Prirodni brojevi

Prirodni brojevi su poznat objekat N = {1, 2, 3, . . . }. Intuitivno se podrazumeva da iza svakog broja sledi broj, te da se
nabrajanje moze odvijati bez ogranicenja. Oznaka N za skup prirodnih brojeva je prvo slovo latinske reci
naturalis=prirodno.
Peanova aksiomatika temelji deduktivni aritmeticki sistem na trima osnovnim pojmovima: prirodan broj, sledbenik, 1.
Strukturu prirodnih brojeva uvodimo kao uredjenu trojku (N, 0 , 1), gde je N neprazan skup cije elemente zovemo
prirodnim brojevima, ‘ (”prim”) preslikavanje iz skupa N u skup N, 0 (x) = x 0 , x ∈ N, (x 0 je sledbenik broja x) i 1
konstanta iz N, tako da vazi:
(P1) (∀x ∈ N)(1 6= x 0 ). (1 nije sledbenik nijednog prirodnog broja.)
(P2) (∀x, y ∈ N)(x 0 = y 0 ⇒ x = y) (Ako su sledbenici dva prirodna broja jednaki, onda su ta dva broja jednaka.)
(P3) (Aksioma indukcije.) Neka je M ⊆ N koji zadovoljava slede´ce uslove: (1) 1 ∈ M, (2) (∀x ∈ N)(x ∈ M ⇒ x 0 ∈ M).
Tada je M = N. Od posebnog je znacaja aksioma (P3), Aksioma indukcije. Koristimo je u obliku metoda dokazivanja
matematickom indukcijom.
Matematicka indukcija. Neka je ϕ(n) tvrdjenje koje zavisi od prirodnog broja n tako da vazi:
(i) ϕ(1) je tacno tvrdjenje.
(ii) (ii) Za svako n ∈ N, ako je ϕ(n) tacno, onda je i ϕ(n 0 ) tacno tvrdjenje. Tada, ϕ(n) je tacno tvrdjenje za svaki
prirodan broj n.
U strukturi (N, 0 , 1) definisu se binarne operacije sabiranja (+) i mnozenja (·) na sledeci nacin:
x + 1 = x’ x·1=x
x + y ‘ = (x + y) ‘ x · y ‘ = (x · y) + x, x, y ∈ N.

Teorema 1. Za svaka dva prirodna broja m i n, zbir m + n i proizvod m · n su jedinstveno odredjeni prirodni brojevi.
Dokaz. Dokazacemo tvrdjenje matematickom indukcijom. Neka je m proizvoljan prirodan broj i neka je sa P(n) oznaceno
sledece tvrdjenje: ”m+n je jedinstveno odredjen prirodan broj”. Dokazacemo da je tvrdjenje P(n) tacno za svaki prirodan
broj n. Za n = 1, prema definiciji zbira, je m + 1 = m’ . Kako je m’ jedinstveno odredjen prirodan broj (kao sledbenik broja
m), P(1) je tacno tvrdjenje. Pretpostavimo da je P(n) tacno tvrdjenje za proizvoljan prirodan broj n. Dakle, m + n je
jedinstveno odredjen prirodan broj. Dokazacemo da je P(n 0 ) tacno tvrdjenje, tj. da je m+n ‘ jedinstveno odredjen
prirodan broj. Kako je m + n ‘ = (m + n) ‘ i (m + n) ‘ jedinstveno odredjen prirodan broj (kao sledbenik jedinstveno
odredjenog broja m + n), to je i m + n’ jedinstveno odredjen prirodan broj, pa je P(n 0 ) tacno tvrdjenje. Dakle, tvrdjenje
P(n) je tacno za svaki prirodan broj n.

Slicno se dokazuje drugi deo tvrdjenja. Neka je m proizvoljan prirodan broj i Q(n) tvrdjenje: ”m · n je jedinstveno odredjen
prirodan broj”. Dokazacemo da je tvrdjenje Q(n) tacno za svaki prirodan broj n. Za n = 1, prema definiciji proizvoda,
je m · 1 = m pa, ocigledno, Q(1) je tacno tvrdjenje. Pretpostavimo da je Q(n) tacno tvrdjenje za proizvoljan prirodan broj n.
Dakle, m·n je jedinstveno odredjen prirodan broj. Dokazacemo da je Q(n 0 ) tacno tvrdjenje, tj. da je m · n’ jedinstveno
odredjen prirodan broj. Iz pretpostavke da je m · n jedinstveno odredjen prirodan broj i, prethodno dokazanog, tvrdjenja
da je zbir svaka dva prirodna broja jedinstveno odredjen, sledi da je m·n ‘ =( m·n+m) jedinstveno odred¯en prirodan broj.
Dakle, Q(n 0 ) je tacno tvrdjenje, pa je tvrdjenje Q(n) tacno za svaki prirodan broj n.
 Teorema 2. Za svaka tri prirodna broja x, y i z vazi:
(1) m · 1 = 1 · m;
(2) m + 1 = 1 + m;
(3) m + (n + p) = (m + n) + p;
(4) m + n = n + m;
(5) m · (n + p) = (m · n) + (m · p);
(6) (m + n) · p = (m · p) + (n · p);
(7) m · (n · p) = (m · n) · p ;
(8) m · n = n · m.
Dokaz. Sva tvrdjenja se dokazuju matematickom indukcijom po jednom od brojeva. Dokazacemo tvrdjenja (1), (3) i (5).
(1) Prema definiciji proizvoda je m · 1 = m. Jednakost 1 · m = m dokazujemo matematickom indukcijom po m.
Za m = 1 je, prema definiciji, 1 · 1 = 1. Neka je 1 · m = m. Tada je 1 · m’ = 1 · m + 1 = m + 1 = m’.
(3) Matematickom indukcijom po p. Za p = 1, jednakost m + (n + 1) = (m + n) + 1 je, prema definiciji sabiranja,
ekvivalentna sa jednakoscu m + n ‘ = (m + n) ‘ . Poslednja jednakost je tacna prema definiciji sabiranja. Pretpostavimo da
je tvrdjenje tacno za p : m + (n + p) = (m + n) + p. Tada je m + (n + p ‘ ) = m + (n + p) ‘ = (m + (n + p))’ = ((m + n) + p) ‘ = (m
+ n) + p ‘, pa tvrdjenje vazi za svaki m, n, p ∈ N.
(5) Matematickom indukcijom po p. Ako je p = 1, onda je m · (n + 1) = m · n 0 = (m · n) + m = (m · n) + (m · 1).
Pretpostavimo da je m · (n + p) = (m · n) + (m · p). Tada je m·(n+p ‘ ) = m·(n+p) ‘ = (m·(n+p))+m = ((m·n)+ (m·p))+m = (m·n)
+ ((m·p)+m) = (m · n) + (m · p ‘ ), cime je jednakost pod (5) dokazana.

Teorema 3. Za svaka tri prirodna broja x, y i z vazi: x + z = y + z ⇒ x = y i x · z = y · z ⇒ x = y.

Na skupu N definise se uredjenje (poredak) ≤ , kao sto sledi. Najpre, se definise relacija < (manje):
x < y ⇔ (∃z ∈ N)(x + z = y).
Relacija ≤ (manje ili jednako) se, zatim, definise sa:
x ≤ y ⇔ x = y ∨ x < y.

Teorema 4. Relacija ≤ je relacija potpunog uredjenja na skupu N.

Poredak ≤ je saglasan sa operacijama na N, sto znaci da za svaka dva prirodna broja x i y vazi:
x ≤ y ⇒ (∀z ∈ N)(x + z ≤ y + z ∧ x · z ≤ y · z).
Teorema 5. Svaki neprazan podskup skupa N ima najmanji element.

Teorema 6. Svaki neprazan ogranicen podskup skupa N ima najveci element.

Relacija uredenja ≤ definisana je preko operacije sabiranja. Analogno se pomocu operacije mnozenja definise druga
fundamentalna relacija na N, deli, u oznaci |:
x | y ⇔ (∃z ∈ N)(x · z = y).
Teorema 7. Relacija | je relacija uredjenja na N.
Dokaz. Neka su x, y, z ∈ N proizvoljni elementi.
Refleksivnost: x | x jer je x · 1 = x.
Antisimetricnost: Iz x | y i y | x sledi x · u = y i y · v = x, za neke u, v ∈ N. Tada je x · u · v = x = x · 1, pa je u · v = 1, odakle je
u = v = 1, tj. x = y.
Tranzitivnost: Neka x | y i y | z. Sledi x · u = y i y · v = z, za neke u, v ∈ N. Tada je u · v ∈ N i x · (u · v) = (x · u) · v = y · v = z,
pa vazi x | z.
Za razliku od relacije ≤, relacija | nije relacija potpunog uredjenja na N; na primer 4 ne deli 9. Takodje, relacija | je
saglasna sa mnozenjem, jer iz x | y sledi x · z | y · z, ali ne i sa sabiranjem: vazi, na primer, 3 | 6, ali 3 + 1 ne deli 6 + 1.

Teorema 8. Ako su x, y ∈ N takvi da x | y, onda je x ≤ y.

Jedan od ekvivalenata Aksiomi indukcije je Princip transfinitne (potpune) indukcije.

Princip transfinitne (potpune) indukcije. Neka je A ⊆ N koji zadovoljava sledece uslove:

(1) 1 ∈ A,
(2) (∀n ∈ N)((∀k < n)(k ∈ A ⇒ n ∈ A)). Tada je A = N.
Na Principu transfinitne indukcije zasniva se sledeci metod dokazivanja.

Transfinitna (potpuna) indukcija. Neka je ϕ(n) tvrdjenje koje zavisi od prirodnog broja n tako da vazi:
(1) ϕ(1) je tacno tvrdjenje.
(2) Za svako n ∈ N, ako su ϕ(1), ϕ(2), ..., ϕ(n − 1) tacna tvrdjenja, onda je i ϕ(n) tacno tvrdjenje. Tada je ϕ(n) tacno
tvrdjenje za svaki prirodan broj n.
Jednostavno se pokazuje da obe indukcije ne moraju poceti od n = 1, vec i od bilo kog prirodnog broja koji uzimamo za
pocetni indukcijski korak. Takodje, iz principa najmanjeg elementa sledi da se metod dokazivanja indukcijom moze
koristiti i za proizvoljan prebrojiv dobro uredjen skup.

Celi brojevi
Osnovne osobine

Definicija 1.1.1. Neka su a, b ∈ Z. Broj b deli a u skupu Z, pisemo b | a, ako i samo ako postoji k ∈ Z takav da je a = kb.
Teorema 1.1.1. Relacija | skupa Z je refleksivna i tranzitivna.

Dokaz. Dokaz je slican dokazu za relaciju | definisanu na skupu N.

Napomena. Relacija |, na skupu Z, nije antisimetricna. Neka su a, b ∈ Z razliciti od 0 takvi da a | b i b | a. Dakle, postoje
celi brojevi c i d takvi da je b = ac i a = bd. Tada je b = b(dc), odnosno, b(1 − dc) = 0. Odavde i iz b 6= 0 sledi da je 1 − dc =
0, tj, dc = 1. Dakle, c = d = 1 ili c = d = −1, pa je b = a ili b = −a. Kazemo da relacija | u skupu Z zadovoljava oslabljenu
antisimetricnost.

Napomena. Ako a | b, onda, ocigledno, i a | (−b), (−a) | b i (−a) | (−b). Zato se, pri razmatranju deljivosti, najcesce
ogranicavamo na posmatranje nenegativnih celih brojeva.

Teorema 1.1.2. Neka su a, b, c, d ∈ Z. Tada:

(1) a | b ∧ a | c ⇒ a | b ± c.

(2) a | b ⇒ a | bc.

(3) a | b ⇒ ac | bc.

(4) ab | ac ∧ a 6= 0 ⇒ b | c.

(5) a | b ∧ c | d ⇒ ac | bd.

(6) a | b ∧ a | c ⇒ (∀x, y ∈ Z) a | bx + cy.

Teorema 1.1.3. Neka su a1, a2, ..., an, b1, b2, ..., bm i c celi brojevi. Ako su u jednakosti a1 + a2 + ... + an = b1 + b2 + ... +
bm svi sabirci izuzev jednog deljivi sa c , onda je i taj sabirak deljiv sa c. Sledece tvrdenje govori o deljenju celih brojeva
sa ostatkom.
 Teorema 1.1.4. Neka su a, b ∈ Z i b 6= 0. Postoje jedinstveni q, r ∈ Z takvi da je a = qb + r i 0 ≤ r < | b | . Dokaz. Dokaza
´cemo, najpre, da takvi celi brojevi q i r postoje. Ako je a = 0 , onda je 0 = 0b + 0, pa su traˇzeni brojevi q = 0 i r = 0. Ako je
b = 1, onda je a = a1 + 0, q = a, r = 0. Za b = −1 je a = (−a)(−1) + 0 pa, je q = −a, r = 0. Pretpostavimo, zato, da je u daljem
razmatranju | b | 6= 1, tj. | b | > 1.

(1) Za a > 0 dokaz izvodimo indukcijom po a. Ako je a = 1, onda je 1 = 0b + 1. Traˇzeni brojevi su q = 0 i r = 1. Neka je
a > 1. Pretpostavimo da tvrd¯enje vaˇzi za a − 1 i dokaˇzimo da vaˇzi za a. Dakle, postoje brojevi q 0 , r0 ∈ Z takvi
da je a − 1 = q 0 b + r 0 i 0 ≤ r 0 < 0. Tada je a = q 0 b + r 0 + 1. Ako je 0 ≤ r’<|B|-1, onda je α =qb+r, za q=q’ i
r=r’+1, 1≤ r <|b|. Ako je r’=|b|-1, onda je a=q’b+|b|=q’b+sgn(b)b=(q’+sgn(b))b, tj. A=qb+r, za q=q’+sgn(b) i r=0.
(2) Neka je sada a<0.
Tada je –a >0 pa, prema (1), postoje q’, r’∈ Z takvi da je –a=q’b+r’ i 0 ≤r’ < |b|.
Dakle, a=(-q’)b-r’. ako je r’=0, onda je a=(-q’)b, tj. a=qb+r, za q=-q’ i r=0. Neka je 0< r’ < |b|. jednakost a= (-q’)b-r’
mozemo da zapisemo u obliku a=(-q’)b-|b|+|b|-r’, odnosno, a=(-q’)b-sgn(b)b+|b|-r’=(-q’-sgn(b))b+|b|-r’.
Tada je a=qb+r za q=-q’-sgn(b) i r=|b|-r’, pri cemu je 0< r < |b|.

Dokazimo, sada, jedinstvenost brojeva q i r. Pretpostavimo da postoje i brojevi q1, r1 ∈ Z takvi da je a = q1b + r1 i
0 ≤ r1 < | b | . Odavde, i na osnovu relacije koju zadovoljavaju brojevi q i r, sledi da je:
qb + r = q1b + r1 odnosno, (q − q1)b = r1 − r.
Dakle, | q − q1 || b |=| r1 − r |, 0 ≤| r1 − r |< 1 . Kako je | q − q1 | nenegativan ceo broj, to je | q − q1 |= 0.
Dakle, q = q1 pa je i r = r1.

Najveci zajednicki delitelj

Definicija 1.2.1. Neka je a ∈ Z. D(a) = {t ∈ N | t | a}. a je prost broj ako i samo ako je a > 1 i D(a) = {1, a}.

Definicija 1.2.2. Neka su a, b ∈ Z \ {0}. D(a, b) = {t ∈ N | t | a ∧ t | b}. Najveci zajednicki delitelj brojeva a i b, u oznaci
(a, b), je najveci element skupa D(a, b). Brojevi a i b su uzajamno prosti ako i samo ako je (a, b) = 1.

Teorema 1.2.1. Za svaki a, b ∈ Z \ {0} postoji jedinstven najveci zajednicki delitelj.

Dokaz. Neka je, recimo, | a |≤| b |. Skup D(a, b) ≠ ∅ jer 1 ∈ D(a, b), ogranicen brojem | a | jer je, za svaki t ∈ D(a, b), t
≤ | a |. Kako svaki neprazan ogranicen podskup skupa N ima najveci element, to vazi i za D(a, b), pa postoji (a, b). Iz
jedinstvenosti najveceg elementa sledi jedinstvenost (a, b).

Teorema 1.2.2. Neka su a, b, q, r ∈ Z \ {0}.

(1) Ako je a = qb, tada je (a, b) = | b |.

(2) Ako je a = qb + r, 0 < r < | b |, tada je (a, b) = (b, r).

Dokaz.

(1) Neka je d = (a, b) i a = qb. Iz b | a sledi da | b | | a, dakle, | b | ∈ D(a, b), pa je | b | ≤ d. Prema definiciji najveceg
zajednickog delitelja, iz d | a i d | b sledi da d | | b |, pa je d ≤ | b |. Na osnovu antisimetricnosti relacije ≤ je d = | b |.
(2) Dokazacemo da su skupovi D(a, b) i D(b, r) jednaki, odakle, neposredno, sledi jednakost njihovih najvecih elemenata,
odnosno, jednakost (a, b) i (b, r).

Ako t ∈ D(a, b), tada, iz t | a, t | b i a = qb + r, sledi da t | a − qb, tj. t | r, pa t ∈ D(b, r). Dakle, D(a, b) ⊆ D(b, r) . Slicno se
pokazuje da je D(b, r) ⊆ D(a, b) odakle, na osnovu antisimetricnosti relacije ⊆, sledi trazena jednakost.

Definicija 1.2.3. Neka su a, b ∈ Z \ {0}. S(a, b) = {u ∈ N | a | u ∧ b | u}. Najmanji zajednicki sadrzalac brojeva a i b, u
oznaci [a, b], je najmanji element skupa S(a, b).

Teorema 1.2.3. Za svaki a, b ∈ Z \ {0} postoji jedinstven najmanji zajednicki sadrzalac.

Dokaz. Skup S(a, b) ≠ ∅ jer | a | · | b | ∈ S(a, b). Kako svaki neprazan podskup skupa N ima najmanji element, to vazi i za
S(a, b), pa postoji [a, b]. Iz jedinstvenosti najmanjeg elementa sledi jedinstvenost [a, b].

Euklidov algoritam
Definicija 1.3.1. Neka su a, b ∈ Z i b 6= 0. Neka je r0 = | b |. Niz jednakosti (?) a = q1b + r1, 0 < r1 < | b | b = q2r1 + r2, 0 <
r2 < r1 r1 = q3r2 + r3, 0 < r3 < r2 ..................................................... rn−2 = qnrn−1 + rn, 0 < rn < rn−1 rn−1 = qn+1rn je
Euklidov algoritam duˇzine n za brojeve a i b.