1. Дучић је отворио ново раздобље путописне прозе, снажан заокрет у развоју овог жанра.

Дучићев путопис сјединио је фактичко и фикцијско, виђено и оно што се привиђа, градове и
химере: фантоми, привиђења, химере, често су важнији путописцу-песнику од истина. Фантоми,
привиђења, химере - заправо и јесу предмет путописа: оно што човек у тренутку види, оно што
му се у варљивом часу учини да је свет и стварности. На путу ка Крфу, на Јонском мору дува
ветар испуњен епитетима , нарочито бојом, “хладан и црн” док брод пролази поред неких
“тамних маса вода” а него “има боју камена”: “Јесу ли острва поред којих је наш брод прошао
док смо још спавали? Не, то су само обмане вида, небројени фантоми мора, уображене тврђаве
по води и по ваздуху”. Ти фанотми и уображене тврђаве постају идеалан оквир за митске и
историјске асоцијације, за фантоме историје и митологије, пошто је Крф митско краљевство
краља Алкиноја (код кога Одисеј приповеда своју одисеју).

Дучић је писао путиописе и на већ написаним путописима радио од 1906. до 1940. године. Бунио
се против нешколованости у књижевном занату, па их је дотеривао и мењао као и сва своја дела,
што је запазио Перо Слијепчевић у свом есеју о Дучићу, и посматрао његове путописе у
контексту целокупног Дучићевог стваралаштва,а доводећи их у везу с његовом поезијом,
нарочито мисаоном и оном посвећеном природи, као и с Дучићевом “филозофијом историје”.

Сматра да је путопис привидно наивна уметност: путописац је свестан да ниједна ствар не стоји
без везе с дубоким историјским удесом. Не описују се, сматра Дучић, градови него визије, не
народи него расни генији, не уметничка дела него уметничке могућности, не догађаји него виши
мотиви, не историја народа него историја духа и душе. Управо зато је путопис најтеже писати
“јер нема опсежније студије него студије о расном генију”, а та студија даје се кроз “привидно
наивну уметност”, што би иначе било предмет “чисте науке и ерудиције”.

2.
Писмо из Палестине је значајно по својим пејзажима и самог града који асоцира на веру и бол.
"Све је овде алузија, симбол и опомена"

Дучић сам говори да све што се роди на једном тлу носи боју и атмосферу тла на којем се
родило: у Грчкој идеја о лепом, у Египту идеја о смрти а у Палестини идеја о Богу.

Важност Дучићевог писма из Палестине јесте што писајући фиктички и анализирајући дубље
свако своје запажање путовања тражи сопствену релацију са њом, и уз помоћ тог искуства
проширује своја схватања Бога и српског хришћанства.

4.
Дучић у Палестини дожиивљава откровљење , “Откад човек постоји, он је овде живео у борби са
својим Богом”, где запажа однос Јевреја и Бога којим је био зачуђен. Нека места су
предодређена за светилиште и сусрете са Богом, као што су Делфи, где с описа предела песник
прелази на размишљање о односу Бога и човека, тј. Бога и предела, сећајући се и српских
манастира: Студенице, Дечана, и Љубостиње и Манасије, која су верски много прикладнија. Док
није видео Палестину, веровао је да ни једно хришћанско светилиште нема језовост као
Аполоново место. Описи из Палестине су једини у знаку вечности и непроменљиовости. Сваки
део пејзажа је прожет Богом и причом о њему. То му буди осећање да у овим светилиштима Бог
у њима не живи, него је ту “жив узидан”.
Заправо кључ ове појединости коју истиче је човеков доживљај Бога који јасно зависи од
пејзажа. “по талијанским равницама или нашим брежуљцима Бог изгледа музичар и лиричар;
овде изгледа непријатељ, судија и убица”

Пут до Палестине није био само пут до Христа већ и до националног духовног бића,, јер Дучић
одувек вреднује српско православље и светославље, које се буди током овог путовања.
Српски народ назива највећим хришћанима, због свог херојства и мучеништва, који су и
Христови адути.
Пред Јерихоном, Дучић се сећа утемељивача светосавља, Саве и Симеона, где му долази у
сећање јутро из Савиног житија оцу, када старац позива на хвалу и славу Бога, а његов син
реторским питањем сугерише да је отац угледао лице Христа (Оче, кога виде кад тако
говориш?). Овај цитат из Житија Светог Сименона од Светог Саве сместио је при крају Писма из
Палестине, пред Јерихоном при изласку сунца, припремајући поенту у којој стоји да ће се
вратити из Палестине као онај блажени из Јеванђеља “чије су очи виделе чудеса”.
Заправо цело последње, пето поглавље из Палестине тематизује светосавље као веру “у Српство
и Бога” и вреднује српско хришћанство.

5.
Химера овог писма јесте његово схватање Бога у и сам дух вере који се осећа у сваком месту
које обилази у Палестини.