Univerzitet u Nišu

Fakultet zaštite na radu

SEMINARSKI RAD

TEMA: TEMPERATURA TOPLJENJA

Predmet: Hemijski parametri radne i životne sredine

Mentor:
dr Amelija Djordjević Student:
Boris Dabižljević 16026
Tijana Simonović 16046
 Niš, 2018.

Sadržaj

Uvod................................................................................................................................................1

1. Agregatno stanje supstanci..........................................................................................................2

1.1. Struktura čvrstih tela.............................................................................................................6

1.2. Promene agregatnog stanja...................................................................................................9

2. Topljenje i očvršćavanje............................................................................................................12

3. Temperatura topljenja................................................................................................................16

3.1. Temperatura topljenja kod organskih supstanci.................................................................17

3.2. Tačka topljenja smeše.........................................................................................................19

Zaključak.......................................................................................................................................20

Literatura........................................................................................................................................21
 Uvod

Supstance se u prirodi javljaju u tri osnovna agregatna stanja i svako od ovih stanja
karakteriše određen raspored atoma, odnosno molekula, što uslovljava njihove osobine.
Supstance dakle mogu naći u tri agregatna stanja, prema kojima su svrstana u tri grupe:
 čvrsta tela – imaju stalan oblik i zapreminu bez obzira na to gde se nalaze;
 tečna tela – imaju stalnu zapreminu i poprimaju oblik posude u kojoj se nalaze; u malim
količinama imaju oblik kapljica;
 gasovita tela – menjaju i oblik i zapreminu, i imaju osobinu da se šire u sav raspoloživi
prostor (poprimaju oblik posude u kojoj se nalaze); gasovi su uglavnom providni (nemaju
boju) i ne mogu se opipati.

Temperatura (tačka) topljenja neke čvrste supstance je ona temperature na kojoj ona prelazi u
tečno agregatno stanje tj. temperaturni nivo kada se čvrsta i tečna faza nalaze u ravnoteži.
Čvrste i gasovite supstance se mogu pretvarati u tečnosti topljenjem (čvrste), odnosno
kondenzacijom (gasovite supstance). Čvrste supstance počinju da se tope kada temperatura
dostigne određenu visinu - tačku topljenja određene supstance. Kako temperatura raste, atomi ili
molekuli supstance se „pobuđuju“ - primaju dodatnu energiju iz spoljne sredine i raspadaju na
manje složenu i čvrstu strukturu, kakva je struktura tečnosti. Gasovite supstance počinju da se
kondenzuju kada temperatura opadne do određenog nivoa - tačke kondenzacije određene
supstance. U tom procesu slobodni, pokretljivi atomi gasova gube svoju energiju i stvaraju
čvršću strukturu tečnosti. Tačka topljenja i tačka kondenzacije predstavljaju istu temperaturnu
granicu za određenu supstancu, ali se različito nazivaju u zavisnosti od smera u kojem se odvija
proces izmene agregatnog stanja.
 1. Agregatno stanje supstanci

Materija je zajednički naziv za sve ono što čini prirodu – priroda je izgrađena od materije.
Osnovne osobine materije su da se neprestano kreće, da se ne može uništiti i ni iz čega stvoriti,
već da samo prelazi iz jednog oblika u drugi, na primer: kruženje vode u prirodi, topljenje
metala, sagorevanje uglja. Dakle, materija uvek postoji u prostoru (zauzima deo prostora),
vremenu (svako telo se s vremenom menja, ali njegovo osnovno svojstvo ostaje isto) i kretanju
(svako telo se sastoji od sitnih čestica koje se ne mogu videti golim okom, ali su u neprestanom
kretanju).
Dva osnovna oblika postojanja materije su:1
 supstanca (fizičko telo),
 fizičko polje (energija).

Svuda oko nas se nalaze mnogobrojna tela (npr. automobil, olovka, knjiga), koja se razlikuju
ne samo po obliku i veličini, već i prema tome od čega se sastoje. Ono od čega se telo sastoji
naziva se supstanca, na primer: drvo, metal, plastika, staklo. Osim što zauzimaju prostor,
zajedničko svojstvo svih tela je da su građena od jedne supstance ili više različitih supstanci.
Tako je, na primer, knjiga napravljena samo od papira, školska klupa od drveta i metala, a
automobil od metala, plastike, drveta, gume. Pošto su od jedne iste supstance napravljena mnoga
tela, može se zaključiti da u prirodi postoji veći broj tela nego supstanci.
U prirodi često dolazi do međusobnog dejstva tela. Ta dejstva, kao i promene koje tom
prilikom nastaju na telima, nazivaju se prirodne pojave. Za vreme međusobnog dejstva, tela
mogu biti:
 u neposrednom dodiru (npr. udar lopte u zid),
 na malim rastojanjima (npr. privlačenje magneta, elektricitet),
 na velikim rastojanjima (npr. gravitacija – Zemlja/Mesec, Sunce/Zemlja).

1
http://www.opsteobrazovanje.in.rs/fizika/osnovna-skola/supstanca-i-fizicka-tela/
 Ako tela za vreme međusobnog dejstva nisu u neposrednom dodiru, onda se dejstvo ostvaruje
pomoću fizičkog polja, na primer: magnetno, električno ili gravitaciono polje. Fizičko polje se
nalazi oko svakog tela.
Fizički oblik (agegatno stanje) supstance igra važnu ulogu u postizanju kvaliteta i kvantiteta
efekta na radnu i životnu sredinu. Utvrđeno je da jedna supstanca u različitim agregatnim
stanjima može da izazove različia štetna dejstva.
Zajedničko svojstvo svih tela i supstanci je da zauzimaju određen prostor. Supstance se u
prirodi mogu naći u tri agregatna stanja, prema kojima su svrstana u tri grupe:
 čvrsta tela – imaju stalan oblik i zapreminu bez obzira na to gde se nalaze;
 tečna tela – imaju stalnu zapreminu i poprimaju oblik posude u kojoj se nalaze; u malim
količinama imaju oblik kapljica;
 gasovita tela – menjaju i oblik i zapreminu, i imaju osobinu da se šire u sav raspoloživi
prostor (poprimaju oblik posude u kojoj se nalaze); gasovi su uglavnom providni (nemaju
boju) i ne mogu se opipati.

Voda je jedina supstanca koja se u prirodi nalazi čista u sva tri agregatna stanja.

Gas je svaka supstanca tj.stanje materije koje ne postaje tečnost ili čvrsto telo pod
normalnim uslovima, tj. nema ni određeni oblik ni određenu zapreminu. Dakle, to su supstance
koje pod normalnim uslovima egzistiraju samo u gasovitnoj fazi, odnosno nalaze se iznad
kritične temperature. Gasovi i pare ne mogu se u vazduhu razlikovati jer se jednako ponašaju po
fizičkim zakonima.
Tečno agregatno stanje je stanje materije u kome molekuli relativno slobodno menjaju
svoje položaje do granice dejstva kohezionih sila, koje ih drže na okupu, tako da određena masa
tečnosti ima određenu zapreminu.
Čvrsto agregatno stanje je stanje materije u kome ona ima određeni oblik i zapreminu. U
ovom stanju relativno kretanje atoma, molekula ili jona je mnogo više ograničeno nego kod
tečnosti. Ako su atomi, molekuli ili joni pravilno raspoređeni tako da grade kristal, tj. kristalnu
rešetku, onda je reč o kristalnom agregatnom stanju. Dakle, cvrsto i kristalno agregatno stanje
materije nisu identični pojmovi. Čvrsta jedinjenja često imaju pravilan geometrijski oblik.
Tabela 1. Osnovne razlike između čvrstog, tečnog i gasnog agregatnog stanja
Gasno agregatno stanje Tečno stanje Čvrsto stanje
Nema definisan oblik niti Definisana zapremina ali Ima definisanu zapreminu i
zapreminu nema oblika oblik
Mala gustina Veća gustina od gasnog, a Velika gustina
manja od čvrstog agregatnog
stanja (izuzetak je voda)
Mogućnost termalne Mala mogućnost termalne
ekspanzije i kompresije ekspanzije i kompresije

Agregatno stanje, sa ostalim elementima, je obavezan faktor za ocenjivanje štetnosti neke

supstance. Tako supstance u gasovitom agregatnom stanju (gas ili pare) su najopasnije zato što
zbog stanja veoma lako dospevaju preko organa za disanje u krvotok. Opasne su i supstance u
tečnom ili čvrstom agregatnom stanju jer pri dispergovanju dolazi do enormnog povećanja
površine, a sa tim i do povrećanja tokisčnog dejstva.
Supstance u životnoj ili radnoj sredini mogu da se nađu u obliku gasa, pare ili aerosola. 2
Aerosol je kvazistabilan. mikroheterogeni disperzni sistem u kojem je dispergovana faza (čvrste
ili tečne čestice) dispergovana u gasovitnoj fazi. Prema agregatnom stanju čestice aerosola mogu
se klasifikovati na:
 prašine (čvrsta supstance) – pojam prašine obuhvata prisustvo čvrstih čestica koje mogu
duže ili kraće vreme da lebde u vazduhu i čija je veličina, pretežno iznad koloidnog
područja.
 magle (tečna supstance) – magla je sačinjena od tečnih čestica nastalih rasprskivanjem
tečnosti, kondenzacijom gasovite faze ili agregacijom molekularne razdeljene susptance u
veće čestice u atmosferskom vazduhu.
 dimove (čvrsta i tečna supstanca) – dim je fino rasprostranjen aerosol prigodne prirode
sastavljen od čvrstih ili mešavine čcrstih i tečnih čestica.

Supstance se u prirodi javljaju u tri osnovna agregatna stanja i svako od ovih stanja
karakteriše određen raspored atoma, odnosno molekula, što uslovljava njihove osobine.
Privlačne sile između čestica (molekula, atoma ili jona) u čvrstom telu su veoma jake. Čestice ne
mogu da se kreću, već samo osciluju oko svojih ravnotežnih položaja. Kinetička energija čestica
je veoma mala. Kod tečnosti, za razliku od čvrstih tela, čestice nemaju strogo određen položaj
2
Popović D., „Hemijski parametri radne i životne sredine”, izvodi sa predavanja, strana 33.
ravnoteže, već se kreću jedna u odnosu na drugu. Privlačne sile između molekula gasa su veoma
slabe, tako da su molekuli gasa praktično slobodni i kreću se u prostoru na velikom rastojanju
jedan od drugog. Povećanjem unutrašnje energije tela, može da se promeni agregatno stanje.
Promenu agregatnih stanja obično zapažamo pri promeni temperature, mada bitnu ulogu pri tome
ima i pritisak.
Prelazak supstance iz jednog agregatnog stanja u drugo naziva se fazni prelaz. Fazne prelaze
prati promena zapremine, odnosno gustine i pritiska. U toku faznih prelaza dolazi do
apsorbovanja ili oslobađanja određene količine toplote. Prelazak supstance iz jedne faze u drugu,
pri stalnom pritisku, vrši se uvek na određenoj temperaturi. U toku faznog prelaza temperatura se
ne menja.

Slika 1. Fazni prelaz

1.1. Struktura čvrstih tela
 Već smo rekli da se obično se čvrsto telo opisuje kao stanje u kome telo ima određeni oblik i
zapreminu. Međutim, kod nekih supstanci molekuli su pravilno raspoređeni, dok kod nekih nisu.
U zavisnosti od strukture i osnovnih osobina, čvrsta tela mogu biti kristalna i amorfna.
Primer:3
 kristali – dijamant, grafit, rubin, soli, šećer, led, metali.
 amorfne supstance – staklo, plastika, vosak, smola, asfalt.

Kod kristalnih tela čestice (atomi, molekuli, joni) poređane su jedne pored drugih tako da
grade pravilnu geometrijsku strukturu – pravilan raspored čestica. Bez obzira u kom smeru se
posmatra raspored čestica, on se uvek ponavlja na isti način. Raspored čestica se periodično
ponavlja u prostoru. Čestice su vezane za svoje ravnotežne polažaje, a njihovo toplotno kretanje
je oscilatorno kretanje oko ravnotežnih položaja. Kristali imaju tačno određenu temperaturu
topljenja.
Amorfna tela nemaju kristalnu strukturu. Kod amorfnih tela raspored čestica nije pravilan. Po
svojoj strukturi slični su tečnostima. Razlikuju se od tečnosti samo po manjim međumolekulskim
rastojanjima između molekula, a zbog toga većim međumolekulskim silama. Za amorfna tela
možemo da kažemo da su to prehlađene tečnosti. Amorfna tela nemaju određenu temperaturu
topljenja, pri zagrevanju omekšaju i postepeno prelaze u tečnost. Pri prelasku iz čvrstog u tečno
stanje položaji čestica se praktično ne menjaju, već se samo povećava njihovo međusobno
rastojanje.
Primer:4
 Razlika između kristalnih i amorfnih materijala je u načinu topljenja.

Ako posmatramo komad leda, kao primer kristalnog tela, pa ga neprekidno zagrevamo –
kada se njegova temperatura poveća na 0°C, tada otpočinje topljenje i možemo uočiti da

3
http://fizis.rs/%D0%B3%D0%B8%D0%BC%D0%BD%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0/ii-
%D1%80%D0%B0%D0%B7%D1%80%D0%B5%D0%B4/%D0%BC%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D0%BA
%D1%83%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B5-%D0%B8-
%D0%B0%D0%B3%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B0-
%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0/struktura-cvrstih-tela/
4
http://fizis.rs/%D0%B3%D0%B8%D0%BC%D0%BD%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0/ii-
%D1%80%D0%B0%D0%B7%D1%80%D0%B5%D0%B4/%D0%BC%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D0%BA
%D1%83%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B5-%D0%B8-
%D0%B0%D0%B3%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B0-
%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0/struktura-cvrstih-tela/
temperatura više ne raste iako led neprekidno zagrevamo. Temperatura će ponovo početi da raste
tek kada se sav led istopi. Na ovaj način je tačka topljenja leda strogo određena, pa lako može da
se meri. Ovo je osobina svih kristalnih materijala. Temperatura leda dok se topi ne raste zbog
toga što količina toplote koju on prima u tom periodu ne ide na povećanje njegove unutrašnje
energije tj. temperature, već na razgrađivanje njegove kristalne rešetke.
Ako posmatramo topljenje nekog amorfnog materijala – recimo jednog komada plastike.
Plastiku zagrevamo pod istim uslovima. Temperatura plastike neprekidno raste, a pre prelaska u
tečnost plastika će proći kroz razmekšano stanje. Zbog neprekidnog porasta temperature, kao i
zbog različitog stepena razmekšanosti, praktično je nemoguće odrediti tačku topljenja amorfnog
materijala.
Pravilan geometrijski oblik je jedna od osnovnih osobina kristala. Pored toga, još jedna od
bitnih osobina kristala je anizotropija – fizičke osobine nisu iste u svim pravcima. Sva amorfna
tela su izotropna.
Primer:5
 U jednom pravcu ili smeru kristal može da bude dobar provodnik, a u drugom ne. Sličnih
pojava ima i u pogledu termičke provodnosti i nekih optičkih i mehničkih svojstava.
Neka kristalna supstanca može biti anizotropna u pogledu jednog fizičkog svojstva, a
izotropna u pogledu drugog.

Kod kristalnih supstanci čestice imaju određen položaj u kristalima. Ravnotežni položaji
molekula se predstavljaju kao tačke koje se nazivaju čvorovi. Ove tačke odgovaraju
najstabilnijim položajima čestica u rešetki. Veze između molekula (međumolekulske sile)
prikazane su dužima koje povezuju čvorove. Na taj način se u prostoru dobija pravilna
trodimenzionalna rešetka – kristalna rešetka.

5
http://fizis.rs/%D0%B3%D0%B8%D0%BC%D0%BD%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0/ii-
%D1%80%D0%B0%D0%B7%D1%80%D0%B5%D0%B4/%D0%BC%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D0%BA
%D1%83%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B5-%D0%B8-
%D0%B0%D0%B3%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B0-
%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0/struktura-cvrstih-tela/
 Slika 2. Kristalna rešetka

Osnovni gradivni element kristalne rešetke predstavlja elementarna ćelija. Elementarna

ćelija je najmanji deo kristalne rešetke koji odražava strukturu celog kristala. Slaganjem
elementarnih ćelija, duž svake od tri dimenzija prostora dobija se kristalna rešetka.
Neke suspstance mogu da se pojave u dva ili više kristalna oblika. Ta pojava je nazvana
polimorfizam. Različiti oblici nastaju zbog različitog rasporeda čestica.
Primer:6
 Kristalne forme ugljenika – dijamant i grafit (može i čađ):
 dijamant – izuzetno čvrst, prozračan i električni izolator.
 grafit – mekan, apsorbuje svetlost i provodi električnu struju.

Vrste kristala:
 monokristal – kristal koji ima pravilan oblik (čestice su raspoređene pravilno po čitavoj
zapremini kristala) i odlikuje se anizotropijom.
 polikristal – izgrađeni od velikog broja sitnih monokristala, odlikuju se izotropijom.

Potpuno pravilnu kristalnu rešetku imaju samo idealni kristali. Kod realnih kristala postoje
različita odstupanja od idealne strukture. U nekim čvorovima mogu da su nađu čestice drugih
supstanci. One narušavaju pravilan raspored. Prisustvo primesa u kristalnoj rešetki naziva se
defekt kristalne rešetke.
6
http://fizis.rs/%D0%B3%D0%B8%D0%BC%D0%BD%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0/ii-
%D1%80%D0%B0%D0%B7%D1%80%D0%B5%D0%B4/%D0%BC%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D0%BA
%D1%83%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B5-%D0%B8-
%D0%B0%D0%B3%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B0-
%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0/struktura-cvrstih-tela/
 1.2. Promene agregatnog stanja

Proces promene agregatnog stanja tečnosti u čvrsto stanje naziva se mržnjenje (ili
smrzavanje). Kako temperatura pada, atomi ili molekuli koji sačinjavaju tečnost menjaju svoje
međusobne pozicije i pregrupišu se, gradeći stabilniju strukturu čvrste supstance, a toplotna
energija se otpušta. Čvrsti oblik (agregatno stanje) supstance postoji na svim temperaturama koje
su niže od tačke mržnjenja te supstance. Kada se voda smrzava, ona se širi, suprotno ponašanju
ostalih supstanci koje se skupljaju. Tačka mržnjenja vode, ali i svih drugih supstanci, može se
sniziti dodavanjem raznih primesa i nečistoća, kao na primer soli.

Slika 3. Proces prelaska tečnosti u čvrsto stanje

Čvrste i gasovite supstance se mogu pretvarati u tečnosti topljenjem (čvrste),

odnosno kondenzacijom (gasovite supstance). Čvrste supstance počinju da se tope kada
temperatura dostigne određenu visinu - tačku topljenja određene supstance. Kako temperatura
raste, atomi ili molekuli supstance se "pobuđuju" - primaju dodatnu energiju iz spoljne sredine i
raspadaju na manje složenu i čvrstu strukturu, kakva je struktura tečnosti. Gasovite supstance
počinju da se kondenzuju kada temperatura opadne do određenog nivoa - tačke kondenzacije
određene supstance. U tom procesu slobodni, pokretljivi atomi gasova gube svoju energiju i
stvaraju čvršću strukturu tečnosti. Tačka topljenja i tačka kondenzacije predstavljaju istu
temperaturnu granicu za određenu supstancu, ali se različito nazivaju u zavisnosti od smera u
kojem se odvija proces izmene agregatnog stanja.
 Slika 4. Proces prelaska čvrstih i gasovitih supstanci u tečno stanje

Do ključanja dolazi pod normalnim atmosferskim pritiskom na određenoj temperaturi (za

svaku supstancu) koja se naziva tačka ključanja. Na toj temperaturi supstance prelaze iz tečnog u
gasovito stanje - tečnosti dobijaju dovoljno dodatne energije koja oslobađa atome i molekule iz
tečnih struktura i oni se otpuštaju u okolnu sredinu. Kod vode, na primer, prilikom ključanja se
stvaraju krupni mehurovi vodene pare koji, kada pritisak unutar njih dostigne jačinu
atmosferskog pritiska, pucaju i otpuštaju molekule vode koja ključa u vidu vodene pare.
Isparavanje je proces koji obuhvata samo mali procenat ukupne količine tečnosti i događa se
prirodno i na temperaturama mnogo nižim od tačke ključanja. Do isparavanja dolazi kada
najenergetizovaniji molekuli ili atomi neke tečnosti sa njene površine raskidaju međumolekulske
veze sa ostalim molekulima ili atomima, te bivaju otpušteni u okolnu sredinu.
Slika 5. Proces ključanja (i isparavanja) - prelaska tečnosti u gasovito stanje
 2. Topljenje i očvršćavanje

Zagrevanjem čvrste supstance povećava se njena unutrašnja energija, kada supstanca

dostigne određenu temperaturu ona počne da se topi. Pod čvrstim stanjem supstance
podrazumevamo samo kristalno stanje. Amorfno čvrsto telo se prilikom zagrevanja pretvara u
tečnost postepenim omekšavanjem, bez skokovitog prelaza. Zato amorfno čvrsto stanje ne
predstavlja posebnu fazu nego specifičnu međufazu. Prelaz supstance iz čvrstog agregatnog
stanja u tečno naziva se topljenje. Da bi neka supstanca počela da se topi, treba je zagrejati do
određene temperature, odnosno povećati njenu unutrašnju energiju. Ova temperatura odnosno
unutrašnja energija je karakteristična za svaku supstancu. Temperatura na kojoj se odvija proces
topljenja neke supstance naziva se temperatura topljenja. Na temperaturama nižim od
temperature topljenja supstanca se nalazi u čvrstom, a na višim temperaturama u tečnom
agregatnom stanju.

Slika 6. Prikaz tačke topljenja

Oznake na slici 6:7
 A-B – predstavlja zagrevanje supstance koja se nalazi u kristalnom stanju, temperatura se
povećava dok ne dostigne temperaturu topljenja.
 B-C – temperatura ostaje nepromenjena sve dok se ne istopi kompletna količina
supstance.
 C-D – kada se proces topljenja završi i kompletna supstanca pređe u tečno agregatno
stanje, temperatura počinje ponovo da raste

Kada se tečna supstanca hladi, odnosno kada joj se unutrašnja energija smanjuje, ona prelazi
u čvrsto stanje. Prelaz iz tečnog agregatnog stanja u čvrsto naziva se očvršćavanje. Temperatura
na kojoj se odvija proces očvršćavanja neke supstance naziva se temperatura očvršćavanja. Za
svaku kristalnu supstancu temperatura topljenja jednaka je temperaturi očvršćavanja. Pri
očvršćavanju određene količine supstance treba joj oduzeti onoliku količinu toplote kolika je
utrošena na njeno zagrevanje.

Slika 7. Prikaz očvršćavanja supstance

7
http://fizis.rs/%D0%B3%D0%B8%D0%BC%D0%BD%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0/ii-
%D1%80%D0%B0%D0%B7%D1%80%D0%B5%D0%B4/%D0%BC%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D0%BA
%D1%83%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B5-%D0%B8-
%D0%B0%D0%B3%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B0-
%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0/fazni-prelazi/topljenje-i-ocvrscavanje/
Oznake na slici 7.:8
 E-F – predstavlja hlađenje supstance koja se nalazi u tečnom stanju, temperatura se
smanjuje dok ne dostigne temperaturu očvršćavanja.
 F-G – temperatura ostaje nepromenjena sve dok se kompletna količina tečnosti ne
prevede u čvrsto agregatno stanje.
 G-H – kada se proces očvršćavanja završi i kompletna supstanca pređe u čvrsto agregatno
stanje, nastavlja se ravnomerno snižavanje temperature

Za supstance koje su na običnoj (sobnoj) temperaturi u tečnom stanju (voda, alkohol, živa…)
kaže se da mrznu kada prelaze iz tečnog u čvrsto agregatno stanje. Temperatura na kojoj se vrši
ovaj proces naziva se temperatura mržnjenja ( voda 0°C; živa -38,9°C; alkohol -114°C; etar
-124°C).
Kod većine supstanci zapremina se povećava pri topljenju, a pri očvršćavanju (kristalizaciji)
se smanjuje. Kod ovih supstanci neistopljeni deo tone u istopljenom, jer ima veću gustinu.
Kod izvesnog broja supstanci (led, bizmut, antimon, liveno gvožđe) kristalna struktura je
veće zapremine (manje gustine) od zapremine u tečnom agregatnom stanju (poznato je da led
pliva na vodi). Ovo odstupanje od pravila uzrokovano je posebnom kristalnom strukturom.
Pri livenju metala treba voditi računa o promeni zapremine pri očvršćavanju. O tome treba
voditi računa i pri mržnjenju vode, jer može dođe do pucanja posude.
Temperatura topljenja zavisi, osim od vrste supstance, i od pritiska pod kojim se supstanca
nalazi. To može da se potvrdi na primeru leda, koji se topi i na nižim temeparturama od 0°C kada
se nalazi pod većim pritiskom od normalnog.
Kod supstanci koje se pri zagrevanju (topljenju) šire (olovo, bakar…) povišenje spoljašnjeg
pritiska izaziva povišenje temperature topljenja. Ovo se objašnjava time što molekuli supstance
koja se topi moraju, osim privlačnih međumolekulskih sila da savladaju i povišen spoljašnji
pritisak.
Pod višim pritiskom temperatura topljenja se snižava kod onih supstanci koje se pri topljenju
sakupljaju, a povišava kod onih koje se pri topljenju šire.
8
http://fizis.rs/%D0%B3%D0%B8%D0%BC%D0%BD%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0/ii-
%D1%80%D0%B0%D0%B7%D1%80%D0%B5%D0%B4/%D0%BC%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D0%BA
%D1%83%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B5-%D0%B8-
%D0%B0%D0%B3%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B0-
%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0/fazni-prelazi/topljenje-i-ocvrscavanje/
 Proces topljenja i očvršćavanja objašnjava molekularna fizika.
Molekuli u kristalu osciluju oko svojih ravnotežnih položaja. Kada se kristalu predaje
toplota, molekuli osciluju intenzivnije. Tom prilikom se povećava rastojanje između molekula pa
slabe međumolekulske sile. Na temperaturi topljenja oscilovanje je toliko intenzivno da se
narušava uređenost molekula i menja se struktura – kristal prelazi u tečnost. Dok traje topljenje
kompletna toplota koju supstanca prima troši se razgradnju kristalne rešetke (konačno raskidanje
veza), zato se temperatura ne menja. Pri hlađenju, molekuli se sporije kreću. Pošto su dovoljno
blizu, privlačne molekulske sile skoro zaustavljaju njihovo kretanje, molekuli ostaju u stalnim
položajima i supstanca prelazi u kristalno stanje. Pod većim pritiscima, molekuli su na manjim
međusobnim rastojanjima i između njih deluju jake privlačen sile. Tada treba da imaju veću
kinetičku energiju da bi se narušila uređena kristalna struktura.
 3. Temperatura topljenja

Temperatura (tačka) topljenja neke čvrste supstance je ona temperature na kojoj ona
prelazi u tečno agregatno stanje tj. temperaturni nivo kada se čvrsta i tečna faza nalaze u
ravnoteži. Međutim, ova temperature je istovremeno i tačka očvršćavanja ili mržnjenja za
neorganske supstance. Kod organskih supstanci ove dve tačke se ne poklapaju. Tačka
očvršćavanja je obično niža od tačke topljenja. Tačka očvršćavanja je ona temšeratura kod koje
neka supstanca prelazi iz tečnog agregatnog stanja u čvrsto agregatno stanje. Temperatura se ne
menja dok sva čvrsta supstanca ne pređe u tečnost ili obratno.
Kohezione sile drže na okupu čestice čvrste supstance i zato ovo agregatno stanje
karakteriše oređeni oblik i zapremina. Od prirode kohezionih sila zavisiće temperaturni nivo
tačke topljenja. Priroda supstance uslovljava jačinu kohezionih sila, odnosno tačku topljenja.
Toplota koja je potrebna da se određena masa, ili količina (g ili mol) neke supstance, prevede iz
čvrstog u tečno agregatno stanje naziva se toplota topljenja (kJ/g ili kJ/mol). Ako neku supstancu
u tečnom stanju hladimo dešava se process suprotan topljenju, jer ona na određenoj temperature
(tačka očvršćavanja ili mržnjenja) prelazi u čvrsto agregatno stanje (mrzne). Hlađenjem
supstance smanjujemo kinetičku energiju molekula (oduzimamo toplotu) što uslovljava jačanje
kohezionih sila i pravilan raspored čestica karakterističan za čvrsto agregatno stanje.
Kristalno stanje supstanci ima geometrijski oblik jer su joni ili molekuli pravilno i
simetrično raspoređeni, i taj pravilan raspored čestica se mnogo puta ponavlja u kristalu.
Topljenje nastaje kada je postignuta temperature na kojoj sile vibracije, usled toplotne energije
pojedinih čestica, postaju veće od kohezionih sila koje teže da zadrže čvrsto agregatno stanje.
Proces topljenja je razlaganje kristalne rešetke jer pri tome čestice napuštaju pravilan raspored i
prelaze u stanje negeometrijskog rasporeda. Pri prelazu iz čvrstog u tečno stanje dešavaju se vrlo
male zapreminske promene i zato tačka topljenja malo zavisi od pritiska.
Fizička konstanta tačke topljenja usko je povezana sa ostalim fizikoim i hemijskim
osobinama kao is a strukturom supstance. Pri topljenju, kada supstanca prelazi iz čvrstog u tečno
agregatno stanje (i obrnuto), menja se zapremina supstance. Kod nekih supstanci se hlađenjem
zapremina povećava dok se kod većine drugih supstanci zapremina pri očvršćavanju smanjuje.
Simetrija molekula uslovljava i način raspodele molekula u kristalnoj rešetci, a time i veličinu
tačke topljenja te supstance. Tačka topljenja se povećava sa stepenom asocijacije molekula.
 Tačka topljenja je karakteristična i konstantna za svaku čistu hemijsku supstancu i
primenjuje se kao fizička konstanta za identifikaciju jedinjenja, kao i relativno pouzdan
kriterijum stepena njene čistoće.9 Tačka topljenja i tačka mržnjenja koristise i pri određivanju
krioskopske konstante.
Poznavanje tačke topljenja i ostalih fizičkih konstanti važno je znog primene, čuvanje i
skladištenje supstanci. Supstance sa niskom tačkom mržnjenja mogu se upotrebiti i pri niskim
temperaturama, dok je i primena supstanci sa visokom tačkom mržnjenja na nižim
temperaturama moguća dodatkom drugih supstanci.
Poznavanje tačke topljenja omogućuje određivanje temperaturnog intervala koji ne bi
smeo da se prekorači u prostoriji za čuvanje i skladištenje supstanci. To su uslovi koji ne bi
doveli do promene agregatnog stanja. Poznato je da promena agregatnog stanja doprinosi
dekompoziciji supstance za vreme njenog čuvanja.
Tačka topljenja nam pokazuje kod koje temperature može zapaljiva čvrsta supstanca
postati zapaljiva tečnost.

3.1. Temperatura topljenja kod organskih supstanci

Neke organske supstance se ne tope već se raspadaju što se primećuje po obojenju i

stvaranju gasova. Temperaturna raspadanja nije oštra i proporcionalna je brzini zagrevanja. Kod
organskih jedinjenja atomi su povezani kovalentnim vezama, a molekuli su čestice koje čine
kristalnu rešetku. Intermolekulske sile koje međusobno povezuju molekule su mnogo slabije od
elektrostatičkih sila koje povezuju jone. Bez obzira na jačinu intermolekulskih sila, i za njihovo
savladavanje treba energija kako bi došlo do topljenja.
Intermolekulske sile obuhvataju tri vrste privlačenja:10
 dipol – dipol,
 vodonična veza,
 Van der Valsove sile.

9
Popović D., „Hemijski parametri radne i životne sredine”, izvodi sa predavanja, strana 34.
10
Popović D., „Hemijski parametri radne i životne sredine”, izvodi sa predavanja, strana 34.
 Interakcija dipol-dipol prestavlja međusobno privlačenje pozitivnog kraja jednog polarnog
molekula i negativnog kraja drugog polarnog molekula. Zbog privlačenja kod polarnih molekula
intermolekulske sile su jače nego kod nepolarnih molekula iste molekulske mase. Najjača dipol-
dipol interakcija ostvaruje se vodoničnom vezom u kojoj se vodonikov atom nalazi između dva
elektro negativna atoma.11 Sa jednim je vezan kovalentnom vezom, a sa drugim jonskom vezom.
Ova veza je mnogo slabija od kovalentne veze, ii z tog razloga vodonikove veze utiču na tačku
ključanja i topljenja. Tačka topljenja je viša ukoliko supstanca ima brojnije vodonične veze, jaču
interakciju dipol-dipol i izraženije Van der Valsove sile.
Van der Valsove sile su sile koje deluju između polarnih molekula i njihovo ponašanje
objašnjava kvantna mehanika. Svaki nepolarni molekul okružuju elektroni koji se međusobno
razlikuju po položaju u kojem se nalaze u dređenom trenutku. Negatini kraj dipola odbija
electron, a pozitivan kraj ih privlači. Zbog toga dipol indukuje obrnuto orjentisan dipol susednog
molekula. Stalno menjanje dipola (tog trenutnog) dovodi do privlačenja molekula i to predstavlja
Van der Valsove sile.12 One deluju na malim udaljenostima i između površina molekula koje su u
neposrednom kontaktu.
Čiste kristalne organske supstance obično imaju tačno određenu tačku topljenja ili vrlo uzak
temperaturni interval u kome cela čvrsta masa pređe u tečnost. Vrlo male količine primesa mogu
da dovedu do snižavanja tačke topljenja čak i do 2°C, dok veće količine primesa se tope u mnogo
većim i nižem temperaturnom intrevalu. Postoje i jedinjenja kojima ne može da se odredi tačka
topljenja zato što se raspadaju.
Kod organskih supstanci tačka topljenja se kreće od ispod -150° C do iznad 300° C, pa se na
osnovu toga supstance mogu klasifikovati u tri grupe:
 sa niskom: -150° C - 0° C,
 srednjom: 0° C - 150° C,
 visokom: 150° C - 300° C.

11
Popović D., „Hemijski parametri radne i životne sredine”, izvodi sa predavanja, strana 35.
12
Popović D., „Hemijski parametri radne i životne sredine”, izvodi sa predavanja, strana 35.
 3.2. Tačka topljenja smeše

Tačka topljenja smeša ponaša se drugačije nego što je to slučaj kod jedinjenja. Kod smeša
javlja se depresija tačke topljenja koja predstavlja pojavu koja se javlja pri mešanju dveju čistih,
kristalnih organskih supstanci. Smeša koja nastane ima tačku topljenja nižu i za 20-30°C, u
odnosu na supstancu sa najnižom tačkom ključanja. Depresija tačke topljenja dešava se i u
slučaju kada se pomešaju različite supstance sa istom tačkom topljenja, što se može koristiti za
identifikaciju nepoznate organske supstance dobijene sintezom, degradacijom ili izolovanjem iz
smeše. Ako se pomeša supstanca nepoznate structure sa supstancom poznate structure i iste
mase, a ne dođe do depresije tačke topljenja, nepoznata supstanca je identična sa poznatom
supstancom i obrnuto.
 Zaključak

Temperatura (tačka) topljenja neke čvrste supstance je ona temperature na kojoj ona
prelazi u tečno agregatno stanje tj. temperaturni nivo kada se čvrsta i tečna faza nalaze u
ravnoteži.
Zagrevanjem čvrste supstance povećava se njena unutrašnja energija, i kada supstanca
dostigne određenu temperaturu ona počne da se topi. Čvrsto agregatno stanje je stanje materije u
kome ona ima određeni oblik i zapreminu. U ovom stanju relativno kretanje atoma, molekula ili
jona je mnogo više ograničeno nego kod tečnosti. Ako su atomi, molekuli ili joni pravilno
raspoređeni tako da grade kristal, tj. kristalnu rešetku, onda je reč o kristalnom agregatnom
stanju. Dakle, cvrsto i kristalno agregatno stanje materije nisu identični pojmovi. Čvrsta
jedinjenja često imaju pravilan geometrijski oblik.
Prelaz supstance iz čvrstog agregatnog stanja u tečno naziva se topljenje. Da bi neka
supstanca počela da se topi, treba je zagrejati do određene temperature, odnosno povećati njenu
unutrašnju energiju. Ova temperatura odnosno unutrašnja energija je karakteristična za svaku
supstancu. Temperatura na kojoj se odvija proces topljenja neke supstance naziva se temperatura
topljenja. Na temperaturama nižim od temperature topljenja supstanca se nalazi u čvrstom, a na
višim temperaturama u tečnom agregatnom stanju.
 Literatura

1. Popović D., „Hemijski parametri radne i životne sredine”, izvodi sa predavanja, Niš,
2008
2. http://www.opsteobrazovanje.in.rs/fizika/osnovna-skola/supstanca-i-fizicka-tela/
3. http://fizis.rs/%D0%B3%D0%B8%D0%BC%D0%BD
%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0/ii-
%D1%80%D0%B0%D0%B7%D1%80%D0%B5%D0%B4/%D0%BC%D0%BE
%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B5-
%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B5-%D0%B8-
%D0%B0%D0%B3%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%B0%D1%82%D0%BD
%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0/struktura-cvrstih-tela/
4. http://fizis.rs/%D0%B3%D0%B8%D0%BC%D0%BD
%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0/ii-
%D1%80%D0%B0%D0%B7%D1%80%D0%B5%D0%B4/%D0%BC%D0%BE
%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B5-
%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B5-%D0%B8-
%D0%B0%D0%B3%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%B0%D1%82%D0%BD
%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0/fazni-prelazi/topljenje-i-
ocvrscavanje/
5. http://www.zvrk.rs/mskola/fizika/ag_stanja/index.htm
6. http://helix.chem.bg.ac.rs/~mmilcic/Opsta_hemija/Predavanje4.pdf