Hereticka Kraljica - Michelle Moran PDF

MICHELLE
MORAN
HERETIČKA
KRALJICA
Prevela s engleskoga
Marija Perišić
Naslov izvornika
Michelle Moran
Heretic Queen
Copyright © 2008, Michelle Moran
Za moju majku Carol Moran.
Bez tebe ova knjiga ne bi bila moguća.
AUTORIČINA BILJEŠKA
Tijekom osamnaeste dinastije postojalo je razdoblje kad je Nefertitina obitelj

suvereno vladala Egiptom. Ona i njezin suprug Ekhnaton zabranili su
egipatske bogove i na njihovo mjesto uzdigli mistič no bož anstvo Atona.
Nakon š to je Nefertiti umrla, a njezina politika proglaš ena heretič kom, nakon
nje su ipak vladali njezina kći Ankhesenamun i pastorak Tutankhamon. Kad je
Tutankhamon u dobi od oko devetnaest godina umro od infekcije, prijestolje
je preuzeo Nefertitin otac Ay. Faraon Ay umro je već nakon nekoliko godina i
posljednja spona s kraljevskom obitelji ostala je Nefertitina mlađa sestra
Mutnođmet.
Znajuć i da ona nikad ne bi uzela krunu za sebe, general Horemheb silom
je ož enio Mutnođmet kako bi legitimizirao vlastite pretenzije na egipatsko
prijestolje. Mutnođmetina smrt pri porodu označ ila je kraj jedne ere i kad je
Horemheb ostavio prijestolje svojem generalu Ramzesu I., bio je to poč etak
devetnaeste dinastije. No Ramzes je na poč etku vladavine već bio star i, kad
je umro, kruna je prešla u ruke njegova sina, faraona Setija.
Sada je godina 1283. pr. Kr. Nefertitina je obitelj nestala i od njezine je
linije ostala još jedino Mutnođmetina kći Nefertari, siroče na dvoru Setija I.
PROLOG
Kad bih sjela na neko mirno mjesto, daleko od palač e i dvorskog metež a,
sigurna sam da bih se mogla sjetiti prizora iz svojeg djetinjstva i mnogo prije
moje š este godine. No u stvarnosti imam mutna sjeć anja na niske stolove s
nogama u obliku lavljih š apa na ulaš tenim ploč icama. Još uvijek mogu osjetiti
miris cedra i bagrema iz otvorenih sanduka u koje je moja dadilja spremala
moje omiljene igrač ke. I sigurna sam da bih, kad bih jedan cijeli dan sjedila u
gajevima sikomore ometana samo vjetrom, uspjela povezati sliku sa zvukom
sistruma kojima se svira u dvoriš tu gdje se palio tamjan. Ali to su sve
maglovita sjećanja kroz koja je teško vidjeti, kao kad gledaš kroz gusto platno,
a moja je prva prava uspomena Ramzes kako plač e u tamnom Amonovu
hramu.
Te sam noć i vjerojatno preklinjala da pođem s njim ili je moja dadilja bila
previš e zauzeta uz krevet princeze Pili pa nije primijetila da me nema. No
mogu se sjetiti naš eg prolaska kroz tihe hodnike Amonova hrama i
Ramzesova lica koje je izgledalo poput slike na kojoj su prikazane ž ene kako
mole bož icu Izidu za uslugu. Bilo mi je š est godina i uvijek sam brbljala, ali
sam znala dovoljno da te noć i budem vrlo tiha. Zurila sam prema gore u
naslikane prizore bogova koji su prolazili kroz svjetlo naš e treperave baklje i
kad smo došli do unutarnjeg svetišta, Ramzes mi je uputio prve riječi.
»Ostani ovdje.«
Posluš ala sam njegovu zapovijed i s vrata sam ga gledala kako se
približ ava visokom kipu Amona. Bog je bio osvijetljen krugom baklji i Ramzes
je kleknuo pred stvoriteljem ž ivota. Srce mi je toliko glasno lupalo u uš ima da
nisam mogla č uti š to š apuć e no č ula sam njegove posljednje riječ i kad je
zavapio: »Pomogni joj, Amone. Ima samo š est godina. Molim te, ne daj da je
Anubis odvede. Ne još!«
Kod suprotnih vrata svetiš ta zač uli su se pokreti i š apat koraka u
sandalama upozorio je Ramzesa da nije sâ m. Ustao je, obrisao suze s oč iju, i
zadrž ala sam dah kad je iz tmine izronio muš karac poput leoparda. Preko
ramena mu je bila prebač ena pjegava ž ivotinjska kož a, a lice mu je bilo glatko
poput balzamatorove maske š to znač i da je mogao imati č etrdeset ili stotinu
godina, a lijevo mu je oko bilo crveno poput lokve krvi.
»Gdje je kralj?« pitao je visoki svećenik.
Ramzes, kojem je bilo devet godina, hrabro je iskorač io u osvijetljeni krug
i progovorio. »U palači, Vaša Svetosti. Moj se otac ne želi odvojiti od sestre.«
»Gdje ti je onda majka?«
»Ona… ona je također sa sestrom. Liječnici kažu da će mi sestra umrijeti!«
»Znači, tvoj je otac poslao djecu da posreduju kod bogova?«
Prvi mi je put postalo jasno zaš to smo doš li. »Ali obeć ao sam Amonu š to
god on ž eli«, rekao je Ramzes oč ajno. »Sto god ć e biti moje u mojoj
budućnosti.«
»I tvoj se otac nije sjetio pozvati mene?«
»Sjetio se! Traž io je da dođete u palač u.« Glas mu se slomio. »Ali mislite li
da će je Amon izliječiti?«
Visoki je svećenik hodao po pločicama. »Tko to može znati?«
»Ali doš ao sam na koljenima i ponudio sam bilo š to. Uč inio sam kako su
mi rekli.«
»Ti mož da jesi«, oš tro mu je odgovorio visoki sveć enik, »ali faraon nije
posjetio hram.«
Ramzes me primio za ruku i slijedili smo rub sveć enikove halje prema
dvoriš tu. Truba je razbila tiš inu noć i i kad su se pojavili sveć enici u dugač kim
bijelim ogrtač ima, pomislila sam na mumi iciranog boga Ozirisa. Bilo je
nemoguć e razabrati crte njihovih lica u mraku, ali kad ih se okupilo dovoljno,
visoki je svećenik povikao: »Prema palači Malkati!«
Iza baklji koje su predvodile put, kliznuli smo u tminu. Naš e su dvokolice
jurile kroz hladnoć u mjeseca mehira do rijeke Nil. A kad smo preš li rijeku i
došli do stuba palače, čuvari su požurili našu svitu u predvorje.
»Gdje je kraljevska obitelj?« pitao je visoki svećenik.
»U princezinoj spavaćoj sobi, Vaša Svetosti.«
Visoki je svećenik pošao prema stubama. »Je li živa?«
Kad nijedan č uvar nije odgovorio, Ramzes je poč eo trč ati, a ja sam
požurila za njim bojeći se ostati sama u tamnim hodnicima palače.
»Pili!« vikao je. »Pili, ne! Čekaj!« Preskakao je dvije stube odjednom, a na
ulazu u Piline odaje dva su se č uvara razdvojila kako bi proš ao između njih.
Ramzes je otvorio teš ka drvena vrata na vrhu stuba i ja sam stala. Virila sam
u mrač ni prostor. Zrak je bio tež ak od tamjana, a kraljica je bila pognuta u
tuzi. Faraon je stajao sâ m u sjeni, daleko od jedine uljane svjetiljke koja je
osvjetljavala sobu.
»Pili«, š apnuo je Ramzes. »Pili!« zavapio je. Nije ga bilo briga š to jednom
princu ne pristaju suze. Pojurio je prema krevetu i zgrabio sestrinu ruku. Oč i
su joj bile zatvorene, a malena prsa viš e se nisu tresla od prehlade. Stajala
sam u sjeni i egipatska je kraljica počela snažno plakati.
»Ramzese, moraš im reći da počnu zvoniti zvonima.«
Ramzes je pogledao prema ocu, kao da egipatski faraon mož e poniš titi
smrt.
Faraon Seti je kimnuo. »Idi.«
»Ali pokušao sam!« povikao je Ramzes. »Molio sam Amona.«
Seti je preš ao preko sobe i stavio ruku oko Ramzesovih ramena. »Znam. A
sad im moraš reći da počnu zvoniti. Anubis ju je uzeo.«
Ali ja sam vidjela da Ramzes nema snage ostaviti Pili samu. Bojala se
mraka, baš kao i ja, i uplaš ila bi se od tolikog jecanja. Ramzes je oklijevao, no
očev je glas bio odlučan.
»Idi.«
Ramzes je pogledao prema meni i podrazumijevalo se da ću poći s njim.
U dvoriš tu je stara sveć enica sjedila pod uvijenim granama bagrema
drž eć i malo bronč ano zvono u svojim naboranim rukama. »Jednog ć e dana
Anubis doći po sve nas«, rekla je. Staričin je dah zamaglio hladnu noć.
»Ali ne kad nam je š est godina!« povikao je Ramzes. »Ne kad sam Amona
preklinjao za njezin život.«
Stara se sveć enica okrutno nasmijala. »Bogovi ne sluš aju djecu! Koje si ti
to velike stvari postigao pa da bi Amon trebao sluš ati š to mu govoriš ? U
kojim si ratovima pobijedio? Koje si spomenike podigao?«
Skrila sam se iza Ramzesova ogrtača i ni on ni ja nismo se pomakli.
»Gdje je Amon mogao č uti tvoje ime«, nastavila je uporno, »da bi ga
prepoznao među tisućama onih koji mole za pomoć?«
»Nigdje«, č ula sam Ramzesov š apat i stara je sveć enica č vrsto kimala
glavom.
»Ako vam bogovi ne mogu prepoznati imena«, upozorila nas je, »nikad
neće čuti vaše molitve.«
PRVO POGLAVLJE
Faraon Gornjeg Egipta

TEBA, 1283. pr. Kr.
Budi mirna«, opomenuo me strogo Paser. Premda je Paser bio moj uč itelj i
nije mogao govoriti princezi š to da radi, dao bi mi dodatne retke za
prepisivanje ako ga ne bih posluš ala. Prestala sam se vrpoljiti u haljini s
perlama i posluš no stajala zajedno s ostalom djecom iz harema faraona
Setija. Ali sve š to sam vidjela bio je pozlać eni pojas ž ene ispred mene. Jaki joj
je znoj umrljao bijelu tkaninu i kapao ispod perike niz vrat. Odmah nakon š to
Ramzes prođe u kraljevskoj povorci, cijeli ć e dvor moć i pobjeć i od vruć ine i
poć i za njim u svjež u hladovinu hrama. Ali povorka se kretala nepodnoš ljivo
sporo. Podigla sam pogled prema Paseru koji je tragao za prolazom prema
prednjem dijelu gomile.
»Hoć e li Ramzes prestati uč iti s nama sad kad je postao suvladar?« pitala
sam ga.
»Da«, odgovorio je Paser odsutno. Uhvatio me za ruku i probijao nam put
kroz more tijela. »Napravite mjesta za princezu Nefertari! Mjesta!« Zene s
djecom pomicale su se u stranu sve dok se nismo naš li uz sami rub ceste. Niz
cijelu Aveniju s ingi dimile su se i gorjele visoke vaze s tamjanom puneć i zrak
svetim mirisom kyphija koji ć e ovaj dan uč initi sretnijim od svih drugih.
Metalni zvuk truba ispunjavao je aveniju i Paser me gurnuo prema naprijed.
»Dolazi princ!«
»Vidim princa svaki dan«, rekla sam namrš teno. Ramzes je bio jedini sin
faraona Setija i sad kad je navrš io petnaest godina, njegovo je djetinjstvo
završ ilo. Viš e neć u uč iti s njim u eddubi niti ć emo svako poslijepodne zajedno
loviti. Nije me zanimalo vidjeti ga s krunom, ali kad sam ga ugledala, zastao
mi je dah. Od š irokog ovratnika od lapisa oko vrata do zlatnih narukvica oko
glež njeva i ruč nih zglobova, cijeli je bio prekriven nakitom. Crvena mu je kosa
sjala poput bakra na suncu, a za strukom mu je visio teš ki mač . Tisuć e su se
Egipć ana gurale prema naprijed kako bi ga vidjeli i dok je Ramzes prolazio u
povorci, ja sam zakorač ila naprijed i povukla ga za kosu. Paser je ljutito
uzdahnuo, no faraon Seti se nasmijao i čitava se povorka zaustavila.
»Mala Nefertari.« Faraon me potapšao po glavi.
»Mala?« Izbacila sam prsa. »Nisam mala.« Bilo mi je dvanaest godina, a za
mjesec dana navršavala sam trinaest.
Faraon Seti nasmijao se mojoj svojeglavosti. »Onda mala samo rastom«,
rekao je. »A gdje je ona tvoja odlučna dadilja?«
»Menit? U palači je, priprema se za gozbu.«
»Reci Menit da je več eras ž elim vidjeti u velikoj dvorani. Moramo je
nauč iti da se smije tako lijepo poput tebe.« Uš tipnuo me za obraze i povorka
je nastavila prema hladnom utočištu hrama.
»Ostani blizu mene«, naredio mi je Paser.
»Zašto? Prije vam nikad nije smetalo kuda idem.«
Uš li smo u hram zajedno s ostatkom dvora, a teš ka vruć ina dana napokon
je ostala iza nas. U slabo osvijetljenim hodnicima, sveć enik odjeven u
dugačku bijelu halju boga Amona brzo nas je upućivao do unutarnjeg svetišta.
Prislonila sam dlan na hladne kamene ploč e s uklesanim i naslikanim
crtež ima bogova. Lica su im bila zamrznuta u izrazima veselja, kao da im je
drago što smo došli.
»Pazi na slike«, upozorio me Paser oštro.
»Kamo idemo?«
»U unutarnje svetište.«
Prolaz se š irio u zasvođenu dvoranu i gomilom je proš ao ž amor
iznenađenja. Granitni stupovi dizali su se do vrtoglavih visina, a krov
prekriven plavim ploč icama imao je srebrne umetke oponaš ajuć i svjetlucavo
noć no nebo. Na oslikanom podiju č ekala je skupina Amonovih sveć enika. U
svojim dugim bijelim suknjama i s glatkim bronč anim nogama izgledali su
poput č aplji i s tugom sam pomislila da Ramzes, nakon š to ga proglase
suvladarom Egipta, nikada viš e neć e biti bezbriž ni princ. Ali ondje je bilo i
druge djece iz eddube pa sam pretraž ivala prepunu prostoriju u potrazi za
svojim prijateljima.
»Aš a!« povikala sam i kad me Aš a vidio s naš im uč iteljem, krenuo je
prema nama. Njegova crna kosa bila je, kao i uvijek, č vrsto stegnuta u
pletenicu; kad god smo lovili, letjela je iza njega poput bič a. Premda bi č esto
upravo njegova strijela sruš ila bika, nikad ne bi prvi pristupio lovini zbog
č ega ga je faraon prozvao Aša Oprezni. Ali ako je Aš a bio oprezan, Ramzes je
bio impulzivan. U lovu je uvijek jurio naprijed, č ak i na najopasnijim stazama,
i zato ga je otac zvao Ramzes Nepromišljeni. Naravno, to je bila njihova
privatna š ala i faraon Seti bio je jedina osoba koja ga je tako zvala.
Nasmiješ ila sam se Aš i, ali Paser ga je pogledao manje gostoljubivim
pogledom.
»Zašto ne stojiš s princem na podiju?«
»Zato š to ceremonija neć e poč eti prije nego se oglase trube«, objasnio je
Aš a. Kad je Paser uzdahnuo, Aš a se okrenuo prema meni. »Sto ti je? Zar nisi
uzbuđena?«
»Zaš to bih bila uzbuđena«, pitala sam, »kad ć e Ramzes odsad cijelo
vrijeme provoditi u dvorani za prijeme, a ti ć eš za manje od godinu dana otić i
u vojsku.«
Aša se neugodno promeškoljio u kožnom pektoralu. »Zapravo, želim li biti
general«, objasnio je, »obuka bi mi trebala poč eti već ovaj mjesec.« Trube su
se oglasile i Aš a je rekao: »Vrijeme je!« a onda je njegova dugač ka pletenica
nestala u guž vi. Na hram se spustila tiš ina i pogledala sam prema Paseru koji
je izbjegavao moj pogled.
»Sto ona radi ovdje?« prosiktao je netko i bez okretanja sam znala da je
žena govorila o meni. »Danas neće donijeti ništa osim nesreće.«
Paser je pogledao prema meni i dok su sveć enici poč injali pjevati himne
Amonu, pretvarala sam se da nisam č ula ž enin š apat. Umjesto toga sam
gledala kako visoki sveć enik Rahotep izlazi iz tame. Preko ramena mu je bila
prebač ena leopardova kož a i dok se polako penjao na podij, djeca pokraj
mene odvratila su poglede. Lice mu je izgledalo smrznuto, poput maske koja
se ne prestaje ceriti, a lijevo mu je oko bilo crveno poput kamena karneola.
Teš ki oblaci tamjana ispunjavali su unutraš nje svetiš te no Rahotep se
doimao imunim na dim. Rukama je podigao deshret krunu i bez treptaja je
stavio iznad Ramzesova zlatnog č ela. »Neka veliki bog Amon prihvati
Ramzesa Drugog jer on je sada faraon Donjeg Egipta.«
I dok je dvor eruptirao u divljem klicanju, osjetila sam kako mi je srce
potonulo. Tjerala sam nadraž ujuć i miris parfema ispod ž enskih pazuha, a
djeca s bjelokosnim č egrtaljkama stvarala su buku koja je ispunjavala cijelu
dvoranu. Seti, od sada samo faraon Gornjeg Egipta, š iroko se osmjehnuo.
Zatim su se stotine dvorjana poč ele kretati i gnječ iti me između svojih
pojaseva.
»Dođi. Idemo prema palači!« povikao je Paser.
Pogledala sam iza sebe. »Što je s Ašom?«
»Morat će te kasnije pronaći.«
Dostojanstvenici iz svakog kraljevstva na svijetu doš li su u palač u Malkatu

proslaviti Ramzesovu krunidbu. Stajala sam na ulazu u veliku dvoranu gdje je
dvor svake več eri več erao i divila se sjaju tisuć a uljanih svjetiljki koje su
bacale svjetlost po ulaštenim pločicama. Dvorana je bila prepuna muškaraca i
žena odjevenih u najbolje suknje i haljine s perlama.
»Jesi li ikad vidjela toliko ljudi?«
Iznenađeno sam se okrenula. »Aša!« uskliknula sam. »Gdje si bio?«
»Otac je htio da pođem u konjušnice kako bih se pripremio…«
»Za odlazak u vojsku?« Prekriž ila sam ruke i kad je Aš a vidio da sam
doista uzrujana, neodoljivo se nasmiješio.
»Ali sad sam ovdje s tobom.« Primio me za ruku i poveo me u dvoranu.
»Jesi li vidjela izaslanike koji su doputovali? Kladim se da bi mogla prič ati s
bilo kojim od njih.«
»Ne govorim šasu«, rekla sam kako bih mu se usprotivila.
»Ali znaš svaki drugi jezik! Da nisi djevojka, mogla bi biti vezir.«
Pogledom je prešao po dvorani i pokazao. »Gledaj!«
Pratila sam njegov pogled do faraona Setija i kraljice Tuye na kraljevskom
postolju. Kraljica nije nikad nikud odlazila bez svojeg iwiwa Ađe i crno-bijeli
pas je polož io zaš iljenu glavu na njezino krilo. Premda je kraljič in iwiw
uzgojen za lov na zeč eve u moč varama, najdalje kuda je ikad hodao bilo je od
njegova pernatog jastuka do posude s vodom. I sad kad je Ramzes postao
faraon Donjeg Egipta, pokraj njegove je majke postavljeno treće prijestolje.
»Znač i, Ramzes ć e sjediti s roditeljima«, rekla sam potiš teno. Uvijek bi jeo
sa mnom ispod podija, za dugač kim stolom za kojim su sjedili najvaž niji
č lanovi dvora. A sad kad je njegov stolac uklonjen, vidjela sam da je moj
smješ ten pokraj Woserit, visoke sveć enice bož ice Hator. Aš a je to također
primijetio i zavrtio glavom.
»Steta š to ne mož eš sjediti sa mnom. O č emu ć eš uopć e razgovarati s
Woserit?«
»Pretpostavljam o ničemu.«
»Barem su te smjestili nasuprot Henuttawy. Misliš li da bi sad mogla
pričati s tobom?«
Cijela je Teba bila opč injena njome, ne zato š to je bila jedna od dvije
mlađe sestre faraona Setija, nego zato š to u Egiptu nije bilo tako oč aravajuć e
lijepe ž ene. Usne su joj bile pomno obojene kako bi odgovarale crvenoj haljini
bož ice Izide i samo je visokoj sveć enici bilo dopuš teno nositi tu ž ivopisnu
boju. Kao dijete od sedam godina bila sam opč injena nač inom na koji joj se
ogrtač zavijao oko sandala, poput vode koja se blago pomič e po brodskom
pramcu. Tada sam mislila da je ona najljepš a ž ena koju ć u ikada vidjeti i
več eras sam shvatila da sam i dalje imala pravo. Ipak, premda smo jele
zajedno za istim stolom otkad sam znala za sebe, nisam se sjeć ala niti jedne
prilike kad mi se obratila. Uzdahnula sam. »Sumnjam.«
»Pa, niš ta ne brini, Nefer.« Aš a me je potapš ao po ramenu onako kako bi
to učinio stariji brat. »Siguran sam da ćeš naći prijatelje.«
Preš ao je preko dvorane i gledala sam ga kako se pozdravlja s ocem za
generalskim stolom. Uskoro će i on biti jedan od tih muškaraca, pomislila sam,
nosit će ispletenu kosu u maloj petlji na stražnjoj strani vrata i nikad se neće
odvajati od svojeg mača. Kad je Aš a rekao neš to š to je nasmijalo njegova oca,
pomislila sam na svoju majku, kraljicu Mutnođmet. Da je preživjela, ovo bi bio
njezin dvor, ispunjen njezinim prijateljima, vezirima i prinč evima. Zene se
nikad ne bi usudile š aptati o meni i umjesto da budem suviš na princeza, bila
bih prava princeza.
Sjela sam na svoje mjesto pokraj Woserit i princ iz Hatija mi se
nasmiješ io. Niz leđa su mu padale tri dugač ke pletenice kakve su nosili jedino
Hetiti, a buduć i da je bio poč asni gost, njegov je stolac postavljen desno od
Henuttawy. Međutim, nitko se nije sjetio hetitskog obič aja da se kruh najprije
ponudi najvažnijem gostu. Uzela sam netaknutu zdjelu i dodala je princu.
Upravo mi je htio zahvaliti kad je Henuttawy stavila svoj tanaš ni dlan na
njegovu ruku i objavila stolu: »Egipatski je dvor poč aš ćen š to mož e ugostiti
princa iz Hatija kao gosta na krunidbu mojeg nećaka.«
Veziri i svi ostali za stolom podigli su pehare i kad je princ polako
odgovorio na hetitskom, Henuttawy se nasmijala. Ali ono š to je princ rekao
uopć e nije bilo smiješ no. Pogledom je preš ao stolom traž eć i pomoć i kad mu
nitko nije priskočio, pogledao je u mene.
»Rekao je da se, premda je ovo sretan dan«, prevodila sam, »nada da ć e
faraon Seti ž ivjeti još mnogo godina i da prijestolje Donjeg Egipta neć e
prerano ostaviti Ramzesu.«
Henuttawy je problijedjela i odmah sam shvatila da nisam trebala niš ta
reći.
»Pametna djevojka«, rekao je princ na lošem egipatskom.
Ali Henuttawy je suzila oč i. »Pametna? Cak i papiga mož e nauč iti
oponašati.«
»Nemojte tako, sveć enice. Nefertari je prilič no pametna«, usprotivio se
vezir Anemro. »Nitko drugi nije se sjetio dodati princu kruh kad je sjeo za
stol.«
»Naravno da se ona sjetila«, rekla je Henuttawy zajedljivo. »Vjerojatno je
to nauč ila od svoje tete. Koliko se sjeć am, Heretič ka je kraljica toliko voljela
Hetite da ih je pozvala u Amarnu gdje su nam donijeli kugu. Cudim se da joj
naš brat uopće dopušta da sjedi s nama.«
Woserit se namrš tila. »To je bilo jako davno. Nefertari nije kriva za to tko
joj je bila teta.« Okrenula se prema meni. »Nije važno«, rekla je ljubazno.
»Naravno da je važ no«, naslađivala se Henuttawy. »Zaš to bi inač e Ramzes
razmišljao o tome da oženi Izet, a ne našu princezu?«
Spustila sam svoj pehar i Henuttawy je nastavila govoriti. »Naravno, ne
znam š to ć e Nefertari raditi ako ne postane Ramzesova ž ena. Mož da bi je ti
mogla primiti, Woserit.« Henuttawy je pogledala svoju mlađu sestru, visoku
sveć enicu kravlje bož ice Hator. »Cula sam da tvom hramu trebaju dobre
junice.«
Nekoliko se dvorjana za naš im stolom zahihotalo i Henuttawy me
pogledala kao što zmija gleda svoju večeru.
Woserit je pročistila grlo. »Ne znam zašto te naš brat uopće podnosi.«
Henuttawy je ispruž ila ruku prema hetitskom princu i premda je princ
djelovao zbunjeno, oboje su ustali i pridruž ili se plesu. Kad je poč ela glazba,
Woserit se nagnula prema meni. »Odsad moraš biti oprezna u blizini moje
sestre. Henuttawy ima mnogo moć nih prijatelja u palač i i, ako to ž eli, mož e te
uništiti u Tebi.«
»Zato što sam prevodila princu?«
»Zato š to Henuttawy ž eli da Izet postane glavna supruga, a prič alo se da
bi te Ramzes mogao pitati da ti popuniš to mjesto. S obzirom na tvoju
proš lost, rekla bih da je to malo vjerojatno, no moja bi sestra bila i viš e nego
sretna da nestaneš . Zeliš li opstati u ovoj palač i, Nefertari, predlaž em ti da
razmisliš gdje ć e biti tvoje mjesto u njoj. Več eras je završ ilo Ramzesovo
djetinjstvo, a tvoj ć e prijatelj Aš a brzo poć i u vojsku. Sto ć eš ti uč initi? Rođena
si kao princeza i majka ti je bila kraljica. Ali kad je tvoja majka umrla, nestalo
je i tvoje mjesto na ovom dvoru. Nemaš nikoga da te vodi i zato ti je
dopuš teno da divlje juriš naokolo, loviš s dječ acima i vuč eš Ramzesa za
kosu.«
Pocrvenjela sam. Mislila sam da je Woserit na mojoj strani.
»Oh, faraon Seti misli da je to slatko«, priznala je. »I ti si. Ali za dvije
godine takvo ponaš anje neć e viš e biti š armantno. I š to ć eš uč initi kad ti bude
dvadeset godina? Ili č ak trideset? Kad se potroš i zlato koje si naslijedila, tko
će te uzdržavati? Zar ti Paser nikad nije govorio o tome?«
Zubima sam smirivala usnu. »Nije.«
Woserit je podigla obrve. »Nitko od tvojih učitelja?«
Odmahnula sam glavom.
»Onda imaš još mnogo toga za nauč iti, bez obzira koliko teč no govorila
hetitski.«
Dok sam se te več eri svlač ila za odlazak u krevet, moja je dadilja primijetila
da sam neuobičajeno tiha.
»Sto je? Danas ne vjež bamo jezike, gospo?« Ulila je toplu vodu iz vrč a u
lavor i zatim pripremila krpu kako bih si oprala lice.
»Koja je svrha vjež banja?« pitala sam. »Kad ć u ih koristiti? Veziri uč e
jezike, a ne suvišne princeze. A budući da djevojčica ne može biti vezir…«
Menit je povukla stolac po ploč icama i sjela pokraj mene. Prouč avala mi je
lice u ulaš tenoj bronci i nije bilo dadilje koja bi mi mogla biti već a suprotnost.
Kosti su joj bile velike dok su moje bile sitne, a Ramzes je volio reć i da bi joj
vrat ispod brade, svaki put kad bi se naljutila, otekao poput vreć ice debelog
pelikana. Tež ina joj je bila koncentrirana u bokovima i grudima dok ja uopć e
nisam imala ni jedno ni drugo. Bila je moja dadilja otkad mi je majka umrla
pri porodu i voljela sam je kao da mi je prava mawat. Pogled joj se smekš ao
kad je pogodila uzrok moje muke. »Ah.« Duboko je udahnula. »To je zato š to
će Ramzes oženiti Izet.«
Pogledala sam je u zrcalu. »Znači, istina je?«
Slegnula je ramenima. »Prič a se po palač i.« Dok je premješ tala svoju
pozamaš nu pozadinu na stolcu, grivne od fajanse zveckale su joj oko
gležnjeva. »Naravno, nadala sam se da će oženiti vas.«
»Mene?« Sjetila sam se Woseritinih riječi i zurila sam u nju. »Ali zašto?«
Uzela je moju krpu i ocijedila je u lavoru. »Zato š to ste kć i kraljice, bez
obzira na vaš u vezu s Heretikom i njegovom ž enom.« Govorila je o Nefertiti i
njezinu muž u Ekhnatonu koji su odbacili egipatske bogove i naljutili Amona.
Njihova se imena nisu nikad izgovarala u Tebi. Nazivani su jednostavno
Hereticima i prije nego š to sam mogla razumjeti š to to znač i, znala sam da je
neš to loš e. Sad sam pokuš ala zamisliti Ramzesa kako me gleda svojim
velikim plavim oč ima i pita me da mu budem ž ena i toplo rumenilo proš lo mi
je cijelim tijelom. Menit je nastavila: »Vaš a bi majka oč ekivala da se udate za
kralja.«
»A ako se ne udam?« Naposljetku, š to ako me Ramzes ne ž eli za svoju
ženu?
»Onda ć ete postati sveć enica. Ali svaki dan idete u Amonov hram i vidjeli
ste kako sveć enice ž ive«, rekla je upozoravajuć e pokazujuć i mi da ustanem.
»Ne bi više bilo lijepih konja ni dvokolica.«
Podigla sam ruke i Menit mi je skinula haljinu od perla. »Cak ni ako bih
bila visoka svećenica?«
Menit se nasmijala. »Zar već planirate Henuttawynu smrt?«
Pocrvenjela sam. »Naravno da ne.«
»Pa, sad vam je dvanaest godina. Još malo pa trinaest. Vrijeme je da
odlučite koje je vaše mjesto u palači.«
»Zašto mi to večeras svi govore?«
»Zato što kraljeva krunidba sve mijenja.«
Odjenula sam svjež u halju i kad sam se popela u krevet, Menit je pogledala
u mene.
»Imate oč i kao Tefer«, rekla je njež no. »Kao da sjaje pod svjetloš ću
svijeća.«
Moja pjegava miw sklupč ala se bliž e meni i kad nas je vidjela zajedno, Menit
se nasmijala. »Dvije zelenooke ljepotice«, rekla je.
»Ali ne lijepe kao Izet.«
Menit je zasjela na rub mojeg kreveta. »Vi ste jednako lijepi kao i bilo koja
djevojka u ovoj palači.«
Zakolutala sam oč ima i odvratila lice. »Ne moraš se pretvarati. Znam da
nisam ni sjena Izet…«
»Izet je tri godine starija od vas. Kad navrš ite petnaest, bit ć ete ž ena i
tijelo će vam sazrijeti.«
»Aš a kaž e da neć u nikad narasti; da ć u i s dvadeset godina još uvijek biti
mala poput Setijevih patuljaka.«
Menit je uvukla bradu tako da joj se pelikanova vreć ica ljutito klatila. »A
š to Aš a misli da zna o patuljcima? Jednog ć ete dana biti visoki i prekrasni
poput Izide! A ako ne jednako visoki«, dodala je oprezno, »onda barem
jednako lijepi. Koja djevojka u palač i ima takve oč i? Lijepe su poput oč iju vaš e
majke. I imate tetin osmijeh.«
»Uopće nisam kao moja teta«, rekla sam ljutito.
Međutim, Menit je odrasla na Nefertitinom i Ekhnatonovom dvoru pa ona
sigurno zna je li to istina. Otac joj je bio važ an vezir, a Menit je bila dadilja
Nefertitinoj djeci. U straš noj kugi koja je poharala Amarnu, Menit je izgubila
svoju obitelj i dvije Nefertitine kć eri za koje se brinula. Ali sa mnom nikad
nije prič ala o tome i znala sam da ž eli zaboraviti to vrijeme otprije dvadeset
godina. Također sam bila sigurna da nas je Paser uč io kako je visoki sveć enik
Rahotep, s krvavo crvenim okom, nekoć također služ io mojoj teti, no previš e
sam se bojala pitati Menit o tome. Takva je bila moja proš lost. Suž ene oč i,
š aputanja i nesigurnost. Odmahnula sam glavom i ponovila »Uopć e nisam
kao moja teta.«
Menit je podigla obrve. »Mož da je bila heretik«, proš aptala je, »ali je bila i
najveća ljepotica koja je ikad živjela u Egiptu.«
»Ljepša od Henuttawy?« izazivala sam.
»Henuttawy bi bila jeftina bronca naspram zlata vaše tete.«
Pokuš ala sam zamisliti lice ljepš e od Henuttawyna, ali nisam mogla.
Potajice sam ž eljela da je u Tebi preostala neka Nefertitina slika. »Misliš li da
će Ramzes izabrati Izet zato što sam ja u rodu s Heretičkom kraljicom?«
Menit mi je povukla prekrivač do prsa izazvavš i Teferovo negodovanje.
»Mislim da ć e Ramzes izabrati Izet zato š to je vama dvanaest, a njemu
petnaest godina. Ali uskoro ć ete vi, gospo, postati ž ena i biti spremni za bilo
koju budućnost koju izaberete.«
DRUGO POGLAVLJE
Nakon krunidbe
Proteklih sedam godina svakog sam jutra hodala od svoje odaje u

kraljevskom dvoriš tu do malog Amonova hrama pokraj palač e. I ondje bih se,
ispod vapnenač kih stupova, smijala s ostalim đacima eddube dok bi se uč itelj
Oba vukao stazom koristeć i š tap za hodanje kao mač i tjerao svakoga tko bi
mu stao na put. U hramu bi nam sveć enici namirisali odjeć u svetim kyphijem
i kad bi otiš li miriš uć i na Amonov dnevni blagoslov, Ramzes i Aš a uvijek bi se
utrkivali sa mnom do obijeljene š kolske zgrade iza hrama. Ali juč eraš nja je
krunidba sve promijenila. Sad Ramzesa viš e neć e biti, a Aš i ć e biti previš e
neugodno trč ati. Reć i ć e mi da je prestar za takve stvari. A uskoro ć e me i on
napustiti.
Kad se pojavila Menit, smrknuto sam poš la za njom u sobu za oblač enje i
podigla ruke dok mi je pričvršćivala laneni pojas oko suknje.
»Mirta ili piskavica danas, gospo?«
Slegnula sam ramenima. »Nije me briga.«
Namrš tila se i dohvatila kremu od mirte. Okretom je otvorila posudu od
alabastera i gustom mi kremom namazala obraze. »Prestanite raditi to lice«,
ukorila me.
»Koje lice?«
»Ono poput Besa.«
Priguš ila sam smijeh. Bes je bio patuljasti bog porođaja; njegova je
odvratna grimasa plaš ila Anubisa kako ne bi odvukao novorođenu djecu u
zagrobni život.
»Ne znam zbog č ega ste tako zlovoljni«, rekla je Menit. »Neć ete biti sami.
Edduba je puna đaka.«
»A oni su dobri prema meni samo zbog Ramzesa. Aš a i Ramzes su moji
pravi prijatelji. Nijedna od djevojaka ne želi ići u lov ili plivati.«
»Onda imate sreće što je Aša još u eddubi.«
»Zasad.« Bezvoljno sam uzela š kolsku torbu i kad me Menit ispratila iz
mojih odaja, povikala je: »Budete li se mrš tili kao Bes, samo ć ete ga ranije
otjerati!«
Ali nisam bila raspolož ena za njezine š ale. Krenula sam najduž im putem
prema eddubi, kroz istoč ni prolaz do zasjenjenih dvoriš ta u straž njem dijelu
palač e, zatim uz polumjesec hramova i baraka koji su odvajali Malkatu od
brež uljaka. Cesto sam č ula kako palač u uspoređuju s biserom, savrš eno
zaš tić enim u njegovoj š koljci. S jedne strane palač e su hridi, a na drugoj je
jezero koje su iskopali moji akhu kako bi brodovima omoguć ili putovanje od
Nila do samih stuba dvorane za prijeme. Amenhotep III. izgradio ga je za
svoju ž enu, kraljicu Tiyu. Kad su njegovi arhitekti rekli da je takvo neš to
nemoguć e izvesti, sâ m ga je dizajnirao i pokazao im da su pogriješ ili. Polako
sam hodala oko arene, pokraj baraka s praš njavim vjež bališ tima, a onda iza
nastambi sluga sklupč anih u vadiju iza. Kad sam doš la do obale jezera,
približila sam se vodi i gledala vlastiti odraz.
Uopće ne izgledam kao Bes, pomislila sam. Kao prvo, on ima mnogo veći nos
od mene. Napravila sam grimasu koju svi umjetnici kleš u na Besovim
skulpturama i netko se iza mene nasmijao.
»Diviš se svojim zubima?« pitao je Aša. »Kakvo je to lice?«
Pogledala sam u njega. »Menit kaže da imam lice poput Besova.«
Aš a je zakorač io unatrag i paž ljivo me odmjerio. »Da, vidim slič nost.
Oboje imate velike obraze i ti jesi prilično niska.«
»Prestani!«
»Nisam ja slagao facu!« Nastavili smo š etnju prema hramu i pitao me: »Je
li ti Menit sinoć rekla vijesti? Ramzes će vjerojatno oženiti Izet.«
Odvratila sam pogled i nisam odgovorila. U vruć ini mjeseca tota, sunce je
bacalo zrake po jezeru poput zlatne ribareve mrež e. »Ako ć e se Ramzes
oženiti«, konačno sam progovorila, »zašto nam to sâm nije rekao?«
»Mož da nije siguran. Naposljetku, ipak je faraon Seti taj koji ć e donijeti
konačnu odluku.«
»Ali ona uopće nije prava osoba za Ramzesa! Ona ne lovi, ne pliva, niti igra
senet. Ne zna čak ni čitati hetitski!«
Uč itelj Oba gledao je prema nama dok smo se približ avali dvoriš tu i Aš a
mi je tiho šapnuo: »Pripremi se na to.«
»Kako lijepo od vas dvoje š to ste nam se pridruž ili!« uzviknuo je Oba.
Dvije stotine lica okrenulo se u naš em smjeru i uč itelj Oba zamahnuo je
š tapom prema Aš i. »Stani u red!« Udario je Aš u po straž njoj strani noge i
pož urili smo se pridruž iti drugim uč enicima. »Mislite li da se Ra pojavljuje u
svojoj sunč evoj barci onda kad mu se prohtije? Naravno da ne! Dolazi na
vrijeme. Svako jutro dolazi na vrijeme!«
Aš a je pogledao preko ramena prema meni, a onda smo slijedili uč itelja
Obu do svetiš ta. Na podu su za nas prostrti podmetač i od tkanine, i dok smo
zauzimali svoja mjesta i č ekali sveć enike, š apnula sam Aš i: »Kladim se da
Ramzes u ovom trenutku sjedi u dvorani za prijeme i ž ali š to nije ovdje s
nama.«
»Ne znam baš. Bar je siguran od učitelja Obe.«
Nasmijala sam se i sedam je sveć enika uš lo u dvoranu maš uć i tamjanom
iz brončanih držača i pjevajući jutarnju himnu Amonu.
Slava tebi, Amon-Ra, Gospodaru zemaljskih prijestolja, najstarijoj
egzistenciji, starosti neba, podršci svih stvari.
Glavaru svih bogova, gospodaru istine; stvoritelju svih stvari iznad i
ispod. Slava tebi.
Dok je tamjan ispunjavao prostoriju, jedan je uč enik zakaš ljao. Uč itelj Oba
okrenuo se i srdito ga pogledao. Gurnula sam Aš u laktom, iskrivila usne u
zloč estu, ljutitu crtu i oponaš ala Obino rež anje. Jedan se uč enik glasno
nasmijao. Učitelj Oba se okrenuo. »Aša i princeza Nefertari!« viknuo je.
Aš a je pogledao u mene, a ja sam se zahihotala. Ali kad smo izaš li iz
hrama, nisam ga se usudila pitati da se utrkuje sa mnom do eddube.
»Ne znam zašto nas svećenici ne izbace van«, rekao je.
Nasmijala sam se. »Zato što smo kraljevskog roda.«
»Ti si kraljevskog roda«, uzvratio je Aša. »Ja sam sin vojnika.«
»Misliš, sin generala.«
»Ipak, ja nisam poput tebe. Nemam odaju u palač i ili osobnog slugu.
Moram biti oprezan.«
»Ali bila sam smiješna«, izazivala sam ga.
»Malo«, priznao je dok smo se približ avali kraljevskoj eddubi. Skolska je
zgrada č uč ala na obronku brež uljka poput debele guske i Aš ini su koraci
usporili dok smo se približ avali otvorenim vratima. »Onda, š to misliš š to ć e
biti danas?« pitao me.
»Vjerojatno klinasto pismo.«
Teško je uzdahnuo. »Ne mogu si priuštiti još jedno loše izvješće ocu.«
»Sjedni na trš čanu prostirku pokraj moje i pisat ć u dovoljno veliko da
možeš vidjeti«, obećala sam.
U hodnicima obijeljene eddube uč enici su se dovikivali kroz prozore,
smijuć i se i razmjenjujuć i prič e sve dok nije odjeknula truba koja označ ava
poč etak nastave. Paser je stajao na č elu naš e dvorane i promatrao kaos, ali
kad je uš la Izet, prostoriju je preplavila tiš ina. Prolazila je između uč enika, a
oni su se razdvajali pred njom kao da ih je gurala neka divovska ruka. Sjela je
preko puta mene prekriž ivš i svoje duge noge na prostirki od trske kao š to je
to uvijek č inila no ovog puta, kad je zamahnula svojom tamnom kosom,
njezini su me prsti oč arali. Bili su dugi i zaš iljeni na vrhovima. Na dvoru je
jedino Henuttawy bila vješ tija u sviranju harfe. Je li zato faraon Seti mislio da
će biti dobra žena?
»Sada mož emo prestati buljiti«, objavio je Paser. »Izvadimo tintu. Danas
ć emo prevoditi dva pisma hetitskog cara faraonu Setiju. Kao š to znate,
hetitski se piš e klinastim pismom š to znač i da svaku riječ treba
transkribirati iz klinopisa u hijeroglife.«
Iz torbe sam izvadila nekoliko pisaljki od trske i tintu. Kad je do mene
stigla koš ara s praznim papirusom, uzela sam najglatkiji komad iz gomile.
Izvan eddube ponovno se oglasila truba i buka iz drugih uč ionica je utihnula.
Paser je podijelio kopije Muvatalijeva prvog pisma i sobu je ispunio zvuk
pisaljki koje grebu po papirusu u ranojutarnjoj vruć ini. Zrak je bio tež ak i znoj
mi se skupljao u kapljicama iza koljena gdje su mi se noge križ ale. Dva nosač a
lepeza iz palač e svojim su dugač kim š tapovima hladili sobu i kovitlanjem
zraka do mene je, s drugog kraja prostorije, doš ao miris Izetina parfema.
Uč enicima je rekla da ga nosi kako bi prekrila nepodnoš ljivi miris tinte za
pisanje koja se spravljala od pepela i masti prokuhane s magareć e kož e. Ali ja
sam znala da to nije istina. Pisari iz palač e miješ ali su naš u tintu s uljem od
moš usa kako bi prekrili už asni smrad. Njezina prava ž elja bilo je privlač enje
pozornosti. Nabrala sam nos i odluč ila da me to neć e omesti. Iz pisma su
uklonjene važ ne informacije, a ostatak je bilo lako prevesti. Ispisala sam
nekoliko redova velikih hijeroglifa na svojem papirusu i kad sam završ ila s
pismom, Paser se nakašljao.
»Pisari bi trebali biti gotovi s prijevodom drugog pisma cara Muvatalija.
Kad se vratim, nastavit ć emo dalje«, strogo je upozorio. Uč enici su č ekali dok
zvuk njegovih sandala nije nestao, a onda su se okrenuli prema meni.
»Razumiješ li ovo, Nefer?« Aša je pokazivao na šesti redak.
»A ovo ovdje?« Baki, sin vezira Anemra, nije razumio treć i redak. Ispruž io
je svoj svitak i razred je čekao.
»Egipatskom faraonu koji je bogat zemljom i velik u snazi. Isto je kao i sva
njegova pisma.« Slegnula sam ramenima. »Poč inje laskanjem, a završ ava
prijetnjom.«
»A š to je s ovim?« pitao je netko drugi. Uč enici su se skupili oko mene i
brzo sam im prevodila riječ i. Kad sam pogledala u Izet, vidjela sam da joj prvi
redak nije bio dovršen. »Trebaš li pomoć?«
»Zašto bih trebala pomoć?« Odgurnula je svoj svitak. »Zar nisi čula?«
»Postat ćeš žena faraona Ramzesa«, rekla sam bez oklijevanja.
Izet je ustala. »Zato š to nisam rođena kao princeza poput tebe, mislila si
da ću provesti život predući lan u haremu?«
Nije govorila o haremu Mi-Wer u Fayyumu gdje su ž ivjele faraonove
najmanje važ ne ž ene. Govorila je o haremu iza eddube gdje je Seti udomio
ž ene prethodnih kraljeva i one koje je sâ m izabrao. Izetina baka bila je jedna
od ž ena faraona Horemheba; č ula sam da ju je jednog dana vidio kako š eć e uz
obalu rijeke skupljajuć i š koljke za sprovod svojeg muž a. Već je bila trudna sa
svojim jedinim djetetom, ali kao š to ga to nije spriječ ilo ni da uzme moju
majku, Horemheb ju je ž elio za svoju nevjestu. Znač i, Izet nije bila u rodu s
faraonom nego s dugim nizom žena koje su živjele, pecale i radile na rijeci Nil.
»Ja sam siroč e iz harema«, nastavila je Izet, »ali mislim da ć e se svi ovdje
slož iti da je mnogo gore biti neć akinja heretika, bez obzira š to se tvoja debela
dadilja voli pretvarati. I nikome u ovoj eddubi nisi draga«, otkrila je. »Ljubazni
su prema tebi zbog Ramzesa, a sad kad je on otiš ao, i dalje su ljubazni jer im
možeš pomoći.«
»To je laž!« Aša je bijesno ustao. »Nitko u ovoj eddubi ne misli tako.«
Pogledala sam naokolo, ali nitko mi od drugih uč enika nije stao u obranu i
sramna mi je vrućina jurnula u obraze.
Izet se naslađivala. »Mož eš misliti da ti je Ramzes dobar prijatelj, zajedno
lovite i plivate u jezeru, ali on ć e ož eniti mene. I već sam se savjetovala sa
svećenicima«, rekla je sigurno. »Dali su mi amajliju za svaki mogući slučaj.«
»Misliš da će ti Nefertari pokušati baciti urok?« uzviknuo je Aša.
Drugi su se uč enici u eddubi nasmijali, a Izet se ponosno uspravila na
noge. »Mož e pokuš ati! Svi mož ete pokuš ati«, dodala je pakosno, »ali to neć e
ništa značiti. Sad tratim svoje vrijeme u ovoj eddubi.«
»To je istina.« Sjena je zamrač ila ulazna vrata, a onda se pojavila
Henuttawy u crvenoj Izidinoj haljini. Osvrnula se po prostoriji i pogledala nas
s manje zanimanja nego što bi lav gledao miša. »Gdje vam je učitelj?« pitala je.
Izet je brzo stala kraj visoke sveć enice i primijetila sam da je poč ela bojiti
oč i na isti nač in na koji je to Henuttawy č inila, dugim potezima kajalom koji
su se protezali do sljepoočnica. »Otišao je vidjeti pisare«, rekla je gorljivo.
Henuttawy je oklijevala. Doš etala je do moje trš čane prostirke i pogledala
prema dolje. »Princezo Nefertari. Još vježbaš hijeroglife?«
»Ne. Vježbam klinopis.«
Aš a se nasmijao i Henuttawyn je pogled preš ao na njega. Bio je viš i od
ostalih dječ aka i u njegovom je pogledu bilo inteligencije koja je obeshrabrila
Henuttawy. Ponovno se okrenula prema meni. »Ne znam zaš to tratiš vrijeme,
posebice kad ti je suđeno biti sveć enica u zatvorenom otrcanom hramu kao
što je Hatorin.«
»Krasno vas je vidjeti, gospo, kao i uvijek.« Uč itelj se vratio s hrpom
svitaka. Stavio ih je na niski stol i Henuttawy se okrenula prema njemu. »Baš
sam govorila princezi Nefertari koliko je važ no vjež bati klinasto pismo.
Nažalost, Izet više nema vremena za to.«
»Prava š teta«, odgovorio je Paser gledajuć i Izetin odbač eni papirus s
jednim retkom loš eg prijevoda. »Vjerujem da bi danas napredovala do tri
retka klinopisa.«
Uč enici su se zahihotali i Henuttawy je pož urila iz eddube povevš i Izet sa
sobom.
»Nema razloga za smijeh«, rekao je Paser strogo i sobom je zavladala
tiš ina. »Vratimo se svojim prijevodima. Kad završ ite, dođite u prednji dio
prostorije i ponesite svoj papirus. Onda mož ete poč eti raditi na drugom
pismu cara Muvatalija.«
Pokuš ala sam se usredotoč iti, ali suze su mi zamaglile vid. Nisam htjela
da itko vidi koliko su me Izetine riječ i povrijedile pa sam drž ala glavu
spuš tenu, č ak i kad je Baki poč eo piskutati prema meni. Želi pomoć, pomislila
sam. Ali hoće li mi se smiješiti i izvan eddube?
Završila sam prijevod i došla do Pasera predavši mu svoj list.
Nasmiješ io mi se s odobravanjem. »Izvrsno, kao i uvijek!« Pogledala sam
druge uč enike i pitala sam se vidim li u njihovim oč ima zamjeranje. »Ali
moram te upozoriti u vezi iduć eg pisma. Sadrž i neugodnu bilješ ku o tvojoj
teti.«
»Zašto bi me bilo briga? Nisam nimalo poput nje«, rekla sam obrambeno.
»Htio sam biti siguran da razumiješ. Pisari su je zaboravili ukloniti.«
»Bila je heretik«, rekla sam, »i š to god da je car rekao za nju, sigurna sam
da je bilo opravdano.«
Vratila sam se do svoje prostirke i pregledala pismo u potrazi za
poznatim imenima. Nefertiti je bila spomenuta na dnu papirusa, kao i moja
majka. Držala sam dah dok sam čitala Muvatalijeve riječi.
Prijetiš nam ratom, ali naš bog Tešub pazi na Hati već tisuću godina,
dok je vaš e bogove zabranio faraon Ekhnaton. Zaš to misliš da su
oprostili njegovu herezu? Mož e biti da vas je Sekhmet, vaš a bož ica
rata, potpuno napustila. A š to je s Mutnođmet, Nefertitinom
sestrom? Tvoj joj je narod dopustio da postane kraljica premda
cijeli Egipat zna da je služ ila Heretič kom kralju u njegovu hramu,
kao i u privatnoj odaji. Misliš li doista da su to tvoji bogovi
oprostili? Hoć eš li riskirati rat s nama kad smo mi tretirali naš e
bogove s poštovanjem?
Pogledala sam Pasera i na licu mu se vidjelo kajanje. Ali neć e me nitko
nikad saž alijevati. Stisnula sam pisaljku od trske č vrsto u ruci i pisala š to sam
mogla brž e i odluč nije, a kad je suza zamrljala tintu na mojem papirusu,
osušila sam je pijeskom.
Dok su dvorjani te več eri punili veliku dvoranu, Aš a i ja smo č ekali na uglu
balkona šapćući jedno drugome o onome što se dogodilo u eddubi. Zalazeć e je
sunce okrunilo njegovu glavu njež nim sjajem, a pletenica koju je nosio preko
ramena bila je gotovo jednako duga kao moja. Sjedila sam na ogradi od
vapnenca i upitala ga: »Jesi li ikad čuo Izet onako ljutu?«
»Nisam, ali nikad je i nisam mnogo čuo«, priznao je.
»S nama je već sedam godina!«
»I č uo sam je samo kako hihoć e s onim haremskim djevojkama koje je
čekaju vani.«
»Sigurno joj se ne bi svidjelo da čuje što govoriš«, upozorila sam ga.
Aš a je slegnuo ramenima. »Cini se da joj se puno toga ne sviđa. A
pogotovo ti…«
»A što sam joj ja ikad učinila?« uzviknula sam.
Ali Aša je spašen od odgovora kad je kroz dvostruka vrata uletio Ramzes.
»Tu ste!« povikao je prema nama i Aš a mi je brzo rekao: »Nemoj
spominjati Izet. Ramzes bi mogao pomisliti da smo ljubomorni.«
Ramzes nas je oboje pogledao i upitao, »Gdje ste bili?«
»Gdje si ti bio?« uzvratio je Aša. »Nismo te vidjeli još od krunidbe.«
»Mislili smo da te nećemo više vidjeti«, dodala sam.
Ramzes me zagrlio. »Nikad ne bih ostavio svoju malu sestricu.«
»A svojeg vozača dvokolice?«
Ramzes me odmah pustio. »Znač i, obavljeno je?« upitao je zainteresirano
i Aš a je samodopadno odgovorio: »Taman prije nekoliko sati. Sutra poč injem
službenu obuku kako bih postao upravitelj faraonovih vozača dvokolica.«
Ljutito sam udahnula. »A meni nisi rekao?«
»Čekao sam da vam oboma kažem!«
Ramzes je č estitao Aš i potapš avš i ga po leđima, ali ja sam zavapila: »Sad
ću biti sama u eddubi s Paserom!«
»Daj«, rekao je Ramzes smirujući me. »Nemoj se uzrujavati.«
»Zašto ne?« požalila sam se. »Aša ide u vojsku, a ti ćeš se vjenčati s Izet!«
Aša i ja smo oboje pogledali u Ramzesa kako bismo vidjeli je li to istina.
»Otac će to večeras objaviti. On misli da će biti dobra žena.«
»Ali misliš li ti?« pitala sam.
»Brinem se oko njezinih vješ tina«, priznao je. »Vidjeli ste je na Paserovoj
nastavi. Ne zna dobro klinopis. Ali Henuttawy smatra da je trebam uzeti za
glavnu suprugu.«
»Zapravo, mislim da ga uopć e ne zna«, rekla sam odrješ ito. »I faraoni ne
izabiru glavnu ženu dok ne navrše sedamnaest godina!«
Ramzes me promatrao i pocrvenjela sam zbog svojeg ispada. »A š to je
to?« Promijenila sam temu i pokazala na ukraš enu futrolu koju je nosio sa
sobom.
»Mač.« Otvorio je futrolu i izvadio oštricu.
Aša je bio očaran. »Nikad nisam vidio ništa slično«, priznao je.
»Hetitski je, izrađen od neč eg š to nazivaju ž eljezo. Navodno je č vrš će od
bronce.« Oruž je je imalo krivulju oš triju od ič ega š to sam ikad vidjela, a po
pomno urezanim crtež ima na njegovu drš ku, pretpostavila sam da je bio vrlo
skup.
Ramzes je predao oruž je Aš i koji ga je podigao prema svjetlu. »Tko ti je to
dao?«
»Moj otac, za krunidbu.«
Aš a mi je dodao ž eljeznu oš tricu i ja sam č vrsto uhvatila drž ak svojim
dlanom. »Ovime bi mogao odsjeći Muvataliju glavu!«
Ramzes se nasmijao. »Ili barem njegovu sinu Urhiju.«
Aša nas je oboje pogledao.
»Muvatali je hetitski car«, objasnila sam mu. »Kad on umre, naslijedit ć e
ga njegov sin Urhi.«
»Aš u ne zanima politika«, rekao je Ramzes. »Ali pitaj ga bilo š to u vezi
konja i dvokolica…«
Dvostruka balkonska vrata su se otvorila i Izet je zastala gledajuć i nas.
Nosila je periku od perla ukraš enu amajlijama, a oč ito nadarena osobna
sluškinja nanijela joj je kajal ispod očiju s malim točkicama zlata.
»Troje nerazdvojnih«, rekla je.
Primijetila sam koliko joj je glas nalik na Henuttawyn. Preš la je preko
balkona, a ja sam razmiš ljala odakle joj deben za sandale s draguljima lapisa.
Zlato koje je ostalo nakon smrti Izetine majke potroš eno je na njezino
obrazovanje.
»Što je to?« Spustila je pogled na mač koji sam vratila Ramzesu.
»Za rat«, objasnio je Ramzes. »Zeliš li mož da gledati? Pokazat ć u Aš i i
Nefer kako reže.«
Izet se ljupko namrštila. »Ali peharnik je već ulio vino tvojem ocu.«
Ramzes je oklijevao. Udisao je njezin parfem i vidjela sam koliko je obuzet
njezinom blizinom. Haljina joj se privijala uz obline i isticala njezine
prekrasno kanirane grudi. Zatim sam primijetila ogrlicu od zlata i karneola
na njezinu vratu. Nosila je nakit kraljice Tuye. Kraljica, koja me gledala kako
se igram s Ramzesom otkad smo bili djeca, dala je svoju omiljenu ogrlicu Izet.
Ramzes je pogledao u Ašu, a onda u mene.
»Neki drugi put«, rekao je Aš a susretljivo i Izet je primila Ramzesovu
ruku. Gledali smo kako zajedno odlaze s balkona, a onda sam se okrenula
prema Aši.
»Jesi li vidio što je imala na sebi?«
»Nakit kraljice Tuye«, rekao je ravnodušno.
»Ali zaš to bi Ramzes izabrao ž enu poput Izet? Da, lijepa je. Ali š to to
vrijedi kad ne govori hetitski niti zna pisati klinopisom?«
»Važ no je zato š to faraonu treba ž ena«, rekao je Aš a. »Znaš , mogao je
izabrati tebe — da nije tvoje obitelji.«
Osjeć ala sam se kao da mi je netko istisnuo zrak iz grudiju. Slijedila sam
ga u veliku dvoranu i te sam več eri, kad je objavljeno da ć e Ramzes ož eniti
Izet, osjetila da gubim neš to š to nikad viš e neć u dobiti natrag. Nijedno od
Izetinih roditelja nisu bili ondje vidjeti njezin trijumf. Nije se znalo tko joj je
otac i to bi bio veliki skandal za njezinu majku no umrla je rađajuć i Izet.
Glasnik je objavio ime njezine bake koja ju je odgojila, a nekoć je ž ivjela u
haremu faraona Horemheba. Umrla je prije godinu dana no ta je objava bila
ispravna stvar.
Kad je gozba završ ila, vratila sam se u svoju odaju u kraljevskom dvoriš tu
i tiho sam sjedila za majč inim stolom od ebanovine. Menit mi je brisala kajal
s očiju i crveni oker s usana, a onda mi je dodala stožac tamjana i gledala kako
se spuš tam na koljena pred majč inim naosom. Neki su naosi bili veliki i
granitni s otvorom u središ tu u koje se stavljala skulptura bož anstva i
izboč inom na kojoj se palio tamjan. Međutim, moj je naos bio malen i od
drveta. Bio je oltar koji je moja majka imala još kao djevojč ica, a mož da č ak i
njezina majka prije nje. Kad bih kleknula, dosizao mi je samo do prsa, a iza
drvenih vrata nalazila se statua Mut po kojoj je moja majka dobila ime. Dok
me elegantna bož ica motrila svojim mač jim oč ima, treptajima sam tjerala
suze.
»Što bi se dogodilo da moja majka nije nikad umrla?« pitala sam Menit.
Dadilja je sjela na rub kreveta. »Ne znam, gospo. Ali sjetite se mnogih
nevolja koje su je snašle. Vaša je majka u požaru izgubila sve koje je voljela.«
Prostorije u Malkati koje je zahvatio pož ar nikad nisu obnovljene.
Pocrnjelo kamenje i pougljenjeni ostaci drvenih stolova još uvijek su stajali
iza kraljevskog dvoriš ta, obrasli vinovom lozom i divljim korovom. Kad mi je
bilo sedam godina, nagovorila sam Menit da me povede tamo i kad smo stigli,
stajala sam ukoč eno na mjestu pokuš avajuć i zamisliti gdje je bio moj otac
kad je izbila vatra. Menit je rekla da je pož ar uzrokovala uljana lampa koja je
pala no ja sam č ula vezire kako prič aju o neč em mrač nijem; o zavjeri za
ubojstvo mog djeda, faraona Aya. Te je noć i u vatri nestala cijela moja obitelj:
moj brat, moj otac, moj djed i njegova kraljica. Prež ivjela je samo moja majka
zato š to je bila vani u vrtu. A kad je general Horemheb č uo da je Ay mrtav,
doš ao je u palač u u pratnji vojske i natjerao moju majku na brak. Ona je bila
posljednja kraljevska veza s prijestoljem. Pitala sam se je li Horemheb
osjeć ao ikakvu krivnju kad je prihvatila Ozirisa, još uvijek dozivajuć i ime
mojeg oca. Katkad sam mislila na njezine posljednje tjedne na zemlji. Dok je
Khnum na svojem lonč arskom kotač u oblikovao moj ka, njezin se spremao
poletjeti.
Pogledala sam preko ramena u Menit koja me promatrala tuž nim
pogledom. Nije joj bilo drago kad bih postavljala pitanja o majci, ali uvijek bi
mi odgovorila. »A kad je umrla«, pitala sam premda sam već znala odgovor,
»koga je dozivala?«
Menitino se lice smračilo. »Vašeg oca. I…«
Okrenula sam se zaboravivši na stožac tamjana. »I?«
»I svoju sestru«, priznala je.
Oči su mi se raširile. »Nikad mi to prije nisi rekla!«
»Zato što to nije nešto što ste morali znati«, odgovorila je Menit brzo.
»Ali je li doista bila heretik kao što kažu?«
»Gospo…«
Vidjela sam da ć e Menit izbjeć i moje pitanje i odluč no sam odmahivala
glavom. »Nazvana sam po Nefertiti. Moja majka sigurno nije mislila da joj je
sestra heretik.«
Nitko nije izgovarao Nefertitino ime u palač i i Menit je stisnula usne da
me ne bi ukorila. Raš irila je ruke i pogledala u daljinu. »Problem nije bio u
faraonskoj kraljici koliko u njezinu mužu.«
»Ekhnatonu?«
Menit se nelagodno meš koljila. »Da. On je izbrisao bogove. Uniš tio je
Amonove hramove i Raove slike zamijenio svojim portretima.«
»A moja teta?«
»Ona je napunila ulice svojim slikama.«
»Umjesto bogova?«
»Da.«
»Ali gdje su onda sve nestale? Nikad nisam vidjela niti jednu Nefertitinu
sliku.«
»Naravno da niste!« Menit je ustala. »Sve š to je pripadalo vaš oj teti,
uništeno je.«
»Cak i ime moje majke«, rekla sam i vratila pogled na oltar. Dim tamjana
lebdio je pred licem mač je bož ice. Kad je umrla, Horemheb je sve uzeo. »Kao
da sam rođena bez akhua«, rekla sam. »Bez ijednog pretka. »Jesi li znala da
uč enici u eddubi«, povjerila sam se, »ne uč e o Nefertitinoj vladavini ili o
vladavini faraona Aya ili Tutankhamona?«
Menit je kimnula. »Znam. Horemheb je izbrisao njihova imena iz svitaka.«
»Uzeo im je ž ivote. Vladao je č etiri godine, ali nas uč e da je vladao
nekoliko desetljeć a. Ja znam bolje. Ramzes zna bolje. Ali š to ć e moja djeca
vjerovati? Za njih moja obitelj nije nikad postojala.«
U vrijeme Svetkovine mrtvih, kad Egipć ani posjeć uju posmrtne hramove
svojih predaka, ja nisam imala mjesto gdje bih tamjanom ili posudom ulja
odala poč ast majč inom i oč evom kau. Cak su i njihove grobnice skrivene u
brdima Tebe, sigurne od Atonovih sveć enika i Horemhebove osvete. »Tko ć e
ih se sjećati, Menit? Tko?«
Menit je spustila dlan na moje rame. »Vi.«
»A kad ja odem?«
»Pobrinite se da nikad ne odete iz sjeć anja ljudi. A oni koje zanima vaš a
slava proučit će vašu prošlost i pronaći faraona Aya i kraljicu Mutnođmet.«
»Inače će biti izbrisani.«
»I Horemheb će uspjeti.«
TREĆE POGLAVLJE
Poslušna kao mačka
Visoki sveć enik prorekao je da bi se Ramzes trebao ož eniti dvanaestog dana
mjeseca tota. Taj je datum izabrao kao najpovoljniji dan u sezoni akheta i dok
sam hodala od palač e do Amonova hrama, jezero je već vrvjelo brodicama
koje su donosile hranu i darove za slavlje.
U hramu sam bila vrlo mirna pa me, kad su sveć enici završ ili, č ak ni uč itelj
Oba nije mogao kritizirati. »Sto je bilo, princezo? Nemate koga zabavljati sad
kad su faraon Ramzes i Aša otišli?«
Pogledala sam u naborano lice uč itelja Obe. Kož a mu je bila poput
papirusa, svaki je njezin dio bio iš aran borama. Bila je naborana č ak i oko
nosa. Pretpostavljam da mu je bilo samo pedeset godina no č inio mi se
starim poput ispucale boje u mojim odajama.
»Da, svi su me napustili«, odgovorila sam.
Učitelj Oba se nasmijao, ali nimalo ugodnim glasom.
»Svi su te napustili!« ponovio je. »Svi.« Pogledao je oko sebe na dvije
stotine učenika koji su ga pratili u eddubu kako bi ukazao na što misli. »Učitelj
Paser mi je rekao da si vrlo dobra uč enica, a sad se pitam je li mislio u glumi
ili u jezicima. Mož da ć emo te za nekoliko godina vidjeti u jednoj od
faraonovih predstava!«
Ostatak puta do eddube prehodala sam u tiš ini. Iza sebe sam i dalje mogla
č uti uč iteljev razdraž ujuć i smijeh, a u uč ionici sam bila previš e ljuta da bi me
bilo briga kad je Paser objavio: »Danas ćemo početi učiti novi jezik.«
Ne sjeć am se š to sam nauč ila tog dana ili kako nas je Paser poč eo uč iti
jezik š asu. Umjesto da ga sluš am, zurila sam u djevojku na trš čanoj prostirki s
moje lijeve strane. Nije imala viš e od osam ili devet godina no sjedila je na
č elu razreda gdje bi trebao biti Aš a. Kad je doš lo vrijeme naš eg popodnevnog
obroka, pobjegla je s drugom djevojč icom svoje dobi i tad sam shvatila da
više nemam s kim jesti.
»Tko je za igru kockama?« pitao je Baki.
»Ja ću igrati«, rekla sam.
Baki je pogledao u skupinu dječ aka iza sebe i svi su me gledali s
neodobravanjem. »Mislim… da djevojčicama ne damo igrati.«
»Ali puštate ih svaki dan da igraju.«
»Ali… ali ne danas.«
Drugi dječ aci su kimali i sram mi je zaž ario obraze. Otiš la sam u dvoriš te
kako bih pronaš la mjesto za sebe, a onda sam na kamenoj klupi na kojoj smo
uvijek jeli prepoznala Ašu.
»Aša! Što radiš ovdje?« povikala sam.
Naslonio je svoj lûk od tise na klupu. »I vojnici jedu«, rekao je. Gledao mi je
lice. »Što je bilo?«
Slegnula sam ramenima. »Dečki mi ne daju da igram na kocke s njima.«
»Koji dečki?« pitao je.
»Nije važno.«
»Jest važno.« Glas mu je postao zastrašujući. »Koji?«
»Baki«, rekla sam i kad je Aš a prijeteć i ustao s klupe, povukla sam ga
nazad. »Nije samo on, nego svi, Aš a. Izet je imala pravo. Bili su ljubazni prema
meni zbog tebe i Ramzesa, a sad kad ste obojica otiš li, ja sam suviš na
princeza iz dinastije heretika.« Podigla sam bradu i odluč ila ostati smirena.
»Pa, kako je biti vozač dvokolica?«
Aš a je ponovno sjeo i prouč avao mi lice, ali nije mi trebalo njegovo
suosjeć anje. »Odlič no«, priznao je i otvorio svoju torbu. »Nema klinopisa,
nema hijeroglifa, nema prevođenja beskonač nih Muvatalijevih prijetnji.«
Pogledao je u nebo i iskreno se nasmijao. »Oduvijek sam znao da mi je
suđeno biti u faraonovoj vojsci. Nikad nisam bio baš dobar u tome.« Palcem
je pokazao prema eddubi.
»Ali tvoj otac želi da budeš zapovjednik dvokolica. Moraš biti obrazovan!«
»I to je, nasreću, obavljeno.« Izvadio je kolač od meda i dao mi pola. »Jesi li
vidjela koliko je trgovaca stiglo? Puna ih je palač a. Nismo mogli odvesti konje
na jezero jer je krcato stranim brodicama.«
»Onda bismo trebali otići do pristaništa i vidjeti što se događa!«
Aš a je pogledao oko sebe, ali drugi su uč enici bacali kockice od kostiju i
igrali senet. »Nefer, nemamo vremena za to.«
»Zaš to ne? Paser uvijek kasni, a vojnici se ne vrać aju dok ih trube ne
pozovu natrag. To je dugo nakon š to Paser poč ne. Kad ć emo opet vidjeti
toliko brodova? I sjeti se ž ivotinja koje su mož da dovezli. Konja«, rekla sam
primamljivo. »Možda iz Hatija.«
Pogodila sam prave riječ i. Ustao je sa mnom i kad smo doš lo do jezera,
vidjeli smo dvanaest brodova. Zastavice svih boja vijorile su na povjetarcu i
njihova je bogata tkanina hvatala svjetlost poput jarko obojenih dragulja.
Upravo su se istovarivali teš ki sanduci i, kao š to sam pretpostavila, kao
darovi iz kraljevstva Hati stigli su konji.
»Pogodila si!« uzviknuo je Aša. »Kako si znala?«
»Zato š to ć e svako kraljevstvo poslati poklone. Sto drugo Hetiti imaju, a
da bismo mi to htjeli?«
Doš li smo do pristaniš ta gdje su stotine trgovaca govorili brzo i pazili na
svoju robu. Aš a je ispruž io ruku kako bi pomilovao konja, a č ovjek koji je
pazio na životinje ljutito ga je ukorio na hetitskom.
»Razgovaraš s najbliž im faraonovim prijateljem«, rekla sam oš tro. »Koji
je došao pregledati darove.«
»Govoriš hetitski?« pitao je trgovac.
Kimnula sam. »Da«, odgovorila sam na njegovu jeziku. »A ovo je Aš a,
budući zapovjednik faraonovih dvokolica.«
Hetitski nas je trgovac sumnjič avo pogledao pokuš avajuć i odluč iti vjeruje
li mi ili ne. Naposljetku je oprezno kimnuo. »Dobro. Mož eš mu reć i da odvede
ove konje u faraonove staje.«
Vedro sam se osmjehnula Aši.
»Što je? Što govori?«
»Želi da odvedeš konje u staje faraona Setija.«
»Ja?« uzviknuo je Aša. »Ne! Reci mu…«
Nasmiješila sam se trgovcu. »Rado će dostaviti poklone Hatija.«
Aša je zurio u mene. »Jesi mu rekla ne?«
»Naravno da nisam! U čemu je problem dostaviti nekoliko konja?«
»Kako ću objasniti to što činim?« zavapio je Aša.
Pogledala sam u njega. »Prolazio si ovuda na putu prema palač i. Traž ili su
te da obaviš taj zadatak jer znaš mnogo o konjima.« Opet sam se okrenula
trgovcu. »Prije nego š to odvedemo ove konje iz Hatija, ž eljeli bismo
pregledati i ostale poklone.«
»Što? Što si mu sad rekla?«
»Da najprije želimo pregledati druge poklone.«
Trgovac se namrš tio, Aš a je zadrž ao dah, a ja sam pogledala trgovca
svojim najnestrpljivijim pogledom. Starac je teš ko uzdisao, ali nas je ipak
poveo pristaniš tem, pokraj prekrasno izrezbarenih sanduka izrađenih od
bjelokosti koji su sadrž avali bogatstvo cimeta i mirhe. Bogati su se mirisi
miješali s oštrim morskim zrakom i Aša je pokazao prema dugačkom kožnom
kovčegu. »Pitaj ga što je u njemu!«
Starac je vidio na š to Aš a pokazuje i sagnuo se otvoriti kož ni kovč eg.
Dugač ka mu se kosa prosula po ramenu, zabacio je tri bijele pletenice iza
sebe i izvadio blještavi metalni mač.
Pogledala sam u Ašu. »Željezo«, šapnula sam.
Aš a je posegnuo primiti oruž je i dugač ka je oš trica uhvatila ljetno svjetlo
isto kao što se dogodilo na balkonu s Ramzesom.
»Koliko ih ima?« pitao je Aša.
Cinilo se da je trgovac razumio jer je odgovorio, »Dva. Po jedan za svakog
faraona.«
Prevela sam njegov odgovor i dok je Aš a vrać ao oruž je, primijetila sam
dva vesla od ebanovine. »A čemu ona služe?« pitala sam pokazujući na vesla.
Starac se prvi put nasmijao. »To je za faraona Ramzesa osobno.«
Zaš iljeni krajevi vesla bili su izrezbareni u glave uspavanih patki i trgovac
je gladio glave od ebanovine kao da je perje stvarno. »Njegova će Visost njima
veslati preko jezera dok ga ostatak dvora bude pratio u svojim brodicama.«
Zamislila sam Ramzesa kako se pomoć u tih vesala približ ava Izet dok ona
plovi ispred njega, a crna joj je kosa pokrivena mrež om od perla i
kamenč ić ima lapisa koji blješ te na suncu. Aš a i ja morat ć emo ploviti iza njih i
ne dolazi u obzir da dozivam Ramzesa ili ga vuč em za kosu. Da sam se na
Ramzesovoj krunidbi ponaš ala manje djetinjasto, mož da bih bila izabrana za
njegovu ženu. Onda bi kraljica Tuya meni dala svoju omiljenu ogrlicu.
Hodala sam s Aš om do konjuš nica i te se več eri, kad mi je Menit rekla da
se presvuč em iz kratke haljine u pravu suknju, nisam ž alila. Dopustila sam joj
da mi oko vrata stavi srebrni pektoral i mirno sam sjedila dok mi je u obraze
utrljavala kremu od mirte.
»Kako to da ste večeras tako poslušni?« pitala je sumnjičavo.
Pocrvenjela sam. »Uvijek sam poslušna.«
Pelikanova se kesica izduž ila kad je Menit uvukla bradu. »Pas je posluš an
gospodaru. Vi ste poslušni kao mačka.«
Obje smo pogledale u Tefera koji se opružio na krevetu i neukrotivi je miw
spustio uši uz glavu kao da zna da smo ga ukorile.
»Sad kad je faraon Ramzes odrastao, jeste li i vi odluč ili odrasti?« pitala je
Menit.
»Možda.«
Kad je u velikoj dvorani doš lo vrijeme za jelo, sjela sam na svoje mjesto ispod
podija i vidjela sam da Ramzes ne skida pogled s Izet. Ona ć e za deset dana
postati njegova žena i pitala sam se hoće li me zaboraviti.
Faraon Seti ustao je s prijestolja i kad je podigao ruke, na dvoranu se
spustila tiš ina. »Hoć emo li zasvirati?« pitao je glasno, a kraljica Tuya pokraj
njega kimala je glavom. Celo joj je, kao i uvijek, izgledalo mokro od znoja i
pitala sam se kako tako krupna ž ena mož e podnijeti ž ivot u straš noj vruć ini
Tebe. Nije se zamarala ustajanjem i nosač i lepeza su sa svojim dugač kim
nojevim perima kovitlali namirisani zrak oko nje tako da je č ak i sa stola
ispod podija bilo moguće namirisati njezinu lavandu i lotosov cvijet.
»Zaš to ne bismo č uli neš to od buduć e kraljice Egipta?« predlož ila je ona i
cijeli je dvor pogledao u Izet koja je elegantno ustala sa svojeg stolca.
»Kako Vaše Visosti žele.«
Izet se ljupko naklonila i sporo preš la prostoriju. Kad se približ ila har i
postavljenoj ispod podija, Ramzes se nasmiješ io. Gledao ju je kako se
namješ ta ispred instrumenta, kako pritiš će izrezbareni drveni okvir između
svojih grudi i dok su ritmič ne note odjekivale dvoranom, veziri za mojim
stolom su šaptali. »Prekrasno. Izuzetno prekrasno.«
»Glazba ili djevojka?« pitao je vezir Anemro.
Svi su se muškarci sa stolom zahihotali.
Dan prije Ramzesova vjenč anja s Izet, Paser me pozvao na stranu dok su
drugi uč enici odlazili kuć i. Stajao je na č elu uč ionice okruž en koš arama
papirusa i novih trš čanih pisaljki. Na toplom poslijepodnevnom svjetlu
shvatila sam da nije onako star kako sam uvijek mislila. Tamna mu je kosa
bila zavezana u labaviju pletenicu, a oč i su mu bile ljubaznije nego ikad prije.
Ali kad mi je pokazao da sjednem u stolac nasuprot njega, suze srama
zamaglile su mi vid prije nego što je uopće progovorio.
»Unatoč č injenici da ti tvoja dadilja dopuš ta da trč iš palač om poput
divljeg Setovog djeteta«, poč eo je, »uvijek si bila najbolji uč enik u ovoj eddubi.
Ali u posljednjih deset dana š est puta si propustila nastavu, a tvoj je današ nji
prijevod mogao napraviti i obični radnik iz faraonovih grobnica.«
Pognula sam glavu. »Bit ću bolja«, obećala sam.
»Menit mi je rekla da viš e ne vjež baš jezike. Je li to zbog Ramzesova
vjenčanja s Izet?«
Podigla sam pogled i dlanom obrisala suze. »Otkad nema Ramzesa, nitko
mi se ne ž eli ni približ iti! Svi uč enici u eddubi«, objasnila sam, »pretvarali su
se da su dobri prema meni zbog Ramzesa. Sad kad je on otiš ao, zovu me
heretičkom princezom.«
Paser se namrštio.
Zatim se nagnuo naprijed. »Tko te zvao tako?«
»Izet«, prošaptala sam.
»To je samo jedna osoba.«
»Ali ostali to misle! Znam da misle. A u velikoj dvorani, kad visoki
svećenik sjedi za našim stolom ispod podija…«
»Ja se ne bih zamarao onime š to Rahotep misli. Znaš da je njegov otac bio
visoki svećenik Amona…«
»I kad je moja teta postala kraljica, ona i faraon Ekhnaton dali su ga ubiti.
Znam to. Znač i, Izet je protiv mene, i visoki sveć enik je protiv mene, pa č ak i
kraljica Tuya…« Uguš ila sam jecaj. »Svi su protiv mene zbog moje obitelji.
Zašto me je moja majka nazvala po heretiku?« zavapila sam.
Paseru je bilo neugodno. »Zato š to nije znala da ć e dvadeset i pet godina
kasnije ljudi još uvijek toliko mrziti njezinu sestru.«
Ustao je i ja sam uč inila isto. »Nefertari, moraš nastaviti uč iti hetitski i
š asu. Bez obzira š to se dogodi s faraonom Ramzesom i Aš om, moraš biti
izvrsna u ovoj eddubi. To će biti jedini način da nađeš svoje mjesto u palači.«
»Kao što?« pitala sam očajno. »Žena ne može biti vezir.«
»Ne mož e«, rekao je Paser. »Ali ti si princeza. S tvojim znanjem jezika,
postoji mnogo raznih moguć nosti za tebe. Kao visoka sveć enica, kao pisar
visoke sveć enice, mož da č ak i kao izaslanik.« Paser je posegnuo u koš aru i
izvadio nekoliko svitaka. »Pisma cara Muvatalija faraonu Setiju. Ono š to si
propustila dok si se u palači pretvarala da si bolesna.«
Sigurna sam da su mi obrazi postali blješ tavo grimizni, ali dok sam
odlazila, podsjeć ala sam samu sebe na istinu u Paserovim riječ ima. Ja sam
princeza. Ja sam kći i nećakinja i unuka kraljicā. Čeka me mnogo raznih
mogućnosti.
U dvoriš tu palač e podignut je veliki š ator od bijelog platna gdje ć e se
najvaž niji Ramzesovi gosti č astiti na njegovu svadbenom slavlju. Stotine
sluga jurili su poput mrava ž ureć i iz velike dvorane u š ator i visoko iznad
glava noseć i stolove i stolce. Ispod zlatnog suncobrana, daleko od kaosa,
sestre faraona Setija doš le su nadgledati pripreme. I Izet je bila ondje, s
prijateljicama iz harema.
»Nefer!« povikao je Ramzes preko dvoriš ta. Ostavio je Izet i pož urio
prema meni. Zbog vruć ine je skinuo svoju nemes krunu i ljetno mu je sunce
palilo kosu. Zamiš ljala sam Izet kako provlač i prste kroz njegove
crvenozlatne uvojke i š apuć e mu u uho onako kako bi Henuttawy, kad god bi
se napila, šaputala zgodnim plemićima.
»Nisam te vidio već danima«, rekao je opravdavajuć i se. Ne mož eš ni
zamisliti kako je bilo u dvorani za prijeme. Svaki je dan nova kriza. Sjeć aš li se
kako je lani jezero opalo?«
Kimnula sam. Ramzes je zaklonio oč i rukom. »Pa, to je bilo zato š to Nil
nije poplavio nasipe. A bez poplave koja ć e zaliti zemlju, ovog je ljeta ž etva
bila vrlo slaba. U nekim je gradovima već uzrokovala glad.«
»Ali ne u Tebi«, prigovorila sam.
»Ne, ali jest u ostatku Gornjeg Egipta«, rekao je.
Pokuš ala sam zamisliti glad kad ć e palač a sutra nahraniti tisuć u ljudi.
Goveđi odresci, peč ena patka i janjetina već su se pripremali u kuhinjama, a u
velikoj dvorani č ekale su velike bač ve vina od nara koje ć e se prenijeti u
šator.
Ramzes je vidio moj pogled i kimnuo glavom. »Znam da je teš ko
povjerovati«, rekao je, »ali ljudi izvan Tebe pate. Mi smo imali neš to kiš e, ali
gradovi poput Edfua i Asuana nisu imali ništa.«
»Hoće li onda Teba podijeliti svoje žito?«
»Samo ako ga bude dovoljno. Veziri su ljuti jer je u Egiptu sve viš e
Habirua. Kaž u da ih je gotovo š eststo tisuć a i u vrijeme kad nema dovoljno
hrane za Egipćane, neki od očevih ljudi govore da se trebaju poduzeti mjere.«
»Kakve mjere?«
Ramzes je odvratio pogled.
»Kakve mjere?« ponovila sam.
»Mjere koje će se pobrinuti da nema više Habiru sinova…«
Ostala sam bez daha. »Što? Ne bi dopustio…«
»Naravno da ne! Ali veziri prič aju. Kaž u da nije problem samo u njihovu
broju«, objasnio je Ramzes. »Rahotep smatra da će se Habiru kćeri vjenčati za
Egipćane i postati poput nas ako se ubiju sinovi.«
»Oni jesu poput nas! Uč itelj Amos je Habiru i njegov je narod ovdje već
stotinama godina. Moj je djed doveo Habirue u Tebu kad je osvojio Kanaan…«
»Ali Rahotep govori dvoru da Habiru š tuju jednog boga poput Heretič kog
kralja.« Ramzes je snizio glas tako da ga nije mogao č uti nitko od sluga u
prolazu. »On misli da su oni heretici, Nefer.«
»Naravno da ć e to reć i! I on je bio heretik — visoki sveć enik Atona. Sad
želi pokazati dvoru da je vjeran Amonu.«
Ramzes je kimnuo. »To sam i ja rekao ocu.«
»I što je on rekao?«
»Da Habiru č ine š estinu njegove vojske. Njihovi se sinovi bore rame uz
rame egipatskih sinova. Ali ljudi postaju sve ljuć i, Nefer, i svaki dan je neš to
novo. Suš e ili loš a trgovina ili gusari na Sjevernom moru. Sad dolaze stotine
dostojanstvenika i trebaš vidjeti pripreme. Kad je jutros stigao asirski princ,
vezir Anemro dao mu je sobu okrenutu prema zapadu.«
Sokirano sam pokrila usta. »Nije znao da Asirci spavaju okrenuti prema
izlazećem suncu?«
»Nije, i ja sam mu morao objaš njavati. Premjestio je princa u drugu odaju,
ali Asirci su već bili bijesni. Niš ta se od toga ne bi dogodilo da je Paser pristao
biti vezir.«
»Učitelj Paser?«
»Otac ga je dva puta pitao. Bio bi najmlađi vezir u Egiptu, a i
najinteligentniji.«
»I oba puta je odbio?«
Ramzes je kimnuo. »Ne mogu to razumjeti.« Pogledao je u svitke koje sam
drž ala. »Sto je to?« u Ramzesovim je oč ima bljesnulo, kao da mu je dosadilo
prič ati o vjenč anju i politici. »Meni izgleda kao nekoliko dana posla«, rekao je
i uzeo jedan svitak. »Zar si propuštala nastavu?«
»Vrati mi to!« povikala sam. »Bila sam bolesna.«
Pokušala sam zgrabiti papirus, ali Ramzes ga je podigao visoko u zrak.
»Ako ga želiš«, zadirkivao me, »morat ćeš ga uhvatiti!«
Jurio je dvoriš tem, a ja sam ga lovila s rukama punim svitaka. Odjednom
se kamenjem prosula sjenka i Ramzes je stao.
»Sto to radiš ?« pitala je Henuttawy. Crvena Izidina haljina zavijala joj se
oko stopala. Zgrabila je svitak koji je Ramzes drž ao i bacila ga prema meni.
»Ti si kralj Egipta«, oš tro ga je opomenula i njezin je neć ak pocrvenio. »Zar ne
znaš da si ostavio Izet da potpuno sama odluč uje koji ć e instrumenti svirati
na gozbi?«
Svi troje smo pogledali preko dvoriš ta prema Izet koja mi uopć e nije
izgledala potpuno sama. Bila je okruž ena skupinom prijatelja i međusobno su
se doš aptavali. Ramzes je oklijevao i vidjela sam koliko ga boli š to se
Henuttawy razoč arala u njega. Ipak je ona bila sestra njegova oca. Pogledao
me je ispričavajući se. »Trebao bih joj poći pomoći«, rekao je.
»Najprije te otac ž eli vidjeti u dvorani za prijeme.« Henuttawy je prič ekala
dok Ramzes nije uš ao u palač u, a onda se okrenula prema meni. Njezin je
š amar bio toliko jak da su mi svi Paserovi svici ispali i rasuli se po dvoriš tu.
»Dani u kojima je tvoja obitelj vladala u Malkati gotovi su, princezo, i nikad
viš e neć eš juriti Ramzesa ovim dvoriš tem kao ž ivotinju. On je egipatski kralj,
a ti si dijete koje je tolerirano u ovoj palači.«
Henuttawy se okrenula i otkorač ala prema podignutim bijelim š atorima.
Sagnula sam se pokupiti Paserove zadatke i dotrč alo je nekoliko sluga koje su
vidjele što se dogodilo.
»Gospo, jeste li dobro?« pitali su. Cijelo je dvoriš te vidjelo š to se dogodilo.
»Možemo li vam pomoći?«
Jedan od kuhara iz kuhinje sagnuo se pokupiti razbacane svitke.
Odlučno sam odmahnula glavom. »U redu je. Mogu sama.«
Ali kuhar mi je napunio ruke papirusom. Na ulazu u palač u osjetila sam
ž ensku ruku na ramenu. Pripremila sam se na još Henuttawyna nasilja, no
bila je to njezina mlađa sestra, Woserit.
»Uzmite ove svitke i odnesite ih u njezinu sobu«, naredila je Woserit
jednom od čuvara. Zatim se okrenula prema meni i rekla: »Dođi.«
Pratila sam rub njezina tirkiznog ogrtač a dok je hodala ploč icama palač e
prema sporednoj prostoriji gdje su dostojanstvenici č ekali vidjeti kralja. Bila
je prazna no Woserit je ipak zatvorila teška drvena vrata.
»Što si učinila da si tako razljutila Henuttawy?«
Još uvijek sam zadržavala suze. »Ništa!«
»E pa, ona je odluč na zadrž ati Ramzesa š to dalje od tebe.« Woserit me je
na trenutak gledala. »Sto misliš , zaš to je Henuttawy toliko zainteresirana za
Izet?«
Pretraživala sam Woseritino lice. »Ja… Ja to ne znam.«
»Nisi se zapitala je li mož da Henuttawy obeć ala pomoć i Izet da postane
kraljica u zamjenu za nešto?«
Stavila sam dva prsta na usne š to je bila nervozna navika koju sam
poprimila od Menit. »Ne znam. Sto bi mogla Izet imati, a š to Henuttawy
nema?«
»Niš ta, još . Međutim, tebi moja sestra ne mož e ponuditi nikakav status.
No Izet mož e ponuditi mnogo. A bez Henuttawyne podrš ke, Izet nikad ne bi
bila izabrana za kraljevsku suprugu.«
Pitala sam se zašto mi sve to govori.
»Ima na desetke lijepih djevojaka koje je Ramzes mogao izabrati«,
nastavila je Woserit. »Izabrao je Izet zato š to ju je predlož io njegov otac, a
moj ju je brat preporuč io jer je Henuttawy ustrajala na tome. Ali zašto je moja
sestra tako ustrajna?« navaljivala je. »Kakvom se dobitku nada?«
Mislila sam da Woserit toč no zna š to Henuttawy ž eli i osjeć ala sam se
poraženo.
»Nikad nisi pomislila na to?« pitala je Woserit. »Ovaj ć e te dvor pokopati,
Nefertari, i pridruž it ć eš se svojoj obitelji u anonimnosti ako ne shvatiš ove
političke igre.«
»Pa što da učinim?«
»Sada donesi odluku o svojoj buduć nosti. Uskoro neć eš viš e biti jedina
mlada princeza u Malkati. A ako Izet postane glavna supruga kao š to to
Henuttawy ž eli, neć eš prež ivjeti u Tebi. Moja sestra i Izet izgurat ć e te iz
dvora i završ it ć eš u haremu Mi-Wer.« Za ž enu iz palač e nema gore sudbine
nego završ iti u haremu Mi-Wer okruž enom pustoš i zapadne pustinje. Mnoge
mlade djevojke zamiš ljaju da brak s faraonom donosi spokojan ž ivot
proveden u lutanju vrtovima, ogovaranju u kupališ tima i biranju između
sandala zaš ivenih lapisom ili koraljima — ali istina je sasvim drukč ija.
Naravno, bilo je ž ena, poput Izetine bake, najljepš e i najlukavije, koje su
boravile u haremu najbliž em faraonovoj palač i. Ali Malkatin je harem mogao
primiti samo ogranič en broj ž ena i već ina je bila poslana u udaljene palač e
gdje su bile prisiljene presti i tkati kako bi prež ivjele. Dvorane Mi-Wera bile
su ispunjene starim ženama, usamljenima i ogorčenima.
»Samo se jedna osoba mož e pobrinuti da Izet nikad ne postane glavna
supruga s dovoljno moć i da te otjera odavde«, Woserit je bila uporna. »Osoba
dovoljno bliska Ramzesu koja ć e ga uvjeriti da Izet treba biti samo još jedna
princeza. Ti. Tako da sama postaneš glavna supruga.«
Cijelo sam vrijeme drž ala dah i sad sam ga pustila. Sjela sam na lež aj i
uhvatila drvene ruč ke. »Izazvati Izet?« Pomislila sam na to kako se
suprotstavljam Henuttawy i odjednom mi je pozlilo. »Ne bih to mogla uč initi.
Cak i da ž elim, ne bih mogla«, usprotivila sam se. »Imam samo dvanaest
godina.«
»Neć eš zauvijek imati dvanaest. Ali moraš se poč eti ponaš ati poput
egipatske princeze. Moraš prestati trč ati palač om poput haremske
djevojčice.«
»Ja sam nećakinja heretika«, šapnula sam. »Veziri to ne bi nikad prihvatili.
Rahotep…«
»Rahotep se može zaobići.«
»Ali mislila sam da ću učiti u eddubi i postati izaslanik.«
»A tko imenuje izaslanike?« pitala je Woserit.
»Faraon.«
»A kad mog brata viš e ne bude? Ne zaboravi, faraon Seti stariji je od mene
dvadeset godina. Kad ga pozove Oziris, tko će onda imenovati izaslanike?«
»Ramzes.«
»A kad Ramzes ode u rat?«
»Njegovi veziri«, nagađala sam. »Ili visoki svećenik Amona. Ili…«
»Faraonova glavna supruga?«
Zurila sam u mozaik rijeke na zidu. Riba je plivala jarko obojenim
ploč icama dok su ribari besposleno lež ali na riječ nim obalama. Zivjeli su
mirnim ž ivotima. Bili su bezbriž ni. Ribarev se sin nije morao brinuti š to ć e
postati kad navrš i petnaest godina. Sudbina mu je bila određena. »Ne mogu
zaratiti s Izet.«
»Neć eš morati«, rekla je Woserit. »Moja je sestra već poč ela rat. Ti ž eliš
biti izaslanik, Nefertari, ali kako ć eš to ostvariti u Izetinoj i Henuttawynoj
Tebi?«
»Ne mogu izazvati Henuttawy«, rekla sam potpuno uvjereno.
»Mož da ne sama. Ali ja ti mogu pomoć i. Nisi jedina koja ć e patiti ako Izet
postane glavna ž ena. Henuttawy bi me vrlo rado protjerala u hram u
Fayyumu.«
Htjela sam je pitati zaš to, no nije ponudila objaš njenje. Tada sam se sjetila
da nikad nije razgovarala sa sestrom u velikoj dvorani, premda su sjedile za
istim stolom ispod postolja.
»Neć e uspjeti«, nastavila je Woserit, »ali to je zato š to sam ja spremna
ustati protiv nje kako bih je zaustavila. Nekad odlazim na bratove gozbe
samo da bih se pobrinula da mi Henuttawy ne uništava ugled.«
»Ali ja ne ž elim imati nikakve veze s dvorskom politikom«, usprotivila
sam se.
Woserit mi je prouč avala lice kako bi vidjela mislim li to ozbiljno. »Uskoro
ć e ti ž ivot biti sasvim drukč iji, Nefertari. Mož da ć eš promijeniti miš ljenje u
vezi suprotstavljanja Izet. Ako se to dogodi, znaš gdje me možeš naći.«
Ponudila mi je svoju ruku i kad sam je primila, polako me ispratila do
vrata. Vani su poploč ani hodnici bili ispunjeni už urbanim slugama. Jurili su
naokolo noseć i svijeć e i stolce za svadbeno slavlje. Još deset dana, a Izet je
bila jedina tema o kojoj se u palač i prič alo. Sto ako ć e uvijek biti tako i ako
uzbuđenje nove princeze, a mož da i djeteta, znač e da sam zauvijek izgubila
Ramzesa? Gledala sam Woserit kako nestaje kroz vrata palač e, a sluš kinje
koje su laš tile ploč ice palminim uljem brzo su se ustale i naklonile joj se dok
je prolazila. Sluš ala sam njihovo oduš evljeno brbljanje o slavlju dok se kroz
buku nije probio glas moje dadilje.
»Gospo!«
Okrenula sam se i vidjela Menit kako mi se približ ava noseć i koš aru s
mojim najboljim haljinama.
»Gospo, gdje ste bili?« zavapila je. »Poslala sam sluge u eddubu da vas
nađu! Premješ taju vam odaje!« Uzela je moju ruku, kao š to je to uč inila i
Woserit, i posrtala sam drž eć i korak s njom dok je prolazila kroz hodnike.
»Gospa Izet ć e dobiti vaš u sobu! Doš la je kraljica Tuya i rekla da se Izet seli iz
harema.«
»Ali u kraljevskom dvoriš tu ima bezbroj soba«, protestirala sam. »I dvije
su prazne!«
»Gospa Izet smatra da su vaš e odaje namijenjene princezi. Buduć i da ć e
sad ona biti princeza najvišeg ranga u Malkati, tražila je vašu sobu.«
Zastala sam u hodniku ispod slike bož ice Maat koja drž i vagu istine. »I
kraljica je nije odbila?«
»Nije, gospo.« Menit je odvratila pogled. »Upravo se useljava i ponijela
sam što sam mogla. Ali zahtijevala je da noćas spava ondje.«
Zurila sam u Menit. »A kamo da ja pođem? Od rođenja sam bila u toj sobi.
Otkad je moja majka…« Oči su mi se napunile suzama.
»Oh, ne, gospo. Nemojte plakati. Nemojte plakati.«
»Ne plačem«, tvrdila sam, ali tople su mi suze jurile niz obraze.
»Naš li su vam novu sobu koja je jednako lijepa«, obeć ala je Menit.
»Također je u kraljevskom dvoriš tu.« Spustila je koš aru i zagrlila me. »Gospo,
još ćete imati mene. Još ćete imati Tefer.«
Progutala sam jecaj. »Trebali bismo poć i prije nego š to Izet odluč i da ž eli i
moje sanduke od ebanovine«, rekla sam ogorčeno.
Menit se uspravila. »Niš ta š to je vaš e neć e nestati«, obeć ala je. »Vidjela
sam je s ogledalom vaš e majke od zlata i lapisa i naredila sam slugama da
gledaju sve.«
»Nefer!«
Na dnu hodnika stajao je Ramzes i dok nam je prilazio, Menit je izvadila
mali komad tkanine i brzo mi obrisala suze s lica. No Ramzes je vidio da sam
plakala.
»Nefer, što se događa?«
»Gospa Izet seli se iz harema«, objasnila je Menit, »u princezine odaje. To
je jedina soba u kojoj je moja gospa ikad ž ivjela, u kojoj je noć u gleda majč ina
slika, možete razumjeti da je uzrujana.«
Ramzes je pogledao u mene i obrazi su mu zaž arili od gnjeva. »Tko je dao
dopuštenje za to?« pitao je.
»Mislim kraljica, Vaša Visosti.«
Ramzes je zurio u Menit, onda se oš tro okrenuo na peti i zapovjedio:
»Čekajte me ovdje.«
Pogledala sam svoju dadilju. »Ide li je pokuš ati nagovoriti da se
predomisli?«
»Naravno! Mogla je tražiti bilo koju sobu. Zašto baš vašu?«
»Zato što je najbliža Ramzesovoj.«
»A tko kaž e da njezina odaja mora biti vrata do faraonovih? Ona nije
glavna žena.«
»Nije još «, rekla sam bojaž ljivo. Cekale smo u hodniku i kad se Ramzes
vratio, vidjela sam mu lice i uhvatila Merit za ruku. »Rekla je ne«, š apnula sam
joj.
Ramzes je izbjegavao moj pogled. »Majka kaž e da je premješ taj već
obavljen i da ne mož e pogaziti svoju riječ .« Oč i su nam se srele i izgledao je
iskreno nesretan. »Zao mi je, Nefer.« Kimnula sam i dodao je: »Majka ž eli da
se vratim u dvoranu za prijeme. Ali ako neš to trebaš …« Riječ i su mu utihnule.
»Sve su ti sluge na raspolaganju…«
Odmahnula sam glavom. »Menit je tu.«
»Majka kaž e da ć eš i dalje biti u kraljevskom dvoriš tu. Pobrinuo sam se za
to.«
Slabaš no sam se osmjehnula. »Hvala ti.« Vidjela sam da ne ž eli prvi otić i
pa sam uzela Menitinu koš aru i odluč no rekla: »Trebale bismo poć i. Ceka nas
mnogo pakiranja.«
Ramzes nas je gledao kako odlazimo niz hodnik, a onda sam zatvorila oč i
kad sam čula da se okrenuo i koraci su mu utihnuli.
U mojoj je sobi bio kaos. Parfemi i ogrlice koji su dvanaest godina stajali u
mojim sanducima od ebanovine natrpani su u koš are bez imalo brige da
ostanu č itavi. Moja ploč a za senet već je uklonjena, ali nekome su ispali
dijelovi za igranje pa su se otkotrljali po podnim ploč icama i razbacali
posvuda.
»Sto je ovo?« vikala je Menit i Izetine su se sluš kinje iz harema ukopale na
mjestu. Cak su i kraljevske osobne sluš kinje gledale u Menit raš irenih oč iju
punih straha. »Tko je odgovoran za ovo?« zahtijevala je ona, a kad nitko nije
odgovorio, poč ela se probijati između koš ara i sanduka. »Netko ć e sve ovo
pospremiti! Nitko se neć e prema stvarima princeze Nefertari odnositi s
takvim nemarom!«
Sluš inje su odmah poč ele skupljati razbacane predmete, a Menit je stajala
iznad njih s rukama na bokovima. Ja sam stajala na vratima i primijetila sam
da su Izetine stvari stavljene na novi kozmetič ki stol. Ondje je bila lepeza od
bjelokosti i nojevog perja te mrež asta haljina od perli od fajanse u koš ari.
Netko joj je sve to kupio, shvatila sam. Pitala sam se jesu li to svadbeni pokloni
od Ramzesa jer si nitko iz harema nije mogao priuš titi takve luksuzne stvari.
Uza zid, gdje je prije stajao moj krevet, postavljen je pozlać eni krevet, a oko
njegovih je stupova zamotana srebrna tkanina koja ć e se noć u spustiti i š tititi
Izet od mjeseč eva svjetla koje ć e padati po zidovima s plavim ploč icama.
Mojim zidovima.
»Znam da si mala, ali radije ne bih hodala preko tebe, Nefertari.« Izet je
proš la pokraj mene s rukama punima haljina i prije nego š to sam stigla
odgovoriti, vidjela sam majč in drveni naos. Da bi mogli premjestiti oltar, s
njega je skinuta Mutina igura od zlata i ebanovine i dah mi je zastao u grlu
kad sam vidjela da je kipić razbijen na pola.
»Razbila si mi majč in kip?« vrisnula sam i metež u prostoriji potpuno se
zaustavio. Otiš la sam do bož ice kojoj se moja majka molila dok je bila
djevojč ica i uzela je u ruke. Njezina mač ja glava bila je odvojena od tijela, ali
osjećala sam kao da je moje tijelo razbijeno.
»Nisam je razbila«, rekla je Izet brzo. »Nisam je ni takla.«
»Tko onda jest?« povikala sam.
»Mož da jedna od sluš kinja. Ili Woserit«, rekla je brzo. »Bila je ovdje.« Izet
je pogledala preko ramena u druge žene i lica su im bila puna straha.
»Zelim znati tko je to uč inio!« rekla je Menit s prijetnjom u glasu i Izet je
preplaš eno zakorač ila unatrag. »Woserit sigurno ne bi dirala oltar moje
gospe! Jesi li ti razbila kip božice?«
Izet se sabrala. »Znaš li ti uopće s kim razgovaraš?«
»Znam vrlo dobro s kim razgovaram!« odgovorila je Menit, a njezino
malo, razjareno tijelo treslo se od bijesa. »S unukom haremske žene.«
Izetine je obraze oblilo crvenilo.
Menit se okrenula. »Idemo!« rekla mi je oš tro. U hodniku je uzela razbijeni
kip iz mojih ruku. »Niš ta se dobro neć e dogoditi toj š korpiji. Ne brinite se za
oltar, gospo. Odnijet ću ga dvorskom kiparu da ga popravi.«
Ali ja se, naravno, nisam mogla prestati brinuti. Ne samo u vezi majč ina
oltara, koji mi je bio draž i od svega š to sam imala, nego i u vezi Woseritina
upozorenja. Njezine su mi riječ i odzvanjale u glavi poput melodija koje smo
pjevali u Amonovu hramu. Zivot mi se već mijenjao i to ne nabolje. Pratila
sam Menitine ljutite korake do svoje nove sobe na drugoj strani dvoriš ta. Kad
smo stigli, otvorila je teš ka drvena vrata i ispustila neobič no zadovoljan zvuk
iz grla. »Vaša nova odaja«, rekla je.
Soba je imala prozore od stropa do poda i pogled na zapadne brež uljke
Tebe. Vidjela sam da je Tefer već pronaš ao svoje mjesto na balkonu gdje je
sjedio ponosan i siguran poput leoparda. Sve je u vezi sobe bilo
veličanstveno. Od popločanog balkona do srebrnih i bjelokosnih umetaka koji
su sjajili sa slika bož ice Hator na zidovima. Sokirano sam se okrenula prema
Menit. »Ali ovo je Woseritina soba!«
»Jutros ju vam je prepustila, dok ste bili u eddubi«, odgovorila je.
Znač i, kad smo jutros razgovarale, Woserit je već znala da je Izet zauzela
moje odaje. »Ali gdje će ona boraviti kad dođe u palaču?«
»Uzet ć e gostinjsku sobu«, odgovorila je Menit, a zatim me znatiž eljno
pogledala. »Oč ito je da se zanima za vas.« Kad nisam niš ta odgovorila,
primamljivo me upitala: »Želite li vidjeti garderobu?«
U većini odaja garderoba je bila vrlo mala s taman dovoljno prostora za tri
ili č etiri sanduka i stol s glinenim glavama za pravilno drž anje perika. U mojoj
staroj odaji u garderobu nije moglo stati č ak ni bronč ano zrcalo. Ali
Woseritina je garderoba bila gotovo jednako velika kao i spavaonica. U nju ne
samo da je moglo stati moje bronč ano zrcalo nego se unutra nalazio i
vapnenač ki tuš u koji se izlijevala voda iz srebrnih posuda. Pokraj prozora s
pogledom na vrtove Menit je namjestila moj ormarić za š minkanje. Otvorila
sam ladice kako bih vidjela svoje stvari u njihovu novom domu. Tu su bile
moje č etke i posudice s kajalom, britvice i č eš ljevi. Cak je i majč ino zrcalo, u
obliku ankha s glatkom drškom od fajanse, bilo pažljivo položeno.
»Da mi visoka sveć enica nije dala svoje odaje«, pitala sam, »gdje bih
otišla?«
»U neku drugu sobu u kraljevskom dvoriš tu«, rekla je Menit, »uvijek ć ete
ostati u kraljevskom dvorištu, gospo. Vi ste princeza.«
Princeza nekog drugog dvora, pomislila sam ogorč eno dok mi se meko
tijelo trljalo o nogu.
»Vidite?« dodala je Menit prisilnom veseloš ću. »Teferu se sviđa novi
dom.«
»A ti ć eš i dalje biti vrata do mene u sobi za dadilje?« Pogledala sam preko
sobe i blizu podnožja kreveta vidjela sam drvena vrata.
»Naravno, gospo.«
Te sam se več eri popela na krevet s Teferom dok mi je Menit s drugog
kraja sobe uputila kritič ki pogled. Sve je bilo na mjestu. Moje posude od
alabastera u obliku uspavanih mač aka bile su poslagane po prozorskim
daskama, a pojas od karneola koji ć u sutra nositi uredno je spremljen zajedno
s mojom haljinom. Preseljene su sve moje kutije i sanduci, ali oltara nije bilo.
Večeras će Izet spavati ispod mozaika Mut koji je moja majka nabavila.
Probudila sam se u Woseritinoj sobi prije nego se sunč evo svjetlo provuklo
kroz zavjese od trske.
»Tefer?« prošaptala sam. »Tefer?«
Ali Tefer je nestao, vjerojatno u lovu na miš a ili u potrazi za hranom u
kuhinji. Pridigla sam u istom krevetu u kojem sam spavala kao dijete, a onda
sam naslonila glavu na jastuke i prouč avala meni potpuno nepoznate zidove.
Iznad vrata nalazila se slika majke-bož ice Hator u obliku plave i ž ute krave, a
između rogova joj je izlazeć e sunce. Ispod prozora su preko plavih i bijelih
ploč ica poskakivale ribe, a u ljuskama su imale umetke od sedefa. Blizu
balkona Hator je prikazana kao ž ena odjevena u sveti menat, ogrlicu od perli
s amuletom koji je mogao zaš tititi nositelja od č arolija. Sjetila sam se majč ine
slike u mojoj staroj sobi i pomislila sam kako ć e biti zbunjena kad ondje
umjesto mene vidi Izet. Znala sam da ta slika nije niš ta viš e od pigmenta i
tinte, za razliku od slike u posmrtnom hramu u koji se na svaku Svetkovinu
mrtvih vrać a ka. Ipak, majč in me crtež gledao viš e od dvanaest godina, a sad
je Izet bila u toj sobi s druge strane dvoriš ta i pripremala se za svoje
vjenč anje. Pogledala sam u kut gdje je trebao biti majč in naos i ljutnja mi je
zamaglila vid. Woserit me upozorila. Rekla je da ć e me Izet pokuš ati istjerati
iz Tebe.
Poš la sam s uljanom svjetiljkom u garderobu i sjela za ormar za
š minkanje vadeć i kuglice tamjana i trljajuć i ih ispod pazuha. Zavezala sam
kosu i prouč avala si lice u ulaš tenoj bronci. Woserit je vjerovala da se mogu
suprotstaviti Izet, ali š to bi se na meni uopć e moglo usporediti s Izetinom
ljepotom? Prouč avala sam svoj odraz, okretala lice u jednom pa u drugom
smjeru. Prvo moj osmijeh. Usne su mi bile zakrivljene poput strijelč evog lû ka
tako da sam uvijek izgledala kao da se cerim. A onda moje oč i. Bile su zelenilo
plitke vode dodirnute suncem.
»Gospo?« č ula sam Menit kako otvara vrata sobe i kad je vidjela da mi je
krevet prazan, požurila je u garderobu. »Gospo, zašto ste već budni?«
Okrenula sam se od zrcala i osjetila sam snaž nu odluč nost. »Zelim da me
danas učiniš lijepom poput Izide.«
Menit je zakoračila unatrag, a onda joj se licem polako raširio osmijeh.
»Zelim da mi doneseš moje najskuplje sandale«, rekla sam odluč no, »i
našminkaj mi oči svakim komadićem zlata koji uspiješ naći u palači.«
Menit se veselo smijala. »Naravno, gospo.«
»I donesi mi majč in najdraž i ovratnik. Onaj koji vrijedi stotinu debena u
zlatu.«
Sjedila sam pred majč inim ogledalom i polako disala kako bih se smirila.
Kad se Menit vratila s majč inim nakitom, stavila je zdjelu sa smokvama na
moj stol. »Morate jesti i pri tome ne mislim na č ač kanje po hrani poput bijele
čaplje.« Jurila je oko mene skupljajući češljeve i perle za moju kosu.
»Što će se danas dogoditi?« pitala sam.
Menit je sjela na stolac pokraj mene i stavila moje stopalo u svoje krilo
razmazujuć i mi kremu između nož nih prstiju. »Najprije ć e faraon Ramzes
zaploviti do Amonova hrama gdje ć e visoki sveć enik potvrditi onu š korpiju
za njegovu ženu. Nakon toga slijedi slavlje.«
»A Izet?« pitala sam.
»Ona ć e biti egipatska princeza i provodit ć e vrijeme u dvorani za prijeme
pomaž uć i faraonu Ramzesu u upravljanju Egiptom. Sjetite se svih molbi koje
kralj mora pečatiti. Faraonovi veziri pregledaju tisuće zahtjeva, a stotine onih
koje odobre moraju doć i faraonu po posljednju suglasnost. Faraon Seti i
kraljica Tuya već mu pomažu, ne može sve stići sâm.«
»Znač i, sad ć e Izet davati svoje odobrenje?« Pomislila sam koliko je Izet
mrzila uč iti. Radije bi bila na kupališ tu nego prevodila klinopis. »I misliš li da
će je Ramzes postaviti za glavnu ženu?«
»Nadajmo se da je naš novi faraon pametniji od toga.« Ukrutila mi je
periku pč elinjim voskom i smolom, a zatim zamijenila perle razbijene u
skladiš tenju. Potroš ila je mnogo vremena na moj kajal, miješ ala ga je s
palminim uljem sve dok nije bio savrš eno gladak, a onda ga najtanjom
č etkicom koju sam ikad vidjela nanijela na moje kapke. Kad me okrenula
prema zrcalu, udahnula sam. Prvi put u ž ivotu izgledala sam starije od svojih
dvanaest godina. Lice mi je bilo premalo za š iroke crte kajala kakve su nosile
ž ene poput Izet i Henuttawy, ali tanke crne crte koje mi je Menit povukla od
unutraš njosti kapaka do sljepooč nica doista su laskale mome licu.
Karneolske perle koje je uplela u moju periku bile su usklađene s velikim
draguljima karneola na skarabejskom pojasu. A malo dragocjene zlatne
prašine koju je puhnula na vlažni kajal naglasilo je filigran mojih sandala.
Okrenula sam se prema Menit i zavezala mi je majč ine dragulje oko vrata,
a onda pustila pramenove perike da padnu na svoje mjesto.
»Lijepi ste poput Izide«, rekla je. »Ali samo ako sjedile poput dame. Danas
ne smijete trč ati naokolo s faraonom Ramzesom i Aš om. Ovo je vjenč anje i
prinčevi od Babilona do Punta vidjet će budete li se ponašali poput djeteta.«
Odlučno sam kimnula. »Neću trčati.«
Menit me prouč avala. »Bez obzira š to faraon bude htio. On je sad kralj
Egipta i mora se tako ponašati.«
Zamislila sam Izet u svojoj sobi i sve š to ć e raditi s Ramzesom ispod slike
moje majke kad padne noć. »Obećajem.«
Slijedila sam Menit kroz prepune hodnike palač e. Vani, iza platnenog
paviljona, stotine su se dvorjana skupile blizu pristaniš ta odakle ć e brodovi
zaploviti prema Amonovu hramu. Nije još bilo ni Ramzesa ni Izet i Menit je
podigla suncobran iznad naš ih glava kako bi nas zaš titila od zasljepljujuć e
vruć ine. Nisam vidjela nikog od uč enika iz eddube, ali Aš a me uoč io s druge
strane dvorišta i zazvao me. »Nefer!«
»Zapamtite što sam rekla«, rekla je Menit strogo.
Kad mi se Aš a približ io, razrogač io je oč i. Primijetio je moj š iroki,
karneolski pojas i zlato koje mi je svjetlucalo iznad oč iju. »Prekrasna si,
Nefer«, rekao je.
»Nisam se ja promijenila«, rekla sam naprasno i Aš a je ustuknuo
iznenađen mojom ozbiljnošću. »Nego svi drugi!«
»Misliš na svoje odaje.« Aš a je pogledao u Menit koja se pravila kao da ne
sluš a. »Istina. I uč inila je to iz pakosti.« Aš a je stiš ao glas. »Mož da je prema
Ramzesu sva mila i draga, ali mi znamo istinu. Mogu mu reći…«
»Ne«, odmah sam ga prekinula. »Mislit će da si zloban i ljubomoran.«
Jezerom je odjeknuo zvuk trube i iz palač e je izaš la Izet. Znala sam da ć e,
nakon š to dođe do pristaniš ta, sama zaploviti prema Amonovu hramu na
istoč noj obali. Ramzes ć e ploviti u lađi iza nje i dvor ć e ih slijediti u
brodovima ukraš enima srebrnim zastavicama i zlatom. Kad visoki sveć enik
proglasi Izet princezom, vratit ć e se s Ramzesom u njegovu brodu i nosit ć e
njegov obiteljski prsten kao simbol njihova sjedinjenja. Onda ć e je Ramzes
iznijeti na pristaniš te i prenijeti preko praga palač e gdje ć e zajedno nestati.
Vratit ć e se kasnije te več eri na gozbu. Trenutak kad je prenese preko praga
Malkate označ it ć e njihovo vjenč anje. Niš ta š to su sveć enici uč inili u hramu
neć e ih uč initi vjenč anima u Amonovim oč ima ako je on ne unese unutra i u
jednom sam ludom trenutku pomislila da bi mogao odbiti. Mogao bi shvatiti
da Izet nije ruža za kakvu se izdaje nego trn, i promijeniti svoju odluku.
Ali to se, naravno, nije dogodilo. Umjesto toga smo plovili rijekom u dugoj
lotili brodova i ljudi su niz cijelu obalu poč eli klicati Izetino ime. Zene su
podigle bjelokosne č egrtaljke iznad glava, a oni koji si nisu mogli priuš titi taj
luksuz koristili su ruke dok su klicali Izet. Bilo je kao da se bož ica spustila na
zemlju. Djeca su puš tala cvjetove lotosa u vodu, a male djevojč ice koje bi joj
ugledale lice, zaplakale bi. Kad smo doš li do hrama, Ramzes je uzeo Izet za
svoju ž enu i na povratku su ih doč ekali povici tisuć a gostiju. Zatim ju je
podigao preko praga i zajedno su nestali u palači.
Na gozbi nije bilo određenog rasporeda sjedenja pa mi se Aša pridružio za
stolom vezira. »Dakle, Izet je sad princeza«, rekao je. Pogledao je iz š atora
prema dvostrukim vratima palač e. »Barem je neć eš viš e morati gledati.
Stalno će biti u dvorani za prijeme.«
»Da. S Ramzesom«, naglasila sam.
Ali Aš a je odmahnuo glavom. »Ne. Ramzes ć e biti sa mnom. Idemo u rat s
Hetitima.«
Spustila sam pehar s vinom. »Kako to misliš?«
»Grad Kadeš pripadao je Egiptu još od vremena Tutmozisa. Heretič ki je
kralj dopustio Hetitima da zauzmu Kadeš i svi luč ki gradovi koji su uč inili
Egipat bogatim, sad obogać uju Hetite. Faraon Seti to viš e neć e trpjeti.
Ponovno je osvojio sve zemlje koje je Heretik izgubio i ostao je još jedino
Kadeš.«
»Znam to«, rekla sam nestrpljivo. »Sve sam to uč ila s Paserom. Ali nikad
nije rekao da se Egipat priprema za rat sad.«
Aša je kimnuo. »Vjerojatno u mjesecu paofiju.«
»Ali š to ako Ramzes pogine? Sto ako se ti vratiš osakać en? Aš a, vidio si
vojnike…«
»To se nama neć e dogoditi. Ovo nam je prva bitka. Bit ć emo dobro
zaštićeni.«
»Faraon Tutankhamon bio je dobro zaš tić en pa to nije spriječ ilo
prevrtanje njegove dvokolice. Umro je od slomljene noge!«
Aš a mi je stavio ruku oko ramena. »Od kralja se oč ekuje da povede svoje
ljude u bitku. Šteta što nisi rođena kao muškarac, Nefer. Mogla bi poći s nama.
No vratit ćemo se«, obećao je olako. »I vidjet ćeš. Ništa se neće promijeniti.«
Te mi je več eri Menit donijela š tap od voska. Drž ala je njegov vrh na plamenu
svijeć e, a onda ga polako kapala na papirus. Cekala sam dok se kapljice nisu
stvrdnule, a onda sam pritisnula svoj peč atni prsten u vosak. Zatim sam
predala pismo Menit.
»Jeste li sigurni da ga ž elite poslati, gospo? Mož da da razmislite nekoliko
dana?«
Odmahnula sam glavom. »Ne, sigurna sam.«
ČETVRTO POGLAVLJE
Hatorini običaji
Na moj trinaesti Dan imenovanja, poš la sam, kao i inač e, u eddubu. Pred
vratima sam izula sandale, ali unutra Paser nije sjedio za svojim stolom. Po
prvi put otkad mi je bio uč itelj, Paser nije doš ao na nastavu. Na trš čanim
prostirkama učenici su već pričali među sobom.
»Nefertari!« povikao je Baki. »Jesi li čula?«
Izvadila sam pisaljku od trske i bočicu tintu. »Što?«
»Paser nam neće više biti učitelj. Postao je vezir faraona Ramzesa.«
Ustala sam s prostirača. »Kad se to dogodilo?«
»Juč er. Otac mi je jutros rekao.« Onda mi se nasmiješ io tako š iroko da
sam mu mogla vidjeti iskrivljene zube. »I dobit ćemo novog učitelja!«
Na vratima se pojavila ž ena. Uč enici su skoč ili na noge i za razliku od
onog puta kad se u eddubi pojavila Henuttawy, duboko su se naklonili kad je
uš la Woserit. Bila je odjevena u dugu plavu Hatorinu haljinu. Nosila je
nauš nice, narukvice i pojas od lapisa, a na glavi krunu koja je na vrhu bila
ukrašena malim rogovima.
»Nefertari«, rekla je. »Vrijeme je.«
Svi su me uč enici pogledali oč ekujuć i objaš njenje, a kad su mi riječ i zapele
u grlu, Woserit je pojasnila. »Dolazi vam novi uč itelj. Ali vrijeme koje je
princeza Nefertari provela s vama je gotovo. Pridruž it ć e mi se kako bi
naučila Hatorine običaje.«
Prostorijom je odjeknuo kolektivni uzdah, ali Woserit mi je pogledom
rekla da se nasmiješ im i krenem i dok sam prolazila pokraj znatiž eljnih lica,
shvatila sam da je važ an dio mojeg ž ivota upravo završ io. Viš e me nijedan
uč itelj neć e č ekati. I premda sam uvijek mislila da ć u se, kad moji uč enič ki
dani završ e, osjeć ati poput ž ivotinje puš tene iz kaveza, viš e sam se osjeć ala
poput ptice koju su izgurali iz gnijezda i rekli joj da mora letjeti.
Slijedila sam Woserit niz stazu uz jezero i č inilo se da nije primjeć ivala
moj nemir. »Jutros sam posjetila Menit«, rekla je. »Tvoje najvaž nije stvari
spakirane su i zaplovit ćemo čim se ukrcaju na Hatorin brod.«
Grad Teba podijeljen je na dva dijela. Na zapadnoj obali Nila nalazi se
palač a Malkata, a na istoč noj su svi naš i najvaž niji hramovi. Svaki hram ima
vlastiti brod i njime se Woserit vozila svakog poslijepodneva kad bi dolazila u
dvoranu za prijeme ili naveč er kad bi posjeć ivala brata u velikoj dvorani. Ja
sam dvanaest godina ž ivjela u istoj odaji u palač i, a sad ć u se u roku od
petnaest dana dva puta seliti. Mož da je Woserit ipak razumjela viš e nego š to
je pokazivala jer joj se glas smekšao.
»Ponovna selidba i opraš tanje neć e biti tako straš ni kao š to misliš «,
obećala je.
U dvoriš tu ispred moje odaje okupila se mala skupina koja je promatrala
sluš kinje kako skupljaju moje stvari. Kad sam ugledala Ramzesa i Aš u, srce mi
je poskočilo.
»Nefer!« povikao je Aša i Woserit je podigla obrve.
»Nefertari!« ispravila ga je kad se približio. »U Hatorinu će hramu biti pod
svojim pravim imenom Nefertari«, objasnila je Woserit. »Ramzese.«
Pristojno se naklonila nećaku. »Ostavit ću vas da se pozdravite.«
Woserit je nestala u mojoj sobi, a Ramzes i Aša odmah su progovorili.
»Kako to ona misli?«
Slegnula sam ramenima. »Odlazim.«
Ramzes je izvalio: »Kamo odlaziš?«
»U Hatorin hram«, odgovorila sam.
»Molim? Da bi postala sveć enica? Da bi č istila ploč ice i palila tamjan?«
pitao je Aša.
Sigurna sam da je njegov š ok djelomice dolazio i od toga š to je znao da
sveć enice moraju proć i obuku od dvanaest mjeseci. I premda se smiju
udavati, mnoge to nikad ne učine.
Potisnula sam ž elju da se predomislim. »Da. Ili mož da da budem hramski
pisar.«
Ramzes je pogledao u Ašu da vidi vjeruje li on u to što čuje. »Ali zašto?«
»Sto drugo da radim?« pitala sam iskreno. »U ovoj palač i nema mjesta za
mene, Ramzese. Ti si sad ož enjen i mjesto ti je u dvorani za prijeme. I uskoro
ćeš poći u rat s Ašom.«
»Ali to neć e trajati godinu dana!« rekao je Ramzes. Izet je uš la u dvoriš te i
kad je vidjela da je Ramzes sa mnom, zastala je na mjestu. »Izet«, pozvao ju je,
»dođi i pozdravi se.«
»Zašto? Zar nas princeza napušta?« upitala je.
»Ide u Hatorin hram«, rekao je Ramzes kao da još ne vjeruje. »Postati
svećenica.«
Dok nam se približ avala, Izet je namjestila najsuosjeć ajniji izraz lica.
»Ramzesu ć e biti veoma ž ao š to odlaziš . Uvijek mi govori da si mu poput
male sestrice.«
Nasmijala se kad je rekla male, a ja sam si pregrizla jezik da ne bih rekla
nešto zločesto.
»Prava je š teta š to nismo znali ranije. Pripremili bismo oproš tajno
slavlje.« Pogledala je u Ramzesa kroz duge trepavice. »Naposljetku, neć e se
više vratiti.«
»Naravno da ć e se vratiti«, odvratio je Ramzes. »Obuka za sveć enicu traje
godinu dana.«
»Ali onda će služiti Hator. Na drugoj strani rijeke.«
Ramzes je bio š okiran i na trenutak sam pomislila da bi me mogao
zagrliti, č ak i ispred Izet. Vidjela sam da je Aš a ž elio još neš to reć i. Ali Woserit
se pojavila s Menit, a iza njih je desetak sluga nosilo košare.
»Uvijek je mož ete posjetiti«, obeć ala je Woserit. »Hajde, Nefertari. Brod
nas čeka.«
Podigla sam ruke do vrata i skinula jednostavnu ogrlicu od bikove dlake
koju je Menit mrzila.
»Što je to?« podsmjehnula se Izet.
»Ja sam joj to napravio«, rekao je Ramzes obrambeno i pogledi su nam se
sreli.
»Tako je. Kad mi je bilo sedam godina.« Nasmiješ ila sam se. »Uzmi je da
te podsjeća na mene.«
Stavila sam ogrlicu u njegove ruke i morala sam skupiti svu svoju snagu
da se ne osvrnem prema njegovom klonulom licu dok sam hodala prema
pristaniš tu. S palube Hatorina broda pogledala sam natrag na ž ivot koji sam
oduvijek znala. Ramzes i Aš a mahali su mi s obale, a pridruž ila im se i mala
skupina učenika iz eddube.
»Bilo je vrlo mudro to što si učinila. Kad si mu dala ogrlicu.«
Nijemo sam kimala glavom misleć i da to nije bila mudrost nego samo
ljubav i Menit je stavila ruku oko mojeg ramena. »Ovo nije zauvijek, gospo.«
Stisnula sam usne. Dok sam gledala u nestajuć i obalu, vidjela se još samo
jedna figura. Bila je odjevena u crveno.
»Henuttawy.« Woserit je vidjela u š to gledam i dodala. »Ona misli da si se
sad povukla i da je samo pitanje vremena kad ć e te Ramzes zaboraviti i
okrenuti se Izet.«
Putovanje do Hatorina hrama nije dugo trajalo i dok se brod približ avao
pristaniš tu, Menit je ustala sa stolca gledajuć i u š umu granitnih stupova koji
su se uzdizali iznad dotjeranog dvorišta.
»Nikakvo č udo da joj je sestra ljubomorna«, š apnula mi je Menit tako da je
Woserit ne čuje.
Visoki obelisci dizali su se u nebo, a iza hrama su radnici u plavim
suknjama radili u Hatorinim gajevima sikomore. Mokro liš će svetih stabala
božice sjalo je poput zelenih dragulja.
»Iznenađene?« pitala nas je Woserit.
Menit je priznala: »Znala sam da je ovo najveć i hram u Tebi, ali nisam
znala…«
Woserit se nasmijala. »Imamo viš e hodoč asnika u jednom mjesecu nego
što moja sestra ima u Izidinu hramu u šest mjeseci.«
»Zato što je Hatorin hram veći?« pitala sam.
»Zato š to hodoč asnici znaju kad na dar donesu deben ili lapis lazuli«,
odgovorila je Woserit, »darovi ć e se iskoristiti za održ avanje ljepote bož ice; u
njezinim gajevima i u nač inu na koji održ avamo njezin hram. Ali kad
hodoč asnici odlaze u Izidin hram, njihovi se darovi tope u nakit koji onda
Henuttawy nosi na bratove zabave. Najljepš a prostorija u sestrinom hramu
nije unutarnje svetište božice Izide nego njezina soba.«
Sad kad smo doš li do pristaniš ta, mogli smo vidjeti pravu velič inu
Hatorina hrama. Oslikani su stupovi bili okupani zlatnom sunč evom
svjetloš ću, a na vrhu svakog vapnenač kog stupa nalazili su se pozlać eni
prizori kravlje bož ice. Naš je brod doč ekalo viš e od deset Hatorinih
svećenica, a još je više sluga stajalo na obali kako bi nam iskrcali prtljagu.
Pristupila nam je jedna od djevojaka u plavoj Hatorinoj haljini noseć i par
sandala. Predala je sandale Menit i rekla: »U Hatorinu je hramu zabranjena
koža. Sandale moraju biti od papirusa.«
»Hvala ti, Aloli«, rekla je Woserit. Mlada se sveć enica naklonila i na glavi
joj je poskoč ilo klupko crvenih lokni. »Hoć eš li, molim te, odvesti gospu Menit
i princezu Nefertari u njihove odaje?«
»Naravno, Vaš a Svetosti.« Prič ekala je dok smo Menit i ja zamijenile
sandale novima i dok su odnosili moje kož ne sandale, pitala sam se koje ć u
još komadić e starog ž ivota morati izgubiti. »Mogu li vam pokazati vaš e
sobe?« pitala je Aloli.
Pratile smo sveć enicu kroz teš ka bronč ana vrata hrama i dok smo
prolazile hodnicima, pazila sam da ne ugazim na haljinu koja se vukla za
njom. Bokovi su joj se očaravajuće njihali i pitala sam se gdje je naučila hodati
na takav nač in. »Ovuda«, uputila nas je i uvela nas u hladnu unutraš njost
hrama. Odaje su bile ispunjene tihim sveć enicama koje su š irile tamjan iz
zlatnih kugli.
»Visoka sveć enica traž ila je da obje dobijete sobe toč no pokraj njezine«,
rekla je Aloli. »Ali ne oč ekujte da ć ete je č esto viđati ovdje. Ovaj hram
zahtijeva mnogo brige i kad nije u palač i, onda je u gajevima ili se sastaje s
hodočasnicima. A ovdje svećenice jedu.«
Pokazala je na veliku prostoriju koja se nije previš e razlikovala od
Malkatine velike dvorane.
»Trube pozivaju sveć enice na ritual jednom ujutro i jednom u sumrak.
Nakon š to završ e Hatorine obrede, sastaju se u ovoj dvorani. Mislim da ć ete
se slož iti da se naš a hrana ne razlikuje znatno od one na koju ste navikle u
palač i.« Pogledala je u mene. »Premda ja ne bih dirala vino«, š apnula je.
»Ovdaš nje sveć enice vole kad je jako, a buduć i da si ti tako sitna, moglo bi te
dokrajčiti!« Nasmijala se svojoj šali, a Menitine su se usne stisnule.
»Ovdje pokrovitelji hrama dolaze š tovati bož icu«, nastavila je Aloli. Siroka
dvorana prostirala se ispod mozaika bož ice i hodoč asnici su ispod ulaš tene
skulpture ostavljali zdjele s kruhom i mesom. »U š emuu je doš la ž ena koja je
izgubila pet trudnoć a. Naš li smo je u najudaljenijem kutu.« Aloli je pokazala
prema mrač noj niš i blizu Hatorina kipa. »S muž em!« Zahihotala se, a Menit je
zakašljala.
»Ali zar nisu bili u nevolji?« pitala sam.
»Naravno. Ali devet mjeseci kasnije dobila je dva zdrava sina!«
Menit je zurila u mene za sluč aj da mi takvo š to ikad padne na pamet.
Zatim smo skrenuli u prekrasno njegovano dvoriš te uokvireno sikomorama.
Aloli je važ no objavila: »Ovdje borave naš i najvaž niji gosti.« Pokazala je
prema prozorima koji su gledali na trg. »A ovdje ć ete vi biti.« Uš li smo u
prostoriju s plavo glaziranim ploč icama i redovima naslikanih riba. Zapadni
je zid bio ispunjen crtež ima krava s umecima. U istoč nom je dijelu na
platformi stajao krevet od ebanovine s lavljim š apama. Aloli je preš la preko
prostorije i otvorila dvoja teška drvena vrata. »A za gospu Menit«, objavila je.
Zidovi Menitine sobe bili su svijetle boje i na niskom cedrovu stolu stajala
je naslagana č ista posteljina. Menit je promrmljala svoje odobrenje. »Ovo ć e
poslužiti. A sad moram poći i uputiti sluge s našim stvarima.«
Kad je otiš la, okrenula sam se prema Aloli. »Sto ć u ja raditi ovdje?« pitala
sam je.
Crvenokosa je sveć enica djelovala iznenađeno. »Zar ti visoka sveć enica
nije rekla? Rekla je da si došla ovdje učiti.«
»Učiti što?«
»Hramske rituale, harfu…« Aloli je slegnula ramenima. »Mož da se nada da
bi ti mogla postati iduć a visoka sveć enica Hator.« Na drugoj strani hrama
odjeknula je truba i Aloli je hitro uplela svoje uvojke u č vor. »Vidjet ć emo se
večeras u velikoj dvorani.« Zastala je na vratima.
»Zadovoljstvo mi je š to si s nama u hramu, princezo. Mnogo sam č ula o
tebi.«
Ali prije nego š to sam stigla pitati š to je to č ula, nestala je u hodniku.
Preš la sam prostoriju i zastala na Menitinu prozoru gledajuć i prema
gajevima. Na istoč noj obali Nila, Ramzes je sad na popodnevnom objedu s
Aš om i Izet. Naveč er ć e se u velikoj dvorani plesati i proš irit ć e se vijest da
sam odluč ila postati Hatorina sveć enica. Pitala sam se hoć e li Henuttawy
povjerovati u sestrinu laž.
»Prekrasno, zar ne?«
Poskoč ila sam jer nisam č ula kad se Woserit približ ila. »Da, doista«,
potvrdila sam.
»Reci mi, Nefertari. Kad gledaš u te gajeve, što vidiš?«
Oklijevala sam. Sunce je bilo toč no iznad rijeke i ptice su letjele između
visokih stabljika papirusa međusobno se dozivajuć i dok su muš karci u
suknjama radili u poljima. »Vidim mali glineni model«, rekla sam. »Poput
onih u grobnicama, samo što je ovaj ispunjen ljudima koji se miču.«
Woserit je podigla obrve. »Vrlo kreativno.«
Pocrvenjela sam i ponovno pogledala preko balkona kako bih vidjela ima
li nešto što mi je promaklo.
»A što je s gajevima sikomore?« pitala je. »Kako ti izgledaju?«
»I oni su prekrasni«, rekla sam oprezno.
»Ali misliš li da su uvijek bili tako lijepi?«
»Ne kad su bili mladice«, nagađala sam. »Onda im se grane nisu
dodirivale i nisu oblikovale tunel koji sad oblikuju.«
Woserit je bila zadovoljna odgovorom. »To je toč no. Trebalo im je mnogo
godina da narastu i naposljetku se saviju u taj oblik. Kad su tek posađene
ovdje, ja sam bila tvoje dobi. Sjeć am se da sam posjetila visoku sveć enicu
Hator i mislila da je njezin vrt iznimno ruž an u usporedbi s naš im vrtovima u
Malkati. Tada nisam shvać ala da ona planira za buduć nost. Razumiješ li š to
govorim, Nefertari?«
Kimala sam jer sam mislila da razumijem.
»Ti si kao ta mlada sikomora. Veziri te gledaju i vide divlji i nenjegovani
vrt. Ali zajedno ć emo te oblikovati za buduć nost tako da, kad te Ramzes
pogleda, neće vidjeti mlađu sestru nego ženu i kraljicu.«
Do tog je trenutka Woseritin glas bio njež an, ali sad je postao č vrst.
»Međutim, ž eliš li moju pomoć , to znač i da ć eš sluš ati moj savjet č ak i kad ga
ne razumiješ . U proš losti sam č ula da si znala biti neposluš na prema svojoj
dadilji. Ako te ja budem podučavala, neće biti neposluha.«
»Naravno da ne«, rekla sam brzo.
»I bit ć e trenutaka kad ć e ti se ono š to ti govorim č initi potpuno
suprotnim savjetima tvoje dadilje, ali jednostavno ćeš mi morati vjerovati.«
Pogledala sam u nju kako bih otkrila na što je mislila i objasnila mi je.
»Sigurna sam da ti je tvoja dadilja rekla da nikad ne lažeš. Ali kraljica mora
nauč iti biti vrlo dobra laž ljivica u vezi mnogo stvari. Jesi li spremna na to?«
pitala me je. »Lagati kad moraš ? Smiješ iti se i kad nisi sretna? Moliti kad se
č ini da te bogovi ne sluš aju? Koliko ti znač e mjesto na dvoru i Ramzesova
ljubav?«
Pogledala sam vani iza gajeva sikomore do vrhova pješ čanih dina koje su
se dizale jedna iza druge. Ako je vjetar, koji je imao samo snagu daha, mogao
napraviti brijeg, onda zasigurno i ja mogu pretvoriti princezu u kraljicu.
»Znače mi sve.«
Woserit se nasmiješila. »Hajde onda.«
Slijedila sam je u Menitinu garderobu i pokazala mi je na kož ni stolac
ispred zrcala. Kad sam sjela, stala je iza mene i gledala moj odraz u ulaš tenoj
bronci.
»Znaš li što govore o tebi na dvoru?«
Susrela sam njezin pogled i odmahnula glavom.
»Da je na tebi najljepš i tvoj osmijeh, a sada je vrijeme da ga nauč iš
koristiti. Pretvaraj se da sam ti stara prijateljica«, rekla je, »i da si me srela na
tržnici. Kako bi mi se nasmijala?«
Premda sam se osjeć ala blesavo, š iroko sam se nasmiješ ila i Woserit je
kimnula.
»Dobro. A sad sam izaslanik kojeg si upravo upoznala. Kako ć eš me
pozdraviti?«
Ponovno sam se š iroko nasmijala i Woserit se namrš tila. »Ti si poput lake
djevojke iz harema Mi-Wer, sve daješ «, kritizirala me. »Poč ni polako. Još ga
ne poznaješ.«
Pustila sam usne da se saviju prema gore, ali nisam otkrila zube. Ovog je
puta Woserit kimala. »Dobro. Sad sam izaslanik i upravo sam ti dala
kompliment. Kraljice Nefertari, nikad nisam primijetio da su vam oči prekrasne
nijanse lapisa. Kako ćeš odgovoriti?«
Nasmiješ ila sam se tako da su mi se vidjeli svi zubi i Woserit je oš tro
rekla: »Ne tako brzo! Zenin osmijeh mora biti polagan tako da muš karac zna
da se mora potruditi za njega. Vidiš ?« Woserit je pustila usne da se lagano
saviju. »Sad mi daj kompliment.«
Smiš ljala sam kompliment. »Visoka svećenice Woserit, danas… danas
izgledate divno. Zaboravila sam da imate prekrasnu tamnu kosu.« Dok sam
govorila, Woseritin se osmijeh š irio, ali tek kad sam rekla prekrasnu tamnu
kosu njezine su se oč i iksirale na moje i pokazala mi je cijeli osmijeh. Osjetila
sam iznenadnu vrućinu u obrazima.
»Vidiš ?« rekla je Woserit. »Zeliš da izgleda kao iznenađenje. Zeliš da se
pita hoć e li te potaknuti na pravi osmijeh tako da kad to uč iniš , osjeć at ć e se
kao da je dobio poklon.« Uhvatila me za ruku i povela me kroz vrata.
»Gledaj«, rekla mi je.
Izaš le smo u hodnik ispred njezine sobe i proš le kroz dvoriš te gdje su
sluge obavljale teš ke poslove u vrtu. Cim su nas vidjeli, skoč ili su na noge i
naklonili se. Jedan je muš karac, koji je sudeć i po kroju odjeć e bio š ef vrtlara,
iskorač io pozdraviti Woserit. »Cast je vidjeti Njezinu Svetost u dvoriš tu.
Počašćeni smo vašom prisutnošću«, rekao je.
Woserit je lagano zakrivila usne. »Obavili ste prekrasan posao«, pohvalila
ga je.
To je bila istina. Mirta i jasmin rasli su oko granitne Hatorine fontane i
pod stablima sikomore bile su raspoređene kamene klupe u skupinama kako
bi hodoč asnici Hatorinu hramu na njima mogli sjediti i razmiš ljati o njezinoj
veličanstvenosti.
»Prekrasno je«, slož io se mladi vrtlar. Woseritin se osmijeh raš irio. »Ali to
je samo zato što je vaš odraz.«
Woserit se nasmijala do kraja. »Vrlo lijepo.«
Nasmijala se, ali mladić se nije smijao. Bio je omamljen njezinom
prisutnoš ću i u oč ima mu je treperilo svjetlo nove oč aranosti. »Idemo«, rekla
mi je Woserit. »Pokazat ć u ti voć njake.« Kad smo izaš li iz dvoriš ta i uš li u
gajeve, Woserit se okrenula.
»Gledao je za tobom sve dok nismo izašle iz dvorišta!« kliknula sam.
»Vidiš š to sve osmijeh mož e uč initi? A moj č ak nije ni lijep.« Htjela sam je
prekinuti no na moje je protestiranje odmahnula glavom. »Istina je. Nije ni
nalik na tvoj. Imaš zube bijele poput bisera i nijedan muš karac koji vidi tvoj
osmijeh neće ga nikad zaboraviti.«
»Ja mislim da onaj vrtlar nikad neće zaboraviti tvoj«, istaknula sam.
»Zato š to sam ga nauč ila koristiti«, rekla je Woserit. »Ne dijelim ga
naokolo poput starice koja seoskim mač kama besplatno dijeli mlijeko. To je
neš to š to se mora kontrolirati, a posebice u tvom sluč aju. Ti ga daješ
svakome. Moraš naučiti biti promišljenija.«
Pogledala je niz stazu i pratila sam njezin pogled do skupine muš karaca
koji su brali smokve sa stabala sikomore. »Vidiš li nekog zgodnog?« pitala
me.
Pocrvenjela sam.
»Nemoj se stidjeti. Na dvoru ć e biti mnoš tvo muš karaca i neke ć e trebati
uvjeriti da si im posebno sklona. Kako ć eš to uč initi? Pogledom«, odgovorila
je. »Osmijehom. Dok budemo prolazili, želim da odabereš muškarca«, rekla je.
»Neka osjeti da je izabran. A onda neka ti se obrati.«
»Da ne koristim riječi?« pitala sam.
»Samo osmijeh. Onda, kojeg ćeš izabrati?« pitala je vragolasto.
Pogledala sam prema skupini muš karaca. Mladić tamne kose sjedio je i
odvajao dobre smokve od loših. »Onog koji broji«, rekla sam odmah.
Mislila sam da samo osmijeh neć e potać i muš karca da mi se obrati, ali
ako mi ispadne narukvica… Brzo sam olabavila kopč u i dok smo prolazile
pokraj skupine radnika, uhvatila sam pogled izraž ajnih oč iju tamnokosog
muš karca i polako se osmjehnula. Kad su mu se oč i raš irile shvać ajuć i da sam
se obratila upravo njemu, pustila sam narukvicu da padne. »Gospo!« Skoč io
je i dohvatio moju narukvicu. »Neš to vam je ispalo!« Podigao je narukvicu i
pokazala sam mu svoj najširi osmijeh, kao što je Woserit učinila s vrtlarom.
»Baš sam nespretna!« Uzela sam narukvicu iz njegove ruke dodirnuvš i
mu dlan vrhovima prstiju i skupina muš karaca gledala je u tiš ini dok smo
Woserit i ja nestale u šumarku.
Na obali Nila Woserit me pohvalila: »Sada viš e nisi hihotavo dijete koje se
smije svakom tko naiđe. Sad si ž ena koja ima moć . Nauč i kontrolirati svoj
osmijeh«, rekla je Woserit, »i moć i ć eš kontrolirati š to muš karci misle o tebi.
Dakle, kad idući put vidiš Ramzesa, što ćeš učiniti?«
Nasmiješila sam se tako da mi se vidio samo vrh prednjih zuba.
»Dobro. Sporo i rezervirano. Ne daješ mu sve jer ne znaš kako ć e biti
prihvać eno. Do trenutka kad ga ponovno vidiš , mož da ć e već odluč iti uzeti
Izet za glavnu suprugu. Osim toga, ne ž elimo ni da Henuttawy otkrije da se
nisi povukla. Nikad ne ž eliš odati sve odjednom«, upozorila me. »Igramo
delikatnu igru.«
Podigla sam pogled. »Kakvu igru?«
»Onu koju si igrala kad si ispustila narukvicu.«
Izlazeć e sunce odraž avalo se u Woseritinoj dijademi i u zlatnim sunč evim
diskovima u središ tu njezina č ela mogla sam vidjeti svoj preokrenuti odraz.
»Sutra«, nastavila je Woserit, »poč inje tvoja obuka. Ako Henuttawy pita neku
od mojih ž ena š to radiš ovdje, mora izgledati kao da doista planiraš posvetiti
ž ivot Hator. Ne oč ekujem da se več eras pridruž iš sveć enicama u velikoj
dvorani, ali sutra ujutro Aloli ć e te pozvati u moje odaje i tada ć u ti objasniti
kako ćemo dalje.«
Nakon š to je sunce te več eri potonulo iza brež uljaka, Menit je sjela na rub
mojeg kreveta. »Jeste li nervozni, gospo?«
»Nisam«, rekla sam iskreno, povlač eć i pokrivač do grudiju. »Cinimo ono
što moramo. Sutra će mi Woserit reći kako ću provesti svoju godinu.«
»Na način koji dolikuje princezi, nadam se.«
»Cak i ako moram mahati bronč anom posudicom od zore do sumraka,
ako zbog toga budem nedostajala Ramzesu, onda će se isplatiti.
Iduć eg je jutra Aloli tiho pokucala na vrata moje sobe i velike su joj oč i
postale još već e kad me vidjela u dugoj plavoj Hatorinoj haljini. »Sad si doista
jedna od nas!« uzviknula je i glas joj je odzvanjao tihim hodnicima.
»Možda bismo trebale biti tihe«, predložila sam.
»Koješ ta! Već je gotovo zora!« Dala mi je ruku dok smo hodale hodnicima.
Bilo je tako rano da je morala nositi uljanu lampu koja nam je osvjetljavala
put sivim hramskim prolazima. »Onda, jesi li nervozna?« pitala me veselo i
pitala sam se zaš to svi misle da bih trebala biti nervozna. »Još se sjeć am svog
prvog dana u hramu. Karijeru sam počela u Izidinu hramu.«
»S Henuttawy?«
»Da.« Aloli se namrš tila. »Ne znam zaš to je moja majka izabrala Izidin
hram. Mogla je izabrati hram Mut, Sekhmet ili č ak Hator. Pitala bih je to da je
još ž iva, ali umrla je kad mi je bilo deset godina. Provela sam pet godina s
visokom sveć enicom bož ice Izide. Donoseć i joj vodu, laš teć i joj sandale,
uređujući joj kosu…«
»Je li to posao svećenice?«
»Naravno da nije!«
Na dnu hodnika otvorila su se vrata i neki je glas oštro povikao: »Tišina!«
»To je Serapis. Stara svećenica voli dugo spavati.«
»Zar ne bismo onda trebale biti tihe?«
»Tihe?« Aloli se nasmijala. »Ona ć e uskoro vječ no zaspati. Trebala bi
ustati i už ivati u satima koji su joj preostali.« Doš li smo do hodnika koji je
završavao parom dvostrukih vrata i Aloli mi je rekla: »Ostani ovdje.«
Nestala je u sobi, a ja sam č ekala u hodniku ispod naslikanog crtež a Nila
na Nebu. Kad sam bila mlađa, Menit mi je pokazala prsten zvijezda grupiranih
oko crnila i isprič ala mi prič u o kravi-bož ici Hator koja je poslala svoje
mlijeko nebesima kao stazu po kojoj ć e Ra ploviti svojom sunč evom barkom.
Prouč avala sam crtež pitajuć i se je li to isti put kojim su i moji roditelji poš li
prema nebeskih polja Jarua. Misli mi je prekinulo š kripanje vrata i
crvenokosa mi je svećenica dala znak: »Dođi. Primit će te.«
Pustila me u Woseritinu privatnu odaju i kad sam uš la u sobu, pokuš ala
sam skriti svoj š ok. Oko ž arovnika izdubljenog u podu pokrivenog ploč icama
stajala su tri stolca, a na jednom od njih sjedio je Paser. Umjesto da mu je
kosa zavezana u ozbiljni uč iteljski č vor, sad je bila zavezana trakom od lapisa.
Oko vrata mu je visjela kartuš a s izrezbarenom punom Ramzesovom titulom
u zlatu.
»Mož eš zatvoriti vrata, Aloli.« Sveć enica je uč inila š to joj je reč eno i
Woserit mi je pokazala prema sjedalu nasuprot sebe. »Nefertari«, poč ela je
kad sam sjela, »sigurno si iznenađena š to ovdje vidiš svojeg uč itelja, posebice
jer je nedavno postao vezir.«
Pogledala sam u Pasera kako bih vidjela koliko ga je promijenila č injenica
da je postao č lan faraonova dvora. Izgledao je donekle drukč ije zbog vezirske
tunike koju je nosio.
»Paser sad ima mnogo novih duž nosti u palač i«, objasnila je Woserit, »ali
pristao je nastaviti tvoje obrazovanje. Svakog ć e jutra, prije nego se javi u
dvoranu za prijeme, dolaziti u hram i poduč avati te jezicima koje si uč ila s
njim.«
»U zoru?« začudila sam se.
»I ranije.« Paser je kimnuo.
»Zna da ga neć eš razoč arati«, rekla je Woserit. »U eddubi si svladala
sedam jezika. Po tome ćeš biti drukčija od Izet i bit ćeš neprocjenjiva.«
Namrštila sam se. »Ramzesu?«
»Kraljič in posao nije samo rađanje djece«, odgovorio je Paser. »Posao joj
je i razgovor s ljudima, sastajanje s vezirima te doč ekivanje dostojanstvenika
koji dolaze u palač u. Sa znanjem š asua, hetitskog i nubijskog, tko ć e biti
najbolja osoba za zabavljanje prinčeva?«
»Naravno, Henuttawy ć e š aptati u uho faraona Setija«, upozorila je
Woserit. »A Izet jest prelijepa. Dvorjani je već obož avaju, a ona i Henuttawy
su savršen par. Zabavne i lijepe… Ali ljepota ne znači i korisnost.«
»A ja bih trebala biti korisna princeza«, pitala sam povrijeđeno.
»Nadamo se da ć eš biti viš e od toga«, odgovorila je Woserit. Trebat ć e
viš e da postaneš glavna ž ena kad svi gledaju u Izet. To znač i da ć eš se svakog
jutra u zoru sastajati s vezirom Paserom u ovoj sobi.«
»Tvojoj sobi?«
»Da, i dolazit ć eš pripremljena. Nadam se da nikad neć u č uti da si bila
nemarna ili neaktivna u radu. Paser mi je rekao da je bilo situacija kad nisi
dolazila na satove u eddubi. To se ovdje nikad neć e dogoditi. Kad završ iš s
nastavom, Aloli ć e te doč ekati ispred ovih vrata i uputiti te u jutarnji ritual.
Kad završ iš s duž nostima sveć enice, nać i ć emo se u velikoj dvorani i sjest ć eš
sa mnom, a ja ću te učiti kako se ponašati kad objeduješ s dvorom.«
Woserit je vidjela moj pogled i dodala: »Nadam se da ne misliš da to već
znaš.« Čekala je moj odgovor i odmahnula sam glavom.
»Dobro. Kad završ imo s obrokom, poć i ć eš s Aloli do istoč nog svetiš ta
gdje će te ona učiti svirati harfu.«
»Ali ja već znam svirati harfu«, pobunila sam se.
»Onako kako valja? Poput moje sestre ili Izet?«
»Ne, ali moj su talent jezici…«
»A sad će biti i harfa.«
Pogledala sam u Pasera kao da ć e mi on pomoć i, ali lice mu je bilo
bezizražajno.
»Kad završ iš s harfom«, nastavila je Woserit, »mož eš se vratiti u svoju
sobu uč iti. Nakon toga oč ekujem da ć eš se pridruž iti sveć enicama u
predveč ernjem ritualu. Na kraju dana, ž eliš li se pridruž iti sveć enicama u
več ernjem obroku, mož eš otić i u veliku dvoranu. U suprotnom, mož eš už ivati
u mirnijem obroku u svojoj sobi.« Ustala je kako bi se oprostila s nama.
»Znam da ovo zvuč i kao mnogo uč enja«, rekla je blago, »ali sve ima svoju
svrhu. Sto si duž e daleko od Ramzesa, viš e ć eš mu nedostajati. A mi ć emo
imati viš e vremena da te preobrazimo iz mladice u veliko stablo koje mož e
podnijeti i najjače vjetrove.«
Kimnula sam kao da joj vjerujem, a kad je otiš la, Paser mi je tiho rekao: »A
vjetrova ć e biti. Vjeruj joj, princezo.« Ustao je i sa stola na drugom kraju sobe
donio veliki model. Stavio ga je na stol između naš ih stolaca. »Znaš li š to je
ovo?« pitao je.
Nagnula sam se naprijed da bih bolje vidjela. Umjetnik je paž ljivo izradio
dugač ku prostoriju s viš e od trideset stupova koji drž e krov s plavim
ploč icama od gline. Na jednom kraju sobe nalazio se par bronč anih vrata koja
sam prepoznala iz palač e. Na drugom je bilo uzdignuto i ulaš teno postolje.
Njegove su stube bile oslikane prizorima okovanih zarobljenika tako da bi
faraon, svaki put kad bi se penjao na platformu, smrskao neprijatelje pod
pletenim sandalama. Na vrh podija postavljena su tri prijestolja, svako od
njih presvuč eno zlatom. Premda su č lanovi dvora morali biti stariji od
č etrnaest godina da bi uš li u nju, odmah sam prepoznala prostoriju. »To je
dvorana za prijeme«, rekla sam.
Paser se nasmijao. »Točno. Ali kako znaš ako nikad nisi bila u njoj.«
»Jer prepoznajem vrata.«
»Svakog jutra ovuda ulazi faraon.« Paser je podigao trš čanu pisaljku sa
stola i pokazao prema prednjem dijelu prostorije. »Prolazi pokraj vezira.«
Pokazao je na dugač ki stol unutar modela koji je bio š irok gotovo kao i
prostorija. »Onda veziri ustanu i naklone mu se. Nakon š to prijeđe veliku
udaljenost između vezira i podija, sjeda na prijestolje i u dvoranu se puš taju
podnositelji molbi. Svaki molitelj pristupa jednom od č etiri vezira i iznosi
svoju molbu.«
»Bilo kojem veziru?«
»Da. Ako vezir nema autoritet kojim mu mož e pomoć i, č uvari pretraž e
molitelja i dopuš teno mu je pristupiti faraonu. Ali faraon nije sâ m na podiju.
Ondje su tri prijestolja.« Pokazao je na tri zlatna stolca. »Danas četiri.«
»Za faraona Setija, kraljicu Tuyu, faraona Ramzesa i Izet.«
»Princezu Izet«, podsjetio me Paser. »A ovdje, na ovom podiju, odluč uje se
o buduć nosti. Hoć eš li biti kraljica poput Tuye, nezainteresirana za sve, ali
sreć a svojeg iwiwa?« Uč inilo mi se da sam u njegovu glasu č ula
neodobravanje, ali nisam bila sigurna. »Ili ć eš biti kraljica poput svoje tete,
mudra i oprezna, spremna da djelima, ako ne imenom, postaneš suvladar?«
Oš tro sam udahnula, a dah kao da mi je zasiktao. »Nikad neć u biti poput
svoje tete! Ja nisam kurva.«
»To nije bila ni Nefertiti.«
Nikad nisam č ula nikog osim Menit da izgovara njezino ime i pod
jantarnim svjetlom praskozorja Paserovo je lice izgledalo odluč no i prkosno.
»Tvoja teta nikad nije koristila svoje tijelo da bi zapovijedala dvoranom za
prijeme, bez obzira na sve što si čula.«
»Kako to znate?«
»Mož eš pitati svoju dadilju. Ona je poznavala Nefertiti, a u Tebi nema
nikoga tko viš e voli trač anje.« Paser se mož da nasmiješ io no bio je ozbiljan.
»Sto misliš , zaš to su ljudi tolerirali politiku tvoje tete, premješ tanje njihova
kraljevskog grada, zabranu njihovih bogova?«
»Zato što je ona imala moć faraona.«
Paser je odmahnuo glavom. »Zato š to je znala š to narod ž eli i to mu je
dala. Njezin je muž uzeo njihove bož ice pa je ona postala njihova zemaljska
božica.«
»Hereza«, prošaputala sam.
»Ili mudrost? Znala je da je ono š to njezin muž radi opasno. Da se narod
pobunio, ona bi bila njihova prva ž rtva. Spasila si je ž ivot tako š to je
impresionirala podnositelje molbi u dvorani za prijeme. Mogla je dati
naslikati svoj lik na svakom zidu od Tebe do Mem isa, ali samo riječ i mogu
oblikovati mišljenje, a ona je sa svakim moliteljem utjecala na narod.«
Shvatila sam da stiš ćem ruč ke stolca od trenutka kad je Paser prvi put
spomenuo moju tetu. Polako sam se opustila. »I ž elite da ja to isto radim?«
pitala sam ga.
»Ako ž eliš prež ivjeti. Ili mož eš slijediti primjer kraljice Tuye«, rekao je.
»Sve osim najjednostavnijih molbi mož eš prepustiti muž u, ako
pretpostavimo da te faraon Ramzes uzme za ž enu. Ali kao neć akinja heretika,
mislim da nemaš tu opciju. Ako se nađeš na prijestolju u dvorani za prijeme,
vrijeme koje provedeš ondje bit ć e jedino vrijeme koje imaš da bi utjecala na
narod. Kao što je to činila tvoja teta.«
»Egipat proklinje ime moje tete.«
»Nije to č inio dok je bila ž iva. Znala je kako kontrolirati vezire, kada
govoriti, koja prijateljstva njegovati. Ali jesi li ti voljna naučiti te stvari?«
Naslonila sam se unatrag. »I postati poput Heretičke kraljice?«
»I postati ž ivi igrač u ovoj partiji seneta.« Pokazao je na ulaš teni drveni
stol. Vrh je bio podijeljen u tri reda od deset kvadrata i otvorio je drvenu
ladicu kako bi izvadio izrezbareni komad fajanse. »Znaš li što je ovo?«
Naravno da sam znala. »To je pješak.«
»Ima ih pet za svakog igrač a. U nekim ih je igrama sedam ili č ak deset. Na
neki nač in, poput dvora.« Pogledao je u mene. »Bit ć e dana kad ć e ti se č initi
da igraš s viš e pješ aka nego š to misliš da mož eš kontrolirati. Drugih ć e dana
biti manje pješ aka za igranje. Ali na dvoru svaki dan završ ava isto: pobjeđuje
prvi igrač sa svim svojim pješ acima na vlastitim kvadratima. Morat ć eš
nauč iti koje dvorjane nadzirati, koje vezire premjestiti, koje ambasadore
umiriti. A ona ž ena koja ih uspije sve namamiti na svoje kvadrate, jednog ć e
dana postati kraljica. Igra nije laka i mnogo je pravila, ali ako si voljna učiti…«
Pomislila sam na Ramzesa na drugoj strani rijeke, kako se budi u Izetinu
krevetu i gleda je dok se priprema za jutro u dvorani za prijeme. Sto je ona
znala o molbama? Kako mu je mogla na bilo koji nač in pomoć i? Sa svakim
potezom koji me Paser nauči, mogla bih biti bliže Ramzesu. »Da, voljna sam.«
Na usnama mu se poč eo oblikovati osmijeh. »Onda ć eš sutra ponijeti
pisaljku od trske i papirus. Naš oj obuci dodat ć emo osmi jezik: akadski, jezik
Asiraca. Za večeras možeš prevesti ovo.«
Uzeo je svitak s pojasa i predao mi ga.
Izašla sam iz sobe, a ispred vrata me čekala Aloli.
»Što je bilo?« pitala me veselo. »Što učiš?«
Pratila sam zvuk njezinih grivni na nogama niz hodnik. Sveć enice su bile
budne i uskoro ć e poč eti jutarnji ritual. »Jezike«, odgovorila sam. Upravo sam
trebala reć i š asu, ali Aloli je podigla ruku i rekla: »Tiho! Približ avamo se
unutarnjem svetištu.«
Unutarnje je svetiš te bilo mrač no i hladno poput grobnice. Nalazilo se u
srcu hrama, a teš ki stupovi i zidovi bez prozora š titili su ga od svjetla. Oltar
od ebanovine uzdizao se u središ tu prostorije; ulaš teni crni kamen
reflektirao je svjetlo treperavih baklji.
»Sto radimo?« proš aptala sam, ali Aloli nije odgovorila. Hodala je do
prednjeg dijela prostorije gdje je polako kleknula ispred Hatorina oltara i
ispruž ila ruke. Tiho sam je slijedila i uč inila isto. Oko nas su sveć enice u
š irokim plavim haljinama zauzimale polož aje pruž ajuć i dlanove kao š to je to
Aloli uč inila, kao da č ekaju osjetiti kiš u. Pregledavala sam prostoriju traž eć i
Woserit, ali kad je poč elo recitiranje, a slatki valovi tamjana ispunili
unutarnje svetište, nisam vidjela ništa osim oltara ispred sebe.
Majko Horusova. Ženo Raova. Stvoriteljice Egipta.
Majko Horusova. Ženo Raova. Stvoriteljice Egipta.
Sveć enice su ponavljale taj napjev i Aloli je pogledala u mom smjeru da
vidi razumijem li. Ponavljala sam s njom. »Majko Horusova. Zeno Raova.
Stvoriteljice Egipta.« Onda je netko dodao: »Doš li smo ti odati poš tovanje«, i
dok su ž ene spuš tale ruke, Woserit je izaš la iz istoč nog prolaza odjevena u
haljinu od zadivljujuć eg materijala. Talasala se dok je hodala stvarajuć i dojam
vode u slabo osvijetljenoj prostoriji. Kosa joj je bila povuč ena unatrag
Hatorinom krunom i po prvi put sam bila zadivljena njome. Podigla je posudu
od alabastera iznad oltara, a onda je izlila ulje po ulaštenoj površini.
»Majko Horusova, Ženo Raova, Stvoriteljice Egipta, dajem ti ulje života.«
Sveć enice su ponovno podigle dlanove i Woserit je oprala ruke u zdjeli s
vodom. Zatim je nestala u zadimljenom hodniku.
»To je to?« pitala sam.
Aloli mi se nasmiješ ila. »Ujutro je oltar okrunjen uljem, a naveč er visoka
svećenica donosi kruh i vino.«
»Ali sve to, samo za malo ulja?«
Alolin je osmijeh nestao. »Ovo su obredi bož ice«, rekla je nepopustljivo.
»Moraju se izvoditi svako jutro i svaku več er da bi Hator bila zadovoljna. Ti bi
riskirala njezin gnjev tako da joj ne iskažeš poštovanje?«
Odmahnula sam glavom. »Ne, naravno da ne bih.«
»Hatorini su obredi jednostavni, ali ništa u Egiptu nije važnije od njih.«
Iznenadila me Alolina iznenadna ozbiljnost. U tiš ini smo hodale kroz već i
dio hrama. Kad smo došle do ulaza, usudila sam se pitati: »I što ćemo sad?«
Vedra Aloli se vratila. »Zar ti visoka sveć enica nije rekla? Sad ć emo
čistiti!«
Osjetila sam kako mi krv nestaje iz lica. »Misliš, s uljem i četkama?«
»I platnom i limunima.« Prestala je hodati. »Zar nisi nikad čistila?«
»Svoje sandale«, rekla sam. »Kad bi bile blatnjave nakon lova.«
»Ali nikad pod, stol ili mozaik? Pogledala mi je lice i shvatila: »Nikad u
životu nisi ništa čistila, je li tako?«
»Nije teš ko«, obeć ala mi je veselo. »Sveć enice to rade svakog dana prije
poslijepodnevnog obroka.« Skinula je ogrtač i slož ila ga pod ruku. Ispod njega
je nosila plavu haljinu kakvu sam i ja dobila. »Cistit ć emo hodnik koji vodi
prema gajevima. Tim putem prolaze muš karci s blatom na sandalama i
prljavštinom na suknjama. Svaka svećenica ima svoj hodnik, a ovaj je moj!«
Korač ala je naprijed, a ja sam je pratila. Nije mi bilo jasno zaš to je tako
vesela sve dok nije otvorila vrata koja su vodila prema gajevima. Kad se
sagnula i poč ela č istiti, radnici š irokih prsa gledali su kako joj se haljina
polako diž e uz bedra. Nije se uopć e potrudila pomaknuti se da je ne vide. Ja
sam č uč nula na ploč ice na drugom kraju hodnika i povukla haljinu preko
koljena. Umoč ila sam komad platna u posudu mirisne vode koju je ostavio
sluga i njome nježno brisala pod.
»Bit ć e ti lakš e ako se jednostavno sagneš .« Aloli se smijala. »Ne brini,
nitko te neće gledati. Svi gledaju mene.«
Kad je prodorni zvuk truba poslao radnike njihovim kuć ama izvan hrama,
Aloli mi je dodala ogrtač.
Kad smo uš le u veliku dvoranu s visokim mozaicima bož ice Hator, miris
peč ene patke u zaparenim posudama umaka od nara ispunio je ž ivahnu
prostoriju. Sveć enice koje su stigle prije nas sjedile su u nanizanim redovima
ulaštenih stolova od cedrovine.
»Gdje mi sjedimo?«
»Ti ćeš sjediti pokraj visoke svećenice.«
Vidjela sam Woseritinu krunu iznad glava č ak i najviš ih ž ena i kad nas je
vidjela, lagano je kimnula. Sjela sam s njezine desne strane, a Aloli lijevo od
mene. Kad sam posegnula za svojom zdjelom, Woserit mi je oš tro rekla:
»Nadam se da u palači nećeš tako grabiti hranu.«
Pogledala sam oko sebe, uplaš ena da su svi č uli njezin ukor, ali druge nas
svećenice nisu gledale.
»Ne smiješ grabiti u zdjelu poput majmuna«, rekla je Woserit. »Poč ni tako
da zasuč eš rukave.« Pokazala mi je tako da je lijevom rukom pro injeno
uhvatila rukav desne ruke dok je kretala prema juhi. A onda je pustila rukav
da padne kad je prinijela posudu ustima. Kad je otpila gutljaj, nije ostavila
usne na zdjeli kao š to bih ja vjerojatno uč inila. Vratila je zdjelu na isti nač in
kako ju je i uzela. Oponaš ala sam š to je Woserit uč inila i kimnula je. »Bolje. A
sad da vidim kako ćeš uzeti patku.«
Druge su ž ene zasukale rukave, uzimale su meso objema rukama i
pohlepno ga komadale. Kad sam poč ela raditi isto, Woseritino se lice
smračilo.
»To je prihvatljivo za obič ne sveć enice, ali ti si princeza.« Podigla je rukav
kao š to je uč inila i prije, zatim je drž ala meso između kaž iprsta i palca i
polako ga grickala, a krpom koju je drž ala u lijevoj ruci obrisala bi usta ako bi
joj kapnuo umak od nara. »Sokirana sam da ovo nisi prije nauč ila, a sedam si
godina sjedila za stolom ispod podija. Ali pretpostavljam da ti i Ramzes nikad
niste pridavali pozornost ničemu osim jedno drugome.«
Postiđeno sam pognula glavu, a onda sam desnom rukom uzela pač ji
batak, kao š to je ona uč inila. Dodala mi je svoju krpu i kad sam je upotrijebila
da mi umak ne kapne na ogrtač , pogled joj se smekš ao. »Iduć i put kad dođeš u
veliku dvoranu«, rekla je, »oč ekujem da poneseš stolnu krpu sa sobom. Neka
ti je Menit izreže od stare haljine.«
Kimnula sam. »I sjedni uspravno. I podigni glavu. Niš ta od ovoga nije tvoj
osobni neuspjeh, Nefertari. Ovdje si da bi učila i upravo to radiš.«
Kad je obrok završ io, pratila sam Aloli kroz hodnike do istoč nog svetiš ta.
»Mislim da će mi se svidjeti ovdje«, slagala sam.
Aloli je korač ala naprijed i njezin je dugi ogrtač ijukao naprijed i nazad.
»Ciš ćenje i rituali, naviknut ć eš se na njih«, obeć ala je. »A dok mi budemo
vježbale harfu«, likovala je, »druge će svećenice dočekivati hodočasnike.«
Zaustavila sam se. »Ja jedina vježbam harfu?«
»Ne mož e cijeli hram vjež bati harfu, zar ne?« okrenula se Aloli. »Samo je
nekoliko svećenica nadareno za to. Ja sam jedna od njih.«
Uš le smo u istoč no svetiš te. Jako ulaš tene plave i zlatne ploč ice prekrivale
su zidove oblikujuć i prizore bož ice Hator koja smrtnike uč i pjevanju i
sviranju.
»Dojmljivo, zar ne?« pitala je Aloli dok je hodala prema maloj platformi na
kojoj su se nalazile dvije harfe, smješ tene pokraj dvaju stolaca. Kad mi se
nasmiješ ila, pomislila sam na š arana jer je imala obraze crvene poput svoje
divlje kose. »Zašto ne počneš?«
Sjela sam i odluč no odmahnula glavom. »Ne. Molim te. Htjela bih prvo
tebe čuti.«
Aloli se smjestila na drveni stolac, a onda je nagnula harfu tako da joj je
bila naslonjena na rame. Sjedila je uspravno poput trske, onako kako su i
mene uč ili, s laktovima savijenima kao kod ibisa koji se sprema poletjeti.
Zatim je namjestila prste na ž ice i č udesna je melodija ispunila prostoriju.
Zatvorila je oč i i u odzvanjajuć im zvucima svoje glazbe bila je najljepš a i
najelegantnija ž ena u Egiptu. Glazba je odjekivala praznom prostorijom,
isprva polako, onda ž ustro i zatim strastveno. Ni Izet ili Henuttawy nisu znale
svirati takvom vješ tinom. Kad su joj se prsti zaustavili, opet sam prodisala.
»Nikad neću tako svirati«, rekla sam, zapanjena.
»Ne zaboravi, tebi je trinaest, a meni sedamnaest godina. To ć e doć i s
vježbom.«
»Ali vježbala sam svaki dan u eddubi«, pobunila sam se.
»U skupini ili sama?«
Sjetila sam se svojih glazbenih lekcija s Aš om i Ramzesom i zarumenjela
sam se od pomisli koliko smo malo ostvarili. »U skupini.«
»Ovdje ti neć e nitko odvlač iti pozornost«, obeć ala je. »Neć eš već sutra
svirati u faraonovoj vojnoj povorci, ali…«
Tako sam brzo skoč ila sa stolac da se sruš io. »Kako to misliš ? Kakvoj
povorci?«
»Egipat ide u rat. Vojska ć e u povorci proć i kroz Tebu. Sinoć smo dobili
vijest.« Aloli se namrštila. »Zašto, gospo?«
»Paser mi nije niš ta rekao! Moram se oprostiti s Ramzesom! Moram reć i
Aši…«
»Ali sad si u hramu. Svećenice na obuci ne izlaze iz hrama godinu dana.«
»Ja nisam svećenica na obuci!«
Aloli je uspravila svoju harfu. »Mislila sam da si ovdje da zauzmeš mjesto
visoke svećenice?«
»Ne. Ovdje sam da bih bila daleko od Ramzesa. Woserit smatra da se
mogu nauč iti ponaš ati poput kraljice i da ć e me Ramzes uzeti za glavnu
ženu.«
Aloline su se oč i raš irile poput lotosovih cvjetova. »Znač i, zato te ja
poduč avam«, proš aptala je. »S lautom ili lirom si dio skupine. S harfom si
sama na pozornici, dominiraš nad publikom svojom vješ tinom. A ako mož eš
dominirati velikom dvoranom sama s harfom, zaš to ne i dvoranom za
prijeme s faraonom?«
Odmah sam znala da Aloli ima pravo. Zato nas je Woserit i spojila. »Ali ja
idem na tu vojnu povorku«, rekla sam, da me ne bi odgovorila od toga.
Aloli je bila zbunjena. »Mislim da ti visoka svećenica neće dopustiti.«
Nisam viš e niš ta govorila o povorci. Poč ele smo obuku, ali ja sam mogla
razmiš ljati jedino o ratu i č im smo završ ile, pitala sam je gdje mogu pronać i
visoku sveć enicu. »Mogu te odvesti do nje«, rekla je Aloli. »Ali neć e joj biti
drago da je uznemiravaš. Ovo je njezino vrijeme za pisanje pisama.«
Pratila sam Aloli kroz hodnike hrama do dvaju drvenih vrata. »Per Međat«,
rekla je.
»Piše u knjižnici?«
»Svakog poslijepodneva prije nego isplovi prema palač i.« Oklijevala sam
ispred vrata i Aloli se polako odmakla. »Mož eš pokucati«, rekla je nesigurno,
»ali ne oč ekuj da ć e odgovoriti.« Podigla sam š aku i pokucala na vrata. Nije
bilo odgovora pa sam pokucala opet. Jedna su se teška drvena vrata otvorila.
»Sto radiš ovdje?« pitala me Woserit. Skinula je Hatorinu krunu, a ruke su
joj bile umrljane pijeskom i tintom.
»Doš la sam s hitnom molbom«, rekla sam. Woserit je pogledala u Aloli i
nikakvim znakom nije nijednu od nas dvije pozvala unutra. »Pretpostavljam
da ti je rekla za povorku?«
»Da«, rekla sam očajno, »i došla sam pitati smijem li joj prisustvovati.«
»Naravno da ne.«
»Ali…«
»Sjeć aš li se kad sam ti rekla da ć e biti situacija kad neć eš razumjeti moj
savjet, ali ćeš ga ipak morati prihvatiti? I sjećaš li se da si se složila s tim?«
»Da«, promrmljala sam.
»Onda očekujem da je ova tema zaključena.«
Zatvorila je vrata. Okrenula sam se prema Aloli i nisam mogla zadrž ati
suze. »Da sam njegova žena, mogla bih ići u rat s njim.«
»U rat?« uskliknula je Aloli. »Ti si žena!«
»Zar je to važno? Mogla bih mu biti prevoditeljica.«
Aloli mi je stavila ruku oko ramena. »Za godinu dana, gospo, moć i ć eš ga
viđati koliko god budeš htjela. To nije tako dugo kao što se čini.«
»Ali mislit ć e da se ljutim na njega«, usprotivila sam se. »Neć e povjerovati
da mi je zabranjeno vidjeti ga zato š to sam sveć enica na obuci. Ja sam
princeza — princezi nije ništa zabranjeno.«
»Osim ovoga. Dala si svoju riječ visokoj svećenici.«
»Ali ona ne razumije!« uzviknula sam.
»Kad sam bila u Izidinu hramu, razmiš ljala sam da pobjegnem kako bih
vidjela svoju majku i rekla joj kako mi je straš no. Ili da pobjegnem do svojih
ujaka i molim da me jedan od njih primi k sebi. Ali nisam to uč inila jer, ako bi
me uhvatili, zauvijek bih bila izbačena iz svećenstva.«
»Ali zar to nije ono što si htjela?«
»Naravno da nije! Samo sam htjela pobjeći od Henuttawy.«
»Kako si onda uspjela?«
»Nisam. Visoka sveć enica bož ice Hator je to uč inila. Woserit me č ula kako
sviram na Opetovoj svetkovini i kad me doš la pohvaliti, vidjela je koliko sam
nesretna. I onda je dogovorila da me kupi od Henuttawy.«
Duboko sam udahnula. »Kupila te kao roba?«
»Henuttawy me ne bi nikako drukčije dala.«
»I koliko je platila?«
»Istu cijenu kao za sedam muš karaca. Uč inila je to zato š to je znala da mi
je ž ivot s Henuttawy nepodnoš ljiv. Dakle, vidiš li, princezo? Bilo bi glupo da
sam pobjegla. Bož ica je vidjela koliko sam nesretna i poš tujuć i moj zavjet
Izidi, oslobodila me te zmije.« Ispruž ila je ruku i potapš ala me po koljenu.
»Moraš ispuniti svoje obećanje božici Hator i ona će ti ispuniti želju.«
»Ali ja nisam dala nikakvo obećanje Hator.«
»Poštuj svoje obećanje Woserit. Visoka svećenica zna što radi.«
Iduć eg sam se jutra iznenadila kad sam vidjela Woserit u njezinoj sobi. Ona i
Paser stajali su blizu žarovnika i šaptali, a kad sam se ja pojavila, utihnuli su.
»Princezo Nefertari«, pozdravila me Woserit. Pitala sam se zaš to nije u
unutarnjem svetištu. »Znam koliko si žarko htjela ići…«
»Ne«, rekla sam čvrsto. »Pogriješila sam.«
Woserit je oklijevala, kao da mjeri moje riječ i. »Kad si doš la u ovaj hram,
Nefertari, nadala sam se da ć u te moć i svakodnevno poduč avati. Ali sad kad
moj brat ratuje u Kadeš u, morat ć u provoditi viš e vremena u dvorani za
prijeme. Nekad se nećemo vidjeti danima. Možda čak i cijeli mjesec.«
Pogledala sam u Pasera koji je kimnuo. »Ja ć u i dalje biti ovdje svakog
jutra, kao i deseci svećenica.«
»A one ć e te poduč avati kako im ja kaž em. Nadam se da ć u svaki put kad
pitam za tvoj napredak čuti da je zadovoljavajući.«
»Naravno«, obećala sam.
PETO POGLAVLJE
Slatki miris smokava

TEBA, 1282. pr. Kr.
Navikla sam se na rutinu u Hatorinu hramu. Menit bi me probudila još u

mraku prije zore i snena bih odjenula č istu haljinu i zapalila stož ac tamjana
ispod majč ina oltara. Kad bi se stož ac pretvorio u prah, krenula bih kroz
mrač ne hramske hodnike do Woseritinih odaja. I baš kao š to je Woserit rekla,
rijetko sam je viđala.
Vezir Paser razlikovao se od uč itelja Pasera. Nauč io me kako na ispravan
nač in pozdraviti Sumeranina i kako znati je li sumerski vojnik već prvi put
ubio. »Ako nema dlake na licu, znač i da je pokazao svoje junaš tvo zaklavš i
neprijatelja.« Zelio je da zapamtim obič aje stranih naroda; da Sumerani svoje
mrtve pokapaju na trš čanim prostirač ima i da Asirci viš e cijene perje od bilo
kojeg dragog kamena. Nekad bismo cijelo jutro posvetili politici. »Hetiti su
jedina sila na svijetu koja mož e ustati protiv Egipta«, tvrdio je Paser.
»Nijedna zemlja nije važ nija od Hatija.« Zato sam nauč ila sve š to sam mogla o
kralju Muvataliju i njegovu sinu Urhiju. Nauč ila sam da su oba muš karca
nosila š arene ogrtač e i koristila mač eve izrađene od ž eljeza. Crtala sam karte
zemalja koje je Muvatali osvojio, uključujući Ugarit i Siriju.
»A grad Kadeš «, rekao je Paser ozbiljno, »nekoć je pripadao Egiptu. Ali
Heretič ki je kralj dopustio da ga Hetiti prisvoje i danas njegove bogate luke
— u koje dolazi roba sa Sjevernog mora — sve pripadaju Hetitima. Razumiješ
li što to znači?«
»Znač i da mi moramo nać i dulje rute do Sjevernih mora za trgovanje
bjelokoš ću, bakrom i drvom za gradnju. Znač i da Hetiti prvi pro itiraju od
njih. Ali to ć e se promijeniti«, dodala sam. »Jer ć e ga faraon Seti i Ramzes
vratiti!«
Paser si je dopustio osmijeh. »Tako je.«
»Ima li vijesti…«
»Nikakvih.«
Svaku sam več er č ekala novosti i dvadeset sedmog dana mjeseca koiaka
faraonova se vojska vratila iz Kadeš a. Glasnici su trč ali ispred vojnika s
vijestima o njihovoj pobjedi i popisom mrtvih i Menit me probudila prije zore
da bi mi rekla da su Aš a i Ramzes prež ivjeli. S prozora istoč nog svetiš ta
vidjela sam Hatorine sveć enice kako se skupljaju na pristaniš tu. Njihovi
pojasevi ukraš eni draguljima treptali su na suncu, a haljine otvorenih
prednjica otkrivale su grudi prekrasno obojene kanom. Aloli mi se pridruž ila
na prozoru. »Zar nećeš sudjelovati u proslavi?« pitala sam je.
»Visoka svećenica naložila mi je da ostanem ovdje s tobom.«
»Zašto? Zar misli da ću pobjeći?«
Aloli se vragolasto nasmiješila. »Zar ne bi?«
»Ne«, rekla sam tiho. »Ne bih.« Ispod nas su sveć enice upravo prelazile
rijeku i svijetlotirkizna jedra Hatorinih brodova poč ela su nestajati iza gajeva
sikomore. Okrenula sam se prema Aloli. »Sjeć aš li se kad sam tek doš la u ovaj
hram?«
»Naravno. S tim velikim zelenim oč ima izgledala si poput preplaš ene
mačke. Nisam mislila da si doista princeza.«
Bila sam iznenađena. »Zašto?«
»Zato š to sam znala da princeza Nefertari ima gotovo trinaest godina, a ti
si izgledala kao da ti je osam ili devet.«
»Ali sjećaš li se da si mi rekla da si čula mnogo o meni?«
»Kako da ne.« Aloli je otiš la od prozora i zauzela svoje mjesto pokraj
harfe. »Cula sam da ste ti i faraon Ramzes odlič ni prijatelji. I kad je doš la
vijest o njegovu braku, dvor je pretpostavio da će oženiti tebe.«
»Ali imala sam dvanaest godina! I ja sam nećakinja Heretičkog kralja.«
Aloli je slegnula ramenima. »Svi su vjerovali da ć e to faraon Ramzes
zanemariti. Nitko nije mogao ni zamisliti da ć e dovesti haremsku djevojku na
podij. Zato smo, kad si doš la u ovaj hram, mislili da se mož da nisi htjela
vjenčati.«
»Ne. Nije me nikad pitao. Cim je Ramzes okrunjen, Henuttawy je otiš la
faraonu Setiju i založ ila se za Izet.« Rekla sam Aloli za Woseritinu teoriju, da
je vjerovala da Henuttawy pomaž e Izet na putu prema kruni u zamjenu za
nešto. »Ali što bi to moglo biti?«
»Moć «, rekla je Aloli brzo. »Zlato. S te dvije stvari mogla bi izgraditi
najveć i hram u Tebi, već i od Hatorina. Hodoč asnici bi sigurno dolazili samo
da vide njegovu veličanstvenost.«
»I ostavljali svoje bogatstvo kao darove«, slož ila sam se. Pomislila sam na
Ramzesa i osjetila toplinu u obrazima. »Ne mogu zamisliti da se udam za ikog
drugog osim za Ramzesa«, priznala sam.
»Onda nije dovoljno samo uč iti harfu«, rekla je. »Zeliš li postati glavna
supruga, morat ć eš znati zadovoljiti muš karca.« Aloli je ustala i srebrne
narukvice koje su zveč ale dok bi hodala, kliznule su joj niz ruč ni zglob. »Izidin
je hram bio pun Henuttawynih muš karaca«, objasnila je. »Pod uvjetom da su
bogati, sve ih je primala. Hetite, Asirce… U tom sam hramu nauč ila viš e nego
samo kako ugoditi Izidi. Trebaš naučiti sve tajne koje Henuttawy uči Izet.«
Bila sam posramljena. »Na primjer?«
»Na primjer, kako zadovoljiti muš karca ispod njegove suknje. Kako mu
svojim ustima pruž iti zadovoljstvo.« Oč i su mi vjerojatno izdale misli jer je
Aloli dodala: »Ti ć eš biti razlika između Tebe kojom vlada Henuttawy i Tebe
kojom vlada Woserit.«
Na pomisao o Henuttawy kako vlada Tebom, postala sam savrš ena uč enica.
Nikad nisam kasnila, rad mi nikad nije bio manjkav i ubrzo sam mogla
zaploviti u Asiriju i prež ivjeti samo sa svojim znanjem akadskog. Paseru nije
bila jasna brzina kojom sam svladala taj jezik, ali prava je istina da sam ga
vjež bala kud god bih poš la; u kupkama, po dvoriš tu — č ak sam se i na
majč inom oltaru molila Mut na akadskom. Moje lekcije s Aloli također su
postale intenzivnije, kao da je sveć enica mogla prenijeti vlastiti talent u
sviranju harfe u moje ruke. Vjež banjem sam postala dovoljno kompetentna i,
u sluč aju da kraljica ikad prozove moje ime na dvoru, ne bih se osramotila
pred velikom dvoranom. Izet se uvijek ponosila svojim talentom za glazbu, ali
sad sam shvatila da to, uz vrijeme i strpljenje, i nije tako teško.
Ipak, harfa nije bila razlog zbog kojeg sam dokasna ostajala u istoč nim
odajama. Jednog je dana Menit primijetila: »Cini se da už ivate u glazbi,
gospo.« Sakrila sam crvenilo iza perja lepeze, a iduć eg dana kad mi je Menit
pohvalno rekla: »Na svakoj lekciji ostajete sve duž e i duž e«, konač no sam joj
otkrila: »To je zato š to mi Aloli govori i o nekim drugim stvarima osim
harfe.«
Menit je prestala puniti vrč od alabastera parfemom i vratila se s balkona
u sobu. »Što vas još uči?« pitala je bez oklijevanja.
Spustila sam olovku od trske. »Druge stvari. Primjerice, š to trebam č initi
prve bračne noći.«
Menit je jauknula.
»Moram znati sve! Izet sve zna«, dodala sam brzo.
»Vi niste djevojka iz harema!«
»Nisam. Ja sam princeza iz obitelji koja je izbrisana iz povijesti. Znaš isto
kao i ja š to ć e znač iti ako postanem glavna ž ena. Ime moje obitelji opet ć e se
upisati u svitke. To ć e spasiti moju obitelj i sve ć e nas spasiti od Henuttawy.
Možeš li zamisliti Tebu u kojoj je Henuttawy jednako moćna kao i kraljica?«
»Naravno da ne, gospo. Ali da vas svećenica Aloli uči takve stvari…«
»Zaš to ne ako ć e nam to donijeti sigurnost? Ako ć e održ ati ime moje
majke na ž ivotu?« Pogledala sam u svoj razbijeni oltar. Premda je dvorski
kipar uč inio sve š to je mogao, još uvijek sam vidjela tanku crtu gdje je vrat
bio odlomljen od tijela bož ice. »Ti ć eš uvijek biti moja mawat«, obeć ala sam
joj. »Ali imala sam drugu majku koja je dala ž ivot za mene. A š to sam ja njoj
dala? Sto joj je Egipat dao? Kao glavna ž ena mogla bih se pobrinuti da nikad
ne bude zaboravljena; da mi ne budemo nikad zaboravljeni«, ispravila sam se.
»Moja je obitelj vladala Egiptom viš e od stotinu godina, a ne postoji niti jedan
posmrtni hram po kojem ć e biti zapamć eni! Ali ja bih mogla izgraditi jedan u
brdima za tebe i za svoje roditelje.« Topli je vjetar donio slatki miris smokava
sa sikomorinih stabala vani i udahnula sam ga. Menit je uvijek govorila da je
moja majka voljela miris sikomore. »Mnogo je razloga zaš to da postanem
glavna žena. Ali što ako me Ramzes ne voli?«
Menitino se tvrdo lice smekšalo. »Uvijek vas je volio.«
»Kao sestru«, usprotivila sam se. »Ali š to ako me ne mož e voljeti kao
ženu?«
Kad je doš la sezona š emua, dvor se pripremao za godiš nji odlazak prema
sjeveru do palač e Pi-Ramzes gdje ć e zaguš ujuć u vruć inu Tebe ublaž iti svjež i
oceanski povjetarci. Prvi put se dogodilo da neć u ploviti u lotili jarko
obojenih brodova niti stajati na palubi s faraonovim zlatnim barjacima koji
vijore iznad mene na toplom suncu paunija. Stajala sam na balkonu svoje
sobe i zamiš ljala svijet kako plovi dalje od mene, a sa mnom ostaje jedino
Tefer. A č ak ni on nije bio od velike koristi jer je sve vrijeme provodio
naganjajući miševe po poljima. Nisam mu trebala. Nikome nisam trebala.
»Sto vam je?« pitala je Menit s vrata. »Svako poslijepodne dolazite ovdje.
Ovi se gajevi nisu ništa promijenili od jučer.«
»Sve propuš tam! Kad dođe tot i poč ne nova godina, propustit ć u i
Svetkovinu mrtvih.« To je jedina noć kad se č ovjekovi akhu mogu vratiti u
zemlju živih i uživati u zemaljskoj hrani koja im se donese.
Ali Menit je vragolasto odmahnula glavom. »Mislim da neć ete propustiti
Svetkovinu. Jučer sam vidjela visoku svećenicu dok ste vi vježbali harfu. Rekla
je da ć e za dva mjeseca biti godina dana otkad ste otiš li s dvora i da ć ete
uskoro…« Menit je zastala kako bi poveć ala dojam. »Biti spremni za
povratak.«
Desetog dana tota, Menit me tjerala iz kreveta. »Gospo, visoka sveć enica
čeka!«
Ustala sam i obrisala san iz očiju. »Molim?«
»Danas nećete učiti s vezirom nego vas visoka svećenica želi vidjeti!«
Pož urile smo do zrcala i strpljivo sam sjedila dok mi je Menit nanosila
š minku. »Upotrijebit ć emo malahit«, odluč ila je i otvorila posudu skupog
zelenog praha. Zatvorila sam oč i dok mi ga je nanosila na kapke. Provela je
viš e vremena nego inač e ocrtavajuć i mi oč i kajalom. Kad je Menit izvadila
moju periku iz kutije, vidjela sam da joj je dodala zelene perle od fajanse.
»Kako…«
»Za ovu prigodu«, rekla je zadovoljno.
Otkad sam stigla u Hatorin hram, Woserit me rijetko viđala. Tada mi je
bilo trinaest, ali za mjesec dana navrš it ć u č etrnaest godina. Menit mi je
č etkicom za kajal kanirala nokte, a kad mi je dala haljinu, vidjela sam da je
nova. Ustala sam i Menit je zadrž ala dah. »Sad ste ž ena«, rekla je kao da jedva
mož e vjerovati. Suzila je svoje male oč i dok mi je prouč avala lice, haljinu,
nokte. Kad je doš la do mojih sandala, lice joj se izgladilo i rekla je
jednostavno: »Spremni ste.« Glas joj se davio u suzama i č vrsto me zagrlila:
»Sretno, moja gospo.«
»Hvala ti, mawat.« Povukla sam se od nje kako bih je pogledala u oč i.
»Hvala ti«, ponovila sam. »Ne samo zato š to si doš la ovdje sa mnom nego…
nego za sve.«
Menit je ispravila ramena. »Idite. Idite prije nego što se ona predomisli!«
Woseritina soba nije bila daleko od moje, ali ipak, put do nje nikad se nije
č inio duž im. Gledala sam oslikane zidove s prizorima Hator i Raa i pitala sam
se hoć e li ovo biti jedan od posljednjih puta kad ć u ih vidjeti. Na vratima
Woseritine sobe, sluš kinja mi se naklonila. »Visoka sveć enica vas č eka,
gospo.«
Otvorila je vrata i unutra je Woserit sjedila za svojim stolom okruž ena
cvijeć em za tot i novu godinu. Jarki cvjetovi bili su raspoređeni u vazama od
fajanse i ljiljani su zamirisali cijelu prostoriju. Podigla je pogled prema meni i
kad me vidjela, izraz na njezinu licu promijenio se od duboke iznenađenosti
do zadovoljstva.
»Nefertari?« Ustala je od stola i doš la do mene. »Pogledaj te obraze«,
oduš evljeno je rekla. »Ispunili su se! A tvoje oč i… Nikad nisam primijetila
kako su lijepe. Doista, apsolutno su prekrasne.« Traž ila je da se okrenem prvi
put, zatim drugi put i treć i put je uzviknula: »Pogledaj kako si se
promijenila!« Ispruž ila je ruku i stisnula straž nju stranu haljine kako bi mi
vidjela obrise struka i grudi. »Dosta je ovih bezoblič nih pokrivač a«, objavila
je. »Zelim da te Menit izmjeri za nove haljine. Dok sam ja bila zauzeta, ti si
izrasla u pravu ž enu! Kad Izet postane velika i debela s Ramzesovim
djetetom, ti ć eš još uvijek biti mrš ava i lijepa«, obeć ala je Woserit. »I nikad
neć eš jadikovati. Mogu ti obeć ati, Ramzesu ć e jednog dana dojaditi njezino
zanovijetanje.«
»On je ne voli?« pitala sam brzo.
Woserit je podigla obrve. »Nisam to rekla.«
»Ali što mu se sviđa na njoj ako zanovijeta?«
»Oh, zna ona biti š armantna kad to ž eli i doista je prelijepa. Ali njezin
š arm i ljepota bit ć e mnogo manje privlač ni kad je za osam dana od danas
bude mogao usporediti s tobom.«
»Na Svetkovini mrtvih?« uzviknula sam.
Woserit je kimnula. »Da. Mislim da smo spremni za naš potez.«
ŠESTO POGLAVLJE
Svetkovina mrtvih
1281. pr. Kr.
Kad smo osamnaestog dana tota završ ili s lekcijom, Paser je spustio olovku
od trske i pitao me: »Jesi li spremna za Svetkovinu mrtvih večeras?«
»Da.« Pokuš ala sam prikriti uzbuđenje. »Dadilja mi je pripremila zdjelu s
hranom za hram faraona Setija i drugu zdjelu za…«
»Nisam mislio na hranu«, prekinuo me Paser. I u glasu mu se osjetila
ironija kad je dodao: »Siguran sam da ć e faraonovi akhu kao i tvoji biti vrlo
sretni s darovima koje im doneseš . Zanimalo me je li te itko pripremio na š ok
odlaska na dvor«, rekao je oprezno. »Posebice zato što nećeš ostati ondje.«
»Jest«, rekla sam tiho. »Woserit me upozorila da ć u moć i vrlo kratko
razgovarati s Ramzesom.«
Paser je s druge strane stola kimnuo. »I neć eš ostati na tri noć i opijanja.
Osim ako ne ž eliš vidjeti Henuttawy kako posrć e«, rekao je ispod glasa dok je
ustajao. Nasmijala sam se jer sam č ula iste prič e o Woseritinoj starijoj sestri.
»Nefertari«, rekao je Paser ozbiljno, »uskoro ć e naš e lekcije postati rjeđe. A
kako faraon Ramzes bude sve viš e uključ en u rad u dvorani za prijeme, tako
ć u biti i ja. Osim toga, nema još mnogo toga š to bih te mogao nauč iti. Već si
izvanredno svladala svih osam jezika koje smo uč ili.« Ispratio me do vrata
Woseritine sobe. »Ali nadam se da si prihvatila Woseritin savjet. Woserit je
mudra ž ena i ako itko mož e isplanirati neč iji put do prijestolja, onda je to
ona.«
»A ne Henuttawy?« pitala sam znatiželjno.
»Henuttawy zna varati i lagati. Mož da je nauč ila Izet kako obmanuti
nekoga, ali ta će se magija opčaranosti prije ili kasnije potrošiti.«
»Zar to ne radim i ja? Varam i obmanjujem?«
»Tako š to se drž iš podalje od faraona Ramzesa?« pitao je Paser. »Ne.
Jednostavno ga podsjećaš na prijateljstvo koje mu je nedostajalo.«
Kad sam uš la u svoju sobu, iznenadila sam se vidjevš i i Woserit i Aloli.
Stajale su s Menit gledajuć i dva para sandala. »Ovaj par s debelim petama i
pletenim zlatom«, odluč ila je Woserit. »Več eras ć e hodati, ali ne ž elimo da
izgleda kao pastirova kći koja pješači po brdima.«
Aloli mi se prva obratila. »Jesi li spremna?«
Kimnula sam, premda sam znala da jedini ogrtač s kapuljač om koji imam
nikako neć e odgovarati sandalama koje je Woserit upravo odabrala za mene.
Svetkovina mrtvih uvijek je poč injala hodoč aš ćem do posmrtnog hrama
faraona Setija u Tebi. Nakon š to bi odali poš tovanje Setijevim precima, bilo
nam je dopuš teno odnijeti hranu u posmrtne hramove vlastitih akhu. Moja
obitelj nije imala posmrtni hram. Svake sam godine iš la vidjeti Horemheba
koji je ukrao hram mojeg djeda u gradu Đametu i uč inio ga svojim uklonivš i
lica č lanova moje obitelji sa zidova — s iznimkom jedne jedine slike moje
majke. Hodoč aš će bi poč elo nakon zalaska sunca i premda su noć i u mjesecu
pao iju bile tople, u hramovima je bilo hladno i vlaž no. Sto da radim bez
prikladnog ogrtača? Pogledala sam u Menit. »Što ću odjenuti?«
»Visoka sveć enica bila je vrlo ljubazna i dala ti ovo«, rekla je Menit i
pokazala prema prekrasnom bijelom ogrtač u na krevetu. Kapuljač a je bila
obrubljena krznom, a š iroki rukavi bili su raskoš no ukraš eni. Zajedno sa
sandalama koje je odabrala Woserit, bit ć u bijelo-zlatna vizija u tmini
grobnica.
»Ova bi ti svetkovina mogla promijeniti ž ivot«, rekla je Woserit. »Menit je
prilagodila jednu od mojih haljina za tebe.« Otiš la je do kreveta i podigla
ogrtač otkrivš i mrež astu haljinu s perlama od fajanse. »Perle od lapisa slagat
ć e ti se s oč ima. Kad se vratim«, rekla je uputivš i se prema vratima,
»očekujem da ćeš biti spremna.«
Otiš la je i ja sam krenula do kreveta. Nikad nisam nosila neš to tako
delikatno i otkrivajuće.
»To je rijetka haljina«, rekla je Aloli. »Nikad nisam vidjela da ju je visoka
svećenica ikome dala, čak ni na popravak. Podigni ruke.«
Skinula sam haljinu i uč inila kako mi je reč eno. Aloli mi je navukla haljinu
preko glave dok ju je Menit povlač ila preko bokova. Zatim sam odjenula
ogrtač i sjela ispred zrcala.
»Neć emo vam stavljati lapis na kapke«, rekla je Menit. »Previš e je taman
za grobnice.« Otvorila je posudu zlatnog praha i pomiješ ala ga s uljem. »Cak i
ako vam nitko ne mož e vidjeti kosu ispod tog ogrtač a«, obeć ala je, »ipak ć e
vam vidjeti oči.«
Kaniranje noktiju potrajalo je do zalaska sunca i Menit je posvetila
posebnu pozornost dizajnu na mojim stopalima. U zrcalu je u mene zurila
vizija od zlata. Njež na bjelina Woseritina ogrtač a uokvirivala mi je lice, a
krzno mi je isticalo obraze. Kad su se vrata moje odaje otvorila, č ula sam
polagani uzdah.
»Veličanstveno.«
Woserit je zakorač ila naprijed i vidjela sam njezin odraz u ulaš tenoj
mjedi. Nosila je dugu bijelu haljinu stisnutu uz bokove pojasom od ulaš tenog
lapisa. Ogrtač koji joj je dosizao do glež njeva bio je porubljen nitima
najljepš eg moguć eg tirkiza, a zlatna krava s oč ima od lapisa prič vrš ćivala ga
je na njezinu vratu. Kosa joj je bila poč eš ljana na jednu stranu tako da je
svatko tko je stajao iza nje mogao vidjeti protuuteg menata koji je nosila
svaka Hatorina sveć enica. Sveta ogrlica bila je izrađena od fajanse i
završ avala je zlatnim amuletom koji je č uvao svoju vlasnicu od zla. Nije bilo
nijednog dijela Woserit koji nije bio izvanredan, od njezinih zlatnih nož nih
grivni do prozirne haljine. Okrenula sam se na stolcu kako bih je bolje vidjela.
»Izgledaš prekrasno«, prošaptala sam i iznenadila sam se kad sam shvatila da
je jednako lijepa kao i njezina sestra Henuttawy.
»Trebala bih isto reć i za tebe.« Pokazala mi je da ustanem i zatim me
pregledavala dok sam se okretala. Podigla je rub mojeg ogrtač a kako bi
vidjela š to mi je Menit uč inila sa stopalima, a onda je promrmljala svoje
odobravanje. »Moraš paziti da ne pokriješ kanu praš inom«, rekla je. »I ne vuci
stopala kroz pijesak. Več eras hodaj paž ljivo.« Navukla mi je kapuljač u ogrtač a
preko čela i Aloli mi je namjestila pletenice, jednu preko svakog ramena.
Zurila sam u svoj odraz u zrcalu i nisam prepoznala ž enu koja me gledala.
To je bila vrsta ž ene koja svoje vrijeme provodi u kupeljima, trač ajuć i s
prijateljicama i kupujući perle od trgovaca u palači.
»Aloli, vrijeme je da se i ti spremiš «, rekla je Woserit. »Ti i Menit obavile
ste izvrstan posao.«
Kad su Aloli i Menit otiš le u svoje odaje, Woserit je sjela. Izgledala je
napeto. Kasnije ć u saznati da je protekla godina na mnogo nač ina bila lakš a
za mene nego za nju. Ja sam samo trebala uč iti i upijati informacije oko sebe
poput trske, dok je ona morala pripremati, kovati zavjeru i planirati. Znala je
posljedice neuspjeha dok sam ja samo mislila da ih znam. Ali unatoč svoj
njezinoj velikoduš nosti — dala mi je svoju sobu u palač i, drž ala me u
Hatorinu hramu, dogovorila mi Pasera za uč itelja i osigurala mi odjeć u —
nikad nije traž ila niš ta zauzvrat. Kad sam č ula da Menit navlač i svoju usku
lanenu haljinu, tiho sam pitala: »Što sam ti dužna za sve ovo?«
Osmijeh se pokazao na Woseritinim usnama. »Ja nisam poput
Henuttawy«, rekla je. »Ništa mi ne trebaš otplatiti.«
»Ali sav ovaj trud i vrijeme koje si uložila u mene. Zašto? Zbog čega?«
»Izrasla si u zrelu i pametnu ž enu«, rekla je i doimala se kao da joj je drago
š to sam to pitala. »Oč ekujem da ć eš zauzeti Izetino mjesto i pobrinuti se da
Henuttawy nikad ne postane moć na koliko bi ona htjela. To oč ekujem«, rekla
je odlučno. »Tebu koja ne pleše onako kako Henuttawy svira i ništa drugo.«
Mislila sam da mora biti nešto više, ali rekla je samo to. Pitala sam se hoće
li se jednog dana pojaviti veći račun.
Krenuli smo kad je sunce potonulo iza brež uljaka i doš li smo do pristaniš ta
ispred Hatorina hrama dok je voda u nestajuć em svjetlu poprimala duboku
boju vina. U brodu prepunom Hatorinih pjevač ica, isplovili smo prema
posmrtnom hramu koji je faraon Seti podigao za svoje akhu. Poput palač e, i
hram je bio izgrađen na zapadnoj obali jer na njoj sunce svakog dana umire i
poč inje putovanje u zagrobni ž ivot. Trinaest sam godina iš la s dvorom na
hodoč aš će do Setijeva hrama, ali ovaj je put bilo drukč ije. Kad sam ugledala
treperava svjetla na suprotnoj obali, u trbuhu sam osjetila nervozu kakve
nikad prije nije bilo. Menit je stajala pokraj mene na pramcu i podigla mi
kapuljaču tako da mi je krzno uokvirivalo lice.
»Delikatno«, rekla je dok se spuštao mrak. »Nježno.«
Puni mjesec odraž avao se na Nilu i sjetila sam se neč eg š to je Woserit
rekla. Kad Izet postane velika i debela s Ramzesovim djetetom, ti ćeš još uvijek
biti mršava i lijepa. Nadglasavš i buku prskanja vesla, pitala sam Menit: »Sto
ako je Izet već trudna?«
»Onda je to razlog viš e da je uč ini kraljicom«, rekla je. »Ramzes ima
sedamnaest godina. Ove će godine izabrati svoju glavnu suprugu.«
Dok je brod klizio u pristaniš te, Woserit se obratila u mom smjeru.
»Pretpostavljam da je dvor već stigao, ali obredi neć e poč eti bez nas. Ili bez
Henuttawy«, dodala je. »A možemo pretpostaviti da će ona kasniti.«
Sluge iz palač e, koji su nas č ekali na obali, drž ali su baklje i vodili nas kroz
tamu. A ispred, u dvoriš tu posmrtnog hrama, tisuć e lampi osvjetljavale su
njegove visoke pilone bacajuć i sjaj po oslikanim zidnim slikarijama. U
jednom prizoru Ozirisa, princa bogova, ubija njegov brat Set. Pod svjetlima
trš čanih baklji vidjela sam kako Set siječ e Ozirisovo truplo i baca njegove
dijelove u Nil. Malo dalje slikar je prikazao Ozirisovu ž enu Izidu odjevenu u
istu grimiznu haljinu kakvu je nosila i Henuttawy. Na zidu je prikazana kako
traž i na sve strane, skuplja komade tijela svog muž a i ponovno ih spaja kako
bi ga ož ivjela. Iznad vrata hrama naslikan je posljednji prizor. Uskrsli Oziris
dao je Izidi dijete. To je Horus, bog neba s glavom sokola koji osveć uje oca
uniš tivš i Seta. Nakon š to je prognan, Set se pridruž io bogu s glavom š akala,
Anubisu, u podzemnom svijetu. Oni koji su preš li u zemlju mrtvih morali su
proć i Anubisov sud prije nego š to bi postali akhu. Pitala sam se koliko je
mojih predaka prošlo taj sud i hoću li ikad ponovno vidjeti svoju majku.
Kako smo se približ avali otvorenim vratima, pjevanje Amonovih
sveć enika postalo je glasnije. Woserit se okrenula prema meni. »Drž i se
mene, č ak i dok stavljam darove ispred mojih akhu. A kad moje sveć enice
poč nu himnu Hator, stani kraj mene. Več eras ć e u hramu biti stotine ljudi.
Želim da budeš ondje gdje te Ramzes može vidjeti.«
Menit mi je uputila pogled upozorenja i obeć ala sam da ć u se drž ati
Woserit.
»Ovdje smo kako bismo podsjetile Ramzesa na ono š to mu je
nedostajalo«, nastavila je Woserit dok smo hodale. »Ako previš e daš , bit ć e
kao da nikad nisi ni otiš la. A ako te itko pita zaš to nisi odjevena u Hatorinu
haljinu, reci da nisi sigurna želiš li postati svećenica…«
»Posebno Ramzesu«, rekla je Aloli. »Daj mu do znanja da nisi sigurna gdje
pripadaš.«
Mislila sam da ć e se Woserit ljutiti š to je prekinuta, ali samo je kimnula.
»Tako je. Dovoljno je inteligentan da sâm zaključi.«
Nije mi bilo drago tako varati Ramzesa, ali zar u tome nije bilo i istine?
Sto ć e drugo biti u mojoj buduć nosti jednom kad se moje nasljedstvo potroš i
i kad izgubim svoje mjesto na dvoru? A ako me on ne ž eli, koji je smisao
braka? Tko bi drugi ikad mogao podijeliti moju ljubav prema jezicima i lovu?
U tom bih sluč aju doista mogla postati sveć enica. Osjetila sam kako mi se
ž eludac stiš će dok smo prolazili kroz vrata hrama i u tamno svetiš te koje je
faraon Seti izgradio za sebe i svoje pretke. Na svakom su zidu bile važ ne slike
njegove obitelji. Tu je bio Ramzes I., general koji je izabran za faraona kad je
Horemheb shvatio da ć e umrijeti bez nasljednika. Bio je tu i faraon Seti sa
svojom mirnom, skromnom kraljicom koja je stajala u vrtovima, daleko od
dvorske politike. Naslikano je i rođenje Ramzesa II. i njegova vatrenocrvena
kosa. Moja je obitelj sjedila na egipatskom prijestolju naraš tajima. Zaš to oni
nemaju takav spomenik?
»Prestanite razmiš ljati«, š apnula je Menit dok smo hodale. »Razmiš ljanje
će vas uzrujati.«
Umirila sam usne dok smo ulazili u istoč no svetiš te. Amonovi sveć enici
završ ili su s pjevanjem i stotine dvorjana ispunile su prostoriju. Okrenuli su
se kako bi vidjeli Woseritin ulazak i mene je spopala iznenadna potreba da se
sakrijem dublje ispod krzna svojeg ogrtač a. Tamjan je punio prostoriju kao i
miris vlaž ne hladnoć e zidova koji nikad nisu bili izlož eni sunč evoj svjetlosti.
Pratila sam Woserit do vrha prostorije gdje je njezina sveć enica poč ela
himnu Hator. Woserit je zakorač ila dalje od ž ena i zdjelu koju je sa sobom
ponijela iz hrama stavila ispred kipa Ramzesa I. U slabo osvijetljenoj
prostoriji mogla sam vidjeti sjaj krune faraona Setija, a pokraj njega
Ramzesovu plavo-zlatnu krunu. Bio je viš i. I zgodniji nego š to sam ga se
sjeć a la. Nemes kruna uokvirivala je mrš avo lice s dugač kim jagodicama i
jakom vojnič kom vilicom. Razdvajao nas je njegov djed u obliku golemog
granitnog kipa obasjanog zlatnim svjetlom. Vidjela sam Izet kako stoji pokraj
njega i svjetlucavu princezinu dijademu na njezinu č elu, ali nije bilo traga
Henuttawy. Menit je to također primijetila i zavrtjela glavom. »Kasni kao i
obično.«
»Tako privlač i pozornost«, rekla sam. Poč ela sam shvać ati igre koje ž ene
igraju. Glasovi Hatorinih pjevač ica odjekivali su komorom, ali njihovo je
pjevanje iznenada ometala buka velike skupine u hodniku. Kad su pridoš lice
uš le u prostoriju, vidjeli smo da su nosile Izidine prepoznatljive crvene halje.
Ali nijedna nije bila odjevena u tako duboku i uoč ljivu boju kao Henuttawy.
Jedna joj je sveć enica drž ala dugač ki grimizni ogrtač i kosa joj je bila
podignuta u velič anstvene kovrč e iza zlatnog seshed-vijenca princeze.
Presjekla je put kroz prepunu prostoriju i povela svoje sveć enice preko
hrama do njegova č ela. »Za akhu najveć e obitelji Egipta«, rekla je Henuttawy
glasno i iz svojeg ogrtač a izvadila pozlać enu zdjelu. Pitala sam se č iji su
darovi iz Izidina hrama nestali da bi se platio tako skupocjeni dar. Stavila je
zdjelu pokraj Woseritine tako da joj je sestra izgledala malo i inferiorno.
Zatim se duboko naklonila svojem bratu i njezine su pjevač ice poč ele
pjevušiti.
»Kasniš «, rekao je Seti i Henuttawy se nagnula i š apnula neš to u bratovo
uho. Na trenutak je izgledao ljutito, a onda se nasmijao.
»Prekrasna, š armantna Henuttawy«, š apnula mi je Woserit. »Uvijek ima
spremnu izliku. A moj brat, kao i uvijek, spreman oprostiti. Ramzes je to
naučio od oca. Moraš pripaziti na to.«
Amonovi su sveć enici opet zapjevali i dok je njihova pjesma rasla, nisam
mogla skinuti pogled s Ramzesa. Ali on je gledao u sveć enike č ija je ozbiljna
pjesma odzvanjala izdubljenom prostorijom. Woserit je podigla ruku tako da
su joj narukvice zazveckale poput malih zvona i kad je Ramzes pogledao u
naš em smjeru, smrznuo se. Zagledao se u tminu i pustila sam da mi kapuljač a
polako sklizne s lica.
»Nefer?« zaustio je.
Nasmiješ ila sam mu se kako bi znao da sam to ja. Tada sam vidjela da je
preko ogrtača nosio ogrlicu od bikove dlake i ostala sam bez daha.
»Nać i ć eš se s njim u dvoriš tu«, š apnula mi je Woserit. »Ali imat ć ete
samo nekoliko minuta nakon što završi pjevanje.«
Nikad nisam tako nestrpljivo č ekala da prođe vrijeme u hramu faraona
Setija. Svaka himna Amonu doimala se poput vječ nosti. Kad su napokon
završ ili, pogledala sam u Woserit, a ona mi je osmijehom rekla da je doš ao
trenutak. U dvoriš tu ispred posmrtnog hrama Ramzes se provlač io kroz
guž vu. »Nefer!« viknuo je, i kad me vidio pod Amonovim kipom, suzdrž ala
sam se da mu ne potrčim ususret i zagrlim ga.
Aš a me promatrao š irokim, zadivljenim oč ima. Gledao je moju mrež astu
haljinu od fajanse pod kojom su mi grudi bile pomno obojene kanom.
»Nefertari, postala si prava princeza.«
»A ti si postao pravi vojnik«, pohvalila sam ga primijetivš i teš ki mač koji
je nosio na boku.
Ramzes nas je oboje gledao i sigurna sam da sam vidjela da su mu se
ramena ukrutila. »Gdje si bila?« pitao je. »Je li ti Woserit rekla da smo šest
puta bili u hramu?«
Nisam mu htjela pokazati da sam š okirana tom viješ ću nego sam se samo
nasmijala. »Da, ali sveć enicama je zabranjeno vidjeti se s bilo kime izvan
hrama dok im traje obuka«, podsjetila sam ga.
»Ali dva puta smo uš li unutra«, prekinuo me Aš a, »i pretvarali se da smo
došli moliti samo da bismo te vidjeli!«
Smijala sam se kako bih sakrila iznenađenje. »I misliš da Woserit to nije
znala? Htjela me držati podalje za slučaj da se predomislim u vezi hrama!«
Ramzes je uhvatio moj pogled i zakorač io bliž e. »A sad?« pitao je tiho.
Mogla sam namirisati metvicu u njegovu dahu, a ako bih samo malo ispruž ila
ruku, mogla sam dodirnuti ogrlicu od bikove dlake. »Ne nosiš Hatorinu
haljinu«, rekao je. Pogledao je moju haljinu s perlama i sjajno rumenilo uvuklo
mu se u obraze.
Pogledala sam u Aš u koji je sa zanimanjem promatrao mene i Ramzesa.
»Zato š to nisam sigurna ž elim li biti sveć enica«, rekla sam. Prije nego š to su
mi stigli postaviti pitanja, nastavila sam s govorom koji sam uvjež bavala. »Ne
znam koje je moje mjesto na ovom dvoru. Ali ne znam ni ž elim li ostati u
hramu.«
»Onda se trebaš vratiti!« uzviknuo je Aša.
Ramzes mi je pretraž ivao lice kako bi vidio mislim li doista to š to sam
rekla i odjednom se pokraj njega pojavila Izet. »Tu si ti!« nasmijala se Izet.
»Henuttawy mi je rekla da si otiš ao, ali ja sam znala da ne bi otiš ao a da mi se
ne javiš.«
»Kamo je i mogao otići?« namrštio se Aša. »Ovo je Svetkovina mrtvih.«
Izet ga je ignorirala i stavila ruku oko Ramzesova struka. Iznenadila me
njezina prisnost i siguran način kojim ga je pogledala.
»Jesi li vidjela Nefertari?« pitao je Ramzes.
Izet me pogledala. »Nefertari.« Nasmijala se i č ak je uspjela zazvuč ati
ushić eno. »Nisam te prepoznala ispod toliko boje!« Okrenula se natrag
prema Ramzesu. »Jedan izaslanik ž eli razgovarati s tobom«, rekla je. »Zeli u
Mitani prenijeti vijest o tvojoj pobjedi u Kadešu, ali govori samo huritski.«
»Onda mu mož da Nefertari mož e odgovoriti«, rekao je Ramzes gledajuć i
u mene. »Ona vjerojatno bolje govori huritski od mene. Zeliš li razgovarati s
izaslanikom iz Mitanija?«
Pokazala sam Ramzesu svoj najširi osmijeh. »Zašto ne?«
Dok smo nas č etvero hodali preko dvoriš ta, prepoznali su me uč enici iz
eddube i povikali moje ime. »Vidiš li koliko si svima nedostajala?« pitao me
Aša. »Ne razumijem zašto želiš biti Hatorina svećenica.«
»Ja mislim da će biti odlična svećenica«, ubacila se Izet.
Aš a se nagnuo prema meni i š apnuo: »Naravno da to misli. Kad tebe
nema, nema nijedne druge žene koja zanima Ramzesa.«
Dok smo Aš a i ja hodali iza Ramzesa i Izet, glasovi su nam se izgubili u
kakofoniji svetkovine. »Onda, je li ona uvijek s njim?«
»Da. To je nepodnoš ljivo. Jedino mjesto na koje ne ž eli ić i je arena. Cak
pokušava odgovoriti Ramzesa od utrkivanja ili od lova u močvarama.«
Naglo sam udahnula. »I sluša li je?«
»Jednim uhom. Obeć a joj da ć e uvijek biti oprezan i pokuš ava poklonima
ušutkati njezino zanovijetanje.«
»Zašto to podnosi?« pitala sam.
»Zato š to je polovica muš karaca na dvoru zaljubljena u nju. Oduš evila je
cijelu Tebu i šarmirala narod.«
Oboje smo pogledali u Izet. Bila je niž a od Ramzesa, ali ipak dovoljno
visoka da njezin prolazak primijete svi u dvoriš tu. Uč enici su mi mahali i
smiješili mi se, ali pogledima su pratili Izet.
»A ti?« pitala sam znatiž eljno dok smo hodali zajedno. »Je li i tebe
šarmirala?«
»Ja je vidim onakvom kakva jest. Budala. I potpuno je izgubljena u dvorani
za prijeme.«
»Ali Ramzes je voli, zar ne?« pitala sam i Aš a me stao prouč avati pod
svjetlom baklji. »Oh, ne.« Zavrtio je glavom. »Ne i ti! Sve sveć enice trč e za
Ramzesom. Gostujuć e princeze gotovo mu se bacaju pod noge i mole da ih
uzme za ženu…«
»Tko je rekao da mu želim biti žena?« izjavila sam.
»Vidio sam kako te gledao! I ti si gledala njega«, optužio me. »Nefer…«
»Nefertari«, ispravila sam ga i vidjela sam da je Aša povrijeđen.
»Nefertari«, ozlojeđeno je ponovio. »Uvijek sam ti bio poput brata. A isto
tako i Ramzes. Sada promijeniti taj odnos znač ilo bi riskirati veliku
opasnost.«
»Ne vidim zašto«, lagala sam.
»Onda se sjeti Izet! Sjeti se Henuttawy! Visoka sveć enica savjetuje Izet u
svemu š to radi. Sve ž ene koje ž ele Ramzesa za sebe uč inila bi svojim
neprijateljima. Zaš to spavati u krevetu š korpiona kad se mož eš vjenč ati za
plemić a i ž ivjeti u miru? Tvoja je majka bila prisiljena postati ž ena faraona
Horemheba i mrzila je svaki dan koji je provela kao kraljica.«
»Kako ti to znaš?« ljutito sam ga pitala.
Aš a me pogledao. »Ti to znaš isto kao i ja! Zaš to onda ić i njezinim
stopama?«
Ali Aš a je prekinut kad je Ramzes prepoznao izaslanika iz Mitanija.
Premda je Hetitsko carstvo sruš ilo njihovo kraljevstvo, narod Mitani imao je
vlastite guvernere i uvijek je postojala nada za pobunom. Gledala sam dok je
Ramzes korač ao naprijed. Pokuš ala sam izbjeć i Aš in prodorni pogled jer sam
već znala odgovor na njegovo pitanje. Zašto ići njezinim stopama? Zato š to
sam, za razliku od svoje majke, ja bila zaljubljena.
»Ti si Kikkuli iz Mitanija?« pitao je Ramzes.
Debeli je muš karac zastao u razgovoru s izaslanikom iz Asirije. »Da, Vaš a
Visosti.« Pognuo je glavu i asirski je izaslanik učinio isto.
»Moja mi ž ena kaž e da vas zanima naš a pobjeda nad Hetitima«, rekao je
Ramzes na huritskom.
»Tako je. Jako me zanima«, odgovorio je Kikkuli.
»Onda ć e vam princeza Nefertari objasniti buduć i da govori huritski
mnogo bolje od mene.«
To je bilo toč no. Moj je huritski bio bolji, ali Ramzes je mogao razumjeti
sve što smo govorili dok sam se predstavljala i Kikkuli se opet naklonio.
»Drago mi je š to smo se upoznali, princezo. Poslan sam na egipatski dvor
kako bih naučio vaš jezik.«
Bila sam iznenađena. »Zar u Mitaniju nema učitelja egipatskog?«
»Mnogo! I svi govore egipatski gore od mene!«
I Ramzes i ja smo se nasmijali dok su Aša i Izet stajali u tišini.
»Ali č ujem da ste htjeli saznati viš e o faraonovoj pobjedi u Kadeš u«, rekla
sam. Isprič ala sam mu ono š to sam č ula dok sam bila u hramu. Kad sam
završila, Kikkuli je izgledao ponizno.
»Hvala vam, gospo. Nisam znao da netko na egipatskom dvoru tako teč no
govori huritski.«
»Mnogi dvorjani uč e vaš jezik«, Ramzes je rekao. »I doista se divimo
bivšem mitanskom kraljevstvu.«
Kikkulijeve su se oč i raš irile. »Obavezno ć u te tople osjeć aje prenijeti
svojem narodu.«
»Molim vas, uč inite to«, rekao je Ramzes. »Jer Egipat se nada da ć e ostati
dobar prijatelj Mitanija i pouzdamo se da ć e nas vaš guverner obavijestiti ako
ikad sazna da vaši osvajači planiraju napad na nas.«
Kikkuli je odmahnuo glavom poput ibisa. »Ako se Hetiti usude krenuti
južno kroz Aleppo ili čak Nuzi, imate našu riječ da će Egipat znati za to.«
Ramzes se nasmiješ io, ali Kikkuli je gledao samo mene. »Vaš a princeza je
izuzetna«, polaskao mu je.
Ramzes je sreo moj pogled. Premda nije odgovorio, njegove su oč i rekle
više nego što bi riječi ikad mogle i znala sam da sam ga učinila ponosnim.
»Što je? Što je rekao?« pitao je Aša.
Stojeć i pokraj njega, Izet se umirila i ukipila. Njezina je ljepota oč aravala
muškarce, ali bilo ih je teško šarmirati kad je stajala nijema poput obeliska.
»Rekao je da ć e svojem narodu prenijeti vijesti o golemoj moć i egipatske
vojske«, prevela sam.
Izaslanik iz Asirije, koji je stajao pokraj Kikkulija, proč istio je grlo. »A ako
Hetiti pokušaju povratiti Kadeš?«
Ramzes je odmahnuo glavom. »Zao mi je, ali akadski je jedini jezik koji ne
znam.«
»Pita š to ć e se dogoditi ako Hetiti pokuš aju povratiti Kadeš «, prenijela
sam mu i okrenula se izaslaniku. »Onda ć e Egipat marš irati sjeverno sa silom
od dvadeset tisuća vojnika«, obećala sam, »i drugi put ga osvojiti.«
Ramzes je zurio u mene. »Otkad ti govoriš akadski?«
»Otkad sam u Hatorinu hramu.«
Ramzes me promatrao s pravim divljenjem, a onda je Izet objavila: »Gle,
tvoja teta!«
Uhvatila sam Woseritin pogled s druge strane dvoriš ta i znala sam š to
slijedi. Kad se nasmiješ ila Ramzesu, srce mi je pojurilo. »Už ivaš u Svetkovini
mrtvih?« pitala ga je. »Sigurna sam da si se iznenadio kad si vidio Nefertari.«
»Jesam«, rekao je i oči su mu počivale na mojima. Stojeći pokraj njega, bila
sam svjesna kako ga je ratovanje oblikovalo u muš karca. »Onda, Nefertari«,
rekla je Woserit. »Vjerujem da več eras moraš posjetiti još i posmrtni hram u
Đametu. Jesi li spremna?«
»Možda možemo ići s tobom«, predložio je Ramzes.
Ali Woserit je odmahnula glavom. »Nefertari ide sama.«
Ramzes i Aš a pogledali su u mene kao da ja mogu odluč iti drukč ije, ali ja
sam savrš eno razumjela Woserit. »Ramzese, Aš a.« Osmjehnula sam se
obojici. »Uživala sam vidjeti vas večeras. Izet«, pozdravila sam je.
»Hoćeš li biti u povorci?« tiho je pitao Ramzes.
»Kako to misliš?« Pogledala sam u Ašu. »Faraonova se vojska tek vratila iz
Kadeša! Opet idete u rat?«
»Nubijci su se pobunili. Ramzes će ih naučiti lekciju.«
Ramzes je kimnuo, a oči su mu bile prilijepljene na moje.
»Vidjet ć emo kad taj trenutak dođe hoć e li Nefertari biti ondje«, rekla je
Woserit. »Dotad, ili do iduć e Svetkovine mrtvih, pož elite Nefertari sreć u na
putu koji je izabrala.«
Ovog je puta Izetin osmijeh bio pravi. Posluš no sam pratila Woserit iza
dvoriš ta gdje je Menit č ekala s unajmljenim dvokolicama. »Odvedite princezu
i njezinu dadilju do Horemhebova posmrtnog hrama u Đametu«, rekla je
Woserit.
Mladić mi je pomogao da se popnem na kola i dok su konji ubrzavali,
pogledala sam iza nas. Dvor je napustio posmrtni hram i Ramzesa viš e nije
bilo.
»Onda, što je rekao?« Menit je pitala.
»Ne… Ne znam«, rekla sam bez daha. »Ali izgledao je drukčije. Starije.«
»Ali što je rekao?« ponovila je.
»Htio je da razgovaram s izaslanikom iz Mitanija.« Pogledala sam u Menit
dok smo jurile kroz noć i naglas se pitala: »Sto ako ga zanima samo moj
talent?«
»Zar je to važ no, gospo, sve dok je zainteresiran? Vaš je cilj postati glavna
supruga.«
»Ne.« Odmahnula sam glavom kad sam konač no shvatila. »Nije. Zelim da
me voli.«
Doš li smo do Đameta i iz goleme pustinjske zaravni pred nama je izronio
Horemhebov hram. Njegova š iroka crna vrata bila su otvorena
hodoč asnicima koji su se doš li prisjetiti faraona koji je iskorijenio utjecaj
Heretič kog kralja iz Egipta. Samo su č lanovi Setijeva dvora mogli posjetiti
hram u bilo koje doba godine, ali prvu noć Svetkovine vrata svakog hrama
bila su otvorena za sve. Menit mi je otresla praš inu s ogrtač a i zatim platila
mladić u koji nas je vozio kroz noć . Dok smo se približ avali teš kim vratima,
Menit je usporila. Na svaku Svetkovinu mrtvih ulazila sam u hram sama, a
Menit bi ostala iskazati poš tovanje na malom oltaru koji je u blizini izgradio
njezin otac. »Da vas ostavim ovdje?« pitala je tiho.
Kimnula sam. »Da.«
»Naravno, neć ete ni sa kim prič ati«, upozorila me. »I dignite kapuljač u.«
Dodala mi je moju zdjelu. »Vidite li kuda idete?«
»Unutra su baklje od trske. Vidim dobro.«
Gledala sam kako Menit nestaje u tami, a onda sam proš la kroz vrata
Horemhebova hrama. Trudila sam se ne razmiš ljati da je hram nekoć bio
ekskluzivno svetište mojih akhu. Izgradio ga je moj djed, faraon Ay, ali sve š to
je od njega ostalo bile su slikarije u njegovoj grobnici negdje duboko u Dolini
kraljeva.
Ispred sebe sam č ula glasove. Mož da su to bili Horemhebovi potomci ili
puč ani koji su doš li gledati zidne slike. Pod svjetlom baklji Horemhebove su
oč i pratile moj prolazak kroz hodnike. Na svakom je crtež u bio naslikan kao
visoki muš karac u dobroj formi s khepresh krunom na glavi koja je nekoć
pripadala mom djedu. Ay je umro vrlo star i bez nasljednika. Ostala je jedino
moja majka i general Horemheb ju je silom uzeo za ž enu. Da sam ja rođena
kao muš ko, prihvatio bi me kao svoje dijete. Ali moja je majka umrla pri
porodu i iza nje je ostala samo djevojčica.
Doš la sam do kraja hodnika i dodirnula jedinu preostalu sliku svoje
majke. U taj je portret bilo ulož eno mnogo truda. Bila je visoka i mrš ava,
zelenih oč iju koje su sjale poput smaragda na njezinu dugač kom, tamnom
licu. Bila je, u svakom pogledu, moja suprotnost, u svemu osim u oč ima.
»Mawat«, š apnula sam. Jedino je njezinu sliku Horemheb sač uvao iz Ayova
hrama. Naredio je da se druge ostrugaju sa zidova i svakim udarcem malja
moja je obitelj brisana iz povijesti Egipta.
»Prava šteta da je ovo jedino što je ostalo od nje.«
Osjetila sam kako mi je srce zastalo. I prije nego sam se mogla zaustaviti,
ljutito sam pitala: »Što radiš ovdje?«
Henuttawy je iskorač ila iz tame na svjetlo baklji. Nasmiješ ila se. »Nije ti
drago š to me vidiš ? Mislim da se nemaš razloga brinuti. Ne ponaš aš se
dovoljno budalasto da bih te opet oš amarila. Premda bih trebala misliti da je
i to samo pitanje vremena.«
Povukla sam svoju kapuljač u kako ne bi mislila da se skrivam. Oč i su joj se
raš irile. »Znač i, mala princeza je odrasla. Preletjela je pogledom preko moga
tijela i prouč avala mi obline pod tunikom. »Pretpostavljam da je to Woseritin
ogrtač ? Ti nemaš dovoljno smisla da bi se prikladno odjenula ni za Opetovu
svetkovinu, a kamoli za Svetkovinu mrtvih.«
»Zašto si ovdje?«
Henuttawy je zakorač ila prema meni provjeravajuć i mož e li me zastraš iti,
ali nisam se pomakla.
»Poput mač ke koja č uva svoj polož aj. Ili si naprosto previš e uplaš ena da
bi se pomakla.« Pogledala je sliku moje majke. »Dvije male zelenooke
mačkice, i jednako radoznale.«
»Mislim da si došla zato što si znala da ćeš me naći u obiteljskom hramu.«
Henuttawy je suzila oč i i njezina je ljepota pod svjetlom baklji djelovala
hladno i grubo. »Nije ni č udo da te Woserit uzela k sebi. Uvijek se saž alijevala
nad budalama. Iznenadit ć eš se kad shvatiš da se dvor ne vrti oko onoga š to
princeza Nefertari radi. Ali mož da ć e te zanimati kad ti kaž em da sam doš la
zbog Izet.« Otvorila je ogrtač i izvadila malu, srebrnu posudu. »Naravno, ne
bih smjela nikome reć i, ali buduć i da si ti tako dobra Ramzesova prijateljica,
onda tebi mogu reć i.« Nagnula se prema meni i š apnula: »Njegova ž ena nosi
nasljednika prijestolja.«
Pokuš ala sam prikriti š ok dok je Henuttawy stavljala srebrnu posudu na
oltar ispod majčine i Horemhebove slike.
»Cak ni Ramzes još ne zna«, rekla je oduš evljeno, »ali kad sazna, svi ć e na
dvoru biti sigurni da ć e je uč initi kraljicom. Nakon tako dobrih vijesti, sasvim
je prirodno da Izet ž eli zahvaliti svojim akhu. Kao kraljica, htjet ć e da svi
zapamte da je njezina baka bila Horemhebova haremska ž ena. Dakle, vidiš ,
ovo je bio hram tvoje obitelji.« Henuttawy je digla pogled i stavila ruku na
majč in obraz. »Ali kad Izet bude okrunjena, ne bi me iznenadilo da promijeni
nekoliko slika kako bi podsjetila bogove na važnost svoje bake na dvoru.«
Okrenula se i kad je nestala kroz vrata hrama, pogledala sam majč inu
sliku i š okirala se. »Henuttawy!« vrisnula sam, a dvoje djece koja su doš la u
hram gledati crtež e uplaš eno su pobjegla. Stavila sam ruku na majč in obraz,
na mjesto gdje je Henuttawy noktom ogrebla rub njezina lica. Majč ina je
ljepota nagrđena. Osjetila sam zasljepljujuć u mrž nju kakvu napadnuta
kraljevstva osjeć aju prema neprijateljskoj vojsci. Glas mi je odjekivao
hodnicima hrama i Menit je dojurila unutra s trščanom bakljom.
»Gospo, što je bilo?« povikala je.
Pokazala sam prema majč inu obrazu. »Henuttawy«, procijedila sam kroz
stisnute zube. »Uništila je majčinu sliku!«
»Reći ćemo faraonu Setiju«, obećala je Menit.
»I kome će on vjerovati? Vidjela si je večeras. On pleše kako ona svira!«
Suze su mi potekle niz obraze i Menit me zagrlila. »Ne brinite se, gospo.
Unajmit ćemo slikara koji će to popraviti.«
»Ali to je jedino š to imam od nje.« Jecala sam. »I č ak i ako dođe slikar, š to
to znači kad će cijela slika ionako biti izbrisana?«
»Tko to kaže?« pitala je Menit.
»Zato je Henuttawy bila ovdje. Doš la mi je reć i da je Izet trudna s
Ramzesovim djetetom. I ako Izet postane kraljica, uzet ć e ovaj hram za svoje
akhu.«
Menit je suzila oč i. »Več eras je vidjela da si joj konkurencija i ž eli te
zaplaš iti i otjerati. Pretpostavlja da se nakon toga š to ti je rekla neć eš imati
želje vratiti se u palaču.«
»Onda se vara!« zaklela sam se. I odjednom sam jasno mogla vidjeti
buduć nost. Otpremit ć e me u hram u Fayyumu, baš kao š to je Woserit
predvidjela. Nikad neć u smjeti doć i na dvor, a ako ipak dođem, ondje ć e biti
Henuttawy i Izet koje ć e mi zagorč avati ž ivot. Ramzes ć e proglasiti Izet za
glavnu suprugu i kad se bude šalio s njom, njezin će smijeh biti šupalj i prazan
poput trske. Ali bit ć e njegova kraljica i majka prijestolonasljednika, a on ć e
tolerirati njezinu neukost zbog njezine velike ljepote. Ako pomisli na mene, to
ć e biti samo da bi se zapitao kuda sam nestala i zaš to se nisam htjela vratiti. I
zauvijek ć u izgubiti svog najbliž eg prijatelja. Pogledala sam u Menit ispod
mjesečine i ponovila: »Onda se Henuttawy grdno, grdno vara.«
Imala sam jaku želju vratiti se u palaču.
SEDMO POGLAVLJE
Moli se Sekhmet
Ponovno u Hatorinu hramu, Aloli je traž ila da joj isprič am sve pojedinosti
več eri. Nekoliko sam dana izbjegavala njezina pitanja dok naposljetku nisam
izlanula: »Već je trudna!«
Aloli je uspravila harfu i namrštila se. »Tko je trudan?«
»Izet.« Treptajem sam otjerala suze. »S Ramzesovim prvim djetetom.«
Aloli me suosjeć ajno gledala. »Mož da ć e biti djevojč ica«, rekla je utješ no.
»A mož da i ne uspije iznijeti cijelu trudnoć u. Najvaž nije je ono š to je on rekao.
Jesi li mu nedostajala?«
Sjetila sam se kako su se Ramzesovi obrazi zarumenjeli kad je vidio moju
haljinu s perlama i kimnula sam. »Da. Woserit misli da ć e do povratka iz bitke
odluč iti tko ć e biti glavna ž ena. Ako vojska pobijedi, Woserit ž eli da
prisustvujem povorci.«
Aloli je zapljeskala. »To je izvrsna vijest!« Pregledavala mi je lice. »Zaš to
onda nisi sretna? Bila si mu najbliž i prijatelj dok ste bili djeca. A sad si ž ena.
Prekrasna žena. Što bi više mogao poželjeti od kraljice?«
»Dijete.«
»Pa tko kaže da mu nećeš dati dijete?«
»Aloli«, rekla sam očajno, »moja je majka umrla rađajući mene.«
Naslonila se unatrag i nakit joj je bljesnuo pod svjetlom uljanih lampi. »I
misliš da bogovi neće paziti na egipatsku princezu?«
»Moja je majka bila kraljica i na nju nisu pazili! Osim toga, š to ako ja ne
želim dijete?«
Aloli je bila šokirana. »Svaka žena želi dijete.«
»Čak i ti?«
Zamahnula je rukom kao da odmič e jednu od svojih raspuš tenih kovrč a.
»Koga briga za mene? Ja nikad neću biti kraljica.«
»Ali bi li riskirala da umreš pri porodu?« ustrajala sam.
»Ako ikad pronađem muš karca koji si mož e priuš titi kupovati mi ogrlice i
ovratnike«, rekla je jednostavno, »onda pretpostavljam da bih. Htjela bih
imati djecu s njim.« Vidjela je moj pogled i iskreno se zaklela: »Ne laž em!
Noć u kad sanjam, nikad ne vidim samo muš karca. Uvijek vidim obitelj.«
Namrštila se. »Zašto? O čemu ti sanjaš?«
Pocrvenjela sam.
»Sanjaš faraona!« uzviknula je.
»Ali nikad nema nikakve djece! Uvijek smo samo nas dvoje.«
»Sami? U krevetu?«
Znala sam da su mi obrazi rumeni, ali sam kimnula.
»I radite li ono o čemu smo pričale?« pitala je brzo.
»Aloli!«
»To je važno!« uzviknula je.
»Da. Otkad je Ramzes otiš ao s vojskom, ne mogu prestati misliti na njega.
Na kupalištu, na oltaru, čak i ovdje u istočnom svetištu.«
»Ako ga sanjaš svake noć i«, rekla je oduš evljeno, »onda sigurno i on sanja
tebe!«
Zurila sam u nju. »Kako to možeš znati?« pitala sam je.
»Zato š to si mu upala u oko.« Siroko mi se osmjehnula. »Vjeruj mi,
princezo. A kad se vrati, htjet će pretvoriti te snove u stvarnost.«
Pitala sam se jesu li Ramzesovi snovi nalik na moje i mož e li osjetiti miris
moje kose kao š to sam ja, kad bih zaklopila oč i, mogla namirisati njegovu
kož u. Je li nas zamiš ljao kako lež imo zajedno sami, a između nas samo topli
ljetni povjetarac? Ili se prevrć emo po njegovu krevetu među mekim lanenim
plahtama namirisanima lavandom? Razmiš ljala sam o svemu š to me Aloli
nauč ila, gdje trebam njež no ljubiti i mjesta na kojima ć e ga moji poljupci
dovesti do suza i uskoro su mi snovi postali još ž ivopisniji. Noć u bih lež ala u
njegovim zamiš ljenim rukama, a danju sam se brinula š to se događa na jugu i
hoće li se ikad vratiti u Tebu.
Jednog jutra na poč etku mjeseca aitira Paser me pitao: »Jesi li uopć e
vježbala akadski?«
»Kako ću vježbati«, pitala sam ga, »kad bi Ramzes mogao poginuti u ovom
nubijskom ustanku?«
Paser me je dugo gledao s druge strane Woseritina stola. »Ako se brineš
za Ramzesa u Nubiji«, rekao je, »onda ostatak ž ivota neć eš oka sklopiti.
Faraonova je zadać a boriti se protiv neprijatelja koji ž ele preoteti njegovo
kraljevstvo. A kad se faraon ne bori s neprijateljima, onda smiruje pobune.
Cak je i Heretič ki kralj č uvao teritorij Nubije zbog nubijskih rudnika zlata i
elektruma. Ne oč ekujem da ć e se faraon Ramzes vratiti dok pobuna ne bude
ugušena. Ne možeš ništa učiniti…«
»Ali mogu«, prekinula sam ga. »Mogu poći s njim.«
Paser me pogledao kao da mi je iznenada ibis zasjeo na glavu. »I što misliš
da bi radila?« pitao me. »Faraon Ramzes obuč avao se za rat još otkad je bio
dijete. Rat je krvoproliće i smrt i muškarci koji plaču u noći…«
»Žene se brinu za ranjene«, dokazivala sam.
»Jesi li ikad vidjela muš karca kojem je neprijateljska oš trica odrezala
ruku?
Natjerala sam se da ne problijedim. »Nisam.«
»A vojnikovu utrobu koju je iščupala strijela?«
»Nisam. Ali vidjela sam utrke dvokolica u areni gdje bi vojnike pregazili
kotači ili konji.«
»Bitka nije igra, a de initivno nije ni sport!« Paser je ozlojeđeno
uzdahnuo. »Znaš li š to bi ti se dogodilo da faraon strada u borbi? Neprijatelj
bi te odveo i zlostavljao«, odgovorio je na svoje pitanje. »A ostatak Egipta pao
bi u kaos. Tko bi postao suvladar? Tko bi naslijedio faraona Setija na
prijestolju? Izbio bi građanski rat i svaka bi pametna osoba sa zlatom
pobjegla.«
»Ali rekli ste da u Nubiji nije opasno? Rekli ste da će se vratiti…«
»Mož da ne u Nubiji, ali š to je s Hatijem, Asirijom ili Kadeš om? Rat nije
mjesto za princezu. Zeliš li pomoć i faraonu, moli se Sekhmet da bude siguran
i da ga božica rata vrati kući. A sad uči akadski.«
Ali nisam se mogla usredotoč iti. Nisam mogla spavati. Nisam mogla č ak
ni jesti. Menit je iz kuhinje naruč ivala primamljivu hranu, peč enu patku u
č eš njaku i kolač e s orasima u medu, ali apetit mi je nestao. »Ne mož ete viš e
ovako!« rekla mi je. »Osuš it ć ete se. Pogledajte se već .« Podigla mi je ruku.
»Nestat ćete!«
Naposljetku, nakon što vojske nije bilo već dva mjeseca, Woserit je došla u
moju sobu i rekla: »Menit mi kaž e da ne jedeš . Zeliš li izgledati poput otrcane
mačke pokraj Izet kad se Ramzes vrati iz Nubije?«
Užasnuto sam zurila u nju s ruba kreveta. »Naravno da ne!«
»Onda ć u reć i kuharima da poš alju nekoliko posuda«, rekla je strogo. »I
jest ć eš iz svih.« Okrenula se kao da ć e otić i, no onda je zastala na vratima.
»Jutros je stigla vijest. Faraonova je vojska ugušila ustanak.«
OSMO POGLAVLJE
Prva pobjeda
Kad se faraon vrać a kuć i iz bitke kao pobjednik, to ne znač i samo da bogovi
paze na nas nego i da su pruž ili ruke pomoć i naš em kraljevstvu. Po cijeloj su
se Tebi tisuć e ljudi naguravale na gradskim ulicama, jeli su kolač e od meda
koje su prodavali ulič ni prodavač i i zalijevali ih vinom od nara. Muš karci su
nosili duge suknje koje su ih š titile od hladnoć e, a ja sam se mekim krznom
Woseritina ogrtač a zaklonila od vjetra. Stajala sam s dvorom na Aveniji s ingi
i Woserit mi je nervozno šapnula: »Zapamti što sam te naučila.«
»Da Ramzes mora prvi doći do mene«, ponovila sam.
»Ne smiješ trč ati prema njemu kao pregladnjela mač ka. Ali ako ž eli
privatnu audijenciju s tobom, onda možeš poći.«
Iznenađeno sam podigla pogled jer mi to Woserit nikad prije nije rekla.
»Muš karci su poput iwiwa«, objasnila je i sjetila sam se razmaž enog psa
kraljice Tuye. »Daj im dobar obrok i vratit ć e se po njega. Ali pobrinut ć eš se
da mu bude jasno da obroci nisu besplatni«, rekla je strogo i pitala sam se
zaš to zvuč i nervoznije od mene. »Daj mu do znanja da ć eš se vratiti u hram
ako se ne odluč i.« Woseritin je pogled preletio mojom zlatnom dijademom i
podstavljenim ogrtač em koji mi je otkrivao prozirnu haljinu. »Bila bih vrlo
iznenađena…«
Ali riječ i joj je prekinuo zvuk truba i povici okupljene gomile koji su
objavljivali dolazak vojske.
Stupovi Amonova hrama u Karnaku bili su opleteni lotosovim cvjetovima
i š iroki niz ruž inih cvjetova vodio je od fontane do unutarnjeg svetiš ta. Na
hramskim stubama iznad nas faraon Seti i kraljica Tuya ponosno su č ekali
sinov povratak, zaklonjeni od sunca lepezama s draguljima i okruž eni
najvaž nijim muš karcima s dvora. Ali od svih koji su stajali iznad nas, ukraš eni
zlatnim narukvicama i teš kim perikama, Izet je izgledala najtrijumfalnije.
Ispod otvorenog ogrtač a vidio joj se lijepo zaobljeni petomjeseč ni trudnič ki
trbuh, a kožu na prsima služavka joj je naprašila smrvljenim sedefom.
Kad sam zakorač ila naprijed i pognula glavu poput tisuć a drugih ljudi,
vidjela sam ratne dvokolice s ulaš tenim kotač ima i pozlać enim bokovima.
Miris konja miješ ao se s tamjanom i ruž ama. Kad se vojska približ ila, uzvici
gomile dosegli su groznič avi vrhunac i osjetila sam kako me dvije ruke guraju
prema naprijed. Osvrnula sam se i među Hatorinim sveć enicama ugledala
Alolin drski osmijeh.
»Želiš da te primijeti, zar ne?« pitala je.
Menit me lagano povukla nazad. »Želi izbjeći i da je zgaze dvokolice.«
Na dnu Avenije prepoznala sam Ramzesovu khepresh ratnu krunu. Vozio
se u dvokolici s Aš om i obojica su už ivala u obož avanju ljudi. Dok je Aš a
obuzdavao dva elegantna crna konja, Ramzes je pretraž ivao gomilu i kad me
pronaš ao, osjetila sam neobič nu vruć inu pod ogrtač em, bez obzira na hladni
vjetar. Tada je faraon Seti raš irio ruke u znak dobrodoš lice i Ramzes je
odlijepio pogled s mojeg lica. Popeo se stubama hrama kako bi se naklonio
roditeljima, a onda je polako izvukao mač iz korica. Oduš evljena gomila oko
nas još je viš e pomahnitala dok se Ramzes pripremao dati svoj pobjednič ki
mač Izet. Dobiti faraonov pobjednič ki mač najveć a je č ast koju neka osoba
mož e dož ivjeti. Namjestila sam osmijeh na lice, a onda sam primijetila da Aš a
zuri u našem smjeru.
»Tko je to?« prošaptala je Aloli.
»Aša? On je zapovjednik Ramzesovih vozača dvokolica.«
»Pa zašto zuri u nas?«
»Vjerojatno zato š to nikad nije vidio nekoga poput tebe.« Aloli je bila
jedina Hatorina sveć enica koja je imala kosu sjajniju od Ramzesa. Nosila je
teš ki tirkizni ogrtač koji je isticao jako plavetnilo njezinih oč iju, a haljina koju
je nosila ispod bila je ispletena od tako ine tkanine da je bila potpuno
prozirna. Bilo ju je nemoguć e ne primijetiti. Kad je Izet prihvatila mač i
ceremonija je završ ila, Aloli je iskorač ila naprijed tako da je Aš a ne mož e
promašiti.
»Ne zamaraj se«, rekla sam joj dok je vojska ulazila u palač u. »Faraon Seti
zove ga Aša Oprezni.«
»Onda je nepromišljena žena upravo ono što mu treba.«
Nasmijala sam se, no Aloli je bila ozbiljna. »Ovo mi je prvi put da idem na
slavlje u palaču i ne planiram uopće spavati«, priznala je.
Bio je mjesec aitir pa je postalo prehladno za slavlje u dvoriš tu Malkate.
Pobjednič ka proslava održ at ć e se u toplini velike dvorane gdje ć e na
ž arovnicima cijelu noć gorjeti cimet i vrata ć e se zatvoriti kako bi odbila oš tri
vjetar. Kad sam tog poslijepodneva uš la u dvoranu, nije me iznenadio broj
vojnika ili to š to su Ramzesovi konji bili uvedeni u dvoranu i ukraš eni
cvijeć em. Iznenadio me dugi, ulaš teni stol na podiju s č etiri prijestolja u
sredini i dvadeset i četiri stolca oko njih.
Woserit je vidjela š to gledam i kimnula mi. »Nisi bila u velikoj dvorani
otkad je Ramzes promijenio dvorsku tradiciju. Najugledniji č lanovi dvora
više ne jedu ispod podija.«
»Jedu na njemu? Pred svima? Zašto?«
»Ne mož eš pogoditi?« pitala me. »Razgovori s Izet nisu tako zanimljivi
kao š to se nadao. O č emu bi uopć e mogao prič ati s njom i svojim roditeljima
svaku večer?«
Sad je imao svoje vezire i izaslanike iz stranih kraljevstava pokraj sebe na
podiju. I dok je ostatak dvora jeo ispod, faraonovi najbliži savjetnici i prijatelji
jeli su na najviš oj stepenici. Ramzes još nije bio na prijestolju. Pretpostavljala
sam da je u svojoj sobi, presvlač i se iz oklopa u dugač ku suknju i debeli
ogrtač . Vjerojatno ć e staviti svoju plavo-zlatnu nemes krunu jer je khepresh
bila visoka i teš ka. I š to ć e onda uč initi? Srce mi je pojurilo. Hoć e li
razgovarati sa mnom za stolom? Ili će gledati samo svoju trudnu ženu?
»Nikad nisam vidjela niš ta slič no«, promrmljala je Aloli. Zaboravila sam
da je prvi put u velikoj dvorani. Har isti su svirali u svim kutovima prostorije,
a bogati mirisi peč ene govedine i vina punili su topao prostor. Sve su ž ene
doš le okić ene svojim najboljim nakitom i naveč er ć e njihovi debeli ovratnici
od zlata bljeskati na svjetlu uljanih lampi. U ulaš tenoj glazuri ploč ica već sam
vidjela odraze tisuć a sandala kako hodaju i pleš u i potajice se dodiruju pod
stolovima.
Dok smo se kretali kroz prepunu dvoranu prema podiju, netko mi je
priš ao iza stupa i dodirnuo mi rame. Okrenula sam se i vidjela Ramzesa,
odjevenog u dugu lanenu suknju obrubljenu zlatnim nitima i oslikanu
prizorima dvokolica u ratu. Imao je š irok pojas, a ispod zlatnog pektorala na
njegovim prstima vidjela sam svjež i ož iljak koji je zaradio u bitki. Otvorila
sam usta kako bih uzviknula zbog njegove rane, ali Ramzes je stavio prst na
usne. Pogledala sam u Woserit koja je primila Aloli za ruku i vodila je prema
podiju. Ramzes me nije prestao gledati.
»Istina je«, prošaptao je.
Iznenada sam postala svjesna koliko blizu stojimo, toliko blizu da sam
mogla dodirnuti njegovu bradu ili isklesane plohe njegova lica. »Sto je
istina?«
»Lijepa si kao š to sam te zapamtio, Nefer«, rekao je i brzo je disao.
»Mož da ž eliš ostati samo moja prijateljica, ali dok me nije bilo, samo sam na
tebe mislio. Kad sam trebao razmiš ljati o ustanku ili kako ć e moji ljudi nać i
svjež u vodu u pustinji, razmiš ljao sam samo o tome kako si se sakrila u
Hatorinu hramu. Nefer«, rekao je vatreno, »ne možeš biti svećenica.«
Htjela sam zatvoriti oč i i zakorač iti u skloniš te njegova zagrljaja, ali iza
stupa se skupljao cijeli dvor. »Ali ako neć u biti sveć enica«, pitala sam ga,
»gdje ć e biti moje mjesto u Tebi?« Drž ala sam dah č ekajuć i dolazak pravog
odgovora, tjerajuć i ga u njegovo srce. Tada me privio u zagrljaj i okrznuo
svoje usne o moje.
»Sa mnom«, rekao je odlučno, »kao moja kraljica.«
Unatoč č injenici da je cijeli dvor slavio u velikoj dvorani, otiš li smo ravno u
njegove odaje i Ramzes je odmah zaključ ao vrata. Soba mu je bila uredna, a
plave i zelene ploč ice na podu nedavno su ulaš tene. Ploč e s klinastim pismom
bile su naslagane na niskom stolu, a ploč a za senet koja se sigurno nije
koristila nekoliko mjeseci, bila je spremna za igranje. Uzeo me za ruku i
odveo do kreveta zastavš i samo kako bi š apnuo: »I sigurna si da me ž eliš kao
što ja želim tebe?«
Nisam odgovorila. Samo sam stavila svoje usne na njegove i poljubila ga
onako kako sam maš tala svih onih več eri dok je bio u Nubiji. Zajedno smo
pali na njegove jastuke i potpuno zaboravili na gozbu u velikoj dvorani.
»Nefer.« Ramzes je naslonio dlanove o krevet tako da su mu miš ić ave
ruke stajale s obje strane moje glave. Ispruž ila sam ruku i pomilovala ga
onako kako mi je Aloli rekla da uč inim. Zatvorio je oč i dopustivš i mi da
prijeđem prstom po njegovu trupu.
»Daj mi da te okusim«, šapnula sam.
Okrenuo se tako da su mu leđa bila na jastucima i poč ela sam od
unutraš nje strane njegovih bedara prelazeć i jezikom do njegovih prsa i
mekane kož e oko novog ož iljka. Rukama mi je primio grudi osjeć ajuć i kako
mi bradavice postaju tvrde pod haljinom i zastenjao je dok sam se jezikom
vraćala do tvrdoće među njegovim nogama.
»Razodjeni se za mene«, molio me.
Kleknula sam iznad njega polako odvezujuć i ogrtač , zatim haljinu i
naposljetku sam skinula periku tako da je moju golotinju pokrivala samo
kosa.
»Ljepš a si nego š to sam mislio.« Ramzes je uzdahnuo. Sigurno sam
pocrvenjela kad me nazvao lijepom. Henuttawy je bila lijepa. Izet je bila lijepa.
Ali dok sam ga opkorač ivala u polož aj za koji mi je Aloli rekla da poveć ava
plodnost, prvi sam se put zapitala je li to mož da istina. Isprekidano je disao i
dok sam balansirala iznad njega, gurnuo je kukove naprijed ž eljan uć i još
dublje u mene.
Stotinu puta sam maš tala kako bi bilo biti s Ramzesom. No kad je taj
trenutak doš ao, sve š to me Aloli nauč ila isparilo mi je iz glave i nisam znala
niš ta osim osjeć aja njegova tijela na mom, okusa njegove kož e i goruć eg
osjeć aja koji je poč eo kao bol i ubrzo postao už itak. Kad je bilo gotovo i
Ramzes se potroš io u meni, pogledala sam plahte. Moje je djevič anstvo
nestalo.
U jantarnom svjetlu zalazeć eg sunca Ramzes mi je milovao obraz i s
vanjske strane vrata njegove sobe č ulo se snaž no lupanje. Pogledao me, a
onda smo oboje požurili pronaći svoju odjeću.
»Vaš e Velič anstvo«, povikao je netko izvana. »Gozba je poč ela i faraon ž eli
znati gdje ste!«
»Koliko dugo već kuca?« pitala sam.
»Vjerojatno već neko vrijeme!« Ramzes se nasmijao, a onda me privio uza
sebe. »Moraš se vratiti u svoje odaje«, rekao je. »Dosta je bilo hrama.«
»Morat ću pitati Woserit«, rekla sam neodlučno.
»Zaboravi Woserit! Ako te uzmem za svoju ž enu, ne mož e te odvesti.
Trebam te ovdje.« Dlanom je uhvatio moje grudi. »Želim te ovdje.«
»A tebe žele u velikoj dvorani«, rekla sam zadirkujući ga.
Svake več eri otkad se ož enio, Ramzes je u veliku dvoranu ulazio s Izet. Ali te
več eri, na proslavi njegove prve pobjede na č elu faraonove vojske, uć i ć e sa
mnom i svi ć e znati gdje je bio. Henuttawy ć e nas vidjeti sa stola na podiju, a
Izet će se okrenuti svojim ženama iz harema i bjesnjeti.
Budi hrabra, rekla sam samoj sebi. Izet je unuka haremske žene, ali ja sam
kći kraljice. Dok se hladnoć a več eri spuš tala na palač u, izaš li smo iz
kraljevskog dvoriš ta. Sklonila sam se pod Ramzesovom snaž nom rukom i dok
smo prolazili hodnicima, poč elo je š aputanje. Iza sebe sam č ula svoje ime i
zadrhtala.
»Naviknut ćeš se«, obećao je Ramzes.
»Na šaputanja ili na hladnoću?«
Nasmijao se, ali dok smo se približ avali velikoj dvorani i glasniku koji ć e
objaviti naš dolazak, ž eludac mi se stisnuo. Već sam mogla č uti ž amor
iznenađenja u dvorani.
»Faraon Ramzes II.«, objavio je glasnik, »Gospodar Dviju zemalja i sin
faraona Setija.«
Ramzes je zakoračio naprijed i čekao mene.
»Princeza Nefertari, kći kraljice Mutnođmet i generala Nakhtmina.«
Ramzes me uhvatio za ruku i dok smo prolazili kroz dvoranu, dvorom je
proš ao už asnuti ž amor jer se baš ove več eri — od svih več eri — Ramzes
pojavio sa mnom umjesto sa svojom ž enom koja ć e mu roditi dijete. Prije
nego š to smo doš li do kraljevskih prijestolja nekoliko sam puta č ula svoje
ime, a za stol na podiju sluga je brzo dodao stolac između faraona Setija i
Ramzesa. Izetine su se oč i suzile u sitne proreze, a lice kraljice Tuye koja je
sjedila pokraj nje samo se skamenilo. Njezin iwiw Ađo njuš kao je zrak i
premda u Tebi nije bilo nikog tko mu se nije sviđao, zarež ao je na mene dok
sam prolazila.
Sjela sam na svoje mjesto u neugodnoj tiš ini i kraljica Tuya je prva
progovorila. »Kako lijepo od tebe š to si dopratio princezu Nefertari u veliku
dvoranu. Mislila sam da ćeš dopratiti svoju suprugu.«
Woserit mi je uhvatila pogled preko stola i znala sam da mi š alje svoju
snagu. Zadrž ala sam osmijeh na licu i odgovorila: »Bojim se da sam ja kriva,
Vaša Visosti.«
»Zar je to važ no?« rekao je Seti. »Moj se sin vratio iz rata, a Nubijci su
poraž eni!« Podigao je pehar i ostatak stola je uč inio isto. »Onda, Nefertari«,
rekao je faraon Seti zadirkujući me. »Nisi više tako mala.«
Stidljivo sam pognula glavu. »Nisam, Vaša Visosti.«
»Pa, nedostajao nam je tvoj osmijeh u Malkati. Posebno mom sinu,
pretpostavljam.« Pogledao je u Izet koja je zlovoljno sjedila pokraj kraljice.
Njih su dvije izgledale poput Tuyinog iwiwa dugog lica.
»Istina je«, odgovorio je Ramzes, susrevš i moj pogled. Znala sam da to
nije sve što je htio reći.
»Reci mi, Nefertari.« Henuttawy je spustila pehar. »O č emu ste to ti i moj
neć ak razgovarali? Sigurno ti je prič ao neke vrlo uzbudljive prič e kad vas nije
bilo cijelo poslijepodne. Zašto ne podijeliš jednu sa stolom?«
Lice mi je sigurno pocrvenjelo poput cimeta u ž arovnicima i Ramzes je
odluč no rekao: »Razgovarali smo o tome kako ć e se Nefertari vratiti u
palaču.«
Henuttawy je pogledala u visokog svećenika Raahotepa. »Doista? Zar joj je
u hramu moje sestre tako nepodnošljivo?«
»Naravno da nije.« Ramzesov je glas postao odluč niji. »Ali korisnija je
ovdje nego u Hatorinu hramu.«
Pogledala sam preko stola u Woserit. Je li to bila istina? Je li me ž elio
samo zato š to je mislio da sam mu korisna? Ali Woserit je izbjegavala moj
pogled.
»Znači, odlučila si da nećeš postati svećenica«, potvrdio je faraon Seti.
Kimnula sam. »Želja mi je vratiti se u palaču Malkatu što je prije moguće.«
Faraon Seti se naslonio u prijestolju. »Onda ć eš mož da biti ovdje sutra
kad budem održ ao objavu u dvorani za prijeme. Moj dvor za nekoliko dana
odlazi u Avaris.«
Pogledala sam u kraljicu čije je lice još uvijek bilo izobličeno. »Za stalno?«
Faraon je kimnuo i poč eo kaš ljati. »Proglasit ć u Avaris prijestolnicom
Donjeg Egipta«, rekao je, »i tako ć u biti bliž e naš oj sjevernoj granici. Zelim
pripaziti na kraljevstvo Hati.«
U tom mi je trenutku postalo jasno koliko mu je bilo teš ko gledati sina
kako predvodi vojsku u Nubiju. Još uvijek želi štititi Egipat i paziti na njegove
neprijatelje, čak i ako se ne može pridružiti sinu na bojnom polju. Kad je
nastavio kašljati, Ramzes se namrštio.
»I za njegovo ć e zdravlje biti dobro da se makne od vruć ine i bolesti
velikog grada kao što je Teba. To je najvažniji razlog.«
Ali faraon Seti samo je odmahnuo na Ramzesovu zabrinutost. »Povest ć u
nekoliko vezira sa sobom. I pola vojske. Zelimo zaploviti prije nego š to se
vrijeme promijeni.« Njegove ljubazne oč i zastale su na meni. »Nadam se da
ćeš se doći oprostiti s nama kad budemo odlazili.«
Ramzes je stavio otvoreni dlan na moje koljeno i ja sam se nasmiješ ila.
»Naravno, Vaša Visosti.«
Dok smo se brodom vrać ale prema hramu, isprič ala sam Woserit š to mi je
Ramzes rekao prije nego š to smo izaš li iz njegove sobe. »Več eras ć emo se
spakirati da ujutro budemo spremni za dvoranu«, rekla je i zvuč ala je vrlo
zadovoljno. »Mogu li pretpostaviti da ste…«
»Naravno da jesu!« uzviknula je Aloli nadglasavš i prskanje vesla.
»Pogledaj joj lice. Jeste, je li tako?«
Kimnula sam, a Menit je tiho uzdahnula. »Danas poslijepodne, gospo?«
»Nema smisla prepuš tati ljubav bogovima«, rekla je Woserit. »Sad je ž eli i
morali smo je staviti pred njega tako da zna za što će se boriti.«
Pokuš ala sam razabrati izraz Woseritina lica u mraku, ali na naš oj je lađi
bila samo jedna uljana lampa. »Boriti?«
»Sigurno ć e biti borba. I to ne samo između mog brata i kraljice Tuye. Dok
smo mi bili na podiju, Aloli je sjedila među dvorjanima. Cula je njihovo
šaptanje.«
»O meni? Što su govorili?«
Aloli je kimnula. »Stvari koje ne bih trebala ponoviti, gospo.«
»I vidjela si Henuttawynu reakciju več eras«, nastavila je Woserit. A
reakcija visokog sveć enika bit ć e još gora ako te Ramzes zaprosi. Posebno
ako su govorkanja istinita i Rahotep posjeć uje odaje moje sestre. Ali moj brat
voli Ramzesa i rijetko mu što uskraćuje. Sumnjam da će to prestati.«
»Ali Henuttawy zna biti vrlo uvjerljiva«, rekla sam.
»Ne toliko kao zaljubljeni muškarac.«
»Ali š to ako nije zaljubljen u mene? Culi ste š to je Ramzes rekao na gozbi.
Da sam korisnija u palači nego u hramu.«
Woserit mi je uputila dug pogled ispod svojeg ogrtač a. »Rekao je ono š to
mora da bi uvjerio oca. Faraon Seti dož ivljava te kao svoju kć er, ali hoć e li te
smatrati dovoljno dobrim izborom za suprugu potpuno je druga stvar.«
Okrenula sam lice prema rijeci da nitko ne bi vidio koliko sam
povrijeđena.
Aloli je njež no dodala: »Znat ć eš voli li te kad vidiš koliko je dugo spreman
boriti se.«
»A ako odustane od borbe, znač i da je zaključ io da nisam vrijedna toga«,
rekla sam dok se brod približavao pristaništu.
»Zato se pobrini da budeš«, zaključila je Woserit.
Proš li smo kroz vrata Hatorina hrama i Woserit je poslala vojsku sluga da
pomognu pakirati moje stvari. Menit je naruč ila da mi u sobu donesu toplu
vodu za kupku.
»U ovo doba?« pitala je jedna sluškinja.
»Naravno, u ovo doba. Misliš da to želim za ujutro?« ukorila je Menit.
Kad su donijeli toplu vodu, legla sam u kadu i pokuš ala se sjetiti svega š to
se dogodilo u Ramzesovoj sobi. Htjela sam sve vrtjeti u glavi beskonač no
puta tako da ne zaboravim niti jednu pojedinost. Dok mi je Menit prala leđa,
isprič ala sam joj š to se dogodilo od poč etka do kraja i kad sam završ ila,
duboko je uzdahnula i zaplakala: »Oh, gospo, sad ste ž ena! I uskoro…«
Šmrcala je. »Uskoro ćete pripadati Ramzesu.«
» O h , mawat, nemoj plakati. Nikad te neć u napustiti. Ni za stotinu
faraona.«
Menit je trepnula i podigla bradu. »Plač em od radosti, a ne od tuge«,
obeć ala mi je. »To sam oduvijek zamiš ljala. Kraljica Nefertari. Majka buduć eg
kralja Egipta.«
Lež ala sam u toploj vodi i uzdahnula. »I nikoga se neć emo bojati«, rekla
sam. »Ni visokog sveć enika ni Henuttawy. Cak nam ni Izet ne bi mogla niš ta
kad bih ja bila kraljica.« Digla sam se iz vode i Menit mi je dodala debeli
ruč nik. Zamotala sam se u njega drhtureć i. »Ali š to ako ne mogu imati djece?«
brinula sam se.
»Tko vam je to rekao?« Menit je zasiktala. »Zaš to ne biste mogli imati
djecu?« pitala me.
»Jer sam mala.«
»Mnoge žene su male.«
»Ali nisu male kao ja, i moja je majka umrla rađajuć i mene«, proš aptala
sam.
»Imat ćete mnogo djece«, obećala je Menit. »Koliko god želite.«
Obukla sam haljinu. Cula sam sluge ispred sobe za odijevanje kako
prenose koš are i spremaju moje stvari u mnoge sanduke s kojima sam doš la
iz Malkate. Proš la sam kroz nered i stala na balkon koji je gledao na gajeve.
Sikomore su bile pognute poput starica na mjeseč ini, tanke i izvijene, i pitala
sam se kad ć u ih opet vidjeti. Drhtala sam u svojoj haljini i kad me Menit
vidjela, strogo je povikala.
»Gospo! Što radite vani?«
»Ovo je posljednja noć da gledam s ovog balkona«, rekla sam joj.
Dojurila je na balkon i uzela me za ruku. »I bit ć e vam posljednja noć u
Egiptu ako se razbolite i umrete. Idite u krevet. Morate se naspavati za
sutrašnji dan!«
Ali opet sam se osvrnula i bacila posljednji pogled na Hatorine gajeve. Ovo
su mi posljednji trenuci mira, pomislila sam. Odsad će moja ljubav prema
Ramzesu donijeti samo kaos.
»Moja gospa spava«, objavila je Menit sluš kinjama u sobi. »Završ it ć emo
ujutro.« Kad su sluš kinje otiš le, zatvorila je teš ka vrata i doš la do mojeg
kreveta. »Sad ste žena«, čudila se opet gledajući me.
Tefer mi se smjestio uz jastuk i smijala sam se. »Pa ž ena sam već dvije
godine.«
»Ali ž ena nije doista ž ena dok… Mož da ć emo vam za nekoliko mjeseci
pripremati sobu za rađanje«, rekla je ponosno.
Kad je Menit otiš la, legla sam na krevet i gledala oslikani strop. Vjerojatno
sam već stotinu puta vidjela tu sliku, ali mislite li da je se sad mogu sjetiti?
Sjeć anja su takva; ono š to se u jednom trenutku č ini jasnim i nezaboravnim, u
drugom nestaje poput pare. Nisam htjela da se isto dogodi i popodnevu koje
smo Ramzes i ja proveli zajedno pa sam ga zamiš ljala opet i opet, utiskujuć i u
sjeć anje pogled u njegovim oč ima, miris njegove kož e, osjeć aj njegovih jakih
nogu među mojima. Osjetila sam duboku ž udnju da budem s njim i pitala sam
se misli li i on na mene u palači.
Te sam noć i spavala isprekidano u strahu da ć u se ujutro probuditi i
shvatiti da je sve bio samo san. Ali kad se mutno sunce provuklo kroz zavjese
od trske, otvorila sam oč i i sluš kinje su već pakirale stvari. Menit mi se
nasmiješila noseći pune ruke tkanina.
»Baš sam se pitala mislite li uopće ustati, gospo.«
Izvukla sam se iz kreveta. »Odlazimo?«
»Cim se odjenete i uredimo vam kosu. Onda oč ekujem da ć e Woserit
htjeti razgovarati s vama.«
Izvješ tila sam se u brzom odijevanju u hladnoć i i kada je Menit završ ila s
mojom kosom, Woserit je došla pregledati sobu. Sluge su odnijele moje boce i
teš ke sanduke. Cak su i moje tunike, ogrtač i i haljine s perlama slož eni u
koš are i izneseni van. Soba je izgledala veliko i prazno, a zidovi pokriveni
glaziranim pločicama i visoki stropovi odzvanjali su našim glasovima.
»Dobro su to obavili«, rekla je Woserit pohvalno. »Jesi li spremna za
polazak?«
U prsima sam osjetila nalet panike. Hram nije bio moj dom, ali je bio
mjesto na kojem sam postala ž ena i nauč ila biti princeza. »Najprije bih se
htjela pozdraviti s Aloli«, rekla sam. »I s nekim drugim svećenicama.«
»Bit ć e vremena za to.« Woserit je sjela i pokazala mi da uč inim isto. Sjela
sam i ona se namrštila. »Nadam se da ne planiraš tako zasjesti i na prijestolje,
poput umornog podnositelja molbe koji je cijeli dan stajao pred dvorom i
jedva čeka baciti se na prvu dostupnu površinu kako bi se odmorio.«
Pokuš ala sam ponovno, ustala i onda polako sjela. Spojila sam koljena i
ispravila leđa. Sklopila sam ruke u krilu i pogledala je.
»Mnogo bolje. Nač in na koji danas sjedneš na stolac govorit ć e o tebi
koliko i ono š to kaž eš .« Pokazala je rukom. »Stavi Tefera u koš aru i pozdravi
se. Ceka nas dug dan. Ako te Ramzes doista planira uzeti za ž enu, morat ć e se
boriti za tebe u dvorani za prijeme. Sjeć aš li se š to ti je Paser isprič ao o
dvorani?«
»Da je poput velike dvorane, ali ima samo jedan stol za podnositelje
molbi.«
»A na postolju se nalaze četiri prijestolja.«
»Za Ramzesa, faraona Setija, kraljicu Tuyu i za Izet.«
»I ako te Ramzes uzme za kraljicu, zauzet ć eš Izetino mjesto. Ona nakon
toga neće biti dobrodošla u velikoj dvorani.«
Stisnula sam usne i pokazala da razumijem ozbiljnost č injenice da bih
zamijenila Izet.
»Naravno, Ramzes nikad ne smije saznati da ž eliš biti glavna ž ena. Pusti
ga da sâ m donese tu odluku. Ali č ak i ako te uč ini kraljicom, dijelit ć e svoje
vrijeme između tebe i Izet.« Woserit mi je vidjela izraz lica i dodala: »Ako
voliš Ramzesa, neć eš mu to otež avati. Nasljednici egipatskog prijestolja
važniji su od beznačajne ljubomore bilo koje žene.«
Osjetila sam ž alac boli, ali sam kimnula. »Uvijek ć u biti ljubazna«, obeć ala
sam joj.
»I vesela«, dodala je, »i srdačna.«
Konač no smo izaš le iz hrama i uputile se prema pristaniš tu gdje su sve
moje stvari u sanducima od cedrovine ukrcavane na Hatorin brod. Dok je
Menit nadzirala njihovo ukrcavanje, ja sam se opraš tala od Hatorinih
svećenica. Aloli je bila posebno rastužena mojim odlaskom.
»S kim ću sad dijeliti svoje tajne?« žalila se.
S nekom neduž nom sveć enicom«, nagađala sam. »Ali zaista«, rekla sam
najiskrenije, »hvala ti. Za sve.« Zagrlila sam je za oproš taj i Menit je Tefera
koji je mijaukao donijela na brod kao naš u posljednju imovinu. Stajala sam na
krmi Hatorina broda, okruž ena koš arama i teš kim sanducima, i mahala
svećenicama na obali.
DEVETO POGLAVLJE
Samo brak
Kad smo stigli u Malkatu, pristaniš te je bilo puno Setijevih brodova visokih
pramaca. Njihove plave i zlatne zastavice vijorile su se na vjetru dok je ispod
njih vojska sluga pakirala kraljevsku imovinu za putovanje prema sjeveru.
Vidjela sam kraljevske kipove paž ljivo omotane tkaninom i tako velike
sanduke da su č etiri muš karca imala š tapove na ramenima samo kako bi ih
nosili. Dvorski služ benici, pisari, nosač i lepeza, nosač i sandala, pa č ak i
izaslanici, ž urili su se spakirati za Avaris odakle ć e Seti vladati Donjim
Egiptom dok će Ramzes iz Tebe upravljati Gornjim Egiptom.
»Mislila sam da će faraon danas objaviti svoj premještaj?« pitala sam.
»Službeno, da«, odgovorila je Woserit.
»Znači, dvor već zna?«
»Naravno. Ali mora se objaviti ostatku Egipta. Moj ć e brat održ ati objavu
u dvorani za prijeme, a njegovi će pisari staviti vijest na vrata svakog hrama.«
Woserit je nalož ila nekolicini muš karaca da odnesu moje sanduke u
kraljevsko dvoriš te, a Menit je koš aru s Teferom predala mladoj djevojci koja
je obeć ala da ć e ga odnijeti u sobu koju mi je Woserit prepustila. Dok smo
prolazile kroz visoka vrata Malkate, Menit mi je š apnula: »Prestanite se
vrpoljiti.« Vrtjela sam lanene rubove pojasa. »Sad ne mož ete niš ta uč initi«,
dodala je. »Sve je u rukama bogova.«
U palač i se osjeć ala napetost, kao da je dvor znao š to ć e Ramzes traž iti te
kako ć e veziri i visoka Izidina sveć enica reagirati. Dvorjani su me kriš om
pogledavali, a mlada je služ avka spustila teš ku koš aru i gledala nas dok smo
prolazili. U zlatnom hodniku ispred dvorane za prijeme, Woserit mi je strogo
rekla: »Ostani ovdje s Menit dok te glasnik ne pozove.«
Smjestile smo se na klupu od ebanovine č ije su noge bile izrezbare u
obliku labuđih glava. »Jesu li podnositelji molbi unutra?«
»Nisu. Raspušteni su. Danas moj brat obavlja svoje privatne poslove.«
»A Izet?« pitala sam brzo.
Woserit je frknula. »Nema razloga da bude tu kad nema molitelja.
Vjerojatno kanira nož ne prste u kupališ tu.« Otvorila je jedna od teš kih
bronč anih vrata i kad je uš la, ostavila ih je š irom otvorena. Pogledala sam u
Menit.
»Zato smo došle ovako kasno«, šapnula je.
Kako bi Woserit bila posljednja u dvorani i ostavila vrata otvorenima da i mi
možemo slušati. Pogledala sam u č uvare, ali obojica su imala bezizraž ajna lica
i pitala sam se jesu li mož da plać eni da bi surađivali. Nagnula sam se naprijed
na klupi i zavirila unutra. Dvorana je bila velika i dojmljiva baš kako su je
Paser i Woserit opisali. Suma stupova drž ala je oslikani strop, a kroz visoke
su se prozore vidjeli zapadni brež uljci. Ramzes je sjedio između svojih
roditelja. Ispod njega, za stolom za vezire i dostojanstvenike, po crvenoj boji
njezina ogrtač a prepoznala sam Henuttawy. Bila nam je okrenuta leđima i
samo su oni koji su sjedili na podiju mogli pogledati niz dugač ki prolaz
dvorane i primijetiti da su vrata ostala otvorena. Ali nikoga nije zanimalo š to
se događa vani.
Isprva je iznutra dopiralo previš e glasova pa nisam mogla niš ta jasno
razabrati. Onda sam č ula udarac faraonove zlatne kuke po podiju i naglo je
zavladala tiš ina. Objavljeno je da ć e on i kraljica Tuya za dva dana, trinaestog
koiaka, krenuti za Avaris.
Sluš ali smo dok je faraon Seti govorio dvorskom kiparu kakav bi se crtež
trebao isklesati na Zid objave ispred Karnaka tako da posjetitelji znaju da se
ovaj dvor preselio u Avaris. Zelio je sliku lote brodova i sebe i kraljice, oboje
sa zlatnim krunama, kako stoje na pramcu. U iduć em je prizoru zamislio sebe
kako stoji na pristaniš tu u Avarisu. Kratko je vladala tiš ina dok je kipar
zapisivao bilješ ke, a onda sam č ula Paserov glas koji se obratio faraonu
Setiju. »Njegova Visost Ramzes ima jednu molbu.«
Dvorjani su se neugodno promeš koljili i njihove su zlatne narukvice
glasno zveketale u neugodnoj tiš ini. Dvor je znao š to ć e Ramzes pitati i zato
se Henuttawy pojavila u dvorani na objavi. Pokraj nje sam vidjela leopardov
ogrtač visokog sveć enika. Premda mu nisam vidjela lice, mogla sam zamislite
kretanje Rahotepova karneolskog oka dok prati događanja i njegove usne
razvučene u groteskni hijenin cerek.
Ramzes je ustao s prijestolja. »Oč e«, rekao je služ beno, »za dva dana ć eš
krenuti na putovanje iz palač e Malkate do palač e tvog oca Pi-Ramzes. Ali prije
nego š to odeš , zatraž io bih tvoje dopuš tenje da se ož enim princezom
Nefertari.«
Dvorom je preletio tihi ž amor i zamislila sam Henuttawyno prelijepo lice
zaleđeno poput posmrtne maske. Pretpostavila sam da je Ramzes pogledao u
nju kad je rekao: »Uč inio sam Izet princezom i svojom ž enom. Iako je volim,
volim i Nefertari. Princeza Nefertari je vrlo uč ena«, objaš njavao je. »Govori
osam jezika i bit će dragocjen dodatak ovoj dvorani. Ona je…«
»Nećakinja Heretičkog kralja?« ponudila je Henuttawy.
Ramzes je žustro odgovorio: »To je bilo davno.«
»Ne toliko davno da se ljudi ne bi sjeć ali.« Vezir Nebamun zakorač io je
naprijed i zaklonio mi pogled na Henuttawy. »Vaš a Visosti, sama ljubav ne
čini dobru ženu.«
»Upravo zato imamo sreć e š to je Nefertari i dovoljno pametna da mož e
služiti u ovoj dvorani«, rekao je Ramzes.
Dvorani su poč eli jedni drugima upadati u riječ pa je faraon Seti podigao
kuku i dva puta udario po podlozi podija. »Nebamun i Henuttawy, č uli smo
što oboje imate za reći. Vezir Anemro, Paser?«
Vezir Anemro ustao je sa stola uz podnož je podija i č ula sam kako se
pristojno obrać a faraonu Setiju i zatim kaž e: »Slaž em se s visokom
sveć enicom Izide. Gledajuć i u buduć nost, proglaš enje princeze Nefertari
glavnom suprugom bilo bi opasno za vladavinu Njegove Visosti.«
Sjedeć i ispod podija, Rahotep je bio tih. Ne odustajuć i, Ramzes je pitao:
»Vezir Paser?«
Paser je ustao i njegov je glas prvi stao u moju obranu. »Ne vidim nikakvo
zlo ni opasnost u tome da princeza Nefertari postane kraljica.«
»Ni ja«, rekla je Woserit odlučno.
Konač no je progovorio i visoki sveć enik boga Amona. »Premda je njezina
obitelj ubila mog oca i ukinula egipatske bogove?« izlanuo je. »Zar je to već
zaboravljeno? Njezinim venama teče heretička krv!«
Faraon Seti udario je kukom o pod i rekao: »Princeza Nefertari mi je
poput kćeri. Nije me briga kakva krv teče njezinim venama.«
»Ali ljude ć e biti«, rekla je Henuttawy. Shvatila je da ć e Seti dopustiti
Ramzesu da me ož eni i zato je brzo dodala: »Barem prič ekajte iza vjenč anja s
izborom glavne supruge.« Sad sam joj mogla vidjeti lice. Okrenula se
Ramzesu. »Prič ekaj i vidi kako ć e narod reagirati. Za dobrobit mira tijekom
cijele tvoje duge vladavine, pričekaj dok ceremonija ne završi.«
»Moglo bi doći do pobune«, upozorio je Rahotep.
»Prič ekaj«, predlož ila je Henuttawy. »I onda, ako je i dalje budeš htio uzeti
za kraljicu preko Izet…«
»Ne bih rekao preko Izet«, dobacio je Ramzes brzo.
»Umjesto Izet«, ispravila se Henuttawy grubo. »Onda će biti dva slavlja.«
Faraon Seti je uzdahnuo. »Odluka o glavnoj supruzi ć e prič ekati. Ali š to
Nefertari kaže na sve ovo? Nadam se da je nisi natjerao na brak.«
»Uvedite je«, odgovorio je Ramzes. »Sama će ti reći.«
Pogledala sam u Menit koja mi je odmah pož urila popraviti periku. Kad je
glasnik otkrio otvorena vrata, pogledao je u č uvare, a onda u nas. Obje smo
hitro ustale.
»Zovu vas u dvoranu za prijeme«, rekao je.
Pratile smo ga kroz velika vrata od izrezbarene bronce i kad sam uš la u
prostoriju, iznenadila sam se koliko je zapravo velika. Cak ni Paserov detaljni
model nije doč arao pravu golemost dvorane. Ovdje je moja majka sjedila s
Nefertiti kad je bila mojih godina, pomislila sam, i ovdje je vladala uz faraona
Horemheba. Prouč avala sam prostranstvo ulaš tenih ploč ica i zasvođeni krov
od zlata. Vapnenač ki stupovi prikazivali su slike prethodnih kraljeva u
njihovim pobjedama. Stolci od ebanovine s bjelokosnim umecima bili su
grupirani oko ploča za senet po cijeloj prostoriji. Zamišljala sam dvorjane koji
inač e popunjavaju ta sjedala, smiju se zajedno i spremni su zabaviti faraona
kad god mu postane dosadno.
Henuttawy i Woserit gledale su naš dolazak i kad smo doš le do prijestolja,
pojač alo se usijano š aptanje među vezirima. Dvorjani su se skupili oko podija
poput gustih grozdova grož đa dok smo mi ispruž ile ruke izraž avajuć i
poštovanje i naklonile se. Kad sam ustala, susrela sam Ramzesov pogled.
»Princezo Nefertari.« Faraon Seti se nasmiješ io. »Vratila si se u Malkatu
da bi se udala za Ramzesa. Ali reci mi.« Nagnuo se naprijed. »Zeliš li to
doista?«
Kratko sam zatvorila oči i kimnula. »Više od ičega«, šapnula sam.
»I sigurna si u to? Moj sin zna biti vrlo uvjerljiv. Ako se bojiš da ć eš mu
povrijediti osjećaje, oporavit će se on.«
»Nema se od č ega oporavljati osim od moje neumjerene ljubavi«, rekla
sam.
»Jako lijepo.« Henuttawy je zapljeskala. »Ako Ozirisovim pasionskim
predstavama ponestane glumica, znamo koga im možemo poslati.«
»Ne glumim«, rekla sam jednostavno, i neš to u mom glasu potaklo je
faraona Setija da se nasloni unatrag. Na trenutak me promatrao i nadala sam
se da će u mom pogledu vidjeti iskrenost.
»Neka se vjenčaju«, rekao je Seti mahnuvši rukom i ja sam izdahnula.
Ramzes se spustio s podija i č vrsto me primio za ruku. Bilo je stvarno.
Doista ćemo se vjenčati.
»Pomisli što će ljudi reći«, urlala je Henuttawy. »Brate, razmisli što činiš!«
»Neće biti krunidbe. Još«, popustio joj je. »Samo brak.«
S druge strane stola Woserit je opuš teno pitala: »Sto imaš protiv ove
princeze, Henuttawy?«
Henuttawy je odgovorila zastraš ujuć om ljubaznoš ću: »Vjerojatno to š to je
tako pametna«, rekla je. »Pametna Nefertari, koja je ž ivot poč ela kao
gusjenica i postala leptir.«
»Dosta je!« upozorio je faraon Seti. Pogledao je u visokog sveć enika.
»Zelim vidjeti svog sina i kć er sjedinjene u braku prije nego š to moj dvor ode
za Avaris. Dogovorite kraljevsko vjenčanje.«
Hijena je zakorač ila naprijed i o njegovu se ć elavu glavu re lektiralo
popodnevno svjetlo. »U roku od dva dana?« pitao je. »Mož da bi bilo bolje da
Njegova Visost pričeka povoljni mjesec farmuti.«
Tada će Izet roditi, pomislila sam.
»Vjenč at ć emo se sutra«, obeć ao je Ramzes. »Ako nije moguć e pripremiti
Amonov hram, siguran sam da će Hatorin ili Izidin biti spremni.«
Rahotepovo je lice izgubilo boju. »Amonov ć e hram biti spreman, Vaš a
Visosti.«
Henuttawy i drugi veziri htjeli su još neš to reć i, ali faraon Seti je ustao i
udario kukom o podij. »Ovako glasi objava: Sutra ć e se održ ati vjenč anje
faraona Ramzesa i princeze Nefertari.«
Tada je i kraljica Tuya prvi put progovorila. »Ne razumijem zaš to mora
biti tako brzo.«
»Ako se vjenč anje ne održ i sutra, kad ć e?« pitao je Seti. »Kako znaš kad ć e
nas bogovi dovesti opet u Tebu? Ili mož da predlaž eš da propustimo sinovo
svadbeno slavlje?«
Tujina se ruka stisnula oko iwiwove uzice. »Sigurna sam da ć e imati
mnogo svadbenih slavlja koja ćemo mi propustiti.«
»Možda. Ali nijedno s egipatskom princezom.«
Kraljica Tuya nezadovoljno se smjestila natrag na prijestolje i kad joj se
ruka blago spustila na Ađinu glavu, iwiw je zadovoljno mahnuo repom.
»Hoć e li pozdravljati narod?« pitala je Henuttawy. »Ako ć e biti kraljica,
trebala bi hodati Tebom.«
Woserit je pogledala u brata. »Nefertari ne mora još pozdravljati narod.«
»Zaš to ne?« Faraon se namrš tio. »Neka se naviknu vidjeti je s
Ramzesom.«
Bila sam previše sretna da bih primijetila što je Henuttawy učinila.
Izaš li smo iz dvorane i Ramzes me privio u zagrljaj. »Od sutra ć eš biti uz
mene u dvorani za prijeme i nitko se neće usuditi reći ni riječi protiv tebe.«
I naravno, buduć i da sam bila naivna i puna nade, dopustila sam si da mu
vjerujem. Premda sam znala š to dvorjani misle. Smatrali su da imam krv
svoje tete i da ć u biti nova Heretič ka kraljica. Menit je doš la do mene, lica
sjajnog poput uljane lampe.
»Čestitam, Vaša Visosti. Taj će savez sigurno blagosloviti Amon.«
»Hvala ti, dadiljo. Nadao sam se da ć e mi se Nefertari pridruž iti u areni.
Misliš li da je to moguće?«
»S milijun stvari koje treba uč initi i dogovoriti do sutra?« zavapila je
Menit.
Ramzes se nasmijao i znala sam da nije ni očekivao potvrdan odgovor.
»Trebamo riješiti pitanje haljine«, rekla je, »i perike i boje od malahita…«
»Mislim da ti govori ne«, rekla sam Ramzesu i stavio mi je ruke oko
struka.
»Mogu li ti onda doći večeras?« pitao je tiho.
Dvorjani su nas gledali i natjerala sam se da ne gledam prema njima.
Uvijek će nas gledati, podsjetila sam samu sebe. Nikad neću uživati u
privatnom poljupcu. Uvijek će nečije oči biti na meni i jednostavno se moram
naviknuti na to. To je bila cijena ljubavi prema faraonu. »Naravno da mi
možeš doći.«
Stotinu pari oč iju pratilo je moj hod hodnicima u druš tvu Woserit i Menit,
a jedan od njih bio je Henuttawyn. Siroko sam se smiješ ila. Da sam puč anka
koja se udaje za nekog zemljoradnikova sina, ž ene iz moje kuć e nikad ne bi
dopustile muž u da mi se uvuč e u krevet prije nego š to me prenio preko praga
svojeg doma. Ali Ramzes je bio faraon. Mogao je raditi š to je htio. A dolaskom
u moju sobu prije naš eg vjenč anja, poruč io je dvoru da ne mož e č ekati ni
jednu jedinu noć, a da ne pokuša sa mnom napraviti nasljednika.
DESETO POGLAVLJE
Faraonov brak počinje na vodi
Te se več eri u velikoj dvorani pojavio cijeli dvor kako bi vidio gusjenicu koja
se pretvorila u leptira. Svi su ž arko ž eljeli vidjeti neć akinju Heretič ke kraljice
koju će Ramzes uzeti za ženu.
Na dugom, ulaš tenom stolu na podiju sluga me odveo do moga sjedala
između Ramzesa i Woserit dok je Izet premješ tena pokraj kraljice Tuye. Bilo
mi je ž ao Izet, nije se ni pokuš avala smijati i pretvarati da je vesela. Premda
se trebala osjeć ati kao pobjednica znajuć i da nosi Ramzesovo prvo dijete, lice
joj je bilo gorko poput tamarinda. Pitala sam se je li to zato š to se Ramzes nije
pokazao suprugom kakvog je zamiš ljala. Znala sam da je už ivala u lijepom
nakitu i ogrtač ima obrubljenima krznom, ali š to su njih dvoje imali
zajednič ko? No ako se Izet doimala mrač no i potiš teno, sjedeć i preko puta
nje, Henuttawy je bila u svojem najboljem izdanju. Veziri su se smijali
njezinim šalama i kad me vidjela, kratko je objavila stolu: »Leptir je izašao.«
Ali Ramzes je primijetio oš trinu u njezinu glasu. »Ona jest poput leptira«,
rekao je. »Bila je skrivena godinu dana, a onda se vratila ljepš a i talentiranija
nego ikad.«
»Kad mi je rekla da neć e postati Hatorina sveć enica, bojala sam se da
neć e nać i mjesto u palač i.« Woserit se okrenula svojoj sestri. »Ali č ini se da je
našla mjesto na najvišoj stepenici.«
Henuttawyn je osmijeh nestao, a i Rahotepovo je lice izgledalo prilič no
žalosno.
»Hajde«, rekla je Woserit veselo, »dignimo pehare.« Podigla je svoje vino i
ostatak stola je učinio isto. »Za princezu Nefertari«, rekla je.
»Za princezu«, ponovio je vezir Anemro, premda sam se pitala na koju je
princezu mislio.
»I nadajmo se da njezinim venama ne teče prokletstvo Heretičkog kralja.«
Henuttawy je pretjerala. Faraon Seti č vrsto je stisnuo pehar. »Nefertari
nije niš ta viš e heretik od tebe. Vjerujem da ć e donositi dobre odluke u
dvorani za prijeme. Mož da još nije popularna u narodu, ali sigurno nije ni
budala.«
Svi su za stolom znali na koga je mislio, ali nitko se nije usudio pogledati
prema Izet.
Kraljica Tuya odmahivala je glavom, a Ramzes je ozlojeđeno šapnuo: »Ona
je moja supruga.« Ali faraon Seti nije niš ta rekao i uskoro su iz kuhinje
donijeli zaparene zdjele s pečenom patkom.
Ramzes se okrenuo prema meni i nježno mi rekao: »Žao mi je.«
Nasmiješ ila sam se onako kako me Woserit uč ila da se smijem kad sam
suočena s razočaranjem. »Mislim da dvor čeka tvoj blagoslov.«
Ramzes je pogledao prema ocu koji je kimnuo i onda je ustao s prijestolja,
a prostorija je odmah utihnula. »Ovu gozbu posveć ujemo faraonu Setiju
Velikom, voljenom od Amona i Osvajač a koji je vratio mnoge zemlje.«
Dvoranom je odjeknulo glasno klicanje i Ramzes je objavio: »Neka bogovi
paze na tvoje putovanje u Avaris i neka sutra gledaju na radosni savez koji ć e
prethoditi putu.«
Povici su i dalje odjekivali ispod stupova jer bi bilo ludo zaš utjeti. Ali
pitala sam se koliko je njih bilo poput visokog Amonova sveć enika, kojima su
djedove ili čak očeve ubili Ekhnaton i Nefertiti?
Dok je klicanje još uvijek odzvanjalo, Seti se nagnuo prema meni i š apnuo
mi: »Dopuš tam ti da se izlož iš opasnosti na ovom dvoru. Ali u egipatskom
kraljevstvu nema nikoga koga bih radije vidio na prijestolju sa svojim sinom
od tebe. Znaš li, da je Pili još ž iva, i ona bi se udala ove godine? Bile biste kao
dvije sestre u svojim svadbenim lađama.« Potapš ao mi je ruku. Nikad mi nije
palo na pamet da me faraon doživljava kao svoju zamjensku kćer.
Svoju slobodnu ruku stavila sam na faraonovu. »Hvala vam«, rekla sam.
»Trudit ću se da vas nikad ne razočaram.«
Nasmiješ io se, ali ne meni. Pogled mu je odlutao u daljinu i tek ć u kasnije
razumjeti kako sinov brak za oca mož e biti i veseo i tuž an. Naravno, otac je
pun nade za sve š to buduć nost donosi, ali sjeć a se i č lanova obitelji kojih
nema da to proslave s njim. A kad sin poč ne stvarati nasljednike, okreć uć i
Khnumovo lonč arsko kolo stvaranja sve brž e i brž e, otac poč inje zamiš ljati
kako njegovo lonč arsko kolo polako usporava. Ali tada sam bila premlada da
bih to razumjela.
U poploč enom hodniku ispred moje sobe č ekao me Aš a. Ruke je prekriž io na
prsima i pod svjetlom baklji pretraž ivala sam mu lice kako bih vidjela je li ljut.
Cim nas je ugledao, uspravio se i Woserit je diskretno uš la za Menit u moju
sobu.
»Aš a«, rekla sam oprezno. »Zao mi je š to te več eras nisam vidjela u velikoj
dvorani.«
»Bila si okruž ena dvorjanima. Morat ć u se odsad naviknuti na to.« Osjetila
sam da mi je golemi kamen pao sa srca i kad je zakorač io prema meni da me
zagrli. Uzvratila sam mu zagrljaj. »Jako mi je drago zbog tebe«, rekao je.
»Ali rekao si mi…«
Kimnuo je. »To je bilo prije nego što sam shvatio koliko te Ramzes treba.«
Trznula sam se na tu riječ. Je li me trebao ili me volio?
»Ali i dalje mislim da si izabrala opasan put. Faraon ž eli da sutra
pozdravljaš narod. Zeli da Ramzes vidi njihovu reakciju prije nego š to odluč i
tko će biti glavna supruga. Mnogo je drugih žena u haremu.«
»Ako si me došao vrijeđati…«
Aša me zgrabio za ruku. »Nefertari, samo ti pokušavam reći istinu. Faraon
Seti i Ramzes ž ive svoje ž ivote u ovoj palač i. Ja vidim ljude na ulicama. Cujem
što govore i želim da sutra budeš oprezna.«
Vidjela sam mu zabrinutost u oč ima i kimnula sam. »Povest ć emo
čuvare«, obećala sam mu.
»Pobrini se da ih bude dovoljno. Barem dvadesetak, bez obzira š to
Ramzes kaže.«
»Misliš li da će biti tako ljuti?« prošaptala sam.
»Ne znam. Mnogo se ljudi još sjeć a…« Ali nije završ io reč enicu. »Ovo ć e
biti č etvrta godina da je Nil vrlo nizak, a prič a se da u siromaš nijim
dijelovima Tebe ljudi već gladuju. Ako rijeka ne poplavi nasipe do kraja ovog
mjeseca, glad ć e se proš iriti i među bogatima, a ljudi ć e onda htjeti nekoga
okriviti za to.«
Osjetila sam kako mi boja nestaje iz lica. »Ne valjda mene?«
»Samo budi spremna.«
»Hoć u«, obeć ala sam. Raziš li smo se i uš la sam u svoju sobu. Pod svjetlom
žarovnika Woseritino je lice izgledalo vedro i prekrasno.
»Kako je Aša?«
»Zabrinut je što bi se sutra moglo dogoditi«, rekla sam joj.
»Znač i da ti je dobar prijatelj. I treba biti zabrinut. Ja neć u uvijek biti u
palač i da ti pomognem, Nefertari, i zato moraš nauč iti prepoznati kome
mož eš vjerovati, a kome ne. Nakon š to se udaš za Ramzesa, nitko ti u Malkati
neće govoriti istinu.
»Hoće Menit«, usprotivila sam se.
»Da, Menit. Ona ć e č uti š aptanja u hodnicima palač e, ali tko ć e ti reć i za
zavjere bliže tvojem prijestolju? Zavjere unutar dvorane za prijeme?«
Sjetila sam se Setijevih riječ i o opasnom putu koji sam izabrala. »Onih
več eri kad je Ramzes s Izet«, predlož ila je, »nađi se s Paserom u njegovoj sobi.
Moraš mu vjerovati da ć e ti reć i pravu istinu o onome š to se događa u Tebi. A
ja ć u biti tu kad god budem mogla.« Plameni jezici ž arovnika osvjetljavali su
crtež e u njezinoj staroj sobi i dok sam stajala ondje u njezinu raskoš nom
ogrtač u, opet sam se zapitala zaš to mi je Woserit toliko pomagala. Stavila je
ruku u svoj laneni pojas i izvukla malu Hatorinu iguricu. »Za več eras. Stavi je
pod jastuk i donijet će ti plodnost.«
»Hvala«, proš aptala sam. Palcem sam pomilovala Hatorino lice. Bila je
izrezbarena od ebanovine i nosila je visoki ukras na glavi u obliku mjerice
kakav je imala i Woserit, s malim rogovima i sunčevim diskom.
»Sutra ć e sve biti dobro«, obeć ala je. »Budi jaka.« Woserit me zagrlila, a
kad su se vrata zatvorila za njom, Menit je doletjela iz svoje sobe u moju.
»Jeste li odlučili koje ulje želite za kosu?«
»A koju ćemo kremu staviti?«
»Ne znam.«
»Pa požurite, gospo! Faraon dolazi!«
U sobi za odijevanje skinula sam svoju haljinu i Menit je napunila kadu
toplom vodom. »Sto vas muč i, gospo? Sutra ć ete se vjenč ati i sve ć e biti
riješeno!«
»Aš a mi je maloprije rekao da budem spremna na sve«, povjerila sam joj
se. Dok je svjetlost uljanih lampi padala na moju kupku, površ inom vode
kovitlale su se duge. Kad sam uš la u kadu, osjetila sam miris lotosova ulja
koje je Menit dodala da bi mi omekšalo kožu.
»A što znači sve?« Menit mi je trljala kosu.
»Četvrta je godina da je Nil nizak… Što ako mene okrive za to?«
»Zaš to to kaž ete? Vi ste egipatska princeza, a ne bož ica. Sigurna sam da
ljudi znaju razliku.«
Kad sam završ ila s kupanjem, Menit mi je osuš ila noge i dodala mi č istu
haljinu. Sjela sam ispred zrcala prouč avajuć i odraz svojeg lica dok mi je ona
č eš ljala kosu. Otvorila sam donju ladicu ormarić a i izvadila kremu koju je
Menit kupila na najudaljenijoj trž nici u Tebi. Namazala sam je po rukama, a
onda niz noge.
Zač ulo se kucanje na vratima. Menitina je brada mahnito drhtala.
»Požurite!«
Pož urila sam se namjestiti na jastuke, pustila sam kosu da se prospe po
bijelim plahtama i kad je Menit otvorila vrata, zadržala sam dah za slučaj da je
sve samo san.
Ali ona se naklonila gotovo do poda. »Vaša Visosti.«
»Dadiljo Menit«, pozdravio ju je Ramzes.
»Princeza Nefertari vas č eka.« Pokazala je prema meni na krevetu i kad je
došla do vrata svoje sobe, glasno je rekla: »Laku noć, gospo.«
Kad su se vrata zatvorila, Ramzes me pogledao i oboje smo se nasmijali.
»Čekat će s druge strane vrata cijelu noć«, šapnula sam mu.
»Kao š to bi dobra dadilja i trebala«, zadirkivao me. »Za sluč aj da poč neš
vriš tati i pož eliš pobjeć i.« Približ io se krevetu i skinula sam mu nemes krunu
s glave te provukla prste kroz njegovu kosu. »Kao š to si to već jednom
učinila«, rekao je Ramzes tiho.
Bol u njegovim oč ima pogodila me u srce. »Ali sad sam ovdje«, obeć ala
sam i pustila sam da mi haljina klizne s jednog ramena. »Ovdje sam s tobom
zauvijek.«
»I ovaj te put neću pustiti da pobjegneš.«
Kad smo iduć eg jutra Ramzes i ja izaš li iz njegove sobe, hodali smo zajedno
do jezera palače, a povici dvorjana koji su čekali naš dolazak sigurno su došli i
do uš iju samih bogova. Ramzes me primio za ruku i okruž ili su nas veziri
Setijeva dvora, prič ajuć i i smijuć i se kao da su od samog poč etka podrž avali
naš brak. Premda je Izet javila da je bolesna i ostala u Malkati, ostatak dvora
prisustvovao je događaju. Cak mi je i kraljica Tuya poklonila jedan osmijeh.
Njezin mi je iwiw pokazao oč njake i tankim mu je vratom protutnjalo
podmuklo režanje.
»Zdravo, Ađo«, rekla sam veselo.
Nasmijala sam se pomislivš i da ga mož da viš e nikad neć u morati vidjeti.
Več eras ć e se održ ati gozba za proslavu vjenč anja i oproš tajna gozba, a sutra
ć e faraon Seti zaploviti s polovicom kraljevskog dvora prema palač i u
Avarisu. Ramzes je bio potpuno obuč en za rad u dvorani za prijeme i odsad
će sâm vladati Gornjim Egiptom. Njegov će otac, u poodmakloj dobi, vladati iz
prijestolnice Donjeg Egipta gdje ć e se zahtijevati manje od njega. Taj je potez
bio planiran godinama, no iako je Ramzes oduvijek znao š to ć e se dogoditi,
vidjela sam kako mu se usne spuš taju prema dolje dok je gledao preko jezera.
Cijeli je obzor bio prekriven visokim oč evim brodovima. Plutali su na vodi
poput skotnih č aplji, a palube su im bile ispunjene najvrednijim blagom Tebe:
kipovima od ebanovine i granitnim stolovima, pa č ak i rijetkim nosiljkama sa
š irokim lavljim š apama. Premda bi neki kraljevi ostali ž ivjeti u istom gradu
gdje je i njihov suvladar i vladali iz iste dvorane, faraon Seti ž elio je mirniji
ž ivot. Kad dođe u Avaris, neć e viš e biti toliko molitelja, a u njegovoj ljetnoj
palač i bliž e moru nikad neć e biti onakve vruć ine koja siš e ž ivot iz zraka kao
što je to bilo gotovo svakog mjeseca u Tebi.
Dvor se skupio na pristaniš tu dok je mala zlatna brodica veslala prema
obali. U nju ć e stati samo tri osobe: ja, Menit i veslač . Nakon š to faraon Seti da
svoje dopuš tenje, prevest ć e nas kratkom udaljenoš ću do hrama u Karnaku.
Ramzes ć e u svojoj zlatnoj lađi ploviti iza nas, u druš tvu roditelja, a veslat ć e
samo jedan vojnik iz faraonove vojske: Aš a. Iza njih ć e krenuti dvor u lotili
jarko obojenih brodova. Kad sam jednom pitala Menit zaš to faraonov brak
poč inje na vodi, a ne na kopnu, rekla mi je da je to zato š to je Egipat rođen od
vodenih otpadaka Nuna i ako se tako plodna zemlja mogla roditi iz vode,
onda bi mogao i plodan brak.
Stajala sam na pristaniš tu, odvojena od Ramzesa stotinama dvorjana
odjevenih u najbjelje tkanine i najljepš e zlato, i č ekala da faraon Seti da svoj
blagoslov. Kad se oglasio prodorni zvuk nekoliko truba, faraon je rekao neš to
š to nisam mogla č uti. Ali sigurno je dao blagoslov da zaplovimo jer me Menit
uzela za ruku i povela na brod, pomogla mi da uđem i namjestila mi ogrtač
tako da mi se š irio oko nogu poput lotosova cvijeta. Sjela je pokraj mene,
uspravna i ozbiljna poput Pasera. Kad sam zaustila neš to reć i, odluč no je
odmahnula glavom. Morala sam biti tiha mladenka koja hrabro ide prema
svojoj sudbini, premda mi je srce lebdjelo. Znala sam da se ne smijem
osvrtati. Nisam htjela izgledati poput guske koja okreć e vrat na sve strane
gledajuć i š to se događa pa sam gledala č vrsto ispred sebe dok je naš brod
napuš tao jezero ispred palač e i ulazio u brzu struju Nila. Na obali su stajale
tisuć e ljudi. Stisnuli su se jedni do drugih i promatrali spektakularnu
plovidbu dvora na brodovima s faraonovim zlatnim zastavicama. Kad se Izet
udavala, oduševljeno su klicali no sad je bila potpuna tišina.
Pogledala sam u Menit i ona mi je uzvratila uznemirenim pogledom.
Izgledalo je kao da je netko uzeo komad teš ke tkanine i prebacio ga preko
ljudi na obali. Do nas je na rijeci dopirao samo priguš eni zvuk dječ jeg plač a i
Menit je okrenula svoje prodorne oči prema veslaču.
»Što se priča po Tebi?« pitala ga je.
»Po Tebi?« ponovio je.
»Da! Sto govore o njoj? Ona već zna da je neć akinja Heretika. Niš ta š to
kažeš neće je šokirati. Samo nam reci istinu tako da budemo spremne.«
Muš karac je pogledao u mene i izgledao je kao da mu je ž ao. »Otkad je
faraon Ramzes juč er objavio svoju namjeru da ož eni princezu, gospo, prič a se
da bi ona mogla biti uzrok gladi svih ovih godina.« Veslač ev je glas zadrhtao.
»Misle da je donijela nesreć u gradu. Njezini su akhu tako straš no naljutili
bogove da ć e bogovi, kad je faraon uč ini svojom ž enom, potpuno okrenuti
leđa Egiptu. Žao mi je, princezo.«
Drž ala sam se za rubove broda da me iznenadna vrtoglavica ne nadvlada i
pogledala sam negostoljubiva lica ljudi natiskanih na riječnoj obali. Njihova je
tišina bila užasavajuća. Čemu su se nadali? Da će se Ramzes predomisliti?
Kad smo doš li do pristaniš ta ispred hrama, mladi mi je sveć enik
pomogao izać i. Okruž ila nas je gomila sveć enica koje su pjevale i mahale
svojim dugač kim bronč anim sistrumima. Povele su nas kroz vrata Karnaka i
pratile smo njihovo glasno zveckanje sve do unutarnjeg svetiš ta gdje sam se
popela na postolje i č ekala Ramzesa. Kad je doš ao, pogledi su nam se sreli.
Nakon toga je jedino š to sam vidjela bio visoki sveć enik ispred mene. Uzeo je
posudu s uljem s oltara i dok ju je dizao iznad moje glave, izgovarao je: »U
ime Amona, princeza Nefertari, kći kraljice Mutnođmet i generala Nakhtmina,
spojit će se s faraonom Ramzesom.«
Pogledala sam ispod sebe u mnoš tvo dvorjana koji su ispunili unutarnje
svetiš te. Visoki sveć enik pristupio je Ramzesu. »U ime Amona, faraon
Ramzes, sin faraona Setija i kraljice Tuye, spojit će se s princezom Nefertari.«
Ramzes je drž ao dah dok se ulje slijevalo niz njegovu nemes krunu.
Preostala je još jedna simbolič na gesta. Rahotep je iz halje izvadio zlatni
prsten. Ramzes ga je stavio na moj č etvrti prst jer vena putuje od ovog prsta
do srca. Sad sam nosila dva važ na prstena. Jedan je na sebi imao simbole
moje obitelji, a drugi Ramzesovo ime u hijerogli ima. Ramzesov je prsten bio
zlatni s crnim kamenom i stavivš i ga na moj prst, »zarobio« je moje srce.
Poput š ena, dizajna bez poč etka i kraja, bili smo spojeni do vječ nosti. Visoki
je svećenik objavio: »Sjedinjeni i blagoslovljeni pred Amonom.«
Ramzes mi je podigao ruku iznad dvorjana koji su klicali u unutarnjem
svetiš tu, a oni bi se natjerali izgledati sretno č ak i da se ž enio za majč inog
iwiwa. »Jesi li spremna?« pitao me. Hodat ć emo iz hrama kroz grad i zatim
isploviti s pristaniš ta ispred trž nice. Na takvu su š etnju iš le samo upravo
okrunjene kraljevske osobe. Kad sam kimnula, č vrsto je uzeo moju ruku u
svoju i poveo me naprijed.
Povorka je stvarala zagluš ujuć u buku. Izidine sveć enice svirale su svojim
tamburinima, a Hatorine su ž ene pjevale dok smo prolazili kroz
velič anstvene dvorane Karnaka prema gradu. Na ulicama su bile tisuć e ljudi,
ali ja sam s už asom primijetila da je samo nekolicina mahala palminim
granč icama ili klicala. Proš li smo kroz trž nicu i buka naš e povorke isticala je
neugodnu tiš inu ljudi oko nas. Ramzes je podigao moju ruku u svojoj i
oduševljeno povikao: »Princeza Nefertari!«
Iza nas su dvorjani ponavljali Ramzesov uzvik, ali starije ž ene na ulici
gledale su me ruku prekriž enih na grudima. S ruba trž nice jedna je ž ena
povikala: »Nova Heretička kraljica!« i tada su ljudi na tržnici počeli klicati.
»HE-RE-TIK. HE-RE-TIK.«
»Zaustavite ih!« viknuo je Ramzes ljutito. Njegovi su se čuvari stisnuli oko
nas, ali povici naroda već su dosegli groznič avi vrhunac. Cak su i djeca, koja
nisu ni znala š to to vič u, gledala u moje lice i kliktala: »Nova Heretič ka
kraljica!«
Pjevanje sveć enica postalo je glasnije pokuš avajuć i uguš iti klicanje ljudi,
ali ubrzo je to postalo nemoguć e. Ramzes je mogao narediti da se situacija
riješ i nasiljem, ali klicanje je dolazilo od starijih ž ena i djece pa je umjesto
toga povikao: »Vratite se na brodove!«
U hodnicima Malkate Ramzes me privio k sebi i tješ io dok sam se tresla. Kad
je poč eo pristizati i ostatak dvora, bilo je grozno gledati lica ž ena. Mnogo je
mladih djevojaka plakalo prekrivš i lica rukama. Henuttawy je pitala: »Jeste li
ikad vidjeli nešto slično?«
Kraljica Tuya lanenom je krpom brisala oči i s usana joj je pobjegao jecaj.
Pogledala sam u Ramzesovo lice i prva sam izgovorila posramljujuć u
istinu. »Nećeš me moći učiniti kraljicom.«
»Promijenit ć e miš ljenje«, obeć ao je. »Kad te upoznaju…« Ali pogledao je
u oca i u tom se pogledu sažeo cijeli razgovor.
»Idemo na gozbu«, objavila je Woserit. »Ipak je ovo slavlje.« Ali njezin
veseli komentar nije naišao na odaziv i dvorjani su nas pratili u tužnoj tišini.
Veseli smijeh sluga i utješ no pucketanje vatre u velikoj dvorani bili su
prava suprotnost raspolož enju dvora. Bogati je miris vina i peč ene patke
punio prostoriju i kad smo se pojavili, glazbenici su poč eli svirati. Faraon Seti
spustio se s podija kao da se nije niš ta dogodilo i ja sam sjela za stol uz
Ramzesa. Dvor je znao š to mu je č initi pa je ubrzo poč ela zabava i ples. Sad
kad je strava završila, čak su i mlade djevojke osušile suze.
Faraon Seti primio me za ruku. »Niš ta nisi mogla napraviti drukč ije«,
rekao je. »Ne znaju da si mi ti jednako kći kao što mi je Ramzes sin.«
Posramljeno sam pognula glavu. Ovo je bio Setijev posljednji dan
vladavine u palač i i umjesto da Tebu napusti trijumfalno, otić i ć e pitajuć i se
hoć e li ga iduć i put kad dođe doč ekati pobuna. A onda sam primijetila da je,
dok su drugi zauzimali svoja mjesta, naš stol na podiju i dalje bio prazan.
»Gdje su Woserit i Henuttawy?« pitala sam.
Ramzes je pratio moj pogled. »A gdje su veziri?« Ustao je s prijestolja i
obratio se ocu. »Sastali su se bez nas!«
Faraon Seti je odmahnuo glavom. »Ovo ć e sutra biti tvoj grad«, ponudio
mu je izazov. »Što ćeš učiniti?«
Ramzes me povukao za sobom, sjurili smo se niz podij i preš li veliku
dvoranu dok su nam se dvorjani brzo micali s puta. Ramzes je otvorio vrata
dvorane za prijeme. Razgovor u prostoriji odmah je utihnuo. U dnu postolja
stajao je Aš a sa svojim ocem. Tu su bili i egipatski veziri i generali, kao i
Woserit i Henuttawy. Woserit me upozorila pogledom.
»Što se ovdje događa?« pitao je Ramzes.
»Vaš a Visosti«, poč eo je Rahotep, »mislim da znate zaš to smo se sastali
ovdje.«
»Meni iza leđa?« uzvratio je Ramzes i pogledao u Ašu.
»Narod je«, rekla je Henuttawy oš tro, »protiv Nafertari, kao š to sam te
upozorila…«
»A tko vlada ovim kraljevstvom?« pitao je Ramzes ljutito. »Narod ili ja?«
»Je li narod ustao protiv Izet kad si se vjenč ao s njom?« uzvratila je
Henuttawy hitro. »Jesu li vikali Heretička kraljica na ulicima?«
»Izet nije prolazila gradom«, odgovorila je Woserit. »Zapravo, mislim da
je to bila tvoja zamisao.«
Henuttawy se okrenula prema svojoj sestri i izgledala je poput lavice koja
planira napasti drugu lavicu iz krda. »Želiš li reći da sam ja ovo planirala?«
»Ne znam«, odgovorila je Woserit mirno. »Koliko bi hramskih darova
trebala prodati da kupiš narod?«
Paser je zakorač io naprijed. »Dajte narodu vremena. Nisu vidjeli princezu
u dvorani za prijeme. Vrlo je pametna.«
Henuttawy se slatko nasmijala i znala sam da slijedi neš to pakosno.
»Vezir Paser reć i ć e bilo š to da ugodi mojoj sestri«, rekla je ogorč eno.
»Poslušajte razum!«
Stavila sam dlan na Ramzesovu ruku. »Istina je.« Svi su se š okirano
okrenuli i Woserit me gledala neobič nim izrazom lica. Ali ja sam mislila na
mrž nju koju sam vidjela na ulicama. Cak i ako je Henuttawy platila ž enama da
to izvikuju, bile su dovoljno ljute da riskiraju ž ivote podigavš i glas protiv
faraona. »Sjetite se što se dogodilo pod Ekhnatonom,« rekla sam.
»Prič ekajte s izborom kraljice«, predlož io je Rahotep. »Cekanje ne mož e
naštetiti.«
»Koliko dugo?« zahtijevao je Ramzes.
Aš in otac, general Anhuri, sve je sluš ao i sad je zakorač io naprijed. »Ako
faraon ne izabere glavnu suprugu, kako ć e se urediti prijestolja na podiju? S
kime će razgovarati podnositelji molbi?«
»Mož e se staviti po jedan stol sa svake faraonove strane«, rekao je
Rahotep. Ostali su veziri odmah povisili glasove izražavajući neslaganje.
»Dva prijestolja sa svake faraonove strane?« uzviknula je Woserit. »I obje
će nositi princezine dijademe? Nijedna neće biti kraljica?«
»Narod je bio bijesan kad me vidio s Ramzesom«, rekla sam povrijeđeno.
»Prič ekaj s odlukom«, predlož ila je Henuttawy, koristeć i prednost. »Stavi
tri prijestolja na podij. Neka se podnositelji molbi podijele između dviju
princeza.«
»Tko ć e onda biti faraonovi nasljednici?« pitala je Woserit. »Izetina ili
Nefertarina djeca?«
»Nefertarina, naravno«, Ramzes je odlučno odvratio.
»Ako je narod prihvati«, rekla je Henuttawy.
Ramzes je pogledao u mene. Nisam se nijednim pokretom usprotivila i
tiho je rekao: »Prič ekat ć emo. Ali ovaj dvor već zna tko ć e biti bolja egipatska
kraljica.«
»Ispravno ste postupili«, rekla je Menit tiho.

Gledala sam kako mi služ avke pune kadu toplom vodom. Kad su otiš le,
pognula sam se u kadi i rukama zagrlila koljena. »Trebala si im vidjeti lica«,
šapnula sam.
»Vidjela sam ih, gospo. Nije bilo tako strašno kao što mislite.«
»Ali sa č ela povorke«, rekla sam joj i oč i su mi se napunile suzama. »Lica
su im bila puna mržnje.«
Zač ulo se kratko kucanje na vratima. Kucanje je bilo tiho kao kad kucaju
sluš kinje pa sam nemarno odgovorila: »Uđi.« Ni Menit ni ja nismo se
okrenule. »Znaš isto kao i ja da je Woserit jedini razlog zaš to sam u Paserovoj
milosti.«
»Mislim da se ne cijeniš dovoljno.«
Menit i ja smo se okrenule i vidjele Woserit kako dolazi od vrata. »Cak i da
Paser nije zaljubljen u mene, mislim da ne bi htio vidjeti budalu poput Izet u
dvorani za prijeme.« Woserit se nasmijala š oku na Menitinu licu. »To nije
nikakva tajna.«
Ustala sam iz kade i omotala se dugač kim lanenim ogrtač em prije nego
što sam se pridružila Woserit kod žarovnika.
»Nefertari je pitala zaš to sam joj pomagala da postane glavna supruga.«
Woserit se smjestila na najveć i stolac. »Rekla sam joj da to radim za sebe
koliko i za nju. Ne samo da se bojim grada u kojem bi Henuttawy bila bogata
onoliko koliko to želi nego se bojim i onoga što bi moja sestra mogla učiniti iz
ljubomore.«
»Ali na što bi mogla biti ljubomorna?« pitala je Menit.
»Na to što sam ja prva zaprošena.«
Sjela sam i izgovorila ime muškarca na kojeg je mislila. »Vezir Paser?«
Woserit je kimnula. »Paser je pitao mog oca mož emo li se vjenč ati. Imali
smo sedamnaest godina i zajedno smo uč ili u eddubi. Pripremao se za posao
vezira. Ali kad je č ula da se ž eli ož eniti za mene, Henuttawy je pobjesnjela.
Pred njezinim su vratima bile stotine muš karaca, ali nije mogla podnijeti da
je jedan pred mojima. Otiš la je ocu i molila ga da je ne osramoti tako da mi
dopusti da se udam prije nje. On ju je pitao postoji li netko za koga bi se htjela
udati i rekla je da postoji. Paser.«
»Mogla je izabrati bilo koga!« zavapila sam. »Cak i princa iz strane
države.«
»Egipat nikad ne daje svoje princeze«, ispravila me Menit.
»Onda sina nekog drugog vezira«, rekla sam. »Ili bogatog trgovca. Ili
princa koji bi htio živjeti u Egiptu.«
»Tako je. Sestrina je ljepota i tad bila jednako neodoljiva. Kad je
Henuttawy rekla da ž eli Pasera, otac ga je pozvao u dvoranu za prijeme da
vidi koju će sestru izabrati.«
»I Paser je odabrao tebe.«
»Da. I kad je to rekao mom ocu, Henuttawy se zaklela da se nikad neć e
udati.«
»Tako da se ti ne bi mogla udati.«
Menit je pucnula jezikom. »Kako okrutno.«
»Ako Izet postane glavna supruga kojoj Henuttawy š apuć e u uho, onda je
malo nade za mene i Pasera. Ali sad si ti tu i isplati se riskirati…«
Zadrhtala sam na beš ćutnost njezine izjave. Bila sam igura iz seneta koju
je polirala i pomicala po ploči onako kako joj je odgovaralo.
Woserit je vidjela da sam se osjetila izdanom. »Da mi nisi draga, nikad te
ne bih predlož ila Ramzesu kao glavnu suprugu, bez obzira koliko ja imala
koristi od toga. Neke su stvari mnogo važ nije od toga hoć u li se ja udati ili ne.
Stabilnost kraljevstva i pametna kraljica na prijestolju. Dobit ć eš ono š to
ž eliš , a jednog ć u dana mož da i ja dobiti š to ž elim. A ako jedna drugoj
možemo pomoći u tome…«
»Ali tvoj je otac umro«, usprotivila sam se. »Zar se sad ne mož eš
vjenčati?«
»I napustiti Hatorin hram?« pitala je Woserit. »Radi č ega? Ako Izet
postane kraljica, a ja se udam za Pasera, š to ć e mu se dogoditi jednog dana
kad moj brat umre?«
»Henuttawy i Izet otjerat će ga s dvora i izgubit će sve.«
Woserit je kimnula.
»Ali zašto mi nisi rekla ništa od toga?«
»Zato š to imaš dovoljno svojih briga«, rekla je. »Ne trebaš se još brinuti i
za moju sreću. Ti si najodgovornija prema Ramzesu, a onda prema narodu.«
Pogledala sam u Menit koja je znala š to ć u pitati. »Misliš li da ć e se narod
pobuniti zbog mene?«
Woserit je bila iskrena. »Sve je moguć e«, odgovorila je. »Posebice kad je
Nil nizak. Što kaže Ramzes?«
»Užasnut je«, šapnula sam.
»Dobro. I ne smiješ mu nikad spominjati da ž eliš postati glavna supruga.
On je odluč io č ekati. Pusti da se Izet ž ali i otjera ga od sebe. Ti ć eš biti tiha i
trpjeti i još će te više zavoljeti.«
»A njegova odluka?« pitala je Menit.
»Sve ovisi o tome koliko brzo Nefertari mož e promijeniti miš ljenje ljudi
tako da bude pametna i oš troumna u dvorani za prijeme. Faraon Seti sutra
odlazi i jedini vladar u Tebi bit ć e faraon Ramzes. Nefertari mora izgraditi
ugled pametne princeze.«
»Ja sam opasnost za Ramzesovu krunu«, rekla sam. »Jesam li danas
ispravno postupila u dvorani za prijeme?«
Woserit je oklijevala. »Zaustavila si ga baš kad te je njegova brzopletost
več eras mogla uč initi kraljicom. Stavila si dobrobit egipatskog kraljevstva i
samog Ramzesa ispred svoje dobrobiti.« Tužno se nasmiješila. »Voliš ga.«
Kimnula sam. Voljela sam ga i ta bi ljubav naposljetku mogla imati
preveliku cijenu.
Kad je kasnije te več eri Ramzes doš ao u moje odaje, Menit je nestala u svojoj
sobi. Ramzes mi nije trebao niš ta reć i. Zagrlio me i milovao me po kosi, »Zao
mi je«, šaptao je bez prestanka. »Žao mi je zbog onoga što se dogodilo.«
»U redu je«, rekla sam mu no oboje smo znali da nije u redu. Na dan kad je
Egipat trebao slaviti, narod je bio i viš e nego ljut. Ustali su protiv faraonovih
čuvara, a to se nije dogodilo još od Ekhnatonove vladavine.
»Sutra ć e sve biti drukč ije«, obeć ao je Ramzes. »Nije ti mjesto na ulicama
Tebe nego sa mnom u dvorani za prijeme.« Odveo me do ruba mog kreveta i
iz svojeg ogrtača izvadio poklon. »Za tebe«, rekao je nježno.
Laneni omot bio je oslikan crtež ima Seš at, bož ice uč enja. Kad sam ga
odmotala i vidjela š to je unutra, mislila sam da ć e mi srce prestati kucati.
Podigla sam teš ki svitak prema uljanim svjetiljkama. Polako sam odmotavala
papirus i svjetlo je obasjalo naslikani tekst. »Ramzese, odakle ti ovo?« pitala
sam ga. To je bila povijest svakog velikog kraljevstva na svijetu, od Hatija do
Cipra, napisana najprije hijerogli ima, a onda jezikom svake zemlje. Takvu
knjigu nije imao čak ni Paser.
»Pisari su ti je sastavljali više od godinu dana.«
»Godinu dana? Ali bila sam u Hatorinu hramu…«
Zastala sam i shvatila š to je mislio. Sva muka tog poslijepodneva
odjednom je nestala. Nije bilo važ no š to me ljudi mrze. Sruš ili smo se na
krevet i te smo noći mislili samo jedno na drugo.
JEDANAESTO POGLAVLJE
Dvorana za prijeme
Ono š to je trebalo biti faraonov trijumfalni odlazak iz Tebe pretvorilo se u

tihi oproš taj uz jezero. Pitala sam se ljuti li se dvor na Setija kao š to se ljutio
na mene. On je dopustio moj brak s Ramzesom, a znao je da ć e krivnja
vjerojatno pasti na mene ako u Tebi nastupi kuga ili se nastavi suš a. Tuya je
zadrž avala suze dok je grlila jedinog sina, a Ramzesovo je lice izgledalo
utuč eno. Nitko nije znao š to bi se moglo dogoditi kad Setijevi brodovi odu i
uz povike galebova č ula sam kako govori Ramzesu: »Pola moje vojske ostat
će s tobom. Ako se počne govoriti o pobuni…«
»Neće biti nikakve pobune.«
Ali Seti nije bio uvjeren. »Neka tvoji ljudi paze na grad. Ostat ć e č etiri
vezira. Jednog od njih poš alji da hoda ulicama i sluš a š to ljudi prič aju. Ovo je
sad tvoja prijestolnica.« Bijela palač a Malkata iza njega blješ tala je poput
bisera na pozadini od tamnog neba. »Njezina ć e slava odraž avati tvoju
vladavinu. Trebao bi poč eti obnovu hrama u Luksoru i neka narod vidi da ti
ništa nije važnije od poštivanja bogova.«
Seti je svojim okić enim prstom pokazao prema meni. »Mala Nefertari.«
Zagrlila sam ga š to sam č vrš će mogla. »Zelim da budeš oprezna na istoč noj
obali«, upozorio me. »Pazi se ljudi.«
»Hoću«, obećala sam.
Seti me primio za ruku i odveo me na stranu. Bila sam sigurna da ć e reć i
neš to o događajima na ulicama prethodnog dana. Ali umjesto toga je
konspirativnim glasom rekao: »Zelim i da se brineš za moga sina. Ramzes je
nepromišljen i treba mu netko racionalan…«
Pocrvenjela sam. »Mislim da biste trebali razgovarati s Ašom…«
»Aš a ć e mi č uvati sina od nevolja na bojnom polju. No mene brinu nevolje
na dvoru. Ne ž ive svi prema pravilima bož ice Maat i pretpostavljam da iza tih
lijepih zelenih očiju to dobro razumiješ.«
Seti je koraknuo unatrag i kad sam krenula zagrliti Tuyu za oproš taj, Ađo
je snažno zategnuo uzicu i ljutito zagrizao zrak.
»Prestani!« ukorila ga je Tuya. Dugo me gledala ispod svoje š iroke
nubijske perike i rekla: »Nikad ne laje ni na kog drugog.«
Odjeknule su trube i zveket sistruma ispunio je zrak. Seti i Tuya popeli su
se na brod i ubrzo su nam mahali s pramca. Dok smo Ramzes i ja mahali
prema njima, iza nas se pojavila Izet i pitala: »Kakav je osjeć aj biti faraon
cijele Tebe?«
Ramzes ju je pogledao kao da misli kako se mož e pitati takvo š to.
»Usamljen«, odgovorio je.
Ostalo je još sat vremena do dvorane za prijeme i dok se dvor vrać ao u
palač u, Ramzes me uzeo za ruku i svima jasno pokazao kamo namjerava poć i.
Ipak smo bili vjenčani tek jedan dan.
Do trenutka kad nam je Menit pokucala na vrata i javila da su stigli
podnositelji molbi, Ramzes se nije viš e osjeć ao tako usamljenim. Uzela sam
ga za ruku i zajedno smo uš li u dvoranu gdje je glasnik sveč ano najavio naš
dolazak. U dvorani se okupio cijeli dvor. Dvorjani su bacali kockice od kostiju
pokraj toplih ž arovnika, a glazbenici su se zbili oko podija svirajuć i na
dvostrukim lautama i lirama. U dnu prostorije ž ene su se smijale i nekoliko
starih plemić a u toplom krznu igralo je senet. Atmosfera je viš e nalikovala
gozbi u velikoj dvorani nego radnom mjestu. Bila sam š okirana. »Je li uvijek
ovako veselo?«
Ramzes se nasmijao mojem iznenađenju. »Dok ne počne posao.«
»A kamo onda odu svi ovi ljudi?«
»Oh, većina će ostati. Ali glazbenici će otići, a dvorjani utihnuti.«
Veziri su već sjedili za svojim stolovima u sredini dvorane. Ustali su kad
smo proš li pokraj njih i ja sam kratko kimnula Paseru. »Vaš e Velič anstvo«,
promrmljali su. »Princezo Nefertari.« Pogledala sam u Rahotepovo krvavo
oko i pomislila: Poslat će mi sve teške slučajeve. Pokušat će me osramotiti.
Izet je već sjedila u svojem prijestolju na podiju. Na sebi je imala š iroki
ovratnik kakav nikad prije nisam vidjela da nosi i ostavila je prednjicu teš kog
ogrtač a otvorenu kako bi podsjetila dvor na svoj trudnič ki trbuh. Pet mjeseci i
ostala su još samo četiri, pomislila sam. Ako rodi sina, a glavna supruga još nije
objavljena, njezino će dijete biti nasljednik egipatskog prijestolja dok Ramzes ne
objavi drukčije. Znala sam da me svi gledaju i oprezno sam se penjala uz
stube. Postolja su bila postavljena tako blizu jedna drugome da je Ramzes
mogao raš iriti ruke iz središ ta podija i dodirnuti obje svoje ž ene. U povijesti
Egipta nikad nisu postojala dva prijestolja za dvije suprotstavljene princeze.
»Spremna?« pitao je Ramzes svaku i ja sam kimnula. Udario je kukom o
podij i objavio: »Dovedite molitelje!«
Dvorjani su odmah krenuli u akciju. Siroka vrata prema dvoriš tu Malkate
š irom su otvorena i u dvoranu su puš teni prvi podnositelji molbe. Tri su
muš karca pristupila stolu s vezirima i svi su drž ali svitke koje su predali
vezirima. Gledala sam dok su Paser, Rahotep i Anemro č itali molbe, a onda su
izvadili trš čane pisaljke i na dnu svakog svitka napisali ime. Nakon toga su
sva tri muškarca došla do postolja i najstariji mi je pružio svoju molbu.
»Za princezu Nefertari«, rekao je. Na svitku je bio nacrtan peč at moje
obitelji, ali ne Paserovim rukopisom. Starac me gledao s oč itim
nepovjerenjem. »Traž io sam razgovor s princezom Izet, ali visoki me
svećenik poslao vama. Izričito sam tražio…«
»Sto god da ste izrič ito traž ili«, ispalila sam, »ja ć u č itati vaš u molbu.«
Woserit me upozorila ako samo jednom podnositelju dopustim da se prema
meni ophodi kao da sam manje važ na od Izet, izać i ć e iz palač e i drugima koji
još č ekaju svoj red reć i da sam bila plaha. Pogledala sam neodmotani svitak.
Muš karac je doš ao traž iti ulaz u hram u Karnaku. Puč anima nije bio dozvoljen
ulaz u hram no on je traž io posebnu dozvolu za susret s visokim sveć enikom.
»Za što je to?« pitala sam ga mirno.
»Kć i mi je bolesna, a darovi koje sam odnio u Amonova svetiš ta nisu
dovoljni.« Starac je suzio oč i. Gledao me kako uzimam pisaljku od trske s
malog stola pokraj sebe i kako piš em po dnu njegova svitka. »Mož ete uć i u
Karnakov hram«, rekla sam.
Starac je zakorač io unatrag kao da me ž eli bolje pogledati. »Bio sam ž iv za
vrijeme Amarne«, rekao je. »Vidio sam Heretika kako razbija Amonove
kipove i ubija božje svećenike.«
Stisnula sam šaku oko njegove peticije. »I kakve to ima veze sa mnom?«
Čovjek je žmirkao prema meni. »Izgledate poput svoje tete.«
Obuzdala sam snaž nu ž elju da ga pitam kako joj to nalikujem. Je li stvar u
mojem nosu, usnama, visokim jagodicama ili građi tijela? Ali znala sam š to je
time htio reć i pa sam samo gurnula svitak prema njemu i namrgođeno rekla:
»Idi. Idi prije nego što se predomislim!«
Umjesto da posveti pozornost svojem molitelju, Ramzes se okrenuo
prema meni i gledao me pogledom saž aljenja, a ne divljenja. Osjetila sam
kako mi vatra u trbuhu gori sve jače.
»Iduć i !« Što god da se dogodi, nastavi se smiješiti, upozorila me Woserit.
Prema meni je dolazio zemljoradnik i ljubazno sam mu se nasmiješ ila. »Tvoja
molba?« Ispruž io je svoj svitak. Proč itala sam ga i onda pogledala u
muš karca. Suknja mu je bila uredno opeglana za tu prigodu i nije nosio
sandale od papirusa nego od kož e. »Dolaziš iz Tebe i ž eliš dobiti pristup
susjedovu bunaru? A zašto bi ti tvoj susjed dao pristup?«
»Zato š to sam ja njegovim kravama dao pristup na moja polja! Na svojoj
zemlji nemam vode i želim nešto zauzvrat.«
»Pa ako ti ne želi dati vodu, prestani davati njegovim kravama hranu.«
»Moj bi sin pustio beštije da skapaju! I učinio bi to da mi napakosti!«
Naslonila sam se u prijestolju. »Susjed ti je sin?«
»Kad se ož enio, dao sam mu komad svoje zemlje, a sad mi ne ž eli dati
pristup mom bunaru zbog svoje žene!«
»Zašto zbog žene?«
»Ona me ne podnosi!« zavapio je. »Kad sam rekao sinu da ne ž elim takvu
bludnicu za snahu, ipak se ož enio s njom. I sad me ona ž eli uniš titi«, bjesnio
je.
Drugi molitelji u prostoriju pogledali su prema nama. Oduprla sam se
iskuš enju pogledati tko mi je poslao zemljoradnika. »A po č emu si zaključ io
da je snaha nevjerna?«
»Spavala je s pola Tebe. Poznaje je jednako dobro kao Maat! Nasljednici
moga sina mogli bi biti djeca bilo kojeg drugog muš karca, a sad mi ne ž eli
dati ni pristup mojoj zemlji!«
»Jesi li prepisao zemlju na sina?« pitala sam ga.
»Dao sam mu riječ.«
»Ali bez ugovora?« Covjek oč ito nije razumio š to mu govorim. »Nije
dovoljno dati riječ «, objasnila sam mu. »Dogovor se mora zapisati u obliku
ugovora.«
Zemljoradnik se široko nasmijao. »Nisam ništa potpisao.«
»Onda je to tvoj bunar«, rekla sam odluč no, »i ona ć e morati ž ivjeti s tim
dok ne potpišeš ugovor ili dok tvoj sin ne nabavi svoju zemlju.«
Starč evo je lice preplavio š ok. Uzela sam trš čanu pisaljku i na dnu njegova
papirusa napisala presudu. Kad sam mu predala svitak, gledao me
suzdržanim pogledom.
»Niste… niste onakvi kao što govore.«
Svaki dan će biti ovakav, pomislila sam. Do kraja života svakog će me jutra
tretirati kao nećakinju Heretika. Ako ne promijenim njihovo mišljenje o sebi,
nikad mu neću umaći. Leđa su mi se ukoč ila kad je treć i molitelj krenuo
prema meni. Predao mi je svitak i brzo sam pročitala njegov sadržaj.
»Ispričaj mi cijelu priču«, rekla sam, ali mladić je odmahnuo glavom.
»Traž io sam vidim faraona koji govori moj jezik, ali vezir Paser poslao
vami«, mučio se na lošem egipatskom.
»A što ne valja sa mnom?« pitala sam ga na huritskom.
Stranac je ustuknuo. »Vi govorite huritski?« prošaptao je.
»I, po što si došao?« zahtijevala sam odgovor.
Na svakog podnositelja koji me gledao s nepovjerenjem dolazio je po
jedan iz Babilona, Asirije ili Nubije č iji sam jezik znala. Prije nego je dan
završ io, vidjela sam kako me dvorjani promatraju sa zanimanjem. Uspravila
sam se u prijestolju. Cak i bez potpisa na dnu svitka, mogla sam pogoditi od
koga je dolazila svaka molba. Paser mi je slao strance iz kraljevstava č iji sam
jezik znala. Najljuće i najsvadljivije muškarce slao mi je Rahotep.
Kad se u daljini oglasila truba, u prostoriji je poč elo komeš anje. Donesen
je stol i postavljen u podnož ju podija, a sluge su poč ele postavljati stolce s
velikim ručkama i podstavljenim jastucima.
Okrenula sam se prema Ramzesu. »Za što se pripremaju?«
»Očito je da smo završili s molbama«, odgovorila je Izet.
Ramzes ju je ignorirao i tiho mi rekao: »U podne završ avamo i
prebacujemo se na privatne poslove.«
Preostali podnositelji isprać eni su van, a kroz mala vrata na boč noj strani
prostorije uš la je skupina ž ena. Premda su među njima bile i Henuttawy i
Woserit, ni u jednom trenutku nisu pogledale jedna u drugu. Poput dva konja
s naočnjacima, pomislila sam. Kad su svi posjedali oko stola, Ramzes je
udario kukom o podij.
»Spremni smo poč eti s dvorskim poslovima«, objavio je. »Uvedite
arhitekta Penrea.«
Vrata su se otvorila i uš ao je arhitekt Penre, krupan muš karac mrš ave
brade i ravnog nosa koji bi bio prevelik za bilo koje drugo muš ko lice. Nosio
je dugu suknju sa ž utim prugama i zlatni pektoral koji je dobio na poklon od
faraona Setija. Viš e mi je izgledao kao ratnik nego kao arhitekt. »Vaš a
Velič anstva.« Izvjež bano se naklonio i ne gubeć i vrijeme odmotao svoj svitak.
»Zatraž ili ste pothvat kakav nijedan arhitekt nikad nije ostvario. Dvoriš te u
Luksorovu hramu s obeliscima koji su tako visoki da ih sami bogovi mogu
dodirnuti. Nacrtao sam vam jednu viziju onoga š to se mož e ostvariti.«
Predao je Ramzesu svitak i iz torbe koja mu je visjela na boku izvadio još dva.
Njih je dao meni i Izet.
Odmotala sam papirus i vidjela da su promjene na Luksoru koje je Penre
nacrtao velič anstvene. Tamni vapnenač ki stupovi uzdizali su se iz ruž ič astog
pijeska, ukrašeni reljefima i hijeroglifima.
»Sto je ovo?« pitala je Izet drsko. Pogledala je u Ramzesa. »Mislila sam da
će tvoj prvi projekt biti nadogradnja palače?«
Ramzes je odmahnuo glavom, a tkanina s njegove nemes krune zavijorila
mu je po š irokim ramenima. »Cula si kad je moj otac rekao da obnovimo
hram u Luksoru.«
»Ali mi ž ivimo u palač i, a ne u hramu«, zacviljela je Izet. »A š to je s
paviljonom za rađanje za našeg nasljednika?«
Ramzes je uzdahnuo. »Već postoji izgrađeni paviljon. Narod mora vidjeti
da je faraonov prvi projekt za Amona, a ne za nas.«
»Svi znamo š to se dogodilo kad je jedan drugi faraon gradio samo za
sebe«, podsjetio je Rahotep.
Izet je pogledala prema podnož ju podija gdje je sjedila Henuttawy. »Onda
bismo možda trebali obnoviti Izidin hram?«
Ramzes nije razumio njezinu upornost. »Moj je djed obnovio Izidin
hram!«
»To je bilo prije mnogo godina. A Hatorin hram je obnovljen nakon toga.
Zar ne želimo da narod zna da faraon poštuje Izidu jednako kao Hator?«
»Vrijeme i zlato su ogranič eni«, rekao je Ramzes kratko. »Obnovio bih
svaki hram odavde do Memfisa kad bih mogao, ali Amon mora biti na prvome
mjestu.«
Izet je shvatila da je izgubila. »Onda Luksorov hram«, rekla je. »I
razmisli…« Dlanom je dotakla Ramzesovu ruku, a dodir njezinih prstiju
izgledao je senzualno. »Ako hram mož e biti završ en do pao ija, i tvoj ć e ga
otac moći vidjeti kad dođe na iduću Svetkovinu mrtvih.«
Upravo je to Ramzes želio čuti. Uspravio se. »Misliš li da treba unijeti neke
promjene?«
Pitao nas je obje. Izet je hitro odgovorila: »Ja ne bih ništa mijenjala.«
»Ja bih.«
Dvor se okrenuo prema meni. Penreov je dizajn bio vrlo vješ t. U njegovoj
su viziji dva visoka granitna obeliska č uvala vrata uzdiž uć i se prema nebu
kao velič anstveni testamenti Ramzesove vladavine. Ali nije bilo mjesta koje
ć e ljude podsjetiti na Ramzesova djela. Kako ć e ljudi za stotinu godina znati
š to je sve uč inio ako nema mjesta gdje ć e se to zabiljež iti? Vrijeme ć e mož da
pojesti vrata palače, ali Amonovi su kameni hramovi vječni.
»Mislim da bi trebalo staviti pilon«, rekla sam. »Ispred hrama u Karnaku
nalazi se Zid objave.« Na tom se zidu prizori urezuju i briš u sa svakim novim
trijumfom. »Pa zašto ne bi bio i ispred Luksora?«
Ramzes je pogledao u Pernea. »Možete li podići pilon?«
»Naravno, Vaše Veličanstvo. A možete ga koristiti i kao Zid objave.«
Ramzes me pohvalno pogledao, ali Izet nije namjeravala biti nadmaš ena.
»A š to je onda s dvoranom?« predlož ila je. »Dvoranom sa stupovima ispred
hrama?«
»Koja bi bila njezina svrha?« pitala sam.
»Ne mora imati svrhu! Trebala bi biti i dvorana, zar nije tako, Ramzese?«
Ramzes je gledao u nas obje i onda u Penrea. »Mož e li se izgraditi
dvorana?« pitao je iscrpljeno.
»Naravno. Što god Vaše Veličanstvo želi.«
Te je več eri, samo dan nakon naš eg vjenč anja, Ramzes poč eo niz od deset
več eri s Izet. I premda mi je bilo potpuno jasno da je svaki kralj u povijesti
Egipta svoje noć i dijelio jednako među najvaž nijim suprugama, sjedila sam
pred svojim bronč anim ogledalom i pitala se je li me ostavio zato š to nju voli
više.
»Glupost«, rekla je Menit bez imalo sumnje. »Sami ste mi rekli š to je radila
u dvorani za prijeme. Samo je zanovijetala.«
»Ali ne u krevetu«, rekla sam i zamislila je golu ispred Ramzesa kako se
maž e lotosovim uljem po grudima. »Kladim se da ju je Henuttawy nauč ila sve
moguće trikove. I ona je prelijepa, Menit. Svi to vide.«
Vreć ica pod dadiljinim vratom se ukrutila. »A koliko je dugo ljepota
zanimljiva? Sat vremena? Dva sata? Prestanite se ž aliti ili ć ete biti isti kao
ona.«
»Ali ako se ne mogu tebi žaliti, kome onda mogu?«
Menit je pogledala preko sobe prema majč inom drvenom naosu s
visokom igurom mač je bož ice Mut. »Idite i recite njoj. Mož da ć e vas ona
htjeti saslušati.«
Prekriž ila sam ruke na prsima. Premda bih najradije sjedila u garderobi i
ž alila se Menit, ipak sam obeć ala Woserit da ć u se svaku več er koju Ramzes
provede s Izet sastati s Paserom. Zato sam se uputila polumrač nim
hodnicima kraljevskog dvoriš ta, a kad je Paserov osobni sluga otvorio
njegova vrata, vidjela sam svojeg bivš eg uč itelja kako sjedi s Woserit na
ž arovniku. Odmah su se razdvojili, no prizor je bio tako intiman da sam
zakorač ila unatrag. Paserova je duga kosa bila raspuš tena iz pletenice i pod
svjetlom vatre sjajila je poput gavranovih krila. Prekrasan je, shvatila sam.
Odmah sam isto to pomislila i za Woserit č ije je lice iznenada izgledalo
mnogo mlađe. Bilo joj je samo dvadeset i pet godina no tež ina dvorskog
života urezala joj je bore između obrva.
»Princezo Nefertari«, rekao je Paser i ustao me pozdraviti. Soba mu je bila
velika, oslikana zidnim slikarijama i ukraš ena skupocjenim viseć im ukrasima
iz Mitanija. Iznad kreveta su bili relje i iz Asirije; s inge č ije su gusto
zakovrč ane brade otkrivale njihovo podrijetlo. A na ulazu u njegovu
garderobu, izrezbarena drvena lica babilonskih bogova zurila su u
promatrača. Je li posjetio sve ove zemlje? pitala sam se.
Bilo je hladno i Woserit je nosila svoj najdeblji ogrtač . »Danas si bila
dobra«, rekla je dok sam sjedala na prazni stolac. »Posebice kod ulaska. Nije
bilo nijedne osobe u onoj prostoriji koja nije znala da si rođena i odgojena
kao princeza.«
»I mudro si sudila«, dodao je Paser.
»Onda vam moram zahvaliti što ste mi slali sve jednostavnije molbe.«
Paser je podigao obrve. »Oni strani podnositelji molbi ne bi bili
jednostavni za Izet. Kada dvor prepozna tvoj talent za jezike, mož da ć emo
poč eti njoj slati te sluč ajeve.« Osmjehnuo se Woserit. »Ako Rahotep misli da
samo on zna igrati ovu igru, vrlo brzo će otkriti da se vara.«
»Kakvi su tvoji dojmovi o dvorani za prijeme?« pitala me Woserit.
Gledala sam ih oboje pitajuć i se š to bi htjela da joj kaž em. »Bila je
ispunjena zanimljivim ljudima«, oprezno sam odgovorila.
»Je li ti bilo dosadno?« pitao je Paser.
»Pored onoliko podnositelja molbi?« uzviknula sam. »Ne.«
Paser je pogledao u Woserit. »Nije nova Izet«, rekao je zahvalno, a onda se
okrenuo prema meni. »Kad ljudi vide koliko si korisna, plima ljubavi prema
Izet mogla bi se povući.«
»Posebice ako si trudna«, dodala je Woserit.
Obje smo spustile pogled niz moju tuniku i jantarom ukraš eni pojas koji
mi je naglaš avao uski struk. Oboje su znali prič u o mojoj majci. Prič a o tome
kako ju je Heretič ki kralj otrovao i kako je izgubila prvo dijete postala je
dvorska legenda. Bila je visoka i imala je š iroke bokove za rađanje djece, ali
tek je nakon mnogo godina Tawaret ponovno blagoslovila njezinu maternicu
mojim bratom. Ipak je htjela još djece i ne mogu ni zamisliti kako se osjeć ala
kad je njezino treć e dijete izaš lo na svijet bez daha. A onda se, dok je bila
trudna sa mnom, u kraljevskom dvoriš tu dogodio pož ar. Zadrhtim kad
pomislim kako je njezino blago srce moralo podnijeti vijest da su svi koje je
ikad voljela — njezini majka i otac, njezin sin i muž , obje Nefertitine mlađe
kć eri — umrli. Zar je uopć e č udno da nakon mojeg rođenja nije viš e imala
snage za život?
»Nismo u svemu poput naš ih majki«, Woserit mi je č itala misli. »Tvoja je
teta faraonu rodila šest zdravih djevojčica.«
»Znači, da se nadam da ću biti poput Heretičke kraljice?« šapnula sam.
»U ovom slučaju, da.«
Na trenutak sam š utjela, a onda sam pitala: »A š to ako nikad ne ostanem
trudna?«
»Zaš to to kaž eš ?« Woserit je prostrijelila Pasera pogledom i on je
opominjuć i rekao: »Nefertari, duž nost glavne supruge je da faraonu rodi
sina.«
»Moja teta svojem mužu nikad nije rodila sina!«
»Ali rodila mu je djecu«, rekla je Woserit nepopustljivo. »Sest princeza
koje se mogu udati za bilo kojeg princa. Ramzes te ož enio radi djece koju ć eš
mu dati.«
»Oženio me iz ljubavi!«
»I radi sinova«, rekao je Paser. »Nemoj se zavaravati.«
Ustala sam iz stolca. »I radije bi imao sina nego ženu?« pitala sam.
U sobi se č ula samo tiš ina, a pucketanje vatre u ž arovniku č inilo se
neprirodno glasnim. Paser je teš ko uzdahnuo, a Woserit je ispruž ila ruku i
dodirnula me. »Nijedan muš karac nikad ne razmiš lja o porodu kao o izboru
između njegove djece i njegove žene. Svaki se muž nada da će imati oboje.«
Woserit je ustala iz stolca i privila me u zagrljaj. »Neć eš umrijeti pri
porodu, Nefertari.«
»Kako znaš?« Izvukla sam se iz njezina zagrljaja i pogledala je u lice.
»Instinkt.« I slegnula je ramenima. »Još ć eš dugo vladati. Ako rodiš
Ramzesu princa. I ako te proglasi glavnom suprugom.«
»A bez sina me nikad neće proglasiti glavnom suprugom.«
Woserit je odmahnula glavom. »Neće.«
Kad sam se vratila u svoju sobu, izaš la sam na balkon i gledala mjesec
kako razdvaja teške oblake. Premda je puhao oštar vjetar, nije bilo prašnjavog
mirisa kiš e u zraku. Već su se č ule glasine o muš karcima koji su krali vino iz
posmrtnih hramova kako bi nahranili svoje obitelji. A kad je skupina tih
lopova dovedena pred starješ ine, starci su im oprostili krađu presudivš i da je
bolje hraniti ž ive nego mrtve. Ali koliko je još vremena ostalo prije nego š to
se bogovi naljute ili prije nego bogati poč nu gladovati, a narod se pobuni? Sto
bi onda znač ilo to š to sam trudna? Ljudi bi me okrivili za sve č ak i da rodim
sedam sinova.
»Imali ste vrlo dug dan, gospo. Morate neš to pojesti«, grdila me Menit.
Njezino je zdepasto tijelo stajalo na vratima i u rukama je podigla kuhanog
grgeč a. Vratila sam se s balkona i dodala mi je zdjelu s hranom te zalupila
drvenim balkonskim vratima. »Stojite vani u mraku na ovakvoj hladnoć i«,
gunđala je. »Zar nemate nimalo pameti?«
»Prekrasno je«, usprotivila sam se. »Sigurno se i Amon osjećao tako kad je
na početku vremena izronio iz tamne vode i sve je bilo moguće.«
»Je li bilo moguć e i da se razboli? Zato š to je to upravo ono š to vi radite,
gospo. Sjednite pokraj te vatre.«
Uč inila sam kako mi je rekla, a Menit je izvadila prekrivač iz drvenog
sanduka i prebacila mi ga oko ramena. »Jeste li znali da se u palač i već prič a o
vama?«
Spustila sam zdjelu. »Što se priča?«
»Najprije morate jesti!« Prekriž ila je ruke na prsima i kad sam uzela
zalogaj grgeč a da je zadovoljim, konač no se nasmijala. »Ono š to ste htjeli«,
otkrila je. »O dvorani za prijeme. Izgleda da ste danas bili vrlo dobri. U palač i
su iznenađeni da netko tako mlad zna toliko jezika i sudi tako pravedno. Cula
sam to na kupalištu i u kuhinjama.«
Spustila sam zdjelu s ribom. »Ali to su samo sluge.«
Menit mi je uputila dug pogled. »A š to mislite č ijim prič ama ljudi vjeruju?
Pričama koje su došle od kuhara ili od dvorjana?«
»Misliš li da je moguće preokrenuti naklonost ljudi?«
»Bilo bi lakše«, rekla je tiho, »kad bi Nil poplavio nasipe.«
Otiš la sam do majč inog oltara i pogledala lice mač je bož ice. Pod
svjetlošću vatre nije se vidjelo da je bilo razbijeno.«
»Mut pazi na vas«, proš aptala je Menit. »Ali ako vam tijelo nije jako, ona
ne mož e niš ta uč initi!« Ponovno je gurnula napola pojedenog grgeč a prema
meni. »Jedite!«
Pogledala sam preko njezina ramena i iznenađeno uzdahnula. »Sto radiš
ovdje?«
Na vratima je stajao Ramzes. Kad ga je vidjela, Menit je udahnula tako
naglo da je njezina pelikanska vreć ica nestala. »Vaš a Visosti!« Pož urila je
preko sobe da bi mu donijela pristojan stolac. Pogledala sam Ramzesa koji je
stajao u kratkoj suknji i sandalama za spavaonicu i ponovila pitanje. »Sto
radiš ovdje?«
»Mislio sam doć i ovdje več eras.« I posramljeno je dodao: »Ako ti ne
smeta? Izet ide na spavanje, a ja želim biti s tobom.«
Vidjela sam da je Menit š okirana, ali odmah se pozdravila i otiš la. Sjela
sam nasuprot Ramzesa na žarovnik.
»Tvoj prvi dan u dvorani za prijeme i cijela Teba prič a o tebi. Imaš pravi
talent, Nefer. I mislio sam da bi mož da … premda, naravno, ne moraš … ali
nadao sam se da bi mogla pogledati izvještaje egipatskih špijuna.«
Sakrila sam svoje razoč aranje. Je li zbog toga došao k meni? Tiho sam ga
pitala: »Zar ne vjeruješ prijevodima vezira?«
Ramzes se neugodno vrpoljio u stolcu. »Mito je vrlo primamljivo
iskuš enje. Kako mogu znati da je ono š to mi veziri daju toč no? Ili da u tim
izvješ tajima nema neč eg š to oni prikrivaju ili preš uć uju? Moj je dvor pun
špijuna.«
»Među vezirima? Laganjem faraonu ugrozili bi svoj ka«, rekla sam strogo.
»Svoj ka ne mož eš vidjeti. Ali možeš vidjeti sanduk pun babilonskog zlata.
Mogao bih po cijele dane č itati i još uvijek ne bih stigao proč itati sve š to
dobijem. Moram vjerovati vezirima i njihovim pisarima. Ali najvaž nije
poruke, iz Hatija i Kadeša — volio bih da ih ti čitaš.«
Ovo je bila prilika — šansa da se pokažem korisnijom od Izet. »Naravno.«
Nasmiješ ila sam se. »Ako ž eliš , donesi ih svake več eri i zajedno ć emo ih
pregledati.«
DVANAESTO POGLAVLJE
Gladni narod
Cijeli je dvor znao da je Izetino vrijeme s faraonom pa kad je Ramzes uš ao u

dvoranu za prijeme drž eć i mene ispod ruke, među vezirima se osjetila
nelagoda. Izet je na licu imala izraz dubokog gađenja, ali pozornost mi nije
privukla njezina poruga nego č injenica da u dvorani nije bilo niti jednog
podnositelja molbi.
»Gdje su svi?« pitao je Ramzes. Kad smo doš li do vezirskog stola, Paser je
ustao.
»Otpustio sam sve podnositelje za danas, Vaš a Visosti. Neš to je mnogo
važnije.«
Ramzes je pogledao vezira Anemra koji je također ustao i poč eo vrtjeti
rukama. »Kao š to znate, Vaš a Visosti, Nil nije poplavio nasipe već č etiri
godine. Zitnice u Asuanu već su prazne. A jutros…« Nesigurno je pogledao u
Pasera. »Jutros su nam pisari rekli da ć e tebanska skladiš ta trajati samo do
pahonsa.«
»Šest mjeseci?« uzviknuo je Ramzes. »To je nemoguć e. Otac mi je rekao da
imamo dovoljno za još jednu sušnu sezonu!«
Paser je odmahnuo glavom. »To je bilo prije vaš e pobjednič ke gozbe i
svadbene proslave i dodatnih porcija ž ita koje su stanovnici Tebe dobili za
svako slavlje.«
Vidjela sam kako Ramzesovo lice gubi boju. »Pisari su dali dodatne
porcije žita za svako slavlje?«
Anemro je zastao. »Takav je običaj, Vaša Visosti.«
»I nikome nije palo na pamet prekinuti taj obič aj kad je Nil već č etiri
godine nizak?« vikao je. »Sezona poplava je skoro gotova. Ako rijeka do
iduć eg mjeseca ne poplavi, do ljeta ć e u gradu zavladati glad. A nitko ne mož e
predvidjeti koliko će se nastaviti. Ili kakve bi mogle biti posljedice!«
Stisnula sam Ramzesovu ruku i mirno ga pitala: »Što se može učiniti?«
Paser je raš irio dlanove. »Predlož io bih da iskoristimo ovo vrijeme kako
biste se pozabavili tom situacijom.«
»Postavite nekoliko stolova ispod podija«, naredio je Ramzes. »Zelim da
svi u ovoj prostoriji iznesu svoje prijedloge. Nefertari, Izet, i vi isto.«
Kad su sluge namjestile vezirske stolove ispod postolja, prvi je
progovorio Rahotep. »Predlažem da Vaša Visost posjeti sve žitnice kako biste
se uvjerili da je ovo istina.«
Ramzes se okrenuo Anemru. »Jeste li provjerili da su ž itnice gotovo
prazne?«
Vezir Anemro brzo je kimnuo glavom. »Da, Vaš a Visosti. Pisari nisu lagali.
Izvan Tebe, u gradu Nekhebu, neke su ž itnice prazne još od tota i obitelji su
već suoč ene s glađu. Narod ć e uskoro izać i na ulice. Poveć at ć e se broj
ubojstava i krađa«, uplašeno je upozorio.
»Treba nam rješenje prije kraja poplava i početka žetve«, rekao je Paser.
»I što predlažeš da učinimo?« pitao je Rahotep.
U prostoriji je vladala tiš ina dok su svi č ekali, a onda je Paser zamiš ljeno
rekao: »Stanovnici Nekheba moraju dobiti hranu. Poč nite prazniti hramske
žitnice«, rekao je. »A kad njih ispraznite, pređite na vojne.«
»Hramske žitnice?« uzviknuo je Rahotep. »Pa da svećenici gladuju?«
Cak je i vezir Anemro bio š okiran. Iza njega su dvorjani poč eli nervozno
pričati među sobom.
»U svakom gradu hramovi imaju zalihe ž ita za gotovo š est mjeseci«,
odgovorio je Paser. »A ovdje u Tebi, vojska ima najmanje tri mjeseca.«
»To je idiotska zamisao«, rekao je Rahotep. »Sto ć e se dogoditi kad se
vojska ne bude imala č ime prehraniti?« ustrajao je. »Sto ć e biti opasnije?«
pitao je. »Gladni narod ili gladna vojska?«
Ramzes se obratio Paseru. »Moramo biti sigurni da ć e, kad se hambari
ovog ljeta isprazne, u njih doć i novo ž ito. Ovaj ć e dvor morati pronać i
potpuno siguran nač in da se pobrinemo da Nil poplavi s dovoljno vremena za
sadnju i ž etvu. Ili ako ne poplavi«, rekao je Ramzes polako, »da se iz rijeke
može uzeti dovoljno vode za navodnjavanje zemlje.«
»I š to ć e Vaš a Visost reć i ljudima da uč ine?« pitao je Rahotep. »Da nose
vodu od rijeke do svojih polja.«
»Cak i da na svakoj farmi radi stotinu ljudi«, usprotivio se Anemo, »to bi
bilo nemoguće!«
»A š to ako sagradimo još kanala od rijeke do poljoprivrednih zemljiš ta?«
pitao je Ramzes.
»Postoje već stotine kanala«, odbacio je to Rahotep. »Kad Nil ne poplavi
nasipe, kanali ne funkcioniraju. To neć e promijeniti nikakva količ ina ljudi s
posudama za vodu.«
»Mora postojati nač in!« rekao je Ramzes. Na dvoranu se spustila porazna
tišina i Ramzes je pogledao u mene. »Reci. Što bi ti učinila?«
»Dok se ne otkrije način prenošenja vode iz rijeke u kanale, učinila bih kao
što je Paser predložio.«
»A ako se taj nač in nikad ne otkrije?« bjesnio je Rahotep. Pitala sam se
kako Henuttawy mož e podnositi pogled na njegovo izoblič eno oko svaku
več er. »Koliko je faraona dož ivjelo godine i godine suš e a da nisu pronaš li
rješenje?«
»A koliko je njih dovelo najveć e umove Egipta na jedno mjesto kako bi
pronašli rješenje?« Ramzes je čvrsto stisnuo očevu kuku u ruci.
»Siguran sam da su zemljoradnici traž ili rješ enje«, odgovorio je Anemro
iznemoglo. »I uz duž no poš tovanje, Vaš a Visosti, kako mož emo znati da ć e se
rješ enje pronać i u roku od tri mjeseca? Zato š to nam je još samo toliko
vremena ostalo prije nego što bude prekasno za sadnju.
Ramzes je pogledao Pasera. »Rješ enje se mora pronać i do mehira. Pozovi
generale Anhurija i Ašu. Danas ćemo iznijeti žito iz hramova Nekheba.«
»Vaš a Visosti!« Rahotep je iz oč aja ustao. »Je li to mudro? Ako to č inite
zato što se bojite da će narod okriviti princezu Nefertari…«
Dvoranom za prijeme proš ao je š ok. Ramzes je viknuo: »Ne bojim se
nič ega!« Veziri ispod podija su se skamenili. »Nemamo drugog izbora nego
nahraniti narod. Pustili biste ih da umru od gladi dok ima savrš eno dobrog
žita?«
»Zaš to ne bismo pitali princezu Izet?« predlož io je Rahotep. »Pitali ste za
mišljenje princeze Nefertari, a što princeza Izet ima za reći?«
Izet se nelagodno meš koljila u prijestolju. Ramzes ju je pitao: »Zeliš li
možda nešto dodati?«
Pogledala je u Rahotepa. »U tri tisuć e godina«, ponovila je njegov
argument, »nikad nije pronađen nač in da se voda prenese iz rijeke niskog
vodostaja.«
»To je svakako istina«, kimao je Ramzes. »Ali sad moji veziri i ja imamo
tri mjeseca da ga pronađemo.«
»A ako ne uspijemo?« pitao je Anemro.
»Onda ć emo svi umrijeti od gladi!« odgovorio je Ramzes ljutito. »Ne samo
narod nego i sveć enici i generali!« Otvorila su se vrata dvorane i Aš a je
zajedno sa svojim ocem došao do podija.
Ramzes je ustao iz prijestolja kako bi se obratio Anhuriju. »Otvorit ć emo
hramske ž itnice u Nekhebu«, objavio je. »Obavijestit ć ete druge generale o
tome i na vrata svakog hrama stavit ć e se obavijesti tako da ljudi znaju š to
oč ekivati.« Okrenuo se i pogledao u mene i u Izet. »Najveć i hangar u Nekhebu
pripada Amonovu hramu i zahtijevat ć e najveć i nadzor. Zeli li jedna od vas
poć i tamo nadgledati raspodjelu ž ita?« Oč i su mu poč ivale na mojima i
shvatila sam što radi.
»Ja ću«, rekla sam odmah.
»Na hladnoći?« zgrozila se Izet. »Sa svim onim ljudima?«
»U pravu si. Ostani ovdje gdje je toplo«, rekao je Ramzes. »Ne ž elim da
ugroziš dijete. Aš a, povedi princezu Nefertari u Amonov hram. Paser, pozovi
oč evog arhitekta Penrea i sve druge arhitekte u Tebi. Neć emo primati
podnositelje molbi sve dok ne nađemo način da poplavimo kanale.
Stajala sam između Aš e i njegova oca u gradu Nekhebu dok je gomila punila
hramsko dvoriš te vič uć i za hranom. Iza nas je tridesetak vojnika sa
spremnim mačevima i štitnicima čuvalo neotvorene vreće sa žitom.
»Ne dovodite heretika u Amonov hram!« urlala je jedna ž ena. Druga je
vikala: »Naljutit će bogove i donijeti nam još veću glad!«
Aš a me pogledao, ali bilo mi je jasno š to je trebalo uč initi i gledala sam
podivljali bijes gomile ne ustuknuvši.
»Hrabra si«, šapnuo mi je Aša.
»Nemam drugog izbora. I stajat ć u ovdje svakog dana sve dok Ramzes ne
nađe rješenje.«
Ali gomila me gledala s prezirom. Ja sam bila uzrok njihove patnje i
propasti njihovih usjeva na suhoj zemlji, razlog zaš to im voda Nila nije
poplavila polja.
General Anhuri održ ao je objavu. »Po zapovijedi faraona Ramzesa i
princeze Nefertari, Amonove ć e se ž itnice otvoriti za vas. Svakog jutra, kad se
sunce poč ne dizati, svaka obitelj koja ž ivi u područ ju odavde do Izidina
hrama dobit ć e š alicu ž ita. Djeca ne mogu dobiti š alice osim ako nisu siroč ad.
Onaj za koga se otkrije da je dva puta stao u red, za kaznu ć e ostati bez ž ita na
sedam dana.« Uslijedila je bujica pitanja i uzvika i general Anhuri je
nadglasao galamu povikavši: »Tišina! Stanite u red!«
Stajala sam s vojnicima koji su dijelili ž ito i zapisivala broj podijeljenih
š alica poput obič nog pisara. Ali kako je jutro prolazilo, lica u redu bila su sve
manje neprijateljski raspolož ena. Do popodneva je jedna ž ena č ak
promrmljala: »Amon vas blagoslovio, princezo.«
Aša mi se osmjehnuo.
»To je samo jedna žena«, podsjetila sam ga.
»Kako drukč ije poč eti? I to je ono š to Ramzes ž eli, zar ne? Da promijene
mišljenje?« Aša je sjeo na vreću žita. »Pitam se kako ide njemu i Penreu.«
Još otkad sam izaš la iz palač e i ja sam mislila na istu stvar, ali te več eri
Ramzesa nije bilo za stolom na podiju u velikoj dvorani, a nije bilo ni
arhitekta.
»Cujem da sad brojiš ž ito«, rekla je Henuttawy dok su ona i Woserit
zauzimale svoja mjesta. »Od princeze do seljanke. Moram priznati, sposobna
si za zadivljujuće preobrazbe, Nefertari.«
»Mislim da je tvoj neć ak toč no znao š to radi«, primijetio je Rahotep, »kad
ju je poslao u hram da dijeli ž ito. Povezao ju je s hranom i izobiljem. Siguran
sam da je to svima ovdje očito.«
»Doista?« pitala je Woserit. »Meni se č ini da je Nefertari pristala pomoć i
kao znak ljubaznosti.«
Henuttawy je pogledala preko stola u Izet. »Onda bi mož da Izet trebala
pokazivati svoju ljubaznost.«
»Neću se gužvati s prljavom ruljom u Nekhebu!«
Vezir Anemro se namrštio. »Ondje je mnogo vojnika koji će te štititi!«
»Nije me briga ni da je cijeli bataljun«, prasnula je Izet. »Neka Nefertari
ide, a kad narod poludi, mogu nju rastrgati na komadiće.«
Vezir Anemro zaledio se na tu primjedbu, a Henuttawy je nestao osmijeh
s lica. »Ljudi vole u svojim vođama vidjeti ljubaznost«, upozorila je.
»A ja sam u š estom mjesecu trudnoć e!« prasnula je Izet. »Sto ako me
napadne neki gladni seljak i ozlijedi dijete?«
U Henuttawynim je oč ima bljesnuo tamni sjaj. »Ramzes si to nikad ne bi
oprostio.«
Izet je pobjesnjela. »Ti bi me rado vidjela i mrtvu samo da najprije uvjerim
Ramzesa da obnovi tvoj hram! Nije dovoljno to š to moram dan za danom
sjediti u dvorani za prijeme da bi Ramzes izabrao mene, a ne ovog patuljka.
Nije dovoljno to što sam izgubila Ašaija. Sad bi htjela da izgubim i život!«
Pogledala sam u Woserit; Ašai nije bilo egipatsko ime. Možda je Habiru?
»Budi tiho«, protisnula je Henuttawy. Trznula se prema naprijed i na
trenutak sam pomislila da ć e udariti Izet. Onda se sjetila gdje je. Vezir
Anemro, koji je sjedio pokraj nje, bio je u č udu. »Mislim da bi se trebala sjetiti
gdje se nalaziš«, rekla je Henuttawy.
Izet je shvatila š to je uč inila. »Princeza Nefertari ne bi se usudila reć i ni
riječ protiv mene. Kad bi to uč inila, pobrinula bih se da Ramzes sazna da mi
je pokušala ukaljati ime kako bi sebi popločala put do prijestolja.«
»Vezir Anemro nije gluh«, rekla sam oštro.
»Nije. Samo je impotentan.« Izet se nasmijala. »On zna da je najnevaž niji
vezir. Kad bi izgovorio ime Ašai, nestao bi s dvora istog trenutka kad ja
podarim Egiptu sina.«
»Čvrsto si uvjerena da će biti sin. Što ako je djevojčica?« pitala je Woserit.
»Onda ć u iduć i put roditi sina! Zar je to važ no? Ramzes neć e nikad
izabrati Nefertari za glavnu suprugu. Da je to htio, već bi to učinio!«
»Zašto je onda šalje da dijeli žito?« pitala je Woserit lukavo.
»Pitao je i mene, ali ja nisam bila dovoljno velika budala da pristanem!«
Izet je preusmjerila svoj gnjev prema meni. »Misliš li da veziri ne znaju pravi
razlog zaš to Ramzes odlazi u tvoju sobu? Zeli nekog tko ć e pregledavati
njihov rad, a marljiva mala Nefertari sa svojim darom za jezike spremna im je
gledati preko ramena.«
»I ti bi trebala podržati Ramzesa«, protisnula sam.
»To i radim«, rekla je Izet i stavila ruku na trbuh.
»A da ti doista voliš Ramzesa, nikad ne bi traž ila od njega da te postavi za
svoju kraljicu«, dodala je Henuttawy. »Ugrožavaš njegovu krunu.«
Woserit je provukla ruku kroz moju. Bilo je malo vjerojatno da ć e Ramzes
več eras doć i i obje smo ustale. »Veziru Anemro, Paser, ž elim vam ugodnu
več er«, rekla je i spustile smo se niz stube. Na dnu podija priš apnula mi je:
»Znač i, vratio se u tvoju sobu nakon š to je legao s Izet. Je li to doista bilo zato
da mu prevedeš poruke?«
»Da«, rekla sam joj dok smo prelazile dvoranu. »Iz kraljevstava Hati i
Asirije.«
»I poslao te da nadgledaš ž ito.« Woserit me znač ajno pogledala kad smo
doš le do vrata. »Ako su tvoje prevoditeljske vješ tine bile jedino š to je Ramzes
htio, mogao te uzeti za pisara«, rekla je ironič no. »Samo je jedan razlog zaš to
u Nekheb šalje princezu da obavlja vojnikov posao.«
Osjeć ala sam se kao da je netko povukao krajeve uzice i otpustio mi č vor
u trbuhu. »A tko je Ašai?«
Prošle smo kroz vrata i prije nego što je Woserit stigla odgovoriti, Ramzes
nas je ugledao kako izlazimo iz velike dvorane. »Nefertari!« poviknuo je.
»Kamo ideš?«
»Htjela te pronaći«, odgovorila je Woserit, »i ispričati ti za hram.«
Ramzes mi je proučavao lice. »Nije bio kaos?«
»Nije. Aša i njegov otac to ne bi nikad dopustili.«
»Ali narod?« pitao je zabrinuto.
»Bili su sretni što će dobiti žito. Zapravo, neki su mi čak i zahvalili.«
Ramzes je izdahnuo i u oč ima sam mu vidjela golemo olakš anje.
»Odlič no.« Stavio je ruke na moja ramena. »Odlično«, ponovio je i pod
svjetlom uljanih lampi, klapne njegove nemes krune uokvirivale su mu lice
poput zlatne lavlje grive.
»Bilo je mudro poslati Nefertari u Nekheb«, pohvalila ga je Woserit. »Ali
reci nam što se dogodilo u dvorani za prijeme dok nje nije bilo.«
Ramzes je oprezno pogledao prema vratima velike dvorane, onda me
uzeo za ruku i odveo nas dalje od znatiž eljnih uš iju č uvara palač e. U sjeni
niše, i Woserit i ja nagnule smo se prema njemu.
»Očev arhitekt Penre misli da možda može naći rješenje.«
Woserit se namrš tila. »Za jedan dan?« pitala je u nevjerici. »Nakon š to su
zemljoradnici patili stotinama godina…«
»Ali nisu patili. Barem ne u Asiriji. Ili Babilonu. Ili Amarni.«
Ovog je puta Woserit pogledom provjerila č uvare. »Kako to misliš da nisu
patili u Amarni?«
Grad Amarnu izgradila je moja teta, kraljica Nefertiti, sa svojim
suprugom. Nakon njezina ubojstva, grad je napuš ten. Kad se general
Horemheb proglasio faraonom, građevne blokove njezina grada upotrijebio
je kao materijal za svoje projekte diljem Tebe. Cula sam ljude koji su rekli da
nije ostalo niš ta od onoga š to su moja teta i Heretič ki kralj Ekhnaton
izgradili.
Ramzes je utiš ao glas. »Zelim reć i da je barem jedan zemljoradnik u
Amarni znao kako prenijeti vodu iz Nila, č ak i kad se rijeka ne bi izlila u
kanale. Razmislite o tome«, rekao je brzo. »Heretič ki je kralj u Amarnu
pozivao izaslanike iz svakog kraljevstva. Istina je da su Hetiti donijeli kugu,
ali mož da su Asirci donijeli znanje. Paser je pregledao zapise i otkrio da je u
godini Heretikove najveć e proslave vladala suš a. Iduć e su godine, pod vlaš ću
kraljice Nefertiti, silosi koji su pripadali visokom sveć eniku Meriri bili
prepuni žita. Možda su Asirci vidjela osušena polja i ponudili svoju pomoć.«
»Cak i da su pomogli«, rekla je Woserit razborito, »niš ta nije ostalo od
Amarne. Grad je zakopan pod pijeskom, a ono š to nije zakopano, opljač kano
je ili uništeno.«
»Ne i grobnice.« Ramzes se š iroko nasmijao. »Kad je bio dječ ak, Perne je
pomagao ocu dok je radio na Meririnoj grobnici u sjevernim liticama
Amarne. Kune se da se sjeć a da je otac slikao prizor koš are prič vrš ćene za
š tap kojom se vadi voda iz Nila. Nije nalikovala nič emu š to je prije vidio i otac
mu je rekao da je to sprava koja je Meriru uč inila najbogatijim sveć enikom u
Egiptu.«
»Ramzese«, rekla je Woserit tonom glasa kakvim mi se Menit č esto
obrać ala. »Ostala su još tri mjeseca prije nego š to bude prekasno za sadnju.
Staviti sve nade u crtež kojeg se ovaj arhitekt mož da dobro sjeć a, a mož da i
ne…«
»Naravno da ć emo nastaviti traž iti rješ enje. Ali ovo je bolje od onoga š to
smo imali, a to je ništa!«
»I š to on planira uč initi?« pitala sam. »Vratiti se u Meririnu grobnicu u
Amarni?«
»Da«, odgovorio je Ramzes. »Dao sam mu dopuštenje.«
Pokrila sam usta, a Woserit je šokirano ustuknula.
»Grobnica nikad nije dovrš ena!« uzviknuo je Ramzes. »Neć emo
uznemiriti njegov poč inak ili uvrijediti njegove akhu. Grobnica je napuš tena
kad se Heretič ka kraljica vratila u Tebu. A ako Perne uspije pronać i taj
crtež…«
»Ako«, prošaptala je Woserit, a Ramzes je podigao ruke.
»Imaš pravo. Nije sigurno. Ali postoji š ansa i za sad je to najbolje š to
imamo. Grad Amarna bliži je od bilo kojeg grada u Asiriji.«
»A što je s trgovcima? Ili asirskim izaslanicima?«
»Koliko bi im trebalo vremena da dođu u Tebu? Dva mjeseca? Tri?
Nemamo toliko vremena.« Ramzes se okrenuo prema meni. »Nitko neć e
znati za ovo osim nas. Ako se Perne vrati s crtež om, reć i ć emo da je to njegov
izum. Nećemo otkriti da je iz Amarne.«
Iznenada su se otvorila teš ka dvostruka vrata velike dvorane i na njima se
pojavila Henuttawy.
»Ne mož e ić i sâ m«, rekla sam brzo. »Sto ako mu se neš to dogodi u onim
brdima? Treba ti još netko kome možeš vjerovati.«
Ramzes je kimnuo. »Imaš pravo. Poslat ću Ašu s njim.«
Ramzes je svake več eri dolazio u moju sobu, bez obzira je li na rasporedu
bilo njegovo vrijeme s Izet, ali umjesto da zajedno prevodimo strane molbe,
sjedio bi na ž arovniku i prouč avao neobič ne crtež e na papirusu. Spoznaja da
je ž elio dolaziti k meni, č ak i kad mu nisam imala š to prevoditi, punila mi je
srce tako intenzivnom ljubavlju da sam mislila kako ć e se rasprsnuti. Izet se
vara, pomislila sam puna ž estine. On ne čeka da ona rodi sina. Čeka da me
narod prihvati kao njegovu ženu prije nego što proglasi kraljicu.
No premda sam bila sretna, bila sam i sve zabrinutija za Ramzesovo
zdravlje. Usred noć i ispuzao bi iz kreveta i pregledavao nacrte koje su mu
dostavili arhitekti nadajuć i se da ć e nać i neš to š to izgleda obeć avajuć e.
Zgrbio bi se nad slabaš nim plamenom ž arovnika i ne mič uć i se sve dok sunce
ne bi izaš lo na nebu i dok mu oč i ne bi bile crvene poput onih visokog
Amonova svećenika.
Kad je proš lo mjesec dana od Perneova odlaska, obgrlila sam Ramzesova
ramena i š apnula mu: »Odmori se. Kako ć eš razmiš ljati bistro ako ne
spavaš?«
»Još su samo dva mjeseca do poč etka zime i onda ć e biti prekasno za
sadnju. Zaš to moj otac nije traž io rješ enje? Ili njegov otac? Ili faraon
Horemheb?«
Tješ ila sam ga provlač eć i ruku kroz njegovu kosu. »Zato š to Nil nikad nije
bio ovako nizak.«
»Ali moj je otac znao!«
»Kako je mogao predvidjeti da Nil neć e poplaviti pune četiri godine? Osim
toga, planirao je i rat u Nubiji i Kadešu.«
Ramzes je frustrirano odmahivao glavom. »Da je bilo viš e vremena, mogli
smo poslati izaslanike u Asiriju. Mogli smo pitati zemljoradnike…«
Uzela sam njegovu ruku. »Dođi u krevet. Dosta je za večeras.«
Ramzes mi je dopustio da ga odvedem u krevet, ali kad smo legli, znala
sam da ne spava. Prevrtao se pod plahtama i zatvorila sam oč i nadajuć i se da
ć e se umiriti. Tada sam zač ula tiho kucanje na vratima naš e sobe. Ramzes je
pogledao u mene i pod toplim sjajem ž arovnika vidjela sam da su mu se oč i
raš irile. Pož urio je otvoriti vrata i na njima je stajao Penre, arhitekt koji je
otputovao u Amarnu pronać i, otpeč atiti i naposljetku uć i u grobnicu
sveć enika Merire. Drž ao je snopove papirusa, a iza njega je stajao Aš a
odjeven u putnič ki ogrtač i s dugač kom pletenicom zavezanom u urednu
petlju na potiljku. Ustala sam iz kreveta i navukla ogrtač kako bih pokrila
tanku lanenu haljinu koju sam imala na sebi.
»Aša! Penre!« povikao je Ramzes.
Aš a je uš ao u sobu i zagrlio Ramzesa kao brata. Penre se duboko naklonio.
Primila sam Aš inu ruku i odvela ga do ž arovnika. »Drago mi je š to si se vratio
kući«, rekla sam zahvalno. »Ramzes nije spavao mjesec dana.«
Aš a se nasmijao. »Nismo ni mi«, i primijetila sam tamne kolute oko
njegovih očiju.
»Vaš a Visosti, več eras smo stigli brodom u Gebtu. Ostatak puta smo uzeli
dvokolicu jer smo znali da ovo što smo našli ne može čekati.«
»Sve. Sve mi reci!« rekao je Ramzes. Bez nemes krune na glavi kosa mu je
padala po ramenima poput briljantnih listova bakra. Odveo je Penrea i Aš u do
izrezbarenih kož nih stolaca i onda se nagnuo naprijed da č uje š to ć e mu oč ev
arhitekt reći.
»Bilo je baš onako kako sam se sjećao«, otkrio je Penre. »Grad. Lokacija.«
Ramzes je pogledao u Ašu. »I samo si ti išao s njim?«
»Naravno«, odgovorio je Aša. »Nitko drugi ne zna.«
Pogledala sam u Penreove č vrste sive oč i i znala sam da ć e biti pouzdan
poput Aše.
Bez obzira hoć e li dizajn koji je donio uspjeti ili ne, nitko nikad neć e
saznati da je doš ao iz Heretikova grada i da ga je nekad koristio visoki
sveć enik boga Atona. Pitala sam se kako danas izgleda glavni grad moje tete.
Premda je njezino ime uklonjeno sa zidova Amarne nakon š to je Horemheb
postao faraon, možda su njezine slike sačuvane pod zemljom.
»Grobnica je bila u sjevernim brdima«, poč eo je Penre. »Na vratima smo
ostavili tamjan, a unutra smo naš li ovo.« Ispruž io je papirus na kojem je bio
naslikan crtež . Izgledao je poput drvene igrač ke na kakvoj se igraju djeca, s
trokutom u sredini i sjedalima na svakom kraju. Ali umjesto sjedala, na
jednom je kraju bilo vjedro, a na drugom kamen.
»Tako je jednostavno… s uporiš tem u sredini.« Ramzes mi je dodao crtež ,
a onda šokirano pogledao Penrea. »Misliš li da će funkcionirati?«
»Da. Ako ima koš aru od trske prič vrš ćenu bitumenom, mož e raditi
umjesto stotina muškaraca. Zapravo… s dovoljno teškim kamenom, mogao bi
podići pet tisuća desa dnevno.
Ramzes je udahnuo. »Jesi li siguran?«
»Napravio sam izrač une.« Traž io je među drugim snopovima papirusa i
dao jedan Ramzesu. Nisam razumjela š to piš e, ali i Ramzes i Aš a kimali su
kao da se slažu.
»Potpuno je drukč ije od bilo č ega u Egiptu«, tvrdio je Aš a. »Grobnica je
ukraš ena umjetnoš ću kakvu nisi nikad vidio. Deseci crtež a Heretič kog
kralja.« Oči su mu pronašle moje, ali Ramzes je progovorio.
»A jesi li našao…«
Aša je kratko kimnuo. »Jesam.«
Ramzes je ustao sa stolca i obratio se Penreu. »Sutra ć emo reć i dvoru za
vaš izum. Sami izaberite ljude za konstrukciju. Ako prvi izrađeni primjerak
bude radio, traž it ć u od vas da ih gradite po cijeloj Tebi. Dobro ste mi služ ili«,
pohvalio ga je Ramzes. »Ne bih to povjerio nikome drugome.«
Perne je pognuo glavu u znak skromnosti. Dok ga je Ramzes vodio prema
vratima, Aš a mi je pruž io presavijeni list papirusa. »Ovo je za tebe«, rekao je
tiho.
Pogledala sam u Ramzesa, a zatim paž ljivo odmotala stranicu. Umjesto
crtež a, unutra se nalazio mali komad ž buke na kojoj je bio naslikan prizor
ž ene u dvokolici. Imala je tamnu kož u i č ak i da umjetnik nije potroš io
vrijeme na bojenje njezinih oč iju, znala bih o kome je riječ . Stisnula sam usne
kako ne bi počele drhtati.
»Ramzes je htio da to dobiješ «, rekao je Aš a njež no. »Ti si jedina zvijezda
na njegovu nebu.«
Brzo sam treptala. »Kako je znao…«
»Nije znao. Ali znao je da su ondje deseci slika dvora iz Amarne. Donio bih
sliku tvoje tete, ali…«
Kimnula sam kako to ne bi morao izgovoriti. »Uništene su.«
»Ali ostavio je slike tvoje majke i oca.«
Stisnula sam malu sliku na svoj dlan. Osjeć ala sam kao da drž eć i tu sliku
mogu doseć i ka svojih roditelja. Od mnogih darova koje mi je Ramzes dao,
ovaj je bio daleko najdragocjeniji.
Prič ekala sam da Aš a i Penre odu i onda sam stavila sliku u majč in naos. A
kad me Ramzes pitao o čemu razmišljam, nisam mu odgovorila riječima.
Iduć eg je dana u dvorani za prijeme predstavljen Meririn dizajn. Isprva je

zavladala tiš ina, a onda je dvor eruptirao usklicima sreć e i zapanjenosti.
Zemljoradnici, koji su za tu prigodu puš teni u dvoranu, međusobno su se
zbunjeno pogledavali.
»Ako ova naprava uspije«, obeć ao je Penre, »ove ć emo godine imati ž etvu,
kao i svake sljedeće godine!«
Nagnula sam se prema Ramzesu. »Zaš to se zemljoradnici ne vesele?«
šapnula sam.
»Sumnjičavi su. Žele najprije vidjeti radi li.«
»Pa, trebali bi biti zahvalni«, rekla sam. »Nijedan faraon u povijesti Egipta
nije promijenio živote toliko ljudi.«
Ali čak je i Woserit, nekoliko dana kasnije u Paserovoj sobi, bila oprezna.
»Zašto ne vide svi što je Penre ostvario?« zavapila sam.
»Zato š to se najprije moramo uvjeriti da radi«, odgovorila je Woserit
jednostavno. Premda je velika vatra zagrijavala ž arovnik, bila je odjevena u
teš ku plavu haljinu. »Tu je još uvijek i pitanje Izet«, rekla je tiho. »Ona ć e za
dva mjeseca postati majka Ramzesova najstarijeg djeteta.«
Osjetila sam kako mi se grlo stišće zbog mojeg neuspjeha.
»Jesi li uzimala mandragoru?« navaljivala je Woserit.
»Naravno!« zarumenjela sam se. »Menit mi je prikuplja.«
»A jesi li prinijela darove koje treba?«
Posramljeno sam kimnula jer je to znač ilo da bogovi nisu sluš ali. Sto ako
Tawaret, bož ica porođaja, nije mogla razaznati moju molbu među tisuć ama
molbi koje prima? Zaš to i bi? Bila sam jedna od dvije ž ene i neć akinja
Heretičke kraljice koja se odrekla bogova.
Woserit je uzdahnula. »Barem vijest nije potpuno loša.«
»Tvoj nastup u dvorani za prijeme još uvijek izaziva mnoge prič e u Tebi«,
rekao je Paser. »Ne moram ti više slati strane izaslanike. Sad to sami traže.«
»To je velika č ast«, razjasnila je Woserit. »Nijedan izaslanik nikad ne traž i
Izet.«
»Traž it ć e je ako postane glavna supruga«, rekla sam gledajuć i u
buduć nost. »Ljudi mi se rijetko smiješ e. Mogla bih dijeliti ž ito od danas do
tota i baš me zanima bi li to išta značilo.«
Paser je odlučno rekao: »Ne možeš promijeniti tko je bila tvoja obitelj.«
»Zašto sam onda prokleta životom u njihovoj sjeni?« pitala sam.
»Zato š to su bili divovi«, rekla je Woserit, »i njihove su sjene dugač ke. Ali
ti stvaraš drugi put za sebe. Postaješ Ramzesova partnerica i savjetnica. I ako
možeš Egiptu dati nasljednika, ljudi će imati manje razloga željeti Izet.«
TRINAESTO POGLAVLJE
Važi svako srce pojedinačno
Gospo!« vikala je Menit. »Gospo, događa se!«

Pogledala sam prema Woserit i kad je Paser otvorio vrata svoje sobe,
Menitino je lice bilo sasvim rumeno. »Veziru. Gospo«, kratko ih je pozdravila i
zakoračila unutra. »Princeza Izet rađa!«
Brzo sam ustala, ali Woserit je ispruž ila ruku prema meni. »Idi — paž ljivo
se obuci. Želiš da te vidi mladu i svježu dok se Izet znoji poput junice.«
Srce mi je udaralo sve brž e. Uvijek je postojala moguć nost da Izet neć e
prež ivjeti porod. Ali znala sam da ne smijem dopustiti bož ici Tawaret da č uje
takve misli. Božica će kazniti neljubaznost i pakost.
»Nitko ne mož e predvidjeti kad ć e doć i Anubis. Cak ni po Izet«, rekla je
opreznim optimizmom. »Ali ako Izet prež ivi«, Woserit je odluč no dodala, »ne
oč ekuj da ć e ti Ramzes dolaziti naveč er kao š to je dolazio ovih posljednjih
mjeseci. Slijedit će tradiciju i provesti deset dana s njom.«
»S novorođenčetom koje plače?«
»Naravno da ne«, rekla je Menit. »Dijete će spavati s dadiljom.«
Vratila sam se u svoju sobu odjenuti najbolju haljinu i staviti
najraskoš niju periku. Ali kad mi je Menit poč ela š minkati oč i, u dvoriš tima
Malkate zazvonila su zvona.
»Tri puta ako je sin«, šapnula je Menit.
Drž ale smo dah i č ekale. Zvona su se oglasila tri puta, onda je slijedila
pauza dok su sveć enice č ekale, i onda su opet zazvonile tri puta. Skoč ila sam
sa stolice i potrčala.
»Vaš ogrtač!« vikala je Menit za mnom. »Hladno je!«
Ali nisam uopć e osjeć ala ranojutarnju maglu. Pitala sam se kako ć e
oč instvo promijeniti Ramzesa, hoć e li manje dolaziti k meni i viš e boraviti u
Izetinoj sobi. Jurila sam ulaš tenim hodnicima prema paviljonu za rađanje koji
je izgradio moj djed. Ali zastala sam kad sam vidjela gomilu dvorjana zbijenih
ispred teških drvenih vrata. Nikoga nisu puštali unutra.
Henuttawy me vidjela i nasmijala se. »Princezo Nefertari.« Brzim i
prorač unatim pogledom preletjela je po lijepim perlama na mojoj haljini.
»Moja te sestra uglancala u malu kraljicu i planirala te smjestiti uz kralja kao
glavnu suprugu. Ali to se sad neće dogoditi.«
Pogledi su nam se sreli. »Kako to znaš ? Nitko doista ne vjeruje da
predstavljaš Izidina usta.«
Trgnula se, a onda je vidjela kako nam se Woserit približ ava i trijumfalno
je š apnula: »Znam zato š to je Izet upravo podarila Ramzesu sina. Zdravog
egipatskog princa. Ramzes bi bio budala da je sad ne proglasi kraljicom.«
»Henuttawy«, rekla je Woserit. »Sigurno si sretna š to je Izet rodila
Ramzesu sina. Ipak je ovo dijete moglo biti Ašaino da nije bilo tebe.«
Henuttawyne su se crvene usne razvukle u tamnu, tanku liniju i shvatila
sam zaš to Woserit nije spomenula ime Aš ai otkad ga je Izet prvi put
izgovorila u naletu bijesa. Cekala je i skupljala informacije. Sad se okrenula
prema meni i oči su joj zasjale.
»Znaš , Nefertari, prije nego se udala za Ramzesa, Izet je bila zaljubljena u
mladog Habirua po imenu Aš ai. Naž alost, bio je samo umjetnik i kad ih je
Izetina baka zatekla u njezinoj sobi, zaprijetila je da ć e razbaš tiniti unuku. Ali
Izet nije bilo briga. Bila je zaljubljena i kad je moja draga sestra č ula za to,
uoč ila je priliku: prekrasna haremska kć i, iste dobi kao i Ramzes, koja se
upustila u zabranjenu romansu. Poznajuć i moju sestru, vjerojatno je poslala
nekog da zaprijeti Ašaiju.«
Henuttawy je disala tako ljutito da su se u hladnom jutarnjem zraku
oblikovali bijeli oblačići.
»Mož da je poslala slugu ili nekog moć nijeg, primjerice visokog sveć enika
Amona. Zamisli«, rekla je Woserit svojim najkonspirativnijim glasom,
»zamisli da si mladi Habiru umjetnik i dođe ti visoki sveć enik u svojem
leopardovu ogrtač u i kaž e ti da je ž ena koju voliš namijenjena princu. Svaki bi
muš karac bio dovoljno razuman da je ostavi na miru. I tako je Aš ai ostavio
Izet radi Habiru djevojke i otvorio se Izetin put prema prijestolju. Jedino š to
je moja sestra traž ila zauzvrat bila je inancijska podrš ka njezinu hramu.
Naravno, Izet još uvijek vjeruje da je Aš ai jednostavno izgubio interes za nju.
Zamisli kako bi se osjećala da sazna što je moja sestra učinila!«
Nisam znala odakle je Woserit prikupila sve te informacije, ali uruč ila mi
ih je ravno u krilo.
»Nefertari bi bila budala da otvori usta. Ako ikad kaž e neku takvu glupost
Ramzesu«, zaprijetila je Henuttawy, »okrenut ć u svakog sveć enika u Tebi
protiv nje.«
Woserit je slegnula ramenima. »Već su svi protiv nje. Zar misliš da ne
znamo kako bi, da si imala priliku, već uništila Nefertari?«
Vrata paviljona za rađanje su se otvorila. Izaš ao je ozareni Ramzes i
osjetila sam oš tri ubod razoč aranja znajuć i da ga je Izet toliko usreć ila.
Ugledao me i Woserit mi je šapnula: »Nasmiješi se.«
»Nefertari!« povikao je Ramzes preko dvoriš ta i sebič no sam pomislila
mož e li ga Izet u paviljonu č uti kako izvikuje moje ime. Hodao je prema nama,
žureći pokraj dvorjana koji su mu se klanjali. »Jesi čula?« pitao je radosno.
»Jesam.« Nasmiješ ila sam se premda sam bila sigurna da je taj osmijeh
više nalikovao Besovoj grimasi. »Sin.«
»I Izet je zdrava! Već je zatraž ila da se u paviljon donese harfa. Jesi li ikad
čula za tako brz oporavak?«
»Nisam.« Potisnula sam svoju bol i dodala: »Bogovi sigurno paze na
Malkatu.«
Upravo je to Ramzes ž elio č uti. Jaki je vjetar vijorio plavo-zlatne klapne
nemes krune iza njegovih ramena i č ak je u jutarnjem sivilu izgledao ozareno.
Nikad ga nisam vidjela tako ponosnog i voljela bih da sam ja bila ta koja mu je
priuštila toliku sreću.
»Mora se pripremiti gozba«, rekao je. »Recite vezirima da cijela Teba
treba slaviti. Svaki će radnik dobiti slobodan dan.«
U Paserovoj su sobi zavjese od trske bile spuš tene dok su vani sveć enice i
dalje zvonile.
»Kako su ga nazvali?« pitala je Woserit potišteno.
»Akori«, odgovorio je Paser. »Ali to š to je sin ne znač i da ć e biti nasljednik
prijestolja. Samo je princ.«
»Najstariji princ«, podsjetila sam, »a ako Ramzes ne izabere…«
»Nikad nije spomenuo da će te proglasiti glavnom suprugom?«
Tužno sam odmahnula glavom na Paserovo pitanje. »Nije.«
»Čak ni navečer kad bi dolazio u tvoju sobu?« navaljivala je Woserit.
»Nikad.«
»Pa što onda čeka?« pitala je.
»Možda čeka da vidi može li mu Nefertari dati nasljednika.«
Svi smo pogledali u moj trbuh i premda su mi bradavice odnedavno
potamnjele i Menit je mislila da bi to mogao biti znak trudnoć e, izgledala sam
isto kao i prije mjesec dana. Tada je Paserovom sobom odjeknulo snaž no
kucanje i srce mi je počelo lupati.
»Moja dadilja«, proš aptala sam. »Obeć ala je da ć e doć i ako bude bilo
kakvih vijesti.« Pojurila sam sa stolice prema vratima, a Menit je stajala vani i
lomila ruke.
»Nešto se događa u paviljonu za rađanje.«
Woserit je hitro ustala. »Kako znaš?«
»Uš la su tri liječ nika i još nisu izaš li. Zelite li da odem odnijeti princezi
svježe plahte?«
»Misliš, da odeš špijunirati?« uzviknula sam.
»Naravno, gospo! Ne znamo š to se ondje događa. Sto ako ga namami da je
proglasi glavnom suprugom?«
Onda bismo to htjeli prvi saznati, pomislila sam, ali sam se zaustavila. »Ali
ako u Ramzesovu srcu nije želja da me učini kraljicom…«
»Zaboravi faraonovo srce!« rekla je Woserit. »Svi znamo da mu je to u
srcu. Ali Izet ć e pokuš ati namamiti njegov razum. Cijeli ć e dvor biti ondje i
govoriti mu da mu je sedamnaest godina i da mora izabrati glavnu suprugu.
Idi«, rekla je gorljivo. »Idi i saznaj š to se događa.« Woserit se okrenula prema
meni. »A ti bi trebala biti u svojoj sobi. U sluč aju da te Ramzes bude traž io.
Ako nešto nije u redu s Izet, sigurno želiš da plače na tvojem ramenu.«
Sjedila sam u svojoj sobi i č ekala vijesti iz paviljona za rađanje. Kad je
poslijepodne preš lo u več er, a još ni glasa od nikoga, mahnula sam služ avki
na hodniku. Tefer mi se prilijepio uz nogu, također znatiž eljan saznati š to se
događa.
»Znaš li što se događa u paviljonu za rađanje?«
Mlada je djevojka spustila koš aru od trske kako bi mi se ispravno
naklonila, ali odmahnula sam da ne treba. »Samo mi reci što znaš.«
»Princeza Izet upravo je rodila sina!«
»Znam to! Ali zašto su zvona prestala zvoniti?«
Pogledala me š irokim, zbunjenim oč ima. »Mož da zato š to su se sveć enice
umorile?«
Frustrirano sam uzdahnula i krenula prema velikoj dvorani. Unutra je
dvor već slavio. Henuttawy je bila u kutu s visokim Amonovim sveć enikom i
smijala se. Zveket njezinih narukvica odjekivao je prostorijom i svoju je
njež nu ruku polož ila na njegovo koljeno. Izgledalo je kao da se hijena
pokuš ava spariti s labudom. Ali Woserit i Paseru nije bilo traga, a nije bilo ni
Menit. Posluž eni su pladnjevi patke u peč enom luku i otvorene su bač ve
najboljeg dvorskog vina. Ali sluge su se međusobno nervozno pogledavale.
Priš la sam kuharu koji me vidio kako dolazim i oč ajnič ki se pretvarao da je
zaokupljen poslom. Ali uhvatila sam mu pogled prije nego š to je stigao uzeti
pune ruke praznih zdjela sa stola.
»U č emu je problem?« pitala sam ga. »Zaš to se nitko ne priprema za
večeras?«
Iznad gustih obrva izbio mu je nervozni znoj. »Obavljaju se velike
pripreme, gospo. Tu su vino i meso…«
»Ne moraš se pretvarati sa mnom«, rekla sam mu. »Što si čuo?«
Kuhar je zakaš ljao i vratio prazne zdjele natrag na stol. Pogledao je druge
sluge koji su svi brzo nestali i onda je snizio glas. »Princ, gospo. Iz paviljona
dolaze vijesti da se proslava rođenja možda neće ni održati večeras.«
Zakoračila sam prema njemu. »Zašto?«
»Zato š to mladi princ nije dobro kao š to su mislili. Kaž u da bi mogao…«
Nije ž elio nastaviti iz straha da poziva Anubisa na mjesto gdje je novi ž ivot
tek ušao.
»Hvala ti«, rekla sam mu i vratila se u svoju sobu č ekati. Kleknula sam na
prostirku od trske i pod Mutinim nogama zapalila stož ac tamjana. Zamislila
sam kakvu bih bol osjeć ala da izgubim vlastito dijete i molila sam za ka
malog dječ aka koji mož da nikad neć e osjetiti oč ev zagrljaj. »Premlad je«,
preklinjala sam Tawaret. »I Ramzes je tek postao otac. Znam da nisi nikad
č ula Akorijevo ime, ali on je dijete mog muž a i nije ž ivio dovoljno dugo da bi
uvrijedio ikoga u ovom životu.«
Vrata moje sobe su se otvorila i ušla je Menit, a za njom Woserit.
»Cula sam«, tuž no sam rekla i ustala. »Rekao mi je kuhar u velikoj
dvorani.«
Woserit me promatrala s neobič nim izrazom lica. »I palila si tamjan za
princezinog sina?« Woserit je odmahivala glavom. »Onda mož eš š tedjeti taj
tamjan«, rekla je bez okolišanja. »Princ je već umro.«
»A ž ena za koju si se upravo molila«, dodala je Menit, »optuž ila te da si
njezinom djetetu ukrala ka i ubila ga!«
»Molim? Kome je to rekla?« povikala sam. »Kada?«
»Svima u paviljonu za rađanje«, odgovorila je Woserit.
Mislila sam da ć u se onesvijestiti. Menit mi je brzo donijela stolicu. Cula
sam kako Woserit govori neš to o tome da ć e do mraka svi u Tebi znati za š to
me Izet optužila.
»A Ramzes?« Duboko sam disala. »Što je rekao Ramzes?«
»Sigurna sam da joj nije povjerovao«, uvjeravala me Menit. »Tko bi joj
uopće vjerovao?«
»Druge ož aloš ćene majke! Egipć ani koji već smatraju da neć akinja
Heretika ima moć i uvjeravanja i č aroliju poput svoje tete.« Pogledala sam u
Woserit. »Nisam č ak ni vidjela princa! Ne mož e vjerovati da sam mu ja ukrala
ka.«
»Ona je praznovjerna unuka seljanke koju je Horemheb iš čupao iz rijeke.
Naravno da vjeruje u to.«
»Kako ću uvjeriti ljude da to nisam učinila?« šapnula sam.
»Neć eš .« Woserit je odmahnula glavom. »Ljudi ć e vjerovati ono š to ž ele
vjerovati. Ali ako imaš princa u svojoj maternici, neć e biti važ no š to oni
govore. Ostani uz Ramzesa.«
Plakala sam pokrivena rukama. »Oh, Ramzes… izgubio je svoje prvo
dijete.«
»I to će otvoriti put tvojem djetetu«, rekla je Woserit grubo.
Užasnuto sam zurila u nju.
Znala sam da Ramzes te več eri neć e doć i u moju sobu. Ne bi bilo u redu
iskrasti se i doć i k meni dok Izet još uvijek lež i u paviljonu za rađanje, s
mrtvim djetetom. Kad se Malkatom proš irila vijest da je princ umro, brzo se
odustalo od svakog slavlja kako bi se odala poč ast u Amonovu hramu. Ovog
puta nisam palila tamjan nego sam stajala na balkonu udiš uć i opori zrak i
dopuštaju vjetru da mi udara o ogrtač. Čak se ni Menit nije usudila pozvati me
unutra. Zašto? razmiš ljala sam. Što sam učinila da sam te tako razljutila,
Amone? Moji su se akhu okrenuli od tebe, a ne ja! Vjetar je postao još silovitiji i
odjednom, poput zvijezda koje izrone na noć nom nebu, pred vratima palač e
zasjale su tisuć e svjetala. Isprva su bila sitne toč kice u daljini, no kad su se
približila prepoznala sam nepogrešivo klicanje i shvatila sam što je to.
»Menit!« povikala sam.
Požurila je na balkon i užasnuto sam joj pokazala prema tami.
Pred vratima palač e treperile su tisuć e baklji, a izvikivanje riječ i
»Heretik« postalo je tako glasno da je progutalo zvuk vjetra. Dva su vojnika
uletjela u moju sobu i iza njih je doš ao Ramzes. Lice mu je bilo blijedo poput
ljetnog mjeseca. Jedan od čuvara iskoračio je naprijed.
»Gospo, moramo vas odmah odvesti na sigurno. Pred vratima je gomila
ljudi koja vič e.« Vojnik je nesigurno i skriveć ki pogledao u Ramzesa. »Neki
vjeruju da je princeza Nefertari imala nešto s…«
»S prinčevom smrću?« pitala sam užasnuto.
Ramzes me nesigurno gledao. »Siguran sam da nisi, Nefer. Nisi ni vidjela
princa.«
»Čak i da sam ga vidjela«, zavapila sam, »zar doista vjeruješ…«
»Ali bio je potpuno zdravo dijete!« Ramzesove su oči bile pune suza.
Polako sam se povukla od njega. »Ne misliš zbilja da sam mogla…«
»N-ne.« Ramzes se zapleo u svojim riječima. »Ne. Naravno da ne!«
»Zašto si onda ovdje?«
»Zato š to su pred vratima tisuć e ljudi, a več eras je na duž nosti samo
stotinu čuvara. Poslao sam Ašu da pozove vojsku.«
Okrenula sam se prema dvojici vojnika. Bili su muš karci sijedih glava.
Vjerojatno su dož ivjeli bitke od Asirije do Kadeš a, no u oč ima im se ipak
nazirao strah. Stanovnici Tebe bili su dovoljno ljuti da svojim brodovima
prijeđu rijeku.
»Ako probiju vrata«, objasnio je viš i vojnik, »ne znamo š to bi se moglo
dogoditi. Mož emo vas odvesti u riznicu. To je najsigurnija zgrada u sklopu
palače.«
Pogledala sam preko balkona. Povici »heretik« bili su jednako glasni kao i
prije. Cula sam kako se bronč ana vrata tresu i č uvare palač e kako
upozoravaju ljude da se odmaknu. »Ne«, rekla sam odluč no. »Suoč it ć u se s
narodom. Nema drugog nač ina da ih zaustavim da vjeruju u nevjerojatno
nego da se suočim s njima.«
»Ubit će vas!« uzviknuo je jedan vojnik.
Ali Ramzes me pogledao s divljenjem. »Poći ću s tobom.«
Menit me molila: »Gospo, nemojte! Ne č inite to!« Ali pož urili smo
hodnicima i Menit je poš la za nama. Okrenula sam se i rekla joj da č eka u
mojoj sobi. Oč i su joj se raš irile od straha i znala sam da postupamo ludo.
Upravo me na takve lude stvari upozorio faraon Seti.
Pož urili smo niz hodnike, a na palač u se spustila zastraš ujuć a tiš ina.
Dvorjani su se zaključ ali u svoje sobe u strahu od onoga š to se događalo vani.
Ako se ubrzo ne pojavi vojska, tisuć e puč ana mogle bi probiti vrata i poharati
palač u. Kad smo doš li do dvoriš ta, dvojica vojnika koji su nas pratili uplaš eno
su zastali, oč iju sumnjič avo usredotoč enih na vrata palač e po kojima je
mnoš tvo udaralo š akama i treslo ih. Na vrhovima bedema strijelci su sa
spremnim lukovima gledali razljuć enu gomilu. Ramzes me drž ao za ruku š to
je č vrš će mogao a da je ne zdrobi, a lupanje srca odzvanjalo mi je u uš ima
glasnije č ak i od povika ili vjetra. Doš li smo do zidina palač e i Ramzesov se
glas probio kroz kaos.
»Maknite se!« povikao je svojim ljudima okupljenima oko stuba koje vode
prema bedemima. »Maknite se!« Kad su č uvari prepoznali njegovu nemes
krunu, svi su se odmakli.
Dok smo se penjali stubama, muš karci su nas nepovjerljivo gledali. Kad
smo doš li do vrha zidina palač e na trenutak sam pomislila da je planine
zahvatio pož ar. Ali to su bile tisuć e baklji koje su gorjele pod nama u hladnoj
noć i mjeseca farmutija. Kad su ljudi najbliž i vratima prepoznali krunu
faraona iznad njih, povici su iznenada počeli jenjavati.
Divila sam se Ramzesovoj hrabrosti kad je podigao ruke i obratio se ljutoj
gomili. »Doš li ste ovdje traž eć i heretič ku krv«, vikao je, »ali ja sam vam doš ao
reći da ovdje nema heretika!«
U svjetini su se začuli ljuti povici i podigli su se protestirajući glasovi.
»Ja sam otac princa koji je umro. Nitko ne ž udi za nasljednikom viš e od
mene. Stoga, ako sam vam ja doš ao reć i da u njegovoj smrti nije bilo nikakve
magije, zar mi ne biste trebali vjerovati?«
Gomilom je prošao šokirani žamor i Ramzes je nastavio. »Ovo je žena koju
nazivate heretikom. Princeza Nefertari. Izgleda li vam ona kao ž ena koja se
bavi magijom? Izgleda li kao heretik?«
»Izgleda kao Nefertiti!« povikao je stariji č ovjek, a ljudi iza njega podigli
su baklje u znak odobravanja. Gomila je opet jurnula na vrata. Ramzes me
uzeo za ruku i č vrsto stajao na mjestu. Povici »heretik« opet su uhvatili maha
i Ramzesov je glas postao vatreniji kako bi se čuo iznad uzvika.
»A tko ovdje misli da bi njihov faraon uzeo heretika za ž enu?« izazvao ih
je. »Tko misli da bi sin Osvajača riskirao bijes bogova?«
Ovo je bilo lukavo jer nitko neć e optuž iti faraona da je namjerno razljutio
Amona. Ljutiti povici opet su utihnuli i Ramzes se okrenuo prema meni.
»Istina je!« viknula sam. »Ja sam neć akinja heretika. Ali ako vi niste
odgovorni za grijehe svojih djedova, zaš to bih ja bila? Tko je u ovoj gomili
izabrao svoje akhu? Da je to moguć e, zar se ne bismo svi rodili u faraonskoj
obitelji?«
U gomili se čuo iznenađeni žamor i stisak Ramzesove ruke je popustio.
»Važ ite svako srce pojedinač no«, povikala sam, »jer koliko bi nas proš lo u
zagrobni život kad bi Oziris vagao naša srca s onima naših akhu?«
Ramzes me pogledao u š oku. Iza vrata je vladala tiš ina. Izgledalo je kao da
se nitko ne mič e, kao da nitko ne diš e. »Vratite se svojim kuć ama!« povikao
je. »Pustite Malkatu da oplakuje u miru.«
Gomila se polako počela rasipati. Neke su žene još uvijek vikale »Heretik«,
a neki su se muš karci kleli da ć e se vratiti, ali neposredna je opasnost proš la.
Ramzes me uzeo za ruku i kad smo uš li u palač u, naslonio se na zid i sklopio
oči. »Žao mi je što sam ikad sumnjao u tebe«, šapnuo je.
»Hvala ti«, rekla sam. Ali potajno sam mislila, jednog će ga dana ona
uvjeriti da doista jesam heretik i neću moći učiniti ništa što će promijeniti
njegovo mišljenje.
ČETRNAESTO POGLAVLJE
Drugi život zauzvrat
Ramzes dvije noć i nije dolazio u moju sobu premda mi je drugog dana
mjeseca pahonsa tijelo potvrdilo ono š to je Menit sumnjala posljednjih
mjesec dana. Sapnula sam novost Woserit i Paseru, a kad je Menit č ula, tako
je kriknula od sreće da je Tefer uplašeno zbrisao s kreveta.
»Dijete?« uzviknula je. »Moraš reći faraonu Ramzesu! Kad on čuje…«
»Sjetit će se princa Akorija i zapitati se je li Izet imala pravo.«
Menit se odmakla od mene. »Ne smijete to nikad više reći!«
»Izet me optuž ila da sam njezinom djetetu ukrala ka, a sad sam trudna sa
svojim djetetom.«
»Faraon ne bi nikad pomislio takvo š to! Princeza je praznovjerna budala.
Morate mu reći!«
»Ako dođe.«
»Doći će, gospo. Dajte mu vremena.«
Ali proš lo je nekoliko dana i pete sam več eri, kad je bilo jasno da neć e
doć i, plakala na jastuku, izbacujuć i svu svoju tugu na tkaninu dok mi je Menit
gladila kosu. Nije me muč ila samo usamljenost nego i tuga koja je visjela nad
palač om poput zastora. Vidjela bih Ramzesa svakog jutra u dvorani, ali nikad
se nije smijao, a lice mu je ostalo tmurno č ak i kad su veziri donijeli vijest da
zemljoradnici imaju uspjeha s njegovim izumom. Dvorjani u velikoj dvorani
sumnjič avo su me gledali, a č ak ni Woserit nije imala mnogo toga za reć i.
Preklinjala sam je da mi dopusti reć i Ramzesu da sam trudna, ali natjerala me
da se zakunem da mu neću reći ništa dok me sâm ne posjeti.
I tako sam č ekala. Sedmog dana pahonsa, dok je sunce još izlazilo, Ramzes
je doš ao. Doš ao je do samog ruba mojeg kreveta i kad sam ustala i zagrlila ga,
suze su mu klizile niz obraze. Kao da su sva radost i nepromiš ljeni optimizam
istekli iz njega.
»Sveć enici mi kaž u da je to bila volja bogova«, proš aptao je, »ali kako
njihova volja mož e biti da faraonovo dijete, njegovog prvog sina, ukrade
Anubis?«
Drž ao je nemes krunu u krilu i gladila sam ga po kosi. »Ne mogu se
pretvarati da razumijem«, rekla sam mu. »Ali mož da su ti bogovi, kad su
vidjeli tvoj straš ni gubitak, dali drugi ž ivot zauzvrat.« Uzela sam njegovu ruku
i stavila je na svoj trbuh, a on je ostao bez daha. »Dijete?«
Oprezno sam se osmjehnula. »Da.«
Ramzes je ustao i č vrsto mi stisnuo ruke. »Amon nas nije napustio!«
kriknuo je. »Dijete, Nefer!« i stalno je to ponavljao. »Drugo dijete!« Povukao
me na noge i onda me pozorno gledao. »Znaš onu noć na balkonu…«
»Nije važno«, rekla sam brzo.
»Ali nikad nisam doista vjerovao…«
Stavila sam prst na njegove usne. »Znam da nisi«, lagala sam. »To su
neuka praznovjerja.«
»Tako je. Izet potječ e od praznovjernih ljudi. I bez Akorija je postala
nerazborita. I neutješ na«, priznao je. »Obeć ao sam da ć u u Tebi poč eti
gradnju posmrtnog hrama za princa — za sve nas — ali to nije dovoljno. Cak
joj ni cvijeće na vratima ne znači ništa.«
»Koje…. Koje cvijeće?«
Ramzes je odvratio pogled. Ali kad sam povukla dugač ke lanene zastore
na balkonu i vidjela poč asti koje su ž ene ostavile za Izet, stavila sam ruku na
usta. Debele bronč ane š ipke bile su omotane cvijeć em, a dalje od vrata, dokle
god je pogled sezao, lež ali su ljiljani — simbol ponovnog rođenja. »Toliko je
vole«, proš aptala sam, nadajuć i se da Ramzes neć e primijetiti koliko me to
boli.
»A voljet ć e i tebe«, obeć ao je Ramzes. »Sad ć eš ti biti majka faraonova
najstarijeg djeteta.« Ramzes je otiš ao do vrata koja vode u Menitinu sobu,
pozvao je i rekao joj da obavijesti palaču da je na putu drugo dijete.
Tog dana nije bilo podnositelja molbi u dvorani za prijeme. S velikog stola
ispred podija veziri su gledali Ramzesa i mene kako ulazimo zajedno i jedino
je Paser izgledao kao da mu je drago š to me vidi. Svi su znali da nosim dijete.
Vidjela sam Izet na prijestolju i pomislila sam: Henuttawy joj je rekla da bude
danas ovdje. Lice joj je bilo upalo i mrš avo; dok smo se penjali stubama, oč i joj
se nisu uopće pomakle s nevidljive točke na podu.
»Izet.« Ramzes joj je njež no primio ruke. »Zaš to si doš la? Jesi li se
dovoljno odmorila?«
»Kako da se odmaram«, pitala je bež ivotno, »kad je netko ukrao ž ivot
našeg princa? Primalje su rekle da je nakon poroda bio zdrav i da je vrištao.«
Ramzes me pogledao. »Paviljon za rađanje bio je sasvim zaš tić en.
Tawaret i Bes…«
»A mogu li Tawaret i Bes spriječiti đavolje oko?« kriknula je tako da su čak
i starci na dnu dvorane digli glave s ploč e za senet. »Mogu li spriječ iti č aroliju
da ukrade prinčev ka? Samo je jedna žena koja bi nam htjela uzeti dijete!«
Rahotep je skoč io s vezirskog stola i pož urio naprijed. »Princezi Izet nije
dobro«, rekao je visoki svećenik brzo. »Dajte da je odvedem u njezinu sobu.«
»Savrš eno sam dobro!« vrisnula je Izet. »Dobro sam!« Ali prednjica
njezine haljine gdje je trebala dojiti Akorija bila je mokra i oč i su joj divljale
prostorijom.
Ramzes je mirno stavio ruku na njezinu. »Izet, idi se odmoriti. Penre
dolazi s nacrtima za hram. Doć i ć u k tebi č im završ imo.« Ali prsa su joj se
nadimala i spuš tala od teš kih udisaja i nije se pomakla. »Premda je sad
vrijeme da budeš s Nefertari?« izazivala ga je.
U Ramzesovu sam glasu čula oklijevanje prije nego što je odgovorio: »Da.«
Izet je prebacila pogled na mene i u oč ima sam joj vidjela strah. Ona doista
vjeruje da sam njezinom djetetu ukrala ka. Misli da sam ubojica.
Dostojanstvenim i elegantnim hodom preš la je dvoranu, a kad je doš la do
vrata, č ula sam kako je jedan dvorjanin promrmljao: »To joj je tek prvo dijete.
Sigurno će ih biti još.«
Kad su se vrata zatvorila, veziri su se okrenuli prema meni, a dvorjani su
počeli šaptati.
Trudila sam se da mi glas ne zadrhti. »Hoćemo li pozvati Penrea?«
U tiš ini smo č ekali dok se Penre pozove, a onda je glasnik velič anstveno
najavio: »Arhitekt Penre, sin Irsua i čuvar kraljevih velikih djela.«
Pobjedonosni Perne uš ao je u dvoranu. Njegov se dizajn, temeljen na slici
iz Meririne grobnice, u roku od samo jednog mjeseca proš irio po cijelom
Egiptu. U š emuu ć e biti prva prava ž etva u č etiri godine i klasovi ž ita moć i ć e
se pohraniti u dovrš enom hramu u Luksoru. Sad ga je č ekao posao gradnje
najveć eg posmrtnog hrama u Egiptu. Iza njega su hodala dva pisara između
sebe noseć i teš ki glineni model na velikoj ploč i. Pojedinosti modela bile su
skrivene lanenom krpom. Penre je u znak poštovanja raširio ruke.
»Vaš e Velič anstvo«, objavio je. »Ramezej.« Povukao je laneni pokrivač i
cijeli je red vezira uzdahnuo. »Bit ć e to najveć i posmrtni hram u Tebi«,
objasnio je Perne, »izgrađen pokraj hrama Setija Osvajač a.« Pokazao je na
slož ene detalje. »Dva pilona, visoka i š iroka poput pilona u Luksoru, vodit ć e
jedan za drugim u dvoriš te.« Stolci su grebali po ploč icama dok su se dvorjani
gurali prema naprijed kako bi bolje vidjeli. »Iza drugog dvoriš ta, unutarnje ć e
svetiš te okruž ivati natkrivena dvorana s č etrdeset osam stupova.« S
vezirskog se stola zač uo zadivljeni ž amor. »A unutra…« Penre je uklonio
strop pokazujuć i dvoru plavo nebo s razbacanim zlatnim zvijezdama koje je
naslikao. »Unutra su tri prostorije koje ć e stajati milijun godina kao oltar
Ramzesu Velikom i njegovoj vladavini.«
U dvorani je nastupio trenutak š oka. Nitko se prije nije usudio dati
faraonu titulu; faraon bi je uvijek sâ m odabrao. Dvor je pogledao prema
Ramzesu čekajući njegovu reakciju.
»Ramzes Veliki«, ponovio je on, »i njegov Ramezej za milijun godina.«
Penre je samouvjereno isprsio ramena. »A na sjeveru dvorane s č etrdeset
osam stupova, hram za najljepše princeze u Egiptu.«
Vidjela sam kipove sebe i Izet, oba jednake visine i širine. Trebala sam biti
polaskana, no bila sam zabrinuta. Posmrtni hram bio je pothvat č ija ć e
izgradnja trajati godinama i potroš it ć e velike količ ine zlata iz riznice. Prije
nego š to je Ramzes te več eri otiš ao u Izetinu sobu, doš ao je u moju i tad sam
ga pitala: »Odakle će doći deben kojim će se sve to platiti?«
»Moj otac prihvać a poč asti od viš e od deset nacija. Vidio sam rač une iz
riznice. Ima dovoljno novca da se izgrade tri Ramezeja«, rekao je. »Po tome će
nas pamtiti naš i potomci.« Pogledao je u moj trbuh i povukao me bliž e k sebi.
»Naši mali kraljevi«, s ljubavlju je dodao.
PETNAESTO POGLAVLJE
Ahmozis od Kaldeje
Vrata Malkate dva su mjeseca bila prekrivena cvijeć em tako da su, svaki put
kad smo izlazili iz palač e vidjeti kako napreduje Ramezej, č uvari morali
oč istiti prolaz konjima. Izet bi siš la sa svoje dvokolice i svi bi č ekali u tiš ini
dok bi ona birala najljepš i cvijet i stavila ga u kosu podsjeć ajuć i sve da je
rodila i izgubila prvog egipatskog princa.
Woserit je jurila po ploč icama u Paserovoj sobi i govorila: »Kad ć e to viš e
završ iti? Svakog su dana vrata zatrpana cvijeć em, a ž ene plač u u Hatorinu
hramu. Izgubila je novorođenče, a ne osamnaestogodišnjeg princa!«
»A sad se prič a da je opet trudna«, otkrila sam. Menit je to nač ula u
kupalištu.
Woserit se okrenula Paseru: »Prije nego š to Izet rodi drugo dijete«, rekla
je razdraž eno, »moramo natjerati ljude da shvate da je Nefertari Ramzesov
izbor za kraljicu. Sto je njima? Ona govori osam jezika i oduš evila je svakog
izaslanika od Asirije do Rodosa.«
»Još se sjeć aju Heretič kog kralja«, odgovorio je Paser. »Cuju svoje bake i
djedove kako prič aju o vremenu kad su bogovi bili zabranjeni, a Amon je
okrenuo leđa Egiptu tako š to mu je poslao kugu. Ali presreo sam poruke iz
Nubije koje govore o drugom ustanku. I ako faraon Ramzes ode s vojskom,
Nefertari će ostati upravljati dvoranom za prijeme.«
»To ć e ti biti prilika da pokaž eš ljudima kako bi ti vladala«, rekla je
Woserit oduševljeno.
»Ne!«
Paser i Woserit zurili su u mene.
»Ramzes je obeć ao da ć e me povesti u svoj iduć i pohod. Tko bi mu mogao
više pomoći?« pitala sam. »Nubijski prevoditelj ili ja?«
»Ali nosiš Ramzesovo dijete«, rekla je Woserit. »Zar ž eliš riskirati
moguć eg nasljednika? Kad se ide u pohod, nema nosiljki. Putovala bi
pustinjom u dvokolici i ne bi bilo dovoljno vode. Ovaj bi ustanak mogao biti
tvoja jedina prilika da na dvoru dokaž eš da neć eš biti nova Heretič ka
kraljica.«
Spustila sam pogled na svoj mali trudnič ki trbuh. Ako me Ramzes ostavi u
Tebi, hoć u li moć i promijeniti miš ljenje ljudi ili ć e i dalje misliti da je i moje
dijete heretik?
Paser se nagnuo naprijed u svojoj izrezbarenoj drvenoj sjedalici. »Nemoj
predlagati da ideš s njim. Ništa nije važnije od zdravlja ovog djeteta.«
»A Izet?« pitala sam tiho. »Ako Ramzes ne objavi glavnu suprugu, hoć emo
li obje vladati u dvorani za prijeme?«
Woserit je oštro podigla obrve. »Hoćete. I to će biti vrlo zanimljivo.«
Te se več eri Ramzes iskrao od Izet i donio mi svitke koje je Paser otkrio kod
zarobljenog nubijskog trgovca. Sjedili smo zajedno na balkonu i prevodila
sam pismo za pismom u kojima se neoprezno i detaljno opisivao ustanak
planiran za prvi dan mesorea kad je vruć ina toliko jaka da je mala
vjerojatnost da će egipatski vojnici putovati daleko na jug.
»Imaju viš e od tisuć u ljudi«, potvrdila sam, »koji su spremni zauzeti
palaču i ubiti egipatskog potkralja.«
»Znač i, Paser je imao pravo.« Ramzes je ustao sa stolca i pogledao preko
balkona. Ljetni je povjetarac nosio miris lavande, a u vrtu ispod nas zujali su
kukci. Ako Ramzes ode, ne mož e se predvidjeti kad ć e se vratiti ili š to bi se
moglo dogoditi dok ga nema.
»Moram pisati ocu i razgovarati s generalima«, objavio je. »Za mjesec
dana povest ć u egipatske dvokolice u Napatu i podsjetiti Nubiju kome duguje
svoju odanost.« Kad je vidio izraz mog lica, glas mu je zadrhtao. »Mož eš poć i
sa mnom.« Oklijevao je i oboje smo spustili pogled na moj tromjeseč ni
trbuščić.
»Ne. Opasno je«, rekla sam i ustala da mu se pridruž im. Ali oboje smo
znali š to sam ž eljela. Ramzes me primio za ruku i zurili smo u noć sluš ajuć i
kako vjetar šiba kroz gudala stabala sikomore.
»Vratit ću ti se živ i zdrav«, obećao je. »A ako ikad ponovno odem, poći ćeš
sa mnom. Čak i u najdalji kut Asirije.«
Tužno sam se nasmijala. »A kako ću preživjeti?«
»Naredit ć u vojsci da te nosi na nosiljki. Prenijeli bi te preko pustinje
poput Amonova oltara.« Kad sam se iskreno nasmijala, Ramzes mi se
osmjehnuo. »Zelim da nadgledaš gradnju dok me nema. Luksor je završ en, ali
prema Ramezeju putuju nubijsko zlato i puni brodovi ebanovine. Ne mogu
vjerovati nikome drugome.«
»Što je s Izet?«
»Ona ne mož e nadgledati Ramezej«, rekao je. »Mož da Svetkovinu mrtvih.
Ali ako bude neč eg u dvorani za prijeme š to ona ne razumije, Nefer, ti ć eš joj
pomoći, zar ne? Ne želim da strani izaslanici misle da je glupa.«
Prekrasno je za to, pomislila sam, ali sam se osmjehnula. »Naravno da
hoću.«
U satima prije zore lotila brodova ispunila je zaljev i Aš a je davao upute
vozač ima dvokolica da se brzo ukrcaju. Proš lo je mjesec dana otkako je
Ramzes saznao za plan pobune u Nubiji i sad su dvije tisuć e muš karaca,
opremljenih oružjem i konjima, vikali prema svojim ženama i djeci s brodova.
Na pristaništu me Ramzes dlanovima primio za bradu.
»Nekad zaboravim kako si mala«, rekao je njež no. »Obeć aj mi da ć eš
pustiti Menit da se brine za tebe. Sluš aj š to ti govori dok mene nema, č ak i
ako ti se ne sviđa. Sad vas je dvoje.«
Pogledala sam u svoj mali trbuh i zapitala se hoć e li me Tawaret napustiti
pri porodu kao š to je napustila moju majku. Ako budem svaki dan palila
tamjan i podsjeć ala je da sam nećakinja Heretič ke kraljice, a ne njezina kć i,
možda će onda oprostiti zločine mojih akhua. »Hoću«, uvjeravala sam ga.
Zvuk truba probio je jutarnji zrak i Hatorine su se sveć enice pridruž ile
Izidinima zajedno tresuć i sistrumima i pjevajuć i himnu Sekhmet, lavljoj
božici rata.
Ramzes je otišao do Izet i kratko je poljubio, a onda se vratio meni. »Vratit
ću se prije kraja mjeseca«, obećao je.
Promatrali smo kako lota polako odmič e uzvodno. Kad je nestala i
posljednja zastavica, Woserit me primila za ruku i odvela kroz vrata palač e.
Dvor je zauzeo svoja mjesta u dvorani za prijeme dok su glazbenici svirali
Sekhmetinu pjesmu. Mislila sam da sam se pripremila na Ramzesov odlazak,
ali pogledavši na njegovo prazno prijestolje na podiju, dah me izdao.
»Ovo je prilika«, rekla je ohrabrujuć e Woserit dok smo prelazile
prostoriju.
»Sto ako se ljudi vrate?« brinula sam se. »Sto ako opet budu vikali
›heretik‹ pred vratima?«
»Onda ć e ovdje biti č etiri stotine č uvara koji ć e te zaš tititi. U Izidinu
hramu vreba već a opasnost. Promisli š to bi mogla uč initi moja sestra ako
njezin hram postane najveć i u Tebi! Hodoč asnici iz cijelog Egipta ostavljali bi
zlato na njezinim vratima. Ako Henuttawy i Rahotep budu zajednič ki koristili
svoje resurse, bit će dovoljno bogati da govore Ramzesu u koje ratove krenuti
i koje spomenike graditi. Sto misliš zaš to je Heretik ukinuo Amonovo
sveć enstvo? Bio je spreman riskirati bijes bogova kako bi uniš tio konkurente
u moći.«
»Zašto Ramzes ne vidi što Henuttawy smjera?«
»Zaš to bi? Moja je sestra njegova voljena teta. Ona koja ga je, dok je bio
dijete, nauč ila balansirati khepresh krunu na glavi i napisati svoje ime
hijeroglifima. Bi li mi vjerovao da mu kažem što ona zapravo želi?«
Izaš la je iz dvorane, a njezina duga plava halja ijukala je poploč enim
podom. Oko ruku je imala tirkizni nakit bož ice Hator i pož eljela sam da sam i
ja tako visoka i velič anstvena. Poput Henuttawy i Izet, i ona je vladala
prostorijom, ali kad su se za njom zalupila teš ka vrata, primijetila sam da je
prostorija gotovo prazna. »Gdje su svi?« pitala sam.
Rahotep se okrenuo na stolcu i njegovo se krvavo oko prilijepilo za moje.
»Tko svi?«
Vrat mi je poč eo gorjeti pod perikom. »Gdje je Izet? Gdje je ostatak
dvora?«
»Pripremaju se za Svetkovinu mrtvih«, rekao je jednostavno.
»Zar ne misli saslušati molbe?« nastavila sam ispitivati.
Rahotep je podigao obrve. »Pretpostavljam da ć e doć i kad bude
spremna.«
Glazbenici su nastavili svirati. Svirat ć e sve dok glasnik ne najavi
podnositelje molbi. Sjedila sam na prijestolju i osjetila kako mi se vruć ina
penje iz vrata u obraze. Cijeli je dvor otiš ao za Izet; jedini dvorjani koji su
ostali sa mnom bili su starci koji su igrali senet na dnu dvorane. Slatki smijeh
plemićkih kćeri nestao je, a nije bilo čak ni djevojaka iz eddube koje nikad nisu
voljele Izet. Svi vjeruju da je ona budućnost Egipta.
Udarila sam Ramzesovom zlatnom kukom po podiju. »Uvedite
podnositelje«, objavila sam.
Tri su muš karca priš la vezirskom stolu, ali samo su dvojica predala
pisane molbe. Treć i je u rukama stiskao drveni š tap. Imao je dugu bradu
mliječ ne boje cvjetova moringe. Pokuš ala sam pogoditi kojim jezikom govori
jer su samo stranci nosili dlake na licu.
»Gdje je tvoja molba?« pitao je Paser.
Bradati je muš karac odmahnuo glavom. »Pokazat ć u je samo princezi
Nefertari.«
»Premda ć e molba kasnije doć i do princeze Nefertari, najprije ć u je ja
primiti.« Paser je ispružio ruku, ali starac je bio odlučan.
»Pokazat ću je samo princezi Nefertari«, ponovio je.
Paser je nestrpljivo uzdisao. »Pošaljite ovog čovjeka van!«
Ali kad je nekoliko č uvara zakorač ilo prema njemu, starac je povikao:
»Čekajte! Čekajte! Moje ime je Ahmozis.«
»To mi ništa ne znači«, odvratio je oštro Paser.
»Ahmozis od Kaldeje.«
Paser je podigao ruku i č uvari su se povukli. »Ne postoji Kaldejsko
Kraljevstvo«, uzvratio je. »Osvojio ga je babilonski kralj Hamurabi, a nakon
toga Hetiti.«
Bradati je č ovjek kimao glavom. »Kad su doš li Hetiti, moj je narod
pobjegao u Kanaan. A kad je Egipat osvojio Kanaan, majka mi je odvedena u
Tebu kao zarobljenik.«
Cak i s druge strane dvorane, mogla sam č uti kad je Paser ostao bez daha.
»Znači da si Habiru?«
Rahotep je okrenuo crveno oko prema starcu, a dvorjani za stolovima za
senet prestali su s igrom. Habiru su bili heretici, opasni ljudi koji nisu
stanovali u gradovima nego u š atorima. Ali Ahmozis od Kaldeje je kimnuo.
»Da, ja sam Habiru«, odgovorio je, »i moja je molba za princezu Nefertari.«
Vjerojatno mu je kći pobjegla, pomislila sam, i previše se srami reći istinu.
»Pošaljite ga meni«, povikala sam preko dvorane.
»Gospo, ovaj je čovjek Habiru«, upozorio me Paser.
»I ako ima molbu, vidjet ć u ga«, objavila sam. Znala sam da ć e moja
spremnost da sasluš am heretikovu molbu sablazniti malobrojne č lanove
dvora prisutne u dvorani. Ali sad sam ja bila trudna s Ramzesovim
najstarijim djetetom. Ja sam bila onu koju je htio povesti u Nubiju. I š to da je
netko odbio pomoć i mojoj majci kad joj je trebalo zato š to su mislili da je
heretik?
Ahmozis je iz halje izvadio svitak i č uvari su se povukli na svoja mjesta
pokraj vrata. Ali nastavili su ga sumnjič avo gledati. Habiru je polako hodao
preko prostorije i prvi put sam vidjela da mu š tap nije samo obrambeno
sredstvo nego i pomoć pri hodu. Rahotep se sasvim okrenuo u stolcu i preko
prostorije zurio u mene, a ja sam se pitala jesam li učinila strašnu pogrešku.
Starac je zastao ispred podija, ali za razliku od svih drugih molitelja, nije
ispruž io ruke u znak poš tovanja. Uspravila sam se u prijestolju. »Reci mi«,
zahtijevala sam. »Zašto samo ja smijem pročitati tvoju molbu?«
»Zato š to je vaš djed doveo moj narod u Egipat«, odgovorio je na
kanaanskom, »i prisilio ih da postanu vojnici u njegovoj vojsci.«
Pogledala sam u vezire kako bih vidjela je li itko od njih razumio. »Kako si
znao da govorim jezik Kanaana?«
»Cijela Teba zna za vaš u vješ tinu u jezicima, gospo.« Na trenutak smo se
gledali u tiš ini, a onda je ispruž io svoju molbu. »Za princezu Nefertari, kć i
kraljice Mutnođmet i generala Nakhtmina.« Har isti su njež no prebirali po
ž icama dok su se starci na dnu dvorane vratili senetu smijuć i se kad bi netko
bacio kockice od kostiju u svoju korist. Odmotala sam Habiruov svitak i
osjetila kako mi iz lica polako istječ e krv. Podigla sam pogled vidjeti gleda li
Rahotep još uvijek i vidjela njegovo crveno oko usredotočeno na mene.
»Želiš što?« prošaptala sam tiše od žamora u dvorani.
»Zelim da faraon otpusti narod Habiru iz svoje služ be«, odgovorio je,
»tako da se može vratiti u zemlju Kanaan.«
»A kako su to oni tvoji, a ne faraonovi?« zahtijevala sam.
»Jer sam im ja vođa. Među Habiruima Tebe, ja sam onaj koji ih približ ava
njihovu bogu.«
»Znači, vi jeste heretici.«
»Ako to znači da ne štujemo na isti način kao Egipćani.«
»To znač i da ne š tujete Amona«, rekla sam oš tro i preko svitka pogledala
prema ostatku dvora. Ali Rahotepa i Pasera omeli su novi podnositelji.
»Štujemo jednog boga«, objasnio je, »i želimo se vratiti u zemlju Kanaan.«
»Kanaan je egipatska zemlja«, rekla sam povisivš i glas dovoljno glasno da
mu pokaž em svoje nezadovoljstvo. »Zaš to Habiru ž ele otić i iz Tebe kako bi
naselili u nenaseljenu zemlju koju je Egipat već osvojio?«
Ahmozis me promatrao prodornim oč ima. Pitala sam se jesu li Paseru
bile jednako uznemirujuć e kao meni. »Zato š to znate kako je to kad vas
tretiraju kao heretika i prijete vam na ulicama. Zato samo vi mož ete odobriti
ovu molbu. U Kanaanu nema egipatskih hramova i mož emo š tovati boga
onako kako želimo.«
U tom sam trenutku shvatila da nikad neć u umać i svojim akhu. Pogledala
sam u svitak i osjetila iznenadni bijes prema starcu. »Je li te Henuttawy
poslala da me podsjetiš da su moji akhu bili heretici?« pitala sam ga.
»Vaš i akhu nisu bili heretici«, odgovorio je Ahmozis. »Pokazana im je
vizija istine i pokvarili su je svojom pohlepom.«
»Kakva vizija istine?« izazivala sam.
»Istina o jednom bogu. Faraon Ekhnaton zvao ga je Aton…«
»I ti vjeruješ u Atona?«
»Habiru ga š tuju pod drugim imenom. Samo ga je faraon zvao Aton i
lakomost je dovela do njegove propasti.«
»Hereza je dovela do njegove propasti«, rekla sam zajedljivo. Ali moja
ljutnja nije odvratila Ahmozisa. Oč i su mu bile poput mirne površ ine jezera u
danu bez vjetra i niš ta š to sam rekla nije ga nimalo uznemirilo. »Rekao si da
mu je pokazana vizija istine«, rekla sam. Nije bilo razloga da se i dalje bavim
njegovom molbom no njegova me sigurnost uznemirila. »Pa tko mu je
pokazao tu viziju?«
Ahmozis je pognuo glavu. »Ja«, rekao je tiho. »Bio sam uč itelj faraona
Ekhnatona kad je bio dječak u Memfisu.«
Da je Ahmozis rekao da je ranije u ž ivotu bio akrobat, bila bih manje
š okirana. Ispred mene je stajao č ovjek koji mi je uniš tio obitelj i traž io me da
mu uč inim uslugu! Bez njega, Heretič ki kralj nikad ne bi doš ao na ideju o
jednom bogu. Nikad ne bi uvjerio Nefertiti da mu se pridruž i u oslobađanju
Egipta od Amona. Nikad je ne bi ubili Atonovi sveć enici koji su se razbjesnili
kad se odluč ila vratiti starim bogovima… I da moj otac nije izgubio ž ivot u
onom pož aru, tko zna š to bi se dogodilo pri mom porodu? Mož da bi majč ina
volja za ž ivotom bila jač a. Pogledala sam u njega. »Ti si uništio moju obitelj«,
prošaptala sam grubo.
Starac je oč ito razumio š to su njegove riječ i uč inile. »Istina da postoji
jedan bog mož e se koristiti i za liječ enje i za nanoš enje š tete. Vaš i su akhu
izabrali štetu, izgladnjivanje egipatske zemlje da bi nahranili sebe.«
»Ekhnaton je izdao Egipat, ne moja majka! Ne moj otac!« Dvorana je za
mene prestala postojati. Dok se svakodnevni posao nastavljao, osjeć ala sam
kao da smo u toj prostoriji samo Ahmozis i ja. »Zaš to mi to govoriš ?«
protisnula sam napinjuć i se zadrž ati kontrolu nad glasom. »Mogao si doć i sa
svojom molbom a da mi ništa ne kažeš.«
»Ali ž elim vam reć i tko sam ja. I š to je još važ nije, ž elim vam reć i tko
nisam. Nisam š tovatelj pohlepe, poput faraona Ekhnatona.« Kad sam
ustuknula na glasno izgovoreno ime svojeg ujaka, Ahmozis je podigao obrve.
»Poslali su mi ga u Mem is kad je cijeli Egipat vjerovao da ć e njegov brat
preuzeti krunu. Bio je drugi sin, mlađi princ kojeg su poslali da postane
sveć enik. Ogorč eno dijete. Ljuto i ogorč eno na sreć u starijeg brata. Mislio
sam da će ga bog Habirua spasiti«, priznao je.
»A sad želiš da svakog Habirua otpustim iz faraonove službe?«
Ahmozis mi je uhvatio pogled i bio je neumoljiv. »Iz grobnica, iz hramova,
iz ove palače gdje žene rade kao sluškinje…«
»Već su slobodni otići!«
»A Habiru iz faraonove vojske?« pitao je Ahmozis. »Svaki zdravi muškarac
zarobljen u Kanaanu bio je prisiljen boriti se za Egipat i pod faraonom
Ekhnatonom, kad se vojska koristila za gradnju gradova u pustinji, Habiru su
teglili poput ž ivotinja. Faraon je naš em narodu obeć ao slobodu nakon š to se
izgradi Amarna, ali nakon toga su još tri kralja sjedila na egipatskom
prijestolju, a Habiru vojnici nisu dobili dopuš tenje da napuste faraonovu
vojsku.«
»Plaćeni su kao i svi drugi vojnici.«
»Ali za razliku od svih drugih vojnika, Habiru ne mogu otić i dok nisu
prestari za nošenje oružja. Ako to nije ropstvo, onda što smo mi?«
»Vi ste Egipćani«, rekla sam usijano.
Ahmozis je odlučno odmahnuo glavom. »Ne. Mi smo Habiru i želimo svoju
slobodu.«
Naslonila sam se u sjedalici i š okirano ga gledala. »Moj je ugled ugrož en
samo zato š to razgovaram s tobom. Tobom koji si donio prokletstvo na moje
akhu. Ljudi vjeruju da sam heretik poput moje tete!«
»Zato š to u ovoj prostoriji ima ljudi koji ž ele da narod vjeruje u to«,
Ahmozisove su oči putovale do visokog svećenika Rahotepa.
»Ne.« Ali č ak i dok sam izgovarala tu riječ , shvatila sam da govori istinu.
Uvijek sam mislila da je Henuttawy potkupila prodavač ice na trž nicama da
uzvikuju protiv mene. Ali kad sam se udala za Ramzesa, bijes na ulicama bio
je previš e stvaran. One ž ene oč iju tvrdih poput oniksa nisu bile plać ene. S
njima je prič ao netko s riječ ima koje su uvjerljivije od debena. Netko tko ima
već u moć nad njihovim duš ama od Henuttawy. Bila sam glupa š to to nisam
prije vidjela.
Ahmozis se pomoć u š tapa nagnuo preko podija. »Vidio sam ga na
ulicama«, rekao je tiho, pogledavš i kratko iza sebe. Ali Rahotep se bavio
drugim podnositeljem. »Poticao je ljude na pobunu prije vaš eg vjenč anja.
Narod ga poš tuje kao Amonova glasogovornika. Ali mož ete ih uvjeriti u
njegove laži tako da oslobodite Habirue. Tako da kažete ljudima da izbacujete
preostale heretike iz Egipta. Zelite se prikazati kao Amonova sljedbenica, a ja
ž elim vratiti svoj narod u Kanaan. Mož ete protjerati heretike Habirue iz Tebe
i oboje ćemo profitirati.«
Na trenutak sam razmiš ljala samo o sebi i zamiš ljala kako bi ljudi
reagirali na konač no protjerivanje svih heretika iz Egipta. Klicali bi mi na
ulicama, tresli sistrumima dok bih prolazila. Dok bi me proglaš avao
kraljicom, Ramzesovo bi se lice ispunilo ponosom. Onda sam pomislila na
muž evu vojsku i kako njezinu š estinu č ine Habiru vojnici. »Vi i ja bismo
mož da pro itirali«, rekla sam mu, »ali kako ć e faraon pro itirati? Na sjeveru
č ekaju Hetiti, na istoku Asirci prijete najezdom. Zar misliš da sam spremna
izgraditi svoj ugled na š tetu svog muž a?« Nagnula sam se naprijed u
prijestolju. »Onda si se obratio pogrešnoj supruzi.«
Ahmozisove su oč i bljesnule. »Vi znate š to je progon! Znate kako je to kad
vas nazivaju heretikom. Zamislite kako se Habiru osjeć aju, stotinu godina
š tujemo boga u tajnosti pitajuć i se hoć e li nas zaklati kao Atonove
sljedbenike zbog onoga u š to vjerujemo! Sve š to traž imo je sloboda da se
preselimo iz Tebe u egipatske zemlje na sjeveru…«
»A ja vam ne mogu dati tu slobodu bez faraonova pristanka«, rekla sam
jednako žestoko.
»Onda, kad se faraon vrati iz Nubije kao pobjednik, opet ć u doć i sa svojim
zahtjevom.« Oč i su mu putovale do mog zaobljenog struka. »Habiru ž ele isto
što i vi. Sve što žele je budućnost za svoju djecu.«
Okrenuo se i otiš ao, ali njegove su riječ i ostale sa mnom poput
uznemirujućeg sna.
U svojoj sam sobi naš la Menit kako uredno slaž e posteljinu na hrpe i sprema
je u sanduke. Kad je čula da sam došla, iznenađeno je digla pogled.
»Menit.« Zvuč ala sam odluč no. Po mojem je glasu odmah shvatila da
neš to nije u redu. Zatvorila sam vrata iza sebe, provjerila jesu li zaključ ana i
onda preš la preko prostorije. »Menit«, ponovila sam, »š to znaš o visokom
svećeniku Rahotepu?«
Ustala je i promatrala mi lice kako bi procijenila snagu mog pitanja.
»Poznavala si ga kad je Nefertiti bila faraonka. Rekla si da se protivio
mom odrastanju u ovoj palač i i da si ga ti uvjerila da me zadrž i ovdje. Ali
danas je u dvoranu za prijeme doš ao jedan muš karac, Habiru, koji kaž e da je
bio Ekhnatonov učitelj.«
Menit je problijedjela.
»Rekao mi je da je visoki sveć enik okrenuo narod protiv mene. Ne Izet i
ne Henuttawy. Rahotep! Nisi ga uvjerila da me zadrž i ovdje. On mrzi moje
akhu. Mrzi mene.« Glas mi se povisio. »Sto znaš o njemu, Menit? Ne bi
dopustio Horemhebu da me ostavi na dvoru osim ako ti nisi neš to znala.
Što?« zahtijevala sam odgovor.
Menit je otiš la do stolca pokraj ž arovnika. Sjela je, izvadila malu lepezu iz
najbližeg stola i počela se energično hladiti. »Gospo…«
»Zelim znati!« viknula sam i ljutnja u mom glasu razbila je š utnju koje se
držala toliko godina.
»Bio je visoki sveć enik boga Atona«, proš aptala je. »Kad je vaš a teta
shvatila da mora izabrati između povratka starim bogovima i izbijanja
ustanka, poč ela je obnavljati Amonove hramove. Atonovim je sveć enicima
oduzeta sva moć.«
»Uključujući Rahotepa?«
»Posebno njemu. Izgubio je sve zbog nje.«
»Atonovim je sveć enicima pruž ena prilika da se priključ e Amonovu
svećenstvu«, ubacila sam se. »Mogao je sačuvati službu.«
»Mož da nije vjerovao da ć emo se tako gorljivo vratiti svojim pravim
bogovima. Ali mnogo je godina ž ivio u siromaš tvu. Tvoji akhu nisu mu
pomogli. Tvog je djeda podsjećao na Heretičkog kralja.«
»Misliš li da je Rahotep podmetnuo pož ar?« pitala sam. »Je li to ono š to
znaš?«
Menit je spustila pogled na lepezu koju je drž ala u krilu, a snaga da nastavi
č uvati tajnu koju je toliko dugo skrivala iscurila je iz nje poput vode iz
napukle posude. »Mogao je biti on. Ne bih se iznenadila. On je Atonov
sveć enik koji je pomogao ubiti faraonku Nefertiti i njezinu kć er, Meritaten.«
Digla je pogled. »Vidjela sam ga kako ulazi u prolaz koji vodi prema Prozoru
pojavljivanja prije njihova ubojstva.«
»Ondje gdje je Nefertiti ubijena?« šapnula sam.
»Da. Bio je s još jednim sveć enikom. Mislila sam da ih je ona pozvala.
Uvijek joj je bilo žao svećenika…«
»Nefertiti?«
Menit je tuž no kimnula. »Nije uvijek bila okrutna. Znam da su vas tako
učili u eddubi, ali mnogo je puta bila vrlo ljubazna.«
»Jesi li bila ondje kad su je ubili?«
»Nisam bila daleko«, priznala je Menit. »Cula sam vriskove i vidjela
sveć enike kako mirno hodaju hodnicima. Rahotep me pogledao i rukom je
pokrivao jedno oko.«
»Zato što se ona branila!«
»Da, ali tada to nisam znala.«
»I nisi ništa rekla?«
»Naravno da jesam! Rekla sam vaš em ocu! Vojska ih je oboje traž ila, ali
bili su nestali. U Egiptu je mnogo mjesta za skrivanje. Kad je vaš a majka
umrla, Rahotep se vratio na dvor u potrazi za novom službom.«
»Znači, nikad nije vjerovao u Atona?« bila sam šokirana.
»Vjerovao je u zlato.« Menit je frknula. »I naravno, prepoznala sam ga.
Prijavila bih ga vojsci za ubojstvo, ali kad su vas veziri htjeli poslati s dvora,
zaprijetila sam Rahotepu bude li i on govorio protiv vas, cijeli ć e Egipat
saznati kako je izgubio to oko. I tako, kad ga je faraon Horemheb pitao za
savjet, zaklinjao se da nikome ne š tetite. Zbog te ste pogodbe ostali na
dvoru.«
Prouč avala sam Menitino lice diveć i joj se š to je tako dugo č uvala tu
veliku tajnu. Nosila je tu uspomenu u sebi viš e od dvadeset godina. »Zaš to mi
to nisi nikad rekla?« pitala sam je tiho.
»Koja bi bila svrha toga?«
»Znala bih svoje neprijatelje!«
»Ja znam vaš e neprijatelje, gospo, i to je dovoljno. Nema nikakvog razloga
da vas dvorska korumpiranost postara kao mene.«
Shvatila sam da ne govori o borama na svome licu. Mislila je na drugu
vrstu starosti; starost koja je Izet uč inila ogorč enom jer je izgubila Aš aija i
nauč ila da ljubav nije laka. Govorila je o starenju duš e, kad je č ovjekov ka
tisuću godina stariji od njegova tijela. »Zna li Woserit za sve ovo?« pitala sam.
»Zna. Inač e, da mi se neš to dogodi«, objasnila je, »te bi tajne ostale
zakopane u grobnicama. A iz grobnice vas ne mogu nikako štititi, gospo.«
»Onda, ako Woserit zna, sigurno zna i Paser.«
»Sigurni ste od Rahotepa«, obeć ala je. »U hramu neć e otvoreno govoriti
protiv vas, a ja neću otkriti Egiptu da je on ubojica faraona.«
»A možda i dvojice!« rekla sam, ali Menit se opustila u stolcu.
»To ne znamo.«
»Ako je mogao ubiti Nefertiti«, rekla sam usijano, »onda je mogao i
podmetnuti pož ar koji mi je ubio obitelj. Zaš to ne bih rekla Ramzesu š to je
učinio? Kakvu to on moć ima?«
Menit se nasmijala, britko i upozoravajuć e. »Moć koju još niste vidjeli jer
je nikad nije upotrijebio protiv vas. On je Amonova usta. Ljudi mu vjeruju
jednako kao faraonu.«
»Ne ako je ubojica.«
»A bi li ljudi povjerovali u to? Ili bi vjerovali njemu kad kaž e da neć akinja
heretika laže?«
»Ne znam.«
»Ne zna ni on. Zato mi šutimo, on šuti, i dogovor stoji.«
»Ne, ne stoji! On još uvijek huška narod Tebe protiv mene.«
»A vi ih ponovno osvajate sa svakim podnositeljem molbi i stranim
izaslanikom.«
Ostala sam na nogama gledajuć i u Menit i neš to mi je sinulo. »Kad ga
Henuttawy naveč er puš ta u svoj krevet, ona misli da ga uvjerava da bude
protiv mene. Ali on to već jest!«
»Zmija zna zavarati zmiju. Ali zna i skliznuti na neoč ekivana mjesta«,
upozorila je.
Te je več eri u velikoj dvorani Izet dogovorila dolazak nubijskih plesač ica koje
ć e zabaviti dvor. Ispod stupova u obliku papirusovih pupoljaka obavijenih
cvijeć em namirisane su ž ene leprš ale između stolova i smijale se iza teš kih
zlatnih pehara dok su im dvorjani prič ali o pustolovinama u stranim
zemljama. Sermet pivo toč ilo se iz otvorenih bač vi, a zdjele su bile pune
pečene guske u bogatom umaku od nara i vina.
»Dok Ramzes putuje prema ustanku«, zapjenjeno sam rekla Woserit, »oni
piju i plešu!«
Henuttawy je podigla pehar vina. »Za Izet«, veselo je objavila. »I njezino
drugo dijete koje ć e jednog dana vladati Tebom.« Svi su za stolom podigli
č aš e za Izet, a nekoliko ž ena koje nisu č ule glasine o trudnoć i, poč ele su
skvič ati od sreć e. Kad sam odbila podić i pehar, Henuttawy me pitala: »Sto je
bilo, Nefertari? Ne uživaš u gozbi?«
Veziri su me pogledali prouč avajuć i moje paž ljivo kanirane grudi i š iroki
srebrni pojas oko struka. Menit se posebno pozabavila kajalom oko mojih
oč iju, produž ujuć i liniju sve do sljepooč nica i zasjenivš i mi kapke malahitom.
Ali ni sva šminka Egipta nije mogla prekriti moje gađenje.
»Izgleda li kao da už iva u gozbi?« pitao je Rahotep. »Danas su je na dvoru
svi napustili da bi bili s Izet.«
Henuttawy je preuveličano uzdahnula. »Svi?« ponovila je. »Sigurna sam da
nisu svi.«
»Imaš pravo«, Rahotep se ispravio. »Bilo je nekoliko dvorjana koji su
ostali igrati senet.« Izaslanici za stolom su se nasmijali. »Ali princeza nije
ljenč arila«, otkrio je. »Dok je Izet pripremala Svetkovinu mrtvih, Nefertari je
slušala molbu najvećeg heretika Tebe. Tražio je da ga baš ona primi.«
Za stolom se č uo š okirani ž amor i Woserit mi je uputila upitni pogled. Ali
Henuttawy je oduš evljeno zapljeskala. »Pa, znate kako kaž u. Svaka ptica
svome jatu leti.«
»A š korpioni lijež u sa š korpionima«, odgovorila sam pogledavajuć i nju i
visokog sveć enika Amona. Ustala sam s prijestolja i Woserit je ustala za
mnom.
»Već odlazite?« viknula je Henuttawy, ali Woserit i ja smo ignorirale
njezin podsmijeh.
Kad smo izaš le iz velike dvorane, Woserit se okrenula prema meni. »Sto
se dogodilo u dvorani za prijeme?« pitala je. Ali vrata velike dvorane š irom su
se otvorila i Paser nam se pridruž io u dvoriš tu. Woserit mu je odmah ljutito
rekla: »Dopustio si heretiku da vidi Nefertari?«
Polož ila sam ruku na trbuh i pokuš ala se oduprijeti iznenadnoj muč nini.
»Nije htio nikome drugome dati molbu«, objasnila sam. »Zvao se Ahmozis i
bio je Habiru.«
»Ali reci joj što je htio.« Paser me buntovno gledao.
Shvatila sam da je u dvorani č uo viš e nego š to sam mislila. »Htio je da
oslobodim Habirue iz vojske.«
»Sve Habirue?« uzviknula je Woserit.
»Da. Sebe naziva vođom svog naroda. Zeli povesti Habirue nazad u
Kanaan gdje mogu štovati boga onako kako žele.«
»Kanaan je također egipatska zemlja«, rekla je Woserit ljutito.
Paser je odmahnuo glavom. »Samo na papiru. Ondje nema Amonovih
hramova ni Izidinih svetiš ta. Oč ito misli da ć e u Sargonovoj zemlji Habiru
imati slobodu štovati koga žele.«
Sjetila sam se drevnog mita koji nas je Paser poduč avao u eddubi, o
visokoj sveć enici s istoka koja je tajno rodila sina premda se zavjetovala na
č ednost. Stavila je novorođenč e u koš aru uč vrš ćenu trskom i pustila je u
rijeku Eufrat gdje je dijete našao Akki, nosač vode. Dječak je dobio ime Sargon
i kasnije je postao moć an kralj koji je osvojio zemlje Gutium i Kanaan. A sad
se Ahmozis želio vratiti u zemlju koju je Sargon učinio plodnom.
Woserit je izmijenila pogled s Paserom. »Zaš to je traž io baš Nefertari, a
ne Izet?« pitala je sumnjičavo.
»Zato š to princeza Nefertari ima razlog odobriti tu molbu«, pogodio je
Paser. »Zna da bi mogla steć i naklonost naroda ako im kaž e da ć e protjerati
heretike iz Tebe.«
Woserit me pogledala. »To bi moglo okrenuti narod u tvoju korist. Tvoja
vjera u Amona nikad se više ne bi dovodila u pitanje.«
»Ne misliš valjda ozbiljno!« uzviknula sam.
»Habiru č ine šestinu egipatske vojske«, upozorio je Paser. »Jednog dana,
Hetiti…«
Ali u Woseritinu je glavu posijano sjeme. »Mogla bi konač no osvojiti ljude,
Paser…«
»Osvojit ć u ih na neki drugi nač in«, rekla sam. »Ramzes ne smije riskirati
sigurnost Egipta zbog mene.«
»Mogao bi vojnicima poveć ati nadnicu«, pobunila se. »Prijavilo bi se viš e
muškaraca.«
»S kojim zlatom?« pitao je Paser ironično.
»Mogao bi povećati poreze na zemlju.«
»Pa da onda narod njega zamrzi? Razmisli o tome š to govoriš «, rekao je
Paser. Njež no je spustio ruku na njezino rame. »Postoje i drugi nač ini da je
narod zavoli.«
»A Rahotep?« pitala je. »Je li on čuo sve to?«
»Nije, sluš ao je podnositelje. Ali Menit mi je rekla š to je uč inio«, rekla sam
utučeno.
Woserit je teš ko uzdahnula. »Znam da je bilo straš no to č uti. Posebice za
požar…«
»Znala si da je on podmetnuo požar?« povikala sam.
»Nitko ne zna sigurno«, rekao je Paser tiho.
»Ali svi vjeruju u to?«
Ni Paser ni Woserit nisu zanijekali.
»Ne smiješ nikad nikome reć i ni riječ i o ovome«, opomenula me Woserit.
»Bez obzira koliko ti srce krvarilo, neka bogovi č uju njegove jecaje. Nemoj
plakati na ničijem ramenu. Čak ni na Ramzesovu.«
Stisnula sam usne, a Paser je znač ajno dodao: »Posebice ne na
Ramzesovu.«
»Istina prije ili kasnije izađe na vidjelo«, obeć ala je Woserit. »Naposljetku
vjetar uvijek otpuš e pijesak i otkrije š to je ispod njega. Ali nemoj sad misliti
na to«, savjetovala je. »Dijete je najvaž nije. Ne ž eliš da se hrani ogorč enoš ću i
ljutnjom. Neka Menit pošalje po hranu i zagrije ti kadu.«
Kimnula sam kao da se slaž em s njezinim savjetom, ali kako da ne budem
ljuta? Gledala sam kako Woserit i Paser odlaze, a onda sam ih sluš ala kako
š apuć u u tamnim hodnicima palač e, glava pognutih zajedno poput dvaju
stabala sikomore i osjetila sam iskrenu ž udnju da razgovaram s Ramzesom.
Da je u Tebi, sad bismo lež ali u mom krevetu, prič ali o Habiruu Ahmozisu i
isprič ala bih mu bolnu prič u o tome kako je moj ujak doš ao na zamisao o
jednom bogu. Ali Ramzes je bio na putu prema Nubiji.
Nastavila sam hodati hodnicima. Palač a je bila sasvim tiha. Svaki sluga
koji nije bio u velikoj dvorani s Izet otiš ao je na spavanje i hodnicima sam
doš la sve do vrata koja nitko nikad nije otvarao. Nekoć su ta vrata č uvala
č etiri muš karca u ulaš tenim oklopima, a moja ih je obitelj koristila kao prolaz
do kraljevskog dvoriš ta. Ali to dvoriš te i sve prostorije u njemu su izgorjeli.
Spaljene ostatke nisam vidjela još otkad me Menit odvela kao malu
djevojč icu. Tada se nije imalo š to vidjeti osim korova i pepela, ali sad sam
htjela očima žene vidjeti uništenje koje je Rahotep donio mojoj obitelji.
Zakorač ila sam kroz vrata i prizor je pod mjeseč inom izgledao poput
brodske olupine koja se nasukala na crnoj i pustoj obali. Pougljenjena debla
lež ala su ondje gdje su i pala, okruž ena kamenjem i gustom vinovom lozom.
Hodala sam dvoriš tem odmahujuć i od sebe kukce koji su se udomać ili u ovoj
pustoš i. Vidjela sam gdje je nekoć stajao krevet, premda je od njega ostao
samo komadić okvira. Pitala sam se č iji je to krevet bio. Mož da je to bio
krevet koji je majka dijelila s ocem, ali naravno, nisam mogla znati. Njegove
pocrnjele noge podupirale su pougljenjene ploč ice i rubom sandale obrisala
sam nekoliko slojeva prljavštine otkrivši još izgorjelih pločica. Nitko se ih nije
sjetio odnijeti. Steta je bila tolika da je Horemheb ostavio prostorije prirodi
da ih ona raskrči.
Podigla sam jednu razbijenu ploč icu i dlanom obrisala pepeo. Premda ć e
Menit poludjeti, rukavom svoje halje otkrila sam sliku i onda podigla ploč icu
prema srebrnastom svjetlu. Nije nimalo nalikovala pločici koju je Aša donio iz
Amarne. Samo plava glazura ondje gdje vatra nije otopila boju. Ali vjerojatno
ju je majč ina noga barem jednom dotakla. Pritisnula sam ruku o hladnu
površ inu i pomislila na sve š to mi je Rahotep oduzeo. Srce me boljelo znajuć i
da ć u njegovu tajnu morati č uvati od Ramzesa. Zeljela sam cijelom Egiptu
reć i š to je visoki sveć enik uč inio mojim akhu. Htjela sam da pati kao š to sam
ja patila. Htjela sam da osjeti usamljenost, strah i oč aj. Koga sam ja imala u
Malkati osim Ramzesa i Menit? Pogledala sam svoj ispupč eni trbuh i
pomislila da ć u barem uvijek imati svoju djecu i bila sam svjesna ironije; da
stojim na mjestu uniš tenja i smrti dok u meni raste novi ž ivot. Zamotala sam
ploč icu u svoj ogrtač i onda bacila posljednji pogled na brodsku olupinu koja
je progutala moju obitelj bacivš i me samu u more dvorskog ž ivota prije
č etrnaest godina. Menit bi rekla da me još uvijek gledaju; tvoji te akhu
napuste samo tjelesno. Nadala sam se da je to istina. Htjela sam zamiš ljati
svoju majku kako me gleda iz zemlje Duat, zvjezdanog neba koje razdvaja
zemlju ž ivih od zemlje mrtvih. I nadala sam se da u Duatu sjedi za Maatinim
stolom šapćući božici u uho sve strašne stvari koje treba ispraviti na zemlji.
ŠESNAESTO POGLAVLJE
Amon nas je gledao
Unajgoroj vruć ini mjeseca mesorea, glasnik je dotrč ao prije vojske i objavio
da se Ramzes vrać a kao pobjednik. »Ustanak u Nubiji spriječ en je i
pobunjenici su poraženi!« objavio je glasnik. »Vojska se već približava Tebi!«
Dvoranom za prijeme zaorilo se glasno oduš evljenje, a ja sam sa svojeg
prijestolja pokušavala nadglasati buku vičući: »Mrtvi! Gdje je popis mrtvih?«
»Nema popisa!« Glasnik je bio trijumfalan. Znao je da ć e mu ta vijest
donijeti dosta debena. »Faraon Ramzes pobijedio je u potpunosti.«
Probijala sam se kroz guž vu ž ureć i da izađem iz dvorane i Menit me
pronašla u hodniku. »Požurite, gospo, ili ćemo zakasniti! Brod već čeka!«
»Ali jesi li čula? Nijedan vojnik nije poginuo!«
»I sve se to postiglo u samo dva mjeseca! Bogovi su pazili na njega!«
Dotakla je ankh na vratu i brzo promrmljala molitvu zahvale. Onda me
uhvatila za ruku i povukla naprijed kroz uzbuđenu gomilu. »Mjesta za
princezu Nefertari!« vikala je. »Napravite mjesta!« Deseci su dvorjana
odstupili, a na jezeru je Izet već č ekala na Amonovu blagoslovu, zaklonjena od
sunca nadstrešnicom od obojene tkanine.
Okrenula sam se Menit. »Može li brod ploviti dovoljno brzo?«
»Imate još manje od č etiri mjeseca do poroda. Ne smijete ploviti brodom
na istočnu obalu.«
Smjestila sam se u sjenoviti stolac pokraj Menit i kad sam uzbuđeno
stavila prste na usne, Menit ih je gurnula.
»Ne ponašajte se kao dijete!«
»Ali osjeć am se kao dijete.« Smijuljila sam se dok se stolac približ avao
jezeru ispred Karnaka. »Osjeć am se kao kad sam prvi put vidjela Ramzesa,
nakon što sam se skrivala u Hatorinu hramu.«
Kad smo stigli do pristaniš ta, naoruž ani su nas č uvari vodili Avenijom
s inga kako bismo pod novim zidinama Luksora doč ekali Ramzesa. Na
ulicama su se stiskale tisuć e Tebanaca, toliko ispunjenih sreć om da su mi
ž ene č ak dovikivale blagoslove. Onda su poč eli klicati Ramzesovo ime i
savijati palmine grane kako bi ga zaklonili hladom dok vojska bude prolazila.
Vruć ina se dizala u svjetlucavoj izmaglici s pjeskovitih ulica i dok smo
prolazili trž nicom mogla sam osjetiti miris kumina u zraku. Kad smo doš li do
vrata Luksora, iznova sam ostala zapanjena visokim Ramzesovim kipovima.
Woserit me uzela za ruku i odvela me do hramskih stuba gdje je već č ekala
Izet, odjevena u najljepš u haljinu i krunu. Izgledala je č udesno lijepo i nosila je
tež inu buduć eg djeteta u nabujalim grudima i zaokruž enim bokovima. Što
ako joj Ramzes opet da svoj mač? brinula sam se.
Kad se vojska pojavila na Aveniji s ingi na č elu s Ramzesom, oglasile su se
trube. Ramzes je nosio khepresh ratnu krunu, a iza nje mu je vijorila kosa
poput plamenih jezika. Bio je najviš i među vojnicima i bronč ane potamnjele
kož e. Odjeven u suknju i sa zlatnim pektoralom bož ice Sekhmet, u cijelom
Egiptu nije bilo ljepš eg muš karca od njega. Uhvatio je moj pogled i polako
poč eo vaditi mač . Osjetila sam nalet krvi u uš ima. Tada je Izet zakorač ila
naprijed i Ramzes je spustio oštricu natrag u korice.
»Ramzese!« Sjurila se niz hramske stube i umiljato mu se bacila u naruč je.
Oko hrama je odjeknulo zagluš ujuć e klicanje, a Izet je stavila njegovu ruku na
svoj mali trudnič ki trbuh tako da ga svi mogu vidjeti kako blagoslivlja njezino
dijete.
Menit me snaž no gurnula laktom. »Idite! Ne dajte joj da ukrade ovu
priliku«, protisnula je.
Paž ljivo sam se spustila stubama i Ramzes je pustio Izet. Klicanje gomile
je odmah prestalo. »Nefertari«, dahnuo je. Cvrsto me privio k sebi i udisao
miris mog parfema, moje kose, toplog sunca na mojoj kož i. »Nefertari, vidi
te!« uzviknuo je. Bila sam štap vrbe pričvršćen za golemu kuglu.
»Pet mjeseci«, rekla sam mu. Nisam dodala da mi je zadnja dva mjeseca
svaku večer bilo mučno.
»Kako si mi nedostajala u Nubiji«, priznao je. Onda je posegnuo za mač em
i Izet nam se istog časa približila.
»Cijeli dvor te č ekao«, rekla je brzo. »Več eras se planira velič anstvena
gozba u velikoj dvorani.«
Ramzes se nasmijao. »Veselim se tome.«
»Veseliš li se i dolasku u moju odaju?«
Pogledao je u mene i kad je shvatila gdje Ramzes misli provesti noć , glas
joj je postao nasrtljiv. »Ali imam neš to za tebe. Poklon za proslavu tvoje
pobjede.«
Ramzes je konačno pustio mač i znala sam da ga neće dati nijednoj od nas.
Osjeć ala sam kako mi ljutnja zamrač uje obraze kad joj je Ramzes obeć ao:
»Doći ću te vidjeti prije gozbe.«
Tada se hramskim stubama spustio visoki svećenik Amona. Želudac mi se
okrenuo. Stojeć i na najniž oj stubi hrama, nasmiješ io se Izet i objavio: »Svaku
smo več er provodili pod Amonovim stopalima moleć i se za faraonov siguran
i pobjedonosan povratak.«
Duboko sam udahnula na njegovu laž . Svake je več eri bio u dvorani za
prijeme, pio, jeo i kovao zavjere s Henuttawy.
»Sad je mesore«, nastavio je Rahotep podigavš i ruke poput dviju š upljih
trski. »I u ovom posljednjem mjesecu sezone ž etve, Amon je faraonu podario
njegovu vlastitu žetvu. Pobjedu protiv pobunjene Nubije!«
Dvorjani su klicali, a svećenice su tresle dugačkim brončanim sistrumima.
Zatim je vojska zaplovila prema palač i u gomili plavih i zlatnih zastavica. Dok
se Ramzes vozio na brodu sa svojim vojnicima, ja sam sjedila uz Menit na
palubi Amonova blagoslova i bila sam previše ljuta da bih uopće govorila.
»Htio vam je predati mač «, zaklinjala se Menit. »Vidjela sam kad je
posegnuo prema njemu.«
»A Izet se, kao i uvijek, naš la ondje da ga zaustavi! A sad ide u njezinu
sobu prije gozbe tako da mu može dati poklon.«
Menit se naslonila na stolac s jastucima puš eć i se od ljutnje. »I reć i ć e mu
da se svake noć i molila za njegovu sigurnost, a zapravo ste vi palili tamjan
pod Amonovim nogama. Reći ću faraonu što se doista događalo!«
Nagnula sam se naprijed. »Ne! Mislit ć e da sam te poslala iz ljubomore.
Neće ti vjerovati.«
»Onda mu to netko drugi može potvrditi.«
»Tko? Tko je dovoljno hrabar da mu kaže istinu?«
Slavlje u velikoj dvorani trajalo je cijelu noć , ali kad je posluž ena hrana, a
glazbenici počeli svirati pobjedničku pjesmu, Ramzes me našao na balkonu.
»Nefertari.« Postao je tamniji od dugog hodanja na suncu. Bjelina njegove
haljine isticala se na bronč anoj boji kož e, a plavetnilo njegovih oč iju izgledalo
je poput tirkiza. »Cekao sam da te nađem samu.« Privio me u zagrljaj i kad
sam vidjela novu zlatnu narukvicu na njegovoj ruci, htjela sam se ljutiti na
njega. Kakva to budala ne vidi igru koju Izet igra? Ali poljupci su mu bili
strastveni i osjetila sam potrebu pod njegovom suknjom. Stavio je ruku na
moj trbuh. »Mislio sam na tebe svaki dan«, proš aptao je. »Tisuć u sam ti puta
pož elio poslati poruku, ali bojao sam se da ć e je presresti«, priznao je. »Zelim
znati sve. Sve mi reci.«
Ostavili smo gozbu i glazbenike i otiš li u moju sobu, ali proš lo je dosta
vremena prije nego š to smo progovorili. Sruš ili smo se na krevet i Ramzes
me primio u ruke skidajuć i mi haljinu s ramena. Bili smo njež ni da ne bismo
ozlijedili dijete, ali te su noć i naš i zagrljaji postajali sve strasniji dok
naposljetku Ramzes nije obeć ao: »Nikad viš e ne ž elim izać i iz ovog kreveta,
Nefer. Nikad više ne želim ići u pohod bez tebe.«
Dok je u dvoriš tu svirala glazba, dijelili smo svoje tajne. Svake sam noć i
pod Amonovim nogama palila tamjan i molila se za njegovu sigurnost, a sad
sam se pitala kako sam se mogla bojati da se neć e vratiti. Bio je visok i
snažan, s rukama sposobnima za sve.
»Strašno sam se brinula dok te nije bilo«, priznala sam.
Ramzes se nasmijao, a kad je vidio da mi usne drš ću, oklijevao je. »Oh,
Nefer.« Privukao me na prsa. »Ti i ja smo bronca i zlato«, obeć ao je. »Trajat
ćemo vječno.«
»Imenom«, rekla sam. »Ali ne i tijelima. Ne kao sad.«
»Uvijek ć emo biti kao sad«, zakleo se Ramzes. Pitala sam se je li ga
pobjeda uč inila još nepromiš ljenijim. Kako mož e biti tako siguran? »Zivjet
ć emo zajedno u zagrobnom ž ivotu«, dodao je, »i jest ć emo s bogovima. Culi
su moje molitve. Amon je bio sa mnom u Nubiji«, otkrio je. »Trebala si vidjeti
kako je bilo lako opkoliti palač u i pronać i ljude koji su kovali zavjeru. Zaklali
smo ih kao stoku.«
Kad sam zadrhtala, Ramzes je neumoljivo nastavio: »Bili su nelojalni
Egiptu. Izdali su nas, nakon š to smo im sve izgradili! Uredan grad, citadelu
viš u od svih u Nubiji, zaš titu od Asiraca.« U Ramzesovim je oč ima bilo
uvjerenje kakvo nisam nikad prije vidjela i pitala sam se š to bi uč inio kad bi
znao kako se Izet zapravo ponaš ala dok ga nije bilo. »Ali Amon nas je gledao«,
rekao je ozbiljno. »Kako bi inač e sve proš lo tako dobro? Iduć i ć eš put ić i sa
mnom, Nefer. Kad nam se rodi sin…«
»Što ako je kći?«
»Bit ć e sin«, rekao je uvjereno. »Amon je č uo moje molitve i dat ć e nam
nasljednika.«
Srce mi je poč elo brž e kucati i ponovno me preplavio strah od poroda. Sto
ako mu ne rodim sina ili, još gore, ne doživim odrastanje svojeg sina?
»Ali prič aj mi o Tebi«, rekao je njež no. »Prič aj mi š to se događalo dok me
nije bilo. Paser mi je rekao da te posjetio Habiru.«
»Da, Ahmozis od Kaldeje«, rekla sam i Ramzes mi je u glasu prepoznao
oklijevanje kad sam dodala: »Doš ao je u dvoranu za prijeme s molbom za
mene.«
Ramzes se namrštio. »Baš za tebe? I što je htio?«
»Da otpustim Habirue iz tvoje vojske.«
Uspravio se u krevetu. »Sve Habirue?« uzviknuo je. »I što si mu rekla?«
»Da njegova molba mora ići tebi, naravno!«
»Habiru ne mogu biti otpuš teni! Svake se godine govori o najezdi Hetita
sa sjevera i to je samo pitanje vremena. Zaš to je mislio da bi mu ti to
odobrila?«
»Zato š to je moj djed doveo njegov narod u Egipat. A pod vlaš ću
Heretičkog kralja«, objasnila sam, »Habiru su radili kao robovi.«
»Cijela vojska je radila kao roblje.«
»Ali Heretički je kralj Habiruima obećao da će ih osloboditi. Lagao je.«
»Znač i, Ahmozis od Kaldeje doš ao je s nadom da ć eš poš tovati obeć anje
svojih akhu?«
Pogledala sam preko svoje sobe do izgorjele ploč ice koju sam stavila
pokraj slikarije iz Meririne grobnice. Premda su rubovi ploč ice pocrnjeli,
središ te je još uvijek bilo jarkoplavo. Pomislila sam na pož ar koji mi je uniš tio
obitelj i divila se kako mi je sudbina vratila č ovjeka koji je sve to zakuhao.
Zaš to sam prič ala Ramzesu njegovu prič u? Zaš to sam marila š to je Ahmozis
htio kad mi je, traž eć i da vidi baš mene, ugrozio ugled? Ali pogledala sam
preko kreveta u Ramzesove oči i ponovila: »Da, tome se nadao.«
Ramzes se nasmijao. »I što on misli, kamo bi svi ti ljudi otišli?«
»Na sjever. I u zemlji Kanaan stvorili bi dom.«
»Kanaan je egipatska zemlja!« Ramzesova se znatiž elja pretvorila u bijes.
»Tko je taj čovjek?«
Rukama sam prebirala po posteljini. »Isti č ovjek koji je Heretič kog kralja
podučio da postoji samo jedan bog. Vođa Habirua.«
Ramzes se šokirano naslonio na jastuke. »Njegov učitelj?«
»I nije doš ao samo zato š to je mislio da ć u poš tovati obeć anja svojih
akhu«, polako sam priznala. »Doš ao je s idejom da i ja mogu imati koristi od
toga. Ako otpustim Habirue iz vojske, mogu reć i narodu da izbacujem
heretike iz Tebe i tako steći njihovu naklonost.«
»Pametan je.«
»Nikad ne bih pristala. Nikad na štetu Egipta.«
Ramzes mi je uzeo ruku i povukao me k sebi. »Dosta o tom Habiruu iz
Kaldeje«, rekao je. »Neka se Paser nosi s njim.«
»Znači, ne možemo ništa učiniti?«
»Za Habirue?« Ramzes je bio iskreno iznenađen. »Ne dok č ine š estinu
očeve vojske. Zašto? Misliš da bismo trebali riskirati…«
»Ne«, rekla sam brzo. »Kad opet dođe, ti ćeš mu morati reći ne.«
SEDAMNAESTO POGLAVLJE
Koga čekaš
TEBA, 1280. pr. Kr.
Kad je stigla nova godina, stigao je i Setijev dvor iz Avarisa i premda se

obiljež avala dostojanstvena Svetkovina mrtvih, Izet je isplanirala veselu
proslavu dobrodoš lice faraonu. Cijela je Teba doš la vidjeti kraljevsku lotilu
brodova kako uplovljava u Malkatino jezero. Jarboli su bili ukraš eni plavim i
zlatnim zastavicama, a kad su se Seti i Tuya iskrcali na mol, oglasile su se
trube. Dvoriš te pred palač om bilo je ispunjeno dvorjanima koji su ispijali
pića, a vrata su bila ukrašena komadima zlatne tkanine i plavog platna.
»Princeza vjerojatno misli da organizira vjenč anje, a ne Svetkovinu
mrtvih«, ispalila je Menit s naš eg mjesta u pristaniš tu. »Sto ako dođe do
novog rata?« nije odustajala Menit. »Odakle ć e se namaknuti deben za vojsku
ako se sve potroš i na akrobate i glazbenike?« Okrenula se prema meni. »Sto
faraon kaže na sve ovo?«
Pogledala sam prema Ramzesu koji je na dnu pristaniš ta pozdravljao oca.
Obojica su nosili plavo-zlatnu nemes krunu, ali po svemu drugom bili su
sasvim različ iti. Jedan je bio mlad i preplanuo od boravka na jugu, a drugi
star, mrš av i blijed. Ali č ini se da nijednom nije smetalo š to je tuž na
Svetkovina mrtvih pretvorena u festival. »Ramzes joj popuš ta«, rekla sam.
»Želi da bude sretna.«
»Mala Nefertari!« viknuo je faraon Seti. Polako je hodao molom i dvorjani
su se razdvojili otvarajuć i mu prolaz. Kraljica je namjerno ostala s Izet, a kad
me Ađo ugledao, usne su mu se izokrenule u prijeteć e rež anje. »Oh, tiho
budi«, rekao mu je faraon Seti i kad je doš ao do mene, ponosno me zagrlio.
»Cak i s djetetom još uvijek si lagana poput trske! Reci mi, kad stiž e mali
princ?«
»Za manje od tri mjeseca.«
Pogledao je iza sebe prema Izet i Henuttawy koje su nas promatrale. »A
drugi?« šapnuo je.
»Ubrzo nakon toga.«
»Znači, ovaj mora biti sin.«
»Da. Svaku sam se večer molila Besu i dadilja je pripremila poseban dar za
moje akhu.«
»A narod?«
»Trudim se.«
»Uvijek postoji opasnost na sjeveru. Ako Ramzes ikad povede vojsku na
okrš aj s carem Muvatalijem, ne mož e iza sebe ostaviti budalastu kraljicu da
sjedi na njegovu prijestolju. Treba mu partner u dvorani za prijeme kojem
može vjerovati.«
»Onda ć e Paser morati paziti na dvoranu. Ako Ramzes ode u rat, ž elim ić i
s njim. Želim mu biti partner gdje god da jest, čak i u bitki.«
Faraon Seti zurio je u mene, a onda mu se na rubovima usana poč eo
oblikovati osmijeh. »Kad več eras posjetiš svoje akhu«, rekao je tiho, »zahvali
im što su te poslali mome sinu.«
Te sam več eri uš la u Horemhebov posmrtni hram u Đametu i kleknula
pred majč inom slikom. Zapalila sam stož ac kyphija koji je Menit skupo
nabavila na trž nici i dok je dim oblikovao veo pred majč inim licem, gledala
sam ožiljak koji joj je Henuttawy urezala na obrazu.
»Mawat«, rekla sam teš ko i već sam osjetila kako me oč i peku. »Ne znaš
kako sam ovaj protekli mjesec bila bolesna. Menit mi daje metvicu, ali nikad
ne pomaž e. Ona kaž e da je to znak da nosim sina, ali š to ako nije? Sto ako se
nikad ne prestanem osjeć ati bolesno?« Ruka mi je poč ivala na njezinu obrazu
i pitala sam se kakva joj je bila prava kož a. Je li bila meka kakvom sam je
zamiš ljala? »Da si ti ovdje, ti bi znala š to treba uč initi«, š apnula sam. Njezina
je slika treperila pod svjetlom svjetiljke. Cula sam blago tapkanje sandala i
ukočila se.
»Nedostaje ti«, rekla je Woserit nježno.
Kimnula sam i Woserit je stala pokraj mene.
»Kad se bogovi vrate, ona ć e uskrsnuti i hodat ć ete Egiptom drž eć i se za
ruke.«
Pogledala sam u Woserit i podsjetila se na istinu koju mi je uskrać ivala.
Ako ja ne postanem glavna supruga, moja se majka nikad neć e vratiti u
Egipat. Ako postanem glavna supruga, moja ć e nasljedna linija biti uklesana
na svakom hramu od Mem isa do Tebe i bogovi ć e se do vječ nosti sjeć ati
mojih akhu. Ali bez te titule, moji ć e preci ostati izbrisani iz povijesti. Nisam
morala postati kraljica samo radi sebe. Nego i zbog svoje majke. I njezine
majke. A sad i zbog djeteta. Pogledala sam svoj trbuh. »Ali š to ako ne nosim
sina?«
»Svaku sam večer prinosila žrtvu Hator u tvoje ime.«
A što ako i Izet rodi princa? Bez krune, moje bi dijete postalo drugi princ i
poslali bi ga u Mem is da postane sveć enik kao š to su Ekhnatona poslali kad
je bio dijete. Ustala sam i gledajuć i majč ino oš teć eno lice, osjetila sam
duboku unutarnju srdž bu. »Egipat zna da nikad nije š tovala Atona. Ekhnaton
je bio Heretič ki kralj. Ekhnaton je ž elio izbrisati egipatske bogove, a ne moja
majka. Zašto nisu uništili samo njega?«
»Zato š to je ljude lako uvjeriti.« Woserit je uzdahnula. »A Horemheb ih je
uvjerio da je cijela tvoja obitelj bila korumpirana.«
»Ali oženio je moju majku!«
»Zato š to je on znao da nikad nije š tovala Atona. Bez obzira na njezinu
kraljevsku krv, nikad je ne bi ož enio da je mislio drukč ije. I premda ona
mož da nije htjela taj brak, spasio ju je od sudbine tvoje tete. Sudbine da bude
potpuno izbrisana iz Egipta, a njezino ime okrhnuto sa svih spomenika u
Tebi kao da je nikad nije ni bilo. Zato joj sad možeš doći ovdje.«
»Na jednom crtež u?« pitala sam. »Jednom?« Gledala sam kako stož ac
tamjana izgara u pepeo. »Nedostaje mi.« Oč i su mi se zamaglile od suza i
žeravica je postala samo crvena mrlja.
»Znam«, rekla je blago. »Svi čekamo nečiji povratak.«
Cula sam tež inu u Woseritinu glasu i digla sam pogled. Pod svjetloš ću
lampe oč i su joj bile skoro prozirne, a duga plava halja izgledala je gotovo
crna. »Koga ti čekaš?«
»I ja sam imala majku. I oca koji je bio dobar prema meni. Imala sam sreć e
da su me oboje gledali kako odrastam. Oboje su znali da ć u postati visoka
svećenica Hator.«
Treptanjem sam istjerala suze i osjetila kako mi odluč nost raste. »Uč init
ć u svoju majku ponosnom. Ić i ć u s Ramzesom u svaku bitku. Nitko neć e nikad
reć i da sam poput Heretič ke kraljice, da me zanima samo palač a i zlato. I
postat ć u glavna supruga, Woserit. Bez obzira nosim li kć er ili sina, postat ć u
glavna supruga.«
Mjesec dana nakon Svetkovine mrtvih, faraon Seti i kraljica Tuya vratili su se
u Avaris. Premda je u velikoj dvorani održ an raskoš an oproš taj, bila sam
previš e bolesna da bih mu prisustvovala. Trbuh mi je bio prevelik za tijelo pa
mi se čak i šetnja od kreveta do garderobe činila preopasnom.
Jedanaestog dana koiaka u znoju sam se probudila iz sna. Premda je bilo
rano jutro, kosa mi je bila mokra i prilijepljena za vrat. Cim mi je Ramzes
ugledao lice, iskočio je iz kreveta i otišao po Menit.
Menit je pož urila u sobu i strgnula pokrivač e. Ispod mene je krevet bio
mokar. »Događa se, gospo! Rodit ćete!«
Pogledala sam u Ramzesa. Menit je pož urila u hodnik i njezine su glasne
naredbe probudile č itavu palač u. Poslani su glasnici prema sjeveru da jave
faraonu Setiju u Avarisu da mu je unuč e na putu, a š est je slugu pohitalo
prenijeti me u paviljon za rađanje.
»Trebaš li nešto?« ispitivao me Ramzes. »Kako se osjećaš?«
»Dobro«, rekla sam mu s nosiljke, ali lagala sam. Strah je u ustima imao
okus bakra. Do sutra bih mogla umrijeti pri porodu, kao moja majka. Mogla
bih nikad ne dož ivjeti djetetov plač ili izraz na Ramzesovu licu kad podigne
naš e prvo dijete. A bojala sam se i š to bi se moglo dogoditi ako prež ivim, a ne
rodim sina.
Zurili smo kroz hodnike i Menit je otvorila vrata paviljona za porode.
Ugledala sam pod prekriven plavim ploč icama prije nego š to me dvanaest
ruku spustilo na krevet. Patuljasti bog Bes kreveljio mi se sa zida, a s drvenog
su stupa visjeli srebrni amuleti koji pomaž u donijeti lak porod. S prozorske je
police blagonaklono zurio Hatorin kip, a kad su primalje donijele stolac za
rađanje, preplavio me už as. Zurila sam u visoki kož ni naslon, zatim u rupu u
sredini sjedala kroz koju ć e dijete pasti u bolnič arkine ruke. Izrezbareni
drveni bokovi stolca bile su oslikane prizorima svih zaš titnič kih bož ica, ali
nikad mi nije palo na pamet pitati hoć u li koristiti isti stolac koji nije zaš titio
moju majku. Pogledala sam po sobi i shvatila da je Ramzes otišao.
»Gdje je Ramzes?« pitala sam uplašeno. »Kamo je otišao?«
»Sš š.« Menit mi je makla kosu s lica. »Ceka vani — ne smije ulaziti u
paviljon dok ne rodite. Ove će žene paziti na vas, gospo.«
Pogledala sam primalje. Grudi su im bile kanirane, a ruke oprane u
svetom ulju. Ali koliko su one zapravo znale o porodima? Moja je majka bila
na desecima poroda no ipak je umrla rađajući mene.
»Smirite se«, rekla je Menit tješ eć i me. »Dijete ć e lakš e izać i budete li
mirni.«
Bolovi su trajali cijeli dan i poslijepodne su naoruž ani č uvari pustili
Woserit u paviljon. Odmah je naredila da se zavjese od trske spuste i da se
dovede viš e nosač a lepeza. »Ovo je egipatska princeza!« zagrmjela je. »Neka
joj netko donese mokru krpu za čelo i nađite joj shedeh.«
Pomoć nica primalja izletjela je van i kad su se vrata otvorila, vidjela sam
Ramzesovo lice u hodniku. Izgledao je straš no zabrinuto. Osjetila sam grč u
trbuhu i kriknula. Vidjela sam da je potrčao prema vratima, a onda ga je Menit
zaustavila.
»Vaša Visosti, ovo je paviljon za rađanje!« uzviknula je.
Ramzes se progurao pokraj nje i primalje su uzdahnule na takvo krš enje
tradicije. Ali Woserit je znač ajno kimnula i Ramzes je dovukao stolicu kako bi
sjeo uz mene. Uzeo me za ruku i nije ustuknuo kad mi je vidio lice.
»Nefer, danas ćeš biti odlična. Bogovi paze na nas.«
Osjetila sam pritisak u leđima i dah mi je bio isprekidan. »Boli«, rekla sam
mu.
Stisnuo mi je ruku. »Što su ti dali?«
»Kheperwer, vodu od rogača i med.«
»Da se ubrza porođaj«, objasnila je Woserit.
»Ali nešto za bol?«
Jedva sam se nasmiješ ila. »Stavili su mi š afran i pivo na trbuh.« Smjesa je
blistala pod niskim svjetlom u prostoriji. Na sebi sam imala samo
jednostavnu suknju, nisam nosila š minku pa č ak ni ogrlicu, ali Ramzes nije
odvratio pogled nego mi je još čvršće stisnuo ruku.
»Ako je bol prejaka, samo me pogledaj«, natjerao me da obeć am. »Stisni
mi ruku.«
Oš tra mi je bol probola tijelo i savinula sam leđa. Primalje su pož urile do
kreveta i jedna je povikala: »Dolazi!« Smjestile su me u stolac za rađanje i
strah je postao toliko jak da sam ga jedva mogla obuzdati. Dijete ć e pasti kroz
rupu u Menitine ruke. Ako bude sin, sveć enice ć e za mene uč initi isto š to i za
Izet. Diljem Tebe zvonit ć e tri puta kako bi javile narodu da sam rodila
Ramzesu nasljednika. Ako bude djevojčica, zazvonit će samo dva puta.
Da bi se olakš ao porod, ispod stolca je stavljena posuda s vruć om vodom i
dok je Menit č uč ala, Woserit i Ramzes stajali su pokraj mene. Drž ala sam
Ramzesovu ruku i u tom sam trenutku najviš e voljela njegovu prenagljenost.
Nije bilo važ no š to faraon nikad prije nije svjedoč io kraljevskom porodu. Ako
mi se neš to dogodi, htio je da posljednje lice koje vidim bude njegovo i znao
je da bih ja htjela isto to. Gledali smo jedno drugome u oč i dok su primalje
ponavljale: »Tiskajte, gospo! Tiskajte!«
Napinjala sam se uz stolac osjeć ajuć i kako mi tvrdo drvo pritiš će leđa.
Onda mi je tijelo zadrhtalo i jedna je žena povikala: »Dolazi!« Menit je otvorila
ruke i osjetila sam kako mi se tijelo oslobađa tereta. U naletu krvi pojavilo se
dijete. Menit ga je podigla u zrak kako bi mu pregledala ruke i noge i č ula sam
kad je Ramzes uzviknuo: »Sin! Egipatski princ!«
Ali previš e me je boljelo da bih slavila svoj trijumf. Zgrabila sam ruč ke
stolca i osjetila straš an pritisak među nogama. Tada je Woserit pokazala
ispod mene i prodorno povikala. Uzela je mog sina iz Menitinih ruku i dadilja
je ispruž ila ruke kad se pojavila još jedna glava, a zatim tijelo. Culo se kako su
svi u prostoriji za rađanje duboko udahnuli, a onda oš tri, prodorni plač
drugog živog djeteta.
»Sinovi blizanci!« povikala je Menit i cijela se prostorija obradovala.
Sigurna sam da su dvorjani koji su se naguravali s vanjske strane vrata mogli
č uti povike primalja koje su zahvaljivale Hator i Besu na dva princa. »Sinovi!«
ponavljale su. »Dva sina!«
Poruka je prenesena kroz prozore paviljona i č ula sam ž enu kako vič e:
»Bogovi vole princezu Nefertari.«
Pogledala sam svoje sinove u rukama dadilja. Cak i s glavama
prekrivenima krvlju, ipak su bili nevjerojatno lijepi. Koljena su mi bila slaba i
među bedrima mi je pulsirala bol, ali bila sam ž iva. Prež ivjela sam porod ne
jednog nego dvojice sinova i sad sam bila majka. Zeljela sam drž ati svoje
prinč eve u rukama i gladiti ih po glavama, vidjeti koje su im boje oč i i otkriti
meke obrise njihovih tijela. Zeljela sam ih pritisnuti na grudi i nikad ih ne
pustiti ondje gdje bi ih moglo snać i neko zlo. Ova su djeca nosila krv svih
mojih akhu i Ramzesovih akhu.
Pomogli su mi da kroz straž nja vrata dođem do kupališ ta. Dok me Menit
kupala i mirisala jasminom, pjevuš ila je radosnu himnu Hator. Zatim me
odvela do duge kamene klupe gdje mi je omotala trbuh platnom. Cvrsto sam
stisnula oč i trpeć i bol i Menit mi je njež no rekla: »Iduć ih nekoliko dana je
najvaž nije, gospo. Morat ć ete biti potpuno suhi i odmorni.« Mnoge bi ž ene
prež ivjele porod no nekoliko dana kasnije podlegle bi bolesti. I moji su sinovi
morali biti č vrsto omotani tako da im se ni sitne ruč ice ne mogu micati za
slučaj da ne bi nehotice zamahnuli i pozvali Anubisovu sjenu.
Sjedila sam dok mi je Menit č eš ljala kosu, a sluš kinja je donijela č aj. Nakon
toga sam se vratila u paviljon za rađanje. Cula sam kako sveć enice u dvoriš tu
zvone po š est puta i zamiš ljala sam zbunjene ljude. Tri su udarca bila za sina,
dva za kćer. Kad shvate što znači šest udaraca…
Ramzes je sjeo na kož nu sjedalicu pokraj mene i opet me drž ao za ruku.
»Kako se osjećaš?«
Nasmiješ ila sam se i prvi put sam majč inskim oč ima pogledala crtež e
djece naslikane po š irokim zidovima paviljona. Prostorija je bila velika i s
visokim prozorima okrenutima prema izlazeć em suncu te mekim lanenim
zavjesama koje bi sa svakim daš kom vjetra lagano zaleprš ale. Paviljon je
izgrađen da bi se nova majka osjeć ala ugodno jer je u svakom prizoru ž ena
sjedila smijuć i se dok su se njezina djeca igrala, radila neš to ili spavala. Uzela
sam Ramzesovu ruku i nježno je stisnula. »Dobro sam.«
Oč i su mu se napunile suzama i premjestio se sa sjedalice na moj krevet.
»Bojao sam se za tebe, Nefer. Kad sam vidio svu onu krv, uplaš io sam se š to
sam ti učinio.«
»Ramzese«, rekla sam njež no, »dao si mi sina. Dva sina.« Gledala sam
svoju djecu kako siš u na dojiljinim grudima. Oprani su u lavandinoj vodi i
male su im glave namazane uljem. Sigurna sam da bi im bez tog ulja kosa bila
crvenozlatna poput oč eve i preplavila me neodoljiva potreba da ih uzmem i
gledam ih u oči.
»I baš kako je Ahmozis predvidio«, prošaptao je Ramzes.
Zapanjeno sam ga pogledala. »Kako to misliš?«
»Doš ao je jutros u dvoranu za prijeme. Kad mu je Paser rekao da ć e
Habiru ostati u vojsci, poželio ti je sve dobro pri porodu naših dvaju sinova.«
Uspravila sam se u krevetu. »Rekao je dvaju sinova?«
»Rekao je blizanaca.«
»Ali kako je mogao znati?«
»Možda je pogodio. Ili je možda pomislio…«
»Na Nefertiti?« Zbog svoje silne radosti nisam se uopć e sjetila toga, ali
sad mi je postalo jasno da bi ljudi mogli vidjeti moje sinove kao vezu s
Heretič kom kraljicom koja je također rodila blizance. Je li svaki blagoslov
morao biti dož ivljen kao prokletstvo? Uhvatila sam se za trbuh i bol među
nogama iznenada se zaoštrila.
»Što je?« zabrinuo se Ramzes. »Trebaš li nešto?«
Zadrhtala sam i Menit se odmah stvorila pokraj mene.
»Donijet ć u gospi đumbira i č aj. To ć e joj ublaž iti bol u trbuhu, Vaš a
Visosti.«
Naslonila sam se na jastuke, a Ramzesove su oči bile tamne i zabrinute.
»Bit ću dobro«, obećala sam. »Ali ne mogu podnijeti misliti…«
»Onda nemoj. Ti si majka prvih egipatskih prinč eva, Nefer.« Njež no mi je
poljubio ruku. »Onda, kako ćemo ih nazvati?«
Pogledala sam naš u djecu omotanu najboljim lanenim platnom i njihova
su se sić uš na prsa podizala gore-dolje malim, zadovoljnim udasima.
»Najprije ih želim držati.«
Menit je prekinula njihovo hranjenje kako bi mi ih donijela, a Woserit i
Ramzes stajali su sa strane dok sam primala sinove u naruč je. Tijela su im se
privila uz moje i njuš kala sam njihove meke obraze i pahuljaste glave. Bilo je
istina. Obojica su imali tanke pramenove kestenjaste kose i oč i boje tirkiza.
Za č etrnaest ć e ih dana odvesti u Amonov hram i predstaviti ih bogovima. Ali
prije toga ću morati objaviti njihova imena.
Prouč avala sam im mala lica; obojica su imala njež ne crte i tako sić uš ne
š ake da bi jedva stale oko riječ ne trske. Obojica su bili maleni Amonovi
darovi, neporecivi znak od bogova. »Prvi ć e biti Amunher«, objavila sam, a
sedam primalja koje su č istile prostoriju zadovoljno su promrmljale jer je
Amunher znač ilo Amon je s njim. »A drugi…« Pogledala sam Amunherova
brata. Pogled mu je bio znatiž eljan i vedar poput Raova. »A naš drugi sin bit
će Prehir.«
»Ra pazi na njega«, ponovio je Ramzes, a žene u prostoriji su uzdahnule.
»Woserit, reci sveć enicama da pripreme posebnu ž rtvu. A onda reci
ljudima da je Nefertari zdrava i snaž na kao uvijek. Več eras ć e biti gozba u
velikoj dvorani.«
Menit je moje sinove vratila dvjema mladim dojiljama koje su sjedile u
jedinoj privatnoj sobi u paviljonu. Premda je paviljon bio š irok, vrata
prostorije ostavljena su otvorena tako da mogu vidjeti sinove u rukama
mladih ž ena. Spavala sam već inu popodneva i kad je sunce palo niž e na
obzoru, Woserit se pristojno naklonila i otiš la. Dok je izlazila, č ula sam
uzbuđeni ž amor u hodniku i dvorjani su virili unutra kako bi vidjeli prinč eve.
Tada je u paviljon uš la Henuttawy. Nosila je seshed-vijenac na č elu i iz tamne
joj je kose sjala kobrina zlatna glava kao da se sprema napasti. Iza nje je iš la
Izet, oč iju raš irenih od straha. Nije bila u paviljonu za rađanje otkad je njezin
sin umro i znala sam da je Henuttawy inzistirala da dođe.
»Svi smo č uli odlič ne novosti«, objavila je sveč ano Henuttawy. »Ne jedno
dijete nego blizanci, baš kao Nefertiti.« Pogledala me, a oč i su joj bile hladne i
tvrde poput granita. »Cestitam, Nefertari. Premda je teš ko zamisliti da je
djevojka tvoje veličine uspjela proizvesti dvoje djece odjednom.« Osjetila sam
kako mi se bol među nogama poveć ava, a ona je pod trepavicama pogledala
Ramzesa. »Jesi li siguran da su njezina?« zadirkivala ga je.
»Naravno«, odgovorio je Ramzes oštro.
Henuttawy je smijehom preš la preko primjedbe kao da nije time niš ta
mislila. »Onda, kako ih je naša mala princeza nazvala?« pitala je.
»Amunher i Prehir«, odgovorila sam. Primijetila sam da Ramzes sa
znatiželjnim izrazom lica promatra svoju tetu.
»Izet razmiš lja da svog sina nazove Ramezu. Ramezu Veliki, poput
njegova oca.«
»A ako bude djevojčica?« pitala sam iz kreveta.
Izet je polož ila ruku na svoj veliki trbuh. »Zaš to bi bila djevojč ica?«
prošaptala je. »Ramzes je svojim ženama podario samo sinove.«
»To je toč no«, rekla je Henuttawy veselo, a onda uhvatila Ramzesovu
ruku. I prije nego š to sam se mogla usprotiviti, odvela ga je od mene prema
prostoriji za primalje. Menit je brzo uzela hrpu tkanina i poč ela ih slagati
blizu Henuttawy.
Ali Izet je ostala pokraj mog kreveta i s č ež njom je pogledala moje
novorođene sinove na drugom dijelu prostorije. Ugnijezdili su se na njedrima
dojilja. Njež no sam joj rekla: »Henuttawy te nije trebala dovesti ovdje. Nije joj
stalo do tebe.«
»Kome je stalo do mene?« protisnula je Izet. Rukom je obgrlila trbuh i
znala sam da ga time š titi od đavoljeg oka. »Misliš li da je Ramzesu stalo?«
pitala je.
Bila sam zapanjena. »Naravno da jest.«
Gorko se nasmijala. »Onako kako mu je stalo do tebe?«
»Ništa ne duguješ Henuttawy. Nikakvu isplatu…«
»A š to ti znaš o isplati? Princeza po rođenju koja nikad nije morala platiti
ni za što u životu.«
Ramzes je izašao iz prostorije hodajući ispred Henuttawy, a lice mu je bilo
napeto poput prejako nategnute kože na bubnju.
»Hoć emo li pripremiti gozbu za več eras?« pitala je Izet gorljivo. Ponudila
je Ramzesu svoju ruku, ali on je pogledao mene i pitao: »Nefertari, š to ti
želiš?«
Osmijeh na Izetinu licu se smrznuo.
»Htjela bih da pozovemo Penrea i kaž emo mu š to da naslika na Zidu
objave«, rekla sam. »Zelim da Amon zna kako su rođena dva egipatska
princa.«
»A gozba?« ponovila je Izet. »Hoćemo li planirati gozbu?«
Ali Ramzes je krenuo natrag prema prostoriji s dojiljama. »Zaš to ne bi
planirala gozbu s Henuttawy?« rekao je.
Izet je treptajima potjerala suze, ali nije ga odbila. »Naravno.« Primila je
Henuttawynu ruku, a na izlasku iz paviljona za rađanje srele su Woserit koja
se upravo vraćala.
»Kakav sretan dan«, rekla je Woserit veselo. »Zar ne mislite tako?«
Ni Henuttawy ni Izet nisu odgovorile. Woserit je doš la do mog kreveta, a
ja sam pogledala Ramzesa koji je njež no pjevuš io sinovima. Skinuo je nemes
krunu i kestenjasta mu se kosa zakovrč ala oko vrata, a mali su prinč evi
izgledali poput oč evih minijaturnih kopija. »Henuttawy je razgovarala s
njim«, prošaptala sam. »Nasamo. Ali Menit je možda nešto čula.«
Woserit je ustala i otiš la ravno do Menit. Gledala sam ih kako razgovaraju
u niš i pokraj prozora. Woserit se vratila ozbiljnog izraza lica. »Netko je po
Tebi proš irio prič u da tvoji sinovi nisu zapravo tvoji nego da ih je rodila
sluškinja iz palače.«
»Netko?« prosiktala sam, gotovo se uguš ivš i od ljutnje. »Netko? Tko bi
drugi mogao biti nego Henuttawy i Rahotep? Ammit ć e im prož drijeti duš e«,
zaklela sam se. »Nikad neć e proć i u zagrobni ž ivot! Kad dođe vrijeme da im
se srca važ u u odnosu na istinu, plitice ć e potonuti na tlo i Ammit ć e ih
uniš titi!« Woserit je spustila ruku na moju. Nisam se smirila, ali sam ipak
stiš ala glas. »I š to to sad znač i?« pitala sam. »Kad se za č etrnaest dana moji
sinovi dovedu pred Amonov oltar, hoće li me proglasiti za glavnu suprugu?«
»Svi će veziri reći Ramzesu da pričeka i vidi što narod vjeruje.«
»Odnosno, neka prič eka i vidi hoć e li Izet roditi sina.« Jedva sam
suzdrž avala gnjev. Na drugoj strani š irokog paviljona Ramzes je još uvijek
nježno pjevušio prinčevima. Zatvorila sam oči. »A Paser?«
»Naravno da ć e se Paser založ iti za tebe! A i Ramzes je također vidio
porod. Kad ljudi vide dva crvenokosa princa s istim svijetlim oč ima i
jamicama na obrazima kakve ima i faraon, kome ć e vjerovati?« pitala je
Woserit. »Premda ne smijemo niš ta prepustiti sluč aju«, brzo se dopunila.
»Henuttawy je vrlo poštovana u Tebi. Ljudi ne znaju što je zapravo ona.«
»Zmija otrovnica«, rekla sam.
Ramzes nam se nasmiješ io iz ugla paviljona gdje je pazio na naš e sinove i
Woserit je brzo dodala: »Izet još uvijek ne zna da je Henuttawy otjerala
Aš aija. Vrijeme je da sazna«, rekla je odluč no. »Dovoljno si dugo č uvala tajnu
moje sestre.«
»A Rahotep?« pitala sam zamiš ljajuć i odvratni cerek visokog sveć enika
dok je pomagao širenju Henuttawyne laži među narodom.
»Najprije ubij otrovnicu. Zmije su otporne na otrov pripadnika svoje
vrste, ali ti si danas postala nešto moćnije od zmije.«
Slijedila sam njezin pogled do crtež a egipatske kraljice naslikanog iznad
vrata. Zlatna krila ž enine krune u obliku supa padala su joj niz kosu. Ako
postanem glavna supruga, nosit ć u slič an ukras za glavu jer je sup najmoć niji
simbol Egipta. Moćniji i od kobre jer može doletjeti bliže bogovima.
»Už ivaj u iduć ih nekoliko dana, Nefertari. Sutra je velika gozba povodom
rođenja«, rekla je Woserit. »Ali kad dođe pravi trenutak…«
Kad dođe pravi trenutak, pomislila sam, onda će zmija vidjeti što može sup.
OSAMNAESTO POGLAVLJE
Cijela istina
Posluš ala sam Woseritin savjet i č ekala už ivajuć i u danima koje sam
provodila sa sinovima prije nego š to ć u se morati vratiti u dvoranu za
prijeme i odvojiti se od njih. Nakon proslave rođenja, č etrnaest sam dana
lež ala u paviljonu, č itala Amunheru i Prehiru i pjevala im Amonove himne
koje bi moja majka pjevala meni da je prež ivjela. Niš ta nije bilo tako lijepo
kao gledati ih dok spavaju, prouč avati ravnomjerno dizanje i spuš tanje
njihovih malih prsa i sluš ati tihe zvukove koje su proizvodili kad bi bili gladni
ili umorni, ili su imali potrebu da ih njihova majka podigne u naruč je.
Naravno, nisam ih smjela dojiti, pa mi je Menit omotala grudi platnom i
gledala sam kako sinove hrane dojilje, vesele ž ene koje su i same nedavno
rodile.
Tijekom tih č etrnaest dana Ramzes je svakog popodneva dolazio k meni
kako bi mi donio novosti iz dvorane te datulje u medu i vino od nara na
poklon. Naveč er, kad bi bolnič arke omotale naš e sinove u deke i smjestile ih
u privatnu sobu u paviljonu, Ramzes bi upalio uljane lampe i popeo se na moj
krevet. Okruž eni poklonima iz stranih kraljevstava zajedno bismo prouč avali
zahtjeve podnesene tog dana.
Nakratko sam už ivala u savrš enu ž ivotu. Nisam bila u velikoj dvorani gdje
bih sluš ala trač eve o sebi i nisam morala gledati Rahotepov zastraš ujuć i
cerek. Ali svijet nije mogao zauvijek ostati isključ en, a vijest koja je stigla u
naš sretni paviljon i najviš e me uznemirila nije imala veze sa mnom nego sa
sigurnošću Egipta.
»Neć u to dopustiti!« bjesnio je Ramzes moje posljednje noć i u paviljonu
za rađanje. Pokazao je na hrpu molbi pristiglih iz Mem isa i nastavio: »Gusari
Serdeni napadaju naš e brodove na Nilu. Gusari Serdeni napadaju naš e
brodove u Kadešu!«
»Gusari Serdeni koji su zauzeli brod mikenskog kralja i ukrali poklone
namijenjene malom Amunheru i Prehiru«, podsjetila sam ga i Ramzesovo je
lice pocrvenjelo.
»Neć emo dopustiti da se to nastavi. Cekat ć emo do mjeseca tibija«, rekao
je odluč no. Nije htio riskirati ostaviti Izet prije nego š to rodi jer ne bi znao
hoć e li prež ivjeti ili umrijeti. »A ako ovi Serdeni napadnu još jedan egipatski
brod, ili čak brod koji putuje prema Egiptu, bolje da ne znaju što ih čeka.«
Iduć eg dana u dvorani za prijeme, dok sam zauzimala svoje mjesto, veziri
su se okupili oko podnož ja podija pozdravljajuć i me neuobič ajeno dubokim
naklonima. Ali kad mi se Rahotep š iroko nasmiješ io, osjetila sam iznenadnu
potrebu zagrliti svoje sinove. Znala sam da su sigurni dok se Menit brine za
njih, no kad je Ramzes udario kukom po podu podija i kad su veziri sjeli na
svoja mjesta, ipak sam se morala podsjetiti: u Egiptu nema bolje dadilje od
Menit.
»Uvedite podnositelje molbi«, objavio je Ramzes. Vrata su se otvorila i
jedna je igura zakorač ila na ploč ice prostorije. Odmah sam prepoznala
Ahmozisa. Nije se zaustavio kod stola za kojim su č ekali veziri nego je otiš ao
ravno prema meni. Kad su vojnici zakorač ili da ga povuku natrag, podigla
sam ruku dajući im do znanja da ga smiju pustiti.
»Princezo Nefertari.« Za razliku od naš eg prvog susreta, Ahmozis se
kratko naklonio pred mojim prijestoljem. Pitala sam se je li to zato š to je i
Ramzes bio tu. Nitko se u Egiptu ne bi usudio stati pred faraona bez naklona.
Nisam čekala da se uspravi. »Kako si znao da ću roditi sinove blizance?«
»Zato š to je kraljica Nefertiti kralju Ekhnatonu rodila blizance«,
odgovorio je, susrevši moj pogled. »Nisam spominjao sinove.«
Premda smo prič ali na kanaanskom, i dalje sam pogledavala prema
Ramzesu. Promatrao nas je s neobič nim izrazom lica. »Nikad ne smiješ
spominjati imena heretičkih vladara u Tebi«, grubo sam ga opomenula.
»Heretič kih vladara?« Ahmozis se namrš tio. »Ekhnaton da, ali
Nefertiti…« Odmahnuo je glavom.
»Zar želiš reći«, ispitivala sam, »da Nefertiti nije štovala Atona?«
»Atona je š tovala samo kad je njezin muž bio s njom. Inač e je dopuš tala
gradnju hramova bogovima koje je njezin muž odbacio.«
Sad su i Ramzes i Izet prestali sluš ati podnositelje molbi. Oboje su me
gledali. »Što to govoriš?« postala sam nervozna.
»Govorim da se kraljica Nefertiti nikad nije prestala moliti Amonu. Ona
nije bila heretik kako ju je prozvao faraon Horemheb.«
»Kako to znaš?«
»Jer sam vidio njezine oltare i vidio sam vaš u majku da ide s kraljicom u
skrivene Tawaretine hramove. Vaš a je teta č inila vrlo opasnu stvar. Da je
njezin muž to otkrio, odbacio bi je i umjesto nje za glavnu suprugu uzeo
princezu Kiyu.«
Bila sam svjesna da se cijela dvorana, iako smo prič ali kanaanski,
pretvorila u publiku. »Bio si u palač i Malkati tri puta«, rekla sam ljutito. »Sto
želiš?«
»Podsjetiti vas da je vaš a teta patila u ime svojih bogova. Nije bila
slobodna š tovati onako kako je htjela nego se morala klanjati Atonu, a vaš a
majka…«
»Moja se majka nikad nije klanjala Atonu!«
»Ali bilo je trenutaka kad se pitala bi li trebala. Kad je pritisak bio toliki da
bi uč inila š to god treba da ga izbjegne. Vaš a je obitelj patila kao š to Habiru
pate…«
»Faraon neć e osloboditi Habirue!« vikala sam. »Oni su dio njegove
vojske.«
Ahmozis mi je pretraž ivao lice da bi vidio hoć u li se mož da predomisliti i
kad je shvatio da neć u, odmahnuo je glavom i okrenuo se. Gledala sam za
njim dok je hodao prema izlazu iz dvorane. Kad je doš ao do č uvara, iznenada
sam uzviknula: »Čekaj!«
Polako se okrenuo i ja sam ustala s trona.
»Sto to radiš ?« pitao me Ramzes. Ali ja sam proš la pokraj vezirskih
stolova i kod teš kih bronč anih vrata stala pred Ahmozisa. Dvorjani su
prestali igrati senet kako bi č uli š to ć emo reć i, ali č ak i da su razumjeli
kanaanski, stiš ala sam glas tako da me samo Habiru mogao č uti. »Vrati se
idućeg tota«, rekla sam mu.
»Hoće li Habiru biti oslobođeni nakon nove godine?«
Oklijevala sam. Ramzes mi je vjerovao pa je postojala moguć nost da ga
uspijem nagovoriti, no jesam li bila spremna riskirati sigurnost Egipta jer mi
je jedan Habiru otkrio istinu o mojim precima? »Ja… Ja ne znam. Mnogo toga
se može promijeniti za sedam mjeseci.«
»Mislite, možda ćete do tada biti kraljica?«
Osjeć ala sam kako me oč i cijelog dvora bodu u leđa i š apnula sam: »Jesi li
čuo što ljudi govore o mojim sinovima?«
Ahmozis nije ustuknuo niti odvratio pogled. I nije lagao kao š to bi to
netko od dvorjana vjerojatno uč inio. »Vaš a je majka bila poznata po
iskrenosti na dvoru i isto to vjerujem za njezinu kć er«, rekao je. »Rekao sam
Habiruima da su prinčevi Amunher i Prehir kraljevski sinovi.«
Kratko sam zatvorila oč i. »Moj muž misli da trač eve mož e istjerati
prijetnjama. Kune se da ć e svi koji prič aju takve stvari biti poslani u
kamenolome, ali ti i ja znamo… Hoć eš li reć i ostatku naroda?« pitala sam i
bila sam svjesna koliko sam postala oč ajna kad traž im uslugu od heretika.
»Hoćeš li to proširiti istočnom Tebom?« ponovila sam.
Ahmozis me na trenutak gledao i umjesto da kaž e svoju cijenu, kao š to
sam mislila da će učiniti, rekao je jednostavno: »Da.«
Kasnije te več eri, prije nego š to je Ramzes doš ao u moju sobu, isprič ala sam
Menit što se dogodilo. »Rekao mi je da ona nikad nije štovala Atona.«
Menit je ustala sa ž eravnika gdje je stavljala drvo agave u vatru. U
siromaš nijim se kuć anstvima vatra lož ila kravljim izmetom i riječ nom
trskom, ali miris agave djeluje umirujuć e i kroz otvorena vrata Menitine sobe
vidjela sam da moji sinovi već spavaju. Obrve su joj se skupile dok
naposljetku nisu oblikovale tamnu crtu.
»Ti si bila ondje!« rekla sam strastveno. »Je li to istina?«
Menit je sjela na rub kreveta pokraj mene. »Vidjela sam je kako š tuje
Atona, gospo.«
»Zato što je morala?«
Menit je raširila dlanove. »Možda.«
»Ali jesi li vidjela da ide i u druge hramove? Je li potajno š tovala Tawaret
ili Amona?«
»Da, kad joj je to odgovaralo,« priznala je.
»A kad je to bilo?«
»Kad nije štovala samu sebe«, rekla je Menit brutalnom iskrenošću.
Kao da mi je sa srca pao tež ak kamen. Moja teta nikad nije bila Heretič ka
kraljica za š to ju je Horemheb onako glasno optuž io. Mož da je bila sebič na,
pohlepna i taš ta. Mož da se sve te stvari kose s Maatinim zakonima. Ali niš ta
nije bilo gore od hereze. A ona nije bila heretik.
Vrata moje odaje su se otvorila. Uš ao je Ramzes i Menit je ustala kako bi
mu se naklonila. Cim je otiš la, pridruž ila sam se Ramzesu na dugač koj kož noj
klupi blizu vatre i isprič ala mu š to mi je Ahmozis rekao. Nekoliko je trenutaka
š utio, a onda je svitke koje je donio sa sobom spustio na niski stol pokraj
ž eravnika i rekao: »Znao sam da ono š to su nas uč ili u eddubi nije istina. Kako
bi itko tko je s tobom u rodu mogao biti heretik, Nefer? Pogledaj svoju majku,
pogledaj sebe!« Glas mu je porastao od uzbuđenja. »Što kaže Menit?«
»Isto š to i Ahmozis. Vidjela je moju tetu kako š tuje u Tawaretinu
svetiš tu.« Drž ala sam dah pitajuć i se je li ovo trenutak kad ć e odluč iti
proglasiti me za glavnu suprugu. Da sam ikako mogla utjerati tu odluku u
njegovo srce, učinila bih to. bɹo˙pɐo‫ן‬uʍopuɐʞ‫ן‬ɐq.
Uzeo mi je ruke i obeć ao: »Narod mož da ne zna istinu, Nefer, ali mi je
znamo. I jednog ću dana uskrsnuti imena tvojih akhu u Egiptu.«
Bila sam razočarana. »A dotad?«
Ramzesove je obraze zagolicalo rumenilo. Mislim da je znao č emu sam se
nadala. »Dotad ćemo pokušati promijeniti što je u srcima ljudi.«
DEVETNAESTO POGLAVLJE
Lavlja božica Sekhmet
Urazdoblju nakon Ahmozisova posjeta mnogo sam razmiš ljala o svojoj

obitelji i č eznula za nemoguć im stvarima. Ceznula sam da pođem s Aš om u
Amarnu i vidim ruš evne zidove i napuš tene ostatke grada koji je izgradila
Nefertiti. Ceznula sam da mogu sruš iti svaki Horemhebov kip kao š to je on
sruš io kipove Aya i Tutankhamona ili mu izbrisati ime iz svitaka kao š to je on
pokuš ao izbrisati njihova. Kad nisam bila obuzeta osvetom, vrijeme sam
provodila razmiš ljajuć i o svojim sinovima. Pokuš avala sam ih voljeti manje
nego š to jesam jer sam znala da polovica sve djece umre prije treć e godine
ž ivota. Ali svaki je dan s njima bio pustolovina i ni ja ni Ramzes nismo si
mogli pomoć i nego bismo ih uzeli k sebi č im bismo završ ili s poslom u
dvorani za prijeme. Smijali smo se njihovim novim izrazima lica kad bi bili
sretni, umorni, frustrirani ili tuž ni. Do tibija su već razvili osobnosti pa kad
bih noć u č ula kako plač u u Menitinoj sobi, mogla sam razlikovati njihov plač .
Cak i nakon dugog dana rada s molbama, ustala bih iz kreveta i Ramzes bi me
pratio do Menitinih vrata. »Spavaj«, rekla bih mu, ali ž elio je biti budan sa
mnom. Onda bi on primio Prehira, a ja Amunhera i ljuljuš kali smo ih na
mjeseč ini i smiješ ili se jedno drugome dok su posljednji ljetni vjetrovi puhali
blag i topao zrak s balkona.
»Mož eš li zamisliti dan kad ć e biti dovoljno stari da idu s nama u lov?«
pitao je Ramzes.
Smijala sam se. »Lov? Menit im vjerojatno neće dopustiti ni da plivaju!«
Ramzes se smijao. »Dobra je dadilja, zar ne?«
Pogledala sam Prehirovo zadovoljno lice u mom naruč ju. »Jest.« Sumnjam
da su naš i sinovi preko dana uopć e primjeć ivali da nas nema. Jeli su i spavali
pod Menitinim nadzorom i bila je savrš ena mawat, pazeć i na njih budnoš ću
lavice.
»Za mjesec ć e dana i Izet poć i u paviljon za rađanje«, rekao je Ramzes
tiho. »Povest ću vojsku na sjever nakon što rodi.«
»U borbu s gusarima?«
»Da. I razmiš ljao sam, Nefer. Sto kaž eš da pođeš sa mnom?« Srce mi je
zagrmjelo u grudima i kad nisam niš ta rekla, Ramzes je dodao: »Koji je bolji
nač in da uvjerimo narod da te Amon voli nego da te vide pokraj mene kad
porazim Serdene? Bila bi u kabini okruž ena č uvarima. Ne bi bilo nikakve
opasnosti…«
»Da.«
Ramzes je kroz tamu zurio u mene. »Da…«
»Poći ću s tobom. Na sjever… na jug… do najdaljih dijelova pustinje.«
Petnaestog dana tubija Ramzes je istodobno primio i dobru i loš u vijest. Izet
je ranije odvedena u paviljon za rađanje, a na Sjevernom su moru Serdeni
napali egipatski brod koji je u Mikenu vozio ulje iz palač e vrijedno pet tisuć a
debena. Ramzes je otpustio podnositelje molbi vič uć i da se dvorana za
prijeme mora odmah isprazniti. Nisu ga mogle smiriti č ak ni Woserit i
Henuttawy.
»Danas ne mož eš niš ta uč initi«, podsjeć ala ga je Henuttawy, ali Ramzes ju
je ignorirao.
»Čuvari!« vikao je dok su se veziri nervozno okupljali oko stuba podija.
»Pozovite Ašu i njegova oca Anhurija. Dovedite i generala Kofua!«
»Sto ć eš uč initi?« pitala je Henuttawy. »Vojska ne bi trebala krenuti još
deset dana.«
»Večeras ću pripremiti malu flotu brodova i krenut ćemo čim Izet rodi.«
»Ali š to ako bude sin?« pitala je Henuttawy. »Kako ć e Amon znati da se
rodio nasljednik ako se ne održ i proslava rođenja?« Rahotep je upitno raš irio
ruke i veziri su se međusobno pogledavali č ekajuć i da Ramzes donese
odluku.
»Ostat ć u na slavlju«, odluč io je Ramzes. »Ali samo zato da Amon upozna
ovo dijete. Neć u sjediti u Tebi dok banda lopovskih Serdena pravi budale od
nas!«
Uzela sam popis koji je Paser pripremio č itajuć i sva dobra koja je Egipat
izgubio zbog gusara. »Gaj stabala mirhe u loncima za proizvodnju krema, tri
zlatna ovratnika s Krete, kož ni oklop iz Mikene, dvokolice oblož ene zlatom i
elektrumom, pedeset bač vi maslinova ulja i dvadeset bač vi vina iz Troje. Sto
prije krenemo, to bolje«, rekla sam lukavo.
Henuttawy i Rahotep su se okrenuli. »Krenemo?« rekla je Henuttawy i oč i
su joj se toliko suzile da su izgledale kao da su naslikane najtanjim moguć im
potezom kista od trske. »A kamo ti misliš da ideš, princezo?«
»Sa mnom«, rekao je Ramzes odlučno.
»Majku svojih sinova«, rekla je Henuttawy mirno, »vodiš u rat sa
Šerdenima?«
»Ne bih to nazvao ratom.« Ramzes je pogledao u mene. »Nazvao bih to
bitkom.«
Henuttawy se nije brinula za mene; brinula se š to ć u ja, dok se Izet bude
oporavljala u paviljonu za rađanje, biti na putu u bitku uz bok Ramzesu, poput
lavlje božice Sekhmet koja je kroz rat osvećivala zla ljudska djela.
»Lijepo od tebe š to se brineš , Henuttawy«, rekla sam razmiš ljajuć i koliko
nalikuje otrovnoj zmiji koju je nosila na č elu. »Ali ne bojim se nič ega kad sam
s Ramzesom. Znam da će me on čuvati.«
Vrata dvorane su se otvorila i stigao je Aš a s ocem, generalom Anhurijem,
i još jednim služ benikom. Veziri su se povukli natrag kako bi im otvorili
prolaz. »Vaše Veličanstvo.« Muškarci su se naklonili.
»Jeste li čuli?« pitao je Ramzes.
»Serdeni«, odgovorio je Anhuri. Bio je visok, poput Aš e, ali tamnije kož e i
tvrđih oč iju. Cesto sam, kao sad, mislila da je izgledao kao da je proveo
mnogo vremena u pustinji bez vode i hlada i da mu niš ta od toga nije
smetalo. »Dovoljno smo č ekali na obrač un s tim gusarima«, rekao je Anhuri.
»Svakim ć e danom biti sve drskiji dok u Egipat viš e uopć e ne budu stizali
brodovi sa Sjevernog mora.«
»Čekat ćemo da moja žena rodi«, rekao je Ramzes. »Ali pripremite flotu.«
»Koliko brodova?« pitao je general Kofu. »Serdeni napadaju s dva broda i
oba rade zajedno.«
»Onda pripremite deset. Poslat ć emo jedan brod da ih č eka u zasjedi«,
planirao je Ramzes. »I nakrcat ć emo ga tako da izgleda kao trgovač ki brod.
Vojnici će se odjenuti u mornare, a kad Šerdeni napadnu…«
»Oni ć e biti napadnuti!« završ io je Aš a. Oč i su mu bile pune iš čekivanja.
Trgovač ki brod koji ć e biti mamac mogao bi pristati na zavoju rijeke dok bi
iza zavoja č ekalo još devet najboljih faraonovih brodova. Kad bi oba gusarska
broda bila namamljena, okruž ili bi ih faraonovi brodovi. »Ali Serdeni nisu
budale«, rekao je oprezno. »Bit ć e sumnjič avi prema brodu koji polako plovi
rijekom.«
»Onda mož emo pristati i pretvarati se da iskrcavamo bač ve«, rekao je
Ramzes.
»Već su se obogatili svojim lopovlukom«, upozorio je general Anhuri.
»Htjet ć e neš to viš e od bač vi s uljem. Htjet ć e brod za koji misle da prevozi
zlato.«
»A da zaplovimo brodom s faraonovom zastavom?« predlož io je general
Kofu.
»Ne. Možda neće povjerovati u to«, rekao je Anhuri.
»A ako je princezin brod koji plovi prema Mikeni?« pitala sam ja.
»Mogli bi i dalje biti sumnjičavi«, upozorio je Anhuri.
»A ako princeza stoji na brodu noseć i zlato koje ć e re lektirati svjetlo
dovoljno daleko da ga oni mogu vidjeti? Mogla bih hodati po palubi i ne bi
bilo nikakve sumnje da je riječ o kraljevskoj lađi.«
Generali su pogledali Ramzesa.
»Nećemo te koristiti kao mamac«, rekao je. »Prevelik je rizik.«
»Ali ideja je dobra«, priznao je Anhuri. A mogli bismo i preruš iti nekog
dječaka. To bi moglo namamiti Šerdene.«
U dvoranu je uš ao glasnik i naklonio se pred postoljem. Henuttawy je
pitala: »Je li više rodila?«
Ustuknula sam na njezinu beš ćutnost i pitala se tko sjedi s Izet dok smo
svi mi nagomilani u dvorani za prijeme.
»Ne još , gospo. Ali svakog ć e trenutka donijeti iduć eg nasljednika Njegova
Veličanstva na svijet.«
Ramzes je ustao s prijestolja. »Jesu li pozvane prave primalje?«
»Da.« Glasnik se naklonio. »Spremne su.«
Pož urili smo kroz palač u i pitala sam se č emu se Ramzes nadao. Naveč er
se nisam nikad usudila razgovarati s njim o tome, ali ako dobije sina, volja
bogova bila bi nejasna. Međutim, rodi li se kći…
Doš li smo do paviljona za rađanje i ispred nas se dvor zaustavio na ulazu
u prostoriju. Oklijevala sam pred vratima. »Ja… Ne bih trebala uć i. Ona misli
da sam ukrala ka njezinom prošlom djetetu!«
Ramzes se namrgodio. »Onda ć e morati zaboraviti na te praznovjerne
gluposti.«
Pogledala sam u Woserit koja nas je pratila preko praga paviljona. Unutar
prostorije promijenjeni su svi ukrasi na zidovima i zavjese od trske. Cak je i
boja tkanina bila drukč ija. Cula sam duboki udah kad je Izet vidjela Ramzesa
na drugom dijelu prostorije i znala sam da se boji da bi njegova prisutnost
mogla naljutiti bož icu Tawaret. Lež ala je na krevetu i vikala od boli. Primalje
su je podigle, po jedna ž ena pod svaku ruku, i posjele je na stolac za rađanje.
Krilo joj je bilo pokriveno š irokom tkaninom i kosa joj je bila povuč ena
unatrag u slož ene pletenice. Cak je i pri porodu bila č udesno lijepa. Znala sam
da ja nisam izgledala tako uredno dok sam bila u paviljonu.
Otiš la sam do Tawaretine skulpture i zapalila jedan stož ac tamjana.
Već inu su već zapalile primalje i pod nogama bož ice u obliku vodenkonja
dimila se hrpa pepela. Sklopila sam oč i i pokorno š aptala: »Blagoslovi Izet
snagom lavice. Daruj joj lagan porod…«
Izet je vrisnula, a Henuttawy je pokazala prema meni i uzviknula:
»Nefertari, povuci tu strašnu molitvu!«
Problijedjela sam. Čak su se i primalje okrenule.
»Cula sam za š to se molila«, rekla je Woserit. »Molila se za Izetino
zdravlje.«
»Pošaljite je van!« vikala je Izet hvatajući se rukama za stolac.
»Nefertari je moja ž ena«, oš tro je rekao Ramzes. »Molila se za tvoje
zdravlje…«
»Ukrala je ka mog sina i sad želi još jedan!«
Okrenula sam se od oltara. Kad je Ramzes ispruž io ruku da me zaustavi,
odluč no sam odmahnula glavom. »Ne!« Gurnula sam vrata i izaš la iz
prostorije. Woserit je poš la za mnom, a gomila ispred paviljona gurala se
naprijed kako bi vidjeli š to se događa. Paser se izdvojio iz skupine vezira i
pitao: »Je li rodila?«
»Nije.« Woserit se mrš tila. »Ali je naredila da izađemo iz paviljona.
Henuttawy je optužila Nefertari da moli za Izetinu smrt.«
Teš ka drvena vrata opet su se otvorila i ovog je puta izaš la primalja. Cijeli
je hodnik utihnuo, a ja sam nesvjesno zadrž ala dah. Pokuš ala sam joj proč itati
lice, ali nije niš ta otkrivala pojač avajuć i neizvjesnost. Konač no je netko
povikao: »Sto je?« i primalja si je dopustila osmijeh. »Zdravi sin!« trijumfalno
je viknula. »Princ Ramezu!«
Srce mi je bilo poput teš kog kamena u grudima. Woserit me stisnula za
ruku i brzo rekla: »Još uvijek je mlađi i nije mu rodila dvojicu.«
Ramzes je izaš ao iz paviljona za rađanje i pogledom u razdraganoj gomili
potraž io moje oč i. Mahnuo je meni i Woserit i kad smo mu se pridruž ile na
stubama paviljona, uzeo me za ruku. »Molim te, nemoj se uvrijediti zbog
onoga što je rekla. Boljelo ju je…«
»Je li i moju sestru boljelo?« pitala je Woserit oš tro. »Optuž ila je tvoju
ženu da moli za smrt tvog vlastitog djeteta.«
»Kaž njava Nefertari zato š to je tvoja prijateljica i razgovarao sam s njom
u vezi s tim.«
»I što je rekla?« pitala sam.
Ramzes je izgledao umorno, kao da ga je ovaj razgovor sasvim iscrpio.
»Sigurno možeš pretpostaviti. Ali ona je očeva sestra.«
Vratili smo se u paviljon i u dojiljinoj privatnoj sobi gomila primalja
skupila se oko princa Ramezua. Kad su se žene odmakle, sebično sam likovala
jer mu je kosa bila gusta i tamna poput majč ine. Ovo je dijete bilo već e od
proš loga i pohlepno se hranilo na dojiljinim grudima. Odvela ga je do stolca
najbliž eg prozorima kako bi stajao pod zdravim svjetlom sunca, a Ramzes je
gladio njegovu pahuljastu zaobljenu glavu. Plemkinje su uzbuđeno
komentirale boju Ramezuove kož e, njegove oč i i mala usta dok je, na drugom
kraju paviljona, Izet sjedila na krevetu č ekajuć i tradicionalni dolazak niza
čestitara. Kad sam joj se približila, utonula je u jastuke.
»Čestitam na zdravom sinu«, rekla sam.
»Što radiš ovdje?« zasiktala je.
»Prekini s tim seljač kim praznovjerjima«, ispalila je Woserit, pojavivš i se
pokraj mene. »Čak su i mom nećaku dosadila.«
»Amuleti su po cijeloj prostoriji«, upozorila nas je Izet. »A dojilja je nekad
bila Izidina svećenica.«
»Budala si ako misliš da znam izvoditi magiju«, rekla sam joj.
»Tko je onda ubio mog sina?« grubo je proš aptala. Oč i su joj se napunile
suzama, a Woserit je iskorač ila naprijed. »Ti si mlada i budalasta djevojka.
Nefertari ne mož e izvoditi magiju niš ta viš e od tebe. Moraš prihvatiti da su
bogovi pozvali Akorija da se vrati iz ovog svijeta. Ako ž eliš kriviti nekoga,
onda krivi Henuttawy.«
»A zašto bih nju krivila?«
Woserit me pogledala i znala sam š to ž eli da kaž em. »Zato š to, da
Henuttawy nije zaprijetila Aš aiju da se drž i š to dalje od tebe, on je mogao biti
Ramezuov otac«, odgovorila sam.
Izet se trgnula. »Tko ti je to rekao?« Kad sam odvratila pogled, glas joj je
postao gorak. »Ne znaš š to govoriš ! Aš ai me ostavio da bi se brinuo za oca u
Memfisu.«
»To ti je Henuttawy rekla?« Woserit je podigla obrve. »Ne. Aš ai je
umjetnik u Tebi. Radi na Ramezeju i ož enio je lijepu Habiru djevojku.
Naravno, sad kad imaš sina, možda te nije briga za sve ovo.«
Ali još dok je Woserit izgovarala te riječi, obje smo vidjele da to nije istina.
Izetino se lice urušilo poput teškog jedra koje je ostalo bez vjetra.
»Zapalit ć emo tamjan u hramu«, rekla je Woserit, »i zahvaliti Amonu na
sretnom porodu.«
Kad smo izaš le iz paviljona, okrenula sam se Woserit. »Nismo joj to
trebale reći odmah nakon što je rodila«, brinula sam se.
»Bio je pravi trenutak za istinu. Dok Ramzesa ne bude, Izet ć e se suoč iti s
Henuttawy. Moja je sestra znala da Izet nije dobra ž ena za Ramzesa, a ipak ju
je gurala prema prijestolju. Osudila ju je na ž ivot obiljež en usamljenoš ću. Ali
nemoj je ž aliti«, upozorila me Woserit. »Sama je izabrala taj put. Baš kao š to
ćeš ti sutra izabrati svoj.«
Te sam več eri sjedila pred zrcalom dok mi je Menit š minkala oč i. Stavila mi je
tirkizni pektoral oko vrata i kad mi je namjestila zlatnu dijademu na č elo,
ustala sam kako bih se divila nač inu na koji se kobra uzdizala i njezinim
tamnocrvenim očima poput dva plamena na mojoj crnoj kosi.
»Dobro ste raspolož eni«, primijetila je Menit, »s obzirom na ono š to se
dogodilo.«
»Spremam se zaploviti u najveć u pustolovinu svog ž ivota, Menit.« Srce mi
se lomilo na pomisao da ć u ostaviti Amunhera i Prehira, ali znala sam da ć e
ovo putovanje ostati zabiljež eno na tebanskim spomenicima. Bogovi ć e
vidjeti koliko sam posveć ena Egiptu i narod ć e prepoznati koliko sam važ na
njihovu faraonu. »Slomit ć emo Serdene i podsjetiti sjever da Egipat nikad
neće popustiti pred lopovlukom!«
»Bitka nije pustolovina!« grdila me Menit. »Ne mož ete ni zamisliti š to se
sve može dogoditi.«
»Sto god da se dogodi, bit ć u s Ramzesom. A Izet neć e postati glavna
supruga.«
Menit je spustila ć up s parfemom i promatrala me. »Je li faraon rekao
nešto?« pitala je zainteresirano. »Je li vam on to rekao?«
»Nije. Več eras ć e prisustvovati gozbi rođenja i odat ć e Izet svako
poš tovanje. Ali mi odlazimo, Menit. Odlazi u bitku dan nakon š to je ona
rodila.«
Menit je shvatila š to to znač i. »A s vama je proveo svih č etrnaest noć i u
paviljonu za rađanje.«
Menit me uvela u svoju sobu da bih gledala svoje sinove kako spavaju. Na
kolijevkama su im visjeli amuleti koji su tjerali Anubisa, a na malim
komadić ima papirusa bile su ispisane zaš titnič ke č arolije i stavljene su im
oko vrata u srebrnim privjescima. Dok budem putovala s Ramzesom na
sjever, osjeć at ć u se sigurno jer znam da ć e i Menit i bogovi paziti na moje
sinove.
Dvije su me dojilje gledale iz odvojenih stolaca i hranile su svoje kć eri dok
su Amunher i Prehir spavali. Rekla sam ž enama da kolijevke sa svojim
kć erima premjeste u Menitinu sobu. Menit je odmah prigovorila da djeca
dojilja ne bi smjela spavati pokraj prinč eva. Ali Ramzesu nije smetalo, a ja
sam dobro znala koliko bi mi bilo teš ko da mi je posao cijeli dan hraniti tuđu
djecu dok netko drugi pazi na moju. Te ć e ž ene tri godine biti dojilje mojim
sinovima. Nakon prve godine prestat ć e ih hraniti mlijekom iz grudi i poč et
ć e koristiti glinene boč ice koje izrađuju lonč ari na trž nicama. Pretpostavljala
sam da se Menit nije bunila zbog njihova podrijetla nego viš e zbog toga š to je
četvero djece plakalo u jednoj sobi.
U velikoj se dvorani pjevalo i slavilo. Plesač ice, koje su na sebi imale samo
srebrne pojaseve oko tankih strukova, micale su bokovima na zvuk lauta
prizivajuć i prisutnost patuljastog boga Besa koji ć e paziti na Malkatu i
zaš tititi princa Ramezua. Ramzes bi inač e gledao te djevojke zanesenom
pozornoš ću, a kasnije naveč er uzeo bi me u ruke i ljubav bi mu bila
strastvenija nego inač e. Ali jedino o č emu smo te noć i mogli razmiš ljati bili
su Serdeni. Sto ako su svojoj loti dodali još brodova? I š to ako ne nasjednu na
Ramzesovu lukavš tinu? Gozba rođenja trajat ć e do jutra i kad smo Ramzes i ja
zajedno ustali kako bismo krenuli, Izet ga je dozvala s prijestolja.
»Moramo se odmoriti prije nego š to sutra zaplovimo prema sjeveru«,
rekao joj je. Poljubio joj je ruku, ali Izet ju je bijesno povukla.
»Mi?« Izet me prostrijelila optuž ujuć im pogledom. »Nefertari ide s
tobom?«
»Ona govori jezik Šerdena.«
»Zar ga ne govori i Paser?«
»Da, ali ako on ide, tko će paziti na moje kraljevstvo?«
Izet je drhtavo ustala s prijestolja i lice joj je bilo oč ajno. »Ali kad ć u te
vidjeti? Kako ć eš znati kako je princ Ramezu? Sto ako se tvom brodu neš to
dogodi?«
Vidjela sam da se Ramzes smekš ava. »Niš ta se neć e dogoditi brodu«,
obećao je. »A Ramezu ima najbolje dadilje u Egiptu.«
»Na putu prema Sjevernom moru plovit ć eš pokraj Avarisa«, istakla je
Henuttawy. »Hoćeš li stati posjetiti oca?«
»Hoću. Na povratku.«
»Zaš to se onda ne bismo naš li ondje? Mož emo zajedno s mojim bratom
dočekati tvoj trijumfalni povratak.«
Pitala sam se š to to Henuttawy smjera, ali Ramzes se odmah zagrijao za
ideju.
»Mož e«, rekao je oduš evljeno, »dođite u Avaris.« Izet je oklijevala, ali
Ramzes ju je primio za ruku i lagano je stisnuo. »Zaplovi prema Avarisu š to
prije možeš. Henuttawy će poći s tobom.«
Cekao je dok joj se oč i nisu osuš ile od suza i dok nije popustila. Zatim smo
se spustili s podija i dvor je ustao sa stolaca dok smo zajedno hodali preko
cijele velike dvorane. Dvorjani su se klanjali i pruž ali ruke u znak poš tovanja.
Dva su č uvara otvorila teš ka drvena vrata prema hodniku i pomislila sam:
znaju da sam sad ja budućnost Egipta.
U Menitinoj je sobi Ramzes stajao sa mnom nad kolijevkama naših sinova.
Osjetila sam da ću zaplakati i Ramzes me zagrlio.
»Brinut ć u se za njih kao da su moji sinovi«, obeć ala je Menit i znala sam
da hoć e. Cuvat ć e ih svojim ž ivotom. Ali znala sam i da sve egipatske č arolije
ne mogu zaš tititi moje prinč eve od Anubisa ako bog smrti s glavom š akala
baci oko na njih. Kad sinovi dož ive peti rođendan, to je razlog za slavlje i tada
im se glave potpuno obriju, osim jednog pramena koji se isplete u č vrstu
pletenicu i na dnu nakovrč a. U Tebi imamo poslovicu koja kaž e da je sin oč ev
zaposlenik u staroj dobi. Amunher i Prehir bit ć e viš e od toga; ako ja
postanem kraljica, oni ć e biti nasljednici oč eva prijestolja. Bit ć e dragulji u
njegovoj kruni.
Menit je rekla: »Ne morate se brinuti za njih, Vaš e Velič anstvo. Odgojila
sam Nefertari…«
»Zato se i brinem«, smijao se Ramzes.
Menit je prekriž ila ruke na prsima. »Odgojila sam Nefertari.« Podigla je
bradu. »Koja nikad nije bila bolesna i nikad joj nije niš ta falilo. Mož da je ispala
malo divlja.« Donja joj je usna zadrhtala. »Ali to nije moja krivica.«
»I obavila si to vrlo dobro, mawat.« Zagrlila sam je i njezin se oš tri pogled
smekšao.
»Bilo bi mi drago da je tako.«
DVADESETO POGLAVLJE
Egipat nikad neće trpjeti lopove
Uzlatnoj magli ranog jutra deset je brodova stajalo na sidriš tu, okupljeno oko
kamenih stuba pristaniš ta koje je povezivalo palač u s jezerom. Na bokovima
najveć eg broda bile su naslikane riječ i Amonov blagoslov i pedeset je vojnika
odjevenih u trgovce na njegovu palubu ukrcavalo bač ve napunjene pijeskom.
Brod je izgledao poput ostalih iz lote osim š to su s jarbola na povjetarcu
leprš ale plave i zlatne kraljevske zastavice. Pronađen je i dječ ak koji ć e se
preruš iti u princezu i š etati palubom. Stajao je s Aš om i pruč avao ukraš eni
nož koji su mu dali. Kad poč ne borba, smjestit ć e ga u brodsku kabinu na
sigurno.
Važ ni č lanovi dvora stajali su na pristaniš tu i č ekali da brodovi konač no
zaplove pa da se mogu vratiti u toplinu palač e i doruč kovati. Kad je na
Amonov blagoslov ukrcana i posljednja bač va, Izet se u suzama bacila na
Ramzesa.
»Trati nam vrijeme«, rekla sam prijekorno.
Ali Woserit se smijala. »Neka je veziri vide kako radi budalu od sebe dok ti
ovdje čekaš spremna za bitku.«
Izet je plakala na Ramzesovu ramenu i kajal joj je klizio niz obraze u
debelim crnim slojevima. Po prvi put svih ovih godina otkad sam je
poznavala nije izgledala ni privlač no ni prekrasno, a njezin ukoč eni hod
govorio mi je da pati zbog juč eraš njeg poroda. »Sto ako se Ramezuu neš to
dogodi?« zavapila je. »Kako ćeš znati?«
»Vidjet ć emo se u Avarisu«, obeć ao je Ramzes njež no. Odmaknuo je Izet s
ramena i nelagodno pogledao prema Aši.
»Ali š to ako se tebi neš to desi?« Glas joj je postao nasrtljiviji i Ramzes joj
se krenuo blago nasmiješ iti, ali onda je pogriješ ila pitajuć i ga: »Koje ć e biti
Ramezuovo mjesto u palači?« Odmah je shvatila što je učinila.
»Mislim… Mislim, kako ć e Ramezu znati svoje mjesto u palač i bez oca koji
ga vodi?«
Ali bilo je prekasno. Izet se odala i Ramzes joj je hladnim glasom
odgovorio: »Onda je dobro š to bogovi paze na kraljeve i naš sin nikad neć e
morati odrastati bez oca.«
Krenula sam naprijed i susrela se s Ramzesom na rubu pristaniš ta, a on je
pred vezirima upitao: »Je li Ratna kraljica Egipta spremna?«
Podigla sam glavu s teš kom dijademom. »Spremna podsjetiti gusare
Šerdene da Egipat nikad neće trpjeti lopove koji mu kradu bogatstva.«
Nebom su se vukli dugač ki oblaci, a ibisi su se međusobno dozivali dok se
polako razdanjivalo. Dan je bio dobar za plovidbu. Ukrcali smo se na Amonov
blagoslov i s palube sam vidjela kako Henuttawy š apć e neš to Izet u uho. Ali
š to god da je ovaj put smiš ljala, Woserit i Paser bit ć e tu da je zaustave.
Mahala sam Woserit sve dok lota nije kliznula iz lagune na put prema moru i
vidjela sam samo njezinu tirkiznu halju i tamnu glavu kako se kratko naslanja
na Pasera.
Ramzes je stajao uz mene dok je Amonov blagoslov hitro plovio Nilom, a
plave i zlatne zastavice vijorile su se iza broda poput ženske kose. »Woserit je
oduvijek bila zaljubljena u Pasera«, primijetio je. »Pitaš li se ikad zaš to se
nisu vjenčali?«
Omotala sam ogrtač č vrš će oko sebe protiv prskanja vode i pomno sam
birala riječi. »Vjerojatno zato što se boji da će naljutiti Henuttawy.«
»Henuttawy mož e imati kojeg god muš karca ž eli«, rekao je Ramzes ne
slažući se s tim. »Nije važno ako se Woserit prva uda.«
»Važno je ako se Woserit udaje za muškarca kojeg Henuttawy želi.«
Ramzes je zurio u mene. »Pasera?«
Kimnula sam.
»Kako znaš to?« pitao je.
»Rekla mi je Woserit.« Zajedno smo otiš li u brodsku kraljevsku kabinu.
Ispod naslikanih prizora Sekhmet kako ubija neprijatelje postavljen je krevet.
»Što ti je još rekla?«
Prouč avala sam Ramzesovo lice i odluč ila sam riskirati. »Woserit vjeruje
da Henuttawy želi Pasera zato što je on jedini muškarac koji nju ne želi.«
Sjeli smo na stolce postavljene oko ploč e za senet. »Sumnjič av sam prema
Henuttawy«, povjerio mi se Ramzes. »Lijepa je, ali ispod te ljepote krije se
nešto mračno. Što ti misliš?«
Morala sam se zaustaviti da mu ne ispričam sve što znam o Henuttawynoj
mrač noj strani, da ne pruž im ruke preko stola i protresem ga kako bi se
probudio i konač no shvatio kakva je doista njegova teta. Ali odgovorila sam
samo: »Bila bih vrlo oprezna prema savjetima koje mi ona daje.«
Plovili smo niz rijeku tri dana, a naveč er bismo se zaustavili i kuhali na obali i
pili bač ve shedeha iz Malkatine vinarije. Bila sam jedina ž ena u loti, a da nije
bilo dječ aka koji ć e glumiti princezu kad iduć eg dana dođemo do Sjevernog
mora, bila bih i najmlađa. Jeli smo peč enu patku posluž enu u zdjelama iz
palače, a mast od pečenja kapala je s vojničkih prstiju dok su sjedili oko vatre.
Cetvrte je več eri Ramzes objavio: »Raspitali smo se kod lokalnih
stanovnika i prič a se da su Serdeni bili ovdje prije nekoliko dana. Opljač kali
su brod na putu prema očevoj palači u Avarisu.«
Muškarci oko vatre počeli su ozlojeđeno gunđati.
»Sutra ć emo poslati izvidnika«, rekao je Aš a. Pod srebrnastim svjetlom
mjeseca izgledao je starije od svojih osamnaest godina. Dok smo bili uč enici
u eddubi, svim je djevojkama slamao srca; sad sam se pitala je li sreo nekog i
hoć e li se ož eniti. »Izvidnik ć e ić i kopnom«, nastavio je Aš a, »i kad primijeti
Serdene, poslat ć emo Amonov blagoslov naprijed i voziti se nedaleko iza
njega. Flota ć e č ekati na zavoju rijeke i izvidnik ć e izić i drugi put. Kad se vrati
s vijestima da su se Serdeni približ ili naš em trgovač kom brodu, zaplovit
ćemo i napasti!«
Muš karci su klicali. Te je noć i Ramzes stajao iza mene u naš oj kabini i
milovao mi ramena. Stajali smo zajedno u mraku, potpuno goli osim š to sam
ja imala dugu suknju. Polako ju je skinuo i pustio je da padne na pod oko
mojih stopala. Drhtala sam od njegova dodira, podigao me i odnio do kreveta
od ebanovine. Stisnuo je svoje tijelo uz moje udiš uć i jasminovo ulje na mojoj
kož i. Nitko nas nije mogao č uti od cviljenja privezanog broda. Kad smo
konačno zaspali, bili smo zagrljeni.
Vrisak je probio jutarnju tiš inu. Ramzes i ja skoč ili smo u krevetu; nisam
prepoznala taj zvuk. Dijete, životinja?
Kad je opet odjeknuo, pož urili smo pronać i svoje haljine i na obali smo
vidjeli dječ aka sa ž enskom perikom i velikim narukvicama kako plač e
rukama pokrivši lice. Bio je s krupnim vojnikom koji ga je tresao za ramena.
»Pusti ga!« vrisnula sam i dječ ak me pogledao kao da sam ga spasila od
uč iteljevih nemilosrdnih batina. Kad sam izaš la na obalu, uhvatio me za nogu
i nije je puštao.
»Ne ž eli to uč initi!« vikao je vojnik. »Boji se! Njegovom smo ocu,
nadstojniku konjuš nice, obeć ali sedam zlatnih debena da njegov sin proš eć e
palubom i zakleo nam se da mu sin nije kukavica!«
Dječ ak je opet poč eo glasno plakati dirljivim jecajima i njež no sam mu
stavila ruku na obraz. »Ššš, ništa ti se neće dogoditi.«
»Ali neš to bi se moglo dogoditi nama!« bjesnio je vojnik. »Sto ć emo
uč initi? Mlada djevojka nema grudi, ali ako poš aljemo odraslog muš karca
kako ćemo objasniti…«
»Mož da se vojnik mož e preruš iti«, predlož ila sam, »i mož e se leđima
okrenuti prema moru?«
Muš karac je frknuo. »A ako mu š pijuni vide miš ić ava ramena? Treba nam
netko tko nalikuje ž eni. Moramo ih namamiti brodom koji prevozi princezin
miraz!« S molbom u oč ima, okrenuo se Ramzesu. »Molim vas, recite mi. Sto
da učinimo, Vaša Visosti?«
Pitala sam se je li oč instvo promijenilo Ramzesa jer umjesto da postane
nestrpljiv s djetetom, samilosno ga je gledao. Kad je dječ ak poč eo opet
cviljeti, odlijepila sam ga od svoje suknje i rekla: »Ja ću poći.«
Ramzes me pogledao i lice mu je prekrila zabrinutost. »Jasno ti je da je
ovo opasno, Nefer. Morala bi nositi oružje.«
»Mogu zavezati nož za bedro.«
Vojnik je zapinjao s riječ ima. »Ali … vi ste žena!« uzviknuo je. Vi ste
princeza. Život bi vam bio ugrožen…«
»A koja nam je druga mogućnost?« pitala sam.
Obrazi su mu pocrvenjeli kao kobrini. »Da ovo dijete stavi periku i uč ini
š to mu se kaž e! Tebi je, dječ ač e, jasno da ć e tvoj otac oč ekivati zlatni deben?«
Dječ ak ga je pogledao š irokim, uplaš enim oč ima i poč eo se tresti. »Bit ć e
bijesan kad se vratiš bez novca!«
»Ja ć u mu dati deben«, rekla sam. »I ja ć u hodati palubom. A kad se
Šerdeni pojave, zaključat ću se u kabinu, kao što je dječak trebao učiniti.«
Vojnik je pogledao Ramzesa. »Vaša Visosti, to je vaša žena!«
»I zato vjerujem da će postupiti odgovorno.«
Vojnik je zurio u nas, od š oka nije mogao progovoriti, a onda smo se
popeli natrag na brod. Tada se izvidnik koji je otiš ao tijekom noć i vratio s
vijestima. Serdeni su primijeć eni naprijed, u kanalima i prolazima koji vode
do Sjevernog mora. Amonov blagoslov odmah je zaplovio, a ja sam sjedila u
njegovoj kabini i sluš ala vojnike kako pjevaju trgovač ke pjesme už ivjevš i se u
nove uloge.
»Zelim da povuč eš preč ku kad stignemo.« Ramzes mi je pokazao na bravu
na vratima kabine i dodao: »Stavit ć u vojnike ispred i dva unutra. Sto god da
se dogodi, Nefer, i bez obzira što misliš da čuješ izvana, nemoj izlaziti!«
»Ne znamo čak ni da ćemo ih naći danas…«
»Ne moramo se brinuti da ih neć emo nać i«, rekao je smrknuto. »Njihovi
špijuni na obali naći će nas kad pristanemo u Tamiatu i iskrcamo bačve.«
»Što misliš, kako će obavijestiti svoje brodove?«
»Ulaš tenim bronč anim zrcalima… svjetlosnim signalima«, nagađao je i
zatim ustao. »Znaš š to sam rekao — ne izlazi iz ove kabine. Cak ni ako
pomisliš da sam ranjen. Ovo nije igra. Ovo su muš karci koji već jako dugo
nisu vidjeli ž enu. Zive na vodi i jedu š to ulove. Ako te ugledaju, navalit ć e na
ova vrata.«
Sluš ajuć i ozbiljnost u njegovu glasu, osjetila sam istinski strah. »Ali ako
budeš ranjen, sklonit ćeš se u ovu kabinu. Nećeš se boriti ranjen.«
»Borit ć u se dok Serdeni ne budu poraž eni.« Dlanom mi je primio bradu.
»Ti si najhrabrija žena koju sam ikad upoznao. Ali ako ti se nešto dogodi…«
»Neć e. Neć u otvarati vrata. Zaključ at ć u se unutra i bit ć e č uvari unutra i
ispred.«
Ostatak jutra proveli smo u pripremama. Ramzes me gledao dok sam se
prva oblač ila, govorio mi koja mu se perika sviđa i koje ć e narukvice —
premda sam ih donijela za dječ aka — najbolje re lektirati svjetlo. Posebno
sam se potrudila oko š minkanja nanoseć i boju obilno i vrlo tamno tako da se
č ak i s velike udaljenosti moglo vidjeti da su mi usne namazane. Kad sam
završ ila, samo mi je vrat ostao gol i dok mi je Ramzes kopč ao zlatni pektoral,
osjetila sam njegov topao i ubrzan dah. Okrenula sam se i premda sam mu
htjela rukom prijeć i po prsima, polako sam zategla njegov kož ni oklop. Za
bedro je zavezao skriveni bodež i kad je kleknuo uč initi isto i meni, shvatila
sam: »Tvoja kosa. Trgovci nose kosu u pletenicama, a ne omotanu u petlji.«
Premda se već nekoliko dana nismo temeljito oprali, kosa mu je još
mirisala na lavandu iz kupki Malkate i kad sam zakorač ila unatrag da ga bolje
pogledam, uzdahnula sam: »Pitam se je li ikad ijedan faraon izgledao ovako
lijepo prije bitke?«
Ramzes se nasmijao. »Oh, ne bih to rekao prije nego što vidiš sve.«
Kad je tog popodneva brod stigao u Tamiat, Ramzes me primio za ruku.

»Stigli smo. Vojnici ć e poč eti iskrcavati bač ve na mol.« Osmjehnuo mi se, ali u
očima sam mu vidjela strah. »Jesi spremna?«
Provjerila sam svoj odraz u ulaš tenoj mjedi. Grudi su mi još uvijek bile
teš ke od porođaja, a nubijska mi je perika padala po ramenima u malim,
savrš enim pletenicama. Nosila sam tirkizne nauš nice, a č ak su mi i sandale
bile ukraš ene dragim kamenjem. Nitko me ne bi zamijenio za puč anku i
svakako ne za muškarca.
Slijedila sam Ramzesa na palubu i Aš a ga je poč eo zadirkivati. »Baš ti
pristaje ta suknja, Ramzese!« Bila je izlizana i iznoš ena, pripadala je nekom
trgovcu ispred Malkate, i Ramzes je u njoj izgledao kao perač paluba.
Otkrivale su ga samo njegove lijepo izrađene sandale debele pete.
»Smij se«, uzvratio mu je Ramzes, »ali ja barem ne smrdim na ribu.«
Aš a se pomirisao; ogrtač koji je imao na sebi bio je odvratan i pitala sam
se od koga ga je uzeo. Onda su se obojica okrenuli prema meni i Ramzes me
pitao: »Znaš li što trebaš činiti?«
Kimnula sam. Sedam vojnika preobuč enih u trgovce doš lo je do
pristaniš ta i poč elo iskrcavati bač ve napunjene pijeskom. Ja sam stajala na
pramcu dok se blijeda sunč eva svjetlost re lektirala o moj nakit i udisala sam
miris slane vode. Ocean je bio potpuno drukč iji od Nila. Zapjenjeni valovi
razbijali su se o plaž u, jurili prema obali, a onda opet natrag kao da su
uhvaćeni u ribarskoj mreži i povučeni prema moru.
Tada su se nizvodno pojavila dva visoka broda i muš karci koji su radili
oko mene postali su nervozni. Pogledala sam u Ramzesa koji je č ekao na
pramcu drž eć i ulaš teno zrcalo i jedan je vojnik s krme povikao: »Serdeni su!
Vidim po njihovim zastavama, Vaša Visosti!«
Ramzes je podigao ulaš teno zrcalo iznad glave i tri izvidnika koja su
čekala malo dalje kako bi javila drugim brodovima odmah su nestala.
Aša se okrenuo prema meni. »Idi u kabinu. Zaključaj vrata!«
Kad je Ramzes pož urio prema meni, obeć ala sam mu: »Ne brini se za
mene. Samo podsjeti Šerdene da Egipat nikad neće tolerirati lopove!«
Zaključ ala sam vrata kabine i sjela na krevet. Premda su sa svake strane
ploč e za senet stajali č uvari, naoruž ani mač evima i kopljima, u ustima sam
osjeć ala gorak okus straha. Ruke su me odavale pa sam ih gurnula ispod nogu
da se prestanu tresti. Znala sam da ne govorkaju samo sluškinje iz palače.
Culo se prskanje još jednog broda koji je pristao na mol, a onda vika kad
su se stranci poč eli ukrcavati na naš brod. Pred mojim se vratima č ulo
naguravanje, a onda se č inilo kao da je sâ m Anubis puš ten s lanca na Amonov
blagoslov. Muš karci su vikali stranim glasovima i pretpostavljala sam da su
Ramzesovi vojnici vjerojatno strgnuli ogrtač e i otkrili oruž je. Cula sam
lupanje metala o metal i kad je neki teš ki predmet udario o vrata, kriknula
sam. Ali moja dva č uvara nisu se uopć e pomakla. Sjedokosi mi je mirno
rekao: »Neće ući.«
Glas mi je izletio u izdisaju: »Kako znaš?«
»Zato š to je ovo nekad bio riznič ki brod«, odgovorio je sjedokosi vojnik.
»Ovo su najjača vrata u cijeloj egipatskoj mornarici.«
Vika je postala još glasnija i intenzivnija. Onda je jedan glas trijumfalno
povikao: »Stigli su brodovi!« Cula sam paniku Serdena kad su shvatili da su
njihova dva broda opkoljena, ali borba se nastavila čak i nakon toga.
Sunce je još bilo visoko kad me Ramzes zazvao, glasom punim trijumfa.
Otvorila sam vrata kabine i zavrtio me u naručju.
»Zarobili smo viš e od stotinu Serdena!« objavio je. Gotovo je s gusarskim
napadima na molovima Tamiata. Neć e viš e biti Serdena koji otimaju od
Egipta ili Krete ili Mikene. Dođi!«
Poveo me iz kabine na pramac i dok su vojnici klicali podiž uć i u zrak
mač eve u č ast naš e pobjede, vidjela sam krv na Ramzesovoj suknji. »Za
Ramzesa Velikog i njegovu Ratnu kraljicu«, povikao je jedan č ovjek i
pridruž ile su mu se stotine drugih. Te su riječ i odjekivale iznad vode i s
ratnih brodova gdje su Serdene vezali u okove. Zarobljenici su ih sigurno č uli
i uplaš ili se. Ramzes me odveo na mol gdje su sanduci napunjeni plemenitim
metalima i bjelokoš ću bljeskali na suncu. Dok su vojnici istovarivali
š erdenske brodove, ukradenom blagu kao da nije bilo kraja: tirkizni amuleti i
srebrne zdjele s brodova koji su putovali prema Kreti. Naš li su i crveni kož ni
oklop i posude od alabastera s izrezbarenim prizorima te neobič nu skulpturu
konja iz Trojanske bitke, kao i zlatnu nosiljku ukraš enu perlama od karneola i
plavog stakla.
Ramzes mi je stavio ruku oko struka. »Svi vojnici prič aju o tebi. Bilo je
nevjerojatno hrabro…«
Odmahnula sam na njegov kompliment. »Što? Prošetati palubom broda?«
»Ne stanu svi zarobljenici na jedan brod«, prekinuo nas je Aš a. »Morali
smo ih smjestiti na dva odvojena broda. Sto ž eliš uč initi s njima?« pitao je.
»Viču nešto, ali ne razumijem što govore.«
Odvojila sam se od Ramzesa. »Kojim jezikom govore?«
»Nekim koji nisam nikad č uo«, priznao je Aš a. »Ali jedan je govorio
hetitski.«
»Vjerojatno svi govore hetitski«, nagađala sam. »Nauč ili su ga kao djeca u
Troji, zajedno s grčkim. Što želiš da im kažem?«
»Da su egipatski zarobljenici«, rekao je Ramzes, a onda je ponovio š to
sam mu prije rekla.
»I da Egipat nikad neće tolerirati lopove.«
Nasmijala sam se.
»I ti ćeš im se pokazati?« pitao je Aša.
To je bio rizik. Ramzes nije ž elio da Serdeni pomisle da su toliko važ ni da
se egipatski faraon osobno morao doć i obrač unati s njima. Ali ako se Ramzes
pojavi s nemes krunom, s kukom i mlatilom, shvatit ć e koga su se usudili
naljutiti te da nitko ne može naljutiti faraona i proći nekažnjeno.
Ramzes se ogledao po pristaniš tu s gomilama blaga i vidjela sam kako mu
se obrazi rumene. »Da, poći ću.«
Vojnik je otrč ao po Ramzesovu krunu, a vječ no oprezni Aš a rekao mi je:
»Ovi muš karci su gusari. Budi oprezna. Pokvareni su i ako se jedan uspije
osloboditi…«
»Onda ćete me Ramzes i ti zaštititi.«
Ukrcali smo se na prvi brod na koji su dovedeni zarobljenici i gotovo
odmah me preplavio smrad. Krv i urin natopili su palubu i podigla sam rukav
ogrtač a preko nosa. Pripremila sam se na prizor okovanih muš karaca,
krvavih i ljutih. Ali ranjenici su bili odvedeni na drugi brod, a pedeset
muš karaca koji su sjedili ž mirkajuć i prema suncu bili su uredni. Nisu imali
brade poput Hetita, a njihova duga ž uta kosa bila je zanimljiv prizor. Zastala
sam zureć i u njih i kad su prepoznali Ramzesovu krunu, poč eli su tresti
lancima i vikati. Zapovjedila sam im na hetitskom: »Smirite se!«
Mnogi su se muškarci počeli međusobno pogledavati. Neki su me mjerkali
kako bi mi dali do znanja o č emu razmiš ljaju, ali nisam se dala uznemiriti. »Ja
sam princeza Nefertari«, obratila sam im se, »kć i kraljice Mutnođmet i ž ena
faraona Ramzesa. Pljač kali ste faraonove brodove, otimali faraonova dobra i
ubijali faraonove vojnike. Sad ć ete otplatiti svoj dug faraonu služ eć i u
njegovoj vojsci.« Muš karci su povisili glasove, a Ramzes i Aš a, koji su stajali
pokraj mene, postali su napeti. Vidjela sam da je Ramzes posegnuo za drškom
mač a i viknula sam glasnije od metež a: »Mož ete služ iti u faraonovoj vojsci
gdje ć ete dobiti oruž je, dobit ć ete odjeć u i proć i obuku za č asnike. Ili se
mož ete pobuniti«, zaprijetila sam im, »i biti poslani na robiju u faraonove
kamenolome.«
Nastupila je iznenadna tiš ina kad su muš karci shvatili da neć e biti ubijeni
nego obučeni za vojnike i nahranjeni.
Ramzes me pogledao. »Znaš da njihovi vođe moraju biti smaknuti.«
Kimnula sam. »Ali ostali…«
»Slijedit će tvoje zapovijedi.«
DVADESET PRVO POGLAVLJE
Pi-Ramzes
AVARIS
Vijest o pobjedi nad Serdenima putovala je Nilom. Dok smo plovili prema
gradu Avarisu, ljudi su na obali trijumfalno klicali: »FARAON. RAMZES.
FARAON. RAMZES.« Onda su vojnici iz lote poč eli vikati: »RATNA KRALJICA«,
a ljudi na obali uzvraćali su ne znajući zašto.
Dan nakon š to su Serdeni poraž eni, stajali smo na palubi Amonovog
blagoslova dok je brod uplovljavao u luku. Buduć i da su rat i ustanci zaokupili
mnogo ljeta, tebanski dvor nije dolazio u Avaris još od Ramzesove krunidbe i
š okiralo me koliko se grad promijenio. U tri godine koliko nisam dolazila
č inilo se kao da je netko uzeo lijepu sliku grada i ostavio je na suncu da
ispuca, zatim izblijedi i naposljetku se oljuš ti. Okrenula sam se Aš i koji je bio
jednako iznenađen.
»Što se dogodilo?«
Oboje smo pogledali Ramzesa i premda je trebao už ivati u obož avanju
ljudi koji su se naguravali na obali izvikujuć i njegovo ime, izgledao je
utuč eno. »Pogledaj pristaniš te!« povikao je. »Raspada se.« Daske su trunule u
vodi i izgleda da nije bilo sustava za ispiranje prljavš tine koja se lijepila za
ž enske haljine i stopala. Trgovci su bacali riblje glave na sve strane da trunu
po podu ne zamarajuć i se time da ih bace natrag u rijeku. »A nosiljke!«
Pokazao je na izblijedjele nadstreš nice koje su stajale na istroš enim
motkama za nošenje.
»Izgleda kao da faraon Seti godinama nije izaš ao iz palač e«, promrmljao
je Aša.
»Ali bio je u Tebi na Svetkovini mrtvih. Sigurno zna za ovo! Morao je
vidjeti…«
Doš li smo do obale s dvadeset vojnika koji ć e nas odvesti do palač e Pi-
Ramzes, a gomila koja je pljeskala bila je previš e uzbuđena da bi primijetila
Ramzesovu uznemirenost. Trč ali su ispred nosiljke koju je dijelio sa mnom,
bacali lotosove latice u zrak i vojnicima davali visoke pehare ječ menog piva. I
premda im je mahao, znala sam o č emu Ramzes razmiš lja. Glavna je cesta bila
prekrivena velikim rupama č iji popravak ne bi zahtijevao niš ta viš e od malo
zemlje i pijeska za punjenje. Ulice su bile zatrpane polupojedenim narom,
otpadnim vodama i odbač enim papirusom. Avaris je bio obiljež en
nepogreš ivim izgledom napuš tenosti, kao da je grad bio prepuš ten sam sebi i
nitko nije previše mario što mu se događa.
Kad smo doš li do palač e, vrata su nam otvorili teš ko naoruž ani č uvari.
Dok se spuš tao s nosiljke, Ramzes je bojaž ljivo odmahivao glavom. »Neš to se
dogodilo. Ondje se dogodilo nešto strašno.«
Vrtovi su rasli bez ikakva nadzora i usred korova stajala je visoka
skulptura Amona, ispucala i zaprljana. Svaka egipatska kuć a ispred sebe je
imala dvorište od pločica ili zemlje gdje se nije mogla sakriti nijedna zmija, ali
trava i korov rasli su sve do ulaznih stuba Pi-Ramzesa. Doš li smo do teš kih
drvenih vrata i kad je Ramzes vidio kako su pohabana, ljutito je izlanuo: »Je li
ovo oč eva palač a ili ruš evina Amarne?« Ploč ice po kojima smo hodali bile su
popucale i razbijene. Okrenuo se prema meni. »Ne razumijem — š to bi moglo
biti važ nije od održ avanja ove palač e? Moj je djed izgradio Pi-Ramzes. Ako se
već sad raspada, š to ć e tek biti za stotinu godina? Po č emu ć e naš a obitelj
ostati zapamćena?«
Vrata su se otvorila i kad nas u hodniku nije nitko doč ekao, vojnici koji su
nas dopratili postali su nervozni. Iz sjene se pojavila jedna igura i kako nam
se približ avala, č ula sam izvlač enje desetaka mač eva iz korica. Onda je svjetlo
palo preko Woseritina uplakanog lica.
»Ramzese, tvoj se otac razbolio. Leži u svojoj sobi i čeka te.«
Iz Ramzesovih je obraza nestala sva boja. »Kada?« zavapio je. »Kad se to
dogodilo?«
»Nakon našeg dolaska. Jučer.«
Ramzes je pokretom ruke otpustio svojih dvadeset vojnika i Aš a ih je
smjestio u veliku dvoranu uz hranu i pić e. Ja sam hodala iza Ramzesa i
Woserit i buduć i da je nikad prije nisam vidjela da plač e, taj me zvuk plaš io.
Njezin se tirkizni ogrtač vukao po podnim ploč icama i pokuš ala sam se
usredotoč iti na njegov rub s perlama umjesto da si dopustim osjetiti už as
onoga š to se događalo. Seti je bio bolestan, ali to nije objaš njavalo zaš to je
grad zapuš ten i zaš to se palač a, unatoč slugama koji su nervozno virili
između stupova, doimala poput prazne ljuske.
Kad smo uš li u Setijevu sobu, nekoliko je č uvara ustuknulo. Muš karac koji
je lež ao na krevetu nije bio isti onaj č ovjek kojeg sam vidjela na Svetkovini
mrtvih; prekrivač i kojima je bio pokriven nisu mogli sakriti njegovu
mršavost niti koliko je bio bljeđi u odnosu na naš posljednji susret.
»Oče!« povikao je Ramzes.
Kraljica Tuya, Izet i Henuttawy već su stajale u krugu oko faraona. Paser je
sjedio u blizini na drvenom stolcu i Woserit mu se pridruž ila. Faraon Seti
otvorio je oč i, no č inilo se da je sina prije prepoznao po glasu nego š to ga je
vidio. »Ramzese«, prošaptao je i zakašljao.
»Donijet ću ti još soka«, rekla je Henuttawy. »Želiš li soka?«
Seti je bolno kimnuo, a ona je brzo izašla povevši Izet sa sobom.
Ramzes je kleknuo uz oč ev krevet. »Sto se dogodilo, abi?« Upotrijebio je
intimnu riječ za oca. Nikad ga prije nisam č ula da ga tako zove. Glas mu je
pucao od boli.
Faraon Seti ispustio je teški uzdah, a kraljica Tuya počela je plakati. Njezin
je iwiw lež ao s njuš kom među š apama i izgledao je gotovo jednako slomljeno
kao i njegova gazdarica. Nije čak ni podigao glavu i uobičajeno zarežao prema
meni. »Bolestan sam već mnogo mjeseci, Ramzese. Anubis me prati.«
»Ne, abi. Molim te, ne još!«
Seti je opet zakaš ljao i prstom pokazao Ramzesu da priđe bliž e. »Zelim da
obnoviš Pi-Ramzes za mene. Palač a se pretvorila u ruš evinu.« Seti je
zastenjao i rukama zgrabio teš ke lanene pokrivač e. »Hetiti su stotinu godina
prijetili da ć e napasti. Misle zavladati Egiptom kad ja umrem. Potroš ili smo
cijelu riznicu na konjuš nice. Na moju vojsku. Sad ć e Hetiti postati tvoj
problem…«
»Upravo smo pobijedili Serdene! Doveli smo ih ovdje kao zarobljenike da
treniraju s tvojom vojskom…«
Faraon Seti teš kom se mukom uspravio. Nisam mogla vjerovati da je ovo
isti č ovjek koji bi me podigao u zrak i posjeo na svoje koljeno dok sam bila
dijete. Doimao se upalim, kao da se pretvara u mumi iciranog Ozirisa. »Nema
pomoć i, Ramzese. Liječ nici kaž u da je problem u srcu. Srce je slabo«, govorio
je teško dišući.
Ramzes je otvorio usta da bi se usprotivio, ali Seti je podigao ruku.
»Nemamo dovoljno vremena. Donesi mi karte.« Njegove vodenaste oč i
pogledale su na niski stol. »Moji projekti.« Faraon je teš ko disao. »Ovo moraš
završiti za mene.«
Tog smo jutra još slavili svoju pobjedu. Sad mi je postalo jasno da ć emo
prije kraja dana mož da oplakivati Setijevu smrt. Palo mi je na pamet da
bogovi ž ivot dož ivljavaju poput Maatinih srebrnih plitica vage. Veliku sreć u
mora uravnotežiti velika tuga.
»Prvo je moja grobnica u Dolini«, rekao je Seti. »Crtež i su gotovi. Jedino
š to se još treba napraviti jest prenijeti moj sarkofag u komoru.« Tuyi je
pobjegao snaž an jecaj, a ja sam č vrsto stisnula usne da ne bih i sama
zaplakala. Ali faraon Seti je nastavio. »I ova palač a.« Disanje mu je postajalo
sve napornije. »Obavezno obnovi ovu palač u, Ramzese. Uč ini od nje svoju
prijestolnicu tako da budeš bliž e Hatiju. Ako mož eš obraniti Avaris, Egipat
neće nikad pasti.«
»Egipat nikad neće biti osvojen dok sam ja faraon…«
»Onda ne smiješ dopustiti Hetitima da opet osvoje Kadeš . Bez Kadeš a
smo ranjivi.« Seti je uzdahnuo. »I Nefer.«
Ramzes je pogledao u mene. »Želiš li razgovarati s njom?«
»Ne!«
Bio je vrlo izričit i ja sam se priljubila uz vrata.
»Neka me pamti kakav sam bio. Nefer…« Glas mu je poč eo popuš tati.
»Nefertari je majka tvojih najstarijih sinova. Pametna princeza… ali narod je
ne želi.«
»Tko ti je to rekao?« pitao je Ramzes. Woserit je pogledala preko
prostorije prema meni i obje smo odmah pomislile: Henuttawy.
»Nije važ no tko mi je rekao. Cuo sam. Narod je važ an, Ramzese. Znaš š to
se dogodilo Nefertiti. Narod ju je ubio…«
»Svećenici su je ubili«, naglasio je Ramzes.
»A sveć enici su usta naroda. Ekhnaton…« Faraon se uhvatio za pokrivač e
i zamiš ljala sam da mogu č uti lupanje njegova srca u upalim grudima.
»Pričekaj još barem godinu dana prije nego što izabereš glavnu suprugu.«
»Abi«, usprotivio se Ramzes. »Već je prošla godina dana.«
»Nemoj riskirati sve š to je ova obitelj izgradila! Prič ekaj još barem godinu
dana. Obećaj mi.«
Držala sam dah i čekala da Ramzes obeća ocu. Ali Ramzes je šutio.
»Obećaj!« uzviknuo je faraon Seti i Ramzes je prošaptao: »Obećajem.«
Zatvorila sam oč i i tiho kliznula kroz vrata zatvorivš i ih iza sebe. Bol u
prsima gorjela je poput vatre i potrč ala sam u dvoranu za prijeme gdje ć u biti
sama. Vrata su bila lagano odš krinuta i kad sam uš la unutra, zamalo sam
vrisnula jer su iza stupova odjekivali glasovi. Suljala sam se uza zid prema
prednjoj strani dvorane i slušala.
»Kupila sam ti godinu dana, a ti ć eš izbrisati taj ruž ni izraz s lica i
pogledati me u oči«, šaptala je Henuttawy.
»Bogovi će vidjeti što si učinila…« zaklela se Izet.
»Sto smo mi uč inile.« Henuttawyn je glas bio miran. »Svaki te sluga u
Avarisu vidio sinoć s peharom.«
»Zato što si mi ga ti dala!«
»A tko je to vidio? Mož da to nitko neć e ispitivati«, rekla je, »ali ako ih
budem trebala podsjetiti…«
Ispred dvorane se zač ula buka i njihov je razgovor utihnuo. Pobjegla sam
kroz vrata i smirila se s nekoliko dubokih udaha za sluč aj da me vide. U
hodniku se pojavila Woserit s Paserom, a slijedili su ih Ramzes i kraljica
Tuya.
Ramzes je bio blijed poput alabastera. »Otiš ao je, Nefer.« Tresao je
glavom i nije se sramio zaplakati. »Otišao je Ozirisu.«
Privila sam ga u naručje i pojavile su se Hanuttawy i Izet sa shedehom.
Henuttawy je vrisnula, a Izet je podigla ruku na usta.
Ja sam zakopala lice u Ramzesova prsa tako da nitko ne mož e vidjeti
koliko mi je muč no od pogleda na njih. Ramzes se odvojio od mene i rekao:
»Moraju se napisati pisma…«
»Uz dopuštenje Vaše Visosti, ja ću se pobrinuti za pisma«, rekao je Paser.
Vaša Visosti.
Te su riječ i vidljivo pogodile Ramzesa. Odsad ć e biti samo jedan egipatski
faraon.
»Što želiš da ja učinim?« pitala je Henuttawy.
Htjela sam viknuti da je dovoljno to š to je ubila kralja Egipta, ali riječ i su
mi zapele u grlu, a vatra u grudima se pojačala.
»Idi s Izet i Woserit«, rekao je Ramzes. »One ć e odvesti majku u Amonov
hram gdje ć e javiti bogovima da…« Oklijevao je jer je istina koju je trebalo
izgovoriti bila prestrašna. »Javit će im da moj otac dolazi.«
Kad su se svi okrenuli i otiš li, zazvala sam Pasera i vidio me kako kruž im
u blizini vrata dvorane za prijeme.
»Nefertari, što to radiš?« pitao je.
»Nije trebao umrijeti!« bijesno sam prošaptala.
Paser je pogledao iza sebe, ali hodnik je bio prazan.
»Kad sam izaš la iz sobe, č ula sam kako Henuttawy prič a s Izet. Prič ale su
o peharu«, rekla sam mahnito. »Henuttawy je rekla Izet da joj je kupila još
jednu godinu. Još jednu godinu«, ponovila sam.
»Sinoć sam vidio kad je Izet dodala faraonu pehar…« odgovorio je Paser.
»Ali Henuttawy ga je dala njoj! I sad ima tajnu kojom mož e uniš titi Izet
ako joj Izet odbije dati š to god ona pož eli. A ona ž eli protjerati Woserit u
najudaljeniji hram u Fayyumu, zatim obnoviti Izidin hram tako da mož e
nadzirati najveću riznicu u Egiptu.«
»A to će proći jedino ako Izet postane kraljica…«
»A sad ima još jednu godinu da se to dogodi! Culi ste Ramzesovo
obeć anje, a č ak i ako ga ne ispoš tuje… ako je Henuttawy mogla ubiti vlastitog
brata…«
Prvi put sam u Paserovim oč ima vidjela strah. »Liječ nici su rekli da je
faraona izdalo srce. Nitko nije posumnjao na otrov.« Pogledao je u mene.
»Tko je još to čuo?«
»Nitko«, obećala sam.
»Onda to zadrži za sebe. Ja ću reći Woserit…«
»A Ramzes? Faraon Seti bio mu je otac!«
Ali Paser je odmahnuo glavom. »Nema dokaza za ono što si čula.«
»Liječnik može utvrditi je li umro od trovanja.«
»Ili mož e utvrditi da je umro od srca, a ti si laž no optuž ila visoku
sveć enicu Izide. Ne govori niš ta. Ramzes bi ti mogao povjerovati; mogao bi
č ak i pozvati liječ nika, ali kako ć emo znati da ga Henuttawy nije potkupila?
Politika je u svemu, Nefertari.«
»Znač i, Setijeva ć e smrt proć i nekaž njeno?« Stiskala sam š ake kako bih
zaustavila bijes od kojeg mi je tijelo počelo drhtati.
»Nijedno loš e djelo nikad ne prođe nekaž njeno.« Podigao je pogled na
mural bož ice Maat koja je vagala srce zajedno s perom istine. Naslikano je
srce tijekom ž ivota bilo č asno pa je bilo jednake tež ine kao i pero i č ovjek sa
slike se smiješ io. Njegov ka neć e progutati krokodilski bog i duš a ć e mu
živjeti vječno.
»Henuttawyno će srce biti teže od pera«, bila sam sigurna.
Paser je izgledao vrlo tuž no kad je odgovorio: »Da. Vjerojatno hoć e.
Nemoj jesti ništa osim onoga što ti je Menit pripremila, Nefertari.«
Paser je otiš ao i ostala sam sama na hodniku. Rodila sam dva sina, poš la
sam s Ramzesom u bitku protiv Serdena i sebič no sam razmiš ljala kako ć e
sad svi ti trijum i biti zaboravljeni jer je faraon Seti mrtav. Riječ i koje su
vojnici još jutros skandirali sutra ć e postati riječ i oplakivanja. U nedalekom
Amonovom hramu Henuttawy i Izet već su plakale laž nim suzama u druš tvu
kraljice koja je izgubila muž a nakon dvadeset i pet godina. Kao da se sve š to
dotaknem pretvori u prah.
Tog je dana več era u velikoj dvorani bila tuž na. Ramzes je oč ev stolac na
podiju ostavio praznim, a kad mu je Izet predlož ila da sjedne na njega, oš tro
je pitao: »Zašto?«
Dvor je nakon toga shvatio da je najbolje šutjeti.
Kasnije te več eri, u privatnosti svoje sobe, grizla sam se za usne u napasti
da kaž em Ramzesu š to sam č ula. Sjedio je na krevetu od zlata i ebanovine u
kojem sam spavala svako ljeto koje sam u djetinjstvu provela u Avarisu.
Podignut na platformi u sredini sobe, gledao je na vrtove koje je Seti zapustio.
Ribnjaci su od ruba do ruba bili prekriveni slojevima otpadaka i pitala sam se
jesu li ribe preživjele takvu nebrigu.
»Jesi li vidjela oč eve konjuš nice?« pitao me tiho. Nije ž elio razgovarati o
oč evoj smrti. Nosit će je sa sobom poput teškog lanca oko zatvorenikova
struka, pomislila sam. »Ogromne su«, rekao je, no glas mu je bio dalek.
»Ukupno pet tisuća ratnih konja.«
Stisnula sam pokrivač uz prsa. Nije me mogla zagrijati ni vruć ina iz
ž arovnika. Primijetila sam da je boja na stupovima spavać e sobe popucala.
»To je više nego u cijeloj Tebi.«
»Tako je«, potvrdio je. »I dobro su održ avane«, rekao je, a u oč ima mu je
zasvjetlucao ž ivot. »Ima oruž ja za viš e od deset tisuć a vojnika, a č etiri tisuć e
dvokolica su ulaš tene i spremne. Ozbiljno je govorio o ratu s Hetitima,
Nefer.«
»Hetiti već stoljećima prijete ratom…«
»Ali ne ovako. Pogledaj naokolo. Vidiš li ruš evnost? Sav novac iz riznice
potroš en je na pripreme za ovo! Hetitski je car Muvatali već osvojio Mitani
š to znač i da nema tampon-zone između nas i Hatija. Moj je otac prepoznao
koliko je to opasno. Znao je da je samo pitanje trenutka. Paser kaž e da ć e
Muvatali krenuti čim čuje za očevu smrt.«
»Još jedna bitka?« Tek smo se vratili iz borbe sa Serdenima. Trebalo je
planirati pogreb. Snašlo nas je previše tuge.
Ali Ramzes je zloslutno zurio u ž eravnik. »Ne, ne još jedna bitka, Nefer.
Rat.«
Iduć eg jutra na palubi Amonovog blagoslova tijelo faraona Setija bilo je
omotano lanom i postavljeno na malo postolje okruž eno mirhom. Usne su
mu bile zaobljene u blagi osmijeh i da nisam znala drukč ije, mislila bih da
spava. Za dvadeset dana stić i ć emo u Tebu i nakon sedamdeset dana
mumi iciranja, Seti ć e biti pokopan u grobnici koju je izabrao među najveć im
egipatskim kraljevima.
Ramzes je stajao na pramcu i jedna je zastava s naslikanim likom
mumi iciranog Ozirisa tuž no leprš ala na povjetarcu. Pristaniš te je bilo
okruž eno ž enama odjevenima u duge bijele haljine ž alovanja. Puš tale su
lotosove cvjetove u vodu ispred broda i rukama lupale o prsa tako da bogovi
znaju za naš e stanje. Tijekom cijelog dvadesetodnevnog putovanja Egipć ani
su kleč ali po cijeloj obali u č ast svojeg faraona i mislila sam: Kad bi barem
znali istinu, koliko bi njih bilo zadovoljno time da mirno kleknu i plaču?
Kad smo stigli do Malkate, Woserit me upozorila: »Ne ispuš taj sinove iz
vida. Čak ni na kupanju.«
»A Menit?«
»Mož eš joj reć i š to si č ula.« Pod Woseritinim su oč ima bili vidljivi tamni
polumjeseci i pitala sam se je li je Paser tješ io noć u kao š to sam ja pokuš avala
utješiti Ramzesa.«
Menit me doč ekala u mojoj odaji. Osjeć ala sam se krivom š to sam se
toliko radovala vidjeti svoju djecu dok je ostatak Egipta ž alovao. Dojilje su
ustale i gledale kako sinovi podiž u ruke prema meni. »Gle kako su narasli!«
povikala sam. Nije nas bilo skoro dva mjeseca i dječ aci su bili gotovo
neprepoznatljivi. Smijali su se kad sam obojicu pozvala po imenu i bila sam
zapanjena kako su već postali pametni. »A tek kosa!« Glave obojice sinova
bile su poput krune od najfinijeg zlata.
»Baš kao i kraljeva«, odgovorila je Menit, ali č im ga je spomenula, sjetila
se Setijeve smrti i glas joj je postao š apat. »Bilo mi je ž ao č uti za faraona,
gospo.«
»To se dogodilo čim smo stigli u Avaris.«
»U Tebi smo č uli da su Serdeni poraž eni, onda je stigla vijest da je faraon
bolestan, ali nitko nije mogao vjerovati. Rekli su da je srce…«
»Otrovan je«, rekla sam oštro.
Menit je pokrila usta. Mahnula je dadiljama da se vrate u njezinu sobu i
kad su zatvorile vrata, ispričala sam joj cijelu priču.
»Ne razumijem…« zavapila je Menit. »Sto se dogodilo s njegovim
kušačima?«
»Otpustio je kuš ač e iz palač e«, rekla sam. »Kako bi platio rat s Hetitima i
kupio štitove od Troje.«
Menit je pritisnula prste na usne. »Henuttawy se odrekla svoga ka da bi
uč inila Izet kraljicom. Pokuš at ć e vas se riješ iti«, rekla je potpuno uvjerena.
»Morate unajmiti vlastitog kuš ač a. Ako poč nete koristiti kuš ač a, Henuttawy
će znati i neće ni pokušati trovanje.«
Odupirala sam se toj ideji, ali Menit je bila uporna.
»Faraon Ramzes ima kušače.«
»Zato što je on faraon.«
»A vi ć ete biti kraljica! Ako budete imali kuš ač a, Henuttawy ć e znati.
Nikad vas neć e pokuš ati otrovati. Mislite na svoje sinove! Sto bi bilo s njima
da se vama neš to dogodi? Mislite li da bi me Izet zadrž ala u palač i da pazim
na njih? Poslala bi me s Woserit u najdalji egipatski hram.«
Osjetila sam kako mi udovi postaju hladniji. To je bila istina. Pogledala
sam svoju djecu, prekrasne egipatske prinč eve koji bi jednog dana mogli biti
kraljevi. »Unajmi kušača«, rekla sam.
»A ako faraon pita?«
»Ja ću mu reći…«
»Da se bojite hetitskih špijuna«, pomogla mi je Menit.
Henuttawy i Izet bile su laž ljivice. Nisam htjela i ja lagati Ramzesu.
Trebala bih mu reći istinu, pomislila sam. Trebala bih mu reći da se bojim da će
me njegova teta ubiti peharom vina ili gutljajem shedeha.
Netko je pokucao na vrata, i prije nego što ih je Menit otvorila, okrenula se
prema meni. »Još jedna godina, gospo… Mislite li da ć e održ ati obeć anje?«
pitala je.
Pokuš ala sam ignorirati bol zbog faraonova zahtjeva. »Nikad nije prekrš io
obećanje«, rekla sam.
»Cak i kad faraon Ramzes zna da je to laž ? Građani Tebe č uli su od vojnika
koji su se ranije vratili š to se dogodilo s gusarima. Poč eli su vas zvati Ratna
kraljica. Govore da ste riskirali život za Egipat.«
Ali ja sam ponovila: »Ramzes nikad nije prekršio obećanje.«
Ramena su joj opala i otvorila je vrata. »Vaš a Visosti!« Hitro je poravnala
periku. »Nikad ne kucate…«
»Cuo sam glasove i mislio sam da ti Nefer mož da prič a š to se dogodilo u
Avarisu.« Ramzes je uš ao u sobu i vidio me s naš im sinovima. »Nisam htio
prekidati.«
»Zao mi je zbog vaš eg oca. I mojoj je gospi bio poput oca. Uvijek ljubazan,
uvijek blag.«
»Hvala ti, Menit. Svi ć emo se preseliti u Avaris odmah nakon oč eva
pogreba.«
»Cijela palača?« uzviknula je.
»Cak i Tefer.« Ramzes je pogledao prema dolje i Tefer mu je odgovorio
plač nim mijaukanjem. Mač ka je spavala pod dječ jim kolijevkama. »Trebat ć e
sedamdeset dana da se oč evo tijelo pripremi. Ali nakon š to ga pokopamo u
Dolini Tebe, dvor će preseliti s nama u Pi-Ramzes.«
Već sam vidjela kako Menit u mislima popisuje sve š to se treba obaviti.
Oprostila se naklonom i Ramzes je stao pokraj mene.
»Moj te otac volio, Nefer.«
»Voljela bih vjerovati u to«, rekla sam blago.
»Moraš vjerovati u to. Znam da si č ula š to je traž io da mu obeć am. Bojao
se za moju krunu. Htio te vidjeti kao kraljicu, ali netko ga je krivo uputio.«
»Ne mislim da je bio krivo upuć en«, rekla sam oprezno. »Mislim da su mu
lagali.«
Ramzes me gledao i pitala sam se misli li na Izet i Henuttawy. Ja mu nisam
smjela reć i istinu nego je morao sâ m doć i do nje. Naposljetku mi je stavio
ruku oko struka i rekao: »Ja ću te čuvati. Uvijek ću te čuvati, Nefer.«
Zatvorila sam oč i i molila se Amonu: Daj mu da otkrije od koga me treba
čuvati.
DVADESET DRUGO POGLAVLJE
»Samo šakala«
TEBA
Kad je završ ilo sedamdeset dana mumi iciranja, tijelo faraona Setija
stavljeno je u zlatnu barku i dvadeset ga je sveć enika na svojim leđima nosilo
u Zapadnu dolinu. Pod uvjetom da mu srce bude jednake tež ine kao i Maatino
pero istine i da smije prijeć i u zemlju Duat, taj ć e mu brod trebati za
putovanje sa suncem oko svijeta. Tisuć e Tebanaca preš le su Nil prateć i
vijugavu pogrebnu povorku, a kad je sunce poč elo tonuti iza brda, hladni
več ernji vjetar donio je miris kadulje koja se cijeli dan prž ila na suncu. Ađo je
digao njuš ku njuš kajuć i zrak i premda sam hodala pokraj njega s ostatkom
Setijeve najbliže obitelji, iwiw je bio neobično miran. Pitam se zna li da je život
njegove gazdarice zauvijek promijenjen? Tuya je sad postala udova kraljica i
premda ć e ostati u Avarisu nakon naš eg dolaska, vjerojatno ć e se povuć i u
neku mirnu sobu u palači, a dvorsku politiku i svečanosti prepustiti Ramzesu.
Nikad je nisam vidjela da se smiješ i djeci ili da se smije njihovim
nestaš lucima dok bi bjež ali hodnicima. Neke bi se udovice zadovoljile
ž ivotima baka, ali pretpostavljala sam da ć e Tuya svoje dane provoditi sama
s Ađom i da ć e ugađanje ž ivotinji postati jedina svrha preostalih godina
njezina ž ivota. Dok je hodala, teš ko se oslanjala na Ramzesovu ruku, a ispred
njih je visoki sveć enik Amona odluč no korač ao po pijesku, slijedeć i Penrea i
malu skupinu vezira čiji je posao bio navoditi Setijevu zlatnu barku.
Pogledala sam na Izidine sveć enice iza nas i iz daljine sam mogla vidjeti
Henuttawynu crvenu iguru. Henuttawy je odluč ila hodati među svojim
ž enama umjesto na č elu povorke u druš tvu svoje obitelj. Kosa joj je bila
prič vrš ć e na seshed-vijencem i kad je podigla bjelokosne č egrtaljke iznad
glave, shvatila sam š to ć e uč initi. Premda je ovo bilo tuž no putovanje,
Henuttawy je zapovjedila ples. Njezine su se ž ene vrtjele i skakutale po
pijesku i izgledali smo poput dvora na ljetnom hodoč aš ću. Kad je Ramzes
preko ramena pogledao u mene, vidjela sam kako mu se u oč ima nakuplja
gnjev. Čak su se i ljudi na najvišim brežuljcima šokirano pogledavali.
»Uživa u pažnji«, prošaptala sam grubo.
»I Amon će je kazniti«, obećala je Menit. »Srce će joj se samo otkriti.«
»Nakon š to bude prekasno i nakon š to uniš ti sve koje volimo.« Pomislila
sam na Amunhera i Prehira koji nisu poš li s nama. Upozorila sam dojilje da ih
ne ispuštaju iz vida.
Menit mi je proč itala pogled i obeć ala: »Vjerujem im. Neć e izlaziti iz odaja
ili ih nikad ne bih ostavila same.« Pogledala je preko pješ čanih dina prema
područ ju gdje su brda postajala sve strmija i nazubljenija u zalazeć em svjetlu.
»Mislite li da mu je grobnica daleko?«
»Da. Mislim da je visoko u klisurama«, rekla sam i onda hrabro dodala:
»Ali nemamo se čega plašiti.«
»Samo šakala«, šapnula je Menit.
»I visokog sveć enika Amona.« Pogledala sam naprijed prema Rahotepu
koji se vrtio oko Setijeva tijela poput ž ivotinje koja obigrava nad svojom
ž rtvom. Pogrbljenih ramena i ž alosnog cereka, djelovao je jednako samilosno
kao i hijena kad tjera lavicu od njezina plijena. Njemu je pripadala ova noć . On
je vodio kraljevsku obitelj u Dolinu i on ć e naposljetku zapeč atiti Setija u
njegovoj posljednjoj komori sa svime š to bi faraonu moglo zatrebati u
zagrobnom životu.
Posljednji put sam u grobnici bila na pogrebu princeze Pili. Imala sam šest
godina, ali sjeć am se da su zidovi grobnice bili prekriveni uputama za
kretanje zagrobnim ž ivotom. Na zidovima se nalaze odgovori na pitanja koje
ć e bogovi postavljati mrtvima tako da ć e Setijev ka, dok bude putovao
posljednjim hodnicima na ovom svijetu, moć i zapamtiti odgovore za
prelazak u iduć i. Pod pretpostavkom da uspije proć i test, trebat ć e mu sve š to
je nekad imao u ovom ž ivotu. Zato ć e Setiju trebati maska, tako da u zemlji
Duat ne bude bez lica. Oko njegova sarkofaga stavit ć e se stotine ušabtija,
malih igura sluga koje ć e u iduć em svijetu ož ivjeti i obavljati teš ke poslove
za njega. A kako se nijedna od tih važ nih stvari ne bi oš tetila, sluge ć e staviti
malo soli u lampe i tako spriječiti dizanje crnog dima.
Dok sam gledala visokog sveć enika Amona s Izet, ukazao mi se prizor
dviju hijena koje njuš kaju gledajuć i š to bi iduć e mogle prož drijeti. Iznenadila
me njihova slič nost. Pod slabom več ernjom svjetloš ću i sjenama koje su
prikrivale Rahotepov zastraš ujuć i cerek, Izet i visoki sveć enik bili su vrlo
slični. Dok su hodali zajedno, postalo je nemoguće ne primijetiti tu sličnost —
ne samo u nač inu kretanja nego i u njihovim ravnim nosevima te jagodicama
smješ tenima visoko na uskim licima. Izetina se majka mogla udati za koga
god je htjela… a ipak, nitko nije znao tko je Izetin otac. Sto ako Rahotep ne ž eli
Izet za kraljicu samo iz mrž nje prema mojim akhu nego i zato š to zna da ć e s
Izet kao glavnom suprugom on postati djed buduć eg faraona? Visoki je
sveć enik pogledao u mom smjeru i kad je Izet vidjela da ih gledam, hitro se
odmakla od njega.
Kad smo uš li u Dolinu, a staza se suzila, ostavili smo tisuć e ž alobnika iza
sebe. Samo je najviš im č lanovima dvora bilo dopuš teno znati toč nu lokaciju
Setijeve grobnice. Svi ostali č ekat ć e naš povratak drž eć i uljane lampe na
rubu litica i osvjetljavajuć i nam put natrag prema rijeci. Sunce je već doš lo do
obzora, a duboka zagasita boja neba isticala je obrise brda. Kad padne noć ,
bog Sunca potpuno ć e napustiti svoj polož aj na nebu i proć i kroz podzemni
svijet kako bi ondje porazio zmijolikog boga tame, Apepa. Nakon š to dokrajč i
zmiju, Ra ć e izać i na istoku vozeć i se na svojoj sunč evoj barki i ponovno
donijeti svjetlo na zemlju. Faraon Seti nikad viš e neć e vidjeti sunce, a ako se u
Egiptu mogao poremetiti poredak stvari, pitala sam se zaš to se ne bi mogao
poremetiti i u podzemnom svijetu? Sto ako več eras Ra bude poraž en i sutra
ne bude viš e sunca? Istjerala sam takve misli i podsjetila se da je sunce uvijek
izlazilo. Ra je uvijek pobjeđivao. Baš kao što ću i ja.
Poč eli smo se penjati uz vapnenač ke litice i č ak i uz gunđanje sveć enika
koji su na leđima nosili Setijevu barku, č ula sam kako Izetino disanje postaje
sve hrapavije. Bojala se tame i jednom je, kad se u daljini oglasio š akal,
uplašeno kriknula.
»Anubis«, rekla sam ja. »Bog smrti s glavom š akala. Mož da dolazi po
grešnike.«
»Ne slušaj je«, oštro je rekao Rahotep.
Ali ja sam izazvala visokog sveć enika: »Kako znate da nije Anubis? Gdje bi
drugdje bio ako ne u ovoj Dolini?«
»Budi tiho!« prasnula je Henuttawy. Glas joj je odzvanjao liticama i s
poč etka povorke, u blizini sarkofaga, Ramzes se okrenuo vidjeti š to je uzrok
komešanju. Henuttawy je stišala glas. »Budi tiho«, zaprijetila je.
»Zar te pomisao na Anubisa koji se š ulja ovim brež uljcima plaši? Ja se ne
bojim smrti. Kad Anubis dođe po mene, ne moram ništa skrivati.«
Iza mene je Menit duboko udahnula.
Henuttawy je zasiktala: »Imaj poštovanja prema mrtvima.«
»Tako da plešem i slavim?«
Stigli smo do ulaza u grobnicu i Ramzes je doš ao otraga do mene. »Sto to
šapućete?«
»Henuttawy je rekla da ž eli prva uć i u grobnicu«, izmislila sam. »Zeli prva
vidjeti unošenje bratova sarkofaga u pogrebnu komoru.«
Ramzes je pogledao u Henuttawy. Cak sam i pod slabim svjetlom
treperavih baklji vidjela da joj je iz obraza nestala boja. »To je vrlo lojalno«,
rekao je Ramzes. »Možeš ići nakon Penrea. On će ti pokazati put.«
Henuttawy je okrenula svoje tamne oč i prema meni, ali nije se pobunila.
Uzdigla je bradu i zakorač ila nakon Penrea predvodeć i povorku u potpunu
tamu. Woserit mi je zabila nokte u ruku upozoravajuć i me da budem oprezna.
Ali š to sam mogla izgubiti? Nakon nas su slijedili važ ni dvorjani, a na ulazu u
komoru ostali su naoruž ani č uvari kako bi pazili da nitko drugi ne uđe
unutra. Spustili smo se stubama u dubinu zemlje drž eć i se podalje od zidova
na kojima su bili naslikani prizori iz Setijeva ž ivota. Penre nam je rekao da je
ovo najdulja i najdublja grobnica u Egiptu, a kad je zrak postao vlaž an, č vrš će
sam omotala ogrtač oko sebe. Proš li smo kroz prvi i drugi hodnik i kad smo
doš li do dvorane s č etiri stupa, povorka se zaustavila. Divila sam se Ozirisovu
oltaru i prizorima iz Knjige vrata. »Prekrasno je«, š apnula sam i Ramzes mi je
stavio ruku na rame. »Tvoj bi otac bio ponosan.«
»Zar te ovo ne plaš i?« š apnula je Izet. Ramzes je pustio moje rame i
uhvatio Izet za ruku. »Kao dijete gledao sam oca dok je gradio ovu grobnicu«,
rekao je. Spustili smo se u niž i prolaz i kad je visoki sveć enik skinuo bradvu
od ebanovine koja mu je visjela oko vrata, kako bi poč eo Obred otvaranja
usta, Izet se poč ela tresti. Obred ć e vratiti Setiju dah u zagrobnom ž ivotu.
Rahotep je stavio bradvu na Setijeve zlatne usne i gledala sam Henuttawy
koja je stajala mirno kao da je isklesana od kamena. Najzad, š to bi Seti mogao
reći ako bi opet dobio dah u ovom svijetu?
»Probudi se!« Glas visokog sveć enika odjekivao je komorom. Kraljica
Tuya obuzdavala je jecanje, a Ramzes ju je drž ao dok sam ja stajala blizu
Menit. »Budi živ i diši poput živog čovjeka, zdrav i osnažen svakog dana. Neka
te bogovi č uvaju ondje gdje si sad, daju ti hranu za jelo i svjež u vodu za pić e.
Ako ima nešto što želiš reći, reci to sad tako da te cijeli Egipat čuje.«
Veziri su se nelagodno meš koljili drž eć i baklje, a dvorjani su sluš ali bez
daha. Kad je ostala samo tiš ina, vidjela sam kako se Henuttawy blago
nasmiješ ila Izet. Zatim je sarkofag podignut kroz uski hodnik do posljednje
komore. Mala se skupina okrenula prema Henuttawy koja ć e prva poljubiti
kanopske ž are i gledati spuš tanje sarkofaga u okno. Gledali smo kako je
zakorač ila naprijed. Kleknula je na zemlju i brzo poljubila posude koje ć e
odnijeti Setijeve otrovane organe u zagrobni život.
Rahotep je podigao bradvu u rukama i izgovorio riječ i iz Knjige mrtvih.
»Bogovi su mi vratili dah. Okovi koji su mi zatvorili usta sad su opuš teni i
slobodan sam. Onima koji su mi za ž ivota nanijeli zlo dobronamjerno
opraštam jer bogovi će vas kazniti, a ne ja.«
Henuttawy je ustala i obrisala prljavštinu s haljine.
Sjedila sam u svojoj sobi u toplini ž eravnika i prič ala Woserit i Paseru š to
sam sumnjala u vezi s Izet. Paser je drž ao č aš u toplog sermet piva. Sad kad je
Seti zapeč ać en u svojoj grobnici, održ at ć e se nova krunidba. Ramzes ć e
nositi dvostruku krunu Egipta i ako ne izabere glavnu suprugu, bit ć e prvi
faraon koji je okrunjen bez kraljice. Ali nijedno od njih dvoje nisu bili
iznenađeni kao što sam očekivala.
»Morala je biti neč ije dijete«, rekao je Paser. »Svi su pretpostavljali da je
otac netko s dvora.«
»Ali ona je dijete č ovjeka koji mi je ubio obitelj!« zavapila sam. »Ubio je
Nefertiti. I ako je on podmetnuo pož ar…« Grlo mi se poč elo stezati od
emocija. »Onda je ubojica dviju generacija. Zar mislite da bi oklijevao ubiti još
jednu?«
Pogledala sam u Menitina zatvorena vrata, ali ni Woserit ni Paser nisu
vidjeli opasnost koju sam ja vidjela u otkrić u da bi Rahotep mogao biti Izetin
otac. Viš e ih je brinula krunidba i Woserit me izravno pitala: »Ima li ikakve
šanse da te sutra okruni za kraljicu?«
Odmahnula sam glavom. »Nikad ne bi prekrš io obeć anje koje je dao ocu.
Ali Menit mi je rekla da je sinoć vidjela muškarca blizu Izetinih soba.«
I Woserit i Paser su se nagnuli naprijed. Napokon se č inilo da ih je jedna
vijest šokirala jednako kao i mene.
»Tko je to bio?« pitao je Paser.
Podigla sam dlanove. »Nije uspjela vidjeti.«
»Možda je bio Habiru Ašai«, rekla je Woserit odmah.
»Nije. Sigurna sam da nije toliko blesava«, odgovorila sam.
Ali Woserit je odmahivala glavom. »Ne bih se iznenadila da je platila
sluškinji da ga pronađe.«
»Beznadna je«, dodao je Paser. »Kome se mož e obratiti? Faraonu ne
mož e. Ne mož e ni Henuttawy. Velikoj sveć enici Izide duguje viš e nego š to ć e
joj ikad moći vratiti.«
Woserit mi je vidjela izraz lica i rekla je: »Rahotep ne mož e uč initi ništa za
nju. Ne smije preglasno govoriti protiv tebe jer je rob svoje proš losti. Izet to
ne zna, ali mi znamo.«
DVADESET TREĆE POGLAVLJE
Jer kralj je Ra
Ramzesov š iroki pektoral odraž avao je jutarnje sunce, a podij po kojem je

hodao bio je pokriven plavim ploč icama od fajanse pa je izgledalo kao da
hoda po vodi. Proš lo je sedam dana od pogreba faraona Setija i tisuć e
plemić a ispunile su hram u Karnaku doš avš i i iz dalekih gradova poput
Mem isa. Pitala sam se š to misle o krunidbi kralja bez kraljice. Sa svojeg
mjesta na treć oj stepenici podija gledala sam sinove u dojiljinim rukama. Bili
su vesele i sretne bebe. Osjeć ala sam goruć u potrebu znati da ć e uvijek biti
sigurni; da nikad neć e biti izlož eni Izetinim hirovima ako ja iznenadno
umrem, a ona postane kraljica.
Trube su odjeknule svjež im zrakom farmutija i utiš ale dvorjane u
sandalama obrubljenima krznom i debelim ogrtač ima. I premda nisam bila
izabrana za glavnu suprugu, Ramzes je pogledao u mene dok mu je Rahotep
stavljao crvenu i bijelu pschent krunu na čelo. Nekoliko je vezira učinilo isto, a
od okupljenih na podiju, samo je kraljica Tuya sa svojim razdraž ljivim
iwiwom izbjegavala moj pogled.
»Jer kralj je Ra«, objavio je Rahotep. »On je stvoritelj svih stvari, zač etnik
zač etih. On je Bastet koja š titi Dvije zemlje i one koji ga hvale, zaš titit ć e
njegova ruka. On je Sekhmet protiv onih koji ne poš tuju njegove zapovjedi. A
sad je faraon cijelog Egipta, Ramzes Drugi i Veliki.«
Hramom je provalilo klicanje. Kad se Ramzes spustio s podija,
skandiranje je bilo toliko glasno da ga nitko nije mogao č uti kad me uhvatio
za bradu i rekao mi: »Da nisam obećao…«
Ali zato nikome u dvorani nije promakao njegov poljubac na Amunherovu
glavu i kad je podigao naš eg sina u ruke, Ramzesova je poruka bila jasna.
Amunher je bio buduć nost Egipta. Pogled kraljice Tuye nije mogao spriječ iti
Ramzesa da podigne naš eg sina iznad gomile. Dok su mlade djevojke tresle
čegrtaljkama od bjelokosti, Rahotep je značajno pogledao Henuttawy.
Zgrabila sam Menitinu ruku; i ona je vidjela taj pogled. Moji sinovi ne
smiju se ni na trenutak odvajati od nje; svako jelo koje se donese u sobu s
dojiljama najprije moraju probati kuš ač i iz palač e. Premda je Ramzes
ispružio ruku prema meni, stajala sam na mjestu.
»Idite s faraonom«, poticala me Menit tiho. »Neće se ništa dogoditi.«
»Ali Rahotep…«
Menit me gurnula naprijed. »Ja ću paziti.«
U dvoriš tu ispred hrama u Karnaku Tebanci su č ekali kako bi vidjeli koga
ć e Ramzes povesti u svojoj dvokolici. Poljubio je Amunhera pred dvorom i
sad mi je, pred klikć uć om egipatskom gomilom, ponudio ruku. Zadrž ala sam
dah č ekajuć i da ljudi naglo utihnu no, umjesto toga, njihovo je klicanje
postalo gromoglasno. Dok smo se vozili ulicama u povorci vojnika i zlatnih
dvokolica, Ramzes se okrenuo prema meni.
»Doista si Ratna kraljica, Nefertari.«
DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE
Gledati kako Malkata nestaje
Ramzes je u dvorani za prijeme još uvijek nosio nemes krunu. Nije mi se č inio
niš ta drukč ijim u odnosu na tri mjeseca ranije kad je upravljao samo Tebom.
Ali palač a Malkata nesumnjivo se promijenila. Sa zidova su skinuti crveni
sagovi, a iz svake niš e maknute su skulpture i stavljene u teš ke drvene
sanduke koji ć e ih prevesti u palač u Pi-Ramzes. Kuda god bih poš la u
hodnicima palač e, sluge su jurile naokolo s teš kim drvenim koš arama puneć i
ih svim zamislivim luksuznim predmetima kojih mož da neć e biti u Avarisu.
Buduć i da je palač a bila u takvom stanju, u dvoranu za prijeme dolazilo je
malo podnositelja molbi pa kad se pojavio Ahmozis i traž io da ga primim,
Paser mu je mahnuo da prođe jer je već znao š to ć u odgovoriti na njegov
zahtjev.
»Doš ao si u loš em trenutku, Ahmozise. Dvor sutra putuje za Avaris«, rekla
sam.
»Onda bi ovo bio dobar trenutak da Habiru napuste Tebu«, predlož io je.
»Zašto da se pate s preseljenjem u Avaris?«
»Vojska ne pati.« Nasmijala sam se. »Plovit ć e Nilom u istim brodovima
kao i faraon.«
»Nije svaki Habiru u faraonovoj vojsci. Neki moraju prodati zalihe ž ita da
bi unajmili brodove.«
»Morali bi unajmiti brodove i da bi došli do obala Kanaana.«
»Ne ako će hodati.«
»Habiru ne mogu otić i!« uzviknula sam, oš trije nego š to sam htjela. »Sa
sjevera su stigli izvješ taji o napredovanju hetitskih trupa. Ako Hetiti zauzmu
Kadeš, bit će rata. Svaki je vojnik potreban. Pričekaj do tota.«
»Zelim znati kad ć e faraon osloboditi moj narod!« Oč i su mu gorjele.
Stapom je udario po ploč icama i naoruž ani č uvari zakorač ili su prema njemu,
ali ja sam podigla ruku i zaustavila ih.
Ramzes se okrenuo od razgovora s Paserom. »Moja ti je ž ena rekla istinu.
Svaki vojnik iz Tebe odlazi u Avaris«, rekao je oš tro. Zatim se okrenuo prema
meni. »Zašto ga primaš?« pitao je.
Dok smo Menit i ja te več eri hodale prema kupališ tu, i ona je ponovila
Ramzesovo pitanje.
»Zato š to je moja majka patila onako kako Habiru pate. Ali ako car
Muvatali krene prema Kadeš u, mož da ni svi egipatski vojnici neć e biti
dovoljni da ga se zaustavi. A ako Kadeš padne, Avaris je iduć i. Zatim Mem is.
Zatim Teba…«
Menit je odmahivala glavom dok smo hodale poploč enom stazom koja
vodi do kupališ ta. »Da faraon zna da razmiš ljate o tome«, poč ela je, ali ja sam
podigla ruku da je zaustavim.
»Slušaj!«
Čule smo nečiji plač. Pogledala sam u Menit.
»Dolazi otamo«, prošaptala je.
Tiho smo proš le između stupova na ulazu u kraljevsko dvoriš te. Iza debla
sikomore stajali su Izet i mladi muš karac. Sa svih drugih ulaza, bili su
skriveni od pogleda. Izet nam je bila okrenuta leđima.
»Mogao bi doć i svakog jutra«, molila je. »Ti si kipar, Aš ai. Mož emo reć i
dvoru da izrađuješ moju bistu. Nitko neće znati…«
»Nisam ti trebao doć i.« Habiru se odmakao. »Nekad sam te volio, ali
naučio sam voljeti svoju ženu. Rodila mi je dvoje djece…«
Aš ai je digao pogled i spazio nas. »Vidiš li š to si uč inila? Ugrož avaš mi
život!«
Izet se okrenula i kad me vidjela kako stojim pokraj Menit, už asnuto je
pokrila usta. »Aš ai!« vikala je, ali on je već nestao. »Aš ai!« Sruš ila se na
koljena među cvijeće koje je obrubljivalo stazu prema njezinoj odaji. »Hoćeš li
reći Ramzesu?« prošaptala je pognute glave.
»Neću. Tvoja je tajna sigurna od njega«, odgovorila sam tiho.
Menit me šokirano pogledala. »Gospo!«
Zatim me Izet promotrila prorač unatim oč ima. »Cime ć u morati platiti tu
šutnju?«
»Samo ljudi poput Henuttawy očekuju isplatu«, odgovorila sam joj.
Kasnije sam u svojoj sobi isprič ala Woserit i Paseru š to se dogodilo. »Bili su
skriveni ispod grana sikomore«, završ ila sam. »Da nismo iš le prema
kupalištu, nikad ih ne bismo vidjele.«
»Faraonova ž ena mora biti izvan svake sumnje«, rekla je Woserit
smrknuto. »Kad Ramzes sazna za ovo…«
»Neć e saznati. Rekla sam Izet da je njezina tajna sigurna.« Premda su i
Woserit i Paser zapanjeno zurili u mene, odluč no sam odmahnula glavom.
»Henuttawy joj je već zagorč ala ž ivot. A Aš ai se zakleo da se neć e nikad
vratiti.«
»Ali Izet je izdala Ramzesa!«
»Zbog ljubavi. Moja je majka izdala svoju obitelj zbog ljubavi. Ne bi me
bilo da moja majka nije izabrala generala Nakhtmina umjesto svoje sestre.«
»Ali tvoja majka nije bila u braku sa svojom sestrom!« povikala je
Woserit. »Nisu prisegle zakletvu pred Amonom.«
To je bila istina. Situacija nije bila ista, ali sad kad je konač no doš ao
trenutak i kad sam mogla uništiti Izet, nisam imala srca učiniti to.
Iduć eg je jutra svaki Egipć anin č ije je zaposlenje ovisilo o faraonu bio na
cesti. Rukom sam zaklonila oč i od sunca i s balkona gledala kako tisuć e koč ija
natrpanih stolicama, sanducima i tkaninama kreć u na dugo putovanje prema
Avarisu. Oni koji su si to mogli priuš titi unajmili su teglenice i spakirali svu
imovinu u jednostavne sanduke. Iza gradskih trž nica zemljoradnici su nosili
posljednje koš are mlać enog ž ita prema obijeljenim silosima gdje su im pisari
isplać ivali novac iz riznice, a onda su tim bakrenim debenima kupovali
mjesta na brodovima za svoje obitelji.
Čvrsto sam zagrlila Ramzesa i zajedno smo promatrali more ljudi.
»Nismo kao Nefertiti i Ekhnaton«, obeć ao je Ramzes. »Ne gradimo grad u
pustinji da bismo velič ali sami sebe. Selimo se u Avaris kako bismo zaš titili
svoje kraljevstvo.« Ramzes je pogledao u mene i nasmiješ io se. »Znaš li š to
sam graditeljima rekao da prvo obnove? Tvoju sobu«, rekao je. »Rekao sam
im da ti naprave jednu toč no pokraj moje i da je oslikaju svim prizorima iz
Malkate.«
Nitko nikad nije uč inio neš to tako paž ljivo za mene. Stavila sam ruku na
srce i kad je vidio da sam ostala bez riječ i, poljubio me u usne, obraze i vrat.
»Tvoji su akhu izgradili Malkatu, Nefer. Tvoja je majka ž ivjela ondje. Ne ž elim
da danas kad odemo budeš tužna.«
Pritisnula sam ruke na njegova tvrda prsa, zatim ih spustila do struka, a
onda još niž e. Zgrabio me u ruke i odnio s balkona, ali sluge su već spakirale
moj krevet.
Pokraj ž arovnika je lež ao komad ovč jeg krzna, gust, bijel i mekan. »Poput
tebe«, š apnuo je kad me polegao na njega. Kleknuo je i ljubio me po
ramenima, po grudima, a onda po mekoj unutraš njosti bedara. Udisao je
miris jasmina koji sam uvijek stavljala između nogu. Lež ali smo na toplom
sagu u mojoj praznoj sobi i vodili ljubav. Kad se popodnevno sunce probilo
kroz zavjese od trske, Menitino je kucanje postalo toliko glasno da ga nismo
mogli i dalje ignorirati.
Ipak, htjela sam još jedan posljednji put pogledati voć ke u vrtu. Grane su
im se oslanjale na oslikane reš etke i nekad sam noć u zamiš ljala da ih je
posadila moja majka. Bila je odlič na vrtlarica, ali nitko mi nije znao reć i koje
mi je cvijeć e ostavila u Tebi. Rekla sam Ramzesu da neć u biti tuž na zbog
odlaska iz Malkate, ali sad sam shvatila da sam lagala. Za č etiri mjeseca,
tijekom Svetkovine mrtvih, u Avarisu neć u imati kamo otić i zapaliti tamjan
za majč in ka. Stajat ć e zanemarena u Horemhebovu hramu, lica pokrivenog
tamom, zaboravljena.
»Vratit ćemo se.« Ramzes mi je prišao s leđa.
»Moja je majka hodala ovim hodnicima«, rekla sam. »Nekad stojim na
ovom balkonu i pitam se je li ona vidjela ono što ja vidim.«
»Izgradit ć emo joj hram«, obeć ao je Ramzes. »Neć emo dopustiti da bude
zaboravljena. Ja sam sad faraon cijelog Egipta.«
»I Ekhnaton je nekad bio faraon cijelog Egipta…«
Primio me za ramena. »Sad si u rodu sa mnom. S Amunherom i Prehirom.
Narod je vidio moje pobjede u Nubiji i Kadeš u. Vidjeli su kako smo porazili
Šerdene. Bogovi sad paze na nas. Poznaju nas.«
Tog smo poslijepodneva zaplovili u loti s viš e od stotinu brodova i s
krme sam gledala Malkatu kako nestaje. Ramzesov najbolji brod bio je
napunjen do vrha, natrpan sanducima i teš kim namješ tajem iz palač e. Iz
kabine su virile skulpture bogova od ebanovine i izgledale su kao da, kao i ja,
ž ele š to prije stić i. Bilo je vrlo malo prostora za stajanje pa su dvorjani koji su
poš li s nama sjedili pod nadstreš nicom i nisu se mogli pomaknuti. Toliko
toga ć e se promijeniti i sjetno sam uzdahnula. »Pitam se kako ć e biti trajno
živjeti u Avarisu?«
Menitin je odgovor bio razborit kao i uvijek. »Isto kao kad ste bili dijete i
kad je dvor svako ljeto provodio ondje. Ne dopustite Izet da izabere koju ć e
sobu uzeti.«
»Ramzes mi je već izabrao sobu. Izgradio mi je novu, pokraj svoje«, rekla
sam joj, »i pokraj nje su dvije sobe. Jedna za tebe i jedna za Amunhera i
Prehira. Neć eš je viš e morati dijeliti s dojiljama. To ć e biti najveć a odaja u Pi-
Ramzesu.«
Menit je uzbuđeno stavila ruke na srce. »A zna li Izet za to?«
Prvog dana mjeseca pahonsa stigli smo u Pi-Ramzes i doč ekala nas je
potpuno drukč ija palač a od one koju smo vidjeli u hladnom mjesecu tibiju. U
tri mjeseca koliko je proš lo, u svjež e obojenim urnama i viseć im vazama
procvale su guste kitice cvijeć a. S velikih visina vapnenač kih stupova mirisni
vijenci lotosovih cvjetova bili su obavijeni granama obojenima u zlatno. U
hodnicima se osjeć ao slatki miris ljiljana, a u poploč enom dvoriš tu voda je
melodič no pljuskala s fontana od alabastera na procvjetali jasmin. Vojska
sluga vjerojatno je radila svaki dan bez prestanka od Setijeve smrti.
Zamiš ljala sam ih kako jurcaju palač om poput pč ela, č iste, pospremaju i
pripremaju sobe za naš dolazak. Svjež e obojeni zidovi sjali su na suncu, a kad
padne noć , tisuć e bronč anih fenjera odraž avat ć e se u podovima s novim
pločicama. Sve je bilo bogato, novo i blistavo.
Sokirano sam se okrenula prema Ramzesu. »Kako si riznica Avarisa mož e
ovo priuš titi?« Stiš ao je glas tako da ga samo ja mogu č uti i rekao: »Ne mož e.
Ovo možeš zahvaliti šerdenskim gusarima.«
Stotine dvorjana okupilo se u dvorani za prijeme s kolosalnim kipovima
kralja Setija i kraljice Tuye i Paser je poč eo č itati razmješ taj soba u palač i.
Kad je došao do mog imena, dvor je naćulio uši.
»Princeza Nefertari«, objavio je, »desno od faraona Ramzesa Velikog.«
Prostorijom je proš ao iznenađeni ž amor i vidjela sam Henuttawyn pogled
upuć en Izet. To š to sam bila smješ tena desno od kralja znač ilo je da me
Ramzes postavio za glavnu suprugu po svemu osim po tituli. To nije bila
javna objava zakucana na egipatske hramove, ali sad je cijeli dvor u Avarisu
znao kome je faraon naklonjen.
»Da ti pokaž em sobu?« pitao je Ramzes. Odveo me do drvenih vrata s
umecima od kornjač ina oklopa i polirane bjelokosti, a onda mi je rukom
pokrio oči.
Nasmijala sam se. »Što to radiš?«
»Kad uđeš unutra, reći ćeš mi na što te podsjeća.«
Cula sam kako otvara vrata i č im je maknuo ruku, ostala sam bez daha.
Soba je bila ista kao i doma. Na najdaljem zidu bila je ž ivahna crvena telad iz
palač e Malkate. Na drugom je bio veliki crtež bož ice Mut kako dodaje ankh
ž ivota mojoj majci. Zurila sam u crtež sjeć ajuć i se murala koji je Henuttawy
uništila i suze su mi treperile na trepavicama.
Tijekom iduć ih mjesec dana u dvorani za prijeme Pi-Ramzesa nije bilo ni

minute tiš ine. Dane smo provodili u poslu, obilazeć i Avaris, nadziruć i
popravke, susreć uć i se s izaslanicima i vezirima sa stranih dvorova. A
naveč er su slijedile beskonač ne zabave. Deben iz Setijeve riznice potroš en je
na pripreme za rat i na zabave za faraona tako da je, dok je palač a oko njega
propadala, faraon neprestano už ivao u najljepš im egipatskim plesač icama.
Mnoš tvo plesač ica doš lo je u veliku dvoranu traž eć i podrš ku novog
egipatskog faraona i cijeli se dvor osjeć ao ž ivim i veselim. Amunher i Prehir
mogli su uspravno sjediti u Woseritinu krilu i pljeskati u ritmu zveketa
sistruma. Ali Ramezua nije smio drž ati nitko osim njegove majke ili dadilje.
Izet je budno pazila na njega i ako bi mu Amunher i Prehir dopuzali preblizu,
uzela bi ga u ruke i odmakla od njih. Jadni je Ramezu iz majč ina stiska sluš ao
veselo skvič anje mojih sinova dok su zajedno puzali po podiju. Mislila sam:
Odrastat će kao veoma usamljeno dijete.
Ali nitko se drugi u Avarisu nije doimao usamljenim. U velikim vilama iza
Pi-Ramzesa svake su se več eri održ avale gozbe jer je cestom iz Tebe stalno
pristizala nova rodbina. Mirisi peč ene patke ulazili su i u hodnike palač e, a
miris kaš e od nara ujutro je bio tako jak da me budio zvuk praznog ž eluca. Sa
svojeg sam balkona gledala zemljoradnike kako skupljaju mirhu jantarne
boje, a naveč er bi njihove ž ene povele malu djecu u š etnju drveć em
obrubljenim gradskim avenijama. Strah od razorne gladi nestao je i premda
su ljudi mislili da im je Penreov izum promijenio ž ivote, ja sam znala bolje od
njih. Pitala sam se š to bi moji akhu mislili da znaju da nije baš sve iz Amarne
uništeno.
A onda je stigla vijest koju smo oč ekivali. Bili smo u Avarisu tek mjesec
dana i naš im danima obilaž enja i gozbi već je doš ao kraj. Ramzes i ja brzo
smo pozvali Pasera u svoju sobu i zatvorili vrata. Ramzes je uzeo svitak i
razvio ga.
»Deset tisuć a hetitskih vojnika zauzelo je Kadeš «, izvijestio je Paser.
»Grad je već promijenio odanost.«
»Zna li još tko?«
»Jedino glasnik iz Kadeša, Vaša Visosti.«
Citala sam izvješ taj preko Ramzesova ramena. Tog je jutra deset tisuć a
vojnika marš iralo na grad, a stanovnici Kadeš a toliko su se uplaš ili rata da su
se već do popodneva predali. Ramzes je zguž vao papirus u ruci. »Misli da sam
premlad da bih mu se suprotstavio! Muvatali misli da je jastreb koji se sruč io
na gnijezdo pilić a!« Bacio je zguž vani svitak preko sobe. »Cini se da je
zamijenio sokola za gušče.«
»Kralj Muvatali je ratni veteran«, upozorio je Paser. »Dož ivio je bitke u
svakom kraljevstvu istoka.«
»A sad će doživjeti rat s Egiptom.«
DVADESET PETO POGLAVLJE
Cijelim putem do Kadeša

AVARIS
Idete u Kadeš?« kriknula je Menit. Stajala je iznad Amunhera i Prehira koji su

me gledali ispod rubova crvenozlatne kose i mahali rukama jer su htjeli da ih
podignem. »Dovoljno je š to ste iš li na sjever, gospo, egipatska princeza na
brodu s gusarima…«
»I vidjela si kako su ljudi reagirali«, uvjeravala sam je. »Isplatilo se
riskirati.«
»Zato š to je bilo samo stotinu muš karaca!« zavapila je Menit. »A ne deset
tisuća Hetita spremnih za rat. Je li faraon svjestan opasnosti…«
»Naravno da jest.« Moja je soba bila puna svjež e opranih haljina i slož ene
posteljine. Imala sam samo jedan dan da se pripremim, ali Menit mi je stajala
na putu prema putnom kovč egu. »Noć ima nije spavao razmiš ljajuć i o tome.
Oboje smo razmišljali, mawat. I sinoć je odlučio.«
»Ali razmislite o svim moguć im nač inima da poginete u ratu«, preklinjala
me. »Molim vas«, glas joj je postao oč ajan. »Sto ć e biti dok je faraon u bitki?
Bit ćete potpuno sami.«
Mirno sam udahnula. »Neć u. Imat ć u Amunhera i Prehira.« Vidjela sam joj
izraz lica i brzo dodala: »Ramzes je prvi put iš ao u rat kad mu je bilo
jedanaest mjeseci. Ide i Izet. S Ramezuom.«
Menit je pustila ruke da joj padnu s bokova. »U Kadeš?«
»To je Henuttawy predložila. Želi se pobrinuti da Ramzes provodi jednako
vremena s njom koliko i sa mnom. Bit ćemo s logorom izvan grada«, objasnila
sam, »u brdima zapadno od Kadeša. Gledat ćemo bitku izdaleka.«
Menit je bila prestravljena i už asnuto je podigla ruke. »Ako se vi mož ete
pridruž iti logoru, onda mogu i ja!« Ustala je i blago raš irila svoje male
debeljuš kaste noge i kad je stavila ruke na kukove, znala sam da se nema
svrhe raspravljati. »Što da pripremim?«
»Posteljinu i sandale«, rekla sam brzo.
»A za prinčeve?«
Poljubila sam oba sina u njihove meke obraze. Bili su pametne bebe,
uvijek su sve htjeli dodirnuti, zgrabiti i istraž iti. »Sve š to im zaista treba jesu
jedan drugome«, rekla sam joj. U farmutiju su prestali dojiti i sad su pili
mlijeko iz glinenih boca i jeli piletinu iz moje zdjele kad bi bila dovoljno sitno
nasjeckana. Zajedno su jeli, zajedno se igrali, a sad ć e zajedno otić i u svoju
prvu bitku, gledajuć i je s brda. Polegla sam sinove natrag na plahtu i osjetila
sam uzbuđenje znajuć i da ć e ih bogovi do epi ija prepoznati. To je bila mala
stvar i imena im još neće odzvanjati u Amonovim ušima, ali bio je početak.
Tog su jutra u dvorani za prijeme zabranjeni podnositelji molbi. Generali i
veziri za dvanaest ulaš tenih stolova raspravljali su o strategiji koju ć e Egipat
primijeniti za ponovno osvajanje Kadeša. Sjedila sam slušajući Ašu i njegovog
oca koji su opisivali hetitsku vojsku.
»Imaju saveznike iz osamnaest kraljevstava«, upozorio je Anhuri.
»Gotovo dvije tisuć e dvokolica i trideset tisuć a vojnika. Imaju ljude iz Aleppa,
Ugarita, Dardanija, Keškeša, Arzawe, Šasua…«
»Iz Aradusa, Mesea, Pedesa i mnogih drugih zemalja«, završ io je Aš a.
»Nema nikakve sumnje da će nam trebati svih dvadeset tisuća vojnika.«
»Onda ćemo podijeliti vojsku na pet divizija«, odlučio je Ramzes. Probdjeli
smo mnoge noć i prouč avajuć i karte, prevodeć i poruke na klinopisu koje su
š pijuni presreli od hetitske vojske u marš u. »Imat ć emo Amonovu diviziju
koju ć u predvoditi ja. Raovu diviziju na č elu s Kofuom. General Anhuri
preuzet ć e Ptahovu diviziju i imenovati generala za Setovu diviziju. Svaka ć e
divizija marš irati s jednim danom razmaka tako da, ako hetitski š pijuni vide
Amonovu diviziju, mislit ć e da nas je samo pet tisuć a. Aš a ć e voditi
posljednju, manju vojsku koja ć e ić i rijekom. Ako mož emo okruž iti Hetite i
odrezati im opskrbu, napast će ih glad i predat će se u roku od mjesec dana.«
Veziri su se pogledavali i mrš tili. »Razdijelit ć ete vojsku, Vaš a Visosti?«
Paser je bio sumnjičav. »Koliko se sjećam, to nijedan faraon nije učinio.«
Muš karci oko stolova meš koljili su se u svojim sjedalima. Ovo je bio ili
briljantan plan ili potpuna ludost.
»Mislim da bi moglo upaliti«, progovorio je general Kofu.
»Moglo upaliti ili hoće upaliti?« pitao je Paser.
»Hoće upaliti«, rekao je Ramzes uvjereno.
Rahotep je bio tih i krvavo je oko prilijepio za Ramzesovo prijestolje. Ali
Paser je bio hrabriji. »Ako ima ikakve š anse da ovo uspije, mora postojati
izvrsna komunikacija između divizija.«
»Ja sam vrlo sumnjičav«, priznao je general Anhuri.
Ramzes nije očekivao neslaganje od Ašinog oca. »Reci mi zašto.«
»Vodit ć ete č etiri divizije kroz cijeli Kanaan, zatim dalje kroz š ume
Labwija. Marš ć e trajati mjesec dana. Ako se Hetiti okrenu i iznenade
Amonovu diviziju, koliko se brzo mož e poslati glasnik do divizija Ra, Set ili
Ptah? Ovo nikad nije bilo učinjeno…«
»I upravo zato moramo probati«, rekao je Ramzes strastveno. »Ekhnaton
je izgubio Kadeš zajedno s dolinom Eleutheros. Još otad ga faraoni
pokuš avaju povratiti i ne uspijevaju. Kadeš pripada Egiptu! Koliko je dugo
bio pod oč evim nadzorom prije nego š to su ga Hetiti opet prisvojili? Bez
Doline nikad neć emo vratiti svoju zemlju u Siriji. Ako dopustimo Hetitima da
zadrž e Kadeš , drž at ć e egipatski teritorij uz rijeku Arnath zauvijek! Ekhnaton
je dopustio da se carstvo raspadne, ali mi ć emo ga obnoviti. Mi ć emo
ponovno osvajati. A da bismo to uč inili, moramo poraziti Hetite. Nije ih
dovoljno samo potisnuti — moramo ih opkoliti, izgladnjeti i onda natjerati
da se potpuno predaju!«
Ramzesov je govor trgnuo generale. Shvatili su da bi, ako se ne isproba
nešto novo, nakon svake bitke s Hetitima mogla slijediti nova i tako bez kraja.
Hetite je trebalo opkoliti i uništiti jednom zasvagda.
Te sam več eri gledala Ramzesa pod slabim svjetlom uljanih lampi. Sjedio je
na naš em krevetu, osamnaestogodiš nji faraon najmoć nijeg kraljevstva na
svijetu. Za mjesec dana pokazat ć e hetitskom caru da Egipat nikad ne smije
zamijeniti za gušče.
»Od vladavine Tutmozisa«, rekao je, »samo smo moj otac i ja vodili vojske
u bitku. A samo su malobrojni faraoni u povijesti poveli i svoje žene.«
»Bit ćemo dobro«, obećala sam.
»Ne brineš me ti nego Izet. Marš ć e biti dug, a ona nije stvorena za takve
stvari.« Htjela sam ga pitati za š to je mislio da Izet jest stvorena, ali nastavio
je govoriti. »Mogao bih je poslati brodom u Aš inoj galiji«, razmiš ljao je, »ali
oni će biti daleko ispred vojske, a to bi moglo biti opasnije.«
»Sama je odlučila da želi ići«, podsjetila sam ga. »Bit će dobro.«
Ali vidjela sam da Ramzes nije bio uvjeren.
Iduć eg se jutra dvor skupio na maloj litici izvan Avarisa. Veziri, ž ene,
sveć enice i plemić i doš li su vidjeti impresivan prizor na poljima ispod litice
— dvadeset tisuć a vojnika spremnih za borbu. Njihove kacige i sjekire
blješ tale su na suncu i u svakoj su se diviziji vijorile zastave Amona, Raa, Seta
i Ptaha. Među tisuć ama vojnika bilo je Nubijaca, Asiraca, Serdena i Habirua.
Nosili su kož ne oklope kako bi bili brzi i okretni dok su Hetiti imali tež ak i
glomazan oklop.
»Vidiš li kako su naš e dvokolice brze?« Paser mi je pokazao prema vozač u
koji je jurio poplavnim ravnicama, a onda minimalnim trzajem ruke zauzdao
konje. »Hetitske su dvokolice mnogo tež e od naš ih jer se u njima voze tri
čovjeka.«
»Vozač, nosač štita i strijelac«, pogodila sam.
Paser je kimnuo. Suknja mu je š uš kala na laganom vjetru, a oč i su mu pod
jutarnjim svjetlom izgledale umorno. »Budi oprezna, Nefertari. Hetiti neć e
oklijevati ubiti ž enu. Oni nisu Egipć ani i mož da te neć e ž ivu…« Nije završ io
rečenicu, a onda se odmakao kako bi me Woserit mogla zagrliti.
»Hrabrija si od mene.«
»Ili budalastija«, odvratila sam. »Ali obeć ala sam Ramzesu da ć u ić i s njim
kud god pošao.«
Obje smo pogledale prema Henuttawy i Izet. Premda su stajale jedna do
druge, kao da su bile odvojene š irokom rijekom. Obje su š utjele, a ž ene s
kojima je Izet ž ivjela od djetinjstva nervozno su se meš koljile. Poznavale su
jedino ž ivot u haremu, a sad ć e se Izet voziti u dvokolici između pustinjskih
gradova dok vojska marš ira. Nisu joj znale dati nikakav savjet, a Izetino je lice
bilo bijelo poput krede. Bila je odjevena u sasvim prozirnu haljinu.
Woserit je odmahivala glavom. »Neć e prež ivjeti. Htjet ć e da je nose u
nosiljci s djecom cijelim putem do Kadeša.«
Ramzes se pojavio sa zlatnim pektoralom i dvorjanima koji su brbljali oko
njega. Ranojutarnje sunce odraž avalo se o njegov grudobran: oko bronč anog
oklopa nosio je plavu lentu, a urej na njegovoj khepresh ratnoj kruni
pokazivao je neprijateljima očnjake.
»Isti si Montu«, rekla sam mu, muški bog rata.
»A ti si kao Sekhmet«, odgovorio je.
Izet je doš la iza njega. Nosila je š iroki pojas s umecima koji je bio toliko
težak da ju je pritiskao prema dolje dok je hodala. Izbliza sam mogla vidjeti da
su joj nokti kanirani. Bila je savrš eno lijepa, poput svjež e obojene lutke iz
dvorske radionice. »Marš irat ć emo kroz pustinju«, uzviknuo je Ramzes, »a ne
ić i na zabavu!« Pogledao je moju lanenu suknju i jednostavne sandale i
zastao. »Jednostavno si previše lijepa za bojno polje, Izet. Možda bi trebala…«
Ali nije ga sluš ala. »Idem s tobom«, rekla je. »Zelim biti uz tebe. Ne bojim
se bitke.«
Međutim, č ak su i dvorjani iz palač e, koji su htjeli vjerovati svemu š to Izet
kaž e, znali da to nije istina. Jedna od ž ena, pisarova kć i, ljubazno je predlož ila:
»Mogla bi ostati s vezirom Paserom u dvorani za prijeme, Izet. Faraon uvijek
treba nekog da pazi na njegovo kraljevstvo.«
»Faraon treba nekog da pazi na njega u ratu!« ispalila je, a onda je
okrenula pogled prema meni. »A ako to znač i da trebam izgledati poput
muškarca, i hoću.«
»Onda se idi presvuć i«, rekao je Ramzes i primijetila sam blagu
nestrpljivost u njegovu glasu. »Kad se vratiš , mož eš dobiti nosiljku. Stitit ć e
te od sunca i prašine.«
Marš je bio dug baš kao š to je general Anhuri i predvidio i Izet se mjesec dana
vozila u svojoj natkrivenoj nosiljci koju je nosilo osam muš karaca. Nije se
nijednom usudila pož aliti na nesnosnu vruć inu ili nedostatak mjesta za
kupanje. Kad bi Ramezu zaplakao, č uli smo je kako vič e na njega da zaš uti i da
će ga, ako ne bude dobar, ostaviti uz rub ceste.
Jadničak će je zamrziti, mislila sam. Trebala bi mu dopustiti da se vozi s
Amunherom i Prehirom. Pogledala sam prema drugoj nosiljki i prema
zadovoljnoj ciki iza platna pretpostavljala sam da moji sinovi ovo iskustvo
dož ivljavaju kao veliku pustolovinu. Menit se vozila s njima i vidjela sam joj
sjenu kako se mič e naprijed-natrag pazeć i na njih. Premda je u palankinu bilo
mjesta i za mene, upravljala sam svojom dvokolicom uz Aš u i Ramzesa. A
noć u, kad bi vojska na pogodnom mjestu podigla logor, Ramzes bi se uš uljao
u moj š ator i sluš ali bismo Menitine prič e o bogovima u š atoru pokraj naš eg.
Nekad bismo č uli Amunhera i Prehira kako su odmah zaspali. Ali već inom su
spavali preko dana i noć u im se nije spavalo. Onda bi ih Ramzes pozvao k
nama i gmizali bi među jastucima i zabavljali se dok bismo mi prevodili
poruke koje su špijuni presreli.
»Car Muvatali ne zna niš ta o ovom marš u«, rekla sam uvjereno. Proš li
smo kroz Kanaan i spustili se u dolinu Bekaa. Brzo smo se približavali Kadešu
s juga i drž ala sam najnoviji svitak. »Salje poslanice kuć i da ž ene moraju biti
ondje i doč ekati ga i da se za epi i treba pripremiti pobjednič ko slavlje. Nema
pojma da dolazimo. Premda nisam sigurna u vezis ovim.« Pokazala sam na
redak starog klinopisa. Bio je napisan hetitskim koji su znali samo sveć enici.
Pokuš avala sam se sjetiti š to sam nauč ila od Pasera. »Neš to u vezi sa
šumama Lawbija.« Oklijevala sam. »Nešto o… šumarima možda?«
»Izvidnici!« viknuo je Ramzes, uplaš ivš i Amunhera i Prehira. Djeca su
zadrž ala dah da vide vič e li otac na njih, ali kad nije pogledao u njihovu
smjeru, nastavili su se igrati. »Bit ć e izvidnika u š umama Lawbija!« uzviknuo
je.
Nastavila sam prouč avati svitak. »Da«, brzo sam kimnula. »Sigurno je to.«
Premda neke od riječ i nisam nikad prije vidjela, Lawbi i šumari bile su
dovoljno jasne.
»Sutra ć emo proć i kroz Lawbi«, rekao je Ramzes. »A te ć emo hetitske
izvidnike koje su ostavili iza sebe okruž iti.« Nasmiješ io mi se. »Vratit ć emo
Kadeš prije nego što Muvatali stigne sjesti na svojoj gozbi!«
Iduć eg je jutra okupljeno svih pet divizija vojske — č etiri pješ ač ke i jedna
na moru. Dvadeset tisuć a muš karaca sluš alo je zapovijedi dok se sunce dizalo
iznad brež uljaka, pozlać ujuć i im kacige i re lektirajuć i se o mač eve. Seti je
skupio deset tisuć a kož nih š titnika, napeto zategnutih preko jakih drvenih
okvira koji bi mogli odbiti č ak i najjač i vrš ak strijele i sad, nakon mjesec dana
marširanja, štitnici će konačno biti upotrijebljeni.
»Divizije Amona i Raa podignut ć e logor preko rijeke Arnath na najviš oj
toč ki«, Ramzes je davao upute generalima. »Set i Ptah ostat ć e u podnož ju
planine. Presreli smo poruku koja kaž e da ć e u Lawbiju biti hetitskih š pijuna.
Kad večeras dođemo do šuma, želim da budu uhvaćeni!«
Dok su divizije marš irale, osjetilo se nervozno uzbuđenje. Približ avali
smo se Kadeš u i kad je kamp proš ao kroz cedrove š ume Lawbija, ta se
nervoza samo pojač ala. Ali nismo vidjeli Hetite, nije im bilo ni traga ni glasa
nigdje u visokoj š umi ravnog vrha i kad su Amonova i Raova divizija podigle
logor na brdu iznad Kadeš a, č uo se š okirani ž amor kad su vojnici pogledali
prema dolje. Utvrđeni grad Kadeš doimao se potpuno tihim i č inilo se da je
hetitska vojska nestala. Ramzes je stajao na planini dok se več ernja hladnoć a
spuštala na Kadeš, a egipatski su generali zapanjeno zurili.
»Možda su se povukli«, rekao je Kofu.
»Vojska od deset tisuć a vojnika ne osvaja najvaž niji grad sjevera da bi ga
mjesec dana kasnije napustila. Možda se kriju u gradu«, rekao je Anhuri.
»Kako god bilo, moramo poslati izvidnika«, rekao je Kofu. »Ako su Hetiti
već napustili grad, onda ć e do njih doć i vijest o nama i vratit ć e se punom
snagom. U to možemo biti sigurni.«
Cetiri divizije egipatske vojske č ekale su vijesti okupljene oko tisuć a
logorskih vatri koje su bljeskale po obronku brda i punile zrak mirisom
zapaljenog drva. Neki su igrali senet i bacali kockice. Ali kad je sunce zaš lo,
među vojnicima se osjetilo napeto iš čekivanje; tiš ina grada ispod njih
uznemiravala ih je viš e od bilo kakve hetitske vojske. Kod naš e je vatre Izet
prva razbila nelagodnu tišinu.
»Gdje bi mogli biti?« razdraž eno je pitala. »Marš irali smo mjesec dana! A
sad kad smo došli uopće nema rata!«
Anhuri se oprezno nasmijao. »Dobit ć ete taj rat. Za jedan ili za deset dana,
Hetiti će se vratiti.«
Kapuljač a na Izetinu ogrtač u pala joj je na ramena i otkrila š iroke oč i. »S
koliko vojnika?«
Anhuri je pogledao iza sebe. Culo se neko komeš anje u logoru, ali joj je
brzo odgovorio. »Koliko smo i mi poveli iz Egipta. Mož da i viš e.« Ustao je kad
je do njega dotrč ao dječ ak odjeven u š arenu suknju glasnika. Odmah smo svi
skočili na noge.
»Koje su vijesti?«
Dječ ak je zastao da bi doš ao do zraka. »Niš ta!« povikao je. »Nema novosti
u gradu! Hetiti su otiš li prije dva dana. Imaju svog namjesnika koji zapovijeda
gradom, ali vojska je otišla!«
Ramzes je pogledao svoje generale i svi su imali sumnjič avi izraz na licu.
»Mogla bi biti zamka.«
Ali dječ ak je bio siguran. »Nije zamka, Vaš a Visosti. Proš ao sam gradom.
Među njima nema kovrč ave brade ni prugaste suknje. Jedino u namjesnikovoj
kući…«
»Prije dva dana?« izazvao je Anhuri. Aš in je otac bio nepovjerljiv. »To je
prevelika sluč ajnost«, rekao je i htjela sam se slož iti s njim. Ali drugi su
generali smatrali da je mož da car bio toliko siguran u svoje osvajanje da nije
osjećao potrebu ostati u Kadešu.
»Moguć e je da su č ekali mjesec dana da vide hoć e li rijekom iz Egipta doć i
kakva vojska i kad se to nije dogodilo, otišli su«, predložio je Kofu.
»Cekat ć emo«, odluč io je Ramzes. »Ako do sutra naveč er ne bude traga
njihovoj vojsci, preuzet ćemo grad.«
Generali su se vratili svojim vatrama, a mladi je izvidnik za svoj trud
dobio dva zlatna debena. Ali u mom š atoru Ramzes nije mogao spavati.
Ljubila sam ga u ramena, zatim po prsima, ali vidjela sam da nije raspolož en
da ga razodjenem.
»Ako su Hetiti doista otiš li«, rekao je, »sutra naveč er mož emo zauzeti
Kadeš prije nego š to se njihova vojska stigne vratiti. Mož emo zatvoriti vrata i
iznutra braniti grad. Ti ć eš ostati na ovom brdu s opskrbom. Rekao sam
nadzorniku č uvara, Ibenreu, da samo ti smiješ premjestiti ovaj logor. Ako se
ovom brdu približ i neka divizija koja nema zastavu Amona, Raa, Ptaha ili
Seta, želim da pobjegnete prema obali, prema gradu Damasku.«
Stavila sam prste na donju usnu i Ramzes ih je nježno maknuo.
»Nemaš se čega bojati. Bogovi gledaju i pobijedit ćemo.«
Ispred moga š atora zač ulo se š aputanje. Na mjeseč ini se vidjelo kretanje
tamne sjene i Ramzes je ustao s rukom na maču.
»Vaša Visosti!«
»To je general Anhuri«, rekla sam. Osjetila sam sebič no zadovoljstvo š to
je doš ao traž iti Ramzesa kod mene. Ramzes je pož urio prema izlazu i
povukao platno. Pokraj njegovih č uvara stajao je general s Kofuom i dvojicom
zavezanih zarobljenika.
»Dva hetitska vojnika, Vaš a Visosti«, rekao je Anhuri. »Naš li smo ih
skrivene u brdima ispod logora.«
Brzo sam se odjenula i pridruž ila se Ramzesu ispred š atora. Spijuni su bili
vezani konopcem, a viš i muš karac na obrazu je imao veliku posjekotinu.
Obojica su nosili duge hetitske suknje, a kosa im je bila pletenicama
odmaknuta od lica.
»Što su vam rekli?« pitao je Ramzes.
»Slabo govore egipatski«, odgovorio je Kofu. »Ali ovaj viš i kaž e da su
prebjegli iz vojske.«
»Kako se zovete?«
»Kaž u da se zovu Anittas i Teš ub.« Anhuri je podigao obrve. »Tko zna jesu
li im to prava imena.«
Ramzes je zurio u lica zarobljenika, a č ak mu je i onaj viš i bio tek do prsa.
»Zašto ste ostavili cara Muvatalija?«
Obojica su se tresla od straha, a onda je odgovorio deblji od njih dvojice,
Tešub. »Slabo govorimo egipatski.«
»Onda iskoristite to malo egipatskog š to znate«, zaurlao je Ramzes, »i sve
mi objasnite ili ćete objašnjavati Ozirisu!«
Teš ub je pogledao u mom smjeru i pogled mu je zastao na mojim golim
grudima. »Napustili smo vojsku cara Muvatalija«, brzo je rekao. »Nismo se
htjeli boriti za takvu kukavicu.«
Anhuri je debljeg muš karca podbo vrhom mač a. »Kako to misliš
kukavicu?«
»Kralj Muvatali je pobjegao!« rekao je Teš ub. »Cuo je da veliki faraon
Ramzes dolazi s vojskom koja prekriva cijeli obzor!«
Ramzes je pogledao u mene, a onda u svoje generale. Licem mu se raš irio
veliki osmijeh i približ io se dezerterima. »Muvatali je č uo da dolazim i
pobjegao? U kojem smjeru?« pitao je sa zanimanjem.
Tešub je pokazao prema sjeveru.
»U Aleppo?« pitao je Kofu.
»Da.« Tešub je brzo kimnuo. »Dovesti još vojnika.«
Ramzesu su zasjale oč i. »Sutra ć emo zauzeti Kadeš !« objavio je. »Ja ć u
povesti Amonovu vojsku u grad prije nego š to Muvatali dovede nove vojnike.
Naredite ljudima da ustanu. Za danas je gotovo sa spavanjem.«
»A druge divizije?« pitao je Kofu.
»Slijedit će nas čim svane.«
Cak i prije nego š to je zora razvedrila nebo, Amonova se divizija okupila
na brdu. Do jutra ć e doć i do ulaza u Kadeš i pitala sam se kad ć e se hetitska
vojska vratiti. U privatnosti mog š atora, Ramzes mi je ovio ruke oko struka.
Kož a mu je bila bronč ana od neumoljivog ljetnog sunca, a miš ić i napeti od
godina treniranja. Osjetila sam kako se zaš titnič ki stiš ću oko mene i pož eljela
sam da nikad ne popuste. Ali još se morao oprostiti s Izet i Menit koja je
oblačila naše sinove.
»Brzo ć emo uhvatiti namjesnika«, rekao je gorljivo. »Kad se Muvatali
vrati, vidjet ć e da mu je Kadeš opet otet. A onda ć e se pojaviti Aš a i peta
divizija! To će ga dokrajčiti.«
»A što će ga spriječiti da zauzme ovo brdo?«
»Muvatali je pobjegao na sjever, Nefer! Najprije ć e morati nas proć i. Ovdje
si dobro zaštićena.«
Gledali smo odlazak Amonovih vojnika i do popodneva su svi nestali i sve š to

smo mogli vidjeti bila je marš irajuć a kolona u daljini. Menit je č vrsto drž ala
Prehira i brisala mu suze dok je on pokazivao prema obzoru. Ali Amunher se
meškoljio u mom naručju, živahnije od brata, i nije pustio nijednu suzu.
»Puzao bi za faraonom da može«, primijetila je Menit.
»Bit će mali ratnik. Je li tako, Amunhere?«
»Bit će faraon«, rekla je Menit odlučno. »Čim prođe ova godina.«
»Rahotep ć e se prije odreć i svog leopardova ogrtač a i hodati gol nego
okruniti Amunhera.«
»Onda se nadam da mu je draga hladnoća«, otresla se Menit.
Obje smo pogledale prema š atoru u kojem su naoruž ani vojnici č uvali
hetitske dezertere. Cak i s ruba brda, č ula sam kako se dvojica muš karaca u
š atoru prepiru. Jedan mi je č uvar viknuo: »Buncaju, princezo. Od
zarobljeništva su sasvim poludjeli.«
Sluš ala sam prepirku, a onda sam brzo predala Amunhera Menit i
približ ila se š atoru. Jedan od vojnika je zaustio neš to reć i; snaž no sam
odmahnula glavom i pokazala mu da š uti. Kad sam č ula dovoljno, odmakla
sam se. »Govore š asu jezikom. I raspravljaju o tome š to ć e Egipat uč initi
špijunima!«
U š atoru je nastupila tiš ina. Cuvari su me už asnuto gledali dok sam vikala
da netko dovede generala Anhurija. Povik špijuni odzvanjao je brdom pa je
čak i Izet izašla iz šatora u kojem je cijeli dan grdila Ramezua.
Kad je general Anhuri dotrčao, ruka mu je već bila na dršku mača.
»Oni su š pijuni!« rekla sam. »Ovi muš karci nisu hetitski dezerteri!
Govorili su š asu!« Glas mi se pojač avao zajedno s mojim oč ajem.
»Raspravljali su š to ć e im se dogoditi kad Ramzes otkrije hetitsku vojsku koja
se skriva iza brežuljaka Kadeša!«
General Anhuri uš ao je u š ator. Zadrhtala sam kad sam č ula kako tuč e
zarobljenike. Vojnici koji su stajali u blizini č uli su š to sam rekla i već se
poč ela š iriti vijest da faraon marš ira u klopku. Raova je divizija već
mobilizirana, a vojnici iz drugih divizija uzeli su svoja koplja, sjekire i š titove.
Kad je Anhuri izaš ao iz š atora zarobljenika, suknja mu je bila zalivena
svjež om krvlju. »Kreć u tri divizije!« vikao je. »Princeza Nefertari zaduž ena je
za zalihe i tristo čuvara koji će ostati ovdje.«
Menit i ja gledale smo s vrha brda kako tri divizije nestaju u dolini. Tek ć e
ujutro doć i do Kadeš a i premda su stotine č uvara č uvale straž u, te noć i nisam
htjela spavati. »Želim čekati ovdje i vidjeti«, rekla sam Menit.
»Vidjeti što?« zavapila je drhteći u ogrtaču.
»Zelim vidjeti Amonovu zastavicu kako pobjedonosno vijori s gradskih
zidina«, rekla sam tvrdoglavo.
Ali č ak je i pod pozlać enom mjeseč inom bilo teš ko razabrati š to se
događa ispod nas. Iza zidina Kadeš a gorjele su logorske vatre i premda sam
znala da tri divizije napreduju prema Ramzesu, otamo su se vidjele samo
njihove baklje. Sluš ala sam noć no glasanje zrikavaca i povremeno bih
ugledala sitne ž ivotinje kako jure kroz grmlje, ali tek kad je svanulo, jasno
sam vidjela što se događa. A onda sam šokirano pokrila usta.
Kad mi se Menit pridruž ila na rubu brda, pratila je moj pogled u daljinu i
sama je vidjela ono š to sam ja gledala od zore. Premda je Amonova divizija
zauzela Kadeš , teš ke gradske zidine su probijene. Vidjela je kako se divizija
hetitskih truba kreć e prema nama, udaljena samo jedan dan marš a, i poč ela
je paničariti. »Dolaze! Dolazi hetitska vojska!«
Njezin je prodorni krik dozvao ž ene iz š atora i kad je Izet vidjela kako su
Hetiti blizu, poč ela je histerič no vikati. »Moramo otić i! Moramo odmah otić i
prije nego što nas sustignu i sve nas ubiju!«
Ali ja sam znala da ć e Ramzes uzvratiti. U pomoć su mu doš le č etiri
divizije i Aš a ć e sigurno svakog trena doć i rijekom s petom divizijom te
suzbiti vojnike koji su krenuli prema nama. Ako sad pobjegnemo…
Dječ ak odjeven u suknju glasnika popeo se uz brdo prije Hetita. Ibenre je
saslušao njegove novosti.
»Što je bilo?« odmah sam pitala.
Ibenre je bio ozbiljan. »Raova divizija upala je u klopku. Ubijeno je
najmanje dvije tisuće vojnika.«
»Moramo poć i!« preklinjala je Izet. »Moramo poć i prije nego nas sve
ubiju!« Okrenula se da bi potrč ala prema svom š atoru, ali Ibenre je ispruž io
ruku i zaustavio je.
»Ako odeš sama, uhvatit ć e te. Poć i ć emo kad princeza Nefertari kaž e da
idemo.«
»Ali pogledajte!« Izet je divlje pokazivala prema ravnicama.
»Ti su ljudi udaljeni cijeli jedan dan«, rekla sam joj. »Jednom kad krenemo
prema Damasku, ne mož emo se viš e vratiti. To je put od dva dana.« Vidjela
sam da je Izet problijedjela i mirno sam dodala: »Aš a bi mogao doć i. Imamo
još vremena.«
Cekali smo dok se sunce nije popelo viš e na nebu nadajuć i se da ć emo
ugledati Ramzesov pobjednič ki barjak kako se vijori uz Amonovu zastavu. Ali
kako se hetitska divizija približ avala, Izet je poč ela jurcati brdom, a onda je
naposljetku vrisnula: »Izgubit ć e! Zar ne vidiš ? Prevarila su ga dvojica Sasua.
Umrijet će, a sad ćemo svi umrijeti s njim! Zaboravi Ašu! Molim te.«
Pogledala sam u Ibenrea. »Imamo li još vremena?«
»Do podneva.«
Izet je preklinjala oč ima jer, č ak i ako Aš a stigne, to viš e neć e biti na
vrijeme da zaustavi dolazak hetitske divizije do nas. »Onda trebamo krenuti«,
rekla sam mu. »Čekali smo koliko smo mogli.«
Izet je sklopila oč i od olakš anja, a Ibenre je kratko kimnuo. »Odlazimo!«
viknuo je i u kaosu od naoruž anih č uvara, ž ena i konja, pobjegli smo niz brdo
prema egipatskom gradu Damasku.
DVADESET ŠESTO POGLAVLJE
Teški pokrivač boga Ptaha

Damask
Namjesnik Damaska dobio je upute da me smjesti u svoju najveć u odaju, a

koliko se Izet straš no uplaš ila da ć e biti ubijena, potvrdila je i č injenica da se
nije ni najmanje pož alila na to. Umjesto toga je dva dana lutala hodnicima,
lomila ruke i ispitivala svoje č uvare š to bi joj se moglo dogoditi ako Ramzes
umre. Treć eg sam dana sjela pokraj nje u velikoj dvorani i premda je
odskoč ila od mene kao š to š takor pobjegne od jastreba, stavila sam ruku na
njezinu i njež no rekla: «Izet, č ak i ako Hetiti dođu, š to misliš , koju ć e ž enu
poš tedjeti? Pogledaj uokolo. Tko je ovdje ljepš i od tebe?« Bojaž ljivim je
pogledom preletjela po prostoriji i ja sam povukla ruku. »Ali Ramzes neć e
umrijeti«, rekla sam odlučno. »Hetiti ga neće poraziti.«
»Kako mož eš biti tako sigurna?« Svjetlo u velikoj dvorani osvjetljavalo joj
je lice i premda su joj oč i bile crvene i umorne, nisam lagala. I dalje je bila
najljepša žena u Damasku.
»Zato što bogovi paze na njega«, rekla sam. »Amon, Ra, Oziris, Sekhmet.«
Pretvarala sam se kao da nimalo ne sumnjam u naš u pobjedu i ponaš ala
sam se kao da znam da je samo pitanje trenutka. Ipak, svaki dan bez novosti
bio je nepodnoš ljiv. Noć u bi se na palač u spustila nesnosna vruć ina i
zamiš ljala sam je poput teš kog pokrivač a boga Ptaha koji je omotao cijeli
grad svojim zagrljajem poput mumi iciranog Sekhmetina muž a. Bilo je
nemoguć e spavati, nemoguć e jesti, gotovo nemoguć e disati ne znajuć i š to se
događa s Ramzesom pod zidinama Kadeša.
Pet smo dana č ekali mrvice vijesti poput gladnih mač aka, a nestrpljivi
Ibenre doč ekivao je svakog jahač a koji bi se približ io gradu. Naposljetku je
stigao glasnik s izvješ tajem s fronte i namjesnik je odmah poslao obavijest u
moju sobu.
»Gospo!« uzviknula je Menit. »Glasnik!«
Nije me bilo briga š to je za ž enu nepristojno trč ati ili to š to nisam stavila
svoju nubijsku periku. Ramzes je odveo dvadeset tisuć a ljudi ravno u klopku.
Ako su bili poraž eni, to ne bi znač ilo samo gubitak Kadeš a nego i gubitak
Egipta. Riskirao je sve, sve je stavio na kocku za ovu bitku.
Uš la sam u dvoranu za prijeme i namjesnik me primio za ruku i odveo me
do jednog od č etiri prijestolja na podiju od kojih su tri uvijek bila prazna za
faraona i njegove dvije najvaž nije supruge. Sjela sam do Izet, ali svojim
hrabrim licima nismo nikoga uspjele prevariti.
Dječ ak nas je obje pogledao. »Objavljeno je primirje!« uzviknuo je.
»Primirje između Hatija i Egipta!«
Pogledala sam u Ibenrea koji je stajao na dnu stuba.
»Primirje?« pitao je on. »Što to govoriš?«
»Hetiti su se povukli u brda«, odgovorio je dječ ak. »I faraonova vojska
pobjednički maršira prema Damasku.«
Izet je utonula u stolac. »Pobijedili smo«, proš aptala je. »Egipat je
spašen.«
»Egipat mož da nije izgubljen«, rekla sam, »ali faraon nije pobijedio.
Primirje nije pobjeda«, dovrš ila sam. Pomislila sam na Ramzesovu naivnost
jer je povjerovao dvojici hetitskih š pijuna. Riskirao je sve jer je otac to traž io
od njega i poveo dvadeset tisuć a vojnika sjeverno do Kadeš a gdje je oč ekivao
laganu pobjedu nad hetitskim carem. A kad su se š pijuni skrili u ž bunju, bio je
i viš e nego spreman povjerovati da je veteran brojnih ratova ustraš eno
pobjegao od njega. »Tko će zadržati Kadeš?« pitala sam.
»Hetiti, gospo. Ali generali kaž u da je moglo biti mnogo gore. Kaž u da je
faraon spašen zbog vas.«
Namjesnik Damaska i svi njegovi dvorjani okrenuli su se prema meni.
»Nisam ništa učinila«, bila sam skromna.
»Ali jeste, princezo. Tri divizije koje ste vi poslali nakon Amonove dale su
faraonu dovoljno vremena za pripremu protunapada.«
»Već su se pripremale za marširanje…«
Dječ ak je odmahnuo glavom kao da to nije bilo važ no. »Zovu vas Ratna
kraljica, gospo. Čak vam i Hetiti znaju ime!«
Dvor je pratio dječ aka do Prozora pojavljivanja odakle se namjesnik
obrać ao narodu. A izvan gradskih zidina č uo se ratni poklič »RAMZES«.
Nakon toga je slijedio prepoznatljivi drugi uzvik »RATNA KRALJICA«.
»Koliko ih je?« šapnula sam.
»Dvanaest tisuća«, otkrio je dječak.
Okrenula sam se. »Ubijena je trećina vojske?«
Dječak je pognuo pogled. »Tako je, gospo. Ali pogledajte ih!«
Bio je premlad da bi shvatio š to je to znač ilo. Vojska se približ ila vratima
palač e i oruž je je bljeskalo poput ulaš tenog srebra na suncu. Izet i ja zajedno
smo se priljubile uz prozor. Osjetila sam miris lavandina ulja na njezinoj kož i,
a vjetar je nosio miris jasmina iz njezine kose. »Tu je«, rekla sam joj. »Vratio
se.«
Kad se Ramzes pojavio u dvoriš tu, trijumfalno je podigao ž eljezni mač
prema nama. Njegov kož ni oklop bio je umrljan krvlju i skinuo je nemes krunu
pa mu je kosa slobodno vijorila. Popeo se na Prozor pojavljivanja i premda je
Izet zastala, čuvari su se razdvojili za mene i potrčala sam mu u zagrljaj.
»Nefertari!« uzviknuo je. »Oh, Nefertari.«
Izet je pozdravio č vrstim zagrljajem i plakala mu je na rukama kao š to je
plakala otkad smo otišli iz Avarisa.
»Kako si prež ivio?« proš aptala sam. Pretraž ivala sam mu tijelo da vidim
ima li kakve ozljede.
»Samo Amonovom miloš ću«, priznao je, ali kad se okrenuo da bi
pozdravio narod Damaska, trijumfalno je podigao ruku i objavio: »Vratili smo
se!«
Dvoriš tem se prolomio velič anstveni poklik odjekujuć i dalje od otvorenih
vrata na gradske ulice. Zatim je Ramzes narodu obeć ao mir. Obeć ao im je
trgovinu bogatim Egejskim morem preko neprijateljskih teritorija Hetita i
zakleo se da će Egipat izdržati, premda je Kadeš izgubljen.
»Nauč ili smo cara važ nu lekciju«, objavio je Aš a i glas mu je dopirao do
tisuć a ljudi. »Hetiti nikad viš e neć e ž uriti napasti kraljevstvo faraona hrabrog
poput Ramzesa Velikog.«
I dok je grad slavio, Ramzes me našao u mojoj odaji.
»Prič aj mi š to se dogodilo«, rekla sam. »Reci mi kako Egipat mož e biti
pobjednik kad je objavljeno primirje i zauvijek smo izgubili Kadeš.«
Ramzes je sjeo na rub kreveta i stavio glavu u ruke. »Pobjednici smo zato
š to moji vojnici nisu zaklani. Pobjednici smo zato š to, premda sam izgubio
Kadeš , nisam izgubio Egipat.« Oč i su mu se napunile suzama. »I nisam
izgubio tebe.« Privio me k sebi. »Nefertari«, š aptao je. »Nefertari, moj te
ponos zamalo ubio. Ubio je viš e od š est tisuć a ljudi. Dobrih vojnika koji su mi
vjerovali kao svom vođi.«
»Nisi mogao znati da su š pijuni«, rekla sam, ali imao je pravo. Njegov je
ponos ubio š est tisuć a ljudi. Kad se vratimo u Avaris, njihove ć e majke č ekati
na vratima kako bi doč ekale sinove, gledajuć i u lice svakog vojnika dok ne
prođe cijela vojska i dok ne shvate da se njihova djeca neć e vratiti. Njegov je
ponos kriv za to. Njegova brzopletost. Njegovo vjerovanje da ć e Sekhmet
prevagnuti nad razumom ako su bogovi s njim. Trebao je prič ekati ostatak
vojske i onda zauzeti Kadeš . Ali kako da mu to kaž em? Pogledala sam
Ramzesa u njegovoj kratkoj bijeloj suknji i zlatnom pektoralu, i č ak je s nemes
krunom izgledao poput preplaš enog djeteta, onoga koje je u hramu
preklinjalo Amona za Pilin život. Ponovila sam: »Nisi mogao znati.«
»Sto bi se dogodilo da ti nisi razumjela š asu? Sto bi se dogodilo da nam
Ne’arini nisu došli u pomoć nakon što je već ubijeno šest tisuća Egipćana?«
Ne’arin je znač ilo mladi muškarci, ali ja nisam razumjela. »Tko su
Ne’arini?«
Ramzes je zurio u mene. »Habiru plaćenici.«
Udahnula sam. »Ahmozis?«
»Tko ih je drugi mogao poslati? Pojavili su se niotkuda s divizijom Ptaha.
Borili su se kao da ih je obuzeo Montu. Ali kako je Ahmozis mogao znati?«
»Vjerojatno su se Habiru bili spremni boriti da bi Egipat dobio ono š to
želi kako bi onda bilo prilike da i oni dobiju što žele«, rekla sam mu.
Ramzes je bio tih, vjerojatno razmiš ljajuć i o narodu Habiru u Kanaanu.
»Pobunit ć e se«, rekao je uvjereno. »Ako se nasele u Kanaanu. Njihova vojska
Ne’arina bila je dobro uvježbana.«
»Ali došli su se boriti za tebe.«
»Zato š to pod Hetitima ne bi imali nikakve š anse postati slobodni.
Pomaž uć i meni, pomaž u samima sebi. Ako ih ne oslobodim, Ne’arini ć e se
pobuniti. Mogao bih ugušiti pobunu. Nema ih tako mnogo…«
»Ali pomogli su spasiti tvoju vojsku.«
Ramzes je kimnuo. »Vidio sam viš e krvi pod zidinama Kadeš a«, priznao
je, »nego moj otac u cijelom ž ivotu. Zakleo sam se da ć u im donijeti pobjedu,
ali nisam to trebao obeć ati. Mnogo toga nisam trebao obeć ati. Mislio sam da
mogu potać i bogove da me sluš aju. Mislio sam da ć e pobjeda u Kadeš u
ispisati moje ime u njihovim dvoranama. Ali stara se sveć enica prevarila.
Bogovi su već slušali«, nastavio je. »Oduvijek su slušali.«
Ili ne bi bilo Ne’arina, pomislila sam.
DVADESET SEDMO POGLAVLJE
Nijednom se Hetitu ne može vjerovati

AVARIS
Kad smo se vratili u Avaris i kad je udova kraljica vidjela da je Ramzes ž iv i

zdrav, zagrlila je sina svojim golemim rukama i č ak je primila Amunhera u
naručje čudeći se koliko su on i njegov brat narasli.
»U dva su mjeseca postali sasvim druga djeca!« uzviknula je i pitala sam
se je li njezino novopronađeno zanimanje za unuke posljedica ljudi koji su na
ulicama uzvikivali »Ratna kraljica«. »Prič aj mi o bitki«, molila je, »i kako si
pomogla slomiti Hetite!«
Isprič ala sam joj prič u i te je več eri u velikoj dvorani organizirano slavlje
kakvo u Setijevo doba nije nikad viđeno. Plesač ice s narukvicama oko ruku
leprš ale su iz jedne prostorije u drugu, smijuć i se i pjevajuć i s razdraganim
muš karcima. Aš a je predsjedao skupinom plemkinja preprič avajuć i im kako
je stigao taman na vrijeme kad su Hetiti sruš ili vrata Kadeš a. Primijetila sam
da se naginju prema njemu sluš ajuć i ga, no č inilo se da osobitu pozornost
posvećuje jednoj crvenokosoj ženi u kojoj sam prepoznala svećenicu Aloli.
Gozba se nastavila sedam dana i kad god bi sunce zaš lo, a uljane se lampe
zapalile, ž ene bi izaš le iz sjena palač e oč iju obrubljenih kajalom i obraza
zarumenjenih okerom. Svaku sam se več er č udila jelima koja su spremali
kuhari Pi-Ramzesa. Posluživali su uobičajene masline i datulje, ali u velikim je
zdjelama bila guska s medenim lotosom obilno premazana vinom od nara.
Ujutro me budio miris mesa koje se polako peklo i pete je več eri u velikoj
dvorani Ramzes u š ali rekao: »Mislim da su se Amunher i Prehir udvostruč ili
otkad smo se vratili u Avaris.«
Dvorjani oko naš eg stola nasmijali su se zvonkim glasovima i Izet je
oduš evljeno dodala: »Ramezu je narastao toliki da rukom mož e obujmiti
koplje. Lovit ć e vodenkonje i prije nego mu budu dvije godine.« Nasmiješ ila
se Ramzesu, ali Paser je pristupio podiju noseć i svitak i odvukao je
Ramzesovu pozornost.
»Stigla je poruka iz Kadeša«, objavio je Paser.
Henuttawy je uzdahnula. »Je li s tobom uvijek samo posao?«
»Da. Kao što je s nekima uvijek zabava.«
Ramzes se namrš tio na smijeh dvorjana i uzeo svitak. »Ovo nije peč at
cara Muvatalija.«
»Ne. To je pečat njegova sina, princa Urhija.«
Ramzes je pogledao oko sebe. Sve je bilo vedro i veselo. Zene u ukraš enim
ovratnicima i lanenim tunikama smijale su se s mladim vojnicima koji su
opisivali kako su Hetiti bjež ali od divizije Ptaha i Ne’arina. Zene nikad nisu
pitale kako se to mož e nazivati pobjedom kad Egipat nije vratio Kadeš ;
vojnici su bitku dož ivljavali kao upozorenje hetitskom kralju da mora Egipat
shvać ati ozbiljno. Osvojili smo poš tovanje cara Muvatalija. Ali zaš to nam je
onda pisao njegov sin, a ne car osobno? »Ako su loš e vijesti«, š apnuo je
Ramzes Paseru, »ne ž elim ih proč itati ovdje. Dođi u Per Međat.« Pogledao je u
mene i bilo je jasno da sam i ja pozvana.
U Setijevu Per Međatu bila sam samo jednom. Kad sam ga ponovno
vidjela, shvatila sam koliko je već i od knjiž nice u Tebi. Po ulaš tenim drvenim
policama bili su poslagani svici, sve do vrha jarko obojene prostorije
ispunjene crtež ima Tota, boga pisara u obliku ibisa koji je izumio jezik.
Njegova je š iljasta glava bila naslikana ili izrađena u reljefu na svakom zidu, a
oko njega su prikazani prizori iz njegove svete knjige. Naravno, Totovu knjigu
zabranjeno je č itati jer je puna moć nih č arolija. Ali pitala sam se postoji li
ipak ta opasna knjiga negdje unutar velike knjižnice faraona Setija.
Sjeli smo za najudaljeniji stol i kad je Ramzes razbio peč at na prinč evoj
poruci, pitala sam ga: »Zašto nije Muvatali pisao?«
Ramzes je digao pogled s papirusa. »Zato što je car Muvatali mrtav.«
Dodao mi je svitak i Paser ga je č itao preko moga ramena. Oboje smo
žmirkali pod svjetlošću svijeće. »Ne piše kako je umro!«
»Ali princ Urhi pismom potvrđuje smrt«, odgovorio je Paser.
»Kraljevstvima na jugu javlja za svoj uspon na vlast prije nego š to njegov ujak
stigne položiti pravo na prijestolje.«
»Muvatalijev brat«, rekao je tmurno Ramzes. »On je general koji je
dočekao Raovu diviziju u zasjedi. General Hatušili.«
A sad je Hatuš ili ž elio neć akovo prijestolje. Mladi je princ pisao Ramzesu
traž eć i njegovu podrš ku. Zemlja Hati nikad prije nije traž ila podrš ku Egipta.
»A što je s primirjem?« pitala sam bojažljivo.
Paser je bio uvjeren. »Princ Urhi htjet ć e mir. Imat ć e dovoljno posla oko
ujaka.«
»Princ Urhi mogao bi htjeti mir«, rekla sam, »ali ako Hatuš ili preuzme
vlast, kako znamo da neće ustati protiv Egipta?«
»Zato š to je već vidio rat s faraonom«, rekao je Paser, »i nije mu se baš
dopao. Da je postojala šansa da porazi Egipat, uvjerio bi svog brata da nastavi
borbu.«
»I š to ć e Egipat uč initi?« pitala sam. »Dva su kandidata za prijestolje
Hatija. Ako obećamo podršku Urhiju, a Hatušili uzme krunu…«
»Cekat ć emo.« Ramzes je vratio svitak Paseru. »Cekati dok ne bude
siguran pobjednik, a onda ćemo njemu jamčiti svoju podršku.«
Pogledala sam u Pasera koji se doimao jednako impresioniranim jer je
Ramzes izabrao najsigurniju opciju.
»Hoću li sastaviti poruku?« pitao je Paser.
Culo se glasno š kripanje vrata, a zatim zvuk nekoliko pari nogu u
sandalama koje hodaju po ploč icama. Svi troje smo se okrenuli i na svjetlu se
pojavila Henuttawy. Mogla sam namirisati da je pila.
»Ramzese! Što radiš ovdje?«
»Imam posla«, oštro joj je odgovorio.
»S Nefertari?« Smijala se, a iza nje se pojavila Izet u mrež astoj haljini od
perli. »Svi te č ekaju na gozbi. Dođi.« Henuttawy je ispruž ila svoju ruku
ukrašenu narukvicama i na moje iznenađenje, Ramzes ju je odbio primiti.
»U Kadešu su opet nevolje. Nije vrijeme za gozbu.«
U Per Međat je dotrč ao glasnik, prepavš i Izet. Mladić je ispravio ramena i
pokušao se doimati višim nego što jest.
»Koje su novosti?« pitao je Paser.
»Car Hatija«, odgovorio je mladić . »Ovdje je, Vaš a Visosti, u dvorani za
prijeme!«
Ustali smo od stola i slijedili glasnika kroz hodnike Pi-Ramzesa. Dvorjani
su i dalje plesali u velikoj dvorani, pjevali i smijali se, i Ramzes se okrenuo
prema slugi u prolazu i rekao mu: »Poš alji po nadzornika mojih dvokolica,
generale i svakog vezira u palači.«
Glasnik je otvorio vrata dvorane i dok je hodnicima ispred nje odzvanjao
smijeh, u dvorani je vladala tiš ina. Blizu postolja je stajala osamljena igura,
od glave do pete pokrivena ogrtač em, i vidjela sam da je Ramzes postao
napet. Ali dječ ak je priš ao ogrnutoj iguri u tami. »Vaš a Visosti?« rekao je
nesigurno.
Muš karac se okrenuo, spustio kapuljač u i š okirala me njegova ljepota.
Nije imao Paserovu uglatu vilicu i lijepe jagodice, niti je imao Ramzesovu
bronč anu ljepotu sa sa irnim oč ima i jarkocrvenom kosom. Imao je meku
ljepotu i nisam ga mogla zamisliti kao cara Hatija.
»Ja sam Urhi-Teš ub«, rekao je ogrnuti muš karac na savrš enom
egipatskom jeziku.
»I što radiš u Avarisu?« pitao je Ramzes. »Imaš li vojsku sa sobom?«
»Da imam vojsku sa sobom«, odgovorio je ogorč eno princ, »upotrijebio
bih je za obranu svoje krune. Zar niste dobili moju poruku?«
Paser je podigao svitak. »Došla je večeras.«
»Onda je doš la prekasno«, rekao je. »Moj je otac umro u snu i ujak je
zauzeo prijestolje. Kraljevstvo koje mi je otac ostavio, oteo je njegov brat.
Doš ao sam u Egipat traž iti pomoć faraona kojeg zovu Ramzes Hrabri. Cuo
sam izvanredne stvari o tebi. Da nigdje nema takvog vođe u bitki. Cuo sam za
tvoju okrutnost, kako si odbio stotinu naš ih dvokolica dok su tvoje divizije
bile rasturene i bjež ale oko tebe. Ako mi pomogneš vratiti moje prijestolje,
ponudit ć u ti gradove koje je tvoj prethodnik Ekhnaton izgubio. Sve gradove
koje je on izgubio. Zajedno bismo bili nepobjedivi«, obećao je.
Pogledala sam u Ramzesa. Nije mi isprič ao nijednu osobnu pobjedu iz
bitke, no ljudi su ga na ulicama slavili kao junaka. Hetitski je princ ispruž io
ruku. Pitala sam se hoće li je Ramzes prihvatiti.
»Neć u o tome odluč iti odmah«, rekao je. Cula sam Paserovo olakš anje.
»Moram okupiti svoje generale i vezire. Ali mož eš ostati u Egiptu dok ne
odlučim što ću učiniti.«
»A ako ujak bude zahtijevao moj povratak?«
»Pružit ćemo ti sigurno utočište.«
»Znat ć e da sam ovdje«, upozorio je princ Urhi. »Traž it ć e da me poš alješ
natrag u Hati tako da me može dočekati otvorenih ruku.« Zvučao je zajedljivo.
»Onda ć e se morati zadovoljiti primanjem tvojih pisama.« Ramzes se
okrenuo Paseru. »Dajte princu najveć u gostinjsku odaju u Pi-Ramzesu. Neka
ga netko otprati na gozbu.«
»Ja ć u ga povesti«, rekla je brzo Henuttawy. »Pokazat ć u hetitskom caru
kako slave Egipć ani.« Ispruž ila je ruku i kad ju je Urhi prihvatio, tamne su mu
oči zablistale.
Kad ga je odvela, Ramzes je zadovoljno primijetio: »Nakon ovoga se neć e
ni htjeti vratiti u Hati.«
Pitala sam se bi li princ bio toliko ozaren da zna kakva je zapravo
Henuttawy.
Smjestili smo se za najdulji stol u prostoriji i dok su pristizali generali i
veziri, Aš a je pogledao u Izet. »Zar ne bi radije bila u velikoj dvorani,
princezo?«
»Bi li Nefertari radije bila u velikoj dvorani?« izlanula je ona.
»Da«, rekla sam kratko, »ali egipatski posao je važniji.«
Kad su se teš ka vrata dvorane za prijeme zatvorila, Ramzes je vidio da je
Izet ostala i ljubazno joj je rekao: »Možeš se vratiti na gozbu.«
»Ide li i Nefertari?«
»Ne, Nefertari ć e ostati ovdje«, rekao je mirno. »Ona mož e pridonijeti
ovom sastanku na mnogo raznih načina. Želiš li ti nečime pridonijeti?«
Izet je pogledala vezire traž eć i njihovu podrš ku, no njihova su lica
govorila suprotno.
»Onda mislim da je tvoje vješ tine bolje iskoristiti u velikoj dvorani«,
rekao je Ramzes i premda je nije namjerno omalovaž avao, Izet se okrenula na
peti i izletjela iz dvorane. Vrata su se zalupila iza nje i zvuk je odjeknuo
prostorijom. Generali su izbjegavali Ramzesov pogled. Ramzes se okrenuo
prema meni, a č ak sam i ja odvratila pogled kako bi znao koliko je Izetino
ponašanje postalo sramotno.
Paser je taktič no zakaš ljao. »Princ Urhi«, poč eo je, »sin je cara Muvatalija.
Prije četiri noći, car je umro.«
Za stolom je počeo razgovor pun nevjerice i Paser je čekao dok su generali
nagađali š to bi mogao biti uzrok smrti. Rahotep je rekao da je sigurno otrov.
General Kofu smatrao je da bi uzrok mogao biti ratni stres.
»Sto god da je uzrok«, nastavio je Paser, »prijestolje je naslijedio njegov
sin, princ Urhi. Ali Urhi ima sedamnaest godina i nikad nije predvodio vojsku.
On nije faraon Ramzes i ljudi mu ne vjeruju. Umjesto njega su na prijestolju
prihvatili njegova ujaka, generala Hatušilija.«
»I što taj princ želi od Egipta?« Anhurijev je glas bio sumnjičav.
»Zeli da ga vratimo natrag na prijestolje«, odgovorio je Ramzes. »I doš ao
je u Avaris s vrlo primamljivom ponudom.«
Paser je progovorio. »Princ Urhi ponudio je povrat svih zemalja koje je
Heretik izgubio.«
»Svih zemalja?« začudio se Aša.
»Svih«, odgovorio je Ramzes.
»A kako znamo da se neć e predomisliti?« Aš a je odmahnuo glavom.
»Pogledaj Kadeš! Nijednom se Hetitu ne može vjerovati.«
Ramzes se slož io. »Mogli bismo umarš irati u Hati i naić i na klopku. Mogli
bismo otkriti da Urhi uopć e nije istisnut s prijestolja. Mogli bi nas napasti iz
zasjede i Egipat bi bio izgubljen.«
»Mislim da Urhi nije tako prepreden«, rekla sam. »Nikad nije vodio vojsku
u bitku. Sluš ajte š to su svi hetitski sluge iz ove palač e rekli o njemu. Oni
sluš aju trač eve od putnika koji prolaze ovuda, i zovu ga lijepim, zovu ga
princem, ali nikad carem. Tko bi se od nas usudio nazvati Ramzesa
princem?«
Nitko za stolom nije progovorio.
»Ako Ramzes krene za njim u Hati, Egipat ć e pro itirati, a Urhi se ne bi
usudio pogaziti riječ . On nije borac. Ali mogao bi biti budala i ako je to sluč aj,
kako od takvog čovjeka očekivati da zadrži krunu?«
Veziri su kimali glavama slaž uć i se sa mnom. Egipat bi mogao pomoć i
Urhiju vratiti prijestolje, ali ako ga izgubi i drugi put, koja je onda bila svrha?
»A primirje?« pitao je Aš a. »Ako princ ostane ovdje, š to ć e uč initi
Hatušili?«
»Vratit će se bratovu primirju«, predvidio je vezir Nebamun. »Hati nije jak
kao š to je nekoć bio«, ustvrdio je Paser. »Dok je bio zauzet krađom naš e
zemlje na sjeveru nakon Heretikove smrti, Asirija je osvojila kraljevstvo
Mitani.«
»A sad Asirci neć e biti zadovoljni samo s Mitanijem«, razmiš ljao je
Ramzes.
Paser se slož io. »Krenut ć e zapadno prema gradovima koji pripadaju
Hatiju. S Asircima za vratom, Hatuš ili si viš e neć e moć i priuš titi da mu Egipat
bude neprijatelj.«
Ramzes se spustio u stolac i generali su ga gledali dok je zatvorenih oč iju
razmiš ljao. »Poslat ć emo Hatuš iliju sporazum«, odluč io je. »Potpisanu gestu
mira između Hatija i Egipta. Obeć anje da ć emo jedni drugima, u sluč aju
asirskog napada, poslati vojnu pomoć . Hati nam je neprijatelj, ali Asirija je
postala veća prijetnja.«
»Ako Hatuš ili potpiš e sporazum«, dodao je Paser, »mož emo mu obeć ati i
pomoć u doba gladi.«
»A u zamjenu za to«, rekao je Ramzes sa sve već im uzbuđenjem, »moraju
nam dati pristup svojim lukama. I Kadešu.«
Ali vezir Nebamun djelovao je sumnjič avo. »Nijedno kraljevstvo na svijetu
nikad nije sklopilo takav dogovor sa svojim neprijateljem.«
Ramzes se uspravio u stolcu. »Možemo biti prvi.«
Ostali smo u dvorani sve do ranog jutra, raspravljajuć i o uvjetima
sporazuma, a u zoru je, osim Ramzesa i mene, ostao još samo Paser. Kad su
završili jutarnji hramski rituali, Woserit nam je donijela svježe voće.
»Pričaj mi o sporazumu«, pitala je, ali Ramzes je bio preumoran.
»Dat ć e Hatuš iliju priliku za mir«, rekla sam ja. »Ako je ne ž eli, onda ć e
riskirati rat i s Egiptom i s Asirijom. I mi imamo princa…«
Paser se umorno osmjehnuo. »Faraon Ramzes oblikuje novi nač in ž ivota
među nacijama. Ako Hatuš ili ne potpiš e sporazum, onda ć emo istu ponudu
dati i Asiriji.«
»A nudimo viš e od vojne pomoć i«, rekla sam. »Ako se neki zloč inac skrije
u Hatiju, oni ć e nam ga morati poslati. A ako Hetit pokuš a uč initi to isto,
poslat ćemo ga u Hati.«
Woserit je na dnu papirusa ugledala moje ime i pogledala me. Moj je
potpis sad bio na služ benoj prepiski. Premda ne imenom, djelima sam bila
kraljica Egipta. Htjela sam plesati po palač i i izvikivati tu vijest sa svakog
prozora, ali znala sam dovoljno da drž im jezik za zubima. Ako ga Hatuš ili ne
odobri, sporazum ć e ostati tajna. Ali ako pristane, cijeli ć e dvor znati da sam
ga ja potpisala.
»Trebate se naspavati«, rekla je Woserit glasom punim zadovoljstva.
»Ovo je bila duga, premda vrlo isplativa noć.«
»Ako Hetiti pristanu.« Ramzes je uzdahnuo. Zmirkao je na ranojutarnjem
svjetlu i oboje smo posluš ali njezin savjet i povukli se u moju sobu. Kad smo
se smjestili u krevet, lanene su plahte bile ugodno hladne u odnosu na
vruć inu jutra. Kad sam ga pitala bismo li umjesto toga trebali poć i u dvoranu
za prijeme, rekao je: »Osim glasnika koji dolazi s vijestima iz Hatija, nema
nikoga u Egiptu koga sad ž elim vidjeti. Samo tebe.« Njež no me pomilovao po
obrazu, ali sobom je odjeknulo kucanje na vratima i Ramzes je povukao ruku.
»Nefertari?« Cuo se glas s druge strane vrata. Pogledala sam u Ramzesa i
opet se č ulo kucanje. »Nefertari, otvori!« zaurlao je netko. Prepoznala sam
Izetin glas.
»Što to radi?« rekao je Ramzes.
»Ne znam.« Preš la sam preko sobe i otvorila vrata. Izetine su oč i bile
toliko ispunjene gnjevom da nije ni vidjela Ramzesa koji je stajao iza mene.
»Je li istina?« pitala je. Odmah sam znala da joj je Rahotep rekao. »Je li
Ramzes stavio tvoje ime na poruku poslanu Hetitima?«
Zaustila sam odgovoriti, ali Ramzes je stao kraj mene i progovorio: »Da.«
Izet je posrnula unatrag. »Obećao si«, prošaptala je.
»Izet…« Ramzes je ispruž io ruke kako bi je zaustavio, ali ona je samo
ljutito odmahivala glavom.
»Ne! Obeć ao si mi i mogla sam znati da ć eš prekrš iti to obeć anje radi
nje!«
»Nikad nisam prekršio obećanje!« zakleo se Ramzes.
»Jesi!« bila je uporna i sad se nije micala. U hodniku su se poč eli skupljati
ljudi. Dvorjani su stajali i zurili, a sluš kinje su se u strahu stiskale uz zidove.
»U naš oj prvoj brač noj noć i obeć ao si mi da ć eš me voljeti viš e od svih drugih
ž ena. Obeć ao si!« vikala je, a oč i su joj divlje plamtjele. »Uzeo si me u
naručje…«
»Izet!«
»I zakleo si se da nikad ne bi mogla postojati ž ena koja bi bila lijepa i
č arobna poput mene. Rekao si da me ljudi vole!« zavapila je. »Ali na tom
svitku nije moje ime nego Nefertarino!«
Ramzes je pogledao u mene da mi vidi izraz lica. Cijela ć e palač a znati za
njega.
»Idi u svoju odaju«, zapovjedio je Ramzes. »Idi Ramezuu i smiri se.«
»Kako da se smirim«, urlala je, »kad si me ponizio pred cijelom palač om?«
Pogledala je uokolo i prvi put je vidjela da je to istina. Rahotep je došao vidjeti
kakav je to metež . Zakorač io je prema njoj i pokuš ao je odvesti. »Ne diraj
me!« vikala je Izet. »Ti si ga uvjerio da uč ini ovo«, vikala je optuž ujuć i ga. »Ti
si se pretvarao da si moj saveznik dok si govorio za Nefertari!«
»Nitko ne govori za Nefertari«, rekao je Ramzes. »Nefertari govori sama
za sebe. I zato će ona postati kraljica kad se završe gozbe za Kadeš.«
Rahotep se ukopao na mjestu, a Izet je stajala sasvim mirna.
»Kaž eš da nikad nisi prekrš io obeć anje«, proš aptala je. »A š to je onda s
tvojim obeć anjem ocu da ć eš prič ekati godinu dana prije nego izabereš
glavnu suprugu?«
Zadrž ala sam dah. Ramzes je tiho odgovorio: »To je prvo i posljednje
obećanje koje namjeravam prekršiti.«
Izet nije viš e mogla niš ta reć i ni uč initi. Rahotep ju je odveo i Ramzes je
zatvorio vrata. »To nije ona žena koju sam uzeo za suprugu«, prošaptao je.
Htjela sam mu reć i da jest i da se nije nimalo promijenila nego je samo
postala oč ajna znajuć i da nikad neć e moć i dati Henuttawy ono š to je htjela.
Umjesto toga, diplomatski sam rekla: »Nekad pogrešno procijenimo ljude.«
»Poput Sasu š pijuna?« pitao je oč ajno. »Mož da bih trebao procjenu ljudi
prepustiti tebi.« Primio me za ruku i odveo me natrag u krevet. »Znaš da je to
istina.«
»Što je istina?«
»Nikad nisam prekrš io obeć anje. Ovo je prvo obeć anje koje namjeravam
prekrš iti i za č etiri dana Egipat ć e imati još jedan razlog za slavlje.
Veličanstvenu kraljicu na svojem prijestolju.«
Do več eri je cijela palač a Pi-Ramzes znala da ć u postati kraljica. Kad sam uš la
u veliku dvoranu gdje je Henuttawy sjedila i pila s princem Hatija, okruž ili su
me dvorjani i čestitali mi.
»Još se nije dogodilo«, rekla sam im skromno, ali među ž enama je bila i
Aloli i ona je glasno uzviknula: »Još se nije dogodilo? Preostalo je samo
namjestiti krunu!«
Woserit i Paser pojavili su se ruku pod ruku i kad su mi doš li č estitati,
Woserit mi je stisnula ruku i znala sam, konač no, da je naš a duga borba
gotova. Prvi put u mom ž ivotu nitko me neć e gledati kao neć akinju Heretika.
Na ulicama, na postolju, u dvorani za prijeme, svugdje ć e se prema meni
ponaš ati s poš tovanjem kakvo pripada kraljici. A slike mojih akhu nikad se
viš e neć e brisati iz hramova. Njihova ć e se imena zauvijek rezbariti zajedno s
mojim i bogovi će ih se sjetiti kad se vrate u Egipat.
Woserit se osmjehnula. »Gotovo je.«
»Još slijedi krunidba prvog dana tota«, brinula sam se.
»A š to misliš da ć e poć i po zlu do tada?« Smijala se s istinskim
zadovoljstvom i shvatila sam da sam je rijetko vidjela sretnu.
Dok su sluge ž urile upaliti stotine svijeć njaka koji ć e gorjeti cijelu noć ,
pojavila se Menit s Amunherom i Prehirom. Pogledala sam prema podiju i
pitala se kako ć e izgledati moj prijem ondje. Henuttawy je sjedila s hetitskim
princem, dodavala mu vino i pila iz njegova pehara.
Menit je vidjela kamo gledam i š apnula mi: »I dalje ć e oč ekivati da joj Izet
plati. A tko zna š to je obeć ala Rahotepu dok ti je uniš tavao ugled po cijeloj
Tebi.«
»Mislim da je njezino tijelo bila dovoljna plaća.«
»Za Rahotepa?« Menitina se gornja usna iskrivila. »Onda ona ne zna
njegovu prošlost.«
Potraž ila sam visokog Amonova sveć enika, ali nije ga bilo za njegovim
mjestom na podiju.
Do mene je doš ao Ramzes u suknji sa zlatnim prugama i s blistavim
osmijehom na licu. »Spremna?« pitao je. Uzeo je moju ruku u svoju i prolazeć i
kroz mnoš tvo dvorjana koji su nam davali blagoslove, doš li smo do postolja.
Prvi put bila su postavljena i mala drvena sjedala za moje sinove, a buduć i da
su bili premali da bi se znali ponaš ati, na postolju je stajao i naslonjač za
Menit iz kojeg će moći paziti na njih dok budu jeli.
Sjela sam na prijestolje zdesna Ramzesu. Veziri su ustali i Henuttawy je uz
podsmijeh objavila: »Princeza koja ć e biti kraljica. Hajde. Zdravica za
Nefertari!« Podigla je svoj pehar i svi su za stolom učinili isto.
»Za Nefertari!« veselo su ponovili.
»Naravno, ne ž elim predugo slaviti«, rekla je Henuttawy, a riječ i su joj bile
nerazgovijetne od previše vina. »Ipak ja ujutro moram obaviti naklon.« Ustala
je i zajedljivo dodala: »Ideš li?«
Izet je pogledala u Ramzesa. »Naravno da ne. Moje… moje mjesto je
ovdje.«
Henuttawy je suzila oč i. »Onda se svi vidimo ujutro.« Uhriju je uputila
intiman osmijeh i rekla: »Sretno s tvojom molbom.«
Kad je grimizni ogrtač nestao kroz dvostruka vrata, hetitski se princ
okrenuo prema Ramzesu. »Je li Egipat donio odluku?« pitao je.
»Žao mi je, ali moramo još razmisliti.«
»Vaš e Velič anstvo«, rekao je princ Uhri strastveno. »Prijestolje mi je
oduzeto. Nema nikakve š anse da mogu sâ m podić i vojsku, ali zajedno s vama,
pomislite na trijumf koji bi ostvarili! Ustupio bih vam zemlje koje je faraon
Ekhnaton izgubio. Ama baš svaku koja je u Hatiju.«
Premda sam vidjela da je Ramzes u velikoj napasti, sad je najvaž niji bio
mir. »Razumijem vaš prijedlog«, poč eo je, a onda su se iznenada otvorila
vrata velike dvorane i sluga je povikao: »Visoka Izidina svećenica je ubijena!«
U dvorani je zavladao trenutak zgranute tiš ine, a onda je nastupilo
komeš anje. Dvorjani su ustali i Ramzes je pojurio s postolja. Iš la sam za
gomilom kroz prostoriju. General Anhuri prvi je doš ao do sluge i od njega
uzeo krvavo oružje.
»Maknite se!« vikao je Ramzes. »Maknite se!« Zgrabio je moju ruku i kad
smo se približ ili Anhuriju i krvavom nož u, lice mu je problijedjelo. »Tko je to
učinio?«
Mladić iz konjuš nice izgledao je uplaš eno. »Vaš a Visosti, č uo sam krik koji
je dolazio iz pristaniš ta. Poveo sam druge momke da vidimo š to se događa i
visoki sveć enik Amona je ž urio u brod. Halja mu je bila prekrivena krvlju,
Vaša Visosti. Počeo sam dozivati čuvare. Već su ga uhvatili!«
Cvrsto sam stisnula Ramzesovu ruku dok je sedam vojnika dopratilo
visokog Amonova sveć enika u veliku dvoranu. Na Rahotepovoj suknji vidjele
su se mrlje od svjež e krvi i kad je Ramzes zakorač io naprijed, razjareno mu se
obratio. »Što si to učinio?«
Na trenutak sam pomislila da ć e Rahotep sve zanijekati. Ali ugledao je
slugu koji ga je vidio u hodniku i odluč io drukč ije. »Osvetio sam smrt faraona
Setija«, rekao je i kad je vidio pogled na Ramzesovu licu, dodao: »Vaš je otac
otrovan!«
Sokirani je ž amor preš ao velikom dvoranom i dok je Ramzes pokuš avao
shvatiti tu izjavu, Rahotep je gorko rekao: »Ako vam je ta vijest tako
š okantna, mož da biste trebali ispitati druge vezire. Ili svoju buduć u kraljicu,
princezu Nefertari.«
Ramzes se okrenuo prema meni. »Je li to istina? Jesi li sumnjala…« Pratio
je moj pogled do Pasera, a onda povikao: »Je li Henuttawy ubila mog oca?«
Glas mu je odjekivao velikom dvoranom i prostorijom je zavladala
bojažljiva tišina.
Paser je zakorač io ispred gomile. »Nitko ne zna«, rekao je tiho. »Nač uo se
razgovor u dvorani za prijeme.«
»Između koga?« Ramzesovi su obrazi gorjeli.
»Između Henuttawy i Izet«, odgovorio je Paser. »Moguć e je da je
Henuttawy vašem ocu dala otrov.«
»I nitko ne zna istinu?« vikao je Ramzes. Bijes i tuga slomili su mu glas i
shvatila sam koliko smo ga svi iznevjerili.
»Sto smo mogli reć i?« zavapila sam, ali č ak i dok sam izgovarala te riječ i,
znala sam da sam mu trebala reć i istinu. »Optuž iti visoku sveć enicu i ona bi
to zanijekala…« Pokušala sam ga utješiti, ali samo je otresao moj dodir.
»Ne!« povikao je i pogledao u Rahotepa. »Ti znaš «, izazvao ga je. »Sto ti je
rekla?«
»Da je ubila brata stavivši mu antimon u piće.«
Ramzesov je gnjev malo posustao i osvrnuo se oko sebe. »Izet. Ona je
znala bez ikakve dvojbe da je to istina i nije mi rekla.«
»Kako vam je mogla reć i«, rekao je Rahotep, »kad bi je vaš a teta optuž ila
za faraonovu smrt? Henuttawy mu je ulila vino u pehar dok nitko nije gledao i
dala ga Izet. Vaša visoka svećenica bila je vrlo lukava«, rekao je bijesno.
Vidjela sam š to se događa. Ako nitko ne ospori njegovu prič u, Ramzes bi
mu mogao oprostiti Henuttawyno ubojstvo. Ali on je ubio Nefertiti.
Podmetnuo je požar koji mi je uništio obitelj.
»Bila je zmija«, nastavio je Rahotep ponosno, »i sad je mrtva.«
»Ali nije je zato ubio.« Cijeli se dvor okrenuo prema meni, a između
stupova palač e polako se dizalo sunce. »Reć i ć e ti da je ubio Henuttawy u ime
tvog oca, ali to je laž . Ubio je Henuttawy kako bi je spriječ io da za ubojstvo
optuži njegovu kćer.«
»A tko mu je kći?« prošaptao je Ramzes.
Kratko sam zatvorila oč i tako da ne moram vidjeti izdaju na njegovu licu,
a kad sam ih opet otvorila, ona je stajala pokraj nas. Kimnula sam. »Izet.«
Ramzes se okrenuo prema njoj. »Visoki sveć enik Rahotep tvoj je otac?«
pitao je.
»Kako mogu biti sigurna u to?« izviknula je ona.
Rahotep je zakorač io naprijed i ovaj ga put č uvari nisu povukli natrag.
»Henuttawy je htjela stvari koje joj moja kć i nikad neć e moć i dati. Zlato,
deben, obeć anja o moć i. Nisam je ubio samo u ime tvog oca, nego i u ime
tvoje žene.«
»Ne vjeruj mu«, vikala sam. »Ubio je tvoju tetu kao š to je ubio i moju. Iz
osvete.« Okrenula sam se prema Rahotepu. »Znam da si ubio Nefertiti. Prije
dvadeset godina Menit te vidjela u palač i, kao š to te ovaj dječ ak vidio u
hramu. Ali kad si se vratio u Tebu kao visoki Amonov sveć enik, zaprijetio si
da ć eš dvoru reć i da me Amon prokleo kao heretič ko dijete. Prijetio si da ć eš
me protjerati iz Tebe, a Menit je š utjela. Ali sad me nitko ne mož e istjerati iz
palač e.« Pogledala sam u Ramzesa. »Pitaj ga za pož ar u Malkati. Pitaj ga tko
mi je ubio oca, i moje rođake i zašto je to učinio!«
Cuvari su ga opet č vrš će okruž ili, ali Rahotepov se glas sada tresao od
straha. »Sjeti se što je Henuttawy učinila tvom ocu. Ona je bila ubojica!«
»Jesi li ubio Nefertiti i podmetnuo pož ar?« pitao je Ramzes i kad je
Rahotep vidio da je poraž en, jednostavno je pogledao u mene i osmjehnuo mi
se. »Skinite mu ogrtač«, naredio je Ramzes.
Izet je už asnuto pokrila usta i Rahotep je povikao: »Spasio sam te od
ubojice! Spasio te od ž ivota u neznanju!« Dva su č uvara drž ala Rahotepu ruke
na leđima; nosnice su mu se raš irile i podsjetio me na bika kojeg odvode na
klanje. Izbjegao je kaznu za Nefertitino ubojstvo, a sad ga je dokrajč io obič ni
dječak iz konjušnice.
»Zaš to mi je ubila oca?« pitao je Ramzes. Rahotepovo crveno oko bjež alo
je na sve strane. »Možeš umrijeti od oštrice ili polako od gladi.«
Kad sam vidjela da Rahotep neć e odgovoriti, rekla sam: »Zato š to je htio
moć nad Izet. Henuttawy je obeć ala da ć e dovesti Izet na prijestolje, ali htjela
se pobrinuti da Izet nikad ne zaboravi na njihovu pogodbu nakon š to postane
kraljica.«
»Koju pogodbu?«
»Da obnovi Izidin hram u zdanje toliko golemo da ć e svaki egipatski
hodočasnik ostavljati debene pred njegovim vratima.«
»Tako da bude riznič arka najveć eg bogatstva u Egiptu«, rekao je polako.
Probudio se iz blaž enog neznanja u noć nu moru spletki za kakve nije ni znao
da postoje. Pogledao je Rahotepa i sasvim se uspravio. »Generale Anhuri,
otpratite Rahotepa do tamnice. Izvrš ite smrtnu kaznu na nač in koji smatrate
da zaslužuje.«
Izet je vriš tala dok su njezinog oca odvodili, a dvorjanke su se skupile oko
nje. Cijelom je palač om gospodario kaos, ali ja sam č vrsto stisnula
Ramzesovu ruku i povela ga kroz metež . Odvela sam ga u privatnost svoje
odaje i kad sam zaključala vrata sobe, zajedno smo sjeli na rub kreveta.
»Htjela sam ti reć i«, š apnula sam. »Mjesecima me progonilo, ali svi su me
upozoravali da š utim. Paser, Woserit… č ak mi je i Menit rekla da ć e
Henuttawy, ako ikad progovorim, naći način da me proglasi lažljivicom.«
»Znači, svi su znali?« zavapio je Ramzes.
»Da, ali nije bilo nač ina da se dokaž e! Nakon krunidbe, kad budeš znao da
ti nemam razloga lagati, onda bih ti rekla za Henuttawy i Rahotepa. Ali oni su
radili zajedno. Uč inili bi sve u svojoj moć i da te spriječ e da mi povjeruješ .
Moraš razumjeti…«
Ali vidjela sam da ne razumije.
»Trebala sam ti reć i prije«, rekla sam. »Nisam nikad trebala tajiti neš to od
tebe, Ramzese. Žao mi je.«
»Zašto mi Izet nije rekla za svog oca?«
»Možda se sramila.«
»Visokog Amonova svećenika?«
»Ubojice i č ovjeka kojeg zovu šakal!« zavapila sam i premda sam znala da
bih se trebala braniti, bila sam umorna od kalkuliranja svakog poteza i
vaganja svake riječ i prije nego š to je izgovorim. »Ova je palač a bila mrež a
tajni«, rekla sam mu. »Svake sam več eri odlazila u krevet pitajuć i se š to bi
Henuttawy mogla uč initi. Ili Rahotep. To ne opravdava ono š to sam uč inila«,
rekla sam oč ajno, »ali nemoj biti grub prema Woserit i Paseru. Cak je i Izet
sigurno imala svoje razloge.«
Ramzes je zakopao glavu u ruke. »Ali ja sam vjerovao Henuttawy i
Rahotepu«, rekao je, »kao š to sam vjerovao i hetitskim š pijunima u Kadeš u.
Zašto?« Ljutito je povisio glas. »Zašto?«
Ako je ikad postojao pravi trenutak da mu kaž em za Izet i Aš aija, to je bilo
tada. Ali bila sam kukavica. Bojala sam se da ć e se pitati koliko sam još tajni
natalož ila u odajama svoga srca i nadala sam se da ć e ta tajna ostati
pokopana s Ašainim odbijanjem.
»Kao da me tama progutala«, prošaptao je i pomilovala sam ga po obrazu.
»Ti si faraon najveć eg kraljevstva na svijetu. I imaš prinč eve. Tri prelijepa
princa.«
Pogledao je kroz otvorena vrata dojiljinih odaja i kad se nasmiješ io, znala
sam da ć e mi oprostiti. Ali nisam zasluž ila njegovu dobrotu. Cuvala sam od
njega stvari koje bi mu bolja supruga odmah otkrila ne brinuć i se za svoj
status. Ipak, osjetila sam iznenadnu svjetlost u tami; kao da je dugom i
strašnom putovanju napokon došao kraj.
DVADESET OSMO POGLAVLJE
Ugovor za vjekove
Iduć eg je jutra palač a bila tiha. Muš karci su bez mnogo buke podnosili molbe
u dvorani za prijeme trudeć i se ne razbiti neugodnu tiš inu. Ali kad se pojavila
Woserit odjevena u Hatorinu plavu halju, među dvorjanima je zaš uš kao
žamor.
»Woserit.« Ramzes je ustao kako bi je zagrlio, a veziri su također ustali
izraziti suć ut. Gledala sam joj lice tragajuć i za bilo kakvim znakom tuge, ali
kad se okrenula prema meni, jedino što sam vidjela bilo je golemo olakšanje u
njezinim očima.
»Nefertari.« Zagrlila me i kad sam je obujmila rukama, č ula sam njezin
š apat: »Gotovo je.« U glasu joj je bio š ok, kao da zapravo nikad nije vjerovala
da joj je sestra smrtna. Dvorjani iz prostorije okruž ili su je ž eleć i i sami
izraziti sućut i šokiranost. Dok sam se te večeri pripremala za veliku dvoranu,
tiho sam pitala Menit: »Što misliš, što će se dogoditi s Henuttawy?«
»Zar je to važ no?« Smjestila je Amunhera s bratom u krevet i vratila se
zavezati mi pektoral oko vrata. »Vjerojatno ć e je polož iti u neobiljež enom
grobu, stavit ć e je u zemlju bez amuleta koji bi je identi icirao pred
bogovima.«
Pomislila sam na Henuttawyne posljednje trenutke i zadrhtala sam od
pomisli na to kako se osjeć ala znajuć i da joj je namijenjena Rahotepova
oš trica. Doš la sam do kreveta i njež no poljubila Amunhera u obraz. »Nikad
viš e neć e biti sumnje«, proš aptala sam. »Kad nauč iš hodati, kad nauč iš
govoriti, cijeli ć e Pi-Ramzes obratiti pozornost i znat ć e da si nasljednik
oč eva prijestolja.« Podigao je ruku i povukao mi nauš nicu, smijuć i se kao da
razumije što mu govorim. Ali ostatak Pi-Ramzesa nije bio tako dobre volje.
Deset smo dana č ekali novosti od Hetita i premda su se sad na
poploč enom postolju dvorane za prijeme nalazila samo dva prijestolja od
ulaš tene bjelokosti i zlata, č inilo se kao da mi je trijumf uskrać en. Prvog dana
tota postat ć u Ramzesova kraljica, ali nisam osjeć ala da je stvar riješ ena sve
dok se nije pojavio glasnik iz Hatuše.
Ramzes je uzeo svitak i kad ga je pročitao, podigao je zapanjeni pogled.
»Što je?« pitala sam.
»Mir«, rekao je, kao da ne vjeruje. »S carstvom Hati.«
Dvorana je eruptirala klicanjem razbivš i tiš inu koja je visjela nad palač om
Pi-Ramzes poput teš kog plaš ta. Dodao mi je svitak i gledao me dok sam ga
č itala. Dogovoreno je da ć e Kadeš ostati pod vlaš ću Hetita, a u sluč aju rata s
Asirijom, nijedna zemlja neć e iskoristiti priliku i nasrnuti na drugo
kraljevstvo. Po drugi sam put č itala Paserov savrš eni hetitski i pomislila: Ovo
je ugovor za vjekove. Ovaj će sporazum za tisuću godina ostati kao dokaz naše
vladavine.
»Želiš li nešto promijeniti?« pitao me Ramzes.
»Ne.« Trijumfalno sam se nasmiješ ila. »Zapeč atila bih ovaj sporazum i
poslala ga prije zalaska sunca.«
»Donesite mi vosak«, zapovjedio je Ramzes. Donijeli su mu ploč icu s
toplim voskom i kad je završ io, svojim sam prstenom pritisnula dovoljno
duboko da ostane otisak. Pokazale su se dvije s inge s ankhom ž ivota; simbol
koji je pripadao mojim akhu otkad su egipatski svici prvi put poč eli biljež iti
povijest. S ovim ć e poč etkom moja obitelj ž ivjeti dalje; č ak i kad je pijesak
zakopao Amarnu, a lice moje majke nestalo iz posmrtnog hrama u Tebi,
kartuša koja je pripadala našoj obitelji će trajati.
»Naša su kraljevstva sad u miru!« objavio je Ramzes.
»A blagoslov sporazuma?« pitao je Paser. »Hoć emo li sad razmotriti
zamjenu za visoku svećenicu?« pitao je.
Sa stola ispod postolja oglasio se Aš a. »Htio bih predlož iti Aloli od Tebe«,
rekao je.
Ramzes je pogledao u mene. »Mislim da bi ona bila dobra visoka
svećenica. Ali Woserit mora odlučiti hoće li je pustiti.«
Pozvana je Woserit i kad je doš la, opet sam joj promatrala lice traž eć i
znakove tuge. Sestra joj je bila osuđena na vječ ni zaborav bogova. Ali ona se
osmjehnula Paseru dok je prilazila podiju. Kad ju je Ramzes pitao za Aloli,
Woserit je pogledala u Ašu.
»Aloli bi bila izvrsna zamjena«, rekla je. »Ako to ž eli, mož e poč eti s
jutarnjim molitvama.«
Aš a se spustio natrag u stolac, potpuno crven od č ela do vrata. »A visoki
sveć enik Amona?« pitao je Ramzes svoje vezire. »Do prvog dana tota
moramo imati novog visokog sveć enika. Cekao sam dvije godine i neć u viš e
čekati.«
Sjeć am se vrlo malo stvari s krunidbe. Godinama sam č ekala postati

Ramzesovom kraljicom i kad je taj trenutak doš ao, osjetila sam kako se na
moju sobu spustila neobič na mirnoć a. Premda je Menit jurila od sanduka do
sanduka, a sluš kinje su preturale po kutijama traž eć i moje najbolje kož ne
sandale i lotosov parfem, ja sam sjedila ispred ulaš tenog bronč anog zrcala i
razmiš ljala o događajima koji su me doveli do današ njeg dana. Mojih najljuć ih
neprijatelja iz palač e viš e nije bilo i premda kaž u da zmije ne mogu jedna
drugu ubiti svojim otrovom, ja sam i to doživjela.
Kad je Rahotep smaknut i vijest o tome dojavljena u veliku dvoranu, dvor
je pogledao u Izet, ali ona nije plakala. Mož da je š ok zbog oč eve smrti
poniš ten Henuttawynim ubojstvom. Ali osim tih razmiš ljanja, sjeć am se malo
č ega drugog i taj je dan ostao u mom sjeć anju poput umjetnikove palete, s
mirisima i bojama koje se međusobno miješaju.
Znam da me Menit odjenula u najbolje tkanine Pi-Ramzesa i da mi je
udova kraljica poklonila svoj ovratnik od perli lapisa i ulaš tenog zlata. Sjeć am
se da je Aloli doš la u sobu zajedno s Woserit i da nijedna od njih nikad nije
izgledala sretnije niti toliko prič ala. Aloli mi je zahvalila za ono š to sam
učinila za nju u dvorani. Rekla sam joj da je Aša prvi predložio njezino ime.
»Mislim da je jako zaljubljen«, rekla sam. »Mož da poput nekog drugog
koga poznam.«
Obje smo pogledale u Woserit koja je pognula glavu poput stidljive
mladenke.
»Hoćeš li se udati nakon Nefertarine krunidbe?« pitala je Aloli.
»Hoću.« Woserit je porumenjela. »Vjerujem da hoću.«
»Ali visoka svećenica…«
Woserit mi je kimnula. »Morat ć u se odreć i svojih odaja u hramu i
preseliti se u palač u. Netko ć e drugi izvoditi jutarnje rituale. A onda jednog
dana, ako budem imala djecu, mož da ć u se potpuno odreć i svega. Ali… ne
još.«
»A Henuttawy?« šapnula sam. »Znaš li što će biti…«
»Imat ć e anonimni pogreb. Ali ja ć u joj staviti amulet u usta«, obeć ala je.
»Tako da će bogovi znati tko je.«
Tiho sam kimnula i razumjela sam da su, premda za ž ivota nikad nisu bile
prijateljice, ipak bile sestre i Woserit će postupiti ispravno.
U Amonovu hramu u Avarisu, novi visoki sveć enik Nebwenenef izlio je
sveto ulje po mojoj periki. Zatvorila sam oč i znajuć i da me s nekog mjesta
ispod podija gleda Izet. Zamiš ljala sam joj lice s istim ogorč enim izrazom
kakav je imala i Henuttawy. Ako je ona bila ta koja je poslala Rahotepa u
Henuttawynu odaju, nisam to htjela znati. »Princezo Nefertari, kć eri generala
Nakhtmina i kraljice Mutnođmet, unuko faraona Aya i njegove supruge
kraljice Tiy, u Amonovo ime krunim te za kraljicu Nefertari.«
Sa svih strana zač ulo se zagluš ujuć e klicanje. Amunher i Prehir također su
skakali i pljeskali, obuzeti veseljem gomile. Skinuta mi je perika i na glavu mi
je stavljena kraljič ina supova kruna. Supova krila iz dijademe vijorila su se po
mojoj kosi. Nikad viš e neć u nositi seshed-vijenac kakav nose princeze. Na
hramskim stubama Ramzes me uzeo za ruku.
»Kraljica si«, rekao je diveći se ljepoti ukrasa za kosu u obliku supa koji mi
je uokvirivao lice lapisom i zlatom. »Kraljica Egipta!«
Tisuć e dvorjana slavile su iza nas, a kad sam pogledala iza Amonova
hrama, lica ljudi bila su ispunjena radoš ću. Jutro je svanulo vedro i bez
oblač ka, a zvuk sistruma punio je hram i odjekivao daleko iza obala Nila.
Djeca su mahala palminim granč icama iznad glava, a ž ene koje su doš le s
najboljim perikama, smijale su se pod bijelim lanenim suncobranima. Dokle
god je dosezao pogled, vidio se smijeh i slavlje, a otvoreno dvoriš te punio je
miris peč enih patki prodavanih na ulicama zajedno s ječ menim pivom i
vinom. Tisuć e ljudi gurale su se na ulicama sudjelujuć i u tom veselom danu.
Bila sam njihova kraljica. Ne Heretič ka kraljica, nego Ratna kraljica, voljena
Ramzesa Velikog.
»I što ćeš prvo učiniti?« pitao me Ramzes.
Pomislila sam na Ne’arine koji su u Kadeš u spasili Egipat i kad sam se
okrenula Ramzesu, i prije nego što sam išta rekla, znao je što ću pitati.
Te je več eri Ramzes u velikoj dvorani objavio da sam protjerala heretike iz

Egipta. Ljudi su slavili kao da je vojska upravo osvojila Kadeš . Ali nasuprot
meni, Izetino je lice problijedjelo. »Hoć e li svaki Habiru otić i?« pitala je
očajno.
»Samo oni koji žele otići«, tiho sam joj odgovorila.
Izet se rano isprič ala i otiš la, i premda sam znala kamo je poš la, nisam
ništa rekla.
Iduć eg mi je jutra Menit rekla da ć e slikar Aš ai ostati s obitelji u Tebi dok
drugi Habiru budu putovali prema sjeveru.
DVADESET DEVETO POGLAVLJE
Tvoji će akhu stajati s mojima

NUBIJA, 1279. pr. Kr.
Prije zore, u treć em mjesecu akheta, dvor je lotilom brodova zaplovio Nilom.
S jarbola Amonova blagoslova vijorile su se zlatne zastavice, a na palubi broda
Ramzes je pokazivao prema zapadu. »Vidiš li ih?« pitao me i kad je nebo
osvijetlilo istoč na brda, svjetlo je palo na dva hrama uklesana u nalič je dviju
planina.
Dvorjani su se skupili na zapadnoj strani broda, a Aš a je zapanjeno pitao
arhitekta Penrea: »Vi ste ovo stvorili?«
Ali Penre je odmahnuo glavom. »To je faraonov dizajn, od poč etka do
kraja.«
Kad su brodovi doš li do pristaniš ta, Ramzes me uzeo za ruku. Odveo me
do ulaza u manji hram dok je zapanjeni dvor Pi-Ramzesa iš ao iza nas. U tom
sam trenutku znala kako je to biti mala buba u svijetu ljudi. Zbog svega š to
nas je okruž ivalo osjeć ala sam se beskrajno malom. Dvije Ramzesove i dvije
moje skulpture zurile su u Nil, naš e kolosalne noge bile su viš e od ič ega š to su
bogovi stvorili, i kad smo stali ispod ulaza, Ramzes je pokazao na riječ i
uklesane u kamenu.
Za moju kraljicu Nefertari, voljenu od božice Mut, za koju sunce sja u
Nubiji svakog dana.
»Za tebe«, rekao je Ramzes.
Nakon š esnaest godina prvi put sam mogla staviti zdravice u svojem
vlastitom posmrtnom hramu svojim akhu. Taj ć e hram trajati do vječ nosti i
kad smo uš li u hladne niš e dvorane, bila sam previš e pod dojmom da bih iš ta
mogla reć i. Umjetnik me na svakom zidu naslikao kako se smiješ im, podiž em
ruke prema bož ici Hator i dajem tamjan bož ici Mut. Kipovi mojih predaka bili
su isklesani iz granita i kad mi je Ramzes rekao da su majstori dvije godine
teš ko radili u pustinji radi ovoga, pustila sam suze da mi se skotrljaju niz
obraze i pokvare mi š minku. Dodirnula sam vapnenač ki kip moje majke,
kraljice Mutnođmet, zajedno s mojim ocem, generalom Nakhtminom, i prvi
put sam osjetila da sam doš la kuć i. Samo je Nefertiti imala svoj hram kao
kraljica. Kad sam pogledala preko dvorane i vidjela kako me gledaju njezine
oči, shvatila sam koliko smo slične. »Ramzese«, rekla sam, »gdje si našao…«
»Poslao sam Penrea u Amarnu da potraži njezinu sliku.«
Grlo mi se stisnulo i teško sam gutala. »Ali što će ljudi misliti?«
»Ovaj hram pripada tebi. Ne dvorjanima iz Tebe ili vezirima iz Pi-
Ramzesa. A dokle god postoji Egipat«, obeć ao je, »tvoji ć e akhu stajati s
mojima.« Drž eć i ih za ruke, odveo je Amunhera i Prehira u najdublju odaju
drugog hrama i Penre je rekao dvorjanima da se odmaknu.
Ramzes mi se nasmiješ io. »Ovo ć e se događati samo dva puta godiš nje.
Jesi spremna?«
Nisam znala za š to trebam biti spremna. A onda su se kroz hladne sjene
ranog jutra zrake svjetlosti polako uš uljale sve do unutarnjeg svetiš ta i
iznenada osvijetlile kipove Ramzesa, Raa i Amona. Samo je kip Ptaha, boga
podzemnog svijeta, ostao u mraku, a začuđeni povici odjeknuli su hodnicima.
»Veličanstveno je«, promrmljala je Menit.
Ramzes je traž io reakciju na mojem licu. Ovo su bili naš i posmrtni
hramovi, jedan do drugog, zauvijek zajedno. Na svakom zidu u Ramzesovu
hramu moj je lik bio jednako visok kao i njegov. Naslikani su prizori nas dvoje
kako lovimo u moč varama s Aš om, prizori na kojima pomoć u zaobljenih
š tapova hvatamo ptice patkarice na rijeci, a na najveć em je zidu slikar
prikazao bitku kod Kadeša.
»Bogovi to nikad neće zaboraviti«, rekla sam mu.
»Ali sviđa li se tebi?«
Smiješ ila sam se kroz suze. »Viš e nego š to mož eš zamisliti. A jednog dana
kad naš a djeca budu dovoljno odrasla da razumiju, dovest ć emo ih ovdje da
upoznaju svoje akhu i znat će da nikad nisu bili sami u Egiptu.«
»Nisi ni ti«, rekao je i kad me privio u naruč je, pogledala sam preko hrama
u Menit, Woserit i moje prekrasne sinove, i vjerovala sam mu.
POVIJESNA BILJEŠKA
Ramzes II. jedan je od najpoznatijih i najč eš će opisivanih kraljeva drevnog
Egipta. Kopija njegova sporazuma o Kadeš u, napisana klinopisom i otkrivena
u Hatuš i, č uva se u zgradi Ujedinjenih naroda u New Yorku kao najraniji
primjer međunarodnog mirovnog sporazuma na svijetu. Smatra se i da je
Ramzes faraon koji je zasluž an za neke od najposjeć enijih lokacija u Egiptu:
Nefertarinu grobnicu, Ramezej, već i dio Pi-Ramzesa, Luksor, Hipostilnu
dvoranu u Karnaku i prekrasne posmrtne hramove u Nubiji (suvremenom
Abu Simbelu). Buduć i da je nadž ivio već inu svoje djece i dož ivio viš e od 90
godina, cijeli su naraš taji stasali i umirali ne poznajuć i nijednog drugog
faraona. Ramzes im se vjerojatno č inio poput vječ nog kralja. Kad je 1881.
otkrivena njegova mumija, egiptolozi su uspjeli utvrditi da je bio visok 1,70
m, imao je vatrenocrvenu kosu i upeč atljiv nos koji su naslijedili i njegovi
sinovi. Ipak, u znanju o egipatskoj 19. dinastiji koje nam je dostupno postoje
brojne rupe i premda sam se, koliko mi je to radnja dopuš tala, trudila
pridrž avati poznatih obiteljskih stabala, događaja i lič nosti, mnoge sam
povijesne pukotine premostila najkreativnije š to sam znala, š to ovu knjigu
č ini prije svega ikcijom. Zao mi je š to se svaka važ na osoba iz Ramzesova
ž ivota nije mogla pojaviti i u romanu, ali likovi Setija, Tuye, Rahotepa, Pasera
i mnogih drugih temeljeni su na povijesnim licima kojima sam pokuš ala
ostati vjerna.
Povijesno, Ramzes je zapamć en kao velik ratnik i plodan graditelj, iako
njegova najpoznatija bitka — Bitka kod Kadeš a — nije završ ila pobjedom
nego primirjem. Ipak, na slikama iz njegova hrama u Abu Simbelu prikazan je
kako juri u taj rat na dvokolici s konjskim uzdama zavezanima oko struka i
uniš tava Hetite u velič anstvenom trijumfu. Ramzes je bio majstor odnosa s
javnoš ću i na zidovima objave koji su se č esto mijenjali prikazao bi svoje
najnovije osvajanje bez obzira je li ono u stvarnosti bilo uspješ no ili nije.
Smatra se da ga je Nefertari pratila u ovu poznatu bitku i s petnaest godina
proglašena je glavnom suprugom, umjesto Izet.
Kao i Nefertiti, upitno je da li je Nefertari ikad rodila blizance, ali ja sam
upotrijebila taj element radnje kako bih oblikovala poveznicu između
Nefertari i ozloglaš ene Heretič ke kraljice. Povijesno je nepoznato kako je
Nefertari bila rodbinski povezana s Nefertiti i je li uopć e bila. Ali da bi
Nefertari bila Mutnođmetina kć i, vrijeme Horemhebove faraonske vladavine
moralo bi biti dosta krać e od dvadeset i sedam godina koliko mu mnogi
pripisuju. Ipak, nisam se ustruč avala skratiti Horemhebovu vladavinu buduć i
da je ona bila zabiljež ena na nevjerojatnih pedeset i devet godina. Nakon š to
je uniš tio Nefertitin grad Amarnu i prisvojio Ayov posmrtni hram u Medinet
Habuu, Horemheb je izbrisao Nefertiti i njezinu obitelj s egipatskih zidova, a
godine njihove vladavine pridodao svojima. Egipatski povjesnič ar Maneto
zabiljež io je da je Horemhebova prava vladavina trajala samo nekoliko
godina. Ako je to toč no, Nefertari bi doista mogla biti Mutnođmetina kć i. Ali
to su samo nagađanja.
Međutim, ono š to o Nefertari sa sigurnoš ću znamo jest da su ona i
Ramzes bili zaljubljeni. Danas imamo sač uvane građevine i poeziju kao
dokaze te ljubavi, a u jednoj od svojih najpoznatijih pjesama, Ramzes naziva
Nefertari »onom za koju sunce sja«. Njegova poezija posveć ena Nefertari
mož e se nać i od Luksora do Abu Simbela. Na pismu hetitskoj kraljici
Puduhepi Nefertarino se ime pojavljuje na dnu i oč igledno je da je imala
važ nu ulogu u vanjskim poslovima Egipta. Ramzesu je rodila najmanje
š estero djece, no nijedno od njih nije pož ivjelo dovoljno dugo da bi preuzelo
mjesto faraona nakon oca. Ramzesa je naslijedio Izetin sin Merenptah.
Premda roman prikazuje Izet kao nelojalnu princezu, kao i š toš ta drugo,
nemoguć e je znati kakva je zapravo bila. Dala sam si slobodu pripisati
Setijevu smrt trovanju buduć i da je uzrok njegove smrti u dobi od oko
č etrdeset godina nepoznat. A s obzirom da brojne mumije iz 18. dinastije,
uključ ujuć i mumije faraona Aya i kraljice Ankhesenamun, nisu nikad
pozitivno identi icirane, znala sam da njihov iznenadni nestanak iz zapisa
mogu pripisati požaru.
Citatelji koji su upoznati s drevnim Egiptom primijetit ć e i da su neka
povijesna imena izmijenjena. Primjerice, Luksor i Teba su suvremeni nazivi,
ali su prepoznatljiviji od njihovih drevnih imena Ipet resyt i Waset. A zbog
jednostavnosti sam se odluč ila za ime Izet umjesto Izetnofret te za Amunher
umjesto duž e i nezgrapnije inač ice Amunhirkhepeshef. Naravno, najoč itija
promjena je ona imena Mojsije u Ahmozis. Citatelji u potrazi za biblijskim
Mojsijem u ovoj prič i ostat ć e razoč arani. Izvan Starog zavjeta nema nikakvih
povijesnih dokaza koji potvrđuju Ahmozisovo postojanje u Egiptu. Ono š to se
sa sigurnoš ću zna jest da je skupina ljudi pod imenom Habiru u to doba
ž ivjela u Egiptu premda nikad nije dokazano jesu li bili u rodu s biblijskim
Hebrejima. Zbog manjka povijesnih dokaza i zbog toga š to sam pokuš avala
prikazati događaje onako kako su se teoretski mogli dogoditi, odluč ila sam
stvoriti lik Ahmozisa. U romanu spominjem mit o Sargonu u kojem je visoka
sveć enica stavila svoje zabranjeno dijete u koš aru i spustila ga u rijeku nakon
č ega je dijete pronaš ao kraljev nosač vode. Taj mit prethodi biblijskom
Mojsiju za tisuć u godina kao š to Hamurabijev zakonik, zbir zakona koje je
bog Sunca Samaš navodno dao babilonskom kralju na vrhu planine, prethodi
Mojsiju za pola tisuć ljeć a. Htjela sam da ti mitovi budu dio romana jer su
Egipć ani bili upoznati s njima, kao š to su i Babilonci poznavali najvaž nije
egipatske legende.
Ipak, za svaki povijesni procijep koji sam morala premostiti, uključ ila sam
i brojne stvarne č injenice koje bi se inač e mogle č initi ikcionalnima.
Primjerice, Ramzes se doista borio s gusarima Serdenima i smatra se da se
Trojanski rat zbio za vrijeme egipatske 19. dinastije. Tijekom slavne Bitke
kod Kadeš a uhvać eni su š pijuni koji su otkrili informacije o hetitskoj vojsci u
zasjedi, a smrt cara Muvatalija doista je dovela do toga da je njegov sin
pobjegao na Ramzesov dvor po pomoć . Ako nam se svijet drevnih Egipć ana
katkad č ini iznenađujuć e suvremenim, to je zato š to su koristili mnoge stvari
koje već ina nas smatra modernima: kolijevke, krevete, posteljinu, parfeme,
kreme za lice i stolice koje su se mogle sklopiti radi uš tede prostora. I
premda se izum koji je Penre naš ao u Meririnoj grobnici č ini malo
vjerojatnim, to je prvi zabilježeni primjer shadufa bilo gdje u Egiptu.
Sto se tič e kraljice Nefertari, ona je už ivala u najmanje dvadeset i pet
godina vladavine uz faraona Ramzesa. Ramzes joj je u Abu Simbelu izgradio
posmrtni hram, pokraj svoga, i dva puta godiš nje izlazeć e sunce osvjetljava
njegove kipove kao š to je opisano u romanu. Nakon svoje smrti pokopana je
u grobnici QV66 u Dolini kraljica, najveć oj i najljepš oj grobnici od svih
pronađenih u nekropoli. Na zidu Nefertarine pogrebne komore, Ramzes je
svoju ljubav prema njoj saž eo u riječ ima: »Moja je ljubav jedinstvena i nitko
joj ne može konkurirati… Svojom smrću, ukrala mi je srce.«
POJMOVNIK
Abi: Naziv za oca od milja.

Akhu: Čovjekovi preci; besmrtna duša.
Alabaster: Tvrda ruda nalik na bijeli mramor, kopa se u Alabastronu, selu u
Egiptu.
Ammit: Bog karmič ke odmazde koji se č esto prikazivao s lavljim tijelom i
glavom krokodila. Tijekom č ovjekova prolaska kroz zagrobni ž ivot, ako
pokojnikovo srce bude tež e od Maatina pera istine, Ammit ć e mu pojesti
dušu i osuditi ga na zaborav.
Amon: Kralj svih bogova i stvoritelj svih stvari.
Ankh: Simbol života, nalik na križ s petljom.
Anubis: Cuvar mrtvih koji nadzire vaganje srca pokojnika na vagama istine
kako bi odredio mogu li nastaviti svoje putovanje. Cesto se prikazivao s
glavom š akala jer su š akali viđani kako se š uljaju u blizini Doline kraljeva
gdje su počivali mrtvi.
Apep: Zli demon u obličju zmije.
Aton: Sunčev disk štovan za vladavine faraona Ekhnatona.
Bastet (ili Bast): Bož ica Sunca i Mjeseca. Bila je i ratna bož ica prikazana u
obličju mačke ili lava.
Bes: Patuljasti bog plodnosti i poroda.
Bradva: Oruđe sastavljeno od dugač ke drvene drš ke i oš trice. Minijaturna
inač ica bradve koristila se u Obredu otvaranja usta koji je mumi iciranim
faraonima vraćao njihovih pet osjetila.
Deben: Krugovi od zlata, srebra ili bakra koji su imali iksnu tež inu i koristili
su se kao novčana jedinica.
Des: Stara egipatska mjera za volumen, otprilike 0,5 litre.
Deshret kruna: Crvena kruna koja simbolizira Donji Egipat. Visoka, bijela
kruna koja simbolizira Gornji Egipat je hedjet.
Duat: Podzemni svijet u koji bog Sunca Ra putuje svaku več er i bori se sa
zmijom Apep. Raova pobjeda i nakon toga povratak na nebo svakog jutra
donose povratak danjeg svjetla.
Fajansa: Glazirana plava ili zelena keramika koja se koristila za izradu malih
perli ili amuleta.
Habiru: Nepoznata skupina ljudi koja je ž ivjela u plodnom polumjesecu i č ije
su postojanje zabilježili Egipćani, Hetiti i Sumerani.
Hamurabijev zakonik: Jedan od najstarijih poznatih primjera pisanih
zakona koji potječ e iz 1750. g. pr. Kr. Zakoni su zapisani klinastim
pismom na steli koja prikazuje babilonskog boga Sunca Samaš a. Stela je
otkrivena 1901. i danas je izlož ena u muzeju Louvre. Babilonski kralj
Hamurabi vjerovao je da su ga bogovi odabrali da prenese te zakone
svojem narodu.
Hator: Bož ica radosti, majč instva i ljubavi. Cesto je prikazivana u oblič ju
krave.
Horus: Bog Sunca i neba sa sokolovom glavom.
Ibis: Ptica močvarica s dugim, zakrivljenim kljunom.
Izida: Božica ljepote i magije, štovala se kao žena i majka.
Ka: Čovjekov duh ili duša koja nastaje u trenutku njegova rođenja.
Kajal: Maskara i sjenilo za kapke dobiveni miješanjem čađe i ulja.
Kanopske žare: Cetiri pogrebne posude u koje su se spremali č ovjekovi
najvaž niji organi (jetra, pluć a, ž eludac i crijeva) za zagrobni ž ivot. Na
svakoj je kanopi bila izrezbarena glava jednog od četiri Horusova sina.
Kartuša: Oval s vodoravnom šipkom na dnu na kojem je pisalo kraljevo ime.
Khepresh kruna: Plava obredna ratna kruna.
Khet: Podzemni svijet gdje su vatreni demoni lutali kroz goruća jezera.
Khnum: Bog koji je č esto prikazivan kao č ovjek s glavom ovna koji sjedi za
lonč arskim kolom. Vjerovalo se da ć e Khnum predmete od gline koje je
oblikovao staviti u majčinu maternicu i na taj način stvoriti život.
Klinopis: Piktografski jezik zapisivan na glinenim ploč icama. Prvi su ga
koristili Sumerani, a kasnije Hetiti.
Kuka i mlatilo: Faraon je ovaj pribor drž ao kao simbole kraljevske vlasti te
da bi podsjetio narod na svoje uloge pastira (kuka) i snabdjevača (mlatilo,
upotrebljavalo se za mlaćenje žita).
Maat: Bož ica pravde i istine, Maat je č esto prikazivana kao ž ena s krilima (ili
ž ena s krunom s jednim perom). U zagrobnom ž ivotu pokojnikovo se srce
važ e zajedno s jednim Maatinim perom kako bi se procijenilo je li zasluž io
prelazak u Blaž enu zemlju. Riječ Maat postala je sinonim za nač ela pravde,
reda i ispravnog ponašanja koja je svaki Egipćanin trebao njegovati.
Mawat: Majka.
Menat: Ogrlica povezana s bož icom Hator, sastojala se od nanizanih perla i
prič vrš ćenog malog pektorala. Pektoral se nosio na prsima dok je na
leđima visio ukrasni protuuteg.
Min: Bog plodnosti i ž etve koji se smatra odgovornim za poplavljivanje Nila.
Prikazan u oblič ju muš karca koji u jednoj ruci drž i uzdignuti falus, a u
drugoj mlatilo, njegova je crna kož a trebala odraž avati crno blato
uobičajeno za vrijeme poplava Nila.
Miw: Mačka.
Montu: Bog rata s glavom jastreba.
Mut: Bož ica majč instva i Amonova partnerica. Cesto je prikazivana s mač jom
glavom.
Naos: Antič ki grč ki pojam koji egiptolozi rabe kad govore o vrsti oltara sa
slikom boga ili božice.
Ne’arin: Skupina ljudi č ije su postojanje zabiljež ili Egipć ani i kojima je
pripisana zasluga da su pomogli Ramzesu u Bitki kod Kadeša.
Nemes kruna: Kraljevska kruna nač injena od pokrivala za glavu na plave i
zlatne pruge. Ta je vrsta krune prikazana na Tutankhamonovu sarkofagu.
Opetova svetkovina: Najveć i festival u Tebi. Tijekom te proslave skulptura
Amona prenosila se brodom od Amonova hrama u Karnaku do Amonova
hrama u Luksoru.
Oziris: Muž bož ice Izide i sudac mrtvih. Ubio ga je njegov brat Set i razbacao
dijelove njegova tijela po Egiptu. Kad je Izida ponovno skupila sve njegove
dijelove, uskrsnula ga je i postao je simbol vječ nog ž ivota. Oziris je č esto
prikazivan kao bradati muškarac omotan poput mumije.
Papirus: Vrsta trske koja raste u obilju u delti Nila. Mogla se suš iti, ravnati i
onda koristiti za pisanje.
Per Međat: Knjižnica.
Pilon: Vrata ili kameni ulaz, često s kipovima sa svake strane.
Posmrtni hram: Hram koji je č esto bio odvojen od grobnice pokojnika i
izgrađen kako bi se odala počast pokojnikovu životu.
Pschent kruna: Crvena i bijela dvostruka kruna koja simbolizira Gornji i
Donji Egipat.
Ptah: Bog graditelja i umjetnika.
Ra: Bog Sunca, često prikazivan u obličju jastreba.
Renpet: Cijela godina, prema egipatskom kalendaru, koja se sastojala od 365
dana (12 mjeseci, svaki po 30 dana, s dodatnih 5 dana na kraju godine).
Sarkofag: Kameni grob ili lijes, često prekriven zlatom.
Sekhmet: Božica rata i razaranja s lavljom glavom.
Senet: Smatran prvom igrom na ploč i na svijetu, senet je kasnije postao
religijski simbol i često je prikazivan u grobnicama.
Senit: Djevojčica.
Set: Bog oluja, kaosa i zla koji je ubio svojeg brata Ozirisa. Kad nije prikazivan
s glavom nepoznate životinje, prikazivan je s crvenom kosom.
Shedeh: Omiljeno egipatsko piće od nara ili grožđa.
Sistrum: Mali bronč ani (ili mjedeni) instrument sastavljen od drš ke i okvira
u obliku slova U na koji su se stavljali mali diskovi. Kad bi ga se protreslo,
instrument je proizvodio bučan, limeni zvuk.
Svetkovina mrtvih: Vjerovalo se da se osamnaestog dana mjeseca tota
č ovjekovi preci u obliku duhova vrać aju u svoje posmrtne hramove na
zemlji. Tog su se dana poš tovali obiteljski preci tako da su im se donosili
hrana i tamjan.
Šamaš: Babilonski i asirski bog Sunca.
Šasu: Nomadi koji su se pojavili najranije oko 1400. g. pr. Kr.
Šen: Simbol vječ nosti u obliku už eta s petljom. Kartuš a je izduž ena inač ica
šen prstena.
Tawaret: Božica poroda, često prikazivana u obličju vodenkonja.
Tot: Bog pisara i autor slavne Knjige mrtvih. Pripisivale su mu se zasluge
izuma pisma i govora i često je prikazivan kao bog s glavom ibisa.
Urej: Kobrina kruna koja simbolizira kraljevsku vlast. Kobra je prikazivana s
raš irenim vratom i vjerovalo se da mož e pljuvati vatru u oč i neprijatelja
osobe koja je nosi.
Ušabti: Male igure, č esto izrađene od fajanse. Stavljale su se u grobnice kao
sluge koje će u zagrobnom životu obavljati fizičke poslove za pokojnika.
Vezir: Savjetnik kraljevske obitelji.
ZAHVALE
Buduć i da sam već izdala svoj prvi roman u kojem sam zahvalila svima, od
uč iteljice iz sedmog razreda osnovne š kole do prvog susjeda, u ovoj ć u se
zahvali usredotoč iti na ljude koji su pridonijeli stvaranju ove knjige. Kao i
uvijek, mnogo dugujem svojoj majci, Carol Moran, koja me podrž avala u
svakom smislu te riječ i svojom velikoduš noš ću i nevjerojatnim duhom. Moj
suprug, Matthew Carter, od poč etka mi je bio podrš ka, uređujuć i moj rad od
poč etka do kraja, a zbog njegove vatrenocrvene kose, dož ivljavam ga svojim
osobnim Ramzesom (bez brzopletosti i harema, naravno). A bez vrijednog
rada najbolje urednice u New Yorku, Allison McCabe, koja je inzistirala da
negdje u romanu mora biti i jedan iwiw, Heretička kraljica ovakva kakva jest
ne bi postojala. Dyani Messina, Donni Passannante, Heather Proulx i mom
lektoru zahvaljujem š to su bili dijelom putovanja Heretičke kraljice prema
objavljivanju. I mojoj odlič noj agentici, Anni Ghosh, koja se pobrinula da moj
treć i roman, Kleopatrina kći, pronađe dom u izdavač koj kuć i Crown također
puno hvala.

Hereticka Kraljica - Michelle Moran PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Hereticka Kraljica - Michelle Moran PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

MICHELLE

Tijekom osamnaeste dinastije postojalo je razdoblje kad je Nefertitina obitelj

Faraon Gornjeg Egipta

Dostojanstvenici iz svakog kraljevstva na svijetu doš li su u palač u Malkatu

Proteklih sedam godina svakog sam jutra hodala od svoje odaje u

Poslušna kao mačka

Slatki miris smokava

Navikla sam se na rutinu u Hatorinu hramu. Menit bi me probudila još u

Faraonov brak počinje na vodi

»Ispravno ste postupili«, rekla je Menit tiho.

Ono š to je trebalo biti faraonov trijumfalni odlazak iz Tebe pretvorilo se u

Cijeli je dvor znao da je Izetino vrijeme s faraonom pa kad je Ramzes uš ao u

Iduć eg je dana u dvorani za prijeme predstavljen Meririn dizajn. Isprva je

Važi svako srce pojedinačno

Gospo!« vikala je Menit. »Gospo, događa se!«

Drugi život zauzvrat

Amon nas je gledao

Kad je stigla nova godina, stigao je i Setijev dvor iz Avarisa i premda se

Lavlja božica Sekhmet

Urazdoblju nakon Ahmozisova posjeta mnogo sam razmiš ljala o svojoj

Egipat nikad neće trpjeti lopove

Kad je tog popodneva brod stigao u Tamiat, Ramzes me primio za ruku.

Ramzesov š iroki pektoral odraž avao je jutarnje sunce, a podij po kojem je

Gledati kako Malkata nestaje

Tijekom iduć ih mjesec dana u dvorani za prijeme Pi-Ramzesa nije bilo ni

Cijelim putem do Kadeša

Idete u Kadeš?« kriknula je Menit. Stajala je iznad Amunhera i Prehira koji su

Gledali smo odlazak Amonovih vojnika i do popodneva su svi nestali i sve š to

Teški pokrivač boga Ptaha

Namjesnik Damaska dobio je upute da me smjesti u svoju najveć u odaju, a

Nijednom se Hetitu ne može vjerovati

Kad smo se vratili u Avaris i kad je udova kraljica vidjela da je Ramzes ž iv i

Sjeć am se vrlo malo stvari s krunidbe. Godinama sam č ekala postati

Te je več eri Ramzes u velikoj dvorani objavio da sam protjerala heretike iz

Tvoji će akhu stajati s mojima

Abi: Naziv za oca od milja.

You might also like