Mladen Dolar

Marksistički teorijski obračun s fašizmom

Problem analize fašizma nema samo status posebnog područja koje, među mnogim drugim, istražuje
marksistička teorija. Nije reč samo o tome da je svekolika istorija marksizma u poslednjih pola stoleda
istovremeno istorija teorijskog i praktičnog obračuna s fašizmom, da u celom tom periodu nije bilo
nijednog značajnijeg marksiste koji nije pružio svoj doprinos osvetljavanju fašizma — i u čitavom onom
delu marksizma koji se na prvi pogled uopšte ne bavi fašizmom, stalno je kao predutna pretpostavka ili
implikacija nužno prisutna njegova refleksija. Refleksija, koja se u prvi mah približno može označiti kao
svest o porazu, svest o jednom od najtežih, najljudih poraza radničkog pokreta. Nikakav trijumfalizam
posle vojne pobede nad fašizmom i nikoja glorifikacija antifašističke borbe ne može ovde delovati kao
teorijski alibi. Poseban problem analize fašizma, i otuda njegov izuzetan, centralni značaj, leži naime u
činjenici da bi istovremeno sa pitanjem, šta je društveni karakter fašizma, kakve se snage kriju iza njega i
kako im se suprotstaviti, trebalo rešavati i pitanje, kakav je teorijski i praktični domet same marksističke
teorije, šta je sa osnovnim kategorijama Marxove analize u ovim duboko promenjenim istorijskim
uslovima i kakva je sada unutrašnja veza teorije i radničkog pokreta. Analiza fašizma je u potpunosti bila
samorefleksija samog marksizma. Teorija koja je zahtevala totalno izvlačenje svih svojih pretpostavki iz
istorije, naletela je ovde na svoj najteži probni kamen. Neočekivani uspon fašizma, koji je za radnički
pokret došao kao veliko iznenađenje i kome se niko nije znao uspešno suprotstaviti, zatekao je teoriju
potpuno nespremnu. Zahtev, da se aktuelnost Marxove teorije ne može tražiti u skupu pozitivnih
saznanja iz kojih bi se mogli dedukcijom izvesti recepti za svaku priliku, ved u otežanoj primeni
dijalektičke metode u svim pojedinačnim istorijskim uslovima, veoma različitim od Marxovih, bio je
podvrgnut najvedoj proveri.

Rezultat ove samorefleksije marksizma kroz iskustvo poraza, rezultat koji delimično prikazuje i ovaj izbor,
nipošto nije celovita „marksistička teorija fašizma“ koja ga svestrano tumači i postavlja efikasnu
strategiju protiv svakog njegovog ponovnog oživljavanja, ved mnoštvo vrlo divergentnih marksističkih
teorija fašizma, koje se samo delimično superponiraju i dopunjavaju, ali su u ništa manjoj meri
protivrečne, sukobljene, tako da se često čini da uopšte nisu delovi iste slike.

Na prvi pogled čini se, da je tačka minimalnog konsenzusa u ovoj raznolikosti ona formula koja je
obeležila celokupnu marksističku diskusiju i koja je poznata kao teza o „agenturi monopolističkog
kapitala“. Dimitrov, koji je ovu tezu razvio na VII kongresu Kominterne 1935, oslanjao se na lapidarnu
formulaciju IK Kominterne iz decembra 1933: „Fašizam je otvorena teroristička diktatura
najreakcionarnijih, najšovinističkijih i najimperijalističkijih elemenata finansijskog kapitala.“ Formula je
prekinula dugi period kolebanja, mutnih ocena i grubih potcenjivanja — period u kojem je Staljin mogao
da govori o fašizmu i socijaldemokratiji kao o »blizancima«,(2) proglašavao socijaldemokratiju za
socijalni fašizam i upozoravao da ih ne treba razlikovati; period u kojem su socijaldemokrati oglašavali
»Nazis und Kozis« za desne i leve ekstremiste, kao da se podudaraju; period grubog sektašenja i
pogrešne strategije koja je, između ostalog, omogudila fašističko preuzimanje vlasti. Teorija Dimitrova je
ved na nivou definicije ograničila osnovu fašizma samo na najreakcionarnije de-love monopolskog
kapitala i tako široko otvorila vrata politici narodnih frontova i savezništvu sa svim antifašističkim
snagama sve do velikih delova buržoazije. Formula, koja je sredinom tridesetih godina značila temeljni
zaokret i, mada prilično kasno, postavila nužne temelje novoj strategiji borbe, poslužila je zatim kao
osnova svim istočnoevropskim teorijama fašizma, da bi naposletku bila zapisana u udžbenike kao
obavezna definicija i u dijamantskom maniru uzdignuta do kanoniziranog obrasca. Njena osnovna
postavka o monopolskom kapitalu kao društvenoj podlozi fašizma ostala je okvir svih kasnijih teorija, pa
ipak ne kao konačno pronađeni odgovor o ekonomskom korenu fašizma, nego pre kao postavljeno
pitanje.

Prva teškoda krije se ved u samoj prirodi monopolskog kapitala i u načinu na koji je ovaj u određenom
trenutku mogao da uzme fašizam u svoju službu. Etimitrov doduše tvrdi da „fašističko preuzimanje vlasti
ne smemo zamišljati kao jednostavno i glatko, kao da je nekakav komitet finansijskog kapitala odlučio da
se tog i tog dana uspostavi fašistička diktatura“(3) , pa ipak se njegova analiza, uprkos toj praznoj formi
distance, upravo tako odvija. Odlučujude specifikacije (koje, naravno, menjaju samo opštost formule)
uveo je ovde Alfred Sohn-Rethel, marksist koji je, sve dok 1936. nije emigrirao, bio zaposlen u jednom od
najvedih fašističkih ekonomskih biroa (MWT) i tako imao pristup velikim količinama podataka koji su,
naravno, javnosti bili nedostupni. On je pre svega ukazao na to, da je nemački krupni kapital — daleko
od toga da po nekom tajnom scenariju jednodušno dovede Hitlera na vlast — bio duboko podeljen na
dve frakcije međusobno oštro sukobljene i da je na Hitlera pristao kao na poslednju slamku za
spasavanje tek onda kada više nije bilo zapravo nijednog drugog izlaza. Obe frakcije, Bruningova, koju su
činile elektro-hemijska, prerađivačka itd. industrija (IG Farben, Siemens itd.) i kojoj su nadenuli ime
„desni kejnzijanci“, i na drugoj strani „Habzburški tabor“ teške industrije (Vereinigte Stahhverke, zatim
imena kao Thvssen, Schacht, Flick itd.), predstavljali su dve oprečne strategije izlaska iz sloma
kapitalizma u krizi 1929. godine. Pobeda frakcije teške industrije, u kojoj je preko svake mere narastao
organski sastav kapitala (taj ostvareni izraz visokog stepena podruštvljenosti u modernom procesu
proizvodnje« (4) ), onemogudila je rešenja ponovnim osposobljavanjem tržišta i svojim povlačenjem u
autarhiu, u vreme raspada svetskog tržišta, doprinela pobedi fašizma, pri čemu su se teškode sa
izvlačenjem profita rešavale putem „brahijalnog nasilja državne vlasti“, drastičnim povedanjem stepena
eksploatacije. Tako fašizam na vlast nije doveo monopolski kapital uopšte, niti njegovi nerazvijeni ili
zaostali segmenti, ved upravo njegov najrazvijeniji i stoga najinsolventniji deo, i to u konfrontaciji s
drugim delom (koji se zalagao za široku eksportnu ekonomiju i za određene oblike kejnzijanstva).
Ekonomsko rešenje koje je ponudio fašizam, moglo bi se Marxovim kategorijama najbolje opisati kao
okretanje od relativnog viška vrednosti, motora kapitalističke proizvodnje, njene unutrašnje
racionalizacije, ka apsolutnom višku vrednosti — produžavanju radnog vremena, naglom povedanju
zaposlenosti uz drastično smanjenje nadnica. Rešenje koje je iziskivalo sistematsko razbijanje svake
radničke organizovanosti, jer je samo tako državni teror mogao prisiliti radničku klasu da se podmire
strukturni deficiti kapitala i omogudi nova prividna investiciona konjunktura koja se oslanjala na
autarhiju, emancipaciju od tržišta i na proizvodnju netržišnih, nereproduktivnih dobara (vojna industrija).

Sohn-Rethelova doista uzorna analiza ekonomskih tokova, koji su se tada događali iza zatvorenih vrata,
ostaje nam dužna jedno ključno objašnjenje koje nije mogao dati ni Dimitrov a ni teorije koje su se
oslanjale na njega: naime, kako objasniti činjenicu da je fašizam bio masovni pokret, da nije bio samo
spoljni teror, ved teror koji se oslanjao na iznenađujude veliki konsenzus i da je, kako je priznao i sam
Dimitrov, dobio ideološku bitku protiv radničke klase. Odgovori koje najčešde možemo da pročitamo u
različitim marksističkim tumačenjima sasvim su nedovoljni: objašnjenje da je Hitlera izdašno finansirao
krupni kapital nije ni istorijski sasvim tačno (prema nekim podacima krupni kapital je do 1931. godine
izdašnije podržavao DVP i neke druge manje stranke, a Hitler je mogao računati na svestranu podršku
tek onda kada je ved stekao masovnu osnovu), tim pre što se oslanja na vulgarni pojam ideologije koji
njenu mod upravo izvlači iz rukava i svodi je na direktnu manipulaciju masama. Objašnjenje da je u
fašizmu reč o „demagogiji“ (kojoj zapravo nimalo ne pomaže epitet „socijalna“) samo navodi na dalja
razjašnjenja: otkuda ta neobična mod demagogije, kako su mase mogle dopustiti da budu zavedene
demagoškim frazama i da naposletku deluju protiv vlastitih istorijskih interesa? Opasnost koja vreba
ekonomska tumačenja fašizma jeste upravo pad u vulgarni marksizam — čemu se podsmevao još Korsch
za koga je jedina prava stvarnost, stvarnost ekonomskih odnosa u „bazi“, a ona je jedina koja nas u
emfatičnom smislu može zanimati ako treba da ostanemo „pravi“ marksisti, dok ideologiji pripada niži
stepen realnosti ili je čak odbačena kao područje himera, izmišljotina, demagoških izmišljotina, utvara i
fantazija. To je pozicija koju među novijim teoretičarima najdoslednije zastupa Reinhard Opitz (5), za
koga masovni pokret i „socijalna demagogija“ stricto sensu uopšte ne spada u marksističko opredeljenje
fašizma. (Razume se, pred ovim krajnjim konsekvencama moramo se čuvati i Dimitrova, koji je u okviru
nove strategije upravo povratio dignitet ideološkoj borbi, kao i Sohn-Rethela, koji je dao puno elemenata
za analizu klasne strukture fašizma.)

Raskol između „objektivne“ funkcije fašizma, njegove veze s monopolističkim kapitalom, i između
njegove masovne osnove, njegove ideologije, „subjektivnih“ uslova fašističke dominacije, bio je središnja
tačka celokupnog daljeg istraživanja prirode fašizma. I kao što je Haug zapisao 1965. godine: „Kardinalna
teškoda leži u dihtomiji koju otvara svako kompleksno predstavljanje fašizma: između realnih procesa
vlasti i ideološkog carstva duha. Insistiranje na samo jednoj strani preti da drugu izgubimo iz vida.“(6)
Ovaj razdor je prva pokušala da misli tzv. bonapartistička teorija fašizma, koja je u ovom ili onom obliku
bila prisutna u analizama od Otta Bauera do Trockog i Gramscija, a svoju trajnu konzistenciju i važnost
stekla je u delu Augusta Thalheimera i grupe oko KPDO (Opposition) između 1928. i 1934. godine. U
paraleli s Marxovom analizom iz „18. brimera“, ono što pada u oči — slično stanje klasne blokade, koje
omogudava povampirenje izvršne vlasti i samovoljne nacionalne izbavitelje koji prisilnim merama
spasavaju socijalnu vlast buržoazije — postavljaju u žižu raskol između ekonomske i socijalne vlasti na
jednoj strani i političke vlasti na drugoj. Da bi buržoazija mogla sačuvati ekonomsku vlast, primorana je
da ispusti iz ruku svoju direktnu vlast preko parlamentarnog sistema. Obezbeđivanje socijalne vlasti i
spasavanje njenog proizvodnog sistema iz duboke krize sada je mogude samo preko osamostaljivanja
izvršne vlasti, autonomizacije države i političke sfere. I doista može izgledati da se fašistička politika
gotovo oslobodila od ekonomije, jer je ona svojeglavim voluntarizmom i brutalnošdu mogla određivati
ekonomske tokove i ponašati se kao „komandna ekonomija“ (izraz F. Pollocka), a pored toga je, u
interesu ideološke monolitnosti, mirne duše preduzimala sve protiv elementarnih interesa ekonomske
rentabilnosti. Moglo je čak izgledati da u fašizmu sam zakon vrednosti gubi važnost i da je reč o sasvim
„novom redu“, državnoj komandnoj ekonomiji koja je presekla i poslednju vezu sa slobodnom
konkurencijom i tržištem, dakle sa samom osnovom kapitalističkog načina proizvodnje, i da ovde kritika
političke ekonomije u Marxovom smislu bezmalo gubi svoj predmet. To je teza koju je 30-tih godina,
unutar frankfurtske škole, zastupao Friedrich Pollock(7) (u konfrontaciji sa Behemothom Franza
Neumanna(8) , sa Kirchheimerom i drugima, mada uz Horkheimerovu podršku). Na ovom pogrešno
postavljenom terenu, međutim, kasnije, 60-tih godina, odvijala se poznata diskusija o primatu politike,
odnosno ekonomije u fašizmu,(9) u kojoj je engleski istoričar Tim Mason zagovarao primat politike, a
više istočnih teoretičara (Czichon, Eichholtz, Gossweiler) primat ekonomije. Između ove dve strane došlo
je do izvesnog licitiranja, pri čemu se izgubilo temeljno saznanje Thalheimerove bonapartističke teorije:
osamostaljena egzekutiva nije osamostaljena s obzirom na svoj ekonomski osnov, njeno osamostaljenje,
naprotiv, tek omogudava da se taj ekonomski osnov očuva, da kapital otkloni poremedaje u stvaranju
vrednosti. Autonomizacija političke vlasti onda nije nešto što je ekonomskoj osnovi neodgovarajude ili
čak suprotno, ved je upravo njen pravi, čak jedino mogudi „izraz“. Osamostaljivanje možemo posmatrati
samo s obzirom na „normalni“ mehanizam direktnog predstavništva, a nipošto s obzirom na
kapitalistički proces čiji je ono u potpunosti dužnik.(10)

Slabost bonapartističkih teorija je sasvim sigurno u njihovom nastojanju da pronađu analogije sa

situacijom koju opisuje Marx, tako da razlike između bonapartizma i fašizma postaju samo gradualne
(veda organizacija, vedi teror, itd). Ovu manjkavost pokušao je da nadopuni Poulantzas(11) opštom
teorijom o izuzetnim oblicima državne vlasti, koje treba razumeti kao odgovor na zaoštrene krizne
situacije. Ovde spadaju fašizam, bonapartizam i vojna diktatura, koji se razlikuju s obzirom na to koji deo
represivnog državnog aparata preuzima dominantu: paramilitaristička politička milicija (fašizam),
administracija birokratija (bonapartizam) ili vojska. Takva izmena, naravno, povlači za sobom
prestrukturisanje ideoloških državnih aparata koji u određenim situacijama mogu stedi odlučujudu ulogu.

Bonapartističke teorije, koje su prve pokušale da misle raskol unutar fašizma i istovremno pokažu
njegovu nužnost i njegov zajednički osnov, ostale su, međutim, praznih ruku prevashodno s obzirom na
jednostavno pitanje: na koji način se fašistička ideologija domogla svojih podanika? Otkuda njena mod,
njena neočekivana masovnost, njena varljiva uverljivost? Čini se da je upravo pred tom ideološkom modi
marksistička teorija ostala zaprepašdena i bez oružja. Prvo temeljno promišljanje ovog pitanja početkom
30-tih godina pozvalo je u pomod psihoanalizu. Wilhelm Reich, kome pripada zasluga za prvi pokušaj
primene psihoanalize u marksizmu — to ga je stajalo isključenja kako iz psihoanalitičkih tako i iz
komunističkih organizacija, pošao je od raskoraka koji je u fašizmu nastao između „razvoja ekonomske
baze, koji je težio ulevo, i razvoja ideologije širokih slojeva, i koja je išla udesno“(12) . Ovaj raskorak,
naravno, nije specifičan za sam fašizam, na kraju krajeva to je karakteristika svekolikog klasnog društva,
koja se u fašizmu obelodanila u vrlo drastičnom obliku: za Reicha se jedna društvena svest može
objasniti iz ekonomske baze samo kada je „racionalno-celishodna“, a takva je svest eksploatisanih samo
ukoliko je svest revolta protiv eksploatacije. Može se razumeti zašto eksploatisani štrajkuju, ali se iz
ekonomske baze ne može bez ostatka objasniti zašto to ne čine. Zašto, upravo suprotno, tokom
hiljadugodišnje istorije klasnih borbi uglavnom prihvataju vlast manjine, iako su velika vedina. Pitanje
masovne osnove fašizma se tako neposredno preobražava u mnogo šire i teže pitanje: na koji način su
individue pripremljene za prihvatanje postojedeg reda, za pokornost autoritetu i vlasti. Po Reichu klasični
marksizam nije dao zadovoljavajudi odgovor na ovo pitanje, ostavio je nerešen problem, kako se
„materijalno (bide) u ljudskim glavama pretvara u idealno (svest)“, i upravo tu psihoanaliza mora da
uskoči kao dopunjujuda, pomodna nauka o „seksualnoj ekonomiji“. Mogla bi da objasni kako su nagoni
kroz društvenu instancu porodice potlačeni i zakržljali do te mere da ljudi, proizvodi porodične
socijalizacije, ne samo da pristaju na postojedi društveni red ved čak i sami aktivno podupiru i zahtevaju
autoritarnu vlast.

Na ovom mestu nije važno to što je Reichova postavka uglavnom bila naivna i manjkava, što je zapala u
biologizaciju i pojednostavljenje itd; što ništa manje nisu bile manjkave ni Frommove humanističke fraze
o čo-vekovoj dobroj prirodi i njegova praznjikava revizija upravo najrevolucionarnijih osnova
psihoanalize itd. Ovde je uistinu važno to, što se u suočavanju sa fašizmom otvorilo čitavo polje veoma
opširne problematike koja je do tada, sa nekim retkim izuzecima (Engelsovo Poreklo ... ), u marksizmu
bila potisnuta sasvim na marginu. Grubo rečeno: ako je, na jednoj strani, celokupna Marxova analiza
anatomije buržoaskog društva (koja je ključ za anatomiju prethodnih društava) usredsređena na pojam
materijalne proizvodnje (ovde zanemarujem distinkciju između pojmova rad, proizvodnja, praksa itd.)
tumačene strukturom robne proizvodnje, dijalektikom proizvodnih snaga i odnosa itd., onda, na drugoj
strani, ostaje otvoren problem na koji način, kroz koje mehanizme nastaju individue koje se u
određenom uzrastu mogu kao subjekti uključiti u proizvodni proces i stupiti u kapital-odnos.
Eksploatacija radne snage u procesu proizvodnje pretpostavlja proizvodnju samih eksploatisanih,
reprodukciju radne snage, a time i reprodukciju odnosa vlasti. O tome vodi računa niz kompli-kovanih
socijalizacionih mehanizama, počev od porodice, koji nisu u neposrednoj vezi sa samom proizvodnjom i
koji nizom specifičnih postupaka produkuju subjekte, pripremljene za ulazak u odnose vlasti. Pored same
proizvodne prakse koja je u najopštijem određenju razmena materije sa spoljašnjom prirodom, njena
prerada, dolazi još i proizvodnja samih ljudi (po Engelsovom određenju iz Uvoda u Poreklo... druga
strana proizvodnje), preoblikovanje njihove „unutrašnje prirode“, njeno stavljanje u službu vlasti, njena
„ideologizacija“. Ako je prvi od socijalizacionih mehanizama porodica, reprodukcija društvene vlasti u
minijaturi, psihoanaliza se kao tumačenje ranog detinjstva, porodičnih odnosa, potlačenosti, stvaranja
simptoma itd. ponudila kao najbolji instrument takve analize. Celokupna ova problematika —
„proizvodnja subjekata“, proizvodnja ideologije kao „iskrivljene svesti“ itd. — postala je središnja tačka
na kojoj se zasniva frankfurtska škola: pomeranje od neposredne analize same strukture proizvodnog
procesa ka analizi „subjektivnog faktora“, „svesti“, „nadgradnje“ itd, pomeranje (kasnije više puta
označeno kao udaljavanje od „pravog“ marksizma), za koje ne smemo zaboraviti da ga je izazvala upravo
konfrontacija sa fašizmom, konsternacija njegovom pojavom. Celokupno delovanje ove škole mogli
bismo da razumemo kao jedan veliki pokušaj teorijskog odgovora na traumu fašizma: od Studije o
autoritetu i porodici, gde su Fromm, Marcuse a naročito Horkheimer 30-tih godina na daleko višem
nivou izložili Reichovu problematiku i smestili je u istorijski sklop nastajanja i razvoja buržoaske
civilizacije, od brojnih tekstova o „kulturnoj industriji“ i njenom prefabrikovanju svesti, preko
Autoritarne ličnosti nastale u Americi za vreme rata, koja je čak pokušala da izradi nekakav objektivan
test autoritarnosti i fašistoidnih potencijala, pa do Marcuseovog Erosa i civilizacije, Adornovog članka
„Freudovska teorija i struktura fašističke propagande“, Horkheimerovog Pomračenja uma i mnogih
drugih tekstova. Njihovu teorijsku srž možda je najbolje objedinila Dijalektika prosvedenosti, koja je
pokušala da u čistom obliku izloži mehanizam po kojem sam um rađa ne-um — po kojem prosvedeni um,
koji se uzdiže iznad prirode i ustaje protiv svakog mira i praznoverja, na kraju i sam nije ništa drugo do
slepa prirodna sila i novi mit — gde vlast nad spoljašnjom prirodom zaboravlja koliko je priroda unutar
samog nosioca te vlasti i gde se ta „unutrašnja priroda“ sveti svakom prosvedenom projektu.
Horkheimer i Adorno su ovde pokušali da pokažu gde su ostaci prosvedenosti unutar samog marksizma i,
polazedi od toga, da postave radikalno neprosvedeni projekt emancipacije.

Jugoslovenskom čitaocu dobro su poznati tekstovi celokupne frankfurtske škole i njenih saputnika, jer su
kod nas dosta prevođeni i stoga ih ovaj izbor ne obuhvata. O ovim tekstovima odvija se kod nas ved
dvadeset godina prilično široka teorijska diskusija, u kojoj su, bar u grubim crtama, izloženi njihovi
dometi i granice, osvetljene njihove jake i slabe strane i zato se u ovom kratkom uvodnom tekstu na
tome nedu više zadržavati.

Široka i dugotrajna debata o odnosima između marksizma i psihoanalize, koju je pokrenula analiza
fašizma, doživela je svoj prvi uspon 30-tih godina, a drugi krajem 60-tih i početkom 70-tih godina. Nove
elemente i puno svežine unela je tek knjiga Klausa Theweleita Muške fantazije(13) . Njena prva i najveda
odlika je nesumnjivo naporan i minuciozan posao čitanja samih fašističkih tekstova. Marksistička teorija
je uglavnom (s retkim izuzecima) ispraznost i brutalnost fašističke ideologije retko shvatala ozbiljno, tako
da se nikada stvarno nije udubila u detaljno tumačenje njenih brojnih tekstova, koje je inače obrađivala s
dubokim prezirom ili se pak, u najboljem slučaju, ograničavala na nekoliko programskih tekstova,
čuvenih govora ili tipičnih misaonih obrta. Marksistički teoretičari, veli Theweleit, mnogo su više čitali
teorije o fašizmu nego fašističku literaturu i propagandu. Theweleitu je tako preostao gigantski posao:
ne toliko analiza fašističkog javnog diskursa, programa, govora, štampe itd. — taj zadatak je delom bio
ved obavljen (najdetaljnije kod J. P. Fayea(14) , mada u mnogo čemu sa sumnjivim rezultatima) — ved
analiza „privatnog diskursa“, uglavnom udaljenog od pogleda javnosti: njihovih autobiografija,
korespodencije, literarnih pokušaja, dnevnika itd. U toj nepreglednoj masi građe trebalo je otkriti
raskršda, temeljne strukture, osnovne fantazme. Theiveleitova polazna hipoteza je traganje za korenima
fašizacije još pre neočekivane erupcije opšte fašizacije: u Freikorps kao ideološkoj fabrici, rodnom mestu
fašizma, gde su bile proizvedene ved sve njegove kasnije ideologeme, kao i vrlo veliki deo njegovih
kasnijih kadrova. Freikorps su bila dobrovoljna vojna udruženja posle prvog svetskog rata, sastavljena
uglavnom od bivših vojnika, koja su se snažno razmahnula, da bi se na Baltiku borila protiv boljševika, u
gornjoj Šleziji protiv Poljaka, a po potrebi i protiv domadih radničkih nemira. Ove jedinice su se od 1919.
do 1923. godine neverovatno proširile i postale leglo raznovrsnog političkog kriminala, a naročito žarište
vojne ideologije, muškog udruživanja, prisnog bratstva, gde se cene samo hrabrost i volja i gde važi
prezir prema udobnom građanskom životu i truloj demokratiji, a pre svega smrtno neprijateljstvo prema
radničkom pokretu. Theweleit tako u dvema obimnim knjigama skoro nikada ne analizira samog Hitlera,
nego ukazuje na to kako su svi elementi ved ranije bili pripremljeni — i ne samo neposredno unutar
Freikorpsa ved, u grubim oblicima, još za vreme vilhelmovske Nemačke, a ova je opet bila samo talog
celokupnog nastajanja buržoaske civilizacije. Analiza se tako počinje širiti na čitava područja istorije
poslednjih stoleda, a naročito na odnos prema ženi. Za Theweleita se temeljni fašistički potencijal skriva
u odnosu prema telu i užitku, a taj potencijal je bio prisutan ved mnogo pre fašizma i traje i dalje posle
pobede nad njim, prisutan je unutar samog radničkog pokreta i u socijalističkim zemljama. U vezi s tim,
strogo razgraničenje fašizma za njega je sekundarno pitanje — „igra oko definicije za politologe“ — jer je
problem fašizma upravo „problem normalne organizacije naših životnih prilika, koji nipošto nije rešen“
(Theweleit, II, str. 351).

U prvom grubom opisu, polazna operacija fašističkog diskursa javlja se kao isključenje žene i kao panični
strah od žene i erotskih odnosa. Žene ovih vojnika ostaju u njihovim tekstovima bezimene, okamenjene i
pretvorene u beskrvne idealizovane slike. Njihova muška ljubav pripada domovini, prisnom vojničkom
drugarstvu, borbi, dužnosti, konjima... Žena kao seksualni objekt stoji nasuprot njih kao užasna metafora
„crvene žene“, proleterke, prostitucije, promiskuiteta — koju treba uništiti, likvidirati. Osnovna
semantička osa ovde ide po liniji erotski odnos — bezosedajna žena — prostitutka (proleterka) Jevrejka
— (kastracijska) pretnja muškarcu — komunizam (upored. I, str. 78. i 87). Ovo isključivanje žene, preko
serije transformacija, u međusobnoj je povezanosti sa sklopom drugih isključivanja — recimo sa detaljno
raščlanjenom isključenošdu čitave fantazmatike svega što teče, vlažnog, prljavštine, izlučevina, blata,
sluzi itd, od čega kao od ugrožavajudeg elementa treba sačuvati čistu mušku zajednicu - pa sve do
isključenja jevrejstva. Uspostavljanje monolitne i hijerarhizovane muške zajednice strogo je
komplementarno sa serijom brutalnih diskurzivnih isključivanja. Uprkos neverovatnom bogatstvu građe,
Theweleitov konačni rezultat donekle razočarava svojim siromaštvom. Krivicu ne treba toliko tražiti kod
autora koliko u samom objektu analize, koji je u svojoj osnovnoj strukturi neverovatno siromašan i
repetitivan. Čini se kao da ovi tekstovi imaju „samo jednog fiktivnog autora“ (I, str. 96), u intimnom
prostoru neumorno ponavljaju iste osnovne fantazme koje su poznate iz bezbroj javnih manifestacija i
čitalac naposletku ima osedanje kao da je, uprkos bogatstvu građe, sve to ved od ranije dobro poznato. U
ovim tekstovima takoredi i ne treba komplikovanim psihoanalitičkim instrumentarijem tražiti skrivenu
sadržinu, sve je rečeno skoro direktno i jasno. Po Theweleitovom mišljenju ni psihoanaliza u klasičnom
frojdovskom smislu ne može se više primeniti u njihovoj analizi i zato je potrebno načiniti korak u pravcu
verovatno radikalnije deleuzijanske psihoanalize, zasnovane na prededipovskom procesu i s one strane
Edipa. Iako njegove teorijske kritike određenih postavki kako marksizma tako i psihoanalize počivaju
uglavnom na nesporazumima, njegovo delo je ipak značajan noviji rezultat onog istog pravca
razmišljanja koji je pokrenuo pre pola veka Reich i koji je tako temeljno proširio marksističku
problematiku.

Uvođenje psihoanalize bilo je, kao što smo videli, radikalni pokušaj promišljanja onog rascepa koji se
stvorio između ekonomske vlasti fašizma na jednoj strani i njegove ideološke slike i masovne osnove na
drugoj. Došla je kao radikalizacija i produbljivanje raskola koji je bio unet ved u rane bonapartističke
teorije ali prebrzo uklonjen. Iako se na početku činilo da psihoanaliza donosi samo više ili manje
psihologistička tumačenja istorijskih tokova i da se ograničava na razmišljanja u domenu individualne
psihologije, da je stoga njen domet veoma ograničen, ako ved ne u suprotnosti sa osnovnim
pretpostavkama istorijskog materijalizma, dosta brzo je došlo do spoja između psihoanalitičke
problematike, na jednoj strani, i ponovnog uvođenja problematike subjektiviteta u marksizam, na
drugoj, ponovnog otkrivanja skoro zaboravljenog subjekta, koji su podstakli 20-tih godina Lukacs, Korsch
i Bloch(15) . Ta veza je jako proširila područja marksističkog istraživanja i u osnovi premestila samo
teorijsko polje. Intervencija psihoanalize u analizi fašizma, koja je došla kao odgovor na realne teškode u
marksističkom pristupu, proširila se u određenom periodu sa prividne svedenosti na individualnu
psihologiju, na celokupnu problematiku istorijskog materijalizma, i dala nekoliko veoma značajnih
rezultata i podsticaja. Marksistička teorija koja nede samo da aplikuje svoje metode čas na ovu čas na
onu istorijsku situaciju, koja nede da pri tom uvek ostane sebi identična na mestu izvan istorije,
nedotaknuta istorijskim metežom, takva marksistička teorija mora biti spremna da menja i sam svoj
instrumentarij, svoje pojmovno oruđe, i tako sačuva svoje prisustvo u istorijskom procesu. U odbranu od
sektašenja, koje napada psihoanalizu zbog pretpostavke o zanemarivanju „ekonomskog faktora“,
„polaženja od svesti“ itd, trebalo bi još dodati, da u celoj diskusiji o posredovanju između marksizma i
psihoanalize uopšte nije bio doveden u pitanje primat kritike političke ekonomije. Problem je u tome što
takvim vatrenim obezbeđivanjem „primata ekonomije“ u analizi nismo učinili ni korak dalje, dok je,
naprotiv, psihoanaliza ponudila konkretan način razmišljanja kako, preko kojih mehanizama se odvija
proces ekonomske vlasti.

Vezivanje za psihoanalizu nipošto nije bila jedina mogudnost promišljanja rascepa između ekonomske i
ideološke strane fašizma. Drugi osnovni put ove analize otvoren je Gramscijevim pojmom hegemonije
kao ideološke vladavine, „dobrovoljne“ pokornosti, postignute aparatima societa civile, u suprotnosti sa
dominacijom koja se zasniva na represiji. Ovde se nedu upuštati u distinkcije između tri para u
Gramscijevoj analizi: hegemonija/dominacija, societa civile/država, i konsenzus/prisila — između parova
koji se nipošto ne preklapaju, a ulaze u složene međusobne odnose. Čini se, naime, da njihova detaljna
razrada često zapada u apstraktni klasifikatorski postupak koji lako može da ponudi pseudo-rešenja,
otklanjanje problema uvođenjem novih distinkcija (tako npr. Karin Priester u svom veoma poznatom
članku(16) opisuje fašizam kao „dominaciju sa visokim udelom konsenzusa“), dok se iz vida gubi osnovna
dimenzija: naime, ponovno pretresanje i problematizacija Marxove postavke da su „vladajude misli misli
vladajude klase“, iznova začuđenost nad mehanizmom (dotle prebrzo odbačenim), kako vladajuda klasa
obezbeđuje svoju vladavinu preko reči — a samo iznenađujude retko, u izuzetno zaoštrenim situacijama,
kad otkažu druga sredstva, neposrednom represijom. Ova problematizacija je opet potpuno obeležena
suočavanjem s fašizmom, mada u njenim kasnijim elaboracijama to nije neposredno jasno.

Nesumnjivo je nepotpun prvi mogudi odgovor, onaj koji pokušava da mod ideološkog svede na pretnju
prisilom i grubom represijom koja stalno vreba u pozadini. Ovo tumačenje na kraju krajeva pristaje na
vulgarni pojam ideologije kao svesne, proračunate manipulacije, prevarantstva, kojem konzistenciju
pruža jedino gruba sila u pozadini. Iznenađujude je da je u određenom pogledu sama frankfurtska škola
prihvatila takvo shvatanje(17) , pošto se u nekolikim analizama fašizma uopšte više ne interesuje za
ideologiju: nasuprot klasičnoj građanskoj ideologiji koja se sve vreme bavila traženjem uporišta u
racionalnoj argumentaciji (vladavina uma protiv bezumnog partikularizma itd.), u fašizmu bi trebalo da
deluje samo još „pretnja i obedanje plena“, sva mod fašističke ideološke maske bila bi u gruboj sili koja
stoji iza nje, i u obedanom plenu. Tako bi u fašizmu stvarno počeo važiti opšti dijamatski pojam ideologije
kao svesnog obmanjivanja koje se oslanja na neposrednu represiju.

Drugi put razmišljanja, koje je inaugurisao Gramsci, a zatim ga proširio i nastavio Althusser (naročito u
čuvenom članku „Ideologija i ideološki aparati države“ iz 1970. godine) i njegova škola, pokušao je da
ozbiljno shvati samu mod ideološkog kao takvu i istraži njene mehanizme preko serije ideoloških
državnih aparata. Tajna ideologije i njeno osnovno određenje traži se sada kroz niz institucija i
konkretnih materijalnih praksi, rituala itd. Ovde u istoriji marksizma stoje jedna nasuprot drugoj dve
različite koncepcije ideologije:
1) Ideologija kao iskrivljena, izopačena svest koju više ili manje možemo neposredno suprotstaviti
ekonomskoj bazi i tako je shvatiti kao adekvatnu svest izopačenih bazičnih odnosa, „pravilni izraz“ sveta
koji se na glavce okrenuo. Njen paradigmatski model je robni fetišizam. Ideološkoj „slici sveta“ treba,
dakle, potražiti izvorište u stvarnom životnom procesu ljudi, iz kojeg iz rasta ova izopačenost.

2) Ideologija kao posebna praksa materijalizovana u nizu institucija, konkretnih praksi i rituala. Za razliku
od prethodnog shvatanja, ideologija je sada, a) u prvom redu ne svest, nego nešto spoljašnje; b) kao
takva ona se ne može jednostavno suprotstaviti robnoj proizvodnji u bazi, nego je treba najpre shvatiti u
vezanosti za niz aparata u kojima se tek može odvijati (škola, porodica, crkva, stranke, itd.), i koji je
proizvode; c) ona se više ne može tretirati kao „slika sveta“, kao idejna građevina, ved tek razbijena na
mnoštvo konkretnih praksi koje proizvode „dobrovoljnu“ podređenost.

Obe koncepcije mogu nadi uporište u Marxovim tekstovima. Na jednoj strani možemo pročitati
određenje kako „iz stvarnog procesa njihova života (delatnih ljudi) prikazujemo i razvoj ideoloških
refleksa i odjeke tog životnog procesa“ (Rani radovi, str. 371), ili dalje, kako ideologije nemaju vlastitu
istoriju, odvojenu od materijalne proizvodnje, dakle, nemaju vlastitu konzistenciju (isto) (kao da bi na
drugoj strani materijalne proizvodnja mogla imati vlastitu istoriju, odvojenu od ideoloških mehanizama!)
ili, recimo, slavna metafora sa camera obscura gde je ideologija tako redi fizikalni refleks itd. Ova
određenja sama po sebi stoje, a ipak su nepotpuna da bi se njima mogla objasniti mod ideologije nad
individuama i proces njene proizvodnje; ona, naprotiv, stvaraju utisak da ideologija samoniklo izrasta iz
materijalnog životnog procesa, da nastaje tako redi divlje i automatski (camera obscura), njeno
proizvođenje se uopšte ne postavlja kao problem. Na drugoj strani nalazi se, međutim, određenja
ideologije kao prakse, kao posebne ideološke prakse, recimo kao „umetničkog, religioznog, praktično
duhovnog prisvajanja sveta“ (Temelji slobode, str. 27) — određenja koja postavljaju teška pitanja o
prirodi te prakse. U prvom i najopštijem smislu, reč je o posebnom načinu prisvajanja sveta kojem zbog
misaonog, idejnog karaktera ne možemo osporiti stvarnost (upored. Korschova upozorenja u Marksizmu
i filozofiji!), ved bi trebalo odrediti njegovo mesto u totalitetu društvene produkcije i reprodukcije. S
druge strane, u užem smislu, reč je o praksi kao preradi ideoloških sirovina, materia prima —
dotadašnjih tradicija, običaja, verovanja, mitova itd, jer nijedna ideologija ne počinje sama od sebe, ni iz
čega. Ali ni ovo određenje nije potpuno. Ključni momenat je upravo materijalnost ideologije, njena
vezanost za institucije, prakse itd. kao za spoljašnju materijalnost, njeno tumačenje moglo bi se kretati
izvana prema unutra — 'kao što kaže, recimo, Haug: „U smislu 'opštih pravila' teorije, ideologije demo
ideološki prvo istraživati kao spoljašnji raspored i u analizi ideoloških dejstava napredovademo izvana
prema unutra. Ved u začetku, dakle, prekidamo sa pojmovima koji proizlaze iz ciljeva nekog
manipulacijskog subjekta. Analiziramo organizaciju dejstva.“(18) Ali samo upozorenje na spoljašnju
materijalnost ideologije još nije dovoljno. Način na koji ideologija zahvata subjekte treba tražiti upravo u
osnovnom mehanizmu prelaska između onoga spolja i unutra — između institucija, rituala, diskursa itd. i
svesti. Althusser nalazi osnovnu deliju tog prelaska kod Pascala: „Uostalom, defanzivnoj Pascalovoj
dijalektici dugujemo sjajni obrazac koji de nam omoguditi da izokrenemo red pojmovne sheme
ideologije. Pascal kaže otprilike ovako: 'Kleknite, pomerajte usne u molitvi i verovadete'. Sramno je
izokrenuo red stvari i upravo poput Hrista ni on nije doprineo miru, ved razdoru.“(19) Pojmovni red je
dakle izokrenut: besmisleni ritual, mehaničko ponavljanje, automatizam, mrtav znak, sve to tek
naknadno povlači za sobom duh, ono unutarnje, prepoznavanje, ubeđenje, proizvodi smisao i sami
subjekt. Tek pošto je podložan ovom besmislenom redu, subjekt postaje podanik i u svom ideološkom
samodoživljavanju, slobodni tvorac svojih postupaka (što su dva značenja reči subjekt u francuskom i
engleskom jeziku). Besmisao koji prethodi smislu, znak koji prethodi subjektu — ideologija je, dakle,
praktična i materijalna u jednom neočekivanom i čak neobičnom smislu, koji nesumnjivo izmiče
uobičajenom marksističkom određenju prakse. Mod reči, a ideologija je upravo mod reči, u svojoj
osnovnoj deliji ne zasniva se na argumentu i racionalnom ubeđivanju, kako bi nam se to moglo naknadno
učiniti, ved na automatizmu rituala, na nasilju znaka, koje za sobom povlači i proizvodi subjekt.
Ponavljanje besmislenih obrazaca je, naposletku, način na koji subjekt uopšte prihvata govor pa je
proces ideologizacije tako povezan s pitanjem konstitucije diskursa uopšte. Ovde se ovaj misaoni put
nadovezuje na razvoj savremene psihoanalize (Lacanova teorija četiri diskursa itd.), koja je u svoje
središte postavila upravo odnose subjekta prema označivaču — unutar ovog odnosa pokušala je da
odredi specifičnu dijalektiku želje i ekonomiju užitka, koju Althusser nije razvio (zato i ne može
odgovoriti na pitanje zašto određene ideološke interpelacije uspevaju, a druge ne, kao i da odredi
mogudnost neideološkog diskursa, koja kod Althussera ostaje zamagljena.

Althusserovsko razvijanje Gramscijeve ideje nesumnjivo nosi sa sobom opasnost naturalizacije

ideoloških mehanizama, njihovih preobražaja u „večne prirodne uslove“ društvene reprodukcije,
opasnost funkcionalizma, sumnjivih određenja „proleterskih“ ideoloških mehanizama, nepotpun pojam
subjekta kao puke ideološke kategorije, preveliku širinu toliko slavljene materijalnosti institucija, veliku
zbrku oko pojma „relativne autonomije“ državne, političke, ideološke itd. sfere (sjajna, veoma
primenljiva formula koja može tako prikladno da pokrije konceptualnu nedomišljenost), no ipak je
uprkos svemu tome otvorilo široko polje rasprave o ideologiji, gde se danas biju bitke za osnovna
određenja marksističke teorije.

Na ovoj liniji, što se tiče same analize fašizma, ističe se pre svega Poulantzasovo obimno delo Fašizam i
diktatura (1970), koje na podlozi „primata klasne borbe“ sa uzornom minucioznošdu analizira kretanja u
hegemoniji i unutar „bloka na vlasti“, ponašanje pojedinih klasa i njihovih frakcija, istrajava na
distinkcijama između različitih političkih, ideoloških i ekonomskih instanci, ukazuje na duboke
modifikacije u odnosima reprezentacije i na posebnu ulogu države i njenih aparata u „izuzetnim
oblicima“ buržoaske vlasti. Uprkos tome što, unutar ovog misaonog puta, pruža sigurno najopširniju i
najsistematičniju analizu fašizma, ipak se završava u krutom klasifikatorskom postupku, shematizmu i
donekle u sholastičkom sitničarenju. Čini se da su Gramscijeve i Althusserove pojmovne distinkcije ovde
izgubile svoju napetost i unutarnji naboj i pretvorile se u klasifikatorski red.

Osnovne nedostatke Poulantzasa kritikovao je argentinski marksist Ernesto Laclau, koji je pre svega
povratio sav dignitet i temeljni smisao ideološkoj borbi. Ako je za Poulantzasa fašistička ideologija spoj
feudalnih, imperijalističkih, sitnoburžoaslkih i „autentično proleterskih“ elemenata, za Laclaua je to samo
grubo redukcionistička optika. Sam po sebi, naime, još nijedan pojedinačni element određene ideologije
ne pripada određenoj klasi — klasna borba je, naprotiv, tek bitka za te elemente, bitka za to ko de
pridobiti materijal zajedničkih tradicija, običaja itd. Prava metoda je onda: „prihvatiti da ideološki
'elementi', uzeti ponaosob, nemaju nužnu klasnu konotaciju i da je ta konotacija samo rezultat
povezivanja tih elemenata u konkretni ideološki diskurs. To znači, da je preduslov za analizu klasnog
karaktera jedne ideologije istraživanje onoga, što uspostavlja jedinstvo ideološkog diskursa u
razlikama“(20) . Tek kroz ideološku borbu elementi dobijaju ovu ili onu klasnu obojenost i to kroz
dvostruku artikulaciju: na jednoj strani stoji »narod« sa svojim „popularno-demokratskim“ tradicijama
nasuprot „bloku na vlasti“, a na drugoj strani ona prva protivrečnost uvek predodređuje klasni konflikt.
Bitku za klasnu hegemoniju dobide oni kojima pođe za rukom da svoju borbu predstave kao borbu celog
naroda, kao istovremeno klasnu i „populističku“. Jedinstvo ideologije nije nešto što je organski spojeno s
određenim klasnim statusom, ved svaki put nešto što je proizvedeno iz heterogenih materijala, sirovina,
uzetih iz tradicije, delova i otpadaka drugih diskursa. Isti elementi mogu u različitim sklopovima dobiti
posve drugačiju konotaciju. Upravo je ovu bitku za populizam radnički pokret izgubio protiv fašizma,
kojem je uspelo da zajedničke populističke tradicije desno oboji.

Konsekvenca ove analize je da na određenu klasu ne možemo više gledati kao na objektivnu datost u
ekonomskoj bazi, određenu objektivnim položajem u podeli rada, ved je njeno određenje zapravo proces
njene istorijske konstitucije kroz ideološku borbu za hegemoniju, neprestani proces njene geneze, kroz
„politiku označivača“(21) , kako glasi Laclauova do sada poslednja, najlapidarnija i skoro najkonciznija
formulacija. Ne bismo smeli zamišljati da ovoj ideološkoj borbi prethode ved konstituisani subjekti,
odnosno u proizvodnom procesu konfrontirana antagonistička klasa koja bi se, kao ved formirana, povrh
toga borila još na ideološkom planu (sam pojam ideologije kao „iskrivljene svesti“ za Laclaua ved
pretpostavlja da je ta svest „iskrivljena“ s obzirom na pretpostavljenu, ved prethodno datu esenciju
određene klase). Naprotiv, tek kroz samu tu borbu, kroz komplikovani proces diferencijacija i
transformacija konstituišu se sami subjekti kao njeni proizvodi. Njihovo prethođenje je za Laclaua samo
idealistička, esencijalistička utvara. Osnovnu deliju ove borbe u diskurzivnom prostoru (a time i
konstituisanja subjekta) mogli bismo po Laclauu izolovati kao lacanovski pojam point de capiton, tačke
prišivanja, onog označivača koji unazad određuje čitav lanac elemenata, premešta njihovo polje,
horizont valjanosti, i daje im specifičnu obojenost (primer: u fašističkoj ideologiji je takav element,
recimo, Jevrejin — neizmernosti socijalnih konflikata i dubokoj ekonomskoj krizi treba dodati samo
jedan, po sebi besmisleni označivač: „jevrejska zavera“, pa da stvari za tren postanu jasne, polje se
prestrukturiše, svi elementi dobijaju novu konotaciju; ideološka bitka se bije za ovaj ključni označivač).

Tragom Gramscija, Althussera i Laclaua podi de grupa Projekt Ideologie-Theorie (PIT) nastala oko revije
Das Argument 1977. godine i okupljena oko W. F. Hauga. Njihov prvi veliki probni kamen je bila upravo
teorija fašizma.(22) Posle široke diskusije o fašizmu s kraja 60-tih i početkom 70-tih godina (sedam
tematskih brojeva Das Argument, posvedenih samo fašizmu!), PIT je započeo teorijsku analizu iznova,
tako redi od početka. Pošao je od ved više puta uočene činjenice da fašizam nije zaokružena ideologija u
klasičnom smislu, da ne daje dovršenu sliku sveta, Weltanschauung, ved ostaje zbrka heterogenih
elemenata. Zaključak, koji su iz toga izvukli, bio je suprotan ved pomenutom Adornovom (da u fašizmu
uopšte nije reč o ideologiji, ved samo o vlasti koja se temelji na pretnji): fašizam je ideologija par
excellence, ideologija u laboratorijski čistom obliku, koja se više uopšte ne trudi oko argumentacije, ved
za svoju najvišu vrednost proglašava samo još podređenost, dobrovoljnu pokornost kao takvu — „Fuhrer
befiehl, wir folgen“. Ne treba se podređivati zbog više ili manje opravdanih razloga, koristi, trenutno
teške situacije itd, ved principijelno, uopšte, s obzirom da je ved sama podređenost vrednost. I Fuhrer je
Fuhrer samo tako što se u najvedoj meri podređuje „višoj dužnosti“. Fuhrer, domovina, dužnost itd,
kojima se treba podrediti, ostaju potpuno prazni entiteti koji se u različitim situacijama mogu ispuniti
sasvim proizvoljnom sadržinom. Ovo elementarno podređivanje fašizam nadalje inscenira u svojim
masovnim ritualima pa sve do čitavog niza ritualnih, simboličkih elemenata, kojima pokušava da
majstorski obeleži sve svakodnevne poslove, prostorno uređenje, običaje, tradicije itd. Mod fašističke
ideologije, dakle, treba s jedne strane tražiti u toj ritualizaciji života kao praktičnom zarobljavanju
individua, gde otpada racionalno ubeđivanje i potreba za „sistemom ideja“; s druge strane, izvor ove
ideološke modi nalazi se u performativnom karakteru ideološkog načina govora — a on se sastoji od
izjava koje na prvi pogled izgledaju kao objektivne, a u stvarnosti same proizvode svoju referencu,
odnose se na same sebe. Haug se ovde oslanja na teorijske prodore koje je učinila anglosaksonska
teorija jezika (u prvom redu Austin): „Fašizam organizuje život klasnog društva kao besklasno društvo
(Volksgemeinschaft) u obliku činova koji u sebi znače „besklasno društvo“, dakle, uglavnom ne upuduju
na nešto izvan sebe. Temeljna forma ove ideološke prakse, u kojoj je naznačena opozicija
Volk/Gegenvolk, jeste performativni čin, znači, upravo predstavljanje pomenutog u samom činu.
Međutim, ako je svaka ideološka pretpostavka posredovana performativnim činovima, to nipošto ne
znači da su svi performativni činovi ideološki.“(23) Ovaj diskurzivni postupak proizvodi temeljnu, vrlo
jednostavnu trajnu strukturu fašističkog diskursa: Volk-Gegenvolk — Fuhrer, za koju se može prikačiti
šareno empirijsko bogatstvo najrazličitijih sadržina. Konstituisanje „naroda“, kao zatvorene homogene
celine, podređivanjem „vođi“ zahteva isključivanje jevrejskog elementa kao „anti-naroda“. Manevar
isključivanja jevrejstva obavlja istovremeno više funkcija: prvo, premeštanje klasnog konflikta u borbu
„nas“ protiv tuđinskih i heterogenih Jevreja, izbacivanje konflikta iz zatvorene zajednice, suprotstavljanje
autarhije kosmopolitskim elementima, Jevrejin je istovremeno i neverovatno zgušnjavanje klasne borbe,
njeno kondenzovanje u jednoj figuri, jer istovremeno oličava vlasnika, bogataša, sferu cirkulacije,
bankara, intelektualaca, i s druge strane smrdljivca, prljavštinu, infektivnu bolest, ukratko „niže slojeve“,
on je istovremeno predstavnik kapitala par excellence i predstavnik „boljševičke zavere“, međunarodnog
radničkog pokreta, kao takav on u svojim rukama tajno drži sve konce vlasti, poseduje tajno znanje i
polako ovladava nama iza naših leđa — ukratko pravi negativ Fuhrera, njegova druga slika i senka, koju
Fuhrer mora sve vreme da proganja i uništava ako želi da bude Fuhrer — proces koji se ne može
zatvoriti, a koji ima strahovite realne posledice.

Polazedi od ove jednostavne osnovne dispozicije, PIT je dao niz veoma zanimljivih konkretnih analiza
koje je do tada teorija ostavljala po strani: od mehanizama prefunkcionisanja praznovanja Prvog maja u
fašizmu, preko vaspitnog sistema, socijalne politike, organizovanja preduzeda, do fašističke arhitekture,
muzike, literature i filma. Ovde je svojevrstan nastavak našao i pravac „kritike svakidašnjeg života“, koji
je započeo Lefebvr.

Put analize fašizma koji je započeo s Gramscijevim pojmom hegemonije i doživeo svoju reaktuelizaciju
kod Althussera i njegove škole, Laclaua, Hauga i PIT, otvorio je čitav niz mogudih povezivanja i dodirnih
tačaka sa ranije opisanim psihoanalitičkim putem koji ide od Reicha preko kritičke teorije društva do
njegovih savremenih sledbenika (krug oko Lorenzera, Dahmera itd, a na drugoj strani Theweleit). Oba
pravca razmišljanja su danas još kako živi i aktuelni. Brojne dodirne tačke i tačke ukrštanja otvorio je pre
svega snažni razvoj psihoanalitičke teorije u poslednjih dvadeset godina, vezan za ime Jacquesa Lacana
— razvoj koji je pre ponovno vradanje temeljnim subverzivnim dimenzijama Freudovog dela. Tekst
Gerarda Millera o francuskom petenizmu u ovom izboru (deo njegove izuzetno uspele knjige(24) ) je do
sada skoro jedini važniji rezultat koji je dala lacanovska teorija u analizi fašizma, a to je sigurno tek
početak, jer ovim njen potencijal još ni izdaleka nije iskorišden te ostaje kao otvorena perspektiva.

U ovom uvodnom tekstu nipošto nismo želeli da tajnom teleologijom postupno prikažemo razvoj od
„slabijih" ka „boljim" teorijama fašizma. Hronološki i logički red, ocrtan tu vrlo grubo(25) , ne znači
hijerarhijski raspored ili vrednosno rangiranje. Na poslednja dva pravca detaljnije smo se zadržali samo
zato što su se oni u analizi fašizma daleko najviše razvili i danas su bez sumnje najprisutniji. Pored njih
postoji i tredi zanimljiv pravac razmišljanja, koji bismo najgrublje mogli odrediti kao insistiranje na kritici
političke ekonomije i kao pokušaj da se od samih kategorija i mehanizama političke ekonomije izgradi
ideološka građevina. Sledbenici ovog pravca odbacuju niz teorijskih novatorija, koje su uveli prva dva
pravca, i upozoravaju da je samo kritika političke ekonomije — jezgro Marxovog učenja — na mnogim
mestima prebrzo potisnuta u stranu, bilo da je proglašena suvišnom ili pak, još češde, shvadena kao
neproblematično područje čija se valjanost manje ili više ne može dovesti u pitanje. U ovom izboru
pomenuti pravac zastupa tekst Moisha Postonea, koji na zanimljiv način pokušava da iz samog pojma
robnog fetišizma izvede fašistički antisemitizam — znači upravo pojavu za koju su po pravilu pozivali u
pomod psihoanalizu. Ako je fašizam s jedne strane quid pro quo, jer se odnosi među ljudima prikazuju
kao odnosi među stvarima, onda je isto tako nužan obrnuti quid pro quo, gde stvarni odnosi poprimaju
sliku intersubjektivnih odnosa i kapital se po „društveno nužnom prividu“ personifikuje i naturalizuje
upravo kroz jevrejstvo. Sledbenici ovog pravca takođe upozoravaju da sama ekonomska struktura
fašizma nije baš sasvim jasna i sama po sebi razumljiva, kako to pretpostavljaju prva dva pravca — ovo
pitanje je u tesnoj vezi sa komplikovanim analizama ekonomskog karaktera poznog kapitalizma uopšte,
njegovim problemima uvedavanja kapitala i specifičnim „državnim mešanjem“. Ovom pravcu takođe
pripada i sam Sohn-Rethel, kako svojim doprinosima analizi fašizma tako posebno i svojom teorijskom
razradom robne forme i misaone forme kao „realne apstrakcije“.

Opasnost koja se krije u ovoj poziciji, s jedne strane je u tome, što se ideološki mehanizmi po uzoru na
robni fetišizam interpeliraju kao neka vrsta spontano-samoniklog izrastanja iz materijalnog proizvodnog
procesa, a s druge strane u redukcionizmu koji svim ideološkim predstavama može da nađe
odgovarajude svetovno jezgro, njihovo materijalno bide, ali iz tog materijalnog bida, iz svakog životnog
odnosa, ne može izvesti njihove ideološke slike — a tek ovaj „put naviše“ jeste za Marxa jedini
materijalistički metod(26) . Unutar tog polja svakako postoje mogudnosti da različiti misaoni putevi
izbegnu ove opasnosti i uprkos prividno vedoj „ortodoksnosti“, otvaraju se brojne mogudnosti
povezivanja i konvergencija sa ranije opisanim putevima.

Teorijsko promišljanje fašizma nema samo istorijsku vrednost, njegova funkcija nije samo u tome da
dođemo do „pravilne“ slike i ocene jednog proteklog perioda. Pre svega, ne zato što je konfrontacija s
fašizmom sve vreme nosila u sebi onaj momenat samorefleksije samog marksizma, koji je povukao za
sobom duboko prestrukturisanje celokupnog teorijskog polja, proizveo niz novih problematika itd.,
proces koji danas živimo i koji se dalje odvija nezavisno od neposredne analize fašizma. A naročito ne
zbog toga, što se kapitalizam danas prvi put posle 1929. godine zaglibio u duboku strukturnu krizu sličnu
onoj koja je pre pola stoleda rodila fašizam. Kao i tada, savremena kriza donela je proces fašizacije kao
mogudi način rešenja kapitalističkog načina proizvodnje — mada u drugačijem obliku i drugačijim
sredstvima („nova desnica“ itd). I kao što je poslednjih pola stoleda razvoja marksizma istovremeno
istorija njegovog sukoba sa fašizmom, kako je ved rečeno na početku, tako su i sadašnja kriza marksizma
i mogudnosti izlaska iz nje u temeljnom smislu povezani sa sukobom sa fašizacijom, s borbom protiv
današnjeg „fašizma drugim sredstvima“.

Sa slovenačkog prevela Tatjana Detiček-Vujasinovid

(1) Preuzeto iz revije “Marksizam u svetu“, god. 9, br. 8

(2) Up. Nicos Poulantzas, Fascisme et dictature, Seuil/Maspero, Paris, 19742, str. 172 passim.

(3) G. Dimitroff. “Arbeiterklasse gegen Faschismus”. u. Kuhnl (izd.). Texte zur Faschismmdiskussion, I,
Rowohlt, Reinbek /
Hamburg; 1974, str. 60.

(4) Alfred Sohn-Rethel. Oekonomie und Klassenstruktur des đeutschen Faschismus, Suhrkamp,
Frankfurt, 1973, str. 46.

(5) Reinhard Opitz, „Die Faschistische Massenbewegung“, u: Kuhnl (izd.), naved. delo; isti, „Ueber die
Entstetana und Verhinderung von Faschismus“, Das Argument, 87/1974, Berlin (W).

(6) W. F. Haug, „Ideologische Komponenten in den Theorien uber den Faschismus“, Das Argument, 33,
Berlin, 1965.

(7) F. Pollock. „State Capitalism”, (Studies in Philosophy and Social Sciences), IX, 2. New York, 1941; isti,
„Is National Socialism a New Order?”, isto.

(8) Franz Neumann, Behemoth. The Structure and Practice of National Socialism 1915—1944, Harper,
New York (1944) 1966. — S obzirom na celokupnu kontroverzu veoma dobar pregled u: Martin Jay. The
Dialectical Imagination, Heinemann, London. 1973, str. 144. i dalje.

(9) Up. Bas Areitmertt, 41 i 47. Berlin, 1966. i 1968. Uz tu po lemiku u članak Eike Hennte. „Zum
Verhaltnis von Faschismus
und Industrie in Deutschland“, u: Kuhnl (izd.), naved. delo.

(10) August Thalheimer, „Ueber den Faschisrnus“, u: Kuhnl (izd.), naved delo. Vrlo dobra analiza ove
pozicije u: Stefan Schild. Foschismustheorie in Zerrspiesel der Kritik. I. II, Beitrage zum
wissenschaftlichen Sozialismtis, 2, 3, Hamburg, 1978.

(11) Poulantzas, naved, delo, str. 343—375.

(12) Ovde cit. po Reichu, Massenpsychologie des Faschismus, u: Kuhnl (izd.), naved, delo, str. 32.

(13) Klaus Theweleit, Mannerphantasien, I (Frauen, Fluten, Korper, Geschichte), II (Mannerkorper — zur
Psychoanalyse des weissen Terrors), Rowohlt, Rembek/Hamburg 19802. — Prvo izdanje objavila je 1977.
i 1978. mala levo orijentisana izdavačka kuda Roter Stern u Frankfurtu, posle ogromnog uspeha ovo delo
je ponovo štampao izdavač Rowohlt.

(14) Jean-Pierre Faye, Langages totalitaires, Hermann, Paris, 1972. Kratki rezime nekoliko najvažnijih
rezultata ovog vrlo obimnog dela može se nadi u Faveovom članku, „Critique des lan gages et analyse de
classe“, u: M.—A. Macciocchi (izd.): Elements pour une analyse du fascisme, I, U.G.E. 10/18, Paris, 1976.
S obzirom na kritiku Fayea up. napr. N. Poulantzas, Note a propos du totalitarisme, Tel Quel, 53/1973,
Paris.

(15) U tom kontekstu trebalo bi detaljnije razmotriti i doprinos koji su pružili Lukacs, Korsch i Bloch
analizi fašizma. Za to ovde nema prostora.

(16) Karin Priester, „Faschismus und Massenbewegung“, Das Argument, 117/1979, Berlin.

(17) Adorno, „Beitrag zur Ideologienlehre“, u: Gesammelte Schriften, S/1972, Suhrkamp, Frankfurt, str.
466.

(18) Haug, „Der Faschismus und die Organisation des Ideologischen“, II, Das Argument, 121/1980, Berlin,
str. 353.

(19) Louis Althusser, „Ideologija in ideološki aparati države“, u: Ideologija in estetski učinek, CL,
Ljubljana, 1980, str. 70—1. Vid. ubedljivu analizu čitavog ovog problemskog sklopa u: Slavoj Žižek,
Zgodovina in nezavedno, CL, Ljubljana, 1982, naročito str. 139—472. Kao najbolju analizu altiserovske
pozicije u našem prostoru upor. Rado Riha, Filozofija v znanosti, DDU Univerzum, Ljubljana, 1982.

(20) Ernesto Laclau, Politics and Ideology in Marxist Theory, Verso, London, 19792, str. 99 (prvo izdanje
kod New Left Books, London, 1977).

(21) E. Laclau, „Transformations of Advances Industrial Societies and the Theory of the Subject“, u:
Rethinking Ideology, Argument-Sonderband, 84/1983, Berlin.

(22) Faschismus und Ideology, 1, 2, Argument-Sonderband, 60, 02/1980, Berlin. U obe sveske sudelovalo
je 11 autora. Zatim je PIT izdao i: Bereichstheorien, AS, 70/1981; Faschismus und Ideology, 3, AS,
80/1982, u: Bereichstheorien, 2, AS, 111/1983.

(23) Haug, naved, delo, str. 354. Kao najbolji prikaz Austinove teorije u našem prostoru upor. Nenad
Miščevid, John Langsaw Austin. Jezik kot dejavnost, DDU Univerzum, Ljubljana, 1983.

(24) Gerard Miller, Les pousse-au-jouir du marechal Petain, Seuil, Paris, 1975.

(25) Za detaljniji pregled i analizu upor. Mladen Dolar, Struktura fašističnega gospostva, DDU Univerzum,
Ljubljana, 1982.

(26) Kapital, I, CZ, Ljubljana, 1961, str. 423 (nap. 89)