Саша КНЕЖЕВИЋ knezsa@yahoo.

com

СКРАЈНУТИ ПЈЕСНИЦИ
Филозофски факултет,
ИЗГУБЉЕНОГ ГРАДА Источно Сарајево

Кључне ријечи: Сарајево, пјесници, Гутаљ, Грујић, Врачар, Град,

изгубљени, гробље.
Апстракт: У току посљедњег грађанског рата и у годинама непо-
средно након њега јавила се у тадашњем Српском Сарајеву генерација
млађих пјесника у чијој је поезији један од најчешћих мотива био њи-
хов родни град из кога су избјегли. Од те групе тек неколицина и данас
живи и ствара на овом простору и у посљедње двије године су објавили
своје нове пјесничке збирке. Тема овог рада јесте компаративна ана-
лиза топоса Сарајева у њиховој поезији насталој у рату и непосредно
по његовом завршетку. Мада су у питању три пјесника (Дејан Гутаљ,
Жељко Грујић и Горан Врачар) различита по пјесничком сензибилите-
ту и искуству, њихово заједничко непосредно искуство рата обједињује
и њихов доживљај изгубљеног Града у поетском тексту.

Засигурно се премало за посљедњих двадесет година писало

о пјесницима који су у ратном вихору били принуђени да напусте
Сарајево у којем су се или родили, или одрасли или пјеснички до-
расли, и поезији коју су Њему посветили. „Pisac i grad, to je gotovo
poseban status; jedva se može naći pjesnik koji se nije baktao gradom kao
poetskom temom, opjevao njegove čari, njegove tajne, ovjekovječio ga ili
udariо na njegove mitove“ (Kovač 2008: 13). У нашем случају назначе-
ни међуоднос је знатно сложенији јер пјесме о граду настају у рату
у коме су се нашли пјесници и Град. Рату у којем су пјесници нед-
восмислено поражени, јер су изгубивши Њега изгубили и онај дио
себе који их је сјећао на идилично вријеме у којем су заједно расли
заувијек срасли.
Највећи дио пјесника изгубљеног града по завршетку рата отишао
је далеко са ових простора, али њих неколико осталих у Српском,
а потом Источном Сарајеву наставили су да пишу, повремено про-
пјевавши и о Сарајеву. За ову тему посебно занимљивим су нам се
учинила тројица пјесника1: Дејан Гутаљ2, Жељко Грујић3 и Горан Вра-
1 Сва тројица су са по неколико пјесама заступљена у референтној антологији српске
избјегличке поезије Прогнани Орфеји Ненада Грујичића.
2 Дејан Гутаљ рођен је 1954. године у Сарајеву. Аутор је седам пјесничких збирки: Веж-
бе огледала, Сарајево: Свјетлост, 1978; Смрт у свакодневном животу, Сарајево: Свјет-
лост, 1982; Мртвачнице, Сарајево: Свјетлост, 1988; Гинеколошка ноћ, Тузла: Универзал,
1990; Јутро у Гестапоу, Српско Сарајево: Графосонс, 1994; Некрофилне и друге песме,
Пале: СРНА, 1996; Tамно псето самоће, Пале: Народна библиотека Пале, 2014 (награда
Бранковог кола Печат вароши сремскокарловачке).
3 Жељко Грујић рођен је 1961. године у Сарајеву. Објавио је три пјесничке збирке:
Библид 0350–6428, Год. 49 бр. 162 (2017), стр. 27–35. / прегледни рад
УДК 821.163.41(497.6).09-1
чар4, које, осим чињенице да сва тројица имају пјесме именоване по
родном граду, повезује и то да су им се најновије пјесничке књиге
појавиле за посљедњих пет година у продукцији локалних издавача.
Потребу да се фокусирамо баш на ове пјеснике проналазимо у изван-
редној реминисценцији Бранка Летића забиљеженој поводом осврта
на Грујићеву поезију: „Као да се и у његовом случају потврђује ста-
ри барокни став да немар савременика баца у заборав појаве вредне
памћења“ (Летић, 2014: 207). Добровољни или принудни аутсајдери
српске поетске сцене у својој су се поезији дотакли највећих тема које
се не тичу само појединца, него припадајућег им народа у цјелини, не
покушавајући да се издигну из таме свакодневице, него напротив,
дубоко и храбро урањајући до њеног најдубљег дна у њему тражећи
исконске вриједности за своју поезију свјесни да је језик „медијум
кроз који друштво улази у историју“ (Грим, 1982: 138).
Као што својом вољом нису постали виновници рата у којем су
учествовали наши пјесници о њему експлицитно нису ни пјевали, а
да је он на различите начине општеприсутни топос њихове поезије,
потврђујући несвјесно став Давора Милићевића (2014: 373): „Рат и
поезија у српској историји одувијек су стајали у односу узајамног
прожимања, свједочења и објашњавања, као што је, изгледа, и једи-
но могуће у традицији народа чија се судбина тако често рјешавала
на драстичан начин“. Заправо је за сва три пјесника битније то што
су пјевали у рату, него што су, можда и нехотице, запјевали о њему.
Моћ и имагинација као виша способност посредовања ствари и зна-
чења кроз стваралачко обликовање уздиже феномен рата до естетске
равни. Ријеч је о преображају рата (историјски, политички, моралног,
психолошки реалног) у естетски имагинарни феномен рата као дјела
стваралачке слободе. Ради се о трансценденцији и изласку из свијета ре-
алног у створени свијет симбола и метафора (Лаушевић, 2014: 99)
Да је поезија веома утемељено живјела на овим просторима у
ратно вријеме потврђује и организовање манифестације Сарајевски
дани поезије на простору српског Сарајева. Рат је и поезију у Сараје-
ву подијелио на најмање два дијела, па је ова манифестација, која
се у Сарајеву традиционално одржавала од 1962. године, доживјела
своју премијеру у Српском Сарајеву последњих дана октобра 1993.
године. На овом репрезентативном окупљању учествовало је педе-
Сонети саучешћа, Пале: СРНА, 1996; Јерихонска ружа, Београд: Свет књиге, 2000 (на-
града Пјесник свједок времена); Стид и мјесечина, Пале: Народна библиотека Пале,
2013. и књигу публицистичких текстова Крстоноше и сизифовци, Пале: СРНА, 1997.
4 Горан Врачар рођен је у Сарајеву 1964. године. До сада је објавио сљедеће збирке
пјесама: Светла Сарајева, Пале: СРНА, 1997; С ове стране Дрине, Српско Сарајево
(награда Видовданске пјесничке свечаности): Синдикат радника УП РС, 1999; Лет из-
над лукавичјег гнијезда, Источно Сарајево: Књижевни фонд Свети Сава, 2004; Кад ти
јаве да сам умро, Источно Сарајево: ЗУНС, 2013; Кад смо се вољели нас двоје, Источно
Сарајево: ЗУНС, 2014; Исповест лудака, Источно Сарајево: Матична библиотека, 2016.

28 Саша КНЕЖЕВИЋ
 Читање традиције 29

сет пјесника, међу којима су била и највећа пјесничка имена српске

књижевне сцене; своје пјесме су говорили и Гутаљ и Грујић. Го-
дину дана касније Удружење књижевника Српске ће, уз садејство
Срна феста, објавити и својеврсни пјеснички зборник посвећен том
окупљању. Ова окупљања би заиста била прворазредни културни
догађаји за ову средину и да се нису дешавала у ратном окружењу,
али им управо контекст употпуњава смисао.
Први утисак ових скупова је изузетан одзив слушалаца који је пјес-
ничке вечери, без обзира гдје су се дешавале, претварао у спонтане и
узбудљиве поетске маратоне. А оно што је могло одмах да се уочи, на
страницама објављених збирки, а што је у емотивној атмосфери која је
владала око говорене ријечи лако могло да се пропусти, било је строго
формално устројство стихова, апсолутна доминација класичних облика,
нарочито сонета5. И можда би тумачењу поезије овог рата требало прићи
покушавајући да се објасне ове двије јасно уочљиве карактеристике“.
(Милићевић, 2014: 375)
Пјевати у рату не значи неминовно пјевати о рату, што јасно по-
казује и овај Зборник, али свакако је веома битно да се јасно укаже
на чињеницу да је у самом току рата „у смртоносно време када за
живот нема времена – а за поезију мора да се нађе“ (Кољевић, 1994:
55) настајала завидна пјесничка продукција (Радовић, 2014: 444) и да
су се, поред већ афирмисаних пјесника, појавили и неки нови гласо-
ви чија је артикулација неминовно обиљежена временом у којем се
јављају. Ранко Поповић (2007: 298) пјеснике који су се оглашавали у
ратном периоду, а тематски су везани за ратна дешавања, дијели на
учеснике рата који по вокацији нису били пјесници, новинаре, који
такође нису били пјесници, и раније афирмисане књижевнике. Ова
се подјела може примијенити и на наше ауторе јер је Врачар у рату
био полицајац на првој линији фронта, Грујић новинар, а Гутаљ за
собом већ има четири запажене пјесничке збирке.
Сасвим је природно да ће управо Дејан Гутаљ први од њих обја-
вити своју ратну пјесничку збирку Јутро у Гестапоу 1994. године.
Међу двадесет седам пјесама само једна је и номинално посвећена
родном граду, али она је по свему антологијска и засигурно најпо-
знатија Гутаљева пјесма Сарајево, „велика је и болна прича о из-
губљеном граду надомак руке, граду који се претворио у своју су-
протност“ (Грујичић, 2015: 21). У својој сљедећој збирци Некрофилне
и друге пјесме Гутаљ ће Сарајеву посветити цио циклус Мртва ме-
тропола инкорпорирајући сасвим природно у њега и пјесму Сараје-
во. Жељко Грујић (2014: 27–48) у предговору књизи Тамно псето са-
моће упућује на чињеницу да Гутаљев својеврсни сукоб са Градом
коријене вуче из прве збирке Вежбе огледала, а да своје разрјешење
5 У збирци Сарајевски дани поезије ’93. проналазимо двадесетак сонета који су темат-
ски везани за рат и страдање.
достиже управо у назначеном циклусу закључивши: „Пјесник и
град, то је у основи (и на примјеру Гутаља и Сарајева) драма два не-
помирљива ентитета, од којих онај први увијек извуче дебљи крај“
(Грујић, 2014: 27).
У Гутаљевом ониричком бунилу он у сну понекад сврати „у Са-
рајево, лепи град“, али само у првом стиху своје пјесме да би га сва
пријатна сјећања која боле довела до закључног молитвеног дистиха:
Молим те, Боже, да прођем кроз сваки лепи град
Само не дај ни у сну да прошетам Сарајевом. (Гутаљ, 1994: 33)
У реквијему Граду Мртва метропола Срби „мајстори сна“ јесу
„ми некрофили“ који се, не знајући признати неминовни пораз, ра-
дујемо туђем, кад немамо друге инатећи се себи самим:
Тако дижемо скеле сна и нови град
Мада лепши јер зидан је чистим болом
Он мора бити стар и веома млад
Али везан сузом са мртвом метрополом. (Гутаљ, 1996: 26)
Интимна исповијест из пјесме Сарајево прераста завршним ка-
треном Мртве метрополе у колективно несвјесно:
И још овом граду морамо рећи
Ми господари и његово робље
Да ће када умре у нашу раку лећи
Јер смо због њега подигли ново гробље. (Гутаљ, 1996: 26)
чиме се лична патња надвладава заједничком несрећом оних који
снивајући два града, којег више за њих нема и чије су скеле од сна
а темељи од лажи, на крају за себе изградише само још једно „ново
гробље“.
Сарајево које га је на почетку рата неминовно асоцирало на
„зимску бајку“6, „њене сандале беле“, „њене дојке“, „мајчин осмех“,
„пубертетске дане“, „сарајевске бебе“, али и на „болесника који шири
неподношљив смрад“, „крв мртвих сватова“ и „рахитичне старце
који псују мртву мајку“, у избјегличким химнама Напуштање Гр-
бавице и Збогом Сарајево постаје тек долина која „подригује мрак
и брише губицу“, „болесни пејзаж“ у којем „збуњене ствари нестају
под церадама“, док пјесникови ми, имагинарни а тако језиво ствар-
ни „Видимо у чуду – да се уопште не растужујемо“.
Елегична патња из првих ратних дана губи се у сликама и пред-
ставама које је Град код Гутаља изазивао прије рата, прије него су
с њиме заратили и други приморавајући га да се прикључи том
општем лудилу у којем је скоро заборавио колико га је до тада мрзио.

6 Алузија на 14. зимске олимпијске игре одржане 1984. у овом граду и уопште на осам-
десете у којима је овај град у сваком смислу доживљавао свој зенит уочи неминовног
суноврата обиљеженог „мартовским сватовима“.

30 Саша КНЕЖЕВИЋ
 Читање традиције 31

„Гутаљев Град је патолошки болесник, цивилизовани варварин, бе-

стијални ноћник, пун хладних животиња, потенцијалних и освједо-
чених убица, парализованих скитница, просјака, демонских жена,
курви, малограђанштине свих боја...“ (Грујић, 2014: 27). Свој елегич-
ни дванаестерац узнемирен скоро тужбаличким четверосложним
припјевом лепи град Гутаљ ће транспоновати у смирену хармонију
сонета којим се заувијек пјеснички опрашта од овог топоса пјесмом
Збогом Сарајево. Као и свака љубав и ова завршава несрећно, али
не и трагично, јер бјекством из и од Града пјесник спасава себе и
оно што је сачувао за себе, препуштајући имагинарном ми све не-
довршене битке. „Тако, дакле: ко хоће да спаси душу своју нека бје-
жи из града7, јер сваки град ће, прије или касније, постати Вавилон,
који прождире и тијела и душе својих поданика, претварајући их у
смеће!“ (Грујић, 2014: 27)
Град је мртав, а пјесник се лажно идентификовавши са ап-
страктним ми очигледно одлучио на вјечно лутање, „На заставу
нашу уцртавамо точак“, или се можда само вратио исконској суд-
бини српској по којој нема смрти, има сеоба, на тај начин завршив-
ши своју „лирску опсесију градом“, како је њихов дуел назвао Ранко
Поповић (2007: 382). Сеобљењем је мотивисана и Грујићева пјесма
Сарајево (Не осврћи се). Уводни дио је реминисценција на тринае-
сту главу Јеванђеља по Марку, оног у коме Христос упозорава своје
ученике на предстојеће разарање Јерусалима. Пјесник нас, заправо,
позива на дијалог са Новим завјетом, па би се цијела пјесма могла
читати у сагласју са његовим дијелом на који се позива. Тада бисмо
могли прочитати да пјесник јасно прозива апокалиптичне стихове
„И предаће брат брата на смрт и отац дијете, и устаће дјеца на ро-
дитеље и побиће их“ (Библија, 1992: 54), у крајњем исходишту под-
сјећајући невољнике који ето баш у зиму бјеже што даље од себе са-
мих да је њихово страдање подстакнуто Божијом промисли и да ће
послије свега „угледати Сина Човјечијега гдје долази на облацима са
силом и славом великом“ (Библија, 1992: 55). Грујић бјекство из и од
Града види као пут у спасење „На Видјело, Пут и Чистац“.
Он митску димензију сукоба наговјештава двјема пјесама из
збирке Сарајевски дани поезије ’93 – Јасеновац и Здравица, јасно
указујући да је историја низ цикличних кругова у којима Србима
садашњост баца со на незарасле ране прошлости и никада довршену
косовску трагедију кроз поклич:
Од ових ће речи
Косово да јечи
(СДП, 1994: 51)
7 Дејан Гутаљ се након егзодуса прољећа 1996. године населио у Мокром селу покрај
нешто већег села Пала довољно далеко од Града да не мора пјевати о њему. И сам
Грујић ће 1999. на пет година побјећи у завичајно романијско село Костреша, гдје ће у
својеврсном добровољном изгнанству провести наредних пет година.
 У циклусу Речи из потаје, датираним на период 1982–84, Грујић
је сав окренут народној епици, да би, са сазријевањем или можда ста-
рењем, у његовој поезији преовладавала хришћанска нота8, чему је
врхунац Молитва Атанасијеве мајке (У рату пред спавање). Грујић
свој дијалог са библијским текстовима наставља и у пјесмама са
наизглед крајње профаним насловом. Пјесма Рат (Један, те исти)
и формално је подијељена на два дијела, прва два дванаестерачка
катрена уоквирена су хришћанским мотивима „Од великог пада [...]
до Судњега дана“, а њен други дио, дат у слободном стиху, као да је
истргнут из неког заборављеног библијског текста.
Грујић је свој пјеснички однос према рату најбоље исказао у
двије пјесме На путу за смрт (Рат: мушко казивање) и Кад гину же-
ници (Рат: женско казивање). Чисто вуковски, Грујић ову велику
тему опјевава кроз два основна космичка принципа, мушки – епски
и женски – лирски. Обје пјесме дате су у дванаестерачким римова-
ним дистисима, али се већ на формалном плану уочава јасна дис-
тинкција иницијалних позиција лирског субјекта. Док је у мушкој,
као у епској пјесми сваки дистих заокружена мисаона цјелина, жен-
ска је сва у опкорачењима којима се спајају строфе, јер је у њој ву-
ковски важније како се пјева, а кад се пјева о дјевојачком болу он не
трпи никакве оквире, па ни оне које диктирају којекакви поетички
канони. У њој проговара савремена Косовка дјевојка:
Прстен на реч. Уочи васкршњег поста.
Утом се зарати. Ја с белегом оста’

међу врсницама. Попут беле вране.

Чекам да се врати. Да однекуд бане. (Грујић, 2013: 56)
Грујићеви Срби живе оно што нам остаде „од Косова“, парчиће
времена увезане болом и несрећом појединаца лирски увезане у
трагику колектива који нестаје:
Кад гину женици, знаш ли мајчин сине,
кол’ко нерођени’ с њима погине?! (Грујић, 2013: 57)
Рат из мушког угла изгледа знатно друкчије, јер мушкарци при-
чају о догађају, а не доживљај догађања. Нико ко није лично и по-
родично окусио и искусио најгорчију есенцију рата не може га тако
оголити својим пјевањем:
К’о поради себе кад кренеш у папрат,
тако сам ти, синко, ја отиш’о у рат.
(Грујић, 2013: 54)
Сва бесмисленост ратовања речена је овим дистихом. Ни трага
светим ратницима, завјетним чуварима хришћанства, борцима за
8 О скоро свим интертекстуалним контактима Грујићеве поезије више видјети у: Б.
Летић, Савремени српски песници и књижевна традиција: Поезија Жељка Грујића.

32 Саша КНЕЖЕВИЋ
 Читање традиције 33

правду, крст часни и слободу златну. Из прве руке наречен – рат је

глупост. Тако о њему збори и Врачар у пјесми Исповест лудака, по
којој је названа и његова посљедња збирка:
пуцали смо к’о кад шенлучимо
о божићу и бајраму, куме,
пуцали смо мада не волимо,
ко нормалан пуцање разуме. (Врачар, 2016: 5)
Узалудност рата познају само они који су се у њему обрели, ви-
дјели смрт, омирисали крв, плакали за вољеним. Човјек који пјева
послије рата зна да послије рата ништа више не може имати смисла
и да све велике ријечи постају мале лажи:
пуцали смо у високе брезе
и у ниско жбуње, из даљине,
пуцали смо углавном без везе,
(рекли су нам – ради отаџбине). (Врачар, 2016: 5)
У овој иницијалној пјесми своје посљедње збирке Врачар се
приближава Гутаљу у том осјећању безнађа и пораза:
пуцали смо да не попуцамо
и на крају упуцали себе. (Врачар, 2016: 6)
С друге стране, с Грујићем га у везу доводи потреба да потражи
спас код Бога, за себе, али и за оне Гутаљеве ми којима је пјесник
послије рата неминовни сапатник. У својеврсном дијалогу са Десан-
ком Максимовић кроз пјесму Молитва од Бога у коначници тражи
само једно:
боже, дај ми снаге да крв не прокључа,
и да ова рука ником не пресуди,
док ђаво на небу с анђелима руча
да ми, после свега, останемо људи. (Врачар, 2016: 12)
Исконски страх и питање може ли се и онај ко преживи рат
звати човјеком повезан је са крајњим доживљајем све тројице пјес-
ника да је родни град постао гробље, Грујићево „бескрајно гробље“,
Гутаљево „ново гробље“ или Врачарево „гробље губитника“ чија је
парцела постала његова отаџбина. Оставивши га у мрачној котлини
из кога су коначно изашли „на Видјело“, у неки нови живот за који
граде темеље „златним зрнцима смисла“ (Поповић, 2013: 109), одозго
на њега гледају као на „велику раку“ у којој су неминовно и сами
сахрањени.
Оно што је од њих преживјело пјеснички је васкрсло у другој
деценији најновијег од свих вјекова у збиркама у којима су Грујић
и Врачар старим пјесмама подметнули неке нове, ниједним стихом
се не вративши бар на трен у Сарајево. Пјесничко је ћутање Дејана
Гутаља дочекало своје пунољетство са збирком Тамно псето самоће,
коју је, за њега и колико је умио према њему, приредио Жељко Грујић
(2014: 115) страхујући искрено да је Богом дани пјесник предуго ба-
лансирајући на међи проклетства и благослова „црпећи међусобно
поништавајуће енергије једног и другог, које су га након само дваде-
сетак година пјевања потпуно разјеле изнутра, тако да је пресушио,
а пјесник је заћутао, чини се заувијек“ (Грујић, 2014: 115). Грујић и
Врачар пјевају као зрели пјесници о новим темама и старим болима,
свјесни да засигурно никад више неће рајковати у Сарајеву, све док
се не роде опет „у будућем неком свету крвопија“.

ИЗВОРИ

Врачар, Горан. Светла Сарајева. Пале: СРНА, 1997.

Врачар, Горан. С ове стране Дрине. Српско Сарајево: Синдикат радника
УП РС, 1999.
Врачар, Горан. Исповест лудака. Источно Сарајево: Матична библио-
тека, 2016.
Грујић, Жељко. Сонети саучешћа. Пале: Срна, 1996.
Грујић, Жељко. Руже Јерихона. Београд: Свет књиге, 2000.
Грујић, Жељко. Стид и мјесечина. Пале: Народна библиотека Пале,
2013.
Гутаљ, Дејан. Јутро у Гестапоу. Пале: Графосонс, 1994.
Гутаљ, Дејан. Некрофилне и друге пјесме. Пале: СРНА, 1996.
Гутаљ, Дејан. Тамно псето самоће. Пале: Народна библиотека Пале,
2014.

ЛИТЕРАТУРА

Библија. „Јеванђеље по Марку“. Библија или Свето писмо. Превод: Ђура

Даничић и Вук С. Караџић. Београд: Библијско друштво, 1992.
Грим, Јакоб. „Српске народне песме у немачком преводу“. Ка поети-
ци народног песништва. Ур. С. Кољевић. Београд: Просвета, 1982.
136–140.
Грујић, Жељко. „Гутаљ: покушај синтезе“ (предговор). Тамно псето са-
моће. Дејан Гутаљ. Пале: Народна библиотека Пале, 2014. 7–115.
Грујичић, Ненад. Прогнани Орфеји. Сремски Карловци: Бранково коло,
2015.
Кољевић, Никола. „Ратно писмо – уместо рецензије“ (поговор). Јутро у
Гестапоу. Дејан Гутаљ. Пале: Графосонс, 1994. 55–58.
Kovač, Mirko. „Pisac i grad“. Sarajevske sveske 21/22, (2008): 13–21.

34 Саша КНЕЖЕВИЋ
 Читање традиције 35

Лаушевић, Саво. „Рат у решетки књижевности“. Ратна књижевност

Републике Српске. Ур. Б. Летић. Пале: Филозофски факултет, 2014.
93–108.
Летић, Бранко. „Савремени српски песници и књижевна традиција:
Поезија Жељка Грујића“. Слика Босне и Херцеговине у дјелима сав-
ремених писаца Републике Српске. Ур. М. Ковачевић. Пале: Фило-
зофски факултет, 2014. 207–230.
Милићевић, Давор. „Српска ратна поезија: врхунац једне традиције“.
Ратна књижевност Републике Српске. Ур. Б. Летић, Пале. Фило-
зофски факултет, 2014. 373–396.
Поповић, Ранко. „Извод из рецензије“ (поговор). Стид и мјесечина.
Жељко Грујић. Пале: Народна библиотека Пале, 2013. 109–110.
Поповић, Ранко. Завјетно памћење пјесме. Источно Сарајево: Завод за
уџбенике и наставна средства, 2007.
Радовић, Маријана. „Сарајево у ратној поезији Републике Српске
(1992–2000)“. Ратна књижевност Републике Српске. Ур. Б. Летић,
Пале. Филозофски факултет, 2014. 443–458.
Тутњевић, Станиша. „Пише ли ово ко? – Неке назнаке о етици и поети-
ци ратне књижевности. Ратна књижевност Републике Српске. Ур.
Б. Летић. Пале: Филозофски факултет, 2014. 109–131.

Саша Кнежевич

Маргинальные поэты потерянного города

Резюме

Три поэта, чьи песни o Сараево были предметом данного исследования

принадлежaт к тому же поколению поэтов, но в разное время появлялись на
поэтической сцене. Гуталь получил определенную поэтическую аффирма-
цию до войны, Груич, как поэт появился во время войны, а Врачар только
после его окончания. Поэтому в поэзии Гуталя в картине Города мы находим
элементы, присутствующие в его предыдущих собраний, в то время как в по-
эзии Груича и Врачара представление о потерянном городе рождается только
в перспективе войны. Песни о Сараево всех трех поэтов могут прослеживат-
ся в диапазоне от элегических реминисценций молодости в нем, до траги-
ческой идентификации с сербским народом, который потерял его навсегда.
Ключевые слова: Сараево, Гуталь, Груич, Врачар, Город, потерянный,
кладбище.