Vladeta Jerotić

ČOVEK I NJEGOV IDENTITET

PSIHOLOŠKO-PSIHIJATRIJSKI PROBLEMI DANAS
(6)
SAMOĆA I USAMLJENOST
Verovatno nikad u prošlosti problem samoće i usamljenosti nije postavljan pr
ed ljudski duh sa više oštrine i neposredne datosti nego što je to danas. Nekada su po
jedinci bili deo velike porodice, zatim još šire, crkvene ili državne organizacije i n
isu se osećali usamljeno, živeli su i umirali sa nekim i pored nekog, u jednom, više i
li manje, zatvorenom sistemu. Grčki mudraci i rimski filozofi isticali su gnoseološk
u vrednost samoće, srednjevekovno hrišćanstvo asketske ideale usamljivanja. Tek novo v
reme i naš vek, sa naglo uznapredovalim procesom urbanizacije, individuacije (ali
umnožavanjem stanovništva i suprotnim procesom masovnosti i anonimnosti življenja), ka
o i egzistencijalističkim filozofskim teorijama o "bačenosti u svet", "bezgraničnoj ot
vorenosti" prema svetu u kome prete dosada, seta i očajanje, postavili su na drama
tičan način večni ljudski problem samoće i usamljivanja, prvi put oštro razlikujući ova dva
pojma.
Dok su ranije u svesti običnog čoveka pojmovi samoće i usamljivanja neosetno p
relazili jedan u drugi i pomalo se izjednačavajući stapali, danas smo više u stanju da
ova dva pojma razlučimo. Samoću sada shvatamo kao imanentnu crtu života koja može, mada
ne mora, postati čovekova šansa, dok usamljenost postaje prinudna i patološka crta ličn
osti protiv koje se čovek ili još može boriti unutarnjim i spoljašnjim raspoloživim sredst
vima ili ta usamljenost postaje trajna kob pojedinačnog čoveka. Ko nije osetio blago
deti samoće ako je imalo postao individua i naučio da ceni individualnost! Ne može se
zamisliti nijeDan iole kreativan čovek, da ne govorimo o značajnim umetnicima i naučni
cima, koji nije svesno i namerno tražio samoću da bi u miru i usaglašenosti sa sobom p
oveo neophodne i plodne dijaloge sa sobom, pokušao da iz relativne udaljenosti obj
ektivnije osmotri sebe i društvo, i sebe u društvu, i iznad svega, kada je u pitanju
stvaralaštvo, da ostvari slobodnu komunikaciju svesnog i nesvesnog bića.
U samoći čoveku se otvara put u sopstvenu dubinu, i ako on uspe da siđe u nju
bez straha i zaziranja, vratiće se obogaćen na površinu i tek tada, kada je otkrio svo
je Ja, imaće otvoren i pravi put prema bližnjem, prema Ti. Gete je ovo izrazio jedno
stavnim rečima: "Ako samo jednom mogu da budem na pravi način sam, tada neću biti više u
samljen".
Obratimo sada pažnju na nekoliko kritičnih životnih faza u kojima se samoća i us
amljenost dodiruju i mogu da dovedu do opasnog međusobnog zaplitanja, ili plodnog
korišćenja samoće u izgrađivanju sopstvene i autentične ličnosti. Već sam akt porođaja ozna
talno razdvajanje deteta od majke, koje u detetu stvara negativno osećanje napušteno
sti u stranom svetu, često pojačano teškim porođajem. Prema Štirnmanu, negativna reakcija
novorođenčeta pri dolasku na svet prema pozitivnoj stoji u odnosu 70:30. Malo dete j
oš pre isteka prve godine mora da nauči da bude povremeno i kratko samo i da ovu prv
u samoću, prirodnu i neizazvanu, dobro podnese. Svako dete koje u najdubljem svom
biću oseća da je voljeno, sigurno, duševno i telesno nahranjeno, podnosiće bez teškoća i ko
plikacija ovu samoću. A zar nije tako i sa odraslima u toku celog života? Prvi strah
od samoće, koji kasnije može preći u povremenu paniku, ili ozbiljnu, dugotrajnu neuro
zu, već je signal da detetu nešto bitno nedostaje. Šta ovo bitno može biti drugo nego lj
ubav!
Pubertet je drugo kritično doba kada samoća postaje potreba i izazov za mlad
og čoveka. Probuđena nagonska aktivnost neminovno prouzrokuje konflikte mladog čoveka
u prvom redu sa samim sobom, sa roditeljima i nastavnicima. Ovi konflikti naizme
nično dovode do silne potrebe mladog čoveka za druženjem, razumevanjem i da ga prihvat
aju bliski ljudi u okolini, a potom do oštrog i naglog usamljivanja, odvajanja, po
vlačenja. Već je bilo bezbroj neurotičara i pravih duševnih bolesnika, ali i budućih velik
ih stvaralaca, koji su u pubertetu od svoje samoće napravili doživotnu tamnicu ili o
dskočnu dasku za let u beskrajnost.
Srednje doba života, ukoliko nije bilo ozbiljnijeg zastoja u razvoju, čiji s
u koreni, po pravilu, u detinjstvu ili pubertetu, doba je najveće psihičke i fizičke a
ktivnosti kada opasnost preti upravo od nedostatka povremenog povlačenja u sebe, n
ekritičnog primanja svojih uspeha, nedovoljne potrebe za daljim usavršavanjem, pre s
vega svoga unutarnjeg bića - ukratko: zahtev za samoćom imperativ je za sve one suviše
 aktivne ljude koji zaboravljaju da njihova Persona (maska) kojom se prikazuju p
red svetom nije njihovo pravo lice.
Najzad, klimakterijum i ženski i muški, i onda naročito starost, poslednja je
kritična faza kada se samoća stavlja na odlučnu probu. Čovek u čitavom dotadašnjem svom živ
- ili potpuno osmišljenom, ili samo delimično ispunjenom, ili u objektivnom bilansu
procenjenom kao promašenim i praznim - ulazi sada u moguću samoću i pripremu za smrt,
i to smiren i vedar, ili svoju usamljenost doživljava kao najgore prokletstvo sve
ta.
Već smo istakli da je nedostatak ljubavi, pre svega roditelja, ona prva od
lučna karika u nizu kasnijih, mahom determinisanih zbivanja u čovekovom životu, koja s
amoću pretvara u usamljenost, a meditativnu zagledanost u sebe u neurotični strah od
sebe samog. Ukoliko postoji i neka nasledna sklonost prema razvoju određene struk
ture ličnosti, onda će u kombinaciji sa voljnim, a mnogo češće nevoljnim propustima rodite
lja pri odgoju deteta odrasla osoba pokazivati, prema nemačkom psihijatru Anelisi
Hajgl, (Annelisa Neig1), nekoliko tipičnih patoloških stavova u braku i van braka u
odnosu na problem samoće i usamljenosti. Tako će šizoidno strukturisana osoba imati pr
ema licima svoje najbliže okoline sledeći stav: drugi treba da me potpuno vole, bez
obzira koliko sam neprijatan; depresivna osoba zahteva: drugi treba da mi omogući
da u njega uđem bez ostatka; histerična ličnost očekuje: drugi treba da mi bude zahvalan
što može da me voli i da mi se divi; a opsesivna ličnost kaže u sebi: drugi treba da se
potpuno prema meni upravlja, on treba da bude uvek spreman da mi služi.
Očevidno je u svim pomenutim slučajevima neurotičnog razvoja ličnosti umesto ind
ividuacije bila izgrađena sebična individualnost, namesto plodne samoće izrasla je pat
ološka usamljenost puna zahteva i prebacivanja okolini. Ali ovo je samo jedna stra
na problema, i to ona psihopatološka, u kojoj unutarnja zbivanja imaju odlučnu ulogu
. Druga strana je socijalne prirode i dolazi od društva, njegovog stava, njegove n
eusklađenosti i patologije. Bez obzira što se i društvo sastoji od zbira pojedinačnih je
dinki, sa njihovom određenom psihologijom i patologijom, postoje i neki opšti zakoni
savremenog razvoja civilizacije koji vrlo nepovoljno deluju na reagovanje ličnost
i za sebe, kada se ona postavlja pred krupnim zadatkom da ovlada svojim slobodni
m vremenom i samoćom u tome vremenu.
Opšta težnja ka automatizaciji života, različitim specijalizacijama, zatim brz t
empo življenja, sve brže otuđenje od prirode, porodice i ravnodušne okoline, birokratski
i surov način ophođenja sa ljudima, a u totalitarnim režimima još i pogubno izdvajanje
i bojkotovanje od strane kolektiva onog i onakvog pojedinca koji ne odgovara ust
aljenom, krutom i dogmatskom ideologijom šematizovanom načinu ponašanja, vodi ljude, k
oji ne moraju biti sami po sebi neurotični, u strah i usamljenost. Nedostatak osećan
ja osnovne sigurnosti i zbrinutosti, ugroženost samog materijalnog i psihičkog opsta
nka prinuđava ljude da pobegnu od samoće, koja je mogla za njih da predstavlja i nešto
pozitivno, i to: ili u konformizam lažnog uklapanja u kolektiv, s onom vrstom nje
govih jevtinih zabava koje uz pomoć alkohola i drugih droga pružaju čoveku iluziju pri
lagođenosti, ili je ovo bekstvo od sebe i samoće izvedeno u onu vrstu delimične ili po
tpune usamljenosti u kojoj se lako postaje plen raznih telesnih ili duševnih boles
ti.
Čovek, dakle, može prinudno da bude izolovan od drugih ljudi i gurnut, proti
v svoje volje, u usamljenost, ali može i samog sebe da izoluje zbog prazne sujete,
povređenog samoljublja i uskraćenih umišljenih prava. Ako je teško i preteško ispravljati
tu sve anonimniju apstrakciju koja se zove društvo, i još gore - tu opasnu zahuktal
ost koja se zove savremena civilizacija, onda smo sigurno u boljem položaju kada t
reba da ispravljamo sami sebe. Otud dobro dolazi Jungovo pismo jednoj njegovoj p
oznanici, koja se žalila na usamljenost: "Ako ste usamljeni, to je zbog toga što ste
sami sebe izolovali, ako ste dovoljno skromni nećete nikada ostati usamljeni. Ništa
nas ne izoluje više od moći i prestiža. Pokušajte da siđete i naučite skromnost i nećete n
da više biti sami."