Professional Documents
Culture Documents
Elektricitet
Elektricitet
од грчког ηλεκτρον (електрон) - ћилибар) је реч која се односи на одређене физичке појаве
узроковане наелектрисањем. Међутим, тај појам се често везује уз неколико различитих а
повезаних појмова:
Дуго пре него што је било какво познавање електрицитета постојало, људи су били свесни
шока од електричне рибе. Стари Египатски текстови који датирају из 2.750 п. н. е. наводе
те рибе као „Нилске громовнике“, и описују их као „заштитнике“ других риба. Електричне
рибе су описане и након једног миленијум у записима древних Грка, Римљана и арапских
природњака и лекара.[4] Неколико античких писаца, као што су Плиније
Старији и Скрибоније Ларг, потврдили су утрњујуће дејство електричних шокова које могу
да произведу електрични сом и електрична ража, и било је познато да такви шокови могу
да путују дуж проводећег објекта.[5] Пацијентима оболелим од болести као што
су гихт или главобоља се саветовало да додирну електричну рибу у нади да ће их можда
моћни ударац излечити.[6] Вероватно најранији и најближи приступ откривању
идентитета муње, и електрицитета долази из једног другог извора, који се
приписује Арапима, који су пре 15. века имали Арапску реч за муњу ra‘ad (دK )رкоја је
означавала електричну ражу.[7]
Електрицитет је проучаван још од античких времена,[8][9][10][11] али значајна научна открића
нису се појављивала све до 17. и 18. века. Поједини предмети као што је, рецимо, шипка
ћилибара, имају особину да када се протрљају са мачјим крзном, могу да привлаче лаке
предмете, перје, длаке, папириће. То је било познато старим медитеранским
народима. Талес из Милета је, око 600 год. п. н. е. извео низ експеримената у којима је
долазило до појаве статичког електрицитета, и на основу њих је закључио да трење даје
ћилибару магнетска својства, што је било у супротности са минералима, нпр. магнетитом,
којима није било потребно трење да би привлачили предмете. Талес је погрешио у
претпоставци да протрљан ћилибар има магнетска својства, али ће каснија наука доказати
везу између магнетизма и електрицитета.
Спорне су тврдње да су Персијанци знали за галванизацију (превлачење материјала
металом електричним путем). Наиме, 1936. године у близини Багдада пронађена
је Багдадска батерија, која личи на галванску ћелију. Постоји претпоставка која још увек
није доказана, ни оповргнута, да је ова ћелија имала електрична својства и да је
коришћена за превлачење сребрних објеката златом.[12]
Неки антички писци су указивали на запрепашћујуће ефекте које су имали електрошокови
неких риба, као рецимо ража. Пацијенти који су боловали од неких болести, костобоље
или главобоље, подвргнути су контакту са електричном рибом у нади да ће их нагли трзај
излечити.
Даља истраживања су спровели Ото фон Герике, Роберт Бојл, Стивен Грај и Ц. Ф. ду
Феј.[13] Бенџамин Френклин је доста интензивно изучавао електрицитет током 18. века.
Најпознатији је по свом огледу са летећим змајем, када је доказао да муња има
електричну природу. Он је закачио змаја за овлажен канап, на чијем је другом крају био
завезан металан кључ. Пустио је змаја да лети високо, баш у време када је била
грмљавина. Из кључа су почеле да искачу варнице, што је био доказ се змај наелектрисао
под утицајем облака. Он је такође заслужан за откриће громобрана, јер је открио да високе
шипке са оштрим врховима могу да спроведу струју из грома у земљу.[14][15][16]
Године 1791, Луиђи Галвани је објавио своје откриће биоелектромагнетике,
демонстрирајући да је електрицитет био медијум којим неурони преносе сигнале до
мишића.[17][18][13] Волтина батерија, или волтни стуб, из 1800, направљен од наизменичних
слојева цинка и бакра, је пружила научницима поузданији извор електричне енергије
од електростатичких машина које су раније
кориштене.[17][18] Препонавање електромагнетизма, јединства електричног и магнетног
феномена, је произашло и рада Ханса Кристијана Ерстеда и Андре-Мари Ампера током
1819–1820. Мајкл Фарадеј је изумео електрични мотор 1821. године, а Георг Ом је
математички аналирао електрично коло 1827. године.[18] Електирцитет и магнетизам (и
светлост) су дефинитивно повезани доприносом Џејмса Клерка Максвела, а посебно
његовим радом „On Physical Lines of Force“ из 1861. и 1862.[19]
Енглески научник Вилијам Гилберт први је открио разлику између електрицитета и
магнетизма. За ћилибарску шипку протрљану крзном он је употребио грчку реч ηλεκτρον
(електрон) – ћилибар, и исковао је реч electricus да означи својство неких предмета да
привлаче друге, након трљања крзном.[20][21]
Негде пред крај 19. века инжењери су ставили електрицитет у индустријску и кућну
употребу. Током овог периода се десила велика експанзија индустрије и многих
технологија које су се заснивале на електрицитету. Разноврсна својства електрицитета као
облика енергије омогућавају веома широку употребу у саобраћају, фабрикама, грејању,
осветљавању, комуникацијама и рачунарству. Употреба електричне енергије је сада, и
биће у будућности, кичмени стуб модерног индустријског друштва.[22]