.

Homer i Hesiod, značenje njihovo takmičenja

Heleni su hvalili Homera jer je stvorio stihove kakvi dolikuju i zahtevali su da mu se dodeli
pobeda, no kralj je ovencao Hesioda rekavši da ej pravdeno da pobedi onaj koji poziva na
zemljoradnju i mir, a ne onaj koji opisuje ratove i ubijanja.

2. Hesiod

Hesiod piše jezikom homerskog penika i najstariji je nama poznati pesnik sa grčkog kontinenta.
Vreme Hesiodovog života može se samo približno odrediti: kraj VIII i!i početak VII veka. On je,
dakle, mlađi savremenik homerskog epa. Hesiod je prva jasno izražena ličnost u grčkoj
književnosti. Sam Hesiod bio je sitni zemljoposednik i u isto vreme rapsod. Kao rapsod, on je
verovatno recitovao i herojske pesme, ali njegovo sopstveno stvaranje spada u oblast didaktičnog
(poučnog) epa. U doba lomljenja starinskih društvenih odnosa Hesiod se pokazuje kao pesnik
seljačkog rada, kao učitelj života, moralista i sistematizator mitoloških pred a nj a. Od Hesioda
sačuvala su nam se dva speva: „Teogonija" (Poreklo bogova) i „Dela i dani". U uvodu za
„Teogoniju" Hesiod slika svoje pesničko „posvećenje". Hesiod, dakle, nije bezličan epski pevač.

3. Teogonija („Poreklo bogova")

Hezoidov spev predstavlja opširan rodoslov bogova, koji je u isto vreme istorija postojanja sveta.
Na početku, po Hesiodu, bili su Haos, Zemlja i Eros, koji je vladao nad smrtnima i besmrtnima.
Od Haosa i Zemlje postali su u raznim pokoljenjima ostali delovi kozmosa - Ereb, svetli Etar,
Nebo, More, Sunce, Mesec itd. Haos i Zemlja jesu božanska bića, koja iz sebe rađaju nova bića,
koja, sa svoje strane, stupaju između sebe u brakove i postaju roditelji drugih bogova. U sistem
Hesiodovog rodoslova ne ulaze samo oni bogovi koji su služili kao predmet realnog poštovanja u
grčkom kultu, nego i personifikacije sila koje, po njegovoj pretstavi, utiču na ponašanje ljudi:
Rad, Zaborav, Glad, Boli, Bitke. Hesiod teži za potpunošću svoje genealogije. Sa velikom
podrobnošću zaustavlja se on na momentima prelaza dominacije sa jednog pokoljenja bogova na
drugo. Krunu pripovedanja pretstavlja Zevsova pobeda nad Titanima i drugim čudovištima
prošlosti. Karakteristično je da one Zevsove potomke koji su ušli u sistem olimpijskih bogova i
koji igraju ogromngu ulogu u homerskom epu Hesiod spominje samo uzgred, prilikom
nabrajanja. Seljaku Hesiodu ti bogovi ostaju tuđi.
4. „Dela i dani"

Spev „Dela i dani" napisan je u obliku „opomene", upućene pesnikovom bratu Persesu, koji je sa
Hesiodom vodio parnicu oko nasleđa, dobio je uz pomoć „kraljeva Što proždiru darove", a zatim,
osiromašivši, nosio se mišlju da pokrene novu parnicu. Nepravedne pretenzije Persesa i njegovo
siromašno stanje služe Hesiodu kao povod za razvijanje čitavog kodeksa moralnih pravila.
Hesiod ubeđuje Persesa da ne računa na nepravdu i savetuje ga da bogaćenje potraži u radu. Dela
i dani počinju međusobnim suprotstavljanjem dveju „Erida" -dveju vrsta suparništva. Postoji zla
Erida, koja rađa razdore i rat, i dobra Erida - takmičenje u radu. Najvažnije sredstvo za
bogaćenje kod Hesioda je zemljoradnički rad. Hesiod analizira jedan za drugim sve radove
zemljoradničke godine, počev od jesenje setve nadalje i ukazuje na rokove za te radove. Kao
drugi izvor bogaćenja može da služi pomorska

trgovina. Završni deo speva predstavlja razmatranje „dana". Tu se izlažu verovanja u vezi sa
određenim danima u mesecu, koji se posmatraju kao „srećni" i „nesrećni".

6. Pojam melike

Termin „lirika" je zamenio raniji termin „melika" (od melos-pesma) i primenjivan je na one vrste
pesama koje su izvođene uz pratnju žicanog instrumenta. Po antičkoj klasifikaciji treba
razlikovati elegiju, jambe i meliku ili liriku u užem smislu te reci. Osnovna podela ove
poslednjeje na dve kategorije - na monodisku liriku, koju izvodi individualni pevač, i na horsku
liriku.

7. Monodiska lirika

Polazeći od lokalnih folklornih pesama, Eolci su uveli u književnost niz novih metara,
predviđenih za monodisko (solo) pevanje, uz zvuke lire.
8. Sapfa

Sapfa, žena pesnik, u to doba predstavljala je pojavu koja je karakteristična samo za dorsko-
eolski deo Grčke, gde je položaj žene bio slobodniji i gde ona nije bila zatvorenica kao kod
Jonaca. Sapfina lirika retko kad prelazi okvire doživljaja vezanih za zatvoreni kružok, ali su ti
doživljaji izraženi sa vanrednom jednostavnošću i jasnoćom. Sapfa je, kao i Alkej, bliska
folklornoj pesmi i stavlja ličnu sadržinu u tradicionalne oblike. Pirkazivanje doživljaja kod Sapfe
samo u nepoznatoj meri sadrži u sebi momente psihološke analize: ona slika spoljašnje
manifestacije osećanja i situaciju u kojoj se ona razvijaju. Stvoren je mit daje Sapfa završila život
skočivši sa stene zbog beznadežne ljubavi prema hladnom lepotanu Faonu. Ona razmišlja o
lepoti i ljubavi, ilustrujući svoje misli mitološkim primerima i ličnim doživljajima. Sapfa je bila
poznata i po svojim epitalamijima, svatovcima. Po ritmičko-melodijskom tipu, Sapfina je poezija
bliska Alkejevoj i takođe se odlikuje raznovrsnošću. Takozvana „Sapfina" strofa samo je jedan
od primera te bogate strofe.

9. Alkej

Najistaknutiji pretstavnici monodiske lirike jesu u prvoj polovini VI veka Lezbljani Alkej i
pesnikinja Sapfa. Alkej, koji je pripadao aristokratiji, učestvovao je aktivno u borbi smenjivanja
Tirana na vlasti i proveo niz godina u izgnanstvu. Motivi građanskog rata veoma su česti u
njegovim stihovima. On opeva oružje koje su spremili zaverenici, s namerom da osvoje vlast, i
poziva na borbu protiv tirana. Kod Alkeja nema uverenosti u sutrašnjicu. On sa političkim
temama meša zdravice. Radost i žalost, građanska borba i ljubavna priznanja, zimska stud i
letnja žega, razmišljanja o neizbežnosti smrti - sve to ostaje u okviru zdravice. Po antičkim
vestima, Alkej nije opevao samo vino, nego i ljubav. Ta strana Alkejevog stvaralaštva malo je
zastupljena u sačuvanim odlomcima. Alkejev vidokrug je ograničen: zaštita interesa aristokratije,
vino, ljubav. Njegova osećanja i misli su elementarni. Strofa koju je Alkej najčešće
upotrebljavao dobila je ime u antici „alkejska".

10. Anakreont

Anakreontovo stvaranje spada u drugu polovinu VI veka. Poreklom iz maloazijskom grada

Teosa, Anakreont je napustio svoju otadžbinu, koja je potpala pod vlast Persijanaca. Pesnički
talenat otvorio mu je pristup na dvorove tirana. On spada u onu prilično brojnu grupu pesnika s
kraja VI veka koja je svojom umetnošću davala sjaj dvorovima raznih tirana, nemajući dubokih
veza sa socijalnim životom polisa. U Anakreontovoj lirici zapažaju se tek vrlo neznatni tragovi
drukčijeg raspoloženja: ona je uvek veselo nastrojena. Njegove su teme gotovo isključivo vino i
ljubav, ali se one ne obrađuju ozbiljno, nego u planu duhovite, šaljive igre. Anakreontove pesme
nisu velike po razmerama; one ne prikazuju složene doživljaje, već fiksiraju pojedini momenat u
prostim slikama. Život, jasnoća, jednostavnost - to su osnovne odlike Anakreontove poezije.

11. Horska lirika

Horska pesma je sačuvala najtešnju vezu sa kultom i obredom. Horska lirika postala je književni
izraz novog morala i novog mitotvorstva, koje je prerađivalo tradicionalne mitove u duhu
delfijske religije. Dorski dijalekat je postao glavni jezik horske lirike. Horska lirika je arhaičnija
po načinu svog izvođenja, nego li monodijska melika ili elegija. Pesmu izvodi tradicionalni
obredni hor, koji peva i u isto vreme igra, a na čelu hora stoji predvodnik. Ditiramb je kultna
himna u čast Dionisa. U horskoj lirici, počev od druge polovine VI veka, jedno od najvažnijih
mesta zauzima epinikij, pesma koja proslavlja pobednika na opštegrčkim gimnastičkim
takmičenjima. Sasvim nov rod horske lirike bio je enkomij, himna u čast određenog lica. Horski
pesnikbioje u isto vreme i kompozitori baletmajstor. On je za svaku pesmu sastavljao posebnu
muziku, često čak i za svaku strofu. Ritam je ispoljavan ne samo reČju, nego i plesnim
pokretima hora.

12. Bakhilid

Bahilida se rodio krajem VI veka. On veliča „vrlinu", ali je ne shvata kao skup svih
tradicionalnih kvaliteta aristokrata, nego kao sposobnost da čovek bude na visini bilo kojeg
zadatka. Bakhilidov stil odlikuje se time što mirno i glatko teče; kod njega nema one kitnjastosti
i ujedno mračnosti koja je karakteristična za Pindara.Bakhilidovi ditirambi imaju karakter balada
u kojima se lirski obrađuju pojedine epizode mita. Pindar i Bakhilid su poslednji eminentni
majstori epinikija.

13. Pindar
Pindar je poslednji i najistaknutiji pevač grčke aristokratije. Poreklom je bio iz Tebe, iz
plemićkog roda; od mladosti bio je tesno povezan sa Delfima, i delfička religija ostavila je vrlo
značajnog traga u celoj njegovoj pesničkoj delatnosti. U Pindarovom stvaralaštvu zastupljene su
razne vrste horske lirike: epinikiji, himne, peani. Pindar je radio po narudžbini raznih gradova i
dobijao honorar za svoje stihove. On je čvrsto ubeđen u svemogućstvo, sveznalaštvo i moralno
savršenstvo bogova. Pindar bez kolebanja „ispravlja" mitove. Ideal „vrline", koji je Pindar
proklamovao, imao je veliki kulturni značaj. U Pindarovoj „vrlini" nerazdvojno su sliveni
atletika i etika, fizički i duhovni kvaliteti. Pindarov stil ističe se svojim svečanim karakterom i
raskošnošću, bogatstvom traženih slika i epiteta, koji često još zadržavaju tesnu vezu sa
živopisnim sistemom grčkog folklora. Po ritmičnoj strukturi, Pindarova odaje strofična. Iza dveju
jednakih strofa, dolazi vrlo često treća, koja je po strukturi od njih različita.

14. Elegija

Eiegijom je u Maloj Aziji nazivana tužbalica koja odgovara grčkom threnosu. Ona je izvođena
uz pratnju maloazijskog instrumenta, frigiske frule. To je lirska pesma poučne sadržine, koja u
sebi sadrži podsticanja i pozive na kakvu važnu i ozbiljnu radnju, razmišljanja, aforizme. Elegije
su pevane na gozbama i narodnim sajmovima. Spoljašnje obeležje elegije je posebna stihovna
struktura, redovno izmenjivanje heksametra sa stihom nešto drukčije strukture, pentametrom, te
tako nastaje strofa od dva stiha -elegijski distih. Metrički oblik eiegije zbližavao je sa epom, i
njena tematika često se poklapala.

15. Kalin

Jedan od najstarijih nama poznatih elegijskih pesnika bio je Kalin iz Efesa. Živeo je u prvoj
polovini VII veka. Od njega nam je sačuvana samo jedna pesma - poziv na odbranu otadžbine od
napada neprijatelja. Smrt i onako niko neće izbeći, a udes junaka je poštovanje za života i posle
smrti. Još jasnije zvuči tema odbrane otadžbine u elegijama spartanskog pesnika Tirteja,
verovatno na granici VII i VI veka, koji je oduševljavao Spartance na borbu za vreme drugog
rata sa Mesencim, koji su digli ustanak protiv Sparte. Obraćajući se spartanskim trupama, Tirtej
slika jadnu sudbinu begunca, koji luta sa porodicom po tuđini, sramotu koja prati kukavicu.
tirtejeva elegija potiče iz novog jedinstva, koje je zamenilo raniju rodovsku povezanost. Tirtej
poziva na masovni heroizam u ime „polisa i sveg naroda". Tirtej ne pribegava više mitološkim
primerima i to je sasvim prirodno, lako Tirtej istupa, kao elegijski pesnik, u sopstveno ime, ipak
je on izražavalac ne ličnih sudova, već javnog mnjenja kolektiva spartanskih građana.

16. Solon

Za samog Solona, stihovi su bili u prvom redu sredstvo za vršenje uticaja na građane. Kod njega
preovlađuju političke i didaktičke teme, ali njihovo obrađivanje ne nosi bezličan karakter, kao
kod Tirteja, pesnika spartanskog porekla. Čitava serija pesama vezana je za Solonovo
zakonodavstvo. Solonovi argumenti imaju mahom religijsko-moralni karakter. Solon božansku
kaznu vidi u građanskim razdorima i slabljenju vojne moći grada, kao posledicama rđavih težnji
građana. Ton koji preovlađuje u njegovim pesmama jeste mirna opomena. On se u svojim
pesmama bavi i proslavljenjem vina, ljubavi i Muza, obuhvatajući na taj način oblast jonske
elegijske tematike.

17. Teognid i Fokilid

Teognidove elegije upućene su dečaku Kimu, koga pesnik poučava principima klasne etike.
Ljudi se od rođenja dele na „dobre", tj. aristokrate, i na „niske"; „dobrima" su svojstvene sve
vrline, oni su smeli, iskreni, plemeniti: „niskima" su svojstveni svi poroci: niskost, grubost,
nezahvalnost. Cilj Teognidovih pouka jeste jačanje aristokratske solidarnosti. Izlivi stalne mržnje
kod Teognida se izmenjuju sa mračnim očajanjem: on gubi veru u uspeh svoje stvari i žali se na
težinu izgnanstva i izdaju prijatelja.

Fokilid, sredina 6 veka pne, iz Mileta, bio je Teognidov savremenik,didakticni pesnik. Sastavljao
je poslovice, smatrali su ga najboljim mogućim savetnikom za ljudsko delanje u traganju za
vrlinom. Od njegovih dela sačuvano je samo 16 fragmenata u heksametru i elegijskom distihu.

18. Jambografija
Služile su kao folklorno sredstvo za društvenu satiru. Kao spoljašnje obeležje jambskog roda
služi korišćenje posebnih metričkih oblika jamba ili troheja. Od jambskih stihova u najvećoj je
upotrebi bio tri metar.

19. Arhiloh

Arhiloh je najkrupniji predstavnik starojonske lirike. Glavna sadržina Arhilohove lirike jesu
njegovi lični doživljaji. Poreklom sa Parosa, sin aristokrate ijedne robinje, Arhiloh je, kao
„nezakonitorođeni", bio u izvesnoj meri deklasovan čovek i vodio je od nevolje nemiran lutalički
život najamnog vojnika. On sam karakteriše sebe kao „slugu boga rata, koji je takođe upoznat i
sa slatkim darom Muza". Rat mu služi kao izvor sredstava za život. Arhilohova poezija lomi sve
okvire staroaristokratske pristojnosti. Po saopštenjima antičkih naučnika, on je osnivač
književnog jamba. Arhiloh je nemilosrdan prema svojim protivnicima, kako ličnim, tako i
političkim; njemu služe kao oružje satirična basna, lična potsmevka, prokletstva. Javno mnjenje
malo ga se ticalo. U Arhilohovoj lirici već se pokazuje sukob između ličnosti i društva. Arhiloh
raspolaže snažnim, lapidarnim i slikovitim jezikom, i on je neuporedivi majstor stiha.

20. Hiponakt

Pročuo se otvorenošću i oštrinom svoje satire. Zbog napada na tirane koji su vladali u Efesu,
Hiponakt je bio prognan iz rodnog grada. Folklorni jamb postaje kod njega oruđe za ismevanje
pretencioznosti kulture bogataša i aristokratije. Parodija na visoki stil predstavlja omiljen metod
Hiponaktov. On parodira epsku poeziju, stil himni. Docnija antika smatrala je Hiponakta
pesnikom-moraltstom. Hiponaktovi stihovi napisani su mahom u holijambima; to je varijanta
jampskog stiha, uz narušenje jampskog hoda u poslednjoj stopi.

*** DOPUNA ***

1. Homer i Hesiod – značenje njihovog takmičenjaU očima starih Grka Hesiodovo veličanje
mirnog rada dopunjavalo je Homerovu ratnu heroiku. Suprotstavljanje ove dvojice dovelo je do
legendi o njihovom takmičenju: prisutni Grci su odali čast Homeru, ali je kralj Paned ovenčao
Hesioda, jer on poziva ljude na zemljoradnju i mir, a ne na rat i klanicu.Ipak, Homerovo
pesničko umeće je neprevaziđeno, a Hesiodu je često zamerano na nedostatku sižejne veze
između predanja (pogotovo u katalogičnim delima).

2. Hesiod – prvi ego pesnikHesiod je živeo u Beotiji (kod planine Helikon) na prelazu iz 8. u 7.
vek.Pisao je homerskim jezikom (jonski dijalekat, epski heksametar). Težio je sistematizaciji
grčkog mitološkog predanja, stavljajući u prvi plan moralni karakter predanja, što njegovu
poeziju čini didaktičkom.Hesiod nije bezlični epski pevač, jer govori o sebi (a ne u kolektivnom
„mi“), i to o sebi kao proroku kog su nadahnule muze da pripoveda istinu (Teogonija). On je prvi
koji o sebi ostavlja neke biografske podatke.On nije težio revolucionizovanju mitova, već samo
sistematizaciji; u Teogoniju je uključio i arhaični mit, često zaobilažen kod Homera zbog svoje
grubosti. U Poslovima i danima dolazi do izražaja poučni karakter njegove poezije. Kvintilijan
mu priznaje prvo mesto u srednjem stilu jer ima praktične pouke i retko upada u zanos, poseduje
lakoću izražavanja.)Bez obzira što nije težio revolucionizovanju, on je predstavnik „nove
religije“, koja u božanstvu vidi moralnu moć (Zevs!) – pravda je najvažnija.

3. Teogonija (Invokacija)Ovo delo je opširan rodoslov bogova, često suv i katalogičan. Tu se

vidi bobra starih i novih bogova, prelaz iz matrijarhata u patrijarhat. Tu su ušla ne samo
postojeća božanstva, nego i personifikacije životno bitnih sila. (Rad, Glad, Zaborav,
Ubistva...)Vrhunac dela čini Zevsova pobeda nad Titanima, i njegovo uspostavljanje kao
svemoćnog čuvara pravde. (Temida mu rađa Zakonitost (Eunomija), Pravednost (Dike) i Mir
(Irene).)Mlađe Zevsove potomke (Apolon, Atina) Hesiod pominje tek uzgredno, budući da su
mu, kao seljaku iz Beotije, strani, delfski. (Oni su pak bili ključni za rušenje starog rodovskog
poretka, a za osnivanje klasa.)U prvim stihovima Hesiod se obraća muzama, koje mu kažu da
one govore i laži kad žele (nagoveštava da su neki pesnici neistinito opevavali bogove), a njemu
nalažu da ih opeva istinito – daju mu lovorov štap, simbol pesnika.

4. Poslovi i dani (Invokacija)Ovo delo je vrhunac Hesiodovog moralizatorskog pesništva –

uvijeno u formu pouke kroz obraćanje bratu Persu, Hesiod slavi rad (za razliku od Homera) i
poštenje kao osnov za srećan i bogougodan život.Nepravdu bogovi (Zevs!) kažnjavaju u vidu
stihija i patnje čitave zajednice – odmazda bogova je zamišljena na tradicionalan način.Hesiod
vidi život kao neprekidnu borbu, i iako zamera aristokratiji na samovolji i nepravdi, ne teži
promeni socijalnog poretka – za odmazdu se staraju bogovi, a Hesiod pruža priručnik kako da
čovek u postojećim uslovima dostigne blagostanje.Najvažnije sredstvo za bogaćenje je
zemljoradnja, pa onda pomorska trgovina, kojoj on sam nije vičan i nema mnogo poverenja.Na
kraju se navode srećni i nesrećni dani za određene radnje.
5. Didaktičnost Hesiodove poezijeHesiod je u svojoj sistematizaciji mitologije posebno
podvlačio moralni karakter predanja, ne menjajući postojeći sistem, oslanjajući se na
tradicionalna folklorna sredstva – mit, alegorija, poslovice...Njegov ep je didaktičan (poučan) jer
sadrži tu moralnu crtu, koja vodi ka osvešćenoj predstavi sveta, što već svedoči o periodu
raspadanja rodovskog društva.6. Pojam melikeU grčkom je melos značio „lirska poezija“
(izvođena uz muziku), nasuprot epskoj i dramskoj. Helenska lirika se, prema antičkoj podeli, deli
na elegije (uz zvuk frigijske frule), jambove (invektiva, rugalice) i meliku (liriku) u užem smislu,
u koju spadaju monodija (individualno izvođenje pesnika uz pratnju lire) i horska melika (horsko
izvođenje uz pratnju pesnika na instrumentu i ples).Za grčki pojam melike (i poezije uopšte)
neodvojiv je pojam muzike, pa se za određene žanrove vezuje za njih specifična metrika,
određene stope.

7. Monodija – karakteristikeMonodijsko pevanje podrazumevalo je solo izvođenje pesnika, uz

pratnju lire. Jezik ove lirike je lokalan (vezan za mesto njegovog nastanka – ostrvo Lezb), eolski.
(U slučaju Anakreonta, jonski!)Sve teme se obrađuju u vezi sa ličnim doživljajima, a pesnik je
nosilac lirske emocije, odnosno pesma je sredstvo za izražavanje subjektivnih osećanja.Metrički
obrasci: alkejska i sapfička strofa.

8. Sapfa(prva polovina 6. veka, ostrvo Lezb – eolski dijalekat)Žena-pesnik je u ovo doba bila
pojava karakteristična samo za dorsko-eolski deo Grčke, gde je položaj žene bio slobodniji. U
tim oblastima su muškarci i žene živeli u zatvorenim društvima, van porodica. Sapfa je bila na
čelu jedne takve zajednice mladih devojaka – „doma služiteljki Muza“.Ta zajednica odredila je
tematski dijapazon Sapfine poezije: ona je uglavnom imala veze sa ženskim kultovima
(događanja u životu jedne devojke, ljubav, svadba, prijateljstvo drugarica, suparništvo, zavist), a
sa političkim životom Lezba vrlo malo.Sapfa se držala tradicionalnih oblika folklorne pesme, u
koje je stavljala ličnu sadržinu.Pisala je ljubavne pesme (i to najčešće o nesrećnoj ljubavi),
himne, svadbene (epitalamij).Uvela je strofu, koja se po njoj nazvala sapfička – sastoji se iz dva
jedanaesterca i jednog šesnaesterca, koji se uobičajeno delio na treći jedanaesterac i drugi stih od
pet slogova (adonej).Istorijska Sapfa je bila udata i imala kćerku, a Sapfa iz legende završila je
život skočivši sa stene zbog nesrećne ljubavi prema hladnom lepotanu Faonu (prema Ovidiju).

9. Alkej(prva polovina 6. veka, ostrvo Lezb – eolski dijalekat)Bio je aristokrata (kao i Sapfa), i
protivnik gradskog demosa i njihovih vođa – tirana. Zato je proveo niz godina u izgnanstvu, a
njegova poezija je poprimila političko obeležje. Tako je on ismevao „Solona na Lezbu“, tiranina
Pitaka, ismevajući njegov izgled, vladavinu, poreklo (kaže da se digao na viši rang orodivši se
potomcima kraljeva, Agamemnona).On prikazuje svoj polis kao lađu koja luta morem, što je u
kasnijoj poeziji antike, ali i novijeg doba, često pozajmljivan motiv.Pisao je i zdravice – pesme
tradicionalno vezane za muško društvo, sredstvo otkrivanja misli bliskim prijateljima – o radosti,
žalosti, građanskoj borbi, ljubavnim priznanjima.Pisao je i ljubavne pesme, pored pomenutih
vinskih (zdravica).Nije odstupao od tradicionalnog tumačenja mita, kao i Sapfa.Uobličio je
strofu, koja će postati poznata kao alkejska.
10. Anakreont(druga polovina 6. veka, Jonija: Trakija, Samos, Atina, Tesalija – jonski
dijalekat)Spada u pesnike koji su, da bi opstali, živeli na dvorovima tirana, nemajući dubokih
veza sa socijalnim životom polisa.Anakreontova poezija je uvek veselo nastrojena – teme su mu
ljubav i vino, uvek šaljivo obrađene. (Doživevši duboku starost, sebe opisuje kao sedog,
optimističnog starca, ironijski govoreći o svojim ljubavnim neuspesima.)Pevao je zdravice,
vinske pesme, ali sa naglaskom na umerenom opijanju.Ipak, u poznoj antici nastaju
„anakreontske pesme“ – pijaničke, dugo smatrane za njegovo lično delo, mada sada znamo da
nije; kao što pomenusmo, bio je za umereno opijanje, „pijuckanje“.Eros i ljupkost, nežnost i
tananost – to su bitne karakteristike Anakreontove poezije.

11. Horska lirika – karakteristikeOd svih vrsta grčke lirike ima najtešnju vezu sa kultom i
obredom, za čije je potrebe i služila.Posebno je gajena u oblastima gde se na vlasti zadržala
zemljoposednička aristokratija, čije je oruđe bila religija Apolona Delfskog – prilagođena
uslovima klasnog društva. Toga je bilo najviše u dorskim područjima, pa je za horsku liriku
vezan dorski dijalekat. Međutim, i tirani su voleli da za sebe vezuju umetnike i da se opevavaju u
pesmama, pa i dionisijsko ima svoj udeo u ovoj vrsti melike.Arhaičnija je po načinu izvođenja:
reč je vezana za muziku i ritmične pokrete (ples). Zato je horski pesnik u isto vreme morao biti i
kompozitor, i „balet-majstor“.Hor čine predstavnici jednog pola, a horske pesme su se izvodile
namenski – za praznik ili obred.Neke od vrsta horskih pesama: ditiramb (himna Dionisu), pean
(himna Apolonu), epitalamij (svatovka), himna, enkomion (himna nekom čoveku), koja se
razvila u tren(os) (tužbalica, himna umrlom), i epinikij (himna pobedniku).Horodija ima tri
elementa: mit, didaktički element, i lične iskaze pesnika ili hora (često i himna kao molitva).

12. Bakhilid(kraj 6. veka, početak 5, ostrvo Keos – jonski dijalekat sa jakim primesama dorskog,
i nešto eolskog)Piše pesme za naručioce (uglavnom tirane, bogataše ili opštine pobednika na
Igrama) – najveći deo njegovih sačuvanih pesama su epinikiji.Veliča vrlinu, ali ne kao kvalitet
aristokrate, već kao sposobnost da čovek bude na visini bilo kog zadatka.Njegov stih nije kitnjast
ni mračan (kao Pindarov); veliki značaj imaju njegovi ditirambi, koji imaju karakter balada, a
zastupaju atinska predanja (o Tezeju...)[Napisao je ditiramb o Tezeju u dijaloškom obliku –
razgovor Egeja sa horom, što predstavlja ili uticaj drame na poeziju, ili čak kariku između horske
lirike i drame!]Sa stricem Simonidom živeo je na dvoru tirana Hijerona, i opevavao njegove
pobede. Kod istog tirana bio je i Pindar, i smatra se da su on i Bakhilid bili suparnici.Slično
Pindaru, u svojim himnama je prvo opevavao sadašnjost (okolnosti pobede), zatim mit, koji se
odnosi na pobednika, grad ili same Igre, i potom opet sadašnjost – pohvala sa savetom,
molitvom.

13. Pindar(kraj 6. veka, početak 5, iz Tebe – dorski dijalekat sa homerizmima)Bio je plemićkog

porekla. Imao je čvrste veze sa Delfima, pa je tako pisao peane, ali i ditirambe, a pošto je bio
pesnik-najamnik, i veliki broj himni, epinikija, enkomija, tužbalica...Pindarovi naručioci bili su
dorska aristokratija i tirani sa Sicilije.Pindar u svojim himnama pominje takmičenje samo
usputno – pobeda ga interesuje samo kao manifestacija „vrline“; zatim opevava rod pobednika,
koji služi da istakne njegovu aristokratski nasleđenu vrlinu (pobedniku daje herojsku atmosferu);
zatim je dodavao poučne refleksije, i potom opet na kraju pohvalu pobedniku.Pindar je bio
zagovornik aristokratske tradicije, a protiv grčke misli koja stavlja znanje (svima dosutpno)
nasuprot vrlini (naslednoj, aristokratskoj).U Pindarovoj vrlini su objedinjeni i atletika i
etika.Njegov stil je raskošan, svaka reč značajna – zato je u srednjem veku obeležen kao pesnik
teškog stila, u „lirskom zanosu“, jer u pesmama „preleće“ preko slika i simbola, a ne
pojmova.Njegova oda je strofična – dve jednake (strofa i antistrofa) i jedna različita (epoda), pa
se ovaj kompleks ponavlja.Pevao je u eolskom metru ili daktilskim epitritima (tri duga i jedan
kratak slog bilo gde u stopi).

14. Elegija – karakteristikePrvobitno je ovako u Maloj Aziji nazvana tužbalica (grč. threnos).
Izvođena je uz pratnju frigijske frule. Jonska elegija nema obavezno tužan karakter – to je pesma
poučne sadržine, sa podsticajem na neku ozbiljnu radnju.Ima posebnu stihovnu strukturu:
elegijski distih (izmenjivanje heksametra sa pentametrom. Metrički je, dakle, bliska epu, pa tako
često i tematski.Za elegiju se vezuje jonski dijalekat.

15. Kalin i Tirtej(početak 7. veka, Efes) (kraj 7. veka, Sparta – jonski dijalekat)- Kalin je jedan
od ratnih, političkih elegičara, mada nema dovoljno sačuvanih stihova da to dodatno potvrde.U
jedinoj sačuvanoj pesmi on poziva na odbranu otadžbine.Njegov ideal je blizak homerskom
heroju, ali sa dozom individualnosti – on opevava stvarnog junaka, postojećeg čoveka.- Takođe
jedan od političkih pesnika, Tirtej je stvarao elegije za Spartance, ali je ipak pisao jonskim
dijalektom. U vezi s tim postoji legenda da su Spartanci molili Atinu za vođu, kako bi pobedili u
ratu sa Mesenjanima; ovi su im u podruzi poslali hromog i (kako su mislili) ne tako pametnog
Tirteja, koji je na kraju ne samo snažno bodrio vojnike, nego i postavio temelj obrazovanja
mladih Spartanaca.Pevao je o jadnoj sudbini begunca, a slavi pogibije za otadžbinu – on poziva
(za razliku od Homera) na masovni heroizam, u ime polisa. Umreti za domovinu je bila istinska
vrlina.On ne koristi mitološke primere, jer mu oni neće dočarati vrlinu koju veliča, i zajedništvo
polisa.Iako istupa kao elegijski pesnik, Tirtaj i dalje izražava javno mnjenje kolektiva.Dok Kalin
poziva samo na odbranu otadžbine, Tirtajevi stihovi imaju za cilj osvajanje tuđe teritorije.

16. Solon(kraj 7, početak 6. veka, Atina – jonski dijalekat)Stihovi su mu bili sredstvo za vršenje
uticaja na građane. Preovlađuju političke i didaktične teme – čitava serija pesama vezana je za
Solonovo zakonodavstvo. On daje religiozno-moralnu argumentaciju, a pokušava da pomiri
aristokratiju i demos, tražeći od svakih ustupke u ime pravednosti.Božansku odmazdu za
nepravdu Solon vidi u građanskom razdoru i slabljenju moći grada.Ton koji preovlađuje je mirna
opomena.Nosio se mišlju da bogovi poravnavaju sva narušenja mere, koju je teško naći. Ipak, on
nije pesimističan, i prihvata život sa svim teškoćama i radostima.Smatran je za jednog od
sedmorice mudraca, i idealnog predstavnika grčkog pogleda na svet.Bio je iz osiromašene
ugledne porodice, pa se morao odati trgovini – rad još uvek nije bio sramota.Pisao je u
ispovednom tonu, subjektivizovanom poezijom.U legendi, nakon što je Solon ukinuo tiranidu,
priča se o njegovom susretu s Krezom, kraljem Lidije, koji se smatrao najsrećnijim – Solon
primećuje da je čovek najsrećniji samo ako se sreća ne može preokrenuti (to jest, kad umre), što
se obistinjuje kada Kreza zarobi persijski kralj Kir. Čuvši Solonovu misao, Kir oslobađa Kreza
sa lomače, pa se kaže da je Solon jednog kralja spasio, a drugog podučio.
17. Teognid i Fokilid(6. vek, Megara) (6. vek, Milet)- Teognid je elegijski pesnik didaktičkog
karaktera.Bio je aristokrata i gorki protivnik demokratije, zbog čega je bio izgnan iz domovine.
Njegove elegije su upućene dečaku Kirnu, koga pesnik podučava principima klasne etike – ljudi
su od rođenja „dobri“ (aristokrate), i njima pripada vrlina, i „niski“, kojima su svojstveni svi
poroci. Zato je sačuvan kao omiljeni pevač aristokratije, i njegove pesme su služile za
obrazovanje aristokrata.- Fokilid je takođe jedan od didaktičnih pesnika. Sastavljao je maksime,
poslovice u heksametru (i možda elegijskom distihu).Zna se za fragment gde pominje 4 vrste
žena (nastalih od životinja) – znao je za Semonidovu pesmu.Preporučivao je srednji put u svemu,
kao način održavanja mere.

18. Jambografija – karakteristikeJamb potiče iz narodne invektive – rugalice uperene protiv

pojedinca ili grupe, vezane za obred. Književni jamb je postao sredstvo lične polemike u
društvenim i privatnim pitanjima.Jamb u metrici koristi jampski trimetar i trohejski tetrametar
(cezurom podeljen na dva dimetra).Jambografi nisu bili obavezno profesionalci (kao aedi i
rapsodi), već istaknuti javni radnici svoga doba kojima je lirika imala političku ulogu.Aristotel je
smatrao da je jamb metar najčešći u govornom jeziku, pa da se zato koristo za posprdne pesme.

19. Arhiloh(sredina 7. veka, ostrvo Paros)Pevao je u elegijskom i u trohejskom metru.Smatra se

da je začetnik većine monodijskih formi, jer je uneo lično u poeziju. Bio je vrlo poštovan,
stavljan zajedno sa Homerom i Hesiodom po pesništvu. (Platon ga naziva „premudrim“,
Kvintilijan ga preporučuje u obrazovanju mladih retora.)Sofist Kritija mu je zamerao što je o
sebi govorio sve najgore – tako znamo da je bio sin robinje (i nezakoniti sin plemića), da je
nasilnik i preljubnik, da je najružniji, da je odbacio štit u borbi i pobegao.On je, naime, bio
najamni vojnik, „od koplja“ je živeo. Kao vojnik je znao za užase rata, i zato je spartanski ideal
ratovanja ironijski spuštao na nivo ljudskih mogućnosti, skidajući mu oreol.Poznato je da je
svojim neprijateljima pevao sarkastične jambove: primer Likamba i kćerke Neobule, koju otac
obećava pa odriče Arhilohu – po legendi, spevao im je čitavu seriju tako strašnih pesama, da su
se obesili.

20. Hiponakt(druga polovina 6. veka, Efes – jonski dijalekat)Odlikuje se otvorenošću i oštrinom

svoje satire. Zbog napada na tirane bio je prognan iz Efesa. Ismevao je pretencioznost kulure
bogataša i aristokrata, ismevao je i bogove, pa i sebe. Sebe prikazuje strašnije nego Arhiloh – on
je možda prvi „pesnik-prosjak“.Parodira visoki stil služeći se jezikom ulice, ruganjem
božanstvima, sebi; često je koristio dijalektizme.Parodirao je epsku poeziju, stil himne – u pesmi
gde se obraća Hermesu tražeći odeću i hranu. Prvi je pesnik za kog znamo da je sastavljao
parodije!Stihove je pisao u holijambu, hromom jambu (narušenje jampskog hoda u poslednjoj
stopi), za čijeg se izumitelja smatra. Jamb je „šepav“ kad je na poslednjem mestu trohej (ili
spondej) mesto jamba, a dvostruko „šepav“ ako je i peta i šesta stopa spondej!