli – izgledao vojnicima kao malo tajanstveno i neko više
biće. One iste njegove osobine koje su mu, u onom svetu u kome je ranije
živeo, bile ako ne štetne, a ono dosadne – njegova snaga, nemar prema
ugodnostima u načinu života, rasejanost, prostota – uzdizale su ga ovde,
među ovim ljudima, gotovo do heroja. I Pjer je osećao kako ga to uzdizanje
obavezuje.
 XIII

Noću između 6. i 7. oktobra počeše se Francuzi kretati da noću:

razvaljivale su se kujne i kolibe, tovarila se kola i polazile trupe i komora.
U sedam sati izjutra jedan odred Francuza u ratnoj uniformi, pod
kapama, s puškama, rancima i ogromnim torbama, stajao je ispred
baraka i duž cele linije razlegao se francuski, bučan razgovor, pun psovki.
U baraci behu svi spremni, obučeni, opasani, obuveni i samo su čekali
zapovest da iziđu. Samo je onaj bolesni vojnik, Sokolov, bled, mršav s
plavim kolutima ispod očiju, neobuven i neobučen, sedeo na svom mestu,
upitno gledao izbečenim od slabosti očima drugove koji nisu obraćali na
njega nikakve pažnje i ječao tiho i ujednačeno. Očevidno, njega nije toliko
gonila muka da ječi – bolovao je od srdobolje – koliko strah i bol što će
ostati sam.
Pjer, u cipelama koje mu je sašio Karatajev od kože koju beše doneo
jedan Francuz da mu se oprave đonovi, opasan uzicom, priđe bolesniku i
čučnu pred njim.
– Šta je, Sokolove, pa ne odlaze oni sasvim! Ostaje im tu bolnica.
Možda će tebi biti još bolje nego nama – reče mu Pjer.
– Jao, Gospode! O, ja ću umreti! Jao, bože! – zaječa vojnik glasnije.
– Hajde, ja ću ih sad odmah upitati – reče Pjer, pa se diže i pođe na
vrata. Upravo kad Pjer priđe vratima, spolja priđe s dva vojnika onaj
kaplar što je juče pudio Pjera lulom. I kaplar i vojnici behu u pohodnoj
uniformi, s rancima i kapama sa zakopčanim podbradačima, od čega se
behu izmenila njihova poznata lica.
Kaplar je pošao na vrata da ih po naredbi starešine zatvori. Trebalo je
pred polazak izbrojati zarobljenike.
– Caporal, que fera-t-on du malade?...81 – poče Pjer; ali u trenutku
kad to reče on posumnja da li je to onaj njegov poznati kaplar ili drugi,
nepoznat čovek: tako se kaplar beše promenio u tom trenutku. Sem toga,
upravo kad Pjer to reče, ču se odjedanput s dve strane lupa doboša.
Kaplar se namršti na Pjerove reči, pa zalupi vrata i besmisleno opsova
nešto. U baraci beše polumrak; s dve strane treštali su brzo doboši i
zaglušivali ječanje bolesnikovo. „Eto ono! Opet ono!“ – reče Pjer sebi i
nehotice ga prođe jeza po leđima. Pjer je po promenjenom licu
kaplarovom, po njegovom glasu i po onom jakom dobovanju što uzbuđuje i
zaglušuje, poznao onu tajanstvenu, indiferentnu silu koja nagoni ljude da
preko svoje volje ubijaju bližnje, onu silu čije je dejstvo video za vreme
81 Kaplare, šta ćemo s bolesnikom?
streljanja. Bojati se te sile, gledati da je čovek izbegne, obraćati se
molbama ili uveravanjem ljudima koji su njeno oruđe – bilo je uzaludno.
To je Pjer znao. Trebalo je čekati i trpeti. Pjer nije više pristupio bolesniku
niti se obazreo na njega. On je ćuteći, namršten, stajao kod vrata barake.
Kad su se vrata na baraci otvorila i kad su se zarobljenici, kao stado
ovnova, gnjaveći jedan drugog, zagušili na izlazu, Pjer se progurao ispred
njih i prišao onom istom kapetanu koji je, po uveravanju kaplarovom, bio
gotov da sve učini za Pjera. I kapetan beše u pohodnoj uniformi i na
njegovom hladnom licu ogledalo se „ono“, što je Pjer saznao iz reči
kaplarovih i iz onog dobovanja.
– Filez, filez!82 – uzvikivao je kapetan, mršteći se strogo i gledajući
zarobljenike koji su se gomilali pored njega. Pjer je znao da će mu pokušaj
biti uzaludan, ali priđe k njemu.
– Eh bien, qu’est-ce qu’il y a?83 – upita kapetan osvrnuvši se hladno,
kao da ga nije poznao.
Pjer reče za bolesnika.
– Il pourra marcher, que diable! – odgovori mu kapetan. – Filez,
filez!84 – nastavi on da govori, ne gledajući u Pjera.
– Mais non, il est à l’agonie…85 – zausti Pjer.
– Voulez vous bien!...86 – viknu kapetan i namršti se ljutito.
Dram-da-da, dam, dam-dam! zatreštaše doboši. I Pjer vide da je
tajanstvena sila već sasvim osvojila te ljude i da bi bilo uzaludno govoriti
sad još nešto.
Zarobljene oficire odvojiše od vojnika i zapovediše im da idu napred.
Bilo je trideset oficira, među kojima i Pjer, i tri stotine vojnika.
Zarobljeni oficiri, pušteni iz drugih baraka, bili su sve nepoznati, bili
su odeveni daleko lepše od Pjera i gledali su ga, u onoj njegovoj obući, s
nepoverenjem i sa otuđenošću. Blizu Pjera išao je jedan debeli major u
kazanskom halatu, potpasan ubrusom, podbula, žuta, srdita lica, koji je,
kao što se videlo, uživao opšte poštovanje svojih drugova zarobljenika.
Jednu ruku s duvankesom držao je zadenutu za mundir, a drugom se
oslanjao na čibuk. Major je, dahćući i duvajući, gunđao i ljutio se na
svakog zato što mu se činilo da ga guraju, i što se svi žure kad se nemaju
kud žuriti, i što se svi nečem čude kad nema ni u čem ništa čudno. Drugi,
malen, suvonjav oficir, počinjao je sa svakim razgovor i nagađao kud ih

82 Prolazi, prolazi!
83 No, šta je?
84 Moći će da ide, do đavola! Prolazi, prolazi!
85 Ali ne može, s dušom se bori...
86 Pa, hoćete li prestati!...
sad vode i koliko će moći preći tog dana. Jedan činovnik u suknenim
čizmama i u komesarskoj uniformi optrčavao je sa svake strane i gledao
spaljenu Moskvu, pa glasno pričao šta je video, šta je izgorelo i koji je to
ovaj ili onaj kraj Moskve što se vidi. Treći oficir, poreklom Poljak, sudeći
po akcentu, prepirao se s činovnikom komesarom i dokazivao mu kako
pogrešno označava krajeve u Moskvi.
– O čemu se prepirete? – govorio je major ljutito. – Bilo Nikolino, bilo
Vlasovo, svejedno; vidite, sve izgorelo, pa kraj... Šta se gurate, zar vam je
tesan drum? – obrati se on ljutito jednome koji je išao pozadi i nije ga
uopšte gurao.
– Aj, aj, aj, šta su počinili! – čuli su se čas s jedne, čas s druge strane
uzvici zarobljenika koji gledahu zgarišta. – I Zamoskvorečje i Zubovo, i u
Kremlju!... Pogledajte, nema polovine... Govorio sam ja vama da je čitavo
Zamoskvorečje izgorelo i evo tako je!
– Pa kad znate da je izgorelo što govorite o tome! – reče major.
Kad bi preko Hamovnikâ (jednog od ono malo neizgorelih moskovskih
kvartova) pored crkve, cela gomila zarobljenika odjedanput naže na jednu
stranu i čuše se uzvici užasa i groze.
– Gle gadova! Pravi nekrst! Pa to je mrtav, mrtav čovek... Namazali
ga nečim!
Pjer takođe priđe crkvi, kod koje beše to što izazva uzvike, i nejasno
vide nešto prislonjeno uz crkvenu ogradu. Iz govora njegovih drugova, koji
su bolje od njega videli, doznade da je to čovečji leš, uspravljen uz ogradu i
namazan po licu čađu.
– Marchez, sacré nom!... Filez... trente mille diables!..87 – ču se psovka
sprovodnika i francuski vojnici, ponovo razljućeni, poteraše tesacima
gomilu zarobljenika koja je gledala mrtvaca.

87 Hajdete dovraga!... Prolazite... trista vam đavola!

 XIV

Kroz uzane ulice Hamovnika išli su zarobljenici sami sa svojom

pratnjom i putničkim i teretnim kolima koja su pripadala pratnji i išla
pozadi, ali kad su izišli kod provijantskih magacina, našli su se usred
ogromnog artiljerijskog trena, koji je išao zbijeno i bio izmešan s
privatnim kolima.
Kod samog mosta svi se zaustaviše, da pričekaju dok izmaknu oni što
su išli napred. Zarobljenici su ugledali s mosta kako i natrag i napred idu
beskrajne povorke drugih vozova. Desno, onamo gde je kaluški drum
savijao pored Njeskučnoga, behu se otegle beskrajne povorke trupa i
vozova i gubile se u daljini. To su bile trupe korpusa Boharneova, koje su
izišle pre sviju; pozadi, preko Naberjožne i preko Kamenog mosta, otegle
su se trupe i trenovi Nejovi.
Trupe Davuove, kojima su pripadali zarobljenici, išle su preko
Krimskog broda i već su delimice ulazile u Kalušku ulicu. Ali se trenovi
behu tako otegli da poslednje komore Buharneove ne behu još izišle iz
Moskve u Kalušku ulicu, a prednji deo trupa Nejovih već je izlazio iz
Velike Ordinke.
Kad su prolazili Krimski brod, zarobljenici su se kretali po nekoliko
koraka pa zaustavljali i opet se kretali napred, a sa svih strana sve su se
više sabijali ekipaži i ljudi. Pošto su išli više od sata dok su prošli ono
nekoliko stotina koraka što razdvajaju most od Kaluške ulice i došli do
poljane gde se sastaju zamoskvorečke ulice s Kaluškom ulicom,
zarobljenici su se, sabijeni u gomilu, zaustavili i stajali nekoliko sati na
tom raskršću. Sa svih strana čuo se neprekidan, kao morska huka, tutanj
točkova i topot nogu, i neprekidna, ljutita vika i psovke.
Pjer je stajao priklešten uz zid jedne izgorele kuće i slušao tu huku,
koja se u njegovoj mašti mešala s dobovanjem doboša.
Nekoliko zarobljenih oficira, da bi bolje videli, popeše se na onaj zid
izgorele kuće, uz koji je stajao Pjer.
– Šta je sveta! Ala je mnogo sveta!... I na topove natrpali! Vidi kože!...
– govorahu oni. – Vidiš, nagrabili, strvinari... Eno u onog ostrag, na
seljačkim kolima... Pa ono je sa ikone, tako mi boga!... To su, mora biti,
Nemci... I naš mužik, bogami!... Ah, podlaci!... Gle, kako se natovario,
jedva ide!... Enede i kola digli!... Gle kako se namestio na sanducima. Ih,
braćo!... Potukoše se!... Po labrnji ti njega, po labrnji!... Ovako nećeš ni do
mraka dočekati... Gle, gledajte... to su sigurno Napoleonova kola. Vidiš
kakvi su to konji! pa s monogramom i krunom... Čitavo stovarište!...
Izgubio džak, ne vidi... Opet se potukli... Ona žena s detetom nije ružna...
Dabogme, sad će te propustiti... Gledajte, ni kraja nema... Devojčure
ruske, bogami, devojčure. I gle ti kako se spokojno namestile u kolima!
I opet talas opšte radoznalosti pomače, kao i kod crkve u
Hamovnicima, sve zarobljenike drumu, i Pjer je, zahvaljujući svom rastu,
video preko glava drugih ono što je tako privlačilo radoznalost
zarobljenikâ. U trojim kolima što se behu pomešala s municionim karama
vozile su se neke žene, nagizdane u haljine otvorene boje i narumenjene,
koje su sedele zbijeno jedna do druge i nešto vikale svojim piskavim
glasovima.
Od onog trenutka kad je Pjer postao svestan da se pojavljuje
tajanstvena sila, njemu ništa nije izgledalo ni neobično ni strašno: ni onaj
leš nagaravljen zabave radi čađu, ni te žene što nekud hitaju, ni zgarišta
po Moskvi. Sve što je Pjer sad video nije činilo na njega gotovo nikakav
utisak – kao da njegova duša, spremajući se za tešku borbu, nije htela da
prima utiske koji bi je mogli oslabiti.
Povorka žena prođe. Za njima se opet otegoše seljačka kola, vojnici,
vozovi, kočije, vojnici, kola s municijom, vojnici, ponekad ženskinje.
Pjer nije odvojeno video ljude, nego je video njihovo kretanje.
Sve te ljude i konje kao da je gonila nekakva nevidljiva sila. Svi su
oni, za taj sat dok ih je Pjer posmatrao, izvirali iz raznih ulica s jednom
istom željom da što brže prođu; svi su se podjednako sukobljavali s
drugima, pa počinjali da se ljute i da se tuku; tu su se kezili beli zubi,
nabirale se obrve, dobacivale se sve jedne i iste psovke i na svim licima
video se jedan isti, onaj muški odlučan i bezdušno hladan izraz koji je tog
jutra iznenadio Pjera kad ga je, uz lupu doboša, video na licu kaplarovom.
Već pred veče komandant sprovoda iskupi svoje vojnike i s vikom i
svađom ugura se među trenove, i zarobljenici, okruženi sa svih strana,
iziđoše na kaluški drum.
Išli su vrlo brzo, bez odmora, i zaustaviše se tek kad je sunce već
počelo da seda. Komore se sabiše jedna do druge i ljudi se počeše spremati
da prenoće. Svi su izgledali ljuti i nezadovoljni. Dugo su se s raznih strana
čule psovke, lutita vika i tuče. Kočije koje su išle za sprovodničkim kolima
naleteše na sprovodnička kola i probiše ih rudom. Nekoliko vojnika dotrča
s raznih strana do kola; jedni počeše da tuku po glavi konje upregnute u
kočije i da ih skreću, a drugi se pobiše između sebe i Pjer vide kako jednog
Nemca teško raniše tesakom po glavi.
Izgledalo je da je kod svih tih ljudi, sad kad su se zaustavili usred
polja u hladnom sutonu jesenjeg večera, nastalo jedno isto neprijatno
buđenje iz one žurbe i hitanja nekud, što ih behu obuzeli kad su pošli. Kad
su se sad zaustavili, kao da su videli da se još ne zna kuda idu i da će na
tom maršu biti mnogo teškoća i napora.
Sprovodnici su postupali sa zarobljenicima na tom odmoru još gore
nego kad su polazili. Tu je zarobljenicima prvi put dato konjsko meso da
jedu.
Na svakom, počevši od oficira pa do poslednjeg vojnika, opaža se kao
neka lična ozlojeđenost protiv svakog zarobljenika, koja je tako iznenadno
zamenila ono ranije prijateljsko postupanje.
Ta se ozlojeđenost još pojačala kad se na prebrojavanju zarobljenika
našlo da je u onoj žurbi, dok su izlazili iz Moskve, pobegao jedan ruski
vojnik koji se pretvarao da ga boli stomak. Pjer je video kako je neki
Francuz istukao nekog ruskog vojnika što se odmakao daleko od druma i
čuo kako kapetan, njegov prijatelj, grdi podoficira što je pobegao onaj
ruski vojnik i preti mu sudom. Na podoficirovo pravdanje kako je vojnik
bio bolestan i kako nije mogao ići, kapetan reče da je zapoveđeno da se
streljaju oni koji budu zaostali. Pjer opazi kako je ona zlokobna sila, koja
ga je zbunila za vreme streljanja i koja se nije opažala za vreme ropstva,
sad opet zavladala njegovim bićem. Bilo mu je strašno; ali je osećao kako
se, prema naporima što ih čini zlokobna sila da ga smoždi, razvija i jača u
njegovoj duši snaga života nezavisna od nje.
Pjer je povečerao čorbe od ražanog brašna s konjskim mesom i
porazgovarao s drugovima.
Ni Pjer niti iko od njegovih drugova nije govorio ni o onom što su
videli u Moskvi, ni o grubom francuskom postupanju, ni o onoj zapovesti
da se strelja ko zaostane, koja im je bila objavljena: svi su bili, kao uprkos
sve gorem stanju, vrlo živahni i veseli. Govorili su o ličnim uspomenama,
o smešnim scenama koje su videli za vreme pohoda i izbegavali razgovor o
sadašnjem položaju.
Sunce beše davno selo. Ovde-onde zasijale su sjajne zvezde po nebu;
crvena, nalik na požar, svetlost punog meseca koji se pomaljao beše se
prosula pri kraju neba i ogromna, crvena mesečeva lopta neobično se
kolebala u sivkastoj magli. Postade svetlije. Veče beše već prošlo, ali još
nije noć nastala. Pjer se diže od svojih novih drugova i pođe između vatara
na drugu stranu druma gde su, kako mu rekoše, bili zarobljeni vojnici.
Hteo je da porazgovara s njima. Na putu ga zaustavi francuski stražar i
naredi mu da se vrati.
Pjer se vrati, ali ne vatri, drugovima, nego jednim ispregnutim
kolima, u kojima ne beše nikoga. Sede na hladnu zemlju pored kolskog
točka, podvi noge i obori glavu, i dugo je sedeo nepomično, misleći. Prošlo
je više od sata. Niko ga nije uznemiravao. Odjedanput se zasmeja svojim
krupnim, dobroćudnim smehom tako jako da su se sa raznih strana
začuđeno obazreli ljudi na taj čudnovat, očevidno usamljen smeh.
– Ha, ha, ha! – smejao se Pjer i progovori glasno, sam sa sobom: – Nije
me propustio vojnik. Mene su uhvatili, mene su zatvorili. Mene drže u
ropstvu. Koga to mene? Mene? Mene – moju besmrtnu dušu! Ha, ha, ha!...
Ha, ha, ha!... – smejao se on i suze mu udariše na oči.
Neki čovek ustade i primače se da vidi čemu se to smeje sâm taj
čudni, krupni čovek. Pjer prestade da se smeje, ustade, odmače se podalje
od radoznalog i obazre se oko sebe.
Ogromni, beskrajni bivak, koji je ranije brujao od puckaranja vatara i
ljudskog razgovora, utišavao se; crveni plamenovi vatara gasili su se i
bledeli. Visoko na svetlom nebu sijao je pun mesec. Šume i njive, koje se
malopre nisu videle izvan domašaja logora, sad su se ukazivale u daljini.
A još dalje od tih šuma i njiva videla se svetla, beskrajna daljina kako
treperi i mami k sebi čoveka. Pjer pogleda na nebo, u pučinu zvezda što se
gube i što trepere. „I sve je to moje, i sve je to u meni, i sve sam to ja!“ –
pomisli u sebi. „I sve su to oni uhvatili i zatvorili u baraku, zaprečenu
daskama!“ On se osmehnu i ode svojim drugovima da se namesti da
spava.
 XV

Prvih dana oktobra dolazio je Kutuzovu još jedan parlamentar s

Napoleonovim pismom u kome je nudio mir, a koje beše tobož datirano iz
Moskve, dok je Napoleon bio već blizu ispred Kutuzova, na starom
kaluškom drumu. Kutuzov je odgovorio na to pismo onako kao i na ono
prvo, poslano po Loristonu: rekao je da o miru ne može biti ni govora.
Ubrzo posle toga dobiven je izveštaj iz Dolohovljevog partizanskog
odreda, koji je išao levo od Tarutipa, kako su u Tominskom viđene trupe,
kako te trupe pripadaju diviziji Brusjeovoj i kako ta divizija, odvojena od
ostalih trupa, može lako biti satrvena. Vojnici i oficiri opet su tražili
aktivnost. Štabni generali, podstaknuti sećanjem na lako održanu pobedu
kod Tarutipa, navaljivali su na Kutuzova da se izvrši Dolohovljev predlog.
Kutuzov je nalazio da nije potrebno nikakvo nastupanje. Ispalo je nešto
srednje, ono što se moralo dogoditi: poslan je u Tominsko jedan mali
odred, koji je trebalo da napadne Brusjea.
Čudnim nekim slučajem, taj nalog – najteži i najvažniji, kao što se
posle videlo, dobio je Dohturov, glavom onaj skromni, mali Dohturov, koga
nam niko nije opisivao kako sastavlja planove za bitke, kako leti pred
vojskom, kako baca krstove na baterije i tome slično, koga su smatrali kao
neodlučnog i neuviđavnog, ali glavom onaj Dohturov koga u svima ruskim
ratovima s Francuzima, od Austerlica pa do 1813. godine, nalazimo kako
komanduje svuda gde je položaj težak. Kod Austerlica on ostaje poslednji
na augestskom nasipu, prikuplja vojsku, spasava što se može, dok sve
propada i dok nijednog generala nema u zaštitnici. On, bolestan od
groznice, ide u Smolensk sa dvadeset hiljada vojnika da brani grad od cele
Napoleonove armije. U Smolensku, na Malahovskoj kapiji, tek beše sveo
oči, u grozničavom paroksizmu, a budi ga bombardovanje Smolenska i
Smolensk se drži ceo dan. U borodinskoj bici, kad je poginuo Bagration i
trupe na našem levom krilu desetkovane, i kad je sva snaga francuske
artiljerije okomljena tamo, ne šalju nikog drugog nego upravo neodlučnog
i neuviđavnog Dohturova, i Kutuzov se žuri da popravi svoju pogrešku,
kad beše poslao tamo drugog. I mali, mirni Dohturov ide tamo, i Borodino
postaje – najlepša slava ruske vojske. I mi smo mnogo junaka opisali i u
stihovima i u prozi, ali o Dohturovu ne rekosmo gotovo ni reči.
Opet Dohturova šalju onamo u Tominsko i odonud u Mali Jaroslavac,
u ono mesto gde je bila poslednja bitka s Francuzima, u ono mesto odakle,
očevidno, već počinje pogibija francuska, i opet nam opisuju mnogo genija
i junaka u tom periodu rata, ali o Dohturovu ni reči, ili vrlo malo ili
sumnjivo. A upravo to ćutanje o Dohturovu najočevidnije dokazuje njegove
zasluge.
Prirodno je da se čoveku koji ne razume obrtanje jedne mašine, kad je
vidi kako radi, čini da je u toj mašini najvažniji deo ona cepčica što je
slučajno zapala u nju i lomi se u njoj, smetajući njenom obrtanju. Čovek
koji ne zna sklop mašine ne može da razume kako nije ta cepka, što kvari
rad i smeta mu, nego je onaj majušni, zupčasti točak koji se nečujno obrće
jedan od najglavnijih delova mašine.
Desetog oktobra, onog istog dana kad je Dohturov prešao polovinu
puta i zaustavio se u selu Aristovu, spremajući se da tačno izvrši datu mu
zapovest, sva francuska vojska, kad je u svom grozničavom kretanju došla
do pozicije Miratove, kao što je izgledalo zato da zametne bitku,
odjedanput je bez razloga okrenula levo na novi kaluški drum i počela da
ulazi u Tominsko, u kome je ranije bio sam Brusje. Dohturov je tada imao
pod komandom, sem Dolohova, još dva mala odreda, Fignerov i
Seslavinov.
Uveče 11. oktobra dođe Seslavin u Aristovo u komandu s jednim
zarobljenim francuskim gardistom. Zarobljenik reče kako su one trupe što
su ušle tog dana u Tominsko prethodnica cele velike armije, kako je tu sad
i Napoleon i kako je cela armija izišla iz Moskve ima već pet dana. Istog
večera jedan spahijski sluga koji beše došao iz Borovska ispriča kako je
video gde ogromna vojska ulazi u grad. Kozaci iz odreda Dolohovljevog
javljahu kako su videli francusku gardu gde maršuje drumom ka
Borovsku. Iz svih tih izveštaja postalo je očevidno da je onde gde su mislili
naći jednu diviziju bila sad sva francuska vojska, koja je išla iz Moskve
neočekivanim pravcem – starim kaluškim drumom. Dohturov nije hteo
ništa da preduzima, jer mu sad nije bilo jasno šta mu je dužnost. Njemu je
bilo zapoveđeno da napadne na Tominsko. Ali je u Tominskom pre toga
bio sam Brusje, a sad je tamo sva francuska vojska. Jermolov je hteo da
postupi po svom nahođenju, ali je Dohturov ostao uporno pri tome kako
treba da ima naredbu od presvetloga. Bi rešeno da se pošalje raport u
štab.
Za to je izabran razborit oficir, Bolhovitinov, koji je sem pismenog
raporta imao da ispriča usmeno celu stvar. U dvanaest sati noću
Bolhovitinov je dobio pismo i usmenu zapovest i, u pratnji jednog kozaka,
odjurio s rezervnim konjima u glavni štab.
 XVI

Noć beše mračna, topla, jesenja. Već četvrti dan padala je kiša.
Bolhovitinov, pošto je dvaput menjao konje i za sat i po prejurio trideset
vrsta po kaljavom i klizavom drumu, stigao je u dva sata noću u
Ljetašovku.
Sjahao je s konja kod jedne seljačke kuće, pred kojom beše na plotu
istaknut natpis: „Glavni štab“ i, kad je ostavio konja, uđe u mračan trem.
– Dežurni general, brže! Vrlo važna stvar! – reče on nekome što se
diže i što šikaše u mračnom tremu.
– Od sinoć mu je jako pozlilo, treća je noć kako ne spava – zastupnički
prošaputa posilni. – Nego, razbudite prvo kapetana.
– Vrlo važna stvar, od generala Dohturova – reče Bolhovitinov ulazeći
na otvorena vrata koja napipa.
Posilni prođe napred i poče da budi nekoga:
– Vaše blagorodstvo, vaše blagorodstvo – kurir.
– Šta, šta? Od koga? – progovori nečiji bunovan glas.
– Od Dohturova i od Alekseja Petroviča. Napoleon je u Tominskom –
reče Bolhovitinov, koji u pomrčini nije video ko ga pita, nego po glasu
pretpostavljao da je to Konovnjicin.
Probuđeni čovek zevao je i teglio se.
– Ne bih bio rad da ga budim – reče pipajući nešto. – Slab je! Možda
su se onako proneli glasovi.
– Evo raporta – reče Bolhovitinov: – naređeno mi je da ga odmah
predam dežurnom generalu.
– Čekajte, da zapalim sveću. Kud je, prokletniče, uvek gurneš? – reče
posilnom čovek koji se protezao. To beše Ščerbinjin, ađutant
Konovnjicinov. – Nađoh, nađoh – dodade on.
Posilni poče da kreše vatru, a Ščerbinjin je pipao da nađe svećnjak.
– Ah, gadovi jedni! – uzviknu on gnušajući se.
Prema varnicama kresiva Bolhovitinov ugleda mlado lice
Ščerbinjinovo sa svećom i u gornjem kutu još jednog čoveka gde spava. To
je bio Konovnjicin.
Kad se sumpornjače zapališe na trudu najpre plavim pa onda crvenim
plamenom, Ščerbinjin zapali lojanu sveću s čijeg svećnjaka pobegoše
bubašvabe što su je grizle i zagleda glasnika. Bolhovitinov beše sav kaljav
i, brišući se rukavom, umaza se i po licu.
 – A ko javlja? – upita Ščerbinjin, uzevši pismo.
– Izveštaj je pouzdan – reče Bolhovitinov. – I zarobljenici, i kozaci, i
uhode, svi jednodušno govore isto.
– Nije druge, valja ga buditi! – reče Ščerbinjin, pa ustade i priđe
čoveku u spavaćoj kapi, pokrivenom šinjelom. – Petre Petroviču! – zovnu
ga. Konovnjicin se ne pomače. – U glavni štab! – reče on i osmehnu se, jer
je znao da će ga te reči pouzdano razbuditi.
I, doista, glava u spavaćoj kapi odmah se podiže. Na lepom,
postojanom licu Konovnjicinovom, sa grozničavo zapaljenim obrazima,
zadrža se za časak još izraz snova udaljenih od sadašnjeg stanja, ali se
zatim odjedanput trže: to lice dobi uobičajeno spokojan i postojan izraz.
– Pa, šta je? Od koga? – upita on odmah leno, žmirkajući od svetlosti.
Slušajući raport oficirov, Konovnjicin raspečati i pročita pismo. Čim
pročita, on spusti noge u vunenim čarapama na zemljani pod i poče se
obuvati. Potom skide spavaću kapu, začešlja zulove i natače kačket.
– Brzo si stigao! Hajdemo presvetlom.
Konovnjicin je odmah video da je doneseni izveštaj vrlo važan i da se
ne sme oklevati. A je li on dobar ili rđav, nije na to pomišljao, niti se pitao.
Njega to nije interesovalo. Na čitavo ratovanje on nije gledao ni umom, ni
razmišljanjem, nego nečim drugim. U njegovoj je duši bilo duboko,
neiskazano uverenje da će sve biti dobro; ali da tome ne treba verovati i
da tim pre ne treba to govoriti, nego treba samo raditi svoj posao. I on je
radio taj svoj posao, ulažući u njega svu svoju snagu.
Petar Petrovič Konovnjicin, koji je onako isto kao i Dohturov zapisan
samo kao iz učtivosti u spisak takozvanih heroja iz 1812. godine –
Barklajâ, Rajevskih, Jermolovâ, Platovâ, Miloradovičâ – onako isto kao i
Dohturov imao je reputaciju čoveka veoma ograničenih sposobnosti i
znanjâ i, onako isto kao i Dohturov, nije nikad pravio planove za bitku, ali
se uvek nalazio tamo gde je bilo najteže; otkako je određen za dežurnog
generala spavao je uvek pri otvorenim vratima i zapovedao svakom
glasniku da ga budi; u boju je uvek bio u vatri, tako da ga je Kutuzov
prekorevao zbog toga i bojao se da ga šalje i bio je onako isto kao i
Dohturov, jedan od onih neopaženih točkova koji, bez tresaka i lupe, čine
najglavniji deo mašine.
Kad iziđe iz kuće u vlažnu, mračnu noć, Konovnjicin se namršti nešto
od pojačane glavobolje, nešto od neprijatne pomisli koja mu dođe na um
kako će se sad na taj izveštaj uzrujati to gnezdo štabnih ljudi od uticaja a
osobito Benigsen, koji je posle Tarutina bio krv i nož s Kutuzovom; kako
će predlagati, prepirati se, naređivati, opozivati. I to mu je predosećanje
bilo neprijatno, mada je znao da bez toga ne može biti.
 I doista, Tol, kome je svratio da mu saopšti novi izveštaj, počeo je
odmah da razlaže svoje mišljenje jednom generalu koji je stanovao s njim,
i Konovnjicin, koji je to slušao ćuteći i umorno, napomenu mu da treba ići
presvetlome.
 XVII

Kutuzov je, kao i svi stari ljudi, malo spavao noću. On bi danju često
iznenada zadremao; ali noću, ležeći obučen na svojoj postelji, većinom nije
spavao i predavao se mislima.
Tako je i sad ležao na svom krevetu, naslonivši svoju tešku, veliku,
nagrđenu glavu na punu ruku i mislio, gledajući onim jednim otvorenim
okom u pomrčinu.
Otkako ga se počeo kloniti Benigsen, koji je vodio prepisku s carem i
bio najmoćniji u štabu, Kutuzov je bio spokojniji u tom pogledu što ga neće
goniti da opet učestvuje s trupama u nekorisnim ofanzivnim operacijama.
Lekcija iz tarutinske bitke i od dana uoči nje, koju je Kutuzov pamtio s
bolom, morala je i na njih uticati, mislio je on.
„Oni moraju uvideti da mi možemo samo izgubiti ako napadamo.
Strpljenje i vreme, eto to su moji borci-vitezovi!“ – mislio je Kutuzov. On je
znao da ne treba brati jabuku dok je zelena. Kad bude zrela opašće sama,
a ako obereš zelenu, pokvarićeš i jabuku i drvo i tebi će zubi utrnuti. On
je, kao iskusan lovac, znao da je zver ranjena, ranjena onako kako ju je
mogla raniti sva ruska sila, a da li smrtno ili nije, to je još bilo
neobjašnjeno pitanje. Sad, po šiljanju Loristona i Bertelemija i po
izveštajima partizana, Kutuzov je gotovo znao da je zver ranjena smrtno.
Ali još je trebalo dokaza, trebalo je čekati.
„Njima se prohtelo da trče da vide kako su je ubili. Pričekajte,
videćete. Jednako manevri, jednako nastupanja!“ – mislio je on. „Na što?
Sve da se odlikuju. Kao da ima nešto veselo u tome što će se tući. Oni su
kao deca od koje ne možeš saznati kako je tekao boj zato što svi hoće da
dokažu kako oni umeju da se tuku. Ali sad nije to glavno.
I kako mi svi predlažu vešte manevre! Kad su izmislili dve-tri
slučajnosti (on se tu seti opšteg plana iz Petrograda), njima se čini da su
ih sve izmislili. A ni broja im nema koliko ih je!“
Nerešeno pitanje da li je bila smrtna ili nije bila smrtna rana zadata
kod Borodina visilo je nad glavom Kutuzovljevom već čitav mesec dana. S
jedne strane Francuzi su zauzeli Moskvu. S druge strane, Kutuzov je svim
svojim bićem nesumnjivo osećao da je onaj strašan udar u kome je on sa
svima Rusima napregao svu svoju snagu morao biti smrtan. Ali, u svakom
slučaju, bili su potrebni dokazi, i on ih je čekao već mesec dana i što je
vreme više prolazilo, to je on bivao nestrpljiviji. Ležeći na postelji u svojim
besanim noćima on je radio ono isto što su radili ti mladi generali, upravo
ono za što ih je prekopevao. Smišlao je sve mogućne slučajnosti isto onako
kao i ta mladež, samo s tom razlikom što nije ništa zasnivao na tim
pretpostavkama i što ih nije video dve ni tri, nego hiljadama. Što je više
mislio, sve ih se više javljalo. Zamišljao je svakojaka kretanja
Napoleonove vojske, cele ili njenih delova – na Petrograd, na njega, da ga
obiđe; zamišljao je (čega se najviše bojao) i tu slučajnost da će Napoleon
početi da se bori s njim njegovim oružjem, da će ostati u Moskvi i čekati
njega. Kutuzov je zamišljao čak i kretanje Napoleonove vojske nazad na
Medinj i Juhnov; ali jedno, što nije mogao da predvidi, to je ono što se
dogodilo, ono bezumno, grozničavo tumaranje vojske Napoleonove za
prvih jedanaest dana njegovog izlaska iz Moskve – tumaranje koje je
učinilo mogućnim ono na što tada ipak nije još smeo da pomišlja Kutuzov;
potpuno istrebljenje Francuza. Raporti Dorohovljevi o diviziji Brusjeovoj,
partizanski izveštaji o nevoljama u vojsci Napoleonovoj, glasovi o
spremanju za izlazak iz Moskve – sve je to potvrđivalo pretpostavku da je
francuska vojska razbijena i da se sprema da beži; ali to su bile samo
pretpostavke, koje su izgledale važne za mladež, ali ne i za Kutuzova. On
je sa svojim šezdesetogodišnjim iskustvom znao koliku vrednost treba
pripisivati glasovima, znao je kako su ljudi koji nešto žele kadri da
grupišu sve izveštaje tako da kao potvrde ono što oni žele i znao je kako se
u tom slučaju rado propušta sve što protivureči. I što je Kutuzov više to
želeo, time se manje usuđivao da u to veruje. To je pitanje zanimalo svu
njegovu duševnu snagu. Sve ostalo bilo mu je samo običan način života.
Takav običan način života i pokoravanje životu bili su njegovi razgovori sa
štabnim oficirima, pisma koja je pisao iz Tarutina m-me Staël,*88 čitanje
romana, razdavanje nagrada, prepiska s Petrogradom i tome slično. Ali
francuska pogibija, koju je predvideo samo on, beše njegova duševna,
jedina želja.
Noću 11. oktobra ležao je on naslonjen na ruku i mislio o tome.
U obližnjoj sobi nešto se uskomeša i čuše se koraci Tolovi,
Konovnjicinovi i Bolhovitinovljevi.
– Ej, ko je to? Uđite, ulazi! Šta je novo? – zovnu ih glavni komandant.
Dok je lakej palio sveću, Tol je pričao sadržinu izveštaja.
– Ko ga je doneo? – upita Kutuzov s hladnom strogošću koja iznenadi
Tola kad mu vide lice prema zapaljenoj sveći.
– Ne može biti sumnje, vaša svetlosti.
– Zovi ga, zovi ovamo!
Kutuzov je sedeo spustivši jednu nogu s kreveta i navalivši se velikim
trbuhom na drugu, savijenu nogu. On je začkiljio svojim jednim okom, da
bolje vidi glasnika, kao da je hteo da u njegovim crtama pročita ono što ga
je zanimalo.

88 Ana Stal, čuvena francuska književnica (1766-1817)

 – Kazuj, kazuj, sinko – reče Bolhovitinovu svojim tihim, staračkim
glasom, zatvarajući košulju koja mu se beše razdrljila na grudima. –
Priđi, priđi bliže. Kakve si mi glasove doneo? A? Napoleon otišao iz
Moskve? Je li odista? A?
Bolhovitinov je otpočetka podrobno raportovao sve što mu je bilo
naređeno.
– Govori, govori brže, ne muči me – prekide ga Kutuzov.
Bolhovitinov ispriča sve i ućuta, čekajući naredbu. Tol poče nešto da
govori, ali ga Kutuzov prekide. Htede nešto da kaže, ali mu se lice
odjedanput nabra, smežura; mahnu rukom na Tola, pa se okrete na drugu
stranu, prema počasnom kutu, u sobi, koji se crneo od ikona.
– Gospode, Stvoritelju moj! Ti si čuo našu molitvu... – reče on
potresenim glasom prekrstivši ruke. – Spasena je Rusija. Hvala ti,
Gospode! – i zaplaka.
 XVIII

Otkako je došao izveštaj o izlasku Francuza iz Moskve pa sve do

svršetka rata, sva aktivnost Kutuzovljeva beše samo u tome da vlašću,
lukavstvom i molbama zadržava svoju vojsku od nekorisnog nastupanja,
manevara i sudara s neprijateljem koji propada. Dohturov ide k Malom
Jaroslavcu, ali Kutuzov okleva sa celom armijom i izdaje zapovest da se
Kaluga očisti, jer mu se čini sasvim mogućno da će se prema njoj
odstupati.
Kutuzov svuda uzmiče, ali neprijatelj, ne čekajući njegovo uzmicanje,
beži nazad na suprotnu stranu.
Istoričari Napoleonovi opisuju nam njegov vešt manevar na Tarutino i
Mali Jaroslavac i prave pretpostavke šta bi bilo da je Napoleon uspeo da
prodre u bogate krajeve južne gubernije.
Ali, da ne govorimo o tome kako ništa nije smetalo Napoleonu da ide
u te južne gubernije (jer mu je ruska vojska ostavljala put), istoričari
zaboravljaju da Napoleonovu vojsku nije moglo ništa spasti, jer je ona već
tada nosila u samoj sebi neminovne uslove propasti. Otkud bi se ta vojska,
koja je našla obilan provijant u Moskvi pa ga izgazila nogama jer ga nije
mogla sačuvati, ta vojska, koja kad je došla u Smolensk nije probirala
provijant nego ga grabila, otkud bi se ta vojska mogla oporaviti u kaluškoj
guberniji, u kojoj žive isti Rusi, kao i u Moskvi, i u kojoj vatra ima istu
osobinu da sagori ono što zapale ljudi?
Vojska se nije mogla nigde oporaviti. Ona je, od borodinske bitke i
moskovske pljačke, već nosila u sebi kao neke hemijske uslove
raspadanja.
Ljudi te bivše vojske bežali su sa svojim vođima ni sami ne znajući
kuda i želeli su (i Napoleon i svaki vojnik) samo to da se oni lično ispletu
što je mogućno brže iz tog nezgodnog položaja koji su svi uviđali, iako
nejasno.
I samo je zato na veću u Malom Jaroslavcu, kad su se pretvarali kako
se oni – generali – savetuju i kazuju razna mišljenja, poslednje mišljenje
prostodušnog vojnika Mutona, koji je kazao ono što su svi mislili, da treba
otići što je mogućno brže, zatvorilo svima usta, i niko, pa čak ni Napoleon,
nije mogao ništa reći protiv te istine koju su svi uviđali.
Ali, iako su svi znali da je trebalo otići, ostao je još stid od toga što se
znalo da valja bežati. I potreban je bio spoljašnji podstrek, koji bi
nadvladao taj stid. I taj se podstrek javio u zgodno vreme. To je bilo
takozvano francusko: Le hourra de l’empereur.89
Sutradan posle veća Napoleon je, rano izjutra, praveći se da hoće da
pregleda vojsku i polje prošle i potonje bitke, jahao sa svitom i svojim
maršalima sredinom linije kojom je bila vojska razmeštena. Kozaci, koji
su proletali pljačke radi, nabasali su na imperatora i umalo ga nisu
uhvatili. Što kozaci nisu tada uhvatili Napoleona spaslo ga je ono što je
upropašćavalo Francuze: pljačka, na koju su jurili kozaci i u Tarutinu i
ovde, a ostavljali ljude. Oni su poleteli u pljačku ne obraćajući pažnje na
Napoleona i Napoleon je uspeo da umakne.
Kad su les enfants du Don90 mogli umalo da uhvate samog imperatora
usred njegove armije, onda je bilo jasno da se nije imalo više šta činiti,
nego samo bežati što je mogućno brže najbližim poznatim drumom.
Napoleon, koji sa svojim četrdesetogodišnjim trbuščićem već nije osećao u
sebi one pređašnje okretnosti i smelosti, razumeo je taj nagoveštaj. I, pod
uticajem straha od kozaka, koji ga je obuzeo, on se odmah složio s
Mutonom i, kao što vele istoričari, izdao zapovest da se odstupa nazad na
smolenski drum.
To što se Napoleon složio s Mutonom i što je vojska pošla nazad ne
dokazuje da je on to naredio, nego da su one sile koje su uticale na svu
vojsku da je okrenu na možajski drum uticale u isti mah i na Napoleona.

89 Imperatorovo ura.
90 Deca donska.
 XIX

Kad se čovek nekud kreće, on uvek zamišlja sebi i cilj toga kretanja.
Da bi čovek prešao hiljadu vrsta, potrebno mu je da misli kako ima nešto
lepo iza tih hiljadu vrsta. Treba zamisliti obećanu zemlju, pa da čovek ima
snage da se kreće.
Francuzima je u njihovom nastupanju bila obećana zemlja Moskva, a
u odstupanju njihova otadžbina. Ali otadžbina je bila suviše daleko i
čoveku koji ide hiljadu vrsta preko je potrebno da, zaboravivši krajnji cilj,
kaže sebi „danas ću kad pređem četrdeset vrsta doći na mesto odmora i
prenoćišta“, i na prvom dnevnom maršu to mesto odmora zaklanja krajnji
cilj i koncentriše na sebe sve želje i sve nade. One težnje koje se ogledaju u
pojedincu, svakad se uvećavaju u gomili.
Francuzima, koji su pošli nazad starim smolenskim drumom, krajnji
cilj – otadžbina – bio je suviše daleko, a najbliži cilj, onaj kome su težile
sve želje i sve nade, koje su se u ogromnoj srazmeri pojačavale u gomili,
bio je Smolensk. Ne zato što bi ti ljudi znali da u Smolensku ima mnogo
provijanta i odmorne vojske, ne zato što bi im to govorili (naprotiv, viši
činovi u vojsci pa i sam Napoleon znali su da je tamo malo provijanta),
nego zato što im je to jedino moglo dati snage da se kreću i da podnose
pravu oskudicu, oni su, i oni koji su znali i oni koji nisu znali, varajući
sebe podjednako težili Smolensku kao obećanoj zemlji.
Kad su Francuzi izišli na veliki drum, oni su s neobičnom energijom, s
nečuvenom brzinom pojurili svom zamišljenom cilju. Sem tog uzroka opšte
težnje, koji je gomile Francuza združivao u jednu celinu i davao im
izvesnu energiju, bio je još i drugi uzrok koji ih je združivao. Taj uzrok bio
je u njihovoj množini. Najveća masa njihova privlačila je k sebi, kao po
fizičkom zakonu privlačenja, pojedine atome ljudi. Oni su se kretali u
svojoj masi od sto hiljada kao čitav narod kakve države.
Svaki od njih želeo je samo jedno – da se preda i da se tako izbavi od
svih strahota i nevolja. Ali, s jedne strane, snaga opšte težnje cilju,
Smolensku, odvlačila je svakog u jednom i istom pravcu. S druge strane,
korpus se nije mogao dati da ga zarobi četa, pa, iako su se Francuzi
koristili svakom zgodnom prilikom da se odvoje jedan od drugog i se pod
najmanjim, zgodnim izgovorom predadu, ti se slučajevi nisu uvek
dešavali. Čak i njihov broj i zbijeno, brzo kretanje lišavalo ih je te
mogućnosti i činilo da je Rusima bilo ne samo teško, nego i nemogućno
zaustaviti to kretanje na koje je bila upravljena sva energija francuske
mase. Mehaničko otkidanje tela nije moglo više od izvesne mere ubrzati
proces raspadanja koji se vršio.
 Grudu snega nije mogućno rastopiti za trenut. Ima izvesna granica
vremena pre koje nikakvi napori toplote ne mogu rastopiti sneg. Naprotiv,
što je veća toplota, tim više čvrsne sneg koji ostaje.
Od ruskih vojskovođa nije to niko razumeo, sem Kutuzova. Kad je
utvrđeno da francuska armija beži smolenskim drumom, onda se počelo
događati ono što je Konovnjicin predvideo noću 11. oktobra. Svi viši činovi
u vojsci hteli su da se pokažu, da odseku, pohvataju i zarobe, razbiju
Francuze i svi su tražili da se nastupa.
Jedini Kutuzov upotrebio je svu svoju snagu (a ta je snaga kod svakog
glavnokomandujućeg vrlo slaba), da ne dopusti nastupanje.
On im nije mogao kazati ovo što mi sad govorimo: šta će bitka, i
zatvaranje druma, i gubitak svojih ljudi, i nečovečno ubijanje nevoljnika,
šta će sve to, kad je od Moskve do Vjazme i bez bitke iščilela jedna trećina
te vojske? Ali im je on govorio, izvodeći iz svoje staračke mudrosti ono što
su oni mogli razumeti – govorio im je o zlatnom mostu i oni su mu se
podsmevali, ogovarali ga, i kidali ubijenu zver, i naletali na nju i junačili
se nad njom.
Jermolov, Miloradovič, Platov i ostali koji su se našli kod Vjazme
blizu Francuza, nisu mogli odoleti želji da ne odseku i ne razbiju dva
francuska korpusa. Kad su izvestili Kutuzova o svojoj nameri, poslali su
mu u kovertu mesto raporta list prazne hartije.
I, ma koliko se Kutuzov starao da zadržava vojsku, naše su trupe
napadale, trudeći se da zatvore drum. Pešadijski pukovi išli su, kao što
pričaju, s muzikom i dobošima u napad, i pobili su i izgubili hiljadama
ljudi.
Ali što se tiče odsecanja – nikog nisu odsekli niti zarobili. I francuska
vojska, još čvršće zbijena zbog opasnosti, nastavila je, stalno se topeći,
onaj isti svoj ubistveni put ka Smolensku.
 DEO TREĆI
.
 I

Borodinska bitka je, zajedno sa zauzimanjem Moskve koje je došlo

posle nje i s bežanjem Francuza bez novih bitaka, jedna od najpoučnijih
pojava u istoriji.
Svi se istoričari slažu u tome da se spoljašnja aktivnost država i
naroda, u njihovim međusobnim sukobima, izražava ratovima; da se
neposredno, usled velikih ili malih ratnih uspeha, uvećava ili umanjuje
politička snaga država i naroda.
Ma koliko da su čudnovati istorijski opisi kako se nekakav kralj ili car
posvađao s drugim carem ili kraljem, pa skupio vojsku, pobio se s vojskom
neprijateljevom, održao pobedu, ubio tri, pet, deset hiljada ljudi, i posle
toga pokorio državu i čitav narod od nekoliko miliona; ma kako da je
nerazumljivo zašto je poraz same vojske, samo stotoga dela sve snage
jednog naroda, nagnao taj narod da se pokori – sva fakta u istoriji
(ukoliko nam je ona poznata) tvrde kako je istina da su veliki ili mali
uspesi vojske jednog naroda protiv vojske drugog naroda uzroci, ili su, u
najmanju ruku, glavni znaci uvećavanja ili umanjivanja snage naroda.
Vojska je održala pobedu i odmah su se uvećala prava onog naroda koji je
pobedio na štetu pobeđenog. Vojska je pretrpela poraz i odmah, prema
meri poraza, narod gubi prava, a posle potpunog poraza svoje vojske
potpuno se pokorava.
Tako je bilo (po istoriji) od najstarijih vremena, pa sve dosad. Svi
Napoleonovi ratovi potvrđuju to pravilo. Prema stupnju poraza austrijske
vojske, Austrija se lišava svojih prava, a uvećavaju se prava i snaga
Francuske. Francuska pobeda pod Jenom i Auerštetom uništava
samostalnost Pruske.
Kad, odjedanput, 1812. godine Francuzi održavaju pobedu kod
Moskve, zauzimajući Moskvu, ali Rusija odmah zatim, bez novih bitaka,
ne prestaje da postoji, nego prestaje da postoji armija od šest stotina
hiljada ljudi, a zatim Napoleonova Francuska. Natezati fakta prema
pravilima istorije, reći da je bojno polje u Borodinu ostalo na Rusima, da
je posle Moskve bilo bitaka koje su uništile Napoleonovu armiju – to je
nemogućno.
Posle francuske pobede kod Borodina nije bilo nijedne ne samo glavne
nego ni iole znatnije bitke, a francuska je vojska prestala da postoji. Šta to
znači? Kad bi to bio primer iz kineske istorije, mogli bismo reći kako ta
pojava nije istorijska (izgovor kod istoričara kad im što ne dolazi pod
njihovu meru); kad bi se stvar ticala kratkog sudara, u kome bi
učestvovale male količine vojske, mogli bismo uzeti tu pojavu kao
izuzetak; ali se taj događaj odigrao pred očima naših otaca, za koje se
rešavalo pitanje života i smrti otadžbine, i taj je rat bio najveći od svih
poznatih ratova...
Period kampanje 1812. godine od borodinske bitke do izgnanstva
francuza dokazao je kako dobivena bitka ne samo nije uzrok osvajanju,
nego nije čak ni stalan znak osvajanja; dokazao je kako ona sila što rešava
sudbinu narodâ nije u osvajačima, pa čak nije ni u armijama, ni u
bitkama, nego u nečem drugom.
Francuski istoričari, opisujući stanje francuske vojske pred izlazak iz
Moskve, tvrde da je sve bilo u redu u Velikoj vojsci, sem konjice, artiljerije
i komore, jer nije bilo hrane konjima i rogatoj stoci. Toj nevolji nije moglo
ništa da pomogne, jer su okolni mužici spaljivali svoje seno i nisu ga
davali Francuzima.
Dobivena bitka nije donela običnih rezultata zato što mužici Karp i
Vlas koji su posle izlaska Francuza došli u Moskvu s kolima da pljačkaju
grad i koji uopšte nisu pokazivali lično junačka osećanja, i sva nebrojena
množina takvih mužika nisu dovozili seno u Moskvu za dobre pare koje su
im nudili, nego ga spaljivali.

Zamislimo dva čoveka koji su izišli na dvoboj mačevima, po svima

pravilima boračke veštine: borba je trajala dosta dugo; odjedanput, jedan
od protivnika, osetivši da je ranjen i videvši da to nije šala, nego se tiče
njegovog života, baci mač i zgrabi prvu batinu koja mu dođe pod ruku i
počne njome da vitla. Ali zamislimo da je čovek koji je tako razumno
upotrebio najbolji i najprostiji način da postigne cilj, a koga ujedno
oduševljavaju tradicije viteštva, dobio volju da sakrije suštinu stvari i da
je tvrdio kako je on po svima pravilima te veštine pobedio boreći se
mačem. Može se zamisliti kakva bi zbrka i nejasnost potekla iz takvog
opisa dvoboja koji je bio!
Borac koji je tražio borbu po pravilima boračke veštine bili su
Francuzi; njegov protivnik, koji je bacio mač pa dokopao batinu, bili su
Rusi; a ljudi koji su se trudili da sve objasne po pravilima borbe – jesu
istoričari koji su pisali o tome događaju.
Od požara Smolenska nastao je rat koji se nije slagao ni s kakvim
ranijim ratnim tradicijama. Spaljivanje gradova i sela, odstupanje posle
bitaka, borodinski udar i opet odstupanje, paljevina Moskve, hvatanje
marodera, otimanje transporta, partizanski rat, sve je to bilo odstupanje
od pravila.
 Napoleon je to osećao i on se još od onda kad se u pravilnoj boračkoj
pozi zaustavio u Moskvi i mesto protivnikovog mača ugledao zamahnutu
nad sobom batinu, neprestano žalio Kutuzovu i caru Aleksandru kako se
rat vodi protivno svakom pravilu (kao da ima nekakvih pravila kako da se
ljudi ubijaju). Ne obzirući se na francuske žalbe kako se ne ispunjavaju
pravila i ne obzirući se na to što je Rusima na višim položajima izgledalo
odnekud stidno tući se batinom nego su hteli da po svima pravilima stanu
u položaj en quarte ili en tierce, da učine vešt ispad u prime*91 itd. –
batina narodnog rata bila je zamahnuta svom svojom strašnom i
veličanstvenom snagom i, ne razbirajući ni za čije ukuse ni pravila, ona
se, s glupom prostotom ali celishodno, ne obzirući se ni na što, podizala,
udarala i tukla Francuze dotle dok nije propala njihova najezda.
I neka je slava onom narodu što nije kao Francuzi 1813. godine
salutirao po svima pravilima boračke veštine i okrenuo mač balčakom, pa
ga graciozno i učtivo predao velikodušnom pobediocu, nego nek je slava
onom narodu koji je u času iskušenja, ne pitajući da li su drugi u takvim
prilikama postupali po pravilima, prosto i hitro zgrabio prvu batinu koja
mu se desila pod rukom, pa njome tukao dotle dok se u njegovoj duši
osećanje uvrede i osvete nije zamenilo preziranjem i žaljenjem.

91 Komanda u borenju sabljama, špadama itd.

 II

Jedno od najjasnijih i najkorisnijih odstupanja od takozvanih ratnih

pravila, to je operisanje rasturenih ljudi protiv ljudi sabijenih u gomilu.
Takve operacije pojavljuju se uvek u ratu koji dobija narodni karakter. To
su one operacije kad se ljudi, mesto da iziđu u gomili protiv gomile,
rasturaju odvojeno, napadaju zasebno i odmah beže kad ih napadne velika
vojska, pa posle opet napadaju kad dođe zgodna prilika. To su činili gerilci
u Španiji; to su činili brđani na Kavkazu; to su činili Rusi 1812. godine.
Rat takve vrste nazvali su ljudi partizanskim i mislili da su mu, pošto
su ga tako nazvali, objasnili značenje. Međutim, rat takve vrste ne samo
što se ne slaže ni s kakvim pravilima, nego je sasvim protivan poznatom
taktičkom pravilu koje je priznato kao nepogrešivo. To pravilo veli da onaj
koji napada mora koncentrisati svoju vojsku zato da bi u času bitke bio
jači od protivnika.
Partizanski rat (uvek uspešan kao što pokazuje istorija) sasvim je
suprotan tome pravilu.
Ta suprotnost potiče otuda što ratna nauka uzima da je snaga vojske
istovetna s njenim brojem. Ratna nauka kaže da što je veća vojska tim
jača snaga. Les gros bataillons ont toujours raison.92
Govoreći to, ratna je nauka slična onoj mehanici koja bi, oslanjajući se
na ispitivanje tela u kretanju samo prema njihovim masama, rekla da su
snage jednake ili nejednake među sobom zato što su jednake ili nejednake
njihove mase.
Snaga (količina kretanja) to je proizvod mase pomnožene brzinom.
U ratovanju snaga vojske je takođe proizvod mase pomnožene nečim
drugim, nekakvim nepoznatim x.
Ratna nauka, videći u istoriji nebrojenu množinu primera da se masa
vojske ne podudara sa snagom, da mala odeljenja pobeđuju velika,
zbunjeno priznaje da postoji taj nepoznati množitelj i trudi se da ga nađe
čas u geometrijskoj konstrukciji, čas u naoružanju, čas, što je najobičnije –
u genijalnosti vojskovođa. Ali davanje sviju tih značenja množitelju ne
daje rezultate koji bi se slagali sa istorijskim faktima.
A međutim treba se samo otresti utvrđenog za volju herojima lažnog
mišljenja kako naredbe viših vlasti za vreme rata imaju važnosti, pa da se
nađe to nepoznato x.

92 Veliki bataljoni uvek osvajaju.

 To x je duh u vojsci, to jest, njena veća ili manja želja da se bije i da
izlaže opasnostima sve svoje ljude koji čine vojsku, sasvim nezavisno od
toga da li se ljudi biju pod komandom genijâ ili negenijâ, da li na tri ili na
dve linije, i da li batinama ili puškama što pucaju trideset puta u minutu.
Ljudi koji imaju najveću želju da se biju uvek se stave u najpovoljnije
uslove za bitku.
Duh u vojsci – to je množitelj kojim kad se pomnoži masa dobija se
proizvod snage. Da se odredi i izrazi vrednost duha u vojsci, tog
nepoznatog množitelja, to je zadatak nauke.
Taj se zadatak može rešiti tek onda kad prestanemo proizvoljno
stavljati, mesto vrednosti celog nepoznatog x, one uslove pod kojima se
pojavljuje snaga, kao što su: naredbe vojskovođine, naoružanje itd.,
uzimajući da su one vrednost množitelja, pa priznamo to nepoznato u
punoj njegovoj celini, to jest, kao veću ili manju želju da se ljudi biju i da
izlažu sebe opasnostima. Tek tada, kad izrazimo jednačinama poznata
istorijska fakta, možemo se nadati da ćemo, iz poređenja relativne
vrednosti toga nepoznatog, odrediti i samo nepoznato.
Deset ljudi, bataljona ili divizije tukli su se s petnaest ljudi, bataljona
ili divizija i pobedili su petnaest, to jest, pobili i zarobili sve bez ostatka, a
sami izgubili četiri; dakle, s jedne strane uništeno je četiri, a s druge
strane petnaest. Iz toga izlazi da je četiri bilo ravno petnaest i da je,
dakle, 4x = 15y. A to je x : y = 15 : 4.
Ova jednačina ne daje vrednost nepoznatog, ali daje srazmeru između
dva nepoznata. I kad se pod ovakve jednačine podvedu istorijske, odvojeno
uzete jedinice (bitke, kampanje, ratni periodi) dobija se niz brojeva, u
kojima moraju biti i mogu se pronaći zakoni.
Taktičko pravilo o tome da treba operisati masama u nastupanju a
rastureno pri odstupanju, i nehotice potvrđuje samo onu istinu da snaga
vojske zavisi od njenog duha. Da se ljudi mogu voditi pod đulad, za to
treba više discipline, koja se dobija samo kretanjem u masama, nego da se
odbijaju napadači. Ali to pravilo, kod koga se gubi iz vida duh u vojsci,
pokazuje se u svima narodnim ratovima uvek kao neistinito, a naročito
jako protivreči stvarnosti onde gde se javlja jako podizanje ili opadanje
duha u vojsci.
Kad Francuzi odstupaju 1812. godine, oni se, ma da bi trebalo da se
brane podvojeno po taktici, sabijaju u gomilu, zato što je duh u vojsci pao
tako da samo masa održava vojsku zajedno. Rusi, naprotiv, trebalo bi da
po taktici napadaju u masi, a oni se rasturaju zato što je duh kod njih
podignut tako da pojedine ličnosti biju Francuze bez naredbe i ne treba im
da ih ko nagoni da se izlažu teškoćama i opasnostima.
 III

Takozvani partizanski rat počeo je ulaskom neprijatelja u Smolensk.

Pre nego što je naša vlada službeno primila partizanski rat, već su
kozaci i mužici istrebili hiljadama ljudi neprijateljske vojske – zaostale
pljačkaše i furažere – i oni su ubijali te ljude isto onako nesvesno kao što
psi nesvesno ujedaju besno pseto koje utrči među njih. Denis Davidov prvi
je svojim ruskim čulom shvatio vrednost onog strašnog oružja koje je, ne
pitajući za pravila ratne veštine, uništavalo francuze, i njemu pripada
slava što je učinjen prvi korak da se uvede taj način ratovanja.
24. avgusta osnovan je prvi partizanski odred Davidovljev i odmah
posle njegovog odreda počeli su da se osnivaju drugi. Što se dalje razvijala
kampanja, sve se više uvećavao broj tih odreda.
Partizani su uništavali veliku armiju po delovima. Oni su kupili ono
otpalo lišće koje je samo po sebi padalo sa osušenog drveta – francuske
vojske, i ponekad su tresli i samo drvo. U oktobru, onda kad su Francuzi
bežali ka Smolensku, bilo je stotinama tih odreda raznih veličina i
karaktera. Bilo je odreda koji su uzeli sve načine jedne vojske, s
pešadijom, artiljerijom, štabovima, sa ugodnostima za život; bilo ih je
samo kozačkih, konjičkih; bilo ih je sitnih, skupljenih bez reda, pešačkih i
na konjima; bilo ih je mužičkih i spahijskih, a bilo ih je koje niko nije
poznavao. Jednu je četu predvodio crkvenjak koji je za mesec dana zarobio
nekoliko stotina, jednu je vodila kmetica Vasilisa, koja je pobila na stotine
Francuza.
Poslednjih dana oktobra bilo je partizansko ratovanje u najvećem
jeku. Već beše prošao onaj prvi period tog ratovanja, kad su partizani,
diveći se i sami svojoj smelosti, svaki čas strepeli da ih Francuzi ne opkole
i ne pohvataju, pa su se, ne rasedlavajući i gotovo ne silazeći s konja, krili
po šumama, očekujući svakog trenutka poteru. Sad se to ratovanje već
utvrdilo, svakom je postalo jasno šta se može preduzeti s Francuzima, a
šta se ne može preduzeti. Sad su samo starešine onih odreda koji su sa
štabovima, po pravilima, išli daleko od Francuza, smatrali da je još mnogo
štošta nemogućno. A sitni partizani, koji su već odavno otpočeli svoj posao
i izbliza posmatrali Francuze, nalazili su da je mogućno ono na što nisu
smele ni da pomisle starešine velikih odreda. Kozaci i mužici koji su se
provlačili između Francuza smatrali su da je sad već sve mogućno.
Denisov, koji beše jedan od partizana, nalazio se 22. oktobra sa svojim
odredom u najvećoj vatri partizanske strasti. Još od jutra bio je sa svojim
odredom na nogama. On je ceo dan vrebao, kroz šume pored velikog
druma, veliki francuski transport konjičkih stvari i zarobljenih Rusa, koji
se bio odvojio od ostalih trupa, pa se pod jakom zaštitom, kao što se
doznalo od uhoda i zarobljenika, uputio Smolensku. Za taj transport nisu
znali samo Denisov i Dolohov (takođe partizan s malim odredom), koji se
kretao blizu Denisova, nego i starešine velikih odreda sa štabovima: svi su
znali za taj transport i, kao što je Denisov govorio, oštrili zube na njega.
Dvojica od tih starešina velikih odreda – jedan Poljak, a drugi Nemac –
poslali su gotovo u jedan isti mah Denisovu poziv da im se pridruži (svaki
ga je zvao u svoj odred), pa da napadnu na transport.
– Ne, brate, i mi konja za trku imamo – rekao je Denisov kad je
pročitao ta pisma i otpisao Nemcu kako se on, pored svega što je od srca
želeo da služi pod komandom tako junačkog i znamenitog generala, mora
lišiti te sreće, jer je već stupio pod komandu generala Poljaka. A generalu
Poljaku otpisao je to isto, uveravajući ga kako je već stupio pod komandu
Nemčevu.
Pošto je to tako uredio, Denisov je naumio da, ne javljajući za to višim
starešinama, zajedno s Dolohovom napadne sa svojim malim odredom i
otme taj transport. Transport je išao 22. oktobra od sela Mikulina ka selu
Šamševu. S leve strane puta od Mikulina ka Šamševu behu velike šume,
koje su mestimice dopirale do samog puta, a mestimice bile daleko od puta
za čitavu vrstu i više. Preko tih šuma čitav dan jahao je sa svojim
odredom Denisov, čas zalazeći u njihovu sredinu, čas izlazeći na okrajak,
ne ispuštajući iz očiju Francuze. Izjutra, nedaleko od Mikulina, onde gde
je šuma bila blizu puta, kozaci iz Denisovljevog odreda uhvatili su dvoja
francuska kola s konjskim sedlima, zaostala u blatu, i odvezli ih u šumu.
Otada pa do u samo veče odred je pratio kretanje Francuza a nije ih
napadao. Nije trebalo plašiti ih, nego pustiti da mirno dođu do Šamševa,
pa onda, zajedno s Dolohovom, koji je pred veče morao doći na dogovor kod
stražare, u šumi (za jednu vrstu od Šamševa), napasti u svanuće s dve
strane, pa potući i pohvatati sve odjedanput.
Pozadi, na dve vrste Mikulina, onde gde je šuma od samog druma,
ostavljeno je šest kozaka, koji su bili dužni odmah da jave, čim se pokažu
nove kolone Francuza.
Dolohov je, tako isto, bio dužan da izvidi drum ispred Šamševa, da
sazna koliko su daleko još druge francuske trupe. Računalo se da s
transportom ide 1500 ljudi. Denisov je imao 200 ljudi, Dolohov je mogao
da ima isto toliko. Ali brojno preimućstvo nije uzdržavalo Denisova.
Jedino što mu je još trebalo da zna beše to kakva je upravo to vojska: i
toga radi Denisov je morao da uhvati jedan jezik (to jest, čoveka iz
neprijateljske kolone). U napadu na kola ujutru to se tako brzo svršilo da
su pobili sve Francuze što su bili kod kola, a uhvatili živog samo jednog
dečka dobošara, koji je bio zaostao i koji nije umeo ništa pozitivno da kaže
kakva je vojska u koloni.
Napadati po drugi put Denisov je smatrao kao opasno, da ne uznemiri
celu kolonu, i zato je poslao napred u Šamševo mužika Tihona Krezavog,
koji je bio u njegovom odredu, da uhvati, ako je mogućno, makar jednog od
francuskih prednjih konačara što su bili tamo.
 IV

Beše jesenji, topao, kišovit dan. Nebo i horizont behu mutni kao
mutna voda. Čas padne kao magla, a čas odjedanput udari koso krupna
kiša.
Na mršavom, rasnom konju s veoma upalim bokovima, jahao je
Denisov u burci i čerkeskoj šubari s kojih je curila voda. On se isto onako
kao i njegov konj, koji je krivio glavu i strigao ušima, mrštio od kose kiše i
zabrinuto se zagledao napred. Njegovo izmršalo i gustom, kratkom, crnom
bradom obraslo lice izgledalo je ljutito.
Uporedo s Denisovom, takođe u burci i čerkeskoj šubari, jahao je na
tovnom, krupnom doncu kozački esaul*93 – saradnik Denisovljev.
Esaul Lovajski – treći, takođe u burci i čerkeskoj šubari, beše
dugačak, ravan kao daska, belog lica, plav čovek sa uzanim, sjajnim
očicama i s mirnim, sobom zadovoljnim izrazom, koji mu se ogledao i na
licu i na sedenju. Iako se nije moglo reći u čemu je osobenost konja i
konjanika, ipak se na prvi pogled bačen na esaula i Denisova videlo da je
Denisovu i mokro i nezgodno, da je Denisov čovek koji je seo na konja; dok
se, kad pogledaš esaula, videlo da je njemu onako isto ugodno i da je
spokojan kao uvek, i da on nije čovek koji je seo na konja, nego čovek koji
je, zajedno s konjem, jedno biće uvećano dvostrukom snagom.
Malo napred ispred njih išao je skroz mokar mužik sprovodnik u
sivom kaftanu i beloj kapi.
Malo pozadi jahao je na mršavom, tankom, kirgijskom konju s velikim
repom i grivom i s raskrvavljenim usnama mlad oficir u plavom
francuskom šinjelu.
Uporedo s njim jahao je husar koji je nosio iza sebe na konjskim
sapima dečka u francuskoj pocepanoj uniformi i u plavoj kapi. Dečko se
držao za husara crvenim od hladnoće rukama, micao svojim bosim
nogama ne bi li ih ugrejao i, uzvivši obrve, obzirao se začućeno oko sebe.
To beše francuski dobošar što je zarobljen to jutro.
Pozadi behu se otegli po trojica, po četvorica, uzanim, raskaljanim i
iskvarenim šumskim putem husari, pa zatim kozaci, neko u burci, neko u
francuskom šinjelu, neko s pokrovcem nabačenim na glavu. Konji, i riđi i
dorati, izgledali su svi vrani od kiše koja je curila niz njih. Konjski vratovi
izgledali su neobično tanki, jer im se grive behu okvasile. Sa konja se
pušila para. I odela, i sedla, i uzde – sve je to bilo mokro, klizavo i
raskvašeno, onako kao i zemlja i opalo lišće kojim beše zastrt put. Ljudi su

93 Ađutant kod kozaka.

sedeli naježeni, gledajući da se ne miču, kako bi zagrejali onu vodu koja
im je probila do tela, a da ne propuste novu hladnu koja je podilazila pod
njih, pod kolena i iza vrata. Između otegnute povorke kozaka kloparala su
preko panjeva i granja dvoja kola, u koja behu upregnuti francuski i
kozački konji sa sedlima, i pljeskala po kolovozu punom vode.
Denisovljev konj, obilazeći baru koja beše na putu, poteže u stranu i
udari njegovim kolenom o jedno drvo.
– Ih, do vraga! – uzviknu ljutito Denisov, pa iskezivši zube udari
konja triput kamdžijom i poprska blatom i sebe i drugove. Denisov beše
zlovoljan: i zbog kiše, i zbog gladi (jer od jutra nije niko ništa jeo) i, što je
glavno, zbog toga što od Dolohova nema još nikakve vesti i što se ne vraća
onaj mužik koji je poslan da uhvati jezik.
„Mučno će se desiti druga ovakva prilika kao danas da se napadne
transport. Da sam napadnem i suviše je rizično, a da ostavim do sutra –
ugrabiće mi ispred nosa ćar neko od velikih partizana – mislio je Denisov
u sebi, gledajući neprestano napred i nadajući se da će ugledati
očekivanog Dolohovljevog glasnika.
Kad je izišao na proseku, s koje se videlo daleko desno, Denisov se
zaustavi.
– Ide neko – reče on.
Esaul pogleda onamo kuda pokaza Denisov.
– Idu dvojica – oficir i kozak. Samo se ne može pretpostaviti da je baš
potpukovnik – reče esaul koji je voleo da upotrebljava reči nepoznate
kozacima.
Oba konjanika spustiše se niz brdo i izgubiše se iz vida, p a se posle
nekoliko minuta opet pokazaše. Napred je jahao oficir umornim galopom,
goneći konja nagajkom, razbarušen, skroz mokar i sa pantalonama
zagrnutim do iznad kolena. Za njim je kasao kozak, stojeći na
stremenima. Taj oficir, vrlo mlad momčić, široka, rumena lica i živih,
veselih očiju, dokasa do Denisova i dade mu okvašeno pismo.
– Od generala – reče oficir – oprostite što nije sasvim suvo...
Denisov se namršti, uze pismo i poče ga otvarati.
– Eto, vi ste sve govorili da je opasno, opasno – reče oficir okrenuvši se
esaulu dok je Denisov čitao predato mu pismo. – Uostalom ja i Komarov
smo se – on pokaza na kozaka – spremili. Imamo po dva pišto... A ko je
ovo? – upita kad ugleda francuskog dobošara – zarobljenik? Zar ste već
bili u boju? Mogu li da govorim s njim?
 – Rostov! Peća! – viknu u taj mah Denisov, kad pročita letimično
predato mu pismo. – Pa kako da ne kažeš ko si? – i Denisov se okrete, pa
sa osmehom pruži ruku oficiru.
Taj oficir beše Peća Rostov.
Peća se celim putem spremao kako će se, kao što dolikuje matorcu i
oficiru, ponašati s Denisovom a da ne podseti na pređašnje poznanstvo.
Ali čim mu se Denisov osmehnuo, on se odmah razvedrio, porumeneo od
radosti i zaboravio spremljenu oficijalnost, pa počeo da priča kako je
prošao pored Francuza i kako mu je milo što mu je data takva misija, i
kako je već bio u borbi kod Vjazme, i kako se tamo odlikovao jedan husar.
– E milo mi je što sam te video – prekide ga Denisov, a lice mu opet
dobi zabrinut izraz.
– Mihailo Teoklitiču – reče esaulu – ovo je opet od Nemca. On je opet
kod njega. – I Denisov ispriča esaulu da je to pismo koje mu je sad predato
ponovljen poziv od generala Nemca da mu se pridruži, pa da napadnu
transport. – Ako ga mi sutra ne otmemo, on će nam ga ugrabiti ispred
nosa – završi.
Dok je Denisov razgovarao sa esaulom, Peća je, zbunjen hladnim
tonom Denisovljevim i misleći da je tom tonu uzrok to kako stoje njegove
pantalone, popravljao ispod šinjela, ali tako da to niko ne spazi, svoje
zagrnute pantalone i trudio se da izgleda što je mogućno više ratnički.
– Hoće li biti kakve naredbe od vašeg visoko-blagorodstva? – upita on
Denisova, salutirajući i vraćajući se opet na izigravanje ađutanta pred
generalom za koje se unapred spremao – Ili ću ostati kod vašeg visoko-
blagorodstva?
– Naredbe?... – reče Denisov zamišljeno. – A možeš li ti ostati do
sutra?
– O, molim vas!... Zar mogu ostati kod vas? – uzviknu Peća.
– Pa kako ti je upravo naredio general, je li da se vratiš odmah? –
upita Denisov.
Peća pocrvene.
– Pa nije mi ništa naredio, nego ja mislim da mogu? – reče on upitno.
– Hajde, dobro! – reče Denisov. On se okrete svojim potčinjenima i
izdade naredbe da odred ide do označenog mesta za odmor kod stražare u
šumi i da onaj oficir na kirgijskom konju (taj oficir je vršio dužnost
ađutanta) ide da traži Dolohova, da sazna gde je on i hoće li doći uveče. A
Denisov beše naumio da iziđe sa esaulom i Pećom na okrajak šume koji se
pružao ka Šamševu, te da razgleda ono mesto gde su pali Francuzi na koje
je trebalo sutra napasti.
 – Hajde, bradonja – reče on mužiku sprovodniku – provedi nas do
Šamševa.
Denisov, Peća i esaul, i s njima nekoliko kozaka i onaj husar koji je
nosio zarobljenog dečka, odoše levo, preko jedne jaruge, prema okrajku
šume.
 V

Kiša beše prestala, samo je padala magla i kapala voda s granja.

Denisov, esaul i Peća jahali su ćuteći za mužikom u šubari, koji je lako i
nečujno koračao svojim iskrivljenim nogama u opancima preko žila i
mokrog lišća i vodio ih na okrajak šume.
Kad iziđoše uza stranu, mužik stade, osvrte se i uputi se onamo gde
behu proređena drveta. Kod jednog velikog hrasta, s koga još ne beše opao
list, zaustavi se i tajanstveno im mahnu rukom da dođu k njemu.
Denisov, esaul i Peća priđoše mu. S tog mesta na kome se zaustavio
mužik videli su se Francuzi. Odmah ispred šume spuštala se dole kao
breščić neka njiva. Desno, preko strme jaruge, videli su se omanje seoce i
mali spahijski dom s razvaljenim krovovima. U tom seocetu i kod
spahijskog doma, i po celom breščiću, po voćnjaku, kod kladenca i
ribnjaka, i svuda putem naviše od mosta ka selu, videle su se kroz
lelujavu maglu gomile sveta, na razmaku ne većem od dvesta hvati. Jasno
su se čuli njihovo nerusko dozivanje i vika na konje koji su izdirali uz brdo
vukući kola.
– Dajte ovamo zarobljenika – reče polako Denisov, ne skidajući očiju s
Francuza.
Kozak siđe s konja, skide dečka i dođe zajedno njim Denisovu.
Denisov ga poče pitati kakve su to i to trupe, pokazujući rukama na
Francuze. Dečko beše gurnuo svoje ozeble ruke u džepove i uzdigao obrve,
pa unezvereno gledaše u Denisova, pa, iako je očevidno, želeo da kaže sve
što zna, on se zbunjivao u svojim odgovorima i samo potvrđivao ono što je
Denisov pitao. Denisov se namršti, okrete se od njega i poče da razgovara
sa esaulom i da mu saopštava svoje mišljenje.
Peća je, okrećući brzo glavu, jednako bacao poglede čas u dobošara,
čas u Denisova, čas u esaula, čas u Francuze po selu i po putu, i pazio da
ne propusti nešto važno.
– Došao, ne došao Dolohov, treba oteti!... A? – reče Denisov i veselo
mu sevnuše oči.
– Mesto je zgodno – reče esaul.
– Pešake ćemo poslati dolinom, preko rita – nastavi Denisov; – oni će
se primaći voćnjaku; vi ćete zaći s kozacima otuda (on pokaza na šumu iza
sela), a ja ću odavde sa svojim husarima. I na pucanj...
– Dolinom se neće moći, pištolina je – reče esaul. – Zaglibićemo konje,
valja zaobići više ulevo...
 Upravo kad su oni tako poluglasno govorili, puče dole, u dolini kod
ribnjaka, jedna puška i zabeli se dim, puče i druga, i ču se složna, kao
vesela vika stotina Francuza koji behu na brdašcu. U prvom trenutku
Denisov i esaul povukoše se nazad. Behu tako blizu da im se učini da su
oni uzrok tom pucanju i vici. Ali se pucanj i vika nisu odnosili na njih.
Dole, preko rita, bio je čovek u nečem crvenom. Videlo se da su Francuzi
na njega pucali i vikali.
– Pa to je naš Tihon! – reče esaul.
– On! Da, on je!
– Baš je lupež! – reče Denisov.
– Pobeći će im; – reče esaul čkiljeći očima. Čovek koga oni nazvaše
Tihonom dotrča do rečice, bućnu u nju tako da prsnu voda oko njega,
nesta ga za trenutak, pa izbaulja četvoronoške, sasvim crn od vode, i
pobeže dalje. Francuzi koji su jurili za njim zaustaviše se.
– E, vešto! – reče esaul.
– Pravi gad! – progovori Denisov zlovoljno. – I šta li je radio dosad?
– Ko je to? – upita Peća.
– To je naš uhoda. Poslao sam ga da uhvati jezik.
– A, da – reče Peća na prvu reč Denisovljevu i klimnu glavom, kao da
je sve razumeo, iako nije razumeo nijedne reči.

Tihon Krezavi beše jedan od najpotrebnijih ljudi u odredu. On je bio

mužik iz Pokrovskog kod Gžaće. Kad je Denisov, u početku svojih
operacija, došao u Pokrovsko i, kao i uvek, prizvao kmeta i zapitao ga šta
on zna o Francuzima, kmet je, braneći se od nečeg, odgovorio, kao što su
odgovarali i svi kmetovi, kako on niti što zna, niti je čuo. Ali kad mu je
Denisov objasnio kako je njegova namera da bije Francuze, pa ga upita da
nisu Francuzi dolazili i k njemu, kmet je rekao – kako su odista dolazili
miroderi,*94 ali da se kod njih u selu jedini Tiška Krezavi zanimao tim
poslovima. Denisov je naredio da mu se zovne Tihon, pa ga je pohvalio za
njegov rad i rekao pred kmetom nekoliko reči o vernosti prema caru i
otadžbini i o mržnji prema Francuzima koju su dužni da gaje sinovi
otadžbine.
– Ne činimo mi Francuzima ništa zlo – rekao je Tihon, koji se svakako
uplašio tih reči Denisovljevih. – Mi smo se to, onako, našalili s momcima.

94 Seljaci su zvali marodere (pljačkaše) „miroderi“.

Istina, potukli smo desetak, dvaestak mirodera, a onako nismo im činili
nikaka zla...
Kad je Denisov sutradan pošao iz Pokrovskog, zaboravivši sasvim tog
mužika, njemu su javili da se Tihon pridružio odredu i molio da ostane u
njemu. Denisov je naredio da ga prime.
Tihon, koji je najpre radio težak posao, ložio vatru, nosio vodu,
timario konje itd., ubrzo je pokazao veliku volju i sposobnost za
partizansko ratovanje. Odlazio je noću u pljačku i svaki put donosio
haljine i oružje francusko, a kad mu narede, dovodio je i zarobljenike.
Denisov je oslobodio Tihona od poslova, počeo ga voditi sa sobom u
izviđanje i uvrsti ga u kozake.
Tihon nije voleo da jaše, uvek je išao peške i nikad nije zaostajao iza
konjice. Oružje mu je bilo mušketon, koji je nosio više smeha radi, koplje i
sekira, kojom je vladao kao što vlada zubima vuk, koji podjednako lako i
vadi njima buve iz dlake i pregriza debele kosti. Tihon je podjednako
sigurno cepao, iz zamaha, sekirom grede i, uzevši je za ušice, deljao njome
tanke kočiće i dubao kašike. Tihon je imao u Denisovljevom odredu svoje
posebno, izuzetno mesto. Kad je trebalo uraditi nešto veoma teško i gadno
izdići ramenom iz blata kola, izvući za rep konja iz rita, oderati ga, uvući
se usred Francuza, preći za dan pedeset vrsta, svi su osmehujući će
pokazivali rukom na Tihona.
– Šta će đavolu biti, jako je to kao vo – govorili su za njega.
Jedanput je neki Francuz, koga je Tihon hvatao, opalio na njega iz
pištolja i pogodio ga u leđa u meso. Ta rana, od koje se Tihon lečio samo
rakijom, i spolja i iznutra, bila je predmet najveselijih pošalica u celom
odredu, i to pošalica na koje je Tihon rado pristajao.
– Šta je, brate, nećeš više? Oborilo te, je li? – podsmevali su mu se
kozaci, a Tihon bi se navalice zgurio i mrštio, praveći se da se ljuti, pa bi
psovao Francuze najsmešnijim psovkama. Taj je slučaj samo toliko uticao
na Tihona što je posle svoje rane retko kad privodio zarobljenike.
Tihon je bio najkorisniji i najhrabriji čovek u odredu. Niko nije bolje
od njega nalazio prilike za napad, niko nije više od njega pohvatao ni
pobio Francuza; i zbog toga je bio svima kozacima i husarima lakrdijaš i
on je rado pristajao na to zvanje. Sad je Denisov bio još noću poslao
Tihona da uhvati jezik. Ali je Tihon, ili što mu nije bio dosta jedan
Francuz ili što je prespavao noć, zašao danju u žbunje, upravo usred
Francuza, pa ga oni, kao što je video Denisov s brda, otkrili.
 VI

Pošto je porazgovarao još neko vreme sa esaulom o sutrašnjem

napadu na koji se sad, gledajući kako su Francuzi blizu, izgleda, sasvim
rešio, Denisov okrete konja i pođe natrag.
– E, brate, sad ćemo ići da se osušimo – reče Peći.
Prilazeći šumskoj stražari, Denisov zastade i zagleda se u šumu. Kroz
šumu između drveća iđaše krupnim lakim koracima jedan čovek dugih
nogu i dugih razmlatanih ruku, u opancima i kazanskoj kapi, s puškom o
ramenu i sa sekirom za pojasom. Kad ugleda Denisova, taj čovek brzo baci
nešto u žbun, pa skide mokru kapu i priđe starešini. To beše Tihon. Po
njegovom rohavom i punom bora licu s malim uskim očima videlo se da je
veseo i sobom zadovoljan. On podiže glavu visoko i, kao uzdržavajući se od
smeha, pogleda u Denisova.
– Gde si tumarao? – upita ga Denisov.
– Gde sam tumarao? Išao sam da dovedem francuza – odgovori Tihon
smelo i brzo svojim promuklim, ali otegnutim basom.
– A zašto si pošao danju? Marvo! Pa zašto ga nisi uhvatio?...
– Ono, što se tiče hvatanja, uhvatio sam ga – reče Tihon.
– Pa gde je?
– Ama ja sam njega, prvo i prvo, uhvatio još zorom – nastavi Tihon,
razmičući malo šire svoje iskrivljene noge u opancima – i odveo ga u
šumu. Vidim, nije dobar. Daj, mislim se, da odem te da uhvatim drugog,
kakvog boljeg.
– E, gle ti ugursuza! – reče Denisov esaulu.
– A zašto nisi toga doveo?
– A što da ga dovodim – prekide ga brzo i ljutito Tihon – kad ne valja!
Zar ja ne znam kakvi su vama potrebni?
– E, jest životinja!... Pa?...
– Pa, otišao sam po drugog – nastavi Tihon – prikradem se evo ovako
u šumu, pa legnem. – Tihon iznenadno i gipko leže potrbuške, pokazujući
kako je radio. – Naiđe jedan – nastavi on – A ja njega ovako zgrabim. – Tu
on brzo i lako skoči. – Hajdemo, velim, pukovniku. – Kad ti ispadoše njih
četvorica. Naleteše na mene špadama. A ja na njih ovako sekirom: Šta
ćete, velim, Bog s vama! – viknu Tihon, zamahnuvši rukom i strašno se
namršti i isprsi.
– Jest, jest, gledali smo s brda kako si ih dočekao, sve preko bare –
reče esaul i začkilji.
 Peći beše veoma smešno, ali vide kako se svi uzdržavaju od smeha.
On je brzo prenosio pogled s Tihona na esaula i na Denisova, ne znajući
šta to sve znači.
– Ne izigravaj mi tu budalu! – reče Denisov iskašljujući se ljutito. –
Zašto nisi doveo onog prvog?
Tihon se poče češati jednom rukom iza vrata, drugom po glavi i
odjedanput mu se celo lice razvuče u vedar, glup osmeh, koji pokaza da
nema jednog zuba (zato je i prozvan Krezavi). Denisov se osmehnu, a Peća
se zaceni od veselog smeha, kome se pridruži i sam Tihon.
– Ama što će vam, kad nimalo ne valja – reče Tihon. – Haljetak na
njemu rđav, kako da ga vodim. Pa je i neotesan, vaše blagorodstvo. „Šta,
veli, ja sam generalski sin, neću da idem“, veli.
– Baš si stoka! – reče Denisov. – Treba mi da ga pitam...
– Pa ja sam ga pitao – reče Tihon. – On veli: slabo je poznat. „Ima,
veli, naših mnogo, ali su sve rđavi; samo se, veli, nazvali vojnici.
Podviknite, veli, podobro, pa ćete ih sve pohvatati“ – završi Tihon i
pogleda veselo i odlučno u oči Denisovu.
– Ama opaliću ja tebi sto vrućih, pa mi nećeš igrati budalu! – reče
Denisov strogo.
– A što da se srdite – reče Tihon – valjda ne znam šta su ti vaši
Francuzi? Čekajte samo dok se smrkne, pa ću vam onda dovesti kakve
hoćete, ako hoćete i trojicu.
– Dobro, hajdemo – reče Denisov i jahao je sve do stražare ljutit,
namršten i ćuteći.
Tihon je išao pozadi i Peća je čuo kako su se kozaci smejali i dirali ga
zbog nekakvih čizama što je bacio u onaj žbun.
Kad je Peću prošao onaj smeh što ga beše spopao dok je slušao Tihona
i gledao ga kako se smeška, on je odjedanput razumeo da je taj Tihon ubio
čoveka, i bi mu nešto neugodno. On se osvrte na zarobljenog dobošara i
nešto ga teknu u srce. Ali je ta neugodnost trajala samo jedan trenutak.
On oseti da treba dići glavu malo više, ohrabriti se i značajno zapitati
esaula o sutrašnjem napadu, kako ne bi bio nedostojan društva u kome se
nalazi.
Poslani oficir srete Denisova u putu i javi mu da će Dolohov sam
odmah doći i da je s njegove strane sve dobro.
Denisov se odjedanput razgali i pozva Peću k sebi.
– De, pričaj mi o sebi – reče on.
 VII

Kad je Peća otišao iz Moskve, ostavivši rodbinu, pridružio se svom

puku, i ubrzo posle toga uzeo ga je za ordonansa jedan general koji je
komandovao velikim odredom. Otkako je proizveden za oficira, a osobito
otkako je stupio u aktivnu vojsku, gde je sudelovao u boju kod Vjazme,
Peća se nalazio neprestano u nekom blaženo-razdraganom stanju i
radovao se što je već veliki, i neprestano sa oduševljenjem pazio da ne
propusti kakvu priliku za pravo herojstvo. Bio je vrlo srećan i zadovoljan
onim što je video i iskusio u vojsci, ali mu se istovremeno sve činilo da se
negde tamo, gde nije on, događa sad ono baš istinsko, herojsko. I on je
žurio da stigne onamo gde nije sad.
Kad je njegov general rekao 21.oktobra kako želi da pošalje nekoga u
Denisovljev odred, Peća je tako žalosno molio da njega pošalje, da mu
general nije mogao odreći. Ali kad ga je poslao, general je, sećajući se
bezumnog postupka Pećinog u borbi kod Vjazme, gde je on, mesto da ide
putem onamo kud je bio poslan, odjurio u lanac pod francusku vatru i
opalio tamo dvaput iz svog pištolja – izrično zapretio Peći da ne sudeluje
ni u kakvim operacijama Denisovljevim. Zato je Peća i pocrveneo i zbunio
se kad ga je Denisov upitao može li da ostane. Dok nisu izišli na onaj
okrajak šume, Peća je smatrao kako mu je potrebno da tačno vrši svoju
dužnost, da se odmah vrati. Ali kad je ugledao Francuze, kad je video
Tihona i doznao da će te noći neminovno biti napad, on je brzinom kojom
mladići prelaze s jednog mišljenja na drugo odlučio sam u sebi da je
njegov general, kog je on dotle veoma uvažavao – niko i ništa, Nemac, a
da je Denisov junak, i esaul junak, i da je Tihon junak i da bi njega bilo
stid otići od njih u teškom času.
Već se smrkavalo kad su Denisov, Peća i esaul stigli do stražare. U
sumraku su se videli konji pod sedlima, kozaci i husari, koji su nameštali
šatorčiće na proplanku i ložili vatru u jednoj šumskoj jaruzi (da ne bi
Francuzi videli dim). U tremu male kuće jedan kozak, sa zasukanim
rukama, sekao je ovnujsko meso. U kućici behu tri oficira iz Denisovljevog
odreda, koji su pravili od vrata sto. Peća skide svoje mokro odelo i dade da
se suši, a on se odmah prihvati da pomaže oficirima u pripremanju stola
za ručak.
Za deset minuta bio je postavljen sto, zastrt servijetom. Na stolu beše
rakija, rum i čuturica, beo hleb i pečena ovnovina sa solu.
Sedeći zajedno sa oficirima za stolom i kidajući rukama niz koje je
tekao loj masnu, mirisnu ovnovinu, Peća je bio opijen onom oduševljenom
i nežnom detinjskom ljubavlju prema svima ljudima i verovao da takvu
istu ljubav gaje prema njemu drugi.
– Pa šta mislite, Vasilije Fjodoroviču – obrati se on Denisovu – ne
mari ako ostanem s vama koji dan? – I, ne čekajući odgovor, odgovori sam
sebi: – Pa meni je naređeno da saznam i ja ću eto, saznati... Samo me
pustite u sam... prvi red... Ne treba meni nagrada... Nego bih hteo... –
Peća steže zube i pogleda oko sebe, ustresajući podignutom glavom i
zamahujući rukom.
– Baš u prvi red... – ponovi Denisov smešeći se.
– Samo, molim vas, dajte vi meni komandu sasvim, da ja
komandujem – nastavi Peća – a što mi ne biste dali?... A vama treba
nožić? – reče on jednom oficiru koji je hteo da odseče ovnovinu. I dade mu
svoju britvicu.
Oficir pohvali britvicu.
– Uzmite je, molim vas. Imam ja mnogo takvih... – reče Peća i
porumene. – Ah, ljudi! ja sasvim zaboravio! – uzviknu on odjedanput. –
Imam divnog suvog grožđa, znate, onog bez semenki. Kod nas je nov
kantiner, pa ima sve tako lepe stvari. Kupio sam deset funti. Navikao sam
da pojedem što slatko. Hoćete li?
I Peća otrča u trem svom kozaku i donese bisage u kojima je bilo pet
funti suvog grožđa.
– Jedite; gospodo, jedite... A da vam ne treba kafenik? – upita on
esaula. – Kupio sam divan kod našeg kantinera! Ima divnih stvari. I on je
veoma pošten. To je glavno. Poslaću vam ga zacelo. A može-biti vama je
kremenje dotrajalo, otupilo se, – i to se dešava. Poneo sam ja sobom, imam
evo ovde (on pokaza na bisage) sto kremenova. Kupio sam vrlo jevtino.
Uzmite, molim vas, koliko vam treba, pa i sve... – I Peća se odjedanput
trže, uplašio se da nije počeo trabunjati koješta, pa zastade i pocrvene.
On se poče prisećati da nije počinio još kakvih gluposti. Prelazeći u
pameti šta je bilo tog dana, seti se Francuza dobošara. „Nama je veoma
dobro, a kako li je njemu? Kud su ga deli? Da li su ga nahranili? Da ga
nisu uvredili?“ – pomisli. Ali pošto je opazio da je počeo trabunjati o
kremenju, on se sad bojao.
„Da li bih smeo upitati?“ – pomisli. „Reći će: on dečko, pa mu žao
dečka. Pokazaću ja njima sutra kakav sam dečko! Da neće biti sramota
ako upitam?“ – pomisli opet. „Ali šta mu drago!“ i odmah, zacrvenevši se i
gledajući bojažljivo u oficire, da li se neće nasmejati, upita:
– A možemo li pozvati tog dečka što ste ga zarobili? Da mu damo
štogod nek jede... možda...
 – Da jadni dečko – reče Denisov, koji, očevidno, ne nađe ništa stidno u
toj napomeni. – Zovite ga ovamo. Ime mu je Vincent Bosse.95 Zovite ga.
– Ja ću ga zovnuti – reče Peća.
– Zovi ga, zovi. Jadni dečko! – ponovi Denisov.
Peća je stajao kod vrata kad je to Denisov rekao. On prođe između
oficira i priđe blizu Denisovu.
– Dopustite da vas poljubim, golube – reče mu. – Oh, kako je to divno!
kako je lepo! – I, poljubivši Denisova, istrča u dvorište.
– Bosse! Vincent! – viknu Peća zaustavivši se pred vratima.
– Koga to zovete, gospodine? – upita neko iz pomrčine.
Peća odgovori da zove onog dečka Francuza, koga su danas zarobili.
– A! Vesenjega? – reče kozak.
Njegovo ime Vincent kozaci behu već prekrstili u Vesenji, a mužici i
vojnici u Visenj.*96 To podsećanje na proleće u oba prekrštena imena
slagalo se s pomišlju na mladog dečka.
– Tamo se kod vatre grejao. Ej, Visenju! Visenju! Vesenji! – čuše se u
pomrčini jedan za drugim glasovi i smeh.
– Okretan dečko – reče husar koji je stajao pored Peće. – Otoič smo ga
nahranili. Bio je strašno gladan!
U pomrčini se čuše koraci i dobošar, šljapkajući bosim nogama po
blatu, približi se vratima.
– Ah c’est vous! – reče Peća. – Voules-vous manger? N’ayez pas peur,
on ne vous fera pas de mal – dodade bojažljivo i ljubazno mu dodirnu
ruku. – Entrez, entrez!97
– Merci, monsieur.98 – odgovori dobošar uzdrhtalim, gotovo detinjskim
glasom i poče da briše o prag svoje kaljave noge.
Peća bi mnogo štošta rekao dobošaru, ali nije smeo. On je stajao pored
njega u tremu, vrpoljeći se. Zatim ga u pomrčini uze za ruku i steže je.
– Entrez, entrez – ponovi on samo blagim šapatom. „O, šta bih mu to
mogao učiniti!“ – reče Peća sam sebi, pa otvori vrata i propusti dečka
pored sebe.
Kad je dobošar ušao u kućicu, Peća je ceo malo dalje od njega, jer je
smatrao da bi se ponizio kad bi obraćao na njega pažnju. Samo je pipao u
džepu novac i premišljao neće li biti sramota ako ga da dobošaru.

95 Vensan Bos.
96 Vesenji znači: prolećni a visenj: jagorčevina.
97 A, to ste vi! Hoćete li da jedete? Ne bojte se, neće vam učiniti zla. Uđite, uđite.
98 Hvala, gospodine.
 VIII

Dolazak Dolohovljev odvrati Pećinu pažnju od dobošara, kome, po

naredbi Denisovljevoj, dadoše rakije i za koga Denisov zapovedi da ga
obuku u ruski kaftan i da ga ne šalju sa zarobljenicima, nego da ga ostave
u njegovom odredu. Peća je slušao u armiji mnoge priče o neobičnoj
hrabrosti i bezdušnosti Dolohovljevoj prema Francuzima i zato, otkako je
Dolohov ušao u kuću, nije odvajao očiju, nego gledao u njega i sve se više
kuražio, ustresajući podignutom glavom, kako se ne bi pokazao
nedostojan čak i takvog društva kakav je Dolohov.
Spoljašnji izgled Dolohovljev neobično je iznenadio Peću svojom
prostotom.
Denisov je nosio čekmenj,*99 bradu i na prsima ikonicu Nikole
Čudotvorca i po načinu kako govori i u svem ponašanju pokazivao da je
njegov položaj osobit. A, naprotiv, Dolohov, koji je ranije u Moskvi nosio
persijsko odelo, izgledao je sad kao najuredniji gardijski oficir. Bio je čisto
obrijan, na njemu beše postavljen gardijski sjurtuk sa znakom ordena sv.
Đorđa u rupici i na glavi pravo nataknut, prost kačket. On skide u kutu
mokru burku, pa, kad priđe Denisovu, poče odmah, ne zdraveći se ni s
kim, da raspituje o poslu. Denisov mu ispriča kako su veliki odredi
nameravali da otmu njihov transport, i kako su poslali Peću, i šta je on
odgovorio obojici generala. Zatim Denisov ispriča sve što je znao o položaju
francuskog odreda.
– Tako je. Ali treba znati kakve su trupe i koliko ih ima – reče
Dolohov; – moraće se otići. Kad se ne zna pouzdano koliko ih je ne smemo
se upuštati u boj. Ja volim da radim posao ispravno. Evo, hoće li ko od
gospode da siđe sa mnom u njihov logor? Imam ja uza se i njihovu
uniformu.
– Ja, ja… ja ću poći s vama! – uzviknu Peća.
– Tebi nije nimalo potrebno da ideš – reče Denisov Dolohovu – a njega
neću pustiti nipošto.
– E, gle sad! – uzviknu Peća. – A zašto da ne idem ja?...
– Zato što nemaš posla.
– Vi ćete mi oprostiti, jer ću... jer ću... otići, pa kraj... A vi ćete me
povesti? – upita Peća Dolohova.
– Zašto ne? – odgovori Dolohov, koji se beše zagledao u francuskog
dobošara. – Je li odavno kod tebe ovaj momčić? – upita Denisova.

99 Kozačka haljina.
 – Danas smo ga uhvatili, ali ništa ne zna. Zadržao sam ga kod sebe.
– Dobro, a kuda devaš ostale? – reče Dolohov.
– Kako kuda? Šaljem ih po spisku! – viknu Denisov i odjedanput
pocrvene. – I slobodno ću reći da na mojoj duši nema nijednog čoveka. Zar
je tebi teže poslati u grad bilo trideset bilo trista ljudi pod stražom, nego
prljati, pravo da kažem, vojničku čast?
– Evo ovom mladom grofiću od šesnaest godina dolikuje da govori te
ljubaznosti – reče Dolohov i hladno se osmehnu – a tebi je već vreme da se
toga ostaviš.
– Šta, ja ne govorim ništa, nego samo kažem da ću zacelo poći s vama
– reče Peća bojažljivo.
– Meni je i tebi, brate, vreme da se ostavimo tih ljubaznosti – nastavi
Dolohov, kao da je nalazio osobito uživanje da govori o tome predmetu koji
je tako dražio Denisova. – A zašto si ovog zadržao kod sebe? – reče on
klimajući glavom. – Zato što ti ga je žao? Znamo mi te tvoje spiskove.
Pošlješ sto ljudi, a stigne ih trideset. Pomru od gladi ili ih pobiju. Pa zar
onda nije svejedno da ih i ne hvataš.
Esaul je odobravao glavom, čkiljeći svojim svetlim očima.
– Ama tu se nema šta premišljati. Ja neću da uzimam nikog na svoju
dušu. Ti kažeš pomru. Pa dobro. Samo neka to nije od mene.
Dolohov se nasmeja.
– A zar njima nije niko dvadeset puta naredio da mene uhvate? A da
uhvate, i mene bi i tebe, tako isto, s tim tvojim viteštvom, udavili. – On
poćuta. – nego, ipak, treba svršavati posao. Da se pošalje moj kozak s
prtljagom. Imam dve francuske uniforme. Šta je, hoćete li ići sa mnom? –
upita Peću.
– Ja? Da, da, na svaki način – uzviknu Peća pogledajući u Denisova i
pocrvene, već gotov da zaplače.
Kad se Dolohov počeo da prepire s Denisovom o tome šta treba činiti
sa zarobljenicima, Peća je opet osetio neku neugodnost i snebivanje; ali
opet nije mogao dobro da razume ono o čemu govore. „Kad tako misle
veliki, čuveni ljudi, onda svakako tako treba, onda je svakako to dobro“ –
mislio je on. „A što je glavno, nek ne misli Denisov da ću ja njega poslušati
i da on može meni komandovati. Ja ću na svaki način poći s Dolohovom u
francuski logor. Kad on može, mogu i ja!“
Na sve odvraćanje Denisovljevo da ne ide, Peća je odgovarao kako je i
on navikao da sve radi ispravno a ne nasumce i kako on nikad ne pomišlja
na opasnost sebe radi.
 – Jer, to ćete i sami priznati, ako ne znamo tačno koliko ih je tamo, od
toga zavisi, možda, život stotinama ljudi, a ovako mi smo jedini. I zato ja
to veoma želim, i ja ću otići zacelo, zacelo, vi me ne možete zadržati –
govorio je Peća – samo će biti gore...
 IX

Peća i Dolohov obukoše francuske šinjele i staviše francuske kape, pa

odoše na onu proseku odakle je Denisov gledao logor i, pošto iziđoše iz
šume po već mrkloj noći, spustaše se u dolinu. Kad siđe dole, Dolohov
zapovedi kozacima koji su ih pratili da čekaju tu, pa potera krupnim
kasom putem ka mostu. Peća je jahao s njim uporedo i beše sav ustreptao
od uzbuđenja.
– Ako nas uhvate, ja se ne dam živ, imam pištolj – prošaputa Peća.
– Ne govori ruski – šapnu mu brzo Dolohov, a u istom trenutku ču se
iz pomrčine:
„Qui vive?“100 i zvecnu puška.
Peći jurnu krv u lice i on se maši za pištolj.
– Lanciers du 6-me101 – progovori Dolohov, pa niti zaustavi, niti pogna
brže konja.
Crna figura stražareva stajala je na mostu.
– Mot d’ordre?102
Dolohov priteže konja i pođe korakom.
– Dites donc, le colonel Gérard est ici? 103 – upita on.
– Mot d’ordre!104 – viknu stražar i prepreči put, ne odgovarajući na
pitanje.
– Quand un officier fait sa ronde, les sentinelles ne demandent pas le
mot d’ordre... – viknu Dolohov, planuvši odjedanput i pođe konjem na
stražara. – Je vous demande si le colonel est ici?105
Pa, ne čekajući da mu odgovori stražar koji se beše sklonio s puta,
pođe korakom uz brdo.
Dolohov spazi crnu senku nekog čoveka koji pređe preko puta,
zaustavi tog čoveka i upita gde su komandant i oficiri. Taj čovek, s
džakom na ramenu, vojnik, zaustavi se, priđe blizu konju Dolohovljevom,
pa, dodirujući ga rukom, reče prosto i prijateljski da su komandant i
oficiri gore na brdu s desne strane u dvorištu jedne farme (tako je nazvao
spahijski dvor).

100 Ko ide?
101 Kopljanici šestog puka.
102 Odziv?
103 Je l’ te, je li ovde pukovnik Žerar?
104 Odziv!
105 Kad oficir obilazi lanac, straža ne traži odziv... Pitam vas je li ovde pukovnik?
 Pošto je projahao putem pored koga je sa obe strane brujao francuski
razgovor kraj vatara, Dolohov skrete u dvorište spahijske kuće. Kad utera
konja na kapiju, on sjaha i priđe velikoj, raspaljenoj vatri, oko koje je
sedelo nekoliko ljudi i glasno razgovaralo. U kotliću s kraja kuvalo se
nešto i jedan vojnik u kapi i plavom šinjelu klečao je, jasno obasjan
plamenom, i mešao po kotliću puščanom šipkom.
– Oh, c’est un dur-à-cuire106 – reče jedan između oficira koji su sedeli
u senci sa one druge strane vatre.
– Il les fera marcher, les lapins107 – reče drugi i nasmeja se.
Obojica ućutaše i zagledaše se u pomrčinu kad čuše korake
Dolohovljeve i Pećine, koji su išli k vatri sa svojim konjima.
– Bonjour, messieurs!108 – reče glasno, razgovetno Dolohov.
Oficiri u senci od vatre trgoše se i jedan visok oficir, duga vrata, obiđe
vatru, pristupi Dolohovu i reče:
– C’est vous, Clement! D’ou, diable...109 – ali ne dovrši, jer vide da se
prevario, namršti se malo, pa se pozdravi s Dolohovom kao s nepoznatim i
upita čime ga može uslužiti. Dolohov ispriča kako on sa svojim drugom
traži svoj puk i upita, obraćajući se svima skupa, da li oficiri ne znaju što
o šestom puku. Niko nije znao ništa i Peći se učini da oficiri počeše
neprijateljski i sa sumnjom da razgledaju i njega i Dolohova. Svi su ćutali
nekoliko trenutaka.
– Si vous comptez sur la soupe du soir, vous venez trop tard110 – reče
neko iza vatre uzdržavajući smeh.
Dolohov odgovori da su oni siti i da im vala te noći ići dalje.
On dade konje vojniku koji je mešao po kotliću, pa čučnu kraj vatre do
oficira s dugim vratom. Taj oficir je neprestano gledao u Dolohova i upita
ga još jedanput iz koga je puka. Dolohov ne odgovori, napravi se kao da ne
ču pitanje, pa, paleći kratku francusku lulu koju izvadi iz džepa,
zapitkivaše oficire koliko je siguran drum od kozaka ispred njih.
– Les brigands sont partout111 – odgovori jedan oficir iza vatre.
Dolohov reče kako su kozaci strašni samo za ovakve koji zaostanu kao
što su on i njegov drug, ali svakako kozaci ne smeju napadati na velike
odrede, dodade upitno. Niko ništa ne odgovori.

106 O, to se teško kuva.

107 Nagnaće on njih da se skuvaju.
108 Dobar dan, gospodo!
109 Jeste to vi, Klemane? Odakle, do vraga...
110 Ako mislite da ćete večerati, stigli ste suviše dockan.
111 Razbojnici su svuda.
 „Sad će, valjda, poći“ – pomišljao je svaki čas Peća, koji je stajao kod
vatre i slušao njegov razgovor.
Ali Dolohov ponovo poče razgovor i stade otvoreno da raspituje koliko
imaju ljudi u bataljonu, koliko bataljona, koliko zarobljenika. Kad upita
za zarobljene Ruse koji su bili kod njihovog odreda, on reče:
– La vilaine affaire que de traîner ces cadavres après soi. Mieux
vaudrait fusiller toute cette canaille!112 – i gromko se nasmeja takvim
smehom da se Peći učini da će Francuzi sad videti prevaru, pa i nehotice
odstupi za korak od vatre. Niko ne odgovori na ono što reče Dolohov, niti
na njegov smeh, a jedan francuski oficir, koji se nije video (ležao je
umotan u šinjel), pridiže se i šapnu nešto svom drugu. Dolohov ustade i
zovnu vojnika s konjima.
„Da li će dati konje ili neće?“ – pomisli Peća, primičući se nehotično
Dolohovu. Dadoše konje.
– Bonjour, messieurs113 – reče Dolohov. Peća im htede reći bonsoir114,
ali ne mogade da reč izgovori. Oficiri su nešto šaputali među sobom.
Dolohov se dugo peo na konja koji nije hteo da stoji; zatim iziđe korakom
na kapiju. Peća je jahao pored njega i želeo ali nije smeo da se obazre i
vidi trče li ili ne trče za njima Francuzi.
Kad iziđoše na put, Dolohov ne pođe natrag u polje, nego udari pored
sela. Na jednom mestu zaustavi se i oslušnu.
– Čuješ li? – reče on. Peća poznade ruski govor i ugleda pored vatara
kako se crne figure zarobljenih Rusa. Zatim se Peća i Dolohov spustiše
naniže k mostu, prođoše pored stražara koji je mračno hodao po mostu ne
rekavši im ni rečce i iziđoše u dolinu, gde su ih čekali kozaci.
– E, sad zbogom! Kaži Denisovu u svanuće, na prvi pucanj – reče
Dolohov i htede da pođe, ali se Peća uhvati za njega rukom.
– Ne tako! – uzviknu on. – Vi ste takav junak. O, kako je to lepo! kako
divno! Kako vas volim!
– Dobro, dobro – reče Dolohov, ali ga Peća ne htede pustiti i Dolohov
vide u pomrčini kako se Peća naginje k njemu. Hteo je da se poljubi s
njim. Dolohov ga poljubi, nasmeja se, okrete konja i nestade ga u mraku.

112 Gadna je stvar vući sobom te mrcine. Bslje bi bilo streljati to đubre.
113 Zbogom, gospodo.
114 Laku noć.
 X

Kad se Peća vratio stražari zatekao je Denisova u tremu. Denisov je

čekao Peću uzbuđen, nespokojan i ljut na samog sebe što ga je pustio.
– Hvala bogu! – uzviknu on. – E, hvala bogu! – ponovi slušajući
oduševljeno pričanje Peđino. – I da te vrag nosi, zbog tebe nisam spavao!
dodade zatim. – Ali, hvala bogu, sad lezi pa spavaj. Do jutra možemo još
dremnuti.
– Da... Ne, ne – reče Peća. – Meni se još ne spava. A ja znam sebe, ako
zaspim, gotovo. Pa onda navikao sam da ne spavam pred bitku.
Peća posede neko vreme u kući, sećajući se radosno sitnica sa svoga
izviđanja i zamišljajući živo u pameti ono što će biti sutra. Potom, kad
vide da je Denisov zaspao, ustade i iziđe napolje.
Napolju beše još sasvim mračno. Kišica je prestala, ali su još padale
kapljice s drveća. Blizu stražare videle su se crne figure kozačkih
šatorčića i konja vezanih zajedno. Iza kućice crnela su se dvoja kola kod
kojih su stajali konji, a u jaruzi svetlela se vatra koja je već dogorevala.
Kozaci i husari nisu spavali svi: gdešto se čuo, zajedno s kapanjem
kapljica i konjskim žvakanjem u blizini, tih razgovor, gotovo šapat.
Peća iziđe iz trema, osvrte se po pomrčini i približi se kolima. Pod
kolima je neko hrkao, a oko kola stajali su osedlani konji i jeli ovas. Peća
poznade u mraku svog konja koga je zvao Karabah, iako je to bio
maloruski konj, i priđe mu.
– Pa, Karabah, ujutru da me poslužiš – reče on milujući konja i ljubeći
ga.
– Šta, zar ne spavate, gospodine? – reče kozak koji je sedeo pod
kolima.
– Ne; a... tebi je, kanda, ime Ljihačov? Vidiš, ja sam tek sad stigao.
Išli smo Francuzima. – I Peća ispriča opširno kozaku ne samo kako je
išao, nego i zašto je išao, i zašto smatra da je bolje rizikovati svoj život,
nego raditi nasumce.
– Pa trebalo bi da spavate malo – reče mu kozak.
– Ne, navikao sam – odgovori Peća. – A da vam se nije kremenje u
pištoljima obilo? Ja sam poneo. Treba li ti? Uzmi.
Kozak se pomoli ispod kola da razgleda Peću izbliže.
– Navikao sam ja da mi je sve spremno – reče Peća. – Neki to rade
onako, kao od bede, ne spreme se, pa posle žale. A ja to ne volim.
– Pravo velite – reče kozak.
 – I još ovo, molim te, golube, naoštri mi sablju; istupil... (ali Peća ne
smede da slaže) nije ni oštrena nikad. Možeš li mi to učiniti?
– Zašto ne, mogu.
Ljihačov ustade, potraži u svežnjevima i Peća ubrzo ču ratnički zvek
čelika i brusa. On se pope na kola i sede nakraj. Kozak je pod kolima
oštrio sablju.
– A ti junaci valjda spavaju? – upita Peća.
– Neko spava, a neko ovako.
– A šta radi dečko?
– Je li Vesenji? Izvalio se tamo u tremu. Spava mu se od straha. Već
jedva dočekao.
Peća je posle toga dugo ćutao i slušao oštrenje. U pomrčini se čuše
koraci i ukaza se crna figura.
– Šta to oštriš? – upita neki čovek, prilazeći kolima.
– Pa eto, hoću da naoštrim gospodinu sablju.
– Lep posao – reče čovek koji se učini Peći kao husar. – Je li kod vas
ostala šolja?
– Eno je onde kod točka. Husar uze šolju.
– Kanda će skoro da svane – reče zevajući i ode nekud.
Trebalo bi da Peća zna da je u šumi, u odredu Denisovljevom, na
vrstu od puta, da sedi na kolima otetim od Francuza za koja su privezani
konji, da ispod njega sedi kozak Ljihačov i oštri mu sablju, da je ona
velika, crna pega desno – stražara, a ona crvena, svetla pega dole levo –
vatra koja dogoreva, da je taj čovek što je dolazio po šolju – husar koji je
hteo da se napije; ali on nije ništa od toga znao, niti je hteo da zna. On je
bio u čarobnom carstvu, u kome nema ničeg nalik na stvarnost. Ona
velika crna pega možda je odista stražara, a možda je i peštera što vodi
čak u dubinu zemlje. Ona crvena pega možda je i vatra, a možda i oko
kakvog ogromnog čudovišta. Može biti on sad sedi odista na kolima, a vrlo
je mogućno da i ne sedi na kolima, nego na strašno visokoj kuli, s koje kad
bi pao, leteo bi do zemlje čitav dan, čitav mesec – jednako bi leteo i ne bi
nikad doleteo. Može biti da pod kolima sedi zbilja kozak Ljihačov, a može
vrlo lako biti da je to – najbolji, najhrabriji, najdivniji, najodličniji čovek
na svetu, koga niko ne zna. Može biti, to je odista prolazio husar po vodu i
otišao u dolinu, a može biti da je, čim ga je nestalo iz vida, sasvim iščezao
i da ga nije ni bilo.
Ma šta da je Peća sad video, ništa ga ne bi začudilo. On je bio u
čarobnom carstvu, u kome je sve bilo mogućno.
 Peća pogleda u nebo. I nebo beše tako isto čarobno kao i zemlja. Nebo
se vedrilo i iznad vrhova drveća brzo su jurili oblaci, kao da otkrivaju
zvezde. Neki put je izgledalo da se razvedrava i da se pomalja crno, čisto
nebo. Neki put je izgledalo da su te crne pege oblaci. Ponekad se učini da
se nebo visoko, visoko podiže nad glavom; ponekad se nebo sasvim
spuštalo, tako da bi se moglo rukom dohvatiti.
Peća poče da zatvara oči i da se klati.
Kapljice su kapale. Čuo se tih razgovor. Konji zarzaše i potukoše se.
Neko je hrkao. „Ožig-žig, ožig-žig!...“ pištala je sablja pod brusom i
odjedanput Peća ču lepo složen hor muzike, koja zasvira neku nepoznatu,
svečano slatku himnu. Peđa je bio muzikalan, isto onako kao i Nataša, i
više od Nikolaja, ali on nije nikad učio muziku niti je mislio o muzici, i
zato su motivi koji su mu iznenadno dolazili u glavu bili za njega osobito
novi i primamljivi. Muzika je svirala sve jasnije i jasnije. Arija se
razvijala, prelazila iz jednog instrumenta u drugi. Izvodilo se ono što se
zove fuga, iako Peća nije imao ni najmanje pojma o tome šta je to fuga.
Svaki instrument, čas nalik na violinu. Na trubu – ali bolje i čistije i od
violine i od trube – svaki je instrument svirao svoje i, ne dovršivši još
motiv, slivao se s drugim, koji je tek počinjao to isto, pa s trećim, pa sa
četvrtim, i svi su se slivali ujedno i opet odvajali pa se opet slivali, čas u
svečano crkveno, čas u sjajno i pobedničko.
„Ah da, ovo ja sanjam!“ – reče u sebi Peća, klimnuvši napred. „To mi
zuji u ušima. A može biti to je moja muzika. Eto opet. Sviraj, moja
muziko! Hajde!...“
On zatvori oči. I sa sviju strana, kao izdaleka, zatreptaše zvuci,
stadoše se slagati, razdvajati, slivati, i opet se sve ujedini u onu istu
slatku i svečanu himnu. „Oh, ala je ovo divota! Koliko hoću i kako hoću“ –
reče u sebi Peća. On pokuša da upravlja tim ogromnim orkestrom.
„De, tiše, tiše, sasvim tiho sad!“ I zvuci su ga slušali. „De, sad punije,
veselije. Još, još veselije!“ I iz nepoznate dubine izvirali su sve jači,
svečaniji tonovi. „De, upadajte, glasovi!“ – zapovedi Peća. I izdaleka se
začuše najpre muški, pa ženski glasovi. Glasovi su rasli, rasli odmereno i
svečano. Peći beše i strašno i milo da pazi na njihovu neobičnu lepotu.
Sa svečanim pobedničkim maršem slivale su se pesme, i kapale su
kapljice, i „ožig-žig, ožig-žig-žig!...“ pištala sablja, i opet se pobiše i zarzaše
konji, ne kvareći hor, nego upadajući u njega.
Peća nije znao koliko je to trajalo: on je uživao i za sve vreme divio se
svom uživanju i žalio što nema kome da ga iskaže. Razbudi ga ljubazan
glas Ljihačovljev.
– Gotovo je, vaše blagorodstvo, raseći ćete francuza nadvoje.
 – Već sviće, doista sviće! – uzviknu on.
Malopre nevidljivi konji behu sad vidni kroz golo granje videla se
vodnjikasta svetlost. Peća se otrese, skoči, izvadi iz džepa rublju i dade
Ljihačovu, mahnu sabljom i ogleda je, pa je uvuče u korice. Kozaci su
drešili konje i pritezali kolane.
– Evo i komandanta – reče Ljihačov.
Iz stražare iziđe Denisov, pa, pošto zovnu Peću, naredi da se
spremaju.
 XI

Brzo u polumraku odvojiše konje, pritegoše kolane i razmestiše se po

jedinicama. Denisov je stajao kod stražare i izdavao poslednje naredbe.
Pešadija njegovog odreda, šljapkajući stotinama nogu, prođe napred
putem i brzo se izgubi između drveća u onoj magli pred svanuće. Esaul je
nešto naređivao kozacima. Peća je držao svog konja za uzdu i nestrplivo
čekao zapovest da uzjaše. Njegovo lice, umiveno hladnom vodom, a
naročito oči, goreli su vatrom, po leđima ga prolazila jeza i po celom telu
nešto je drhtalo brzo i ravnomerno.
– Pa, je li vam sve gotovo? – reče Denisov. – Daj konje.
Privedoše konje. Denisov planu na kozaka što su kolani bili slabo
pritegnuti, izgrdi ga i uzjaha. Peća se uhvati za stremen. Konj htede, po
navici, da ga ujede za nogu, ali Peća, ne osećajući svoju težinu, brzo skoči
u sedlo i, osvrćući se na husare koji se behu otegli pozadi u pomrčini,
pritera konja Denisovu.
– Vasilije Fjodoroviču, hoćete li mi nešto poveriti? Molim vas... tako
vam boga! – reče on.
Denisov beše, rekao bi, i zaboravio da je Peća tu. On se osvrte na
njega.
– Samo te jedno molim – reče mu oštro – da slušaš mene i da se nikud
ne pleteš!
Za sve vreme puta Denisov nije više ni reči progovorio s Pećom i jahao
je ćuteći. Kad su se približili okrajku šume, u polju beše već osetno počelo
da sviće. Denisov prošaputa nešto sa esaulom i kozaci počeše da prolaze
pored Peće i Denisova. Kad su svi prošli, Denisov obode svog konja i pođe
niz brdo. Klecajući na stražnje noge i klizajući se, konji su silazili sa
svojim konjanicima u dolinu. Peća je jahao uporedo s Denisovom. Sve su
ga jače podilazili žmarci po celom telu. Bivalo je sve vidnije i vidnije, samo
je magla skrivala udaljene predmete. Kad Denisov siđe dole, on se osvrte
nazad i klimnu glavom kozaku koji je stajao pored njega.
– Signal! – reče on. Kozak diže ruku i grunu pucanj. I u isti tren ču se
napred kako zatutnjaše konji, s raznih strana vika i novi pucnji.
U istom trenutku kad se začuše topot i vika, Peća ošinu svog konja,
pusti uzdu i pojuri napred, ne slušajući Denisova koji vikaše na njega.
Čim se ču pucanj, Peći se učini da odjedanput svanu, sasvim kao usred
dana. On dojuri do mosta. Napred drumom jurili su kozaci. On se na
mostu sudari s jednim zaostalim kozakom i pojuri dalje. Napred su
nekakvi ljudi – mora biti Francuzi bežali s desne strane druma na levu.
Jedan pade u blato upravo pred nogama Pećinog konja.
Kod jedne seljačke kuće zgrnuli se kozaci i nešto rade. Iz te gomile ču
se strašna dreka. Peća dotrča do te gomile i prvo što ugleda – beše bledo
lice jednog Francuza, kome se tresla donja vilica i koji se uhvatio za koplje
upereno u njega.
– Ura!... Junaci... Naši!... – viknu Peća, pa popusti raspaljenom konju
uzdu i polete napred seoskom ulicom.
Napred su se čule puške. Kozaci, husari i zarobljeni, iscepani Rusi,
trčali su sa obe strane puta i svi su vikali nešto iz glasa i neskladno.
Jedan mlad Francuz, bez kape, crvenog natmurenog lica, u plavom
šinjelu, branio se bajonetom od husara. Dok Peća dotrča, Francuz već
pade. „Opet zadocnih!“ – sevnu Peći u glavi i on polete onamo odakle se
čulo često pucanje. Pucanje se čulo u dvorištu one spahijske kuće u kojoj je
on bio sinoć s Dolohovom. Francuzi behu zauzeli busiju iza plota u gustom
i u žbunje obraslom vrtu, pa pucahu na kozake koji su se nabili na kapiji.
Primičući se kapiji, Peća ugleda u barutnom dimu Dolohova, bledog i
pozelenelog u licu, kako viče nešto ljudima.
– Šta da čekamo?... Uraaa!... – viknu Peća i, ne oklevajući ni trenutka,
pojuri onamo odakle se čulo pucanje i gde beše najgušći dim od baruta.
Ču se plotun, prozviždaše kuršumi i ču se kako udariše u nešto.
Kozaci i Dolohov pojuriše odmah za Pećom na kapiju. U onom
uskolebanom gustom dimu neki Francuzi pobacaše oružje i istrčaše iz
žbunova pred kozake, drugi pobegoše niz brdo ka ribnjaku. Peća je leteo
na svom konju pored spahijskog dvorišta i, mesto da drži uzdu, mahao
neobično i brzo obema rukama i sve se više i više naginjao sa sedla na
jednu stranu. Konj natrča na vatru koja je još tinjala prema jutarnjoj
svetlosti, pa se trže nazad i Peća pade svom težinom na mokru zemlju.
Kozaci videše kako mu se brzo zatresoše ruke i noge, ali mu se glava ne
pomače. Kuršum mu beše probio glavu.
Pošto je Dolohov porazgovarao s najstarijim francuskim oficirom, koji
iziđe iza kuće pred njega s maramom na špadi i reče da se predaju, on
sjaha s konja i priđe Peći koji je ležao nepomično, raširenih ruku.
– Gotov je – reče on namrštivši se i pođe na kapiju u susret Denisovu
koji je išao k njemu.
– Poginuo?! – uzviknu Denisov kad ugleda izdaleka onaj njemu
poznati, pouzdano mrtvački položaj, u kome je ležalo Pećino telo.
– Gotov je – ponovi Dolohov kao da mu beše neko uživanje izgovoriti
tu reč i brzo pođe zarobljenicima koje behu opkolili kozaci pošto su sjahali
s konja. – Nećemo ih voditi! – viknu on Denisovu.
 Denisov mu ne odgovori. On se približi Peći, sjaha s konja i
uzdrhtalim rukama okrenu k sebi već bledo lice Pećino, umrljano krvlju i
blatom.
„Navikao sam da pojedem što slatko. Divno suvo grožđe, uzmite sve“ –
seti se on. I kozaci se začuđeno okretoše na neke zvuke slične psećem
lajanju i videše kako se Denisov brzo okrete, dođe do plota i uhvati se za
njega.

Među zarobljenim Rusima koje su tu oteli Denisov i Dolohov bio je i

Pjer Bezuhov.
 XII

Za tu partiju zarobljenika u kojoj je bio Pjer nije bilo od francuske

komande nikakve naredbe otkako se krenula iz Moskve. Ta partija već 22.
oktobra nije bila sa onim trupama i onom komorom s kojima je izišla iz
Moskve. Polovinu trena s dvopekom koji je prvih dana marša išao za
njima behu oteli kozaci a druga je polovina otišla napred; od konjanika
koji su išli peške napred ne beše više nijednoga; nestalo ih je sviju.
Artiljerija koja se prvih dana marša videla napred beše sad zamenjena
ogromnom komorom maršala Žinoa, u pratnji Vestfalaca. Za
zarobljenicima je išla konjička komora.
Francuska vojska, koja je ranije išla u tri kolone, sad, posle Vjazme,
išla je u jednoj gomili. Oni znaci nereda što ih je Pjer opazio na prvom
bivaku iz Moskve došli su sad do poslednjeg stupnja.
Oko druma kojim su išli sa obe strane behu mrtvi konji; dronjavi
ljudi, izostali od raznih komanda, neprestano su se menjali, čas se
pridruživali, čas opet zaostajali iza kolone s kojom su išli.
Za vreme tog marša dolazilo je nekoliko puta do lažne uzbune i vojnici
iz sprovoda uzimali su puške na ruku, pucali i bežali strmoglavce, gazeći
jedan drugog, ali su se potom opet skupljali i grdili jedan drugoga zbog
uzaludnog straha.
Te tri gomile koje su išle zajedno – konjički depo, depo zarobljenika i
komora Žinoa – bile su još jednako nešto zasebno i celo, iako se i jedna, i
druga, i treća brzo topila.
U depou u kom je isprva bilo sto dvadeset kola sad nije ostalo više od
šezdeset; druga su bila ili oteta ili ostavljena. Od Žinoove komore bilo je
takođe ostavljeno i oteto nekoliko kola. Na troja kola navalili su zaostali
vojnici iz korpusa Davuova i razgrabili ih. Iz onoga što su Nemci
razgovarali Pjer je čuo kako su uz taj tren postavili stražu veću nego uz
zarobljenike i kako je jedan od njihovih drugova, vojnik, Nemac, bio, po
zapovesti samog maršala, streljan zato što su kod njega našli srebrnu
kašiku maršalovu.
A najviše se od sve te tri gomile topio depo zarobljenika. Od trista
trideset ljudi koji su izišli iz Moskve sad je ostalo manje od sto.
Sprovodnicima su zarobljenici bili više na teretu nego sedla konjičkog
depoa i nego tren Žinoov. Oni su znali da sedla i kašike Žinoove mogu
čemu i zatrebati, ali zbog čega da stoje gladni i ozebli vojnici na straži i da
čuvaju tako isto ozeble i gladne Ruse koji su umirali i ostajali usput i za
koje je bilo naređeno da se streljaju – to je bilo ne samo nerazumljivo nego
i odvratno. I sprovodnici su se ponašali prema zarobljenicima veoma
mračno i strogo, kao da su se bojali da se u tom mučnom položaju u kome
su se oni nalazili ne podadu sažaljenju koje su osećali prema njima i da
time ne pogoršaju svoj položaj.
U Dorogobužu, onda kad su sprovodnici zatvorili zarobljenike u
konjušnicu, a oni otišli da pljačkaju svoje magacine, nekoliko zarobljenih
vojnika potkopali su zid i pobegli, ali su ih Francuzi pohvatali i streljali.
Ranije zaveden red, pri polasku iz Moskve, da zarobljeni oficiri idu
odvojeno od vojnika, već je odavno bio pokvaren; svi koji su mogli da idu
išli su zajedno i već od trećeg dnevnog marša Pjer se opet združio s
Karatajevom i s ljubičastim krivonogim psetom, koje je izabralo
Karatajeva sebi za gospodara.
Trećeg dana pošto su izišli iz Moskve Karatajeva je uhvatila ona
groznica od koje je ležao u moskovskoj bolnici i, što je Karatajev više
slabio, Pjer se više tuđio od njega. Pjer nije znao zašto, ali otkako je
Karatajev počeo da slabi, on se morao usiljavati da mu se približi. I kad bi
mu se približio i čuo ono tiho ječanje s kojim je Karatajev, obično, na
odmorcima legao, i kad bi osetio sad još jače zaudaranje od Karatajeva,
Pjer se uklanjao dalje od njega i nije mislio o njemu.
U ropstvu, u baraci, Pjer je saznao ne razumom, nego svim svojim
bićem, životom, da je čovek stvoren da bude srećan, da je sreća u njemu
samom, u podmirivanju prirodnih, čovečjih potreba, i da sva nesreća
potiče ne iz oskudice, nego iz izobilja; ali sad, za ove poslednje tri nedelje
pohoda, saznao je još jednu novu, utešnu istinu – saznao je da nema na
svetu ničeg strašnog. Saznao je da, pošto nema na svetu položaja u kome
bi čovek bio srećan i potpuno slobodan, nema ni položaja u kome bi on bio
nesrećan i neslobodan. Saznao je da ima granica patnjama i granica
slobodi i da je ta granica vrlo blizu; da se onaj čovek koji se muči što se u
njegovoj postelji posutoj ružama savio jedan listić, muči tako isto kao što
se i on muči sad kad spava na goloj, vlažnoj zemlji, kad mu jedna strana
zebe a druga se greje; da se on, kad je nekad obuvao svoje balske, tesne
cipele, mučio isto tako kao i sad kad ide već sasvim bos (obuća mu se
odavno beše raspala), i kad su mu noge pune krasta. On je saznao da onda
kad se ženio, kako mu se činilo, po svojoj vlastitoj volji, svojom ženom, nije
bio slobodniji nego sad kad su ga zatvarali noću u konjušnicu. Od svega
toga što je i on posle nazivao patnjom, koju sad nije gotovo ni osećao,
glavno su bile bose, izubijane, izranjavljene noge. (Konjsko meso bilo je
ukusno i hranljivo, šalitreni miris baruta koji je upotrebljavan mesto soli
bio je čak prijatan, velike hladnoće nije bilo, i danju u hodu bila je uvek
vrućina, noću su ložene vatre; vaši, koje su ga jele, zagrevale su mu telo.)
Samo jedno bilo je teško u prvo vreme – to su noge.
 Kad je Pjer drugog dana marša razgledao pored vatre svoje kraste,
mislio je da neće moći stati na noge; ali kad su se svi digli, on je pošao
hramljući a posle, kad se zagrejao, išao je bez bola, mada je predveče bilo
još strašnije pogledati noge. Ali on nije gledao u njih, nego je mislio o
nečem drugom.
Tek je sad Pjer poznao svu životnu jačinu čovekovu i onu spasonosnu
snagu premeštanja pažnje koja je data čoveku, nalik na onaj spasonosni
ventil na parnim kazanima koji ispušta suvišnu paru čim njena gustina
pređe izvesnu normu.
On nije video niti čuo kako su ubijali iz pušaka zaostale zarobljenike,
iako ih je već više od stotine tako poginulo. On nije pomišljao na
Karatajeva, koji je svakog dana bivao sve slabiji i koga je, svakako,
morala brzo postići ista sudbina. Još je manje mislio Pjer o sebi. Što je
njegov položaj bivao teži, što je strašnija bila budućnost, time su mu
nezavisnije od toga položaja u kome se nalazio dolazile radosne i utešne
misli, uspomene i predstave.
 XIII

22. oktobra, u podne, išao je Pjer uzbrdo kaljavim, klizavim drumom,

gledajući u svoje noge i u neravan put. Ponekad bi pogledao u poznatu
gomilu oko sebe, pa opet u svoje noge. I jedno i drugo bilo mu je
podjednako svoje i poznato. Ljubičasti, krivonogi Sivac trčao je veselo
pored puta, ponekad je dizao zadnju šapu da pokaže svoju veštinu i
zadovoljstvo i skakao na tri noge, a zatim je opet na sve četiri naletao
lajući na gavranove koji behu popadali na strvine. Sivac beše veseliji i
lepši nego u Moskvi. Na sve strane ležalo je meso raznih životinja –
počevši od čovečjeg pa do konjskog, u raznim stupnjima raspadanja; a
ljudi koji su prolazili nisu dali kurjacima da priđu i tako se Sivac mogao
najesti koliko je hteo.

Izjutra je udarila kišica i izgledalo je sad će proći i nebo se raščistiti,

kad, odmah pošto je malo prestala, pljusnu još jače. Nakvašen kišom, put
nije već primao vodu u sebe i potočići su tekli kolovozom.
Pjer je išao gledajući tamo-amo, brojeći na prste po tri koraka. U sebi
je govorio kiši: „de, hajde još, još jače!“
Njemu se činilo da ne misli ni o čemu; ali je njegova duša negde
daleko i duboko mislila nešto važno i utešno. To nešto bilo je najsuptilniji
izvod iz njegovog jučerašnjeg razgovora s Karatajevom.
Juče, na noćnom odmoru, Pjer je, pošto beše ozebao kod ugašene
vatre, ustao i prišao najbližoj vatri koja je bolje gorela. Kod vatre kojoj je
prišao sedeo je Platon, pokriven preko glave šinjelom, i svojim laganim,
prijatnim, ali slabim, bolesničkim glasom pričao Pjeru poznatu priču. Bila
je već prevalila ponoć. To je bilo ono vreme kad je Karatajev, obično,
oživljavao od groznice i bivao veoma živahan. Kad je Pjer prišao vatri i čuo
slab, bolesnički glas Platonov i ugledao njegovo jadno lice, jasno osvetljeno
vatrom, njega je nešto neprijatno teknulo u srce. On se pobojao svoga
sažaljenja prema tome čoveku i hteo je da ode, ali druge vatre nije bilo i
Pjer je seo pored vatre, trudeći se da ne gleda u Platona.
– Šta je, kako zdravlje? – upitao je.
– Kako zdravlje? Ko se na bolest tuži, tom Bog smrti ne da – rekao je
Karatajev i odmah se vratio na početu priču.
– ...Elem, bratac moj – nastavio je Platon s osmehom na suvom,
bledom licu i sa osobitim radosnim bleskom u očima – elem, bratac moj...
Pjer je odavno znao tu priču. Karatajev je njemu samom pričao tu
priču šest puta i uvek sa osobitom radošću. Ali ma kako dobro da je Pjer
znao tu priču, on ju je sad slušao kao nešto novo i onaj tihi zanos, koji je,
kao što se videlo, osećao Karatajev kad priča, prešao je i na Pjera. To je
bila priča o jednom starom trgovcu koji je živeo sa svojom porodicom
pošteno i pobožno, pa jedanput pošao sa svojim drugom, nekim bogatim
trgovcem, k Makariju.*115
Zanoćili su obojica u nekoj drumskoj mehani i zaspali, a sutradan je
drug trgovčev nađen zaklan i opljačkan. Krvav nož nađen je pod jastukom
starog trgovca. Trgovcu su sudili, kaznili ga knutom i poslali na robiju,
pošto su mu iščupali nozdrve*116 – kako je već red – kazivao je Karatajev.
– Elem, bratac moj (tu je Pjer zatekao priču Karatajevljevu), prošlo je
posle toga deset godina i više. Izdržava starac robiju. Sluša kao što treba,
ne čini zla. Samo moli Boga da umre. Lepo. Jednom se iskupili oni,
robijaši, noću, isto ovako kao ja i ti, i s njima starac. I zapodene se
razgovor ko zbog čega ispašta, šta je Bogu zgrešio. Stadoše pričati: onaj
ubio jednog čoveka, onaj dva, ovaj zapalio, onaj pobegao, onako nizašto.
Stadoše pitati starca: „A zašto, veli, ti patiš, čiko?“ – „Ja, veli, braćo moja
slatka, patim zbog svojih i zbog ljudskih grehova. Ali nisam ni ljude
ubijao, ni tuđe uzeo, sem toga pomagao sam i siromaha čoveka. Ja sam,
braćo moja lepa, trgovac, i imao sam veliko imanje.“ Tako i tako, veli. I
ispriča im, dakle, sve redom kako je bilo. Ja, veli, sebe ne žalim. Mene je,
valjda, Bog osudio. Samo, veli, žalim svoju staricu i dečicu.“ I starac
zaplače.
Desio se u njihovoj družini onaj čovek što je ubio onog trgovca. Gde je
to, veli, bilo, čiko? Kad, na kom mestu?“ sve propita. Dirnulo ga u srce. I
tako ti priđe starcu, pa – tup, pred njega na kolena. „Zbog mene ti, veli
starče, propadaš. Istinska je istina, veli, da se ovaj čovek, deco, muči na
pravdi boga, a nije kriv. Ja sam, veli, ono učinio, i nož sam tebi na
spavanju pod glavu metnuo. Oprosti mi, veli, čiko, tako ti Hrista!“
Karatajev je zaćutao, smešeći se radosno, gledajući u vatru i
podstičući ugarke.
– A čiča mu veli: „Bog će, veli, tebi oprostiti, a mi smo svi, veli, grešni
pred Bogom i ja patim zbog svojih grehova“. Udariše mu suze. I pomisli,
sokoliću – pričao je Karatajev, a sve mu se više i više video ushićen osmeh,
kao da je u tome što će sad ispričati glavna lepota i sva vrednost priče – i
pomisli, sokoliću, taj se ubica sam javio vlasti. „Ja sam, veli, ubio šest
duša (bio je veliki zločinac), ali mi je najžalije tog starca. Učinite neka ne
žali na mene.“ I tako ti se on prijavi: napisaše i poslaše pismo, kao što je
već red. Mesto daleko, te prođe mnogo dok sud nađe akta, dok sve što
treba napisaše vlastima. Dolazilo i do cara. Utom ti stiže careva zapovest:

115 Da se pokloni moštima svetoga Makarija.

116 U staro vreme čupana je svakom robijašu prečažica između nozdrva.
da se pusti trgovac, da mu se da naknada koliko su mu tamo dosudili.
Dođe zapovest, stadoše tražiti starca. Gde je taj starac što je tako na
pravdi Boga stradao? Došlo pismo od cara. – Tu je Karatajevu zaigrala
donja vilica. – A njega Bog već oprostio, umro. Tako ti je to, sokoliću –
završio je Karatajev i dugo gledao preda se, osmehujući se ćutke.
Nije sama ta priča, nego njen tajanstveni smisao – i ona ushićena
radost što je sijala na licu Karatajevljevom dok je to pričao, i tajanstveni
značaj te radosti, eto to je sad ispunilo dušu Pjerovu nejasnom radošću.
 XIV

– A vos places!117 – povikao je odjedanput jedan među zarobljenicima i

sprovodnicima nastala je radosna uzbuna i očekivanje nečeg veselog i
svečanog. Sa svih strana čuli su se uzvici komandovanja, a s leve strane
pomoliše se lepo odeveni konjanici, na dobrim konjima, koji kasom
zaobilažahu zarobljenike. Na svakom licu ogledao se izraz one
napregnutosti koja se viđa kod ljudi kad se približuje viša vlast.
Zarobljenici su se sabili u gomilu, zgurali su ih s puta; sprovodnici su se
postrojili.
– L’empereur! L’empereur! Le maréchal! Le duc!118 – čuo se žubor.
I čim su projahali gojazni pratioci, protutnjale su kočije sa zelencima.
Pjer je letimično video spokojno, lepo, puno i belo lice nekog čoveka u
trorogom šeširu. To je bio jedan od maršala. Pogled maršalov privukla je
krupna, upadljiva Pjerova figura i u onom izrazu s kojim se taj maršal
namrštio i okrenuo glavu, Pjeru se učinilo da vidi maršalovo saučešće i
želju da ga sakrije.
General koji je vodio depo, crven u licu i uplašen, jurio je za kočijama,
udarajući svog mršavog konja. Nekoliko oficira skupiše se u gomilicu,
vojnici ih okružiše. Svima su lica bila uzbuvena i napregnuta.
– Qu’est-ce qu’il a dit? Qu’est-ce qu’il a dit?...119 – čuo je Pjer. Dok je
maršal prolazio zarobljenici su se sabili u gomilu i Pjer je ugledao
Karatajeva, koga još ne beše video tog jutra. Karatajev je u svom
šinjelčiću sedeo naslonjen na jednu brezu. Sem one jučerašnje radosne
ganutosti kad je pričao o nevinom stradanju onog trgovca, ogledala se na
njegovom licu još i neka tiha svečanost.
Karatajev je gledao u Pjera svojim dobrim, okruglim očima, u kojima
su se sad zavrtele suze, i kao što se videlo, zvao ga k sebi, hteo je da mu
kaže nešto. Ali se Pjer suviše plašio za sebe. On se napravio kao da nije
video njegov pogled i brzo se odmakao.
Kad su zarobljenici opet prenuli, Pjer se osvrnuo nazad. Karatajev je
sedeo ukraj puta, kod breze, a dva Francuza govorila su nešto nad njim.
Pjer se nije više osvrtao. Išao je, hramljući, uzbrdo.
Pozadi, sa onoga mesta gde je sedeo Karatajev, čuo se pucanj. Pjer
dobro ču taj pucanj, ali u istom trenutku kad ga ču, seti se kako još nije
dovršio brojanje koliko je marševa ostalo do Smolenska, što je počeo da

117 Na svoja mesta!

118 Imperator! Imperator! Maršal! Hercog!
119 Šta je kazao! Šta je kazao?
broji pre prolaska maršalovog. I on poče da broji. Dva francuska vojnika,
od kojih je jedan držao u ruci skinutu s ramena pušku, koja se još dimila,
protrčaše pored Pjera. Oba behu bledi i na njihovim licima – jedan je
zbunjeno pogledao u Pjera – videlo se nešto nalik na ono što je on video
kod onog mladog vojnika na streljanju. Pjer pogleda u vojnika i seti se
kako je taj vojnik pre tri dana izgoreo svoju košulju sušeći je na vatri i
kako su mu se podsmevali.
Pseto je zavijalo pozadi, sa onog mesta gde je sedeo Karatajev. „Ala je
ludo, što li zavija?“ – pomisli Pjer.
Vojnici, drugovi koji su išli uporedo s Pjerom, nisu se, kao ni on,
osvrtali na ono mesto odakle se čuo pucanj pa zatim pseće zavijanje; ali
svima beše ozbiljan izraz na licu.
 XV

Depo, i zarobljenici, i prtljag maršalov zaustavili su se u selu

Šamševu. Sve se sabilo u gomilu pored vatara. Pjer se primakao vatri, jeo
malo pečenog konjskog mesa, legao okrenuvši leđa vatri i začas zaspao.
Spavao je opet onako kao što je spavao u Možajsku posle Borodina.
Opet su se događaji stvarnosti stapali sa snovima, i opet mu je neko,
on sam ili neko drugi, kazivao misli, i to čak one iste misli koje su mu se
javile u Možajsku.
„Život je sve. Život je bog. Sve se premešta i kreće, i ovo je kretanje
Bog. I dok ima života, ima i naslade u poznanju božanstva. Voleti život, to
znači voleti boga. Najteže je, ali i najveća sreća, voleti ovaj život u svojim
patnjama, u patnjama bez krivice.“
„Karatajev!“ – seti se Pjer.
I odjedanput mu se stvori pred očima kao živ, odavno zaboravljen,
krotak čičica, učitelj koji je u Švajcarskoj predavao Pjeru geografiju. –
„Čekaj“ – kao da mu reče starčić. I pokaza Pjeru globus. Taj globus je bio
živa, pokretljiva lopta bez razmera. Sva površina loptina sastojala se od
kapljica zbijenih među sobom. I sve se te kapljice miču, premeštaju i čas
se njih nekoliko sliju u jednu, čas se iz jedne razliju mnoge. Svaka kaplja
teži da se razlije, da zauzme najveći prostor, ali one ostale, što tako isto
teže, stežu je, ponekad unište, ponekad se sliju s njom.
„To je život!“ – kaže čičica učitelj.
„Kako je to prosto i jasno!“ – pomisli Pjer. „Kako ja to ranije nisam
znao. U sredini je Bog, i svaka kaplja teži da se raširi, da bi se on ogledao
u njoj u najvećim razmerama. I raste, i sliva se, i steže se, i uništava se na
površini, odlazi u dubinu i opet izbija. Eto Karatajev, i on se razlio i
iščezao... – Vous avez compris, mon enfant?120 – kaže mu učitelj.
– Vous avez compris, sacré nom!121 – prodera se neko i Pjer se
probudi.
On se podiže i sede.
Pored vatre je čučao jedan Francuz, koji tek beše odgurnuo ruskog
vojnika, i pekao meso nanizano na puščanu šipku. Žilave, zasukane,
rutave, crvene ruke s kratkim prstima vešto su okretale šipku.
Crnpurasto, mračno lice, s nabranim obrvama videlo se jasno prema
svetlosti od ugljevlja.

120 Jeste li razumeli, dete moje?

121 Jeste li razumeli, do vraga!
 – Ça lui est bien égal – progunđa on brzo na jednog vojnika što je
stajao iza njega – brigand! Va!122 I Francuz, okrećući šipku, pogleda
mračno u Pjera. Pjer se okrete od njega i zagleda se u senke. Jedan ruski
vojnik, zarobljenik, onaj što ga je odgurnuo Francuz, sedeo je kraj vatre i
lupkao po nečem rukom. Pjer se zagleda bolje i vide ljubičasto pseto kako,
mašući repom, čuči pored vojnika.
– A, zar došlo? – reče Pjer. – A Pla... – zausti on, ali ne dovrši. U
njegovoj uobrazilji pojavi se odjedanput, istovremeno, vezujući se
međusobno, i onaj pogled kojim ga je Platon pogledao kad je sedeo pod
onim drvetom, i onaj pucanj koji se čuo na onom mestu, i pseće zavijanje, i
ona dva Francuza, koji su izgledali kao zločinci kad su protrčali pored
njega, i ona skinuta s ramena puška koja se dimila, i odsustvo
Karatajevljevo na ovom odmoru, i on već beše gotov da razume da je
Karatajev ubijen, ali upravo u tom trenutku pojavi se u njegovoj duši,
bogzna otkud, sećanje na veče koje je proveo s nekom lepom Poljkinjom,
leti, na balkonu svoje kuće u Kijevu. Pa ipak Pjer zatvori oči, pošto ne
dovede u vezu uspomene današnjeg dana niti izvede iz njih zaključak, i
slika letnje prirode pomeša se sa uspomenom na kupanje, na žitku loptu
koja se talasa, i on potonu nekud u vodu tako da se voda sklopi nad
njegovom glavom.

Pred izlazak sunca razbudi Pjera jako, često pucanje i vika. Pored
njega protrčaše Francuzi.
– Les cosaques!123 – viknu jedan od njih, i za trenutak okruži Pjera
gomila ruskih lica.
Pjer zadugo nije mogao da razume šta je bilo s njim. Sa svih strana
čuo je kako mu drugovi plaču od radosti.
– Braćo! Rođeni moji golubovi! – uzvikivali su kroz plač stari vojnici,
grleći kozake i husare. Husari i kozaci zgrtahu se oko zarobljenika i brže
bolje nuđahu im ko odelo, ko čizme, ko hleba. Pjer je ridao, sedeći usred
njih, i nije mogao ni reči da kaže; zagrlio je prvog vojnika koji mu se
približio i plačući ljubio ga.

122 Njemu je to baš svejedno, razbojnik jedan!

123 Kozaci!
 Dolohov je stajao kod kapije razvaljene kuće i propuštao pored sebe
gomilu razoružanih Francuza. Francuzi, uzbuđeni onim što se događa,
razgovarali su glasno među sobom; ali kad su prolazili pored Dolohova,
koji se lagano kuckao po čizmama nagajkom i gledao u njih svojim
hladnim, staklenim pogledom što ništa dobro ne obećava, njihov govor je
zamirao. S druge strane stajao je Dolohovljev kozak, brojao zarobljenike i
beležio stotine povlačeći kredom crte na vratima.
– Koliko? – upita Dolohov kozaka koji je brojao zarobljenike.
– Druga stotina – odgovori kozak.
– Filez, filez!124 – govorio je Dolohov koji je taj izraz naučio od
Francuza, a pogled bi mu sevnuo živom vatrom kad se sukobi s pogledom
zarobljenika u prolazu.
Denisov je, mračnog lica, skinuvši šubaru, išao za kozacima koji su
nosili leš Peće Rostova ka raci iskopanoj u vrtu.

124 Prolazite, prolazite!

 XVI

Od 28. oktobra, otkad su počeli mrazevi, francusko bekstvo dobilo je

samo tragičniji izgled ljudi koji se mrznu i smrtonosno peku pored vatara,
i ljudi koji u bundama i kolima beže dalje s nagrabljenim stvarima
imperatora, kraljeva i hercega; ali se, u svojoj suštini, nije nimalo izmenio
proces bežanja i raspadanja francuske vojske od izlaska iz Moskve.
Od sedamdeset tri hiljade ljudi francuske armije, ne računajući tu
gardu (koja za sve vreme rata nije ništa radila sem što je pljačkala), ostalo
je od Moskve do Vjazme trideset šest hiljada (od toga broja ispalo je iz
stroja oko pet hiljada u bitkama).
To je prvi član progresije, kojim se matematički tačno određuju ostali.
Francuska vojska se u toj proporciji topila i gubila se od Moskve do
Vjazme, od Vjazme do Smolenska, od Smolenska do Berezine, od Berezine
do Vilne, nezavisno od većeg ili manjeg stepena hladnoće, od potera, od
prosecanja puta i od svih drugih uslova uzetih posebno. Posle Vjazme
francuska vojska se, mesto tri kolone, sabila u jednu gomilu i tako je išla
dokraja.
Bertje je svom vladaru (a poznato je kako se komandanti usuđuju da
opisuju stanje vojske daleko od istine) pisao:

Je crois devoir faire connaître à Votre Majesté l’état de ses

troupes dans les différents corps d’armée que j’ai été à même
d’observer depuis deux ou trois jours dans différents passages.
Elles sont presque débandées.
Le nombre des soldats qui suivent les drapeaux est en
proportion du quart au plus dans presque tous les régiments; les
autres suivent isolément différentes directions, chacun pour son
compte, dans l’espérance de trouver des subsistances et pour se
débarrasser de la discipline. En général ils regardent Smolensk
comme le point où ils doivent se refaire. Ces derniers jours on a
remarqué que beaucoup de soldats jettent leurs cartouches et
leurs armes.
Dans cet état de choses, l’intérêt du service de Votre Majesté
exige, quelles que soient ses vues ultérieures, qu’on rallie l’armée
à Smolensk, en commençant à la débarrasser des non-
combattants, tels que les hommes démontés, et des bagages
inutiles et du matériel de l’artillerie, qui n’est plus en proportion
avec les forces actuelles. En outre, deux jours de repos, des
 subsistances sont nécessaires aux soldats, qui sont exténués par
la faim et la fatigue; beaucoup sont morts ces derniers jours sur
la route et dans les bivouacs.
Cet état de choses va toujours en s’aggravant, et donne lieu de
craindre que, si l’on n’y apporte un prompt remède, on ne soit
plus maître des troupes dans un combat.
Le 9 novembre,
à trente verstes de Smolensk.125

Kad su se Francuzi sručili u Smolensk, koji su zamišljali kao obećanu

zemlju, oni su ubijali jedan drugog oko provijanta, opljačkali su svoje
magacine i, kad je sve bilo razgrabljeno, pobegli dalje.
Svi su išli ne znajući ni sami kuda idu ni zašto idu. A to je najmanje
znao genije Napoleonov, jer njemu nije niko zapovedao. Ali su se, ipak i on
i oni oko njega držali svojih davnašnjih navika: pisali su zapovesti, pisma,
raporte, ordre du jour126; titulisali jedan drugoga: „Sire, mon cousin,
prince d’Ekmuhl, roi de Naples,127“ itd. Ali te naredbe i raporti bili su
samo na hartiji, po njima se nije ništa izvršivalo, zato što se nije moglo
izvršivati, i, pri svem tom što su jedan drugoga nazivali „veličanstvima,
visočanstvima i rođacima“, svi su opažali kako su oni kukavni i gadni
ljudi koji su počinili mnogo zla, zbog koga se sad mora ispaštati. I pored
svega toga što su se pretvarali kao da se brinu o vojsci, oni su mislili svaki
o sebi i o tome kako će što brže pobeći i spasti se.

125Smatram za dužnost da izvestim vaše veličanstvo o stanju vaših trupa u raznim

korpusima, koje sam pregledao za ova dva-tri dana različitih marševa.
One su gotovo rasturene.
Broj vojnika koji idu za svojim zastavama jedva iznosi najviše četvrtinu gotovo u svakom
puku, ostali maršuju zasebno u raznim pravcima i za svoj račun, jer se nadaju da će naći
hrane i da će se osloboditi discipline. Uopšte, oni smatraju Smolensk kao tačku gde treba da se
oporave. Ovih poslednjih dana opazilo se da mnogi vojnici bacaju svoje fišeke i svoje puške.
Pri ovakvom stanju stvari, ma kakve bile vaše dalje namere, interes službe vašem
veličanstvu zahteva da se vojska iskupi u Smolensku i da se počnu odvajati od nje neborci, kao
što su konjanici bez konja, a i nepotreban prtljag i artiljerijski materijal koji nije više u
srazmeri sa sadašnjim brojem vojske. Sem toga, dani odmora i hrana potrebni su vojnicima
koji su iznureni glađu i umorom; mnogi su pomrli ovih poslednjih dana u putu i na bivacima.
Ovo stanje stvari ide jednako nagore i daje razloga strahovanju da ako mu se brzo ne
nađe leka, nećemo moći upravljati trupama u boju.
9. Novembra,
na 30 vrsta od Smolenska.
126 Dnevna naredba.
127 Gospodaru, rođače, kneže od Ekmila, kralju od Napulja.
 XVII

Operacije ruske i francuske vojske za sve vreme povratne kampanje,

od Moskve na do Njemena liče na igranje žmurke kad se dvojici igrača
vežu oči, pa jedan od njih zazvoni ponekad zvoncetom, da se javi onom
drugom koji ga hvata. Isprva zvoni onaj koji hvata, ne bojeći se
protivnika, ali kad mu dođe nevolja, on, trudeći se da ide nečujno, pobegne
od svog protivnika, pa često, misleći da će uteći ide pravo njemu u ruke.
Najpre su Napoleonove trupe još i javljale gde su – to je bilo u prvo
vreme njihovog kretanja kaluškim drumom, ali su posle, kad su se
dograbile smolenskog druma, bežale, pridržavajući rukom klatno svog
zvonceta, i često, misleći da će umaći, natrčavale pravo na Ruse.
Pri onoj brzini kojom su Francuzi bežali i Rusi za njima jurili, te se
zbog toga konji iznurili, nije bilo glavnog načina za približno utvrđivanje
protivnikovog položaja – nije bilo konjičkih izvidnica. Sem toga, zbog
čestog i brzog menjanja položaja obeju armija, nije moglo na vreme da
stigne ni ono što se i doznalo. Ako je drugog dana došao izveštaj da je
neprijateljeva vojska bila prvog dana tu i tu, onda je ta vojska trećeg
dana, kad se moglo nešto preduzeti, već prešla dva marša i nalazila se na
sasvim drugom položaju.
Jedna armija je bežala, druga ju je gonila.
Francuzi su od Smolenska imali pred sobom mnogo različitih puteva;
i, moglo bi se pomisliti da su Francuzi, pošto su se tu bavili četiri dana,
mogli doznati gde je neprijatelj, smisliti nešto korisno i preduzeti nešto
novo. Ali su njihove gomile, posle četvorodnevnog stajanja, opet nagle da
beže ne desno, ne levo, nego, bez kakvih manevara i planova, starim,
najgorim drumom, preko Krasnog i preko Orše – ugaženim tragom.
Nadajući se neprijatelju pozadi, a ne spreda Francuzi su bežali
razvučeno i odvojeno jedan od drugog na dvadeset četiri sata razmaka.
Pred svima je bežao imperator, pa kraljevi, pa hercezi, Ruska vojska,
misleći da će Napoleon okrenuti desno preko Dnjepra, što bi jedino i bilo
pametno, nagla je takođe desno i izišla na veliki drum prema Krasnome. I
tu su Francuzi kao u igranju žmurke, natrčali na našu prethodnicu. Kad
su Francuzi iznenadno ugledali neprijatelja, oni su se zbunili i zastali
uplašeni tim iznenađenjem, ali su potom opet počeli da beže ostavljajući
svoje drugove koji su išli za njima. Tu su, kao kroz lanac ruskih trupa,
prolazila tri dana, jedno, po jedno, odeljenja francuske vojske, najpre
vicekraljevo, potom Davuovo, potom Nejevo. Svi su oni ostavili jedan
drugoga, pobacali sav svoj teret, artiljeriju, polovinu ljudi i bežali,
obilazeći samo noću Ruse, s desna polukružno.
 Nej, koji je išao poslednji (jer, ne obzirući se na svoj nesrećan položaj
ili upravo na njegove posledice, oni su hteli da istuku onaj pod o koji su se
udarali, i on se zanimao razbijanjem smolenskih zidina koje nisu nikom
smetale), taj Nej, koji je išao poslednji sa svojim korpusom od deset
hiljada ljudi, dobegao je Napoleonu u Oršu samo s hiljadu ljudi, pošto je
ostavio i sve ljude i sve topove, i prešao preko Dnjepra, prokradajući se
noću kroz šumu.
Od Orše pobegli su Francuzi dalje drumom, prema Vilni, igrajući opet
žmurke s armijom koja ih je gonila. Na Berezini su se opet zbunili, mnogi
su se podavili, mnogi se predali, ali oni koji su prešli reku bežali su dalje.
Njihov glavni zapovednik navukao je na sebe bundu i seo u saonice pa
odjurio sam a ostavio svoje drugove. Ko je mogao – taj je takođe otišao, ko
nije mogao – taj se predao ili umro.
 XVIII

Izgledalo bi da u ovoj kampanji francuskog bekstva, kad su Francuzi

činili sve što se samo moglo da sebe upropaste, kad nijednom kretanju te
gomile, počevši otkako je okrenula na kaluški drum pa do bekstva vojnih
starešina, nije bilo ni najmanjeg smisla – izgledalo bi da u tom periodu
kampanje nije već mogućno ni onim istoričarima koji dela masâ pripisuju
volji jednog čoveka da opisuju to odstupanje u njihovom smislu. Ali ne.
Istoričari su napisali čitava brda knjiga o toj kampanji i svuda su opisane
Napoleonove naredbe i njegovi mudri planovi – manevri koji su rukovodili
vojskom i genijalni rasporedi njegovih maršala.
Odstupanje od Malo-Jaroslavca onda kad mu je otvoren put u bogat
kraj i kad mu je otvoren onaj paralelni put kojim ga je posle gonio
Kutuzov, nepotrebno odstupanje opustošenim drumom tumači nam se
raznim dubokomislenim planovima. Po tako isto dubokomislenim
planovima opisuje se njegovo odstupanje od Smolenska na Oršu. Potom se
opisuje njegovo junaštvo kod Krasnog, gde se tobož sprema da primi bitku
i da sâm komanduje, pa hoda s brezovom palicom i govori: „J’ai assez fait
l’Empereur, il est temps de faire le général!128 “ – pa ipak odmah posle
toga beži dalje, ostavljajući ćudi sudbine razbijene delove vojske koji su se
nalazili pozadi.
Zatim nam opisuju duševnu veličinu maršalâ a naročito Neja,
duševnu veličinu koja se pokazala u tome što se noću zaobilaznim putem
provukao šumom i preko Dnjepra bez zastave i artiljerije i bez devet
desetina vojske dobegao u Oršu.
I najzad nam istoričari predstavljaju poslednji odlazak velikog
imperatora od junačke vojske kao nešto veliko i genijalno. Čak i taj
poslednji postupak u bekstvu, koji se na ljudskom jeziku zove poslednji
stupanj podlosti, od koje se uči stideti svako dete, i taj postupak dobija na
jeziku istoričara opravdanja.
Kad već nije mogućno rastegnuti dalje tako elastične konce istorijskog
suđenja, kad je čin već očito protivan onom što sve čovečanstvo naziva
dobrom i čak pravičnošću, onda se kod istoričara pojavljuje spasonosan
pojam o veličini.
Veličina tobož isključuje mogućnost merenja šta je dobro a šta rđavo.
Za veličinu – nema ničeg rđavog. Nema te strahote koja bi se mogla
staviti u krivicu onom ko je veliki.

128 Dosta sam bio imperator, vreme je da budem i general.

 „C’est grand!129“ – kažu istoričari i onda već nema ni dobra ni zla,
nego ima „grand“ i „negrand“. Grand – dobro, negrand – zlo. Po njihovom
shvatanju, grand je osobina nekih osobitih bića koja oni nazivaju
herojima. I Napoleon, kad u toploj bundi beži kući ne samo od drugova,
nego (po njegovom mišljenju) od ljudi koje je on doveo ovamo, oseća que
c’est grand130 i duša mu je mirna.
„Du sublime (on vidi u sebi nešto sublime) au ridicule il n’ y a qu’un
pas“131 – veli on. I ceo svet pedeset godina ponavlja: Sublime! Grand!
Napoleon le grand! Du sublime au ridicule il n’ y a qu’un pas. 132
I nikom ne dolazi na um da je priznavanje veličine koja se ne meri
merom dobra i zla samo priznavanje svoje ništavosti i neizmerne
sićušnosti.
Nama, s merom dobra i zla koju nam je Hristos dao nema ništa što se
ne meri. I nema veličine onde gde nema jednostavnosti, dobra i istine.

129 To je veliko.
130 Da je to veliko.
131 Od uzvišenog do smešnog samo je jedan korak.
132 Uzvišeno! Veličanstvo! Napoleon veliki! Od uzvišenog do smešnog samo je jedan korak.
 XIX

Koji se Rus nije, čitajući opise poslednjeg perioda kampanje 1812.

godine, ljutio zbog njihove nepotpunosti i nejasnosti? Ko se nije sam pitao:
kako ne pohvataše, ne uništiše sve Francuze, kad su ih okružavale sve tri
armije brojem jače, kad su se rastrojeni Francuzi, koji su gladovali i mrzli
se, gomilama predavali i kad je (kao što nam priča istorija) Rusima bila
upravo to namera, da zaustave, odseku i zarobe sve Francuze?
Kako to da ona ruska vojska koja je, kao brojem slabija od Francuza,
zametnula borodinsku bitku, kako da ta vojska, koja je s tri strane
okružavala Francuze i koja je imala nameru da ih pohvata, nije postigla
svoj cilj? Zar Francuzi imaju tako ogromno preimućstvo nad nama, da mi
s jačom snagom i pošto smo ih opkolili, nismo mogli da ih potučemo? Kako
se to moglo dogoditi?
Istorija (ona što se tako naziva), odgovarajući na ta pitanja, kaže kako
se to dogodilo zbog toga što Kutuzov, i Tormasov, i Čičagov, i ovaj i onaj
nisu pravili takve i takve manevre.
Pa zašto oni nisu napravili sve te manevre? Zašto im nisu sudili i
kaznili ih, ako su oni krivi, što nije postignut gore označeni cilj? Ali, ako
se čak i uzme da su Kutuzov i Čičagov itd., bili uzrok ruskom neuspehu,
ipak se ne može razumeti zašto u onim prilikama u kojima su se nalazile
ruske trupe kod Krasnog i kod Berezine (u oba slučaja Rusi su bili brojem
jači), nije zarobljena francuska vojska s njenim maršalima, kraljevima i
imperatorom, kad je to bio Rusima cilj?
Tumačenje te neobične pojave (kao što rade ruski ratni istoričari)
time što je Kutuzov sprečio napad nije opravdano zato što mi znamo kako
volja Kutuzovljeva nije mogla zadržati trupe od napada kod Bjazme i kod
Tarutina.
Zašto su onu rusku vojsku, koja je sa slabijom po broju snagom
održala pobedu kod Borodina nad neprijateljem u svoj njegovoj jačini,
pobedile kod Kpasnoja i kod Berezine rastrojene gomile Francuza, kad je
ona po broju bila jača?
Ako je Rusima bila namera to da odseku i zarobe Napoleona i
maršale, pa ta namera ne samo nije postignuta, nego su svi pokušaji da se
ta namera postigne bili na najstidniji način pokvareni, onda Francuzi
sasvim pravično iznose poslednji period kampanje kao niz pobeda, a ruski
istoričari sasvim ga neumesno predstavljaju kao pobedonosan.
Ruski ratni istoričari dolaze, utoliko, ukoliko je za njih logika
obavezna, nehotice do tog zaključka i pored svega lirskog pozivanja na
hrabrost odanost itd., moraju nehotice priznati da odstupanje Francuza iz
Moskve niz pobeda Napoleonovih a poraza Kutuzovljevih.
Ali kad ostavimo sasvim na stranu narodni ponos, onda se oseća da
ovaj zaključak nosi sam u sebi jednu kontradikciju, jer je niz francuskih
pobeda doveo Francuze do potpunog uništenja, a niz ruskih poraza doneo
Rusima potpuno uništenje neprijatelja i očišćenu otadžbinu.
Izvor je ovoj kontradikciji u tome što su istoričari koji izučavaju
događaje iz pisama vladalaca i vojskovođa, iz relacija, raporta, planova
itd. stavili poslednjem periodu rata u 1812. godini lažan cilj koga nikad
nije bilo, cilj koji je tobož bio u tome da se odseče i uhvati Napoleon s
maršalima i vojskom.
Takve namere nije bilo niti je moglo biti, jer nije imala smisla i
sasvim je bilo nemogućno da se ona postigne.
Ta namera nije imala nikakvog smisla, prvo, zato što je rastrojena
vojska Napoleonova bežala iz Rusije što je mogla brže, to jest, radila je
upravo ono što je želeo svaki Rus. Pa zašto je trebalo da se prave razne
operacije nad Francuzima koji su bežali tako brzo kako su samo mogli?
Drugo, bilo je ludo stati na put ljudima koji su svu svoju energiju
upravili na bekstvo.
Treće, bilo je ludo gubiti svoje trupe oko uništavanja francuskih
armija koje su se i bez spoljnih uzroka u tolikoj progresiji uništavale da,
bez ikakvog zatvaranja puta, nisu mogle prevesti preko granice više nego
što su prevele u decembru, to jest, jedan stoti deo sve vojske.
Četvrto, bila je besmislena želja da se zarobe imperator, kraljevi,
hercezi – ljudi čije bi ropstvo u najvećoj meri otežavalo Rusima operacije,
kao što su to priznavali najveštiji diplomati onog vremena (J. Maistre*133 i
ostali). Još je besmislenija bila želja da se zarobe korpusi Francuza kad je
ruska vojska do Krasnog spala na polovinu, a uz korpuse zarobljenika
trebalo bi odvajati divizije za sprovod, i kad ni ruski vojnici nisu uvek
dobijali potpunu hranu i kad su oni zarobljenici što ih je već bilo umirali
od gladi.
Sav dubokomisleni plan da se Napoleon s njegovom armijom odseče i
uhvati bio je nalik na plan kakvog vrtara koji bi, kad izgoni iz ograde
stoku što mu je pogazila leje, otrčao na kapiju i počeo da tuče po glavi tu
marvu. Jedino što bi se moglo reći u odbranu vrtarevu bilo bi to da se jako
razljutio. Ali se ni to nije moglo reći za one koji su sastavljali plan, jer
njima nisu bile leje pogažene.

133 Žozef Mestr, publicista i filozof, bio je u to vreme sardinski poslanik na petrogradskom
dvoru.
 Nego, i sem toga što je odsecanje Napoleona s njegovom vojskom bilo
bez smisla, ono je bilo i nemogućno.
To je nemogućno bilo, prvo, zato što se iz iskustva vidi da se kretanje
kolona na pet vrsta daljine u jednoj bici nikad ne podudara s planovima,
pa je verovatnoća da bi se Čičagov, Kutuzov i Vitgenštajn sastali na vreme
na određenom mestu bila tako sićušna, da je bila ravna nemogućnosti;
tako je mislio i Kutuzov, koji je, još kad je dobio plan, rekao da diverzije
na velike daljine ne donose željene rezultate.
Drugo, nemogućno je bilo zato što je, da bi se paralizovala ona snaga
inercije s kojom je išla nazad Napoleonova vojska, trebalo imati daleko
veće trupe od onih što su ih imali Rusi.
Treće nemogućno je bilo zato što ratna reč „otseći“ nema nikakvog
smisla. Otseći vojsku – zatvoriti joj drum – to se nikako ne može, jer je
uvek mnogo mesta unaokolo gde se može izići a ima i noći po kojoj se ništa
ne vidi, o čemu su se mogli uveriti učeni ratnici bar iz primera oko
Krasnog ili na Berezini. A zarobiti se nikako ne može ako onaj koga
zarobljavaju na to ne pristane, kao što se ne može uhvatiti lastavica, iako
je čovek može uhvatiti kad mu padne na ruku. Zarobiti se može onaj koji
se predaje kao Nemci po pravilima strategije i taktike. A francuske su
trupe sasvim pravilno nalazile da to nije ugodno, pošto ih smrt od gladi i
od zime čeka podjednako i u bekstvu i u ropstvu.
A četvrto i što je glavno, to je bilo nemogućno zato što nikad, otkako je
sveta, nije bilo rata u tako strašnim prilikama u kakvim se vodio taj rat
1812. godine, i što su ruske trupe u poteri za Francuzima napregle svu
svoju snagu i nisu mogle učiniti ništa krupno a da se one same ne unište.
U kretanju ruske vojske od Tarutina do Krasnog otpalo je pedeset
hiljada bolesnih i izostalih vojnika, to jest, broj ravan ljudstvu velikog
gubernijskog grada. Polovina ljudi otpalo je iz vojske bez bojeva.
I o tom periodu kampanje, kad trupe bez obuće i topla odela, s
nepotpunom hranom, bez rakije, mesecima noćivaju u snegu i na petnaest
stepeni hladnoće; kad dan traje samo 7 do 8 sati a ostalo je noć u kojoj ne
može da utiče disciplina; kad se ljudi ne uvode, kao u borbi, samo za
nekoliko sati u oblast smrti, gde već nema discipline, nego se mesecima
svakog trenutka bore sa smrću od gladi i zime; kad za mesec dana
propadne polovina vojske – o tom periodu kampanje pričaju nam istoričari
kako je trebalo da Miloradovič izvrši krilni marš onamo, a Tormasov
ovamo, i kako je trebalo da se Čičagov pomakne onamo (da se pomakne po
snegu iznad kolena), i kako je onaj razbio i odsekao neprijatelja, itd. itd.
Polumrtvi Rusi učinili su sve što se moglo učiniti i što je trebalo
učiniti da se postigne cilj dostojan naroda i nisu krivi što su oni drugi
Rusi, koji su sedeli u toplim sobama, računali da će se učiniti ono što je
bilo nemogućno.
Sva ta neobična, sad nerazumljiva kontradikcija između fakta i
istorijskog opisivanja potiče samo otuda što su istoričari koji su opisivali
taj događaj pisali istoriju lepih osećanja i reči raznih vojskovođa, a ne
istoriju događaja.
Njima se čine vrlo zanimljive reči Miloradovičeve, odlikovanja koja je
dobio taj i taj general i njihove pretpostavke; a pitanje o onih pedeset
hiljada ljudi koji su ostali po bolnicama i po grobovima čak ih i ne
interesuje, jer ne spada u njihovo proučavanje.
A međutim treba se samo okrenuti od proučavanja raporta i glavnih
planova i zagledati u kretanje onih stotina hiljada ljudi koji su imali
pravog, neposrednog učešća u događaju, pa sva pitanja što su ranije
izgledala nerazrešiva odjedanput se daju s neobičnom lakoćom i prostotom
pouzdano rešiti.
Cilj da se odseče Napoleon s vojskom nije nikad postojao, sem u
uobrazilji desetak ljudi. On nije mogao postojati zato što nije imao smisla i
što se nije mogao postići.
Cilj narodni bio je jedan: da se očisti svoja zemlja od najezde. Taj je
cilj postignut, prvo, sam po sebi, jer su Francuzi bežali pa je trebalo samo
ne zaustavljati to kretanje. Drugo, taj se cilj postizavao operacijama
narodnog rata, koji je uništavao Francuze, i treće, postizavao se time što
je velika ruska vojska išla u stopu za Francuzima, spremna da upotrebi
silu ako zastane njihovo kretanje.
Ruska vojska morala je dejstvovati kao bič na životinju koja beži. I
iskusan gonič znao je da je najzgodnije držati bič zamahnut i pretiti njime
a ne tući po glavi životinju koja beži.
DEO ČETVRTI
 I

Kad čovek vidi životinju kako umire obuzme ga užas: jer ono što je on
sam – njegovo biće, očevidno se uništava pred njegovim očima – prestaje
da postoji. Ali kad je onaj što umire čovek, i to voljen čovek, onda se, sem
užasa što nas obuzme kad vidimo kako se uništava život, oseća kidanje i
duševna rana, koja isto onako kao i fizička rana nekad ubija, nekad se
zaleči, ali uvek boli i boji se spoljašnjeg pozleđivanja dodirom.
Posle smrti kneza Andreje, Nataša i kneginjica Marija osećale su to
podjednako. Pošto su se duševno sagle i zažmurile od strašnog oblaka
smrti što se nadneo nad njima, one nisu smele da pogledaju u lice životu.
One su pažljivo čuvale svoje otvorene rane od dodira koji bi mogao da ih
povredi i da im zada bol. I kad kakav ekipaž prođe brzo ulicom, i kad se
spomene ručak, i kad sluškinja upita koju haljinu treba da spremi, a još
gore reč neiskrenog, slabog saučešća, sve je to bolno pozleđivalo ranu,
izgledalo kao vređanje i narušavalo onu potrebnu tišinu u kojoj su se obe
trudile da osluškuju još neumukli u njihovoj mašti strašni, ozbiljni hor, i
smetalo im da zagledaju u one tajanstvene beskrajne daljine što su se za
trenut otkrivale pred njima.
Samo kad su njih dve bile nasamo nije ih vređalo niti bolelo. One su
malo razgovarale među sobom. Kad su i razgovarale, govorile su o
najsitnijim stvarima. I jedna i druga izbegavala je podjednako da spomene
nešto što bi se ticalo budućnosti.
Njima se činilo da bi vređale njegovu uspomenu kad bi priznale da
može biti budućnosti. Još su pažljivije obilazile u svojim razgovorima sve
ono što se moglo ticati pokojnika. Njima se činilo da se ne može rečima
iskazati ono što su one preživele i osetile. Njima se činilo da svako
spominjanje pojedinosti iz njegovog života narušava veličanstvenost i
svetinju one tajne što se izvršila pred njihovim očima.
Neprestana uzdržavanja od razgovora, stalno pažljivo obilaženje
svega onog što je moglo navesti na reč o njemu, to zaustavljanje s raznih
strana na granici onog što se nije smelo govoriti, još je čistije i jasnije
isticalo pred njihovom uobraziljom ono što su one osećale.
Ali čiste, potpune tuge ne može biti isto onako kao što ne može biti ni
čiste i potpune radosti. Kneginjicu Mariju, koja je po svom položaju bila
sama nezavisna gospodarica svoje sudbine, staralac i vaspitač svoga
bratića, izazvao je prvu život iz onoga sveta tuge u kom je živela prve dve
nedelje. Ona je dobila pisma od rođaka, na koja je trebalo odgovarati; soba
u koju su smestili Nikolušku bila je vlažna i on je počeo da kašlje. Alpatić
je došao u Jaroslav sa izveštajem o poslovima i s predlozima i savetima da
kneginjica ode u Moskvu u kuću na Vazdviženki, koja je ostala čitava i
oko koje su bile potrebne samo male opravke. Život se nije zaustavljao i
trebalo je živeti. Ma koliko da je bilo teško kneginjici Mariji da izađe iz
onog usamljenog razmišljanja u kome je dotle živela ma koliko da joj je
bilo žao i čisto stidno da ostavi Natašu samu, zemaljske brige zahtevale su
njeno učešće i ona im se i preko volje predala. Ona je pregledala račune sa
Alpatićem, dogovarala se s Desalom o bratiću i izdavala naredbe i
spremala se za svoju seobu u Moskvu.
Nataša je ostala sama i, otkako se kneginjica Marija počela spremati
da ide, klonila se i nje.
Kneginjica Marija je predložila grofici da pusti Natašu da ide s njom u
Moskvu, i mati i otac radosno su pristali na tu ponudu, jer su opazili kako
im kći svakog dana fizički opada, pa su mislili da će joj biti od koristi i
promena mesta i pomoć moskovskih lekara.
– Ja neću nikud ići – odgovorila je Nataša kad su joj to predložili –
samo vas molim da me ostavite – rekla je i istrčala iz sobe, jedva se
uzdržavajući da ne zaplače, ne toliko od tuge koliko od jeda i ogorčenja.
Kad je Nataša videla da ju je ostavila kneginjica Marija i da je ostala
usamljena u svojoj tuzi, ona je veliki deo vremena provodila sama u svojoj
sobi sedeći na kraju divana podvijenih nogu i štogod cepajući ili
preturajući svojim tankim prstima, i nepomično gledala u ono na čemu bi
joj se oči zaustavljale. Nju je ta samoća iznuravala, mučila; ali joj je bila
preko potrebna. Čim ko uđe k njoj u sobu, ona je brzo ustajala, menjala
položaj i izraz svoga pogleda, pa uzimala knjigu ili vez, čekajući, očevidno
s nestrpljenjem, da ode onaj ko ju je uznemirio. Njoj se sve činilo da će ona
eto, eto sad odmah shvatiti, prozreti ono na što je bio upravljen duhovni
pogled sa strašnim pitanjem koje premaša njenu snagu.
Na kraju decembra sedela je Nataša na divanu, podvijenih nogu, u
crnoj vunenoj haljini, s nemarno slepljenom kosom u punđu, mršava i
bleda nestrpljivo čupkala i raspredala krajeve pojasa i gledala u vrata.
Ona je gledala onamo kuda je otišao on, na onu drugu stranu života. I
ona druga strana života, o kojoj ranije nije nikad mislila, koja joj je ranije
izgledala tako daleka i neverovatna, sad joj je bila bliža, i prisnija, i
razumljivija nego ova strana života u kojoj je sve bilo ili praznina i pustoš,
ili patnja i uvreda. Ona je gledala onamo gde je znala da je on; ali ga nije
mogla videti drukčije nego onakvog kakav je bio na ovom svetu. Videla ga
je opet onakvog kakav je bio u Mitiščima, u Trojici, u Jaroslavu.
Ona je videla njegovo lice, čula njegov glas i ponavljala njegove reči i
svoje reči koje je njemu rekla, i ponekad izmišljala i za sebe i za njega
nove reči, koje bi onda mogle biti izgovorene.
 Eto ga gde leži u naslonjači, u svojoj plišanoj bundici, naslonio glavu
na mršavu, bledu ruku. Grudi mu strašno upale, a ramena se izdigla.
Usne jako stisnute, oči sevaju a na bledom čelu pojavi se bora i iščezne.
Jedna mu noga jedva osetno brzo dršće. Nataša zna da se on bori s teškim
bolom. „Kakav je to bol? Zašto će taj bol? Šta on oseća? Kako ga to boli?“ –
misli Nataša. On je opazio kako ga ona pažljivo gleda, podigao je oči i, ne
osmehujući se, počeo da govori. „Jedino što je strašno“ – rekao je on – „to
je – vezati se zauvek za čoveka koji se muči. To je večito mučenje.“ I
pogledao je u nju ispitivačkim pogledom. Nataša je tada, kao i uvek,
odgovorila pre nego što je promislila šta će odgovoriti i rekla: „To ne može
dugo trajati, toga neće biti, vi ćete sasvim ozdraviti.“
Ona ga je sad ponovo videla i preživljavala ono što je onda osećala.
Ona se setila njegovog dugog tužnog, oštrog pogleda na te reči i razumela
šta znači onaj prekor i očajanje u tom pogledu. .
„Ja sam se složila“ – govorila je Nataša sad u sebi – „da bi bilo užasno
kad bi on ostao da se tako uvek muči. Ja sam to tako rekla onda samo zato
što bi to za njega bilo užasno, a on je razumeo drukčije. Pomislio je da bi
to za mene bilo užasno. On je onda još hteo da živi – bojao se smrti. A ja
sam mu tako grubo, glupo rekla. Nisam to mislila. Mislila sam sasvim
drugo. Kad bih kazala ono što sam mislila, rekla bih: neka bi on i umirao,
za sve vreme neka bi umirao pred mojim očima, ja bih bila srećna prema
ovom što sam sad. Sad... Nema ničega, nikoga. Da li je on to znao? Nije.
Nije znao i nikad neće doznati. I sad se već nikad, nikad ne može to da
popravi.“ I on joj je opet govorio one iste reči, ali mu je Nataša sad u svojoj
mašti odgovarala drukčije. Ona ga je zaustavljala i govorila: „Užasno je za
vas, ali nije za mene. Znajte da meni bez vas nema ničeg u životu i da mi
je najveća sreća patiti s vama.“ I on je uzimao njenu ruku i stezao je onako
kao što ju je stezao ono strašno veče, na četiri dana pred smrt. I ona mu je
u svojoj mašti govorila još i druge nežne, ljubavne reči, koje bi mu mogla
govoriti onda. „Ja te volim!... volim te, volim...“ – govorila je ona, stežući
grčevito ruke, stežući zube s gorkim naporom...
I slatka tuga je obuzimala i već joj suze pođoše, ali se najedanput
zapita: kome ona to govori? Gde je on i ko je on sad? I opet se sve zastiralo
hladnom, oporom nedoumicom i ona se, nabravši napregnuto obrve,
zagledala onamo gde je on bio činilo joj se, eto, sad će prozreti tajnu... Ali
u trenutku kad joj se činilo da se već otkriva ono što joj je bilo
nerazumljivo lupnu ručica od brave na vratima i bolno joj teknu sluh. U
sobu uđe brzo i nepažljivo unezverena Dunjaša.
– Izvolite tatici, brže! – reče Dunjaša nekako neobično i žurno. –
Nesreća, za Petra Iliča... pismo – progovori ona i zagrcnu se.
 II

Nataša je u to vreme, sem što se uopšte tuđila od svih ljudi, osećala

naročitu otuđenost od članova svoje porodice. Svi njeni: otac, mati, Sonja
bili su joj tako bliski, obični, tako svakidašnji da joj se činilo da svaka
njihova reč, svako osećanje vrećaju onaj svet u kome je ona u poslednje
vreme živela i ona je ne samo bila ravnodušna prema njima, nego ih je
gledala i neprijateljski. Ona je čula Dunjašine reči o Petru Iliču, o nesreći,
ali ih nije razumela.
„Kakva im se to nesreća dogodila, kakva se nesreća može njima
dogoditi? Kod njih je sve ono njihovo staro, obično i mirno“, u mislima je
kazala Nataša.
Kad je ušla u dvoranu, otac je brzo izlazio iz grofičine sobe. Lice mu
beše nabrano i mokro od suza. Videlo se da je pobegao iz one sobe da bi
dao oduške plaču koji ga je gušio. Kad je ugledao Natašu, on je očajno
mahnuo rukama i udario u gorko, grčevito jecanje, od koga se nagrdilo
njegovo okruglo blago lice.
– Pe... Peća... Idi, idi, ona... zove... – I, ridajući kao dete, on dođe,
mičući se brzo oslabelim nogama, do stolice i gotovo pade na nju, pa pokri
lice rukama.
Odjedanput prođe svu Natašu skroz nešto kao električna struja.
Nešto strahovito bolno teknu je u srce. Ona oseti strašan bol; učini joj se
da se nešto otkida u njoj i da umire. Ali odmah posle bola oseti kako se
trenutno oslobodi odvojenosti od života u kojoj je bila. Kad vide oca i ču
unutra strašan, grub vrisak materin, ona u trenutku zaboravi i sebe i svoj
jad. Ona pritrča ocu, ali joj je on, mašući nemoćno rukom, pokazivao na
materina vrata. Kneginjica Marija iziđe na vrata bleda, a donja joj vilica
drhtaše, i uze Natašu za ruku, govoreći joj nešto. Nataša je nije videla, ni
čula. Ona brzo uđe na vrata, zasta za trenutak, kao da se bori sa samom
sobom pa pritrča materi.
Grofica je ležala u naslonjači, neobično i nezgrapno se previjala i
udarala glavom o zid. Sonja i sluškinje držale su je za ruke.
– Natašu, Natašu!... – vikala je grofica. – Nije istina, nije istina... On
laže... Natašu! – vikala je, oturajući od sebe one što je drže. – Dalje od
mene svi, nije istina! Poginuo!... ha, ha, ha!... Nije istina!...
Nataša kleče na naslonjaču, naže se nad majkom, zagrli je,
neočekivanom snagom podiže je, okrete je k sebi i privi se uz nju.
– Majčice!... golubice!... Evo me, rođena! Majčice! – šaputala joj je, ne
prekidajući ni za sekund.
 Ona nije puštala majku iz ruku, nežno se borila s njom, tražila je
jastuke, vode, raskopčavala i cepala haljinu na majci.
– Slatka moja, golubice... Majčice, dušice... – šaputala joj je
neprestano, ljubeći je po glavi, po rukama, po licu i osećajući kako joj
nezadržano liju suze potokom i golicaju je po nosu i po obrazima.
Grofica steže kćeri ruku, zatvori oči i stiša se za trenutak. Odjedanput
se neobičnom brzinom podiže, nesvesno se obazre oko sebe i kad ugleda
Natašu, poče joj što igda može stezati glavu. Zatim okrete k sebi njeno od
bola namršteno lice i dugo se zagleda u njega.
– Nataša, ti me voliš? – reče ona tihim, poverljivim šapatom. – Ti me
nećeš prevariti, Nataša? Ti ćeš mi kazati pravu istinu?
Nataša je gledala pravo u nju očima punim suza i na njenom se licu
ogledala samo molba za oproštenje i za ljubav.
– Majčice, rođena moja – ponavljala je ona, naprežući svu snagu svoje
ljubavi da nekako svali s nje na sebe suvitak tuge koja je tišti.
A mati je opet, ne mogući da se bori sa stvarnošću i ne verujući da ona
može živeti kad je poginuo njen voljeni dečko u cvetu svog života, bežala
od stvarnosti u svet bezumlja.
Nataša nije znala kako je prošao taj dan i noć, pa i drugi dan i noć.
Ona nije spavala niti se odmicala od matere. Natašina uporna, strpljiva
ljubav kao da je obgrljavala svakog sekunda sa svih strana groficu, ne da
je razgovori, ne da je uteši, nego da je vrati u život. Kad bi treća noć,
grofica se smiri za nekoliko minuta i Nataša svede oči, naslonivši glavu na
ručicu od naslonjače. Krevet škripnu, Nataša otvori oči. Grofica je sedela
na krevetu i tiho govorila:
– Kako mi je milo što si došao! Ti si mi se umorio, hoćeš čaja?
Nataša joj se približi.
– Kako si se prolepšao, i već si čitav čovek! – nastavi grofica, uzevši
kćer za ruku.
– Majčice, šta to govorite!...
– Nataša, njega nema, nema ga!
I grofica zagrli kćer i prvi put poče plakati.
 III

Kneginjica Marija je odgodila svoj put. Sonja i grof starali su se da

zamene Natašu, ali nisu mogli. Videli su da je ona jedina mogla zadržati
majku od bezumnog očajavanja. Nataša je tri nedelje neprestano provela
pored majke, spavala na naslonjači u njenoj sobi, pojila je, hranila i
neprestano razgovarala s njom, razgovarala zato što je jedino njen nežan,
umiljat glas utišavao groficu.
Duševna rana majčina nije se mogla zalečiti. Smrt Pećina odnela joj je
polovinu života. Posle mesec dana otkako je došao glas o Pećinoj smrti,
koji je beše zatekao kao svežu bodru ženu od pedeset godina, ona je izišla
iz svoje sobe kao polumrtva starica, koja nema nikakvog učešća u životu.
Ali ta rana koja je upola ubila groficu, ta nova rana povratila je Natašu u
život.
Duševna rana, koja dolazi od razdiranja duševnog tela, isto onako kao
i fizička rana, ma koliko to izgledalo čudno, pošto se već smirila i kad već
izgleda da su joj krajevi srasli – isto onako kao i fizička zarašćuje samo
snagom života što buja iznutra.
A tako se smirila Natašina rana. Ona je mislila da je njen život
svršen. Ali joj je ljubav prema majci odjedanput pokazala da je suština
njenog života – ljubav – još živa u njoj. Probudila se ljubav, probudio se i
život.
Poslednji dani kneza Andreje združili su Natašu s kneginjicom
Marijom. Nova nesreća zbližila ih je još više. Kneginjica Marija je odgodila
svoj put i posle tri nedelje nadgledala Natašu kao bolesno dete. Te
poslednje tri nedelje koje je Nataša provela u majčinoj sobi narušile su joj
fizičku snagu.
Opazivši jedanput kako Nataša dršće od grozničave hladnoće,
kneginjica Marija ju je uvela u svoju sobu i namestila u svoju postelju.
Nataša je legla, ali kad je kneginjica Marija spustila zavese i htela da
iziđe, Nataša je zovnu k sebi.
– Meni se ne spava. Posedi malo sa mnom, Marija.
– Ti si umorna – gledaj da zaspiš.
– Ne, ne. Zašto si me odvela? Ona će me tražiti.
– Njoj je mnogo bolje. Danas je tako lepo razgovarala – reče joj
kneginjica Marija.
Nataša je ležala u postelji i u onom polumraku u sobi razgledala lice
kneginjice Marije.
 „Da li liči na njega?“ – mislila je Nataša. „Da, liči i ne liči. Ali je ona
neobična, tuđa, sasvim nova, nepoznata. I ona mene voli. Šta li joj je u
duši? Sve dobro. Nego, kako? Kako ona misli? Kako ona mene gleda? Da,
ona je divna.“
– Maša – reče Nataša, pritegnuvši bojažljivo njenu ruku k sebi. –
Maša, nemoj misliti da sam rđava. Je li da ne misliš? Maša, golubice.
Kako te ja volim! Hajde da budemo sasvim, sasvim prijateljice.
I Nataša poče da ljubi ruke i lice kneginjici Mariji, grleći je.
Kneginjica Marija se i stidela i radovala tom iskazivanju Natašine ljubavi.
Od toga dana utvrdilo se među kneginjicom Marijom i Natašom ono
strasno i nežno prijateljstvo koje biva samo među ženama. One su se
neprestano ljubile, govorile jedna drugoj nežne reči i veći deo vremena
provodile zajedno. Ako bi jedna izišla, druga je bila nespokojna i hitala da
joj se pridruži. Kad su zajedno opažale su veće slaganje među sobom nego
kad su razdvojene, svaka za sebe. Među njima se utvrdilo osećanje jače od
prijateljstva: to je bilo naročito osećanje da se može živeti samo kad su
jedna s drugom.
Ponekad su ćutale po čitave sate; a ponekad su, već ležeći u postelji,
počinjale da razgovaraju i razgovarale do ujutru. Većinom su razgovarale
davnoj prošlosti. Kneginjica Marija pričala je o svom detinjstvu, o svojoj
majci, o svome ocu, svojim maštama; i Nataša, koja je ranije s mirnim
nerazumevanjem okretala glavu od tog života predanosti i pokornosti, od
poezije hrišćanskog samopregorevanja, sad je, osećajući da je veže ljubav s
kneginjicom Marijom, zavolela i prošlost kpeginjice Marije i razumela
nekad nerazumljivu joj stranu života. Ona nije mislila da dodaje svome
životu pokornost i samopregorevanje, jer je navikla da traži druge radosti,
ali je razumela i zavolela u drugoj tu ranije nerazumljivu joj vrlinu.
Kneginjici Mariji, koja je slušala priče o detinjstvu i prvoj mladosti
Natašinoj, Takođe se otkrivala ranije nerazumljiva strana života, vera u
život, u naslade života.
One sve jednako nisu govorile nikako o njemu, da ne bi, kao što im se
činilo, kvarile rečima onu uzvišenost osećanja koja je bila u njima, a to
ćutanje o njemu učinilo je da su ga one, ne verujući to, malo-pomalo
zaboravljale.
Nataša je smršala, pobledela i tako postala fizički slaba da su svi
neprestano govorili o njenom zdravlju i njoj je to bilo prijatno. Ali ju je
ponekad obuzimao neočekivano ne samo strah od smrti, nego strah da se
ne razboli, da ne oslabi, da ne izgubi lepotu, pa je ponekad i nehotice
pažljivo razgledala svoju golu ruku i čudila se kako joj je mršava, ili bi se
jutrom zagledala u ogledalu u svoje otegnuto i, kao što joj se činilo, jadno
lice. Njoj se činilo da to tako mora i uz to joj je bilo strašno i teško.
 Jedanput je brzo ustrčala uz stepenice i teško se zadihala. Odmah je i
nehotice izmislila sebi neki posao dole i opet odozdo ustrčala gore,
kušajući svoju snagu i motreći na sebe.
Drugi put zovnula je Dunjašu i glas joj je zatreperio. Ona ju je još
jednom zovnula, iako je čula njene korake – zovnula je onim glasom iz
grudi, kojim je pevala, i oslušnula ga.
Ona to nije znala i ne bi verovala, ali ispod sloja nanosa koji joj se
činio neprobojan i koji je pokrivao njenu dušu, već su izbijale tanke nežne
klice trave što je trebalo da uhvate korena i da svojim živim bujanjem
prekriju jad koji ju je tištao, da se ubrzo više ne vidi niti opaža. Rana je
zarastala iznutra.
Pri kraju januara otišla je kneginjica Marija u Moskvu i grof je
navalio da i Nataša ode sa njom, pa da se tamo posavetuje s doktorima.
 IV

Posle sukoba kod Vjazme, gde Kutuzov nije mogao zadržati svoje
trupe od njihove želje da razbiju, odseku itd., dalje kretanje Francuza koji
su bežali i Rusa koji su za njima jurili, išlo je do Krasnog bez bitaka.
Bežanje je bilo tako brzo da ruska armija, koja je trčala za Francuzima,
nije mogla da ih stiže, da su konji u konjici i artiljeriji zastajali i da su
izveštaji o kretanju Francuza bili uvek netačni.
Ljudi u ruskoj vojsci bili su tako namučeni tim neprekidnim
kretanjem, po četrdeset vrsta za dan i noć, da se nisu mogli kretati brže.
Da bi se razumelo u kolikoj je meri bila iznurena ruska vojska, treba
samo jasno razumeti šta znači taj fakat, što je ruska vojska koja je iz
Tarutina sa sto hiljada, pošto nije za sve vreme svoga marša od Tarutina
izgubila koje ranjenih koje poginulih više od pet hiljada i pošto nije
izgubila ni stotinu ljudi zarobljenih, došla do Krasnog s pedeset hiljada.
Bozo maršovanje Rusa za Francuzima uticalo je na rusku vojsku isto
tako ubistveno kao i bežanje na Francuze. Razlika je bila samo u tome što
je ruska armija maršovala po svojoj volji, a nije joj pretila propast koja je
visila nad francuskom armijom, i još u tome što su zaostali francuski
bolesnici – ostajali u rukama neprijateljevim, a zaostali Rusi ostajali kod
svoje kuće. Glavni uzrok smanjivanju Napoleonove vojske bila je brzina
kretanja, a da je tako, služi kao nesumnjiv dokaz podudarno smanjivanje
ruskih trupa.
Sva aktivnost Kutuzovljeva bila je, kao što je to bilo kod Tarutina i
kod Vjazme, upravljena samo na to da – ukoliko je to bilo u njegovoj vlasti
– ne zaustavlja to po Francuze ubistveno bežanje (kao što su hteli u
Petrogradu i u vojsci ruski generali), nego da ga potpomogne i da olakša
kretanje svojih trupa.
Nego, sem toga, otkako se u trupama pokazao umor i ogroman
manjak, koji je dolazio od brzine kretanja, Kutuzov je dobio još jedan
razlog da usporava kretanje trupa i da čeka. Cilj ruskih trupa bio je –
potera za Francuzima. Put kojim će udariti Francuzi bio je nepoznat, i
zbog toga su naše trupe prelazile veću daljinu što su bliže išle u stopu za
Francuzima. Samo kad su bile na izvesnom odstojanju mogle su prečim
putem da presecaju cik-cak Francuza. Svi vešti manevri koje su predlagali
generali izražavali su se u pomicanju trupa i umnožavanju marševa, a
jedan jedini razuman cilj bio je u tome da se smanje ti marševi. I tome je
cilju, za vreme cele kampanje od Moskve do Vilne, težila aktivnost
Kutuzovljeva – ne slučajno, ne privremeno, nego tako dosledno da je
nijedanput nije izneverio.
 Kutuzov je znao, ali ne umom niti naukom, nego svim ruskim bićem
svojim znao je i osećao ono što je osećao svaki ruski vojnik, da su Francuzi
pobeđeni, da neprijatelji beže i da ih treba ispratiti; ali je, uz to, osećao,
zajedno s vojnicima, svu tegobu toga, po brzini i godišnjem vremenu
nečuvenog pohoda.
Ali generalima, osobito onima koji nisu bili Rusi, a želeli su da se
istaknu, da začude nekog, da zarobe nečega radi kakvog hercega ili kralja
– tim je generalima sad, kad je svaka bitka bila i odvratna i bez smisla,
izgledalo da je upravo sad vreme da se zameću bitke i da se pobeđuje
neko. Kutuzov je samo slegao ramenima kad su mu iznosili projekat po
projekat za manevrisanje sa onim rđavo obuvenim, bez topla odela,
polugladnim vojnicima, koji su se za jedan mesec dana i bez bitaka
smanjili na polovinu i s kojima je, pored najboljih uslova daljeg
francuskog bežanja, trebalo preći do granice veći prostor od onog što su ga
već prešli.
Ta težnja za isticanjem, za manevrisanjem, za razbijanjem i za
odsecanjem javljala se naročito onda kad ruske trupe nabasaju na
francuske trupe. Tako se to dogodilo kod Krasnog, gde su mislili da nađu
jednu od triju francuskih kolona pa nabasali na samog Napoleona sa
šesnaest hiljada ljudi. I pored svih sredstava koja je Kutuzov upotrebio da
se izbavi od tog štetnog sukoba i da sačuva svoje trupe, namučeni ljudi
ruske vojske dotamanjivali su kod Krasnog tri dana razbijene gomile
Francuza.
Tol je napisao dispoziciju: die erste Colonne marschirt134 itd. I, kao i
uvek, sve je urađeno mimo dispozicije. Princ Evgenije od Virtemberga
pucao je s brda pored francuskih gomila koje su bežale i tražio pomoć koja
mu nije dolazila. Francuzi su se, obilazeći noću Ruse, rasipali, krili se po
šumama i provlačili se dalje, kako je ko mogao.
Miloradovič, koji je govorio kako on neće ništa da čuje za ekonomske
poslove svoga odreda, koji se nikad nije mogao naći kad je zatrebao,
chevalier sans peur et sans reproche,135 kao što je sam sebe nazivao, i koji
je voleo da razgovara s Francuzima, slao je parlamentare i pozivao na
predaju, gubio vreme i nije radio ono što su mu zapovedali.
– Poklanjam vam, deco, onu kolonu – govorio je prilazeći trupama i
pokazujući konjanicima na Francuze. I konjanici, udarajući ostrugama i
sablama svoje konje koji su se jedva micali, posle jakih napora dokasali bi
do poklonjene im kolone, to jest, do gomile ozeblih, ukočenih od zime i
gladi Francuza i poklonjena kolona polagala je oružje i predavala se, što je
već odavno i želela.

134 Prva kolona maršovaće.

135 Vitez bez straha i bez mane.
 Kod Krasnog zarobili su dvadeset šest hiljada, uzeli stotine topova i
nekakvu batinu koju su zvali maršalskom palicom, prepirali se o tome ko
se tu bolje istakao i bili su time zadovoljni, ali su veoma žalili što nisu
uhvatili Napoleona, ili ma kakvog junaka, maršala, i zato su prekorevali
jedan drugog, a naročito Kutuzova.
Ti ljudi, zaneseni svojim strastima, bili su slepi izvršioci samo
najjadnijeg zakona neizbežnosti; ali su držali da su oni junaci i uvrteli
sebi u glavu da je ono što čine najdostojnije i najplemenitije delo. Oni su
bacali krivicu na Kutuzova i govorili kako im je on još otpočetka kampanje
smetao te nisu pobedili Napoleona, kako on misli samo kako će zadovoljiti
svoje strasti i kako nije hteo da ide iz platnenih fabrika zato što mu je
tamo bilo komotno, kako je kod Krasnog zaustavio kretanje vojske zato što
se, kad je čuo da je tu Napoleon, sasvim zbunio, kako se može misliti da je
on u zaveri s Napoleonom, da ga je on potkupio*136 itd. itd.
I ne samo što su savremenici, zaneseni strastima, govorili tako, nego
su potomstvo i istorija oglasili Napoleona kao grand137, a Kutuzova su
tuđinci oglasili kao lukavog, razvratnog, slabog, pridvornog starca, a Rusi
kao nešto neodređeno – kao nekakvu lutku koja vredi samo zbog svog
ruskog imena.

136 Vilsonovi memoari.

137 Velikog.
 V

U 1812. i 1813. godini Kutuzova su otvoreno okrivljivali da je grešio.

Car nije bio zadovoljan njime. I u istoriji koja je nedavno napisana po
najvišoj zapovesti rečeno je kako je Kutuzov bio lukav pridvorni lažov koji
se plašio imena Napoleonovog i svojim greškama kod Krasnog i na
Berezini lišio rusku vojsku slave – potpune pobede nad Francuzima.138
Takva je sudbina ljudi koji nisu veliki, koji nisu grand-homme, koje
ne priznaje ruska pamet, ali sudbina onih retkih, vazda usamljenih ljudi
koji shvataju volju Proviđenja, pa joj potčinjavaju svoju volju.Mržnja i
prezir gomile kažnjava te ljude što su prozreli više zakone.
Čudno je i strašno reći da je Napoleon, to najništavnije oruđe istorije,
koji nije nikad i nigde pa čak ni u izgnanstvu, pokazao ljudsko
dostojanstvo, da je taj Napoleon ruskim istoričarima predmet ushićavanja
i oduševljavanja; on im je grand. A Kutuzov, onaj čovek koji otpočetka pa
do kraja svoga rada u 1812. godini, od Borodina do Vilne nije nijedanput,
nijednim činom, nijednom rečju sebe izneverio, koji daje u istoriji neobičan
primer samopožrtvovanja i svesti o značaju događaja sadašnjice za
budućnost, taj se Kutuzov iznosi kao nešto sumnjivo i jadno i, kad govore
o Kutuzovu i o 1812. godini, njih je uvek kao malko stid.
A međutim, teško je zamisliti istorijsku ličnost čija bi aktivnost bila
tako nepromenljivo stalno upravljena jednom i istom cilju. Teško je
zamisliti sebi cilj dostojniji i podudarniji s voljom čitavog naroda. Još je
teže naći drugi primer u istoriji, gde bi cilj koji je istorijska ličnost sebi
postavila bio tako potpuno postignut kao onaj cilj kome je bila upravljena
sva aktivnost Kutuzovljeva 1812. godine.
Kutuzov nije nikad govorio o četrdeset vekova što gledaju s piramida,
ni o žrtvama koje prinosi otadžbini, ni o tome šta namerava da izvrši niti
šta je izvršio: on uopšte nije ništa govorio o sebi, nije izigravao nikakvu
ulogu, uvek se pokazivao kao najjednostavniji i najobičniji čovek i govorio
o najjednostavnijim i najobičnijim stvarima. Pisao je pisma svojim
kćerima i m-me Staël, čitao romane, voleo društvo lepih žena, šalio se s
generalima, oficirima i vojnicima i nikad nije protivurečio onim ljudima
koji su hteli da mu nešto dokažu. Kad je grof Rastopčin na jauskom mostu
dojurio do Kutuzova okrivljujući ga lično za propast Moskve i kad je
rekao: „Pa vi ste obećali da nećete ostaviti Moskvu bez boja?“ – Kutuzov je
odgovorio: „Ja i neću ostaviti Moskvu bez boja“ – iako je Moskva već bila
ostavljena. Kad mu je Arakčejev, koji mu beše došao od cara, rekao kako

138 История 1812 года Богдановича: характеристика Кутузова и рассуждение о неудовле-

творительность результатов Краснeнских сражений
bi trebalo da postavi Jermolova za komandanta artiljerije, Kutuzov je
odgovorio: „Da, baš sam i ja to sad govorio“ – mada je pre jednog minuta
govorio sasvim drukčije. Šta je stalo njemu, jedinom koji je tada shvatao
sav ogroman značaj događaja, usred one nerazložne gomile što ga je
okružavala, šta je njemu stalo hoće li grof Rastopčin pripisati sebi ili
njemu nevolju koja je postigla prestonicu? A još manje ga je moglo
zanimati to ko će biti postavljen za komandanta artiljerije.
Ne samo u tim prilikama nego je uvek taj stari čovek, došavši
životnim iskustvom do uverenja da misli i reči koje mislima služe kao
izraz ne pokreću ljude, govorio reči sasvim bez smisla – prve koje mu
padnu na um.
Ali taj isti čovek, nemaran u svojim rečima, nije za sve vreme svoje
aktivnosti rekao nijedne reči koja se ne bi slagala sa onim jedinim ciljem
koji je on za sve vreme rata išao da postigne. On je više puta u
najrazličnijim prilikama iskazivao svoju misao, očevidno preko volje, s
teškim uverenjem da ga neće razumeti. Počinjući od borodinske bitke, od
koje je počeo njegov razdor s ljudima oko njega, on je jedini govorio da je
borodinska bitka pobeda, i to je ponavljao i usmeno, i u raportima, i u
izveštajima, sve do svoje smrti. Jedini on rekao je da gubitak Moskve nije
gubitak Rusije. On je na ponudu za mir odgovorio Loristonu da mira ne
može biti, jer je takva volja naroda; on je jedini dok su Francuzi odstupali
govorio kako su svi naši manevri nepotrebni, kako će se sve svršiti samo
sobom bolje nego što mi želimo, kako neprijatelju treba dati zlatni most,
kako nije potrebna bitka ni kod Tarutina, ni kod Vjazme, ni kod Krasnog,
kako treba ma sa čim doći do granice, kako on za deset Francuza neće dati
jednog Rusa.
I jedini on, taj pridvorni čovek, kao što nam ga crtaju, čovek koji laže
Arakčejeva da bi ugodio caru, on jedini, taj pridvorni čovek, veli u Vilni i
zbog toga pada u nemilost kod gospodara, veli kako je dalji rat preko
granice štetan i bez koristi.
Ali ne bi same reči dokazale da je on tada shvatao važnost događaja.
Njegovi postupci – svi bez najmanjeg odstupanja, svi su bili upravljeni
jednom i istom trojakom cilju: prvo, da napregne svu svoju snagu i da se
sudari s Francuzima; drugo, da ih pobedi i, treće, da ih istera iz Rusije,
olakšavajući, koliko se može, nevolje narodu i vojsci.
On, onaj oklevalo Kutuzov, čija je deviza strpljenje i vreme, neprijatelj
odlučnih operacija, zameće borodinsku bitku, oblačeći pripreme za nju u
svečanost kojoj nema primera. On, onaj Kutuzov što u austerličkoj bici,
pre nego je i počela, veli da će biti izgubljena, on u Borodinu, ne obzirući
se na to što ga generali uveravaju da je bitka izgubljena, ne obzirući se na
nečuveni u istoriji primer da vojska posle dobivene bitke mora odstupati,
jedini on, protivno svima, do same svoje smrti tvrdi da je borodinska bitka
– pobeda. Jedini on za sve vreme odstupanja ostaje pri tome da se ne
zameću bitke koje su sad nekorisne, da se ne započinje nov rat i da se ne
prelazi ruska granica.
Sad je lako razumeti značaj događaja, samo ako se namere koje su
bile u glavi desetak ljudi ne pripisuju aktivnosti masa, jer je sad pred
nama čitav događaj s njegovim posledicama.
Ali kako je tada taj stari čovek, sâm, protivno svačijem mišljenju,
mogao da pogodi tako tačno značaj događaja u narodnom smislu, da
nijedanput za sve vreme svoje aktivnosti nije promenio mišljenje?
Izvor te neobične snage kojom se može prozreti smisao pojava što se
događaju bio je u onom narodnom osećanju što ga je Kutuzov imao u sebi
u svoj čistoti i jačini njegovoj.
Samo to što se znalo da je u njemu takvo osećanje, nagnalo je narod
da onako čudnim putem, preko volje careve, izabere za predstavnika
narodnog rata njega, starca koji se nalazio u nemilosti. I samo to osećanje
diglo ga je na onu najvišu ljudsku visinu, s koje je on, glavnokomandujući,
upotrebljavao svu svoju snagu ne na to da ubija i tamani ljude, nego na to
da ih spasava i štedi.
Ta prosta, skromna i zato istinski veličanstvena figura nije se mogla
uturiti u lažljivi kalup evropskog heroja, koji prividno upravlja ljudima, u
taj kalup što ga je istorija izmislila.
Za lakeja nema velikog čoveka, zato – što lakej ima svoj pojam o
veličini.
 VI

Prvi dan takozvane bitke kod Krasnog bio je peti novembar. Pred
veče, posle mnogih prepiraka i pogrešaka generala koji su otišli onamo
kud ne treba, posle razašiljanja ađutanata sa suprotnim naredbama, kad
je već postalo jasno da neprijatelj svuda beži i da bitke ne može biti niti će
je biti, Kutuzov je izišao iz Krasnog i pošao u Dobro gde je toga dana
premeštena vrhovna komanda.
Dan je bio vedar, mrazovit. Kutuzov je, sa ogromnom svitom generala
koji su bili nezadovoljni njime i šaputali iza njega, jahao u Dobro, na svom
tovnom, belom konjiću. Svuda usput grejale su se pored vatara gomile
zarobljenih Francuza koji su pohvatani toga dana (pohvatano ih tog dana
sedam hiljada). Nedaleko od Dobrog beše zagrajala govorom ogromna
gomila odrpanih, povezanih i umotanih čim se stiglo, zarobljenika, koja je
stajala na putu pored dugog niza ispregnutih francuskih topova. Kad se
približi glavnokomandujući, govor se utiša i svi se pogledi zaustaviše na
Kutuzovu, koji se polako primicao putem u svome belom kačketu sa
crvenim obodom i u vatiranom šinjelu što se beše nabućio na njegovim
malo pogurenim plećima. Jedan od generala raportovao je Kutuzovu gde
su oteti topovi i zarobljeni ljudi.
Kutuzov je izgledao nešto zabrinut i nije slušao šta govori general. On
se nezadovoljno mrštio i pažljivo i nepomično gledao u one zarobljenike,
koji su izgledali veoma jadno. Većina francuskih vojnika beše nagrđena,
sa smrznutim nosevima i obrazima, a gotovo kod sviju oči behu crvene,
podadule i krmeljive.
Jedna gomilica Francuza stajaše blizu puta i dva vojnika (jednom od
njih beše lice okrastano) kidali su rukama parče presnog mesa. U onom
letimičnom pogledu što ga baciše na prolaznike i u onom pakosnom izrazu
s kojim onaj okrastani vojnik pogleda u Kutuzova pa se odmah krete i
nastavi svoj posao, bilo je nešto strašno i životinjsko.
Kutuzov je dugo i pažljivo gledao u ta dva vojnika; namrštivši se još
više, on začkilji očima i zamišljeno klimnu glavom. Na drugom mestu
spazio je jednog ruskog vojnika koji je smejući se, lupkao jednog Francuza
po ramenu i ljubazno mu nešto govorio. Kutuzov opet sa onim istim
izrazom klimnu glavom.
– Šta kažeš? – upita on generala koji je dalje raportovao i obraćao
pažnju glavnokomandujućeg na otete francuske zastave što su stajale
pred frontom preobraženskog puka.
 – A, zastave! – reče Kutuzov, odvajajući se očevidno, s mukom od
predmeta kojim se zanimao u mislima. On se rasejano osvrte. Hiljadama
očiju gledale su sa svih strana u njega i čekale šta će reći.
Kutuzov se zaustavi pred preobraženskim pukom, teško uzdahnu i
zažmuri. Neko iz svite mahnu rukom vojnicima koji su držali zastave da
priđu i da ih obore oko glavnokomandujućeg. Kutuzov poćuta nekoliko
sekundi, i kao što se videlo, pokoravajući se nerado zahtevu svog položaja,
podiže glavu i poče da govori. Gomile oficira okružiše ga. On pažljivo
pređe pogledom krug oficira i neke od njih poznade.
– Hvala vam svima! – reče on, okrenuvši se vojnicima pa opet
oficirima. U tišini koja beše zavladala oko njega čule su se razgovetno
njegove lagano izgovorene reči: – Hvala vam svima na teškoj i vernoj
službi. Pobeda je potpuna i Rusija vas neće zaboraviti. Neka vam je slava
doveka!
On poćuta malo obzirući se.
– Nagni, nagni mu glavu – reče jednom vojniku koji držaše
francuskog orla i iznenadno ga obori pred zastavom preobraženaca. – Još
niže, još niže, eto tako. Ura, deco! – progovori, okrenuvši se vojnicima.
– Ura-ra-ra! – zagrme hiljadama glasova.
Dok su vojnici vikali, Kutuzov je, pognuvši se u sedlu nakrivio glavu i
oko mu se zasija blagim kao podrugljivim sjajem.
– Da vam kažem, braćo – reče on kad glasovi umukoše.
I odjedanput mu se promeniše i glas i izraz lica: prestade da govori
glavnokomandujući, a progovori prost, star čovek, koji je, svakako, želeo
sad da kaže svojim drugovima nešto veoma potrebno.
U gomili oficira i u vojničkim redovima uskomešaše se da bi jasnije
čuli šta će on sad reći.
– A evo šta, braćo. Ja znam, teško vam je, ali šta ćemo! Pritrpite se;
neće dugo trajati. Kad ispratimo goste, onda ćemo se odmoriti. Za vašu
službu car vas neće zaboraviti. Vama je teško, ali ste svi kod kuće; a oni,
pogledajte do čega su došli – reče on pokazujući na zarobljenike. – Gori su
od poslednjih prosjaka. Dok su bili jaki, mi sebe nismo žalili, ali sad
možemo njih i požaliti. I oni su ljudi. Je li tako, deco?
On pogleda oko sebe i u punim poštovanja pogledima uprtim u njega
čitao je kako im se njegove reči sviđaju: lice mu je postajalo sve vedrije i
vedrije od blagog staračkog osmeha, od koga mu se behu u uglovima usta i
oka nabrale bore u obliku zvezde.
– Ako ćemo pravo reći, ko ih je i zvao k nama? Tako im i treba, m.....
im………! – reče on odjedanput i podiže glavu. I, izmahnuvši nagajkom,
udalji se galopom od vojnika koji su se prvi put za sve vreme kampanje
radosno kikotali, vikali ura, i izlazili iz redova.
Reči koje je izgovorio Kutuzov mučno su trupe i razumele. Niko ne bi
umeo da kaže sadržinu te, najpre svečane a na svršetku prostodušne,
staračke besede glavnog komandanta; ali srdačan smisao te besede ne
samo što je bio shvaćen, nego je upravo ono isto osećanje veličanstvene
svečanosti, udruženo sa sažaljenjem prema neprijatelju i sa svešću o
svojoj pravičnosti, iskazano upravo tom staračkom, dobroćudnom
psovkom – bilo u duši svakog vojnika i izražavalo se radosnim klicanjem,
koje zadugo nije prestalo. Kad je jedan od generala posle toga upitao
glavnokomandujućeg da li zapoveda da mu dođu kola, Kutuzov je,
odgovarajući generalu, iznenadno zajecao, očevidno silno uzbuđen.
 VII

Poslednjeg dana borbe kod Krasnog, 8. Novembra, beše se već smrklo

kad su trupe došle na prenoćište. Ceo dan bilo je tiho vreme, mrazno i
padao je lak, redak sneg; pred veče se počelo razvedravati. Kroz pahuljice
se videlo ugasito plavo, zvezdano nebo i poče mraz da steže.
Musketarski puk, koji je pošao iz Tarutina sa tri hiljade ljudi, došao je
sad s devet stotina, kao jedan od prvih, na označeno prenoćište, u selu na
velikom drumu. Konačari koji dočekaše puk javiše da su sve kuće zauzeli
bolesni i mrtvi Francuzi, konjanici i štabovi. Beše samo jedna kuća za
komandanta puka.
Komandant puka dojaha do svoje kuće. Puk prođe selo i kod krajnjih
kuća na putu složi puške u kupe.
Kao neka ogromna životinja sa mnogo udova puk se lati posla i poče
da sprema sebi ležaj i hranu. Jedan deo vojnika raziđe se, kroz sneg do
kolena, po breziku koji beše desno od sela i odmah se ču kako seku po
šumi sekire i tesaci, kako pada odlomljeno granje i ču se veseo razgovor;
drugi deo vojnika poslovao je usred pukovskih kola i konja koji behu
smešteni u gomilu, vadio kotlove, dvopek i hranio konje; treći deo rasturio
se po selu i spremao stanove štabnim oficirima izvlačio francuske leševe
koji su ležali po kućama, razvlačio daske, suva drva i slamu s krovova da
naloži vatre i plotove da se zakloni.
Na kraj sela izvan kuća petnaestinu vojnika razvaljvalo je, uz veselu
graju, visok plot oko jedne šupe, s koje beše već skinut krov.
– De, de, odjednom navali! – čuli su se glasovi i u noćnoj tami
rasklima se s mraznim puckanjem ogromno krilo plota poprašenog
snegom. Sve je češće i češće pucalo donje kolje i najzad plot pade zajedno s
vojnicima koji su navalili na njega. Ču se glasna, grubo-radosna vika i
kikot.
– De, po dvojica! Daj amo polugu! Eto tako. Kud si pošao?
– De, odjednom... Ali stojte, ljudi!... Hajde s podvikivanjem!
Svi ućutaše i jedan tih, mek i prijatan glas zapeva neku pesmu. Na
kraju treće strofe, sa završetkom poslednjeg tona, odjedanput podviknu
dvadeset grla: „A, on! Ide! Složno! Potegnite braćo!“... Ali pored sveg
složnog napora, plot se slabo pomače i, kad nastade ćutanje, ču se kako
ljudi teško dahću.
– Ej, vi, iz šeste čete! Vi, poganci, đavoli! pomozite nam... i mi ćemo
vama.
 Dvadesetinu ljudi iz šeste čete, koji behu pošli u selo pridružiše se
ovima što vuku; i plot dugačak pet hvati i hvat širok, krete se napred
seoskom ulicom, ugnut, tišteći i žuljeći ramena zadihanih vojnika.
– Hajde, šta radiš... Zapni, uh, kakav si! Što si stao? Sad si pogodio…
Vesele, neslane psovke nisu prestajale.
– Šta vičete? – ču se odjedanput starešinski glas jednog vojnika koji
dotrča do ovih što nose plot.
– Tu su gospoda; u kući je glavom general a vi se derete, gadovi,
đavoli, zvekani! Daću ja vama! – viknu narednik i udari što igda može
prvog vojnika koji mu dođe pod ruku. – Zar ne možete tiho?
Vojnici ućutaše. Onaj vojnik što ga udari narednik poče, zadihan,
otirati lice koje beše raskrvavio udarivši o plot.
– Gle, kako me udari, sotona! Raskrvavi mi sav nos! – šapnu on
bojažljivo kad ode narednik.
– Hoćeš još? – reče neki glas kroz smeh; i vojnici pođoše dalje, govoreći
tiše. Kad izmakoše iz sela, oni opet počeše da govore onako glasno i da
začinjavaju razgovor onim istim neslanim psovkama.
U onoj kući pored koje su prošli vojnici beše se iskupila viša komanda
i uz čaj se vodio živ razgovor o jučerašnjem danu i o manevrima koji se
misle izvršiti sutra. Mislili su da izvrše krilni marš ulevo, pa da odseku
vice-kralja i da ga uhvate.
Kad su vojnici dovukli plot, već su se na sve strane razgorele vatre.
Praskala su drva, topio se sneg i crne vojničke senke promicale su tamo-
amo po celom zauzetom prostranstvu na utabanom snegu.
Na sve strane radile su sekire i tesaci. Sve se to radilo bez ičije
zapovesti. Vukla su se drva da se nađe i preko noć, pravile se kolibice
starešinama, kuvalo se, spremale se puške i oprema.
Plot koji dovukoše vojnici osme čete namešten je polukružno sa
severne strane, poduprt motkama i pred njim je naložena vatra. Dobovali
su na spavanje, razbrojali vojnike, večerali i namestili se pored vatara –
neko krpeći obuću, neko pušeći lulu, neko skinut go, trebeći se od vašiju.
 VIII

Moglo bi se pomisliti da u onim teškim prilikama koje se gotovo ni

zamisliti ne mogu a u kojima su se tada nalazili ruski vojnici – bez tople
obuće, bez toplog odela, bez krova nad glavom, u snegu na osamnaest
stepeni mraza, pa čak i bez potpune količine provijanta koji nije uvek
stizao za vojskom – moglo bi se pomisliti da su vojnici morali izgledati
veoma žalosno i jadno.
Naprotiv, vojska nije bila nikad, pa ni u najboljim materijalnim
prilikama, veselija ni življa. A to je dolazilo otuda što se svaki dan
izbacivalo iz vojske sve što je počelo da gubi duh ili da slabi. Sve što je bilo
telesno i duševno slabo već je davno zaostalo; ostao je samo cvet vojske – i
po duševnoj i po telesnoj snazi.
Kod osme čete, koja je namestila onaj dovučeni plot, beše se iskupilo
najviše vojnika. Dva narednika behu sela kod njih, a i vatra im je gorela
bolje nego kod ostalih. Oni su tražili da donese drva onaj ko hoće da ima
pravo na sedenje pod njihovim plotom.
– Ej, Makejeve, gde si... jesi li se izgubio, ili su te vuci pojeli? Donesi
drva! – vikao je jedan riđ vojnik, crven u licu, koji je škiljio i zirkao od
dima, ali se nije odmicao od vatre. – Hajde bar ti blesane, donesi drva –
reče on drugom vojniku.
Taj riđi vojnik nije bio ni podoficir ni kaplar, ali je bio snažan vojnik i
zato je naređivao onima koji su bili slabiji od njega. Suvonjav, mali,
šiljasta nosa vojnik, koga onaj nazva blesanom, poslušno ustade i pođe da
izvrši zapovest; ali se u taj mah pojavi, prema svetlosti od vatre, tanka,
lepa figura jednog mladog vojnika koji je nosio breme drva.
– Daj ovamo. To vredi!
Nakršiše drva, navališe na vatru, razduvaše i ustima i skutovima
šinjela, i razbukta se plamen i zapucketa vatra. Vojnici se primakoše i
zapališe lule.
Onaj mladi lepi vojnik koji je donee drva podboči se rukama i poče
brzo i vešto da tapka u mestu ozeblim nogama.
– Oh, pala hladna rosa, na čoveka bosa... – pripevao je i gotovo na
svakom slogu kao štucao od zime.
– Ej, odleteše đonovi! – viknu riđi vojnik kad vide kako se igraču
odvalio đon. – Kog vraga igraš!
Igrač stade, otkide odvaljenu kožu i baci u vatru.
 – Evo i ovo, brate – reče on, pa sede, izvadi iz ranca parče francuske
plave čoje i stade njom da uvija nogu. – Popucale od uspare – dodade on
pružajući noge k vatri.
– Poslaće skoro nove. Kažu kad ih potučemo sve do jednog, onda ćemo
svi dobiti po dvoje.
– A vidiš ti, ono pašče, Petrov, izostao – reče narednik.
– Odavno sam ja njega zabeležio – reče drugi.
– Pa šta ćeš, nejak je...
– A u trećoj četi, kažu, nije juče bilo na broju deset ljudi.
– Pa razmisli se, kad ti noge ozebu, kako ćeš ići?
– Eh, šta trabunjaš! – reče narednik.
– Ama kanda bi i ti hteo da izostaneš? – reče prekorno jedan stari
vojnik onome što je spomenuo ozeble noge.
– A da šta ti misliš? – poče odjedanput piskavim i uzdrhtalim glasom
onaj vojnik šiljastog nosa koga su nazvali blesanom i diže se od vatre. –
Ko je debeo taj će omršati, a mršav će umreti. Eto, uzmite mene. Ja ne
mogu da maknem – reče on odjedanput odlučno, obraćajući se naredniku;
– naredi da me pošalju u bolnicu; svaka me kost boli; inače ću i onako
ostati...
– De, dosta, dosta – reče mirno narednik. Mali vojnik ućuta, a
razgovor se nastavi.
– Danas pokupismo tolike mrtve Francuze, a čizama, pravo da kažem,
nema ni na jednom, nego onako nešto, tek da se zova obuća – poče jedan
od vojnika nov razgovor.
– Sve poskidali kozaci. Kad smo čistili kuću za pukovnika, iznosili
smo ih. Žalosno je, braćo, pogledati – reći će igrač. – Prevrtali smo ih;
jedan od njih izgleda kao živ, veruješ li, nešto mrmlja na svom jeziku.
– A neki čist svet, braćo – reče prvi vojnik. – Beo, eto beo kao breza,
pa ima ih i finih, hoću reći, plemićâ.
– A šta ti misliš? Nakupio je on njih od svake sorte.
– Ali ništa ne znaju našim jezikom – reče igrač i osmehnu se kao
začuđen. – Ja mu velim: „iz koje si države?“ a on nešto brblja na svom
jeziku. Čudan neki svet!
– Nego, da vidite čuda, braćo moja – nastavi onaj što se divio njihovoj
belini – pričaju mužici, kad su kod Možajska počeli kupiti mrtve, onde gde
je bila bitka, kažu da su njihovi mrtvi ležali, boj se, mesec dana. Pa ništa,
kažu, leži njihov leš, čist, beo kao hartija, ne zaudara nimalo.
– Da nije to od hladnoće? – upita jedan.
 – Baš si pametan! Od hladnoće! Pa, bila je vrućina. Da je od hladnoće,
onda se ne bi ni naši usmrdeli. A ovako, kad se, vele, približiš našem, on
sav istrunuo i pun crvi. Mi se, veli, povežemo maramama i okrenemo
glavu, pa ih vučemo; drukčije se ne može. A njihov, veli, beo kao hartija,
nimalo ne zaudara.
Svi ućutaše.
– To je, mora biti, od hrane – reče na to narednik – žderali gospodsku
hranu.
Niko ne reče ništa protiv toga.
– I pričao je taj mužik da su ih, kod Možajska, gde je bila bitka,
doterali iz deset sela, vukli su mrtve dvadeset dana i nisu sve odvukli. A
što je tek vukova, veli...
– To je bila istinska bitka – reče stari vojnik. – To jedino i vredi
zapamtiti; a ono sve posle toga... Samo da se muči narod.
– Pa i prekjuče smo, čiko, naleteli na njih. Ali šta ćeš, kad te ne čekaju
da im priđeš. Brzo su pobacali puške. Pardon, veli. Eto samo primera radi.
Kažu da je Platov hvatao dvaput čak i samog Napoleona. Ne zna ni reči da
rekne. Uhvati ga, uhvati, i on ti se u rukama odjedanput prometne u pticu
pa odleti. Ni ubiti se ne može.
– Uh, ala ti bubaš, Kiseljove; samo te slušam šta govoriš.
– Kako bubam, to je istinska istina.
– A kad bih ja bio na njegovom mestu, ja bih njega, kad bih ga
uhvatio, zakopao u zemlju. Pa bih ja njega glogovim kocem. A ovako
upropasti toliki svet.
– Svejedno, svršićemo i s njim, neće više – reče stari vojnik.
Razgovor umuče, vojnici se počeše nameštati da spavaju.
– Gle šta je zvezda, čisto gore! Vele, ono su prostrle žene platno – reče
jedan vojnik gledajući mlečni put.
– To sluti braćo, rodnu godinu.
– Trebaće još drvaca.
– Ugreješ leđa, a trbuh ti se smrznuo. Čudo, pa to!
– O bože!
– Što se guraš? Valjda je vatra samo za tebe jednog? Gle... kako se
razbaškario.
Pošto nastade ćutanje, ču se kako hrču neki što su pospali; ostali su se
okretali i grejali, a ponekad bi neko nešto rekao. Kod druge vatre,
udaljene za sto koraka, čuo se složan, veseo smeh.
 – Gle, kako se kikoću u petoj četi – reče jedan vojnik. – I šta ih tamo
ima!
Jedan vojnik ustade i ode do pete čete.
– Ala je to smeh! – reče kad se vrati. – Došla dva Francuza. Jedan se
sasvim smrznuo, a drugi se drži! Pesme peva.
– E? Hajde da se to vidi...
I nekoliko vojnika ode petoj četi.
 IX

Peta četa je bila do same šume. Ogromna vatra gorela je jasno usred
snega i obasjavala grane na drveću po kome beše palo inje.Usred noći čuli
su vojnici pete čete korake u šumi i krckanje grana.
– Medved, ljudi! – rekao je jedan vojnik.
Svi su podigli glave i oslušnuli; utom su se iz šume pomolila, prema
jasnoj svetlosti vatre, dva neobično odevena čoveka, držeći se jedan za
drugog.
To su bila dva Francuza koji su se krili po šumi. Oni su prišli vatri,
promuklo govoreći nešto jezikom koji vojnici nisu razumeli. Jedan od njih
bio je veći rastom, u oficirskom šeširu i izgledao je sasvim malaksao. Onaj
drugi, mali kruteljast vojnik, ubrađen maramom, bio je jači On je
pridržavao svog druga i govorio nešto pokazujući na svoja usta. Vojnici su
okružili Francuze, prostrli bolesnom šinjel i doneli obojici kaše i rakije.
Oslabeli francuski oficir bio je Rambal; a vojnik, podbrađen
maramom, njegov posilni Morel.
Kad je Morel popio rakiju i pojeo čanak kaše, on se odjedanput
bolesno razveselio i počeo neprestano da govori nešto vojnicima koji ga
nisu razumeli. Rambal nije hteo da jede, nego je ćuteći ležao nalakćen
pored vatre i nesvesno gledao u ruske vojnike svojim crvenim očima.
Ponekad bi jeknuo otegnuto, pa opet ućutao. Morel je, pokazujući na
ramena, davao vojnicima znake da je to oficir i da ga treba ogrejati. Jedan
ruski oficir, koji je prišao vatri, poslao je da pita pukovnika hoće li on da
primi kod sebe francuskog oficira; i kad su se vratili i kazali da je
pukovnik zapovedio da se oficir dovede, rekli su Rambalu da pođe. On je
ustao i hteo da pođe, ali je posrnuo i pao bi da ga nije pridržao vojnik koji
je stajao pored njega.
– Šta je? Nećeš da ideš? – rekao je Rambalu jedan vojnik i namignuo
podruglivo.
– De, zvekane! Šta bubaš neotesano! Baš si prostak, pravi prostak! –
čuli su se sa svih strana prekori vojniku što se našalio. Rambala su
okružili, digli ga dvojica na ruke i poneli u kuću. Rambal je obgrlio vojnike
oko vrata i, kad su ga poneli, tužno progovorio:
– Oh mes braves, oh, mes bons, mes bons amis! Voilà des hommes!
Oh, mes braves, mes bons amis!139 – i kao malo dete naslonio se glavom
jednom vojniku na rame.

139 O, junaci moji, o moji dobri, dobri moji prijatelji! Eto šta su ljudi! O, moji valjani, moji dobri
prijatelji!
 Dotle je Morel sedeo na najlešpem mestu, okružen vojnicima.
Morel, omalen, kruteljast Francuz, sa uspaljenim očima koje mu behu
zasuzile, povezan kao žena preko kape, beše obučen u žensku bundicu.
Očevidno malo napit, zagrlio je rukom vojnika koji je sedeo pored njega,
pa je pevao promuklim, isprekidanim glasom neku francusku pesmu.
Vojnici su se podbočili i gledali u njega.
– De, de, nauči me, nauči, kako beše? Ja ću odmah primiti... Kako to
beše?... – govoraše mu šaljivčina pevač, koga beše Morel zagrlio.

Vive Henri quatre!

Vive se roi vaillant!

Zapeva Morel namigujući.

Ce diable à quatre...140

– Vivarika! Viv serovara! Sidjablaka... – ponovi vojnik, uzmahnuvši

rukom i odista pogodi ariju.
– Gle, pogodi! Ha-ha-ha-ha!... – diže se na sve strane grub, veseo
kikot.
Morel se takođe smejao, namrštivši se.
– De, teraj još, još! – povikaše vojnici.

Qui eut le triple talent,

De boire, de battre,
Et d’être un vert galant!...141

– Pa i to je skladno... De, de, Zaletajeve! .

– Ki... – jedva izgovori Zaletajev. – Ki-i-i... – oteže on, napućivši usne
što može više – letriptala, de bo de ba i detravagala! – otpeva on.
– To valja! Pravi Francuz!... Hahahaha!... Hoćeš još da jedeš?
– Daj mu kaše; ne može se on tako brzo najesti, gladno je to.
Opet mu dadoše kaše i Morel se prihvati, osmehujući se, trećeg čanka.
Svima mladim vojnicima koji su gledali u Morela video se na licu radostan

140 Živeo Henrik četvrti! Živeo taj hrabri kralj! Taj četvorostruki đavo…
141 Koji imađaše trojaki dar, da pije, da se bije i da ljubi.
osmeh. Stari vojnici, koji su smatrali da im ne dolikuje zanimati se
takvim sitnicama, ležali su s druge strane vatre, ali bi se ponekad pridigli
i smešeći se pogledali na Morela.
– Pa i to su ljudi – reče jedan od njih, uvijajući se u šinjel. – I pelen
ima svoj koren.
– O-o! bože, bože!... kako je puno zvezda! Biće mraza...
I sve se ućuta.
A zvezde, kao da znaju da ih niko neće videti, osuše se po mračnom
nebu. Čas bi zasijale, čas utrnule, čas zatreptale i brižljivo šaputale među
sobom o nečem radosnom, ali tajanstvenom.
 X

Francuske trupe topile su se ujednačeno u matematički pravilnoj

progresiji. I onaj prelaz preko Berezine, o kome je tako mnogo pisano, bio
je samo jedan od intervalnih stupnjeva uništavanja francuske vojske, a
nikako nije bio odlučna kampanje. Što su Francuzi tako mnogo pisali i
pišu o Berezini, to je samo zbog toga što su se one nevolje koje je
francuska vojska snosila i koje su ranije bile ujednačene, tu, na
provaljenom berezinskom mostu, odjedanput grupisale u jedan momenat
– u jedan tragičan prizor koji je svakom ostao u pameti. A Rusi su govorili
i pisali tako mnogo o Berezini samo zato što je daleko od ratišta, u
Petrogradu, bio sastavljen plan (a sastavio ga je Pful) da se Napoleon
uhvati na reci Berezini u strategijsku klopku.
Svi su bili uvereni da će sve biti i u stvari onako isto kako je u planu i
zato tvrde da je upravo prelazak preko Berezine upropastio Francuze. A u
istini rezultati berezinskog prelaska bili su, što se tiče gubitka topova i
zarobljenika, daleko manje štetni po Francuze nego Krasni, kao što to i
cifre pokazuju.
Jedini je značaj berezinskog prelaza u tome što je taj prelazak
očevidno i nesumnjivo dokazao da su lažni svi planovi o odsecanju a da je
tačan jedini mogućan način operisanja koji zahteva i Kutuzov i sve trupe
(masa), a to je – samo idenje za neprijateljem. Gomila Francuza bežala je
brzinom koja se stalno pojačavala, svom energijom, upravljenom da se
dođe do cilja. Ona je bežala kao ranjena zver i nije joj bilo mogućno stati u
putu.
To je dokazalo ne toliko uređenje prelaza, koliko kretanje na
mostovima. Kad su se mostovi provalili, vojnici bez oružja, moskovski
stanovnici, žene s decom koje su bile u francuskoj komori, sve se to pod
uticajem inercije nije predavalo, nego bežalo napred u čamce i u zamrzlu
vodu.
Ta je navala bila razumljiva. Položaj i begunaca i potere bio je
podjednako rđav. Svaki se nadao da će, kad ostane sa svojima, naći u
nevolji pomoći kod drugova i da će imati određeno mesto među svojima. A
kad bi se predao Rusima, on bi bio u istoj nevolji, ali bi spao na niži stupac
pri razdavanju hrane i ostalih potreba. Francuzima nije bilo potrebno da
imaju tačne izveštate o tome kako polovina zarobljenika, s kojima Rusi
nisu znali šta će, iako su želeli da ih spasu – propada od zime i gladi; oni
su osećali da to ne može ni biti drukčije. Najbolećivije ruske starešine i
ljubitelji Francuza, Francuzi u ruskoj službi, nisu mogli ništa učiniti za
zarobljenike. Francuze je upropašćavala nevolja u kojoj se nalazila ruska
vojska. Nije se mogao otimati hleb i odeća od gladnih, potrebitih vojnika,
da se da Francuzima koji nisu ni štetni, ni mrski, ni krivi, nego prosto
nepotrebni. Neki su to i činili; ali je to samo bio izuzetak.
Pozadi je bila sigurna propast; napred je bila nada. Lađe su bile
spaljene; drugog spasa nije bilo sem zajedničkog bekstva, i na to
zajedničko bekstvo upravili su Francuzi svu svoju snagu.
Što su Francuzi bežali dalje, što su jadniji bili njihovi ostaci, naročito
posle Berezine, na koju su se, usled petrogradskog plana, polagale
naročite nade, tim su se jače raspaljivale strasti ruskih starešina, koji su
krivili jedan drugoga, a osobito Kutuzova. Pošto se držalo da će se
neuspeh petrogradskog berezinskog plana pripisivati njemu, to se sve jače
i jače prema njemu iskazivalo nezadovoljstvo, prezir i peckanje. Po sebi se
razume da su se peckanje i prezir izražavali u učtivom obliku, u takvom
obliku da Kutuzov nije mogao ni zapitati zbog čega i zašto ga okrivljuju. S
njim nisu razgovarali ozbiljno; kad mu podnose raport i traže njegovo
odobrenje, pravili su se kao da vrše neki tužan obred, a iza njegovih leđa
podmigivali su se i gledali da ga na svakom koraku prevare.
Svi ti ljudi, upravo zato što nisu mogli razumeti Kutuzova, tvrdili su
kako sa starcem ne vredi govoriti, kako on nikad neće razumeti svu
duboku mudrost njihovih planova; kako će im on odgovoriti svojim
frazama (njima se činilo da su to samo fraze) o zlatnom mostu, o tome
kako se preko granice ne sme otići s gomilom skitnica itd. To su sve oni
već čuli od njega. I sve što je on govorio, na primer: da treba pričekati
provijant da su ljudi bez obuće, sve je to bilo tako prosto, a sve što su oni
predlagali bilo je tako složeno i mudro da im je bilo očevidno kako je on
glup i star, a kako su oni genijalni vojskovođi bez vlasti.
Naročito pošto su se združile vojske sjajnog admirala i petrogradskog
heroja Vitgenštajna, to raspoloženje i štabno klevetanje došlo je do
krajnjih granica. Kutuzov je to video i samo slegao ramenima, uzdišući.
Samo se jedanput, posle Berezine, razljutio i napisao Benigsenu, koji je
posebno izveštavao cara, ovakvo pismo: „Zbog vaših bolesnih nastupa,
izvolite, vaše visokoprevashodstvo, čim dobijete ovo pismo, otputovati u
Kalugu, gde ćete čekati dalju zapovest i opredeljenje od Njegovog Carskog
Veličanstva.“
Ali odmah pošto je oteran Benigsen, došao je vojsci veliki knez
Konstantin Pavlovič, koji je učestvovao u početku rata i koga je Kutuzov
uklonio iz vojske. Kad je veliki knez došao sad vojsci, on je kazao
Kutuzovu kako je gospodar nezadovoljan zbog slabih uspeha naših trupa i
zbog sporog kretanja. Gospodar imperator je nameravao da dođe tih dana
sam lično vojsci.
 Stari čovek, onako isto vešt u dvorskim kao u ratnim poslovima, onaj
Kutuzov što je u avgustu te godine izabran protiv volje careve za
glavnokomandujućeg, onaj što je uklonio iz vojske naslednika i velikog
kneza, onaj što je svojom vlašću, a nasuprot volji carevoj, naredio da se
ostavi Moskva, taj Kutuzov je sad odmah razumeo da je njegovo vreme
prošlo, da je njegova uloga odigrana i da sad više nema one prividne vlasti
u rukama. I to on nije razumeo samo po držanju dvora. On je, s jedne
strane, video da je ratovanje, u kome je on igrao svoju ulogu, svršeno i
osećao da je njegova dužnost ispunjena. A s druge strane počeo je u to isto
vreme da oseća fizički umor u svom starom telu i preku potrebu da se
fizički odmori.
Kutuzov je 29. Novembra ušao u Vilnu – u svoju dobru Vilnu, kao što
je govorio. On je u toku svoje službe dvaput bio gubernator u Vilni. Sem
ugodnosti za život, kojih je Kutuzov već odavno bio lišen, on je u bogatoj,
nedirnutoj Vilni našao stare prijatelje i uspomene. I on je odjedanput
okrenuo glavu od svih ratnih i državnih briga i zagnjurio se toliko u
jednolik, običan život, ukoliko su mu davale mira strasti što su butkale
oko njega, kao da ga se sve što se sad događalo i što se imalo dogoditi u
istorijskom svetu nije nimalo ticalo.
Čičagov, jedan od najstarijih među onima što su hteli da odseku i da
razbiju, Čičagov, koji je najpre hteo da učini diverziju na Grčku, a zatim
na Varšavu, a koji nikako nije hteo da ide onamo kud mu je bilo
zapoveđeno, Čičagov, čuven sa svoje smelosti kad govori s carem, Čičagov,
koji je smatrao sebe za Kutuzovljevog dobrotvora zato što je, kad je bio
poslan 1811. godine da zaključi mir s Turskom, mimo Kutuzova, pa kad se
uverio da je mir već zaključen, priznao pred carem da Kutuzovu pripada
zasluga što je mir zaključen; taj Čičagov je prvi dočekao Kutuzova u Vilni
kod zamka u kome je trebalo da Kutuzov otsedne. Čičagov je u marinskoj
uniformi, s kratkom špadom, držeći kačket pod pazuhom, predao
Kutuzovu raport i ključeve od grada. Ono prezrivo-ponizno ponašanje
mladeži prema izlapelom starcu ogledalo se u najvećoj meri u celom
ponašanju Čičagova, koji je već znao kakve se krivice svaljuju na
Kutuzova. Razgovarajući s Čičagovim, Kutuzov mu je, između ostalog,
rekao kako su oni ekipaži s posuđem što su oteti od njega u Borisovu
čitavi i kako će mu se vratiti.
– C’est pour me dire que je n’ai pas sur quoi manger.... Je puis au
contraire tout vous fournir, de tout dans le cas même où vous voudriez
donner des dîners142 – odgovorio je Čičagov, koji beše planuo, koji je želeo

142 Tim hoćete da mi kažete kako nemam iz čega da jedem… Naprotiv, mogu vas poslužiti
svačim, pa čak i kad bi ste hteli da priređujute ručkove.
da svakom svojom reči dokaže kako on ima pravo, i koji je zbog toga mislio
da se i Kutuzov o tome brine.
Kutuzov se osmehnuo svojim finim, pronicljivim osmehom, slegao
ramenima i odgovorio:
– Ce n’est que pour vous dire ce que je vous dis.143 Kutuzov je, uprkos
volji carevoj, zaustavio u Vilni veliki deo vojske. Za vreme tog svog
bavljenja u Vilni Kutuzov je, kao što su govorili ljudi njemu bliski,
neobično opao i fizički oslabio. On se nerado zanimao vojnim poslovima,
sve je ostavljao svojim generalima i, čekajući da dođe car, predao se
veselom životu i razonodama.
Car je došao 7. decembra iz Petrograda sa svojom svitom – s grofom
Tolstojem, knezom Volkonskim, Arakčejevom i ostalima – a stigao u Vilnu
1.decembra i dovezao se na putničkim saonicama pravo pred zamak. Iako
je bila jaka zima kod zamka je stajalo oko sto generala i štabnih oficira u
punoj paradnoj uniformi i počasna straža iz semjonovskog puka.
Kurir, koji je pred carem dojurio do zamka na oznojenoj trojci, povika:
„Ide!“ Konovnjicin otrča u trem da javi Kutuzovu, koji je čekao u maloj
vratarevoj sobi.
Za jedan minut iziđe na vrata luljajući se debela krupna figura
starčeva, u punoj paradnoj uniformi, sa svim ordenima što su mu pokrili
grudi i s trbuhom utegnutim ešarpom. Kutuzov natače šešir paradno, uze
u ruke rukavice i, onako debeo, teškom mukom koračajući niz stepenice,
siđe s njih i uze u ruku spremljen raport da ga preda caru.
Trka, šapat, još jedna trojka besno prolete, i svi se pogledi upreše u
saonice koje su jurile sve bliže i u kojima su se već videle figure cara i
Volkonskog.
Sve to je po pedesetogodišnjoj navici fizički uznemirilo starog
vojskovođu; on se zabrinuto i bojažljivo pipao, popravljao šešir i upravo u
onom trenutku kad ga je pogledao gospodar, izlazeći iz saonica, ohrabrio
se i ispravio, predao mu raport i počeo da govori svojim odmerenim,
laskavim glasom.
Gospodar brzo premeri pogledom Kutuzova od glave do pete, namršti
se za trenutak, ali se odmah savlada, pa priđe, raširi ruke i zagrli starog
vojskovođu. I taj je zagrljaj, po staroj navici, zbog njegove intimne
simpatije, kao i obično, ganuo Kutuzova: on je zajecao.
Gospodar se pozdravi s oficirima, sa semjonovskom počasnom
stražom, još jednom se rukova sa starcem, pa ode s njim u zamak.

143 Samo hoću da vam kažem to što vam rekoh.

 Kad je gospodar ostao nasamo s maršalom, on mu je izjavio svoje
nezadovoljstvo što je sporo gonio neprijatelja, što je počinio greške u
Krasnom i na Berezini i saopštio mu svoje planove o potonjem pohodu
preko granice. Kutuzov nije ni protivrečio niti što primetio. Onaj isti
poslušan i besmislen izraz s kojim je pre sedam godina slušao careve
zapovesti u austerličkom polju, ogledao se i sad na njegovom licu.
Kad je Kutuzov izišao iz kabineta i, oborivši glavu, pošao preko
dvorane svojim teškim hodom, kao da ponire, nečiji glas zaustavi ga.
– Vaša svetlosti – reče neko. Kutuzov podiže glavu i dugo gledaše u
oči grofu Tolstoju, koji je stajao pred njim s nekakvom malom stvarčicom
na srebrnom poslužavniku. Izgledalo je kao da ne razume šta od njega
hoće.
Odjedanput kao da razumede: Jedva osetan osmeh prelete preko
njegovog podbulog lica, on se duboko i s poštovanjem pokloni, pa uze onu
stvar što beše na poslužavniku. Bio je to krst sv. Đorđa prvog reda.
 XI

Sutradan bio je kod feldmaršala ručak i bal, koji je gospodar udostojio

svojim prisustvom. Kutuzovu je dat sv. Đorđe prvog reda; gospodar mu je
ukazivao najviše počasti, ali je svakom bilo poznato da je gospodar
nezadovoljan feldmaršalom. Pazilo se na pristojnost i gospodar je prvi
davao primer u tome; ali su svi znali da je starac kriv i da nije nizašto.
Kad je Kutuzov na balu, po starom običaju iz Katarininog doba, naredio
da se, kad uđe gospodar u dvoranu, polože pred njegove noge otete
zastave, gospodar se neprijatno namrštio i rekao reči među kojima su neki
čuli: „Stari komedijaš!“
Carevo nezadovoljstvo prema Kutuzovu pojačalo se u Vilni naročito
time što Kutuzov, očevidno, nije hteo ili nije mogao da razume važnost
novog rata.
Kad je gospodar sutradan ujutru rekao sakupljenim kod njega
oficirima: „Vi niste spasli samo Rusiju; vi ste spasli Evropu“ – onda su već
svi razumeli da rat nije svršen.
Jedini Kutuzov nije hteo to da razume i otvoreno je govorio svoje
mišljenje da novi rat neće popraviti stanje niti uvećati slavu Rusije, nego
samo može da pogorša njeno stanje i da snizi onaj najviši stupanj slave,
na kome je, po njegovom mišljenju, Rusija sad stajala. On se starao da
dokaže gospodaru kako nije mogućno sakupiti novu vojsku; govorio je
kako je narod u mučnom položaju, kako može biti neuspeha, i tome slično.
Pri takvom raspoloženju Kutuzov je, prirodno, izgledao samo kao
smetnja i prepreka novog rata.
Da bi se izbegli sukobi sa starcem, našao se izlaz sam po sebi, u tome
da se, kao i kod Austerlica i kao u početku kampanje za vreme Barklajevo,
izvuče ispod glavnokomandujućeg, ne uznemirujući ga niti mu to
objavljujući, onaj teren vlasti na kome je stajao i da se prenese na samog
cara.
U toj nameri izmenjivao se pomalo štab i sva glavna snaga
Kutuzovljevog štaba bila je uništena i preneta na cara. Tol, Konovnjicin i
Jermolov – dobili su druga opredeljenja. Svi su javno govorili kako je
feldmaršal vrlo oslabio i kako mu je zdravlje poremećeno.
Njegovo zdravlje trebalo je da bude poremećeno da bi predao svoje
mesto onome ko ga je zauzeo. I doista je njegovo zdravlje bilo slabo.
Kao što je Kutuzov prirodno, i prosto, i postupno došao iz Turske u
petrogradsku državnu palatu da sakuplja narodnu odbranu a zatim u
armiju, upravo onda kad je bio neophodan, isto se tako i sad, kad je
njegova uloga bila odigrana, prirodno postupno i prosto javio na njegovo
mesto novi činilac, koji se tražio.
Rat 1812 godine morao je, sem svog narodnog, ruskom srcu dragog
značaja, da ima i drugi - evropski značaj.
Za pokretom narodâ sa zapada na istok morao je doći pokret naroda s
istoka na zapad, i za taj novi rat bio je potreban novi činilac, koji je imao
osobine i poglede drukčije nego što ih je imao Kutuzov i koga su kretale
druge pobude.
Za pokret naroda s istoka na zapad i za obeležavanje granica
narodima bio je Aleksandar I onako isto neophodan, kao što je Kutuzov
bio neophodan za spasavanje i slavu Rusije.
Kutuzov nije shvatao šta je to Evropa, ravnoteža, Napoleon. On to
nije mogao da shvati. Pošto je neprijatelj bio uništen, Rusija oslobođena i
uzdignuta na najviši stupanj svoje slave, predstavnik ruskog naroda, Rus,
kao Rus, nije imao šta više da radi. Predstavniku narodnog rata nije ništa
ostalo, već da umre. I on je umro.
 XII

Pjer je, kao što to većinom biva, osetio svu težinu fizičkih oskudica i
napora što ih je izdržao u ropstvu tek onda kad su se ti napori i oskudice
svršili. Posle svog oslobođenja iz ropstva došao je u Orel i trećeg dana po
svom dolasku, upravo kad se spremao da ide u Kijev, razboleo se i ležao u
Orelu tri meseca; razboleo se, kao što su govorili doktori, od žučne
groznice. Iako su ga doktori lečili, puštali mu krv i davali da pije
medicine, ipak je ozdravio.
Sve što se dogodilo s Pjerom od njegovog oslobođenja pa do bolesti,
nije ostavilo na njemu gotovo nikakvog traga. On se seća samo vlažnog
mračnog, čas kišovitog čas snežnog vremena, unutarnje fizičke tegobe,
bola u nogama i u slabinama; sećao se opšteg utiska od nevolja i muka
onih ljudi; sećao se kako ga je uznemiravala radoznalost oficira i generala
koji su ga ispitivali, pa svojih briga kako će naći ekipaž i konje i, što je
glavno, sećao se kako tada nije bio kadar ni da misli ni da oseća. Na dan
svog oslobođenja video je leš Peće Rostova. Tog istog dana doznao je da je
knez Andreja živeo više od mesec dana posle borodinske bitke i da je tek
skoro umro, u Jaroslavu, u kući Rostovih. Tog istog dana Denisov, koji je
kazao Pjeru tu novost, pomenuo je u razgovoru i o smrti Eleninoj, misleći
da je to Pjeru već odavno poznato. To je sve izgledalo Pjeru onda samo
neobično. Osećao je kako ne može da shvati značaj svih tih vesti. On je
tada hitao da samo što brže ode iz tih mesta gde se ljudi ubijaju među
sobom u kakvo mirno sklonište, pa da se tamo pribere, odmori i razmisli o
svemu onom neobičnom i novom što je za to vreme doznao. Ali čim je
došao u Orel, razboleo se. Kad se Pjer razabrao iz svoje bolesti, video je
oko sebe svoja dva poslužitelja koji su došli iz Moskve – Terentija i Vasku
i najstariju kneginjicu, koja je živela u Jeljcu, na Pjerovom imanju, pa,
kad je doznala za njegovo oslobođenje i bolest, došla k njemu da ga
nadgleda.
Dok se oporavljao od bolesti, Pjer se samo pomalo odvikavao od
utisaka koji su mu u poslednjim mesecima postali obični i navikavao se na
to da ga sutra neće niko nikud poterati, da mu toplu postelju neće niko
oteti i da će pouzdano imati ručak, i čaj, i večeru. Ali je u snu još dugo
viđao sebe onako isto kao u ropstvu. Pjep je tako isto pomalo počeo da
razumeva novosti koje je doznao posle svog izlaska iz ropstva: da je umro
knez Andreja, da mu je umrla žena, da su francuzi uništeni.
Radosno osećanje slobode – one potpune slobode koja se ne može
oduzeti, koja je uvek sa čovekom i za koju je saznao prvi put na prvom
odmoru kad je izišao iz Moskve, ispunjavalo je dušu Pjerovu dok se
oporavljao posle bolesti. On se čudio kako se ta unutrašnja sloboda,
nezavisna od spoljašnjih prilika, sad kao i suviše, raskošno dopunjuje i
spoljašnjom slobodom. Bio je sam u tuđem gradu, bez poznanika. Niko
nije ništa od njega zahtevao; nisu ga nikud slali. Imao je sve što je hteo;
nije bilo one misli o ženi koja ga je večito mučila, jer ni nje već nije bilo.
„Oh, kako je to dobro! Kako je divno!“ – govorio je sebi kad su mu
primicali čisto postavljen sto s mirisavim buljonom, ili kad je noću legao
na meku čistu postelju, ili kad bi pomislio kako nema više žene ni
Francuza. „Oh, kako je to dobro, kako je divno!“ I po staroj navici upitao bi
se: „A šta će biti posle? Šta ću da radim?“ I odmah je odgovorio sebi:
„Ništa. Živeću. Ah, kako je to divno!“
A ono oko čega se ranije mučio i što je neprestano tražio, cilj života,
sad za njega nije postojalo. Taj traženi cilj života ne da nije sad, samo u
ovom trenutku, slučajno postojao, nego je on osećao da ga nema i da ga ne
može ni biti. I to odsustvo cilja davalo mu je ono potpuno, radosno
saznanje da je slobodan, koje je tada bilo njegova sreća.
On nije mogao imati cilja, jer je sad imao ne veru u kakva pravila, niti
reči, niti u misli, nego veru u živoga, uvek prisutnog Boga. Ranije ga je
tražio u ciljevima koje je sebi postavljao. To traženje cilja bilo je samo
traženje Boga; i odjedanput je u svom ropstvu saznao ne rečima, ne
razmišljanjem, nego neposrednim osećanjem ono što mu je već davno
govorila dadilja: da je Bog tu, svuda.
On je u ropstvu saznao da je Bog u Karatajevu veći, beskrajniji i
nedostižniji nego u Neimaru vasione koga masoni priznaju. On se osećao
kao čovek koji pred svojim nogama nađe ono što je tražio, onda kad je
naprezao vid, gledajući daleko od sebe. On je celog svog veka gledao
nekud, iznad glava onih ljudi što su bili oko njega, a trebalo je da ne
napreže oči, nego samo da pogleda preda se.
On ranije nije umeo da vidi ni u čemu ono što je veliko, nedostižno i
beskrajno. Samo je osećao da to mora negde biti i tražio ga je. U svemu što
je blisko, razumljivo, video je samo ono što je ograničeno, sitno, zemaljsko,
besmisleno.
Naoružavao se umnim durbinom i gledao u daljinu, onamo gde mu je
to sitno, zemaljsko, skrivajući se u maglovitoj daljini, izgledalo veliko i
beskrajno, samo zato što se nije jasno videlo. Tako mu je izgledao evropski
život, politika, masonstvo, filozofija, filantropija. Ali i onda, u onim
trenucima koje je smatrao kao svoju slabost, njegov je um pronicao i u tu
daljinu i on je tamo video ono sitno, zemaljsko, besmisleno.
Sad se naučio da vidi u svemu ono što je veliko, večno i beskrajno, pa,
naravno, da bi ga video, da bi uživao gledajući ga, on je bacio durbin kroz
koji je dosad gledao preko ljudskih glava, pa je radosno gledao oko sebe
večito promenljiv, večito veliki, nedostižan i beskrajan život. I što ga je
izbliže gledao, tim je bivao spokojniji i srećniji. Ono strašno pitanje: zašto?
koje je ranije rušilo sve njegove umne tvorevine, nije sad za njega
postojalo. Sad je na to pitanje: zašto? Bio u njegovoj duši uvek spreman
prost odgovor: zato što ima Boga, onog Boga bez čije volje neće spasti
čoveku ni vlas s glave.
 XIII

Pjer se gotovo nije izmenio u svojim spoljašnjim manirima. Na izgled

bio je isti onakav kakav je bio i ranije. Isto onako kao i ranije bio je
rasejan i izgledao kao da nije zauzet onim što mu je pred očima, nego
nečim svojim, posebnim.
Između ranijeg i sadašnjeg njegovog stanja bila je razlika u tome što
bi ranije, kad zaboravi ono što je bilo pred njim, ono što su mu govorili,
mučenički nabrao čelo i kao pokušavao a nije mogao da dobro vidi nešto
što je daleko odmaknuto od njega. I sad je zaboravljao ono što su mu
govorili i ono što je bilo pred njim; ali bi se sad, s jedva osetnim, kao
podrugljivim osmehom zagledao upravo u ono što je pred njim i slušao ono
što su mu govorili, iako je, očevidno, video i čuo nešto sasvim drugo.
Ranije je izgledao, istina, dobar čovek, ali nesrećan; i zato su se ljudi i
nehotice uklanjali od njega. Sad je oko njegovih usta neprestano treperio
radostan osmeh, a u očima sijalo saučešće prema ljudima – pitanje: jesu li
i oni zadovoljni kao on? I ljudima je bilo milo kad je on s njima.
Ranije je mnogo govorio i padao u vatru kad govori a malo slušao; sad
se retko zanosio razgovorom i umeo da sluša tako da su mu ljudi rado
kazivali svoje najintimnije tajne.
Kneginjica, koja nikad nije volela Pjera i gajila prema njemu naročito
neprijateljstvo otkako se, posle smrti staroga grofa, osećala prema njemu
obavezna, sad, posle kratkog bavljenja u Orelu, gde je došla s namerom da
pokaže Pjeru kako ona, pored sve njegove nezahvalnosti, smatra za svoju
dužnost da ga nadgleda, brzo opazi, na svoj jed i svoje čuđenje, kako ga
voli. Pjer nije ničim izmamio to raspoloženje kneginjičino. On je nju samo
radoznalo posmatrao. Ranije je kneginjica, kad je pogleda, opažala u
njegovom pogledu nemar i podsmeh, pa se ježila pred njim, kao i pred
drugim ljudima, i isticala samo svoju borbenu stranu života; sad je,
naprotiv, osećala kako on ulazi u najintimnije strane njenog života, pa mu
je, najpre s nepoverenjem a zatim sa zahvalnošću, pokazivala prikrivene
dobre strane svoje naravi.
Najlukaviji čovek ne bi se mogao veštije uvući u poverenje
kneginjičino, budeći njene uspomene iz najlepšeg doba mladosti i
pokazujući prema njima simpatije. A međutim sve lukavstvo Pjerovo bilo
je u tome što je nalazio svoje zadovoljstvo kad u pakosnoj, suvoj i na svoj
način oholoj kneginjici budi čovečanska osećanja. „Da, on je vrlo, vrlo
dobar čovek kad se ne nalazi pod uticajem rđavih ljudi, nego ovakvih ljudi
kao što sam ja“ – govorila je kneginjica sebi.
 Promenu koja se dogodila na Pjeru opazile su na svoj način i njegove
sluge – Terentije i Vaska. Oni su nalazili da se on mnogo poprostačio.
Često je Terentije, kad svuče gospodina i poželi mu laku noć, zastajkivao
sa čizmama i haljinama u rukama i čekao neće li gospodin početi
razgovor. I Pjer je mahom zaustavljao Terentija kad opazi da mu se
razgovara.
– Pa de, pričaj mi... kako ste nabavljali jestivo? – upitao bi on.
I Terentije je počinjao da priča o moskovskoj propasti, o pokojnom
grofu, i dugo bi stajao s haljinama, pričajući, a ponekad slušajući Pjerove
priče pa bi odlazio u pretsoblje s prijatnim uverenjem da mu je gospodin
blizak i da se prijateljki ponaša prema njemu.
Doktor koji je lečio Pjera i obilazio ga svaki dan, ne obzirući se na to
što je po doktorskom običaju smatrao za svoju dužnost da se pravi kao
čovek čiji je svaki trenutak dragocen za patničko čovečanstvo, zasedeo bi
se po čitave sate kod Pjera, pričajući svoje omiljene događaje i
posmatranja bolesničkih naravi uopšte, a naročito kod dama.
– Eto, s takvim je čovekom prijatno porazgovarati, to nije kao kod nas
u provinciji – rekao bi on.
U Orelu je živelo nekoliko zarobljenih francuskih oficira i doktor
dovede jednog od njih, nekog mladog Italijana.
Taj oficir počeo je da dolazi Pjeru i kneginjica se podsmevala nežnosti
koju je Italijan pokazivao prema Pjeru.
Italijan je, kao što se videlo, bio srećan samo onda kad je mogao da
dođe Pjeru i da razgovara, da mu priča o svojoj prošlosti, o svome
domaćem životu, o svojoj ljubavi i da mu pokazuje svoju srdžbu na
Francuze, a naročito na Napoleona.
– Ako su svi Rusi makar malo nalik na vas govorio je on Pjeru, – c’est
un vrai sacrilège que de faire la guerre à un peuple comme le vôtre.144 –
Vi, koji ste toliko prepatili od Francuza, vi ih čak i ne mrzite.
I Pjer je sad zaslužio strasnu ljubav Italijanovu samo time što je budio
u njemu najlepše strane njegove duše i uživao u njima.
U poslednje vreme Pjerovog bavljenja u Orelu došao mu je njegov
stari poznanik mason, grof Vilarski, onaj koji ga je uvodio u ložu 1807.
godine. Vilarski je bio oženjen bogatom Ruskinjom koja je imala velika
imanja u orlovskoj guberniji i vršio je u Orelu privremeno dužnost vojnog
intendanta.
Kad je Vilarski čuo da je Bezuhov u Orelu, on je, iako nije nikad bio s
njim dobro upoznat, došao k njemu s onim izjavama prijateljstva i

144 Onda je bezbožnost ratovati protiv takvog naroda kao što je vaš.
bliskosti što ih ljudi obično izjavljuju jedan drugom kad se nađu u
pustinji. Vilarski je čekao u Orelu, pa je bio srećan što je našao čoveka iz
istog kruga iz koga je i on i s istim, kao što je on mislio, interesima.
Ali je Vilarski, na svoje veliko čuđenje, brzo opazio da je Pjer jako
zaostao iza tadašnjeg života i, kao što je on u sebi ocenio Pjera, pao u
apatiju i egoizam.
– Vous vous encroutez, mon cher!145 – govorio mu je on. Pa ipak je
Vilarskom sad bilo prijatnije s Pjerom nego pre i on mu je svaki dan
dolazio. A Pjeru je sad, gledajući i slušajući Vilarskog, bilo i čudno i
neverovatno kad pomisli da je i on doskora bio takav.
Vilarski je bio oženjen, imao je porodicu, bio zauzet i poslovima oko
ženinog imanja, i službom, i porodicom. On je smatrao da su sva ta
zanimanja smetnja u životu i da su sva za preziranje, zato što im je cilj
lično dobro njegovo i njegove porodice. Njegovu su pažnju neprestano
privlačile ratne, administrativne, političke, masonske kombinacije. I Pjer
se nije starao ni da promeni ni da osuđuje njegovo gledište, nego je, sa
svojim neprestano blagim, veselim osmehom sa zadovoljstvom gledao tu
čudnovatu, njemu toliko poznatu pojavu.
U svome ponašanju s Vilarskim, s kneginjicom, i doktorom, sa svima
ljudima s kojima se sad sastajao Pjer je imao novu crtu, koja mu je
zadobijala naklonost sviju tih ljudi, a to je: priznanje da svaki čovek može
misliti, osećati i gledati na stvari na svoj način; priznanje da se ne može
rečima razuveriti čovek. Ta zakonita osobina svakog čoveka, koja je pre
uzbuđivala i ljutila Pjera, sad je činila osnovu njegovom interesovanju i
učešću koje je osećao prema ljudima. To što su ljudska mišljenja različita,
ponekad potpuno protivna njegovom životu i među sobom, radovalo je
Pjera i izazivalo kod njega podrugljiv a krotak osmeh.
U praktičnim poslovima Pjer je sad iznenadno osetio da ima težište,
koje ranije nije imao. Ranije ga je svako novčano pitanje, a naročito molbe
da uzajmi novac, kojima je on, kao vrlo bogat čovek, bio često izložen,
dovodilo u beskrajno uzbuđenje i nedoumicu. „Da li da dam ili da ne
dam?“ – pitao se on. „Ja imam, a njemu treba. Ali ovom drugom treba još
više? Kome više treba? A možda su obojica varalice?“ I on ranije nije
nalazio nikakvog izlaza iz tih pretpostavki, nego je davao svakome, dok je
imao šta da daje. I u istoj takvoj nedoumici bio je ranije u svakom pitanju
koje se ticalo njegovog imanja, kad mu je jedan govorio kako treba uraditi
ovako, a drugi – drukčije. Sad je, na svoje čuđenje, našao kako u svima
tim pitanjima nema više kolebanja ni nedoumice. U njemu se sad pojavio

145 Vi se zapuštate, dragi moj.

sudija koji po nekakvim i njemu samom nepoznatim zakonima rešava šta
treba, a šta ne treba činiti.
Bio je onako isto kao i ranije ravnodušan prema novčanim poslovima;
ali je sad izvesno znao šta treba učiniti a šta ne treba. Prva primena tog
novog sudije bila mu je na molbi jednog zarobljenog francuskog
pukovnika, koji je došao k njemu, napričao mnogo o svojim podvizima i
naposletku izjavio gotovo zahtev da mu Pjer dâ četiri hiljade franaka da
pošalje ženi i deci. Pjer ga je bez najmanjeg truda i napora odbio, i posle se
čudio kako je to bilo prosto i lako, a ranije mu je izgledalo nerazrešivo
teško. Ali u isti mah kad je odbio pukovnika, odlučio je da mora upotrebiti
lukavstvo, te da, kad pođe iz Orela, nagna Italijana oficira da primi od
njega novac koji mu je očevidno bio potreban. A kao nov dokaz Pjeru da on
sad ima utvrđen pogled na praktične poslove bilo je njegovo rešenje
pitanja ženinih dugova i obnavljanja ili neobnavljanja moskovskih kuća i
letnjikovaca.
Pjeru je dolazio u Orel njegov glavni upravnik i on je s njim načinio
opšti pregled svojih promenjenih prihoda. Moskovski požar stajao je Pjera,
po računu glavnog upravnika, oko dva miliona rubalja.
Kao utehu za te gubitke, glavni upravnik podneo je Pjeru račun kako
se njegovi prihodi, bez obzira na te gubitke, ne samo neće umanjiti, nego
će se uvećati, ako odrekne plaćanje dugova što su ostali posle grofice, na
što on ne može ni biti obavezan, i ako ne obnavlja moskovske kuće i
letnjikovce u okolini Moskve, koji su ga stajali svake godine po osamdeset
hiljada a nisu donosili ništa.
– Da, da, to je istina – rekao je Pjer, smešeći se veselo. – Da, da, meni
ništa od toga ne treba. Ja sam od propasti postao daleko bogatiji.
Ali u januaru dođe Saveljić iz Moskve, ispriča kako je stanje u
Moskvi, kako je arhitekta načinio nacrt za obnavljanje kuće i letnjikovca u
okolini Moskve, govoreći o tome kao o svršenoj stvari. U to isto vreme Pjer
je dobio pisma kneza Vasilija i ostalih poznanika iz Petrograda. U
pismima se govorilo o dugovima njegove žene. I Pjer je našao da račun
njegovog upravnika koji mu se toliko sviđao, nije dobar i da treba da ide u
Petrograd, da posvršava ženine stvari i da se nastani u Moskvi. Zašto je to
trebalo, nije znao; ali je znao pouzdano da to treba. Usled te njegove
odluke njegovi su se prihodi smanjili za tri četvrtine. Ali to je trebalo; on
je to osećao.
Vilarski je polazio u Moskvu, i oni su se dogovorili da idu zajedno.
Za sve vreme dok se oporavljao od bolesti u Orelu, Pjer se osećao
radostan, slobodan, živ; ali kad se, na svom putovanju, obreo u slobodnom
svetu, kad je ugledao stotinama novih lica, to se osećanje još više pojačalo.
On je za sve vreme svog putovanja osećao radost đaka koji je na raspustu.
Sve ličnosti: kočijaš, poštanski nadzornik, mužici usput ili u selu – svi su
imali za njega nov smisao. Prisustvo i napomene Vilarskoga, koji se
neprestano tužio kako je Rusija siromašna, kako je zaostala iza Evrope i
kako je u neznanju, samo su povećale Pjerovu radost. Gde je Vilarski
video mrtvilo, tu je Pjer video neobično jaku životnu snagu, onu snagu
koja je u snegu, na tom prostranstvu održavala život čitavog tog neobičnog
i jedinstvenog naroda. On nije protivurečio Vilarskom i, kao da se s njim
slaže (jer je pretvorno slaganje najkraći put da se obiđu pretresanja iz
kojih nije moglo ništa da bude), radosno se smešio, slušajući ga.
 XIV

Kao što je teško objasniti zbog čega i kuda hitaju mravi iz razvaljenog
mravinjaka, jedni iz mravinjaka, vukući mrvice, jaja i mrtve, drugi nazad
u mravinjak, i zbog čega se sukobljavaju, dostižu jedan drugog i biju se –
tako je isto teško bilo objasniti uzroke koji su nagnali Ruse da se, posle
izlaska Francuza, nagomilaju u onom mestu koje se ranije zvalo Moskva.
Ali kao što se po žilavosti, energiji i množini mravi koji kipte oko
razvaljenog mravinjaka, iako je mravinjak potpuno uništen, vidi da je
razoreno sve, sem nečeg što se ne da razrušiti, što nije stvarno, što je sva
snaga mravinjaka – tako je isto i Moskva u oktobru, iako nije bilo ni
vlasti, ni crkava, ni svetinje, ni bogatstva, ni domova, bila ona ista
Moskva koja je bila u avgustu. Sve je bilo razrušeno, sem nečeg što nije
stvarno, ali je moćno i nerazrušivo.
Pobude ljudi koji su sa svih strana navalili u Moskvu, pošto je
očišćena od neprijatelja, bile su najrazličnije, lične, i u prvi mah većinom –
divlje, životinjske. Samo je jedna pobuda bila zajednička svima – težnja da
idu onamo, u ono mesto koje se ranije zvalo Moskva, da onde ulože svoju
aktivnost.
Za nedelju dana bilo je u Moskvi već petnaest hiljada stanovnika, za
dve nedelje bilo je dvadeset pet hiljada itd. Sve se povećavao i povećavao
broj, i pod jesen 1813. godine doterao je do cifre koja je nadmašila
stanovništvo 1812. godine.
Prvi Rusi koji su ušli u Moskvu bili su kozaci iz odreda
Vincengerodova, mužici iz obližnjih sela i stanovnici koji su bili pobegli iz
Moskve i krili se po njenoj okolini. Rusi koji su ušli u razorenu Moskvu i
našli je opljačkanu, počeli su i sami da pljačkaju. Oni su nastavili, ono što
su radili Francuzi. Mužici su dolazili s kolima u Moskvu pa odvozili u sela
sve što je bilo ostavljeno po razorenim moskovskim kućama i po ulicama.
Kozaci su odnosili što su mogli na svoje bivake; sopstvenici kuća kupili su
sve što nađu po drugim kućama i prenosili su u svoje kuće, pod izgovorom
da je to njihova svojina.
Ali posle prvih pljačkaša dolazili su drugi, pa treći, i pljačka je svakog
dana bivala, prema uvećavanju pljačkaša, sve teža i teža i dobijala sve
određenije oblike.
Francuzi su našli Moskvu, istina, praznu, ali sa svima oblicima
jednog grada koji je živeo organski pravilno, s njegovim raznim vrstama
trgovine, zanata, raskoši, državne uprave, religije. Ti su oblici bili bez
života, ali su još postojali. Bili su tu redovi prodavnica, dućani, magacini,
žitnice, bazari – većinom s robom; bile su fabrike, zanatske radionice; bili
su dvorovi, bogate kuće napunjene raskošnim predmetima; bile su bolnice,
zatvori, sudovi, crkve manje i saborne. Što su duže ostajali Francuzi, sve
su više uništavani ti oblnci gradskog života i na kraju se sve stopilo u
jedno nedeljivo, mrtvo polje pljačke.
Što je više trajala francuska pljačka, tim je više satirala bogatstvo
Moskve i snagu pljačkaša. Što je duže trajala ruska pljačka, kojom su
Rusi počeli da zauzimaju prestonicu, i što je više učesnika bilo u njoj, tim
je ona brže uspostavljala bogatstvo Moskve i pravilan gradski život.
Sem pljačkaša, u Moskvu je dolazio s raznih strana, kao krv u srce,
najrazličniji svet – nekog je vukla radoznalost, nekog dužnost, nekog
račun – sopstvenici kuća, sveštenstvo, viši i niži činovnici, trgovci,
zanatlije, mužici.
Posle nedelju dana već je vlast zaustavljala mužike koji su dolazili s
praznim kolima da odvlače stvari i nagonila ih da izvlače iz grada mrtva
tela. Drugi mužici, kad su čuli kako su zlo prošli njihovi drugovi, dolazili
su u grad sa žitom, ovsom, senom i obarali jedan drugom cenu do ispod
ranije cene. Gomile drvodelja, nadajući se dobroj zaradi, dolazile su svaki
dan u Moskvu i na sve strane gradile su se nove i popravljale stare,
pogorele kuće. Trgovci su u barakama otvarali trgovine. Po nagorelim
kućama otvarale su se krčme i gostionice. Sveštenstvo je počelo opet da
služi po mnogim nepogorelim crkvama. Priložnici su donosili razgrabljene
crkvene stvari. Činovnici su nameštali po malim sobama svoje stolove
zastrvene čojom i ormare sa aktima. Viša vlast i policija razdavale su
dobro koje je ostalo posle Francuza. Sopstvenici kuća u kojima je bilo
ostavljeno mnogo stvari dovučenih iz drugih kuća žalili su se kako im se
čini nepravda time što se odvlače sve stvari u Granovitu palatu; drugi su,
opet, tvrdili da su Francuzi dovukli stvari iz raznih kuća na jedno mesto i
da je zato nepravda davati sopstveniku kuće one stvari koje su se kod
njega našle. Grdili su policiju; podmićivali je; pisali desetorostruke račune
na pogorele državne stvari; tražili potpore. Grof Rastopčin izdavao je svoje
proklamacije.
 XV

Pjer je došao u Moskvu krajem januara i smestio se u dvorišnoj zgradi

koja je ostala čitava. Otišao je grofu Rastopčinu i nekim svojim
poznanicima koji su se vratili u Moskvu i spremao se trećeg dana da ide u
Petrograd. Svi su praznovali pobedu; sve je vrilo životom u razorenoj
prestonici koja se opet vraćala u život. Pjeru su se svi obradovali; svi su
želeli da ga vide i svi su ga pitali o onom što je on video. Pjer se osećao
naročito prijateljski raspoložen prema svima ljudima s kojima se sastajao;
ali se sad i nehotice držao prema svima ljudima na oprezu, tako da se ne
bi čime vezao. Na sva pitanja – bila ona važna ili najništavnija – pa
makar ga pitali: gde će živeti? hoće li što zidati? kad će ići u Petrograd i bi
li poneo jedan sandučić? on je odgovarao: da, može biti, mislim, itd.
Za Rostove je čuo da su u Kostromi i retko mu je dolazila pomisao na
Natašu. A kad bi mu i dolazila, bila je to samo prijatna uspomena iz
davne prošlosti. On se osećao ne samo slobodan od uslova života, nego i od
onog osećanja koje je, kao što mu se činilo, navalice probudio u sebi.
Trećeg dana posle svog dolaska u Moskvu čuo je od Arubeckih da je
kneginjica Marija u Moskvi. On je često mislio o smrti, patnjama i
poslednjim danima kneza Andreje, a sad mu je to došlo na pamet u novoj,
življoj slici. Kad je čuo za ručkom da je kneginjica Marija u Moskvi i da
stanuje u svojoj neizgoreloj kući na Vazdviženki, on je toga istog večera
otišao k njoj.
Idući kneginjici Mariji, Pjer je usput neprestano mislio o knezu
Andreji, o svom prijateljstvu s njim, o raznim sastancima s njim, a
naročito o onom poslednjem u Borodinu.
„Da li je umro u onom jetkom raspoloženju u kome je onda bio? Da li
mu se nije pred smrt otkrilo objašnjenje života?“ – mislio je Pjer. On se
setio Karatajeva i njegove smrti, pa počeo i nehotice da poredi ta dva
čoveka, toliko različna a u isti mah toliko slična po ljubavi koju je osećao
prema obojici i po tome što su obojica živeli i obojica umrli.
Pjer je došao do kuće starog kneza u najozbiljnijem duševnom
raspoloženju. Ta kuća jg ostala čitava. Na njoj su se videli tragovi rušenja,
ali je izgled kuće bio isti. Stari poslužitelj koji je ozbiljnog lica dočekao
Pjera, kao da je hteo dati gostu na znanje kako se nije domaći red
pokvario ako nema kneza, reče da je kneginjica izvolela otići u svoje sobe i
da prima nedeljom.
– Javi; možda će me primiti – reče Pjer.
– Razumem – odgovori poslužitelj; – izvolite u sobu s portretima.
 Posle nekoliko minuta dođoše Pjeru poslužitelj i Desal. Desal mu javi
u ime kneginjičino kako je ona veoma rada da ga vidi i kako ga moli, ako
joj ne zamera za tu slobodu, da dođe gore u njene sobe.
U niskoj sobici, osvetljenoj jednom svećom, sedela je kneginjica i s
njom još neko u crnoj haljini. Pjer je upamtio da je kod kneginjice bilo
uvek družbenica, ali ko su i kakve su te družbenice, Pjer nije znao niti je
zapamtio. „To je jedna od družbenica“ – pomislio je kad je pogledao damu
u crnoj haljini.
Kneginjica je brzo ustala da ga dočeka i pružila mu ruku.
– Da – reče ona i zagleda se dobro u njegovo promenjeno lice, pošto je
on poljubi u ruku – eto kako se sastajemo. On vas je u poslednje vreme
često pominjao – reče ona, prenoseći pogled s Pjera na družbenicu s nekim
snebivanjem koje za trenutak iznenadi Pjera. – Ja sam se tako obradovala
kad sam čula da ste se izbavili. To je bio jedini radostan glas koji smo
dobili u toku dugog vremena.
Kneginjica se ponovo, još nespokojnije osvrte na družbenicu i htede
nešto da kaže; ali je Pjer prekide.
– Možete zamisliti da nisam ništa znao o njemu – reče on. – Mislio
sam da je poginuo. Sve što sam doznao, doznao sam od drugih, iz treće
ruke. Znao sam samo da je slučajno došao Rostovima...Čudna sudbina!
Pjer je govorio brzo, živo. Jedanput je poglelao družbenicu u oči, video
kako je ona uprla u njega pažljivo ljubazan, radoznao pogled i, kao što to
često biva za vreme razgovora, odnekud osetio da je ta družbenica u crnoj
haljini milo, dobro, divno stvorenje, koje neće smetati njegovom intimnom
razgovoru s kneginjicom Marijom.
Ali kad je izgovorio poslednje reči o Rostovima, na licu kneginjice
Marije opazi se još jača zabuna. Ona opet prelete očima s Pjerovog lica na
lice dame u crnoj haljini i reče:
– Zar ne poznajete?
Pjer pogleda još jedanput u bledo, fino lice družbeničino, sa crnim
očima i neobičnim ustima. Iz tih pažljivih očiju gledalo ga je nešto svoje,
odavno zaboravljeno i nešto više nego drago.
„Ali ne, to ne može biti!“ – pomisli on. „Zar to ozbiljno, suvo i bledo,
postarelo lice? To nije ona. To je samo uspomena na nju.“ Utom kneginjica
Marija reče: „Nataša“. I ono lice, s pažljivim pogledom, osmehnu se teško,
s naporom, kao kad se otvaraju zarđala vrata, i kroz ta otvorena vrata
odjedanput zamirisa i zapahnu Pjera ona davno zaboravljena sreća, o
kojoj, naročito sad, nije ni mislio. Zamirisa, obuze ga i proguta svega. Kad
se osmehnu, već nije moglo biti sumnje: to je bila Nataša, i on ju je voleo.
 U prvom trenutku Pjer je nehotice izdao i njoj, i kneginjici Mariji, i,
što je glavno, samome sebi tajnu za koju nije znao. Pocrveneo je radosno i
kao da ga muči neki bol. Hteo je da sakrije svoje uzbuđenje. Ali što je više
hteo da ga sakrije, tim je jasnije – jasnije nego i najrazgovetnijim rečima –
govorio i sebi, i njoj, i kneginjici Mariji da je voli.
„Ne, to je onako, od iznenađenja“, pomislio je Pjer. Ali čim je hteo da
nastavi započet razgovor s kneginjicom Marijom, opet je pogledao u
Natašu i još jača rumen pokri mu lice – i jom jače uzbuđenje od radosti i
straha obuze mu dušu. On se zapleo u rečima i zastao u sredini govora.
Pjer nije spazio Natašu zato što se nije nikako nadao da će je videti
tu, a nije je poznao zato što je promena koja se na njoj dogodila otkako je
on nije video bila ogromna. Ona je smršala i pobledela. Ali nije to činilo da
se nije mogla poznati: ona se nije mogla poznati u prvom trenutku, kad je
on ušao, zato što na tom licu, kome je u očima ranije uvek sijao prikriven
radostan smeh, sad, kad je on ušao i prvi put pogledao u nju, nije bilo ni
traga od osmeha: bile su pažljive, dobre i tužno-upitne oči.
Zabuna Pjerova nije se ogledala na Nataši kao zabuna, nego samo kao
zadovoljstvo, koje je jedva osetno obasjalo celo njeno lice.
 XVI

– Ona je došla k meni u goste – reče mu kneginjica Marija. – Grof i

grofica doći će ovih dana. Grofica je u užasnom stanju. Ali je i Nataši bilo
potrebno da je vidi doktor. Nju su silom poslali sa mnom.
– Da, a zar ima porodice koja nije ojađena. – reče Pjer okrenuvši se
Nataši. – Vi znate da je to bilo baš onog dana kad su nas oslobodili. Ja
sam ga video. Kako je to bio divan dečko!
Nataša je gledala u njega i, mesto odgovora na ono što on kaže, samo
se više otvoriše i zasijaše njene oči.
– Šta se tu može reći ili pomisliti utešno – reče Pjer. – Ništa. Zašto je
trebalo da pogine tako divan dečak, pun života?
– Da u današnje vreme teško bi bilo živeti bez vere... – reče kneginjica
Marija.
– Da, da. To je sušta istina – prekide je brzo Pjer.
– Zašto? – upita Nataša, gledajući pažljivo Pjeru u oči.
– Kako zašto? – reče kneginjica Marija. – Sama pomisao da tamo
čeka...
Nataša opet pogleda upitno u Pjera, a ne sasluša kneginjicu Mariju.
– I zato – nastavi Pjer – što samo onaj čovek koji veruje da ima Boga
koji nama upravlja, može podneti takav gubitak kao što je njen... i vaš –
reče Pjer.
Nataša već beše otvorila usta da nešto kaže, ali odjedanput zastade.
Pjer se brzo okrete od nje i obrati se opet kneginjici Mariji pitanjem o
poslednjim danima života svoga prijatelja.
Pjerova zabuna sad gotovo iščeze; ali je on, istovremeno, osećao kako
je isčezla i sva njegova ranija sloboda. On je osećao da sad ima nad
svakom njegovom reči, nad svakim činom, sudija, ima sud koji mu je draži
od suda svih ljudi na svetu. Sad je govorio i, u isti mah dok je govorio,
pazio kakav utisak čine njegove reči na Natašu. Nije namerno govorio ono
što bi se njoj moglo svideti; ali ma šta govorio, on je s njenog gledišta sudio
o sebi.
Kneginjica Marija počela je, kao što to uvek biva, nerado da priča o
stanju u kome je zatekla kneza Andreju. Ali Pjerova pitanja, njegov živ,
nespokojan pogled, njegovo uzdrhtalo od uzbuđenja lice, sve je to malo
pomalo nju nagnalo da uđe u pojedinosti koje nije smela ni samoj sebi
obnavljati u mašti.
 – Da, da, tako je, tako... – govorio je Pjer, nagnuvši se sav napred nad
kneginjicom Marijom i željno slušajući njeno kazivanje. – Da, da dakle,
umirio se? ublažio se? On je uvek svom snagom svoje duše tražio samo to:
da bude potpuno dobar, i zato se nije mogao bojati smrti. Mane koje je
imao, ako ih je imao, nisu poticale od njega. Dakle, ublažio se? – govorio je
Pjer. – Kakva sreća što se video s vama – reče Nataši, okrenuvši se
iznenadno njoj i gledajući je očima punim suza.
Natašino lice zadrhta. Ona se namršti i za trenutak obori oči.
Otprilike jedan minut kolebala se: da li da govori ili da ne govori.
– Da, to je bila sreća – reče ona tihim, grudnim glasom; – za mene je
doista to bila sreća. – Ona poćuta. – I on... on... on je, u onom trenutku
kad sam došla k njemu, rekao kako je to želeo... – Natašu izdade glas. Ona
pocrvene, steže ruke na kolenima, pa odjedanput diže glavu, pošto se,
očevidno, savlada, i poče brzo da govori:
– Kad smo pošli iz Moskve, mi nismo ništa znali. Ja nisam smela da
zapitam o njemu. I odjedanput mi Sonja reče da je on s nama. Ja nisam
ništa mislila, nisam mogla da zamislim u kakvom je stanju; samo mi je
bilo potrebno da ga vidim, da budem s njim – govorila je ona, dršćući i
zadihano. I ne puštajući da je prekidaju, pričala je ono što još nije nikad
nikom pričala: sve što je preživela za one tri nedelje njihovog putovanja i
boravljenja u Jaroslavu.
Pjer ju je slušao otvorenih usta i nije odvajao od nje svoje oči pune
suza. Slušajući je, nije mislio ni o knezu Andreji, ni o njegovoj smrti niti o
onom što ona priča. On ju je slušao i samo je žalio zbog onog bola koji je
osećala sad kad to priča.
Kneginjica, namrštivši se da bi zadržala suze sedela je pored Nataše i
prvi put slušala istoriju o tim poslednjim danima ljubavi svoga brata i
Nataše.
Ta mučna i radosna priča bila je, kao što se videlo, neophodna Nataši.
Ona je govorila mešajući najsitnije pojedinosti s najintimnijim
tajnama i izgledalo je da nikad neće završiti. Nekoliko puta je ponavljala
jedno isto.
Pred vratima se ču glas Desalov, koji upita može li ući Nikoluška da
se oprosti.
– Eto, to je sve, sve... – reče Nataša. Ona brzo ustade kad uđe
Nikoluška i gotovo potrča vratima, udari se glavom o vrata zaklonjena
zavesom i, jeknuvši od bola ili od tuge, istrča iz sobe.
Pjer je gledao na vrata kroz koja je ona izišla i nije razumeo zašto je
odjedanput ostao sam na celom svetu.
 Kneginjica Marija ga probudi iz rasejanosti obrativši mu pažnju na
svog bratića, koji beše ušao u sobu.
U trenutku duševne razneženosti u kojoj se Pjer sad nalazio, lice
Nikoluškino, nalik na oca, tako ga je dirnulo da je, poljubivši Nikolušku,
brzo ustao i, izvadivši maramu, otišao prozoru. On htede da se oprosti s
kneginjicom Marijom, ali ga ona zadrža.
– Nemojte ići, ja i Nataša ne spavamo ponekad do tri sata; molim vas,
posedite još. Narediću da se postavi večera. Siđite dole; mi ćemo odmah
doći.
Pre nego što je Pjer izišao iz sobe, kneginjica mu reče:
– Ovo je prvi put da je ona govorila tako o njemu.
 XVII

Pjera odvedoše u veliku osvetljenu trpezariju; posle nekoliko minuta

čuše se koraci i u sobu uđoše kneginjica i Nataša. Nataša je bila mirna,
iako joj lice beše sad opet ozbiljno, bez smeha. Kneginjica Marija, Nataša i
Pjer osećali su podjednako onu neugodnost koja obično nastane posle
svršenog ozbiljnog i intimnog razgovora. Da se nastavi raniji razgovor,
nije mogućno; da se govori o sitnicama – stidno je, da se ćuti, nije prijatno,
zato što smo radi da govorimo, a tim ćutanjem kao da se pretvaramo. Oni
ćuteći priđoše stolu. Poslužitelji odmakoše i primakoše stolice. Pjer razvi
hladnu servijetu i, naumivši da prekine ćutanje, pogleda Natašu i
kneginjicu Mariju. Kao što se videlo, i one behu u isti mah to isto naumile:
obema se čitalo u očima da su zadovoljne životom i da uviđaju kako sem
žalosti ima i radosti.
– Vi pijete rakiju, grofe? – upita kneginjica Marija i te reči odjedanput
rasteraše senke prošlosti. – Pa pričajte nam nešto o sebi – reče kneginjica
Marija. – O vama pričaju takva čuda da se ni verovati ne može.
– Da – odgovori Pjer sa svojim sad uobičajenim osmehom blage
podrugljivosti. – Čak i meni pričaju takva čuda kakva ni sanjao nisam.
Marija Abramovna pozvala me je k sebi i ispričala mi sve što se sa mnom
dogodilo ili što je moglo da se dogodi. A i Stepan Stepanič naučio me kako
treba da pričam. Jednom reči, opazio sam da je vrlo ugodno biti
interesantan čovek (ja sam sad interesantan čovek); mene pozivaju i meni
pričaju.
Nataša se osmehnu i htede nešto da kaže.
– Nama su pričali – prekide je kneginjica Marija – da ste izgubili u
Moskvi dva miliona. Je li to istina?
– A postao sam triput bogatiji – reče Pjep. Pjer je, pri svem tom što su
ženini dugovi i potreba da se zida izmenili njegovo stanje, produžio da
priča kako je postao triput bogatiji.
– Što sam pouzdano dobio, to je sloboda... – poče on ozbiljno; ali se
predomisli i ne nastavi, jer opazi da je to suviše sebičan predmet
razgovora.
– A vi zidate?
– Da, Saveljić naređuje.
– Recite, vi još niste znali da je grofica umrla kad ste ostali u Moskvi?
– upita kneginjica Marija i odmah pocrvene, jer ona opazi kako takvim
pitanjem, odmah posle njegovih reči da je slobodan, pridaje njegovim
rečima smisao kakav one, možda, nisu imale.
 – Ne – odgovori Pjer, ne nalazeći, očevidno, da je neugodno ono
tumačenje što ga je kneginjica Marija dala njegovom pominjanju svoje
slobode. – Ja sam to doznao u Orelu i vi ne možete zamisliti kako me je to
porazilo. Mi nismo bili primerni supruzi – reče on brzo kad pogleda u
Natašu i opazi na njenom licu radoznalost da čuje šta će on reći o svojoj
ženi. – Ali me je ta smrt strašno porazila. Kad se dvoje svađaju, svakad su
oboje krivi. A svoja krivica postaje odjedanput strašno teška pred onim
koga više nema. Pa onda, takva smrt... bez prijatelja, bez utehe. Meni je
nje veoma, veoma žao – završi on i sa zadovoljstvom opazi na licu
Natašinom radosno odobravanje.
– Da, i eto sad ste opet neženja i mladoženja – reče kneginjica Marija.
Pjer je odjedanput jako pocrveneo i zadugo se trudio da ne gleda u
Natašu. Kad se odvažio da je pogleda, njeno je lice bilo hladno, ozbiljno i
čak prezrivo, kako mu se učini.
– A jeste li se vi zbilja videli i govorili s Napoleonom, kao što su nam
pričali? – upita kneginjica Marija.
Pjer se zasmeja.
– Nijednom, nikad. Uvek svakom izgleda da je biti u ropstvu, biti u
gostima kod Napoleona. Ja ne samo što ga nisam video, nego nisam ni čuo
za njega. Ja sam bio u mnogo gorem društvu.
Večera se završi, i Pjer, koji isprva nije hteo da priča o svom ropstvu,
malo pomalo upusti se i u to pričanje.
– A je li istina da ste ostali u Moskvi da ubijete Napoleona? – upita ga
Nataša, lako se osmehujući. – Ja sam to pogodila onda kad smo vas videli
kod Suhareve kule; sećate li se?
Pjer priznade da je to istina i, posle toga pitanja, on se, navođen
pomalo pitanjima kneginjice Marije a naročito Natašinim, upusti u
opširno pričanje svojih avantura.
Najpre je pričao sa onim podrugljivim, krotkim pogledom kojim je sad
gledao na ljude a naročito na samog sebe; ali posle, kad je došao do
pričanja o strahotama i patnjama što ih je video, on se, ne opažajući to ni
sam, zaneo i počeo da govori sa uzdržanim uzbuđenjem, kao čovek koji se
seća jakih utisaka što ih je preživeo.
Kneginjica Marija je s blagim osmehom pogledala čas u Pjera čas u
Natašu. Ona je u celoj toj priči videla samo Pjera i njegovu dobrotu.
Nataša je, naslonjena na ruku, sa izrazom koji joj se stalno menjao na licu
zajedno s pričanjem, pratila Pjera, ne odvajajući se ni za trenutak i, što se
videlo, zajedno s njim preživljavala ono što on priča. Ne samo njen pogled,
nego i oni usklici i kratka pitanja pokazivali su Pjeru da ona iz onog što on
priča shvata upravo ono što je on hteo da kaže. Videlo se da je razumevala
ne samo ono što je on pričao, nego i ono što je hteo da kaže a nije mogao da
izrazi rečima. O svojoj epizodi sa onim detetom i onom ženom što se za
njih zauzeo da ih zaštiti Pjer je pričao ovako:
– To je bio strahovit prizor, deca ostavljena, neka u vatri... Preda
mnom su izvukli dete... žene, s kojih su svlačili stvari, čupali minđuše...
Pjer pocrvene i zbuni se.
– Utom naiđe patrola i sve one što nisu pljačkali, sve muškarce
pohvata. I mene.
– Vi, svakako, ne pričate sve; vi ste, svakako, učinili nešto – reče
Nataša i poćuta – dobro.
Pjer nastavi da priča dalje. Kad je pričao o streljanju, hteo je da
izostavi strašne pojedinosti; ali je Nataša tražila da ništa ne izostavlja.
Pjer poče da priča o Karatajevu (već je ustao iza stola i hodao, a
Nataša ga je pratila očima), pa zastade:
– Ne, vi ne možete pojmiti čemu sam se ja naučio od tog nepismenog
čoveka, od tog prostaka.
– Ne, ne; pričajte, pričajte – reče Nataša. – A gde je on?
– Ubili su ga gotovo preda mnom. – I Pjer poče da priča o poslednjim
danima njihovog odstupanja, o bolesti Karatajevljevoj (glas mu je
neprestano drhtao) i o njegovoj pogibiji.
Pjer je pričao svoje avanture tako kako ih se još nikad nije sećao. Kao
da je sad video nov značaj u svemu onom što je preživeo. Sad kad je sve to
pričao Nataši, osećao je ono retko uživanje što ga daju žene, kad slušaju
muškarce i to ne umne žene, koje se trude, kad slušaju ili da zapamte što
im se kazuje da bi obogatile svoj um i, u prilici, prepričale to isto, ili da
ono što se priča udese na svoj način i da što brže kažu svoje umne besede,
izrađene u svojoj malenoj umnoj radionici; nego ono uživanje što ga daju
prave žene obdarene sposobnošću da odaberu i usišu u sebe sve što je
najbolje u izražavanju jednog muškarca. Nataša se, ni sama ne znajući,
beše sva pretvorila u pažnju: nije propuštala nijednu reč, ni drhtaj glasa,
ni pogled, ni uzdrhtavanje mišića na licu, ni gest Pjerov. Ona je u letu
hvatala još neizrečenu reč i unosila je pravo u svoje otvoreno srce,
pogađajući tajni smisao sveg duševnog rada Pjerovog.
Kneginjica Marija je razumevala pričanje, simpatisala mu, ali je sad
videla nešto drugo, što je privlačilo svu njenu pažnju: videla je da može
biti ljubavi i sreće među Natašom i Pjerom. I ta misao, koja joj prvi put
dođe sad, ispunila je njenu dušu radošću.
Bilo je tri sata noći. Poslužitelji, sa setnim, ozbiljnim izgledom,
dolazili su da promene sveće, ali ih niko nije opazio.
 Pjer je završio svoju priču. Nataša je sjajnim, živahnim pogledom još
gledala uporno i pažljivo u Pjera, kao da je želela da razume još i ono
ostalo, što on, može biti, nije iskazao. Pjer je u stidljivoj i srećnoj zabuni
pogledao, ponekad, u nju i smišljao šta će sad reći da okrene razgovor na
drugi predmet. Kneginjica Marija je ćutala. Nikom nije ni na um padalo
da je tri sata noći i da je vreme spavati.
– Kažu, nesreće, patnje – reče Pjer. – Ali kad bi meni sad, ovog
trenutka rekli: hoćeš li da budeš ono što si bio pre ropstva ili da s početka
preživiš to sve? Za ime boga, dajte još jednom ropstvo i konjsko meso! Mi
mislimo da je sve izgubljeno čim nas izbace iz svakodnevnog koloseka a
ono tek onda nastaje ono što je novo, dobro. Dok ima života, ima i sreće.
Pred nama je mnogo, mnogo. To vam kažem – reče on obraćajući se
Nataši.
– Da, da – reče ona, odgovarajući na nešto sasvim drugo – i ja ne bih
ništa želela, već samo da preživim sve s početka.
Pjer pogleda pažljivo u nju.
– Da, i ništa više – potvrdi Nataša.
– Nije istina, nije istina! – povika Pjer. – Ja nisam kriv što sam živ i
što hoću da živim; a ni vi tako isto.
Nataša odjedanput spusti glavu na ruke i zaplaka.
– Šta ti je, Nataša? – upita kneginjica Marija.
– Ništa, ništa. – Ona se kroz plač osmehnu na Pjera. – Zbogom, vreme
je da se spava.
Pjer ustade i oprosti se.

Kneginjica Marija i Nataša sastale su se, kao obično, u spavaćoj sobi.

Porazgovarale su o onom što je Pjer pričao. Kneginjica Marija nije
kazivala svoje mišljenje o Pjeru. Ni Nataša nije govorila o njemu.
– Pa, laku noć, Marie – reče Nataša. – Znaš, mene je često strah što
ne razgovaramo o njemu (o knezu Andreji), kao da se bojimo da ne
ponizimo svoje osećanje, pa ga tako zaboravljamo.
Kneginjica Marija duboko uzdahnu i tim uzdahom priznade da
Nataša pravo govori; ali se na rečima ne složi s njom.
– Zar se može zaboraviti? – reče ona.
– Meni je danas tako bilo dobro kad sam mu ispričala sve, i teško i
bolno, i dobro. Veoma dobro – reče Nataša; – ja sam uverena da ga je on
zbilja voleo. Zato sam mu i ispričala... Ne mari što sam mu ispričala? –
upita ona i odjedanput pocrvene.
– Pjeru? O, ne! On je divan! – reče kneginjica Marija.
– Znaš Marie – reče odjedanput Nataša sa šaljivim osmehom, koji
kneginjica Marija nije odavno videla na njenom licu. – On je postao
nekako čist, gladak, svež; kao da je izišao iz kupatila. Ti me razumeš?
moralno iz kupatila. Je li istina?
– Da – reče kneginjica Marija. – On je mnogo dobio.
– Pa sjurtuk mu kratak, pa je ošišan; upravo, upravo kao iz
kupatila… kao nekad tata...
– Ja razumem što on (knez Andreja) nije nikog tako voleo kao njega –
reče kneginjica Marija.
– Da, a on se i razlikuje od njega. Kažu da muškarci prijateljuju kad
su sasvim različiti. Mora biti da je to istina. Je li, on nimalo ne liči na
njega?
– Da, a divan je čovek.
– A sad, laku noć! – odgovori Nataša.
I onaj šaljivi osmeh, kao zaboravljen, ostade dugo na njenom licu.
 XVIII

Pjer nije mogao toga dana zadugo da zaspi. Hodao je tamo-amo po

sobi, čas bi se namrštio i nešto se teško zamislio, čas bi odjedanput, slegao
ramenima i uzdrhtao, čas bi se srećno osmehivao.
On je mislio o knezu Andreji, o Nataši, o njihovoj ljubavi, i čas bio
ljubomoran na njenu prošlost čas prekorevao sebe zbog toga, čas opraštao
sebi. Bilo je već šest sati izjutra, a on je jednako hodao po sobi.
„Pa šta da radim, kad već bez toga ne može? Šta da radim?! Dakle,
tako treba“ – rekao je sebi i brzo se svukao i legao u postelju, srećan i
uzbuđen, ali bez sumnja i bez kolebanja.
„Tpeba, pa ma kako da je neobična, ma kako da je nemogućna ta sreća
– treba sve učiniti da ja i ona budemo muž i žena“ – rekao je sebi.
Pjer je još na nekoliko dana pre toga rekao da će u petak otputovati u
Petrograd. Kad se probudio u četvrtak, dođe mu Saveljić da upita hoće li
narediti da se slažu stvari za put. „Kako u Petrograd? Šta je to Petrograd?
Ko je u Petrogradu?“ – upita se on i nehotice. „Da, nekako davno, još pre
nego što se ovo dogodilo, ja sam se zbog nečeg spremao da idem u
Petrograd“ – seti se on. „A zašto? Možda ću i otputovati. Kako je on dobar,
pažljiv, kako se svega seća!“ – pomisli, gledajući u staračko lice
Saveljićevo. „Pa kako mu je i osmeh prijatan“ – pomisli on.
– Pa, Saveljiću, ti još nećeš da ti dam slobodu? – upita ga Pjer.
– A što će meni sloboda, vaša svetlosti? Živeo sam kod pokojnog grofa,
Bog da ga prosti, pa i kod vas mi nije rđavo.
– Dobro, a deca?
– I deca će proživeti, vaša svetlosti: s takvom se gospodom može da
živi.
– Lepo, ali moji naslednici? – reče Pjer. – Ja se odjedanput oženim...
Pa, može se desiti – dodade i nehotice se osmehnu.
– Usuđujem se reći da ćete dobro učiniti, vaša svetlosti.
„Kako on to olako misli!“ – pomisli Pjer. „On ne zna kako je to strašno,
kako opasno. Bilo suviše rano, bilo suviše dockan... Strašno je!“
– A kako izvoljevate narediti? Izvoljevate li sutra ići? – upita Saveljić.
– Neću; odgodiću malo. Kad htednem da pođem, kazaću. Oprosti što si
se trudio – reče Pjer i, gledajući osmeh Saveljićev, pomisli u sebi: „Kako je,
ipak, čudno što on ne zna da sad nema nikakvog Petrograda i da pre
svega treba da se ono reši. Uostalom, on, svakako, zna, ali se samo
pretvara. Da li da razgovaram s njim? Kako li on misli?“ – pomisli Pjer.
„Neka, jedanput drugom prilikom.“
Za doručkom Pjer saopšti kneginjici kako je bio juče kod kneginjice
Marije i zatekao tamo – možete zamisliti koga? – Natašu Rostovu.
Kneginjica se napravi kao da u tome ne vidi ništa neobično i da joj je
to svejedno, kao kad bi Pjer video i kakvu Anu Semjonovnu.
– Vi nju poznajete? – upita Pjer.
– Ja sam videla kneginjicu – odgovori ona. – Slušala sam da su je
prosili za mladog Rostova. To bi bilo vrlo dobro za Rostove; kažu da su
sasvim propali.
– A poznajete li Rostovu?
– Slušala sam onda samo o tom događaju. Veoma žalosno.
„Ne, ona ili ne razume ili se pretvara!“ – pomisli Pjer. „Bolje će biti da
joj i ne govorim.“
I kneginjica beše spremila hranu za put.
„Kako su svi dobri“ – pomisli Pjer – „kako se sad, kad ih već izvesno to
ne može više da zanima, zanimaju svim time. I sve mene radi; to je ono
čudno!“
Toga dana dođe Pjeru upravnik policije i reče mu da pošalje svog
poverenika u Granovitu palatu da primi stvari koje se sad razdaju
sopstvenicima.
„Eto i ovaj“ – pomisli Pjer, gledajući u upravnika policije – kako je
divan, lep oficir, pa kako je dobar! Sad se zanima takvim sitnicama. Pa još
vele da je nepošten i da hoće da se koristi? On je tako vaspitan. I svak
tako radi. Pa tako prijatno, dobro lice, pa se smeši kad me gleda!“
Pjer pođe na ručak kneginjici Mariji.
Kad je prolazio ulicama, između zgarišta kuća, on se divio lepoti tih
razvalina. Dimnjaci i odvaljeni zidovi pružali su se, krijući jedni druge,
kroz pogorele kvartove i slikovito podsećali Pjera na Rajnu i Koloseum.
Kočijaši i konjanici, drvodelje što tešu grede, piljarice i dućandžije, na koje
je Pjer nailazio usput, svi su vesela, vedra lica pogledali u njega i kao
govorili: evo ga! Da vidimo šta će biti od toga.“
Kad je ulazio u kuću kneginjice Marije, Pjer je počeo da sumnja je li
istina da je on bio tu juče, da se video s Natašom i razgovarao s njom.
„Možda sam ja to izmislio? Može biti ući ću i neću nikog naći.“ Ali još ne
beše ni kročio u sobu, a već po svem biću svom, po trenutnom gubitku
svoje slobode, oseti njeno prisustvo. Bila je u onoj istoj crnoj haljini s
mekim naborima i onako isto očešljana kao juče, ali beše sasvim drukčija.
Da je takva bila juče, kad je on ušao u sobu, trenutno bi je poznao.
 Bila je ista onakva kakvu je on znao gotovo kao dete i posle kao
verenicu kneza Andreje. U očima joj se blistao veseo, upitan blesak; na
licu se video ljubazan i neobično šaljiv izraz.
Pjer je ručao i presedeo bi celo veče; ali je kneginjica Marija htela da
ide na bdenije i Pjer je otišao zajedno s njima.

Sutradan je Pjer došao rano, ručao i presedeo celo veče. Iako su

kneginjica Marija i Nataša bile, očevidno, rade gostu; iako se sav interes
Pjerovog života koncentrisao sad u toj kući, oni su do večera sve kazali
jedni drugima, i razgovor je prelazio neprestano s jednog ništavnog
predmeta na drugi i često se prekidao. Pjer se tog večera zasedeo tako
dugo da su se kneginjica Marija i Nataša počele zgledati, očevidno
očekujući da li će skoro da ode. Pjer je to video, a nije mogao da ode.
Njemu je bilo teško, neugodno, ali je jednako sedeo, jer nije mogao da se
digne i da ode.
Kneginjica Marija, videći da tome kraja nema, ustade prva i, žaleći se
na glavobolju, poče da se oprašta.
– Dakle, vi sutra putujete u Petrograd? – reče ona.
– Ne; ne putujem – odgovori brzo Pjer, čudeći se i kao uvređen. – Da,
ne, u Petrograd? Sutra; ali neću reći zbogom. Svratiću, ako imate kakvih
poruka – reče on, stojeći pred kneginjicom Marijom i porumene, ali još ne
htede da ide.
Nataša mu pruži ruku i iziđe. Kneginjica Marija, naprotiv, mesto da
ode, spusti se u naslonjaču i svojim zračnim, dubokim pogledom pogleda
ozbiljno i pažljivo u Pjera. Beše je sasvim prošao umor koji je pre toga
očevidno pokazivala. Uzdahnu duboko i jako, kao da se sprema na dug
razgovor.
Kad se ukloni Nataša, sva zabuna i nelagodnost Pjerova iščeznu začas
i zameni se uzbuđenom živošću. On brzo primače naslonjaču blizu
kneginjice Marije.
– Da, ja sam baš i želeo da vam kažem – reče on, odgovarajući na njen
pogled kao na reči. – Kneginjice, pomozite mi. Šta da radim? Mogu li se
nadati? Kneginjice, prijateljice, saslušajte ja sve znam. Ja znam da nisam
nje vredan; ja znam da je sad nemogućno o tome govoriti. Ali hoću da joj
budem brat. Ne, ja to neću, neću, ne mogu…
On zastade i protrlja rukama lice i oči.
– Pa eto – nastavi on, upinjući se da govori razborito. – Ja ne znam
otkad sam je zavoleo. Ali samo nju jednu, jedinu nju voleo sam celog svog
života i volim je toliko da bez nje ne mogu zamisliti život. Ja se ne
usuđujem da je sad zaprosim ali sama pomisao da bi, možda, ona mogla
biti moja i da ću ja propustiti tu mogućnost... mogućnost... ta je pomisao
užasna! Recite mi, mogu li da se nadam? Recite mi, šta da činim? Draga
kneginjice – reče on pošto je malo poćutao i povuče je za ruku, jer ona mu
ne odgovaraše.
– Razmišljam o tome što ste mi rekli – odgovori kneginjica Marija. –
Evo šta ću vam reći. Pravo kažete, govoriti joj sad o ljubavi... – Kneginjica
zastade. Htela je reći: govoriti joj sad o ljubavi nije mogućno; ali zastade
zato što je pre dva dana videla na Nataši, koja se odjedanput promenila,
da se ona ne samo ne bi našla uvređena kad bi joj Pjer izjavio svoju
ljubav, nego da je ona samo to i želela.
– Govoriti joj sad... Nije mogućno – reče ipak kneginjica Marija.
– Ali šta da radim?
– Poverite to meni – reče kneginjica Marija. – Ja znam...
Pjer pogleda kneginjicu Mariju u oči.
– Šta, šta...? – reče on.
– Ja znam da vas ona voli... da će vas zavoleti – popravi se kneginjica
Marija. Ona još i ne izgovori te reči, a Pjer skoči i unezvereno uhvati za
ruku kneginjicu Mariju.
– Po čemu to mislite? I vi mislite da se mogu nadati? Vi mislite?!
– Da, mislim! – reče kneginjica Marija smešeći se. – Pišite njenim
roditeljima. A meni poverite. Ja ću joj kazati kad se bude moglo. Ja to
želim. I srce mi kaže da će to biti.
– Ne, to ne može biti!... Kako sam srećan! Ali to ne može biti!... Kako
sam srećan! Ne, ne može biti! – govorio je Pjer, ljubeći ruku kneginjici
Mariji.
– Idite vi u Petrograd; to je najbolje. A ja ću vam pisati – reče ona.
– U Petrograd? Da odem? Da, lepo, da idem. Ali sutra mogu doći k
vama?
Sutradan dođe Pjer da se oprosti. Nataša nije bila onako živahna kao
ranijih dana; ali je Pjer toga dana, kad ju je ponekad pogledao u oči,
osećao kako on iščezava, kako nema više ni njega ni nje, nego ima samo
osećanje sreće. „Je li istina? Ne, ne može biti!“ – govorio je u sebi na svaki
njen pogled, na svaki pokret, na svaku reč, što mu ispunjavahu dušu
radošću.
Kad je, opraštajući se s njom, uzeo njenu tanku, mršavu ruku, on ju je
i nehotice zadržao malo duže u svojoj ruci. „Zar ova ruka, ovo lice, ova
glava, sve ovo meni tuđe blago ženske lepote, zar će to sve biti večito moje,
obično, ovako kao što sam ja sam sebi? Ne, to nije mogućno!...“
 – Zbogom, grofe! – reče mu ona glasno. – Ja ću vas nestrpljivo čekati –
dodade mu šapatom.
I te proste reči i taj pogled i izraz lica što ih proprati behu Pjeru za
čitava dva meseca predmet neiscrpnih uspomena, tumačenja i blaženog
maštanja. „Ja ću vas nestrpljivo čekati“... Da, da, kako ona to reče? Da, „ja
ću vas nestrpljivo čekati“. Ah, kako sam srećan! Kako sam ja tako srećan!“
– govorio je Pjer sebi.
 XIX

Sad se u Pjerovoj duši nije događalo ništa slično onom što se događalo
u njoj u sličnim prilikama kad se bio verio sa Elen.
On sad nije, kao onda, ponavljao s mučnim stidom reči koje je kazao,
nije govorio sam sebi: „Ah zašto nisam to rekao, i zašto, zašto sam onda
rekao: je vous aime?146“ Sad je, naprotiv, svaku njenu, svaku svoju reč
ponavljao u mašti zajedno sa svima pojedinostima i lica i osmeha, i nije
hteo ništa ni da oduzme ni da doda: samo je želeo da ponavlja. Sad nije
bilo ni senke od sumnje da li je dobro ili rđavo to što je započeo. Samo
jedna strahovita sumnja dolazila mu je ponekad na pamet. „Ali da nije ovo
sve san? Da se kneginjica Marija nije prevarila? Da nisam ja i suviše gord
i pouzdan u sebe? Ja smatram kao izvesno; ali odjedanput, kao što i treba
da bude, kaže joj kneginjica Marija; a ona se nasmeje i odgovori:
Čudnovato! On se svakako prevario. Zar on ne zna da je on čovek, prost
čovek, a ja?... Ja sam nešto sasvim drugo, nešto više.“
Jedino ta sumnja često je obuzimala Pjera. On sad nije ni planove
nikakve pravio. Njemu se činila ta sreća koja ga čeka toliko neverovatna
da je samo trebalo da se to svrši, pa već dalje nije moglo ništa da bude.
Sve bi se time svršilo.
Pjerom je ovladala radosna, neočekivana zaluđenost, za koju on nije
smatrao da je sposoban. Njemu se činilo da je sav smisao života, ne samo
za njega jednog nego za ceo svet, samo u njegovoj ljubavi i u mogućnosti
njene ljubavi prema njemu. Ponekad su mu svi ljudi izgledali kao da se
zanimaju samo jednim – njegovom budućom srećom. Činilo mu se,
ponekad, da se oni svi raduju tako isto kao i on, samo se staraju da
sakriju tu radost, pa se pretvaraju da ih zanimaju drugi interesi. On je u
svakoj reči i pokretu video aluziju na svoju sreću. On je često začuđavao
ljude koji se sastanu s njim svojim srećnim pogledima i osmesima, koji su
bili značajni i iskazivali kao neki tajni pristanak. A kad bi shvatio da ljudi
ne znaju za njegovu sreću, on ih je od sveg srca žalio i osećao želju da im
kakogod objasni kako je sve ono čime se oni zanimaju sama besmislica i
sitnice koje nisu vredne pažnje.
Kad su mu govorili da se primi službe ili kad su pretresali kakve
opšte, državne stvari i rat, i računali da će od ovakvog ili onakvog
svršetka događaja zavisiti sreća sviju ljudi, on je s blagim, bolećivim
osmehom slušao ljude koji su razgovarali s njim i začuđavao ih svojim
neobičnim primedbama. Ali kako oni ljudi koji su izgledali Pjeru kao da
shvataju pravi smisao života, to jest njegovo osećanje, tako i oni jadnici
146 Volim vas.
koji očevidno to nisu shvatali – svi ljudi u tom periodu vremena izlazili su
mu pred oči u tako jasnoj svetlosti onog osećanja što je sijalo u njemu, da
je on, kad se nađe ma s kakvim čovekom, bez najmanjeg napora,
odjedanput video u njemu sve što je dobro i dostojno ljubavi.
Kad je razgledao poslove i hartije svoje pokojne žene, on nije osećao
ništa prema njenoj uspomeni, sem što ju je žalio što ona nije znala za ovu
sreću za koju on sam zna. Knez Vasilije, koji se sad naročito ponosio što je
dobio novo mesto i zvezdu, izgledao mu je kao dobar a ojađen starac.
Pjer je posle često pominjao to vreme svog srećnog ludovanja. Svaki
sud koji je u tom periodu vremena doneo o ljudima i o prilikama ostao je
za njega zauvek tačan. On se docnije ne samo nije odricao od tih pogleda
na ljude i na stvari, nego naprotiv, kad mu se pojave u duši sumnje i
kontradikcije, pribegavao mišljenju koje je imao u vremenu zaluđenosti, i
to se mišljenje uvek pokazivalo kao tačno.
„Može biti“ – mislio je on – „da sam onda i izgledao neobičan i smešan;
ali ja onda nisam bio tako lud kao što je izgledalo. Naprotiv, ja sam onda
bio pametniji i pronicljiviji više nego ikad i shvatao sam sve što vredi
shvatiti u životu, zato... što sam bio srećan.“
Zaluđenost Pjerova bila je u tome što on nije, kao ranije, očekivao od
ljudi lične razloge, koje je on nazivao ljudskim vrlinama, da bi ih voleo,
nego je ljubav prepunjavala njegovo srce i on je, voleći ljude bez razloga,
nalazio nesumnjivih razloga zbog kojih je vredelo voleti ih.
 XX

Od prvog onog večera kad je Nataša, posle Pjerovog odlaska, s veselo-

podrugljivim osmehom rekla kneginjici Mariji kako on izgleda upravo kao
da je izišao iz kupatila, i u kaputiću, i ošišan, od onog trenutka probudilo
se u njenoj duši nešto skriveno i njoj samoj nepoznato, ali neodoljivo.
Sve: i lice, i hod, i pogled, i glas – sve se odjedanput promenilo na njoj.
Životna snaga i nada u sreću izbiše, iznenadno i za nju samu, na videlo i
tražahu da se zadovolje. Od onog prvog večera Nataša kao da je
zaboravila sve što je s njom bilo. Ona se otada nije nijedanput požalila na
svoj položaj, nije nijedne reči rekla o prošlosti i već se nije uzdržavala od
veselih planova za budućnost. Malo je govorila o Pjeru, ali, kad bi ga
kneginjica Marija pomenula, u njenim bi se očima zablistao davno ugašeni
blesak, a usne bi se nabrale od neobičnog osmeha.
Promena koja se dogodila na Nataši najpre je začudila kneginjicu
Mariju; ali kad je razumela šta ona znači, ta ju je promena ogorčila. „Zar
je ona tako malo volela mog brata kad ga je mogla tako brzo zaboraviti“ –
mislila je kneginjica Marija kad je razmišljala o toj promeni što se
dogodila. Ali kad je bila s Natašom, ona se nije na nju srdila, niti ju je
prekorevala. Probuđena životna snaga, koja je obuzela Natašu, bila je,
očevidno, tako neodoljiva, tako iznenadna i za nju samu, da je kneginjica
Marija u prisustvu Natašinom osećala kako nema prava da je prekoreva
ni u svojoj duši.
Nataša se tako potpuno i tako usrdno sva predala novom osećanju da
nije ni pokušavala da krije kako sad nije tužna, nego radosna i vesela.
Kad se kneginjica Marija one noći, posle objašnjenja s Pjerom, vratila
u svoju sobu, Nataša ju je dočekala na pragu.
– On ti je kazao? Je li? Kazao ti? – ponovila je ona. I na njenom licu
ogledala se radost i u isti mah žalost i molba za oproštaj što se raduje.
– Htela sam da slušam na vratima: ali sam znala da ćeš mi kazati.
Ma kako da je kneginjici Mariji bio razumljiv, ma kako dirljiv pogled
kojim je Nataša u nju gledala; ma kako da joj je bilo žao gledati njeno
uzbuđenje – reči Natašine su u prvom trenutku uvredile kneginjicu
Mariju. Ona se setila brata, setila se njegove ljubavi.
„Ali šta će da radi! Ona ne može drukčije“ – pomislila je kneginjica
Marija, pa je tužna i malo ozbiljna lica kazala Nataši sve što joj je govorio
Pjer. Kad je Nataša čula da se Pjer sprema u Petrograd, ona se
zaprepastila. „U Petrograd!“ – ponovi kao da nije razumela Ali kad se
zagledala u tužno lice kneginjice ona se seti šta je uzrok njenoj tuzi i
odjedanput zaplaka. – Marie – rekla joj je – nauči me šta da radim; bojim
se da ne budem rđava. Što ti kažeš, to ću i činiti; nauči me...
– Ti ga voliš?
– Da – prošaputala je Nataša.
– A zašto plačeš? Ja sam srećna zbog tebe – rekla joj je kneginjica
Marija i zbog tih suza već je sasvim oprostila Nataši što se raduje.
– To neće biti skoro, biće posle. Pomisli, kakva sreća kad ja budem
njegova žena, a ti se udaš za Nicolas.
– Nataša, ja sam te molila da ne govorimo o tome: Hajde da govorimo
o tebi.
Obe zaćutaše.
– Samo, zašto da ide u Petrograd! – rekla je odjedanput Nataša, pa je
brzo sama sebi odgovorila: – Ali ne, ne; to tako treba... Je li, Marie? Tako
treba...
EPILOG
PRVI DEO
 I

Prošlo je sedam godina. Uzburkano istorijsko more Evrope povuklo se

u svoje obale. Izgledalo je kao da se stišalo; ali su tajanstvene snage koje
pokreću čovečanstvo (tajanstvene zato što su nam nepoznati zakoni koji
određuju njihovo kretanje), nastavile svoj rad.
Iako je površina istorijskog mora izgledala nepomična, čovečanstvo se
kretalo onako isto neprekidno kao kretanje vremena. Stvarale su se i
rasturale različite grupe ljudskih združivanja; spremali su se uzroci za
postojanje i raspadanje država, za premeštanje naroda.
Istorijsko more nije se, kao ranije, zatalasavalo na mahove od jedne
obale ka drugoj; ono je bučalo u dubini. Istorijske ličnosti nisu, kao ranije,
nosili talasi od jedne obale do druge; sad su se one, rekao bi, okretale na
jednom mestu. Istorijske ličnosti, koje su ranije na čelu armija izražavale
pokret masa objavama ratova, pohodima, bitkama, sad su izražavale taj
pokret političkim i diplomatskim kombinacijama, zakonima, traktatima...
Ovu aktivnost istorijskih ličnosti istoričari zovu reakcijom.
Opisujući aktivnost tih istorijskih ličnosti, koje su, po njihovom
mišljenju, uzrok onom što oni zovu reakcijom, istoričari ih oštro osuđuju.
Svi čuveni ljudi iz toga vremena, od Aleksandra i Napoleona, do m-me
Staël, Fotija, Šelinga, Fihtea, Šatobrijana i ostalih, izlaze pred njihov
strogi sud i opravdavaju se ili se osuđuju, s obzirom na to da li su pomogli
progresu ili reakciji.
Po njihovom opisivanju, u Rusiji je u tom periodu vremena takođe
nastala reakcija i glavni vinovnik te reakcije bio je Aleksandar I, onaj isti
Aleksandar I koji je, po njihovim opisima, bio glavni vinovnik liberalnih
početaka svoje vladavine i spasenja Rusije.
U sadašnjoj ruskoj literaturi, od gimnazista pa do učenog istoričara,
nema čoveka koji se nije bacio svojim kamičkom na Aleksandra zbog
njegovih nepravilnih postupaka u tom periodu njegove vladavine.
„Trebalo je da uradi tako i tako. U ovom je slučaju radio dobro, a u
onom rđavo. On se vrlo lepo držao u početku vladavine i 1812. godine; ali
je rđavo učinio što je dao konstituciju Poljskoj, što je sklopio Sveti savez,
što je dao vlast Arakčejevu, što je pomagao Šiškova i Fotija. Učinio je
rđavo što se zanimao paradnom stranom vojske; uradio je rđavo što je
ukinuo semjonovski puk“, itd.
Trebalo bi ispisati deset tabaka dok bi se nabrojali svi oni prekori koje
mu čine istoričari na osnovu onakvog znanja o dobru čovečanstva kakvim
oni raspolažu.
 Šta znače ti prekori?
Zar ona ista dela koja istoričari odobravaju Aleksandru I, kao:
liberalni počeci njegove vladavine, borba s Napoleonom, čvrstina koju je
pokazao 1812. godine i pohod 1813. godine, ne potiču iz jednih istih izvora
– iz uslova krvi, vaspitanja, života koji su načinili ličnost Aleksandrovu
onakvom kakva je bila – iz kojih potiču i ona dela zbog kojih ga napadaju,
kao: Sveti savez, uspostavljanje Poljske, reakcija dvadesetih godina?
A u čemu je suština tih prekora?
U tome što takva istorijska ličnost, kao što je Aleksandar I, ličnost
koja je stajala na najvišem mogućnom stupnju ljudske vlasti, kao u žiži
zasenjive svetlosti sviju istorijskih zrakova koji se na njoj koncentrišu;
ličnost podložna onim najjačim na svetu uticajima intriga, prevara,
ulagivanja, samoobmane, koji su nerazdvojni od vlasti; ličnost koja u
svakom trenutku svog života oseća na sebi odgovornost za sve što se
događa u Evropi i ličnost koja nije izmišljena, nego živa, kao i svaki čovek,
sa svojim ličnim navikama, strastima, težnjama za dobrom, lepotom,
istinom – što takva ličnost, pre pedeset godina, ne da nije bila plemenita
(za to je istoričari ne prekorevaju), nego nije imala one poglede na dobro
čovečanstva što ih ima sad profesor koji se od mladosti zanima naukom, to
jest, čitanjem knjižica, predavanja i ispisivanjem tih knjižica i predavanja
u jednu sveščicu.
Ali kad bismo pak i pretpostavili da je Aleksandar I, pre pedeset
godina,*147 i grešio u svom mišljenju o tome šta je dobro narodâ, i nehotice
moramo pretpostaviti da će se i istoričar koji je osuđivao Aleksandra,
pošto prođe izvesno vreme, pokazati isto tako netačan u svom mišlenju o
tome šta je dobro čovečanstva. Ta je pretpostavka tim prirodnija i
neizbežnija što, prateći razvoj istorije, vidimo da se svake godine, sa
svakim novim piscem menja mišljenje o tome šta je dobro čovečanstva,
tako da se ono što je izgledalo kao dobro, posle deset godina iznosi kao zlo,
i obrnuto. Štaviše, mi u jedan isti mah nalazimo u istoriji sasvim suprotne
poglede na to šta je bilo zlo a šta je bilo dobro: jedni upisuju u zaslugu
Aleksandru što je data Poljskoj konstitucija i što je sklopljen Sveti savez,
a drugi ga prekorevaju zbog toga.
Za rad Aleksandrov i Napoleonov ne može se reći ni da je bio koristan
ni da je bio štetan, jer mi ne možemo kazati zašto je bio koristan a zašto
štetan. Ako se taj rad kome ne sviđa, on mu se ne sviđa samo zbog toga
što se ne podudara s njegovim ograničenim shvatanjem o tome šta je
dobro. Ako li meni izgleda kao dobro to što je u 1812. godini sačuvana
kuća moga oca u Moskvi, ili slava ruske vojske, ili procvat petrogradskog

147 „Rat i mir“. Napisan je 1863 -1869 godine.

ili drugih univerziteta, ili sloboda Poljske, ili moć Rusije, ili ravnoteža u
Evropi, ili evropska prosveta izvesne vrste – progres, ja moram priznati
da je aktivnost svake istorijske ličnosti imala, sem tih ciljeva, još i druge,
više zajedničke a meni nedostižne ciljeve.
Ali uzmimo da takozvana nauka ima mogućnosti da izravna sve
kontradikcije i da ima za istorijske ličnosti i događaje pouzdano merilo
dobra i zla.
Uzmimo da je Aleksandar mogao uraditi sve drukčije. Uzmimo da je
on, po propisu onih što ga okrivljuju, onih što javno propovedaju kako
znaju krajnji cilj ljudskog kretanja, mogao upravljati po onom programu
narodnosti, slobode, jednakosti i napretka (drugog, izgleda, i nema) koji bi
mu dali oni što ga sad okrivljuju. Uzmimo da je taj program mogućan i da
je sastavljen, i da je Aleksandar radio po njemu. A šta bi onda bilo s
radom sviju onih ljudi koji su radili protivno tadašnjem pravcu vlade – s
radom koji je, po mišljenju istoričara, dobar i koristan? Toga rada ne bi
bilo; života ne bi bilo; ničega ne bi bilo.
Ako se uzme da se ljudski život može upravljati razumom – onda će se
uništiti mogućnost života.
 II

Ako uzmemo, kao što to čine istoričari, da veliki ljudi dovode

čovečanstvo do postizanja izvesnih ciljeva koji su: ili veličina Rusije ili
Francuske, ili evropska ravnoteža, ili širenje revolucionarnih ideja, ili
opšti progres, ili ma šta bilo, onda je nemogućno objasniti istorijske pojave
bez pojma o slučaju i o geniju.
Ako je cilj evropskih ratova u početku ovog veka bio veličina Rusije,
onda se taj cilj mogao postići bez svih prethodnih ratova i bez najezde.
Ako je bio cilj veličina Francuske, onda se taj cilj mogao postići i bez
revolucije i bez imperije. Ako je bio cilj širenje ideja, onda bi to štampa
izvršila daleko bolje nego vojnici. Ako je bio cilj progres civilizacije, onda je
veoma lako pretpostaviti da, sem uništavanja ljudi i njihovog bogatstva,
ima drugih, uputnijih puteva za širenje civilizacije.
Pa zašto se to dogodilo tako, a ne drukčije?
Zato što se to tako dogodilo. „Slučaj je stvorio situaciju, genije se
njome koristio“, veli istorija.
Ali šta je to slučaj? Šta je to genije ?
Reči slučaj i genije ne znače ništa što stvarno postoji i zato se ne mogu
definisati. Te reči samo obeležavaju izvestan stupanj shvatanja misli
zašto biva ta i ta pojavâ; mislim da to i ne mogu znati, zato neću da znam
i kažem: to je slučaj. Vidim snagu koja čini dejstvo nesrazmerno sa opštim
ljudskim osobinama; ne razumem zašto to biva i kažem: genije .
Stadu ovnova mora izgledati da je genije onaj ovan koga ovčar odgoni
svako veče u zaseban tor da ga nahrani, i koji postane dvaput deblji od
ostalih ovnova. I ta okolnost što upravo taj isti ovan svako veče ne dolazi u
opšti tor, nego u zaseban, gde se hrani ovsem, i što se taj, upravo taj isti
ovan, pun sala, zakolje, mora izgledati stadu ovnova kao čudnovat spoj
genijalnosti sa čitavim nizom neobičnih slučajnosti.
Ali nek ovnovi samo prestanu misliti da sve ono što se čini s njima
biva samo zato da se postignu njihovi ovnujski ciljevi; neka samo uzmu da
oni događaji koji se s njima zbivaju mogu imati ciljeva njima
nerazumljivih, pa će začas videti jedinstvo, doslednost u onom što se
događa sa onim hranjenim ovnom. Ako i ne znadu za kakav se cilj on
hranio, bar će znati kako se sve ono što se dogodilo sa ovnom nije dogodilo
iznenadno, i onda im već neće biti potreban ni pojam o slučaju ni pojam o
geniju.
Samo kad se otresemo pomisli da znamo blizak, razumljiv cilj, pa
priznamo da nam je krajnji cilj nedostižan, uvidećemo logičnost i
celishodnost istorijskih ličnosti i života; tada će nam se otkriti uzrok onog
nesrazmernog sa opštim ljudskim osobinama dejstva koje one čine i neće
nam biti potrebne reči slučaj i genije.
Valja samo priznati da nam je nepoznat cilj: pobuna evropskih
naroda, a da su nam poznata samo fakta: ubistva, najpre u Francuskoj,
zatim u Italiji, u Africi, u Pruskoj, u Austriji, u Španiji, u Rusiji, i da su
pokreti sa zapada na istok i sa istoka na zapad suština i cilj događajima,
pa nam ne samo neće biti potrebno da u karakteru Napoleonovom i
Aleksandrovom gledamo izuzetnost i genijalnost, nego nećemo ni zamisliti
sebi te ličnosti drukčije, već da su ljudi onakvi isti kao i svi ostali; i ne što
nam neće biti potrebno da slučajnošću tumačimo one sitne događaje što su
načinili te ljude onim što su bili nego će nam biti jasno da su svi ti sitni
događaji bili neophodni.
Kad se otresemo pomisli da znamo krajnji cilj, jasno ćemo razumeti
da je, kao što se ni za jednu biljku ne može smisliti drugi cvet i seme koji
joj odgovaraju bolje od onih što ih ona proizvodi, isto tako nemogućno
smisliti druga dva čoveka, sa svom njihovom prošlošću, koji bi u tolikoj
meri i do takvih najmanjih sitnica odgovarali onom zadatku koji im je
valjalo izvršiti.
 III

Osnovni, bitni fakt evropskih događaja početkom ovog veka je ratnički

pokret masa evropskih naroda sa zapada na istok i zatim sa istoka na
zapad. Prvi početak tog pokreta bio je pokret sa zapada na istok. Da bi
zapadni narodi mogli izvršiti taj ratnički pokret do Moskve koji su izvršili
bilo je potrebno: prvo, da se sastave u ratničku grupu tako veliku da bude
kadra izdržati sudar s ratničkom grupom sa istoka; drugo, da se oproste
sviju utvrđenih tradicija i navika, i treće, da ih, dok vrše svoj ratnički
pokret, predvodi čovek koji bi, i zbog sebe i zbog njih, da opravda one
prevare, pljačke i ubijanja što su imali da se dogode prilikom toga
pokreta.
I počinjući od Francuske revolucije, rastura se stara, ne dovoljno
velika grupa; ukidaju se stare navike i tradicije; izgrađuju se, malo
pomalo, grupa novih razmera, nove navike i nove tradicije, i sprema se
onaj čovek koji će predvoditi potonji pokret i poneti na sebi svu
odgovornost za ono što će se dogoditi.
Čovek bez ubeđenja, bez navika, bez tradicija bez imena, koji nije,
čak, ni Francuz, proturuje se, reklo bi se, najneobičnijim slučajnostima
između svih stranaka što su uzbunile Francusku i, ne pristajući ni uz
jednu, uzdiže se na vidno mesto.
Neznanje njegovih drugova, slabost i ništavilo protivnikâ, otvorenost
u laži i sjajna i naduvena ograničenost toga čoveka izdižu ga na čelo
vojske. To što je vojska u Italiji bila sve odabran vojnik, što protivnici nisu
želeli da se tuku i njegova detinjska drskost i samouverenost zadobivaju
mu ratničku slavu. Nebrojena množina takozvanih slučajnosti prati ga
svuda. Nemilost u koju je pao kod francuskih glavara koristila mu je.
Njegovi pokušaji da promeni namenjeni mu put ne ispadaju mu za rukom:
u Rusiji ga ne primaju u službu, niti uspeva da dobije mesto u Turskoj. Za
vreme ratova u Italiji on se nekoliko puta nalazi na ivici propasti i svaki
put se iznenadno izbavlja. Ruske trupe, upravo one koje mogu da sruše
njegovu slavu, ne ulaze, iz raznih diplomatskih razloga, u Evropu dok je
on tamo.
Kad se vratio iz Italije, on nalazi u Parizu vladu u onom procesu
raspadanja u kome se ljudi što su dolazili na tu vladu neminovno
uklanjaju s lica zemlje i uništavaju. I njemu se javlja sam po sebi izlaz iz
tog opasnog položaja, a taj mu je izlaz apsurdna, bezrazložna ekspedicija
u Afriku. Opet ga prate one iste takozvane slučajnosti. Nepristupna Malta
predaje se bez ijednog metka; najneopreznije dispozicije krunišu se
uspehom. Neprijateljska flota, koja posle ne propušta nijedan čamac,
propušta čitavu vojsku. U Africi se izvršuje nad gotovo nenaoružanim
stanovnicima čitav niz zločina. I ljudi koji čine ta zločinstva, a naročito
njihov vođ, uveravaju sebe kako je to divno, kako je to slava, kako je to
nalik na Cezara i na Aleksandra Makedonskog.
Onaj ideal slave i veličine koji se sastojao u tome da ne samo ne treba
ništa smatrati kao rđavo za sebe, nego se ponositi svakim svojim
zločinom, pripisujući mu nerazumljiv natprirodni značaj – taj ideal, koji je
imao da rukovodi tog čoveka i one ljude što su bili u vezi s njim, izrađuje
se na dokolici u Africi. Sve što on radi ispada mu za rukom. Kuga se ne
lepi za njega. Bezdušno ubijanje zarobljenika ne stavlja se njemu u
krivicu. Detinjski nepromišljen, bezrazložan i neplemenit njegov odlazak
iz Afrike, od drugova koji su bili u nevolji, upisuje mu se u zaslugu i opet
ga neprijateljska flota dvaput propušta. Kad već sasvim zaluđen srećnim
zločinima što ih je počinio, spreman za svoju ulogu, dolazi bez ikakva cilja
u Pariz, tada je raspadanje republikanske vlade, koja ga je pre godinu
dana mogla upropastiti, došlo do krajnosti i tada ga uzdiže samo to što se
našao tu on, čovek čist od partija.
On nema nikakvog plana, on se svačega boji; ali se partije hvataju za
njega i traže njegovo učešće.
Jedini on, sa svojim idealom slave i veličine, u Italiji i u Egiptu, sa
svojim bezumnim obožavanjem samoga sebe, sa svojom drskošću u
zločinima, sa svojom otvorenom laži – jedini on može da opravda ono što
ima da se dogodi.
On je potreban na onom mestu koje ga očekuje i zato se on, gotovo
nezavisno od svoje volje i pored sve svoje neodlučnosti, pored sveg
odsustva plana, pored svih pogrešaka što ih čini, uvlači u zaveru kojoj je
bio cilj da zauzme vlast i zavera se kruniše uspehom.
Njega uvlače u zasedanje glavarâ. On je poplašen i hoće da beži, jer
smatra da je propao; pretvara se da je pao u nesvest; govori besmislice
koje bi trebalo da ga upropaste. Ali glavari francuski, ranije oštroumni i
gordi, a sad, opažajući da je njihova uloga odigrana, zbunjeni još više
nego on, ne govore ono što je trebalo da kažu pa da se održe na vlasti a da
njega upropaste.
Slučajnost, milioni slučajnosti daju mu vlast, i svi ljudi, kao da su se
dogovorili, pomažu da se ta vlast utvrdi. Slučajnosti stvaraju karaktere
tadašnjih glavara u Francuskoj, koji se njemu pokoravaju; slučajnosti
stvaraju karakter Pavla I, koji priznaje njegovu vlast; slučajnost pravi
protiv njega zaveru, koja mu ne samo ne šteti nego utvrđuje njegovu vlast.
Slučajnost mu šalje u ruke vojvodu od Angijena i iznenadno ga nagoni da
ga ubije, a nagoni ga upravo onim načinom koji je jači od svih ostalih
načina, uveravajući svetinu kako on ima pravo, jer ima i moć. Slučajnost
čini da on napreže svu svoju snagu za ekspediciju u Englesku, koja bi ga
svakako upropastila, ali nikako ne izvršuje tu svoju nameru, nego
iznenadno napada na Maka sa Austrijancima, koji se predaju bez bitke.
Slučajnost i genijalnost daju mu pobedu kod Austerlica i slučajno svi ljudi,
ne samo Francuzi nego i sva Evropa, izuzimajući Englesku koja neće ni
učestvovati u događajima što će se desiti, svi ljudi, pored sveg ranijeg
užasavanja i gnušanja od njegovih zločina, sad priznaju vlast i titulu koju
je sam sebi dao njegov ideal veličine i slave, koji se svima čini kao nešto
divno i pametno.
Zapadne vojske, kao da su kušale svoju snagu spremale se za pokret
što ih je čekao, nekoliko puta u 1805, 1806, 1807. i 1809. godini naginju na
istok, sve više jačajući i rastući. U 1811. godini jedna grupa ljudi,
sastavljena u Francuskoj, stapa se u jednu ogromnu grupu s narodima iz
srednje Evrope. Uporedo sa uvećavanjem te grupe ljudi, sve se više razvija
i jača pravdanje onog čoveka koji predvodi pokret. U toku desetogodišnjeg
pripremnog perioda, koji je prethodio velikom pokretu, taj se čovek sastaje
sa svim krunisanim glavama u Evropi. Demaskirani gospodari sveta ne
mogu da istaknu nikakav razuman ideal protiv Napoleonovog ideala slave
i veličine koji nije imao nikakvog smisla. Oni se nadmeću da mu pokažu
svoje ništavilo. Pruski kralj šalje svoju ženu da laskanjem izmami
naklonost velikog čoveka; austrijski car smatra kao milost što taj čovek
prima u svoju ložnicu kćer bečkih ćesara; papa, čuvar svetinje narodâ,
služi svojom religijom uzdizanju velikog čoveka. Sam se Napoleon ne
sprema toliko za odigravanje svoje uloge koliko ga sve što je oko njega
sprema da primi na sebe svu odgovornost za ono što se događa i što će se
dogoditi. Nema postupka, nema sićušne prevare niti zločina koji bi on
učinio a koji se u ustima onih što ga okružuju ne bi odmah oglasio kao
veliki čin. Najlepša svečanost koju mogu da smisle za njega Germanci, to
je svetkovanje Jene i Aueršteta. Nije samo on veliki, nego su veliki njegovi
stari, i njegova braća, i njegovi pastorci i zetovi. Sve se to čini zato da se
on liši poslednje snage razuma i da se spremi za svoju strašnu ulogu. I
kad je bio spreman, spremne su bile i vojske.
Najezda navaljuje na istok, dostiže krajnji cilj – Moskvu. Prestonica je
uzeta; ruska je vojska više satrvena nego što su ikad bile satrvene
neprijateljske vojske u ranijim ratovima od Austerlica do Vagrama. Ali
odjedanput, umesto onih slučajnosti i genijalnosti što su ga dotle tako
jedna za drugom vodile neprekidnim nizom uspeha do unapred označenog
cilja, javlja se nebrojena množina protivnih slučajnosti, od kijavice u
Borodinu pa do mrazeva i do one varnice što je zapalila Moskvu; i, mesto
genijalnosti, javlja se glupost i podlost kojima nema primera.
Najezda beži, vraća se nazad, ponovo beži, i sad su sve slučajnosti
neprestano ne za nego protiv njega.
 Izvršava se suprotan pokret sa istoka na zapad, veoma sličan ranijem
pokretu sa zapada na istok. Oni isti pokušaji pokreta sa istoka na zapad,
kao u godinama 1805, 1807. i 1809, prethode velikom pokretu; ono isto
skupljanje u ogromnu grupu; onako isto pristajanje uz pokret naroda
srednje Evrope; onakvo isto kolebanje na sredini puta i onakva ista brzina
što se bliže primicalo cilju.
Pariz – krajnji cilj je dostignut. Napoleonova vlada i vojska srušena
je. Sam Napoleon ne znači više ništa; sva njegova dela očevidno su jadna i
gadna; ali opet dolazi zagonetna slučajnost: saveznici mrze Napoleona, u
kome vide uzrok svojim nevoljama; kad je lišen sile i vlasti, kad je
izobličen za zločinstva i podmukla dela, trebalo je da im izgleda onakav
kakav im je izgledao pre deset godina i posle godinu dana – zlikovac izvan
zakona. Ali, po nekoj čudnoj slučajnosti, to niko ne vidi. Njegova uloga
nije još svršena. I tako čoveka koga su pre deset godina i posle godinu
dana smatrali kao razbojnika šalju za dva dana hoda od Francuske, na
ostrvo, koje mu se daje u svojinu s gardom i milionima koje mu za nešto
plaćaju.
 IV

Pokret narodâ počinje da se vraća u svoje obale. Talasi velikog

pokreta su legli i na stišanom moru prave se krugovi, po kojima plove
diplomati i zamišljaju kako su upravo učinili da se pokret stiša.
Ali se utišano more odjedanput uzburkava. Diplomatima se čini da su
oni, njihova nesloga, uzrok tom novom naporu snaga; oni očekuju rat
među svojim vladaocima; situacija im izgleda nerešljiva. Ali talas, čiji
pokret oni osećaju, ne juri odande odakle ga oni očekuju. Diže se onaj isti
talas, sa onog istog mesta odakle je pošao pokret – iz Pariza. Odigrava se
poslednje uspljuskivanje pokreta sa zapada; uspljuskivanje koje treba da
reši diplomatske teškoće na izgled nerešljive, i da učini kraj ratničkom
pokretu toga perioda.
Čovek koji je opustošio Francusku, sâm, bez zavere, bez vojnika,
dolazi u Francusku. Svaki stražar može da ga uhvati; ali čudnom
slučajnošću ne samo što ga niko ne hvata, nego svi oduševljeno dočekuju
čoveka koga su juče proklinjali i koga će proklinjati posle mesec dana.
Taj je čovek potreban još da opravda poslednji zajednički čin.
Čin je svršen. Odigrana je poslednja uloga.
Glumcu je zapoveđano da se svuče i da spere crnu šminku i rumenilo:
više neće biti potreban.
I taj čovek nekoliko godina, u samoći na svom ostrvu, igra sam pred
sobom žalosnu komediju spletkari i laže, pravdajući svoja dela onda kad
to pravdanje već nije potrebno, i pokazuje celom svetu šta je bilo ono što
su ljudi mislili da je snaga kad je nevidljiva ruka upravljala njime.
Kad je reditelj svršio dramu i svukao glumca on nam ga je pokazao:
– Pogledajte u što ste verovali! Evo ga! Vidite li sad da vas nije on
pokretao, nego Ja?
Ali ljudi, zaslepleni snagom pokreta, nisu to zadugo razumeli.
Još veću doslednost i neminovnost predstavlja život Aleksandra I, one
ličnosti koja je predvodila suprotan pokret sa istoka na zapad.
Šta treba onom čoveku koji bi, zaklanjajući ostale, bio na čelu tog
pokreta sa istoka na zapad?
Treba mu da je pravičan, treba da se interesuje za evropsku stvar, ali
da je to interesovanje izdaleka, nezamračeno sitničarskim interesima;
treba mu da moralno nadvisuje svoje drugove – vladaoce iz onog vremena;
treba da je krotka i privlačna ličnost, treba da ga je Napoleon lično
uvredio. A to je sve kod Aleksandra I; sve su to spremile nebrojne
takozvane slučajnosti iz celog njegovog prošlog života: i njegovo
vaspitanje, i liberalni počeci i savetnici koji su bili oko njega, i Austerlic, i
Tilzit, i Erfurt.
U vreme narodnog rata ta je ličnost besposlena, jer nije potrebna. Ali
čim se pojavljuje neophodnost opšteg evropskog rata, ta se ličnost u
danom trenutku pojavljuje na svom mestu, udružuje evropske narode i
vodi ih cilju.
Cilj je postignut. Posle poslednjeg rata 1815. godine Aleksandar se
nalazi na vrhuncu vlasti kakvu ikad može čovek da ima. Pa kako je on
upotrebljava?
Aleksandar I, evropski mirotvorac, čovek koji od svoje mladosti teži
samo dobru svojih naroda, prvi pokretač liberalnih novina u svojoj
otadžbini sad, kad reklo bi se, ima najveću vlast i zato mogućnost da
ostvari dobro svojih naroda, kad Napoleon kroji u izgnanstvu detinjske
lažne planove o tome kako bi usrećio čovečanstvo kad bi imao vlast –
Aleksandar I, pošto je izvršio svoj zadatak i osetio na sebi ruku božju,
odjedanput priznaje kako je ništavna ta prividna vlast, okreće glavu od
nje, predaje je u ruke ljudima koje prezire i koji su prezreni, i samo kaže:
– „Не нам, не нам а Имену Твоему!“ I ja sam čovek kao i vi; ostavite me
da živim kao čovek i da mislim o svojoj duši i o Bogu.

Kao što je sunce i svaki atom etera lopta, završena sama za sebe a u
isti mah samo atom jedne celine nepojamne čoveku zbog svoje ogromnosti
– isto tako i svaka ličnost nosi u samoj sebi svoje ciljeve, a nosi ih zato da
posluži opštim, čoveku nepojamnim ciljevima.
Pčela koja je sedela na cvetu žacnula je dete. I dete se boji pčelâ i kaže
da je pčelin cilj da žaca ljude. Pesnik uživa gledajući pčelu kako se upila u
cvetnu čašicu i kaže da je pčelin cilj da usisava aromat iz cveća. Pčelar,
videći kako pčela skupla cvetni prah i slatki sok i donosi ih u košnicu,
kaže da je pčelin cilj da skuplja med.
Drugi pčelar, pošto je izbliže proučio roja, kaže da pčela skuplja prah i
sok zato da othrani mlade pčele i da odgaji maticu i da je njen cilj da
produži vrstu.
Botaničar opaža kako pčela preleće s prahom dvodomog cveta na
tučak i oplođava ga, i botaničar nalazi da je to cilj pčelin. Drugi botaničar,
posmatrajući seobu biljaka, vidi kako pčela pomaže toj seobi, i on će reći
da je to pčelin cilj.
 Ali se krajnji cilj pčelin ne iscrpljuje ni jednim, ni drugim, ni trećim
ciljem, što ih je um čovečji kadar da otkrije. Što um čovečji više napreduje
u otkrivanju tih ciljeva, tim je očevidnije da ne može shvatiti krajnji cilj.
Čoveku je pristupačno samo posmatranje one podudarnosti pčelinog
života sa ostalim pojavama u životu. To isto treba reći o ciljevima
istorijskih ličnosti i naroda.
 V

Svadba Natašina, koja se 1813. godine udala za Bezuhova, bila je

poslednji radostan dogđaj u staroj porodici Rostovih. Te iste godine umro
je grof Ilja Andrejevič i, kao što to svakad biva, njegovom se smrću raspala
stara porodica.
Događaji u poslednjoj godini: požar i bežanija iz Moskve, smrt kneza
Andreje i očajavanje Natašino, pogibija Pećina, tuga grofičina, sve je to,
kao udar za udarom, padalo na glavu staroga grofa. On, rekao bi čovek,
nije shvatao i osećao je da nije kadar da shvati značaj sviju tih događaja,
pa je, sagnuvši moralno svoju staru glavu, kao očekivao i tražio nove
udare koji bi svršili s njim. On je izgledao čas poplašen i rasejan, čas
neprirodno živahan i preduzimljiv.
Svadba Natašina beše ga za neko vreme zauzela svojom spoljašnjom
stranom. On je naređivao kako će se spremiti ručkovi, večere i, kao što se
videlo, hteo je da se pokaže veseo; ali njegovo veselje nije, kao ranije,
prelazilo i na druge, nego je, naprotiv, budilo saučešće kod ljudi koji su ga
poznavali i voleli. Pošto je Pjer otišao sa ženom, on se ućutao i počeo da se
žali na čamu. Posle nekoliko dana razboleo se i legao u postelju. Još od
prvih dana svoje bolesti, ma da su ga doktori tešili, video je da neće ustati.
Grofica je dve nedelje, ne svlačeći se, provela na naslonjači pored
njegovog uzglavlja. Svaki put, kad bi mu dala medicinu, on bi je, jecajući i
ćuteći, ljubio u ruku. Poslednji dan molio je ridajući da mu oproste žena i
sin, koji se ne beše tu desio, što je upropastio imanje – glavnu krivicu koju
je osećao na sebi. Pošto se pričestio i pošto su mu sveštali masla, on je
mirno umro, i sutradan je u najmljenom stanu Rostovih bila gomila
poznanika koji behu došli da ispune poslednju dužnost prema pokojniku.
Svi ti poznanici, koji su toliko puta ručali i igrali kod njega, koji su mu se
toliko puta nasmejali, sad su svi podjednako, osećajući u sebi neki prekor i
ganutost, kao da se pravdaju pred kim, govorili: „Da, bilo kako mu drago,
on je bio veoma divan čovek. Takvih ljudi nećeš danas naći... A ko nema
svojih mana?...“
Upravo u ono vreme kad se stanje grofovo tako zapetljalo da se nije
moglo znati čime će se to sve završiti ako potraje još godinu dana, on je
iznenadno umro.
Nikolaj je bio s ruskom vojskom u Parizu kad mu je došla vest o očevoj
smrti. On je odmah dao ostavku, pa, ne čekajući da mu se uvaži, uzeo
odsustvo i došao u Moskvu. Za mesec dana posle grofove smrti potpuno se
saznalo novčano stanje, i svi su se zaprepastili kad su saznali grdnu sumu
raznih podužica za koje niko nije ni slutio da ih ima. Dugova je bilo
dvostruko više nego imanja.
Rodbina i prijatelji savetovali su Nikolaju da se odreče nasleđa. Ali je
Nikolaj nalazio da odricanje nasleđa bilo kao prekor prema njemu svetoj
uspomeni na oca, i zbog toga nije hteo ni da čuje za odricanje, nego je
primio nasleđe sa obavezom da plati dugove.
Poverioci, koji su tako dugo ćutali, jer su za života grofova bili vezani
onim zagonetnim ali silnim uticajem koji je imala na njih njegova meka
dobrota, odjedanput svi počeše da traže dug sudskim putem. Kao što to
obično biva, pojavi se utakmica ko će pre dobiti, i upravo oni ljudi što su,
kao Mićenka i drugi, imali menice na koje nije uzet novac nego koje su im
date kao pokloni, pokazali su se sad kao najbezdušniji poverioci. Nisu dali
Nikolaju ni oka da otvori, ni da odahne; i oni što su, na izgled, žalili
starca, koji je bio uzročnik njihove štete (ako je bilo štete), sad su nemilice
navalili na očevidno prema njima nevinog mladog naslednika, koji je
dragovoljno uzeo na sebe plaćanje dugova.
Nijedan način kojim se Nikolaj mislio isplesti nije mu ispao za rukom.
Imanje je prodato na doboš u pola cene, a polovina dugova ostala je pri
svem tom neisplaćena. Nikolaj je uzeo trideset hiljada rubalja što mu je
zet Bezuhov ponudio u zajam da plati onaj deo dugova koje je smatrao kao
prave, istinske dugove. A da ne bi za ostale dugove bio strpan u zatvor,
kao što su mu pretili poverioci, on je ponovo stupio u službu.
Da ide u vojsku, gde je zastupao komandanta puka, to nije mogao zato
što se sad mati uhvatila za sina kao za poslednju nadu u životu; i tako je
on, mada nije voleo ostati u Moskvi među ljudima koji su ga ranije
poznavali i mada je mrzeo građansku službu, primio u Moskvi mesto u
građanskoj struci, skinuo svoju omiljenu uniformu i nastanio se s majkom
i Sonjom u malom stanu na Sivcovom Vrašku.
Nataša i Pjer živeli su u to vreme u Petrogradu i nisu jasno znali u
kakvom je položaju Nikolaj. Kad je uzajmio novac od zeta, Nikolaj se
starao da sakrije od njega svoje siromašno stanje. Stanje Nikolajevo bilo je
veoma rđavo zato što je sa svojih hiljadu dvesta rubalja plate ne samo
morao da izdržava sebe, Sonju i majku, nego morao da izdržava majku
tako da ona ne opazi da su siromašni. Grofica nije mogla da razume da
može živeti bez one raskoši na koju je navikla od detinjstva, pa je stalno,
ne znajući kako je to teško njenom sinu, tražila čas ekipaž koji nisu imali
da ga pošalje po kakvu poznanicu, čas skupo jelo za sebe i skupo vino za
sina, čas novac da iznenadi poklonom Natašu, Sonju i tog istog Nikolaja.
Sonja je vodila domaćinstvo, nadgledala tetku, čitala joj naglas,
podnosila njene kaprise i prikriveno neraspoloženje, i pomagala Nikolaju
da sakrije od grofice ono oskudno stanje u kome su se nalazili. Nikolaj je
osećao da se nikad ne može odužiti Sonji zahvalnošću za sve što čini
njegovoj majci, ushićavalo ga je njeno strpljenje i odanost, ali je gledao da
je se kloni.
On je nju u duši svojoj čisto prekorevao što je odveć savršena i što
nema šta da joj prebaci. U njoj je bilo sve ono zbog čega se ceni čovek; ali
je bilo malo onoga što bi ga prinudilo da je voli. I on je osećao kako je
manje voli što je više ceni. On je nju uhvatio za reč u njenom pismu kojim
mu je dala slobodu i sad se ponašao s njom tako kao da je sve ono što je
bilo među njima već odavno zaboravljeno i da se nikako ne može ponoviti.
Stanje Nikolajevo bivalo je sve gore i gore. Misao da otplaćuje dugove
od svoje plate bila je mašta. Ne samo što nije otplaćivao, nego je, da bi
zadovoljio materine zahteve, pravio podužice. Nije video nikakvog izlaska
iz svog položaja. Pomisao da se oženi bogatom naslednicom, kao što su mu
predlagali rođaci bila mu je odvratna. Drugi izlaz iz njegovog položaja –
materina smrt nije mu nikad padala na um. On nije ništa želeo, nije se
ničem nadao i u dnu duše osećao je mračno i ozbilno uživanje u tome što
bez roptanja snosi svoje stanje Gledao je da se kloni raznih poznanika s
njihovim saučešćem i ponudama uvredljive pomoći, klonio se svake zabave
i razonode, ni kod kuće se nije ničim zabavljao sem što je razmeštao karte
sa svojom majkom, šetao ćuteći po sobi i pušeći lulu za lulom. Kao da je
pažljivo čuvao u sebi ono mračno duševno raspoloženje u kome se jedino
osećao kadar da podnosi svoje stanje.
 VI

Početkom zime kneginjica Marija dođe u Moskvu. Iz onog što se

govorilo po gradu doznala je u kakvom su stanju Rostovi i kako se „sin
žrtvovao za svoju majku“, kao što govorahu po gradu. „Ja nisam od njega
ni očekivala nešto drugo“ – rekla je u sebi kneginjica Marija, osećajući
radosno kako se u njoj učvršćuje ljubav prema njemu. Sećajući se svojih
prijateljskih i gotovo rodbinskih odnosa prema celoj porodici, ona je
smatrala za svoju dužnost da ode k njima. Ali se bojala toga kad se seti
svog poznanstva s Nikolajem u Voronježu. Ipak, nekoliko nedelja posle
svog dolaska u Moskvu, ona se savladala i otišla Rostovima.
Nikolaj je prvi dočeka, jer se, idući grofici, moglo proći samo kroz
njegovu sobu. Pri prvom pogledu u nju, na licu Nikolajevom, mesto radosti
koju je kneginjica Marija očekivala da vidi, ogledao se izraz hladnoće,
ozbiljnosti i ponosa, koji kneginjica nije ranije viđala. Nikolaj je upita za
zdravlje, otprati je do majke, posede oko pet minuta, pa iziđe iz sobe.
Kad je kneginjica Marija izišla od grofice, Nikolaj je opet dočeka i
veoma svečano i hladno isprati do predsoblja. Ne odgovori ni reči kad ona
pomenu grofičino zdravlje. „Što se to vas tiče? Ostavite me na miru“,
govorio je njegov pogled.
– I što tu tumara? Šta traži? Ne mogu da gledam te velike gospođe ni
tu njihovu ljubaznost! – reče on glasno pred Sonjom, pošto se kneginjičine
kočije udaljiše, jer, očevidno, ne beše kadar da se uzdrži od srdžbe.
– Ah, Nicolas, kako možeš tako da govoriš! – reče Sonja jedva
skrivajući svoju radost. – Ona je tako dobra, i maman je tako voli.
Nikolaj nije ništa odgovorio i želeo je da više nikako i ne govori o
kneginjici. Ali otkako ih je ona posetila, stara grofica je svaki dan nekoliko
puta počinjala razgovor o njoj.
Grofica ju je hvalila, zahtevala da njen sin ode k njoj, govorila kako
želi da je češće viđa, ali bi se uz to uvek oneraspoložila kad govori o njoj.
Nikolaj se trudio da ćuti kad mati govori o kneginjici, ali je njegovo
ćutanje razdraživalo groficu.
– Ona je vrlo valjana i divna devojka – govorila je grofica – i ti treba
da odeš k njoj. Svakako ćeš se videti s kim; a s nama ti je, mislim,
dosadno.
– Ali ja to nimalo ne želim, mamice.
– Ovamo si želeo da je vidiš, a sad ne želiš.Ja tebe sinko, zbilja ne
razumem. Čas ti je dosadno, čas odjedanput nećeš nikog da vidiš.
 – Pa ja nisam rekao da mi je dosadno.
– Kako nisi, kad si sam rekao da je ne želiš ni videti. Ona je vrlo
valjana devojka i uvek ti se sviđala; a sad odjedanput nekakvi rezoni. Sve
krijete od mene.
– Ali ja ne krijem ništa, mamice.
– Da te molim da učiniš nešto neprijatno pa hajde, ali te molim da
odeš i da je posetiš! To i pristojnost zahteva... Molila sam te, i sad ti više
neću govoriti kad imaš tajne koje kriješ od majke.
– Pa otići ću, ako vi hoćete.
– Meni je svejedno; ja to želim tebe radi.
Nikolaj je uzdisao, grizao brkove i razmeštao karte, trudeći se da
skrene materi pažnju na drugi predmet.
I drugog, i trećeg, i četvrtog dana ponavljao se taj isti razgovor.
Posle svoje posete Rostovima i onog neočekivanog, hladnog dočeka od
Nikolajeve strane, kneginjica Marija je govorila sebi da je imala pravo što
nije želela da ode prva Rostovima:
„Ja se nisam drugom čemu ni nadala“ – govorila je sebi, prizivajući u
pomoć svoj ponos. „Mene se on nimalo ne tiče, ja sam samo htela da vidim
staricu, koja je uvek bila dobra prema meni i kojoj ja za mnogo štošta
dugujem.“ Ali se ona nije mogla umiriti takvim razmišljanjem: nju je, kad
se seti svoje posete, mučilo neko osećanje nalik na kajanje. I pri svem tom
što se tvrdo zarekla da ne ide više Rostovima i da to sve zaboravi, osećala
se neprestano u nekom zagonetnom stanju. A kad bi se zapitala šta je to
što je muči, morala je sama sebi priznati da je muči njen odnos prema
Rostovu. Njegov hladan, učtiv ton nije poticao iz njegovog osećanja prema
njoj (ona je to znala), nego je taj ton nešto skrivao. To nešto trebalo je da
se objasni; i dokle to ne bude, ona je osećala da ne može biti mirna.
Oko polovine zime sedela je kneginjica Marija u učionici i pratila
lekcije svog bratića, kad joj javiše da je došao Rostov. Tvrdo rešena da ne
izda svoju tajnu i da ne pokaže svoju zabunu, ona pozva m-lle Bourienne i
s njom zajedno iziđe u salon.
Na prvi pogled poznala je po Nikolajevom licu da je došao samo zato
da ispuni dužnost pristojnosti, pa naumi da se i ona drži istog tona kojim
se on njoj obrati.
Poveli su razgovor o grofičinom zdravlju, o zajedničkim poznanicima,
o poslednjim ratnim novostima i, kad je prošlo onih deset minuta što ih
zahteva učtivost, posle kojih može da se ustane, Nikolaj se digao i počeo se
opraštati.
 Kneginjica je, uz pripomoć m-lle Bourienne, držala razgovor vrlo
dobro; ali upravo u poslednjem trenutku, onda kad je on ustao, nju beše
tako umorio razgovor o onom što je se nije ticalo i tako je beše obuzela
pomisao zašto je njoj jedinoj dato tako malo radosti u životu, da je u
nastupu rasejanosti sedela nepomično, zagledavši se nekud napred svojim
zračnim očima, i ne opažajući da je on ustao.
Nikolaj pogleda u nju, pa, želeći da se čini kako ne vidi da je ona
rasejana, reče nekoliko reči m-lle Bourienne , pa opet pogleda u kneginjicu.
Ona je sedela onako isto nepomično i na njenom nežnom licu ogledala se
patnja. Njemu je odjedanput bi žao i učini mu se da je, možda, on uzrok
bola koji se ogleda na njenom licu. On beše rad da joj pomogne, da joj kaže
nešto prijatno; ali nije mogao da smisli šta da joj kaže.
– Zbogom, kneginjice! – reče on.
Ona se prenu, trže se i duboko uzdahnu.
– O, oprostite! – reče, kao da se probudi. – Vi već idete, grofe? Pa,
zbogom! A jastuk grofici?
– Čekajte, sad ću ja doneti – reče m-lle Bourienne, i iziđe iz sobe.
Oboje je ćutalo, pogledajući, ponekad, jedno u drugo.
– Da, kneginjice – reče najzad Nikolaj, osmehujući se tužno – rekao bi
čovek skoro je bilo, a koliko je vode proteklo otkako smo se videli prvi put
u Bogučarovu. Kako nam se onda činilo da smo svi u nevolji, a ja bih dao
ne znam šta kad bi se vratilo ono vreme... ali se ne vrati više.
Dok je on to govorio, kneginjica ga je nepomično gledala u oči svojim
zračnim pogledom. Kao da se trudila da shvati tajni smisao njegovih reči,
koji bi joj objasnio njegovo osećanje prema njoj.
– Da, da – reče ona – ali vi, grofe, ne treba da žalite za prošlošću.
Kako ja shvatam vaš sadašnji život, vi ćete se njega uvek sa slašću sećati,
jer to samoodricanje s kojim sad živite...
– Ja ne primam vaše pohvale – prekide je brzo on; – naprotiv, ja
neprestano sebi prebacujem; ali ovaj razgovor nije nimalo zanimljiv niti
veseo.
I njegov pogled opet dobi malopređašnji ozbiljan i hladan izraz, ali je
kneginjica Marija već ugledala u njemu onog čoveka koga je poznavala i
volela, i sad je govorila samo s tim čovekom.
– Ja sam mislila da ćete mi dopustiti da vam to kažem – reče ona. –
Ja sam se tako sprijateljila s vama... i s vašom kućom, pa sam mislila da
nećete smatrati da je moje saučešće neumesno; ali sam se prevarila – reče
ona. Glas joj odjedanput zadrhta. – Ja ne znam – nastavi ona, pošto se
pribra – zašto ste vi ranije bili drukčiji
 – Ima hiljadama uzroka zašto (on udari naročito glasom na reč zašto).
Hvala vam, kneginjice – reče on tiho. – Ponekad bude teško čoveku.
„Dakle, eto zašto! Eto zašto!“ govorio je unutarnji glas u duši
kneginjice Marije. „Ne; nisam ja samo onaj veseo, dobar i otvoren pogled,
niti samo lepu spoljašnjost zavolela na njemu; ja sam pogodila da on ima
plemenitu, postojanu dušu, gotovu na samoodricanje“ – govorila je ona
sebi. „Da, on je sad siromah, a ja sam bogata... Da, samo zbog toga... Da,
kad toga ne bi bilo...“ I, sećajući se njegove ranije nežnosti i gledajući sad
njegovo dobro, neveselo lice, ona odjedanput razumede šta je uzrok
njegovoj hladnoći.
– A zašto, grofe, zašto – gotovo uzviknu ona i nehotice, primičući se k
njemu. – Kažite mi, zašto. Treba da mi kažete.
On je ćutao.
– Ja ne znam, grofe, to vaše zašto – nastavi ona. – Ali mi je teško... To
vam priznajem. Vi hoćete zbog nečeg da me lišite pređašnjeg prijateljstva.
A mene to boli. – Suze joj behu u očima i u glasu. – Ja sam u svom veku
tako malo bila srećna da mi je težak svaki gubitak... Oprostite mi,
zbogom! – Ona odjedanput zaplaka i pođe iz sobe.
– Kneginjice! Stanite, tako vam boga! – uzviknu on, trudeći se da je
zaustavi. – Kneginjice!
Ona se osvrte. Nekoliko sekundi gledali su ćuteći jedno drugome u oči,
i ono što je toliko daleko i nemogućno odjedanput je postalo i blisko, i
mogućno, i neminovno.
 VII

U jesen 1814. godine oženio se Nikolaj kneginjicom Marijom i preselio

se sa ženom, majkom i Sonjom u Gola Brda da tamo živi.
Za tri godine isplatio je, ne prodajući ženino imanje, zaostale dugove,
a kad je dobio malo nasledstvo posle smrti jedne svoje rođake, platio je i
Pjeru dug.
Za još tri godine, do 1820. godine, Nikolaj je tako uredio svoje novčano
stanje da je kupio jedno malo imanje pored Golih Brda i vodio pregovore o
otkupu očevog Otradnog, što mu je bio omiljen san.
On je počeo da vodi ekonomiju po potrebi i ubrzo se tako navikao na
ekonomiju da mu je ona postala omiljen i gotovo jedini posao.
Nikolaj je bio prost ekonom, nije voleo novine, naročito engleske, koje
su tada ulazile u modu, smejao se teorijskim spisima o ekonomiji, nije
mario za fabrike, ni za skupe proizvode, ni za sejanje skupocenih žita i
uopšte se nije bavio odelito nijednom granom ekonomije. Njemu je uvek
bilo pred očima samo jedno, imanje, a ne kakva odelita njegova grana. A
na imanju mu nije bio glavni predmet ni azot ni kiseonik, koji se nalaze u
zemlji i u vazduhu, niti osobit plug ni đubre, nego ono glavno oruđe, čijom
pomoću radi i azot, i kiseonik, i plug, i đubre, to jest, radnik-mužik. Kad
se Nikolaj latio ekonomije i počeo da ulazi u razne grane njene, mužik je
naročito privukao na sebe pažnju; njemu je mužik izgledao ne samo kao
opyđe, nego i kao cilj i kao sudija. On je najpre posmatrao mužika, trudeći
se da sazna šta je njemu potrebno i šta on smatra kao rđavo a šta kao zlo,
i samo se pretvarao kao da on upravlja i zapoveda a u stvari se učio od
mužika i postupanju, i govoru, i suđenju o tome šta je dobro a šta zlo. I tek
kad je shvatio ukuse i težnje mužikove, kad je naučio da govori njegovim
govorom i da razume tajni smisao njegovog govora kad je osetio da se
srodio s njim, tek onda je počeo smelo da upravlja njime, to jest, da vrši
prema mužicima samu onu dužnost čije se obavljanje tražilo od njega. I
Nikolajeva ekonomija donosila je najsjajnije rezultate.
Kad je primio imanje na upravu, Nikolaj je odmah, bez pogreške, kao
da je obdaren nekim darom proziranja, postavio za starešinu imanja, za
kmeta i za pomoćnika kmetovog one iste ljude koje bi izabrali i sami
mužici kad bi mogli birati i te njegove starešine nisu se nikad menjale.
Pre nego što bi ispitivao hemijske osobine đubreta, pre nego što bi ulazio u
„debet i kredit“ (kao što je voleo podrugljivo reći), on je utvrdio koliki je
broj stoke kod seljaka, pa je na sve moguće načine uvećavao taj broj.
Seljačke porodice potpomagao je u najvećoj meri i nije im dao da se dele.
Lenjivce, razvratnike i slabe gonio je podjednako i starao se da ih istera iz
društva.
Kad se seje, kad se kosi seno i žanju žita on je sasvim jednako
nadgledao i svoje i mužičke njive. I retko su kod koga domaćina njive bile
tako dobro zasejane, letina tako sređena i tako mnogo donela kao kod
Nikolaja.
S mužicima koji su bili kod njega kao domaća posluga nije mario da
ima ma kakva posla, zvao ih je gotovanima i, kao što su govorili, raspustio
ih i razmazio; kad je trebalo narediti ma šta što se ticalo domaćeg sluge,
naročito kad ga je trebalo kazniti, on je bio neodlučan i savetovao se sa
svima u kući; samo kad se domaći sluga mogao dati u vojnike mesto
mužika, on je to činio bez i najmanjeg kolebanja. A kad je trebalo narediti
ma šta što se tiče mužika tada se nije ni najmanje dvoumio. On je znao da
će svaku njegovu naredbu odobriti svi, sem jednog ili nekolicine.
Kao što nije opterećivao niti kažnjavao čoveka samo zato što mu se to
prohtelo, tako nije po svojoj ličnoj želji ni olakšavao čoveku niti ga
nagrađivao. On ne bi umeo da kaže u čemu je merilo onoga što treba i što
ne treba; ali je to merilo bilo u njegovoj duši čvrsto i nepokolebljivo.
On je često ljutito govorio o kakvom neuspehu ili neredu: „s našim
ruskim narodom“ i zamišljao da ne može trpeti mužika.
Ali je svom snagom svoje duše voleo taj naš ruski narod i njegov život,
i samo je zato i shvatio i usvojio onaj jedini put i način u ekonomiji koji je
donosio dobre rezultate.
Grofica Marija bila je ljubomorna na svog muža zbog te njegove
ljubavi i žalila što nije mogla u njoj da učestvuje; ali nije mogla da razume
one radosti i srdžbe što mu ih donosi taj zaseban i njoj tuđ svet. Ona nije
mogla da razume zašto on bude tako veoma veseo i srećan kad se, pošto je
ustao zorom i proveo celo jutro u njivi ili na gumnu, vrati na čaj sa setve,
kosidbe ili žetve. Ona nije razumevala šta njega tako ushićuje kad sa
oduševljenjem priča o bogatom mužiku Matveju Jermišinu kako je svu noć
sa svojim ukućanima vozio snopove i, kad ni kod koga nije još sređeno,
kod njega je već sadeveno u krstine. Ona nije razumevala zašto se njemu
tako radosno smeši brk i namiguje oko kad pređe od prozora na balkon i
pogleda kako pada topla sitna kišica na ovas koji je već počeo da se suši,
ili kad vetar u kosidbi ili žetvi rastera oblak koji je pretio olujinom i zašto
on, kad dođe s gumna, sav crven, od sunca i znoja, s mirisom pelena i
kičice u kosi, radosno trlja ruke i veli: „E, još koji dan, pa će i moje i
mužičko biti sve na gumnu.“
Još je manje mogla da razume zašto on, koji je tako dobra srca i uvek
gotov da joj ispuni želju, počne gotovo da očajava kad mu ona isporuči
molbe kakvih žena ili mužika koji su se njoj obraćali da ih oslobodi od
kuluka, zašto je on, taj dobri Nicolas, uporno odbija i srdito je moli da se
ne meša u tuđ posao. Ona je osećala da on ima neki zaseban svet koji
strasno voli, s nekakvim zakonima koje ona ne razume.
Kad mu je ona ponekad, trudeći se da ga razume, govorila o njegovoj
zasluzi koja je bila u tome što čini dobro svojim podanicima, on se ljutio i
odgovarao: „Ali ni najmanje: meni to nikad ni na um ne pada; i njihovog
dobra radi to neću učiniti. To dobro svog bližnjeg, sve je to poezija i ženske
priče. Ja hoću da se naša deca ne potucaju po svetu; hoću da uredim naše
imanje dok sam živ; to je sve. A za to je potreban red, potrebna strogost...
Eto to!“ – govorio je on, stežući sangvinično svoju pesnicu. – „I, razume se,
pravičnost“ – dodao bi; – „jer ako je seljak go i gladan, i ako ima samo
jednog konjića, onda ne uradi ni meni ni sebi.“
I svakako zato što se Nikolaj nije usuđivao ni da pomisli da radi nešto
za druge, za vrlinu, sve mu je, što je god radio, bilo napredno: njegvo se
imanje brzo uvećavalo; obližnji mužici dolazili su da ga mole da ih otkupi,
i dugo se posle njegove smrti čuvao u narodu lep spomen o njegovoj
upravi. „To je bio domaćin... Prvo mužički posao, pa onda svoj. Ali nije ni
kroz prste gledao.Jednom reči – domaćin!“
 VIII

Jedino što je Nikolaja, ponekad, mučilo u njegovoj ekonomiji bila je

njegova plahovitost i uz nju njegova stara husarska navika da udari
rukom. U prvo vreme on nije u tome nalazio ništa za osudu, ali se druge
godine posle ženidbe odjedanput promenilo njegovo mišljenje o
raspravljanju takve vrste.
Jednom u leto pozvan je iz Bogučarova kmet koji beše zamenio
umrlog Drona, okrivljen za razne prevare i neurednosti. Nikolaj je izišao
pred njega na vrata i, na prve odgovore kmetove, začuli su se u tremu
vika i udarci. Kad je došao kući da doručkuje, Nikolaj je prišao ženi koja je
sedela sagnuvši nisko glavu nad đerđevom i poče joj, po običaju, pričati
sve što ga je tog jutra zanimalo, pa, između ostaloga, i o bogučarovskom
kmetu. Grofica Marija je crvenela, bledela i stezala usne, sedeći sve onako
oborene glave i ništa ne odgovarajući na muževljevo pričanje.
– Bezobrazna hulja! – govorio je on i padao u vatru čim ga se samo
setio. – Hajde, da mi je kazao da je bio pijan, pa nije video... Ali šta je tebi
Marie? – upita odjedanput on.
Grofica Marija je podigla glavu, htela nešto da kaže, ali se opet brzo
sagla i skupila usne.
– Šta je? Šta ti je, draga moja?... – Ružna grofica Marija uvek bi se
prolepšala kad plače. Ona nikad nije plakala od bola ni od jeda, nego uvek
od tuge i žalosti. I kad je plakala, njene zračne oči dobijale su neiskazanu
draž.
Čim ju je Nikolaj uzeo za ruku, ona se nije mogla uzdržati, nego je
zaplakala.
– Nicolas, ja sam videla... on je kriv, ali ti, zašto ti! Nicolas! – I ona
pokri lice rukama.
Nikolaj je ćutao, jako pocrveneo, odmakao se i počeo da hoda po sobi
ćuteći. On je razumeo zašto ona plače; ali se nije mogao naprečac složiti u
svojoj duši s njom da je rđavo ono našto je od detinjstva navikao i što je
smatrao kao nešto sasvim obično.
„Da li su to ljubaznosti, ženske priče, ili ona ima pravo?“ – pitao se on.
Pa, pošto nije sam rešio to pitanje, on je još jednom pogledao u njeno
ucveljeno i milo lice i odjedanput razumeo da je ona imala pravo, a da je
on već odavno kriv i pred samim sobom.
– Marie – rekao je tiho, prilazeći k njoj – to više nikad neće biti; dajem
ti reč. Nikad – ponovio je potresnim glasom, kao dečko koji moli da mu
oproste.
 Grofici su još jače grunule suze iz očiju. Ona je uzela muža za ruku i
poljubila je.
– Kad si razbio kameju, Nicolas? – upitala je ona da bi promenila
razgovor i zagleda se u njegovu ruku na kojoj je bio prsten s Laokonovom
glavom.
– Sad; opet to. Ah, Marie, ne smominji mi to. – On je opet planuo. –
Dajem ti časnu reč da to više neće biti. I neka me to uvek podseća – rekao
je i pokazao na razbijen prsten.
Otada je Nikolaj, čim bi mu u objašnjavanju s kmetovima i
nastojnicima jurnula krv u lice a ruke se počele stezati u pesnice, obrtao
razbijen prsten na prstu i obarao oči pred čovekom koji ga je naljutio. Ali
se opet jedanput, dvaput u godini zaboravljao i tada bi, kad dođe ženi,
priznavao svoju pogrešku i opet davao reč kako je to sad bilo poslednji
put.
– Ti me, Marie, zacelo prezireš – rekao bi joj on; – to i zaslužujem.
– Kad vidiš da nisi kadar uzdržati se, ti se ukloni, ukloni se što brže –
govorila mu je neveselo grofica Marija, starajući se da ga uteši.
U plemićkom svetu u guberniji Nikolaja su poštovali, ali ga nisu
voleli. Njega nisu zanimali interesi plemstva. I zbog toga su ga jedni
smatrali kao naduvena, a drugi – kao glupa čoveka. On je leti, počevši od
proletnjeg sejanja pa do žetve, provodio sve vreme u poslu oko ekonomije.
A u jesen se sa onakvom istom ozbiljnošću s kakvom se zanimao oko
ekonomije odavao lovu i bavio se po mesec i po dva meseca u lovu sa
svojim lovcima. Zimi je išao po ostalim selima, ili se zanimao čitanjem.
Čitao je poglavito istorijske knjige, koje je svake godine nabavljao za
izvesnu sumu. Kao što je govorio, sastavljao je samo ozbiljnu biblioteku i
odredio sebi kao pravilo da pročita sve knjige što ih kupi. Često je sedeo,
ozbiljan, u kabinetu i predao se u to čitanje, koje je, isprva, uzeo na sebe
kao dužnost, a koje mu je, posle, postalo uobičajeno zanimanje, u čemu je
naročito uživao, svestan da se zanima ozbiljnim poslom. Sem što bi odlazio
nekud poslom, većinom je provodio zimi vreme kod kuće, navikavao se na
porodicu i ulazio u sitne odnose između majke i dece. Sa ženom se slagao
sve bolje i bolje i svakog dana nalazio u njoj nova duševna blaga.
Sonja je, otkako se Nikolaj oženio, živela u njegovoj kući. Još pred
svoje venčanje Nikolaj je, okrivljujući sebe a hvaleći Sonju, ispričao svojoj
ženi sve što je bilo između njega i nje. Molio je kneginjicu Mariju da bude
ljubazna i dobra prema njegovoj rođaci. Grofica Marija osećala je potpuno
krivicu svog muža; osećala je i svoju krivicu pred Sonjom; pomišljala je
kako je njeno imovno stanje uticalo na Nikolajev izbor, nije mogla ništa da
prebaci Sonji i želela je da je voli; ali ne samo što je nije volela, nego je
često nalazila u svojoj duši zlobu prema njoj i nije mogla da je savlada.
 Jedanput je razgovarala sa svojom prijateljicom Natašom o Sonji i o
tome kako je nepravična prema njoj.
– Znaš šta – rekla joj je Nataša: – ti si, eto, mnogo čitala Jevanđelje;
ima u njemu jedno mesto upravo o Sonji.
– Koje? – upitala je začuđeno grofica Marija.
– „Ko je bogat tome će se dati, a od siromaha će se oduzeti“, sećaš li
se? Ona je – siromah; a zašto? ne znam; možda što nema egoizma – ne
znam; ali se od nje sve oduzima i sve je oduzeto. Meni je nje, ponekad,
strašno žao; ja sam ranije jako želela da se Nicolas oženi njome ali kao da
sam uvek predosećala da to neće biti. Ona je jalov cvet; znaš, kao na
jagodi. Nekad je žalim, a nekad pomišljam da ona to ne oseća onako kako
bismo mi osetile.
I pri svem tom što je grofica Marija tumačila Nataši kako te reči u
Jevanđelju treba tumačiti drukčije, ona se, gledajući Sonju, slagala s
tumačenjem Natašinim. I doista je izgledalo da Sonji nije težak njen
položaj i da se ona sasvim pomirila s tim što joj je namenjeno da bude
jalov cvet. Izgledalo je da ona nije toliko marila za ličnosti, koliko za svu
porodicu. Ona se, kao mačka, navikla na kuću, a ne na ljude. Ona je
dvorila staru groficu, milovala i mazila decu, bila uvek gotova da učini one
sitne usluge koje je bila kadra učiniti, ali je to sve primano nerado ili sa
suviše slabom zahvalnošću...
Spahijski dvor u Golim Brdima bio je iznova opravljen, ali već ne
onako gospodski kao za vreme pokojnog kneza.
Građevine počete u vreme oskudice bile su više nego proste. Ogromna
kuća na starom kamenom temelju bila je drvena, olepljena samo iznutra.
U toj velikoj, prostranoj kući, s neobojenim podom od dasaka, bili su
najobičniji tvrdi divani i naslonjače, stolovi i stolice od domaće brezovine
koje su izradili domaći stolari. Kuća je bila prostrana, sa sobama za mlađe
i odeljenjima za goste.
Ponekad je rodbina Rostovih i Bolkonskih dolazila da gostuje u Golim
Brdima, dolazile su čitave porodice sa svojim konjima i kolima, s
desetinama slugu, i provodile po nekoliko meseci. Sem toga, sastajalo se
do stotinu gostiju četiri puta u godini, o imendanu i rođendanu
domaćinovom i domaćičinom, i gostovalo po dan-dva. A za ostalo vreme u
godini tekao je mirno pravilan život sa običnim poslovima, čajevima,
doručcima, ručkovima i večerama od domaćih proizvoda.
 IX

Bilo je uoči zimskog sv. Nikole, 5. decembra 1820. godine. Te godine

Nataša je s decom i s mužem gostovala kod brata otkako je nastala jesen.
Pjer je bio u Petrogradu, kuda beše otišao nekim svojim naročitim poslom,
kako je rekao, na tri nedelje, pa tamo sad već i sedmu boravi. Očekivali su
ga svaki čas.
Sem porodice Bezuhovih, beše 5. decembra u gostima kod Rostovih još
i stari prijatelj Nikolajev, Vasilije Fjodorovič Denisov, general u ostavci.
Nikolaj je znao da će 6. decembra, na svoj imendan, kad se budu
iskupili gosti, morati da skine bešmet*148 pa da obuče sjurtuk, tesne
čizme, uzane u prstima, i da ide u novu crkvu koju je on ozidao, pa posle
da prima čestitanja i da nudi zakuskom i razgovara o izborima u plemstvu
i o letini; ali je smatrao da još ima pravo da provede uoči tog dana kao
obično. Do ručka Nikolaj je pregledao račune svoga nastojnika iz
rjazanskog sela od imanja ženinog bratića, napisao dva poslovna pisma i
prošetao se do gumna, pa do staje za stoku i do konjušnice. Pošto je
preduzeo mere protiv opšteg pijanstva, koje se očekivalo sutra zbog
velikog praznika, došao je na ručak i, ne dospevši da progovori nasamo sa
ženom, seo za dug sto postavljen za dvadeset osoba, oko koga se behu
iskupili svi ukućani. Za stolom je bila njegova mati, starica Belova koja je
živela kod nje, njegova žena, troje dece, guvernanta, guverner, Nikoluška
sa svojim guvernerom, Sonja, Denisov, Nataša, njeno troje dece, njihova
guvernanta i starčić Mihailo Ivanič, arhitekt pokojnog kneza, koji je živeo
u Golim Brdima odmarajući se.
Grofica Marija je sedela na drugom kraju stola. Čim je njen muž seo
na svoje mesto, ona je, po onom gestu kojim je skinuo servijetu i brzo
premestio čašu i rakijsku čašicu što su pred njim stajale, zaključila da je
zlovoljan, kao što to biva ponekad s njim, osobito pre supe i kad dođe na
ručak pravo s rada. Grofica Marija je poznavala vrlo dobro to njegovo
raspoloženje, pa je, kad je sama dobre volje, mirno čekala dok on pojede
supu i tada počinjala da razgovara s njim i prinuđavala ga da prizna kako
je neraspoložen bez razloga; ali je sad sasvim zaboravila to svoje
posmatranje; bilo joj je teško što se luti na nju bez uzroka i osećala se
nesrećna. Ona ga upita gde je bio. On odgovori. Ona ga opet upita je li sve
u redu u domaćinstvu. On se neprijatno namršti od njenog neprirodnog
tona i brzo odgovori. „Dakle, nisam se prevarila“ – pomislila je grofica
Marija; „ali zašto se on na mene ljuti?“ U tonu kojim joj je odgovorio
grofica Marija je čula neraspoloženje prema sebi i želju da razgovor

148 Tatarska kratka gornja haljina.

prekine. Osećala je da su njene reči neprirodne; ali se nije mogla uzdržati
da ne postavi još nekoliko pitanja.
Zahvaljujući Denisovu, razgovor je za ručkom ubrzo postao opšti i
veseo, i grofica Marija nije razgovarala s mužem. Kad su ustali iza stola i
došli da pozdrave staru groficu, grofica Marija je, pružajući ruku mužu,
upitala zašto se na nju ljuti.
– Tebi uvek dolaze čudne misli; ni pomislio nisam da se ljutim – rekao
je on.
Ali je reč „uvek“ odgovorila Mariji: „Da, ljutim se, a neću da kažem“.
Nikolaj je živeo sa svojom ženom tako lepo da čak ni Sonja ni stara
grofica, koje su iz ljubomore želele neslogu među njima, nisu mogle naći
razloga za prebacivanje; ali su se i među njima dešavali trenuci
neprijateljstva. Ponekad, upravo posle najsrećnijih dana, naiđe na njih,
odjedanput, neka otuđenost i neprijateljstvo; to se, najčešće, pojavljivalo
kad je grofica Marija bremenita. Sad se ona nalazila u tim danima.
– E messieurs et mesdames149 – reče Nikolaj glasno i kao veselo
(grofici Mariji učini se da on to tako reče navalice, da nju uvredi) – ja sam
od šest sati na nogama. Sutra se treba mučiti, a sad se treba odmoriti.
I, ne rekavši više ništa grofici Mariji, ode u mali salon i leže na divan.
„Eto, uvek tako!“ pomisli grofica Marija. „Sa svakim razgovara, samo ne
sa mnom. Vidim, vidim da sam mu mrska. Osobito u ovom stanju.“ Ona
pogleda svoj veliki trbuh i u ogledalu svoje bledo-žuto i omršalo lice, sa
očima krupnijim nego što su ikad bile.
I sve joj postade neprijatno: i vika, i smeh Denisovljev, i razgovor
Natašin, a naročito onaj pogled koji Sonja brzo baci na nju.
Sonja je uvek bila prvi razlog koji je grofica Marija uzimala za svoju
ljutnju.
Pošto je posedela s gostima i kad je videla da ne razume ništa od onog
što razgovaraju, ona je lagano izišla i otišla u dečju sobu.
Deca su na stolicama putovala u Moskvu, pa pozvaše i nju da ide s
njima. Ona sede, poigra se s njima, ali je neprestano mislila o mužu i o
njegovoj ljutnji bez uzroka. Ona ustade i, s naporom stajući na prste, pođe
u mali salon.
„Možda ne spava; objasniću se s njim“ – rekla je u sebi.
Andrjuša, stariji sinčić, imitirajući je, pošao je za njom na prstima.
Grofica Marija nije ga spazila.

149 Gospodo i gospođe.

 – Chère Marie, il dort, je crois; il est si fatiguè150 – reče (kako se učini
grofici Mariji) u velikom salonu Sonja koju je svud sretala. – Da ga
Andrjuša ne probudi.
Grofica Marija se osvrte, vide da Andrjuša ide za njom, vide da Sonja
ima pravo i upravo zbog toga planu i, očevidno, jedva se uzdrža da joj ne
kaže grubu reč. Ona joj ne reče ništa, pa, da ne bi poslušala Sonju, mahnu
rukom Andrjuši da ne viče a da ide za njom, i približi se vratima. Sonja
iziđe na druga vrata. Iz sobe u kojoj je Nikolaj spavao čulo se njegovo
ujednačeno, njegovoj ženi do najmanjih nijansa poznato disanje. Slušajući
to disanje, ona je gledala pred sobom njegovo glatko, lepo čelo, brkove, celo
lice, u koje je vrlo često dugo gledala kad je spavao, u noćnoj tišini. Nikolaj
se odjedanput promeškolji i zastenja. A u tom istom trenutku viknu
Andrjuša na vratima:
– Tatice, evo mamice.
Grofica Marija poblede od straha i poče davati znake sinu. On ućuta i
to ćutanje potraja jedan trenutak, strašan za groficu Mariju. Ona je znala
kako Nikolaj nije voleo da ga bude. Odjedanput se ču unutra novo
stenjanje, pokret i zlovoljan glas Nikolajev:
– Ne daju ti ni trenutka mira! Jesi ti, Marie? Zašto si ga dovela
ovamo?
– Došla sam samo da pogledam, nisam ga videla... oprosti...
Nikolaj se nakašlja i ućuta. Grofica Marija ode od vrata i odvede sina
u dečju sobu. Posle pet minuta, mala, crnooka trogodišnja Nataša, očeva
ljubimica, kad ču od brata da tatica spava i da je mamica u salonu, otrča
ocu, a mati je i ne spazi. Crnooka devojčica slobodno škripnu vratima,
priđe energičnim malim koracima svojih zatubastih nožica divanu,
pogleda kako leži otac okrenut leđima k njoj, prope se na prste i poljubi
oca u ruku koju beše poturio ispod glave. Nikolaj se osvrte s nežnim
osmehom na licu.
– Nataša, Nataša! – ču se pred vratima uplašen šapat grofice Marije.
– Tatica hoće da spava.
– Neće, mama, on neće da spava – odgovori pouzdano mala Nataša. –
On se smeje.
Nikolaj spusti noge, diže se i uze kćer u ruke.
– Uđi, Maša – reče ženi.
Grofica Marija uđe u sobu i sede pored muža.
– Ja nisam ni videla kako je za mnom dotrčala – reče ona bojažljivo. –
Ja sam onako.

150 Draga Marija, on, mislim, spava; veoma je umoran.

 Nikolaj, držeći jednom rukom kćer, pogleda u ženu i kad vide izraz
krivice na njenom licu, on je drugom rukom zagrli i poljubi u kosu.
– Mogu li da poljubim mamu? – upita Natašu.
Nataša se stidljivo osmehnu.
– Još – reče mu ona i zapovednički pokaza ručicom ono mesto gde je
Nikolaj poljubio ženu.
– Ja ne znam po čemu ti misliš da sam ja zlovoljan – reče Nikolaj,
odgovarajući na pitanje za koje je znao da je u duši njegove žene.
– Ti ne možeš zamisliti kako sam ja nesrećna, usamljena kad si ti
takav. Sve mi se čini...
– Marie, ostavi te gluposti. Kako te nije stid – reče joj on veselo.
– Čini mi se da me ti ne možeš voleti što sam tako ružna... i onako
već... a sad... u ovom sta...
– O, kako si smešna! Žena nije po lepoti mila, nego po miloti lepa.
Ljudi samo neku Malvinu i njoj slične vole zato što su lepe; ali zar da ženu
volim? Ja ne volim, nego onako, ne znam kako da ti kažem. Kad tebe
nema i kad ovako između nas neka mačka protrči, ja sam ti kao izgubljen
i ništa ne umem. Pa evo, volim li ja svoj prst? Ne volim ga, ali pokušaj da
ga odsečeš...
– Ne, ne kažem, ali mi se čini... Dakle, ti se ne ljutiš na mene?
– Strašno se ljutim – reče on smešeći se, pa ustade, popravi kosu i
poče da hoda po sobi.
– Znaš li, Marie , o čemu sam mislio? – poče on sad, pošto se pomirio
sa ženom, odmah da misli glasno pred njom. On nije pitao da li ona hoće
da ga sluša; njemu je to bilo svejedno. Njemu je došla misao, dakle i njoj. I
on joj reče kako je naumio da nagovori Pjera da ostane kod njih do
proleća.
Grofica Marija ga je slušala, pravila primedbe, pa počela i ona glasno
da kazuje svoje misli. Njene misli behu o deci.
– Kako se već sad poznaje žensko – reče ona na francuskom,
pokazujući na malu Natašu. – Vi prebacujete nama, ženama, da smo
nelogične. Eto naše logike. Ja kažem: „tata hoće da spava“ a ona odgovara:
„neće, on se smeje.“ I ona ima pravo – reče grofica Marija, smešeći se
srećno.
– Da, da! – reče Nikolaj i uze kćer na svoju snažnu ruku, visoko je
diže, posadi je na rame, uhvati je za nožice i poče tako da hoda s njom po
sobi. I na ocu i na kćeri behu podjednako glupo zadovoljna lica.
– A znaš li da ti možeš biti nepravičan? Ti i suviše nju voliš – šapnu
na francuskom grofica Marija.
 – Da, ali šta ću da radim?... Staram se da to ne pokažem...
Utom se u tremu i predsoblju ču kako se otvoriše vrata i čuše se
koraci kao da neko dođe.
– Neko je došao.
– Uverena sam da je Pjer. Idem da vidim – reče grofica Marija i iziđe
iz sobe.
Za vreme njenog odsustva Nikolaj je, kaskajući, nosio kćer unaokolo
po sobi. Kad se već zadihao, brzo skide s ramena zasmejanu devojčicu i
prigrli je na grudi. Njegovo kaskanje beše ga podsetilo na igru, pa je,
gledajući u njeno detinje, okruglo, srećno lice, pomišljao kakva će ona biti
kad je on, kao već starčić, počne da izvodi i da igra s njom mazurku, kao
što je njegov pokojni otac igrao Danila Kupera s ćerkom.
– On je, on, Nicolas! – reče grofica Marija vraćajući se u sobu posle
nekoliko trenutaka. Sad je naša Nataša oživela. Trebalo je videti radost i
šta je on odmah dobio zato što se tako zadržao... Hajdemo brže, hajdemo!
Ta rastanite se već jednom! – reče ona smešeći se i gledajući devojčicu
kako se privija uz oca. Nikolaj iziđe, vodeći kćer za ručicu. Grofica Marija
ostade sama u salonu. – Nikad, nikad ne bih verovala da žena može biti
ovako srećna! – prošaputa ona za sebe. Lice joj se razvedri od smeha; ali u
isti mah uzdahnu i u njenom dubokom pogledu videla se tiha seta. Kao da
je, sem one sreće koju je osećala, bila druga, u ovom životu nedostižna
sreća, koje se ona i nehotice setila tog trenutka.
 X

Nataša se udala rano u proleće 1813. godine i 1820. godine već je

imala tri kćeri i jednog sina, koga je želela i koga je sad sama dojila. Ona
se popunila i raskrupnjala, tako da je u toj sad snažnoj majci teško bilo
poznati pređašnju tanku, vižljavu Natašu. Crte njenog lica postale su
određene i u njima se ogledala mirna blagost i jasnoća. Na njenom licu
nije bilo, kao ranije, onog plamena živahnosti koji je neprestano buktao i
činio je dražesnom. Sad se često videlo samo njeno lice i telo, a duša se
nije nikako videla. Videla se samo snažna, lepa i rodna ženka. Vrlo se
retko zapaljivao sad u njoj raniji oganj. To se dešavalo samo onda kad bi
joj, kao sad, dolazio muž s puta, kad bi ozdravljalo dete, ili kad bi s
groficom Marijom pomenula kneza Andreju, (s mužem nije nikad govorila
o njemu, jer je mislila da je on ljubomoran na uspomenu kneza Andreje) i,
vrlo retko, kad bi je nešto slučajno navelo na pevanje, koje je sasvim
ostavila pošto se udala. I u tim retkim trenucima kad se ranija vatra
raspali u njenom sad razvijenom, lepom telu ona je bila još lepša nego pre.
Otkako se udala, Nataša je živela s mužem u Moskvi, u Petrogradu, u
selu kraj Moskve, i kod majke, to jest kod Nikolaja. U društvu slabo su
viđali mladu groficu Bezuhovu, pa i oni što su je videli nisu bili njome
zadovoljni. Ona nije bila ni mila, ni ljubazna. Nije što je Nataša volela
samoću (ona nije znala da li je volela samoću ili nije, njoj se, čak, činilo da
nije), nego je ona bivala bremenita, rađala i dojila decu i uzimala učešća u
svakom trenutku muževljevog života, a tim potrebama nije mogla
odgovarati drukčije već da se odreče sveta. Svi koji su poznavali Natašu
pre njene udaje čudili su se promeni koja se dogodila na njoj kao nečem
neobičnom. Jedino je stara grofica, po svom materinskom osećanju,
razumela da svi nastupi Natašini potiču samo otuda što joj je potrebno da
ima porodicu, da ima muža, kao što je, ne toliko od šale, koliko u istini,
vikala u Otradnom – samo se mati čudila što se čude ljudi koji nisu
razumevali Natašu i govorila kako je ona uvek znala da će Nataša biti
primerna žena i majka.
– Ona samo ide do krajnosti u svojoj ljubavi prema mužu i deci –
govorila je stara grofica – tako da je to već glupo.
Nataša se nije držala onog zlatnog pravila koje propovedaju mudri
ljudi, naročito Francuzi, da devojka, kad se uda, ne treba da se zapušta,
ne treba da zanemaruje svoje talente, nego treba da se još više nego dok je
bila devojka zanima svojom spoljašnjošću, treba da privlači muža onako
isto kao što je privlačila i pre udaje. Nataša je, naprotiv, odjedanput
zanemarila sve svoje čari, od kojih je jedna bila neobično jaka, a to je –
pevanje. Ona ga je zato i ostavila što je ono jako očaravalo. Nataša se nije
brinula ni o svojim manirima, ni o delikatnosti svog govora, niti o tome da
se pokaže mužu u najlepšim pozama, ni o svojoj toaleti, ni o tome da ne
dosađuje svojim zahtevima. Ona je radila sve što je protivno tim
pravilima. Osećala je da bi one čari koje je ranije, instinktom naučena,
upotrebljavala, bile sad samo smešne u očima njenog muža, kome se ona
od prvog trenutka predala sva – to jest, svom svojom dušom, ne ostavivši
nijednog kutića skrivenog od njega. Ona je osećala da se njena veza s
mužem ne drži onim poetskim osećanjima koja su privukla njega k njoj,
nego se drži nečim drugim, što je neodređeno, ali čvrsto, kao što je čvrsta
veza njene vlastite duše s telom.
Zavijati kovrdžice, oblačiti robrone i pevati romanse zato da privuče
sebi svog muža, to se njoj činilo isto onako neobično kao kititi se zato da se
sama sebi svidi. A kititi se zato da se svidi drugima, to bi joj, možda, i bilo
prijatno (ona to nije znala), ali za to nije imala nimalo vremena. Glavni
uzrok zbog koga se nije zanimala ni pevanjem, ni toaletom, ni
razmišljanjem šta će reći, bio je u tome što nikako nije imala kad da se
bavi time.
Zna se kako je čovek kadar zagnjuriti se sav u jedan predmet, pa ma
kako izgledao on sićušan. A zna se i to da nema predmeta tako sićušnog
koji ne bi, kad se koncentriše na njega sva pažnja, razrastao do
beskrajnosti.
Predmet u koji se Nataša sasvim zagnjurila bila je porodica, to jest
muž, koga je trebalo držati tako da pripada samo njoj, kući – i deca, koju
trebalo nositi, rađati, othraniti i odgajiti.
I, što je više ulazila, ne pameću, nego svom dušom, svim svojim bićem,
u predmet koji ju je zanimao, time se sve više taj predmet razrastao pod
njenom pažnjom i sve joj se činila slabija i manja njena snaga, tako da je
svu svoju snagu koncentrisala na jedno isto, pa opet nije stizala da uradi
sve ono što joj se činilo da je potrebno. Razgovori i razmišljanja o ženskim
pravima o odnosima između muža i žene, o njihovoj slobodi i pravima,
iako se nisu još nazivali pitanjima kao sad, bili su i onda isti ovakvi kao i
sad; ali ta pitanja ne samo što nisu zanimala Natašu, nego ih ona nije
nimalo razumevala.
Ta su pitanja, i onda kao i sad, postojala samo za one ljude što u
braku vide jedino uživanje koje dobijaju supruzi jedno od drugog, to jest
jedino načela braka, a ne sav njegov značaj, koji se sastoji u porodici.
Ta razmišljanja i sadašnja pitanja, slična pitanjima o tome na koji se
način može dobiti što više zadovoljstva od ručka, nisu postojala ni onda
kao što ni sad ne postoje za ljude kojima je cilj ručka hrana, a cilj
supružanstva – porodica.
 Ako je cilj ručka – nahraniti telo, onda će onaj koji odjedanput pojede
dva ručka postići, možda, veliko zadovoljstvo, ali neće postići cilj, jer
želudac neće svariti oba ručka.
Ako je cilj braka – porodica, onda će onaj koji zaželi da ima mnogo
žena (ili žena muževa) dobiti, možda, mnogo zadovoljstva, ali neće nikako
imati porodicu.
Ako je cilj ručka hranjenje, a cilj braka – porodica, onda se celo
pitanje rešava samo time da ne treba jesti više nego što želudac može da
svari i da ne treba imati više žena niti muževa sem onoliko koliko je
potrebno za porodicu, to jest, jednu ženu i jednog muža. Nataši je bio
potreban muž. Muž joj je dat. I muž joj je dao porodicu. I ona ne samo što
nije nalazila da joj potreban drugi bolji muž, nego, pošto joj je duševna
snaga bila upućena na to da služi tome mužu i porodici, nije mogla ni
zamisliti, niti je nalazila kakvog interesa da zamišlja šta bi bilo kad bi bilo
drukčije.
Nataša nije volela društvo uopšte, ali je tim više volela društvo svoje
rodbine – grofice Marije, bratovo, materino i Sonjino. Ona je volela
društvo onih ljudi pred koje je mogla da iziđe krupnim koracima iz dečje
sobe, raščupana, u domaćoj haljini i, vesela lica, da im pokaže pelenice sa
žutom mrljom mesto zelene i da sasluša kako je teše da je detetu sad
mnogo bolje.
Nataša se u tolikoj meri zanemarila da su njene haljine, njene frizure,
njene neumesno rečene reči, njena ljubomora – ona je bila ljubomorna na
Sonju, na guvernantu, na svaku i lepu i ružnu ženu – bili običan predmet
šala sviju njenih srodnika. Opšte je mišljenje bilo da je Pjer pod papučom
svoje žene, i doista je bilo tako. Još prvih dana njihovog braka Nataša mu
je objavila svoje zahteve. Pjer se veoma začudio tom za njega sasvim
novom ženinom mišljenju – da svaki trenutak njegovog života pripada njoj
i porodici; Pjer se začudio zahtevima svoje žene, ali su mu oni polaskali i
on im se pokorio.
Potčinjenost Pjerova bila je u tome što se ne samo nije smeo udvarati,
nego se nije smeo ni osmehnuti kad govori s drugom ženom, što nije smeo
odlaziti u klubove na ručkove, onako , da mu prođe vreme, nije smeo trošiti
novac na prohteve, nije smeo odlaziti na put na duže vreme, sem kad ima
posla, u koji je njegova žena ubrajala i njegovo zanimanje naukama u
kojima se nije ništa razumevala, ali kojima je pripisivala veliku važnost.
A u zamenu za to Pjer je imao puno pravo da kod svoje kuće raspolaže
kako hoće ne samo sobom, nego i celom porodicom. Nataša se u svojoj kući
ponašala kao robinja svog muža i svi su u kući išli na prstima kad je Pjer
bio u poslu – kad je čitao ili pisao u svom kabinetu. Trebalo je da Pjer
pokaže kako mu se nešto sviđa, pa bi se to što on voli neprekidno radilo.
Trebalo je samo da zaželi nešto pa bi Nataša skočila i potrčala da mu
ispuni želju.
Čitava kuća se upravljala samo po prividnim zapovestima
muževljevim, to jest po željama Pjerovim, koje se Nataša starala da
pogodi. Način života i mesto boravljenja, poznanstva, veze, poslovi
Natašini, negovanje dece – to se sve ne samo činilo po iskazanoj volji
Pjerovoj, nego je Nataša gledala da pogodi i ono što se moglo izvesti iz
Pjerovih misli, kazanih u razgovoru. I ona je tačno pogađala ono u čemu je
bila suština Pjerovih želja i, kad jedanput pogodi, ona se toga čvrsto
držala. Kad i sam Pjer htedne da odstupi od svoje želje, ona se borila
protiv njega njegovim oružjem.
Tako u jedno mučno vreme, koje je Pjeru ostalo zauvek u sećanju,
pošto se rodilo prvo slabunjavo dete, te su morali da promene tri dojkinje i
Nataša se razbolela od očajanja, Pjer joj je jedanput kazao Rusovljeve
misli, s kojima se on potpuno slagao, o neprirodnosti i škodljivosti
dojkinja. Kad se rodilo drugo dete, ona je, pored sveg protivljenja svoje
majke, doktora pa i samog muža, koji su ustali protiv njenog dojenja kao
protiv stvari tada nečuvene i škodljive, ostala pri svojoj odluci, i otada je
svu decu sama dojila.
Veoma često, u trenucima razdraženosti, bivalo je te su se Pjer i
Nataša prepirali, ali dugo potom posle prepirke Pjer je, na svoju radost i
čudo, nalazio ne samo u rečima nego i u postupcima ženinim upravo onu
svoju misao kojoj se protivila. I to nije nalazio samo tu istu o nego ju je
nalazio očišćenu od svega onog je bilo suvišno, izazvano zanosom i
prepiranjem, kad ju je Pjer iskazao.
Posle sedam godina bračnog života Pjer je došao do radosnog, tvrdog
uverenja da on nije rđav čovek, a došao je do tog uverenja zato što je video
da se on ogleda u svojoj ženi. Osećao je da je u njemu zbrkano sve i što je
dobro i što je zlo, i da jedno drugo pomračava. Ali se na njegovoj ženi
ogledalo samo ono što je bilo odista dobro; sve što nije sasvim dobro bilo je
odbačeno. I to se ogledanje nije stvorilo putem logične misli, nego drugim,
tajanstvenim, neposrednim putem.
 XI

Pjer je pre dva meseca, kad je već bio u gostima kod Rostovih, dobio
pismo od kneza Fjodora, koji ga je zvao u Petrograd da pretresu neka
važna pitanja što su zanimala u Petrogradu članove jednoga društva
kome je Pjer bio jedan od glavnih osnivača.
Kad je pročitala to pismo, kao što je čitala svako pismo muževljevo,
Nataša ga je, ne obzirući se na to što će joj biti teško muževljevo odsustvo,
sama ponudila da ide u Petrograd. Ona je svemu što je spadalo u umni,
apstraktni posao njenog muža, koji ona nije razumevala, pripisivala
ogromnu važnost i neprestano se plašila da ne smeta mužu u tom radu.
Na bojažljiv, upitan pogled Pjerov, pošto je pročitala pismo, ona je
odgovorila molbom da ide, samo da joj tačno kaže kad će se vratiti. I
odsustvo mu je dato na četiri nedelje.
Otkako je prošao rok Pjerovom odsustvu, pre dve nedelje, Nataša se
nalazila neprestano u strahu, bila je nevesela i razdražena.
Denisov, general u ostavci, nezadovoljan sadašnjim stanjem, koji beše
došao u toku tih poslednjih dveju nedelja, gledao je sa čuđenjem i žalošću
Natašu, kao portret koji ne liči na nekadašnjeg voljenog čoveka. Setan,
čežnjiv pogled, neumesni odgovori i razgovori o deci, to je bilo sve što je
video i čuo od nekadašnje čarobnice.
Nataša je za sve to vreme bila nevesela i jetka, a naročito kad su se
njena mati, brat, Sonja ili grofica Marija, tešeći je, trudili da opravdaju
Pjera i da izmisle uzroke što se zadržao.
– Sve su to gluposti, besmislice – odgovorila bi im Nataša – sva ta
njegova razmišljanja koja neće ni do čega dovesti, i sva ta ludačka društva
– rekla bi upravo za one poslove za koje je tvrdo verovala da su veoma
važni. I otišla bi u dečju sobu da podoji svog jedinog sinčića Peću.
Niko joj nije mogao ništa reći toliko umirljivo i pametno koliko to
tromesečno maleno stvorenje kad joj leži na grudima i kad ona oseća
njegovo micanje ustima i šikanje na nosić. To joj je stvorenje govorilo: „Ti
se ljutiš, ti si ljubomorna, ti bi htela da mu se osvetiš, ti se bojiš, a eto ja
sam on, a eto ja sam on...“ I na to se nije moglo ništa odgovoriti. To je bilo
više nego istina.
Nataša je za te dve nedelje svog nespokojstva tako često trčala detetu
da je ono umiri, tako se zanosila oko njega, da ga je predojila i ono se
razbolelo. Ona se užasavala od njegove bolesti, ali joj je u isti mah to bilo i
potrebno. Nadgledajući dete, lakše je podnosila brigu za mužem.
 Dojila je dete kad zatutnjaše pred vratima Pjerova kola i dadilja, koja
je znala čime će obradovati gospođu, uđe na vrata nečujno, ali brzo i
vesela lica.
– Je li došao? – upita brzo šapatom Nataša, ne smejući da se makne,
da ne razbudi dete koje je tonulo u san.
– Došli su, matuška – šapnu dadilja.
Nataši jurnu krv u lice, a noge joj se i nehotice pomakoše; ali nije
mogla ni da skoči ni da potrči. Dete ponovo otvori očice i pogleda. „Ti si tu“
kao da joj reče, pa opet leno zamljeska usnicama.
Nataša polako odmače dojke, ponjiha dete malo, dade ga dadilji, pa
pođe brzim hodom na vrata. Ali kod vrata zastade i osvrte se, kao da oseti
prekor savesti što se toliko obradovala da je i suviše brzo ostavila dete.
Dadilja je, izdignuvši laktove, prenosila dete preko ogradice na krevetiću.
– Idite, idite, matuška, budite bez brige, idite – šapnu joj dadilja
smešeći se, sa onom intimnošću što se obično uspostavi između dadilja i
gospođa.
I Nataša lakim koracima otrča u predsoblje.
Denisov, koji beše s lulom izišao iz kabineta u dvoranu, tada je prvi
put poznao Natašu. Iz njenog preobraženog lica izbijala je jasna, sjajna,
radosna vedrina.
– Došao je! – reče mu ona u trku i Denisov oseti kako je i on ushićen
što je došao Pjer, koga je on vrlo malo voleo. Kad Nataša istrča u
predsoblje, ona ugleda visoku figuru u bundi kako odmotava šal.
„On! on! Istina je! Evo ga!“ – reče ona sama sebi, pa dolete do njega,
zagrli ga i priteže mu glavu na svoje grudi, a zatim se odmače i pogleda U
zajapureno, rumeno i radosno lice Pjerovo. „Da, to je on; srećan,
zadovoljan…“
I ona se odjedanput seti sviju onih muka što ih je pretrpela za
poslednje dve nedelje čekanja: nestade radosti što se sijala na njenom licu
i ona se namršti i čitav pljusak prekora i ljutitih reči izli se na Pjera.
– Da, tebi je dobro, tebi je milo, ti si se veselio... A kako je meni bilo?
Da si se bar na decu sažalio. Ja dojim dete, meni se mleko pokvarilo...
Peća je hteo da umre. A ti si vrlo veseo. Da, ti se veseliš...
Pjer je znao da nije kriv, jer nije mogao doći ranije; znao je da je taj
prasak od njene strane neumesan i znao je da će to za dva minuta proći; a
što je glavno, znao je da je on veseo i radostan. Hteo je da se osmehne, ali
nije smeo na to ni da pomisli. Načinio je žalosno, uplašeno lice i pognuo se.
– Bogami, nisam mogao. A šta radi Peća?
 – Sad je dobro, hajdemo. Kako te nije stid! Da si samo video kakva
sam bila bez tebe, kako sam se mučila...
– Jesi li ti zdrava?
– Hajdemo, hajdemo – reče ona, ne puštajući njegovu ruku. I odoše u
svoje sobe.
Kad Nikolaj i njegova žena dođoše da traže Pjera, on je bio u dečjoj
sobi i držao na svom ogromnom, desnom dlanu sina koji se beše razbudio,
i igrao se s njim. Na detinjem širokom licu, sa otvorenim bezubim
usnama, stajao je veseo osmeh. Oluja je već davno prohujala i jasno,
radosno sunce sijalo je na licu Nataši, koja je razdragano gledala u muža i
u sina.
– I sve si dobro ugovorio s knezom Fjodorom – reče Nataša.
– Da, vrlo dobro.
– Gle, kako drži (glavu, htela je Nataša da kaže). – Ali kako me je
uplašio!... A jesi video kneginjicu? Je li istina da se zaljubila u onog…
– Da možeš misliti...
Utom uđe Nikolaj s groficom Marijom. Pjer se naže i, ne spuštajući
sina s ruku, poljubi se s njima, odgovarajući im na pitanja. Ali se videlo je
pri svem tom što je bilo mnogo zanimljivih stvari o kojima je trebalo
razgovarati, svu pažnju Pjerovu privlačilo detence u svojoj kapici, s
glavicom koja se klatila.
– Kako je mio! – reče grofica Marija, gledajući u dete i igrajući se s
njim. – Eto, to ne razumem, Nicolas – reče ona mužu – kako ti ne uviđaš
draž ovih milina nad milinama.
– Ne uviđam, ne mogu – reče Nikolaj i pogleda hladno u dete. – Parče
mesa. Hajdemo, Pjere.
– A on je vrlo nežan otac – reče grofica Marija da opravda svog muža;
– ali samo kad je detetu već godina, ili tako...
– O, Pjer njih izvrsno zabavlja – reče Nataša; – on kaže da mu je ruka
skrojena baš prema detinjoj zadnjici. Pogledajte.
– Ali nije samo za to – reče odjedanput Pjer smejući se, pa uze dete i
predade ga dadilji.
 XII

Kao i u svakoj pravoj porodici, živelo je u kući u Golim Brdima

zajedno nekoliko sasvim različitih svetova, svaki je zadržao svoju
osobenost, svi su činili ustupke jedan drugome i stapali se u jednu
harmoničnu celinu. Svaki događaj koji se desi u kući bio je podjednako
važan, podjednako radostan ili žalostan za sve te svetove; ali je svaki svet
imao sasvim svoje, nezavisno od ostalih, razloge da se raduje nekom
događaju ili da se ožalosti zbog njega.
Tako je dolazak Pjerov bio radostan i važan događaj, i kao takav
ogledao se na svima.
Sluge, najpouzdanije sudije za gospodu zato što ne ocenjuju po
razgovorima ni po izjavama osećanja, nego po postupcima i po načinu
života obradovale su se dolasku Pjerovom zato što su znale da grof, kad je
on tu, neće svaki dan obilaziti gazdinstvo i biće veseliji i blaži, i još zato
što će svi dobiti bogate darove o prazniku.
Deca i guvernante radovali su se dolasku Bezuhova zato što ih niko
nije uvlačio u zajednički život kao Pjer. Jedini on umeo je da svira u
klavikorde onaj ekosez (jedino što je on znao odsvirati) uz koji se, kao što
je govorio, mogu da igraju sve moguće igre. A izvesno je doneo svima i
poklone.
Nikoljenka, koji sad beše šiparac od svojih petnaest godina, suvonjav,
s kudravom plavom kosom i divnim očima, slabunjav, pametan, radovao
se zato što je čika Pjer, kao što ga je on zvao, bio predmet njegovog
ushićavanja i strasne ljubavi. Niko nije ulivao Nikoljenki naročitu ljubav
prema Pjeru i on ga je samo ponekad viđao. Njegova vaspitačica, grofica
Marija, upotrebila je sve što je mogla da prinudi Nikoljenku da voli njenog
muža onako kao što ga je ona volela i Nikoljenka je voleo teču, ali ga je
voleo s jedva primetnom nijansom prezira. A Pjera je obožavao. On nije
hteo da bude ni husar, ni vitez sv. Đorđa, kao teča Nikolaj, on je hteo da
bude učen, pametan i dobar kao Pjer. Na njegovom licu sijala se uvek
radost kad je tu Pjer, a zarumeneo bi se i zadihao kad bi mu se Pjer
obratio. Nije propuštao nijedne reči od onoga što Pjer govori, pa bi se
posle, s Desalom i sam, sećao svake Pjerove reči i razmišljao o njenom
značenju. Prošli život Pjerov njegove nevolje do 1812. godine (o kojima on
iz onoga što je čuo sastavio sebi nejasnu, poetsku sliku), njegove avanture
u Moskvi, ropstvo, Platon Karatajev (o kome je slušao od Pjera) njegova
ljubav prema Nataši (koju je i dečko osobito voleo) i poglavito to što je bio
poijatelj s njegovim ocem, koga Nikoljenka nije zapamtio – sve je to
načinilo od Pjera junaka i svetinju za njega.
 Iz isprekidanih razgovora o njegovom ocu i o Nataši, iz onog
uzbuđenja s kojim je Pjer govorio o pokojniku, iz one pažljive, pobožne
nežnosti s kojom je Nataša govorila o njemu, dečko, koji je tek počeo da
nagađa šta je to ljubav, shvatio je da je njegov otac voleo Natašu i da ju je
na samrti ostavio u amanet svom prijatelju. A taj otac, koga dečko nije
zapamtio, predstavljao mu se u pameti kao božanstvo koje se ne može
zamisliti i o kome je on pomišljao samo s trepetom u srcu i sa suzama tuge
i ushićenja. I dečko je bio srećan što je Pjer došao.
Gosti su se obradovali Pjeru kao čoveku koji uvek oživi i zbliži svako
društvo.
Odrasli ukućani, ne pominjući ženu, obradovali su se prijatelju, pored
koga se živelo lakše i spokojnije.
Starice su se obradovale poklonima koje im je on doneo, a poglavito i
tome što će Nataša opet živahnuti.
Pjer je osećao kako ti različni svetovi gledaju različito na njega i žurio
se da svakome dâ ono što od njega očekuje.
Pjer, najrasejaniji i najzaboravniji čovek, kupio je sad sve, po spisku
koji mu je žena sastavila, nije zaboravio ni porudžbine taštine i šurakove,
ni poklone za haljinu Belovoj, ni igračke deci Nikolajevoj. U prvo vreme
posle ženidbe Pjeru se činilo čudno što njegova žena zahteva da on kupi
sve i da ne zaboravi ništa od onog što se prihvatio da kupi, i iznenadila ga
je njena ozbiljna ljutnja kad je na prvom svom putovanju sve
pozaboravljao. Ali se posle navikao na to. Znajući kako Nataša za sebe
ništa ne poručuje, a za druge poruči samo onda kad se on sam ponudi, on
je sad nalazio sebi neočekivanog, detinjskog uživanja u tom kupovanju
poklona za celu kuću i nikad nije nikog zaboravljao. Ako je kad i zaslužio
prekor od Nataše, to je bivalo samo kad bi kupio nešto izlišno i suviše
skupo. Nataša je svojim, po mišljenju većine, manama, aljkavošću i
zanemarenošću, ili vrlinama, po Pjerovom mišljenju, dodala još i
tvrdičenje.
Otkako je Pjer počeo da živi kao što se živi u velikoj kući, u porodici,
koja zahteva velike izdatke, on je, na svoje čuđenje, opazio da troši dvaput
manje nego pre i da se njegovo stanje, koje je u poslednje vreme bilo
poremećeno (naročito zbog dugova njegove prve žene) počelo da popravlja.
Moglo se živeti jevtinije zato što je način života bio stalan: one veoma
skupe raskoši u načinu života koji se mogao svaki čas promeniti Pjer već
nije imao, a nije više ni želeo da ima. On je osećao da je sad njegov način
života određen jednom za svagda do smrti, da on nema vlasti da ga izmeni
i da je zato taj način života jevtin.
Pjer je, veseo i smešeći se, ređao ono što je kupio.
 – Pogledaj! – govorio je, razvijajući, kao trgovac, parče materije.
Nataša je sedela prema njemu držeći na krilu stariju kćer i brzo
prenosila svoj veseli pogled s muža na ono što on pokazuje.
– Je li to za Belovu? Izvrsno – ona opipa kvalitet. – Svakako po
rublju?
Pjer reče cenu.
– Skupo – reče Nataša. – Nego, kako će se radovati deca i maman.
Samo si uzalud meni ovo kupio – dodade ona i ne mogade uzdržati osmeh
gledajući u zlatan češalj, s biserom, koji tada tek behu počeli da ulaze u
modu.
– Adela me navrati: da se kupi i da se kupi – reče Pjer.
– A kad ću ga metnuti? – Nataša zadenu češalj u kosu. – Ovo ću
poneti kad počnem da izvodim Mašenjku; možda će se onda opet nositi. A
sad hajdemo.
Oni poneše poklone i odoše najpre u dečju sobu, a zatim grofici.
Grofica je po običaju sedela s Belovom i razmetala gran-pasijans, kad
su Pjer i Nataša ušli u salon sa zamotuljcima pod pazuhom.
Grofici je bilo već šezdeset godina. Ona je bila sva seda i nosila je
kapicu koja joj je obuhvatila celo lice rišem. Lice joj je bilo smežurano,
gornja usna upala i oči potamnele.
Pošto joj je poginuo sin i tako brzo zatim umro muž, ona se osećala
kao stvorenje iznenadno zaboravljeno na ovom svetu, koje nema nikakvog
ni cilja ni smisla. Ona je jela, pila, spavala, bila budna, ali nije živela.
Život joj nije davao nikakvih utisaka. Ona nije ništa tražila od života sem
mira, a taj je mir mogla da nađe samo u smrti. Ali kako smrt još nije
dolazila, trebalo je da živi, to jest, da upotrebljava svoju životnu snagu. Na
njoj se u najvećoj meri opažalo ono što se opaža na vrlo maloj deci i na vrlo
starim ljudima. U njenom životu nije se video nikakav spoljašnji cilj, ali je
očevidna bila samo potreba da upotrebi svoje različite sklonosti i
sposobnosti. Njoj je trebalo da malo jede, da otspava, da porazmisli, da
porazgovara, da poplače, da poradi, da se posrdi itd. samo zato što je
imala želudac, mozak, mišiće, živce i jetru. Ona je, neizazivana ničim
spolja, to sve radila, ali ne onako kao što rade ljudi u punoj snazi života,
kad se pored cilja kome teže ne opaža drugi cilj primenjivanja njihove
snage. Ona je govorila samo zato što joj je fizički bilo potrebno da zaposli
pluća i jezik. Ona je plakala kao dete, zato što joj je trebalo da prošmrče
itd. Ono što je ljudima u punoj snazi cilj, njoj je, očevidno, bilo povod.
Tako izjutra, osobito ako je uoči tog dana jela nešto masno, javila bi
joj se potreba da se posrdi, i ona bi tada izabrala najbliži povod – gluvoću
Belove.
 S drugog kraja sobe počela bi da joj govori nešto tiho.
– Danas je, izgleda, toplije, draga moja – rekla bi joj gotovo šapatom.
A kad bi Belova odgovorila:
– „Razume se, došli su“, ona bi ljutito progunđala:
– Bože moj, kako je gluva i glupa!
Drugi povod bio je burmut, koji joj se činio čas suv, čas vlažan, čas
rđavo stučen. Posle tih ljutnji žuč joj se razlivala po licu i njene sobarice
su znale, po pouzdanim znacima, kad će Belova biti opet gluva, i burmut
biti vlažan, i kad će joj lice požuteti. Kao što joj je trebalo da joj poradi žuč,
isto joj je tako trebalo da joj ponekad porade preostale sposobnosti da
misli, a za to je bio povod pasijans. Kad je trebalo da poplače, tada je
povod bio pokojni grof. Kad je trebalo da se uznemiri, povod je bio Nikolaj
i njegovo zdravlje; kad je trebalo da pogovori zajedljivo, povod je bila
grofica Marija. Kad je trebalo dati posla organu glasa – a to je bilo
većinom između šest i sedam sati posle odmora po ručku u mračnoj sobi –
tad su povod bile sve jedne i iste priče i sve jednim i istim slušaocima.
To ostanje stare grofice razumeli su svi ukućani mada nije niko nikad
govorio o tome, i svi su se trudili na sve mogućne načine da zadovolje te
njene potrebe. Samo se po koji put u pogledu kojim bi se sa setnim
poluosmehom pogledali Nikolaj, Pjer, Nataša i grofica Marija iskazivalo to
uzajamno razumevanje njenog stanja.
Ali su ti pogledi, sem toga, kazivali i drugo nešto; oni su govorili kako
je ona već svršila svoj posao u životu, kako ona nije sva u onom što se sad
vidi na njoj, kako ćemo i mi svi biti takvi i kako je prijatno pokoravati joj
se, i još malo potrpeti to nekad milo, nekad tako kao i mi puno života, a
sad jadno stvorenje. Memento mori151 – govorili su ti pogledi.
Od svih ukućana samo rđave i glupe sluge i mala deca nisu to
razumevali i tuđili su se od nje.

151 Sećaj se smrti.

 XIII

Kad su Pjer i Nataša ušli u salon grofica se nalazila u onom

uobičajenom stanju potrebe da se zanima umnim radom u gran-pasijansu.
I pri svem tom što je po navici rekla one reči koje je uvek govorila kad se
vrate s puta Pjer ili njen sin: „I bilo je vreme, sinko; načekali smo se...
Hvala Bogu!“ I pri svem tom što je, kad su joj predali poklon, rekla druge
uobičajene reči: „Nije dar mio, nego sećanje, sinko, hvala ti što si me staru
obdario...“ videlo se da joj dolazak Pjerov nije bio po volji u tom trenutku
zato što joj je odvlačio pažnju od nedovršenog gran-pasijansa. Ona je
svršila pasijans, pa je tek onda uzela da vidi poklone. Ti pokloni behu:
veoma lepo izrađena kutijica za karte, otvoreno plava šolja od sevrskog
porculana s kapkom i na njemu naslikanim pastirićima i zlatna
burmutica s portretom grofovim koju je Pjer poručio u Petrogradu kod
minijaturiste. (Grofica je odavno to želela.) Njoj se sad nije plakalo i zato
je ravnodušno pogledala u portret, a više se zabavila oko kutijice.
– Hvala, sine, obradovao si me – reče ona kao što je i uvek govorila. –
Ali je najbolje što si doneo samog sebe. Inače je već prevršilo svaku meru;
trebalo bi da pokaraš ženu. Šta to znači? Kao luda je kad tebe nema. Ništa
ne vidi, ničeg se ne seća – govoraše grofica kao obično. – Vidi, Ana
Timofejevna – dodade ona – kakvu mi je kutijicu zet doneo.
Belova je hvalila poklone i ushićivala se svojom materijom.
Iako su Pjer, Nataša, Nikolaj, grofica Marija i Denisov imali da
razgovaraju mnogo štošta što se nije govorilo pred groficom, ne zato što bi
se nešto krilo od nje, nego zato što je ona zaostala iza mnogo čega, pa, kad
bi se pred njom poveo razgovor, trebalo bi odgovarati na njena pitanja,
koja ona postavlja i kad ne treba, i ponavljati opet ono što joj je već
nekoliko puta ponavljano: kazivati joj kako je onaj umro, onaj se oženio,
što ona nije mogla ponovo da zapamti; oni su, ipak, po običaju sedeli i pili
čaj u salonu kod samovara i Pjer je odgovarao grofici na pitanja koja ni
njoj samoj nisu bila potrebna niti su ikog zanimala, o tome da je knez
Vasilije ostareo, da ju je grofica Marija Aleksejevna pozdravila i da je se
seća, itd.
Takav razgovor, koji nije nikoga zanimao, ali koji je bio neizbežan,
vodio se za sve vreme dok se pio čaj. Na čaj oko okruglog stola kod
samovara kod koga je sedela Sonja, behu se iskupili odrasli članovi
porodice. Deca, guverneri i guvernante već su popili čaj i njihov govor čuo
se u obližnjem malom salonu. Za čajem su svi sedeli na običnim mestima:
Nikolaj je seo kod peći za mali stočić na koji su mu donosili čaj. Stara
keruša Milka, kći one prve Milke, sasvim seda po glavi, tako da su joj
krupne, crne oči došle još buljavije, ležala je na naslonjači pored njega.
Denisov, upola sede kovrdžaste kose, brkova i bakenbarda, u
raskopčanom generalskom sjurtuku, sedeo je do grofice Marije. Pjer je
sedeo između žene i stare grofice. On je pričao ono što je znao da će
zanimati staricu i biti joj razumljivo. Govorio je o spoljašnjim, društvenim
događajima i o ljudima koji su nekad činili krug vršnjaka stare grofice,
koji su nekad bili istinski, živ, odvojen kružić, ali koji sad, većinom
rastureni po svetu, tako kao i ona traju svoj vek, zbirajući zaostalo klasje
od onoga što su posejali u životu. Ali se staroj grofici činilo da su upravo
oni, ti njeni vršnjaci, jedino ozbiljan i pravi svet. Po veselosti Pjerovoj
Nataša je poznala da je njegovo putovanje bilo zanimljivo i da je hteo
mnogo štošta da ispriča, ali da ne sme pred groficom. Denisov, pošto nije
bio član porodice i zato nije ni razumeo opreznost Pjerovu, a sem toga, kao
čovek nezadovoljan, veoma se interesovao da čuje šta se radi u Petrogradu
i neprestano je izazivao Pjera da priča čas o događaju u Semjonovskom
puku koji se tek beše odigrao, čas o Arakčejevu, čas o Biblijskom društvu.
Pjer bi se ponekad zaneo i počeo da priča, ali su ga Nikolaj i Nataša uvek
vraćali na govor o zdravlju kneza Ivana i grofice Marije Antonovne.
– Pa šta je s tom ludošću, s tim Gosnerom i Tatarinovom – upita
Denisov – zar to još neprestano traje?
– Kako traje? – uzviknu Pjer. – Jače je sad nego ikad. Biblijsko
društvo, to je sad sva vlada.
– A šta je to, mon cher ami? – upita grofica koja beše popila svoj čaj i,
očevidno, želela da nađe povod da se malo ljuti posle jela. – Kako ti to
govoriš: vlada; ja to ne razumem.
– Pa, znate, maman – umeša se Nikolaj koji je znao kako to treba
prevesti na jezik materin – to je knez Aleksandar Nikolajevič Goljicin
sastavio društvo, pa je, kažu, u velikoj vlasti.
– Arakčejev i Goljicin – reče neoprezno Pjer – to je sad sva vlada. I to
kakva! U svačem vide zavere, svačeg se plaše.
– Šta, zar je knez Aleksandar Nikolajevič što pogrešio? On je veoma
uvažen čovek. Ja sam se viđala katkad s njim kod Marije Antonovne –
reče grofica uvređena, i još više je uvredi to što svi ućutaše, pa nastavi: –
Sad su svakog počeli osuđivati. Jevanđelsko društvo, pa šta je tu zlo? – i
ona ustade (svi takođe ustadoše), pa, uozbiljena, ode polako u mali salon,
svome stolu.
Usred neveselog ćutanja što beše nastalo ču se iz obližnje sobe dečji
smeh i vika. Očevidno se načinila među decom neka radosna uzbuna.
– Gotovo, gotovo! – ču se između sviju radosna vika male Nataše.
 Pjer se zgleda s groficom Marijom i Nikolajem (Natašu je neprestano
gledao) i radosno se osmehnu.
– Da divne muzike! – reče on.
– To je Ana Makarovna svršila čarapu – reče grofica Marija.
– O, idem da vidim – reče Pjer i skoči. Znaš li – reče i zaustavi se kod
vrata – zašto ja naročito volim tu muziku? Oni mi prvi daju na znanje da
je sve dobro. Danas idem: što bliže kući, sve više zebem. Kad uđoh u
predsoblje, čujem nečem se slatko smeje Andrjuša, dakle, sve je kikot i
dobro…
– Znam ja to osećanje – potvrdi Nikolaj – Ja ne mogu da idem s
tobom, jer se te čarape spremaju da mene iznenade.
Pjer ode deci i nastade još veći vika.
– De, Ana Makarovna – ču se glas Pjerov; – evo ovde na sredinu, pa
na komandu: jedan, dva i, kad kažem tri, ti stani ovde. Tako ti je zgodno.
A sad, jedan, dva... – ču se Pjerov glas i nastade ćutanje. – Tri! – i radosna
graja dečjih glasova diže se u sobi.
– Dve, dve! – vikala su deca.
To su bile dve čarape koje je Ana Makarovna na nekakav svoj tajni
način plela odjedanput na jednim istim iglama, a koje je ona uvek svečano
vadila jednu iz druge pred decom kad čarapa bude ispletena.
 XIV

Ubrzo posle toga dođoše deca da se oproste. Deca se izljubiše sa

svima, guverneri i guvernante se pozdraviše i odoše. Ostade samo Desal
sa svojim učenikom. Guverner je šapatom zvao svog učenika da ide dole.
– Non, monsieur Dessales, je demanderai à ma tante de rester152 –
odgovori takođe šapatom Nikoljenka Bolkonski. – Ma tante, dopustite mi
da ostanem – reče Nikoljenka prilazeći tetki. Na licu mu se ogledaše
molba, uzbuđenost i ushićenje. Grofica Marija pogleda u njega, pa se
okrete Pjeru.
– Kad ste vi tu, on ne može da se odvoji – reče mu ona.
– Je vous le ramenerai tout-à-l’heure, monsieur Dessales; bonsoir!153 –
reče Pjer, pružajući ruku Švajcarcu, pa, smešeći se, okrete se Nikoljenki. –
Ja i ti se nismo ni videli. Marie, kako on sve više liči – dodade, obraćajući
se grofici Mariji.
– Je li na oca? – reče dečko, zajapuri se i pogleda odozdo gore u Pjera
ushićenim, sjajnim očima.
Pjer mu klimnu glavom, pa nastavi pričanje koje behu deca prekinula.
Grofica Marija je vezla na kanvi; Nataša je gledala u muža, ne odvajajući
očiju. Nikolaj i Denisov su ustajali, iskali lule, pušili, uzimali čaj od Sonje,
koja je sedela neveselo i neprestano za samovarom, i zapitkivali Pjera.
Kudravi, slabunjavi dečak sjajnih očiju sedeo je u uglu gde ga niko nije
primećivao i, okrećući svoju kudravu glavu na tankom vratu koji mu je
virio iz posuvraćene jake na onu stranu gde je bio Pjer, ustreptao bi
ponekad i nešto šaputao sâm za sebe, očevidno obuzet nekim novim i
jakim osećanjem.
Razgovor se okretao oko one tadašnje spletke iz više uprave u kojoj
većina ljudi gleda obično najvažniji interes unutrašnje politike. Denisov,
nezadovoljan vladom zbog svojih neuspeha u službi, radosno je slušao sve
gluposti koje se sad, po njegovom mišljenju, čine u Petrogradu i u jakim i
oštrim izrazima stavljao svoje primedbe na Pjerove reči.
– Nekad je čovek morao da bude Nemac, sad da igra s Tatarinovom i s
madame Kridner, da čita... Ekarsthauzena i bratiju. O, da mi je opet da
puste našeg čovu Bonapartu! Isterao bi on njima sve bube iz glave. A na
šta to liči što se frontašu Švarcu daje Semjonovski puk? – vikao je on.
Iako Nikolaj nije imao želju da nalazi kako je sve zlo, onako kao
Denisov, on je takođe smatrao da je veoma dostojan i važan posao

152 Ne, gospodine Desal, zamoliću tetku da ostanem.

153 Ja ću vam ga odmah dovesti, gospodine Desal; laku noć!
prosuđivati malo i o vladi i smatrao je da su to vrlo značajne stvari što je
A postavljen za tog i tog ministra, a što je B postavljen tu i tu za general-
gubernatora i što je car rekao to i to, a ministar to i to. I on je smatrao da
se treba za to interesovati i zapitkivao je Pjera. Zbog njegovog i
Denisovljevog zapitkivanja razgovor je jednako nosio onaj običan karakter
ogovaranja viših, vladinih sfera.
Ali Nataša, koja je znala sve manire i misli svog muža, vide kako Pjer
odavno želi a ne može da okrene razgovor na drugi predmet i da iskaže
svoju intimnu misao, onu misao zbog koje je i išao u Petrograd da se
posavetuje sa svojim novim prijateljem, knezom Fjodorom, pa mu ona
pomože pitanjem kako stoji njegov posao s knezom Fjodorom.
– O čemu to? – upita Nikolaj.
– Jednako o jednoj te jednoj stvari – reče Pjer, osvrćući se oko sebe. –
Svi vide kako stvari idu tako rđavo da se ne sme tako ostaviti i da je svaki
pošten čovek dužan da se odupre koliko je kadar.
– A šta mogu pošteni ljudi da učine? – reče Nikolaj i malo se namršti.
– Šta se može učiniti?
– Pa evo šta...
– Hajdemo u kabinet – reče Nikolaj.
Nataša, koja je već odavno pogađala da će doći da je zovu da podoji
dete, ču kako je dadilja zove i ode u dečju sobu. Grofica Marija ode s njom.
Muškarci odoše u kabinet, a Nikoljenka Bolkonski, koga teča ne opazi,
dođe u kabinet i sede u senci do prozora pored pisaćeg stola.
– Pa šta ćeš ti uraditi? – reče Denisov.
– Večito fantazije – reče Nikolaj.
– Evo šta – reče Pjer, ali ne sede nego čas hodaše po sobi, čas
zastajkivaše, šušketajući i praveći brze gestove kad govori. – Evo šta. Evo
kakvo je stanje u Petrogradu: gospodar se ni u što ne meša. On se sav
predao tom misticizmu. (Pjer sad nije nikom opraštao misticizam.) On
traži samo spokojstva, a spokojstvo mu mogu dati samo oni ljudi sans foi
ni loi154 koji seku i dave sve bez obzira: Magnjicki, Arakčejev, i tutti
quanti...155 Kad se ti ne bi zanimao ekonomijom, nego bi želeo samo
spokojstva, priznaćeš da bi pre postigao što želiš kad bi tvoj nastojnik bio
bezdušniji – reče on Nikolaju.
– Dobro, pa zašto ti to govoriš! – reče Nikolaj.
– Pa sve propada. Po sudovima se krade, u vojsci važi samo batina:
stalne vežbe i vojno progonstvo – muče svet; prosvetu ugušuju. Što je

154 Bez vere i zakona.

155 I njima slični.
mlado i pošteno, to upropašćuju! Svi vide da to ne može tako ići. Sve je
suviše zategnuto i mora da pukne – govorio je Pjer (kao što uvek govore
ljudi otkako postoje vlade kad zavire u rad kakve bilo vlade). Govorio sam
ja njima u Petrogradu.
– Kome? – upita Denisov.
– Pa vi znate kome – odgovori Pjer i pogleda ga značajno ispod oka:
knezu Fjodoru i svima. Takmičiti se u prosveti i dobročinstvu sve je to
lepo, razume se. Cilj je divan; ali u sadašnjim prilikama treba nešto
drugo.
U tom trenutku Nikolaj opazi da je tu i Nikoljenka. On se namršti i
priđe mu.
– Šta ćeš ti ovde?
– A zašto? Ostavi ga – reče Pjer, pa uze Nikolaja za ruku i nastavi: –
Sem toga, ja im kažem sad treba nešto drugo. Kad vi stojite i čekate kako
će svaki čas pući ta zategnuta žica; kad svi čekaju neminovan prevrat,
treba da se što je mogućno više naroda zbliži i složi, da se odupre opštoj
katastrofi. Sve što je mlado i snažno privlači se tamo i kvari. Jednog
mame žene, drugog počasti, trećeg slavoljublje i novac, i prelaze u onaj
tabor. Nezavisnih, slobodnih ljudi, kao što ste vi i ja, ne ostaje nimalo. Ja
kažem: proširite društveni krug, neka ne bude samo vrlina mot d’ordre156,
nego nezavisnost i aktivnost.
Nikolaj je ostavio dečka, srdito pomakao fotelju, seo u nju i, slušajući
Pjera, zlovoljno se iskašljivao i sve se više i više mrštio.
– Ali s kakvim ciljem aktivnost? – uzviknu on. – I kako ćete se vi
držati prema vladi?
– Evo kako! Kao pomagači. Društvo može i ne biti tajno, ako ga vlada
dopusti. Ono ne samo što nije neprijateljsko vladi, nego je društvo pravih
konzervativaca. Društvo džentlmena u punom smislu te reči. Da ne bi
došao Pugačov da pokolje i moju i tvoju decu i da me ne bi Arakčejev
poslao u vojno progonstvo, mi se samo zato i združujemo, s jednim ciljem:
opšte dobro i opšta spgurnost.
– Da; ali društvo je tajno, dakle neprijatljsko i štetno, koje može
doneti samo zlo.
– Zašto? Zar je tugendbund, koji je spasao Evropu (tada još nisu smeli
misliti da je Rusija spasla Evropu) doneo nešto štetno? Tugendbund – to
je savest vrline: to je ljubav, uzajamno pomaganje; to je ono što je
propovedao Hristos...

156 Parola.
 Nataša je ušla u sobu u sredini razgovora i radosno gledala u muža.
Ona se nije radovala onome što je on govorio. To nju čak nije ni zanimalo,
jer joj se činilo da je to sve neobično prosto i da ona to sve odavno zna (njoj
se to činilo zato što je znala sve ono iz čega to izlazi – svu dušu Pjerovu);
ali se radovala gledajući u njegovu veselu, oduševljenu figuru.
Još je radosnije i zanosnije gledao u Pjera dečko tanka vrata što je
virio iz posuvraćene jake, koga behu svi zaboravili. Svaka Pjerova reč
dirala ga je u srce i on je nervozno lomio prstima crveni vosak i pera na
tečinom stolu, kad bi mu došla pod ruku, ne opažajući to ni sam.
– Nije nikako ono što ti misliš, nego eto šta je bio nemački
tugendbund i onaj što ga ja predlažem – reče Pjer.
– Pa, brate, kobasičarima je dobar tugendbund, ali ja to ne razumem,
pa ni izgovoriti ne mogu – ču se glasan, odsečan glas Denisovljev. – Da je
sve ružno i odvratno, tu se slažem, samo ne razumem tugendbund, a kad
mi se ne sviđa – onda buna, eto tako. Je suis votre homme!157
Pjer se osmehnu, Nataša se zasmeja, ali Nikolaj još više nabra obrve i
poče da dokazuje Pjeru kako se nikakav prevrat ne predviđa i kako se sva
opasnost, o kojoj on govori, nalazi samo u njegovoj mašti. Pjer je
dokazivao protivno i, pošto je umno bio jači i veštiji, Nikolaj oseti da je
sateran u ćorsokak.
To ga još više razljuti, jer je, ne rasuđivanjem nego nečim jačim od
rasuđivanja, znao u duši svojoj da je njegovo mišljenje izvesno tačno.
– Evo šta ću ja tebi da kažem – reče on, pa ustade i nervozno poče da
udešava lulu u uglu sobe i najzad je baci. – Ja ti to ne mogu dokazati. Ti
kažeš da je kod nas sve rđavo i da će biti prevrata; ja to ne vidim; ali ti
kažeš da je zakletva konvencionalna stvar, a ja ti na to velim: ti si moj
najbolji prijatelj, ti to znaš, ali sklopite vi tajno društvo, počnite da radite
protiv vlade, pa ma kakva ona bila, ja znam da je meni dužnost da joj se
pokoravam. I neka mi sad naredi Arakčejev da pođem na vas sa
eskadronom i da vas sečem – neću se ni za sekundu predomišljati, nego ću
poći. A ti misli kako ti drago.
Posle tih reči nastade neugodno ćutanje. Nataša prva poče da govori,
braneći muža i napadajući brata. Njena je odbrana bila slaba i nevešta, ali
je postigla svoj cilj. Razgovor se opet nastavi, ali već ne u onom
neprijatnom i neprijateljskom tonu kojim je Nikolaj izgovorio svoje
poslednje reči.
Kad se svi digoše da idu na večeru, Nikoljenka Bolkonski priđe Pjeru,
bled, sa sjajnim, zračnim očima.

157 Slažem se s vama!

 – Čika-Pjere... vi... ali ne... Kad bi tata bio živ... da li bi se on složio s
vama? – upita on.
Pjer odjedanput razumede kakav se osobit, nezavisan, složen i snažan
rad osećanja i misli morao vršiti u tom dečku za vreme razgovora, pa,
setivši se svega što je govorio, ne bi mu po volji što ga je dečko slušao. Ali
mu je, ipak, trebalo odgovoriti.
– Mislim, bi – reče on nerado i iziđe iz kabineta.
Dečko saže glavu i tada kao da prvi put vide šta je počinio na stolu.
On se zarumene i priđe Nikolaju.
– Tečo, oprosti mi, ovo sam učinio nehotice – reče mu i pokaza
izlomljen vosak i pera.
Nikolaj se ljutito trže.
– Dobro, dobro – reče, bacajući pod sto parčad voska i pera.
I, očevidno, jedva uzdržavajući gnev, okrete se od njega.
– Nije uopšte ni trebalo da budeš tu – reče on.
 XV

Za večerom se nije više razgovaralo o politici, ni o društvima, nego se,

naprotiv, poveo za Nikolaja najmiliji razgovor o uspomenama iz 1812.
godine, koji je Denisov pokrenuo i u kome je Pjer bio naročito mio i
zanimljiv. I rođaci se raziđoše u najlepšem prijateljstvu.
Kad se Nikolaj posle večere svukao u kabinetu i izdao naredbe svom
upravitelju koji ga je već odavno čekao, on je u halatu došao u spavaću
sobu i zatekao ženu još za pisaćim stolom: pisala je nešto.
– Što to pišeš, Marie? – upita Nikolaj. Grofica Marija pocrvene. Ona
se bojala da to što ona piše neće muž razumeti i odobriti. Htela je da
sakrije od njega ono što piše, a u isti mah beše joj i milo što ju je zatekao i
što mu mora kazati.
– Dnevnik, Nicolas – reče ona i pruži mu plavu knjižicu ispisanu
njenim čvrstim krupnim rukopisom.
– Dnevnik?... – reče Nikolaj malo podrugljivo i uze knjižicu.

U knjižici beše napisano na francuskom:

„4 decembra. Danas Andrjuša (stariji sin) nije hteo da se

obuče kad se probudio i m-lle Louise poslala je po mene. Bio se
uzjogunio. Pokušala sam da mu pretim, a on se samo još više
rasrdio. Tada sam se i ja rasrdila, ostavila sam i počela s
dadiljom da budim drugu decu, a njemu sam rekla da ga ne
volim. On je dugo ćutao, kao da se začudio; potom je samo u
košulji dotrčao k meni i rasplakao se tako da ga zadugo nisam
mogla utešiti. Videlo se da ga je najviše mučilo to što je mene
najedio; potom, kad sam mu dala uveče biletić, on je opet tužno
zaplakao kad me je poljubio. S njim se sve može lepim učiniti.“

– Kakav biletić? – upita Nikolaj.

– Počela sam davati uveče starijima zapise kako su se vladali.
Nikolaj pogleda u zračne oči koje su ga posmatrale, pa nastavi da
prelistava i čita. U dnevnik je zapisivano sve ono iz dečjeg života što se
majci činilo važno, što pokazuje dečji karakter ili navodi na opšte misli o
načinima vaspitanja. To su, većinom, bile veoma ništavne sitnice; ali to
nije izgledalo tako ni majci, ni ocu kad je sad prvi put čitao taj dečji
dnevnik.
 5.decembra beše zapisano:

„Mića je bio nestašan za stolom. Tata je rekao da mu se ne dâ

kolača. Nisu mu dali; ali on je tako tužno i željno gledao druge
kako jedu. Ja mislim da se samo razvija lakomnost kad se deca
kazne tim što im se ne da slatkiša. Treba da kažem Nicolas.“

Nikolaj ostavi knjižicu i pogleda u ženu. Njene zračne oči gledale su u

njega upitno (da li odobrava ili ne odobrava dnevnik). Nije se moglo ni
posumnjati da Nikolaj ne samo odobrava nego da je i ushićen pred svojom
ženom.
„Može biti to nije trebalo raditi tako pedantno, može biti nije bilo
nikako ni potrebno“ mislio je Nikolaj; ali ga je ushićavao taj neumorni,
večiti duševni napor, kome je cilj bio samo moralno dobro dečje. Kad bi
Nikolaj mogao biti svestan svoga osećanja, on bi našao da se njegova
čvrsta, nežna i ponosita ljubav prema ženi najviše zasnivala na onom
divljenju njenoj duševnosti, onom, gotovo njemu nedostižnom, uzvišenom,
moralnom svetu u kome je uvek živela njegova žena.
On se ponosio time što je ona tako pametna i dobra, uviđao je koliko je
on sićušan prema njoj u duhovnom svetu i utoliko se više radovao što je
ona svom svojom dušom ne samo bila njegova, nego je bila i deo njega
samog.
– Veoma, veoma mi se sviđa, draga moja – reče on ozbiljno. I, pošto
malo poćuta, dodade: – Danas sam se rđavo vladao. Ti nisi bila u
kabinetu. Zametnuli smo prepirku ja i Pjer, i ja sam se malo razgnevio.
Ali se ne može drukčije. To je pravo dete. Ja ne znam šta bi bilo od njega
da ga Nataša ne drži na uzdi. Pomisli, samo, zašto je išao u Petrograd?...
Tamo su sastavili...
– Da, znam – reče grofica Marija. – Nataša mi je ispričala.
– Dakle, ti znaš – nastavi Nikolaj i planu čim se samo seti prepirke. –
On hoće da me uveri kako je svaki pošten čovek dužan ići protiv vlade,
dok zakletva i dužnost... Žalim što ti nisi bila. Pa svi napali na mene, i
Denisov, i Nataša... Nataša je smešna. Znaš kako ga drži pod papučom, a
čim dođe stvar do rasuđivanja, ona nema svojih reči, samo njegovim
rečima govori – dodade Nikolaj, podajući se onoj neodoljivoj žestini što
izaziva čoveka da osuđuje i najdraže i najbliže ljude.
Nikolaj je zaboravio da se to što je rekao za Natašu moglo od reči do
reči kazati i za njega što se tiče njegove žene.
– Da, ja sam to opazila – reče grofica Marija.
 – Kad sam mu ja rekao da je dužnost i zakletva iznad svega, on stade
da dokazuje bogzna šta. Šteta što nisi bila. A šta bi ti rekla?
– Po mom mišljenju, ti imaš potpuno pravo. Ja sam tako i Nataši
rekla. Pjer kaže da svi stradaju, muče se, kvare se i da je naša dužnost
pomoći bližnjima. Razume se, da je u pravu – govorila je grofica Marija –
ali on zaboravlja da mi imamo drugih, prečih obaveza, koje nam je sam
Bog odredio, i da mi možemo rizikovati sebe, ali ne i decu.
– Pa eto, eto, ja sam mu to baš i rekao – prihvati Nikolaj, kome se
odista činilo da je on upravo to rekao. – A oni okupili svoje, ljubav prema
bližnjemu i hrišćanstvo, i to sve pred Nikoljenkom, koji se tamo uvukao i
sve polomio.
– Ah, Nicolas, znaš da meni Nikoljenka veoma često zadaje brige –
reče grofica Marija. – To je tako neobičan dečko. I ja se bojim da pored
svoje dece njega ne zanemarujem. Mi svi imamo svoju decu, svi imamo
rodbinu; a on nema nikoga. On je večito sam sa svojim mislima.
– Meni se čini da ti nemaš šta sebi da prebacuješ zbog njega. Sve što
može najnežnija mati da učini za svoga sina, ti si učinila i činiš za njega. I
meni je, razume se, to milo. On je divan, divan dečko. Danas je slušao
Pjera kao u nekom zanosu. I, pomisli samo, izlazimo da večeramo, kad
pogledah, a on mi sve na stolu izlomio u parčad i odmah mi to reče. Ja
nikad nisam čuo da on kaže neistinu. Divan, divan dečko! – ponovi
Nikolaj, kome se u duši nije sviđao Nikoljenka ali za koga je uvek hteo
reći da je divan.
– Ali opet nisam ja ono što je mati – reče grofica Marija – ja osećam
da nisam, i to mi je teško. Divan dečko, ali se užasno bojim za njega.
Njemu će društvo biti od koristi.
– Pa, neće trajati tako dugo; na leto ću ga odvesti u Petrograd – reče
Nikolaj, pa se vrati na razgovor koji se vodio u kabinetu i koji ga je,
očevidno, uzbuđivao, i nastavi: – Šta se mene tiče to sve tamo, šta je meni
stalo što ne valja Arakčejev i sve, kad sam se ja oženio i toliko sam dužan
da će me strpati u zatvor, a imam majku koja to ne može ni da gleda ni da
razume. Pa onda ti, deca, poslovi. Zar sam ja svog zadovoljstva radi od
jutra do mraka u poslu i u kontoaru? Ne, nego znam da moram raditi da
umirim majku, da se odužim tebi i da ne ostavim decu da budu onakvi
prosjaci kao što sam ja bio.
Grofica Marija htede da mu kaže kako čovek nije sit samo od hleba,
kako on suviše važnosti pripisuje tim poslovima; ali je znala da to nije
potrebno i da je uzaludno govoriti. Ona samo uze njegovu ruku i poljubi.
On taj nežni gest razumede kao da ona odobrava i potvrđuje njegove misli,
pa, pošto je mislio neko vreme ćuteći, nastavi da misli glasno.
 – Ti znaš, Marie – reče on – danas je došao Ilja Mitrofanič (to je bio
njegov delovođa) iz tambovskog sela i priča kako za šumu već daju
osamdeset hiljada. – I Nikolaj poče veselog lica da priča kako će se moći
vrlo skoro otkupiti Otradno. – Još desetak godina života, pa ću ostaviti
deci... u odličnom stanju.
Grofica Marija je slušala muža i razumela sve što joj je govorio. Ona je
znala kako je on, kad tako misli naglas, ponekad upita šta je kazao, pa se
ljuti ako opazi da je mislila o nečem drugom. I zbog toga je s velikim
trudom pratila njegov govor, jer je nije nimalo interesovalo ono što je
govorio. Ona je gledala u njega i ne da je mislila o nečem drugom, nego je
osećala nešto drugo. Ona je osećala pokornu, nežnu ljubav prema tom
čoveku koji nikad neće razumeti ništa od onog što ona razume, pa kao da
ga je zbog toga volela još jače, s nijansom strasne nežnosti. Sem toga
osećanja koje ju je obuzimalo svu i nije joj dalo da prozre u pojedinosti
muževljevih planova, u njenoj su se glavi vrzle misli koje nisu imale
nikakve veze sa onim što je on govorio. Ona je mislila o bratiću (nju je
jako iznenadilo kad joj je muž kazao kako je dečko bio uzbuđen dok je Pjer
govorio), i izlazile su joj pred oči različite crte njegovog nežnog, osetljivog
karaktera; i, misleći o bratiću, mislila je i o svojoj deci. Ona nije poredila
bratića i svoju decu, nego je poredila svoju ljubav prema njima i nalazila s
tugom kako u njenoj ljubavi prema Nikoljenki nešto nedostaje.
Njoj je po koji put dolazila pomisao da ta razlika potiče od njegovog
uzrasta; ali je osećala da se ogrešila o njega i u svojoj duši se zaricala da
će se popraviti i učiniti što nije mogućno, to jest, voleti na ovom svetu i
svog muža, i decu, i Nikoljenku, i sve bližnje onako kao što je Hristos
voleo čovečanstvo. Duša grofice Marije uvek je težila onom što je
beskrajno, večito i savršeno i zato nikad nije mogla biti spokojna. Na
njenom licu beše se pojavio ozbiljan izraz skrivene, uzvišene patnje od
koje je patila njena duša, opterećena telom. Nikolaj pogleda u nju.
„Bože moj! Šta će biti sa nama ako ona umre, kao što mi se čini kad joj
je takvo lice?“ pomisli on, pa stade pred ikonu i poče da čita večernje
molitve.
 XVI

Nataša je, kad ostade sama s mužem, razgovarala onako kako samo
žena s mužem razgovara, to jest, pogađali su i kazivali neobično jasno i
brzo misli jedno drugome, protivno svim pravilima logike, ne pomažući se
rasuđivanjem, zaključcima i izvodima, nego na sasvim osobit način.
Nataša je toliko navikla da razgovara s mužem na taj način da joj je
logični tok Pjerovih misli bio kao najpouzdaniji znak da se ona i muž u
nečem ne slažu. Kad bi on počeo da dokazuje, da govori razborito i
spokojno i kad bi i ona, povodeći se za njim, počela da čini to isto, znala je
da će to neminovno dovesti do svađe.
Čim su ostali sami i čim mu je Nataša polako prišla široko otvorenih
srećnih očiju, odjedanput ga brzo uhvatila za glavu i pritisla uz svoje
grudi i rekla mu: „Sad si sav, sav moj, moj! Nećeš otići!“ – odmah je
započeo onaj razgovor protivan svima zakonima logike, protivan već zato
što su u jedno isto vreme govorili o sasvim različnim predmetima. To
pretresanje mnogih stvari u jedan isti mah ne samo što nije smetalo
jasnom razumevanju, nego je, naprotiv, bilo najpouzdaniji znak da oni
potpuno razumeju jedno drugo.
Kao što je u snovima sve neistinito, apsurdno i protivrečno, sem
osećanja koje upravlja snovima, tako i u tom razgovoru, protivnom svima
pravilima razuma, nije govor dosledan ni jasan, nego samo osećanje što
upravlja govorom.
Nataša je pričala Pjeru o življenju bratovom, o tome kako se ona
mučila a nije živela dok joj je muž bio na putu, i o tome kako je još više
zavolela Marie i o tome kako je Marie u svakom pogledu bolja od nje.
Govoreći to, Nataša je iskreno priznavala kako ona uviđa Marijina
preimućstva ali je, u isti mah dok je to govorila, tražila od Pjera da on nju
ipak pretpostavlja i Mariji i svima ostalim ženama, i da joj sam ponovo,
naročito pošto je video u Petrogradu mnogo žena, to ponovi.
Pjer, odgovarajući na Natašine reči, ispriča joj kako mu je bilo
nesnosno u Petrogradu da odlazi na prijeme i ručkove s damama.
– Ja sam se sasvim odučio da razgovaram s damama – reče on –
prosto mi je dosadno. Naročito kad sam tako u poslu.
Nataša ga dobro pogleda, pa nastavi:
– Marie je divna – reče ona. – Kako ume da shvati decu. Kao da im
vidi dušu. Juče, na primer, Mićenka se počeo joguniti...
– I kako je nalik na oca – prekide je Pjer. Nataša je razumela zašto je
on učinio tu primedbu o sličnosti Mićenkinoj s Nikolajem: njemu je bilo
neprijatno kad pomisli na svoju prepirku sa šurakom i želeo je da čuje
Natašino mišljenje o tome.
– Nikolaj ima tu slabost da neće nipošto odobriti ono što nisu svi
usvojili. A ja znam da je tebi baš do toga stalo da ouvrir une carriere158 –
reče ona, ponavljajući reči koje je Pjer već jednom rekao.
– A, ne, glavno je to – reče Pjer – što su Nikolaju misli i rasuđivanja...
zabava, gotovo provođenje vremena. Eto, on sastavlja biblioteku i postavio
je sebi pravilo da ne kupuje novu knjigu dok ne pročita onu što je već
kupio... i Sismondija, i Rusoa, i Monteskija – dodade Pjer smešeći se. – Pa
ti znaš kako ja njega... – poče on kao da ublaži to što govori; ali ga Nataša
prekide, dajući mu time na znanje da to nije potrebno.
– Dakle, ti kažeš, njemu su misli zabava…
– Da, a meni je sve drugo zabava. Ja sam za sve vreme dok sam bio u
Petrogradu sve gledao kao u snu. Kad me zanima misao, onda mi je sve
ostalo zabava.
– O, kako mi je žao što nisam videla kako si se pozdravio s decom! –
reče Nataša. – Koja se najviše obradovala? Sigurno Liza?
– Da – reče Pjer i nastavi ono što je njega zanimalo. – Nikolaj veli, mi
ne treba da mislimo. Da, ali ja to ne mogu. Da već i ne pominjem kako
sam u Petrogradu opazio (tebi to mogu reći) da se bez mene sve raspadalo,
svak je vukao na svoju stranu. Ali mi je pošlo za rukom da ih sve složim,
pa onda moja je misao vrlo prosta i jasna. Ja i ne kažem da mi moramo
raditi protiv toga i toga. Možemo se prevariti. Nego kažem: združite se svi
koji volite dobro, i neka bude jedna zastava: aktivna vrlina. Knez Sergije
je divan i pametan čovek.
Nataša nije sumnjala da je Pjerova misao velika misao, ali ju je jedno
bunilo. A to je to što je on njen muž. „Zar baš tako važan i društvu
potreban čovek, pa moj muž? Kako to da se tako desi?“ Ona je htela da mu
izrazi tu svoju nedoumicu. „Koji su to ti ljudi što bi mogli odlučiti da li je
on odista tako pametniji od sviju?“ – pitala se ona i u svojoj pameti ređala
ljude koje je Pjer jako cenio. Sudeći po njegovom pričanju, on nikoga od
ljudi nije tako cenio kao Platona Karatajeva.
– Znaš li o čemu mislim? – reče ona. – O Platonu Karatajevu. Kako bi
on rekao? Bi li ti on sad odobrio?
Pjer se nije nimalo začudio tom pitanju. On je razumeo tok ženinih
misli.

158 Otkriti novo zanimanje.

 – Platon Karatajev? – reče on i zamisli se, očevidno starajući se od
sveg srca da predstavi kako bi Karatajev sudio o toj stvari. – On to ne bi
razumeo, a, uostalom, možda bi odobrio.
– Ja te strašno volim! – reče odjedanput Nataša. – Strašno! Strašno!
– Ne ne bi odobrio – reče Pjer, pošto je razmislio. – Što bi odobrio, to je
ovaj naš porodični život. On je tako želeo da u svemu vidi pristojnost,
sreću i spokojstvo, i ja bih mu s ponosom pokazao nas. Eto, ti veliš –
rastanak. A nećeš verovati kako ja neobično osećanje imam prema tebi
posle rastanka...
– Pa još i ovo... – poče Nataša.
– Ne, nije to. Ja ću tebe uvek voleti. I više se ne može voleti; nego je to
nešto neobično... Ma da... – On ne dovrši, jer njihovi pogledi koji se sretoše
izgovoriše ostalo.
– Kakve gluposti – reče odjedanput Nataša – medeni mesec i što vele
da je u prvo vreme prava sreća. Naprotiv, sad je najbolje. Samo kad ne bi
odlazio na put. Sećaš li se kako smo se svađali? I uvek sam ja bila kriva.
Uvek ja. A zbog čega smo se svađali – čak i ne pamtim.
– Sve zbog jedne stvari – reče Pjer osmehujući se – zbog ljubom...
– Ne govori, ne marim ni da čujem – uzviknu Nataša. I oči joj zasijaše
hladno, pakosno. – Ti si je video – dodade ona poćutavši.
– Nisam, pa i kad bih je video, ne bih je poznao.
Oboje zaćutaše.
– Ah, znaš? Kad si ti u kabinetu govorio, ja sam te posmatrala – poče
da govori Nataša trudeći se, očevidno, da otera oblak koji se beše nadneo.
– Kao dve kapi vode ličiš na njega, na dečka. (Tako je ona zvala sina.) Ah,
već treba da idem k njemu... Vreme je... A žao mi da odem.
Oni poćutaše nekoliko sekundi. Zatim se odjedanput u jedan isti mah
okretoše jedno drugom i počeše nešto da govore. Pjer poče zadovoljan
samim sobom i zanesen; Nataša – s tihim blaženim osmehom. Kad se
sukobiše, oboje zastadoše, dajući jedno drugom prvenstvo.
– Ne, ne; šta si htela? Kaži, kaži.
– A ne; kaži ti, ja onako, gluposti – reče Nataša.
Pjer reče ono što je počeo. To beše nastavak njegovog zadovoljnog
rasuđivanja o svom uspehu u Petrogradu. Njemu se u tom trenutku činilo
da je on pozvan da dâ nov pravac čitavom ruskom društvu i čitavom
svetu.
– Hteo sam samo reći da su sve misli koje imaju ogromnih posledica
uvek proste. Sva je moja misao u tome da ako su pokvareni ljudi združeni
među sobom te su postali sila, onda i pošteni ljudi treba da učine to isto.
Vidiš kako je prosto.
– Da.
– A šta si ti htela reći?
– Ja,onako,gluposti.
– Ne, ipak.
– Pa nije ništa, sitnice – reče Nataša i još se vedrije osmehnu. – Htela
sam samo da kažem za Peću: danas dadilja dolazi da ga uzme od mene, a
on se zasmeja, zažmuri, i privi se uz mene, svakako je mislio da se sakrio.
Strašno je sladak... Eno ga viče! Zbogom!
I ona ode iz sobe.

U to isto vreme dole, u odeljenju Nikoljenke Bolkonskog, u njegovoj

spavaćoj sobi, gorelo je kao i uvek kandilo (dečko se plašio mraka i nisu ga
mogli odučiti od te mane). Desal je spavao visoko na svoja četiri jastuka i
njegov rimski nos puštao je ujednačeno hrkanje. Nikoljenka se tek beše
probudio, sedeo je na svojoj postelji, sav u hladnom znoju, i razrogačenim
očima gledao preda se. Razbudio ga je strašan san. Usnio je sebe i Pjera u
šlemovima, onakvim kao što su bili nacrtani u Plutarhovoj knjizi. On i
čika Pjer predvodili su ogromnu vojsku. Ta vojska bila je sastavljena od
belih kosih linija, koje su ispunjavale vazduh kao ona paučina što leti u
jesen i koju Desal zove le fil de la Vierge.159 Napred je bila slava, onakva
ista kao i ti končići, samo malo češća. Oni, on i Pjer, leteli su lako i
radosno sve bliže i bliže cilju. Odjedanput su končići koji su ih nosili počeli
da se labave i mrse; njemu bi teško. I teča Nikolaj Ilič obrete se pred
njima strašan i strog.
– Jeste li to vi učinili? – reče on, pokazujući na izlomljen crveni vosak
i pera. – Ja sam vas voleo, ali mi je Arakčejev zapovedio – i ja ću ubiti ko
se prvi makne napred. – Nikoljenka se obazre na Pjera; ali Pjera već nije
bilo. Pjer je bio otac – knez Andreja, i otac nije imao lika ni oblika, ali je
bio on, i Nikoljenka je, videći ga, osetio slabost ljubavi: osetio se bez snage,
bez kostiju i židak. Otac ga je milovao i žalio. Ali se teča Nikolaj Ilič sve
bliže i bliže primicao njima. Nikoljenku je obuzeo užas i on se probudio.
„Otac – mislio je on. – Otac (iako su u kući bila dva dobro pogođena
portreta, Nikoljenka nije nikad zamišljao kneza Andreju u ljudskom
obliku), otac je bio sa mnom i milovao me. On je odobravao meni, on je

159 Nit Bogorodice.

odobravao čika-Pjeru. Ma šta on rekao – ja ću to učiniti. Mucije Scevola
sagoreo je svoju ruku. Pa zašto da se i meni to ne desi u životu? Ja znam,
oni hoće da učim. I ja ću učiti. Ali ću nekad s tim prestati; i tada ću
učiniti. Samo za jedno molim Boga: da budem i ja onakav kao što su bili
Plutarhovi ljudi, pa ću i ja učiniti onako isto. Učiniću bolje. Svi će doznati,
svi će me zavoleti, svi će se ponositi mnome.“
I Nikoljenka odjedanput oseti kako ga guši plač u grudima i zaplaka.
– Etes-vous indisposé?160 – ču se Desalov glas
– Non161 – odgovori Nikoljenka i leže na jastuk.

„On je dobar i blag, ja ga volim“ – mislio je o Desalu. „A čika Pjer! O,

kako je to divan čovek! A otac? Otac! Otac! Da, ja ću učiniti ono čime bi
čak i on bio zadovoljan“...

160 Da vam nije zlo?

161 Nije.
DRUGI DEO
 I

Predmet istorije je život narodâ i čovečanstva. Neposredno uhvatiti i

obuhvatiti rečju – opisati život ne čovečanstva, nego samo jednog naroda,
izgleda da je nemogućno.
Raniji istoričari upotrebljavali su često jedan prost način da opišu i
uhvate narodni život, koji izgleda da se ne može uhvatiti. Oni su opisivali
delatnost pojedinih ljudi koji su upravljali narodom; i ta delatnost
izražavala im je delatnost celog naroda.
Na pitanja kakvim su načinom pojedini ljudi prinuđavali narode da
rade po njihovoj volji i šta je upravljalo samom voljom tih ljudi, istoričari
su odgovarali: na prvo pitanje time što su priznavali volju Božanstva, koja
je potčinjavala narode volji jednog izabranog čoveka, a na drugo pitanje –
time što su priznavali da isto to Božanstvo upućuje tu volju izabranog
čoveka unapred određenom cilju.
Tako su ta pitanja rešavana verom u neposredno učešće Božanstva u
ljudskim poslovima.
Nova istorijska nauka odbacila je u svojoj teoriji obe te teze.
Moglo bi izgledati da je nova nauka, pošto je odbacila verovanje starih
da su ljudi potčinjeni Božanstvu i da ima određenog cilja kome se vode
narodi, bila dužna izučavati ne pojave vlasti, nego uzroke koji stvaraju
vlast. Ali ona nije to učinila. Ona je u teoriji odbacila gledišta starih
istoričara, a u praksi se po njima upravlja.
Mesto ljudi obdarenih božanskom vlašću, koje neposredno rukovodi
volja Božanstva, nova istorija je stavila ili junake obdarene neobičnim,
nadljudskim sposobnostima, ili prosto ljude najrazličnijih osobina, od
vladalaca do novinara, koji rukovode masama. Mesto pređašnjih,
Božanstvu ugodnih ciljeva naroda judejskog, grčkog, rimskog, koji su
drevnima izgledali kao ciljevi kretanja čovečanstva, nova istorija je stavila
svoje ciljeve: blagostanje francusko, nemačko, englesko i, u svojoj najvišoj
apstraktnosti, napredak civilizacije celog čovečanstva, u koje se obično
računaju narodi što zapremaju majušni kutić na severozapadu velikog
kontinenta.
Nova istorija je odbacila ranija verovanja, a nije mesto njih postavila
novo gledište, i logika situacije prinudila je istoričare koji su prividno
odbacili božansku vlast vladalaca i fatum drevnih istoričara, da drugim
putem dođu do tog istog gledišta: da priznadu, prvo, da pojedini ljudi
rukovode narodima, i drugo, da postoji izvestan cilj kome idu narodi i
čovečanstvo.
 U svim spisima najnovijih istoričara, od Gibona do Bokla, bez obzira
na to što izgleda kao da se ne slažu u mišljenju i što im gledišta izgledaju
nova, leže u osnovi te dve stare neizbežne teze.
Prvo, istoričar opisuje delatnost pojedinih ličnosti, koje su, po
njegovom mišljenju, rukovodile čovečanstvom: jedan smatra kao takve
ličnosti samo vladaoce, vojskovođe, ministre; drugi da su takve ličnosti,
sem vladalaca, govornici učeni ljudi, reformatori, filozofi, pesnici. Drugo,
cilj kome se vodi čovečanstvo poznat je istoričaru: jednom je taj cilj
veličina rimske, španske, francuske države; drugom je to sloboda
jednakost i izvesna vrsta civilizacije onog majušnog svetskog kutića što se
zove Evropa.
U 1789. godini nastaje vrenje u Parizu; ono raste širi se i izražava se
pokretom narodâ sa zapada na istok. Taj se pokret nekoliko puta kreće na
istok, dolazi u sukob s protivnim pokretom sa istoka na zapad; u 1812.
godini dolazi do svoje krajnje granice – do Moskve i, u čudnovatoj
simetriji, odigrava se suprotan pokret sa istoka na zapad, koji, isto onako
kao i onaj prvi pokret, povlači za sobom narode iz srednje Evrope.
Suprotni pokret dolazi do polazne tačke zapadnog pokreta – do Pariza, i
stišava se.
U tom dvadesetogodišnjem periodu ogromna množina njiva nije
orana; kuće su spaljene; trgovina menja pravac; milioni ljudi siromaše,
bogate se, preseljavaju se, i milioni hrišćana, koji veruju u zakon ljubavi
prema bližnjemu, ubijaju se među sobom.
Šta to sve znači? Otkuda je to poteklo? Šta je nagnalo te ljude da
spaljuju kuće i da ubijaju svoje bližnje? Kakvi su bili uzroci tih događaja?
Kakva je sila nagnala ljude da tako postupaju? Eto to su nehotična,
prostodušna i najpravednija pitanja koja čovečanstvo stavlja sebi kad
naiđe na spomenike i na predanja iz tog perioda pokreta.
Da bismo rešili ta pitanja, mi se obraćamo istorijskoj nauci, kojoj je
cilj da upozna narode i čovečanstvo.
Kad bi istorija zadržala gledište starih istoričara, ona bi rekla:
Božanstvo je dalo, kao nagradu ili kao kaznu svome narodu, vlast
Napoleonu i rukovodilo njegovom voljom da postigne svoje božanske
ciljeve. I odgovor bi bio potpun i jasan. Morao bi čovek verovati ili ne
verovati u božansko značenje Napoleonovo; ali onome ko bi verovao bilo
bi, u celoj istoriji tog vremena sve razumljivo i ne bi moglo biti nijedne
protivrečnosti.
Ali nova istorija ne može tako da odgovori. Nauka ne priznaje
mišljenje drevnih istoričara o neposrednom učešću Božanstva u poslovima
čovečanstva i zato ona mora dati druge odgovore.
 Nova istorija, kad odgovara na ta pitanja, veli: „Vi hoćete da znate šta
znači taj pokret; odakle je potekao i kakva je sila stvorila te događaje?
Slušajte:
„Luj XIV bio je veoma gord i samopouzdan čovek; imao je te i te
milosnice i te i te ministre, i rđavo je vladao Francuskom. Naslednici
Lujevi bili su takođe slabi ljudi, i takođe su rđavo vladali Francuskom. I
oni su imali te i te ljubimce i te i te milosnice. Uz to su neki ljudi pisali u
to vreme knjige. Na kraju osamnaestog veka iskupilo se u Parizu
dvadesetak ljudi koji su počeli da govore kako su svi ljudi jednaki i
slobodni. Zbog toga počeše ljudi po svoj Francuskoj da kolju i upropašćuju
jedan drugog. Ti su ljudi ubili kralja i još mnoge. U to isto vreme beše u
Francuskoj genijalan čovek – Napoleon. On je svuda sve pobeđivao, to jest
ubijao je mnogo ljudi, zato što je bio veoma genijalan. I on pođe da ubija
zbog nečega Afrikance, i tako ih je dobro ubijao i bio je tako lukav i mudar
da je, kad je došao u Francusku, zapovedio svima da se njemu pokore. I
svi mu se pokoriše. Kad se proglasio imperatorom, on je ponovo krenuo da
ubija narod u Italiji, Austriji i Pruskoj. I tamo je mnogo ubio. A u Rusiji
beše car Aleksandar, koji je naumio da povrati red u Evropi i zato je
vojevao s Napoleonom. Ali se u 1807. godini iznenadno sprijatelji s njim,
a u 1811. godini opet se posvađa i ponovo počeše da ubijaju mnogo naroda.
I Napoleon dovede u Rusiju šest stotina hiljada ljudi i osvoji Moskvu; ali
potom odjedanput pobeže iz Moskve, i tada car Aleksandar, potpomognut
savetima Štajna i ostalih, udruži Evropu da se bori protiv rušioca njenog
mira. Svi saveznici Napoleonovi postadoše odjedanput njegovi neprijatelji;
i ta se vojska krete protiv Napoleona koji beše iskupio nove snage.
Saveznici pobediše Napoleona, uđoše u Pariz, nagnaše Napoleona da se
odreče prestola i poslaše ga na ostrvo Elbu, ne lišavajući ga čina
imperatora i ukazujući mu svako poštovanje, iako su ga pre pet godina i
posle godinu dana svi smatrali kao razbojnika van zakona. A počne da
vlada Luj XVIII, kome su se dotle i Francuzi i saveznici samo podsmevali.
Napoleon, prolivajući suze pred starom gardom, odreče se prestola i
ode u izgnanstvo. Potom su vešti državnici i diplomati (osobito Taljeran,
koji beše uspeo da pre drugoga sedne na izvesnu fotelju, i time proširio
granice Francuskoj) razgovarali u Beču i tim razgovorom usrećavali ili
unesrećavali narode. Odjedanput se diplomati i monarsi umalo ne
posvađaše; već su bili spremni da opet zapovede svojim vojskama da se
ubijaju; ali u tom trenutku dođe u Francusku Napoleon s bataljonom i
Francuzi, koji su ga mrzeli, odmah mu se svi pokoriše. Ali se združeni
monarsi na to naljute i pođu ponovo da vojuju s Francuzima. I genijalnog
Napoleona pobediše i otpremiše na ostrvo sv. Jelene, priznavši odjedanput
da je razbojnik. I tamo je izgnanik, odvojen od onih što su mu srcu dragi i
od Francuske koju je voleo umirao na steni sporom smrću, i ostavio
potomstvu svoja velika dela. A u Evropi je nastala reakcija i svi su
vladaoci počeli opet da čine krivdu svojim narodima.“
Uzalud biste pomislili da je ovo podsmeh – karikatura istorijskog
opisivanja. Naprotiv, ovo je najblaži izraz onih protivurečnih odgovora koji
ne odgovaraju na pitanja, a koje daje sva istorija, od onih što pišu
memoare i istorije pojedinih država pa do opštih istorija i do nove vrste
istorije – istorije kulture onog vremena.
Nastranost i komičnost tih odgovora potiče otuda što je nova istorija
nalik na gluvog čoveka kad odgovara na pitanja koja mu niko ne stavlja.
Ako je istoriji cilj da opisuje kretanje čovečanstva i narodâ, onda je
prvo pitanje – na koje ako se ne odgovori sve je ostalo nerazumljivo – ovo:
kakva snaga pokreće narode? Na ovo pitanje nova istorija brižljivo priča
ili kako je Napoleon bio veoma genijalan, ili kako je Luj XIV bio veoma
gord, ili još kako su ti i ti pisci napisali takve i takve knjige.
To sve može vrlo lako biti i čovečanstvo je gotovo da se s tim složi; ali
ono ne pita za to. Sve bi to moglo imati vrednosti kad bismo priznavali
božansku vlast, zasnovanu na samoj sebi i uvek jednaku, koja upravlja
svojim narodima preko Napoleonâ, Lujeva i pisaca; ali mi tu vlast ne
priznajemo i zato pre nego što se počne govoriti o Napoleonima, Lujevima
i piscima, treba pokazati kakva je veza među tim ličnostima i pokretom
narodâ.
Ako je mesto božanske vlasti došla druga snaga, onda treba objasniti
u čemu je ta nova snaga, jer upravo u toj snazi i jest sva važnost istorije.
Istorija kao da pretpostavlja da se ta snaga po sebi razume i da je svakom
poznata. Ali ko pročita vrlo mnogo istorijskih dela, pored sve želje da
prizna tu novu snagu kao poznatu neće verovati da je ta nova snaga, koju
tako razlčno shvataju i sami istoričari, bila svakom potpuno poznata.
 II

Kakva snaga pokreće narode?

Posebni istoričari, biografi, i istoričari pojedinih naroda shvataju tu
snagu kao vlast koju imaju heroji i vladaoci. Po njihovom opisivanju,
događaji se odigravaju samo po volji Napoleonâ, Aleksandra ili uopšte
onih ličnosti koje opisuje posebni istoričar. Odgovori koje istoričari te
vrste daju na pitanje o onoj snazi što pokreće događaje zadovoljavaju
čoveka, ili samo dotle dok za svaki događaj postoji jedan istoričar. Ali čim
istoričari raznih narodnosti i raznih gledišta počnu da opisuju jedan isti
događaj, odmah odgovori što ih oni daju gube sav smisao, jer svaki od njih
shvata tu snagu ne samo različito, nego, često, i sasvim suprotno. Jedan
istoričar dokazuje da je događaj izazvala Napoleonova vlast; drugi tvrdi
da ga je izazvala Aleksandrova vlast; treći – vlast kakvog trećeg čoveka.
Sem toga, istoričari te vrste protivureče jedan drugom čak i u
objašnjavanju one snage na kojoj se zasniva vlast jedne i iste ličnosti.
Tjer, bonapartist, veli da je Napoleonova vlast bila zasnovana na
njegovoj vrlini i genijalnosti; Lanfrey, republikanac, veli da je ona bila
zasnovana na njegovom lupeštvu i obmani naroda. I tako istoričari te
vrste, potirući uzajamno tvrđenja jedan drugome, samim tim ubijaju
pojam o snazi koja stvara događaje, a ne daju nikakvog odgovora na bitno
istorijsko pitanje.
Opšti istoričari, koji imaju posla sa svima narodima, kao da priznaju
netačnost mišljenja posebnih istoričara o snazi koja stvara događaje. Oni
ne priznaju tu snagu kao vlast koju imaju heroji i vladaoci, nego je
smatraju kao rezultat mnogih snaga s različnim pravcima. Opisujući rat
ili pokoravanje koga naroda, opšti istoričar traži uzrok događaju ne u
vlasti jedne ličnosti, nego u uzajamnom uticaju mnogih ličnosti koje su u
vezi s događajem.
Prema tome gledištu moglo bi se pomisliti da vlast istorijskih ličnosti,
kad se predstavlja kao proizvod mnogih snaga, ne može biti razmatrana
kao snaga koja sama sobom stvara događaje. Međutim, opšti istoričari, u
većini slučajeva, upotrebljavaju pojam o vlasti opet kao snagu koja sama
sobom stvara događaje i stoji prema njima kao uzrok. Po njihovom
opisivanju, čas je istorijska ličnost proizvod svoga vremena, a njena vlast
samo proizvod raznih snaga; čas je njena vlast snaga koja stvara
događaje. Na primer, Gervinus, Šloser i ostali čas dokazuju da je
Napoleon proizvod revolucije, idejâ 1789. godine itd., čas otvoreno govore
kako su pohod u 1812. godini i drugi događaji što im se ne sviđaju samo
proizvodi lažno upućene Napoleonove volje i kako su i same ideje 1789.
godine zaustavljene u svom razvoju zbog Napoleonove samovolje. Ideje
revolucije, opšte raspoloženje proizvelo je Napoleonovu vlast. A vlast
Napoleonova je ugušila ideje revolucije i opšte raspoloženje.
Ova čudnovata kontradikcija nije slučajna. Ona ne samo što se nalazi
na svakom koraku, nego su iz postupnog niza takvih kontradikcija
sastavljeni svi opisi opštih istoričara. Ta konradikcija dolazi otuda što se
opšti istoričari kad stupe na teren analize, zaustave na pola puta.
Da bi se našle komponentne snage, ravne skupljenoj snazi ili
rezultanti, potrebno je da suma komponentnih snaga bude ravna
rezultanti. Upravo na taj uslov opšti istoričari nisu nikad pazili i zato, da
bi objasnili snagu rezultante, oni neizbežno moraju uzeti, sem nedovoljnih
komponentnih, još neobjašnjenu snagu koja utiče na rezultantu.
Posebni istoričar, opisujući pohod 1813. godine ili povratak Burbona,
veli otvoreno da je te događaje proizvela Aleksandrova volja. Ali opšti
istoričar Gervinus, obarajući to gledište posebnog istoričara, teži da
pokaže kako je pohodu 1813. godine i povratku Burbona, sem
Aleksandrove volje, bila uzrok delatnost Štajna, Meterniha, m-me Staël,
Taljerana, Fihtea, Šatobrijana i drugih. Istoričar je, kao što se vidi,
raščlanio vlast Aleksandrovu na komponentne snage: na Taljerana,
Šatobrijana, itd.; suma tih komponentnih snagâ, to jest uzajamni uticaj
Šatobrijana, Taljerana, m-me Staël i ostalih, očevidno nije ravna celoj
rezultanti, to jest pojavi što su se milioni Francuza pokorili Burbonima. Iz
onog što su Šatobrijan, m-me Staël i ostali kazali jedno drugom te i te reči
potiče samo njihova međusobna veza, a ne pokoravanje miliona ljudi. I
zato, da bi istoričar objasnio kako je iz te njihove veze poteklo pokoravanje
miliona ljudi, to jest kako je iz komponenata ravnih jednome A potekla
rezultanta ravna hiljadi A, on mora neizbežno uzeti opet onu istu snagu
vlasti koju odriče i priznati je kao rezultat snagâ, to jest, on mora uzeti
neobjašnjenu snagu koja utiče na rezultantu. A to upravo i rade opšti
istoričari. I usled toga ne samo što protivureče posebnim istoričarima,
nego i samima sebi.
Seljaci, prema tome da li žele kišu ili vedrinu, a nemajući jasnog
pojma o uzrocima kiše vele: vetar je rasterao oblake i vetar je nagnao
oblake. Isto tako i opšti istoričari, neki put, kad im se to prohte, kad to
zgodno pristaje uz njihovu teoriju, vele da je vlast rezultat događajâ; a
neki put, kad treba dokazati drukčije, vele da vlast stvara događaje.
Treća vrsta istoričara, što se zovu kulturni istoričari, idući putem koji
su utrli opšti istoričari, koji ponekad priznaju pisce i dame kao snage što
stvaraju događaje, još sasvim drukčije shvataju tu snagu. Oni je vide u
takozvanoj kulturi, u umnoj aktivnosti.
 Kulturni istoričari idu potpuno tragom svojih praroditelja – opštih
istoričara, jer kad se istorijski događaji mogu objasniti time što su se neki
ljudi tako i tako ponašali jedan prema drugome, onda zašto da se ne
objasne i time što su ti i ti ljudi pisali takve i takve knjige? Iz svega
ogromnog broja obeležjâ što prate svaku živu pojavu kulturni istoričari
izaberu obeležje umne aktivnosti i vele da je to obeležje uzrok. Ali, pored
sveg njihovog staranja da pokažu kako je uzrok događaja umna aktivnost,
mogli bismo se samo s velikim popuštanjem složiti s tim da između umne
aktivnosti i pokreta naroda ima nešto zajedničko, ali ni u kom slučaju ne
smemo uzeti da umna aktivnost rukovodi ljudskom aktivnošću, jer onakve
pojave kao što su najbezdušnija ubistva u francuskoj revoluciji, potekla iz
propovedanja čovekove jednakosti, i najljući ratovi i kazne, potekli iz
propovedanja ljubavi, ne potvrđuju tu pretpostavku.
Ali kad čak i uzmemo da su tačna sva lukavo skrojena rasuđivanja
kojima su te istorije napunjene; kad i uzmemo da narodima upravlja neka
neodređena snaga što se zove ideja – ipak bitno istorijsko pitanje ili ostaje
bez odgovora, ili se pređašnjoj vlasti vladalaca i uticaju savetnika i drugih
ličnosti, koji uvode opšti istoričari, dodaje još nova snaga ideje, čiju vezu s
masama treba objasniti. Može se razumeti da je Napoleon imao vlast i da
se zato odigrao događaj; sa izvesnim popuštanjem može se još razumeti da
je Napoleon, zajedno sa ostalim uticajima, bio uzrok događaja; ali kako je
knjiga Contrat Social učinila da se Francuzi počnu upropašćavati između
sebe – to se ne može razumeti dok se ne objasni uzročna veza te nove
snage s događajem.
Bez sumnje da postoji veza među svima ljudima koji žive istovremeno
i zato ima mogućnosti da se nađe neka veza među umnom aktivnošću
ljudi i njihovim istorijskim pokretom, onako isto kao što se ta veza može
naći među pokretom čovečanstva i trgovinom, zanatima, vrtlarstvom i čim
hoćete. Ali otkud ljudska umna aktivnost izgleda kulturnim istoričarima
kao uzrok ili izraz celog istorijskog pokreta – to je teško razumeti. Do
takvog zaključka mogle su dovesti kulturne istoričare samo ove
kombinacije: prvo, istoriju pišu učeni ljudi i zato im je i prirodno i milo
misliti da je aktivnost njihovog staleža osnova pokretu celog čovečanstva,
isto onako kao što je to i prirodno i milo misliti i trgovcima, i ratarima i
prostim vojnicima (ali se to ne pokazuje samo zbog toga što trgovci i prosti
vojnici ne pišu istorije), i drugo, umna aktivnost, prosveta, civilizacija,
kultura, ideja – sve su to pojmovi nejasni, neodređeni, pod čijom se
zastavom mogu veoma zgodno upotrebljavati reči koje imaju još nejasnije
značenje i koje se zato mogu lako podvoditi pod svaku teoriju.
Ali da ne govorimo o unutrašnjoj vrednosti istorija ove vrste (može
biti one su za nekoga ili za nešto i potrebne), kulturne istorije, na koje se
počinju sve više svoditi sve opšte istorije, značajne su zbog toga što one,
ispitujući potanko i ozbiljno razne religiozne, filozofske političke doktrine
kao uzroke događaja, svaki put kad im god dođe da opisuju istinski
istorijski događaj, kao na primer rat 1812. godine, opisuju ga nehotice kao
proizvod vlasti, govoreći otvoreno kako je taj rat proizvod Napoleonove
volje. Govoreći tako, kulturni istoričari nehotice protivureče samima sebi
ili dokazuju kako je ona nova snaga koju su oni izmislili ne izražava
istorijske događaje, nego kako je ona vlast koju oni tobož ne priznaju
jedini način da se razume istorija.
 III

Ide lokomotiva. Pitanje je čime se ona pokreće. Mužik veli: pokreće je

đavo. Drugi veli kako lokomotiva ide zato što se na njoj pokreću točkovi.
Treći tvrdi da je uzrok kretanja onaj dim što ga odnosi vetar.
Mužik se tvrdo drži svoga mišljenja. Da se njegovo mišljenje obori,
treba da mu kogod dokaže kako nema đavola ili da mu drugi mužik
objasni kako lokomotivu ne pokreće đavo, nego Švaba. Tek će tada oni
uvideti iz kontradikcija kako ni jedan ni drugi nisu u pravu. Ali onaj što
veli da je uzrok kretanje točkova sam se pobija, jer kad je stao na teren
analize, on mora ići dalje i dalje, mora objasniti šta je uzrok kretanju
točkova. I dokle god ne dođe do poslednjeg uzroka kretanju lokomotive, do
zbijene pare u kazanu, on neće imati prava da se zaustavi, istraživanju
uzroka. A onaj što je objasnio kako lokomotivu pokreće dim što ga vetar
odnosi nazad, kad je opazio kako objašnjenje s točkovima ne dokazuje šta
je uzrok, uzeo je prvo obeležje koje mu se našlo pri ruci i izneo ga od svoje
strane kao uzrok.
Jedini pojam koji može da objasni šta pokreće lokomotivu je pojam
snage ravne onom kretanju koje se vidi.
Jedini pojam kojim se može objasniti pokret naroda je pojam snage
ravne čitavom pokretu naroda.
Međutim, razni istoričari razumevaju pod tim pojmom sasvim
različne, a svi neravne snage onom kretanju koje se vidi. Jedni vide u tom
kretanju snagu koju neposredno imaju heroji, kao što mužik vidi đavola u
lokomotivi; drugi vide snagu koju proizvodi nekoliko drugih snaga, kao
ono kretanje točkova; treći vide umni uticaj, kao onaj dim što ga odnosi
vetar.
Dok se god pišu istorije pojedinih ličnosti, pa bile one Cezari,
Aleksandri ili Luteri i Volteri, a ne svih, bez i jednog izuzetka, svih ljudi
koji imaju učešća u događaju, dotle nema nikakve mogućnosti da se
opisuje pokret čovečanstva bez pojma o snazi koja nagoni ljude da svoju
aktivnost upućuju jednom cilju. A jedini takav pojam koji je poznat
istoričarima je vlast.
Taj je pojam jedina ručica pomoću koje se može vladati materijalom
istorije pri sadašnjem njenom opisivanju, i onaj koji bi odlomio tu ručicu,
kao što je to učinio Bokl, a ne bi saznao drugi način kojim bi raspolagao
istorijskim materijalom, samo bi oduzeo sebi poslednju mogućnost da
njime raspolaže. Da je za objašnjavanje istorijskih pojava neminovno
potreban pojam o vlasti, to nam najbolje dokazuju sami opšti istoričari i
istoričari kulture, koji prividno odbacuju pojam o vlasti, a neminovno ga
upotrebljavaju na svakom koraku.
Istorijska je nauka, što se tiče pitanjâ čovečanstva, dosad slična novcu
koji je u opticaju – banknotama i zvečećoj moneti. Biografske i posebne
narodne istorije nalik su na banknote One mogu ići i proturati se, vršeći
svoj zadatak bez ičije štete, štaviše s korišću, dotle dok se ne pokrene
pitanje čime su one osigurane. Treba samo smetnuti s uma pitanje na koji
način volja heroja stvara događaje, pa će istorije Tjerâ biti interesantne,
poučne i, sem toga, imaće nijansu poezije. Ali kao što sumnja u istinsku
vrednost banknote potiče ili otud što ih ljudi počnu praviti mnogo, jer ih je
lako praviti, ili otud što zažele da uzmu za njih zlato – isto tako potiče
sumnja u istinsku vrednost istorija te vrste ili otud što ih se pojavi i
suviše mnogo ili otud što neko, iz svoje prostodušnosti, zapita: a kakvom
je snagom to učinio Napoleon? to jest, zaželi da promeni prometnu hartiju
za čisto zlato istinskog shvatanja.
A opšti istoričari i kulturni istoričari nalik su na ljude koji bi našli da
su banknote nezgodne, na bi odlučili da mesto banknota skuju zvečeću
monetu od metala koji nema one čvrstine kao zlato. I moneta bi doista bila
zvečeća, ali samo zvečeća. Banknota je još i mogla da prevari neznalice; a
moneta sa zvekom, ali ne i s vrednošću, ne može da prevari nikoga. Kao
što je zlato samo onda zlato kad se može upotrebiti ne samo za razmenu,
nego i za posao, tako će isto i opšti istoričari samo onda biti zlato kad
budu kadri odgovoriti na bitno pitanje u istoriji: šta je to vlast? Opšti
istoričari ne slažu se u odgovorima na to pitanje, a kulturni istoričari
sasvim ga obilaze, odgovarajući na nešto sasvim drugo. I, kao što tantuzi,
koji su nalik na zlato, mogu prolaziti samo među skupinom ljudi koji su
pristali da ih priznaju kao zlato i među onima što ne znaju osobine zlata,
tako i opšti istoričari i kulturni istoričari, kad zbog nekih svojih ciljeva ne
odgovaraju na bitna pitanja čovečanstva, služe kao tečajna moneta
univerzitetima i gomili čitalaca – ljubitelja ozbiljnih knjiga, kao što to oni
nazivaju.
 IV

Pošto se oslobodila nekadašnjeg mišljenja o božanskom potčinjavanju

narodne volje jednom izabranom čoveku i o potčinjavanju te volje
Božanstvu, istorija ne može da kroči nijednog koraka bez kontradikcije,
ako ne izabere jedno od onog dvoga: ili da se vrati pređašnjem verovanju u
neposredno učešće Božanstva u poslovima čovečanstva, ili da tačno
objasni značenje one snage što proizvodi istorijske događaje i što se zove
vlast.
Da se vrati onom prvom, nemogućno je: verovanje je srušeno, i zato je
neophodno objasniti značenje vlasti.
Napoleon je naredio da se iskupi vojska i da se ide u rat. Mi smo na
ovo shvatanje toliko navikli, toliko smo se saživeli s tim mišljenjem da
nam pitanje zašto šest stotina hiljada ljudi idu u rat kad je Napoleon
rekao takve i takve reči izgleda apsurdno. On je imao vlast, i zato je bilo
izvršeno ono što je on zapovedio.
Ovaj odgovor je potpuno dovoljan ako mi verujemo da mu je vlast bila
data od Boga. Ali pošto to ne priznajemo, onda je neophodno utvrditi šta je
to ta vlast jednog čoveka nad ostalima.
Ta vlast ne može biti ona neposredna vlast fizičke nadmoćnosti jakog
stvorenja nad nejakim nadmoćnosti koja se zasniva na primeni ili na
pretnji da će se primeniti fizička snaga, kao što je vlast Herkulova; ona se
ne može zasnivati na nadmoćnosti moralne snage, kao što, u svojoj
prostodušnosti, misle neki istoričari, govoreći kako su istorijski faktori
heroji, to jest ljudi obdareni osobitom snagom duše i uma i takozvanom
genijalnošću. Ta se vlast ne može zasnivati ni na nadmoćnosti moralne
snage, jer, da i ne govorimo o ljudima herojima, kao što su Napoleoni, o
čijim su moralnim osobinama veoma različna mišljenja, istorija nam
pokazuje da ni Lujevi XI, ni Meternici, koji su upravljali milionima ljudi,
nisu imali nikakvih naročitih osobina duševne snage, nego su, naprotiv,
većinom bili moralno slabiji od ma koga čoveka od miliona ljudi kojima su
upravljali.
Ako izvor vlasti nije u fizičkim niti u moralnim osobinama one ličnosti
koja je ima, onda se, očevidno, izvor te vlasti mora nalaziti izvan ličnosti –
u onim odnosima prema masama u kojima se nalazi ličnost koja ima vlast.
Tako upravo i shvata vlast pravna nauka, ona istorijska menjačnica
koja obećava da istorijsko shvatanje vlasti razmeni za čisto zlato.
Vlast je skup volja narodnih masa, prenet iskazanim ili prećutnim
pristankom na upravljače koje su mase izabrale.
 U oblasti pravne nauke, koja je sastavljena iz razmišljanja o tome
kako bi trebalo urediti državu i vlast, ako bi se moglo to sve urediti, što je
sve vrlo jasno; ali ta definicija vlasti, kad se primeni na istoriju, zahteva
da se objasni.
Pravna nauka smatra državu i vlast kao nešto što apsolutno postoji,
kao što su ljudi u drevna vremena smatrali vatru. A za istoriju su država i
vlast samo pojave, isto onako kao što za fiziku našeg vremena vatra nije
stihija, nego pojava.
Zbog ove osnovne razlike između gledišta istorije i pravne nauke biva
to da pravna nauka može opširno ispričati kako bi, po njenom mišljenju,
trebalo urediti vlast i šta je to vlast, koja postoji nepomično izvan
vremena; ali na istorijska pitanja o značenju vlasti koja menja oblik u
vremenu, pravna nauka ne može ništa da odgovori.
Ako je vlast skup voljâ prenesen na upravljača, onda je li Pugačov
predstavnik volja narodnih masa? Ako nije, onda otkud je Napoleon I
predstavnik? Zašto je Napoleon III, kad su ga uhvatili u Bulonji, bio
zločinac, a posle bili zločinci oni što ih je on pohvatao?
Da li se u dvorskim revolucijama, u kojima ponekad učestvuju dva tri
čoveka, takođe prenosi volja masa na novu ličnost? Da li se u
međunarodnim odnosima prenosi volja narodnih masa na njihovog
osvajača? Je li u 1808. godini volja Rajnskog saveza bila prenesena na
Napoleona? Da li je volja mase ruskog naroda bila prenesena na
Napoleona u 1809. godini, kad je naša vojska, u savezu s Francuzima,
pošla da ratuje protiv Austrije?
Na ova pitanja može se odgovoriti trojako:
Ili, prvo, priznati da se volja narodnih masa uvek bez pogovora
prenosi na onog ili na one upravljače što su ih one izabrale, i da se, prema
tome, svaka pojava nove vlasti, svaka borba protiv već jedanput predate
vlasti mora smatrati samo kao rušenje prave vlasti.
Ili, drugo, priznati da se volja narodnih masa prenosi na upravljače
pod određenim i poznatim uslovima, i pokazati kako svako sužavanje,
sukob pa čak i uništavanje vlasti dolazi otuda što se upravljači ne drže
uslova pod kojima im je vlast predata.
Ili, treće, priznati da se volja narodnih masa prenosi na upravljače
uslovno, ali pod nepoznatim i neodređenim uslovima, i da pojavljivanje
mnogih vlasti, njihova borba i propast dolazi samo otuda što upravljači
više ili manje ne vrše one nepoznate uslove pod kojima se volje narodnih
masa prenose s jednih ličnosti na druge.
Tako trojako i tumače istoričari odnose narodnih masa prema
upravljačima.
 Jedni istoričari, koji u svojoj prostodušnosti ne razumeju pitanje šta je
to vlast, upravo oni posebni i biografski istoričari, o kojima je napred
govoreno, uzimaju kao da se skup volja narodnih masa prenosi na
istorijske ličnosti bezuslovno, pa zato, kad opisuju kakvu bilo jednu vlast,
ti istoričari drže da je baš ta vlast jedina apsolutna i prava, a da svaka
druga snaga koja se suprotstavlja toj pravoj vlasti nije vlast, nego rušenje
vlasti – nasilje.
Njihova teorija, koja je podesna za prvobitne i mirne istorijske
periode, kad se primeni na komplikovane i burne periode narodnog života,
u kojima se u jedan isti mah pojavljuju i bore među sobom različite vlasti,
ima tu nezgodu što će istoričar legitimist dokazivati kako su konvent,
direktorija i Bonaparta bili samo rušenje vlasti, a republikanac i
bonapartist dokazivaće: prvi, kako je konvent, a drugi, kako je carstvo bilo
prava vlast, a kako je sve drugo bilo rušenje vlasti. Očevidno je da
objašnjavanja vlasti tih istoričara koji se tako uzajamno poriču mogu
podneti jedino još sasvim nezrela deca.
Druga vrsta istoričara, priznajući da je taj pogled na istoriju lažan,
veli da je vlast zasnovana tome što se skup volja narodnih masa predaje
upravljačima, i da istorijske ličnosti imaju vlast samo pod uslovom da
izvrše onaj program koji im je volja naroda prećutnim pristankom
propisala. A u čemu se sastoji taj program, ti istoričari nam ne kažu, ili,
ako i kažu, uvek protivureče jedan drugom.
Svakome se istoričaru, prema njihovom gledištu šta je cilj pokreta
naroda, čini da je taj program veličina, bogatstvo, sloboda, prosveta
građana Francuske, ili druge koje države. Ali da i ne pominjemo
kontradikciju istoričara u tome kakav je taj program; čak i kad uzmemo
da postoji jedan svima zajednički program, istorijska fakta govore gotovo
uvek protivno toj teoriji. Ako su uslovi pod kojima se predaje vlast
bogatstvo, sloboda, prosveta naroda, onda zašto Lujevi XIV i Ivani IV
mirno vladaju do smrti, a Lujeve XVI i Karle I kažnjavaju narodi? Na to
pitanje istoričari odgovaraju da se delatnost Luja XIV, protivna
programu, ogledala na Luju XVI. A zašto se ona nije ogledala na Luju XIV
i XV, zašto se morala ogledati upravo na Luju XVI? I koliki je rok za to
ogledanje? Na ova pitanja nema niti može biti odgovora. Pri takvom
gledištu isto tako malo se tumači i uzrok zašto se skup volja po nekoliko
vekova ne prenosi sa svojih upravljača ni s njihovih naslednika, a posle
se, odjedaput, u toku pedeset godina, prenosi na konvent, na direktoriju,
na Napoleona, na Aleksandra, na Luja XVIII, pa opet na Napoleona, na
Karla X, na Lyja Filipa, na republikansku vladu, na Napoleona III. Pri
tumačenju tih brzih prenosa volja s jedne ličnosti na drugu a naročito u
međunarodnim odnosima, osvajanjima i savezima, ti istoričari nehotice
moraju priznati da jedan deo tih pojava već nije pravilan prenos volja,
nego slučajnost, koja zavisi čas od veštine, čas od pogreške, ili lukavstva,
ili slabosti diplomata ili vladaoca, ili vođe partije. I tako veliki deo
istorijskih pojava – međusobice, revolucije, osvajanja iznose ti istoričari
već ne kao proizvode prenosa slobodnih volja, nego kao proizvod lažno
upućene volje jednog ili nekolicine ljudi, to jest, opet kao rušenje vlasti. I
zato i istoričari ove vrste iznose istorijske događaje kao izuzetke od
teorije.
Ovi istoričari liče na onog botaničara koji bi, kad zapazi kako neke
biljke niču s dva listića, ostao pri tome da sve što raste, raste samo s dva
lista i da palma, i pečurka, pa čak i hrast, kad se razviju u svom punom
porastu i kad ne liče više na dva listića, odstupaju od teorije.
Treći istoričari vele da se volja narodnih masa prenosi na istorijske
ličnosti uslovno, ali da su nam ti uslovi nepoznati. Oni kažu da istorijske
ličnosti imaju vlast samo zato što vrše prenetu na njih volju masâ.
Ali u slučaju ako snaga koja pokreće narode nije u istorijskim
ličnostima, nego u samim narodima, onda u čemu je značaj tih istorijskih
ličnosti?
Istorijske ličnosti, vele ti istoričari, izražavaju sobom volju masâ;
aktivnost istorijskih ličnosti služi kao predstavnica aktivnosti masâ.
Ali se u takvom slučaju javlja pitanje da li sva aktivnost istorijskih
ličnosti služi kao izraz volje masa, ili samo izvesna njena strana? Ako sva
aktivnost istorijskih ličnosti služi kao izraz volje masâ, kao što to neki i
misle, onda biografije Napoleonâ i Katarinâ, sa svima pojedinostima
dvorskih spletaka, služe kao izraz života naroda, što je očevidna
besmislica: a ako samo strana aktivnosti istorijskih ličnosti služi kao izraz
narodnog života, kao što to i misle drugi tobož filozofi istoričari, onda da bi
se odredilo koja strana aktivnosti istorijske ličnosti izražava narodni
život, treba, najpre, znati u čemu je narodni život.
Kad istoričari ove vrste naiđu na tu teškoću, oni izmisle najnejasniju,
neopipljivu i opštu apstrakciju, pod koju se može podvesti najveći broj
događaja, pa kažu da je ta apstrakcija cilj kome se čovečanstvo kreće.
Najobičnije opšte apstrakcije, koje uzimaju gotovo svi istoričari, jesu:
sloboda, jednakost, prosveta, progres, civilizacija, kultura. Pošto istoričari
uzmu da je cilj kretanja čovečanstva kakva apstrakcija, oni izučavaju
ljude koji su ostavili posle sebe najveći broj spomenika – vladaoce,
ministre, vojskovođe, pisce, reformatore, pape, novinare, prema tome
koliko su sve te ličnosti, po njihovom mišljenju, pripomagale ili odmagale
izvesnoj apstrakciji. Ali, pošto nije ničim dokazano da je cilj čovečanstva u
slobodi, jednakosti, prosveti ili civilizaciji, i pošto je veza narodnih masa
sa upravljačima i prosvetiteljima čovečanstva zasnovana samo na
proizvoljnoj pretpostavci da se skup volja narodnih masa uvek prenosi na
one ličnosti koje su nam vidne, to se ni aktivnost miliona ljudi koji se
premeštaju, spaljuju kuće, ostavljaju zemljoradnju, tamane jedan drugog,
nikad ne izražava u opisu aktivnosti desetak ljudi koji ne spaljuju kuće,
ne zanimaju se zemljoradnjom, ne ubijaju svoje bližnje.
Istorija dokazuje to na svakom koraku. Zar se vrenje zapadnih
naroda, na kraju prošlog veka, i njihova navala na istok tumači
delatnošću Lujeva XIV, XV i XVI, njihovih milosnica, ministara, životom
Napoleona, Rusoa, Didroa, Bomaršea i ostalih?
Zar se pokret ruskog naroda na istok u Kazan i Sibir izražava u
sitnicama bolesnog karaktera Ivana IV i njegove prepiske s Kurbskim?
Da li se pokret naroda u vreme krstaških ratova tumači životom i
radom Gotfridâ i Lujevâ i njihovih dama? Nama je ostao nerazumljiv
pokret naroda sa zapada na istok, bez ikakvog cilja, bez vođstva, s
gomilom skitnica, s Petrom Pustinjakom. A još nerazumljiviji nam je
prekid tog pokreta onda kad su istorijski faktori jasno odredili pametan,
sveti cilj tih pohoda – oslobođenje Jerusalima. Pape, kraljevi i vitezovi
podsticali su narod na oslobođenje svete zemlje; ali narod nije išao, zato
što onaj nepoznati uzrok, koji ga je ranije podsticao na pokret, nije više
postojao. Istorija Gotfrida i minezengera ne može, očevidno, da uhvati u
sebe život naroda. I istorija Gotfrida i minezengera ostala je istorija
Gotfrida i minezengera, a istorija života naroda i njihovih pobuda ostala je
nepoznata.
Još će nam manje objasniti život naroda istorija pisaca i reformatora.
Istorija kulture objasniće nam pobude, životne prilike i misli piščeve
ili reformatorove. Doznaćemo kako je Luter imao žestoku narav i kako je
govorio te i te besede; doznaćemo kako je Ruso bio nepoverljiv i kako je
pisao takve i takve knjižice; ali nećemo doznati zašto su se narodi posle
reformacije klali i zašto su se ljudi za vreme francuske revolucije
međusobno ubijali.
Ako se te obe istorije sastave ujedno, kao što to i čine najnoviji
istoričari, onda će to biti istorija vladalaca i pisaca, a ne istorija života
naroda.
 V

Život narodâ ne oličava se u životu nekoliko ljudi; jer veza između tih
nekoliko ljudi i naroda nije nađena. Teorija da je ta veza zasnovana na
prenosu skupa volja na istorijske ličnosti – to je hipoteza koju ne
potvrđuje istorijsko iskustvo.
Teorija o prenosu skupa volja narodnih masa na istorijske ličnosti
možda veoma mnogo objašnjava u oblasti nauke o pravu i možda je
neophodna za svoje ciljeve; ali u primeni na istoriju, čim se pojave
revolucije, osvajanja, međusobice, čim se otpočne istorija – ta teorija ništa
ne objašnjava.
Ta teorija izgleda neoboriva upravo zato što se akt prenosa narodnih
volja ne može proveriti.
Ma kakav se događaj odigrao, ma ko bio na čelu događaja, teorija
uvek može reći da se takva ličnost istakla na čelo događaja zato što je
skup volja bio prenesen na nju.
Odgovori što ih ta teorija daje na istorijska pitanja slični su
odgovorima onog čoveka koji bi, gledajući kako se pomiče stado a ne
obazirući se ni na različnu kakvoću paše po raznim mestima u polju, ni na
to što ga pastir goni, sudio o uzrocima ovakvog ili onakvog pravca stada po
onom kakav brav ide pred stadom.
„Stado ide tim pravcem zato što ga vodi onaj brav koji ide napred, i
skup volja svih ostalih brava prenesen je na tog predvodnika stada.“ Tako
odgovara prvi red istoričara, koji priznaju bezuslovni prenos vlasti.
„Ako se bravi što idu pred stadom menjaju, onda se to događa otuda
što se skup volja svih brava prenosi s jednog upravljača na drugog, s
obzirom to da li taj brav ide onim pravcem koji izabralo čitavo stado.“
Tako odgovaraju istoričari koji priznaju da se skup volja narodnih masa
prenosi na upravljače pod uslovima koje oni smatraju kao poznate. (Pri
takvom načinu posmatranja, biva vrlo često da posmatrač, upravljajući se
po pravcu koji je on izabrao, smatra da su vođi oni što zbog promene
pravca masa nisu više prednji, nego pobočni, a ponekad i stražnji.)
„Ako se neprestano menjaju bravi što su na čelu i ako se neprestano
menjaju pravci čitavog stada, onda to dolazi otuda što bravi, da bi
okrenuli onim pravcem što je nama poznat, predaju svoje volje onim
bravima koji nam padaju u oči, pa da bismo izučili kretanje stada, treba
da posmatramo sve brave što nam padaju u oči i što idu sa svake strane
stada.“ Tako vele istoričari treće vrste, koji priznaju da su sve istorijske
ličnosti, od vladalaca pa do novinara, izrazi svog vremena.
 Teorija prenosa volja narodnih masa na istorijske ličnosti, to je samo
parafraza – samo kazivanje drugim rečima onog što se veli u pitanju.
Kakav je uzrok istorijskih događaja? Vlast. – Šta je vlast? Vlast je
skup volja prenesenih na jednu ličnost. – Pod kakvim se uslovima prenose
volje masa na jednu ličnost? Pod uslovima da ličnost bude izraz volje svih
ljudi. To jest, vlast je vlast. To jest, vlast je reč kojoj ne znamo značenja.

Kad bi se oblast čovečjeg znanja svodila samo na apstraktno

mišljenje, onda bi čovečanstvo, pošto bi podvrglo kritici ono tumačenje
vlasti koje mu daje nauka, došlo do zaključka da je vlast samo reč a da
stvarno ne postoji. Ali za poznavanje pojava čovek ima, sem apstraktnog
mišljenja, i iskustvo kao oruđe, kojim kontroliše rezultate mišljenja. A
iskustvo kaže da vlast nije reč, nego pojava koja stvarno postoji.
Egzistencija vlasti dokazuje se kako istorijom tako i posmatranjem
savremenih događaja, a da i ne govorimo o tome kako bez pojma vlasti ne
može da bude nijedan opis ukupne ljudske delatnosti.
Uvek kad se odigrava događaj, javlja se čovek ili ljudi, po čijoj volji
izgleda da se događaj odigrao. Napoleon III naređuje i Francuzi odlaze u
Meksiko. Pruski kralj i Bizmark naređuju i vojska ide u Češku.
Napoleon I naređuje i vojska ide u Rusiju. Aleksandar I naređuje i
Francuzi se pokoravaju Burbonima. Iskustvo nam pokazuje da je događaj,
ma kakav bio, uvek u vezi s voljom jednog čoveka ili s voljom nekoliko
ljudi, koji su ga naredili.
Istoričari, po staroj navici po kojoj se uzimalo da u ljudskim poslovima
ima božanskog učešća, hoće da nalaze uzrok događaju u izrazu volje one
ličnosti koja ima vlast; ali se taj zaključak ne potvrđuje ni razmišljanjem,
ni iskustvom.
S jedne strane, razmišljanje pokazuje da je izraz volje čovekove –
njegove reči – samo jedan deo opšte aktivnosti koja se izražava u
događaju, kao na primer u ratu ili u revoluciji; i zato, dok se ne prizna
nerazumljiva, natprirodna snaga – čudo, ne može se uzeti da reči mogu
biti neposredan uzrok pokreta miliona ljudi; s druge strane, kad se čak i
uzme da reči mogu biti uzrok događaju, onda istorija pokazuje da izrazi
volje istorijskih ličnosti u većini prilika nemaju nikakvog uticaja, to jest,
da se njihove zapovesti često ne samo ne izvrše, nego se, ponekad, događa
čak sasvim obrnuto od onoga što su one zapovedile.
Ako ne priznajemo božansko učešće u ljudkim poslovima, ne možemo
uzimati da je vlast uzrok događajima.
 Vlast je, s gledišta iskustva, samo zavisnost koja postoji među
izrazom volje jedne ličnosti i ispunjavanje te volje od strane drugih ljudi.
Da bismo objasnili sebi uslove te zavisnosti moramo, pre svega, opet
uzeti pojam izraza volje pripisujući ga čoveku, a ne Božanstvu.
Ako Božanstvo izdaje zapovest, izražava svoju volju, kao što nam kaže
istorija drevnih naroda onda izraz te volje ne zavisi od vremena niti je
čime izazvan, jer Božanstvo nije ničim vezano s događajem. Ali kad
govorimo o zapovestima – o izrazu volje ljudi koji rade u vremenu i koji
su vezani među sobom, mi moramo, da bismo objasnili sebi vezu zapovesti
s događajima, opet uzeti: prvo, uslove svega što se događa – neprekidnost
kretanja u vremenu, kako događaja tako i ličnosti koja zapoveda, i drugo,
uslov neminovne veze u kojoj se nalazi ličnost koja zapoveda sa onim
ljudima koji izvršuju njenu zapovest.
 VI

Samo izraz volje Božanstva, koje ne zavisi od vremena, može biti u

vezi sa čitavim nizom događaja koji treba da se dogode posle nekoliko
godina ili vekova, i samo Božanstvo može, ničim ne izazvano, jedino po
svojoj volji, odrediti pravac kretanja čovečanstva; a čovek radi u vremenu
i sam sudeluje u događaju.
Kad uspostavimo prvi propušteni uslov – uslov vremena, videćemo da
se nijedna zapovest ne može izvršiti ako nije bilo prethodne zapovesti,
koja čini da je izvršenje ove druge zapovesti mogućno.
Nikad se nijedna zapovest ne pojavljuje proizvoljno, niti obuhvata
sobom čitav niz događaja, ali svaka zapovest potiče iz druge i nikad nije u
vezi sa čitavim nizom događaja, nego uvek samo s jednim momentom
događaja.
Kad na primer, kažemo da je Napoleon zapovedio vojsci da pođe u rat,
mi time u isti mah ga stavljamo u jednu zapovest čitav niz postupnih
zapovesti, koje zavise jedna od druge. Napoleon nije mogao zapovediti
pohod na Rusiju i nije to nikad ni zapovedio. On je danas zapovedio da se
napišu takva i takva pisma u Beč, u Berlin i u Petrograd; sutra – ti i ti
dekreti i zapovesti vojsci, floti, intendanturi itd. itd. – milioni zapovesti,
od kojih se načinio niz zapovesti, koje odgovaraju nizu događaja što su
doveli francusku vojsku u Rusiju.
Kad Napoleon za sve vreme svoje vladavine izdaje zapovesti za
ekspediciju u Englesku; kad ni na jedno od svojih preduzeća ne troši toliko
truda ni vremena, pa kad, pri svem tom, nijedanput za sve vreme svoje
vladavine ne pokuša da izvrši svoju nameru, nego preduzima ekspediciju
u Rusiju, s kojom, po svom više puta iskazanom uverenju, smatra da je
korisno biti u savezu, to dolazi otuda što prve zapovesti nisu odgovarale, a
druge su odgovarale nizu događaja.
Da se neka zapovest pouzdano izvrši, treba čovek da izda takvu
zapovest koja se može izvršiti. A šta se može a šta ne može izvršiti, to nije
mogućno znati ne samo kod Napoleonova pohoda u Rusiju, u kome milioni
ljudi sudeluju, nego ni kod najprostijeg događaja, jer se pri izvršivanju i
jednog i drugog može naići na milione smetnja. Svaka izvršena zapovest
uvek je jedna od ogromne množine neizvršenih zapovesti. Sve neizvršive
zapovesti ne vežu se s događajem niti bivaju izvršene. Samo one što su
izvršive nižu se u postupne nizove zapovesti, koji odgovaraju nizovima
događaja, i bivaju izvršene.
Naša pogrešna predstava, da je zapovest koja je prethodila događaju
uzrok događaja, potiče otuda što mi, kad se događaj odigrao i kad su se
izvršile one jedne od hiljadu zapovesti koje su bile u vezi s događajima,
zaboravljamo one zapovesti koje nisu bile izvršene zato što se nisu mogle
izvršiti. Sem toga, glavni izvor naše zablude u tom pogledu dolazi otuda
što se u istorijskom opisivanju čitav niz nebrojenih, raznolikih, najsitnijih
događaja, kao što je, na primer, sve ono što je dovelo francusku vojsku u
Rusiju, ujedinjuje u jedan događaj, prema onom rezultatu koji je doneo taj
niz događaja i što se, prema tom ujedinjavanju, ujedinjuje i sav niz
zapovesti u jedan izraz volje.
Mi velimo: Napoleonu se prohtelo da izvrši pohod na Rusiju i on ga je
izvršio. A u istini mi nećemo nikad naći u čitavoj Napoleonovoj delatnosti
ništa nalik na izraz te volje, nego ćemo videti nizove zapovesti ili izraza
njegove volje najrazličnije i najneodređenije upućenih. Iz nebrojenog niza
Napoleonovih zapovesti sastavio se određeni niz izvršenih zapovesti za
pohod 1812. godine, ne zato što su se te zapovesti razlikovale čime od
ostalih, neizvršenih zapovesti, nego zato što se niz tih zapovesti podudario
s nizom onih događaja koji su doveli francusku vojsku u Rusiju; isto onako
kao što se po mustri nacrta ovakva ili onakva figura ne zato što se zna na
koju će se stranu i kako mazati po njoj bojama, nego zato što je po figuri
izrezanoj na mustri mazano na sve strane bojom.
I tako razmatrajući u vremenu vezu zapovesti s događajima, naći
ćemo da zapovest ne može nikako biti uzrok događaja, nego da između
jednog i drugog ima izvesna određena zavisnost.
Da bi se razumelo u čemu je ta zavisnost, potrebno je uspostaviti
propušteni uslov za svaku zapovest koja dolazi ne od Božanstva, nego od
čoveka, a sastoji se u tome da i onaj čovek koji zapoveda učestvuje u
događaju.
Upravo taj odnos onoga koji zapoveda prema onima kojima zapoveda i
jest ono što se naziva vlast. Taj odnos je u ovome:
Radi zajedničke delatnosti ljudi se uvek udružuju u izvesne zajednice,
u kojima odnos među ljudima što učestvuju u radu biva uvek jednak, bez
obzira na razliku cilja koji je postavljen zajedničkom radu.
Udružujući se u te zajednice, ljudi se uvek postavljaju među sobom u
takav odnos da najveći broj ljudi uzima najveće neposredno učešće, a
najmanji broj ljudi – najmanje neposredno učešće u onom zajedničkom
radu zbog koga se udružuju.
Od svih tih zajednica u koje se udružuju ljudi da izvrše zajedničke
delatnosti, najvidnija je i najodređenija zajednica – vojska.
Svaka je vojska sastavljena od najnižih, po vojničkom činu, članova –
redova, kojih uvek ima najviše, od malo viših činova, koji zatim dolaze –
kaplara i podoficira, kojih je manje od redova, od još viših činova, čiji je
broj još manji, itd. do najviše vojne vlasti, koja se koncentriše u jednoj
ličnosti.
Vojničko uređenje može se sasvim tačno izraziti figurom kupe, u kojoj
će osnova s najvećim prečnikom biti redovi; viša, uža osnova – viši činovi
u vojsci itd. do vrha kupe, kome će najviša tačka biti vojskovođa.
Prosti vojnici, kojih ima najviše, predstavljaju najniže tačke kupe i
njenu osnovu. Vojnik sam neposredno ubija, seče, pali, pljačka i uvek za ta
dela dobija zapovest od onih ličnosti koje su nad njim; sam nikad ne
zapoveda. Podoficir (broj podoficira je već manji) vrši samo delo ređe nego
prost vojnik; on već zapoveda. Oficir još ređe izvršuje samo delo, a još
češće zapoveda. General već samo zapoveda trupama da idu, pokazujući
im cilj, a gotovo nikad ne upotrebi oružje. A vojskovođa nikad ne može da
učestvuje u samom delu i samo izdaje opšte naredbe kako će se kretati
mase. Taj isti odnos ličnosti među sobom obeležava se u svakoj ljudskoj
zajednici za opštu aktivnost – u zemljoradnji, u trgovini i u svakoj upravi.
I tako, kad se veštački ne odvajaju sve sastavne tačke kupe – činovi u
vojsci ili zvanja i položaji u ma kakvoj upravi ili zajedničkom poslu, od
najnižih do najviših, pojavljuje se pravilo po kome se ljudi za izvršenje
zajedničkog dela uvek udružuju među sobom tako da što neposrednije
učestvuju u izvršivanju dela tim manje mogu zapovedati i tim je veći
njihov broj; a što je manje ono neposredno učešće u samom delu, tim više
oni zapovedaju i tim je njihov broj manji; tako se to penje od najnižih
slojeva do jednog najvišeg čoveka, koji najmanje učestvuje neposredno u
događaju a od svih najviše ulaže svoju delatnost na zapovedanje.
Upravo ovaj odnos ličnosti koje zapovedaju prema onima kojima
zapovedaju i čini suštinu pojma što se zove vlast.
Pošto smo uspostavili vremenske uslove pod kojima se odigravaju svi
događaji, mi smo našli da se zapovest izvršuje samo onda kad se ona tiče
niza događaja koji joj odgovara. A kad smo uspostavili neophodni uslov
veze između onoga što zapoveda i onoga što izvršuje zapovest, mi smo
našli da oni što zapovedaju, po samom svome svojstvu, imaju najmanje
učešća u samom događaju i da je njihova delatnost upućena samo na
zapovedanje.
 VII

Kad se odigrava kakav bilo događaj, ljudi iskazuju svoja mišljenja i

želje povodom tog događaja pa pošto događaj potiče iz zajedničkog delanja
mnogih ljudi, onda se svakako, ma i približno, ispuni jedno od iskazanih
mišljenja ili želja. Kad je jedno od iskazanih mišljenja ispunjeno, onda se
to mišljenje vezuje za događaj kao zapovest koja mu je prethodila.
Ljudi vuku brvno. Svaki iskazuje svoje mišljenje o tome kako i kuda
treba vući. Ljudi izvuku brvno i pokaže se da je to učinjeno onako kako je
rekao jedan od njih. On je zapovedao. Eto to je zapovest i vlast u svom
prvobitnom obliku.
Onaj ko je više radio rukama manje je mogao misliti o onom što radi, i
kombinovati šta može poteći iz opšte aktivnosti i zapovedati. Onaj što je
više zapovedao, očevidno je, zbog svoje aktivnosti rečima, manje mogao da
radi rukama. Kod većeg skupa ljudi koji svoju aktivnost upućuju jednom
cilju još se jače odvaja red ljudi čija je aktivnost utoliko više upućena na
zapovedanje ukoliko manje uzimaju učešća u opštoj aktivnosti.
Čovek, kad radi sam, uvek nosi sam u sebi izvestan niz kombinacija
koje su, kako mu se čini, rukovodile njegovom prošlom aktivnošću, koje
mu služe kao pravdanje njegove sadašnje aktivnosti i koje ga rukovode u
planovima za njegove potonje postupke.
Tako isto rade i skupovi ljudi, ostavljajući onima koji ne učestvuju u
poslu da kroje kombinacije, pravdanja i planove za njihovu zajedničku
aktivnost.
Iz poznatih nam ili nepoznatih uzroka Francuzi počinju da se
upropašćuju i kolju između sebe. I uz taj događaj ide podudarno
pravdanje kako je to izraz ljudskih volja, i kako je to neophodno za dobro
Francuske, za slobodu, za jednakost. Ljudi prestaju da kolju jedan
drugoga, i taj događaj prati pravdanje kako je neophodno jedinstvo vlasti,
otpor Evropi itd. Ljudi idu sa zapada na istok ubijajući svoje bližnje, i taj
događaj prate reči o slavi Francuske, o niskosti Engleske itd. Istorija nam
pokazuje da ta pravdanja događaja nemaju nikakvog opšteg smisla i da
sama sebi protivureče, kao što je ubistvo čoveka pošto smo mu priznali
njegova prava, ili kao ubijanje miliona ljudi u Rusiji zato da se ponizi
Engleska. Ali ta pravdanja u savremenom smislu imaju potrebnu
vrednost.
Ta pravdanja skidaju moralnu odgovornost s ljudi koji stvaraju
događaje. Ti privremeni ciljevi nalik su na one četke što idu pred vozom
da očiste šine: oni čiste put moralne odgovornosti ljudske. Bez tih
pravdanja ne bi se moglo objasniti najprostije pitanje, koje se ističe pri
razmatranju svakog događaja: kako milioni ljudi izvršuju zajedničke
zločine, ratove, ubistva itd.?
Da li se pri sadašnjim složenim oblicima državnog i društvenog života
u Evropi može smisliti kakav god događaj koji ne bi bio propisan, određen,
zapoveđen od strane vladalaca, ministara, parlamenata, novina? Ima li
kakvog bilo zajedničkog dela koje se ne bi opravdalo državnom celinom,
nacionalnošću, evropskom ravnotežom, civilizacijom? Tako se svaki
svršeni događaj neizbežno podudara s kakvom iskazanom željom i, kad
dobije svoje opravdanje, iznosi se kao proizvod volje jednog ili nekolicine
ljudi.
Ma kuda se krenuo brod kad plovi, pred njim će se uvek videti struja
vode koju seče. Kretanje te struje ljudima koji se nalaze na brodu biće
jedino kretanje koje opažaju.
Samo kad izbliza, svakog trenutka, pratimo kretanje te struje i
upoređujemo ga s kretanjem broda, uverićemo se da se svaki momenat
kretanja struje određuje kretanjem broda, i da nas je navelo na zabludu to
što se i mi neosetno krećemo.
To isto ćemo videti kad pratimo svakog trenutka kretanje istorijskih
ličnosti (to jest, kad uspostavimo neophodan uslov za sve što se događa –
uslov neprekidnosti kretanja u vremenu) i kad ne ispuštamo iz vida
neophodnu vezu istorijskih ličnosti s masama.
Kad se brod kreće istim pravcem, onda će pred njim biti jedna ista
struja; kada često menja pravac, onda će se menjati i struje koje idu pred
njim. Ali ma kuda da se okrene, svuda će struja prethoditi njegovom
kretanju.
Ma šta se dogodilo, uvek će se pokazati da je upravo to bilo
predviđeno i zapoveđeno. Ma kud se okrenuo brod, ona struja, koja ne
upravlja njime, koja ne ubrzava njegovo kretanje, dizaće se pred njim i
izgledaće nam izdaleka da se ne samo ona proizvoljno kreće, nego i da
upravlja kretanjem broda.
Istoričari su razmatrali samo one izraze volje istorijskih ličnosti koji
su bili u vezi s događajima kao zapovesti, pa su držali da događaji zavise
od zapovesti. Mi smo razmatrali same događaje i onu vezu s masama u
kojoj se nalaze istorijske ličnosti, pa smo našli da istorijske ličnosti i
njihove zapovesti zavise od događaja. A kao nesumnjiv dokaz da je ovaj
zaključak tačan služi to što se događaj, ma koliko bilo zapovesti, neće
odigrati ako za to ne bude drugih uzroka; ali čim se odigra događaj – pa
ma kakav bio – odmah se u gomili svih neprekidno iskazivanih volja
raznih ličnosti nađu takve volje koje se prema smislu i prema vremenu
dovode u vezu s događajem kao zapovesti.
 Kad dođemo do ovog zaključka, mi možemo neposredno i pozitivno
odgovoriti na ova dva bitna pitanja istorije.
1. Šta je vlast?
2. Kakva snaga izaziva kretanje naroda?
Prvo. Vlast je takav odnos izvesne ličnosti prema ostalim ličnostima u
kome ta ličnost utoliko manje uzima učešća u delanju ukoliko ona više
iskazuje mišljenja, pretpostavki i pravdanja zajedničkog dela koje se
izvršuje.
Drugo. Pokret naroda ne izaziva ni vlast, ni umna aktivnost, na čak
ni zajednica tog oboga, kao što su mislili istoričari, nego aktivnost svih
ljudi koji učestvuju u događaju i koji se udružuju uvek tako da oni što
uzimaju najveće neposredno učešće u događaju primaju na sebe najmanju
odgovornost; i obrnuto.
U moralnom pogledu izgleda da je uzrok događaja vlast, u fizičkom
pogledu – oni što se pokoravaju vlasti. Ali pošto se moralna aktivnost ne
može ni zamisliti bez fizičke, onda se uzrok događaja ne nalazi ni u jednoj
ni u drugoj, nego u zajednici obeju.
Ili, drugim rečima, pojam uzroka ne može se primeniti na pojavu koju
razmatramo.
U krajnjoj analizi doći ćemo do kruga večnosti, one krajnje granice do
koje dolazi um čovečji u svakoj oblasti mišljenja, ako se ne igra svojim
predmetom. Elektricitet proizvodi toplotu, toplota proizvodi elektricitet.
Atomi se privlače, atomi se odbijaju.
Kad govorimo o najjednostavnijem dejstvu toplote i elektriciteta ili o
atomima, mi ne možemo da kažemo zašto to biva, i velimo da to tako biva
zato što se drukčije ne može zamisliti zato što tako mora biti, što je to
zakon. A tako isto stoji i sa istorijskim pojavama. Zašto se događa rat ili
revolucija? Mi to ne znamo. Znamo samo to da se ljudi, da bi izvršili jedno
ili drugo delo, udružuju u izvesnu zajednicu u kojoj svi učestvuju; i mi
velimo da je takva ljudska priroda, da je to zakon.
 VIII

Kad bi istorija imala posla sa spoljašnjim pojavama, odredba ovog

prostog i očevidnog zakona bila bi dovoljna, i mi bismo svršili naše
razmišljanje. Ali se istorijski zakon tiče čoveka. Delić materije ne može da
nam kaže kako on uopšte ne oseća potrebu privlačenja i odbijanja, i kako
to nije istina; ali čovek, koji je predmet istorije, otvoreno veli: ja sam
slobodan i zato nisam podložan zakonima.
Prisustvo pitanja o slobodi čovekove volje oseća se, ma i neiskazano,
na svakom koraku istorije.
Svi ozbiljni istoričari dolazili su i nehotice na to pitanje. Sve
kontradikcije, nejasnosti u istoriji, onaj lažan put kojim ide ta nauka,
potiču samo otuda što nije rešeno to pitanje.
Ako je volja svakog čoveka bila slobodna, to jest, da je svaki mogao
raditi onako kako je hteo, onda je sva istorija niz slučajnosti bez veze.
Ako je makar jedan čovek među milionima ljudi u periodu od hiljadu
godina mogao postupiti slobodno, to jest onako kako je hteo, onda je
očevidno da taj jedan slobodan postupak toga čoveka, protivan zakonima,
uništava mogućnost da postoje ma kakvi zakoni za sve čovečanstvo.
Ako ima makar jedan zakon koji upravlja ljudskim delima, onda ne
može biti slobodne volje jer ljudska volja mora biti podložna tome zakonu.
U ovoj kontradikciji leži pitanje o slobodi volje, koje je od najstarijih
vremena zanimalo najbolje umove čovečanstva i koje je od najstarijih
vremena pokrenuto u celom svom ogromnom značenju.
Pitanje je u tome što mi, kad gledamo čoveka kao predmet
posmatranja s koje bilo tačke gledanja – bogoslovske, istorijske, etičke,
filozofske – nalazimo opšti zakon neminovnosti, kome je on podložan isto
onako kao i sve što postoji. A kad gledamo na njega iza sebe, kao na ono
čega smo svesni, osećamo se slobodni.
Ta je svest sasvim odvojen i nezavisan od razuma izvor
samopoznanja. Čovek pomoću razuma posmatra sam sebe; a samo pomoću
svesti poznaje sam sebe.
Bez svesti se ne može zamisliti nikakvo posmatranje niti primena
razuma.
Da bi čovek mogao shvatiti, posmatrati, praviti umne zaključke, mora
prvo biti svestan da je živ. Živ čovek ne poznaje sebe drukčije nego kao
biće koje hoće, to jest, svestan je svoje volje. A svoje volje, koja je suština
njegovog života, čovek je svestan kao slobodne i ne može je drukčije biti
svestan.
 Ako čovek, kad se podvrgne posmatranju, vidi da se njegova volja
upravlja uvek po jednom i istom zakonu (ako posmatra neophodnost
uzimanja hrane, ili delatnost mozga, ili ma šta bilo), on ne može razumeti
taj uvek jednak pravac svoje volje drukčije nego kao njeno ograničenje.
Ono što ne bi bilo slobodno, ne bi moglo biti ni ograničeno. I upravo zato
mu izgleda volja čovekova ograničena što je on ne zna drukčije nego kao
slobodnu.
Vi velite: ja nisam slobodan. Ali ja sam digao i spustio ruku. Svaki
razume da je ovaj nelogičan odgovor neoboriv dokaz slobode.
Ovaj je odgovor izraz svesti koja nije podložna razumu.
Kad svest o slobodi ne bi bila odvojen i nezavisan od razuma izvor
samopoznanja, ona bi se potčinjavala rasuđivanju i iskustvu; ali u istini
takvog potčinjavanja nema nikad, niti se može zamisliti.
Niz iskustava i rasuđivanja kazuje svakom čoveku da je on, kao
predmet posmatranja, podložan izvesnim zakonima, i čovek im se
pokorava i nikad se ne bori sa zakonom teže ili neprobojnosti kad ga već
jednom pozna. Ali taj isti niz iskustava i rasuđivanja kazuje mu da je
potpuna sloboda, koju on saznaje u sebi, nemogućna, da svaka njegova
radnja zavisi od njegove organizacije, od njegovog karaktera i od motiva
koji na njega utiču; nego čovek se nikad ne pokorava zaključcima tih
iskustava i rasuđivanja.
Kad čovek sazna iz iskustva i rasuđivanja da kamen pada dole, on u
to tvrdo veruje i u svakoj prilici očekuje da se izvrši zakon koji je saznao.
Ali kad tako isto pouzdano sazna da je njegova volja podložna
zakonima, on u to ne veruje, niti može da veruje.
Ma koliko puta da je iskustvo i razmišljanje pokazalo čoveku da će on,
u jednim istim prilikama i s jednim istim karakterom učiniti ono ono što
je i ranije činio, on će se, pristupajući i po hiljaditi put u tim istim
prilikama i s tim istim karakterom delu koje se uvek isto svršava, izvesno
osetiti onako isto uveren da može raditi kako on hoće, kao i pre iskustva.
Svaki čovek, i divljak i mislilac, ma kako mu i razmišljanje i iskustvo
neodoljivo dokazivali da je nemogućno zamisliti dva različita postupka u
jednim i istim prilikama, oseća da bez te besmislene predstave (koja je
suština slobode) ne može ni zamisliti sebi život. On oseća da to, ma kako
bilo nemogućno, postoji; jer bez te predstave slobode on ne samo što ne bi
razumeo život, nego ne bi mogao živeti nijednog trenutka.
On ne bi mogao živeti zato što su sve ljudske težnje, sve pobude za
život, samo težnje da se uveća sloboda.
 Bogatstvo – sirotinja, slava – ništavilo, vlast – potčinjenost, snaga –
slabost, zdravlje – bolest, obrazovanje – neznanje, rad – besposlica, sitost
– glad, vrlina – porok, to su sve samo veći ili manji stupnjevi slobode.
Ne može se zamisliti čovek bez slobode drukčije nego da nema života.
Što pojam o slobodi izgleda razumu kao besmislena kontradikcija, kao
mogućnost da se izvrše dva različita postupka u jednim istim uslovima, ili
kao dejstvo bez uzroka, to samo dokazuje da svest nije podložna razumu.
Upravo ono nepokolebljivo, neoborivo saznanje slobode, koje nije
podložno iskustvu ni razmišljanju, koje priznaju svi mislioci i osećaju svi
ljudi bez izuzetka, saznanje bez koga se ne može zamisliti nikakva ideja o
čoveku, i čini drugu stranu pitanja.
Čovek je tvorevina svemogućeg, preblagog i sveznajućeg Boga. A šta
je to greh, o kome pojam potiče iz svesti o čovekovoj slobodi? To vam je
pitanje bogoslovije.
Dela su ljudska podložna opštim, nepromenjivim zakonima, koji se
dokazuju statistikom. Pa u čemu je odgovornost čovekova pred društvom,
o kojoj pojam potiče iz svesti o slobodi? To je pitanje prava.
Postupci čovekovi potiču iz njegovog urođenog karaktera i iz motiva
koji utiču na njega. Šta je to savest i saznanje, jesu li dobri ili zli postupci
koji potiču iz svesti o slobodi? To je pitanje etike.
Čovek, u vezi sa opštim životom čovečanstva, izgleda da je potčinjen
zakonima koji određuju taj život. Ali taj isti čovek, nezavisno od te veze,
izgleda kao slobodan. Kako treba razmatrati prošli život naroda i
čovečanstva – da li kao proizvod slobodne ili neslobodne ljudske
delatnosti? Ovo je pitanje istorije.
Samo u naše samouvereno doba popularisanja znanja, zahvaljujući
najjačem oruđu neznanja – širenju štampanja knjiga, pitanje o slobodi
volje svedeno je na takav teren na kakvom ne može ni biti samog pitanja.
U naše vreme većina takozvanih naprednih ljudi, to jest gomila neznalica,
primila je radove ispitivača prirode, koji se bave jednom stranom pitanja,
kao rešenje celog pitanja.
Duše i slobode nema, jer se čovekov život izražava pokretima
muskula, a muskulni pokreti zavise od rada živaca; duše i slobode nema,
jer smo mi u neznanom periodu vremena postali od majmuna – govore,
pišu i štampaju oni, uopšte ne sluteći da su pre hiljadama godina sve
religije, svi mislioci ne samo priznali, nego nisu nikad ni odricali upravo
onaj isti zakon neminovnosti za koji se oni sad toliko staraju da ga dokažu
fiziologijom i uporednom zoologijom. Oni ne vide da je uloga prirodnih
nauka u tom pitanju samo to da posluže kao oruđe za rasvetljenje jedne
njegove strane. Jer ono da su razum i volja, s gledišta posmatranja, samo
lučenje (sécrétion) mozga, i ono da se čovek, prema opštem zakonu, mogao
razviti iz nižih životinja u neznanom periodu vremena, objašnjava samo s
nove strane istinu koju su pre hiljadama godina priznavale sve religije i
filozofske teorije, istinu – da je čovek, s gledišta razuma, podložan
zakonima neminovnosti; ali ni za dlaku ne pomiče raspravu pitanja, koje
ima drugu, suprotnu stranu, zasnovanu na svesti o slobodi.
Ako su ljudi postali od majmuna u neznanom periodu vremena, onda
je to toliko isto razumljivo koliko i ono da su ljudi postali od pregršti
zemlje u poznatom periodu vremena (u prvom je slučaju x vreme, u
drugom poreklo), i pitanje o tome kako će složiti svest o slobodi čovekovoj
sa zakonom neminovnosti, kome je podložan čovek, ne može se rešiti
uporednom fiziologijom i zoologijom, jer u žabi, belom zecu i majmunu
možemo posmatrati samo muskulno-živčanu delatnost, a u čoveku – i
muskulno-živčanu delatnost i svest.
Ispitivači prirode i njihovi poklonici, koji misle da će raspraviti to
pitanje, nalik su na one zidare koje bi čovek namestio da olepe jednu
stranu crkvenog zida, a koji bi, koristeći se odsustvom glavnog neimara, u
nastupu revnosti zamazali svojim malterom i prozore, i ikone, i skele, i još
ne utvrđene zidove i radovali se kako to, s njihovog zidarskog gledišta, sve
izlazi ravno i glatko.
 IX

Rešenje pitanja o slobodi i neminovnosti za istoriju ima nad drugim

granama znanja u kojima se to pitanje rešavalo to preimućstvo što za
istoriju to pitanje nije samo u vezi sa egzistencijom čovekove volje, nego sa
opisivanjem pojava te volje u prošlosti i u izvesnim uslovima.
Istorija, po rešenju toga pitanja, dolazi prema ostalim naukama u
onaj položaj koji zauzima empirička nauka prema spekulativnim
naukama.
Istorija ima da proučava ne samu volju čovekovu, nego i našu
predstavu o njoj.
I zbog toga za istoriju ne postoji, kao za teologiju, etiku i filozofiju,
nerazrešiva tajna ujedinjavanja slobode i neminovnosti. Istorija razmatra
predstavu o čovekovom životu, u kojoj se ujedinjavanje tih dveju
kontradikcija već izvršilo.
U istinskom životu svaki istorijski događaj, svaki čovekov čin razume
se veoma jasno i određeno, a ne oseća se ni najmanja kontradikcija, pri
svem tom što svaki događaj izgleda delimično slobodan, delimično
neminovan.
Da bi filozofija istorije rešila pitanje kako se ujedinjuju sloboda i
neminovnost i šta je suština ta dva pojma, ona može i treba da ide putem
protivnim onom putu kojim su išle druge nauke. Mesto toga što bi, pošto
definiše same za sebe pojmove o slobodi i neminovnosti, podvodila pod
sastavljene definicije pojave života, istorija treba da iz ogromne količine
pojava koje njoj pripadaju i koje uvek izgledaju zavisne od slobode i
neminovnosti, izvede definiciju samih pojmova slobode i neminovnosti.
Razmatrali mi ma kakvu predstavu o delatnosti mnogih ljudi ili
jednog čoveka, mi je nećemo razumeti drukčije nego kao proizvod
delimične slobode čovekove, delimično zakona neminovnosti.
Govorimo li o seobi narodâ i najezdama varvara, ili o naredbama
Napoleona III, ili o postupku kakvog čoveka izvršenom pre jednog sata,
koji je bio u tome što je od nekoliko pravaca za šetnju izabrao jedan
pravac – mi nećemo videti ni najmanje kontradikcije. Mera slobode i
neminovnosti, koja upravlja postupcima tih ljudi jasno nam je određena.
Veoma je često različna predstava o većoj ili manjoj slobodi, prema
različnoj tački gledišta s koje posmatramo pojavu; ali nam, uvek
podjednako, svaki čin čovekov izgleda kao izvesno ujedinjenje slobode i
neminovnosti. U svakom činu koji razmatramo vidimo izvestan deo
slobode i izvestan deo neminovnosti. I uvek, što više vidimo slobode u ma
kakvom bilo činu, tim manje vidimo neminovnosti; i što više
neminovnosti, tim manje slobode.
Odnos slobode prema neminovnosti umanjuje se i uvećava prema onoj
tački posmatranja s koje se gleda postupak; ali taj odnos ostaje uvek u
obrnutoj srazmeri.
Čovek koji se, kad se davi, hvata za drugog i njega utopi, ili iznurena
dojenjem deteta gladna mati koja ukrade hranu, ili čovek naučen na
disciplinu koji po komandi u stroju ubija čoveka bez odbrane, izgledaju
onome ko zna prilike u kojima su se nalazili ti ljudi manje krivi, to jest
manje slobodni a više podložni zakonu neminovnosti, a izgledaju više
slobodni onome ko ne zna da se onaj čovek i sam davio, da je mati bila
gladna, da je vojnik bio u stroju, itd. Isto tako i čovek koji je pre dvadeset
godina izvršio ubistvo pa posle toga mirno i bezopasno živi u društvu
izgleda onom ko razmatra njegovo delo posle dvadeset godina manje kriv i
postupak njegov – više podložan zakonu neminovnosti, a izgleda više
slobodan onome ko je razmatrao to delo jedan dan pošto je izvršeno. A isto
tako svaki postupak čoveka ludog, pijanog ili jako razdraženog izgleda
onome ko zna duševno stanje onoga ko je izvršio delo manje slobodan a
više neminovan, i više slobodan a manje neminovan onome ko to ne zna.
U svim tim slučajevima pojam o slobodi uvećava se ili umanjuje i prema
tome umanjuje se ili uvećava pojam o neminovnosti, prema onoj tački
gledišta s koje se razmatra postupak. I tako što izgleda veća neminovnost,
tim manja izgleda sloboda. I obrnuto.
Religija, zdrav smisao čovečanstva, nauka o pravu i sama istorija
podjednako shvataju taj odnos između neminovnosti i slobode.
Svi slučajevi bez izuzetka u kojima se uvećava ili umanjuje naša
predstava o slobodi i o neminovnosti imaju samo ova tri osnova:
1. Odnos čoveka koji je izvršio postupak prema spoljašnjem svetu,
2. prema vremenu i,
3. prema uzrocima koji su izazvali delo.
Prvi je osnov više ili manje vidan odnos čoveka prema spoljašnjem
svetu, više ili manje jasan pojam o onom određenom mestu koje svaki
čovek zauzima prema svemu što istovremeno s njim postoji. To je onaj
osnov usled koga je očevidno da je čovek koji se davi manje slobodan a više
podložan neminovnosti nego čovek koji stoji na suvu; to je onaj osnov
usled koga dela onog čoveka što živi u tesnoj vezi sa ostalim ljudima u
gusto naseljenom mestu, dela čoveka vezanog porodicom, službom,
poslovima, izgledaju nesumnjivo manje slobodna a više podložna
neminovnosti nego dela čoveka samohranog i usamljenog.
 Kad posmatramo samog čoveka, bez njegovih odnosa prema svemu
što ga okružuje, onda nam svako njegovo delo izgleda slobodno. Ali kad
vidimo ma kakav njegov odnos prema onom što ga okružava, ako vidimo
njegovu vezu sa čim bilo, s čovekom koji s njim razgovara, s knjigom koju
čita, s poslom kojim je zauzet, čak i s vazduhom koji ga okružava, sa
svetlošću čak koja obasjava predmete oko njega, videćemo kako svi ti
uslovi utiču na njega i upravljaju makar jednom stranom njegove
delatnosti. I ukoliko više vidimo tih uticaja, utoliko se umanjuje naša
predstava o njegovoj slobodi a uvećava se predstava o neminovnosti kojoj
je on podložan.
Drugi je osnov više ili manje vidan vremenski odnos čoveka prema
svetu: više ili manje jasan pojam o onom mestu koje čovekovo delo
zauzima u vremenu. To je onaj osnov zbog koga pad prvog čoveka, čija je
posledica postanak ljudskog roda, izgleda očevidno manje slobodan nego
stupanje u brak današnjeg čoveka. To je onaj osnov zbog koga život i rad
onih ljudi što su živeli pre toliko vekova, i kad je vezan sa mnom u
vremenu, ne može mi izgledati toliko slobodan kao savremeni život, čije su
mi posledice još nepoznate.
Postupnost predstave o većoj ili manjoj slobodi i neminovnosti u tom
pogledu zavisi od većeg ili manjeg razmaka vremena od izvršenja
postupka do suđenja o njemu.
Ako razmatram postupak koji sam izvršio pre jednog minuta, u
približno ovim istim prilikama u kojima se sad nalazim, meni moj
postupak izgleda nesumnjivo slobodan. Ali ako sudim o postupku
izvršenom pre mesec dana, onda, pošto se nalazim u drugim prilikama,
nehotice priznajem da mnogo štošta korisno, prijatno i čak neophodno, što
je poteklo iz tog postupka, ne bi imalo mesta da taj postupak nije bio
izvršen. Ako se sećanjem prenesem na još davniji postupak, za deset
godina i više, onda će mi posledice moga postupka biti još očevidnije; i
meni će teško biti da zamislim šta bi bilo da nije bilo tog postupka. I što se
budem dalje prenosio u prošlost sećanjem, ili, što je jedno isto, suđenjem,
time će moje razmišljanje o slobodi postupka bivati sumnjivije.
Istu tu progresiju uverljivosti o učešću slobodne volje u zajedničkim
delima čovečanstva nalazimo i u istoriji. Događaj koji se danas odigra
izgleda nam nesumnjivo kao proizvod svih poznatih ljudi; ali u davnijem
događaju već vidimo njegove neizbežne posledice, bez kojih ne možemo
ništa drugo da zamislimo. I što u proučavanju događaja zalazimo dublje u
prošlost, time nam oni izgledaju manje proizvoljni.
Austrijsko pruski rat izgleda nam kao nesumnjiva posledica dela
lukavog Bizmarka i tome slično.
 Napoleonovi ratovi još nam izgledaju, mada već sumnjivo, kao
proizvodi volje heroja; ali u krstaškim ratovima već vidimo događaj koji
određeno zauzima svoje mesto i bez koga se ne može zamisliti nova
istorija Evrope, mada je letopiscima krstaških ratova taj događaj isto tako
izgledao samo kao proizvod volje nekih ličnosti. U seobi naroda nikome
već u naše doba ne pada na um da bi od ćudi Atiline zavisilo obnavljanje
evropskog mira. Što dalje u prošlost prenosimo u istoriji predmet
posmatranja, tim sumnjivija biva sloboda onih ljudi koji su stvarali
događaje, a tim očevidniji zakon neminovnosti.
Treći je osnov veća ili manja pristupačnost za nas one beskrajne veze
uzroka koja je neizbežan zahtev razuma i u kojoj svaka razumljiva pojava,
i zato svako delo čovekovo, mora imati svoje određeno mesto, kao
posledica prethodnima i kao uzrok onima što dolaze posle.
To je onaj osnov zbog koga nam dela naša i drugih ljudi izgledaju, s
jedne strane, tim slobodnija i manje podložna neminovnosti što su nam
poznatiji oni fiziološki, psihološki i istorijski zakoni, izvedeni iz
posmatranja, kojima je čovek podložan i što smo tačnije zapazili fiziološki,
psihološki ili istorijski uzrok dela; s druge strane, što je prostije samo delo
koje smo posmatrali i što je običniji po karakteru i pameti onaj čovek čije
delo razmatramo.
Kad nikako ne shvatamo uzroke postupku, bilo to zločin, plemenito
delo ili čak postupak koji se ne razlikuje po dobru i po zlu, mi u takvom
postupku priznajemo najveći deo slobode. U slučaju zločina, mi pre svega
tražimo da se takav postupak kazni; u slučaju dobrog dela, mi pre svega
cenimo takav postupak. Kad je delo neodređeno, onda priznajemo najveću
individualnost, originalnost, slobodu. Ali ako nam je ma jedan od
nebrojenih uzroka poznat, mi već priznajemo izvestan deo neminovnosti i
manje tražimo da se kazni zločin, manje priznajemo zasluge dobrom delu,
manje slobode u postupku koji nam se činio originalan. To što je zločinac
odgajen među zlikovcima već ublažava njegovu krivicu. Samopregorevanje
očevo, materino – samopregorevanje koje može biti nagrađeno
razumljivije je nego bezrazložno samopregorevanje, i zato izgleda da
manje zaslužuje simpatije, da je manje slobodno. Osnivač sekte, partije,
pronalazač manje nas začudi kad znamo kako je i čime je bila
pripremljena njegova delatnost. Ako imamo veliki niz iskustava, ako je
naše posmatranje neprestano upućeno da tražimo u ljudskim delima
uzajamne veze između uzroka i posledica, onda nam ljudska dela
izgledaju utoliko više neminovna a manje slobodna ukoliko tačnije
vezujemo posledice sa uzrocima. Ako su dela koja razmatramo prosta i
ako smo imali da posmatramo ogromnu množinu takvih dela, onda će
naša predstava o njihovoj neminovnosti biti još potpunija. Nepošten
postupak sina nepoštenog oca, rđavo vladanje žene koja je zapala u
izvesnu okolinu, povratak pijanice u pijanstvo i tome slično – to su
postupci koji nam utoliko manje izgledaju slobodni ukoliko nam je
razumljiviji njihov uzrok. A ako i sam onaj čovek čije delo posmatramo
stoji na najnižem stupnju umnog razvitka, kao dete, sumanut, budala,
onda mi, pošto znamo uzroke njegovog dela i jednostavnost karaktera i
uma, već vidimo toliko veliki deo neminovnosti a toliko mali deo slobode
da možemo unapred kazati postupak čim nam je poznat uzrok koji treba
da izazove delo.
Samo na ova tri osnova počivaju neuračunljivost zločina i
olakšavajuće okolnosti koje postoje u svima zakonodavstvima.
Uračunljivost izgleda veća ili manja, prema većem ili manjem
poznavanju prilika u kojima se nalazio čovek čiji se postupak sudi, prema
većem ili manjem razmaku vremena od izvršenja dela do suđenja o njemu
i prema većem ili manjem shvatanju uzroka koji su proizveli postupak.
 X

I tako se naša predstava o slobodi i neminovnosti postepeno umanjuje

i uvećava, prema većoj ili manjoj vezi sa spoljašnjim svetom, prema većem
ili manjem razmaku vremena i prema većoj ili manjoj zavisnosti od
uzroka u kojima razmatramo pojavu života čovekova.
Tako, kad ispitujemo takav položaj čovekov u kome je veza sa
spoljašnjim svetom najpoznatija, u kome je period vremena suđenja od
vremena izvršenja dela najveći i u kom su uzroci dela najrazumljiviji,
onda ćemo dobiti pojam o najvećoj neminovnosti a o najmanjoj slobodi. A
kad ispitujemo čoveka u najmanjoj zavisnosti od spoljašnjih prilika; kad je
njegovo delo izvršeno u najbližem momentu do sadašnjeg i kad su nam
uzroci njegovog dela nerazumljivi, onda ćemo dobiti predstavu o najmanjoj
neminovnosti a o najvećoj slobodi.
Ali ni u jednom ni u drugom slučaju ne možemo nikad zamisliti ni
potpunu slobodu ni potpunu neminovnost, pa ma kako izmenili svoju
tačku gledanja, ma kako objašnjavali sebi onu vezu u kojoj se nalazi čovek
sa spoljašnjim svetom, ili ma kako nam ona izgledala razumljiva, ma
koliko produžavali ili skraćivali period vremena, ma kako nam bili
razumljivi ili nerazumljivi uzroci.
1. Ma kako mi zamišljali čoveka odvojenog od uticaja spoljašnjeg
sveta, mi nećemo nikad dobiti pojam o slobodi u prostoru. Svaki čin
čovekov neizbežno je uslovljen samim telom čovekovim i onim što ga
okružava. Ja podignem ruku i spustim je. Moj čin mi izgleda slobodan; ali
kad se zapitam: mogu li dići ruku u svakom pravcu, ja vidim da sam
podigao ruku u onom pravcu u kome je za taj čin bilo manje prepreka
kako u telima što su oko mene tako i u sklopu moga tela. Kad sam od svih
mogućih pravaca izabrao jedan, ja sam ga izabrao zato što je u tom pravcu
bilo manje prepreka. Da bi moj čin bio slobodan, potrebno je da ne naiđe
ni na kakve prepreke. Da bismo zamislili čoveka slobodnog, moramo ga
zamisliti izvan prostora, što je očevidno nemoguće.
2. Ma koliko primicali vreme suđenja vremenu izvršenja postupka, mi
nikad nećemo dobiti pojam slobode u vremenu. Jer ako ispitujem
postupak izvršen pre jedne sekunde, ja ipak moram priznati da postupak
nije slobodan, jer je prikovan za onaj momenat vremena u kome je
izvršen. Mogu li ja dići ruku? Ja je dignem; ali se pitam: da li sam mogao
da ne podignem ruku u onaj već prošli moment vremena? Da bih se uverio
o tome, ja idućeg momenta ne dižem ruku. Ali ja to nisam podigao ruku u
onom prvom momentu, kad sam se pitao o slobodi. Prošlo je vreme, a nije
bilo u mojoj vlasti da ga zadržim, i ona ruka koju sam onda digao, i onaj
vazduh u kome sam onda učinio onaj pokret, već nije ovaj vazduh koji me
sad okružava, niti je ona ruka koju sad ne pokrećem. Onaj moment u
kome je izvršen prvi pokret ne može se vratiti, i u onom momentu mogao
sam učiniti samo jedan pokret, i ma kakav pokret da sam učinio, taj je
pokret mogao biti samo jedan. To što ja u idućem trenutku nisam podigao
ruku nije dokazalo da sam mogao da je ne podignem. I pošto je moj pokret
morao biti samo jedan, u jednom momentu vremena, to on i nije mogao
biti drugi. Da bih ga zamislio kao slobodnog, treba da ga zamislim u
sadašnjosti, na granici prošlosti i budućnosti, to jest izvan vremena, što je
nemogućno.
3. Ma kako se uvećavala teškoća razumevanja uzroka, mi nikad
nećemo doći do predstave o potpunoj slobodi, to jest do odsustva uzroka.
Ma koliko da nam je nerazumljiv uzrok izražavanja volje u kakvom mu
drago našem ili tuđem postupku, pamet prvo zahteva da se pretpostavi i
traži uzrok, bez koga se ne može zamisliti nikakva pojava. Ja podižem
ruku da izvršim postupak nezavisan od svakog uzroka, ali to što hoću da
izvršim postupak koji nema uzroka jeste uzrok mog postupka.
Ali čak i kad bismo zamislili čoveka sasvim odvojenog od svakog
uticaja, pa ispitivali smo njegov trenutni postupak u sadašnjosti i
pretpostavili da on nije izazvan nikakvim uzrokom, kad bismo uzeli
beskrajno mali ostatak neminovnosti ravan nuli, mi ni tada ne bismo došli
do pojma o potpunoj slobodi čovekovoj; jer biće ne prima na sebe uticaje
spoljašnjeg sveta, koje se nalazi izvan vremena i koje ne zavisi od uzroka,
već nije čovek.
Isto tako ne možemo nikad zamisliti ljudski čin bez učešća slobode,
podložan samo zakonu neminovnosti.
1. Ma koliko da se uvećava naše znanje onih prostornih uslova u
kojima se nalazi čovek, to znanje ne može nikad biti potpuno, jer je broj
tih uslova beskrajno veliki, onako kao što je i prostor beskrajan. I tako
čim nisu određeni svi uslovi uticaja na čoveka, to i nema potpune
neminovnosti, nego ima izvestan deo slobode.
2. Ma koliko da produžujemo period vremena od one pojave koju
ispitujemo do vremena suđenja, taj će period imati svoj kraj, a vreme je
beskrajno i zato ni u tom pogledu ne može nikad biti potpune
neminovnosti.
3. Ma koliko da nam je poznat niz uzroka ma kakvog dela, mi nećemo
nikad znati čitav niz, jer je beskrajan, na ni tu nećemo dobiti nikad
potpunu neminovnost.
Ali, sem toga, kad bismo, čak, uzevši da postoji ostatak najmanje
slobode ravan nuli, priznali u kom bilo slučaju, na primer kod čoveka koji
umire, kod zametka, kod idiota, potpuno odsustvo slobode, mi bismo tim
samim uništili sam pojam o čoveku koji ispitujemo; jer čim nema slobode,
nema ni čoveka. I zato je nemogućno zamisliti da je čovekov čin podložan
samo zakonu neminovnosti, bez najmanjeg ostatka slobode, kao što je
nemogućno zamisliti i potpuno slobodan čovekov čin.
I tako da bismo zamislili sebi radnju čovekovu, podložnu samo zakonu
neminovnosti, bez slobode, mi moramo uzeti da se zna beskrajna količina
prostornih uslova, beskrajno veliki period vremena i beskrajan niz
uzroka.
Da bismo zamislili čoveka sasvim slobodnog, nepodložnog zakonu
neminovnosti, mi ga moramo zamisliti samog izvan prostora, izvan
vremena i izvan zavisnosti od uzroka.
U prvom slučaju, kad bi moglo biti neminovnosti bez slobode, došli
bismo dotle da definišemo zakon neminovnosti tom istom neminovnošću,
to jest, došli bismo do forme bez sadržine.
U drugom slučaju, kad bi moglo biti slobode bez neminovnosti, došli
bismo do bezuslovne slobode van prostora, vremena i uzroka, koja upravo
zbog toga što bi bila bezuslovna i ne bi se ničim ograničavala, ne bi bila
ništa ili bi bila samo sadržina bez forme.
Ukratko, došli bismo do ona dva osnova iz kojih se formira sav
čovekov pogled na svet – do neshvatljive suštine života i do zakona koji
određuju tu suštinu.
Razum kaže:
1. Prostor sa svima oblicima koje mu daje njegova vidljivost –
materija – beskrajan je i drukčije se ne može ni zamisliti. – 2. Vreme je
beskrajno kretanje bez i jednog momenta mira i ono se ne može ni
zamisliti drukčije. – 3. Veza uzroka i posledica nema početka i ne može
imati kraja.
Svest veli:
1. Ja sam jedan, i sve što postoji, to je samo ja; dakle, ja obuhvatam
prostor; 2. ja merim prolazno vreme nepomičnim momentom sadašnjosti,
u kome jedino znam sebe kao živog; dakle, ja sam van vremena, i 3. ja
sam van uzroka, jer osećam da sam ja uzrok svake pojave u svome životu.
Razum iskazuje zakone neminovnosti. Svest iskazuje suštinu slobode.
Sloboda, ničim neograničena, to je suština života u svesti čovekovoj.
Neminovnost bez sadržine, to je razum čovekov s njegova tri oblika.
Sloboda je ono što se ispituje. Neminovnost je ono što ispituje. Sloboda
je sadržina. Neminovnost je oblik.
 Samo kad se razdvoje dva izvora poznanja, što stoje jedan prema
drugom kao oblik prema sadržini, dobijaju se odelito pojmovi o slobodi i o
neminovnosti, koji se uzajamno isključuju i koji su neshvatljivi.
Samo kad su oni združeni dobija se jasna predstava o čovekovom
životu.
Izvan ta dva pojma što uzajamno određuju svoj položaj u svojoj
zajednici – kao oblik prema sadržini – ne može biti nikakve predstave o
životu.
Sve što mi znamo o ljudskom životu, to je samo izvestan odnos slobode
prema neminovnosti, to jest svesti prema zakonima razuma.
Sve što mi znamo o spoljašnjem svetu prirode, to je samo izvestan
odnos prirodnih snaga prema neminovnosti, ili suštine života prema
zakonima razuma.
Snage života prirode nalaze se izvan nas i mi ih ne možemo saznati, i
mi te snage nazivamo težom, inercijom, elektricitetom, životnom snagom
itd.; ali snagu života čovekovog možemo saznati, i mi je nazivamo
slobodom.
Ali kao što nam je teža, koja je sama za sebe neshvatljiva, a koju
opaža svaki čovek, samo utoliko poznata ukoliko znamo zakone
neminovnosti ko joj je ona podložna (od prvog saznanja da su sva tela
teška do Njutnovog zakona), isto nam je tako i snaga slobode, koja je sama
za sebe neshvatljiva, a koje je svako svestan, samo utoliko razumljiva
ukoliko znamo zakone neminovnosti kojima je ona podložna (počinjući od
onog da svaki čovek umire na do saznanja najsloženijih ekonomskih ili
istorijskih zakona).
Svako je znanje samo podvođenje suštine života pod zakone razuma.
Čovekova sloboda razlikuje se od svake druge snage time što tu snagu
čovek saznaje; ali se pred razumom ona ničim ne razlikuje od ma kakve
druge snage. Snage teže, elektriciteta ili hemijskog afiniteta samo se time
i razlikuju jedna od druge što su te snage različno definisane razumom.
Isto tako i snaga slobode čovekove razlikuje se pred razumom od ostalih
snaga prirodnih samo onom definicijom koju joj daje taj razum. A sloboda
bez neminovnosti, to jest bez zakona razuma koji je definišu, ne razlikuje
se ničim od teže, ili toplote, ili snage rastenja; ona je razumu samo
trenutno neopredeljivo opažanje života.
I kao što neopredeljiva suština snage koja pokreće nebeska tela,
neopredeljiva suština snage toplote, elektriciteta, ili snage hemijskog
afiniteta, ili životne snage čine sadržinu astronomije, fizike, hemije,
botanike, zoologije itd., isto tako suština snage slobode čini sadržinu
istorije. Ali kao što svaka nauka izučava manifestaciju te nepoznate
suštine života, i kao što la suština može biti samo predmet metafizike, isto
je tako i manifestacija snage ljudske slobode u prostoru, vremenu i
zavisnosti od uzroka predmet istorije, a sama sloboda predmet metafizike.
U empiričkim naukama ono što nam je poznato zovemo zakonima
neminovnosti; a ono što nam je nepoznato zovemo životnom snagom.
Životna snaga to je samo izraz nepoznatog ostatka od onoga što znamo o
suštini života.
Isto tako i u istoriji ono što nam je poznato zovemo zakonima
neminovnosti; ono što je nepoznato – slobodom. Sloboda je za istoriju samo
izraz nepoznatog ostatka od onoga što znamo o zakonima čovekovog
života.
 XI

Istorija ispituje manifestacije čovekove slobode u vezi sa spoljašnjim

svetom, u vremenu i u zavisnosti od uzroka, to jest određuje tu slobodu
zakonima razuma, i zato je istorija samo utoliko nauka ukoliko je ta
sloboda određena tim zakonima.
Priznavanje ljudske slobode kao snage koja može uticati na istorijske
događaje, to jest nepotčinjene zakonima, to je za istoriju ono isto što je za
astronomiju priznavanje slobodne snage kretanja nebeskih tela.
To priznavanje uništava mogućnost da postoje zakoni, to jest da
postoji ma kakvo znanje. Ako postoji makar jedno telo koje se slobodno
kreće, onda ne postoje više zakoni Keplerovi i Njutnovi i ne postoji više
nikakva predstava o kretanju nebeskih tela. Ako postoji makar jedan
slobodan postupak čovekov, onda ne postoji nijedan istorijski zakon, niti
ikakva predstava o istorijskim događajima.
Za istoriju postoje linije kretanja ljudskih volja i jedan njihov kraj
gubi se u nepoznatom, a na drugom njihovom kraju kreće se u prostoru, u
vremenu i u zavisnosti od uzroka svest o ljudskoj slobodi u sadašnjosti.
Što se više razmiče pred našim očima to polje kretanja, tim su jasniji
zakoni tog kretanja. Uhvatiti i definisati te zakone, to je zadatak istorije.
Sa one tačke gledanja s koje nauka gleda sad na svoj predmet, onim
putem kojim ide tražeći u slobodnoj ljudskoj volji uzroke pojava, ona ne
može izraziti zakone, jer ma kako mi ograničavali ljudsku slobodu, čim
smo je priznali kao snagu nepodložnu zakonima, zakoni ne mogu
postojati.
Samo kad ograničimo tu slobodu do beskrajnosti, to jest kad je
ispitujemo kao beskrajno malu količinu, uverićemo se da su sasvim
nedostižni uzroci, i onda će istorija mesto traženja uzroka staviti sebi u
zadatak da traži zakone.
Traženje tih zakona već je davno početo i oni novi načini mišljenja što
treba istorija da ih usvoji izrađuju se uporedo sa samouništavanjem,
kojem ide stara istorija, jednako sitneći i sitneći uzroke pojava.
Tim su putem išle sve ljudske nauke. Matematika, najtačnija među
naukama, kad dođe do beskrajno male količine, ostavlja proces sitnjenja
na pristupa novom procesu sabiranja nepoznatih, beskrajnih malih
količina. Odstupajući od pojma o uzroku, matematika traži zakon, to jest
osobine zajedničke svim nepoznatim beskrajno malim elementima.
Tim istim putem mišljenja išle su i ostale nauke, iako u drugom
obliku. Kad je Njutn izrekao zakon teže, on nije kazao da sunce ili zemlja
ima osobinu da privlači; on je rekao da svako telo, od najkrupnijeg do
najmanjeg, ima osobinu kao da privlači jedno drugo, to jest, on je ostavio
na stranu pitanje o uzroku kretanja tela, na kazao osobinu koju ima svako
telo, od beskrajno velikih na do beskrajno malih. Tako isto čine prirodne
nauke: ostavljajući pitanje o uzroku, one traže zakone. Na tom je istom
putu i istorija. I, ako je istoriji zadatak da izučava kretanje naroda i
čovečanstva a ne da opisuje epizode iz života ljudi, onda ona treba da
ostavi na stranu pojam uzroka, pa da traži zakone zajedničke svim
jednakim i neraskidno vezanim među sobom beskrajno malim elementima
slobode.
Otkako je nađen i dokazan Kopernikov zakon samo priznanje da se ne
kreće Sunce nego Zemlja uništilo je svu drevnu kosmografiju. Moglo se
pošto bi se oborio taj zakon, održati staro mišljenje o kretanju tela, a
izgledalo je da se, dok se taj zakon ne obori, nije moglo nastaviti
izučavanje Ptolomejevih svetova. Ali su se i posle pronalaska
Kopernikovog zakona još zadugo izučavali Ptolomejevi svetovi.
Otkako je rečeno i dokazano da količina rađanja ili zločina potpada
pod matematičke zakone i da izvesni geografski i političko ekonomski
uslovi određuju ovaj ili onaj način uprave, da izvesni odnosi stanovništva
prema zemlji izazivaju pokrete naroda, uništeni su u svojoj suštini osnovi
na kojima je građena istorija.
Mogli su se oboriti novi zakoni, na održati ranije mišljenje o istoriji,
ali je izgledalo da se, dok se oni ne obore, nisu mogli i dalje izučavati
istorijski događaji kao proizvod slobodne ljudske volje. Jer ako je uveden
takav i takav način uprave, ili je izvršen takav i takav pokret naroda
usled takvih i takvih geografskih, etnografskih ili ekonomskih uslova,
onda volja onih ljudi što nam se iznose kao da su oni uveli način uprave ili
podstakli pokret naroda, već ne može biti razmatrana kao uzrok.
A međutim ranija istorija se izučava i dalje uporedo sa zakonima
statistike, geografije, političke ekonomije, uporedne filologije i geologije,
koji su otvoreno protivni njenim tezama.
U fizičkoj filozofiji trajala je dugo i uporno borba između starih i novih
pogleda. Bogoslovija je stajala na straži za stari pogled i optuživala novi
da ruši otkrovenje. Ali kad je istina pobedila, bogoslovija se utvrdila tako
isto čvrsto i na novom terenu.
Danas isto tako traje dugo i uporno borba između starog i novog
pogleda na istoriju i bogoslovija isto onako brani stari pogled a novi
optužuje kako ruši otkrovenje. I u jednom i u drugom slučaju borba
izaziva sa obe strane strasti i zaglušuje istinu. S jedne strane se javlja
strahovanje i žaljenje za celom zgradom koju su vekovi podigli; s druge
strane strast za rušenjem.
 Ljudima koji su se borili sa istinom fizičke filozofije što se tek
pojavljivala, izgledalo je da će se, ako priznaju tu istinu, razrušiti vera u
Boga, u stvaranje zemlje, u čudo Isusa Navina. Braniocima zakona
Kopernikovih i Njutnovih, na primer Volteru, izgledalo je da zakoni
astronomije ruše religiju, i on je upotrebljavao zakone teže kao oruđe
protiv religije.
Isto tako i sad izgleda da treba samo priznati zakon neminovnosti, na
će se razrušiti pojam o duši, o dobru i o zlu i sve državne i crkvene
ustanove podignute na tom pojmu.
Kao Volter u svoje vreme, tako isto i sad nepozvani zaštitnici zakona
neminovnosti upotrebljavaju taj zakon neminovnosti kao oruđe protiv
religije; međutim, zakon neminovnosti u istoriji, isto onako kao i
Kopernikov zakon u astronomiji, ne samo što ne uništava nego čak
utvrđuje onaj teren na kome se grade državne i crkvene ustanove.
Kao onda u astronomskom pitanju, tako i sad u pitanju istorijskom,
sva je razlika mišljenja zasnovana na priznavanju ili ne priznavanju
apsolutne jedinice, koja služi kao merilo vidljivih pojava. To je u
astronomiji bila nepomičnost zemlje; u istoriji je to nezavisnost ličnosti –
sloboda.
Kao što je astronomiji bilo teško da prizna kretanje Zemlje, jer bi se
odrekla neposrednog osećanja da je Zemlja nepomična i takvog istog
osećanja da se planete kreću, tako je isto teško istoriji da prizna da su
ličnosti potčinjene zakonima prostora, vremena i uzrokâ, jer bi se odrekla
neposrednog osećanja da je ličnost nezavisna. Ali kao što je u astronomiji
novo mišljenje govorilo: „Istina, mi ne opažamo kretanje zemlje, ali ako
uzmemo da se ona ne kreće, doći ćemo do besmislice; a ako uzmemo da se
kreće, što mi ne opažamo, doći ćemo do zakona“, tako isto i u istoriji novo
mišljenje veli: „Istina, mi ne osećamo našu zavisnost, ali kad uzmemo da
smo slobodni, doći ćemo do besmislice; a kad uzmemo da zavisimo od
spoljašnjeg sveta, vremena i uzroka, doći ćemo do zakona“.
U prvom slučaju trebalo se odreći svesti o nepomičnosti u prostoru, pa
priznati kretanje koje ne opažamo; u ovom drugom slučaju isto je tako
neophodno odreći se svesne slobode, pa priznati zavisnost koju ne
opažamo.

– KRAJ –
 O AUTORU

Lav Nikolajevič Tolstoj rođen je u mjestu Jasna Poljana u pokrajini

Tula kao četvrto od petero djece. Njegova obitelj bila je plemićkog
porijekla. Naime, titulu grofa njegovim precima dodjelio je u 18. stoljeću
osobno Petar Veliki. Tolstojevi roditelji umrli su dok je još bio dijete pa su
ga stoga odgojili i za njega se brinuli rođaci. Možda i zbog toga njegov život
obilježen je brojnim ljubavnim vezama stoga ćemo u ovoj biografiji najveću
pažnju posvetiti upravo tom aspektu njegovog života.
Polazeći u prikaz njegovog sentimentalnog života kronološkim redom
zapažamo da je već u svojoj osmoj godini vatren i osjetljiv, upoznao
nježnost i gorčinu ljubavi. Bila je to ljupka devetogodišnja Sonječka
Kološin. Pored nje, plavuše baršunastih očiju, osjećao je duboku radost i
savršenu sreću. Kad je bio daleko od nje dovoljna mu je bila i sama
pomisao na nju pa da mu se oči napune suzama. Kasnije je osjetio ljubav
prema maloj Ljubovi Isljenjevoj koja je stanovala u susjedstvu. Divio joj se
mnogo, ali je bio strašno ljubomoran kada je ona poklanjala svoju pažnju
drugome. Jednog dana, vidjevši je kako s balkona razgovara s nekim
dečkom u bijesu ju je udario tako snažno da je pala s balkona. Zbog toga je
Ljubova šepala više godina. Ono što je zanimljivo jeste da će mu ona
kasnije postati punica. U svojoj 18. godini počinje mnogo patiti zbog svoje
ružnoće - širokog nosa, debelih usana i sivih malih očiju. U prisustvu žena
postaje stidljiv i zbunjen.

Tolstojeva supruga Sofia Andreevna Tolstoj

i kći Alexandra Tolstoj

Ali aristokratsko porijeklo i mogućnost kretanja po mondenskim

skupovima davalo mu je privilegije da upozna ženski svijet poput Don
Juana. U to vrijeme često je zamišljao da je zaljubljen, bilo je dovoljno
samo da sretne neku ženu. Prvo je bio zaljubljen u Aleksandru, sestru
svoga prijatelja, zatim u jednu udanu ženu, pa nakon toga u nasmijanu
Zinaidu, prijateljicu svoje sestre Marije. Mada je bio osjetljiv prema ljepoti
Zinaide cijenio je njenu blistavu inteligenciju, humor i sklonost ka poeziji.
Najviše je volio s njom voditi duge i beskrajno strasne razgovore. Međutim
stvarnost nije bila tako uzvišena. Razdiran snažnom i vatrenom
senzualnošću prepustio se porocima. Udvarao se damama, spavao sa
sobaricama. Tako je zavolio mladu i lijepu šesnatestogodišnju sluškinju.
Naslutivši tu avanturu njegova tetka je otjerala tu malu ljubavnicu, koja
je propala i ubrzo umrla tragičnom smrću.
 Obuzdavši svoja čula pisao je u svom dnevniku: Treba gledati na
društvo žena, kao na neprijatan dio društvenog života i držati se što dalje
od njih. Tko nam u stvari otkriva senzualnost, neosjetljivost,
lakomislenost i mnoge druge poroke ako ne žene. Nije dugo trajao taj
njegov povučeni život. Često ga je prekidao periodima vesele razuzdanosti
i neurednim životom, odlazeći na partije zadovoljstva kod svog brata
Sergeja, čija je kuća uvijek bila puna lijepih Ciganki. I tako polako otkriva
porok po porok. Prvo alkohol, a zatim kocku na kojoj će izubiti veliki dio
posjeda i nekoliko kuća. Ona će ga držati godinama. Boraveći zimi u
Moskvi i Petrogradu najčešće je završavao svoje večeri kod Cigana, s
prijateljima i djedom svoje buduće žene. Napuštajući balove i šarmantne
djevojke, odlazio je u krčme po predgrađima Petrograda. Krčme pune
Ciganki, šampanjca, svađa, polupanih čaša, glazbe, pjesme bile su za
Tolstoja nezaboravne.
Tu upoznaje voljenu Kaću - inače pjevačicu koja mu se nije skidala s
krila. Ako se može vjerovati njegovom dnevniku - samo dva dana poslije
njegove zakletve kako više neće ići k ženama, nije mogao odoliti. 20. XII.
1850; loš dan; bio sam kod Cigana. 28... kod Cigana; 29. zaista živim kao
pravi gad... Uvečer pišem pravila života, a zatim odlazim kod Cigana!
Vrativši se balovima i mondenskim skupovima, uobražava da je zaljubljen
u jednu ženu iz visokog društva, i to u kneginju Ščerbotovu. Iz tog
vjerovanja, nešto kasnije, nastati će Priča jučerašnjeg dana. U vrijeme dok
je bio na Kavkazu artiljerac, stari Kozak Jepuška, pijanica kod koga je
stanovao, nalazi mu nježnu divljač - tatarske djevojke, za koje se počeo
veoma interesirati. Svakodnevno ih poziva u svoj šator. Volio je čar tih
kosookih divljakuša, njihove svijetle oči, tanke vitke članke, struk. Tako je
sreo Marenjku, ljepšu i pošteniju od prethodnih.
Ona je postala Marija u njegovom romanu Kozaci. Toliko se zagrijao da
je odustao od svog najomiljenijeg hobija - lova, samo kako bi mogao s njom
dugo šetati. Iako je bio zaljubljen nije pomišljao ovu kavakasku idilu
uresiti brakom. Kako je često premještan tako se rađaju mnogobrojne
avanture s lijepim gošćama po toplicama u tim krajevima. U toku ljetnog
boravka u Pjatigorsku upoznaje Teodorinu koja se u njega zaljubljuje. Ona
me strašno uzbuđuje, zapisao je. Romansa započeta prije šest tjedana
završila je kao i mnoge prije nje. Vrativši se u Moskvu prepušta se
mnogobrojnim zadovoljstvima glavnog grada. Jedan njegov suborac,
zapisao je: Nestajao bi na jedan ili dva dana, a zatim bi se vratio kao
zabludjeli sin, namrgođen, oslabio, pokajnički. Pričao bi sve: kako je
bančio, kockao, vodio ljubav... Ukratko čudan tip...
Bilo je dana kada se predavao manje bezazlenim razonodama i odlazio
u javne kuće. Poslije jedne takve noći u orgijanju uz lošu glazbu, sir,
rakiju, dernjavu i djevojke, postavio je sebi pravilo (po tko zna koji put): da
nikad više neće prekoračiti prag krčme ili javne kuće. Jednog dana
posjetio je svoju prijateljicu iz djetinstva, Ljubovu Isljenjevu, koju je prije
20-ak godina u napadu ljubomore bacio s balkona. Bila je udana i imala je
tri prekrasne kćerke. Kako je volio djecu igrao se s njene tri djevojčice:
Večerali smo kod Ljuboške, sada, Bersove. Djeca su nas posluživala za
stolom. Kako su te djevojčice ljupke, vesele! A zatim smo se šetali i igrali
preskakanja. Šest godina kasnije jedna od tih ljupkih djevojčica,
desetogodišnja Sonja, postaće njegova supruga. U Moskvi je imao jedan
drugi susret. Flertovao je sa sestrom svog prijatelja, Aleksandrom.

Tolstojeva soba

Bila je udana i postala kneginja Aleksandra Obelenska. Susret s njom

ostavio je snažan dojam. Nastavili su flert, ali sada već mnogo strasnije.
Vrativši se u svoje rodno mjesto Jasnu Poljanu rađa se idila koja će dugo
potrajati, s Valerijom - prvom susjedom. Imao je ozbiljne namjere oženiti
se s njom. Sve to nije mu smetalo da nekoj od bezbrojnih seljanki na
njegovom posjedu da znak da dođe u sjeno, jer ga je više nego ikad mučila
pohotljivost. I s Valerijom je prekinuo, ne baš elegantno - jednim pismom i
bijegom u Pariz. Tamo posjećuje pripadnike, tada mnogobrojne, ruske
kolonije gdje upoznaje mladu kneginju Livov. Jedno vrijeme zanosi se
ženidbom s njom. Ali redaju se poznanstva: gospođica Fitz-James, čije su
ga noge obarale; pa jedna umiljata dama s velikim grudima... Volio je
lutati ulicama Pariza gdje je jednom prilikom sreo ženu koja ga je do te
mjere uzbudila da ju je pratio satima.
U Ženevi upoznaje kćerke svog rođenog djeda, Elizabetu i Aleksandru
Tolstoj. Aleksandra, stara 39 godina imala je lijepe oči, topao glas,
profinjen ukus, izvanrednu učtivost i takt dvorskih ljudi; ukratko sve
osobine koje je Tolstoj cijenio. Bila je u prisnoj vezi s Dostojevskim i
Turgenjevim. Ovo prijateljstvo ubrzo se pretvorilo u jednu jaku
sentimentalnu vezu. U to vrijeme, po engleskom receptu, bilo je normalno
da se netko zabavlja s rođenom tetkom. Pored nje je, kad god bi to bilo
potrebno, zaboravljao lakomislenu Valeriju.
Ah kad bi Aleksandra bila deset godina mlađa, sigurno bih se oženio. -
zapisao je u svoj dnevnik. Dosta dugo ostati će prijatelji i četo će se
dopisivati. U Ženevi je imao kraće sentimentalne veze s izvjesnom
Engleskinjom Dorom i jednom bucmastom i veselom sluškinjom.
Mondenska i seoska zadovoljstva ipak nisu mogla prikriti prazninu
njegova života. Sve češće je bio opsjednut mislima o ženidbi. Nakon dugih i
čestih odlazaka kod nekadašanje ljubavi iz djetinstva - Ljubuške, Tolstoj,
sada već ozbiljan grof u srednjim godinama, s ugledom već poznatog pisca
očarava njene već odrasle kćerke. Sve su bile lijepe. Najstarija, pravilnih
crta lica, hladne ljepote, samouvjerena, inteligentna i zainteresirana za
književnost zvala se Liza. Sonja je bila bez sumnje najljepša i veoma
nadarena za umjetnost. Najmlađa Tanja, još je bila na granici djetinjstva i
ozbiljnosti. U prvo vrijeme, pažnju je poklanjao Lizi, tako da su i ona i
njeni roditelji bili uvjereni da Tolstoj dolazi zbog nje.
Kasnije je Tolstoj otkrio svoje simpatije prema Sofiji. Tako će doći i do
prosidbe. Saznavši da grof traži Sofijinu ruku Liza je briznula u plač i
bijesno je savjetovala sestri da ga odbije. Ne slušajući je Sofija, sve sretna,
ipak je pristala. Na Sofijinim zarukama Liza je teška srca zagrlila svog,
budućeg šogora. Pred vjenčanje, na Sofijino inzistiranje da pogleda njegov
dnevnik Tolstoj je bez ikakvog otpora pristao. Mlada i naivna, ne
poznavajući život, pod perom tog čovjeka od 35 godina koji će za koji dan
postati njen suprug otkriva najbrutalniju i najgrublju stranu njegovog
života. Najviše ju je pogodilo što je njen zaručnik daleko od oličenja junaka
iz legende koju je ona sebi stvorila, tijekom posljednja tjedna prije braka
doživljavao s nekom seljankom vražje seksualne strasti. Njena ljutnja
prerasla je u neizvjesnost kada se na dan vjenčanja mladoženja nije
pojavljivao. Sa zakašnjenjom od nekoliko sati stigao je i brak je sklopljen.
Može se reći da je u to vrijeme njihova ljubav bila jaka i obostrana.
Međutim jedna tako snažna ljubav morala je platiti svoj danak ljubomori.
Sofija je neprekidno mislila na žene koje je Lav volio ili poznavao prije nje.
Naročito je mrzila Aksinju, kojoj je dao jednog sina, tu prostu i debelu
seljanku, tri godine ljubavnicu njenog muža. Jednog dana ju je prepoznala
među seljankama koje su bile pozvane da izmjene pod u kući. Krv joj je
uzavrela i nastale su scene koje je Tolstoj mrzio iz dna duše. Pomisao na
muževljevu nevjeru s Aksinjom, ili nekom drugom seljankom, proganjala
ju je. Prerušavala se u seljanku, navukla maramu na oči i išla za njim
cestom kako bi vidjela da li će je pozvati da pođe s njim u šumarak.

Tolstojev grob u Jasnoj Poljani

Sofijina mlađa sestra Tanja često je dolazila na njihovo imanje. U to

vrijeme, koje se može nazvati vremenom Tolstojeva stvaralaštva,Tanja je
imala velikog utjecaja. Pisac je volio dugo pričati s ljupkom Tanjom.
Slušajući je pisac je mislio na Natašu Rostovu iz njegovog budućeg romana
Rat i mir. Bilježio je njena osjećanja, pokrete, kratku prošlost. Kad je
Sergej, stariji Tolstojev brat ponudio ruku Tanji, Sofija se naročito
radovala jer je bila ljubomorna na svoju sestru čije je društvo njen muž i
previše volio. U to vrijeme imao je jednu šarmantnu sekretaricu koja mu je
mnogo pomagala u njegovu radu, ali na Sofijino inzsitiranje da je otpusti
Tolstoj je popustio kako se ne bi prepirao. Koliko god je Sofija bila
ljubomorna, Tolstoj je bio još više. Ona još uvijek relativno mlada, srela je
nekadašnjeg obožavatelja - mladog poručnika Polivanova, koji je bio
veoma nestrpljiv. Erupcija bolesne Tolstojeve ljubomore dostigla je
kulminaciju, ljubomora se graničila sa sujetom. Kako su godine njihova
braka prolazile oni su se sve više međusobno udaljavali. Oboje su se
osjećali odvojenim i usamljenim. Tolstoj joj nije imao što prebaciti ali je
sve manje tražio njeno društvo. U to vrijeme hvata ga manija bježanja od
svoje supruge. Sofija, sada već u godinama, majka trinaestoro djece, biva
sve nervoznija. Pored ove histerične žene Tolstoj će ipak ostati samo
zahvaljujući djeci. Ipak pred kraj života pobjeći će od nje i završiti na
nekoj maloj ruskoj seoskoj željničkoj stanici Astopov, svoj veoma buran
život 7. studenog 1910. godine zbog upale pluća. Sofija će tada primiti
telegram u kojem će pisati samo: Umro Tolstoj. U bivšem Sovjetskom
Savezu objavljena zbirka njegovih djela sadrži 90 svezaka.

****************
Kraj

MMXV