See discussions, stats, and author profiles for this publication at: https://www.researchgate.

net/publication/287294429

Osnovi elementarne i neorganske hemije

Book · January 2009

CITATIONS READS
0 2,097

2 authors, including:

Kuka Miroslav
University "St. Kliment Ohridski" - Bitola
145 PUBLICATIONS   105 CITATIONS   

SEE PROFILE

All content following this page was uploaded by Kuka Miroslav on 19 December 2015.

The user has requested enhancement of the downloaded file.

 Dr Miroslav Kuka
Nataša Trifunović

OSNOVI ELEMENTARNE I NEORGANSKE

HEMIJE
кroz teoriju, primere, zadatke i rešenja

MMIX
 PREDGOVOR

Ova knjiga je prvenstveno namenjena učenicima ali i svima onima za čiju je

buduću profesiju hemija esencijalna disciplina. U njoj su kroz savremen način arti-
kulisanja sadržinske koncepcije izdvojeni i obrađeni posredstvom teorijskih osnova,
primera, zadataka za samostalan rad i potpune artikulacije toka njihovog rešenja, one
oblasti koje s jedne strane prate plansko-programsku koncepciju osnovnog i sred-
njoškolskog uzrasta a sa druge strane predstavljaju, po mišljenju autora, elementarna
znanja ove naučno-nastavne discipline.
Hemija proučava promene na telima, pri kojima se menja materija od koje je telo
sačinjeno. Dakle, ona proučava bitne i trajne promene u samoj prirodi tela. Takva se
promena dešava, npr. sa drvetom, kada ga stavimo u vatru i ono počne da gori. Drvo
se pretvori u dim i pepeo koji imaju sasvim druge i fizičke i hemijske osobine nego što
je imalo drvo pre nego što je izgorelo. Takve promene se nazivaju hemijskim i pred-
stavljaju predmet hemije kao nauke. Hemija je dobila ime po staroj egipatskoj reči
“HEMI” koja je označavala sam Egipat i zemlju crnicu koju je natapala reka Nil.
Grana hemije u kojoj se izučavaju hemijski elementi i njihova jedinjenja, od koje
je sačinjena neživa priroda, kao i neka ugljenikova jedinjenja (npr. ugljen-monoksid,
ugljen-dioksid i ugljene kiseline) naziva se neorganska hemija. Neorganskih jedi-
njenja ima nešto više od 500 000. Ostala jedinjenja ugljenika, zbog njihovog velikog
broja (preko 7 000 000) i velike međusobne sličnosti, izučavaju se u organskoj
hemiji. Ostale grane hemije su: teorijska hemije identifikuje se danas sa fizičkom
hemijom i hemijskom fizikom, analitička hemija utvrđuje sastav složenih supstanci
i njihovu izgradnju putem metoda kvalitativne i kvantitativne analize, sintetička
hemija proučava mogućnosti i metode izgradnje jednih hemijskih jedinjenja iz dru-
gih ili od hemijskih elemenata, biohemija izučava hemijske procese u organizmima
i organima, mehanizam procesa i nastale proizvode, fiziološka hemija izučava he-
mizme fizioloških procesa i supstance koje pri tom nastaju ili uslovljavaju fiziološke
procese, farmaceutska hemija obrađuje hemijske supstance koje se proizvode kao
farmaceutski preparati i lekovi, medicinska hemija proučava hemizme i supstance
važne za medicinsku nauku, aglikulturna hemija izučava hemijska svojstva zemljišta
i hemizme vezane za razvijanje biljaka i uticaj raznih hemijskih jedinjenja na razvoj
biljaka i proizvodnju plodova, hemija životnih namirnica izučava sirovine i prera-
đene životne namirnice i njihove hemijske promene pod raznim uticajima, hemijska
tehnologija i primenjena hemija imaju za cilj primenu hemijskih saznanja i zako-
nitosti u tehnici i industriji, zatim korišćenje hemijskih procesa za izradu tehnoloških
postupaka za proizvodnju raznovrsnih dobara, itd.
Između navedenih i drugih oblasti hemije, formiranih ili po hemijskoj srod-
nosti hemijskih jedinjenja kao predmeta izučavanja, ili delatnosti, ili po primenjenim
metodama, ili po zajedničkim ciljevima, ne mogu se povući nikakve oštre granice.
Sve te specifične oblasti sistemackog proučavanja čine nedeljivu celinu čija je opšta
teorijska osnova fizička hemija.
fizička hemija, analitička hemija, hemijska tehnologija, biohemija, nuklearna
hemija i dr.
U ovoj knjizi koja je prvenstveno orijentisana ka elementarnoj i neorganskoj
hemiji, nalaze se i elementi svih nabrojanih grana hemije. Osnovna ideja autora ove
knjige bila je stvaranje jedne knjige koja bi bila komplementarna sa postojećim knji-
gama, zbirkama i priručnicima iz hemije. U njoj se ističu, dublje i šire tretiraju baš
one oblasti iz hemije koje su u postojećoj udžbeničkoj literaturi zapostavljene ili se
ograničeno obrađuju.
U izradi ove knjige poštovani su međunarodni i domaći propisi i preporuke koji
se odnose na ovu vrstu udžbeničke literature. Na kraju smatram svojim prijatnim
dugom da se najsrdačnije zahvalim recenzentima, Dr Tomislavu Gavriću, Dr Mi-
odragu Poleksiću, Dušanu Pavloviću, Ivanu Mijatovu i tehničkom uredništvu.

Autori
 SADRŽAJ

PREDGOVOR
ELEMENTARNA HEMIJA
1. Struktura supstance . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
1.1 Atom. Građa atoma. Jon. Atomski i maseni broj.. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
1.2 Elektronski omotač. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11
1.3 Atomska težina. Izotopi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12
2. Molekuli. Molekuli hemijskih elemenata i
hemijskih jedinjenja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
3. Hemijski znaci (simboli). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16
4. Atomske i molekulske mase. Hemijski elementi.
Hemijska jedinjenja.. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18
4.1 Atomska masa. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18
4.2 Molekulska masa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19
4.3 Hemijski elementi. Hemijska jedinjenja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19
5 PERIOdni sistem elemenata. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21
5.1 Tablica periodnog sistema elemenata. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22
6. HEMIJSKE FORMULE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25
7. Valenca. Strukturne formule.. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27
7.1 Sastavljanje formula hemijskih jedinjenja na osnovu poznate
valence hemijskih elemenata. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30
7.2 Strukturne formule . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31
8. Hemijske veze. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33
8.1 Jonska veza. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33
8.2 Kovalentne veze. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35
8.2.1 Polaritet veze . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36
8.3 Koordinativna kovalentna veza. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37
8.4 Metalna veza. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38
8.5 Vodonikova veza. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38
9. Količina supstance. Mol. Molarna masa.. . . . . . . . . . . . . . . 40
10. Hemijske reakcije. Hemijske jednačine . . . . . . . . . . . . . . . 43
10.1 Hemijske reakcije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43
10.2 Hemijske jednačine. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 44
11. Hemijsko izračunavanje (stehiometrija). . . . . . . . . . . . . . 46
11.1 Zakon stalnih masenih odnosa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46
11.2 Zakon višestrukih masenih odnosa. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47
11.2.1 Hemijski ekvivalent . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47
12. Oksidi, kiseline, baze i soli. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49
12.1 Oksidi. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49
12.1.1 Osobine i podela oksida. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50
12.1.2 Kiseli oksidi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50
12.1.3 Bazni oksidi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51
12.1.4 Amfoterni oksidi. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51
12.2 Kiseline. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52
12.2.1 Imena kiselina. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53
12.3 Baze. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53
12.3.1 Imena baza . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54
12.4 Soli . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54
12.4.1 Imena soli. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56
13. Oksidacija i redukcija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57
14. Rastvori. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62
14.1 Rastvaranje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63
14.2 Brzina rastvaranja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 64
14.3 Rastvorljivost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65
14.4 Sastav rastvora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67
14.5 Osobine rastvora. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 70

NEORGANSKA HEMIJA
15. Natrijum (Na). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77
15.1 Nalaženje u prirodi i dobijanje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77
15.2 Osobine natrijuma. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 78
15.3 Jedinjenja natrijuma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79
15.4 Reakcije natrijuma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80
16. Magnezijum (Mg). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81
16.1 Nalaženje u prirodi i dobijanje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81
16.2 Osobine magnezijuma. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 82
16.3 Jedinjenja magnezijuma. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 82
16.4 Reakcije magnezijuma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83
17. Kalcijum (Ca) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 84
17.1 Nalaženje u prirodi i dobijanje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 84
17.2 Osobine kalcijuma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 84
17.3 Jedinjenja kalcijuma. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85
17.4 Reakcije kalcijuma. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86
18. Gvožđe (Fe). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87
18.1 Nalaženje u prirodi i dobijanje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87
18.2 Osobine gvožđa. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 88
18.3 Jedinjenja gvožđa. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89
18.4 Reakcije gvožđa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90
19. Bakar (Cu). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91
19.1 Nalaženje u prirodi i dobijanje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91
19.2 Osobine bakra. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92
19.3 Jedinjenja bakra . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93
19.4 Reakcije bakra. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93
20. Aluminijum (Al) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 94
20.1 Nalaženje u prirodi i dobijanje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 94
20.2 Osobine aluminijuma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95
20.3 Jedinjenja aluminijuma. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 96
20.4 Reakcije aluminijuma. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 96
21. Cink (Zn). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97
21.1 Nalaženje u prirodi i dobijanje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97
21.2 Osobine cinka. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98
21.3 Jedinjenja cinka. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98
21.4 Reakcije cinka. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99
22. Srebro (Ag) i Zlato (Au) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100
22.1 Sre­bro – do­bi­ja­nje i upo­tre­ba. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100
22.2 Zla­to – do­bi­ja­nje i upo­tre­ba . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100
23. Nemetali. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102
24. Hlor (Cl). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103
24.1 Nalaženje u prirodi i dobijanje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103
24.2 Osobine hlora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103
24.3 Jedinjenja hlora. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104
24.4 Reakcije hlora. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105
25. Sumpor (S). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106
25.1 Nalaženje u prirodi i dobijanje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106
25.2 Osobine sumpora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106
25.3 Jedinjenja sumpora. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107
25.4 Reakcije sumpora. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108
26. Azot (N). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109
26.1 Nalaženje u prirodi i dobijanje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109
26.2 Osobine azota. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 110
26.3 Jedinjenja azota. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 110
26.4 Reakcije azota. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111
27. Fosfor (P) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 112
27.1 Nalaženje u prirodi i dobijanje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 112
27.2 Osobine fosfora. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 112
27.3 Jedinjenja fosfora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113
27.4 Reakcije fosfora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114
28. Ugljenik (C). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115
28.1 Nalaženje u prirodi. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115
28.2 Osobine i jedinjenja ugljenika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 116
28.3 Reakcije ugljenika. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117
Zadaci sa rešenjima
29. OSNOVNE KONSTANTE I VAŽNE VELIČINE. . . . . . . . . . . . . . . . . . 121
29.1 Procentni sastav jedinjenja i ekvivalentne mase. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 122
29.2 Gasni zakoni. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123
29.3 Avogadrov i Gej-Lisakov zakon stalnih zapreminskih odnosa. . . . . . . . . . 125
29.4 Daltonov zakon parcijalnih pritisaka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126
29.5 Jednačina idealnog gasnog stanja (Klapejronova jednačina). . . . . . . . . . . 128
29.6 Izračunavanja na osnovu relativnih gasnih gustina . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129
29.7 Određivanje relativnih atomskih masa (atomskih težina). . . . . . . . . . . . . . 131
29.8 Izvođenje hemijskih formula . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132
29.9 Izvođenje molekulskih formula . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 134
29.10 Izračunavanje prema hemijskim jednačinama . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 134
29.11 Rastvori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135
29.12 Oksido-redukcione reakcije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140
Literatura
PREGLED OBJAVLJENIH KNJIGA
KOMENTARI IZ ŠTAMPE
 31
ZARONITE U SVET HEMIJE
VERA U SEBE JE PRVA TAJNA USPEHA

Evo nekoliko pravila koja možemo iskoristiti pri sastavljanju formula jedinjenja
raznih hemijskih elemenata, čije su nam valence poznate:
+ Kada dva hemijska elementa koji čine neko hemijsko jedinjenje imaju istu
valencu, onda uzimamo po jedan atom od svakog.
Primer:
U molekulu hlorovodonika (HCl) su vodonik, (H) i hlor(Cl) jednovalentni,
pa zato se u formuli ovog jedinjenja nalazi samo po jedan atom oba hemijska
elementa. U kalcijum-oksidu (CaO) i magnezijum-oksidu (MgO) metali Ca i Mg
su dvovalentni, a dvovalentan je i kiseonik; zato u formulama ovog oksida stoji
po jedan atom kiseonika i jedan atom odgovarajućet metala.
+ Ako je jedan od hemijskih elemenata jednovalentan, a drugi viševalentan,
onda se od prvog uzima onoliko atoma kolika je valenca drugog.
Primer:
U molekulu vode (H2O) kiseonik je dvovalentan, a vodonik jednovalentan.
Zato formula vode sadrži jedan atom kiseonika i dva atoma vodonika. U mo-
lekulu amonijaka (NH3) azot (N) je trovalentan, a tri vodonika atoma imaju
ukupno tri valence. U metanu (CH4) ugljenik (C) je četvorovalentan, pa je zato
vezan sa četiri vodonikova atoma. U kalcijum-hloridu (CaCl2) kalcijum (Ca) je
dvovalentan, a dva atoma hlora (Cl) imaju ukupno dve valence. U natrijum-
oksidu (Na2O) natrijum (Na) je jednovalentan (dva atoma ovog metala ukupno
čine dve valence) a kiseonik (O) je dvovalentan.
+ Kada su oba hemijska elementa viševalentna, onda se nalazi najmanji zajed-
nički sadržalac za valence oba hemijska elementa, pa se uzima onoliki broj atoma
svakog hemijskog elementa koliko se puta njegova valenca nalazi u ovom najmanjem
zajedničkom sadržaocu.
Primer:
Aluminijum (Al) je trovalentan, a kiseonik (O) dvovalentan. Oksid ovog
metala imaće formulu Al2O3. Najmanji zajednički sadržalac valenci oba elementa je
6. Valenca Al nalazi se u ovom sadržaocu dvaput, a kiseonika triput. Zato formula Al2O3
sadrži dva atoma aluminijuma i tri atoma kiseonika.

7.2 Strukturne formule

Pošto su nam poznati simboli hemijskih elemenata i njihove valence, možemo

sada da predstavimo molekule jedinjenja još jednostavnije. Umesto navedenih modela
upotrebićemo samo simbole hemijskih elemenata, na primer:
32
K U K A
ELEMENTARNA I NEORGANSKA HEMIJA
UČI DOBRE STVARI LOŠE SE UČE SAME PO SEBI

H–Cl O=S=O
hlorovodonik ugljen-dioksid

Prema tome, pored molekulske formule, koja pokazuje sastav, to jest koliko se
atoma kog hemijskog elementa nalazi u molekulu nekog jedinjenja, postoje i takve
formule koje nam prikazuju kako su atomi međusobno vezani u molekulima, odnosno
predstavljaju strukturu ili građu molekula, pa se zovu strukturne formule. Iz ovih
formula može se istovremeno odmah videti i valenca svakog hemijskog elementa
koji čini molekul odgovarajuće supstance. Pri pisanju strukturnih formula valenca
hemijskih elemenata označava se, kao što smo rekli, crticama; jedna crtica označava
jednu valencu.

Primer:
molekulska strukturna
formula formula

H
Molekul vode H2O H O
H
Molekul amonijaka NH3 H N
H
Molekul živinog oksida HgO Hg O

Navedene strukturne formule prikazuju se raspodelom atoma u ravni. Međutim,

stvaran raspored atoma u molekulima supstanci je uglavnom u prostoru.
 33
ZARONITE U SVET HEMIJE
VERA U SEBE JE PRVA TAJNA USPEHA

8. Hemijske veze

U prirodi se retko može naći supstanca u čistom stanju, jer se supstanca kao vid
materije nalazi u stalnom kretanju. Budući da znamo da su supstance izgrađene od
atoma, može se postaviti pitanje da li u prirodi postoje slobodni atomi.
U prirodi su retki elementi koji se nalaze kao potpuno slobodni atomi. To su je-
dino plemeniti gasovi. Njihovi atomi, očigledno, imaju veliku stabilnost. S obzirom
na to da znamo građu elektronskog omotača, ovo možemo lako objasniti. Plemeniti
gasovi imaju maksimalni broj elektrona u najvišem energetskom nivou (helijum ima
dva, a ostali plemeniti gasovi osam elektrona). Ovom “magičnom” broju elektrona u
najvišem energetskom nivou teže i atomi svih ostalih hemijskih elemenata. Time se
može objasniti udruživanje atoma u veće stabilne celine. Ove celine čine najmanje
dva atoma istog elementa ili različitih elemenata, a mogu sadržati i nekoliko desetina
hiljada atoma. Među atomima deluju sile privlačenja koje ih drže na okupu. Te sile
privlačenja su uzrok stvaranja hemijske veze.
Postoje dva osnovna tipa hemijske veze: jonska i kovalentna veza

8.1 Jonska veza

Jedinjenja koja su vezana ovom vrstom veza nisu sačinjena od molekula. Pri
ovom tipu sjedinjavanja nastaje potpuno prelaženje elektrona s jednog atoma na dru-
gi, tj. jedan atom ustupa jedan ili više elektrona, koje drugi atom prima. Atom koji je
ustupio svoje elektrone pretvara se u pozitivni jon ili katjon sa toliko pozitivnih
naelektrisanja koliko je elektrona izgubio, a atom koji je primio te elektrone pretvara
se u negativan jon ili anjon sa toliko negativnih naelektrisanja koliko je elektrona
primio. Broj predatih ili primljenih elektrona predstavlja jonsku valencu pozitivnu
ili negativnu, već prema tome da li se radi o ustupanju ili primanju elektrona. Broj
pozitivne jonske valence elemenata koji se nalaze u prvoj grupi, u podgrupi a pe-
riodnog sistema jednak je broju grupe. Tako je valenca kalijuma +1, a kalcijuma
+2. Broj negativne jonske valence kod elemenata zadnje grupe u podgrupi a jednak
je broju grupe umanjen za 8. Tako je, npr., broj negativne jonske valence hlora jednak
7 – 8 = –1, a kiseonika 6 – 8= –2. Valence inertnih gasova jesu 0.

Jonska jedinjenja, kada su u čvrstom stanju tope se samo na visokoj tem-

peraturi jer je potrebna znatna količina energije da se savlada energija
veze i razori jonska struktura. Istopljena ili rastvorena, ova
jedinjenja provode elektricitet.
34
K U K A
ELEMENTARNA I NEORGANSKA HEMIJA
UČI DOBRE STVARI LOŠE SE UČE SAME PO SEBI

Kod kalijumhlorida K+Cl– (sl.13) atom kalijuma, čiji je atomski (ili redni) broj
19, ispušla jedan elektron sa svog spoljnog energetskog nivoa i pretvara se u katjon
kalijuma sa 19 protona u jezgru i 18 eleklrona u omotaču (ljuski). Taj elektron prima
atom hlora, čiji je atomski broj 17, i pretvara se u anjon hlora koji sadrži 17 protona u
jezgru i 18 elektrona u omotaču. Oba ova jona imaju spoljni energetski nivo od po 8
elektrona, kao argon. U kristalu K+Cl– svaki jon K+ okružen je sa 6 jona hlora i svaki
jon Cl– sa 6 jona kalijuma. U magnezijumsulfidu Mg2+ S2– (sl.14) atom magneziju-
ma ustupa atomu sumpora 2 elektrona pa se tako obrazuju joni Mg2+ i S2–, koji imaju
strukturu tipa neon (magnezijumov jon), odnosno tipa argon (sumporov jon); njihove
jonske valence su +2 i +2.

19 protona 17 protona 18 protona

19 elektrona 17 elektrona 18 elektrona

K+ Cl–

19 protona
18 elektrona
kalijumhlorid
jon kalijuma jon hlora kristalna struktura K+Cl– Sl.13

Melali koji su raspoređeni u centralnom delu tablice periodnog sistema ne teže

da postignu strukturu nekog plemenitog gasa, što objašnjava njihove različite jonske
valence. Tako gvožde može izgubiti dva elektrona i preći u fero-jone Fe2+, ili tri
elektrona i preći u feri-jone Fe3+, pa su zato i njegove jonske valence +2 i +3.
12 protona 16 protona 12 protona
12 elektrona 16 elektrona 10 elektrona magnezijumsulfid

18 protona
18 elektrona
atom magnezijuma atom sumpora jon magnezijuma jon sumpora
(kao atom neona) (kao atom argona)
Sl.14
 35
ZARONITE U SVET HEMIJE
VERA U SEBE JE PRVA TAJNA USPEHA

8.2 Kovalentne veze

U molekulima sa kovalentnim vezama svaki atom teži da postigne elektronsku

strukturu najbližeg inertnog gasa ili drugu stabilnu elektronsku konfiguraciju. U ovom
tipu veza postoji težnja da se jedan ili više elektrona uključe istovremeno u elektron-
ske sisteme svih atoma koji sačinjavaju molekul. Par elektrona gradi dubl, zajednički
sa 2 ili više atoma, tako da sa elektronima koji se već nalaze u spoljnoj ljusci tih atoma
upotpunjuju njihov broj do 8 (teorija okteta) i stabilizuju ih. Za takve zajedničke
elektrone kaže se da participiraju u elektronskoj strukturi dva ili više atoma.
Ako se od po jednog elektrona svakog atoma formira zajednički elektronski par
(dubl), onda taj jedan par između ta dva atoma gradi prostu vezu. Ako vezu grade dva
elektronska para, onda je veza dvostruka, od tri elektronska para, veza je trostruka.

Kovalentna veza je jaka: molekuli su postojani bilo da su u čvrstom, teč-

nom ili gasovitom stanju, razlikuju se samo utoliko ukoliko su
klasifikovani prema njihovom, fizičkom stanju.
Kovalentna jedinjenja su loši provodnici
elektriciteta i toplote.

U molekulu vodonika H2 svako od dva jezgra atoma vodonika ima po dva elek-
trona, kao atom helijuma, tj. svako od dva jezgra ima oko sebe “elektronski oblak”
sačinjen od dva elektrona. Moglo bi se reći, mada to u suštini nije tačno, da svaki
atom istovremeno ispušta i prima jedan elektron.
Atomi halogenih elemenata koji imaju po 7 elektrona na poslednjem (spoljnom)
nivou, teže da prikupe oko sebe 8 elektrona, (tj. da upotpune oktet) primajući jedan
elektron, pa se zato sjedinjavaju po dva
njihova atoma prostom vezom, koja se
uspostavlja pomoću dva elektrona.
Svaki od ovih elektrona proizila-
zi od po jednog atoma, zato, kada se
veza jednom obrazuje, ova dva elek-
trona pripadaju podjednako i jednom
i drugom jezgru (slučaj sa molekulom
hlora (sl.15).
Da bi atomi azota sa 5 elektrona
valence imali oktet obrazuju dvoatom-
Sl.15
144
K U K A
ELEMENTARNA I NEORGANSKA HEMIJA
UČI DOBRE STVARI LOŠE SE UČE SAME PO SEBI

b) i dalje rešavamo na uobičajen način :

MnO −4 → Mn 2 + (2)
MnO −4 → Mn 2 + + 4H 2 O (3)
MnO 4− + 8H + → Mn 2 + + 4H 2 O (4)
− + − 2+
MnO + 8H + 5e = Mn
4 + 4H 2 O (5)
2− 2−
SO 3 → SO 4 (6)
SO32 − + H 2 O → SO 24 − (7)
SO32 − + H 2 O → SO 24 − + 2H + (8)
SO32 − + H 2 O = SO 24 − + 2H + + 2e − (9)
c) jednačinu (5) množimo sa 2, a jednačinu (9) sa 5, i tako dobijene jednačine
sabiramo :
2MnO 4− + 16H + + 10e − = 2Mn 2 + + 8H 2 O (5’)
5SO32 − + 5H 2 O = 5SO 24 − + 10H + + 10e −

2MnO −4 + 5SO32 − + 6H + = 2Mn 2 + + 5SO 24 − + 3H 2 O (10)

Zadatak 4.

Sastaviti potpunu jednačinu sledeće reakcije:

H2MnO4 → HMnO4 + MnO2 + H2O

Rešenje:
a) ova reakcije je takozvana reakcija disproporcionisanja; kod ovakvih reakcija
se iz jednog oksidacionog stanja datog elementa u ovom slučaju to je Mn(+VI) u
H2MnO4 dobijaju dva različita oksidaciona stanja, više i niže, tog istog elementa u
ovom slučaju to je Mn(+VII) u HMnO4 i Mn(+IV) u MnO2:
Mn(+VI) + 2e– → Mn(+IV) (1)
[Mn(+VI) → Mn(+VII) + e–] × 2 (2)
2Mn (+VI) → 2Mn(+VII) + 2 e– (2’)
b) da bi se izjednačio broj primljenih i otpuštenih elektrona šemu (2) je bilo potreb-
no pomnožiti sa 2; može se, prema tome, zaključiti da je potrebno da se dva molekula
H2MnO4 oksiduju do HMnO4 da bi se samo jedan molekul H2MnO4 redukovao do
MnO2, pa potpuna jednačina disproprcionisanja manganove kiseline izgleda ovako:
 145
ZARONITE U SVET HEMIJE
VERA U SEBE JE PRVA TAJNA USPEHA

2 H2MnO4 + H2MnO4 = 2 HMnO4 + MnO2 + 2 H2O (3)

oksiduje se redukuje se

c) ili zbirno :
3 H2MnO4 = 2 HMnO4 + MnO2 + 2 H2O (3’)
Zadatak 5.
Napisati reakciju oksidacije vodonik-peroksida kalijum-permanganatom u kiseloj
sredini (H2SO4.)
Rešenje:
a) prvo treba sastaviti skelet ove oksido-redukcione jednačine, imajući u vidu da
se peroksidna grupa oksiduje do molekulskog kiseonika, a da se permanganatni-jon
u kiseloj sredini redukuje do Mn2+– jona
H2O2 + KMnO4 + H2SO4 → O2 + MnSO4 + K2SO4 + H2O (1)
b) dalje rešavamo na uobičajen način, vodeći računa da je u vodonik-peroksidu
kiseonik u oksidacionom stanju – I :
2O(–I) – 2e– → O2(0) (2)
Mn (+ VII) + 5 e– → Mn2+ (3)
c) jednačinu (2) množimo sa 5 a jednačinu (3) sa 2, i dobijamo :
10 O(–I) – 10 e– → 5O2(O) (2’)
2 Mn(+VII) +10 e– → 2Mn2+ (3’)
d) odavde sledi :
5H2O2 + 2KMnO4 + H2SO4 → 5 O2 + 2 MnSO4 + K2SO4 + H2O (4)
e) na kraju, izjednačavanjem broja sulfatnih-grupa i broja H-atoma, dobijamo
potpunu jednačinu oksido-redukcionog procesa :
5H2O2 + 2KMnO4 + 3 H2SO4 = 5 O2 + 2 MnSO4 + K2SO4 + 8H2O (5)

Zadatak 6.
Napisati potpunu jednačinu reakcije :
CrI3 + KOH + Cl2 → K2CrO4 + KIO4 + KCl + H2O
Rešenje:
a) ako bolje pogledamo gornju skelet jednačinu vidimo da se i Cr3+ – jon i jodidni
anjon iz CrI3, oksiduju molekulskim hlorom, koji se redukuje do hloridnog jona; pre-
 LITERATURA

1. Arsenijević R. S., Hemija opšta i neorganska, Beograd 1989

2. Curreire and Rose, General and Applied Chemistry, New York, 1968
3. Grundwald E., Atoms, Molecules and Chemical Change, New Jeresy,
1960
4. Kuka M., Elementarna fizika kroz teoriju, primere, zadatke i rešenja,
Beograd, 2003
5. Meyer R., Vorlesungen uber die Geschichte der Chemie, Leipzing,
1948
6. Partington J R., General and neorganic Chemistry, New York, 1963
7. Pauling L., General Chemistry, Weinheim, 1959
8. Russel J B., General Chemistry, New York, 1980
9. Rompp H., Chemie der metalle, Stuttgart, 1971
10. Sorum G H., Fundamentals of General Chemistry, New York, 1955
11. Hicks J., Comprehensive Chemistry, London, 1967
12. Herz W., Leitfaden der theoretischen Chemie, zweite Auflage, Stuttgart,
1951
13. Hampel C A., The Encyclopedia of the Chemical Elements, Amsterdam,
1978
14. Christen H R., Grundlagen der allgemeinen und anorganischen
Chemie, Aarau, 1977
15. Choppin G R, Jafe B., Chemistry, New Jeresy, 1973
16. Weast R C., Handbook of chemistry and Physics, Cleveland, Ohio,
1986
17. Weeks M E., Leicester H M., Discovery of the Elements, San Francisco,
1968

View publication stats