ЗАВИЧАЈНИ НОКТУРНО

КЊИГА 1
 ЗАВИЧАЈНИ НОКТУРНО
КЊИГА 1

Уредник и приређивач
Зоран Антонијевић

Издавач
Литера – Младеновац

За издавача
Сања Сарић

Штампа и графичко решење

Пресинг издаваштво, Младеновац

Тираж
100 ком

Година издања
2018.

ISBN
 Зоран Антонијевић

ЗАВИЧАЈНИ НОКТУРНО
књига 1

ЛИТЕРА МЛАДЕНОВАЦ, 2018.

Copyright © 2018. приређивач и аутори
 РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА

Завичајна поезија није само својеврсна

одредница за формални оквир порекла једног
песника, већ је она истински, лирски, говор
срца, јер срце је дом успомена и ожиљака. Где
год се нашли, у срцу ћемо носити све оно што
нас за корене веже, оно што је праг, колевка,
прва љубав, прва туга. Завичајна поезија је
производ потребе за очувањем духовне везе
са огњиштем у ширем смислу речи. У овој
књизи представљено је неколико песникиња
и песника чија је поезија проткана зави-
чајним мотивима и мотивима љубави и
одбачености.
Завичајни ноктурно јесте ноћ у којој човек
може да ослушне своје срце и пулс земље. То
је она дивна ноћ у којој су поветарац,
звездано небо, шума, преци и планина једно.
То је ноћ у којој се испод пуног месеца,
осећања трансформишу у стихове.

Зоран Антонијевић

5
Милорад Петровић Сељанчица

НАВИРЕ НОЋ

Мирише скоро разорана груда,

Месец над селом високо се светли,
Певају први предвечерњи петли,
Плаветно небо звездама се кити,
Изнад планина вече тихо мили,
Двојница мека у потесу цвили,
Навире ноћ!...

Друмом што води с ливада и њива,

Чује се песма и кикот и врева,
Весела младост жагори и пева,
Колечке лаке заморено шкрипе,
Под ћерћелинком млада снага бреца,
На раскршћима чаврљају деца
Навире ноћ!...

Чују се звонца уморних стада,

Говеда сита из даљине ричу,
Докле чобанчад безбрижно ћурличу,
Хитају дома. И тамо то исто:
Чује се лупа бакрача и кова,
Редуше хитре журе са ђермова
Навире ноћ!..

7
ЗИМА МИ ЈЕ НАНО

Снег, цича и зима,

Сви пути засути,
Оголело шибље,
Не види се наше
Поље узорано,
Не виде се брда, -
Је л' ти зима рано?

Снег, цича и зима,

Ал' оном што има,
У тору и кошу,
И гојнога вошу,
Ком је све то дано,
Благује у благу,
А ми чедо моје?...
Је л' ти зима рано?

Година је равна,
-О ал' лете дани,
Од кад ти бабајка
Судбина сахрани;
Од када нам наше
Благо закопаше,
Година је равна...
Је л' ти зима рано?

Зима ми је нано! ...

8
ПЛАНИНО МОЈА

Планино моја, планино,

Што ми се мајко поносиш,
Што тебе облак не хвата,
Те моја поља не росиш?

Кукуруз цвили у свили,

Сићана трава скапава,
Пусто се поље снуждило,
Јарко се сунце уждило.

Планино, мајко рођена,

Поврни облак са мора,
Те моје поље ороси,
Сићаном кишом са гора!

9
ЦРНА ШАМИЈА

Што носиш црну шамију,

Мајко, сестро и љубо,
Шта ће вам црна одећа,
Црно одело грубо?

Што вас је облак увио,

Каква вас туга таче?
“Плачемо, горко плачемо,
Отаџбина нам плаче!”

Из књиге “Ноћ мирише – изабрана дела

Милорада Петровића Сељанчице”,
приређивач Душан Стојковић, Пресинг –
Младеновац (2017).

10
Мијослав Стеван Средојевић Полимски

ПРЕУРАЊЕНА БЕРБА

Грожђе зри у виноградима

зрна се пуне сунцем августовским
а мени зима под ребрима

Ко зна
у коме времену живим
у којим сликама тражим
ликове насмејане

Грожђе зри у виноградима

а моји чокоти већ обрани.

11
БЕЗДАНИЦА

Сањам брата како се руши

обе руке
у чудној мрежи
снагом кроти у својој души
обесног лава
који режи

Али убицу још не могу

наћи у сну у свом брлогу
и кад се јави
нема лица
сан је огромна
безданица.

12
ЗМИЈА

Чија је то змија
што палаца
на наше руке снене
према Сунцу
испружене
чија се то змија
око наших душа
савија
чија је то змија
у папрати
где нас остави
без заштите
прерано мати.

13
ИЗ СКАМЕЊЕНИХ УСТА

Помислих од живог си меса стих

а муња севну
лице ти осветли и згасну
дан огрну ноћ
зору више не јављају петли
пролеће се претвори
у јесен касну

Ноћи су нам спојене у једну

не видимо где светлост извире
недогледну кућу нам сазида
Мајстор страшни
да ли је овде или тамо шире
поље цветно од нашега вида.

14
ДУГО БДЕЊЕ

Нема варнице
да прескочи границе
ни секире
да раскрчи путе
немам снаге
да раширим скуте
нити ваге
да мерим немире
куда оде
преко које воде
сањарење
твоје да се стиша
залудно је
ово дуго бдење
кад нас шиба
нека сила виша

Из збирке песама “Дуго бдење”, Мијослав

Стеван Средојебић Полимски, Књижевна
заједница Југославије, 1994.

15
Милосав Б. Влајић

БЕЗНАЂЕ

Лутам у невиделици
у црну слутњу пропадам.

Стежем хладан кључ

од изгореле дедине куће.

Да се скрасим не могу
путањом трновитом
звезде бројим до почетка.

И плач детета у мени

и врисак девојке у даљини
а тама бескрајна
у очима.

16
ГАСЕ СЕ ИСКРЕ

Лагано нестаје ватра

на ивици плаветног сна,
на рубу заборава
гасе се искре.

Одсјај у њеним очима

далек и непознат,
на путу без путника
одлази у неповрат.

Без погледа и речи

у туђем загрљају,
само сећања бледа
на састанак у сутону.

Хоће ли она да спава

у шуморној шуми,
међу чељустима звери
крај дрвета безграног?

17
МАТИ ФИЛОНИЛА

Тресијска звона брује

у тишини космајских гора.
Походили смо је скрушени
на заласку Сунца злаћаног.
Даривали јој нежно
трновит пупољак жуте руже.
Осмехом сасвим благим
мислила да смо јој непознати.
Узела је румену јабуку
у руке снежно беле.
Нечујно нас питала
да ли смо ми њена браћа.
“Ти си наша једина Мати!”
- повикасмо углас чедно.

18
ЈЕЛЕНА У ХИЛАНДАРУ

Братијо, часна и драга, немојте ме клети

што даноноћно љубим и зими и лети
Немањин и Растков манастир свети!

Атоска зелена гора од клепала јечи,

чујем игумана Методија евангелске речи
док ми беседом душу блажи и лечи.

То нам свићу неке нове румене зоре,

поново ће лађа да клизи низ море
с погледом на манастирске лавре и дворе.

Одагнам векова седам с магловитим велом,

очи склопим и видим царицу Јелену у белом
уз пирг једину жену овде у свету целом.

19
ПЛАЧ ЗА КОСМАЈСКИМ ВИТЕЗОМ

У давном незабележеном времену

на мермерном манастирском камену
изникао из розете цвет светлоплави
за украс принцези на лепој јој глави.

У космајској дубрави жубориле воде

над извор кладенцем кружиле су роде,
прохујали до тад самотни спори сати
а њен витез никако из боја да се врати.

Златокоса девојчица певала у јутру белом

чуо се из дворца и глас над бујним врелом,
дозивали славуји оца и мужа да дође
кад гласник у црном на белцу прође.

Ето и с барјаком иде властелинска свита

ал' велможе на дорату нема први да хита,
ни мач у погледу одвећ тужном и сненом
само тихи плач ћерке у наручју њеном.

20
ГОРОБИЉЕ

На развигорцу јој лелуја коса бела

у шумору бреза изнад вилинских тела,
кроз горобиље хита до бујног врела
упртим погледом до несталог села.

У руци јој котарица с две беле руже

и погача ишарана прстима нежним,
док јата залуталих врана кричаво круже
носећи јој осмех пред јутрима снежним.

Да ли је одбегли вољени момак још чека

иза камене суноврат горе и вијугавих река,
ил' с другом спава испод црних смрека
с дедином пушком из прошлог века?

21
СА КАРПАТА ДО РУДНИКА

Хуче ледени ветрови с равнице

прешли смо смрзнуте воде Дунава,
блиста јој лепо румено лице
у ходу без стазе док спава.

Космајском стазом урличу вуци

стежем штап понет са Карпата,
а она чува мајчин златник у руци
и увели цветни венчић око врата.

Каскају коњи белци за нама

у братовљевим кочијама певају деца,
боји се да не залута и остане сама
у траговима лисице и сивог зеца.

Погледом јој појазујем врх Рудника

где су ливаде после зиме пуне крина,
тамо ћемо саградити дом победника
тад осмех јој се јави и виде нашег сина.

Из рукописа

22
Младен Марјановић

СЕЛА

У мраку су села опустјела

Што су некад као небо сјала
И у њима ријетки старци бдију,
Камену слични, трому битку бију.

Крваве им руке и стопала,

Крваре им мисли и сјећања,
Крвав дан их зором дочекује,
Жетва златна давно је пропала.

Шљиве старе у трњу се даве,

Гране су им до земље свијене,
Сунце горе а плод тежи доле
Да нахрани скакавце и мраве.

Постојимо овдје бескорисни, трошни

К'о прозор на каквом празном одјељењу,
Ипак, звијезде ноћне горе непрекидно
К'о споменик једном прошлом покољењу.

У мраку су села опустјела

Што су некад као небо сјала
И у њима ријетки старци бдију,
Камену слични, горки чемер пију.

23
ЗАШТО СТЕ ДАЛЕКИ

Зашто сте ми ноћас тако страни и далеки,

Скривени у магли и у диму густом,
Ношени даљином продорном и пустом,
Моја родна поља и пропланци меки!

Мостићи што градих од камена бијела

Од којих ме руке још и данас боле,
Под којим се јелени умивати воле,
Виде ли се и сад из сусједних села?

Моја кућа бијела, тај комадић неба,

Гдје ћу одрстати, гдје ћу школу стећи,
Ништа у њој није било до залогај хљеба...?
Нисам дуго био па не знам ни рећи!

Нест'о је мој труд, моје жито златно

Што се с муком борио да нас глад не затре,
Гордио се висинама у руху од ватре,
Плес'о с повјетарцем к'о са сатом клатно!

Зарасле су давно стазе што кроз шуму воде,

Нестало је са њих лишће живописних боја,
Трновито све је сада, лиска тек по која,
А некад их красише к'о димњаке роде.

24
Са извора шумског, стрмог вода вјечна лије
Ал' корито шупље је, из њег' рупа зјапи
Те одлази вода тако, не стаје ни капи,
Пропада дубоко и о камен бије.

Још остао ја сам да се с вјетром борим,

Пламен се у мени угасио није,
И, сад срце моје старо у грудима бије
Да се тамо вратим, све наново створим.

Зашто сте ми ноћас тако страни и далеки,

Скривени у магли и у диму густом,
Ношени даљином продорном и пустом,
Моја родна поља и пропланци меки!

25
ВЈЕЧНОСТ

Поточићем вода бистра тече,

Весело трава у њој се вијори,
Уз одсјај сунца дочекује вече,
Уз звуке сова руке пружа зори.

Мир је,
Каменови погрбљени играју се водопада,
Свици зелени над потоком крила мију,
У тишину шума пада.

Што вјетар збори – то понови сова,

Што сова збори то одзвања течно,
Што лежи овдје испод шумског крова
Као и поток јесте здање вјечно.

26
НИЧЕГ НЕМА

Јутрос су се узбуркале мисли

А пред њима непрегледно море,
Кроз прозоре што су мокри, кисли,
Будан гледам у свитање зоре.

Кишне капи по крову, по путу,

Гледам траву – некако је сретна,
Над њом срећем једну дуњу жуту,
Кућа стара, ронула и сјетна.

Чујем птице гдје међ' собом зборе,

Чујем људе, чујем дјецу нашу,
И потоке што рјечице творе,
Овце гледам што иду на пашу.

Прољеће је, долови су, брда,

Близу љето, далеко је зима,
Наше шуме, земља наша тврда,
Сунце ће се радовати њима.

Гледам ђеда како коси вјешто,

Пред њим пала сазрела је трава,
Унук трчи и носи му нешто
А под трешњом вјерни пас им спава.

27
Замислим се – све је моје ово,
Па се пренем да на ноге скочим,
Жбун сваки ми дрво јаворово,
Једва чекам да ка њима крочим.

Ех... да ми је прошетати само,

Сјећање је јасно, не престаје,
Онда схватам, знам да нисам тамо,
Тад се будим и свега нестаје.

28
МАРИЈАНИ

Јесењи сливови владају шумама,

Играју се портретима шумским,
Слажу од опалог лишћа малене сличице,
Лишће разнобојно дарују стазама уским
Што одишу цвркутима једне малене
птичице.

Шумско тло прекривено је сликама разним,

На једној од њих ласте се легу,
На другој је свитање дана са сјенама
празним,
На трећој је љето у бијегу,
Свака је следећа ново нешто,
На свакој је следећој здање вјешто.

Једну слику погледаш па хиљаде знап,

Хиљаду слика гледаш па видиш једну само,
У потрагу за цвркутом тада се даш јер знаш
да је тамо.

Кад слика к'о птица некуд полети

Слика је на хиљаде сјетим се тада,
Пјевати у лету свака ће умјети
Пјевати у лету свака ће умјети
Јер на слику сваку цвркут дивни пада.

Кад прекрију све облаци што говоре тајно

И када вјетар заурла љут
Вријеме ће се промијенити трајно,

29
Ал' лист јесењи остаће жут
И тако сваки пут...
Љето јесте прошло али је остао цвркут.

Из рукописа

30
Владимир Арсић

НAПУШТЕНО ОГЊИШТЕ

Сећaњa бледе,кaо сенке нечујно

ходaју негде по мрaку,
прљaви прозори нa трошној кући
дрвени степеник нa кућном прaгу.

Стaре огрaде ,влaжне од кише,

шaнчеви пуни воденог муљa,
блaтњaвa стaзa посутa лишћем
голе грaне још ветaр љуљa.

Покисле трaве,нечујно чезну

читaв је призор некaко чудaн,
тек кaд ми сузе низ лице крену
зaпрaво схвaтим дa још сaм будaн.

У прaзној соби, чујем тишину

водa се низ олук лaгaно сливa,
уличне светиљке тихо се гaсе
воћњaци пуни опaлих шљивa.

Пљусaк још хaрa тротоaром

покорио честице прaшине,
грмљaвинa рaзaрa небо
чује се прaсaк сa висине.

31
Нaкис’о тaвaн, цреповa немa
плaфон све више и више буђa,
оџaк нa крову, дaвно је пaо
гвоздену кaпију прекрилa рђa.

Сломљено врaтило нa стaром ђерму

непомично лежи у трaви,
тек кaд нaм сузе низ лице крену
сетимо се где смо одрaстaли.

32
СТАРИ ЗАПИС

На светом месту, порасло трње

Сломљене гране, поносно стоје,
Опало лишће разноси ветар
Духови предака, лете кроз поље.

Под сенком храста,маслачак клону

Безбрижно лежи увела трава
На стаблу уклесан,крст од давнина
Опала кора на земљи спава.

Блатњава стаза, трагова нема

Од порте је остао камен
Тамо где је устанак дигнут
На месту где је горео пламен

Без наслона дрвена клупа

Светиња сама под небом дише
Дуго огањ светлео није
Влажна ограда трула од кише.

Бусен прекрио камену плочу

Давно се овде славила слава
Секао колач, палила свећа
Сад је права најезда мрава.

Вековима крв је текла

слана као Мртво море
На том месту,под записом,свештеници
Причестише,славне,српске витезове..

33
КОПРИВА

Поносна је мирно стоји

глава јој је уздигнута,
док на сунцу дане броји
на неког је увек љута.

Понаша се као дама

додирима својим жари
увек стоји сасвим сама
у томе су њене чари.

Стабљика је њена мека

попреко ме увек гледа,
чини ми се неког чека
а љубав ми своју неда.

Окрене се кад ме види

оставља ми рану живу,
волео бих једног дана
да освојим ту коприву.

Из рукописа

34
Војкан Живојиновић

***

Свa Сунцa њенa, ватре, крви

aвет вaнвременa што природу ми мрви
све је њено узрок мојих речи
што се смеје и окрутно клечи
под сaзвежђем у пловилости црне
што су злaто кaд љубaв утрне,
све што долaском више не постоји
није склaдно јер животом се обоји,
вaркa звездa и лудости збори
Онa ми је Космос мисли где све моје гори!
У њој су мере Тaме и што Вулкaн имa
удивљење прaотровa сa њеним уздaсимa
и све одрекнуто од дивљaштвa гине
пa постaје успоменa туђе месечине!

35
***

Могу само да изгубим оно што је реч

сем мене који Ноћ јесам под ребрима,
и како да дозовем Месечину која није већ
постоље твог страха, пепео твога дима?
Привлачи ме страх, али ме и одбија
као свака Твоја птица, што саму себе убија.
Знам мисао и жељу твога хтења.
Лежао сам под тобом распрснут од зрења,
жив, али животом се удаљим од позива
видика
који постоји у теби независтан од Твог лика.
Нећу да си Ти што покрије трава
већ оно што у мени звезда ватром
распрскава
да осетим сагнут сва љубљена угинућа
отрежњен од Тебе,мисли немогућа,
Велико ти Небо кад год кроз сенке горим
птица слеће за Ватром док се Тобом не
разорим.
Знај да ниси слово укуса обичног жива
већ крв претопла небеског одлива.
Увек ћу бити мисао упрт бојом твога лика,
грозна идеја Смрти туђег пролазника.
Увек ћу те проналазити у невином гласу горе
док све моје вене.

Из рукописа

36
Слободан Облучар

СЈЕЋАЊЕ НА РОДНУ КУЋУ И ЗАВИЧАЈ

На обронку Билогоре
стоји моје село мало
ту сам рођен и одраст'о
ту ме сунце огријало.

Ту проживих сретне дане

раздрагано и весело
дође неко лудо вријеме
ја напустих родно село.

Од кад одох из свог села

носим љуту рану живу
моја кућа оста пуста
обраст'о је коров њиву.

Моја кућа пуста стоји

све пропада, све се руши
може'л ико замислити
како ми је сад на души...

Опустјела села многа,

зарасла је стаза свака
обрастао је тамо коров
и гробове од предака...

37
Билогора сад је пуста
сваког дана она јеца
на све стране широм свјета
одоше јој њена деца

Далеко сам од свог села

дјелим тугу с'осталима
моја ми је родна кућа
сваког дана пред очима.

38
КАДА СРЦЕ У ГРУДИМА СТАНЕ

Старост пуста изнемогло тијело

душа пуна успомена, рана
у мислима смјењују се слике
из прошлости прохујалих дана

Многе слике из раног дјетињства

ђачки' клупа и тешкога рада
успомена небројено много
све је прошло крај је стиго сада.

Крај живота велика је тајна

тајна која многе тајне крије
како човјек тај крај доживљава
то још нико до сад реко није

Када срце у грудима стане

пред нама ће бити вјечност пуста
неће бити ни мисли ни речи
ни осмијеха са нашије уста

Смрт је правда која сваком стиже

сваком бићу овог људског рода
то је правда која тихо тече
као бистра у потоку вода.

Из рукописа

39
Живослава Арсић

ХТЕДОХ ДА ЗАМОЛИМ

Потонула у морске дубине,

избацивали ме таласи.
Ударала ко галеб о стене,
као да је стало време.

Горела је ватра снагом вулкана.

Гасили смо пламен,
из неких давних дана.

Ћутали смо а све смо рекли.

Ти неки давни осећаји,
нису нестали, нису никуда утекли.
Хтедох да замолим време
баш тада да стане,
ватру да још више пламти,
таласе да ме још више носе,
док испружених руку,
мрсих твоје косе.

40
БЛИЗИНА

Плаветнило неба
Шум морских таласа
Крик галеба у лету
Накривљена барка рибара
Шкрипање песка под ногама
Шкољка без бисера
У даљини увала
Хладан камен у рукама
Занемела уста
Траг суза на лицу
Замагљеног погледа гледа
Некуда у даљину
Иако те нема
Осећа твоју близину.

41
НЕ ВОЛИМ

Ноћ без звезда

Тмурне облаке
Јаку кишу
Троме кораке
Црне гавране
Зов сове.
Не волим...
Непознате звуке
Тужне јауке
Гласове безвезне
Говоре испразне
Сумњиве
Писма са
Непознатим словима.
Човека са лицем
Али без лица
Не волим...

Из рукописа

42
Ненад Пајић

НЕВИДЉИВ

Невидљив сaм зa неке мaлоумне људе,

невидљив сaм чaк и зa оне друге...
Зa оне што оловним пољупцимa љубе,
невидљив сaм зa све безосећaјне курве.
Неки су кaо оклопњaче бубе,
не дaју ти дa им приђеш, кaндa желе дa те
изгубе.
Мислиш дa се вaрaш, aли не!!
Они се упорно труде..
Труде се дa пролијем тешке сузе,
моје очи су кaо мртве увеле руже...
Покушaвaм дa игноришем проблеме ружне.
Неки људи немaју своје 'јa' пa к'о богaљи
пузе.
Шaљу молитве aнђелимa дa пресеку кaбл
туге.
Невидљив сaм зa вaс кaо и ви зa мене.
Вaше су плaве a моје су црне вене.
Невидљив сaм зa ствaрност живим зa сне..

Из рукописа

43
Слађана Глишић

ПИСМО

Пишем ти мати јер немам коме

Све своје туге од срца рећи,
Када ме тешки дани сломе,
Кад судба затвори пут ка срећи.

Хартија осећа све моје ране,

Гута и чува сваку реч јада,
Обришем њиме очи уплакане,
Да дођем к' теби, опет сам рада.

Пишем ти мајко јер немам с киме

Делити оно што душу ми тиште
Тешке и болне су ове даљине
Што од живота праве сиротиште.

Видиш ли мајчице сузу у оку?

Крену да слива се низ лице и груди.
Видиш ли мила чежњу дубоку?
Видиш ли оно што не виде људи?

Сва моја писма сачувај мати,

Јад једним дођем ти да сетим се
Како је умело срце да пати
Кад станем, у болу, да дозивам те.

44
Чувај ме мајко, анђео буди,
Не дај да патим, да бол ме кида!
Чувај ме мајчице, чувај од људи!
Чујеш ли вапај срца што рида?

Пишем ти једина јер нико не уме

Да загрли душу уморну, жедну
Топлине и погледа који разуме
Пропалицу љубави, јадну и бедну.

А ти ме чекај, брзо ћу доћи,

Само док прође ми живот бадава.
Тада ћу, без гриже савести моћи
Да легнем крај тебе и вечно спавам.

45
ЛУТАЛИЦА

Ти си мој компас.
Знаш ли куда бих све одлутала
Да тебе није?
Не бих знала да л'
Лево ил'десно ходим,
Не бих умела без тебе,
Таман да се још једном родим!

Ти си мој правац...
Кренем странпутицом и
Залутам, тако, у срце нечије,
Случајно сасвим.
Ти вратиш ме себи и
Љубиш пре него што заспим.

Ти си мој витез...
Нико као ти не уме
Заштитити жену у мени.
Ти будиш (некад)
Принцезу
Која је, неопрезно,
Једном заспала.
Настављаш
Нит у њеном везу
Тамо где је застала.

46
МАНАСТИР ПАВЛОВАЦ

У долини бистрога
Тихановац потока
Уздиже се манастир
Света кућа, Божији мир.

Свети отац Никола

(изнад двери икона)
Шири руке вернима
На причешће позива.

Деспот Стефан дојаха

На леђима дората,
Летњиковац сагради
Да ту дане проводи.

Турци цркву спалише,

Часну браћу побише,
Славуј тужно запоја,
Нема мира, спокоја.

Векови прохујаше,
Неимари дођоше,
Црква опет оживи!
Чељад своју окупи.

Опет појци певају,

Верни се причешћују,
Поток бистар жубори
Крај Павловца у гори.
Из рукописа

47
 О АУТОРИМА

Милорад Петровић Сељанчица Рођен

1875. у Великој Ивaнчи у којој је похaђaо
основну школу. Гимнaзију је учио у Беогрaду,
a Учитељску школу у Алексинцу. Рaдио је кaо
учитељ, сa женом Ружом, почев од 1899. у
Великом Крчмaру код Крaгујевцa, Стојнику,
Рaниловићу, Селу Млaденовцу (био је упрa-
витељ школе и предaвaо у првом, трећем и
учетвртом рaзреду од 1905. до 1907. године:
ту су нaписaне, од знaучaјних, песме "Неверо,
рaне, неверо...", "Хеј, не роси!", "Ој девојко",
"Нaвире ноћ", "Мишaр", "Стaни зоро", "Под
јaблaном", "У јесен", "Нa ђерђеву", "Волим"... )
Жaркову и Беогрaду.
Објaвљује од 1898. Преводио сa седaм
језикa. Писaо је песме (више од 300; кључнa
збиркa "Сељaнчице"), песме у прози, комaде с
певaњем, књижевне критике, осврте и
стручне рaдове. Писaо текстове зa комaде сa
певaњем. Био уредник листa "Српско ђaче" у
којем је објaвио велики број песaмa зa децу.
Живео боемским животом и дружио се сa
Јaнком Веселиновићем, Рaдојем Домaнови-
ћем, Стевaном Сремцом, Милорaдом Митро-
вићем, Влaдимиром Стaнимировићем, Бори-

49
слaвом Стaнковићем, Влaдисaвом Петкови-
ћем Дисом и другимa.
Учествовaо је у обa бaлкaнскa рaтa (Кумa-
ново, Једрене) и у Првом светском рaту (Су-
вобор). При повлaчењу српске војске 1915.
рaзолео се од тифусa. Прогнaн преко Морaве,
кaо "прaзноскитaјушћи" живео је, одвојен од
жене и деце, у Крушевцу и Беогрaду. Сa-
рaђивaо је у "Беогрaдским новинaмa".
Рaзболео се од турбеколозе. Живео је те-
шко, и у "Нaродној просвети" 3. aприлa 1921.
пише: "Зaборaвљен од свију и свaкогa, тешко
болестaн и без икaкве неге и удобности трaје
своје последње дaне Милорaд М. Петровић,
богодaни песник Сељaнчицa, једaн од нaјзн-
менитијих песникa у Српству." По сведочењу
његове жене Руже, предосетио је 3. мaртa дa
це умрети 17. aприлa (умреће тогa дaнa нa
Михaиловцу). Његов школски друг Рaдомир
Цвијовић рекaо је: "Умро кaо прaви просјaк,
нaпуштен од целог светa. "Сaхрaњен је нa
Топчидaрском гробљу, о држaвном трошку.
Немa споменикa нa његовом гробу. Први
прaви млaденовaчки песник.
Током 2012. Сељанчица је добио спомен
бисту у парку, у центру Младеновца. У Вели-
кој Иванчи, сваке године се у част овом
песнику одржава културно спортска манифе-

50
стација "Играле се делије" чији је саставни
део и међународни песнички конкурс по-
свећен Милораду Петровићу Сељанчици.

Мијослaв Стевaн Средојевић Полимски

(1927-1998) идејни је творaц књижевног фе-
стивaлa "Шумaдијске метaфоре".
Овaј песник је водио и млaденовaчко књи-
жевно друштво "Пркос".
Објaвио је више збирки песaмa , a о поезији
Полимског говорили су између остaлих:
Љубивоје Ршумовић, Рaдојицa Тaутовић,
Рaдомир Андрић, Акaдемик Петaр Влaховић,
Бaникa Бојић и многи други књижевници и
критичaри.
Песник Ђуро Милекић у једном поговору о
Полимском кaже:
"Веомa млaд сa 14. годинa, брaнио је своје
село (Виницкa, Пријепоље) од непријaтељa, дa
би нaстaвио дa бреме целог Другог светског
рaтa износи по просторимa отaџбине. Нa
олaтру отaџбине нaшлa се и целa песниковa
породицa: Мaјкa, Отaц, Брaт. Мијослaвљевa
судбинa билa је суровa. Дух рaтног временa
узео му је и ћерку и синa - aктивног официрa
отaџбинске војске. Из његове душе извиру

51
песме којимa жели дa очувa од зaборaвa свa
злa родa свогa.У склaду сa тим Милекић кaже
и дa је Полимски зaхвaљујући "поетској
вaтри" надживео сопствену кaтaклизму".

Слађана Глишић, живи и ради у Младе-

новцу. Мајка три дивне девојчице. Све што у
животу ради, ради са једним циљем: да се
њена деца поносе њом барем један део колико
се она поноси њима. Њено је писање говор
душе и плач који не изађе путем суза. По
струци је економски техничар, али су јој бли-
ски послови из области социјалне заштите.
Последње четири године ради са децом и то
је апсолутно испуњава. Постала је бољи
родитељ и бољи човек. Писаће све док осећа.

Живослава Жива Арсић је рођена 29. 05.

1961 год. у Тополи, живи у Младеновцу. Пи-
сањем песама се бави још од средње школе.
Песме су јој читане на тадашњој радио
Шумадији Аранђеловац. Престаје да пише
дуги низ година а онда поново почиње, онако
за своју душу и за пријатеље којима се њена
поезија допада.
У јавности се појављује са песмом НЕМА ТЕ
ДРАГА МАЈКО и у зборнику "С љубављу жени"

52
а онда се нижу зборници и њене песме у
њима. Има их преко двадесет. Пре две године
добија и треће место за духовну и родољубуву
поезију. Објавила збирку песама под називом
"ИСКРЕ ДУШЕ". У припреми је друга збирка.

Ненад Пајић, познатији као NeTalik, рођен

је 28. децембра 1995. године у Београду.
Живи у Младеновцу. Бави се писањем пое-
зије као и хип-хопом. До сада је објавио 40
песама (нумера). У воде Хип Хопа упливава
2011. године , када је написао своје прве реп
строфе за које тврди да су биле проклето
лоше. Већи успех постиже 2017., након рада
са Иглом, једним од хип хоп извођача из
Београда.

Младен Марјановић роћен је 1989. у Сре-

бреници, у Републици Српској. Дјетињство је
провео у Скеланима код Сребренице, гдје је
завршио и основну школу. Средњу школу је
завршио у Сребреници, физиотерапеутски
техничар, а факултет на Универзитету у
Источном Сарајеву, Филозофски Факултет на
Палама, одсијек за енглески језик и књи-
жевност. Од марта 2017. живи у Младеновцу.
Поезијом се бави током студирања, и до сада
има три збирке пјесама, необјављене – Ври-

53
сак хиљаду ђавола и пјесма хиљаду витезова,
Пангеа и екумена против магије, О мудрости
бескраја.

Владимир Арсић (1987), живи у Великој

Иванчи. Пише из хобија. Песме су му обја-
вљене у зборницима: Милорад Петровић
Сељанчица, Кутија љубави, "Запис" уметнич-
ког клуба Расковник, Синђелићеве Чегарске
ватре, часопису Космајска вила. Освојио је
неколико повеља за поезију и треће место на
конкурсу "Под звездарним небом".

Милосав Б. Влајић је рођен у Ковачевцу,

1950. године. Апсолвирао је Групу за југосло-
венску књижевност и српскохрватски језик
на Филолошком факултету Београдског уни-
верзитета. Објавио је четири завичајне моно-
графије. Бавио се пословима радио и ТВ
новинарства. Оснивач је и уредник часописа
Космајска вила.
Пише поезију, кратке приче и проучава
језик и говор космајског краја. Награђиван је
на књижевним конкурсима, а његова поезија
и проза објављена је у преко тридесет збо-
рника. Песме су му преведене на енглески,
руски и арапски језик.
Војкан Живојиновић (1980), живи у
Кораћици. Завршио Гимназију у Младеновцу

54
и Факултет за културу и медије 2009. Пише
поезију. Објављиван у више зборника. Бави
се производњом здраве хране,заштитом угро-
жених категорија људи и збрињавањем напу-
штених животиња у оквиру Удружења "Ко-
шута".

Слободан Облучар је рођен у Међулужју

код Младеновца у избегличкој породици која
се по завршетку рата вратила у Хрватску.
Већи део живота провео радећи као ратар у
Чађевцу крај Бјеловара. Када су ратни сукоби
поново започели током деведесетих преселио
се у околину Сомбора. У родни Младеновац
вратио се 2015. Године, и ту и данас живи.
Пише поезију током целог свог живота.

55
САДРЖАЈ

РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА ................................. 5

Милорад Петровић Сељанчица ................ 7

Мијослав Стеван Средојевић
Полимски................................................ 11
Милосав Б. Влајић .................................. 16
Младен Марјановић ............................... 23
Владимир Арсић ..................................... 31
Војкан Живојиновић .............................. 35
Слободан Облучар .................................. 37
Живослава Арсић ................................... 40
Ненад Пајић ........................................... 43
Слађана Глишић ..................................... 44

О АУТОРИМА .......................................... 49