Read on: Nedžad Ibrahimović, Inkapsulirana tijela

Detinjstvo bez dečaštva i mladosti

Piše: Vladimir Arsenić

Radi se o veoma dobrom romanu koji zaslužuje pažljivo i dubinsko čitanje. Kao i svaki složeni
organizam koji živi, i tekst sadrži u sebi beskrajne mogućnosti pa se tako da čitati i kao
svojevrstan „dva u jedan“. S jedne strane to je roman o detinjstvu u Tuzli u prvoj polovini
šezdesetih godina dvadesetog stoleća, a s druge to je univerzitetski roman o profesorima i
studentkinjama, o sujetama i seksu, moralu i nemoralu, o suštinskoj neprilagođenosti na
sistem. Mogao bi ovaj tekst čitati i kao odjek Džojsovog klasika Portret umetnika u mladosti,
ali i kao porodični roman, odnosno roman o nemogućnosti porodice. Svi ovi žanrovsko-
kritički identiteti govore o kvalitetu teksta, o njegovoj nesvodljivosti na jednu dimenziju
Pisanje detinjstva kao vid autoanalize, odnosno kao mesta na kome se kriju zameci svega
onoga što smo postali, jedan je od omiljenih romanesknih postupaka. Bez obzira da li se radi
o autobiografiji ili životopisu izmišljenog lika, proces fikcionalizacije je neminovan. To znači
da detinjstvo pripovedanjem postaje nešto drugo od onoga što je bilo, bez obzira da li mu se
vraćamo sa nostalgijom ili gađenjem. Ono stiče mitsku auru jer, hteli to ili ne, pisci i
spisateljice svoje detinjstvo prilagođavaju osobi koja su postali, oni ga rekreiraju iz
vremenske tačke iz koje pišu, i to najčešće na taj način da uspostavljaju logičan kontinuitet, a
neretko i znak jednakosti, između onoga što su bili kao dete i onoga što su danas.
Uspostavljanje koherencije i narativnog jedinstva ličnosti je uobičajen psihološki proces koji
predstavlja vid samoodbrane koje Ja vrši u odnosu na stvarnost koja je rascepkana,
nepodnošljiva i diskontinuirana. Međutim, književnost ovaj proces pretvara u model, u nešto
dakle što se čita, tumači, prenosi i preuzima, pa je stoga veoma česta pojava da vam se čini
da ste imali detinjstvo koje liči na nečije tuđe.

Roman Inkapsulirana tijela tuzlanskog pisca i profesora Nedžada Ibrahimovića jeste novo
uzorno delo u kanonu (auto)biografija u kojima se detinjstvo glavnog junaka sa kojim čtaoci
dele perspektivu poredi sa onim trenutkom u kojem roman nastaje, odnosno sa
pripovednom sadašnjošću. Ibrahimović je svoj roman podelio u tri celine od kojih je
središnja posvećena sadašnjem trenutku, a prva i treća koje je uokviruju - detinjstvu, i to
onom najranijem kojeg se glavni lik Nedim Milanović može setiti. Naime, poznato je da
sećanje seže do određene granice koja zavisi od ličnosti, ali najčešće je to negde oko pete
godine. Odlučujući se za ovaj diskontinuitetni paralelizam jer preskače dečaštvo i mladost,
odnosno ono što su zapravo formativne godine, tokom i nakon perioda sazrevanja, pisac je,
čini se, hteo da naglasi upravo taj niz mogućnosti, ali i jednu paradoksalnu krutost sudbine.
Naime, sa detinjstvom koje se opisuje, Nedim/Nedžad mogao je da postane bilo ko i bilo šta,
a opet nije. Ta determinisanost unazad je jedna od tipičnih figura autobiografskog pisanja.
Budući toga svestan, pisac se stoga odlučio za metaforičan naslov Inkapsulirana tijela. To su
sve one mogućnosti koje nismo iskoristili i koje leže u nama, a koje ćemo vremenom polako
odstranjivati iz sopstvenog tela/života, operacijama na živo, bez anestezije, dok u jednom
trenutku ne rešimo da ih ponovo u sebi uspostavimo, ali ovog puta kao sećanje, odnosno
kao pisanje.
Zbog toga glavni lik nosi ime Nedim Milanović, a ne Nedžad Ibrahimović, iako se lik ovog
imena koje se podudara sa piščevim pojavljuje u romanu kao sagovornik i kolega u delu
posvećenom, uslovno rečeno, sadašnjosti, ali i kao ime/mogućnost u detinjstvu. Da li je
Nedim Nedžad ili je Nedžad Nedim ostavlja se kao jedna od varijanti shvatanja teksta, kao
naizgled bezazlena postmodernistička igra sa identitetom i toliko omiljenom figurom
pisanja, ali ona ima mnogo neposrednije značenje za roman. Naime, ova igra je njegov
inherentan deo s obzirom da roman jeste upravo o tome, o mogućnosti beskonačnih
identiteta, o njihovom ludilu i promašenim šansama. Majka Enida, na primer, jeste i Ona od
koje se beži i „nemoralna“ žena i dosadna starica, ali istovremeno ona je jedini pouzdan
prijatelj, neko na koga se može osloniti. Alisa, Ana i ostale devojke koje prolaze kroz život
profesora Milanovića takođe su tu ne da bismo mi kao čitaoci uživali u erotskim scenama i
neobuzdanom libidu Nedimovom, već da bi pokazale mnogostrukost izbora i mogućnosti,
nešto što bi se u nekim ranijim vremenima posmatralo kao prokletstvo nestalnosti, verzija
Lutajućeg Holanđanina, a danas se na to gleda blagonaklono, kao na pluralitet identiteta,
mobilnost, nomadizam.

Iako napisan o detinjstvu, ovo nije roman čežnje, ili nije isključivo takav. Žudnja za
povratkom u sigurno prošlost, u bezbednost izvesnog paralelna je onoj za dodavanjem
novog označenog nestalnom označitelju Nedim/Nedžad. Iako je veza između označitelja i
označenog uvek već nepotpuna i sva u raz-lici, potreba da se ona ispita i da joj se daju nove
mogućnosti postoji. Iz te potrebe nastaje roman, kao vid uvek nedovoljnog autoobjašnjenja
između autora, podrazumevanog autora, naratora, lika i teksta. Zato se u Inkapsuliranim
tijelima ne radi prosto o figuri i postmodenističkoj igri, već o jednoj suštinskoj potrazi za svim
telima unutar sopstvenog. A to na šta se tamo nailazi je sasvim drugi problem. Svako od nas
najbolje zna koje kosture krije u ormaru, odnosno koja tela krije u sopstvenom.
Radi se o veoma dobrom romanu koji zaslužuje pažljivo i dubinsko čitanje. Kao i svaki složeni
organizam koji živi, i tekst sadrži u sebi beskrajne mogućnosti pa se tako da čitati i kao
svojevrstan „dva u jedan“. S jedne strane to je roman o detinjstvu u Tuzli u prvoj polovini
šezdesetih godina dvadesetog stoleća, a s druge to je univerzitetski roman o profesorima i
studentkinjama, o sujetama i seksu, moralu i nemoralu, o suštinskoj neprilagođenosti na
sistem. Mogao bi ovaj tekst čitati i kao odjek Džojsovog klasika Portret umetnika u mladosti,
ali i kao porodični roman, odnosno roman o nemogućnosti porodice. Svi ovi žanrovsko-
kritički identiteti govore o kvalitetu teksta, o njegovoj nesvodljivosti na jednu dimenziju.
Ono čime roman svakako zaslužuje pažnju jeste njegova savremenost, onaj osećaj da je
tekst nastao u dvadeset prvom veku, bez obzira što se više od pola sižea odigrava u
dvadesetom. Nije, naravno, Nedžad Ibrahimović propustio da kaže i par reči o neposrednoj
prošlosti i surovoj tranzicijskoj sadašnjosti, ali roman nije zbog toga bitan, vredniji niti manje
vredan. Radi se o tekstu koji bi mogao da se nađe i u nekoj drugoj književnosti, evropskoj ili
svetskoj i da bude razumljiv, a to je priličan uspeh.