Предговор Људској комедији – како Балзак објашњава однос човека и средине и како то примењује на Чича Горија?

Предговор Људској комедији, о којим темама расправља и како утиче на Чица Горија

Како Балзак у Предговору Људској комедији објашњава везу између средине и људских нарави? Објаснити на који
начин је дате ставове применио у свом роману Чича Горио.

Шта Балзак у Предговору Људској комедији каже о приказивању стварности у роману? Како је поделио ово своје
обимно дело?

ОДНОС ЧОВЕКА И СРЕДИНЕ

 објашњава своје дело поређењем животињског царства са људским друштвом. Инспирисан теоријом
биолога Жофроа Сент-Илера (утицај савремене немачке спекулативне филозофије природе, заступа принцип типског јединства у
организацији, тј. да у идеји о организацији природе постоји општи план). „Творац је створио сва органска бића по једном истом узору...” –
то се преноси на људско друштво. „Зар друштво не ствара од човека, према средини у којој он развија своју делатност, толико различитих
људи колико има подврста у биологији?“.
 пореди разлику између врста људи (по занимањима) са разликама између животиња (по врстама).
 зоолошко-социолошко диференцирање – путем аналогије заснива своје погледе о људском друштву
(тип човека диференциран срединама); реч milieu се овде први пут појављује у социолошком смислу.
 биологизам је мистичан, спекулативан и виталистички;
 узор-појам „животиња” не схвата се иманентно, већ као реална платоновска идеја. Различити родови
и врсте само су спољни облици, дати не као интраисторијски променљиви, већ чврсти (војник,
радник : лав, магарац).
 под утиском историјских и променљивих структуралих елемената својих средина
 није му стало само до типа „човек” или до генеричких типова („војник”)
 он даје конкретну интраисторијску, променљиву појединачну фигуру, насталу из иманентности
историјског, друштвеног, телесног... положаја (не војник, већ нпр. после Наполеоновог пада
отпуштени пропали скитница).
 посебности друштва у односу на природу: 1. већа многострукост људског живота и обичаја, 2. у
немогућност преображавања једне врсте у другу у животињском царству, 3. различитост
интелигенције код људи, 4. непостојање љубавних конфликата код животиња. Резиме: „У друштвеном
животу има случајности које природа себи не допушта, јер је он истовремено и природа и друштво“.

Постоји само једна животиња. Творац је створио сва органска бића по једном истом узору. Животиња је
основ који добија свој спољни облик, или, да се тачније изразим, своје разне облике у срединама у
којима јој је одређено да се развија.
теорија јединства материје у складу с нашим схватањем божанске моћи.
разлике између војника, научника, свештеника.
Али природа је поставила животињским подврстама границе које не могу важити за друштво.
у друштву, жена није увек само женка свог мушкарца.
Зато је описивање друштвених врста, ако имамо у виду само два пола, бар двапут обимније од
описивања животињских врста.
животиње: мало драме, међусобне борбе; навике исте
људи: њихов виши или нижи ступањ интелигенције чини борбу сложенијом, човек тежи да испољи
нарави, мисао и живот у свему што прилагођава потребама; навике зависе од цивилизације

 Човек није ни добар, ни рђав; друштво га не квари, но усавршава и чини бољим; али
користољубље развија у њему и рђаве склоности
 хришћанство (нарочито католицизам) јесте савршен систем за сузбијање изопачених људских
склоности, најважнији састојак друштвеног поретка
По томе друштвени живот личи на људски. Народима се може обезбедити дуг живот само обуздавањем
животне делатности.
Настава, или, радије, васпитање које би давали калуђерски редови јесте, према томе, главни основ
живота народа, једино средство да се у сваком друштву смањи сума зла и повећа сума добра. Само вера
може да припрема, кроти и води људску мисао, извор зла и добра. Хришћанство је једина могућа вера
. Ја нимало не верујем у бескрајни напредак друштва; ја верујем у победу човека над самим собом. Зато
се страшно варају они који налазе да сматрам човека за готово биће.

Балзак се бави и етичком функцијом књижевности – полази са становишта критике која би могла
бити упућена његовом роману („ више зла него добра”). Он уводи категорију књижевне правде преузету из
класицистичке поетике – да буду по правди кажњени или награђени ликови. Али пре би се могло рећи да у
његовим романима зли не бивају кажњени – нема равнотеже између позитивних и негативних ликова (Вотрен
постаје први човек полиције). Балзак у вези са овим крупним питањем говори и о занимљивости (није он крив
што је показивање злих занимљивије).
На крају долази до запажања да остаје нерешив књижевни проблем како да се учини занимљивом нека
личност пуна врлина – „Треба бити Рафаел...”. Он то питање није ни решио, што се види у Изгубљеним илузијама.
Добре личности нису напросто реалистички мотивисане.

Али оно што је сигурно Балзакова одлука је да је роман и критика друштва. Балзак ту функцију
признаје („моја представа друштва је увек анализа болести“).

Балзак је поставио друштво само као скуп појава које даје роман (историчар и секретар – оно што је
објективно даје основу вредности романа). Однос општег и појединачног – писац појединачном даје опште
преко типа, који код Балзака има највише значај социолошки репрезентативне појаве (трговац – тип који је
сложен према мноштву црта). Према том типу романсијер покушава да протумачи стварност. То је оно што га
снажно одређује као реалисту.

КАКО ТО НА ЧИЧА ГОРИОА

При описивању целог друштва, у свим његовим врењима, дешава се, мора се десити да у неком спису има више зла но добра
1. Постоје две перспективе. Балзак пориче да пише романе – каже да пише драме, хронике, историје.
2. Чича Горио – истинита драма. „Истина људског срца је универзална истина”.
3. Чича Горио: двострука „драма” – са истином приземне боје и универзалном истином.
Изузетно сложена композиција – има три наративна средишта:
1. Ежен – представник могућности младог човека у Паризу – то је роман који приказује један духовни
развој (роман образовања – једна окосница...);
2. Вотрен – који настоји да загосподари Еженом. Енергетски извор заплета;
3. Чича Горио – проблем за себе, Балзак га осветљава са више аспеката, у више кључева – распон од
социолошке репрезентативости до могућности да буде преведен у неку вишу литерарну категорију.
Балзакови романи теже утиску недовршености – крај Чича Гориоа може бити почетак новог романа.
То је условило појаву неких тематских проширења – тумачењу света нема краја, треба се стално упуштати у нова
тумачења. Многобројни ефекти Балзаковог тематског нарастања – 200 фигура које се понављају код Балзака;
Растињак није само фигура, он је „џак тема”.
Такође, у сваком Балзаковом роману појављује се неки број ликова који се не појављују у другим романима. Гђа
Вокер се не јавља нигде више, али она је својом незавршеношћу (што се тиче прошлости и будућности) ипак
завршен лик. Растињак се појављује у Шаргинској кожи, али средишњи део његове приче је у Чича Гориоу.

Госпођа де Бозеан бежи, овај [чича Горио] умире. Племените душе не могу дуго остати у овом свету, А
како би се узвишена осећања и слагала са бедним, ситним и површним друштвом.
О ПРИКАЗИВАЊУ СТВАРНОСТИ
 дар за обликовање, а близак стварности – схватио је приказивање савременог живота као свој прави
задатак
 пример начина приказивања стварности: портрет власнице пансиона гђе Вокер:
 подробно приказивање градске четврти, саме куће, просторија;
 снажан утисак жалосног сиромаштва, изанђалости и устајалости
 са приказивањем физичког изгледа истовремено се сугерише и морална атмосфера.
 портрет власнице повезан са њеним појављивањем (као вештица са мачком).
 главни мотив описивања: мотив хармоничности њене личности и простора, личности и онога
што Балзак назива milieu.
 као да нема промишљеног распоређивања различитих понављања мотива хармоније, као да да
се Балзак није придржавао никаквог систематског плана. У редоследу наведених ствари нема ни
трага композиције, не постоји никакво одвајање одеће од тела и никаква граница између физичких
особина и моралног значења.
 цео опис обраћа се подражавалачкој машти читаоца, сликама сећања на сличне средине које је могао
видети: теза о „стилском јединству“ средине (у коју су такође укључени људи) не образлаже се
рационално, већ се износи као непосредно чулно убедљиво чињенично стање, искључиво
сугестивно, без доказа.
 мотив јединства средине га обузео тако да предмети и личности који чине средину добијају друго
значење – „демонско”.
  реч је о јединству одређеног животног простора, који се осећа као демонично-органска
представа целине, приказана савршено сугестивним и чулним средствима.
 често преплиће телесне, моралне и историјске елементе једног портрета, не одвајајући их једне од других.
 пример: бављење карактером и историјом гђе Вокер не служи да се нешто од тога разјасни, већ да се мрачност
њене појаве „правилно осветли“. Балзак
не разјашњава њен ранији живот, већ репродукује, делимично у живом
говору, безоблично јадиковање и неповезано брбљање. Ниска демоничност њеног карактера – простачка
ограниченост циљева њеног егоизма, мешање глупости, лукавства и притајене животне снаге, опет одају
утисак нечег аветињског. Дакле, други део приказивања је допуна првог.

Балзак је људе о чијој судбини прича поставио у одређени временско-историјски и друштвени оквир и ту
повезаност схватио као нужну: за њега сваки животни простор = морално-чулна атмосфера.
успело за средње и ситно париско грађанство и за провинцију,
приказивање отменог друштва често делује мелодраматски, неистинито, смешно.

Балзакова реалистичка атмосфера је производ његове епохе. Иста духовна форма (романтична) која је почела да
снажно и чулно осећа стилско јединство ранијих епоха и историјки специфичан карактер страних култура, развила је и
органско разумевање за специфичност атмосфере властите епохе у свим њеним многоструким облицима. Историзам и
реализам атмосфере су уско повезани. Догађаји између 1789. и 1815. допринели су да се баш у Француској најраније и
најснажније развије модерна савремена реалистика.

Не мање од романтичарског уживљавања у општост атмосфере животних простора, још једно романтичарско
струјање – мешање стилова – је омогућило да личности било ког сталежа, са свом својом практично-свакидашњом животном
ишпреплетаношћу, постану предмет озбиљног књижевног казивања.

Балзаку ретко полази за руком да одвоји различите елементе свог властитог убеђења, да заустави продор
сугестивних, али нејасних слика и поређења у мисаона расправљања и да се критички постави према бујици властитог
надахнућа. Сва његова мисаона расправљања, иако пуна тачних и оригиналних појединачних запажања, своде са на
фантастичну макроскопију, која подсећа на Игоа.

О плану целине – у писмима из 1834: три мотива: 1. свеобухватна – животна енциклопедичност

намере, 2. произвољно – стварно живота, 3. histoire sociale – релативно слободно измишљање историје као
фикције; и о савремености која се протеже највише неколико година или деценија уназад.
1. своју делатност, коју измишља, уметнички обликује, он схвата као историјски-инерпретативну
делатност, чак као филозофско-историјску;
2. он савременост схвата као историју. Његови људи и атмосфере су, ма колико били савремени, као
феномени из историјских збивања и снага.
3. органско повезивање човека и историје.

„То неће бити измишљене чињенице, већ оно што се свима дешава”
4. не измишља из слободне маште, већ из стварног живота, какав се свуда среће.
5. према том животу заузима став: узима га у стварно-свакодневном-интраисторијском обличју озбиљно,
чак трагично.

После тог прелажења из биолошког у људско историјско подручје, Балзак наставља са полемиком против уобичајене
историографије и пребацује јој да је досад занемаривала историју нарави – тај задатак је он себи поставио. Притом, занемарује покушаје
18. в. (Волтер), и једино помиње Петронија.

Тешкоћа његовог задатка – драма са 3 или 4 стотине личности – пример В. Скота. Схватање романа нарави као
филозофске историје; схватање сопствене делатности као историографије; оправдавање свих стилских родова и равни у делу
такве врсте; намера да превазиђе В. Скота тиме што ће учинити да сви његови романи чине јединствену целину, општи
приказ француског друштва 19. в. Такође жели да посебно разјасни узрок или узроке тих друштвених појава. Коначна
намера: размислити о природним начелима и видети чиме се друштво удаљава или приближава природном закону, оном што
је истинито и лепо.

 Сви биолошки, историјски, класично-моралистички мотиви су разасути по делу.

Биолошки и историјски мотиви се спајају у Балзаковом делу, јер одговарају његовом романтично-динамичном
карактеру, који понекад прелази у романтично-магично и демонско (осећа се дејство ирационалних „сила”).
Насупрот томе, класично-моралистичка страна често делује као страно тело. То се нарочито испољава у Балзаковој
склоности ка формулисању моралистичко-општих сентенција –
 као појединачна запажања могу бити духовите,
 понекад јасно да не заслужују уопштавање, то су досетке тренутне инспирације, некад тачне, некад апсурдне, не увек
укусне.
 најбоље формулације усред причања, кад уопште не помишља на моралисање.

личности чији је живот дужи, истинитији него живот поколења у ком су саздане, живе само ако су
снажан одраз садашњице.
Историја не мора тежити ка идеално лепом, као роман. Историја јесте или требало би да буде оно што је
била, док роман треба да буде бољи свет, рекла је госпођа Некер, један од најотменијих духова прошлог
столећа. Али роман не би значио ништа кад у тој узвишеној лажи не би био истинит у појединостима

Упадљиво указивање на аналогију људског и животињског света – тиче се ондашње публике која све више верује
у природне науке.

Вотрен: Ко хоће добро да једе и пије, мора да упрља руке; научите само да их после лепо оперете: у томе је сав
морал нашег доба. [...] овако говорим о свету јер га познајем.
Не осуђује свет ни најмање. Увек је он такав био. Моралисти га никад неће изменити. Човек је несавршен.

често спомиње кретање флуида, говори о темпераменту који влада друштвом (научни приступ, меланхолични и
сангвинилни људи).

КАКО ЈЕ ПОДЕЛИО ДЕЛО

1. Желео да напише романе (разврстане у низ тематских циклуса) као опсежне књижевне студије
друштва.
2. Романе разврстао у циклусе по тематској сродности
3. осим тога везу међу њима чине и карактеристични јунаци и њихов развој из дела у дело.

будуће дело треба да има троструки облик: људе, жене и ствари, → личности и материјалну слику
њихове мисли; треба да има човека и живот (који је наша одећа).
Валтер Скор нема систем нити повезаност дела једно с другим тако да чине историју (где је свака глава
роман, а сваки роман једно доба)
у том недостатку повезаности Балзак види подесан систем за остварење свог дела.
разјашњење Скотовог дара у бесконачној разноликости људске природе
Пописујући пороке и врлине, скупљајући најглавније случаје страсти, сликајући карактере, одабирајући
најважније друштвене догађаје, правећи типове спајањем већег броја ознака истородних карактера,
можда сам могао успети да напишем историју коју су заборавили толики историчари, историју нарави.
О Француској 19. века

људских типова, драме унутрашњег живота, покућанства, занимања, али је потребно наћи узроке тих
друштвених појава, смисао у тог скупа лица, страсти и догађаја.
после треба о природним начелима и видети како се друштво креће у односу на вечни закон, у односу
на истинито и лепо
грдне чињенице и како их описујем онакве какве су, са страшћу као битним састојком,

Није било лако насликати 2-3 хиљаде упадљивих личности једног доба – „ тај број лица, карактера, то
мноштво живота захтева оквире ”. Зато се његово дело дели на шест књига = Студије нарави, које чине општу
историју друштва, збирку свих његових дела. Те књиге одговарају неким општим идејама – свака има свој
смисао, своје значење и изражава једно доба људског живота.
- слике приватног живота: описују детињство, младост и њене грешке.
- слике провинцијског живота: описују доба страсти, рачуна, интереса и славољубља.
- слике париског живота: дају слику склоности, порока, и свих разузданости које изазивају нарави
својствене престоницама у којима се истовремено среће крајње добро и крајње зло.
(Сваки од ова три дела има своју локалну боју: друштвена противречност Париза и провинције даје
огроман материјал: „Не само људи, него и главни догађаји изражавају се помоћу типова. Има прилика које се срећу у
свачијем животу, типичних фраза и ту сам тачност највише тражио”.)
- слике политичког живота: претходне три књиге сликају друштвени живот, а овде су дати животи
изузетних људи који представљају интересе многих или свих, који су у неку руку изван сваког закона.
- слике војничког живота: слика друштва у његовом најсиловитијем виду (засад најнепотпуији део).
- слике сеоског живота: најчистији карактери и примена великих начела поретка, политике и морала.
То је темељ пун личности, пун комедија и трагедија, на ком се подижу Филозофске студије –
приказују друштвену моћ свих дејстава, насликана су, осећање по осећање, пустошења мисли. Прво дело је
Шаргинска кожа – спаја Студије нарави и Филозофске студије „прстеном готово источњачке фантазије, где је и сам
живот насликан у борби с жудњом, извором сваке страсти .”
Изнад њих биће Аналитичке студије – од њих је објављена само Физиологија брака.
„Огромност плана који обухвата истовремено историју и критику друштва, анализу његових болести и претресање његових
начела, допушта ми... да свом делу дам име под којим се данас појављује: Људска комедија. Да ли је то сујета? Или само
правичност? О томе ће одлучити публика, кад дело буде довршено.”

И овај предговор уноси Балзакову тројну поделу као и остали његови списи. Већ и наслови показују
опседнутост науком. Он не говори о романима него о студијама:
1. студије нарави – слике приватног, провинцијског, париског, политичког, војничког и сеоског живота;
2. студије филозофске – Серафита, Шагринска кожа;
3. студије аналитичке;

поделе мог дела на Слике приватног, провинцијског, париског, политичког, војничког и сеоског
живота. У тих шест књига разврстане су све Студије нарави које чине општу историју друштва, збирку
свих његових дела и поведенија, како би казали наши стари. Тих шест књига одговарају уосталом неким
општим идејама. Свака има свој смисао, своје значење, и изражава једно доба људског живота.
Поновићу овде, али укратко, оно што је написао, пошто се упознао с мојим планом, Феликс Давен,
даровити младић кога је прерана смрт отргла од књижевности. Слике приватног живота описују
детињство, младост и њене грешке, као што Слике провинцијског живота описују доба страсти, рачуна,
интереса и славољубља. Затим, Слике париског живота пружају нам слику склоности, порока и свих
разузданости које изазивају нарави својствене престоницама у којима се сусреће истовремено добро и
крајње зло. Сваки од ова три дела има своју локалну боју: Париз и провинција, та друштвена
противност, дали су ми огроман материјал. Не само људи, него и главни догађаји изражавају се помоћу
типова. Има прилика које се сретају у свачијем животу, типичних фаза и ту сам тачност највише
тражио. Настојао сам да дам слику разних области наше дивне земље.

Пошто сам у ове три књиге насликао друштвени живот, остало је да се покажу животи изузетних људи
који представљају интересе многих или свих, који су у неку руку ван општег закона: отуда Слике
политичког живота. Зар ту пространу слику друштва, потпуну и коначну није требало показати у
његовом најсиловитијем стању, у походима ван граница наше земље, било ради одбране, било ради
завојевања? Отуда Слике војничког живота, засада најнепотпунији део мог дела, али којима ће се у овом
издању оставити место, које ће заузети кад га завршим. Најзад, Слике сеоског живота представљају у
неку руку вече овог другог дана, ако ми је допуштено да тако назовем друштвену драму. У овој се
књизи налазе најчистији карактери и примена великих начела поретка, политике и морала.

Такав је темељ пун личности, пун комедија и трагедија, на ком се подижу Филозофске студије, други
део дела, у којима је приказана друштвена моћ свих дејстава, у којима су насликана, осећање по
осећање, пустошења мисли, а чије прво дело Шагринска кожа, спаја тако рећи Студије нарави са
Филозофским студијама прстеном готово источњачке фантазије, где је и сам живот насликан у борби са
жудњом, извором сваке страсти. Изнад њих биће Аналитичке студије о којима нећу говорити, јер је од
њих објављена само једна, Физиологија брака. Ускоро треба да напишем два друга дела ове врсте. Прво
Патологију друштвеног живота, а потом Анатомију наставног особља и Монографију врлине.

Огромност плана који обухвата истовремено историју и критику друштва, анализу његових болести и
претресање његових начела, допушта ми, чини ми се, да свом делу дам име 13 под којим се данас
појављује: Људска комедија. Да ли је то сујета? Или само правичност? О томе ће одлучити публика, кад
дело буде довршено. (1842)

Чича Горио:
1. ликове;
2. ко су носиоци зла?
3. злочин у Чича Гориоу?
Имати на уму да су сви носиоци зла сем Викторине Тајфер и студента Бјаншона. Уз то, у овом питању објаснити на који
начин су они „зли”: Ежен, Вотрен, Делфина, Анастазија, Горио, гђа Вокер – сви су они на свој начин лоши...
4. Портрет Ежена де Растињака код Чича Гориоа.
Портрет Вотрена
6. Како се гледа на злоцин у Чича Горију, ко су носиоци злочина, и како то они објашњавају?

ЛИКОВИ
  своје јунаке тешње везује са временом
 при томе изгубио границу онога што се раније осећало као трагично
 још не поседује конкретну озбиљност према модерној стварности
 сваки заплет, ма колико свакодневан и тривијалан, прима са великим речима као велику страст
 увек спреман да сваког произвољног несрећника обележи као јунака
 сваку иоле мрачнију личност демонизује
 то романтичарској моди да свуда демонске снаге, а израз појача до мелодраматичног.
 За Балзака су важне две ствари = покретачке силе човека:
 1. људски интереси – који су пре свега материјални;
 2. људске страсти – које и чине да нешто постане романескни материјал.
 Све фигуре су пре свега потресене јаким страстима („ Све што је људско, страст је” ). Страст је код њега
често материјална, али не увек – постоји нека врста духовне страсти, али она је у Балзаковој оптици
једнако убилачка.
 Код њега се могу пронаћи оба тумачења типичног – и универзални тип и оно реалистички,
социолошки репрезентативно (иако пре ово друго).
 Ова два типа се укрштају. Ради се о комбиновању фикције и чињеница, прожимању
индивидуалног живота и социјалне средине.
 Код Балзака тип и типично значи уопштавање.
 јунаци реалистичног романа су индивидуализовани – тако у концепцији јунака постоје две
противречне тежње. Што је више јунак типичан мање је индивидуализован, и обратно.

1. ЕЖЕН
Растињак има двоструку улогу:
1. он је посматрач – само из његове перспективе се сазнаје шта је било са Гориоом. Свезнајући
приповедач почиње роман, али касније – колико год приказивао Растињака, толико га користи и као фокус (актер,
учесник у драми, у коме се указује људска природа);
2. он је и посматран – и са симпатијама и са иронијом. Тај однос Балзак показује пре свега
коментаром. Кад стигне код виконтесе, а већ је претходно штошта сазнао и од Вотрена и од других... виконтеса
(лепа и паметна, разочарана у љубав), истоветно говори о друштву као и Вотрен. Кад Растињак размишља о
сугестијама Вотрена и виконтесе „ сети се неких заводљивих понуда... Растињак изабра два пута ...” – тако Балзак
изазива и симпатију и ироничан однос (код читаоца) према Растињаку, и онда износи ауторски коментар: „Још је
био право дете...”, који има улогу да контролише наш однос према јунаку. (рефлектор, Балзак је само уз њега,
преко њега уводи ауторски коментар).
Растињак – младић који учи начине успеха у париском друштву. Он прво намерава да успе на частан
начин, али брзо напушта студије под утицајем париског света. Уочава наличје високог друштва – није само
Вотрен тај који са песимистичне стране гледа париски живот, то прво ради гђа де Бозеан (још пре Вотрена говори
Растињаку – рационализација злочина). Антрополошки песимизам – Балзак не верује у опстанак моралних,
људских вредности + не верује у очување људске личности (изузев анђеоских ликова). Балзакови јунаци нису као
Жилијен Сорел који на крају пристаје и на смрт. Ежен на крају прихвата Вотренове савете, Евгенија звецка
дукатима.
Све у роману се може узети као грађа Растињаковог учења. Он је племенит, мудар, има животну
филозофију, али он је и учесник у драми, он делује, и кадар је да буде себичан и неискрен. Он етички исправно
процењује људе, он чак жали чича Гориоа, али (видећи какво је француско друштво) узима од мајке и сестре
последње новце да би отишао на бал, ради исто што и Гориоове кћери (његова људска пропаст) – управо такав
човек, свестан моралних вредности, поступа тако да поништава то откриће вредности. То је тренутак у коме
почиње Еженов крај.
Човек је за Балзака развојни процес, мења се – тако да Растињак из Чича Гориоа може бити неко
сасвим други у неком каснијем роману. У Сјају и беди куртизана, Вотрен потпуно господари њим, чини од њега
шта хоће – у Ежену се гаси свест о вредностима, он постаје људска ништарија.
У Вотрену се огледа оно што је основа целог Балзаковог напора да се из романтизма, не одбацујући га,
створи реалистички проседе. Вотрен – краљ подземља, филозоф зла, романтичарски демон – атрибути који се
везују за сатану: риђ, храмље – „ у друштво се може ући или као ђуле или као куга ”. Вотрен се усредсреди на неко
биће, нпр. Растињака, и постиже да га овај обожава – то је демонска снага (исто као код Хофмана у Ђавољим
еликсирима). (Поклен – увек нова имена у романима за исти лик). Балзак је реалиста и његов проблем је како да
саобрази црте демонске романтичарске фигуре реалистичком проседеу – мора увести мотивацију која није
романтичарска: Вотрен је хомосексуалац – тако је ова фигура демонских својстава спуштена у свет
реалистичког романа (приземљује је), тако да то може примити реалистичка оптика.

Ежен као очевидац сцене финалне и максималне очинске жртве преноси осећања непомичан, поражен ужасом
овог призора [...] запрепашћен. Свестан неиксрености и узрока радњи, као Назиног повратка у собу зарад
потписа менице.
Ежен назива Гориоа оцем.
 2. ВОТРЕН
Вотрен – романтичарска демонска снага, али и реалистичка мотивација.
Начин сублимирања својих романтичарских склоности и реалистичког проседеа, и везивне функције лика (нпр.
Вотрена)
3. ДЕЛФИНА
Игра двоструку игру, приказује се као савесна ћерка, али се прикаже њена охолост, пример: (оцу) Да, можда
сте и ви криви за моју пропаст [...] Ми ништа не мислимо кад се удајемо. [...] Очеви треба да мисле за нас. Драги оче, ја вам ништа не
замерам, опростите ми ове речи. Овде сам ја за све крива.
Лажно теши своју сестру да ће је само они увек волети јер породична је љубав најпостојанија. Делфина је
свеснија очеве жртве, док јој је сестра слепа од гнева и новчане зависности.

4. ЧИЧА
Судбина Гориоа је типична (могао је наћи такав пример у својој околини, али дао му је социолошку
репрезентативност) – припрости млинар који се обогатио махинацијама... Балзаку успева да га претвори у „ христа
очинства”, а да то не звучи лажно. Важан кључ: у I половини романа говори о пореклу Гориовог богатства – ратни
профитер („Изван своје струке, кад није био у свом мрачном дућану, он је био глуп и прост ...” – без духовног
интересовања), али на крају о њему патетично говори – „христ очинства” (то говори двосмислено – постојање
трагичне кривице). Прича о Гориоу је дата из Растињакове перспективе – он је прво приказан као глупак, али
касније има чак и тренутке просветљења – важна је та узлазна линија.

Заволи Ежена, и због ћерки и због њега самог.

Новац је све, зарад среће својих ћерки би и украо.
Слеп да види њихове грешке.
Слуша исповести ћерки и прети, чак и жртвовањем свог унука зарад ћерке, а ради уцене зета. У агонији
се обраћа чак и Богу: Кажу да и ти имаш сина. Не треба да допустиш да патимо у нашој деци.
Остаје ми само да умрем, нисам више отац , кад нема новца да помогне ћеркама.
Смрћу друштво ће остати без једног од својих најлепших украса.
Отмено оцеубиство.
Зашто нису остале увек мале? ви сте ме научиле да се навикнем на бол.
Коначна свест у несвести: Знао сам ја то. Тек на самрти дознајемо шта су то деца. [...] Ви њима дајете
живот, она вас терају у гроб. Ви њих уводите у свет, она вас терају из њега. [...] нисам смео да верујем.
[...] Ја сам их сувише волео, зато оне мене не воле. [...] Беднице! [...] Хтео сам да сазнам шта сам
погрешио, а сазнао сам да сам сувишан на земљи. [...] Али ето, очеви су врло глупи! [...] Моје су кћери
биле мој порок, моје љубавнице, све што сам имао. [...] Ја протестујем. Друштво и свет зависе од
очинства. [...]Оне су невине, пријатељу! Реците целом свету, нека их нико не осуђује због мене. Ја сам
за све крив, ја сам их научио да ме вређају. Ја сам то волео. [...] Закон налаже присуствују очевој смрти,
а закон је на мојој страни. [...] Хоћу моје кћери! Ја сам их створио! Оне су моје! [...] Умрећу од беса! [...]
видим цео свој живот. Ја сам преварен! Оне ме не воле. Волите Делфину и будите јој отац. [...] Нека се
укине брак!
Куне их и благосиља на крају.

Ежен као драго и једино дете на крају.

5. ГЂА ВОКЕР
смак света кад нестане пансионера

6. АНАСТАЗИЈА ДЕ РЕСТО
Исти услов опстанка брака услед новчаног краха: управљање иметком. Како Горио каже: Новац је живот!
Новац је све, значи да управљањем њиховим новцем, муж управља њиховим животом. Купује љубав
Максима де траја (посебно плаћањем дугова, а крађом мужа: Ја имам на овом свету још само његову љубав, коју сам
прескупо платила, и зато ћу умрети ако је изгубим. ) Долази код оца да моли за паре. Када открије своју љубомору и
завист, осуђује људе чија ју је топла љубав мало пре тога охрабривала да се изјада: Збогом, немам ни сестре, ни... –
Ћути, Нази. Добија новац, али изговара окрутне речи јер ју је Ежен чуо. На крају сцене бежи, али се враћа
смиренија и назива Ежена братом.

НОСИОЦИ ЗЛА
При описивању целог друштва, у свим његовим врењима, дешава се, мора се десити да у неком спису
има више зла но добра
Дела за осуду, преступи, злочини, од најлакших до најтежих, увек су у њој кажњени од стране људи или
бога, јавно или тајно. Ја сам боље поступао но историчар, ја сам слободнији.