Српски цар Урош, краљ Вукашин и Дубровчани (Константин Јиречек)

Од времена Јована Рајића до ове расправе усталило се мишљење да је цара Уроша

2.децембра 1367. убио великаш Вукашин, који се потом прогласио за српског краља. Ову
тврдњу први је довео у питање Иларион Руварац 1868, али је то остало незапажено. Десет
година касније Иларион Руварац и Љубомир Ковачевић тврдили су да Вукашин није убио
Уроша и да је Урош њега надживео, али проф. Панта Срећковић оспорио је ово учење, као
и руски научник Владимир Качановски.

Ови научници углавном су користили старе српске летописе. Најстарији родослови

из 14.века кажу да је Урош доделио Вукашину деспотско достојанство и управу у грчким
областима, а он је потом збацио цара, узео круну српског краљевства, а брату Угљеши
предао титулу деспота и управу у грчким областима, и даље настављају да су Вукашин и
Угљеша погинули у Маричкој бици, а Урош умро у децембру исте године. Данилов
настављач, писац најстарије биографије кнеза Лазара и монах Исаија ниједном речју не
помињу да је Вукашин убио Уроша, и тек каснији писци Мавро Орбин, Јаков Лукаревић и
патријарх Пајсије описују убиство.

Аутор није поставио за циљ да доказује да ли је Вукашин убио Уроша, већ приказ
српско-дубровачких односа од 1355.до 1378. Извори које је аутор користио: Libri
Reformationum-решења Великог и Малог већа и Већа умољених

Lettere e commissioni di Levante-писма

Diversa Cancellarie

24.децембра(20!) 1355.умро је цар Стефан Душан оставивши престо

осамнаестогодишњем сну Урошу. Дубровник се тада налазио под врховном влашћу
Млечана, а на његовом челу се налазио кнез, а у урављању су му помагали домаћи
властелини, као судије или чланови Већа.

Сувоземна територија Дубровника звала се Астареја и обухватала је жупе:

Жрновница, Шумет, Ријека, Затон и Груж. Граница није допирала до гребена планина, јер
су се изнад Жрновнице и Шумета налазила српска насеља, које су Дубровчани настојали
да купе од српског цара. На мору, Дубровник је држао острва: Шипан, Лопуд, Колочеп и
Ластово. Држали су и полуострво Стонски рат са градом Стоном, које су стекли
1333.добивши као феуд српског краља. Иако је Мљет готово цео био имовина
бенедиктинског манастира, српски цареви су у повељама из 1349 и 1362 задржавали сва
права на то острво.

Дубровник се налазио на граници двва српска краја: Хум(од Дубровика до Неретве)

и Травунија(од Дубровника до Бококоторског залива). Хум у доба Душанове смрти није
био у српским рукама, већ је приморје од Дубровника до Стона припадало бану Твртку, у
чије име је управљао Санко Милтеновић. У Попову су били Николићи, подређени Санку.
Конавоско примроје јужно од Дубровника и требињске планине биле су у српским рукама,
и крајем Душанове владавине намесник је био војвода Ненад Страхињић.

Дубровчани су својим суседима плаћали годишње дохотке:

Србима:1-светодмитарски или српски доходак=2000 перпера(до 26.10)
2-стонски доходак=500 перпера(1348 цар Душан га је уступио монасима српског
манастира у Јерусалиму, св. Михаило и Гаврило)

Босанцима:1-босански стонски доходак=500 перпера на дан Св. Влаха

2-могориш=60 перпера на дан св. Михаила

Могориш је био најамнина за дубровачке винограде у Затону и Ријеци и према

Константину Порфирогениту, још у 10.веку Дубровчани су захумским кнежевима плаћали
36 нумизма. Сличан могориш плаћали су и за винограде и Жрновници и Шумету, али је у
13.веку замењен светодмитарским.

Највећи део трговине на копну обављао се у српским крајевима и то караванима

преко Требиња и Пријепоља или морем до Котора, Бара и Улциња, преко Св. Срђа, а
одатле у унутрашњост.

Након смрти владара Дубровчани су слали посланство његовом наследнику ради

потврде привилегија. У овом случају прошло је више од годину дана, а цар Урош није
потврдио привилегије(!). Разлог су били унутрашњи немири у Србији, како сведоче Јован
Кантакузин, Нићифор Гриогора и Јанинска хроника(!), као и рат Венеције са Угарском,
где су Срби били на страни Венеције. Сва три извора говоре о Смеоновом покушају
узурпације и успостављању његове власти у Епиру и Тесалији.

11.августа 1356.одлучено је да се пошаље посланство српском цару са решењем да

се припреме коњи за пут. Али, посланици Марин Бунић и Живе Николин Гундулић нису
одмах кренули и 9.12. им је наређено, под претњом казне, да одмах крену на пут. У то
време српски великаш Жарко је на тргу Св. Срђ задржао робу дубровачких трговаца, те је
Велико веће одлучило да 22. 10. пошаље специјалног посланика Жарку, из породице
Болачић, ради ослобођења робе.

9.јануара 1357. Велико веће је одлучило да посланици Марин Бунић и Живе

Цријевић треба да отпутују што пре, без дарова и заклетве. Али, тек 29.јануара кнез и
Мало веће добили су задатак да саставе инструкције за посланство, и оно је кренуло тек
5.марта. Пре одласка посланства у Дубровник су стигла два писма цара Уроша. Прво од
10.јануара 1357(!1356) је општа објава страним трговцима, Дубровчанима и Млечанима о
слободи трговине у земљама царства и обећање да ће цар надкнадити штету трговцима.
Друго није датовано, али свакако из 1357, упућено је кнезу и Општини, где их позива да
му предају Жарка како би им надокнадио штету седмоструко и каже да је послао
властелина Вукшу, да брани интересе Дубровчана.
Дубровачко посланство стигло је цару у априлу, који је 10.априла 1357 био у Скопљу и
Которанима, Василију Биволићу и Трифуну Бучићу преписао острво Мљет у наследну
баштину. Из увода повеље види се да се сабор састао у Скопљу 1357. Дубровачки
посланици Марин Бунић, Живе Гундулић и Живе Чријевић нашли су цара у Призрену, а
резултат њихове посете било је 5 хрисовуља, које је цар издао у Рибнику, под
руководством логотета Драгослава:

1-потврђује слободу трговине; 2-потврђује привилегије цара Стефана Душана из

1349; 3-потврђује даривање стонског дохотка манастиру у Јерусалиму; 4-позива
Дубровчане да помогну Которанима у држању Мљета; 5-цар дарује општини земљу
од реке Љуте до Петрова села

У већу је 12.маја изабрана комисија од 6 члаова за примање земље из руку царевог

посланика.

У јесен 1357. у Дубровник је стигао и Симеонов посланик Василије и Дубровчани

су поручили да ће радо бити посредници за измирење стрица и синовца и да желе мир
између њих.

Задарским миром од 18.2.1358. Дубровник је потпао под врховну власт Угарске и

последњег дана фебруара у граду је уведена привремена управа, тако да се свакога месеца
бирао кнез-ректор. 28.јула 1358. Босански бискуп Павле донео је у Дубровник повељу
краља Лудовика 1, издату 27.маја у Вишеграду, којом је Дубровник, у замену за 500
дуката годишње добио потпуну самоуправу и право трговине са Србијом, било да је
угарски краљ са њом у рату или миру. Краљ Лудовик даривао је Дубровчанима приморје
од села Курила до Стона, што је било под влашћу босанског краља, и тек су је стекли
1399.

Дубровчани су били у тешком положају. Њихов врховни господар био је у сукобу

са Србијом, а у њиховом суседству јача жупан Војислав Војиновић, господар Трбиња,
Гацка, Оногошта, Сенице, крајеве око Дрине и Лима. Војислав је 1343, као велможа
српског краља био гошћен у Дубровнику, а 1358 у месту Железник у кучеву запленио
олово дубовачких трговаца.

20.2.1358. Симе Ристић је упућен Војиславу, а 17.марта Велико веће је решило да

упути посланике цару Урошу, који је био у околини Зете и 27.марта изабрани су Марин
Менчетић и Климе Држић са поклоном од 1000 перпера за цара. 23.маја решено је да се
посланици пошаљу кнезу Војиславу и Санку.

Пријатељски односи Србије са Дубровником трајали су до јесени, када је угарски

краљ упао у Подунавље; у септембру су Дубровчани имали неспоразуме са Котором, а
кнез Војислав је у октобру иступио непријатељски према Дубровнику. У децембру је
склопљен мир, а страже на Стону и Астареји су распуштене. Током зиме односи са
Војиславом били су пријатељски и када је јануара 1359 боравио у Конавлима, дубровачки
посланици Живе Гундулић и Јаков Менчетић предали су му дар од 400 перпера и звали га
у посету граду, што је одбио. Према царевом писму, светодмитарски доходак исплаћен је
1358 Војиславу.

Пролећа 1359. Лудовик је предузео поход против Србије, о чему говори Матео
Вилани. Један од великаша који су се сукобљавали у Подунављу, затражио је помоћ од
Мађара, постао њихов вазал и омогућио мађарској војсци прелаз преко Дунава. Мађарска
војска је продрла до Рудника и Ужица, али како је цар избегавао битке и повукао се у
планинска утврђења, угарска војска се повукла преко Дунава.

Након вог упада, српски цар је променио однос према Дубровчанима. Војислављев
севаст у Конавлима отео је сву робу и имовину Дубровчана, а Војислав је тражио да му се
преда непријатељ Руја. Живе Гундулић је отпутовао Војиславу и нашао га у Гацку, када је
Дубровчанима претио да ће кренути на Железну Плочу, пленити дубровачке жупе и узети
Стонски рат, јер он је жупан хумски, а Стон је њихово седиште. Наредио је да се заплене
сви каравани који су ишли ка Пријепољу, а већ 6.августа 1359 његове чете су пустошиле
дубровачку територију и заробиле Климента Држића.

Дубровчани су се обратили угарском краљу и тражили помоћ хрватско-

далматинског бана Николе и бана Твртка, али Војислав је већ био на граници. Половином
августа Дубровчани су уговорили мир са Војиславом и за откуп платили 4000 перпера.
Становници Будве су нападали бродове и Дубровчани су позвали Млечане да униште град
као седиште разбојника. Крајем августа стање је било уобичајено и Дубровчани су
послали кефалији Милману у Конавлима посланика, да преговара о куповини жита.

Војислав зиме 1360 прети, а у јануару у град су стигла два посланика царице Јелене
и тражили су новац и накит који је цар Душан оставио код Мароја Гучетића. Поссланици
царице су позвани у Мало веће, где им је прочитано писмо цара Дупана из Сера из 1354,
по коме је М. Гучетић тај новац предао Николи Паштровићу и једном монаху. Поред
писма, прочитана им је повеља од 5.децембра 1355 под Бером, у којој цар каже да му
Гучетић нема ништа дужан и да ни госпођа царица ни краљ немају ништа од њега
тражити. Али, Урош је 19.априла 1361 послао 3 писма и тражио депозит. Дубровчани су
послали посланство угарском краљу, како би посредовао, али је све покварено због
непријатељства.

Прилика за зближење са српским двором указала се 1360, у време женидбе цара

Уроша са Аном, кћерком влашког војводе Александра. Посланици су били Михо Држић и
Јаке Манчетић. Цара су срели на Сеницама. Поред честики, посланици су се цару жалили
на многе царине које раније нису постојале, па је цар Урош 29.септембра 1360 издао
повељу у којој укида све царине које нису постојале у време његовог оца и деде и узимао
је под своју заштиту дубровачку трговину. У овој повељи се посебно наглашава да
повластице важе у држави кнеза Војислава и у Зети Балшића. У лето 1360 је закључен
мир између Будве и Дубровника, уз јемство српског патријарха.

У зиму Дубровник опет прети Дубровнику, због чега су се писмом жалили цару и
царици. Из ових несугласица изродио се рат 1361/2. Јуна 1361. Цар Урош је наредио да се
затворе сви дубровачки трговци у Србији, а Војислав је окупио своје савезнике и спремао
се да освоји Дубровник и Стон. Которани су постали непријатељи Дубровчана и
потпиривали сукоб.

Дубровчани су Стон обезбедили уз помоћ хрватско-далматинског бана и босанског

бана, али околинаа Дубровника је жестоко страдала. Кефалија Милман је опљачкао
Жрновницу, а на Петровдан су Војислављеве снаге опустошиле читаву Астареју, али
Дубровник нису нападали. Дубровчани су забранили трговни соли од Неретве до Зете,
расписали награду за паљење Војислављевих амбара у Сјеници и Гацку, и упорно
блокирали Которски залив. Которани у Дубровнику били су затворени, као и српски
трговци из Призрена.

Дубровчани су нашли савезнике у Балшићима, Ђури и Страцимиру, господарима

Будве, Бара и Скадра. Они су уптуили посланика, на почетку сукоба, у Дубровник и
понудили савез и постали су почасни дубровачки грађани. Јуна 1361. Климе Држић ишао
је њима да прими грађански заклетву и склопи савез. Позвани су да помогну операције
против Котора пустошењем територије и речено им је да се Војислав спрема да заузме
Будву и да га добро обезбеде. Дубровчани су ступили у присне односе са кастеланом
Будве, Површком.

Ово је побудило цара Уроша да покуша да склопи мир преко посланика. На

заседању Великог већа 29.јула 1361 наређено је кнезу и Малом већу да одговоре
посланству цара, а да пишу цару и Вукашину и патријарху и царици. Царев посланик био
је Марко и њему је враћен депозит и њему је враћен његов депозит, као и Вукашинове
жене, под условом да не сме куповати робу за извоз. 2.августа посланику је одговорено на
његово заузимање за призренске трговце и они су 22.августа ослобођени, али роба им није
враћена.

Први пут у дубровачким записима срећемо имена краља Вукашина и краља Марка.
Први помен Вукашина је из 1350., када се помиње као жупан македонског краја око
Прилепа, а други из 1355 у привилегији града Котора, где се као милосник помиње челник
Вукашин. Вукашинов брат Угљеша помиње се јула 1346.као Душанов намесник у околини
Дубровника(!!!). Од времена Мавра Орбина они су називани Мрњавчевићима и додаје да
су пореклом из Хума, што се не може потврдити у изворима, осим што се у периоду од
1280-89 помиње казнац Мрњан, као намесник краљице Јелене у Требиње. Јиречек истиче
брз успон ове породице, који је тешко осветлити.
 Марко је у Дубровник стигао са Богданом Хиризмом из Призрена, каснијим
протовестијаром краља Вукашина. Депозит у Дубровнику имао је и логотет Ђурађ и његов
брат челник Милош, али су Дубровчани њихов новац присвојили.

У јесен су покушали да посредују Босанци. Властелин Санко је понудио посланика

Милоша Упорница. Дубровчани су послали Николу Сарачића ради детаља, али
Војислављеви захтеви су прекинули преговоре после месец дана. Покушао је и да
посредује бан Твртко. Иако мир није постигнут, Дубровчани су дозволили Србима да
тргују, осим Которанима и Војислављевим поданицима.

На молбу Которана, Млечани су 1362 послали посредника Павла Квирини у Котор,

Дубровник и Војиславу. Решено је у Дубровнику да се са Војиславом преговара на
Санковој земљи или у Котору. У марту су преговори почели у Котору, уз присуство
млетачког посредника Павла Квирина и угарског Бијељака Андришпана, али је после 3
недеље прекинуто. Дубровчани је преостало да покушају да утичу на цара преко
Вукашина и царице Јелене. 28.априла је у Већу умољених одлучено да се пише цару,
царици, велможама и патријарху. Упутили су Радослава Чимбића Вукашину и царици.
Ови покушаји су били успешни и 6.јуна посланик српског цара Иван Голубић, коме су у
Цавтат упућена двојица дубровачких посланика: Влах Лучић и Андрија Бенчулићем. У
Малом већу, Иван је разговарао са представником хрватско-далматинског бана Филипа
Задарског. Голубић је уговорио примирје са Требињанима и Конављанима, добио је
дарове од Дубровчана, и заједно са братом Гргуром добио дубровачко грађанство.

Са Голубићем је отишао дубровачки посланик Домања Искрица, ка српском цару,

који се налазио у близини мора, а Веће умољених је одлучило да посланик прати цара на
путу у унутрашњост Србије. Али, 8.јула дознали су у Дубровнику да се цар приближио на
два дана од града. Вероватно је био са војском, јер су се Дубовчани плашили напада на
стонска утврђења. Али, већ 9.јула у Великом већу је одлучено да се пошаљу Живе Бунић и
Живе Гундулић са пратњом, цару. Посланици су се 30.јула вратили у град са два српска
посланика, логотет Дејан и кесар Гргур Голубић. За случај мира, цару је обећан поклон од
5000 перпера у тканинама и крзнима, посланицима по 100 перпера, као и дворанину
Лазару посебан поклон.

Након одласка курира цару, у царски логор су упућени Никола Соркочевић и Живе
гундулић. Њих двојица, са канцеларом за словенске послове, Живе Пармезан, са српским
посланицима отпловили су до Конавла, а одатле цару у Оногошт, где је склопљен мир
22.августа 1362, под руководством логотета Дејана. Дубровчанима се обнављају све
повластице из ранијег периода, обе стране су дозволиле слободно узимање депозита, а о
штете и крвне освете су опроштене. Тада је цар потврдио дариање Жрновнице и истакао
своје право на Мљет. Сукоби Дубровчана са поданицима цара, мора се решавати пред
судом. Војислав је послао писмо у коме истиче своју заклетву и других велможа, и наводи
да је Соркочевићу и Гундулићи дао у закуп кумерк солски за 900 перпера годишње.
Крајем године дошло је до измирења са Котором и размене заробљеника.

Како би обезбедили мир, Дубровчани су 20.1.1363 упутили посланике Жива

Гундулића и Јака Менчетића кнезу Војиславу, са даром од 500 перпера. Пријатељство са
Војиславом трајало је до његове смрти 23.септембра 1363, кога је наследила удовица
Гојислава, и 17.12.њени и посланици цара били су у Дубровнику.

Дубровчанима је главни циљ био да обезбеде слободу трговине. Али, због свађа
велможа то је било изузето тешко. Стога су, маја 1363 упутили Јунија Бунића браћи
Балшићима, када се помиње и трећи брат Балша, да замоли браћу за безбедност путева.
Дубровчани су трговали и у северној Албанији, где је власт цара била формална. Стварну
власт имали су три господара: Балшићи око Скадарског језера, Блажа Матаранга, господар
краја око Врега и Девола и Карло Топија, који се у дубровачким споменицима помиње
1363. Драч су држали Анжујци. Канину и Валону држао је деспот Јован Комнин Асен,
кога је наследио син Александар. Борба за превласт на овом простору водила се између
Балшића и Карла Топије. 1364. Карло је заробио Ђурађа Балшића. Дубровчани су упутили
посланике Карлу да пусти Ђурађа. Између Балшића и Карла је склопљен мир 1366, али је
трајао до 1368, када су сва три брата Балшића била у логору на реци Међи, у походу на
Карла. 1366. Балшићи су опсели Котор, који је тражио помоћ од Млечана.

После мира у Оногошту српско-дубровачки односи за замагљени. 20.јануара 1364

Велико веће је решило да шаље посланике Балшићима и Вукашину, а за посланика је
изабран Јаке Менчетић. Он није кренуо 11.фебруара, када је у Дубровник стигао логотет
Драгослав, али се не зна разлог. Октобра 1364. Цар Урош је опуномоћио кнегињу
Гојиславу да прима трибут. Из 1365 цар се помиње само на повељи о даривању
Хиландару, које су учинили синови севастократора Бранка.

4.октобра 1366.стонски трибут за 1365. исплаћен је монаху Серапиону на основу

писма српског цара. 26.октобра је дошао посланик кнегиње Гојиславе за светодмитарски
доходак. Када је монах показао пуномоћје од цара Уроша са висећим печатом на коме је
утиснут лав, Дубровчани нису оклевали да му предају суму од 2000 перпера. Али,
половином новембра 1366 долазе посланици због овог трибута и то од краља српског и од
цара. 23.новембра Веће је одговорило цару да је трибут за ту годину предат кнегињу.
27.11. одлучено је да се цару пошаље поклон од 200 дуката преко Мароја Смалатице. Ко је
био краљ уз цара сазнаје се на из записа седнице Већа умољених, где се 3.јуна 1367 говори
о одговору који писмено треба дати краљу Вукашину, док садржина писма није позната.
 На основу ових фрагмената види се да се у октобру 1366 поред цара Уроша у
српској држави појавила још једна крунисана личност, краљ Вукашин и да је тражио од
Дубровчана светодмитарски доходак. Такође, на основу захтева за поклон, види се да је
Урош запао у тежак положај. О томе да је светодмитарски доходак исплаћиван Урошу све
до смрти сведоче занимљиве вести из каснијег периода, где се говори да је цар изгубио све
што је имао, осим дохотка и да су му га Дубровчани исплаћивали све до смрти, сећајући
се доброчинства његовог оца.

6.јула 1367. поново су дошли монаси са царевим писмом и доходак је исплаћен. На

босанско-дубровачкој граници беснеле су борбе између бана Твртка и његовог брата Вука,
и види се да се током тих борби Твртко склонио у Дубровник, где је издао граду повељу
1.јуна 1367.

Убрзо се појавила нова опасност на српско-дубровачкој граници. Прва вест о

жупану Николи Алтомановићу потиче из 1366, када су му се Дубровчани обраћали због
неког Дубровчанина који се склонио на његовој територији, у коју је спадао и Рудник. Већ
у јесен 1367 Никола је упао у Приморје и заузео Требиње и Конавле. Од 5.октобра 1367
потиче последња вест о Гојислави. Већ 31.октобра тражена је помоћ од хрватско-
далматинског бана за одбрану Стона и Пељешца, јер су страховали од Николе, али
5.новембра у град је стигао Николин посланик са писмом. Да није било непријатељско
сведочи податак да су Дубровчани убрзо писали хрватско-далматинском бану да је
опасност прошла. У то време жупан Санко Милтеновић се одметнуо од бана и пришао
жупану Николи. Дуборвчани су у неколико наврата покушавали да посредује да дође до
измирења између Санка и бана, и новембра 1367 и јануара 1368 слали Влаха Градића као
посредника. 13.јануара 1368 одлуком Већа, исплаћен је светодмитарски доходак цару
Урошу за прошлу годину.

За период од 1368-1378 изгубљене су вести дубровачких саветских књига, и овај

период донекле осветљавају кореспонденција и нотарски записи.

1368.и 1369. Цар Урош се обраћао Млечанима због Ђурађа Балшића. 1368 истиче
да је Ђурађ његов поданик, а 1369 позива Млечане да узму у заштиту Котор, који је опсео
и са копна и са мора Ђурађ Балшић. Млечани су послали посредника за мир који је
успеошно обавио свој задатак.

3.августа 1369 монах Методије Јерусалимски добио је 500 перпера на име стонског
дохотка на основу царевог писма. Односи са Србијом су били добри. 10.11.1369. жупан
Никола је потврдио да му Дубровчанин Брајан Ненадић није остао ништа дужан, а
Цријепа Рогатић је отишао у град за кумерк солски.
 1370. Дубровчани су тражили од краља Вукашина потврду привилегија које им је
дао цар Стефан Душан 20.9.1349. и због тога су послали Мишу Бобаљевића и Јакета
Соркочевића. Они су издејствовали потврду привилегија и краљ Вукашин им је издао
повељу 5.априла 1370. у Поречи на Броду(двор). Ни ова повеља није утицала на
Дубровчане да не испуњавају своје обавезе према цару Урошу. 5.фебруара 1370 исплаћен
је Јовану Стехату 2000 перпера на име светодмитарског дохотка за 1369.

Жупан Никола Алтомановић тражио је за светодмитарски доходак још када је

завладао Требињем и Конавлима. Али, Дубровчани су му одговорили да доходак припада
цару. Свој захтев поновио је и 1369 и поново је добио одричан уговор. Након тога је
започео са озбиљним претњама и припремао војску на Дубровник. Дубровчани су
покушали да га умире даровима, али нису успели, јер док је још посланик боравио код
њега он је наредио напад на дубровачку територију. Николин војвода Радин Дубравчић
изјављивао је да Дубровчани имају да плате његовом господару трибут. Након поновног
одбијања, Никола је жестоко напао и пустошио дубровачку територију, заробљавао и
убијао становнике. Откуп за заробљенике износио је 4000 перпера, а штета процењивана
на 30 000 дуката. Након жалбе угарском краљу, он је нааредио мачванском бану Николи
де Гара да опомене жупана, што није уродило плодом, па су Дубровчани слали посланике
угарском краљу.

Дубровчани су пружили отпор на мору блокадом Николиних земаља од жупског

залива до Рисна, без непријатељства према Котору, мада је он био на страни Николе.
22.маја учињен је покушај да се склопи мир са Николом, преко посланика Лона Држића
кефалији Обраду, без успеха.

Трговина се одвијала преко земље Балшића и даље ка Призрену. Али,

протовестијар краља Вукашина, Богдан почео је да уводи разне новштине, због чега је
требало да иде посланство краљу Вукашину, са молбом за накнаду штете и обезбеђење у
будућности. Да ли је посланство отишло се не зна, јер тих дана је стигла вест да краљ
Вукашин, Ђурађ Балшић и краљ Марко са војском стоје под Скадром, са намером да ударе
на жупана Николу. Дубровчани су послали посланике Андрији Паштровићу, који је
извештавао о овом походу, да се распитају када треба лађе да буду спремне за превоз и
захтевали од Ђурађа Балшића да прекине сва непријатељска са Котором, због угаарског
краља. Међутим, до овог похода није дошло, иако су дубровачке лађе биле спремне за
превоз. Пажњу краља Вукашина привукли се догађаји на истоку.
 Средином 14.века Византија је све више била угрожена од Турака, који су 1354
заузели Галипоље и наставили надирање, освајањем Димотике и других градова.
Галипоље је Византији вратио Амадео Савојски 1366 и Димитрије Кидон је саветовао
Византинцима да не предају Галипоље Турцима, што су они постављали као услов за мир.
Кидон подсећа Византинце на српски позив на заједничку борбу против Турака. Свакако
реч је о понуди деспота Угљеше. Подстицај за борбу против Турака дошао је након пада
Једрена(!!). Краљ Вукашин и деспот Угљеша кренули су током августа 1371 са војском на
Једрене. На дан пута испред једренских капија, недалеко од десне обале Марице, Турци су
их до ногу потукли 26.9.1371, када су погинули и краљ Вукашин и деспот Угљеша.

Цар Урош је надживео краља Вукашина. Две недеље након Маричке битке, у
Дубрвник је стигао јерусалимски монах Роман и са дозволом спског цара примио стонски
трибут у две рате, 15. Октобра и 3.новембра 1371. Свакако је цар Урош био жив
15.октобра, али и 3.новембра, јер се не користи реч quondam. То је последња вест о цару
Урошу у дубровачким записима. Цар Урош је умро у децембру 1371. Пећки рукопис из
16.века говори да је цар Урош умро 6880, месеца децембра, 4 дана. Неки летописи говоре
да је умро 2 децембра, у дан четвртак, али 4.децембар 1371 пада у четвртак.

У писму папе Гргура 11 од 14.маја 1372. краљу Лудвигу говори се да је нека српска
господа, свакако краљ Марко и браћа Драгаши признали турску власт. Вукашинов пораз
искористио је Ђурађ Балшић који је заузео град Призрен, када су му Дубровчани предали
поклон-4 панцира. Град је био и у рукама Ђурађа Балшића 1374.

Сукоб Дубровника и Николе Алтомановића се смирио. 1372.год Николин кефалија

у Требињу и Конавлима, Обрад Зорка, послао је писмо у Дубровник, нудећи мир.
Дубровчанин Влакота Водопић уговорио је са њим примирје до Ускрса, који је продужен
до Ђурђевдана. Дубровчани су пристали да плаћају светодмитарски доходак Николи.
27.10.1372 Стјепош Масновић и Добровој Зубец, као посланици Николе су примили 2000
перпера на име тог дохотка.

1373. дошло је до промене врховне власти над Требињем и Конавлима(!!!!!),

вероватно по добровољном споразму Николе Алтомановића и Ђуре Балшића. 16.маја
Дубровчани су писали угарском краљу како Млечани преговарају са Николом и Ђурађом
о савезу против њега, и за то Николи обећавају Стонски рат, а Ђурађу Котор и
Дубровник. До напада није дошло, али Требиње и Конавли дошли су под власт Ђурађа
Балшића, и он је 30.11.1373.издао повељу у Дубровнику и заклео се на верно пријатељство
и заштиту у име своје и брата Балше, а Дубровчани су му исплаћивали светодмитарски
доходак све до 1378.
 Владавину Ђурађа Балшића над Требињем и Конавлима окончао је краљ Твртко 1,
али су вести фрагментарне. Свакако је краљ Твртко уз помоћ чиновника Хрсоја, подстакао
побуну на овом простору. Године 1378 господар целог Примрја све до Котора био је
Стефан Твртко. У повељи коју је издао 10.априла 1378 издату у Жрновници, Дубровчани
се обавезују да ће исплаћивати 2000 перпера Твртку док он буде господар Требиње,
Конавла и Драчевице.

-поклад краља Вукашина.

О краљу Вукашину и цару Урошу последњи пут је реч у двема посланичким

комисијама из 1403, у којима Дубровчани потсећају суседне господаре на разне примере
из историје. Посланик Павле Гундулић требало је да напомене краљу Остоји многе ствари
о бану Сефану, Ђурађу Балшићу, о српском цару Душану, о жупану Санку, о цару Урошу,
који је све изгубио, али му је Дубровник до краја исплаћивао светодмитарски доходак,
иако је због тога трпео бројне тешкоће од жупана Николе. Такође, требало је да говори и о
синовима краља Вукашина који су се склонили у Дубровник и тамо преузели очев
депозит, који им је био у њиховим потребама од велике користи. Слично је требало да
говоре посланици Михаило Рестић и Франко Бавжелић војводи Хрвоју, према
инструкцијама од 16.11.1371.
 О Николи Алтомановићу (М. Динић)
Први који је обратио већу пажњу на Николу Алтомановића био је Мавро Орбин,
који му је у свом Краљевству Словена посветио посебну главу, као једном о четири барона
рашка, на које је прешла власт по смрти цара Душана. Јуније Ристић је опширно приказао
односе жупана Николе са Дубровником. Доста пажње му је посветио и К. Јиречек у
расправи Српски цар Урош, краљ Вукашин и Дубровни, као и Владимир Ћоровић у
монграфији о Твртку 1. Извори за ову расправу су необјављени извори из Дубровачког
архива.

Војвода Воин, истакнути велможа Стефана Дечанског, имао је три сина. Први који
се спомиње био је Милош, вероватно најстарији. он је играо важну улогу у преговорима
Дубровника и краља Душана 1332, који у се следеће године завршили уступањем стонског
рата. Милош је један од потписника на повељи којом Душан уступа Стон Републици, и ту
се јавља са титулом ставиоца. Он се помиње и у повељи цара Душана Котору из 1351, али
се не може са сигурношћу рећи да ли је заиста Милош тада био жив, јер је ова повеља
можда фалсификат. Милош је умро млад.

О Алтоману се зна веома мало. У октобру 1347.тражио је од Дубровчана бродове за

женидбу, што му је одобрено. Алтоманов захтев да му се позајми извесна сума новца на
име стонског дохотка за идућу годину био је одбијен, из чега следи да је доходак
исплаћиван њему до 1350, када га је Душан уступио манастиру у Јерусалиму. 17.10.1347.
кнез и Мало веће су овлашћени да дарују Алтомана и његову мајку. На надгробном
натпису мајке Николе Алтомановића, пронађеном у манастиру Св. Николе у Бањи код
Прибоја, види се да је Алтоман био ожењен Витославом, кћерком војводе Младена,
родоначелника Бранковића. Жупан Никола је рођен око 1348.године. Последњи податак о
Алтоману је из 1348.год.

Највише се зна о Војиславу, трећем Војиновом сину. Он је десетог децембра 1333

примио доходак? на основу царевог писма, а у Дубровнику је боравио и десет година
касније, у јуну. Из записа од 14.јануара 1345. види се да је Војислав тада имао своју
област, а посебно се помиње место Свињарево. 1350. био је ставилац. Тек за време
Владавине цара Уроша, Војислав је постао један од најмоћнијих људи у Рашкој, када је
добио на управу област од горње Дрине до Јадранског мора и титулу хумског кнеза(!!).

Милош је вероватно био најстарији, јер се 1333. помиње са титулом ставиоца, а

Војислав тек 1350. Алтоман је био старији од Војислава, јер је 1347. носио титулу жупана.

По смрти кнеза Војислава 23.9.1363. његовом облашћу је завладала његова удовиа

Гојислава са малолетним синовима, али свакако поодраслим, јер су Дубровчани још 1361.
уцењивали њихову главу са по 1000 дуката.
 Гоислава је примала од Дубровчана закупнину за солски кумек од 900 перпера
годишње, а и цар Урош јој је препуштао светодмитарски доходак 1364. и 1366, а 1365.
кнез Гргур Голубић је примио доходак за цара.

Североисточно од кнегиње Гојиславе владао је њен синовац, жупан Никола

Алтомановић. Први пут се спомиње у новембру 1366, а у јулу 1367. помиње се као
господар Рудника. Одмах је почео са акцијама да прошири своју територију и најпре је
напао своју стрину, која није могла очекивати помоћ ни од цара Уроша, ни од бана
Твртка, као ни од Балшића. Сукоб је вероватно почео у августу 1367, када се очекивало у
Дубровнику да ће кнегиња окупљати војску и трајао је годину дана. У мају 1368 кефалије
Крајша и Руја из Требиње, људи госпође кнегиње, примили су 900 перпера за кумерк
солски. У октобру 1368. Гоислава је држала Требиње, јер су се Дубровчани жалили
кнегињи на оне из Требиња. Крајем октобра била је готово истиснута од стране синовца,
јер су Дубровчани страховали за област Републике и тражили помоћ од хрватско-
далматинског бана. Али, убрзо су стигле вести да Алтомановић нема намеру да удари на
град.

Али. већ 5.новембра у град је стигао поклисар жупана Николе са захтевом на који
општина није могла даодговори, па је поставила капетана за мобилизацију људи у Ријеци
и Жупи. Овај неспоразум је убрзо решен и 13.новембра су распуштене дубровачке чете.

Никола Алтомановић је већ 18.новембра био удаљен од Дубровника и веће је

донело одлуку да пренесе оружје са Стона у град. Алтомановић се сада спремао за борбу
са баном Твртком, због Санка Милтеновића.

По Орбину, Гоиславу и њена два сина, Стефана и Добровоја, Алтомановић је

утамничио и они су, по једној верзији умрли у тамници након седам година, а по другој,
убрзо их је отровао. Међутим, 28.новембра 1368 одлучено је да се племенита госпођа из
Дубровника превезе у Алабанију. Вероватно је у питању Гојислава, која можда пореклом
из Албаније, а за њене синове зна само Орбин.

Од почетка Дубровник је био у лошим односима са Николом Алтомановићем и на

све начине покушавао да врати Санка под власт бана. У ту сврху су бану упутили
посланика Блажа Гредића. Он није успео, па је јануара 1369 упућен Михаило Бобаљевић
како би упозорио Санка да се окане пријатељства са жупаном, јер је његов тријумф само
тренутан, а босански банат вечан. Преко њега, Дубровчани су нудили посредништво код
бана и били су спремни да приме Санка у град, уколико би га, у случају измирења, напао
Никола. Гледајући своје интересе, Дубровчани су ставили Бобаљевићу у здатак да сазна,
да ли је Никола обећао Радославу Јамомету, слободу трговине за Дубровчане на његово
територији.
 Санко је пристао на преговоре са твртком. За ново посланство изабран је Блаж
Гредић, који је требало да оде у Стон и сачека Санков одговор, а потом, уколико Санко
пристане, упути се код бана Твртка и посредује за мир. Требало је да нагласи Твртку да му
је најбољи начин да се освети Николи, мир са Санком. Бобаљевић није имао овлашћење да
било шта гарантује у име Републике, осим да Дубровник неће примити Санка, уколико он
не испуни дата обећања.

Међутим, ови покушаји нису уродили плодом, а ново посредовање покушшано је

исте године, када је Живко Длшић путовао у Угарску, преко босанске територију. Твртко
је послао војску на Санка и он је са породицом тражио уточиште у Дубровнику, а Твртков
захтев Дубровчанима да му предају Санка био је одбијен.

Санко се измирио са Твртко, по Орбину и Растићу, али се не зна када. Према

Орбину, погинуо је у боју са Николом Алтомановићем, док је предводио босанску војску,
која је дошла у помоћ Дубрвнику. Ово је можда тачно, јер се Санко последњи пут жив
помиње јула 1370, а мртав новембра 1372. Да се Санко измирио са баном сведочи и
податак да се његов син Бељак, почетком 1373, помиње као господар Невесиња.

Крајем 1369. жупан Никола је био у Приморју и у Конавлима се споразумео са

Дубровчанима да му исплаћују кумерк солски, те је послао Црепа Рогатића у Дубровник
да преузме 900 перпера. Алтомаовићев покушај да присили Републику да му исплаћује
светодмитарски доходак није успео и одговорено му је да се тај доходак исплаћује владару
Рашке, а не властели.

У августу 1370.дошло је о споразума између бана Твртка и Николе, па су

Дубровчани очекивали да ће бити потписан и мир. Бану су упутили Мароја Гружића, како
би пирдобили бана да укључи и Дубровник у мировни уговор. Ћоровић закључује на
основу држања Дубровчана према Алтомановићу, када су портив њега спремали поход
краљ Вукашин и Балшићи, да Дубровчани нису били обухваћени овим уговором.

Након окончања рата са Босном, жупан Никола је почео одлучније да тражи

светодмитарски доходак за себе. Како би умирили разљућеног жупана, Дубровчани су
слали поклоне, али док је код жупана још боравио поклисар, жупан Никола је послао
војску, под командом Радина Дубравчића, да опустоши дубровачку територију. Како је
његов захтев за исплатом 6000 перпера(доходак за три године) одбијен, дубровачка
територија је жестоко страдала, а како је било време бербе, штета је била огромна.
Угарски краљ Лудовик захтевао је од Николе да ослободи заробљене Дубровчане, али
његов заштиник је био Никола Горјански Старији, мачвански бан. Он је послао посланика
Николи, да се заузме за Дубровчане, али само привидно.

Алтомановић је мучио заробљенике како би од општине изнудио што већи

откуп(сипао им врелу маст на голо месо). Тако је Алтомановић изнудио 4000 дуката за
откуп, а штета нанета општини је била око 30000 дуката.
 Док је жупанова војска боравила у Приморју, кнез Лазар му је 1370. преотео
Рудник, најважнији и најбогатији Алтомановићев град.

Пролећа 1371. Алтомановић је наставио пустошење дубровачке територије, те су

Дубровчани упутили Добреа Калића и Ивана Гредића угарском краљу, који је тада
приспео у Далмацију. Они су имали задатак да обавесте краља о подршци коју пружа
Горјански жупану Николи и да замоле краља да се то реши на двору. Чак су имали и
наређење да замоле Филипа 2 Тарентског да утиче на угарског краља. Мачвански бан је,
почетком маја, био спреман да се заузме за дубровачке грађане, али је добио одговор да су
многи умрли у мукама, а други ослобођени и да се готово нико не налази код жупана.

Снаге жупана Николе су наносиле штету Дубровчанима и на мору. 20.маја упућен

је Никола из Анконе са наоружаним бродом у Боку Которску, како би продро до Рисана и
тамо нанео штету жупановим људима, али да пази да не дође до сукоба са Котором.
Дубровачка влада била је потпуно задовољна његовим радом.

Убрзо је дошло до неповољних околности по жупана. Краљ Вукашин и Балшићи ,

уз пријатељско држање бана Твртка и кнеза Лазара, одлучили су да ударе на
Алтомановића. Никола је у мају знао за ове планове и покушао је да се измири са
Дубровчанима. Његов кефалија у Конавлима, Обрад Зорка,преко Лона Држића, да
Република пошаље поклисара жупану Николи. Република је била спремна да прихвати
примирје са Обрадом, за време преговора. Услови примирја су били:Обрадови људи не
смеју долазити у Дубровник, ни обрнуто; Република ће обуставити нападе на
Обрадове људи; Примирје ће трајати 3 дана по повратку кефалијиног човека од
жупана; Држић ће положити заклетву у име Дубровника, а Обрад у жупаново име.

Преговори нису завршени, јер се већ 10.јуна приближавала Вукашинова војска, а

20.јуна се он, са сином Марком, налазио под Скадром, одакле су намеравали да ударе на
Оногошт, где их је чекао жупан. Балшићи су захтевали од Дубровчана флоту за превоз
своје војске на територију жупана. Као услов за ову услугу, Дубровчани су захтевали од
Балшића да положи заклетву да неће ударити на Котор.

Алтомановића су од ове опасности спасили Турци, који су запретили деспоту

Угљеши, па је краљ Вукашин повукао своју војску и у јулу је у Приморју било стање као
пре Вукашиновог појављивања. Алтомановићеви људи ометају дубровачку трговину, а
Дубровчани нападају Алтомановићеве људе на копну.

У бици код Марице погинуо је краљ Вукашин, а два месеца касније умро је цар
Урош. До тада су се Дубровчани надали да је опасност од Николе само пролазна, али
након ових догађаја, Дубровчани су морали успоставити нормалне односе са жупаном, јер
је држао територију која је била од великог значаја за њихову трговину.
 Почетком 1372.обновљени су преговори за закључење мира. Поклисар Блаж
Водопић, пролећа 1372 привео је преговоре крају, пошто је Република била спремна да
прихвати захтев жупана да се њему исплаћује светодмитарски доходак. 27.октобра
1372.године исплаћен је светодмитарски доходак жупану Николи, као и кумерк солски за
ту годину.

Јасно је да је жупан Никола потпуно самостално исупао и да цар Урош није имао
утицаја на њега. Између њих двојице није дошло до отвореног сукоба, нити до оцепљења
Алтомановића. Орбин прича о боју на Косову 1369, где су се удружили кнез Лазар и
Никола Алтомановић са царем Урошем. Наводно, кнез Лазар се повукао и војска Николе
Алтомановића је жестоко страдала. Да Алтомановић није формално раскинуо са царем
сведочи натпис на гробу његове мајке:постави син мој, жупан Никола, у дане цара
Уроша. Фактичку самосталност Николе Алтомановића показује податак да је ковао новац
у Руднику, са натписом ,,у Христа Бога благоверни жупан Никола“.

Никола је успео да врати Рудник крајем 1371, или почетком 1372. Након погибије
краља Вукашина, покушао је да заузме Призрен, који је претходно заузео Ђурађ Балшић,
али није успео.

После сукоба око Призрена, жупан Никола се, посредством Млетака, придружио
Балшићима. Писмом од 16. маја 1373. Дубровчани су обавестили краља Лудовика да су
Млечани послали галију са изласаником, који је требало да преговара са Алтомановићем и
Балшићем. Касније су Дубровчани упутили још једно писмо Лудовику, у коме га
обавештавају да су Млечани понудили Ђурађу Балшићу Котор и Драч, за помоћ против
Угарске, а Николи Алтомановићу Стонски рат, за исту услуге. Млечани су, по тврдњама
Дубровчана, требало да ударе на град са мора, а Никола и Ђурађ са копна.

Зближење Алотамновића и Балшића објаснио је Јиречек као одбрамбени савез

против кнеза Лазара и бана Твртка, за који је Балшић добио Требиње, Конавле и
Драчевицу. Међутим, ово вероватно није тачно. Будући да је Алтомановић за себе тражио
Стонски рат, он то не би могао да чини уколико је склопио савез са Балшићем по цену
поменутих области, јер би тиме жупан био сасвим потиснут из Приморја. Остаје
чињеница да је крајем новембра 1373 Ђурађ господар помеутих територија, али могао их
је и заузети у општем метежу за земљама Николе Алтомановића.

О коалицији против жупана Николе и његовом паду највише говори Мавро Орбин.
Пошто је приликом једног састанка са кнезом Лазром, жупан Никола покушао да га
убије(снег, крст...), кнез Лазар је упутио посланике угарском краљу, тражећи савезништво
против жупана, обећавајући 10000 литара сребра и да ће му бити веран и послушан слуга.
Преговарао је и са баном Твртком. Угарски краљ је послао 1000 копљаника под командом
Николе Горјанског, а бан Твртко је дошао лично са војском. Удружени, упали су у земље
жупана Николе и ставили све под огањ и мач. Никола је почео да се повлачи ка Приморју.
Властела Зорка га није пустила у град клобук. Након тога се упутио у Приморје, али ни
тамо није радо примљен. У Дубровник није хтео да иде, па се вратио у Ужице. Ту га је
кнез Лазар опсео и тукао, највише ватром. Након тога, жупан се предао и предат је на
чување Стефану Мусићу, који га је, уз прећутно одобрење кнеза Лазара, ослепео. Након
тога, жупан Никола се потуцао и отишао код Балшића, где је умро 1374. Од области и
земаља које је држао жупан, сваки од савезника узео је оно што се са њим граничило, док
је Требиње, Драчевицу и Конавле је заузео Балшић.

Најпоузданији летописи датирају пропаст Николе у 6882, тј од 1.септембра 1373. до

31.октобра 1374. Пад жупана Николе треба ставити пре 30.новембра 1373, када је Ђурађ
Балшић издао повељу у Дубровнику. Догађаји су се одиграли великом брзином, те их је
могуће ставити између 1.септембра до 30.октобра 1373.

О судбини жупана Николе после његовог пада до ове расправе није се знало ништа.
Да је преживео ослепљење и расап сведочи белешка у Diversa Cancell. од 4.августа 1376.
Из те белешке се види да је жупан имао и тада своје људе и водио трговину са
Дубровником. Из тога се закључује да му је остављена нека мања област. Изгледа да је
био жив и 23.јанура 1395 и 7.децембра 1395. када је писано кнегињи Милици и кнезу
Стефану ради депозита жупана Николе.

Судбина Николе Алтомановића није оставила трага у народној поезији. Мада,

постоји предање о бољару Николу, које се доводи у вези са проклетом Јерином-прочање
сељака Надрља.

КАДА ЈЕ И КАКО ТВРТКО 1 ЗАВЛАДАО ТРЕБИЊЕМ, КОНАВЛИМА И

ДРАЧЕВИЦОМ?

Око овог питања у историографији су постојала различита мишљења. По К.

Јиречеку то се десило 1376. Вјекослав Клаић наводи крај 1375 или почетак 1376. Касније
је К. Јиречек рекао да је то било одмах по смрти Ђурађа Балшића, јануара 1378. В.
Ћоровић каже да је то било у јануара 1378. Нико од ових историчара није се послужио
Орбином, који каже да је између Твртка и Ђурађа Балшића дошло до запетих односа око
Алтомановићевог наследства.

Међутим, Динић је утврдио да је дошло до побуне у Требињу, која је избила у јануару или
у првој половини фебруара 1377. Твртко је завладао Требињем, Конавлима и Драчевицом
пре свог крунисања за краља Рашке и Босне. Овај успех га је још више утврдио да се
прогласи за краља Рашке. Орбин говори о састанку између Ђурађа Балшића и Твртка 1,
као и о рату између њих двојице, у којем је учествовао Карло Топија. Састанак на
Локруму не помиње само Орбин, већ и Ристић. До овог састанка је могло доћи и
Дубровчани би предузели мере да не дође до немилих догађаја. Ништа више се не може
рећи о поменутом рату, осим закључка да је Ђурађ Балшић свакако покушао да поврати
територије, а Орбин каже да се његов поход на Хум завршио три месеца пре његове смрти.
 ДУБРВАЧКА СРЕДЊОВЕКОВНА КАРАВАНСКА ТРГОВИНА (М.
Динић)
Због планинског рељефа западног дела Балкаснког полуострва, трговина на том
простору морала је бити караванска, као и због недостатка путева. Ни речни токови се
нису могли користити за промет робе у унутрашњости Балкана. Стога, коњ је био главно
превозно средство за балканске трговце, а Власи су, као власници коња, били богом дани
поносници робе и знатно су допринели процвату караванске трговине.

Да је дубровачка трговина била од почетка караванска нема директне потврде, али

то је сигурно. О томе се може наслутити уз уговора Дубровника са суседним земљама од
последње четвртине 12.века, а што се дубље иде у 14.век број уговора са Власима је све
већи и у архиву их има око 300. Али, ту је реч углавном само о караванима који су
одлазили из Дубровника, док о онима који су долазили у град има мало података.

На основу броја уговора не може се изводити закључак о интезивности караванске

трговине, јер неки каравани нису били регистровани у књигама, неки делови књига су
изгубљени.

Дубровачки трговци су преко Србије и Босне одлазили у Угарску, Румунију и

Бугарску. Међутим, поносници који су преузимали робу у Дубровнику никада нису ишли
тако далеко. Границе до којих су ишли била је долина Лима, горња Дрина, Борач,
Врхбосне, Високо и Олово. Чак ни до Новог Брда се није ишло без претовара робе. 1428. у
Босни је један караван дошао до Зворника. Поносници из Дубровника су код Вишеграда,
Гласнице, Рогатице уступали место другим поносницима до Зворниика, или неког другог
места.

Најстарије вести о дубровачкој караванској трговини односе се на Брсково, које је у

другој половини 13.и у првој половини 14.века било главно упориште приморских
трговаца у Рашкој. Било је и рударско средиште и трг, одакле се даље односила роба у
унутрашњост, а вероватно је било и полазна тачка за караване ка Приморју.

Од средине 14.века његово место заузима Пријепоље, које се у уговору помиње

први пут 1343. Из Пријепоља је роба даље преношена за Сјеницу, Трговиште, Ново Брдо,
Пећ. Дубровачке караване су привлачили и српски манастири у Полимљу, те су трговци
често истоварали своју робу у Милешеви. Значајна караванска станица био је манастир
Св. Петра у Бијелом Пољу, као и Бања код Прибоја.

У долини Лима, после Пријепоља, највише се помињу Комарани код Бродарева,

који су припадали деспоту Ђурађу пре него што је ступио на власт, а одатле је био и
Прибил Кућинић, властелин Вука Бранковића. Неки каравани заустављали су се у Брези,
где је била граница деспотовине и земље Сандаља Хранића.
 Од Пријепоља низ Лим значајни су били Буковица, поред манастира Св. николе,
Равно и Дренова. Циљ јеедног каравана из 1365. било је село Црнча, које је припадало
патријарху. Реч је о селу које је још Стефан Првовенчани даривао манастиру Жичи.

У уговорима некада није назначено директно место на коме треба истоварити робу,
већ се само каже код Лима. Из Дубровника су два пута водила у Полимље. Први је ишао:
Требиње-Билеће-Гацко-Чемерно-Тјентиште-Фоча до Пљеваља, или Дрином до Лима. Овај
пут је познат као Дрински или Босански. Други је био Језерски пут, који је ишао преко
Оногошта, у изворну област Пиве и преко Таре избијао на Лим. Коришћен је и пут од
Оногошта, преко Жупе, Мораче и Колашина ка горњем Полимљу.

За Пријепоље се ишло преко оба пута, а помиње се и караван који је из Видина,

Језерским путем преносио робу у Дувбровник. За Комаране се ишло преко оба пута.
Некада је избор пута зависио од Влаха, који су због својих потреба настојали да прођу што
ближе својим катунима. За Трговиште се ишло преко Језера.

Горње Подриње било је значајно за караване. Фоча је била завршна тачка пута
преко Чемерна и долине Сутјеске и самим тим караванска станица. Горажде је имало исти
значакј као Фоча. Вишеград је често посећиван у периоду од 1433-7. Рејон трговаца који
су преузимали робу у Подрињу обухватао је доље Полимље, слив Западне Мораве и Ибра,
средње Подриње, Колубару и Рудник.

Најпосећеније место у Босни био је Борач, град Павловића. Из њега се даље могло
ићи у североисточну Босну. Овај Борач се налазио на Прачи, а не крај Власенице, како је
Јиречек тврдио.

Подручје око горњег тока Босна било је од велког значаја за дубровачку караванску
трговину. Врхбосна се јавља у уговорима једном, а каравани су пристајали највише у
Гласинцу, код неке цркве, одакле су узимани нови поносници за Сребреницу, Зворник. На
самој реци Босни, главна тачка је била Високо.

Нека места се не могу сигурно убицирати. Љубсково се 13 пута наводи као циљ
каравана из Дубровника, а из уговора се може лоцирати, само се на једном месту помиње
као станица на путу за Сребреницу. Љубсково треба тражити у босанском Подрињу, где се
налазило племенито Дињичића. У близини Љубскова налазила се и Ликорда, за коју је
Јиречек нетачно сматрао да је у Рађевини у Србији. У септембру 1413 један караван је
имао циљ место Жлеби, вероватно данашњи Жлијебови, на путу од Гласница и из долине
Праче за Подриње.

За Олово су водила два пута, преко Коњица или Загорја, даље ка Зворнику и
Сребреници. Сребреница је са Дубровником била повезана преко Подирња и Чемерна.
марта 1435.кастелан Владислав Мрђеновић опљачкао је караван који је долазио из
Сребренице. Преко Загорја ишло се и у Борач, Прачу и Рогатицу.
 Било је и каравана који нису полазили из самог Дубровника, већ места у околини.
Караван од 80 коња кренуо је 1401. из Цавтата за Полимље. 1426. један караван кренуо је
из Слана за Пријепоље. Ван територије Дубровника, помиње се караван из Билеће ка
Пријепољу и Моска ка Вишеграду. Из Дријева и Некрања кретали су каравани ка Врбацу
и Коњицу.

О караванима који су долазили у Дубровник вести су изузетно оскудне. сачуван је

уговор из 1377. о олову које је требало донети из Праче у Дубровник, из Каменице,
Дежевице и Бродарева, као и 25 товара воска из Фоче. Не зна се о уделу Влаха у
караванима који су стизали у Дубровник, али свакако се нису враћали празних руку након
испоручене робе.

О караванима који су крстарили Балканом остало је трага у архивиским кињгама

уколико су били нападнути. У земљи сремског краља Драгутина 1313. једна турма имала
је неприлике са рудничким цариницима. 1455. један караван са сребром из Смедерева, био
је нападнут код Перне, близу Босанске Крупе.

Дубровачка трговина, као и каравани, стајали су под надзором државних власти.

Постојале су извесне обавезе о којима је влада морала водити рачуна, нпр по уговору са
царем Душаном, Дубровчани нису смели да превозе оружје преко српских земаља.
Интеревенција државних власти била је потребна посебно у немирним временима прве
половине 15.столећа, када је власт прешла на поједине великаше.

Крајем 13 и почетком 14.века од владе је постављан заповедник каравана, који се

обавезивао да ће бранити караван, одређивати коцком ко ће први прећи реку, а сви
учесници каравана су му се морали покоравати. Имао је право да изриче казне, мада
можда је то право припадало кнезу. Капетан је некада носио повељу у којој су одређене
повластице, као 1302, када је капетан носио повељу краља Милутина, ка Брскову.

Капетан се последњи пут помиње 1332, а после тога је његову дужност преузео
трговац који је склапао уговор са крмарима. Капетан се поново помиње тек 1464, као
караван-баша. Можда је, услед турске опасности, поново уведен капетан. Само 1302.
помиње се писар у каравану.

Примићур или крамар био је старешина поносника. Назив примићур је византијскг

порекла и код нас је обично означавао катунара. Био је познат Власима у Херцеговини. По
њему је и напојница крамарима називана примићурина. Реч крамар спада у старе немачке
речи позајмљење од Саса. И оријентални утицај осећао се још од 1359. када се помиње реч
караван у дубровачким књигама, а стигла је преко Византије, где се први пут помиње у
списима Константина 7. Из Приморја је продрла латинска реч турма.
 Крамар склапа уговор са трговцима, организује караван и вода га ка циљу. Првих
деценија 15.века караване су углавном водили Хлапац Станковић, Херак милошевић и
Дубравац Милићевић. Крамари и поносници су били Власи из Херцеговине и Црне Горе:
Бањани, Дробњаци, Малешевци, Мириловићи, Пилатовци.

Нема података о изгледу каравана, али се он свакако није много разликовао од

данашњег. На челу каравана јахао је крамар, на најбољем коњу са звоном око врата, а
остали коњи су били повезнаи уларом за репове или самар. Темпо и правац одређивао је
калауз. Пут се прелазио без журбе, путовало се само по дану. У почетку се ноћило под
шатором, а у већим местима каравани су свраћали у стан, а бригу о роби преузимао је
стањанин.

Награда за понос одређивана је у новцу, и то по товару, врло ретко глобална цена

за караван. Различите околности су утицале на цену: врста роба, годишње доба, сигурност
путева, углед крмара. Цена расте од краја 13.века због опадања цене новца. Само се за со
плаћало у натури, и то половина товара давана је Власима, било у Дубровнику или на
тргу. Новац се исплаћивао пола у Дубровнику, пола на тргу, мада је било случајева када су
добијали све унапред или по извршеном задатку.

Уговор између трговаца и крмара садржавао је прецизне обавезе за обе стране.

Али, нека правила су се током времена усталила да нису уношена у уговор. Крамар се
обавезивао да ће довести одређен број коња да натовари робу. Трговац је био дужанда
спреми робу за све унајмљене коње. Некада је било предвиђено колико коња мора имати
седло за јахање.

Задржавање на путу трговци нису волели, захтевали су да се иде најкраћим путем,

а власима је забрањено дуже задржавање у својим катунима. Крамар је узимао пуну
одговорност за робу, морао је да је чува и брани. Како су путеви постајали несигурни, од
средине 14.века у уговор је, све чешће, уношена одредба да Власи, на захтев трговаца,
склоне робу на безбедно, или чак да је врате у Дубровник. Власи су били одговорни за
штету услед пада робе са самара. Крамар није сносио одговорност уколико би неко од
великаша напао караван или војска. Нека места су означена као опасна-Винчац у
Невесињу.

Хлапац Станковић је прихватао да гарантује безбедност при пролазу кроз земље

Павловића и Косача. Некада су крамари пристајали да трговцима плате половину отете
робе.

Каравани су највише страховали од Турака. Ниједан крамар није прихватао

надокнаду штете коју би начинили Турци, али су били дужни да спроведу караван на
сигурно место, у случају њихове појаве. Каравани су више страдали од Турака на земљи
која није била турска, а по речима Дубровчана, у њиховој земљи је владао мир, а пљачке
су строго кажњаване. Али, било је ту тумачењу закона на штету хришћанских трговаца.
 Неки уговори предвиђавају да трговци не смеју примати робу трговаца која није
обухваћена уговором. Уговором је некада одређено да крамар мора повести одређен број
људи да прати караван. Трговци су некада захтевали велики број људи да прати караван
због несигурности пута или велике вредности робе.

Сваки уговор је садржао клаузулу о санкцијама у случају неиспуњења обавеза.

Одређивана је новчана казна за обе стране, мада често само за Влахе; у случају да не дођу
по робу, да угине коњ на путу или ако се не држе правог пута. Предвиђени су и јемци који
су гарантовали за Влахе да ће испунити обавезе.

Спорови између Дубровчана и Влаха решавани су пред дубровачким судом.

Дубровчани нису имали честе сукобе са Власима. Крамари су били људи који су уживали
поверење код Дубровчана. Поред ситних крађа, било је и великих недела. За време
конавоског рата, приликом једног напада људи Радослава Павловића на Дубровчане,
Власи једног каравана, њих 170, збацило је товаре соли са коња, и почел да пљачка
разбијене Дубровчане.

Примићури су пристајали и да их трговци изведу пред туђи суд, као Херак

Милошевић, који је пристао да га изведу пред суд било где у Србији и Босни. Постојала је
и казна за крамаре која је, у случају необављеног посла, ишла господару Влаха.

Дубровчани су некада захтевали да им се верује само на реч, без полагања заклетве.

Велика брига за каравае биле су царине и дажбине при пролазу река, јер је често
долазило до злоупотреба. Царине су углавном плаћали трговци, мада има и случајева када
то чине крамари(један крамар је плаћао све царине до Олова, али је добио још 10 гроша по
товару, затим трговци су плаћали, једном приликом, царине краљу Босне, а Власи кнезу
Павлу Раденовићу). Царине које нису раније постојали трговци су преносили на крамаре,
можда и по налогу владе да не би створили незгодан преседан.

Каравани који су кретали ка унутрашњости Балкана нису били велики. Мали

проценат каравана имао је више од 50 коња. Највећи каравани који су кренили из
Дубровника су: 337 товара соли до Коњица или до Брадине, 442 товара соли до Горажда и
600 товара соли до Подвисоког. Каравни који су из Србије и Босне приспели у Дубровник
били су нешто већи.

Караванска трговина није престајала током целе године, а најактивнија је била у

септембру, октобру и новембру, мају и јуну. Децембар, јануар и фебруар су најслабији
месеци, а април и март нешто бољи од њих.

О роби која је превожена караванима нема пуно вести. Ту јее било разне робе:
тканина, со, усољена риба, уље, вино, шалитра, калај. Новчана вредност товара тканине
процењена је једном на 100, а други пут на 130 дуката. Товар олова износио је три стотине
либара, калаја 414 либара. Со је преношена у врећама, и једном је забележено да су власи
дали своје вреће, па се не зна да ли је то правило или изузетак. Товар соли имао је три
мерице.
 ДУШАНОВА ЦАРСКА ТИТУЛА У ОЧИМА САВРЕМЕНИКА
(М.Динић)
Према античком схватању, које је прешло на средњи век, на земљи је могло
постојати јединствено васељенско царство, које би обухватило целу хришћанску екумену.
Прво такво царство била је Византија, која се ове теорије није одрекла све до своје
пропасти, о чему сведочи писмо цариградског патријарха Антонија 1393. московском
кнезу Василију.

Према овом систему, све државе нису биле равноправе и постојао је хијерархијски
систем држава, на чијем челу је била Византија, испод које су биле остале државе. Само
такво царство могло је издавати законе универзалног карактера, a остале државе заколе
локалног значаја. Хијерархијском схватању ранга државе, одговара и схватање да
владаоци чине породицу краљева. На челу је византијски цар. Остали владари, у односу на
ранг своје државе, били су разврстани у различите категорије: деца царева(владар
Бугарске), браћа(владаоц Немацаца, Француза), пријатељи. На крају је била група владара
која није ушла у породицу владара. При одређивању овог односа, године нису играле
никакву улогу. Формално, чланови породице бли су обавезни на послушност према
старешини.

Византија није остала неспоран носилац идеје васељенског царства. Прво је то

право присвојио Карло Велики, па бугарски владари од Симеона, а затим и цар Душан.
Свако узимање царске титуле, Византија је сматрала узурпацијом. Али, и сама Византија
је морала чинити извесне уступке. Попустили су пред Карло Великим 812, кога су
признали само за цара Франака.

Притешњена од Симеона, Византија је била приморана да му призна царску

титулу, ограничивши је на Бугарску. Његовом наследнику Петру, Византија је признала
право да се назива царем Бугарске, а био је ожењен унуком Романа Лакапина. Владаоци
обновљене бугарске државе називали су се царем, а они најмоћнији називали су се царем
Бугара и Грка(Иван Асен, Иван Александар, Иван Шишман).

Хијерархијско схватање о односу држава рано је продрло у Србију, а најјасније је

изражено у повељи Стефана Немање Хиландару, где се наводи да Бог утврди Грке
царевима, Угре краљевима, а њега постави да влада српским земљама као велики жупан.
Али, већ његов наследник Стефан Немањић, премда на почетку своје владе, у повељи
манастиру Хиландару понавља речи свог оца, изједначиће Србе са Угрима.

Развој односа између Византије и Србије до средине 14.века довео је да краљ

Душан пође даље и покуша да уздигне Србију у ранг царства. Али и до Душанових дана
било је присутно схватање да то место припада Византији. Још за архиепископа Данила,
византијски цар је васељенски, па чак и за његовог настављача.
 Нема вести о реакцији властеле и свештенства на проглашење царства. Крунисање
Душана за цара извршено је на државном сабору. Из каснијих извора, када нема Српског
царства, наилазимо на осуду Душанових поступака. Први пут то срећемо у биографији
патријарха Саве 1, где се наводи да Душан уздигну архиепископа у ранг патријарха без
благослова цариградског патријарха. Ово мишљење је настало после анатемисања Душана
и патријарха Јоаникија од стране цариградског патријарха. И цар Душан је схватао тежину
ове пресуде, али је умро оставивши ову злобу непогребену.

Ово схватање се одржало и касније. Биоград деспота Стефана наглашава да се краљ

Душан самовољно прогласио за цара и наводи да је крив за расклол српске и византијске
цркве. Природно је да је ово мишљење настало у време када је Србија одавно напустила
претензије да замени Византију и када су њени владари носили титулу која је добијена од
византијских царева, чиме је српски владар признао врховни положај византијског цара.
Како је деспотску титулу кнез Стефан добио од Јована 7, који је замењивао Манојла 2,
приликом борвака у Цариграду 1410, и Манојло му је потврдио ту титулу.

Уздизање Србије на ранг царства, није наилазило на општу осуду свих учених
људи. Писац житија старца Исаијее, говори оДушану са поштовањем и симпатијама, а
ћутке прелази преко разлога шизме.

ПАТРИЈАРШИЈА

Царство без патријаршије није се могло замислити. Питање на које је аутор

одговорио јесте коју је титулу добио патријарх Јоаникије. Постојало је мишљене да је он
проглашен само за патријарха Срба, не и Грка, да се би вређала осећања грчког
свештенства. Објашњење су проналазили у томе што се Јоаникије за живота нигде не
спомиње са овом титулом. Тек његов наследник, Сава 4, узео би титулу патријарха Срба и
Грка, као одговор на анатему.

Међутим, на основу записа расодера Калиста, Динић је доказао да је титула

патријарха од почетка била патријарх Срба и Грка. Наиме, у овом запису се наводи да је
Калист преисао четвороблаговестник у дане првог патријарха Срба и Грка, Јоаникија
6863. год. Јоаникије је умро 3.септембра 1354 у Полумиру на Ибру. Како је 6863.год
трајала од 1.9.1354-31.8.1355, овај запис је могао настати или прва три дана септембра,
или непосредно после тога, када вест о његовој смрти још није била стигла до манастира
Св. Теодора код Скопља, где је Калист радио. Како год, овај запис је значајан јер показује
патријархову титулу и сведочи да је он од почетка био патриајрх Срба и Грка.

Проглас Душана за цара Срба и Грка највише се тицао Византије, али она измучена
грађанским ратом, није могла преузети одлучне мере. Једино је црква, погођена као и
држава, на челу са патријархом Калистом анатемисала цара, патријарха и архијереја.
Душан је настојао да среди ситуацију, али без успеха. Византијски Нићифор Григора и
Јован Кантакузин осуђују Душанов поступак и обојица га називају само краљем.
 СТАВ ГРКА

Постоји документ издат од Србина, написан од Грка, који јасни одражава став Грка
према проглашењу царства и патријаршије. То је документ који је издао деспот Јован
Угљеша о измирењу са цариградском црквом, очигледно написан од Грка. То се види и
по томе што је Душаново име погрешно наводи, као Стефан Урош, а и по начину на који
се говори о њему. Потписујући ову осуду, Угљеша је заборавио да захваљујући Душановој
политици носи титулу деспота и држи област.

Али и у случају Србије, Византија је морала да тражи компромисно решење.

Преседани су постојали и могли су се применити. Као што је бугарски владар био цар
Бугарске, тако је и Душан могао бити цар Србије, што је и учињено. Постоји повеља цара
Јована 5 Палеолога од јула 1351, којом он на молбу преузвишеног цара Србије и љубазног
ујака кир Стефана потврђује поседе Хиландару. Невоља је натерала Јована 5 да учини
уступак Душану, како би га придобио за борбу против Кантакузина.

Поступак Јована 5 је у супротности са анатемом коју је бацио Калист. Ово се

објашњава неприликима у Византији. Калист је изабран за патријарха 10.јуна 1350. и
остао до почетка лета 1354, када га је Кантакузин збацио, али када је Јован 5 заузео
Цариград 22.новембра 1354, Калист је враћен. Како је Јоаникије умро 3.9.1354, анатема је
свакако изречена пре његове смрти, а највероватније у време слоге између Јована
Кантакузина и Јована 5 Палеолога.

Душан је био крунисан за цара благословом прота Свете Горе, игумана и

истакнутих монаха. То је последица доласка Свете Горе под српску власт и Душанове
дарежљивости манастирима. Издајући повељу Светогорцима, у новембру 1345, када је
одлука о проглашењу царсва пала, Душан је присајао да се прво помиње име византијског
цара у манастирима. Не зна се да ли је ово настављено и после Душановог царског
крунисања, вероватно јесте. У својим актима, Светогорци називају Душана царем.

Пред крај Српског царства, Света Гора није била непосредно њему потчињена, већ
деспоту Угљеши, који је 1368. вратио цркве и манастире на својој територији под власт
васељенске патријаршије. Међутим, то није изазвало промене у титулисању српских
царева. У документу из 1369-1370 српски и византијски цареви се помињу напоредо.
Овоме су допринели и дарови које су светогорским манастирима даривали српски
владари. Ни када је Света гора дошла поново под византијску власт, Душан је и даље
називан царем, мада приметно је да они Душана никада не називају царем Срба и Грка,
већ само наш цар или цар Србије. Само се у једном хиландарском акту игумана Доротеја
помиње се благочастива и христољубива царица Срба и Грка, кир Јелена.

Царигаадска црква задржала је свој став према Душановом крунисању и уздизању

патријаршије све док је Царство постојало и док није дошло до измирења цркава 1375.
Али, када су се цркве нагодиле, а Царство нестало, патријарх Нил октобра 1386. говори о
доброчинствима цара Србије.

Поред цара Уроша, на то достајанство претендовао је и његов стриц Симеон.

Одмах по Душановој смрти прогласио се за цара и безуспешно покушавао да збаци
Душана. Његова власт је била ограничена на Епир и Тесалију. Титула му је била цар
Ромеја и Срба. Како су се Симеон и Урош односили један према другом у погледу титула
нема података, али вероватно су сматрали један другог узурпаторима. За Симеона се зна
да је Душана сматрао као славнох и блаженог господара и брата ми цара кир-Стефана.

О Симеоновом покушају узурпације говоре византијски извори, у којима се може

видети и како су Грци гледали на његово царско достојанство. Кантакузин га нигде не
помиње са царском титулом. Другачији став према Симеону имају писци Јанинске
хронике, Комнен и Прокло. Не нарочито образовани, они нису схватали значај царске
титуле, а и пишу доста после Душановог крунисања. О њему говоре са титулом цара. О
Симеону говоре да је од стране војске проглашен за цара, да су му Етолци клицали за
цара, да је Трикалу изабрао за царско седиште, о његовој жени Томаиди говоре као о
августи, о сину као о цару Јоасафу. И после Симеонове смрти, једна монахиња се сећа
вчаде благочастивог цара Симеона 1388.

СТАВ ЗАПАДА

Став западног цара према цару у Србији, открива писмо Карла 4, упућено самом
Душану, 19.фебруара 1355. Писмо је писано у Пизи, и Карло у њему Душана назива
драгим братом, поздравља његову намеру да се придружи католичкој цркви, нуди му
посредништво за мир са Угарском и помоћ у даљим освајањима Византије. Али, писмо је
упућено Стефану, краљу Рашке. Тако Карло 4 назива Душана и у писму упућеном Јовану
5 Палеологу.

Како је и на западу била раширена идеја о универзалности царства, разумљиво је

зашто Карло 4 назива Душана краљем. Ипак то није спречило да се на Западу рашири
употреба царске титуле за српске владаре, као Петар Сухенвирт.

БУГАРСКА

Бугарска се није устезала да приизна Душану царско достојанство. Њена црква је

дала пристанак за уздизање архиепскопије на ранг патријаршије. Бугарски патријарх
Симеон крунисао је Душана, заједно са патријархом Јоаникијем. Свечаности је присуствао
вероватно и бугарски цар Иван Александар, кога Душан у повељи манастиру Зографу
назива братом. Овакво држање Бугарске проистекло је из присних односа две државе.
Душанова жена Јелена, била је рођена сестра цара Ивана Александра. Ипак, идеја о
универзалности царства нарочито је истицана у време цара Ивана Александра, и он је увек
приказиван у пуном орнату васељенског цара.
 ПАПСТВО

Случај папе Иноћентија 3 и Бугарске јасно показује став курије према

претендентима на царско достојанство на Истоку. Од 1200. вођени су преговори да
Бугарска приступи унији са католичком црквом. Бугарски владар Јоханица, који је себе
називао царем Бугара и Влаха, тражио је од папе, као цену за унију, царску круну и титулу
патријарха за старешину бугарске цркве. Папа у писмима избегава да Јоханицу назове
царем и даје му титулу господар Бугарске. Молбу за царску круну, посматра као молбу за
краљевску круну, а старешини бугарске цркве је спреман да да титулу примаса.

Другачије Курија није могла поступити ни према Душану. Ни Душану ни Урошу

они не признају царску титулу. Чак и у време када Душан обећава унију, папа га никада у
писму не назива царем, а када се патријарху Јоаникију обраћа да се заузме за унију,
наглашава да је он незаконито постао царем. Колико је у католичким круговима било
немогуће да владар Србије носи царску титулу сведочи и следећа епизода. Наиме, према
Филипу Мезијеру, када је папски легат Петар Тома био у Србији ради преговора о унији,
одржао је мису на коју је позвао католике. И поред тога што је цар Душан, наводно под
претњом смртне казне забранио католицима да дођу на мису, то је учинио витез Палман са
300 својих најамника. Када је позван на одговорност, рекао је цару: ,,Краљу. теби војну
службу дугујемо, а Богу веру католичку!“

УГАРСКА

Угарски краљ је унео Србију у своју титулу почетком 13.века и никада је није више
избацио, а кроз читав средњи век Угарска је настојала да оствари своје претензије и
овлада Србијом. Она ниије радо гледала на уздисање Србије на ранг краљевине, што је
према Теодосију довело до рата. Премда се временом помирила да владар Србије носи
титулу краља, од претензија није одустајала. Природно, Угарска није признавала
Душаново царско крунисање, јер би тиме Србија заузела више места у хијерахији од саме
Угарске. У томе је Угарска врло доследна и увек и Душана и Уроша помињу као краља
Рашке.

Занимљиво је како су Дубровчани прилагођавали српску титулу у зависности коме

су се обраћали.

Дубровник није имао разлога да се уплиће у питање легитимности прогласа

Царства, и послао је једно посланство да присуствује свечаном крунисању краља Душана
за цара.У писмима и актима они увек Душана и Уроша називају царевима. Међутим, када
се обраћају Угарској, они и Душана и Уроша увек називају краљевима Рашке.

Пред смрт цар Душан је издао разрешницу Мароју Гучетићу да му није остао
ништа дужан. Међутим, цар урош је упорно тражио неки дуг од Гучетића, због чега су се
Дбровчани обраћали угарском краљу за заштиту. У писму Лудовику, оба цара називају
краљевима Рашке, а и одлуци већа називају оба владара царевима.

ДУБРОВНИК

На Душанову и Урошеву титулу Дубровчани су водили рачуна и у односима са

анжујском краљицом Јованком. Цар Душан је одредио да од дохота који су Дубровчани
исплаћивали цару, сваке године се одвоји 200 перпера за капитол у Барију. Република то
није чинила без посебног овлашћења српског цара. У писму краљици Јованки,
Дубровчани Душана називају краљем. Ово је одговор на Јованкино писмо, тако да су
Дубровчани вероватно преузели титулу из писма за Душана. То открива да ни Анжујци
нису признавали Душанову царску титулу, јер су они били титуларни латински цареви.

Дубровчани су водили рачуна и о Симеоновој титули. Када је он посало посланика

са неким захтевом у Дубровнику, о чему се расправљало у Већу умољених, Симеон је
означен само као господар. Али, изгледа да су и Дубровчани у одговору избегавали да
назову Урош царем.

ВЕНЕЦИЈА

Однос Венеције према Душановом крунисању био је равнодушан. Они нису

избегавали да га признају за цара, али нису ни ревносно водили рачуна о његовој титули.
Када их је Душан обавестио да спрема крунисање за цара, они су му се захвалили што их
је обавестио и да се радују његовим успесима, али посланство нису послали. Такође,
Душан је у одлуци назван краљ Рашке.

У Венецији су српске владаре називали час краљевима час царевима, или и

краљевима и царевима. Међутим, када су се Душану директно обраћали, користили су
титулу цара. Када дужд Андрија Дандоло издаје повељу о примању Душана за млетачког
грађанина назива га царем и краљем.

БОСНА

Мало је познато како је Босна гледала на Душанову царску титулу. Односи између
две земље били су затегнути због хумског питања, а поред тога, босански бан је отворено
признавао врховну власт Угарске. Није искључено да се Стефан Котроманић устезао да
Душана назива царем. Директне потврде нема, али када Млечани резимирају молбу бана
за посредовање код Душана, говоре о краљу Србије. Ипак, постоји једна повеља у којој
бан Стефан награђује свог властеилина за верну службу када ми беше рашки цар узел
Нови мој гради. Босна је вероватно поступала као Дубровник, у зависности од сиуације.

Када се Тврко 1 сремао да се прогласи за наследника Немањића, морало је за њега

исрснути питање коју ће титулу узети, царску или краљевску. На крају је крунисан венцем
краљевства српског. У својој првој повељи, у којој говори о свом крунисању, Твртко
избегава да помене цареве српске. Тек касније се у једној његовој повељи помиње господе
српске краљеви и цареви. Разлог због кога је Твртко заобишао царску крунну може бити да
ије хтео да изазива Угарску, можда зато што је у Србији у то време у Србији Душаново
крунисање осуђивано, али свакако и карактер универзалности царства. Твртко је увиђао да
Босна не може претендовати на наслеђе Византије као Душанова славна Србија на три
мора, а то му нису дозвољавали ни верски односи у Босни. Чак и у преузимању
византијских звања на српском двору, Твртко се ограничио само на она која су постојала у
време краљевства-казнац и логотет. Чак и место крунисања било је повезано са
краљевством. У Милешеви је почивао Св. Сава, коме је српска црква приписивала заслуге
у уздизању српске државе на ранг краљевства. И први наш родослов настао је у вези са
Твртковим крунисањем. Састављчу родослова било је познато схватање да је св. Сава нека
врста небеског чувара лозе Немањића, јер се у житију патријарха Саве каже да се краљ
Вукашин дрзнуо на каљевство, не обазревши се на проклетство Св. Саве. Твртку, који је
себе сматрао наследником Немањића, као природно место крунисања наметала се
Милешева, где се налазио Савин гроб.
 Сугуби венац (С. Ћирковић)
О смислу Твртковог крунисања за краља, највише говоори аренга логотета Владоја
из Рашке у повељи за Дубровчане од 10.априла 1378. Није случајно што је то истакнуто у
овој повељи, јер се њоме преносе права српских владара према Дубровнику на Твртка.

Сугуби венац се у овој повељи употребљава фигуративно: он је двоструко, јер

одговара двема државама-Србији и Босни, које су дошле под Тврткову власт. Међутим,
када се говори о круни у даљем тексту користи се богомдаровани венац. Питање је откуд
венац у апстрактном и државносимболичком значењу.

Термин венац упућује на старије српске споменике где се јавља венац мученика,
венац победника, венац младенаца, царски и краљевски знак. А. Соловјев је показао да је
српски венац подразумевао све што и грчки стефанос и да се само изузетно покушавало
са одвајањем инсигније од осталих значења, увођењем речи дијадима. Као термин за
круну, у Византији се усталила реч стема, која се употребљавала и у срској канцеларији.

Венац и венчање имали су важност у Србији већ од 12.века. Стефан Немања,

предајући власт свом сину, венча га и благослови. Крунисање Стефана Немањића у том
погледу има преломан значај. Већ од првих наследника за њега је коришћен надимак
Првовенчани. Са круном са запада, допрле су и неке запдањачке теорије о круни, попут
светог венца, који се јавља код Доментијана, а који нема паралелу на западу.

Од Милутиновог времена, венац се често помиње у повељама, као знак краљевске

власти, што је резултат утицаја Византије. У Византији венац није имао апстрактно
значење. И у време Стефана Дечанског и краља Душана венац се помиње као знак
краљевске власти. Ипак, у санкцији повеље за манастир Св. Николе у Хвосну, венац се
одваја од личности која га носи и припада низу владалаца. Овде се сусрећемо са круном
као трансперсоналном симболу владарског достојанства.

У Душановој повељи од 2.маја 1355 прети се проклетством од свих светих

православних царева и од богодарованоог светог венца царства ми. Термином царства ми
повлачи се разлика између владара и његове личости. Византијским схватањима не
одговара тервин свети венац. У повељи цара Душана за Богородичин манастир у
Архиљевици помиње се први венац, који одговара српском краљевству и подразумева
други, који одговара освојеним византијским земљама. Од овог првог венца до сугубог
венца је само један корак.

Ово доказује да се схватање о венцу у Србији жилаво одржавало. Ово схватање је,
посредством логотета Влаткаприлагођено тренутним потребама. Пронађена је јединствена
формула о двоструком венцу, који је Бог даривао Твртку за две државе којима је завладао.
Учење о двострукој круни ослањало се на тезу да је бан наследник српских Немањића. Он
је то могао постати само након што је завладао делом српских земаља. Зато у аренги се
наглашава да су се његови прародитељи у царство небеско и да српске земље немају
пастира. Твртко је могао да се сматра сродником Немањића, али његова веза је била
танка.

Да би се што јаче нагласила Тврткова веза са Немањића, настао је први српски

родослов. Састављен је, вероватно, у Милешеви. У аренги из 1378. Немањићи се узимају у
целини као владајући род и они су сви прародитељи Твртка. То показује да се није толико
инсистирало на генеалошкој повезаности, колико на немањићком светородном пореклу. У
једној раној Твртковој повељи срећемо генеалогију од Пирјезде, а учење да су
Котроманићи готског порекла, забележено је у 15.веку, као и име породице. У сваком
случају, наслеђе босанских прародитеља давало је право да се венац господе српке,
удвостручи и назове сугубим венцем.

Предуслови за изграђивање доктрине о двострукој круни створени су осамдесетих

година 14.века. Непријатељство са Николом Алтомановићем довело је Твртка у додир са
српским земљама. Резултат тог непријатељства био је савез са кнезом Лазаром, а након
расапа Николе Алтомановића, део српских земаља, од Лима до Неретве и од горњег
Подриња до мора, нашли су се под Твртковом влашћу.

После расапа Николе Алтомановића, карта српских области постала је једноставна.

Областима су господарили кнез Лазар, Вук Бранковић, Ђура Балшић, Радич Бранковић и
бан Твртко. Свест о државној целини није се лако угасила, што говори повеља Ђурађа
Балшића из 1373, где је исплаћивање светодмитарског дохотка условљено обновом
српског царства. Нико од ових велликаша није се могао наметнутити другом, нити је имао
већа права од другог.

Тврткова власт над делом српске земље није се разликовала од осталих господара.
Али, његов положај се разликовао, јер он је био владар једне државе, припадао
владарском роду и био далеки рођак Немањића. То му је омогућила да обнови српску
монархију, а том циљу је имала послужити и теорија о сугубом венцу.

Своје краљевање, као владање над Србијом, подвлачи Твртко у помеунтој аренги,
као и о укидању кумерка солског у Драчевици, где себе представља као једног у низу
српских владара. Твртко преузима и права која су припадала српским владарима, као и
односе са Дубравником. Кад се бори за Котор, подвлачи да је то град његових претконика,
када шаље војску на Косово он сматра да његова држава тамо бије битку. Дубровчани су
прихватили Твртка за српског краља и њему исплаћивали данак.

Не зна се колики је био Твртков утицај у Србији. Балшићи нису признавали

Твртково крунисање, а о држању кнеза Лазара и Вука Бранковића нема података. У
прилог да су признали Твртка може ићи чињеница да су билиу добрим односима. Лазар и
Твртко заједно помажу хрватске великаше, противнике угарских краљица и Жигмунда. О
томе можда и сведочи податак да Лазар и Вук не склапају споразуме са Дубровчанима се
до 1387, а Балшићи то чине већ 1379. Уколико су га Лазар и Вук признали за врховног
господара, у Твртковој земљи можемо разликовати три дела: старе босанске земље, српске
земље под Твртковом влашћу и српске земље којима су господарили српски феудалци под
врховном Твртковом власти. Оно што се налазило у Твртковим рукама, постепено је
срастало у једну целину.

Ипак, јерусалимски митрополит Михаило 1387. обраћа се кнезу Лазару, како би му

Дубровчани исплатили доходак. То показује да се на Твртка као краља у црквеним
круговима није озбиљно рачунало, што је ослабило његове позиције на делу српских
земаља.

Српски обласни господари се осамостаљују када Твртко почиње да води

актиивнију политику на Западу. Утисак је да реалност Тврткове српске краљевине губила
временом. Међутим, косовкса битка показује да су Тврткове амбиције још увек жива, мада
дешавања из те године су веома замршена. Твртко је у огорченом непријатељству краљем
Жигмундом, а Лазар се почетком те године мири са њим, а док су Лазарева и Тврткова
војска ратовале на Косову, Жигмунд спрема поход на босанског бана.

Али, после Косова је откривена сва нереалност Твртковог крунисања. Лазареви

наследници су постали турски вазали, а Вук пришао Жигмунду. Ако се одржало и до
тада, Твртково признање за српског краља, тада је свакако престало. Ипак, краљевства се
није одрекао ниједан Твртков наследник. Остала је титула, али држава је постала
искључиво босанска. За време Дабише и Јелене, српске области су коначно одвојене.
После ангорске битке, две државе воде потпуно другачију политику према Угарској, а
када деспот Стефан добије од угарског краља Сребреницу, дошло је до трајног
непријатељства Србије и Босне.

Бледело је и сећање на Твртково крунисање. У повељи краља Остоје за

Дубровчане, у аренги је изостављено место о сугубом венцу, али остало је место које
говори о господи српској као краљевим прародитељима. Твртковој концепцији остао је
највернији Жигмунд, који је 1408. и 1410. захтевао да буде крунисан као Твртко. Жигмунд
је био врховни господар обе државе које је подразумевао сугуби венац, те је његова тежња
за крунисањем разумљива.

О месту крунисања говори једино Орбин, који каже да је Твртка у Милешеви

крунисао српске митрополит. У прилог ове тврдње наводило се да је манастир био под
српском влашћу и да је тамо био гроб св. Саве. Датум је био 26. октобар 1377. Међутим,
Ћирковић упозорава на речи у аренги, где се каже идох у српску земљу, те поставља
питање да ли је можда у питању Жича. Према аренги из 1378. Твртко је ишао у српску
земљу да учврсти престо својих родитеља и тамо је крунисан на краљевство својих
прародитеља. Појам српска земља не мора да се односи на територије ван Тврткове
власти. Будући да се за области око Дубровника у Твртковој канцеларији користио појам
поморске, онда је сасвим могуће да се и за земље у унутрашњости, под Твртковом влашћу
користи назив српска земља. Посебно, што је и немањићка титула била српске земље и
поморске, а тако је и у изворима бележено.

О обреду крунисања се не може ништа рећи. Н. Радојћић је у књизи о Твртковом

крунисању тврдио да је морао да се подвргне православном обреду.

У повељи из 1378. забележена је и краљевска титула: У ХРИСТА ИСУСА

БЛАГОВЕРНИ И БОГОМ ПОСТАВЉЕНИ СТЕФАН КРАЉ СРБЉЕМ И БОСНИ И
ПОМОРЈУ И ЗАПАДНИМ СТРАНАМА. У овој титули је недвосмислен израз Тврткове
концепције о обновљеном српском краљевству. Јасно је да је Твртко узео српску титулу.
Твртко је заобишао Душанову царску титулу и определио се за краљевску из бројних
разлога, а најважније је то што је морао имати сагласност угарског краља.

Узео је краљевску титулу, али са елментима царске. Пре свега израз Србљем, стоји
у вези са Душановом титулу цар Србљем и Грком. Додата је Босна. Поморје у његовој
титули није значило поморске немањићке земље из краљевске титуле, већ области
освојене од Визатније. Поморје није одговарало ниједној територији коју је држао краљ
Твртко, већ је резултат преузимања српске титуле. Али, покушало се идентификовати са
приморским областима под Твртковом влашћу, што се одразило употрем Приморја уместо
Поморја, што се јавља у повељи из 1382.

Исто тако и Западне стране су преузете из српске царске титуле. У последњим

годиама Твртка, у титулу је укључена Хрватска и Далмација. Већ Стефан Дабиша
обнавља стару босансску титулу, задржавајући и српску титулу, па је он:краљ Србљем,
Босни, Приморју, Хумској земљи, Доњим крајем, Усори, Подрињу, Соли, Западним
странама и к тому. Уз Зпадане стране се почела везивати нека област којом је босанскии
краљ стварно владао. Јавља се и краћа титула-краљ Србљем, Босни, Приморју и к томе.

Уз краљевску титулу Твртко је узео и име Стефан, које је у Србији имало

државносимболичко значење. За Твртка ово име је постало важније од личног, те се увек
потписивао као Стефан Твртко, а неретко и само Стефан. Сви његови наследници су
носили име Стефан: Стефан Дабиша, Стефан Остоја, Стефан Остојић, Стефан Твртко
твртковић, Стефан Томаш и Стефан Степан Томашевић.

Твртко је на свом двору прихватио титуле које су постојали у Србији у доба

краљевства: протовестијар, логотет, ставилац, али не и оне из доба царства. Преузети су и
обичаји српске канцеларије: босанске повеље су добиле аренгу, а почела се употребавати
српска минускула, која је добила име босанчица. Ипак, у повељи Дубровчанима се
настављају традиције обе канцеларије, па се у српском делу налази формула створи
милост краљевство ми, а у босанском делу краљ се заклиње Дубровчанима. Вероватно је
и лав, који се јавља на печатима цара Уроша, преузет је на великом златнику бана Твртка.
 Документи показују да је краљевски ранг признаван босанским краљевима. Нешто
компликованије било је са Угарском, али важније је питање какоо је околни свет разумео
Твртково крунисање као обнављање српског краљевства.

Дубровчани су примили Твртка као наследника српских земаља, пристали да му

исплаћују светодмитарски доходак, тражили потврду ранијих српских повеља и признали
га за краља. У њиховим документима, Твртко је бележен као краљ Рашке, краљ Рашке и
Босне. Али, већ под Дабишом Босна избија у први план и он је у дубровачким
документима бележен као краљ Босне.

Венеција је такође прихватила Твртково крунисање, као и титулу коју је он

наметао. Међутим, код његових наследника увек стоји титула краљ Босне, а Рашка се
додаје само када се репродукује титула.

У процесним актима инквизиције у Торину постоји занимљив податак. У том акту

је наведена једна комбинација. Знало се да је Босном раније владао бан, а наводи се да
сада њоме влада рашки краљ. Овај документ је важан јер показује да је краљевство у
Босни обновљено српско краљевство, па чак и за оне који нису имали појма о стварном
значењу.

Угарски краљ Лудовик је свакако био обавештен и сагласан са Твртковим

крунисањем и обновом српског краљевства. То се види у писму Дубровчана из 1378, где
моле краља Лудовика да се заузме код рашког краља и свог рођака, да спречи довоз
намирница у Котор, да не би постао млетачко упориште. Да није Лудовик био сагласан са
крунисањем, не би Дубровчани употребили титулу краља.

О мотивима краља Лудовика може се само нагађати. Твртковим крунисањем у

односима према Угарској није се ништа мењало. И после Лудовикове смрти, између
Твртка и краљица остали су неко време стари односи. Краљице су ишле даље у
признавању Твртка као српског краља, јер је он сматрао да му град по праву припада.
Међутим, када је Твртко почео да пружа подршку властели у Хрватској и Далмацији,
стање се променило. Жигмунд Луксембуршки оспораво је Твртку краљевску титули и у
акту из 1389. наводи да се спрема за поход против босанског бана. После потчињавања
нееких далматинских градова, Твртко је у своју титулу унео Хрватску и Далмацију. Пред
крај Твртковог живота, поведени су преговори између Босне и Жигмунда, али није
познато како су завршени. Жигмунд је тада вероватно признавао Тврткову титулу, као
што је признавао и Дабишину.

Жигмунд је био спреман да призна босанско краљевство, али да га што пре пренесе
на себе. Крунисање за краља Босне, ставио је Жигмунд у свој програм. Његове тежње се
могу пратити у етапама.Први траг пада у лето 1393. када је Жигмунд резервисао само за
себе верност и верну службу војводе Хрвоја, после Дабишине смрти. Када је 1394. под
Добором потчинио краља Дабишу, натерао је босанску властелу да, после Дабишине
смрти, њега прихвати за краља. Ипак, после Дабишине смрти 1395. Жигмунд није
остварио свој циљ, па је на босанснком престолу остала Јелена, Дабишина удовица.

1398. на власт је дошао Стефан Остоја и крунисао се 1399, тако да је успостављено

стање из времена Твртка. Ладислав Напуљски је 1406. потврдио Босни границе из времена
Кулина бана, које су Босанци очигледно тражили. Далмацију и Хрватску, Ладислав је
држао преко Хрвоја, свог намесника.

Након покоља под Добром, Жигмунд је приморао властелу да га прихвати за

босанског краља. У повељи за Иваниша Нелипића, тражио је да га крунишу онако како је
Твртко крунисан. У пролеће 1409. Жигмунд се спремао да из Србије оде у Босну и тамо се
крунише за краља. Али, ништа није обављено. Жигмунд је поставио за вицекраља Босне
херцега Хрвоја. Најближе крунисању био је Жигмунд у јесен 1410, када су Дубровчани
спремали поклоне и повеље на потврду, али и тада је план пропао.

Од тада је Жигмунд одустао о планова ка Босни. Изабран је за римског цара, а у

Босни је прихватио Стефана Остоју за краља, као вазала са традиционалним обавезама, То
је и потврђено 1415.

Поново се Жигмунду пружила прилика да решава судбину босанског краљевства у

време Твртка 2, кога је наговорио да препусти краљевство рођаку Херману Цељском, у
случају да остане без наследника. Иако тешко остварива, ова одлука створила је проблеме.
После смрти Твртка 2, Урлих Цељски се појавио као претендент на круну, и ометао је
угарском двору потврђивање Стефана Томаша, који је изабран почетком децембра 1443.
Захваљујући Јанку Хуњадију, спор је решен у корист Стефана Томаша, коме је Томаш
обећао данак.

За време Стефана Томаша, центрана власт била је слаба у Угарској, па је он

настојао то да искористи и ојача позицију босанског краљевства. У повељама из 1446. и
1458. помињу се Хрватска и Далмација у титулама босанског краља. Он је чак тражио и од
папе круну. Али, до доласку Матије Корвина сређени су односи и босански краљ је за
њега био вазал.

Стефан Томашевић је такође тражио од папе круну и бискупе. Папа му је изашао у

сусрет у обе ствари, што је изазвало оштру реакцију Матије Корвина. Подсећао је папу на
срамну предају Смедерева. Због тога је Стефан Томашевић једва добио опрост, а
добијањем круне од Рима и крунисањем од стране папских легата, босански краљ се
изједначава са угарским краљем. Ипак, и овај спор је решен споразумом, по коме је све
остало по старом. Утврђен је вазални однос, а после погибије краља Стефана, као
наследник његових добара у Дубровнику, појавио се краљ Матија Корвин.

Босанско краљевство је у очима савременика било независно и од династије и од

територије. тако су 1490. прављене комбинације да Матијин син, Иваниш Корвин посане
босански краљ, премда се само мали део некадашње бсанске краљевине налазио изван
турске власти.

Постоје две теорије о круни којом је Твртко крунисан: Јиречек је сматрао да је то

круна Стефана Прововенчаног, а Владимир Ћоровић да је рећ о некој новој круну.
Занимљив податак појваљује се о круни у време босанско-угарских ратова почетком
15.века. Краљ Жигмунд у повељи за мачванског бана Ивана Моровића спомиње
заузимање Бобовца, као града у коме се налазила круна босанског краљевства.

Овај податак је важан јер се види да је у Босни посебну улогу играла нека круна,
која је била обавезна у обреду крунисања. Тој круни се обично приписивала велика
старост и порекло од најстаријих и најславнијих владара. Она се чувала као реликвија на
једном месту. Помињање Бобвца као града у коме је чувана круна указује да је и у
поступању са круном, Босанцима узор била Угарска. Круна Св. Стефана(угарског) чувана
је у Вишеграду. Све ово говори у прилог Јиречековој тврдњи.

Једном збачени босански владари, по повратку на власт били су поново крунисани,

што је случај са Твртко 2, који је 1421. поново крунисан. Ово сведочи о високом угледу
круне и обреда крунисања.

Обред крунисања задаје велике потекоће. За краља Томаша се зна да је крунисан у

Милима, у централној Босни. Питање је ко је обавио крунисање, јер католичких
свештеника није било, а место крунисање је далеко од праволсавних центара. Сама
босанска црква тешко да је учествовала у обреду крунисања, јер је то далеко од њеног
учења и схватања. Можда сакрална страна крунисања није била битна, али са том тврдњом
је у супортоности изјава краља Твртка 2 у повељи Венецији, где спомиње своје свето
крунисање.

Томашево тражење круне из Рима сведочи о прибијању државе уз католичку цркву,

али оно је било уперено и против турске и угарске врховне власти над Босном. Евгеније 4
је послао круну Томашу, али је она враћена у Рим, а то је Стефан Томашевић оправдавао
страхом од Турака и тиме да није истерао из своје државе јеретике и манихеје.

Маја 1446. очекивало се да ће Томаш и краљица Катарина, ћерком Стефана

Вукчића Косаче, крунисати у Милима. Легат Томозини издао је признаницу за круну која
није послужила. Изгледа се остало при старој круни, а разлози нису познати. Можда став
Стефана Косаче, страх од Турака, босанска црква.

Стефан Томашевић је затражио круну од папе Пија 2, и њоме је био крунисан од

стране легата, и уз сагласност босанске цркве, у Јајцу, вероватно на дан св. Гргура
Чудотворца, 17.11.1461. Сакрални карактер је дошао до пуног изражаја, али детаљи нису
познати. Ово крунисање имало је за циљ да искаже јаче везивање Босне за хришћански
свет.
 О одјеку Твртковог крунисања у земљи сазнајемо нешто од Мавра Орбина. Из
његовог казивања се наслућује да је Твртко настојао да и однос према властели уреди
према немањићком узору. Међутим, сачувана је само једна повеља властели од Твртка,
тако да се скоро ништа о томе не може рећи.

Твртково крунисање је утицало на изграђивање схватања о држави, сасвим

различитог од оног у доба бановине. У периоду банова, Босна је и као политичка целина и
као територијални оквир била неодвојина од личности владара. Држава је била владаније
босанских банова. Разликовање јавне и приватне власти се није још наметало
савременицима.

Босна је чувала патримонијалне црте дуго, када их у суседству није било.

Титулисање Вука као млађег бана је вероватно резултат прилагођавања босанских
концепција. При даривању и потврђивању поседа, при задавању и потврђивању вере, са
владарем се јављају и чланови породице.

После крунисања за државу се почиње употребљавати тремин краљевство. Касније

се помиње и краљевство босанског. Овај термин је код Дубровачна некада означавао
државу, а има примера и када се односи само на краља-краљевства и велможа русага
босанског.

Русаг се први пут јавља у документу краљице Јелене из 1397. Реч је мађарског
порекла. Русаг босански или русаг краљевства босанског је босанска држава, али од
почетка 15.века, то је и босански државни сабор.

Венац је у току времена уступио место круни, почтеној босанској круни, који се у
нашим изворима ретко јавља. Али, дубровачки документи показују да се често користио.
За круну се везују трибути, градови, поседи. Све што је припадало круни било је недељиво
и прелазило је на наследника. Од Твртковог крунисања у Босни се не помире никада
савладарство, што сведочи да је круна недељива.

Схватање да су власништва круна недељива јасно се запажа када се упореди са

територијама обласних господара, где су задржани патримонијални односи. Њихове
територије су се могле делити, земље су се наслеђивале по приватном праву.

У изворима срећемо и да се круни дуговала и послушност службеника и верност.

Истицање круне није ослабило краљевски положај. Наравно, и краљеви су имали

ауторитета који је уживала непролазна и вечна круна. Круна је наспрам станка, сабора
властеле, који је себе сматрао русагом. И станак и круна учинили су много за очување
Босне као јединстевеног политичког оквира. А у том очувању, имао је удела и сугуби
венац.
 Поклад краља Вукашина (С. Ћирковић)
Први који је упозорио на дубровачко казивање о покладу краља Вукашина био је
Константин Јиречек. О овом покладу и дубровачкој лојалности према синовима краља
Вукашина говорили су и дубровачки полсници код војводе Сандаља Хранића 1423.год:И
дошли су у Дубровник, а властела су их добро примила и вратила им онај депозит који је
био положио њихов отац у време свог благостања, о коме нити су знали, нити су га
тражили. Јиречек је саопштио о томе депозиту податке којима је располагао:знао је да се
о покладу водила парница, али није знао њену садржину.

Главни извор за расправу јесу документа из серије Sinteze di Cancellaria, где се

говори о парници између општине и наследника властелина Павла Барабића, у којима се
налазе најбитнији подаци о покладу краља Вукашина.

Краљ Вукашин је поклад оставио код властелина Павла Барабића, а не код

општине. Код њега је оставио 295 литара финог сребра, тј 96,73 кг сребра, чија је вредност
5600 перпера. Вредност депозита зависио је од цене сребра у појединим раздобљима, због
чега су искрсли одређени проблеми, захваљујући којима је остао траг о покладу.

Павле Барабић је свакако био човек од краљевог поверења. Та породица се до

Павла називала Витанићима. Они су били у пословним односима са Вукашиновим
протовестијаром Богданом Кирзмићем. Вукашин је поклад вероватно оставио неку годину
пре смрти, и он није у вези са депозитом који је Марко подизао 1361.

На основу других примера може се закључити да је Вукашин, уз поклад, оставио и

упутства шта треба чинити са покладом после његове смрти. Може се закључити да
Вукашин није тражио камату, јер ни Дубровачка општина ни Барабићи нису имали у том
погледу обавеза према Вукашиновим синовима.

Након Вукашинове смрти депозит је остао код Павла Барабића. Тврдње

Дубровчана да је тај поклад заборављен нису тачне. Први поменнастао је три године после
Вукашинове смрти. Павле, који је умро пре 8.јуна, диктирао је свој тестамент 7.априла
1374, у присуству Никше Гучетића и Јакете Проданелића. У тренутку смрти, Павлова
деца, ћерка Маруша и син Макоје били су деца, па су се о имовини бринули епитропи,
жена Првула и властела Стефан Соркочевић, Никола Менчетић, Михаило Мартинушић,
Марин Бенешић и Климе Гучетић. Њима се пре 8 јуна обратио Дабижив, протовестијар
или логотет Вукашинових наследника. Дабижив је прегладао рачуна депозита и примио 30
дуката за своје трошкове.

Међутим, пре новембра 1375. Велико веће је донело одлуку да Општина преузима
бригу о Вукашиновом покладу. Општина је примила од епитропа 5000 перпера и о томе
начинила исправу, коју су чували Барабићеви наследници.
 Тих 5000 перпера није била потпуна вредност Вукашиновог поклада. И општина и
епитропи очекивали су да може доћи до прецизнијег обрачуа. Од тада, поклад је био у
рукама општине 20 година, и она се служила тим новцем. Општина је имала извесних
заплета са наследницима Павла и његовим синовцем Луком, јер је и део њиховог новца
примљен у општину. 1383. извршен је обрачун обавеза опшине према Павловим
наследницима и о Вукашиновом покладу.

Прелом је настао 1394, када су се Вукашинови синови, Андрејаш и Дмитар

појавили у Дубровнику, тражећи свој део поклада. Не зна се када су дошли у Дубровник,
јер су за 1394. изгубљене одлуке већа. Парница између Општине и тутора Павлових
наследника почела је крајем јула. На основу преуде, види се да су Вукашинови синови
били у Дубровнику 27.јула, када им није био исплаћен цео износ. До 10.августа њихови
делови били су исплаћени и они су кренули у Угарску, где се Андрејашу губи траг, а
Дмитар је ступио у службу угарског краља.

Заплет је настао јер је краљ Вукашин оставио поклад у фином сребру, чија се цена
мењала. Вредност поклада била је другачија у тренутку када га је краљ предао, другачија
када га је општина преузела, а другачија када је требало да га исплати.

У лето 1394.Општина се осећала обавезном да Вукашиновим наследницима

исплати поклад у односу на цену коју је тада сребро имало у граду, што је било више од
5000 перпера, па је општина захтевала од Барабићевих наследника да надокнаде разлику.
Адвокати епитрома су трвдили да код њихових клијената није ништа остало и да је у
тренутку предаје поклад вредео 5000 перпера због цене сребра других трошкова, где су
као пример наводили 30 дуката датих логотету Дабиживу. Општина је тврдила да у
нотарској исправи о предаји поклада општини није наведено да је поклад у потпуности
исплаћен.

Суд је пресудио да вредност сребра треба обрачунавати по цени у тренутку предаје

поклада Општини. Наследници Барабића били су дужни да надокнаде разлику између
5000 перпера и тако обрачунатих 295 литара сребра, одбивши 30 дуката датих Дабиживу.
Општина је била дужна да надокнади разлику услед неједанке цене у тренутку
преузимања и исплате поклада.

Кнез и судије су утврдиле 10.августа 1394. да је литар сребра 1383 вредео 19

перпера. Вредност поклада у тренутку када га је преузела општина била је 5605 перпера.
Барабићеви наследници су дуговали још 561 перпер и 9 гроша, а од тог дела Андрејашу и
Дмитру исплаћено је 374 перпера и 6 гроша, а трећа трећина је остала у Дубровнику,
резервисана за краља Марка.

О том делу говори и Јиречек. У августу 1399. у Дубровнику се појавио Дмитар,

тражећи део МАрковог поклада. Веће умољених је одлучило да му исплати под условом
да докаже да Марко нема законитих наследника и да се обавеже да ће он платити уколико
се неко појави да тражи Марков део поклада. Износ је могао бити исплаћен у сребру или
да се литар сребра обрачунава у вредности од 7 и по дуката. Износ од 187 дуката и 3
гроша исплатио је Мартинузије, син Павла Барабића. Он је у исто време узео 93 перпера и
7 дуката од налседника Луке Барабића и тиме су заплети око Вукашиновог поклада били
завршени.

Вукашинова жена је надживела свог супруга и налазила се уз синове три године

после очеве смрти. Занимљив је податак да је она имала логотета и протовестијара и да се
бринула о Вукашиновом покладу. Како је Марко био млади краљ још за очева живота, за
очекивати је да је он наследио његове земље и сва права. Дубровачки податак се може
објаснити на два начина. Први, да су Вукашинови синови и жена живели заједно и да је
Марко у првим годинама био под мајчиним старатељством. Друго тумачење је да је Марко
био на једној, а Јелена са осталим синовима на другој страни. Тако би Дабижив био само
њен логотет или протовестијар.

С. Димитријевић је приказао нумизматичку грађу и из ње се види да се у

Вукашиновој области и после 1371. ковао новац и да су то чинили благоверна краљица(70
примерака), благоверни краљ Марко(30) и благоверни Андрејаш(26). Хронолошки оквир
датовања новца је од 1371. до 1395. Димитријевић је претпостављао да је Јелена вршила
регентску и владарску функцију у време интерегнума и владавине краља Марка.

Ћирковић тврди да је Андрејаш могао бити господар једног дела Вукашинових

земаља о чему може сведочити и његова задужбина, црква св. Андреје на Тресци. О
заједничкој политици краља Марка и Андрејаша нема савремених података. Мислило се
да су Марковом погибијом и Андрејаш и Дмитар изгубили ослонац у Македонији и
отишли. Међутим, на основу хронологије се види да су се браћа разишла: Марко је остао
турски вазал, а Андрејаш и Дмитар су прешли најљућим турским противницима, Угарској.

Не зна се зашто су Андрејаш и Дмитар напустили Македонију. Али, њихов одлазак

је хронолошки близак догађајима из зиме 1393/4, када је Бајазит окупио своје вазале у
Серу са првобитном намером да их побије, од чега је одустао. Манојло Палеолог спомиње
да су састанку присуствовали још Теодор Палеолог и његов синовац Јован, а за остале
владаре уопштено говори као владари хришћана. Лаоник Халкокондил наводи и кнеза
Стефана Лазаревића и Константина Драгаша. Након одустајања од убиства својих вазала,
Бајазит приморао Теодора Палеолога да писмом нареди предају неких градова у Мореји.
Фебруара 1394. Бајазит је заузео грофовију Салону. У Тесалији га је напустио Теодор и
отишао да организује одбрану којих је требало да преда Бајазиту на Мореји. Бајазит је
потом опсео Манојла у Цариграду. Лаоник говори да су се неки хришћански владари у
Серу заверили да више неће долазити на Порту. Ово свакако не важи за кнеза Стефана,
краља Марка и Константина Драгаша. Међутим, то нису били сви хришћански владари, а
међу њима је заиста дошло до подела 1394. Ђурађ 2 Страцимировић Балшић управо тада
нуди своје поседе Млечанима, а Константин Балшић, верни Бајазитов вазал, постиже
успехе и заузима Кроју. Вук Бранковић није међу Бајазитовим вазалима после 1394, а губи
земље 1396.

Можда је дошло и до раскола међу Вукашиновим синовима у погледу политике

према Бајазиту и да су стога напустили земље и преко Дубровника отишли у Угарскку.

Услед нетаччног тумачења једне дубравечке инструкције из 1403, мислило се да је

Андреаш тадда био жив. Међутим, са сигурношћу се може тврдити да је он умро између
1394. и 1399, јер те године сам Дмитар тражио део Марковог поклада, који би свакако био
подељен да је Андрејаш тада био жив, а и од Дмитра се тражило да докаже да Марко нема
других законитих наследника.

Намеће се питање о Вукашиновом четвртом сину Иванишу. Код Орбина,

Вукашинови синови су наведени следећим редом: Марко, Иваниш, Андријаш и Митар. По
Орбину, Иваниш је отишао код Балше 2 и погинуо је у бици код Саурског поља 1385. Ако
је овај податак тачан, разумљиво је зашто се његово име не помиње у дубровачким
документима о Вукашиновом сребру. Међутим, теже је разумети зашто га нема у повељи
краља Вукашина Дубровчанима од априла 1370. Можда је био дете, као и Дмитар и
кћерке, који се не помињу.
 О времену увођења младог краља Стефана Душана у управне
надлежности у Зети (доц. др Дејан Јечменица)
У Дечанској хрисовуљи истакнуто је да је краљ Стефан Урош 3 венцем краљевства
српког био венчан у један дан с богом дарованим сином Стефаном, на Богојављење
6.јануара 1322. Тада је Душан, уз име Стефан, понео и титулу младог краља. Такође, и
Данилов ученик истиче да исте године када Урош 3 прими очев престо, у то време венча
на краљевство сина својега вазљубљенога, нарекавши га Стефан млади краљ.

Иако је установа младог краља подразумевала и део територије којом би њен

носилац управљао, то у случају Стефана Душана се није догодило одмах. Тако је сматрао
Константин Јиречек, који не наводи годину, али смешта тај догађај пре сукоба Стефана
Дечанског са братом Владислов. Слично су сматрали и Михаило Динић, Сима Ћирковић.
Ћирковић ипак додаје да млади краљ због свог узраста није могао сам да управља, па су
му вероватно били додељљени саветници. Раде Михаљчић навди да се млади краљ првих
година није одвајао од оца.

Најважнији извор за ово питање је сведочанство биографа краља Стефана Уроша 3.

Он наводи да је краљ свом сину обећао дати и до по државе свога краљевства, али додаје
да се то догодило пошто су прошле многе године и када је млади краљ доспео да
савршеног узраста. Из житија се види да је Стефан Душан постао млади краљ 1322, а да је
у управне надлежности уведен тек пошто је прошло више година. Из овога се види да
Стефан Душан у тренутку крунисања није имао довољно година да управља делом
државне територије.

На основу овога се намеће питање када је Стефан Душан добио на управу одређену
област државе?

Да би се одговорило на то питање најпре треба кренути од значења синтагме

савршени узраст. Контекст у коме је ова синтагма употребљена јасно упућује да је реч о
пунолетству. У средњем веку, када је реч о мушкарцима, пунолетство се стицало са 14
година.

На основу овог податка и године рођења Стефана Душана могло би се доћи до

податка када је он уведен у управне надлежности у Зети. У науци се усталило мишљење
да је Стефан Душан рођен 1308, у време када је његов отац започињао службу у Зети. Овај
податак засниван је на вести Нићифора Григоре да је Душан у време битке код Велбужда
имао 22 године. Ако се ово прихвати, савршен узраст Душан је стекао у време крунисања,
што је у супротности са оним што говори Данилов ученик.
 Међутим, српски летописи(Копорињски, Студенички, Загребачки) једногласно
сведоче да је Душан рођен 6820. године од стварања света, што пада између 1.9.1311. и
31.8.1322. На основу овога, Душан би до савршеног узраста доспео између јесени 1325. и
лета 1326. О овоме може сведочити и заједнички портрет краља Стефана Уроша 3 и
младог краља Стефана Душана на икони поклоњеној цркви св. Николе у Барију 1325. где
се виде промене у односу на раније портретисања оца и сина.

Ипак, на основу свега овога било би смело донети закључак када је уведен млади
краљ у управнеадлежности у Приморју.

У дубровачким изворима млади краљ Стефан Душан се среће тек у време сукоба са
Брановијевићима, када су Дубровчани са мора, а босански бан са копна притисли хумску
властелу, која није могла да пружи отпор. Тада се као значајна личност из залеђа
појављује млади краљ. Он се до 17.априла 1326. писмено обратио Дубровчанима,
узимајући у заштиту Бранка Бранивојевића, називајући га својим човеком и захтевајући
од Дубровчана да прекину поморску акцију против њега.

На Великом већу 17.априла 1326. разматрана су писма која су била недавно послата
од сина краљевства. Занимљива је чињеница да Дубровчани Душана не ословљавају као
младог краља, већ као сина краљевства. То упућује да Дубровчани нису разумели у ком
својству им се обраћа краљев син. На основу извора види се да Дубровчани до тада нису
били упознати са титулом младог краља у српској држави. Дубровчани вероватно из тог
разлога ословљавају Душана као сина краљевства, јер су знали да је то сигурно исправно.

На питање зашто Дубровчани нису били упознати са променом у њиховом залеђу,

може се одговорити да је до ње дошло недавно. За највише осам дана Дубровчани су били
упознати са променом у њиховом залеђу, па 25.априла 1326. званични списи оптине
бележе господина младог краља.

На основу наведених података могуће је доћи до прецизног времена када је млади

краљ уведен у управне надлежности у Зети. Крајем марта 1326. краљ Стефан Урош 3 је
боравио у Зети, где је у Дању, 25.марта издао тројици дубровачких посланика, Јунију
Вукосавићу, Јунију Држићу и Јунију Лукаревићу издао повељу за Општину о слободи
трговине и другим посланицима, у присуству три сведока, војводе Младена, тепчије
Владоја и челника Ђураша. Војвода Младен се ускоро среће као најближи сарадник
младог краља.

Сасвим је могуће да је млади краљ Стефан Душан уведен у надлежности у Зету

крајем марта или почетком априла 1326. и да је то био разлог боравка српског краља у
Зети.
 Након утврђивања године увођења младог краља у надлежности у Зети, може се
говорити и о његовом рођењу. Ако се прихвати податак Нићифора Григоре да је млади
краљ рођен 1308, излазио би да је Стефан Душан до савршеног израста и управе у Зети
доспео тек са 18 година, када се и престо могао наследити. Из засноване тврдње да је
млади краљ управу у Зети добио 1326, долази се до податка да је Стефан Душан рођен
1312, како бележе српски летописи.

Чињеница да млади краљ Бранка Бранивојевића назива својим човеком сведочи да

је Хум био у управној надлежности младог краља. Зета, где се налазио двор младог краља,
под Скадром, на обали реке Дримца, Требиње и Хум ччиниле су приморске земље у
краљевској титулатури и оне су биле дате на управу младом краљу Стефану Душану
почетком пролећа 1326.

Од краја владе краља Милутина као управник у Зети јавља се Илија, забележен са
титулом кефалије 1321. Положај је задржао и после промене на српскм престолу, па се
среће податак да је крајем августа 1322. боравио у Дубровнику као посланик краља
Стефана Уроша 3. У трибутном писму краља Стефана Уроша 3 пре 25.октобра 1325,
остављена је могућност да кефалија Илија подигне светодмитарски доходак. Његов син
Ђураш, помиње се са титулом челника у краљевој повељи издатој у Дању 25.марта 1326.

Кефалија Илија се среће у изворима и 25.априла 1326, када је Младо веће

оддлучило да га дарује сребрном чашом у вредности од 25 перпера. Раније се мислило да
је кефалија Илија остао на дужности до 1325, али из овог податка се види да је на тој
дужности био и 1326. Из овога се види да је он на положају кефалије остао и у првим
месецима управе младог краља. Тај податак не чуди, ако се има у обзиру да је област
младог краља обухватала све приморске земље, па је присуство искусног чиновника било
и неопходно.

У пролеће 1326, бар на територији Зете, може се говорити о три нивоа у

хијерархији државне управе. На најнижем је био кефалија, изнад њега млади краљ, а на
врху краљ свих српских и поморских земаља. Колико се ова структура одржала не зна се,
али у наредним годинама кефалија се не помиње, па је можда млади краљ одлучио да
непосредно управља старом историјском облашћу у Приморју.
 Мотив издаје (Р. Михаљчић)
Средњовековни писци догађаје тумаче вољом божијом, а последице казном-због
наших грехова. Збивања и историјске покрете тумаче предестинацијом. Судбина је била
предодређена. Стога се у косовским култним списима не може очекивати рационално
тумачење српско-турског сукоба и погибије кнеза Лазара. Ту су до изражаја дошла
фаталистичка расположења повлашћеног слоја посткосовске Србије. Неки су спас
тражили у монашкој ризи, неки обезбеђивали уточишта у светогорским манастирима,
куповином аделфата или примајући граанство Млетачке Републике. Према ккултним
списима, сукоб са Турцима био је предодређен-Након што је прошло мало сремена
постиже нас грехова ради наших богомпустна стрела-Измаилћани. Непознати аутор
Слова о кнезу Лазара упада Турака објашњава завишчу због благостања у Србији. Српско-
турски сукоб тумачио се неисторијски. У Житију и начелству кнеза Лазара, односно
Пећког летописа, наговештава издају као могуће решење погибије кнеза, али у наставку
додаје да су небеска знамења три године пре битке наговестила ове догађаје и смрт
кнежеву(крвав Месец, помрачење Сунца). Чињеница да се издаја помиње као узрок,
вероватно се у њој говорило у то време.

За разлику од Пећког, Студенички и Цетињски летописи изричито говоре о

бекству војску, из страха или невере.

Један запис из 15.века говори да су Срби у почетку надвладали, али да због

бекства неких српских чета надвладаше Турци. Овај податак о издаји дописан је касније
на иструганом месту, чиме је изворна вредност овог податка знатно смањена. И ово
објашњење српског пораза одговара предању.

Мотив издаје дуго није био забележен. Њега не помиње ни Константин Филозоф у
Животопису деспота Стефана Лазаревића. Он говори о ратнику који је убио султана, о
почетној предности Срба, али потом је султанов син ојачао и надвладао. За овај преокрет
лако се могла везати прича о издаји. Константин Филозоф нас обавештава о оклеветан
ратнику, који је, да би доказао своју верност, кренуо у сигурну смрт и доказао верност.
Под утицајем касније легенде, стиче се утисак да је Константин Филозоф остао недоречен
о косовској бици. Пометња о пометњи у српским редовима се наслућује, али о издаји нема
ни речи. У томе се тражила чињеница за држање Вука Бранковића у косовској бици. Као
историограф на двору деспота Ђурађа Бранковића, он није могао говорити о ономе што би
теретило породицу врховног господара. Међутим, Константина Филозофа косовска битка
интересује због деспотовог оца кнеза Лазара, односно због светородног порекла деспота.
Остали учесници мање га интересују, те он у житију наводи имена личности одређеног
друштвеног ранга. Од недовољних података Константина Филозофа речитије говори
податак да је деспот Стефан, Вуковог сина Ђурађа одредио за наследника.
 О издаји отворено пише Константин Михаиловић из Островице крајем 15.века у
делу Јаничареве успомене или Турска хроника. Код њега се мотив издаје подудара са
основним намерама његовог списа.

Константина Михаиловића су Турци заробили приликом освајања Новог Брда

1455, са два брата. Две године раније био је у српском одреду који је помагао у освајању
Цариграда. Убрзо је уврштен међу јаничаре, а ислам вероватно није примио. Константин
је био свестан своје верске и етничке припадности. Свакако му је у памћењу остало
предање о прошлости државе коју су Турци покорили. У турској тамници остао је од
1445-1463.

Часно је обављао своју војну дужнност. Због својих способности, напредовао је у

војној служби и после освајања Босне 1463. постао је заповедник утврђења Звечај на
Врбасу. Након повлачења турске војске, угарски краљ Матија Корвин предузео је поход
јужно од Саве. Осим Јајца и Звечаја, угарске трупе су лако заузеле ќрајеве недавно
покорене босанске државе. Посада Звечаја дуго је одоловела. Топовима порушене зидине,
ноћи су обнављали. Након предаје Јајца, предао се и Звечај. Највећи део посаде, међу
њима и Константина Михаиловића, угарски краљ је одвео са собом. А Константин је
захваљивао Богу што га је вратио међу хришћање. Из Угарске је доспео у Пољску, где је
крајем 15.века написао Јаничареве успомене. Ово је дело упутио пољском краљу Јану
Олбрахту.

Овај спис не садржи податке само о ширењу турско државе од пада Цариграда до
1463. Као султанов поданик, упознао је обичаје, вештину, али и прошлост Османлије.
Збивања из своје прошлости везује за ранију српску и турску историју. Али, када излази из
оквира свог деловања, његово излагање није темељно. О ранијој српској и турској
историји обавештава се из предања. Тамо где мемоари прелазе у историју, Константин
није поуздан.

Константин излаже историју Османског царства. Међутим, његов циљ нису

мемоари, ни хроника, ни историја. Његово дело је војно-политички спис, спис о ратној
вештини Турака, о предности и недостацима њиховог ратовања. Он је писао са јасним
циљем, да његово дело послужи као извор обавештења и да подстрек хришћанима у борби
против Турака. Он позива хришћане на слогу, јер су Турци разједињене хришћанске
државе лако покоравали. Он ту наводи примере из прошлости. Најпре наводи како је
Мехмед 2 покорио једног по једног арбанашког властелина, јер је један посматрао док је
други покораван. Разједињење српске снаге Турци су потукли у бици код Трепање 1454.

Константин осуђује сукобе хришћанских владара. Угарски краљ Матија је ратовао

против Чеха. Константин наводи да је са половином снага које је употребио против Турака
могао истерати Турке преко мора.
 Константин увек осуђује издају, наводећи примере из садашњости или прошлости.
Као султанов поданик, уверио се у последице издаје. Од заробљених дечака из Новог
Брда, султан је изабрао 8 за своје коморнике. Њих осморица су одлучила да убију султана.
Један од њих, Димитрије Томашевић, открио је заверу. Завереници су мучени и убијени, а
другови су их сахранили. Издајних је постао велики господин на двору, али је убрзо умро
од сушице. Бивши јаничар казује да је неки лупеж за колач открио Турцима да се босански
краљ налази у Кључу.

Константин нарочиту пажњу посвећује издаји на Косову. Издаји је претходила

неслога српске властеле, која траје још од времена цара Уроша, али се по њему наставља и
у време кнеза Лазара, кога сматра налседником Немањића. Он наводи да кнез није имао
општу подршку. Они који су били наклоњени кнезу јуначки су се борили, а они други су
посматрали битку. Због њихове невере, по њему, битка је изгубљена у петак у подне.
Издајници су, по султановом наређењу били погубљени. Пораз на Косову, Константин
тумачи издајом.

Јаничареве успомене сведоче да је средином 15.века кружила још једна прича о

издаји у бици на Марици. Наиме, два брата(Вукашин и Угљеша) пришли су султану, а
њима је цар Урош дао на управу бугарско царство. Српска војска је до ногу потучена у
близини Једрена и од тада је то место названо рашко уништење. Ту је, према јаничару,
завршио и цар Урош, коме је господ одузео разум. Два брата која су била против свог
господара, погубљена су по наредби султана због невере према своме владару.

Константиу је увек пред очима издаја и невера, којима супротставља јунаштво,

верност и слогу. Његово дело је издашан извор о етичким назорима његовог времена.

Треба веровати Константину да му је тешко пала битка за Цариград, јер је био у

одреду који је деспот послао у помоћ султану. Пошто је заробљен, на путу је покушао
бекство, али није успео. Из успомена следи да није променио веру ни име. Али, уврштен у
ред јаничара, витешки је обављао ратнички позив. Ипак, поклисарима босанског краља
одавао је намере Турака, али тек пошто је сазнао да су Турци са њима склопили лажно
примирје, које су намеравали да погазе.

Све издајнике чека смрт. То је порука колебљивим, јер поганици не трпе издајнике.
Казна смрћу је заједнички именитељ чина издаје у Јаничаревим успоменама. Њега је аутор
преузео из предања. Прве појмове о прошлости он је стекао управо из предања. Он је
одрастао у патријархалној средини, у којој су се по строгим назорима обликовале
неисторијске приче са стварним догађајима и личностима.

Порази код Једрена и на Косову, према забележеном предању, не тумаче се

истоветно. У оба је дошло до издаје, али последице овог чина нису имале исту тежину.
Пораз код Једрена тешко се могао избећи, јер војсци цара Уроша, и поред завидног броја,
недостајао је прави војсковођа. Имена браће која су прешла на султанову страну лако је
закључити. Међутим, имена господе која је надгледала бој на Косову, не може се ни
наслутити. Италијанска прерада дела Јована Дуке доноси имена виновника, али их не
опужује за издају. Преводилац је знатно проширио Дукин текст, располагајући и неким
новим вестима.

Он бележи да је први налет Срба на Турке био успешан, након чега је дошло до
пометње у хришћанској војсци, јер се проширила непроверена вест о издаји Драгослава
Пробишића, деспотовог капетана. Када је за то сазнао Влатко Влађевић, са својом
дружином се повукао са бојишта.

Држање Драгослава Пробишчића остаје нејасно, јер га не оптужује директно за

издају, док је држање Влатка Вуковића јасно-узмакао је на почетку битке, иако ју је он
започео успешно. Глас о побуни пронео се у тренутку када је Влатко Влађевић, по
кнежевом наређењу, спремао нови напад. Из текста произилази да се Влатко Влађевић
није сам повукао, јер се каже да је кнез напуштен од својих војсковођа, жив пао у руке
Турака.

Косовкса легенда у италијанскомм преводу Дуке састоји се из два деела. Први део
описује припрема кнеза Лазара за битку, Муратова преписка са Милошем Кобилићем,
кнежева вечера, здравица, убиство султана и погибија славног витеза, знатно се
приближио завршном облику и није се мењао.

Други део легенде садржи неразрађен мотив издаје. У предању име Драгослава
Пробишчића се више не помиње. Држање Влатка изазива недоумице, као и Драгослава
Пробишчића. Ликови који изазивају недоумице немају места у предању, што је један од
разлога зашто су потиснути из косовске легенде. Влатко Влађевић и Драгослав нису
познате историјске личности. Александар Соловјев је сматрао да је његово презиме
Пробиштитовић. Та породица је живела у околини Дубровника у 15.веку, а након
косовксе битке неки Пробистито је држао Кроју у Албанији. Родоначелник им је био
Иванко Пробиштитовић, коме је цар Душан потврдио баштину у Штипу и околини 1350.
Влатко Влађевић је историјска личност, човек Павла Раденовића и савременик косовксе
битке. Баштина му је била у Лађевини код Рогатице, а деловао је у крају око Требиња.
Спомиње се и Твртко Влађевић, ставилац Твртка 1. У Требињу је до 1392. деловао и
Влатко Вуковић, који је предводио босански одред, али о томе нема савремених податак.
О учешћу Влатка Вуковића сведочи дубровачки летописац са краја 15.века, као и Мавро
Орбин. Нема основе да се ови подаци оспоре, нити да се прихвати излагање Дукиног
преводиоца. До замене имена је могло доћи, о чему сведочи и препис Тврткове повеље од
10.априла 1378, где се уместо Влатка Вуковића помиње Влатко Влађевић. Можда су
обојица учествовали на Косову.

Рукописи Константина Михаиловића из Островице и Дукиног преводиоца

били су дуго непознати јавности, па је питање колико су утицали на ширење косовске
легенде. Верзије издаје који су они забележили не среће се код њихових савременика
Дубровчана Феликса Петанчића и Лудовика Цријевића Туберона. У делу Историја Турске
Петанчић нашироко пише о косовској бици. Његова пажња усмерена је на први део
косовксе легенде, чије језгро чини подвиг ратника и смрт султана. Са доста појединости,
први део легенде описује и Лудовик Цријевић Туберон. Оба писма разрађују давнашњу
вест о подвигу оклеветаног ратника, коју је први посведочио Константин Филозоф, за коју
се не зна када је и како стигла у Дубровник.

Путопис Бенедикта Курипечића, који је 1530. пролазио Косовом, бележи причу о

подвигу Милоша Кобилића, који је убио султана, након чега су Турци побегли. Према
њему до битке није ни дошло. Француски путописци из 16.века, Филип Дифрен-Кане и
Жан Палерн Форезјен бележе подвиг ратника и смрт султана, што се објашњава или
њиховим интересовањем за Милошево јунаштво или тиме да мотив издаје није био
довољно раширен.

Мотив издаје у косовској легенди усталио се почетком 17.века, после објављивања

Краљевства Словена Мавра Орбина, где се Вук Бранковић први пут оптужује за издају.
Према овом делу, Вук Бранковић се изваукао са свим својим људима, пошто је имао
тајнне преговоре са Муратом да изда таста, што је и учинио и потом се докопао дела
његових земаља. Њега је сустигла освета, о којој Орбин бележи две верзије. Према првој,
отровала га је ташта, а према другој, за издају му се осветио Ђурађ Балшић, који га је
ухватио и наредио да му одрубе главу.

Код Орбина се први пут наилази на све основне мотиве косовског предања, мада
нису спојени у чврсту целину. Али, захваљујући популарности Краљевства Словена и
усменом предању, мотив издаје се усталио у косовској легенди. Код Орбина је остало доса
ствари недоречено. Не зна се када је напустио битку, али по Орбиновим речима се спасао
са свим људима, што говори да је то учинио на почетку.

Списи који су настали пре Орбиновог дела не садрже друга имена издајника. За
Константина из Островице то су неверна господа која је надлегала бој, за Дукиног
преводиоца Драгосалв Прибишчић и Влатко Влађевић, али и војсковође који су напустиле
кенза. Избор је пао и усталио се на Вуку Бранковићу. Јакета Лукаревић, који је у опису
косовксе легенде користио Орбина, пише о Вуковом издајству. Лукаревићеви Обилни
изводи из дубровачких анала бележе да када је деспот Стефан покушао да у Зети као
намесника постави Ђурђа Бранковића, али Зећани су га одбили због љаге издајства оца
Ђурђева.
 Држава српских деспота-ФИНАНСИЈЕ (А. Веселиновић)
Након Чедомира Мијатовића, који се бавио финансијама српског краљевства, нико
се целовито није бавио изучавању финансија. Кратки прегледи фиска дати су у синтезама
српске историје. Низ појединих питања везаних за дажбине у расправама су расветљени.
Модел финансијa српске деспотовине изграђен је у доба Царства, али дошло је до неких
новина.

Врхунац устројства и организованости државног фиска пада у време Царства. На

органиовање фиска највише је утицало византијско искуство и искуство градских
приморских комуна. Њихови истакнути трговци су заузимали најважније положаје у
вођењу државних финансија. У погледу ступња организованости финансија, период
Деспотовине ни мало не заостаје за Царство, а у неким деловима, услед развоја трговине
и рударства, додатно се развијала.

ВЛАДАРЕВА РИЗНИЦА

Како је владар био власник земље и људи у држави, није се правила разлика
између посебне државне и приватне владаре имовине, а тако ни између владареве и
државне ризнице. У томе Србија није следила византијски узор, где је постојала посебно
државна, а посебно приватна царева благајна. Стога не чуди што се државни приход од
дажбина у Србији, као и соће, називао доходак царски. Исти термин коришћен је и у
Деспотовини, за све натуралне и новчане дажбине зависног становништва. Радне обавезе
називане су работ господских, о чему сведичи повеља монахиње Јевгеније са синовима
манастиру св. Пантелејмона.

Сви владареви, тј државни приходи сливали су се у владареву благајну, која је

називана ризница. Ризница и човек који управља њоме, ризничар, помињу се и у периоду
деспотовине. Чешће се помињу на двору Бранковића, него Лазаревића. На деспотском
двору ту функцију је касније обављао челник ризнички. Благајна се називала и кућа
краљева или царева, а тај термин коришћен је и у доба Деспотовине.

Владаревим приходима управљао је чиновник који је у почетку називан казнац или

велики казнац. Њега ће у доба царства заменити протовестијар, који се у изворима
помиње од времена краља Уроша 1. Он је руководио државном благајном, надзирао
приходе и расходе и спроводио све фискалне мере у држави. На положај протовестијара
постављана су лица вична новчаним и трговачким трансакцијама, али и личност која је
могла кредитирати владара, по потреби. Ова дужност је додељивана људима из редовима
которске властеле, ређе Дубровчанима. Ако је ову дужност обављао Дубровчанин,
углавном није носио титулу протовестијара.
 Најзначајнију улогу у вођењу финансија, у време цара Душана, имао је Никола
Бућа, которски властелин. Најпре је био закупац царина од 1333, а титулу протовестијара
је носио до своје смрти 1354. Њему су у вођењу послова помагали блиски рођаци и два
Дубровчанина.

Протовестијар је управљао читавом организацијом нижих и виших чиновника који

су се бринули о финансијама. Они су, због веза са италијанским и другим градовима,
познавања италијанског и латинског језика, били погодни за дипломатске послове, вођење
преговора са западним градовима и институцијама.

Протовестијари су се задржали у периоду Деспотовине. Протовестијар кнегиње

Милице и њених синова у периоду од 1398-1403. био је католички свештеник из Новог
Брда, Иван или Јован. Он је вероватно био Баранин, а Дубровчани су га сматрали српским
властелином. У марту 1402. био је у Приштини као сведок на разрешници за Мароја
Цинцуловића. Помиње се у записницима Републике у вези са доласком кнеза Стефанна у
Дубровник, када је требало и протовестијар Иван да дође у град. 18.септембра Мало веће
је одлучило да га превезе из Скадра у Дубровник. 24.августа 1402. Иван је оставио поклад
у Дубровнику. Последњи пут се помиње 27.децембра 1403.

После Ивана се као протовестијар деспота Ђурђа помиње Богдан, 1428. Он је један
од сведока у повељи Дубровчанима од 13. децембра 1428. Могуће да се он са титулом
логотета јавља у повељи из 1445. Последња личност са титулом протовестијара је Никола
Родоп, који се јавља у миру склопљеном између деспота Ђурђа и млетачких посланика,
15.августа 1435.

Функција протовестијара се угасила првим падом Деспотовине. Након обнове

деспотовине, управник над финансијама називао се челник ризнички, који се помиње од
1445. Ову дужност обављао је од 1445-1453. дубровачки властелин Паскоје Соркочевић. У
Србију је најпре стигао као трговац племенитим металима. Његова делатност је најпре
везана за Приштину, где се помиње од 1419, а затим за Ново Брдо. Ту је он, са још
четворицом властеле, одређен од дубровачке владе за заповедника дубровачке колоније,
ради одбране од Турака. У новембру је упућен деспоту у Угарску, ради одржавања веза.

Када је деспот стигао из Угарске 1440. у Дубровник са намером да продужи у Зету,

Паскоје је именован за капетана галије, која га је одвезла у Бар. Након тога, Паскоје је, са
Дамјаном Ђорђићем, учествовао у низу мисија и деспотових посланстава у Дубровник, на
запад, код Стефана Вукчића и код султана. Учестововали су и у походу 1443-4. против
Турака.

Након обнове деспотовине, Паскоје је обављао дужност челника ризничког, тј

управника финансија. Паскоје се помиње у две деспотове повеље Дубровчанима из 1445.
Паскоје је за своју службу добио од деспота поседе у пронију у Србији, и то у Топлици,
Дубочици и Госпођином Потоку, што наводи и Мавро Орбин, али само у Топлици.
 Старање о приходу српских деспота, њиховом убирању и увећању, били су главни
здаци протовестијара, ризничара и челника ризничког. Осим фискалних и новчаних
проблема, они су се старали и о читавом једном апарату, на чијем челу су се налазили. Тај
апарат је обухватао најниже чиновнике по трговима и властелинствима, који су убирали
приходе, затим царинике, и више чиновнике, који су службу обављали на двору. Помоћни
су вероватно долазили из приморских градоова, али о њима, сем цариника, нема много
података о изворима.

Главне владареве приходе чинила су средства из три основна извора. Први су били
приходи од зависног становништва, други од трговине,а трећи од рударства и других
регалних права. Данке које је дубровачка република плаћала у доба царства, нису
представљали приходе Деспотовине. Али, вероватно је наплаћиван акростих(порез на
земљу) у Бару и Будви, од 100 перпера годишње. Постојали су и нередовни приходи:
глобе за преступе, кофискована имања властеле у случају издаје, поклони страних држава,
поклони дубровачких трговаца.

Велики су били издаци владареве коморе. Ту је спадало: издржавање рраскошног

двора, опремање дипломатских посланстава, затим војне потребе(набавка оружја и
плаћање најамничких чета), изградња одбрамбених тврђава, градова, поклони верној
властели, црквама и манастирима, поклони страним владарима, накнаде штета страним
трговцима. Посебно велико оптерећење било је плаћање данка Турцима и опремање војске
у Турке.

ПРИХОДИ ОД ДАЖБИНА

Највећи део владаревих прихода чинуле су дажбине зависног становништва. Ти

приходи су се коначно уобличили и формирали у време цара Душана. Тај модел је важио
и у време Деспотовине, са неким новинама.

Новчане и натуралне дажбине произилазе из суштине феудалних односа. Владар је

сматран господарем земље и њених богатстава. Стога је имао право дасе користи земљом
и њеним плодовима, као и плодовима рада становништва. То је остваривао преко својих
чиновника, регрутованих из редова повлашћене властеле. Владари су се одрицали већег
дела своје земље, које су давали својој властели, а самим тим и прихода са те земље.
Међутим, владар се на властеотским и црквеним баштинама никада није одрицао потпуно
својих права. Задржавао је нека права, која су била и сведочанство његове власти, али
тиме је обезбеђивао и приходе за државну благајну.

Један од таквих редовних прихода владара било је соће, које се у 198.члану

Душановог законика назива доходак царски. Њега су давали сви зависни људи у држави и
они који су живели на баштинама властеле. Према 198.члану, ова обавеза је износила 1
перперу или кабао жита. Уколикосе плаћало у житу, пола на Митровдан, пола на Божић.
Сам властелин је био дужан да се стара о прикупљању соћа на својим поседима. Уколико
не измири ову обавезу, довођен је свезан на двор и држан док не исплати дупли износ.
Према 68.члану Душановог законика меропси су дужни да дају пронијару годишње
перперу цареву.

Соће је падало на терет зависног становништва и убирано је по кући и није било

дажбина за експлоатисану земљу. Имунитетска права у Србији додељивана су
манастирима, уз извесна ограничења. Владар је задржавао судску надлежност за најтеже
злочине, али и нека материјална права-обавеза оброка, позоба. Према 26.члану ДЗ
предвиђено је да су цркве ослобођене свих работа, великих и малих, а самим тим и соћа.
Владарева права прелазила су на манастир,али убирање соћа од стране манастира
представљало је праву реткост.

Соће се плаћало у периоду Деспотовине и помиње се у већини повеља деспота

Стефана и депота Ђурђа манастирима. Из тога се види да су га плаћали сви зависни
сељаци, а у повељама могло је бити поменуто као соће, или големе работе, којих су
манастири ослобођени.

Владарев приход од соћа је немогуће израчунати, јер нису сачувани никакви

порески спискови. Пореске спискове је водила канцеларија управника владаревих
финансија.

Значајне су и натуралне и новчане дажбине које су увећавале приход благајне. Ту

спада десетак, узиман од производа земљи зависног становништва, који је у Србији
вероватно дошао из византијских области. Десетак са владарских баштина и манастира
убирали су они, тако да се десетак за државу убирао само са владаревих поседа. Приход је
долазио и од обавезе давња хране владаревим људим и коњима, који су називани оброк
или позоб(зоб за коње). Помиње се и перпера зајаслена, што сведочи да се ова обавеза
претвара у новчану. У време цара Душана одређено да на име позоба свако село даје 1
крину зоби(24 кабла) и извесну колични соли. Зајаслена перпера се давала од сваких
јасала у селу и вероватно замењивала количине соли и сена. За разлику од доба Немањића,
у доба Деспотовине манастирска властелинства су ослобађана и од ове обавезе.

Обавеза оброк се у 14.веку претворила у сталну дажбину и на име ње се давала

одређена количине хране за људе. Душановим закоником (110. и 189.) особе које су имале
право на уживаоци ове дажбине знатно су ограничени, само владар и његова пратња. То
ограничавање водило је претварању ове дажбине у новчану и према Скадарском катастиху
из 1416. она је износила 4 динара на име оброка. Ту промену наметнуле су турске провале,
које су изискивале повећање дажбина, али и новчано-привредни развој у деспотовини.
Маанастири су углавном били ослобођени оброка.
 Од натуралних дажбина значајне су травнина жировина. Траварина се давала за
коришћење шума и пашњака, и плаћала се владару, цркви, властелину и стоци или сиру.
Траварина је износила од 100 говеди или кобила по 1, а од 100 оваца 1 овцу са јагњетом.
Жировнина је служила за товљење владаревих свиња. Према ДЗ половина жирова у
свакој жупи припадала је цару, а половину власнику имања. Он је давао сељацима на
коришћење, и за то од њих узимао десетак од свиња. Манастирски поседи су често
ослобађањи од жировнине.

Власи су своје дажбине давали у стоци. Дажбина која је припадала владару,

поменута је као закон влахом у Душановој арханђелској хрисовуљи. Власи су владару
давали од 50 оваца једну са јагњетом, а другу јалову са руном, а од коња једног коња или
30 перпера. Од сваког клетишта давали су 2 јагњеће коже.

Све ове обавезе сливале су се на владарске поседе. Комора је тако поседовала

велике количине стоке и других производа. Мањи део је подмиривао потребе двора за
храном, а већи је представљао вишак. Он је продаван, чиме су остваривани велики
новчани приходи. Владар је имао монопол, па се у време Милутина на тргу најпре смело
продавати краљево месо. Тај монопол је можда важио и у периоду Деспотовине.

У повељама деспота Стефана и Ђурђа помињу се и неки нови намети, а анастирска

права се сужавају. То је последица измењених и отежаних околности после Косовске
битке. Потребе за обнављањем порушених тврђава и градова биле су сталне, као и
плаћање харача и опремање одреда за војску у Турке.

У повељи Вука Бранковића из 1392. помињу се нове дажбине. О новом данку ради
исплате данка Бајазиту 1 Вук каже: расписах земљу сву колико јест в области мојој како
ћемо плаћати данак Турцима. На села која је завештао Хиландару падало је 100 унчи, и
Ву к је преузео плаћање ове дажбине. То је и први помен унче, која је тада уведена и код
Лазаревића. У повељи Ђурђа Бранковића из 1410. помиње се турска плата, као и
воштатик. То је заправо летња унча.

Унча се први пут помиње у повељи кнеза Стефана Лаври Св. Атанасија из 1395.год.
У повељи деспота Стефана за манастир Милешеву из 1413. не помиње се турски данак, јер
га Деспотовина није ни плаћала. У њој се наводи ослобађање од соће, унча и војнице.
Ових дажбина деспот се некада одрицао на одређно време, као у повељи за Милешеву,
унче се ослобађа на 2 године, а осталих ообавеза на 5. У повељи Хиландару из 1411.
деспот се одриче свих обавеза, осим војнице и данка господства ми.

У Србији Лазаревића, као и у јединственој Деспотовини, обавези соћа, биле су

додате још две-зимске унче или данак господства ми и летње унче или војштатик. У
време плаћања данка Турцима, он се скупљао разрезивањем на целу земљу и та дажбина
називана је данак Турцима, турска плата, работа великог господара. Зимске унче су
вероватно трошене у ратне сврхе, као и један дукат на баштине Дубровчане и плаћање
једног дуката у Зети. Све ове дажбине доносиле су велики приход владару, али његов
износ се не може одредити.

ПРИХОДИ ОД ТРГОВИНЕ И РУДАРСТВА

Главни приходи од трговине биле су царине. То је био први приход по величини,

после обавеза зависног становништва. Стога не чуди што су владари велику пажњу
посвећивали регулисању трговине и односима са Дубровчанима. Посебно у периоду
Деспотовине, када трговине доживљава процват.

Систем убирања царина изграђен је у Србији крајем 13.века и такав је остао до пада
под српску власт. Јиречек је сматрао да је царина у Србији износила 1/10 вредности робе,
што је у науци прихваћено, а о томе сведоче и неки извори.

Царине су наплаћиване на трговима и то само на продату робу. На преосталу робу

трговац је плаћао царину на последњем тргу или на граници, пре него што би прешао у
другу земљу. Приход од царине на трговима припадао је владару, као регално право.
Некада владар је уступао приход од царина манастирима. Деспот Стефан је 1417.
Ватопеду уступио 60 литара сребра од новобрдсске царине.митрополит Исидор је примио
1423. 40 литара сребра од рудничке царине. 1427. деспот Стефан је уступио Лаври св.
Атанасија 20 литара сребра од новобрдске царине, а деспот Ђурађ је даривао истом
манастиру 80 литара сребра као накнаду за изгубљене поседе.

Убирање царина владари су давали у закуп, од краја 13.века. Тако држава није
морала да организује царинску службу. Владар је од закупаца унапред или у ратама
добијао одређену суму. Закупци су били Которани или Убровчани, а од првог пада
Деспотовине, искључиво Дубровчани.

Царине су даване у закуп најмање на годину дана, уговор се могао и продужити.

Након истека закупа владари су издавали разрешнице којима обавешавају дубровачку
владу да су цариници испунили совје обавезе. Из времена деспоа Стефана сачувано је
више разрешница, али из времена деспота Ђурђа није сачувана ниједна. Закупац је био
дужан да на време исплати уговорену суму закупа, и да по прописима убира царине.
Деспот је био обавезан да осигура услове рада закупцу и да не преда другоме царину у
закуп, па чак и ако добије повољнију понуду. Деспот је могао закупца ослободити дела
закупа, ако се испостави да је закупнина висока.

Цариници су били закупци царина, а не владари чиновници за убирање царина.

Они су морали бити довољно имућне да унапред исплате суму закупа. Тај проблем су
често решавали удруживањем. Највеће царине-новобрдску, рудничку и сребреничку-
закупљивали су удружења трговаца. Убирање царина обављали су момци царинички, који
се помињу у Статуту Новог Брда. Цариници су закуп исплаћивали у новцу или
племенитим металима, а некада и робом која је владару потребна-тканине, оружје, накит.
Сачувана су и три наређења деспота Стефана да се од царине исплати дуг-1414, 1415 и
1417.

Убирање царине се углавном вршило наплатом у производима и роби, по одређеној

царинској стопи. Ово није важило за мимоходне царине које су убиране од товара и
наплаћиване у новцу. Царинске стопе су поштоване. Ипак, по владаревом наређњу царине
су повећаване на неком тргу за 25% или чак 50%. То је доводило и до прекида трговине.

О висини закупа царина нема података. Њихова висина зависила је од значаја или
величине трга, и да ли је трг био рударски центар. Сачувана су три директна и један
индиректан податак о висини закупа. У области Рудника постојао је мало рударски предео
Сеоца, у коме је деспот царину давао под закуп за 50 литара сребра годишње. Закупнина
за сребреничку царину износила је 1417. 3000 ллитара сребра. 1423. деспот је издао
рудничку царину за 600 литара сребра. За Ново Брдо је 1423. вероватно износила 4868
литара сребра.

Новордска царина била је дупло вреднија од сребреничке, што говори да је у овом

граду био већи трговачки промет. Oд царина деспот је годишње добијао више од 100000
дуката годишњег прихода.

Владарев регални приход била је и урбура, дажбина која се наплаћивала у

рудницима. На име урбуре рудари су владару давали око 1/10 ископане руде. Како је ова
обавеза реалиозована не зна се, али у Закону у рудницима деспота Стефана помињу се
урбари, који су се бринули о прикупљању урбуре.

За период Деспотовине је вероватно важило правило да и урбура улази у закуп

царина, тј да је закупцима припадало прикупљање урбуре чије су царине закупили. О томе
може сведочити висина царина у Руднику, Новом Брду, Сребреници. Урбари су вероватно
контролисали њено давање у царине.

Важан приход долазио је и од ковница новца, које су постојале у свим већим

градовима и рудницима. У Сребреници су цариници доплатили још 100 литара деспоту, да
би уживали приход од ковнице новца.

Средњовековне царине обухватале су и низ такси, које су везане за унутрашњу

трговину. Ту је спадала и новчана или натурална дажбина од продате стоке и вина-псуњ.
Она је византијског порекла и износила је 5%. Према Закону Новог Брда (1412) види се да
је псуњ припадао владару, тј цариницима којима је владар уступао царине. Сада се он
уступа градским органима власти. Војвода је од продате стоке добијао од 2 овце 1 динар,
од говеда 1 динар. Вински псуњ су делили војвода, кнез и пургари по 1/3.
 ДРЖАВНА УПРАВА У СРПСИМ ЗЕМЉАМА СРЕДЊЕГ ВЕКА

-ЛОГОТЕТИ-(М. Благојевић)
Назив логотет је преузет из Византије. На дворовима српских краљева и царева
обављао је дужност старешине владареве канцеларије и особља које је тамо радило.
Иједачавају га са канцеларом и влааревим секретаром. У његову надлежност су долазили
сви послови везани за издавање и писање јавноправних исправа. На основу израза
логотет преручи може се закључити да је имао широка овлашћења приликом започињања
писања, редиговања и стилизовања исправа које је издавала владарева канцеларија. За ову
службу било је потребно широко образовање, познавање црквене књижевности и учења
православне цркве, црквених канона, световних закона, судског поступка и дипломатске
преписке. Први по имену познати логотет био је Рајко, у служби краља Стефана
Деачнског између 1325. и 1327, али се уз његово име не ставља обавезно титула логотета.
Ову титулу није носио ни Душанов писар Цоцан (1333), а звање логотета је носио до 1337.
будући архиепископ и патријарх Јоаникије. Потом логотет је био Прибац (1340), отац
кнеза Лазара, па Хрис или Хрс, који је 1345. преговарао са Протатом Свете Горе, а касније
Ђурађ Поповић и Гојко. Они су били у служби Стефна Душана, али титула логотета се
стабилизовала од времена Јоаникија. За свако село записано у баштинској хрисовуљи
логотет је добијао по 30 перпера(1 перпера=12 динара), а дијак по 6.

По Душановом законику, поред цара и патријарха, црквама је имао право да облада

и логотет. У чему се састојала власт логотета над црквама осветљавају исправе издате у
доба Царства. Велики логотет Гојко био је милосник приликом потчињавања цркве Св.
Николе у Псачи, коју је Хиландару даровао Душанов властелин Влатко. Цар је тиме
испунио жељу свог властелина, створивши посебну милост, али са сварањем милости није
издата повеља. Повеља је издата тек 1358. Као милосник помиње се велики логотет Гојко,
што говори да су у надлежност логотета спадали послови око потчињавања једне цркве и
њених поседа другој. Избор логотета за милосника био је одређен његовим
компентенцијама у државној управи.

Захваљујући повељи коју је босански краљ Стефан Томаш издао 14. 10.1458. издао
логотету Стефану Ратковићу, види се да су логотети имали право да обладају црквама и у
Деспотовини. Најпре се помиње да је деспот Лазар Стефану Ратковићу дао логофецтво
велико и власт над црквама, па му и босански краљ то потврђује. Стефан Ратковић је
последњи познати логотет који је имао област над црквама, тј последњи познати велики
логотет. И велики логотет Гојко и велики логотет Стефан деловали су када је српска
држава имала јединствене границе, свакако различите по површини. Поставља се питање
шта се дешавало са великим логотетом у доба обласних господара.
 У повељи краља Вукашина Дубровчанима од 5.априла 1370. као милосник помиње
се као милосник логотет Братослав. У уводном делу исправе истиче се да је краљева
дужност да потврђује све законе и хрисовуље пређашњих владара, не у својој земљи, већ и
у суседним поморским градовима. Краљ Вукашин помиње само Душанову хрисовуљу и
Дубровчанима потврђује начелно ранија права. Како се логотет Бранислав помиње као
милосник, произилази да су у надлежност логотета долазили и послови који се везују за
поштовање закона утврђених између српских владара и Дубровчана, па и поморских
градова.

У време рата кнеза Војислава Војиновића са Дубровником, цар Урош је настојао да

измири кнеза иДубровчане, а када су поведени преговори обећао је да ће бити пријатељ
Дубровчана. Преговоре са Дубровчанима водили су логотет Дејан и Гргур Голубић. Све
што је било поремећено ратом Дубровника и Србије, требало је нормализовати. Логотет је
добро познавао законе и права дубровачких трговаца у Србији. Ово све, као и повеља
краља Вукашина, говори да су у надлежност логотета долазили и стари закони између
Дубровника и српских владара.

Логотет или велики логотет имао је право да облада црквама, тј да се појављује у

улози извршиоца ако владар донесе одлуку да се црква са поседима потчини другој цркви.
У надлежност логотета долазили су и послови везани за поштовање старих закона између
Дубровника и владара. Стога се логотети појављују као милосници на повељама о
потчињавању цркава, и на оним хрисовуљама где владари потврђују поморским
градовима старе привилегије.

Поставља се питање да ли су ове надлежности логотета били на снази и у време

обласних господара. Браћа Драгаши су издали више повеља, али ни на једној се не
помиње логотет, што сведочи да он није постојао у њиховом чиновничком апарату. Али,
свакако је и канцеларија браће Драгаш имала свог старешину. На исправама браће Драгаш
помиње се неколико особа, али без титуле.

Вук Бранковић и његови наследници издали су више исправа које су писали

дијаци, али не и логотети. Када је Вук Бранковић у три маха депоновао сребро и
драгоцености у Дубровнику по челнику Смилу, Дубровчани су издали три посебне
признанице. У прве две исправе помиње се логофет Стефан, а у трећој дијак Стефан. Из
овога се закључује да је Стефаново звање било прилагођено са звањем српског канцелара
у Дубровнику, Руска Христифоровића, који се потписивао као логофет дубровачки, мада
је био писар који је писао исправе на српском језику. Ово је био први и последњи случа да
се нека особа у служби Вука Бранковића назива логотетом. Ипак, у управном апарату
Бранковића није било уведено звање логотета. Свакако су и Бранковићи имали старешину
канцеларије, па чак и размишљали о увођењу логотета.
 У немогућности да уведу звање логотета, обласни господари су оне послове који су
у доба Царства долазили у надлежности великог логотета поверавали особама без те
титуле. То лепо илуструје повеља Ђурађа и Лазара Бранковића и Маре издата 14.октобра
1410, у којој су поклонили манастиру Св. Павла на Светој Гори, село Кузмино на
Ситници, где се наводи да је писао дијак Новак, а милосник био дијак Алекса. Милост је
учињена заједничком вољом Ђурађа и Лазара, али је господин Лазар у међувремену
погинуо у борби са Турцима. Повеља о поклањању села није написана одмах после
милости, већ након смрти господина Лазара, па је јасно зашто је било потребан милосник
и ко ову дужност може да врши. Како у доба Бранковића није постојао логотет, неко је
морао да обавља и оне послове који су улазили у надлежност логотета, а у овом случају је
требало одредити милосника, која је поверена дијаку Алекси. Изгледа да су његове
надлежности биле веће од титуле која му је припадала. Најверовтније је он био и
старешина канцеларије Бранковића.

На исправама Балшића, Ђурађа 1, Балше 2 и Ђурађа 2 Страцимировића, срећу се

логотети. На исправи Ђурађа Балшића издатој Дубровчанима 1373, као логотет помиње се
Витко. Увођење логотета извршено је по узору на двор цара Уроша и краља Вукашина,
али и по угледу на двор госодара Канине и Валоне, пошто је Балша 2 женидбом постао
њихов господар. Свакако да логотети у области Балшића нису имали компентенције као
они у царству, јер се Витко са титулом логотета помиње као писар, док се као милосник на
истој повељи помиње Драгаш Косачић, без титуле. Према овоме, логотету Витку више би
одговарала титула дијака. У периоду од 1376-79. њихове исправе пише дијак Рајче.
Логотет се поново помиње 1386, када је Ђурађ 2 Страцимировић потврдио дубровачке
привилегије, и са том титулом се помиње логотет Бутко, и он у улози писара. Логотет је на
двору Балшића био старешина канцеларије, али и писар.

Дужност писара обављао је и логотет Ђурица, који је био у служби господина

Александра, господара Канине и Валоне. На то упућује повеља Дубровчанима коју је
Александар издао 2.септембра 1368.год. Међу 16 сведока помињу се војводе, кефалије,
двородржица, ставилац, судија, али не и логотет. За њега се каже да је написао исправу по
речи господина Александра. Логотет Ђурица је био писар без логотетства великог. Свог
логотета имао је и жупан Никола, који је писао исправе жупана 1369.

На двору Константина Балшића логотет је имао знатно шира овлашћења.

Потврђујући старе законе Дубровчанима, он је издао повељу 1395, у којој се као милосник
помиње логотет Радич Жилић, а каже се да је он и написао повељу. У овом сучају морају
се имати у виду претензије господина Константина и тадашње политичке прилике. Те
године положај Вука Бранковића је знатно уздрман, кнегиња Милица и кнез Стефан још
нису учврстили власт, а на Ровинама су погинули краљ Марко и господин Константин
Драгаш. Све ово омогућило је Константину да истакне високе претензије и у исправи
његов логотет се помиње као милосник, као код краља Вукашина логотет Братослав.
 После Твртковог крунисања, у Босну су уведена и нека достојанства која су
постојала у Србији за време Царства. Међу њима је и титула логотета. Први Твртков
логотет био је Владоје из Рашке. Као краљев логотет, он је са Дубровчанима водио
преговоре по питању старих закона. Ови закони ссу били прекршени отварањем трга соли
у Херцег Новом(Свети Стефан). Поред Владоја, посланици су били војвода Влатко
Вуковић и кнез Мирко Радојевић. Из одлука већа, види се да је главни преговарач био
логотет Владоје. Поред овога, логотет Владоје је одређен за извршиоца повеље краља
Твртка око граница Сплита. Поред Владоја, као извршиоци поменути су протовестијар
Трипе Бућа, епископ кнински Михаило и кнез Станоје Јелашић. Ипак, овакве надлежности
добијале су и друге личности у босанској држави, што говори да логотет у Босни, није
имао исто место као на српском двору. Твртков логотет није могао имати ни овлашћења
по питању цркве, јер су у Твртковој држави постојале три цркве. Поред тога, снага
централне власти у Босни у време Твртка била је на завидном нивоу, али није достигла
степен снаге централне власти у Србији у време Немањића. Стога, Твртков логотет није
могао имати логотетство велико. Имао је надлежност да преговара са Дубровчанима и да
одрееђује границе неког градског подручја.

Служба логотета са логотетством великим била је уведена у држави кнеза Лазара.

На исправи кнеза Лазара Дубровчанима из 1387. као милосници се помињу:логотет Ненад,
па потом жупан Петар, челник Михо и кефалија Гојислав. Исто место у реду милосника
имао је логотет Богдан у повељи деспота Стефана Дубровчанима од 2.децембра 1405.
Логотетима Ненаду и Богдану, као и логотету Луки(1395) свакако је припадало и
логотетство велико. Право на увођење титуле логотета у државни апарат, кнез Лазар је
имао на основу подршке Српске цркве. Кнез Лазар је стекао највиша права да у свој
државни апарат уведе звање логотета са логотетством великим. Према одредбама
Душановог законика, црквени послови су имали предност над свим другим. Ово схватање
нашло је израза и у Душановом законику, где се прво наводе чланови везани за цркву.
Пошто су црквени послови стекли предност над осталим, могло се очекивати да ће
логотет стећи предност над другим државним службама, што је и остварено у држави кнез
Лазара.

Разлози због којих су Лазаревићи фаворизовали службу логотета су бројни. Најпре

отац кнеза Лазара, Прибац обављао је ову службу. У доба краља и цара Душана и Уроша
на положај логотета су постављали људи из моћних властеотских породица. Свакако због
утицаја на државне послове, а можда и из других разлога, велики логотет Гојко изједначен
је у песми Зидање Скадра, са трећим братом Мрањавчевићем, војводом Гојком. Логотети
су морали добро да познају црквену проблематику, па не чуди што је краљ Душан поверио
логотету Хрсу да води преговоре са монасима Свете Горе. Угледни логотет био је и Дејан,
кога су Дубровчани наградили након склапања мира у Оногошту.
 Фаворизовање логотета на двору Лазаревића имало је и политичке разлоге. Онај ко
има логотета са великим логотетством има право да облада црквама. Али, за то је била
потребна сагласност српске цркве. У периоду од 1374-1379. српска црква је прихватила
кнеза Лазара као господара Срба и Подунавља, са правом да сазива државне саборе на
којима би се бирао патријарх. Угледање на организацију царског двора и приближавање
прерогатива, које су српски цареви имали у Српској цркви, били су основни разлози за
фаворизовање службе логотета на двору Лазаревића.

Након доласка деспота Ђурђа на власт, положај логотета се знатно променио. На

исправама, међу милосницима, логотет се помиње на последњем месту. На ово су утицали
различити разлози као што је окупљање српских земаља у границе Деспотовине и
нестанак обласних господара, а можда је утицај извршио босански двор. Ипак, логотетима
је у Деспотовини увек припадало логотетство велико. Нпр. логотет деспота Ђурђа,
Манојло, био је милосник на исправама, којима се утвђрују права и обавезе Будве према
деспоту, што говори да су у надлежности логотета долазили послови који се тичу
поморских градова.
 Измирење српске и византијске цркве (Д. Богдановић)
Извори које је аутор користио: Данилов настављач, казивања епископа Марка,
Константин Филозоф, анонимни светогорски аутор, аутентични документ измирења
Серске области са Цариградом (1368). Овим питањем бавио се делимично Иларион
Руварац, а знатнија ообавештења дао је Георгије Острогорски у студији о Серској области
после Душанове смрти. Аутор настоји да што боље осветли природу црквеног сукоба
Византије и Србије, садржина тзв анатеме, шире политичке и црквенополитичке
околности измирења 1375.

Српска патријаршија је проглашена 1346. на сабору у Скопљу, уз присуство

трновског патријарха, охридског архиепископа и светогорских делегата, али без
сагласности цариградске патријаршије. Цариград је одговорио осудом тек 1350, у време
византијске офанзиве против Душана. Српски извори из касније периода осуђују Душанов
поступак.

У 19. и 20. веку настали су радови о проглашењу патријаршије које су родољубиве

апологије Душановог акта. Неки су тврдили да српска црква није морала тражити дозволу
цариградске цркве, јер, наводно, нема канона који то прописују. Међутим, већина аутора
је посматрала канонске прописе из 4, 5, 6,7. века, и примњеивала их на 14.столеће, не
рачунајући да се ту налази готово хиљадугодишњи период од настанка канона до
проглашења српске патријаршије.

У Визатнији се вековима формирала идеологија о јединственом светском поретку,

одређеном хијерахијским односима унутар црквене и политичке екумене. Према њему све
државе сачињавају хијерархијски систем на чијем врху се налази Византијско царство.
Према овоме, може постојати само једно Царство. Свет је и у црквеном погледу
јединствен. Црквена екумена укључује помесне, аутокефалне и аутономне цркве,
независне у управном смислу, али повезане одређеном хијерархијом, на челу које је био
Рим до 1054, а потом Цариград. Унутар аутокефалних цркава постоји одређена
хијерархија, а између аутокефалних цркава важну улогу играју односи између мајке и
кћерке. Самосталност цркве је условна. Она је ограничена међуцрквеним поретком, јер
свака промена статуса је од међународног значаја. Унутар аутокефалне цркве, једна
епархија може мењати статус само одлуком свих епархија. На васељенском плану, једна
црква може мењати свој статус уз сагласност најпре мајке цркве, а потом и осталих
помесних цркава. Промена статуса једне аутокефалне цркве повлачи за собом промену у
читавој хијерархији аутокефалних цркава. У цркви се права не стичу узурпацијом, па то
није могла ни Српска црква 1346.
 Српска црква је аутокефална од 1219, а то је подразуевало избор и хиротонисање
поглавара без сагласности других цркава. Аутокефалија је била ограничена поменом
поглавара матичне цркве на богослужењу. Ово је био један од начина зависности српске
аутокефалне цркве од цариградске патријаршије. Стога, једнострана одлука скопског
сабора о проглашењу патријаршије и престанак спомињања имена цариградског
патријарха представља извесну узурпацију и нарушавање поретка у црквеној екумени.
Тиме се отворила шизма, о којој говоре и српски и грчки извори.

Српски писац у Цароставнику рекао је за проглашење патријарпије да је било не

по закону ни с благословом цариградског патријарха, као што приличи. У овоме се види
присуство црквенополитичке идеологије, која је у тадашњем православно свету суверено
владала и која је била заступљена у Властаревој синтагми. Постојала је начелна
супротност између Синтагме и и њене словенске скраћене верзије, јер су у овој другој
изостављени прописи који наглашавају права Цариградске цркве. Међутим, идеологија
изражена у српском скраћивању Синтагме није се могла одржати после Душанове смрти.

Није довољно јасно какву је санкцију применила цариградска црква против цара
Душана, српског патријарха и државног сабора. Обично се так акт назива анатема и
схвата као проклетство. У овом значењу, анатема се помиње код Срећковића, али је та
расправа потпуно нетачна. Анатему помиње и Ђорђе Бранковић у Хроникама, почетком
18.века. Поузданији извори говоре о отлученију и запрештенију. Према црквеноправној
науци отлученије је коначно искључене из црквене заједнице, што је по правним
конзеквенцама као и анатема. И на Западу и на Истоку, анатема је, мада не увек,
пропраћена формулом проклетства, али су и ту постојале разлике од случаја до случаја.
Стога се не сме говорити о проклетству баченом на српску цркву, државу и народ, већ
само о екскомуникацији и то само политичких и црквених власти, које су одговорне за
доношење одлуке о патријаршији и које ће сносити одговорност за однос према другим
аутокефалним црквама. Ова екскомуникација је санкција за раскол, шизму у сфери
црквене политике, а не као санкција за јерес. Осуда отлученија и запрештанија значила је
да Цариград прекида званичне односе са српском црквом, да је престала заједница
свештенослужења и узајамног причешћивања. У чему се састојала осуда види се по томе
како је формулисано и манифестовано измирење. Делегати цариградског патријарха
проглашавају измирење тако што долазе у Призрен и ушавши у цркву служише и
придружише се архијерејима и свештеницима српским, раније одлученим.

Последице раскола су биле тешке, посебно у оним областима где су свештеници и

монаси били упућени на коегзистенцију са грчким свештеницима и монасима под
јурисдикцијом цариградске цркве. То је свакако био случај на Светој Гори за све време
трајања раскола. Грчки елемент пре првог измирења(1368) био је потиснут. Цариградска
црква је настојала да сузбије српски елемент још за Угљешине владе, можда и пре првог
измирења. Јасно је зашто старац Исаија мрчно описује односе између Срба и Грка на
Светој Гори. Раскол је и пре и после 1371. Србима морао сметати у канонском
смислу.После 1371. Срби на Светој Гори били су изложени економским репресалијама,
као што је повратак свих добара српксих монаха у стање пре српске доминације.

Раскол је сметао сваком политичком савезу Србије и Византије уочи борби против
Турака. Прекид црквених односа био је израз политичког, међудржавног непријатељства.
Овај раскол је био велика сметња бољим односима двеју државе у тренутку када више
није било озбиљних политичких проблема, а сарадња је била неопходна.

Та потреба објашњава покушаје измирења од 1364. када патријарх Калист одлази у

Сер код царице Јелене, до 1375. када је постигнут споразум са српском патријаршијом и
кнезом Лазаром. Као иницијатор јавља се најпре цар Душан, вероватно убрзо после
екскомуникације, можда и цар Урош, затим патријарх Калист који је и 1350. изрекао ову
казну, затим деспот Угљеша и на крају старац Исаија и кнез Лазар.

Прво измирење је познато на основу две повеље-деспота Угљеше (1368) и

патријарха Филотеја (1371). У ове две повеље, које говоре о природи сукоба, долази до
изражаја стварни повод за црквену шизму: анексија грчких територија од стране српске
државе и грчких митрополија од стране српске цркве. У наставку повеље, проклетством
се прети оном ко би опет уграбио цркве и лишио их заједничке мајке. Филотејева повеља
одмах почиње да је краљ Стефан одузео цркве и подвргао их јурисдикцији пећког и
српског архиепископа. Неки аутори су се позивали на 17. тачку Халкедонског сабора, где
се каже да се границе црквених области морају прилагођавати политичкој подели земље,
али они ту испиштају из вида да канон полази од претпоставке да постоји само једна
држава и да се промене врше унутар ње. Постоји канони који строго забрањује присвајање
туђих митрополија, и као једну од казни за то предвиђа одлучење. Одлучење јесте било
израз политичке суревњивости и користољубља, али и реакција за умањење подручја под
јурисдикцијом Цариграда.

Измирење са Угљешом важило је само за Серску област, мада би оно могло да се

протегне на све српске земље. Међутим, овоме се испречио важан фактор: пећки
патријарх, политички упућен на Балшића и кнеза Лазара. Патраијарх Јоаникије умро је
1354, патријарх Сава 4 29.априла 1375, уочи проглашења измирења. Сава није радо
пристајао на измирење. Поремећени односи на Светој Гори утицали су да Светогорци
покрену разговоре о васпостављању црквеног јединства. Светогорски старци: Исаија,
Теофан, бивши прот Свете Горе, затим Никодим Грчић и Никандар са Силвестром, дошли
су у Србију. Они одлазе код кнеза Лазара, иако је седиште патријарха на територији
Балшића. То указује на Лазара као правог иницијатора измирења, како и произилази из
причања Константина Филозофа и епископа Марка. По Марку, кнез је одржао сабор
властеле и светих људи са Свете Горе, и изабрали су старца Исаију и његовог посинка,
попа Никодима, као делегате за Цариград.
 Лазарево обраћање Светој Гори било је најбољи пут да се дође до Цариграда и да
се реши проблем. Њему је било јасно да измирење са Цариградом може бити само по цену
једне свеобухватније промене културе у Србији, а не само политике.

Али, патријарх Сава се успротивио овој иницијативи. Тек после великог убеђивања
пристао је да замоли, 1374, за обнову пређашњег мира. Можда су разлози неслагање са
политком кнеза Лазара или неки идеолошки разлози-отпор новим духовним струјама у
Византији. Поред тога, још 1335. прихватањем Синтагме Цариград је српској и бугарској
цркви порекао праву на аутокефалију, што је истакнуто још на Лионском сабору 1274, где
су патријарх Герман 3 и логотет Герогије Акрополит изјавили да српска и трновска црква
немају право на аутокефалију, јер је нису добили од римског папе. Можда се патријарх
Сава плашио поништавања независности српске цркве. Чак 1386. у записницима
цариградске патријаршије поглавар српске цркве ословљен је као архиепископ Пећки. У
17.веку васељенска патријаршија је склона да српској патријаршији порекне право на ранг
патријаршије, када говори да су петорица патријарха законити, а да архиепископ пећки
нема право на звање патриајрха.

Ипак, делгеција је на крају отишла у Цариград и постигла потпуни успех: Србима

је дато разрешење, аутокефална патријаршија је призната, а од Срба загарантовано да се
историја анектирања грчких црквених области неће поновити.

Проглашење је обављено у Призрену, у пролеће 1375, на гробу цара Душана, уз

присуство два представника цариградске патријаршије, свештеномонаха Матеја и
Мојсија.

Важна је улога коју су одиграли делегати Цариградске патријаршије у ступању

патријарха Јефрема на патријаршијски престо у Пећи. И Данилов настављач и епископ
Марко говоре о утицају цариградских делегата у избору првог канонски признатог
патријарха. Аутор сматра да је реч цариградских делегата била одлучујућа у избору новог
патриајрха. Наводи да је Јефрем можда представљвао византијску струју у српској цркви и
био њен експонент. Можда је и комешање на сабору у Пећи 1375. било последица
византијске интервенције у избору новог патријарха.

Избором патријарха Јефрема, српска црква је добила свог првог самовласног

патријарха и потпуну аутокефалију, а византијска црква свога човека, личност која је
отворила врата даљем византијском политичком и културном утицају.

Иницјатива кнеза Лазара можда је потекла од његових политичких настојања да

себе потврди као јединог и самодржавног владара српских земаља.За аутокефалну српску
патријаршију, после 1375, Лазар је легитимни владар српских земаља и наследник
Немањића.
 Бертрандон де ла Брокијер-,,Путовање преко мора“
Бертрандон де ла Брокијер је рођен у селу Ла Брокер, у подножју Пиринеја, која је
у то време била феудални посед његове породице. Година рођења, имена родитеља,
разлози због којих се нашао на двору бургундског војводе Филипа Доброг су непознати.
Рођен је крајем 14. века, у време Шарла 6.

Почетком 14. века француска се налазила у великим тешкоћама услед

Стогодишњег рата са Енглезима. Након смрти Карла 6 Енглези су заузели северну
Фанцуску, а 1428. опседали Орлеан. Бертрандон је био сведок свих ових збивања, а
вероватно је у њима учествовао. На двору бургундског војводе налази се од 1421, ако не и
раније. Брзо је стекао поверење Филипа Доброг и он га је 1423. слао као посланика својим
енглеским савезницима.

У служби бургундског војводе брзо је напредовао. 1425. војвода га је поставио за

свог првог трпезника, а 1428. дао му на доживотно уживање град Вије Шател. Познато му
је било заробљавање Јованке Орлеанке, а о томе је забележио само једну реченицу у свом
путопису.

1432. Бертрандон де ла Брокијер је отпутовао на Блиски Исток, како би се

поклонио тамошњим хришћанским светињама. У путопису, који је писао 22 године после
повратка, каже да, док је боравио болестан у Јерусалиму, одлучио да се врати копном,
преко Балкана и Средње Европе.

Међутим, његова тврдња да је ишао на поклоњење светињама, оспорена је једним

документом , у коме се каже да је Бертрандон отишао 1432. на тајно и далеко путовање
по налогу самог војводе. Филип Добри је тада намеравао да зарати против Турака, па је
јасно да је Брокијер требало да испита стање у Турској, а то је једино могао проласком
корз Малу Азију и Балкан. Али, околности су натерале војводу да одустане од ових
планова.

По повратку са путовања, он је стекао већи утицај на војводином двору и постао

дворски саветник. Учествовао је у преговорима војводе Филипа и фанцуског краља Шарла
7. Након мира у Арасу 1435, Брокијер је постао управник тврђаве Марсињи-ле-Нонен.
Због верне службе, војвода га је 1442. оженио налседницом грофовије л' Артоа, а 1443.
добио је на управу град Рипелмондом.

Вест о паду Цариграда брзо је прохујала Европом и поново подстакла војводу

Филипа на антитурске планове. У граду Лила војвода се са витезовима заветовао да ће
кренути на тај поход и 1455. дао је налог Брокијеру да опише своје путовање. Бертрандон
је завршио писање рукописа и предао га војводи 1457. Његово дело се завршава речима:
Овде се завршава путовање Бертрадона де ла Брокијера који премину у лилу, у Гландрији,
9.дана месеца маја 1459.
 На свом путовању, Бертрандон је првенствено своје погледе усмеравао на цркве и
манастире, на владаре и дворове, разоноде племства, на војску. Само ретко обраћа пажњу
на обичан народ. У његовом делу има доста нетаћности, које је он забележио по причању
других. Али, његови погледи су одговарали његовом друштвеном положају, као феудалцу.
Поред тога, треба имати у виду и циљ његовог путовања. У поређењу са својим
савременицима, Брокијер је далеко занимљивији. Његов суд је веома прецизан. Наука га
признаје за најзначајнијег путописца свог доба и један од најважнијих извора за познавање
политчких прилика у Европи тог доба.

Рукопис је био непознат до краја 18.века. Његово дело је објављено 1799. Међутим,
у томе ииздању није сачуван његов оригиналан текст. Легран д' Оси је модернизовао
језик, па чак и препричавао Бертрандона, а негде исправљао Бертандоново тачно
казивања, нпр Саву је назвао Саном.

За нас је Б. де ла Брокијер изузетно важан. Он је прошао кроз Србију пет година

после смрти деспота Стефана, у време када се деспот Ђурађ трудио свим снагама да
сачува српску државу. Брокијер је видео цара Јована 8, султана Мурата 2, дееспота Ђурђа,
аустријског војводу Алберта. Са деспотом Ђурђем разговарао је у летњем двору у
Некудиму. Његов рукопис су користили и Константин Јиречек, сви који се баве
проучавањем историје српске Деспотовине у том перидоу. Преводили су га или
препричавали Јован Ристић, Петар Матковић, Чедомиљ Мијатовић и Стојан Новаковић.