ДАРИЈЕВИ НАСЛЕДНИЦИ

КСЕРКС (486 – 465. П.Н.Е)

После Даријеве смрти избили су устанци у Вавилону и Египту. Његов син и
наследник Ксеркс је успео да до 484. п.н.е. угуши те побуне и потом сву своју пажњу
усмери на освајање Грчке. Припреме за поход укључивале су и копање канала кроз
Атос, дугог 12 стадија (2,2 км) и широког толико да две тријере могу да се мимоиђу у
пловидби, затим грађење мостова на Стримону, грађење понтонских мостова преко
Хелеспонта и утврђивање пунктова на обали у којима се војска могла снабдети оружјем
и храном (Леуке Акте, Тиродиза на територији Перинта, Дориск, Еион, Македонија).
Војска предвођена царем окупила се 481. п.н.е. у Критали у Кападокији, одакле
је, прешавши реку Халис, ушла у Фригију и стигла до Келене. Из Фригије је војска
наставила пут ка Сарду. По доласку у Сард, цар је упутио посланства у Хеладу да траже
„земљу и воду“, свуда осим у Атину и Спарту. Док је цар боравио у Сарду, мостови на
Хелеспонту, који су повезивали Абидос са супротном обалом у равни између Сеста и
Мадита, били су саграђени (дужине седам стадија). Међутим, бура их је срушила, па су
постављена два нова понтонска моста од пентеконтера и тријера – мост према Црном
мору чинило је 360 бродова, а мост према Хелеспонту 314. Ти мостови били су
фиксирани огромним сидрима, а био је остављен и пролаз за мање бродове који су
пловили из Црног мора.
Процењује се да је у походу који је покренут у пролеће 480. п.н.е. било
ангажовано између 130.000 и 210.000 људи. Одреди пешадије су преко Хелеспонта
ушли на европско копно, док је флота пловила дуж егејске обале. Цар Ксеркс је у
Абидосу организовао смотру војске коју је посматрао седећи на мермерном трону на
једном брежуљку; у оквиру смотре било је организовано и такмичење флота у коме су
победили Феничани из Сидона. Војска је из Абидоса почела да се пребацује на копно,
што је, према Херодоту, трајало седам дана и седам ноћи. Идући на запад, војска је
стигла до Дориска у Тракији, где се од времена Даријевог похода на Ските налазила
тврђава са посадом. Ту су Персијанци пребројали војску, коју је, према Херодоту,
чинило 1,7 милиона људи. Врховна команда над копненом војском је поверена
Мардонију Гобријином сину, Тритантаихму Артабановом сину, Смердомену Отановом
сину, Масистију Даријевом сину, Гергису Аријазовом сину и Мегабизу Зопировом
сину. „Бесмртници“ су били под командом Хидарна, Хидарновог сина. Одреде коњице
су дали Персијанци, Сагарћани, Међани, Кисијци, Индијци, Бактријци, Каспијци,
Парикањани, Либијци, док су Арабљани били на камилама. Било је око 80.000
коњаника, а коњицу су предводили Датисови синови Армамитра и Титеј. Трећи
командант Фарнух остао је болестан у Сарду. Било је и 1.207 тријера, а заједно са
пентеконтерама и теретним бродовима било је 3.000 пловила.
Из Дориска је флота запловила у лето 480. п.н.е. даље преко Маронеје, Дикаје,
Абдере, Еиона, Стагире и Аканта, кроз канал до Терме, док је цар са копненом војском
прелазио преко Халкидика, регрутујући успут војнике за свој поход. Један број полиса
у Тесалији и централној Грчкој одлучио је да призна власт Персије, док су други,
предвођени Спартом и Атином били истрајни у одлуци да пруже отпор.
 Грци су одлучили да улаз у Хеладу треба чувати у Термопилима, а да се флота
укотви код Артемисија на територији Хистијеје, на острву Еубеји. Сам Термопилски
кланац је на најужем месту био широк 15 метара, а испред и иза кланца је било још
мање простора, те су сматрали да Персијанци на том простору неће моћи да активно
укључе мноштво војника, а ни коњанике. Пошто је стигла вест да је цар у Пијерији,
грчки пешаци су се запутили у Термопиле, а флота је испловила за Артемисиј. После
једног мањег сукоба персијски бродови су се укотвили на обали Магнезије преко пута
Еубеје, али је следећег јутра по њиховом приспећу, у невремену настрадало мноштво
бродова. Пошто је бура престала, Персијанци су наставили пловидбу, упловили у
Пегасејски залив и укотвили се код Афета. Ксеркс је са копненом војском у
међувремену напредовао кроз Тесалију; од Малиде војска се, због конфигурације
терена, кретала уз обалу. Цар се улогорио код града Трехина, а Хелени су се налазили у
кланцу. Битке код Термопила и Артемисија, у позно лето 480. п.н.е., одиграле су се
готово истовремено и у обе су Персијанци однели победе.
После победе код Термопила и Артемисија, персијску војску су даље водили
Тесалци, најпре у Дориду, која је прешла на страну Персије и тиме избегла разарање.
Из Дориде персијска војска је прешла у Фокиду, чије је становништво било избегло у
планине и Локриду. Фокида је спаљена и разрушена, на чему су посебно инсистирали
њени вечити непријатељи Тесалаца. У Панопеји се персијска војска раздвојила. Један
део је са Ксерксом ушао у Беотију, која је прешла на страну Персије, а остатак се
упутио у Делфе. Како преносе извори, Персијанци су намеравали да опљачкају
светилиште, али нису успели у томе зато што су га богови заштитили – у олуји која се
подигла и одронима са планина страдали су многи војници, а они који су преживели су
побегли у Беотију. Из Беотије, Персијанци су ушли у Атику и у складу са обичајима
ратовања Старог истока, спалили су Атину.
Хеленска флота се по повлачењу са Еубеје, а на молбу Атињана, укотвила код
Саламине, уз западну обалу Атике, да би Атињани могли да евакуишу град. Већи део
атинског цивилног становништва и робова је склоњен у Трезен, потом на Егину и на
Саламину. По завршетку евакуације, Атињани су се придружили остатку флоте,
укотвљеној у уском пролазу између острва и копна.
Ксерксова флота је у међувремену из Хистијеје за три дана допловила до
Фалерона, док се пешадија из Атике кретала ка Пелопонезу. По доласку персијске
флоте одлучено је да један њен део, који су чинили египатски бродови, отплови са
друге стране Саламине и тиме онемогући повлачење грчким бродовима. Међутим,
сабијени у воденом теснацу, персијски бродови нису могли да маневришу. Међусобно
сударање и напад грчких бродова изазвао је пометњу у персијским редовима, те је
флота убрзо морала да се повуче. Хелени су изгубили 40 пловила, а Персијанци преко
200, не рачунајући бродове који су заробљени са комплетним посадама. Бродови
персијске флоте који су остали неоштећени су отпловили у Фалерон.
И поред великих губитака, Персијанци су још увек имали више бродова од
Хелена, који су били спремни и за другу битку, јер је Ксеркс почео да гради насип ка
Саламини од феничанских трговачких лађа. Током грађења насипа, одграло се
делимично помрачење Сунца (2. октобар 480. п.н.е.), што је по правилу увек тумачено
као лоше знамење. Персијска флота је сутрадан, 3. октобра, напустила Фалерон и
запловила кући јер је степен деморалисаности даљу борбу учинио немогућом. Сам
Ксеркс је са копненом војском почео да се повлачи истим путем којим је и дошао, али
је Мардонија оставио у Хелади да настави рат. Мардоније је са око 300.000 војника
одлучио да презими у Тесалији.
Пошто су мостови на Хелеспонту били уништени у олуји, персијска војска је
бродовима пребачена на азијско копно. Ксеркса је до Хелеспонта пратио Артабаз са
60.000 Мардонијевих војника, а потом се придружио Мардонију у Тесалији. Персијска
флота са 300 бродова је презимила у Кими, а на пролеће отпловила на Самос.
Ново појачање којим је требало да се заврши освајање Грчке планирано је за
пролеће 479. п.н.е., али је грчки напад предупредио персијске намере. У рано пролеће
те године, Грци побеђују Мардонијеве снаге код Платеје. У овом сукобу је погинуо и
сам Мардоније, а остаци његове војске су почели да се повлаче кроз Тесалију,
Македонију и Тракију и напослетку су прешли у Азију преко Босфора. Недуго потом,
грчка флота је уништила велики број персијских лађа код Микале, на малоазијској
обали. Хеленима су помогли и Самљани и остали јонски Грци који су се током битке
окренули против Персијанаца. Милећани, који су били упућени да чувају пролазе ка
висовима Микале којима би се Персијанци повукли у случају пораза, провели су
преживеле Персијанце право у руке Хеленима. Персијанци су изгубили око 40.000
војника у бици код Микале. Преживели су се повукли у Сард, где се налазио Ксеркс
још од времена повлачења из Хеладе.
Током следећих деценија Грци су успели да протерају Персијанце из њихове
сатрапије у Тракији и да ратне операције пренесу на територију државе Ахеменида, а
један од последњих великих пораза Персијанаца била је битка на Еуримедонту на југу
Мале Азије 468. п.н.е. Ови велики порази и промена природе рата, одразили су се и на
стабилност царства.

АРТАКСЕРКС I (465 – 424. П.Н.Е)

Године 465. п.н.е., Ксеркс и крунски принц Дарије убијени су у дворској завери
коју је организовао царев млађи син Артаксеркс I. Смену на престолу пратило је
избијање новог устанка у Египту. Вођа устанка био је Либијац Инар, заповедник
Либијаца који су живели на граници Египта. Устанак је избио у Мареји, преко пута
Фароса, и недуго потом Инар је проглашен за владара Египта.
Артаксеркс I је 462. п.н.е. у Египат послао Ахемена са више од 300.000 пешака и
коњаника да угуши побуну. Очекујући персијску интервенцију, побуњеници су позвали
у помоћ Атињане обећавши им удео у краљевству и услуге веће од оних које ће они
њима учинити. Атинска флота предвођена Кимоном, која се у време избијања побуне
налазила код Кипра, упловила је у Нил; Атињани су заузели две трећине Мемфиса и
почели опсаду Беле тврђаве, где су се склонили Персијанци, Међани и Египћани који се
нису придружили побуни. После овог војног неуспеха, али и неуспешног подмићивања
Спарте да нападне Атину и тиме је натера да се повуче из Египта, цар је 456. п.н.е.
послао нове одреде предвођене Мегабизом и Артабазом. Овог пута Персијанци су
имали више успеха и Мегабиз је успео да победи Египћане и њихове савезнике. Пошто
је Хелене протерао из Мемфиса, затворио их је на острву Просопитиди. Опсада је
трајала годину дана и шест месеци. Рукавац који је окруживао острво напослетку је био
исушен, те су се атински бродови нашли на сувом, а острво је лако освојено. Египћани
су се нагодили с Персијанцима и Атињане оставили на цедилу. Ипак, схвативши да ће
морати да жртвују мноштво људи да би их савладали, персијски заповедници су
склопили примирје и дозволили Грцима да се повуку.
Египат се поново нашао под персијском влашћу, осим Сербонидских мочвара,
где је владао Амиртај, један од вођа побуне. Инар је био ухваћен и набијен на колац.
До 449. п.н.е. обе стране су биле исцрпљене ратом. Могуће је да формални мир
никада није био склопљен, те да је тзв. Калијин мир био привремени неформални
споразум, ког су се обе стране у датим околностима придржавале. Услови споразума
сачувани код Диодора и Плутарха су били следећи:
- грчки градови у Азији имају аутономију;
- персијски сатрапи не смеју да приђу обали ближе од три дана путовања;
- персијски ратни бродови не смеју да плове даље од Фаселиде и Кијанејских
стена (на улазу у Црно море код Бизантија);
- Атињани неће слати војску на територије под влашћу персијског цара.
Ипак, Јонија се и даље налазила под влашћу Персије,
Артаксеркса I је наследио његов син Ксеркс II, који је убијен мање од месец
дана пошто је ступио на престо.

ДАРИЈЕ II (423 – 405/404. П.Н.Е)

За престолом је посегнуо Артаксерксов млађи син Охус, сатрап Хирканије, по
крунисању Даријe II. Међутим, његов брат Сохдијан сматрао је да има иста права, што
је довело до грађанског рата. После годину дана сукоба, претендент је био уклоњен.
Владавину Дарија II обележили су чести устанци сатрапа. Устанак сатрапа
Писутне у Сарду угушио је сатрап Тисаферн, вероватно 422. п.н.е., поткупивши одреде
његових најамника. Пафлагонски евнух Артоксар, који је помогао да Дарије II дође на
власт, покушао је да између 422. и 420. п.н.е. организује дворски преврат. Немира је
било и у Египту 410. п.н.е., који су били најава великог устанка из 404. п.н.е. На крају, у
самом срцу царства, избио је медски устанак, после чијег гушења је уследио поход
против Кадусијаца.
Током владавине Дарија II, грчки свет је потресао Пелопонески рат (431 – 404.
п.н.е). Персија је искористила новонасталу ситуацију и повратила пуну контролу над
својим малоазијским поседима, пре свега над Јонијом. После катастрофалног исхода
Сицилијске експедиције 413. п.н.е., Персијанци су се умешали у Пелопонески рат и
почели преговоре са Спартом. На преговоре је утицала и политика Атине у претходној
деценији, јер су се Атињани мешали у унутрашње односе у Персији. Помагали су
Писутну, некадашњег сатрапа Сарда, који се побунио против Дарија II, a такође и
Аморга, Писутниног ванбрачног сина, који је наставио побуну.
Саговорник је пронађен у Спарти која је од Персије очекивала финансијску
помоћ. Персијски сатрапи Тисаферн и Фарнабаз су упутили изасланике у Лакедемон.
Између Спарте и Великог краља, у чије име је преговоре водио лидски сатрап
Тисаферн, закључена су три споразума 412-411. п.н.е., чије су одредбе сачуване код
Тукидида.
Први споразум о савезништву је закључен после избијања побуне у Милету 412.
п.н.е. Предвиђао је да Дарију II припадну земље и градови који су у његовом поседу,
или су их држали његови преци, што се односило и на грчке градове у Малој Азији, на
острвима, Тракији и у Хелади све до Беотије. Лакедемоњани и њихови савезници и цар
обавезали су се да заједнички воде рат против Атине, а мир је могао бити склопљен
само ако се обе стране сагласе.
Други споразум између Лакедемоњана и Дарија II склопљен је у зиму 412/411.
п.н.е., потакнут спартанским незадовољством одредбама првог уговора. Спартанце је
заступао Теримен, а цара Тисаферн. Према одредбама другог уговора, како наводи
Тукдиид, Лакедемоњани и савезници су се обавезали да неће ратовати нити убирати
порез у Даријевим земљама или земљама које су припадале његовом оцу или прецима.
Дарије и његови поданици неће ратовати против Лакедемоњана и њихових савезника.
Обе стране ће се међусобно помагати у рату против Атињана, рат ће водити заједнички
и заједнички ће склопити мир. Персијски цар ће издржавати сваку војску која се налази
на његовој територији, што је значило да ће Дарије II финансирати пелопонеску флоту.
На крају, обе стране су се обавезале да ће своје савезнике и поданике спречити да
ратују против стране друге потписнице уговора.
Током 412. п.н.е., преговоре са Тисаферном је започео и Алкибијад, атински
политичар и војсковођа, који се са спартанским снагама у то време налазио у Јонији.
Пошто је у Спарти био у немилости и лично угрожен, пребегао је Тисаферну и почео да
ради против Лакедемоњана. Алкибијад је саветовао Тисаферну да се не труди да рат
приведе крају, јер би тиме један народ успоставио хегемонију. Ако би власт на копну и
на мору била у рукама Спарте или Атине, Дарије не би имао с ким да сарађује у борби
против јачег. На крају би морао сам да ратује против њега, што би изазвало велике
губитке у људству и новцу. Алкибијад је саветовао Тисаферну да пусти Спартанце и
Атињане да се исцрпу у међусобној борби. Кад Атињани буду побеђени, протераће са
своје територије Пелопонежане. Пошто би Атина и Спарта биле финансијски и
војнички исцрпљене у рату, Персијанци би могли да поново загосподаре малоазијским
градовима.
Тисаферн је прихватио Алкибијадов савет и почео нередовно да плаћа
пелопонеску флоту, смањио је плату морнарима, по Алкибијадовом савету, на три
обола и није им допуштао да се боре, говорећи да чека феничанску флоту. С друге
стране, Алкибијад је Атињанима, преко флоте на Самосу, поручио да ће им обезбедити
савез с персијским царем. Услов је било увођење олигархије у Атини, јер би Дарије
тако имао више поверења у њих. Атинска народна скупштина је одлучила да пошаље
10 изасланика на челу са Писандром, како би ступили у преговоре са Тисаферном и
Алкибијадом. Као и Спартанцима, и Атињанима је био потребан новац за наставак
рата.
Преговори нису били успешни пошто Тисаферн није намеравао да склопи савез
са Атином, него се држао политике исцрпљивања и једне и друге стране. Вероватно је
због тога и пристао на преговоре. Кад је Алкибијад схватио да сатрап не жели споразум
чак ни под својим условима, прибегао је лукавству. Почео је Тисаферну да предлаже
услове на које Атињани неће пристати: да предају целу Јонију и сва острва (што су ови
на крају и прихватили), да персијски цар изгради флоту и да му буде допуштено да
плови уз обале атинске земље, тј. чланица савеза са колико год бродова жели. Овај
услов Атина није могла да прихвати, јер је то Персијанцима давало могућност да
нападну њихове савезнике. На крају, преговори су пропали.
После пропасти преговора са Атином, Тисаферн се поново окренуо
Лакедемоњанима и са њима склопио трећи уговор 411. п.н.е. Уговором је било
предвиђено следеће:
Царева земља у Азији припадаће цару и цар ће њоме владати по својој вољи.
Лакедемоњани и Персијанци неће међусобно ратовати и спречаваће своје савезнике и
поданике у томе. Тисаферн ће издржавати пелопонеску флоту до доласка персијске.
Пелопонежани после тога могу узимати новац од њега, али ће морати да га врате по
завршетку рата. Када дође персијска флота, Лакедемоњани и Персијанци ће заједно
водити рат и заједно склопити мир с Атином.
Овај уговор је био најповољнији за Грке и остао је на снази до краја
Пелопонеског рата.
Међутим, и поред преузетих обавеза, Тисаферн никада није довео персијску
флоту. Држао ју је укотвљену код Аспенда, правдајући се да није сакупљено довољно
бродова, док је у ствари тиме настојао да одржи равнотежу снага јер би флота донела
победу у рату Спартаницма.
Када су врховном заповеднику пелопонеске флоте Миндару стигле вести да
Тисаферн неће послати феничанску флоту и да су Спартанци преварени, одлучио је да
напусти Јонију и отплови на Хелеспонт. У међувремену, фригијски сатрап Фарнабаз,
Тисафернов ривал, позвао је Пелопонежане да би уз њихову помоћ побунио градове на
Хелеспонту. Ипак, Атињани су успели да задрже контролу над савезничким градовима
на Хелеспонту. Победили су пелопонеске снаге у три битке: код рта Киносема и
Абидоса (411. п.н.е) и код Кизика (410. п.н.е). У бици код Абидоса учествовале су и
персијске снаге предвођене Фарнабазом. Упркос поразу на Хелеспонту, Фарнабаз је
наставио да сарађује са пелопонеском флотом: морнарима је дао плату за два месеца,
наоружао их је као хоплите и поставио их да стражаре уз обалу своје сатрапије.
Тријерарсима и стратезима савезничких градова наредио је да у Антандру изграде
тријере од дрвение грађе са обронака Иде.
Године 409. п.н.е., Атињани су предузели пљачкашки поход дуж обале Мале
Азије. Заповедник Трасил опустошио је неке градове на обали (Пигела, Нотиј и
Колофон) и села у Лидији. Докопао се богатог плена и мноштва заробљеника. Потом је
запловио ка Ефесу, где га је чекао Тисаферн. Одиграла се битка у којој су Атињани
били поражени, па су се повукли на Хелеспонт.
Алкибијад је у пролеће 408. п.н.е. почео опсаду Халкедона. Када је отишао на
Херсонез да набави новац, стратези су склопили примирје са Фарнабазом. Сатрап се
обавезао да ће Атињанима дати 20 талената и одвести атинске посланике цару.
Халкедоњани су се заклели да ће плаћати порез као и раније, пет одсто на сву робу, и да
ће исплатити дуг Атињанима, који су се обавезали да неће ратовати са њима док
посланици не стигну код цара. Фарнабаз и Алкибијад су се заклели један другоме да ће
поштовати споразум. Атињани су се надали да ће успети да наговоре цара да остане
неутралан, што би им знатно увећало изгледе за победу у рату.
Међутим, атинско посланство никада није стигло код Дарија II. У персијској
политици према Хеленима дошло је до промене са појавом Кира Млађег, сина Дарија
II и Парисатиде. Кир је 407. п.н.е. био упућен у Малу Азију као врховни заповедник
војске у Кастолону у Лидији, тј. био је постављен за сатрапа Лидије, Фригије и
Кападокије и врховног заповедника персијске војске у Малој Азији. Под Тисаферновом
управом су остали Карија и јонски градови.
Кир Млађи се у Сарду састао са новим спартанским науархом Лисандром. Рекао
му је да доноси 500 талената за морнаре и да ће, ако та сума не буде довољна, додати
још новца из своје приватне благајне. Ако и то не буде довољно, растопиће своју
столицу од сребра и злата и тиме исплатити војнике. Кир и Лисандар су се договорили
да плата убудуће износи четири обола. Кир је затим исплатио све дугове и намирио
трошкове за још један месец унапред. Овај поступак је знатно подигао морал
пелопонеској флоти. У међувремену, Фарнабаз је по Кировом наређењу задржао
атинске посланике три године код себе и на крају их пустио да се врате кући.
Међутим, ни Кир Млађи није редовно плаћао пелопонеске морнаре.
Каликратида, спартански науарх из 406. п.н.е., тражио је плату. Добио је одговор да
сачека два дана. Увређен, окренуо се малоазијским хеленским градовима.
Године 405. п.н.е. за науарха је постављен Арак, а његов секретар је био
Лисандар, који је у ствари и заповедао флотом. Лисандар се састао са Киром и од њега
добио плату иако су средства која је послао Дарије II већ била потрошена. На другом
састанку Кир је Лисандру саопштио да му је отац болестан и да га зове да се врати. На
двор је био позван и други Даријев син Артаксеркс. Пред пут Кир Млађи је сва своја
овлашћења предао Лисандру и отпутовао на исток.
Дарије II je преминуо марта 404. п.н.е. у Вавилону. Он је био последњи
ахеменидски владар који је сахрањен у Накш-е-Рустаму.

АРТАКСЕРКС II (404 – 359/358. П.Н.Е)

За наследника престола је био одређен Даријев најстарији син Артаксеркс II.
Његова владавина је била најдужа међу ахеменидским владарима. Иако најстарији,
Артаксеркс је био рођен пре очевог крунисања, те су многи у Киру Млађем, „рођеном у
пурпуру“, видели истинског законитог наследника престола. Незадовољан очевом
одлуком, Кир Млађи се приклонио завереницима који су планирали да уклоне цара у
Пасаргадама током церемоније крунисања. Ипак, завера је откривена, али је на захтев
мајке Киру Млађем било опроштено и враћен му је положај сатрапа.
Исте године је у Египту избио устанак под Амиртејем, оснивачем XXVIII
династије, земља је остала независна до 399. п.н.е. Пре него што је Артаксеркс II могао
да одговори на устанак у Египту, Кир Млађи се 401. п.н.е. поново побунио. Напредовао
је ка Вавилону са војском у којој је било и 10.000 грчких најамника. У одлучујућој бици
код Кунаксе, у Месопотамији, северно од Вавилона, Кир Млађи је погинуо. О
повлачењу 10.000 грчких најамника после битке нам говори Ксенофонт у својој
Анабази. Напредујући кроз западну Јерменију, Грци су напослетку избили на обале
Црног мора. Други сведок ових догађаја био је Ктесија, лекар Великог краља који је и
излечио рану коју је Артаксеркс II задобио у бици код Кунаксе.
Победа Артаксеркса II одразила се и на односе Персије и Спарте, будући да су
Спартанци били наклоњени Киру Млађем. Промена политике показала се на почетку
Коринтског рата (395 – 387. п.н.е), када се Персија нашла на страни противника Спарте.
После савезничке победе код Книда, извојеване под командом Атињанина Конона,
августа 394. п.н.е., и догађаја који ће међу зараћеним странама уследити на тлу
континенталне Грчке, што је утицало и на став Персије да се приклони Спарти. 387/386.
п.н.е. склопљен је „краљев мир“. Одлуке споразума су ишле на руку Персију: цар је
обзнанио да грчки градови у Малој Азији и острва Клазомена и Кипар припадају
Персији; други полиси, осим атинских поседа на Лемносу, Имбросу и Скиросу, остају
аутономни. „Краљевим миром“ осигурана је и моћ Персије у Малој Азији и њен утицај
у континенталној Грчкој.
Основни задатак са којим се Артаксеркс II носио током читаве своје владавине
било је очување граница царства. У години његовог доласка на власт побуна у Египту
изродила је локалну династију. Ахеменидски поход 389-387. п.н.е. био је неуспешан, те
је цар у периоду 380-379. п.н.е. почео да планира нови поход ангажујући грчке
најамнике. Напад је уследио 374/373. п.н.е., али је пропао услед неслагања међу
заповедницима: Фарнабазом и Ификратом Атињанином. Нови неуспех донео је и поход
против Кадусијаца, који је предводио сам цар. С друге стране, цар је изашао као
победник из сукоба са Еуагором, краљем кипарске Саламине, 381. п.н.е., а успешно се
изборио и са побунама у Јонији и Пафлагонији.
Највећу опасност за царство донео је Велики устанак сатрапа (368 – 358. п.н.е).
У време ступања на престо Артаксеркса II, власт у појединим сатрапијама је већ
деценијама била наследна. Настојећи да оснаже свој положај и издејствују већи степен
независности, један број западних сатрапија, од Египта до Битиније и од Карије до
Сирије, оформио је савез уперен против двора и почео да кује сопствени новац. Међу
вођама устанка били су Датам, сатрап Киликије и Кападокије, и Ариобарзан, сатрап
Хелеспонтске Фригије. Разрачунавање са устаницима било је поверено Аутофрадату,
сатрапу Лидије. Међутим, захваљујући помоћи Атине и Спарте, побуна се проширила,
те су око 364. п.н.е. сви сатрапи Мале Азије и Орант, сатрап Јерменије, пришли
устаницима. Исто је 362. п.н.е. учинио и сам Аутофрадат, некада један од најоданијих
следбеника Артаксеркса II. Године 360. п.н.е., Аутофрадата је издао један од синова,
Датама су напали његови војници, а Орант се предао цару. После ових догађаја, побуна
је угушена, а неки од побуњених сатрапа враћени су на своје пређашње положаје.
Плутарх је приказао Артаксеркса II као праведног, благог, храброг и способног
владара. Ипак, други извори га приказују као владара плаховитог и неефикасног у
вођењу државних послова. Унутрашњи проблеми царства великим делом су узроковани
царевом неефикасношћу и подложношћу харемским интригама.
Пред крај своје владавине, цар је именовао Дарија, једног од тројице својих
законитих синова, за савладара и наследника престола. Убрзо по именовању, принц је
по очевом налогу погубљен због ковања завере.
 АРТАКСЕРКС III (359 – 338. П.Н.Е)
Артаксеркса II je, после смрти 359. п.н.е., наследио син Охус. По ступању на
престо, цар је узео име Артаксеркс III. У настојању да осигура свој положај, цар је
наложио да се уклоне сви могући претенденти; Курције Руф нам каже да је у једном
дану било погубљено осамдесеторо цареве браће.
Нови цар се успешно изборио са устанцима у Сирији и Феникији 346-345. п.н.е.,
а 343. п.н.е. вратио је и Египат под власт Персије, после 65 година независности ове
сатрапије. Ферендар је именован за сатрапа Египта, а Нектанебо је побегао на југ у
Нубију, где је образовао независну државу. Персијанци су палили и пљачкали широм
Египта, а део становништва био је депортован у Персију.
Цареви односи са Грчком и Македонијом били су променљиве природе. Иако је
повремених сукоба било, посебно у време Великог устанка сатрапа, цар је настојао да
успостави пријатељске везе са Атином, Спартом и Македонијом. Око 351. п.н.е. цар је
позвао Атину и Спарту да му се придруже у походу на Египат, али је био одбијен, док
су Теба и Аргос послали помоћ. Први забележен контакт између Артаксеркса и
Македоније сачуван је у Аријановој Анабази и помиње уговор о пријатељству са
Филипом II. Међутим, када је Филип напао Перинт, Артаксеркс је интервенисао
пославши војску у Тракију.
Године 338. п.н.е., када је Филип успоставио контролу над Грчком, Артаксеркса
и све његове синове, осим једног, отровао је главни евнух Багој. Преживели син Арсес,
по ступању на престо Артаксеркс IV (338 – 336. п.н.е) био је евнухова марионета и
убрзо је и он био убијен.

ДАРИЈЕ III (336 – 330. П.Н.Е)

Багој је потом на трон довео Дарија III, далеког рођака владарске породице, али
човека на гласу по својој храбрости и тиме особу по вољи племства. Међутим, Дарије је
брзо уклонио Багоја и преузео пуну контролу над царством. Побуне у Египту и
Вавилону накратко су осенчиле прву годину Даријеве владавине, али су и додатно
ослабиле цареву и иначе неповерљиву природу.
Док су Персијско царство потресале и слабиле интириге и несталност
краткотрајних владавина, Македонија Филипа II (359 – 336. п.н.е) постепено је, али
сигурно, јачала. После битке код Херонеје 338. п.н.е. и стављања готово читаве Грчке
под своју контролу, Филип је почео да упире поглед ка грчким градовима у Јонији.
Међутим, смрт га је спречила да планирани поход спроведе у дело. Године 336, Филип
је био убијен и на престолу га је наследио син Александар (336 – 323. п.н.е.).
Пошто је консолидовао своју власт у Македонији и Грчкој, Александар је 334.
п.н.е. прешао са војском у Малу Азију. И поред вести о припремама за поход које су
стизале Дарију, несигурност и увереност у војну моћ малоазијских сатрапа, одвратили
су цара од јачања снага на западу. Дарије није успоставио јединствену команду, каквој
су његови претходници прибегавали у сличним приликама. С друге стране, нико од
искусних војсковођа није био прихватљив за цара јер се, због свог порекла, плашио да
ће његова власт бити оспорена. У таквим околностима, Александар се 334. п.н.е.
сукобио са само једним делом персијске војске на Гранику, којом су командовали
заповедници, водећи се свако својом стратегијом. Александар их је потукао, а читава
Мала Азија била је отворена пред њим.
Следећи сукоб одиграо се код Иса у Сирији 333. п.н.е. У тој бици је учествовао и
сам цар и Персија је поново поражена. Дарије је побегао са бојног поља, а мноштво
персијских војника страдало је бежећи пред Македонцима. Александар је заробио и део
каравана који је пратио цара на походу у ком се налазио део добара из ризнице, али и
чланови царске породице: мајка, супруга и деца Дарија III.
Док се Дарије кретао ка истоку, покушавајући да консолидује војску,
Александар је освојио већину феничанских лука, опсео Тир, и био дочекан као
ослободилац у Египту.
Године 331, Александар се сукобио са персијском војском код Гаугамеле,
недалеко од рушевина древне Ниниве. Александар је и у овој одлучујућој бици потукао
Персијанце, а Дарије је поново побегао са бојишта. Александар је потом преузео
контролу над персијским престоницама (Вавилоном, Сузом, Пасаргадама,
Персеполисом и Екбатаном) у чијим се ризницама налазило 180.000 таланата злата
(више од 7.400 тона), од тога највише у Вавилону. Недуго потом, Дарија III, који је био
у бекству, убио је бактријски сатрап по имену Бес. Царево тело је, по Александровом
наређењу, било пренето у Персеполис и сахрањено са свим почастима. Са смрћу
Дарија III, 330. п.н.е., престало је да постоји и Ахеменидско царство.