Detinjstvo je najlepse doba jednog coveka.

To je ono neponovljivo iskustvo koje covek

dozivi samo jednom, bez ikakvih briga problema.
Spoojni, bezbrizni dani, svakog od nas, ostaju poput kapi jutarnje rose na listovima belog
sleza.Kap po kap te rose lagano, ali sigurno iscezava pod zracima sve upornijeg sunca, a dan
je, jos uvek, neizvestan. Rado se vracam u dane svog detinjstva, zapravo nisam ga ni
zaboravio, jos je tu, ali sve bledje.Gubi se pred zaslepljujucom belinom buducnosti.Da li je
to belina svetlosti i topline koju donose novi dani? Ili je to praznina bez mastanja,
nestasluka, opustenih predaha, veceri provedenih u narucju roditelja, koji bi me pustili da
sanjam buducnost.Satima bi mi pricali, a ja pazljivo slusao lekciju dorote, postenja,
morala...Nakon svake odslusane lekcije, smatrao sam da sam spreman da iskoracim iz
detinjstva, misleci da postoji nesto lepse od toga.
Secanja. Oko nas kad god to pozelimo vracaju u proslost i otkrivaju nam mnoge uspomene.
Bila one lepa i radosna ili ona koja nerado pamtimo. Preko svojih secanja cesto odlutamo u
najraniji pedio mog zivota. Period koji je odisao decjom nevinoscu i ruzicastim bojama
maste I mog detinjstva.
Iz vremena mog ranog detinjstva cuvam mnoge lepe uspomene. Neke od njih su vezane za
mesto na kome smo moj brat i ja kao mali svake godine boravili za vreme leta. To mesto
jeste bakina kuca sa svim sumarcima, livadama I vocnjacimakoji su je okruzivali.
Raznovrsni opojni mirisi iz bakine baste sa cvecem sirili su se kroz citavo dvoriste. Cesto
sam sedeci na klupici pod tresnjom zamisljao da sam i ja cvet, obojen u najrazlicitije boje I
najlepseg mirisa. Taj cvet bi vecno zanosio sve one koji bi se divili njegovoj lepoti , I nikad
ne bi uvenuo. Na ulazu u kucu docekao bi nas miris raznih bakinih djakonija koje je sa
velikom paznjom pripremala samo za nas. Jos uvek pamtim ukus njene cuvene pite sa
visnjama koju ni jedna poslasticarnica nije mogla bolje da spremi. Miris jorgovana koji je
dopirao kroz prozor I mala nocna svetiljka davali su mojoj neiskvarenoj decjoj dusi mir I
ubrzo bih pao u san. Ujutru bi nas budio stidljivi zrak sunca I blagi povetarac, ali san bi nas
odmah napustio i pri prvom mirisu bakinih vrucih ustipaka.
Moje detinjstvo je ostalo sakriveno u osmehu leta, u glasu proleca i jeseni i huku hladne
zime.Ostalo je u kesi punoj klikera zabacenoj u nekom uglu moje sobe, ograbanom biciklu i
starim igrackama u podrumu.Iako sam odrastao i koracam putem kojim sam sam odabrao u
dusi sam ostao dete koje se rado seca svog detinjstva, punog srece i ljubavi.
Pomalo sam tuzan, jer dani brzo prolaze, a tako ce i moje detinjstvo.Znam da cu ga se uvek
secati i u njega se rado vacati jer je lepo, zanimljivi i ispunjeno srecom i ljubavlju.
Detinjstvo je prvo poglavlje jedne velike knjige koja se zove zivot i drago mi je sto mogu
svima reci da moja zivotna knjiga ima sjajan pocetak.