Prikaz problema antičke filozofije

Periodizacija antičke filozofije

 vidi udžbenik, "Pojam i podela antičke filozofije", Podela antičke filozofije
prema različitim kriterijumima, posebno hronološko-problemski kriterijum

Arhe i kosmos

Grčka filozofija počinje pitanjem o počelu, načelu, prapočelu, pranačelu, principu,

praprincipu svih stvari, svih bića, sveta itd. Na grčkom se ovaj praprincip naziva arhe, što
u prevodu upravo znači "ono što je prvo" ili "početak". To je usebi krilo sledeću
pretpostavku: ako znam odakle stvar potiče, ako znam njeno poreklo (a to odakle, to
poreklo upravo je arhe), znaću i šta je ta stvar. Pod pojmom arhe, prvi mislioci su
podrazumevali ono iz čega, odnosno od čega se rađaju (nastaju) i sastoje sve stvari u
kosmos i kosmos sam.

Druga tema, u tesnoj vezi sa prvom, bila je pitanje kosmosa. Kosmos, starogrčka reč koja
izvorno označava poredak, počinje da se upotrebljava da bi označila svetski poredak, a
naposletku i sam svet. Grci su se pitali o poreklu i početku sveta (arhe), kao i poretka u
njemu.

 vidi udžbenik, "Kosmološki period", kosmos, arhe, nepromenljivo u

promenljivom

Jonjani - problem počela

 vidi udžbenik, "Jonjani - problem počela", prvi pasus, odmah ispod naslova

Tales

Milet, (624-547)

Tales, prema predanju, znao je mnogo o zvezdama i predvideo je jedno pomračenje

Sunca (prema modernim izračunavanjima dogodilo se 28. maja 585. godine p.n.e.) Tales
je navodno boravio u Egiptu i tako je naučio „zemljomerstvo“, tj. geometriju, te je taj
nauk preneo u Heladu.

Treba imati na umu da u Talesovo vreme (VI stare ere) niko nije koristio izraz „filozof“ i
„filozofija“. Ovi izrazi počeli su da se upotrebljavaju tek dva veka kasnije, u Platonovim
spisima. Običaj da se o Talesu govori kao o prvom filozofu potiče od Aristotela.

Tales je bio prvi koji je osnovu (temelj), načelo, uzrok stvarnosti tražio u nečemu
materijalnom. Hyle = materia = tvar, građa, materija od koje su sačinjene stvari. On je,
prema Aristotelu „rodonačelnik takve filozofije“. „Tales reče da je voda početak svih
stvari (i zbog toga je objavio da zemlja pliva na vodi)“. Aristotel kaže da je Tales
navodno došao do te pretpostavke „zapažajući da se stvari hrane vlagom, da iz vlage
proističe i da od nje živi sama toplota“.

I pored naivnosti Talesovog rešenja, mi nećemo propustiti da vidimo njegove nemerljive

zasluge. Prvo, Tales je, ako je verovati Aristotelu, otkrio pojam osnove, načela, uzroka
celokupne realnosti. Samim tim, on je otkrio pojam celine realnosti, totaliteta , sveta.
Drugo, Tales je prvi počeo da obrazlaže svoje tvrdnje, te ma kako to obrazloženje bilo
naivno, možemo reći da je on otkrio neku vrstu argumentativno-demonstrativnog
mišljenja. Treće, Tales je postavio osnove za dva problema koja će u čitavoj kasnijoj
filozofiji igrati ključnu ulogu: a) problem odnosa jednog i mnoštva, b) problem nastajanja
i nestajanja. Ad a) premda Tales nije izričito postavio pitanje, moguće je, na osnovu
onoga što je tvrdio, postaviti pitanje u kakvom odnosu stoje jedan princip i mnoštvo
stvari (elemenata i bića). Ad b) isto tako, moguće je, na osnovu Talesove tvrdnje da
voda predstavlja načelo svih stvari, postaviti pitanje kako od jednog načela nastaje
mnoštvo raznovrsnih stvari, tj. kako i zašto dolazi do nastajanja i nestajanja.

Anaksimandar

Milet, (650-546)

Jedno od antičkih svedečanstava o Anaksimandru glasi: „Anaksimandar kaže da je

apeiron počelo i sastavni deo (stoiheon, elementum) bića. On je prvi uveo to ime. On
kaže da počelo nije ni voda, ni neki drugi od takozvanih elemenata (zemlja, vatra), već
jedna druga physis koja je bezgranična, te iz koje nastaju sva neba i svetovi u njima“.

Apeiron označava nešto beskonačno ili bezgranično. Apeiron treba da shvatimo kao
materiju koja nema nikakav oblik, kao potpuno bezobličnu tvar. Ona nema nikakva
svojstva (nije topla ili hladna, nije suva ili vlažna, nema boju itd.) i stoga je potpuno
neodređena i ne može se čulima opaziti (nešto je određeno samo ako ima neke
karakteristike, tj. može se čulima opaziti samo ako ima neke osobine). Nasuprot
apeironu, svaki pojedino biće je oblikovano i određeno. Ono nastaje tako što se izdvaja iz
bezoblične materije, u procesu njegog uobličavanja. Njegovo umiranje upravo se sastoji u
tome što postaje sve bezobličnije i neodređenije (sve manje i manje organizovano,
strukturisano – starenje, na primer, ili raspadanje leša). Iz ovoga što je upravo rečeno,
sledi da je Anaksimandar odgovorio na pitanje kako iz jednog načale nastaje mnoštvo
stvari (uobličavanjem bezoblične materije), ali nije odgovorio na pitanje zašto dolazi do
tog uobličavanja.

Anaksimandar samo tvrdi da se nastajanje i nestajanje dešava nužno: „A ono iz čega se

zbiva nastajanje, u to se takođe zbiva i propadanje po sudbini; jer bića jedna drugima
daju kaznu i naknadu za krivicu, po redu vremena“. Udes (sudbina bića) je da se izdvoje
iz svoje večne prirode, a noseći u sebi deo te večne prirode, nastala bića žude da večno
ostanu izdvojena; time ona stvaraju krivicu, zbog koje moraju biti kažnjena od strane
novorođenih bića, i to po redu vremena.
Anaksimen

Milet, (588-524)

 vidi udžbenik, istoimena lekcija

Anaksimen iz Mileta (oko 585–oko 525. st. e.) bio je grčki filozof, treći i poslednji
pripadnik tzv. miletske škole. I on je, kao i Anaksimandar, napisao jedno delo "o prirodi",
od koga je, međutim, sačuvan samo jedan mali fragment.

Anaksimen zapravo sledi Talesa kada kao pratvar i prapočelo određuje jedan element.
Prema Anaksimenu, međutim, taj element nije voda, nego vazduh. U jednom antičkom
tekstu čitamo: Anaksimen, Euristratov sin, Milećanin, prijatelj Anaksimandrov, kaže –
kao i on – da je priroda, koja leži u osnovi, jedna i bezgranična, ali da nije neodređena –
kao što kaže onaj – nego da je određena i naziva je vazduhom. Do takvog zaključka
Anaksimen je možda došao na osnovu fenomena disanja, jer čovek živi onoliko dugo
koliko je kadar da diše, što je Anaksimena moglo lako podstaknuti da za bitak uzme
vazduh. On zapravo i pravi paralelu između čoveka i prirode uopšte: Upravo kao što nas
naša duša, budući da je vazduh, drži zajedno, tako i dah i vazduh obuhvataju čitav
kosmos. Stoga je vazduh pratvar, bitak sveta, iz kojeg "nastaju rađajuća i rođena bića i
ona koja će se roditi i bogovi i božanska bića, dok ostala bića proizlaze iz njegovih
posledica". Važno je primetiti da su za Grke izrazi „imati dušu“ i „biti živ“ sinonimi. Sve
što je živo, živo je zato što ima dušu.

Anaksimen nastoji da objasni i način na koji sva druga bića i stvari nastaju iz vazduha,
bezgraničnog bitka: Svojstvo vazduha je ovo: kada je uglavnom jednako raspoređen, on
je za oči skriven; opažljiv pak postaje po hladnom i toplom, po vlažnom i po kretanju.
Uvek se kreće, jer ako se ne bi kretao, ne bi se ni preobražavao; postajući gušći i ređi, on
se pokazuje različitim: razređen postaje vatra, a zgusnut daje vetrove. Iz vazduha po
zgušnjavanju nastaje oblak, a kad se još više zgusne, nastane voda; ako se zgušnjavanje
nastavi, vazduh se preobražava u zemlju; ponajviše zgusnuti vazduh je kamenje. Na taj
način, gospodari nastajanja su suprotnosti toplo i hladno. Primarni par suprotnosti
toplo–hladno je ono što večnu i besmrtnu prirodu čini sposobnom da iz sebe rađa sva
bića. Dakle, Anaksimen odgovara na pitanje kako dolazi do nastajanja i nestajanja. On u
vazduhu prepoznaje načelo koje se kreće zato što ga pokreće suprotnost toplo-hladno.
Suprotnost toplo-hladno javlja se kao dinamički moment, kao ono što dinamizuje
(pokreće) vazduh. Zahvaljujući njima, vazduh se pokreće i time preobražava, odnosno
preoblikuje, a preoblikujući se od njega nastaju elementi, a od ovih smrtna i besmrtna
bića. Stvari (elementi i bića) predstavljaju, na taj način, samo pojedine oblike (gušće ili
ređe) vazduha.

Osim toga, treba zapaziti, da svojom teorijom geneze (nastanka i nestanka, rađanja i
umiranja), Anaksimen objašnjava odnos jednog i mnoštva. Jedno (1) načelo dovodi se u
vezu sa mnoštvom (∞) stvari preko suprotnosti (2).
Physis

Pored Talesa, Aristotel je imao u vidu i druge Milećane koji su počeli da filozofiraju.
Ovu grupu istraživača iz Mileta Aristotel je nazvao „fizičarima“ i „fiziolozima“, i to zbog
toga što mu se učinilo da je njihov glavni cilj da se otkrije i odgovarajućim imenom
obeleži physis, odnosno priroda svih bića.

Reč physis ne označava okolni prostor koji čovek nije preradio i naselio svojim
veštačkim tvorevinama. Reč „priroda“, prema tome, ne označava netaknutu prirodu.
Physis takođe nije označavao svet, jer je za to postojala reč kosmos = mudnus.

Aristotelova knjiga „Metafizika“ razlikuje čak 6 osnovnih značenje reči physis. Mi ćemo
izdvojiti sledeća:
1) Physis je izvor rastućih stvari. Physis ima veze sa grčkim glagolom rasti. Priroda je
ono što ima sposobnost da raste i da rađa, a prirodno je ono što se rađa (ono što je
rođeno).
2) Physis je primarni materijal, građa iz koje nešto nastaje (na primer tzv. elementi kao
što su vatra, vazduh, zemlja i voda). (physis = stoiheion, elementum, element).
3) To je sklop koji čini da neko biće bude baš to što jeste, i kad se taj sklop rastavi, onda
to biće prestaje da bude, ili bar prestaje da bude ono što je bilo. (Physis = bit/suština)

Osim toga, u filozofiji «fizičara» daje se pojmovno jasan izraz mitskom predanju o

cikličnom toku svih zbivanja: početak i kraj svakog pojedinačnog bića padaju u jedno,
ono iz čega bića nastaju, u to se posle svoje smrti i vraćaju. A taj iz-vor (koji je ujedno i
u-vir) svih „smrtnih“ bića, sam po sebi niti nastaje niti propada.

Prema tome, ovi fizičari bavili su se nastajanjem ni nestajanjem, rađanjem i umiranjem

pojedinačnih stvari, ali neki od njih su analizirali nastanak i nestanak, rađanje i umiranje
čitavog kosmos. To je za njih bio periodičan/cikličan proces. Kosmos, reč koja izvorno
oznalava poredak, zatim svetski poredak, i naposletku svet. Rađanje kosmosa za njih je
bilo uspostavljanje nekog svetskog reda, a njegovo umiranje, ponovno uspostavljanje
nereda.