Crvena skriptica

”Sinolozi svih zemalja, ujedinite se”

1
 1. Razdoblje pre Kulturne revolucije, formiranje nove države, rat u Koreji
2. Stvaranje ambijenta 30'ih za Kulturnu revoluciju, politika Velikog skoka,
Mao u moskvi
3. Odnosi velikih sila i Kine, izolacija Kine
4. 1962-65, Pretkulturna revolucija
5. 1966-71, Kulturna revolucija, kult Maoa, Crvena garda, ideja totalitarizma
6. 1972-76, Kulturna revolucija, odnosi Kine i SAD
*uticaj i posledice kul. revolucije do 1989. i od 1989. do danas
*Prvi Opijumski Rat 1839-1842.
*Drugi Opijumski Rat 1856-1860.

Razdoblje pre Kulturne revolucije

Tajpinška pobuna trajala je od 1850. do 1864. to je zapravo bio siroko rasprostranjen
građanski rat vođen u južnoj Kini ciji je vođa bio Hong Xiuquan, koji je primio
hriscansku veru. Bio je to ustanak protiv vladajuce dinastije Qing u kom je zivot izgubilo
oko 20 miliona ljudi, uglavnom civila.

Pod bokserskim ustankom smatra se pobuna koja je 1900. godine među kineskim
narodom izazvala sukobe velikih razmera. Pobunjenici su bili pravi nacionalni Kinezi, tj.
pripadnici Han nacionalnosti, koji su imali za cilj proterivanje svih Evropljana, Japanaca i
ostalih stranaca koji su došli u Kinu, a koje su Kinezi jednim imenom nazivali "stranim
đavolima". Takođe je ovaj ustanak imao za cilj vraćanje prethodne dinastije Ming i
zbacivanja Mandžuraca sa vlasti, kao i vraćanje Hong Konga. Iako su Mandžurci koji su
živeli u Kini, kako carevi, tako i obični građani, nosili kineska imena i pričali kineskim
jezikom, a pojedinci su čak bili veći Kinezi od samih Kineza, tj. Han naroda, Kinezi su
ipak želeli da vide na tronu "prave Kineze". Pobunjenici su napadali strane ambasade,
rušili crkve koje su Evropljani gradili, a ubili su i nekoliko stotina stranaca. Vršene su i
demonstracije protiv mandžurske dinastije. U okviru bokserske organizacije bili su
prisutni razni pojedinci iz različitih društvenih krugova, bilo je i muškaraca i žena, čak i

2
starije dece i starih osoba, kao i ratničke škole, udruženja i verske sekte.Reakcijom
međunarodnih sila, ustanak je ugušen, a Kina je bila primorana da plati ogromnu ratnu
odštetu.

Do početka 20. veka masovnih građanskih nemira bilo je sve vise. Da bi se prevazisli
takvi problemi carica udovica Cixi 1901. izdaje carski edikt u kome poziva na reformu
Generalnog guvernera i guvernere i na taj nacin inicira doba “nove politike” u dinastiji i
taj period je poznat kao Kasni Qing. Ovaj edikt je bio značajan za stvaranje novog
nacionalnog sistema obrazovanja i ukidanja carskih ispita 1905. godine. 1908. godine
carica Cixi i car Guangxu umiru, a relativno nestabilno i nemocno carstvo je sada u
rukama mladog decaka Pu Yi-a, cije interese će zastupati Zaifeng.

10. oktobra 1911. godine uspesno je izveden ustanak Wuchang, i potom dolazi do
proglasenja odvojene centralne vlade, Republike Kine, u Nanđingu na celu sa Sun
Yatsen-om. Brojne provincije se odvajaju i otimaju se kontroli, ne obazirući se na pravila
dinastije Qing. Nasavsi se u neibeznoj situaciji vlada odlucuje da ponovo da moć Yuan
Shikai-u, u cilju razbijanja revolucionara. Godine 1912. došlo je do pada kineske
dinastije Qing. Dolazi do ratova – to je nestabilan period.

Osnovni politički mehanizam tokom prvih trideset godina XX veka nije imao
nikakvog direktnog uticaja na unutrašnje prilike u zemlji, u kojoj je vladala nemaština i
haos, a strane države su radikalno onemogućavale pitanje njene budućnosti.

Kraj prvog svetskog rata (1914–1918) – obnova rivaliteta između država koje su između
sebe podelile nekadasnje kinesko carstvo i podstakle političko rasparčavanje zemlje.

Period gospodara rata (1916-1928)

Strane države su prodale Kini deo svojih ratnih zaliha koje nisu upotrebile u
Prvom svetskom ratu. Unutrašnje prilike u Kini neprestano su se pogorsavale, bilo je to
vreme inflacije, razbojnistva, potpunog prestanka trgovine, procvata uzgajanja opijuma

3
koji je bio glavni izvor prihoda gospodara rata, vreme korišćenja narkotika. Kineski
seljaci padaju još niže na lestvici bede.
Nažalost patriotski trud gradskih sredina, studentske manifestacije, radnički
štrajkovi i bojkot stranih proizvoda nisu imali nekog većeg efekta. Kada je 1919. godine
na pariskoj konferenciji doneta odluka da se sva prava i teritorije koje je Nemačka imala
u Kini prenesu na Japan, dolazi do bojkota japanskih proizvoda, štrajkova opšteg
nezadovoljstva itd.
Početak velike japanske invazije 1937.god. i nenajavljeno bombardovanje
Sangaja doveli su do pada nacionalističkog režima i pojačanog otpora Japanu. Vlada
Guomingdanga se 1937. povlaci u Chongqing dok japanska vojska zauzima sve
provincije istočno i severno od reke Yangce. Invazija i osvajanja koja slede donela su
paniku i nezadovoljstvo. Došlo je do brutalnog sloma režima: naglo su lišeni glavnih
izvora prihoda, prava na carinu i takse u oblastima koje su bile okupirane od strane
Japana. Chongqing je predstavljao pravo izgananstvo. Podršku režimu u početku su
pružale strane države posebno Sovjetski Savez (250 miliona američkih dolara od 1937.do
1939.), SAD, Velika Britanija i Francuska. Japanski napad na Perl Harbur 7. decembra
1941. osiguraće Kinezima sigurnu pomoć od Amerikanaca. SAD su odobrile novčanu
pomoć svim narodima koji su bili protiv Nemačke i njenih saveznika. Dolazi do stvaranja
ogromnog birokratskog aparata i ogromne vojske, ipak sistem ne odoleva inflaciji i otuda
sve brži rast cena i ubrzan pad vrednosti kineskog dolara. (1944. dolar vredi 500 puta
manje nego što je vredeo uoči japanske invazije). Sitni kadrovi režima, nastavni kadar,
kao i svi koji nisu bili u mogućnosti da se obogate ilegalno zapadaju u krajnju bedu i
gube poverenje u režim. Odbojnost prema režimu je pojačana i slabim vojnim uspesima i
upornim neprijateljstvom koje Chang Kaishek gaji prema komunističkim pristalicama
koje su se borile protiv okupatora.
Borci i kadar kineske sovjetske republike, oslabljeni usled vojnih pohoda tokom
1931–1934, povlače se ka zapadu. Progonjeni od nacionalističkih armija i prinuđeni da se
probijaju do najudaljenijih oblasti “Dugim maršom” (changcheng) dugim 12000 km, što
predstavlja veliku epopeju kineskog komunizma, od 100 000 do cilja je stiglo samo 7-
8000 ljudi. Preživeli su u Yunan-u napravili centar nove sovjetske baze, organizujući
borbu protiv okupatora i neprestano regrutujući nove snage među seljaštvom.

4
GRAĐANSKI RAT (1946-1949)

Godine 1945. Japan je kapitulirao, samim tim Chang Kaishek-ov režim ponovo
stupa na scenu i ima podršku stranih država. Međutim, trn u oku su predstavljali
“komunistički banditi”. Godine 1946. pokrenut je jedan od velikih građanskih ratova
savremene istorije. Velikim armijama koje su bile sačinjene od parazita koji su pljačkali
sela suprostaviljaju se tri puta manje seoske milicije koje su udružene sa seljacima vodile
rat iznurivanjem protivnika i lokalnim operacijama. Prividno je izgledalo da su
nacionalisti u prednosti ali to nije bilo tako zbog toga što režim nije isparavio nedostatke.
Kada su se seoske milicije udruzile da bi formirale velike armije kojima ce disciplina i
borbeni kvaliteti omogućiti prve značajne borbe, celokupno javno mnjenje podržaće
komuniste. Sredinom 1947. god. Crvena Armija preuzima ofanzivu na severoistoku i
izoluje snage Guomingdanga. Odlučujuća borba odigrala se u zimu 1948/49. u oblasti
Xuchou. 550 000 pripadnika nacionalističkih armija izbačeno je iz borbe. Komunističke
trupe koje su ušle u Peking i Tianjin, u maju su bile u Sangaju, u oktobru u Kantonu a u
novembru u Chongqingu. Nacionalistička vlast je utociste potrazila na Tajvanu, a
01.10.1949. proglašena je NRK. Savez seljaka i Crvene armije bio je lišen stranih uticaja,
a bio je sklopljen tokom borbe protiv japanskih trupa i otuda potiče njegova snaga, uspesi
i velike simpatije na koje je oslobodilački pokret nailazio.

Filozofski i književni razvoj

Jednim delom u istoriji misli prve polovine XX veka dominira zapadni uticaj. Ovaj
fenomen ne treba pogrešno tumačiti, pošto je on zapravo tesno povezan s kontekstom
poniženosti i rasula karakterističnim za ovaj period: okupacija teritorija uzetih u zakup,
obeštećenje “Boksera”, ustupanje Nemačkih poseda u Shandong-u Japanu na osnovu
pariskog ugovora i dr. Intelektualni život tog vremena tesno je povezan sa političkom
istorijom. Prodor zapadnih ideja dolazi u Kinu od obrazovanih slojeva bivšeg režima i od
inteligencije školovane u Japanu, u SAD i u Evropi, ili čak u samoj Kini u školama
kojima su rukovodili stranci. Manje-više preobraćeni na zapadnjački način života, veliki
broj njih smatrao je da spas Kine leži u sistematičnom podražavanju Zapada. Ipak je

5
nesumnjiva činjenica da nije bilo pozajmice koja se ne bi mogla sagledati kao neka vrsta
produžetka čisto kineskog misaonog toka. Tri peroda koja se poklapaju sa etapama
političke istorije su:
 Prvi period: oko 1900. do nastanka bivšeg režima (nacionalistički režim) –
prihvataju manje-više radikalne reformisticke tendencije.
 Drugi perod: period velike konfuzije i plime zapadnih uticaja u Kini otvorenih
luka.
 Treci period: uporedo sa diktaturom Chang Kaishek-a romantični individualizam,
podražavanje buržoaskog zapada bez kritičkog osvrta, pokleknuće pred sporim,
ali odlučnim razvojem marksizma. Umetnost i književnost su u službi revolucije.

Invazija sa Zapada

U periodu od 1915. do 1917. menja se politička i intelektualna klima i pojavljuju

se prvi predznaci perioda moralnog rasula, intelektualnog vrenja i invazije zapadnjačke
mode i ideja. Uzroci ovakve transformacije intelektualnog života su brojni i pripisuju se
između ostalog i posledicama nestanka dinastija, nekadašnjih učenih klasa, kao i porast
studenata koji se školuju u inostranstvu, naročito u zapadnim zemljama. Sve veći broj
kineza koji studira u Japanu, Evropi i SAD-u, prema svojoj zemlji i njenim tradicijama
gaji dubok osećaj stida. Postaje nemoguć bilo kakav kompromis sa prošlošću, bilo je
potrebno da se prekine sa svakom tradicijom i probudi svest javnosti kako bi se Kina
izvukla iz apatije. Prve manifestacije ovakvkog radikalnog pokreta jesu pokretanje
časopisa i književnih društava. Najstariji i najznačajniji časopis je osnovan 1915. U
Šangaju „Nova omladina“ ili Xinqingnian. Osnivač je Chen Duxiu, bivši stipendista
Japana, koji će biti jedan od osnivača kominističke partije 1921. Prvi članak „Poziv
omladini“ je bio neka vrsta objave rata moralnim tradicijama Kine koji su suprotstavljeni
dinamizmu duha Zapada. Drugi značajni članak je objavljen dve godine kasnije pod
nazivom „Sugestije za reformu književnosti“. Autor je Hu Shi, koji je studirao u SAD-u.
Članak se između ostalog odnosio i na upotrebu jednostavnog i direktnog jezika
inspirisanog baihua, odnosno govornim jezikom čija će upotreba u to vreme znatno

6
uznapredovati. Nemiri pekinških studenata koji su izbili 4. maja 1919, na objavu
ustupanja Japanu nekadašnjih nemačkih teritorija u Kini, dali su odlučujući impuls
razvoju najradikalnijih političkih i književnih tokova.
Kao i u prvim godinama 20. veka anglosaksonski uticaji dominiraju zbog
britanske implantacije u Kini i velikog broja studenata obrazovanih u SAD-u. Uticaji
Francuske i Nemačke se nešto manje osećaju. Wang Guowei je jedan od prvih koji
početkom veka predstavlja nemački voluntarizam Ničea i Šopenhauera.
Marksizam vrlo brzo nailazi na simpatije u Kini. Negacijom svake
transcedentalne realnosti on se priključio konstanti kineske misli. Komunizam pak
omogućava da se sagleda mogućnost delovanja i pruža model revolucionarne
organizacije analogne modelu tajnih kineskih društava. Pomoć SSSR je nesumnjivo
potvrdila ova očekivanja. Komunizam je morao da se prilagodi specifičnim uslovima
ogromne ruralne zemlje, lišene ekonomske nezavisnosti i žrtve strašnog osiromasenja,
koja je bila polukolonizovana i u kojoj indutrijski proletarijat, i suvise slab i bedan, nije
mogao da odigra odlučujuću ulogu. Takođe je morao da se prilagodi i uslovima oružane
borbe koja se neprestano od 1927. pa sve do konacne pobede 1949. vodila protiv
nacionalističkih armija pre i posle japanske invazije kao i protiv vojske okupatora. Zbog
tih okolnosti kineski komunizam se ispoljava prvenstveno kao seljački, militantni i
patriotski. Sve se razvijalo u korist komunista od kada se pojavio Jiang Jieshi. Udari
policije kuo min tanga protiv liberala, pasivnost nacionalsiticke vlasti u odnosu na
japansku invaziju, borba protiv pokreta otpora koju su oličavali komunisti, povećana
korupcija i posustalost režima Chang Kaishek-a. Tokom narednih godina kineski
intelektualci se sve više okreću marksizmu, masovno se priblizavaju komunistima.
Povećava se broj marksističkih publikacija u periodu 1935–1945, a najtraženiji autori su
Marks, Engels, Lenjin, Buharin. Književnost se oslobađa uticaja buržoaskog zapada:
samoposmatranje, sumnja, romantična egzaltacija pojedinca nisu više popularni.
Literatura teži da postane oružje u službi revolucije. Mao Zedong 1942. definiše
revolucionarnu funkciju književnog i umetničkog stvaralaštva i autorima sugeriše da
traže nadahnuće u onome što, u drvenim kineskim tradicijama može da se prilagodi
potrebama tadašnje borbe.

7
 Uprkos svim tragedijama epohe i krajnje nesigrunrim uslovima života u Kini se u
ovom periodu razvija naučno obrazovanje. Godine 1927. pronađen je bogat fundus
rukopisa na papiru iz perioda V-X veka, do kojeg se došlo još 1900. u blizini
Donghuang-a. Otvarnje arhiva Minga i Qinga u carskoj palti u Pekingu bilo je materijal
za temeljno obnavljenje svih istorijskih hipoteza o najdaljoj kineskoj proslosti,
epigrafskih i arheoloskih znanja, istorije književnosti i religije i umetnosti. Manje poznat,
ali još značajniji, jeste razvoj nastave i istraživanja u oblasti egzaktnih nauka – geologije,
matematike, algebre, geometrije, biohemije.

Republika Kina (Tajvan)

Godine 1912, posle više od 2000 godina imperijalističke vladavine u Kini,

osnovana je Republika Kina. Sun Yatsen je proglašen prvim predsednikom RK, a
Nanjing je proglašen prestonicom. Sun Yatsen je bio glavna ličnost u pokretu
revolucionara koji su zbacili dinastiju Qing. Glavna ideja Sun Yatsen-a su tri narodna
principa, a to su: nacionalizam, demokratija i prosperitet u materijalnom smislu. Imao je
ideju o modernizaciji Kine i smatrao je da, da bi Kina postala jaka mora da se nadahne
zapadnim metodama. Posle Kineske revolucije, Sun Yatsen je zajedno sa Song Jiaoren-
om osnovao Kinesku nacionalističku pariju, odnosno Guomindang (doslovno: nacija-
narod-otadžbina). Guomindang u trenutku osnivanja ima za cilj ukidanje nebeskog
mandata mandžurske dinastije. Sun Yat-sen je smatrao da će posle pada din.Qing Kina
morati da reformiše svoju administraciju, vojsku i finansije kao što je to učinio Japan
„slušajući savete zapada“.
Godine 1926, posle smrti SunYatsen-a, Chang Kaishek dolazi na čelo
Guomindang-a.
Godine 1927. izbija građanski rat između Guomindang-a i Komunističke partije
Kine i posledica je ideološkog razlaza između nacionalista koje je podržavao Zapad i
komunista koje je podržavao Sovjetski Savez. Građanski rat se vodio neprekidno sve do
1937. kada je izbio Drugi kinesko-japanski rat, što je rezultovalo organizovanim i
privremenim kineskim otporom japanskoj invaziji.

8
 Godine 1945. Japan je poražen a građanski rat se nastavio punom žestinom 1946.
Uprkos znatnoj američkoj pomoći, Guomindang gubi civilni rat.

1.oktobra 1949. proglašena je Narodna Republika Kina, a 10. decembra Chang

Kai-shek je avionom pobegao na Tajvan, gde je prebačena i vlada Guomindang-a kao i
nekoliko stotina hiljada vojnika.
Nakon povlačenja iz kontinentalne Kine, režim Guomindang-a je u
međunarodnim odnosima zadržao politički kontinuitet Republike Kine. Kako je vlada
Guomindang-a imala potpunu vojnu i političku podršku Sjedinjenih Američkih Država,
ostvarivala je bliske diplomatske odnosen sa većinom demokratskih država sveta tokom
prve faze svog političkog razvoja.
Republika Kina je bila jedan od osnivača Ujedinjenih nacija i jedna od 5 stalnih
članica Saveta bezbednosti sve do 1971.
Sa druge strane, NR Kina je smatrala Tajvan svojom sastavnom provincijom i
kontinuirano pretila njegovim pripajanjem oružanim putem.

Početkom 1950. Crvena armija je vodila manje operacije za proterivanje ostatka

guomindanških snaga iz kontinentalne Kine, pa je za vreme aprila i maja 1950. zauzeto
ostrvo Hainan i arhipelag Chu Shan.
U junu 1950. američki predsednik Truman je poslao američku Sedmu flotu u
Tavanski moreuz, čime su Sjedinjene Države stavile Tajvan pod svoju zaštitu i sprečile
očekivanu komunističku invaziju Tajvana. Osim Tajvana i ostala ostrva kao što su
Jinmen, Mazu, Dachen, Penghu itd. ostala pod nadzorom guomindanških snaga.
Izbijanjem rata u Koreji, Chang Kaishek je čak planirao invaziju i povratak u
kontinentalnu Kinu, ali je Truman tu mogućnost kategoričkii odbio, plašeći se širenja
konflikta eventualnim ulaskom SSSR-a u rat.

Glavna žarišna tačka u odnosima NR Kine i Tajvana su bila priobalna ostrva

Jinmen, Mazu i Dachen koji se nalaze na zapadnoj strani tajvanskog moreuza. Tajvan je
iz tog razloga upravo na tim ostrvima stvorio snažne garnizone.

9
 Prva velika kriza u tajvanskom moreuzu se dogodila 1955. godine kineskom
invazijom arhipelaga Dachen. Američka vlada je u krizi reagovala u skladu sa obavezama
preuzetim u sklopljenom ugovoru o sigurnosti između Vašingtona i Taipeija iz 1954. i
evakuisala vojsku Guomindang-a.
Druga tajvanska kriza je počela tri godine kasnije. Kineska vojska je 28. avgusta
1958. otpočela intenzivni topovski udar na ostrvo Jinmen. Najverovatniji razlog novog
kineskog potenciranja krize je bilo odvraćanje SAD od političke podrške Tajvanu. 29.
avgusta se oglasio američki predsednik Ajzenhauer pružajući podršku Tajvanu.
Napetost u tajvanskom moreuzu trajala je do približavanja SAD-a i NR Kine
početkom ’70-ih. Uspostavljanjem odnosa između Vašingtona i Pekinga 1971. Tajvan je
izgubio svoje mesto predstavnika Kine kao stalne članice Saveta bezbednosti Ujedinjenih
nacija, koje od tada pripada NR Kini.

Rast privrednog i političkog uticaja NR Kine i njeno uslovljavanje uspostave

diplomatskih odnosa prekidom svih službenih odnosa sa Tajvanom doveli su do rastuće
političke, ali ne i privredne izolacije ostrva koje je postalo jedno od najrazvijenijih
zemalja Azije. Tajvan je ’70-ih godina bio, posle Japana, druga zemlja u Aziji po brzini
ekonomskog napretka. Zajedno sa Hong Kongom, Južnom Korejom i Singapurom,
Tajvan je jedan od 4 azijska tigra zbog visoko razvijene i veoma uspešne tržišne
ekomomije. Naravno, tajvanska ekonomija se nije mogla razviti bez direktne pomoći i
ulaganja SAD-a.

Formiranje NRK

Period od četvrtine veka koji počinje 1.oktobra 1949. proglašenjem NR Kine, a završava
se smrću njenog osnivača i inspiratora 1976. nesumnjivo će ostati zabeležen u istoriji kao
period po svemu izuzetan – obeležen dramatičnim promenama i dubokim krizama.
Sovjetski uticaj u Kini bio je veoma snažan od kad aje postavljen temelj novog
režima. U Kini, kao i u SSSR-u, državni organi su bili pod kontrolom partije. Partija je
bila posve prisutna svuda, i upravljala je svime i kada nije bila kompetentna da to čini:
10
administracijom, pravnim poslovima, preduzećima, seoskim zadrugama, fabrikama,
školama itd. Dakle, jasne su suštinske analogije između političkog sistema Kine i SSSR-a.
U periodu 1950-1975 život Kineza bio je često uzdrmavan nizom akcija
namenjenih mobilizaciji celokupnog stanovništva, što putem medija, što preko grupnih
časova na kojima se obrađivalo delo Mao Zedong-a ili tekstovi u ,,Dnevniku naroda“, gde
se takoreći preispitivala svest, dolazilo do javnih pokajanja i sl. Recimo, svako je bio
dužan da prijavi, pod pretnjom ozbiljnih neprijatnosti, ako među svojim kolegama ili
bližnjima otkrije protivnike režima, ako i neutralne, te je narod morao da se reformiše.
Do smrti Mao Zedong-a transformacija društva je gotovo uvek postavljana ispred
ekonomskog razvoja i problema upravljanja zemljom. Krize i tragedije kroz koje je NR
Kina prolazila su poticale od teškoće primene previše ambicioznih direktiva.
Iako je komunistički vladar imao dovoljno vremena da se pripremi za nove
odgovornosti, oni nisu imali dovoljno iskustva sa rukovodstvom nad ogromnim
teritorijama. Nasledili su siromašnu zemlju sa niskim standardom i velikim ind.zastojem.
Novi rukovodioci su veoma brzo, podstaknuti velikim ambicijama, rodoljubljem i
ponosom zbog nezavisnosti, uspeli da uspostave mir i disciplinu, zaustave inflaciju i
omoguće svakom da ima hranu i odeću; da pokrenu fabrike i železnicu. Obnova je bila
završena već 1952. god.
Kina se veoma brzo usmerila ka prilično striktnom sovjetskom režimu. Od 1952.
individualne eksploatacije zemljišta počele su da se grupišu. Godine 1954. formiraju se
prve ,,radne zadruge“ po uzoru na sovjetske. Preduzimani su napori 1955–1957 u smeru
razvoja teške industrije, dajući joj apsolutnu prednost. Kina preuzima model Sovjetskog
Saveza. Prvi put u istoriji Kina počinje da stvara baznu industriju neophodnu za
nezavisnost zemlje.
Međutim, 1955–1957 iskazuje se veliko nezadovoljstvo i zahteva se od vladajućih
krugova da popuste stege. Nezadovoljstvo sela zbog kolektivizacije zemlje dovelo je do
pada proizvodnje, tako da je iznova odobreno postojanje slobodnog tržišta. Svuda je bilo
dozvoljeno iskazivanje slobodnog mišljenja. Pojačana su nastojanja da se ponovo privuku
intelektualci koji su bili neprijateljski nastrojeni ili rezervisani prema režimu.
Intelektualci isprva odbijaju da kritikuju partijske metode, da bi potom ipak pristali.

11
 Godine 1957. pokret ,,Stotinu cvetova“ dovodi do pravih optužbi režima. Studenti
intelektualci su osudili karikiranje demokratije na svim nivoima; stalno uplitanje partije u
sve poslove i sl. Napadan je čak i Sovjetski Savez. Pokret je nagoveštavao vreme
Kulturne revolucije, kada će se mladi podići protiv partijske tiranije. Među
rukovodiocima je vladala neverica. Oni nisu mogli da predpostavljaju da je vladala tolika
želja za slobodom i takvo nezadovoljstvo. Dakle, pokušaj liberalizacije u intelektualnim
krugovima se okreće protiv režima, a na selu se vraćaju izvorima individualnog profita,
što nije bio povratak na prethodno, već vrlo sulud eksperiment.

Kratak pregled 1958–1962

Intelektualci i seljaci su iskoristili liberalizaciju da bi se okrenuli protiv

postojeceg režima i vratili tradicionalnom ponasanju, sto je znacilo da je potrebno uloziti
novi, snazniji napor kako bi se kinesko drustvo radikalno promenilo.
Mao Zedong 1958. pokreće “Veliki skok unapred” – projekat potpunog
preuređenja seoskih i gradskih zajednica, tačnije, pokušaj sustizanja industrijalizovanih
zemalja i obračun sa buržoazijom. Tih godina dolazi do mobilizacije velikih razmera.
Stvaraju se tzv. “narodne komune”. Svaka od tih komuna je obuhvatala 2-20 hiljada
porodica, koje su morale same da upravljaju i rešavaju sva pitanja koja se njih tiču, a
odnose se na poljoprivredu, industriju, trgovinu, društvene poslove… Sve je bilo
kolektivizirano, ukinuto je svako licno vlasništvo, pa čak i ono koje se odnosilo na stvari
svakodnevne upotrebe. Istovremeno se radilo i na ukidanju razlika između sela i gradova.
Glavni cilj je bio jednim skokom preci u socijalističko drustvo. Međutim, nizom
neuspelih pokušaja, svima postaje jasno da “Veliki skok napred” predstavlja ogromno
rasipanje dobara i energije, tj. propast za poljoprivredu i industriju. Sledeće dve godine
predstavljaju najmračniji period u istoriji novog režima; nastupaju suše, umire ogroman
broj ljudi, a Sovjetski Savez prekida slanje pomoći i raskida ugovore o tehničkoj i
naučnoj saradnji. Treba pomenuti to da je Kina u mnogo tome zavisila od Sovjetskog
Saveza. Ove dve zemlje su imale tzv. “pakt o prijateljstvu, savezništvu i uzajamnoj
pomoći”. Međutim, sovjetski model je bio loše prilagođen kineskim prilikama i zato je
bilo neizbezno da se pre ili kasnije takvo stanje okonča.
12
 “Veliki skok napred” je upravo predstavljao prvu manifestaciju kineske
nezavisnosti. Odluka da se brzo prođu etape koje vode u socijalizam i niz eksperimenata
značili su “odbacivanje sovjetskog modela”.
Godine 1960. Kina uspeva samostalno, bez ičije pomoći da se izvuče iz posledica
neuspeha “Velikog skoka unapred”. Od te godine, ona odustaje od inovacija i vraća se
odobravanju slobodnog tržista. Ova promena pravca, međutim, dovodi do udaljavanja
politike Mao Zedong-a, na čije mesto 1959. stupa Liu Shaoqi. Tada mnogi zastupaju
mišljenje da je upravo avanturistička politika Mao Zedong-a dovela do neuspeha i
katastrofe. Međutim, rukovodeća ekipa ipak nije uspela da ostvari stabilnu vlast. Iako
sklonjen sa vlasti, Mao je zadržao ogroman uticaj i čvrst oslonac u vojsci.
Godine 1962. započinje tzv. “maoistička kontraofanziva”. Krajem 1965. Mao
usmerava napade protiv onih koji su ga kritikovali tokom “Velikog skoka” i onih koji se
nisu slagali sa njegovim stavovima. Ovaj novi pokret, tačnije napad, za razliku od
prethodnog nailazi na veliki odziv u školama i na univerzitetima. Kasnije dobija naziv
Kulturna revolucija, koja dozivljava ogroman “bum”. Na meti napadača su bili nekolicina
intelektualaca i funkcionera, kao i državne i partijske ličnosti kao sto su Liu Shaoqi i
Deng Xiaoping.

Neka cveta stotinu cvetova, neka se takmiči stotinu škola mišljenja

Sve je počelo političkom kampanjom koja je poznata pod nazivom “Neka cveta
stotinu cvetova, neka se takmiči stotinu škola mišljenja”. Mao je nameravao da podstakne
članove partije, a posebno intelektualce, da iznesu nove ideje i da se kritički osvrnu na
rad rukovodstva. U Kini je tada bilo oko deset miliona članova Komunističke partije, a
među njima pet miliona obrazovanih ljudi (sa najmanje završenom srednjom školom).
Mao je računao da ima svega tri odsto neprijatelja socijalizma. Neki su kasnije tvrdili da
je Mao želeo da podstakne kritičare socijalizma da javno iznesu svoje primedbe, pa da ih
onda jednim udarcem sve uhapsi. Iako se nešto slično u praksi zaista i dogodilo, veliko je
pitanje da li je Mao zaista imao takav plan. Fenomen “sto cvetova” nije nov u Kini. Prvi
put se pojavio u Periodu proleća i leta, i nešto kasnije u Periodu zaraćenih država, pre
više od dve hiljade godina. Sloboda tumačenja različitih škola i iznošenja mišljenja

13
rezultirala je pojavom niza velikih ljudi – Konfucija, Mencija, Lao Cea i drugih. Možda
se Mao inspirisao tim dalekim primerima iz kineske istorije, ili je možda ipak njegov
poziv na kritiku partijskog rada bio posledica i tajnog referata Hruščova na Dvadesetom
kongresu KPSS. U tom referatu je Hruščov žestoko optužio Staljina i njegov kult ličnosti,
a u Sovjetskom Savezu i istočnoevropskim socijalističkim zemljama došlo je do procesa
“destaljinizacije”. Pojavila su se liberalnija mišljenja.
O tajnom referatu Hruščova, Mao Zedong-a je obavestio Atanas Mikojan,
sovjetski političar poznat po prilagodljivosti svakom rukovodstvu i sa nesumnjivim
diplomatskim talentom. Mao je bio šokiran. Njegova prva reakcija bila je da je Hruščov
morao da oceni Staljina objektivnije, uzimajući u obzir sve aspekte i pozitivne i negativne.
Konačno, pod Staljinom je Sovjetski Savez izašao kao pobednik iz Drugog svetskog rata.
Ali, obećao je Mao, Kina neće ulaziti u javnu polemiku sa SSSR-om u vezi sa Staljinom.
Mikojan se napio od zadovoljstva. Njegova misija je uspešno okončana. Mao se nije
mnogo obazirao na milionske žrtve Staljinove politike. Uostalom, on nije obraćao pažnju
ni na žrtve u Kini. Jedna od ličnosti kojoj se divio bio je prvi kineski imperator Qin
Shihuang, koji je ujedinio Kinu, ali je bio neverovatno surov vladar: spalio je gotovo sve
knjige koje su postojale u Kini, stotine konfucijanaca žive zakopao u zemlju, a milioni
ljudi su umrli od napora prilikom izgradnje velikih objekata poput Kineskog zida ili
njegove grobnice. Mao se divio takvom imperatoru iza kojeg je ostala Kina kao država
koja traje do danas.
Mao je imao običaj da kaže da “revolucija nije poziv za čaj”. Jednom je, govoreći o
mogućnosti atomskog rata, rekao da ako i pogine 300 miliona Kineza, ostaće ih još
najmanje toliko i oni će samo morati “više da proizvode decu”.
Isprva, kampanja “sto cvetova” nije dala rezultate. Mnogi, a intelektualci naročito,
suzdržavali su se da otvoreno kritikuju partijsku politiku. Pretpostavljali su da se iza
poziva na kritiku nešto krupnije krije. Međutim, posle godinu dana, možda i pod uticajem
destaljinizacije u drugim socijalističkim zemljama, progovorili su i Kinezi. Na tapetu su
se našli ne samo promašaji u partijskoj političi, već i sam socijalizam i Komunistička
partija Kine. Kritički talas bio je tako neočekivan, snažan i konkretan, da je posle pet
nedelja kampanja “sto cvetova” naglo obustavljena.

14
 Mao je zaključio da u Kini ima još mnogo neprijatelja socijalizma i da klasna
borba nije okončana. Naprotiv, ona se zaoštrava – ponovio je Mao poznatu Staljinovu
tezu. Usledila je nova kampanja - antidesničarska. Svi koji su kritikovali partijsku
politiku morali su pred posebnom komisijom da objasne svoje stavove. Većina je
proglašena “buržoaskim desničarima”. Cilj partije bio je da se oni eliminišu iz političkog
života. Oko tri miliona Kineza optuženo je za “desno skretanje”, a oko 500 000 je poslato
u najudaljenija sela na prevaspitavanje. Neki su tamo ostali godinama, neki su u teškim
uslovima pomrli, a samo se manji deo vratio ponovo u svoje gradove, noseći i dalje
oznaku “desničari”. (Tek dve godine posle smrti Mao Cedunga, 1978, saopšteno je da je
97% “desničara” bilo lažno optuženo i osuđeno. Većina nije dočekala rehabilitaciju.)
Strah se uvukao među članove partije i ne samo među njih. Zamrla je svaka
kritička misao. Niko se više nije suprotstavljao partijskim direktivama. To je bilo ono što
je, verovatno, Mao i želeo da postigne. On je u glavi već imao nove, grandiozne planove.
Ti planovi nisu trpeli opoziciju ni sumnju u ispravnost. Oni su od Kineza tražili da veruju,
da se pokore i da izvršavaju naredbe. I da pri tom još i pevaju od zadovoljstva.
Masovnim kampanjama - za formiranje narodnih komuna i za veliki skok napred -
prethodili su neki značajni događaji na spoljnopolitičkom planu, koji su vodili još većoj
kineskoj izolaciji i sukobu sa SSSR.
U odnosu na Kinu, SSSR je bio razvijena zemlja, i Mao je smatrao da bi Hruščov
trebalo da joj ekonomski i vojno više pomaže. Kako je Kina mogla da se žrtvuje i uđe u
Korejski rat i da pomogne Kim Ilsungu? Zar razvijene države u socijalizmu nisu
obavezne da pomažu nedovoljno razvijenim?
Mao je tražio da im Moskva pomogne u izradi atomske bombe, kao i u gradnji
mornarice. Nikita Hruščov je, kao i ranije Staljin, obećao i jedno i drugo. Verovatno
nikada nije nameravao da svoje obećanje održi.
Velike promene su počele 1956. godine, i od tada, pa narednih deset godina, Kina
je živela u stanju rušilačkog haosa, izmišljenih teorija, utopističkih neostarljivih vizija,
ekonomskog kolapsa, gladi i nikada okončanih političkih obračuna.
Glavni kreator haosa bio je Mao Zedong.

15
Borba protiv desničara

Nakon pokreta „Neka cveta stotinu cvetova“, Partija dobija neočekivano veliki
broj kritika na račun svog funkcionisanja i politika koje sprovodi. Da bi održala svoj
autoritet u zemlji, dolazi do pokretanja kampanje borbe protiv desničara.
Ova kampanja za cilj je imala kritikovanje i „eliminaciju“ svih onih koji su u
prethodnom periodu izrazili svoje kritike Partije i reuspostavljanje moći Partije koja je
bila ozbiljno poljuljana u pokretu „Neka cveta stotinu cvetova“. Kampanja borbe protiv
desničara okončala je kampanju „Neka cveta stotinu cvetova“ i usledila je u julu 1957.
godine.
Desničarima su smatrani svi kontrarevolucionari – bivši intelektualci, bogati
građani, učitelji i svi koji su izrazili svoje kritike. Sankcije njihovih akcija i protesta
Partija je izvodila na nekoliko načina:
 Pozivala je javno sve sledbenike revolucije da potkažu one koji su bili
„kritičari“ Parije i tu je došlo do velikog broja „izdajstava“ i najbližih članova
porodice. Ne postoje tačni podaci i cifre, ali smatra se da su postojale određene
kvote koje bi svaka zajednica morala da ispuni, u smislu da je određeni broj ljudi
morao biti proglašen desničarima.

 Partija je pozivala građane da izvedu desničare na suđenje, a oni kojima je

„nalepljena“ etiketa desničara morali su se javno pokajati i samokritikovati pred
velikim brojem ljudi. Mnogi su smatrali da ove kritike nisu iskren postupak, već su
samo pokušaj provlačenja kroz iglene uši Partije, a sama suđenja često su bila
praćena vređanjima optućenog, pa i fizičkim napadima.

 Desničarima su oduzimani status i pozicija u društvu, zvanje, imovina, radna mesta,

a samim tim što su nosili „etiketu“ desničara bili su dovoljno nepoželjni u bilo čijem
društvu u tom periodu.

 Jedan od, smatra se, najrigoroznijih vidova brobe protiv desničara bilo je slanje
desničara u radne kampove (logore). Partija je uvela politiku izdavanja kartica
nazvanih hukou, prebivališnih dozvola, koje su vezivale ljude za određeni deo zemlje.
Tako bi desničarima bile dodeljene samo hukou za zabačene, često neplodne i, po

16
 pitanju prirodnih uslova, surove predele, u kojima bi njihov zadatak bio da
poboljšaju poljoprivredne prihodne i plodnost zemlje. Jedan od najozloglašenijih bio
je radni kamp Jiabiangou (夹边沟), u provinciji Gansu. Kartice hukou postoje i danas,
kao sistem (pokušaja) regulacije broja stanovnika po naselju/provinciji.

Pokretanje kampanje borbe protiv desničara postavilo je dva stava u vezi sa

kampanjom „Neka sveta stotinu cvetova“. Prvo je bilo da je to bila zamka koju je
Partija pažljivo isplanirala i namerno navela protivnike Partije i potencijalne
opasnosti po autoritet Partije da se sami potkažu, da bi ih potom stavila direktno pod
svoju kontrolu i drastično smanjila njihov uticaj. Drugi stav je, pak, da Partija nije
očekivala i nije mogla očekivati toliki odziv na poziv na kritiku i da su stvari izmakle
kontroli, pa se za veoma kratak vremenski period (tek nekoliko meseci tokom 1957.
godine) moralo delati brzo, efikasno i na veoma širokoj površini i sa velikim brojem
ljudi.
S obzirom na to da još uvek postoje živi svedoci ondašnjih događaja, koju su sami
bili nazvani desničarima i koji su preživeli radne kampove/logore, ne može se
najjasnije suditi o ovom periodu. Zvanični podaci o broju žrtava borbe protiv
desničara ne postoje, s obzirom na to da se Partija nije izjasnila po pitanju dva
različita stava o prethodno sprovedenoj kampanji i s obzirom na to da ti podaci ne bi
bili stavljeni na raspolaganje veoma širokoj publici. Mnogi radovi koji za temu imaju
osudu postupaka Partije u pedesetim godinama i veliku štetu koju su ovakve
kampanje nanele kineskom narodu bili su zabranjeni u Kini, iako je nova uprava
Partije sedamdesetih godina proteklog veka opozvala optužbe protiv onih koji su
nepravedno bili proglašeni desničarima i uputila im izvinjenje, vratila imovinu,
pozicije i slična/ista radna mesta koja su imali i pre borbe protiv desničara.
Ova kampanja imala je svoj drugi deo na konferenciji u Lushanu, jula i avgusta
1959. godine, kada je kampanja „Velikog skoka unapred“ već bila u toku i nije
pokazivala željene i pozitivne rezultate. Tada je Peng Dehuai, general i član uprave
Partije javno ukazao na stavke iz „Velikog skoka unapred“ koje je smatrao greškama
i na to da iz provincija ne stižu tačni podaci o proizvadnji, već se šalju lažni izveštaji,
da bi se održao privd uspeha. Mao Zedong je ovaj čin smatrao protivničkim i odlučio
da smeni Peng Dehuai-ja, protera ga iz Partije i stavi pod kućni pritvor, a na njegovo

17
 mesto doveo je dugogodišnjeg saborca i generala Narodnooslobodilačke armije, Lin
Biao-a.

Veliki skok unapred

Kampanja Velikog skoka unapred predstavljala je najveći poduhvat u kineskoj

istoriji. Maksima kampanje bila je: “Više, brže, bolje i jeftinije”. Stotine miliona ljudi
bilo je angažovano. Dotadašnji pokušaji industrijalizacije po sovjetskom modelu davali
su loše rezultate. Ideja je bila organizovanje u veće jedinice - kooperative/komune, i
ukidanje privatne i lične svojine („Od svakog prema sposobnostima, ka svakom ка prema
potrebama“ – Маrx).
Kampanju su omogućili: 1) podvojenost društva na vladajuću i nevladajuću klasu, 2)
nasleđena ideja o hijerarhiji, 3) kineski način poimanja moralai hierarhije, 4) izražena
poslušnost seoskih masa, 5) naglašeno poštovanje državnog autoriteta kaо način dа se
оdrži mir u društvu.
Do kolapsa sovjetskog modela u Kini došlo je zato što: 1) Kina '50-ih ima više
stanovnika nego SSSR '20-ih godina, 2) životni standard u Kini je '50-ih duplo niži od
standarda u SSSR-u '20-ih, 3) značajan rast populacije na selu od 9%, u gradu od 30%, 4)
povećanje urbanizacije dovodi do visoke stope nezaposlenosti u gradovima, 5) stižu na
dnevni red isplate dugova SSSR-u, 6) ekonomska situacija se pogoršava, 7) Мао je gajio
strah od birokratizacije društva po sovjetskom modelu, 7) vladalo je nezadovoljstvo
politikom SSSR-a prema Zapadu, 8) stižu predlozi da se povećaju ulaganja u laku
industriju nauštrb teške (ideja pojačane proizvodnje dobara neophodnih za svakodnevni
život).
Politika ulaganja u laku industriju omogućila bi porast kupovne moći i omogućila
stabilan ekonomski razvoj, čemu se Mao protivio, navodeći da se preobražaj provincije
vrši samo organizacijomn masovne radne snage (ideja organizovanja nasleđa iz ratnog
revolucionrnog miljea, koristi se čak i vojna terminologija).
Glavna ideja kampanje bila je simultani razvoj poljoprivrede i industrijalizacije
(pojačana industrijalizacija i kolektivizacije), što je Mao nazivao “hodanjem na dve

18
noge”. Bilo je angažovano 650 miliona Kineza zarad sprovođenja “radnih akcija“. Radilo
se na izgradnju puteva, fabrika, gradova itd. Značajni efekti bili su na polju isušivanju
zemljišta i izgradnji irigacionih kanala i nasipa. Najčuveniji poduhvat bila je izgradnja
lokalnih seoskih topionica čelika
Efekti kampanje: 1) Veliki korak napred predstavlja radikalan zaokret, 2) važan
psihološki i ideloški momenat predstavlja raskid sa dotadašnjim načinom poimanja
društvene organizacije, 3) značajni efekti na privrednom i ekonomskom planu, 4)
organizacija stanovništva u komune – zejdnice sa kolektivnom svojinom.
Posledice: 1) kineska privreda u prvoj godini kampanje zabeležila do tada najveći
privredni rast, zahvaljujući niskom početnom i krajnjem napreyanju prirodnih resursa, 2)
kao posledica klimatskih nepovoljnosti i klimatskih zetvi i dodatnih opterećenja u izvozu
radi otplate dugova Sovjetima, količina žita rapidno opada sa 205kg po glavi stanovnika
na 154kg 1961. godine, 4) 20-30 miliona umrlih као posledica neuhranjenosti (dnevna
sledovanja su bila manja od 250g pirinča), 5) prosečna godina onih koji su umirali 1963.
godine bila je 9,7 godina, 6) politička izolacija Kine u međunarodnim odnosima, 7)
gubitak moći Mao Zedong-a.

Kina na svetskoj političkoj sceni od 1949. do 1966.

početak ”sukoba”, ” hladnog rata imeđu zapadnog bloka i SSSR – a
Hladni rat – nadmetanje između istočnog I zapadnog bloka u ekonnomskoj
i vojnoj superiornosti, prvenstveno stvaranja zaliha nuklearnog oruzja koje
1947
se po prvi put pojavljuje na sceni u II svetskom ratu kao instrument za
okončanje rata sa Japanom. Strana koja bi imala veće zalihe bojevih glava,
bi prednjačila u ovm “takmičenju”.
Osnivanje Narodne Republike Kine, koja postaje glavni strateški položaj u
istočnoj Aziji, “srednja” zemlja balansira između dvaju sukobljenih sila i
1949 na kraju se priklanja SSSR-u. Stvoren je sino-sovjetski pakt. Samim
priklanjanjem komunističkom bloku, Kina je bila dužna da radi na
proširenju granica ideologije koje sledi.

19
 Iako ekonomski oslabljena već 1950. NRK ulazi u Korejski rat, na strani
“demokratske republike Koreje”. Pokušaj da se prenese maoistički model
vladavine na Koreju kako bi se uspostavila stabilnost na granicama Kine i
Koreje i pospešivanju “istočne revolucije”. Jedan od razloga koji Mao
navodi zbog kojeg Kina ulazi u sukob je da osigura granice sa
kapitalističkim “svetom” i praktično stvori barijeru u vidu Koreje kojom bi
1950–1953 vladao marksistički revolucionarni poredak. Kako je podrzala komunistički
blok koji zastupa SSSR, odnosi sa zapadnim silama bivaju lošiji i NRK još
uvek nije priznata od strane UN kao suverena država. Zahlađenje odnosa sa
zapadom je pospešilo učvršćivanja “izolacionisticke” politike i jačanje
proletarijata. Nakon rata u Koreji, zapadne sile ekonomski izoluju Kinu.
Stvaranje pomorske barijere u vidu prekida trgovinskih odnosa sa
Japanom, južnom Korejom, Filipinima…
Nakon smrti Staljina dolazi do netrpeljivosti između politike NRK I
novonastale liberalnije politike SSSR-a koja ima za tendenciju
priklonjavanje zapadu. Česti ustanci u republikama sovjetskog bloka su
1953–1956 navele Maoa da u Kini sprovede domestikovanu verziju Komunizma
kakvim je on smatrao ispravnim i da se u potpunosti odalji od SSSR…
Mao zastupa stavove Staljina i Hruscova optužuje za izdaju proletarijatske
ideje i revolucionarnog razmisljanja.
Nakon kraha ekonomije izazvanog “Velikim skokom unapred” (1958-
1958 1961) Kina zalazi u potpunu izolaciju i pocinje da funkcioise mimo
blokova.
Izbija ustanak na Tibetu koji biva ugusen u krvi, nakon cega Dalaj Lama
1959
pronalazi azil u Indiji.

20
 Koncentrisanje oruzanih snaga NRK na granicama Kasmira je naislo na
negodovanje od strane zapadnog bloka. NATO I UN optužuju NRK zbog
terora sprovedenim nad Indijom zarad sirenja granica Komunizma I “lova”
na religijskog vođu tj. Dalaj Lamu. Neki stručnjaci tvrde da je napad na
Indiju bila samo reakcija na davanje azila Dalaj Lami od strane Indije, sto
se tretira kao provokacija, dok drugi opet smatraju da je sve to deo Maove
1962 ekspanzionističke politike, jer kako je Mao jednom rekao da centri za
sprovođenja dominacije proletarijata svetom polaze iz 3 centra: Kalkute
(Indija), Akre (Gana) i Havane (Kuba).
Kina šalje podršku sev. Vijetnamu u obliku naoružanja, kako bi podržali
komunistički režim koji se tu koncentrisao. U očima Kineza, podeljeni
Vijetnam je bio daleko prijemčiviji za kontrolu i manja pretnja po Kinu…
Pokusaj uvođenja NRK komunizma kao modela vlasti i u sev. Vijetnamu.
1962–1965 Pretkulturna revolucija
Kina aktivno učestvuje u vijetnamskom ratu na strani sev. Vijetnama koje
1965
takođe podržava SSSR. NRK još jednom nailazi na osude SAD.
Nakon previranja unutar SSSR-a, napada Rusije na Čehoslovacku, Mao
1968 insistira na prekidanju saveza sa SSSR – om od strane sev.Vijetnama,
međutim Vijetnam ostaje pod protektoratom SSSR-a
Dolazi do sukoba kineske i sovejetske vojske na ostrvu Zhen Bao (Ostrvu
Damaskin) u kojem je bilo mnogo žrtava. Takođe dolazi i do sukoba na
1969 granicama sa Mandžurijom. Granice sa SSSR-om ne bivaju pomerene, ali
se nakon ovog sukoba NRK obraca SAD-u za pomoć u borbi protiv
nekadašnjih saveznika Sovjeta.

Spoljna politika Kine (odnos velikih sila i Kine, izolacija Kine)

Kina i SSSR bile su dve najveće komunističke zemlje sveta i u početku su imale
dobre odnose. Kina je dozvolila SSSR-u da na njenoj teritoriji ima vojne baze, a SSSR je
za uzvrat pomagao Kini da razvije nuklearno naoružanje. Jedan od razloga za raskol Kine

21
i SSSR-a je Nikita Hruščov koga je Mao osuđivao zbog pokušaja miroljubive
koegzistencije sa kapitalističkim Zapadom, Mao je prema njima imao ratoborniji stav pa
je i KPK proglasila sovjetsku varijantu komunizma izdajničkom. Još jedan od razloga za
pogoršanje odnosa je i reakcija SSSR-a na Veliki skok napred. Hruščov je smatrao da se
Maovoj proceni ne može verovati. On je 1960. godine povukao sovjetske stručnjake iz
Kine. Kina je takođe bila nezadovoljna time što im SSSR nije pružio podršku za
dobijanje Tajvana natrag, kao i zbog nedostatka podrške tokom Kinesko-indijskog rata.

Kinesko-indijski rat (1962) je izbio oko granice na Himalajima. Trajao je oko

mesec dana. Zapad ga je posmatrao kao agresiju komunističkog bloka, što je išlo u korist
Indiji. Neki su čak smatrali da je Kina napala Indiju jer su dali azil Dalaj Lami koji je tu
prebegao sa Tibeta.

Od osnivanja, NR Kina i SAD su bile u lošim odnosima koji su se još vise

pogoršali za vreme rata u Koreji. Rat u Koreji je takođe imao veliki uticaj na izolaciju
Kine jer su im tada SAD i Zapadne sile udarile embargo, kao i zabranu putovanja. SAD
je takođe pružao vojnu pomoć Tajvanu. Tajvan ostaje najveća tačka neslaganja dve sile.
Tek su raskol Kine i SSSR-a doprineli približavanju Kine i SAD-a. Oni krajem ‘60-ih
nalaze zajednički jezik. Ping-pong diplomatija – razmena američkih i kineskih sportista.

Odnos Kine i ostalih nacija je umnogome zavisio od odnosa Kine sa SSSR-om i

SAD-om. Nakom zbližavanja sa SAD-om zbližili su se i sa Nemačkom, Španijom,
Japanom, Austrijom i Novim Zelandom.
Na spoljnopolitičkom planu, od početka sedamdesetih takođe imamo preokret. Kina se od
rata u Koreji, pa nadalje, uzdala u pomoć SSSR-a. Mao je znao da Kina sama nema
velike šanse za brz napredak i da joj je potrebna pomoć sa strane. Svih prethodnih godina,
Mao je pokušavao da nađe zajednički jezik sa Sovjetima, kao zemljom u kojoj je takođe
vladao socijalizam, i kao susedom sa kojim bi Kina mogla da ima zajedničke interese. Sa
druge strane, Kina je sa Amerikancima ratovala u Koreji, zatim u Vijetnamu i odnosi
između ove dve zemlje su bili veoma nategnuti. SAD jednostavno nije želeo da se Kina
razvije jer bi onda dobili pravog rivala u Aziji. U vrtlogu Kulturne revolucije Kina se

22
1968. godine našla na ivici rata sa obe nuklearne supersile, SAD-om i SSS-R-om. U to
vreme kineski naučnici su izveli i prve uspešne nuklearne probe. Dugotrajni kinesko-
američki ratovi iscrpeli su protivnike, zemlje u kojima su ratovali su bile potpuno
razorene, i Kinezi su, opravdano, zaključili da će biti lakše sklopiti mir s Amerikancima
koji su za vreme Niksonove administracije tražili način kako da izađu iz Vijetnama.
Stoga se Mao okrenuo SAD-u. U Kinu su prvo došli američki stonoteniseri koji nisu
zabeležili velike rezultate u borbi sa kineskim sportistima, ali su u celoj Kini dočekani sa
izraženim simpatijama i njihova poseta je prošla u znaku susreta sa velikim vođom. 1971.
je u Kinu došao Henri Kisindžer u tajnu misiju. Oni su dugo razgovarali i Kina i SAD su
se sporazumeli o uspostavljanju međusobnih odnosa, prijemu NR Kine u Savet
Ujedinjenih nacija i izbacivanje Tajvana iz saveta. Time je NR Kina nakon 22 godine
postojanja postala priznata u svetu kao legitimna država. Iako Kina i SAD nisu imali
mnogo dodirnih tačaka, imali su jedan zajednički interes – ni jednima ni drugima nije
odgovaralo da SSSR postane vodeća sila na svetskoj pozornici. Naredne godine, 1972.u
Kinu je konačno došao američki predsednik Nikson. Iako se Mao oporavljao od teške
bolesti koja ga je pratila poslednjih meseci, razgovarao je s Niksonom čitav sat i objasnio
mu da sada kada je Lin Biao preminuo, ne postoji nikakva prepreka za razvoj kinesko-
američkih odnosa.

Različiti aspekti obrazovanja za vreme kulturne revolucije

U svom delu “Kineska revolucija komunistička partija” (1939) Mao Zedong daje
analizu društvenih formacija, odnosno, dao je prikaz feudalističkog sistema a zatim je
prikazao preobražaj Kine u polukolonijalnu tj.u polufeudalnu državu. U periodu između
1840. (Opijumski rat) i 1937. (završetak kinesko-japanskog rata), Kina se pretvarala u
polu-kolonijalno društvo. Kina je je bila u rukama stranaca i nacionalne buržoazije, što je
limitiralo njen razvoj. U to vreme je došlo do porasta radničke klase. Na pitanje kako
uništiti uticaj stranih imperijalista i domaćih zemljoposednika, Mao je došao do zaključka
da su potrebne dve etape revolucije: 1) uništiti strance 2) etapa socijalizma. Godinu 1919.
Mao je uzeo kao prekretnicu revolucije; zapravo se radi o revoluciji novog tipa kojom
gotovo apsolutno vlada proleterijat i seljaštvo. Proleterijat je bio vodeća snaga

23
revolucionarnog pokreta dok su siromašni seljaci i poljoprivredni radnici, smatrani od
strane Mao Zedong-a, najjačom snagom.
U drugoj polovini veka, nakon kraha Veliog skoka napred (1958), u okviru KP
Kine je došlo do podele na dve struje, na centralnu vlast i desničare. S obzirom na
neuspeli poduhvat Velokog skoka, i posledice koje su bile vidne i kojih je bio svestan
sam Mao su naterale predsednika države da se povuče i da se zadovolji sa mestom
predsedavajućeg poglavara komunističke partije Kine. Na čelu države ja sada bio Liu
Shaoqi ministar odbrane, sa strane (potpredsednik) je bio Deng Xiaoping, generalni
sekretar partije. Oni su na diplomatski način ukazali na greške koje je počinio Mao,
optužujući ga za posledice “Velikog skoka“. Vrhunac bojkotovanja Maovog komunizma
bila je konferencija na Lu Shan-u na kojoj su partijski funkcioneri i visoki oficiri, na čelu
sa ministrom odbrane Peng Dehuai-jem, 1959. na konferenciji održanoj u Lu Shan-u
uputili primedbe na račun sprovođenja predsednikovih nerealnih ideja u dela. Pre ove
konferencije, Peng je predsedniku, doduše rečima punim poštovanja ali nedvosmislenim,
izneo listu grehova koje je počinio: sklonost ka preterivanju i površnosti, izveštaji o
čudima, rasipanje kapitala , nepoštovanje privrednih principa..” Vrhunac njegove optužbe
bila je rečenica: “Narod hitno traži promenu sadašnjih prilika.” Mao je primao optužbe “s
napetom kožom na glavi”, ali se kasnije ipak odlučio na protivudarac. To je bio jedan od
najboljih odgovora koje je ikad održao. Kažu da je Mao, u duhu starog buntovnika, sa
suzama u očima zapretio ako se loše stvari iznesu u novinama “onda bih ja odavde
otišao na selo, poveo seljake da sruše vladu, a kad me vaša Armija narodnog oslobođenja
ne bi slušala, sakupio bih Crvenu armiju”, maršali i generali su navodno skošili i
zakleli se predsedniku na vernost, a ministar odbrane je među njima sedio srdit i psujući.
Kasnije će se pokazati da je Mao održao svoje obećanje.
Počevši od 1961/62, objavljivani su eseji u obliku društvenih satira u “Pekinškim
večernjim novinama“ poznatog pisca Teng Tao-a. U nizu eseja “Večernji razgovori pod
brdom lastavica”, kroz tradicionalni kineski običaj “pričajući o sadašnjosti koristeći se
prošlosti”, pisalo se o vladarima koji hoće sve da znaju, i koji se smatraju nepogrešivima.
Bilo je govora o nekom siromahu, koji je pomoću jedinog kokošijeg jajeta hteo steći
ogromnu imovinu I planirao za deset godina unapred. Bilo je jasno o kome se govori.

24
 Još je oštrija bila istovremena kritika jednog pekinškog zamenika gradonačelnika
i pisca pozorišnih komada po imenu Wu Han; svojom operom “Hai Ju-a otpuštaju iz
činovničkog staleža” zapravo aludira na smenjivanje tadašenjeg gradonačelnika Pekinga
koji je bio smenjen. Ovo delo predstavlja podršku ministru obrane Peng-u. Wu Han uvodi
lik ministra iz dinastije Ming, koji svom caru govori istinu u lice: “Pre si izvršio
nekoliko dobrih dela, ali kako sada stoji sa tim?… Tvoje greške su previše brojne. Cela
zemlja je odavno nezadovoljna tobom, svi ministri i činovnici to znaju.” Tek četiri godine
kasnije, Mao je mogao zadati protivudarac, pozorišnom recenzijom kojiu je je objavio
Yao Wenjian, u šangajskim novinama- prvim pucnjem u kulturnoj revoluciji. Yao
Wenjian je jedan od članova “Četvoročlane levičarske bande” koju su formili: Wang
Huang (prvi potpredsednik centralnog komiteta), Lin Biao (maršal komiteta), već
pomenuti Yao, i vođa bande, žena Mao Zedong-a, Jiang Qing. Oni su se bili zaduženi za
popularizaciju javne propagande, koja je bila jedan od najvažnijih vrsta obrazovanja za
vreme Kulturne revolucije.
Mao je u avgustu 1965. francuskom ministru Malaraux-u sa negodovanjem
opisivao kako su rukovodeći na čelu države u međuvremenu postali “revizionisti.” To se
međutim, odnosilo i na zemljoposednike, stare bogate seljake, stare kapitaliste,
intelektualce, pisce i umetnike zajedno sa svojom decom. Sve je njih žigosao kao ostatke
stare kulture koju treba prevladati. Mao je bio ubeđenja da “današnja” omladina mora
shvatiti pravi duh revolucije a to nije bilo moguće delajući po idejama desničara koji su
tada bili na vlasti, u prvim redovima sa Li Shaoqi-jem i Deng Xiaoping-om koji su bili
(prema Maovom mišljenju) pro-kapitalističkog opredeljenja. Mao je smatrao da
intelektualci i svi oni koji prate njihov demokratsko-liberalni stil, moraju biti
preobrazovani u takozvanim školama “Sedmog maja”. Godine 1968. došlo je do
masovnog pokreta prevaspitavanja intelektualaca.
Manipulisao je mladima pozivajući ih na mržnju i odbacivanje svega što je strano
ali I staro. Mao Zedong se sve vreme krvnički trudio da u mlade usadi klicu “odbojnosti
prema starinama”; naređivao je apsolutno uništenje tradicionalne kulture i drevnog
nasleđa, jer kako je isticao, ako ne se ne zaboravi i ne istrebi religija i ostaci dekadentnog
učenja konfucijanizma, daoizma i budizma, nikad se neće moći prihvatiti doktrina
komunizma. Međutim, on je izbacio suštinu učenja tradicionalnog i poslužio se njegovim

25
oblikom. To jest, postao je tvorac nove doktrine koja je imala sve odlike religije: moć
vladanja, moć manipulacije, moć ubeđivanja, moć zastrašivanja. Crvena knjiga koja
predstavlja sakupljena učenja, misli i govore Mao Zedong-a, izdata u oktobru 1966.
takođe je simbol religijske moći. U periodu Kulturne revolucije ovo je bilo glavno štivo
za čitanje i obrazovanje narodnih masa; svaki član društva je morao da poseduje ovu
knjižicu i da je svakodnevno čita i uči napamet citate predsednika Mao-a.
Lin Biao je do groteske pojačavao kult ličnosti, u čijem je sjaju kao naslednik
uživao. Govorio je da se takav genije kao Mao samo jednom rađa u hiljadu godin; da je
jedna misao predsednika vredna kao deset hiljada misli drugih ljudi; da je Mao
nepogrešiv. To je zamenilo nekadašnje svakodnevno čitanje budističkih sutri. Mase je
obuzela neka vrsta religiozne opijenosti. Mao je štitio ljude u njihovim nesrećama,
pomagao ribare u oluji… Mao se navodno sam čudio kako nekoliko njegovih knjžica ima
toliku duhovnu snagu. Međutim, Crvena knjiga ima veliku zaslugu pri opismenjavanju
velikog broja stanovništva, jer do tada je bio veliki broj ljudi koji nisu znali čitati. Knjiga
je pisana uprošćenim karakterima. Mao je hteo iz temelja reformisati škole. U govoru
povodom svečanosti proleća 1964. je izneo: “Vladajući sistem guši talente i razara
omladinu.“ Zato je, po njegovom mišljenju, trebalo skratiti školovanje, ukinuti pola
predmeta, promeniti nastavne metode i ispitna pravila. Godine 1966/67. se ukidaju
prijemni ispiti na fakultetima, time su mladi sa sela i ostali koji do tada nisu imali pravo
na obrazovanje dobili šansu. Međutim, nakon Kulturne revolucije, već 1977. prijemni su
vraćeni kao uslov upisa na fakultet a pri tome je zabranjen upis ljudi starijih od 25 godina.
Mao je najavio anarhiju u obrazovanju i još je trebalo da zada ključni udarac
intelektualnoj eliti, a to je slanje obrazovanih lekara, profesora, inženjera na (po njemu)
mesto gde se “dobija pravo obrazovanje” a to je selo. Tamo su svi pomenuti intelektualci,
zajedno sa seljacima obavljali sve vrste fizičkih poslova a po potrebi su služili armiji.
Dnevno su morali dva sata odvojiti za čitanje Crvene knjige.
Mao je uz pomoć svog desnog krila (Četvoročlane bande) uspeo svrgnuti celi
pekinški gradski komitet i centralni deo Komunističke partije. Od sada je armija (pod
vodstvom Lin Biao-a) kontrolisala masovne medije. Za masovne medije je najviše bila
zadužena Jiang Qing, treća Maova žena. Madam Mao, bivša pozorišna glumica se
ponovo vratila pozorištu. Preuzela je na sebe da sprovede u delo direktive svog muža iz

26
ratnih vremena o proleterskoj umetnosti. Operu i pozorište je trebalo osloboditi balasta
prošlosti, a na pozornici su umesto klasičnih junaka morali nastupiti crveni vojnici i
građanski nitkovi.
Od proleća 1965. Su na Maovu direktivu u celoj zemlji bile osnovane Crvene garde,
omladinski aktivisti između 12 i 25 godina, đaci, studenti i vojnici. Za izbor su se samo
smela kandidovati deca radnika i seljaka i deca “revolucionarnih” roditelja. Ovo je još
jedan segment iz kog se jasno vidi Maova ideologija obrazovanja, i kome je on u stvari
davao prioritet. Isti ovi ljudi (seljaci i proleteri) dobili su pravo na obrazovanje, bili su
deo univerziteta, i bili su izjednačeni sa intelektualcima (u pravima na obrazovanje i
učenje); štaviše, bili su mnogo u prednosti u odnosu na njih. Mao je u čast osnivanja
Crvene garde proglasio 50 dana slobode, kad je bila odobrena anarhija na fakultetima,
gde su učenici ubijali svoje profesore i palili stare knjige. Galama Crvenih gardi
ispunjavala je gradove i plašla starije građane . Hapsili su, mučili, ubijali… U septembru
1967. Mao je vikao na Crvene garde: “Sada je čas da sednete, mobilizujte svoje mozgove
i proučavajte dokumente, koliko god da vam to teško bilo i bolno”. Od 1970. Mao se više
nije javno pokazivao. Posle posete američkog predsednika, Mao je najavio promenu, hteo
je dokazati da je Kina spremna na promene i otvaranje ka svetu. Na mesto ministra
inostranih poslova vratio je, za vreme Kulturne revolucije sklonjenog, Denga. Naročito
nakon Maove smrti, Deng se posvetio modernizaciji i otvaranju Kine svetu. Kako se Mao
zalagao za uništenje “četiri starih” (ideje, kulture, književnosti, tradicije), tako se Deng sa
istim entuzijazmom borio za unapređenje “Četiri modernizacije” (ekonomije,
obrazovanja, armije, poljoprivrede).

Kina u periodu od 1960. do 1966. god. (početak revolucije)

Nakon kampanje Stotinu cvetova i Anti-desničarskog pokreta, kao i “Velikog

skoka napred“, ličnosti koje se nisu slagale sa Mao-vim metodama i idejama dobile su
priliku da se otvorenije suprotstave Mao Zedong-u, jer kampanje nisu dale rezultat kakav
se očekivao i veliki skok je sve češće nazivan “veliki promašaj”.
Godine 1960. dolazi do sve oštrijeg razmimoilaženja sa SSSR-om, što dovodi do
povlačenja sovjetskih stručnjaka iz Kine i prekida sovjetske pomoći Kini. Pritisak

27
rukovodilaca na Mao-a bio je sve veći zbog politike koju je vodio, ali Mao je ostao
uveren u ispravnost politike za koju se zalagao. Međutim, kao rezultat loših odluka koje
je doneo, Mao je bio primoran da napusti politiku pod pritiskom partijskih kadrova i gubi
izvesne političke moći koje bi mu pomogle da umiri svoje protivnike poput Liu Shaoqi-
ja, Deng Xiaoping-a… Ipak, Mao ostaje na mestu predsedavajućeg Komunistučkom
partijom, a za predsednika države postavljen je Liu Shaoqi (čiji je mandat produžen
1965).
Posle 1960. god. uticaj Liu Shaoqi-ja (1960–1965) i njegovih istomišljenika jača,
pa su seljacima vraćene okućnice i dozvoljeno im da zaradu od prodatih kultura koju
uzgajaju na toj zemlji zadrže za sebe, a preduzećima da mogu da raspolažu delom svoje
zarade (sve ovo je bilo zabranjeno tokom “Velikog skoka napred“). Ovakva situacija je
trajala nekoliko godina, osećalo se i videlo da se u Kini živi raskošnije, komotnije. Na
izletištima je bilo više ljudi, pojavili su se neki poroci svojstveni Evropi (plesovi, žurke,
razne vrste zabave). Socijalne razlike su postale izraženije, stvarane povećanjem raspona
plata, za razliku od ranije “jednakosti u siromaštvu”.
Takođe, dolazi do liberalnijeg odnosa prema intelektualcima, do neke vrste
slobodnog stvaralaštva, dolazi do jačanja aktivnosti u literature. Indirektnoj ktitici
podvrgavan je celokupan život ili neke pojave u Kini, kritikovane su ličnosti, njihovi
potezi, a neki su išli toliko daleko da su se usudili da kritikuju i samog Mao- a.
Na meti kritike bio je i dramski pisac, istoričar Wu Han i njegova drama
“Smenjivanje Hui Rui- ja”. Radnja drame smeštena je u doba dinastije Ming, govori o
sudbini generala Hui Rui-ja, kojeg je korumpirani imperator smenio sa položaja, jer se
nije slagao sa nekim njegovim idejama, već zastupa neke nove ideje i otvoreno mu se
suprostavlja. Pored mnogobrojnih kritika ovog dela, najupečatljiviju i najoštriju piše Yao
Wenyuan (1965.god) i izdaje je u šangajskim novinama. Ovo je bila aluzija na Mao
Zedong- a i Peng Dehuai-a. Zatim, 1961/62. poznati pisac Teng Tao, inače zadužen za
kulturni život u Pekingu, napisao je seriju eseja u pekinškoj štampi pod nazivom Večernji
razgovori pod Brdom lastavica. To su bile duhovite satire protkane primerima iz klasične
književnosti, o vladarima koji sami sebe smatraju nepogrešivima, ne mogu objektivno
oceniti situaciju i skloni su hvalisanju. On je takođe pisao sa podsmehom o Velikom

28
skoku napred i pisao o čoveku-vladaocu koji boluje od neke vrste amnezije, pa je jedini
lek da se se nabavi specijalni štap kojim tog starca treba udariti u glavu.
Što se tiče celokupnog dramskog opusa koji kao temu ima istorijske događaje ili
ličnosti, članovi komunističke partije, pa i sam Mao, zalagali su se da se ukine parola
“koristeći se prošlošću opisivati sadašnjost”. Godine 1963, za Novu godinu, šangajski
gradonačelnik Ke Qingshi je izneo svoju ideju da se reformisane drame bave temama iz
proteklih 13 godina (1949–1963). Trebalo je da drama pokaže publici šta je ispravno.
Korupcija, kršenje zakona, drskost intelektualaca – sve te pojave Mao je žigosao kao
ostatke stare kulture koju treba iskoreniti. Operska društva su pokušavala, koliko su im to
dozvoljavali politički, finansijski i drugi uslovi, da naprave naprave predstave tako da se
one obraćaju direktno publici (aktuelnoj ili lokalnoj, ako se igraju u unutrašnjosti Kine).
Trudili su se da im približe teme, da adaptiraju jezik u skladu sa lokalnim, melodije kako
bi stvorili osećaj bliskosti i familijarnosti između glumaca i publike.

Prvi korak – Mao je opet potražio podršku armije. Uspeo je da svog starog druga
po oružju, sad već slavnog maršala Lin Biao-a, partija imenuje novim ministrom
odbrane.Lim Biao i Mao pretvorili su Armiju narodnog oslobođenja ponovo u oružanu
silu koja se mogla sama o sebi brinuti “napola vojska, napola radna služba”, čiji vojnici
sami sade svoje žito, tove svinje i u vlastitim radionicama izrađuju svoje cipele i šiju
uniforme. Oficiri i vojnici su bili izjednačeni, ukinute su oznake činova, tj. “oficiri su se
prepoznavali samo po broju džepova na kaputu”. Za kratko vreme je partija u armiji od
2,5 miliona ljudi stekla 250 000 novih članova.
Decembra 1963. god. Mao upućuje sledeću poziv: Učite od Armije! - nova parola
za partiju i narod. Isprva, smisao ovog apela nije bio shvaćen, ali je ubrzo postalo jasno
kada su već posle kratkog vremena u civilnim institucijama u industriji, transportu,
komunikacijama, trgovini, finansijama i svim vladinim organima, uvedeni politički
komesari poput onih u armiji. Dobri vojnici koji su u službi, žrtvujući svoj život, spasili
drugove od smrti, predstavljani su omladini kao junaci na koje bi trebalo da se ugleda.
Ovaj potez je bio politički skok koji je ukazivao na to da Mao počeo da u praksi sprovodi
ideju o potrebi obračuna sa jednom strujom iz 1959.god. u kineskom rukovodstvu.

29
 Već iduće, 1964. godine izašlo je prvo izdanje tzv. crvene knjižice, citata iz
Maovog dela. Ova crvena knjižica bila je namenjena isključivo armiji i smatra se
pretečom «famozne» crvene knjižice, udžbeniku vrlina čije su se rečenice morale učiti
napamet. Maove su misli ponovo smatrane smernicama za revoluciju naroda. Lin Biao
uzdigao je Maovo učenje u rang prave “duhovne atomske bombe”.
Godine 1965. ukinuti su činovi u armiji, a Lin Biao je napisao političko-vojni
traktat u kojem se iznosi ideja koja se poklapala sa Maovim stavovima – da se u armiji
mora učvrstiti polititički rad i da je to najubojitije oružje, da su socijalističke snage
“svetska sela” i da u narodnom ratu ta sela opkoljavaju gradove i konačno ih zauzimaju
(poznata su Maova ranija razmišljanja da revoluciju ne treba širiti na gradove, da treba
zauzeti sela,a samim tim će se gradovi udaljiti od sela, a i međusobno). Jasno se iz ideja
iznetih u ovom traktatu može izvući poruka kojem se celom svetu poručuje da Kina neće
ustuknuti, u slučaju agresije na nju – braniće se i Kinu niko neće osvojiti! Ove i Maove
ideje su umnogome bile slične. Teza Lin Biao naišla je na veliki odjek u svetu svojim
nagoveštajem ratnih prilika u Kini, a Lin Biao postepeno je pripremao kinesku oružanu
silu na ono što je neminovno predstojalo.

Drugi korak – pokušaj reforme školovanja. Nakon neuspeha Velikog skoka

napred, škole su se vratile na sistem nastave koji koji je bio inspirisan sovjetskim- sve se
orjentisalo prema maksimalnom učinku, a politička nastava je zapostavljena.
Nemilosrdan lov na dobre ocene izložila je učenike neprestanom pritisku da postignu što
bolje rezultate, a tome prvenstveno nisu bila dorasla deca radnika i seljaka, kojima su se
vrata prema višem obrazovanju otvorila tek sa Velikim skokom. Svakako su bolje
prolazila deca iz građanskih kuća, iz porodica koje su bile u mogućnosti da svojoj deci
plaćaju privatnu nastavu ili pohađanje posebnih škola. Onaj koji je doživeo je doživeo
neuspeh na prelazu iz srednjeg stupnja u viši, poslat je na rad na selo. Zbog razočaranih
nada akademskog proletarijata i oštrije konkurentske borbe u školskim klupama, među
omladinom je izrasao ogroman potencijal nezadovoljstva i ogorčenja koje je jednom
moralo dati sebi oduška. Zato je Mao hteo iz temelja reformisati škole. Trebalo je skratiti
trajanje školovanja, ukinuti polovinu predmeta, promeniti nastavne metode i ispitna
pravila. Preterano ambiciozni ljudi, licemeri, oportunisti i fanatici posla, kakvi su se po

30
Maovom mišljenju u to vreme uzgajali u školama, nisu odgovarali njegovom idealu
vaspitanja. “Vladajući sistem guši talente i razara omladinu”.
Prvo što su učinile partijske birokrate bilo je da Maov vaspitni pohod razvodne,
sabotiraju i izvrnu naopako. Jer ovde se nije radilo samo o principu učinka o kome se već
moglo diskutovati, već je i uzdrman njihov simbol statusa koji im ga je davalo upravo
njihovo više obrazovanje. Potomci visokih partijskih funkcionera, sada su oslanjajući se
na partiju ugnjetavali buntovnu manjinu “proleterskih” učenika i studenata, a u Pekingu
su razbijeni tzv. “crveni studentski krugovi” koji su se bavili proučavanjem Maove misli.
Sredinom 1965. propao je Maov novi zalet.
Na polju kulturnog i umetničkog je došlo do nekih promena, novih ideja, ali i
brojnih kritika. Oni koji su želeli da promene kulturu, imali su kao cilj i transformaciju
kineske opera. Vodeći se logikom ako najosnovnije, najizvornije, ono što je nastalo u
Kini, doživi i pretrpi promene, onda će i druge umetničke grane podleći promenama. Mao
je, međutim, izvršio protivudar u jesen 1965. u Šangaju (Bomba iz Šangaja). Započeo je
novinsku kampanju protiv onih drskih pisaca u Pekingu, koji su ga pre četiri godine
izvrgli ruglu intelektualaca, iako je napad zapravo bio usmeren protiv pekinškog
gradonačelnika Peng Chen-a zbog njegove veze sa Liu Shaoqi-em. Prvi put je uz Mao-a
stajao saborac koji koji mu je bio ravan po revolucionarnom nestrpljenju i borbenom
elanu- njegova žena Jiang Qing. Ona se dok su njene kćeri još bile male, nije bavila
politikom, a na odluku da se upravo sada pojavi na političku pozornicu, možda je pomalo
uticalo i žensko suparništvo: naime, istovremeno se u prvim redovima na frontu
ideoloških razrčunavanja pojavila i “prva dama” Kine- Wang Guang-mei, 6. žena Liu
Shaoqi-a. Ona je, međutim, od samog starta bila u lošijem položaju od Jiang Qing, jer je
poticala iz krupnoburžoaske porodice, studirala na zapadnoorijentisanom univerzitetu i
radila kao interpretator za Amerikance, čak je i njeno ime Guang Mei značilo “svetla,lepa
Amerika”. Za razliku od nje, Jiang Qing je odrasla u siromaštvu, samo je 6 godina
pohađala osnovnu školu, a dalje se obrazovala studirajući sama. Jiang Qing je, kao bivša
glumica, preuzela na sebe da sprovodi stavove svog muža vezane za proletersku umetnost:
operu i pozorište trebalo je osloboditi balasta prošlosti, a na pozornicu su umesto
klasičnih junaka morali nastupati crveni vojnici i građanski nitkovi. U toj reformi najviše
joj je pomogao mlad i ultraradikalan novinar Yao Wen-yuan, koji je 10.novembra 1965. u

31
šangajskom listu Wen Hui Bao objavio članak protiv Wu Han-a i njuegove već pomenute
drame Smenjivanje Hai Rui-a, koju je upravo Jiang Qing protumačila kao atak na njenog
muža, a proteranog generala kao Peng Dehua. Polako su se i armijske novine počele
okretati protiv pekinških visokih partijskih funkcionera. Uz pomoć Liu Shaoqi-a i Deng
Xiaoping-a svrgnuti su šef generalnog štaba, koji je inače bio pripadnik tajne službe i Lin
Biao-ov protivnik i celokupni pekinški gradski komitet. Od tada je armija kontrolisala
masovne medije, radio, štampu- što je i bilo najvažnije osvojiti. Propagandni aparat
preuzela je nova grupa kul. revolucionera, koju je predvodio Mao-ov dugogodišnji
sekretar Cheng Poda, a zapravo Jiang Qing. Od proleća su po celoj zemlji počele da se
osnivaju tzv. Crvene garde – omladinski ativisti između 12 i 25 godina, đaci, studenti,
vojnici. Sada je nedostajala još samo jedna iskra pa da se rasplamsa požar revolucije- i to
se desilo kada je mlada docentkinja filosfije u zidnim novinama napala državnu upravu, i
Mao je javno stao na njenu stranu. radio i štampa proširili su tekst zidnih novina kroz
celu Kinu i u svim školama se razbuktala “klasna borba” a svuda je odzvanjao Mao-ov
poklik “Pobuna je pravedna!“
Niz elemenata na spoljno-trgovinskom planu, spor sa SSSR- om, nesuglasice u
samoj armiji, neslaganje oko koncepcije kojim putem Kina treba da ide, opasnost od toga
da se određeni umetnički i literarni krugovi nalaze na ivici revizionizma, prethodili su i
upućivali na ono što će se u bliskoj budućnosti događati Kini.

Kulturna revolucija 1966-1970

Kulturna revolucija ili Velika proleterijanska kulturna revolucija (1966-1970)

zvanično počinje 16. maja 1966. kada je Mao rekao da kinesko društvo prožima
buržoazija koja želi da vaspostavi kapitalizam. Mao je tražio da se ovi elementi uklone
kroz klasnu borbu, što je bilo u skladu sa njegovom teorijom trajne revolucije.
Dolazi do nastanka Crvene garde. Prvi pripadnici Crvene garde bili su studenti
sa pekinškog i Ćinhua univerziteta (Zhang Chengzhi, Nie Yangzi) koji su povodom
drame „Otkaz Hai Rui-ja“ napravili dva velikokarakterna postera 25. maja kritikujući
administraciju i profesore univerziteta zbog tzv. buržoaskih tendencija i potpisali se kao
Crvena garda. Može se reći da je to bio pokušaj konstruktivne kritike. Grupa studenata
32
bila je etiketirana kao ekstremisti i kontra revolucionari, što ih je bacilo u neku vrstu
ilegale i tada su morali da se tajno sastaju. Tada Mao naređuje da se manifest emituje na
nacionalnom radiju i objavi u novinama Renmin Ribao, što je gardi dalo izvesnu
političku legitimnost i ubrzo su slične grupe počele da se pojavljuju širom zemlje. Zbog
nejedinstvenosti pokreta i nastanka frakcija Liu Shaoqi šalje partijske radne grupe pod
vođstvom šefa ministartva za propagandu Zheng Chunqiao-a kako bi uspostavio
kontroleu partije nad Crvenom gardom. Mao kao odgovor na Liu Shaoqijev potez šalje
Chen Boda, Jiang Qing i Kang Sheng-a da se priključe gardi kako bi i on imao direktan
uticaj. Jula 1966. po naređenju se uklanjaju zadnje od radnih grupa i osuđuje se akcija
“50 dana belog terora“.
8. avgusta 1966. Centralni komitet donosi ''Odluku vezanu za veliku
proletarijansku revoluciju'' takođe poznatu kao 16 tačaka. Ova odluka uticala je da
studentski pokret preraste u masovnu kampanju, uključujući mase radnika, seljaka,
vojnika revolucionarnih intelektualaca i kadrova. Slobode garantovane u 16. tačaka
kasnije su ubačene u ustav NRK kao ''4 velika prava''.
18. avgusta 1966. Mao se susreće sa milion Crvenogardejaca na Tienanmenu
noseći njihov povez oko ruke kao znak svoje podrške. Do kraja novembra održano je 7
takvih skupova gde je došlo ukupno 12 000 000 crvenogardejaca. Vojska je gardi
obezbeđivala svu logistiku, prevoz je bio besplatan na ove skupove.
Crvena garda je često organizovala ''velike debate'' i iako se u 16 tačaka
zabranjivalo fizičko nasilje, a ohrabrivalo verbalno, to u realnosti nije bio slučaj. Progoni
su bili česti. Crvena garda širila je svoj uticaj i bivala sve nasilnija, da bi počela da se
naoružava 1967.
Pre toga, Mao 22. avgusta objavljuje da policija ne bi trebalo da se meša u akcije
i taktike garde. Procenjuje se daje u avgustu i septembru ubijeno oko 1700 ljudi, kao i
veliki broj samoubistava zbog progona i poniženja.
10. oktobra 1966. Lin Biao javno kritikuje Liu Shaoqi-ja i Deng Xiaoping-a.
3. januara 1967. Lin Biao i Jiang Qing otpočinju ''Janarsku oluju'', kampanju u
kojoj su progonjeni istaknuti kadrovi u Shangaju, gde potom biva postavljen Wang
Hongwen.

33
 8. januara Mao preko novina apeluje na sve lokalne samouprave da samokritikuju
što dodatno raspiruje situaciju.
Maja 1967. neredi Crvene garde u Hong Kongu i Makau protiv kolonijalnih vlasti.
Februara 1967. Jiang Qing i Lin Biao šire klasnu borbu na vojsku. Generali koji su
kritikovali K. revoluciju su svi na kraju progonjeni i blaćeni u medijima koje su
kontorlisali članovi grupe koja je kasnije bila poznata kao četvoročlana banda. Generali
su nazivani Februarske kontra-revolucionarne snage. U isto vreme različite frakcije
Crvene garde su se međusobno sukobljavale što je pridodavalo već haotičnoj situaciji.
22. jula Jiang Qing govori Gardi da oni treba da zamene vojsku ako treba, što se
može tumačiti kao osiguranje u pred eventualni puč. Posle toga Crvena garda počinje da
pljačka vojne barake i uzima oružje – vojska to nije mogla da spreči i to se nastavilo do
jeseni 1968.
U proleće 1968. počinje još jedna masovna kampanja kulta Maove ličnosti, iako
je njegov status već tada bio legendaran. to se radilo kao protivteža ubrzom uklanjanju
Crvene garde jer je ona već postala opasnost i za komunističku partiju.
27. jula 1968. garda više nije imala premoć nad vojskom i centralna vlast je
poslala jedinice u sve oblasti kojima je Crvena garda još uvek harala. u roku od godinu
dana Crvena garda je bila potpino rasformirana, pošto je uglavnom poslužila svrsi i Mao
je konsolidovao svoju političku moć.
U oktobru 1968. Mao započinje kampanju progona zvaničmika nelojalnih njemu i
tada liu Shaoqi biva zauvek izbačen iz partije, i on umire 1969. verovatno zbog namerno
neadekvatne medicinske nege. Tada na mesto drugog čoveka u državi dolazi njegov
saveznik Lin Biao.
Decembra 1968. Mao otpočinje ''Pokret naseljavanja sela'' koji delovao narednih
10 godina i selio mlade intelektualce na selo. Intelekualce u najširem smislu kao i opasne
pripadnike crvene garde. Tek krajem 70-tih su mogli da se vrate u gradove.Lin Biao posle
1968. postaje najeminentnija ličnost Kulturne revolucije i verovatno zbog toga gine sa
porodicom u avionu iznad Mongolije 1971. pod veoma misterioznim okolnostima.
Pre toga, 1969. na 9. partijskom kongresu zvanično postaje drugi čovek Kine.
Imao je veliki uticaj u vojsci a njegov najveći rival liu Shaoqi više nije bio pro blem.
Uticaj Zhou Enlai-ja bledeo je i on se jedva zadržao u ''Stalnom komitetu politbiroa'' u

34
kojem su još bili Mao, Lin biao, Chen boda i Kang Sheng. Na ovom kongresu Lin Biao je
i dalje kritikovao Liu-a i druge navodne kontra-revolucionare, sve vreme citirajući Maoa.
Kada se establirao kao Maov naslednik, Lin Biao je zacrtao da on dođe na upražnjeno
mesto potpredsednika i tako proširi dalje svoju moć.
Ipak 1970. na drtugom plenumu 9. kongresa nakon što je Chen Boda hvaleći
Maoa podržao ideju vraćanja institucije potpredsenika, Mao ga izbacuje iz stalnog
komiteta i kritikuje sve koji si političkim lažima i ulizivanjima dolazili do koristi. To je
bilo ujedno i upozorenje Lin Biaou koji je uskoro i poginuo pod opskurnim okolnostima
jer je Mao sumnjao da on želii da ga svrgne, čak je otkrivena navodna zavera u kojoj je
učestvovao i Lin Biaov sin, takođe oficir u vojsci. Posle toga došlo je do serije pokušaja
atentata na Maoa , međutim postavlja se pitanje da li su se uopšte desili.

Maov kult ličnosti

Maov kult ličnosti pomogao mu je da povrati moc tokom Kulturne revolucija, ali
cistke zvanicnika i kapitalista su mu omogućili pravu prevlast. Od samog početka,
Kulturna revolucija nije imala nikakve veze sa kulturom. Ono nije ni spomenuto u
cirkularu iz 16. maja. Kada je taj dokument objavljen, grupa stuenata sa Univeziteta u
Pekingu formira grupu Crvena garda i zakljinju se na vernost i odbranu revolucije. Mao
ise zvanicno pismo u kom ih podržava, i ovaj pokret se širi po celog zemlji. Lin Biao
minister odbrane, drzao je seriju govora gardistima u avgustu 1966, od kojih je i onaj u
kom poziva mlade revolucionare da uniste cetiri starine: stare ideje, staru kulturu, stare
obicaje I stare navike, sve ono sto je bilo buržujsko i kapitalističko. Ova uništenja
kuturnih vrednosti zajedno sa ubijanjem ‘kontrarevolucionara’ poznata je kao Kulturna
revolucija.
Mao se koristio raznim metodama da bi ojacao svoj kult ličnosti. Stvrorio je skoro
božansku sliku sebe, deleći Malu crvenu knjizicu, utvrđujuci stroga uputstva za društveno
ponašanje, i naterao ljude da ga poštuju na preko moćne propagande koja je uzdizala
njegova dela. S druge strane, on je podsticao Crvenu gardu da unisti staru kulturu kako bi
imao potpunu moć nad Kinom i širio strah autoriteta nad desničarima i neprijateljima
države. Od osnivanja NR Kine, svaki put kad bi Komunistička partija lansirala novu

35
politiku, uz to je išla i propagandna kampanja da je proširi i ojača. U centru ovih
kampanja je uvek bio Mao. Kada je započeo Kulturnu revoluciju, Mao nije bio u kontroli
nad državnom propagandnom mašinom. Da bi njegov kult ličnosti ojačao, on je koristio
alternativne metode da zaobiđe zvanične medije – radio, novine i časopise. Glavna
metoda bili su posteri sa velikim karakterima, crni revolucionarni slogan na beloj
pozadini. Širili su političke poruke i pomogli širenju kulta. Drugo su bili Maovi bedževi,
moćni, pristupačni i pokretni znaci posvećenosti. Zahvaljujući njima, Mao je dopreo i do
najsiromašnijih krajeva Kine. Još jedan nacin kojim je Mao sirio kult ličnosti je Mala
crvena knjizica. Ona je bila proizvod jake kampanje koju je Lin Biao pokrenuo godinama
pre Kulturne revolucije. Objavljena 1964 u vojne svrhe, pomogla je indoktrinaciju naroda
i Crvenoj gardi dala upustva za njihove aktivnosti tokom Kulturne revolucije. Do 1968,
ritualizacija Maove slike dosegla je groteskne forme slpog obožavanja. Postojali su rituali
kao sto je ‘traženje instrukcija ujutru i raport uveče’, gde bi ljudi pitali Velikog kormilara
za uputstva ujutru, a onda uveče raportirali pred Maovim posterom. Maova skoro
božanska slika je takođe ojačana ne tako čestim javnim govorima mladim
revolucionarima, zatim javnim plivanjem u reci Yangtze (16. jul 1966), gde je Mao
poslao poruku neprijateljima da je i dalje odličnog zdravlja i da je spreman za borbu.
Iako mu je kult ličnosti pomogao da se uzdigne, čistke revolucionara su bile te
koje su mu omogućile da osvoji partiju. Lin Biao je naredio milionima crvenih gardista
da unište staru Kinu u naletu 1966. Ovo je bila Maova ideja o zameni stare Kine
marksisitičkim idejama i vrednostima. Izgubljeni su mnogi kulturni spomenici, osim
najvećih (npr. Zabranjeni grad). Borba protiv četiri starine imala je još jedan cilj, da
zastraši Maove protivnike, ‘buržuje I kapitaliste’ koje je identifikovao sa tradicionalnim
idejama. Stoga su se gardisti cesto ‘borili’ protiv onih koji su posedovali stare umetnicke
predmete.
Tokom Kulturne revolucije, Mao se nikad nije oslanjao na tajnu policiju, već se
oslanjao na izvršavanje kazni od strane crvenih gardista, učinivši ovaj sistem eliminacije
još efentivnijim. Nasilne ispitivačke sesije su drzane sa onima koji su se smatrali
‘kontrarevolucionarima’. Gardisti su često mučenjem izvlačili priznanje iz osumnjičenih
(smatra se da je sin Deng Xiaoping-a ovako ostao nepokretan). Ovo se pokazalo kao
Mao-va najefektivnija metoda za dobijanje moći, jednako korišćena na seljacima koliko

36
na članovima Politbiroa. Liu Shaoqi i Deng Xiaoping morali su da prisustvuju ‘otpusnim
sastancima’, gde bi bili optuživani za njihove zločine, a onda mučeni. Liu je otpušten sa
svih funkcija u Komunističkoj partiji, oboleo o dijabetesa i uskraćen lečenja, umro je u
sigurnoj kući van Pekinga. Deng, nakon brojnih sesija i ‘sastanaka’ takođe je otpušten sa
svih funkcija i nateran da napiše priznanje, a zatim je prognan na selo. Ovako je Mao
dobio vladavinu nad Kinom.

Kulturni aspekt kulturne revolucije

Sve što je KPK radila služi političkim ciljevima. Da bi zasnovala, održala i

učvrstila svoju vlast, KPK je morala zameniti ljudsku prirodu partijskom prirodom, a
kinesku tradicijalnu kulturu – svojom partijskom kulturom. Partija zadržava privid
tradicije dok zamenjuje pravu tradiciju Partijskom kulturom. S obzirom na to da je
tradicionalna kultura ukorenjena u konfucijanizmu, budizmu i daoizmu, prvi korak KPK
u uništenju kineske kulture je bio istovremeno unistiti, odnosno iskoreniti ove tri religije.
Počela je da uništava hramove i verska mesta i da pali svete knjige. Npr. budistički hram
HRAM BELOG KONJA (dinastija Han, izvan grada Luoyang, provin. Henan), poštovan
kao kolevka budizma u Kini, opljačkan je i oskrnavljen. Na Tibetu je uništeno preko
6000 manastira uz pomoć lokalnih pripadnika Crvene garde.
Kulturna revolucija je kulminaciju doživela 20. avgusta 1966. u Pekingu,
osnivanjem kampanje Četiri starine. Ovaj pojam je obuhvatao stare običaje, kulturu,
navike i ideje. Cilj je bio njihovo uništenje.
Pošto KPK nije definisala reč «star», sve stvari koje su postojale pre 1949. bile su
predmet uništenja, pa čak i primeri vekovno stari. Crvena garda je počela žariti i paliti po
celo Kini. Budistički hramovi, daoistički hramovi, statue Bude, istorijska mesta, stare
slike, kaligrafski natpisi su postali glavni ciljevi uništenja Crvene garde. Na primer 1000
obojenih statua Bude, koje su se nalazile na vrhu Brežuljka dugovečnosti u Letnjoj palati
nakon kampanje “4 starine“ kod svih statua su pet organa čula bili oštećeni. Nijdna statua

37
nije bila pošteđena. Za to vreme mnoge drevne tvorevine su spaljene a ljudi koji su
posedovali ove stvari su kažnjavani.
Pored uništenja fizičkih oblika religije i kulture, KPK se potrudila da uništi duhovni
identitet naroda koji se formirao verom i kulturom. Nakon pogibije Lin Biao u njegovoj
rezidenciji su pronađeni konfucijanski citati. KPK je tada započela kritikovanje
konfucijanizma. Pisac Liang Xiao objavio je članak u Crvenoj zastavi, časopisu KPK pod
imenom Ko je Konfucije. Odgovor:
1. Ludak koji je hteo da vrati istoriju

2. Varljivi, pronicljivi demagog

Niz crtanih filmova i pesama su usledili koji su omaložavali Konfucija. Na taj način,
dostojanstvo i svetost religije i kulture su bili uništeni.
Nema zvaničnih statistika o količini štete. Do 1978. priče o razaranju su postale poznate
širom sveta.
Početkom ‘90-ih i tokom XXI veka, uloženi su veliki napori u obnovu i ponovnu
izgradnju kulturnih objekata koji su bili uništeni ili oštećeni za vreme Kulturne revolucije.

Revolucionarna opera

Pojam revolucionarna opera se odnosi na modele revolucionarne opere koje je

osmislila Jiang Qin, Maova supruga. Bilo je 8 takvih modela, i prema nekim izvorima,
oni su bili jedini vid umetnosti dozvoljen u to vreme. Tradicionalna pekinška opera je
bila zabranjena, jer se smatrala feudalističkom i buržoaskom. Ove opere su išle u prilog
Maovoj izjavi da „umetnost mora služiti u korist radnicima, seljacima i vojnicima, i mora
odgovarati ideologiji proletarijata.“ Jiang Qin je bila glavna u pretvaranju tradicionalne
pekinške opere (koja je uzeta kao osnova) u revolucionarnu operu. Najpre su promenjeni
forma i sadržaj.
Osam modela (八个样板戏) je stvoreno u prve 3 godine Kulturne revolucije. Tu
je uključeno:

38
  5 pekinških opera: The Legend of the Red Lantern (红灯记), Sha Jia Bang,
Taking Tiger Mountain by Strategies (智取威虎山), Sweeping the White Tiger
Regiment, The Harbor (On the Docks)
 2 baleta: The White Haired Girl (白毛女), Red Detachment of Women (红色娘子
军)
 jedna simfonija: Sha Jia Bang.

Nakon 1969. godine, napravljeno je još nekoliko modela, kao što su: Azalea
Mountain, Ode to the Dragon River, Battle in the Plains, Bay of Panshi, itd.
Ove revolucionarne pozorišne forme su smatrane slavnim pobedama Kulturne
revolucije i ideologije Mao Zedong-a. Iako su obojene tadašnjim političkim prilikama,
one nesumnjivo sadrže određenu umetničku vrednost, pa su tako neke aktuelne i danas,
posle toliko godina.
Opere su izvođene na sceni, emitovane na radiju, po njima su snimani filmovi, a
pevali su ih milioni. One su bile jedina dostupna zabava za 800 miliona ljudi, kolika je
tada bila populacija u Kini.
Za razliku od evropske opere, koja je prvenstveno bila namenjena eliti, moderna
pekinška opera je postala politička umetnost. Mnogi obični građani su bili upoznati sa
arijama iz ovih opera, pevali bi ih kod kuće ili na ulici.
Opšte je mišljenje da je umetnost za vreme Kulturne revolucije znatno unazađena,
pa se taj period naziva i „izgubljenom decenijom“, tako da su smrt Mao Zedong-a i pad
Četvoročlane bande predtsavljali oslobođenje za mnoge izvođače, umetnike i pisce.
Mnogi izvođači pekinške opere koji su bili prisiljeni na odlazak u penziju su se nakon
Maove smrti vratili na scenu. Veliki je broj onih koji su krišom vežbali svoje izvedbe,
tako da su po povratku bili potpuno spremni da nastave sa radom. Zahvaljujući njima,
podučavane su naredne generacije izvođača pekinške opere, pa je ona popularna i danas.
Tokom Kulturne revolucije, pekinška opera je služila sprovođenju političke ideologije, a
danas je prvenstveno vid zabave, kao što je i bila u dalekoj prošlosti.

39
Književnost ožiljka (伤痕文学)

Književnost ožiljka ili književnost ranjenih je žanr u kineskoj književnosti koji se

pojavio krajem sedamdesetih godina, ubrzo nakon Maove smrti, a oslikava patnje
intelektualaca i njihova tragična iskustva tokom Kulturne revolucije i vladavine
Četvoročlane bande. Prvim primerom ovog žanra smatra se priča „Ožiljak“ koju je 1978.
god. napisao Lu Xinhua, i ona je napad na licemerje i korumpiranost zvaničnika. Većina
predstavnika ovog žanra je tada bila u tridesetim i četrdesetim godinama, radili su kao
pisci ili urednici, i objavljivali su svoje radove u književnim časopisima.
Ovu književnost su ponekad nazivali i „drugim pokretom stotinu cvetova“. Iako je
fokusirana na traumu i ugnjetavanje, i uglavnom negativno obojena, ljubav i vera su
ostale glavne teme. Njeni sledbenici nisu bili protiv komunizma, naprotiv, verovali su da
partija može da ispravi sve što se događalo proteklih godina, te su prihvatili ljubav kao
ključ za rešavanje društvenih problema. Književnost ožiljka nije bila pod kontrolom
partije, niti se pisala u političke svrhe.
Međutim, s obzirom da je kritikovala Komunističku partiju, samog Maoa, i
ukazivala na društvene probleme, ova književnost je 1979. god. napadnuta od strane
konzervativaca. Pojedini događaji, kao što je npr. suđenje Wei Jing Sheng-u (aktivista
kineskog demokratskog pokreta), su signalizirali piscima da ipak postoje granice u
diskusiji o teroru Komunističke partije. Kasnije, vlada je u okviru kampanje protiv
„buržoaskog liberalizma“, između ostalog, nastojala da iskoreni i književnost ožiljka,
mada je kampanja bila neobična jer su napadi bili na sam sadržaj dela, a ne na pojedince,
odnosno autore dela.

Institucija braka i položaj žene u Kini

Žene su u Kini bile po konfucijanskoj tradiciji niža rasa, bez političkih,

ekonomskih i socijalnih prava. Mali broj žena iz bogatih porodica se školovao. Morale su
da slušaju oca, brata, muža i njegovu familiju, bile su bukvalno robovi. Silovanje i
prebijanje su činili sastavni deo života svake mlade žene, jer su na silu bile udavane za

40
bogataše. Čak su im bila vezivana stopala, kako bi bile lepše i ženstvenije za kupca.
Jedna kineska izreka najbolje opisuje njihov položaj pre revolucije, “Udata žena je kao
kupljen konj, jahaću je i bičovaću je po volji”. A žene sa sela su bile u najgorem položaju
jer su bile robinje robinja.
Od 1949. Kina je obećala jednakostženama, kako je sam Mao rekao: "Žene čine
polovinu neba”. Maova revolucija je okrenula društvo i porodične običaje naopačke:
ukinuo je porodično imanje i uveo reformu u zapošljenju, u Kini je vladala praksa
produžavanja i negovanja porodičnog zanimanja , primera radi ako vam je pradeda
popravljao bicikle i vi ćete morati, bez obzira na vaše afinitete. Mao je takođe okončao
vekovima staru surovu praksu vezivanja stopala ženama.Novi zakon o braku iz 1950e
kao i kampanje ranih 1960-ih uklonile su razlike unutar porodice. Žene su dobile punu
ravnopravnost sa muškarcima u stvarima braka, legalizovan je razvod i rešeno je pitanje
vlasništva nad imovinom tj. imale su pravo na polovinu imovine u slučaju razvoda.Žene
su teoretski bile u mnogom boljem položaju nego ikada do sad.Zakon je takođe zabranio
prodaju devojaka bilo kao služavki ili konkubina bogatima. I ukinut je konkubinat, i
uveden zakon protiv prebijanja žena. Ranije su bogati muškarci imali po četiri ili više
žena koje nisu imale apsolutno nikakva prava, te su se žene gložile oko muževljeve
pažnje kako se ne bi našle na ulici, o čemu nam najbolje govori Zhang Yimou-ov film
“Podigni crveni lampion”. Iako je država vodila trogodišnju kampanju implementacije
ovog zakona, nije se primenio u praksi u udaljenim ruralim delovima Kine, jer su seljaci
protestvovali najviše zbog prava na razvod jer su smatrali da su platili dovoljno za ženu.
Ali ovaj zakon je imao jednu veliku manu, zbog toga što je stavljao politiku iznad
osećanja mladi su se uparivali na osnovu političkog angažmana od strane partije, pre su
roditelji birali umesto vas, u najmanju ruku su odobravali ili sankcionisali brak a sada je
to činila partija. Smatralo se da samo politički korektni ljudi mogu biti podobni za brak.
1958-59, veliki korak napred doveo je više miliona žena od kuće na rad.
Građene su mreže jaslica i obdaništa kako bi omogućili ženama da rade u poljima
i na građevinskim projektima. Kako su bile deo radne snage, uz podršku lokalnih
udruženja žena, sve više žena su postajale lideri timova a najbolje su regrutovane na
visoke položaje stranke. Ali mnogi i dalje veruju da žene ne mogu da rade i uče kao
muškarci i zato su muškarci bili više plaćeni za isti posao.

41
 Krajem 60tih Mao šalje preko 17 miliona mladih na selo da uče od seljaka gde su
te pridošle obrazovane žene postavljane za učiteljice i lekare. Što je imalo velike
posledice po brak i sam život mladih.
Reforma braka u Kini je imala za cilj izjednačavanje žena i muškaraca, kao i
odstranjivanje kapitalističkog mentaliteta. Komunisti su smatrali da su za pravu ljubav
između muškarca i žene najbitniji zajednički politički stavovi, razumevanje, drugarstvo u
radu, uzajamno poštovanje. Novac, pozicija i lepota nisu pouzdane osnove za ljubav.
Kritikovali su bogate govoreći kako su za njih žene samo robovi i braknije ništa drugo no
proces kupovine i prodaje sa prinudom. U suštini kulturna revolucija je oštetila brak na
dva načina, par je mogao biti podeljena na dva suprotstavljena politička tabora ili su bili
odvojeni jedni od drugih, zbog različitih zadataka unutar partije. Ta premeštanja su
uništila mnoge brakove i detinjstva mnogih.U to doba brak i porodica su bili trivijalni u
odnosu na pitanja koja se tiču političkog pokreta.
Interesantno je napomenuti da je od tih starih običaja i danas nešto ostalo;
mladoženja kupuje ili pravi sav nameštaj, TV, radio, mašinu za šivenje, električni
ventilator. Mlada obično donosi posteljinu, posuđe i sav pribor za domaćinstvo. S tim što
50tih nije bilo svadbenog slavlja već su se brakovi sklapali u kancelarijama prostim
potpisivanjem. A danas mladoženja plaća svadbeno slavlje i to što veće na insistiranje
starijih članova porodice što je malo ironično jer su u tim prvim reformama 50tih ti isti
stariji članovi sklapali brakove bez ikakvog slavlja i bez mešanja i prigovora porodice tj.
nisu marili za njihovo mišljenje.
Promene u kineskoj porodici i društvu su bile radikalne i brze, u gotovo svim
drugim društvima ovakve korenske promene bi trajale generacijama a u Kini su trajale
dve do tri godine, ovakve promene u stavu i ophođenju prema ženama su važnije od
velikog koraka napred i predstavljaju prvi korak oslobađanja žena iz represivnih kandži
feudalizma.

Kina u periodu od 1967. do 1970. godine

42
 Mao 1967. naređuje gardistima da krenu sa napadima po celoj Kini, NOA
(Narodno oslobodilačka vojska) je držana po strani. Kasnije iste godine NOA biva
uključena u čistke, i počinje građanski rat u Kini, koji odnosi mnogo žrtava.
U julu 1968, pod pritiskom Mao otpušta Crvenu gardu (čiji će bivši članovi
formirati novu grupu pobunjenike – Revolutionary rebels) i naređuje NOA da izvrši
naređenja. Premijer Zhou izjašnjava da od 2 miliona članova NOA, nekoliko stotina
hiljada ljudi je ubijeno. Od jula 1968. do aprila 1969. Mao pokušava da formira državu
(nova vlada – dve petine vojnih lica, dve petine starih članova i ostalo predstavnici
naroda – pošto je mnogo učenih ljudi ubijeno za vreme revolucije, oni nisu mogli da se
nose sa zahtevima kao njihovi prethodnici).
Klimaks Kulturne revolucije dostignut za vreme Devetog kongresa partije aprila
1969: Članstvo u partiji je određeno klasnim poreklom, novi ustav, urađen po uzoru na
onaj iz 1956, je bio slab i nedovoljno definisan. Nova vlada se sastojala od dve trećine
vojnih oficira a ostalo su bili provincijalci (studenata nije bilo) preko 60 godina u proseku,
neobrazovanost i neznanje novih članova vlade biće glavni problem u borbi sa
problemima u državi, kao i spoljnim poslovima.
Iako je KR zvanično završena aprila 1969, naredne dve godine nastavile su se
čistke antirevolucionara kao i potraga za članovima grupe 16. Maj (i dalje nema dokaza o
postojanju te grupe)
Američka agresija na Vijentnam 1964–1971 (Mao ulaže ogoman kapital u
izgradnju vojnih-industrijskih stanica na nepristupačnim mestima na jugozapadu i
severozapadu Kine u želji da osigura bezbednost Kine u mogućem širenju napada
Amerike) ovo je poznato kao “Treći front” projekat koji je bio zastareo i progutao veći
deo tadašenjeg budžeta Kine.

NR Kina nakon 1970.

Mao objavio kraj revolucije. Početak druge faze Kulturne revolucije –

1969
obnavljanje veza sa svetom.

43
 Situacija se od 1970. godine smiruje, a ima i znakova o gospodarskom
oporavku. Nevolje nastale u haotičnim godinama bile su isuviše teške da bi
se već tad moglo govoriti o izlaženju iz krize. U kineskom rukovodstvu je
1970 bila u toku diskusija o budućem kursu spoljašnje politike. U to vreme
američki predsednik Nikson je već nagovestio Kinezima da je spreman na
izmirenje sa Kinom. Uspostavlja se nastava. Sprovodi se realna kultura
rađanja. Lansiran prvi kineski satelit.
Popuštanje zategnustosti sa Amerikom donelo je Kini prijem u UN 1971.
NRK je u generalnoj skupstini UN i Savetu bezbednosti dobila mesto koje
dogovara njenom rangu, a predstavnici Tajvana su bili istisnuti. Četiri
1971 godine kasnije, Kina je uspostavila odnose sa više od 100 zemalja sveta, a
engleski jezik je zamenio ruski.
Nikson je potpisao šangajski dokument kojim se priznaje postojanje samo
jedne Kine, jedne vlade u Pekingu, i Tajvana kao sastavnog dela Kine.
Što se tiče partije, 1969-1971, položaj Lin Biao-a je počeo da slabi. Mao je
hteo da smanji udeo vojske u političkom sistemu. Baš kao što je bio slučaj
sa Lin Shaoqi-jem, i Lin Biao je bio otpušten, i traženo je od njega da da
samokritiku. On Mao-u više nije bio koristan. Mao je putovao svuda po
zemlji, razgovarao je sa lokalnim generalima. Kada je shvatio da su mu
1969–1971 dani odbrojani, Liu je sa sinom i još nekim pristalicama spremao državni
udar. Zavera je otkrivena, Liu je sa suprugom pokušao da pobegne u
Rusiju, ali je njihov avion srušen iznad Mongolije. Izveštaj o ovom
događaju objavljen je tek nakon godinu dana.
Iako je Mao Kulturnu revoluciju službeno proglasio završenom 1969.
godine, njena aktivna faza trajala je do smrti Lin Biao-a 1971. godine.
Stupio je američki predsednik Nikson na kinesko tlo. To je bio prvi put da
je jedan američki predsednik posetio Kinu. Doćek je bio skroman, bez
1972. diplomatskog kora, bila je prisutna samo počasna garda. Tek nakon što se
Nikson smestio, Zhou Enlai mu je predao Mao-ov poziv da dođe kod njega
na razgovor. Ova sednica je promenila svetsku političku scenu.
1973 Bivši rukovodioci uklonjeni za vreme Kulturne revolucije, a među njima i

44
 Deng Xiaoping, vraćaju se na vlast 1973.
Kako je ranih sedamdesetih četvoročlana banda još pod kontrolom držala
medije i domen kulture, nisu uspeli da preuzmu vlast nad ekonomijom i
vladu. Ove oblasti su ostale pod vođstvom premijera Zhou Enlai-a, koji se,
1974
kada je 1973. oboleo od raka, povukao da bi napravio mesta Deng
Xiaoping-u. Kada je u januaru 1974. umro, bilo je zabranjeno žaljenje, ali
to nije sprečilo veliki broj ljudi da se okupi na Tiananmen-u.
Razvija se velika kampanja protiv Konfucija, koja je bila pre svega protiv
1973–1974 Zhou Enlai-ja. Pošto je ponovo trijumfovao nad svojim protivnicima,
lansirao je 1975. slogan o četiri modernizacije.
1975 Donosi se novi ustav. Na Tajvanu je umro Chiang Kaishek.
Borba za vlast i politička nestabilnost se nastavila, te se period koji se
1976 zavrsio hapšenjem Četvoročlane bande takođe smatra delom revolucije.
Kulturna revolucija je završena 1976.

Iako je i dalje vladala Kulturna revolucija, u tom periodu nema ničeg

revolucionarnog. Zarad državne i partijske rekonstrukcije pozivaju se stari kadrovi koje je
oterala Crvena garda, a biće i rehabilitovani dok se kreće u napad protiv ultralevičara,
odnosno onih koji su se i dalje nadali pravoj revoluciji i nastojali i dalje da je podignu.
Najnedisciplinovaniji gardisti su se urazumili, a malobrojni kadrovci proistekli iz
Kulturne revolucije pripojeni su vlastima. Država i partija razorene tokom 1967, koliko-
toliko su obnovljene uz značajne promene u rukovodećem kadru i sa novom vojskom.
Društvena i politička kriza je bila veoma duboka i obeležila je sve ljude. Represija,
na čijem udaru su se našli mladi i najverniji, ostavila je za sobom mnogo gorčine. Širili su
se zamor i hlađenje prema režimu. Trajno su zavladali delikvencija i kriminal. Efekti
Kulturne revolucije su se odrazili i na privredu. Posle svega toga nastupa period
pragmatizma, pomaže se poljoprivredna prozivodnja, pri selekciji studenata ne uzima se
u obzir njihovo društveno poreklo nego kvalitet.

45
Lin Biao-ove ambicije (plan atentata na Mao Zedong-a)

Lin Yurong, bolje poznat kao Lin Biao (1907–1971), blisko je sarađivao sa Mao-
om i stvorio je njegov kult ličnosti. Takođe je skupio Mao-ove zapise u knjigu ''Citati
Mao Zedong-a'', koja je posle postala poznata kao ''Crvena knjižica''. On je bio odličan
vojni taktičar, izvanredan organizator koji je mogao da predvodi mase, a isto toliko je bio
i spretan u propagandi.

1958. je imenovan u Odbor Politbiroa i postao je jedan od stvaralaca Kulturne

revolucije. Linovo strateško mišljenje je obuhvaćeno u takozvanom programu ''Četiri
Prva'' što podrazumeva da su ljudi važniji od oružja, politika je važnija od posla,
ideologija je važnija od svakodnevnog posla i praktično razmišljanje važnije od učenja iz
knjiga. Tokom Kulturne revolucije, sve do 1969. godine, Lin Biao je podržavao Mao
Zedong-a i Jiang Qing, i obezbeđivao potpunu vernost vojske. Na 9. kongresu
komunističke partije koji se održao 1969. godine Lin Biao je bio nominovan za Mao-
ovog naslednika, a vojska je preuzela kontrolu nad partijom.

Na proleće 1969. godine kad je došlo do graničnog konflikta između kineske i

ruske vojske, kod reke Heilong na severu Kine, Lin Biao je proglasio opsadno stanje.
Neki analitičari misle da je iskoristio takvo stanje i svoju moć da očisti političku scenu i
oslobodi se svojih protivnika.

Lin Biao je krajem šezdesetih godina postao toliko jak i moćan da je i sam Mao
počeo da sumnja u njega i okrenuo se protiv njega. Premijer Zhou Enlai i frakcija pod
vođstvom Maove žene Jiang Qing je podržavala Mao Cedunga, dok je Maov pomoćnik
Chen Boda podržavao Lin Biaoa. Ovo je rascepalo kineski vrh i uzdrmalo Maovu moć.
Na plenumu partije koji se održao 1970. godine Mao je otvoreno kritikovao Chen Bodu, a
time je zapravo indirektno kritikovao Lin Biao. Uskoro posle tog plenuma i Maove
kritike, Chen Boda je nestao. Nakon neuspeha Projekta 571 ( 五七一工程 wu qi yi
gongchang), numerički šifrovane zavere, po kom su Lin Biao i njegov sin Lin Liguo
navodno pokušali da izvrše atentat na Maoa. Operaciju je navodo vodio Lin Biaov sin,
Lin Liguo, koji je bio oficir visokog čina u narodnooslobodilačkom ratnom

46
vazduhoplovstvu. Navodna zavera nije uspela i usledio je očigledan pokušaj bega Lin
Biaove porodice iz zemlje. 13. septembra 1971. godine, Lin Biao, njegova žena i sin,
poginuli su u avinskoj nesreći iznad Mongolije. Kao i mnogo štošta u njegovom životu,
tako je i sam kraj vrlo kontraverzan. Ne zna se tačno zašto je avion pao, postoje mnoga
nagađanja i tumačenja, a istina još nije do danas utvrđena.

Lin Biao je po nekim izvorima bio potpuno nestabilna osoba, prepun ambicije i
nimlo naklonjen Mao Cedungu. Hvalio je vođu u svojim govorima, laskao mu je i
ulagivao se samo da bi ostao na vlasti i popravio svoj položaj. Imao je visok položaj u
partiji i mnogi članovi su imali veoma visoko mišljeje o njemu. Svoju dobru reputaciju
duguje odličnom vođenju armije. On je pojednostavljavao smisao ideologije, a njegov
filozofski pristup idejama marksizma i komunizma često nije bio u skladu sa osnovama
Kineske komunističke partije. Njegov pogled na marksizam je bio shematizovan i deluje
da je često podrivao teorijske osnove komunističke misli i da je podržavao spontanost u
borbi između vojske i partije krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. On je
odbijao da stavi vojsku pod krilo komunističke partije. Isto tako, njegovo se mišljenje
razlikovalo od ostalih u vezi sa odnosom Kine sa drugim državama. Dok je Zhou Enlai
mislio da Kina treba da ima dobar odnos sa Sjedinjenim Američkim Državama, Liu se
tome protivio.

Godine 1967. Mao je naredio da Crvena Armija preuzme kontrolu nad Crvenom
Gardom koja je u to vreme bila rascepkana na mnoge frakcije i bila je van svake kontrole.
Postoje glasine da je Lin baš tada pokušao da iskoristi taj splet okolnosti da bi došao do
veće moći. Takođe se priča da je Lin krišom pregovarao sa Kuomintang-om na Tajvanu,
da bi povratio vlast KMT u Kini, a da bi ga oni za uzvrat namestili na visok položaj u
novoj vlasti. To su sve spekulacije i ništa nije utvrđeno, a tako će i ostati sve dok Peking
ne odluči da otvori njegovu arhivu i obelodani istinu.

Krajem šezdesetih godina kad je konflikt između Jiang Qing-ovih sledbenika i

Lin Biaovih sledbenika (Zhou Enlai je podržavao Jiang Qing, a Chen Boda je podržavao
Lin Biao) postajao sve veći, Lin Biao se pribojavao da će Jiang Qing sa svojim grupom
postati moćnija od njega, a to bi veoma ugrozilo njegovu ulogu naslednika. On je pored

47
toga imao i ozbiljnih zdravstevenih problema koji su otežavali ispunjenje svih njegovih
ambicija. Osećao je da njegova pozicija postaje slabija i bio je primoran da se služi
zaverom.

Lin je pokušao da ostvari svoj plan da postane predsednik države, tako što je
iskoristio Narodni kongres. On je planirao da se samo površinski složi da Mao postane
predsednik. Lin ga je hvalio, laskao mu je i ulizivao se, nazivao ga je genijem i mislio je
da će tako zadobiti Maovo poverenje, a s tim da će lako proširiti svoj uticaj. Na taj način
je Lin pokušao da zgrabi vlast, misleći da će Mao imati samo titulu, a da će on biti
nosilac vlasti.

Iako je Mao insistirao da takva pozicija neće biti otvorena i da on nikada neće
postati predsednik, Lin je insistirao na tome zato što je njegova žeđ za vlašću bila
neobuzdana. Toliko otvoreno Linovo nuđenje i otkrivanje prevelike želje za vlašću je
isticalo veliku protivrečnost sa rivalnom grupom koju je predvodila Jiang Qing.

U sukobu te dve grupe, Mao je je jasno podržavao grupu Jiang Qing. On se

nikako nije slagao sa Linovom “teorijom“ o genijalnosti Mao Zedong-a i to je bio težak
udarac Lin-u i njegovim sledbenicima. Oni su počeli da prave plan o vojnom puču i
naivno su mislili da preuzmu vlast nasilnim putem. Njihovo uništenje je došlo postepeno.

Lin Biao je svakako precenio svoje mogućnosti i potcenio je Mao-vu snagu. Ljudi
kažu da je moć najsnažnija strast u čoveku. Kao i kod svakog čoveka kod koga je
ambicija veća od sposobnosti, krajnji rezultat je uvek neuspeh. Lin Biao nije izuzetak.
Dok se ne otvore zvanične arhive, ostaje nam da nagađamo da li je Lin Biao ubijen, da li
je njegov avion zaista pao i, ako jeste, pod kojim oklonostima, i, naravno, da li je njegova
želja za vlašću zaista bila toliko jaka, ili je to samo interpretacija preživelih političara.

Natanak zavere

Smatra se da se Lin Liguo 21. marta 1971. godine, sa viskoim oficirima Zhou Yuchi-
om, Yu Xinye-om i Li Weixin-om sastao u Šangaju kako bi skovali tajni udar protiv Mao

48
Zedong-a. Nema jasnih dokaza da je Lin Biao bio umešan u bilo koji deo plana. Lin Biao
je tada bio drugi čovek u Kini odmah posle Mao-a. Međutim, njegova moć je bila u
opasnosti od polakog opadanja. Dolazila je do izražaja moć intelektualaca (koje su
predstavljali Zhang Chunqiao, Yao Wenyuan...) stvarajući mogućnost da Lin Biao bude
zamenjen Zhang Chunqiao-om. Zaverenici su navodno razmatrali problem nasleđivanja
mesta na vlasti i zaključili da postoje tri moguća ishoda:
1. da Lin bude mirnim putem nasleđen
2. da bude silom zbačen
3. da Lin Biao preduzme preventivne mere da ne bi bio smenjen i prigrabi moć za
sebe.
Smatra se da su zaverenici razmatrali dve opcije, od kojih je jedna da se eliminiše Mao.

Stvaranje projekta 571

Prema kineskoj zavničnoj reviziji diogađaja koju je sačinio Zhang Chunqiao pod
Mao-vim nadzorom konkretan plan zaverenika je stavljen na papir i uvodi tim koji bi
organizovao oružani napad. Lin Liguo je odlučio da se plan zove Projekat 571, što je
zapravo igra homonima wu zhuang qi yi (五装起义), što znači „oružani ustanak, pobuna“.
Yin Xinye, blizak Lin-u, 23–24 marta izradio je strukturu Projekta 571, koji je bio
originalni manuskript, za koji se kaže da je obnovljen pošto je zavera propala. U ovom
prikazu Lin Liguo je naveo 8 načina da se eliminiše Mao, među kojima je i postavljanje
bombe u njegov voz, pa na železničkoj pruzi, ili pištoljem. Pošto su zaverenici ili
pogilnuli zajedno sa Lin Biao-om u padu aviona, ili su bili uhapšeni, Mao je dozvolio da
papiri sa Projektom 571 cirkulišu među krugovima u partiji, i u nivou okruga.
Komunistički zvaničnici su na kraju komentarisali da na kraju ono što je pisano u
Projektu 571 očigledno pisano sa ekstremno kontrarevulucionarističke tačke gledišta,
tražeći da se koristi nezadovoljna masa i zaprljana demokratska pratijska moć. Pod
sloganom: „Oboriti modernog Qin Shihaung-a B52“, zaverenici su zagovarali da se ubije
Mao i uspostavi fašistička diktatura. Struktura projekta sadrži neke jezičke cenzure Zhang
Chunqiao-a, ilustrujući raskol između dve grupe kontrarevolucionara, Lin Biao-a i
Četvoročlane bande, što takođe daje istinsku sliku kadrova koji su bili pod pritiskom.
49
 Objavljivanje plana je imalo za cilj da otkrije malverzacije unutar partije.

Objašnjenje šifara u projektu 571

Budući da se radi o planu atentata, projekat je morao biti šifrovan:

 B-52 – Mao Ci Tong , simbolički predstavljen kao bomba američkih snaga
 Glavna neprijateljska flota – Maove pristalice
 Wang, Chen i Jiang – Wang Weiguo, Chen Liyun i Jiang Tangjiao (Lin Biao-ve
pristalice)
 Projekat 01 – odnosi se na slanje telegrama koje je osmislio Lin Liguo
 Smrt pre nego sramota – slogan koji je koristio Chan Kaishek da uči svoje
kadrove

Kulturna revolucija od 1972. do 1976.

Kulturnu revoluciju, koja je trajala od 1966. do 1976. godine, Mao Zedong je

zamislio kao pokret kojim će se rešiti kontrarevolucionara, koje je smatrao glavnom
preprekom da Kina postane prava socijalistička zemlja. U godinama koje su usledile,
Kulturna revolucija se pretvorila u pravi građanski rat, histeriju i brutalni terror, i ovih
deset godina predstavljaju najmračniji period u modernoj kineskoj istoriji. I sam Mao je
uvideo da su se stvari otrgle kontroli i da se haotično stanje mora zaustaviti, inače će sve
što je do tada uradio propasti. Prvo je raspuštena Crvena garda, a gardisti su vraćeni
kućama da žive običnim životom i uče od seljaka. Mao je na kongresu Komunističke
partije Kine 1969. godine objavio kraj Kulturne revolucije. Početkom sedamdesetih su
ponovo proradili univerziteti, sa smanjenjem školovanja sa četiri na tri godine.
Period od 1970. smatra se produžetkom Kulturne revolucije. Njeni efekti su se
osećali u svim oblastima. Društvena i politička kriza je bila veoma duboka i obeležila je
sve ljude.

50
 Iako su političke strasti u javnosti smirene, borba unutar partije je nastavljena.
Mao je već prešao sedamdesetu, bio je bolestan i fizički slab, ali je i dalje bio politički
aktivan. Unutar partije su se formirale tri struje: na jednoj strani je bio Lin Biao,
potpredsednik partije, na drugoj Maova supruga Jiang Qing sa svojim saradnicima (Wang
Hongwen, Cheng Chunqiao, Yao Wenyuan), a treća struja se okupila oko Zhou Enlai-a.
Položaj Li Biao-a je naglo oslabio i postao je smetnja kako Mao-u, tako i ostatku partije.
Nakon mnogo spletki, ogovaranja, zavera, Lin Biao je pretvoren u izdajnika.
Prema zvaničnoj verziji, Lin Biao je pokušao da izvrši državni udar sa
nekolicinom svojih saradnika. Zavera je, naravno, otkrivena i 1971. Lin Biao je morao da
sa suprugom i najbližim saradnicima pobegne avionom. Avion se srušio u Mongoliji i svi
putnici su poginuli. Smrt Lin Biao-a čini prekretnicu kojom počinje razdoblje umerenije
političke orijentacije u kineskom rukovodstvu. Nakon njegove smrti, Mao je Zhou Enlai-
u poverio zadatak da sredi stanje u zemlji. Zhou je bio intelektualac, diplomata i političar
realista, i spasio je živote mnogih ljudi za vreme Kulturne revolucije. Međutim nikada
nije smeo da se otvoreno suprotstavi Mao-u. On je sada postao stožer oko kog su kreirani
svi politički događaji, ali je 1972.godine otkriveno da boluje od raka. Moguće je da je
ovo saznanje dovelo do njegove veće političke angažovanosti, jer je Zhou od tada počeo
mnogo energičnije da istupa sa svojim idejama, koje nisu bile u potpunom skladu sa
Mao-vim, i da ih sprovodi u delo.
Nova kineska vlast u hrabrim i brzim intervencijama uspeva da ukloni vodeće
leve ekstremiste i obračuna sa Četvoročlanom bandom, koja je i posle Mao-ove smrti
nastavlja sa revolucionarnim razračunavanjem. Nastaju borbe između suparničkih
frakcija u državnom vrhu.
Zhou je najpre rehabilitovao i vratio u politički život mnoge ljude koji su bili
progonjeni tokom Kulturne revolucije. Najpoznatiji među njima bio je Deng Xiaoping,
U septembru 1972. Wang Hongwen poslat je u Peking i dobija posao u Centralnoj
vladi. Ubrzo postaje kandidat za podpredsednika KPK. U isto vreme, tada već politički
osramljen Deng Xiaoping,na savet premijera,takođe biva poslat u Peking kao izvšni
podpredsednik vlade. Upravo ova dva unapređenja bila su uzrok dugogodišnje frakcije
između levičarskih radikala (na čelu sa Jiang Qing), i umerenih snaga (na čelu sa Zhou
Enlai-jem).

51
 Deng-a je Zhou postavio za svog zamenika u aprilu 1973. Zatim su se oko njih
dvojice okupili svi protivnici Kulturne revolucije. Zhou i Deng su krenuli da vraćaju stare
kadrove i rade na rehabilitaciji privrede, obrazovanja i svih ostalih sektora.
Mao je znao da će kada on ode, doći do žestokog sukoba između Jiang Qing i
Deng Xiaopinga. On Jiang Qing više nije tretirao kao suprugu, već kao člana partije.
Stoga se odlučio za jedan sasvim neočekivan potez – na mesto premijera postavio je Hua
Guofeng-a, nedovoljno poznatog i neopredeljenog u obračunu između ove dve struje.
Ovo je bio jedan od njegovih poslednjih političkih poteza.
Pozicija i neprikosnoveno vođstvo Jiang Qing nad radikalnim logorom jača nakon
smrti Lin Biao-a. Zajedno sa stručnjacima za političku propagandu Zhang Chunqiao-m i
Yao Wenyuan-om, i političkim miljenikom Wang Hongwen-om osniva političku bandu,
koja je kasnije nazvana Četvoročlanom bandom.

Odnos Mao-a i Četvoročlane bande

Banda je kontrolisala medije i propagandu. Takođe je bila neprijateljski

nastrojena ka Zhou Enlai-ju i Deng Xiaoping-u, koji su imali znatno više kontrole nad
državnim organima.
25. januara 1974. Četvoročlana banda oformila je kampanju u Pekingu nazvanu
“Kritikovanje Lin-a, kritikovanje Konfucija”, čiji cilj je bio da iskoreni mišljenja
neokonfucijanista i da osude Lin Biao-va dela kako izdajnička i regresivna.
Mao je kritikovao ovu kampanju, izrazivši da je preterana, ali je nije kontrolisao.
Kampanja je proširena širom Kine preko taznih puteva i dolazi do sukoba između oko
samog slogana “Kritikovanje Lin-a, kritikovanje Konfucija”, i do nekoliko ozbiljnih
incidenata. Cilj kampanje je bio kritikovanje Zhou Enlai-ja i birokrata veterana. Ali Mao
je prozreo njihove namere i stoga je izjavio: “Jiang je zavera”.
Početkom 1974. Mao je kritikovao Četvoročlanu bandu više puta. Mao, iako je
bio star i bolestan, i dalje je razmišljao o tome kako se treba nositi za važnim poslovima
partije i vlade.

52
 Početkom 1975. Deng Xiaoping dobio je najvažniju poziciju u partiji, vladi i
vojsci. U to vreme u Pekingu je održan Četvrti nacionalni narodni kongres. Na tom
kongresu došlo je do postavljanja Zhou-a i Deng-a na glavne pozicije. Ovaj kongres je
bio pod uticajem levičara, ali je ostvario veliki napredak u polju modernizacije,
poljoprivrede, industrije, nacionalne odbrane, nauke i tehnologije. To je imalo veliki
uticaj na bandu.
Januara 1976. Zhou Enlai umire. Za vreme njegove sahrane Četvoročlana banda
sprečila je ljude da mu odaju poštu. Pošto su kontrolisali medije, sprečili su bilo kakvo
štampanje u vezi sa njim i njegovom smrću. Povodom toga, dolazi do masovnih
demonstracija studenata i radnika.
Krajem marta ljudi su se okupili na trgu Tiananmen kritikujući bandu. Lepili su
plakate, čitali poeziju i držali govore. Banda se plašila ovog trenutka i pokušala svim
snagama da ga zaustavi. Ovaj pokret građana dostigao je svoj vrhunac 4. aprila. Stotine
hiljada građana,kako iz Pekinga tako i iz drugih gradova okupili su se na trgu.
Mao Zedong je preminuo 9. septembra 1976. Njegova smrt je pogoršala tadašnju
političku krizu. U oktobru, aktivnosti Četvoročlane bande postale su sve veće. Održavali
su skupove u lokalnim mestima i univerzitetima, promovišući Kulturnu revoluciju.
KPK je rešila da preuzme drastične mere. Održan je Stalni komitet Političkog
biroa na kojem su osuđeni Zhang Chunqiao, Wang Hongwen, Yao Wenyuan i Jiang Qing,
a potom i uhapšeni. KPK je 14. oktobra objavila da je banda uništena, nakon čega je
kineski narod slavio. Pad Četvoročlane bande sprečio je katastrofalan završetak Kulturne
revolucije. NR Kina je kročila u novi istorijski razvoj.

Zvaničan kraj Kulturne revolucije, hapšnje četvoročlane bande, suđenje

Iako je sam Mao označio kraj Kulturne revolucije još 1969. godine, borbe za vlast
i politička nestabilnost nakon tog perioda, kao i hapšenje Četvoročlane bande 1976. se
danas smatraju delom Kulturne revolucije.
Godina 1976. bila je godina zmaja. Zmaj je hiljadama godina simbol carske moći,
a prema verovanju Kineza, u godinama zmaja događaju se sudbonosne, ponekad i
dinastičke promene. 1976 godina je upravo takva, a Kina posle nje nikada više neće biti

53
ista, jer je Kina tada izgubila tri najveće ličnosti svoje revolucije, države i Partije. 8.
januara preminuo je Zhou Enlai. Ultralevičari predvođeni četvoročlanom bandom hteli su
da izbrišu sećanje na popularnog premijera. Zabranili su nošenje crne trake i održavanje
komemorativnih skupova. Kineski dan sećanja na mrtve, koji pada 4. aprila – okupilo se
2 miliona ljudi na trgu, spomenik herojima je bio prekriven cvećem i vencima, a sutradan
ničeg više nije bilo. Policija koja je tog dana šetala u civilu te večeri je uhapsila sve one
koji su se tog dana na bilo koji način isticali na tom skupu. Iako je postojala zabrana da se
polože venci u spomen na njega, veliki broj ljudi se okupio na Tiananmen-u da mu oda
počast. Ovakvo ponašanje izazvalo je masovne demonstracije, koje su se pretvorile u
obračun policije i naroda (6. aprila), a kao glavni krivac za podsticanje nereda optužen je
Deng Xiaoping, koji je 7. aprila smenjen sa svih funkcija, uklonjen sa vlasti i razrešen
svih dužnosti u Partiji. Istog dana Hua Guofeng je imenovan za premijera i prvog
potpredsednika Partije.
Zhu De, najslavniji kineski vojskovođa, preminuo je 6. jula, u 90-oj godini života.
Kinu je krajem jula pogodio najveći zemljotres do tada u kome je stradalo stotine hiljada
ljudi. Samo par meseci kasnije, 9. septembra preminuo je Mao Zedong u 83-oj godini
života, usamljen i okružen samo medicinskim sestrama i bolničarima. Poslednje godine
zivota Mao je proveo uglavnom ucestvujuci u političkom zivotu koliko mu je snaga
dozvoljavala. To nije bilo mnogo ali već samo njegovo prisustvo predstavljalo najveću
političku snagu. 9.9.1976, Crveno sunce je zaslo, a njegova senka je još mnogo godina
lebdela nad Kinom. Ovo je bio veliki šok za sve Kineze i svi su strahovali šta će se sada
desiti sa Kinom.
Na glavnoj komemoraciji bilo je oko milion ljidi, a cela Kina se opraštala od svog
velikog vođe. Jiang Qing nosila je crni veo, a položila je venac od poljskog cveća sa
porukom: „Od tvoje učenice i drugarice po oružju“. Hua Guofeng je držao govor, u kome
je izneo jedan Maov citat iz 1971. godine u vreme obračuna sa Lin Biao-om:
„Upražnjavajte marksizam, a ne revizionizam, ujedinite se, a ne cepajte, budite otvoreni i
pošteni, a ne intrigantni i zaverenici.“ Malo ko je slutio da će ovaj citat samo par nedelja
kasnije biti glavno oružje u borbi protiv ultralevičarske grupe u samom vrhu vlasti, na
čelu sa Jiang Qing. Ova grupa je grčevito nastojala da se učvrsti na vlasti, zbog toga je i
pokrenula kampanju protiv Deng Xiaoping-a, jer se verovalo da je on Zhou Enlai-jev

54
izabranik za vođu nacije. Jiang Qing je pretendovala na mesto predsednika partije, Zhang
Chunqiao je trebalo da bude premijer, a Wang Hongwen predsednik svekineskog
narodnog kongresa. Borba između umerene struje, odnosno neme većine u Partiji i
ultralevičarske grupe, vlastoljubive i skrivene iza Mao-vog autoriteta, došla je do usijanja
i pretilo je izbijanje građanskog rata. Napetost se posebno osećala kroz propagandnu
histeriju. Dnevni list Renmin Ribao koji je pod kontrolom ultralevičara još od početka
Kulturne revolucije pozvao je narod da 1. oktobra povodom nacionalnog praznika, svoj
bol pretvore u snagu i mržnju protiv Deng Xiaopinga i buržoazije unutar Partije. Prema
kasnijim informacijama koje su dospele u javnost Jiang Qing je planirala puč. Zakazala je
sastanak za oko tridesetak svojih pristalica za 8. oktobar, ali je Hua Guofeng osujetio njen
plan uz pomoć vojske i starih revolucionara iz najužeg rukovodstva. Ye Qiangying-
ministar odbrane i Wang Dongxin – Maov telohranitelj su mu pomogli u tome. Okolnosti
pod kojima je 6.10.1976. došlo do hapšenja četvoročlane bande su su ostale nerazjašnjene
do danas. Postoje tri verzije o hapšenju:
1. banda je uhapšena na samoj sednici Poltbiroa posle pružanja otpora izboru Hua
Guofeng-a za predsednika.
2. uhapšeni su u svojim rezidencijama posle sastanka partijskog rukovodstva, jer je
Jiang Qing zahtevala da postane predsednik partije.
3. Hua Guofeng je na sastanku Poltbiroa upoznao prisutne sa Maovom oporukom od
30. aprila. „Dok ti vodiš poslove, ja sam spokojan!“ Nakon glasanja svi su
podržali Hua Guofeng-a, osim Jiang qing i njenih pristalica, nakon čega su
uhapšeni u svojim rezidencijama. OVA VERZIJA JE NAJBLIŽA STVARNOM
TOKU ZBIVANJA!

Nakon hapšenja počelo je da se kopa po bližoj i daljoj prošlosti Četvoročlane bande.

Wang Hongwen, predsednik centralnog komiteta, izabran ’73. na desetom partijskom
kongresu, okarakterisan je kao vođa šangajskih bandi za vreme Kulturne revolucije.
Zhang Chunqiao, glavni partijski ideolog, okarakterisan je kao tajni agent Guomindang-a
i neprijatelj revolucije koji se kao lažni marksista uvukao u Partiju. Yao Wenyuan je
okarakterisan kao netolerantni i arogantni diktator u svetu štampe. Za Jiang Qing se
smatra da je rasipala narodni novac, nije poklanjala dovoljno pažnje Mao-u dok je bio

55
bolestan, izjavila je da carice mogu da postoje i u socijalizmu,... Nakon hapšenja
četvoročlane bande pojavili su se i prvi plakati u Šangaju, na kojima su zaverenici
imenovani i okarakterisani kao „antipartijska klika“. Manifestacije koje su usledile u
Šangaju, Wuhanu, Kantonu i Pekingu imale su karakter masovne podrške Hua Guofeng-a.
On je 24.10.1976. na Tiananmen-u predstavljen narodu kao Maov izabranik. Tako je
počela postmaovska era, kojoj su Kinezi dali čudan propagandni naziv: Raskrinkavanje
zločina četvoročlane bande. Četvoročlana banda se našla na udaru sopstvenog oružja, u
štampi su nazivani „predstavnicima buržoazije u Partiji“ i „korov koji treba iskoreniti“ –
svi oni izrazi koje su oni upućivali Deng Xiaoping-u tokom Kulturne revolucije.
20.11.1980. počinje suđenje Četvoročlanoj bandi. Suđenje je prenosila televizija, a
praćenje je bilo obavezno. Optužnica se čitala dva i po sata. Sadržaj optužnice govorio je
o 48 specifičnih zločina, svrstanih u 4 grupe, 16 optuženih (10 živih, koji su izašli na
suđenje). U toku suđenja Jiang Qing se pozivala na to da je ispunjavala želje svog
supruga – „Ako želite tući psa, pomislite najpre na njegovog gospodara“. Suđenje je
završeno 05.01.1981, i doneta je presuda. Jiang Qing osuđena je na smrtnu kaznu koja je
kasnije preinačena u doživotnu robiju. 1991. godine. obesila se dok je bila na uslovnoj
slobodi zbog lečenja karcinoma grla.
U celom životu i karijeri predsednika Maoa njegove zasluge dolaze na prvo, a greške
na drugo mesto. Iako je Mao Zedong preminuo, njegova slika je ostala u celoj Kini i
svesti svakog Kineza. Uprkos greškama koje je imao za vreme upravljanja Kinom,
neosporno je da je upravo Mao Zedong razlog zbog kog je Kina ono što jeste danas. To
nikad niko ne može izmeniti, niti okaljati.

56