HERAKLIT IZ EFESA

(oko 544 – 480. god. p.n.e.)

Veliki jonski mislilac koji, međutim, ne spada u Miletsku školu. Važio je za velikog

individualca koji je kritikovao celokupnu helensku tradiciju, čak i samog Homera, za
koga kaže da je „...zaslužio da bude izbačen sa javnih nadmetanja i šibom
izdevetan...“ Smarta da je karakter svakom čoveku sudbina. Svako bira – misli,
dela, usvaja... ono što mu po prirodi, tj. karakteru (duhu) sledi. Zato su neki „budni“
(razumni), dok je većina „spavača“ i njihove duše su uglavnom „vlažne“, tj.
ograničene, čulne i iracionalne. Heraklit smatra da prvi princip sveta (arhe) nije
ništa drugo do borba suprotnosti. Utoliko je onda „rat otac svih stvari“, a „pravda je
zavada; sve biva na osnovu zavade (razdora), i tako treba da bude“. Ta stalna
promena, tj.večni rat suprotnosti čini normu života, odnosno njegov logos.
Nezavisno od te nejasnoće sasvim je izvesno da logos za Heraklita pretstavlja
prirodni zakon koji reguliše borbu suprotnosti unutar sveta. Logos je jedan – isti za
sva bića. Njega nisu uredili ni bogovi ni ljudi, nego je uvek bio, jeste i biće „večno
živa vatra koja se s merom pali i s merom gasi“

U svetu neprekidnog nastajanja i nestajanja prema normi koju pretstavlja logos,

postoji put razdora koji rađa deobe, ali i put sloge u kome se naizgled uništeni
elementi sakupljaju u univerzalnom jedinstvu, simbolično označenom kao „večno
živa vatra“. Za Heraklita nastajanje je rezultat smenjivanja rađanja i smrti i uvek je
kružno. Tako se, prema njemu, „nikad stvoreni“ tj. večno postojeći svet neprestano
menja. Uprkos večnom ratu unutar kosmosa kao celine, zahvaljujući kojem se
menjaju kvaliteti svih pojedinačnih bića ponaosob, njihova ukupna količina ostaje
ista, tj. nepromenjena.

Za Heraklita je stalnost sveta uslovljena večnim nastajanjem, a saznanje tog

događaja, kao istinito saznanje sveta (logosa), moguće je isključivo putem razuma.
Razumsko sagledavanje sveta pomaže nam da shvatimo smisao stalnog rasta i
propadanja u prirodi, tog večnog kruženja stvari, koje nam ne dopušta ni da dva
puta uđemo u istu reku. Heraklit kaže: „Oni ma koji zgaze u jedne iste reke (stalno),
druga i druga voda protiče. Tako je i sa dušama, koje postaju isparavanjem vlage.“

Pokušaj da se spozna logos pretstavlja napor za koji su sposobni samo istinski umni
i pravični ljudi. Samo će oni naći to što je običnim ljudima („vlažnim dušama“)
nenalažljivo i nepristupačno – život u skladu sa logosom.

PARMENID

( oko 540-480. god. p. n. e. )

 Parmenid je ostao upamćen  po političkoj aktivnosti.  Upravo je on bio taj koji je
sročio zakone Eleje. Međutim najveći trag nije ostavio ni kao političar, ni kao
državnik, već kao prvi filozof koji je formulisao problem bića (bivstvovanja) kao
problem mišljenja.

Osnova njegove filozofije sastojala se u tome da biće (ili: Bog, Istina,

Jedno) jeste, a ne biće - nije. Biće je večno, to znači da nije nastalo, niti da može
da propadne. Ono nije moglo da nastane jer bi u tom slučaju nastalo ni iz čega,
odnosno iz ne-bića, a ni iz čega ne može nastati nešto.
„ Ex nihilo, nihil fit “Kada bi biće nastajalo iz ne bića, onda bi ne-biće moralo da bude
nešto, a to je protivrečno. Stoga Jedno nikada i nije nastalo, ono naprosto jeste,
nema prošlost i budućnost. Nema prelaska  iz bića u ne-biće, niti obratno, što znači
da ne postoji kretanje, kao ni više različitih predmeta. Sve je to varka čula. Jer ako
se krene razumskim posmatranjem sveta onda se dolazi do toga da je biće jedno
beskonačno, nedeljivo, nepromenljivo, nepokretno.Parmenid izjednačava biće s
mišljenjem. „ Isto je misliti i biti “. Samo  ono što može razumski da se shvati,
postoji – to je biće. Ono ništa, tj.
ne-biće ne postoji, jer se kao takvo ne može misliti.

Njegovo učenje je važno jer je to početak metafizičke misli po kojoj se istinska

stvarnost nalazi iznad čulnosti.

PROTAGORA
(oko 480-410. god. pne)

Protagorina osnovna misao, ujedno i temeljna teza svih sofista glasi: "Čovek je mera

svih stvari - onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu."

Stvarnost je krajnje relativna kategorija koja se svakom čoveku prikazuje na drugi

način. Neko nesumnjivo istinito saznanje o prirodi stvarnosti nije moguće. Svako
pojedinačno saznanje je u istoj meri i istinito i neistinito.

Protagora je smatrao da političko-društvena stvarnost nije apsolutna

(u smislu: savršena, najbolja i sl.), već se uvek može menjati, odnosno poboljšavati, u
zavisnosti od razumnosti ljudi.

Nastavi 

S O K R A T 

( oko 470-399. god. p. n. e. )

Sokrat predstavlja simbol grčke epohe i jedan je od najuticajnijih mislioca u istoriji

filozofije. Rođen je u Atini i nikada je nije napustio.Njegov život bio je ogledalo
njegove filozofije. Najbolji dokaz za to jeste suđenje koje su protiv njega
organizovali tadašnji atinski vlastodršci.Mladi ljudi su ga puno voleli naročito zato
što je sa njima, na antičkim trgovima raspravljao o etičkim i političkim temama. Vlast
u Atini ga je optužila za bezbožništvo i da kvari omladinu. Osudili su ga na
smrt. Sam Sokrat nikada ništa nije napisao, tako da o njegovom delovanju znamo
samo na osnovu Platonovih dijaloga. Protivnik je demokratije. Bavio se etičkim
pitanjima kako treba živeti da bi se živelo u skladu sa istinom, tj. sa onim što je
dobro, i da li uopšte postoje univerzalna merila dobrote.Unutrašnji svet ljudske duše
mnogo je značajniji od sveta spoljašnjih dobara. Za razliku od njih, duša je besmrtna
i stoga je njena vrednost nemerljiva. Da bismo na odgovarajući način vodili računa o
duši, moramo se koristiti onim što je njoj najbliže, a to je razum.Njega treba
upotrebljavati na ispravan način. Kada to činimo, onda
živimo umereno,živimo pravedno.

Bavi se pitanjem vrline, i smatra da je vrlina isto što i znanje. Da bi mogli da

postupamo dobro moramo da znamo šta je to dobro. Znanje dobrog obezbeđuje
vrlinu, tj. onaj ko zna šta je dobro nikada neće činiti zlo. Ljudi nisu po prirodi loši već
zločine čine iz neznanja. Po njemu postoje opšta merila ljudskog ponašanja koje
važe za sve i da predstave o dobru i zlu nikada ne mogu da budu subjektivni i
relativni .

Do osnovnih etičkih pojmova čovek može da dođe i treba da se trudi da dođe do

njih. Ti pojmpvi moraju da služe čoveku kao orijentir u životu. Znanje nije nešto što
je samodovoljno. Ono svoj smisao nalazi u odgovarajućoj upotrebi. Mudar čovek ne
saznaje zbog samog posedovanja znanja, već zbog dobro vođenog vlastitog života.

Tragao je za definicijom etičkih pojmova (šta je to dobro, pravda, hrabrost). Da bi

do toga došao služio se metodom pod nazivom  dijalektika (dialogos- razgovor
između dvoje ljudi).Smatra da se stvarno znanje stiče tek kroz raspravu.
Sastajala se iz 2 dela:

 ironija - u svakom razgovoru polazio je od stava „Znam da ništa ne znam“.

Svest o neznanju predstavlja polaznu tačku za dobijanje znanja.Što je znanje
o nekom problemu veće, to je i veća samosvest o neznanju.
 Majeutička veština - veština porađanja istine. Konkretno znanje jeste tek
polazna tačka za dalje izvođenje ili porađanje istine u duši sagovornika. Zbog
toga je ova metoda i dobila naziv babička (majeutička)

PLATONOVA ANTOLOGIJA ILI “TEORIJA IDEJA”

Eidos = oblik, forma; pa je teorija ideja = gledanje oblika

Postoje dva nivoa (dela) stvarnosti

1. Materijalni
2. Idealni

Ideje su uzroci i uzori svega što postoji tj. arhe koji je duhovne prirode. Materijalni
svet  je samo senka ili kopija idealnog sveta.
 Npr. postoji ideja o lepoti, a pojedinačne lepe stvari su lepe po tome što samo
učestvuju u ideji lepote tj. pojedinačna lepota je samo nesavršeni odraz idealne
lepote koja je savršena. Da ne postoji ideja lepote ne bi znali da su neke stvari
lepe. Ideje su merila vrednosti (kriterijumi po kojima merimo našu stvarnost). To isto
važi i za ostale ideje (pravda, hrabrost...).

Postoji hijerarhija među idejama. Nisu sve ideje istog ranga. Najviša ideja
je ideja dobra koja stoji na vrhu lestvice i ona je cilj saznanja.

Pojedinačne stvari se razlikuju među sobom ali su po nečemu i slične. Pojedinačne

stvari su slične jer liče na svoju ideju stavarnog oblika  a razlikuju se po načinu
odstupanja od svoje ideje (savršenog oblika).
Uloga filozofije je da okreće ljude od materijalnog ka duhovnom svetu (svetu ideja).
Ljudi mogu da saznaju ideje iz različitih razloga.

Čovek se seća ideja. Saznanje je u sećanju. Ljudska duša pre rođenja boravi u
carstvu ideja gde gleda sve savršene oblike svega što postoji (upoznaje se sa
idejama). Rođenjem ljudska duša zaboravlja ideje (amnezija). Saznanje je proces
sećanja ideja (anaminesis) (povratak ljudske duše onome što zna).Platon je cenio
matematiku. Smatra da se ljudi rađaju sa mogućnostima da otkriju matematičke
principe. Proces sećanja se odvija kroz dijalektiku (razgovor). Razgovor je početak
sećanja. Proces saznanja je ljubav. Postoji više stepena saznanja i više stepena
ljubavi:

Najniži stepen ljubavi a time i saznanja je pojedinačna telesna ljubav.

Sličan stepen je ljubav prema telu uopšte. Iz ove vrste ljubavi se rađa umetnost.

Sledeći stepen je ljubav prema ljudskoj duši (platonistička ljubav).

Sledeći stepen je ljubav prema ljudskoj duši uopšte - iz ove ljubavi se

rađa moral.

Najviši stepen je ljubav prema naukama.

Ovo su stepeni približavanja idealnom carstvu ideja. Nauke stoje između

materijanog i duhovnog sveta. One imaju za predmet materijalni svet ali je cilj
nauke da nađu principe (zakonitosti) koje su duhovne prirode. Na kraju imamo
filozofiju. Ona je najbliža istini i ujedinjuje sve prethodne stadijume i najbliža je ideji
dobra.

"Do bilo čega vrednog se dolazi uz pomoć ljubavi. Ljubav je sila nad silama."

Stvarnost postoji na dva načina:

1. Onakva kakva jeste i

2. Onakva kakva treba da bude.

PLATONOVA DRŽAVA
 Platon se u svom delu ”Država” bavi pitanjima najboljeg idealnog uređenja. On
nije bio zadovoljan državnim uređenjima svoga doba. Smatrao je da države ne teže
ostvarenju ideala pravde, a država ukolliko ne ostvaruje pravdu i nije država. Država
nastaje zato što jedan čovek nije sam sebi dovoljan, već mu treba još nešto.

Država treba da bude zadovoljenje svih potreba ljudske duše, a ljudska duša se
deli na tri dela. Nju treba da čine tri klase (tipa) ljudi i to: proizvođači, vojnici i
upravljači. Pripadnost nekoj od ovih klasa se određuje kroz strogi sistem
obrazovanja. Svako obrazovanje je političko. Svi se obrazujemo ili za upravljače ili
za podanike (oni koji slušaju). Ukoliko napredujemo u obrazovanju, veće su šanse
da upravljamo procesima u društvu. Obrazovanje mora da bude spoj tehničkih ideja
i etike.

Oni koji pokažu najmanje želje i mogućnosti za napredovanje u obrazovanju, oni

treba da budu proizvođači (zanatlije, poljoprivrednici). Kod ovog tipa ljudi
dominantan je naponski deo duše, a on se ispoljava kroz želju za materijalnim ma
koje vrste. Oni brinu samo o ličnom i materijalnom i imaju najmanje osećaja za
opšte dobro. Zbog toga i treba da imaju privatnu svojinu jer je to njihov primarni
interes.

Oni koji malo više napreduju u znanju i vrlinama ali ipak ne dovoljno da bi bili
upravljači, oni treba da budu vojnici. Ovaj tip ljudi ima izvesnog osećaja za opšte
dobro.  Kod njih je dominantan voljni (srčani) deo duše. Odlikuju se hrabrošću i
izdržljivošću.

Upravljači treba da budu oni koji su kroz  višedecenijsko obrazovanje pokazali da

je umni deo duše preovladavajući. Upravljači treba da budu filozofi. Zbog toga što
se filozofi bave idejama pa tako znaju šta je dobro, pravedno, hrabro, odnosno znaju
šta bi trebalo da budu ciljevi jedne zajednice.

Platon se zalaže za vladavinu znanja. Bio je protivnik Demokratije. Demokratija je

vladavina većine a većina ljudi ne zna šta je dobro, zato nije dobro da većina
odlučuje šta je dobro za zajednicu. Većina ljudi je neobrazovana. Treba da vladaju
oni koji najviše znaju. Upravljači treba da budu oni koji ne žele da upravljaju ali po
pripodi svoga znanja su pogodni da to rade. Oni koji žele da upravljaju to rade iz
lične koristi.

Filozofi treba da budu upravljači jer je materijana korist najdalje od njih. Upravljače

treba da odlikuje stručnost (kompetencija) iskaza (odricanje od svih čulnih
zadovoljstava). Filozofi imaju najviše osećaja za opšte dobro i njihov život treba da
bude žrtva za opšte dobro. Oni u potpunost treba da budu javni ljudi tj. da ne mare
za privatni život. Da nemaju imovinu i porodicu. Vladari treba da imaju ne manje od
50-tak godina jer nagoni tada utihnu. Nagoni su ti koji nas okreću ka ličnoj koristi.

Pravedna je ona država koja omogućuje svim građanima da rade ono što najbolje

znaju i što im po prirodi leži. Onda su građani srećni, a to je cilj države (sreća
građana). Ako građani nisu srećni mogu da rade protiv svoje države. Pravda je
sintetička vrlina (sinteza svih građanskih vrlina). Pravda u državi je mera između
mudrosti, hrabrosti, umerenosti i drugih vrlina. Ona je izraz zdravlja duha jedne
zajednice. Država koja ne ispunjava pravdu je bolesna država (na putu je da
propadne).

METAFIZIKA

Aristotelova Metafizika se bavi bićem bivstvujućeg s tim što bivstvujuće ne može

da postoji bez bića, a biće postoji kroz bivstvujuće i oni čine jedinstvo. Ideje postoje
u pojedinačnim stvarima a ne izvan njih.

Po Aristotelu stvarnost se objašnjava na osnovu četiri principa:

1. Materijani uzrok – materija

2. Formalni uzrok (forma, oblik ili ideja)
3. Delatnu uzrok (kretanje)
4. Finalni uzrok ili svrha

Stvarnost je materija koja ima neku ideju i kreće se ka cilju. Prema Aristotelu prvi
fizičari su otkrili materijalni i delatni uzrok. Platon je dodao formalni uzrok ili ideje a
ono što dodaje Aristotel je finalni uzrok ili svrha stvarnosti.

Materija je osnov, ono što trpi promene, što se menja. Pasivna je jer ne može da
se menja sama od sebe, ona se menja zahvaljujući formi ili ideji koja je aktivan
princip (ideja oblikuje materiju). Svaka materija ima svoj oblik, neku formu. Jedinstvo
materije i forme je supstancija. Svaka pojedinačna stvar je jedinstvo materije i
forme. (Supstancija postoji na kategorijalan način određen kvalitet, kvantitet (nalazi
se u vremenu, prostoru...)).

Materija ima stalnu težnju da pređe u svoju formu, da se oblikuje, i taj prelazak
je kretanje. Kretanje je zapravo promena. Kretanje je zapravo prelazak
potencijalnog u aktuelno stanje. Mi smo ono što jesmo ali istovremeno i ono što bi
trebalo da budemo. Život je pretvaranje potencijanog u aktuelno stanje. Celokupna
priroda postoji na takav način.

U Čoveku je formalni princip razum. Neodređeni kamen – to je ono što je aktuelno,

sirovina, potencijalno je neko umetničko delo, potrebna mu je forma, oblik i uzrok i
kretanje ka cilju, svrsi. Svaka pojedinačna stvar i stvarnost u celini ima svrhu
postojanja. Ta unutrašnja svrha stvari (pokretač, akcija) naziva se entalehija.
Priroda postoji na svoj način – teleološki način postojanja (telos = cilj).

Cilj postojanja stvarnosti jeste čista forma, savršenstvo, a to je Bog kao najaktivniji
princip. Bog je najveći stepen postojanja i najveći stepen saznanja. Svako bavljenje
naukom nas približava uzroku svih uzroka, razlogu svih razloga, mišljenju svih
mišljenja. Entelehija nas goni na susret sa Bogom. Cilj saznanja je susret sa
Bogom. Aristotelov pojam Boga nije (hrišćanski) personalizovan već nešto
apstraktno. Sudbina čoveka se ogleda u tome da spaja nebo i materiju. U čoveku
imamo i materiju i formu.

ARISTOTELOVA ETIKA
 Aristotel se bavi etikom u svom delu "Nikomanova etika". Svaki čovek po svojoj
prirodi teži sreći. Etika ispituje mogućnosti da tu sreću postignemo. Čovek može da
bude srećan samo ukoliko  razvije svoju specifičnu prirodu a to je razum i to na dva
načina: teorijski i praktično. Zbog toga postoje dva tipa vrlina:

 Etičke vrline
 Dijanoetičke vrline (dijanoja = razum)

1. Etičke vrline su praktične, odnose se na ljudsku praksu, delatnost. One

su vrline volje. Mi svojom voljom biramo svoju delatnost, praksu. One se
postižu na taj način što se volja usmerava ka principu mere (zlatne sredine).
To je sredina između preterivanja i zaostajanja za principom mere.

Npr. hrabrost je vrlina. Kao takva ona se nalazi na sredini između

kukavičluka i nepromišljene smelosti. Ona je mera između ove dve krajnosti.
Razum uvek treba da upućuje na princip mere.
Vrlina je darežljivost. Ona je sredina između škrtosti i rasipništva. Ona je mera
između ove dve mudrosti.
Ponos je vrlina između malodušnosti i oholosti (prevelikog i premalog
poverenja u sebe).
Vrlina je u umerenosti i nalazi se na sredini između dve krajnosti.

2. Dijanoetičke vrline su razumne vrline i one su teorijske. One podrazumevaju

mudrost, razboritost i upućuju na bavljenje naukama. Bavljenje naukama
omogućuje sreću naročitog tipa koje iskušavaju oni ljudi koji se bave
proučavanjem uzroka svega što postoji. Proučavanje uzroka mora da vodi ka
prvom uzroku – Bogu (uzroku uzroka). Malo bavljenje naukom odbija od Boga
a više vodi ka Bogu.

Bilo da se radi o etičkim ili dijanostičkim vrlinama, sreća se uvek sastoji u skladu
između želja i mogućnosti. Ona stoji na sredini između želja i mogućnosti. Bilo da se
radi o teorijskim ili praktičnim stvarima. Ukoliko želimo da budemo srećni uvek
moramo da vodimo o tome računa. Treba odmeravati svoje želje ali i mogućnosti.
Ali to ne znači odustajanje od visokih ciljeva već samo treba biti realan. Treba težiti
ostvarenju naših potencijala.

Ono što je izvan nas ne treba da bude izvor naše nesreće. Sreća je relativna
stvar. To znači da se pojam sreće razlikuje od čoveka do čoveka. Čovek u različitim
godinama svog života drugačije shvata sreću. Aristotel ne daje definiciju sreće.
Sreća je relativna. Ko je bolestan sreća je da bude zdrav. Za onoga ko je siromašan
sreća je bogatstvo...

 Materijano bogatstvo, društveni ugled, čulna zadovoljstva ne treba da budu

primarni životni cilj ukoliko želimo sreću ali to ne znači da ih treba u potpunosti
isključiti iz života (Aristotel ne propoveda asketizam kao kod Diogena). Ukoliko sve
stvari dolaze kao posledica u vrlini treba ih prihvatiti. Da bismo bili srećni vrline
treba da budu naše navike. Treba ih upražnjavati da bismo bili srećni. One su
nužan uslov za sreću.