DŽEPNA KNJIGA

BELETRISTIKA
 MILAN OKLOPDŽIĆ

CA. BLUES
ROMANSCEN

DRUGO IZDANJE

BEOGRADSKI IZDAVAČKO-GRAFlCKI Z A V O D
Jean-Louis Lebris de Kerouacu,
nekih godina kasnije.
U prvom delu (AM), amplitudna
modulacija ima lenje karakteristike,
pa su lica i radnje delimično usporeni;
u drugom delu (FM), frekventna
modulacija je učestana, tako da su,
adekvatno, karakteri, radnje,
dijalozi itd., brži.

Tekst je prilagodljiv, u svim tačkama,

frekvencijama čitalaca i gledalaca.
AM
1.
U SVETU POZNATI »CONDOR« U KO-
JEM SE POJAVLJUJE CAROL DODA.
RAZGOLIĆENA MUZIČKA REVIJA, NO-
ĆNA ZABAVA, PRIMAMO KREDIT-KA-
RTE. NE NAPLAĆUJEMO ULAZ. UGAO
COLUMBUS I BROADWAYA.

Otvarajući poštansko sanduče, primetio sam

tragove blata na vrhu desne cipele. To mora da
je još iz Evrope, ovde neprestano sija sunce.
Već dve nedelje sam u Kaliforniji: kupujući
jedan bicikl, pijući pivo, upoznajući se sa novim
licima (kao da je nemoguće upoznati se sa
nekim starim licem), spremajući se za preda-
vanja, perući zube preostalom ZIRODENT
pastom, odlazeći jedanput do okeana sa sekre-
taricom odeljenja (ona je tek nedavno imala
operaciju hemoroida), pokušavajući da prona-
đem svoju vrstu cigareta, pevajući neku pesmi-
cu koju sam, srećom, već bio čuo u Evropi,
nameštajući obojene sijalice na lampama u
novom apartmanu, potpisujući polisu zdrav-
stvenog osiguranja, gledajući kroz prozor na-
polje, gledajući kroz prozor unutra, bojažijivo
razgledajući biblioteku (kontrola na izlazu se
sastoji od jednog bubuljičavog mladića), osma-
trajući tela kako plutaju po obližnjem bazenu,
tražeći u ranim izmaglicama vrhove Siera-plani-
na na metamorfoznom horizontu, tuširajući se
satima, sa željom da ta topla voda već jednom
nestane kako bih na samom početku imao
razloga da nešto Amerikancima prebacim, sa-
punjajući prvo glavu (tako sam naučen od
malih nogu), pa tek onda ostale delove tela,
naniže, spavajući i, dobro, u redu, drkajući.
Poštansko sanduče, dakle.
Unutra sam našao pismo koje je, spolja, dosta
raskošno izgledalo. U poredenju s blatom na
vrhu moje desne cipele, čak uvredljivo. Bilo je
to kratko pismo s mapom priloženom uz obja-
šnjenje, stegnuto spajalicom. Nešto kao Mayer
je bio potpis pismopisca, a sam sadržaj, poziv
na prijem povodom dolaska novih asistenata
na univerzitet. Ja sam bio jedan od njih.
Ukratko: Mayer je rektor univerziteta, a njego-
va kuća se nalazi u College parku do koje se
stiže pomoću priložene mape. Pristao sam da
odem na prijem, iako me niko riije pitao da li se
sa pozivom slažem ili ne slažem. Trebalo se
spremiti za tu priliku. Očistiti vrh te desne
cipele, barem. Javio sam odmah sekretarici da
sam dobio poziv za prijem pitajući je šta da
radim.
Idite tamo, rekla je.
Da Ii je ona profesionalna sekretarica ili je njen
rečnik jednostavno skučen? Kada mi je prili-
kom izleta do okeana pričala o svojoj nedavnoj
operaciji h., imao sam utisak da je istorija
balkanskih naroda kudikamo sažetiji period od
samo jedne njene operacije.
U redu, rekao sam.
To je bilo u sredu.
Četvrtak sam proveo razgovarajući sa jednim
bradatim mađarskim emigrantom o tome kakvi
su postojeći kriterijumi prilikom odbira doktor-
[12]
ske disertacije iz istorije pozorišta. On uopšte
ne pije, tako da je bio još dosadniji. Rekao satn
mu o rektorovom prijemu.
Tamo ima dobrog jela, slegao je ramenima.
Bez obzira u kojim i kakvim sredinama se
čovek nalazio, razgovori o pozorištu se uvek
završavaju na gastronomski način.
U petak pre podne sam kupio jedan tranzistor-
ski prijemnik. Nije bio SONY ili bilo šta slično:
nije, zapravo, imao ni čestitu marku, samo dva
slova ugravirana na prednjoj strani, pri dnu.
Zaboravio sam koja dva slova, u redu, taj
aparat više nemam, to je bilo pre. Inicijali neke
vazne ličnosti, recimo. Dok sam kupovao tran-
zistor (zbog toga ga i pominjem), pokazao sam
prodavačici mapu pomoču koje se stiže do
rektorove kuće.
Idite samo pravo niz Petu ulicu.
Pravo. Ako krenem pravo, ima izgleda da
rektorova kuća naleti na mene.
Hoćete li sa mnom?
Ne, ona će ipak ostati kod kuće da spremi
večeru za svoje prijatelje iz obližnjeg Wood-
landa, poželevši mi dobar provod.
Lep nos. Nepodnošljivo pravilan nos, usta
takode uzdignuta, kao da žele da se susretnu s
nosem ukoliko se za to bude ukazala potreba.
Sipao sam dosta viskija u kafu i, onako zavaljen
na fotelji, skoro bestelesan, slušao tranzistor.
Onda sam odlučio da se još jednom obrijem.
BRZA I BESPLATNA DOSTAVA. ŠPAGE-
TI, LOPTE OD MESA, RAVIOLI, ITALI-
JANSKA PILETINA SA ROSTILJA, PIZZA.

13
SAMO I Z RESTORANA ,SPAGHE1TI
EXPRESS', 2354 LOMBARD ULICA.
Telefon je zazvonio negde usred brijanja. Ja-
vljao se John, mladi asistent sa grupe za glumu,
pitajući da li idem na večerašnji prijem.
Svakako, rekao sam.
Onda mogu da svratim po tebe s mojim
traktorom.
Svakako, rekao sam opet u nedostatku nekog
boljeg izraza. Ja sam u 1905 Anderson . . .
Čekaj da zapišem, rekao je.
Iz dnevne sobe se čuo tranzistor. Još i sad je
dobro radio.
CALIFORNIA FARMER. VAŠ OMILJENI
ČASOPIS Z A A G R I K U L T U R U . JOŠ NIJE
KASNO DA SE UKLJUČITE . . .
Kako si ono rekao?
Ponovio sam mu adresu i precizirao vreme.
Ako počinje u 7, neka dođe po mene u po~
la devet, kako bismo stigli na vreme.
Dobro sam izgledao. Koža na Iicu se lepo
zategla, frizura u najboljem periodu svog živo-
ta, pantalone moćno zategnute kao da će
svakog trenutka . . .
Otići ću jedanput u taj restoran SPAGHETTI
EXPRESS da vidim njihove lopte od mesa.
John je stigao kad me izuzetno mrzelo da
kuvam kafu, tako da sam sav sadržaj boce
viskija razdelio u dve kafene šolje.
Dobro izgledaš, rekao sam mu očekujući adek-
vatnu primedbu.
Otvori usta i sakri se iza njih, odgovorio je.
On je voleo u/.rečice. Prilikom našeg prvog
susreta na univerzitetu rekao sam mu da mi se
[14]
dopada jedna nasmejana devojka koja je bila
prošla pored nas.
Šališ se, odgovorio mi je. Pogledaj je malo
bolje: da nema uši, smejala bi se oko glave.
Živeo sam u Evropi, rekao mi je u kolima. U
Parizu, šest meseci. Onda godinu dana u Lon-
donu. Bio sam neko vreme sa WELFARE
STATE, onda THEATRE UPSTAIRS, radio
sam na Williamsovom AC/DC.
Imam suknju u Londonu, ona radi sa psihopa-
tama u Tooting Bec mentalnoj bolnici i stanuje
u Grčkoj ulici, ortodoksnoj ulici za kurve . . .
Pazi na semafor.
Svaki čistač klozeta u Londonu je potencijalni
novinar. Vreme koje engleska publika provodi
po javnim klozetima, tačno 6,7 minuta u
proseku, ne dozvoljava im da prenesu na zid
sve žabokrečine njihovih bolesnih umova. Jesi li
poneo pozivnicu?
Da.
Napipao sam pozivnicu sa mapom. U džepu od
sakoa. Pomislio sam na trenutak koliko bih se
dosađivao sa onom malom prodavačicom tran-
zistora, da sam je kakvim slučajem poveo na
prijem. John je bio u vrhunskoj formi.
Svuda je rok-end-rol, reče on tražeći idealnu
stanicu na radiju.
Danas se prave rok-end-rol bebe. Niko više ne
prima injekcije protiv tetanusa ili malih boginja.
Današnja generacija se vakciniše gramofonskim
iglama.
Kod rektora, moguće je, postoji dobro jelo, ali
parking mu je bio mizerno rešen. Šezdeset
automobila na kvadratni metar. Ostavili smo
15
auto ispred garaže susedne kuće i ka upitnom
pogledu vlasnice te garaže, John je samo
mahnuo rukom.
Trebalo je staviti neke značke na revere pre
ulaza u rektorovu kuću: svako je dopisao svoje
ime ispod odeljenja na kojem je radio.
John je umesto svog imena napisao Robert
Redford. Namerno je uzeo značku na kojoj je
bilo odštampano ODELJENJE Z A HIRUR-
G U U MOZGA.
U antreu je uzeo čašu s pivom ispred usplahire-
nog orijentalca sa ravnim očima i banuo pred
neku ženu s kojom me odmah upoznao.
Ovo je Paul Getty inkognito, sa veštačkom
kosom na glavi.
Žena je pružila ruku, onda je iznenada trgla.
Zar vi niste u Minesoti?
Osmotrio sam malo kuću dok je John pripalji-
vao cigaretu na zidnom svećnjaku. Iz antrea se
ulazilo u drugo predvorje, dalje u ogromnu
dnevnu sobu u kojoj je već bilo na hiljade
oznojenih glava. Odatle se izlazilo u baštu,
postojala su po jedna vrata sa svake strane za
lakšu cirkulaciju Ijudi i njihovih čaša. Video
sam čoveka u crnom odelu, neshvatljivo nasme-
janog, koji se rukovao sa svakim gostom
ponaosob. Dok sam pažljivo razgledao njegovo
lice, John je već bio ispred njega, salutirajući
mu vojnički.
Ovoga je to nasmejalo, pa sam iskoristio
trenutak da se s njim rukujem.
Mika.
Kako?
Mika. Jedno »k«.
[16]
Zar se to ne izgovara Majka?
Ne. Mika.
Ima zdrave zube. Sveže je izbrijan. Pege na licu
kao da je Irac.
U redu, Miiiika, izvoli u moj dom. Voleo bih da
se upoznaš sa svim tvojim kolegama koji su
večeras ovde.
Svakako, rekao sam smešeći se, ali ja ne mislim
da ovde ostanem šest meseci.
Nasmejao se još više. Onda je podigao ruku
iznad moje glave i rukovao se sa nekim
čovekom od dva i po metra. John je već pričao
sa momkom koji se skrivao iza uštogljenih
brčića.
Kako se tvoja žena i moje dve bebe slažu?
Uštogljeni brčići su se skupili još više.
Moja žena . . . i tvoje dve bebe?
Da, reče John. Moje ime je Johnny Walker.
Izgovara se isto kao što se i pije.
Ne znam u čemu je štos?
Ne znam ni ja, reče John. Ja sam čovek sa
parkinga. Plati za parking.
U sobi je bilo prelepih devojaka: device sa
čeljustima ajkula oko vrata, plivačice sa nozdr-
vama iz kojih je jednako izlazila požuda sa
duvanskim dimom, nimfete i karomanke,
zbunjene članice dalje rodbine rektorove, gaći-
ce potpomognute belim letnjim pantalonama,
lakirane noge i sandalete iz somotskih ormana,
igračice, zabavljačice, plavokose crnke i obrnu-
to, i obrnuto. Bilo je i nekih tipova: zanemarlji-
vo tihi i svečani, neprimetni.
Pogledaj ih, kaže John, prave neku tišinu koja
nikome ne smeta. Zdele sa jelom su bile

[17]
ravnomerno raspoređene na dnevnu sobu i
baštu. Imao sam utisak da su svi jeli po dvaput,
verujući da ih oni Ijudi iz sobe neće videti kako
opet jedu u bašti. Najlepše je izgledala zdela sa
povrćem. Bila je metalna, srebrna po svoj
prilici, sa dve zanimljive ručke i ivicom savije-
nom u polukrug. Na jednoj ručki nije bilo ništa.
U zdeli je bilo karfiola, šargarepe, celera,
maslinki. plavog paradajza, mladog luka, rotk-
vica, pečurki i paradajza. Na drugoj ručki je
bila nečija ruka.
Izvinjavam se, izvolite 'vi prvo.
Ne, izvolite vi.
Sasvim sam siguran da treba prvo vi da izvolite.
Ne, baš vi.
Ali, bili ste tu pre mene.
Ne, kako znate?
Imam utisak.
Imate naglasak.
Znam.
Lepa je. Gledam navodno u značku na njenoj
jaknici, grudi se ležerno talasaju ispod bluze,
pantalone se razilaze na levo i desno zbog dva
para nogu za koje sam bio ubeđen da su, bar do
tada, bile najduže na svetu. ODELJENJE Z A
BIOHEMIJU se vidi jasno, ali ime ispod toga
je potpuno nečitko.
Hoćete li da jedemo iz jednog tanjira i tako
utvrdimo da ne postoje brzi i sporiji gosti?
Ona pristaje uz osmeh, ali nešto joj ne da mira.
Imate naglasak?
Da, kažem. To sam dobio od svog starijeg
brata. To je, znate, prelazno. Kao infekcija, ili

[18]
tako nešto. Ona pokušava da pročita moje ime
sa značke. Napugi usta i nabora čelo dok
pokušava da ga pročita.
Majka? Majk?
Da, kažem, Majk. Dosta neobično ime, Nadam
se da vi niste Linda.
Ne, kaže ona. Ja sam Meri-Luiz. Vidite, ovde
piše: Marie-Louise. Značke nosimo zbog lakšeg
upoznavanja, zar ne?
Da, kažem, apsolutno. Značke se samo zbog
toga i nose. Jedino je važno gde stoje značke:
kod vas je to na dosta nezgodnom mestu,
odvraća pažnju tako da ne mogu da ga na miru
pročitam. Mislim, vaše ime.
Boli me dupe, hoću da joj kažem kako je njen
levi sison značajniji od neke izdrkane značke s
duplim imenom.
Ja mogu i da je premestim, kaže ona.
Voleo bih da vi to ne uradite.
Erotski nagoveštaji su uvek intenzivniji od
samog erotskog čina. Način na koji ona jede
šargarepu, na primer. O tome govoriti studen-
tima na uvodnom predavanju o dramskoj tenzi-
ji. O šargarepi i M-L.
1) Šargarepa kao naivno povrće.
2) M-L kao junakinja drame.
3) Ja kao posmatrač.
4) Obustaviti sve ovo gore, jer to nema nikak-
ve veze sa d.t., a najmanje sa uvodnim preda-
vanjem na kojem će me svi od reda pitati kako
se izgovara moje ime (u tome će proći pola
časa).
John nam je sada prišao. On puši neki tompus i

[19]
drži u ruci konzervu piva.
Kako se vi zovete? pita.
Meri-Luiz.
To je ime s kojim može da se započne
revolucija, 4
Meri-Luiz se smeje. Za mene veiiki znak:
shvata nas i prihvata.
Da li se drogirate? Mislim, da li imate običaj da
direktno puštate plin iz boce u posudu s
mlekom, sačekate da malo provri i onda to
popijete?
Ne, kaže ona.
Onda vam ne treba novac za plin.
Pred njim, sasvim sam siguran, pred njim ona
normalno jede šargarepu. Čak isuviše normalno
i isuviše čedno. Kao dete.
Gde vi radite? pita Johna, ne pokušavajući da
mu pročita podatke sa značke.
Ja ne radim nigde: isuviše sam lak za težak
posao, isuviše sam težak za lak posao, i isuviše
seksi za noćni posao.
Pomeramo se od stola sa hranom. Ona mahne
nekom u prolazu i zajedno odlazimo do bara.
Ja ću crno vino, kaže ona.
DAME I GOSPODO, MOJI DRAGI GOSTI,
MI SMO SE VEČERAS OVDE OKUPILI
DA BISMO SE UPOZNALII ZBLIŽILI PRE
POČETKA NASTAVE NA NAŠEM UNI-
VERZITETU.
Glas je ozvučen. Okrećem se u pravcu glasa i
vidim rektora kako drži mikrofon skroz uz lice.
OVDE IMA, KAKO STE TO VEROVATNO
I SAMI PRIMETILI, LJUDI RAZLIČITIH
PROFESIJA I OPREDELJENJA, KAO I
[20]
LJUDI RAZNIH NARODNOSTI SA SVIH
KONTINENATA. I TO JE DOBRO. JA SAM
VEČERAS HTEO DA BUDEM VAŠ DO-
MAĆIN, DA VAS UGOSTIM I PRIMIM U
SVOM DOMU . . . (mikrofon zavija) . . . OVO
NIJE GLAS MOJE ŽENE, KUNEM VAM SE
(smeh) . . . I JA SAM HTEO DA SVI PRI-
SUTNI OVDE VEČERAS OSETE SNAGU
JEDNE ISKRENE DOBRODOŠLICE . . .
Vladin činovnik, kaže John. Još jedan vladin
činovnik koji nas ubeđuje da se venerična
bolest dobija preko sedišta javnih klozeta.
. . . VI OVDE, NA PRIMER, VEČERAS
IMATE PET RAZLIČITIH VRSTA GROŽ-
ĐA NA STOLU. JA MOGU DA VAM
KAŽEM DA SAM IH JA SVOJOM RUKOM
ZASADIO I SVOJOM RUKOM UZBRAO.
TO UKAZUJE NA PODATAK DA DANAS
U KALIFORNIJI. . .
Hoćeš li da sednemo? pitam je.
Ona kiima glavom i hvata me pod ruku.
Uzimam flašu s crnim vinom i vodim je ka uglu
bašte. Tamo prepoznajem jednog mladog stu-
denta režije koji me još prvog dana našeg
poznanstva upitao:
Ja sam Jevrejin, a ti?
Razgovara sa nekom devojkom, široko gestiku-
lirajući, onda, po nagovoru neke lažne snage
koja mu je na časak pridošla, spljošti u ruci
praznu limenku od piva.
Zdravo, rekao sam mu. Zdravo.
I on i njegova poznanica su otpozdravili.
Ti si sa biohemije? upitao sam Meri-Luiz. To
baš i nema mnogo veze sa . . .
(211
Ućutao sam jer je početak rečenice bio izuzet-
no glup. Šta nema veze s čim? Biohemija s
pozorištem? Ona sa mnom? Sedeli smo na
travi, nogu raskrečenih, jedno naspram drugog,
zainteresovano. Osecao sam se odlično, pogle-
dao sam čak i koje smo to vino pili (INGLE-
NOOK — ,,Ruby Cabernef."), ona je pušila
neke mentol-cigarete koje su veoma efikasno
hladile usta, bio je to septembar u severnoj
Kaliforniji, rektor je držao prijatan govor o
raznim vrstama grožđa, sve je bilo u najboljem
redu.
Mogu li da pogledam?
Klimnula je glavom i ja sam posegao rukom ka
medaljonu koji joj je visio oko vrata.
Lep je. Porodično nasledstvo?
Da, kaže. Od moje bake. Mi smo Jermenci,
znaš.
Nije moguće! uzviknuo sam, ne znajući ni sam
zašto bi se neko zbog tog podatka uzbuđivao.
Kako se prezivaš?
Čudno kaže. Moji roditelji su rođeni ovde, ali
su mi deda i baba rodeni tamo. Ovde imamo i
svoju crkvu . . .
A dečko? prekinuo sam je, i on je roden ovde?
Hoću da kažem . . .
Nemam ga, nasmejala se. Zbog toga sam
večeras s tobom, zar ne? D R A G A M A M A ,
ZBOG ČEGA ME NIKAD NISI UČILA
JEDNOSTAVNOSTI, SRDAČNOJ ISKRE-
NOSTI, NEPOSREDNOSTI, SAMOČI KOJE
SE NE TREBA STIDETI. . .
Svakako.
Morao sam nešto da kažem kako bih prekinuo
[22]
tok zamišljenog pisma kevi. Zagrlio sam je
onako ovlaš, čaša vina mi je bila u toj ruci.
Naslonio sam se malo na nju, Meri-Luiz s
čudnim prezimenom. Imala je toplu kožu. To je
mogao da zaključi svaki slučajni prolaznik, laik
za ženska tela, bilo koji fićfirić. Počeo sam da
se igram njenom kosom: imala je dugu kosu,
pažljivo uvijenu samo po ivicama, kao ioknice,
neka moda, pomislio sam. Takvu frizuru sam
već ranije vidao, ali sam smatrao da nije vredna
pomena.
Frizura, sama po sebi, dok se ne prikači na
nečiju glavu, nema nikakvu vrednost. U ovom
trenutku, igrao sam se njenom kosom i inten-
zivno razmišljao šta da radim posle. I ona se
pribila uz mene, ćuteći.
Da li je to zbog vina? upitao sam se.
Nije, ona odgovara.
Uhvatio sam je za kosu, otpozadi, stegnuo je
čvrsto u šaci i okrenuo je prema sebi. Prvo smo
se Ijubili na travi, onda u dnevnoj sobi, pa
ispred toaleta, najzad svuda. Prvo sam joj ja
obavio ruku oko pasa, onda mi je ona spustila i
drugu ruku dole, dole, i još niže. Prvo sam joj
rekao svakako, pa onda, u redu je, rekao sam
tako je dobro. I otišao sam po još jednu flašu
vina. Onda smo pili. Gledali smo nekolicinu
obesnih studenata (kako su ušli na ovaj Pri-
jem?) dok su uskakali u bazen obučeni u
kompletna odela. Vriskali su pri tom, cičali
neke moderne izraze, polivali se vodom preko
ivice bazena, zabavljali nas.
Poljubio sam je opet.
Imaš dobar miri9, rekla je.

[23]
GIVENCHY, rekao sam.
I onda, dok sam gledao u pravcu obesnih
studenata koji su prali svoje znojave majice u
rektorovom bazenu, primetio sam, potpuno
iznenada i na svoje ogromno oduševljenje, iza,
sasvim iza tih mokrih leđa i uzaludne vriske —
jednu malu baraku, zgradu podignutu na brzi-
nu, od nekog montažnog materijala, mesto za
presvlačenje, sa malim pokretnim vratima, na
šinu.
Pogledaj, rekao sam . . .
Ali, John je bio ispred nas.
Slušajte, za trenutak se bio propeo na prste jer
je izgubio ravnotežu, . . . pekar vam peče hleb,
krojač vam šije mantile, rudar vam kopa ugalj,
šofer vas vozi, a šta VI radite?
Ja? reče M-L, ja uživam.
Obrazovna paraliza. Hedonistički dronjci.
Znam, nastavlja ona, JA volim tako.
Sta se puŠi? pita John.
Pružam mu cigarete, on odmahuje rukom.
Daj mi nešto da promenim metabolizam.
M-L klima glavom.
Gde ćemo?
John širi ruke.
Znam ja za mesto, kažem.
Odlazimo ćuteći do kućice za presvlačenje,
obilazimo bazen sa već posustalim plivačima,
hodamo jedno iza drugog. Dajem im rukom
znak da stanu, onda otvaram klizajuća vrata na
kućici. Unutra nema nikog. Ulazimo i zatvara-
mo vrata za sobom. Čudne vibracije. Duž leve
strane su naslagani dušeci za ležaljke, desetak
njih, uz desni zid su peškiri i suncobrani. Miris
[24]
neke kreme za sunčanje, kao da je neko pre nas
bio tu. Svetlo dolazi spolja, prolazeći kroz
staklene prozorčiće između zida i krova. Ona
diše ubrzano. John leže preko dušeka.
Šta imaš? pita.
Ona otvara tašnu. Interesantan zvuk u polu-
mraku koji dolazi iz njene tašne: kao papirne
maramice u celofanu, ključevi koji udaraju u
bočicu s mirisom, grebanje noktima po unutra-
šnjoj strani tašne.
Ovo je dosta, kaže. Za šest Ijudi.
Ja sam sedam Ijudi, kaže John. Dodaj još malo.
Ona pripaljuje nešto što liči na cigaretu, malo
je tanje i kraće od obične cigarete, ali belo je,
zavijeno je u belu hartiju.
Šta je to? pitam.
Probaj, kaže M-L.
Svakako da ću da probam. Uhvatim je za ruku i
pažljivo preuzimam cigaretu. Uvlačim dim.
John ustaje nestrpljivo i jedva sačeka da povuče
dim. On uvlači više puta, imam utisak, sve dok
mu se pluća ne naduvaju. Dodaje njoj. Ona
meni. Ja opet njemu. Jer, troje nas je. John
rascepi drvce od šibice i izmedu krajeva uvuče
opušak. Krug još jedanput.
Ona me čudno gleda.
Idem po pivo, kaže John.
Nezgrapno otvara vrata i izlazi napolje. Prvi
put, kroz otvorena vrata kućice za presvlačenje,
Čujem jasno muziku: to dolazi iz kuće, neka gi-
tara koja jeca i ruši saksije na prozorima.
,HEAR M Y T R A I N COMIN' . . .
To je Hendrix, kaže ona. RAINBOW BRID-
GE. Gledao si film, zar ne?

[25]
Da. kažem, ali uopšte nemam utisak da lažem.
Kao da sam ga stvarno video. Malopre, ili pre
deset godina, nije važno.
Lepa si, kažem dalje.
Vidim da se okreće ka meni i da me gleda,
vidim i da John ulazi u kadar negde iza njenog
ramena, vidim ga kako ostavlja dve konzerve
piva iza njenih leđa, i onda odlazi.
Putujem prema njoj:
vidim je na ulazu u školu, sa kikama, kako
maše majci koja joj se smeje iz automobila;
vidim je kako odlazi s drugaricom na letovanje,
prvi put sama; vidim je u naručju nekog tipa iz
susednog razreda, koji je pažljivo sluša dok mu
ona govori JA ĆU STUDIRATI BIOHEMUU
I UDAĆU SE Z A TEBE; vidim je kako jeca
na jastuku vlažnom od mokrih snova, dok neki
zarđali ragbista povlači ZUUUUUUMM nago-
re rajferšlus na svojim pantalonama; vidim je
kako laže svoju majku koja je u međuvremenu
promenila model automobila, kako joj kaže
SVI SMO MI NEVINI KAD ZA TO DOĐE
PRAVO VREME; vidim je kako laže bivšeg
mladića, jer ima sastanak sa današnjim, mašta-
jući o sutrašnjem; vidim je kako nogama kopa
po pesku, jednog dana kad joj je sve dosadilo,
kada je napustila posao dva sata pre vremena,
kada je odlučila da promeni život, da sanja;
vidim je kako objašnjava nekom doktoru iz
laboratorije da je DNA, u procesu malnutraci-
je, sa heksagonalnim karboničnim acetilatom
pogonskih neutrona potpuno neadekvatna, i
obrnuto; vidim je kako posmatra decu ispred
luna-parka, nosem prislonjenim uz staklo tele-

[26]
fonske govornice, kada više ništa ne zna, i kada
su zaboravljeni svi brojevi, svi brojevi. . .
Oooooo, šapuće.
Moja je ruka izmedu pantalona i njenog
stomaka.
Ona sama otkopča dugme. Stojimo uza zid
kućice za presvlačenje.
Uza zid.
JA SAM ODGAJIO I SVOJOM RUKOM
UZBRAO OVIH PET VRSTA GROŽĐA —
Oooooh — DANAŠNJA GENERACUA SE
VAKCINIŠE GRAMOFONSKIM IGLAMA
~ taaaako — I CAN HEAR MY TRAIN
COMIN' — toooo ~ POGLEDAO SAM
DOM SVOJ I NISAM VIDEO ANĐELA —
Šta je to bilo što smo popušili? — LEPA SI —
sve je lepo — S A A A A A D — DA SE LJUDI
MEĐUSOBNO MEŠAJU, I TO JE DOBRO
— Saaaaaaad — NOW!
Posmatram je dok odlazim od nje.
Sporim pokretima pronalazim cigaretu. Uzi-
mam pivo i otpijam gutljaj koji traje satima.
Njeno lice je ispred mene, ja nisam ni otišao od
nje, samo sam se odmakao jer više nismo bili
spojeni. Znoj na njenim kovrdžama. Ubrzano
disanje i usplahireni pogled. Usne skupljene u
požudu i raširene nozdrve. Medaljon oko vrata.
Baka? Raskopčana bluza i grudi, kao u slapovi-
ma. Neophodnost jedne kućice za presvlačenje.
Glasovi spolja.
Zdravo, kažem.
Posmatram je dok se oblači. Pošto zakopča
bluzu, zabaci glavu unazad i rastrese kosu.
Navlači pantalone.
f:27)
Ugojila sam se, kaže. Uskoro ću morati da
navlačim pantalone kašikom za cipele.
Izlazimo napolje. Držim je za ruku. Muzika iz
kuće je prestala i čuje se kako neko peva u
bašti.
Dugo smo se zadržali, onda kaže.
Kako dugo? pitam. Dvadesetak minuta.
Ona se smeje.
Ostali smo duže od dva sata. U kućici. Naj-
manje dva sata.
Primećujem da John više nije tu. Ima, zapravo,
još samo desetak gostiju raštrkanih po bašti.
Pitam je zbog čega sam izgubio osećaj vremena.
To se svakom desi, odgovara. To su poznati
fenomeni.
Da, već je prošla ponoc. Ljudi u bašti nisu
gosti, to su sluge koje skupijaju prazne flaše
raštrkane okolo, još neki rođak od glavnog
sluge je ostao, hoće čovek da dokrajči preostalu
pitu od jabuka. Osećam gađenje od hrane. Na
malom stolu u uglu bašte je razglasni sistem,
mikrofon još i sad tamo visi, kao obešeni glas.
Postoji jedan jezik, kaže M-L, mislim da se
zove MESKALERO, u kojem se glagoli nikad
ne menjaju po vremenima. U tom jeziku ne
postoji ni prošlo ni buduće vreme.
Pa? rekao sam.
Shvataš, ako bismo naučili taj jezik, mogli
bismo da živimo duže.
U njenim kolima vlada red. To se primeti i
spolja, a naročito kada se sedne na prednje
sedište. I miris skaja, jer je auto nov, verujem.
Nedavno ga je kupila, na kredit, mežda je to
poklon od roditelja povodom izuzetno sunča-
[28]
nog i toplog septembra, možda i nije njen. Da,
mi se vozimo ukradenim kolima, idemo ko zna
kud, vidi se sad jasno da pripada nekoj podze-
mnoj organizaciji, GRUDIMA ZA OSLOBO-
DENJE I REAKTIVIZACIJU SAROJANA I
OSTALIH JERMENSKIH PISACA, možda.
To i nije radio ispred mene, to je magnetofon
koji snima naš razgovor. Biti oprezan kod
prvog pitanja, naročito prvog odgovora.
Hoćeš li da se sada rastanemo?
Rastanemo?
Mislim, da li ti se spava? Privremeni rastanak,
shvataš?
Hajdemo kod mene.
Ne mogu. Ujutru rano ustajem, Možeš ti da
svratiš do mene.
Svakako. Kako se zove ovaj auto?
Zove?
Mislim na marku. Nov je, zar ne?
DODGE, kaže. DODGE CHALLENGER.
Nije nov, imam ga već 8 meseci.
Uključuje radio.
Moj stariji brat, znaŠ, on prodaje automobile.
Dole u Fresnou, tamo su i moji roditelji. I moj
ujak prodaje automobile . . .
PRETPOSTAVLJA SE DA JE UBICA
UŠAO NA SPOREDNA VRATA, IZ BA-
ŠTE, I DA JE TEK PRILIKOM PROLASKA
KROZ DNEVNU SOBU PRIMETIO DA U
KUĆI IMA NEKOG. SARAH PERKINS JE
LEŽALA BUDNA NA KAUČU U DNEV-
NOJ SOBI, ODMARAJUĆI SE U MRAKU.
TO JE UBICU ZBUNILO, JER JE NA
POČETKU POMISLIO, KAKO JE TO KA-

[29]
SNIJE IZJAVIO NA SASLUŠANJU, DA SE
NA KAUČU N A L A Z I MAČKA. ČAK JE I
POŠAO RUKOM PREMA NJOJ GOVO-
REĆI MAC-MAC, KAO I OSTALE UOBI-
ČAJENE IZRAZE TEPANJA. MS. PER-
KINS SE NIJE D A L A ZBUNITI, VEĆ JE
ODMAH SKOČILA SA KAUČA I UPALI-
LA SVETLOST. SVAKAKO DA U TOM
TRENUTKU NIJE NI SLUTILA DA ĆE
BAŠ OVAJ NJEN GEST UBICU NAJVIŠE
IZNERVIRATI, NAĐENA JE, KAO ŠTO
SMO VEĆ REKLI U VESTIMA OD 23
ČASA, IZBODENA NOŽEM NA DEVET
MESTA: DVA PUTA U VRAT, TRI PUTA
U PREDELU SRCA I ČETIRI PUTA U
PREDELU POLNOG ORGANA.
. . . Celokupna moja familija živi u Fresnou.
Tamo postoji prilično jaka jermenska kolonija.
Stan mi je u neredu, nećeš zameriti.
Ustajem rano, u šest sati, radim za laboratoriju
Sacramento medicinskog centra. Pogledaj onog
pijanog mladića kako prelazi ulicu . . .
SOMEHMES, ALL I NEED IS THE AIR
THAT I BREATHE AND TO LOVE YOU.
Volim ovu pesmu.
Hajdemo gore. I u stanu imam radio.
Tada, kao na rez, sve nestaje. Čujem tišinu dok
izlazimo iz automobila. Već je kasno i ne vidim
nijednog prolaznika. Njeni koraci su ispred
mene, odzvanjaju kao vojnički, hoda sigurno.
Čujem ključeve, prvo u taŠni, onda u njenoj
ruci dok okreće svežanj i traži baš onaj od
ulaznih vrata. Okreće se prema meni.
Hajde,
[30]
Puno svetlosti u dnevnoj sobi. Slike po zidovi-
ma. Šareni jastučići na kauču. Klavir, svećnjak
na njemu. Vidi se i kuhinja, bar deo nje, pimo
šolja na drvenoj polici. Žuti telefon, onaj viseći,
kao u javnim govornicama. Noge upadaju u
tepih, teško ih izvlačim, okrećem se oko sebe
polako i sve počinje da mi se vrti u glavi.
Svećnjak, klavir, polica, telefon, tepih.
Nije mi dobro, kažem.
Otvoriću prozor.
Saginje se i traži neku ploČu ispod gramofona.
Nešto za kasne sate, kaže.
Neka bossa nova, sa opreznim ritmom, gitarista
koji cedi note, umarajuće, njegov trud me
podseća na neke rezance sa sirom koji se
beskonačno rastežu, klavir, više kao boja nego
solistički instrument, glas neke žene, prijatan.
Antonio Carlos Jobim.
Vidim ga kako ulazi u studio sa još desetoricom
muzičara i kako namiguje snimatelju: Danas
ćemo nešto za M-L i kasne sate. Snimatelj
potvrdno klima glavom. Jobim snima bez
vraćanja, uz malo napora, ZNA da mu niko
neće zameriti i ako pogreši, ako je isuviŠe
razvučen, zna da će ga bar šest miliona Ijudi
slušati u kasne sate, kada se sve oprašta. Ona
otvara vrata od terase. Vide se zvezde, jasno je
da s te druge strane ima dosta svežeg vazduha
koji će sada nagrnuti u sobu, jer tako mora da
bude, znam to iz iskustva.
Vidiš, kaže, celokupna stvar je u biologiji. U
bio-ritmovima. Ti menjaš svoj bio-ritam. Prela-
ziš na druge struje. Ono malopre što smo
popuŠili... to je bio thaistick, umočen u

[31]
opijum. Ti zapravo počinješ da radiš mnogo
brže. Prelaziš sa jednosmerne na naizmeničnu
struju. Postoji nešto što se zove galaktički
metabolizam: totalni agregat za mentalne flui-
de. Moraš da se uzdigneš iznad televizijske
radijacije, iznad tokova dnevnih vesti, iznad
svih umetnika sa potpisom većim od dela, iznad
potrošačke civilizacije koja ti nudi farbu na
noge u trenutku kad nestanu zelene ili žute
čarape, iznad svih već otkrivenih elektromag-
netskih polja . . .
Zbog toga ti ustaješ rano i ideš na posao?
Da, ali samo zato što ja radim za sebe, ne za
njih. Moj šef, Mr. Business Man zna šta ja
mislim kad mu ujutru kažem OVA KRAVA-
TA VAM JE FANTASTIČNA. On zna da bih
ga ja najrade videla u nekom jarku sa tom
istom mašnom u ustima umesto sladoleda. On
to zna. Treba da shvatiš da postoji nešto što se
zove duhovna menstruacija. Ljudi moraju da
pročiste tok misli, da se oslobode starih i
usmrdelih shvatanja . . . Na žalost, ima Ijudi
koji protrče kroz svoj život a da nikad ne
dobiju mentalnu periodu. Moj šef, da. Puno ih
je. Video si večeras . . . KOLIKO POTOPLJE-
NIH LICA OBUČENIH U SIVE ONANI-
ČARSKE MANTILE, SA KATAKOMBAMA
DEPRESIJE ZAKLJUČ ANIM IZNUTRA . . .
Bolje se osećaš?
Da. . . kao da mi se izjednačio spoljni i
unutrašnji pritisak.
Ja ti pročišćavam misaone kanale. Hoćeš još
jednu? Sta tebi treba, zapravo . . . tebe treba
demagnetisati.
32
Isuviše vremena provodiš pored televizora,
ozračen si.
Vadi iz tašne cigaretu. Potpuno je ista kao i ona
iz kućice za presvlačenje.
Uzmi. ;
Pivi put osećam miris. To je nešto nalik na
tamjan, malo plemenitije, kao tamjan izmešan s
mirisom planinskog cveća.
John, na primer, nastavlja ona, dečko je oslo-
bođen toga . . .
Vi se znate od ranije?
Da, izlazila sam s njegovim bratom dok sam
živela u Berkeleyu . . .
Njegov otac je hirurg u Oaklandu, jedan od
najboljih. Dečko je prevazišao sve to: on se sa
ljudima upoznaje po pedeset puta, svaki put
drukčije. Rekao mi je jednom prilikom da se sa
svojim ocem upoznao 324 puta ali da još nije
uspeo da ga upozna . . . Ljudi se ne menjaju, u
tome je stvar . . . Ja se iz osnova promenim
svaki put kada odsečem nokte, svaki put kada
promenim metabolizam, svaki put kada spavam
s muškarcem. A svi ovi. . .
Odlazi do police sa pločama.
. . . SVI OVI JAGGER - LENNON - D Y L A N
-BAEZ-HENDRIX-LED ZEPPELIN-LAU-
RA NYRO-JAMES BROWN-NASH-YO-
UNG-OHIO PLAYERS-LINDA RONDS-
TAT -CRUSADERS - BENSON - TROWER-
-EAGLES i ostali paranojici, svi su oni postali
Kibernetički Model.. . Svi su zapušili ulaze, a na
izlazu zrače sa 100.000 vati . . . Marllyn Mon-
roe, sa koliko erotikona ona zrači? 30.000?
50.000? Koliko je polje uticaja samo jednog JE-

[33]
DINOG njenog uzdaha? ONIse ne menjaju. Oni
NE SMEJU da se promene. Muzika ... Znašgde
je muzika na elektromagnetnom spektru? Dole,
kod naših nogu. Ne, oni svi nemaju veze s
muzikom, oni šalju vibracije koje se odbijaju od
publike i vraćaju se njima . . . Odatle crpe
energiju. Publika izmeša te njihove vibracije,
kao špil karata, i vrati im ih. Oni dobijaju
natrag sve svoje vibracije, minus njihov Ego . . .
Oni dobijaju svu našu lovu. Znaš šta je skoro
izjavio bivši producent Beach Boysa? Rekao je,
imam to negde zapisano, pokazaću ti, rekao je:
Pre deset godina sam imao taman toliko novca
da kupim jednu REPRODUKCIJU V A N
GOGHA. Pre pet godina sam imao dovoljno
novca da kupim jedan ORIGINAL. Danas bih
voleo da mogu da kupim Van Goghovo uvo . . .
Zamisli dokle idu ovi porozni umovi!
Da li je nasao?
Da Ii je našao, šta?
Pa to što je tražio.
Počela je da ispušta ploče na pod. Prvo jednu
po jednu, onda sve odjednom, uz tresak. Nakon
toga, tišina.
Slušaj . . . kada moja izdrkana revolucija dođe,
SVI će snimati ploče i SVI će biti na televiziji
24 puta dnevno. Biće to totalni ulaz i izlaz,
eksplozija informacija. Neće više biti imena,
kiberiietičkih modela, umetnika sa potpisom.
Mora da postoji neka ekologija medija . . .
Spustila je ruke niz butine i gleda nekud kroz
prozor. Na početku jedva primetno, kasnije bez
ikakvog ustručavanja, ramena su počela da joj
se tresu. Video sam zapravo jednu ženu, koju
[34]
sam upoznao nekoliko sati ranije, kako okre-
nuta leđima, plače.
Nisam znao šta da uradim. Bio sam prikovan za
kauč. Nešto me vuklo ka centru zemlje, neka
veštački isforsirana zemljina teža, nešto što mi
je prijalo, istovremeno.
Okrenula se ka meni, iznenada. Bila je lepa.
Ko si ti? upita me.
NA DANAŠNJOJ KONFERENCIJI ZA
ŠTAMPU, JEDAN OD NAJVEĆIH ŽIVIH
TELEVIZIJSKIH PROD UCENATA, JIM-
MIE KOMACK, IZJAVIO JE DA MU JE Z A
EMITOVANJE SVAKE NOVE TV-SERIJE
POTREBNO SPECIJALNO ODOBRENJE
UDRUŽENJA HOMOSEKSUALACA AME-
RIKE. KOMACK, KOJI UPRAVO KREĆE
OVE JESENI SA NOVOM HUMORISTIČ-
KOM SERUOM »SNIP« ZA KUĆU NBC,
KAŽE DA JE ZAPANJEN SNAGOM I UTI-
CAJEM OVE ORGANIZACUE, MADA NI-
KO NE ZNA »KO SU ZAPRAVO TI
LJUDI«.
Ceo oktobar je proleteo izuzetno brzo. U
proseku sam provodio po 8 časova na univerzi-
tetu, posle toga, obično, izlazio u neki restoran
sa novim poznanicima. Dobio sam dve grupe
studenata (DA 160A i B), časovi su bili od
10—14 h, ponedeljkom i sredom. Petak je bio
sasvim slobodan dan, jedino što smo svakog
drugog petka imali profesorske sastanke. Prva
predstava na kojoj se uveliko radilo bila je NA
DNU, Gorkog. Koncepcija mi se učinila neza-
nimljivom pa sam odbio da sarađujem na
predstavi. Od imena su se pominjali Sam
[35]
Shepard, koji dolazi u februaru, i Peter Schu-
mann, verovatno u maju.
Nikad nisam video Schumanna, rekao sam
Ronu.
Ja sam bio s njim prošlog leta, na njegovoj
farmi u Vermontu. Moja žena je radila s njim.
Kakav je čovek? upitao sam.
Upoznaćeš ga.
Ron je bio gost-profesor na univerzitetu. Došao
je sa N Y U i imao je težak njujorški akcenat.
Bio je stalni član uredništva časopisa THE
DRAMA REVIEW.
Ti i ja smo zapravo stranci ovde u Kaliforniji,
govorio je. Ti si došao iz Evrope a ja iz New
Yorka. Ron i ja smo na početku stupili u jedan
oprezan odnos: prvi put je on rekao da prezire
celokupno Brehtovo delo, sledeći put sam ja
rekao da veliki njujorški Richard Foreman radi
ono što su evropski nadrealisti odbacili još pre
pedeset godina. Tako smo napravili kontakt.
On je slušao New York DoIIs, ja sam slušao
jazz. Baš oko jazza sam s njim imao i najžučnije
rasprave. Ućutao sam tek kada mi je objasnio
da je za njega jazz muzika ekvivalentna stva-
ralaštvu narodnih pevača kod nas.
Zbog jazza sam i otišao kod M-L. Tih dana sam
bio dobio paket s pločama od lokalne kompani-
je koja je isključivo snimala ovu vrstu muzike.
U paketu je bio jedan Quincy Jones, jedan
Billy Cobham (Live), jedan Miroslav Vitous i
dva stara Billa Evansa. Ja nisam imao gramofon
u to vreme, pa sam zakucao na vrata M-L.
Nikog nije bilo kod kuće.
Otišao sam kod Rona, stavio ploču na njegov

[36]
gramofon i pozvao telefonom M-L.
Bio sam malopre kod tebe.
Kad malopre?
Pre . . . znaš da postoji neki čudan jezik, mislim
da se zove Erotikon, u kojem nijedan glagol,
nijedna imenica . . .
Znam. Možeš li sad da dodeš?
Rekao sam Ronu da idem do M-L.
Da Ii je znaš dobro?
Ne, rekao sam mu. Zar je potrebno?
Ko je ona? nastavio je.
Slegnuo sam ramenima.
Upoznaj me s njom, reče. Ja ću te zauzvrat
upoznati s jednom divnom devojkom koja se
već interesovala za tebe,
Puštaš crva, rekao sam mu.
Ne, on je bio izuzetno ozbiljan. Upoznaću te
kad ona opet dođe ovde.
Odakle je? upitao sam.
Budi oprezan i nemoj da istrošiš svu snagu,
namignuo je.
Ron je bio učenik Michaela Kirbya, Richarda
Schecknera, Reda Grooma, Boba Wilsona i još
nekih njujorških teškaša. Mislim da je bio
najveći poznavalac pozorišta na čitavoj zapad-
noj obali. Živeo je na Cejlonu, u Indiji,
Švedskoj, Danskoj. Voleo je New York više
nego što neko može da voli svoj rodni grad.
Takav oovek mi ne bi namigivao i obećavao
nešto u prazno, pomislio sam.
M-L je rekla polutiho
Udi
i ja sam je ugledao polugolu na ležaju u
dnevnoj sobi, sa upaljenom malom lampicom
[37]
na polici. Ostavila je otključana vrata, mogao je
da uđe bilo ko, pomislio sam.
Udi, opet je rekla tiho.
Pogledao sam na stočić pored kauča: mala
polietilenska vrećica ispunjena barbituratima —
Amphetomene, Drinamyl, Methedrine. Imala
je providne gaćice na sebi, od belog? sa znakom
PIECE na vrlo bitnom mestu. Ležala je raskre-
čenih nogu, ogrnuta poslednjim izdanjem novi-
na SAN FRANCISCO CHRONICLE, stranica
sa TV programom otvorena, otkrivajući grudi,
novine nisu šuštale. Čaša na stočiću je bila puna
vode tako da sam pomislio da nije progutala
nijednu pilulu. Onda je rukom namakla novine
i pokrila grudi, ali je ostala da Ieži raskrečenih
nogu.
Zdravo, rekao sam.
Nije se pomerila. Čuo sam je kako ubrzano
diše.
Čuo se i neki sat, ali nisam mogao da utvrdim
odakle je zvuk dolazio. Seo sam pored nje,
spustio ploče na pod i počeo da je milujem.
Novine su zašuštale. Proteklo je dobrih pet
minuta dok je počela da reaguje. Polako je
počela da se izvija, da se pomera u kukovima
levo-desno, da se izdiže i pri tom cvili. To
cviljenje sam ranije čuo kod malih pasa, štena-
di, koji se verovatno plaše da snažno zalaju.
Onda sam naglo ustao i zaključao vrata. Osećao
sam ludački strah da će neki perverzni ubica
pomisliti od nas da smo dva kučeta na kauču.
Ugrizao bih ga za ruku da počne da me miluje
kakvim slučajem i pri tom mi govori AV-AV,
KUCO.

[38]
UČinilo mi se da je ona zaspala dok sam
zaključavao ulazna vrata. Nije. Ponovo je sklo-
nila novine i spustila ih sve do ispod leđa. Jack
Nicholson nasmejan, na srednjoj strani.
Uđi, po treći put je rekla, bez zvuka, bez buke.
Povukao sam joj gaćice nadole, ali me je ona
odgurnula i sama ih skinula izvlačeći levu nogu
iz proreza i ostavljajući ih da bespomoćno vise
oko zglavka desne noge. Zanjihala se kao
klatno.
Htela bih. . . počeo je da govori iz nje
Methedrjne . . . htela bih da počnem da crpim
kosmičku energiju najvećeg kvaliteta . . . moje
psi-plazma polje izlazi iz gravitacionih kontrak-
cija i adrenalnih konstipacija . . . menjaš mi
sve spektralne linije . . . menjaš mi detektibil-
nost . . . hoću da metaboliziram tvoje radija-
cije . . . osećam te . . . osećam te kao mikro-
-kokain fleševe preko svih mojih astralnih pu-
poljaka . . . taaaako . . . iznad . . . iznad sve-
ga . . . milioni telepatona koji me zamrzava-
ju . . . sad mi menjaš polje . . . da li je moo . . .
da li je moguće — pedeset sedam hiljada
gausa . . . imamo slobodno mesto za spaja-
nje . . . ne menjaj ritam, ne menjaj ritam . . .
izgubićemo se . . . autoritmični mentalni led . .
neokorteks . . . to, ubrzaj to, tako . . . oslobodi
sve kanale, sve trake, primaš me potpuno,
svuda te osećam, svuda me osećaš, oslobodi
se svega, SAD MENJAMO GRAVITACI-
JU . . . TAAAKO, IZNAD SVEGA . . . UZ-
DIGNI SE IZNAD SVEGA, SAMO TI I
JA . . . POSTAJEMO JEDNO . . . T A A A A -

[39]
KO, T A A A A A A A A K K K O , S A A A A D . . ,
OTVARAM PIČKU PREMA SUNCU, OT-
V A R A M PIČKU PREMA SUNCU!!!
Stoji na ulazu u kupatilo, glavom naslonjenonl
na dovratak. U ruci su joj novine. Nasmeje se,
usne razvlači u osmeh, onda pode nešto da
kaže, pa se predomisli, Dugo je stajala tako.
Znas, najzad je počela, nekad je zaista...
nekad je zaista postojao Izgubljeni Raj. Kada
je Devino oko, treće oko na Šivi, bilo
otvoreno . . . u danima kikiopske rase, vrlo brzo
je to treće oko atrofiralo . . .
Izgubljen je volumen moždane krvi. Ljudi su se
uspravljali. . . što su se više uspravljali, sve više
i više im je trebalo jezivog adrenalina .. . Ti me
shvataš, zar ne? Izgubljeni celebralni srčani
otkucaji...
Ostaje nam još jedino da pronađemo u sebi
neke ćelije u koje još ništa nismo investirali.
Dugo je stajala tako.
Zašto mi nisi otvorila vrata večeras?
Pokazala je glavom pilule na stolu.
Kada sam najviše želela da me neko voli, toga
nije bilo. Kada sam najviše želela samoću, nje
nije bilo.
Sve se dešavalo u pogrešno vreme. Počela sam
da jurim za propuštenim. Slutim neslućeno.
Izgledaš bolesno.
Ti vidiš sebe u mojim očima.
Šta si uzela?
Četiri Ijubičasta srca i bombarder.
Zašto?
Zato što ne moram da se vratim na ovaj svet do

[35]
 sredeujutru, kada odlazim da podignem ček i
kažem šefu da padne mrtav, ukoliko on to ne
uradi i bez mog saveta. Znaš šta se desilo prošle
nedelje?
Leteći tanjiri su preleteli iznad laboratorije tako
da su svi instrumenti, uključujući i veliki tele-
skopski mikroskop, bili blokirani izvesno vre-
me. Zbog toga sam izašla s posla dva sata
ranije.
Posle si išla do obale?
Da.
Sa nogama u pesku, sedela si ledima okre-
nuta . . .
Znao sam odnekud ovu devojku, ali nisam mo-
gao da povežem izvesne stvari. Da li sam je
stvarno video na pesku tog dana? Da li sam
sanjao? Odakle ja nju znam?
Ušla je u kupatilo ali nije zatvorila vrata za
sobom. Zvuk tuša. Onda sam se sagao i
podigao sa poda ploče koje sam doneo. Hteo
sam da pustim jednu, ali, kakve su to idiotske
situacije, pogledao sam nadole i ugledao svoje
cipele. Još sam imao blato na vrhu desne cipele.
Pustio sam jednog Billa Evansa, trio iz 1961.
godine. Evans i Scott La Faro na basu. Otišao
sam do telefona i pozvao Rona.
O kojoj si ti devojci zapravo govorio?
On se nasmejao. Prijalo mu je moje ludilo.
Obojica smo bili stranci u Kaliforniji i trebalo
je da se hranimo jedan od drugog.
Upoznaćes je.
Reci mi ime.
Vetar je nagrnuo u sobu.
Gaye, rekao je.
[411]
Gej?
Da. Šta ti radiš?
Trošim se. Upravo sam saznao nešto više o
galaktičkom metabolizmu. Čuješ tuš?
Opet se nasmejao.
Čujem tu tvoju groznu muziku.
Znam, rekao sam. Imam i neko blato na vrhu
cipele.
Obriši ga.
Hteo bih da sačekam Gej i to zajedno ura-
dimo. Kada ću je upoznati?
Ovog vikenda, nadam se.
Slušaj Ron, uozbiljio sam se, hteo bih da te
pitam nešto. Da li možda kakvim slučajem znaš
koja je ovo devojka kod koje se sada nalazim?
A?
Znam, rekao je, i to ne treba da te brine. To je
neka žena koja ti je nedostajala, ali ti nije
neophodna. Ti je ne voliš, to ti je jasno.
Otkud znaš?
Pa, da je voliš bio bi s njom ispod tog prokletog
tuša.
Svakako, rekao sam. U pravu si. Slušaj, ova
odvratna muzika koja ti se ne dopada, to je ono
što ja najviše volim. To je Evans dok je Scott
još bio živ. To je taj period. Znaš da je Scott
poginuo?
Nemam pojma.
Slušaj, hteo bih da te odvedem ovih dana u
jedan jazz klub i da ti pokažem nešto, rekao
sam.
Sačekaj idući vikend, opet se nasmejao, pa
ćemo da povedemo Gaye s nama.
U redu je. Laku noć, Ron.
[42]
Laku noć.
PETER BOGDANOVICH SPREMA COLE
PORTERA ZA 20TH CENTURY FOX.
OVAJ POZNATI REDITELJ POČINJE SNI-
MANJE FILMA AT LONG LAST LOVE,
INSPIRISANOG MUZIKOM COLE PORTE-
RA, SA CYBILL SHEPHERD I BURT
REYNOLDSOM U GLAVNIM ULOGAMA.
OČEKUJE SE DA SNIMANJE BUDE ZA-
VRŠENO DO PROLEĆA IDUĆE GODINE.
TRA-LA-LA. KUPUJTE IMPERIAL MAR-
GARIN KOJI PO UKUSU NE ZAOSTAJE
ZA PRAVIM PUTEROM. DU-DADA-DU-
DA. TAMPAX TAMPONI ZA SVAKU SA-
VREMENU ŽENU. HEJ-HAJ-HO. KO
KAŽE DA KUĆE U MEKSIKU NISU
OFARBANE BELIM KREČOM? SAMO
ONAJ KO NE UPOTREBLJAVA . . .
M-L je izašla iz kupatila. I ona je slušala vesti.
Cybill Shepherd, reče. Sećam se da ju je kao
dete tucao u mozak Marshall McLuhan, tako da
je ona jednog dana premazala televizijski prije-
mnik jeftinim sladoledom i prolizala svoj put do
ekrana.
Izgledala je drukčije posle tuširanja.
Htela bih da napišem pismo kevi, rekla je.
Sad?
Žrtve medija, nastavila je. Koliko nakaza osta-
vlja iza sebe samo jedan televizijski prijemnik?
Još niko nije otišao na sud zbog toga što je ubio
nečiji duh.
Otvorila je frižider.
Gladna sam, rekla je.
I odmah ponovo zatvorila frižider. Tada, kao da
[43]
se nečega setila, otvorila ga je ponovo i iz-
vukla jedan paketić sa guščjom paštetom.
Da li si znao, pazi, ovo je fantastično, da li si
imao pojma da se žive guske, ŽIVE guske,
zakucaju za drvenu ploču i tako ostanu sve dok
ne dobiju specijalno oboljenje jetre, koje u
stvari doprinosi ovom izvanrednom ukusu
paštete?
Bacila je paketić u kantu za đubre.
Hoću da napišem pismo kevi.
Zakopčao sam košulju, podigao ploče i krenuo
ka izlazu.
Ne plaši se za mene, rekla je.
Savila je kesu sa pilulama i stavila je u
kuhinjski plakar.
Ljudi koji se najviše drogiraju, u ovoj zemlji su
doktori. Svi doktori su narkomani, mi smo
njihovi zamorčići. . . Ima Ijudi u duševnim
bolnicama koji su tamo proveli po trideset
krvavih godina samo zato što su nekad davno
razbili prozor u svom vlastitom stanu.
Javiću ti se, rekao sam.
Javi se kad to stvarno poželiš . . . Mora da
postoji sinhronitet. Nasmejala se.
Kao malopre . . . Sinhronitet. Nezvanična veza
izmedu dogadaja. Predvideti dogadaj pre nego
što se pojave realni uslovi za njegov nastanak.
Kao . . . kao William Herschel koji je otkrio
planetu Uran, 1781. godine. Uran je udaljen
od Sunca tačno 1781 milju. Herschel je umro
kad je imao 84,01 godina. 84,01 odgovara
tačno jednoj Uranovoj godini. Shvataš?
Nije se, verovatno, pomakla ni kad sam zatvo-
rio vrata za sobom. Zamišljao sam je kako piše

[44]
pismo kevi, dok sam okretao pedale bicikla.
Prazan kadar. Nisam ništa video: ni nju, ni
pismo, ni njenu majku u Fresnou. Guma je bila
ispumpana, pa sam zastao na jednoj benzinskoj
stanici da joj dodam malo vazduha. Bilo je
sparno. Momak sa pumpe mi je dobacio jedan
od onih pogleda VIDI, NE UZIMA ČAK NI
GRAM BENZINA A KORISTI MOJ VAZ-
DUH Z A NEKU IZDRKANU GUMU OD
BICIKLA. Kesa s pločama je visila o ramu
bicikla i s vremena na vreme udarala o prednji
točak. Bio sam nervozan što nisam imao s kim
da preslušam ploče. Čak ni sa samim sobom.
Ipak sam svratio na kafu u SAMBO'S koji je
radio celu noć. Bilo je prepuno. Jedan od
studenata je držao govor za velikim stolom
. . . I GOLDEN GATE MOST ĆE SLUŽITI
ZA MOJE PRIVATNE SVRHE KADA MI
GRADONAČELNIK PREPIŠE U TESTA-
MENTU SAN FRANCISCO, NAKON RE-
VOLVCIJE . . .
Napravio je i brzu kalkulaciju koliko bi novaca
mogao da zaradi ukoliko bi prodao sav taj čelik
od kojeg je most napravljen, onda je promenio
temu i počeo da govori o starim dobrim danima
na univerzitetu . . . U TO VREME, SVAKI
STUDENT IZ INDIJE JE SPAVAO SA NAJ-
MANJE PET KILOGRAMA OPIJUMA
ISPOD JASTUKA. MI SMO NJIHOVE JA-
STUKE NAJVIŠE VOLELI. NEDELJOM
SMO ORGANIZOVALI TRKE KORNJAČA
NIZ UNIVERSITY AVENUU, A DEVOJKE
SU SAMO KRVARILE . . .

[45]
John je bio u uglu, sa nekom devojkom,
začudujuće miran.
Hej! viknuo sam.
Nije se pomerio. Nešto je objašnjavao, očiju
oborenih, povlačeći prstom leve ruke po stolu.
Prišao sam im.
Kako se tvoja žena i moje dve bebe slažu?
Zdravo Yugo, rekao je. Grupiši se.
Devojka je bila izuzetno mršava. Duga kosa joj
je padala do naslona stolice, imala je bledo lice,
smireno, nerazumljivo duge nokte, majicu na
kojoj je pisalo COKE sa slikom nekog dečka
koji je ušmrkavao koka-kolu kroz nozdrvu.
Upoznajte se, raširio je ruke. Ovo je Jovanka
Orleanka nakon egzekucije, a ovo je . . .
Trinka, rekla je devojka. Samo to.
Zubi su bili ono što je sačuvala kao poslednji
adut.
Izuzetno lepi i pravilno rasporedeni zubi.
Upravo smo pošli, reče John.
Svakako, rekao sam. Ja ću da popijem jednu
kafu.
Hoćeš s nama? upitala je Trinka.
Idemo u Pariz da prskamo ulice, dodao je John.
Tu sam biciklom, rekao sam.
Zavij ga u celofan i stavi u gepek.
Bilo je dosta kasno kad smo se zaustavili ispred
male kućice na zapadnom delu grada.
Tiho, rekla je Trinka. Gazdarica ima švalera na
noćenju.
Izvadio sam bicikl iz gepeka i prošaputao Johnu
Ja idem kući. Treći vam ne treba, zar ne?
Ima još jedna suknja unutra, rekao je. Njena
drugarica.
[46]
Svetlost iz kuće je potpuno preplavila malu
baštu. Nameštaj u kuhinji i dnevnoj sobi je bio
beo, tako da je sav prostor podsećao na jednu
ogromnu kuhinju. Trinka je otišla u spavaću
sobu.
John je izvukao dva piva iz frižidera i bacio mi
jedno.
Ja sam zaljubljen u maiu, pogledao me pravo u
oči.
Šališ se?
Okrenuo se na petama za 360 stepeni.
Ne.
Odakle je znaš.
Ne znam je.
Zato si i zaljubljen.
Trinka se vratila u sobu, otišla do frižidera,
izvadila konzervu paradajz-soka, otčepila je,
bacila otvarač u kantu za đubre i kantu šutnula
nogom.
Sada će doći, rekla je.
Ko? krenuo sam naivno.
Lissa.
John je zagrlio Trinku na srediui sobe, raskre-
čio noge i zaklatio se napred-nazad. Onda se
umirio i povišenim glasom ispunio sobu do
poslednje tišine DA LI ĆEMO SE M I I K A D A
UPOZNATI?
Ne, rekla je Trinka.
Poljubio ju je. Ona se malo, ili mi se to samo
učinilo, propela na prste kako bi smanjila
razdaljinu. Možda je on stvarno zaljubljen,
pomislio sam. Uključio sam gramofon i pustio
ploču koja je već bila na njemu. Na osnovu ove
muzike, koju su njih dve slušale ranije ove

[47]
večeri, mogao sam da izanaliziram celu situaci-
ju. Iz zvučnika je izašlo prvo pucketanje izgre-
bane ploče, onda uvodna muzika, razvučena
kao da gramofon zavija . . . i onda je grunuo
glas. Promukao od briga i alkohola, napukao
od neprospavanih dana i još više noći, glas umo-
ran od svega, asketski uporan, preklinjući
WHODUNIT, MY LOVE
YOUDUNIT, M Y LOVE
WITH A LOVE SO COMPLETELY NEW
IF I GUN IT, MY LOVE
WOULD Y O U SHUN IT, M Y LOVE
BUT WHY SHOOT IT OR BOOT OR T R Y
TO TOOT IT
DO Y O U WANT TO KNOW WHY?
Billie HoIiday. Kako je taj glas strujao po sobi!
Preko stolica i ormana, preko tepiha i plafona,
preko prekidača, uz lustere, do naših stopala i
onda nagore, ka stomaku. Tu je ostajao neko
vreme izazivajući kratkotrajne mučnine, onda
se penjao nagore i ubrzo sam ga osetio kako
udara po slepoočnicama. Pogledao sam ka uglu
sobe gde se nalazio jedan nerasklopljeni stalak
za peglanje i video sam jasno kako dve mlade
devojke, Trinka i Lissa, peglaju svoje haljine
pred izlazak koji je dosta obećavao. Video sam
jednu od njih kako odlazi do gramofona, bira
ploču i pušta je. U daljini, negde iza svega toga,
video sam bolesnu Billie HoIiday na samrtnič-
koj postelji kako okreće glavu, usporeno, pre-
ma vratima na koja je neko nervozno kucao.
Billie HoIiday?
Da, jedva je prošaputala.
Ja sam Jerome Stern, iz odeljenja za narkoma-

[48]
niju 92. policijske stanice. Vi ste uhapšeni.
Mo-lim? jedva je izgovorila.
Imam nalog da vas uhapsim, rekao je odlučno
inspektor.
Pa, ja sam već mrtva, prošaputala je.
Vratio sam se na dve devojke koje su završile
peglanje i nestrpljivo iščekivale telefonski po-
ziv. Tu je i muzika prestajala. Tu, s inspekto-
rom, samrtničkom posteljom, peglom i dve
devojke. Jedna od njih je pošla da isključi
gramofon, ali glas je bio jači i brži od nje
WHODUNIT, M Y LOVE
YOUDUNIT, M Y LOVE
AND I DO
John i Trinka su igrali uz muziku, ljubeći se.
Laku noć Lissa, rekao sam devojci koja je ušla
u sobu.
Odlaziš?
Da, rekao sam. Valjda ova muzika . . .
Još se čuo glas iz zvučnika dok sam prolazio
kroz baštu, i kasnije kad sam opkoračio svoj
bicikl. Počeo sam da okrećem pedale što sam
brže mogao. Činilo mi se da od nečega treba
pobeći.
A onda, onda mi se opet učinilo da ako
nastavim da okrećem pedale što brže mogu,
postaće mi savršeno jasno da nikad nigde neću
stići.
Cvrčak je pevao na Trećoj ulici.
POGODITE KO DOLAZI . . . TARA-TA-
RA-TA — U SOPHIE'S KLUB . . . TA-
-TA-TA-TA . . . ETTA JAMES! . . . TA-
-TATA-TA . . . SAMO JEDNU NOĆ U PE-
TAK, U ČUVENOM KLUBU SOPHIE'S,
[49]
ETTA JAMES I GOSTI VEČERI, GRUPA
COMMODORES! . . . TRA-TA -TA-TRA . . .
DOĐITE U SOPHIE'S U PALO ALTOU,
OVOG PETKA OD 8 SATI UVEČE . . .
Hajdemo, rekao sam Ronu, hajdemo tamo
sutra uveče. Nikad nisam slušao u živo tu Ettu
James.
Šališ se, odgovorio je. Ugasi taj radio.
Pa, gde hoćeš da ih izvedemo?
Izaberi sam, rekao je i pružio mi novine.
Jazzisti su bili rasporedeni na tri strane. Isuviše
imena na tako malo prostora. Bill Evans je
svirao u GREAT AMERICAN Music Hallu,
John Lee Hooker u ZACKSU, Kenny Burrel u
EL MATADORU, a Rahsaan Roland Kirk u
KEYSTONE KORNER klubu.
Ja bih slušao Rolanda Kirka, odmah sam rekao.
Hajdemo tamo.
Dogovoriću se s njima za 6 sati, Ron je klimnuo
glavom.
S njima? prećutao sam pitanje ko je bio taj
neko pored Gave.
Sedeli smo u njegovoj kancelariji na, univerzite-
tu. Njegova soba je bila bolja od moje: bila je
na spratu, pored glavne sobe gde su sedele sve
sekretarice i pored odaje sa mašinama za
fotokopiranje. Ja sam bio u parteru, pored
vežbaonice Lab B, u samom uglu zgrade. Sem
toga, Ron je već bio nabavio pribor za kuvanje
kafe i bocu viskija, pored jednog starog tranzi-
stora koji uopšte nije imao potenciometar- već
je stalno svirao istom jačinom. Za konsultacije
sa studentima on je odabrao sate u toku radnog

[50]
vremena, što se pokazalo mnogo boljim od mog
izbora, da ovakve sastanke sa studentima
održavam kasno uveče, nakon predavanja. Kroz
njegovu kancelariju su defilovale studentki-
nje . . . i po koji student. Upravo je ušlo jedno
dupe kao sladoled u zategnutim Levi's pantalo-
nama, pitajući da li može da promeni temu
semestralnog rada.
Može, rekao je Ron pre nego što je sladoled
završio rečenicu.
Šta biste uzeli umesto? upitao ju je.
Ja bih uzela Arrabala, izbacila je oprezno.
Da Ii će Arrabal imati nešto protiv? Ron se
okrenuo meni.
Sumnjam, rekao sam zagledavši se u sladoled.
Sumnjam.
Onda je u redu. U redu je sve što je XX vek,
dodao je on. Ostale vekove još nisam stigao da
upoznam. Hvala vam, rekao je sladoled sad
gledajući u mene. Dodite u idući četvrtak da mi
pokažete dokle ste stigli, reče Ron.
Šta očekuješ da ti donese? upitao sam ga kad je
sladoled otplovio?
Doneće mi tri strane precrtane na bezbroj
mesta, tvrdeći da je Arhitekta i Asirski car
napisan samo zato što pisac nije imao urednu
probavu tog dana. Hajde da se demoliramo.
Izvukao je flašu viskija iz stola i nasuo u
kartonske čaše.
Živeli.
Vrata od njegove kancelarije su ostala otvore-
na, tako da je dekart u svakom trenutku mogao
da prode i da nas vidi kako održavamo konsul-
tacije s flašom viskija u radno vreme. To se i

[51]
desilo, ali smo mu obojica samo rrjahnuli
rukom. Prema zakonu, koji je bio na snazi sada
više nego ikad ranije, bila je zabranjena proda-
ja i konzumacija alkohola na tri milje od
univerziteta.
Mi smo bar 6.000 milja daleko, reče Ron.
Zazvonio je telefon na njegovom stolu. Ron je
ćutao neko vreme slušajući glas s druge strane,
onda je slušalicu predao meni.
Halo? rekao sam.
Ko je to? upitao je glas.
Pa, to sam ja, rekao sam prilično ozbiljno.
Ko je to? nastavio je ženski glas.
Pokrio sam slušalicu rukom.
S kim razgovaram? upitao sam Rona.
S Gaye, odgovorio je kroz smeh. Popij piće.
Halo, rekao sam u slušalicu, ja se zovem Gej.
Bila je privremena tišina S ONE DRUGE
STRANE.
Ja sam Gaye, rekla je. Mogu li da razgovaram s
Ronom?
Ja sam Mika, rekao sam kratko i sunuo sav
sadržaj iz kartona u grlo.
Zdravo, rekla je.
Zdravo, rekao sam. Zašto mi nisi odmah rekla
da si ti Mika?
Nasmejala se. Nisam joj video zube.
Ja . . . ja sam zvala Rona . . . da se dogovorimo.
Reću ću ti odmah, nastavio sam, idemo u
Keystone Korner da slušamo Rolanda Kirka i
pijemo crno vino. Ko si ti?
Pokazao sam Ronu rukom da mi dolije još
tečnosti. Idemo — gde?

[52]
Ja sam izgovarao engleska imena i reči prilično
traljavo.
U šest sati, skratio sam mučenje, sutra u 6, u
redu?
Šta je rekla Sharma?
Koja Sharma?
Pa, Ronova devojka. Ona ide s nama.
Ponovo sam pokrio slušalicu rukom.
Ko je Sharma? upitao sam Rona,
On je počeo da se smeje histerično.
Sharma je moja devojka, sročio je kroz smeh.
Nisi je upoznao.
Da, rekao sam glasno u slušalicu. Sharma ide s
nama. Ona je, znaš, Ronova devojka.
Bilo je neko šuštanje u slušalici.
Odakle se javljaš? upitao sam je.
Od kuće.
Znam, ali gde je tvoja kuća?
San Anselmo, kratko je poslala informaciju u
slušalicu.
Gde je San Anselmo?! viknuo sam ne pokrivši
slušalice tako da su me i ona i Ron savršeno
dobro čuli.
Nastao je smeh, kao u stereo-tehnici: Ron
ispred mene, s leve strane, i njen glas iz
slušalice, s desne.
U redu, saznaću sam, rekao sam joj. Gde ćemo
da se vidimo u šest sati?
Dodite po mene, rekla je.
Doći ćemo.
Završio sam razgovor a da je nisam pitao za
adresu.
Ti znaš njenu adresu? gotovo i da nisam pitao
Rona.
[531
Ne, rekao je i počeo da vrišti od smeha.
Šta je smešno?
Način . . . način na koji ti razgovaraš s devoj-
kama.
U redu, ali ti ipak znaš njenu adresu.
Moram da te spremim za neke stvari, nasmejao
se.
Ona, vidiš, živi sama u toj kući, na brdu.
Gde su joj roditelji?
Majka joj je umrla a otac živi u Los Angelesu.
Beverly Hills, baby.
Čekaj . . . odakle ona mene zna? Rekao si mi
skoro da ona mene zna . . .
Zna te iz moje priČe. Pre dve nedelje, dok je
bila ovde, pozvali smo te telefonom. Ti nisi bio
kod kuće. Bio si s onom, verovatno, kako se
zove . . .
U redu, šta si joj rekao za mene?
Rekao sam joj da bi bilo dobro da te proba.
Da me proba?
To se tako kaže. Ti si jedini koji bi mogao da je
izvuče iz depresije.
Ja ne izvlačim nikog iz depresije. Ne mešam se
nikome u privatan život, jer mi je rečeno da se
držim podalje i od svog sopstvenog.
Sačekaj do petka, onda ćeš da razgovaraš
sasvim drukčije.
Ja petkom uopšte ne govorim, rekao sam mu.
K A D A MUŠKARAC PROMENI POL, ON
OMDAH ODLAZI U SHOW BIZNIS. DO-
DITE VEČERAS U »FINNOCHIO'S« U KO-
JEM ČETE VIDETl OVE ŽENSKE Z A -
BA\TLJAČE U NAJVEĆOJ REVIJI N A
SVETU. ZA REZERVACIJE ZOVTTE

[54]
982-9388 ILI DOĐITE LIČNO U 506
BROADWAY.
Sharma je Kanađanka. Lepa je i krhka.
Bennett, izgovara prezime, i nekako se dugo
zadržava na tom nnnn.
Sedimo u Ronovom automobilu, ona i ja na
zadnjem sedištu, a Ron je pored sebe smestio,
iz ko zna kojih razloga, paket od šest konzervi
piva i tamani ih dok vozi kao da će uskoro
smak sveta.
Prešli smo most. Prolazimo kroz Mill VaIIey i
idemo ka San Anselmu. Sharma i ja pušimo
pozadi.
Ti poznaješ Gaye? pita me.
Ne.
Pa, Ron ti je pričao o njoj, zar ne? Daj mi
jedno pivo.
Ron joj dodaje ne okrećući se.
Hoćeš i ti jedno?
Ja ne pijem dok se vozim, odgovaram.
Moraćeš da oslabiš malo, kaze Sharma.
Ko — ja? pitam.
Da. Dobro izgledaš, ali ćeš morati malo da
oslabiš.
Neka čudna neposrednost, nisam naviknut na
to.
Ti ćeš morati malo da se ugojiš.
Zato i pijem pivo, odgovara.
Ron odvrće do kraja radio u kolima. Jedna za
drugom, električne table sa neonskim martini-
-čašama, žmirkajućim fontanama svirepog šam-
panjca, oznake za hiijade barova po zalivu,
penjući se i spuštajući niz brdo, prateći naš
automobil. Plave i crvene trake uključene u

[55]
napon lokalne mreže, neslućena zadovoljstva
koja vrebaju iza barskih stolica. Neko naglo
prikoči i mi stanemo iza njega. Semafori sto-
pljeni s rekom svetlucavih obećanja. Plač nekog
deteta, sa radija, verovatno.
Stigli smo. Mrak je svuda okolo i uoošte ne
vidim kuću.
Ona živi u mraku, kažem.
Penjemo se uz drvene stepenice koje su bukval-
no umetnute izmedu dve ogromne stene. Vrh se
ne vidi. Svetlost dolazi od fenjera, pored
poštanskog sandučeta, tamo dole gde smo
ostavili kola. Kada smo se uspeli do vrha,
krećemo nizbrdo ka kući. Kuća se sada vidi: na
dva sprata je, od drveta, gradena u alpskom
stilu, svetla su popaljena svuda po sobama,
zavese su nečim prikačene iznutra, polunavuče-
ne su, u polukrug.
I onda taj pas.
Taj pas je imao najmanje metar i po visine, ili
dužine, svejedno je, zaleteo se ka nama kao
Sherman-tenk, lajući nešto bezrazložno. Nisam
očekivao nikakvog psa ovde večeras, zbog toga
sam ga verovatno odmah i omrznuo.
Ben! Gej je izašla na vrata i počela da ga
doziva.
Šta ću joj ja kad ima Bena? pomislio sam.
Ben, dolazi ovamo!
Ron je išao ispred Sharme i mene, tako da
nisam mogao da vidim tu Gej. On ju je zagrlio i
baš su se, ubeden sam, srdačno ispozdravljali.
Sharma ju je poljubila u obraz i obgrlila oko
struka.
Onda se Gej okrenula ka meni.
[56]
Penjući se uz silno visoki jablan iz dvorišta mog
detinjstva, jedne jeseni, pre petnaestak godina,
okliznuo sam se (grane su bile već suve, drvo je
bilo duboko zabrazdilo u jesen) i pao, sa šest
metara visine. Leteo sam. Bol od slomljenog
ramena i obe noge nije bio toliko strašan koliko
pomisao da više neću moći da hodam. Ta
pomisao me pratila dok su me nosili u bolnicu, i
kasnije, kada sam se u njoj odomaćio i iz nje
nisam hteo da izađem. Bio sam odbio da hodam
kako nikad ne bih izašao iz te bolnice. Bolnica
je bila prljava, prenatrpana i ružna. Hteo sam
da u toj bolnici provedem ostatak života zbog
Nje, bolnićarke. Ona je bila najlepša žena na
svetu. Ona je bila taj znak, taj kamen-medaš
izmedu mog detinjstva i mladićstva, žena u koju
sam se prvi put u životu zaljubio jer je bila lepa,
Lepa i LEP A. Plakao sam kad sam odlazio kući,
ona me gledala i slegala ramenima. Glavnom
doktoru je verovatno rekla da sam ja umno
poremećen jer ne želim da napustim bolnicu.
Zbog nje sam poćeo da pišem, da pijem, da
rastem. To osećanje uzaludne zaljubljenosti me
je držalo toliko dugo da sam i kasnije, u svim
svojim Ijubavima, pokušavao da pronadem Bol-
ničarku. Ne bih nikada pomislio, ni u svojim
najslobodnijim, najdivljijim, najkomplikovani-
jim snovima, da se ona, eto, pojavljuje ispred
mene, u Kaliforniji, u San Anselmu, na Pacifi-
ku, u obliku neke Gej.
Okrenuo sam se oko sebe, ponovo je pogledao
i najzad krenuo prema psu. Nekako mi je bilo
prirodnije da se rukujem s tim Benom nego s

[57]
njom, delovao je realnije, lajao je i uopšte nije
ličio na Bolničarku.
Zdravo, rekla je.
I psi govore, poverovao sam, pa sam i ja
otpozdravio. Pogledao sam je u lice i ponovo se
okrenuo jer nisam mogao to da izdržim.
Udi, rekla je, i onda se brzo ispravila: Ja sam
Gaye, pružiia mi je ruku.
Mora da ima ruku, pomislio sam. Mora da ima
pravu ruku kako bi dokazala da je Ijudsko biće.
I Bolničarka je imala ruku, znam, previjala me
je i davala po koju injekciju.
Ko zna koliko sam držao njenu ruku u svojoj,
jer se Ron pojavio na vratima i hladno rekao
Hoćemo li da sedimo unutra ili napolju?
Ušao sam u sobu za koju ni dan-danas ne mogu
sa sigurnošću da tvrdim kako je izgledala. Bila
je u sobi, to znam, Ron, Sharma i ja. Možda je
tu bio i neki nameštaj.
Da popijemo nešto pa da krenemo?
Ron je ostavio svoj auto, seli smo u njen i
krenuli prema gradu. Po ovome sam shvatio da
ćemo se još jednom vratiti kod nje, bar da
uzmemo njegov auto. Ona je vozila, ja sam
sedeo pored nje.
Pokušavao sam da utvrdim ko je ona. Imala je
oko 25 godina, crne čizme na nogama, nekoliko
prstena na rukama, miris koji je bio sasvim
neutralan, smirene pokrete i TO lice. Nisam
mogao da izdržim njen profil, isuviše je sve to
bilo pravilno. Donja linija nosa i gornja usna su
išle paralelno, tako je i Bolničarka imala,
petnaestak godina ranije. Video sam kasetofon

[53]
ispod table i upitao sam je da li bih mogao da
pustim neku traku.
Svakako, odmah je reagovala, odaberi nešto.
IzvukJa je ispod sedišta jednu kutiju u kojoj se
nalazilo bar dvadeset snimljenih kaseta. Gledao
sam u nju dok sam preletao preko naslova.
Taj Joe Farrel je »nešto drugo«, rekla je.
Da, svakako, Joe Farrel, ponovio sam kao eho.
To sam upravo pomislio da pustim. Ja ga
obožavam.
Lagao sam kao nikad do sada. Tog Farrela sam
čuo samo jedanput, kod jednog druga, u Zagre-
bu, na nekom Blue Note albumu sa Elvin
Jonesom,
Kako se zove album? pokušao sam da pro-
čitam.
Slušaj, rekla je. Kasnije ćemo o naslovima.
Nekolicina mojih drugova sa univerziteta bila je
profesionalno deformisana što se tiče sobnih
stereo-uredaja, tako da sam se kod njih navikao
da slušam prilično glasnu i kvalitetnu reproduk-
ciju. Nisam verovao da je moguće imati nešto
slično, bar po utisku, u kolima. Kako je taj
Farrel grunuo u njenom automobilu! Pomislio
sam da ima bar po 6 pari zvučnika sa svake
strane, po podu i duž vrata. Uneo sam se u
muziku, zato što sam bio prinuden, zbog gla-
snosti, i zato što sam to namerno hteo, da
odvratim pažnju od nje, Ron se saginjao prema
njoj nekoliko puta, i verujem, objašnjavao joj
kako se stiže do tog jazz-kluba u koji smo se
uputili. Ona je puckala prstima svaki put kada
smo zastali kod nekog semafora. I semafori su
žmirkali u ritmu.

[159]
Sharma je pozadi govorila kako zvuci formiraju
takozvane vazdušne jastuke, na kojima čovek,
ukoliko je dovoljno umoran ili zaljubljen, može
komotng da odspava. Ja sam bio budan više
nego ikad ranije.
Tu smo, rekao je Ron kad smo stigli na ugao
Vallejo i Green ulice.
Nastavili smo da kružimo, tražeći parking.
Gotovo da mi se i nije išlo u taj klub, pored
ovog njenog privatnog, u kolima.
Kopile, reče Gej za nekog tipa koji nam je
ispred nosa uzeo mesto za parking.
Ostavili smo kola u jednoj garaži, tri ulice niže.
PLAĆA SE 3,5 D O L A R A , BEZ OBZIRA
KOLIKO DUGO SE ZADRŽITE
Keystone Korner je bio mali klub: dvadesetak
stolova raspoređenih nepravilno po pravougao-
noj sali, šank u jednom uglu i prolaz za toalet,
crvene lampice po zidovima, jedva žmirkaju,
mala bina na kojoj su muzičari bili postavili
svoje instrumente. Već je bilo puno, tako da
smo se priključili nekim Ijudima za stolom,
jednom mladiću i dvema devojkama. Mladić je
imao slikarski pribor sa sobom i već se
zabavljao crtajući Ijude sa ovog večerašnjeg
skupa.
Gej je sela pored Rona, Sharma pored mene.
Imamo samo pivo i vino, rekla je kelnerica,
iako je ništa nismo pitali,
Onda crno vino, rekla je Gej, pridržavajući se
našeg dogovora preko telefona.
I ne donosimo piće dok traje svirka, dodala je
kelnerica.

[60]
Onda dve flaše, rekao sam da bih je oterao od
stola.
Muzičari su se zagrevali, ali Kirka nije bilo na
bini.
On se nije pojavio sve do pola deset. Ron j
naručio još dve flaše vina. Gej je znala dosta
stvari o meni, tako da sam joj pričao samo o
onim stvarima koje su mi u tom trenutku
izgledale skroz neverovatne i nepoznate. Nervi
ralo me što Ron sedi pored nje, tako da sam
svaki put, da bih nešto rekao ili čuo, morao da
se saginjem preko stola uz ono obavezn<
MOLIM? AH, DA, BITI SAM U KUĆi
SVAKAKO JE DEPRESIVNO . . . NARO-
ČITO . . . DA.
Ona nigde ne radi. Vratila se iz Španije pre dva
meseca, završava studije iz ABS, pojavljuje se
na univerzitetu samo kada je to neophodno.
Uskoro dolazi tata iz Los Angelesa kako ne bi
bila sasvim sama u toj kući (Imaš psa? Da, ali
još ga nisam naučila da govori, itd.), Španija je
predivna, opet bi se tamo vratila, da živi, možda
zauvek da ostane (Da Ii si video Kolumba u
Barceloni kako pokazuje na zapad uz aveniju
Ramblas?), imala je saobraćajnu nesreću čim se
vratila, prevrnuo se automobil, neki idiot, ona
je izletela kroz vrata, srećom, samo sitne
ogrebotine (Baš bih voleo da ih vidim. . .
Nije joj se dopala primedba), putovanja, samo
putovanja, dok čovek može da putuje, zbog čega
sam odabrao baš Kalifornijski univerzitet? gle-
dala je Handkeovog KASPARA, tu negde,
skoro, misli da je to bilo u Eureka-pozorištu,
obožava da nosi čizme, ima sigurno preko

[61]
dvadeset pari, ove godine je izuzetno lepa
jesen, mada farmeri to ne vole jer nema kiše,
trenutno, njen omiljeni pisac je Carlos Castane-
da, da Ii sam ikad uzimao peyote? uskoro će
zemljotres u San Francisku . . .
Evo ga, rekla je okrenuvši se vratima.
Roland Kirk je ušao na glavni ulaz. Verovatno
stiie pravo iz hotela. Pored njega je bio neki
mladić koji ga je vodio, držao ispod ruke,
provlačio ga pored stolova. Prošao je pored
nas: miris koji me pratio još iz male kućice za
presvlačenje, pored rektorovog bazena, nale-
tao je sada u talasima dok je Kirk prolazio
pored nas, i ostao je još dugo za njim, kada je
već bio na podijumu i kačio oko vrata svoje
instrumente. Bio je to neverovatno snažan
čovek, sa ogromnim plućima, odeven u crno, sa
tamnim naočarima koje su istovremeno i krile i
isticale njegovo slepilo.
Ovo je VIBRATION SOCIETY, rekao je i
upoznao nas sa članovima orkestra.
Počeo je da svira neku temu koju nisam mogao
da prepoznam. Duvao je strich i manzello
naizmenično, upotrebljavao pištaljku i gong,
menjao ritam. Bio sam ravnodušan. Imao sam
utisak da je taj muzičar tu, da je specijalno
došao večeras, da ispuni veče meni i Gej, Ronu
i Sharmi. Kao da je on bio deo nekog progra-
ma, kao da smo mi svi u nekoj televizijskoj
emisiji, pa je sve ovo što se dešava samo jedan
insert iz neke celine. Vino nije ništa pomagalo:
hvatao sam sa zakašnjenjem neke lepe pasaže,
kada je Kirk već bio prešao na nešto novo,
gledao sam publiku okolo, muzičari su bili

[62]
isuviše statični, bubnjar ispadao iz ritma pa se
jurio neko vreme sa Kirkom, nestale su mi
cigarete pa je trebalo prevaliti put između
stolova do mašine koja se nalazila na suprotnoj
strani, Gej je ćutala, dlanovi su počeli da mi se
znoje. Bio sam hladan. Nekada sam bio u
stanju da potrošim celokupnu uštedevinu da bih
čuo nekog džez-muzičara, sada sam bio spre-
man da priđem Kirku i da mu zatražim novac
zbog toga što sam došao da ga slušam. Nešto
nije bilo u redu.
Prešao je na tenor, duvao je neku Ellingtonovu
temu, samo uz pratnju basiste.
Nemoj, odbio sam Rona kad je hteo da mi
dolije još vina.
Gledao sam Gej: ona je puckala prstima i
njihala glavom u ritmu. Ona je bila oslobođena
nečeg što je mene pritiskivalo. Bila je još lepša.
Obrazi su joj se zapaiili od vina i toplog
vazduha, usne napućene, pokreti opušteni, dok
je maramom, nehajno privezanom oko Vrata,
brisala sitne graške znoja s vrha nosa.
Video sam je kako ustaje tog jutra
lenjo se protežući, kako odlazi do kuhinje i
tamo otvara jednu konzervu hrane za pse, daje
Benu doručak, onda odlazi do kupatila, puni
kadu vodom i sipa mirišljave soli, kako se skida
gola, opkorači da uđe u kadu, onda se predomi-
sli i pode u kuhinju, isto toliko gola, sipa kafu u
poveću šolju, dodaje malo brendija, vraća se u
kupatilo, pušta tranzistor i sada već rešena, leže
u kadu. Pena joj dolazi do brade, ona se igra
praveći prstima kružiće po površini vode, otpija
gutljaj brendikafe, zatvara oči i tako, poluuspa-

[63]
vana, satima leži. Misli na poslednji razgovor sa
Ronom i Sharmom, o tome kako su joj rekli da
postoji neki tip, dasa možda, sa akcentom i
malo ludila u koferima, koji je upravo stigao i
koji bi, eto, možda njoj bio interesantan, ne bi
bilo loše da ga proba, r tip se razlikuje, nije
mamin sin, čak ni tatin, visok je i piše drame,
ne moraju svi da budu doktori i advokati, zašto
ne bismo svi četvoro jedanput zajedno izašli, u
neki jazz-klub možda, on izgleda da voli jazz,
ako ti se ne dopada, nikom ništa, tu nema
nikakvih obaveza, shvataš, hoćeš li u idući
petak?
Lepa si, kažem joj.
Ona se naginje ka meni.
Molim?
Lepa si.
Hvala, kaže, i nastavi da me gleda.
Lepa si, kažem još jedanput ne bi li se nešto
promenilo.
Gleda me u oči. Ne verujem da ću dugo izdr-
žati. Ispružim ruku preko stola, dlanom okrenu-
tim prema njoj, i držim je tako ne znajući tač-
no zašto to radim. Ona me udari prstom po ruci,
kao razigrana i ponešena nekim nemirom meni
još nepoznatim, onda spusti svoju ruku u moju
i podigne je natrag
onda ponovo spusti, zadrži je tako, raširivši
prste široko.
Provučem svoje prste kroz njene, izmešam ih, i
stegnem joj ruku.
Šta je taj čovek, taj slepi muzičar svirao tog
trenutka!

[64]
Dečko sa slikarskim priborom prestao je da
crta, nekoliko oznojenih glava se zanjihalo i
stalo, kelnerica je zaključala bar, čaše su zastale
na pola puta izmedu stola i nečijih usta,
posetioci se prilepili za svoja sedišta, erkondišn
je samog sebe utišao.
BRIGHT MOMENTS, rekao je Kirk, kompo-
zicija sa mog najnovijeg afbuma.
Svirao je nosnu flautu, specijalno konstruisanu
[65]
za duvanje nozdrvama, glavom nakrivljenom na
stranu, udarajući nogama o pod. Prvo je zvuk
podsećao na grmljavinu i tomado, onda se
odmakao od mikrofona pa je melodija ličila nai
afrički Ijubavni zov, zatim je svirao lirsku ternu,
otegnuto i punim zvukom i, najzad, kada su
klavirista, bubnjar i basista odlučili da mu se
pridruže, ušao je u bluz. Bilo je tu i plakanja i
jecanja, smeha i razočaranja, erekcije i orga-
zma, buncanja i himni, rođenja i smrti, sve je to
izlazilo iz flaute. Nešto što je John Coltrane
hteo, a nije stigao da kaže. Melodija sastavljena
od žudnje i nestrpljenja, SVETU TRENUCI,
snovačka fantastika, trenutak samostalnosti,
slobode i utiska pustolovine.
Hvala ti, rekao mi je Ron dok smo ulazili u
automobil. Nisam imao pojma da jazz može da
bude ovako dobar.
Zahvaljivao mi je samo zato što nije znao. Nije
imao pojma, nije mogao ni da pretpostavi ono
što smo ja i stara kurva, taj predivni Roland
Kirk, otkrili te večeri.
Veza između njegove muzike i nas bila je jedna
mala ruka, oznojena i nemirna do kraja, uspla-
hirena i obična, koju sam dosegao preko bez-
broj okeana neizvesnosti, i čvrsto stegnuo u
svojoj.
EUROPEAN ANTIOUES, JEDINA RAD-
NJA U OKOLINI KOJA RASPOLAŽE IZ-
BOROM OD 1.200 RAZLIČITIH MODELA
VODENIH KREVETA: KING SIZE, CALI-
FORNIA PRINCESS, KREVETI BLIZAN-
CI, FRANCUSKJ KREVETI, LJULJAJUĆI
KREVETI, SA RAMOVIMA I BEZ RAMO-
[66]
VA, SA TERMOSTATIMA I BEZ TERMO-
STATA, SA UGRAĐENIM SISTCMOM Z A
HLAĐENJE, SA PRESVLAKAMA U SVIM
BOJAMA, I SLIKAMA VAŠIH OMILJE-
NIH ROK-PEVAČA. EUROPEAN ANTI-
OUES, JEDINA RADNJA U KOJOJ KRE-
VETI MOGU D A SE PROBAJU, DA SE
NOSE NA VAŠE PRIVATNO KUĆNO TE-
STIRANJE. PRIMAMO SVE KREDIT-
-KARTE, A VIKENDOM RADIMO DO 9
UVEČE. . .
Dođi, rekla je i otvorila vrata od male sobe na
spratu.
Zar nećemo . . . zajedno?
To ne dolazi u obzir, odmah me presekla.
Već je bilo prošlo dva sata, Ron i Sharma su
spavali u parteru.
Ja nikad u životu nisam spavao sam, pokušao
sam da je prelomim.
To se onda i ne može nazvati nekim životom.
Bio sam u jednoj od najglupljih situacija koje
čoveku mogu da se dese, naročito u dva ujutru,
sa prelepom devojkom. Zbog čega mi uopšte
pokazuje tu malu sobicu sa krevetom za nekog
patuljka? Zbog čega mi je malopre na kauču, u
dnevnoj sobi, dok smo se Ijubili, dopuštala da
mi ruka šeta po njoj bez ustezanja i lažnog
stida? Zbog čega se u jednom trenutku odma-
kla od mene i boreći se za vazduh rekla KAKO
SE LJUBIŠ . . . BOLI G L A V A i još nešto što
nisam razumeo? Zar sam ja došao u njenu kuću
da bih spavao na tom krevecu, kao poslednji
peder?
Mali mi je krevet, rekao sam.
[67]
Spavaj u mom krevetu, rekla je, ja ću ovde.
Nije htela, to je bilo jasno. Odvela me u svoju
sobu. Veliki krevet, maltene celom dužinom
zida, sa lampom kojoj je mogla da se podešava
visina. To za visinu znam jer ju je ona odmah
podesila po nekom svom ukusu, a ja je odmah
vratio u prvobitni položaj. Plakar je bio otvo-
ren, video sam tri tone haljina i, zaista, naj-
manje dvadeset pari čizama u donjem delu.
Laku noć, rekla je.
Nešto nije bilo u redu. Uopšte mi se nije
spavalo. .Bio je to dugačak dan: upoznao sam
Bena i Gej, zasnovao kosmičko bratstvo sa
Rolandom Kirkom, otkrio Bolničarku mog de-
tinjstva, pio crno vino umesto vode, držao ruku
na njenoj butini dok smo prelazili Golden Gate
most, pio kafu s njom na kauču, ljubili se . . ,
Nismo se tucali, to je ono što je nedostajalo.
Pod bilo kojim drugim uslovima, pao bih preko
kreveta kao onesvešćen i ne bih se budio do
podneva sledećeg dana, subota je, treba se
ulenjiti.
Ovako, kružio sam kao pas po sobi. Namerno
sam lupao nogama o pod kako bi me Ron dole
čuo i shvatio poruku: NIJE MI D A L A RON,
ŠTA SI ME UOPŠTE U P O Z N A V A O S
NJOM, SAD I TI TREBA D A ISPAŠTAŠ,
ŠETAĆU TI N A D GI^AVOM Č I T A V U NOĆ
I NEĆU TI D A T I D A ZASPIŠ.
Nisam znao ni ko je ona. Podaci nisu ništa
govorili.
Ja nisam ništa govorio. Ron je sve vreme ćutao.
Reci joj nešto.

[68]
Kucnuo sam na vrata sobice. Sada se ona
sigurno skida.
Niko nije odgovorio.
Gej?
Sto posto je ljuta. 100%. Možda već spava.
Sumnjam. Ponovo sam zakucao.
Miss Gaye, rekao sam, oprostite za ono malo-
pre. To je bila jedna čista glupost, znate. Taj
predlog, da zajedno spavamo i slično. Ja vam
nisam rekao, znate, ima jedna stvar koja će sve
razjasniti. . . naime, ja sam impotentan. To je
bio vic sa spavanjem zajedno i malim kre-
vetom . . . to je čista laž.
Počeo sam da govorim u njenu ključaonicu kao
sumanut.
Ja volim da pravim takve viceve, znate. Kao,
navodno, ja sam muškarčina . . . kao stalo mi je
do žena i ostalo. I moj ujak je bio impotentan.
To sam dobio od njega . . . vreme zaraza, znate.
U to doba nije postojao penicilin. Zarazio me
svojom impotencijom i posle otišao u Kanadu.
Nisam stigao da ga tužim sudu. Vi me shvatate,
zar ne?
Čuo sam smeh na kraju hodnika. Ona je bila
u kupatilu, vrata su bila otvorejna. To meni,
konju, nije ni moglo da padne na pamet.
I ja sam počeo da se smejem. Krenuo sam ka
kupatilu.
Znaš, hteo sam nešto da ti kažem . . . Ja ti,
zapravo, ništa i nisam rekao. Ti i sama znaš da
si lepa, šta bih ja kog vraga morao na to da te
podsećam?
Hteo sam da ti kažem nešto drugo . . .
Ušao sam u kupatilo jer su vrata bila otvorena.
[69]
Stajala je pred ogledalom i skidala šminku.
Hteo sam da ti kažem da mi je stalo do tebe . . .
i da bih voleo da te upoznam.
Želeo sam da joj kažem nešto jednostavno.
Da ne serem, da ne uvlačim Sartra—jazz
— Gelderoda — vino — Kjerkegora — cigarete
—Marijanu moje mladosti—svršavanje—Prusta
—Velikog Mona . . . u svet jednostavnosti, u
naš zreo razgovor u kupatilu, dok ona skida
šminku, a ja gledam na drugu stranu.
I ja bih, rekla je. I ja bih želela da tebe
upoznam.
Čuo sam tresak 1.500 gromada stenja kako mi
padaju sa srca na neko tlo laži i komplikovanih
odnosa.
Laku noć Gej, rekao sam joj i zatvorio vrata.
Skinuo sam se za dve sekunde i strovalio na
krevet.
Na početku sam pomislio da je to od vina.
Kasnije, kad sam pipnuo rukom ispod sebe,
shvatio sam da ne haluciniram: to je bio vodeni
krevet koji se bukvalno izmicao poda mnom,
koji se talasao i pravio nekakva nerazumljiva
udubljenja, reagovao na svaki pokret tela,
odbacivao me naviše kad sam hteo da ga
umirim. Počeo sam da se smejem kao idiot.
Sigurno me je čula u kupatilu. Upalio sam
svetlo i pažljivo pregledao taj krevet, smejući se
do suza i natrag. Sve je bilo u redu. Znao sam
da ću uskoro zaspati na tom krevetu, bez obzira
kakav je i od čega je, znao sam, više od svega,
da ću zaspati misleći na nju.
ZDRAVO, JA SAM LOLA. OVO JE SAMO
MOJ GLAS, NA ŽALOST. UKOLIKO ŽELI-

[70]
TE DA ME VIDITE, DOĐITE U DIONISI-
JEV KLUB Z A MASAŽU. SVAKI DEO
TELA ĆU V A M JA LIĆNO IZMASIRATI I
PRIHVATITI VAŠE PREDLOGE SA PRO-
FESIONALNOM DISKRECIJOM. ZDRA-
VO, JA SAM HELEN . . .
Ron se osećao izuzetno loše ujutru i insistirao
je da krenemo natrag. Nije bio navikao na
toliko vina i toiiko jazza.
U redu, rekao sam. Krećemo čim popijemo
kafu.
Gej je obukla beli džemper i pustila kosu da joj
pada niz leda.
Ti ne moraš da ideš, zabacila je kosu unazad.
Odbaciću te ja u nedeiju, ako hoćeš.
Ujutru je sve bilo drukčije. Mislio sam na novi
tekst, obaveze prema studentima, neki neop-
hodni mir, običan krevet kod M-L na kojem
nikad nije rekla NE.
Ostani, rekao mi je Ron, mada imam utisak da
se vas dvoje nikada nećete spojiti.
On je neki put znao i da sere.
Ostavio sam Gej i njenu kuću na brdu uz malo
zdravo, čak i ne gledajući je. Ben nije bio tu u
tom trenutku. Imao je neku džukelu s druge
strane brda, to sam kasnije saznao.
Opet su se Ron i Gej srdačno oprostili na
rastanku uz neki nesigurni dogovor da se
uskoro opet vidimo, opet ju je Sharma poljubila
u obraz, zagrlivši je oko struka. Mahnuo sam
joj iz automobila.
Bila je lepša nego ikad. Možda još više.
Negde na pola puta. Na pola puta mi se digla
patka.
[71]
Onda sam počeo da razmišljam kakvu sam
grešku napravio. Mogli smo da razgovaramo
ceo dan, da odemo negde na izlet, možda, da
razapnemo šator na tom njenom vodenom
krevetu i tamo kampujemo. Mogli smo . . . Sve
više i više sličnih slika mi je padalo na pamet,
sve izvanredne ideje, ali nisam ni prstom
mrdnuo da ostvarim bar jednu od njih.
Ona je to želela, inače me ne bi pozvala da
ostanem s njom, ne bi mi nudila šansu da se
bolje upoznamo. Hteo sam da je kaznim.
Baš mi je odvratna ova Gej, rekao sam u
kolima.
Ron i Sharma su bili zapanjeni.
Mi smo bili ubeđeni da oeš ti odmah da se
zaljubis u nju.
Ja? rekao sam. Koliko je to daleko od mene!
Iste noći,
Iste noći, nakon što sam celo posle podne
proveo dremajući, napisao sam joj jedno
dugačko pismo.
Četrdeset stranica. Popio sam usput puno piva,
to znam po konzervama koje sam ujutru
zatekao na podu.
Sledećih dana.
Sledećih dana sam puštao Rona da mi on prvo
nešto kaže o njoj.
Ćutao je kao smrt i jedino je pominjao, čak
pred studentima, tog Rolanda Kirka, madioni-
čara iz Terra Incognita, kako ga je nazivao.
Došao je jedne večeri da razgovaramo o nad-
realistima jer je iduće nedelje trebalo da održi
predavanje iz te teme. Nije znao koje godine je
napisan prvi Manifest. Pričao sam nešto o

[72]
Nervalu, Bretonu i našem Matiću, Slušao je
pažljivo. On je bio jedan od onih ljudi koji, ako
postave neko pitanje, izuzetno pažljivo slušaju
odgovor.
Ko je ta Gej? upitao sam ga na kraju.
Gave? naglo se uozbiljio. Otkud ti ona sad
pada na pamet?
Rekao sam mu da mi je sve vreme bila u
pameti, tako da o nekom padanju nema ni
govora. Pokazao sam mu pismo. Pomislio je da
sam lud kad je video 40 kucanih stramca.
Kad si to napisao? upitao je.
ONE noći.
Čitao je pažljivo, s vremena na vreme udarajući
rukom po papiru od oduševljenja, mršteći se
kod ozbiljnijih mesta, zatvarajući oči kad bi
naišao na neki izliv moje skrivene kurvinske
nežnosti.
Ovo je sjajno, rekao je ustajući. Ovo je stvarno
sjajno. Hoćeš li da joj pošaljemo?
Nisam razumeo zašto je rekao MI.
Poslaću joj ukoliko ti smatraš da joj to ne bi
naškodilo.
Ujutru smo fotokopirali celo pismo i poslali joj
original iz glavne kancelarije kako bismo izbegli
plaćanje poštarine. Nisam napisao svoju adresu
na koverti. Samo potpis M., koji je mogao da se
odnosi i na nekog Morisa ili Miguela iz te
nedavne Španije. Ušao sam skroz u tekst tih
dana i nisam nigde izlazio. Bio sam kod M-L
samo jedanput, ona je već bila duboko zabraz-
dila u methedrinalnu biohemiju
PRIMETIĆEŠ D A U AMERICI IMA SVE
VIŠE I VIŠE SIJAMSKIH B L I Z A N A C A ,

[73]
SAMO Z A T O ŠTO SU NAUČNICI UTVR-
DILI DA SU SIJAMSKI BLIZANCI NAJ-
EKONOMIČNIJA BIOLOŠKA KOMBINA-
CIJA . ..
Nedelju dana posle pisma.
Nije se ništa dogodilo. Ron je očekivao da se
ona javi, ali on, na moje nagovaranje, nije hteo
nju da pozove. Imao sam već gotov prvi čin
drame, radio sam nocu, dopuštao studentima da
dolaze kod mene umesto redovnih konsultacija
na univerzitetu. Kupio sam Kirkov dupli album
BRIGHT MOMENIS i preslušavao ga desetak
puta dnevno. Kupao sam se u bazenu i razgova-
rao srdačno sa prvim susedima. Kupio sam
gramofon i potpuno namestio stan.
Sharma me jcdanput vodila na večeru dok je
Ron bio u poseti kod svog oca. Pričali smo o
svemu, ali ona nije pominjala Gej.
Šta radi ona tvoja drugarica? upitao sam.
Gaye? rekla je, ona je u Los Angelesu, otac joj
je u bolnici. Razgovarale smo telefonom pre
neki dan, pozdravila te. Hoćeš li neki dezert?
E, jebi ga. Ja znam kad da pošaljem pismo.
KoJiko ostaje? upitao sam.
Nemam pojma. Dok matorom ne bude bolje.
Koja joj je adresa tamo? Možda ću ići ovih
dana u L. A
Izvadila je malu zelenu beležnicu i iz nje počela
da mi diktira adresu gospodina oca male Gej u
koju sam se polako i beznadežno zaljubljivao.
Daj neki dezert, rekao sam.
SIN PREDSEDNIKA FORDA JE N E D A V -
NO IZJAVIO N O V I N A R I M A DA JE UŽI-
V A O M A R I H U A N U I DA ON U TOME NE
174]
VIDI NIŠTA LOŠE — N A PRIJEMU KOJI
JE PRIREĐEN Z A POPULARNE GLUMCE
I ROK-ZVEZDE, GEORGE HARRISON JE
I Z A Z V A O BURU SMEHA IZJAVLJUJUĆI,
DOK JE FORD U L A Z I O U SVEČANU
SALU Z A VEČERU: OSEĆAM NEKE SJAJ-
NE VIBRACIJE . . . SJAJNE VIBRACIJE . . .
Volim te, kažem joj.
Sedimo na pesku Stinson plaže. Duva neki
grozan vetar. Talasi iz Pacifika udaraju o stenje
između naših rečenica. Imamo jakne zakopčane
do grla, naočare radi peska koji iznenada poleti
i zalepi se za oči, cipele kojima je svejedno
da li će ili neće da propadnu u pesak.
Volim te, jebi ga. Šta drugo da kažem?
Došla je po mene čim se vratila i pročitala pismo.
U nekoj kožnoj jakni, sa naočarima, sa azma-
ma, pismom u tašni. Nisam znao šta da kažem.
Isuviše dugo sam pisao, istrošio sam sve nepo-
trebne reči.
Zagrlim je i ćutim. Ukočim se tako.
Šta si rekao? pita.
Volim te. Ne znam kako se to kaže na
kalifornijskom.
Ne znaš ti kako se to kaže pred okeanom.
Odjuri do vode. Sačeka da taias završi svoj put
na pesku i onda se zatrči ka sledećem talasu.
Kada se talas približi, ona se okrene ka obali
i pocne da trči što brže može, vičući
VOOOOOOLIM TEEEEE! Talas je nikad ne
stigne.
Izvadila je flasu vina iz automobila i gledam je
kako se muči dok je otvara. Puštam je da na
kraju gurne čep u flašu, iznervirana, Ijuteći se
[75]
na fabriku vina umesto na mene. Popijemo tu
flašu. Za deset minuta. Nikad u životu nisani
bio pijan kao tada.
Za deset minuta.
Vozili smo kola po pesku, stajući kod svakog
zamišljenog semafora.
Hoću da proverim nešto, rekla mi je kad smo
stigli kod nje. Popeću se gore, ostaviću otvore-
na vrata od kupatila, a ti nastavi da govoriš u
ključaonicu od male sobe.
Pristajao sam na sve, ne zbog sebe, već radi nje.
Pustio sam je da ode gore i onda sam se popeo.
Otišao sam do sobice i rekao
Zdravo Gej.
Nije bilo odgovora.
Slušaj, rekao sam, nema smisla da se više ovako
igramo. Ti si mala devojčica i ti to vrlo dobro
znaš.
Sve te tvoje priče oko toga da želiš da provedeš
noć sa mnom i ostalo, sve su to sitni vicevi.
Priznaj to sebi i onda ćemo svi biti srećni.
Pošao sam ka kupatilu.
Hteo sam nešto drugo da ti kažem . . . ne znam
da Ii ima smisla . . . Ja sam, naime, zaljubljen
kao neki idiot. To je neka devojka koju ti ne
poznaješ. Neka što živi sama na brdu . . . neka
devojčica bez imena.
Ušao sam u kupatilo. Svetloplavi peškir na
podu, njene čizme i pantalone, pored. Miris ulja
za kupanje. Ogledalo i na brzinu ispisana reč
DOBRODOŠAO, krejonom, valjda, Njena sto-
pala na podu i noge, naviše, celo telo, glava,
njen pogled i oči, odmah iza pogleda. Voda
koja teče u kadu, miris vode i zvuk. Moja

[76]
ruka na bravi. Žena ispred mene.
Pogledala me ravno u oči, bez izraza, trenutak
odluke, video sam iz njenog pogleda da je
potpuno gola.
Donesi vino, rekla je.
Koje vino?
Iz frižidera.
Sjurio sam se niz stepenice, ka friiideru, skida-
jući deo po deo moje nezgrapne odeće. S ci-
pelama sam imao još najviše problema. Bile su tu
neke pertle, pantalone koje sam prvo hteo da
skinem, nepotrebne gaćice. U frižideru je bilo
pet flaša vina i sve su, kao za inat, bile razlićite
vrste. Koje vino?
Bilo koje.
Otvorio sam flašu polako. Sad više nisam imao
gde da žurim. Uzeo sam dve čaše iz plakara i
zapalio cigaretu. Pošao sam ka gramofonu i
onda odustao.
Čuo sam tuš.
Pružio sam joj Čašu.
Sipaj, rekla je.
Ona se tuširala, a ja, kao i uvek nisam imao
pojma Šta da radim. Osećao s*m se malo glupo
dok sam joj sipao vino lspod tuŠa jer nisam
znao da li pije cisto ili bevandu. Ali onda, kako
se kaže bevamda na engleskom? Vino s tušem?
Ti nećeš? pit&la je.
Kako neću? Ja neću?
Ušao sam ispod tuša.
Držao sam čašu u ruci. Drugom rukom sam je
zagrlio. Kucnuli smo se i onda sam je približio
sebi.
Bila je niža od mene, imala je grudi koje smo ja

[77]
i moji vršnjaci obilato sanjali u pubeitetu. Pio
sam vino ispod tuša. Pa Šta? Jedino sam
promenio mesto. Plašio sam se samo da Ben ne
dode gore i prolaje svoj put kroz vrata od
kupatila.
Ništa od toga.
Podigao sam joj desnu nogu. Levom rukom. U
desnoj sam još držao čašu. Ona je držala čašu u
levoj.
Ispružila je tu ruku do kraja. Gledao sam u
čašu da je ne ispusti. Pomerila je glavu nade-
sno. Zatvorila je oei. Nikad. Počela je nesto da
šapuće što nikad nisam razumeo. Drugu ruku je
stavila izmedu sebe i pločica. Tako se odupira-
la, činilo mi se.
Hteo sam da joj kažem nešto, ali to je iziskivalo
isuviše vremena. Ljubio sam je nekim polugor-
kim ukusom vode iz tuša. SVE je bilo mokro.
Nisam imao utisak da išta perem sa sebe.
Spustila je desnu nogu na ivicu kade. Promenili
smo položaj. Nešto je opet šaputala.
Gledao sam da ne ispusti čašu.
Pazi sad, rekla je.
Zanjihala se levo, pa desno, pa levo. Pa desno.
Pazi sad, rekla je.
Pocela je da se trija uz mene, i gore i dole, i
obrnuto. Sada mi je ruku s Časom obavila oko
vrata.
Kao lift. Gore, dole.
Pazi sad. ponovo je rekla. Pazi saaaad. . .
Ćašu mi je priljubila uz teda, ubada mc njom.
Vino se razliva po kadi. Ona me udara kao
struja.
IsuviŠe je lepa da bi sve to bila istina. Razvlači
[78]
usta u paralelogram dok svršava.
Ne, kaže.
Čudno. Njoj dok je najlepše, uopšte nije Iepo.
Ili se to, možda, zove NE. Strah pred onim
najlepšim.
Dugo tako stoji uz mene, s rukom oko mog
vrata, šapućući nešto ispod tuša. Kada se odlepi
od mene, ostaje tako, kao ukočena, klonule
glave, dišući. Ljubim je ponovo. Opet mi
prilazi, ali ovog puta mnogo sporije. Imam uti-
sak da spava Kao da ne želi da je budim. Onda
mi zarije riokte u vrat, dok se budi, dok prilazi
sve bliže i bliže. Sada smo već izašli ispod tuša,
na podu smo. Nije mogla da mi pride bliže. Kao
da sam» bio u njoj celoj.
Nikad mi niko više neće prići tako blizu.
Sledeći put sam joj sipao vino u dnevnoj sobi,
dok smo ležali na kauću, čvrsto zagrljeni.
Ustala je da pusti ploču. Tek sada sam je zaista
prvi put video.
Kosa joj je padala niz leda, ruke skroz raširene,
kolena joj puckaju dok se saginje. Dobila je
neke narandžaste kolutove oko očiju, ili u oči-
ma, ne sećam se više, nešto čime me posmatrala.
Ima divne grudi, idu na stranu, razilaze se.
Rukom namesti kosu dok pusta ploču. Ben je
zalajao, ko zna zašto.
Mogao sam da je posmatram koliko god sam to
hteo.
Posmatrao sam je što sam duže mogao.
Kirk je svirao BRIGHT MOMENTS, svetle
trenutke, ja sam držao njenu oznojenu ruku. I
to je prošlo. Niko ništa više nije svirao. Gramo-
fon je bio tek mala sprava, plastično zadovolj-

[79]
stvo. Razgmuo sam zavese na prozorima: sada
sam tek mogao da vidim San Anselmo.
Sta gledaš? pita.
Gledam sneg, kažem. Pada sneg.
Pada — šta?
Sneg. Čini mi se da pada sneg.
Došla je i stala pored mene. Napolju je bio
jesenji sumrak: sunce koje sebi namešta krevet
pred spavanje, sumaglica od okeana, požutelo
lišće ispred kuće.
Da, sneg, kaže. Nikad još nije ovako padao.
Znaš, ljudi iz ovog kraja će biti zapanjeni. Sneg
u San Anselmu!
Ja sam stvarno verovao da pada sneg. Mislim
da je i ona meni poverovala.
Sneg u San Anselmu, počela je da se smeje.
TAKO DA JE NA SINOĆNOM SASTANKU
DR WILLIAM MACGUINNESS IZJAVIO
DA SU POSLEDICE OZRAČENOSTI OD
TV-MEDUA MNOGO DALEKOSEŽNUE
OD EKSPLOZIJE NEUTRONSKE BOMBE.
ON JE POKAZAO I JEDAN PRIMER,
DVANAESTOGODIŠNJEG DEČAKA BIL-
LA HANSLEYA, KOJI JE ODLUČIO DA
POSTANE BIGBIRD IZ POZNATE TV-
SERUE »SESAME STREET« I, SVAKAKO,
NASTAVI SVOJ ŽIVOT PREMA OBIČAJI-
MA VELIKIH PTICA. ON JE PRE NEKI
DAN, PREMA TVRDENJU NOVINARA IZ
LOKALNIH NOVINA D A I L Y DEMO-
CRAT, SNEO JAJE IZ KOJEG SE KASNI-
JE IZLEGAO PRAVI PRAVCATI NOJ.
OVO JE SAMO JEDAN OD PRIMERA . . .
Novembar se dovukao.

[80]
Mislim da je to čisto zavaravanje, zezanje s
publikom, rekao je Ron.
Ja ne mislim tako, bio sam uporan.
Razgovarali smo o tekstu koji sam tih dana
završio i prijavio za izvođenje u januaru.
Drama se zvala SQUASH, naziv teniske igre u
kojoj postoji samo jedan igrač. Imao sam pet
scena, od kojih je četvrta, po mnogima najbolja
i najznačajnija, trebalo da se odigra u pauzi. U
pauzi, dok je publika bila napolju, van sale.
Ron mi je to zamerao.
Ne postoji razlog da se nešto igra dok publika
nije prisutna. Samim tim, nemaš razloga za
pisanje te i takve scene, rekao je prilično
odlučno.
Mene interesuje njihova svest, odgovorio sam.
Ne mislim da varam publiku, samo ih puštam
da propuste nešto, da se vrate na nastavak
komada i shvate da su nešto propustili, Zanima
me njihova sposobnost adaptacije na nešto
novo, formiranje te propuštene karike u njiho-
voj svesti. Naterati ih da misle dok su zavaljeni
u udobnim foteljama. To nije zezanje s njima.
Mislim da ti, licno, mnogo gubiš što ne dopuštaš
publici da vidi tu scenu. To ti je glavna dramska
radnja, Ron je bio još uporniji.
Tačno je, rekao sam. Radi te scene sam i pisao
tekst.
Onda si u pravu, zaključio je. Tebe zapravo ne
interesuje dete, već onih devet meseci, taj put
do deteta.
Novembar je pretio nekom kišom, onda se
dugo premišljao, najzad odustao. Danima več
nije bilo sunca. Imao sam puno obaveza na

[81]
univerzitetu. Gej je pakovala stvari i spremala
se da prede kod mene . . . T A K O D A MOŽE-
MO STALNO DA BUDEMO ZAJEDNO . . .
Vikendom ćemo ići kod nje, da obiđemo kuću,
tamo je ipak lepše. U to sam sumnjao jer mi se
dvanaest sati dnevno činilo mizernim i kratkim
vremenom da bih postigao sve ono što sam
naumio.
U nedelju uveče se javio Ted, profesor kojem
sam bio asistent na univerzitetu.
Razgovarao sam danas u podne s Ferlinghet-
tijem.
Dao mi je kućni broj telefona i očekuje da mu
se javiš.
Sjajno, rekao sam. Kakva je bila predstava?
On je tog dana gledao SAN FRANCISCO
MIME TROUPE, u jednom gradskom parku.
Nije bilo loše. Imali su dobru publiku.
Obecao sam mu kopiju tek završene drame i
pozvao ga na pivo.
Njernu je na večeru dolazio neki Hearb
Meadow, producent iz Los Angelesa, stari
školski drug, pa mi je predložio da dođem kod
njega na pivo i upoznam tog tipa.
Krajnje je vreme da počneš da se prostituišeš
po Holivudu, nasmejao se. Ovde si već tri
meseca.
Pristao sam.
Samo što sam spustio slušalicu, javio se John.
Hoćeš da ideš u saunu? pitao je.
Gde? S kim? Kad?
Večeras, rekao je. Pola milje odavde. Trinka,
ja, Buff i Lynn.
Birff je bio Kanadanin iz Torontoa. scenski
dizajner. Bio je došao na mesec dana, samo da
napravi scenografiju za N A DNU, potpisao
ugovor na godinu dana i počeo da se intenzivno
druži s nama.
Lynn je bila njegova devojka, već 150 godina,
kako je sama govorila, jer njemu, izgleda, nije
padalo na pamet da se ženi. Bili su sušta
suprotnost: ona plava i sva prozirna, nežna i
bolešljivog izgleda, on — jak tip od trideset
godina, s crnom grguravom kosom, divljim
brkovima, snažnih ruku i nogu. Gegao se dok je
hodao. Lynn je radila kao kelnerica u obližnjem
D.O. MILL'S baru, vračala se kući posle ponoći
i šila. Kasnije je to prodavala nekom butiku na
Drugoj ulici. Ona je u kuću unosila više novca
nego što je Buff mogao da potroši.
Ne znam, rekao sam Johnu, već sam se dogo-
vorio s Tedom.
O, zapuši svoje lice, reče on. Tamo ćeš da se
dosaduješ kao idiot. Treba da se dogovorimo
šta ćemo za Ha!Ioween.
Šta ćemo . . . za šta?
HalIoween žur. Biće oko 200 Ijudi.
Nisam imao pojma o čemu govori. Ta sauna mi
se učinila privlačnijom od sedenja kod profeso-
ra u društvu nekog holivudskog polipa.
Gde su Buff i Lynn? upitao sam.
Idem po njih, onda svraćam po tebe. I obuci
čiste gaće, nemoj da me sramotiš pred svetom.
Pozvao sam Teda i odložio sastanak. Pozvao
sam Gej telefonom, tek da bih je onemogućio
da ona pozove mene i ne nade me kod kuće.
Dolazim prekosutra, rekla je. Kao Što smo se
dogovorili.
[83]
Tek tada sam shvatio da će ona stvarno da
dode, da će biti tu sve vreme, od jutra do
mraka, stalno zajedno. Shvatio sam da od
zezanja više neće biti ni&ta: imam još dva dana.
Obrijao sam se, ispolivao nekim mirisom i opet
jurnuo na telefon.
Javila se M-L.
Hoćeš da se uvalimo u neku saunu većeras?
upitao sam ležerno.
Hoću, rekla je.
Dođi odmah kod mene.
Buff je držao oko prsta krug od plastike kojim se
pričvršćuju konzerve s pivom, u pakovanjima
od po šest. Gegao se i dok je hodao po stanu.
Zdravo, rekao sam.
Hajdemo, unezverio se John.
Sačekaj malo, još neko ide s nama.
Lynn je rekla da su mi presvlake na kauču
slatke.
Trinka je sisala prst, oslonivši se laktom na
ulazna vrata. Buff je odgegao do automobila i
doneo još piva. Popili smo ga iz nekoliko
gutljaja.
Sparno je napolju. Oblačno i sparno.
HaIloween je, nastavio je John naš telefonski
razgovor, stari običaj da se ljudi maskiraju,
plaše jedan drugog, rasterujući duhove. To je
obično najbolji žur u godini, nešto kao bal
pod maskama.
Odakle meni kostim? upitao sam.
Ja imam ključ od podruma s kostimima na
univerzitetu, rekao je Buff. Prerušiću te u Petra
Pana.

[84]
Stvarno su slatke presvlake, Lynn je bila
uporna.
Daj još jedno pivo, rekla je Trinka.
John je izašao. Vratio se s pivom i M-L, nešto
su srdačno pričali. Upoznali su se svi u sobi.
Koliko ima tog piva u kolima? upitao sam.
Dosta, Buff je namignuo i nastavio da razgleda
policu sa pločama.
On je promenio moj život, nastavio je vadeći
jedan album Jimija Hendrixa. Zagledao se u
fotografiju na koricama.
Prvi put sam došao u San Francisco 1969 . . .
dobio sam bio neki posao za City koledž, preko
leta, tri meseca . . . Onda sam video njega . . .
tad je još Fillmore West radio . . . bio sam
pravo malo seljače iz Kanade, provincijalac . . .
pejzaaano, pokušao je da izgovori nešto što bi
ličilo na italijanski izraz za seljaka. Promenio je
moja shvatanja iz korena . . . Mnogo je bio
DALEKO. Još je on, nakon smrti, negde u
1980-tim. Još ga ljudi otkrivaju ... . ni dan-
-danas, niko ne može da svira kao on . . . taj
Robin Trower, taj mali govnar, on ne zna
čestito ni da drži gitaru. . . DALEKO je
Hendrix, stvarno...
Ozbiijno misliš? M-L ga je pažljivo slušaia.
Buff nije ništa odgovorio.
Saune su pripadale nekom velikom kompleksu
apartmana. Postojale su dve odvojene prostori-
je, jedna pored druge. Na vratima je pisalo
GENTS i LADS, stavljajući nam do znanja da
je jedna za muškarce, a druga za žene. Ušli smo
svi u jednu.
Peć je bila na struju. izričito je zabranjeno
[85]
prelivanje peći vodom, pisalo je na zidu, iznad
Postojale su male klupe sa svake strane, osara
Ijudi je bio maksimum u jednoj prostoriji.
Skinuli smo se u prednjem delu. Ostali smo u
gaćicama dok su devojke zadržale i grudnjake.
Buff je uneo sav kontigent piva. Osamnaest
konzervi? John je podesio temperaturu.
Do kraja, rekao je.
Trebalo je malo vremena da se peć ugreje.
Neko se služio peći pre nas. Buff je pokušao da
zatvori ulazna vrata kako nas niko ne bi
uznemiravao, onda je odustao, otišao do svojih
pantalona i odande izvukao plastičnu kesu. Seo
je pored M-L.
Šta imaš? upitala ga je.
Travu, rekao je. Kolumbijsku.
Može da ude neki zalutali biciklista, reče John
misleći na policajca s motociklom.
Buff je raširio ruke.
Imamo dovoljno i za njega, rekao je.
Počelo je da se gieje Još je bilo daleko od one
nepodnošljive temperature, još je bilo daleko
od toga da znoj počne da nam probija kroz
pore. Ali.
Počelo je da greje. Pili smo pivo u tišini. Trinka
je sedela prekoputa mene, raširenih nogu u
malim zategnutim crnim gaćicama. Bila je
izuzetno mršava.
Možda još više. Buff je dodao jednu cigaretu
M-L.
Nemoj još da je pališ, rekao je.
Nastavio je da uvija marihuanu u male bele
papiriće. Spretno.
Ovo nije pivo, kaže Lynn, ovo je voda. Kod vas
[86]
 u Evropi je pivo deset puta bolje, okrenula se
meni.
Jače je, rekao sam. Ima više alkohola, valjda.
Ovde zakon ne dozvoljava da pivo ima više od
3,2% alkohola, reče John. Ovde zakon ne do-
yvoljava da muškarac ima odnose sa ženom više
od 3,2 puta nedeljno. Ovde zakon ne dozvolja-
va da ga neki mafijaš izbegne i zajebe više od
3.2 puta godišnje.
Cigareta je stigla do mene. Pokušao sam da
povučem što sam više mogao.
Dodao sam Johnu.
Pivo, rekao je Buff.
Ustao sam i podelio svakom po konzervu.
Pivo, rekao je Buff, pivo se najbolje vezuje.
Kao malter s ciglom. Teorija o vezama. Vezi-
vanje u stomaku i u glavi.
Zapalio je drugu cigaretu dok je prva još kru-
žilai. Povukao sam drugi put i zadržao dim u
plućima. Neko je bacio praznu konzervu na pod.
Jebi se, rekao je Buff sijalici, ustao je i odvrnuo
je.
Sve je odjedanput po'stalo drukčije. Čulo se
disanje, zvuk piva koje klizi niz grlo, zvuk grla,
žar od cigarete je svetlucao kao pijani svitac,
krećući se levo-desno, od ruke do ruke.
I odjedanput je bilo topio.
Usta su počela da mi se suše, grlo i pluća,
ispijao sam pivo u dugaČkim gi'tljajima, nije
vredelo. I onda je znoj počeo da probija.
Čudno, u početku, prvo na butinama i na
grudima, onda na ledima, najzad sam osetio
da mi je cela glava, celo teme obliveno znojem.
Cigareta je još uvek kružila, sada je to već bila

[87]
treća, četvrta, možda, nisam mogao više da
pušim, usta su mi bila skroz suva. Oči su mi se
navikle na mrak, video sam svako lice jasno,
svaki pokret, svako zabacivanje glave unazad
prilikom ispijanja konzerve. I čuo se. Kunem
se, čuo se zvuk koji su pravile kapi znoja
padajući na drveni pod.
Onda me odjedanput nešto udarilo.
Neko mi je stegao glavu obema rukama, vukući
me ka drvenom zidu, ne dopuštajući mi da se
pomaknem, kažem nešto. Neko drugi je počeo
da me vuče ka centru zemlje. Bio sam težak i
lak, istovremeno.
Počeo sam da se smejem. Lynn mi je odgovo-
rila.
Uspostavio sam s njom vezu, to je važno.
Smejali smo se naizmenično, onda je Buff
rekao
Pejzaaano
i nastavili smo svi troje da se smejemo. Popio
sam još piva. Znoj je curio niz naše telo, imali
smo jedno telo, zajedničko, iz kojeg smo cedili i
poslednju kap tečnosti. Zajednički znoj.
Sranje, maltene u isti glas rekoše M-L i Buff.
Ustali su i skinuli se goli. I mi smo ustali, bez
reči, i poskidali se. Lynn se oslonila rukom o
moje rame dok je skidala gaćice.
Učinilo mi se da ima' izuzetno tešku ruku. Seli
smo ponovo, izbegavajući da se dodirujemo
znojavim telima. .Ja sam imao utisak, a možda i
svi mi, da bih poludeo da je neko počeo da me
dodiruje znojavom rukom po znojavom telu.
Nadraženost, ona fizička, do maksimuma.

[88]
Nekad je postojao Izguljeni Raj, poĆela je
M-L.
Da, reče Buff. Svekolika civilizacija starih
Azteca, od prvog do poslednjeg, svi su prošli
kroz trepanažu . . . Svi su morali to da urade jer
kad su doŠli na ovu zemlju, gravitacija nije bila
u redu. Morali su da izvrse dekompresije, da bi
ostali u vezi sa centralnim morfogenetskim . . .
Psi-plazmom, rekla je M-L.
. . . poljem, nastavio je. Poljem koje su ostavili
iza sebe. Ja mogu da osetim sve vas kako crpite
čistu energiju iz tog polja. Postoji ukus prave
toplote ovde.
Pili smo pivo u tišini. Video sam jednog radnika
iz fabrike piva, u plavom kombinezonu, kako
rukama zaklanja oči i gleda prema suncu.
Imao sam druga, nastavio je Buff, iz Alberte,
koji je na kraju završio u Nepalu. Hteo je da
mu otvore treče oko. Da li ste ikad videli
trepan?
Trefin, ispravila ga je M-L koja očigledno nije
znala francuski.
Da, trefin . . . postoje mužjaci i ženke. Tre-
fin s muškim završetkom ima zub na vrhu.
Pustiti duh da izade iz rupe,' to je bila grčka
verzija toga. Stari Grci . . . Taj moj drug, ot-
varali su ga na temenu, okrećuči trefin levo-
-desno, gore-dole, hteli su da mu izjednače
pritisak. Kažu da je za neko vreme, vrlo kratko,
uspeo da uspostavi kontakt sa starim Maya
mudracima.
Šta vidiš? pitali su ga.
Ne znam, odgovorio je . . . sad upravo prolaze

[89]
kroz mene, ćuteći. Sve što je saznao, zadržao je
za sebe.
Probili su mu opnu . . . tip koji mu je to radio
nije znao da upotrebljava mužjaka pravilno . . .
rekao je na kraju, taj moj drug, pre nego što mu
Se pritisak skroz izjednačio, rekao je ISU-
VIŠE SVETLA IMA OVDE... ISUVIŠE
SVETLA.
Trinka je opkoračila Johna i sela na njega.
Sedeli su tako, ne pomerajući se.
Jednoga dana, počela je M-L, jednoga dana
ćemo svi proći kroz to. Otvoriti sve kanale za
komunikaciju. Očistiti se.
Jednoga dana su svi oni PROŠLl kroz to, rekao
je Buff. To je bila jedina prava civilizacija. Ovo
je veštački nastavak, usporena agonija.
Ne, reče Lynn, muka mi je.
Mi prolazimo kroz druge stvari. Uskoro ćemo
uspeti da automatizujemo sve naše duhovne
aktivnosti. Shvataš, rekao je Buff iako se ni-
kome nije posebno obraćao, uskoro će sve
naše misli biti u stanju da objave svoju boju,
težinu, valentnost. Tehnika mišljenja koja će
moći da pokrije sve, sve senzorne mreže . . .
Muka mi je, rekla je Lynn.
Isuviše neotkivenog svetla, reče M-L, isuviše
neotkrivenog sveiia koje leži negde, sabijeno u
duhovne kovčege. Razbiti katance i zasiepiti
čovečanstvo miiionima megaiuksa. Onda bi i
neki slepac mogao da razvije negativ iz svoje
karriere, samo razmišljajući.
Misao kao čista energija . . . duhovni perpetum
mobile.

[90]
A A A A A A A H H H H , reče Lynn i poČe da
povraća po podu.
Interplanetarni prinčevi, reče Buff.
Interplanetarni prinčevi? reče M-L. Odakle ti
to?
Palo mi je na pamet, nastavi on. Kao ljudi koji
stoje u nekoj zemlji bez granica, obasjani
tonama svetlosti i onda . . . snagom misli uspe-
vaju da zaustave ratove, vode Ijubav, rešavaju
ekonomske probleme. Bez posrednika.
UUUUHHH, Lynn je povračala svuda oko nas.
Ne moraš da pretvaraš svoja osećanja u reči,
Buff je pogledao ka njoj.
John i Trinka se nisu pomicali: ona je sedela na
njemu, okrenuta stomakom, zagrlivši ga oko
vrata.
Nisam video njegovu glavu. Kako je izgledala
njegova glava?
OOOOOOH, reče Lynn boreći se za vazduh.
Praviš nepotrebnu buku, reče joj Buff. Ništa ti
nije.
Izleteo sam napolje čim sam osetio težak miris.
Stao sam pored tuša, onda odvrnuo slavinu i
stao ispod. Čekići od hladne vode su me uda-
rali po slepoočnicama.
Tako sam stajao nekoliko godina.
Video sam sebe sa nekom iglom u ruci, kako je
zabadam duboko u venu, kako je puštam da
sama sebi napravi put kroz tu venu, kako
pritiskam na špric, ispuštam neku tečnost koja
se odmah meša sa krvlju i cirkuliše. Zatvoreno
kolo. Video sam Jimija Hendrixa kako povraća
u snu, u svom stanu u Londonu, potpuno s3m i
DALEKO od svih. Video sam ga kako se guši u

[91]
snu, bestelesan, bez svesti, bez mogućnosti da
se ikad probudi. Video sam sve jasno Stanley
Kubrick
kao kod Stanleva Kubricka koji me u svim
filmovima bombardovao kristalno jasnim slika-
ma, neshvatljivo čistim fotografijama — bio
sam kamera koja je slikala scene iz nekog
njegovog-mog filma Linda MyCartney koja
tapše Hendrixa po ramenu na snimanju ELEC-
TRIC L A D Y L A N D , a on joj, čim se ona
izmakne, kaže BELO KOPILE, a ona nastavlja
da fotografiše ljude iz studija tatinom EAST-
M A N kamerom i EASTMAN K O D A K kolor-
filmom i
i Lenny Bruce i Janis Joplin i Jim Morrison i
Billie HoIiday i Charlie Parker i John Coltrane i
Dylan Thomas i Jack Kerouac i Neal Cassady i
Albert Ayler i
SVI su umirali u jednoj sobi, beloj, sa pravilno
raspoređenim krevetima, tako da svako svakog
može da gleda u lice, sa malim iglicama
zabodenim u vene, sa flašom SOUTHERN
COMFORTA u drugoj ruci.
Nije tu bilo nikakvog svetla, male lampice na
zidu sa crvenim sijalicama, kao one iz Keystone
Korner kluba. I to poslednje svetlo je utrnulo
kada je neka bolničarka, mislim da je to bila
Gej iz mog detinjstva, okrenula prekidač pože-
levši svima laku noć. Onda je zavladao mrak i
soba više nije bila bela. Gledali su jedno
drugom u Iice, u mraku, jer je, eto, upravnik
bolnice vrlo dobro znao da mu u ovoj sobi nisu
potrebna ogledala. Zaspali su tek kad su shvati-

[92]
li da bolničarka više nikad neće doći u njihovu
sobu.
Trinka se oblačila pored mene.
Zaustavio sam tuš i onda su svi izašli. Buff je
završavao konzervu piva i glasno podrigivao.
Lynn je izgledala dosta dobro. Kao da je
osećala neku krivicu, okrenula se meni i rekla
Izvini.
Sve je pitanje koncentracije, rekao je John u
kolima. Čovek može da doživi orgazam, a da se
uopšte ne pomeri. Nijedan mišić.
Nemoj na to da me podsećaš, reče Trinka.
MNOGO je lepo bilo.
Otišli smo u neki bar na Russell bulevaru. U
uglu su bile mašine za zabavp. Ubacio sam
novčić u jednu od njih i počeo da igram. SKY
ROCKET, tako se zvala, mislim. Onda mi je
Lynn prišla i stavila ruku na rame
Moraš da ostaneš u grupi. Ne možeš da
izigravaš nomada.
U grupi sam, rekao sam.
Da, ali nisi s nama. Vi Evropljani uvek insisti-
rate na tome da ste individualci.
Greška, rekao sam. Ti si mi vrlo draga. I Buff.
Upravo si pogodio avion, rekla je pokazujući
na mašinu.
Nisam ni primetio. Ali, TI si mi vrlo draga,
dodao sam brzo.
I ti meni, rekla je stegnuvsi me blago za rame.
Voleo bih da vodim ljubav s tobom, rekao sam
gledajući u mašinu.
Bila je pauza.
Znaš, napokon je rekla, posle svega doiazi
dosada.
[1121
Mučnina?
Ne toliko, koliko dosada. Mogu li da odigram
jednu?
MICHELOB. JEDINO PIVO OKO KOJEG
SE SVAČDI UKUSI SLAŽU. OD SADA PO-
RED LIMENKI I U LUKSUZNIM FLAŠA-
MA. FLAŠE SU TOLIKO LEPE, K A K O JE
TO SKORO R E K A O JEDAN NAŠ POTRO-
ŠAČ, D A SVAKU TREBA Z A D R Ž A T I I
OD NJE N A P R A V I T I LAMPU.
Možeš malo da pomogneš, hočeš Ii? vikala je
Gej.
Nisam hteo da joj pomcfgnem prilikom istovara
jer mi se činilo da je prenela bar pola svoje
kuće kod mene.
Pola od toga ti ne treba.
Znam, ali možeš malo da mi pomogneš, zar ne?
Ostavi stvari u dnevnoj sobi i dođi da vidiš
nešto.
Gledao sam PONOĆNOG KAUBOJA na tele-
viziji. Ona je unela sve stvari, zaključala auto-
mobil i sela pored mene.
Šta je to?
Ratso je bio budan, zavaljen u sedištu, lice mu
je bilo mokro od znoja.
Hej, upitao ga je Joe, šta nije u redu?
Ratso ga je brzo pogledao i onda okrenuo glavu
na drugu stanu.
Nežno, bezmalo nečujno, rekao je
Upiškio sam se.
Pa šta? uzviknuo je Joe. Čega tu ima lošeg?
SAV sam mokar, prošaputao je Ratso. Sedište
je skroz mokro.
Do vraga čoveče, ne plači, nasmejao se Joe.
[94]
 Pazi sad, nastavio je Ratso, idem u Floridu,
obe noge su mi trule, butine me bole, pluća me
boie, i lice . . . i kao da sve to nije dovoljno
— upiškio sam se.
Joe je počeo da se smeje. Smeh nije odgovarao
situaciji, ali on je nastavio da se smeje.
Raspadam se, rekao je Ratso, i to je smešno?
Joe je klimnuo glavom, i samo trenutak kasnije,
Ratso je počeo da se smeje kao Jud.
Gledala sam taj film, rekla je Gej.
Sedi pored mene.
Ratso je počeo da se žali kako ga još više boli
kad se smeje. Posle napada smeha smirio se,
izgledao je iscrpljen i pospan.
Počeo je da kašlje i Joe ga je nekoliko puta
snažno potapšao po leđima. Rekao mu je da
ima puno praznih sedišta i obećao je da će ga
premestiti na jedno suvo, kod prvog zastoja.
Autobus je uriao niz autostradu.
Uskoro ćemo stati kod Richmonda, rekao je
Toe, i onda će sve biti u redu.
Kada je autobus najzad stao, bilo je vreme za
doručak, ali je Ratso čvrsto spavao tako da je
Joe samo navukao zavesu na prozor kako sunce
ne bi probudilo njegovog drugara.
Zašto to gledaš? Gej je upitala.
Zašto?
Hteo sam nešto da joj odgovorim, ali sam bio
prikovan uz ekran.
To je najhumaniji film, rekao sam brzo.
Ne razumem, rekla je.
Joe se probijao do vozača autobusa. Posle
nekoliko minuta ovaj ga je primetio i oslovio
Da, gospodine?

[95]
Moj prijatelj, rekao je Joe, moj prijatelj na
zadnjem sedištu je mrtav, ali ja ne znam kako
se izgovara njegovo ime. Rico Rizzo, verovat-
no, mada ga ja zovem Ratso,
Vozač je rekao
VaŠ prijatelj je ŠTA na zadnjem sedištu?
Mrtav, rekao je Joe.
Je P ovo neki vic? upitao je vozač.
Dao je signal kako bi ušao na krajnju desnu
traku, onda je prikočio i zaustavio autobus na
autostradi. Opkoračio je svoje sedište, izašao iz
svoje male kabine i počeo da prati Joea do
zadnjih sedišta.
U redu je gospodo, obratio se putnicima dok je
prolazio, SVE je u najboljem redu. Bičemo u
Miamiju za manje od jednog sata.
Putnici su znali da SVE baš i nije bilo u
najboljem redu. Mnogi su se okrenuli i iskrivili
vratove gledajući Joea i vozača. Vozač je
pogledao Ratsoa i klimnuo glavom. Skinuo je
čak svoj vozački kačket.
On ti je neki rodak? upitao je Joea.
Joe je klimnuo glavom.
Zar nećeš onda da mu zatvoriš oči?
Da ih zatvorim? upitao je Joe.
Samo ih zatvori, rekao je vozač, to je sve.
Joe mu je zatvorio oči uz puno nekog neobja-
šnjivog straha,
U redu je, rekao je vozač. Nastavljamo dalje.
Tu više nema šta.
Joe je seo pored mrtvog Ratsoa i pustio da mu
nekadašnji planovi prolete kroz glavu. I onda Je
učinio nešto što je oduvek želeo da uradi, još
od prvog dana kad je sreo Ratsoa u EVERETT
[96]
baru na Broadwayu: zagrlio ga je, pridržavajući
ga neko vreme. za ovih poslednjih nekoliko
milja, bar. Znao je da ova nežnost he može
mnogo pomoći mrtvom Ratsou.
To je bilo zbog njega. Jer sada je bio, vise nego
ikad u svom životu, uplašen, uplašen do kraja.
Video sam Gej kako plače. Film je bio gotov i
išla je neka odvratna reklama za puter od
kikirikija.
Video sam da uopšte ne želi da obriše suze, da
ih pušta da se skotrljaju niz obraze. Gledala je
u pravcu kofera, mislila je, verovatno, da li će
ikad stići u svoju Floridu, da li će videti moju,
da li će je zatvoreni koferi naterati da se
predomisli.
Nije trebalo da gledamo ovaj film, rekla je.
Pozvala je Rona, još ne brišući suze.
I ti si gledao, rekla je posle kraće pauze.
Zovi ih da dodu, rekao sam.
Pozvala ih je na večeru, za šest sati, onda je
otišla do frižidera, otvorila ga i nasmejala se.
Znam, rekao sam, hajdemo do radnje.
Stavio sam je u kolica i počeo da vozim po
samousiuzi. Kad god je klimnula glavom u
pravcu neke police, ja bih uzimao stvari i trpao
ih pored nje u kolica. Uskoro je bila zatrpana
stvarima.
Počeo sam da je ljubim između rafova.
Drogiranti, rekla je neka žena ispred frižidera s
mesom.
Poljupci izazivaju euforiju, gospodo, rekla je
Gej.
Izgurao sam kolica napolje i tako je odvezao
sve do kuće. Vlasnik apartmana se nasmejao i

[97]
klimnuo glavom. On se prezivao Kasky i mislim
da je bio Poljak. Ugurao sam Gej u kuhinju i
hteo sam da je zatvorim u frižider.
Da se ne pokvariš, rekao sam.
Znaš, poćela je da govori iz kolica, ja sam bila
sa nekolicinom muškaraca i samo jednog sam
volela. To je daleko manje od onoga što si ti
radio, verujem. Porazno je biti s nekim ako ga
ne voliš.
Pričaj mi, rekao sam.
Pomerila se u kolicima, ali nije ustala.
Majka mi je umrla kad sam imala sedamnaest
godina. Ona je bila Irkinja, otac ruski Jevrejin,
sjajna kombinacija. Odrasla sam u Los Angele-
su i uvek sam imala sve . . . imali smo kuću u
Santa Monici, tako sam išla u zatvorenu privat-
nu školu. Kad je majka umrla. dobila sam
nasledstvo u testamentu, nešto, to je sve trebalo
da bude upotrebljeno za moje školovanje, Ja
sam putovala. Otac je hteo da me uvede u
posao, a ja sam putovala . . .
Opet se pomerila u kolicima.
Shvataš, kad god sam osećala prazninu. . .
dosadu . . . trenutna nezadovoljstva, mcni nije
bio potreban niko da popunjava tu prazninu.
Nikad nisam pristajala na sastanke s mladićima
zbog toga što sam isuviše dugo bila sama ili
slično, bilo je to jedino zbog toga što sam
mislila da će bar jedan od njih nešto da pomeri,
da bude sa mnom ne zbog spoljnih stvari,
već . . .
Sereš, rekao sam.
Ja sam, nastavila je, bila sa mnogo manje

[98]
mladića nego prava prosečna devojka koja
prolazi ulicom.
Ja sam bila u situaciji da biram. I još i sad sam.
Počela je da izbacuje stvari iz kolica.
Zašto si kupio ovo? pokazala mi je neku kutiju.
Bio sam u situaciji da biram, rekao sam.
Mene ili kutiju?
Šta?
Ili ja, ili kutija, insistirala je.
Kutija, svakako, rekao sam.
Pridigla se i htela je da ustane, prišao sam joj i
prevrnuo je zajedno s kolicima. Nisam ni
sanjao, još ovog jutra, dok sam podgrevao kafu
u kuhinji, da će na tom podu, čistom i uglanca-
nom za priliku, još ove iste večeri, osvanuti
Gej prekrivena pečurkama, špagetima, cigare-
tama i pirinčom, voćem i povrćem, pastama za
zube i hlebom, i mojim kratkotrajnim besom.
Pusti me, rekla je.
Poljubio sam je u vrat, prvo. Pomerio sam
rukom kesu na podu iz koje su se rasuli
bademi.
Pusti me, rekla je.
Počeo sam da joj ližem usne. Opirala se,
mislim da je i nju bio savladao neki bes. Legao
sam preko nje i uhvatio je za obe ruke.
Ugrizao sam je za vrat i onda krenuo prema
uvetu.
Pusti me, opet je rekla.
Stegao sam joj zglobove, jednom rukom. Dru-
gom rukom sam joj otkopčao pantalone.
Ne.
Spustio sam joj pantalone do kolena i zadigao
džemper. Nije nosila grudnjak, imala je tamno-
[99]
zelenu majicu sa slikom nekog Diznijevog
junaka. Počeo sam da joj ljubim grudi.
Neću na podu, rekla je.
Pustio sam joj ruke. Ona ih je bespomoćno
raširila na podu. Pored njene glave je ležala
jedna oborena konzerva, CAMPBELL'S supa
od povrća, gotova za 6 minuta. Osetio sam
kako joj bradavice rastu i rastu i rastu . . .
Moj prijatelj je mrtav na zadnjem sedištu, ali ja
ne znam kako se izgovara njegovo ime, rekao je
Joe.
AUTUM.NUS, NAJVEĆI, NAJPOZNATIJI.
NAJSENZACIONALNIJI BAR Z A ŽENE.
LEZBEJKE, UDRUŽIMO SE, SLOBODNE
I OSLOBOĐENE ŽENE ZAŠTO DA BUDE-
TE SAME? — DOĐITE U NAŠ BAR DA SE
UPOZNAMO I RAZMENIMO ISKUSTVA.
ZA INFORMACUE ZOVITE 752-0444 ILI
DOĐITE LIČNO U 878 LARKIN ULICU . . .
Ujutru sam otišao na univerzitet da uzmem
kostime za Gej i mene.
Hallovveen žur je bio te večeri. Buff je sedeo za
stolom sa nekolicinom tipova iz scenske radio-
nice, objašnjavajući im nacrt za moguću sceno-
grafiju Brehtovog DOBROG ĆOVEKA IZ
SEČUANA. Mahnuo mi je rukom da će uskoro
biti gotov. Ljudi su ga pažljivo slušali. Šta radi
Lynn sada? Nisam ni ušao u svoju kancelariju
kad se Gej javila.
Pita moj otac da li bismo . . .
Ne bismo, odmah sam joj rekao. Nemoj da
praviš nikakve planove, ja ne mogu da idem u
Los Angeles, ne mogu da idem ni do San
Anselma ovog vikenda, ja ništa ne radim i
1100]
hvata me panika. Zverovi jos čitaju moj tekst i
nije sigurno da li će se igrati... Reci ocu
da ćemo se MI javiti kad budemo odlucili
da krenemo . . . Stojim u mestu, a treba da
uradim hiijadu stvari,
Spustio sam slušalicu i ponovo je podigao.
Okrenuo sam broj Lawrence Ferlinghettija.
Niko nije odgovorio. Odlučio sam da pozovem
Los Angeles. U slušalici se čulo TU-TA-TA,
onda neki ženski glas koji viče U REDU JE,
PREBACIĆU VAS, onda opet T-TA, pa opet
ženski glas IZVOLITE, FOX OVDE
Dobar dan, rekao sam, pokušavam da dobijem
Petera Bogdanovicha.
To je SATICOY PRODUCTIONS, je l' tako?
pitala je.
Bila je pauza uz dosta smetnji.
Halo, rekao je ženski glas.
S kim razgovaram? pitao sam.
Mae Woods, rekla je, asistent Petera Bogdano-
vicha.
Dobar dan, rekao sam. Izgovorio sam svoje
ime, rastežući.
Setila se. Ne komunicira svaki dan sa nekim ko
se zove kao ja.
Odakle zovete?
Sa univerziteta, rekao sam. Severna Kalifor-
nija.
Reći ću vam odmah, nastavila je, Peter je u
New Yorku, ali je dobio vaš tekst, ja sam mu
prosledila. Doći će za desetak dana, u idući pe-
tak, verujem. Hoćete li da ostavite neku poruku?
Ne, rekao sam, to me zanimalo, da li je dobio
tekst i ostalo. Da se nije na putu nešto izgubilo.

[101]
Shvatila je na šta mislim.
Nijedan tekst se nikad ne izgubi, rekla je brzo
Mi se ponekad izgubimo.
Poslaću mu ja pismo, rekao sam, nervira me
ovaj telefon.
U redu, nasmejala se. Hvala vam što ste se
javili.
Nije uopšte bilo potrebe da mi zahvaljuje. Ja
sam slao tekstove na sve strane i ganjao ljude.
Peter je bio samo jedan od njih. Imala je divan
glas. Ići ću da je vidim kad odem u L. A. Bio
sam besan: sve je stajalo u mestu. Napisao sam
jedno brzo pismo uredniku A M E R I C A N
REVIEW, pitajući ga da Ii je dobio moj tekst i
zašto mi povodom toga ništa ne javlja. Potpisao
sam se sa UNAPRED Z A H V A L A N . . . pošto
mi ništa pametnije nije palo na pamet. Zvao
sam Rona telefonom, činilo mi se da sam ga
probudio.
Dolazi da uzmemo kostime za večeras.
Dolazim, rekao je. Da Ii je to toliko hitno?
pitao je ne shvatajući šta mu govorim.
Da, rekao sam, dekanovo naređenje.
Pozvao sam Gej.
Volim te, rekao sam i spustio slušalicu.
Buff je ušao u sobu pokazujući palcem iza sebe
na tipove koje je ostavio na sastanku.
Još se misle, rekao je. Uopšte ne znaju o čemu
govorim. D A LI JE TO VAŠE SCENOGRAF-
SKO REŠENJE OTPORNO N A V A T R U , TJ.
POŽAR? to je jedino što ih zanima. Hajdemo
po kostime.
Otvorio je sobu u suterenu. Bilo je sigurno

[102]
preko hiljadu kostima na stotinak kvadratnih
metara.
Pogledaj ovaj šešir, takav je Hendrix imao.
Uzeli smo neke krpe i preneli u moju kancela-
riju.
Ovo je zabranjeno, rekao je. Dekan bi popiz-
deo da zna šta radimo s njegovim odeljenjem za
dramske masturbacije.
Ron je došao trljajući oči.
Volim Gej, rekao sam mu. Sasvim sam siguran
u to.
Koju Gej? upitao je Buff.
Videćeš je večeras, rekao sam. VIDEĆEŠ je.
Nisi rne zbog toga zvao? upitao jc Ron.
Ne, rekao sam. Odaberi kostim.
Gde je žur?
402 Sycamore Lane, izdiktirao je Buff. Biće
preko 200 Ijudi.
Onda mi i ne treba kostim, reče Ron. Sakriću
se iza 100 Ijudi.
JOHNSON'S ŠAMPON Z A BEBE. DO-
VOLJNO JE BLAG DA GA UPOTREBLJA-
VATE SVAKI DAN. JOHNSON S ULJČ Z A
KOŽU. DOVOLJNO JE BLAGOTVORNO
DA MORATE D A G A UPOTREBLJAVATE
SVAKI DAN. OD DANAS, U VEĆIM
PAKOVANJIMA . . .
Hajdemo bez kostima, reče Gej češljajući se.
Hajdemo ovakvi kakvi smo.
Hajdemo, rekao sam.
Postoje lepi Ijudi, koji. kad dosegnu jednu
odredenu granicu, ne mogu da izgledaju joŠ
lepši. Gej je mogla. Ona uopšte nije bila
ljudsko biće. Vezala je kosu žutom trakom.

[103]
Imala je crnu haljinu do zemlje, sa izvezenim
cvetovima, i čizme. Nisam joj dopustio da se
šminka.
Baci taj lanolin u kantu za dubre.
SVI KOZMETIČKI PREPARATI, čuo sam
Aldousa Huxleya, NAPRAVLJENI SU NA
BAZI LANOLINA. ALI, FABRIKANTI KO-
ZMETIČKIH SREDSTAVA UPOTREBLJA-
VAJU BLUDNE LEPOTICE, PLAVUŠE I
OSTALE SEKS-BOMBE KOJE NAVODNO
UPOTREBLJAVAJU TE PREPARATE I
ZBOG TOGA SU LEPE, NE GOVOREĆI
NAM Z A P R A V O NIŠTA O STVARNIM
VREDNOSTIMA TIH EMULZIJA. ONI, TO
JE SASVIM JASNO, NE PRODAJU LANO-
LIN — ONI PRODAJU NADU.
Hajdemo ovakvi kakvi smo, dopala mi se ta
rečenica i zato sam je ponovio.
Uhvatio sam je za ruku. Jedino što sam želeo
da radim na ovom svetu, bilo je držati nju za
ruku.
Otišli smo peške niz ulicu, do malog bara
BLAKE'S, seli smo za šank i naručili džin-
-tonik.
Uopšte mi se ne ide tamo, rekla je.
Znaš Gej, rekao sam joj, ja sam kadar da
ostavim sve što sam započeo, samo radi tebe.
To će nas upropastiti.
Uopšte nisam hteo da joj pustim ruku. Vadio
sam cigarete jednom rukom, platio sam jednom
rukom. Smejao se jednom rukom. Gurao je jed-
nom rukom. Ljubio je jednom rukom.
Još jedanput? pitao je mladić iza šanka.
Da, rekao sam jednom rukom mladiću iza

[104]
šanka. I ne samo jedanput.
Nisam hteo da joj ispustim ruku. Išao bih na
sud zbog toga. Bio sam spreman da se tučem
jednom rukom, sanjam s jednom rukom,
umrem s jednom rukom. Sedeli smo tako sve
do deset sati, kada je ona ustala i rekla.
Hajdemo
pokazujući barmenu svoje zube. Tip je pomislio
da ima neke šanse jer je nastavio da je gleda,
klimajući glavom, kezeći se kao neki pobesneli
pas.
Gde je Ben? upitao sam Gej gledajući
barmena.
Kod suseda. Oni ga obožavaju.
U kolima smo se ljubili beznadežno.
Hajdemo na to mesto, rekli smo istovremeno.
Da se nije čula muzika ne bismo ni našli tu
kuću.
Broj 402 uopšte nije postojao. Neki tip je stajao
na ulazu, posmatrajući nas dok smo se parki-
rali.
imaš žutu traku u kosi, rekao je Gej dok smo
prolazili pored njega.
Da, rekao sam. Ja sam je vezao.
Hteo sam da se potučem s nekim. Znao sam da
je ona veliki izazov, devojka kojoj će svi
dobacivati, koja će biti u centru pažnje nekih
gaiebova, ukoliko smo sami na pesku Stinson-
-plaže. Znao sam da će sada klinci tražiti da
igraju s njom, da će nešto šaputati iza naših
leda, da će joj dobacivati neke erotske izraze
koje još nisam čuo.
Dodi ovamo, rekao sam i povukao je sa sobom.
Unutra.
[105]
Unutra, ljudi su sedeli jedno drugom u krilu,
Bilo je tu Crvenkapa, Vukova, Zmajeva, Nim-
fomanki, Kleptomanki, Vitezova, Kazanova,
Devica, Onaničara, Alkoholičara, Grebatora,
Seratora, Glumaca, Padavičara, Narkosa, Le-
kara, Frigidnih Domaćica, Ponoćnih Pcsni-
ka . . .
Dodi ovamo, još odlučnije sam je povukao za
sobom.
Zdravo, rekao je Buff razgledajući Gej.
Premestio je cigaretu iz jedne ruke u drugu.
Vi ste Gaye? mislim da sam u pravu . . . Lynn,
ovo je Gave.
Lynn je doplivala iza nekog tipa s plavom
bradom. Imala je gnjuračko odelo na sebi. Gej
joj je pružila ruku. Buff mi je namigivao
Hej pejzaaano, dobro si ti meso zakačio.
Vidimo se, rekao sam mu i nastavio dalje.
Ron je držao govor u kuhinji. Da li je to Ron?
JebeS ti to pozorište u kojem tebi NEKO uvek
mora da kaže da napraviš predstavu sa dobrim
EKONOMSKIM POTENCIJALOM.
Hej Ron, rekao sam, pozorište ne postoji
Upravo su ga otkazali na poslednjem zasedanju
Ujedinjenih nacija.
Gde ste? odmah je promenio temu. Mislili smo
da nikada nećete doći.
Sharma je skočila na Gej, iza leđa, i ja sam
pomislio da je tuča već počela. Sharma je imala
masku PINK P A N T H E R A na sebi. Ron je bio
u belom Elton-John-odelu sa naočarima na
razdeljak.

[106]
Isuviše si lepa, rekao je Gej. To nas pomalo
vreda.
Što je taj Ron znao da se prosere ponekad!
Haaaajdemo na pi-će, predložila je polupijana
Sharma.
U bašti je bilo šest buradi s pivom, i dva
sanduka, to sam kasnije utvrdio, J&B viskija.
Gej je pila čist viski. Ron je sipao pivo njemu i
Sharmi. Ja nisam znao šta ću. Naglo sam
krenuo unutra, tražeći nešto.
Buff je bio nasred sobe, igrajući kanadsko oro.
Dođi, rekao sam mu.
Dogegao se.
Imaš li malo?
Ne znam na šta misliš?
Imaš li malo od onoga . . .
Neki tip je prošao umačući bradu u čašu s
pivom.
. . . od onoga što smo probali u sauni?
Uvek, rekao je. Ali, ne sada i ne ovde. Biciklisti
će krstariti noćas.
Daj mi malo. Za jedan joint.
Šta ti je? rekao je. Gaye izgieda kao da jede
šnicle . . .
Treba meni, rekao sam. Nervozan sam. Uvali
mi koji gram i malo hartije.
Zdravo, rekla je Lynn.
Zdravo, rekao sam. Kako si?
Dosadno, rekla je. Posle svega dolazi dosada.
A pre svega? zagrlio sam je oko struka.
Imao sam utisak da sam obgrlio neku podmor-
nicu sa Atlantika.
Buff mi je mahao rukom da dodem na stranu.
Zdravo Lynn, rekao sam. Pazi šta radiš.

[107]
Je l` znaš da zavijaš?
Pokaži mi.
Zavio je jednu cigaretu.
Daj mi još jednu.
Divna je.
Ko?
Gaye. Imaćeš problema s njom.
Otvori usta i sakri se iza njih, rekao sam mu.
Uzeo sam cigarete i krenuo ka bašti. Neko mi
se javio mašući lepezom ispred lica. Gej i
Sharma su razgovarale napolju. Stajali smo
pored nekog zvučnika iz kojeg je curelo naj-
manje 300 vati muzike.
Dodi, rekao sam i uhvatio je za ruku. Sharma
je pošla s nama.
Gde je Ron? pokušao sam da se oslobodim nje.
Drži govor u kuhinji. Sada je već treći čin,
verujem.
Hoćeš malo? pokazao sam joj cigaretu.
Ja hoću, Gej je rekla i prosula viski u travu.
Seli smo na ivicu teniskog igrališta. Neka
crvenkapa je igrala tenis sa šestim patuljkom iz
SNEŽANE I SEDAM PATULJAKA.
Ja znam zašto sam s tobom, rekla je Gej. Uvek
znaš šta hoćeš.
To nema veze s tobom, rekao sam. To ima veze
sa mnom.
Znaš li ti zašto si sa sobom? upitala me je
Sharma.
Smetala mi je. Hteo sam da razgovaram sa Gej.
Znam, rekao sam. Još nisam uspeo da nadem
adekvatnu zamenu.
Povukli smo nekoliko dimova.

[108]
Šta znači BRIGHT MOMENTS? upitala je
Gej.
Ne znam, rekla je Sharma. To mi se nikad nije
dogodilo.
Gej mi je stavila glavu u krilo i dugo smo tako
sedeli. Hteo sam da odem u kupatilo, ali nisam
znao gde se nalazi. Ustao sam.
Gde je toalet? pitao sam Trinku koja je stajala
pored roštilja i čekaia na neku klopu.
Tamo, rekla je.
Prošao sam kroz kuhinju. Tu su postojala još
jedna vrata koja su vodila u kupatilo. Otvorio
sam ih i ugledao dvadesetak muškaraca kako
stoje u toj prostoriji. Potražio sam toalet, ali
nije ga bilo. Onda sam primetio, gledajući u te
tipove koji su stajali okolo i nešto živo razgova-
rali, da jedan od njih mokri u mali bazen koji se
nalazio u sredini prostorije. To je bio minijatur-
ni bazen, kao kada od tri metra, urađen u
mozaiku, napunjen vodom do vrha.
Ovo je toalet? upitao sam neko bledo napude-
risano lice.
Da, rekao je. Na pravom si mestu.
Stao sam pored bazena i primetio da svi gledaju
u mene. Jedan tip se pomakao i prišao bliže.
Razgovor je prestao.
Ko si ti? upitao je puder.
Jean Paul Sartre, rekao sam.
Nisi slučajno došao ovde, nastavio je.
Jesam, rekao sam. Puka slučajnost. Nisu sva
mesta na mapi ucrtana.
Ponovo su ućutali. Dvadeset pedera na gomili.
Uhvatio sam se za glavu.

[109]
Samo vi pričajte, rekao sam im. Nabaviću ja
novu mapu.
Zatvorio sam vrata za sobom. Ispišao sam se
tek u bašti.
Gej je igrala s nekim tipom. Ne može čovek da
ode do toaleta na pet minuta . . .
Dođi, rekao sam joj.
Ostavila je tipa, a ovaj, kreten neki. nastavio je
da igra sam.
Ova kuća je puna pedera.
Puna ČEGA?
Pedera, rekao sam. Hajdeino.
Sharma i Ron su prišli.
Ovde vrvi od pedera, rekao sam Ronu. Jesi li
bio u toaletu?
Ne, rekao je. Tamo su koncentrisani?
Tamo su se i rodili. Nikad odatle neće izaći.
Onda je naišla Lissa. Devojka koju sam sreo u
Trinkinoj kući, koju sam poznavao desetak
sekundi, dok je Billie Holiday završavala
pesmu.
Zdravo, rekla je.
Gej i Ron su počeli da igraju. COLD BLOOD
su nešto svirali.
Zdravo. Šta ima novo kod TEBE?
Ništa, rekla je. Pobegao si one večeri.
Nisam voleo da objašnjavam.
Šta radiš za ljubav? upitao sam je.
Ništa, opet je rekla.
Jasno mi je, rekao sam. Ova kuća je puna
pedera.
Dodi neki put kod mene.
Otišla je njišući kukovima. Posmatrao sam Gej.
Lissini kukovi. Gej. Mali fleševi. Blic-podaci,
[110]
delovi nekog budućeg mozaika.
Onda je Lissa izašla iz kadra. Morala je već
jednom.
Gej. S kakvom je energijom igrala! Ron je
pokušao da je prati, ali videlo se da diše s
teškim naporom.
Gej je zabacivala kosu unazad i obavezno
puckala prstima. Počela je da se uvija. Promena
muzike, novi ritam. Nisam više mogao da je
pratim, plašio sam se da Ron ne dobije srcani
udar. Bila je to neka muzika prepuna napadnog
ritma, najmanje dvadeset tipova je zaprašivalo
mikrofone u studiju.
Ko je ovo? upitao sam neku crnu protuvu koja
je prolazila pored mene.
B. T. EXPRESS, rckla je protuva nastavljajući
da se trese u ritmu.
Dobro čukaju, pomislio sam i počeo da igram c
Ronom i Gej.
Ona je skinula čizme i počela da igra bosa po
travi.
Buff i Lynn su prišli. Počeli su da lgraju kao
poblesaveii.
DO IT, urlikao je neki glas iz zvučnika, DO IT
TIL YOU'RE SATISFIED . . .
John je odnekud doleteo. lmao je plašt kao
supermen, sa iscrtanim krilinia, i kožnu kapu na
glavi. Priključio nam se. Video sam ga kako za-
gleda Gej, kako pokuša\ a da joj pride i igra
baš s njom, kako širi krila ispred nje.
Svi smo tu zbog nje, pomislio sam. Da ona nije
ovde, da ne igra na ovoj travi bosonoga.
uvijajući se kao gajtan oko mikrofona, niko
ovde ne bi bio. Bila bi tu neka neugažena trava.

[Ui]
odsjaj svetiljke ispred ulaznih vrata, neki peder
koji uzdiše za Omarom Sharifom, tišina obične
novembarske večeri. Sve je postojalo radi nje i
to me je dovodilo do besa. Šta bih ja ovde radio
večeras bez nje? Nastavio razgovor s Lissom i
najzad je odveo svojoj kući, polupijanu i
polubludnu da mi uzdiše Hendlovog Mesiju na
jastuku. Šta bi oni radili da ja nju nisam doveo
večeras ovde?
Dobro se zabavljaš? upitao me neki muški glas
sa perikom i nakarminisanim usnama.
Sjajno, rekao sam. Zaista.
Drago mi je, rekao je i pružio ruku. Izgovorio je
i prezime koje uopšte nisam razumeo. Ja sam
domaćin.
Odlično, rekao sam. Baš mi je drago što smo se
upoznali. Slušaj — hteo sam nešto da mu
kažem o onim perverznjacima iz nepostojećeg
kupatila — onda sam se naglo trgao i odustao
kad sam primetio da čudnim pokretima sebi
namešta periku
Slušaj, kakav je sastav gostiju ovde večeras?
Ne znam na šta misliš, odgovorio je. Onda se
nasmejao i dodao.
Francesca je ovde, ukoliko je već nisi upoznao.
Ne, rekao sam, nemam pojma ko je to.
Neki peder, pomislio sam.
Hajde da vas upoznam, dodao je. Ona je, znaš,
kćerka gospodina Aliotoa.
Zar? rekao sam.
O čemu dečko govori?
. . . gradonačelnika San Francisca, završio je.
Pošao sam za njim, probijajući se kroz neku
gomilu sačinjenu od ženskih nogu. parfema,

[1121
pobesnele cike. Molio sam boga da Frahcesca
nije muškarac, to bi me dotuklo. Onda je on
zastao, pokazao rukom prema grupi ofarbanih
lica i prošaputao
Zar nije dražesna?
Nisam znao na koga je mislio jer su svi bili u
kostimima.
Francesca, da te upoznam, rekao je uz os-
meh . . .
Mika, rekao sam. Kako si ti Francesca?
Neko ofarbano lice je pružilo ruku. Nisam
mogao da utvrdim da Ii je lepa, dražesna i
slično. Znao sam da nije muškarac.
Zdravo, rekla je povlačeći ruku.
Izvini za ono juče, rekao sam. Stvarno nisam
mogao da dodem.
Ne razumem, rekla je.
Nisam mogao da dodem na sastanak i molim te
da mi oprostiš.
Gledao sam u zemlju računajući na njenu
zbunjenost.
Sastanak? pitala je više sebe nego mene. Mi
nismo imali nikakav sastanak.
Onda se naglo uozbiljila.
Da me vi niste zamenili s nekim?
Moguće je, rekao sam. Dopustite da vas bolje
pogledam.
Stajao sam tako ispred nje i gledao je. Bila je
kao paralisana.
Mogu li da vam skinem šminku, rekao sam. Još
nisam sasvim siguran.
Ništa nije rekla i ja sam počeo da joj razmazu-
jem boju po licu.
Koliko lanolina, rekao sam.
[113]
Da vi ne pravite neki vic sa mnom? trgla se
unazad.
Da, rekao sam, uopšte ne znam zašto to radim.
Ko ste vi?
Ja sam čovek koji vam je dodirivao lice pre dve
sekunde. To vaŠem vereniku niste dopustili ni
posle šest meseci poznanstva.
Ostavite me na miru, naljutila se.
Shvatite Francesca, ja ovo radim iz beznada.
Počeo sam da glumim skupivŠi obrve, praveći
neke paćeničke grimase, sporo izgovarajući
reči.
Ja sam beznadežno zaljubljen u vas. Već mese-
cima. Morao sam ovo da vam kažem. To je bilo
jače od menc. Laku noć Francesca.
Otišao sam do bureta s pivom i natočio jednu
čašu. Sakrio sam se iza jednog para koji se
Ijubio na susednom buretu i počeo da posma-
tram Francescu. Prvo se okrenula nekini druga-
ricama, onda je pogledom počela da traži nekog
po bašti. Mene? Najzad je krenula ku nekome i
uskoro sam je video kako priča sa domaćinom.
Iz daliine, domaćin se činio boljom ribom od
nje. On je širio ruke u stilu N E M A M POJMA
KO JE TAJ TIP i slično. Ona ga je ostavila i
počela sama da kruži po bašti. Izgledala je
dosta izgubljeno, s tom razmazanom farbom na
Iicu. Nisam hteo da joj priđem.
Malo zabave, rekao sam glasno, malo zabave,
napokon.
Da, ali nikad utroje, reče par koji se Ijubio
pored mene.
Zbrisao sam da ne bih morao da im objašnja-
vam kako nisam neki bolesnik-onaničar, već da
[114]
se sjajno zabavljam s tom Francescom, starom
poznanicom od pre pet minuta.
Gej.
Oni su bili prestali da igraju, stajali su u krugu i
pričali. Dok sam im prilazio, dobio sam to
snažno osećanje neČeg završenog. Dan se bio
istrošio. Svi smo muzli ovaj dan, crpli sve što
smo mogli da izvuČemo iz njega, trošili ga dok
se skroz nije istanjio i sada smo ga odbacili.
Video sam protekli dan, prebačen preko grane
obližnjeg drveta, kako visi bespomoćan, neupo-
trebljiv. Bilo mi ga je pomalo žao. Tako šutnuti
jedan dan pošto si ga pretbodno iskoristio do
poslednje kapi! Izgledao mi je jadno, kao neka
devojka na kojoj se izredalo hiljadu muškaraca,
ostavivši je samu, raskrečenih nogu, na nekom
prašnjavom drumu.
Idemo? upitala je Gej.
Da, rekao sam. Ne mogu više da gledam onog
bednika kako visi na drvetu.
Gej se okrenula, ne shvatajući o čemu govorim.
Onda je pokrila usta šakom. Neko je uzviknuo
snažno u dnu bašte. Gcj je vrisnula. Lynn je
potrčala. Gej je još jedanput vrisnula. John je
samo rekao
Jeeeebi ga
i uhvatio se za glavu. Ljudi su poČeli da trče
usplahireno Gej mi je zabola glavu u grudi i
počela da se trese histerično. Čuo sam kako
neko ruši čaše u prola/u. Buff je došao vukući
Lynn iz dna bašte ka nama.
Ne, rekao jev samo to ne . . .
Upaljena su sva svetla i bašta je ponovo dobila
svoj dan.

[H5]
Niko da ne napušta baštu! čulo se nekoliko
povika istovremeno.
Jedna devojka je povraćala po svojoj haljini,
jedva se pridržavajući za ogradu. Domaćin je
protrčao pored nas s merdevinama.
Podigao sam glavu, čvrsto držeći Gej uz sebe.
Na drvetu je visio neki mladić.
Imao je žuti plastični konopac oko vrata, sličan
onima, učinilo mi se, koji služe za vuču auto-
mobila. Neko se uspeo uz merdevine i presekao
konopac.
Spustio sam glavu u trenutku kad je telo
udarilo o tle.
VEČERAS ĆE C A R O L Y N CASSADY GO-
VORITI O SVOM ŽIVOTU SA NEALOM
CASSADYEM I JACKOM KEROUACOM. U
SPECIJALNOM INTERVJUU, KOJEM ĆE
PRISUSTVOVATI I PESNICI FERLING-
HETTI, GINSBERG I McCLURE, CA-
ROLYN ĆE PRIĆATI O NASTAJANJU
KNJIGA »ON THE ROAD«, » D H A R M A
BUMS«, »DR. SAX«, I O PRIVATNOM
ŽIVOTU KEROUACA OD PRVIH D A N A
SLAVE PA SVE DO NJEGOVE SMRTI.
SVE O BIT-GENERACIJI, VEČERAS U 9
SATI NA KJAZZ-FM.
Dobio sam jedno malo parče hartije, obave-
štenje, na kojem je pisalo kako je odlučeno da
se tekst SQUASH stavi na repertoar. Premijera
je bila zakazana za 24. januar, s mogućnošću
odlaganja za nedelju dana. Reditelj će biti . . .
scenografija . . . kostimi itd. Budžet od . . .
podeliti srazmerno na . . .
Mala cedulja.

[116]
Sačekaj kritike, rekla je, onda pošalji tekst u
Mark Taper Forum . . .
Ima još dva meseca do tih kritika, rekao sam.
Nastojao sam da ostanem po strani. Probe me
nisu interesovale, tekst je zahtevao minimalne
prepravke, glumci su bili dosta zapaljeni. Sada
sam imao vremena da radim nešto drugo. Gej
je odlazila sama da obiđe kuću, izleti me nisu
privlačili i hteo sam da sebi uvek omogućim
malo prostora. Njen otac se javljao telefonom,
maltene svakodnevno, bilo mu je dosadno i sve
u stilu ZABORAVIO SAM DA VAM
KAŽEM PROŠLl P U T . . . Ron je pravio
neke indijske večere i često smo odlazili kod
njega. Lynn nas je pozvala jedanput u taj njen
bar, tamo smo nešto pili do posle ponoći i ona
nam nije dozvolila da platimo. Po sto dolara je
dobijala za veče, samo od bakšiša, tako je rekla
i pri tom pokazala ispresavijane novčanice. Buff
je hteo da radi scenografiju za mene, nisu mu
daii, došao jc u sukob sa nekim tipovima. John
je uzeo nov stan, pozvao Trinku da prede kod
njcga i počeli su da žive zajedno. Ona se bavila
fotografijom, s uspehom, nekim. Lissa je ostala
sama s pločom Billie Holiday. Jim McEvoy se
zvao dečko koji se obesio. Niko nije znao zašto.
Gej je išla jedanput da se nade sa svojim
advokatom, jer je potrošila mnogo više novca
od onog, propisanog.
Sere, rekla je kad se vratila.
Počele su kiše. Miles Davis je dolazio u
Keystone sredinom meseca, oštrio sam se za to
i za još nešto. Gledao sam Bunjuelovog AN-
ĐELA UNIŠTENJA jedne večeri. M-L je bila

[117]
u bioskopu, vrlo neljubazna prema Gej. Ron i
ja smo posle filma pokušavali da utvrdimo da li
je snimljen pre Beketovog GODOA. Onda je
Onda je iz Kolorada došla jedna divna glumica,
zvala se Jean West, dupe koje hoda zvao sam
je, nisam do tada video ništa slično, toliko
erotizirajuče, uspaljujuće . . . Bila je Crnkinja.
mladolika, ali su je srećom uzeli da igra u
drami. Imao sam u tekstu dve uloge, dve sestre
bliznakinje, od kojih je jedna trebalo da bude,
insistirao sam, belkinja, a druga crnkinja. Pravi-
li su mi malo problema oko toga, ipak sam
izgurao ideju. Rediteljka je imala neku čudnu
osobinu da sve što glumcima nije bilo jasno oko
uloga, treba da objasni autor, a ne reditelj. Ona
mi je i uputila jednog dana Jean West na kance-
lariju, u dva posle podne. Ron je bio kod mene
pa joj je objasnio ulogu bolje nego ja. Kada smo
završili, ona je ostala da sedi.
Ukoliko nastavi da sedi, pomislio sam, više je
neću zvati dupe koie hoda.
Hoćeš da popiješ nešto?
Šta imaš?
Sad ću da vidim, rekao sam i otišao u Ronovu
kancelariju.
On me pratio.
Tucaj je, rekao je kad smo ušli kod njega.
Neću, rekao sam, samo zato što je u ansamblu.
Gadaj je, rekao je opet. Kakve to ima veze?
Pričaće nekom. To mi sad ne treba.
Došla je da se šprica s tobom, konju, to je
jasno. VidiŠ je kako sedi?
Dok mi je govorio, sve vreme sam u mislima
imao neki tajni izlazak uveče, uz puno laganja

[118]
pred Gej, izmišljanje nekog praznog stana,
trošenje love, praćenje kući. Nije mi palo na
pamet da ja nju, odnosno, bilo koje drugo dupe
koje hoda, mogu da potucam u toj mojoj
kancelariji, koja je sem dve kožne fotelje i
dugačkog stola imala i KLJUČ kojim sam
mogao da zaključam vrata u svakom trenutku
dana, noći i godišnjeg doba.
Vratio sam se u kancelariju i nisam primetio
ništa neobično u njenom sedenju. Ron je
halucinirao. Verovatno je on hteo da je gada.
Jeste da se smejala izazovno, ali to meni više
nije bio nikakav znak. Svaka žena se smeje
izazovno ukoliko muškarac ima petlju da je
pogleda u osmeh. Sipao sam joj piće.
Znaš, Jean, rekao sam. hteo bih nešto da ti
kažem. Zatvorio sam vrata.
Nemoj da se ljutiš, ovo ti govorim vrlo ozbiljno
i iskreno. Nećeš da sc naljutiš?
Neću, pogledala me upitno.
Može da zvuČi glupo, znaš.
Razmišljao sam šta da joj stvarno kažem.
Postoje neke stvari koje ja ne mogu da vidim.
Nešto na šta mi drugi Ijudi obrate pažnju.
Ukažu mi na nešto što ja zaista ne primetim.
Evo Ron, na primer . . .
Slušala je pažljivo.
Ron mi je rekao da bi trebalo da te tucam čim
udern u sobu.
Čulo se.
Čulo se kako nešto odzvanja u vazduhu. Onda
je neko poćeo da zviždi niz hodnik. Prošlo je
još petnaestak minuta, u kojima je tišinu
remetiio jedino njeno disanje. Najteže pauze u
[119]
životu. Znao sam da sam prenaglio, ali sam
hteo da idem do kraja. Sad sam ja poceo da
gledam nju, bezobrazno. Ništa nije rekla. Usta-
la je, podigla tašnu sa stola. Onda je otvorila
vrata i tiho ih zatvorila za sobom. Znao sam da
sam sve usrao. Plašio sam se da ne ode pravo
na probu i otkaže ulogu. Pitaće je za razloge.
Lagaće, onda će joj grunuti suze na oči,
ispričaće sve. Mnogo sam usrao stvar, ne znam
zašto, nije mi uopšte bilo do čukanja.
Sačekao sam malo i onda sam pošao za njom.
Morao bih da je pronadem negde pre nego što
ode na probu. Uleteo sam u salu i pogledao na
scenu. Nije je bilo. Otišao sam u zelenu salu u
kojoj su glumci čekali da budu prozvani pred
izlazak na scenu. Ni traga od nje. Odjurio sam
na sprat, plašeći se da je možda otišla kod
sekretarica, smatrajući da će se njima najlakše
izjadati. Ni govora. Izašao sam napolje. Video
sam je kako ulazi u jedan paviljon u kojem su
se održavale slikarske izložbe. Imala je tašnu
prebačenu preko ramena, hodala je polako.
Ušao sam za njom.
Stajala je ispred neke slike, video sam joj
profil, nijedan mišić na licu joj se nije pomerao.
IzgledaJa je kao neka skulptura pred slikom.
Stao sam iza nje.
Izvini za ono, rekao sam.
Nije se pomerila. Dva tipa su stala pored nas,
razgledajući sliku.
Ne znam zašto sam rekao one gluposti malopre.
Nije htela da se okrene.
Uhvatio sam je pod ruku.
Ron nije ništa rekao, to je bila moja ideja.
[120]
Hteo sam bar njega da izvučem iz govana.
Šta? okrenula se.
Pa, to u vezi sa tucanjem. Ja sam to hteo da
radim, ne Ron.
Zašto onda nisi tako rekao?
Počela ie da se zeza sa mnom. Znala je da
cvikujem.
Nisam znao kako se to kaže na engleskom.
To se ne kaže . . . to se radi.
Očekivao sam da će da prebaci razgovor na
ovaj teren. Uskoro će početi ono BELCI SU
LOŠI TUCAČI, ONI SAMO PRIČAJU O
TOME . . .
Uhvatio sam je za ramena i okrenuo sebi.
HAJDE DA SE TUCAMO, namerno sam
rastegao rečenicu.
Nasmejala se.
Hteo sam da izvučem Rona iz ovoga. Malopre
sam bio neoprezan uvlačeći ga u razgovor. Ne
bih voleo da mu ona pride jednog dana, s
kurvinskim izrazom na licu, HTELA BIH
NEŠTO S TOBOM DA R A Z G O V A R A M . . .
Znaš li ko je ovo? rekla je pokazavši prstom
prema slici na židu. Znam, rekao sam pokuša-
vajući da pročitam potpis pri dnu. Ar-ne-son.
Bob Arneson, rekao sam. Moj veliki prijatelj.
Tek tada sam pogledao sliku. Jedna crnkinja i
jedna belkinja sede zajedno ii kucaju u jednu
pisaću mašinu. Crnkinja levom, a belkinja de-
snom rukom. Bela žena drugu ruku drži na
butini crnkinje. Ruka crnkinje je na stolu,
smirena.
Razgovarali smo ispred te slike još neko vreme.
Sve je bilo u najboljem redu, pričao sam viceve,
[121]
ona se smejala i pljeskala rukama, ja sam joj na
kraju rekao D I V N A SI DEVOJKA i tako smo
se rastaJi. Pao mi je kamen sa srca.
Sve je bilo u redu tog dana do osam sati uveče.
Gej je pozvala Ijude na yečeru, radio sam do
pred njihov dolazak, k ucaj uči prosečno pe t
stranica na sat. Osećao sam veliko zadovoljstvo,
bio sam ispunjen nečim, imao sam puno oprav-
danje da ne radim ništa drugo sem onog što
sam radio. Gej se obukla i zahtevala je od
mene da se obučem. Pristao sam i na to. Bila je
u radnji i kupila je desetak novih ploča. Jedan
sjajan pijanista, Vince Guaraldi, između osta-
log. Ron je dolazio na večeru i dovodio Tinu
Shepard, glumicu iz Chaikinove trupe. To je
sve strujalo kroz mene negde do osam sati.
Onda sam se uznemirio kao kreten i počeo da
se šetam po stanu Nisam znao zbog čega to
radim. Istuširao sam se, ali to je samo pogorša-
lo stvar. Digao sam slušalicu i pozvao Johna.
Slušaj, rekao sam, treba mi hitno jedan broj
telefona. Otkazana je proba pa moram da
stupim u kontakt s nekim glumcima.
On je ovaj posao znao bolje od mene i samo se
nasmejao.
Zašto bi T1 to radio? Kakve ti imaš veze s
otkazivanjem proba?
Zapuši svoje lice, rekao sam mu. Treba mi broj
Jean West.
Našao je broj i izdiktirao mi ga.
Šta će ti ona?
Šta misliš?
Javi mi šta je bilo, rekao je i spustio slušalicu.
Kopile, pomislio sam. Ovde su svi toliko iskva-

[122]
reni. Znao sam da moram da stupim s njom u
kontakt pre nego što izludim, ali nisam mogao
da smislim šta da joj kažem preko telefona.
Počeo sam da se znojim. Pozvao sam telefonsku
centralu.
Evo vam broj telefona, rekao sam. Molim vas
da mi date adresu vlasnika.
Ko traži? pitala je telefonistkinja.
Njena tetka, rekao sam.
Zapisao sam adresu na malom parčetu hartije,
savio ga desetak puta dok nije postalo kao
zrnce šibice, i onda ga stavio u džep od košulje.
Osećanje krivice.
Nisam mogao da sačekam da se gosti pojave i
smišljao sam razlog za izlazak. Ako odem na
probu, Gej će moći da me pozove u svako doba
i utvrdi da nisam tamo.
Idem da prošetam, rekao sam.
Sad?
Odmah se vraćam.
Otišao sam u kuhinju i drpio ključeve od njenog
automobila.
Odmah se vraćam, ubeđivao sam nju i sebe.
Lako sam pronašao kuću, ali nisam mogao da
utvrdim na kojem je spratu. Na sandučiću nije
pisalo West. Zakucao sam na neka vrata u
parteru.
Jean West, rekao sam nekoj glavi s papilotna-
ma, gde je?
Papilotne su razmišljale pola sata.
Na drugom spratu, rekla je. To je Jean Webb,
slatka devojka.
Otkud Webb? pomislio sam. Nešto nije bilo u
redu. Otvorila je vrata. Stajala je neko vreme
[123]
 ne reagujući. Onda je izašla, stala ispred mene i
naslonila se na zid.
Zašto? rekla je.
Samo da te vidim.
Imam probu za pola sata.
I ja isto.
Ušla je unutra njišući kukovima.
Uđi, rekla je. Ne plašiš se?
Sve je bilo drvo. Zidovi su bili obloženi
trskama, drvene police, biblioteka, drvene knji-
ge, sav nameštaj u kuhinji, sve je bilo drvo.
Pantalone u kojima je bila danas ležale su
prebaćene preko kauča.
Hoćeš li da popiješ nešto?
Ne, hvala, rekao sam. Šta imaš?
Nasmejala se i sipala neku vodicu u dve čaše.
Šta je to?
Votka.
Nisam pio votku otkad sam došao ovde. Izvadi-
la je već isečene kriške limuna iz frižidera i
spustila ih u čaše. Po ovome sam zaključio da
ona stalno šika votku i da joj je dodatni pribor
uvek u stanju pripravnosti.
Zašto si došao? opet je počela.
Nisam znao šta da joj kažem. Ono što sam
HTEO da joj kažem, već sam joj rekao. Mogao
sam da snimim tu rečenicu na magnetofon i
puštam joj pedeset puta dnevno. Mogao sam i
da pošaljem nekog klinca da joj pušta tu traku
dva sata pred moj dolazak i tako smanjim
razdaljinu koju stvaraju nepotrebne reči.
Došao sam da te vidim, rekao sam. Odmah
idem. Ja s tobom mogu da razgovaram, počela
je, samo na osnovu tog teksta. Jedino iz toga

[124]
mogu da izvučem neki zaključak o tebi. Sve
ostalo ukazuje na to da si ti totalna misterija.
Bila je u pravu. Meni nije ni padalo na pamet
da je pitam nešto o njoj, sebi, o drami ili, bar,
njenoj ulozi.
Radi toga sam i došao, rekao sam. Hteo sam da
prepravim tvoju ulogu.
Nasmejala se.
Hteo si da je zajedno prepravimo?
Sjajna ti je votka, nadovezao sam se, osetivši da
je počela da se opušta.
Sipala je još jedanput, ne gledajuči u čaše. Tu
sam potpuno učvrstio mišljenje da ona pije bez
razmišljanja.
Dođi, rekao sam joj i pokazao na prazno mesto
pored mene na kauču.
Zaklatila se i prišla. Sela je uvalivši se duboko,
prekrstivši noge, stavivši levu ruku pod glavu.
Reci mi nešto o sebi.
Nemamo vremena za to, rekla je cupkajući
nogom.
Reci bar nešto.
Zamislila se, onda je otpila malo iz čaše,
okrenula se, nastavila da klati nogom i rekla
Ja sam udata, znaš.
Ne znam, rekao sam.
Još neko vreme, dodala je. A ti?
Ja nisam. Nisam oženjen. Bar nemam taj
utisak.
Došla sam danas kod tebe u kancelariju, nas-
tavila je, zato što me rediteljka poslala.
Onda, kada sam dobila potrebne stvari, onda
mi se nije išlo. Nisam imala nikakve namere.
Bilo mi je svejedno da ustanem ili da nastavim

[125]
da sedim. Nisam imala utisak da si TI tu, bila
sam sama, više nego ikad, i nisam imala gde da
idem. Onda si ti ono rekao . . . i to je bilo
pogrešno.
Hteo bih da se tucam s tobom, rekao sam što
sam mogao glasnije.
Nasmejala se opet.
Ti si kao neko dete.
Krenuo sam prema njoj, ali je na vreme
reagovala.
Ne sad. Ja stvarno idem na probu za petna-
est minuta.
Ustala je i spustila čašu na kuhinjski sto.
Iscepala je list iz kalendara i bacila ga u kesu za
dubre.
Ja moram da znam čoveka, rekla je. Ti se
pokrivaš nečim . . . ti si, u stvari, sasvim drugi
čovek od onoga o čemu pišeš. Volela bih da
mogu da te znam, onako kako ja to hoću, samo
pet minuta . . .
Izvoli, rekao sam, računajući da je ostalo još
desetak minuta do njenog polaska.
Jednog dana ćeš opet doći na moja vrata i
susedi će ti reći da ja više nisam tu. Zbog Ijudi
kao što si ti. Ja se zbog njih selim iz mesta u
mesto, odlazim zbog toga što me neko svakod-
nevno ujede . . .
Jean, rekao sam, reći ću ti gde leži greška.
Jedina. Ti ISUVIŠE erotizuješ muškarca da bi
ovaj posle mogao da dode kod tebe, pije mleko
i recituje Lorku. Ja bih gnjurao tri milje ispod
mora da bih te tamo pronašao, golu, i da bi
vodio Ijubav s tobom. Molim te da me razumeš.
Posle ovoga sve je bilo u'redu. Ona se spremila

[126]
za izlazak, ja sam dovršio piće i ustao. Pregle-
dao sam njenu drvenu biblioteku dok je ona
telefonirala, onda smo zajedno sišli niz stepeni-
ce. O tvorila j e poštansko sanduče, bilo je
prazno.
Sve je u redu, rekla je ulazeći u automobil.
Svrati opet neki put.
Zagrlio sam je i rekao
Tvoj muž pravi veliku grešku.
Da nije bila toliko topla, otišao bih kući na
večeru i zabavljao tipove okupljene oko Gej i
bifteka s irskim sosom. Ovako, osetivši neku
ogromnu toplinu iz njenog vrata, ruku i ko zna
čega, kresnuo sam automobil i pošao kod
Johna.
Ti je znaš, rekao sam mu, svakog dana ste u
kontaktu.
Ona je najbolja glumica, rekao je. Najbolja
koju sam ovde sreo.
Ostale stvari ne znam.
Reci bar nešto više, molio sam ga.
Nedostupna žena, za razliku od ovih balavica,
najzad je iscedio.
Otišao sam odmah posle ove rečenice. Kružio
sam gradom neko vreme, ali namerno nisam
hteo da odem na probu. Grad je bio pun šutača
govana. Šutači govana su Ijudi koji lutaju
uiicama, s rukama u džepovima i pogleda
oborena ka pločniku, šutirajući sa ivice trotoara
neke nevidljive ostatke govana, govoreći AH,
OVO SE MENl NIJE SMELO DOGODITI.
Svratio sam u mali bar na Petoj ulici. Naručio
sam jedan dupli Jean West.
Molim? rekao je barmen.

[127]
Nema veze, rekao sam, jedno pivo.
Platio sam mu sitnim novcem, dajući mu cent
po cent. To je bio bes: svaki cent je bio dan
koji je trebalo provesti pored Jean da bih
najzad mogao da budem s njom. Ispalo je
negde oko 65 dana.
Hteo sam da ga izdrkam negde usput, uz neki
oluk. Više se isplatilo. Nigde oluka u blizini,
kao da su u zemlju propali. Čovek koji ne voli
žene toliko, nikad nema slične probleme. Mož-
da je ovo bio trenutak kada je trebalo ostaviti
Gej? Ili je ovo bio pravi momenat da se
zaboravi Jean? Viđaću je svaki dan, sve do
premijere. Onda ćemo napraviti malu proslavu,
za sve glumce. i tehničko osoblje, i ja ću početi
sve ispočetka.
Voleo bih da se tucam s tobom, odzvanjalo mi
je toliko u glavi da sam imao utisak kako se
neki prolaznici okreću za mnom na ulici, pošto
su čuli prasak ovih mojih iskrenih misli.
Zaspao sam te noći misleći na Jean: imala je
neki ogroman Iilihip u ruci i lizala ga je do
iznemoglosti. Gospodin Freud je onda uplovio
u moj san, zahtevajući da mi objasni ovaj
simbol. Udario sam mu čvrgu i zaspao.
POKUŠAJ SAMOUBISTVA. POLICUA
PRETPOSTAVLJA DA SE RADI O
43-GODIŠNJEM SYDNEYU ARLINGTO-
NU IZ SAN R A F A E L A KOJI JE RANO
JUTROS POKUŠAO DA SKOČI SA IVICE
GOLDEN GATE MOSTA. JOŠ NEIDENTI-
FIKOVANI SAMOUBICA JE IZJAVIO PO-
LICIJI NAKON ŠTO SU GA SPREČILI U
POKUŠAJU: OVDE JE MNOGO VISOKO.

[1121
SKOČITI S IVICE MOSTA BI BILO RAV-
NO SAMOUBISTVU.
Dobar dan, rekao sam i ušao u sobu.
Unutra je bilo dosta neuredno: na policama je
bilo više od hiljadu nehajno poređanih knjiga,
stolovi su bili zatrpani hartijom, neotvorenim
kovertima, olovkama, fotografijama.
Ferlinghetti, pružio je ruku.
Imao je već posedelu bradicu, svetloplavu
košulju razdrljenu na grudima, crne somotske
pantalone, duboke antilopske cipele i pedeset i
sedam godina. Stegao mi je ruku dosta čvrsto.
Juče smo razgovarali telefonom, rekao sam.
Sedi.
Bilo mi je interesantnije da malo kružim po
sobi, razgledajući knjige, čitajući naslove na
raznim jezicima.
To su vraćene knjige, rekao je. Iz štamparije.
Uzmi nešto ako te interesuje.
Stao je pored mene.
Ima nekih knjiga iz pozorišta.
Izvukao je ŽIVOT K A O POZORIŠTE Jullie-
na Becka. Imam i jednog Artoa, počeo je da
traži knjigu. ANTOLOGIJU.
Kerouac, upitao sam, kod vas je štampao samo
jednu knjigu?
Dve.
Izvadio je jednu iz gomje police. KNJIGA
SNOVA. Na koricama je bila Kerouacova foto-
grafija, kako spava, sa nekim ćebetom navu-
čenim do grla. Zazvonio je telefon. Čuo sam
ga kako otegnuto govori u slušalicu.
Ne znam o tome ništa, rekao je. Ona je trebalo
da dode i uzme rukopis još pre dva meseca.
[129]
CITY LIGHTS BOOKS je pisalo na staklehim
vratima. 1562 GRANT avenija. Video sam ga
kako spušta slušalicu, uzima šolju kafe i otpija
malo, stojeći.
Reći ću vam šta mene zapravo zanima.
Pogledao me je skupivši obrve.
Kalifornija, rekao sam.
Nastavio je da me gleda.
Ko su Kerouacova deca? upitao sam ga direkt-
no. Spustio je šolju s kafom na prvu slobodnu
policu. Ima ih, rekao je. Ima istraživača.
Osetio sam da sam prenaglio, pa sam počeo
ispočetka.
Recite mi nešto o vašem poznanstvu s Jackom.
On je, počeo je da razmišlja, on je prvi put
došao u Kaliforniju 1955. Tada smo Ginsberg,
Roxtroth i ja počeli da čitamo poeziju uz
pratnju jazz muzike. Irnali smo i neki kvintet,
kvintet iz podruma, tako se zvao, koji je
podupirao čitanje te naše poezije. Mi to onda
nismo zvali poezijom, već oralnim porukama.
Jack se družio sa Ginsbergom, još na istočnoj
obali, i onda su došli zajedno. Jack tada nije
pisao . . . nije bio štampan. Mi smo držali veče
oralnih poruka u Berekeleyu i Jack je bio s
nama, da pomogne, da se savetuje s Ginsber-
gom i da nabavlja alkohol. Sećam se kako je
pre početka te večeri, kada se publika već bila
okupila, prošetao između redova s njegovim
šeširom, skupljajući dobrovoljne priloge za
piće. Čim je skupio dovoljno, odjurio je do
obližnje radnje i tamo kupio 4—5 galona vina.
Boce su kružile okolo, tokom čitanja, i publika

[130]
 je, zahvaljujući njemu, postajala oslobodena,
prisnija. To je Jaek radio.
Kad je Kerouac počeo da putuje?
Za to je bilo presudno njegovo poznanstvo s
Nealom Cassadyem. Neal je bio motorna snaga,
Ijubavnik i pustolov. Jack nije vozio automobil,
to malo ljudi zna. Kad se Neal preselio u
Kalifomiju, Jack je ostao na istočnoj obali, s
majkom. Kerouacovi su bili najveći katolici
koje sam ikad upoznao. Jack je izuzetno voleo
majku i njoj se uvek vraćao. Neal je onda, iz
Kalifomije, imao običaj da pozove Jacka tele-
fonom i kaže mu: Dolazi odmah u Frisco, ovde
se puno stvari dešava. Jack nije voleo putovanja
u to vreme. Rekao bi mu nešto neodredeno i
ostao kod kuće, s majkom. Neal je sedao u
automobil, odlazio po Jacka i često, bez spa-
vanja, vraćao se s njim u San Francisco! Onda
bi Jack, preuzevši malo od te Nealove neiscrpne
energije, sedao u kola kupivši prethodno dese-
tak boca viskija. Daj gas Neal, vriskao bi, NA
PUTU SMO! Neal je glavna ličnost maltene
svih Kerouacovih knjiga.
Vi ste ga poznavali lično?
Svakako. Jedanput se vratio iz Meksika, iscr-
pljen od droga i alkohola, došao je kod mene u
knjižaru i rekao mi da želi da se smiri. Hteo je
da prestane sa svim, tvrdio je. Dao sam mu
ključeve od moje barake u Big Suru, otišao je
tamo na oporavak. Tu je napisao knjigu BIG
SUR, odnosno, tu je nastala knjiga. Bio je tamo
bezmalo mesec dana, radeći i oporavljajući se.
Znao sam da nije pio jer nije imao gde da
nabavlja alkohol. Big Sur je divljina na Pacifi-
[1131]
ku. Istog dana kad se vratio u San Francisco,
pozajmio je novac od nekoga i sve je popio.
Kad sam se sreo s njim sledećeg dana, on nije
mogao da govori, mislim da je bio u komi od
alkohola. Rekao sam mu da treba da prestane
da pije. To nije podnosio. Mrzeo je Ijude koji
su mu delili savete.
Odakle tolika potreba za alkoholom?
Počeo je da pije, jer je, tako je govorio,
primetio da mnogo bolje piše dok je pod
dejstvom alkohola. Na droge ga je okrenuo
William Borroughs, i njega i Ginsberga. Ovi su
redovno odlazili kod njega na seanse, u neki
mali stan na mansardi i tamo probali sve. Počeli
su s marihuanom, to je bila igračka, kasnije su
se upecali na neke teže stvari. Jack je kombino-
vao droge s alkoholom, što Neal nije voleo da
radi. Jack nije znao za granice. Potpuno se
opustio kad je saznao za Nealovu smrt. Neal je
poginuo u Meksiku, legavši na prugu pod
dejstvom peyote. Voz je prešao preko njega a
da to niko nije primetio.
Imao sam neku ideju, rekao sam mu, da
prođem tim Kerouacovim putem. Da pokušam
da otkrijem . . . šta je bilo to fascinantno na
putu, šta je to Kalifornija i zbog čega je
Ijudi. . . sanjaju. Hteo bih da napišem nešto,
jednu priču, možda.
Gledao me.
Ja sam upravo doputovao, nastavio sam. I
nemam nameru da se ovde zaustavim.
Jack London, rekao je, on je prošao jednim
putem. Kerouac je išao drugim putem. Ne
vidim razlog da ti ne kreneš svojim putem.
[132]
Da, rekao sam. Krenuću nekud ovog leta.
Javi mi šta si uradio. Možda da štampamo tu
priču. Ti si iz Čehoslovačke, je 1' tako?
Jugosloven, rekao sam.
Red je da neko opet otkrije Ameriku, nasme-
jao se.
ZNAM DA KOLUMBO NIJE OTKRIO
AMERIKU
MLADIĆI TREBA DA BUDU ISTRAŽI-
VAČI
UMORAN JOŠ OD MATERICE SAD SE
ODMARAM
A VIDEO SAM DOSTA
DANTONA K A K O PLAČE NA U L A Z U U
METRO
NASMEJANU ŽENU U LUNA-PARKU
KOJA SE
I Z V A N KUĆE SMEHA
UPRKOS NEPOGODI
I DALJE SMEJE
ĐUBRETARE KAKO MARŠIRAJU NA
PARADI
POVODOM KOLUMBOVOG D A N A
POGLEDAO SAM DOM SVOJ I NISAM
VIDEO
ANĐELA
KOLIKO TAKSIJA KOLIKO K A F A N A
KOLIKO ŽENA
SA SLEPIM PRSIMA I UDOVIMA IZ-
GUBLJENIM
MEĐU OBLAKODERIMA
SLUŠAO SAM DEBISIJA NAPETO INTO-
NIRANOG

[133]
OBLAČIO SIVE FLANELSKE PANTA-
LONE
I KORAČAO OBALOM PAKLA
SPAVAO SAM NA STOTINU OSTRVA
GDE KNJIGE
BEHU DRVEĆE
SLUŠAO PTICE SA ZVONIMA U GLASU
SEKAO DRVEĆE S GRUPAMA VOLUN-
TERA
I SEDEO NA NJEMU
NIKAD NISAM PATIO U JAVNOSTI
HVATAO SAM RAKOVE U RECI
BRONKS
UOBRAŽAVAJUĆI DA JE TO MISISIPl
SADA ČITAM LORNU DUN
I ŽIVOT DŽONA MOSTA
KOJI JE BIO STRAH I TREPET Z A FABRI-
KANTE
S BOMBOM U PISAĆEM STOLU U SVAKO
DOBA
O D M A R A M SE A PUTOVAO SAM DOSTA
NEGDE SAM NEŠTO PROĆITAO O
SMISLU ŽIVOTA
A L I SAM ZABORAVIO GDE BAŠ TO
BEŠE
MOŽDA ĆU JEDNOG D A N A SVOJE
PODSETNIKE PRETVORITI
U VLATI TRAVE
MOŽDA ĆU I DA NAPIŠEM SVOJ RODO-
NAČELNIČKI EPITAF
UPUĆUJUĆI KONJANIKE
DA TUDA PROĐU
Heeeej! viknuo sam i počeo da mašem kao lud.
Jean je bila u kolima s nekom devojkom. Stala
[1341
je i potrčao sam prema njima.
Gde ćemo? odmah sam upitao.
Nasmejala se. Njenu drugaricu nisam mogao
dobro da vidim.
Mi znamo gde ćemo, rekla je. Gde ćeš ti?
S tobom, rekao sam i otvorio vrata automobila.
Uvalio sam se na zadnje sedište i ćutao. Tako je
najbolje. Motor je radio, ali se automobil nije
pokrenuo.
Mi idemo u bioskop, okrenula se.
Klimnuo sam glavom, iako sam znao da je to
bilo ravno ludilu. Razgovarao sam s Gej pet
minuta pre toga i rekao joj da krećem kući.
Tada se devojka okrenula i rekla
Sedi s nama na prednje sedište.
Seo sam između njih i devojka mi je rekla da se
zove Susane. Nisam obraćao pažnju jer sam bio
obuzet Jean. Imala je kratku suknjicu i bele
tenis-patike, to sam prvo ugledao jer je bilo
odmah pored mene, zelenu maramu oko glave,
beli džemper i naočare s ogromnim ramom.
Šta se daje? upitao sam.
Susane je nešto promrmljala. Njoj nije bilo
jasno ko sam ja. Jean joj sigurno nije niŠta
ispričala i, svakako, nije imala ništa ni da
ispriča.
Kako idu probe?
Klimnula je glavom nešto neodređeno.
Bili su neki tipovi iz ACT, rekla je. Gledali su
play-back jer smo protrčavali činove unazad.
Susane je dobro izgledala. Bila je nervozna i
pušila je po trideset cigareta na sat. Gasila ih je
tačno ispred mene, u pepeljari prepunoj opuša-
ka, prstima dugačkim kao linija autostrade.
[130]'
 Mnogo pušiš, rekao sam i uhvatio je za ruku.
O, rekla je ona.
Samo jedno kratko O.
To je bio bioskop pod otvorenim nebom (da li
postoji bioskop pod zatvorenim nebom?). Bilo
je oko trideset parkiranih automobila i svi su iz
kola posmatrali neki grozomoran film. Žena je
udarila muškarca flašom koka-kole po glavi.
On je pao na kuhinjski pod i onda je počela
ona grozna muzika koja potpomaže tenziju. Bili
smo stigli tačno na sredinu filma. Neka devojči-
ca u beloj kecelji je išla okolo zapisujući
narudžbine. Jean je uzela kokice za sve nas.
Zaista ste pošle da gledate ovaj film? upitao
sam.
Dnigi počinje za pola sata, rekla je Susane,
Jean je jela kokice gledajući u ekran. S vreme-
na na vreme bi joj poneka ispala i zadržala se u
krilu.
Uzeću koju od tebe, rekao sam i spustio levu
ruku na njenu butinu.
Držao sam tako ruku što sam duže mogao i
najzad podigao jednu kokicu koja joj se bila
malne zaglavila između nogu. Pogledao sam na
ekran i učinilo mi se da sam video Hemfrija
Bogarta. Susane se nije pomerala.
Odličan je film, rekao sam.
Kokice su prštale u ustima, kao vatromet u
zabavnom parku. Jean se malo pomakla na
sedištu, ispružila se skroz i patikama dodirnula
moju nogu. Nisam znao šta da radim u ovom
automobilu, ubačen između dve devojke, gleda-
jući neku staru Bogartovu kopiju.
HE'S LOOKING A T YOU, KID . . . govorio

1136]
je Hemfri svakih pet minuta. On je imao
razlog da bude tamo na ekranu. Ja sam još
pokušavao da pronadem svoj za proždiranje
kokica u društvu dve nedokučive ribetine.
Uzeću koju od tebe, ponovo sam rekao Jean i
spustio ruku na njeno krilo.
Uzela je nekoliko kokica između palca i kažipr-
sta desne ruke i pružila ruku ka mojim ustima.
Stavila mi je kokice u usta i zadržala prst
unutra, podupiruči tih nekoliko zrna da mi ne
ispadnu. Liznuo sam joj prst i ona ga je malo
okrenula, dodirujući mi nepce. PoČeo sam da
joj sisam prst. Ona je pošla da ga izvuče, onda
se kao predomislila i ponovo ga vratila unutra.
Nastavila je da se tako igra unutra-napolje, ne
gledajući me. Meni je ruka još bila na njenoj
butini i u jednom trenutku sam je snažno
stegao. Ponovo se pomakla na sedištu, ali ovog
puta se još više zavalila unazad. Susane je
gledala Bogarta, uzimajući tek po koju kokicu
između dve cigarete. Jean je uživala u ovome
što mi je radila i gurala je prst sve dublje
unutra, okrećući ga pri tom u istom ritmu.
Nekad je zaista postojao Izgubljeni raj, čuo sam
M-L negde u daljini. Da, pomislio sam, i onda
su ljudi bili u stanju da svrše na usta.
Stavio sam joj ruku na koleno i onda pošao
unazad, zavukavši šaku ispod suknje. Radio
sam to sasvim polako, kako ni ona ni Susane to
ne bi primetile. Jean mi je prstom išla preko
zuba gornje vilice, upolukrug. Srećom, tu nisam
imao kvarnih. Udarila me struja kad sam došao
do mesta gde se sastaju butine. Bio sam
siguran, već sad, da me neće zaustaviti, da joj

|137j
prija ovo što radimo, ali nisam imao pojma gde
će se to završiti. S moje desne strane je bio
čvrsto uglavljen jedan trupac koji se zvao
Susane, kojem verovatno ni pred smrt ne bi
palo na pamet da treba da izade iz automobila
i, bar za pola sata, prošeta svoju tupavost kroz
ovo divno veče koje je bilo svuda oko nas.
Imao sam uiisak da je Jean imala isuviše male
gaćice za ono što je trebalo njima da bude
obuhvaćeno. Izvukla je prst iz mojih usta i
stavila mi ga u uvo. Približio sam joj se i
prošaputao
Poludeću.
Ona se okrenula i sa zadnjeg sedišta uzela svoju
jaknu, stavivŠi je preko krila.
HE'S LOOKING A T YOU, KID. . . ponovo je
rekao Bogart zavodničkim glasom i krenuo da
ljubi neku žensku od celuloida.
Jean je malo razmakla noge, dovoljno da
prodem šakom ispod gaćica i napipam usne.
UŠao sam prstom u nju, onda ga izvukao i
krenuo nagore ka klitorisu. Ona se držala
rukama za volan. Nije htela da pusti glas,
zatvorila je oči, ponovo ih otvorila', gledala tako
neko vreme, ukočeno, onda jezikom oblizala
usne koje su joj se sušile. Skinula je desnu ruku
s volana, prekrila i mene delom te njene jakne,
zavukla ruku između i otkopčala mi šlic. Ra-
zmišljao sam da li Susane zna šta mi radimo, i
jednostavno ne želi da nas prekida stavljajući
nam to do znanja, ili je film za nju bio toliko
otkrovenje, da je neki pripadnik IRA-e mogao
komotno da baci ceo automobil u vazduh a da
ona to ne primeti. Jean i ja smo uskladili

[138]
pokrete ruku. Bila je neverovatno vlažna i
verovao sam da će ostaviti neki trag na sedištu.
Ja sam gledao u ekran, kako bih malo odvratio
pažnju od zbivanja ispod njene jakne i da ne
bih svršio pre nje. Disali smo ubrzano, ali
pažljivo, kako ne bismo ukazali trupcu s desne
strane na druge mogućnosti koje pruža gledanje
jednog filma. Bogart više nije bio na ekranu.
Imao sam utisak da se tog dana napio i nije
došao na snimanje. Verovao sam da je ovaj
kadar rađen bez njega, namerno, jer tog dana
ni organizator, ni asistent reditelja nisu mogli
da ga pronađu i dovuku na snimanje.
Bogi je otpijao viski s pivom u nekom malom
baru, pušeći L U C K Y STRIKE, razgovarajući s
barmenom.
Ja sam Humphrey Bogart, rekao je. Čuveni
glumac.
Znam, rekao je barmen, SVI iz ovog kraja su
čuveni glumci.
Ali, ja sam stvarno čuveni glumac.
U kojim ste filmovima igrali? upitao je barmen.
Zaboravio sam nazive, rekao je Bogart. Sipaj
još jedno piće.
S licem kao što je vaše, nikad nećete dospeti na
ekran.
Sipaj i sebi jedno, reče Bogi, vadeći iz džepa
zgužvani novac.
Barmen je nalio i sebi piće i seo za Hemfrijev
sto.
Nemate ni ime da biste postali čuven glumac.
Svako je Bogart ovih dana... i Smit, ili
Džonson. Hajde, živeli!
OOOOOO, tiho je rekla Jean.
[139]
 Mislim da je počela da svršava jer se pomicala
u sedištu. Susane se okrenula.
OOOOOOOOOO, rekla je Jean sasvim glasno,
ne gledajući u Susane.
Nešto nije u redu? upitao je glupi trupac s
desna.
Nisam mogao da svršim i pokazao sam glavom
ka ekranu.
Film. Sad dolazi ONA scena.
Trupac je nastavio da gleda film dok se Jean
tresla kao da je bila udarena sa 10.000 erotiko-
na. Stezala mi je rukom patku svaki put kad joj
je nailazio talas, jedanput toliko snažno da sam
osetio nokte u mesu.
UUUHH, rekla je i najzad se umirila. Stisnula
mi je ruku butinama i tako ih držala neko
vreme. Onda je shvatiia da ja nisam svršio i
nastavila je rukom gore-dole.
Hajdemo, rekao sam joj. Ne vredi ovako.
Prestala je i izvukla ruku. Ja sam jedva izvukao
svoju, pitajući se kako sam uopšte uspeo dotle
da dođem. Pokrili smo se opet njenom jakni-
com i nastavili da sedimo mirno, kao da se ništa
nije dogodilo. Onda je ona naglo upalila motor
i krenuli smo ka izlazu.
Šta je? upitala je Susane.
Idemo, rekla je Jean. Smučilo mi se.
Vozila je nervozno, prošavši jedanput kroz
crveno svetlo. Izgledala je divno u tim belim
patikama, s maramom oko glave i sad već
izgužvanom suknjicom . . . kao devojčica koja
je odbijala da bude žena. Ja sam bio nadražen
kao nikad do tad, ali nisam hteo da ubrzavam
stvar, znajući da će Jean izbaciti trupca iz

[1140]
automobila čim se približimo njenoj kući.
Umesto toga, upitala me
Gde stanuješ?
Kako gde stanujem? ja nemam utisak da ćemo
sad da se rastanemo.
Ja moram da budem sama neko vreme, rekla
je-
Odbaci prvo Susane, insistirao sam.
Mi stanujemo zajedno, rekla je Jean.
Nešto nije bilo u redu. Susane je ćutala. Nisam
mogao da vodim Jean svojoj kući jer je Gej
bila tamo.
Bio sam još više nadražen.
Odbaci Susane, rekao sam. Ja ću ići peške od
tvoje kuće.
Zaustavila se ispred kuće i Susane je ne
izgovorivši ni reč izašla. Jean joj je dodala ključ
kroz prozor
Odmah dolazim.
Šta je? upitao sam je čim je trupac odmakao.
Napravila sam grešku, rekla je. Nisam smela to
sebi da dopustim.
Nemoj sada o tome da razgovaramo! viknuo
sam. Pogledaj u kakvom sam ja stanju, otkop-
čao sam šlic.
Okrenula je glavu s gađenjem.
Ja moram da idem, rekla je i otvorila vrata
automobila.
Sigurna si? izišao sam i ja. Ne možeš da me
ostaviš ovakvog,
Pusti me, molim te. Napravila sam grešku.
Potrčala je ka kapiji. Uletela je u zgradu ne
okrenuvši se.
Ni zdravo, ni jebi se, ni padni mrtav. Ništa. Ćuo

[141]
sam je kako trči uza stepenište. Onda sam hteo
da je zamolim da mi baci prvi kuhinjski nož
koji joj se nađe pri ruci, kako bih, bez
razmišljanja, odsekao mačora. Šta je sad?!
Krenuo sam niz ulicu raz.miŠljajući o tome da li
da joj odmah pošaljem nekog psihijatra u stan,
ne bi li je izlečio pre nego što je taj crv
Autumnus Neuroticus izjede. Imala je nekon-
trolisane pokrete, bolesnu maštu, odsustvo
osećanja odgovornosti.
Buff je igrao bilijar u pozorišnom klubu.
Ispričao sam mu sve, udarajući nogom u zid od
besa.
Slomi nešto, rekao je. Biće ti lakše. Polomi ovu
čašu.
Hteo sam da polomim sto od bilijara tek kada
sam pozvao Johna i rekao mu
Znaš li ti ko je ta Jean West?
Znam, odgovorio je kroz smeh. Ona je lez-
bejka.
»SQUASH«, METAREALISTIČKA T U Ž N A
KOMEDIJA. PREMIJERA 31. JANUARA U
8.15, A R E N A THEATRE. Z A REZERVA-
CIJE POZOVITE 752-0888 ILI N A B A V I T E
K A R T E DIREKTNO U . . .
Te noći je Gej ostala u drugom stanju. Znam
tačno da je to bilo te noći jer sam kasnije
pažljivo računao dane. Očekivao sam da će se
to dogoditi jer smo postajali hladni jedno pre-
ma drugom, tačnije, ja sam bio taj koji se ose-
ćao sve manje i manje obaveznim prema njoj.
Događaj sa Jean, začudo, nije me nimalo
deprimirao već mi je dao podstreka za nove
avanture. Sada sam već bio sasvim siguran da

[142]
bilo koji mogući doživljaj privlači onoga koji
mu se posvećuje ka mestu gde je on izložen
nemogućnosti ostvarenja.
Razgovarao sam jedanput i sa Philom, bivšim
Jeaninim mužem, divnim tipom koji je zaradi-
vao lovu kao instruktor tenisa. IspriČao mi je
predistroju, istoriju i razloge raspada braka.
Smiren tip, uopšte nije pokazivao da je napravio
grešku time što je s njom proveo dve godine.
Ona je na početku bila AC/DC, radila je i na
struju i na baterije, da bi tek kasnije otkrila u
sebi prave afinitete. Sedeli smo pored nekog
bazena, slušali njegov kasetofon i on mi je s
vremena na vreme govorio kako je Stevie
Wonder čarobnjak od muzičara. Zaboravili smo
oboje na Jean gledajući neka lenja ženska tela
pored skakaonice. Još nekoliko dana je bilo
preostalo do premijere, Ron i ja smo ubrzano
pozivali goste da nam ulepšaju tu svečanost.
Sam Shepard je dolazio sigurno sa svojom
ženom O-Lan, Ferlinghetti je obećao, John
Lion iz SAN FRANCISCO MAGIC THEA-
TRE, nekoliko ljudi iz BERKELEY STAGE
COMPANY, David Copelin iz M A R K TAPER
FORUM pozorišta, neki Moss iz ovog, i neki
Ross iz onog pozorišta . . .
Ron je fotografisao generalnu probu i već je
bio razvio slike. Kupili smo jedne večeri dve
flaše vina i došli kod mene, gladni kao zverovi.
Htela bih da ti kažem nešto, rekla je Gej. Dođi.
Ostavio sam Rona u dnevnoj sobi. Sela je na
krevet, zagledavši se u prste na ruci. Ćutala je
neko vreme, onda me pogledala i izgovorila
najveću Tajnu

[138]'
Ja sam . . . ne znam kako da ti kažem . . . ja
sam u drugom stanju.
Jedva je prelomila.
U drugom stanju, ponovio sam.
Uopšte nisam shvatao o čemu govori. Mehani-
zmi otpora kod čoveka, kad ne želi nešto da
čuje, rade na vlastiti pogon, bez ikakvog uticaja
svesti.
Da, ponovila je. Danas sam bila kod doktora.
Prošao sam pogledom kroz nju.
Otišao sam daleko, daleko, daleko . . . Video
sam nekog čoveka, nekog koji je ličio na mene i
ponašao se kao ja, koji je bio satkan od mojih
pozitivnih osobina, bez ičeg prljavog i lažnog,
video sam ga kako usporenim pokretima, kao u
nemom filmu, otvara flašu šampanjca sa razvu-
čenim osmehom na licu, kako pušta da pena
izleti iz boce i poprska njegove prijatelje oku-
pljene oko devojke u belom, Gej, kako joj on
prilazi i diže je visoko iznad glave, ljubeći je
svuda po telu, dok drugovi kucaju čašama u
apsolutnoj tišini. Video sam kako neka Radost,
toliko bliska čoveku, struji po licima svih
prisutnih, kako ona, Gej u dugoj beloj haljini,
grli svakog ponaosob dok prima čestitke, kako
je John pita VALJDA ĆE SE MOJA BEBA I
MIKA SLAGATI, vidim kako nailaze neki
Ijudi koje nikad nisam upoznao, kako mi
čestitaju udarajući; me po ramenu, čujem i
Billie Holiday kako jeca iz Lissinog grudnjaka

WHODUNIT, M Y LOVE
YOUDUNIT, M Y LOVE
AND I DO . . .
[144]
KO TO U R A D I LJUBAVI
TI U R A D I LJUBAVI
PA I JA . . .

vidim da postoji nešto što se zove jednostavna

sreća, tek mali napor, svima dostupan, osećam
da to meni prija. Dopuštam da me to skroz
obuhvati, da me ponese i izmeša s tim ljudima,
s Gej i Bolničarkom mog detinjstva, s muzikom
koju volim, sa osećanjem sigurne izvesnosti.
Srećan sam što je sve tako.
Ali, taj čovek nisam ja.
To je delić mene, možda beznačajno mali i
zanemarljiv, mali odlomak trenutka moje sla-
bosti.
Šta ćeš sad da radiš? pitam je.
Htela sam da o tome razgovaramo, udahnula je
vazduh.
Bilo joj je jasno da ne želim to dete. Znala je i
da je najgori trenutak. Znala je da je ostalo još
nekoliko dana do premijere i da sam najmanje
želeo da govorim o nekom budućem detetu,
znala je da izlazim s drugim ženama, znala je da
ne želim da se vezujem, znala je i o mom putu
ovog leta na koji nisam hteo da je vodim. Ovo
je bila šansa za nju da me veže uz sebe, jer me
je, čini mi se, volela.
Ja želim to dete, rekla je.
Nerviralo me što je Ron u stanu, što nestrpljivo
Čeka da izađem iz sobe i načnemo vino,
nerviralo me što nije mogao ni da pretpostavi o
čemu Gej i ja razgovaramo.
Znaš Gej, rekao sam, o tome treba da razmi-
slimo. Razgovaraćemo i sutra o tome.

[145]
Izašao sam iz sobe. Ona je ostala da sedi na
krevetu.
Slušaj Ron, rekao sam, šta bi ti radio da
kakvim slučajem . . .
Treba da dobijem dete?
Otkud znaš? upitao sam.
Gej je rekla Sharmi, Sharma meni. Bila se
obradovala pa je to javljala kao radosnu vest.
Ugrizao sam se za donju usnu.
Ja ne želim to dete, rekao sam.
Šališ se? zastao je nasred sobe.
Ne, rekao sam.
On je otišao kod Gej, a ja sam napustio stan.
KIRK, EVANS, TYNER, MINGUS, COL-
TRANE, SMITH, KELLY — SAMO NEKO-
LIKO IMENA VELIKANA DŽEZA ČIJE SE
PLOČE TRENUTNO N A L A Z E NA RA-
SPRODAJI. GDE? — U WAREHOUSE
PROD A VNICAM A.
Gej je otišla 31. januara. Sačekala je da izađem
iz kuće na razgovor s nekim tipom iz ENTER-
PRISE novina. Spakovala se na brzinu, plakari
i fioke su još bili otvoreni, ostavila je šminku u
kupatilu i njen džemper koji se tamo sušio,
vrata od stana nije zaključala. Stajao sam dugo
na ulazu u spavaću sobu, glave naslonjene na
dovratak. Našao sam cedulju na krevetu, ali
nisam želeo da je čitam. Već je bilo prošlo
podne. Telefon je zvonio svakih pet minuta.
Nisam dizao slušalicu. Onda, kada sam se
odlučio da odgovorim na deseti poziv i podigao
slušalicu, osetio sam njen miris na slušalici.
Spustio sam ne rekavši ni reč. Pogledao sam
cedulju

[146]
Z A T V O R I PROZOR K A D SUSEDI POČNU
D A IZGOVARAJU MOJE IME
i ponovo prošetao kroz stan. Fioke su izgledale
kao sablasti. Bilo je nekoliko neopranih tanjira
u kuhinji. Još uvek se mogla pročitati reč Gaye
koju sam nekad davno ispisao karminom preko
ogledala u kupatilu. Imao sam grozan utisak da
je otišla i odnela moje dete sa sobom. Imao
sam muku u stomaku, da, ali nisam želeo da
povračam. To nije bilo to. Trajalo je neko
vreme, dok sam gledao kroz prozor, na ulicu,
nekog kiinca na biciklu kako točkovima pravi
osmice, svaki put ih povećavajući. Navukao
sam zavese i uključio grejanje.
Odjedanput je bilo strašno hladno.
Seo sam na pod oslonivši se na kauč, zureći
satima.
Neko je kucao, onda napravio krug oko stana
gledajući u spuštene zavese. Najzad je otišao.
Počeo sam da cvokoćem od zime. Noge su mi
se tresle i nisam mogao da ih zaustavim. Čuo
sam kako neko hoda na spratu. Bio sam srećan
što taj tip može da hoda, jer sam znao, tu niko
nije mogao da me razuveri, da ja više nikad
neću moći da ustanem s poda i prohodam. Bio
sam paralizovan, s groznicom i mučninom u
stomaku. Znao sam da više niko neće moći da
me nade, da sam izgubljen u ovom stanu sa
spuštenim žaluzinama, potpuno odvojen od
sveta, sramno ostavljen da umrem. Bilo je još
hladnije, temperatura se spustila do minus 26,
tačno toliko godina sam imao. Sve iznad toga je
smrt. Sve ispod toga ništavno sećanje. Hteo sam
da se pozdravim s nekim, da napišem neku

[147]'
poruku. Nisam mogao da ustanem i dohvatim
olovku sa stola. Pa i onda, da sam je nekako
dokučio, šta bih mogao da napišem ovim
drhtavim rukama? Telefon je zvonio u dubini
mraČne sobe, trideset kilometara daleko. Nadao
sam se da će neko najzad razvaliti vrata. Ali,
šta bih i tada dobio? Desetak minuta sažaljenja
i onda bi me, napokon, taj neko šutnuo nogom
u lice uz ono obavezno KOPILE!
Plakao sam.
Znao sam da to više nikog ne može da povredi,
da mi se to dešava bez napora, da ću jed-
nostavno zaspati kad sva tečnost bude izašla iz
mene. Čekao sam da se to desi. Primetio sam
da se jedna, a zatim i druga suza, skotrljala sve
do gornje usne i tu zastala. Ostale nisam mogao
da pratim. To je iziskivalo mnogo napora, a ja
sam očekivao da utonem u san.
Bilo je već sedam sati kada je Ron zakucao,
energično, vičući pri tom
Jebi se, otvori vrata.
Sharma je bila s njim. Izgledali su dosta
svečano.
Sharma je bila bleda, znao sam da je razgovara-
la sa Gej, ali ništa nisam pitao.
Nemoj više da je zoveš, tekao je Ron. Ozbiljno
ti govorim.
Ron je bio trezven dečko i voleo sam da ga
slušam
Ispričala je ocu sve.
Jebi ga, samo mi je to trebalo, pomislio sam.
On je očekivao da se ti javiš i saopštiš mu vest.
Računao je na tebe, na vašu vezu. Pozvao je da
odmah dođe kod njega u L. A.
[143]'
Mislim da je ljut.
Strašno je ljut, dodala je Sharma.
Odbacili smo je na aerodrom u četiri sata. Sada
je već tamo. Zbog toga ti kažem, nemoj da je
zoveš . . . ne verujem da bi ona volela da ti Čuje
glas. Njen otac te, kako i sam pretpostavljaš,
PREZIRE. On misli da si ti neki mali izdrkani
klinac. . . koji nema pojma o tome koliko je
Gaye vredna. I ja to isto mislim.
Nisam mogao ništa da mu odgovorim. Nisam
hteo jer sam znao da Ron nije došao ovde da se
svađa sa mnom. Rekao mi je zaobilazno da se
držim po strani, jer je računao s tim da ja
znam ko je njen otac i kakve mogu da budu
posledice. Ja sam to znao i zato sam ćutao.
Ne ide mi se, rekao sam. Ne ide mi se na
premijeru večeras.
To nema veze s tim, rekao je.
Znam, ali ne ide mi se.
Obrij se, rekla je Sharma.
Ja ću da popijem nešto, znaš, dodao je Ron. Ja
očekujem da ti nešto malo i častiš večeras.
Uzmi sam, molim te.
Nisam želeo da otvaram frižider ili plakar s
pićem.
Našao bih tamo Gej u svakoj čaši, na svakoj
etiketi.
Nisam se ni obrijao.
Rekao sam samo
Hajdemo
jer sam želeo da napustim stan. Zahvaljivao
sam im podsvesno što su došli da me izvuku
odavde.
Onda u pozorištu.
[149]
Upoznao sam se sa Semom Separdom i njego-
vom ženom. On je imao kaubojske čizme i
neku kožnu jaknu, svetlobraon boje. Bio je, bar
tako su mi rekli u trenutku upoznavanja,
najtalentovaniji američki dramski pisac. O-Lan
je bila malo bucmasta glumica, kako sam čuo, i
igrala je uglavnom u njegovim komadima.
Rekao sam da bih želeo da popijem piće s
njima posle predstave, mada to zaista nisam
želeo. Ferlinghetti nije došao, možda ga je tih
njegovih 57 godina sprečilo. Bilo je tu dosta
rukovanja, neki Ijudi su trčali okolo, dovikivali
su se preko tuđih glava. Bio je i neki tip, Pfifer,
taj je bio najsmešniji, umetnički direktor
BERKELEY STAGE COMPANY.
Moja majka je bila Jugoslovenka, rekao mi je
otvorivši osmeh do maksimuma.
Drago mi je. Moja majka je još uvek Jugoslo-
venka.
Neki dečkić mi je čak prišao pitajući me gde
sam kupio taj sako koji sam nosio. Buff i Lynn
su isto tako bili svečano obučeni, mada ja nisam
znao da li je to bilo zbog mene, moje drame, ili
se čovek uobičajeno oblačio švečanije kada su
premijere u pitanju.
Lynn je rekla
Večeras zbog TEBE nisam otišla na posao
i ja sam bio spreman da izvadim iz džepa tih sto
dolara koje je, eventualno, propustila večeras
na bakšišu. John je bio u vrhunskoj formi,
nosio je upaljenu baterijsku lampu oko vrata,
objašnjavajući DA NISAM I M A O SVETLO
N A SEBI, U P R A V O BIH SRUŠIO OVO
PARČE A N I M I R A N E KOZMETIKE KOJE

[145]'
 JE IZ M R A K A HTELO D A SE RUKUJE S
TOBOM.
Pokazao je na neku ženu iza mojih leđa. Žena
se zvala Ruby Cohn, tako mi je posle rekla, i
bila je napisala desetak knjiga o Beckettu.
Ljudi su se smejali, pratili predstavu s dosta
pažnje. Posmatrao sam lica u mraku, pokušavao
da se nekako zabavim, tekst mi je bio odvratan.
Ali, nisam mislio na Gej. Nisam mislio ni na šta,
bio sam potpuno prazan. Izašao sam pre pauze,
hteo sam da se sklonim. Sedeo sam na stepeni-
štu koje je vodilo na sprat. Beton prilično
hladan. Razvodnica je prošla. Pogledala me.
Ako nemate kartu, molim vas da izadete
napolje.
Izašao sam napolje, ispred ulaza, i gledao
plakat za predstavu, sve do kraja. Svetla su se
popalila, unutra, ispred pozorišta. Trgao sam se
i ušao. Otišao sam dole kod glumaca i sačekao
ih da sidu. Čestitao sam svima, hteo sam da im
se nekako zahvalim. Oni nisu videli predstavu,
isto kao i ja, žurili su da čuju prve komentare.
Video sam Jean kako skida šminku ispred
ogledala. Zagrlila me. Poljubio sam je u usta,
oslobođen svega. Onda je dpšla rediteljka,
unela je neko cveće uz pomoč dva klinca, bila
je izuzetno raspoložena.
Sta kažeš? rekla je. ŠTA KAŽEŠ?
Nisam mogao da joj kažem kako nisam gledao
predstavu. Ona to sigurno ne bi verovala.
Hvala ti, rekao sam umesto toga, želeo bih da ti
od srca čestitam.
Počeli su da kuljaju neki ljudi i ja sam zbrisao.
Ron je pućkao lulu, nikad ga ranije nisam
[1511]'
video da to radi. Pričalo se u grupama od po
desetak ljudi. Izgledali su kao mala ostrva koja
se vide iz aviona, tj. mene. Bio sam strašno
daleko.
Ali, uopšte nisam mislio na Gej.
Žur je trebalo da bude iznenađenje za mene i
glumce, ali svi su samo o tome pričali.
Idemo kod Nelsona, govorili su. Biće VELI-
ČANSTVEN žur.
Sam Shepard se iskreno smejao kad sam mu
prišao.
Ti si lud, rekao mi je. Imaš sjajne štoseve.
Pozvao sam ih na žur i upitao nekog koliko je
sati.
Pola jedanaest, rekla je neka štuka pokrivena
šeširom.
Ron me je ugurao u auto i stavio pored mene
sestru jednog njegovog studenta. Izvadio je
flašu viskija ispod sedišta.
Kad nećeš ti da častiš, onda ću ja.
Popio sam bezmalo pola flaše, iz nekoliko
gutljaja, dodajući bocu devojci pored mene.
Ona se naslanjala dok je ispijala, imao sam
utisak da joj izuzetno prija što sedi u društvu
pisca i što, eto, zbog Ronovog neopreznog
poziva, ide s nama na žur. Nisam je ni pitao za
ime.
Nelson je imao izvanrednu kuću za žureve.
Dnevna soba je imala više od sto kvadrata, bila
je razdeljena od kuhinje jednim poluzidom koji
je dopirao do kolena. Unutra je već bilo sveta,
hrana se prelivala preko stolova, vino je stajalo
u sanducima pored ulaznih vrata. Gosti su

[152]
nailazili u talasima, prilazeći stolu sa hranom,
prvo, onda govoreći
H V A L A , NE MOGU NIŠTA.
Video sam Lissu u nekoj dugačkoj haljini,
izgledala je izuzetno lepo.
Ovo je bilo isuviše teško, rekla je, isuviše teško
za moj mali tinejdžerski um.
Nasmejala se. Čak su joj i zubi izgledali bolje
večeras. Hteo sam da nastavim razgovor s njom
i da je, eventualno, potucam kasnije, ali nešto
nije išlo. Bilo mi je svejedno, zapravo.
Ali, još nisam mislio na Gej.
Puno ljudi je postavljalo pitanja, morao sam na
sve to da odgovaram. Najviše su me pitali zbog
čega je Č I T A V A JEDNA SCENA odigrana u
pauzi, tako da ONI nisu mogli da vide, itd . . .
itd . . .
Odgovorio sam im kao Peter Bogdanovich
kojem su bila dosadila pitanja novinara zbog
čega je POSLEDNJA BIO$KOPSKA PRED-
STAVA snimljena u crno-beloj tehnici
T A K O JE BILO JEFTINUE MOMCI.
Prišle su mi dve devojke, iskreno su mi čestita-
le, bile su radoznale i skromne, istovremeno,
očekujući da im kažem nešto. Rekao sam im da
je svet iz kojeg ja delam tužan i da one nemaju
ništa s tim. Bio sam pijan. Znao sam da ću se
ubiti tim viskijem iz Ronovog automobila, ali
sam ga namerno ispio.
Lynn je bila bosonoga kao . . . kao . . . kao . . .
došla je ispred mene KRUPNO: bacivši mi se
oko vrata.
SREDNJE-KRUPNIPLAN: Poljubac. To traje.
Dva minuta.
[153]
Ona: Možda dosada ne dolazi uvek nakon . .
Ja: Nakon čega?
PRETAPANJE: Njeno lice podseća, nešto se
meša, ona izgleda kao . . . kao . . .
Ona: Pa, znaš . . . posle onoga što si hteo da
radimo.
Bio sam srećan kad je naišao Buff i odvukao je
od mene. Trinka je bila fer. Rekla je
Zdravo Miko
i otišla da igra s Johnom.
Sam Shepard je stajao u uglu s nekim tipovima.
Ovo je Bob Wudruff, rekao je, iz EUREKA
pozorišta.
Upoznao sam se s tipom, tražio je tekst za
NJEGOVO pozorište.
Sam je bio došao iz Londona i pitao sam ga . . .
Tamo sam napisao TOOTH OF CRIME, rekao
je, imao sam premijeru u THEATRE UP-
STAIRS. London je druga stvar. Vratio bih se
da živim tamo. Ovde je isuviše neurotično.
Pitao me zašto ne probam da napišem nešto za
film.
Rekao sam mu da već imam dva teksta koja
cirkulišu.
Zašto ti ne radiš nešto za njih?
Ja sam radio dosta, odgovorio je. Imam nekoli-
ko filmova.
Pili smo pivo i on mi je rekao da je napisao
scenario za Antonionijev ZABRISKI POINT.
Nisam to znao, rekao sam.
Antonioni je veliki tip, dodao je. On dolazi s
druge planete.
Bio sam prazan kao nikad dosad. Išao sam po
sobama, razgovarao, razgledao lica, palio i gašio
[154]
cigarete. Jean i Susane su se držale za ruke.
Glumci iz predstave su pušili hashish u maloj
radnoj sobi i pozvali su me da im se pridružim.
Jedan od njih, Russ Kinkel, uopšte nije mogao da
otvori oči. Zalepile su mu se. Zastao sam kod
stola sa klopom.
Zdela sa povrćem, kao kod rektora onog dana
kad sam upoznao M-L. Ona večeras nije došla
zbog Gej.
Ron mi je prišao i, kao neki bolesnik, odmah
rekao
Bio sam ozbiljan u vezi s onim. Nemoj da je
zoveš.
Neću Ron, rekao sam, nemoj da se plašiš za
mene. Ja sam sasvim u redu.
Igranka je bila u jeku. Devojčicama su se tresli
sisići kao da se nikad neće zaustaviti. Igrali su
neku igru BUMP, udarajući se dupetima u
ritmu. Tipovi su bili nonšalantni, kao da se
ovakvi žurevi priređuju svakog dana. Niko više
nije znao zašto je ovde došao. Neka žena je
pronela pored mene prazne flaše od vina:
držala ih je obema rukama, podupirući gornji red
bradom. Pojavila se odnekud divna devojka,
Ulrica Erickson, koju sam znao sa univerziteta.
Ona je spremala doktorat, o temi ŽENE I
POZORIŠTE XX VEKA, ili nešto slično. Bila
je u tom pokretu za emancipaciju žena. Njoj to
uopšte nije bilo potrebno, činilo mi se.
Večeras nisi ovde, rekla je.
Nisam, odgovorio sam.
Dođi, rekla je, i sela na kauč pored nekog
ćutljivog para.
Seo sam pored nje. Ona je bila jedna od
[155]'
devojaka u kojoj nijedan muškarac ne bi tražio
erotske nagoveštaje.
U čemu je stvar? pitala je.
Ne znam Ulrica, raširio sam ruke. To je nešto
van mene.
Ali, još nisam mislio na Gej.
Zaljubljen si?
Nisam, ali bih voleo da budem. Voleo bih da
patim, ali ja uopšte na patim.
Neko je promenio muziku. Sad je moglo da se
razgovara.
Nemaš razJoga da ne budeš ovde, rekla je. Ovo
je tvoj žur.
Jebeš žur . . . da nije tebe i nekolicine Ijudi koje
volim, sigurno ne bih sedeo ovde večeras,
planuo sam.
U čemu je stvar? opet je upitala.
Odlučio sam da joj kažem. Hteo sam da joj
ispričam kako je jedna devojka, nisam hteo da
pominjem ime, otišla jutros . . .
. . . IN SAN ANSELMO —
Šta je to? skočio sam.
Šta?
Pa, ta muzika. Čuješ da je pevač pomenuo San
Anselmo.. .
Da, rekla je. To je stara pesma. SNOW IN
SAN ANSELMO.
Sneg u San Anselmu.
Mislio sam da se zeza sa mnom. Ustao sam i
pošao ka gramofonu, onda se vratio i ozbiljno
je upitao
Kako se zove ova pesma?
SNEG U SAN ANSELMU, rekla je. Šta ti je?
Odjurio sam do gramofona i skinuo ploču. Sve
[151]
je staio. Ljudi koji su igraii pogledali su me
čudno, neke glave su se okrenule ka meni, čak
je i žagor privremeno stao . . .
SNOW IN SAN ANSELMO pisalo je na ploči.
Van Morrison je bio pevač. Opet sam pomislio
da se neko zeza sa mnom. Paranoja. Pogledao
sam da Ron nije u blizini. Ali, on nije znao. Tog
dana smo Gej i ja bili u kući. Stavio sam ploču
ponovo na gramofon i zadržao omot u ruci.
Neki hor je krenuo prvo, onda su svi stali,
uhvatiii zaiet i pevač je gurnuo
SNOW IN SAN ANSELMO . . .
Mislio sam da ću da poludim.
Mislio sam na Gej.
Onda sam shvatio da ne treba da pravim budalu
od sebe. Odmakao sam se od gramofona.
Kasno. Sharma je već bila pored mene.
Čula si ovu pesmu? upitao sam je.
Da. To je Van Morrison. Imam tu ploču kod
kuće. To je Gej, rakao sam nekontrolisano. San
Anselmo.
Uhvatila me pod ruku i povela ka izlazu.
Hajdemo, rekla je.
Odvela me kući i sedela pored mog kreveta,
čini mi se, sve dok nisam zaspao.
Ujutru sam se probudio i nje više nije bilo tu.
VEČERAS POČINJE NOVA DETEKTIV-
SKA SERUA NA K A N A L U 13. »STARSKY
I HUTCH«, IZ PRODUKCIJE KOMPAMJE
ABC, SA PAULOM MICHAELOM GLASE-
ROM U GLAVNOJ ULOZI. VEČERAS U 9
NE PROPUSTTTE . . .
Proleće je bilo došlo. Iznenada, i naletelo je
svom snagom. Malo je nedostajalo da ga
[157]
oborim biciklom jedne večeri, toliko je nesmo-
treno istrčalo pred točkove. Plašio sam se da ne
iskrsnu sad i neki problemi s prolećem, ali smo
se ubrzo nakon incidenta pomirili i najzad je
svako otišao na svoju stranu.
Promenio sam stan.
Sada smo Buff, Lynn i ja stanovali u jednoj
staroj kući na EL Camino bulevaru. Kuća je
bila prostrana, ali je trebalo uložiti bar pola
miliona dolara da bi se nekako dovela u red.
Lynn je kupila na rasprodaji jedan roštilj za
baštu, imao je najmanje metar i po u prečniku,
i Ijudi su kuljali radoznali da ga vide, a naročito
ono što je bilo na njemu.
Da napunimo kuću, govorio je Buff. Neka bude
puno sveta. Ja odlazim početkom juna za
Kanadu a ti ko-zna-gde.
Imao sam sobu na spratu, s posebnim kupati-
lom i dugačkim hodnikom koji je bio ispunjen
plakarima. Svet je dolazio, kuća im se učinila
nekako ležernom, bila je uvučena i nikome nije
smetala galama koju smo pravili.
Radio sam dva teksta istovremeno, jedan je bio
porudžbina, uhodanost na univerzitetu mi je
dopuštala da se opuštam. Viđao sam se s jednom
devojčicom, zvala se Judith Nava Ford, bila je
lepo vaspitana i nije mnogo zahtevala. Bila je iz
porodice Ford, mada je vozila japansku
TOYOTU. Ostavljala me na miru čim sam
sedao za mašinu da radim nešto. Bila je
polufrigidna i ja nisam imao namepi, ni trunke
strpljenja, da tu nešto ispravim. Njena dva
brata su bila vrlo srdačna prema meni, dva
debila koja su igrala pojo Ford Granadom
[158]
umesto konja. Lynn se šetala gola po kući i na
kraju sam je zavoleo kao sestricu. Buff i ja smo
trošili po deset dolara dnevno na pivo, imali
smo i poseban frižider u kojem smo držali ova
brda konzervi. Proleće je bilo toplo, tempera-
tura se popela na 25 stepeni, devojčice su
odmah uskočile u šorceve. John je dobio ulogu
u nekoj drami PONTIFEX koju je spremalo
neko pozorište iz Berkeleya. Svakodnevno je
odlazio na probe. Ron je spremao neku obimnu
studiju o transvestite tipovima. Čekao sam da
skupi obilje materijala i onda da ja nešto
iskoristim za neki mogući filmski scenario. Jedne
večeri sam primetio da se Judith zaljubljuje u
mene, na vreme sam joj skrenuo pažnju na to
kako uskoro odlazim odavde i ne želim nikom
da dam svoju buduću adresu. To nije bila laž,
nisam znao kuda ću.
Sharma se vidala sa Gej, nisam je nikad ništa
pitao.
Odlazio sam u San Francisco Magic Theatre i
posmatrao Sama Sheparda dok je sa nekim
dpsta dobrim glumcima probao svoj novi ko-
mad ACTION. On je počeo da režira, to mi je
bio znak da se umorio od pisanja.
Odlazili smo posle proba u mali restoran
PALMS, Sam je bio opsednut konjima i samo
je o njima pričao. Hteo je da bude farmer a
kritičari su ga gurnuli medu dramske pisce.
Judith me je vodila u bioskop jedanput, neki
povraćajući film, zvao se SHAMPOO, sa
Warrenom Beattyem i nekim frigidnim nimfo-
mankama u prvom planu.
Čitao sam dnevnike Alberta Camusa, intenziv-
[159]
no učestvovao u svim njegovim zapažanjima,
posle toga sam uzeo Gideove, nisu me pokre-
nuli ni na šta. Pravio sam večeri džeza, svake
srede, dolazili su neki drugari, donosili svoje
albume i zajedno smo ih preslušavali. Jedne
srede je došla grupa koju nisam poznavao.
Najbudiiji je bio mladić s dugom plavom
kosom, visok, pomalo andeoskog lica, u crnom
somotskom sakou, nervoznih pokreta. Saznao
sam, bip je muzičar i svirao je klavir u nekom
orkestru. Doveo je dve devojke, jedna je bila
starija, kratko ošišana i nosila je razdrljenu
LEVPS košulju, video sam joj grudi. Druga je
bila mlada, naša vršnjakinja, činilo se, bila je
jedna od onih devojaka na kojoj se odmah
primeti odlučnost. Znala je šta hoće, šta treba
da kaže, kad, koji gest da upotrebi, Mladić je,
izmedu ostalih, doneo i jednu ploču gitariste
Pata Martinoa, kojeg pre toga nikad nisam čuo.
Izvrstan džez-gitarista, imao je paklenu tehniku
i svirao je uglavnom po jednom sving-modelu,
talasajući se s tom gitarom kao skijaš u slalomu.
Zahvalio sam mu što je doneo taj album.
Ja sam Kit, rekao je.
Pružio mi je ruku i ja sam se rukovao, pomalo s
nevericom. Bilo mi je smešno njegovo ime i
upitao sam ga da Ii mu je to pravo ime ili
nadimak.
Kit, rekao je.
U redu Kit, nasmejap sam se.
Nije mi padalo na pamet da je moje ime njemu,
možda, bilo isto toliko smešno. Upoznao sam i
dve devojke koje su bile u pratnji.
Ma, rekla je kratko ona starija i pružila ruku.
1160]
Samo to?
Kit je objasnio.
Ona je starija od mene i ja je zovem KEVO, iz
milošte, naravno.
Shelley, rekla je otresita devojčica.
Imala je pegave zelene oči. Ne znam da li sam
ovim neŠto rekao, ali me mrzi da to dalje
objašnjavam.
SheIIey Winters? upitao sam uz osmeh.
Ne, rekla je izuzetno ozbiljna, Shelley Lisle.
Prvi put sam primetio da mi neka imena, kao
ova tri, u nekoj kombinaciji zvuče veoma
interesantno.
Kit, Ma, Shelley Lisle . . .
Seli smo u polukrug, ispred gramofona, i
nastavili da slušamo ploče.
Ti pišeš nešto? rekao je Kit. John mi je pričao o
tebi, vi se znate, zar ne?
Da, rekao sam. John je sjajan drugar.
Drame? upitao je.
Da. To radim trenutno.
Shelley je imala izuzetno osećanje za ritam.
Nije udarala nogom o pod na svaki takt, već je
sačekala neki put i ceo kvintni krug i vratila se,
sačekavši bubnjara, radeći to čak bolje od
njega. Udarala je rukama po kolenu, pri tom.
Umorna sam kao vrag, rekla je kratko ošišana
Ma, naslonila glavu na Kitova kolena i ubrzo
zaspala.
Ona se jutros vratila, rekao je Kit. Bila je u
Arizoni.
Nikad nisam bio tamo, rekao sam.
Zašto? pogledao me.

[161]
Nisam imao vremena, valjda, pokusao sam da
nađem pravi razlog.
Hoćeš da ideš? upitao je.
Vrlo je moguće.
Hoćeš da ideš sada? nastavio je dosta ozbiljno.
Sada? nasmejao sam se.
Da, rekao je. Putuješ samo onda kad osetiš
potrebu. Vidiš nju, pokazao je na Ma, ona je
bila u Arizoni samo da bi prošetala guzicu.
Nikakva posla nije tamo imala.
Shelley ga je oštro pogledala.
U redu, imala je neki poslić. Ali, zbog toga se
ne ide čak u Arizonu.
Shelley je nastavila da se klati u ritmu.
Ne verujem da bih sada mogao da krenem na
put, ali bih voleo negde da se uputim ovog leta.
Kuda bi išao? upitao me.
Ne znam. Seo bih u automobil i krenuo.
Ovo je ogromna zemlja, progovorila je Shelley.
Možeš da sedneŠ u automobil i da se voziš
ukrug godinu dana a da ne stigneš nigde.
Ja nisam rekao da imam cilj. Samim tim, 1
nemam razloga da bilo gde stignem.
Gledala me. Imala je pegave zelene oči, mislim
da sam to već jedanput rekao. Kao da joj je
neko poprskao zelene oči sivim prozirnim tački-
cama.
Odlično, rekao je Kit. Dopada mi se to što si
rekao.
Muzika nas je prekrila. Buff se šetao okolo
deleći konzerve s Jpivom. Bio je to sjajan
sumrak: nebo se bilo zapalilo od sunca koje je
zalazilo, tri minijatuma oblaka na nebu, vetar
je stao, neki klinci su vriskali dole na ulici,
[162]
poslednja igra pred spavanje.
Ko si ti? upitao sam Shelley kad je Kit ustao.
Pogledala me i ponovo okrenula glavu.
Nije hteia da razgovara, pomislio sam. Ona je
bila jedna od onih retkih dominantnih osoba
koje su radile nešto samo kada su htele.
Sačekala je da se završi neki solo, mislim da je
to bio Stephane Grapelli na violini, onda se
okrenula meni, poduprevši glavu kolenima.
O tome još nisam razmišljala, rekla je.
Kit se vratio i seo izmedu nas.
Šta radi Gej? upitao je,
Šta je sad odjedanput? Odakle on zna Gej?
Neki kratak spoj.
Nemam pojma, rekao sam. Nisam je dugo
video.
Pozdravi je kad je sretneš.
Ne verujem da ću toliko dugo živeti, pomislio
sam.
Svakako, rekao sam.
Ma je ležala na kauču i spavala dubokim snom.
Ustao sam i izašao u baštu. Buff je palio roštilj,
neki tip je stajao pored njega i držao brdo mesa
na poslužavniku.
Ovo je Trinkin brat, rekao je i pokazao na
klinca s mesom.
Namignuo sam dečku, bio je izuzetno lep, nije
imao više od 17 godina.
Slusaj Buff, hteo bih da mi učiniš jednu uslugu.
Zapalio je ugalj i onda se odmaknuo, trljajući
oči.
Šta je pejzaaano?
Ima tamo u sobi, razmišljao sam, ima tamo u
sobi jedna devojka. . . sedi odmah pored gra-
[163]
mofona, ima zelene oči s pegama, zove se
Shelley . . . Molim te, reci joj da je čekam ovde
u bašti. Hteo bih s njom nešto da razgovaram.
Buff je salutirao i otišao.
Hočeš pivčinu? viknuo je sa ulaza.
Šališ se. Od nje čovek može da se napije više
nego od deset flaša viskija.
Vratio se tek posle petnaest minuta.
Ne pada joj na pamet, rekao je. Čak imam
utisak da se uvredila što si poslao mene da joj
to kažem.
Nisam se više vraćao u kuću. Sačekao sam da
odu, sedeći na travi, i razgovarao s Trinkinim
bratom.
On se zaljubio prošle nedelje.
Ja nisam, rekao sam. Preskočio sam prošlu
nedelju.
Onda sam ušao, pronašao telefonski imenik i
dugo ga prevrtao. U celom imeniku nije posto-
jalo prezime Lisle. Zvao sam telefonistkinju,
tek da bih proverio, ništa nije našla. John ntje
bio u gradu, tako da nisam mogao da ga pitam
za nju. On je bar poznavao Kita, preko te veze
sam mogao da nastavim da ganjam Shelley.
Ona me nije privlačila, bio sam daleko pd toga
da se zaljubim u nju, hteo sam da je razbijem.
Nervirao me njen dominantni stav, ta preoku-
piranost sobom, nerviralo me, u stvari, sve ono
u njoj što me podsećalo na sebe. Razmišljao
sam o Kitovoj spremnosti da odmah krene u
Arizonu, da odmah krene BILO KUDA, bez
kupovanja mapa sa ucrtanim sporednim putevi-
ma, bez lažnih priprema. Činilo se da je sve
radio po impulsu, bez mnogo razmišljanja. Te

164]
noći sam odlučio da mu predložim da mi se
pridruži. Grozničavo, kao pod nekom tempera-
turom, razmišljao sam o putu, ufleševima,sto
hiljada sličica u minutu. Otvorio sam mapu,
skalpelom isekao mesta a da nisam gledao,
izmešao ih u šaci i bacio na sto.
Gradovi su promenili mesta. IzaŠao sam. Još je
bilo nekih gostiju u bašti. Buff ih je nesebično
zabavljao. Zamolio me da odem po Lynn koja
je uskoro završavala posao.
G A R Y SNYDER JE DOBITNIK OVOGO-
DIŠNJE PULICEROVE NAGRADE ZA
POEZIJU. KNJIGA »OSTRVO KORNJA-
Č A « JE SKRENULA PAŽNJU NA SEBE
JOŠ POČETKOM GODINE, KADA JE U
KRATKOM ROKU ŠTAMPANO ŠEST
IZDANJA. JOŠ JEDAN BESTSELER IZDA-
VAČKE KUČE NEW DIRECTIONS . . .
Mahnuo sam Lynn rukom. Seo sam za šank i
ona mi je ubrzo donela piče.
Gotova sam za dvadeset minuta, rekla je.
Slušaj, rekao sam joj, da kakvim slučajem ne
poznaješ neku Shelley Lisle?
Napučila je usne i rekla
Ne. Neka ribetina?
Otprilike tako, rekao sam.
Pazi, dodala je, to je dupli džin, i pokazala na
Čašu koju mi je donela.
Pogledao sam malo po baru. D.O. MILL'S je
imao dva nivoa, u parteru je bila svečana sala
za ručkove i večere, na spratu je postojao samo
bar koji je radio do dva sata noću. Šank, duž
kojeg se nalazilo oko trideset' stolica, bio je
dugačak više od dvadeset metara. Bilo je puno
1165]
devojaka koje su ovde dolazile same, i Činilo mi
se, kao veČeras, ostajale same. Jedno od mesta
za upoznavanje, ušuskano, zatamnjeno. Moguć-
nost za upoznavanje je bila svedena na to da
jedna od devojaka sedi pored tebe za šankom,
da istovremeno naručujete piće, da se gurate s
tim čašama i, eventualno, zatražite šibicu jedno
od drugog. Onda bi razgovor krenuo u onom
najglupijem pravcu.
VI NISTE ODAVDE?
DA, JA UVEK PIJEM SAMO TOM COL-
LINS KOKTEL.
MOGU LI DA V A M NARUČIM JOŠ
JEDAN?
NEKI PUT SE OSEĆAM TOLIKO USAM-
LJENOM . . .
Evo ti još jedan dupli, Lynn je tresnula novu
čašu preda me.
Nisam bio završio ni onaj prvi. Slušao sam
odlomke razgovora koji su u talasima dopirali
do mene, izvrsna radio-drama.
ONA: . . . ON JE PREVEO DNEVNIKE
CELLINUEVOG SAVREMENIKA,
KOJI JE ISKLJUČIVO JEO PILEĆI
MOZAK . . .
ON: . . . NOVA DEVOJKA UĐE U BAR
SVAKIH TRI MINUTA, TAKO DA,
AKO PROPUSTIŠ JEDNU, UVEK
NAIDE DRUGA. U PROSEKU, NA
NOVU SUKNJU ČEKAŠ MINUT I
PO . . .
ONA II: NOVINE NIKAD NE K A Ž U LA-
GALI SMO, ILI ZAJEBALI SMO
LJUDE. AKO I MORAJU DA
[166]
 ŠTAMPAJU NEKAKVU ISPRAV-
KU ILI IZVINJENJE, TO JE ON-
DA ISPOD NEČUE UMRLICE,
NA POSLEDNJOJ STRANI. . .
ON II: TREBALO BI DA ODEMO DO
FRANKA. ON JE VRLO INTERE-
SANTNA OSOBA . . . ON SNIMA
NEVIDLJIVE FOTOGRAFIJE NE-
VIDLJIVIH LJUDI. . .
ONA III: .. .RAZUM? KO JOŠ POMINJE
RAZUM. REĆI ĆU TI — RA-
ZUM JE EMOCUA ZA LJUDE
BEZ SEKSA . . .
Lynn je pustila neku ploču iz juke boxa.
ZavrŠavala je posao brojeći dnevni pazar, zapi-
sujući nešto u knjigu, onda je otkucala ceo
iznos na kasi.
Slab promet, rekla je čeŠljajući se. Sreda je
divljak-dan. Popij to.
Krenuo sam da ispijam piće, podigao glavu, i
video u ogledalu nekog tipa kako zuri u mene.
Bio je melez, u odelu sa tamnom košuljom
razdrljenom na grudima, zlatnim satom, nekim
šimi-čizmicama na nogama, ugladenih pokreta,
maltene pederskih. Ispio sam džin i okrenuo se
na stolici. Tip je i dalje gledao u mene.
Klimnuo je glavom.
Hajdemo, rekla je Lynn.
Tip je gledao u nju neko vreme, onda mi se
obratio klimnuvši glavom.
Jones, rekao je. Džouuuunz.
I ja sam klimnuo giavom.
Izvolite, rekao sam.
Hteo bih s vama nešto da razgovaram.
[167]
U redu, ostavio sam Lynn i izdvojio se s njim
kraj zida.
VaŠa devojka? odmah je upitao pokazujući na
Lynn.
Prijateljica.
Slatka je, rekao je i zaćutao.
Nije me valjda zbog toga zvao? pomislio sam.
Da mi kaže kako je Lynn slatka?
Da. Upravo smo krenuli.
Ja sam hteo nešto da vam ponudim, brzo se
nadovezao. Jedan poslić. . . s odličnom zara-
dom.
Meni? upitao sam.
Njoj i vama . . . ukoliko se sporazumemo.
Hajde da pokušamo, rekao sam. Zar nije bolje
da onda i nju uključimo u razgovor?
Odakle ste? prepoznao je akcent.
Iz Švedske, rekao sam. Otac mi je Grk, majka
Japanka, a ja sam Švedanin.
U redu, rekao je, biću direktan. Ja snimam
filmove.
Napravio je pauzu, zapalio cigaretu pozlaćenim
upaljačem, vratio tabakeru u džep i počeo da
me gada nekim žućkastim očima.
Znate kakve filmove . . . nadam se.
Ne znam, rekao sam. O čemu se radi?
Pogledao je ka Lynn i rekao
Hteo bih da snimim jedan film s njom. Kratak.
Uz vašu dozvolu, svakako. Ponudio bih vam . . .
dve hiljadarke.
Pretpostavio sam da tip misli na porno-film, ali
nisam još bio sasvim siguran.
Koliko kratak film?
Dvadeset minuta, odgovorio je.
11681
Da je pitam? rekao sam. Moguće je da će ONA
pristati?
Bio sam bezmaio ubeden da će Lynn pristati na
ovu mogućnost. To za nju nije bio porno-film
već sto-dolara-po-minutu zezanje.
Moiim vas da budete obazrivi, rekao je. Stalo
mi je do nje.
Bilo je još samo desetak Ijudi u baru. Lynn je
pričala sa barmenom, pravili su neke viceve,
smejali se. Zbog $ega bih je sada uznemiravao s
nekim glupim melezom?
Lynn, rekao sam, hteo bih da te pitam nešto.
Zagrlio sam je. Smejala se.
Šta? jedva je izgovorila izmedu dva napada
smeha.
Ima neki tip, ne moraš odmah da gledaš u tom
pravcu, onaj melez s kojim sam upravo razgo-
varao, nudi ti dve hiljadarke.
Za jedno tucanje? odmah je upitala.
I prestala je da se smeje.
Ne, rekao sam. Hoće da snimi neki film s
tobom.
Neka pornografija, nudi dva soma i vrio je
zainteresovan.
Šta hoće da radim? pogledala je u pravcu Mr.
Jonesa.
Nemam pojma. Hoće da budeš glavna glumica
u fiimu koji se zove DVADESET MINUTA.
Lynn je pošla ka tipu. Stao sam iza nje.
Dobro veče, rekla je. Odnosno . . . dobro jutro.
Mr. Jones, zvani Džouuunz, ispružio je ruku sa
stiiom.
Nadam se da vam je prijatelj objasnio . . .

[169]
Rekao mi je da ste vi zaljubljeni u mene, počela
je da se zeza.
To možete i tako da nazovete, nasmešio se
Džouunz.
Hteo bih da snimim jedan film sa vama.
O čemu se radi?
Bićete goli u tom filmu, rekao je melez. Ali, vi
sami,
Nije izgledalo toliko loše. Mislio sam da će
melez zahtevati da se Lynn tuca sa nekim
njegovim drugom, možda sa trojicom. Ovako je
jasno rekao , da zahteva samo nju za neke
njegove somnabulske ideje. Potvrdio je pred
njom da nudi dve hiljadarke. Lynn mu se
izvinila na trenutak i povela me na stranu.
Uopšte nije bila uzbudena.
Hoćeš da se zezamo malo?
JA mogu da se zezam, rekao sam joj, ali on ne
traži od mene da se skidam go pred nekom
kamerom.
Biću svakako uz tebe, ukoliko pristaneš.
Dve hiljadarke, rekla je.
Treba da ispuniš tih dvadeset minuta.
Tražiće da masturbiram pred kamerom, rekla
je. Znam te bolesne umove.
Prišla je melezu.
Kad i gde?
Noćas, rekao je. Lepo izgledate.
Gde? nastavila je Lynn.
Pristajete? upitao je Jones zvani Mr.
Cash, rekla je Lynn. Samo gotov novac. Imate
li?
Nisam ni pomislio da vam napišem ček, nasme-
jao se melezijana.
[170]
Sišli smo dole. Imao je crnog JAGUARA, 3,6
ili tako nešto, koji je izvanredno mirisao unu-
tra. Imao je čak i raali televizor, stereo-radio,
ugravirane inicijale na kaseti.
Samo snimatelj, vi i vaš prijatelj, i ja, rekao je.
Zastao je kod jedne govornice i pozvao nekog
telefonom. Vratio se u kola posle deset
sekundi.
Rekao sam snimatelju da ušnira film. Shvatam
da vi ne želite da gubite vreme. Umorni ste,
verujem.
Blago je zagrlio Lynn.
Dvadeset .minuta, tako smo se dogovorili, odgo-
vorila mu je.
Nisam znao zašto ovo radimo. Nisam znao zbog
nje, ne zbog sebe. Nisam mogao da je zamislim
u ulozi neke seks-bombe, devojke koja bi
uzbudila nekog gledaoca u ispovraćanoj bio-
skopskoj sali, nisam je video kao devojku koja
je, skidajući se pred sveobuhvatnom kamerom,
mogla da zaradi dve hiljadarke za pola sata.
Jean West, da. Ali, nikad Lynn. Njenu mršavost
nisam mogao da pretvorim u erotsko uzbu-
denje. Gledao sam je onako ležerno zavaljenu
na prednjem sedištu i setio sam se saune: Buff
joj je bio rekao da ne pravi nepotrebnu buku.
Povraćala je. U nekom klubu, dok smo ispijali
pivo, predložio sam joj da vodimo Ijubav. Ona
je imala nešto skriveno u sebi, čini se, što je
navodilo muškarca da bude direktan. Jones je
dobijao nešto s njom što ja nisam mogao da
predvidim u potpunosti.
Tu smo, rekao je i zaustavio automobil.
To je bila kuća, čudno uvučena, sa crnom

[171]
gvozdenom kapijom kroz koju se videlo dvori-
šte. Nijedan prozor nije bio osvetljen. Na kapiji
je pisalo 2226.
Koja je ovo ulica? upitao sam ga.
Florin bulevar, rekao je. Ovde je dosta mirno.
Otvorio je kapiju i ušli smo u kuću. Zidovi, ali
SVI zidovi unutra bili su izlepljeni fotografija-
ma: Bogart, Maynsfield, Monroe, Douglas,
Wayne, Redford, Brando, Garland, Chaplin,
Bardot, Cooper, Stewart, Garbo, Dean, Nichol-
son, Fonda, Loren, Grant, O'Neil. . . Sišli smo
u suteren. Otvorio je dupla vrata, kao u studiji-
ma po radio-stanicama, svetlost je blesnula, kao
da je dvadeset reflektora bilo upereno u nas.
Tamo je sedeo neki tip i podešavao svetla. Bio
je belac. Usmeravao je svetla ka jednom
uzdignutom podijumu na kojem se nalazio
improvizovani šank, jedna visoka crvena stoli-
ca, piće po policama i nekolicina frotirskih
ogrtača u raznim bojama.
Zdravo, rekla je Lynn snimatelju, ti si Harry,
zar ne?
Ne, rekao je tip izuzetno ozbiljno. Ja sam
Gordon. Nisam znao šta da radim. Od mene se
ništa nije oćekivalo. Bio sam tu zbog Lynn,
zbog toga što je melesković verovao da sam ja
njen dečko. Seo sam u jednu fotelju, razgleda-
jući neki časopis PHOTOGRAPHV. Na na-
slovnoj strani je bila jedna prelepa devojka
premazana sa tri kubika ulja. Sijala se pod ovim
reflektorima kao čokolada u providnom celo-
fanu.
Da izmerimo svetlo, rekao je Gordon.
Stavio je svetlomer ispred stolice na koju je
1172]
trebalo, verovao sam, da sedne Lynn. Ponovo
se vratio i počeo da podešava svetla.
Možeš da se istuširaš, rekao je Mr. Jones i
pokazao gde mu se otprilike nalazi kupatilo.
Ova se lenjo protegla i upitala
Koji frotir da uzmem?
Vrati se gola, rekao je Džouunz. Vrati se gola.
Bilo je jasno da snimatelj bira frotire. Jones je
ubacivao lovu u sve ovo, ali nije imao pojma o
tehnici.
Gordon je uzeo narandžasti i bacio ga Lynn.
Stavi ga uz lice da vidim nešto, rekao je.
Lynn je prislonila ogrtaČ uz sebe.
Probaj ovaj, rekao je Gordon i bacio joj
tamnozeleni.
U redu je. Smanjićemo svetlo.
Lynn je izašla iz sobe, njišući kukovima
namerno.
Jones je gledao za njom. Još nisam video
mogućnost za tih dva soma dolara. Sve je bilo
zezanje, tačno kako je to ona želela. Da li će
Buff ikad saznati o ovome?
Piće? upitao je Mr. Jones.
Svakako, odgovorio sam. Do sada sam pio
duple džinove.
Opet se on nije pomakao, nego je Gordon
izašao iz prostorije vraćajući se s poslužavni-
kom i čašama. Stavio je kristalnu čašu punu
džina ispred mene.
Led?
Hvala, nije neophodno.
Posmatrao sam taj mali podijum osvetljen s tri
reflektora na koji je trebalo da se Lynn popne.
U boji? upitao sam Gordona više se zezajući.

173]
Da, klimnuo je glavom. Osetljiv film, dodao je.
Osetljiv film, to me dotuklo. Taj film je bic
osetljiv koliko i ulazna vrata nekog javnoj
klozeta. Mr. Džouuunz je otpio nešto iz čak
nazdravljajući mi. Još nisam video tu lovu. Šta
ako Lynn ne dobije ni cent? Ja bih se dobro
nasmejao, ali šta bi ona uradila? Pridružila mi
se? Nije postojao nikakav ugovor, ništa napisa-
no, samo neko nazdravljanje izmedu mene i
melezijane.
Lynn je ušla u sobu. Prošla je kroz stranicu
časopisa koji sam držao u rukama. Namerno je
otvorila ogrtač, kako bi ukazala ovim tipovima
da joj se žuri i da ne želi da gubi vreme
skidajući sa sebe deo po deo.
Zdravo, rekla je snimatelju, ti si Harry, zar ne?
Ne, opet je on ozbiljno odgovorio. Gordon.
On je Gordon, rekao sam Lynn, kako bih je
zaustavio u ovom zezanju.
Mr. Jones, zvani Džouuunz, pošao je ka impro-
vizovanom podijumu.
Dodi, rekao je.
Lynn je prišla. Imala je cipele na nogama.
Ćedno je izgledala. Sela je na stolicu. Namignu-
la mi je. Okrenuo sam stranicu časopisa i ona je
još sedela tamo.
Evo šta je posredi, rekao je snimatelj.
Izvadio je jednu plastičnu patku i dao je Lynn.
Mr. Jones je skinuo sako. Ovo je bila predstava
za njega, to je bilo jasno. Nozdrve su mu se
raširile. Hoću pravu stvar, rekao je. Nikakvo
zezanje. Kamera će ići u krupan plan dok
svršavaš, nastavio je. Bez foliranja, molim te.
Prići ćeš, rekao je Gordon.
[174]
Lynn je isprljala svoju haljinu na proslavi u
školi, rekla je njena majka. Sladoledom. Lynn
je imala kike i držala je za ruku svoju stariju
sestru, Imala je veliku tamnu mrlju od sladole-
da na svojoj beloj haljini. Lynn je isprljala
svoju haljinu na proslavi u školi.. .
Prići ćeš, rekao je Gordon, negde iz dubine. Ja
slikam praznu stolicu i neke stvari okolo, ti
dolaziš i sedaš. Na moj znak. Zakopčana si do
grla tako da niko ne pretpostavlja da si gola
ispod. Glumis dosadu i otkopćavaš ogrtaĆ.
Nadrkaš grudi pre toga. Hoću da vidim prave
bradavice. Hoću da slikam svaku bradavicu
posebno, da se razumemo. Probaj da vidim.
Lynn je isprljala svoju haljinu na proslavi u
školi.
Više je nećemo puštati da ide na proslave jer
ona ne zna da pazi na svoje stvari. Možemo li
mi Lynn da tebi kupujemo haljinu svakog
dana? Možemo li?
Lynn prelazi rukom preko grudi. Desnom.
Bradavice joj rastu.
Gordon je iza kamere, dosta zadovoljan.
Tako, viče, to je to!
Onda svrši, kaže joj Gordon. Nemaš potrebe da
ne svršiš. Kao da se ti i ja tucamo.
Ona se nasmeje, ali bez glasa. Samo razvuče
usne u osmeh.
Danas sam dobila na poklon prsluče od svile,
relda je Lynn dečaku koji ju je držao za ruku.
Mogu Ii da ga vidim? upitao je dečak. To niko
ne sme da vidi, rekla je ona. To su zabranjene
stvari. Zbog čega mi dopustaš da te držim za
ruku? nastavio je dečak. Tako mi prija, rekla je

[175]
Lynn. To nije ništa strašno.
Odlično, kaže Gordon, sad počinješ da mastur-
biraš.
Lynn spušta ruku dole, pokazuje sebe u prvom
planu raskrečivši noge. Onda pruži ruku ka
improvizovanom baru i odande uzima veštački
dildo. Zabija ga u sebe, želevši da što pre završi
sve ovo, činilo se. Vidim je kako se unosi u to
unutra-napolje s nekom plastičnom spravom,
vidim je kako zatvara oči pokušavajući da
proživi sve to i doživi orgazam. Otpijem džin
koji mi zapali sav duvan u ustima.
Boleće me, reče Lynn dečaku. Budi pažljiv.
Dečak nije ništa rekao. Ležali su na travi, njeno
prsluče od svile je bilo pored njegovih nogu.
Kako se to radi? upitala je Lynn. Dečak nije
znao šta da joj odgovori. Instiktivno joj je
raširio noge.
Obećaj mi, rekla je Lynn, obećaj mi da ćeš me
uvek voleti. Dečak nije ništa odgovorio. ,
Kako ona izgleda u boji, na tom osetljivom
filmu?
Gordon drži desnu ruku na zumu, ulazi s
vremena na vreme u krupno. On nju tuca. S
tom kamerom.
Ustani, kaže joj, sipaj piće i tek onda nastavi.
Lynn se ne pomiče. Radi desnom rukom, očiju
zatvorenih, dišući ubrzano.
Prestani! viče Gordon, videvši da mu traka
ističe.
Ona ne otvara oči, ne reaguje. U nekom
podrumu smo, na Florin bulevaru. Gordon
pušta neku muziku, pritisnuvši prekidač na
podu, ispred kamere.
[176]
OOOOOOHHH, urla Isaac Hayes iz zvučnika.
Vidiš, nije te bolelo, rekao je dečak. Lynn je
spavala na travi i nije čula dečaka. Pokri se,
rekao je on. Opasno je gledati te. Pokrio je
Lynn svojim džemperom. Onda je uzeo njeno
prsluče od svile i počeo da ga razgleda. Zbog
čega devojke nose ovo? upitao se. Lynn je
spavala i nije mogla da mu odgovori.
Lynn je blizu da svrši, vidim < joj to na licu.
Skuplja usne i pravi grimase.
Otvori se, viče Gordon.
Lynn se raširi koliko može. Ulazi s tom
plastikom u sebe oslonivši se drugom rukom na
šank. Onda skine taj frotirski ogrtač i spusti ga
na pod. Svi je tucamo, u tome je taj utisak. I ja,
i Gordon i Mr. Džouuunz, i hiljade posmatrača
koji će kupiti ulaznicu da bi videli Lynn kako
masturbira na ovoj stolici. Svi će da svrše u
trenutku kad ona svrši. Sedeće u nekom bio-
skopu, u prvom redu, onanisaće zajedno s
njom.
Lynn se sada probudila i gleda u dečaka. Oh,
nemoj nikad da me ostaviš, rekla je i zagrlila ga
čvrsto. Ne posle ovoga. Dečak nije ništa rekao.
Video je krv na njenim butinama. Odakle to?
začudio se. Da li me voliš? upitala ga je.
Odakle ta krv? dečak je pokazao rukom. Ja ne
volim da gledam krv.
UUUUUUUUUUUHHHH, viče Lynn, na-i-
-la-zi mi!
Mr. Jones se nasmeje. Gordon izoštrava
kameru.
Saaad ću, viče Lynn, saaad ću da svršim . . .
Uvija se na toj stolici, potpuno gola, praveći
[177]
sebi prazan prostor za tih dva soma dolara.
Snimaj mi pičku, viče Gordonu, jer ja
svršavam . . .
ja to više ne mogu da zaustavim.
Ne folira dok sedi na toj stolici okrečući glavu
levo i desno, svršavajući kao da joj je ovo
jedino pravo tucanje u životu. Vidim kako Mr.
Jones ustaje i posmatra Lynn kako se uvija,
jecajući nešto i radeći rukom sve sporije i
sporije. Na kraju se Lynn umiri, još uvek
zatvorenih očiju, nogu raširenih na crvenoj
stolici.
Odakle ta krv? ponovo je upitao dečak. To
tako mora da bude, odgovorila mu je. Dečak je
ustao, navukao svoj džemper i pošao.
Kuda ćeš? Lynn ga je uplašeno upitala.
Odlazim, rekao je on, ne mogu da gledam krv.
Odlično, viče Gordon, izvadi to sad iz sebe,
Lynn izvuče tu plastiku i počne da je liže. Znam
da je stvarno svršila jer još ne otvara oči,
ukočena je, skupi se u embrio, na kraju.
JOOOOOY, peva Isaac Hayes.
Onda se sve umiri, Lynn otvori oči i Gordon za-
ustavi kameru. Gleda me. Shvata šta je uradila,
ali ne oseća krivicu, gleda me širom raširenih
zenica. Onda ustane, navuče ogrtač i kaže
Nije bilo loše, a?
Sjajno, dobacuje Mr. Džouuunz, pljeskajući
rukama.
Jebi se, kaže mu Lynn, ja sam stvarno svršila.
Dobro snimljeno? pita Jones snimatelja.
Bez greške, odgovara Gordon. SVE se videlo.
Lynn odlazi u kupatilo. Otpijam do kraja džin
iz čaše. Mr. Jones stvarno izgleda zadovoljan.
1178]
Koliko je trajalo? pita.
Devet minuta, odgovara Gordon. Moglo je
maio duže.
Dobro je obavila posao, kažem melezijani.
Nije mogla boJje.
Otkud znaš? pita on.
Pa, digla mi se patka, odgovaram.
Stvarno mi se bila digla patka. Bezmalo nepri-
metno, dok se Lynn uvijala na stolici, u jednom
trenutku kad je Gordon krenuo zumom
ukrupno.
Da, rekao je Jones. Ti si stvarno SAMO njen
prijatelj.
Lynn se vraća u sobu.
Kasno je, kaže.
Znam da moram da ustanem iz ove fotelje i
budem uz nju. Sada se radilo o najzabavnijem
delu.
Izgubila si 1.100 doiara, kaže melika.
Izgubila sam ja mnogo više dolazeći ovde. Daj
lovu pa da brišemo, Lynn je bila dosta oštra.
Devetsto, kaže Jones. Skratila si film za 11
minuta.
U redu, kaže ona. Dvadeset minuta lažnog
svršavanja je značajnije od devet minuta pra-
vog. Daj lovu.
Sutra, kaže Mr. Jones.
Ne zezaj se, nastavlja Lynn. Uvaliću ti bicikliste
pre nego što se okreneŠ. Rekla sam barmenu
gde idem, on te poznaje od ranije.
Džouuunz se malo uozbiljio.
Dobro snimljeno? ponovo je upitao Gordona.
Ne verujem da ima greške.

[179]
Jones, zvani melezijana, najzad otvara nov-
čanik.
Evo, kaže.
Lynn uzima lovu. Stojim iza nje. Džouunz joj
daje novčanice od pedeset dolara. Ona ih broji
i stavlja u tašnu.
U redu je Mr. Johnson, kaže mu, biću slobodna
opet u sredu.
Gordon vadi traku, ne gledajući nas.
Ko će da nas odbaci? pitam bezobrazno. Osta-
vili smo kola ispred bara.
Ja ću, kaže Gordon. Sačekajte pet minuta.
Dok nas vozi ka našim kolima, Gordon nedvo-
smisleno ukazuje na to da smo Lynn i ja dvoje
od hiljadu Ijudi s kojima je kontaktirao u
poslednjih godinu dana.
Odakle si ti Harry? pita ga Lynn.
Iz Austina, Texas, kaže Gordon. Ovde sam već
četiri godine.
Voliš Kaliforniju? pitam ga.
Ne znam, rekao je. Ne znam da li je sve ovo
stvarnost.
Lynn i ja smo ćutali u kolima, sve dok nismo
stigli blizu kuće. Bilo je već četiri sata ujutru.
Trebalo je reći nešto Buffu.
Gde smo bili večeras? upitao sam je.
Reci mu da smo bili u Dreamoforniji, rekla je.
U nekoj izmišljenoj zemlji, u kojoj je sve san.
Dreamofornia, rekao sam, lepo zvuči. Postoji li
tako nešto?
Da, reče Lynn naslonivši se na moje rame.
Mora puno da se sanja da bi se tamo stiglo.
Zemlja sanjara, dodala je.
Dri-mo-fornija.
1180]
Da, jedva je prošaptala na mom ramenu. Kako
smo stigli do nje?
Pravo, rekao sam. Ide se pravo, bez skretanja.
Izvedi me, počela je da me udara rukama po
ledima, izvedi me odavde!
Poljubio sam je u kosu.
Reci Buffu da smo večeras bili u toj zemlji,
molim te, početa je da plače.
Reći ću mu Lynn, obećao sđm,
Ona je spavala dok sam je unosio u kuću.
Izgledala je kao neko dete, bez briga i bez
nepotrebnih suza.
Biii smo u Dreamoforniji, rekao sam Buffu.
Nije rekao ni reČ. Okrenuo se i stavio ruke u
džepove.
SINOĆ JE U ĆIKAGU UMRO POZNATI
DŽEZ-SAKSOFONISTA GENE AMMONS
— ROĐEN 1925. GODINE. OVAJ POZNA-
TI MUZIČAR SE BAVIO PROFESIONAL-
NO DŽEZOM VIŠE OD TRIDESET GODI-
NA. AMMONS JE IZVRŠIO VELIKI UTI-
CAJ NA MNOGE MUZIĆARE SVOG VRE-
MENA, SETIMO SE SAMO DA JE PEDE-
SETIH GODINA SONNY ROLLINS, NA
PRIMER, PRIHVATIO NAČIN MUZICI-
RANJA KOJI JE GENE AMMONS ZASTU-
PAO, NAROČITO NA DONJEM REGIS-
TRU . . .
Hoću, rekao je Kit. Ko bi sve išao sa nama?
Ti, ja, Ma i Shelley, ukoliko je zainteresovana.
Ne znam za Shelley, odmah je rekao. Ona je
čudna, znaš.
Primetio sam. Razgovaraj s njom.
Sedeli smo za stolom pored podijuma u baru
[181]
PARKING LOT. Kit je muzicirao sa svojin
orkestrom, bilo je najmanje dve stotine ljud
koji su došli da se tresu uz njihovu muziku
Grupa se zvala SPIDER KELLY, imali sv
dosta pristojan zvuk, duvačku sekciju, dv<
gitare, bubnjara, pevača. Kit je svirao Ham
mond orgulje. Imao je i sintesajzer na orgulja-
ma, mali koferčić, koji je on podešavao tokonr
svirke, praveći neki urlajući ton, onda imitira
jući violine, pa opet ga vratio u neki elektronsk'
napad na uši.
Kada si planirao da krenemo?
Odmah, rekao sam. Sredinom juna. Ima tt
jedan problem . . .
Znam, rekao je Kit, treba nam dobar auto-
mobil.
Ja imam na raspolaganju jedan stari DODGE
rekao sam. Ne znam koliko je siguran. Spušta
mu se krov.
Znam, rekao je Kit, znam gde ćemo da nademc
bus.
Putnička kola ne vrede, to ti je bar jasno. Moi
drug Scott, ti ga poznaješ?
Ne, rekao sam. Šta on radi?
On je sociolog. Sjajan dečko, drži predavanja
na univerzitetu, ima 26 godina. On ima VW bus
i dao bi ga sigurno.
Pitaj ga, rekao sam.
Moguće je da bi i on krenuo sa nama.
Voleo bih da ga upoznam. Ne želim da putujem
s dosadnim tipovima.
Sjajan je dečko, nastavio je Kit. Jedina stvar s
kojom može da te masira je njegovo poreklo.
Njegov para-pradeda, ili tako nešto slično,
(182)
sagradio je St. Paul Cathedral u Londonu. On
se zove po tom dedi, Scott Christopher Wren.
Stupi s njim u kontakt.
S dedom? upitao je Kit.
Stupi u kontakt s tim sjajnim tipom, rekao
sam.
Mogu odmah da ga pozovem telefonom, Kit je
ustao od stola i otišao do male kabine.
Ma je sedela preko puta mene, živo razgovara-
jući s muzičarima. Ona ih je sve poznavala,
očigledno. Izgledala je lepše nego prve večeri
kad sam je upoznao: imala je haljinu i neki
nakit na rukama. Izgledala je neobično i to
samo zato, najzad sam razjasnio, samo zato što
je bila kratko ošišana. To je bila retkost na
američkim devojkama.
Doći će ovde večeras, reče Kit sedajući za sto.
Nisam mu ništa rekao za bus, samo sam ga
pozvao na razgovor. Hajde da drmamo, okre-
nuo se muzičarima.
Slušaj Kit, rekao sam mu pre nego što se popeo
na podijum, zbog,čega misliš da je Shelley
čudna?
Duga priča, rekao je. Ispričaću ti jedanput.
Ima li kakav telefon? upitao sam ga. Mogli smo
nju da pozovemo ovde večeras.
Kit je odmahnuo rukom i pokazao na Ma. Ona
je sedela sama za stolom, muzičari su se
štimovali.
Prišao sam joj.
Mogli smo da pozovemo Shelley da dode, rekao
sam joj direktno.
Ne verujem da će moći, rekla je.
Zašto?
183]
Ona retko izlazi i verovatno je sad s NJIM.
Ko je taj Njim? pomislio sam.
Šta ona radi? insistirao sam na temi zvanoj
Shelley.
U institutu, kratko je rekla Ma. Radi u insti-
tutu.
Što sam se više raspitivao, sve manje sam znao
o njoj.
Ima čudno prezime, rekao šam, uopšte ga
nisam našao u imenikp.
To nije njeno pravo prezime, rekla je Ma.
Odustao sam. Nastaviti razgovor je značilo
susresti se, po ko zna koji put, sa vlastitom
halucinacijom. Ta Shelley uopšte nije postojala,
to je jasno. Ljudi oko mene su biii pažtjivi i
nisu hteli da mi stave do znanja da na ovom
svetu ne postoji nikakav SheJley Lisle, nisu hteli
da me povrede ukazujući mi na to da sam ja nju
potpimo izmislio.
Trebalo je svakako prestati.
Hajde da igramo malo, rekao sam Ma i
odvukao je na podijum. Nije bilo mesta da se
okrenemo. Ljudi su se dodirivali telima zato što
su bili prinudeni.
Ma je lepo igrala, samo donjim delom tela.
Ruke je držaia na leđima.
Tebe interesuje Shelley? u jednom trenutku je
upitala.
Kit i njegovi SPIDER KELLY tipovi su podbo-
čili tavanicu svojim pomahnitalim pojačalima.
Daaaa, morao sam da viknem da bi me čula.
Treba da razgovaraš s njom, rekla je.
Svakako, pomislio sam. S njom treba razgova-
rati ali pre toga treba DOĆI do nje.
1184]
Gde da je nadem? upitao sam.
Pošli smo ka stolu jer je gomila ozbiljno pretila
da nas izgazi pre svršetka pesme.
Javi joj se, rekla je.
Istrgao sam olovku iz kecelje neke kelnerice.
Čekao sam na broj kao zapeta puška.
Budi pažljiv, dodala je Ma. Ona je osetljiva.
Zapisao sam broj na jednoj salveti, savio je i
stavio u džep. Svakih pet minuta sam provera-
vao da li je hartijica još tamo u desnom džepu
pantalona.
Bilo je glupo pozvati je odavde. Sačekati.
Reci joj da sam ti ja dala brj, zavrsila je Ma.
Da ne bude iznenadenja.
Neki tip je stajao ispred podijuma i objašnjavao
nešto Kitu rukama. Imao je bele pantalone i
cme espadrile na nogama, neki meksikanski
ogrtač iz tridesetak različitih boja, bio je izuzet-
no mršav, s dugačkim zulufima, stajao je
raskrečenih nogu, kao revolveraš iz nesnimlje-
nog kaubojskog filma. Kit mu je pokazao
rukom ka našem stolu. Prišao je i dugo se
pozdravljao s Ma, stojeći, šireči ruke i gestikuli-
rajući. Nisam čuo ni reč od onoga što su
govorili. Nisam ni mogao.
Scott, rekao je i pružio ruku.
Ustao sam i rukovao se s njim.
Hoćeš da sedneš?
Još ne, rekao je. Dopada mi se da malo
odugovlačim. Da vidim malo Ijude okolo.
Počeo je da se šeta izmedu stolova i onda
nastavio na podijumu za igru, provlačeći se
vešto izmedu užarenih tela. Gledao je zaintere-
sovano, svako lice ponaosob, kao da je tražio
185]
nekog. Primetio sam da i neki Ijudi njega
posmatraju jer je bio obučen dosta neobično,
mešavina meksičkog i evropskog stila. Vratio se
za sto i rekao
Kit pravi dobru lovu večeras.
Mislio je na prepunu salu, znajuči da je svako
od ovih dve stotine Ijudi platio ulaznicu i popio
najmanje dolar-dva u nekom piču.
Cledao sam tvoju dramu, obratio mi se iznena-
da.
Ja je nisam gledao. Šta misiiš?
Mislim da je dosta uvrnuta, rekao je direktno.
Sto je ubrzo bio prekriven pićem jer su muziča-
ri napravili pauzu.
Ovo je Scott, rekao je Kit. Već ste se upoznali?
Da, rekao sam. Znamo se još od ranije.
Scott, krenuo je Kit, treba nam tvoj bus na
neko vreme.
Za orkestar? upitao je ovaj.
Ne, rekao je Kit, za putovanje.
Kuda ideš?
Ne znam, odgovorio je Kit. Nemam tačan plan.
Idemo zajedno, pokazao je na mene.
Kuda idete? sad je upitao mene.
Kroz Dreamoforniju, rekao sam. Nedelju-dve.
Kad?
Sredinom juna, valjda.
Ja sam slobodan od 23. juna, rekao je iako ga
to niko nije pitao.
Hoćeš da se pridružiš?
Idete u zezanje, drugim rečima, rekao je Scott.
Da, rekao je Kit. Nisam odavno putovao.
Muzičari su galamili za stolom ispijajući bokale
piva na iskap.
[181]
Možda bih i ja išao, rekao je Scott. Ulazite u
Meksiko?
Ne znam tačno, rekao je Kit'. Vrlo moguće.
Možda bih i ja išao, ponovo je rekao. Da
svratimo do mojih u Montereyu.
U redu, rekao je Kit. Odluči se ovih dana da
znamo sigurno.
Idem i ja, rekao je. Odavno nisam putovao.
Kit nije pominjao Ma, tako da sam poverovao
da nju naše putovanje ne zanima. Imali su
čudan odnos. On ju je držao po strani, činilo se.
Nisam ga video nijedanput da je zagrli, da
nagovesti neku malu moguću nežnost, da joj se
obrati nekim drugim rečnikom, van onog kojim
je komunicirao sa svima nama. Oni su bili
vezani nečim što se nije videlo na površini,
Te noći smo svi otišli kod Kita i Ma. JDva tipa iz
orkestra s jednom pijanom devojčicom, Scott sa
nekom dosadnom suknjom s njegovog univerzi-
teta kojoj se obraćao sa Miss Pickering, ja sa
ceduljom u desnom džepu pantalona. Imali su
sjajan stan: to je bio parter jedne poveće kuće,
u istočnom delu grada, imali su oko šest soba
na raspolaganju, uredenih s izuzetnim ukusom.
Kit je imao dosta novaca čim je mogao da
stanuje ovde. Na kaminu je stajala poveća
fotografija dvoje sredovečnih Ijudi, jednog
ozbiljnog muškarca i jedne nasmejane žene.
To su moji starci, rekla je Ma.
Kit je, znači, stanovao kod nje. Ona je imala
lovu. Proveli su me kroz stan. Svaka soba je
imala biran nameštaj, kupatilo je izgledalo kao
oživljena fotografija iz nekog časopisa za
dizajn.

1187]
Pogledaj ovo, rekao je Kit otvarajući jednu
kutiju pored ogledala.
Bili smo u njihovoj spavaćoj sobi, pored jednog
neshvatljivo velikog francuskog kreveta. Kuti-
ja je bila prepuna nakita. Mislim da je unutra
bilo oko stotinu prstenja i ko zna koliko
narukvica, ogrlica, broševa, minđuša . . .
Odakle ste to drpili? nasmejao sam se.
Njen ćale, samo je rekao.
Njen ćale je drpio? upitao sam.
Njen matori je zlatar. Jedan od najvećih. Ima
devet radnji samo u Severnoj Kaliforniji.
Ma je služila Chivas Regal iz neke boce od
keramike.
Tipovi iz orkestra su već bili mrtvi pijani.
Devojčica između njih je govorila
A što?
Ovi su joj šaptali nešto na uvo, ljubeći je
naizmenično.
A što?
Scott je imao najviše energije. Još i sad je
stajao raskrečenih nogu, s rukama na zamišlje-
nim pištoljima, gadajući Miss Pickering odabra-
nim rečenicama.
Postoji vrsta većih crva, govorio je, koji se tako
sklupčaju da im rep dode tačno ispred usta.
Tada oni počinju da jedu svoj vlastiti rep. To je
vrhunac egocentričnosti, bar u mom domenu
razmišljanja.
Ma je razgovarala telefonom s nekim. Nosila
je aparat po sobi, tako da smo svi uspeli da
čujemo po koji odlomak razgovora.
. . . Bilo je puno, rekla je. Kit je dobio . . .

1188]
ne znam, oko 600 dolara mislim . . . nisam,
stvarno nisam . . . sedimo, bez veze . . . slušaj
Shelley . . .
Znao sam da je razgovarala s njom. Moguće je
da je to namerno radila, moguće je da se
najviše šetala pored mene kako bih čuo s kim
razgovara. Bio sam hladan kao kockica leda.
Pozdravi je, rekao sam.
Molim? pokrila je rukom slušalicu.
Pozdravi je.
Slušaj, pozdravlja te Mika, sećaš se onog
dečka... Što ne volim ta sranja! Objašnjavanje
ko sam ja, kad i gde smo se upoznali, zašto, šta
smo jeli u tom trenutku i slično. To me dovodi
do besa. Metalni um zlatareve kćerke.
Pozovi je, rekao sam.
Molim? opet je pokrila slušalicu.
Pozovi je da dode, rekao sam. Tek je dva sata.
Hoćeš da dođeš? upitala ju je.
Ja sam joj otvorio vrata.
Bio sam popio oko pet pića pre njenog dolaska.
Kit i ja smo se bili sjajno zabavljali slušajući
jednu staru ploču Kenetha Rextrotha, recito-
vanje u podrumu, snimak iz 1958. godine. Znao
sam da ne bi došla tek onako, da bi nas videla u
dva sata ujutru. Ona je imala neki razlog da
dode. Pored tog razloga, imala je i crnu majicu
s rol-kragnom, suknju od škotskog karoa, crne
cipele i crnu tašnu preko ramena.
Zdravo, rekao sam.
Imala je još pegavije zelene oči.
Odakle dolazi to ime?
Nisam znao o čemu govori.
Mika, rekla je, je V to znači nešto?
[189]
Nemam pojma, rekao sam. Meni dosta znači.
Nisam, zapravo, očekivao da će ona da počne s
ovim bombardovanjem. Nešto se u njoj prelo-
milo, bila je nasmejana i sveža, giedala je
zainteresovano oko sebe i PRIČALA je.
Ja sam našla, nastavila je, u jednom rečniku
staroindijanskog jezika, ime Miiika, koje je
imao bog lova, u mitologiji Navajo Indijanaca.
Rekla je to u jednom dahu.
Stalno me pitao o tebi, rekia je Ma.
O meni? rekla je Shelley u drugom dahu. Zašto
0 meni?
Dala sam mu tvoj broj telefona, nisam mogla
da se odbranim.
Vicevi koji su jedva dopirali do mene.
Zašto se onda nisi jaVio? upitala je Shelley
bacajući mi u lice to pegavo zelenilo iz svojih
očiju.
Večeras sam dobio broj. Hrabrost ću dobiti,
verovatno, tek suti^i.
Hej Kit, viknula je Shelley, dobro je bilo
večeras?
Primetio sam da ona dva tipa iz orkestra
1 mala A ŠTO devojčica nisu u sobi. Scott
je pokazivao majicu Miss Pickering.
Ovo u Nemačkoj, u svakoj radnji, košta pet
maraka.
Miss Pickering je pipala tu majicu od pet
maraka s neskrivenim izrazom divijenja.
Sedi, pozvao je Kit Sheliey da mu se pridruzi na
kauču.
Zagrlio ju je i poljubio u usta.
Ovo je moja sestra, kratko je rekao.
Objašnjenje je bilo upućeno meni. Počeo sam
[I90|
da povezujem izvesne stvari. Osećao sam se
bolje, mada je sad trebalo biti mnogo oprezniji.
On nije želeo da uvali sestru nekom neurotič-
nom strancu. Ličili su jedno na drugo. Suknja
joj je dolazila do kolena, poigravala se Kitovom
kosom.
Pusti ono, rekla je, pusti onog tvog ludaka.
Kit je ustao i stavio neku ploču na gramofon.
Lee Michaels je bio taj tip, orguljaš, pesma se
zvala STORMY MONDAY BLUES. Nikad
pre toga ga nisam čuo, i zbog ove pesme nikad
ga neču zaboraviti. Imao sam utisak da je dasa
ušao u studio na snimanje ove ploče toliko
nasnifan da mu se u nekom halucinatornom
stanju učinilo da orgulje da je to neka prelepa
žena, koju je trebalo tucati tu odmah, na Iicu
mesta. On je imao, ubeđen sam, najpotentniji
odnos s orguljama koji čovek uopšte može da
ostvari. Ulazio je i izlazio iz njih, orgulje su
skičale, dahtale, molile ga da prestane. Ovaj je
skakao preko njih, podbadao ih, radio sve i
otpozadi i spreda, puštao ih na trenutak i onda
ih ponovo terao da dahču od zadovoljstva. Lee
Michaels. Nikad neću zaboraviti tog tipa.
Shelley je isto bila u nekom zanosu. Scott je
igrao sam sa sobom. Ma je razgovarala s Miss
Pickering. Učinilo mi se u jednom trenutku da
ju je uhvatila za grudi. Video sam i onu malu
devojčicu kako leži, u susednoj sobi, u sendviču
izmedu ona dva pijana muzičara.
Shelley me posmatrala.
Znala je da je nešto počelo, nešto što joj je,
moguće, prijalo, u šta je srljala uz potpunu
saglasnost sopstvene svesti. Znala je da sam se
1191]
raspitivao o njoj. Znao sam i ja da je ona, bar
nekoliko trenutaka, mislila na mene. Odakle
inače potreba da se listaju prašnjavi rečnici
staroindijanskog jezika? Podatak da je ona
Kitova sestra bio mi je potpuno nevažan u
ovom trenutku.
Slušaj, rekao sam, hteo sam nešto da te pitam.
Seo sam pored nje.
Vidiš, Kit i ja smo plaiiirali neki put ovog leta.
Ide i Scott sa nama. Mislio sam . . . možda ne bi
bilo loše da nam se i ti pridružiš.
THE EAGLE FLIES ON FRIDAY . . . cičao
je Lee Michaels.
Uhvatila me za mišicu.
Sta ti zapravo hoćeš? upitala je.
Hteo bih, počeo sam da razmišljam, hteo bih da
krenem s tobom nekud na put. Tek onda, u
toku tog putovanja, dok otkrivam gradove i
nove Ijude, tek u toku svega toga, hteo bih da
otkrijem tebe. Hteo bih da te upoznam, zapra-
vo, kroz neki proces. Da budemo prinuđeni da
smo jedno s drugim, a da pri tom ne osećamo
nikakve obaveze između sebe. Shvataš, to je
mogućnost za upoznavanje bez sastanaka i
nepotrebnih telefonskih poziva, to je najbolja
šansa da se upoznamo deleći zajedničko isku-
stvo. Voleo bih da. ..
Znam, ali šta hoćeš od MENE?
Stegla me još jače za mišicu.
Hoćeš li da ti ja budem ljubavnica na putu?
Hoćeš li da ti ja ulepšam put? Hoćeš !i da imaš
nekog s kim možeš da pričaš? Šta je to što bi
te nateralo da me povedeš sa sobom?
Znao sam šta me pitala, ali nisam imao volju da
11921
odgovorim: Pitanja su imala prizvuk onoga
UKOLIKO NAKON TOGA HOĆEŠ DA SE
OŽENIŠ SA MNOM, onda ja pristajem, biće
sve u redu . . .
Već je tri sata, rekao sam.
Ustao sam. Ipak mi je ona bila interesantnija
kao ideja nego kao prava mogućnost. Mnogo
sam se lepše osećao misleći na nju ovih nekoli-
ko dana. Ona je tražila sigurnost koju sam ja
prezirao
U kom pravcu ideš? upitala je.
Ja nemam kola, rekao sam.
Imam ja, rekla je, shvativši da sam je navukao.
Scott mi je prišao na izlazu.
Ja idem sigurno, rekao je. Nisam udario put već
godinama.
Odlično, bićemo u kontaktu.
Shelley se pozdravljala na brzinu. Miss Picke-
ring je bila dovoljno pijana da mi se baci oko
vrata i kaže Dodite nam opet.
Kit nas je otpratio do kapije. Zaustavio me kod
ograde.
Sviramo opet u nedelju, rekao je.
Bilo je jasno da nije želeo to da mi kaže.'
Onda, idemo na put?
Da, nasmejao se, idemo nekad čoveče! Da se
odmorimo malo od ovih, pokazao je glavom
u pravcu Shelley.
Pazi, Kit, rekao sam mu, ja vodim nju na put.
Isuviše mi je stalo do nje da bih je ostavio u
naručju nekogdebilnog tipaiztog njenog instituta.
Pogledao me ozbiljno.
Dopada ti se, a?
Više od toga, rekao sam. Dopada mi se i danski
[193]
sir, ali ja mogu da ga kupim u svakoj samouslu-
zi. Ona je tvoja sestra, znam . . .
Nema to veze, rekao je. Voleo bih da je ona s
tobom. Znaš, taj njen tip . . .
Ne moraš ništa da mi govoriš o tome, prekinuo
sam ga.
Laku noć, rekao je namignuvši mi.
Zdravo Kit, udario sam ga blago po ramenu.
Gde stanuješ? upitala me Shelley čim sam ušao
u kola.
Gde stanujem? Ti si tamo bila jedanput.
Ja tamo nikad nisam bila.
Stala je ispred moje kuće i zaustavila motor.
Znaš li ti ko sam ja? upitala je.
Nemam pojma, rekao sam. Devojka sa pegavim
zelenim očima.
Ja Z N A M sve o tebi, rekla je.
Onda mi ispričaj nešto.
Napravila je pauzu i dodala
Razgovarala sam sa Gaye, znaš.
Izašao sam iz automobila i zalupio vrata za
sobom.
Potrčala je za mnom.
Stani, rekla je.
Uhvatila me za ruku. Ta ruka . . . ta ruka, na
šta me to podsećalo?
Kit se nekad zabavljao s Gaye. Još dok smo
živeli u Los Angelesu. Gaye je juče bila ovde,
nastavila je.
To nisi znao . . .
Prošli smo kroz kapiju i seli na travu.
Samo mi je o tebi pričala.
Kako izgleda? rekao sam.
Pričali smo o tebi sve vreme. Celo posle podne.
[194]
Juče je došla da uzme diplomu, pozvala me
telefonom i izašie smo na ručak. Sharma je bila
s njom, znaš Sharmu?
Kako izgleda, rekao sam.
Divno, nastavila je.
K A K O IZGLEDA?! viknuo sam-
Nije više u drugom stanju, prošaptala je.
Bilo je već bezmalo četiri. Mesec je još plivao
po nebu, neki prozirni oblaci lebdeli su oko
njega kao pokrivači, noć ili jutro je bilo sparno,
cvrčak na Trećoj ulici, tišina u kojoj nas dvoje
usklađujemo disanje.
Sačekaj, rekao sam.
Ušao sam u kuću i izneo dvadesetak svećica i
flašu. vina. Popalio sam sveće u krug oko nas.
Popij malo, rekao sam.
Sveće su izgledale sablasno u bašti.
Ja sam Mika, poglavica iz plemena .. . kako se
ono zvaše?
Navajo, nasmejala se.
Njen osmeh. Odakle mi je to bilo poznato?
Sada će belci da nas napadnu, rekao sam. Oni
nas mrze. Ubiće prvo mene zato što sam
poglavica, a onda i tebe jer si sa mnom u
društvu. Logor nam je osvetljen. Hoćeš li da
poginemo zajedno?
Klimnula je glavom. Ja sam je zagrlio.
Oni pucaju iz pušaka, pravo u potiljak. Kod
njih nema milosti.
Ovo je naš kraj squaw Shelley. Da popijemo
poslednju?
Ukrstili smo ruke i ispili vino do kraja. Koža joj
je divno mirisala.
Koja ti je poslednja želja? rekao sam. Šapni mi
[195]
na uvo kako bih znao da je prenesem bogovima
ukoliko poginem pre tebe.
Sagla se i šapnula mi
Da prestaneš da se izmotavaš.
Znaš koja je moja posiednja želja? Dodi da ti
šapnem.
Stavio sam joj jezik u uvo.
Pejzaaano, viknuo je Buff s prozora, šta radiš s
tim svećama?
Ko je to? upitala je.
Buff, rekao sam joj. Steven Marley Pinson,
zvani Buff iz Toronta.
Nemoj da pucaš još, viknuo sam mu, nisam joj
rekao poslednju želju.
Zatvorio je prozor misleći da sam izjeden
nekim hashishom.
Okrenuo sam se njoj.
Hoćeš li da nastavim? upitao sam.
Kiimnula je glavom i ja sam je poljubio. Imala
je neponovljiv miris kože
Ustala je i krenula.
Javi se, rekla je držeći moju ruku u svojoj.
Hoću, rekao sam. Verovatno već danas. Skupio
sam dosta hrabrosti.
Nisam je zvao dve nedelje.
HAJDE DA SE PROVOZAMO, IZJAVILA
JE DEVOJKA ULAZEĆI U BAR U KOJEM
JE SEDELO DVADESETAK MLADIĆA.
NA JEZIKU MOTORCIKLISTA KOJI SU
NAPUNILI BARČUGU OVA REČENICA
ZNAČI POZIV NA SEKSUALNI ODNOS.
NJIH DVANAESTORO, KOJI SU POTOM
SILOVALI MALOLETNU DEVOJKU
CYNTHIU GOLDSMITH, PRAVDALI SU

1196]
SE OVIM OBJAŠNJENJEM PRED SUDI-
JOM LOKALNOG SAN MATEO SUDA.
OVO JE PRVI SLUČAJ U ISTORIJI U
KOJEM SE, ZBOG NESHVATANJA JED-
NOG ODREDENOG JEZIKA, SUDSKA
PRESUDA DOVODI U PITANJE. SUDIJA
JE, NAIME, OSLOBODIO SVU DVANAE-
STORICU, SMATRAJUĆI DA JE DEVOJ-
KA UPOTREBILA IZAZOVAN IZRAZ U
NJIHOVOM SLENGU, KOJI JE UNAPRED
UKAZIVAO NA NJENU REŠENOST . . .
Zategao sam kaiš na koferu. Bilo je devet sati
ujutru. Soott je dolazio u deset. Scott i njegova
devojka Elizabeth. On ju je zvao Libby, pa je i
meni to mnogo više odgovaralo. Dali smo svi
po trideset dolara kako bi Scott kupio nove
gume na VW busu. Išlo je nas šestoro: Kit i
Ma, Scott i Libby, Shelley i ja. Stavio sam kofer
pored vrata i onda sišao dole. Buff je sedeo sam
u dnevnoj sobi, ispijajući duple kafe.
Pejzaaano, rekao sam, idem ja.
Pogledao me.
Idemo svi, klimnuo je glavom.
Kad krećete ti i Lynn?
Prekosutra. Čim primi lovu iz bara.
Šta da zapišem u dnevnik pejzaaano? upitao
sam.
Šta da kažem o tebi \ Lynn? Da pomenem
saunu?
Koju saunu? rekao je.
Nije važno. Nedostajaćete mi.
Dodi u Toronto, rekao je. Imaš uvek otvorena
vrata.
Dodi u Jugoslaviju. Tamo postoje ncke luke u
[192]
kojima je sa zalaskom sunca voda ružičasta.
Hoću, rekao je.
Ne treba da seremo, rekao sam i udario ga po
ramenu.
Lynn je ušla u sobu. Voleo sam je iskreno,
nekako čisto, bez laganja i moralnih pridika.
Zbogom Lynn, rekao sam. Ja idem.
Počela je da plače, stegnuvši me obema rukama
oko pasa.
Kuda ćeš? rekla je.
Kroz Dreamoforniju, nasmejao sam se.
Pazi da se ne izgubiš pejzaaano, rekao je Buff.
Čuvaj se.
Lynn je pustiia da joj se suze skotrljaju niz lice.
Otišla je do prozora i razmakla zavese.
Vidi decu, rekla je.
Pokazao sam Buffu rukom da joj stavi prsten.
Mislio sam na njihovo venčanje. Hteo sam da
jednog dana otvorim sanduče za poštu ispred
bilo kojeg stana u svetu i tamo nadem njihovo
pismo. Hteo sam da mi ona napiše kako ima
troje dece i kako Buff radi negde, vraćajući se
svake večeri s nekim paketima u rukama, onda
zabavlja nju i klince. Hteo sam da vidim njen
rukopis i krupnim slovima ispisanu rečenicu
HAJDE D A SE ZEZAMO, umesto novogodi-
šnje čestitke. Hteo sam da mislim na njih,
jednog dana kad me skroz prekriju novembar-
ske kiše, kad mi se srce ispuni mirisom te bašte
i ukusom neprospavanih noći, kad čujem nje-
gov glas u snu kako mi kaže
Pejzaaano, dobro si ti meso zakačio . . .
Misliću na njih kad i na Gej, na Roiia i
Sharmu, na Johna i Trinku, na Judith i Ulricu,

(198]
na M-L i Jima McEvoya, na Francescu i
pederastog domaćina. . . Ima nešto, Buff, re-
kao sam, što će jednog dana da nas natera da se
ponovo okupimo zajedno. Nešto što ostaje u
nama.
Lynn se okrenula.
Reci mu, rekla je.
Šta da mu kažem?
Reci mu o onoj noći.
One noći smo bili, rekao sam mu, ispred neke
kuće na Florin bulevaru . . . Lynn je želela da
hoda bosa, skinula je cipele i stavila ih u tašnu.
Šetali smo tako ispred te kuće, kakve se sve
čudne stvari dešavaju unutra. Onda je ulicom
prošla neka dečurlija sa maskama na licu.
Vraćali su se s nekog karnevala. Jedan od njih
je prišao Lynn i upitao je.
Zbog čega vi hodate bosi?
Zaustavili su se i napravili krug oko nas. Svi
zajedno su imali godina koliko i mi.
Tako se brže hoda, odgovorila im je.
Stvarno? rekli su svi uglas.
Da, rekla je Lynn, skineš cipele samo onda kad
odlučiš kuda želiš da ideš. Kuda vi želite da
idete?
U Diznilend, rekli su.
Skinite onda cipele, rekla je Lynn. Bićete tamo
za pet minuta.
Klinci su stvarno poskidali cipele i pojurili ka
Diznilendu.
Pogledaj ih, rekla mi je, žure da stignu svoj san.
Dodi u Toronto pejzaaano, rekao je Buff.
Hoću, rekao sam. Doći ću jednog dana.
Pošao sam na sprat po kofer. Spustio sam se
[199]
opet dole i Lynn više nije bila tu.
Scott je stigao tačno u deset. Ubacio sam kofer
ispod zadnjeg sedišta. Libby je Ijuštila dve
pomorandže: jednu je dodala meni.
Uzmi, rekla je.
Buff je stajao na kapiji. Podigao je glavu tek
kad smo krenuli.
Znam da je imao nešto u očima, ali bih voleo
da nije.
Otišli smo po Kita i Ma. Shelley je bila tamo.
Zamolio sam ih da telefoniram. Pozvao sam
Rona, prvo.
Javiću ti se stari, rekao sam. Pisaću ti na New
York.
Sharma te pozdravlja, rekao je. I pazi šta radiš
na putu.
Pozvao sam Johna. Bilo je zauzeto. Javio sam
se Judith.
Zdravo, rekao sam.
Samo to? upitala je.
Samo to.
Hteo sam da se pozdravim sa svim Ijudima, ali
to je bilo nemoguće. Spustio sam slušalicu i
ostao tako neko vreme.
Hajdemo, rekao je Kit.
Idemo, dodala je Shelley.
Ušli smo u automobil. Scott ga je bio oprao
prethodnog dana. Crveni VW bus. Šest ljudi
razasuto po sedištima.
Kuda? rekla je Libby i odmah pokrila usta
šakom.
Podne je, rekao sam.
»Duga« je iza nas, rekao je Kit misleći.na

(200]
policijski auto na čijem krovu su bila popaljena
raznobojna svetla.
Kuda? rekla je Ma.
Kit je otvorio mapu i pustio SheIIey da spusti
prst, ne gledajući. Odnekud je doleteo komarac
i sleteo mi na ruku.
Pusti radio, rekla je SheIIey.
Komarac se dugo premišljao da li da me ujede,
najzad je odleteo a da me uopšte nije ujeo.
Vozi u ovom pravcu, rekao je Kit i pružio mapu
Scottu.
Ispred nas je kurva autostrada raširila noge.
Imala je masivne svetlo sive butine koje su se
pravilno račvale i dolazile sve do ispod točkova
našeg automobila. Mesto gde su se njene butine
sastajale bilo je isuviše daleko i magično uza-
ludno na nesigurnom horizontu.
Daj gas, rekao sam Scottu.
I neka muzika se čula. Na početku tiho i
bezlično, bez snage i boje, kasnije se popravila,
dobila svoj smisao i nadjačala sivilo autostrade.
Nešto se pokrenulo.
/FM
SPECIAL EDGE, PASTA Z A BRIJANJE.
NE SADRŽI FLUORO-KARBONE.
Na sporednom smo putu. Kit je za volanom.
Idemo na sever. Sa 128 treba skrenuti na seoski
put koji vodi do gradića Point Arena. Shelley i
Scott spavaju pozadi. Miris benzina.
Gospoda Theona? kaže Kit tipu na benzinskoj
stanici.
Anchor Bay, ovaj pokazuje rukom.
Još i sad ima muzej? nastavlja Kit.
Tip klima glavom. Zagleda nas.
Tamo će i umreti, kaže.
Pivo? ponudi ga Kit.
Tip uzme konzervu bez reći i ude u kućicu.
Ljudi su sumnjičavi ovde, primetićeš. Mi smo
prokleti stranci za njih.
Mrak je. Farovi šaraju po krivudavom putu,
Oseća se miris okeana. Četinari, visoki i po
dvadeset metara, s desne strane. Anchor Bay je
naselje od tri stotine stanovnika, ribarsko me-
sto. Kit zaustavlja automobil ispred jedne osve-
tljene kuće.
Hajdemo, kaže.
Ma kreće s nama, Scott i Shelley ostaju na
|2051
zadnjem sedištu. Libby obilazi automobil i
udara nogom desni far. Vrata na kući su
otvorena. Vide se slike na zidu i skulpture,
poredane u obliku slova » V « .
Gospoda Theona? pita Kit.
Odmah silazim, odgovara ženski glas. Ko je to?
Kit Potamkin, kaže on.
Čuju se neki koraci na spratu. Ima više od
pedešet slika po zidovima.
Kit? kaže glas. Sećam se, muzičar, je V tako?
Theona ima oko pedeset godina. Svileni kućni
ogrtač, somotske papuče na nogama, uređenu
kosu.
Pogleda nas i onda se rukuje s Kitom.
Ti rasteš, kaže mu. Otkud ti ovde?
Svratio sam, kaže, na putu smo.
Kuda idete? pita Theona.
Na putu smo, kaže joj Kit. Vozimo se.
Sedite, obraća se meni i Ma.
Sami ste? pita Kit.
Da, odgovara. Hoćete li da pogledate slike?
Došli smo da kupimo nešto drugo.
Theona se zagleda u mene i Ma.
Tvoji prijatelji? pita.
Da, kaže Kit. Provereni.
Theona ga pozove rukom.
Ma i ja krenemo po sobi, razgledajući ovu
izložbu.
Mrtva umetnost, kaže Ma. Kao leševi okačeni o
zid.
Kit je preuzeo cedulju od Theone.
Ja ću da mu javim telefonom, rekla je.
Hvala.
TEOTIHUAKAN I MONTE ALBAN
(206]
GRADOVI PRE SVIH GRADOVA SVETA
M A Y A NARODI ČUDESNE DOBROTE
HVALA VAM ZA PEYOTE!
Ja ću da mu javim telefonom, rekla je. Gde
spavate?
U kolima, rekao je Kit. Možda ćemo noćas u
onim kućicama . - . kako se zvaše onaj motel
na obali?
Mar Vista, reče Theona. Imaju praznih soba.
Hajdemo, obratio nam se.
Libby je sedela na braniku automobila, šutira-
jući neki kamičak na zemlji. Kit joj je klimnuo
glavom i ušli smo u automobil.
Napravio sam vezu, rekao je i izvadio hartiju iz
džepa.
U KOPANU GDE BOROVI I DANAS RA-
STU VISOKO
MUDRACA VIŠE NEMA
JEDAN JE M A Y A PEYOTE ZASADIO
PA TEK ONDA KUĆU SAGRADIO . . .
Posle deset minuta smo se zaustavili ispred
jedne drvene kućice.
Idem sam, rekao je.
Vratio se brzo noseći jednu plastičnu kesu u
ruci.
Zavukao je kesu duboko ispod sedišta.
Pobacajte te prazne konzerve, rekao je.
Izabacili smo kraj puta sve đubre iz automobila.
Idemo u motel.
Uzeli smo dve kućice, svaka je imala po tri
kreveta.
S prozora se video okean. Počelo je da biva
hladno.

I207J
Ekstra-ćebad su u plakarima, rekao je tip na
recepciji.
Hoćeš s nama? upitao me Kit.
Da.
Hteo sam, zapravo, da vidim pripremu. Znao
sam da Kit mora noćas da pripremi robu koju
je upravo kupio. Puštao sam Shelley da bude
što dalje od mene i posmatrao je iz prikrajka. U
kućici je postojala improvizovana kuhinja, špo-
ret na plin, mali sto. Samo jedan plakar je visio
na zidu. Kit je seo za sto i stavio kesu ispred
sebe.
Daj mi pribor, rekao je Ma. U tašni je.
Ma mu je dodala nešto što je ličilo na upakova-
ni pribor za lakiranje noktiju. Izvadio je odatle
nekoliko sečiva, sličnih skalpelima, jednu pin-
cetu i makazice.
Sedi, rekao mi je. Ovo je pipav posao.
Otvorio je najlonsku kesu. Ma je stala iznad
njega.
Očisti to dubre, rekla je.
Odakle se to dobija? upitao sam.

KIT MA
Peyote je meskalni Teotihuakan i Monte
kaktus. Upotrebljava Alban gradovi pre
se samo gornji deo, svih gradova sveta,
prethodno se osuši. Maya narodi čudesne
Vidi koliko tu ima dobrote, hvala vam za
dlačica! peyote!

Moraš sve to da očistiš? upitao sam.

Klimnuo je glavom.

[208]
Inače, zalepiie bi ti se iglice za stomak. To je
smrt u najgorim mukama.
Nastavio je da čisti, pažljivo, objašnjavajuči mi
zbog čega to radi. Peyote koji je čistio sastojao
se u stvari od sitnih prstenova, moglo ih je biti
ukupno negde oko petnaest. Kit je čistio svaki
ponaosob, vraćajući se neki put na isti.
Ako bi ovo progutao, rekao mi je, ispovraćao
bi creva trčeći odavde do okeana. U ovom
stanju, peyote je gorak kao žuč.
Šta radiš da mu to ubiješ?
Videćeš.
Mislim da se triput preznojio dok je očistio sva
dugmetanca.
Dobro je, rekao je. Dobro je . . .
Ma je izašla napolje i donela iz kola jednu
kutiju u kojoj smo držali hranu. To su bile one
maie kutije-frižideri koje su omogućavale nisku
temperaturu i po nekoliko dana. Otvorila je
kutiju i izvadila jedan paket sladoieda. Kit je
izmešao peyote sa sladoiedom. Pažljivo je to
radio kako bi prstenove ravnomerno raspode-
lio. Vratio je sladoled sa ovim novim sadržajem
u kutiju, otvorio je prozor i stavio kutiju na sto.
Slušaj, rekao mi je, ti imaš poverenja u mene?
Radilo se o poverenju. Ma je nešto pevušiia
T A T A KUPI MI SLADOLED
ČIM MOJ DEČKO POGINE U R A T U
NEKA ME Z A M R Z N E TAJ LED
U ONOM POSLEDNJEM SATU . . .
Da, rekao sam.
U Ma? nastavio je.
Klimnuo sam glavom.
Sutra, rekao je, moramo svi da verujemo jedno
[209]
drugom. Ako se pojavi neki crv, odosmo svi
pod Ied.
Nisam ga razumeo.
Peyote je halucinatorna droga, provodi te kroz
nekoliko stanja. U trenucima nekontrolisanih
halucinacija MORAŠ da se osećaš da si
okružen prijateljima. Moraš da imaš poverenja
u sve nas i da ne sprovodiš istrage nad nama,
shvataš?
Bio sam blizu da ga razumem.
Koliko te drži? upitao sam.
Zavisi, rekao je. Svako će uzeti po tri
dugmetanca . . . najmanje dvanaest sati.
Zašto?
Znao je šta ga pitam, nisam mislio na ono: da li
svako to mora da proba? — jer to je bilo glupo,
radilo se o slobodnom izboru i odlučivanju,
upitao sam ga, u stvari, zbog čega to Ijudi
uzimaju, zbog čega se beži u taj svet. . .
Mora nešto da se promeni, rekao je. Isuviše je
sve statično.
Zar se promene ne dešavaju iznutra?
Tačno. Zbog toga i uzimamo ovo. Videćcs
koliko neotkrivenih čula čuči u tebi potpuno
zapostavljeno, videćeš koliko si svoj život sveo
na bedne automatske radnje. Videćeš sutra
She!Iey, na primer, videćeš da ona nije to, ili
nije SAMO to što si ti video u njoj, videćeš
kako ona postaje misterija . . . i pronaći ćeš
možda pravo rešenje. Videćeš koliko su
Hemingway i njegova generacija bili naivno
izgubljeni.
Laku noć, rekla je Ma.
Ustali smo u osam sati. Shelley, Scott i Libby su
(1210]
bili otišli do okeana. Preneli smo stvari u kola.
Otišli smo na recepciju da platimo tipu za
noćenje.
Nastavljamo za Oregon, rekao mu je Kit.
Imao je razloga za to. Tip je radio s policijom i
redovno im je prijavljivao sumnjive tipove koji
prolaze kroz kraj. Oregon je bio u suprotnom
pravcu od onog kuda smo se mi bili uputili.
Idete »jedinicom«? upitao je misleći na auto-
stradu.
Da, rekao je Kit.
Treba vam najmanje deset sati da stignete u
Oregon.
Znam, rekao je Kit. Hvala vam na gostoprim-
stvu.
Lepo je voziti uz obalu, tip je nastavio da priča
i kad smo izašli.
Spustili smo se do obale.
NEDALEKO OD AUTOSTRADE 80, PO-
KRAJ GRADIĆA H A Z A R D A , U KEN-
TUCKYJU, N A L A Z I SE MESTO SA, SLI-
KOVITIM IMENOM V A L L E Y OF TRO-
LJBLESOME CREEK. U TOJ MALOJ Z A -
BAĆENOJ ZAJEDNICI ŽIVI PORODICA
U KOJOJ ĆLANOVI VEĆ POKOLJENJI-
MA PATE OD NEOBIČNE ANOMALIJE:
IMAJU P L A V U KOŽU. PLAVOKOŽNI
LJUDI SU POTPUNO NORMALNI U SVA-
KOM POGLEDU. RASPOLAŽUĆI DA-
NAŠNJIM SAZNANJIMA IZ GENETIKE,
USKORO ĆEMO BITI U STANJU DA
STVORIMO NOVE RASE PLAVIH, ZELE-
NIH, PURPURNIH ILI NARANDŽASTIH
LJUDI.

[211]
Ulazimo u vodu. Kit i SheIIey se gnjuraju.
Okean kao indigo. Primećujem nekoliko Crna-
ca kako nas zainteresovano posmatraju. Odakle
su došli? Scott i ja ulazimo zajedno. Izbegava-
mo jedan veliki talas i onda skačemo na glavu,
zaronivši duboko, pokušavajući da stignemo
Kita i Shelley. Izranjamo. Pored nas su dva
Crnca. Jedan od njih se široko smeje, ima
zlatne zube i zvezdu ugraviranu na jednom od
zuba. Scott se oseća nelagodno. Zabavljam se
gnjurajući i opet izranjajući.
Čoveče, danas ima puno govana u okeanu, kaže
Zlatousti svom prijatelju.
Scott okreće glavu na drugu stranu. Još ništa ne
shvatam. Ili ne želim.
Odakle govna kad nas dvojica ne seremo? pita
prijateij.
Puno govana, čoveče, Zlatousti povisuje glas
giedajući nas.
Talasi me udaraju u grudi. NeŠto me steže u
grudima. Talasi udaraju u tu nelagodnost u
grudima.
Odakle govna, čoveče? pita prijatelj.
Scott polazi ka obali. Shelley i Kit gledaju u
našem pravcu.
Odakle sva ova govna? Zlatousti nas pita
direktno.
Koja govna? kažem.
Šta tražite ovde? pita nas prijatelj vrlo poviše-
nim tonom.
Mi smo ta plivajuća govna, prolazi mi kroz
svest. Da ii sam oduvek izgledao kao plivajuće
govno? To treba utvrditi.
Plivamo, odgovara Scott.
[212]
Libby nam maše rukom sa obale. Zove nas da
dodemo, jasno. Ma je u kolima, vidim joj
maramu kroz prozor automobila. Puši.
Govna ne plivaju, kaže Zlatousti, ona plutaju.
Izgleda da je u pravu. Scott mu ne protivureči.
Čoveče, znaš li šta ćemo da vam radimo? kaže
prijatelj. Odseći ćemo vam ta vaša mala jaja,
ovog trenutka, i posle ćemo da hvatamo bele
ribe s tim mamcem.
Scott i dalje ne protivureči.
Odlazite odavde, kaže Zlatousti. Dosta nam je
tih govana.
Smeje se, zaista ima zvezdu ugraviranu na
prednjem gornjem sekutiću. Scott i ja plivamo
ka obali.
Koliko dubreta pliva po ovoj vodi, dodaje
prijatelj prezrivo.
Stižemo do obale i ćutke sedamo okolo na
stenje.
Stresem vodu sa ramena i iz kose. I učini mi se
U trenutku mi se učini da mi je koža još belja.
DR LA VHRNE IZ POZNATE BOLNICE
BELVUE ZAPOČEO SERIJU EKSPERIME-
N A T A U KOJIMA SVAKOM OD SVOJIH
PACUENATA UBRIZGAVA ČIST VAZ-
DUH. S OBZIROM NA TO ŠTO JE ZAGA-
ĐENI VAZDUH JEDAN OD GLAVNIH
UZROČNIKA RAZNIH OBOLJENJA, DR
LA VERNE POKUŠAVA DA PRODAJUČI
PREČIŠČENI VAZDUH SVOJIM BOLE-
SNICIMA . . .
Sedi pored mene, kaže Shelley.
Seo sam.
Pogledaj, pokazala je prema horizontu.
[213]
Postojala je tačka gde su se nebo i okean
spajaJi. To je ta veza, rekla je. Na tom mestu se
jedno drugom ispovedaju.
S vremena na vreme bi joj sunce blesnulo u oči-
ma. Da je neki snimatelj kakvim slučajem slikao
ovde na obali, morao bi da stavi nekoliko filtera
na objektiv kako ne bi izgoreo film. Odblesak
od njenih zenica, taj refleks prelomljenog sun-
čevog zraka je bio toliko jak da bi svaki naivni,
zaljubljeni klinac, mogao od toga da oslepi.
Video sam ti grudi, rekao sam.
Bila se saginjala da podigne po neko parčence
izlomljene školjke koju je okean nezgrapno
izbacio. Imala je belu majicu na sebi, s velikim
otvorom.
Kakve su? upitala je.
Ne znam, video sam ih samo na trenutak.
Hočeš li da ih vidiš?
Kit je stajao desetak koraka od nas.
Ne, rekao sam. Drugi put.
Zbog čega si. . . počela je ozbiljno . . . zbog
čega si hladan prema meni?
Nisam hladan, rekao sam. Jednostavno, ne
želim više da radim neke stvari koje sam dosad
radio.
Ja ti nisam rekla hajde da se tucamo, pitala sam
te zbog čega izbegavaš da razgovaraš sa mnom?
Uhvatio sam je za ruku, isto kao ona mene one
večeri u bašti. Postojala je stvarno jedna tačka
na horizontu u kojoj se sve spajalo. Tamo su
verovatno i bile njene grudi. Gledao sam dugo i
ništa nisam video.
Hajdemo, rekao je Kit, već je devet sati.
Ušli smo u kola, još mokri od okeana na nekiiii
(1214]
mestima. Shelley je sedela uz mene. Scott je
vozio. Kit je otvorio kutiju sa sladoledom.
Nisam hladan, rekao sam joj. Jednostavno, ne
želim više da radim neke stvari koje sam do
sada radio.
Uzećemo sada, rekao je Kit. Stići će nas kad
budemo došli u Stewarts Point. Znam to mesto,
ima sjajan pogled na okean.
Sladoled je bio smrznut. Moćna kutija. Pažljivo
smo gutali, svako svoj deo. Nisam osećao
nikakav ukus sem hladnog. Bio je to sladoled s
nečim što, u ovom trenutku, nikome nije niti
prijalo niti smetalo. Onda smo se svi umirili,
čekajući. Ma je izbacila kroz prozor praznu
kutiju od sladoleda. Ova je dugo letela dok nije
udarila o tle. Znam to jer sam posmatrao kutiju.
Hej, znate šta, rekao je Scott, kad sam imao
dvanaest godina pobegao sam s cirkusom.
Napravio je pauzu.
Ali su me naterali da ga vratim, dodao je.
Kit se nasmejao. Ma ga je udarila po ledima jer
se u jednom trenutku zagrcnuo. Scott je skre-
nuo na mestu gde se put odvajao. Zaustavio je
automobil.
Ne mogu više da vozim, rekao je.
Nisam hladan, rekao sam Shelley.
Poslednje vesti na radiju dok napuštamo auto-
mobil
DR L A VERNE OBEĆAVA SVEŽ V A Z -
DUH SVAKOM NOVOM PACIJENTU . . .
Krenuli smo peške uz neko stenje. Kit je stajao
kod kola, proveravajući nekoliko puta da li su
zaključana. Zastali smo na jednom uzvišenju.
Svako je pošao na svoju stranu tražeći vlastiti

[215]
 prostor. Shelley je otišla do same ivice, gde se
stena spuštala strmo ka okeanu. Izgledala je kao
bela tačka na plavom. Osetio sam . . .
Bela tačka na plavom. Hi pukotina u plavom.
Osetio sam muku, eto šta sam osetio. Hteo sam
da niko ne bude pored mene ako budem morao
da povraćam. Spustio sam se levom stranom do
okeana, preskačuči nasukana debla. Seo sam i
počeo da posmatram površinu vode.
Neko je seo pored mene.
Video sam svaku kapljicu. Video sam atome iz
kojih je svaka pojedinačna kapljica bila sasta-
vljena. Video sam okean u delovima, kao mozaik.
Talas je udarao o stenje i razgolićivao se preda
mnom: sve delove sam mu upoznao, atomi su
bili krupni u odnosu na ono što sam ja video.
Otkrio sam nove čestice, sitnije od atoma,
trebalo ih je nekako nazvad i celu stvar
patentirati. Koga da obavestim o ovome? Sna-
gom pogleda, ponovo sam sitne deliće sasta-
vljao u talas i vraćao ga u okean. Igrao sam se
talasom, onda drugim, najzad celim okeanom.
Imao sam kontrolu
Kontrolu . . .
i onda, znao sam da bih morao da se osećam
čudno, ali
ništa mi nije bilo čudno. Znao sam da je
Ijudsko oko savršenije od bilo kog teleskopskog
mikroskopa, da ga je trebalo pravilno iskoristi-
ti, to je sve. Oko u mojoj službi,
kontrola . ..
Sedeo sam tako satima. Onda sam odlučio da
ustanem. Doneo sam odluku, razmištjao sam o
važnosti promene položaja tela, ugla, rasto-
[216]
 janja. Doneo sam odluku da ustanem. Pošao
sam polako obalom, napravio sam nekoliko
koraka i
šta me nateralo da se okrenem?
neko snažno osećanje, magnet, gubljenje kon-
trole.
Pogledao sam ka mestu gde sam do malopre
sedeo.
JA SAM I DALJE SEDEO TAMO, ZUREĆI
BESCILJNO U OKEAN.
Osetio sam znoj, kosa mi se digla na glavi.
Shvatao sam, na trenutke, da sam jednim
delom ostao tamo, a drugim otišao kako bih
mogao da se posmatram,
Oba dela su izgledala PRAVA, to mi je
navuklo neopisiv strah. Mogao sam da se
pipnem za lice, ali sam istovremeno utvrdio da
se onaj drugi ja, pomerio dok je sedeo. Nisam
više pokušavao da utvrdim koji deo mene je
onaj pravi, hteo sam sebe da ubedim kako je
moguće postojati u dva potpuno različita nivoa,
u dva različita prostora, posedujući zajedničku
svest.
Ma je silazila ka meni, usporenim pokretima,
ne dodirujući tle nogama. Nisam znao da li je
to vidim ja, koji stoji, ili onaj koji je ostao da
sedi. Oboje smo imali sličan ugao gledanja.
Šta je to? upitao sam je pokazujući na stomak.
Biohemija, fizika, medicina . . .
Sve se promenilo, rekao sam.
Nauka je velika stvar, nastavila je nešto što je
sama započela. ONI imaju odgovor za sve. Ako
imaš glavobolju, daju ti aspirin. Ako ti se noga
ucrvija, oni ti je odseku. Ako si nervozan, daju
[217]
ti injekciju. ONI imaju odgovor za sve. Zbog
toga im plaćamo brdo novca, samo da dobijemo
odgovor od njih.
Pratio sam je, ali me nešto gušilo u plućima.
Uplašio sam se da ću ostati bez vazduha.
A . . . šta se dešava ako ne možemo da dišemo?
Ako više nema vazduha? ONI imaju odgovor i
za to, zar ne?
Svakako, rekla je.
Šta je odgovor Ma? Šta ONl kažu?
Daju ti malo od njihovog vazduha, dečko. Platiš
im i oni ti ga daju. Oni imaju nešto kao
STOVARIŠTA V A Z D U H A u svojim podru-
mima. Jednostavno ti daju taj njihov vazduh:
deset dolara za deset udisaja. To je vrlo jed-
nostavno. Zašto pitaš?
Mislio sam da ću se ugušiti.
Onako, rekao sam, hteo sam da znam . . .
Disao sam ubrzano, boreći se za vazduh.
. . . Daju ti, znači, malo njihovog vazduha.
Znam šta hoćeš da kažeš. Ne moraš da izlaziš
napolje, ne moraš da napuštaš sobu . . . Osta-
neš u njoj sedeći za stolom i dišeš . . . Ne treba
čak ni disati, samo čekati. Ne treba ni čekati,
biti miran, sasvim miran i solidaran. Svet će se
slobodno ponuditi svakom, da bude demaski-
ran, neće imati izbora . . . valjaće se u ekstazi
pred tvojim nogama. Da, ceo svet. . . znam o
čemu govorim. Treba biti mudar, to je sve.
Ne treba im dopuštati da uzimaju tvoj vazduh,
jer oni to rade, oni ga kradu od tebe . . . Svi ovi
prodavci vazduha u prljavim mantilima . . .
Nastavi, molim te, Ma je zatvorila oči.
. . . Znam šta treba da uradimo . . . treba da

[218]
otvorimo nase pore. Da ih otvorimo prema se-
bi. Otvoriti pore na koži, na levoj ruci, na kosi,
na noktima, u mislima . . . Otvoriti pore detinj-
stva tako da možemo da gledamo kroz njih.
Hteo bih da vidim sebe kada sam imao šest
godina, kada sam imao dve, kada sam imao
MINUS četiri godine . . . Otvoriti široko pore,
tako da mogu da vidim da moj skelet ima pore,
da moja koštana srž ima pore . . . Hoču da
vidim sve, skroz do druge strane . . .
I stvarno.
Mogu da vidim DRUGU stranu. Sada me i
vazduh prati slobodno, prolazimo zajedno kroz
pore, prati me kao neki dobar drug . . . Na
drugoj strani smo. Ali, šta je ovo? Druga strana
ima zidove, visoke, neprobojne . . . Srušio bih
zidove, ali ne mogu, jači su od mene. U
podrumu sam, okružen zidovima . . .
Hoću da se vratim kroz pore, da se vratim na
STARU stranu, ali ne mogu . . . ne mogu da se
pomaknem. Znaš zašto? Jer više nemam vazdu-
ha. Sve sam slabiji i slabiji. Udaram o zidove,
glavom, čelom . . . polako gubim svest, krv mi
curi u potocima, niz oči i lice, ništa ne mogu da
vidim . . Izg
Izgubljen sam.
Zidovi, izdrkani zidovi, i koraci, dva napred-tri
nazad. I onda. Onda ovaj tip ulazi unutra. Ne
znam odakle. Ima beli mantil, gleda me prvo u
oči. Pomozite mi, hteo bih da kažem.
Pomozite mi, kažem.
On zavlači ruku u moj džep, vadi mi novčanik.
Prebroji sav novac, ćuteći, šest dolara sve u
svemu i kaže
[219]
ŠEST UDISAJA
I ja shvatim gde sam, shvatim da je ovo
NJIHOV magacin, stovarište u kojem čuvaju
svoj vazduh! I znam da neću živeti sledećih šest
dana, ili šest meseci, znam da ću živeti za sle-
dećih šest udisaja.
Kažem mu
Ne, ne želim šest! Ja ne želim da živim, dajte mi
jedan samo da preživim, jedan spasonosni
udisaj . . .
On se smeška jer zna da je kasno, isuviše
kasno, već je stavio moj novac na svoju štednu
knjižicu, spreman je da mi da šest udisaja . .
Već osećam prvi nalet vazduha kako mi pumpa
pluća sve do tavanice . . . boli, ali to mi je
potrebno, osećam se bolje. Hoću da ustanem,
čak sam spreman i da porazgovaram s njim, da
ga pitam za ime, ili za naziv stovarišta . . . ali
ON ME ODBROJAVA! On kaže 5, i ja vidim
svoje detinjstvo jasno, on kaže 4, ja vidim svoju
prvu Ijubav, on kaže 3, ja vidim čisto dan kada
sam maturirao, on kaže 2, i ja vidim tebe i
Shelley, Kita i Libby, i Scotta i još nekog . . .
čije lice nije jasno, on kaže 1, pa se nasmeje i
kaže N U L A
On kaže N U L A . . . i sve je crno. Ništa više ne
postoji. Tama. Mir. Ništavilo. Zatvorim oči.
Ništa. Otvorim oči. Isto. Ni zvuk, ni boja, samo
ništavilo . . .
Borio sam se za vazduh neko vreme, govoreći
Ništa . . . ništa . . . ništa . . .
Ma je bila hipnotisana. Gledala je kroz mene,
uplašeno, dišući glasno, odzvanjajuće. Morao
sam da odem od nje, osetio sam muku. Opet.

[220]
Slušala mi se neka muzika. Ma je i dalje gledala
kroz mene. Ostala je da sedi pored mene i
pošto sam ja otišao. Pošao sam ka Shelley,
mada nisam želeo da se susretnem s njom. Tih
tridesetak koraka sam putovao više od jednog
sata. Ali, kako sam to znao kad nisam imao
osećaj vremena? I prostor je bio nejasan, ništa
nije počinjalo i ništa se nije svršavalo.
Okean je bio deo mene, ja sam bio na obali pa
je i obala bila deo okeana. Kit je pustio niz
padinu jednu pomorandžu koja se dokotrtjala
sve do mojih nogu.
Pojedi to, rekao je, ako hoćeš da se malo
spustiš.
Trebalo mi je dosta vremena da shvatim smisao
ove rečenice. Kit je stajao na vrhu, posmatra-
jući okean. Podsećao je na pastira koji je
nadgledao svoje stado. Nisam mogao da ga
uključim u svoj film i da utvrdim o čemu raz-
mišlja. Znam da je u njemu postojala neka
muzika, čuo sam je, dvadesetak metara dalje.
Violine, čini mi se. Zaustavio sam se pored
Shelley. Hteo sam da je zamolim da mi oljušti
pomorandžu. Držala je nož u ruci. I druga
Shelley je držala u ruci nešto nalik na nož.
Učini mi uslugu, rekao sam.
Nije me pogledala. Okrenula je nož sebi, tako
da joj je oštrica došla do vrha brade. Počela je
polako da ga okreće. Nisam znao da li joj je
sečivo ušlo u meso. Na bradi i nema mesa,
verovao sam.
Onda se druga Shelley pomakla.
U trenutku kad osetiš užasan bol, kada preraste
sve granice koje si mu sam uspostavio, uspećeš
f221]
da se identifikuješ s njim. Postaćeš Bol i moći
ćeš da kontrolišeš samog sebe. To nije sposob-
nost kontemplacije, to je čista dharma, kharma,
mantra ili nazovi-je-kako-hoćeš filozofija. To
nije ni filozofija, to nije način mišljenja, to je
način osećanja. Bila bih presrećna kada do kraja
života ne bih morala da izgovorim ni reč; ali bih
umrla ovog trenutka kada do kraja života ne
bih osetila ništa.
Da, rekao sam, ne moramo uvek da pretvara-
mo emocije u reči.
Uvek? nastavila je, mi NIKAD ne možemo da
ih pretvorimo u reči. Bar ne korektno.
Wittgestein, Chomsky i ostale drkadžije: pro-
pozicija 43 — reč tucanje je istovremeno i slika
tucanja. Da, ali slika tucanja nema veze s
emocijama. Koji čuveni filmski reditelj je uspeo
da pretvori emociju u dobru sliku i obratno?
Bergman? Antonioni? Ford? Kurosava? Nemoj
da se zezamo . . Ovi sitni kitovi, ovi degenerici
jedne industrije physicus, industrije opticus, oni
nam serviraju napuderisana lica u trenutku kad
žena donosi na svet dete, kad muškarac gine u
ratu, kad siluju maloletnu devojčicu . . . Oni
nam nude emocije za dva dolara po karti.
Hoćeš li da mi učiniš uslugu? rekao sam.
Pogledaj, rekla je, van svih serviranih medija,
van svih bioskopskih sala, van svih stranica
dnevnih listova — ovo je čista emocija . . .
Držala je nož u ruci, vrhom okrenutim nagore i
svom silinom spustila dlan leve ruke na sečivo.
Galeb je kriknuo.
Druga SheIIey se pomakla.
Hajde da pomešamo krv, rekla je.

[222]
Zašto?
Krv se slivala niz oštricu.
Da podelimo emocije.
Šta je to?
Druga Shelley je stavila sečivo na potiljak.
Trefin, rekla je.
Kako se osećaš?
Krvavo, rekla je.
Zašto to radiš?
Pomozi mi da se oslobodim svega.
Prislonio sam joj trefin uz potiljak, čvrsto, i
stavio ga u neutralan položaj. Iza nas se stvorila
senka.
I senke imaju genitalije, rekao sam.
Pritisnuo sam trefin svom snagom. Krv je
šiknula prskajući me po grudima. Galeb je
kriknuo i ruka mi nije zadrhtala.
Ispravićeš mi mehanizam . . .
Počeo sam da okrećem trefin. Izvukao sam ga i
na zubu pronašao delić kosti iz lobanje. Još nije
dovoljno.
Polietilenska Amerika. . . počela je . . . polieti-
lenska Amerika 1970-ih, bez zrna pustinjskog
peska, palminog lišća snovačkih boja, bez divlji-
ne lovačkih srca uhvaćenih u zamku civilizacije,
Amerika koja crpi svoje vibracije iz Ampex
traka bitlomanijskog postperioda, spuštajući
halapljivo, mrzovoljno, s nadom, niz grlo —
matematičke laboratorijske droge . . . LSD-25,
IT-290, D M T . . . umesto sode ili kapljice s
potoka planinskog izvora.
Izvor . . . i onda —
Galeb, pička mu materina. Taj izdrkani paper-
jasti govnar, mala loptica od belog perja i
[217]
pohotnih krila, taj deo vazduha koji se ponosno
Šepurio iznad naših glava, to-nepotrebno biće
koje nikad nismo primećivali . . . bio je slobo-
dan. On je bio slobodan da odleti kuda hoće,
da donese bilo kakvu odluku, da se ispiša na
nas iza nekog oblaka, slobodan za sve . . .
Mi smo bili na marginama jednog trenutka
civilizacije, sitni mravi koji se batrgaju u samrt-
ničkom transu, sa kojim dolarom u džepu,
marginalni mravići, trzaji planktona u beskraj-
nom okeanu . . .
I z v o r . . . i onda —
I onda to leto. To leto sam proveo u Veterans
bolnici u Menlo parku, na psihomimetičkim
drogama koje su nas dovodile u stanje . . .
privremene asocijalne psihoze. Plaćali su nas 75
dolara na dan. Davali su nam kapsule i nikad
nismo znali koja je koja . . . Neki put bi to bila
prazna mina, aspirin . . . Neki put . . . to ime ne
mogu da zaboravim . . . neki put bi to bio
D I T R A N s kojim sam prolazila kroz jeziva
iskustva. Uvek sam znala koja je kapsula bila
D I T R A N . . . Ćebe kojim sam se pokrivala je
počinjalo da raste, dlačice, milioni mikrona
sićušnih vrhova su u talasima padali preko
mene, prvo žutih, onda tamnih, pa crnih . . .
Plafon pada na mene. Panika, ali ipak bez
straha, osećaj prisustva svesti i kontrole. I onda
pritisak na očne duplje . . . Snažan, sve pada
preko očiju i pokriva vidno polje. Pritisak sveta
koji me okružuje. Sve do određene granice
kad stvari postaju lakše, menjaju boju zajedno
sa mnom, oslovadam se tereta i onda, pola-
ko . . . kao u polusnu, osećanje ispražnje-

[224]
nosti, orgazam negde duboko u očnim dup-
ljama . . . Lice! . . .
Doktor se vraća, napuderisani nobelovski ge-
nij, dupe sa diplomom, kroz koje mogu da
vidim. Vidim kroz njega. Jasan mi je. Mišići na
desnom obrazu mu igraju. Zategnuta koža.
Ogledam se na tom licu.
Trzaj svakog mog nerva kao na monitorskom
prijemniku, hiljade telepatona, stotine hiljada,
obećavaju da će žrtva biti zaklana na njegovom
prazničnom stolu.
Ja sam zaglupela žrtva, jagnje . . . On klima
glavom
Vode nisu više tako divlje, kaže.
Pazi: vode više nisu tako divlje! Nedostaju im
destruktivni katatoničari. Sedamdeset i pet do-
lara na dan. Menlo park. Vode u parku više nisu
tako divlje.
Čudno! Prvi put, zaista, mogu da vidim kroz
Ijude, skroz, sasvim.
Ćitate Ii moje knjige? pita.
Čitam vaše knjige još na izvoru.
Izvukao sam nož. Druga Shelley se pomakla.
Nisam gledao u nju.
Zatvorio sam oči još ranije. I video sam sve
jasno. Video sam Gej kako ide ka meni. Imala je
žuti šal, kožnu jaknu i čizme. Trčala je. Nekom
stazom, u podnožju brda, sklanjajući rukama
iznenadne žbunove koji su je udarali po licu.
Video sam i njeno lice: kosu koja se u talasima
dizala i spuštala, prćast nos, usne razvučene u
osmeh. Znao sam da želi da mi priđe, da trči u
ovom pravcu samo zbog mene. Opet je galeb

[225]
kriknuo. Video sam i njene ruke: dizala ih je
iznad glave, sklanjajući visoko šiblje, plivajući
kroz vazduh. Razdaljina se smanjivala. Počeo
sam da zamišljam grozničavo. Video sam i njene
noge: čizme su joj dolazile do kolena, spuštala
je jednu u trenutku kad je dizala drugu, trčala
je svom snagom. Želela je da stigne do mene.
Neko se nakašljao. Razmišljao sam šta ću joj
reći kad se zaustavi i stane ispred mene. Video
sam joj i telo: odskakalo je od zemlje kao
gumena loptica, grudi su najavljivale svoj dola-
zak ispod svilene bluze, neki kaiš se bio
razvezao od trčanja. Zbog čega ona žuri da
stigne do mene? Počela je da pruža ruke jer
je bila sasvim blizu. Video sam je celu: nasme-
jane žbunove na nekom planinskom obronku.
Ispružio sam i ja ruke. Sada je već bila ispred
mene, bezmalo da sam mogao da je dodirnem
vrhovima prstiju. Neko se pomakad, teško
vukući noge po pesku. Pružio sam ruke koliko
god sam mogao: osetio sam njene ruke u
svojima. To je bio bol: njene ruke su imale
ukus toplog i ukus krvi, imale su hladan šiljak
na vrhovima koji je pekao i žario moje dlanove.
Držao sam svoje ruke u njenim koliko god sam
to mogao da podnesem. Izvukao sam nož iz
dlana tek kada sam osetio da ću da izgubim svu
krv. Sheiley je išla ukrug oko mene, vukući noge
po pesku.
Hajde da pomešamo krv, rekao sam.
Držali smo dlanove priljubljene jedan uz drugi,
dršćući od zime.
Kako se osećaš? upitala je.

[226]
Hladno, rekao sam. Kako ćemo da zaustavimo
krv?
Ne pomiči se, rekla je.
Kit je došao i seo pored nas. Onda je došla i
Ma. Ćutali su dok smo se Shelley i ja tresli
od zime. Kit je onda rekao
Tako ćete otići u istoriju.
Zaveži, rekla mu je Shelley. Koga još interesuje
istorija? Ja sam već jedanput otišla duboko u
istoriju, ali sam morala da se vratim da doruč-
kujem i operem zube.
Pogledaj, rekla je Ma.
Scott i Libby su ulazili u okean, potpuno goli,
ruku spuštenih uz telo. Išli su korak po korak,
dopuštajući da im se voda prvo popne do
kolena, onda do pasa, i najzad sve do brade.
Jedino ako ovako nastave, ima izgleda da se
okean predomisli.
Bilo je kasno popodne. Sumrak je najavljivao
svoj dolazak preko nekog laganog povetarca.
Scott i Libby su izašli iz vode, dršćući od zime.
Svima je bilo hladno. Shelley i ja smo još držali
ruku u ruci.
Zalazak sunca, rekao je Kit.
Svi smo pogledali u tom pravcu i začas odleteli
tamo. Kada je sunce utonulo u okean, uhvatilo
me neko osećanje nesigurnosti.
To nije bilo to. Kao da se deo mene utopio u
tom okeanu. Shelley je htela da se ljubi, ali su
joj usne bile ispucale, smetale su mi ovakve
nepogodnosti. Pogledao sam dlan, krv se biia
usirila. Nisam bio gladan. Kit je doneo mleko iz
automobila. Ma ga je halapljivo popila, pušta-
jući da joj se sliva niz bradu. Bila mi je od-
(227]
vratna ta bela traka koja je curila niz njen
vrat. Hteo sam da je obrišem, ali nisam mogao
da ustanem. Već je bio mrak.
Shelley je gledala svoj dlan.
Koliko nepotrebne krvi u nama, rekla je.
Zašto govoriš o krvi? upitao je Kit.
Zašto ti govoriš o muzici? upitala je ona. Mi
govorimo o istim stvarima.
Ja ću da vozim, rekao je Kit. Idemo do Santa
Rosae. Znam jedan odličan bar u kojem može-
mo sasvim da »sidemo« s peyote.
DA LI JE SANTA ROSA BILA PRVO
ŽENA PA ONDA POSTALA GRAD I L I . . .
Video sam kako se Scott i Libby pomeraju.
Vodili su ljubav, tu pored nas, na pesku.
Koji bar? upitala je Ma.
E UCALIPTUS, rekao je Kit. Nekad smo tu
svirali, zakljućava se posle ponoći.
Neko je pevao »Pokušavam da uhvatim vetar«
u kolima. Neka stara Donovanova pesma.
Sheliey mi je stavila zavoj oko ruke. Onda mi
je otkopčala šlic, izvukla odande jednog mrtvog
puža i spustila glavu dole. Kit je vozio polako.
Mislim da nam je trebalo dva sata da stignemo
do Santa Rosae. Kod mene se nije ništa
promenilo. Shelley je radila rukom, istovreme-
no me upijajući što je dublje mogla. Znao sam
da je tu negde, na pola puta izmedu mene i
njenih usta, bio slomljen njen ponos. Znao sam
da u njoj ne postoje nikakva čuda, nikakve
tajne. Ona je bila ženka, možda više od ostalih
koje sam ovde upoznao, ali slomljena i, vero-
vatno, duboko riesrećna. Verovao sam da ona
ne zna zašto to radi. To je bio trenutak
[228]
beznađa, trenutak malog priznanja da ju je
život prevazišao. Moguće je da je plakala od
neke tuge, ili je jecala od prevelikog zadovolj-
stva — to meni više nije bilo važno. Gledao
sam nazive ulica u Santa Rosi. Jedna se zvala
Tulupa avenija.
Da Ii je to imalo neke veze sa lalama?
Verovatno meksički naziv za nešto sasvim
drugo. Kit se zaustavio ispred jedne grupice
raznobojnih sijalica.
Na ulazu u bar je pisalo EUCALIPTUS
NIGHT CLUB, sa reklamom za BUDWEISER
pivo.
Odmah se vraćam, rekao je.
Išao je da proveri teren. Bilo koji sedamnaesto-
godišnji pripravnik iz California State Police
mogao je, na osnovu naših raširenih zenica i
usporenih pokreta, da zaključi da nismo s ove
planete.
Kit se vratio i rekao
Unutra je sjajna atmosfera.
Shelley je podigla glavu i pogledala me u oči.
Zakopčao sam šlic i rekao joj
Voleo bih da nastavimo.
Poverovala mi je, mada sam bio daleko od toga
da nastavim sa ovim muČenjem. Izašli smo iz. U
baru je bilo pedesetak Ijudi, raznih godina,
pogleda i izgleda, u dosta pijanom stanju. Seli
smo za jedan sto u uglu, za kojim su već sedele
dve devojke. Muzičari su svirali jazz-svirajšta-
hoćešizmedu-rock, imali su i električnu violinu.
Kit ih je poznavao, ovi su sve vreme pravili
neke grimase u pravcu našeg stola. Violinista
se igrao gudalom na bini, kao sa sabljom.
(1229]
Ko si ti? upitao sam Libby koja je sela pored
raene.
Reći ću ti jedanput, odgovorila je.
Devojka za stolom je gledala u zavoj na mojoj
ruci. Shelley je držala svoje ruke ispod stola.
Devojka nije imala više od petnaest godina.
Bila je maloletna za ovaj bar. Ali, koliko
maloletnih ljudi je sedelo okolo? Ko je odlučio
da oni budu maloletni?
Ko si ti? upitao sam devojčicu.
Sharon, rekla je. Šta ti je to? pokazala je na
zavoj.
Imao sam utisak da je jedva dočekala da neko
započne razgovor s njom.
Rukavica, rekao sam. Poslednja moda. Hoćeš li
da igramo?
Nisam znao da li mogu da igram. Nisam znao
da li uopšte mogu da pokrećem noge, da li
mogu da prepoznam ritam koji su muzičari
nesebično proizvodili.
Da, rekla je i gotovo skočila sa stolice.
Imala je mladost u sebi, jebi ga.
Igrao sam s njom neko vreme i onda je upitao
Šta ti tražiš ovde Sharon?
Ja, rekla je, ja sam ovde S V A K O veče.
Zašto? upitao sam.
Ovde se prijatno osećam. Odakle si ti?
U prolazu, rekao sam. Znaš, nastavio sam i ako
to stvarno nisam želeo, treba mi prenoćište za
noćas. Ceo dan smo putovali niz obalu.
Stvarno? rekla je. Mislim da mogu nešto da
uredim.
Nisam sam, nastavio sam, tu je još. . .
Video sam barmena kako joj maše rukom.
[230]
Ostavila me uz kratko izvinjenje. Nešto su živo
razgovarali i ja sam se vratio za sto.
Shelley me pogledala
Uhapsiće te zbog zavođenja matoletnica.
A obratno? rekao sam. Šta se desi ako je
obratno?
Uhapsiće te u oba slučaja, dodala je.
Osetio sam neki prizvuk Ijubomore u njenom
glasu.
To može da me iznervira pod normalnim
okolnostima. Ovo nisu bile te.
Mala me zvala na spavanje, rekao sam.
Nadam se da je pozvala sve nas, rekla je.
Na stolu nije bilo pića. Ustao sam i krenuo ka
šanku da sam donesem. Shvatio sam da u ovom
baru nije bilo kelnerica.
Šta hoćeš? upitao je barmen.
Malo piva, rekao sam.
Dopada ti se mala?
Koja mala? upitao sam.
Sharon, rekao je. Dobro parče? A? iskezio se.
Ne znam o kome govoriš, rekao sam.
Znao sam da se klinka tuca s barmenom, ali je
najbolje bilo nastaviti sa ovom gluvonemom
ulogom.
Znaš na koga mislim, insistirao je.
Da ne misliš, rekao sam, na ovu devojčicu s
kojom sam upravo igrao? Da ne misliš kakvim
slučajem na nju?
Tip nije osetio da se zezam.
Da, rekao je. To je bio prvi i poslednji put da si
igrao s njom.
S ovom devojčicom?! nastavio sam ludilo, pa ne
misliš valjda .. .
(1231]
Bio sam jasan, rekao je. Koliko piva?
Dva bokala, rekao sam. S kim onda smem da
igram? Ima li slobodnih igračica u ovom baru?
Sam sa sobom, rekao mi je zlatni barmen.
Ukoliko ti to predstavlja zadovoljstvo. Bio sam
jasan, je F da?
Bio je jasan.
Pošao sam da mu platim i tek tada je video
zavoj na mojoj ruci.
Isekao si se? upitao je s nekim lažnim
sažaljenjem.
Isekao sam jednog tipa, rekao sam mu. Nekog
govnara, dole, u Stewarts Pointu. Bio je mnogo
Ijubomoran, ne znam zašto.
Spustio sam bokale s pivom na sto i tek onda se
okrenuo. Barmen je još gledao u mene, otvo-
rivši usta i nešto žmirkajući. Bila mi je muka
zbog te devojčice, ne zbog njega. Njena prva
ljubav, tako stoji zapisano u njenom dnevniku,
bio je jedan masni barmen iz noćnog kluba
Eucaliptus. Doživela je svoj prvi orgazam onog
dana kad joj je on obećao medeni mesec na
sanducima punim piva. Gaziia je svojim malim
sandalama po opušcima, gazila je svojom glu-
pošću po devojaštvu, gazila je s nekim neobja-
šnjivim ponosom taj asfalt, tu razdaljinu od
njene kuće do ovog bara, razmišljajući o koktelu
s džinom koji će ilegalno dobiti od njega. A
onda jednog dana
WHODUNIT, M Y LOVE
YOUDUNIT, M Y LOVE
AND I DO
Nije ni slutila da će jednog dana ovaj bar biti
zatvoren, da će tu svraćati tek po koji zalutaii
[232]
putnik, da ispije svoje hitro pivo i čuje jednu
pesmu iz džuboksa. Onda će i ona, ostavši
potpimo sama, izjuriti napolje iz ovog napušte-
nog bara, uplašena svojom praznom samoćom i,
još više, uplašena strahovitim zvukom koji
pravi igla dok preskače po nekoj staroj ploči.
Hajdemo, rekao sam.
Sačekaj, rekao je Kit. Sada zaključavaju bar.
Muzičari su napraviii pauzu, jedan od njih, zvao
se Little Roger, prišao je našem stolu i pozdra-
vio se s Kitom. Imao je tršavu kosu bez početka
i kraja.
Silazimo s peyote, rekao mu je Kit. Dokle
svirate?
Do dva, rekao je Roger.
Hteo bih da sviram malo.
Uvek, rekao je Roger. Dodi malo s nama,
pozvao ga je za njihov sto.
Scott i Libby su otišli da spavaju u kolima. Bio
sam sam za stolom jer su devojčice bile
otplovile nekud, a Shelley otišla do toaleta.
Počeo sam.
Počeo sam da gubim tle pod nogama. Bio je to
osećaj kao da ispod mojih nogu nema ničeg,
kao da visim na nekoj stolici okačenoj ii
vazduhu, s nogama koje landaraju i pokušavaju
da nadu neko čvrsto uporište. Đio sam slab.
Kao vazduh. Nisam mogao da pijem pivo,
nisam mogao čak ni da pomaknem ruku, jedva
sam otvorio oči na neki glasan uzvik.
I onda me uhvatila, dubre, čežnja. Počeo sam
da čeznem za zavičajem, za nekim toplim
krevetom, Ijudima koje sam poznavao, za ne-
kim mirnim ulicama, za nekim lukama u kojima

[233]
je voda ružičasta sa zalaskom sunca, za nekim
devojkama koje sam ostavio iza sebe, na
brzinu, pakujući se sebično za put. Kakvo je to
kurvinsko osećanje, ta čežnja! Ne nostalgija, ne
patnja zbog toga što si nekud daleko otišao —
to je bila čežnja u najčistijem obliku: uvek
sanjaš o nečemu DRUGOM.
Gde je Shelley? upitao je Kit.
Mahnuo sam rukom u pravcu toaleta.
Predite za njihov sto, rekao je.
Otišao sam do toaleta i viknuo
Shelley, uhvatila me kurva, čežnja.
Čuo sam je kako povraća. Sve zvuke sam čuo
jasno. I odvrnutu slavinu na lavabou. Ventilator
na tavanici. Nju, kako diše kroz nozdrve.
Galamu spolja.
Šta hoćeš? rekla je.
Da ti pomognem.
Ispovraćala se po bluzi. Kiimala je glavom
levo-desnd.
Čežnja, rekao sam.
Kolena su počela da mi klecaju. Opet je tle
otišlo negde u nepovrat. Muka je krenula iz
nogu, preko kolena i butina, do stomaka,
napunila mi grudi, krenula uz grlo i tu negde
stala.
Molim? zagledala se u mene.
Počeo sam da povraćam. Jednom rukom sam se
držao za lavabo. Ona mi se pridružila. Svako je
povraćao svoj deo, ali smo ga bacali jedno
drugom. Ja sam svoj deo bacao njoj pred noge.
Ona mi je uzvraćala, suznih očiju, bledih
obraza, sa ugašenim očima. To je moralo da se
završi, ja nisam imao više šta da ispovratim. Za
(234]
nju nisam znao. Nisam znao koliko je đubreta u
sebi imala. Pod ispred naših nogu je bio . . .
Čežnja, rekao sam.
Stavio sam glavu u lavabo. Lavabo kao velika
porcelanska zdela.
Molim? prestala je da povraća.
Skini to, rekao sam, doneću ti čistu košulju.
Još je stajala na istom mestu kada sam se
vratio. Nije se bila pomakla. Požurio sam je da
skine tu majicu i presvuče se. Ipak sam ja bio u
ženskom toaletu. Bacio sam ispovraćanu majicu
u klozetsku šolju i pustio vodu.
Kakva čežnja? upitala je.
Hajdemo SheIIey, rekao sam.
Odjednom sam osetio potrebu da budem nežan
prema njoj. Bila je to jedna devojčica sa
pegavim zelenim očima, utopljena u sopstveni
lavirint. Poveo sam je napolje. Hteo sam da je
izvedem na vazduh i provedem ostatak noći s
njom.
Hej, rekao je Kit, uvalite se među nas.
Pokazao sam mu glavom ka Shelley. Shvatio je
da nesto nije u redu.
Vratite se, rekao je. Spavaćemo na spratu.
Barmen mi je čak namignuo u prolazu. Bio je
srećan da sam zakačio bilo šta sem njegove
maloletne verenice. Otključao nam je vrata,
prethodno promolivši glavu napolje i pogledavši
niz ulicu.
Seli smo na jedan zid prekoputa bara, pustio
sam je da se ispruži i stavi glavu u moje krilo.
Počela je da se trese i pokrio sam je mojom
košuljom. Napolju je bilo sparno i ona je
nastavila da se trese. Stavio sam joj šaku na lice

[235]
i osetio nešto mokro. Ne znam zašto sam to
uradio. Kit je svirao i ulica je odjekivala od
njegovih orgulja. Ja sam se zagledao ispred sebe
a Shelley je plakala.
TOURISTER KOFERI. NESALOMLJIVI,
JEFTINI, ESTETSKI SAVRŠENI.
. . . I uzmite malo Ritalina, da vas skloni sa te
tahikardijalne ivice . . .
To govori Little Roger, otvara bočicu sa malim
crvenim pilulama i buuuuuum, svako uzima po
jednu, devet sati je, bar je ponovo pim: Kit i
Ma su sišli sa sprata, mala Sharon i barmen,
devojka koja se predstavlja kao Crna Marija, i
muzičari Ken i Slaggs, devojčica Faye koja čisti
bar, rasprema prazne čaše, salvete, stavlja
stolice na stolove i ponovo ih vraća, Scott i
Libby su tu, za šankom, pije se burbon i
koka-kola, devet sati ujutru . . .
Tahikardijalna ivica . . . čega?
Little Roger govori odabranim rečenicama,
doktor medicine koji je preko noći zavoleo
gitaru i
. .. Jerry Garcia me okrenuo ka muzici, treba-
lo je biti činovnik u nekoj bolnici, dr Roger sa
malom ploČicom na reveru, srdačan osmeh za
sve pacijente, solidna plata, bez iznenadenja,
biti zlatan sin, odličan muž .. .
Crna Marija otvara vinsku kartu i pita prisutne
Pivo, vino, jaki likeri, LSD, psilocybin, mescali-
ne, peyote, IT-290, superamphetamine, Ditran-
bombarder, seme jutarnje slave . . .?
Lep izbor, kaže Shelley.
Pa ti i ne znaš, ubacuje se basista Ken, sa ovim
drogama percepcija ti se toliko promeni da

[236]
ĆITAV SVET gledaš iz drugih očnih duplji. . .
jer, koliko je tih stvari kod nas zaključano? Mi
smo zaključani od spoljnjeg sveta. I ovo su
samo. . . ključevi za otvaranje vrata ka
svetu . . .
I onda dode neki drkadžija, doktor nauke i
kaže to su halucinacije . . . ili disocijativni feno-
meni, nastavlja Roger. Oni ga odmah ukalupe i
daju celoj stvari enciklopedijski karakter.
Neko upali svetla na podijumu, kao da je noć,
kao da muzika treba uskoro da počne, neonska
svetla, odjedanput otkrivamo prašinu oko nas,
sitne čestice koje lebde u vazduhu . . .
Neonska prašina. Ćista kalifornijska neonska
prašina, to sam ja pomislio ali je neko drugi
izgovorio,
Slaggs ili Crna Marija.
Prolazimo kroz razne kombinacije zajedničke
svesti, intersubjektivnost, započinjemo asocija-
tivne konverzacije, kao jazz-konverzacije, neko
duva u plastični saksofon kao. Ornette Cole-
man, u stvari, to je jedan monolog sa svakim, ili
bilo s kim, plivajući u jednoj reci reči, sim-
bola, ideja, zvukova. . . klateći se s njima
napred-nazad . .. preskačući prepreke konven-
cionalne logike, skok ovde, skok onde . . .
KAD SE NEBO ZATVORI I POKRIJE TE
TAMA
POČINJE IGRA PUBOVA I DAMA . . .
I muzičari su na podijumu, Kit je za orguljama,
Ken i Slaggs, Little Roger, Crna Marija priklju-
čuje mikrofone. Sharon, Libby i mala Faye
silaze sa sprata noseći kostime i mejk-ap iz sobe
za muziČare. Maskenbal u devet sati ujutru,
[237]
mala crvena pilula sabijena energijom, ritalin,
da nas izvuče sa te tahikardijalne ivice i
osposobi za karneval, odela s leptir-mašnama,
bosonogi, muzika se čuje u susednom gradu,
dame biraju ili ne? Crna Marija kaže da dame
biraju, ali ko je dama? Libby je sama, dugo se
gledamo, hoće li prići, gde je Scott, niuzika je
odlična . . .
Gde je Scotl? pitam.
Ona mi obavije ruke oko vrata, s naporom,
ipak je niska. Muzika je odlična i nema potrebe
da mi ona stavlja ruke oko vrata. Sharon sjajno
igra, bolje nego sinoč, barmen je s njom, ko bi
drugi?
Gde je Scott? pitam.
Ne znam, kaže. Nestao je.
Čista kalifornijska neonska prašina pada po
nama. Od podijuma, preko stolova i naših
glava, kroz proreze na nečijoj haljini, ka vrati-
ma. Tu izlazi napolje, ide u pravcu Scotta. Scott
je tamo, kod automobila. Otvorio je auto i po-
šao ka zadnjem sedištu. Sklonio je jednu torbu,
izvukao nesalomljivi piastični kofer i otvorio
ga. Napipao je kutiju zavijenu u plastičnu kesu.
Okrenuo se. Niko ga nije posmatrao. Neki idioti
igrali su unutra uz glasnu muziku, obučeni u
smešne kostime, namazani karminima i tušem,
preko lica.
Nasmejao se.
Onda je otvorio kesu i rukom zagrabio po
kutiji.
Sladoled. Ostatak jučerašnje gozbe. Kit ga je
bio ostavio da ga još jedanput podelimo. Nije
ga trebalo deliti.

[238]
Scott se nasmejao.
Počeo je da Iiže prste. Onda je zavukao glavu u
kutiju i polizao sve do dna. Oblizao je usne.
Zavio je kutiju u plastičnu kesu i vratio natrag.
Niko neče primetiti.
Vratio je kofer na staro mesto i stavio torbu
preko kofera. Smestio se na prednje sedište i
pogledao ka baru.
Zašto me Mika posmatra?
Izašao je iz automobila i prišao baru. Pogledao
je kroz prozor. Maskirani idioti su još igrali
između stolova. Otvorio je vrata i
. . . čista kalifornijska neonska prašina je pole-
tela napolje.
Čestice su sustizale jedna drugu, od podijuma,
preko stolova i naših glava, kroz izreze na
nečijoj haljini, sve do vrata i napolje u Čudesno
jutro.
Gde si bio? upitala ga je Libby.
Samo je mahnuo rukom. Ali,
Ali, zašto me Mika tako čudno gleda? On
ZNA!
Traži okolo nekog, svi su zauzeti, svi igraju,
jedino je muzika slobodna, on bi razgovarao s
muzikom, sastavio bi jednu iskrenu ispovest,
požalio se i priznao šta je uradio, to bar nije
teško, muzika će ga shvatiti. . . ali
BUUUUUUUMMM!!! sladoled eksplodira u
njegovom stomaku, Ritalin i peyote se sudare
na pola puta do glave, nešto ga zakači i odseče
mu noge, obe noge! glava mu ocjleti i počne da
lebdi po baru, on ne može da je stigne, noge su
®u odsečene, ne može ništa da kaže, jezik je

[239]
odleteo s glavom, ostaje na podu, klečeći, kao
neverni sin koji moli za milost.
Niko ga ne čuje.
Mala Faye ga uzjaši ne snajući šta je posredi.
On padne, ispruži se po podu, ona je na njemu,
ciči od zadovoljstva, maskenbal je i n^
maskenbalu . . .
UKRAO SAM .. . kaže joj on.
Ništa ga ona ne čuje. Ovo joj nije prvi karn
u životu, lepo se zabavlja na njegovim led
ona zamišlja da je u čamcu, na Temzi, vozi sc >
pravcu St. Paul katedrale . . .
ODVEDI ME U T O A L E T . . .
Pokazuje joj rukom zamišljeni tuš, izvlači se
ispod nje četvoronoške, ona ga hvata pod ruku i
klima glavom, ona misli na nešto drugo, prome-
na je u pitanju, dosadno je voziti se u čamcu po
Temzi. ..
ALI, ZAŠTO ME SVI TAKO ČUDNO
GLEDAJU?
ONI ZNAJU?
I odlazi s malom Faye na sprat, držeći se za nju
i ivicu od stepeništa, treba dospeti do tuša,
izdržati još tih desetak metara, onda će hladna
voda rešiti sve, priznaće svima šta je uradio,
ukrao je našu zajedničku stvar, bio je
sebičan . . .
Faye se već skinula i pustila vodu.
DA LI JE HLADNA?
Scott ulazi u odelu, ispod tuša je, ništa ne
oseća, hladne kapljice mu još više smetaju.
Faye ga skida, maskenbal je, a na masken-
balu . . .
Ne, kaže joj on. Nisam na to mislio.
[240]
Ona ga ne sluša, uhvati ga rukama za jaja i
počne da ih gnječi. To boli, ali on ne može da
joj kaže, ona ga je dovela do tuša, bez nje se
nikad dovde ne bi popeo. Oseća njenu ruku kao
čelične maljeve iz mlina koji mrve sve do
najsitnijih čestica . . .
Kao maljevi, kaže joj.
Faye to ne radi iz potrebe, vidi se da je
neiskusna, ona je tu, na maskenbalu, i treba
uraditi nešto dostojno toga. U grupi je, i ako ne
bude dovoljno otkačena, više je neće primati,
zatvoriće joj vrata ispred nosa, ona to ne želi,
nipošto . . .
Slušaj mala, kaže joj, uzeo sam peyote . . .
ukrao sam, zato mi je teško. Ukrao sam od
drugara.
Faye ne podiže pogled, spušta njegovu ruku
dole ka njoj.
Igraj se, kaže, biće ti Iakše.
I zoooooooooom, celo kupatilo izlazi iz fokusa,
Faye ispred njegovog lica na pet santimetara,
onda u drugom kraju, desetak metara daleko,
ponovo natrag, kad bi samo mogao da zaustavi
ove optičke skokove! Hteo bi da zaustavi
snimanje filma, on ne želi da snimi taj film,
rukom drži Faye za mali svileni muf, kao dečak
koji zastrašeno uzima u ruku mrtvu pticu.
Ukrao sam, to nije trebalo da uradim. Ovo je
njihova kazna . . .
NJIHOVA KAZNA! to više neće moći da
izbije iz glave, zna da je zaslužio da bude
kažnjen, uzeo je sam iz ZAJEDNIČKE kutije,
moraće da objasni, kad bi mu barem daii šansu

[241]
da se ispovedi i objasni zašto je to učinio i
onda...
Ko je ova devojčica sa mnom? Šta ja tražim
ovde? Zbog čega samo ja snimam film? Ostali
su dole, ZAJEDNO, ovde su me namerno
ostavili da se istopim pod tušem i stvarno
Voda ga rastapa. Koža mu je sve tanja i tanja,
prvo bela, pa onda ružičasta, vene i kapilari se
lepo vide, uskoro će iskočiti krvni zrnci na pod,
neće imati šta više da ih drži, koža nestaje jer se
topi kao sladoled . . .
Zaustavi to, kaže.
Faye prestaje da gnječi njegova jaja.
Ne to, kaže, zaustavi tuš.
Daleko je slavina, Faye opet izlazi iz fokusa,
odlazi skroz u dubinu kadra, da Ii će uspeti da
dosegne slavinu rukom, mnogo je mala, svileni
mufić se više ne vidi, okrenuta mu je leđima,
dupence kao mehurić i
Sve staje. Koža je spašena, ostalo je još
nekpliko tankih slojeva koji drže kapilare i
krvna zrnca da se ne prospu. Ali, film se
nastavlja, devojčica se okreće i zuuuuuuum, tu
je ispred njega.
Šta si ukrao? pita ga.
Oseća da je potrebno da s njom razgovara,
treba se ispovediti.
Bio sam sebičan, kaže.
Nemoj to više da radiš, kaže mu Faye.
NEMOJ TO VIŠE D A RADIŠ! sve je oprošte-
no. Ona ga shvata, i drugovi će ga razumeti, to
nije ništa, trenutak slabosti, hteo je da uradi
nešto sam, hteo je da započne inicijativu . ...
Ti ne voliš žene? pita ga Faye.
[242]
Hteo bi nešto da joj odgovori, aii ne zna šta.
Mlada si, najzad izusti.
Faye se nasmeje i pokaže mu zube.
Imam puno iskustva, kaže.
Koliko . . . imaš godina?
Opet izlazi iz fokusa . . . treba zaustaviti ovaj
film, gotovo je s tim, oprošteno mi je . . .
Trinaest, kaže ona.
Bestidno raširi noge dok se sapunja, polako to
radi, nigde ne žuri, ceo život je pred njom,
koliko sapuna, koliko , . .
I mufić uđe u kadar, opet. Prvo mutno, nejasno,
iz delića, kao embrion, lepljiv i žitkast, masa bez
boje i oblika, paramecijum posmatran kroz mi-
kroskop, telašce koje pliva kroz vakuum i sve upi-
ja u sebe. . . onda počinje da raste, ipak tu postoji
jedan određeni oblik, nešto nalik na dve spojene
usne, jedna duplja prepuna beličaste sluzi i . . .
to narasta i narasta, on to ne može da kontroli-
še, film mu se oteo i snima sam sebe. Vidi kako
njena vagina narasta do neverovatnih razmera,
šupljina u tamnoj šumi, kao mračna pećina koja
upija sve u sebe i nikog ne pušta napolje,
šupljina ima prvo 30 pa onda 300 godina i to
više niko ne može da zaustavi. . . od arhetipa
do kataklizme, ona narasta u jedan džinovski
sunderaski organ sa zidovima od lepljive mase,
3.000 godina, sve je utkano u ovu grandioznu
šupljinu, svaki muškarac sveta je dao svoj
prilog, iskustva su utisnuta na zidovima . . .
Prestani s tim, kaže.
Faye odloži sapun. Iz partera se čula muzika.
To je samo obični sapun, pomisli Scott.

[243]
KAD SE NEBO Z A T V O R I I POKRIJE TE
TAMA,
POČINJE IGRA PUBOVA I D A M A . . .
Dole svi igraju kao da su pomahnitali. Neke
spodobe u kostimima, galamdžije koje ne znaju
za meru, muzički degenerici. . . ali NE, to su
ONI, moji drugovi, oni treba da mi oproste!
I Scott prvo prilazi meni i Libby, vidi se po
očima da ne zna ko je taČno ko, govori ispred
sebe nadajući se da ćemo ga svi čuti.
Uzeo sam malo sladoleda, kaže, U K R A O sam,
izgubio sam osećaj odgovornosti, sasvim malo
sam uzeo ali me odalamilo . . .
Znam, kažem mu.
ZNAŠ?! iznenaden je više nego što sam oče-
kivao.
SVI ZNAJU?
Svi znaju i to nije važno, kažem.
Spašen je. Niko mu zbog toga ne prebacuje.
Vidi se da je srećan, hoće da učini neko dobro
delo, da nam zahvali za razumevanje i drugar-
stvo. Počne da kupi čaše sa stolova, hoće da
uvede neki red u baru. I naravno
traaaaas, stakla mu ispadaju u pravilnim razma-
cima, sve to putuje do poda, on čak može da
posmatra svaku čašu posebno kako žuri ka
podu, kako se okrene u vazduhu i zasvetluca,
vidi svaki delić stakla, mogao bi čak pogledom
da sve to pokupi i sastavi opet u čaše, ali niko
od njega to ne traži, on će to rukama, treba se
sagnuti i pokupiti deliće . . .
Kupi ih ubrzano i steže u šaci kako mu ne bi
nijedan staklić ispao, nešto ga zaboli na trenu-
tak, on još jače skupi šake, vidi i neku tamnu

[244]
tečnost na podu, ostatak nekog soka, paradajza,
možda, neko od gostiju je pio Bloody Marry
sinoć, ko li je to bio? Libby ga odvodi iz sobe,
ruke su mu skroz krvave. On sad misli da je to
kazna, neko od nas ga je kaznio, paranoja
broj 1, toga će teško da se oslobodi Libby je
s njim, oni se poznaju, ona će da razgovara s
njim, da ga previje i onda će doći kod nas da
otvori vrata, jer neko sumanuto kuca na vra-
tima — Dva policajca ulaze ležerno. Muzika ne
prestaje, oni gledaju okolo, ispituju unutraš-
njost. Srećom, Scott nije tu, nema krvi i po-
grešnih poteza.
Šta je ovo? pita jedan.
Maskenbal, kaže Kit.
Ozbiljno? pita drugi.
Vidi se, kaže Kit.
Ovaj bar ne radi preko dana, kaže prvi. Nemate
dozvolu za rad.
Koji rad? pita Faye naivno.
Ti znaš na šta mislim, odgovara policajac.
Ti? zaćudi se Faye. Otkad smo mi na ti? Ja sam
ipak dama.
U redu, odgovara policajac. Šta se ovde dešava,
damo?
Probamo, kaže Faye.
Šta probate?
Pozorišnu predstavu. To nije zabranjeno, zar
ne?
Predstavu? kaže policajac.
Sutra gostujemo u San Francisku, kaže Faye.
Nemamo mnogo vremena.
Znaći, pozorište? kaže drugi policajac.
Da, kažemo svi uglas. Bar vi imajte razume-
[245]
vanja. Ionako radimo besplatno.
Klimnuli su glavom i odšetali. Prvo jedan pa
onda drugi, ili obrnuto. Faye je zatvorila vrata
za njima.
I muzičari su nastavili, Kada smo uvežbali reči,
zapevali smo zajedno, na početku tiho, onda
sve glasnije
KAD SE NEBO ZATVORI I POKRIJE TE
TAMA
POĆINJE IGRA PUBOVA I D A M A . . .
Scott se vratio, oseča se dobro, kaže, paranoja
je odneta kao rukom, jedino mu smeta, čini mu
se, u baru ima neke prašine, koja, valjda od
neonskog osvetljenja, izgleda kao . . . neonska
prašina, čista kalifornijska neonska prašina i
pada svuda oko nas, preko naših glava, stolova,
kroz prorez na nečijoj haljini i dalje sve do . . .
EXCEDRIN ASPIRINI PROTIV GLAVO-
BOLJE. DELUJU Z A DESET SEKUNDI.
. . . A sada, to moram da kažem u slučaju da
me ovde neko ne poznaje, ja sam Harry
Maxwell Wheeles, čovek koji priča o kriminalu,
gangsterima i zatvoru. Imam 68 godina, tačnije,
toliko ču imati 28. avgusta. Od ovih 68 godina,
proveo sam više od trideset VIŠE OD TRIDE-
SET po svim svetskim zatvorima: San Quentin,
Bonamora, Sing Sing — tamo sam bio kad su
Rozenbergovi pogubljeni — Dartmoor, Cen-
tralni zatvor Pretoria . . . Trebalo bi mi mesec
dana da nabrojim sve zatvore u kojima sam bio.
Ne želim da na to skrečem pažnju. Bio sam u
kući smrti pune tri godine . . . TRI GODINE U
KUĆI SMRTI SING SINGA, ĆEKAJUĆI DA
UMREM K A O POBESNELI PAS . . .

(246]
Sedimo u podrumu vina, u Napa Valley. Tu je
desetak ljudi, uglavnom lokalnih pijanica, koji
redovno dolaze ovde na besplatnu degustaciju.
Vlasnici podruma, braća Gallo, dopuštaju gosti-
ma da popiju koliko god mogu: ovi ljudi, kao
Harry Maxwell Wheeles, privlače goste i čini se,
uvek su tu, čak i prilikom sklapanja važnih
poslova. Primakao sam se da ga bolje čujem.
. . . sad i to moram da vam kažem, ja nemam
nikakvo obrazovanje. Sve što znam, pokupio
sam s ulice i iz zatvora. Ne želim da skrećem
pažnju na to. Bio sam ja u Oksford-koledžu,
pazite, ovo je božja istina . . . bio sam tamo
minut i po, dok nisam nagazio nogom na alarm
ispred univerzitetske kase, pa sam morao da
pobegnem odatle glavom bez obzira . . . Da, to
je što se tiče mog obrazovanja i Oksford-kole-
dža. Ja sam notoran gangster. Deset godina sam
radio za AI Caponea. Moj brat je sudija u
Chicagou. Mogu da vam dam jedan savet,
slušajte pažljivo WheeIesovu filozofiju: danas u
svetu postoje samo dve vrste Ijudi — oni koji
su već bili u zatvoru i oni koji tamo treba da
odu . . . Toliko za večeras. Popijte svoje piće i
recite laku noć stražaru u hodniku.
Nazdravim mu čašom.
Ti imaš raširene zenice, kaže mi. To je odličan
argument za nešto, zaboravio sam za šta . . .
SheIIey se nasmeje. Svi počinju da uživaju u
ovome.
Onda je iz dubine sale, verovatno iz samog ugla
podruma, od stola za kojim su sedeli već dosta
pijani jedan 'čovek i jedna žena, mislim da je
odatle, došao On. Mogao je imati nepunih pet
(247]
godina i bio je besprekorno odeven: kosa
zalizana, na razdeljak, tamnoplavo odelo i maš-
na, kupljeni verovatno u lokalnoj dečjoj radnji
prilikom poslednjih božićnih praznika, cipele
pedantno očišćene, sa uredno zavezanim maš-
nama, minijatume ali po obliku sasvim identič-
ne onakvim cipelama kakve su nosili stariji.
Prišao je našem stolu, bojažljivo se oslanjajući
o naslone stolica na kojima su sedeli Kit i Ma.
Oni ga nisu primetili. Prišao im je s leda, a ovi
su bili okupirani bombastim Wheelesovim
rečenicama. Pogledao je u mene u jednom
trenutku i brzo spustio pogled.
Ko si ti? upitao sam ga.
Al, rekao je, ne pogledavši me.
Šta radiš ovde Al?
Ne znam, odgovorio je.
Pogledao sam još jednom u pravcu odakle je AI
bio došao. Čovek i žena su pili vino iz boce,
preuzimajući je jedno od drugog, neshvatljivom
hrzinom.
Sedi Al. Sedi malo s nama.
AI je prišao i prislonio se ovlaš na moje krilo.
Imao sam utisak da ne želi da izgužva svoje
svečano odelo.
Ko si ti? upitao me.
Ja sam vozač jednog malog autobusa, rekao
sam.
Šta bi ti voleo da postaneš kad odrasteš?
Ne znam.
Kako, ne znaš? Zar nisi o tome razmišljao?
Nisam, rekao je. Ja imam TEK pet godina.
Pa i to je nešto Al, i to je nešto. Kada sam ja

(1248]
imao pet godina, ja sam već znao da ću postati
šofer malog autobusa.
Gde ti je autobus? upitao je.
Napolju, rekao sam. Nije imao kravatu pa
nisam mogao da ga uvedem unutra. Uvek neki
problemi sa autobusima.
I ti nemaš kravatu, rekao je.
Stvarno. Sva sreća što ja nisam autobus.
Onda se naglo uozbiljio.
Hoću, rekao je spustivši pogled, hoću da
piŠkim . . .
Svakako, rekao sam. To ćemo da uradimo za
čas posla, Al.
Uhvatio sam ga za ruku i poveo napolje. Nisam
želeo da stari drugar A1 piški u nekom podrum-
skom klozetu pored nekog unezverenog alkoho-
ličara. Hteo sam, to je bio važniji razlog, hteo
sam da mu pokažem mali autobus koji sam
vozio. On je stao uza zid, otkopčao prvo sako,
onda šlic, i počeo da piški.
Nisam hteo da ga uznemiravam, ali Al'je prvi
počeo
Znam šta ću da budem kad odrastem.
Šta Al? upitao sam radoznalo.
Biću televizor, rekao je.
Kako ti možeš da postaneš televizor AI? na-
smejao sam se.
Završiću školu, rekao je. Završiću školu za
televizor.
I šta ćeš onda da radiš?
Onda ću da puštam samo ono što ja hoću. Kad
nie neko uključi, ja puštam samo one emisije
koje se MENI dopadaju.
I tako ćeš da zarađuješ za život?
12491
Da, rekao je.
Zakopčao je šlic i sako. Pogledao je ka našem
automobilu na parkingu.
Tvoj autobus? upitao je.
Da. Zar nije iep?
Mnogo mi se dopada, rekao je. Zar ti nisi hteo
da postaneš televizor kad si bio mlad?
Pravo da ti kažem, Al, upravo mi sada pada na
pamet, mislim da sam i ja to žarko želeo.
Misiim da sam patio zbog toga što nisam postao
televizor. U stvari, svi klinci iz mog grada su
patili zbog toga što nisu postali televizori. Tek
sada sam . . .
Koji je tvoj grad? upitao je.
Moj grad nije odavde. Daleko je i uopšte nije iz
ovog kraja.
Hajdemo, rekao je Al, tresem se kao da imam
gruznicu.
Groznicu, Al.
Bio mi je smešan taj stari drugar Al. Izgledao
je kao mali čovek u ovom odelu. Zamišljao sam
ga, dok smo ulazili unutra, kako jednog dana
stvarno, na nekoj velikoj svečanosti, A1 prinia
diplomu univerziteta i postaje televizor. Video
sam ga kako pakosno gleda prema drugarima
okolo, kako čeka na prvu ruku koja če ga
uključiti i kako će on, s neskrivenim zadovolj-
stvom, početi da emituje sebe, svoje snove i
svoje detinjstvo.
Biće to najlepši program na svetu, Al, glasnO
sam rekao.
Unutra je Wheeles rušio naše iluzije.
. . . nema više mozga, nema se tu više mozga.
Ništa na spratu, samo u suterenu, u nogama . . .
(25t)]
Živimo u veštačkom svetu i, primetićete, u ovoj
eri plastike i polivinila, žene sa velikim grudima
imaju mali mozak, a žene sa malim grudima . .
sam bog zna da nemaju ni trunke mozga. Šta
pušiš?
Kit mu dodaje cigarete.
U zatvoru sam pušio, kaže, cigarete napunjene
vunom iz madraca. U ratu sam pušio suvi čaj,
listove okolnog drveća . . .
Šta pijete?
Pijem ono što mi treba. Treba mi piće . . . reći
ću vam odmah i zašto. Ja sam lachikoe . . .
lachikoe nije boem. Boem je osoba koja radi da
bi živela, ali ne živi da bi radila. Boeni je
imitacija bitnika. Sto procenata bitnik je samo
bedna imitacija Ciganina. Ja sam kralj lachi-
koea, kralj Cigana. Ja sam ono što svaki čovek
pokušava da bude . . . S ove dve ruke ja sam
uspeo da sebi probijem put do dna.
Gde stanujete?
Svaki put, nastavlja Wheeles svoj tok, svaki
put kad se molim bogu shvatim da se obraćam
samom sebi . . . Hteo bih da vam ukažem na
razliku između ludila i normalnog stahja: ako
idete po gradu i razgovarate sami sa sobom,
odmah će staviti na vas ludačku košulju. Ako
idete po gradu s vašom ženom i vi joj nešto
govorite celo poslepodne a ona vas uopšte ne
sluša, vi ste savršeno normalni.
A droge? Gde su droge na vašoj listi?
Samo kad se sve zatvori nada mnom. Ne, ne
zatvara se kuća nada mnom, ljudi se zatvaraju.
Dvadeset i šest dana kao dobrovoljni mentalni
slučaj u sanatorijumu . . . kao zamorče. Kljukali

|2511
su me po tri puta dnevno, sintetikom. Prvo ti
popuste svi mišići, onda ti razum skroz
popusti... ne marihuana, ne braon lišće s
groblja, injekcije i sintetika. Teraii su me i da
onanišem pred njima četiri puta dnevno, kako
bi ispravili neku grešku u njihovim knjiga
ma. . . daj cigaru.
Nisam znao kad se zatvara ovaj podrum.
Moguće je da je Wheeles spavao u njemu i
ujutru nastavljao.
. . . šta je sa mnom? pitam doktora. Ja sam
psihopata? Ne, kaže on, ti si sociopata. U čemu
je razlika? U čemu je ta kurvinska razlika? Ne
znaju ni oni. Doktor mi je rekao da mu ne postav-
ljam ovakva pitanja, nije imao spreman odgovor
na njih. Još nije imao diplomu.
Kit i Shellev nisu mogli da zaustave smeh.
Nikad nisi mogao da šetaš po gradu bosonog,
nastavio je. ONI to nisu dozvoljavali, to je bio
početak ludila, govorili su. Imao sam prijatelja,
zvao se Samuel Sam, bio je irski Arapin sa
Jamajke, jevrejski buda, on je lebdeo kroz
vazduh bosonog samo da ih iznervira. Hapsili
su ga deset puta zbog toga. Mogu oni tako da se
zezaju sa Englezima, ili Francuzima, ilt čak
Eskimima, ali jednog dana ako krenu sa ovim
svinjarijama da zezaju Cigane, odleteće u vaz-
duh. Mene niko ne sme da gura jer zna da
nikud ne moram da stignem. Mogu li da
pozajmim tvoj upaljač na nekoliko dana? obra-
tio se Shelley. Moram da ga imam za venčanje,
svatovi paze na to.
Ona mu je bacila upaljač, pokrivši usta rukom.
Hvala, rekao je. Fasada sve bolje i bolje
(1252]
izgleda. Vi ste mladi, imate još dosta vremena.
Nadam se, nadam se da ćete uskoro otići u
Englesku da tamo obrazujete svoju dušu. Na-
dam se da ćete pOsIe toga otići u Nemačku da
tamo obrazujete svoje emocije. Nadam se da
ćete posle toga otići u Holandiju i tamo se
udaviti... Ali, pre toga, skinite sve reklame
koje su vam ugravirane po mislima i odeći. . .
Kada ste došli u Kaliforniju?
Kada sam došao? Ne znam koliko je sati bilo.
U to vreme je grožde raslo po krovovima kuća,
vinom smo punili točkove automobila. Došao
sam ovde 1984. godine da preuzmem celu stvar
od Georga Onvella. On je u to vreme takođe
bio bitnik i skitnica. Ja sam napravio ime tek
kad je on umro . . . Treba mi jedna dobra košu-
Ija za fasadu. Imaš jednu dobru košulju na par
dana?
Imam, rekao sam. U automobilu je.
Lucky Luciano je bio sa mnom u Sing Singu.
Bilo je tamo najmanje dvadeset tipova iz
Bruklinskih Ujedinjenih Ubica. Deset godina
sam radio za Caponea . . . tri godine kao vozač
kamiona, tri godine kao telesna garda, tri
godine kao kurir. .. jednog dana je A1 poslao
po mene, kaže mi kad sam ušao u sobu: Dete,
uzmi ovaj paketić sa ivice stola. Sta je, Al?
pitam. Beži s tom lovom, rekao je, to ti je plata
za sve što si uradio za mene. Zašto, Al? pitam,
nisi zadovoljan sa mnom? FBI je pred vratima,
mislim da se ovog puta neću izvući. Dao mi je i
prsten, za uspomenu. Prodao sam ga London-
skom muzeju pre šesnaest godina. Imaš tu
košulju?

[253]
Otišao sam do automobila i izvadio jednu belu
košulju sa tankim plavim prugama. Namerno
sam odabrao ovu.
Hvala, rekao je. Fasada izgleda sve bolje i
bolje. Prekosutra je venčanje, znaš.
Laku noč, rekli smo mu maltene svi uglas.
Uputili smo se ka izlazu. Nismo znali kuda
idemo, ali smo znali da je već kasno da bismo
ostali na jednom mestu.
Laku noć, rekao mi je mali AI.
Namignuo sam mu. Onda se on ispravio,
okrenuvši se Wheelesu
Do videnja, gospodine, rekao mu je i pošao ka
svom stolu.
Slušaj, gotovo je ovaj viknuo na Ala, molim te
da me ne zoveš gospodinom. Ti nemaš ništa sa
mnom.
AMC PACER. AUTOMOBIL KOJI TREBA
DA KUPITE DANAS DA BISTE GA VOZI-
LI SUTRA.
Shelley je prva počela. Dok smo stajali na
jednoj benzinskoj pumpi, na ulazu u Berkeley.
Nas nekoliko je pošlo do toaleta, pitali smo
dečka
Gde je toalet?
i on nam je po ko zna koji put poslao onaj
prezrivi pogled
Upotrebljavate toalet, a uzimate benzin za
samo šest dolara
dok je Shelley ostala pored kola, podigavši sa
zemlje jednu zaboravljenu kanticu, sprej sa
žućkastom metalnom bojom i, ne razmišlja-
jući mnogo, napisala je drhtavom rukom, duž
leve strane busa
(1254]
IM BUS — INTERPLANETARNA MISUA
I onda smo Kit i ja, Scott i Libby i Ma» zastali
ispred jedne radnje na Adison-bulevaru i kupili
desetak kantica sa raznim bojama, nekoliko
četki i kesu žute boje. Niko nije imao ništa
protiv. Svako je farbao automobil svojom
bojom. Dogovorili smo se da ne ispisujemo reči
i parole, kako ne bismo privlačili pažnju polici-
je, ali bilo je dozvoljeno da svako nacrta ono
što želi. Ostala je rečenica koju je Shelley prva
napisala
Interplanetarna Misija
samo ju je Scott pojačao plavom bojom. U
sedam sati uveče naš auto je već liČio na nešto.
Bio je oivičen srebrnom bojom, pri dnu i na
vrhu, u crnim kvadratima su stajale naše slike,
kao nevešti portreti koje je Libby uradila, zad-
nji deo je bio sasvim beo i imao je samo jednu
lovorovu grančicu po dužini, Ma je to bila
nacrtala. Moj deo je bio žut, u produžetku
onoga što je Shelley prva uradila: dve planete,
kao dva različita sveta, i dve nacrtane glave
koje povezuje samo jedna tanka nit misli. Sve
je to izgledalo nevešto, ali dosta jezivo. Auto
više nije bio ono na šta smo svi navikli: bio je
obeležen i trebalo je izdržati poglede radozna-
lih prolaznika. Sada su oni gledali unutra i s
pravom se pitali kakva je to interplanetarna
misija posredi. Libby im se isplazila nekoliko
puta. Jezik u službi misije, dosta dobar izgovor.
Svi smo oprostili Scottu za sladoled. Niko to
više nije pominjao osim njega. Nismo slučajno
ofarbali auto. PoČeli smo da se umaramo jedno

(1255]
od drugog, promena, ona najprimitivnija, bila
je neophodna.
Nisam uopšte razgovarao sa Shelley. Nisam joj
postavljao pitanja. Tačnije, ona mi nije odgova-
rala.
Libby i ja smo pokušali da uspostavimo neki
kontakt, ali nije išlo. Mi smo svi za nju bili divni
Ijudi.
Halo, mama? Libby ovde.
Nisam te odmah poznala po glasu. Odakle
zoveš?
Nisam daleko, mama. Čudi me da me nisi
odmah prepoznala.
Šta radiš? Treba li ti nešto?
Mama, uvek me pitaš iste stvari . . .
Plašim se za tebe. Ne znam s kim si i šta
radiš . . .
Mama, Scott je sa mnom. Nemaš razloga da se
brineš. Sve je u najboljem redu. Sem toga, s
nama su neki divni ljudi, treba da ih upoznaš,
tako su interesantni, pričaju o muzici i umetno-
sti, vrlo su obrazovani, i o pozorištu, tako se
lepo osećam s njima . . .
Divni Ijudi. To je bio izraz u to vreme. Svaka
majka se plašila samo toga. Mogao si joj reći
lopov ili falsifikator, sportista ili lovac na miraz,
šahista ili homoseksualac, čak Crnac ili pekar,
sve je to bilo ok, to je sjajno društvo . . . ali kad
pomeneš divne Ijude, keva je zatvarala slušalicu
i hitno slala policiju da joj izbavi kćerku iz
ruku . . . koga?
Divni ljudi su puŠili hašiš, srkali vino iz karton-
skih čaša, uzimali seks kao jutarnje pranje zuba,
razgovarali o nebitnim stvarima i stalno nešto
|256]
 filozofirali.. . Divni Ijudi su bili napast, obe-
leženi tipovi, neradnici, otpadnici, zakržljali
revolucionari, s prezirom prema materijalnim
dobrima. Kćerka je gubila vreme s divnim
Ijudima, zaglupljivala se, prstom su pokazivali
na nju, postajala je divan čovek družeći se s
njima . . .
U Berkeleyju je u to vreme postojalo bar
pedeset ofarbanih automobila ili autobusa, tako
da niko na nas nije obraćao pažnju. Vozili smo
se ukrug i najzad svratili u KIPP'S, omiljenom
sastajalištu lokalne studentarije. I tamo je bilo
na stotine divnih Ijudi. Otišli smo da ne bismo
povećavali prosek divnih Ijudi koncentrisanih na
jednom mestu. Predložio sam da odemo u Ber-
keley Stage Company pozorište. Nisam znao
šta su imali na repertoaru, to i nije bilo važno,
hteo sam da vidim da li je John tamo.
Sto je prekriven otpacima, rekao je jedan
glumac sa scene dok smo ulazili.
Nije bilo dekora, prazna scena, dva glumca i
jedna glumica, osvetljeni s par reflektora. To je
bilo sve. Dvadesetak Ijudi u publici. Nisam ni-
kog prepoznao u mraku.
Sto je prekriven otpacima, ponovio je glumac.
Šta je ovo? upitao sam nekog pored sebe.
Proba, odgovorio je glas iz mraka.
Proba. Odličan naziv za dramu.
Šta se proba? pitam.
Novi komad, kaže tip.
Ne znam da li se zeza.
Prestali su da probaju stari komad?
Tip ćuti.

(257]
Sto je prekriven otpacima, uporno kenja ona
sa scene.
Skloni ih, kažem.
Neko se nakašJje.
Svetlost se popali, kratka pauza, šansa da se
osmotre lica u publici. Desetak sjajnih ribetina.
u prednjim redovima. Niko ih ne gleda sem
mene.
Šta tražimo ovde? pita Kit dok ulazimo u
garderobu.
Tražim Johna, kažem, trebalo bi da je ovde.
Znaš Johna? pita Kit momka u plavom sakou.
Johna?
Jonh, zvani Dr Vickers, kaže Kit. Brzo govori i
još brže glumi.
Otišao je on, kaže plavi sako. Nije više s nama
Gdje je sad? pitam.
Plavi sako se nasmeje.
Na ranču je. Sada su svi tamo.
Hoćeš da pređemo na engleski? Kit je postao
nestrpljiv.
Kod Sama Sheparda, ovaj je najzad progovo-
rio. U Miil Valleyju.
Hvala, rekao mu je Kit.
Hvala, rekao sam mu ja.
Uzeli smo tuce sendviča i dve flaše vina u
obližnjoj radnji. Prodavac mi nije dopustio da
telefoniram od njega, nikad nije siguran s
razgovorima na daljinu, tako nešto mi je rekao.
Sam? rekao sam, je li to kauboj Sam?
Ko je to?
Mika ovde.
Zdra-vo. Odakle se javljaš?
Iz govornice, u Berkeleyju sam. Mislio sam da
[258]
svratim do tebe, ali nemam tvoju adresu.
Dolazi, rekao je. Nađi olovku i zapiši, ja ne
stanujem u gradu, znaš. Na ranču sam.
Uzeo sam krejon od Shelley i počeo da zapisu-
jem podatke po vratima govornice.
Ideš autostradom 101, onda uhvatiš prvi, pazi
prvi izlaz za Mill Valley. . . kada uđeš u grad,
naići ćeš na Miller aveniju. . . skreni desno na
Miller i vozi pola milje dok ne stigneš do
Mollino ulice .. . onda skreni levo . . . popni se
skroz do vrha, tu ćeš da vidiš reklamu za
MM club. . . onda skreni levo, malo niz
brdo. . . ostavi kola ispred table CASTLE
ROCK ranč . . . odatle moraš peške ka kući,
ima staza koja vodi na levo i jedna koja obilazi
ranč . . . podi levo . . .
Nisam znao da je ovoliko komplikovano. Ispi-
sao sam bio pola zida od govornice.
Nisam sam, dodao sam. Neki drugari su sa
mnom.
Nema veze, rekao je. Ovde je do malopre
padala kiša.
Nisam znao zašto mi je to rekao. OVDE nije
padala kiša.
Vidimo se za jedan sat, rekao sam mu.
Trebalo nam je više od tri sata da stignemo do
njega. Potpuno smo bili izmešali leve ulice s
desnim skretanjima. Valjalo je ipak poneti sa
sobom taj zid od govornice.
Bilo je oko desetak automobila i nekoliko
motorcikla parkirano pored uzane staze koja je
vodila ka ranču. Nekoliko konja je slobodno
šetalo okolo. Par tabli je stajalo okolo kuće,
mala upozorenja za slučajne prolaznike
[259]
FILM U PROCESU
Z A L A Z A K SUNCA JE S DRUGE STRANE
D A L I STE PROŠLI TEST KRUPNOG
PLANA?
Unutra su snimali film. Bilo je više od dvadeset
ljudi, za jednim okruglim stolom i nekoliko
njih, koji su šetali okolo.
Snimili smo oko 45 sati kolora, rekao mi je
John.
Ovde smo već dve nedelje.
Kakav film? upitao je Kit.
Film . . . bez naslova. Živimo zajedno, u komu-
ni i,. . . svaki dan dokumentujemo, registruje-
mo na filmsku traku. Nema početka, nema
sadržaja . . .
Odakle lova? rekao sam.
Otišlo je već oko sedamdeset hiljadarki...
uglavnom na razvijanje. Nemam pojma ko
finansira . . . Zar je to važno?
Ko snima? nastavio je Kit.
Svi. Svi smo i glumci i kamermani i dekorateri
i.. .
Znam, rekao sam. Zajedno ćete i da gledate
film.
Sam nas je pozvao da ostanemo u komuni.
Hteo je da damo svoj prilog filmu, svako od nas
u krupnom planu, priča životnu storiju, stvar-
nu ili izmišljenu. Mogli smo i da vodimo Ijubav,
svi zajedno, tu na celuloidnoj traci. Hranu ćemo
pripremati zajedno, kuvani kupus sa mesom,
pite od jabuka ili trešanja, kafu i vino. Spava
gde ko stigne, niko nema svoj krevet, i Bob
Dylan je bio tu, spavao je u štali, tamo je kom-
ponovao pesmu Sarah, za svoju bivšu ženu,

[2601
dolaziii su i tipovi iz CBS, zainteresovani su da
vide šta se ovde dogada, nešto se kuva, Mi-
chael Douglas je svraćao, Francis Ford Copolla
je kuvao spagete za sve nas u prošlu nedelju,
dovešće i Brandoa, sada snimaju A P O K A L I P -
SU, snimićemo film i tek onda ćemo praviti
scenario, nešto kao obrnut proces, montiraćemo
ga svi zajedno, glasanjem, razmenom mišljenja,
dosta je s tim autorskim sranjima, Peter Framp-
ton nam je pevao preksinoć, snimili smo ga za
neke muzičke numere, znaš ovog dečka Što sa-
da p e v a . . .
Upoznaj me s ljudima, rekao sam.
Ljudi oko stola su bili potpuno nezaintereso-
vani.
Mogao je da uđe John Wayne na belom konju,
oni ne bi ni konja primetili.
Sam je pozvao jednog dečka rukom.
Max, rekao mu je, pusti nam malo filma.
Koji deo? upitao je Max.
Bilo šta.
Max je dovukao nekoliko rolni i zavrteo je
prvu.
Ugasi svetlo, neko je rekao.
Ne treba, odgovorio je Sam.
Upoznavao sam se s ljudima preko platna. Nije
loše.
Moje ime je Hermit, rekao je jedan pustinjak s
bradom do pasa.
Bio je u krupnom planu i kamera je mirovala.
Kada sam imao sedam godina, izgubio sam se u
jednoj knjižari. Čovek koji je držao knjižaru
nije bio čarobnjak. Nije bio tronogi gavran na
maslačkovoj strani planine. Bio je, naravno,
|261]
Jevrejin, penzionisani trgovac jedne izdavačke
kuće. Bio je torpedovan u severnom Atlantiku i
tamo je plutao danima sve dok ga smrt nije
ostavila na miru. Imao je miadu ženu, srčani
udar, VOLKS-WAGEN i kuću u Marin okru-
gu. Voieo je radove Richarda Aldingtona i
Edmunda Wilsona. O životu je naučio sve još u
šesnaestoj godini, prvo od Dostojevskog, onda
od kurvi iz New Orleansa. Ja sam se u njegovoj
knjižari bespovratno izgubio. . .
Daj nešto drugo, rekao je Sam.
Max je promenio rolnu.
Sam Shepard je pričao o Hermitu, ono što on
misli o njemu, sporim rečima, gledajući u
kameru i povremeno spuštajući pogled.
. . . Otišao je u šume, u istočni Oregon, da seče
novogodišnje jelke. Sekao je drveće, spavao na
kuhinjskom patosu, kuvao i tucao jednu staru
Indijanku od 160 kilograma. . . Indijanka je
imala dve kćerke bliznakinje, ali ga je toliko
izmučila da njemu nije padalo na pamet da
napada i kćerke . . .
Sekao je drveće jer je bio bez prebijene pare i
čekao je da naiđe trenutak kad može da ih
proda u gradu.
Evo divne jelke, gospodo.
Koliko?
Deset dolara.
To je mnogo.
Imam divnu jelku za dva dolara, gospođo. U
stvari, to je polujelka, ali ako je prislonite uz
orman, neće se videti koliko je visoka.
Uzeću je.
Izvolite gospodine. . . kažete da treba da sahra-
|262]
nite tetku sa novogodišnjom jelkom u sanduku?
Ona je tako htela? Imate li mere mrtvačkog
sanduka kod sebe? Odlično. . . imamo divne
kovčeg-jelke na onoj gomili levo. . .
Najzad je rasprodao sve jelke i otišao u San
Francisco, naručio je jedan sjajan ručak, uzeo
bocu »Jack Danielsa« i potom sišao u Fillmore,
gde je našao mladu Crnkinju i odveo je u
memljivu sobu Albert Bacon Fall Hotela. Uju-
tru je svratio do jedne radnje i tamo kupio
penkalo za trideset dolara, sa zlatnim vrhom.
Pokazao mi je to penkalo istog dana i rekao
Piši ovim, ali ne pritiskaj mnogo jer pero ima
zlatan vrh. . . i onda
i onda je Sylvia počela da govori o sebi, kamera
je nevešto prošetala do vrata i tamo zatekla
nasmejanu Sylviju, sa morskim školjkama na
ušima.
Penkalo sa zlatnim vrhom, nastavila je ona,
počela sam da sanjam intenzivno od svoje
trinaeste godine. . .
I tako ukrug. Četrdeset i pet sati filma.
Max, rekao sam, hvala ti. Drago mi je što smo
se upoznali.
Kuda ćete? upitao je Sam.
Niz drum, rekao je Kit.
Koliko dugo ste već na drumu?
Par dana, ili par nedelja, zaboravio sam.
Spavajte ovde noćas, ukoliko nemate drugi
plan.
Mislili smo da odemo do grada, da slušamo
neki jazz.
Možda ćemo u Monterey, rekao je Scott.
U Monterey?
(263]
Zašto ne, rekao je Kit, to je samo dva sata
vožnje.
Ima više, rekao je Sam.
Ima više, ponoviia je Shelley.
Dva sata, rekao je Kit.
Ne možes da stigneš odavde u Monterey za dva
sata, rekla je Ma.
Sam nas je otpratio do automobila. Kit je već
bio za volanom.
Srećan film, rekao sam.
Nije ništa rekao. Smejao se dok je Kit okretao
automobil. Znao je ono što smo svi mi u kolima
slutili: greške ne postoje.
KODAK INSTAMATIC AMERICANA SU-
PER 30, KAMERA I A P A R A T Z A SVA-
KOG. POKLON ZA VAŠE NAJDRAŽE KO-
JI ĆE V A M SLIKOM UZVRATITI LJU-
BAV . . .
Stigli smo u Monterey za manje od dva sata, Kit
je izašao iz automobila i rekao
Jebite se.
Gde smo? upitala je Libby.
U Montereyju, rekao je Scott.
Već je bio mrak. Ulice su bile prepune prolaz-
nika, reklame su svetlele bacajući na nas stotine
kilograma neona. Bilo je toplo.
Hajdemo do mojih, rekao je Scott. To je
dvadeset minuta odavde.
Kit se vratio u kola.
Ne može za dva sata?
Može, rekla je Ma. S tobom može i za dužinu
misli.
Vozi u Pebble Beach, rekao je Scott. Tamo su
matorci.
(264]
Pebble Beach? rekla je Shel!ey. Oni MORA da
dobro žive. .
Nisam siguran, rekao je Scott. Ne bih voleo da
se menjam s njima.
Pebble Beach je bilo naselje na samoj obali
okeana. Bilo je ograđeno, zatvoreno nekom
žicom, tako da smo morali da prođemo pored
jednog tipa na ulazu.
Kuda? upitao je.
Wren, rekao je Scott.
Da pogledam, rekao je tip i krenuo ka svojoj
kućici.
Vratio se i zagledao u nas
Niste na spisku. Kakve veze imate s njima?
Ja sam njihov sin, rekao je Scott.
Da pogledam isprave, tip je bio hladan kao
James Stewart.
Otišao je ponovo do kućice i odande telefo-
nirao.
Zadržao se dosta dugo.
Nema nikog, rekao je.
Nemoj da me zezaš, rekao je Scott. Ja idem u
svoju kuću. . .
Nema nikog u tvojoj kući, rekao je tip.
Pa JA ću biti tamo kad stignem. Onda me
pozovi telefonom i možemo da pričamo do mile
volje.
Scott je otvorio vrata automobila. Tip je ustu-
knuo i spustio ruku ka pištolju.
Imate ključ od kuće?
Da, rekao je Scott. Svi u automobilu imaju po
jedan primerak.
Moram da idem s vama, James Stewart je bio
uporan. Ne poznajem vas.
|265]
Ko ste vi? upitala ga je Libby.
Ja?
Pa ne poznajem ni ja vas, rekla mu je zalupivši
vrata od kola.
Tip nas je pratio biciklom, prethodno je zaklju-
čao ulaznu kapiju, telefonirajući nekome dosta
nervozno.
Tek kada smo stigli ispred kuće, James Stevvart
mi je postao jasan. To nije bila kuća, to je bio
zamak.
Svetla su bila pogašena, jedan lampion je
osvetljavao ulazna vrata i malu tablu na kojoj
je pisalo
WREN
Tip je saćekao da Scott otključa vrata.
Uđite na jedno piće, pozvali smo ga.
Hvala, snuždio se kad je utvrdio da nismo
lopovi.
Izvinjavam se za proveru.
Padni mrtav, rekla je Libby.
Tip je uzjahao bicikl i požurio da otključa
kapiju nekom drugom stanaru. Ovde su se ljudi
mnogo patili s tim ulascima u vlastite kuče.
Tek kad smo ušli u predvorje, primetio sam
koliko smo svi prljavi. Shelley je izgledala kao
kasirka iz bara SMAK SVETA. Ja sam se
navikao na svoj lzgled i ovo predvorje s belim
tepihom mi nije nimalo išlo na živce. Kit i Ma
su bili podjednako masni i izgužvani. Libby je
već bila u ovoj kući, to se primećivalo, njen
umor se dosta dobro uklapao u ležernost
ušuškanih soba. Seli smo u dnevnu sobu i Scott
je odmah doneo piće. Otvarao je i zatvarao
jedan frižider koji je bio ugraden u zid, vadio

(266]
kocke leda, ubacivao u čaše kriške limuna . . .
Telefon je zazvonio i on je objašnjavao d$setak
minuta nekom sagovorniku kako je on SIN a ne
OTAC i kako je, eto, svratio da vidi svoje
matorce posle toliko vremena. . . Očigledno je
bilo da se radilo o susedu koji je video upaljena
svetla i pomislio da su se matorci vratili i da će
ga pozvati na piće.
Ali, vi svratite na piće u svakom slučaju.
Shelley i Ma su otišle na tuširanje. Postojalo je
nekoliko različitih tokova u ovoj kući, hteo sam
sve da ih snimim ali sam se plašio da to nije
moguće. Kit je puštao muziku. Libby je otišla u
kuhinju da spremi nešto za jelo. Trebalo mi je
bar četiri kamere da snimim sve to. Četiri
paralelne radnje.
Uključivati kamere postepeno ili istovremeno?
Dakle
Shelley i Ma su otišle na tuširanje.
Pebble Beach, rekla je Shelley. Ovo su neki
lovani.
Ko ih jebe, rekla je Ma skidajući sandale.
Gde su peškiri?
Shelley je otvorila plakar u kupatilu.«Bilo je
najmanje trideset uredno poredanih peškira
unutra.
Bacila je jedan Ma.
Hoćeš ti prva? upitala je.
Svejedno je, Ma je bila mrzovoljna. Zajedno
ćemo.
Shelley se skinula i stala ispod tuša.
Imaš nešto . . ., rekla je Ma.
Šta?
Imaš modricu na levoj butini.
(267]
 Gde? rekla je Shelley.
Pogledaj, Ma ju je uhvatila za butinu.
To nije ništa, rekla je Shelley.
Kako ništa? nastavila je Ma rukom nagore.
Udarila sam se, rekla je Shelley upitno gleda-
jući Ma.
On te udario?
Ne, rekla je Shelley. Sama sam se udarila.
Zašto bas tu? Ma je zaustavila ruku.
Nikad ne možeš da predvidiš gde ćeš da se
udariš.
Smeta ti? upitala je Ma.
Šta?
Ništa, rekla je Ma.
Idi do kraja, rekla je Shelley.
Prvo treba da nađemo početak, Ma je spustila
ruku.
Shelley i Ma su otišle na tuširanje. Kit je puštao
neku muziku. Libby je otišla do kuhinje da
spremi nešto za jelo. U deset sati smo svi bili
prilično pijani. U tom trenutku nam se i učinilo
da čujemo zvono.
Ostavio sam ključ u vratima, rekao je Scott.
'Deset sekundi kasnije.
U sobu su ušle jedna devojka i jedna žena.
Izgledale su bezmalo identično, s tim što je
Nancy, tako se predstavila, bila dvadesetak
godina mlađa.
Ovo je moja keva, Scott je pokazao na stariju
ženu.
Ovo je Nancy, moja sestra.
One su bile očarane što nas vide. Rukovale su
se sa svakim po petnaest puta. Odmah su sele
da šikaju piće s nama.
(268]
Gde je tata? upitao je Scott.
Oh dragi, ti ne znaš.. . tata je u Ev-ropi. Ima
već dve nedelje kako je tamo. Kakav to lep
miris dolazi iz kuhinje?
Libby je tu (oh toliko si nas obradovao što si
nju doveo), ona sprema večeru (da li joj treba
pomoć, hrana se naiazi na pedeset različitih
mesta u stanu?), svratili smo samo na sat-dva
(dragi, zar nećete ovde da prenoćite, to bi bilo
ravno uvredi?), u prolazu smo. . .
Shelley se vratila u sobu, imala je samo gaćice
na sebi.
Treba da nađemo početak, rekla je Ma i pustila
vodu.
Izvinite, rekla je Shelley, nisam znala da još
nekog ima u kući.
Mama se rukovaia i s njom.
Da li ste pronašli plakar s čistim peškirima?
On te udario? upitala je Ma.
Primetio sam da mama pije više od svih nas.
Nancy joj je dolivala piće čim bi ova ispraznila
čašu, ne izustivši ni reč, kao da su bile u nekom
uhodanom dogovoru. Uplašio sam se da nam
ne nestane piće.
Pazi, prazna flaša, rekao sam.
Dragi, rekla mi je mama, u podrumu postoje
SANDUCI. Nancy, hoćeš li da doneseš još
pića?
Ja ću, rekao sam. Dajte mi samo mapu da
stignem do podruma.
Nancy je već bila na vratima
Hoćeš da mi pomogneš?
Silazili smo kroz neke prostorije, paleći i gaseći

|269]
svetla, smejući se na pogrešne korake niz ste-
penice, pevajući glasno
EVO ME, NA PUTU OPET
EVO ME, GORE NA SCENI
EVO ME, IZIGRAVAM ZVEZDU OPET
ENO ME, ODLAZIM, OKRENI STRA-
NICU . . .
Bob Seger, rekla je. Odakle znaš tu pesmu?
Ja sam Bob Seger, rekao sam.
Nancy je imala dugačku kosu, bila je mnogo
mršava, ali s Iepim Iicem i pravilnim telom.
Podrum je bio zakrčen sanducima i praznim
flašama. Vino je ležalo na jednom dugačkom
staklu, bilo je više od hiljadu boca.
Koje si ti godište? upitala je.
1948.
Izvadila je jednu bocu s vinom na kojoj je
pisalo nešto na francuskom. Pored toga je
stajao datum. . . 1948.
To me ne interesuje, rekao sam joj i uhvatio je
za ruku. Tu flašu vina sam popio još na
rođenju. Ko si TI?
Nancy, rekla je.
Šta radiš za Ijubav? upitao sam je.
Ništa, rekla je i spustila glavu.
Šta radiš sa svim ovim sobama?
Nije me razumela.
Spavaš sama? U ovolikoj kući?
Ja imam svoju sobu, rekla je. Šta ćemo da
pijemo?
Šta pije mama?
Dodala mi je neke flaše i krenuli smo uz
stepenice.
Zašto si me pitao šta radim za ljubav?
(270]
Hteo sam da budem Ijubazan. Nisam želeo da
te pitam s kim se tucaš?
Nasmejala se.
Najzad da neko pocne da brine o meni, rekla
je-
Krenula je da ugasi svetlo i onda se okrenula
To ti je devojka?
Ne verujem, rekao sam. Nisam je nikad pitao.
Ova kratko ošišana? nastavila je misleći na Ma.
Ne, ona sasvim sigurno nije moja devojka.
Zašto pitaš?
Imaš nešto. . . rekla je Ma.
Šta? upitala je Shelley.
Učinilo mi se da si s njom, rekla je Nancy.
Ličite.
Moguće je da ti i ja ličimo.
Ti i ja?
Ili smo bar počeli da ličimo jedno na drugo u
ovom podrumu.
Često odvodiš ljude u podrum?
Ne baš često, rekla je stavivši jednu flašu
između nogu dok je gasila svetlo na ulazu u
kuhinju.
Libby je bila tamo, spremajući neko nerazgovet-
no jelo.
Sendviče, rekao sam. Mogla si da napraviš
sendviče umesto . . .
Gotovo je. Misliš da mi je prijatno ovo
zezanje?
Ja ću da nastavim, rekao sam.
Nancy je odnela piće u dnevnu sobu. Završavao
sam jelo koje je Libby bila započela. Bio je to
specijalitet mog neodgovornog ponašanja. Mu-
zika je bila isuviše glasna. Kit je birao ploče.
1271)
 Šta ti radiš za ljubav? Nancy je promolila glavu.
Donesi jednu čašu, rekao sam. Hteo bih s
tobom nešto da razgovaram.
Donela je flašu i dv e čaše. Skupljala je kosu
pozadi, jednom rukotn, drugom je nazdravljala.
Šta radim za ljubav? Ništa. Stvamo ništa. Stvar
je u tome što sam ja homoseksualac.
Nije se pomakla.
I moj prvi mladić je bio homoseksualac, rekla

Onda je podigla glavu i nasmejala se

U tom slučaju, zasto XI brineš za mene?
Hočeš da probaš ovo? pokazao sam na jedan
kraj rastegljivog makarona.
Prišla je i uzela ga. Mijackala je neko vreme,
klimajući glavom.
Dobro je. ZaŠto ti n<£ probaŠ?
Probaću.
Dodala mi je testo presamićeno preko prsta
njene ruke. Nisam rriogao da ga progutam iz
jednog cuga, ostatak m i j e slobodno virio iz
usta i padao preko brade.
Zašto ti ne probaš? rekao sam.
Prišla mi je i počela d a jede onaj deo koji mi je
visio niz bradu. Odjectanput smo imali dva kra-
ja: jedan u njenim i jedan u mojim ustima. Stajali
smo tako, nasred kuhinje, usta uz usta, telo uz
telo, Iudost uz ludost,
Bila je mala.
Gladna sam, rekla J e [ ponovo započela sa
igrom.
Umočila je špagete u sos od paradajza.
Bila je mala.
Pojeli smo pola večer^ a da se nismo dodirnuli.
|272]
 To je bio najteži deo: dodirnuti se, značilo je
upropastiti ceo doživljaj, svesti stvar na obične
špagete s ukusom sperme. Imali smo nagoveštaj
jedne Fieste Eroticus, ako ništa drugo, bez reči,
s dosta crvenila na ustima. Pitao sam je što sam
hladnije mogao
Gde je tvoja soba?
Na spratu, rekla je.
To je bio dobar podatak za nekog agenta FBI.
Na spratu je bilo najmanje deset soba.
PiŠe na vratima »Nancy«. Zašto pitaš?
To me je podsećalo na one kučice za pse na
kojima je pisalo Ben ili Lesie.
Došao bih kod tebe nočas. Da popijemo neko
piće.
Klimnula je glavom.
Nemoj ništa( da piješ više. Imam nešto bolje.
Izašli smo iz kuhinje govoreći o skorom posku-
pljenju benzina.
Kako je? rekla je Shelley kad smo ušli u sobu.
Nisam znao na šta misli.
Kako ide to kuvanje?
Jelo je veoma ukusno, rekao sam. Pitaj Nancy.
Ova je klimnula glavom, oblizujući usne.
Kit je igrao sa Scottovom kevom. Mislim da je
ovo njoj bila prva igranka u poslednjih 150
godina. Još je bila zadržala neki osećaj za ritam
jer je Kita gazila po nogama u ravnomernim
razmacima. Libby nije bila u sobi. Scott je
razgledao porodični album, pokazujući nam, s
vremena na vrme, sebe dok je bio 3, 5, 6 i 19.
Počeo sam da razgledam taj album ne bi Ii
utvrdio kako je Nancy izgledala kad je imala
isto toliko godina. Nje nije bilo na fotografijama,
(1273]
Gde je Nancy?
Ona ima poseban album, rekao je. Hoćeš da ti
donesem?
Doneo je jednu knjigu u kožnom povezu koja
je imala najmanje 50 kilograma. Jedva sam je
smestio na kolena. Unutra je bilo više od
hiljadu fotografija. To je bila Nancy od rodenja
pa sve do jutros, činilo se. Izgledala je bolje,
pre godinu dana, recimo, kao da je bila punija i
okruglija, sa lepo uredenom frizurom. Na ne-
kim fotografijama je bila u kupaćem kostimu:
na svakoj od njih se bila podbočila desnom
rukom o kuk, kako bi izgledala izazovnije. Neki
tipovi su bili na fotografijama u otvorenom
automobilu, sa psom na zadnjem sedištu.
Okean je uvek bio drugačiji, na svakoj slici.
Htela sam, Nancy je stala iznad mene, da se
fotografišem svakih pet minuta ceiog svog
života. Onda bih jednog dana mogla da prole-
tim kroz sve te slike i posmatram sebe kako
rastem.
Zatvorio sam album u trenutku kad mi se
učinilo da sam je video kako će izgledati kroz
dvadeset godina. Prišao sam Shelley.
Idem da se prošetam.
Idem i ja s tobom, rekla je.
Hteo bih da budem sam, nastavio sam.
Otišao sam do obale. Bilo je hladnoodjedanput,
morao sam da se vratim do automobila i
uzmem jaknu. Otišao sam do obale i legao na
pesak. Probudio sam se tek u tri sata ujutru.
Bolela me kičma i okean je urlao kao da je
pobesneo. Vrata su bila zaključana. Tri prozora
na spratu su bila osvetljena i nadao sam se da je

(274]
Nancy budna. Počeo sam da zviždim. Nancy je
izašla na prozor. Pokazao sam joj mimikom da
su vrata zaključana i da mi treba ključ. Sišla je
dole i otvorila vrata. Bila je obučena, kao kad
sam je ostavio sinoć.
Zašto ne spavaš?
Zašto ti ne spavaš?
Popeli smo se do njene sobe. Primetio sam da
je odmah zaključala vrata za sobom.
Ja ne mogu da spavam, rekla je.
Na stolu je stajao jedan projektor za slajdove,
uključen, i oko trideset kutijica sa slajdovima.
Zidovi su bili prekiveni njenim fotografijama:
neke su bile toliko uvećane da su zauzimale po
pola zida. Nije mi bilo jasno zbog čega bi neko
razgledao slajdove u tri sata ujutru.
Zašto to radiš?
Prolazim kroz nešto, rekla je puckajući prstima.
Prolazim kroz neke stvari . . . Da li je moguće
da neko ubrizga u tebe 1969. godinu i da ti s
lakoćom prolaziš kroz nju? Ja sam sad tamo . . .
u 1969.
Šta vidiš?
To je fotoinduktivnost . . . sposobnost da razvi-
ješ negativ pre nego što si napravio fotografiju.
I SVE je mutno. . . nikad neću moći da
izoštrim sliku.
Ubrizgaju mi 1969. godinu, stave mi Anitu
Ekberg u prvi plan, tako da ne mogu da vidim
ništa IZA . . . zbog njenih grudi. Postoji tehno-
loški haos tamo, u 1969.
Šta je posredi?
Radimo na različitim talasnim dužinama, iz-

(275]
vini. Radimo na drugim frekvencijama . . . ho-
ćeš malo?
Izvadila je ispod jastuka jednu kesicu s belim
prahom.
Šta je to?
Cocain, rekla je.
Stavila je kesu na sto, pored malog ogledala na
kojem se nalazio žilet.
Jednu ili dve linije? upitala je.
Imam dve nozdrve, rekao sam.
Izvadila je malo tog belog praha iz kesice i
stavila ga na ogledalo. Razdvojila je prah na
dve gomilice i onda počela da ih izdužuje u dve
tanke, ravnomerne linije.
Zašto baš 1969? upitao sam.
Zbog toga — okrenula je glavu na stranu kako
ne bi oduvala prah sa ogledala — zbog toga što
oni tako žele. Uvek te primoraju da budeš tamo
gde oni žele. Oni su ti koji ubrizgavaju podatke
u tebe, zar ne?
Oni?
Pa, ljudi. Ali, ne ovi. . . oni pravi Ijudi. S druge
planete, s druge galaksije. Ljudi koji su još
netaknuti.
Zašto LJUDI?
Bića . . . u redu, ali neka druga ŽIVA bića.
Kako praviš kontakt s njima?
Ja ne pravim kontakt, oni stupaju u kontakt sa
mnom.
Dođi, rekla je.
Uzeo sam ogledalce i prineo ga nozdrvama.
Zatvorio sam jednu nozdrvu slobodnom rukom
i polako udahnuo. Promenio sam položaj i
uradio isto to s drugom nozdrvom. Odmah sam
(276]
osetio gorak ukus u ustima, u ždrelu, na onom
mestu gde su se disajni putevi sastajali s
nepcem. I ništa više. Samo gorko. Vratila je
kesicu ispod jastuka i olizala preostala zrnca
praha sa ogledala.
Stave ti nekog u prvi plan koji pokrije sve . . .
Prošli put sam imala Tennessee WiIIiamsa na
ulazu. Stajao je tamo satima sa onim njegovim
tramvajem i sa onim njegovim željama, ništa
nisam mogla da vidim jer je sve pokrivao. Nije
čak dopuštao ni svojim homoseksualcima da
mu se pridruže. Čim ti ubrizgaju nekog, taj
neko odmah postaje sebičan . . . taj neko se
koristi našom nemoći selektivnosri i okupira sve
naše moždane ćelije, ne razmišljajući o tome da
je preopteretio naše fotoinduktivno kolo. Kad
se neki idiot zalepi za tebe, teško da ćeš ga
izbaciti iz glave . . .
Šta onda radiš? upitao sam.
Jednom su mi čak ubrizgali celu aferu
Watergate, u flešu, za samo petnaestak se-
kundi. . . trebalo je da rešim SVE za samo
četvrt minuta . . . koliko likova, akcija, para-
noja!
Kako se oslobađaš od toga?
Zabacim glavu unazad i pomislim na Micka
Jaggera. Onda sam shvatila . . . shvatila sam da
ćemo jednog dana iscrpsti sve ove mogućnosti
za bekstvo, da ćemo istrošiti protivmodele . . .
Zamisli koliko je tinejdžerki zvaio u pomoć
Micka Jaggera u trenucima depresija? Zamisli
koliko su orgazama one položile na njega,
zamišljajući ga u svojim izgužvanim posteljama!
Tu ne postoji ekonomska kontrola, protivmo-
(277]
deli su već sada iscrpljeni. . . svaki drugi
muškarac u Vijetnamu je zamišljao Rackel
Welch u trenutku dok je ubadao bajonet u telo
neprijatelja. Ona je morala da se istroši! Zbog
čega bi ona danas izgledala tako loše . ..?
Uvek će postojati protivmodeli.
Da, ali će se sve brže i brže trošiti! Nastaće
haos jer više neće biti mogućnosti za bekstvo,
više neće biti duhovnog izlaza . . .
Šta je u tom projektoru?
Tražila sam nešto iz 1969. Negde postoji kratak
spoj . . . ili fotografije lažu, ili su mi ubrizgani
netačni podaci. Postoji neki raskorak, zbog toga
mislim da u 1969. postoji tehnološki haos.
Pogledaj . . .
Ubacila je jedan slajd u projektor: Nancy u
krupnom planu, poluosmeh, kosa joj zaklanja
pola lica, čini se da je bilo vetrovito.
Ko je ovo? upitala je.
To si ti.
TO NISAM JA!
To si ti iz 1969, rekao sam.
To uopšte nisam ja . . . pogledaj usta, kosu,
pogledaj oci. . . pogledaj pažljivo tu osobu.
Kakve to veze ima sa mriom? To nisu moje oči,
nisu moja usta, ništa na toj slici nije moje . . . to
je neko ko je pokušavao da me imitira 1969.
To je NEUSPELA imitacija jednog sloja moje
ličnosti. Zbog toga mi ubrizgani podaci izgleda-
ju Iažnim . . . zbog toga je antimodel MORAO
da bude iscrpljen. Znaš li gde je ova moja
imitacija bila u ovom trenutku?
Počela je da se smeje.
Na školskom odmoru, sa jednim bubuljičavim
(278]
tipom, Kenom Asheyjem, iz susednog razreda!
Pogledaj, molim te . . .
Izvadila je slajd i nastavila da se smeje. Čini mi
se da je njen smeh odzvanjao dosta jezivo po
ovoj kućerini.
Možemo da budemo tiši, rekao sam.
Zašto? iznenadila se.
Probudićemo celu kuću.
Oni se nikad neće probuditi. Oni spavaju i po
danu, dok prelaze ulicu, dok vode Ijubav, dok
potpisuju čekove po samouslugama. Taj san
traje. Zbog toga i plaćaju milione psihijatrima,
samo da bi ih ovi probudili! Taj san nema ni
početak ni kraj, tu nema buđenja . . . da li se ti
plašiš mene?
Zašto bih se plašio?
Tačno, dodala je, sada radimo na istim frekven-
cijama. NADAM se da smo na istim. Hoćeš da
proverimo?
Klimnuo sam glavom. Bilo mi je svejedno, za-
pravo. Nije mi se spavalo, plašio sam se da ne
napravimo toliku buku od koje bi se cela kuća i
okolni susedi probudili. Bilo je . . . nisam znao
koliko je tačno sati. Izvadila je dva toki-voki
aparata i izvukla im antene. Nisam znao šta je
htela s ovim, ali mi se dopadao njen način.
Imala je energiju, lažnu, svakako, to je bio
cocain a ne ona, ali mi se ipak dopadala ova
igra u njenoj sobi. Dodala mi je jedan aparat i
otišla je u drugi ugao. Stajali smo tako bez reči
neko vreme. Hteo sam nešto da je pitam, ali mi
je pokazala prstom da ćutim. Pogledao sam
kroz prozor: samo što nije svanulo. ProjektOr je
bio uključen i hteo sam da ga

(279]
Nemoj, prošaputala je. Okreni ga ka meni.
Ovo je pravi slajd, pomislio sam.
Ovo je pravi slajd, rekla je. Bez antimodela,
bez lažnih imitacija. Ovo sam ja. Kako ti se
dopada slajd?
U boji je, rekao sam. U prirodnoj boji.
Hoćeš li da razgovaraš sa mnom?
Da, rekao sam. Hteo bih da te upoznam.
UkljuČila je svoj aparat. Čulo se neko šištanje,
ali je ona okretanjem dugmeta na poleđini
uspela da ga utiša. Ja sam uradio isto. Postojao
je jedan preklopnik na prednjoj strani za koji
nisam znao čemu služi. Crveno dugme, sa
strane, služilo je za uključivanje prijema, odno-
sno za prebacivanje za emitovanje.
Ko će da počne?
Ja ću, rekao sam i pritisnuo crveno dugme.
Čekao sam dok nije potpuno ovladala tišina u
sobi.
Ovde M., rekao sam. Da li me neko čuje?
Ovde N., rekla je, čujem te.
Mogu li nešto da pitam N.?
Izvoli.
Kako izgledaš?
Kako izgledam?
Opiši mi kako izgledaš. Ja te ne vidim, a želeo
bih da te upoznam.
Ni ja sebe ne vidim. Ovde gde sam ja ne postoje
ogledala. Zar ti nije dovoljan moj glas?
Sve što mogu da vidim je tvoj glas . . . zar to
nije čudno?
Nije čudno. Zamisli slepca na plaži, koji se
kupa pored nage devojke. Sve št može da vidi
je njen glas. Šta on zna?
(280]
Kako mogu da dodimem tvoj glas?
Ne radi se o dodiru.
O čemu se radi?
O pravom upoznavanju.
Reci mi, onda, nešto o sebi.
Na početku. . . pre nego što je početak
počeo . . . mnogo pre toga, kad je svemir sma-
tran samo snom ludog čoveka. . . pre nego
što je Ijudska noga kročila u Shangri-Ia . . .
postojao je samo Devojčin glas. Niko nije
mogao da čuje Glas jer niko nije postojao.
Trebalo je da se pojavi neki čovek, neko
ko će prvo otkriti svemir. Kada je najzad
taj dan došao, kada je Devojčin Glas postao
umoran od dozivanja, Jedan Čovek ga je
čuo... To je bilo na samom početku. Išao je
prema glasu, mada nije znao kome taj glas
pripada, nije znao ni da postoji Devojka, neko
ko se razlikovao od njega . . . I Čovek i Glas su
se podjednako umarali. Niko ne zna koliko je
godina prošlo, koliko stoleća . . . dok se Jedan
Čovek i Devojčin Glas nisu sreti. Nikog nije bilo
da ih posmatra. Ničeg nije bilo da se vidi, ali
su se oni ipak susreli. Čovek se zaljubio u Glas i
više nije bio sam. Iz glasa se prvo rodila kćerka,
pa onda sin, pa kćerkina kćerka, pa opet
sin . .. i tako sve dok se ja nisam rodila. Hodala
sam po zemlji, puštajući glas da slobodno luta,
ali me niko nije čuo. Niko me još nije čuo .. .
Napravila je pauzu.
šta si još hteo da znaš o meni?
Zbog čega. . . razgovaramo ovako polako?
Zbog čega ne govorimo o nama? Nije li ovo
samo . . .
(281]
Zato što smo na srednjim talasima. To je AM.
Kada se prebacimo na ultrakratke, sve će biti
drugačije .. .
Zbog čega postoje dve vrste talasa?
To su kanali. To je postojanje u dva nivoa. A M
je usporeni kanal, to se uglavnom koristi za
sećanja na detinjstvo. Kao ja u 1969. sa onim
bubuljičavim tipom. A M se koristi samo prili-
kom rodenja i prilikom smrti. FM je život. Ovaj
toki-voki je AM/FM . . . može da se kombi-
nuje.
Kakva je promena?
Misliš prebacivanje? To je bezbolan prelaz.
Jedino što se na FM kanalu živi brže.
Koliko brže?
Dvostruko brže, otprilike. FM je nastao kasni-
je, kad su Ijudi shvatili da je A M kanal postao
zapušen. Isuviše je sve to bilo sporo .. . sećanja
na detinjstvo su uvek usporena. Prošlost je
uvek usporena. Zbog toga i postoje kombino-
vani aparati, AM/FM, zbog toga što ne možeš
da postojiš samo u jednom nivou. Ne postoji
sadašnjost bez prošlosti, i obmuto . . .
Šta se desi ako sad prebacimo aparat na FM?
Vraćamo se na ono što smo bili do malopre.
Možeš li da . .. zaboraviš na sadašnjost ukoliko
ostaneš isuviše dugo na AM?
Možeš, ali to su sve privremena rešenja. To su
bekstva koja postaju iscrpljena. Više neće
postojati ovakvi izlazi s preklopnicima i šansom
da operišeš na SVOM vlastitom kanalu. Uskoro
ćemo deliti kanale sa urođenicima i svemirskim
brodovima, istovremeno, to će biti potpuni ulaz

(1282]
i izlaz, prinudni rat, ekonomski i lingvističk
gulaš . . .
Isuviše često pominješ bekstvo.
Bekstvo?
Počela je da pucka prstima.
Pa sve je bekstvo . . . rođenje je bekstvo: da li
bi ti smetalo da sam često pominjala rođenje? I
svršavanje je bekstvo, bekstvo od smrti, i reči
su bekstvo . . .
Isuviše često pominješ svršavanje.
Ne u toj meri u kojoj mi se to dešava.
Zbog čega odugovlačimo da predemo na FM?
To je ovaj preklopnik ovde?
Dodirnuo sam preklopnik na prednjoj strani.
Ne još, rekla je.
Počela je da se skida, ali nekako čudno, prvo
pantalone, onda je odustala, skinula je jednu
sandalu, najzad je povukla majicu preko glave
i bacila je na krevet. Imala je male grudi.
Hočeš da me fotografišeš?
Hoču, rekao sam, ali nemam čime.
Mislima, rekla je i izvadila jednu poveću kutiju
u kojoj se nalazio fotografski aparat. Dodala mi
je aparat, prethodno je prekontrolisala da Ii u
njemu ima filma.
U mraku? upitao sam.
Upotrebi veliku brzinu. Sve može da se vidi u
mraku.
Okretala se na stolici, menjajući poze, oblačeći
se i skidajući se, sve dok nije ostala u gaćicama.
Nisam osećao nikakvo uzbuđenje. NIJE mi se
spavalo, to znam, imao sam dosta energije, ali
nikakvo uzbuđenje nije dolazilo. Ispucao sam
ceo film na nju. Slikao sam je iz raznih uglova.
(283]
mislim da sam pri tom otkrio i jedan sasvim nov
i nepoznat ugao, klečao sam, stajao, ležao na
stomaku — nikakvo uzbudenje. Onda je ona
ustala i promenila film.
Slikaj me još, rekla je.
U jednom trenutku je uzela toki-voki aparat,
prebacila preklopnik na FM i počela da govori
Ovo nije poruka . . ovo nije ni ispovest. . . ovo
je samo korišćenje kanala dok još nije sasvim
zagušen.
Čulo se neko pištanje, kao signali u kratkim
razmacima.
Šta biste želeli da znate o mom privatnom živo-
tu? Da li još ima nečega sa čime niste upoznati?
Hajde, recite. Broj moje kreditne karte? Kada
sam prvi put spavala s muškarcem? Ili sa
ženom? Koliko puta dnevno perem zube?
Napravio sam nekoliko fotografija i onda je
ona počela da se smeje. Slikao sam smeh, onda
nju, pa tek onda reči...
Heeej, u početku sam... to priznajem, u
početku sam onanisala šnalama i hemijskim
olovkama. To nije toliko strašno, pomislite
samo šta je vaše dete u to vreme radilo . ..
onda sam shvatila da odatle ne mogu da crpim
sav napon koji mi je bio potreban. NE iz
šnale . . . Prešla sam na slike filmskih glumaca:
cepala sam fotografije iz časopisa, zavijala ih u
male tube i uvlačila u sebe. Tako sam mogla da
budem s Lee Marvinom, a da on o tome nije,
ništa znao. Saznao je tek kasnije, kad je shvatio;
da ja crpim svu njegovu kosmičku energiju, kad|
je shvatio da ga ja trošim kao antimodel.
Taman kad sam ga istrošila, prelazila sam na
(284]
novog: James Dean, Brando, Belmondo, De-
lon, Redford... svi su oni postajali male
papirnate tube koje sam uvlačila u sebe. Koliko
sam energije od njih izvukla, a da im ništa
nisam dala zauzvrat!
Odložio sam kameru i pogledao je bez objekd-
va. Film je počeo, mada ja nisam želeo da ga
snimim.
VIDEO AUDIO
Nancy podiže neke fo- Treba izvuči svu ener-
tografije sa stola i sa- giju iz njih.
vija ih u male rolne
Penje se na stolicu Oslobodiču se svih
ovih Te-Ve-Te-Be iz-
drkanaca. Iscrpšču sav
vaš negativni sok sa-
mo jednim oružjem za
totalnu amneziju. Is-
crpšču sve vaše šizo-
idne radijacije. Ume-
šaću se u vaš svet. Ceo
svet ima jedan ekso-
skeletni nervni sistem.
Rukom razmakne gaći- Uđite Jagger-McCar-
ce kod butina i ugura tney-Plant-Clapton i
u sebe rolnu fotogra- ostali kosmički mental-
fija. ni pacijenti! Udite u
moju tamnu komoru
i pustite da razvijem
vaše negative! Uđite
duboko da osetim va-
šu radijaciju . . .
[2851
Pomerajući se na sto- Oslobađam vas ospica
lici, uvlačeći i izvlačeći od medija, oslobadam
rolnu. vas lica, pokreta, tela,
svih tragova . . . Izma-
sturbiraću svačiju re-
verberaciju u neutral-
nu! Skupljam vas sve
u moju kosmičku ko-
moru i uskoro ću na
vas da ispalim svoju
slatku orgonsku puš-
ku!
Trljajući rolnu povre- Poslaću vas sve na po-
meno o klitoris. slednju kosmičku mi-
siju sa koje se nikad
nećete vratiti!
Okreće se na stolici, Povezujem vam za-
trljajući sve brže i jedno sve spektralne
brze, dahtajući u krat- linije! U trenutku va-
kim uzdisajima. šeg prolaza kroz pola-
rizaciono polj e, raz-
neću vas u milijarde
neutrona! Sada se
hranim vama. Svu
prljavštinu vašeg kan-
ceroznog medija sam
sabila u sebe! Osećate
li kako vas zamr-
zavam?
STOP K A D A R .
Nastavio sam da je fotografišem.
Koliko sam energije od njih izvukla, a da im
[2861
ništa nisam dala zauzvrat! Ali, i to se istrošilo,
to se bespovratno istrošilo. Trebalo je smisliti
nešto novo. Pronaći jedan model koji će tra-
jati isto koliko i ja, koji će da mi vraća istu
količinu energije koju ja utrošim na njega, i
obrnuto . .. Trebalo je naći idealan model, nešto
što je bilo daleko od tudih pogleda i požuda,
nešto što sam mogla Ijubomorno da saćuvam
samo za sebe. I nasla sam!
Otvorila je plakar i odande izvukla dugaČku
rolnu, savijenu kao poster. RaŠirila je fotografi-
ju i prikačila na zid. To je bilo ogromno
uvećanje NJE, potpuno gole, pored nekog zida,
sa Taširenim rukama i zatvorenim očima.
Sada . . . imam model i antimodel. Napravila
sam zatvoreno kolo, samo za sebe. Niko ne
može da crpi moju energiju. Ja sama otvaram
ulaz i zatvaram izlaz. Potpuno sama . . .
Stala je uz fotografiju i počela da dodiruje
svoje grudi na slici. Svaki put kada bi dodimuia
bradavice na fotografiji, ona bi se sama trgla,
kao da je zaista dodirnula sebe. Znao sam, pre
nego što je počela da se uvija i dahće pred
svojom slikom, znao sam da će na ovaj
način . . . Znao sam nešto, ali nisam znao šta. Ja
sam bio posmatrač, na trenutke ravnodusan i
nezainteresovan, odmah zatim učesnik, radoz-
nao i živahan, zatim sam bio kamera koja je sve
to slikala delićem svesti. Cocain je donosio tu
sposobnost adaptacije na nešto novo, bez sko-
kova i šokova. Počela je da liže svoju sliku.
Kad svršim, rekla je, napuniću te elektricite-
tom koji ćeš da mi vratiš sledeći put.
Razgovarala je sa svojom fotografijom.

J2871
Tako se napajamo ti i ja, bez posrednika, bez
kablova i žica, kao zatvoreno kolo. Ti ćeš da mi
vratiš svu energiju . . .
Stala je uz fotografiju, trljajući se.
Daću ti sav protein, čist protein koji imam u
sebi. . . osećaš kako zatvaram kolo . . . osećaš
kako radimo na istom kanalu, na istom
polju . . . dajem ti svu svoju energiju . . . svu
svoju Eeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee . . .
Srušila se na pod. Mislim da nas je ovog puta
neko čuo, ali mi to više nije bilo važno. Gledao
sam njenu fotografiju na zidu. Izgledala je . . .
ne znam, činilo mi se da je izgledala kao jedna
devojčica kojoj sam nekad davno, isuviše dav-
no, kupio sladoled u Dubrovniku, u jednoj
poslastičarnici na Stradunu, koja danas, sa-
svim sigurno, više ne postoji. Ni poslastičarnica,
ni devojčica. Ja sam radio na A M i slike iz
detinjstva su mi navirale bez kontrole svesti.
Nancy nije ni pokušala da ustane s poda. Imao
sam taj fotografski aparat u ruci. Napravio sam
preko stotinu slika. Ustao sam i podigao je s
poda. Još se čulo šuštanje u toki-voki aparatu.
To je FM? upitao sam.
Da . . . da. To je bio moj FM. Zar nećeš da mi
pokažeš tvoj deo?
Čini mi se da radim na AM, rekao sam. Još se
nisam prebacio.
Šta čekaš? Pauzu, pa da nastupiš u drugom
činu?
Da . . . potrebna mi je mala pauza.
Izašao sam iz sobe i počeo da tražim Shelley po
kući. Opet sam imao muku. Ovog puta sam
znao od čega.
(288]
Imaš nešto.. . rekla je Ma.
Šta?
Imaš modricu na levoj butini.
Otvorio sam vrata, prva na koja sam naišao,
tamo su Scott i Libby spavali, zagrljeni.
To nije ništa, rekla je Shelley.
Kako ništa? nastavila je Ma rukom nagore.
Shelley sam našao u sobi, na kraju hodnika,
odmah pored kupatila. Spavala je na ivici
kreveta, glava Joj je visila, u jednoj ruci je
čvrsto stezala jastuk.
Stajao sam sa ovom izdrkanom mukom u
stomaku nasred sobe, vetar je zalupio vrata.
Onda se neko s drugog kraja kreveta pomakao.
Imala je ravnodušan izraz na licu kad me
ugledala.
Svice, rekao sam joj.
Ma je pogledala u mene, s prezirom, onda se
zagledala u Shelley na drugom kraju kreveta i
najzad se pokrila prekrivačem preko glave.
Sviće, rekao sam sebi i izašao iz sobe.
DA L I REDOVNO PIJETE MLEKO? DA LI
POPUETE JEDNU ČAŠU PRE SPAVANJA?
DA LI ZNATE DA JE MLEKO HRANLJI-
VTJE OD VAŠE REDOVNE ČAŠE PIVA?
UKOLIKO STE OVO ZNALI, VI STE NAŠ
STALNI POTROŠAČ I O V A REKLAMA
UOPŠTE NIJE BILA POTREBNA . . .
Mi ostajemo ovde, rekao je Scott.
Šta ćemo s automobilom?
Vozite se vi dalje . . . Libby i ja ostajemo ovde
nedelju-dve.
Ukoliko vam kuća bude na putu u povratku,
svratite po nas.
(289]
Daj nam telefon, rekla je Shelley.
Scott nam je napisao broj na parčetu hartije.
Slušajte, nema potrebe da mislite na nas. Mi
ćemo se već nekako vratiti.
Zašto ne idete s nama? upitala je Ma.
Serija nepotrebnih pitanja.
Libby ne podnosi put, slagao je Scott.
Nancy je stajala na stepeništu, pred ulazom u
kiiću. I ona nije spavala. Pošla je ka nama,
skupljajući kosu rukama na temenu, praveći
toliko žeijenu pundu.
Zdravo Nancy, viknuo sam.
Stala je ispred nas i počela da posmatra Shelley.
Kuda ćete?
U Los Angeles, rekao je Kit. Posle toga u
Meksiko .. . ako MI budemo imali benzina.
Srećan put, Nancy se okrenula ka kući i otišla.
Scottova keva nam je mahala s prozora. Ona
još nije bila ustala, ili još nije želela da ustane.
Oko kuće je vladao mir: ruže se još nisu
probudile, ptice su cvrkutale bojažljivo, na
smenu, cvrčak je na jednom mestu izgazio travu
i dobronamerno joj se izvinjavao. Kit me po-
smatrao.
Šta si uzeo noćas? upitao je.
Nisam znao šta da mu kažem.
Cocain, rekao sam.
Odakle? začudio se.
Nancy ga ima. Malo joj je ostalo, dodao sam.
Kit me nije čuo. Več je ušao u kuću, tražeći
Nancy.
Video sam ih kako izlaze zajedno iz kuće, Kit
j u j e bio zagrlio, smejao se i obj ašnjavao

(290|
rukama po vazduhu. On je znao da razgovara
sa Ijudima.
Daj mi 75 papira, rekao je Ma.
Ova je izvadila 75 dolara. Kit ih je dodao
Nancy.
Hvala ti za gostoprimstvo, rekao je.
Niko više nije ništa rekao. Seli smo u kola i
spustili se do izlaza. Sad je na kapiji bio neki
drugi tip. Hteli smo da mu samo mahnemo
rukom, ali nas je on zaustavio.
Odakle? upitao je.
Shangri-la, rekao sam.
Opet je otišao do kućice i pogledao u neki
spisak.
U redu je, rekao mu je Kit, bilo nas je šestoro u
poseti, sada nas je samo četvoro, dvoje nam je
na putu umrlo, trovanje vazduhom . . .
Vazduhom? rekao je tip. Ovde se još niko nije
otrovao vazduhom.
Zdravo, rekao mu je Kit. Kolika je tvoja plata?
Tip nas je propustio. Imao je neki smešan žuti
džemper, ne znam zašto se i dan-danas sećam
da je džemper bio žut. Vozili smo se obalom,
autostradom 1 i uskoro smo prošli kroz Carmel.
Ovde stanuju svi mogući svetski slikari, sa svih
kontinenata, rekla je Shelley.
Samo jedan od njih slika, a ostali mu prireduju
izložbe, dodao je Kit.
Carmel je bio lep gradić: podsećao je na one
male gradiće na francuskoj rivijeri, sa niskim
kućama, čistim ulicama, ležernim svetom,
kafanicama sa stolovima napolju, suncem u
izlozima.

12911
Hajde da ostanemo ovde neko vreme, pred-
ložio sam.
Idemo u Big Sur, rekao je Kit. Tamo će biti
mnogo interesantnije.
Onda se nešto dogodilo. Na početku sam
pomislio da to samo ja vidim, da nasedam na
zamke svojih vlastitih halucinacija. Ali, i ostali
su reagovali, manje zainteresovano od mene,
naravno, tek po koji put izbacivši neku pri-
medbu.
Put je bio prekriven skakavcima: cela auto-
strada ispred nas, do u nedogled, prekrivena
nekim sitnim mrljama koje su se pomerale,
skupljale i razilazile, postajale veće i odmah
zatim nestajale u prostranstvu. Stavio sam ruku
iznad oćiju, pokušavajući da ublažim sunčeve
zfake koji su doprinosili verodostojnosti ove
optičke varke. To nisu bili skakavci. Više od sto
pedeset motorciklista je išlo ispred nas, šarajući
po autostradi, vozeći čas brže čas sporije.
Sta je ovo? upitao sam.
Andeli pakla, rekao je Kit. Samo su nam još
oni bili potrebni.
Motorciklisti se nisu obazirali na vozila ispred i
iza njih. Bili su u grupi i nije im padalo na
pamet da se razdvajaju, da propuste naš ili bilo
Čiji automobil.
Približili smo im se. Primetio sam da su svi, od
prvog do poslednjeg, imali kožne jakne sa
ucrtanim mrtvačkim Iobanjama, izbledele pan-
talone i čizme.
Imali su ispisane reči
HELL'S ANGELS
na leđima, bilo je devojaka i žena s decom na
(292]
zadnjim sedištima. Kit nije mogao, nije smeo da
ih obide. Zamolio sam ga da vozi polako, kako
bih mogao da ih vidim.
Zašto Anđeli pakla? upitao sam.
A koji drugi anđeli? odgovorio je.
Iza nas se već bila napravila kolona automobila
koji nisu mogli da produ.
Idu u Big Sur, rekla je Ma. Bolje je da ne
svraćamo tamo. Mašine su bile moćne:
HARLEY-DAVIDSON 74s motorcikli, ali
prepravljeni i doterani, sa hromiranim šrafovi-
ma, činilo se. Nikad u životu nisam video toliko
hroma na stotinak kvadratnih metara. Sunce
se odbijalo od metala izazivajući trenutnu
zaslepljenost.
Imaju konvenciju, rekao je Kit. Sastaju se
jedanput godišnje i uvek odaberu drugo mesto.
Vozili smo polako iza kolone, ne više od
pedeset kilometara na sat.
Zbog čega to radiš? upitala je Ma kad je Kit
dao desni signal za skretanje na sporedni drum,
prateći motorcikliste.
Ne idemo tamo, dodala je Shelley.
Možemo da im zasmetamo? upitao sam.
Ne možemo, rekao je Kit. Isuviše su okupirani
sobom. Mogu jedino da provere da li smo iz
policije.
Posle toga nas puštaju da budemo posmatrači.
Ali, JA ne želim njih da posmatram, rekla je
Ma.
Moguće je da je Kit ovo radio radi mene,
primetio je da sam zainteresovan i hteo je da
mi omogući susret sa . . . sa čim? Motorciklisti
su se spuštali niz padinu, u dugoj koloni, jedan
(1293]
iza drugoga, turirajući mašine koje su, bar po
zvuku, bile prepravljeni avionski motori. Jedna
devojka je dojila dete na zadnjem sedištu.
Vozači nisu uopšte razgovarali među sobom: ili
je bilo nemoguće čuti jedan drugog, ili su oni
bili u preciznom dogovoru gde idu, zašto, i kad
treba tamo da stignu, da je bilo koji usputan
dogovor bio suvišan. Neki su poskidali zaštitne
kacige i naočare. Iza nas je išao jedan automo-
bil, tamnoplavi FORD-FALCON, model 65.
verovatno. Nisam mogao da vidim ko je sedeo
unutra. Spuštali smo se ka okeanu dosta oprez-
no, uvek na istoj razdaljini od grupe ispred nas.
Neki od motorciklista su bili obrijani do glave.
Nismo slušali radio u kolima. Bilo je toplo.
Shelley je sedela pored otvorenog prozora:
zavezala je maramu oko glave kako joj vetar ne
bi mrsio kosu. Imao sam bele pantalone, s
jednom mrljom od crnog vina, skroz dole kod
leve nogavice. Kit je nosio naočare.
Šta sad? rekla je Ma.
Motorciklisti su stali. Zauzeli su ceo drum, tako
da nije bilo mogućnosti da se prođe pored njih.
Niko nas nije gledao. Kit je zaustavio automo-
bil. FORD-FALCON je prikočio i stao iza nas.
HELL'S ANGELS su počeli da parkiraju svoje
motorcikle, jedan uz drugi, ležerno, zaključava-
jući motore i upravljače, posebno, oslanjajući
mašine na pomoćne noge. Neki su zapalili
cigarete.
Ništa, rekao je Kit, i mi smo stali.
Krenuli smo peške za njima, ka obali. I onda
Dole, maltene na samoj obali, ogromni tran-
sparent ispisan na svetlosivom platnu
(294]
ROLLING STONESI, SREĆNU D O B R O
DOŠLICU ŽELE VAM ANĐELI PAKLA
Rolling Stonesi su imali koncert u obližnjem
COW PALACE, baš u vreme održavan|»
Monterey Jazz Festivala. Anđeli pakla su odlu-
čili da pozovu članove grupe na njihovu kon~
venciju. Dole je bilo parkirano oko hiljadu
motorcikala. Transparent ukazuje na to da £e
Stonesi možda doći, ali tamo ne piŠe kad...
kroz deset sekundi, za dva dana? Anđeli pakla
leže na zemlji, njihove kožne jakne su skroz
prostrte, ispija se pivo iz limenki. Onda autobus
koji je parkiran tik uz obalu počinje da emituje
muziku, zvučnici su na krovu, čuje se nečiji glas
Ovo nije radio-stanica
Ovo nije obiČan skup
Ovo nije običan dan . . .
Vi, šunjajuće drkadžije! Koji vam je kur?
Dođite ovamo da vidite šta ćete dobiti.. <
proklete govnima napunjene duše! S nama se
niko ne zeza. Dodite . . . Dobićete svaku jebe-
nu stvar koju zaslužujete!
Ne znam kome su upućene ove reči. Stonesi još
nisu tu, očigledno, a nas niko ne primećuje . . . .
To govori prerušenim policajcima, kaže Kit.
I'm little red rooster. . . izlazi iz zvučnika.
I onda je počelo nešto da se kuva. Loše
vibracije.
Otrovno ludilo u vazduhu. Neki muzičari raz-
vlače kablove iz autobusa, priključuju instru-
mente — Stonesi?! — ali nc, to je druga grupa,
more kožnih jakni bez rukava ustaje sa trave,
otrovno ludilo u vazduhu, muzičari se štimuju,
bubne opne iznenada reaguju na ono
(1295]
GRUUUUU-TAM-TAM, Anđeli pakla vade
pribor iz rezervoara za benzin, karakteristični
arsenali Marijuane, Benzendrina, Seconala,
Amytala, Nembutala, Tuinala, pa pivo i vino,
vino s pivom, i onda
odjedanput se čuju cimbala, neki bradonja je
pred mikrofonom, on pocupkuje, udara mala
cimbala prstima, s bradom do pojasa, mumla u
mikrofon hare-krishna-hare-hare-krishna-hare-
-krishna-hare-krishna-hare . . . koji mu je ku-
rac sad s tim hare-krishna pređ ovim sirovim
medvedima i kožnim jaknama, koji SKLA-
NJAJU čoveka i zbog najmanje jezičke greške,
šta hoće sad ovaj bradonja? —
To je Allen Ginsberg, kaže Kit
i Anđeli pakla nastavljaju da prave krug oko
improvizovanog podijuma, gotive bradicu, neki
se čak penju na krov autobusa, dodaju jedan
drugom lance kako bi se popeli, a bradica
pevuši neke hindu-pesmice u mikrofon, sa
cimbalima izmedu prstiju i on je —
On je ono što Andeli pakla najviše mrze:
Jevrejin, intelektualac, i sa istočne je obale, ali
ovi ga prihvataju, sve je u redu, neko drugi je
već na podijumu, Ginsberga nema više, novi
govornik se predstavlja kao Owsley i on je, Šta
je on? — najveći proizvodač LSD-a na svetu,
uključujući i Sandoz hemijsku korporaciju, on
propagira LSD — Anđelima pakla! —
on govori o izbavljenju i daje svoje puno ime:
Augustus Owsley Stanley III, već ima oko 40
godina, deda mu je bio senator u državi
Kentucky, izbaČen je iz škole, nemiran je,
najzad je stigao u Kaliforniju i tu je upoznao

(296]
sjajan hemijski pičić, kako on kaže, doktoricu
hemije Meiissu, koja mu je otkrila tajnu pra-
vljenja droge, preselio se s njom u Los Angeles
i platio je 20.000 dolara, u novčanicama od po
sto, Cycle hemijskoj laboratoriji za 500 grama
lisergične monohidratne kiseline od koje je
napravio JEDAN I PO MILION doza LSD-a
u kapsulama, prodatim za bezmalo milijardu do-
lara koji su mu kasnije oduzeti na sudu, jer
policija mora od nečeg da živi — on govori o
izbavljenju, neka lica ga slušaju, on im dodaje
kesicu sa nekim pilulama, lula mira, za dobar
početak konvencije i bože moj -—
šta će se desiti kroz jedan čas kad ove kapsule
krenu kroz sistem ovih kožnih sirovih medveda
zaraslih u brade i lance (šta ja tražim ovde?), i
jedna devojka, predstavlja se kao Liza iz
Lozane, ona će nam nešto otpevati, ima sjajne
švajcarske zube, pesma je grozna, na engle-
skom je, ali je niko ne razume, otrovno ludilo u
vazduhu, konvencija je tek počela
ROLLING STONESI, SREĆNU DOBRO-
DOŠLICU ŽELE V A M ANĐELI PAKLA
Deca se ne odvajaju od roditelja, ona su stalno
tu, uz njih, dok majka pohotno udiše marihua-
nu i zadržava dim dugo u plućima, dete je pred
nje, pored oca koji rastvara »četvrtinu« u
plastičnoj čaši s vinom, uz zvučnik koji kao da
bunca u snu GRUUUUU-TAM-TAM, tu je
puno dece oko nas
Želeo bih da imam kćerku, kaže Kit.
Liza iz Lozane se prvo polj ubi s jednim
medvedom, onda s drugim, ova dvojica se
potuku, Liza pokušava da se izvini na lošem

(1297]
engleskom, izvinjava se zato što je žensko,
ostali ih razdvajaju — ovo je ipak konvencija
— neki tip pita izveštačenim glasom
Gde je ovde toalet?
i počinje da mokri tu, pored nas, baš tu, jer —
sve je pored tebe, napravljen je krug iz kojeg
ne možeš da izadeš, odatle dolazi otrovno
ludilo, guraju se i udaraju, nude jedno drugo
pićem, razmenjuju se tablete i cigarete, rastvori
i Čvrsta tela, kao na nekoj pijaci iz XXI veka,
treba pobeći. . .
Treba pobeći odavde pre nego što se čovek
utopi u ovu masu razjarenih motorciklista,
Stonesi neće doći, to je jasno, neka devojka će
danas izgubiti nevinost, popiće se stotine hekto-
litara piva, LSD je u blizini, neko će pevati
šansone na iskvarenom jeziku, pašće i kiša a mi
nemamo kišobran, autobus će popustiti pod
težinom tela i propasti zajedno s njima u okean,
neko dete će zapiakati, baš tu pored nas, neće
biti izbavljenja, znam to sigurno i
stvarno
kao da me neko slušao, jedan plećati momak,
omiljen medu ostalima, očigledno, vidim da mu
odobravaju, ispisuje rukom preko transparen-
ta, okrećući se ka gomili i mašući kroz vazduh
stegnutom pesnicom
IN MEMORIAM
14. avgust 1976.
Ništa više. Samo to, preko dobrodošlice, nez-
grapnim rukopisom.
Popeli smo se do kola.
Idemo, rekao je Kit.
(298]
Sedeli smo u kolima neko vreme i niko nije
rekao ni reč. Onda su dvojica krenula ka nama,
gledajući prvo u tablicu pa tek zatim u putnike.
Kako je? rekao je jedan od njih.
Imao je lanac od motorcikla oko pasa, umesto
kaiša, čizme sa visokom petom, desetak preo-
stalih zuba u gornjoj vilici, dole ništa, pantalone
umazane uljem i to je sve.
Odlično, rekao je Kit. Nadam se da ne
smetamo.
Odakle ste? upitao je krezavi.
San Francisco, rekao je Kit.
Odakle? nastavio je tip.
Mission district, rekao je Kit.
Kuda? rekao je onaj drugi.
Imao je plavu kosu i plave oči, izgledao je nešto
bolje.
Big Sur, odgovorio je Kit.
A one? upitao je krezavi. One idu s vama?
Da.
Pusti njih da kažu, nadovezao se plavi.
Zajedno smo, rekla je Shelley.
Krezavi se oslonio nogom na branik.
Kako se zoveš? upitao je Ma.
Joanna, rekla je ona.
Tad sam i ja prvi put Čuo njeno ime.
A ti? upitao je Shelley.
Shelley, odgovorila mu je ne gledajući ga.
Jeste li vi. . .? zakačio je kažiprst leve ruke o
kažiprst desne, pitajući da Ii smo bili u braku ili
nešto slično.
Da, rekao je Kit, Joanna je moja supruga.
Tip je pogledao u mene. Ja sam pogledao ka
unutrašnjosti FORD-FALCONA koji je bio
(299]
parkiran pored nas.
Da, rekao sam, na medenom smo mesecu.
Iz FALCONA su izašli mladić i devojka.
Medeni mesec, a? nastavio je krezavi. I baš
ovde?
Mladić je otvorio haubu automobila. Devojka
je stala iza njega. Imala je kratak šorts, napra-
vljen od nekih starih pantalona, isečenih maka-
zama, nehajno.
Kožne sandale na nogama.
Mislili smo da prenoćimo ovde. Znate li za
neko dobro mesto?
Obojica su poćeli da se smeju histerično. plavi
se udarao pesnicom po vrhu brade u napadima
smeha.
Dobro mesto?! rekao je krezavi.
Devojka se okrenula ka nama. Učinilo mi se da
je poznajem, ali to je trajalo samo neko vreme
dok nije opet okrenula glavu i nastavila da
posmatra svog mladića koji je nešto radio ispod
haube.
Ne znamo za tak-vo mes-tooo, plavi je jedva
uspeo da izgovori.
U redu onda, rekao je Kit. Nadam se da vam
nismo smetali.
Mladić je spustio haubu i krenuo da ude u kola.
Devojka se lenjo protezala. Drum je bio
prazan.
Nikome vi ne možete da smetate, rekao je
krezavi.
Najviše smetate sebi samima.
Mladić i devojka su krenuli kolima unazad,
napravili polukrug i prošli pored nas.
Hej! viknuo je plavi. Kuda?
(300]
Stao je ispred njihovog automobila.
Mladić je zaustavio.
Kuda? opet je upitao plavi.
Devojka je uzela olovku i parče hartije i
napisala nešto na brzinu. Dodala je hartiju
plavom.
Šta je ovo? Vi ne znate da govorite?
Devojka je opet nešto napisala na parčetu
hartije.
Hej, plavi je viknuo krezavog, dodi da vidiš
ovo. Mutavci su nam došli u posetu.
Krezavi je spustio nogu s branika našeg auto-
mobila i pošao ka njima.
Ko nam je došao u posetu?
Ne umeju da govore, pokazao je plavi na
mladića i devojku. Na sve što ih pitaš odgovara-
ju parčetom hartije.
Ne verujem, rekao je krezavi.
Devojka je opet nešto napisala, ovoga puta
duže, verovatno objašnjavajući ko su, odakle
dolaze, kuda idu...
Možda se zezaju s nama? rekao je plavi.
Da, rekao je krezavi. Šta rade kad im nestane
hartija?
Mladić je još držao motor u pokretu.
Hej, rekao je plavi, šta on njoj kaže kad hoće
da je tuca?
Počeli su da se smeju.
On joj na-pi-še..., krezavi nije mogao da
izgovori rečenicu od smeha.
Devojka je izašla iz automobila, obišla ga s
prednje strane, prišla plavom i udarila mu
šamar. Odmah je pošla i ka drugom, ali je
bezubi na vreme odskočio unazad.
(301]
ŠTA?! riknuo je plavi.
Uhvatio ju je za ruke i stavio ih na leđa,
gurajući je ka zemlji.
Smrdljivo kopile, rekao je.
Čulo se kako joj udara glavu o tle. I čuo se još
jedan zvuk: rad motora na FORD FALCONU,
model 1965. verovatno.
Kurva mutava, rekao je krezavi. Jesi video,
JESI VIDEO kako je krenula i na MENE?!
Krezavi je izvukao lanac koji mu je bio vezan
oko pasa i zamahnuo njime. Devojka mu je bila
okrenuta leđima, klečala je, glavom spuštenom
do zemlje. Još je bilo toplo.
Ne, rekla je Shelley.
Video sam kako se lanac zabada u meso: udario
ju je preko butina, tačno preko onog mesta gde
se šorts završavao. Video sam i kako je skupio
oči i naborao lice, od nekog besa, izmakao se i
opet zamahnuo . . .
Gledaj, rekao je Kit.
Mladić je sačekao da se krezavi izmakne kako
bi se dobro razmahnuo svojim lancem, onda je
dao gas.
Toplo je, rekla je Ma.
Mladić je kretko putovao do krezavog. Nepuna
tri metra, možda. Udario ga je branikom i
odmah namotao volan na desno kako ne bi
zakačio i devojku koja je još klečala. Bezubaš
je pao preko haube gornjim delom tela.
Ispao mu je lanac, rekao je Kit.
Mladić je dodao gas, nosivši tako krezavog još
stotinak metara. Onda je naglo pritisnuo kočni-
cu i ovaj je odleteo daleko ispred automobila.
Udario je glavom u obližnje drvo i nije se
pomerio.
(302]
 GOOOVNARUUU!!! riknuo je plavi i potrčao
ka mladiću.
Dodaj mi tašnu, rekao je Kit.
Ma je dohvatila malu putnu torbu ispod sedišta.
Devojka je ustala i pošla ka nama. Krv joj se
slivala niz noge. Shelley je izašla i uhvatila
devojku pod ruku. Ne znam kako je devojka
. mogla da hoda.
Gledaj sad, rekao je Kit.
Mladić je okrenuo automobil i pošao ka pla-
vom. Vozio je polako, tek koliko mu je bilo
potrebno da se uspe uz strminu. Plavi je trčao
ka njemu. U trenutku nisam znao da Ii je išao
ka krezavom, da vidi kako mu je, ili je jurio ka
mladiću da se obračuna s njim. Dcšao je ispred
automobila, onda se sagao i podigao kamen sa
zemlje. Mladić je zaustavio automobil. Plavi je
zavitlao kamenčinu. Čuo se udar, ali na kratko,
kao zvuk sijalice kad eksplodira. Prednje staklo
se rasulo u hiljade sitnih komadića. Nisam video
gde se zadrzao kamen. Onda je plavi otvorio
vrata i izvukao mladića napolje. Nešto je
blesnulo i video sam nož u njegovoj ruci. Nisam
znao odakle se stvorio taj nož, u trenutku, tako
iznenada, tako nepotrebno...
Baci to! rekao je Kit.
Izašao je iz automobila a da to nisam primetio.
Stajao je na uzvišici, s revolverom u ruci,
podigavši glavu visoko.
BACI TO! zaurlao je još jedanput i plavi se
okrenuo.
Šta ima u toj tašni? upitao sam Ma.
Šta je bilo — bilo je, odgovorila je.

(303]
Plavi je stajao ukočen neko vreme, posmatrajući
Kita.
Hej, rekao je najzad, hej »medeni mesec«, šta
će ti ta igračka? Slušaj... ne misliš valjda da
napraviš neku glupost?
Vikao je namerno kako bi ga čuo neko od
njegovih.
BACI TO! rekao je Kit i pošao ka njemu.
Plavi je bacio nož. Dečko, kao da se ništa nije
dogodilo, prošao je mirno pored njega i seo u
automobil. Išao je ka nama, video sam mu
raščupanu kosu kroz razbijeno staklo. Zaustavio
se kraj nas i izašao po devojku. Motor na
FOLCONU je radio. Posadio ju je na sedište,
prethodno stavivši peškir ispod nje, mahnuo
nam i dao gas. Sledećeg trenutka nikog nije bilo
na ovom mestu: plavi je nestao, Kit je ušao u
automobil, a mladić i devojka su već bili negde
daleko na drumu. Krenuli smo za njima. Kit je
vozio levom stranom druma, kako bi lakše
ulazio u krivine. Zapalio sam cigaretu, ali
nisam mogao da pušim. To nije bio strah, to je
bilo nešto drugo. Dolazilo je iz stomaka i sušilo
mi usta, neki osećaj uzaludnosti, stida, pokvare-
nog vremena, pokvarenog vazduha. Borio sam
se za vazduh, po ko zna koji put. Ćutao sam i
borio se za svaki udisaj. Još je bilo toplo. Kit je
uključio farove. Još nije bio sumrak, tako da mi
se činilo kako se svetlo uzaludno rasipa po
tamnosivom asfaltu. Kit je bežao, to sam znao.
Svi motorciklisti će sada krenuti za nama.
Da stignemo do Luciae, rekao je, onda ćemo
nekako da se uključimo na 101.
I ja sam bežao, ali ne od motorciklista. Shelley
(304]
je bežala glavom bez obzira: legla je na pod u
zadnjem delu busa, sklupčana kao malopre
devojka na zemlji, nešto govoreći sama sebi.
Ma je držala torbu s pištoljem na krilu,
okrećući se svaki čas u pravcu . . . U trenutku
kada se tamo bude pojavilo jedno jato skakava-
ca, sada već svitaca s upaljehim farovima, mi
smo završili put. Sve će stati: čuće se s vremena
na vreme po koji fijuk lanca u vazduhu, i kakav
bolan uzvik... jer mi nismo bili nemi.
Brže, rekla je Ma.
Kit je dodao gas. Na brzinometru je pisalo
kako je 120 milja na čas maksimalna brzina.
Znao sam da ljudi iz fabrike VoIks-Wagen vole
da slažu, ali mi nije bilo jasno zašto baš NAS i
zašto baš u OVOM trenutku. Napisati im pismo
ako se izvučemo odavde: Poštovani drugovi,
testirajući vaš automobiJ u jednoj dosta živopi-
snoj situaciji... ne, bolje je: Dragi direktore,
uzimam slobodu da vas obavestim kako su vaši
automobili, tačnije, automobili čiji ste vi direk-
tor . . . može li čovek da bude direktor automo-
bila .. .?
Eno su, rekla je Shelley.
Niko se nije okrenuo. Ona je gledala u retrovi-
zor, ustavši s poda i stežući Ma obema rukama
oko vrata. Kit je ugasio svetla. Još se nije čulo
brujanje njihovih motora. Kit je sačekao da
prođemo jednu krivinu, onda je naglo okrenuo
volan i uleteo prednjim točkovima u šipražje.
Nagazio je gas, automobil se mučio, išao neko
vreme napred-nazad, onda smo sasvim sišli s
druma i uleteli u šumu. Nije se video prst pred
okom. O paljenju svetla nije bilo ni govora. Kit
[305]
je nastavio da vozi kroz šumu, pokušavajući da
prode izmedu drveća. Sjajno je to radio, s
obzirom na to što je teren bio sk oz neravan a
vidljivost nikakva. Zaustavili smo se. Nismo
odmakli ni desetak metara od druma.
Da se slegne ova kurva pre nego što naidu,
rekao je misleći na prašinu.
Čekali smo. Rukom sam pipao vene, u mraku,
ne znajući zašto to radim. UčiniJo mi se kao da
su iskočile, nabrekle, postale nekako solidnije.
Imao sam dosta solidne vene te večeri u šumi.
Nismo dugo čekali: dvadesetak motorcikala je
protutnjalo sipajući svetlost po drumu, izbacu-
jući neke metalne, urlajuće arije iz svojih
auspuha. Ništa se nije dogodilo. Zvuk je polako
nestajao u daljini, Kit je pokrenuo naš automo-
bil. Još je vozio bez svetla. Izašli smo na drum i
pošli natrag, u pravcu odakle smo bili došli. To
je bilo ravno ludilu, ali on je sigurno znao bolje
od svih nas koliko čovek treba da bude lud sa
ovim motorciklistima.
Hladno mi je, rekla je Ma.
Nakon pola sata bili smo daleko. Ostali smo na
autostradi 1, idući ka jiigu. Automobili su
prolazili pored nas. U ponoć smo stigli u San
Luis Obispo. Jedini bar koji je radio zvao se
GETAWAY.
Pogledaj, rekao sam mu, ova rupcaga se zove
BEKSTVO.
Koliko anđela, rekao je, koliko andela u ovom
ogromnom paklu . . .
To mora da je neka greška, rekla je Ma.
I mi smo greška, rekao sam.

|306]
Da, ali mi nismo anđeli, rekla je Shelley
zalupivši vrata.
GEORGE BENSON JE POSTAO SUPER-
STAR. PRVI ALBUM ZA KOMPANIJU
A&M »BREEZIN'« JE PRODAT U TRI
MILIONA PRIMERAKA. DRUGI ALBUM
»IN FLIGHT« JE ODAVNO PREMAŠIO
MILION. POSLEDNJI USPEH, DUPLI AL-
BUM »WEEKEND IN L A « JE SA 65. POZI-
CUE, Z A SAMO DVE NEDELJE SKOČIO
NA 30. MESTO I SNAŽNO JURIŠA . . .
Tony, rekao je dečko ošišan do glave, s
mindušom u jednom uvetu.
Sedeo je s jednom devojkom, bila je Argentin-
ka i on ju je oslovljavao sa Andela.
Angelique, rekla je ona svoje puno ime, nami-
gujući. Sedeli smo za šankom, za stolovima nije
bilo praznog mesta.
Odavde ste? upitao je Kit.
Tony je odmahnuo glavom.
Iz Novog Meksika.
Svaki put kada bi pomakao glavu, pomakla bi
se i minđuša u njegovom uvetu. Andela je
imala tamnoplavu maramu oko vrata, neshva-
tljivo velike bradavice na grudima koje su se
videle kroz prozirnu bluzu, lep prćast nos,
tršavu kosu . . .
VI? upitao je Tony.
Mi smo odavde, rekao je Kit.
Namerno smo se opijali, naručujući jedno piće
za drugim. Još uvek sam verovao da će motor-
ciklisti otvoriti vrata bara i nasmuti lancima na
nas. Sva sreća što je pored mene sedeo jedan
par predivnih bradavica, odvlačeći mi pažnju od
(307]
najmračnijih slika. Pili smo PAUL MASSON
burgundac.
Sad počinje svirka, rekla je Andela. Ovde
sviraju tek od ponoči, kad klinci odu kućama.
Koliko imaš godina?
Dvadeset i dve.
Onda se zagledala u mene
Hej, da nisi ti jedan od onih drkadžija .. .
policajac ili nešto slično?
Nisam, rekao sam. Samo sam razmišljao o
klincima.
Ne mogu da ih podnesem, nastavila je, svaki
čas me legitimišu.
I mene, rekao sam, mada ne postoji nikakav
razlog za to.
A kod mene? Kakav razlog postoji kod mene?
Kod mene tek ne postoji nikakav razlog . . .
Odakie si ti?
Iz Burme, rekao sam.
Ne zezaj, nastavila je, ozbiljno te pitam. Ti si
Poljak?
Jugosloven.
Zezaš, rekla je. Zezaš me? Ja sam biia tamo
pre . . . 1971 . . . da, leta 1971. Viš . . . znaš to
mesto? Ostrvo, na moru je . ..
Pa i teško da ostrvo može da bude na kopnu.
Mislila je na Vis, ali nije znaia da izgovori
pravilno.
Znam, rekao sam, kako ne bih znao...
I ti si odande? Sa Viša?
Ne, rekao sam, ali bio sam tamo 1971. godine...
Što ti zezaš! uzviknula je. Uvek se tako zezaš?
Bio sam u Komiži, leta 1971. Ali mrzelo me da
joj to objašnjavam.
(308]
s kim si bila?
Ne sećam se . .. neko mi je platio put donde . . .
neki novinar, mislim.
Možemo da popijemo nešto u to ime.
Namignula mi je. Nisam znao u kakvoj je-vezi s
Tonyjem.
Vas dvoje ste zajedno?
Kako se uzme. Tony je, znaš . . . pimp.
Pimp? rekao sam. Nemam pojma šta je to.
Zezaš, rekla je ona, ala ti zezaš!
Imala je negovane ruke, držala je čašu onako
ovlaš, mada nijednog trenutka nisam dobio
utisak da će je ispustiti. Pušila je RALEIGH
cigarete, ispuštajući dim kroz nos.
Pimp . . . to je podvodač. Znaš, tip koji ti
namešta mušterije- Ti ne moraš ništa da bri-
neš.
Ja i ne brinem, rekao sam.
Šta je bilo s tim pićem? upitala je.
Naručio sam piće za sve. Onda sam izračunao
da nisam imao dovotjno novca kod sebe. Izašao
sam napolje i izvadio svoj kofer iz automobila.
Napipao sam dve dvadesetice u pregradi i
stavio ih u džep. Neko je stajao iza mene.
Kako je? rekao je Tony.
Odlično, odgovorio sam. Uzeo sam isprave
ukoliko nas neko tegitimiše noćas.
Možemo da se dogovorimo, rekao je.
Nisam znao o čemu govori.
Vidim da ti se dopada, nastavio je. Mogli bismo
da napravimo posao... deset papira jedan
udarac, petnaest papira cela noć.
Anđela? rekao sam.
Ne izgovaraj nikad imena glasno, uozbiljio se.
(309]
Pored nas je stajao parkiran automobil u kojeirl
je neko sedeo.
Zbog toga si izišao napolje?
Ovde se bolje razgovara." Šta kažeš na ponudu?
Imao sam utisak da mi prodaje jedan polovan
tranzistor koji je, za divno čudo, odlično radio.
Možda, rekao sam, ali bih voleo da je pre toga
malo upoznam.
Da je upoznaš? Tony se nasmejao. Šta tu ima
da se upozna? Ti je ne gađaš u mozak, ti je
gadaš . . . znaš li ti uopšte gde se žena gađa?
Postajao je bezobrazan. Ne namerno, već je
hteo brzu lovu.
Znam, rekao sam. Više nego što mi je potreb-
no. Imaš li ti neku devojku preko koje bih to
mogao da zaboravim?
Nije znao o čemu govorim.
Da ili ne?
Hajdemo da popijemo nešto, rekao sam povu-
kavši ga u bar.
Andela je igrala s nekim tipom. I Shelley.
Nisam znao odakle su iznikli ovi nagli kavaljeri
i nije mi se sedelo za šankom u društvu Tonyja
i njegove minđuše. Otišao sam do toaleta da se
umijem. Prešao sam preko podijuma, razgleda-
jući igrače i igračice. Shelley je imala dosta
dobrog partnera. Izgledao je bezmalo odlučno,
pomalo kruto, medutim, uštirkano, ali sa sti-
lom. U toaletu su bila četiri lavaboa poredana
jedan do drugog. Na jednom od njih je ležala
ženska šnala i polomljena četka za kosu. Počeo
sam da se umivam. Podigao sam glavu u
jednom trenutku i pogledao se u ogledalu. Đio
sam neobrijan. Koža na licu je još bila zateg-
(310]
 nuta, ali sam primetio bore oko očiju. Imao
sam na ruci srebrnu narukvicu koju mi je
Shelley dala još prvog dana puta. Šta sada rade
Scott i Libby? Nancy? lohn i Trinka? Da li je
Ron već u New Yorku . . .? Spustio sam glavu
i ponovo ugledao tu šnalu i polomtjenu četku.
Ko je to ostavio?
Udi, rekla je devojka otvorivši vrata hotelske
sobe.
Šta ti radiš ovde? upitao sam.
Kako šta radim? nasmejala se. Ja ovde radim.
Ti? rekao sam.
Ja prodajem svoje telo, to je trebalo da znaš.
Nisam ni sanjao da ću tebe zateći ovde.
Morala sam, rekla je. Sve je vodilo ka tome da
jednog dana zavrsim u ovakvoj hotelskoj sobi.
Svi ostali. . rekao sam, ali ne ti.
I ja nisam očekivala tebe ovde, rekla je.
Nisam znao šta da radim. Hteo sam da razgova-
ram s njom, ali ne pod ovakvim okolnostima .. .
Ti si došao ovde zbog pola sata zabave? upitala
je-
Ćutao sam.
Hajde onda, rekla je. Već je prošlo deset
minuta. Počela je da se skida. Radila je to
nekako strogo profesionalno, ne gubeći vreme.
Pažljivo je složila čarape preko ivice kreveta.
Gej? rekao sam, to nisi ti. Reci mi da to nisi ti...
Počela je da se smeje. Smeh je odzvanjao u
toaletu, prolazio mi kroz glavu i zaustavljao se
na jednoj šnali i polomljenom češlju. Okrenuo
sam se. Anđela je stajala kod ulaza, savijajući se
od smeha.
Zamisli, rekla je, zamisli. . . tip mi je dao deset
13111
papira samo da mi dodirne desnu . . . onda sam
mu tražila još deset kad je hteo da pipne i levu . . .
zamisli konja . . .
Mora da sam je gledao dosta dugo.
Šta ti je? upitala je najzad.
Ništa, rekao sam. Neko je zaboravio šnalu i
četku za kosu.
Prišla je i srušila rukom ove dve stvarčice s
Iavaboa.
Baci to u klozetsku šolju, rekla je.
Izašao sam iz toaleta jer mi se učinilo da ništa
nisam znao.
Shelley je naslanjala glavu tipu na rame, igra-
juči. Ni to nisam znao. Tonyjeva obrijana glava
s mindušom videla se na pola kilometra. Nisam
znao da li me moje piće čeka za šankom. Kit i
Ma nisu bili tamo, i to nisam znao. Nešto sam
saznao tek kada je Tony seo pored mene i
rekao
Nemoj da se Ijutiš za ono malopre.
U redu je, rekao sam, niko nema razloga da se
Ijuti.
Izvadio sam dvadeset dolara i pružio mu'.
Uzmi, hteo bih da budem s njom noćas.
Nasmejao se i rekao
Nisu mi potrebni papiri.
Uzmi. S ovim možeš i da naručiš piće za sve
nas.
Nije tačno znao šta ja hoću. Uzeo je novčani-
cu i stavio je iza uva. Imao je brze pokrete.
Oči, verovatno zbog obrijane glave, kao da su
se okretale u dupljama za 360 stepeni u sekun-
di. On je uspevao da jednim prividno ležernim

(312]
pogledom pokrije sve Ijude ispred sebe, pored
sebe i iza sebe.
Svida ti se?
Hteo bih da je upoznam. Andela je mogućnost
za nešto van tog tucanja, mora da postoji nešto
iza toga, pre i posle toga...
To je sranje, rekao je. To što ti govoriš.
Shelley se ozbiljno nadrkavala uz onog tipa.
Ne znam, rekao sam, kad god udem u neki
toalet, postajem preosetljiv.
Nisu mi potrebni papiri, rekao je i vratio mi
novčanicu.
Otkud to?
Imam lovu, rekao je više barmenu nego meni.
Odakle?
Odakle?
Okrenuo se i uneo mi se u lice.
Ima načina. Lova je svuda oko nas. Stvar je u
tome što malo ljudi želi da se sagne i da je
pokupi. Ljudi su lenji.
Naručio sam još crnog vina. Nisam znao gde su
Kit i Ma, njihove čaše su još stajale na šanku.
Jesi li radio samousluge i robne kuće?
Ne, rekao sam, to nikad nisam voleo da radim.
Šta? pogledao me ozbiljno.
Misliš na sitnu paljevinu?
U kojem ti veku živiš? nasmejao se. Srednji vek
ili nešto slično? Koja crna paljevina . . .
Otpio je vino iz jednog gutljaja.
Ispovest usputnog milionera
Tonyja s mindušom
ispričana u jednom dahu
15. avgusta 1976. godine
u baru GETAWAY, San Luis Obispo
(313]
Slušaš me? nagao se skroz ka meni.
Svakako, rekao sam, baš me interesuje.
Ispisivao sam rukom po šanku ispovest usput*
nog milionera . . .
Pre šest dana, rekao je, pre šest dana sam od
robne kuće GORDINI dobio odštetu od sedam
hiljadarki. Ikiši lovu . . .
Izvadio je iz džepa na košulji svežanj novčanica*
Na koju foru? upitao sam.
Stari Štos, ali sve teže i teže prolazi.
Dolio je vino.
Udeš u robnu kuću, je 1' tako?, šetaš okolo,
tražiš nešto, prodavac te pita: mogu li da
pomognem? ne, hvala, ti izjaviš ležerno, nasta«*
viš da kružiš po radnji, sve vreme ZNAŠ da te
neki tip sa sprata posmatra kroz ono njihovo
ogledalo, jer oni čekaju na lopove, ti kruziš po
radnji, dodiruješ robu, vraćaš je natrag t»
rafove, namerno insistiraš na tome da postanei
upadljiv, i, onda, u trenutku kad si siguran da te
svi vide, kad te svi u radnji i IZA nje vide, ti
ukradeš neki skupoceni predmet i staviš ga
namerno nezgrapno ispod košulje, sad je važno«
pazi sad na ovo, nastavljaš da kružiš po radnji*
praviš se lud, biraš neke stvari i odlučuješ da ih
kupiš, krećeš ka kasi, uvek odabereš nešto
jeftino, pre nego što dodeš do kase, ovde jc
fora, na onom mestu gde se rafovi sastaju i
delimično te zaklanjaju od pogleda tipa iza
stakla, ti VRAĆAŠ na raf ukradenu stvar, to
moraš da uradiš brzo, u deliću sekunde, i onda
ostaviš kušulju da ti visi, kako bi oni pomislili
da je ukradena stvar još kod tebe, izigravaš
hladnjaka i pokazuješ kasirki šta si odabrao da
(1314]
kupiš, ona nema pojma šta se dešavalo, otkuca
ono što si odabrao, onda tipovi iz obezbedenja
stupaju na scenu, vrata se automatski zatvaraju,
a ti, ovo je poslednji gaf, digneš neviđenu
galamu u radnji, kao, o čemu se radi? gospodo,
hoćete li vi da mi budete svedok? nevine ljude
pretresaju, ovo nije robna kuća, ovo je policij-
ska stanica, jer pazi, svi treba da znaju da tebe
hapse zbog toga što si nešto ukrao, oni zovu
policiju i policija te pretresa u prisustvu šefa
prodavnice i, naravno, nalaze kurac kod tebe,
čist si za njih kao novorođenče . . .
Shvataš? Tony je prekinuo tok jer je stigao do
finala. Istog dana podnosiš tužbu sudu. Zbog
napada na integritet tvoje ličnosti, zbog lažnog
klevetanja pred javnošču, zahtevaš, recimo,
petnaest hiljadarki. Uvek dobiješ pola od onog
što zahtevaš. Robne kuće ti isplaćuju tu lovu u
roku od dva sata. Oni ne vole ovakav publicitet.
Ljudi iz obezbedenja znaju da si ih okrenuo, ali
ti ne mogu ništa. Ovo možeš da uradiš samo
jedanput u jednom gradu, to zahteva stalno
seljakanje iz mesta u mesto. Hoćeš da popijemo
nešto?
Šta ti imaš s Anđelom?
Gadaj je, rekao je, ne treba mi lova.
Okrenuo se i otišao. Razgovarao je nešto s
njom na podijumu i ona je uskoro doplovida do
mene.
Šta ti je bilo malopre?
Malopre? rekao sam. Ja sam uvek takav.
Ala se ti zezaš!
Gde stanuješ?
Žuriš? nasmejala se.
[3151
Ne žurim nigde. Večeras najmanje.
Noćas, ispravila me.
Bilo je već dva sata. Shelley se ljubila sa onim
tipom na parketu. Čulo se i škripanje njegovih
uštogljenih cipela. Nisam znao gde je Kit. Hteo
sam da se dogovorim s njim. Izašao sam napolje
i pogledao sam kroz prozor automobila: njih
dvoje su bili tamo, u zadnjem delu, goli, pušeći.
Kit?
Ko-je-to? jedva je izgovorio.
Hteo sam nešto da se dogovorimo.
Podigao se s poda i pogledao kroz staklo.
Šta?
Staklo je bilo između nas.
Ovde se rastajemo, rekao sam mu. Privremeno,
nadam se.
Otvorio je prozor
Ovde se ŠTA?
Rastajemo, pogledao sam u Ma i njeno telo
obasjano neonskom reklamom bara: ona je
mnogo bolje izgledala gola.
Gde ćeš čoveče?
Ne idem nigde, rekao sam, ostaću ovde neko
vreme i onda dolazim u Los Angeles.
Ostaješ ovde? Hoćeš malo cocaina pa da
razgovaramo?
Ne treba Kit, ostaću ovde nekoliko dana.
Kako ćeš da stigneŠ do ludog grada?
Nekako. Daj mi broj telefona gde mogu da vas
nadem.
Razgovarao je s Ma neko vreme. Nisu znali
koja je adresa najsigurnija. Na kraju je ispisao
nešto na parčetu hartije.
Javi se ovde, to je Patty, naša stara prijateljica.
[316J
Ona će ti dati sve infonnacije.
Dobro je, rekao sam, naći ću vas nekako.
Stavio sam hartiju u džpp.
Vidimo se uskoro.
On je već bio na podu busa, pored Ma. Moguće
je da ovaj broj telefona nije bio tačan. Ali,
verovao sam, nekako ćemo se već naći u tom
gradu. U tom trenutku nisam imao pojma da
Los Angeles ima blizu deset miliona stanovni-
ka. Okrenuo sam se i pošao ka baru. Tek kada
sam otvorio vrata, shvatio sam da ne znam
kuda sam se bio uputio.
FREELANDIA, JEDINA KOMPANUA U
AMERICI KOJA ĆE VAM OMOGUĆITI
LET DO EVROPE ZA 86 DOLARA. JAVI-
TE SE JOŠ DANAS KAKO BISTE OBE-
ZBEDILI SEBI MESTO U AVIONU ZA
SLEDEĆU GODINU . . .
Podelio sam pet dana s Tonyjem i Andelom.
Išli smo nekoliko puta do okeana, na Avila
Beach, Shell Beach i Pismo Beach.
Dopao mi se taj gradić San Luis Obispo.
Upoznao sam nekoliko jednostavnih ljudi, de-
setak ribara i jednog slikara homoseksualca.
Ostani ovde, rekao je Tony, možemo zajedno
da krenemo u neki posao.
Anđela je bila najbolja ljubavnica na svetu, ili
bar na Zapadnoj obali. Mogla je da se preseli
bilo gde, svuda bi sa sobom nosila ovu titulu.
Živeli smo tih nekoliko dana utroje, u jednom
iznajmljenom apartmanu na Edna aveniji. Kroz
prozor se video okean, udaljeni kojih kilo-
metar-dva. Ustajali smo rano ujutru i kupova-
li abalone-školjke od lokalnih ribara i Anđe-
[317J
la ih je spremala satima, umačući ih u beli luk i
maslinovo ulje, kraj otvorenog prozora, u svom
nezaboravnom kostimu za kupanje.
Bilo je izuzetno toplo leto. Jedne noći smo
spavali na obali, u vrećama za spavanje, između
borova koji su ujutru teŠko propuštali sunčevu
svetlost.
Tony je napravio sjajnu večeru, zagrevajući
konzerve s hranom na maloj vatri, svežu avoca-
do salatu s pečurkama, domaći hleb, tri boce
vina . . .
Posle večere smo ispijali vino, pušeći marihua-
nu u mraku. Tonyjeva minduša mi više nije
smetala. Ležali smo skroz opušteni na obali, s
rukama pod glavom, zureći u zvezde. Danas,
kada u nekim opuštenim trenucima odlučim da
besciljno zurim u noćno nebo, kada se setim
San Luis Obispa i one noći, učini mi se da su se
tada na obali, s Tonyjem i Andelom, u meni
javili retki trenuci sreće. Sreće koju nisam
ničim iznutra izazvao, koja se nametnula, iz
neke tame, iza jednog visokog bora, koja se
možda i odozgo spustila na mene. Dodirivao
sam predmete oko sebe i primećivao da sam se
na taj način oslobađao nekih stvari: svaki
kamičak koji sam nakon ispitivanja na dlanu
odbacio, značio je za mene raskid s prošlošću.
Iglice četinara su mirisale na Novo. Đio sam
sam. Prvi put me ovo snažno osećanje obuzelo i
počelo da struji kroz mene. Shelley, Kit, Ma,
Ron, Gej, Sharma, John . . . Buff, Lynn, Jean,
Scott, Libby . . . svi ovi likovi su mi prolazili
kroz svest, brzo, kao razglednice s nasmejanim
parovima ispred iste pozadine. Kao da ih je

[318]
neko fotografisao na istom mestu, u istom
trenutku. Svi su pokušavali da stignu do mene,
ali niko nije imao ništa da javi. Bio sam sam, to
je to. S nekim ijudima, poznanicima od pre par
dana, u malom ciganskom logoru na obali
okeana. Oni su mogli da ustanu i da odu a da
niko od nas to ne primeti.Odjedanput mi je bilo
zima i počeo sam da drhtim. Temperatura je
preko dana dostizala i 35 stepeni, da bi noću
pala na jedva plus pet stepeni. Andela nije
imala nijednu mušteriju ovih dana, nije htela,
Činilo se, bili smo po ceo dan i celu noč
zajedno.
Šta ti rade? upitao sam.
Ko?
Ti tipovi. . . oni koje odvodiš u motelsku sobu
na pola sata zadovoljstva.
Ne znam. To je nešto sasvim drugo. Ja nikad ne
mislim o njima. Oni za mene, u tim trenucima,
nemaju ni lice ni svest. Igram se, znaš. Samo
tako je moguče. Ne treba isuviše razmišljati.
Da, ali šta ti rade? Šta zahtevaju od tebe . . .
Idem po vino, rekla je.
Noc je bila predivna i odlučio sam da presta-
nem da drhtim. Znao sam da to mogu da
uradim jedino ako izanaliziram svaki drhtaj
posebno. Počeo sam od glave i spuštao se
polako ka nogama. Najveći broj drhtaja sam
imao u srednjem delu tela, ispod grudi i oko
stomaka. Na ledima su drhtaji imali najveći
intenzitet, ali, srećom, nisu bili toliko česti. Tu
sam se bio još najviše zadržao. Na ledima. BUo
mi je teško da analiziram drhtaje na ledima
samo zato što su mi bili okrenuti, nedostupni i
[319]
tako retki'. Nisam mogao da napipam nijedan od
tih drhtaja. Rekao sam Andeli da se pozabavi
mojim ledima ukoliko joj pode od ruke da
primeti neki od tih kurvinskih drhtaja. Ona je
znala na šta mislim i to me odmah oraspoložilo.
Nisam bio nesrećan zbog tih drhtaja ili bilo čega
sličnog, oni su mi odvlačili pažnju i to me
nerviralo. Ako se čovek jednom odluči da
prestane da drhti, onda s tim treba iči do kraja.
Ja sam bio jedan od srećnika koji su imali i
pomagača. Anđela mi je masirala telo u ravno-
mernom ritmu, pomičući ruke gore-dole-levo-
-desno velikom brzinom, podsećajući pri tom
na oktopoda. Ona je morala da ima više ruku
od svih nas kako bi u potpunosti udovoljila
zahtevima svojih mušterija. Otpijao sam crno
vino iz flaše, to moram odmah da priznam, jer
sam se izuzetno brzo zagrevao zahvaljujući i
tome, a ne samo Andeli. Treba biti iskren u
datim situacijama, i prema sebi i prema
drugima.
Rade svašta, rekla je.
Rade svašta, ponovio sam.
Svršavaju mi po grudima, stomaku, tabanima,
ledima. Donose svoje bičeve kojima ih udaram
svuda po telu. Traže da ostanem obučena.
polugola, u zimskom kaputu, s čizmama na
nogama. Traže način da štrcnu tu belu sluz jei
drukčije ne mogu. To je kao kad ti se neki
aparat pokvari i ti sam izmisliš kako ćeš da ga
stavljaš u pogon . . . to traje neko vreme i onda
se oni ugase. Nijednog mušteriju ne poznajem
od pre pet godina, na primer. Ovo su sve novi.
Stari su stari i pokvareni. Smrt od vlastitog
[3201
fnehanizma, upadanje u sopstvene zupčanike . . .
Zašto je to tako?
Zašto? Reci mi jednu stvar . . . s koliko žena si
vodio Ijubav ovde? Razmisli dobro, ne interesu-
ju me ostale stvari, samo ono što se podrazu-
meva pod normalnim odnosom . . . ti u njoj, i
eventualno, zajedno svršite . . . to me interesu-
je. Koliko žena?
Znao sam vrlo dobro šta me pita i radovao sam
se. Drago mi je bilo da me ona to pita. Klimao
sam glavom dok mi je postavljala pitanje i znala
je da smo se razumeli.
Možeš li ti da svršiš? upitao sam.
Retko. Za mene je to zezanje. Mada, meni se
uvek posle toga bombarduje. Ne nadraže me
oni, ne . . . to je nešto, znaš . . . kao klinci koji
se celog života igraju plastičnorn mašinom, pa
jednog dana požele da se poigraju s pravom
puškom . . . nešto tako.
Zbog čega te to interesuje?
Imala je sveže i netaknuto telo. Koliko će još
trajati? Još ovu noć.
Noćas . . ., rekao sam.
Šta noćas?
Hajde da svršavamo.
Da svršavamo? počela je da se smeje. Ti si
blesav . . .
Da svršavamo koliko možemo. Nećemo brojati,
ali ćemo ići do kraja.
Niko mi to nije rekao, naglo se uozbiljila.
Koliko puta možeš?
Do kraja, rekao sam.
Ušli smo u jednu vreću za spavanje. Tony je

[321]
pevušio kroz zube, prelazeći rukom prekc
obrijane giave
IMALA JE OČI TAMNOG OKEANA
JURILA JE Z A MNOM SKORO SVAKOC
DANA . . .
I vreća je počela da se puni spermom. Misliir
da smo i ona i ja na trenutke verovali da ćemc
je napimiti do vrha. Verovali smo jedno dru-
gom, saradivali, samo zato što su se računala
zajednička svršavanja. To je bilo tako.
A zaspali smo ovako: njoj je pala ruka sa
uzglavlja na šljunak i ostala tamo, kao da mi
pruža deo noći na đlanu; ja sam gledao preosta-
le zvezde jednim okom, i, napokon, nijednim.
DA LI JE U PITANJU BILA OTMICA, ILI
NEŠTO DRUGO? PATTY HEARST, KĆI
POZNATOG NOVINSKOG MAGNATA
RANDLOPHA HEARSTA, PRONADENA
JE RANO JUTROS OD STRANE AGENA-
TA FBI U JEDNOJ DVOSPRATNOJ KUĆI
U PREDGRAĐU SAN FRANCISCA. POS-
TOJE INDIKACIJE KOJE UKAZUJU NA
TO DA JE ONA BILA DOBROVOLJNIPRI-
PADNIK S.L.O. I DA JE UČESTVOVALA
U SVIM . . .
Stajao sam na autostradi 101, pokušavajući da
uhvatim besplatnu vožnju do Los Angelesa.
Obrijao sam se i donekle doterao, kako ne bih
izgledao sumnjičavo zadriglim vozačima iz
tutnjajućih LincoIn-Mercury-Continental-Grav
riada-Corvette-Cadillac-Cordoba-Pinto-Aspen-
-Cougar-Skylark-Gremlin-Corolla-Charger-au-
tomobila. Nisam im izgledao sumnjičavo, i zbog
toga, verovatno, niko nije hteo da me primi. Tre-
[322]
balo je pustiti bradu i mahati pištoljem.
Stao je jedan tip. On je imao bradu umesto
mene i vozio je neki engleski sportski automo-
bil, MG ili GM, broj 5, ukoliko tako nešto
uopšte postoji. Nisam uspeo da vidim. On je
predavao nešto nalik na istoriju umetnosti na
univerzitetu u Santa Barbari. Dotle je i mo-
gao da me poveze, odmah je rekao.
Pitao sam ga šta ima novo sa istorijom umetno-
sti i on je odgovarao dosta ozbiljno, misleći da
me to stvarno interesuje. Pitao sam ga šta treba
da uradi jedna umetnost da bi ušla u istoriju i
on je odmah krenuo s nekim svojim hipoteza-
ma. Nije imao ni truna duha: on mi je odgova-
rao iz sažaljenja, misleći da sam neki totalni
idiot i neznalica. Rekao sam mu kako treba
ukloniti sve prepreke kako bi i njegov automo-
bil jednoga dana mogao komotno da se ušeta u
istoriju umetnosti. Treba zapravo, mislim da
sam tako nešto rekao, dopustiti, bez predrasuda
i cenzura, svima koji žele da uđu u tu prokletu
istoriju umetnosti. On je prešao na estetiku, ja
na sport. On o starim Egipćanima, ja o Bob
Dylanu. Bio sam u vrhunskoj formi. Osećao
sam se donekle neprijatno, razmišljajući o tim
klincima kojima je on držao jalova predavanja
iz istorije svoje gluposti. Ništa nije znao: pitao
sam ga o muzeju konceptualne umetnosti, pitao
sam ga da Ii je ikad spavao s Crnkinjom, pitao
sam ga da li je slušao Ginsbergovu besedu,
pitao sam ga da li je istina da Miles Davis umire
od raka koštane srži, pitao sam ga o kokainu,
da li je bio u Vijetnamu, da li je ikad prošao
kroz LSD i hladni acid test, da li je vino
[1323]
jeftinije u Kaiiforniji ili Nevadi, da li je ikad
pokušao da uradi nešto van njegove izdrkane
reproduktivne jalovosti. . . NIŠTA nije znao.
Mislim da je i menjač upotrebljavao pogrešno,
ubaćivao je iz druge u četvrtu, otvarao i
zatvarao prozor, znojio se ispod te lažne brade.
Znao sam da je dobijao preko dve hiljadarke
mesečno za svoja predavanja. U jednom trenu-
tku, dok je on pokušavao da mi odgovori pro-
branim rečenicama koje nisu imale nikakav smi-
sao, u tom trenutku sam zavoleo Andelu.
Ozbiljno. Mrzi me da sad objašnjavam zašto, to
je verovatno jasno, zavoleo sam je kao jedno
jjudsko biće s kojim sam imao nešto da pode-
lim. Sa ovom telesinom prekrivenom bradom i
mirisom jeftinog šampona — nisam imao ništa
da podelim. Nisam mogao da konzumiram
njegovu glupost iz beznada.
Zahvalio sam mu se za vožnju, mislim da sam
izvadio i neku lovu kako bih pokrio svoj deo
benzina, odbio je i ja sam zalupio vrata. Stajao
je tamo neko vreme, nije znao kako da pokrene
auto, kako se ubacuje u prvu, a tek u drugu . . .
Mislim da još tamo stoji.
Razmišljao sam da li da se zadržim neko vreme
u Santa Barbari ili da odmah krenem za Los
Angeles.
Pozvao sam Patty telefonom.
Dobar dan, rekao sam.
Uopšte nisarn znao ko je bila ta Patty.
Miki Maus ovde, prijatelj Kita Potamkina.
Da li ima dobar glas?
Da? rekla je.
Imala je dosta dobar glas.
[324]
Kit mi je dao vaš broj telefona u slučaju . . .
Znam, rekla je, očekivala sam da se javiš.
Odakle zoveš?
Iz Santa Barbare. Ima dosta galebova oko
mene.
Ima dosta ĆEGA?
Gde su oni? upitao ,sam.
Oni su u Meksiku, rekla je. Pre dva dana su
otišli.
Kurve. Bez mene u Meksiko . . .
Kad se vraćaju? upitao sam.
Bilo je to glupo pitanje. U to vreme sam imao
običaj da u nekoj neshvatljivoj brzopletošti
postavljam glupa pitanja. Niko na svetu nije
znao kada će se kurve vratiti iz Meksika.
Ne znam, rekla je Patty. Da li ti dolaziš?
Gde?
Pa, u L.A., rekla je ona dosta ozbiljno. Možeš
da ostaneš kod mene ukoliko već nisi sredio za
prenoćište.
Bio sam uzbuden kao sam vrag samo zato što
nisam znao kako je ona izgledala.
Hvala ti, rekao sam. Bilo bi dobro kad bih znao
kako se dolazi do tebe.
Ti si već bio u Los Angelesu, zar ne?
Jedanput, rekao sam, kad sam imao godinu i po
dana.
Gde se tačno nalaziš? rekla je da bi skratila
zezanje.
Idem autostopom, jedan bradati tip me upravo
izbacio . . .
U redu, rekla je, doći ću po tebe.
Pogledao sam brzo na ugao ulice.
Solvang avenija, rekao sam, ući ćeš u nju tačno
[325]
sa autostrade. Na uglu je bar . . . ili poslastičar-
nica, zove se .. .
Iskrivio sam vrat, Na kraju sam otvorio vrata
govornice i upitao neku ženu koja je prolazila
kako se zove pomenuto mesto.
TACO BELL, rekla je žena.
Ta-co Beeell, viknuo sam u slušalicu. Tu ću biti.
Mislim da se nasmejala. Nisam imao pojma
koliko joj je trebalo da stigne. Dva sata,
možda. Sad sam siguran da se bila nasmejala.
Kit joj je pričao nešto o meni. O njoj nisam
znao ništa. Taco Bell je bio jedan grozan
restoran s meksičkom hranom. Mislim da je
cela ulica od njega smrdela. Imali su samo kafu
i sokove. Prešao sam prekoputa i kupio šest
konzervi HAMM'S piva. Nisam bio gladan i
sjurio sam nekoliko konzervi na prazan stomak.
Sedeo sam na jednoj kamenoj klupi ispred
smrdljivog restorana Taco Bell. Da budem
jasniji, restoran je bio divno uređen, ali je
hrana iz kuhinje toliko smrdela da bih bez
razmišljanja pobegao i seo na obalu da se nisam
dogovorio s Patty baš ispred ovog mesta.
Mlade mame su dovodile decu na meksičke
palačinke s Ijutom paprikom. Jedna od njih me
i pogledala, ali više iz sažaljenja. Za nju sam bio
neki napušteni pijanac koji se sunča ispred
restorana. A za sebe?
Nisam o sebi u tom trenutku razmišljao. Bio
sam dosta pijan kad se neki žuti automobil
zaustavio ispred mene. Devojka je izašla, gle-
dajući okolo, najzad je zaključala kola i p>ošla
ka ulazu u restoran.

[326]
Patty, rekao sam, ja ovo više ne mogu
podnosim.
Nasmejala se i pošla ka meni.
Na svaki sastanak kasniš, dodao sam.
Ona je imala oko 30 godina.
Nikad se od toga neću odvići, prihvatila je
zezanje.
Trideset i dve godine, možda. I uopšte mi se
nije išlo. Pozvao sam je da sedne pored mene i
ponudio sam je preostalim pivom.
Uzela je jednu konzervu.
Šta ima novo u Los Angelesu?
Mnogo čega, rekla je. Mnogo šta se promenilo
od tvog poslednjeg boravka.
Ja sam za to najmanje kriv, naslonio sam glavu
na njeno rame.
Kurve su u Meksiku? rekao sam.
Kit i Ma.
A SheIIey? upitao sam.
Ona nije s njima. Mislim da se vratila . . . kući.
Odlično, rekao sam. Zašto ti nisi išla s njima?
Ja radim.
Bio sam pijan. Zbog toga sam se i naslanjao na
nju kao pomahnitao.
Gde radiš Patty?
Nije ništa odgovorila. Posmatrala je jedan par
koji je prelazio ulicu, noseći ogromno ogled&lo
izmedu sebe.
Hajdemo, rekla je.
Čekaj, naglo sam se odlučio, odmah se vraćam.
Otišao sam do radnje i kupio flašu viskija za
šest i po dolara. Hteo sam da se napijem s
njom. Hteo sam da se napijem pre nego što
udem u Los Angeles.
[327]
Pružio sam joj bocu.
Ne mogu da pijem to bez leda, rekla je.
Odjurio sam do restorana i naručio dve koka-
-kole s ledom bez koka-kole, i nasuo sam viski
u ove kartonske čaše.
Zdravo Patty, drago mi je što smo se upoznaii.
Pipili smo pola flaše i onda se odgegali do
njenog automobila. Nekolicina Ijudi nas je
posmatrala. Bilo je leto i oni nisu imali pamet-
nijeg posla.
Probudio sam se tek kada je automobil stao.
Patty je imala oko 34 godine, verovatno. Oba
prozora su bila otvorena. Napolju je bilo
sparno.
Gde smo?
Kod mene.
Gde si ti? nastavio sam.
3624 Santa Monica bulevar, Los Angeles.
Dobrodošli onda, rekao sam.
Bilo je mnogo svetla oko nas. Uzeo sam flašu
koja je ležala na zadnjem sedištu i izašao
napolje. Osećao se miris okeana.
Pusti radio.
Ona je još sedela u kolima. Čulo se kako traži
stanicu.
Neko je na trenutak dunuo u saksofon.
Ostavi to.
Neki prozukli tatica, mislim da je to bio Ben
VVebster, duvao je u taj metal s jednim poluda-
hom, zaklarvjajući se iza jednog pijaniste koji je
vršljao po klavsenu. Ben Webster i Roger
CaIIoway. Otpio sam iz flaše i dodao joj
ostatak. Živeo sam samo za taj trenutak, i ona
je to znala. Ničeg se u životu nisam više plašio

[328]
od onog momenta kada je Webster trebalo da
završi melodiju. Osetio sam ludački strah.
To će srušiti sve moje nade. Sve snove. Ne
dozvoliti mu da završi, ugasiti radio pre nego
što se to desi. On je izdisao kroz taj saksofon.
Završavao je dosta dugo, kroz agoniju. Onda je
sve nestalo. Automobili su prolazili pored nas,
još nekoliko svetla se upalilo, ona je izašla i
zaključala vrata. Bacio sam flašu ne gledajući
kuda će da odleti. Prasak razbijenog stakla se
stopio s našim koracima po užarenom asfaitu.
Stajali smo u liftu, ćuteći, okrenuti ledima jedno
drugom. Dugo smo putovali do njenog stana.
Znao sam, pre nego što se lift zaustavio, znao
sam da ove noći neću ništa sanjati.
A nisam ni imao s kim.
Y U B A N KAFA. KOLUMBIJSKA KAFA U
NAŠEM PRAKTIČNOM PAKOVANJU. Z A
JUTRO, PODNE I VEČE. MIRIS OSTAJE U
NOZDRVAMA I 24 SATA.
Tuširao sam samo glavu. Satima. Patty nije bila
tu.
Samo njen apartman. Ona je živela u jednom
od onih amputiranih apartmana, kako sam ih ja
nazivao. Sve stvari unutra su bile amputirane:
sto nije imao noge, stolice nisu imale noge,
police nisu imale noge, kreveti su bili bez
nogu. ! . sve je bilo na podu, u nekakvom
blesavom horizontalnom položaju. Tako smo
bliže majci zemlji, dragi. Patty, dakle. Ostavila
je cedulju s brojem telefona gde mogu da je
tiadem. Nisam mogao da se setim gde sam
spavao.
S njom ne, sigurno. Slušali smo ploče do kasno
1329]
 u noc, pili pivo (Heiniken?) i razgovarali o
nekoj knjizi, misiim da je to. bio STRAH OD
LETENJA, refleksije jedne onaničarke, Erike
Jong, koja je objavila svoje vaginalne detalje
širokoj čitalačkoj publici američke provincije.
Posle toga sam zaspao na podu, verovatno.
Probudio sam se na kauču u dnevnoj sobi. Ona
me tamo prenela. Ali kako? Hiljade pitanja
koja će zauvek ostati bez odgovora. Pronašao
sam skuvanu kafu koju je trebalo samo podgre-
jati. Zbog čega je ona to radila? Zato što je Kit
moj prijatelj? Daleko od toga. Po rasporedu
amputiranog nameštaja sam shvatio da je isuvi-
še dugo bila sama. Izvadio sam notes iz džepa i
pogledao pod Los Angeles
bilo je oko trideset adresa i brojeva telefona.
Jedan tekst mi je stajao kod tipa iz United
Artists, zvao se Mike Medavoy, hteo sam prvo
njega da pozovem, ali mi nešto nije dalo mira.
' Na spisku je bio i Bob Gruskoff iz 20TH
CENTURY FOX-a, s kojim me bio povezao
Peter Bogdanovich. Kod njega je bio scenario s
kojim sam još najviše računao, zvao se »Gulio
& Romietta«. Bio sam ubeđen da on to nije
pročitao. Zbog toga sam ga i pozvao.
Da li je Bob tu?
Ne razumem, rekla je izvesna sekretarica shva-
tivši vrlo dobro koga tražim.
Gruskoff, rekao sam, hitno mi je potreban.
GOSPODIN Gruskoff, rekla je, nije ovde.
Doputovao sam iz Holandije i napuštam Los
Angeles kroz dva sata.
Javite se u ponedeljak, rekla je.
U ponedeljak ću biti u Holandiji, insistirao sam.
[330]
Pa, javite se odande ukoliko vam je Gospodin
Gruskoff potreban.
Bilo je jasno da tip nije tu. Nisam hteo da
ostavim ime i broj telefona. Nerviralo me
prezime ovog tipa. Retko ko se na ovom svetu
preziva Gruskoff i nije tu u trenutku kad se odlu-
čiš da ga potražiš. Sledeće ime je bilo Gej. Kod
nje nisam imao nijedan tekst. Pisma da, od kojih
se mogao napraviti sjajan scenario, aii su zahte-
vala izvesne prepravke koje u ovom trenutku
uopšte nisu bile moguće jer je, verujem, taj pa-
ket mojih pisama bio odavno i nepovratno bačen.
Bio je tu i Murray Mednick, prijatelj prijatelja,
koji je mogao da me poveže s nekim velikim
divovima iz industrije. »Divovi iz industrije« je'
bio izraz za filmadžije koji se često upotreblja-
vao, pa sam i ja u to vreme nasedao na slične
jezičke zamke. Javila se jedna žena.
Da li je Mjunej tu?
Mu-rej, nasmejala se ona.
Uplašio sam se da se ne posvađamo odmah na
početku.
Muuuuuurej, svakako, da nije kakvim slučajem
tu?
Nije, rekla je, insistirajući na nekoj dužoj
pauzi.
Ja se zovem Mika, rekao sam, i Gordon mi je
predložio da pozovem ovaj broj kad stignem u
Holilivud.
Dopaio joj se ovo. Holilivud je zvučalo kao ona
pesmica haj-iili-haj-lo.
Gordon Greenwald? upitala je.
Da. Njegov sin je bio moj student na univerzi-
tetu.
[1331]
Javite se u 4 sata poslepodne. Mu-rej će biti
ovde u to vreme.
Hoće, rekao sam, i puno ga pozdravite.
Sledeće ime je bilo dosta teško za ovo doba
dana.
Dave Spelling, dečko od tridesetak godina, sin
Aarona Spellinga, besmrtnog televizijskog pro-
ducenta. Ovo još nije davalo pravu težinu:
matori Aaron, njegov ćale, bio je najbolji
drugar oca od male Gej. Tu je moglo da
nastane na hiljade kratkih spojeva. Pozvao sam
ga samo zato što mi je on predložio da ga
pozoyem čim stignem u L.A.
Telefon je zvonio desetak puta i bio sam gotovo
spustio slušalicu kad je neko rekao
Halo?
Muški glas.
Dave? rekao sam.
Da, čulo se kako ubrzano diše u slušalicu, . . .
ko je to?
Počeo sam da objašnjavam samo zato što mi se
učinilo da sam ga probudio.
Mikkka, rekao je, odakle se javljaš?
Santa Monica bulevar. Ovde sam kupio kuću.
Zviznuo je u slušalicu.
Hajde da se vidimo, odmah je dodao. Šta radiš
večeras?
Treba da se nađem sa onim idiotom, rekao sam.
S kojim idiotom? upitao je, Imaš neke pro-
bleme?
Znaš da sam kupio automobil? rekao sam.
BENTLEV. Sada ga prepravljaju za mene. Tre-
ba da se nadem s tiin idiotom večeras i preuzmem
auto. Opet je zviznuo u slušalicu.

[332]
 Dolaziš posle toga kod mene, naredio je.
[splanirao sam jedan žur kakav sigurno nisi
doživeo. Pola Holivuda ću da dovučem. Deset
sati, u redu?
Ne znam tačno gde stanuješ Dave, rekao sam.
Kao da sam izgubio tvoju adresu 1212 Swe-
etžer . . .?
Zaboga? gotovo je viknuo u slušaticu, to ne
može da se promaši.
U deset?
Važi, rekao sam. Kakav je obično sastav druš-
tva kod tebe?
Kod mene? KOD MENE? Zar ti da brineš o
sastavu?
Možeš li da dovučeš nekog po želji gostiju?
Reci i dovešću, bio je kratak.
Madeline Kahn, bio sam još kraći.
Ne znam da li je ovde, počeo je da razmišlja.
Moram da proverim. Hoćeš nju?
Iskijučivo.
Plašim se da nije ovde, glasno je razmišljao.
Bojim se da snima nešto u Evropi.
Dovedi je odande.
Ozbiljno? Ozbiljno to želiš? Slušaj, urediću bar
da s njom razgovaraš telefonom noćas. WiIIiam
Morriss agencija će mi dati njenu sadašnju
adresu, ništa ne brini.
Odlično Dave, kako je matori?
Sjajno, sad se već bio probudio. Slušaj, matori
je STVARNO u vrhunskoj formi, u boljoj je
formi od mene . . .
S kim si? Još i sad sa onom . . .
Nisam mogao da se setim kako se zvala njegova
suknja. Jedna krava sa zlatnom kosom i zlatnim
[3331
?jbima. Bio je s njom na pretpremijeri moje
drame u Laboratory Theatre, oni su snimali
neke sekvence u San Franciscu za jednu epizo-
du serije BARETTA. Posle toga smo se temeljno
napili u malom restoranu Tosca u kojem su ši-
bale operske arije iz stereo džu-boksa.
GIenyce? rekao je. Misliš na Glenyce?
Da, rekao sam, šta se dogodilo s njom?
Nemam pojma. Mislim da je u New Yorku,
Mislim, nisam siguran. t
Zašto pitaš? Dopada ti se?
Nisam mogao da mu kažem šta mislim o
Glenyce. Isuviše sam bio lepo raspoložen.
Vidimo se večeras, spustio sam slušalicu.
Prošetao sam malo po stanu. Patty je bila
uredna devojka ili žena. Mogla je imati oko 35
godina. Na kaminu je stajala slika nekog
momka u mornarskoj uniformi. Brat ili dečko.
Izgledao je podjednako: i kao brat i kao dečko.
Otvorio sam šalone na prozorima. Pedeset
hiljada automobila u sekundi, to je bio prosek s
kojim se Pattv bila srodila. Kolona nije nigde
počinjala, nije se nigde završavala. Savremena
skulptura. Automobili su bili ugrađeni u ovaj
bulevar. Pozvao sam je.
Zdravo, rekao sam, upravo posmatram pedeset
hiljada komada ofarbanog metala kako prolazi
ispod tvog prozora.
Nasmejala se.
Zamisli kakvih ja problema imam s parki-
ranjem?! rekla je.
Ja nemam taj problem, bio sam dosta ubedljiv.
Kako?
Kupio sam parkiran auto, rekao sam.
[3341
 Još nisam znao ko je ta Patty. Šta ja tražim u
njenom stanu, zbog čega ona pristaje na sve
ovo, zbog čega je vozila čak do Santa Barbare?
itd. Ništa nisam o njoj znao. Plašio sam se da
ništa nije ni postojalo u njenom životu što bi
neko mogao da sazna. Imao sam utisak da je
ona, i sve oko nje, isuviše sterilno i hermetizo-
vano.
Vodim te na žur večeras, rekao sam.
Gde? učinilo mi se da su joj oči blesnule.
Kod jednog drugara. On stanuje na Svveetzer
aveniji.
Namerno sam rekao adresu kako bih ustanovio
gde se to nalazi.
To je blizu, rekla je. Ko tamo stanuje?
Ideš?
Da li idem? O takvom pozivu se ne razmišlja
dvaput.
Kad dolaziš kući?
Oko pet.
Vidimo se.
Pozvao sam Petera Bogdanovicha. Opet sam
morao da čekam na vezu više od pet minuta. U
Columbiji je vladao haos.
Mae Woods ovde, rekla je asistentkinja.
Mika ovde, javljam se od prekoputa.
Peter je tu, odmah se nadovezala, morate da se
javite za jedan sat. Mnogo vam se zahvaljuje,
znate.
Na početku mi nije bilo jasno o čemu govori.
Za onaj isečak, znate. To mu je izuzetno drago.
Sranje. Bio sam mu poslao jedan isečak iz
časopisa PROLOG u kojem je bio štampan
prikaz njegove knjige PIECES OF TIME,
[335]
zbirke autobiografskih sećanja i eseja o filmu.
Jedan drugar se u to vreme redovno javljao
šaljući mi besplatne primerke.
Javiću se za jedan sat, obećao sam. Da li je
pročitao onaj tekst?
Ubeđena sam da jeste. Mada je on isuviše
zauzet, znate.
Spustio sam slušalicu i tada sam napravio
najveću grešku. Umesto da se presvučem i
doteram, i eventualno krenem u jednu neoba-
veznu šetnju, stao sam ispred gramofona i
počeo da razgledam ploče. Bilo je nešto džeza,
ali sitno i tanko, jedan Willie Bobo, Grant
Green i njegova uštirkana gitara, Stan Getz sa
svojom besmislenom bossa novom. Tražio sam
dalje. VETAR NA VODI se zvao album koji
sam stavio na gramofon. Graham Nash i David
Crosby.
To je bila najveća greška. Slušao sam svaku
stranu po tri puta i nisam verovao da je tako
nešto moguće snimiti. Aranžmani, reči, muzika!
Muzika, reči, aranžmani! To je bilo nešto
najbolje što sam čuo u toku mog boravka ovde.
Izvukao sam iz kofera nešto marihuane koju su
mi Tony i Anđela dali za srećan put. Savio sam
tri cigarete: jednu za mene, jednu za Crosbyja i
jednu za Nasha. Sva trojica srno bili skamenjeni
do pet sati kada je došla Patty i pridružila nam
se. Savio sam i njoj jćdan joint i pustio joj
ploču, objašnjavajući, kao da je bila moja, a ne
njena. Ona je pevala uz muziku jer je znala
neke reči napamet. Izvadila je šampanj iz
frižidera, polomiii smo jedan kokosov orah i
napravili gozbu na patosu. Slušaii smo tu ploču

[336]
do osam sati. Onda je ona otišla pod tuš i
telefon je zazvonio. Kit, matora kurva, javljao
se iz neke daljine.
Ko je to? rekao je.
Graham Nash, rekao sam. Grosby nije tu.
Razgovarali smo neko vreme. Objasnio je da su
on i Ma ušli u Kaliforniju, da se nalaze u
pograničnom mestu E1 Centro, da je Shelley
otišla kući, da oni dolaze u toku sutrašnjeg
dana, da su nabavili nešto, da su dobili dezinte-
riju u Meksiku, da se on nada kako se Patty i ja
dobro slažemo, da je pukla jedna guma na
busu, da treba da nastavimo za Sierra planine,
da je isuviše toplo napolju, da ne pristanem na
sve vulgarnosti koje nudi L.A. . . .
Zašto je Shelley otišla?
Nemoj mene da pitaš, rekao je.
Čekamo te. Znaš ko svira sutra uveče u
LIGHTHOUSE klubu? Chick Corea.
Vidimo se sutra, rekao je i prekinuo vezu.
Patty je izašla iz kupatila još dok smo razgova-
rali. Pripaljivala je cigaretu iza mojih leda, pro-
lazeći prstima kroz mokru kosu. Dobro je izgle-
dala. Ne uspaljujuće, ne erotski, ali pristojno.
Mogla je ona imati i 36 godina, telo joj je posta-
lo sasvim lenjo.
Nestalo nam je šampanja pa sam se spustio do
obližnje prodavnice i kupio dve boce KOR-
BEL-a. Imao sam utisak da su u radnji snimali
neki film, toliko je neona bilo popaljeno. Dečak
i devojčica su sedeli u kolima ispred radnje,
ispijajući nešto iz flaše.
BANG-BANG! uzvikivao je on, prislanjajući
kažiprst uz njenu slepoočnicu.
4337]
Patty je sedela na fotelji, nogu podvijenih ispod
sebe, slušajući onu ploču po ko zna koji put.

OVER THE YEARS Po ko zna koji put,

Y O U SWAM THE čovek i žena u istoj
OCEAN sobi, sami, sa muzi-
FOLLOWING kom, otudeni do kra-
FEELINGS OF YOUR ja, bez uzdaha i reči
OWN ljubavi, bez interesa
NOW Y O U A R E za prošlost ili buduć-
WASHED UPON THE nost, beskrajno sami
SHORELINE udvoje, s gramofonom
I C A N SEE YOUR k ° j i z a v r t i deliće naše

BODY LIE tuge i kaže

IT'S A SHAME Y O U K a k o s i P a t t y ?
H A V E TO DIE K a k o si s t r a n ć e ?

TO PUT THE SHADOW

ON Y O U R EYE
TRA-LA-LA-LA-LA . . .
OVER THE YEARS
Y O U H A V E BEEN
HUNTED
B Y THE M A N WHO
THREW
HARPOONS
TRA-LA-LA-LA-LA . . .

Šta radiš za Ijubav? upitao sam je.

Zašto pitaš?
Učinilo mi se da si sama.
Sama sam.
I ja sam.
U tom trenutku sam otvorio flašu šampanjca.
[338]
Čula se mala eksplozija, ne nešto naročito
glasno i ekstravagantno, ali ipak, dostojno ovog
trenutka, kao da sam stavio tačku na naše
poslednje reči.
M A Y B E WE WILL GO
M A Y B E WE WILL DISAPPEAR
IT IS NOT T H A T WE DON'T KNOW,
IT IS JUST T H A T WE DON'T W A N T TO
CARE
Živeli Patty, rekao sam.

UNDER THE 1SPOD MOSTOVA

BRIDGES I Z N A D PENE
OVER THE FOAM V E T A R N A VODI
WIND ON THE KUĆI NOSI MENE
WATER
C A R R Y ME HOME

Živeli, rekla je.

Pošli smo nešto ranije kako bismo napravili
kraću vožnju kroz grad. Hteo sam da vidim
kako izgleda veče u ovom delu sveta. Vozili
smo pravo dok nismo naišli na HoIIywood
Freeway. Odatle smo skrenuli na Broadway i
nastavili niz Harbor.
U Los Angelesu ima šest miliona automobila u
pokretu, u svako doba dana ili noći, rekla je.
Ljudi se rađaju u automobilima, vode ljubav po
automobilima. umiru, sahranjuju se u istim
automobilima.
Koliko je tu poljubaca s ukusom benzina! rekao
sam.
Pogledala me.
Ti još nisi iskvaren.
[339]
Sačekao sam da zastane kod jednog semafora i
onda sam je poJjubio. Jedan taksi se zaustavio
pored nas, bio je prepun putnika. Crnac sa
šeširom napred, tri devojke pozadi, jedna od
njih je držala kasetofon uz uvo i klimala glavom
u ritmu muzike.
Zeleno svetlo se upalilo.
Ne oseća se benzin?
Ni govora, rekla je.
Jedva smo našli mesto za parking ispred Da-
veove kuće. Bilo je puno automobila sa spušte-
nim krovovima. Broj nismo ni gledali: znali
smo po muzici da se u ovoj kući nešto dešava.
Patty se uplašila. Ko su ti Ijudi?
U bašti je bilo desetak belo ofarbanih klupa i
sve su bile zauzete.
Da pogledam vašu kartu, rekao sam jednoj
dami koja je sedela sama na klupi.
Kartu?
Da, nastavio sam, ja mislim da mi imamo ovo
mesto.
Ustala je sa klupe misleći da sam poludeo,
Rezervisao sam ovo mesto još u martu i ne
dozvoljavam da se prema meni ovako ponašaju.
Patty se smejala. Seli smo na klupu i osmotrili
zbivanja okolo. Neko se kupao u bazenu. Ostali
su šetali kroz baštu, noseći dugaćke kristalne
ćaše.
Da probam malo, zamolio sam tipa u belom
odelu.
Kako da ne! obradovao se. To je TARAN-
TELA.
Tarantela! rekao sam, ja samo to pijem.
Otpio sam malo iz njegove ćaše. Bilo je to neko
[340]
sladunjavo piće, nesto nalik na mastiku, još
gore, gotovo povraćajuće.
Baš vam hvala. Ja više volim travaricu.
Patty se divno zabavljala gledajući me. Ja sam
ovo radio radi nje, da joj razbijem strah i zbog
toga što smo radili na različitim frekvencijama,
kako bi to Nancy rekla. Zavio sam još jedan
joint i ispušio ga s njom na klupi. Onda je ona
htela da se Ijubi i ja sam je poveo ka kuči.
Nismo bili došli čak ovde radi toga, Zaklonio
sam oči šakom čim smo ušli u prostoriju.
Stotinak Ijudi se treslo u ritmu neke muzike i
stroboskopskog svetla. Bilo je neprijatno. Ni-
sam imao pojma gde je Dave mogao da bude.
Moguće je bilo da on još nije stigao na svoj
vlastiti žur. U drugoj sobi sam video dve
lezbejke kako se Ijube. Jednoj od njih su se
videle grudi: imala je suknjicu bež boje, sa
tregerima koji su išli unakrst, baš pored grudi.
Nekoliko ljudi, pored njih, razgovaralo je o
velikom promašaju Roberta Altmana s filmom
FORTUNE. Nisam znao ko kome više smeta:
mi lezbosima, one nama, ili obrnuto.
Hajdemo na sprat, rekla je Patty kao da je
poznavala kuću od ranije.
Miiikka, rekao je Dave raširivši ruke, jesi li
sredio s onim idiotom.
Nisam znao o čemu govori.
BENTLEY, rekao je, mogu li da ga pogledam?
Nisam sredio, setio sam se mojih poslepodnev-
nih halucinacija.
Idiot je ugradio pogrešne pepeljare.
Bio je obučen kao klovn sastavljen od kockica i
prugica raznih boja.
[341]
Nisi sam? trgao se kad je shvatio da je Patty sa
mnom.
Ne, ovo je Patty.
Rukovao se s njom, uz onaj-dobro-poznati
lažni osmeh.
Nemaš ništa protiv što je i Patty naišla?
Neeee, zadržao je lažni osmeh, za ime boga!
Imao sam jedno iznenađenje za tebe, u tome je
stvar . . .
Više nemaš? upitao sam.
Imam, rekao je, IMAM. Ukoliko nam dama
dopusti da se udaljimo na trenutak . . .
Svakako, rekla je Patty.
Iz-ne-na-de-nje, nastavio je dok smo silazili niz
stepenice.
Madeline Kahn?
Videćeš, bolje od toga. Ti si već bio u mom
letnjikovcu?
Iznenađenje je u letnjikovcu? upitao sam.
Nervirala me pomalo njegova uštirkanost. Mo-
gao je da kaže: doveo sam za tebe jednu sjajnu
ribu, nalazi se u letnjikovcu ili na tavanu,
svejedno je, sjajno se tuca, govori šest jezika,
hteo sam da ti pokažem koliko sam ja moćan,
itd. Ovako nisam znao ni gde idem ni zašto. To
nije bila Madeline Kahn sigurno, a za ostala
iznenađenja me bolela patka.
Da, rekao je, tu sede samo moji dobri prijatelji.
Kad pravim žur, ja volim da razbijem ljude u
grupe. Onda imam utisak da se SVTJDA nešto
dešava.
Prošli smo pored bazena u zagazili duboko u
baštu.

[342]
Videla su se svetla na jednoj maloj drvenoj
kućici.
Uđi, rekao je kad smo se približili vratima.
Zar ti nećeš da uđeš? upitao sam.
Već sam video nekog s mašinskom puškom
kako puca u onog ko prvi otvori vrata.
Hoću, ali ovo je iznenađenje . . . za tebe.
Ušao sam unutra. Niko nije pucao. Okolo je
sedelo desetak osoba, nekoliko mladića i možda
šest devojaka. Sedeli su i pušili, osetio se
snažan miris hashisha. Ništa nije bilo neobično.
Svetlost je dolazila iz poda, tako da sam
najbolje mogao da razaznam pojedine noge,
kolena, struk i, jedva, uz napor, pojedina lica.
Opet ništa nije bilo neobično. Dve ribe su
razgovarale dosta glasno, nisu izgledale nimalo
jebozovno. Nisam znao u čemu je štos. Dave
još nije bio ušao. Pošao sam ka sredini sobe,
zagledajući pojedina lica. Čula se i tiha muzika,
verovatno iz patosa. Sve u ovoj sobi je dolazilo
iz poda. Verovatno je i to iznenadenje za mene
trebalo da nagrne odande. Krenuo sam da
izadem i onda je neko stao iza mene i rekao
Zdravo.
Okrenuo sam se. Bilo je dovoljno svetla da
vidim ko je. Bila je lepša nego ikad. Izgledala
je mirno, opušteno, gotovo zadovoljno. Imala
je nešto plemenito i opraštajuće u sebi, možda
taj nemirni uvojak, topao pogled, letnju tugu.
Mogla je izaći iz nekog manastira ili iz javne
kuce pre pet minuta, izgledala je isto. . .
začudjujuće suzno i spokojno. Mogao sam da
provedem ostatak života s njom i da nikad zbog

[343]
toga ne zažalim. Umesto toga, samo sam rekao
Zdravo Gej.
Nešto mi je prošlo kroz grlo. Neko šilo koje se
tamo privremeno zaglavilo i onda iskočilo
napolje s njenim imenom. Nisam već dugo
izgovorio njeno ime.
Nisam imao s kim.
Kako si Mika? upitala je.
U engleskom jeziku ne postoje padeži, to sam
tek tada primetio.
Nedostajala si mi, rekao sam.
Ćutala je igrajući se kosom. Izbegao sam da
izgovorim njeno ime još jedanput, kako se ono
šilo u grlu ne bi opet zaglavilo. Nisam je lagao,
stvarno mi je nedostajala. Ali, to je zahtevalo
objašnjenja.
Kako ti se svida Los Angeles?
Nisam još uspeo da ga vidim. Kod jednog druga
sam u stanu. Juče sam doputovao.
Namerno sam joj davao telegramske rečenice.
Ona je bila realnija od mene, željna pravih
informacija, iskrenih putokaza.'
Koliko ostaješ?
Sutra putujem.
Onda me uhvatilo ludilo.
Gej, o čemu mi razgovaramo? Kakve su ovo
gluposti? Šta radimo ovde.
Uhvatio sam je za ruku i poveo napolje. Dave
nije bio tamo.
Zar mi ne možemo .. . zar to ne može da bude
kao . . .
Nije se nasmejala mada sam znao da je htela.
Ne može. Mi smo stranci.
Izvukla je ruku iz moje.
[344]
Htela sam da te vidim. Dave mi je rekao da ćeš
veceras doći ovde. Htela sam da dođem i da te
vidim . . . i videla sam te. U tišini. Tamo je
mnogo bučno.
Učini mi uslugu, rekao sam. Hajdemo nekud
noćas.
Kuda?
Postoji neko drugo mesto . . . mora da postoji
neko drugo mesto.
Počeo sam da se znojim. Stavio sam joj šake na
lice. Ona se samo izmakla i rekla
Kuda?
Kako sam se znojio! Celo telo. Osetio sam
kako znoj probija očne kapke i ulazi u duplje,
izlazeći napolje kao . . . kao . . . samo mi još
treba koja suza i usrao sam kurac. Znala je da
nisam imao šta da predložim. Ovo je bio kraj.
Hteo sam da izmislim neku odluku i promenim
svoj život. Ona je znala ono što ja nisam želeo
da znam tog trenutka: bilo je kasno.
Hajde sa mnom. Nije važno kuda.
To je bio kraj. Nisam voleo što smo stajali u
nekoj izdrkanoj bašti, prepunoj lezbejki i ona-
ničara u belim odelima s mirisom Tarantele u
mislima. To nisam nikako voleo. Hteo sam da
nokautiram ovog idiota Davea što me navukao
na ovakvo iznenađenje. Hteo sam da uradim
nešto što bi bilo dostojno kraja, ali ništa nije
bilo dostojno.
S tobom? glasno je ponovila moj predlog.
Lepa si, rekao sam joj kao one prve večeri u
Keystone klubu, dok je Kirk duvao u saksofon
početak naše veze. Gde je sad da odsvira kraj?
Ti ne možeš da živiš bez lepote, rekla je. To te
[345]
čini slabim u ocima drugih Ijudi.
I onda sam video.
Video sam kako joj lice bledi, kako treperi na
platnu i najzad nestaje, kao u zatamnjenju.
Svetlost je izlazila iz projektora, ali više nije
bilo filma.
Ušniraj drugu rolnu, neko je vikao. Zar nisi
ušnirao drugu rolnu?
Film je bio gotov. Posetioci su napuštali salu.
Buff i Lynn, i Ron i Sharma, i John i Trinka, i
Lissa i Shelley, i svi su prolazili pored mene. Ja
sam ostao poslednji. Nadao sam se da će možda
ta nova rolna krenuti, da će se projektor
zaleteti i povući filmsku traku snagom svog
motora. Mislio sam da ću čuti neko drago lice i
videti neki- poznat smeh, da ću, na trenutak,
ponovo početi da živim s avanturama glavnih
junaka. Ništa od toga. Gazio sam po kokicama
i opušcima od cigareta koračajući polako ka
izlazu. Čistačica je počela da sprema salu za prvu
jutarnju projekciju.
Dobar film? upitala me dok sam prolazio pored
nje.
Ne znam, rekao sdm, kao da je nešto nedostajalo.
Ona nikad nije gledala ovaj film i zbog toga
nije bila nimalo nesrećna.
Zbogom Gej, rekao sam i okrenuo se.
Zbogom, rekla je.
Čuo sam da je prošaputala, kad sam već bio
dosta odmakao
Čuvaj se.
Video sam kako je nekoliko ptica preletelo
preko tamnog neba. Kao da su žurile nekud.
Preko dana, let svake ptice se čini uzaludnim.
[3461
bez cilja. Tek uveče, ili noću, čini se da svaki od
ovih letova ima tačno odredište. Onda ptice lete
prema nečemu. Svaka ptica ima veče ili noć
svog života . . . postoji li uopšte tako nešto,
NOĆ ŽIVOTA?
Patty je stajala na dovratku i živo razgovarala s
nekim tipom. Prošao sam pored njih i ona me
uopšte nije primetila. Nisam ništa pio cele
večeri ako se izuzme onaj KARBEL-CROSB Y-
-NASH šampanj kod Patty. Alkohol je bio sme-
šten u jednom velikom frižideru. To me po-
malo nerviralo jer su gosti otvarali i zatvarali
vrata na njemu svakih deset sekundi. Šta je tu
moglo da se ohladi? Najbolje je bilo ući u fri-
žider i tamo popiti piće na miru. Dve devojke
su stajale pored frižidera. Jedna je glasno či-
tala pesmu s neke izgužvane hartijice. Druga je
imala široke crne čizme, izgužvane pantalone
ugurane u njih, isto tako široku i crnu kosu, lepo
i pravilno lice, torbicu zakačenu za pojas.
ČINI MI SE DA SAM STVARNO UPLAŠE-
NA KAO CRKVA, KAO POLICAJAC, KAO
SVOJA MAJKA DOK ULAZIM U L.A.
GRAD PALIH ANĐELA . . .
Ćitala je neke gluposti s te hartije. Mislim da je
pri tom i izmišljala, improvizujući dosta nez-
grapno. Čitala je već pola sata s hartijice od
deset santimetara.
KUPILA BIH JEDAN IZVOR
DELIĆ REKE
S NEKOLIKO POKRETNIH RIBA
A L I SU MI REKLI DA JE VEĆ KASNO
DA ROBE VIŠE NEMA

[347]
DA PROBAM U NEKOJ DRUGOJ RAD-
NJI. . .
Interesovala me ova druga, u čizmama. Ona je
bila ta koja je pušila, izvežbanim pokretima,
otpijajući iz čaše,,smešeći se i pokazujući mi da,
ima najboljeg zubnog Iekara u južnoj Kalifor-
niji.
Zdravo, rekao sam.
Zdravo, odgovorila je kao da smo se znali
godinama.
Linda, je I' tako?
Coree, rekla je ona.
Svakako, rekao sam, Coree. Nisi više tamo?
nasmejao sam se.
Ne, rekla je, odavno radim za drugi studio.
Odlično, nastavio sam. Stari studio je smrdeo.
Ne želim ni da govorim o tome, odmahnula je
rukom. Ti još i sad radiš za Martina?
Nisam znao ko je taj Martin, ali mi se dopalo
zezanje.
Ne, rekao sam. Martin je prevaziden. Sad
radim za sebe.
I ja, nasmejala se reklama za novu zubnu pastu.
Ova pored nje je i dalje čitala pesmu, to me
dotuklo.
Šta piješ? upitao sam Coree.
Vodu, rekla je.
Zar ne želiš da se malo digneš?
Da se dignem? iznenadila se. Čoveče, meni je
potrebno nešto da se spustim.
Ozbiljno?
Pa ja nisam bila na zemlji već godinama. Šta
ima novo tamo?
Ova pored nje je i dalje čitala frižideru. To je
[1348]
bila jedina mogućnost da se piće ohladi.
Nema ništa novo, rekao sam, sem nekolicine
gmizavaca.
Imaš li ti nešto za spuštanje? ponovo je upitala.
Nisam ništa poneo, rekao sam. Možda je bolje
da se ja uzdignem do tebe pa da onda na miru
razgovaramo.
Bio si na spratu? upitala je.
Nisam, krenuo sam na sprat ali sam završio u
letnjikovcu. Slabo se snalazim u ovoj kući.
Povela me gore. To je bio kraj, znao sam pre
nego što smo ušli u sobu na spratu. Sve je
mirisalo na kraj. Njene ćizme i hod koji je
podsećao . . .
Gej? rekao sam.
Okrenula se.
Šta si rekao?
Ništa.
Ja se ne zovem Gej.
Kraj. Još tri sekunde. Dve sekunde. Sekund.
Ušli smo u sobu.
Film je počeo. Prikazano je i nekoliko slajdova,
cveće, čudne raznobojne šare, projektovano na
zidu.
Onda velika kanta za đubre. Plastična. Neko je
preko mikrofona pozvao da pridemo stolu sa
osvežavajućim pićima. Oko stola nije bilo guž-
ve. Jedna ogromna staklena posuda u kojoj se
n^lazio sok od pomorandže. Kašika za sipanje
je izvirivala iz ove tečnosti. Oko 300 plastičnih
čaša, pored. Ljudi su počeli da sipaju. Popio
sam punu čašu na iskap. Orkestar se štimovao.
To su Grateful Dead, neko je rekao.

[349]
Ljudi su kružili oko posude sa sokom, doliva-
jući i ispijajući, praveći krugove po sobi. Ljudi
u krugovima.
CoIIin Sewart je večeras došao sa Jill Ar-
lington . . .
Jackie će da odgovara na sudu što je dao
ključeve Polanskom . . . glasovi su dopirali do
mene. Jack Nicholson je pustio Polanskog da
tuca neku klinku u njegovoj kući. Pa šta?
Pa šta? upitao sam Coree.
Ne zamaraj me tim, rekla je.
Da, oranž-sok i Grateful Dead. Soba je osve-
tljena ružičasto. Ne, plavo. Zeleno! Koja je sad
ova boja? I tada je neko ispalio šaržcr iz mašinke
na mene. Do kraja. Odbacio mi je glavu stotinak
metara od tela. Lica Ijudi su počela da se deformi-
šu. Lica . . . svetla su bleštala iz svih uglova . . .
na zidu je projektovano po tri filma istovreme-
no, stroboskop je radio sve brže i brže, deseti,
hiljaditi, milioniti delovi sekunde, u pre-
kidima . . . Neko mi je prišao s projektorom
i počeo da prikazuje slajdove na mojim zatvore-
nim kapcima. Da li je moguće da se slajd
prikaže na očnim kapcima? I onda —
Grateful Dead, tešak metalni zvuk, pojačala od
hiljadu vati, ništa više nije bilo u perspektivi.
Sve je izlazilo iz fokusa, počeo sam da osećam
neopisivi strah. To prolazi samo kroz moju
svest! To se dešava samo MENI!
Stao sam kod jedne grupe ljudi i upitao ih. Šta
se to dešava, tako sam nešto rekao. Smejali su
se. Nisu verovali da ne znam. Clair, tako je
rekla da se zove, Clair me je uhvatila pod ruku
i odvela do stola sa osvežavajućim pićima.

[350]
Oranž-sok je već bio do pola ispijen. Clair j<
zamočila prst unutra. Liznula ga je.
Imala je haljinu od čipke i bila je bosonoga.
Clair? rekao sam.
Da, klimnula je glavom, to je TO.
Liznuo sam sok. Ništa. Imala je bretele ni
haljini, jedna joj je kliznula s ramena
odakle . . . s levog ramena? . . . i pomislio san
da joj namestim tu bretelu. Pošao sam rukom
odustao.
LSD, rekla je ona.
I onda Ijudi u kostimima koji su dolazili u
druge sobe. Srebrni mejk-ap, svetlucavi karmin.
bleštavo se odbijaju od isprekidanih fleševa,
ušne školjke iscrtane nekom srebrnom tečno-
šću, male zvezdice po licu, na vrhju nosa,
Grateful Dead iz zvučnika
Lovc is what you need
i Coree medu nekim ljudima, devojke u leopar-
dovim kožama, fluorescentne boje, kapljice
boje padaju ispod svetiljke, po ramenima,
sandalama, koža, puno kože sa dubinama i
teksturom, ljubičasto, muzika koja pravi puto-
vanje kroz naš nervni sistem, Ijubičasto sa
malim crnim linijama, miris zapaljene gume
koji dolazi od orkestra, bizarni kostim na
vratima, Crnkinja u sedefnom ogrtaču i lanci-
ma, zvuk metala izmedu povika
Ray! Raaaay!
ukus duvana u plućima, Ijudi koji igraju, noge
koje igraju bez Ijudi, u ritmu muzike, svoje
muzike . . .? — LSD kaže Clair.
Okrenuo sam se naglo. Posmatrao me jedan
nagoreli luks iz sijalice od 1.000 vati.
[351]
Nemoj da odeš, rekao sam joj.
Uhvatila me za ruku. Pušila je moju cigaretu.
Bili smo bliže nego što to dva ljudska bića
mogu da budu. Kosti su nam se izmešale, koža
je postala jedna koža, nije bilo mesta na telu
gde bismo se mogli razdvojiti, gde se ona
završavala — ja sam poćinjao, i onda
Devojka koja sedi na podu, vrišti, celo telo je u
trzaju, niko je ne gleda, sem -mene — mene? i
vidim svoje usne kako se pomiču i govore
devojci na podu, šapuću joj, Grateful Dead
urlaju kroz mikrofone, Ijubičasto sa malim
žutim prugama sada, vidim usne kako se pome-
raju, sastavljaju reči, rečenice
Ne bori se protiv toga
Idi s tim
Pomiri se s tim
Ne prihvataj, ne odbijaj
Ja sam s tobom
Ne plaši se
Svi smo s tobom
male, kratke rečenice na engleskom, saveti
svesti koja mi je preostala, Coree u čizmama,
nož u čizmama, kao ukras na stolu za sečenje
fine japanske hartije od svile, hartija koja
krvari, sitne kapljice krvi izlaze iz lustera,
padaju po ramenima i sandalama, oranž-sok
koji polako nestaje, isuviše ljudi je žedno,
momak s crvenim pegavim licem, video sam ga
negde, obratiću mu se —
SOK NESTAJE!
dve lezbejke ližu sok s dna posude, imaju
dugačke trepavice, kao zavese, pozorišnu zave-
su napraviti od jedne dugačke trepavice, lezbej-
[352]
ka će treptati između činova, slika . . .
Kako se oscćaš? pita Oair
Nestaje sok, to sam rekao
Doneče novi
Sada me Clair napušta, odlazi, dosadan sam joj,
prepoznala je neke kočnice u meni, strah . . .
Strah? Ne, nemogućnost komuniciranja, svi se
znamo, svi smo jedna velika porodica, ali niko
nikog ne poznaje
Devojka na podu
I zaista, donose nov sok, sada je to manja
posuda, bez kutlaČe, oranž-sok s rastvorem
LSD, koliki je koncentrat? Osamsto mikrokra-
gama po čaši, po gostu, tako piše u meniju,
izračunato je, koliko to košta? košta . . .
Teško pomičem noge, krećem se ukrug. I opet
nečiji glas, blizu mene, uvek neko viče baš
pored mojih ušiju
Ima li neko kakvih trenkvilajzera?!
I devojka na podu. Neko poziva Davea. Opet
je tu ridi pegavi niomak, on nešto vadi iz svojih
džepova, sada je sve plavo, svetloplavo
Uzmi, kaže on, ovo je Thorazine, dobar je za
pobačaje LSD, i vidim nju kako uzima pilulu,
to je dobra pilula prilikom abortusa loših LSD
putovanja, LSD donosi na svet rdave misli,
treba ih sve abortirati. . .
I sve postaje pakao. Boje, odblesci, glasovi,
pokreti, sve se izmešalo u ovoj kataklizmi
Devojka na podu i njene braon oči, otvorene,
otvorene, OTVORENE sve dok ne eksplodira-
ju kao sunčevi krateri ispred nas, i to je kraj,
čujem ženski glas koji sam nekad poznavao i
voleo, čujem kako viče iz dna jedne bašte

[1353]
Kuda? Ku-daaaa?!
Odlazim do prozora, sada je sve opet Ijubičasto,
vidi se kroz prozor, ulica je prenatrpana auto-
mobilima, u jednom od njih je tužna devojka
kojoj nikad neće saznati ime .. .
Na ulici su se popaliia svetla: plavo, crveno,
žuto, belo . . . kao da je svetlost dolazila sa
krovova automobiia. Neko je protrčao kroz
baštu, da li je to Patty? ko je ona? Grateful
Đead su pevali neku pesmu
Policija! Policija!
Gledao sam svetla na automobilima kako se
pale i gase. To je kraj. Tako svetla izgledaju
pred kataklizmu. Automobili su izgledali kao
novogodišnja jelka prenatrpana svečicama i
lampionima u boji. Mora da postoji neki relej
koji prekida dovod električne energije čim se sve-
tlo pali i gasi u pravilnom ritmu. Video sam
još dvoje Ijudi kako trče kroz baštu. Ja nisam
imao energije za trčanje. Piašio sam se žbunova
u bašti. Mogao bih da padnem. Slomiti nogu u
ovom trenutku! Ja sam ionako paralizovan. Bi-
ti ostavljen i zaboravljen u bašti.
Policija, neko je rekao u mikrofon.
Muzika je stala. Čuo se žagor, ali više nisam
znao ko šta govori. Neko me sklonio s prozora i
navukao zavese. Nisam više video svetla . . .
Šta je sa onim svetlima što se pale i gase?
Dave i neki tip u zelenom odehi su odnosili
posudu s oranž-sokom. Prosipaju ga u klozet-
sku šolju.

[354J
VIDEO AUDIO
Solja, krupno. Beli Dave: Neko nas je
porculan. prijavio!
Tečnost se razliva po Tip u zelenom odelu:
unutrašnjosti šolje. Znam ko nas je prija-
Žuto na belom. Milio- viof Pusti vodu.
ni sitnih mehurića ne- Dave: Kao da se ništa
staju. Žuto se stapa s nije desilo.
belim. Ostaje voda. Tip: Šta se desilo?
Okolo kuće . . . kosmos
Šerif. Sedamnaest policajaca. Federalni agent iz
odeljenja za narkotike. Osam policijskih pasa.
Šest automobila. Jedan kamionet. Puške. Ko-
nopci. Voki-toki. Sirene. Reflektori. Sjajna
scena. Ceo kosmos na dlanu. Oni su tu zbog
nas. Oni ne shvataju. Oni su deo našeg filma,
našeg scenarija. Oni igraju u našem filmu, tako
se treba ponašati. Policajac do mene pita Clair
Šta vi radite?
Ja poslužujem sendviče, kaže ona.
Gde su vam sendviči? nastavlja dasa u plavoj
košulji.
Pojela ih je ona devojka na podu, odgovara
Clair. Zbog toga joj je pozliio.
Vodite je onda u bolnicu, kaže policajac.
Ovde joj je bolje nego u bolnici.
I tako u beskraj. Film teče dalje. Grateful Dead
sviraju dalje. Niko više ne razume reči. Samo
tonove.
NA POČETKU, VEST DANA: ČUVENA
PEVAČICA CHER JE RODILA SINA.
PRETPOSTAVLJA SE DA JE OTAC DETE-
TA ROK MUZIČAR GREG A L M A N . . .
[355J
Patty je rekla u kolima kako su služili neki
buđavi sir. Zamolio sam je da me proveze kroz
Sunset bulevar. Imao sam utisak da je Gloria
Swanson još i sad tamo. Svratiti na kafu,
možda.
Sada smo tačno u srcu Holivuda, rekla je Patty.
To nije bio razlog. Ona je to rekla dosta
ozbiljno.
Nešto drugo me nateralo da se smejem. Počeo
sam da vrištim od smeha. Sve je bilo smešno.
Prelazio sam smehom preko velikog kineskog
pozorišta, Music Centera, Rose BowIa, preko
krovova Movieland Wax muzeja, Huntington
biblioteke, smeh mi je odzvanjao po podrumi-
ma Paramount i Columbia studija, odbijao se
od kućica u Disneylandu i propadao u okean
zajedno sa delima lokalnih umetnika u Veni-
ceu. Obema rukama sam brisao oči od suza.
Patty, odjednom zaražena ovim napadom sme-
ha, pridružila mi se, zaustavivši automobil na
najprometnijem delu Ventura bulevara. Imali
smo različite razloge za smeh. Smeh je bio isti.
Smejali smo se dok smo parkirali auto ispred
njene kuče, smejali smo se u liftu, dok smo
otključavali vrata, dok smo se skidali. Sve je
bilo smešno. Uplašio sam se da neću moći da se
zaustavim, da neću moći da zaspim od smeha.
GIup osećaj, priznajem.
Patty je sedela na meni, uvijajući se i dahćući
od zadovoljstva. Svaki put kad bih je upitao:
Voliš tako? odgovarala je napadima smeha.
Svršavanje je bilo još najsmešnije: tu smo se
iskidali od smeha, do poslednjeg delića snage,
do poslednjeg daha. Smejali smo se i kasnije,
[1356]
dok smo cedili i poslednju kap šampanja iz za-
boravljene boce. Smejao sam se i rano ujutru,
dok sam otvarao vrata Kitu i Ma.
. . . I NA KRAJU, VREME Z A SUTRA:
BIĆE VEDRO, MADA POPODNEVNI
PLJUSKOVI NISU ISKLJUČENI, TEMPE-
RATURA 31°, OKEAN DOSTA STABI-
L A N . . . PECAROŠI, ETO VAŠE ŠAN-
SE, POVEĆANE MOGUĆNOSTI Z A LO-
KALNE POŽARE, DA LI ISKLJUČUJE-
TE ŠPORET PRE ODLASKA NA POSAO?
EVO I GRUPE OHIO PLAYERS S KOMPO-
ZICIJOM F-I-R-E . . .
Šta je s njim? pomislila je Patty.
Idemo u Sierra planine, čoveče, rekao je Kit.
To mesto je još netaknuto. Nema ovih
sranja... policije, kurvi na svakom ćošku,
onaničara i filmadžija . . . tamo je netaknuto.
Zaklatio se i pao sa stolice. Sedeli smo kod
Patty, spremajući se za izlazak. Đili smo na
pilulama, cocainu i pušili smo hashish iz jedne
meksičke lule od pečene gline, mislim. Znam
da sam osećao ukus gline u ustima.
On je bolestan, pomislila je Patty.
Ovde je sranje.. . Kit je rukama stegao
slepoočnice .. . nema više nigde da se pobegne.
Hajdemo u Sierra planine. Zivećemo u pleme-
nu. Bez struje . . . hoćeš?
Hajdemo Kit, rekao sam.
Njih dvojica su opasni, pomislila je Patty.
Tamo nema, nastavio je Kit, tamo nema sili-
konskih grudi, Carol Doda i ostalih plastičnih
zadovoljstava.
Tamo je . . .
[357]
Izgubljeni raj, rekao sam.
I*a da, čoveče, tamo je zaboravljeni raj. Tamo
je netaknuti raj. Izlaz .. .
Opet je pao sa stolice.
On je boiestan, pomislila je Patty.
Sve vreme je imao iice u krupnom planu. Bar
tako sam ga ja video. SVE sam video u
krupnom planu.
I gramofon i Pattyne noge, i crni CADILLAC
dole na ulici i posudu sa šećerom na polici, i
svoje misii i žar na vrhu cigarete . . . Kit je imao
jedanaest bora na licu. Patty je imala sveže
obrijane noge: pore su izgledale kao mali
krateri na belom tlu, kao tragovi jednonoge
srne na snegu.
Izlaz za sve nas . . . čoveče, Sierra planine su
daleko odavde samo za jednu dužinu misli.
Cap, i tamo smo!
Zašto Ma ne dode, pomisliia je Patty, on je
bolestan i potrebna mu je pomoć.
Ma je bila u kupatilu, ali sam i nju video u
krupnom planu. Dezodorans ispod miške, tamo
gde se sastaju grudi s mišicom, dezodorans s
kuglicom koja se okreće u svim pravcima,
putuje po njenom telu i osvežava njeno posto-
janje.
Taj žur, rekao je Kit, taj žur gde si bio
noćas...
Smejao sam se, rekao sam.
Zbog čega smo se tako smejali? pomislila je
Patty.
Smejao si se, ali to nije izlaz . . . i ja sam se na
početku smejao. I ta mogućnost se iscrpi. . kao
suze, ne možeŠ da plačeš danima, godinama . . .
[1358]
 znaš li ti koliko sam se ja na početku smejao?!
Samo da ne počne da se smeje, pomisli Patty.
Koliko si se smejao Kit?
Patty je nervozno prekrstila noge: ništa se nije
promenilo u krupnom planu.
Pola detinjstva sam proveo smejući se. Smejao
sam se i kad sam dobio poziv za vojsku, na
tetkinoj sahrani, kada su me izbacivali iz škole i
kasnije dodeljivali poćasne diplome . . . smejao
sam se dok sam stajao u redu za posao u
Detroitu, dok sam bio privremeni prodavac
mašni i donjeg rublja u Južnoj Karolini, dok,
sam čekao da se bog pojavi na televiziji...
rastao sam i smejao se dosta. .. Hajdemo u
Sierras. Hoćeš da krenemo večeras u planine?
Hajdemo, rekao sam. Da zaboravimo taj džez.
Koji jazz? upitao je.
Njih dvojica su ludi, pomislila je Patty.
Stajao je zureći u zid. Graške znoja su mu se
slivale niz lice.
Džez, rekao sam. PoŠli smo da slušamo Coreau.
Kojeg Coreau? upitao je.
Uopšte me nije gledao, Bio je negde daleko.
Znao sam da mu je loše. Znojio se kao davo.
Kojeg Coreau? opet je upitao.
Chick Coreau, rekao sam. Naš pijanista.
Nije znao o čemu govorim. Pridržavao se
obema rukama o zid.
• Ko je to?
.. . Prvo jedan tanak snop svedosti na basistu,
Crnac je, mlad, zove se Stanley Oarke. Snop
svetlosti se širi, basista čupa metalne žice prsti-
ma, iza njega su stubovi od pojačala, trideset
hiljada isprepletanih gajtana, ulaz-izlaz, mikro-
[359]
foni, ulaz-izlaz, pedale, postolja... i onda
drugi reflektor na bubnjara, snop se odbija
od metala, činile, kontračinele, kontra-kon-
tračinele, zvonca, gongovi, daire, triangl, tom-
-tom, tam-tam, dva bas bubnja, dva timpa-
na, mikrofoni zavučeni ispod samog snara,
tara-tara-ta-tataaaaaa, kroz eho, ulaz-izlaz pa
PUANISTA
Chick Corea pod žutom svetJoŠću, radi polako
prstima, prelazi preko eiektričnog klavira, no-
gama sklanja zmije od kablova, smetaju mu,
zvuk klavira resko, sa preciznim udarcima sve
dok neko ne propusti instrument kroz mašinu,
ulaz-izlaz, totaina distorzija zvuka, policijske
sirene, violine i klavir istovremeno, neki bra-
donja steji pored njega, udara dirke na sintesaj-
zeru palicama za vibrafon, čudni zvuci izlaze iz
mašinerije, bradonja se udaljava i dolazi do
svog postolja — na kojem ima stotine različitih
udaraljki iz zemlje čuda, lepe mu se za prste
AIRTO
Brazilac sa natprirodnim osečajem za ritam,
čovek-maŠina, zvonca, čegrtaljke, ćupovi, teste-
re, metalne cevi različitih dužina i prečnika,
češljevi, baloni nejednako naduvani, kože za-
tegnute preko konzervi od piva ili graška,
svežanj ključeva i
PUBLIKA
okean unezverenih glava, mladići i devojke, sa
svakim udarcem vrištanje postaje glasnije, gla-
snije, do kraja — koliko ljudska pluća mogu da
izdrže? — neki glas najavljuje grupu, najavljuje
koncert i zahvaljuje se na poseti
CHICK COREA i RETURN TO FOREVER
[360]
i onda eksplozija u publici, prednji redovi
izgledaju kao vulkanska lava koja se razliva,
zvuk narasta kao kompresorski čekići koji
udaraju po bubnim opnama, ulaz-izlaz...
Neko je osetio da je ova muzika muzika
budućnosti. Neki tip koji je mirno stajao iza
kulisa, posmatrao unezverena lica u publici i
zadovoljno trljao ruke. On je uložio nekoliko
miliona u instrumente koje nijedna grupa do
tada nije imala: tjuneri, pojačala, prijemnici,
zvučnici, mikrofoni, miksete, trake, gramofoni,
magnetske glave, pozorišne horne, pecaljke,
elektronski merni instrumenti, SVA svetla, ure-
daji za mutiranje, mezohromi, elektronski sno-
povi, povratna sprega koja je ponavljala zvuk
do beskonačnosti, Ovation stereo-gitare, Fen-
der MA6 zvučni sistem, Bose PM-1, Yamaha
miksete, Road zvučni zid, Ibanez AD 230 koji
kasni sa zvukom do 600 milisekundi. . . Sve što
se moglo naći na svetskoj muzičkoj pijaci, sve
se to nalazilo na podijumu. Ogroman džez-rok
generator spreman svakog trenutka da eksplo-
dira. Neko je savršeno upravljao ovom mašine-
rijom dodajući pažljivo snagu, kako publika ne
bi bila brzo preopterećena: 500, 1.000, 2.000,
5.000 vati. . . Basista je u zaletu, skače prstima
po žicama neshvatljivom brzinom, bubnjar ruši
činele serijom udaraca, kao tornado, Corea
ustaje sa stoice i izvija se svaki put kad dodirne
dirku, kao da ga struja direktno udara, u grotlu
više ne može da se izdrži, užarena lava se
razliva po sedištima i oznojenim glavama, sliva
se niz podijum menjajući boju: žuto-
-crveno-plavo-zeleno . . . Publika u sali postaje

[361]
jedno biće, hiljade Ijudi sa zajedničkom svešču,
kao jedan ogroman zmaj iz dečjih bajki, kod
kojeg su muzičari na sceni G L A V A a publika
TELO .. . Sve postaje jedno. Publika u transu
proizvodi sada samo jedan zajednički zvuk:
univerzalni urlik. I onda
APSOLUTNA KONTROLA
muzičari prestaju da sviraju, kao na rez. SVE
staje.
Publika zanemi. Jedan sekund. Dva. Tri. Četiri.
Pet.
I onda GLAVA nastavija da riče i TELO
odmah reaguje, ponovo se stvara univerzalni
urlik i . . . i opet iz početka. Apsolutna kontrola
GLAVE nad TELOM.
Zmaj samo tako može da živi. I zašto onda . . .
zbog toga. Zbog toga ne treba stavljati etikete.
Reč džez-rok ništa ne znači. Ni publici ni muzi-
čarima. Šta je džez-rok ili soul ili funky ili bump
ili cool u ovom novom svetu ekstaze, gde su svi
Jedno, sada i ovde . . . kairos.
Ko je to?
Klatio se, prislanjajući povremeno čelo uza zid.
LoŠe mu je, rekla je Patty.
Nije mu loše, rekao sam. Idemo u Sierra
planine.
Dosta je bilo ovog sranja . . .
Kojeg sranja? upitao je on.
SruŠio se. Odjedanput, kao da ga je neko
posekao po nogama. Još je držao šake pri-
slonjene uza zid. Znojio se po celom telu. To
sam primetio kad sam ga podigao s poda. Bio je
težak..
Sranje? upitao je.
[362]
Patty je pozvala Ma. Ova je prekinula s
dezodoransom, ipak joj je Kit bio važniji od te
kuglice.
Hajdemo u bolnicu, rekla je.
U koju bolnicu? upitala je Patty. Bilo gde da ga
odvedemo zadržaće ga šest meseci-
Kit se nije pomicao. Bio je u groznici i grizao je
usne do krvi. Nikad nisam video toliko znoja na
Ijudskom telu.
U bolnicu za drogirante, viknula je Ma. Tamo
treba da ide!
On nije junkie, rekao sam.
Onda je ona počela da sere nešto o tome kako
ju je on tukao u Meksiku, kako je on gotov, da
ona više nema ništa s njim, kako je cela njegova
porodica degenerisana, kako su oni izgubljeni
za sav ostali svet. . . Smučila mi se.
Ja ću da ga odvedem, rekao sam.
Patty mi je dodala ključeve od automobila.
Vodi ga u Bel Air, rekla je. San Diego
autostrada.
Vodi ga u prvu bolnicu, rekla je Ma.
Seri, rekao sam na izlazu.
Nikog nije bilo u liftu. Srećom. Kit je rukom
polomio ogledalo, u trenutku dok sam otvarao
vrata da izademo. Nije bilo krvi, samo znoj po
preostalim delovima stakla. Uvukao sam ga u
automobil.
Sierra planine, to je bilo poslednje što je
izgovorio.
Počeo je da udara glavom u šoferšajbnu.
Nokautirao sam ga čekajući na zeleno svetlo
kod Wilshire bulevara. U vrh brade. Pesnica mi
je čudno skliznula, kao da ju je neko odgurnuo
[363]
u suprotnom pravcu. Znoj na vrhu njegove
brade.
Hajdemo Kit u te planine . ..
Penjali smo se dugo ka vrhu. Godinama. U
toku vožnje sam posumnjao da Sierra planine
nemaju vrh. Smejali smo se na svakom zavoju,
u svakoj krivini koja bi nas kurvinski iznenadi-
la, svaki put kad bismo otvorili konzervu s
pivom. Smejali smo se nekako rastegnuto,
snaga nas je izdavala. Smejali smo se u sumrak
i u rano jutro, cvetovi sa planina su nam
odgovarali sa zvonima u glasu. Imali smo cilj i
to naš je držalo. Naslanjao je glavu na moje
rame dok sam ja vozio, i obrnuto. Razgovarali
smo na putu s jednim mudracem koji nam je
rekao da vrh sigurno postoji.
Počeće da postoji tek kad stignete tamo, i to je
dodao.
Bacali smo knjige kroz prozor automobila.
Cigarete, pune kutije, televizore, jednu mašinu
za pranje rublja, desetak pari silikonskih grudi,
pola tuceta lažnih svršavanja, fotografije naših
bivših života, prozore sa namaknutim zavesa-
ma, listove neispisane poezije plakarskih pesni-
ka, cocain i LSD, rečenice sa ukusom vinskih
noći, jedne orgulje sa synthesizerom, rodbinske
veze, gramofon koji je još i sad imao struju u
sebi, leptir-mašne, male crne vlažice iz vrece
beznadne pohote, desetak avionskih karata,
jednu rečenicu na španskom, tranzistor sa
vidljivo označenim preklopnikom za srednje i
ultrakratke talase, nekoliko autostradi, dva
kaktusa sa ugraviranim imenom »peyote«, re-
klamu za Levi's pantalone, moju pisaću mašinu,

[1364]
benzin iz naših nozdrva, jednog direktora pozo-
rišta, dve gonoreje, čašu za koktei sa džinom,
par talasa iz okeana, jednu pokvarenu gitaru,
zalazak sunca iz Stewarts Pointa. . .
Stigli smo, rekao sam.
Nije me čuo. Bolnica je bila odlično osvetlje-
na. Sva je bila u mermeru. Kit to nije mogao da
vidi, Uhvatio sam ga oko pasa i uveo unutra.
Niko nas nije pogledao. Nekoliko ljudi je
sedelo na klupama u dugačkom hodniku. Niko
nas nije poznao.

EST
ECT
ESP

Sačekajte, rekla je bolničarka.

Loše mi je, Kit je promrmljao.
Ime? rekla je neka druga bolničarka.
Kit Potamkin, rekao sam.
Osiguranje?
Ima osiguranje, rekao sam.
Koje? Kaiser? Blue Cross? Blue Shield?
Koje je tvoje osiguranje? upitao sam Kita.
Izvadio je malu karticu iz novčanika.
Evo, rekao sam.
Bolničarka je zapisala trideset hiljada podataka
na jednom parčetu hartije.
Dr Ross Wallenstein, rekla je. U dnu hodnika.
Odveo sam Kita do sobe i kucnuo na vrata.
Momenat, čuo se ženski glas.
Onda je bolničarka otvorila vrata.
Evelyn, rekla je. Izvolite, doktor će odmah
doći.
[365]
Posadio sam Kita na stolicu i počeo da razgle-
dam prostoriju. U uglu je stajao mali kompju-
ter, najmanje trideset epruveti na jednoj polici,
ispunjene raznobojnim tečnostima, elektronski
mikroskop, mala biblioteka s knjigama, portabl
TV-monitori, projektor za slajdove, ogromno
platno za projekciju, ECT stolica, nekoliko
satova na zidu koji' su pokazivali različita
vremena.
Da, rekla je bolničarka pogledavSi kroz mikro-
skop, stavili su gospodu Taylor danas. Ona je
na programu. Znate za gospođu TayIor?
Nisam znao o čemu govori.
Ona je progutala plakat za pozorišnu predstavu
na uglu Pete i 42. ulice, prošlog februara.
Doneli su je ovde posle toga. Stvarno je bila
bolesna. Ross je hteo odmah da je operiše, ali
se onda pojavio reditelj predstave zahtevajuči
da se taj plakat nikako ne vadi. Mislio je da če
na taj način buduće generacije saznati o njego-
voj predstavi. PriliČno sebično: znao je da su
mu komad skidali s repertoara posle nekoliko
dana.
Za ime boga . . .
Evelyn je počela da se smeje.
Pogledajte ovo, uzela je jednu epruvetu sa
stalka. Moždane čelije Timothy Learyja. Davali
su mu ECTsvake srede ujutru. Tsuviše je bio opa-
san za njih. Poslednji put kada je bio ovde, pre
nego što su ga otpustili sa ispranim mozgom,
rekao j e . . . NE MORAM VIŠE DA SE
BAVIM POLOTKOM, NE MORAM VIŠE
DA SILAZIM U JAVNOST, ALI VAŠA
KONTINUIRANA INFUZIJA KISELOG
[366J
SULFADOKSINA I BAZIČNOG TRIME-
TROPINA SNIŽAVA MOJ JONIZIRANI
MISAONI TOK. NE MOGU NI DA ZAVR-
SlM UKRŠTENE REČI KOJE SAM ZAPO-
ČEO KAD SAM IMAO SEDAM GODINA!
Sjajan dečko. Davali su mu mešavinp šargarepe
i kupinovog soka u jednoj staroj etrurskoj
posudi, tako da je mislio da pije vlastitu krv . ..
Prestanite, za ime boga. ..
U redu, neću više da kažem ni reč. Znate li da
je moj glas naštimovan u E-duru? Mogu da
otpevam celog Mesiju u E-tonalitetu. Neki put
to promenim u D, samo da bih zbunila pacijen-
te. Mogu ovako da se igram jer pacijenti
nemaju nikakvo muzičko obrazovanje.
Bolestan sam, iscedio je Kit,... prestanite da
serete.
Ko NUE bolestan? Ko? Mick Jagger? AJice
Cooper? Gore Vidal? Ross Walienstein? Miles
Davis? Sophia Loren? Svaka bolničarka u ovoj
bolnici je bolesna. Burt Raynolds je jednako bo-
lestan kao i Solženjicin. Howard Hughes je bio
bolestan pre nego što je umro. Stvar je u tome
što moraš da budeš bolestan da bi umro. Moraš
da iskalkulišeš relativne proporcije: koliko ćeš
da živiš a da ne budeš bolestan.
Gde je doktor? upitao sam.
Ross? On je obećao gospodi Fullerton sa šestog
sprata da će uspeti da dokaže prisustvo 14
različitih saharida u devet primeraka meda. On
je sada u laboratoriji, radi na medu.
Ko je gospoda Fullerton?
Dobro pitanje. Vidite, ona UOPŠTE nije zain-
teresovana za prisustvo 14 različitih saharida u
[367J
tom medu. Štaviše, mislim da nju boli dupe za
ovo konkretno prisustvo. Ona je zaljubljena u
Rossa i pri tom ništa ne zna o njemu.
Sta treba da zna?
Sjajno pitanje. Vidite, Ross je negativno-
-negativan. On je antiseksualan. On je bio žen-
sko prvih dvadeset godina, onda mu je to dosadi-
lo, odlučio je da izvrši operaciju na samom sebi.
Na samoj sebi, u to vreme. Bio je muškarac
sledeće 22 godine.
Stvar je u tome što on nikada nije bio zado-
voljan: u prvom periodu je mrzeo što je žensko,
u drugom periodu je mrzeo tog muškarca u
sebi. To se iskomplikovalo jer se, u ovom
drugom periodu, zaljubio u sebe iz prvog
perioda, dakle kada je bio žensko . . . Tada je
shvatio da treba da prestane sa ovom neozbi-
ljnom igrom i odlučio se na ponovnu operaci-
ju. Zamolio je doktora Yeatsa da mu izvrši ope-
raciju na mozgu. Kasnije su shvatili da bi ope-
raciju trebalo izvršiti na njegovoj jetri jer ova
malnutracija, za koju se zna da povećava RNA
katabolizam u jetri, podstiče aktivnost alkali-
na za sekundarne seksualne karakteristike. Seks-
ualni geni odvajaju nukleotide od DNA sinte-
ze . ..
Ko ste vi? upitao sam je.
Nisam vam rekla svoje ime?
Šta radite ovde? Odakle ste pokupili sve ove
šizofrene termine?
TIME magazin.
Izađi iz so-be . . , rekao je Kit.
Šta hoćete da znate? počela je da viče. Moj
rođendan? Broj moje kreditne karte? Da li sam
[368]
jutros isekla nokte na nogama? Htela sam malo
da vas zabavim pre nego što Ross ude i kaže
vam da ste bolesni. Kad vam ON bude rekao da
ste bolesni, biće sve u redu jer će to znaćiti da
umirete.
Ne želim više s vama da razgovaram.
Otišla je do kompjutera i uključila ga. Kompju-
ter je počeo da pokazuje različite brojeve
4:24, 12:03, 7:33 . . . Onda je prišla zidu i
počela da doteruje časovnike.
Koliko je sada sati u Nepalu?
Ponoć, rekao je Kit.
Sranje, rekla je ona. U tvom mozgu je ponoć,
Ne interesuje me ni moje vlastito vreme, rekao
je Kit.
Onda se zaklatio i pao sa stolice.
Bolestan sam, rekao je.
Ja to nisam rekla, to si ti rekao. Ja nisam rekla
da si ti bolestan. Ja to ne volim da govorim
pacijentima.
O, Bože, rekao je Kit.
Ne mešaj religiju sa ovim.
Pripremila je jednu injekciju i ubola Kita u
mišicu.
Dovedite doktora, rekao sam. Neka nam kaže
šta nije u redu s njim i mi odmah odlazimo.
Šališ se, počela je da se smeje. Šališ se! Ti mora
da se šališ! Nisi toliko naivan . . . Znate li vi
uopšte gde ste! NIKO ovde ne dode na pet
minuta. Odlazite samo onda kada vas mi
otpustimo. Ali i onda ne odlazite sami: mi vas
IZNESEMO. Znate li koliko je sati u Nepalu
sada?
Četvrt do severa. Oni ne upotrebljavaju naš
[369J
sistem za merenje vremena. Dean Moriarty je
bacio svoj sat još pre dvadeset godina, ZAR
NISTE TO ZNALI? Uzmite neku knjigu i
pročitajte je.
Kit se pomerio na stolici. Mislim da se osećao
bolje posie ove injekcije.
Gde smo? upitao je.
U bolnici.
NemOj da improvizuješ, rekla je Evelyn. Jesi li
video šta piše na vratiina?
Otvorila je vrata i pokazala na tri znaka,
napisana jedan ispod drugog
EST Electro Shock Therapy
ECT Electro Convulsive Therapy
ESP Electro Self Programming
Možeš da upotrebiš ALGOL, možeš da upotre-
biš FOTRAN jezik, znaČenje ostaje isto. Ali, ti
nikada nećeš ovo dešifrovati jer se tvoj instruk-
cioni mehanizam poremeti svaki put kada otpi-
jeŠ gutljaj crne kafe.
Dovedite doktora.
Možete da razgovarate s juniorom, rekla je.
Ima iste karakteristike kao Ross, jedino mu
nije dopušten prevoz gradskim autobusima.
Prišla je kompjuteru i počela da ga hrani
podacima.
Zbog čega je pod beo?
Zbog toga što smo ga mi ofarbali.
Hajdemo odavde Kit, rekao sam. Možeš li da
hodaš?
Osećam se kao da umirem. Daj mi neki časopis
da vidim svoj horoskop.
Ne umire se samo od raka, ako si mislio na to,
rekla je Evelyn.
[370J
Kompjuter je počeo da proizvodi neke zvuke.
Čujete kako muca? rekla je. Ovo je jedini
kompjuter koji muca. Uskoro ćemo morati da
mu damo časove iz elektrokucije. Imamo profe-
sora dikcije na trećem spratu.
Dajte mi još jedan marfi, rekao je Kit misleći
na morfijum.
Onda se čuo glas iz zvučnika
Sve A4 epruvete hitno vratiti u »stanicu«. Sve
A4 epruvete hitno . . .
Ako ti dam još jednu injekciju, rekla je Evelyn,
onda ćeš moći da hodaš na bežičnom
utikaču . . . odmah se vraćam.
Hajdemo odavde Kit, rekao sam. Ova bolnica
je puna šizofreničara, bolničarka je njihova
kraljica.
Čuo si je šta priča?
Otvorio sam jednu fijoku u kojoj je bilo
desetak pomorandži.
Pogledaj, drže pomorandže u fijokama.
Da li su prave? Kit se okrenuo.
Izgledaju kao prave.
OljuŠti mi jednu.
Neki tip u belom mantilu je ušao u sobu.
Da li su prave? upitao sam ga.
Počeo je da se smeje i onda naglo stao.
Moj auditivni aparat ima vremenske podeoke u
dinamičkom alokatoru, koji opet kreiraju longi-
tudinalne simbole sa zakašnjenjem. Imam logič-
ku kartu. U nameri da vam odgovorim, moram
da upotrebim dodatni alokator s dva ulaza i bež
vremenskih skokova. JA NE ŽELIM TO DA
URADIM! Dajte mi vaš generacijski broj,
osiguranje će da pokrije sve troškove.
[371J
Uzeo je jednu pomorandžu i bacio je na pod.
Nisu prave, rekao je.
Otkud znate?
Zato što tako piše u enciklopediji znanja za ovu
godinu, nasmejao se. Zato Što sam na njima
radio i CPM i CPS i CPU testove. Zato što
frekvencija moje povratne pulsacije ima simbo-
ličke oznake. Zato što moj aparat, bez obzira u
kakvim sekvencama daje odgovore, ima ugra-
đenu osećajnu stanicu. JA VAS OSEĆAM! Ne
interesuje me broj vaših cipela. Koga zanima
dan kad ste izgubili svoju plastičnu nevinost?
OSEĆAM SIGNALE IZ KATODNE CEVI
VAŠIH MISLI. Vaše misli SMRDE. Vi ste
stanovnici moje memorije. Upotrebite heuri-
stički pristup. OSLONITE SE NA ČULA! Koji
losion posle brijanja ja upotrebljavam?
Primakao se i podmetnuo obraz ispred Kitovog
nosa.
Juiije Cezar, rekao je Kit.
Karakteristiku! počeo je da viče. Nemoj da mi
daješ nikakve deklarativne definicije!
Prišao je kompjuteru i iskijučio ga.
Ko ste vi?
Ko je KO? upitao je Ross.
Primetio sam da je promenio glas: govorio je
smireno, s pauzama.
Zbogfcegaste iskijučili mašinu?
PoČeo je da grebe noktom o zid. Tako se
zabavljao neko vreme.
ParČe boje, rekao je, veliČine nokta, ako se jede
tri puta dnevno, u periodu od nekoliko nedelja,
može da umrtvi bilo koje Ijudsko biče. Vidite,
imao sam ovog pacijenta koji je umro od plave
[3721
farbe. Imao je mrtvu zonu ispod jezika, tako da
nije mogao da oseti nikakav miris. Nije mogao
da omiriše hranu, pa Čak nijednu socijalnu
revoluciju ili promenu. Njegov sistem za defi-
niciju objekata je bio uništen pre nego što je
došao u bolnicu. Hteo je da vodi Ijubav s fran-
cuskom revolucijom na sofi.
Kit je zaspao na stolici. Olava mu je klonula
kao da je bio digao ruke od svega. Uplašio sam
se.
Kit?
Ne pokušavaj da ga probudiš, rekao je Ross.
On sada crpi moju tečnu logiku iz te igle. Imaće
snove najvišeg nivoa. Hoćeš Ii da vidiš njegove
snove?
Nisam znao o čemu govori.
Ovo je pravi domaći bioskop, ovo je tenninalna
filmska memorija koja ide sve do njegove treće
generacije. Nadrutina u tri nivoa, tako to moji
pacijenti t ja nazivamo.
Stavio je jednu plastičnu traku oko Kitove
glave na kojoj je pisalo A-CATHODE
FOLLOWER. Onda je otišao do Jcompjutera i
tamo spojio jedan debeli koaksijelni kabl sa
ekranom. Pritisnuo je dugme na kompjuteru na
kojem je pisalo CATHODE RAY TUBE —
ON. On može da vidi svoje snove u boji, aii mi
ne možemo. Postoji to vreme deceleracije izme-
du njegovih snova i poluduplcksnog kanala.
Hajde!
Počeo je da radi nešto na mašini.
Podigni za 40 decibela. Dobijam nisku pozidju
na jednom kanalu. Vidiš . . . ulazni bafer bloki-
ra njegov automatski proces. Dobro je sad ..
[373J
Moraš da se zahvališ McCrackenu, DD AVeissu,
H. Leeu i T. Wileyu za ovaj bioskop. Reci
hvala, za ime boga! Omogućiii su ti da vidiš
vlastite snove BESPLATNO! Postoji neka gre-
ška u izlaznom kolu. Koja je njegova redunant-
na karakteristika? To je t o . . . Dobijam jezik
najviše organizacije. Odlično. Njegov blistalni
magnetski ciklus prihvata MOJU magnetizaci-
ju! Sada samo da mi oslobodi ciklični im-
puls . . . to je to! Na ekranu se pojavila slika.
Kitov san, mutno i onda sve oštrije. Vrh neke
planine, kroz oblake, mutno je . . .
NE! rekao je Ross, ON NE MOŽE DA BUDE
TAMO! Daje mi lažne transmisione karakteri-
stike! Daj mi tvoje prave koordinate dok ti nisam
zauvek oduzeo snove!
Nemojte to da mu radite, rekao sam.
Još je miad. Nasledio je neke stare snove od
svojih roditelja. Naći ću prazno mesto u njego-
voj memoriji i tamo ću da izgradim pravi
separator za informacije. Mnogo je mlad . . ,
Prestanite, rekao sam.
POMAŽEM MUI On ništa ne zna. IZVLA-
ČIM GA IZ BIKONDICIONALNOG KRU-
G A NJEGOVIH MEMORIJA. DAJEM MU
DISKRIMINACIONE INSTRUKCUE. SAD
PRAVI LOGIČKE SKOKOVE. ODLIČNO!
Prestanite, rekao sam. Ja ću morati da vas
zaustavim . . .
Uzeo sam skalpel sa stola.
Prestanite, rekao sam, Zabošću vam ovo u vaš
šizofreni vrat.
Ne mogu sad da zaustavim, na pola puta smo,
On prihvata moj multipleksorni kanal za logič-
[1374]
ku podelu. Uskoro će biti na svojim nogama.
Prišao sam mu.
VRATI TAJ NOŽ TAMO GDE SI GA NA-
ŠAO, PRE NEGO ŠTO VAS OBOJICU
IZĐRIŠEM IZ SVETSKE EVIDENCIJE! Sve
što treba da uradim je da pritisnem JEDNO
dugme na ovoj mašini. Kompjuter prima moje
imperativne makroinstrukcije. Vidiš . . . počeo
je da otvara svoj kanal za komunikaciju. Daje
mi kontrolni karakter. OdliČno! To je to!
Na ekranu se pojavilo desetak uspravnih linija
različitih debljina.
Odlično, rekao je Ross. Nisu nam potrebne
nikakve dodatne karakteristike.
Ne, rekao sam, nemojte to da mu radite. Ja sam
mogao da vam kažem njegovo ime. Mogao sam
da vam kažem sve o njemu. Ovo nisu njegovi
snovi. . . zašto ste mu to uradili?
ZAŠTO? ZATO ŠTO SAM ŽELEO DA MU
POMOGNEM. ON JE ČIST SADA. Njegov
magacin sa sećanjem više nije prenatrpan.
SVE ŠTO TREBA DA ZNA, SVE ČEGA
TREBA DA SE SETI ILI DA SANJA, SVE
JE TO U OVIM LINIJAMA! Odatle izvlači
duplo pulsativno čitanje. Ovo je sad njegov
centar za komunikacije. Njegov seksualni život
je izmedu ovih linija. Ovo je njegovo
poglavlje. . .
Vratite ga na staro.
Ovo je njegova istorija, simbol, godište, pol,
osećanje, karakter, Ijubav, jezik, smrt. . . osam
linija.
Slušajte, mi smo došli ovde samo zato što je
njemu pozlilo. Mogao je da dobije jedan
[375]
aspirin, bilo koji lek, pa đa ga odvedem kući.
Zbog čega mu radite sve ovo?
Znaš vrlo dobro da nije došao OVDE da dobije
aspirin.
Mogli ste da me pitate nešto o njemu. Ovo nisu
njegovi snovi.
Skinuo je traku oko Kitove glave i isključio
mašinu.
Kit je ustao sa stolice.
Imam deset godina, rekao je. Pevać sa masnom
kosom, Chuck Berry, peva ŠKOLSKE DANE.
Piškim u krevet svake noći. Mary Elmer ne
veruje da njen otac pravi najbolji lepak u celoj
zemlji. Dobijam erekciju od njenog konjskog
repa. Uče me algebru, fiziku i lažnu istoriju.
Loš sam u tome. Imam deset godina. Imam isto
godina koliko i moj stric, tako da sam istovre-
meno sin svoga dede, brat. svoga oca. Svi
imamo deset godina: Otvaramo jedan koverat
sa PORUKOM, ali niko ne može da je proćita.
Napisana je nekom čudnom kombinacijom AL-
GOL, COBOL, FORTRAN i PL 1 jezika.
Smejemo se poruci. Elvis Presley peva Jail
House Rock na radiju. Mrzim algebru, ali niko
ne ume da mi objasni zašto. Otac pije JACK
DANIELS. Moja prva ljubav ima deset godina,
ali ona to ne zna. Bacamo koverat sa porukom
u kantu za đubre, pored praznih boca JACK
DANIpLSA. Đubretar čita poruku. Smeje se i
on. Veštački zubi. Majka je na kolenima.
ČEMU se moli? Hrane me algebrom i reiigijom.
Moram da uspostavim delikatnu ravnotežu iz-
medu ove dve. Moram da Čekam na Mary Elmer
da odraste, kako bih mogao da je tucam legalno.

[376]
Raširiću joj noge i onda ih zalepiti za krevet.
Ona kaže: Dodaj N X-u.
Ne kaže VOLIM TE KIT, ona kaže, dodaj N
X-u.
Šta je to Mary? Kakve su to gluposti koje bacaš
pred mene? Ona plaće, ali plače drugačije,
plače nekim nepoznatim jezikom.
N predstavlja adresu OPERANTA, a X adresu
A K U M ULANTA. Kad se novi podaci ubrizga-
ju u memoriju, akumulant sa specifikacijom X
će biti poništen. Ona postaje NULA. Y ja sam
NULA. Tražimo izlaz u snovima. Dodajemo
različite brojeve naŠim nulama, postajemo 10,
20, 30 . .. Sanjamo naše numeričke karakte-
ristike...

r
p q
0 1 1
1 0 1
1 1 0
0 0 I

U redu je Kit! viče ona. Nije nam loše ni

ovako. Daj mi ruku. Možemo da šetamo
zajedno. Možemo da ignorišemo naše sudbine.
Možemo da kupimo flašu ŠERI-BRENDUA i
da se napijemo. Možemo da vodimo Ijubav na
tavanu. Možemo da postanemo poznati Ijudi.
Možemo da sviramo K. 516 sa budimpeštan-
skim kvartetom. Možemo da provedemo naj-
bolje godine naših života vežbajući potpise.
Kit je počeo da se smeje.
Ross se nasmejao.
Linije na ekranu su polako bledele.
[377]
Pogledaj, rekao je Kit pokazavši na jednu
liniju, moja sestra je viša od mene. Ovo je moj
ujak Jay Jay . . . ovo je Ma, a ovo ovde si ti.
Samo što ovde izgledaš još lepše. Ovo je Janet
iz moje mladosti, a ovo je . . . ko je sad ovo?
Jane Fonda? Kissinger sa leptir-mašnom? Pre-
skočiću ovu osobu . . .
H si bolestan, rekao je Ross.
Ja NISAM bolestan, rekao je Kit.
Siguran si?
D A A A A , rekao je Kit.
A šta ako se tvoje dve misli ne sretnu?
Dobićete dve za cenu jedne.
Evelyn je ušla u sobu. Nosila je košulju u
jednoj ruci.
Dodi ovamo, rekla je.
Gde? upitao je Kit.
OVAMO.
Kit joj je prišao.
Odlično, rekao je Ross. Tvoj funkcionalni
dijagram je jednak AJbertovom, sa drugog
sprata. Taj glupi elektrićar koji je pokušao da
mi proda osiguranje za bolju budućnost.
Bolestan si, rekla je Evelyn navlačeći Kitu
košulju.
Pripremi ga, rekao je Ross.
Evelyn je ispružila ruku. Onda je uhvatila Kita
za pantalone i povukla nadole njegov rajferšlus.
Zavukla je ruku unutra i izvukla njegov ud.
IMALA SAM OBIČAJ DA KAŽEM, nasme-
jala se, IMALA SAM OBIČAJ DA KAŽEM
KAKO JE OVO SVE ŠTO STOJI IZMEĐU
ŽENE I PREDSEDNIČKE FOTELJE, A L I
NE MISLIM VIŠE TAKO . .. Ovo je samo
[378]
glista iz napuštene baste. Što se mene tiče, ja
sam vegetarijanac....
Primićeš, nastavio je Ross, NAJVEĆU MAG-
NETNOSTRIKTIVNU DOZU Z A UNI-
ŠTENJE S EKSUALNOSTI. Ovo je test broj
jedan: oktalna notacija glavnog stovarišta. Oči-
stićemo te seksualnosti. To što ti visi ima samo
terminalnu autoorijentaciju. Ovo je operacija u
nekoliko nivoa . . . Daćeš nam svoje ispravne
karakteristike. Nikakve manipulacije . . . samo
osnovni podaci. KOLIKO PUTA SI TO UPO-
TREBIO?
Evelyn je položila Kita na krevet. Izvukla je iz
mašine kabl koji je na završetku imao tri Iinije.
Dve je obavila oko njegovih nogu, a treću je
prikačila jednom kapicom na njegov potiljak.
Koliko puta? upitala je. I zašto? OVO JE
PRAVA ESP JEBACINA! NAPUNI-I-IDI
GENERATOR ZA UNIŠTENJE SEKSUAL-
NOSTI. Odatle sve dolazi. Koga će u budućno-
sti zanimati tvoja seksualnost? Mogu da pitam
vlasnika tvog apartmana da mi da osnovne
podatke o tvom bivšem životu. Njegov sistem
monitora, koji je ugraden u svakom krevetu,
prikazaće nam tvoje najznačajnije seksualne
karakteristike. OVO JE ESP KASTRACUA
SA MULTI IZLAZOM.
Evelyn je uključila mašinu. Kit se pomerio na
jednu stranu. To je bila struja.
Ovo ti nije potrebno, rekla je Evelyn. Tvoja
objektivna konfiguracija ima 1:1 translator.
Tvoja perforirana frekvencija je manja nego
molekularna mantisa mog životnog soka.
BIĆEŠ MARGINALNI LJUBAVNIK . . .
[379]
Učinilo mi se da sam video krv na njenim
rukama. KO Tl JE REKAO DA ODRASTEŠ?
TO JE BILA LAŽNA INSTRUKCUA! ZNAŠ
LI ŠTA ĆU DA URADIM SA OVOM
MRTVOM GLISTOM! BACIĆU JE U ROS-
SOV MAGACIN KOJI JE VEĆ PUN DO
PLAFONA. TOM JONESOV KURAC JE
BIO NA AUKCUI PRE NEKI DAN. PRO-
DAT JE ZA POLA MILIONA. ALI, NE
ZBOG VELIĆINE! ZBOG POTPISA NA
NJEMU! VELIČINA MUŠKOG UDA, ME-
RENOG SAMO UPOTREBLJIVIM DIGI-
TRONIMA KOJE ON SADRŽI, JESTE IRO-
NIČNO MALA. UD OD 24 UPOTREBLJIVIH
DIGITRONA JE KADAR DA PODNESE
PARTNERA U RASPONU OD - 2 " DO +
223 T O NUE POTREBNO, ZAR NE?
ŠTA MOŽEŠ DA RADIŠ SA SVOJOM NU-
LA SUPRESUOM? JANE FONDA NEĆE
DA SE TUCA S TOBOM. ŠTA OSTAJE?
PRVA JAVNA KUĆA? PRETVORIO SI SE
U COITUS KULU SAMO ZATO ŠTO TVO-
JA PASTA ZA BRUANJE SADRŽI HOR-
MONE! PUSTI ME DA TE OSLOBODIM
TOGA! TO JE TO! TOOOO!
Kit je kriknuo.
Ross je zatresao rukom jedan od moriitora.
SMIRI SE SAD! RADIŠ VAN LINIJE. TVO-
JE ZONALNE KARAKTERISTIKE SU
ZBUNJENE. SADA SI »BEZ«. TVOJ EK-
STRAPOLACIONI KRUG JE OHLAĐEN.
JA SAM TE OHLADILA —
Auuuuuuhhh, Kit je počeo da stenje.
JA SAM TE OHLADILA . . .
[380J
Ross je okrenuo glavu na drugu stranu.
TO JE TO . . . NEMAŠ VIŠE POGREŠNE
AMBICUE. JA SAM URADILA NA HILJA-
DE SLICNIH OPERACUA. ZNAŠ ZAŠTO?
ZATO ŠTO MI JE JOŠ STALO DO LJUD-
SKE RASE. OČISTILA SAM TISVE KANA-
LE. OSTANI MIRAN! POKRIVAM TVOJU
RUPU CINKOM . . TO DOLAZI JOŠ IZ
STAROG EGIPTA. ONI SU STAVLJALI
CINK NA RANE POVRŠINSKI, U FORMI
KALAMINA . . .
Oooooh, čuo se Kit.
USTANI SAD! NAHRANI SE PODACIMA
IZ KOMPJUTERSKE KARTE! NE POSTO-
JE VIŠE NIKAKVE LOGIČKE VEZEIZME-
ĐU TEBE I OVE MRTVE GLISTE! SADA
SI ČIST, ZAR NE OSEČAŠ?
Kit je ostao da leži na krevetu. Onda je rekao
nešto što sam najmanje očekivao
Hvala vam . . . mislio sam da ću umreti.
Ne još, rekao je Ross. Ne umireš onda kada ti
to odlučiš.
Gde smo? upitao je Kit.
Na pola puta . . . prešli smo tek pola puta. Ima
još mnogo čega. Moram da te vratim u tvoje
primamo stanje. Moram da te očistim do kraja.
Pogledaj ovo! Uzeo je iz fijoke jednu pomo-
randžu.
Pomorandža? Mogu da je oljuštim, da ti dam
jednu krišku i da te UBUEM tim. To nisi znao,
zar ne?
Ova pomorandža sadrži 0,19 procenata
salmonela-bakterija; 1*76 procenata radioaktiv-
nosti; 2,24 procenata sulfur-dioksida; 4,00 pro-
[381J
cenata crvene boje broj 2; 0,87 procenata
nukleinskih kiselina; 12,2 procenata epinefrina;
6,56 procenata bitionola; 64 procenata veštač-
kog vitamina C i ostalo je nemoguće izmeriti
pod sadašnjim uslovima. Da bih te ponudio
ovom pomorandžom, ja moram da je vratim u
njeno primarno stanje . . .
Ross je otišao do stola i odande podigao jedan
špric. Napunio ga je nekom tečnošću i počeo da
je ubrizgava u pomorandžu. Nekoliko minuta
nakon rapidne muskularne terapije, reakcija se
primečuje u laboratorijskoj analizi svake po-
sebne kriške . . . U intervalima od po jedan sat,
posle ubrizgavanja terapeutske doze različitih
sulfonamida, svaki primerak će promeniti boju,
specifičnu težinu, ukus i sastav. ALI, TO JE
SAMO JEDNA INJEKC0A! Šta da radimo s
radioaktivnošću?
Ubrizgao je i drugu injekciju u pomorandžu.
Pogledaj, vrh koji dobijam na monitoru, poznat
kao RAFF, isuviše je mali da bi mogao da se
akuratno izmeri. Spektar gama-zraka omoguća-
va toliko malo materijala, samo za Gc i GC-MS
analize. U ovom primerku, srećom, moguće je
identifikovati radioaktivnost na osnovu MS zbog
karakterističnih jona velikog intenziteta, koji su
prisutni u spektru mase na 109 i 194 AMU.
Vidiš, meni je potrebno NAJMANJE TRI
MESECA DA VRATIM POMORANDŽU U
NJENO PRIMARNO STANJE! Ja ne želim da
se zezam s tim stvarima. I ti me sad pitaš gde
si? OČISTl SE!
Kit se spustio na kolena. Video sam kako zaba-
cuje glavu unapred i kako počinje da povraća.
[3821
Zeleno po belom podu.
POČNI SA SAMOČIŠĆENJEM! Pristupi svom
biću iz nepoznatog ugla. To je tvoje binarno
traganje za primarnim bićem. IZVUCI SVOJU
APSOLUTNU KARAKTERISTTKU. PO-
STANI SVOJ VLASTTTT ANALIZATOR!
Ubrizgavaš neka govna u sebe i onda dodeš
ovde tražeći pomoćf Pronađi svoj vlastiti gene-
rator arbitrarnih funkcija. STUPI U KON-
TAKT S MAYAMA! Oni će uprostiti tvoj
misaoni tok. Ukopčaj svoj reversabilni magnet-
ski proces! Moraš da pronadeš vlastiti potencio-
metar. Skala tvog najbržeg čišćenja doseže do
deset kilomegacikla. OSLOBODI SE PROŠ-
LOSTT. Dobijaš li povratnu snagu od oslobode-
ne linije? Dobro je! OSLOBODI SE SVOJE
FIKSIRANE TALASNE DUŽINE! Da li si
lak kao perce? Dosegni do te tačke i daću ti
ključnu promenu. Lak kao perce?
Ooooooohhh, Kit je povraćao svuda oko sebe.
OSLOBODI SE ETIKETE. PROMENI POT-
PIS NA KREDITNIM KARTAMA. OSLO-
BODI SE SVOG AUTOMATSKOG SEN-
ZORNOG NOSAČA. Jer;.. niko ti više ne
može pomoći. Kada staneš na svoje noge, skroz
se uspravi i izadi iz ove sobe. Ako ne staneš na
svoje noge . . . Evelyn se spustila na kolena.
Video sam da je počela da se moli, ali nekako
čudno, pevušeći pesmicu, nešto nalik na grego-
rijanske chants.
Aaaaaaaaaaa, Kit nije mogao da se zaustavi.
ONA SE MOLI ZA TEBE! ZAR NE VIDIŠ,
ONA JE NA KOLENIMA! ONA BACA
5.000 GODINA MEDICINSKIH ISTRAŽI-
[383J
VANJA U KANTU Z A DUBRE!
OBRAĆA SE BOGU Z A POMOĆ. POGLE-
DAJ, IKOMPJUTER REAGUJE NA NJENE
VffiRACUE! ONA IMA PREKO OSAMDE-
SET MISAONIH TOKOVA ISTOVREME-
NO
Uh, rekao je Kit.
Imao sam utisak da će da se uguši. Nisam
mogao da mu pomognem. On je prolazio kroz
nešto, ZAJEDNO smo prolazili kroz nešto što
je trebalo da predstavlja isceljenje. Uskoro će
osvanuti novi dan. Znao sam jedino to da će
kroz prozor ove zamračene sobe, za koji trenu-
tak, za koji sat, u6 jedan novi dan, materijalan
i opipljiv, da ćemo ga Kit i ja uskoro moći da
dodirnemo rukom, kao nekog starog
drugara . . .
NEMOJ NIŠTA DA VIĆEŠ! Nervira me ta
buka. Imaš Ii ti nešto za moju glavobolju? NE.
Zato što si se zaključao u vlastiti ogziliarni ma-
gacin! Evelyn, on baca neku prljavštinu po na-
šem belom podu!
Ćist je, rekla je Evelyn.
JOŠ NUE ČIST! Pedeset miliona ljudi šeta
ulicama sa svojim ozračenim veštaČkim vilica-
ma. Poljubi bilo koju devojku na uglu, i
moždane ćelije će ti se pretvoriti u stotine
listova radioaktivnog kupusa! STAVI GrA NA
STOLICtJ.
Treba li to? upitala je Evelyn.
DAJ MI SLDCU NJEGOVOG MOZGA,
KRUPAN PLAN.
Evelyn je posadila Kita na ECT stolicu.
U kojim intervalima? upitala je.
[384]
Deset na deset, rekao je Ross.
Evelyn je pritisnula dugme. Mislim da je bila u
transu. Na ekranu se pojavila slika Kitovih
moždanih ćelija.
KRUPNO, rekao je Ross. f
Evelyp je opet propustila struju.
NE VALJA . . . POGLEDAJ! KOJE JE
PRIHVATLJIVO VREME Z A NJEGOVU
PRIRODNU SMRT? Krupno! TRI MESECA?
GODINU DANA? U L A Z MU JE ISUVIŠE
SLAB DA BI GA PREBACIO NA DRUGE
FREKVENCUE. I DECA SU MU DEGE-
NERISANA . . . NJEGOVA BUDUĆA DE-
CA. POGLEDAJ . . . TO JE DEVOJČICA,
ZAR NE? TREBALO JE DA IMA DEGE-
NERISANU DEVOJČICU, POTREBNA MU
JE POMOĆ.
Evelyn je isključila struju.
Pomoć? rekla je.
Prišla je ormaru i odande izvadila srebrnu
metalnu kutiju. Unutra je bio špric, veliki,
nikad tako nešto nisam video. Plastični cilindar
u koji je ^rebalo staviti sadržaj za injekciju je
bio nepravilan: u gornjem delu, tamo odakle je
tečnost trebalo da krene ka igli, bio je širok.
Skupljao se idući ka donjem delu, postajući igla
sam od sebe. Evelyn je polomila, u potpunoj
tišini, bočicu sa sadržajem za injekciju. Zvuk je
odzvanjao neko vreme i najzad se sasvim
utišao. Prišla je Kitu, odlučno.
Epytrephine, rekla je.
Počela je da mu ubrizgava injekciju u glavu.
Žao mi je, rekla je, moram da te očistim do
kraja. Ne volim da ti ovo govorim, ali. . . da bih
[385]
sprečila da na svet doneseš jednog degena,
moram da ubijem tvoju vlastitu kćerku u tvojoj
moždanoj ćeliji. Ona je ružna. Ona je nakaza. I
ti si degenerisan. Naši životi su degenerisani. . .
u samim genima. Tu nema pomoći. Ne volim da
ti ovo govorim . . . Čuješ me?
Kit je pao sa stolice. Evelyn je vratila špric u
metalnu kutiju.
On ostaje ovde, rekao je Ross i pošao ka i/Iazu.
Kit? rekao sam.
Nije se pomakao.
On te više ne čuje, rekao je Ross.
Kit?
Soba 16—23, Ross je rekao Evelyn. Svakod-
nevna terapija.
Kit, reci mi nešto . . .
Nije se pomakao.
Slušaj, nastavio sam, mora da postoji neki drugi
svet. Hajde da pronademo neki drugi prostor . . .
nešto
Nešto što ne postoji, rekla je Evelyn. Neki novi
san.
IZAAAADJIII IZ SOOOOOBEEE!!! urliknuo
sam.
Podigao sam ga s poda. Imao je ravnodušan
izraz na licu. Mislim da me nije prepoznao.
Kit, rekao sam, hajdemo nekud odavde.
Stavio sam njegovu ruku oko vrata. Nije se
opirao, hodao je nekako čudno, automatski,
krećući se kao da su mu zglobovi postali
odjednom kruti i umrtvljeni. Poveo sam ga ka
vratima.
On ostaje ovde, rekao je Ross.
Ovde?

[386]
On ostaje ovde, ponovila je Evelyn.
A ja? upitao sam.
I ti ostaješ ovde, rekao je Ross.
Nisam znao da li su vrata zaključana. Nekako
ću ih razvaliti i pobeći odavde.
Gde je toalet? upitao sam.
Prekoputa, Evelyn je otvorila vrata pokazujući
rukom.
Stavio sam Kita na stolicu. On će ostati tu.
Stegao sam mu mišicu, nadao sam se da će me
shvatiti. I pošao sam. Do toaleta i do prozora
pri samom vrhu, koji je popustio pod snažnim
naletom moje želje za izbavljenjem.
Nisam znao da li ću imati dovoljno snage i
veštine da iskočim napolje. Nisam znao koliko
sam bio visoko. Znao sam, znao sam sigurno
da, kada budem dodirnuo nogama tle, kada
budem otvorio oči nakon neopisivog straha,
ugledaću svetlost tog novog dana, rukovaću se s
njim i zajedno ćemo prostrujati niz novo jutro
pokušaću da zaboravim sve što se dogodilo u
bližoj i daljoj prošlosti.
I skočio sam.
Raširio sam ruke, zanjihao se levo-desno i, pre
nego što sam dodirnuo tle, otvorio sam oči.
Napoiju je bila noć.
Učestvovali su:

JOHN VICKERY, glumac, rođcn u Kaliforaiji 7. III. 1950. Živi

u Kalifornijt i 7. III ovih godina.

MARIE-LOUISE, jedna od najtalentovanijih studentkinja mole-

kularne biohemije, radi kao vaspitačica nezbrinute dece u
institutu u Fresnou.

RON ARGELANDER, predaje na njujorškom univerzitetu.

Njegova devojka Sharma Bennett živi dva sprata iznad njega.

TRINKA PAPPAS, trenutno živi u Norveškoj. Njene amaterske

fotografije su izložene u muzeju Moderne umetnosti u
Njujorku.

BILLIE HOLIDAY, crna pevačica američkog bluza.

LISSA RENAUD, studentkinja dramskih umetnosti. Rodila dve

devojčice, bliznakinje, u braku sa poznabm pesnikom bit-
-generacije Michaelom McOurom.

GAYE ANN SMILEY, živi u Londonu. U Evropi.

SHARMA BENNETT, piše tudu poeziju i živi dva sprata iznad

Rona Argelandera.

KEYSTONE KORNER, najznačajniji džez-klub dvadesetog ve-

ka. Nalazi se na uglu svetova, u North Beachu. u San
Franciscu.

RAHSAAN ROLAND KIRK, najsvetliji džez-muzičar moje

generacije. Nosiq.je tamne naočare i više ne živi.

[389]
STEVEN MARLEY PINSON — BUFF, scenski dizajner na
kanadskoj televiziji. Piše novogodišnje čestitke levom
rukom.
LYNN KIZLIN, šije odelca za svog sina i ne javlja se. Ne zna se
koliko živi u državi Vajoming.

JIMI HEN0R1X, odavno vcć nije bio kod nas. Drugj su dolazili,
ali nikad nisu stigli.

PETER BOGDANOVICH, filmski reditelj i kritičar. Da nije bilo

dnigog svetskog rata, živeo bi u Beogradu.
JEAN WEST, rcklamira puter od kikirikija i fotelje za gledanje
TV-programa na lokalnoj gradskoj mreži
LAWRENCE FERLINGHETTI, jedan od očeva i idejnih vođa
pesnika bit-generacije. Direktor je izdavačkc kuće koja
može da postoji samo u San Franciscu.

SAM SHEPARD, američki dramski pisac. Dali su mu i Pulicero-

vu nagradu. Njegov konj Milton nije dobio ništa.

VAN MORRISON, irski pevač i kompozitor, nekadašnji Član

popularne grupe »THEM«. Živi u San Anselmu, u Kalifor-
niji.
KIT POTAMKIN, muzičar i čovek. Zaspao je na železničkoj
pruzi u blizini meksičkog grada San Miguel de AUende. Telo
mu je kremirano na lokalnom groblju u Sacramentou, u
Kalifomiji.

MA HENSON, živi u Las Vegasu, kao Joanna. Ima dugu kosu.

SHELLEY LISLE, provodi dane u Institutu za psihodramatske

terapije u Los Angelesu.

SCOTT ĆHRISTOPHER WREN, živi u dva sveta koja ne mogu

da postoje zajedno, ali mogu paralelno. Spava u vreči za
budenje.
LIBBY DALE, nije uopšte Libby Dale. Ona je samo Libby

LITTLE ROGER, muzičar i pesnik. Pominje se i na drugim

mestima.
HARRY MAXWELL WHEELES, govornik i diplomata. Uglav-
nom živi od govorništva.

[390]
NANCY WREN, uništila je sve biografske podatke o sebi. ViSe
ne živi na istim mestima.

ALLEN GINSBERG je Alen Ginzberg.

HELL'S ANGELS, grupa motorciklista iz snovačke zemlje

ANGELIQUE JARPA, ubijena u uličnoj tuči u gradiću Arcata,

u severnoj Kalifomiji. Više je nema, kažu,

PATTY ENNIS, živi i radi u Los Angelesu. Ne zna se koliko i

kako.

DAVE SPELLING, vlasnik kockamioe u Renou, država Nevada.

U blizini snovačke zemlje.

GRAHAM NASH i DAVID CROSBY, pesnici uz muziku. Vole

ih još neki drugi Ijudi.

CHICK COREA, džez-muzičar i kompozitor. Ima nešto kad

digne levu ruku s klavira, a desnu ostavi na njemu.

»AM/FM« 198«. MONOCOLOR

SVE KRUPNE SITUACUE I KRUPNI PLANOVI U KNJIZI
SNIMUENI PISAĆOM MAŠINOM »OLYMPIA« TRAVEL-
LER DE LUXE.
 Beleška o piscu

Milan Oklopdžić rođen 1948. u Beogradu. Diplomirao na

Fakultetu dramskih umetnosti, Grupa za dramaturgiju. Magistri-
rao 1976. u SAD sa temom »Psihodramatske predstave —
pozorište i terapija«.
Objavljivao u skoro svim nasim časopisima i u inostranstvu. Stalni
je umetnički savetnik Medunarodnog pozorišnog festivaia u San
Francisku. Autor je višc od desetak pozorijnih i dvadesetak
radio-drama: Volim te dok jeđeš jabuku, jedna od njih, odabrana
je da otvori svečanu proslavu pedesetogodišnjice evropskog radija
u Parizu, 1974. u produkciji ORTF. To je deJo kasnije emitovano
u četmaest evropskih zemalja.
Autor je pet knjiga: CA- BLUES, VIDEO, MBTRO, SIV i
HORSELESS
Pisao je igrane serije i pojedinačne emisije za televiziju. Koautor
je drame A Day at the Wreckyard s američkim dramskim piscem
Semom Separdom.
Svirao je bubnjeve sa beogradskim rok-grupama i kafifornijskom
PABLO CRUISE. radio je na kompjuterima za UCDS, kao
radnik u radionici za proizvodnju specijainih scenskih efekata, bio
je asistent na UCD za predmet tehnika dramskog pisanja i
pomoćnik poznatog pozorišnog stvaraoca Pitera Sumana na
projektu »Monument for lshi«.. Stalno je zaposlen u Televiziji
Beograd, u Redakciji programa za kulturu-
Kalifornijski bluz je dobio nagradu »Miloš Cmjanski« za 19K3.
godinu. Knjiga je doživela šest izdanja i ukupan tiraž od 80.000
primeraka.
Milan Oklopdžić
CA. BLUES
Drugo BIGZ-ovo izdanje
Džepna knjiga Beogradskog izdavaćko-grafičkog zavoda

Glavni i odgovomi urednik

Dimitrije Tasić

Uređuju
Radoslav Bratić, Ljubiša Jeremić, Ljiljana Lapčević,
Miroslav Maksimović, Rajko Petrov Nogo, Jovan Radulović,
Tiodor Rosić, Dimitrije Tasić

Kcccnzcnt"
Ljiljana Lapčević

Lektor
Mirjana Pribićević

L iko vno-grafička oprema

Vukosava Sibalić

Korektura BJGZ-a

Izdavač
RO Beogradski izdavačko-grafički zavod
Đeograd, Bulevar vojvode Mišića 17

Generalni direktor
Dobrosav Petrović

Za izdavača
Antun Martić

Štampa
RO Beogradski izdavačko-grafički zavod
Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17

Telefon plasmana: 011/653-899

Tekući račun za sve uplate: 60802-603-23264

Tiraž: 20.000 primeraka

Beograd, 1987.
YU ISBN 86-13-00156-4