Zatočnik

AUTOR: BRANKO DOPID

1 Kratak sadržaj

2 Analiza likova

3 Beleška o piscu

Pripovetka „Zatočnik“ pripada zbirci pripovedaka „Bašta sljezove boje„, tačnije odeljku zbirke koji nosi
naslov „Dani crvenog sljeza“. U ovoj priči, kao i u čitavom ciklusu vidi se Dopideva zrela tuga, njegova
zamišljenost nad vremenom, tuga nad životom, tuga nad neostvarenim željama i ambicijama.

„Dani crvenog sljeza“ predstavljeni su kroz poglavlja i razne priče, koje opisuju život i ljude za vreme i
posle rata. Interesantan je podatak da knjiga „Bašta sljezove boje“, iz koje dolazi ovo delo, ima 54
poglavlja, koliko je i pisac imao godina kada je pisao knjigu.

„Bašta sljezove boje“ simbolično je posleratno delo pisca Branka Dopida. Podeljeno je u dve celine:
„Jutra plavog sljeza“ i „Dani crvenog sljeza„, čije boje plava i crvena predstavljaju raspoloženje tih
životnih perioda. Plava boja u likovnoj umetnosti sugeriše preplitanje sna i jave, što nam govori o
nežnom i bezazlenom dobu, ispunjenom nadom i maštanjima. Crvena boja simboliše zrelost, plahovita
dešavanja, a u ovoj zbirci i boju rata.

Pesimizam je naročito izražen u poslednjoj pripoveci „Zatočnik“. U njoj je prisutna skepsa, razočaranost
u svet oko sebe, nevoljnost čoveka nakon rata, razočaranost u ljude. Tu vidimo tvrdi, zatvoreni, tragični
lik bivšeg mitraljesca Stevana Batida, čija je metafora života možda jedna od najtežih koju je naša
savremena literatura izrekla svom vremenu.

U ovoj pripoveci Dopid opisuje sliku sveta posle rata. U posleratnoj stvarnosti Krajina nestaje kao realan
životni prostor, ona de da živi kao sedanje na zavičaj, i sam junak pripovetke na kraju odlazi iz Krajine. U
pripoveci je data jedna od najsnažnijih slika ideološkog poraza Krajišnika, junaka iz rata, koja se širi na
čitavo društvo, zahvata bilo kog čoveka u posleratnim okolnostima.

Moglo bi se redi da ovo delo, kao i mnoga druga, otkrivaju Brankovu biografiju, pošto je svako poglavlje
inspirisano istinitim događajima. „Bašta sljezove boje“ donela je Dopidu Njegoševu književnu nagradu i
okarakterisala ga kao „najboljeg, najvedeg lirskog pesnika koga je srpska književnost ikad imala“.
Vrsta dela: Pripovetka

Mesto radnje: Krajina

Vreme radnje: Nakon I svetskog rata

Tema: život Stevana Barida, bivšeg mitraljesca nakon rada, susreti ratnih drugova, iznevereni ideali i
razočaranja, laži i obmane u posleratnom društvu

Ideja: svako mora da oseti posledice svojih uradaka i reči protesta

Kratak sadržaj

Priča počinje uoči proslave dvadesetogodišnjice bitke. Proslava se organizuje od strane tadašnje vlasti na
mestu gde se nalazi veliko partizansko groblje.

Sama priča se može podeliti na tri slike, zapravo na tri susreta nekadašnjih ratnih drugova Stevana
Batida, bivšeg mitraljesca koji je učestvovao u borbama, i Stojana, predsednika Saveza boraca.

U blizini groblja se nalazi Stevanova kuda pored koje prolaze razni ljudi i penju se na visoravan gde se
nalazi groblje. Na tom mestu se podiže bina i priprema proslava. Slavljeničko raspoloženje je u
suprotnosti sa mestom gde se organizuje. Velika bitka se upravo na tom mestu odigrala i u njoj je
potučen neprijatelj. U njoj su živote izgubili mnogi Stevanovi prijatelji i tu je sahranjena čitava njegova
četa.

U prvoj slici, prvom susretu, vidimo Stevana koji čuva svoje četiri ovce i ovna. U tom trenutku kraj njega
prolazi predsednik Saveza boraca, govori Stevanu o proslavi i poziva ga da prisustvuje. U ovoj slici je
prikazan težak život prvoborca, junaka Stevana. Vidimo da je on odavno u sukobu sa svojim bivšim
saborcima i da ne odobrava njihovo postupanje sada kada su na vlasti, jer njegov život i život ratnika
zavisio je u borbi od njih, a zavisi i sada. Stevan govori da je on svoje odavno proslavio, kada je trebalo.
Saznajemo da je Stevan bio hrabar u ratu i da se predsednik nije plašio kada je on u blizini da ih štiti.

Bivši mitraljezac smatra da je potpuno besmisleno organizovati proslavu na tom mestu i ne želi da dođe,
tu su ljudi ginuli u bitkama. Stojan nasuprot tome smatra da Stevan treba da prisustvuje proslavi, jer
godinama sređuje to groblje i sam je učestvovao u bitki. Stevan iskazuje svoje negodovanje, mrzovoljan
je, svoju spomenicu je zakačio na ovna čime nam pokazuje koliko je razočaran u sve da mu ni spomenica
ne znači ništa, pa može i ovan da je nosi, kao i čovek. Time je paralela povučena, izjednačen je život
hrabrog borca sa životom običnog ovna.

Stevan je prikazan kao čovek iz naroda, Stojan ga jedva prepoznaje, zaboravio je svoje saborce. U ovoj
sceni u očigledni sarkazam i ironija, pogotovo u sceni sa ovnom, nije to prvi ovan koji nosi ratnu
spomenicu . Tu vidimo njegov protest i bunt protiv bivših saboraca, jer oni ne zaslužuju sadašnji položaj i
lagodan život. Stevanovo nezadovoljstvo vidimo i u rečima kada ga Stojan poziva na proslavu , a Stevan
kaže da je on „svoje proslavio kada je trebalo“.

U drugoj slici, drugom susretu, vidimo Stevana koji odaje počast svojoj četi na prostranoj poljani gde je
narodno veselje. Odaje ga tako što je ispekao svu svoju imovinu, četiri ovce i ovna. On stoji pored same
grobljanske kapije sa svojom babom, nudi predsedniku pečenje i vidimo da se za ovu priliku sredio, što
primeduje i predsednik, stavio je svoju spomenicu i tri ordena za hrabrost. Stevan sa ponosom pokazuje
svoju spomenicu i govori da bi je svi iz njegove čete nosili samo da su ostali živi. Sva njegova tuga bila je
očigledna i na licu su mu se pojavile dve suze koje je samo baba videla i molila se da ne padnu, da se ne
počne da gori gorčinska spržena trava. Nasuprot njemu, Stojan misli samo na sebe i govori da je Stevanu
lako jer on za mrtve brine, a njemu su živi za vratom. Stevan ostaje da broji groblja sa suzama u očima.

Pri tredem susretu, u završnom odeljku, Stevan i predsednik Stojan se sredu na stanici. Vidimo Stevana
kako odlazi iz svog zavičaja zbog životnih nedada, dok Stojan ide na još jednu od svojih mnogobrojnih
konferencija. Stevan putuje trbuhom za kruhom, pošto je branio i odbranio svoju zemlju više nema šta
da traži u njoj, odlazi u Švedsku u potrazi za boljim životom.

Epilog dostiže vrhunac upravo u prethodno pomenutom iskazu, kada Stevan, na Stojanovo pitanje
„Ostavljaš zemlju?“, odgovara :“Kao što vidiš. Branio je i odbranio, a sad… Šta deš, trbuhom za kruhom
kao i naši stari, druže mili Stojane“.
U ovoj završnoj sceni pronalazimo najviše gorčine i očigledna je neminovna sudbina bivšeg vojnika koji
ne može ostati u svojoj zemlji za koju je krv prolivena.

Analiza likova

Stevan je prikazan kao crn, usukan, bosonog čovek, u njegovom izgledu ved vidimo koliko je veliko
njegovo siromaštvo. On je bivši mitraljezac, bio je hrabar u ratu i sam Stojan kaže da je bio siguran i
bezbedan kada je znao da je Stevan tu. Kako je ostao u životu, za razliku od svojih drugova o čijim
grobnim mestima brine, dobio je odlikovanja za hrabrost i spomenicu, ali mu to ništa nije donelo u
životu, govorio je da ne živi ništa bolje nego njegova četa koja je pod zemljom. Stevan je siromašan
čovek koji svu svoju imovinu zalaže u čast svojim stradalim drugovima, za priliku svečanosti koja je
organizovana zaklao je svu svoju imovinu, četiri ovce i ovna.

Stevanova sudbina je sudbina mnogih boraca nakon završetka rata. Iako je krv prolio za svoju zemlju,
vlasti ga ne primeduju i ne mare za njegove nedade i siromaštvo. U potrazi za boljim životom , Stevan je
prinuđen da napusti svoj rodni kraj i ode u Švedsku. Sva njegova teskoba vidi se u rečima kada kaže da
ne živi ništa bolje nego oni njegovi drugovi na groblju. Kroz njegov lik iskazana je apsurdnost vremena i
društva u kom Stevan živi.

Stojan je predstavnik vlasti. Iako je ratovao sa Stevanom, sve je brzo zaboravio i ne mari kako njegovi
bivši mitraljesci žive nakon rata, da li bi mogao da im pomogne, da im se nađe u siromaštvu. Njegov
karakter i „ljudskost“ posebno dolaze do izražaja kada kaže da je Stevanu lako jer on brine o živima, a on,
Stojan, mora sa živima da se bori i razračunava. Dok Stevan odlazi iz zavičaja „trbuhom za kruhom“,
Stojan ostaje u domovini i odlazi na jednu od svojih mnogobrojnih konferencija gde de još više učvrstiti
svoj politički položaj i samim tim bolji život za sebe i svoju porodicu, ne maredi za druge.

Beleška o piscu

Branko Dopid je književnik koji se rodio 1915. godine u podgrmečkom selu Hašani, malo dalje od
Bosanske Krupe. Pošto je još u ranom detinjstvu ostao bez oca, za njegovo vaspitanje ključni su bili
majka i deda.

Osnovnu školu završio je u svom rodnom mestu, a nižu gimnaziju pohađao je u Bihadu. Nakon toga
krenuo je u učiteljsku školu u koju je išao u Banja Luci, Karlovcu i Sarajevu. Filozofski fakultet završio je u
Beogradu.
Od 1936. godine sarađivao je s „Politikom“, beogradskim dnevnikom. Naime, još kao student pisao je za
pomenuti dnevnik gdje je objavio mnogo svojih priča. U drugom svetskom ratu borio se na strani
Partizana, a nakon rata počeo je da radi kao urednik „Pionira“. Od 1951. godine posvetio je svoj život
književnom radu.

Njegov književni rad obuhvatio je tri žanra: roman, pripovetke i poeziju. Tematika u prvim zbirkama
pripovedaka „Pod Grmečom“ i „Borci i begunci“ posvedena je njegovom zavičaju, a one opisuju i život
jednog sasvim običnog čoveka. Njegova dela baziraju se na tematici njegova rodnog kraja, Bosne.

U svom prvom romanu opisao je rat kako ga je on vidio, a naslov romana je „Prolom“. Nakon tog prvog
objavljenog romana napisao je celu seriju iste tematike, o Partizanima i ratu. Bio je prepoznatljiv po
svojim humorističkim pripovetkama u kojima je humor varirao od ismevanja pa do ironije i satire.

Najvedi broj dela posvetio je detinjstvu, a ona odišu vedrinom. To su pripovetke „U carstvu leptira i
medveda“, „Priče ispod zmajevih krila“, „Orlovi rano lete“.

Skoro ceo svoj život proveo je u Beogradu, a 1984. godine tragično je nastradao.

Autor: J.I.