II kolokvijum iz institucija EU

Заједничка пољопривредна политика

- Заједничка пољопривредна политика спада у најстарије и најконтроверзније

заједничке политике Уније. Настанак ЗПП-а тешко је схватити без увјерења о
храни као основној потреби и тежње скоро свих земаља свијета да сопственом
пољопривредом обезбиједе независност у снабдијевању храном у односу на друге
земље.
- Историјат настанка и развоја политике:
Пољопривреда је од самог оснивања Европске заједнице била једна од главних
тема као и једна од главних тачака Римских уговора 1957. године. Такав нагласак
на пољопривреду стављен је због сјећања на несташице хране и пољопривредних
залиха у Европи након Другог свјетског рата.

 Начела ЗПП уобличена су на Конференцији у Стреси 1958. године. Двије године

послије, механизме политике прихватило је шест земаља оснивачица Европске
заједнице. ЗПП се почела примјењивати од 1962. године.
 Основни разлог за формирање Заједничке пољопривредне политике крије се у
чињеници да је 1962. године када је установљена, обезбјеђивала само 80% укупне
потрошње ЕЗ. Земље чланице жељеле су да повећају пољопривредну производњу
и смање зависност од увоза хране.
 Политика се састоји од скупа правила и механизама који регулишу производњу,
продају и пласирање пољопривредних производа у Европској унији, уз посебан
нагласак на развој сеоских подручја.
 Заједничка пољопривредна политика је једно од најважнијих подручја дјеловања
и концентрације средстава којима располаже Европска унија. Такав положај
пољопривреда не заузима само зато што на њу отпада 40% буџета ЕУ, броја људи
и подручја које обухвата, него и због симболичне важности и преноса
суверенитета у том подручју, са националног на виши европски степен.
Циљеви ЗПП су:
 Подизање пољопривредне продуктивности путем техничког напретка и
рационалног развоја пољопривредне производње;

 Осигуравање животног стандарда за пољопривредну популацију, нарочито

подизање плата особама које се баве пољопривредом;
 Стабилизација тржишта;
 Сигурност снабдијевања тржишта;
 Осигурање пољопривредних производа за потрошаче по разумним цијенама;

1
 II kolokvijum iz institucija EU

Три су начела (дефинисана још 1962.), на којима је заснована Заједничка пољопривредна

политика:
1. Јединствено тржиште које има два значења:
- Примјену (на пољопривредне прозводе) правила о слободном промету робе
између држава чланица и одређивање заједничких цијена и помоћи, без обзира на
сједиште економског субјекта.

- Коректна примјена тог начела захтијева заједничко регулисање цијена, исплаћивања

помоћи и правила конкуренције, хармонизацију прописа о здравственом осигурању и
административним поступцима као и заједничку вањскотрговинску политику;
 2. Приоритетност Уније- Тим начелом осигуравају се активности на два
степена:
- давање приоритета пољопривредним производима из Уније пред увозним
производима
- заштитом унутрашњег тржишта од поремећаја изазваних неконтролисаним
увозом пољопривредних производа са ниским цијенама, као и од поремећаја на
свјетском тржишту.
3. Финансијска солидарност- Трошкови који произлазе из примјене Заједничке
пољопривредне политике морају бити подијељени међу свим земљама чланицама, без
обзира на њихов национални интерес.

Европски фонд за усмјеравање и гаранције у пољопривреди (EAGGF)

 CAP се финансира из средстава Европског фонда за усмјеравање и гаранције у
пољопривреди (European Agricultural Guidance and Guarantee Fund - EAGGF).
Основан је 1962. године и састоји се од:
- Гарантног одјела- Финансира трошкове заједничких организација тржишта, то јест
мјере за регулисање пољопривредног тржишта Уније, као и поврате од извоза у треће
земље (куповина и складиштење пољопривредних вишкова и подстицање извоза
пољопривредних производа).
- Одјела за смјернице - Омогућује континуирано финансирање заједничких и
националних мјера за развој села на темељу Заједничке иницијативе за рурални развој
(нпр. инвестирање у нова средства за рад и технологију).

 Гарантни одјел је важнији и дио је обавезних издатака буџета ЕУ. Улога Одјела
за смјернице више се састоји у подстицању регионалног развоја и уједначавања
разлика између појединих дијелова ЕУ.
Агенда 2000.
 1997. године, Комисија је предложила реформу CAP-a у склопу Агенде 2000. -
пројекције развоја пољопривреде Уније у периоду 2000. - 2006. с обзиром на
очекивано проширење.

 Преговори и споразум о реформи ЗПП закључени су на састанку Европског

савјета у Берлину 1999. године. Агенда 2000. била је најрадикалнија и
најопсежнија реформа ЗПП. Ова реформа је предвидјела:
- појачавање конкурентности пољопривредних производа на унутрашњем
(европском) и свјетском тржишту;
- Омогућавање достојног животног стандарда особама које живе од пољопривреде;
2
 II kolokvijum iz institucija EU

- Стварање замјенских послова и других извора прихода за пољопривреднике;

- Осмишљавање нове политике развоја села;
- Имплементација еколошког начина размишљања и структурисања ЗПП;

- Побољшање квалитета и сигурности хране;

- Поједностављење пољопривредног законодавства и децентрализација
администрације, како би правила и поступци постали јаснији, траспарентнији и
једноставнији за примјену.
Нова пољопривредна политика
Од 1. јануара 2005. године примјењује се нова пољопривредна политика у складу са
реформом договореном у јуну 2003. године. Главни елемент нове политике је
субвенционисање пољопривредника независно од њихове производње.
Износ субвенција је директно повезан са мјерама за заштиту околине, безбједност хране,
примјену здравствених стандарда за биљке и животиње, мјерама за добробит животиња
и сл.

 Уз субвенције, пољопривредници могу користити и средства која се додјељују

кроз политику руралног развоја, а у склопу тих мјера смањиће се директна
плаћања великим пољопривредницима.

Политика конкуранције у ЕУ
 Политика конкуренције је присутна од настанка Европске уније, са ограниченим
дјеловањем с обзиром на мали број тадашњих заједничких политика.
 Основни циљ ове политике је спријечавање поремећаја на тржишту који
произлазе из монопола и неких облика државне помоћи, усљед чега она на једној
страни повећава ефикасност приврјеђивања а на другој омогућава потрошачима
већу слободу избора, квалитетније производе и ниже цијене.
 Политика конкуренције ЕУ обично се односи на највећи дио услуга и на све оне
пословне опарације које се обављају локално. Те операције по правилу обављају
мање фирме које на тржишту не могу имати тако велико учешће да би дошле под
удар антимонополске политике Уније.

 На удару антимонополске политике ЕУ углавном су велике фирме и међународни

гиганти. Политика конкуранције ЕУ у досадашњем раздобљу имала је као кључни
циљ интеграцију европског тржишта.
 Прописи о конкуренцији имају сврху осигурати да европски економски простор,
темељен на тржишним силама, може учинковито функционисати. Политика
конкуренције Европске уније темељи се на пет главних начела:
- забрана удружених пракси, споразума и удруживања између предузећа која могу
утицати на трговину између држава чланица и спријечити, ограничити или
искривити конкуренцију унутар заједничког тржишта;
- забрана злоупотребе доминантног положаја унутар заједничког тржишта,
уколико он може утицати на трговину између држава чланица;

3
 II kolokvijum iz institucija EU

- надгледање помоћи коју додјељују државе чланице или која се додјељује путем
државних средстава у било којем облику која представља пријетњу у смислу
искривљавања конкуренције давањем повластица одређеним предузећима или
производњи одређене робе;
- превентивно надгледање обједињавања предузећа с европском димензијом, путем
одобравања или забране планираних повезивања;
- либерализација одређених сектора гдје су се јавна и приватна предузећа, попут
телекомуникација, превоза или енергије, досад монополистички развијала.
Шеме државне помоћи, социјалне субвенције или субвенције за промовисање културе и
очувања баштине такође су примјери могућих изузетака од строге примјене правила о
конкуренцији.

Тешкоћа при провођењу учинковите политике конкуренције лежи у чињеници да Унија

мора стално одржавати равнотежу између циљева који су понекад противрјечни, будући
да мора осигурати да:
- потрага за савршеном конкуренцијом на унутрашњем тржишту не учини европска
предузећа мање конкурентним на свјетском тржишту;
- напори на подручју либерализације не угрозе обављање јавних услуга које задовољавају
основне потребе.

- Medjunarodna integracija povecava konkurenciju- na vecem jedinstvenom trzistu , na

kojem se vise trguje , konkurecija treba da raste sto dovodi do inovacija.Inovacije
dovode do rasta produktivnosti, a ona je najbolji put rast konkurentnosti.Politika
konkurecije je od velikog znacaja za funkcionisanje zajednickog jedinstvenog trzista i
ostvarivanje 4 slobode. Cilj politike konkurencije je da doprinese trzisnoj razmjeni
i daljem izgradjivanju trzista.
Drzavna pomoc u politici konkurencije: koristeci svoj monopol prinude drzava moze da
prikuplja poreze od jednih i zatim ta sredstva redistribuira drugima,uticuci na taj nacin na
konkurenciju na zajednickom trzistu i odrzavajuci na zivotu preduzeca koja bi bez pomoci
propala.Ova pomoc je veoma zastupljena.
Osnov prava konkurencije: sporazumi izmedju udruzenja,odluke udruzenja i dogovorena
praksa koja moze da nanese stetu trgovini izmedju clanica, a ciji su cilj ili posljedica
sprijecavanje, narusavanje ili ogranicavanje konkurencije unutar zajednickog trzista
sankcionisu se .
Zabranjene su subvencije koje se protive slobodnoj konkurenciji na zajednickom
trzistu,zabranjena je individualna pomoc preduzecima a opravdana kolektivna i to pod
odredjenim uslovima, npr. Ako se radi o regionima.

Индустријска политика

 Дефинисање индустријске политике треба почети од дефинисaња индустрије.

Индустрија се дефинише као група предузећа која производи исте или сличне
врсте производа (услуга) а такмичи се на истом тржишту.
 Индустријска политика представља оне мјере владе које су усмјерене на неку
одређену индустрију или предузеће. Свјетска банка дала је своју дефиницију

4
 II kolokvijum iz institucija EU

индустријске политике која каже да су то напори владе да би се измијенила

индустријска структура и да би се унаприједио привредни раст заснован на
производњи.
 У неразвијеним земљама, генерално се индустријска политика посматра као
средство привредног развоја кроз давање предности једнима у односу на друге. У
развијеним земљама ова политика може да значи стварање услова за слободну
конкуренцију.
 Прерасподјела ресурса је у центру индустријске политике. Улога влада у овом
процесу изузетно је захтјевна. Њен основни задатак је наћи формулу како помоћи
тржишту да се остваре бољи резултати од оних који би били остварени у систему
потпуно слободног тржишта.
 И поред настојања земаља да смање утицај јавне интервенције, примјери
развијених земаља показују да су у претходном периду највише успјеха имале
управо оне земље чије су власти интервенисале у привреди, наравно на ефикасан
начин.
 Оправдања за индустријску политику крију се у неколико разлога:
- Први је тржишна грешка (само тржиште не ствара неки производ па је потребна
активност државе да се та грешка исправи);

- Други разлог је помоћ индустријама које настају или нестају као и помоћ
стратешким индустријама;
- Компензација, надокнада (ако се процијени да је нпр. социјална политика скупа и
да су фирме оптерећене високим трошковима а пошто је немогуће брзо опозвати
такву политику онда се помоћ рачуна као компензација за социјалне, еколошке
или неке друге политике);
- Помагање одређених региона и крајева (обично су то ријетко насељени региони
гдје је све мање становништва);
- Пети разлог је помагање одређених сврха, истраживања, екологије и привреде...
- Привлачење улагања;
- Привилеговање одређених индустрија;
- Корупција (државни службеници одобравају конкретним фирмама и од њих
добијају одређени проценат додијељене помоћи).

Industrija se definise kao grupa preduzeca koja proizvode iste ili slicne proizvode , a takmici se
na istom trzistu.Industrijski sector u EU je imao koristi od carinske unije, ali uvodjenje
zajednickog trzista nije imalo jednakog uspjeha u svim sektorima industrije.70ih godina su
sektori brodogradnje,celika i tekstila bili u velikim problemima,80ih je doslo do podsticanja
industrije visokih tehnologija.Instrumenti industrijske tehnologije su :kontrola drzavne
pomoci,politika istrazivanja i tehnoloskog razvoja.Ova politika je primjer primjene principa
supsidijarnosti(ovo nije tacno,ali prof Manja kaze da tako pise u knjizi) –politika EU
primjenjuje se u onoj oblasti gdje je u mogucnosti da ostvari bolje rezultate od nacionalnih
politika.Prije stvaranja EU industrijska politika drzava je bila usmjerena na ocuvanje radnih
mjesta (defanzivna) dok je industrijska politika EU ofanzivna – fokus je prebacen na rizicne,ali
rastuce perspektivne industrije.Cilj industrijske politike je povecanje produktivnosti, putem
inovacija ,strukturnog prilagodjavanja,vrednovanjem prakse.Najosjetljiviji sektori u EU su
brodogradnja,tekstilna industrija,automobilska, metalurska(EZ je 1988.ukinula propise o
pomoci ovoj industriji).Preslo se na racionalizaciju i restruktuiranje proizvodnje.U oblasti
5
 II kolokvijum iz institucija EU

brodogradnje zabranjene su sve mjere pomoci osim onih koje se odnose na istrazivanja i
socijalnu pomoc radnicima usljed zatvaranja brodogradilista.EU je zastupljena i u svemirskoj
industriji razvojem sistema za svemirsku navigaciju GALILEO.To je prvi projekat EU i
Evropske svemirske agencije.U avio industriji EU zauzima visoko mjesto ,Erbas je proizvodjac
aviona EU,bori se za prevlast sa americkim Boingom.
-

Заједничка економска и монетарна политика

Европске уније

 Стварање ЕМУ није било предвиђено у Римском уговору из 1957. године.

 Први пут је идеја о њеном оснивању и стварању јединствене монете поменута од
стране Европске комисије 1962. године.
 Пошто је већ био успостављен систем међусобно фиксираних курсева у Бретон
Вудсу није било мјеста за ново међусобно фиксирање девизних курсева шест
валута земаља чланица.
 Идеја о монетарној унији је поновљена на самиту у Хагу 1969. године и на
иницијативу овог самита 1970. године направљен је Вернеров извјештај који је
предвиђао увођење заједничке валуте до 1980. године.

 Европски монетарни систем(ЕМС) уведен је 13.03.1979. године. ЕМС је имао за

циљ да ограничи варијабилност девизних курсева и допринесе монетарној
стабилности у Европи, као припремна фаза за успостављање економске и
монетарне уније и увођење једне валуте, евра.
 ЕМС је настао због бојазни појединих земаља, као што су Њемачка, Аустрија,
Белгија, Холандија и Луксембург, да ће усљед инфлаторних других валута њихова
валута постати скупља и отежавати извоз.
 Истовремено је уведен и еки – монетарна јединица која је представљала различите
фиксиране количине сваке од валута у ЕМС-у. Европска монетарна јединица се
састојала из „корпе валута“ у коју су ушле националне новчане јединице
ЕЕЗ. Критеријуми за учешће у „корпи“ су били висина бруто домаћег производа,
учешће у свјетској трговини и у трговини унутар ЕЕЗ.

 Европски Савјет 1988. године доноси одлуку о почетку стварања Економске и

монетарне уније (ЕМУ).
 Тадашњи предсједник Европске комисије Жак Делор сазвао је комисију познату
као Делорова комисија са циљем припреме оперативног плана који је по свом
објављивању постао познат као Делоров извјештај. Следећу 1989. годину су
обиљежиле бурне расправе о начину формирања монетарне уније.
 Делоров извјештај је био заснован на три корака према формирању Економске и
монетарне уније:
1. Прва фаза (1990-1993.) је обухватала:
 -уклањање свих препрека слободном протоку капитала између држава
 -слобода кориштења екија (претходнице евра)
 -појачавање економске конвергенције међу државама чланицама

6
 II kolokvijum iz institucija EU

2. Друга фаза (1994-1998.) је обухватала:

 -оснивање Европског монетарног института (претеча Европске централне банке)
 -уграђивање забране кредитирања јавног сектора од стране централних банака у
законодавства држава чланица
 -јачање координације монетарних политика држава чланица
 -јачање економске конвергенције држава чланица
 -спровођење припрема за трећу фазу
3. Трећа фаза се везује за „рођење“ евра, почела је 1999. године и обухвата:
-неповратно фиксирање курсева националних валута
-увођење евра

 -вођење јединствене монетарне политике у оквиру Европског система централних

банака
 -замјена готовине у оптицају националних валута евром од 1. јануара 2002.
године;
Критеријуми из Мастрихта – критеријуми конвергенције
Инфлациони критеријум: годишња стопа инфлације у земљи чланици не смије бити већа
од 1,5% од просјечне стопе инфлације у три земље са најнижом инфлацијом.
Девизни критеријум: Прије уласка у Економску и монетарну унију држава чланица мора
одржавати стабилан девизни курс у ЕМС најмање током двије године прије него се
испитује стање.
Каматни критеријум: Просјечна каматна стопа у земљи чланици не смије бити већа од
2% просјечне каматне стопе у три земље са најнижом инфлацијом.

 Први фискални критеријум: Дефицит буџета државе не смије прећи 3% БДП-а.

 Други фискални критеријум: Јавни дуг не смије прећи 60% БДП-а.
 Најзначајнији догађај у формирању ЕМУ се догодио 02.05.1998. године. Тада је
Европски савјет састављен од шефова држава или влада једногласно одлучио да
11 држава чланица испуњава услове за приступање у трећу фазу и прихватање
заједничке валуте. Прво чланство у ЕМУ заслужиле су: Белгија, Њемачка,
Шпанија, Француска, Ирска, Италија, Луксембург, Холандија, Аустрија,
Португал и Финска. 1. јануара 2001. године прикључила им се и Грчка као
дванаеста држава чланица ЕМУ.
 Еврозона данас има 19 држава чланица. Земље чланице Европске уније које не
користе еуро су: Бугарска, Хрватска, Чешка, Данска, Мађарска, Пољска,
Румунија, Шведска и Велика Британија.
Скандал Грчке
Непосредно након уласка Грчке у еврозону дошло је до једног од највећих скандала.
Институције Уније и Европска централна банка посумњали су у тачност података о
буџетском дефициту које су објављивале грчке власти и одлучили су да оформе посебну
комисију како би она истражила колики је стварни буџетски дефицит Грчке. Прва таква
комисија обавила је ревизију новембра 2004. године а друга ревизија је обављена марта
2005. године. Резултати ревизија и подаци које је Грчка пријавила приказани су у табели:

7
 II kolokvijum iz institucija EU

Подаци о буџетском дефициту Грчке за период 1997-2003, у %:

Напомена за критеријум дефицита:
Дефицит буџета државе не смије прећи 3% БДП-а.

Из ревизије се може видјети да су грчки званичници у читавом наведеном периоду

варали институције Уније, Европску централну банку, и јавност у погледу података за
буџетски дефицит. Замисао Грчке је била да се бројке поставе тако ниско да не пробуде
сумњу у Бриселу и Франкфурту. Временом су им бројке постајале све ниже. Ревизија је
показала да су димензије преваре велике и крећу се од 1,6 процентних поена до 3,5.
Прикривени дефицит укупно износи 16% БДП-а, а од тога 8,4 % у периоду 2001-2003.,
када је Грчка била чланица еврозоне.
Институције Уније нису казниле Грчку за ову превару већ је она добила рок да своје јавне
финансије доведе у ред, а вишак дефицита је приписан јавном дугу. Грчка је од Савјета
министара добила рок да до 2011. године свој јавни дуг сведе испод 100% у односу на
БДП.
Међутим, финансијска тржишта су оштро казнила Грчку. Као резултат налаза о превари
кредитне агенције су обориле кредитни рејтинг Грчке. То је значило да ће задуживање
Грчке као државе, то јест њено сервисирање дуга бити скупље на финансијским
тржиштима. Прије афере са лажним подацима Грчка је имала каматне стопе на
задуживање које су за 4-6% биле ниже од каматних стопа за Њемачку. Пошто је афера
откривена, грчко задуживање је било скупље за 4-8% од Њемачког.

8
 II kolokvijum iz institucija EU

Najznacajniji dogadjaj prilikom formiranja EMU je 02.05.1998. Tada je ES jednoglasno

odlucio da 11 drzava clanica ispunjava uslove za pristupanje u trecu fazu i prihvatanje
zajednicke valute.Prve clanice su: Begija,Njemacka,
Spanija,Francuska,Irska,Italija,Luksemburg,Holandija,Austrija,Portugal,Finska. 2001.im se
pridruzila Grcka.
Evrozona danas ima 19 clanica,zemlje clanice EU koje ne koriste evro su Hrvatska,
Bugarska,Ceska,Danska,Madjarska,Poljska , Rumunija, Svedska i VB.Lideri zemalja clanica
su decembra 1995. Postigli dogovor da buduca valuta bude evro, a ne eki.
Efekti monetarne unije:neekonomski i ekonomski
Neekonomski su politicki i psiholoski. Politicki: nastanak monetarne unije je podsticaj daljoj
integraciji na cijem bi kraju mogla biti politicka integracija koja ne bi bila moguca ako
prethodno nije ostvarena monetarna integracija. Psiholoski: dobit od jedinstvene valute za
vecinu zemalja sastoji se i povecanom samopostovanju ili naglasenom identitetu ako je valuta
valjana, a ako je losa onda nema dobitaka ni u pogledu monetarnog suvereniteta ni u pogledu
identiteta.
Ekonomski :porast trgovine unutar evrozone, jer nema rizika deviznih kurseva,procedure su
slicne,i pad transakcionih troskova,finansiranje deficita i javnog duga postaje jeftinije.

Буџет Уније
Буџет је документ владе у којем она износи податке о државним приходима и расходима
у одређеном периоду најчешће током једне године.
Буџет ЕУ је заснован на четири начела:
- јединство (сви приходи и расходи у једном документу)
- једногодишњост (буџет се доноси сваке године)
- равнотежа и (приходи и расходи изједначени)
- универзалност (расходи се финансирају без обзира на извор прихода).
Буџетски приходи: дио царина од увоза у ЕУ из трећих земаља, намети на
пољопривредни увоз, ПДВ, прилози земаља чланица на основу висине БДП-а.
Приходе за буџет скупљају порески органи држава чланица.
Чланице од 2002. године задржавају 50% прикупљених прихода ради покривања
трошкова убирања пореза.

9
 II kolokvijum iz institucija EU

Регионална политика Европске уније

Hronologija:
1957-prvi put spomenuta u Rimskom ugovoru
1958-stvoren Evropski socijalni fond
1975-stvoren Evropski fond za regionalni razvoj
1986- JEA, pravna osnova za regionalnu politiku
1988- radi prilagodjavanja pristupanju Grcke,Spanije i Portugala strukturni fondovi integrisani
su u kohezionu politiku
1993-ugovor iz Mastrihta uvodi kohezioni fond,komitet regiona i nacelo supsidijarnosti
1994-1999- uvecavaju se sredstva za regionalnu politiku koji tada iznose trecinu budzeta EU
2000-2004-drzave koje su ukljucene u postupak pristupanja EU dobile su sredstva putem
pretpristupnih instrumenata
2004-EU dobija deset novih canica, stanovnistvo se povecava za 20%, a BDP za 5%
2007-2013-budzet EU je 347mlrd eura,od cega je 25% za istrazivanje i inovacije,a 30% za
zastitu zivotne sredine i borbu protiv klimatskih promjena.
2014-2020-budzet je 351,8mlrd ,poseban naglasak je na istrazivanju i inovacijama,digitalnoj
agenda,podrsci privredi sa niskim emisijama karbon dioksida.Oko 100mlrd izdvaja se za te
sektore,od cega je 26,7 mlrd za privredu sa niskim emisijma ugljenika,na energetsku efikasnost

10
 II kolokvijum iz institucija EU

i obnovljive izvore energije.Regionalna politika ima za cilj smanjenje ekonomskih i socijalnih

razlika izmedju clanica.

Регионална политика Европске уније има за циљ смањење економских и социјалних

разлика између држава чланица Уније.
Тај задатак се остварује помагањем регионалног развоја кроз подршку развоју
инфраструктуре, смањењу стопе незапослености и подстицању индустријског развоја у
мање развијеним државама.
Мјере имају за циљ унапређење националне економске конкурентности и смањење
неједнакости у степену развоја држава чланица Уније. Регионални развој испитује
Европска комисија на бази бруто домаћег производа по глави становника и стопе
незапослености, које су неравномјерено распоређене по ЕУ.
Стопа незапослености у ЕУ за 2015. годину
1. Грчка 25.6 % 17. Шведска 7.6 %
2. Шпанија 22.5 % 18. Мађарска 7 %
3. Кипар 16.2 % 19. Румунија 7 %
4. Хрватска 15.3 % 20. Холандија 6.9 %
5. Италија 12.7 % 21. Естонија 6.5 %
6. Португал 12.4 % 22. Данска 6 %
7. Словачка 11.8 % 23. Аустрија 6 %
8. Француска 10.2 % 24. Луксембург 5.7 %
9. Летонија 9.9 % 25. Велика Британија 5.6 %
10. Ирска 9.7 % 26. Малта 5.5 %
11. Бугарска 9.6 % 27. Чешка 4.9 %
12. Финска 9.5 % 28. Њемачка 4.7 %
13. Словенија 9.2 %
14. Белгија 8.6 %
15. Литванија 8.5 %
16. Пољска 7.7 %

Разлике у стандарду су постале видљиве одмах послије приступања Грчке (1981),

Шпаније и Португала (1986) у Европску економску заједницу. Уједињењем Њемачке
(1989) те разлике су постале још видљивије. Како би предуприједила ове проблеме са

11
 II kolokvijum iz institucija EU

улсаком нових чланица, Европска унија је увела неколико претприступних програма

чији је циљ приступно прилагођавање држава које желе постати дио Европске уније.
Регионални програми се финансирају из три фонда, зависно од природе помоћи и врсте
корисника:
Европски фонд за регионални развој (European Regional Developoment Fund – ERDF),
финансира програме развоја инфраструктуре, иновација и улагања у најсиромашнијим
регијама држава чланица.
Европски социјални фонд (European Social Fund – ESP), финансира пројекте стручног
оспособљавања и запошљавања незапослених радника, развој људских ресурса и
унапријеђење тржишта рада.
Ова два фонда су тзв. структурни фондови.
Структурни фондови подразумијевају придржавање пет начела: 1. координацију свих
структурних фондова у јединствен оквир како би се повећала ефикасност;
2.концентрацију, односно упућивање подршке ка регионима који имају највећу потребу
за помоћи; 3.програмирање, што значи да се планирају вишегодишњи програми у које ће
се потрошити новац; 4.додатно финансирање подразумијева да један дио средстава
осигура земља гдје се пројекат изводи; и 5.партнерство које се односи на то да сви
учесници у пројекту треба заједнички да учествују у његовом обликовању.
Кохезиони фонд (Cohesion Fund) финансира пројекте заштите животне средине и
пројекте за развој обновљиве енергије.
За овај фонд у периоду од 2007. до 2013. год. утрошено је 69,5 милијарди евра. Средства
из овог програма се додјељују искључиво државама чланицама, а не регијама.
Критеријум за додјелу ових средстава је бруто национални производ по глави становника
(мора бити мањи од 90% од просјека Европске уније).
Одређени програми су се користили за подршку земаља кандидата за чланство.
Најважнији програми су:
- PHARE програм (настао 1989. године као претприступни инструмент намијењен
државама кандидаткињама Средње и Источне Европе, односно као програм
помоћи у припремању за чланство у Европској унији);
- ISPA (претприступни инструмент финансирања Европске комисије за помоћ
државама кандидатима у њиховом припремању за приступ Европској унији.
Финансирање се односи на инфраструктурне пројекте у подручју заштите животне
средине и транспорта. Програм је успостављен 1999. године.);
SAPARD програм (програм намијењен за развој пољопривредне производње и
руралних подручја);
CARDS (Community Assistance for Reconstruction, Development and Stabilization)
је представљао финансијски инструмент Европске уније за обнову, развој и
стабилизацију намијењен земљама Западног Балкана које се налазе у Процесу

12
 II kolokvijum iz institucija EU

стабилизације и придруживања (Албанији, Босни и Херцеговини, Хрватској,

Македонији, Србији и Црној Гори) у периоду од 2000. до 2006. године.
Средства добијена кроз CARDS су бесповратна. Директне кориснице су биле државне
институције на свим нивоима, јавне институције, организације које пружају помоћ
пословним субјектима, удружења, фондације и невладине организације.
Инструмент за претприступну помоћ (Pre-Accession Assistance – IPA ) је нови
инструмент који Европска унија примјењује од 2007. године.
Главни циљеви инструмента ИПА су јачање управног капацитета и подршка
унутрашњим напорима у изградњи демократских институција како би се држави
помогло да постане демократичнија, одрживија и функционалнија. Остали приоритети
су помоћ правосуђу, људским правима, социјалној укључивости и заштити мањина и
избјеглица.

ИПА је замијенила све досадашње програме помоћи као што су: PHARE, ISPA, SAPARD,
CARDS.
У оквиру ИПА инструмента земље потенцијални кандидати за чланство су користили
средства у оквиру прве двије компоненте (Подршка у транзицији и изградњи
институција; Прекогранична сарадња). Земље кандидати за чланство су користиле
средства из још три додатне компоненте и то: Регионални развој, Развој људских
капацитета и Пољопривредни и рурални развој.
Тренутно је на знази ИПА 2 за период (2014 -2020.) у којој су све компоненте доступне
и земљама кандидатима и потенцијалним кандидатима.
Овај инструмент је успостављен уредбом Европског парламента и Савјета министара
ЕУ марта 2014. године. Оквирни споразум као основ за кориштење средстава се
закључује између Европске комисије и државе кориснице ИПА 2.

Социјална политика Европске уније

Циљеви социјалне политике Уније се ослањају на Европску социјалну повељу (1961.) и

Повељу Заједнице о основним социјалним правима радника (1989.).
Циљеви обухватају: промоцију запошљавања, побољшање услова рада, одговарајућу
социјалну заштиту, социјални дијалог, развој људских потенцијала сa циљем осигурања
високог и одрживог нивоа запослености и сузбијање социјалне искључености.
Cetiri osnovna nacela ove politike:
1. Prvi se odnosi na promovisanje fleksibilnih trzista rada.Fleksibilnost se opisuje u
odnosu na broj radnika koji su zaposleni u preduzecu i broju zadataka i vjestina koje su
neophodne.

13
 II kolokvijum iz institucija EU

2. Aktivne radne trzisne politike treba da pruze mogucnosti pojedincima da ucestvuju u

ovim trzistima rada
3. Ekonomska prava bi stitila manjinske grupe od iskljucenja
4. Politika na nacionalnom nivou bi ostala kljucna za provodjenja mjera

Programi pomoci namijenjeni Zapadnom Balkanu malo paznje su poklanjali socijalnoj

ukljucenosti i socijalnom dijalogu,obrazovanju odraslih , osposobljavanju nezaposlenih i sl.
Osnovna socijalna prava koja promovise EU su:sloboda kretanja, zaposljavanja,unapredjenje
zivotnih i radnih uslova,socijalnu zastitu,jednak tretman zena i muskaraca,zdravstvenu
zastitu,zastitu djece, invalida...

Од почетка 90-их постало је јасно да се политика доброћудног занемаривања социјалне

политике не може одржати. Уговор о Европској унији (Мастрихт) пружио је основу за
Социјалну повељу, која је између осталог успоставила Социјални дијалог између
представника пословне заједнице и синдиката. Бијела књига о развоју, конкуренцији и
запошљавању Комисије из 1993.године утврдила је социјалну димензију
конкурентности. Улагање у људски капитал је идентификовано као кључ
конкурентности.
Уговор из Амстердама из 1997. године пружио је основу за сарадњу.
Четири основна начела прожимају ову политику:
Први се односи на промовисање флексибилних тржишта рада. Ту се флексибилност
описује у односу на број радника који су запослени у предузећу и броју задатака и
вјештина које су неопходне.
Активне радне тржишне политике треба да пруже могућности појединцима да учествују
у овим тржиштима рада.
Економска права би штитила мањинске групе (инвалиде, етничке мањине) од
искључења.
Политика на националном нивоу би остала кључна за спровођење мјера.

Унутрашња и спољна политика Уније

Уговором из Мастрихта питања европских интеграција су подијељена у три стуба:

У првом стубу се налазе све заједничке комунитарне политике Уније.
У другом стубу се налази спољна политика Уније.
У трећем стубу се налазе унутрашња политика Уније.
Стубови су различити и по утицају институција у њима:
- У оквиру првог стуба главну улогу имају тијела Уније, док код друга два стуба
одлучујућу улогу имају националне владе.

14
 II kolokvijum iz institucija EU

Правда и унутрашњи послови

Ова врста сарадње се није помињала у Римским уговорима.

Сарадња у области правде и унутрашњих послова се јавила као резултат недостатака
попут:
- повећан промет робе преко граница, као резултат царинске уније, стварао је редове и
гужве на границама држава чланица;
до гужви је долазило и усљед промета путника;
Није било координације у политици имиграције и азила, па су грађани трећих земаља то
користили да покрену поступак за добијање држављанства, избјегличког статуса или
азила у више земаља, што је додатно оптеретило службе у ЕЕЗ и водило вишеструким
непотребним поступцима.

четврти разлог је био све већи међународни криминал и тероризам.

Тек средином 70-их година земље чланице су почеле да сарађују у форми радних група.
Тако је 1970. године основана група за Европску политичку и судску сарадњу. Група
Треви за размјену информација о терористима, међународном криминалу и шверцу дроге
је основана 1975. године док је 1978. године основан комитет који се бавио питањима
азила.
Уговором из Мастрихта сарадња је усмјерена на четири области: имиграције, азил,
полицијску и судску сарадњу.
Поступак одлучивања о питањима трећег стуба је петостепен. На најнижем нивоу се
формирају радне групе, изнад њих су контролне групе, потом комитет к4 (координира
активности), Корепер (надгледа сарадњу и припрема састанке) и на крају Савјет
министара за правду и унутрашње послове.

Уговор из Мастрихта је предвидио три инструмента за примјену заједничке политике у

трећем стубу:
1.заједничке ставове, (доносе се једногласно, без гласа против у Савјету ЕУ)
2. заједничке акције, (доносе се једногласно, без гласа против у Савјету ЕУ)
3. конвенције. (уговоре између држава чланица)

У домен заједничких политика трећег стуба спада много различитих питања а нека од
важнијих су:
осигуравање спољашњих граница Уније,
питања усељавања и азила,
сузбијање криминала и тероризма,
и судска сарадња.

Амстердамским уговором један број питања из трећег стуба је пребачен у први стуб, са
ступањем на снагу одмах или најкасније за пет година.
У та питања спадају:
стандарди и поступци за обављање контроле на спољашњим границама,
правила за улазне визе грађана трећих земаља,
мјере које важе за путовања грађана трећих земаља унутар Уније,
питања азила,

15
 II kolokvijum iz institucija EU

борба против организованог криминала,

минимални стандарди за прихварање азиланата,
систем учешћа у трошковима за расељена лица,
услови добијања дуготрајнијих виза дозволе боравка,

мјере за сузбијање илегалног уласка и боравка у Унији,

услови под којима се грађани трећих земаља могу пресељавати са мјеста на мјесто у
земљама Уније.
Пошто је већи дио надлежности трећег стуба пребачен у први стуб, трећи стуб се од
Амстердамског уговора званично назива Полицијска и судска сарадња о кривичним
питањима. У оквиру трећег стуба основан је читав низ установа које карактерише
специјализација за само једно поље рада.
Европол је јула 1999. године почео са радом. То је Европска полицијска служба која има
неколико стотина запослених а сједиште му је у Хагу. Основан је и Евроџаст 2002. године
са сједиштем у Хагу и функцијом координације рада националних тужилаца у
кривичним питањима. Европски полицијски колеџ је основан 2001. године са функцијом
тренинга виших полицијских званичника.

Заједничка јединица за практичаре на спољашњим границама је основана у Бриселу

2002. године за службенике који се баве питањима преласка спољашњих граница.

ШЕНГЕНСКИ СПОРАЗУМ
Шенгенски споразум (Schengen Agreement) представља правни основ за постепено
укидање унутрашњих граничних контрола, између држава потписница и увођење
слободе кретања за сва физичка лица држављане држава потписница Споразума, тј.
држава чланица ЕУ или трећих земаља.
Споразум су 1985. године потписале: Белгија, Француска, Луксембург, Њемачка и
Холандија у луксембуршком градићу Шенгену близу тромеђе Француске, Њемачке и
Луксембурга.

Њега је слиједила Шенгенска конвенција, која је потписана 1990. године и која је ступила
на снагу 1995. године, а њоме су успостављене мјере и гаранције за провођење слободе
кретања људи. Тај споразум и Конвенција, заједно са декларацијама, одлукама и другим
актима који се односе на слободу кретања, чине шенгенски аквиз. Њиме су укинуте
граничне контроле између земаља потписница. Земље Шенгена су: Аустрија, Белгија,
Данска, Финска, Француска, Њемачка, Исланд, Италија, Грчка, Луксембург, Холандија,
Норвешка, Португал, Шпанија, Шведска, Чешка, Пољска, Естонија, Латвија, Литванија,
Мађарска, Малта, Словачка, Словенија. Румунија, Бугарска и Хрватска су у фази
имплементације Уговора. Све ове земље, осим Норвешке и Исланда су чланице Европске
уније. Ирска и Енглеска, иако чланице ЕУ, нису потписале овај Споразум, а Шенгенске
визе су важеће само у земљама потписницама.
Политичка нестабилност, економске тешкоће и бесперспективност интензивирају
одлазак нарочито младих људи разочараних недостатком промјена на боље у друштвима
из којих одлазе.
Оружани сукоби на простору бише Југославије током 90-тих година прошлог вијека,
довели су до масовног сељења становништва према етничкој припадности. Према
анализи процјењује се да је у првим годинама кризе било око 2,5 милиона избјеглица и
16
 II kolokvijum iz institucija EU

расељених лица, од којих је већина боравила у СРЈ (око 700 000), Хрватској (400 000),
Аустрији (200 000), Њемачкој (250 000), Француској (100 000), Шведској (80 000),
Холандији (50 000), Швајцарској (50 000) и др. земљама. Већина европских земаља је
пружила привремену заштиту ратом угроженим лицима без индивидуалног испитивања
захтјева за азил.

СПОЉНА И БЕЗБЈЕДНОСНА ПОЛИТИКА УНИЈЕ

Заједничка спољна и безбједоносна политика Европске уније успостављена је 01.

децембра 1993. ступањем на снагу Уговора о стварању Европске уније (Мастрихт, 1992.).
Овим Уговором предвиђено је стварање политичког механизма за успостављање и
провођење јединствене политике држава чланица Европске уније. Циљ овог механизма
је рјешавање кључних спољнополитичких и безбједносних питања. Уговором је
дефинисан концепт заједничке спољне и безбједоносне политике Европске уније.
Стратешке смјернице за спровођење заједничке спољне и безбједоносне политике
одређује Европски савјет (политичко тијело европске уније(European Council).
На основу стратешких смјерница, Савјет за опште послове и спољне односе (General
affairs and External Relations Council) даље дефинише и спроводи активности, односно на
нивоу министара спољних послова држава чланица усвајају се детаљнији инструменти
дјеловања Заједничке спољне и безбједоносне политике.
Савјет за опште послове и спољне односе има могућност предлагања заједничке
стратегије, која се касније усваја на нивоу Европског савјета. Савјет се састаје једном
мјесечно, а састанцима присуствују министри спољних послова или министри одбране
држава чланице.

У основи је тешко направити заједничку спољну и безбједносну политику усљед веома

различитог спољнополитичког и војног статуса земаља чланица Европске уније. Дио
земаља је у саставу НАТО-а (Аустрија, Финска, Кипар, Малта и Шведска нису). Њемачка
и Аустрија су спољнополитички оријентисане на источну Европу. Француска, Шпанија
и Италија су оријентисане на Медитеран и сјевернуАфрику. Велика Британија је
спољнополитички везана за САД. Француска је члан НАТО-а али не учествује у његовим
командним структурама. Велике земље, навикле на утицај у међународним односима
имају другачије приоритете него мале или неутралне земље.
Обавеза вођења заједничке спољне политике је утврђена тек Уговором из Мастрихта.

Према Амстердамском уговору, пет основних циљева заједничке спољне и безбједносне

политике су:
-Очување заједничких вриједности, основних интереса, независности и интегритета
Уније у складу са начелима Повеље Уједињених нација;
- Јачање свих аспеката безбједности Уније;
- Обезбјеђење мира и јачање међународне безбједности у складу са начелима Повеље
Уједињених нација;
- Унапређење међународне сарадње;
- Развој демократије, владавине права и основних слобода.

17
 II kolokvijum iz institucija EU

Три основна инструмента спољне политике су:

1. Заједничке акције
2. Заједнички ставови
3. Заједничке стратегије

ЗАШТИТА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

1973. – Почетак бављења екологијом у ЕУ
Три основна правца заштите животне средине:
чување, заштита и унапређење квалитета животне средине,
заштита здравља људи,
осигурање рационалног коришћења привредних ресурса.

Средином 90-их година еколошке политике су се концентрисале на три основна циља:

развој свијести о потреби одрживог развоја,
ширење саодлучивања на еколошку директиву,
достизање строжих еколошких стандарда.

ЕУ је усвојила Акциони програм заштите животне средине 2001-2010. којим су били

установљени сљедећи приоритети:
бављење питањима глобалних климатских промјена и глобалним загријавањем, заштита
природних станишта, повезивање здравствених и еколошких питања, очување
природних ресурса и рјешавање питања отпада.
За период 2013-2020. усвојен је Општи програм дјеловања Уније за околину „Живјети
добро унутар граница наше планете“.
Овај програм дјеловања за околину има сљедеће приоритетне циљеве:
(а) заштитити, очувати и повећати природни капитал Уније;
(б) претворити Унију у ресурсно дјелотворну и конкурентну привреду са ниским
нивоом емисија штетних гасова,
(в) заштитити грађане Уније од притисака и опасности за њихово здравље и
благостање повезаних са животном околином;
(г) повећати дјелотворност Уније у рјешавању међународних изазова повезаних са
околином и климом.
Еколошка регулација обухвата веома различите мјере које често имају различите
економске посљедице. У репертоар мјера спадају: забрана или ограничавањае емисије
гасова, еколошки порези, те регулације разних врста.

Важну улогу у стварању еколошке политике и законодавства уније има и Европски суд
правде који одлучује о основаности еколошке регулативе у разним областима и који има
важну улогу у рјешавању спорова.
Уколико се нека земља оглуши о еколошко законодавство, Коомисија покреће
прекршајни поступак, а ако одређена земља и даље не примјењује законе слиједи тужба
код Европског суда правде.

18
 II kolokvijum iz institucija EU

Кина је позвала Европску унију да одустане од таксе на емисију угљен диоксида у

авиосаобраћају. Европски програм подразумијева наплату емисије угљен диоксида за
превознике који полијећу из Европе и слијећу на њену територију. Сматра се да је ЕУ,
одлуком о увођењу таксе, прекорачила своју правну надлежност, будући да обрачунава
емисију штетних гасова на цјелокупној дужини лета, а не само изнад Европе. Европска
комисија је навела да је шема потребна да би се ограничила штетна емисија у
авиопревозу, као дио глобалне борбе против климатских промјена.

Зелени градови
Како би освојили ту титулу градови морају стално биљежити високе еколошке стандарде
те бити истрајни у даљем одрживом развоју и другима бити узор.
2010. – Штокхолм
2011. – Хамбург
2012. – Виторија Гастајц
2013. – Нант
2014. – Копенхаген
2015. – Бристол
2016. – Љубљана
Натура 2000. је организована еколошка мрежа намијењена заштити врста и станишта у
њиховом природном окружењу.

Мрежа се састоји од 26.000 локалитета и највећа је на свијету. Овом мрежом је

обухваћено 18% подручја ЕУ (простор једнак површини Њемачке, Пољске и Чешке
заједно).

РИБОЛОВ
Риболов је од оснивања ЕЗ вођен у оквиру Пољопривредне политике са којом има више
сличности. Тек послије 1970. године може се говорити о самосталној сфери политике
Уије у овој области. Први кораци били су стварање заједничког тржишта за рибу, развој
механизама за одржавање цијена и механизама заштите тржишта ЕУ. Риболов у ЕУ
какрактерише ограничење улова по количини, вечичини и старости уловљене рибе и
периодима ловостаја, помагање реструктурирања риболовне флоте, организација
заједничког тржишта за риболовне производе

и уређивање односа са трећим земљама.

Основни инструменти риболовне политике:
- ограничење риболовних подручја,
- мјере за очување врста,
- цјеновна политика,
- финансијска помоћ за реструктурирање риболовне индустрије,
- односи са остатком свијета.

Данас се примјењује одредба по којој унутар 12 миља од обале могу да лове само домаће
фирме, док је подручје до 200 миља од обала чланица ЕУ отворено за све риболовне
фирме из ЕУ под истим условима.

19
 II kolokvijum iz institucija EU

Изузетак од правила 200 миља важи само у областима заштите морских врста угрожених
изловљавањем (Шетландска острва - сјевероисточно од обале Шкотске).
Један од основних елемената риболовне политике јесте стварање заједничког тржишта
за риболовне призводе. Све земље Уније имају највишу квоту рибе коју могу да улове и
пласирају на тржиште.

У периоду од 2000. до 2006. године финансијско покриће за риболовну политику

представљао је финансијски инструмент за руковођење риболовом (ФИФГ).
За период 2007. – 2013. кориштен је Европски риболовни фонд (ЕФФ).

За период 2014. – 2020. користи се Европски фонд за поморство и рибарство чији је

оквирни буџет 6,5 милијарди евра.

20
 II kolokvijum iz institucija EU

ЕНЕРГЕТИКА
Енергетски сектор спада у веће секторе у ЕУ са учешћем од 10% у њеном БДП- у.
Усклађивање заједничке политике у сфери енергетике потребно је да задовољи неколико
циљева као што су стабилност снадбијевања, приватизација, еколошки захтјеви, слобода
избора, уклањање привилегованог приступа тржишту и монопола и промјене
преференција потрошача.
Унија је 2006. године усвојила Акциони план за енергетску ефикасност, који се
спроводио од 2007. до децембра 2012. године. Основни циљеви Акционог плана били су
смањење потрошње енергије за 20% и смањење емисије штетних гасова за 30% до 2020.
године.
Три су основна стуба нове европске енергетске политике. То су: 1. формирање
интегралног унутрашњег тржишта у правцу његовог јачања, како са аспекта
конкурентности кроз додатне мјере либерализације, тако и одрживости, али и
безбједности снабдијевања. 2. Други стуб је прелазак на енергију, са што нижом
емисијом угљендиоксида и обавезујући циљ као трећи стуб је 20 % удјела обновљивих
извора енергије (соларне, енергије вјетра и друго) у енергетском миксу до 2020. године.
Према неким процјенама у наредне двије деценије за обезбјеђење стабилног и поузданог
снабдијевања енергијом држава окупљених у енергетску заједницу Европске уније биће
неопходно до 20 милијарди евра. Развој прекограничних мрежа за струју и гас отвара
могућност не само повећане трговине, већ и солидарности у случају проблема у
снабдијевању или хаварија.
Унија је увозник енергената пошто се од других земаља прибавља скоро 45%
енергетских потреба. Од нових чланица Европске уније захтијева се усаглашеност са
аквизом у смислу доношења опште енергетске политике и прецизног временског
редослиједа за реструктурирање сектора енергије, припреме за унутрашње тржиште
енергије у Унији, побољшање енергетских мрежа да би могле да се уклопе у европске
мреже, рјешавање питања социјалних, економских и еколошких посљедица
реструктурирања рудника, смањење расипања енергије...

САОБРАЋАЈ
Циљ саобраћајне политике ЕУ је побољшање функционисања њеног унутрашњег
тржишта обезбјеђивањем безбједности и квалитета саобраћајних услуга, заштите
интереса корисника тих услуга и заштита животне средине.
На саобраћајну политику Уније је утицало шест фактора:
Прелаз са централистичких политика, чија је сврха било остварење друштвених циљева
на протржишне политике које су настојале да искористе ефекте економије обима.
Географско ширење Уније
Све већа осјетљивост за еколошка питања
Снажна приватизација, либерализација и дерегулација сектора,

21
 II kolokvijum iz institucija EU

Интеграција саобраћаја и развој трансевропске инфраструктуре

6. Тежња да се отклоне неке тешкоће које су се појавиле послије првог таласа тржишних
интеграција у овој области (загушења на неким путевима и аеродромима, велико
загађење, велики број настрадалих, неравнотежа између разних видова саобраћаја итд.
Унија је посебну пажњу посветила побољшању саобраћајне инфраструктуре у друмском
и жељезничком саобраћају. Уложено је на десетине милијарди евра у изградњу и
реконструкцију трансевропских мрежа. Изградња великих мостова, дугих тунела и
прелаза је прескупа. Да су је градиле саме земље чланице изградња би се одлагала,
радови би каснили и дуже би се изводили.

БИОТЕХНОЛОГИЈА
Ова врста политика је постала посебно значајна у последњих 20 година.
Под биотехнологијом се подразумијева примјена научних сазнања и инжењерсаких
проналазака разних биолошких дисциплина ради прибављања робе и услуга. Њен
основни проблем је у томе што она истовремено представља и значајно поље иновације,
које даје основе за економски раст, и поље ризика и непознатих дугорочних посљедица
јер за многе биотехнолошке производе још није познато како дјелују на људске и друге
органнизме.

Основа биотехнолошке политике се налази у балансирању између два супротстављена

захтјева: економског коришћења иновација и страха од посљедица употребе нових
производа.
Питање генетски модификоване хране је у Европи јако контраверзно, и ЕУ је често
виђена као промотер производње ове хране, што негативно утиче на повjерење грађана
према европским институцијама.
Примjер једног таквог конфликта је управо Европска унија, која је забранила увоз меса
из САД-а и Канаде, крава одгајених уз помоћ хормона раста. Због непоштовања правила
СТО, Европска унија мора годишње да исплати 116 милиона долара САД-у и 11 милиона
долара Канади. Таква ситуација се наставља већ дуги низ година, без икакве назнаке за
рjешењем овог спора, зато што асоцијације за заштиту потрошача у ЕУ као и саме државе
чланице не желе да попусте по овом питању. ЕУ је 2009. године изгубила спор против
САД и Канаде, па је у многим секторима морала да убрза процедуре провjере ГМ
производа.
Највећи дио ГМО усјева у свијету је у власништву америчке компаније Монсанто.
Кориштење ГМО изазива многе контроверзе. Противници тврде да није пожељно
мијењати биолошке процесе који су природно еволуирали током дугог периода, док неки
наглашавају и чињеницу да модерна наука не може још увијек у потпуности схватити
све могуће негативне утицаје ових промјена.

22
 II kolokvijum iz institucija EU

(генетски модификоване биљке – биљке отпорне на хербициде, штеточине, са

побољшаним храњивим вриједностима, са уклоњеним алергенима и сл.)
(трансгенетичке животиње – за експерименте у медицинским истраживањима, приликом
откривања и развоја лијекова... )
(трансгенетички микроби – модификоване бактерије, у сврху производње великих
количина људских протеина који се користе у медицини, нпр. инзулин).

Образовање и професионални тренинг

Образовање и професионални тренинг су још увијек у рукама земаља чланица а не

Брисела.
Програми Ерасмус и Сократ омогућавају студентима да лакше мијењају земљу
студирања и усавршавања.
Програм Лингва програм сарадње у учењу страних језика.
Програм Темпус омогућава повезивање истраживача у Унији и изван ње (посебно САД)
како би се побољшао квалитет истраживања.
Сматра се да су Болоњском декларацијом профитирале земље са лошијим образовним
програмима док су оне за бољим образовним системом на губитку.
Политика истраживања и развоја је почела да се развија 70-их година иако је још 1958.
године основан Заједнички истраживачки центар.
Генерална дирекција ЕЕЗ за науку, истраживање и развој је основана 1967. године.
Образложење је било да је потребна свеевропска политика истраживања и развоја, јер су
нека истраживања скупа да би се организовала у појединим државама.
Унија је у оквиру ове политике покушавала да финансира поједина истраживања,
дјелимично или у цјелини као и да подстакне међусобно повезивање истраживача у
различитим земљама.
Најпознатији истраживачки програми Уније су:
Лајф и Рејс (LIFE, RACE) за напредне комуникационе технологије,
Бриџ (BRIDGE) за биотехнологију,
Флејр (FLAIR) за агроиндустрију,
Комет (COMETT) за образовање и тренинг у технологијама,
Еурека (EURECA) за свемир и одбрану.

23
 II kolokvijum iz institucija EU

ПРОЦЕС СТАБИЛИЗАЦИЈЕ И ПРИДРУЖИВАЊА

Комисија је 26. маја 1999. године изнијела приједлог за покретање тзв. Процеса
стабилизације и придруживања. То је одобрено на састанку Савјета Европске уније у
Луксембургу 21. јуна 1999. године.
Процес стабилизације и придруживања је формализован на Самиту у Загребу, 2000.
године на којем је Унија потврдила жељу да се допринесе консолидацији демократије и
да се да одлучна подршка процесу помирења и сарадње између земаља Западног
Балкана. Напредак у Процесу стабилизације и придруживања држава региона Западног
Балкана условљен је испуњавањем обавеза подијељених у три групе.
Процес је отворен за државе региона а то су: Албанија, Босна и Херцеговина,
Македонија, Србија, Црна Гора и Хрватска. Термин Западни Балкан је политички и
користи се за разликовање ове групе држава од ранијих које су већ успоставиле односе
са Европском унијом.

Прву групу чине општи услови за све државе које желе чланство у Европској унији и
који су дефинисани критеријумима из Копенхагена и Мадрида.
У оквиру процеса стабилизације и придруживања потребно је испунити критеријуме из
Копенхагена који представљају услове за чланство у Европској унији. Критеријуми су
постављени на састанку Европског савјета у Копенхагену 1993. године. Ријеч је о три
критеријума: политичком, економском и правном:
• политички - стабилност институција које осигуравају демократију, владавину
права, поштовање људских права и заштиту мањина,
• економски - постојање функционалне тржишне привреде, способне да се носи са
притиском конкуренције и тржишним снагама унутар Уније,
правни - способност преузимања обавеза чланства, укључујући приврженост циљевима
политичке, економске и монетарне уније.
Критеријум из Мадрида је постављен на састанку Европског савјета 1995. године. Овај
критеријум односи се на прилагођавање административне структуре са циљем стварања
услова за поступну и складну интеграцију. Подразумијева јачање административне
способности и стварање ефикасног државног система управе за провођење права
Заједнице (acquis communautaire-a) и других обавеза које произилазе из чланства у
Европској унији.
Другу групу чине специфични и заједнички услови а прије свега поштовање мировних
споразума и сарадња са Међународним кривичним судом за ратне злочине почињене на
територији бивше Југославије. Трећа група услова се односи на конкретне услове за
сваку појединачну државу региона.

Споразум о стабилизацији и придруживању представља уговорни однос између

Европске уније и земаља Западног Балкана и правни основ цијелог процеса

24
 II kolokvijum iz institucija EU

стабилизације и придруживања. Кредибилитет сваке од земаља региона која жели бити

кандидат за приступање унији зависи од успјешности у имплементацији споразума. Када
нека земља потпише Споразум о стабилизацији и придруживању, то означава њену
друштвено економску, демократску, легислативну и моралну припремљеност за
добијање статуса потенцијалног кандидата и касније за приступање Унији.
За Европску унију процес стабилизације и придруживања представља централну
политику према региону Западног Балкана и оквир кроз који она може утицати на
прилике у истом.

Процес стабилизације и придруживања је дјеловао као катализатор за демократске

промјене. Све земље у региону су кренулe у јачање демократских процеса и институција,
поштовања владавине права и људских права. Постоје два кључна закључка која се могу
извући из искуства у спровођењу Процеса стабилизације и придруживања, а то су:
процес треба да буде прилагођен потребама и специфичним условима појединих земаља
а одговарајућа равнотежа треба да се постигне између стабилизације и придруживања.
Разлике између земаља региона постају све веће током времена под утицајем
политичких, економских и институционалних снага, неке земље се крећу брже од других.
Брзина којом свака земља креће кроз фазе стабилизације и придруживања мора бити у
складу са њеном способности да се преузму обавезе ближе асоцијације са Унијом.

Процес стабилизације и придруживања не може трансформисати регион Западног

Балкана одједном. То може бити резултат заједничког напора самих земаља и свих
међународних актера у региону.
Регионални приступ је био заснован на претпоставци да регион Западног Балкана дијели
заједничке проблеме који захтијевају заједничка рјешења, што би требала бити основа за
постизање дугорочне стабилности у региону. Рјешења су подразумијевала стварање зонe
слободне трговине, чак и стварање царинске уније унутар региона како би развој
регионалне сарадње постао предуслов успостављања тијесних веза са Европском унијом
што је била новина у европској пракси, нарочито у односу на претходна проширења.
Напредак земаља Западног Балкана
у процесу придруживања Европској унији

25
II kolokvijum iz institucija EU

26
 II kolokvijum iz institucija EU

РЕГИОНАЛНЕ ИНИЦИЈАТИВЕ НА
ЗАПАДНОМ БАЛКАНУ
Бројни покушаји да се током сукоба на Балкану и непосредно по њиховом окончању
успоставе нови видови мултилатералне сарадње између новонасталих држава и ентитета
на почетку нису давали значајније резултате.
То се односило како на Централноевропску иницијативу, која је оформљена још 1989.
године, тако и на Процес стабилности и добросусједства у Југоисточној Европи
(познатији као Роајомонски процес) , настао 1995. године и Иницијативу за сарадњу у
Југоисточној Европи (Southeast European Cooperative Initiative – SECI), која је покренута
1996. године. Наведени оквири за регионалну сарадњу нису од стране држава насталих
на подручју некадашње Југославије били схваћени као изворни облици, већ искључиво
као наметнути са стране прије свега Европске уније и Сједињених Америчких Држава.
Најважније достигнуће регионалних иницијатива на Западном Балкану је одржив и
континуиран политички дијалог земаља региона. Институционализација дијалога са
Европском Унијом захтијевала је бољу комуникацију између појединих земаља
кандидата у региону и земаља потенцијалних кандидата за чланство које заостају у
процесу интеграције. Иницијативе су олакшале развој региона кроз ојачану
прекограничну регионалну сарадњу и дале велики допринос привлачењу међународне
помоћи посредујући између оних којима је помоћ потребна и стране која је спремна

27
 II kolokvijum iz institucija EU

помоћ пружити. Регионалне иницијативе представљају додатак процесу европске

интеграције и нису замјена за укључивање земаља Западног Балкана у Европску Унију.
Регионалне иницијативе на Западном Балкану повезане су са нестанком СФРЈ, односно
крајем рата 1995. године у Босни и Херцеговини и потребом да се редефинише нови
систем односа у региону укључујући и међусобну сарадњу. Циљ регионалних
иницијатива био је развој регионалне сарадње као основе за економски развој,
политичку и безбједносну стабилизацију.
Активности већине иницијатива обухватале су два нивоа: политички и експертски
односно технички.
Највиши политички ниво представљали су самити шефова држава или влада који су се
одржавали једном годишње. Сарадња на техничком нивоу се обављала у оквиру
пратећих органа регионалних иницијатива која су чинили високи функционери (комитет
националних координатора, заједнички комитет, комитет високих званичника, комитет
политичких директора и сл.).
Процес за сарадњу земаља Југоисточне Европе (SEECP)
Тек са потписивањем Дејтонског споразума 1995. године и успостављањем мира у
Босни и Херцеговини, створени су услови за обнову регионалне сарадње на Западном
Балкану. Процес за сарадњу земаља Југоисточне Европе (SEECP) је настао 1996. године
на иницијативу земаља региона ради стварања безбједности, стабилности и сарадње
између балканских земаља у периоду након завршетка сукоба у Босни и Херцеговини.
Процес сарадње у Југоисточној Европи представља најстарију и једину аутохтону
регионалну иницијативу на Балкану, која је повезана са процесима покренутим 70-их
година прошлог вијека. Конференције у оквиру овог Процеса су одржане на високим
политичким нивоима шефова држава или влада балканских земаља, односно министара
иностраних послова, што је прије настанка Процеса било неоствариво.
Процес сарадње земаља Западног Балкана може се подијелити у три фазе засноване на
интензитету и квалитету регионалне сарадње:
1. фаза – Покретање и институционално јачање процеса (1996-2000)
Ова фаза почиње са оснивањем Процеса за сарадњу земаља Југоисточне Европе на
састанку министара иностраних послова у Софији 7. јула 1996. године са усвајањем
Декларације о добросусједским односима, стабилности, безбједности и сарадњи на
Балкану.
2. фаза - Регионална сарадња и Пакт за стабилност (2000-2008)
Пакт за стабилност у Југоисточној Европи је званично усвојен 10. јуна 1999. године.
Циљ Пакта за стабилност био је промовисање демократије и регионалне сарадње у
региону кроз активно учешће Европске уније и других међународних фактора.
3. фаза - успостављање Регионалног савјета за сарадњу (2008 - до данас).
Кроз Пакт стабилности се остварио свеобухватан приступ региону, који је укључио
Европску унију, ОСЦЕ, Савјет Европе, Уједињене нације, НАТО, ОЕЦД,
Западноевропску унију, међународне финансијске институције и регионалне
28
 II kolokvijum iz institucija EU

иницијативе. Пакт је имао за циљ да подржи земље југоисточне Европе у њиховом

настојању да унаприједе мир, демократију, поштовање људских права и економски
просперитет како би се остварила стабилност у читавом региону.
Регионални савјет за сарадњу
Пакт стабилности за Југоисточну Европу је наслиједила иницијатива Регионални
савјет за сарадњу (Regional Cooperation Council - RCC) . Покренута је у Софији, 27.
фебруара 2008. године са фокусом на промоцију и унапређење регионалне сарадње у
југоисточној Европи као и подршку европској интеграцији земаља региона. Задаци
Савјета су да прати регионалне активности, предводи регионалну сарадњу, обезбјеђује
финансијску и техничку помоћ те координира развојне пројекте ширег, регионалног
карактера. Регионални савјет за сарадњу чини 46 земаља, организација и међународних
финансијских институција. Савјет има секретаријат са сједиштем у Сарајеву на челу са
генералним секретаром.
Основни принцип приступа Европске уније према региону јесте стварање једнаког
оквира за све државе регије, а то је усљед диференцираности овог региона готово
немогуће. Иако су државе региона смјештене на истом географском простору и дијеле
заједничка геополитичка искуства, статус, проблематика и економски развој држава је
на различитом нивоу. Регион који се данас означава појмом Западни Балкан састоји се
од суверених држава (Албаније, Србије, Хрватске, Македоније и Црне Горе) и два
међународна протектората (Босне и Херцеговине и Косова).
Само тај аспект говори о различитим нивоима проблема у функционалности државе.
Хетерогеност националних транзиционих процеса ствара асиметричност односа са
Европском унијом и тензије да се угрожава регионална кохезија, а тиме и регионална
политика према овом дијелу Европе.

29
 II kolokvijum iz institucija EU

ПУТ БИХ КА ЕУ

Послије рата 1995. у БиХ и санкција покренути су програми обнове, али они нису дали
очекиване резултате. Економски утицај Европске уније на Босну и Херцеговину кроз
финансијске програме помоћи (PHARE, CARDS) дао је допринос обнови фабрика,
историјских споменика, повећању макроекономске стабилности, али није успио
обновити покидане привредне везе, покренути профитабилне послове или привући већа
страна улагања.

Земље Западног Балкана се кроз посебну стратегију процес стабилизације и

придруживања, а од 2004. године и кроз европско партнерство, те уз европске програме
подршке подстичу на стабилизацију друштвеног, економског, социјалног, тржишног и
сваког другог аспекта, да би се тек након тога стекли услови за постепено приступање
Унији.
Босна и Херцеговина у 2015. години није остварила позитивне резултате на свом путу ка
европском чланству. Иако су све државе чланице Уније ратификовале Споразум о
стабилизацији и придруживању (ССП), који је потписан у јуну 2008. године Споразум је
ступио на снагу тек у јуну ове године. Дуго се чекало на њега због тога што земља није
успјела да спроведе пресуду Европског суда за људска права у предмету Сејдић-Финци.
Ова обавеза је требала бити испоштована до 30. новембра 2012. године.
Упркос интензивним напорима ЕУ да помогне у овом процесу, политички лидери Босне
и Херцеговине нису успјели постићи договор о томе како да ријеше овај случај у вези са
дискриминацијом грађана на основу етничке припадности.
Случај Сејдић-Финци се односи на судски предмет вођен на Европском суду за људска
права у Стразбуру, по тужби припадника националних мањина (ромске и јеврејске)
Дерве Сејдића и Јакоба Финција због онемогућавања избора у органе власти
(Предсједништво Босне и Херцеговине и Дом народа Босне и Херцеговине). Босна и
Херцеговина је 2002. године постала чланица Савјета Европе и тада је преузела обавезу
усклађивања изборног законодавства које је дискриминисало припаднике националних
мањина.
Она се обавезала на ове измјене и потписивањем Споразума о стабилизацији и
придруживању 2008. године када је за измјене добила рок од двије године. Измјене до
данас нису ступиле на снагу.
Поред овог случаја Босну и Херцеговину на путу ка ЕУ кочи још мноштво неиспуњених
услова а међу њима је присутан и тзв. механизам координације који се поставља као
предуслов за почетак преговора о чланству.
Дирекција за европске интеграције БиХ међу својим надлежностима има и
координацијску улогу у процесу ЕУ интеграција али због недостатка политичке подршке
не може у потпуности обављати своју улогу.

30
 II kolokvijum iz institucija EU

На механизму се инсистира јер ЕУ захтијева да све политике у цијелој држави буду

међусобно усклађене и да имају исти циљ приликом интеграционих процеса у ЕУ.
Међутим, у БиХ због њене компликоване уставне структуре, не постоји усаглашено
дјеловање из једног државног нивоа према нижим нивоима.
Регионалне безбједносне пријетње на Западном Балкану су упадљиво сличне у свим
земљама, и обухватају: организовани криминал, економску нестабилност, корупцију као
и државне неуспјехе. Корупција представља највећу пријетњу у региону, не само за
безбједност већ и за демократске процесе, транзицију и економски напредак.
У већини земаља региона корупција је ендемска, систематска и добро организована, а
пустила је коријене у неким случајевима и у институције власти, укључујући и
правосуђе, полицију и тајне службе. Све су ово прави извори њене опасности и
објашњења зашто је борба против корупције изразито тешка.
Општи напредак региона Западног Балкана је немогућ уколико се занемари борба против
корупције и прекограничног криминала како на националном тако и на регионалном
нивоу.
Управо је регион центар за шверц наркотика, оружја и цигарета у Европску унију па је
јачање регионалне сарадње полицијских структура и тужилаштава од суштинског
значаја.
Посебни облици регионалне сарадње у овој области који су дали конкретне резултате су:
Регионални центар за борбу против прекограничног криминала са сједиштем у
Букурешту (SECI), Иницијатива за борбу против организованог криминала (SPOC),
Антикорупцијска иницијатива (SPAI) и др.
Са друге стране, поједини облици корупције се користе као нека врста замјене за
недостатак одрживих система социјалне заштите, и стога је за многе она друштвено
прихватљив избор.
Корупција је одувијек била пратилац криминала. Корупција може да уништи привредни
раст, спријечи инвестиције, прогласи демократију неефикасном, произведе економске
трошкове уништавањем стимуланса, политичке трошкове поткопавањем институција и
друштвене трошкове прерасподјелом и усмјеравањем богатства ка богатима и
привилегованима.
У региону Западног Балкана, драстичне политичке и демографске промјене у последње
двије деценије оставиле су посљедице на институционални систем који није увијек у
стању да спроведе ефикасну борбу против корупције.
Кључне пријетње за европску безбједност су данас разноврсније, мање видљиве и мање
предвидљиве у односу на период 20 вијека а обухватају: тероризам, ширење оружја за
масовно уништавање, регионалне сукобе и организовани криминал.
Држава на Балкану не успијева да на одговарајући начин обезбиједи јавна добра и мора
да улаже огромне напоре како би пружила осјећање основне безбједности.
Функционалност ових држава представља кључну одлику слабости државе на Балкану.
Тзв. балканским елитама је за остваривање властитог интереса потребна слаба држава.

31
 II kolokvijum iz institucija EU

Политичка нестабилност, настала као посљедица ратних сукоба у региону и тешкоћа у

процесу транзиције представља главно обиљежје региона.

Слабе државе карактеришу етнички сукоби или терористичке активности. Државе које
су се распале обезбиједиле су посебно плодно тло за развој организованог криминала.
Ратови, санкције, ембарга довели су до стварања сепаратистичких фракција које често
прибјегавају криминалном понашању како би финансирале своју политичку борбу, као
што је то био случај са учешћем Ослободилачке војске Косова у трговини хероином.
Тероризам, организовани криминал и паравојне формације су изузетно повезане на
Западном Балкану. Државе региона Западног Балкана су у обавези да ојачају мјере
контроле на својим границама у циљу спријечавања илегалних улазака, транзита и
боравка у државама Уније, употпуњене мјерама полицијске контроле унутар својих
територија, у циљу откривања и разбијања мрежа шверцера и трговаца људима, у складу
са одговарајућим међународним инструментима,укључујући и оне који се односе на
људска права.
Значајан дио младих 20 година послије краја ратних сукоба се и даље одлучује за одлазак
у прекоокеанске државе, у настојању да обезбиједе егзистенцију. Управо су политичка
нестабилност, економске тешкоће и бесперспективност интензивирали одлазак младих
талентованих људи разочараних недостатком промјена на боље у друштвима из којих
одлазе а власти ако игноришу ове поруке чине то на сопствену штету и штету своје
будућности.

СРЕЋНО   

32