5.

Vrste agresije/nasilja

Postoje nekoliko različitih kriterijuma prema kojima se može podeliti agresivno ponašanje, kao što
su: uzroci agresivnog ponašanja, načini njegovog izražavanja, ciljevi i ishodi agresivnosti.

 Otvoreni i prikriveni oblici agresivnosti. Otvorena agresivnost definiše se kao otvoreni čin
sukobljavanja povezan sa fizičkim nasiljem. Deca otvorenog antisocijalnog ponašanja sklona
su da na neprijateljsku reakciju reaguju osetljivije i negativnije od dece koja pokazuju
prikriveno agresivno ponašanje. Prikrivenu agresivnost karakterišu prikriveni agresivni
postupci koji se događaju potajno, na primer: bežanje od kuće i škole, krađe itd. Deca
prikrivenog antisocijalnog ponašanja manje su društvena, bojažljiva su i u većoj meri
nepoverljiva prema drugima. U svojoj porodici često nemaju potpunu podršku (Essau i
Conradt, 2006, 17).

 Reaktivna i proaktivna agresivnost. Reaktivna agresivnost je agresivno delo koje predstavlja

reakciju na neki spoljašnji nadražaj, događaj ili ponašanje. Spoljašnji nadražaj izaziva veliku
količinu besa koji se udružuje sa impulsivnošću, slabom sposobnošću usmeravanja
ponašanja, slabo razvijenim sposobnostima savladavanja i neprimerenom obradom
socijalnih informacija. Ovakva deca su nepoverljiva i oprezna prema drugima i često ih
doživljavaju kao borbene protivnike koji zaslužuju nasilje (prema: isto, 17). O proaktivnoj
agresivnosti se govori kada dete namerno i planirano koristi agresivno ponašanje da bi
postiglo neki cilj ili dominiralo nad drugim detetom. Ovakva deca često su mirna i
samouverena i očekuju da će ishod njihove agresivnosti biti pozitivan. Uverenja ove dece su
da se ovakvo agresivno ponašanje isplati zbog opipljivih prednosti koje donosi.

 Relacijska agresivnost. Ponašanje koje šteti drugima zbog uništavanja veza, prijateljstva,
pripadnosti grupi ili osećaj prihvaćenosti naziva se relacijskom agresivnošću. Relacijski
agresivni mladi ljudi se u odnosima sa vršnjacima osećaju nesretno i očajno. Ovakva deca
osećaju se bolje nakon što prouzrokuju isključivanje druge dece. U poređenju sa drugom
decom ovakva deca su u većoj meri emocionalno i socijalno neprilagođena. Prema nalazima
Cricka i Grotopetera (1995, prema: isto, 18) ovakva agresivnost je češća kod devojčica nego
kod dečaka.

 Instrumentalna i neprijateljska agresivnost. Glavni cilj neprijateljske agresivnosti je naneti

žrtvi bol ili štetu i povećava se na starijem uzrastu dok se instrumentalna agresivnost
smanjuje sa uzrastom. U odnosu na cilj i svrhu napada, razlikuju se: impulsivna i

1
 instrumentalna agresija: a) impulsivna agresija predstavlja nameru da se nekomu nanese
šteta, ugrozi integritet, uzvrati udarac, b) instrumentalna agresija je oblik ponašanja čija je
osnovna svrha postizanje nekog cilja, pri čemu je nanošenje štete žrtvi sporedna stvar i
nema neko posebno značenje za agresora. Dakle, agresija je samo instrument za postizanje
tog cilja.

 Neposredna i posredna agresivnost. Posredna agresivnost je usmerena na supstitucioni

objekat, jer je stvarni uzrok frustracije iz nekog razloga nedostupan ili se bojimo sankcija i
nepoželjnih posledica koje bi mogle uslediti ako na njega usmerimo agresiju. Neposredna
agresivnost se ispoljava prema izazivaču frustracije i agresivnog osećaja.

 Pasivna agresivnost. U osnovi agresivnog ponašanja je potreba da se neprihvatljive

agresivne tendencije prebace drugima. Pasivna agresivnost je često usmerena i prema
samom sebi. Svako ponašanje koje je autodestruktivno i koju osobu gura u bolest ili
neuspeh može biti posledica agresivnosti prema sebi. Pasivna agresivnost se razvija kao
reakcija na pritiske i neželjene zahteve onda kada otvoreno izražavanje otpora nije
dozvoljeno ili nije moguće. Represivno vaspitanje u porodicama u kojima se otvoreno
suprotstavljanje i iskazivanje nezadovoljstva, kažnjavanje može dovesti do pojave pasivnog
agresivnog ponašanja. Pored toga, svi oblici nasilja od strane porodice ili vršnjaka, strogi
zahtevi školskog sistema, pogodno su tlo za razvoj pasivno agresivnog obrasca ponašanja
(isto, 19).

Kao karakteristika ličnosti agresivnost se pojavljuje na dva nivoa, kao latentna agresivnost i kao
manifesna agresivnost. Latentna agresivnost je „relativno trajna i stabilna karakteristika pojedinca da u
provocirajućim situacijama reaguje porastom emocionalne tenzije i pojavom tendencija za napadom na
izvor provokacije (tj. agresivnom motivacijom).“ (Žužul, 1989, 101). Znači, za iskazivanje nasilničkog
ponašanja nužno je postojanje agresivne motivacije. U situacijama kada postoji agresivna motivacija do
manifestne agresije ne mora doći zbog pojave agresivne inhibicije. Latentna agresivnost je karakteristika
ličnosti koja je uglavnom određena nasleđem, dok je agresivna inhibicija manje pod uticajem nasleđa a više
pod uticajem učenja. Nastanak nasilnog ponašanja se može tumačiti time da deca nasilnici veći broj
situacija doživljavaju kao provocirajuće, što kod njih izaziva agresivnu motivaciju. Međutim, do manifesne
agresije ne mora doći ukoliko je učenjem usvojen mehanizam agresivne inhibicije.

Rezmirajući prethodno navedeno možemo reći da je, afektivna agresija udružena sa jakim
negativnim emotivnim stanjem i besom koji je izazvan provokacijom. Instrumentalna agresija nema jaku
emocionalnu bazu, nema elemente zle namere prema žrtvi, te predstavlja samo sredstvo za neki drugi cilj.

2
Reaktivna agresija je samoodbrambena i ljutita reakcija kao odgovor na provokaciju, dok proaktivna agresija
nastaje bez provokacije i povezana je sa moći nad ljudima.

6. Posebna vrsta vršnjačke agresije - Bullying

Nasilje u školi je grupni fenomen koji se događa unutar obrazovne institucije i između članova
određene grupe. U velikoj meri zavisi od grupnog konteksta u kojem se nasilje dešava, ali i od šireg
socijalnog konteksta. Učesnici u krugu školskog nasilja, bez obzira da li su nasilnici ili žrtve, u toj interakciji
pojavljuju se kao nosioci uloga koje su im dodeljene unutar školske sredine.

Kada govorimo o nasilju u školi i vršnjačkom nasilju, termin koji se često susreće u domaćoj i stranoj
stručnoj literaturi je pojam bullying. U engleskom jeziku termin bullying označava agresiju jačeg prema
slabijem, pri čemu napadač i napadnuta strana mogu biti i pojedinac i grupa. U našem jeziku se reč bullying
najčešće prevodi kao siledžijstvo, zlostavljanje, maltertiranje ili nasilje (Popadić, 2009, 27). Siledžijstvo
(bullying) predstavlja takav oblik agresivnog ponašanja u kome je žrtva više puta izlagana nasilju i gde
postoji nesrazmera moći, a to znači da je onaj ko čini nasilje jači pojedinac ili grupa.

Može se zaključiti da su siledžijstvo i nasilje oblici agresivnosti koji se delimično poklapaju. Nasilje
bi obuhvatalo fizičke napade koji nisu ponovljeni i/ili u kojima ne postoji disbalans moći. Međutim,
ponovljeni oblici psihološkog i socijalnog nasilja spadali bi u siledžijstvo, ali ne i u nasilje. Oblici psihološkog i
socijalnog nasilja koji nisu ponovljeni i/ili ne postoji disbalans moći, ne bi spadali ni u siledžijstvo ni u nasilje
već samo u agresivno ponašanje. Odnos između određenja agresije, nasilja i siledžijstva može se videti na
Grafičkom prikazu br. 5.

Agresija= fizičko i verbalno povređivanje

3
 Psihičko i socijalno zlostavljanje koje se desilo jednom

Međusobno vređanje jednakih

Grafički prikaz br.5 Odnos između određenja agresije, nasilja i siledžijstva (Olweus, 1993., prema: Popadić, 2009, 28)

Vršnjačko nasilje se može definisati na različite načine, a za sve njih je zajedničko da se pod nasiljem
podrazumeva svako fizičko ili psihičko nasilno ponašanje usmereno na decu od strane njihovih vršnjaka,
koje je učinjeno sa ciljem povređivanja, koje uključuje ponavljanje istog obrasca i karakteriše
neravnopravan odnos snaga: jači protiv slabijih ili grupa protiv pojedinca. Svaki od ovih postupaka mogu se
razlikovati po obliku, intezitetu, težini i vremenskom trajanju. Vršnjačko nasilje se može posmatrati i kao
podvrsta ili segment agresivnog ponašanja. Kao i kod agresivnog ponašanja uopšte, vršnjačko nasilje
podrazumeva nameru povređivanja žrtve.

Prema definiciji koju navodi Olweus (1998, 9) „učenik je zlostavljan (bullied) ili viktimiziran kada je
više puta i trajno izložen negativnim postupcima od strane jednog ili više učenika”. U skladu sa ovim
određenjem vršnjačkog nasilja, možemo reći da se o vršnjačkom nasilju radi kada postoji nesrazmera snaga,
odnosno, kada se učenik koji je izložen napadima s teškoćom brani i donekle je bespomoćan u odnosu
prema učeniku koji ga zlostavlja. Dakle, vršnjačko nasilje obuhvata sledeće elemente: negativne postupke
koji su ponovljeni i trajni i u kojima postoji asimetričan odnos snaga. Negativni postupci obuhvataju onu
vrstu ponašanja kojima neko namerno zadaje ili nastoji da zada drugom, kako bi ga povredio ili naneo
neprijatnost. Ponašanje kojim se nanosi šteta može biti verbalno i neverbalno i može da obuhvati fizičko
povređivanje, nanošenje materijalne štete ili psihološko povređivanje, kao što je socijalna izolacija.
Možemo konstatovati, da se o nasilju govori ukoliko su postupci agresivnog karaktera i nastavljaju se uz
znake neprijatnosti i/ili otpora.

6.1. Oblici vršnjačkog nasilja

4
 Sinobad (2005, 21) smatra da se vršnjačko nasilje može podeliti na fizičko, psihološko i seksualno
nasilje. Prema rezultatima istraživanja (Olweus, 1998, 12) fizičko nasilje je najrasprostranjenija vrsta
vršnjačkog nasilja u školama. O fizičkom nasilju govori se kada je prisutan direktan napad na žrtvu, kada
neko zadaje ili želi da zada povredu ili neugodnost drugoj osobi. Javlja se u različitim oblicima: od čistog
fizičkog nasilja, do fizičkog nasilja u kombinaciji sa psihološkim. Psihološko nasilje vrši se verbalnim (pretnje,
zadirkivanje, ruganje, vređanje) ili neverbalnim napadom (kreveljenje, namerno isklučivanje nekog iz
društva), kao i namernim isključivanjem iz grupe i zapostavljanjem od strane vršnjaka. Posledice
psihološkog nasilja su višestruke: gubitak samopouzdanja, stresno stanje, često odsustvovanje iz škole zbog
psihosomatskih bolesti. Seksualno nasilje obuhvata fizički kontakt, kao što je dodirivanje intimnih delova ili
priljubljivanje uz telo. To su situacije u kojoj je osoba predmet ponašanja sa očiglednom seksualnom
konotacijom, u kojoj se žrtva tretira kao seksualni objekat. Seksulano uznemiravanje obuhvata verbalne i
neverbalne insinuacije, izlaganje žrtve pornografskom sadržaju, voajerizmu i ezibicionizmu.

U Posebnom protokolu za zaštitu dece i učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja u

obrazovno - vaspitnim ustanovama (Ministarstvo prosvete Republike Srbije, 2007, 8-9) navodi se da nasilje
može imati različite oblike:

 Fizičko nasilje se odnosi na ponašanje koje dovodi do stvarnog ili potencijalnog telesnog
povređivanja učenika. Primeri fizičkog nasilja su: udaranje, šutiranje, guranje, šamaranje, čupanje,
davljenje, bacanje, gađanje, napad oružjem, paljenje, trovanje, posipanje vrućom vodom,
uskraćivanje hrane, sna i sl.

 Emocionalno/psihološko nasilje odnosi se na ono ponašanje koje dovodi do trenutnog ili trajnog
ugrožavanja psihičkog i emocionalnog zdravlja i dostojanstva učenika. Odnosi se i na situacije u
kojima se propušta obezbeđivanje prikladne i podržavajuće sredine za zdrav emocionalni i socijalni
razvoj u skladu sa potencijalima učenika. Emocionalno nasilje i zlostavljanje obuhvata postupke
kojima se vrši omalovažavanje, etiketiranje, ignorisanje, vređanje, ucenjivanje, nazivanje pogrdnim
imenima, ogovaranje, podsmevanje, ismejavanje, neprihvatanje, iznuđivanje, manipulisanje,
zastrašivanje, pretnja, ograničavanje kretanja dece/učenika, kao i drugi oblici neprijateljskog
ponašanja.

 Socijalno nasilje predstavlja isključivanje iz grupe i diskriminacija i odnosi se na sledeće oblike

ponašanja: odvajanje učenika od drugih na osnovu različitosti, dovođenje u poziciju
neravnopravnosti i nejednakosti, nedruženje, izolaciju, ignorisanje i neprihvatanje po bilo kom
osnovu.

 Seksualno nasilje i zloupotreba učenika podrazumeva njihovo uključivanje u seksualnu aktivnost

koju ona ne shvataju u potpunosti, za koju nisu razvojno dorasla (ne prihvataju je, nisu u stanju da

5
 se sa njom saglase) i koja ima za cilj da pruži uživanje ili zadovolji potrebe druge osobe. Seksualnim
nasiljem smatra se: seksualno uznemiravanje (lascivno komentarisanje, etiketiranje, širenje priča,
dodirivanje, upućivanje poruka, fotografisanje, telefonski pozivi i sl.), navođenje ili primoravanje
učenika na učešće u seksualnim aktivnostima, bilo da se radi o kontaktnim (seksualni odnos,
seksualno dodirivanje i sl.) ili nekontaktnim aktivnostima (izlaganje pogledu, egzibicionizam i sl.) i
korišćenje učenika za prostituciju, pornografiju i druge oblike seksualne eksploatacije.

 Elektronsko nasilje (engl. cyberbullying), definiše se kao „slanje ili objavljivanje povređujućih ili
surovih tekstova ili slika koristeći Internet ili druga digitalna komunikaciona sredstva” (Willard,
2004, 1). U slučaju „običnog” fizičkog nasilja u školi, postalo je uobičajeno da nasilnici snime nasilnu
scenu mobilnim telefonom i snimak šalju da bi žrtvu dodatno ponizili, a neretko i time i sebe istakli.
Willard (2006., prema: Popadić, 2009, 45) navodi više vrsta ovog tipa nasilja: elektronske poruke
koje sadrže vulgarnosti i uvrede, slanje pretećih poruka, optuživanje drugog slanjem glasina i laži,
da bi se nekome uništila reputacija ili pokvarili odnosi sa drugima, lažno predstavljanje: nasilnici se
predstavljaju kao druga osoba (koristeći njenu šifru i sl.), čineći stvari koje toj osobi uništavaju ugled
i dovode je u sukob sa drugima, otkrivanje nečijih tajni, podataka i slika koji nisu namenjeni javnosti
i namerno izbacivanje nekoga iz on-line grupe (na primer: foruma).

Na osnovu prethodno navedenih oblika vršnjačkog nasilja, možemo kostatovati: nasilje je

višedimenzionalna pojava i ne postoje precizne granice između različitih vrsta i oblika nasilja, odnosno, oni
se međusobno prepliću i uslovljavaju.

7. Karakteristike učesnika u krugu školskog nasilja

Škola je institucija u kojoj deca provode sve više vremena i uz obrazovnu funkciju, ona ima i
vaspitnu, ali isto tako i funkciju prenošenja društveno poželjnih vrednosti. Budući da se u školi okuplja veći
broj dece, ona je neretko i poprište všnjačkog nasilja. Nasilništvo i zastrašivanje u školi problem je u celom
svetu i negativno utiče na školsku klimu i pravo učenika na učenje, ali i celokupan detetov razvoj. Namerno
zlostavljanje jednog deteta od strane drugog deteta ili grupe dece može uključivati različita ponašanja:
verbalno, socijalno, psihološko, fizičko. Kako bi se bolje razumeo problem i na najprimereniji način pomoglo

6
deci, roditeljima i nastavnicima, važno je znati ne samo koliko je taj problem rasprostranjen nego imati
znanja o karakteristikama dece koja su u njega uključena. Učesnici u krugu nasilja: nasilnik, žrtva,
posmatrač; nose sa sobom stereotip, kako fizičkog izgleda, tako i socijalnih veština.

7.1. Karakteristike tipičnog nasilnika

Glavno obeležje tipičnog nasilnika je agresivnost prema vršnjacima. Karakteriše ih impulsivnost i

potreba za kontrolom i dominacijom. Rezultati istraživanja su pokazala da deca koja su agresivna imaju
teškoće u prepoznavanju socijalnih znakova iz okoline. Pojava nasilnog ponašanja može se tumačiti time da
deca nasilnici većinu situacija doživljavaju kao provocirajuće, što kod njih izaziva agresivnu motivaciju.
Međutim, do manifestacije agresije ne mora doći, ukoliko je učenjem usvojen mehanizam agresivne
inhibicije (Dodge, 1985., prema: Vasta, Haith i Miller, 1998, 43).

Brojne studije potvrdile su pretpostavku da se mladi koji su agresivni i zlostavljaju druge, izlažu
pojavi kasnijeg problematičnog ponašanja (Magnuson i sar.1983., prema: Olweus, 1997, 172). Posmatrajući
nasilje kao komponentu antisocijalnog ponašanja, Frrangiton (1993, 387) govori o trangeneracijskom
prenosu modela ponašanja. Žužul (1989, 56) ukazuje da su istraživanja pokazala da postoji dosta visoka
korelacija između stepena agresivnosti roditelja i stepena agresivnosti njihove dece. Postojanje ove
korelacije može se objasniti genetskim faktorima, ali i direktni uticaji roditelja tokom detinjstva utiču na
razvoj agresivnog ponašanja. Dakle, ukoliko roditelji ispoljavaju agresivno ponašanje deca neće usvojiti
mehanizme inhibicije agresije i zbog toga će se ponašati agresivno.

Nasilničko ponašanje je svesna i namerna neprijateljska aktivnost čija je svrha da se kroz pretnje i
agresiju izazove strah i povredi druga osoba. Iako nasilno ponašanje može izgledati kao haotičan proces,
ono sadrži četiri elementa (Coloroso, 2004, 32):

1. Nesrazmera moći - nasilnik može da bude jači, stariji i dominantniji. Broj dece koja zajedno vrše
nasilje može da prouzrukuje ovu nesrazmeru moći. Nasilničko ponašanje ne uključuje konflikt dva
deteta podjednakog stepena moći.
2. Namera povređivanja - nasilniku je cilj da nanese drugoj osobi emocionalnu ili fizičku bol i da uživa
u posmatranju patnje. Dakle, nasilje podrazumeva želju za povređivanjem druge osobe.
3. Pretnja nastavkom agresije - nasilnik i žrtva znaju da će se nasilničko ponašanje najverovatnije
ponoviti. Nasilničko ponašanje nije jednokratan događaj.
4. Prestravljenost - je rezultat sistematskog nasilja i koristi se da bi se uplašili drugi i održala
dominacija. Nasilnik se može ponašati slobodno (bez straha od okrivljavanja) kada stvori

7
 prestravljenost kod dece. Žrtva postaje bespomoćna i postoji mala verovatnoća da će nekome reći
ili uzvratiti. Nasilnik smatra da će se posmatrači uključiti u nasilje ili da će ga podržati ili ga neće
zaustaviti. Na ovaj način počinje krug nasilja.
Svim tipovima nasilnika zajedničko je da iskorištavaju druge, odbijaju da preduzmu odgovornost za
svoje ponašanje, željni su pažnje i vole da dominiraju. Uglavnom su fizički jači, što određuje pobedu, dok je
žrtva slabija i uvek gubi. Postoje brojni razlozi zbog kojih neka deca koriste svoje sposobnosti za
zlostavljanje druge dece. Nasilnici se ne rađaju kao nasilnici, već uče kako to da postanu. Urođeni
temperament je samo jedan od faktora, ali tu su i uticaji okoline kao što je: porodična atmosfera, školska
klima, zajednica i kultura - mediji, koji dopuštaju ili podstiču takvo ponašanje. Prema Colorosu, B. (isto, 34 )
pored niza zajedničkih karakteristika, postoje više tipova nasilnika:

- samouvereni (osećaju se superiornijim od svojih vršnjaka, što može stvoriti pogrešnu sliku kod
ostale dece, pa mu se dive zbog odlučnosti i jake ličnosti),
- socijalni nasilnici (koriste glasine, verbalne uvrede kako bi svoje žrtve izbacili iz socijalnih aktivnosti),
- oboružani nasilnik (traži priliku za zlostavljanje kad ga niko ne vidi, naizgled miran, ali hladan i
bezosećajan),
- hiperaktivni nasilnik (krivi druge za svoje ispade, uglavnom imaju poteškoća u učenju i slabe ocene,
ljubomorni su na drugu decu i čak i na male provokacije reaguju agresijom),
- nasilnik žrtva (istovremeno je i meta i nasilnik, napada puno slabije od sebe, potrebno mu je
dokazivanje, jer je i sam žrtva - bilo od vršnjaka, starijih ili članova porodice),
- grupa nasilnika (u osnovi su ova deca kukavice i snažni su samo u grupi i čine stvari koje nikada ne
bi izveli sami),
- banda nasilnika (zastrašujuća grupa dece, koja radi šta hoće i svi ih se boje).
Primarna karakteristika nasilnika je povećana latentna agresivnost i smanjena agresivna inhibicija u
odnosu na nenasilnu decu. Osim povećane agresivnosti tipičnog nasilnika, kada govorimo o dečacima,
karakteriše ih i povećana fizička masa. Olweus (1998, 78) ukazuje na povezanost između fizičke snage i
agresivnih obrazaca reakcija. Tipični nasilnici osim što su agresivniji, imaju i potrebu da osete kontrolu i moć
i često im nedostaje saosećanje za žrtve. Sukobljavaju se i skloni su kršenju školskih pravila. Nasilnici se
uglavnom teško nose s frustrirajućim situacijama, lako se uvrede i često doživljavaju agresiju prema sebi čak
i kad nije prisutna. Nasilnici imaju pozitivniji stav prema nasilju i u većini slučajeva nemaju sniženo
samopoštovanje koje je karakteristično za žrtve. S obzirom na školska postignuća, u osnovnoj školi, nasilnici
mogu biti prosečni, iznad ili ispod proseka, ali kasnije dobijaju niže ocene i razvijaju negativan odnos prema
školi.

8
 Iako deca koja koriste direktne oblike nasilja na starijem uzrastu postaju manje omiljena, imaju
nekoliko bliskih prijatelja koji su najčešće i sami agresivni podržavaju i njihovo antisocijalno ponašanje.
Prema nekim nalazima nasilje među decom javlja se kao strategija uspostavljanja dominacije u novim
grupama vršnjaka. Pretpostavka je da agresivna deca svoj položaj u grupi pokušavaj steći agresijom. Rigby
(2006, 56) je u svom istraživanju došao do nalaza da se nasilnici u grupi vršnjaka pokušavaju nametnuti
dominacijom a ne kooperativnošću. Zatim, uočeno je da nasilje među decom raste kada deca formiraju
grupe vršnjaka i u ranoj adolescenciji dok mladi traže nova prijateljstva, a kada se formiraju grupe vršnjaka
mnogi oblici agresivnog ponašanja opadaju.

Coloroso (2004, 39) konstatuje, da iako se razlikuju po načinima nasilništva svi nasilnici imaju neke
zajedničke crte:

- vole da dominiraju nad drugima,

- vole da iskorištavaju druge kako bi dobili ono što žele,
- nedostaje im empatija,
- zaokupljeni su isključivo svojim željama i ne zanimaju ih potrebe, prava i osećaji drugih,
- skloni su povređivanju druge dece kad roditelji ili druge odrasle osobe nisu u blizini,
- veoma često lažno optužuju i okrivljuju,
- odbijaju da preuzmu odgovornost za svoje ponašanje,
- nedostaje im sposobnost predviđanja i shvatanja kratkoročnih, dugoročnih i mogućih nenamernih
posledica njihovog trenutnog ponašanja,
- nedostaje im pažnja.
Kada govorimo o nasilništvu, možemo reći da je ono više vezano za prezir nego za ljutnju i konflikt.
Prezir je snažan osećaj antipatije prema nekome koga smatramo bezvrednim, inferiornim i uključuje
sledeće elemente (Coloroso, 2004, 40):

- Osećaj da se ima pravo na nasilje;

- Netolerantnost prema različitostima;
- Sloboda isključivanja.
Deca koja se nasilnički ponašaju izgledaju superiorno, što je često maska kojom prikrivaju bol i
osećaj neprilagođenosti. Nasilnici smatraju da im njihova kobejagi superiornost daje pravo da povrede
nekoga prema kome osećaju prezir. Međutim, u realnosti to je samo izgovor kako bi se osećali bolje kroz
omalovažavanje drugog. Dakle, nasilništvo je arogancija na delu.

9
7.2. Karakteristike tipične žrtve

Žrtve nasilja su učenici koji su trajno izloženi negativnim postupcima od strane jednog ili više
učenika. Potencijalne žrtve pokazuju određeni obrazac ponašanja (na primer submisivnost) čak i pre nego
što postanu žrtve nasilja. Ono što razlikuje tipične žrtve od drugih učenika je nerazvijenost socijalnih veština
i nisko samopoštovanje. Žrtve su često deca sa smetnjama u razvoju i meta ismevanja, ruganja, verbalnog ili
fizičkog zlostavljanja (Coloroso, 2004, 42). U društvu koje se bori za toleranciju u svakodnevnom životu,
svaka vrsta nasilja je neprihvatljiva, a posebno treba osuditi nasilje nad decom sa smetnjama u razvoju.

Svaki oblik nasilja ostavlja trajne posledice na žrtvu. Deca, žrtve nasilja, strahuju i nikom ne govore
o svojim poteškoćama, povlače se u sebe, imaju strah da idu u školu i žive pod kontinuiranim stresom jer je
odlazak u školu njihova svakodnevna aktivnost. Među decom žrtvama javlja se simpatija i empatija jer imaju
isti problem, te na taj način smanjuju napetost koju ne mogu kontrolisati. Viktimizirani dečaci i devojčice
imaju strah od odlaska u školu, te češće izostaju iz škole i imaju poteškoće sa koncentracijom ( Farrington,
1993, 341).

Žrtve možemo svrstati u dve kategorije: pasivne (podložne) žrtve i provokativne žrtve. Prva grupa
žrtava (podložne) nije agresivna i ne izaziva druge, te se nasilje nad njima ne može objasniti kao posledica
njihovog provokativnog ponašanja. Pasivne žrtve su plašljive, nesigurnije, osetljivije i usamljene u školi.
Ukoliko su napadnuti od strane drugih učenika, često reaguju plačem i povlačenjem. Drugu grupu čine
provokativne žrtve, odnosno nasilnici/žrtve, čije su karakteristike kombinacija anksioznog i agresivnog
obrasca ponašanja. Neki od tih učenika mogu da imaju karakteristike hiperaktivnosti (prema: Žužul, 1989,
62).

Dodge (1980, 165) je na osnovu rezultata istraživanja ukazao da će karakteristike osobe koja je
izvor provokacije uticati na to da li će neka situacija biti doživljena kao provocirajuća ili neće. Ukoliko se
namere percipiraju kao agresivne, onda je veća verovatnoća da će izazvati agresivno ponašanje, nego
ukoliko su namere „provokatora“ percipirane kao neagresivne.

Postoji veći broj tipičnih obeležja odnosno faktora rizika da određeno dete postane žrtva nasilja.
Pasivne (podložne) žrtve imaju jedno ili više opštih obeležja (Coloroso, 2004, 63):

- dete koje je fizički slabije od svojih vršnjaka,

- negativna slika o sebi i nedostatak samopoštovanja,
- često su to deca sa smetnjama u razvoju,
- ne zadirkuju drugu decu i nisu nasilna, što znači da ne postaju žrtve nasilja zato što izazivaju svoje
vršnjake,

10
 - imaju teškoće u izražavanju u grupi vršnjaka, fizički, verbalno i na druge načine,
- deca koja su imala prezaštićen odnos od strane svojih roditelja, te im je smanjena mogućnost da
uvežbavaju rešavanje konfliktnih situacija i socijalnih veština,
- u školi su uglavnom usamljeni i najčešće nemaju drugare i drugarice,
- slabije su im razvijene socijalne veštine (nedostatak asertivnosti),
- manje podrške od strane nastavnika i drugih učenika,
- manjak sigurnosti u traženju pomoći,
- okrivljuju sebe za sve što im se događa,
- imaju želju da se uklope, na bilo koji način.
Za provokativne žrtve karakteristična su, osim prethodno navedenih i sledeća obeležja (Olweus,
1993, 318):

- poteškoće sa koncentracijom i razdražljivost,

- hiperaktivnost i impulsivnost,
- izazivaju i zlostavljaju slabije učenike.
Zbog zlostavljanja se kod žrtve može pojaviti jedan ili nekoliko od sledećih znakova:

Znaci kod kuće:

- dolaze kući sa oštećenim knjigama ili pocepanom odećom,

- imaju ogrebotine ili razne povrede koje se ne mogu objasniti igrom,
- učenike iz svog odeljenja ne dovode kući i obrnuto,
- nemaju ni jednog dobrog drugara/drugaricu,
- retko ili nikada ih pozivaju na proslave, a ni sami nisu zainteresovani za isto,
- odbijaju da idu u školu, slabo se hrane, imaju glavobolje ili bolove u stomaku pre polaska u školu,
- idu i vraćaju se iz škole „neobičnim“ putem,
- imaju loš san, ponekad i viču u snu,
- postepeno gube interesovanje za školu i slabi im školski uspeh,
- izgledaju tužno i razdražljivo,
- traže ili uzimaju više novaca od uobičajenog od roditelja, kako bi ga dali nasilniku.
Znaci u školi:

- druga deca ih ismejavaju, zadirkuju, omalovažavaju, ponižavaju, zastrašuju i sl.,

- vrše fizičko nasilje nad njima, a oni nisu u stanju da se brane,
- uzimaju, razbacuju i oštećuju stvari i novac,
- imaju ogrebotine ili razne povrede koje se ne mogu objasniti igrom,

11
 - često odmore u školi provode sami,
- pokušavaju da budu pored učitelja za vreme odmora u školi,
- za grupne aktivnosti se uglavnom biraju poslednji,
- izgledaju plašljivo i utučeno,
- postepeno gube interes za školu i slabi im školski uspeh.
Dete - žrtva je odabrano od strane nasilnika iz razloga što je drugačije na neki način i zbog toga je
postalo objekt prezira. Žrtva često ne prijavljuje nasilje, jer ima uključene mehanizme odbrane ega i oseća
sramotu, boji se osvete i misli da mu/joj niko ne može pomoći. Takođe je važno naglasiti da su neke žrtve i
nasilnici veoma dobro sakriveni od posmatrača (učitelja, roditelja, nastavnika), te je zbog toga veoma teško
prekinuti krug nasilja.

7.3. Karakteristike potencijalnih posmatrača

Posmatrači su grupa koja pomaže i ohrabruje nasilnika kroz popuštanje i pomaganje. Mogu
nezainteresovano da gledaju i da stoje sa strane, ili aktivno ohrabrivati nasilnika, ili se mogu pridružiti i
postati jedan od njih. Podržavanje nasilnika i učestvovanje s nasilnikom izaziva još veću patnju žrtve,
podstiče antisocijalno ponašanje nasilnika i na taj način dovodi posmatrača u situaciju da i sam postane
nasilnik ili da postane neosetljiv na nasilno ponašanje. Ukoliko deca posmatraju agresivno antisocijalno
ponašanje nasilnika kojeg percipiraju kao popularnog u grupi, velika je verovatnoća da će početi da imitiraju
takvu vrstu ponašanja. Na ovaj način dolazi se do smanjene odgovornosti samog nasilnika, jer mu se
pridružuju posmatrači (Coloroso, 2004, 82). Međutim, i mirno posmatranje nasilja ima svoju cenu.
Samopouzdanje posmatrača smanjuje se dok se bori sa strahom od uplitanja i znanjem da ukoliko ne učini
ništa i ćuti o nasilju, znači da odbacuje moralnu odgovornost prema vršnjaku koji je žrtva.

Nasilje predstavlja „predstavu“, gde uvek postoji pozornica na kojoj su žrtva i nasilnik i publika.
Dakle, treća grupa vršnjaka koji indirektno i sami učestvuju u činu zlostavljanja su posmatrači. Deca koja
posmatraju nasilje su nesigurna, strahuju da su potencijalne žrtve u budućnosti. Neki saosećaju sa žrtvom,
ali su sklona i priklanjanju nasilniku kako bi se zaštitili. Najveće poremećaje u ponašanju pokazuju deca koja

12
su žrtve i napadači istovremeno. Glavni faktor njihovog uključivanja u nasilje je izrazito nizak stepen
samopoštovanja (Buljan-Flander, 2003, 32).

Potencijalna scena na kojoj svoju dramu odigravaju nasilnici i žrtve nasilja je škola. Važno je
prepoznati i zaustaviti vršnjačko nasilje. To znači da je potrebno pružiti pomoć deci koja trpe nasilje i deci
koja ga čine, ali i deci koja su svedoci nasilja. Olweus (prema: Coloroso, 2004, 84) prezentuje krug nasilja
(Slika br.2) gde posmatrači mogu i da se uključe u nasilje. Od napadača se razlikuju po tome što ne iniciraju
nasilje. Međutim, posmatrači mogu biti i pasivni, a moguće je i da žele da pomognu žrtvi.

Najčešći razlozi zbog kojih se ne reaguje na nasilje su (Coloroso, 2004, 87):

- Posmatrač se boji da će i njega povrediti;

- Posmatrač se boji da će postati nova žrtva nasilnika;
- Posmatrač se boji da će učiniti nešto što će pogoršati situaciju;
- Posmatrač ne zna kako da reaguje. Nije edukovan na koji način treba intervenisati, prijaviti nasilje ili
pomoći žrtvi;
- Deca su manje spremna da reaguju na nasilje kada nasilnika smatraju prijateljem;
- Ravnodušnost - socijalizovani su da rade svoj posao i da se ne mešaju u tuđa posla;
- Deca su češće spremna da intervenišu kada se radi o njihovom prijatelju. Nasilnici biraju osobe koje
imaju mali broj prijatelja;
- Posmatrači se boje da brane žrtvu, jer misle da će izgubiti status u grupi;
- Deca koja misle da je žrtva zaslužila nasilje;
- Mišljenje da će ga nasilje očvrsnuti;
- Deca često ćute o nasilju;
- Deca smatraju da je bolje biti u grupi popularnih, nego onih koji nisu omiljeni u grupi.
Nasilništvo stvara atmosferu straha u kojoj se deca osećaju nesigurno. Navedeni razlozi zbog kojih
se ne reaguje na nasilje, pokazuju da su deca sklona da reaguju nemoralnošću tišine u svetlu zlobe, na taj
način smanjuje se sposobnost dece da komuniciraju, pregovaraju ili su za kompromis. Postavlja se pitanje
na koji način se može prekinuti krug nasilja? Krug nasilja može se prekinuti ukoliko samo jedna osoba ima
moralnu snagu i hrabrost da ne ćuti o nasilju, zauzimajući pravilan stav. Najvažnije je deca prepoznaju koja

13
je njihova odgovornost u stvaranju sigurne okoline bez nasilničkog ponašanja. Dakle, kada je celo društvo u
stanju da ne ćuti o nasilju, krug nasilja se može prekinuti.

Prekidanje kruga nasilja koja stvara ta antisocijalna aktivnost uključuje ponovljenu podelu uloga
svakog od likova nasilnik, žrtva, posmatrač, te pruređivanje scenarija i promenu teme njihove drame.
Moralno obrazovanje ne uključuje samo učenje vrline, već i prepoznavanje šta stvara takvo ponašanje i ono
što održava takvo ponašanje. Dete treba da bude osoba koja želi da bude ljubazno, ispravno - mora da zna
kako treba da se ponaša i mora da bude spremno na takvo ponašanje.

14
 Slika br.2 Krug nasilja (prema: Coloroso, 2004, 84 )

Legenda:

Na levoj strani kruga nalazi se nasilnik/nasilnici, krug se odvija obrnuto od smera kazaljke na satu.
 Nasilje među decom smatra se nehumanom i necivilizovanom pojavom, te je potrebno primereno
reagovati kako prema „žrtvi“ i „nasilniku“ i prema „posmatračima“. Jedan od mogućih izlazaka iz kruga
nasilja su preventivni programi, koji će osnažiti ključne aktere i navesti da iznova (pre)ispituju svet u
kome žive da bi mogli da reaguju na konstruktivan način.