USTAV

Miloša Obrenovića(1869-1860) zahtevao je promenu takozvanog Turskog Ustava iz 1838 godine.

Za vreme svoje druge vladavine knez Mihailo Obrenović 1860-1868 počeo je da izdaje nove ustavne
zakone: o Narodnoj skupštini, Državnom savetu, narodnoj vojsci, činovnicima, centralnoj upravi i
opštinama.
Za vreme Milana Obrenovica uz podršku Rusije i Austrougarske donet je takozvani namesnički Ustav
1869. Skupština je sa knezom delila zakonodavnu vlast a ministre je postavljao knez i oni su bili
odgovorni njemu.Skupstina je trebalo da se sastaje svake godine. 3/4 poslanika birano je opstim pravom
glasa a knez je imenovao preostalu 1/4.Kralj Milan je izgradio novi Ustav 1888 g kojim je zaveden
parlamentarni režim. Zakonodavna vlast podeljena je između vladara i narodne skupštine- koja je imala
pravo da odlučuje o budžetu. Osigurano je pravo slobodnog izražavanja, političkog mišljenja i
udruživanja kao i sloboda štampe. Opste pravo glasa za muškarce je uvedeno. Izbori su morali biti tajni,
ministri su odgovarali pred zakonom, sudovi su imali nezavisnost a državna uprava uređena je na
principu lokalne samouprave.
Kralj Aleksandar Obrenovic tokom drugog drzavnog udara je 21 maja 1894 ukinio Ustav iz 1888 od
njegovog oca i vratio na snagu Ustav iz 1869. Kralj Aleksandar 1901 je odlucio da nametne novi
oktroisani Ustav, parlament je nazvan narodnim predstavništvom jer je prvi put u istoriji bio dvodoman,
sastavljen od skupštine koja zajedno sa kraljem donosi zakone (donjeg doma i senata koji je biran od
strane kralja(gornjeg doma). Marta 1903 Kralj Aleksandar je u toku jednog dana izvršio je 2 državna
udara. Prvim je ukinuo Ustav i izmenio sastav senata, državnog saveta i sudova a drugim ga vratio na
snagu.
ZAKONODAVSTVO ZA VREME OBRENOVIĆA
1881. Osnivanje modernih političkih stranaka olakšano je donošenjem zakona o štampi, zakona o
zborovima i udruženjima i zakonom o sudijama kojim je sudska vlast odvojena od izvršne.

NARODNA RADIKALNA STRANKA

osnovana je 1881, većina vođa bili su pristalice socijalistickog učenja Svetozara Markovica, zalagali su se
za ustavnu reformu po kojoj bi zakonodavna vlast bila u narodnoj skupštini, ograničenje moći vladara,
decentralizaciju uprave putem lokalnih samouprava. U spoljnoj politici zalagali su se za oslobođenje i
ujedinjenje srpskog naroda,  oslonac na Rusiju i sklapanje saveza sa drugim državama. Stekli su veliki broj
pristalica narocito seljaka i postali najopasniji protivnici Milana Obrenovića. Njihov višedeceniski vodja
bio je Nikola Pašić a glavno stranačko glasilo bila je samouprava.

LIBERALNA STRANKA
Zvanično je formirana isto 1881, zalagali su se za ograničeni parlamentarizam, jaku izvršnu vlast i snažan
činovničko policijski aparat, zahtevali su ukidanje smrtne kazne za političke krivce. U spoljnoj politici bili
su naklonjeni rusima, pristalice su bile uglavnom bogatiji trgovci, viši činovnici i sveštenstvo. Vodja
stranke je bio Jovan Ristic a partijski list srpska nezavisnost.
NAPREDNA STRANKA
Isto osnovana 1881, isto se zalagali za liberalne ideje a formirali su je mladji intelektualci. Razlikovali su
se po tome sto su smatrali da dinastija treba da bude zaštićena, zbog cega su dugo bili bliski dvoru
Obrenovica. Predlagali su poštovanje zakona, postepene reforme, ograničeno biračko pravo, ministarsku
odgovornost, sudsku nezavisnost i opštinsku samoupravu. U spoljnoj trgovini zalagali se za jačanje
bratskih veza sa slovenskim narodima, ali su za razliku od ostalih tražili i naslon od Austrougaske. Nisu
imali puno pristalica.
Šef stranke bio je Milutin Garasanim a partijsko glasilo se zvalo videlo.

NACERTANIJE
Je prvi document koji govori o spoljnopolitickim ciljevima Srbije koji je krajem 1844. godine napisao
ministar unutrašnjih poslova Ilija Garašanin. Mihajlo Obrenovic se vodio tim dokumentom tj
oslobadjanjem svih teritorija gde su Srbi cinili vecinsko stanovnistvo I ujedinjenjem svih Srba.

ODNOS SRBIJE I RUSIJE

Tokom vladavine Mihaila nakon incidenta kod Cukur cesme Rusija je podrzala nase zahteve o iseljavanju
muslimanskog stanovnistva I ukidanju turskih vojnih poseda.
Uz podršku Rusije donet je takozvani namesnički Ustav 1869.
Tokom vladavine Milana je Rusija podsticala kneza da ostane neutralan (tokom I posle Nevesisnjske
puske 1875).
Tokom prvog srsko-turskog rata (1876-1877) u Srbiju je dosao veliki broj dobrovoljaca iz Rusije (general
Mihail Cernjajev)
Na poziv Rusije 1877 god je ponovo zaratila (II rat od 1877-1878) do Sanstefanskog mira ( izmedju Rusije
I Osmanskog carstva). Posle Sanstefanskog mira Srbija se osecala izdano jer Rusija nije podrzavala nase
interese, I polako dolazi do okretanja ka AU.
Radikali I Liberali su bili okrenuti ka Rusiji.
Kada Aleksandar dodje na vlast ponovo cemo se okrenuti Rusiji (Nikolaj II Romanov salje oruzje).
1894 proterani Milan se vraca u Srbiju I okrecemo se AU.
1800 brak sa Dragom Masin kao jedan od posledica ima ponovno okretanje Rusiji.

ODNOS SRBIJE I AU
Za vreme Milana Obrenovica uz podršku Austrougarske donet je takozvani namesnički Ustav 1869. Za
vreme velike istočne krize Austrougari tražili su od Milana da ostane neutralan. Austrougaska je
sprečavala okupljanje srpskog naroda unutar jedne drzave.
Knez Milan okreće se Austrougarskoj razočaran ruskim stavom prema Srbiji. Deo uticajnih ljudi u Srbiji
bili su protiv germanskih naroda, tako je nastala jedna od većih podela.
1881 Milan sklapa 2 ugovora sa Austugarskom:1) trgovinski (olaksan izvoz i uvoz) 2) tajna konvencija za
koju su znali Milutin Garasanin (predsednik vlade) i Čedomilj Mijatovic(ministar spoljnih poslova) i njom
počinje političko vezivanje za Austrougarsku, Srbija se odrekla svojih prava u Bosni i Hercegovini i
ugrozila spoljnopoliticku samostalnost, za uzvrat Austrougarska se trebala saglasiti za širenjem
Srbije(moravsko-vardarskim pravcem) i proglašenjem Srbije za kraljevinu.
Napredna stranka je za razliku od ostalih stranaka tražili i naslon od Austrougaske.
Podizanje knezevine Srbije na rang kraljevine učinjeno je 6tog marta 1882. uz pomoć Austrougaske.
Kada je Milan je bez podrške velikih sila 1885 objavio rat Bugarskoj. Bugari su naneli veliki poraz bolje
opremljenoj srpskoj vojsci. Teže posledice su izbegnute posrednovanjem Austrougaske i mirom u
Bukurestu 1886. Srbija nije imala teritorijalne gubitnike i nije morala da plati ratnu odštetu.
Radikalna stranka je raskinula nepovoljne ugovore sa Austrougaskom.
Kralj Aleksandar je bio naklonjen Austrougaskoj.
ODNOS SRBIJE I OSMANSKOG CARSTVA
Za vreme druge vladavina kneza Mihaila Obrenovića 1860-1868 započela je odlučna politika Srbije
prema Osmanskom carstvu. Plan mu je bio da podigne sve balkanske narodne na jedan opšti ustanak
protiv Osmanskog carstva. . Posebno se oslanjao na iskustvo Ilije Garašanina(predsednika vlade) i
ministra spoljnih poslova. Stvoren je prvi balkanski savez u koji su ušle: Srbija, Crna Gora, Grčka,
Rumunija, hrvatska stranka biskupa Štrosmajera i jedna bugarska stranka. Srbija je bila centar saveza
medjutim 1868. spoljno politički uslovi za rat sa Osmanskim carstvom nisu bili povoljni. Posle ubistva
kneza Mihaila 1868. u Kosutnjaku nije realizovana ideja prvog balkanskog saveza.Nakon što je jedan
turski vojnik ranio srpskog dečaka kog Čukur česme u Beogradu 1862, došlo je do sukoba. Knez Mihailo
je zahtevao kod velikih sila iseljavanje muslimana i ukidanje turskih vojnih poseda. Na konferenciji u
Kanlidži odlučeno je da se iseli civilno muslimansko stanovništvo iz Beograda, Šapca, Kladova i
Smedereva i da se poruše tvrđave Užice i Soko.
Srbija je u junu 1876 sklopila savez sa Crnom Gorom, obe države su ušle u rat sa Osmanskim carstvom.
Prvi srpsko turski rat(1876-1877): Srpska vojska je odbila Osmanske trupe kod Šumatovca ali je poražena
kod Đunisa. I time istočna Srbija biva opustošena. 1877 Srbi su sklopili mir sa Osmanskim carstvom ,
Srbija nije izgubila autonomiju niti teritoriju. Srbija krajem 1877 na poziv rusije ponovo ulazi u rat sa
turskom - Drugi srpsko turski rat(1877-1878). Oslobođen je Niš, Pirot, Vranje, Prokuplje, Koršumlija i
Leskovac i stigli smo u blizinu Prištine ali odakle se povukla vojska zbog ruskog primirja koji je sklopljen
1878. u San Stefanu. San Stefanskim mirom Srbija nije bila zadovoljna. Berlinskim kongresom 1878
stvorene su dve autonomne države pod Osmanskom vlašću, kneževina Bugarska i istočna Rumelija.