Razotkrivena Izida Tom 2 Sa Indexom

Biblioteka
Agarta
Urednik:
Aleksandar Dramićanin
H.P. Blavacka
RAZOTKRIVENA
IZIDA
Ključ za otkrivanje tajni
drevne i savremene
nauke i teologije
Tom II
Religija
„Ovo je knjiga istine.” – Montenj
Beograd,
2016.
Naslov originala:
Helena Petrovna Blavatsky
ISIS UNVEILED
A Master-Key to the Mysteries ofAncient and Modern
Science and Theology
VOL. I. – SCIENCE.
THEOSOPHICAL UNIVERSITY PRESS
PASADENA, CALIFORNIA, 1877.
Pravo prevoda za srpsko govorno područje

Metaphysica, Beograd
Prevod:
Dušan D. Stojanović
AUTOR
posvećuje ovo delo
TEOZOFSKOM DRUŠTVU,
OSNOVANOM U NJUJORKU, 1875.
RADI PROUČAVANJA STVARI
KOJE SE U NJEMU RAZMATRAJU.
PREDGOVOR II DELU
Da je to moguće, najradije bismo držali ovaj rad van domašaja

mnoštva hrišćana kojima njegovo razgledanje ne bi bilo ni od kakve
koristi, i za koje nije ni napisan. Ovde se obraćamo jedino onima čija
je vera u njihove matične crkve čista i iskrena, kao i onima čiji bez-
grešni životi odražavaju veličanstveni primer proroka iz Nazareta,
čijim je ustima duh istine glasno govorio celom ljudskom rodu.
Takvih ljudi je bilo u svim razdobljima. Istorija je sačuvala uspomenu
na mnoštvo heroja, filozofa, filantropa, mučenika i svetih muškaraca
i žena, ali koliko je više onih koji su živeli i umrli a da su ostali nepoz-
nati, osim nekolicini najbližih poznanika, i bili su blagoslovljeni jedi-
no od paćenika kojima su pomogli! Takvi su oplemenili hrišćanstvo,
ali bi nesumnjivo obasjali istim sjajem i ma koju drugu religiju koju
su mogli da ispovedaju – jer ti ljudi su bili viši od svoje vere. Čove-
koljublje Pitera Kupera (Peter Cooper) i Elizabet Tomson iz Amerike,
koji nisu „pravoverni” hrišćani, ništa manje ne nalikuje Hristovom
od onog koje nalazimo kod baronese Andžele Bardet-Kouts (Angela
Burdett-Coutts) iz Engleske, koja to jeste. Pa ipak, u poređenju sa
milionima koji se ubrajaju u hrišćane, takvi su uvek sačinjavali izrazi-
tu manjinu. I danas se mogu pronaći, za propovedaonicom kao i
među onima koji slušaju propoved, u palati kao i u kolibi, ali sve veći
pritisak materijalizma, svetovnjaštva i licemerja ubrzano smanjuje
njihov srazmerni broj. Njihova samilost i jednostavna, skoro detinja
vera u nepogrešivost njihove Biblije, njihovih verskih dogmi i sve-
štenstva, aktiviraju u punoj meri sve one vrline koje su usađene u
prirodu svih nas. Lično smo poznavali takve bogobojažljive sve-
7
RAZOTKRIVENA IZIDA Religija
štenike i klerike i uvek smo izbegavali da se upuštamo u rasprave sa
njima, da se ne bismo ogrešili i ispali surovi povredivši njihova os-
ećanja; niti bismo ikada oduzeli slepu veru običnom laiku, ako mu
jedino ona omogućuje da bezgrešno živi i umre u spokoju.
Analizirajući religiozna verovanja uopšte, ovaj tom je naročito us-
meren protiv teološkog hrišćanstva, glavnog protivnika slobodne
ljudske misli. U njemu nema ni jedne jedine reči uperene protiv izvo-
rnih Hristovih učenja, ali zato bez ikakve milosti upire prstom u nji-
hovo izopačenje u pogubne sisteme etabliranih crkvi koji razaraju
čovekovu veru u sopstvenu besmrtnost kao i u samog Boga, i koji
ruše sva moralna ograničenja.
Otvoreno izazivamo dogmatizovane teologe koji bi da potčine i
istoriju i nauku, a posebno Vatikan, čije su se despotske pretenzije
smučile većem delu prosvećenog hrišćanskog sveta. Pored ofici-
jelnog sveštenstva, ni ma ko drugi osim logičara, proučavalaca, neu-
strašivih tragaoca za istinom, ne bi trebalo da se petlja s knjigama
poput ove. Samo takvi poklonici istine imaju hrabrosti da otvoreno
zastupaju svoje mišljenje.
8
“NEPOGREŠIVOST”
SAVREMENE RELIGIJE
DRUGI DEO – RELIGIJA

Poglavlje I
GDE SE CRKVA DANAS NALAZI?
Katolička „čuda” i spiritistički „fenomeni” Poređenje hrišćanskih

i paganskih verovanja Magija i vradžbine kojima se bavi hrišćansko
sveštenstvo Komparativna teologija – nova nauka Istočnjačka
predanja o Aleksandrijskoj biblioteci Rimske pape oponašaju indi-
jskog Brama-atmu Hrišćanske dogme izvedene iz paganske filo-
zofije Pagansko poreklo učenja o Trojstvu Rasprave između
Gnostika i Crkvenih Otaca Krvavi tragovi Hrišćanstva
„Ali dolazi čas kada će svaki ko vas ubije misliti da Bogu službu
prinosi.”
Jevanđelje po Jovanu 16:2.
„Da je ANATEMA .... svako ko izjavi da bi ljudske nauke trebalo

tako slobodno prihvatati da se njihove tvrdnje smatraju tačnim i kada
se suprotstave učenju crkve.”
Vaseljenski Sabor 1870.
„VOJVODA OD GLOSTERA: A Crkva! Gde li se skrila?”

Kralj Henri VI, čin 1, scena 1.
U Sjedinjenim Američkim Državama oko šezdeset hiljada (60.-

428) ljudi prima platu da bi podučavali nauku o Bogu i Njegovom
odnosu prema bićima koja je stvorio.
11
Ovi ljudi imaju obavezu da nam uliju znanje koje se bavi posto-
janjem, karakterom i odlikama našeg Stvoritelja; Njegovim zakonima
i načinom na koji upravlja; učenjima u koja treba da verujemo i oba-
vezama koje treba da ispunjavamo. Od njih, oko pet hiljada (5.141),1
uz još 1.273 studenta teologije koji će im se uskoro pridružiti, uče
ovoj nauci pet miliona ljudi po diktatu rimskog episkopa (pape).
Pedeset pet hiljada (55.287) lokalnih i putujućih propovednika, koji
predstavljaju petnaest različitih hrišćanskih sekti,2 od kojih svaka
protivureči svakoj drugoj u pogledu manje ili više bitnih teoloških
pitanja, podučavaju svaka svom učenju trideset tri miliona (33.-
500.000) drugih ljudi. Mnogi od njih podučavaju u skladu sa pravi-
lima jednog udruženja sa ove strane Atlantika, koje priznaje kćer
pokojnog vojvode od Kenta kao svog duhovnog poglavara. Postoji i
više stotina hiljada Jevreja, na hiljade Orijentalaca svih mogućih
vrsta, kao i nekolicina pripadnika Grčke pravoslavne crkve. Jedan
čovek iz Solt Lejk Sitija, sa devetnaest žena i više od stotinu dece i
unuka, vrhovni je verski starešina nad devedeset hiljada ljudi, koji
veruju da on svaki čas uspostavlja vezu sa bogovima – jer mormoni
su politeisti isto koliko i poligamisti, a za svog glavnog boga smatraju
da živi na planeti koju nazivaju Kolob.
Bog unitarijanaca je neženja; bog prezviterijanaca, metodista, kon-
gregacionista i drugih ‚ortodoksnih’ protestantskih sekti je Otac bez
žene sa jednim Sinom, sa kojim je potpuno istovetan. Pokušavajući
da nadmaše jedni druge u podizanju negde oko šezdeset dve hiljade
crkava, domova za molitvu i sala za sastanke, u kojima podučavaju
svoje protivurečne teološke doktrine, potrošili su 354.485.581 $. Samo
vrednost protestantskih parohija, u kojima su smešteni veroučitelji sa
svojim porodicama, približno je sračunata na 54.115.297 $. Štaviše,
1 Ovi podaci su prepisani iz Verske statistike Sjedinjenih Država za 1871. godinu.
2 To su: baptisti, kongregacionisti, episkopalci, severni metodisti, južni metodisti,
raznorodni metodisti, severni prezviterijanci, južni prezviterijanci, ujedinjeni prezviter-
ijanci, ujedinjena braća, braća u Hristu, holandski reformisti, nemački reformisti, re-
formirani prezviterijanci i prezviterijanci Kamberlenda.
Gde se crkva danas nalazi?
oko šesnaest miliona dolara (16.179.387) se svake godine izdvaja
samo za tekuće troškove protestantskih sekti. Jedna prezviterijanska
crkva u Njujorku je koštala okruglo million, a samo oltar u jednoj ka-
toličkoj bogomolji četvrtinu te sume!
Nećemo ni da pominjemo mnoštvo manjih sekti, zajednica kao i
ekstravagantno originalnih malih grupa jeretika u ovoj zemlji koje
niču jedne godine da bi se već sledeće ugasile, poput pečuraka koje
isklijaju iz svojih spora posle kiše. Nećemo se ni zaustaviti da bismo
se osvrnuli na tobožnje milione ‚spiritista’, jer većina nema hrabrosti
da otvoreno istupi iz verskih zajednica kojima pripadaju. Oni su po-
put nekakvih prikrivenih Nikodima.*
A sada, da se zajedno sa Pilatom upitamo ‚Šta je istina’? Gde da
tragamo za njom, među ovim mnoštvom međusobno zavađenih se-
kti? Svaka za sebe tvrdi da se zasniva na božanskom otkrivenju, i da
baš ona drži ključeve Carstva Nebeskog. Da li ijedna od njih poseduje
ovu dragocenu istinu? Ili smo prinuđeni da zajedno sa budističkim
filozofom uzviknemo: „Postoji samo jedna istina na Zemlji, i ona je
nepromenljiva: a to je – da na njoj nema istine!”
Mada nemamo nameru da se nadovezujemo na ono što su tako
pomno istražili pojedini naučnici, koji su pokazali da svaka od
hrišćanskih dogmi vodi poreklo iz nekog od paganskih kultova, ipak
činjenice koje su iskopali neće ništa izgubiti na težini ako ih po-
novimo, budući da je nauka postala nadležni tumač istine. Osim toga,
nameravamo da preispitamo ove činjenice iz jednog drugačijeg i mo-
žda sasvim novog ugla: sa stanovišta drevnih filozofija, shvaćenih
na ezoterijski način. Na njih jedva da smo stigli da se osvrnemo u
našem prvom tomu. Sada ćemo ih koristiti kao merilo kojim ćemo
* Nikodim je bio farisej, „knez judejski”, koji se javlja jedino u Jevanđelju po Jovanu;
u 3. poglavlju je prikazano kako se ne snalazi najbolje u tumačenju Hristovih propovedi;
u 7. istupa u korist Isusa, protiv spletki fariseja koji hoće da Ga unapred osude; u 19. je
jasno da je postao jedan od Hristovih učenika jer je doneo „oko sto litara smirne i aloja”
za pomazanje Hristovog tela skinutog sa krsta. H. P. B. ga koristi da prikaže neodlučnu
osobu kojoj treba dugo vremena „da se prelomi”. (prim.prev.)
13
porediti hrišćanske dogme i čuda sa učenjima i fenomenima drevne
magije, kao i današnjeg „Novog oslobađanja”, kako spiritizam nazi-
vaju njegove pristalice. Budući da materijalisti odbacuju svaki feno-
men pre nego što ga ispitaju, a kako ih teolozi dopuštaju utoliko što
nam nude bedan izbor između svega dva apsurda dostupna čulima –
đavola i ‚čuda’ – nećemo imati nikakve štete ako se obratimo teur-
gistima; oni mogu zaista da pomognu u rasvetljavanju ovog vrlo mra-
čnog problema.
Profesor A. Butlerov sa Carskog univerziteta u Sankt Peterburgu
primećuje u svom nedavno objavljenom pamfletu pod naslovom
Medijumske pojave sledeće:
„Dopustimo, ako tako želite, da ove činjenice (u vezi sa spiriti-
zmom) spadaju u znanja koja su posedovali antički mudraci; neka
su identične sa znanjima zbog kojih je u drevnim vremenima položaj
egipatskog sveštenika ili rimskog augura bio tako značajan; neka se
na njima zasniva čak i magija naših šamana iz Sibira; ... neka su sve
to i, ako su u pitanju istinite činjenice, nema nikakvog razloga da se
bavimo njima. Sve činjenice u prirodi spadaju u nauku, i svaki do-
datak zalihama naučnih znanja samo je obogaćuje umesto da je siro-
maši. Ukoliko je čovečanstvo jednom prihvatilo neku istinu, a potom
je odbacilo zaslepljeno gordošću, njeno ponovno shvatanje pred-
stavlja korak napred a ne nazad.”
Od trenutka kada je savremena nauka zadala ono što možemo naz-
vati smrtnim udarcem dogmatizovanoj teologiji, zauzimajući stav da
je religija puna svakojakih misterija a da su misterije nenaučna kate-
gorija, mentalno stanje obrazovanih slojeva je dospelo u vrlo neobičnu
situaciju. Izgleda kao da ljudsko društvo od tog vremena neprekidno
balansira na jednoj nozi, na nekakvom nevidljivom konopcu razape-
tom između našeg vidljivog sveta i onog drugog, nevidljivog, uz ne-
prekidni osećaj neizvesnosti da se dalji kraj, utemeljen na veri da ovaj
drugi uopšte postoji, iznenada ne prekine, bacajući nas u konačno
uništenje.
Veliku masu deklarativnih hrišćana možemo podeliti na tri neje-
dnaka dela: materijaliste, spiritualiste i ‚dosledne’ hrišćane. Materi-
14
jalisti i spiritualisti zajedno istupaju protiv svešteničkih pretenzija na
nedodirljivi položaj na vrhu hijerarhije, a ovi, za odmazdu, podjed-
nako ogorčeno napadaju obe grupe. Materijalisti međusobno nisu
ništa složniji od hrišćanskih sekti – kontiste* ili pozitiviste, kako sami
sebe vole da nazivaju, preziru i do krajnjih granica ne podnose druge
‚škole mišljenja’ kao što je jedna iz Engleske, koju časno predstavlja
Modsli.** Treba pamtiti da je pozitivizam ona „religija” budućnosti
na čijeg se osnivača čak i Haksli besno osvrnuo prilikom svog ču-
venog predavanja pod naslovom “Fizičke osnove života”, a Modsli
je smatrao da ima obavezu da u korist savremene nauke kaže sledeće:
„Nije nikakvo čudo što je naučnicima stalo da pokažu kako ne
priznaju Konta za svog ‚zakonodavca’ i da izjave svoj protest protiv
pokušaja ustoličenja nekakvog ‚kralja’ koji bi vladao nad njima. Ne
osećajući nikakvu ličnu obavezu prema onome što je Kont pisao – a
svesni u kojoj je meri, u nekim aspektima, naopako prikazao duh i
pretenzije nauke – oni odbacuju svako savezništvo koje bi Kontove
oduševljene pristalice htele da im nametnu, i koje javno mnenje sve
više smatra za nešto sasvim prirodno. Dobro je što pravovremeno
izjavljuju svoju nezavisnost na ovaj način; jer da to nije urađeno,
uskoro bi bilo kasno da se uradi na pravi način.”3
Kada materijalističko učenje takvom žestinom odbiju dvojica ube-
đenih materijalista kao što su Haksli i Modsli (Maudsley), onda smo
zaista prinuđeni da mislimo da se radi o potpunom apsurdu.
* Ogist Kont (1798-1857), francuski filozof poznat kao osnivač sociologije i jedne
vrste ideologije i pokreta poznatog kao pozitivizam, u kome se tvrdi da se svako objek-
tivno znanje zasniva na „pozitivnim” (tj. proverljivim) činjenicama utemeljenim na
iskustvu, a da iznad njih postoje još jedino čista logika i matematika. (prim.prev.)
** Henri Modsli (1771-1831), britanski inženjer i pronalazač. (prim.prev.)
3 H. Modsli: “Body and Mind”.
15
KATOLIČKA “ČUDA” I
SPIRITISTIČKI “FENOMENI”
Među hrišćanima nalazimo jedino razdor. Njihove raznorazne

crkve predstavljaju sve vrste religioznih verovanja, od lakovernosti
i verske zatucanosti koji su spremni da progutaju bilo šta, pa do
snishodljivog i svečanog iskazivanja poštovanja Bogu koje sasvim
providno pokušava da prikrije očiglednu uverenost u sopstvenu
božansku mudrost. Sve ove sekte manje ili više veruju u besmrtnost
duše. Neke smatraju da je opštenje između dva sveta dokazana či-
njenica, neke, opet, smatraju da je ovakvo mišljenje stvar ličnih ose-
ćanja, druge ga odlučno odbacuju, dok svega nekolicina drži širom
otvorene oči i iščekuje.
Nervozna zbog ograničenja koja su joj nametnuta, priželjkujući
povratak mračnjaštva srednjeg veka, rimska crkva se mršti na razne
‚đavolske’ pojave i nagoveštava šta bi sve radila njihovim pobor-
nicima kad bi samo imala nekadašnju moć. Kad ne bi bilo očigledne
činjenice da je sama izvedena pred sud nauke i da su joj ruke vezane,
bila bi spremna da za tren u ovom, devetnaestom, veku ponovi oga-
vne scene iz minulih razdoblja. Što se tiče protestantskog sveštenstva,
njihova opšta mržnja prema spiritizmu je toliko daleko otišla da jedne
sekularne novine sasvim ispravno primećuju: „Izgleda da su spremni
da potkopaju veru najširih slojeva u sve spiritističke fenomene iz
prošlosti, onako kako ih Biblija beleži, samo da zaraznu jeres dana-
šnjice ubiju jednim udarcem.”4
Pozivajući se na davno zaboravljene Mojsijeve zakone, rimska
crkva tvrdi da ima monopol na čuda kao i na pravo da presuđuje u
pogledu svakog od njih, budući da sebe vidi kao njegovog jedinog i
direktnog naslednika. Stari Zavet, koga su Kolenso (Colenso),* nje-
4 Boston Sunday Herald, 5. novembar 1876.
* Džon Kolenso (1814-1883), liberalni anglikanski episkop koji je misionario u Natalu
(Južno-Afrička Republika) preobrativši pleme Zulu. Isticao je da je Mojsijevo Petoknji-
16
govi prethodnici i savremenici praktično izgnali iz Svetog Pisma,
ponovo dozivaju iz progonstva. Proroke, koje se „njegova svetost”
papa najzad udostojio da postavi, ako ne na isti nivo na kome se sam
nalazi, onda bar na izvesnoj distanci,5 sada otresaju od prašine i glan-
caju. Sećanja na svako đavolsko abraka-dabra iznova se priziva.
Priziva se sećanje na bogohulne užase koje je paganizam počinio, na
njegovo obožavanje falusa, čuda koja je izvodio Satana, prinošenje
ljudi na žrtvu, bajalice, veštičarenja, magiju i isterivanja đavola, da
bi DEMONIZMU suprotstavili spiritizam radi obostranog prepozna-
vanja i identifikacije. Naši savremeni demonolozi se prave da ne
primećuju nekoliko ‚beznačajnih’ detalja, među kojima je i nepore-
civo prisustvo paganskog kulta falusa u hrišćanskim simbolima. Jak
spiritualni element ove vrste obožavanja može se sa lakoćom poka-
zati u dogmi o Bezgrešnom začeću devičanske Bogorodice; dok se
fizički element podjednako dokazuje idolopoklonstvom prema „sve-
tim udovima” Svetog Kozme i Damjana u Iserni kraj Napulja; s njim
je bila povezana i unosna trgovina molitvenim ponudama načinjenim
od voska, kojom je sveštenstvo svake godine punilo kasu do pre jedva
pola veka.6
Smatramo da je vrlo glupo što izvestan broj katoličkih pisaca
izliva svoj bes u rečenicama kao što je ova: „U bezbroj hramova
falusni kamen, poput grčkog batilosa, neizostavno uzima brutalno
nepristojni oblik lingama ... Maha Deve.”7 Pre nego što počnu sa
nipodaštavanjem simbola čije duboko metafizičko značenje pred-
stavlja preveliki zalogaj za savremene pobornike rimokatolicizma,
ižje verovatno falsifikat načinjen posle Izlaska iz Egipta. Posle više pravnih kontroverzi
1869. je raščinjen, ali je zadržao značajan lokalni uticaj. (prim.prev.)
5 Možete videti primer samohvalisanja sadašnjeg pape u radu zvanom Speeches of
Pope Pius IX. (“Govori pape Pija IX.”) od Don Paskvala de Franciskisa (Don Pascale
de Franciscis), kao i u čuvenom pamfletu pod istim nazivom od poštovanog V. E. Gled-
stouna. Ovaj drugi navodi iz dela koje papi pripisuje sledeću rečenicu: „Želim da sve
vlade znaju da mi nije lako što ovo govorim .... A ja imam pravo da govorim, više nego
prorok Natanijel kralju Davidu, i kud-i-kamo više nego što je Sveti Ambrozije imao prava
da govori Teodosiju!!”
6 Pogledajte Kingove “Gnostics and their remains” i druge radove.
7 De Muso: "La Magie au XIXme Siecle”, poglavlje I.
17
prototipa religije koja manipuliše osećanjima, imaju obavezu da prvo
unište svoje najstarije crkve, i da promene oblik kupola sopstvenih
hramova. Mahodi iz Elefante, Kružna kula iz Bangulporea, islamska
minareta – bilo da su zaobljeni ili zašiljeni – to su originali koje po-
dražavaju stub Kampanile u hramu Svetog Marka u Veneciji, zatim
Ročesterska katedrala, kao i savremeni Duomo iz Milana. Svi ovi tor-
njevi, kule i kupole, kao i sami hrišćanski hramovi, nisu ništa drugo do
reprodukcije prvobitnih predstava o litosu – uspravljenom falusu. „Za-
padna kula katedrale Svetog Pavla u Londonu”, kaže autor Rozenkroj-
cera, „predstavlja dvostruki lithoi, koji je postavljen ispred svakog
hrama, bilo hrišćanskog ili paganskog.”8 Štaviše, u svim hrišćanskim
crkvama, „naročito u protestantskim, gde su najupadljivije, dve kamene
ploče koje simbolizuju tzv. Mojsijeve zakone, postavljene su iznad
oltara jedna pored druge, kao jedinstveni kamen, zaobljenih vrhova ...
Desni kamen je muški, a levi ženski”. Prema tome, ni rimo-katolici ni
protestanti nemaju pravo da govore o „nepristojnim oblicima” pagan-
skih spomenika sve dok sopstvene crkve ukrašavaju simbolima Li-
ngama i Joni, pa čak pišu i zakone svog Boga po njima. Na još jedan
„detalj” koji nikako ne čini čast hrišćanskom sveštenstvu bi mogla da
podseti reč Inkvizicija. Ova „hrišćanska” institucija je prolila reke
ljudske krvi, a broj njenih žrtava nema takmaca među paganskim re-
ligijama. Druga, još istaknutija odlika u kojoj je njihovo sveštenstvo
prevazišlo svoje „paganske” uzore je vračanje. Sasvim je sigurno da
ni u jednom paganskom hramu crna magija, u svom pravom i istinitom
smislu, nije ni približno upražnjavana kao u Vatikanu. Dok su pružali
snažnu podršku „isterivanjima đavola” kao značajnom izvoru novčanih
prihoda, ni u bavljenju magijom nisu ništa zaostajali za antičkim pa-
ganima. Sa lakoćom se može dokazati da je sortilegium, ili vračanje,
bilo sasvim uobičajena pojava među sveštenstvom i monasima još u
prethodnom veku, pa čak da se i sada povremeno izvodi.
8 Hargrejv Dženings: "The Rosicrucians”, str. 228-241.
18
Anatemišući svaku pojavu okultne prirode van okrilja Crkve,
sveštenstvo ih – bez obzira na sve dokaze u prilog suprotnom – naziva
„delom Satane”, „zamkom palih anđela”, što uleću i izleću iz „dubine
bezdana”, koju Jovan Bogoslov pominje u svom kabalističkom otkri-
venju, odakle „iziđe dim iz dubine kao dim zažarene peći”.* „Omam-
ljeni njegovim isparenjima, milioni spiritista se svakodnevno okupljaju
oko ovog ponora da bi klanjali pred ‚Baalovim ambisom’”.9
Arogantnija, tvrdoglavija i opijena željom za vlašću više nego ika-
da, sada kada su je savremena naučna istraživanja gotovo srušila u
prah, ne usuđujući se da otvoreno prihvati izazov uticajnih branitelja
nauke, Latinska crkva iskaljuje svoj bes na fenomenima koji ne uži-
vaju široku popularnost. Despot bez žrtve je reč lišena smisla; moć
koja propušta da se dokaže kroz očigledna, dobro sračunata ispolja-
vanja, rizikuje da na kraju posumnjaju u nju. Crkva nema nameru da
padne u zaborav poput drevnih mitova, niti da trpi da njen autoritet
bude suviše detaljno preispitivan. Otuda ona sledi, koliko joj to dopu-
šta trenutna situacija, svoju tradicionalnu politiku. Kukajući zbog
nasilnog ukidanja njenog saveznika, Svete Inkvizicije, ona se iz nu-
žde pravi nevešta. Jedine žrtve koje su joj još uvek na dohvat ruke
su francuski spiritisti. Nedavni događaji su jasno pokazali da umiljata
„Hristova nevesta” nikada ne okleva da iskali svoju zlobu na bespo-
moćnoj žrtvi.
Pošto je uspešno odigrala svoju ulogu Deus-ex-Machina delujući
u osnovi francuskog pravosuđa, kome nije bilo ispod časti da se
ponizi za njen račun, rimska crkva se bacila na posao i 1876. pokazala
šta je u stanju da uradi. Hrišćanski svet je upozoren da se okane
stolova koji se vrte i igrajućih olovaka profanog spiritizma, i da se
usredsredi na prâva, božanska „čuda” iz Lurda. U međuvremenu,
crkveni autoriteti koriste svoje vreme u pripremama za druge, lakše
pobede, sračunate da uteraju strah u kosti sujevernima. I tako, postu-
* Otkr. 9:2. (prim.prev.)

9 De Muso: „Les Hauts Phenomenes de la Magie”.
19
pajući po naređenjima odozgo, sveštenstvo baca dramatične, iako ne
naročito impresivne, anateme iz svake katoličke dijeceze; sipa pretnje
levo i desno; izopštava iz crkve i proklinje.
Primećujući, najzad, da munje koje baca čak i na krunisane glave
nikome nisu naškodile, kao ni jupiterijanska grmljavina Ofenbahovog
Kalhasa,* Rim se u nemoćnom besu okreće protiv prevarenih i izmr-
cvarenih štićenika ruskog cara – nesretnih Bugara i Srba. Neometeno
svedočenjima i sarkazmom na svoj račun, ni najmanje zbunjeno sve-
žim dokazima, „jagnje vatikansko” podjednako izliva svoj bes na
italijanske liberale, „bezbožnike čiji dah zaudara na groblje”,10 na
„šizmatičke ruske Sarmate” i na jeretike i spiritiste, „koji klanjaju
pred dubinom bezdana u kojoj dragon leži i čeka”.
Gospodin Gledstoun* se potrudio da sastavi spisak onoga što je
nazvao „biserima” iz svih ovih papskih tirada. Odabraćemo nekoliko
izraza koje je upotrebljavao tobožnji ‚zamenik’ Onoga koji je govorio:
„Ko reče: ‚Budalo!’ biće kriv paklu ognjenome.”** Oni su odabrani
iz autentičnih papskih govora. Svi koji se suprotstavljaju Papi su „kur-
jaci, fariseji, lopovi, lažovi, licemeri, nadmena deca Satane, sinovi
pakla, greha i sablazni, pratioci Satane u ljudskom obliku, čudovišta
paklena, otelovljeni demoni, leševi što zaudaraju, ljudi koji su se isko-
prcali iz paklenih jama, izdajnici i Jude koje predvodi duh pakleni;
deca iz najdubljih ponora pakla”, itd, itd; i sve je to u duhu stroge
pobožnosti sakupio i objavio Don Paskvale de Franciskis, koga je Gle-
dstoun sasvim ispravno nazvao „dovitljivim učiteljem klanjanja i ula-
givanja u spiritualnim stvarima”.11
Kako njegova svetost, papa, raspolaže tako bogatim rečnikom
pogrda i psovki, treba li da budemo iznenađeni što se episkop tuluski
* Kalhas je lik iz starogrčke mitologije; bio je vidovnjak i prorok. (prim.prev.)

10 Don Paskvale di Franciskis: "Discorsi del Sommo Pontefice Pio IX”, deo I, str. 340.
* Vilijem Evart Gledstoun (1809-1898) britanski državnik, četiri puta na položaju
predsednika vlade (premijera), Škot po nacionalnosti. (prim.prev.)
** Mat. 5:22. (prim.prev.)
11 "Discorsi del Sommo Pontefice Pio IX”, str. 14. Američko izdanje.
20
nije ustručavao da izjavi najbesramnije laži o protestantima i spiritis-
tima iz Amerike – ljudima koji su dvostruko odbojniji jednom katoliku
– u obraćanju svojoj dijecezi: „Ništa”, primećuje on, „nije tako uobi-
čajeno za jedno razdoblje bezverja nego da vidimo kako se lažno otkri-
venje nameće umesto istinitog, i kako se umovi koji nipodaštavaju
učenja svete crkve zaokupljuju proučavanjem veštine proricanja i
okultnih nauka.” Sa prefinjenim ‚episkopskim’ prezirom prema stati-
stičkim podacima, brkajući na neki čudan način sledbenike revivalista,
Mudija (Moody) i Senkija (Sankey), sa uticajnim osobama u čijim se
zamračenim sobama odvijaju spiritističke seanse, on izgovara potpuno
neosnovanu i lažnu tvrdnju da je „dokazano kako je spiritizam u Sjed-
injenim Državama odgovoran za jednu šestinu svih tamošnjih sluča-
jeva samoubistava i gubitka razuma”. On kaže da je nemoguće da
duhovi „ma koga podučavaju bilo egzaktnoj ili ma kakvoj korisnoj
nauci, jer se radi o lažljivim demonima i jer je reč Satane, kao i on
sâm, jalova”. On upozorava svoje drage saborce da su „spisi koji po-
državaju spiritizam pod zabranom”, štaviše, savetuje im da razglase
kako „i samo prisustvovanje spiritističkim skupovima sa namerom pri-
hvatanja njihovog učenja predstavlja otpadništvo od svete crkve, i da
povlači rizik izbacivanja iz njenih redova”; najzad, kaže on, „Objavite
svima da nikakvo učenje o duhovima neće odneti prevagu nad onim
što se propoveda sa ‚Petrovog prestola’, jer je to učenje o duhu samoga
Boga!”
Svesni mnoštva lažnih učenja koja rimska crkva pripisuje Stvo-
ritelju, radije ćemo da odbacimo njegovu poslednju tvrdnju. Čuveni
katolički teolog Tiljemon (Tillemont) nas u jednoj od svojih knjiga
uverava da su „svi pagani, koliko god bili poznati i slavni, osuđeni
na večne muke u paklu samo zbog toga što su živeli pre Isusovog
vremena, pa stoga nisu mogli da izvuku korist od Njegovog isku-
pljenja!” On nas isto tako uverava da i Djeva Marija lično potvrđuje
ovu veliku istinu sopstvenim potpisom u jednom pismu upućenom
nekom svetitelju. Prema tome, eto još jednog ‚otkrivenja’ – „duh sa-
moga Boga” širi jedno ovako milosrdno učenje.
21
Mnogo nam je pomoglo i to što smo pročitali detaljni opis
topografije pakla i čistilišta u proslavljenoj raspravi koja ima upravo
takav naslov, čiji je autor jedan jezuita, kardinal Belarmin. Izvesni
kritičar je otkrio da autor, koji prenosi ovaj opis iz sopstvene ‚bo-
žanske vizije’, „izgleda da poseduje obrazovanje jednog geometra”,
bar što se tiče tajnih prolaza i zastrašujućih predela „bezdane jame”.
S obzirom na to da je Justin Mučenik svojevremeno napisao, crno na
belo, jeretičku misao da u krajnjoj liniji Sokrat možda i nije osuđen
da trune u paklu za sva vremena, benediktinski urednik podvrgava
čak i ovog suviše „mekanog” svetitelja žestokoj kritici. Savetujemo
svakom onom ko posumnja da ‚hrišćanska samilost’ rimske crkve u
ovom pogledu ide tako daleko da pažljivo pregleda Cenzuru Sorbone,
o Marmontelovom Belizarijusu. “Odium theologicum” u njemu blešti
naspram tamnog neba ortodoksne veronauke poput polarne svetlosti
– kao prethodnica „gnjeva Božjeg”, ako je verovati učenju izvesnih
srednjovekovnih bogoslova.
U prvom delu ovog rada smo pokušali da pokažemo, putem
primera iz istorije, koliko naučni krugovi zaslužuju zajedljivi sar-
kazam pokojnog profesora de Morgana, koji je jednom prilikom iz-
javio da „nose mantije koje je popovština odbacila, ali prefarbane
tako da ih ne prepoznaju”. Analogno tome, i hrišćanski klerici se
oblače u odbačene odežde nekadašnjih paganskih sveštenika, radeći
dijametralno suprotno od moralnih zapovesti Boga kome služe, što
ih ni najmanje ne sprečava da i dalje izriču presude celom svetu.
Umirući na krstu, Mučenik, ispunjen sažaljenjem, oprostio je svo-
jim neprijateljima. Svojim poslednjim rečima se pomolio za njih.
Svoje učenike je učio da ne proklinju, već da blagosiljaju, čak i svoje
protivnike. Ali naslednici Svetog Petra, samoproglašeni ‚predstavnici’
istog tog krotkog Isusa na Zemlji, bez oklevanja proklinju ma koga ko
se usudi da prkosi njihovoj despotskoj samovolji. Osim toga, nisu li
„Sina” već odavno okružili tolikim mnoštvom svojih pripadnika da se
on od njih više ni ne vidi? Oni se u svojim molitvama obraćaju jedino
udovici Majci, jer – prema njihovom učenju – opet posredstvom „duha
22
direktno proizišlog iz Boga”, jedino ona može svojim molitvama da
izdejstvuje oprost greha. Njihov „Vaseljenski sabor” iz 1870. je ovo
učenje cementirao u dogmu, a odbijanje da se ono prihvati smesta
povlači osudu na večne patnje u ‚jami bez dna’. Don Paskvale di Fran-
ciskis u svom radu ne ostavlja mesta ni najmanjoj sumnji u to, jer on
nam kaže da, kako Kraljica nebesa12 duguje sadašnjem papi „najlepši
dragulj iz svoje krune” zato što joj je on dodelio neočekivanu čast da
na prečac bude proglašena bezgrešnom, nema toga što ona ne bi mogla
da izmoli od svog Sina zarad „svoje Crkve”.
Pre nekoliko godina neki putnici su u Bariju, u Italiji, videli statuu
Madone odevenu u nabranu ružičastu suknju, navučenu preko nadute
krinoline! Pobožni hodočasnici koji budu želeli da provere da li je
majka njihovog Boga propisno odevena mogu to da urade kada ot-
putuju u južnu Italiju, Španiju ili katoličke delove Severne i Južne
Amerike. Mora da je Madona iz Barija još uvek tamo – negde na pola
puta između vinograda i locande (prodavnice pića). Prema posle-
dnjem izveštaju, učinjen je i prilično neuspeo pokušaj da odenu ‚bo-
gomladenca’ Isusa; noge su mu pokrili nekim prljavim pantalonama
sa kitnjastim obrubom. Kada je jedan engleski putnik prikazao „majku
Božju koja posreduje za nas kod svog Sina” sa zelenim suncobranom
od svile, zahvalni meštani su, predvođeni seoskim sveštenikom, otišli
u povorci da je vide. Uspeli su da se svi nabiju u senku koja se širila
između detinjih leđa i devičine ruke kojom ga je držala. Sama scena,
kao i cela ceremonija, su bile vrlo svečane, pravo okrepljenje za naša
religiozna osećanja. Jer tu se nalazila statua boginje u svojoj niši,
okružena nizom lampi koje su bez prestanka gorele, čiji je plamen,
iskreći pri naletu povetarca, zagađivao čisti vazduh Boga živoga ne-
prijatnim zadahom zagorelog maslinovog ulja. Majka i Sin u ova-
kvom izdanju zaista predstavljaju dva najistaknutija idola navodno
jednobožačkog hrišćanstva!
12 Pogledajte "Speeches of Pope Pius IX.”, od Don Paskvala di Franciskisa, Gled-
stounov pamflet o ovoj knjizi, Drejperov "Conflict between Religion and Science” i
druge izvore.
23
Da biste videli parnjaka idola kome se klanja sirotinja Barija, treba
da odete u bogati Rio de Žaneiro. U crkvi Duomo del Candelaria, u
dugoj dvorani koja se proteže s jedne strane crkve, mogli ste pre ne-
koliko godina videti još jednu predstavu Madone. Duž zidova dvo-
rane se proteže čitav niz svetitelja, od kojih svaki stoji na kutiji za
ubacivanje novčanih priloga, koja tako čini neku vrstu postolja za
svoj kip. U samoj sredini ovog niza, pod bogato ukrašenom nadstre-
šnicom od plave svile, prikazana je Djeva Marija kako se naslanja na
Hristovu ruku. „Naša Gospa” je ukrašena duboko dekoltiranom halji-
nom od plavog somota sa kratkim rukavima, izlažući pogledu snežno
beli, izvanredno oblikovan vrat, ramena i ruke. Suknja od istog pla-
vog satena, sa nadsuknjom od bogate čipke i ubranim kratkim ruka-
vima od gaze, kratka je kao suknja balerine; ne dostižući ni do kolena,
otkriva par lepo oblikovanih nogu pokrivenih hula-hopkama boje
kože, zajedno sa francuskim čizmama od plavog satena sa vrlo vi-
sokim crvenim potpeticama! Plava kosa ove „Majke Božje” je do-
terana po najnovijoj modi, sa velikom punđom i izvijenim loknama.
Dok se naslanja o ruku svog Sina, njeno lice je sa puno ljubavi okre-
nuto njenom Jedinorodnom Sinu, čija odeća i položaj tela izazivaju
podjednako divljenje. Hrist ima na sebi večernje odelo sa dugim „la-
stinim repom” pozadi, crne pantalone i duboko izrezani beli prsluk;
tu su i lakirane čizme i kratke bele rukavice, dok se na jednoj od njih
blista prsten sa velikim dijamantom, koji verovatno vredi mnogo hi-
ljada u lokalnoj valuti – neprocenjivi brazilski dragulj. Iznad ovog
tela, koje bi odgovaralo savremenom portugalskom dendiju, stoji
glava sa razdeljkom po sredini; tužno i svečano lice sa očima čiji str-
pljivi pogled kao da izražava svu gorčinu zbog ovako besramnog
izrugivanja sa uzvišenošću Raspetoga.13
13 Ovu činjenicu nam je saopštio jedan očevidac koji je više puta posetio pomenutu
crkvu; on je inače rimo-katolik, koji je tom prilikom osetio „potpuni užas”, kako se sam
izrazio.
24
KRVAVI TRAGOVI HRIŠĆANSTVA
Posle mučeničke smrti kćeri matematičara Teona, više nije bilo

nikakve mogućnosti da neoplatonisti i dalje drže svoju školu u Alek-
sandriji. Dok je mlada Hipatija 84 bila živa, njeno prijateljstvo i uticaj
na upravnika grada Oresta su obezbeđivali filozofima sigurnost i zaštitu
od njihovih krvoločnih neprijatelja. Sa njenom smrću su izgubili svog
najjačeg prijatelja. Koliko je bila poštovana od strane svih koji su poz-
navali njenu učenost, plemenite vrline i karakter možemo da zaključimo
iz pisama koja joj je upućivao Sinesije, episkop Ptolemaisa, čiji su od-
lomci stigli do nas. „Moje srce žudi za prisustvom tvog božanskog
duha”, pisao joj je 413. godine, „koji bi više od ma čega drugog mogao
da ublaži gorčinu moje nesrećne sudbine.” Drugom prilikom kaže: „O,
moja majko, moja sestro, moj učitelju, moj dobrotvore! Moja duša je
ophrvana tugom. Ubija me sećanje na moju decu bez koje sam ostao ...
Kada dobijem novosti o tebi i saznam, kako se nadam, da si srećnija
od mene, u najmanju ruku ću prepoloviti svoju tugu.”
ponudio da kupi neke od spisa koje je otkrio, na njegovo veliko iznenađenje nikakva
suma novca nije bila dovoljna da dovede monahe u iskušenje. Oni uopšte nisu znali šta
se nalazi u tim rukopisima, niti ih je „bilo briga”, kako su rekli. Ali ta „gomila pisarija”
je, dodali su, bila prenošena sa kolena na koleno, zajedno sa predanjem da će ti papiri
jednog dana postati sredstvo za uništenje „velike zveri iz Otkrivenja” – njihovog
naslednog neprijatelja, Rimske Crkve. Oni su se neprestano svađali i raspravljali sa ka-
toličkim monasima, znajući da se negde u „gomili” nalazi i „sveta” relikvija koja ih štiti.
Nisu znali tačno koja, pa su se u nedoumici uzdržavali da prodaju ma šta. Izgleda da je
iguman, prepredeni Grk, shvatio njegov interes i da se pokajao zbog svoje ljubaznosti
jer je, kao prvo, naterao putnika da mu da svoju časnu reč, pojačanu još i zakletvom
koju je ovaj izgovorio pred ikonom Svete Zaštitnice ostrva, da nikada neće otkriti nji-
hovu tajnu, niti će ma i jednom rečju odati naziv njihovog manastira. Najzad, kada je
prilježni proučavalac, koji je proveo dve sedmice u čitanju svakojakog prastarog smeća
pre nego što je naišao na nekoliko dragocenih rukopisa, izrazio želju da mu daju ključ
kako bi se još jednom „zabavio” sa rukopisima, vrlo naivno su mu saopštili da su „za-
turili ključ” i da ne znaju gde da ga traže. Tako je ostao sa nekoliko zabeležaka koje je
stigao da napravi.
84 Pogledajte istorijski roman Canon Kingsley, "Hypatia" radi izuzetno slikovitog
izveštaja o tragičnoj sudbini ove mlade mučenice.
81
Kako bi se osećao ovaj najplemenitiji i najdostojniji među hrišćan-
skim episkopima, koji je izgubio svoju porodicu, decu i sreću radi
vere koja ga je privukla, da mu je proročka vizija otkrila da će jedini
prijatelj koji mu je ostao, njegova „majka, sestra, dobrotvor”, uskoro
postati neprepoznatljiva masa golog mesa i krvi, samlevena pod
udarcima batine kojom je vitlao Petar Čitač – da će njeno mlado,
nevino telo biti isečeno na komade, „mesa sljuštenog sa kostiju” po-
moću oštrih školjki, a ono što je ostalo od nje bačeno u vatru, po nare-
đenju istog tog episkopa Kirila koga je tako dobro poznavao – Kirila,
KANONIZOVANOG za svetitelja!!85
U istorijskim zapisima ne postoji religija sa toliko krvavih tragova
kao hrišćanstvo. Sve ostale, uključujući tu i tradicionalno surove bo-
rbe „izabranog naroda” sa svojim najbližim srodnicima, plemenima
Izrailja, koja su nastavila da se klanjaju idolima, blede pred kr-
voločnim fanatizmom tobožnjih Hristovih sledbenika! Čak je i naglo
širenje Muhamedove vere osvajačkim mačem proroka Islama direk-
tna posledica krvavih obračuna i sukoba među hrišćanima. Islam je
direktan proizvod unutrašnjeg rata između sledbenika Nestora i Kiri-
la; plodno seme razdora je prvi posejao Bahira, nestorijanski monah,
u manastiru Bozra. Obilno natapano rekama krvi, drvo Meke je raslo
sve dok u našem veku nije natkrililo skoro dve stotine miliona ljudi.*
Nedavna zverstva počinjena u Bugarskoj** samo su prirodna posled-
ica trijumfa Kirila i sekte koja je uvela kult Marije kao „Bogorodice”.
85 Molimo čitaoca da ima na umu da je to onaj isti Kiril koji je bio optužen i za koga
je dokazano da je kriv što je prodavao zlatne i srebrne ukrase iz svoje crkve, i potrošio
tako dobijeni novac. Priznao je krivicu, ali je pokušao da se opravda time što je novac
podelio sirotinji, mada nije mogao da pruži nikakav dokaz za to. Njegova dvoličnost
prema Ariju i njegovim pristalicama je dobro poznata. I tako se jedan od prvih hrišćan-
skih svetitelja, utemeljitelj učenja o Svetom Trojstvu, pojavljuje na stranicama istorije
kao ubica i lopov!
* U naše vreme (2015.) ima oko 1,5 milijardi (1.500 miliona) Muslimana u svetu!
(prim.prev.)
** Autor misli na tursku represiju prema pravoslavnim hrišćanima na Balkanu, koja
je predstavljala uvod u ratove 1876-78. godine, posle kojih su Srbija, srpska Crna Gora
i Bugarska dobile međunarodno priznanje i izvesno proširenje granica, ali će glavna
posledica biti suzbijanje uticaja Rusije na Balkanu (koja je tada igrala na bugarsku kartu)
i ubacivanje Austro-Ugarske okupacijom Bosne i Hercegovine. (prim.prev.)
82
Surovi, perfidni političar, monah koji se jedino bavio spletkama,
proslavljen je u crkvenoj istoriji oreolom mučenika i svetitelja. Crkva
je širom sveta svakodnevno anatemisala filozofe čija je znanja preo-
tela, neoplatoniste i gnostike, tokom dugih i turobnih vekova. Bacala
je kletve na magijske obrede i bavljenje teurgijom u ime ravnodušnog
Boga koga je svaki čas prizivala u svojim molitvama, dok je hrišćan-
sko sveštenstvo vekovima bavilo vradžbinama. Hipatija, slavna de-
vica-filozof, bila je raščerečena od strane hrišćanske rulje, dok su žene
poput Katarine Mediči, Lukrecije Bordžije, Jovane Napuljske i Izabele
od Španije predstavljane svetu kao verne kćeri Crkve – neke je čak i
sâm papa odlikovao ordenom „Bezgrešne Ruže”, najvišim odlikova-
njem ženske čistote i vrline, simbolom posvećenim devičanskoj Majci
Božijoj! Eto kako izgleda ljudska pravda! Koliko je manje bogohulno
potpuno odbacivanje Marije kao bezgrešne ‚bogomajke’ naspram ido-
lopokloničkog kulta izmišljenog oko nje, koga prate i odgovarajući
obredi.
U sledećem poglavlju ćemo izneti nekoliko primera bavljenja
čarolijama koje se vrši pod patronatom Rimske crkve.
83
Poglavlje II
HRIŠĆANSKI ZLOČINI NASPRAM

PAGANSKIH VRLINA
Vradžbine Katarine Mediči Kler se bavi okultnim veštinama

Spaljivanja „veštica” i javna kažnjavanja dece optužene za „jeres”
Laži katoličkih svetaca Pretenzije hrišćanskih misionara u Indiji
i Kini Katoličko sveštenstvo čini svetogrđe svojim trikovima Ka-
balista Pavle Petar nije bio utemeljitelj Rimske crkve Stroga ži-
votna pravila paganskih hijerofanata Uzvišeni karakter antičkih
„misterija” Žakolioov izveštaj o indijskim fakirima Hrišćanski
simboli izvedeni iz kulta Falusa Indijsko učenje o Pitrijima
Duhovno pričešće Bramanista Opasnosti koje vrebaju neuvežbane
medijume
„Milje im trebaju da opišu

granice, razmere i obim pakla vrelog.
.....................................................
Gde nadute duše u tamnici zadimljenoj vise
Poput šunki Vestfalskih ili jezika goveđeg
Dok čekaju da ih iskupe misama i stihom.”
OLDHEM: Satire o jezuitima
„Ali vi ste nečovečniji, nemilosrdniji,

O, deset puta – od tigrova Hirkanije.”
Kralj Henri VI, treći deo, čin I., scena IV.
84
Hrišćanski zločini naspram paganskih vrlina
„Slušajte, gospodo; ona je devica te stoga

Ne štedite snopove, neka bude dovoljno;
Dodajte burad smole na lomaču kobnu.”
Kralj Henri VI, prvi deo, čin V., scena IV.
U svom čuvenom radu o vradžbinama1 Bodin iznosi zastrašujuću

priču o Katarini Mediči. Autor je bio učeni publicista koji je, tokom
dvadesetak godina svog života, sakupljao autentična dokumenta iz
arhiva gotovo svakog značajnijeg grada Francuske kako bi upotpunio
svoj rad o čarobnjaštvu, magiji i moćima raznih „demona”. Da upotre-
bimo jedan izraz Elifasa Levija, njegova knjiga nudi izuzetnu zbirku
„groznih i krvavih činjenica; nedela počinjenih iz odvratnog sujeverja,
hapšenja i pogubljenja usled glupačke surovosti.” Kao da je Inkvizicija
govorila: „Spalite svakoga! Bog će lako izdvojiti verne među njima!”
Jadni maloumnici, histerične žene i idioti su bili živi pečeni, bez
milosti, zbog „bavljenja magijom”. Ali, „koliko je bitangi u isto vreme
zaobišla ova lažna i krvava ‚pravda’! Bodin nam omogućava da to
savršeno shvatimo”.
VRADŽBINE KATARINE MEDIČI
Katarina, pobožna hrišćanka – koja je stekla tako velike zasluge u

očima Crkve zbog zločinačkog masakra na dan Svetog Vartolomeja*
koji nikada neće biti zaboravljen – kraljica-majka Katarina je potajno
1 „La Demonomanie, ou traite des Sorciers.” Pariz, 1587.
*Radi se o masakru francuskih protestanata (hugenota) od strane rimo-katoličkih fa-
natika po naređenju francuskog kralja Šarla IX, koji je bio samo marioneta svoje majke,
Italijanke Katarine Mediči. Masakr je namerno izveden kada je mnogo uglednih protes-
tanata došlo u mahom katolički Pariz na venčanje kraljeve sestre Margarete za Protes-
tanta Anrija III od Navare (budućeg kralja Francuske, kao Anri IV); počeo je 23. avgusta
1572. i trajao nekoliko sedmica tokom kojih je pobijeno između 5 i 30 hiljada nevinih i
nenaoružanih ljudi. (prim.prev.)
85
držala u svojoj službi jednog odbeglog Jakobinskog* sveštenika.
Dobro upućen u „crnu veštinu”, koju je porodica Mediči izdašno pot-
pomagala, uspeo je da zadobije zahvalnost i zaštitu ove „pobožne”
pokroviteljke svojom jedinstvenom veštinom, kojom je bio u stanju
da ubije neku osobu izdaleka, mrcvareći njenog dvojnika u vidu male
figure od voska, zapevajući pri tom nekakve bajalice. Ovaj postupak
je bezbroj puta opisan u literaturi, tako da nema potrebe da ga ovde
ponavljamo.
Šarl je ležao bolestan od neke neizlečive bolesti. Kraljica-majka,
koja bi izgubila sav svoj uticaj u slučaju njegove smrti, pribegla je
nekromantiji i zatražila predskazanje od „glave koja krvari”. Ovaj
satanistički obred je zahtevao da se odseče glava nekom izuzetno
lepom i savršeno nevinom detetu. Dvorski kapelan, koji je bio upućen
u celu stvar, u tajnosti ga je pripremio za prvu „pričest” i u ponoć
određenog dana, u bolesnikovim odajama, održana je „đavolova
misa” u prisustvu Katarine i nekolicine njenih poverenika. Ostatak
priče navodimo od reči do reči iz jednog od Levijevih radova: „Na
ovoj misi, proslavljenoj pred likom demona kome je pod nogama
ležao krst okrenut naopako, mag je posvetio dve nafore, jednu crnu
i jednu belu. Bela je data detetu, koga su doveli odevenog kao za
krštenje, da bi ga ubili kako je stalo na prvi stepenik pred oltarom,
odmah posle svog „pričešća”. Njegovu glavu, odvojenu od tela jed-
nim udarcem, postavili su, još uzdrhtalu, iznad velike crne nafore
koja je pokrivala dno manje posude, a onda sve zajedno stavili na sto
gde su gorele neke misteriozne lampe. Tada je počelo prizivanje
duhova, i od demona je zatraženo da izgovori proročanstvo, odgo-
varajući ustima odsečene glave na tajno pitanje koje bolesni kraj nije
smeo glasno da kaže, i koje nikom drugom nije bilo povereno. A onda
se začuo slabašan, neobičan glas, koji nije imao ničeg ljudskog u sebi,
*Ne misli se na jakobince iz Francuske revolucije; termin je mnogo stariji i ovde se
odnosi na dominikance, red rimo-katoličke crkve osnovan još 1216. godine. Papa Grgur
IX (1227-1241.) poverio im je vođenje ozoglašene Inkvizicije, osnovane nešto ranije
(1184). U Francuskoj su bili poznati kao jakobinci. (prim.prev.)
86
kako dolazi iz glave malog sirotog mučenika.” Međutim, crna veština
nije ništa pomogla; kralj je umro – a Katarina je ostala verna kći
rimske crkve!
Baš je čudno što je de Muso, koji se inače tako obilno koristio
Bodinovim spisima da konstruiše svoje teške optužbe na račun spiri-
tista i drugih koji se bave magijom, „prevideo” ovako zanimljivu epi-
zodu!
Dobro je pozanta činjenica da je kardinal Beno javno optužio papu
Silvestra II da se bavi magijom i bajalicama. Bronzana „glava pro-
roka”, koju je napravila Njegova Svetost, bila je iste vrste kao i ona
koju je imao Albertus Magnus. Ovu drugu je Toma Akvinski razbio
u param-parčad, ali ne zato što je bila delo „demona” ili je ovaj pre-
bivao u njoj, već zbog toga što je utvara koja se u njoj smestila, zah-
valjujući svojim mesmeričkim moćima, pričala bez prestanka, pa je
njeno brbljanje smetalo elokventnom svetitelju da rešava mate-
matičke probleme kojima se bavio! Ove glave i druge statue koje
govore, trofeji magijske veštine koju su naveliko upražnjavali monasi
i episkopi, bile su slika i prilika „oživljenih” bogova iz antičkih sveti-
lišta. Optužba na račun pape Silvestra je svojevremeno i dokazana.
Bilo je dokazano i to da su ga neprestano posećivali „demoni” ili
duhovi. U prethodnom poglavlju smo već pomenuli Benedikta IX,
Jovana XX i Grgure VI i VII, za koje se pouzdano znalo da se bave
magijom. Štaviše, poslednji od navedenih je bio poznati Hildebrand,
za koga tvrde da je bio posebno vešt da „istrese munju iz svog ru-
kava”. Upotrebljeni izraz je naveo poštovanog pisca o spiritizmu,
gospodina Hovita, na pomisao „da se u tome krije tajna čuvenog
groma koji je udario u Vatikan”.
Uspesi u magiji koje je ostvario episkop Regensburga, kao i
„anđeoski učenjak”, Toma Akvinski, dovoljno su poznati da ih ne
treba ponavljati, ali možemo da objasnimo na koji način je prvi od
ove dvojice izvodio svoje „iluzije”. Ako je katolički episkop bio to-
liko vešt da navede ljude da u ledenoj zimskoj noći poveruju kako
uživaju u čarima divnog letnjeg dana, pa još izvede da ledenice koje
87
vise sa grana drveća u vrtu izgledaju kao tropsko voće, onda hinduis-
tički magovi koriste iste takve biološke moći i dan-danas, ne tvrdeći
da to čine bilo uz božiju ili đavolovu pomoć. Takva „čuda” se izvode
za-hvaljujući moći koja je urođena svakom čoveku, samo ako zna
kako da je razvije.
Negde u vreme reformacije proučavanje alhemije i magije je
postalo toliko rašireno među sveštenstvom da je izazvalo veliki skan-
dal. Izvesni vrač po imenu Vud je otvoreno optužio kardinala Vulzija2
pred sudom i vrhovnim savetom konfederacije, rekavši da je „moj
gospodar kardinal imao prsten zahvaljujući kome šta god da je za-
tražio od kralja bilo bi mu ispunjeno”; dodajući da je „gospodar
Kromvel,* kada je ... bio sluga u kući mog gospodara kardinala ...
pročitao mnoge knjige, a naročito knjigu o Solomonu ... i proučavao
metale i njihove vrline, po onome što u knjizi piše”. Ovaj slučaj, kao
i nekoliko drugih podjednako neobičnih, može se naći među Kro-
mvelovim dokumentima u pisarnici u rezidenciji Rols Haus.
Sveštenik po imenu Vilijem Stejplton je tokom vladavine Henrija
VIII bio uhapšen zbog bavljenja magijom, a zapisi o njegovim avan-
turama se i danas čuvaju u istoj Rols Haus. Jedan sicilijanski
sveštenik, koga Benvenuto Čelini naziva ‚nekromantom’, postao je
slavan zahvaljujući svom poznavanju magije, i nikada nije zlostavljan
zbog toga. Izuzetna avantura koju je Čelini imao sa njim u rimskom
Koloseumu, gde je sveštenik okupio celu hordu ‚đavola’ dobro je
poznata čitalačkoj javnosti. On je predvideo i „udesio” kasniji susret
Čelinija i njegove buduće ljubavnice, tačno u prorečeno vreme, ali
se to, po navici, smatra samo još jednom „neobičnom podudarnošću”.
2 Kardinal Tomas Vulzi (1473-1530) se uzdigao na položaj glavnog savetnika (Lorda
Kancelara) kralja Henrija VIII Tjudora. Međutim, nije uspeo da kod pape izdejstvuje
poništenje kraljevog braka sa Katarinom Aragonskom, usled čega je izgubio položaj i
karijeru. Umro je na putu za London, gde je trebalo da mu sude za izdaju.
*Tomas Kromvel (1485-1540) je bio glavni ministar Henrija VIII posle odlaska Vulzija
sa položaja. Bio je jedan od najvatrenijih zagovornika kidanja veza između Engleske i
Rima. Posle neuspelog bračnog aranžmana između kralja i Ane od Klivza, koga je on
ugovorio, izgubio je kraljevu naklonost, da bi ubrzo bio osuđen „za jeres i izdaju” bez
sudskog postupka, i pogubljen 1540. godine. (prim.prev.)
88
Krajem šesnaestog veka teško da se mogla pronaći parohija u kojoj
sveštenici nisu proučavali magiju i alhemiju. Obavljanje magijskih
radnji sa ciljem isterivanja đavola „po ugledu na Hrista”, koji uzgred
budi rečeno nikada nije radio tako nešto, doveo je sveštenstvo dotle
da se otvoreno bavi „svetom” magijom, na suprot tzv. „crnoj” magiji,
za koju su optuživani svi koji nisu bili sveštenici ili monasi.
Okultno znanje koje je rimska crkva pabirčila sa nekada bogatih
polja teurgije i koje je pomno čuvala za sopstvenu upotrebu, šaljući
na lomaču samo „lovokradice” koje bi uhvatila na teritoriji svoje Sci-
entia Scientarum, kao i one čije grehe nije mogla da sakrije monaška
mantija. Dokaz za to se lako može pronaći u istorijskim zapisima.
„Tokom svega petnaest godina, između 1580. i 1595, i samo u provin-
ciji Loreni, prezident Remigijus je spalio 900 veštica”, kaže Tomas
Rajt (Thomas Wright) u svojoj knjizi “Sorcery and Magic” (Vradžbine
i magija). Žan Bodin je pisao svoje radove upravo u tim danima
učestalih pogubljenja iz verskih razloga, neviđene surovosti i žeđi za
krvlju. Dok je ortodoksno sveštenstvo prizivalo cele legije „demona”
svojim magijskim bajalicama, neuznemiravano od strane vlasti, pod
uslovom da su se strogo pridržavali utvrđenih dogmi i da nisu učili
nikakvoj jeresi, na drugoj strani su na sirotim, nesretnim glupacima
vršena neviđena zverstva. Jednog starca od osamdeset godina, Gabri-
jela Malagridu, su ovi jevanđelski dželati spalili na lomači 1761. U
Amsterdamskoj biblioteci postoji prepis izveštaja o čuvenom suđenju
na koje je bio izveden, prevedeno sa lisabonskog izdanja. On je bio
optužen za vračanje i nezakonito opštenje sa đavolom, koji mu je
„otkrivao šta će biti”. (?) Proročanstvo koje je Arhi-Neprijatelj saopštio
sirotom vidovitom jezuiti izveštaj prikazuje ovako:
„Okrivljeni je priznao da mu je demon u obliku Blažene Djeve
Marije, zapovedivši mu da napiše žitije Antihristovo (?), rekao da je
on, Malagrida, drugi Jovan Bogoslov, ali mnogo jasniji od njega; da
će doći tri Antihrista, i da će poslednji biti rođen u Milanu kao dete
monaha ili monahinje, 1920. godine; da će se oženiti Proserpinom,
jednom od paklenih furija”, itd.
89
Biće potrebno još četrdeset tri godine da se proveri ovo pro-
ročanstvo. Čak i da sva deca koju naprave monasi i monahinje zaista
postaju antihristi ukoliko dožive zrele godine, ta činjenica još uvek
izgleda mnogo manje odvratno od otkrića do kojih se došlo u
mnogim manastirima kada su iz nekog razloga iskopavali njihove
temelje. Ako neko ne želi da poveruje tvrdnjama Lutera zbog njegove
mržnje prema papizmu, možemo da mu navedemo otkrića iste vrste
koja su nedavno isplivala na površinu u austrijskom i ruskom delu
Poljske. Luter govori o jednom ribnjaku u Rimu, u blizini ženskog
manastira, koji su čistili po naređenju pape Grgura, da bi na nje-
govom dnu bilo otkriveno preko šest hiljada dečjih lobanja; kao i o
drugom ženskom manastiru u Najnburgu u Austriji, čiji su temelji,
prilikom ispitivanja, otkrili iste dokaze celibata i neporočnosti!
KLER SE BAVI OKULTNIM VEŠTINAMA
„Ecclesia non novit Sanguinem!”3 krotko bi ponavljali kardinali u

crvenim odorama na sve to. A da bi izbegli prolivanje krvi kojeg se
užasavaju, uveli su Svetu Inkviziciju. Ako se, kako okultisti tvrde, i
kao što je nauka već delimično potvrdila, naša najbeznačajnija dela i
misli neizbrisivo utiskuju na večnom ogledalu astralnog etra, onda
negde u beskrajnom carstvu nevidljive vaseljene mora da se nalazi i
otisak jedne neobične slike. Na njoj se na nebeskom povetarcu vijori
blistavi barjak u podnožju velikog „belog prestola” Svemogućeg. Na
njegovom licu od crvenog damasta stoji krst, simbol „Sina Božijeg
koji je umro za ljudski rod”, sa maslinovom granom na jednoj strani i
mačem, umazanim ljudskom krvlju na drugoj. Tu je i geslo, odabrano
iz Psalama i ukrašeno zlatnim slovima, koje glasi: „Exurge, Domine,
et judica causam meam.”*
3 Crkva ne proliva krv; formula kojу je koristila inkvizicija kada je predavala krivce
u ruke sekularnom telu za izvršenje kazne, ignorišući drugu maksimu drevne pravne
prakse: qui facit per alium, facit per se (ko radi nešto posredstvom drugog to radi i sam).
*23 Probudi se, ustani na sud moj, Bože moj i Gospode, i na parnicu moju.
24. Sudi mi po pravdi svojoj, Gospode, Bože moj… Psalm 35., Stari zavet, u prevodu
Đure Danićića. (Nap. urednika.)
90
Jer, upravo tako izgleda zastava Inkvizicije na jednoj fotografiji
koju posedujemo, kopija originala do koje smo došli u Madridskom
Eskorijalu.* Pod ovom zastavom, u kratkom rasponu od četrnaest go-
dina, Tomas de Torkvemada,** ispovednik kraljice Izabele, spalio je
preko deset hiljada osoba i osudio na mučenje još osamdeset hiljada.
Dobro poznati pisac Orobio, koji je dugo boravio u tamnici i jedva
izbegao lomaču Inkvizicije, učinio je besmrtnom ovu ustanovu u svo-
jim delima napisanim u Holandiji, gde se konačno dočepao slobode.
Najbolji način koji je uspeo da pronađe i pobegne od Svete Crkve bio
je da prihvati judejsku veru i podvrgne se obrezanju. „U katedrali
Saragose”, kaže jedan pisac o Inkviziciji, „nalazi se grobnica čuvenog
inkvizitora. Šest stubova okružuju grob; za svaki je okovan po jedan
Mavar, pripremljen da bude spaljen na lomači.” Na ovo Sveti Foa do-
vitljivo primećuje: „Ako dželat iz ma koje zemlje ikada bude dovoljno
bogat da napravi sebi raskošnu grobnicu, ovo bi moglo da mu posluži
kao odličan uzor!” Međutim, da bi bila kompletna, graditelji ne bi
smeli da izostave duborez koji prikazuje čuvenog konja koji je takođe
spaljen zbog vračanja i bavljenja magijom! Grejndžer nam pripoveda
ovaj slučaj, opisujući ga kao događaj koji se zbio u njegovo vreme.
Jadnu životinju „su učili da pogađa boju karata, kao i da zna koje je
vreme gledajući u časovnik. Sveta ustanova je osudila i konja i nje-
govog vlasnika za šurovanje sa đavolom, i oboje su spaljeni, uz veliku
ceremoniju auto-da-fe, u Lisabonu 1601. kao vračevi!”
Ova besmrtna ustanova hrišćanstva nije ostala bez svog Dantea da
je proslavi svojim stihovima. „Masedo, portugalski jezuita”, kaže pisac
Demonologije, „ne samo što je ‚otkrio’ poreklo Inkvizicije još u Ra-
jskom Vrtu, nego je imao i dovoljno smelosti da tvrdi kako je Bog bio
prvi inkvizitor, u slučaju Kajina i graditelja Vavilonske kule!”
* Eskorijal je istorijska rezidencija španskih kraljeva; sada je istovremeno manastir,
kraljevska palata i muzej. (prim.prev.)
** Tomas de Torkvemada (1420-1498), dominikanski sveštenik i prvi Veliki Inkvizitor
Španije; bio je jevrejskog porekla, ali i glavni pobornik Dekreta iz Alahambre (1492)
kojim se Jevreji proteruju iz Španije. (prim.prev.)
91
Nigde se u srednjem veku sveštenstvo nije više bavilo magijom i
vradžbinama nego u Španiji i Portugaliji. Mavri su bili temeljno upo-
znati sa okultnim naukama, dok su u Toledu, Sevilji i Salamanki
nekada postojale velike škole magijskih veština. Kabalisti iz posle-
dnjeg od navedenih gradova su bili vični svim tajnim naukama; poz-
navali su vrline dragog kamenja i drugih minerala, i izvukli iz alhemije
njene najdublje tajne.
Autentični dokumenti koji se odnose na veliko suđenje Marešali
d’Ankre (Marechale d'Ancre), tokom regentske vlasti Marije od
Medičija, otkriva da je ova nesretna žena ubijena zahvaljujući
sveštenicima kojima je, kao prava Italijanka, bila neprekidno okružena.
Stanovnici Pariza su je optužili za vračanje, jer je dokazano da je
upotrebljavala tek zaklane bele petlove u obredima isterivanja duhova.
Kako je verovala da je pod neprekidnim uticajem zlih čini, i uz to
slabog zdravlja, Marešala je javno izvela ovaj obred u crkvi avgusti-
naca; što se tiče ptica, upotrebila ih je tako što bi ih pritisnula na čelo,
ne bi li je prošla užasna glavobolja od koje je patila; tu ‚terapiju’ joj je
prepisao Jevrejin Montalto, kraljičin lični lekar, kao i italijanski sve-
štenici.
U šesnaestom veku, izvesni Kure de Barhota (Cure de Barjota) iz
dioceze Kalahora u Španiji, postao je svetsko čudo zbog svojih magi-
jskih moći. Njegov najneobičniji podvig se sastojao u tome što bi se
prebacio u ma koju udaljenu zemlju, sopstvenim očima pratio poli-
tičke i druge događaje, i onda se vraćao kući donoseći vesti mnogo
pre nego što stignu normalnim putem. Imao je svog ‚prijateljskog de-
mona’ koji mu je verno služio mnogo godina, kaže Hronika, ali se
ovaj čudak pokazao nezahvalnim i prevario ga. Kada ga je demon
obavestio o zaveri da se ubije papa, kao posledica afere koju je ovaj
imao sa nekom zgodnom gospom, čudotvorac se prebacio u Rim (u
vidu svog dvojnika, naravno) i spasao Njegovoj Svetosti život. Posle
toga se pokajao, ispovedio svoje grehe zahvalnom papi i dobio
oprost. „Po povratku je, formalno, uhapšen od strane inkvizitora iz
Logorna, ali je ubrzo oslobođen optužbi i pušten na slobodu.” Fratar
92
Pjetro, dominikanski monah iz četrnaestog veka – mag koji je upoz-
nao čuvenog dr Eugenja Toralvu (Eugenio Torralva), kućnog lekara
admirala od Kastilje, sa demonom zvanim Zekvijel – proslavio se na
kasnijem suđenju Toralvi. Procedura i okolnosti koje su pratile neo-
bično suđenje opisane su u originalnim dokumentima sačuvanim u
Arhivi Inkvizicije. Kardinal Voltera i kardinal od Santa Kruza su
videli i razgovarali sa Zekvijelom, koji je dokazao, tokom čitavog
Toralvinog života, da je čist, dobronameran, elementarni duh, koji je
izveo mnogo dobrih dela i ostao veran lekaru do poslednjeg časa nje-
govog života. Čak je i Inkvizicija oslobodila Toralvu po tom osnovu;
i, mada mu je Servantesova satira osigurala besmrtnost, ni Toralva
ni fratar Pjetro nisu izmišljeni junaci već istorijske ličnosti,
zabeležene u crkvenim dokumentima Rima i Kuenke, grada u kome
se odigralo suđenje, 29. januara 1530.
Knjiga dr V. G. Soldana (Dr. W. G. Soldan) iz Štutgarta je postala
isto tako slavna u Nemačkoj kao Bodinova knjiga o demonomaniji u
Francuskoj. Ona predstavlja najkompletniji nemački rad o vešti-
čarenju u šesnaestom veku. Onaj ko je zainteresovan da sazna više o
tajnoj mašineriji odgovornoj za hiljade ovih ‚zakonitih’ ubistava,
počinjenih od strane sveštenstva koje se pretvaralo da veruje u đavola
i uspelo da natera i druge da poveruju u njega, otkriće da je sve to
izloženo u gore pomenutom radu.4 Pravo poreklo svakodnevnih op-
tužbi i smrtnih presuda za bavljenje magijom je vešto povezano sa
ličnim i političkim neprijateljstvima, a iznad svega sa mržnjom ka-
tolika prema protestantima. Lukava spletkarenja jezuita se mogu pre-
poznati na svakoj stranici ispunjenoj krvavim tragedijama; ovi
‚zaslužni sinovi’ Lojole su u to vreme bili najuticajniji u Bambergu i
Vircburgu, i upravo u ovim gradovima su bili najčešći slučajevi po-
jave ‚veštica’. Na sledećoj stranici iznosimo neobičan spisak žrtava,
od kojih su mnoge bila deca stara između sedam i osam godina, kao
i protestanti. „Od mnoštva osoba koje su nestale na lomačama u Ne-
4 Dr V. G. Soldan: „Geschichte der Hexenprocesse, aus den Quellen dargestellt”, Štut-
gart, 1843.
93
mačkoj tokom prve polovine sedamnaestog veka zbog bavljenja ma-
gijom, pravi zločin najvećeg broja je bila privrženost Luterovoj veri”,
kaže T. Rajt, „... a mnoštvo sitnih prinčeva nisu mnogo oklevali da isko-
riste svaki izgovor kako bi napunili svoju kesu .... osobe koje su najviše
bile izložene progonima bile su one koje su raspolagale znatnom imovi-
nom ... U Bambergu, kao i u Vircburgu, episkop je bio suvereni princ
svojih poseda. Princ-episkop, Johan Georg II, koji je vladao Bamber-
gom ... posle nekoliko neuspelih pokušaja da iskoreni luteranizam,
obeležio je svoju vladavinu serijom krvavih suđenja za ‚bavljenje
vradžbinama’, koja predstavljaju mračnu epizodu u letopisima ovog
grada ... Možemo da steknemo izvestan pojam o delovanju njegovog
vrednog agenta5 iz izjava najverodostojnijih istoričara da je između
1625. i 1630. održano najmanje 900 suđenja na sudovima u Bambergu
i Cejlu; dok se u jednom pamfletu, koga su same vlasti objavile 1659.
u Bambergu, kaže da je broj osoba koje je episkop Johan Georg poslao
na lomaču zbog bavljenja magijom bio 600.”6
Žaleći zbog ograničenog prostora koji nam ne dopušta da izne-
semo jedan od najčudnijih spiskova iz vremena u kome je spaljivanje
veštica bilo uobičajena pojava, ipak ćemo prikazati nekoliko odlo-
maka iz originalnog zapisnika, onako kako je odštampano u Hau-
berovoj “Biblioteka Magika”. Već i letimični pogled na ovaj užasni
pregled ubistava izvršenih u Hristovo ime je dovoljan da otkrije da
je od 162 spaljene osobe više od polovine označeno kao „stranci” (tj.
protestanti) u ovom gostoljubivom gradiću; dok u drugoj polovini
nalazimo trideset četvoro dece, od kojih je najstarijem bilo četrnaest
godina, dok je najmlađe bilo tek rođeno dete dr Šulca. Da bismo
skratili pregled iznećemo samo najistaknutije slučajeve među dvade-
set devet masovnih spaljivanja.7
5 Frederik Forner, zamenik episkopa Bamberga, autor rasprave protiv jeretika i onih
koji se bave magijom, pod naslovom „Panoplia Armaturoe Dei”.
6 „Sorcery and Magic”, od T. Rajta, dopisnog člana Nacionalnog instituta Francuske,
tom II., str. 185.
7 Pored ovih spaljivanja u Nemačkoj, koja obuhvataju na hiljade žrtava, nalazimo i
neke vrlo zanimljive izjave u „Conflict between Religion and Science“ profesora Drej-
94
SPALJIVANJE “VEŠTICA” I
JAVNO KAŽNJAVANJE DECE
OPTUŽENE ZA “JERES”
PRILIKOM PRVOG SPALJIVANJA ČETIRI OSOBE.

Stara Ankerova udovica.
Liblerova supruga.
Gutbrotova žena.
Hekerova žena.
PRILIKOM DRUGOG SPALJIVANJA ČETIRI OSOBE.

Dve „strane” žene (imena nepoznata). Stara Botlerova supruga.
PRILIKOM TREĆEG SPALJIVANJA PET OSOBA.

Putujući svirač Tungersleber.
Četiri supruge raznih građana.
PRILIKOM ČETVRTOG SPALJIVANJA PET OSOBA.

Neki stranac.
PRILIKOM PETOG SPALJIVANJA DEVET OSOBA.

Lic, poznati dućandžija.
Supruga senatora Baunaha.
PRILIKOM ŠESTOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.

Žena debelog krojača.
Neki „stranac”.
Neka „strankinja”.
pera. Na strani 146. on kaže: „Porodice osuđenih su bile gurnute u nepovratnu propast.
Istoričar Inkvizicije Ljorente je izračunao da su Torkvemada i njegovi saradnici, tokom
osamnaest godina, spalili na lomači 10.220 osoba, za daljih 6.860 su spalili njihove
portrete, a na druge načine kaznili još 97.321! ... Sa neizrecivim gađenjem i ogorčenjem
saznajemo da je papska vlada došla do velikih svota novca prodajući bogatašima oproštaj
grehova kako bi bili sigurni od Inkvizicije.”
95
PRILIKOM SEDMOG SPALJIVANJA SEDAM OSOBA.
„Strana” devojčica stara dvanaest godina.
Neki stranac i strana žena.
Stranac, upravnik imanja.
Tri strane žene.
PRILIKOM OSMOG SPALJIVANJA SEDAM OSOBA.

Senator Baunah, najdeblji građanin Vircburga.
Neki stranac.
Dve strane žene.
PRILIKOM DEVETOG SPALJIVANJA PET OSOBA.

Neki stranac.
Majka i ćerka.
PRILIKOM DESETOG SPALJIVANJA TRI OSOBE.

Štajnaher, vrlo bogat čovek.
Neki stranac i strana žena.
PRILIKOM JEDANAESTOG SPALJIVANJA ČETIRI OSOBE.

Dve žene i dva muškarca.
PRILIKOM DVANAESTOG SPALJIVANJA DVE OSOBE.

Dve strane žene.
PRILIKOM TRINAESTOG SPALJIVANJA ČETIRI OSOBE.

Mala devojčica od devet ili deset godina.
Jedna još manja devojčica, njena mlađa sestra.
PRILIKOM ČETRNAESTOG SPALJIVANJA DVE OSOBE.

Majka dve već pomenute devojčice.
Devojka od dvadeset četiri godine.
PRILIKOM PETNAESTOG SPALJIVANJA DVE OSOBE.

Dečak od dvanaest godina, iz osnovne škole.
Neka žena.
96
PRILIKOM ŠESNAESTOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.
Dečak od deset godina.
PRILIKOM SEDAMNAESTOG SPALJIVANJA ČETIRI OSOBE.

Dečak od jedanaest godina.
Majka i ćerka.
PRILIKOM OSAMNAESTOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.

Dva dečaka od po dvanaest godina.
Ćerka dr Jungea.
Devojka od petnaest godina.
Neka strana žena.
PRILIKOM DEVETNAESTOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.

Dečak od deset godina.
Još jedan dečak od dvanaest godina.
PRILIKOM DVADESETOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.

Gobelovo dete, najlepša devojka u Vircburgu.
Dva dečaka, obojica po dvanaest godina.
Šteperova mala devojčica.
PRILIKOM DVADESET PRVOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.

Dečak od četrnaest godina.
Mali sin senatora Stolcenbergera.
Dva diplomca.
PRILIKOM DVADESET DRUGOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.

Šturman, bogati bačvar.
Neki strani dečak.
PRILIKOM DVADESET TREĆEG SPALJIVANJA DEVET OSOBA.

Sin Davida Krotena, star devet godina.
Dva sina prinčevog kuvara, jedan od četrnaest, drugi od deset go-
dina.
97
PRILIKOM DVADESET ČETVRTOG SPALJIVANJA SEDAM OSOBA.
Dva dečaka iz bolnice.
Neki bogati bačvar.
PRILIKOM DVADESET PETOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.

Neki strani dečak.
PRILIKOM DVADESET ŠESTOG SPALJIVANJA SEDAM OSOBA.

Senator Vejdenbuš.
Mala Valkenbergerova ćerka.
Mali sin predsednika gradskog veća.
PRILIKOM DVADESET SEDMOG SPALJIVANJA SEDAM OSOBA.

Neki strani dečak.
Neka strana žena.
Još jedan dečak.
PRILIKOM DVADESET OSMOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.

Mala ćerka dr Šulca.
Jedna slepa devojčica.
PRILIKOM DVADESET DEVETOG SPALJIVANJA SEDAM OSOBA.

Neka debela plemkinja.
Neki doktor veronauke.
Kraj.
„Stranih” muškaraca i žena, tj. protestanata, 28.
Građana, evidentno IMUĆNIH ljudi, 100.
Zbirno: dečaci, devojčice i mala deca, 34.
Za devetnaest meseci, 162 osobe.
„Bilo je”, kaže Rajt, „malih devojčica od sedam do deset godina
među ‚vešticama’, a dvadeset sedam njih su osuđene i spaljene” na
nekom od drugih gubilišta. „Broj osoba izvedenih na suđenje tokom
ovih stravičnih procesa je bio toliko veliki, a postupanje sa njima tako
bezobzirno, da je bilo uobičajeno da se ne potrude ni da im zabeleže
98
imena, već su navođeni kao optuženi br. 1, br. 2, br. 3, itd.8 Jezuiti su
ih ispovedali u četiri oka.”
Koliko mesta u teologiji, koja zahteva ovakva zverstva da bi zado-
voljila krvoločnost svojih sveštenika, ima sledeće reči utehe:
„Pustite djecu, i ne branite im da dolaze k meni, jer je takvih
Carstvo nebesko.”* „Tako nije volja Oca vašega nebeskoga da
propadne jedan od ovih malih.”** „A koji sablazni jednoga od ovih
malih koji vjeruju u mene, bolje bi mu bilo da se objesi kamen vo-
denički oko o vrat njegov, i da potone u dubinu morsku.”*** Iskreno
se nadamo da ove reči nisu bile samo prazna pretnja onima koji su
slali decu na lomaču.
Da li su ova zverstva u ime njihovog pravog boga, Moloha,
sprečavala ove otimače tuđe imovine da se i sami posluže ‚crnom
veštinom’ kada im zatreba? Ni najmanje; jer ni u jednom društvenom
staležu nije bilo više onih koji se obraćaju „prijateljskim” duhovima
od sveštenstva tokom petnaestog, šesnaestog i sedamnaestog veka.
Istina, bilo je i nešto katoličkih sveštenika među žrtvama, ali mada
su ih po pravilu optuživali da su bili „navedeni da se bave stvarima
suviše užasnim da bi ih opisivali”, to nije bio slučaj. U spiskovima
sa dvadeset devet gore pobrojanih spaljivanja nalazimo imena dva-
naest lokalnih sveštenika, četiri kanonika i dva doktora veronauke
koji su živi spaljeni. Ali treba samo da pogledamo dokumente obja-
vljene u to vreme da se uverimo da je svaki papski sveštenik koji je
pogubljen bio optužen za „prokletu jeres”, tj. da je pokazivao
sklonost ka Reformaciji – daleko grozniji zločin od vradžbina.
One koji žele da saznaju kako je katoličko sveštenstvo spojilo
dužnost i uživanje na planu isterivanja nečistih duhova, osvete i zgr-
tanja tuđih para, upućujemo na drugi tom, prvo poglavlje V. Hovitove
Istorije natprirodnog. „U knjizi nazvanoj “Pneumatologia Occulta et
Vera” (Okultna i istinita Pneumatologija) izloženi su svi oblici moli-
8 „Sorcery and Magic”; „The Burnings at Wurzburg”, str. 186.
* Mat. 19:14. (prim.prev.)
** Mat. 18:14. (prim.prev.)
*** Mat. 18:6. (prim.prev.)
99
Ako navedeni tekst ostavimo po strani kao izmišljotinu nekog
neprijatelja iz redova protestanata, da li nam je dopušteno da uputimo
čitaoca na Istoriju Engleske i na autentična dokumenta u kojima se
navodi postojanje relikvija ništa manje neobičnih od najekstremnijih
primera koje smo naveli? Kralj Henri III je od Velikog Majstora Tem-
plara primio bočicu u kojoj se nalazilo malo svete Hristove krvi,
„koju je prolio na krstu zbog naših grehova”. Njenu verodostojnost
je potvrđivao pečat patrijarha Jerusalima, kao i drugih autoriteta. Is-
toričar opisuje svečanu povorku koja je svetu bočicu prenela iz kat-
edrale Svetog Pavla u Vestminstersku opatiju: „Dva monaha su
preuzela bočicu i smestila je u opatiju ... zbog čega je sva Engleska
zasijala slavom, posvetivši je Bogu i Svetom Edvardu.”
Dobro je poznata i priča o princu Radzivilu. Radilo se o nepore-
civoj obmani monaha i monahinja kojima je bio okružen, kao i nje-
govog ličnog ispovednika, zbog koje je ovaj poljski plemić prešao u
Luterance. U početku je bio toliko ogorčen širenjem „jeresi” refor-
macije u Litvaniji, da je putovao sve do Rima kako bi papi lično
iskazao svoje poštovanje i privrženost. Pontifeks mu je za uzvrat pok-
lonio dragocenu kutiju sa relikvijama. Kada se vratio kući, njegov
ispovednik je navodno ugledao Svetu Djevu koja se spustila iz svog
blistavog prebivališta samo da bi blagoslovila ove relikvije i da bi
potvrdila njihovu originalnost. Starešina susednog manastira i majka-
opatica iz ženskog samostana su imali istu viziju, „pojačanu” sa još
nekoliko svetitelja i mučenika; oni su proricali i „osetili kako se Duh
Sveti” diže iz kutije sa relikvijama i natkriljuje princa. Demon koga
su sveštenici obezbedili za ovu priliku bio je prizvan uz sav propisani
ceremnoijal, i pošto je dotakao kutiju koja je odmah potom ponovo
pokrivena, izjavio je zahvalnost papi i Svetome Duhu. Kada je cere-
monija završena, čuvar riznice u kojoj su relikvije čuvane bacio se
na kolena pred princem i priznao mu da je na povratku iz Rima izgu-
bio pravu kutiju sa relikvijama. Plašeći se gneva svog gospodara,
nabavio je sličnu kutiju „koju je ispunio koščicama pasa i mačaka”;
ali videvši kako obmanjuju princa, više je voleo da prizna svoju kri-
107
vicu nego da posmatra ovakve bogohulne trikove. Princ nije ništa
rekao, ali je neko vreme nastavio da proverava – ne relikvije, već
svog ispovednika i druge koji su „imali vizije”. Njihova odglumljena
ushićenja su mu u toj meri otkrila primitivizam i providnost prevara
kojima su se služili monasi i monahinje da je prišao reformisanoj
crkvi.
To je istorija. Bejl pokazuje da kad god rimska crkva nije u stanju
da nastavi sa poricanjem da je bilo pojava lažnih relikvija, ona
pribegava sofizmima i odgovara da su lažne relikvije ipak izvodile
prava čuda „zbog dobrih namera verujućih, koje je Bog na taj način
nagradio za njihovu nepokolebljivu veru!” Isti autor brojnim prime-
rima pokazuje da, kad god bi se pokazalo da nekoliko tela istog
svetitelja, ili tri njegove glave ili ruke istovremeno postoje na raznim
mestima (kao što je bio slučaj sa Avgustinom), i da sve nikako nisu
mogle da budu „autentične”, Crkva bi uvek hladno odgovarala da su
sve prave; jer „Bog ih je umnožio i na čudesan način reprodukovao
da proslavi Svoju Svetu Crkvu!” Drugim rečima, hoće da uvere svoju
pastvu da telo upokojenog svetitelja može, kroz čudo Božije, da
stekne fiziološke odlike morskih račića!
Čini nam se da bi bilo vrlo teško pružiti zadovoljavajući dokaz da
su vizije katoličkih svetitelja, u ma kom konkretnom slučaju, po ma
čemu bolje ili verodostojnije od uobičajenih vizija i proročanstava
savremenih „medijuma”. Vizije Endrua Džeksona Dejvisa (Andrew
Jackson Davis) – koliko god im se naši kritičari podsmevali – imaju
neuporedivo više filozofskog u sebi i daleko se bolje podudaraju sa
savremenom naukom od Avgustinovih špekulacija. Kad god su vizije
Svedenborga, najvećeg među prorocima novijeg doba, zastranjivale
u odnosu na filozofsku i naučnu istinu, to se događalo upravo onda
kada su se najviše priklanjale teologiji. I takve vizije nisu ništa ko-
risnije bilo za nauku ili za čovečanstvo u celini od vizija velikih
crkvenih svetitelja. U žitiju Svetog Bernarda stoji da se jednom pri-
likom uoči Božića molio u crkvi da mu se otkrije tačan čas u kome
se Hrist rodio; i kada je „nastupio pravi trenutak, ugledao je bogomla-
108
denca u njegovim jaslama”. Prava je šteta što bogomladenac nije
iskoristio ovako povoljnu priliku da odredi i tačan dan i godinu svoje
smrti, i da na taj način spreči nesuglasice koje još uvek postoje među
njegovim tobožnjim biografima. Tišendorf, Lardner i Kolenso, kao i
mnoštvo katoličkih bogoslova, koji su uzalud cedili srž iz istorijskih
zapisa, kao i sopstvene pameti u svom uzaludnom traganju, tako bi
imali i neki pravi razlog da budu zahvalni ovom svetitelju.
Kako sada stvari stoje, ostavljeni smo da bespomoćno zaključimo
da je najveći broj pobožnih vizija iz “Zlatne legende”, kao i onih koje
možemo naći u kompletnijim žitijima najznačajnijih „svetitelja”, te
većina vizija naših sopstvenih, progonjenih vidovitih ljudi i žena,
proizvod neukih i primitivnih „duhova” kojima je najveće zadovo-
ljstvo da oponašaju velike istorijske ličnosti. Spremni smo da se slo-
žimo sa Ševalijeom de Musoom i drugim neumoljivim progoniteljima
magije i spiritizma u ime Crkve da su duhovi koji se javljaju u naše
vreme najčešće lažni; da su uvek spremni da udovolje onoj osobi „iz
kruga” koja komunicira sa njima; da je pri tom obmanjuju i da stoga
nisu uvek u pitanju dobri „duhovi”.
Ali, priznavši sve ovo, upitaćemo svaku iole nepristrasnu osobu:
da li je, posle svega rečenog, moguće istovremeno verovati da je
svešteniku-isterivaču duhova Bog poverio tu vrhunsku i božansku
moć kojom se ovaj hvali kako bi mu omogućio da obmanjuje ljude?
Da je molitva koju izgovara u ime Hrista, kojom prisiljava demona
na pokornost i tera ga da se razotkrije, u isto vreme sračunata da
đavola prinudi da prizna ne ono što je istina, već da ono što je u in-
teresu crkve, kojoj isterivač duhova pripada, prikaže kao istinu? A
to je ono što se bez izuzetka dešava. Uporedite, primera radi, odgo-
vore koje je demon dao Luteru sa onima koje je Sveti Dominik dobio
od đavola. Prvi osuđuje privatnu misu, i prekoreva Lutera što po-
stavlja Djevu Mariju i svetitelje iznad Hrista, unižavajući na taj način
Sina Božijeg;18 dok su demoni koje je isterivao Sveti Dominik, ugle-
18 “De Missa Privata et Unctione Sacredotum”
109
davši Djevu koju je sveti otac prizivao da mu pomogne, zavrištao:
„Oh! naš krvnik! oh! ona koja nas proklinje! ... zašto si sišla sa nebesa
da nas mučiš? Zbog čega se toliko zalažeš za grešnike? Oh! ti, koja
si najsigurniji put ka carstvu nebeskom ... zapovediš nam i mi
moramo da priznamo da niko nije proklet samo ako nastavi da te
slavi, itd., itd.”19 Luterov „Sveti Satana” ga uverava da je, dok je
verovao u transsupstancijaciju* tela i krvi Hristove, obožavao običan
hleb i vino; dok đavoli svih katoličkih svetitelja obećavaju večno
prokletstvo ma kome ko ne veruje, pa čak i posumnja u istu dogmu!
LAŽI KATOLIČKIH SVETACA
Pre nego što završimo sa ovom temom, dopustite mi da iznesemo

još jedan ili dva slučaja iz Žitija Svetih, odabranih među onim
predanjima koja Crkva u potpunosti prihvata. Mogli bismo da is-
punimo čitave tomove dokazima o neporecivoj sprezi između is-
terivača duhova i demona koje isteruju. Sama njihova priroda ih
odaje. Umesto da budu nezavisna, prepredena bića, čvrsto rešena da
unište ljudske duše i njihov duh, većina njih su jednostavno elemen-
tali kabalista, stvorenja bez sopstvenog intelekta, samo verni odraz
VOLJE koja ih priziva, kontroliše i upravlja njima. Nećemo gubiti
vreme skrećući čitaocu pažnju na sumnjive ili nejasne čarobnjake i
isterivače duhova, već ćemo uzeti jednog od najvećih svetitelja ka-
tolicizma kao standard, i prikazati atmosferu koja preovladava u tom
19 Pogledajte priču o čudotvornoj brojanici u „Životu Svetog Dominika”; isto i “Zlatnu
Legendu”.
* Transsupstancijacija je dogma prihvaćena od više hrišćanskih crkava, ali na kojoj
posebno insistiraju rimo-katolici; njom se tvrdi da se prilikom osvećenja pričesnog hleba
(kod rimo-katolika je to tanak listić testa, nafora) i vina (koje kod rimo-katolika uzimaju
samo sveštenici, ne i mirjani) oni bukvalno pretvaraju u Hristovo telo i krv. Mada nije
formalno uvrštena u „simvol vere”, nedvosmisleno je nametnuta kao obavezni deo ka-
toličkog vjeruju na Četvrtom Saboru u Lateranu (tek) 1215. Ovo „učenje” je prvi osudio
engleski bogoslov Džon Vajklif još negde oko 1380. godine, da bi se sporovi oko njega
nastavili i u kasnijim vekovima. (prim.prev.)
110
istom, bogatom spremištu pobožnih izmišljotina, “The Golden Lege-
nd”, James de Voragine (Zlatnoj legendi od Džejmsa de Vorej-
džina.)20
Sveti Dominik, osnivač čuvenog reda nazvanog po njemu, jedan
je od najuticajnijih svetitelja u kalendaru rimo-katoličke crkve. Njegov
red je prvi dobio svečanu papsku potvrdu,* i dobro je upamćen u is-
toriji kao saradnik i savetnik zloglasnog Simona de Monfora, papskog
generala kome je pomogao da izvrši pokolj nesretnih albinežana u Tu-
luzu i njegovoj okolini. Priča se kako su ovaj ‚svetitelj’, a zatim i Cr-
kva, tvrdili da mu je Djeva Marija, koja se lično pojavila pred njim,
dala brojanicu čije su magične moći proizvele takva neverovatna čuda
da ona bacaju u zasenak sve što su izvodili apostoli, pa čak i sam Isus.
Neki razuzdani grešnik, kaže njegov biograf, bio je toliko drzak da je
otvoreno posumnjao u moć Dominikove brojanice; i za ovo neviđeno
huljenje na licu mesta je kažnjen tako što ga je „spopalo” 15.000 đa-
vola. Pogođen patnjama opsednutog koji se previjao u mukama, Sveti
Dominik je zaboravio uvredu i pozvao đavole da se opravdaju.
Ovo što sledi je razgovor između „blaženog isterivača nečistih
duhova” i demona:
Pitanje – Kako ste zaposeli ovog čoveka i koliko vas je?
Odgovor đavola – Ušli smo u njega zato što je podrugljivo govorio
o brojanici. Ima nas 15.000.
Pitanje – Zašto vas je baš 15.000 ušlo u njega?
Odgovor – Zato što ima petnaest desetina u brojanici kojoj se
rugao, itd.
Pitanje – Zar nije istina sve što sam rekao o vrlinama brojanice?
Odgovor – Da! Da! (na to izleteše plamenovi kroz nozdrve opsed-
nutoga). Znajte, svi vi hrišćani, da Dominik nikada nije rekao ni reč
o brojanici koja nije čista istina; i znajte da ako mu ne budete
verovali, ima da vas snađu velike nevolje.
20 Džejms de Varas, poznatiji pod svojim latinskim imenom Džejms de Vorejdžin, bio
je zamenik dominikanskog „generala” i episkop Đenove 1290.
* U trinaestom veku. Dobili su zvanično papsko odobrenje 22. decembra 1216. u Fran-
cuskoj. (prim.prev.)
111
Dominik – Ko je čovek koga đavo najviše mrzi u čitavom svetu?
Đavoli – (U horu.) Ti si taj čovek (za ovim sledi čitav niz kompli-
menata).
Dominik – Koje vrste hrišćana su najizloženije prokletstvu?
Đavoli – U paklu imamo trgovce, vlasnike zalagaonica, bankarske
varalice, bakaline, Jevreje, apotekare, itd., itd.
Dominik – Ima li sveštenika ili monaha u paklu?
Đavoli – Ima puno sveštenika, ali ne i monaha, izuzev onih koji
su prekršili neko od pravila svog reda.
Dominik – Ima li među njima dominikanaca?
Đavoli – Avaj! avaj! nemamo još ni jednoga, ali očekujemo poveći
broj kada im se revnost malo ohladi.
Ne tvrdimo da smo doslovce preneli pitanja i odgovore, jer oni za-
uzimaju dvadeset tri stranice; ali smo njihovu suštinu verno prikazali,
u šta može da se uveri svako kome je stalo da pročita “Zlatnu legendu”
u originalu. Pun opis užasne dreke demona, njihovog usiljenog glori-
fikovanja ovog svetitelja, itd. predugački su za ovo poglavlje. Do-
voljno će biti ako kažemo da smo se, pročitavši mnoštvo pitanja koja
je Dominik postavio, kao i mnoge odgovore koje su dali demoni, pot-
puno uverili da u svakom detalju afirmišu potpuno neosnovane tvrdnje
i podupiru interese Crkve. Cela priča je vrlo sugestivna. Legenda živo
opisuje borbu isterivača nečistih sila sa „legionom iz jame bez dna”.
Sumporasti plamenovi koji izleću iz nosa, usta, očiju i ušiju čoveka
opsednutog demonima; iznenadna pojava više od stotinu anđela, ode-
venih u zlatni oklop, i, najzad, silazak blažene Djeve lično, noseći
zlatni štap kojim proizvodi zvuk od koga se opsednuti trese, terajući
na taj način đavole da priznaju sve stvari u vezi sa Njom koje nema
potrebe da ponavljamo. Ceo spisak teoloških „istina” koje su izgovorili
Dominikovi đavoli može se pronaći u mnoštvu „verskih istina” koje
je njegova Svetost, sadašnji papa, izdeklamovao 1870. na poslednjem
„Ekumenskom”Saboru.
Iz napred rečenog je lako primetiti da jedina značajna razlika
između „medijuma” nevernika i svetitelja „pravovernih” leži u rela-
112
tivnoj koristi koju izvlače od demona, ako uopšte moramo da ih tako
zovemo. Dok đavo spremno podržava hrišćanskog isterivača duhova
u njegovim ortodoksnim (?) pogledima, dotle savremena utvara po
pravilu ostavlja svog medijuma „na cedilu”. Jer, govoreći laži, ona
deluje protiv njegovih ili njenih interesa, i na taj način često baca
senku sumnje u pogledu istinitosti prikazanih fenomena. Da su savre-
meni „duhovi” u stvari đavoli, oni bi očigledno pokazivali bolju moć
raspoznavanja i lukavstva nego što to čine. Oni bi delovali poput sve-
titeljevih demona koji se, naterani od strane crkvenog maga, silom
„imena ... koje ih prisiljava na pokornost,” u skladu sa neposrednim
interesom isterivača duhova i njegove crkve. Pouku koja se može
izvući iz ove paralele prepuštamo razboritosti čitaoca.
De Muso uzvikuje:
„Obratite pažnju na to da postoje demoni koji će u izvesnim
situacijama govoriti istinu. Isterivač duhova mora zapovediti de-
monu da mu kaže da li se nalazi u telu opsednutoga kao posledica
nekakve magijske veštine, ili da mu pokaže znamenjima ili ma
kakvim predmetima koji obično služe u ovakve opake svrhe. U
slučaju da je osoba iz koje se isteruju duhovi progutala ovakav pred-
met, mora da ga povrati na usta; a ako se ovaj ne nalazi u njegovom
telu, onda demon mora da pokaže mesto na kome mogu da se pro-
nađu; i kada budu pronađeni, moraju biti spaljeni.”21
Tako određeni „demoni otkrivaju da je neka osoba pod vradžbi-
nama, kažu ko stoji iza toga, i ukazuju na sredstva pomoću kojih to
zlo može da se uništi. Ali dobro pazite da se u takvim slučajevima
nikada ne obratite magovima, vračevima ili medijumima. Morate da
tražite pomoć isključivo od sveštenog lica svoje Crkve!” „Crkva veruje
u magiju, kao što ćete videti”, dodaje on, „budući da ona to i formalno
izražava. A oni koji ne veruju u magiju, mogu li se bar nadati da su i
dalje vernici svoje Crkve? Ko bi uopšte mogao da ih bolje poduči?
Kome je Hrist rekao: ‚Idite, dakle, i naučite sve narode ... i, evo, ja
sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka?”22
21 „Rituale Romanuum” str. 475-478. Parisiis, 1852.
22 „Moeurs et Pratiques des Demons” str. 177. Navod preuzet iz Mat. 28:19-20.
113
Treba li da poverujemo da je ovo rekao jedino onima koji nose ove
crne ili skerletne odore rimske crkve? Da li onda moramo da prihva-
timo i priču kako je Hrist ovu moć dao Simonu Stiliti*, svetitelju koji
se posvetio sedeći na vrhu stuba (stilosa) visokog preko 18 metara
punih trideset šest godina svog života, ne spustivši se nijednom za svo
to vreme, kako bi, pored drugih čuda navedenih u Zlatnoj legendi,
mogao da izleči zmajevo bolesno oko? „Blizu Simonovog stuba beše
zmajevo gnezdo puno otrova, tako da se kužni zadah širio miljama
oko njegove pećine.” Ovaj ofidijski** pustinjak (zmaj) je doživeo nez-
godu; trn mu je upao u oko pa je, oslepevši, otpuzao do svetiteljevog
stuba i prislonio svoje bolesno oko uz njega tokom tri dana, ne dodir-
nuvši nikog. Tada je blaženi svetitelj, sa svog sedišta visoko u vazduhu,
„tri stope u prečniku”***, zapovedio zemlji i vodi da uđu u zmajevo
oko, iz koga se iznenada pojavio „trn” (tačnije kolac) dug čitav lakat;
kada ljudi videše ovo „čudo”, proslaviše Stvoritelja. Što se tiče zahva-
lnog zmaja, on se diže i, „pošto se puna dva sata klanjao Bogu, vratio
se u svoju pećinu”23 – kao polupreobraćeni ofidijan, pretpostavljamo.
Šta bi tek trebali da mislimo o onoj drugoj priči, u koju se ne sme
posumnjati ukoliko čovek ne želi da „rizikuje svoje spasenje”, kako
nas je obavestio papin izaslanik iz franjevačkog reda? Kada je Sveti
Franja propovedao u divljini, ptice su se okupile sa sve četiri strane
sveta. Žamorile su i „aplaudirale” posle svake rečenice; pevale su
svetu misu u horu, da bi se na kraju razletele kako bi prenele radosne
vesti širom vaseljene. Jedan skakavac, iskoristivši odsustvo Svete
Djeve koja je obično pravila društvo svetitelju, ostao je da sedi na
glavi „blaženoga” čitavu nedelju dana. Kada ga je presreo krvoločni
vuk, svetitelj koji nije imao nikakvog načina da se odbrani osim što
se prekrstio, umesto da pokuša da pobegne od svog pobesnelog na-
padača, počeo je da vodi raspravu sa zveri. Objasnivši mu kakva je
sreća služiti svetoj veri, Sveti Franja nije prestajao da priča sve dok
* Ili „Stolpniku”. (prim.prev.)
** Ofidijski – zmijoliki. (prim.prev.)
*** Nešto više od 90 cm. (prim.prev.)
23 Pogledajte ovu priču, odabranu iz „Zlatne legende” Olbena Batlera.
114
vuk nije postao pitom kao jagnje, pa čak počeo i da roni suze kajući
se za svoje prošle grehe. Najzad je „spustio svoje šape u svetiteljeve
šake, a onda počeo da ga prati poput psa kroz sve gradove u kojima
je ovaj propovedao, postavši napola hrišćanin!”24 Čuda zoologije!
Konj može da vrača i bavi se magijom, a vuk i zmaj mogu da postanu
hrišćani!
Ove dve anegdote, nasumice izabrane između stotina drugih, teško
da imaju ravnih među najluđim maštarijama paganskih čudotvoraca,
magova i spiritista! Pa ipak, kada su za Pitagoru govorili da je pripito-
mljavao životinje, čak i divlje zveri, samo snažnim mesmeričkim uti-
cajem, jedna polovina rimo-katolika ga naziva bestidnim lažovom, a
ostali vračem koji je izvodio magiju uz pomoć Nečastivog. Ni za
mečku, ni za orla, niti za bika za koje kažu da ih je Pitagora ubedio da
više ne jedu pasulj, niko nije tvrdio da su odgovarali ljudskim glasom;
dok je Sveti Benedikt (tj. „Zlatousti”) sa „crnim gavranom”, koga je
nazivao svojim „bratom”, vodio rasprave a ovaj kreštao odgovore kao
da je rođeni kazuista.* Kada mu je svetitelj ponudio polovinu otrovane
vekne hleba, gavran je prezrivo graknuo i izgrdio ga na latinskom, kao
da je upravo diplomirao na Propagandi!**
Ako bi nam uputili zamerku da Crkva danas tek polovično po-
država “Zlatnu legendu”, i da je poznato da ju je njen pisac sastavio
od raznih žitija svetitelja, u najvećoj meri nepotvrđenih, mi možemo
da dokažemo da bar u jednom slučaju izneta biografija nije kompi-
lacija pukih legendi, već istorija jednog čoveka, napisana od strane
drugog koji je bio njegov savremenik. Džortin (Jortin) i Gibon***
su poodavno dokazali da su rani crkveni oci imali običaj da prave
24 Pogledajte „Zlatnu legendu”; „Život Svetog Franje”; „Demonologiju”
* Kazuista se bavi slučajevima u kojima nije jasno kako čovek treba da postupi (tj.
onaj koji otkriva izuzetke od pravila); izraz se obično upotrebljava za sofistu (tj. pamet-
njakovića, mudrijaša) i „cepidlaku”. (prim.prev.)
** Propaganda je koledž za buduće misionare u Rimu. (prim.prev.)
*** Džon Džortin (John Jortin) (1698-1770) je bio sin hugenotskog izbeglice (fran-
cuskog protestanta) koji je živeo i obrazovao se u Engleskoj (u Kembridžu). Bio je
sveštenik i istoričar crkve. Edvard Gibon (1737-1794), poznati istoričar i član Parla-
menta, po rođenju Englez ali rimo-katoličke vere. (prim.prev.)
115
izbor priča kojima će ukrasiti svoja žitija apokrifnih svetitelja, iza-
branih iz dela Ovidija, Homera, Livija, pa čak i iz nepisanih usmenih
predanja paganskih naroda. Ali to nije slučaj sa gore navedenim
primerima. Sveti Bernard je živeo u dvanaestom veku, dok je Sveti
Dominik bio bezmalo savremenik piscu “Zlatne legende”. De Vore-
jdžin je umro 1298., dok je Dominik, čija je isterivanja duhova i čitav
život tako detaljno opisao, osnovao svoj red u prvoj četvrtini tri-
naestog veka. Štaviše, de Vorejdžin je i sam bio glavni vikar do-
minikanaca sredinom istog veka, pa je stoga dao opis čuda koja je
izveo njegov uzor i pokrovitelj svega nekoliko godina pošto su se
navodno odigrala. U istom manastiru ih je zapisao; i dok je pri-
povedao o ovim čudima, verovatno je imao pri ruci bar pedesetak
osoba koje su svojim očima posmatrale svetiteljev svakodnevni život.
Šta onda, u takvom slučaju, treba da mislimo o biografu koji potpuno
ozbiljno iznosi sledeći opis: Jednoga dana, dok je blaženi svetitelj
bio zauzet svojim proučavanjima, đavo je počeo da mu dosađuje u
vidu jedne buve. Veselo je skakutao po stranicama knjige koju je čitao
sve dok iznervirani svetitelj, koji nikako nije želeo da bude grub čak
ni prema đavolu, nije bio prisiljen da zalepi problematičnog „đavola”
tačno na rečenici na kojoj se zaustavio zalupivši knjigu. Drugom pri-
likom, isti đavo se pojavio u vidu majmuna. Tako se užasno kezio da
je Dominik, ne bi li ga skinuo s vrata, zapovedio majmunu-đavolu
da uzme sveću i drži je sve dok ne završi sa čitanjem. Siroti vragolan
je uradio to, i držao je sve dok fitilj nije izgoreo do kraja; bez obzira
na njegove očajne krike za milost, svetitelj ga je terao da je drži i
dalje sve dok mu prsti nisu izgoreli do kostiju!
116
PRETENZIJE HRIŠĆANSKIH
MISIONARA U INDIJI I KINI
To će biti dovoljno! Odobravanje sa kojim je Crkva dočekala ovu

knjigu, kao i naročita „svetost” koja joj je pripisivana, dovoljni su da
pokažu sa koliko su se poštovanja prema istini odnosili njeni tobožnji
zaštitnici. Možemo da dodamo, kao zaključak, da sama suština Boka-
čovog Dekamerona1 deluje kao preterana naivnost i čednost u pore-
đenju sa skarednim realizmom “Zlatne legende”.
Ni malo nas ne iznenađuju pretenzije rimo-katoličke crkve u
njenim nastojanjima da preobrati hinduiste i budiste u hrišćanstvo.
Sve dok se „paganin” drži vere svojih otaca, zadržava bar jednu od-
liku koja ga iskupljuje – tu da nije preverio samo da bi jednu grupu
idola zamenio drugom. Za njega može biti nečeg novog u priklan-
janju protestantizmu; jer u tom slučaju stiče bar tu prednost što svoje
religiozne poglede ograničava na njihovo najjednostavnije izraža-
vanje. Ali kada budistu namame da zameni svoju cipelu Daguna za
papsku papuču iz Vatikana, ili osam vlasi kose sa Gautamine glave i
Budin zub, koji zaista izazivaju čuda, za kovrdžu sa glave hrišćan-
skog svetitelja i Isusov zub, čija „čuda” nisu ni izdaleka tako izuzetna,
njemu ne preostaje nikakav razlog da bude ponosan na izbor koji je
napravio. Kažu da je u svom obraćanju Književnom udruženju Jave
ser T. S. Rejflis (T. S. Raffles) ispričao sledeću tipičnu anegdotu:
„Prilikom posete velikom hramu u brdima iznad Nagasakija, en-
gleskog izaslanika je sa posebnim uvažavanjem i poštovanjem
primio poštovani patrijarh severnih oblasti, čovek star oko osamdeset
godina, koji mu je priredio raskošan doček. Dok su im pokazivali
* Đovani Bokačo (1313-1375), italijanski pisac i pesnik, uz svog prijatelja Petrarku

jedan od najistaknutijih stvaralaca rane Renesanse. Jedno od njegovih najpoznatijih dela
je “Dekameron” (Deset soba), zbirka od 100 alegorijskih priča (prilično skarednih i za
današnje doba), koje pripoveda desetoro mladih ljudi. (prim.prev.)
117
objekte svetilišta, jedan od prisutnih engleskih zvaničnika je, izne-
nađen, nesmotreno uzviknuo ‚Isuse Hriste!’ Patrijarh se na to upola
okrenuo i, poklonivši se, uz spokojni osmeh rekao: ‚Znamo za vašeg
Jasusa Hristusa! Pa, nemojte nam ga nametati u našim svetilištima i
ostaćemo prijatelji.’ Na kraju su se, posle srdačnog rukovanja, neis-
tomišljenici rastali.”25
Teško da ima i jednog izveštaja koga su poslali misionari iz Indije,
Tibeta i Kine, u kome ne jadikuju zbog „satanski skarednih” paganskih
obreda i „žalosnog nedostatka srama” koji pokazuju; sve to „jasno
ukazuje na obožavaje đavola”, kako nam poručuje de Muso. Teško bi
iko mogao da nas uveri kako bi moral pagana pretrpeo makar i naj-
manje poboljšanje da su im omogućili da slobodno ispitaju život re-
cimo kralja koji je spevao one iste slatke Psalme koje hrišćani
ponavljaju sa takvim ushićenjem. Razlika između Davida koji igra u
čast falusa pred svetom barkom – simbolom ženskog principa – i hin-
duističkog vaišnave koji nosi isti simbol na svom čelu, daje prednost
prvome jedino u očima onih koji ne samo da nisu proučili drevna
verovanja, nego ni svoja sopstvena. Kako hrišćani uzimaju za uni-
verzalno merilo veru koja je naterala Davida da odseče „okrajke” dve
stotine pobijenih Filisteja (svojih neprijatelja) i donese ih caru kako bi
postao njegov zet (1 Sam. 18:27) dobro bi uradili da paganima ne nabi-
jaju na nos „skarednosti” njihove vere. Sećajući se sugestivne parabole
koju je izgovorio sam Isus, trebalo bi da izvade „najpre brvno iz oka
svoga, pa će onda vidjeti izvaditi trun iz oka brata svoga” (Mat. 7:5).
Seksualni element je isto toliko naglašen u hrišćanstvu kao i u ma kojoj
od „paganskih religija”. A sigurno je i da se nigde u Vedama ne mogu
pronaći sirovost i neumereno hvalisanje koja hebrejisti u novije vreme
otkrivaju u čitavoj mojsijevskoj Bibliji.
Ne bi bilo koristi od dužeg zadržavanja na stvarima koje je jedan
anonimni pisac odbacio na tako majstorski način da je njegov rad
prošle godine izazvao burne reakcije u Engleskoj i Nemačkoj;26 dok
25 "The Mythology of the Hindus," by Charles Coleman. Japan. („Hinduistička mi-
tologija” od Čarlsa Koulmena. Japan.)
26 „Supernatural Religion”
118
u pogledu konkretne teme o kojoj je reč ne možemo da uradimo ništa
bolje nego da preporučimo vrlo stručno napisane radove dr Inmana.
Mada je rad jednostran, i u mnogim slučajevima nekorektan prema
drevnim paganskim religijama, kao i jevrejskoj religiji, činjenice koje
razmatra u poglavlju o antičkom i paganskom hrišćanskom sim-
bolizmu su neoborive. Ne možemo da se složimo ni sa izvesnim en-
gleskim kritičarima koji ga optužuju kako pokušava da uništi
hrišćanstvo. Ako se pod „hrišćanstvom” podrazumevaju spoljni oblici
religioznog obožavanja, onda on svakako nastoji da ga uništi, jer u
njegovim očima, kao i kod svakog zaista pobožnog čoveka koji je
proučavao antičke egzoterijske veroispovesti i njihovu simboliku,
hrišćanstvo predstavlja čisti paganizam, dok je rimo-katolicizam, sa
svojim otvorenim obožavanjem raznih fetiša, daleko gori i opakiji
od hinduizma u njegovim najekstremnijim izrazima idolopoklonstva.
Ali dok optužuje egzoterijske oblike religije i demaskira njene sim-
bole, autor ne napada Hristovu religiju, već veštački teološki sistem
koji ju je istisnuo. Dopustićemo mu da ilustruje svoj stav sopstvenim
rečima, pa navodimo iz njegovog predgovora sledeće:
„Kad god bi oštroumnost nekog posmatrača otkrila vampire”,
kaže on, „oni bi, kako nam kažu, bili sramno pogubljeni tako što bi
im telo bilo probijeno kocem; ali iskustvo je pokazalo da su toliko
žilavi da bi se dizali, ponovo i ponovo, bez obzira koliko ih puta
probadali, sve dok ih ne bi konačno ‘smirili’ spalivši ih na lomači.
Na sličan način se i obnovljeni paganizam, koji preovlađuje među
sledbenicima Isusa iz Nazareta, uvek iznova podizao pošto bi bio
‚probijen’. Kako mu je mnoštvo i dalje privrženo, malo je onih koji
ga osuđuju. Uz druge koji su to do sada učinili, i ja dižem glas protiv
paganizma koji se toliko raširio u crkvenom hrišćanstvu, i učiniću
sve što je u mojoj moći da raskrinkam ovu prevaru .... U priči o vam-
piru koju Sautej pripoveda u Talabi, oživljeni mrtvac je uzeo oblik
devojke u koju se zaljubljuje jedan mladić, koji je na kraju prinuđen
da je ubije sopstvenom rukom. On to i čini, ali dok zadaje udarac
fizičkom obliku one koju voli, on oseća da ubija samo demona. Na
isti način, kada ja nastojim da uništim savremeni paganizam, koji je
119
jevrejskog kabaliste, dok su Jamblihovu teurgiju prekopirali od reči
do reči.
Profesor A. Vajlder piše:
„Koliko god da su se platonisti i Pavlovi hrišćani iz ranijih
vekova isticali mnogi među još poznatijim učiteljima nove vere su
bili snažno obojeni istim filozofskim učenjima. Sinesije, episkop
Kirene, je bio Hipatijin učenik. Sveti Antonije je samo ponavljao
Jamblihovu teurgiju. Logos, ili Reč iz Jevanđelja po Jovanu, ranije
je bila gnostička personifikacija. Kliment iz Aleksandrije, Origen i
drugi među Crkvenim Ocima obilno su pili sa vrela filozofije. As-
ketska ideja, sa kojom se Crkva toliko zanosila, sasvim je nalik onoj
koju je upražnjavao Plotin ... tokom čitavog srednjeg veka su se ja-
vljali ljudi koji su prihvatali interna, poverljiva učenja koja je izlagao
čuveni učitelj antičke Akademije.”32
Da bismo pružili dokaze za našu optužbu da je latinska crkva prvo
pokrala magijske obrede i ceremonije od kabalista i teurgista, da bi
potom bacila anatemu na njihove posvećene glave, sada ćemo čitaocu
prevesti odlomke koji opisuju razne oblike isterivanja duhova koje su
koristili kabalisti odnosno hrišćani. Potpuno isti izrazi možda mogu
da ukažu na jedan od razloga zbog kojih je rimska crkva oduvek nas-
tojala da od svojih vernika sakrije značenje njenih molitvi i obreda na
latinskom. Jedino oni koji su direktno bili zainteresovani da se bave
obmanom imali su prilike da uporede obrede Crkve sa onima koje su
izvodili magovi. Najbolji proučavaoci tekstova na latinskom, sve do
nedavno, bili su crkveni ljudi ili su na neki način zavisili od Crkve.
Običan svet nije umeo da čita lainski, a čak i da su umeli, čitanje knjiga
o magiji je bilo najstrože zabranjeno, pod pretnjom anateme i izo-
pštenja iz Crkve. Lukavo sredstvo ispovedanja svešteniku gotovo je
onemogućilo čak i potajno čitanje onoga što su sveštenici nazvali gri-
moar, tj đavolji svitak, ili magijski obred. Kako bi bila dvostruko si-
gurna, Crkva je počela da uništava ili skriva sve slične spise kojih je
uspela da se dočepa.
32 „Pavle i Platon”.
126
Sledeći navod je prevod jednog kabalističkog obreda, a zatim još
jednog koji je opšte poznat kao Rimski obred. Ovaj drugi je proglašen
1851/1852. po odobrenju kardinala Engelberta, arhiepiskopa Malinea
i Pariza. Govoreći o njemu, demonolog de Muso kaže sledeće: „To
je obred Pavla V, koga je preradio najučeniji među modernim pa-
pama, Volterov savremenik Benedikt XIV.”33
KABALISTIČKI RIMO-KATOLIČKI
(jevrejski i paganski)
Isterivanje duhova iz soli34 Isterivanje duhova iz soli
Sveštenik-mag blagosilja So i kaže: Sveštenik blagosilja So i kaže: „Stvore
„Stvore koji prebivaš u soli,35 da budeš koji prebivaš u Soli, isterujem te u ime
ispunjen MUDROŠĆU (Božijom); i ne- Boga živoga ... neka duša i telo oz-
ka nas ona sačuva od svakog greha drave! Svuda gde budeš bačen neka
uma i tela. Neka se Duhovi tvari (zli nečisti duh uzmakne pred tobom ...
duhovi) kroz Hohmaela (Boga mu- Amin.”
drosti) i moć Ruaha Hohmaela (Svetog
Duha) pred njim povuku ... Amin.”
Isterivanje duhova iz vode (i pepela) Isterivanje duhova iz vode
„Stvore koji prebivaš u vodi, poteru- „Stvore koji prebivaš u vodi, u ime
jem te ... pomoću tri imena koja su Boga svemogućeg, Oca, Sina i Duha
Netsah, Hod i Jerod (kabalističko troj- Svetog ... isterujem te ... preklinjem te
stvo), s početka i sa kraja, Alfom i u ime Jagnjeta ... (mag kaže Bika ili
Omegom, koji su u Duhu Azota (Sve- Vola – per alas Tauri) Jagnjeta koje je
tog Duha ili ‚Duše Sveta’), proterujem zgazilo baziliska* i aspidu, koje je
te i preklinjem ... Lutajući orle, neka bacilo pod noge lava i zmaja.”
Gospod upravlja tobom krilima bika i
svojim ognjenim mačem.” (Heruvim
postavljen na istočnu kapiju Edem-
skog vrta).
33 Pogledajte „Magiju XIX veka”, str. 168.
34 „Rimski obred”, izdanje 1851, str. 291-296, itd.
35 Stvor koji prebiva u soli, vazduhu, vodi ili ma kom objektu koga treba začarati ili
blagosiljati je tehnički izraz u magiji koga je prihvatilo hrišćansko sveštenstvo.
* Bazilisk je mitski gmizavac, za koga je rečeno da ga je izlegla zmija iz petlovog ja-
jeta (!?); tvrdilo se da sam njegov pogled i/ili dah donose smrt. (prim.prev.)
127
Isterivanje Elementarnog Duha Isterivanje đavola
„Zmijo, u ime Tetragramatona, Go- „O Gospode, neka onaj koji seje užas
spoda; On ti zapoveda, preko anđela i pobegne, iskusivši poraz i užas na svo-
lava. Anđele tame, poslušaj i beži sa joj koži. O ti, Drevna Zmijo ... drhti
ovom osvećenom (od duhova oči- pred rukom Onoga koji je, nadvla-
šćenom) vodom. Orle u okovima, po- davši muke paklene(?), prizvao duše
kori se ovom znaku i uzmakni pred k svetlu... Što ti duže bude trebalo da
dahom. Zmijo hitra, puzi pred mojim se raspadneš, strašnije će te mučiti ...
stopama ili se grči u mukama na ovoj Onaj koji gospodari živima i mrtvima
svetoj vatri, i nestani u dimu pre nego ... i koji će suditi veku ognjem, saecu-
ovaj osveštani tamjan. Neka se voda lum per ignem, itd. U ime Oca, Sina i
vrati vodi (elementarni duh vode); Svetog Duha. Amin.”36
nega vatra gori a vazduh kruži; neka
se zemlja vrati zemlji na osnovu Pen-
tagrama, koji je Jutarnja Zvezda, i u
ime Tetragramatona koji je iscrtan u
središtu Svetlosnog Krsta. Amin.”
Nema potrebe da dalje isprobavamo strpljenje čitalaca, mada

bismo lako mogli da navedemo još mnogo primera. Ne sme se zab-
oraviti da smo navodili iz poslednjeg, revidiranog izdanja Obreda,
onog iz 1851/52. Ako bismo se vratili izdanju koje mu je prethodilo,
otkrili bismo još upadljivije podudarnosti, ne samo među upotre-
bljenim izrazima, nego i u obliku izvođenja obreda. Praveći upo-
ređenje nismo koristili čak ni obred ceremonijalne magije koji su
obavljali hrišćanski kabalisti iz srednjeg veka, u kome je jezik već
bio prilagođen verovanju u Hristovu božansku prirodu i uz izuzetak
pojedinih „zalutalih” izraza tu i tamo, potpuno identičan sa rimo-ka-
toličkim obredom.37 Međutim, ovaj drugi donosi i jedno poboljšanje,
za čiju originalnost puna zasluga pripada Crkvi. Sigurno je da se ništa
tako fantastično ne može pronaći u magijskim obredima. U njemu se
kaže, naglašavajući „Demona”, sledeće:
36 „Rimski obred”, str. 421-435.
37 Pogledajte „Art-magic,” članak Petra d’Abana.
128
„Načini mesta Isusu Hristu ... ti prljava, smrdljiva i krvoločna zveri

... buniš li se još? Slušaj i drhti, Satano; neprijatelju vere, neprijatelju
ljudskog roda, ti koji si uveo smrt ... korenu svakog zla, promoteru
greha, dušo zavisti, izvoru pohlepe, uzročniku nesloge, prinče krvo-
prolića, koga Bog proklinje; počinitelju rodoskvrnuća i svetogrđa, ti
koji si smislio sve što je sramno, učitelju najodvratnijih dela, Veliki
Majstore jeretika (!!) (Doctor Haereticorum!) Šta! ... još si na
nogama? Usuđuješ se da i dalje prkosiš, a znaš da Hrist, Gospod naš,
dolazi? ... Načini mesta Isusu Hristu, načini mesta Duhu Svetome,
koji te je posredstvom svog blaženog apostola Petra oborio na zemlju
pred mnoštvom prisutnih, u vidu Simona Maga” (te manifeste stravit
in Simone mago).38
Posle ovog pljuska pogrda nijedan đavo koji ima makar malo
samopoštovanja ne bi ostao u takvom društvu; osim ako, kojim sluča-
jem, ne bi bio italijanski liberal ili sam kralj Viktor Emanuel, koji su,
zahvaljujući Piju IX, postali imuni na anatemu.
Stvarno nije lepo da jednim udarcem ostavimo Rim bez svih
njenih* simbola, ali moramo da učinimo pravdu hijerofantima koje
je opljačkala. Mnogo pre nego što je znak krsta bio prihvaćen kao
hrišćanski simbol, upotrebljavan je kao tajni znak raspoznavanja
među neofitima (učenicima, novajlijama) i adeptima. Evo šta kaže
Levi:
„Znak krsta koji su hrišćani prihvatili ne pripada isključivo njima.
On ima kabalističko poreklo i predstavlja naspramne suprotnosti i
uzajamnu ravnotežu četiri glavna elementa. Iz jednog okultnog stiha
Patera, na koji smo skrenuli pažnju u drugom jednom radu, da su
izvorno postojala dva načina da se napravi, ili bar dve vrlo različite
formule da se izrazi njegovo značenje – jedna rezervisana za
sveštenike i inicirane, a druga koja je saopštavana neofitima i sve-
tovnim licima. Tako je, primera radi, inicirani, prinoseći šaku čelu,
38 „Obred”, str. 429-433; pogledajte „Magiju XIX veka” str. 171, 172.
* Autorka ispravno upotrebljava ženski rod zamenice kojom označava Rim (izvorno
Roma). (prim.prev.)
129
izgovarao: Tebi; zatim bi dodao – pripada, i nastavljao, prinoseći

ruku grudima – carstvo; zatim ka levom ramenu – Pravda, pa ka
desnom – i milost. Onda bi, skupivši šake, dodao: kroz beskrajno
ponavljajuće cikluse:’Tibi sunt Malchut, et Geburah et Chassed per-
Aeonas’ – i anačinio znak krsta, apsolutno i veličanstveno apsolutno
i veličanstveno kabalističkog, čiji je smisao militantna i autoritarna
Crkva profanisanjem gnostičkog učenja potpuno izgubila.”39
Koliko onda neverovatno zvuči tvrdnja oca Venture za Avgustina
da, dok je bio manihejac, filozof koji nije znao za Hrista i koji je odbi-
jao da se pokloni pred uzvišenošću „velikog hrišćanskog otkrivenja”,
nije imao pojma i nije ništa shvatao o Bogu, čoveku ili vaseljeni; „...
ostao je siromašan, mali, nejasan i jalov, i nije ni napisao ni uradio ma
šta zaista veliko ili korisno”. Ali tek što je postao hrišćanin „... kada su
ga njegove misaone moći i intelekt, prosvetljeni bakljom vere, uzdigli
na najviše vrhunce filozofije i teologije”. A njegova druga tvrdnja je
da se Avgustinov genije, kao posledica prelaska u hrišćansku veru,
„razvio u svoj svojoj veličini i čudesnoj stvaralačkoj plodnosti... njegov
intelekt je zračio tom izuzetnom raskoši koja tokom četrnaest vekova,
odražavajući se u njegovim besmrtnim radovima, nijednog trena nije
prestala da obasjava Crkvu i sav svet!”40
Ostavljamo ocu Venturi da otkrije šta je Avgustin bio kao mani-
hejac, ali nema nikakve sumnje u to da je njegov prelazak u hrišćan-
sku veru postavio osnov za trajni sukob između teologije i nauke.
Mada je bio prisiljen da prizna kako „pagani možda i imaju ponečeg
božanskog i istinitog u svojim učenjima”, on je ipak izjavio da zbog
njihovog sujeverja, idolopoklonstva i gordosti moraju „da budu
prezreni, i, ukoliko se ne poprave, kažnjeni na Božijem sudu”. Ovo
nam daje ključ za razumevanje politike hrišćanske crkve u potonjim
vekovima, sve do današnjeg dana. Ako pagani ne bi odlučili da priđu
Crkvi, sve božansko u njihovoj filozofiji nije vredelo prebijene pare,
39 „Učenja i obredi visoke magije”, tom II., str. 88.

40 „Saborna razmatranja” od oca Venture, tom II., deo I., Uvod, str. LVI.
130
a božiji gnev bi imao da se sruči na njihove glave. Drejper sažeto ob-
jašnjava kakve je posledice ovo imalo:
„Niko od Crkvenih Otaca nije učinio više da zaoštri sukob
između nauke i religije; uglavnom je Avgustin taj koji je skrenuo
Bibliju sa njene prave misije – vodiča ka neporočnom životu – i
postavio je na opasan položaj arbitra koji sudi o celokupnom ljud-
skom znanju, drsko namećući tiraniju nad čovekovim umom. Kada
je presedan jednom prošao, nije manjkalo sledbenika; radovi grčkih
filozofa su žigosani kao ‚prizemni’; transcendentna slava dostignuća
Aleksandrijskog Muzeja skrivena je maglom neznanja, misticizma
i nerazumljivih izraza, iz kojih su svaki čas sevale uništavajuće
munje crkvenog revanšizma.”41
Avgustin i Kiprijan42 priznaju da su Hermes i Hostanes verovali u
jednog, istinitog Boga; prva dvojica su, kao i dva potonja ‚pagana’,
smatrali da je nevidljiv i da se ne može razumeti umom, već jedino
duhovnim uvidom. Štaviše, pozivamo ma kog inteligentnog čoveka –
pod uslovom da nije verski fanatik – da pročitavši nasumice odabrane
odlomke iz radova Hermesa i Avgustina koji se bave Božanstvom, od-
luči čija definicija „nevidljivog Oca” ima više filozofskog u sebi.
Možemo da navedemo bar jednog zaista čuvenog pisca koji deli naše
uverenje. Drejper Avgustinove fabrikacije naziva „ushićenim obraća-
njem” Bogu, „nepovezanim snovima”.43 Otac Ventura opisuje ovog
svetitelja kako pozira pred zadivljenim svetom na „najuzvišenijim
vrhuncima filozofije”. Ali ovde opet istupa isti nepristrasni kritičar,
koji iznosi sledeće primedbe na ovog titana svetootačke filozofije. „Da
li je ova apsurdna šema”, pita on, „ovaj proizvod neznanja i bezočne
nametljivosti razlog zbog koga su odbačeni radovi grčkih filozofa?
Bio je poslednji trenutak da veliki kritičari, koji su stigli sa Reforma-
cijom, međusobno uporede radove ovih pisaca i postave ih na mesto
koje im pripada, kao i da nas nauče da ih preziremo sve do jednog.”44
41 „Conflict between Religion and Science “, str. 62.
42 „De Baptismo Contra Donatistas”, knjiga VI., pogl. XLIV.
43 „Supernatural Religion“, str. 37.
44 Ibid.
131
Optuživati ljude kao što su Plotin, Porfirije, Jamblih, Apolonije,
pa čak i Simon Mag, da su sklopili savez sa đavolom, bilo da ovaj
postoji ili ne, toliko je apsurdno da svako odbacivanje deluje suvišno.
Ako je Simon Mag – najproblematičniji od svih u istorijskom smislu
– ikada postojao, osim u pregrejanoj mašti Petra i drugih apostola,
on očito nije bio ni po čemu gori od ma kog od svojih protivnika. Ra-
zlika u verskim shvatanjima, kolika god bila, sama po sebi ne može
da bude dovoljna da jednu osobu pošalje u carstvo nebesko, a drugu
u pakao. Takva surova i zapovedna učenja su mogla da budu širena
u srednjem veku, ali danas je čak i za Crkvu suviše kasno da maše
ovim tradicionalnim strašilom. Istraživanja već nagoveštavaju nešto
što će, bude li ikada potvrđeno, doneti večnu sramotu Crkvi apostola
Petra, čije samo pozivanje na apostolsko nasleđe, koje izvodi od ovog
Hristovog učenika, mora biti smatrano za najneprovereniju i najne-
proverljiviju od svih tvrdnji katoličkog klera.
Učeni autor dela “Supernatural Religion” uporno nastoji da do-
kaže kako pod Simonom Magom moramo da podrazumevamo apo-
stola Pavla, čije je poslanice Petar klevetao ne samo tajno, već i
sasvim otvoreno, optužujući ih da sadrže „nerazumljivo učenje”.
Apostol ne-Jevreja bio je hrabar, otvoren, iskren i vrlo obrazovan;
apostol obrezanih bio je kukavica, stalno na oprezu, neiskren i vrlo
neobrazovan. Nema mnogo mesta sumnjama da je Pavle bio bar de-
limično, ako ne i potpuno, upućen u teurgijske misterije. Jezik kojim
se služio, rečnik tako svojstven grčkim filozofima i izvesni izrazi
koje su koristili jedino inicirani predstavljaju mnoštvo pouzdanih
znakova da je ta pretpostavka tačna. Naše podozrenje je dodatno po-
jačano odličnim člankom u jednom od njujorških časopisa, pod
naslovom “Pavle i Platon”,45 u kome autor iznosi jedno izvanredno
i, za nas barem, dragoceno zapažanje. On pokazuje da obraćanja
Pavla u njegovim Poslanicama Korinćanima obiluju „izrazima koji
ukazuju na incijaciju u Sabazijske i Eleuzinske misterije, kao i na
45“Paul and Plato” od A. Vajldera, izdavača „Eleuzinskih i Bahovskih Misterija” od
Tomasa Tejlora.
132
predavanja (grčkih) filozofa. On (Pavle) sebe označava kao ‚idiota’
– osobu koja nije vična Reči, ali ne i gnozisu, odnosno filozofskom
učenju. ‚Mi saopštavamo mudrost savršenima ili iniciranima,’ piše on;
‚ne mudrost ovoga sveta, niti mudrost onih koji su u njemu najviši,
već božansku mudrost u misteriji, u tajni – koju nijedan od najviših u
ovom svetu ne poznaje’”.46 Šta je drugo apostol mogao da podra-
zumeva ovim nedvosmislenim rečima, nego da je sam, kao pripadnik
miste (iniciranih), govorio o onome što je pokazivano i objašnjavano
jedino u Misterijama? „Božanska mudrost u misteriji koju nijedan od
najviših u ovom svetu ne poznaje” očigledno direktno upućuje na
bazileusa Eleuzinske inicijacije koji ju je posedovao. Bazileus je pri-
padao osoblju velikog hijerofanta, i bio je prvosveštenik boginje Atine;
kao takav, bio je jedan od glavnih mista, koji su pripadali unutrašnjim
Misterijama, kojima je samo mali broj najstrože probranih imao
pristup.47 Sudije koje su nadgledale učesnike Misterija nazivali su
arhontima.
Još jedan dokaz da je Pavle pripadao krugu „Iniciranih” leži u
sledećoj činjenici. Apostol je „postrigao” glavu u Senhreji (gde je i
Lucijus, Apulej, bio iniciran) jer je „dao zavet”. Nazari – ili odeljeni
od sveta – kako vidimo iz jevrejskih svetih spisa, morali su da odrežu
svoju kosu, koja im je bila dugačka, i koju „nikakva oštrica nije
dotakla” ikada pre ili posle, da bi je prineli kao žrtvu na oltar prilikom
inicijacije. A nazari su bili jedna klasa haldejskih teurgista. U nas-
tavku ćemo pokazati da je Isus pripadao upravo njima.
Pavle izjavljuje da: „Po blagodati Božijoj koja mi je data, ja sam
kao mudar neimar postavio temelj.”48
Ovaj izraz, neimar, upotrebljen samo jednom u čitavoj Bibliji, od
strane Pavla, može se smatrati za čitavo otkrivenje. U Misterijama je
treći deo svetih obreda nazivan Epopteia ili „otkrivenje”, tj. uvođenje
46 „Pavle i Platon”.
47 Pogledajte “The Eleusinian and Bacchic Mysteries”, of Thomas Taylor. (Eleuzinske
i Bahovske Misterije.)
48 1 Kor. 3:10.
133
u tajne. U suštini, on predstavlja onaj stepen božanske vidovitosti
kada sve što se odnosi na ovu Zemlju nestaje, kada su zemaljske oči
paralisane, a duša je, čista i slobodna, sjedinjena sa svojim Duhom
ili Bogom. Ali pravo značenje ove reči je „nadzornik”, od optomai
– posmatram samog sebe. Na sanskritu reč evapto ima isto značenje,
kao i engleska reč to obtain.49 Reč epopteia je složenica, sastavljena
od Epi – na, i optomai – gledati, odnosno nadzornik, onaj koji prove-
rava – što se koristi i za „neimara”, majstora-graditelja. Zvanje maj-
stor-mason kod slobodnih zidara je deriviralo odavde, u istom smislu
u kome se koristi i u Misterijama. Prema tome, kada Pavle sebe
naziva „neimarom”, on upotrebljava reč koja je izrazito kabalistička,
teurgijska i masonska, i koju nijedan drugi apostol nije koristio. On
time objavljuje da je adept, koji ima pravo da inicira i druge.
PAVLE KABALISTA
Ukoliko dalje istražujemo u ovom smeru, oslanjajući se na pouz-

dane vodiče kao što su grčke Misterije i kabala, biće nam lako da
otkrijemo skriveni razlog zbog koga su Petar, Jovan i Jakov toliko
mrzeli i progonili Pavla. Autor Otkrivenja je bio čistokrvni jevrejski
kabalista, koji je od svojih praotaca nasledio svu mržnju prema Mis-
terijama.50 Njegova ljubomora se tokom Isusovog života protezala
čak i na Petra; i tek posle smrti njihovog zajedničkog učitelja vidimo
* Dobiti, steći, doći do nečega (prim.prev.)
49 U svom najširem značenju, ova sanskritska reč ima isto doslovno značenje kao i
grčki izraz; oba sadrže u sebi „otkrivenje”, i to ne putem ma kog ljudskog posrednika,
već kroz „ispijanje svetog napitka.” U Indiji je inicirani uzimao somu, sveti napitak koji
je pomagao duši da se oslobodi telesnih stega, dok je u Eleuzinskim misterijama to bio
sveti napitak koji je nuđen prilikom epopteie. Grčke misterije u celini vode poreklo od
vedskih obreda bramana, a ovi opet od pre-vedskih religijskih misterija – odnosno
praiskonske „budističke” filozofije.
50 Nema potreba da govorimo o tome da Jevanđelje po Jovanu uopšte nije napisao
sam Jovan, već neki platonista ili gnostik koji je pripadao neoplatonskoj školi.
134
ovu dvojicu apostola – od kojih je prvi nosio Mitru i Petalon* jevre-
jskih rabina – kako revnosno propovedaju obred obrezanja. U očima
Petra, Pavle koji ga je ponizio, i čiju je superiornost u „grčkoj nauci”
i filozofiji itekako osećao, mora da je prirodno izgledao kao nekakav
mag, čovek zagađen gnozisom i „mudrošću” grčkih Misterija – otuda
je možda i potekao naziv „Simon52 Mag.”
PETAR NIJE BIO

UTEMELJITELJ RIMSKE CRKVE
Što se tiče Petra, kritičari Biblije su i ranije dokazivali da naj-

verovatnije nije ništa više doprineo osnivanju Latinske Crkve u Rimu
nego što je odgovoran i za nalaženje izgovora koga se spremno
dočepao lukavi Irinej, ne bi li usrećio Crkvu novim apostolskim
imenom – Petra ili Kifa, imenom koje je omogućavalo da se, pukom
igrom reči, poveže sa nazivom Petroma koji je označavao par kamenih
tablica koje je upotrebljavao hijerofant prilikom incijacije, na samom
kraju Misterija. U ovome se, možda, skriva čitava tajna na kojoj se za-
snivaju tvrdnje Vatikana. Kao što je profesor Vajlder srećom primetio:
„U zemljama Orijenta ova oznaka, Petar (na feničanskom i halde-
jskom), pojavljuje se kao titula, odnosno zvanje te osobe (hijerofanta)
... Ove činjenice nas podsećaju na naročite okolnosti u kojima je
proglašen tzv. „Mojsijev zakon” ... kao i na tvrdnju pape da je nasled-
* Mitra je visoka ukrasna kapa u obliku rascepljene kupe, tako da ima dva vrha; obično
je nose katolički episkopi, kao oznaku svog položaja. Petalon je pozlaćeni list koga
jevrejski prvosveštenik nosio na svojoj platnenoj Mitri. (prim.prev.)
52 Činjenica da je Petar progonio „apostola ne-Jevreja” (upravo pod tim imenom) ne
podrazumeva nužno da nije postojao nekakav Simon Mag kao posebna osoba u odnosu
na Pavla. To je moglo biti i generičko ime ili pogrdni naziv. Teodoret i Hrizostom, na-
jraniji i najplodniji komentatori gnosticizma onog vremena, izgleda da od Simona Maga
prave Pavlovog suparnika i izjavljuju da su njih dvojica često razmenjivali poruke. Prvi,
kao usrdni zagovornik „lažno nazvanoga znanja”, kako se Pavle izrazio u 1 Tim. 6:20,
mora da je bio trn u apostolovom oku. Postoji dovoljno dokaza da je Simon Mag zaista
bio istorijska ličnost.
135
nik apostola Petra, odnosno hijerofant, tj. vrhovni tumač hrišćanske
vere.”53
Kao takvom moramo mu priznati, u izvesnoj meri, pravo da bude
„tumač vere”. Latinska crkva je u svojim simbolima, obredima, cere-
monijama, arhitekturi, pa čak i samim odeždama svog sveštenstva,
verno sačuvala tradiciju paganskog kulta – javnih ili egzoterijskih
ceremonija, dodali bismo; u protivnom, njene dogme bi imale više
smisla i manje bi hulile protiv slave Vrhovnog i Nevidljivog Boga.
Jedan natpis pronađen na kovčegu kraljice Mentuhept iz jedanaeste
dinastije (2250. pre Hrista), za koji je dokazano da predstavlja prepis
iz sedamnaestog poglavlja Knjige mrtvih (koja nije mlađa od 4.500
godina pre Hrista), više je nego sugestivan. Ovaj monumentalni tekst
sadrži hijeroglife koji, kada se protumače, glase ovako:
PTR. RF. SU. A izgovarani su:
Peter ref su.
Baron Bunzen pokazuje da je ova sveta formula izmešana sa či-
tavim nizom primedbi i tumačenja na spomeniku starom četrdeset
vekova.
„To znači isto što i reći da ovaj zapis (tj. njegovo pravo značenje)
u to vreme više nisu bili u stanju da razumeju ... Molimo naše čitaoce
da uzmu u obzir činjenicu da je sveti tekst, odnosno himna, koja
sadrži reči čiji je smisao izgubljen, postojao u takvom stanju još pre
oko 4.000 godina ... i da je za faraonove pisare bio gotovo potpuno
nerazumljiv.”54
Da je bio nerazumljiv onima koji nisu bili inicirani lako se do-
kazuje konfuznim i protivurečnim tumačenjima, kao što je ono koje
kaže da je to bila „misteriozna” reč, poznata jedino hijerofantima
svetilišta i, štaviše, da je Isus odabrao tu reč da bi označio zvanje koje
53 „Introd. to Eleus. and Bacchic Mysteries”, str. X. Da ne raspolažemo kabalističkom
tradicijom kao pouzdanim osloncem, možda bismo bili prinuđeni da dovedemo u pitanje
autorstvo Otkrivenja koje se pripisuje jednom od apostola. Izgleda da je bio poznat kao
Jovan Bogoslov.
54 Bunzen: „Egypt's Place in Universal History”, tom V., str. 90.
136
prizivao, u ime NAJVIŠEG, niže božanstvo (koje sada nazivaju đa-
volom), koje mu je otkrivalo budućnost omogućavajući mu da pro-
rokuje! Što se tiče hrišćana i sveštenstva, oni pokazuju jedino sramno
neznanje, predrasude i prezira dostojnu gordost, koje je tako hrabro
optužio jedan od njihovih sopstvenih sveštenika, T. Gros,65 koji sva
istraživanja „obavljana u strahu da ne dođe do urušavanja postojećeg
sistema verovanja naziva beskorisnim ili čak zločinačkim naporom”.
Što se tiče naučnih krugova, i njih obuzima ista strepnja kako bi
mogli da budu prinuđeni da modifikuju neke od svojih pogrešno za-
snovanih naučnih teorija. Gros kaže:
„Ništa osim takvih patetičnih predrasuda nije moglo da stvori
ovako naopaku predstavu o paganskoj teologiji i da toliko izobliči –
štaviše karikira – sve njegove vidove verskog obožavanja. Krajnje
je vreme da nova pokolenja dignu svoj glas i zahtevaju da se obelo-
dani ućutkana istina, i da savremeno doba dođe do bar malo ‚zdravog
razuma’ kojim se inače tako samozadovoljno hvali, kao da jedino
današnje vreme polaže pravo na razum.”
Sve ovo pouzdano nagoveštava pravi uzrok mržnje koga je rani i
srednjovekovni hrišćanin osećao prema svom paganskom bratu i
opasnom takmacu. Mrzimo jedino ono čega se bojimo. Kada je
hrišćanski „čudotvorac” jednom raskinuo sve veze sa Misterijama iz
paganskih hramova i „tim školama koje su se pročule po magiji”,
kako ih opisuje Sv. Ilarion,66 više nije mogao očekivati da će biti u
stanju da parira paganima i njihovim „čudima”. Nijedan od apostola,
osim možda u pogledu lečenja mesmerizmom, nije mogao da se meri
sa Apolonijem iz Tijane, a skandal koji je izbio među apostolima
usled čuda koja je izvodio Simon Mag isuviše je poznat da bismo ga
ovde ponavljali. Očito preneražen, Sveti Justin se pita:
„Kako to da Apolonijeve amajlije [telesmata] imaju moć nad
izvesnim delovima tvari, jer obuzdavaju, kao što vidimo, bes
morskih talasa, nalete vetra, kao i napade divljih zveri; i dok čuda
65 "The Heathen Religion." (Paganska religija).
66 „Peres du Desert d’Orient” tom II., str. 283.
142
našeg Gospoda traju još jedino u predanju, ona koja izvodi Apolonije
su najbrojnija i ispoljavaju se na stvarima koje postoje u današnje
vreme, zavodeći na stranputicu sve koji im prisustvuju?”67
Naš zbunjeni velikomučenik je rešio ovaj problem pripisavši,
sasvim tačno, efikasnost i moć amajlija koje je Apolonije upotreblja-
vao njegovom iscrpnom poznavanju sila privlačenja i odbijanja koje
vladaju u prirodi.
Kako nisu bili u stanju da poreknu očigledno superiorne moći svo-
jih protivnika, crkveni oci su pribegli starom ali oduvek uspešnom
metodu – kleveti. Ukazivali su poštovanje teurgistima na isti ud-
vorički način, tražeći priliku da ih javno optuže, kao što su i fariseji
radili sa Isusom. „Demon je u tebi,”68 ponavljali su prepredeni oci
na isti način, obraćajući se paganskom „čudotvorcu”; na kraju je,
razglašena na sva zvona a zatim uzdignuta među nedodirljive verske
dogme, lažna optužba prevladala.
STROGA ŽIVOTNA PRAVILA

PAGANSKIH HIJEROFANATA
Ali savremeni naslednici ovih crkvenih falsifikatora, koji upiru

prstom u magiju, spiritizam pa čak i magnetizam kao „đavolju rabotu”,
zaboravljaju ili nikada i nisu čitali klasike. Nin jedan od naših zatu-
canih crkvenjaka nikada nije gledao na zloupotrebu magije sa ona-
kvim prezirom kao što je to činio pravi inicirani mudrac drevnih
vremena. Nijedan savremeni, pa čak ni srednjovekovni zakon, nije
mogao biti strožiji od zakona kome se pokoravao hijerofant. Istina, on
je pokazivao daleko veću moć raspoznavanja, milosrđe i pravičnost
od hrišćanskog sveštenstva; jer, mada bi „nesvesnog maga”, tj. osobu
opsednutu nečistim duhom, proterali iz osvećenih prostorija svetilišta,
sveštenici bi se, umesto da ga zverski spale na lomači, pobrinuli za
67 Justin Mučenik: „Quaest.” XXIV.
68 Pogledajte Jovan 7:20.
143
RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka
„opsednutog” nesretnika. Kako su imali lečilišta podignuta upravo u
tu svrhu u neposrednoj blizini svojih hramova, antički „medijum” bi,
ukoliko je bio opsednut, bio zbrinut u jednom od njih sve dok ne bi
ozdravio. Ali sa onim koji bi, svesnim vradžbinama, sticao moći
opasne po njegove bližnje, drevni sveštenici su bili okrutni koliko i
neumitni zakon pravde. „Ma koja osoba ako je pukim slučajem
počinila ubistvo ili ma koji drugi zločin, ili bila osuđena za vračanje,
bila bi isključena iz Eleuzinskih Misterija.”69 Isto je važilo i za sve
druge vrste ovakvih ustanova. Ovaj zakon, koga pominju svi pisci o
iniciranju u antičke ezoterijske kultove, govori sam za sebe. Avgusti-
nova tvrdnja da su sami neoplatonisti izmislili sva svoja objašnjenja
potpuno je apsurdna. Jer je sam Platon ustanovio bezmalo svaki
obred u njihovom pravom vidu i redosledu, i to na manje-više pri-
kriveni način. Misterije su stare koliko i sam svet, i onaj koji je dobro
upućen u ezoterijske mitologije raznih naroda može da ih prati una-
zad sve do dana pre-vedskog razdoblja u Indiji. Od vatua, tj. kandi-
data u Indiji koji tek treba da prođe inicijaciju, zahtevana je savršena
neporočnost i čistota, bilo da je nameravao da postane puki fakir,
Purohita (narodni sveštenik) ili Sanjasi, svetitelj drugog stepena ini-
cijacije, najsvetiji kao i najpoštovaniji od svih njih. Pošto bi savladao
sve prepreke prilikom užasnih iskušavanja koja su prethodila prijemu
u unutrašnje svetilište u podzemnim kriptama njegovog hrama, sa-
njasi bi provodio ostatak života u hramu, strogo se pridržavajući os-
amdeset četiri pravila i deset vrlina propisanih za jogine.
„Niko ko se nije čitavog svog života pridržavao deset vrlina koje
je božanski Manu proglasio obaveznim kao svetu dužnost, ne može
da bude uveden u Misterije kruga posvećenih”, kaže hinduistička knj-
iga inicijacije.
Ove vrline su: „Ravnodušnost prema spoljnom svetu; uzvraćanje
dobrim na zlo; umerenost; poštenje; čistota; neporočnost; obuzdavanje
fizičkih čula; poznavanje svetih spisa kao i Vrhovne duše (duha); isti-
69 Pogledajte Tejlorove „Eleuzinske i Bahovske Misterije”, Porfirija kao i druge au
tore.
144
noljublje; obuzdavanje besa.” Jedino ove vrline mogu da upravljaju
životom pravog jogina. „Nijedan nedostojni adept ne sme da kalja
redove posvećenih incijata svojim prisustvom više od dvadeset četiri
sata.” Adept postaje „kriv” onog trenutka kada makar jedan jedini
put prekrši ma koji od pobrojanih zaveta. Nema sumnje da je strogo
pridržavanje takvih vrlina nespojivo sa svakom predstavom o oboža-
vanju đavola i ma kakvim poročnim namerama!
A sada ćemo pokušati da pružimo jasan uvid u jedan od glavnih
ciljeva zbog kojih je ovaj rad napisan. Ono što želimo da dokažemo
jeste da se u osnovi svake antičke religije „za mase” nalazilo jedno
te isto drevno učenje-mudrost, potpuno identično, koje su pro-
povedali i upražnjavali inicirani u svim zemljama, i koji su jedini bili
svesni njegovog postojanja i značaja. Sada više nije moguće sa sigu-
rnošću utvrditi njegovo poreklo, kao i tačno razdoblje u kome je ono
sazrelo. Pa ipak, već je letimični pogled dovoljan da nas uveri kako
ono nije moglo da dostigne čudesno savršenstvo u kome se pojavljuje
pred nama u ostacima raznih ezoterijskih sistema ukoliko se nije
razvijalo tokom nebrojenih vekova. Tako duboka filozofija, moralna
pravila koja toliko oplemenjuju, kao i tako nepobitni i podjednako
očigledni praktični rezultati nisu proizvod jednog pokolenja, pa čak
ni samo jednog razdoblja. Jedna činjenica je morala da se slaže na
drugu, dedukcija na dedukciju, nauka je rađala nove nauke a bezbroj
najblistavijih ljudskih umova je razmišljalo o zakonima prirode pre
nego što je ovo drevno učenje dobilo opipljiv oblik. Dokazi za iden-
tičnost osnovnog učenja među svim drevnim religijama nalaze se u
prisustvu sistema incijacije gotovo bez izuzetka, u postojanju tajnih,
svetih društvenih staleža, koji su imali ulogu čuvara reči, čijom po-
moći su prizivane mistične snage i u javnom prikazivanju fenomena
kojima je demonstrirana kontrola nad prirodnim silama, kao i veza
sa preminulim ličnostima. Svaki pristup Misterijama ovih naroda
čuvan je sa istom ljubomornom pažnjom, i kod svih je smrtna kazna
vršena nad iniciranima ma kog stepena ukoliko bi odali tajne koje su
im bile poverene. Videli smo da je to bio slučaj sa Eleuzinskim i Ba-
145
hovskim Misterijama, među haldejskim magima i egipatskim hijero-
fantima, dok je kod hindusa, od kojih su svi oni vodili poreklo, isto
pravilo bilo na snazi od nezapamćenih vremena. Nemamo ni najma-
njih sumnji u pogledu toga, jer Agrušada Parikšaj izričito kaže:
„Svaki incijat, kome god stepenu pripadao, koji otkrije veliku svetu
formulu, mora biti osuđen na smrt.”
Prirodno, ista ekstremna kazna je propisivana i u svakoj od mnoštva
raznih sekti i bratstava koja su se u različitim periodima granala iz
drevnog stabla. Nalazimo je kod ranih esena, gnostika, teurgijskih neo-
platonista, kao i srednjovekovnih filozofa, a u naše vreme čak i masoni
obnavljaju sećanje na stare zavete kroz kazne rezanjem grla, odseca-
njem udova i prosipanjem utrobe, kojima prete kandidatu prilikom ini-
cijacije. Kao što se masonska „reč majstora” saopštava jedino šapatom,
tako je ista predostrožnost propisana i u haldejskoj Knjizi brojeva, kao
i jevrejskoj Merkabi. Prilikom inicijacije starešina vodi novajliju na
određeno izolovano mesto, gde mu šapatom na uvo saopšti veliku
tajnu.70 Mason se zaklinje, pod pretnjom najstrašnijih kazni, da neće
preneti tajne ma kog od viših stepena „bratu koji je na nižem stepenu”;
dok Agrušada Parikšaj kaže: „Ma koji inicijat trećeg stepena, koji pre
propisanog roka inciranima drugog stepena otkrije više istine, mora
biti pogubljen.” I još jednom, masonski kandidat pristaje da mu „jezik
bude iz korena iščupan” ukoliko ma šta otkrije svetovnim licima, dok
u hinduskim knjigama inicijacije istog Agrušade Parikšaja otkrivamo
da ma kom inicijatu prvog (najnižeg) stepena koji oda tajne što su mu
saopštene prilikom incijacije članovima drugih kasti, za koje „nauka”
ima da ostane tajna, mora da bude „odrezan jezik”, kao i da istrpi druge
vrste sakaćenja.
Kako budemo išli dalje, ukazivaćemo na dokaze ove podudarnosti
zakletvi, formula, obreda i učenja između drevnih veroispovesti.
Takođe ćemo pokazati ne samo da je sećanje na njih sačuvano u Indiji
do današnjeg dana, već i da je tajno društvo i sada živo i aktivno, ništa
70 Frank: „Kabala”.
146
manje nego u prošlosti. I to u toj meri da, kada budete pročitali sve
što imamo da kažemo, doći ćete do zaključka da su glavni prvo-
sveštenik i hijerofanti, Bramatma, i sada dostupni „onima koji znaju”,
mada ih možda znaju pod drugačijim imenom; kao i da je njegov uti-
caj razgranat širom sveta. Ali za sada ćemo se vratiti ranom hrišća-
nskom periodu.
Kao da nije bio svestan ma kakvog značenja egzoterijskih simbola,
kao i činjenice da su se same Misterije sastojale od dva dela, nižih u
Agri i viših u Eleusini, Kliment Aleksandrijski je, sa netrpeljivošću
punom zlobe, koju bi čovek mogao da očekuje od otpadnika što je na-
pustio neoplatoniste, ali koja iznenađuje kod ovog inače čestitog i
obrazovanog oca, žigosao Misterije kao nedolične i satanske. Kakvi
god bili obredi kroz koje su novajlije morale da prođu pre nego što bi
im saopštili uputstva višeg reda, koliko god da je bila naopako
shvaćena katarza, odnosno pročišćenje, tokom koje su bili podvrgavani
svim vrstama iskušenja, i koliko god da su kleveta njihovi nemateri-
jalni ili fizički aspekti mogli da isprovociraju, jedino su opake predra-
sude mogle da nateraju nekoga da izjavi kako iza ovog površnog
značenja nije bilo nikakvog daleko dubljeg i duhovnijeg.
Potpuni je apsurd procenjivati ljude drevne prošlosti sa našeg
stanovišta o prikladnom ponašanju i vrlinama. Kao što je sigurno da
Crkva – koju svi savremeni proučavaoci simbola optužuju da je pri-
grabila potpuno ista obeležja u njihovom najgrubljem aspektu, i koja
uopšte nije u stanju da odbaci te optužbe – nema prava da baca drvlje
i kamenje na one koje je upotrebila kao uzor. Ako su ljudi poput
Pitagore, Platona i Jambliha, čuveni po svom besprekornom moralu,
uzimali učešća u Misterijama, i govorili o njima s najdubljim pošto-
vanjem, onda našim savremenim kritičarima svakako ne priliči da
tako hitro izriču presude o njima isključivo na osnovu njihovih
spoljnih aspekata. Jamblih objašnjava najgore slučajeve; a njegovo
objašnjenje bi, bar za nepristrasni um, trebalo da bude savršeno pri-
hvatljivo. „Predstave ove vrste”, kaže on, „u Misterijama smišljene
su da nas oslobode razuzdanih strasti zadovoljavajući čulo vida i is-
147
tovremeno savladavajući svaku zlu misao, kroz zastrašujuću atmos-
feru svetosti koja je pratila ove obrede.”71 „Najmudriji i najbolji ljudi
paganskog sveta”, dodaje dr Vorbarton, „ potpuno se slažu u tome da
su Misterije uvedene kao nešto savršeno čisto i da su nastojale da
ostvare najplemenitije ciljeve najčasnijim sredstvima.”72
UZVIŠENI KARAKTER
ANTIČKIH MISTERIJA
Tokom ovih čuvenih obreda, mada je učešće bilo dopušteno oso-

bama oba pola i svih društvenih slojeva, a u izvesnim slučajevima
bilo i obavezno, vrlo je mali broj onih koji su stizali do najvišeg, ko-
načnog nivoa inicijacije. Prokle nam pokazuje kako su Misterije ran-
girane u četvrtoj knjizi svoje Platonove teologije. „Završnom obredu,
telete, prethode po redosledu inicijacije – Muesis – i sama inici-
jacija, Epopteja ili konačna apokalipsa (otkrivenje).” Teodor iz
Smirne u svom delu “Matematika” takođe daje podelu mističnih
obreda na pet delova:
„prvi od njih predstavlja prethodno pročišćenje, jer se ni Misterije
ne prenose svima koji žele da ih prime; ... postoje izvesne osobe koje
ne mogu da podnesu glas koji viče (Keruks) ... kako je neophodno
da takvima ne bude uskraćeno prisustvovanje Misterijama prvo treba
da prođu kroz izvesne obrede pročišćenja, za kojima sledi prijem u
svete obrede. Treći deo je nazvan epopteja ili prijem. A četvrti, koji
predstavlja završetak i iz koga se vidi čitav plan otkrivenja, sastoji
se od povezivanja glave i postavljanja kruna73 ... bilo da posle ovoga
on (inicirana osoba) postaje ...hijerofant ili da preuzima neki drugi
deo svete službe. Ali peti, koji sledi iz svih prethodnih, predstavlja
druženje i unutrašnje opštenje sa Bogom.”
71 „Mysteries of the Egyptians, Chaldeans, and Assyrians.”
72 „Divine Legation of Moses”; „Eleusinian Mysteries”, po navodu Tomasa Tejlora.
73 Ovaj izraz ne bismo smeli shvatiti bukvalno, jer on u inicijacijama nekih bratstava
ima tajno značenje, na koje Pitagora ukazuje kada opisuje svoja osećanja posle obavljene
inicijacije i kaže da su ga krunisali bogovi, u čijem je prisustvu ispio „vodu života” – na
hindiju a-bi-hajat, vrelo života.
148
A to je poslednja i najstrašnija od svih Misterija.
Ne mali broj pisaca su se često pitali šta znače reči „druženje i
unutrašnje opštenje sa Bogom”. Hrišćani su odbacivali pretenzije pa-
gana na ma kakvo „opštenje”, tvrdeći da su samo hrišćanski svetitelji
mogli da uživaju takvu naklonost; materijalistički skeptici su se izru-
givali ovakvim tvrdnjama i jednih i drugih. Posle tolikih vekova is-
poljavanja materijalizma u religiji i duhovne učmalosti, sasvim je
sigurno da je postalo veoma teško, ako ne i nemoguće, da se ma čime
potkrepe tvrdnje ma koje strane. Stari Grci, koji su se nekada okupljali
na atinskoj Agori, sa njenim oltarom posvećenim „nedokučivom Bo-
gu”, više ne postoje, dok njihovi potomci čvrsto veruju da su „ne-
dokučivog” pronašli u jevrejskom Jehovi. Božanske ekstaze ranih
hrišćana otvorile su prostor i za vizije savremenijeg karaktera, idući u
korak sa progresom i razvojem civilizacije. „Sin Čovečiji” koji se pred
drevnim hrišćaninom u verskom zanosu prikazivao kako silazi sa „sed-
mog neba” na „oblaku slave”, okružen anđelima i krilatim serafimima,
ustupio je mesto prozaičnijem, ali istovremeno i „poslovnijem” Isusu.
Sada Ga prikazuju kako ujutro pozdravlja Mariju i Martu u Vetaniji,
kako sedi na otomanu sa mlađom sestrom, uzorom čestitosti, dok
Marta odlazi u kuhinju da kuva. Odmah zatim, uspaljena mašta bogo-
hulnog bruklinskog* propovednika i šarlatana, „prečasnog” dr To-
lmidža, nam je prikazuje kako dotrčava nazad „lica orošenog znojem,
sa bokalom u jednoj i kleštima u drugoj ruci ... staje pred Hrista” i
udara mu šamar jer ne haje što ju je njena sestra ostavila da „sama
poslužuje”.74
* Bruklin je jugoistočni deo Njujorka. (prim.prev.)
74 Ova „originalna” i vrlo dugačka propoved je održana u jednoj crkvi u Bruklinu,
15. aprila 1877. Sledećeg jutra, „prečasnog” govornika su u časopisu „San” nazvali šar-
latanom koji priča gluposti; ali ovaj zasluženi epitet neće sprečiti druge „prečasne” pa-
jace da ponove ovako nešto, ili i gore od toga. I to treba da bude Hristova religija! Mnogo
je bolje uopšte ne verovati u Njega, nego karikirati nečijeg Boga na takav način. Iz sveg
srca čestitamo časopisu „San” na sledećim zapažanjima: „A kada Tolmidž navodi kako
je Hrist pobesneloj Marti rekao: ‚Ništa ne brini, nego sedi na ovaj otoman,’ dovodi do
vrhunca neukusa scenu koju nijedan od bogonadahnutih pisaca nigde ne pominje.
Tolmidževo lakrdijanje ide predaleko. Da je najgori jeretik u zemlji, teško da bi mogao
da nanese toliko štete religiji, koliko to čini svojim već uobičajenim bogohuljenjima.”
149
Od kada je rođena uzvišena i veličanstvena zamisao drevnih ade-
pata o neotkrivenom Božanstvu, pa do onako karikiranih opisa Onog
koji je umro na krstu zbog svoje čovekoljubive odanosti ljudskom
rodu, proteklo je mnogo vekova i njihov teški korak kao da je gotovo
potpuno izbrisao svaki osećaj za produhovljenu religioznost iz srca
Njegovih deklarativnih sledbenika. Nije nikakvo čudo što hrišćani
više nisu u stanju da razumeju pravi smisao navedene Proklove
rečenice, i što je materijalisti odbacuju kao „budalaštinu”, koji su i
pored svih svojih poricanja još uvek manji hulitelji i ateisti od mnogih
sveštenika i parohijana zvaničnih crkvi. Ali mada više nema grčke
epopteje, u naše današnje vreme imamo narod koji je mnogo stariji i
od predaka Helena, koji pokazuje takozvane „pre-ljudske” sposo-
bnosti u istoj meri u kojoj i njegovi preci, daleko pre Trojanskog do-
ba. Upravo na taj narod skrećemo pažnju psihologa i filozofa.
Nije potrebno detaljno istraživati radove orijentalista da bismo se
uverili da u većini slučajeva oni čak ni ne sumnjaju da u tajnoj filozofiji
Indije postoje dubine do kojih nisu niti mogu da dopru, jer prelaze
preko njih ni ne primetivši ih. Postoji nekakav sveprožimajući ton
svesne nadmenosti, opšteg prezira kada je reč o indijskoj metafizici,
kao da je jedino evropski um dovoljno prosvetljen da izglača sirovi
dijamant stare sanskritske književnosti, i da odvoji ispravno od onoga
što je pogrešno na dobrobit potomaka njenih autora. Gledamo ih kako
raspravljaju o spoljnim oblicima izražavanja, bez ikakve predstave o
velikim, izuzetno važnim istinama koje oni skrivaju od očiju ne-
upućenih.
75 „Spiritisme dans le Monde” str. 68.
150
ŽAKOLIOV IZVEŠTAJ
O INDIJSKIM FAKIRIMA
„Bramane po pravilu retko idu dalje od staleža grihašta (sveštenika

nižih kasta) i purahita (isterivača duhova, proroka i prizivača pre-
minulih). Pa ipak, videćemo .... kada budemo dotakli to pitanje i
proučili manifestacije i fenomene koje ovi inicijati prvog (najnižeg)
stepena pripisuju sebi, pokazujući na prvi pogled takve sposobnosti
sa kojima ništa što dolazi iz Evrope ne može da se uporedi. Što se tiče
inicijata druge i naročito treće kategorije, oni tvrde da su u stanju da
ignorišu vreme, prostor, kao i da upravljaju životom i smrću.”75
Takve inicijate M. Žakolio nije imao prilike da upozna; jer, kao
što sam kaže, oni se pojavljuju jedino u najsvečanijim prilikama, ili
onda kada je neophodno da se vera najširih masa učvrsti prikaziva-
njem natprirodnih fenomena.
„Nikada se ne mogu videti u blizini, pa čak ni unutar hramova,
osim tokom velikog festivala vatre koji se održava svake pete go-
dine. Tom prilikom se pojave negde oko ponoći, na podijumu
podignutom usred svetog jezera, kao da su fantomi, i svojim vradžbi-
nama osvetle čitav okolni prostor. Ognjeni stub svetlosti se diže oko
njih, hrleći od zemlje ka nebu. Neobični zvuci vibriraju u vazduhu,
dok se pet ili šest stotina hiljada hindusa, okupljenih iz svih krajeva
Indije kako bi se pomolili ovim polu-bogovima, bacaju na tle, zabivši
lica u prašinu i prizivajući duše svojih predaka.”76
Neka ma koja nepristrasna osoba pročita “Spiritisme dans le Mo-
nde” i biće primorana da poveruje da ovaj „nepokolebljivi raciona-
lista”, kako Žakolio voli sebe da naziva, nije rekao ništa što nije
sopstvenim očima video. Njegove izjave podržavaju i potvrđuju izjave
drugih „skeptika”. Misionari, po pravilu, čak i pošto su proveli pola
76 Ibid, str. 78, 79.
151
života u zemlji „đavolovih poklonika”, kako nazivaju Indiju, sasvim
providno poriču ono za šta dobro znaju da je istina, ili đavolovim
moćima pripisuju ove fenomene, koji uveliko nadmašuju „čuda” apos-
tolskih vremena. I šta je to što je ovaj francuski autor, bez obzira na
svoj nepopravljivi racionalizam, prisiljen da prizna, pošto je završio
izlaganje o najvećim čudima? Posmatrajući fakire, bio je prisiljen da
posvedoči o njihovom savršenom poštenju kada su u pitanju čudesni
fenomeni koje su izvodili. „Nikada”, kaže on, „nismo uspeli da otkri-
jemo ni najmanju prevaru.” Svi koji, mada nikada nisu bili u Indiji,
zamišljaju da su dovoljno pametni da „raskrinkaju prevaru” navodnih
mađioničara, trebalo bi da obrate pažnju na jednu činjenicu. Ovaj
iskusni i nepristrasni posmatrač, nepokolebljivi materijalista, posle
svog dugog putovanja po Indiji, potvrđuje da:
„Bez oklevanja priznajemo da nismo sreli, bilo u Indiji ili na Ce-
jlonu, makar jednog Evropljanina, čak ni među najstarijim žiteljima,
koji bi bio u stanju da nam kaže kakvim sredstvima su se ovi poklonici
služili kako bi izveli ovakve fenomene!”
A i kako bi? Zar nam ovaj revnosni orijentalista nije priznao da
čak ni on, koji je imao na raspolaganju sve što je potrebno da nauči
mnoštvo njihovih obreda i učenja iz prve ruke, nije uspeo u svojim
pokušajima da navede bramane da mu objasne neke od svojih tajni?
„Naša najupornija ispitivanja purohita uspela su da iščupaju iz njih
vrlo malo stvari u vezi sa onim što njihovi vrhovnici (nevidljivi ini-
cijati iz hramova) rade.” Takođe, govoreći o jednoj od knjiga, on pri-
znaje da, mada joj je svrha da otkrije sve što bi iko mogao poželeti,
„brzo se zapliće u misteriozne formule, u kombinacije magijskih i
okultnih slova čiju tajnu nismo bili u stanju da proniknemo”, itd.
Mada im nije dopušteno da ikada odu dalje od prvog stepena ini-
cijacije, fakiri su bez obzira na to jedini posrednici između sveta živih
i „tajnog bratstva”, odnosno onih inicijata koji nikada ne prestupaju
prag svojih svetih prebivališta. Fukara-jogini pripadaju hramovima,
i sasvim je moguće da su ovi monasi iz svetilišta mnogo zaslužniji
za psihološke fenomene koje fakiri prikazuju, a koje je Žakolio tako
152
upečatljivo opisao, i od samih pitrija. Možda je fluidna utvara dre-
vnog bramane koju je ugledao Žakolio bila scin-lecca, spiritualni dvo-
jnik jednog od ovih misterioznih sanjasija?
Mada je ovu priču preveo i prokomentarisao profesor Perti iz Že-
neve, ipak ćemo je ovde ispričati Žakoliovim sopstvenim rečima:
„Tren pošto su njegove šake nestale, dok je fakir nastavljao da
peva svoja prizivanja (mantre) usrdnije nego ikad, oblak poput
prvog, ali još gušći i neprozirniji, počeo je da lebdi kraj malog man-
gala, koga sam na zahtev hindusa neprestano ložio užarenim ko-
madima uglja. Malo po malo, oblak je poprimio ljudski oblik, i ja
sam prepoznao utvaru – jer jedino tako mogu da je nazovem –
jednog starog bramane koji je prinosio žrtve, kako kleči kraj malog
mangala.
Na svom čelu je imao znak obožavaoca Višnua dok je oko tela
imao obmotano trostruko uže, znak da je iniciran u svešteničku
kastu. Šake je spojio iznad glave, kao što bi radio prilikom žrtvopri-
nošenja, dok su se njegove usne micale kao da je izgovarao molitve.
U određenom trenutku uzeo je prstima malo mirisnog praška i bacio
ga na ugljevlje; mora da je to bila neka jaka smesa, jer se istog trena
digao gusti dim i ispunio obe prostorije.
Kada se dim razišao, ponovo sam opazio utvaru koja mi je, dva
koraka od mene, pružala svoju bestelesnu ruku; uzela je moju šaku
u svoju i pozdravila se sa mnom; bio sam zaprepašćen kada sam
otkrio da je, mada koščata i tvrda na dodir, bila topla i živa.
‚Da li si,’ rekoh u tom trenutku naglas, ‚odavno na Zemlji?’ Jedva
da sam završio svoje pitanje, kada se reč JESAM pojavila u vidu va-
trenih slova na grudima starog bramane i ubrzo nestala, kao kada bi
istu reč ispisali štapićem fosfora u mrklom mraku.
‚Nećeš li mi ostaviti nešto za uspomenu na svoju posetu?’ na-
stavih.
‚Duh je raskinuo trostuko uže, koje se sastojalo od tri struka pa-
mučnog vlakna, koji su bili obmotani oko njegovih bedara, i nestao
pred mojim stopama.”77
77 Luj Žakolio: „Phenomenes et Manifestations”.
153
„O Brama! Kakva je ovo misterija koja se odigrava svake noći?

... Kada se, ležeći zatvorenih očiju na hasuri, više ne vidi telo i duša
odlazi da razgovara sa pitrijima ... Bdi nad njom, O Brama, kada,
ostavljajući telo na počinku, odlazi da lebdi nad vodama, da luta
beskrajem neba i da se probija u mračne i misteriozne zakutke dolina
i ogromnih šuma Himavata!”
(Agrušada Parikšaj)
Fakiri koji pripadaju određenom hramu koriste svoje moći jedino
kada im je to zapoveđeno. Nijedan od njih, osim ako ne dostigne ste-
pen vrhunske svetosti, nije slobodan od uticaja i vođstva svog gurua,
svog učitelja, koji ga je inicirao i naučio misterijama okultnih nauka.
Poput subjekta nekog evropskog mesmerista, obični fakir nikada ne
može da se potpuno oslobodi psihološkog uticaja svog gurua. Pošto
je proveo dva ili tri sata u tišini i samoći unutrašnjih odaja svetilišta
u molitvi i meditaciji, fakir je, kada izađe odatle, mesmerički ojačan
i pripremljen; izvodi čuda koja su daleko raznovrsnija i izuzetnija
nego pre. „Učitelj” je položio svoje ruke na njega, i fakir oseća novu
snagu.
Može se dokazati, pozivajući se na mnoštvo svetih bramanskih i
budističkih knjiga, da je oduvek postojala velika razlika između ade-
pata višeg reda i čisto psiholoških subjekata – poput mnogih od ovih
fakira, koji predstavljaju medijume u izvesnom, uslovnom smislu.
Istina, fakir neprestano govori o pitrijima, i to je sasvim prirodno; jer
oni su njegova zaštitnička božanstva. Ali da li pitriji ustvari pred-
stavljaju bestelesna ljudska bića naše rase? To je pitanje i mi ćemo
se ubrzo pozabaviti njime.
Mi kažemo da se fakir u izvesnoj meri može smatrati medijumom,
jer on je – što većini nije poznato – pod direktnim mesmeričkim uti-
cajem živog adepta, tj. njegovog sanjasija ili gurua. Kada ovaj umre,
ukoliko fakiru nije prethodno preneo spiritualne moći, njegove
sposobnosti počinju da se gase, a događa se i da potpuno nestanu.
Zbog čega bi, da je drugačije, fakirima bilo uskraćeno pravo da
napreduju na drugi i treći stepen? Životi mnogih među njima se od-
154
ritualisti”,onda nismo svi spremni da poverujemo zajedno sa istim
autorom „da ih potonji, da su samo znali pravo značenje simbola koje
rimska crkva redovno upotrebljava, nikada ne bi prihvatili”.
Odbaciti sve što očigledno vodi poreklo od kultova seksa i prirod-
nih sila kod antičkih pagana značilo bi isto što i odbaciti svo rimo-ka-
toličko obožavanje slika i kipova – element Madone – i reformisati ga
u protestantizam. Insistiranje na nedavno uvedenoj dogmi o Bogo-
rodičinom bezgrešnom začeću podstaknuto je ovim istim, tajnim ra-
zlogom. Nauka o simbolima se prebrzo razvija. Jedino bi slepa vera u
papsku nepogrešivost i u bezgrešnu prirodu Djeve Marije, kao i cele
njene ženske linije unatrag do zaboravljenih predaka, mogla da spase
Crkvu pred pravom navalom naučnih otkrića. Bio je to vešt politički
potez, gledano iz ugla božijeg zamenika. Kakve veze ima ako je, „do-
deljujući joj takvu čast,” kako je naivno izjavio Don Paskvale de Fran-
ciskis, papa napravio boginju od Djeve Marije, pravo božanstvo sa
Olimpa koje, budući da po svojoj prirodi ne može da sagreši, ne može
ni da polaže pravo na ma kakvu vrlinu niti ličnu zaslugu za svoju čis-
totu, iako je upravo zbog nje, kako su nas učili da verujemo u mlađim
danima, ona bila odabrana između svih drugih žena da bude majka
Božijeg Sina. Ukoliko joj je njegova svetost oduzela sve to, možda na
drugoj strani misli da ju je obdario bar jednom fizičkom odlikom koju
ne poseduje nijedna druga devičanska boginja. Ali čak ni ova nova
dogma, koja je zajedno sa novom tvrdnjom o papskoj nepogrešivosti
tobože revolucionisala hrišćanski svet, nije ništa originalno i specifično
samo za rimsku crkvu. To je samo povratak jedne skoro zaboravljene
jeresi iz ranog perioda hrišćanstva čiji su sledbenici bili poznati kao
koliridijanci, tako nazvani po svojim žrtvenim kolačima koje su pri-
nosili Djevi Mariji, a za koju su tvrdili da ju je rodila devica.85 Nova
rečenica ubačena u molitve, „O, Djevo Marijo, začeta bez greha”,
samo je zakasnelo prihvatanje onoga što su ortodoksni crkveni oci u
početku smatrali za „bogohulnu jeres”.
85 Pogledajte Kingove „Gnostike,” str. 91, 92; I „The Genealogy of the Blessed Virgin
Mary” od Faustusa, episkopa iz Rica.
160
Pomisliti makar i na trenutak da ma koji od papa, kardinala i
drugih visokih crkvenih dostojanstvenika „nisu bili svesni” svih
spoljnih značenja simbola koje upotrebljavaju značilo bi pogrešnu
procenu njihove velike učenosti, kao i njihovog makijavelističkog
duha. To bi značilo da smo zaboravili da papske izaslanike nikada
neće zaustaviti ma kakav problem koji se može zaobići uz pomoć
jezuitskih smicalica. Niko nije otišao dalje u politici prilagođavanja
već ustaljenim običajima od misionara na Cejlonu koji su, kako kaže
otac Duboa – svakako jedan učeni i kompetentni autoritet – „vodili
naokolo kipove Djeve Marije i Isusa Spasitelja na trijumfalnim koči-
jama, imitirajući idolopokloničko slavlje iz Džagernauta,* i uvodeći
igrače iz bramanskih obreda u crkvene ceremonije”.86 Dopustite da
bar zahvalimo ovim političarima u crnom za njihovu doslednost što
su upotrebili čuvene kočije iz Džagernauta na kojima „zločesti pa-
gani” prenose Šivin lingam. Upotrebiti ove kočije za prevoz rimskog
predstavnika ženskog principa u prirodi znači pokazati raspoznavanje
i temeljno znanje o najstarijim mitološkim koncepcijama. Oni su spo-
jili dva božanstva, i na taj način u „hrišćanskoj” procesiji prikazali
„paganskog” Bramu koji se zove Nara (otac), zatim Nari (majku) i
Virađa (sina).
Evo šta kaže Manu: „Suvereni Gospodar koji postoji kroz sebe
samog, deli svoje telo na dve polovine, mušku i žensku, i iz spoja
ova dva principa rađa se Virađ, Sin.”87
Nije postojao nijedan hrišćanski otac kome nisu bili poznati ovi
simboli u svom fizičkom značenju, jer su upravo u ovom potonjem
* Džagernaut je jedan od naziva za prastari grad u indijskoj državi Orisa, na obali
Bengalskog zaliva, gde se nalazi čuveni hram, svetilište sekti vaišnava (poklonika
Vrhovnog Boga u vidu Višnua, „održavaoca” vaseljene); poznatiji naziv ovog grada je
Puri. Džagernaut je isto tako sinonim i za Krišnu, osmo otelovljenje boga Višnua; u
Puriju se, kako tvrde, i dan-danas nalaze Krišnini posmrtni ostaci. (prim.prev.)
86 Prinsepsov navod oca Duboa u „Edinburgh Review” iz aprila 1851, str. 411.
87 „Manuov zakonik,” knjiga (glava) I, šloka (stih) 32: Ser V. Džouns, prevodeći iz
severne varijante „Manua”, daje ovakav prevod ove šloke: „Podelivši svoju sopstvenu
bit, moćna sila posta pola muško, pola žensko, ili aktivna i pasivna priroda; a iz tog žen-
skog stvori VIRAĐA.”
161
aspektu bili prepušteni neukim masama. Štaviše, svi su imali jednako
dobre razloge da naslute okultni simbolizam koji je sadržan u ovim
likovima; mada, kako niko od njih nije bio inicran – osim možda
Pavla – nisu mogli ništa da znaju o prirodi krajnjih obreda. Ma koja
osoba, ako bi otkrila ove misterije, bila bi osuđena na smrt, bez obzira
na pol, nacionalnost ili veru. Ma koji od hrišćanskih Otaca ne bi bio
u išta manjoj opasnosti od takve nezgode od nekog paganskog miste.
Ako su tokom aporete, tj. pripremnih misterija, obavljani nekakvi
obredi koji su mogli da isprovociraju stid i sram hrišćanskog preo-
braćenika – mada sumnjamo u iskrenost takvih izjava – njihov mist-
ički simbolizam je bio sasvim dovoljan da otkloni ma kakvu optužbu
za razuzdanost. Čak i za epizodu sa gospođom Baubo – čiji je prilično
neuobičajeni metod nuđenja utehe ovekovečen u Manjim Misteri-
jama – nepristrasni mističari daju sasvim prirodno objašnjenje. Cere-
ra/Demetra i njena ovozemaljska lutanja u potrazi za svojom ćerkom
predstavljaju ublažen, posredan opis jednog od najdubljih metafizi-
čko-psiholoških problema kojima se ljudski um ikada bavio. To je
maska za transcendentnu priču iniciranih; nebeska vizija oslobođene
duše iniciranoga opisuje proces kojim duša, dotad neotelovljena, po
prvi put silazi u tvar. „Blažen je onaj koji je video šta se dešava u
podzemnom svetu; on poznaje i kraj života i njegovo božansko
poreklo od samog Jupitera,” kaže Pindar. Tejlor pokazuje, pozivajući
na više iniciranih, da su „dramatične predstave Manjih Misterija nji-
hovi utemeljivači tako osmislili da na okultni način predstave stanje
nepročišćene duše uvedene u ovozemaljsko telo, okružene sa svih
strana materijalnom, fizičkom prirodom.... da duša, uistinu, sve dok
ne bude pročišćena filozofijom, ispašta smrt usled svoje sjedinjenosti
sa telom.”
Telo je grobnica, zatvor u kome duša čami, pa su mnogi hrišćanski
oci smatrali, kao i Platon, da duša ispašta kaznu kroz svoje sjedinjenje
sa fizičkim telom. Isto je i fundamentalno učenje budista, kao i mno-
gih bramanista. Kada Plotin primećuje da „spuštajući se u stvoreni
svet (iz svog polubožanskog stanja), duša saučestvuje u zlu, i pre-
162
valjuje veliki put ka stanju suprotnom njenoj prvobitnoj čistoti i in-
tegritetu, da bi se na kraju potpuno stopila sa mračnom kaljugom”;88
on time samo ponavlja učenja Gautame Bude. Ako uopšte želimo da
poklonimo poverenje iniciranima u antičke misterije, onda moramo
da prihvatimo njihovo tumačenje simbola. I ako, štaviše, nalazimo
da se ona savršeno podudaraju sa učenjima najvećih filozofa i da ona
za koja mi znamo simbolizuju isto značenje i u savremenim Misteri-
jama na Istoku, onda moramo verovati da su bili u pravu.
Ukoliko je Demetra smatrana za intelektualnu dušu, ili bolje za
astralnu dušu, pola za emanaciju duha a pola ukaljanu materijom
tokom postepenog duhovnog razvoja – onda odmah možemo da
razumemo na šta se mislilo pod gospođom Baubo, čarobnicom, koja
pre nego što uspe da pomiri dušu-Demetru sa njenim novim položa-
jem, mora prvo da poprimi seksualne odlike deteta. Baubo je materija
(tvar), tj. fizičko telo, dok intelektualna, još uvek čista astralna duša
može da bude namamljena u svoju novu ovozemaljsku tamnicu
jedino prizorom detinje nevinosti. Sve do tog trenutka, Demetra ili
Velika Majka, Duša, osuđena na svoju sudbinu, luta, okleva i pati; ali
kada uzme magični napitak koga je pripremila Baubo, ona zaboravlja
na svoj jad; na neko vreme ona se rastaje sa svešću višeg intelekta
koja ju je obuhvatala pre nego što je ušla u telo deteta. Od tada ona
mora da se upinje svim silama da joj se vrati; i kada dete dostigne
doba razuma, borba – zaboravljena tokom nekoliko godina ranog det-
injstva – ponovo započinje. Astralna duša se postavlja između ma-
terije (tela) i najvišeg intelekta (njegovog besmrtnog duha koji se
naziva nous). Ko će od to dvoje prevladati? Krajnji rezultat životne
borbe leži unutar trijade. To je pitanje nekoliko godina fizičkog uži-
vanja na Zemlji i – ako je njime zloupotrebljen dar života – rast-
varanja ovozemaljskog tela za kojim sledi smrt astralnog tela, čime
je sprečeno da se sjedini sa najvišim duhom trijade, jedinim koji
može da nam podari besmrtnost; ili, na drugoj strani, da postanemo
besmrtne miste – inicirani pre telesne smrti u božansku istinu o životu
„sa one strane”. Polubogovi ispod, a BOGOVI iznad.
88 „Eneida” I., knjiga VIII.
163
To je glavni cilj Misterija koje zvanična teologija prikazuje kao
„đavolštinu”, i koje savremeni proučavaoci simbola ismejavaju. Do-
voditi u pitanje postojanje izvesnih skrivenih sila u čoveku, koje psi-
hološkim proučavanjem može da razvije u sebi do najvišeg stepena,
postajući hijerofant, da bi ih zatim prenosio i drugima pod istim uslo-
vima stroge ovozemaljske discipline, značilo bi optužiti nekolicinu na-
jboljih, najčestitijih i najučenijih ljudi antike i srednjeg veka da su bili
lažovi i/ili ludaci. Šta je hijerofantu dopušteno da vidi na samom kraju
incijacije jedva da je i nagovešteno. Pa ipak, Pitagora, Platon, Plotin,
Jamblih, Prokle i mnogi drugi su znali za to i tvrdili da se radi o pot-
puno istinitim stvarima.
Bilo u „unutrašnjem svetilištu”, ili kroz proučavanje teurgije kojim
su se privatno bavili, ili pak čitavim svojim životom posvećenim
duhovnim naporima, svi su oni došli do praktičnih dokaza te božanske
sposobnosti čoveka da, vodeći borbu u životu na Zemlji, zadobije život
u večnosti. Platon u Fedru (64) daje nagoveštaj u čemu se sastojala ta
poslednja epopteja:
„ ...kada smo uvedeni u te Misterije, koje s punim pravom možemo
nazvati najblagoslovenijim od svih misterija ... bili smo oslobođeni
zlopaćenja od strane svih onih zala koja bi nas inače sačekala u
budućnosti. Isto tako, usled ove božanske inicijacije, bili smo posma-
trači svih onih jednostavnih, nepokretnih i blaženih vizija koje prebi-
vaju u čistoj svetlosti”.
Ova rečenica pokazuje da su videli razne vizije, bogove, duhove.
Kako Tejlor ispravno primećuje, iz takvih odlomaka u spisima inici-
ranih može se zaključiti „da se najuzvišeniji deo epopteje ... sastojao
u posmatranju samih božanstava okruženih blistavom svetlošću”, ili
pak najviših planetarnih duhova. Proklova izjava u vezi sa ovim je ne-
dvosmislena: „U svim inicijacijama i misterijama bogovi prikazuju
mnoštvo svojih oblika, a ponekad čak isturaju bezobličnu svetlost pred
posmatrača; ponekada ova svetlost ima ljudski oblik, dok ponekad
poprima drugačiji oblik.”90
90 „Commentary upon the Republic of Plato”, str. 380.
164
„Sve što se nalazi na Zemlji predstavlja odraz i SENKU nečega
što postoji u okružujućoj sferi, dok ta blistava stvar (prototip duše-
duha) ostaje u neizmenjenom stanju; isto je i sa njenom senkom. Ali
kada se blistavi lik ukloni daleko od svoje senke, i život se udalji od
nje. Pa ipak, ta svetlost predstavlja senku nečega što je još blistavije
od nje same.” Tako govori Desatir, persijska knjiga Šeta,* pokazujući
na taj način podudarnost svojih ezoterijskih učenja sa onima kod
grčkih filozofa.
Druga Platonova izjava potvrđuje naše verovanje da su antičke
Misterije bile potpuno iste kao Inicijacije koje se i upražnjavaju u naše
vreme među budističkim i hinduističkim adeptima. Tom prilikom se
proizvode najuzvišenije vizije, savršeno istinite, i to ne posredstvom
ljudi prirodno sklonih ekstatičnim stanjima, tj. „medijuma”, kao što
se ponekad pogrešno tvrdi, već u okviru potpuno regularne discipline
koja se bavila postepenim inciranjem i razvojem psihičkih moći. Miste
su dovođene u prisni kontakt sa onim što Prokle naziva „mističkim
vrstama”, „blistavim božanstvima”, jer su, kako Platon kaže, „sami
bili čisti i bezgrešni, oslobođeni odeće što ih obavija, nazvanu fizi-
čkim telom, a za koju smo sada vezani kao ostriga za njenu školjku”.92
INDIJSKO UČENJE O PITRIJIMA
Dakle, učenje o planetarnim i ‚zemaljskim’ pitrijima bilo je pot-

puno otkrivano u drevnoj, kao i u današnjoj Indiji, jedino u posled-
njim trenucima inicijacije, isključivo adeptima viših stepena. Postoji
mnoštvo fakira koji, mada besprekorno čisti, čestiti i samoposvećeni,
još nikada nisu ugledali astralni oblik čisto ljudskog pitara (pretka ili
„oca”), osim u svečanom trenutku njihove prve i poslednje inicijacije.
91 Stihovi 33-41.
* Šet znači uzvišeni – počasna titula među dajvađnja bramanama, etno-religioznom
zajednicom i pod-kastom hindu-bramanista sa zapadne obale Indije. (prim.prev.)
92 Fedar, str.64.
165
Upravo u prisustvu učitelja koji ga je obučavao, tj. gurua, i
neposredno pre nego što će kao vatu-fakir biti poslat natrag u svet
živih, sa bambusovim štapom sa sedam čvorova kao jedinom za-
štitom, iznenada biva suočen sa tajnim PRISUSTVOM. On ga spazi i
pada ničice pred stope kratkotrajnog obličja, ali mu se ne poveravaju
velike tajne koje uče njegovom prizivanju, jer je to vrhovna misterija
svetog predanja. Sveti slog AUM sadrži priziv vedske trijade, Trimur-
tija koga čine Brama, Višnu i Šiva, kažu orijentalisti;93 on sadrži
priziv nečeg konkretnijeg i objektivnijeg od ove trojedine apstrakcije
– kažemo mi, protivurečeći, uz svo poštovanje istaknutim imenima
nauke. Radi se o trojstvu koje predstavlja samog čoveka, na nje-
govom putu da dostigne besmrtnost kroz uzvišeno sjedinjenje sa svo-
jim unutrašnjim, trojedinim SOPSTVOM – gde spoljno, grubo telo,
puka ljuštura nije čak ni uzeta u obzir u okviru ovog trojstva koje
sačinjava istinskog čoveka.94 Upravo u trenutku kada ovo trojstvo, u
očekivanju konačnog, trijumfalnog sjedinjenja s one strane telesne
smrti, na par sekundi postaje JEDNO, kandidatu se dopušta da u
trenutku inicijacije sagleda svoje buduće JA. Tako piše u persijskom
Desatiru o „Blistavom”; kod grčkih filozofa-inicijata o Augeidima –
93 Vrhovnog Budu prizivaju zajedno sa njegova dva akolita iz teističke trijade, Dar-
mom i Sangom. (Darma je Budino učenje, a Sanga je zajednica budističkih monaha,
prim.prev.) Ovoj trijadi se na Sanskritu obraćaju sledećim rečima:
Namo Budaja,
Namo Darmaja,
Namo Sangaja,
Aum!
dok tibetanski budisti izgovaraju svoj priziv na sledeći način:
Nan-von Fo-to-je,
Nan-von Tha-ma-je,
Nan-von Seng-kia-je,
Aan!
Pogledajte i „Journal Asiatique,” tom VII., str. 286.
94 Čovekovo telo – njegova „kožna odeća” – samo po sebi je masa inertne materije;
samo živo, čulno telo unutar čoveka se smatra pravim čovekovim telom, i upravo ono,
zajedno sa izvornom dušom ili čistim astralnim telom, direktno povezanim sa besmrtnim
duhom, sačinjava trojstvo koje čini čoveka.
166
samoobasjana „blažena vizija koja prebiva u čistoj svetlosti”; kod
Porfirija nalazimo da se Plotin sjedinjavao sa svojim „bogom” šest
puta tokom svog života; itd.
DUHOVNO PRIČEŠĆE BRAMANISTA
„U drevnoj Indiji tajna božanske trijade, poznata samo inciranima,

nije smela da bude otkrivena svetovnim licima pod pretnjom smrtne
kazne”, kaže Vrihaspati.
Isto je važilo i u antičkim grčkim i samotračkim* misterijama. Isto
važi i sada. Ona je u rukama adepata i mora da ostane tajnom dokle
god je materijalistički naučnik bude smatrao nedokazanom zablu-
dom, haluciniranjem umobolnih, a dogmatizovani teolog zamkom
Nečastivog.
Subjektivna komunikacija sa ljudskim, bogolikim duhovima onih
koji su pre nas stigli u tihu zemlju blaženstva u Indiji se deli na tri
kategorije. Podvrgnut duhovnim vežbama svog gurua ili sanjasija,
vatu (učenik ili neofit) počinje da oseća njihovo prisustvo. Da se ne
nalazi pod neposrednim vođstvom adepta, potpao bi pod kontrolu
nevidljivih sila i bio im prepušten na milost i nemilost, jer među ovim
subjektivnim uticajima nije u stanju da razlikuje dobre od loših.
Blago onome ko može da bude siguran u čistotu svoje duhovne at-
mosfere!
Njegovoj subjektivnoj svesnosti, koja predstavlja prvi stepen,
posle nekog vremena se dodaje sposobnost izoštrenog sluha. Ovo je
drugi stepen razvoja. Osoba čija se osetljivost razvija – kada nije u
pitanju prirodan razvoj putem psihološke obuke – sada može da čuje
razgovetno, ali još uvek nije sposobna da raspozna; isto tako nije u
stanju da zadrži svoje utiske, pa nekog ko nije zaštićen varljive sile
vazduha često uspevaju da obmanu umišljenim glasovima i govorom.
* Samotraka je ostrvo u severo-istočnom delu Egejskog mora. (prim.prev.)
167
Ali zato je svo vreme prisutan uticaj gurua; on predstavlja najjači štit
protiv upada butni u atmosferu vatua, posvećenu čistim, ljudskim i
nebeskim pitrijima.
Treći stepen je dostignut kada fakir (ili ma koji drugi kandidat)
može da oseti, čuje i vidi, i kada je u stanju da na ogledalu astralne
svetlosti odrazi lik pitrija kad god poželi. Sve zavisi od njegovih psi-
hičkih i mesmeričkih moći, koje su uvek srazmerne intenzitetu njegove
volje. Ali fakir nikada neće kontrolisati Akašu, duhovni princip života,
svemogući činilac svakog fenomena, u onoj meri u kojoj je to u stanju
adept treće, najviše inicijacije.
A fenomeni proizvedeni voljom poslednje vrste adepata obično
se ne pojavljuju po trgovima da bi zadovoljili znatiželju posmatrača.
Postojanje jednog jedinog Boga, besmrtnost duha, vera u spasenje
jedino kroz naša dela, tj. dobre i naopake zasluge, to su glavna načela
vere Mudrost-religije, i osnova vedaizma, budizma, parsizma, a nalazi-
mo ih čak i u drevnom kultu Ozirisa kada, prepustivši popularnog boga
Sunca materijalističkom shvatanju rulje, koncentrišemo svoju pažnju
na knjigu Hermesa Trismegistusa (tri put velikog).
„PROMISAO je još uvek skrivala svet u tišini i tami ... Tada je
Gospod, koji postoji kroz Sebe samog, i koji ne otkriva Sebe spoljnim
čulima čovekovim, razvejao tminu i učinio svet vidljivim.
On, koji jedino duhom može biti opažen, koji izmiče organima
čula, koji je bez vidljivih delova, večan, duša svega što živi, nepoj-
mljiv svima, prikazao je tako svo svoje obilje.” (Manuov zakon, knji-
ga I., šloke 6-7)
Tako izgleda idealna predstava Vrhovnog bića u umu svakog
hindu filozofa.
„Među svim obavezama, najvažnija je steći znanje o vrhovnoj
duši (duhu); to je prva među svim naukama, jer jedino ona čoveku
podaruje besmrtnost.” (Manuov zakon, knjiga XII., šloka 85)
A naši naučnici govore o Budinoj Nirvani i Braminoj Mokši kao
o potpunom nestajanju! Na taj način pojedini materijalisti tumače
sledeći stih:
168
„Čovek koji raspoznaje Vrhovnu Dušu u svojoj sopstvenoj duši,
kao i u svemu što živi, i koji je podjednako pravičan prema svima
(bilo da su ljudi ili životinje u pitanju) zadobija najsretniju od svih
sudbina, da bude konačno apsorbovan u grudima Brame.” (Manuov
zakon, knjiga XII., šloka 125)
Učenje o mokši i nirvani, kako ga je shvatila „škola” Maksa Mile-
ra, nikada ne može da opstane prilikom suočavanja sa mnoštvom tek-
stova za koje se ispostavlja, ako je potrebno, da predstavljaju njegovo
konačno pobijanje. Postoje skulpture u mnogim hramovima koje ne-
dvosmisleno protivureče takvom iskrivljenom tumačenju. Zatražite
od bramane da objasni mokšu, obratite se učenom budisti i zamolite
ga da vam definiše značenje nirvane. Oboje će vam odgovoriti da u
svakoj od ovih veroispovesti nirvana označava učenje o besmrtnosti
duha. Da dostići nirvanu znači apsorpciju u veliku dušu vaseljene,
gde ova predstavlja stanje, a ne individualno biće ili nekakvog čove-
kolikog boga, kako neki shvataju veliko PRISUSTVO. Da duh koji
dostiže takvo stanje postaje deo integralne celine, ali da pri svemu
tome nikada ne gubi svoju individualnost. Od tog trenutka duh živi
duhovnim životom, bez ikakve bojazni da bi mogao da doživi još
neku promenu oblika; jer oblik se odnosi na tvar, a stanje nirvane po-
drazumeva potpuno pročišćenje ili konačno odbacivanje čak i na-
jfinijih čestica materije.
OPASNOSTI KOJE VREBAJU

NEUVEŽBANE MEDIJUME
Ova reč, apsorbovan, kada se dokaže da hinduisti i budisti veruju

u besmrtnost duha, neizbežno mora da znači intimno sjedinjenje,
nikako nestajanje. Neka ih hrišćani i dalje nazivaju idolopoklonicima,
ako se usuđuju, suočeni sa naučnim činjenicama i najnovijim pre-
vodima svetih knjiga sa sanskrita; oni nemaju nikakvo pravo da pred-
stavljaju špekulativnu filozofiju drevnih mudraca kao nedoslednost,
169
niti same filozofe kao glupake koji ne poznaju pravila logike. Sa kudi
kamo doslednijom logikom možemo da optužimo drevne Jevreje za
nihilizam. Nema nijedne jedine reči u Knjigama Mojsijevim – niti u
Knjigama Proroka – koje, bukvalno shvaćene, nagoveštavaju besm-
rtnost duha. Pa ipak, svaki revnosni Jevrejin se nada da će se „priviti
na grudi Avramove”.
Hijerofante i neke bramane optužuju da su prilikom svojih epopteja
iniciranima davali opojna pića ili anestetike kako bi izazvali vizije koje
će ovi kasnije smatrati stvarnim. Oni su upotrebljavali i još uvek upotre-
bljavaju svete napitke koji, poput some, poseduju svojstvo da oslobađaju
astralni oblik materijalnih okova, ali u tim vizijama haluciniranju se
može pripisati isto toliko koliko i u kratkim opažajima mikroskopskog
sveta do kojih naučnik dolazi uz pomoć svojih optičkih sprava. Čovek
ne može da opaža, dodiruje niti komunicira sa čistim duhom posred-
stvom ma kog od svojih telesnih čula. Jedino je duh u stanju da razgo-
vara sa duhom i da ga vidi; čak je i naša astralna duša, Doppelganger,
suviše gruba, suviše ukaljana zemaljskom tvari da bismo potpuno ve-
rovali njenim opažajima i nagoveštajima.
Koliko je slučajeva u kojima su se predstave neosposobljenih medi-
juma pokazale opasnim, koliko su ih dobro shvatali i kakve mere pre-
dostrožnosti su preduzimali drevni mudraci, savršeno se pokazuje na
primeru Sokrata. Stari grčki filozof je bio „medijum”, otuda on nikada
nije bio iniciran u Misterije; jer takav je bio strogi zakon. Ali je zato
imao „prijateljskog duha”, kako ga nazivaju, svog dajmoniona; i taj
nevidljivi savetnik je doveo do njegove smrti. Opšte je uverenje da
Sokrat nije bio iniciran u Misterije jer njemu samom nije bilo stalo do
toga. Ali Tajni Zapisi nas uče da je to bilo stoga što nisu mogli da mu
dopuste da prisustvuje svetim obredima, konkretno zbog njegovih
medijumskih sposobnosti, kao što smo već rekli. Postojao je zakon
protiv prijema ne samo onih koji su bili osuđeni za namerno bavljenje
vradžbinama 95 već čak i onih za koje se znalo da imaju „prijateljskog
95Zaista smatramo da bi reč „vradžbine” morala, jednom za svagda, da bude shvaćena
u onom smislu koji joj i pripada. Vradžbine mogu biti svesne ili nesvesne. Izvesni zli i
opasni rezultati mogu se postići kroz mesmeričke moći takozvanog vrača, koji zloupotre-
170
duha.” Zakon je bio pravedan i logičan, jer je pravi medijum manje ili
više neuračunljiv; Sokratovi ekscentrični postupci se u izvesnoj meri
time i objašnjavaju. Medijum mora ostati pasivan; ako čvrsto veruje u
svog „duhovnog vodiča”, dopustiće da ovaj upravlja njime, a ne pravi-
la svetilišta u kome se nalazi. Medijum drevnih vremena, poput savre-
menih „medijuma”, bio je potčinjen „sili” koja ga je kontrolisala i koja
je mogla da ga dovede u stanje transa kad god ona to zaželi; prema
tome, nisu mu mogle biti poverene strašne tajne najviše inicijacije јеr
„nisu smele biti otkrivene pod pretnjom smrti”. Drevni mudrac bi, u
trenucima neuračunljivosti tokom „duhovne inspiracije”, otkrivao
stvari kojima ga niko nikada nije učio i stoga je osuđivan na smrt kao
bezbožnik.
Kako onda, uz primer kao što je Sokratov, u vezi s vizijama i spiri-
tualnim čudima koja su se odigravala prilikom epopteje u unutrašnjim
odajama svetilišta, ma ko može da tvrdi da su ovi vidovnjaci, teurgisti
i čudotvorci bili „spiritistički medijumi”? Ni Pitagora, ni Platon, niti
ma koji od kasnijih, još značajnijih neoplatonista; ni Jamblih, Longin,
Prokle, ni Apolonije iz Tijane, nisu nikada bili medijumi; jer u tom
slučaju ne bi uopšte bili inicirani u Misterije. Kao što Tejlor dokazuje
– „Ovu tvrdnju o božanskim vizijama tokom Misterija nedvosmi-
sleno potvrđuje Plotin. U najkraćem, da je magijsko prizivanje pre-
dstavljalo deo svete službe u njima, i da se u njih čvrsto verovalo
tokom čitavog starog veka, daleko pre pojave kasnijih platonista”,
pokazuje da je naporedo sa prirodnim „medijumskim” sposobnostima
postojala, od najstarijih vremena, nekakva misteriozna nauka o kojoj
su mnogi raspravljali, ali koju je poznavala svega nekolicina.
Njena upotreba je izraz stremljenja ka našem jedinom istinitom i
pravom prebivalištu – ka životu posle ovozemaljskog, i želje da se
zbližimo sa duhom od koga potičemo; njena zloupotreba je bavljenje
vradžbinama i veštičarenje, crna magija. Između ta dva se nalazi prirodna
bljava svoj moćni fluid, ili mogu biti ostvareni upadom lako dostupnih, zlih i prepredenih
„duhova” (utoliko gore ukoliko je ljudski duh u pitanju) u atmosferu kojom je medijum
okružen. Koliko je hiljada takvih neodgovornih, nevinih žrtava do sada izgubilo život
zavedeni obmana koje izvode ovi Elementali!
171
„medijumska” sposobnost; duša zaodevena u nesavršenu tvar, spremna
za jedno ili drugo, potpuno zavisna od svog životnog okruženja, od
svog nasleđa – fizičkog i mentalnog – i od prirode „duhova” koje
privlači oko sebe. Blagoslov ili prokletstvo, kako sudbina odredi, osim
ukoliko je medijum pročišćen od zemaljskog otpada.
Razlog zbog koga se u svakom razdoblju znalo tako malo o inicija-
cijskim misterijama je dvojak. Prvi je već objašnjen od strane nekolicine
autora, i odnosi se na strašnu kaznu koja bi usledila za makar i najma-
njom neopreznošću. Drugi se sastoji u nadljudskim teškoćama, pa čak
i opasnostima, kojima bi smeli kandidat bio izložen i koje bi morao da
savlada ili da im podlegne tokom pokušaja, ukoliko ne bi, što je još
gore, izgubio razum.
Nije bilo prave opasnosti za onoga čiji je um postao potpuno pro-
duhovljen, i na taj način pripremljen za bilo koji prizor. Onaj koji je
u potpunosti shvatio snagu svog besmrtnog duha, i nikada nije ni za
trenutak posumnjao u njegovu svemoćnu zaštitu, nije imao čega da
se boji. Ali teško kandidatu koga je makar i najmanji fizički strah –
bolešljivo dete tvari – naveo da izgubi uvid i veru u sopstvenu nera-
njivost. Onaj ko nije bio potpuno siguran u svoju moralnu snagu da
podnese teret ovih strašnih tajni bio je osuđen na propast.
Talmud iznosi priču o četiri tanaim, koji su stvoreni, u alegori-
jskom smislu, da uđu u vrt uživanja; tj. da budu inicirani u okultnu
nauku nad naukama.
„Prema učenju naših svetih učitelja imena četvorice koji su ušli
u vrt uživanja su: Ben Asai, Ben Zoma, Ašer i Rabi Akiba....
Ben Asai je bacio pogled i – izgubio vid.
Ben Zoma je bacio pogled i – izgubio razum.
Ašer je pljačkao po vrtu (napravio zbrku i doživeo neuspeh). Ali
Akiba, koji je ušao u savršenom miru, izašao je na isti način jer
svetitelj čije je ime blagosloveno reče: ‚Ovaj starac je dostojan da
nam časno služi.’”
„Učeni komentatori Talmuda, rabini iz sinagoge, objašnjavaju da
vrt uživanja, u koji su one četiri osobe ušle, nije ništa drugo do ta
172
„A vjera je osnov svega čemu se nadamo .... Vjerom Rava blud-
nica ne pogibe sa nevjernicima, jer primi uhode s mirom.”
Jevr. 11:1,31.
„Kakva je korist, braćo moja, ako ko reče da ima vjeru a djela
nema? Zar ga može
VJERA spasti? ... A slično i Rava bludnica ne opravda li se dje-
lima kada primi uhode, i izvede ih drugim?”
Jak. 2:14,25.
Kliment opisuje Vasilida gnostika kao „filozofa posvećenog ra-

zmišljanju o božanskim stvarima”. Ovaj vrlo podesan izraz se može
upotrebiti za mnoge osnivače važnijih sekti koje su kasnije bile obuh-
vaćene jednom jedinom – tom nesagledivom mešavinom nera-
zumljivih dogmi koje su nametnuli Irinej, Tertulijan i drugi, koja se
sada naziva hrišćanstvo. Ako moraju biti obeležene kao jeresi, onda i
samo rano hrišćanstvo mora biti obuhvaćeno njima. Vasilid i Valentin
su prethodili Irineju i Tertulijanu; a ova dvojica potonjih otaca su raspo-
lagali sa manje činjenica od dvojice nekadašnjih gnostika na osnovu
kojih bi pokazali da je njihova jeres verodostojna. Ni nekakvo božan-
sko pravo ni istina nisu zaslužni za trijumf njihovog hrišćanstva, već
samo povoljan sticaj okolnosti koga je odredila sudbina. Mi tvrdimo,
sasvim verodostojno, da ne postoji nijedna među svim ovim sektama
– kabalizam, judaizam, uključujući i naše savremeno hrišćanstvo – koja
se nije razvila iz dve glavne grane ponikle iz istog stabla, nekadašnje
univerzalne religije, koja je starija i od razdoblja Veda – govorimo o
onom preistorijskom budizmu koji je kasnije prešao u bramanizam.
PETAR NIKAD NIJE BIO U RIMU
Religija kojoj je prvobitno učenje nekolicine ranih apostola najviše

nalikovalo – tj. religija kojoj je učio sam Isus – starija je od ove dve,
budizam. On je, propovedan u svojoj prvobitnoj čistoti, i doveden do
savršenstva od strane poslednjeg među Budama, Gautame, zasnivao
178
Razilaženja među ranim hrišćanima
svoj moralni kod na tri suštinska principa. On je tvrdio da 1. sve što
postoji postoji usled prirodnih uzročnika; 2. da vrlina sama donosi na-
gradu, kao što i porok i greh donose sopstvenu kaznu, i 3. da je stanje
u kome se čovek nalazi na ovom svetu privremeno iskušenje. Mogli
bismo da dodamo da je na ova tri principa počivala univerzalna osnova
svakog religioznog verovanja: Bog, kao i individualna besmrtnost
svakog čoveka – ako bi uspeo da je zadobije. Koliko god da su kasniji
teološki principi izazvali zbrke, koliko god neshvatljivo delovale
metafizičke apstrakcije koje su potresale teologiju svake od velikih re-
ligija ljudske civilizacije, čim bi ova uspela da dođe do čvrstog oslonca,
nalazimo da su gore navedeni principi suština filozofije svake religije
uz izuzetak kasnijih faza hrišćanstva. Tako je bilo sa Zaratustrom,
Pitagorom, Platonom, Isusom, pa čak i Mojsijem, mada su učenja
vrhovnog jevrejskog zakonodavca bila tako pobožno izvrtana.
Posvetićemo ovo poglavlje uglavnom kratkom pregledu brojnih
sekti koje sebe smatraju hrišćanima; to će reći, koje veruju u HRIS-
TOSA, tj. u POMAZANOG. Takođe ćemo pokušati da da objasnimo
ovaj potonji naziv iz kabalističkog ugla, i pokažemo kako se on po-
javljuje u svim verskim sistemima. Istovremeno, moglo bi da bude
od koristi i ako pogledamo koliko su se najraniji apostoli – Pavle i
Petar – slagali u svojim propovedima novog verskog učenja. Poče-
ćemo sa Petrom.
Moramo još jednom da se vratimo na najveću od svih sve-
tootačkih prevara; na onu koja je neosporno pomogla rimo-katoličkoj
crkvi da se dočepa nezaslužene prevlasti: bestidnoj tvrdnji, uprkos
istorijskim dokazima, da je Petar mučenički postradao u Rimu.
Sasvim je prirodno što se latinsko sveštenstvo slepo drži te priče, jer
bi sa razotkrivanjem obmane na kojoj se temelji čitava dogma o
„apostolskom nasleđu” morala da padne u vodu.
U poslednje vreme je napisano više izuzetnih radova u kojima se
potpuno odbacuje ova apsurdna tvrdnja. Između ostalih, pažnju nam
je skrenula knjiga “Pavlov Hrist”, gospodina G. Rebera, koji je obara
na prilično ingeniozan način. Autor dokazuje da 1. nikakva crkva nije
179
bila osnovana u Rimu sve do vladavine Antonina Pija;* 2. da, kako
se Euzebije i Irinej slažu da je Lino bio drugi episkop Rima, u čije su
ruke „blagosloveni apostoli” Petar i Pavle predali crkvu koju su
utemeljili, to se nije moglo dogoditi ni u kom drugom periodu do
između 64. i 68. po Hristu, 3. da se taj period poklapa sa vladavinom
Nerona, jer Euzebije izjavljuje da je Lino bio na položaju episkopa
12 godina (Istorija Crkve, knjiga III., poglavlje 13.), uspevši se na
njega 69. godine, godinu dana po Neronovoj smrti, da bi umro 81.
godine. Posle rečenog autor tvrdi, na osnovu temeljnih dokaza, da
Petar nikako nije mogao biti u Rimu 64. godine, jer je u to vreme bio
u Vavilonu, gde je napisao svoju prvu Poslanicu, čiji datum dr Lard-
ner i drugi kritičari određuju tačno te godine. Ali mi verujemo da naj-
jači argument po kome Petar nije mogao biti u Rimu laži u samom
kukavičkom karakteru Petra, koji bi morao da rizikuje život u
neposrednoj blizini samog Nerona, koji je „hranio divlje zveri u kolo-
seumu mesom i kostima hrišćana”1 upravo u to vreme.
Možda je rimska crkva i nehotice pokazala doslednost uzevši za
svog nominalnog utemeljitelja apostola koji se tri puta odrekao svog
učitelja kada mu je zapretila opasnost; štaviše, jedinog pored Jude
Iskariotskog, koji je toliko isprovocirao Hrista da ga ovaj nazove
„Neprijatelj.” „Idi od mene, satano!” uzvikuje Isus, prekorevajući za-
jedljivog apostola.**
Postoji izvesno predanje u grčkoj crkvi koje nikada nije uživalo
naklonost Vatikana. Ono vodi poreklo od jednog od gnostičkih vođa
– možda Vasilida, koji je živeo u vreme Trajana i Hadrijana, krajem
prvog i početkom drugog veka. Što se tiče samog predanja, ako je taj
* Antonin Pije, rimki car od jula 138. do marta 161. godine, tj. sredinom drugog veka
po Hristu. (prim.prev.)
1 „The Christ of Paul”, str. 123.
** Jevanđelje po Marku, 8:33.
Prevodilac nije pronašao mesto na kome Isus Petra naziva „Neprijatelj”, bar u Svetom
Pismu Jugoslovenskog Biblijskog Društva (zvaničnoj Bibliji SrPske Pravoslavne crkve)
i Bibliji kralja Džejmsa (anglikanskoj Bibliji). Isus Petra naziva „satanom” u navedenom
stihu iz Jevanđelja po Marku i u Jevanđelju po Mateju 16:23. (prim.prev.)
180
gnostik bio upravo Vasilid, onda mora biti prihvaćen kao nepobitni
autoritet, s obzirom na to da je tvrdio kako mu je učitelj bio sledbenik
apostola Mateja, i da je za učitelja imao Glaukija, učenika samog
Svetog Petra. Ukoliko bi ovo predanje bilo potvrđeno, Londonska
komisija za reviziju Biblije bi morala da doda novi stih Jevanđeljima
po Mateju, Marku i Jovanu, koja iznose priču o Petrovom odricanju
od Hrista.
Dakle, u ovom predanju koje smo pomenuli, stoji da kada se, up-
lašen zbog optužbe sveštenikovog sluge, apostol tri puta odrekao
svog učitelja, i kada se petao oglasio, Isus, koga su vojnici upravo
sprovodili kroz odaju, okrenuo se i, pogledavši u Petra, rekao: „Zaista
ti kažem, Petre, odricaćeš se mene u vremenu što nastupa, i nećeš
prestati sve dok ne ostariš veoma i ne ispružiš ruke svoje, i drugi će
staviti pojas oko tebe i odneti te tamo gde nikad od svoje volje otišao
ne bi.” Drugi deo ove rečenice se, kažu Grci, odnosi na rimsku crkvu,
i proriče njeno trajno otpadništvo od Hrista, u vidu lažne religije.
Kasnije je bila ubačena u dvadeset prvo poglavlje Jevanđelja po Jo-
vanu, ali je ovo poglavlje u celini bilo proglašeno falsifikatom još
pre nego što je otkriveno da ga apostol Jovan uopšte nije napisao.
Anonimni autor knjige “Supernatural Religion”, rada koji je za
dve godine štampan u sedam izdanja, i za koji se navodi da ga je na-
pisao izvesni istaknuti teolog, nepobitno dokazuje da četiri jevanđelja
uopšte nisu autentična, ili da su u najmanju ruku pretrpela totalnu iz-
menu u rukama preterano revnosnog Irineja i njegovih pobornika.
Ovaj vrlo dobro obavešteni autor potpuno opovrgava četvrto Je-
vanđelje; jasno su prikazani neverovatni falsifikati Crkvenih Otaca
iz prvih vekova hrišćanske ere, dok se o relativnoj vrednosti sinop-
tičkih Jevanđelja raspravlja sa neprevaziđenom logikom. Ovaj rad
pokazuje snagu uverenja u svakom redu svog teksta. Iz njega ćemo
navesti sledeće:
„Neuporedivo više ćemo dobiti nego što ćemo izgubiti odbaci-
vanjem verovanja u istinitost božanskog otkrivenja. Dok zadr-
žavamo, čist i neizmenjen, dragulj Hristove besprekorne čestitotosti,
181
nećemo odbaciti ništa do prizemnih elemenata koje je nakalemilo
ljudsko sujeverje. Nismo više ni u kakvoj obavezi da verujemo u
teologiju koja ponižava razum i savest. Oslobođeni smo prizemnih
čovekolikih predstava o Bogu i Njegovom upravljanju Vaseljenom,
i dižemo se iznad jevrejske mitologije ka višim predstavama o
beskrajno mudrom i dobronamernom Biću, skrivenom pred našim
ograničenim umovima u zaslepljujućoj slavi Božanstva, čije neve-
rovatno sveobuhvatne i savršene zakone možemo da opazimo kako
deluju svuda oko nas... Argument kome teolozi tako često pribe-
gavaju, da je čoveku neophodno Božansko otkrivenje, i da su izvesna
gledišta koja ono sadrži potrebna radi naše moralne svesti, pred-
stavlja čistu izmišljotinu, i potiče upravo iz otkrivenja koje nastoji
da održi. Jedina čoveku apsolutno neophodna stvar je ISTINA i njoj,
samo njoj, mora da se prilagodi naša moralna svest.”2
U nastavku ćemo razmotriti u kom svetlu su Božansko otkrivenje
iz jevrejske Biblije posmatrali gnostici, koji su verovali u Hrista na
sopstveni način, kud i kamo bolji i manje bogohulan od onog kod
rimo-katolika. Crkveni oci su verujućima u Hrista nametnuli Bibliju
u kojoj su propisani zakoni koje je On prvi prekršio, čija je učenja u
potpunosti odbacio i za te „zločine” je na kraju bio raspet. Čime god
još hrišćanski svet imao da se pohvali, teško da može da uvrsti logiku
i doslednost među svoje glavne vrline.
Činjenica da je Petar do kraja ostao „apostol obrezanih” govori
sama za sebe. Ko god da je izgradio rimsku crkvu, sigurno nije bio
Petar. Da je to bio slučaj, ma koji od naslednika ovog apostola morao
bi da se podvrgne obrezanju, ako ništa drugo ono radi doslednosti,
kako bi pokazao da tvrdnje papa nisu bez ikakvog osnova. Dr Inman
potvrđuje izveštaj u kome se kaže da „u našem hrišćanskom dobu
pape moraju da budu lično savršeni”,3 ali ne znamo da li u tome
moraju da idu tako daleko kako to propisuje levitski Zakon Jevreja.
Prvih petnaest hrišćanskih episkopa Jerusalima, počevši od Jakova
pa završno sa Judom, isključivo su bili obrezani Jevreji.4
2 „Supernatural Religion”, tom II., str. 489.
3 „Ancient Pagan and Modern Christian Symbolism”, str. 28.
4 Pogledajte Euzebija, „Ex. H.,” knjiga IV., poglavlje V.; „Sulpicius Severus”, tom II., str. 31.
182
U Sefer Toldos Ješu,5 vrlo starom jevrejskom rukopisu, nalazi se
drugačija verzija Petra. Simon Petar je, kaže se, bio jedan od njihovih
sopstvenih srodnika, mada je ponešto skrenuo od Zakona, dok su
jevrejska mržnja i progoni ovog apostola, kako izgleda, postojali
jedino u bujnoj mašti crkvenih otaca. Autor govori o njemu sa velikim
poštovanjem i iskrenošću, nazivajući ga „vernim slugom živoga
Boga”, koji je proveo svoj život u odricanjima i razmišljanju, „živeći
u Vavilonu na vrhu tornja”, sastavljajući himne i propovedajući sami-
lost. On dodaje da je Petar uvek upućivao hrišćane da ne zlostavljaju
Jevreje, ali čim se upokojio drugi propovednik je otišao u Rim i pre-
tvarajući se da je Petar izvrnuo učenja svog učitelja. On je izmislio
ognjeni pakao i svima pripretio njime; obećavao je razna čuda, ali ni-
jedno nije izveo.
Na drugima je da odluče koliko je u rečenom izmišljeno a koliko
je istina, ali je sigurno da deluje mnogo iskrenije i utemeljenije na
činjenicama od priča koje su smišljali crkveni oci radi sopstvenih ci-
ljeva.
Utoliko pre smo spremni da poverujemo u ovo prijateljstvo između
Petra i njegovih kasnijih jednovernika, kao što nalazimo kod Teodoreta
u sledećoj izjavi: „Nazareni su Jevreji koji poštuju POMAZANOGA
(Isusa) kao savršeno pravednog čoveka i koji upotrebljavaju Je-
vanđelje po Petru.”6 Petar je bio nazaren, bar prema Talmudu. Pri-
padao je sekti kasnijih nazarena koji su se odvojili od sledbenika
Jovana Krstitelja i postali suparnička sekta, a koju je – kako tvrdi
predanje – osnovao sam Isus.
5 Izgleda da Jevreji pripisuju vrlo veliku starost „Sefer Toldos Ješu.” Ovaj spis prvi
put pominje Martin negde oko početka trinaestog veka, jer su talmudisti dobro pazili da
ga sakriju od hrišćana. Levi kaže da je Porhetus Salvatikus objavio nekoliko odlomaka
iz njega koje je onda upotrebio Luter (pogledajte tom VIII., izdanje iz Jene). Tekst na
hebrejskom, koji je nedostajao, najzad su pronašli Munster i Bukstorf, i objavio ga je,
1681., Kristofer Vagenselijus u Nirnbergu, kao i u Frankfurtu u zbirci pod naslovom
„Tela Ignea Satanae”, odnosno Satanine ognjene strele. (Pogledajte Levijev rad „Science
des Esprits”)
6 Teodoret: “Haeretic. Fab.”, knjiga II., 11.
183
Istorija je otkrila da su prve sekte hrišćana bile ili nazareni, poput
Jovana Krstitelja, ili ebioniti, među kojima je bilo više Isusovih rođaka,
ili eseni, terapeuti, iscelitelji, čiji su ogranak bili nazareni. Sve ove
sekte, koje su tek u vreme Irineja počeli da smatraju jeretičkim, bile
su manje ili više kabalističke. Oni su verovali u isterivanje demona
putem magijskih bajalica, i naveliko su upražnjavali taj metod; Džervis
naziva nabatejce, kao i druge slične sekte, „lutajućim jevrejskim is-
terivačima nečistih duhova,”7 gde arapska reč nabe znači lutati, dok
hebrejski naba znači prorokovati. U Talmudu sve hrišćane bez razlike
nazivaju nozari.8 Isto tako, sve gnostičke sekte su verovale u magiju.
Irinej, opisujući sledbenike Vasilida, kaže: „Oni upotrebljavaju rukom
sačinjene likove, prizivanja, bajalice i sve druge stvari povezane sa
magijom.” Danlep, pozivajući se na Lajtfuta, pokazuje da je Isus nazi-
van nazaraios, što se odnosilo na njegov skroman i neugledan spoljni
izgled; jer nazaraios znači “odvajanje, udaljavanje od drugih ljudi.”9
Pravo značenje reči nazar je da se neko zaklinje ili posvećuje
Božijoj službi. Kao imenica znači dijademu ili nekakvo obeležje kao
znak takvog posvećenja, ili pak glavu koja je na taj način posvećena.10
Josif je prikazan kao nazar: „Nad glavom Josifovom i nad tjemenom
odvojenoga od između braće.”11 Samson i Samuil ( Se-
mes-on i Sem-va-el) takođe su opisani kao nazari. Porfirije, raspravlja-
jući o Pitagori, kaže da je on bio pročišćen i iniciran u Vavilonu od
strane Zar-adasa, starešine svetog društva. Prema tome, ne bismo li
mogli da zaključimo da je Zoro-aster (Zaratustra) bio nazar boginje
Ištar, Zar-adas ili Na-Zar-Ad,12 što se svodi na isto sa promenom di-
jalekta? Ezra ili je bio sveštenik i pisar, hijerofant, a prvi he-
brejski kolonizator Judeje je bio Zeru-Babel, ili Zoro, ili nazar
iz Vavilona.
7 Džervis V. Džervis: „Postanje,” str. 324.
8 „Lajtfut”, 501.
9 Danlep: „Sod, the Son of the Man” str. X.
10 Jer. 7:29: „Ostriži kosu svoju i baci je, i zaridaj iza glasa na visokim mjestima.”
11 1 Moj. 49:26.
12 Nazaret?
184
Jevrejski sveti spisi označavaju dva različita vida obožavanja i
verovanja među Izraelićanima; jedan je kult Baha pod maskom Je-
hove, a drugog su upražnjavali haldejski inicijati, kojima su pripadali
neki od nazara, teurgista i nekolicina proroka. Ovi su uvek imali
središte u Vavilonu i Haldeji, gde se dve suparničke škole magova
mogu jasno razlikovati. Oni koji sumnjaju u ovu tezu moraće u tom
slučaju da ponude objašnjenje za razlike između istorije i Platona,
koji je od svih ljudi svog vremena sigurno bio jedan od najbolje
obaveštenih. Govoreći o magovima, on ih prikazuje kako podučavaju
persijske kraljeve o Zaratustri, kao sinu ili svešteniku Ormuzda; na
drugoj strani, Darije se u natpisu koji je sačuvan u Bihistunu hvali
kako je ponovo uspostavio kult Ormuzda i suzbio magijske obrede!
Otuda je očigledno da su postojale dve različite, međusobno suprot-
stavljene škole magije. Najstarija i najviše ezoterijska od njih je bila
ona koja je, zadovoljna sa svojim neosporivim znanjem i tajnim
moćima, bila spremna da se naizgled odrekne svoje egzoterijske po-
pularnosti i prepusti svoju premoć u ruke reformatora Darija. Kasniji
gnostici su pokazali istu dobro promišljenu politiku prilagođavajući
se u svakoj zemlji gde su boravili preovlađujućim oblicima vere, dok
su tajno nastavljali da se drže sopstvenih učenja.
ZNAČENJE REČI “NAZAR”

I “NAZAREĆANIN”
Potoji još jedna moguća hipoteza, ta da je Zero-Ištar (Zoroaster,

tj. Zaratustra) bio prvosveštenik haldejskog kulta, odnosno mag-hi-
jerofant. Kada su persijski Arijevci, pod Darijem Histaspom, zbacili
poklonike magije Gomate i ponovo uspostavili kult Ahura-Mazde,
došlo je do stapanja prilikom koga je Zoro-Aštar Magova postao
Zara-Tušra iz Vendidada. Ovo nisu prihvatili ostali Arijevci, već su
radije prihvatili vedsku religiju, koja se razlikovala od one iz Aveste.
Ali ovo ostaje samo hipoteza.
185
Šta god danas verovali da je Mojsije bio, mi ćemo ovde dokazati
da je bio inicijat. Mojsijeva vera je u najboljem slučaju bila kult
Sunca i zmija, možda razblažen nekim površnim jednobožačkim
predstavama, pre nego što ih je Ezra na silu ubacio u tzv. „bogo-
nadahnute spise” u vreme kada je, kako izgleda, preradio celo Mo-
jsijevo Petoknjižje. U svakom slučaju, Četvrta knjiga Mojsijeva
(Brojevi) kasnijeg je datuma; u njoj se kult Sunca i zmija javlja isto
toliko jasno kao u ma kojoj paganskoj priči. Priča o „zmijama va-
trenim”* je alegorija sa više značenja. „Zmije” su bili Leviti, tj. Ofiti,
koji su bili Mojsijeva lična telesna garda (pogledajte 2 Moj. – Izlazak
32:26); isto tako, nedvosmislena je zapovest „Gospoda” Mojsiju da
„uzme sve knezove narodne, i objesi ih Gospodu prema suncu”**
koje predstavlja simbol tog istog „Gospoda.”
Nazari ili proroci, kao i Nazarećani, bili su kasta koja se suprot-
stavljala kultu Baha utoliko što su se, u skladu sa svim iniciranim
prorocima, držali duha simboličkih religija i žestoko odupirali idolo-
poklonstvu i egzoterijskim obredima koji su doslovce sledili mrtvo
slovo svetih spisa. Otuda je i bilo toliko kamenovanja proroka od
strane rulje, predvođene sveštenicima koji su imali velike koristi od
narodnog sujevreja. Otfrid Miler pokazuje koliko su se Orfičke Mis-
terije razlikovale od masovno upražnjavanih Bahovih obreda,13 iako
se zna da su orfikoi takođe sledili kult Baha. Sistem najčistijeg mo-
rala i strogog asketizma objavljen u Orfejevim učenjima, koga su se
njegovi posvećenici tako strogo pridržavali, nespojiv je sa razuz-
danošću i primitivnim amoralom obreda za mase. Priča o Aristeju
koji progoni Euridiku u šumu, gde ona nailazi na zmiju i umire od
njenog ujeda, sasvim očigledno predstavlja alegoriju, koja je bar de-
limično bila objašnjena još u najstarijim vremenima. Aristej je bru-
talna snaga, koja proganja Euridiku, ezoterijsko učenje, u šumu gde
* Pogledajte 4 Moj. 21:6. (prim.prev.)
** Pogledajte 4 Moj. 25:4. (prim.prev.)
13 Otfried Muller: "Historical Greek Literature," pp. 230-240. (Otfrid Miler: Istorijska
grčka književnost, str. 230-240.)
186
je zmija (simbol svakog solarnog božanstva, obožavana u svom
grubljem aspektu čak i od strane Jevreja) ubija, tj. prisiljava istinu
da postane još više ezoterijska, i da potraži zaklon u Donjem svetu,
koji nema ničeg zajedničkog sa paklom naših teologa.
Štaviše, sudbina Orfeja, koga su Bahovi sledbenici bukvalno iski-
dali na komade, samo je još jedna alegorija koja pokazuje da su pri-
mitivni obredi za mase uvek više dobrodošli od božanske ali zato
jednostavne istine, i dokazuje veliku razliku koja je morala postojati
između ezoterijskih i masovnih kultova. Kako se za pesme Orfeja i
Muzeja tvrdi da su izgubljene još u najdavnijim vremenima, tako da
ni Platon ili Aristotel nisu prepoznali ništa autentično u pesmama koje
su postojale u njihovo vreme, teško je precizno reći od čega su se sas-
tojali njihovi obredi. Ipak, imamo usmeno predanje iz koga možemo
da izvlačimo razne zaključke, a to predanje ukazuje da je Orfej doneo
svoja učenja iz Indije. Njegova vera je bila ista kao kod najstarijih
magova – dakle, ona kojoj su pripadali inicijati svih zemalja, počevši
sa Mojsijem, „sinovima Proroka” i asketskim nazarima (koje ne bismo
smeli da pobrkamo sa onima protiv kojih su Osija i drugi proroci sipali
kletve) pa sve do esena. Ovu poslednju sektu su činili Pitagorejci pre
nego što će se u priličnoj meri izvitoperiti, da bi ih potom u svom sis-
temu usavršili budistički misionari, za koje nam Plinije kaže da su se
nastanili na obalama Mrtvog mora vekovima pre njegovog doba, „per
saeculorum millia.” Ali ako su, sa jedne strane, ovi budistički monasi
bili prvi koji su ustanovili monaške zajednice i uveli strogo pridrža-
vanje dogmatskih, konvencionalnih pravila, na drugoj strani su isto
tako bili prvi koji su podržavali i popularisali one stroge vrline koje
su tako tipične za Šakjamunija, i koje su pre toga postojale jedino u
izolovanim slučajevima dobro poznatih filozofa i njihovih sledbenika;
to su iste vrline koje je dva ili tri veka kasnije propovedao Isus. Tih
vrlina su se pridržavali izvesni hrišćanski asketi, ali su one postepeno
napuštene, pa čak i potpuno zaboravljene od strane hrišćanske crkve.
Inicirani nazari su se uvek pridržavali ovog zakonopravila, koga
su morali da slede i adepti svih razdoblja pre njih, dok su sledbenici
187
Jovana Krstitelja bili samo izdvojeni ogranak esena. Prema tome,
nikako ne bismo mogli da ih pobrkamo sa nazarima o kojima se go-
vori u Starom Zavetu, koje je Osija optužio da su se izdvojili ili pak
posvetili Bošetu, što je podrazumevalo najveću moguću sablazan.
Izvesti zaključak, kao što neki kritičari i teolozi rade, da to znači izd-
vojiti sebe iz društva radi neporočnosti i uzdržavanja, ili je smišljeno
izopačenje pravog značenja ili potpuno nepoznavanje hebrejskog
jezika. Jedanaesti stih prvog poglavlja Micaha polovično objašnjava
ovu reč u njenom uvijenom prevodu: „Prođi dalje, ti koji nastanjuješ
Safir, itd.”, dok je u originalnom tekstu upotrebljena reč Bošet. Sigu-
rno je da ni Baal, ni Jahoh Kadoš sa svojim Kadešim, nije bio bog
asketske vrline, mada ih Septuagint,14 kao i gali – savršeni sveštenici
– [tetelesmenous] nazivaju iniciranim i posvećenim.15
Veliki Sod Kadešima, preveden u Psalmu 89:7 kao „sabor sveti-
jeh” nije bio nikakva misterija „posvećenih” u onom smislu u kome
je ta reč objašnjena u Vebsterovom rečniku.
Sekta nazarena je postojala daleko pre Mojsijevih zakona, a nastala
je u narodu koji je bio najljući neprijatelj „izabranom narodu” Izrailja,
tj. među narodom Galileje, drevnom bućkurišu raznih sekti idolopok-
lonika, gde je izgrađen Nazara, tj. sadašnji Nazaret. Upravo su u Nazari
drevni Nazareni ili Nazarećani održavali svoje „Misterije Života” ili
„sabore”, kako ova reč sada glasi u prevodu,16 koji nisu bili ništa drugo
do tajne misterije inicijacije,17 koje su se potpuno razlikovale po obliku
svog praktičnog izvođenja od Misterija za narodne mase, održavanih
u Biblosu u Adonisovu čast. Dok su pravi incijati iz Galileje, odbačeni
od narodnih masa, obožavali istinitog Boga i uživali u transcendentnim
vizijama, čime su se bavili „izabrani”? Jezekilj govori o tome (u po-
glavlju 8.) kada, opisujući ono što je video, kaže da ga je nekakav
„oblik” rukom uhvatio za kosu na glavi i odneo iz Haldeje u Jeru-
salim.* „I pred njima stajaše sedamdeset ljudi između starješina doma
14 Pogledajte fusnotu 2, Tom 1, str. 355.
15 Pogledajte Moversa, str. 683.
16 "Codex Nazaraeus," II. 305. (Kodeks nazarena, II., 305.)
17 Pogledajte Lukijana: „De Syria Dea”
* Pogledajte Jezek. 8:3. (prim.prev.)
188
od Apolosovih učenika u Efesu, i pita ih da li su primili Duha Sve-
toga, oni mu naivno odgovaraju: „Nismo ni čuli da ima Duh Sveti.”
„U šta se, dakle, krstite?” pita Pavle dalje. „U krštenje Jovanovo”,
kažu oni. Tada Pavle, kako piše, ponavlja reči koje sinoptička Je-
vanđelja pripisuju Jovanu; na to se ovi ljudi „krstiše u ime Gospoda
Isusa”, prikazavši istovremeno uobičajeni dar da govore jezike koje
nisu znali, a koji prati silazak Duha Svetoga.
Kako to? Sveti Jovan Krstitelj, koga nazivaju „pretečom”, „da se
ispuni što je Gospod rekao”(Mat. 2:15), veliki prorok i mučenik, čije
su reči morale da imaju ogroman značaj u očima njegovih učenika,
objavljuje „Duha Svetog” onima koji ga slušaju; zbog njega se mase
okupljaju na obalama Jordana gde se, na velikoj ceremoniji Hristovog
krštenja, obećani „Duh Sveti” pojavljuje iz neba koje se otvorilo, da
bi okupljena masa začula „glas sa nebesa”; pa ipak, postoje i učenici
Svetog Jovana koji „nisu ni čuli da ima Duh Sveti!” Zaista, sledbenici
koji su napisali Kodeks nazarena bili su sasvim u pravu. Samo, nije
Isus bio taj koji je izmišljao cele odlomke Biblije onako kako mu je
odgovaralo, već oni koji su došli posle Njega, koji su „izopačili Jo-
vanovo učenje, izmenili krštenje sa Jordana i izvrnuli istinite izreke”.
Primedba da je sadašnji Kodeks napisan vekovima posle doba u
kome su propovedali apostoli koje je Jovan neposredno rukpoložio
bila bi potpuno besmislena. Isto važi i za naša jevanđelja. U vreme
kada se odigrao ovaj iznenađujući intervju Pavla sa „baptistima”,
Vardesanes se još nije bio pojavio među njima, a ova sekta još nije
smatrana „jeretičkom”. Štaviše, u stanju smo da prosudimo koliko
su malo uticaja imali obećanje Svetog Jovana o „silasku Duha Sve-
tog” i pojava samog „Duha” na njegove sledbenike, po tome koliko
su bili kivni na Isusove učenike i supraništvu koje se od samog
početka pojavilo među njima. Ne, Jovan je toliko sumnjao da je Isus
onaj dugo očekivani Mesija da, posle čuvene scene krštenja Isusa na
Jordanu i reči kojima sam Duh Sveti potvrđuje da je „ovo Sin moj
ljubljeni”(Mat. 3:17), vidimo „Preteču” kako iz tamnice nalaže dvo-
jici svojih učenika da se raspitaju o Isusu: „Jesi li ti Onaj što će doći,
ili drugoga da čekamo!!”(Mat. 11:2-3)
195
Već je i ova nepremostiva protivurečnost razumnim umovima
morala odavno da pruži zadovoljavajuće objašnjenje u pogledu
navodno „božanskog nadahnuća” na kome se temelji Novi Zavet. Ali
mi možemo da postavimo i drugačije pitanje: ako je krštenje sim-
bolična predstava ponovnog rođenja, i verska zapovest koju je us-
tanovio sam Isus, zbog čega se sami hrišćani sada ne krste onako
kako je opisano da je Isus učinio, „Duhom Svetim i ognjem”, umesto
što slede običaj nazarena? Kakav je motiv mogao da ima Irinej uba-
cujući ove sasvim očigledne dodatke ako ne da navede ljude da
poveruju kako naziv Nazarećanin, koga je Isus imao, potiče isklju-
čivo od toga što je njegov otac živeo u Nazaretu, a ne zbog pove-
zanosti sa sektom nazarena, iscelitelja?
Ova Irinejeva „nužna intervencija” je vrlo nespretno izvedena, jer
su proroci još od pradavnih vremena grmeli protiv krštenja ognjem,
kakvo su upražnjavali njihovi paganski susedi, kojim je prenošen „duh
proročki”, odnosno Duh Sveti. Ali našao se u očajnoj situaciji; hrišćani
su bili opšte poznati kao nazareni ili eseni (prema Epifaniju), dok je
Hrist jednostavno bio smatran prorokom i isceliteljem – takvim je
samog sebe prikazivao, kao takvog su ga prihvatili njegovi sopstveni
učenici, takvim su ga smatrali njegovi sledbenici. U takvoj situaciji
nije bilo mesta bilo za novu božansku hijerarhiju, niti za novu Vrhovnu
Božansku Ličnost, a kako je Irinej uzeo na sebe da izmisli oboje,
morao je nekako da poveže materijal koji mu je stajao na raspolaganju,
i popuni praznine proizvodima svoje bujne mašte.
Da bismo se uverili da je Isus bio pravi nazaren – mada sa idejama
o novoj reformi – uopšte ne bismo smeli da tragamo za dokazom u
prevedenim Jevanđeljima, već u izvornim verzijama koje su nam dos-
tupne. U Tišendorfovom prevodu Jevanđelja po Luki 4:34 sa grčkog
stoji „Ješu nazaren”; dok u verziji na sirijskom* stoji „Jašua, ti
nazarenu.” Prema tome, ako uzmemo u obzir sve što je zbunjujuće i
nerazumljivo u četiri kanonska jevanđelja, izmenjeno i „ispravljeno”
* Verovatno se misli na staro-sirijski, tj. aramejski. (prim.prev.)
196
kako sada stoji, lako ćemo i sami videti da se pravo, izvorno hri-
šćanstvo, onakvo kakvom je podučavao sam Isus, može naći jedino
u takozvanim „sirijskim jeresima”. Samo iz njih možemo izdvojiti
ma kakvu jasnu predstavu o tome šta je hrišćanstvo uopšte bilo u
svom početku. Upravo je takva bila Pavlova vera, kada je govornik
Tetulijus optužio apostola pred guvernerom Feliksom. On se žalio da
su otkrili „ovoga čovjeka ... da podiže bunu ... i da je kolovođa
nazarejske jeresi”;32 i dok Pavle odbija sve ostale optužbe, priznaje
da „se klanja Gospodu svojih otaca na način koji nazivaju jere-
tičkim.”33 U ovom priznanju je sadržano celo „otkrivenje.” Ono po-
kazuje: 1. da je Pavle priznao da pripada sekti nazarena; 2. da se
klanjao Bogu svojih otaca, a ne „trojedinom” Bogu potonjih hrišćana,
koji mu je bio potpuno nepoznat, i koji je bio izmišljen tek posle nje-
gove smrti; i 3. da ovo nezgodno priznanje na sasvim zadovoljavajući
način objašnjava zbog čega su Djela Apostolska, zajedno sa Otkrive-
njem Svetoga Jovana Bogoslova, koje je tokom jednog dužeg perioda
crkvena dogma potpuno odbacivala, i tokom istog vremena bilo
izostavljeno iz kanona Novog Zaveta.*
U Biblosu su neofiti, kao i hijerofanti, imali obavezu da, posle
učešća u Misterijama, neko vreme poste i budu potpuno sami. Pos-
tojao je strogi post kao i priprema pre i posle Bahovskih, Adoniskih
i Eleuzinskih orgija, dok Herodot sa strahopoštovanjem iznosi neke
nagoveštaje o Bahovom JEZERU, u kome su „oni (sveštenici) noću
izvodili predstave u kojima su bili prikazivani njegov život i stra-
danja”.34 Tokom mitraističkih žrtvoprinošenja, prilikom inicijacije,
neofit bi simulirao prethodnu scenu smrti, za kojom je sledila scena
32 Djel. 34:5.
33 Isto, 14.
* Ni danas se ne zna tačno kada je Otkrivenje Jovanovo uvršteno u kanonske spise a
time i u Sveto Pismo; sigurno je da je to učinjeno na crkvenom (ali ne vaseljenskom)
Saboru u Kartagini, ali se ne zna na kom – iz 397. ili 419. godine. I pre i posle ovih go-
dina bilo je otpora njegovom prihvatanju zbog teškoća u tumačenju i uobičajenom prip-
isivanju raznim sektama i „jereticima.” I dan-danas je to jedina knjiga Svetog Pisma
koja se u pravoslavnoj crkvi ne čita prilikom bogosluženja. (prim.prev.)
34 „Herodot”, II., str. 170.
197
u kojoj se „ponovo rađao kroz obred krštenja”. Deo ovog obreda dan-
danas izvode masoni, kada neofit, u vidu Velikog Majstora Hirama
Abifa, leži mrtav, da bi bio podignut snažno stisnutom lavljom
šapom.
Sveštenici su bili obrezani. Neofit nije mogao da bude iniciran ako
prethodno nije prisustvovao svetim Misterijama JEZERA. Nazareni su
bili krštavani na Jordanu i nisu mogli primiti krštenje ni na jednom
drugom mestu; takođe su bili obrezivani, i morali su da poste kako pre
tako i posle obrada krštenja. Do današnjeg dana pored svakog hrama
u Indiji se nalazi jezero, potok ili rezervoar pun svete vode, u kojima
se bramane, kao i svi hindu vernici, svakodnevno kupaju. Takva mesta
sa posvećenom vodom su neophodni pratilac svakog svetilišta. Sve-
tkovine na kojima se vernici kupaju, tj. obredi „krštenja”, odigravaju
se dva puta svake godine; u oktobru i aprilu. Svaka traje po deset dana,
i, kao i u drevnom Egiptu i Grčkoj, sveštenici potapaju u vodu statue
svojih bogova, boginja i idola; cilj tog obreda je da sa njih operu grehe
njhovih poklonika koje su preuzeli na sebe, i koji ih kaljaju sve dok
ne budu oprani svetom vodom. Tokom arati, obreda kupanja, glavno
božanstvo svakog hrama se pronosi u svečanoj povorci do mora gde
će biti „kršteno”(tj. oprano). Bramanske sveštenike, koji nose svete
kipove, obično prate maharadže – bosi i skoro potpuno goli. Tri puta
sveštenici ulaze u more; treći put nose sa sobom sve kipove. Držeći ih
visoko, dok ceo skup vernika ponavlja molitve, vrhovni sveštenik tri
puta zaranja u vodu statue bogova u ime mističnog trojstva, posle čega
se smatraju pročišćenim.35 Jedna orfička himna naziva vodu najvećim
pročišćivačem ljudi i bogova.
Za našu sektu nazarena se zna da je postojala nekih 150 godina
pre Hrista, da su njeni sledbenici prebivali na obalama Jordana, kao
i na istočnoj obali Mrtvog mora, prema Pliniju i Josifu Flaviju.36 Ali
35 Hinduistički prvosveštenik – predvodnik Namburija, koji živi u oblasti Kočin, po
pravilu je prisutan tokom ovih svetkovina uranjanja u „Svetu vodu”. Ponekad putuje
veoma daleko kako bi lično predvodio ove obrede.
36 “Judejske starine”, Josif Flavije, str. 9; XV., str. 10.
198
u Kingovim Gnosticima otkrivamo navod još jedne Josifove izjave
iz 13. stiha, koja kaže da su eseni prebivali na obalama Mrtvog mora
„hiljadama godina” pre Plinijevog doba.37
Prema Manku, izraz „Galilejac” je gotovo sinonim za „nazaren”;
štaviše, on pokazuje da su oni prvi održavali vrlo bliske veze sa „neo-
brezanima”. Lokalno stanovništvo je verovatno postepeno prihvatilo,
u neprekidnom kontaktu s njima, izvesne obrede i verske običaje pa-
gana; prezir sa kojim su ortodoksni Jevreji gledali na Galilejce pri-
pisuje se istom razlogu. Njihove prijateljske veze su ih sigurno navele
da u kasnijem periodu prihvate „Adoniju” tj. svete obrede nad telom
ožaljenog Adonisa, kao što vidimo da Jeronim s punim pravom žali.
„Nad Vitlejemom”, kaže on, „sveti gaj Tamuza, što će reći Adonisa,
baca svoju senku! A u PEĆINI u kojoj je nekad plakao mali Isus, sada
žale Venerinog ljubavnika.”38
Negde posle pobune Bar-Kohbe rimski car je ustanovio Ado-
nisove misterije u Svetoj pećini kraj Vitlejema; i ko bi mogao da tvrdi
da to nije bila petra, odnosno kameno svetilište na kome je kasnije
sazidana crkva? Iznad jerusalimske kapije koja gleda ka Vitlejemu
je nekada bio postavljen Adonisov vepar.
Mank kaže da su „nazareni bili ustanovljeni pre Musinih zakona”.39
To je očigledno, jer nalazimo da je ova sekta ne samo spomenuta već
i detaljno opisana u Brojevima (tj. Četvrtoj Knjizi Mojsijevoj, poglavlje
6.). U zapovesti koju Gospod daje Mojsiju u toj glavi, lako je prepo-
znati obrede i zakone Adonisovih sveštenika.40
37 King misli da se radi o velikom preterivanju i sklon je da veruje da su ovi eseni,
koji su nesumnjivo bili neka vrsta budističkih sveštenika, „samo nastavak društava koja
su bila poznata kao Sinovi Proroka”. „Gnostici i njihovi ostaci”, str. 22.
38 Sveti Jeronim: „Poslanice”, str. 49 (ad. Poulmam); pogledajte Danlepovu "Spirit-
History”,str. 218.
39 „Mank”, str. 169.
Musa je muslimanski analog jevrejskog imena Mojsije – kao Sulejman/Solomon,
Jusuf/Josif, Ilija/Alija, itd. (prim.prev.)
40 Bah i Cerera – ili mističko Vino i Hleb, korišćeni prilikom Misterija, pretvaraju se
tokom „Adonija” u Adonisa i Veneru. Movers pokazuje da „je Jao Bah”(str. 550), a izvor
na koji se poziva je Lidus de Mens (38-74), "Spirit-History", str. 195. Jao je solarno
božanstvo a time i jevrejski Jehova, tj. intelektualno ili Središnje Sunce kabalista.
Pogledajte Julijana u Proklu. Ali ovaj „Jao” nije skriveni Bog.
199
Uzdržavanje i čestitost koji se propisuju u obe sekte identični su.
U obe im je dopušteno da puste dugu kosu,41 kao što dan-danas rade
indijski sveštenici koji žive s narodom i fakiri, dok ostale kaste šišaju
kosu i uzdržavaju se od vina u određene dane. Prorok Ilija, nazaren,
opisan je u Drugoj knjizi o carevima i kod Josifa Flavija kao „sav
kosmat i opasan kožnijem pojasom”.42 A Jovana Krstitelja i Isusa
prikazuju sa vrlo dugom kosom.43 Jovan „bijaše obučen u kamilju
dlaku, i imaše pojas kožni oko sebe” (Mar. 1:6), dok je na Isusu bila
„dolama (koja) ne bješe šivena nego izatkana izjedna” (Jovan 19:23)
... a „haljine njegove ... vrlo bijele kao snijeg” (Mar. 9:3); upravo ona-
kva odeća kakvu su nosili sveštenici nazarena, kao i pitagorejski i
budistički eseni, kako ih opisuje Josif Flavije.
Ukoliko pažljivo pratimo poreklo reči nazar i nazaret, kroz naj-
verodostojnije poznate radove antičkih pisaca, otkrićemo da su uvek
u vezi sa „paganskim”, ali i jevrejskim adeptima. Tako Aleksandar
Polihistor kaže za Pitagoru da je bio učenik asirskog nazarena, za koga
neki pretpostavljaju da je bio Jezekilj. Diogen Laertije tvrdi da je
Pitagora, pošto je bio iniciran u sve Misterije Grka i varvara, „otišao
u Egipat i posle toga posetio Haldejce i mage”; dok Apulej smatra da
je Zaratustra bio taj koji je podučavao Pitagoru.
Da smo sugerisali da su hebrejski nazari, proroci „Gospodnji”
koji su sipali kletve, bili inicirani u takozvane paganske Misterije, i
da su pripadali (bar većina njih) istoj loži ili krugu adepata kao i oni
koji su smatrani idolopoklonicima, te da je njihov „krug proroka” bio
samo jedna od grana tajnog udruženja koje bismo mogli da nazovemo
„internacionalnim”, kakve li bismo izlive hrišćanskog besa samo iza
41 Josif Flavije: Judejske starine, IV., str. 4.
42 Ibid, IX.; 2 Car. 1. 8.
43 Imajući u vidu dobro poznatu činjenicu da je Isus nosio dugu kosu i da je uvek tako
prikazivan, deluje prosto neverovatno koliko je malo nepoznati sastavljač Djela Apos-
tolskih znao o apostolu Pavlu, jer ga navodi u 1 Kor. 11:14 kako kaže: „Zar vas i sama
priroda ne uči da je mužu sramota ako ima dugačku kosu.” Sigurno je da Pavle nikada
nije mogao da izjavi tako nešto! Prema tome, ako je ovaj odlomak originalan, Pavle nije
ništa znao o proroku čije je učenje prigrlio i zbog koga je postradao; a ako nije – koliko
je pouzdano sve ostalo?
200
zvali! Pa ipak, ceo slučaj izgleda krajnje sumnjivo. Prisetimo se za
početak onoga što Amijan Marcelin i drugi istoričari pripovedaju o
Dariju Histaspu. Ovaj je, prodrevši u Gornju Indiju (današnju Bak-
triju) saznao za „čiste obrede”, kao i nauku o sazvežđima i kosmosu
od bramana, i preneo ih magima. Ali u istoriji Histaspa prikazuju kao
nekog ko je uništio mage i uveo – ili tačnije nametnuo – čistu religiju
Zaratustre, veru u Ormuzda. Otkud onda da je na Darijevoj grobnici
pronađen jedan natpis u kome se kaže da je bio „učitelj i hijerofant
magije, ili magijanizma”? Očigledno mora da je posredi nekakva is-
torijska greška. I istorija je priznaje. U ovoj zbrci naziva Zaratustra,
Pitagorin učitelj, ne može da bude ni Zoroaster ni Zaratustra koji je
uveo kult Sunca među Parse (tj. Persijance); niti onaj koji se pojavio
na dvoru Guštaspa (Histaspa), navodnog Darijevog oca; niti pak
Zoroaster koji je postavio svoje mage iznad samih kraljeva. Najstariji
spis Zoroastrijanaca – Avesta – ne odaje ni najmanji znak da je verski
reformator ikada upoznao ma koji od naroda što su potom prihvatili
kult koga je ustanovio. Izgleda da uopšte nije znao za zapadne susede
Irana, Mede, Asirce, Persijance i druge. Ako nismo imali druge
dokaze o daleko većoj starosti zoroastrijanske vere od otkrića ove
greške, koju su počinili naučnici u našem veku, poistovećujući kralja
Vištaspu (Guštaspu) sa Darijevim ocem, dok persijsko predanje di-
rektno ukazuje na Vištaspu kao na poslednjeg u nizu kajanskih
prinčeva koji su vladali Baktrijom, onda bi ovo trebalo da bude do-
voljno, jer se asirsko osvajanje Baktrije odigralo punih 1.200 godina
pre Hrista.44
44 Maks Miler je ovo uspešno dokazao u svom predavanju o „Zend-Avesti”. On naziva

Guštaspa „mitskim učenikom Zaratustre”. Mitskim možda stoga što je period u kome
je živeo i učio sa Zaratustrom suviše daleko od nas da bi naša savremena nauka mogla
da špekuliše o njemu sa ma kakvom sigurnošću.
201
DA LI JE ZARATUSTRA GENERIČKI NAZIV?
Prema tome, savršeno je prirodno da u nazivu Zaratustra ne pre-

poznajemo ime nego generički izraz, čije značenje prepuštamo filolo-
zima da se oko njega dogovore. Guru na sanskritu znači duhovni
učitelj, a kako Zuruastara na istom jeziku znači „onaj koji obožava
Sunce”, zašto bi smatrali nemogućim da nekom sasvim prirodnom iz-
menom jezika, usled velikog broja naroda koji su bili preobraćeni u
kult Sunca, reč guru-astara, tj. duhovni učitelj solarnog kulta, tako
bliska tobožnjem imenu osnivača ove religije, bude postepeno prei-
načena u svoj opštepoznati oblik Zurjastara ili Zoroaster? Kabalisti
smatraju da je postojao samo jedan Zaratustra i mnoštvo guru-astara,
tj. duhovnih učitelja, i da je jedan od takvih gurua, ili tačnije huru-
astera, kako ih nazivaju u starim rukopisima, bio Pitagorin učitelj.
Filologiji i našim čitaocima prepuštamo objašnjenje ove zagonetke.
Mi, pak, verujemo u ovo koje smo izneli, jer u pogledu rečenog proble-
ma imamo daleko više poverenja u kabalističko predanje nego u obja-
šnjenja savremene nauke, među kojima ne postoje dva koja su uspela
da se usklade do današnjeg dana.
Aristotel izjavljuje da je Zaratustra živeo nekih 6.000 godina pre
Hrista; Hermipus iz Aleksandrije, za koga je rečeno da je čitao izvorne
knjige zoroastrijanaca, mada Aleksandra Makedonskog optužuju da ih
je uništio, prikazuje Zaratustru kao učenika Azonaka (Azon-ah ili Azon-
Bog) i određuje vreme u kome je ovaj živeo na 5.000 godina pre pada
Troje. Er ili Eros, o čijem prikazivanju Platon pripoveda u svojoj
Državi, bio je, prema Klimentu, nazivan Zorduš. Dok je mag koji je
zbacio Kambiza* bio po nacionalnosti Med, a Darije objavljuje da je
zabranio magijske obrede kako bi na njihovo mesto uveo kult Ormuzda,
Ksantus iz Lidije izjavljuje da je Zaratustra bio predvodnik maga!
* Ovde se misli na Kambiza II, persijskog kralja koji je vladao 530-522. pre Hrista.
Ostao je upamćen po osvajanju Egipta 525. pre Hrista. (prim.prev.)
202
Ko je od njih pogrešio? Ili su, možda, svi u pravu, i jedino savre-
meni tumači nisu u stanju da objasne razliku između reformatora i
njegovih apostola i sledbenika? Ove greške naših komentatora nas
podsećaju na onu koju je načinio Svetonije, kada je pogrešno shvatio
hrišćane kao jednog Hristosa, ili Hrestosa kako ga je on napisao,
uveravajući svoje čitaoce da ga je Klaudije proterao zbog nemira koje
je izazvao među Jevrejima.*
Najzad, vraćajući se nazarima, imamo jedan Plinijev pomen nekog
Zaratusa sledećim rečima: „On je bio zoroaster i nazaret.” Kako Zara-
tustru (Zoroastera) nazivaju vrhovnim magom, dok „nazar” znači izd-
vojeni ili posvećeni, ne radi li se ovde o jevrejskom izrazu za maga?
Volni veruje da je upravo tako. Persijska reč na-zaruan označava mili-
one godina, a odnosi se na haldejskog „Starca”. Otuda i dolazi ime
nazara ili nazarena, koji su bili posvećeni služenju Jedinog Vrhovnog
Boga, kabalističkog En-Sofa, ili „Starca”, „starijeg od najstarijih.”
Ali reč nazar se može pronaći i u Indiji. Na hindiju nazar znači vid,
unutrašnje ili natprirodno čulo vida; nazar band-i označava ushićenost,
mesmeričke ili magijske čini, dok je nazaran reč za razgledanje ili čulo
vida.
Profesor Vajlder misli da, ako se reč zeruana ne može pronaći
nigde u Avesti, već jedino u kasnijim knjigama Parsa, mora da je
došla od maga, koji su sačinjavali persijski svešteni stalež u periodu
Sasanida,** ali su poticali iz Asirije. „Smatram da je Turan o kome
pesnici govore”, kaže on, „bio Aturija, tj. Asirija, a da je Zohak (Az-
dahaka, Dei-okes ili Astijag), Kralj zmija, bio asirski, medijski i vavi-
lonski – kada su se sve ove zemlje našle ujedinjene pod istom
vlašću.”
Međutim, ovo mišljenje ni na koji način ne dovodi u pitanje našu
izjavu da su tajna učenja maga, tj. pre-vedskih budista, ili hijerofanata
* Isus je osuđen i raspet u vreme drugog rimskog cara, Tiberija (14-37. po Hristu),
prema raznim procenama negde između 29. i 33. godine. Tiberija je na rimskom prestolu
nasledio Kaligula, a ovoga Klaudije (vladao 41-54.). (prim.prev.)
** Sasanidi su poslednja persijska dinastija pred-islamskog perioda, 224-651. godine
po Hristu. (prim.prev.)
203
egipatskog Tota, odnosno Hermesa, kao i drugih adepata ma kog raz-
doblja i nacionalnosti, uključujuću haldejske kabaliste i jevrejske
nazare, bila od samog početka potpuno istovetna. Kada upotreblja-
vamo izraz budisti, pod njim ne podrazumevamo bilo egzoterijski
budizam, koga su uveli sledbenici Gautame-Bude, niti savremenu
budističku veru, već tajnu filozofiju Šakjamunija, koja je u svojoj
suštini nesumnjivo istovetna sa drevnom Mudrošću-religijom naj-
starijih svetilišta, tj. sa prevedskim bramanizmom.
Zaratustrina „šizma”, kako je nazivaju, predstavlja direktan dokaz
za to. Jer to i nije bila šizma u strogom smislu reči, već (jednim delom)
javno izlaganje strogo jednobožačkih verskih istina, koje su do tada
podučavane jedino u svetilištima, koje je naučio od bramana. Zaratus-
tra, prvi koji je uveo solarni kult, ne može biti nazvan utemeljiteljem
dualističkog Sistema,* niti je bio prvi koji je učio da postoji jedan je-
dini Bog, jer je propovedao samo ono što su ga naučili bramane. I
Maks Miler potvrđuje da su Zaratustra i njegovi sledbenici, zoroastri-
janci, „bili nastanjeni u Indiji pre nego što su se doselili u Persiju”.
„Da su zoroastrijanci i njihovi prethodnici došli iz Indije”, kaže on,
„tokom Vaidiki perioda, može se dokazati isto tako nedvosmisleno kao
i da su prvi stanovnici Marseja došli iz Grčke ... Mnogi od zoroastri-
jskih bogova predstavljaju ... samo odraz ili preobražaj prvobitnih,
originalnih božanstva iz Veda.”45
Ako bismo mogli da dokažemo – što možemo na osnovu dokaza
iz kabale, kao i najstarijih predanja Mudrost-religije, filozofije dre-
vnih svetilišta – da su sva ova božanstva, bilo da pripadaju zoroas-
trijancima ili Vedama, samo personifikacije okultnih sila prirode,
verne sluge adepata tajne mudrosti – magije – onda bismo bili na si-
gurnom terenu.
* Dualistička (dvojna) religija se temelji na dva suprotna (i suprotstavljena) entiteta:

sili dobra, pravde, istine, svetlosti i sili zla, nepravde, laži, tame; njihov sukob je cen-
tralna tema kulta, drama koja se odvija na planu našeg fizičkog sveta. Kao tipičan primer
ovakve vere obično se navodi zoroastrizam. (prim.prev.)
45 Maks Miler: „Zend Avesta” 83.
204
Prema tome, bilo da kažemo da su se kabalizam i gnosticizam
razvili iz mazdaizma ili zoroastrijanizma, sasvim je svejedno, ukoliko
pod tim ne mislimo na egzoterijski kult – što mi ne činimo. Isto tako,
i u istom smislu, možemo da ponovimo reči Kinga, autora Gnostika,
i nekolicine drugih arheologa, i prihvatimo stav da su i jedni i drugi
proistekli iz budizma, istovremeno najjednostavnije i najpotpunije od
svih filozofija, koja je rezultirala jednom od najčistijih religija za koje
je svet znao. Samo je pitanje hronologije koja je od ovih religija, ra-
zličitih samo po svom spoljnom, javnom obliku, najstarija, a time i na-
jmanje izmenjena. Ali čak i ovo ima tek indirektne veze, ako uopšte
ima ikakve, sa predmetom o kome raspravljamo. Već neko vreme pre
početka naše ere adepti su, osim u Indiji, prestali da se okupljaju u ve-
like zajednice, ali ista učenja, potpuno identična kako po suštini tako
i po svom duhu, ako već ne po spoljnjem obliku, i dalje su se mogla
sresti kod esena ili neoplatonista, ili mnoštva međusobno suprotstavlje-
nih sekti koje bi nastale samo da ubrzo iščeznu bez traga. Prema tome,
kada kažemo budizam mislimo na religiju koja bukvalno znači Učenje
Mudrosti, nebrojeno mnogo vekova starije od metafizičke filozofije
Sidarte Šakjamunija.
Posle devetnaest vekova prinudnog eliminisanja svake rečenice
iz kanonskih knjiga koja bi mogla da uputi istraživača na pravi trag,
postalo je veoma teško da se na zadovoljavajući način „egzaktnoj”
nauci dokaže da su „paganski” poklonici Adonisa, njihovi susedi
nazareni, ali i pitagorejski eseni, terapeuti – iscelitelji,46 ebioniti i
druge sekte bili su, sa vrlo malim razlikama, sledbenici drevnih teu-
rgijskih Misterija. Ipak, putem analogija i detaljnog proučavanja
skrivenog smisla njihovih obreda i običaja, možemo da uđemo u trag
njihovom međusobnom srodstvu.
Jednom Isusovom savremeniku je sudbina odredila da svojim tu-
mačenjima najstarije književnosti Izraelita pokaže budućim pokole-
njima koliko se kabalistička filozofija podudarala u svom ezoterijskom
46 Filon: „ De Vita. Contemp.”
205
učenju sa onom kod najdubljih grčkih mislilaca. Ovaj savremenik,
revnosni sledbenik Platona i Aristotela, zvao se Filon Judejac. Kao
tumač Mojsijevih knjiga čisto kabalističkim metodom, postao je ču-
veni jevrejski pisac koga Kingsli naziva ocem novog platonizma.
Potpuno je očigledno da su Filonovi terapeuti bili ogranak esena. Nji-
hovo ime to jasno pokazuje – Essaioc, asaja, tj. lekar. Otuda tolike pro-
tivurečnosti, falsifikati i druge očajničke mere sa ciljem da pomire
proročanstva iz jevrejskih svetih knjiga sa naivnošću i verom Galilejaca.
Jevanđelistu Luku, koji je bio lekar, u tekstovima na sirijskom oz-
načavaju kao asaju, esajana ili esena. Josif Flavije i Filon Judejac su
ostavili dovoljno opisa ove sekte da uopšte ne posumnjamo da je re-
formator nazarena*, primivši svoje obrazovanje u njihovim prebiva-
lištima u pustinji i prošavši inicijaciju u Misterije, više voleo slobodan
i nezavistan život lutajućeg nazarena, i, odvojivši se od njih na taj
način, tj. postavši „de-nazarizovan”, postao putujući terapeuta, naza-
ren, iscelitelj. Svaki terapeuta, pre nego što bi napustio svoju zajednicu,
morao je da uradi istu stvar. I Isus i Jovan Krstitelj su propovedali kraj
svog razdoblja;47 to dokazuje da su znali za tajne proračune sveštenika
i kabalista koji su, pored predvodnika esenskih zajednica, jedini poz-
navali tajnu o trajanju vremenskih ciklusa. Ovi drugi su bili kabalisti
i teurgisti; „imali su svoje mističke knjige i predviđali buduće do-
gađaje”, kaže Mank.48 Danlep, čija su privatna istraživanja u ovom
pravcu izgleda bila prilično uspešna, pronašao je tragove o postojanju
esena, nazarena, dositeana i nekih drugih sekti pre Hristovog vremena:
„Odbacivali su zadovoljstva, prezirali bogatstvo, voleli jedan drugog
i, više od drugih sekti, zapostavljali brak, smatrajući savladvanje strasti
dokazom vrline”,49 kaže on.
*Isus. (prim.prev.)
47 Pravo značenje podele vremena na razdoblja pripada ezoterijskoj i budističkoj tradi-
ciji. Neinicirani hrišćani su ga tako slabo shvatali da su Isusove reči prihvatali bukvalno,
i čvrsto verovali da je govorio o „smaku sveta.” Postojalo je mnogo proročanstava o
nastupajućem dobu. Vergililije, u četvrtom Eklogu, pominje Metatron – novi početak, s
kojim će se završiti gvozdeno doba i nastupiti zlatno.
48 „Palestina”, str. 525. i dalje.
49 „Sod, Sin Čovečiji,” tom II., Predgovor, str. XI.
206
Sve su to vrline kojima je učio Isus; i ako treba da prihvatimo je-
vanđelja kao standard istine, Hrist je bio metempsihozista, tj. učio je
„reinkarnaciji” – kao i neki među esenima, za koje smo videli da su
bili pitagorejci po svim svojim učenjima i običajima. Jamblih pot-
vrđuje da je filozof sa Samosa proveo izvesno vreme sa njima na pla-
nini Karmel.50 U svojim raspravama i propovedima Isus je uvek
govorio u parabolama i upotrebljavao metafore da bi ga slušaoci bolje
razumeli. I ovaj običaj je tipičan za esene i nazarene; nije poznato da
su Galilejci iz gradova ili sela ikada upotrebljavali ovakav alegorijski
jezik. Zaista, mada su neki od njegovih učenika bili Galilejci kao i
on, bili su iznenađeni kada su otkrili da upotrebljava takve izraze u
obraćanju ljudima. Često su ga pitali: „Zašto im govoriš u priča-
ma?”51 „Zato što je vama dano da znate tajne Carstva nebeskoga, a
njima nije dano”, bio je njegov odgovor tipičan za incirane. „Zato im
govorim u pričama, jer gledajući ne vide, i slušajući ne čuju, niti
razumeju.”52 Štaviše, vidimo Isusa kako još jasnije izražava svoje
misli – i to rečenicama koje su čisto pitagorejske – kada tokom
Besjede na Gori kaže:
„Ne dajte svetinje psima;
niti bacajte bisera svojih pred svinje,
da ih ne pogaze nogama svojim,
i okrenuvši se ne rastrgnu vas.”53
Profesor A. Vajlder, izdavač Tejlorovih “Eleuzinskih misterija”,
primećuje „sličnu sklonost kod Isusa i Pavla da svoja učenja podele
na ezoterijska i egzoterijska, Misterije Carstva Božijeg ‚za apostole’,
a ‚parabole’ za mase. ‚Mudrost govorimo’, kaže Pavle ‚među savr-
šenima’(tj. iniciranima).*
50 „Pitagorin život”, Mank izvodi ime jesena ili esena iz sirijskog asaja – iscelitelji,
tj. lekari, pokazujući da su isto što i egipatski terapeute. „Palestina”, str. 515.
51 Mat. 13:10.
52 Isto, 13:13.
53 Ibid, 7:6.
* „Eleuzinske misterije”, str. 15. Navod je iz 1 Kor. 2:6. (prim.prev.)
207
U Eleuzinskim i drugim Misterijama učesnici su uvek bili pode-
ljeni na dve klase, na neofite i savršene. Prvima je ponekad bila dopu-
štena preliminarna inicijacija: dramatična predstava o boginji Cereri
ili duši koja se spušta u Had.54 Ali jedino je „savršenima” dopuštano
da osete čari Misterija božanskog Elizijuma, nebeskog prebivališta
blaženih; ovaj Elizijum je nesumnjivo bio isto što i „Carstvo Ne-
besko”. Sporiti ili odbaciti gore navedeno naprosto bi značilo zatvo-
riti oči pred istinom.
Priča apostola Pavla, u njegovoj Drugoj Poslanici Korinćanima
(12:3-4), pala je u oči nekolicini naučnika, dobro upućenih u opise
mističnih obreda inicijacije koje je ostavila nekolicina klasika, sma-
trajući da se njom nesumnjivo aludira na završni čin epopteje.55
„Znam da taj čovjek – da li u tijelu, da li izvan tijela, ne znam, Bog
zna – bi odnesen u raj i ču stvari zabranjene koje čovjeku nije dopu-
šteno govoriti.” Ove reči su retko, bar koliko mi znamo, komentatori
smatrali za aluziju na božanske vizije „iniciranog” proroka. Ali
upotrebljeni izrazi savršeno jasno govore sami za sebe. Stvari „koje
čovjeku nije dopušteno govoriti” nagoveštene su istim tim rečima, a
razlog zbog koga su izgovorene je isti kakav uporno ponavljaju Pla-
ton, Prokle, Jamblih, Herodot i drugi klasici. „MUDROST govorimo
(samo) među SAVRŠENIMA”, kaže Pavle, nedvosmislen i neosporan
prevod ove rečenice bi bio: „Mi govorimo o dubljim (ili vrhunskim)
ezoterijskim učenjima Misterija (koje su nazvane „mudrošću”) jedino
među onima koji su incirani.”56 Tako je u rečenici „taj čovjek bi odne-
54 Ovaj silazak u Had je označavao neizbežnu sudbinu svake duše koja je neko vreme
bila sjedinjena sa zemaljskim telom. Ovu sjedinjenost, mračnu perspektivu za dušu koja
bi se našla zatočena unutar mračnog, trošnog tela, svi drevni filozofi, pa čak i savremeni
budisti, smatrali bi kaznom.
55 „Eleuzinske misterije”, str. 49, fusnota.
56 „Duboka ili ezoterijska učenja drevnih mudraca su nazivana ‚mudrost,’ dok je kas-
nija filozofija, kao i gnozis, nazivana ‚znanje.’ Ona su se bavila ljudskom dušom, njenim
božanskim poreklom, njenom navodnom degradacijom sa svog uzvišenog položaja kada
je došla u dodir sa „stvorenim”, tj. fizičkim svetom, njenim postepenim napretkom i
povratkom Bogu kroz niz ponovnih rođenja ili .... seljenja iz tela u telo.” Ibid, str. 2,
fusnota.
208
sen u raj” – očigledno se radi o samom Pavlu57 – hrišćanska reč raj
zamenila Elizijum. Da kompletiramo dokaz mogli bismo se prisetiti
Platonovih reči, koje smo naveli na drugom mestu, koje pokazuju da
pre nego što bi inicirani mogao da vidi bogove u njihovom najčisti-
jem svetlu, morao je da se oslobodi svog tela, tj. da odvoji svoju as-
tralnu dušu od njega.58 I Apulej opisuje svoju inicijaciju u Misterije
na isti način:
„Prišao sam se granicama smrti, i, pošto sam došao do Proser-
pininog praga, vratio sam se prošavši sve elemente. U ponoćnoj
tmini ugledah sunce kako blista predivnom svetlošću, zajedno sa
božanstvima donjeg i gornjeg sveta, i kako su ova božanstva pri-
lazila, tako sam im ukazivao svoje najdublje poštovanje.”59
ISUSOVA PITAGOREJSKA UČENJA
Otuda je, poput Pitagore i drugih hijerofanata-reformatora, Isus

podelio svoja učenja na egzoterijska i ezoterijska. Verno sledeći
pitagorejsko-esensku praksu, nikada nije seo da jede a da se prethodno
nije „zahvalio”. „Sveštenik se pomoli pre svog obeda”, kaže Josif
opisujući esene. Isus je isto tako podelio svoje sledbenike na „neofite”,
„braću” i „savršene”, na osnovu toga kako ih je sam razlikovao. Ali
njegova karijera, bar u vidu rabina koji je javno propovedao, bila je
suviše kratka da bi imao vremena da utemelji sopstvenu školu, i,
izuzev Jovana, izgleda da nije inicirao nijednog drugog apostola.
Gnostičke amajlije i talismani uglavnom simbolizuju apokaliptičke
alegorije. „Sedam samoglasnika” su u tesnoj vezi sa „sedam pečata”,
a mistička titula Abraksas sadrži u sebi isto onoliko od Šem Hamfiroša,
„svete reči” ili zabranjenog imena, kao što je ime koje zovu: Reč Bo-
žija, „koju niko ne zna do On sam”,60 kako se izrazio Jovan Bogoslov.
57 Kiril Jerusalimski to potvrđuje. Pogledajte VI. 10.
58 “Fedar”, str. 64.
59 “Zlatni magarac”, XI.
60 Otkr. 19:12.
209
jeres u očima sanhedrina. Talmud, govoreći o nazarima ili nazare-
nima (koji su se odrekli sveta poput indijskih jogina ili pustinjaka),
naziva ih sektom iscelitelja, ili lutajućih isterivača nečistih duhova;
isto čini i Džervis. „Oni su lutali zemljom, živeći od milostinje i is-
celjujući ljude.”76 Epifanije kaže da su nazareni pali u jeres odmah
iza Korinćana, bilo da su „nastali pre ili posle njih, u svakom slučaju
bili su savremenici” i zatim dodaje da su „svi hrišćani u to vreme bez
razlike nazivani nazarenima!”77
UČENJE O PROMENAMA
Već pri prvom pominjanju Jovana Krstitelja Isus kaže da je „on ...
Ilija što će doći.”* Ova tvrdnja, ukoliko se ne radi o kasnije ubačenom
odlomku kako bi ispalo da se proročanstvo ispunilo, predstavlja još
jedan dokaz da je Isus bio kabalista, osim ako nismo spremni da prih-
vatimo učenje francuskih spiritista i pretpostavimo da je verovao u
reinkarnaciju. Osim kabalističkih sekti poput esena i nazarena, te uče-
nika Simeona Ben Johaja i Hilela, ni ortodoksni Jevreji ni Galilejci
nisu verovali niti su išta znali o učenju o permutaciji. A sadukeji su
odbacivali čak i ideju o vaskrsenju.
„Ali autor ovog učenja o povratku u drugom telu je bio Moša, naš
učitelj, neka bi počivao u miru! On, u kome su se revolvirali (transmi-
grirali) Set i Hebel, kako bi mogao da pokrije golotinju svog Oca
Adama – Primusa”, kaže Kabala.78 Prema tome, Isusov nagoveštaj da
Jovan predstavlja ponovnu pojavu (ili transmigraciju) Ilije izgleda kao
nepobitan dokaz njegove pripadnosti ovoj školi.
76 Pogledajte rad "Israelite Indeed”, (Pravi Izraelićanin, tom II., str. 238); "Treatise
Nazir" (Rasprava o nazarenima)
77 „Epiph. ed. Petar,” tom I., str. 117.
78 "Kabbala Denudata" II., 155; "Vallis Regia," Paris edition. (Razotkrivena Kabala,
ii., 155; „Vallis Regia,” parisko izdanje.)
216
Sve do današnjeg dana neinicirani kabalisti i masoni veruju da je
permutacija isto što i transmigracija i metempsihoza. Ali u pogledu
učenja pravih kabalista greše isto toliko kao i u slučaju budista. Istina,
u Zoharu se na jednom mestu kaže: „Sve duše su podložne transmi-
graciji ... ljudi ne znaju puteve Gospodnje, neka je blažen; ne znaju da
izlaze pred sud, kako pre nego što dođu na ovaj svet tako i kada ga na-
puste”; i fariseji su se držali ovog učenja, kao što Josif pokazuje (Jude-
jske starine, 18:13). Tu je i učenje Gilgula koje se držalo čudne teorije
o „kovitlanju duše” u kome stoji da tela Jevreja sahranjenih daleko od
Svete Zemlje i dalje čuvaju česticu duše koja ne može da nađe mir niti
da ih napusti sve dok ne dospe u tle „Obećane Zemlje”. Za ovo „kovi-
tlanje” se mislilo da ga sama duša stvara vraćajući se unatrag kroz
evoluciju vrsta, transmigrirajući od najsićušnijeg insekta do najveće
životinje. Ali ovo je bilo egzoterijsko učenje. Uputićemo čitaoca na
delo “Razotkrivena kabala”, od Henrija Kunrata; njegov način izraža-
vanja, koliko god bio nejasan, ipak može donekle da rasvetli ovaj pro-
blem.
No, ovo učenje o permutaciji ili kružnom kretanju se ne sme shvatiti
kao verovanje u reinkarnaciju. To što je Mojsije smatran za transmi-
graciju Abela i Seta ne znači da su kabalisti – bar oni koji su bili inici-
rani – verovali da se istovetni duh ma kog od Adamovih sinova pojavio
u telesnom obliku Mojsija. To samo pokazuje kakvim su se načinom
izražavanja koristili kada su ukazivali na jednu od najdubljih misterija
orijentalnog gnozisa, na jedno od najveličanstvenijih verskih načela
Tajne Mudrosti. Ono je namerno prikazano na takav način da pola
skriva a pola pokazuje istinu. U njemu se izražava verovanje u to da je
Mojsije, poput još nekih ‚bogolikih’ ljudi, dostigao najviše od svih
stanja na ovom svetu – najređi od svih psiholoških fenomena, savršeno
sjedinjenje besmrtnog duha sa zemaljskom duadom. Time je ‚trojstvo’
kompletirano. Bog je ponovo otelovljen. Ali koliko su retke takve
inkarnacije!
217
SMISAO POJMA O OTELOVLJENOM BOGU
Izraz koga je Isus jednom prilikom upotrebio: „Ja rekoh: bogovi

ste?” koji je, prema našim proučavaocima Biblije puka apstrakcija, za
kabaliste je od najvećeg značaja. Svaki besmrtni duh koji obasjava
ljudsko biće svojim zracima je bog – Mikrokosmos Makrokosmosa,
deo Nedokučivog Boga, Prvobitnog Uzročnika od koga je neposredno
proistekao. On poseduje sve odlike izvora iz koga potiče. Među njima
su i sveznanje i svemoć. Obdaren njima, a ipak onemogućen da ih u
punoj meri ispolji dok je u telu, tokom kog vremena su ova svojstva
skrivena i ograničena mogućnostima fizičke prirode, ovakav čovek, u
kome prebiva božanski duh, može da se izdigne daleko iznad svoje
vrste, ispoljavajući gotovo božansku mudrost i natprirodne moći; jer,
dok su ostali smrtnici oko njega samo zasenjeni svojim božanskim JA,
pri čemu im se pruža svaka prilika da zasluže večni život posle svoje
smrti, ali bez ikakve garancije osim njihovih ličnih napora da će os-
vojiti carstvo nebesko, takozvani ‚odabrani’ čovek je postao besmrtan
još za života na ovom svetu. Njegova nagrada je osigurana. Od sada
pa u buduće živeće večnim životom. Ne samo što može da bude
„gospodarom”79 svega stvorenog upotrebljavajući „natprirodna svo-
jstva” zabranjenog IMENA, već se još u ovom životu nalazi na višem
nivou, a ne kao što je Pavle rekao: „Privremeno manjim od anđela.”80
Za drevne narode bi bilo ravno svetogrđu da veruju da su takvi
savršeni entiteti otelovljenja Jednog, Vrhovnog i večno nevidljivog
Boga. Nijedno takvo obesvećenje zastrašujućeg božanskog Veliča-
nstva nije moglo da se nađe u njihovim teološkim predstavama. Moj-
79 Psal. 8:6.
80 Jevr. 2:7 i 9. (prim.prev.) Ova protivurečnost, koja je pripisana Pavlu u njegovoj
Poslanici Jevrejima, gde je naveden kako u 1:4 kaže o Isusu: „I toliko se pokaza veći od
anđela”, da bi odmah iza toga u 2:9 izjavio: „A privremeno manjim od anđela vidimo
Isusa”, pokazuje koliko su spisi apostola, ako su oni ikada išta napisali, bezobzirno
„doterivani” i prerađivani.
218
sije i drugi, koji su ga samo simbolično predstavljali ili pokušavali da
igraju njegovu ulogu, za njih su bili samo savršeno kompletni ljudi,
‚bogovi’ na zemlji, jer su njihovi bogovi (tj. božanski duhovi) ušli u
njihova osvećena telesna prebivališta, odnosno u njihova pročišćena
fizička tela. U drevnim vremenima bestelesni duhovi heroja i mudraca
su nazivani ‚bogovima.’ Odatle potiču optužbe za mnogoboštvo i idolo-
poklonstvo od strane onih koji su prvi nakalemili ljudski oblik naj-
svetijim i najčistijim apstraktnim predstavama svojih praotaca.
Pravi, skriveni smisao ovog učenja poznat je svima koji su inici-
rani. Tanaim su ga saopštavali onima koje su odabrali – isarim – u
svečanoj izolaciji kraljevskih grobnica i nenastanjenih mesta. To je
bila jedna od vrhovnih, ljubomorno čuvanih ezoterijskih tajni, jer je
ljudska priroda tada bila ista kakva je i danas, i sveštenički stalež je
tada, kao i sada, bio uveren u superiornost svog znanja, i imao ambi-
ciju da se izdigne iznad slabijih, koji su sačinjavali široke mase; je-
dina razlika je možda u tome što su njeni hijerofanti bili u stanju da
dokažu svoje tvrdnje i verodostojnost svojih učenja, dok se sada ver-
nici moraju zadovoljiti slepom verom.
Dok su kabalisti ovu misterioznu i retku pojavu sjedinjenja duha
sa smrtnim telom poverenom njegovom staranju nazivali „silaskom
anđela Gavrila” (što je neka vrsta generičkog imena za to), Glas-
nikom Života i anđelom Metatronom, i dok su nazareni istu stvar
nazivali Abel-Zivo,81 tj. Izaslanik Gospoda na Nebesima, opštepo-
znati naziv je bio „Pomazani Duh”.
Otuda je prihvatanje ovog učenja navelo gnostike da Isusa sma-
traju čovekom koga je zasenio Hristos ili Glasnik Života, i da je nje-
gov očajni krik sa krsta „Ili, Ili, lama savahtani”* izbio iz njega u
trenutku kada je osetio da ga je to nadahnjujuće Prisustvo najzad na-
pustilo, jer – kako je više njih potvrdilo – njega je i njegova vera iz-
dala kada je visio raspet na krstu.
81 „Kodeks nazarena”, I. 32.
219
Rani nazareni, koji se moraju ubrojiti među gnostičke sekte, veru-
jući da je Isus prorok, ipak su se u pogledu njega držali istog učenja
o božanskom „zasenjivanju”, o izvesnim „Božijem čoveku” poslatom
da spase narod i vrati ga na put pravednih. „Božanski um je večit”,
kaže Kodeks,82 „i on je čista svetlost, koja protiče kroz divni, beskra-
jni prostor (Pleromu). On je Izvor Eona. Ali jedan od njih je dospeo
u tvar (haos) izazvavši na taj način nasumično (turbulentno) kretanje;
izvesnim delom nebeske svetlosti ju je oblikovao, dajući joj odgo-
varajući sastav da ima svrhu i izgled, ali i da bude početak svakog
zla. Demijurg (tvari, tj. materije) istupio je sa zahtevom za božansku
počast.83 Prema tome, Hristus („pomazani”), princ Eona (sila), poslat
je da bi, ušavši u osobu najpobožnijeg među Jevrejima, Ješua, ovoga
potpuno obuzeo; ali ovaj se, ostavivši ga (telo) po strani, uzneo na
nebesa.” U nastavku ćemo objasniti puno značenje imena Hristos kao
i njegovo mističko značenje.
GNOSTIČKE DOGME
A sada, kako bismo odlomke poput gore navedenog učinili razu-

mljivijim, pokušaćemo da ukratko definišemo učenja u koja su, uz
zanemarljive razlike, verovale gotovo sve gnostičke sekte. U to vreme
je u Efesu postojalo najveće filozofsko društvo u kome su zajedno po-
dučavane teško razumljive orijentalne koncepcije i Platonova filozofija.
Taj grad je bio središte u kome su proučavana „tajna” učenja celog
sveta; tamo se nalazila neobična duhovna laboratorija iz koje se, formu-
lisana elegantnim grčkim izrazima, pojavila suštinska sinteza budi-
stičke, zoroastrijske i haldejske filozofije. I tako je Pavle pokorio
Artemidu, gigantski simbol konkretnih teozofsko-panteističkih apstra-
kcija, „veliku majku”, androginu boginju i zaštitnicu “Efeskih spisa”;
82 „Kodeks nazarena”, str. V., prevod Norbergovog teksta.
83 „Prema nazarenima i gnosticima, Demijurg, stvoritelj materijalnog sveta, nije
vrhovni Bog.” (Pogledajte Danlepa: „Sod, Sin Čovečiji”)
220
ali, mada su preobraćenici apostola u verskom zanosu navodno spalili
sve knjige o „sumnjivim veštinama”, [ta perierga] ipak ih je dovoljno
preostalo da bi imali šta da proučavaju kada su se usijane glave ohla-
dile. Upravo se iz Efesa raširio bezmalo sav gnozis koji će se tako
žestoko sukobiti sa Irinejevim dogmama; i ponovo je Efes bio taj, sa
svojim brojnim sporednim granama velikog bratstva esena, koji će
postati rasadnik svih kabalističkih koncepcija koje su tanaim doneli
sa sobom iz sužanjstva. Mejter kaže:
„U Efesu saznanja jevrejsko-egipatske škole, kao i polu-persijske
koncepcije kabalista, stigli su zajedno da stvore gigantsku sintezu
grčkih i azijskih učenja, tako da nije nikakvo čudo što se na tom
mestu pojavilo mnoštvo učitelja koji su nastojali da stvore spoj nove
religije koju su propovedali apostoli sa davno utemeljenim idejama.”
Da se hrišćani nisu opteretili otkrivenjem jednog malog naroda i
da nisu prihvatili Mojsijevog Jehovu, gnostičke ideje nikada ne bi ni
bile nazvane jeresima; oslobođen njihovih dogmatskih preterivanja
svet bi dobio religiozni sistem zasnovan na čistoj platonističkoj filo-
zofiji i sigurno je da bi još tada nešto bilo postignuto.
Da pogledamo sada koje su to najveće jeresi gnostika. Izabraćemo
Vasilida kao standard za poređenja koja ćemo napraviti, jer su osni-
vači svih ostalih gnostičkih sekti okupljeni oko njega, poput planeta
koje odražavaju svetlost svog Sunca.
Vasilid je tvrdio da je sva svoja učenja dobio od apostola Mateja,
kao i od Petra, posredstvom njegovog učenika Glauka.84 Prema Eu-
zebiju,85 objavio je dvadeset četiri toma Komentara Jevanđelja,86
koji su spaljeni svi do jednog, što nas navodi da pretpostavimo da su
sadržali stvari čija je istinitost bila suviše očigledna da bi Irinejeva
„škola” pokušala da ih pobije argumentima. On je tvrdio da je ne-
dokučivi, večni i nestvoreni Otac prvo proizneo Nous ili Um, koji se
84 Kliment: „ Al. Strom.”, VII., 7, § 106.
85H.E. IV. 7.
86 Jevanđelja koja je Vasilid tumačio nisu bila naša današnja Jevanđelja, koja, kako
tvrde praktično svi veliki autoriteti, nisu ni postojala u njegovo vreme. Pogledajte rad
„Supernatural Religion”, tom II., poglavlje Vasilid.
221
razvio iz sopstvene suštine – Logosa. Logos (Jovanova Reč) je, opet,
proistekla iz Fronezis ili Inteligencija (duhova božansko-ljudske
prirode). Iz Fronezis su se razvili Sofija, ili ženski princip mudrosti, i
Dinamis – muški princip snage. Sve su to personifikovani atributi mis-
teriozne Vrhovne Božanske Ličnosti, gnostičke jedinstvene Petorke
koja označava pet duhovnih ali razumnih supstanci, ličnih vrlina ili
bića koja su spoljne manifestacije nedokučive Vrhovne Božanske
Ličnosti. Ovo je izrazito gnostička ideja. I još više budistička. Najraniji
sistem budističke filozofije – koji je daleko stariji od Gautame-Bude –
zasnovan je na nestvorenoj supstanci „Nedokučivog”, A’di Bude.86
Ova večna, beskonačna Monada poseduje, kao unutrašnje svojstvo
sopstvene suštine, pet ispoljenja mudrosti. Iz njih je, kroz pet posebnih
87 Ovih pet na mistički način postaje deset, jer su Androgini, tj. dvopolni. „Podelivši
svoje neizmerno telo na dva dela, Vrhovna Mudrost je postala muško i žensko.” („Man-
uov zakonik”, knjiga I., šloka 32) U bramanizmu se može otkriti mnogo ideja prastarog
budizma.
Raširenu ideju da je poslednji Buda, Gautama, deveta inkarnacija (tj. otelovljenje)
Višnua, odnosno deveti Avatar, delimično opovrgavaju sami bramane, dok je učeni budi-
stički teolozi u potpunosti odbacuju. Ovi poslednji insistiraju na tome da je kult Buda
daleko stariji od ma kojih bramanskih božanstava iz Veda, koje inače nazivaju svetovnim
spisima. Bramane su, kako tvrde, došli iz drugih zemalja, i nakalemili svoju jeres na
već prihvaćena, popularna božanstva. Osvojili su zemlju mačem i uspeli da pokopaju
istinu izgradivši sopstvenu teologiju na ruševinama starijeg kulta Buda, koji je bio domi-
nantna vera hiljadama godina pre njih. Ipak, priznaju božanstvo i duhovno postojanje
nekih vedskih bogova; ali, kao i u slučaju hijerarhije među hrišćanskim anđelima, veruju
da su sva ta božanstva uveliko podređena, čak i otelovljenim Budama. Oni čak odbacuju
i stvaranje fizičke vaseljene. Prema njima, ona je u svom duhovnom i nevidljivom obliku
oduvek postojala i stoga je samo učinjena vidljivom, tj. dostupnom ljudskim čulima.
Kada se prvi put pojavila, prizvao ju je iz carstva nevidljivog u vidljivi svet impuls A’di
Bude – „Suštine”. Računaju da su se odigrala dvadeset dva takva ispoljenja vaseljene
pod vrhovnom upravom Buda, i isto toliko njenih uništenja, vatrom i vodom, jedno za
drugim. Posle poslednjeg uništenja potopom, na kraju ciklusa koji je prethodio sadašnjem
(tačna računica, koja obuhvata nekoliko miliona godina, predstavlja tajni ciklus) – sve-
tom je, tokom sadašnjeg razdoblja Kali-juge – Maha Bada Kalpa – upravljalo četvoro
Buda jedan za drugim, od kojih je poslednji bio „Sveti” Gautama. Peti, Maitreja-Buda,
tek treba da se pojavi. Ovaj poslednji je ustvari Kralj Mesija koga kabalisti iščekuju,
Glasnik Svetlosti kao i Sosioš, persijski Spasitelj, koji će doći jašući na belom konju.
On isto tako predstavlja i Drugi Dolazak kome se hrišćani nadaju. Pogledajte Otkrivenje
Svetog Jovana Bogoslova.
222
stvaralačkih činova Đjana, proizveo pet Đjani Buda; oni su, poput
A’di Bude, u stanju mirovanja u svom sistemu (tj. pasivni). Ni A’di
ni ma koji od pet Đjani Buda se nikada nisu pojavili u fizičkom telu,
ali je sedam emanacija koje su od njih potekle postalo Avatar, tj. bilo
otelovljeno na ovoj Zemlji.
Opisujući Vasilidov sistem, Irinej, navodeći gnostike, iznosi sle-
deće:
„Kada je nestvoreni, neimenovani Otac video iskvarenost ljud-
skog roda, poslao je svog prvorođenog Nousa u svet, u Hristovom
obličju, radi iskupljenja svih koji veruju u njega, silom onih koji su
stvorili fizički svet (tj. Demijurga i njegovih pet sinova, duhova pla-
nete). On se pojavio kao čovek među ljudima, Isus, i činio je razna
čuda. Ovaj Isus nije lično umro, već je Simon iz Kirene ispaštao
umesto njega, kome je on pozajmio svoj telesni oblik; jer Božanska
Sila, Nous Oca u Večnosti, nije telesan i ne može da umre. Prema
tome, ko god tvrdi da je Isus umro, i dalje svedoči neznanje, a ko
god to poriče, taj je oslobođen i shvatio je nameru Oca na nebe-
sima.”87
Za sada ne vidimo ništa bogohulno u ovakvom sistemu, ukoliko ga
shvatimo u njegovom apstraktnom smislu. On može da izgleda kao
jeres prema teologiji Irineja i Tertulijana,88 ali je sigurno da u njemu
nema ničeg što bi skrnavilo samu religioznu ideju, i svakom nepri-
strasnom misliocu će delovati kao daleko doslednije poštovanje boža-
nskog od antropomorfnih predstava „pravog” hrišćanstva. Ortodoksni
hrišćani su gnostike nazivali docete, tj. iluzionistima, jer su verovali
da Hrist nije, niti je mogao, da zaista iskusi smrt – u fizičkom telu. Na
isti način i kasniji bramanistički spisi sadrže mnogo toga što je odbojno
osećaju poštovanja i samoj ideji Božanskog, i, poput gnostika, bramane
objašnjavaju takve legende, koje mogu da poremete uzvišeno dosto-
janstvo duhovnih bića nazvanih bogovima, tako što ih pripisuju maji,
odnosno iluziji.
88 „Irinej”, I. 23.
89 Tertulijan je, u svojim poznijim godinama, napravio zaokret odbacivši sopstvena
učenja za koja se tako ogorčeno borio, postavši neka vrsta „ultramontaniste.
223
Ljudi koji su rasli i odgajani tokom bezbrojnih vekova među svim
onim psihološkim fenomenima o kojima civilizovani (!) narodi čitaju,
ali koje i odbacuju kao nešto neverovatno ili potpuno bezvredno,
teško mogu očekivati da njihov religiozni sistem bude makar shvaćen
– a kamoli prihvaćen sa odobravanjem. Sva najdublja, transcenden-
talna razmišljanja drevnih metafizičara Indije i drugih zemalja se
temelje na tom suštinskom budističkom i bramanskom principu koji
počiva u osnovi njihove religiozne metafizike – opseni čula. Sve što
je konačno predstavlja opsenu; sve što je večno i bezgranično pred-
stavlja stvarnost. Oblik, boja, sve ono što čujemo i osećamo, ili pak
vidimo svojim smrtnim očima, postoji samo utoliko što se prenosi
do svakog od nas posredstvom naših čula. Vaseljena za čoveka koji
je rođen slep ne postoji bilo oblikom ili bojom, ali ona postoji kroz
svoje odsustvo (u aristotelovskom smislu), i predstavlja stvarnost za
duhovna čula slepog čoveka. Svi mi živimo potčinjeni moćnim sila-
ma fantazije. Jedino su najviši, nevidljivi originali, proizašli iz same
misli Nedokučivog stvarna i trajna bića, oblici i ideje; na Zemlji
vidimo jedino njihove manje ili više verne odraze, koji uvek zavise
od psihičkog i mentalnog sklopa ličnosti koja ih posmatra.
Ko zna koliko vekova pre naše ere hindu mistik Kapila, koga
mnogi naučnici smatraju skeptikom jer sude o njemu sa uobičajenom
površnošću, izvanredno je izrazio ovu ideju sledećim rečima:
„Čovek (u fizičkom smislu) predstavlja tako malo, da teško da
postoji išta što bi moglo da mu stvori predstavu o njegovom pravom
postojanju i o stvarnosti prirode oko njega. Možda ono što smatramo
vaseljenom, kao i mnoštvo raznih bića od kojih se ona naizgled sas-
toji, nemaju u sebi ničeg stvarnog, i nisu ništa drugo do proizvod tra-
jne iluzije – maje – naših čula.”
A naš savremenik Šopenhauer, ponavljajući istu filozofsku ideju,
staru bar 10.000 godina, kaže: „Priroda, uzeta sama po sebi, ne pos-
toji ... Priroda je samo beskrajna opsena naših čula.” Kant, Šeling i
drugi metafizičari su rekli istu stvar, a njihova škola sledi istu ideju.
Kako su objekti čula uvek varljivi i nepostojani, ne mogu biti stvarni.
224
Samo je duh nepromenljiv, prema tome – jedino on nije iluzija. To je
čisto budističko učenje. Religija gnozisa (znanja), očiglednog izdanka
budizma, u potpunosti je zasnovana na ovom metafizičkom principu.
Hristos je duhovno ispaštao radi nas, i to mnogo bolnije nego iluzorni
Isus, dok se njegovo telo mučilo raspeto na krstu.
U predstavama hrišćana, Hrist je samo drugo ime za Isusa. Među-
tim, filozofija gnostika, inicijata i hijerofanata ga je drugačije shva-
tala. Reč Hristos, poput svih grčkih reči, mora biti ispitana kroz svoje
filološko poreklo – sanskrit. U tom jeziku Kris znači sveti,89 pa je
hindu božanstvo Kriš-na (čisti ili sveti) otuda dobilo svoj naziv. Na
drugoj strani, grčka reč Hristos ima više značenja, kao što je „po-
mazanik” („čisto” ulje kojim se vrši pomazanje – hrizma), i druga.
U svim jezicima, mada sinonim ove reči označava čistu ili svetu suš-
tinu, on predstavlja prvu emanaciju nevidljive Vrhovne Božanske
Ličnosti, koja se manifestuje tako da duh može da je oseti. Grčki
Logos, hebrejski Mesija, latinski Verbum (reč) i hindu Virađ (sin) su
potpuno isto; sve ove reči predstavljaju ideju o kolektivnim entitetima
– ili plamenovima, odvojenim od jednog središnjeg, večnog izvora
svetlosti.
90 U svojoj raspravi sa Žakolioom povodom ispravnog izgovora hindu reči Hristna,

monsinjor Tekstor de Ravisi, ultramontanski katolik, nastoji da dokaže da bi ime Hristna
trebalo pisati Krišna jer, kako potonja reč znači „crni,” a statue ovog boga su po pravilu
crne, reč je po njemu izvedena iz naziva za boju. Upućujemo čitaoca na Žakolioov
odgovor u njegovom nedavno objavljenom radu "Christna et le Christ" radi definitivnog
dokaza da ovo ime nije izvedeno iz oznake boje.
225
IDEJE “JERESIJARHA” MARKIONA

„Čovek koji ostvari pobožna dela učinjena iz interesa (sa
isključivim ciljem da postigne sopstveno spasenje) može da dospe
do redova deva (svetaca);91 ali onaj koji ostvari ista pobožna dela
bez ikakvog ličnog interesa, zauvek se oslobađa pet elemenata”(tj.
materije). „Opažajući Vrhovnu Dušu u svim bićima i sva bića u
Vrhovnoj Duši, nudeći sopstvenu dušu kao žrtvu, poistovećuje se sa
Bićem koje sija u sopstvenoj raskoši.” (Manuov zakonik, knjiga XII.,
šloke 90, 91)
Prema tome, Hristos kao jedinstvena osoba nije ništa drugo do ap-
strakcija: opšta ideja koja predstavlja kolektivni skup bezbrojnih
duhovnih entiteta koji su direktna emanacija beskrajnog, nevidljivog,
neshvatljivog PRVOBITNOG UZROČNIKA – tj. individualnih ljud-
skih duhova, pogrešno nazivanih dušama. Oni su nebeski sinovi
Boga, od kojih neki samo zasenjuju smrtne ljude – ali pored njih koji
čine većinu – neki zauvek ostaju planetarni duhovi, a poneki – mnogo
manja i vrlo retka manjina – sjedinjuju se još tokom života sa poje-
dinim ljudima. Takva bogolika bića kao što su Gautama-Buda, Isus,
Tiso, Krišna i nekolicina drugih trajno su se sjedinili sa svojim
duhovima – i na taj način su praktično postali bogovi na Zemlji.
Druge, poput Mojsija, Pitagore, Apolonija, Plotina, Konfučija, Pla-
tona, Jambliha i nekolicine hrišćanskih svetitelja, koji su u izvesnim
intervalima bili na taj način sjedinjeni, ušli su u istoriju kao polu-bo-
govi i predvodnici čovečanstva. Kada su se njihove duše oslobodile
svojih ovozemaljskih tela, tog trenutka se zauvek sjedinivši sa svojim
duhom, pridružile su se blistavom mnoštvu povezanom u jednu du-
hovnu celinu misli i dela, nazvanu „miropomazanima”. Prema tome
gnostici su, rekavši da je „Hristos” duhovno ispaštao za celi ljudski
91 Nema ekvivalenta za reč „čudo” u hrišćanskom smislu kod bramanista ili budista.
Jedini ispravan prevod bi bio meipo, tj. čudo, nešto izuzetno; ali ova reč ne znači naruša-
vanje prirodnih zakona. Dakle, „svetitelji” izvode jedino meipo.
226
rod, podrazumevali da je pre svega Njegov Božanski Duh ispaštao.
Takve su, i još mnogo uzvišenije, bile ideje Markiona, velikog „jeresi-
jarha” iz drugog veka, kako su ga nazivali njegovi protivnici. On je
došao u Rim krajem prve polovine veka, negde 139-142. godine, prema
Tertulijanu, Irineju, Klimentu, kao i većini savremenih komentatora
koji su se njime bavili, kao što su Bunzen, Tišendorf, Vestkot i mnogo
drugih. Kredner i Šlejermaher92 su potpuno saglasni u pogledu nje-
govog uzvišenog i besprekornog ličnog karaktera, njegovih čistih ver-
skih aspiracija i uzvišenih stavova. Mora da je njegov uticaj bio vrlo
snažan, jer vidimo da Epifanije više od dva veka kasnije piše da su u
njegovo vreme sledbenici Markiona bili rašireni po čitavom svetu.93
Mora da je opasnost bila velika i pretila sa svih strana, ako pret-
postavimo da je bila u srazmeri sa sramnim epitetima i pogrdama ko-
jima je Markiona zasipao „Veliki Afrikanac”, taj Kerber među svetim
ocima Crkve, koga nalazimo kako besno laje čak i na Irinejeve
dogme.94 Dovoljno će biti samo da pogledamo njegov čuveni spis u
kome odbacuje Markionove Antiteze, da bismo stekli predstavu o bo-
goslovskim izvrtanjima hrišćanskog učenja; izvrtanjima koja su sa
takvom doslednošću prenošena kroz čitav srednji vek da bi bila ob-
novljena i u naše vreme – u Vatikanu. „Dakle, vi psi što kevćete na
Boga Istinitog, koga su apostoli objavili svetu u odgovor na sva vaša
pitanja. Glođite te svoje koske razdora i svađe”, itd.95 „Neutemeljenost
argumenata velikog Afrikanca ide ruku pod ruku sa njegovim izvrta-
njima činjenica”, primećuje autor knjige “Supernatural Religion”.96
„Njegova (svetootačka) verska kontroverza prepuna je neistinitih izjava
i zamućena bogoslovskim izmišljotinama. Tertulijan je bio vrhunski
majstor ovog „stila”, a žestoke pogrde kojima započinje i na koje se
često vraća u svom delu uperenom protiv ‚bezbožnog i bogohulnog
Markiona’ sadrže sve i svašta, samo ne garanciju objektivnog i opra-
vdanog kriticizma.”
92 „Beitrage”, Tom I., str. 40; Šlejermaher: „Sammil. Werke”, VIII.; „Einl. N. T.” str. 64.
93 „Epiph. Haera.”, XLII., str. 1.
94 Tertulijan: „Adv. Marc.”, II. 5; cf. 9.
95 Ibid, II. 5.
96 Tom II., str. 105.
227
Koliko su ova dva crkvena oca – Tertulijan i Epifanije – bili
teološki utemeljeni može se zaključiti iz vrlo neobične činjenice da
obojica svom žestinom prebacuju „toj zveri” (Markionu) „da je
izbrisao cele odlomke iz Jevanđelja po Luki koji se u njemu nikada
nisu ni nalazili”.97 „Površnost i nepreciznost”, dodaje kritičar, „sa
kojim Tertulijan tera dalje, još bolje pokazuje činjenica da ne samo
što iznosi neistinite optužbe na račun Markiona, već pokušava da
pokaže i motive zbog kojih je ovaj izbrisao odlomak koji nikada nije
ni postojao; u istom poglavlju na isti način optužuje Markiona da je
izbrisao (iz Jevanđelja po Luki) izjavu da Hrist nije došao da ukine
Zakon i Proroke već da ih ispuni, da bi još jednom ponovio optužbe
koje je izneo u dva prethodna slučaja.98 Epifanije takođe pravi grešku
što prebacuje Markionu da je iz Jevanđelja po Luki izostavio ono što
se može naći samo kod Mateja.”99
Kako je u dosadašnjem tekstu dovoljno jasno pokazano koliko
pouzdanja možemo da imamo u Patristiku (tj. literarna dela „svetih
otaca”), i kako se ogromna većina biblijskih kritičara jednoglasno
složila da ono za šta su se crkveni oci tako žestoko borili uopšte nije
bila istina, već njihova sopstvena tumačenja i neosnovane tvrdnje,100
97 Ibid, tom II., str. 100.
98 „Adv. Marc.”, IV., 9, 36.
99 „Supernatural Religion“, str. 101; Matej V. 17.
100 Ovaj autor, u tomu II., str. 103, vrlo opravdano primećuje za „jeresijarha”
Markiona, „čiji je lični karakter izvršio toliki uticaj u vreme u kome je živeo, da je
„Markionova nesreća što je živeo u doba kada je hrišćanstvo već bilo preraslo čestitost
svojih prvih dana; kada su, neuznemiravani komplikovanim dogmatskim pitanjima, jed-
nostavna vera i pobožni polet predstavljali veliku sponu hrišćanskog bratstva, da bi
postepeno prešli u fazu razvoja etablirane Crkve u kojoj se religija brzo izopačila u
teologiju, dok su komlikovane doktrine ubrzano proizvodile nadmeni i osioni stav koji
je doveo do toliko ogorčenja, progona i šizmi. U potonjim vremenima Markion je mogao
da bude poštovan kao reformator, da u svom sopstvenom nije optužen kao „jeretik”. As-
ketski strog u svojim stavovima, stremio je nadljudskoj čistoti, i mada su njegovi pro-
tivnici iz redova Crkve mogli da se izruguju njegovim nepraktičnim učenjima koja su
se odnosila na brak i obuzdavanje telesnih strasti, postojale su upadljive paralele sa uče-
njima drugih, koje će ta ista Crkva kasnije uzdizati do najvećih počasti, dok je čitav sis-
tem koji je propovedao u najmanju ruku izrazito negovao vrlinu”. Ove izjave su
zasnovane na Krednerovom delu „Beitrage” I., str. 40; cf. Neanderovom: „Allg. K. G.”
II., str. 792, f.; Šlejermaheru, Milmanu, itd., itd.
228
sada ćemo nastaviti sa prikazivanjem gledišta Markiona, koga je Ter-
tulijan želeo da uništi kao najopasnijeg jeretika svog vremena. Ako
smo spremni da poverujemo Hilgenfeldu, jednom od najvećih ne-
mačkih kritičara Biblije, onda „Sa kritičkog stanovišta moramo da ...
smatramo izjave crkvenih otaca jedino kao izraz njihovog subje-
ktivnog stava, za koji nedostaju ma kakvi dokazi.”101 Ne možemo da
uradimo ništa bolje niti da iznesemo tačnije činjenice u pogledu
Markiona do da, koliko nam prostor dopušta, ponudimo navod iz dela
„Supernatural Religion“, čiji autor zasniva svoje tvrdnje na svedoče-
njima najvećih kritičara, kao i na sopstvenim istraživanjima. On
pokazuje da su u doba Markiona postojale „dve veće grupe unutar pr-
vobitne Crkve” – jedna koja je smatrala hrišćanstvo „pukim obnavlja-
njem Mojsijevog zakona i, svodeći ga na čisto izraelitsku ustanovu,
jednom od sekti judaizma”; i druga koja je smatrala da ‚blagovest’
predstavlja „uvođenje novog sistema, namenjenog svima, zamenjujući
sprovođenje rigidnog Mojsijevog Zakona milosrdnim oproštajem
greha za sve”. Ove dve grupe, dodaje on, „su u ranim danima Crkve
popularno predstavljene dvojicom apostola, Petrom i Pavlom, a sukob
među njima se može nejasno naslutiti u Poslanici Galatima”.102
101 Justinov „Die Evv.” str. 446, dodatak B.
102 Ali, na drugoj strani, vidimo da je ovaj sukob vrlo izričito naglašen u „Klimen-
tovim propovjedima” u kojima Petar nedvosmisleno poriče da je Pavle, koga naziva
Simon Mag, ikada imao viziju Hrista i otvoreno ga naziva „neprijatelj.” Vestkot kaže:
„Nema nikakve sumnje da je Sveti Pavle nazvan ‚neprijateljem’” („O kanonu”, str. 252,
primedba br. 2; „Supernatural Religion“, Tom II., str. 35). Ali ovaj sukob, koji se ne
smiruje sve do današnjeg dana, nalazimo čak i u „Poslanicama” Svetog Pavla. Ima li
žešćih reči od onih koje nalazimo u sledećim rečenicama: „Jer su takvi lažni apostoli,
lukavi poslenici, koji se pretvaraju da su apostoli Hristovi ... A ja mislim da ni u čemu
nisam manji od prevelikih apostola.” (2 Kor. 11:13;5) „Pavle, apostol ne od ljudi ni
preko čovjeka, nego kroz Isusa Hrista i Boga Oca koji ga vaskrse iz mrtvih ... samo što
vas neki zbunjuju i hoće da izvrću jevanđelje Hristovo ... lažne braće ... A kada dođe
Petar u Antiohiju, suprotstavih mu se u lice, jer bješe za osudu. Jer prije nego što dođoše
neki od Jakova, jeđaše s neznabošcima; a kada dođoše snebivaše se i odvajaše, bojeći
se onih koji su iz obrezanja. I dvoličahu s njim i ostali Judejci, tako da i Varnava prista
na njihovo dvoličenje;” itd., itd. (Gal. 1:1;7, 2:4;11-13) Na drugoj strani vidimo Petra u
„Propovjedima” kako se bavi raznim prigovorima koji, mada su tobože upućeni Simonu
Magu, očigledno predstavljaju direktne odgovore na malopre navedene rečenice iz Pav-
229
suprotstavljena zadokitskom sveštenstvu, odlučila je da zbaci Ahaza i njegovu politiku
koja se ‚povijala kako vetar duva’, dopustivši Asiriji da zavlada Palestinom, i da uzdigne
na presto Jezekiju, njihovog čoveka koji će povesti ustanak protiv Asirije i zbaciti asirski
kult i poklonike boga Baala (2 Car. 15:11). Mada jedino proročke knjige daju neki
nagoveštaj o tome, pošto je ova epizoda potpuno uklonjena iz istorijskih knjiga, zapaža
se da je Ahaz ponudio sopstveno dete na žrtvu Molohu, kao i da je umro sa trideset šest
godina, a da je Jezekija došao na presto sa dvadeset pet, u punoj snazi.
236
Poglavlje IV
ORIJENTALNE KOSMOGONIJE
I BIBLIJSKI TEKSTOVI
Protivurečnosti u Petoknjižju Poređenje indijskih, haldejskih i ofit-

skih sistema Ko su bili prvi Hrišćani? Hristos i Sofija-Ahamot
Isusovo tajno učenje Isus nikada nije tvrdio da je Bog Priče
iz Novog Zaveta i indijske legende Koliko su stari izrazi „Logos”
i „Hristos” Upoređenje kultova majke-device
„Nema ničeg boljeg od onih MISTERIJA koje našu prirodu, ob-

likovanu kroz grubi i surovi život, izglade i omekšaju u blagu
čovečnost i ljubaznost.”
CICERON: de Legibus, II., 14.
„Spusti se, o soma, niz onaj isti tok kojim ispunjavaš Sunce svet-
lošću ...
Soma, Okeanu Života koji prožima Sve, ti ispunjavaš životvorno
Sunce blistavim zracima.”
Rig Veda, II., 143.
„ ... podiže se predivna Djeva duge kose, držeći dva uveta u svo-
joj ruci, i sede da nahrani još malog DEČAKA, podojivši ga i dajući
mu hranu”
AVENAR.
237
PROTIVUREČNOSTI U PETOKNJIŽJU
Tvrdi se da je Petoknjižje napisao sam Mojsije, pa ipak ono sadrži

izveštaj o njegovoj smrti (5 Moj. 34:6); a u Postanju (14:14) jedan
grad nazivaju Dan, mada nam Knjiga o sudijama (43:29) kaže da je
tako nazvan tek u to, kasnije vreme, dok je prethodno bio poznat kao
Laiš. Josija bi bio sasvim u pravu da „razdrije haljine svoje”* kada
je čuo reči iz Knjige Zakona, jer je u njoj sačuvano od Mojsija koliko
i od Isusa u Jevanđelju po Jovanu.
Imamo da ponudimo jednu prihvatljivu alternativu našim teolo-
zima, prepuštajući im da sami izaberu, uz obećanje da ćemo se povi-
novati njihovoj odluci kakva god bila. Jedino što će morati da
priznaju ili da je Mojsije bio prevarant, ili da su njegove knjige fal-
sifikat, koga su pisale razne osobe u raznim vremenskim periodima;
ili, pak, da su pune naknadno izmišljenih i ubačenih delova. U ma
kom od ovih slučajeva nestaje svaki osnov da se njihov tekst smatra
božanskim „otkrivenjem”. Evo u čemu je problem, koga navodimo
iz Biblije – reč Boga Istine:
„I javio sam se Avramu, Isaku i Jakovu imenom Bog svemogući,
a imenom svojim Gospod (tj. ‚Jehova’ u Bibliji kralja Džejmsa) ne
bih im poznat”(2 Moj. 6:3), reče Bog Mojsiju. Ne iznenađuje li onda
činjenica da nam, pre nego što uopšte stignemo do 2. Mojsijeve knji-
ge zvane Izlazak, u Postanju (1 Moj.) kažu da „nazva Avram ono
mjesto” – gde se pripremao da prinese na žrtvu svog jedinog sina –
„na brdu, gdje će se Gospod postarati”(tj. ‘JEHOVA-jireh’ u Bibliji
kralja Džejmsa!).
Koji je od ova dva teksta „bogonadahnut”? Oba ne mogu biti.Koji
je onda falsifikat?
* Aluzija na stihove iz Mat. 26:65 i Mar. 14:63. (prim.prev.)
238
Orijentalne kosmogonije i biblijski tekstovi
Sad, ako Avram i Mojsije nisu pripadali istoj svetoj grupi, možda
bismo mogli da pomognemo teolozima sugerišući im zgodan način
da izbegnu ovu dilemu. Trebalo bi da se obrate za pomoć uvaženim
jezuitskim ocima – naročito onima koji su misionarili u Indiji. Veru-
jemo da se ne bi ni na trenutak zbunili. Savršeno staloženo bi nam
rekli da mora da je Avram čuo ime Jehova i „pozajmio” ga od Mo-
jsija. Zar ne tvrde da su sami izmislili sanskrit, objavili Manua i sas-
tavili najveći deo Veda?*
Markion je smatrao, zajedno sa ostalim gnosticima, da je ideja o
otelovljenom Bogu neistinita, i stoga je poricao da je Hrist imao
pravo, fizičko telo. Smatrao je da je ono bilo puki privid; da nije bilo
sastavljeno od ljudskog mesa i krvi, niti da je rođeno od majke, jer
njegova božanska priroda nije mogla da bude ukaljana ma kakvim
telesnim kontaktom.1 Prihvatao je Pavla kao jedinog apostola koji
propoveda čisto, istinito Jevanđelje, i optuživao druge sledbenike da
su „izopačili čistotu jevanđelskog učenja koje im je Isus predao,
mešajući Mojsijev Zakon sa rečima Spasitelja”.2
Na kraju, možemo da dodamo da savremeni biblijski kriticizam,
koji je na žalost postao zaista aktivan i ozbiljan tek krajem pre-
thodnog (18.) veka, sada po pravilu priznaje da je Markionov tekst
jedinog Jevanđelja za koje je uopšte znao – Jevanđelja po Luki –
daleko superironije i tačnije od „sinoptičkih” Jevanđelja u njihovom
današnjem obliku. U knjizi „Supernatural Religion“ nalazimo sledeću
(za „pravoverne” hrišćane poražavajuću) rečenicu: „Mi, otuda, dugu-
jemo Markionu čak i za tačnu verziju ‚Molitve Gospodnje’.”3
* Avram je mnogo stariji od Mojsija (jedni smatraju da je živeo 1976-1801. pre Hrista
dok drugi navode 1812-1637; zanimljivo je da se slažu u pogledu starosti koju je doživeo
– 175 godina!). Ni u pogledu „Izlaska” iz Egipta koji je predvodio Mojsije nema sla-
ganja, ali se nesumnjivo odigrao mnogo kasnije; jedni autori ga smeštaju negde oko
1450. pre Hrista, dok su drugi „precizno” izračunali da je počeo 1313. pre Hrista. Kako
H.P.B. ironično primećuje, Avram je „pozajmio” ime Božije od bar pet vekova mlađeg
Mojsija. Time ukazuje na obmane kojima su se služili rimo-katolički misionari u Indiji,
uveravajući neuke mase da je drevna indijska književnost plagijat novijeg datuma, i da
zato treba da prihvate njihovu, „jedinu pravu veru.”(prim.prev.)
1 Tertulijan: „Adv. Marc.” III. 8 ff.
2 „Supernatural Religion“, tom II. str. 107; „Adv. Marc.”, III. 2 § 2; cf. III. 12 § 12.
3 „Supernatural Religion” tom II. str. 126.
239
Ako se, ostavljajući za sada po strani istaknute osnivače hrišća-
nskih sekti, okrenemo ofitima, koji su definitivno uobličeni upravo
u vreme Markiona i Vasilidovih sledbenika, kod njih možemo da
otkrijemo razlog za jeresi svih drugih sekti. Poput ostalih gnostika, i
oni su u potpunosti odbacivali Bibliju utemeljenu na Mojsijevom
Petoknjižju. Međutim, njihova filozofija, osim izvesnih zaključaka
koji su jedinstveni za nekolicinu najistaknutijih osnivača pojedinih
grana gnosticizma, nije bila ništa novo. Prošavši kroz kabalističko
predanje Haldejaca, sakupila je njegov materijal u hermetičkim knji-
gama i, nastavivši da dalje razvija njegove metafizičke špekulacije,
nalazimo je zapletenu među Manuovim zakonima, kao i u najranijim
hindusitičkim mitovima o stvaranju, pre nego što im je sveštenstvo
dalo konačan oblik. Mnogi od naših istaknutih proučavalaca drevne
književnosti otkrivaju korene gnostičke filozofije u budizmu, što ni
najmanje ne dovodi u pitanje njihove ni naše argumente. Ponavljamo
još jednom, budizam nije ništa drugo do praizvor bramanizma. Ga-
utama-Buda se ničim nije usprotivio prvobitnim Vedama. Ustao je
protiv zvanične religije svoje zemlje koju je uobličilo sveštenstvo, i
protiv bramana koji su, da bi našli izgovor za kaste i obezbedili im
neophodni autoritet, u kasnijim razdobljima natrpali drevne rukopise
ubačenim šlokama, sa ciljem da dokažu kako je Stvoritelj unapred
odredio pripadnost pojedinim kastama na osnovu činjenice da je
svaka ljudska kasta proistekla iz nekog od viših ili nižih delova tela
Brame. Filozofija koju je javno izložio Gautama-Buda podučavana
je od najstarijih vremena u neprobojnoj tajnosti skrivenih svetilišta
hramova. Prema tome, ne bi trebalo da nas iznenadi što ponovo otkri-
vamo, u svim suštinskim dogmama gnostika, metafizičke principe
bramanizma i budizma. Oni (gnostici) su smatrali Stari Zavet otkri-
venjem jednog inferiornog bića, božanstva nižeg reda, koje ne sadrži
ni jednu jedinu rečenicu njihove Sofije, tj. Božanske Mudrosti. Što
se tiče Novog Zaveta, smatrali su da je izgubio svoju čistotu kada su
njegovi sastavljači sagrešili ubacujući delove kojih nije bilo. Žrtvo-
vali su božansku istinu da bi ostvarili sebične ciljeve i posejali razdor.
240
Ova optužba i ne izgleda tako neverovatna onome ko je svestan
neprekidnih sukoba koji su besneli između zagovornika obrezanja i
„Zakona” na jednoj i apostola koji su odbacili judaizam na drugoj
strani.
Gnostički ofiti su širili učenje o Emanacijama, tako omrznuto među
apologetama „jednosuštne Trojice”, i obratno. Nedokučivo vrhovno
Božanstvo kod njih nije imalo nikakvo ime, ali su njegovu prvu žensku
emanaciju nazivali Bitos ili Bezdan.4 Ona je bila isto što i Šekina kod
kabalista, „Veo” koji skriva „Mudrost” unutar najviše od tri glave.
Poput pitagorejske Monade, ova bezimena Mudrost je bila Izvor
Svetla, dok je Enoia ili Um sama Svetlost. Ovu drugu su nazivali i
„Prvobitnim Čovekom”, poput Adama Kadmona, odnosno drevnog
Adama iz kabale. Zaista, ako je čovek stvoren na sliku i priliku božijeg
lika, onda je ovaj Bog nalikovao svom stvorenju i likom i stasom –
prema tome, može se reći da je bio „Prvobitni Čovek”. Prvi Manu,
onaj koji je proistekao iz Svajambuve, „onaj koji ostaje skriven u svo-
joj sopstvenoj slavi,” takođe je, u izvesnom smislu, prvobitni čovek
kod hindusa.
POREĐENJE INDIJSKIH,
HALDEJSKIH I OFITSKIH SISTEMA
Prema tome, „bezimeni i skriveni” Bitos, njegov ženski odraz, i

Enoia, razotkriveni Um koji proishodi iz oboje, odnosno njihov Sin,
predstavljaju analog „prvobitnog Trojstva” Haldejaca, kao i braman-
skog Trimurtija. Da uporedimo: u sva tri sistema vidimo VELIKI PR-
VOBITNI UZROČNIK kao JEDNO, praiskonsku klicu, skriveno,
veliko SVE, koje postoji kroz samog sebe. U –
4 Izlažemo ove sisteme prema jednom drevnom dijagramu, sačuvanom kod Kopta i
Druza sa planine Liban. Irinej je verovatno imao dobre razloge da iskrivi njihova učenja.
241
INDIJSKOM PANTEONU Kod HALDEJACA Kod OFITA

Brama-Zjaus Ilu, tj. kabalistički En-Sof Bezimeni ili Tajno Ime
Kad god se Večni probudi iz svog sna i zaželi da se ispolji, podeli

se na muško i žensko. Tada u svakom od ovih sistema postaje
DVOPOLNO BOŽANSTVO, univerzalni Otac i Majka.
U INDIJI U HALDEJI U OFITSKOM SISTEMU
Brama Nara (muško) i Eikon ili En-Sof. Bezimeni duh.
Nari (žensko) Anu (muško) i Anata Abraksas (muško) i
(žensko) Bitos (žensko)
Iz sjedinjenja ove dve emanacije proishodi treća, Princip stvaranja

– SIN, odnosno ispoljeni Logos, proizvod Božanskog Uma.
Virađ, Sin Bel, Sin Ofis (drugo ime za Enoiu),
Sin
Štaviše, svaki od ovih sistema sadrži muško Trojstvo, od kojih

svaki ponaosob proishodi iz jednog ženskog Božanstva. Tako imamo:
Trojstvo – Brama, Višnu i Trojstvo – Anu, Bel i Hoa Trojstvo se ispoljavalo kao
Šiva su stopljeni u JEDNO, (ili Sin, Samas i Bin), sto- Misterija, pod imenima Si-
koje je Brama (ali u sred- pljeni u JEDNO koje je Anu ge, Bitos i Enoia. Ovi su
njem rodu), stvarajući i bi- (dvopolno) kroz Djevu Mi- postajali JEDNO koje je naz-
vajući stvoren kroz Djevu litu. vano Abraksas, rođen od
Nari (majku neprekidno ob- Djeve Sofije (ili Pneume),
navljajuće plodnosti). koja je opet bila emanacija
Bitosa i Tajanstvenog Boga,
da bi kroz njih donela na
svet Hristosa.
242
Ili jasnije rečeno, vavilonski sistem raspoznaje prvoga – JEDNO
(Ad ili Ad-Ad), koji uvek ostaje neimenovan, već se jedino prepo-
znaje u hinduističkom Svajambuvi. Iz tog vida se ispoljava kao Anu
ili Ana – jedan nad svima – Monas. Zatim dolazi Demijurg, nazvan
Bel ili Elu, koji predstavlja aktivnu silu Vrhovne Božanske Ličnosti.
Treći je princip Mudrosti, Hea ili Hoa, koji takođe vlada podvodnim
i podzemnim svetom. Svaki od njih ima svoju božansku pratilju, pa
imamo Anatu, Beltu i Davkinu. Međutim, one samo nalikuju Šak-
tima, a teolozi retko obraćaju pažnju na njih. Ali zato ženski princip
označava Milita, Velika Majka, poznatija kao Ištar. I tako tri muška
božanstva čine Trijadu (Trojstvo) ili hinduski Trimurti, a kada im se
doda Milita postaju Arba ili Četvorka (Pitagorin Tetraktis), koji čini
savršenim i prožima energijom sve što postoji. Otuda i potiču gore
navedeni izrazi. Sledeći haldejski dijagram može da posluži kao ilus-
tracija i za sve druge:
Anu Milita – Arba-il
Trijada: ili četvoroliki Bog,

Anu, Bel, Hoa. Marija,
koji je kod hrišćana postao ili majka ova tri Boga,
Trojstvo: jer su oni suštinski jedno,
Bog Otac, Bog Sin, Bog Sveti odnosno Nebeski Tetraktis
Duh hrišćana.
Zbog toga je Hevron, grad Kaveirija, nazivan Kirijat-Arvi, tj. grad
Četvorke.* Kaveiri su bili Aksieros – „plemeniti Eros”, Aksiokersos,
„uzvišeni sa rogom”, Aksiokersa, Demetra i Kadmiel, Hoa, itd.
Pitagorejska ‚desetka’ je označavala Arba-il ili Božansku Če-
tvorku, simbolično predstavljenu hinduističkim Lingamom: Anu, 1;
Bel, 2; Hoa, 3, koji zajedno daju 6. Ova Trojka i Milita kao 4 čine
deset.
* Pogledajte 1 Moj. 23:2. (prim.prev.)
243
Mada nazvan „Prvobitnim Čovekom”, Enoia, koji je egipatska
varijanta Pimandera, „Sila božanske Promisli”, tj. prva shvatljiva
manifestacija Božanskog Duha u materijalnom obliku, ustvari odgo-
vara „Jedinorodnom” Sinu „Oca u tajnosti” kod svih drugih naroda.
On simbolički predstavlja prvu pojavu Božijeg Prisustva u svetu koga
je stvorio, opipljivu i vidljivu, i prema tome shvatljivu ljudskim
umom. Tajanstveni Bog, ili Božanstvo koje se nikada ne otkriva, sop-
stvenom voljom oplođuje Bitos, beskrajni bezdan koji počiva u tišini
(Sige) i tami (za naš intelekt), i to predstavlja apstraktnu ideju čitave
prirode, Kosmosa koji je u neprestanom stvaranju. Kako ni muški ni
ženski princip, spojeni u ideju o dvopolnom Božanstvu iz antičkih
koncepcija, nisu mogli da budu shvaćeni običnim ljudskim intelek-
tom, teologija svih naroda je bila prisiljena da za religiozne potrebe
stvori Logos, tj. otelovljenu Reč, u ovom ili onom obliku. Kod ofita
i drugih gnostika, koji su svoje uzore uzimali direktno iz originala
veće starosti, neispoljena Bitos i njen muški parnjak stvaraju Enoiu,
a svo troje onda proizvode Sofiju,5 kompletirajući na taj način Tetrak-
tis, iz koga će proisteći Hristos kao suština Duha koji proishodi iz
Oca. Kao neispoljen, odnosno skriveni Logos u svom pasivnom ob-
liku, on je oduvek postojao kao Arba-Il, tj. metafizička apstrakcija;
prema tome, on je JEDNO sa ostalima kao jedinstven entitet, koji je
(svi zajedno) nazivan Enoia, Sige (tišina), Bitos, itd., što je sve jedno
te isto. U ispoljenom obliku on je Androgin, Hristos i Sofija (Božan-
ska Mudrost) koja silazi u čoveka Isusa. Irinej pokazuje da su i Otac
i Sin voleli lepotu prvobitne žene,6 koja je istovremeno Bitos – Bez-
dan – i Sofija, kao i da su zajedno proizveli Ofis i Sofiju (ponovo
dvopolno božanstvo), tj. mušku i žensku mudrost, od kojih je jedna
smatrana za neispoljeni Sveti Duh, starija Sofija – Pneuma – „Majka
svih stvari” u intelektualnom smislu; dok je druga bila razotkrivena,
5 Sofija predstavlja najviši prototip žene – prvu spiritualnu Evu. U Bibliji je ovaj sistem
izokrenut i, kako je izostavljena prelazna emanacija, Eva je degradirana u običnu, fizičku
pojavu žene.
6 Pogledajte „Irineja” knjiga I., poglavlje 31-33.
244
ili Ofis, predstavljajući božansku mudrost koja se spustila u materiju,
ili Bogo-čoveka – Isusa, koga su gnostički ofiti simbolički predsta-
vljali zmijom (Ofis).
Oplođena Božanskom Svetlošću Oca i Sina, tj. najvišeg duha i
Enoia, Sofija sa svoje strane proizvodi druge dve emanacije – jednu
savršenu – Hristosa, i drugu nesavršenu – Sofiju-Ahamot,7 čije ime
dolazi od reči hakamot (jednostavna mudrost), koja ima
posredničku ulogu između intelektualnog i materijalnog sveta.
Hristos je bio posrednik i vodič između Boga (Najvišeg) i svega
što je spiritualno u čoveku; Ahamot – mlađa Sofija – imala je istu
ulogu, posredujući između „Prvobitnog čoveka,” Enoia, i materije.
Upravo smo objasnili šta se mistički podrazumevalo pod opštim
imenom Hristos. Poštovani dr Preston iz Njujorka je, prilikom pro-
povedi povodom „Meseca Djeve Marije”, izrazio hrišćansku pred-
stavu o ženskom principu Svetog Trojstva bolje i jasnije nego što
bismo mi to mogli, manje-više u duhu nekog od antičkih „paganskih”
filozofa. On kaže da je „plan iskupljenja zahtevao da bude pronađena
majka, tako da Marija predstavlja jedini slučaj kada je neko stvoreno
biće bilo neophodno da bi Bog uspešno obavio svoj posao”. Zamo-
lićemo za pravo da se usprotivimo poštovanom džentlmenu. Kao što
je već pokazano, hiljadama godina pre naše ere sve „paganske”
teogonije su otkrile da im je neophodan ženski princip, tj. „majka”
trojedinog muškog principa. Prema tome, hrišćanstvo ne predstavlja
„jedini slučaj” takvog ispunjenja Božije misije – mada je, kako ovaj
rad pokazuje, bilo više filozofije a manje materijalizma, ili tačnije
antropomorfizma, u njemu. Ali čujmo kako poštovani doktor izražava
„paganske” misli u hrišćanskim idejama. „Bog je”, kaže on, „pripremio
njenu (Marijinu) devičansku i nebesku čistotu, jer majka ukaljana na
ma koji način nije mogla postati majkom Najvišeg. Sveta djeva je, čak
i u svom detinjstvu, bila privlačnija od Heruvima i Serafima, i od deti-
7 U Kingovim „Gnosticima” nalazimo ovaj isti sistem, prikazan pomalo netačno.
Autor nam je rekao da se oslanjao na Belermanov „Drei Programmen uber die Abraxas
Gemmen”.
245
njstva pa sve do vremena kada je stasala u devojku i ženu rasla je u
svojoj čistoti. Zahvaljujući svojoj svetosti zavladala je i samim Boži-
jim srcem. Kada je nastupio čas, čitav nebeski dvor je zanemeo dok
su Sveta Trojica osluškivala čekajući na Marijin odgovor, jer bez
njenog pristanka ogrehovljeni svet ne bi mogao biti iskupljen.”
Ne čini li se da čitamo Irineja, dok objašnjava gnostičku „jeres,
koja je učila da su Otac i Sin voleli lepotu nebeske Djeve?” ili obra-
zlaganje egipatskog sistema, u kome je Izida bila i supruga i sestra i
majka Ozirisu-Horusu? U gnostičkoj filozofiji ih je bilo samo dvoje,
ali su hrišćani poboljšali i usavršili ovaj sistem napravivši ga potpuno
„paganskim”, jer su haldejski Anu – Bel – Hoa spojeni u Militu. Dr
Preston dodaje:
„Onda, dok ovaj mesec (posvećen Mariji) počinje Vaskršnjim
praznikom – mesec kada se priroda bogati plodovima i cvećem, ves-
nicima obilne žetve – i mi treba da se pripremimo za zlatnu žetvu.
Upravo u ovom mesecu su mrtvi ustali iz grobova, nagoveštavajući
vaskrsenje; i zato, dok klečimo pred oltarom svete i bezgrešne Ma-
rije, setimo se da će jednog dana iz nas nići pupoljak obećanja, cvet
nade i neuništivi plod pobožnosti.”
To je upravo podloga paganske misli koja je, pored drugih zna-
čenja, simbolično predstavljena obredima vaskrsenja Ozirisa, Ado-
nisa, Baha i drugih ubijenih solarnih božanstava, vaskrsenjem čitave
prirode u proleće, klijanjem semenja koje je ležalo umrtvljeno i us-
nulo tokom čitave zime, za koje se alegorijski kaže da je boravilo u
podzemnom svetu (Hadu). Simbolično su predstavljani sa tri dana
provedena u podzemnom svetu, pre nego što bi ih vaskrsao Herakle,
Hristos i mnogi drugi.
Ovakvo izvedeno tumačenje, ili tačnije „jeres”, kako ih hrišćanstvo
naziva, nije ništa drugo do bramansko učenje u svojoj arhaičnoj čistoti.
Višnu, drugo lice hinduističkog Trojstva, isto je tako i Logos, jer se
kasnije pojavio u čovečijem obliku kao Krišna. A Lakmi (ili Lakšmi)
koja je, kao u slučaju Ozirisa i Izide, En-Sofa i Sefire, odnosno Bitos
i Enoia, istovremeno njegova supruga, sestra i kćer, pojavljuje se kroz
246
ovu neprekidnu uzajamnu povezanost muških i ženskih stvaralačkih
moći u teško razumljivoj metafizici antičkih filozofija kao – Sofija-
Ahamot. Krišna je posrednik koga je Brama obećao ljudskom rodu,
i predstavlja potpuno istu ideju kao Hristos kod gnostika. A Lakmi,
Višnuova spiritualna polovina, predstavlja simbol fizičke prirode,
univerzalnu majku svih materijalnih, razotkrivenih oblika; posre-
dnika i zaštitnika prirode, poput Sofije-Ahamot, od koje su gnostici
načinili posrednicu između Velikog (Prvobitnog) Uzročnika i Mate-
rije, kao što Hristos predstavlja posrednika između Njega i spiritu-
alnog čovečanstva.
Ovaj bramansko-gnostički princip je utoliko logičniji i dosledniji
kada imamo u vidu alegoriju o Postanju i čovekovom padu u greh.
Kada Bog proklinje prvi par ljudi, On istovremeno proklinje i Zemlju
i sve što je na njoj. Novi Zavet nam daje Iskupitelja za prvobitni greh
ljudskog roda, koji je kažnjen zbog počinjenog greha, ali zato nema
ni jedne jedine reči o Spasitelju koji će ukloniti nezasluženo prokle-
tstvo sa Zemlje i životinja, koji nikada nisu ni na koji način zgrešili.
Tako gnostička alegorija pokazuje više smisla za pravdu i logiku od
hrišćanske.
U ofitskom sistemu Sofija, Androgina Mudrost, isto je tako i že-
nski duh, odnosno ženska Nari (Narajana) hinduista, koja se kreće
po površini voda – tj. haos ili buduća materija. Ona je oživljava iz-
daleka, ne dodirujući mračni bezdan. Ona to ne može da učini, jer je
Mudrost isključivo intelektualna i ne može da deluje direktno na ma-
teriju. Prema tome, Sofija je prinuđena da se obrati svom Vrhovnom
Roditelju; ali mada život primarno proističe iz Nevidljivog Uzročnika
i njegovog Enoia, nijedan od njih, kao ni ona sama, nemaju nikakve
veze sa haosom na nižim nivoima, u kome materija poprima svoj
konačni oblik. Otuda je Sofija prisiljena da na ovom zadatku uposli
svoju nesavršenu emanaciju, Sofiju-Ahamot, budući da ova ima
mešovitu prirodu, pola spiritualnu, pola materijalnu. Jedina razlika
između ofitske kosmogonije i one kod Svetog Jovana nazarena je u
drugačijim imenima. Identičan sistem nalazimo i u kabali, u Knjizi
247
Misterija.8 Sva tri sistema, naročito kod kabalista i nazarena, koji su
poslužili kao uzor ofitskoj kosmogoniji, pripadaju čistom orijental-
nom gnosticizmu. Kodeks nazarena počinje sledećim rečima:
„Vrhovni kralj Svetlosti, Mano, prvi i najveći”,9 itd. gde potonji pred-
stavlja emanaciju koja proističe iz Ferho – nepoznatog, bezobličnog
ŽIVOTA. On upravlja Eonima, iz kojih je poteklo (ili isklijalo) pet
sjajnih zraka Božanske svetlosti. Mano je Rex Lucis (Kralj Svetlosti),
tj. ofitski Bitos-Enoia. ”Unus est Rex Lucis in suo regno, nec ullus
qui eo altior, nullus qui ejus similitudinem retulerit, nullus qui sublatis
oculis, viderit Coronam quae in ejus capite est.” On je Ispoljena Svet-
lost oko najviše od tri kabalističke glave, skrivena mudrost; iz njega
proističu tri Života. Ebel Zivo je razotkriveni Logos, Hristos je „apos-
tol Gabrijel” i prvi Legat ili „glasnik svetla.” Ako su Bitos i Enoia
ono što je Mano kod nazarena, onda dvojni, polu-spiritualni, polu-
materijalni Ahamot mora biti isto što i Fetahil, posmatrana u njenom
spiritualnom aspektu; a ako je razmatramo u njenoj grubljoj prirodi,
onda je ona „Spiritus”(Duh) nazarena. Fetahil,10 koja predstavlja
odraz svog oca, Gospoda Abatura, trećeg života je – poput starije
Sofije istovremeno i treća emanacija – tzv. „najnoviji čovek.” Videvši
svoje neuspešne pokušaje da stvori savršen materijalni svet, „Spiri-
tus” priziva jednog od svoje dece, Karabtanosa – Ilda-Baota – koji
je lišen svakog razuma ili rasuđivanja („slepu materiju”), da se sjedini
sa njom i stvori nešto konačno iz ove konfuzne (turbulentne) mater-
ije, zadatak koji može da izvrši tek pošto iz svog sjedinjenja sa Karab-
tanosom proizvede sedam sazvežđa. Poput šest sinova ili duhova
gnostičkog Ilda-Baota, oni onda oblikuju materijalni svet. Ista priča
se ponavlja i sa Sofijom-Ahamot. Poslana od strane svog potpuno
spiritualnog roditelja, starija Sofija se spustila u haos da bi stvorila
svet vidljivih oblika i zalutala, nadjačana emanacijom materije.
8 Pogledajte „ Idra Magna”.
9 “Codex Nazaraeus”, deo I., str. 9.
10 Pogledajte „ Codex Nazaraeus”, I., 181. Fetahil, poslana da dâ oblik svetu, našla se
zaglibljena u blatu na dnu ponora, gde govori sama sa sobom u očaju sve dok se Spiritus
(Sofija-Ahamot) sasvim ne sjedini sa materijom i tako stvori materijalni svet.
248
I dalje, sa ambicijom da stvori sopstveni materijalni svet, ona lebdi
naokolo po mračnom ponoru, utiskujući život i kretanje u inertne ele-
mente, sve dok nije postala tako beznadežno zapletena u materiju da
je, poput Fetahile, predstavljana kako sedi u blatu, nesposobna da se
iščupa iz njega, ali jedino dok, dodirom same materije, ne bude
proizvela Stvoritelja materijalnog sveta. On je Demijurg, koga su ofiti
nazvali Ilda-Baot i, kao što ćemo neposredno pokazati, roditelj jevre-
jskog Boga po mišljenju nekoliko sekti, za koga su drugi opet smatrali
da je lično „Gospod Bog”. Upravo na tom mestu kabalističko-gnos-
tičke kosmogonije počinje Mojsijeva Biblija. Prihvativši jevrejski Stari
Zavet za sopstveni standard, nije nikakvo čudo što su hrišćani, prisiljeni
krajnje neobičnim položajem u kome su se našli usled sopstvenog ne-
znanja, pokušali da izvuku najbolje što se moglo.
Prve grupe hrišćana, za koje Renan dokazuje da su brojale svega
sedam do dvanaest članova po svakom svetilištu, nesumnjivo su
spadale u najsiromašnije i najneobrazovanije društvene slojeve. Niti
su imali, niti su mogli da imaju, ma kakve predstave o visoko filo-
zofskim učenjima platonista i gnostika, a očigledno je da nisu ništa
bolje poznavali ni sopstvenu, tek stvorenu religiju. Za njih koji su,
ako se radilo o Jevrejima, bukvalno grcali pod tiranskom vladavinom
„zakona” nametnutog od strane verskih starešina po sinagogama, a
ako su bili pagani, neprekidno isključeni iz verskih misterija, kao što
je slučaj sa nižim kastama u Indiji do današnjeg dana, jevrejski Bog
i „Otac” o kome je Isus propovedao bili su jedno te isto. Prepirke
koje su besnele još od prvih godina po Hristovoj smrti između dve
struje, pavlikanske i petrinske – predstavljale su jadan prizor. Ono
što bi jedna od njih radila, druga bi smatrala za svoju svetu dužnost
da poništi. Ako se Propovjedi smatraju apokrifom pa ne mogu biti
prihvaćene kao „nepogrešivi” standard po kome bismo mogli da
procenimo razmere sukoba koji je besneo između dvojice apostola,
još uvek imamo Bibliju, a ona nudi obilje dokaza za to.
Irinej izgleda tako beznadežno zapleten u svoje bezuspešne
pokušaje da opiše, bar prema njihovom „spoljnom” izgledu, prava
249
učenja mnogih gnostičkih sekti o kojima raspravlja, i da ih istovremeno
predstavi kao odvratne „jeresi”, da ih je bilo namerno ili iz neznanja
međusobno pomešao na takav način da bi možda tek nekolicina
metafizičara bili u stanju da ih razmrse, bez kabale i Kodeksa kao
pravih ključeva. Tako, primera radi, nije u stanju da povuče razliku čak
ni između setianita i ofita, pa nam kaže da su „Boga svakoga tijela”*
nazivali „Hominem” tj. ČOVEK, a njegov um DRUGIM čovekom, ili
„Sinom Čovječijim”. Isto čini i Teodoret, koji je živeo više od dva veka
posle Irineja, i koji pravi žalosnu zbrku od hronološkog reda kojim su
razne sekte dolazile na mesto prethodnih.11 Ni setianiti (ogranak jevre-
jskih nazarena) ni ofiti (čisto grčka sekta) nisu nikada verovali ni u šta
slično. Iriniej protivureči i samom sebi kada na drugom mestu opisuje
učenja Serintusa, učenika samog Simona Maga. On kaže da je Kerint
učio da PRVI BOG nije stvorio svet, već da je stvoren silom, Eonom,
toliko udaljenim od Prvobitnog Uzročnika da nije bio svestan čak ni
NJEGA, koji je iznad svega što postoji. Ovaj Eon je podvlastio Isusa,
fizički ga je otelovio kroz Josifa i onu koja nije bila devica, već jed-
nostavno Josifova žena, pa je Isus rođen kao i svi drugi ljudi. Gledano
iz ugla ovog fizičkog aspekta svoje prirode, Isus je nazvan „Sinom
čovječijim”. Tek posle krštenja taj Hristos, tj. pomazani se spustio iz
Carstva Nebeskog u vidu golubice, i onda objavio „Oca u tajnosti”
kroz Isusa.12
Ako je, prema tome, Isus u fizičkom smislu smatran sinom čoveka,
a u spiritualnom Hristom, čija ga je senka obuhvatala, kako su onda
Gnostici „BOGA SVAKOGA TIJELA”, „Oca u tajnosti”, mogli da nazi-
vaju Homo, ČOVEKOM, a njegov Um, Enoiu, DRUGIM čovekom ili
Sinom Čovječijim? Ni u orijentalnoj kabali ni u gnosticizmu „Bog
svakoga tijela” nikada nije bio predstavljen u ljudskom liku. Jedino
prva, ili tačnije druga među emanacijama je nazvana „prvobitnim
čovekom”, jer su Šekina, Sefira, Dubina i druge prvoispoljene ženske
* Pogledajte Jer. 32:27. (prim.prev.)
11 „Irinej”, str. 37, i Teodoret, naveden na istoj stranici.
12 Ibid, I, XXV.
250
vrline,takođe spadale u emanacije. Tako su Adam Kadmon, Enoia
(Sige), ili, ukratko, logoi, bili „jedinorodni” ali ne i „Sinovi čovječiji”,
jer se ovaj naziv ispravno upotrebljen odnosi na Hristosa, sina (starije)
Sofije, i na prvobitnog čoveka koji ga je proizveo sopstvenom ži-
votvornom svetlošću, koja proističe iz izvora ili uzročnika svega, pa
time i ovog svetla, iz „Oca u tajnosti”. U gnostičkoj metafizici postoji
velika razlika između prvog, nerazotkrivenog Logosa, i „pomazanoga”
koji je Hristos. Enoia se, prema Filonovom shvatanju, može nazvati
Drugim Bogom, ali on sam po sebi predstavlja „Prvobitnog čoveka”,
ni u kom slučaju „Drugog”, kako izjavljuju Teodoret i Irinej. Ovog
drugog je samo neobuzdana želja da na svaki mogući način dovede
Isusa u vezu sa Vrhovnim Bogom, čak i u jeretičkim spisima, navela
da toliko falsifikuje činjenice.
Takvo poistovećivanje čak i Hristosa ili „pomazanog” – Eona koji
ga je „zasenio”– a kamoli čoveka Isusa sa Neispoljenim Bogom
nikada nije ušlo u glavu ma kog gnostika, niti direktnih apostola i
Pavla, šta god da su kasnija ubacivanja dodala.
Koliko su drski i beskrupulozni mnogi od takvih namerno učinjenih
falsifikata pokazalo se već pri prvim pokušajima da se uporede origi-
nalni rukopisi sa kasnijima. U sabranim delima Isaka Njutna čiji je iz-
davač bio episkop Horsli, nekoliko rukopisa na teološke teme je
diskretno izostavljeno.* Odlomak poznat kao „Hristov silazak u Pa-
kao”, koji se nalazi u kasnijem učenju apostola, ne može se pronaći
nigde u rukopisima iz četvrtog, pa ni šestog veka. To je očigledno umet-
nut deo, kopiran po ugledu na priče o Bahu i Heraklu, i nametnut
hrišćanstvu kao deo zvaničnog vjeruju. U vezi s njim autor predgo-
vora za Katalog rukopisa Kraljevske biblioteke (str. XXI) primećuje:
„Voleo bih da ubacivanje odlomka o Hristovom silasku u Pakao u
učenju Apostola može da bude objašnjeno isto tako dobro kao i ubaci-
vanje pomenutog stiha.” (1 Jov. 5:7)13
* Isak Njutn (1642-1727) nije bio samo čuveni engleski fizičar i matematičar; sa još
većim žarom se bavio teološkim proučavanjima i napisao je više radova iz te oblasti
nego iz prirodnih nauka, mada su mu ovi drugi doneli svetsku slavu. (prim.prev.)
13 Pogledajte predgovor za „Apocryphal New Testament”, London, štampan za V.
Hona, Ladgejt Hil, 1820.
251
HRISTOS I SOFIJA- AHAMOT
On, dakle, sam priznaje da je knjiga, za koju potvrđuje da je na-

pisana „Matejevom rukom” i koja mu je, bez obzira što ju je dva puta
preveo, ostala gotovo potpuno nerazumljiva, jer se radilo o arkani,
odnosno tajnom tekstu. Međutim, Jeronim sve komentare koji se
odnose na nju, izuzev sopstvenog, hladnokrvno proglašava „jereti-
čkim.” I ne samo to; Jeronim je dobro znao da je u ovom originalnom
Jevanđelju po Mateju izloženo jedino istinito Hristovo učenje, i da je
ono bilo originalni rad Isusovog ličnog prijatelja i saputnika. On je znao
i to da ako je jedno od ta dva jevanđelja, jevrejsko o kome je reč i
grčko koje je uvršteno u naše sadašnje Sveto Pismo, neistinito a time
i „jeretičko”, onda to nikako nije moglo biti jevanđelje nazarena; pa
ipak, znajući sve to, Jeronim se sa još većim žarom obrušava na
„jeretike.” Zbog čega? Zato što bi njegovo prihvatanje bilo isto što i
pročitati smrtnu presudu etabliranoj Crkvi. Dobro se znalo da je Je-
vanđelje po Jevrejima bilo jedino koje su tokom puna četiri veka pri-
hvatali jevrejski hrišćani, tj. nazareni i ebioniti. A nijedna od ove dve
grupe nije prihvatala Hristovu „božanstvenost.”
Ako su Jeronimovi komentari o prorocima, njegova čuvena Vulgata
i brojni polemički spisi svi verodostojni koliko i ova verzija Jevanđelja
po Mateju, onda stvarno imamo posla sa božanskim otkrivenjem.
Zašto bismo se uopšte čudili nedokučivim misterijama hrišćanske
religije kada se radi o nečemu što je savršeno ljudski? Zar ne raspo-
lažemo pismom koje je napisao jedan od najpoštovanijih otaca crkve
tom istom Jeronimu, koje pokazuje njihovu tradicionalnu politiku
bolje od čitavih tomova knjiga? Evo šta je Sveti Grigorije iz Nise
napisao svom prijatelju i prisnom saradniku Svetom Jeronimu: „Ništa
ne ostavlja takav utisak na ljude kao praznoslovlje; što manje razu-
meju, to se više dive i klanjaju. Naši oci i učenjaci su često govorili
ne ono što su mislili, već ono našta su ih terale okolnosti i nužda.”
259
Ali da se vratimo našoj Sofiji-Ahamot i verovanjima pravih, pr-
vobitnih hrišćana. Pošto je stvorila Ildu-Baot, gde Ilda potiče od
što znači dete, a Baot od tj. jaje, ili pak , Baot – pustoš,
Sofija-Ahamot je toliko propatila usled dodira materije da posle
žestoke borbe najzad uspeva da utekne iz muljevitog haosa. Mada
nije bio upoznat sa Pleromom, područjem u kome obitava njegova
majka, dostigao je središnji prostor i uspeo da otrese sa sebe delove
materije koji su čvrsto prionuli uz njegovu duhovnu prirodu, posle
čega je odmah stvorio jaku prepreku između sveta inteligencija
(duhova) i sveta materije. Ilda-Baot je otuda „sin tame”, tvorac našeg
ogrehovljenog sveta (tj. njegovog fizičkog dela). On sledi primer
Bitosa i iz samog sebe stvara šest zvezdanih duhova (sinova). Svi
imaju njegov lik, odnosno uzajamno odražavaju jedan drugog, posta-
jući sve tamniji kako jedan za drugim napuštaju svog oca. Njih sed-
moro nastanjuju sedam oblasti koje su raspoređene nalik lestvicama,
počinjući ispod središnjeg prostora, prebivališta njihove majke So-
fije-Ahamot, a završavajući sa našom Zemljom, tj. sedmom oblašću.
Na taj način oni predstavljaju duhove sedam planetarnih sfera od
kojih je najniža ona u kojoj se nalazi naša Zemlja (tj. sfera koja je
okružuje, ono što nazivamo etar). Imena ovih duhova pojedinih sfera
su Jov (Jehova), Savaot, Adonaj, Eloi, Urajos i Astafajos.27 Prva če-
tiri su, kao što je opšte poznato, mistička imena jevrejskog „Gospoda
Boga”,28 čime su ga, kako se Č. V. King izrazio, „Ofiti na taj način
degradirali, dajući mu nazive onih koji su potčinjeni vrhovnom Stvo-
ritelju; poslednja dva imena označavaju duhove vatre i vode.”
Ilda-Baot, koga više sekti identifikuje sa Mojsijevim Bogom, nije
spadao u čiste duhove; bio je ambiciozan i gord, i, odbivši duhovnu
svetlost središnjeg prostora koju mu je ponudila njegova mati, Sofija-
Ahamot, prionuo je da stvori sopstveni svet. Uz pomoć svojih sinova,
27 Pogledajte Kingove „Gnostike”, str. 31.
28 Ovaj Jov, Iao ili Jehova je potpuno različit od Boga iz Misterija označenog kao
IAO, koga su svi drevni narodi smatrali svetinjom. Na narednim stranicama ćemo
pokazati razliku između njih.
260
šest planetarnih duhova, stvorio je čoveka, ali se ovaj pokazao kao
promašaj. Bilo je to čudovište bez duše, bez ikakve svesti i znanja,
koje se kretalo na sve četiri noge poput materijalnih zveri. Ilda-Baot
je bio prinuđen da izmoli pomoć od svoje duhovne majke. Ona ga je
obasjala zrakom božanske svetlosti, koji je čoveku udahnuo život i
dušu. A tada je Ilda-Baot postao neprijatelj sopstvenom stvorenju.
Sledeći impuls saopšten božanskom svetlošću, čovek je počeo da
stremi sve više i više; uskoro je počeo da prikazuje ne lik svog
Stvoritelja, Ilde-Baota, već Vrhovnog Bića, uzora po kome je prvo-
bitni čovek dobio svoj lik, Enoia. Usled toga Demijurg se ispunio
gnevom i zavišću; uperivši svoje ljubomorno oko na materijalni
ambis, njegov lik zatrovan strašću iznenada se odrazio u njemu kao
u ogledalu; odraz je oživeo i iz ambisa se uzdigao Satana, zmija,
Ofiomorfos – „otelovljenje zavisti i lukavosti. U njemu je bilo sjedi-
njeno sve što je najprizemnije u materiji sa mržnjom, zavišću i lu-
kavstvom duhovne inteligencije”.29
Posle toga, uvek protiv čovekovog usavršavanja, Ilda-Baot je
stvorio tri carstva prirode, mineralno, biljno i životinjsko, zajedno sa
svim njihovim zlim instinktima i svojstvima. Kako nije bio u stanju
da uništi Drvo Znanja, koje raste u njegovoj sferim kao i u svakoj od
planetarnih oblasti, rešen da pošto-poto odvoji „čoveka” od njegove
duhovne zaštitnice, Ilda-Baot mu je zabranio da jede njegov plod, u
strahu da će na taj način ljudskom rodu biti otkrivene tajne višeg
sveta. Ali Sofija-Ahamot, koja je zavolela i štitila čoveka kome je
udahnula život, poslala je sopstvenog duha zvanog Ofis da, u obliku
zmije, navede čoveka da prekrši sebičnu i nepravednu zapovest. I
„čovek” je iznenada postao sposoban da shvati tajne stvaranja.
Ilda-Baot se osvetio kaznivši prvi par ljudi jer je čovek, zahvalju-
jući stečenom znanju, već obezbedio sebi saputnika iz polovine svoje
duhovne i materijalne prirode. On je. za kaznu, zatvorio čoveka i
ženu u materijalnu tamnicu, tj. u fizičko telo nedostojno čovekove
29 Iz Kingovih „Gnostika”.
261
prirode, kojim je on još uvek opčinjen. Ali Ahamot ga je i dalje štitila.
Ona je uspostavila strujanje božanske svetlosti između njenog nebe-
skog prebivališta i „čoveka” nastavljajući da ga neprekidno obasjava
svojom duhovnom svetlošću.
Posle toga slede alegorije u kojima je otelovljena ideja dualizma,
odnosno neprekidne borbe između dobra i zla, duha i materije, koja
se nalazi u svakoj kosmogoniji, čije izvorno poreklo opet treba tražiti
u Indiji. Prave i simbolične predstave igraju uloge junaka iz ovog
gnostičkog Panteona, „pozajmljenog” iz najstarijih mitsko-poetskih
razdoblja. Ali u ovim ličnostima, Ofisu i Ofiomorfosu, Sofiji i Sofiji-
Ahamot, Adamu-Kadmonu i Adamu, u planetarnim duhovima i boža-
nskim Eonima, lako možemo da prepoznamo i modele na osnovu
kojih su nastale naše biblijske kopije – mitski patrijarsi. Arhangeli,
angeli, gospodstva i sile* se mogu naći pod drugačijim imenima u
Vedama kao i u budističkom sistemu. Vrhovno Biće iz Aveste, Zero-
ana ili „Beskrajno vreme” je poslužilo kao prototip za sve ove gnos-
tičke i kabalističke „Bezdane”, „Krune”, pa čak i haldejskog En-Sofa.
Šest Amšaspanda, stvorenih „Rečju” Ormuzda „Prvorođenog”, imaju
svoj analog u Bitosu i njegovim emanacijama, dok simbolična pred-
stava Ormuzda – Ahriman sa svojim devama, takođe ulaze u sastav
Ilda-Baota i njegovih šest materijalnih, mada ne sasvim zlih, plane-
tarnih duhova.
Ahamot, mučena zlom koje je snašlo ljudski rod, uprkos njenoj za-
štiti, preklinje nebesku majku Sofiju – njenu simboličnu predstavu –
da nagovori nedokučivi AMBIS da pošalje Hristosa (sina i emanaciju
„Nebeske Djeve”) da pritekne u pomoć čovečanstvu kome preti izu-
miranje. Ilda-Baot i njegovih šest materijalnih sinova su skrili božan-
sku svetlost od ljudskog roda. Čovek mora biti spasen. Ilda-Baot je već
* Misli se na tzv. „anđeoske činove” koje je definisao Sveti Dionisije Areopagit u
svom delu „Nebeska jerarhija.” Po njemu, postoji devet angelskih činova raspoređenih
u tri jerarhije:
1. Serafimi, heruvimi i prestoli,
2. Gospodstva, sile i vlasti, i
3. Načala, angeli i arhangeli. (Prim.prev.)
262
bio poslao svog izaslanika, Jovana Krstitelja, pripadnika rase Seta,
kome pruža zaštitu – kao proroka među njegov narod; ali samo mali
broj ga je slušao – nazareni, protivnici Jevreja, i to zato što su bili
poklonici Jurbo-Adunaja.30
Ahamot je uverila svog sina, Ilda-Baota, da će vladavina Hristosa
biti samo privremena, i tako ga navela da pošalje prethodnika, tj.
„preteču”. Pored toga, učinila ga je uzrokom rođenja čoveka Isusa od
Djeve Marije, njenog analoga na Zemlji,
„jer stvaranje osobe u materijalnom obliku može da bude jedino delo
Demijurga, i ne spada u delokrug viših sila. Čim je Isus rođen, Hris-
tos, kao savršeno biće, sjedinivši se sa Sofijom (mudrošću i duho-
vnošću), sišao je kroz sedam planetarnih oblasti, poprimivši u svakoj
podudarni oblik i sakrivši svoju pravu prirodu od duhova koji upra-
vljaju njima, dok je istovremeno privukao iskre božanske svetlosti
koje su oni zadržali u svojoj biti. I tako, Hristos je ušao u čoveka
Isusa u trenutku njegovog krštenja na Jordanu. Od tog događaja Isus
počinje da čini čuda; pre toga, on uopšte nije bio svestan misije koja
mu je namenjena.”31
Ilda-Baot, otkrivši da Hristos radi na okončanju njegovog sop-
stvenog kraljevstva materije, podbunjuje Jevreje protiv ovoga, i Isus
biva osuđen na smrt.32 Dok je visio razapet na krstu, Hristos i Sofija
su napustili njegovo telo i vratili se u sopstvenu sferu. Materijalno
30 Jurbo i Adunaj, prema ofitima, predstavljaju imena Iao-Jahvea, jedne od emanacija
Ilda-Baota. „Jevreji Jurba nazivaju Adunaj.” („Codex Nazaraeus”, tom III., str. 73)
31 King: "The Gnostics and their Remains", str. 31.
32 U Jevanđelju po Nikodemu pobožni, anonimni autor Ilda-Baota naziva Satanom –
očigledno u nameri da dotuče neprijatelja koji je već na kolenima. „Što se mene tiče,”
kaže Satana, izgovarajući se pred princem pakla, „ja sam ga iskušavao (Isusa) i podigao
protiv njega moj drevni narod, Jevreje.”(15:9) Među tolikim primerima hrišćanske neza-
hvalnosti, ovaj se nekako najviše ističe. Jadnim Jevrejima su prvo preoteli njihove svete
knjige (misli se na Stari Zavet, prim.prev.) da bi onda u jednom nekanonskom „Je-
vanđelju” još bili izvređani scenom u kojoj Satana tvrdi da su njegov „drevni narod.”
Ako su zaista bili njegov narod, a u isto vreme su i „Božiji izabrani narod”, onda se ime
ovog Boga mora pisati kao Satana a ne Jehova. Ovo nameće logika, ali nam baš ne liči
na pohvalu „Gospoda Boga Izrailjevog.”
263
telo čoveka Isusa je bilo predato zemlji, ali mu je dato eterično telo
(astralna duša). „Od tog trenutka on je bio sačinjen samo od duše i
duha, što je i bio razlog zbog koga ga njegovi učenici nisu prepoznali
posle vaskrsenja. U ovom duhovnom stanju koje je simuliralo njegov
fizički lik, Isus je ostao na zemlji osamnaest meseci od kako se digao
iz mrtvih. Tokom ovog poslednjeg putovanja primio je od Sofije ono
savršeno znanje, pravi Gnosis, koje je potom preneo samo nekolicini
odabranih među apostolima, sposobnih da ga prime.”
„Od tada, uznevši se u srednji predeo, on sedi s desne strane Ilda-
Baota, koji ga ne primećuje, i sakuplja sve duše koje treba da budu
pročišćene Hristovim znanjem. Kada bude sakupio svu duhovnu
svetlost koja postoji u materiji, izvevši je tako iz carstva Ilda-Baota,
iskupljenje će biti ostvareno a materijalni svet će biti uništen. U tome
je značenje ponovnog upijanja svog duhovnog svetla u Pleromu ili
punoću, iz koje je na početku i potekla.”
Malopre navedeni tekst potiče iz opisa koji je dao Teodoret i koga
je prihvatio King u svom delu Gnostici, sa dodacima preuzetim od
Epifanija i Irineja. Ali prvi od ove dvojice iznosi dosta netačnu verzi-
ju, smešanu delom od Irinejevih opisa a delom od njegovih sop-
stvenih znanja o poznim ofitima koji su se, krajem trećeg veka, već
bili pomešali sa nekoliko drugih sekti. I Irinej ih često brka, tako da
nijedan od ove dvojice ne prikazuje tačno ofitsku teogoniju. Izuzi-
majući izmenjena imena, gore navedena teogonija u potpunosti potiče
od gnostika, kao i od nazarena. Ofis je tu prikazan samo kao nasle-
dnik egipatske Hnufis, „Dobre Zmije” sa lavljom glavom iz koje izbi-
jaju zraci, koja je od najdrevnije prošlosti smatrana simbolom
mudrosti, ili pak Tauta, učitelja i Spasitelja ljudskog roda, „Sina Boži-
jeg”. „O ljudi, živite čestito ... zaslužite svoju besmrtnost,” uzvikuje
„trostruko veliki” Hermes Trismegistus. „Kao učitelj i vodič ljudskog
roda vodiću vas ka spasenju.” Otuda su najstariji pripadnici ove sekte
smatrali Ofisa, tj. Agatodemona, podudarnim sa Hristosom; zmija je
simbol nebeske mudrosti i večnog života, a u ovom slučaju i simbo-
lična predstava egipatske zmije Hnufis. Ovi gnostici, prvi u našoj
264
tiče izraza poput „Prvorođeni”, Prvenac i „Jedinorodni”, oni su stari
koliko i svet. Origen pokazuje da je reč „Logos” upotrebljavana među
bramanama. „Bramane kažu da je Bog Svetlost, ali ne onakva kakvu
vidimo, niti ma šta nalik Suncu i vatri; imaju Boga LOGOSA, i to ne
Logosa Gnostika koji se obraća razumljivim rečima, zahvaljujući
kome mudri mogu da vide najviše MISTERIJE Gnozisa.”94 Djela
Apostolska i četvrto Jevanđelje koriste gnostičke izraze. Kabali-
stičkog „Božijeg prvenca koji je proistekao iz Vrhovnog”, zajedno
sa onim što nazivaju „Duhom pomazanja”; kao i „onog koga zovu
pomazanim od Najvišeg”,95 autor Jevanđelja po Jovanu reprodukuje
kako po duhu tako i po suštini. „Bješe svjetlost istinita”, „svjetlost
svijetli u tami”, „I RIJEČ postade tijelo”, „I od punoće (Plerome) nje-
gove svi primismo”, itd.(Jovan 1).
Prema tome, „Hrist” i „Logos” su postojali tokom nebrojenih
vekova pre pojave hrišćanstva; orijentalni gnozis je proučavan daleko
pre pojave Mojsija, tako da moramo da tragamo za poreklom svih
ovim termina u drevnim razdobljima prastare azijske filozofije.
Druga poslanica Petrova i deo Poslanice Judine, sačuvani u Novom
Zavetu, frazama koje se u njima nalaze pokazuju da pripadaju kabali-
stičkoj orijentalnoj gnozi, jer upotrebljavaju iste izraze koje su ko-
ristili i hrišćanski gnostici, koji su deo svog religioznog sistema
izgradili na osnovu orijentalne kabale. „Drski (ofiti), samovoljni, i
ne drhte huleći na SLAVE”, kaže Petar (2 Pet. 2:10), kao uzor na koga
će se kasnije ugledati otrovni jezici poput Tertulijana i Irineja.96
„Slično (poput Sodome i Gomore), dakle, i ove sanjalice skrnave ti-
jelo i preziru GOSPODSTVO, a na SLAVE hule”, kaže sveti apostol
Juda (Jakovljev), ponavljajući doslovce Petrove reči, a time i tradi-
cionalne kabalističke izraze. Gospodstvo je „Carstvo,” deseti među
kabalističkim sefirotima.97 Sile i Slave su podređeni duhovi Arhanđela
94 Origen: „Philosophumena”, XXIV.
95 Kleuker: „Natur und Ursprung der Emanationslehre bei den Kabbalisten”, str. 10,
11; pogledajte „ Libri Mysterii”.
96 Par primera svetootačke rečitosti: „Ovi su poput divljih zveri u prirodi.” „Pseto se
vratilo po svoju bljuvotinu; a krmača koju opraše ponovo se valja u blatu.”(22)
97 Tipovi kreacije, odnosno atributi Vrhovnog Bića, postaju kroz emanacije Adama
Kadmona; to su: „Kruna, Mudrost, Razboritost, Veličanstvenost, Strogost, Lepota, , Po-
289
i Anđela Zohara.98 Ove emanacije su sam život i duša kabale i
zoroastrizma; i sâm Talmud se, u svom sadašnjem stanju, od korica
do korica sastoji od ‚pozajmica’ iz Zend-Aveste. Prema tome, prih-
vativši gledišta Petra, Jude i drugih jevrejskih apostola, hrišćani su u
stvari postali otpadnička sekta persijske vere, jer čak ni značenje
pomenutih Sila ne tumače onako kako to čine pravi kabalisti. Pavlovo
upozorenje onima koje je preobratio da se ne klanjaju anđelima
pokazuje koliko dobro je shvatao, čak i u njegovom razdoblju ranog
hri-šćanstva, opasnosti koje nose ‚pozajmice’ iz metafizičkih učenja
filozofije koja bi mogli ispravno da protumače jedino njeni visoko
obrazovani sledbenici, tj. magi i jevrejski tanaim. „Niko da vas ne
obmanjuje tobožnjom poniznošću i služenjem anđelima, upuštajući
se u ono što nije vidjeo, i uzalud nadimajući se tjelesnim umom svo-
jim”* rečenica je koju je direktno uputio Petru i njegovim pristali-
cama. U Talmudu, Mihajlo je Princ Vode, kome je potčinjeno sedam
nižih duhova. On je zaštitnik, anđeo-čuvar Jevreja, kako nas obave-
štava prorok Danilo (Dan. 12:1), pa su grčke ofite, koji su ga poi-
stovećivali sa svojim Ofiomorfosom, otelovljenjem zavisti i zlobe
Ilde-Baota, tj. Demijurga (Stvoritelja materijalnog sveta), i nastojali
da dokažu da je on istovremeno i Samuilo, jevrejski Princ zlih du-
hova, odnosno persijskih Deva, Jevreji prirodno smatrali bogohul-
nicima. Ali da li je Isus ikada odobrio ikakvo verovanje u anđele osim
što je nagovestio da predstavljaju glasnike potčinjene Bogu? Na os-
beda, Slava, Osnova, Carstvo. Mudrost se zove Jeh; Razboritost Jehova; Strogost Elo-
him; Veličanstvenost El; Pobeda i Slava SAVAOT; Carstvo ili Vlast ADONAJ.” svog
boga Jurba, tj. Adunaja”, ne bi trebao da nas čudi bes onih koji su i dalje prihvatali stari
Mojsijev sistem, već Petar i Juda koji su za sebe tvrdili da su Isusovi sledbenici, odbacu-
jući pri tom njegova gledišta, ista kao kod nazarena kojima je i sâm pripadao.
98 Prema kabali, Carstvo ili Vlast je „oganj što proždire, dok je njegova supruga Hram
ili Crkva.”
* Kol. 2:18. Mada H. P. B. očito preferira Pavlov „neoplatonizam” (nesumnjivo
posledicu klasičnog obrazovanja koje je stekao, za razliku od nepismenih Isusovih
učenika), moramo da se upitamo zbog čega nije poslušao sopstveni savet da se „ne up-
ušta u ono što nije video”, budući da nikada nije lično sreo Hrista niti razgovarao s njim,
a kamoli slušao njegove propovedi i poruke, za razliku od 12 pravih (i jedinih) apostola?
Kako je moguće da je znao više i bolje o hrišćanskoj veri čak i od Jakova, za koga se
(ne bez dobrih razloga) tvrdi da je bio Isusov rođeni brat? (prim.prev.)
290
novu ovoga možemo da direktno povežemo poreklo kasnijih razi-
laženja u verovanjima hrišćana sve ova dva međusobno suprotstavlje-
na gledišta iz najranijeg perioda.
Pavle, verujući u sve ovakve okultne sile iz „nevidljivog” sveta,
koje su ipak uvek „prisutne”, kaže: „U kojima nekada hodiste po duhu
ovoga svijeta (Eonu), po knezu (Ilda-Baotu, tj. Demijurgu) koji vlada
u vazduhu”(Ef. 2:2) i „Ne ratujemo protiv krvi i tijela, nego protiv
poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova
zlobe u podnebesju.”(Ef. 6:12) Ova rečenica, „bijaste mrtvi zbog pri-
jestupa i grijehova svojih” (Ef. 2:1), zbog toga što „nekada hodiste po
duhu ovoga svijeta” (Ef. 2:2), misleći na Arhona, odnosno Ildu-Baota,
ofitskog Boga i tvorca materije, sasvim nedvosmisleno pokazuje da je:
1. Pavle, bez obzira na neslaganja sa nekim od važnijih učenja gnostika,
manje-više delio njihova kosmogonijska gledišta u pogledu emanacija,
i 2. da je bio savršeno svestan da ovaj Demijurg, čije je jevrejsko ime
bilo Jehova, nije bio Bog o kome je propovedao Isus. I sada, ako
uporedimo Pavlovo učenje sa religioznim pogledima Petra i Jude,
otkrivamo da ne samo što su obožavali Arhanđela Mihajla, već su poš-
tovali i SATANU, jer je i on, pre svog „pada”, takođe bio anđeo! Oni to
prilično otvoreno čine, i sipaju drvlje i kamenje na gnostike98 što o
njemu govore „zlo”. Niko ne može da porekne sledeće: Petar, optužu-
jući one koji se ne ustežu da govore loše o „slavama”, odmah dodaje:
„Dok anđeli, koji su veći snagom i silom, ne iznose protiv njih (slava)
pred Gospodom hulnoga suda.” (2 Pet. 2:11) Ko su „slave”? Juda, u
svojoj sabornoj poslanici, savršeno jasno objašnjava značenje ove reči.
Slave su ĐAVOLI! Prigovarajući zbog nepoštovanja koje gnostici
pokazuju prema „silama” i „carstvima”, Juda raspravlja istim rečima
koje koristi i Petar: „A Mihailo Arhanđel, kada prepirući se sa đavolom
govoraše o Mojsijevom tijelu, ne usudi se izreći hulnoga suda, nego
reče: Gospod neka ti zaprijeti!”(Jud. 1:9) Da li je ovo dovoljno jasno?
Ako nije, onda imamo i kabalu, da dokažemo ko su to „slave.”
98 Verovatnije je da su obojica sipali optužbe na račun Pavla, koji je propovedao protiv
ovog verovanja, a da su gnostici u ovoj prilici bili samo izgovor za obračun sa njim.
(Pogledajte Drugu poslanicu Petrovu.)
291
Kako nam Peta knjiga Mojsijeva („Zakoni ponovljeni”) kaže da je
„Gospod” lično sahranio Mojsija u zemlji Moavskoj (5 Moj. 34:6), i
da „niko ne dozna za grob njegov do današnjega dana”, ovaj biblijski
lapsus apostola Jude (Jakovljevog) snažno potkrepljuje tvrdnje poje-
dinih gnostika. Oni su navodili samo ono čemu su i jevrejski kabalisti
tajno podučavali, bukvalno: da je najviši, vrhovni Bog nedokučiv i ne-
vidljiv, da je „Kralj Svetla oko zatvoreno”, da je Ilda-Baot, drugi Adam
Jevreja, bio pravi Demijurg, i da su Iao, Adonaj, Savaot i Eloi bili
četvorostruka emanacija koja je, sjedinivši se, obrazovala Boga Jevreja
– Jehovu. Štaviše, nazivali su ga i Mihajlo i Samael, i smatrali ga samo
jednim od anđela, nekoliko stepena ispod Vrhovne Božanske Ličnosti.
Držeći se tog verovanja, Gnostici su tolerisali učenja najvećeg od
jevrejskih učenjaka, Hilela, i drugih vavilonskih bogoslova. Josif Fla-
vije pokazuje velike razlike koje su postojale između zvanične sina-
goge u Jerusalimu i mudrosti škola iz Srednje Azije. Sve verske škole
iz Palestine su smatrale učena društva iz Sore, Pumbidite i Nahaideje
centrima vrhunske ezoterijske i teološke misli. Haldejska verzija
Petoknjižja, koju je sačinio dobro poznati vavilonski bogoslov Onke-
los, smatrana je za najviši autoritet od svih, a Hilel i drugi iz redova
tanaim su se pozivali upravo na ovog učenog rabina kada su tvrdili da
je Biće koje se pojavilo pred Mojsijem u zapaljenom žbunu na planini
Sinaj, i koje će ga na kraju sahraniti, bilo anđeo Gospodnji, Memro, a
ne Gospod Bog lično; i da je onaj koga su starozavetni Jevreji pogrešno
smatrali za Iahoh-a ustvari bio samo njegov glasnik, jedan od njegovih
sinova tj. emanacija. Sve ovo dovodi do samo jednog logičnog za-
ključka – naime, da su gnostici bili daleko superiorniji od sledbenika
Mosijeve vere, kako u pogledu obrazovanja, tako i opšte obaveštenosti,
pa čak i kada je reč o poznavanju verskih principa i načela samih
Jevreja. Dok su prvi bili savršeno upućeni u haldejsku mudrost, dotle
su dobronamerni i pobožni, ali fanatični i neobrazovani „pravoverci”,
nesposobni da u celini razumeju ili shvate religiozni duh sopstvenog
verskog sistema, pribegavali u svojim raspravama i takvim „logičkim”
argumentima kao što su izrazi „divlje zveri”, „krmače”, „psi” i drugi
epiteti koje je tako izdašno delio Petar.
292
Od tog vremena, epidemija će stići do samog vrha crkvene hije-
rarhije. Od dana kada je osnivač hrišćanstva izrekao upozorenje da
onaj „ko reče bratu svome: ‚Budalo!’ biće kriv paklu ognjenome”(Mat.
5:22), svi koji su se smenjivali na položaju njegovih predvodnika,
počev od raspaljenih ribara iz Galileje, pa završno sa rimskim ponti-
feksima prekrivenim dragim kamenjem, izgleda da su se takmičili ko
će da smisli sramnije epitete za svoje verske protivnike. Tako vidimo
Lutera kako izriče konačnu presudu o rimo-katolicima uzvikujući da
su „svi papisti magarci, u kakvom god da su obliku; bilo da su kuvani,
pečeni, prženi, odrani, iseckani, uvek će biti isti magarci”. Kalvin je
žrtve koje progonio, i povremeno spaljivao na lomači, nazivao „zlo-
bnim psima koji neprestano laju, punim krvoločnosti i drskosti, na-
jprizemnijim izopačiteljima svetih spisa”, itd. Dr Vorburton papsku
religiju naziva „bezbožničkom farsom,” dok monsinjor Dipanlu tvrdi
da je protestantsko bogosluženje na sabat „đavolova misa”, a svi nji-
hovi sveštenici „lopovi i sluge Nečastivog”.
Isti taj duh olakog donošenja presuda i polovičnog znanja doveo
je hrišćansku crkvu dotle da svojim najsvetijim apostolima dodeljuje
zvanja koja su prvobitno ustanovili njihovi najogorčeniji protivnici,
„jeretici” i gnostici. Tako imamo, primera radi, da Pavle posudu iz
koje je izvlačeno ime izabranog nazove „Vas Electionis”, što je bio
naziv koga je odabrao Mani,99 najveći jeretik svog doba u očima
Crkve, pri čemu je Mani mislio, na vavilonskom jeziku, na posudu
pomazanja.100
Isto je i sa Djevom Marijom. Toliko im je nedostajalao origina-
lnosti, da su od egipatskih i indijskih religija kopirali nekoliko nji-
hovih načina oslovljavanja devica-majki. Ovo će biti jasnije ako ih
uporedo prikažemo.
99 Prâvo ime Manija – koji je po rođenju bio Persijanac – bilo je Kubrikus. (Pogledajte
Epifanijev „Život Manija”, Jeretici, LXV.) Na insistiranje maga, persijski kralj Varanes
I je naredio da ga živog oderu. Plutarh kaže da Manes ili Manis znači Mases, tj. PO-
MAZANI. Posuda ili vaza korišćena prilikom izbora je, prema tome, posuda puna svet-
losti Božije, koju izliva na onoga koji je izabran da bude njegov tumač.
100 Pogledajte Kingove "The Gnostics and their Remains", str. 38.
293
HINDU EGIPATSKI RIMO-KATOLIČKI

Litanija naše Gospe Litanija naše Gospe Litanija naše Gospe
Nari: Devica (isto tako i Izide: Device iz Loreta: Device
Devanaki)
1. Sveta Nari – 1. Sveta Izida – 1. Sveta Marija –

Marijama, Majka večne Sveopšta Mati Majka Božje
plodnosti – Mut Samilosti
2. Majka 2. Majka 2. Majka

otelovljenog Boga – Bogova – Boga
Višnua (Devanaki) Hator
3. Majka 3. Majka 3. Majka

Krišne Horusa Hristova
4. Večno devičanstvo – 4. Devica koja rađa 4. Vrhovna Devica
Kanjabava (Virgo generatrix), Neit
5. Majka – 5. Materinska duša 5. Majka
Čista Suština, vaseljene – Božje
Akaša Anuke Milosti
6. Prečista Devica – 6. Sveta devičanska 6. Prečista Djeva

Kanja Zemlja –
Izida
7. Majka Taumatra – 7. Majka svih vrlina – 7. Prečista Mati;

od pet vrlina ili Tmej, sa istim Neukaljana Mati;
elemenata osobinama Netaknuta Mati;
Najljubaznija Mati;
Mati dostojna divljenja
8. Djeva Trigana – 8. Proslavljena Izida; 8. Najmoćnija Djeva;
Kanjabava (od tri eleme- najmoćnija, samilosna, Najmilosrdnija Djeva;
nta:sila ili bogatstvo, lju- pravedna (prema Knjizi Najvernija Djeva
bav i milosrđe mrtvih)
9. Ogledalo vrhovne 9. Ogledalo pravednosti 9. Ogledalo pravde

savesti – Ahankara i istine – Tmej
294
10. Premudra Mati – 10. Tajanstvena Majka 10. Sedište Mudrosti

Sarasvati Sveta – Buto
(tajna mudrost)
11. Devica belog 11. Sveti Lotos 11. Mistična Ruža

Lotosa,
Padma ili Kemala
12. Zlatna Materica – 12. Zlatni Sistrum 12. Kuća od zlata

Hiranja
13. Nebeska Svetlost – 13. Astarta (sirijska), 13. Jutarnja zvezda

Lakšmi Aštarot (jevrejska)
14. Dito 14. Mesečeva Argua 14. Zavetna Barka
15. Vladarka carstva 15. Kraljica neba i 15. Kraljica nebeska

nebeskog, kao i cele čitave vaseljene
vaseljene – Šakti – Sati
16. Materinska duša 16. Prauzor 16. Majka Dolorosa

svih bića – svih majki –
Paramatma Ator
17. Devanaki je 17. Izida je 17. Marija je bezgrešno

bezgrešno začeta i devičanska majka začela.
savršeno neporočna. (U skladu sa kasnijim
(Po bramanskoj legendi) verskim redovima)
295
Ako Djeva Marija ima svoje kaluđerice, koje su joj posvećene i
zavetovane da provedu život u neporočnosti, i Izida je imala svoje
sveštenice u Egiptu, kao i Vesta svoje u Rimu, i indijska Nari, „majka
sveta”, svoje. Device posvećene njenom kultu – hramske Devadasi,
neka vrsta kaluđerica iz drevne prošlosti – živele su sasvim
neporočno i bile objekti izuzetnog obožavanja, kao svetice koje su
se zavetovale boginji. Ima li misionara i pojedinih putnika koji bi sa
prezirom pokazali na današnje Devadasije, tj. Noča-devojke? Kao
jedini odgovor zamolili bismo ih da pogledaju službene izveštaje iz
poslednje četvrtine sadašnjeg veka navedene u II poglavlju, u
pogledu izvesnih otkrića učinjenih prilikom rušenja manastira u Aus-
triji i Italiji. Hiljade dečijih lobanja su bile iskopane sa dna bazena,
iz podzemnih spremišta i bašti. Ništa ni nalik ovome se nikada nije
dogodilo u „paganskim” zemljama.
Hrišćanska teologija, koja je učenje o anđelima i arhanđelima
preuzela direktno iz orijentalne kabale, kojoj Mojsijeva Biblija služi
samo kao alegorijski zaklon, morala bi, kao najmanje, da pamti hi-
jerarhiju koju su prethodni smislili za ove otelovljene emanacije.
Mnoštvo Heruvima i Serafima, koje obično vidimo kako okružuju
katoličke madone na njihovim slikama, pripadaju, zajedno sa jevre-
jskim Elohim i Beni Elohim, trećem kabalističkom svetu zvanom Je-
cira. Ovaj svet je za jedan stepen viši od Asiaha, četvrtog i najnižeg
sveta, u kome prebivaju najgrublja bića, najdublje zaglibljena u ma-
teriju – klipot, koja se naslađuju zlom i pakošću, čiji je šef Belijal!
Objašnjavajući, na svoj način, naravno, razne „jeresi” iz prva dva
veka, Irinej kaže: „Naši jeretici veruju ... da PROPATORA poznaje
samo jedinorodni sin, odnosno um” (nous). Valentinijani, sledbenici
„najdubljeg poznavaoca gnozisa” su ti koji su verovali da je „postojao
savršeni AION, pre Bitosa ili Butona (Bezdana), nazvan Propator. I
to je kabalističko učenje, jer u Zoharu Simona Ben Johaja čitamo
sledeće: „Senior occultatus est et absconditus; Microprosopus mani-
festus est, et non manifestus” (Rosenroth: “The Sohar Liber Myste-
ries”, IV., 1).
296
U religioznoj metafizici starih Jevreja, Vrhovni je apstrakcija; on
je „bez oblika ili bitka”, „nesličan ma čemu drugom”.101 Čak i Filon
Stvoritelja naziva Logosom koji stoji pored Boga, „DRUGIM Bo-
gom”. „Drugim Bogom koji je njegova PROMISAO.”102 Bog je
NIŠTA, on je bezimen, i stoga nazvan Ain-Sof – gde reč Ain znači:
ništa.103 Ali ako je, prema drevnim Jevrejima, Jehova Bog, i ako se
on nekoliko puta ispoljio pred Mojsijem i prorocima, i ako je hrišćan-
ska crkva anatemisala gnostike koji su to poricali – kako to da u
četvrtom Jevanđelju čitamo da „Boga niko nije vidio NIKAD: Jedi-
norodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi” (Jovan 1:18). To su
doslovno prepisane reči gnostika, kako po duhu tako i po sadržini.
Ova rečenica Svetog Jovana – ili, tačnije, onoga ko je napisao je-
vanđelje koje sada nosi njegovo ime – nepovratno ruši u prah sve
Petrove argumente protiv Simona Maga. Ove reči su ponovljene i
naglašene u 6. poglavlju: „Ne da je ko vidio Oca, osim onoga koji je
od Boga; on je vidio Oca” (Jovan 6:46) – što je ona ista primedba
koju je Simon Mag izneo u Propovjedima. Ove reči dokazuju ili da
(pravi) autor četvrtog jevanđelja nije nikad čuo za Propovijedi, ili da
on nije bio Jovan, Petrov prijatelj i pratilac, kome otvoreno pro-
tivureči sa ovom nedvosmislenom tvrdnjom. Kako god bilo, ova
rečenica, poput mnogih drugih koje bismo mogli navesti, potpuno
briše granicu između hrišćanstva i orijentalnog gnosticizma, a time i
KABALE.
Dok su sva učenja, moralna načela i načini ispovedanja hrišćanske
vere preuzeti od bramanizma i budizma, dotle su njeni obredi,
sveštene odežde i verske svečanosti u najvećoj meri preuzete iz
lamaizma. Rimo-katolički samostani su gotovo doslovne kopije
sličnih religioznih ustanova na Tibetu i u Mongoliji, pa ljubopitljivi
istraživači budističkih zemalja, kad god bi bili prisiljeni da pomenu
ovu nezgodnu činjenicu, nisu imali drugog izbora nego da, protivure-
101 Frank: „Kabbala”, str. 126.
102 Filon: „Quaest. et Solut”
103 Pogledajte Franka: „Kabbala”, str. 153 ff.
297
čući činjenicama sa neprevaziđenom bezobzirnošću, optuže za pla-
gijat religiozne sisteme koje je njihova sopstvena Crkva orobila. Ova
zamena teza je poslužila svojoj svrsi i dovoljno dugo bila nametana
kao zvanična „istina.” Najzad je došlo vreme da ova stranica istorije
bude napisana.
298
Poglavlje V
MISTERIJE KABALE
En-Sof i Sefirot Prvobitna mudrost-religija Knjiga Postanje kao

zbirka legendi antičkog sveta Kabalističko Trojstvo Gnostički i
nazarenski sistemi upoređeni sa indijskim mitovima Kabalizam u
Knjizi proroka Jezekilja Priča o vaskrsnuću Jairove kćeri se nalazi
u pripovesti o Krišni Sumnjiva učenja ranih Crkvenih Otaca
Njihov progoniteljski duh
„Uči da bi saznao sve, ali sâm ostani nepoznat.”

GNOSTIČKA MAKSIMA
„Postoji jedan Bog nad svim ostalim bogovima, lepšim od ma

kog smrtnika,
Čiji lik nije poput ljudskog, niti nalikuje ljudskoj prirodi;
Ali tašti smrtnici zamišljaju bogove onakvima kakvi su sami
rođeni
Sa ljudskim osećajima i glasom i telesnim udovima.”
KSENOFAN: Clem. Al. Strom., V. 14, § 110.
„TIHIADES – Možeš li mi reći razlog, Filokle, zbog čega većina

ljudi voli da laže, i ne samo da nalazi zadovoljstvo u tome da sami
govore izmišljotine, već spremno načulje uši kada i drugi to čine?
FILOKLE – Mnogo je razloga, Tihiadese, koji teraju ljude da
lažu, jer smatraju da će im to doneti neku korist.”
Lukijanov dijalog.
299
SPARTANAC – Da li sam dužan da se ispovedim tebi ili Bogu?

SVEŠTENIK – Bogu.
SPARTANAC – Onda se povuci, ČOVEČE!”
PLUTARH: Izuzetne Lakademonske izreke
Sada ćemo obratiti pažnju na neke od najvažnijih Misterija iz ka-

bale, i otkriti njihove veze sa filozofskim mitovima raznih naroda.
EN-SOF I SEFIROT
U najstarijoj orijentalnoj kabali Božanstvo je predstavljeno sa tri

kruga u jednom, okruženo nekakvim dimom ili haotičnim ispare-
njima. U predgovoru Zohara, koji preobražava tri iskonska kruga u
TRI GLAVE, nad njima je prikazano nekakvo isparenje ili dim, ni crn
ni beo već bezbojan, upisan unutar kruga. Ovo je nedokučiva Su-
ština.1 Poreklo ove jevrejske predstave se, možda, može pronaći u
Hermesovom Pimanderu, egipatskom Logosu, koji se pojavljuje u
vlažnom oblaku, sa dimom koji ističe iz njega.2 U Zoharu vrhovni
Bog je, kao što smo pokazali u prethodnom poglavlju, i kao što je u
hinduističkoj i budističkoj filozofiji čista apstrakcija, čije se obje-
ktivno postojanje u njoj potpuno odbacuje. To je Hakama, „VRHUN-
SKA MUDROST, koja se ne može shvatiti razmišljanjem”, koja
počiva unutar kao i izvan LOBANJE DUGOG LICA3 (Sefire), najviše
od tri „Glave”. Ona je „neograničeni i beskrajni En-Sof”, Neposto-
jeća Stvar.
„Tri Glave”, postavljene jedna iznad druge, očigledno su preuzete
iz tri mistička trougla hindusa, koji su takođe raspoređeni jedan iznad
drugog. Najviša „glava” sadrži Trojstvo u Haosu, iz koga izvire is-
poljeno trojstvo. En-Sof, zauvek neispoljen, koji je beskonačan i neu-
1 „Kabbala Denudata”; predgovor „Zohara”, II., str. 242.
2 Pogledajte Šampolionov „Egypte”.
3 „Idra Rabba”, VI., str. 58.
300
Misterije kabale
slovljen, ne može da stvara, i prema tome nam izgleda kao ozbiljna
greška da mu se pripisuje „stvaralačka misao,” kao što razni tumači
po pravilu čine. U svakoj kosmogoniji ova vrhovna Suština je pa-
sivna; ako je neograničena, beskonačna i neuslovljena, ona ne može
da ima ni misao ni ideju. Ona ne deluje podstaknuta voljom, već
pokoravajući se sopstvenoj prirodi, i u skladu sa neizbežnim za-
konom čije otelovljenje predstavlja. Otuda je kod hebrejskih kabalista
En-Sof ne-postojeći , jer je nepojmljiv za naš ograničeni
intelekt, i, prema tome, objektivno ne može da postoji za naše umove.
Njegova prva emanacija je bila Sefira, tj. kruna . Kada je nas-
tupilo vreme za aktivni period, prirodna ekspanzija ove Božanske
suštine je potekla iz njene unutrašnjosti ka spoljnjem okruženju,
pokoravajući se večnom i nepromenljivom zakonu, a iz ove večne i
beskrajne svetlosti (koja nama izgleda kao tama) potekla je duhovna
supstanca.4 Ovo je bila prva Sefirot, sadržavajući u sebi ostalih devet
Sefirota, tj. inteligencija. U njihovoj potpunosti i sjedi-
njenosti one predstavljaju arhetipskog čoveka, Adama Kadmona
[protogonosa], koji je u svojoj individualnosti ili jedinstvenom ob-
liku ipak dvojak, odnosno dvopolan (grčki Didumos), jer on pred-
stavlja prototip celog čovečanstva. Tako dolazimo do tri trojstva, od
kojih je svako bilo sadržano u jednoj od „glava”. U prvoj glavi ili
licu (hinduski Trimurti ima tri lica) nalazimo Sefiru, prvog Andro-
gina, na samom vrhu gornjeg trougla, kako izliva Hakamu ili Mu-
drost, mušku i aktivnu silu – nazvanu i Jah, – i Binah,
ili Inteligenciju, žensku i pasivnu silu, ponekad predstavljenu i
imenom Jehova . Ovo troje obrazuje prvo trojstvo ili „lice”
Sefirota. Iz ovog trojstva je proistekao Hesed ili Samilost,
muška aktivna sila, nazvana i El, iz koje je potekao Geburah
ili Pravda, nazvan i Eloha, ženska pasivna sila; iz sjedinjenja ovo
dvoje proizašao je Tiferet, Lepota, Krotkost, Duhovno Sunce,
poznato pod božanskim imenom Elohim; time je obrazovano drugo
4 Idra Suta; „Zohar”, II.
301
trojstvo, „lice” ili „glava”. Iz ovih je sada proistekla muška sila
Necah, Snaga, ili Jehova Savaot, koji je proizveo žensku pa-
sivnu silu Hod, Raskoš ili Elohim Savaot; iz ovo dvoje je onda
proistekao Jesod, Osnova, koji je silni El-Hai, obrazujući na
taj način treće trojstvo ili „glavu”. Deseti Sefirot je dvojne prirode, a
na dijagramima je predstavljen kao najniži krug. On je Malhut ili
„Carstvo” i Šekina , zvan i Adonaj, i Heruvim među
anđelima. Prva „Glava” se zove Intelektualni svet, druga „Glava” je
Čulni svet, ili svet Opažanja, dok je treća Materijalni ili Fizički svet.
Kabala kaže:
„Pre nego što je dao ma kakav oblik vaseljeni pre nego što je
stvorio ma kakav lik, bio je sâm bez ikakvog oblika i sličnosti sa ma
čim drugim. Ko onda može da ga razume, da shvati kako je postojao
pre stvaranja, budući da je bio bez ikakvog oblika? Zbog toga je
zabranjeno njegovo predstavljanje ma kakvim likom, imitacijom, pa
čak i njegovim svetim imenom, makar i jednim slovom ili tačkom
... Stariji od Najstarijih, Nepoznat ikome do samom sebi, ima lik a
ipak je bez oblika. On ima oblik kojim održava celu vaseljenu, ali
ga na izvestan način nema, jer je nepojmljiv. Kada je prvi put
poprimio lik (u Sefiri, njegovoj prvoj emanaciji), uzrokovao je da se
iz nje pojavi devet prekrasnih zraka svetlosti.”5
A sada ćemo se pozabaviti indijskom ezoterijskom Kosmogoni-

jom i definicijom „Onaj koji jeste, a ipak nije”.
„Iz onog koji jeste,6 iz ovog besmrtnog principa koji postoji u
našim umovima, ali je nedostupan čulima, rođena je Puruša, dvo-
polno Božanstvo, koja je postala Narajana, ili Božanski Duh koji se
kreće po vodi.”
Svajambuva, nedokučiva suština bramanista, identičan je En-
Sofu, nedokučivoj suštini kabalista. Kao i kod ovih drugih, nijedan
hindus nije smeo da izgovori zabranjeno ime, pod pretnjom smrtne
kazne. U drevnom, prvobitnom trojstvu Indije, koje sasvim sigurno
5 Idra Suta; „Zohar”, III., str. 288 a.
6 „Ja sam onaj što jest.” (2 Moj. 3:14)
302
Misterije kabale
može biti smatrano pre-Vedskim, klica koja oplođuje materinski prin-
cip, „jaje sveta” ili „matericu vaseljene”, nazvana je Nara, Sveti Duh,
koji ističe iz prvobitne suštine. Poput Sefire, najstarije emanacije,
nazivan je početnom tačkom, kao i Belom Glavom, jer predstavlja
tačku iz koje se božanska svetlost pojavljuje iz bezdane i beskrajne
tame. Kod Manua je to „NARA” ili Božiji Duh, koji pokreće Ajanu
(Haos ili mesto gde se javlja pokret), a naziva se NARAJANA, tj. onaj
koji se kreće po vodi”.7 Kod Hermesa, Egipćanina, čitamo sledeće:
„U početku vremena ne beše ničega u haosu.” Ali kada se pojavila
„reč”, proizašla iz praznine poput „bezbojnog dima”, onda je „ta reč
pokrenula vodeni princip”.8 A u knjizi Postanje nalazimo ovo: „Bješe
tama nad bezdanom (haosom); i duh Božji dizaše se nad vodom.”*
U kabali emanacija prvobitnog pasivnog principa (Sefire), podelivši
se na dva dela, aktivni i pasivni, emituje Hohmu-Mudrost i Binah-
Jehovu, i u sprezi sa ova dva akolita, koji kompletiraju trojstvo,
postaje Stvoritelj apstraktne Vaseljene; fizičkog sveta koji je proizvod
ove potonje i još materijalnijih sila.9 U Hindu Kosmogoniji iz Sva-
jambuve ističu Nara i Nari, njegova dvopolna emanacija, i podelivši
se na polovine, mušku i žensku, one oplođuju „jaje sveta” unutar
koga se razvija Brama, ili, tačnije, Virađ, Stvoritelj. „Celokupna egi-
patska mitologija počinje”, kaže Šampolion, „trojstvom ... to su Knef,
Neit i Pta; i Amon, muškarac, otac; Mut, žensko i majka; i Khons,
sin.”
7 Pogledajte „Manuov zakonik”, u prevodu ser Vilijema Džonsa.
8 Šampolion.
* 1 Moj. 1:2. (prim.prev.)
9 Svesni smo da izvesni hrišćanski kabalisti En-Sof nazivaju „Kruna”, identifikujući
ga sa Sefirom; En-Sof nazivaju „Božijom emanacijom” i navode da deset Sefirota sačin-
javaju „En-Sof” kao jedinstvenu celinu. Oni takođe potpuno pogrešno zamenjuju re-
dosled prve dve emanacije Sefire – Hohme i Binaha. Najveći Kabalisti su oduvek
smatrali Hohmu (Mudrost) kao mušku, aktivnu inteligenciju, Jah [hebr. slova], i postavl-
jali ga na mesto br. 2 na desnoj strani trougla na čijem je vrhu kruna, dok je Binah (In-
teligencija) ili [hebr. slova] pod br. 3 na levoj strani. Ali ova potonja je predstavljena
svojim božanskim imenom kao Jehova [hebr. slova], sasvim prirodno prikazivala Boga
Izrailja samo kao treću emanaciju, i kao ženski, pasivni princip. Otuda, kada je došlo
303
Deset Sefirota su kopije načinjene po ugledu na deset Prađapatija
koje je stvorio Virađ, zvanih „Gospodari svih bića”, koji odgovaraju
biblijskim patrijarsima.
Justin Mučenik objašnjava neke od „jeresi” čiji je bio savremenik,
ali na način koji je daleko od zadovoljavajućeg. Ipak, on jasno
pokazuje identičnost svih religija sveta na samom početku. Čitava
kosmogonija u svim slučajevima počinje sa nedokučivim i pasivnim
božanstvom, koje iz samog sebe stvara izvesnu aktivnu silu ili vrlinu,
„Razum”, koji se ponekad zove MUDROST, ponekad SIN, vrlo često
Bog, Anđeo, Gospod i LOGOS.10 Ovaj poslednji se odnosio na prvu
od svih emanacija, ali u nekoliko sistema on proističe iz prvog An-
drogina ili pak dvostrukog zraka koji je na samom početku proizve-
den iz nevidljivog. Filon opisuje ovu ‚mudrost’ kao dvopolnu, mušku
i žensku. Ali mada je njegova prva emanacija imala svoj početak, jer
je proistekla iz Uloma11 (Aiona, vremena), najvišeg od svih Eona,
vreme da talmudisti preobraze svoja raznorazna božanstva u jednog živog Boga, pribegli
su svojim masoretskim tumačenjima i iskombinovali ih da pretvore Jehovu u Adonaja,
„Gospoda.” To je, pod progonima srednjovekovnih kabalista od strane Crkve, nateralo
neke od prvih da izmene svoju žensku Sefirot u muškarca i obratno, kako bi izbegli da
budu optuženi za nepoštovanje i huljenje Jehove, čije su ime, štaviše, uzajamnim i tajnim
dogovorom prihvatili kao zamenu za Jah, odnosno za misterijsko ime IAO. Samo je ini-
cirani znao za to, ali je ovo kasnije dovelo do velike zbrke među neiniciranima. Bilo bi
od koristi – da nam prostor to dopušta – da navedemo bar nekoliko od mnoštva odlomaka
iz dela najstarijih jevrejskih autoriteta, kao što su rabin Akiba i „Zohar”, koji potvrđuju
naše tvrdnje. Hohma-Mudrost je svuda muški princip, dok je Binah-Jehova ženski. Spisi
Irineja, Teodoreta i Epifanija, složni u optužbama protiv gnostika i „jeresi” na više mesta
pokazuju kako Simon Mag i Serintus tvrde da je Binah ženski božanski Duh koji je
nadahnuo Simona. Binah je Sofija, a Sofija kod gnostika sigurno nije muška sila, već
jednostavno ženska Mudrost, ili Inteligencija. (Pogledajte ma koje drevno kabalističko
Drvo ili Drvo Sefirota.) Elifas Levi u „Obredima visoke magije”, Tom I., str. 223 i 231,
postavlja Hohmu kao br. 2 i muški Sefirot na desnu stranu Drveta. U „Kabali” tri muška
Sefirota – Hohma, Hesed i Necah – su poznati kao Stub Milosrđa; tri ženska na levoj
strani, Binah, Geburah i Hod, nazvana su Stubom Suda; dok su četiri Sefirota na sredini
– Keter, Tiferet, Jesod i Malhut – nazvani Srednjim Stubom. A kako Makenzi u „Royal
Masonic Cyclopaedia” pokazuje, „postoji izvesna analogija između ova tri stuba i tri
Stuba Mudrosti, Snage i Lepote u Zanatskoj Loži Masonerije, dok En-Sof obrazuje ta-
janstvenu blistavu zvezdu, ili mističku svetlost Istoka.” (str. 407)
10 Justin: „Cum. Trypho” str. 284.
11 Podela koja označava vreme.
304
Misterije kabale
ostala je vezana za njega još pre nego što je stvaranje počelo, jer
predstavlja njegov deo.12 Otuda Filon Judejski naziva Adama Kad-
mona „umom” (Enoja ili Bitos u gnostičkom sistemu). „Neka um
bude nazvan Adam.”13
PRVOBITNA MUDROST-RELIGIJA
Strogo uzevši, teško je videti u jevrejskoj Knjizi Postanja išta više

do ivera koji je otcepljen sa drveta univerzalne Kosmogonije, izlo-
žene u orijentalnim alegorijama. Kako je jedan ciklus smenjivao
prethodni, i jedan narod za drugim stizao na svetsku pozornicu da
odigra svoju kratku ulogu u veličanstvenoj drami čovečanstva, svaki
novi narod je iz predanja onih koji su mu prethodili razvijao svoju
sopstvenu religiju, bojeći je lokalnim tonovima i obeležavajući je
sopstvenim odlikama. Dok je svaka od ovih religija imala svoje
karakteristične odlike, pomoću kojih bi, da nije bilo drugih ostataka
prošlosti, mogli da procenimo fizički i psihološki profil onih koji su
je uobličili, svaka je zadržala i neke zajedničke sličnosti sa izvornim
prototipom. Ovaj kult, koji je poslužio kao matrica za sve potonje,
nije ništa drugo do prvobitna „mudrost-religija.” Sveti spisi starih
Izraelićana nisu nikakav izuzetak. Njihova nacionalna istorija – ako
uopšte mogu da polažu pravo na ma kakvu posebnu istoriju pre
povratka iz „vavilonjanskog ropstva”, i ako su bili išta više od no-
madskih klanova indijskih parija, ne mogu da se prate unatrag nijedan
dan pre pojave Mojsija; a ako ovog bivšeg egipatskog sveštenika
moramo, iz razloga koje diktira teologija, da preobrazimo u nekakvog
hebrejskog ‚patrijarha’, onda moramo da insistiramo na tome da se
jevrejski narod stupio na scenu onog trenutka kada su to nasmejano
detence izvukli iz ševara na obalama jezera Meris. Avram, njihov to-
božnji praotac, pripada univerzalnoj mitologiji. Najverovatnije je to
12 Sanhoniaton naziva vreme najstarijim od Eona, Protogonosom, tj. prvorođenim.
13 Filon Judejac: „Cain and his Birth” str. XVII.
305
bio samo jedan od mogobrojnih naziva za Zeruana (Saturna), kralja
„zlatnog doba”, koga su nazivali i ‚starinom’(što je predstavljalo sim-
bol vremena).14 Asirolozi su nedavno dokazali da je u starim halde-
jskim knjigama Avram zvan Zeru-an ili Zerb-an – što je označavalo
onog koji ima mnogo zlata i srebra, kao i moćnog princa.15 Nazivan
je i Zaruan i Zarman – tj. oronuli starac.16
KNIGA POSTANJA KAO ZBIRKA

LEGENDI ANTIČKOG SVETA
Drevna vavilonjanska legenda kaže da je Ksisutrus (Hasisadra koji

se pojavljuje na tablicama, ili Ksisutrus) otplovio svojom barkom za
Jermeniju, a njegov sin Sim postao vrhovni kralj. Plinije kaže da je
Sim bio zvan Zeruan; a Sim je Šem. Na hebrejskom njegovo ime se
piše [hebr. slova], tj. Šem. Etnolozi smatraju da je Asirija bila zemlja
Šem, a da je Egipat nazivan Ham. Za Šem se Knjizi Postanja kaže
da je ‚otac’ sve dece Evera, Elama (Ulama ili Ejlama) i Asura (Ašura
ili Asirije).(1 Moj. 10:22 i dalje) „Nefelim” tj. ‚niži ljudi’,* Geberi,
„silni ljudi” o kojima se govori u Postanju (1 Moj. 6:4), potekli su
od Ulama, „ljudi iz Šema”. Čak i Ofir, koga očito treba tražiti u Indiji
u vreme Hirama, ispada potomak Šema. Stari zapisi su namerno bili
pobrkani kako bi se uklopili u unapred određen okvir Mojsijeve Bib-
lije. Ali Postanje, od prvog do poslednjeg stiha, nema nikakve veze
14 Azrael, anđeo smrti, istovremeno je i Izrael. Ab-ram znači otac visova, otac koji
prebiva na visinama, jer je Saturn bio najviša, tj. najdalja poznata planeta.
15 Pogledajte 1 Moj. 13:2.
16 Saturn je po pravilu predstavljan kao veoma star čovek, sa srpom u ruci.
* Adamova loza nije prva, a pogotovo ne jedina u ljudskom rodu. Prvi ljudi („muško
i žensko”) se u 1 Moj. pominju već u 1:27, tj. šestog „dana” stvaranja, a stvaranje Edem-
skog vrta i „čovjeka kojega stvori”, nazvanog Adam, nalazimo tek u 2:8 i dalje. Inače,
razmnožavanje ljudskog roda bi bilo ili nemoguće (Adam i Eva su imali samo dva sina)
ili incestuozno (ukoliko su imali i kćeri koje se ne pominju), što sam Bog zabranjuje u
Zakonu datom Mojsiju! Od Adamove loze potiču samo „sinovi Božji”, koji su zatim uz-
imali „kćeri čovječije .... za žene koje hteše.”(1 Moj. 6:2) (prim.prev.)
306
Misterije kabale
sa „izabranim narodom”; ona pripada istoriji celog sveta. Njeno pri-
svajanje od strane jevrejskih autora u vreme tzv. obnavljanja uni-
štenih knjiga Izraelićana od strane Ezre ne dokazuje apsolutno ništa,
i sve do sada je podupirano isključivo tobožnjim božanskim otkrive-
njem. To je jednostavno zbirka opštih legendi o opštem ljudskom
rodu. Bunzen kaže da u „haldejskom plemenu, koje je u neposrednoj
vezi sa Avramom, nalazimo tragove iskrivljenih i naopako protu-
mačenih podataka, kao što su genealoška stabla pojedinaca ili naz-
nake istorijskih epoha. Priča o Avramovom poreklu seže unazad bar
tri hiljade godina pre Jakovljevog dede”.17
Aleksander Polihistor kaže da je Avram rođen u Kamarini ili Uriji,
gradu proroka i vračeva, i da je upravo on „izmislio” astronomiju. Josif
tvrdi isto i za Avramovog oca, Taru. Vavilonsku kulu su gradili direktni
potomci Šema isto koliko i oni koji su potekli od „prokletog” Hama i
Hanana, jer su narodi u to vreme bili „jedno”, „a bijaše na cijeloj zemlji
jedan jezik i jednake riječi”(1 Moj. 11:1); dok je sama Kula bila jed-
nostavno astronomska osmatračnica, a njeni graditelji astrolozi i adepti
prvobitne Mudrost-Religije odnosno, još jednom, onoga što nazivamo
Tajnom Doktrinom.
Berozova Sibila kaže: Pre gradnje Kule, Zeru-an, Titan i Japetoste
su vladali Zemljom; Zeru-an je poželeo da bude vrhovni, ali su mu
se suprotstavila njegova dva brata, u kom trenutku se njihova sestra
Astlik umešala i smirila ih. Dogovoreno je da Zeru-an bude vrhovni
vladar, ali da njegova muška deca budu pobijena; a silni Titani su
određeni da to sprovedu u delo.
Sar (krug, saros) je vavilonski bog neba. On je isto tako i Asaros
ili Ašur (sin Šema) i Zero – Zero-ana, čakra ili točak, beskonačno
vreme. Stoga je prva stvar koju je učinio Zaratustra prilikom osni-
vanja svoje religije bila je da promeni najsvetija božanstva iz san-
skritskih u imena zlih duhova u svojim svetim knjigama Zend, pa čak
i kada bismo odbacili više njih, i dalje u Avesti ne možemo da otkri-
17 Bunzen: „Egypt's Place in Universal History,” tom V., str. 85.
307
jemo nikakav trag Čakre – simbolične predstave nebeskog kruga.
Elam, još jedan od Šemovih sinova, je Ulam i odnosi se na
redosled ili krug u kome događaji slede jedan za drugim. U Knjizi
propovjednikovoj 3:11 ona se naziva „svijet”. U Knjizi proroka Jeze-
kilja 26:20 se govori o „starom” narodu. U Postanju 3:22 ova reč
glasi „do vijeka”, a u 9:16 „vječnoga”. Najzad, ovaj izraz je potpuno
definisan u Postanju 6:4 sledećim rečima: „A bijaše tada divova (ne-
felim, nižih ljudi ili Titana) na zemlji.” Ova reč je sinonim za Eon
[aion]. U Pričama Solomunovim 8:23 ona glasi ovako: „Izlila sam se
iz Ulama, iz Rasa”(misli se na mudrost). Ovom rečenicom mudri
kralj-kabalista govori o jednoj od tajni ljudskog duha – o besmrtnoj
kruni trojednog čoveka. Dok bi rečenica trebalo da glasi kako je nave-
deno, i bude protumačena kabalistički, tako da znači da je Ja (moj
večni, besmrtni Ego), tj. duhovni entitet proistekao iz beskrajne i be-
zimene večnosti, kroz stvaralačku mudrost (promisao) nedokučivog
Boga, ona u kanonskom prevodu glasi: „Prije vijekova postavljena
sam, prije početka!”, što je nerazumljiva besmislica u odsustvu kaba-
lističkog tumačenja. Kada Solomon za sebe kaže „prije vekova ... još
ne bješe načinio (vrhovno božanstvo) zemlje ni polja ni početka prahu
vaseljenskom ... ondje bijah” i „kad je postavljao temelje zemlji ... tada
bijah kod njega hranjenica”,18 šta kabalista može da podrazumeva pod
„ja” ako ne njegov sopstveni božanski duh, kap koja je istekla iz tog
večnog vrela svetla i mudrosti – univerzalnog duha Božanstva?
Nit božanske slave koju En-Sof isijava sa najviše od tri kabali-
stičke glave, kroz koju „sve blista svetlošću,” nit koja ističe kroz
Adama Primusa, ustvari je individualni duh svakog čoveka. „Bijah
mu (En-Sofu) milina svaki dan, i veseljah se pred njim svagda ... i
milina mi je sa sinovima ljudskim”, dodaje Solomon u istom
poglavlju svojih Priča.** Besmrtni duh uživa u sinovima čovečijim
koji, bez ovog duha, imaju samo dvojnu prirodu (fizičko telo i as-
tralnu dušu, ili onaj životni princip koji pokreće čak i najniže oblike
* Prič. 8:23 .... 30. (prim.prev.)
** Prič. 8:30,31. (prim.prev.)
308
Misterije kabale
u carstvu životinja). Ali videli smo da ova doktrina uči da ovaj duh
ne može da se sjedini sa onim čovekom u kome će ga materija i na-
jgrublje sklonosti njegove životinjske duše neprestano istiskivati.
Prema tome Solomon, koji ovde govori nadahnut sopstvenim duhom,
koji ga je obuzeo na izvesno vreme, izgovara ove mudre reči: „Sine
(misli se na dvojnog čoveka), čuvaj rječi moje” ... „blago onima koji
se drže putova mojih ... blago čovjeku koji me sluša stražeći na vra-
tima mojim svaki dan ... jer ko mene nalazi, nalazi život i dobija
ljubav od Gospoda ... a ko o mene griješi, čini krivo duši svojoj ...
ljubi smrt”.*
Za ovo poglavlje, ovako kako je prevedeno, izvesni teolozi, poput
svega drugog, tvrde da se odnosi na Hrista, „Sina Božijeg”, koji u
više navrata izjavljuje da onaj ko ga bude sledio zadobija život večni
i pobeđuje smrt. Ali čak i iskrivljeni prevod koji je dat može poslužiti
kao dokaz da se izgovorene reči uopšte ne odnose na tobožnjeg Spa-
sitelja. Ako bismo hteli da ih prihvatimo u tom smislu, onda bi
hrišćanska teologija morala, htela-ne htela, da se vrati averoizmu i
budizmu, ili, ukratko, učenju o emanaciji, jer Solomon kaže: „Izlila
sam se” iz Ulama i Rasa, koji predstavljaju delove Božanstva; stoga
Hrist ne bi mogao da bude Bog lično, kako njihovo učenje tvrdi, već
samo Njegova emanacija, poput Hristosa kod gnostika. Otuda sledi
značenje personifikovanog gnostičkog Eona, gde ova reč označava
cikluse ili unapred određene periode u večnosti, a u isto vreme pred-
stavlja i hijerarhiju nebeskih bića – duhova. Tako Hrista ponekad
nazivaju „Večni Eon”. Ali reč „večni” predstavlja grešku kada se
upotrebljava u vezi sa Eonima. Večno je samo ono što nema ni poče-
tak ni kraj, ali za „Emanacije” ili Eone, mada su oduvek živeli apso-
rbovani u božanskoj suštini, moramo reći da imaju početak budući
da su se u jednom trenutku individulano ispoljili kao emanacija.
Prema tome, oni mogu trajati beskonačno u tom duhovnom životu,
ali nisu „večni”.
* Iz Priča Solomunovih. (nap. prev.)
309
Ove beskonačne emanacije jednog i jedinog Prvobitnog Uzro-
čnika, koje je uobrazilja narodnih masa postepeno preobrazila u
posebne bogove, duhove, anđele i demone, nisu ni smatrane besmr-
tnim u pravom smislu reči, već su im pripisivali ograničeno posto-
janje. A to verovanje, zajedničko svim narodima antike, haldejskim
magima kao i Egipćanima, pa čak i savremenim bramanistima i budi-
stima, predstavlja neoborivi dokaz da su svi izvorni antički religiozni
sistemi bili monoteistički. Ovo učenje za period života svih nižih
božanskih bića upotrebljava naziv „jedan dan Parabrame”. Po za-
vršetku ciklusa od 4 milijarde i 320 miliona „ljudskih” godina – kaže
predanje – samo trojstvo, kao i mnoštvo nižih božanstava, biće
uništeni zajedno sa vaseljenom i prestati da postoje. Onda će nova
vaseljena postepeno da se pojavi iz pralaje (rastvorenog stanja) i ljudi
na Zemlji će ponovo biti u stanju da shvate SVAJAMBUVU onakvim
kakav jeste. Jedino će ovaj „prvobitni uzročnik” uvek postojati, u
svoj svojoj slavi, ispunjavajući beskonačni svemir. Koji bolji dokaz
bismo mogli da iznesemo za duboko osećanje pobožnosti koje „pa-
gani” osećaju prema jedinom, Vrhovnom, večnom uzročniku svih
stvari, vidljivih i nevidljivih.
Ovo je, opet, izvor iz koga su drevni kabalisti izveli svoja identična
učenja. Ako su hrišćani shvatili Postanje na svoj način, i ako su, buk-
valno shvatajući njegov tekst, nametnuli neobrazovanim masama
verovanje u stvaranje našeg sveta „ni iz čega”; i ako su, štaviše, od nje
napravili početak svih početaka, onda je sigurno da za to ne treba op-
tužiti Tanaim, jedine izlagače skrivenog značenja sadržanog u Bibliji.
Poput ma kog drugog filozofa, ni oni nikada nisu verovali u spontana,
kao ni vremenski ograničena stvaranja ni iz čega. Kabala je uspela da
preživi, pokazujući da je njena filozofija potpuno ista kao i ona kod
savremenih budista iz Nepala, svabavika. Oni veruju u večnost i neu-
ništivost materije, a time i u mnoga prethodna stvaranja i uništenja
svetova, pre ovog našeg. U Idra Suti stoji: „Postojali su drevni svetovi
koji su iščezli.” „Iz ovog vidimo da je Presveti, blagosloveno bilo Nje-
govo ime, naizmenično stvarao i uništavao najrazličitije svetove, pre
310
Misterije kabale
nego što je stvorio sadašnji svet; a kada ga je stvorio rekao je: ‚Ovim
sam zadovoljan; prethodnima nisam bio’”.18 Štaviše, verovali su, opet
kao svabavike, sada prozvane ‚ateistima’, da svaka stvar proizilazi
(da biva stvorena) iz sopstvene prirode, i da onog trenutka kada
početni podsticaj saopšti Stvaralačka Sila, koja predstavlja unutrašnje
svojstvo „samostvorene supstance”, ili Sefira, sve počinje da se
razvija samo iz sebe, sledeći sopstveni obrazac, tj. duhovniji prototip
koji mu prethodi na lestvici beskonačnog stvaranja.
„Nedeljiva tačka koja nema granica, i koja je umom nedokučiva
(jer je apsolutna), počela je da se širi iznutra i obrazovala bleštavu svet-
lost koja je poslužila kao veo u koji su zaodenute sve nedeljive tačke
... I ona je počela da se širi iznutra ... Sve je nastalo neprekidnim pod-
sticanjem na potpuni preobražaj, i tako je na kraju stvoren svet.”19
U kasnijim knjigama zoroastrijanaca, pošto je Darije obnovio kult
Ormuzda i dodao mu čistiji magijanizam prvobitne Tajne Mudrosti
– čiji je hijerofant i sam bio, kako nas obaveštava sačuvani zapis,
vidimo da se ponovo javlja Zeru-ana ili beskonačno vreme, koje su
bramane predstavljali u vidu čakre ili kruga, koji vidimo kako blista
na uzdignutom prstu svakog od važnijih božanstava. Dalje, pokaza-
ćemo kariku koja ga povezuje sa pitagorejskim mističnim brojevima
– prvog i poslednjeg – koji je nula (0), kao i najvećim od Tajnih Bo-
gova, IAO-m. Sâm identitet ovog simbola, u svim drevnim religijama,
dovoljan je da pokaže njihovo zajedničko poreklo iz jedne iste, pr-
vobitne Vere.20 Ovaj izraz, „beskonačno vreme”, koji može da bude
primenjen samo na JEDNOGA, koji nema ni početka ni kraja, Zoroa-
strijanci nazivaju Zeruana-Akarene, jer je oduvek postojao. „Njegova
slava”, kažu oni, preuzvišena je, njegova svetlost previše blistava da
18 Berešit Raba: „Parša” IX.
19 „Zohar” I., str. 20 a.
20 „Sanskritsko s”, kaže Maks Miler, „predstavljeno je sa z i h. Otuda geografsko ime
‚hapta hendu,’ koje se pojavljuje u Avesti, postaje razumljivo ako z i h prevedemo u san-
skritsko s. Jer je ‚Sapta Sindu’ ili sedam reka staro vedsko ime za samu Indiju” („Od-
lomci”, Tom I., str. 81). „Avesta” predstavlja duh „Veda” – čije je ezoterijsko značenje
samo delimično poznato.
311
bi ljudski intelekt ili oči smrtnika mogli da ih pojme, odnosno vide.
Njegova početna emanacija je večna svetlost koja je, dotle skrivena
u tami, prizvana da se ispolji i na taj način je stvoren Ormuzd, „Kralj
Života”. On je prvorođeni u beskonačnom vremenu, ali je za razliku
od svog prethodnog oblika, tj. predpostojeće duhovne promisli,
beskrajno dugo prebivao u prvobitnoj tami. Njegov Logos je stvorio
čisti intelektualni svet. Pošto su protekla tri velika ciklusa,21 stvorio
je materijalni svet tokom šest perioda. Šest Amšaspenda ili prvobitnih
duhovnih osoba, koje je Ormuzd stvorio po sopstvenom liku, pred-
stavljaju posrednike između njega i ovog sveta. Mitra je jedna ema-
nacija Logosa i poglavar dvadeset osam izeda, koji su anđeli čija je
uloga da se staraju o duhovnom delu čovečanstva – o ljudskim
dušama. Feruera ima bezbroj. Oni predstavljaju ideje, ili tačnije ide-
alne zamisli stvari koje su se uobličile u umu Ormuzda ili Ahura-
Mazde pre nego što je poželeo da poprime konkretan oblik. Oni su
ono što Aristotel naziva „nuždom” koja stvara oblike i supstance. Re-
ligija Zaratustre, kako ga uvek nazivaju u Avesti, ona je iz koje su
drevni Jevreji najviše „pozajmili”. U jednoj od Jašti, Vrhovno bo-
žanstvo Ahura-Mazda vidovitima saopštava jedno od svojih svetih
imena: Ahmi („Ja sam”); dok na drugom mestu kaže „ahmi jat ahmi”
– „Ja sam onaj što jest,”(2 Moj. 3:14) kako se i Jehova navodno obra-
tio Mojsiju.
Ova Kosmogonija, prihvaćena uz promenu imena i u rabinskoj ka-
bali, mnogo kasnije je izvršila uticaj, zajedno sa nekim dodatnim
razmišljanjima Manua, polu-maga polu-platoniste, i na veliki književni
opus gnostika. Prâva učenja sledbenika Vasilida, Valentina i Markiona
ne mogu se sa sigurnošću utvrditi na osnovu spisa crkvenih otaca koji
su prepuni predrasuda i kleveta; za to treba iskoristiti sačuvane ostatke
spisa vardesaneja, poznatijih kao nazareni. S obzirom na to da su svi
njihovi rukopisi i knjige uništeni, sada je gotovo nemoguće pripisati
21 Ono što se u sistemu „Aveste” obično smatra za hiljadu godina, u ezoterijskom
učenju znači ciklus trajanja koji je poznat samo iniciranima, tako da izraz ima alegorijski
smisao.
312
Misterije kabale
pripisati ma kojoj od ovih sekti njen udeo u mnoštvu različitih
gledišta. Ali još uvek živi nekolicina ljudi koji čuvaju knjige i
predanja što potiču direktno od ofita, mada im nije naročito stalo da
ih saopšte svetu. Među nama nepoznatim sektama sa planine Liban
iz Palestine istina je bila skrivana tokom više od hiljadu godina. A
njihov dijagram ofitske šeme se razlikuje od opisa koji je o njemu
ostavio Origen, a time i od Materovog dijagrama.22
KABALISTIČKO TROJSTVO
Kabalističko trojstvo je bilo jedan od uzora na osnovu kojih je

nastalo hrišćansko. „DREVNI, neka je sveto ime njegovo, ima tri
glave, ali one čine jednu jedinu.”23 Tria capita exsculpa sunt, unum
intra alterum, et alterum supra alterum – „Tri glave su smeštene jedna
u drugoj, i jedna povrh druge.” Prva glava je Skrivena Mudrost (Sapi-
entia Abscondita). Ispod ove glave je DREVNI (Pitagorejska Mo-
nada), najskrivenija od svih misterija; glava koja nije glava (caput
quod non est caput); niko ne zna šta se nalazi u ovoj glavi. Nikakav
intelekt nije u stanju da shvati ovu mudrost.24 Ovaj Drevni i Najsvetiji
(Senior Sanctissimus) okružen je sa ove tri glave. On je večna SVET-
LOST mudrosti, a mudrost je izvor iz koga je poteklo sve što se ikada
manifestovalo. Ove tri glave obuhvaćene JEDNOM (koja to nije) nad-
nose se nad MALO LICE („sina”) i kroz njih sve stvari sijaju svet-
lošću.”25 „En-Sof emituje nit iz El ili Al (vrhovnog Boga Trojstva),
a svetlost, prateći ovu nit, ulazi i prolazi kroz Adama Primusa (Kad-
mona), koji ostaje skriven sve dok plan uređenja (statum dispositio-
nis) ne bude spreman; on prolazi kroz njega od glave do stopala, a u
njemu (skrivenom Adamu) se nalazi figura ČOVEKA.”26
22 Matter: "Histoire Critique du Gnosticisme", pl. X.
23 Idra Suta; „Zohar” III., str. 288.
24 Ibid, odeljak II.
25 Ibid, VII.
26 Jam vero quoniam hoc in loco recondita est illa plane non utuntur, et tantum de
parte lucis ejus particepant quae demittitur et ingreditur intra filum Ain Soph protensum
313
„Ko god želi da stekne pojam o svetom jedinstvu, neka razmisli
o plamenu koji se diže iz zapaljenog uglja ili lampe koja gori. Prvo
što će primetiti je svetlost iz dva dela – bleštavo bela, i crna ili plava;
bela svetlost je gore, i diže se u direktnu svetlost, dok je plava ili
tamna svetlost odozdo, i deluje kao stolica na kojoj je smeštena ona
prva, pa ipak su tako prisno povezane da sačinjavaju jedinstven pla-
men. Međutim, stolica koju sačinjava plava ili tamna svetlost je na
drugoj strani povezana sa materijom koja gori ispod nje. Bela svet-
lost nikada ne menja svoju boju i uvek ostaje bela, ali u donjoj svet-
losti se mogu primetiti mnoge nijanse, dok se najniža svetlost,
štaviše, pruža u dva pravca; na gornjem kraju je povezana sa belom
svetlošću, a na donjem sa gorivom. Sad, ono se neprekidno troši i
diže uvis do gornje svetlosti, pa je na taj način sve spojeno u jedi-
nstvenu celinu.”27
Takve su bile antičke predstave o „trojstvu” kao apstrakciji.
Čovek, koji je mikrokosmos makrokosmosa, ili arhetipskog nebeskog
čoveka, Adama Kadmona, isto je tako trojstvo; jer on je telo, duša i
duh. „Sve što je ‚Stariji od najstarijih’ stvorio može da živi i postoji
jedino kao muško i žensko”, kaže Zohar.28 Samo je on, kome niko
ne može da kaže „Ti” jer je on duh BELE GLAVE u kojoj su „TRI
GLAVE” sjedinjene, nestvoren. Iz jedva primetne vatre na jednoj
strani Bele Glave, i iz „nevidljivog vazduha” na drugoj, ističe Šekina,
njegov veo (tj. ženski aspekt Svetog Duha). „Ovaj vazduh”, kaže Idra
Raba, „najokultniji je atribut Drevnoga.29 Stariji od najstarijih je i
Skriveniji od najskrivenijih.30 Sve što postoji je on sâm, a on sâm je
skriven u svakom pogledu.31 Lobanja BELE GLAVE nema početak,
ali njen završetak ima bleštav odraz i zaobljen svod koji okružuje
našu vaseljenu.”
e Persona (Al-God) deorum: intratque et perrumpit et transit per Adam primum
occultum usque in statum dispositionis transitque per eum a capite usque ad pedes ejus:
et in eo est figura hominis („Kabbala Denudata”), II., str. 246.
27 „Zohar” I., str. 51 a.
28 Knjiga III., str. 290.
29 „Idra Raba”, §§ 541, 542.
30 Ibid, III., str. 36.
31 Ibid, str. 171.
314
Misterije kabale
„Oni smatraju”, kaže Klenker, „prvorođenog istovremeno za
muškarca i ženu, utoliko što ova svetlost obuhvata u sebi sve ostale
svetlosti, i što njegov životni duh ili dah u sebi obuhvata sve ostale
životne duhove.”32 Kabalistička Šehina je podudarna sa ofitskom
Sofijom. U pravom smislu reči, Adam Kadmon je Bitos, ali u ovom
sistemu emanacija, gde je sve sračunato da izazove zabunu i postavi
prepreku svakom ispitivanju, on je Izvor Svetlosti, „prvobitni čovek”
i u isto vreme Enoia, Bitosova Promisao – Bezdan, jer on je Piman-
der.
Gnostici su, kao i nazareni, praveći alegorije putem personifiko-
vanja, govorili da se Prvi i Drugi čovek zaljubio u lepotu Sofije (Se-
fire), prve žene, i da su tako Otac i Sin oplodili nebesku „Ženu” i iz
prvobitnog mraka stvorili vidljivu svetlost (Sefira je Nevidljiva ili
Duhovna Svetlost), „koju su nazvali POMAZANI HRISTUM, ili Kralj
Mesija”.33 Ovaj Hristus je Adam ‚od praha zemaljskoga’ pre svog
pada, nadahnut duhom Adonaja, svog Oca, i Šekine Adonaj, svoje
majke; jer Adam Primus je Adon, Adonaj ili Adonis. Prvobitno po-
stojanje se ispoljilo posredstvom svoje mudrosti, i proizvelo Ra-
zumljivi LOGOS (svu vidljivu kreaciju). Ofiti su ukazivali poštovanje
ovoj mudrosti u obliku zmije. Za sada vidimo da su prvi i drugi život
dva Adama, ili prvi i drugi čovek. U prvom počiva Eva, tj. još nero-
đena duhovna Eva, i ona je unutar Adama Primusa, jer ona je deo
njega, koji je Androgin (dvopolan). Eva sačinjena ‚od praha ze-
maljskoga’, koja će u Postanju biti nazvana „majka svega što živi”
nalazi se unutar Drugog Adama. I sad, od trenutka njegovog prvog
ispoljavanja, GOSPOD MANO, Neshvatljiva Mudrost, nestaje sa
scene. On će se nadalje ispoljavati jedino kao Šekina, tj. SAMILOST;
jer KRUNA je „najdublje skrivena Svetlost Svetlosti” i stoga pred-
stavlja samu supstancu tame.34
32 „Nat. und Urspr. d. Emanationslehre b. d. Kabbalisten” str. II.
33 „Irinej”, str. 637.
34 Idra Suta, IX.; “Kabbala Denundata“; pogledajte Pitagoru: „Monada”.
315
U kabali, Šekina je deveta emanacija Sefire, koja u sebi sadrži
svih deset Sefirota. Ona pripada trećoj trijadi i nastaje zajedno sa
Malhutom ili „Carstvom” čiji je ženski duplikat. Inače, smatra se
višom od ma koga od prethodnih, jer ona je „Božanska Slava”, „veo”
ili „odeća” En-Sofa. Jevreji, kad god se pomene u Targumu, kažu da
je ona slava Jehovina, koja prebiva u hramu Božijem, javljajući se
kao vidljivi oblak; i. zaista, „Slava” je počivala nad „zaklopcem” u
„Svetinji nad Svetinjama”.*
U sistemu nazarena ili vardesaneja, koji bismo mogli nazvati „ka-
balom unutar kabale” Drevnog, koji je Otac Demijurga (tvorca) vase-
ljene, nazivaju Treći Život ili Abatur, a on je Otac Fetahila, koji je
‚arhitekta’ vidljive vaseljene, koju priziva u svet postojanja silom svojih
duhova, na zapovest „Najvećeg”; Abatur se podudara sa Isusovim
„Ocem” u kasnijoj hrišćanskoj teologiji. Ova dva viša Života su, otuda,
kruna u kojoj prebiva najveći Ferho. „Pre nego što je nastalo ma koje
stvorenje, postojao je Gospod Ferho.”35 On je Prvi Život, bezobličan i
nevidljiv, u kome prebiva živi Duh ŽIVOTA, Najviši oblik SAMILOSTI.
Ovo dvoje su JEDNO oduvek, jer oni su Svetlost i UZROČNIK Svetlosti.
Prema tome, oni odgovaraju skrivenoj mudrosti kabalista i skrivenoj
Šekini – Svetom Duhu. „Ova ispoljena svetlost predstavlja odeću
Skrivenog na Nebu”, kaže Idra Suta. A „nebeski čovek” je viši Adam.
„Niko ne zna njegove puteve osim Makroprosopusa”(Dugog Lica) –
Višeg, delatnog božanstva.36 „Neće me čitati onako kako sam napisan;
u ovom svetu moje ime će pisati Jehova a čitati Adonaj”,37 kažu rabini,
sasvim tačno. Adonaj je Adam Kadmon; on je i OTAC i MAJKA. Putem
ovog dvostrukog posrednika Duh „Starijeg od najstarijih” se spušta na
Mikroprosopusa (Malo lice), ili na Adama iz Edemskog vrta. A „Gospod
Bog ... mu dunu u nos duh životni”(1 Moj. 2:7).
* Još jedan primer vrlo neprecizne terminologije (jedinog kanonskog) prevoda Starog
Zaveta na srpski. „Zaklopac” je ustvari „Sedište milosti” (Božije), koje je odozgo zat-
varalo Zavetni Kovčeg i zajedno s njim bilo pokriveno velom („zavjes” u Starom Zavetu
na srpskom, još jedan neprecizan termin, upotrebljen i za zastor Zavetnog Šatora). „Za-
vjes”(tj. veo) se pominje u 2 Moj. 35:12 i 3 Moj. 16:2. (prim.prev.)
35 “Codex Nazaraeus”, I., str. 145.
36 Idra Raba, VIII., str. 107-109.
37 „Auszuge aus dem Zohar”, str. 11.
316
Misterije kabale
GNOSTIČKI I NAZARENSKI SISTEMI

UPOREĐENI SA INDIJSKIM MITOVIMA
Kada se žena odvoji od svog Androgina i postane posebna indi-

vidua, prva priča se ponavlja ispočetka. I Otac i Sin, tj. dva Adama,
vole njenu lepotu; zatim sledi alegorija o iskušavanju i padu. Ona se
nalazi u kabali kao i u ofitskom sistemu, u kome su i Ofis i Ofiomo-
rfos emanacije koje se simbolički predstavljaju u vidu zmija, pri
čemu prva predstavlja Večnost, Mudrost i Duh (kao i u haldejskom
magizmu kulta zmija i Učenja Mudrosti iz drevnih vremena) dok
druga označava Lukavost, Zavist i Materiju. I duh i materija su zmije,
a Adam Kadmon postaje Ofis koji iskušava samog sebe – i mušku i
žensku prirodu – da kuša plod sa „Drveta od znanja dobra i zla” kako
bi ih poučio tajnama duhovne mudrosti. Svetlost iskušava Tamu, a
Tama privlači Svetlost; jer, Tama je materija a „Najviša Svetlost ne
sija u sopstvenoj Tami”. Sa znanjem dolazi i iskušavanje od strane
Ofiomorfosa i on pobeđuje. Dualizam svake od postojećih religija se
pokazuje u „padu” koji je usledio. „Dobih čovjeka od Gospoda,”
uzvikuje Eva, kada je rođen Dualizam – Kajin i Avelj – zlo i dobro.
„Adam pozna Jevu ženu svoju, i ona zatrudnje i rodi Kajina, i reče:
Kiniti ais Yava (Dobih čovjeka od Gospoda); Yava – je, Ais –
čovek.(1 Moj. 4:1) „Cum arbore peccati Deus creavit seculum.” (Kad
je Bog stvorio ovaj svet od plodova sa drveta greha.)
A sada ćemo uporediti ovaj sistem sa onim kod jevrejskih gnostika
– nazarena, kao i sa drugim filozofskim sistemima.
IŠ AMON, Pleroma ili beskrajni krug unutar koga počivaju „sva
obličja”, nije ništa drugo do PROMISAO sile Božije; ona radi u pot-
punoj TIŠINI i iznenada se pojavljuje svetlost u tami; ona je nazvana
DRUGI život i ona proizvodi ili stvara TREĆI. Ova treća svetlost je
„OTAC svega što živi”, kao što je EUA (Jeva) „majka svega živog”.
On je Stvoritelj koji priziva inertnu materiju u svet živih putem svog
317
duha koji udahnjuje život, i stoga je nazvan najstarijim u vaseljeni.
Abatur je Otac koji stvara prvog Adama, koji će potom da stvori dru-
gog. Abatur otvara kapiju i odlazi ka tamnoj vodi (haosu), i, pogle-
davši u nju, vidi sopstveni odraz u tami ... i gle! Stvoren je SIN –
Logos ili Demijurg; Fetahil, graditelj materijalnog sveta, prizvan je
u fizički svet. Prema učenju gnostika, to je Metatron, arhanđel
Gavrilo ili glasnik života; ili, kako kaže biblijska alegorija, ponovo
Androgini Adam-Kadmon, SIN, koji zajedno sa duhom svog Oca
stvara POMAZANIKA, tj. Adama pre njegovog „pada”.
Kada Svajambuva, „Gospod koji postoji kroz sebe samog”, oseti
nagon da ispolji svoju suštinu, hinduske svete knjige ga opisuju na
sledeći način:
„Prinuđen da ispolji najrazličitija stvorenja iz svoje božanske su-
štine, on prvo stvara vode koje su u sebi razvile seme plodnosti. Seme
postaje klica blistava poput zlata, goreći svetlošću iz koje isijava hi-
ljadu zraka; i iz tog jajeta se sâm rađa, u obliku BRAME, vrhovnog
principa svih živih bića.” (Manuov Zakonik, knjiga I., šloke 8,9)
Egipatski Knef ili Hnufis, Božanska Mudrost predstavljena zmi-
jom, izbacuje jaje iz svojih usta, i iz njega se rađa Pta. U ovom slučaju
Pta predstavlja univerzalnu klicu, kao i Brama, koji je dvopolan;38 u
drugim slučajevima jednostavno postaje jedno od imena za Bo-
žanstvo. Prvi je poslužio kao uzor za TRI ŽIVOTA kod nazarena, kao
i za kabalistička „Lica”, FARAZUFA, koji je, sa svoje strane, poslužio
kao model za hrišćansko Trojstvo Irineja i njegovih sledbenika.
„Jaje” je prvobitna materija koja je poslužila kao materijal za izgra-
dnju vidljive vaseljene; ono je sadržalo, kao i Pleroma kod gnostika,
kabalističku Šehinu, čoveka i ženu, duh i život, „čija svetlost obuh-
vata sva druga svetla”, tj. životne duhove. Ova prva manifestacija
simbolički je predstavljena zmijom, koja je u početku božanska
mudrost, ali sa padom u stvoreni svet postaje ukaljana. Pta je nebeski
čovek, egipatski Adam-Kadmon, ili Hrist, koji zajedno sa ženskim
38 On je univerzalna i duhovna klica svih stvari.
318
Misterije kabale
Svetim Duhom, ZOE, stvara pet elemenata – vazduh, vodu, vatru,
zemlju i etar. Na ovaj način se može pokazati kako su iz hinduističke
kosmogonije proizašle sve ostale; ovaj poslednji je verna kopija budi-
stičkog A’d i njegovih pet Djana Buda, kao što smo pokazali u prethod-
nom poglavlju. Hinduistički Svajambhuva-Nara iz samog sebe izvodi
materinski princip, obuhvaćen njegovom sopstvenom božanskom su-
štinom – Nari, besmrtna Djeva koja, kada je oplodi njegov duh, postaje
Tanmâtra, majka pet elemenata – vazduha, vode, vatre, zemlje i etra.
Knor von Rozenrot, zaokupljen tumačenjem kabale, tvrdi da se:
„U ovom prvobitnom stanju (tajne mudrosti) beskonačni Bog može
shvatiti kao ‚Otac’(iz Novog Zaveta). Ali Svetlost kojom je Besko-
načni odozgo obasjao ‚prvobitnog Adama’ ili Mesiju, i koja se sje-
dinila s njim, može da se poistoveti sa nazivom SIN. A obasjanje koje
je proisteklo iz njega (Sina) ka nižim predelima (vaseljene) može se
poistovetiti sa karakterom Svetog Duha.”39 Sofija-Ahamot, polu-
duhovni, polu-materijalni ŽIVOT, koji oživljava inertnu materiju u
dubinama haosa, jeste Sveti Duh gnostika, kao i (ženski) Spiritus
nazarena. Ona je – zapamtite to – sestra Hristosa, savršena emanacija,
dok oboje predstavljaju „decu” ili emanacije Sofije, čisto duhovne i
intelektualne kćeri Bitosa, tj. Bezdana. Jer, starija Sofija je Šekina,
Lice Božije, „Božija Šekina, koja predstavlja lik Njegov”.40
„Sin Zevsa-Bela ili Sunca-Mitre predstavljaju lik Ova, emanaciju
proisteklu iz Vrhovne Svetlosti,” kaže Movers. „On je predstavljen
kao Stvoritelj.”41
„Filozofi kažu da je prvobitni vazduh anima mundi (duša sveta).
Ali veo (Šekina) je viša od prvobitnog vazduha, jer se intimnije spaja
sa En-Sofom, tj. Beskonačnim.”42 Otuda Sofija predstavlja Šekinu,
a Sofija-Ahamot animu mundi, astralnu svetlost kabalista, koja sadrži
duhovne i materijalne klice svega što postoji. Jer Sofija-Ahamot je,
poput Eve čiji je prototip, „majka svega što živi”.
39 „Ad. Kabb. Chr.,” str. 6.
40 „Zohar” str. 93.
41 Movers, str. 265.
42 „Razotkrivena kabala,” tom II., str. 236.
319
Postoje tri trojstva u sistemu nazarena, baš kao i u hinduističkoj
filozofiji pre i s početka vedskog perioda. Dok posmatramo nekolicinu
prevodilaca Kabale, Kodeksa nazarena i drugih teško razumljivih
radova kako se batrgaju usred beskrajnog mnoštva imena, nesposobni
da se dogovore oko sistema njihove klasifikacije, jer jedna izneta
hipoteza protivureči i ruši drugu, možemo jedino da se čudimo svim
tim nedaćama, koje bi tako lako mogle da se razreše. Ali čak i sada,
kada je prevod, pa čak i pregledanje drevnih sanskritskih tekstova
postalo tako lako u poređenju sa nekadašnjim, nikada im ne bi na
pamet pala mogućnost da svaka filozofija – bilo da je semitska,
hamitska ili turanska, kako ih sve nazivaju, ima svoj ključ u indijskim
svetim knjigama. Ipak činjenice su tu, a njih nije lako pobiti. Tako
nalazimo da je hinduistički Trimurti ispoljen kao
Nara (ili Para-Puruša) Vaja, Višnu Otac
Nari (Marijama) Surja, Šiva Majka
Virađ (Brama) Agni, Brama Sin
dok egipatska trojstva idu ovako:
Knef (ili Amon) Oziris, Ra (Horus) Otac
Maut (ili Mut) Izida, Izida Majka
Hons Horus, Maluli Sin43
a sistem nazarena ide ovako:
Ferho (Iš-Amon) Mano, Abatur Otac
Haos (tamna voda) Spiritus, Netubto Majka
Fetahil Ledajo, Gospod Jordan Sin
Prvo je skriveno ili neispoljeno trojstvo – čista apstrakcija. Drugi

predstavlja aktivno trojstvo ili ono koje je razotkriveno u rezultatima
čina stvaranja, proisteklo iz prethodnog – svog duhovnog prototipa.
43 Šampolion Mlađi: “Pisma”.
320
Misterije kabale
Treće je iskrivljena predstava oba prethodna, kristalisana u obliku
ljudskih dogmi, koje variraju prema tome koliko je bila razigrana ma-
terijalistička mašta pojedinih naroda.
Vrhovni Gospod raskoši i svetlosti, blistav i sjajan, pre koga ništa
nije postojalo, nazvan je Korona (kruna); Gospod Ferho, neispoljeni
život koji je oduvek postojao u prethodnome, i Gospod Jordan – duh,
živa voda samilosti.44 On je onaj kroz koga jedinog možemo da
budemo spaseni; otuda on odgovara Šekini, duhovnom velu En-Sofa
ili Duhu Svetom. Ovo troje sačinjavaju skriveno trojstvo. Drugo tro-
jstvo se sastoji od tri života. Prvi je slika i prilika Gospoda Ferha, iz
koga je proizašao, dok je drugi Ferho Kralj Svetlosti – MANO (Rex
Lucis). On predstavlja nebeski život i svetlost, i stariji je od
„Arhitekte neba i zemlje”.45 Drugi život je Iš Amon (Pleroma), po-
suda iz koje se izvlači ime izabranog, koja sadrži vidljivu misao Jor-
danusa Maksimusa – model (ili njegov shvatljivi odraz), prototip žive
vode koji predstavlja „duhovni Jordan”.46 Treći život, koga su
proizvela prva dva, jeste ABATUR (Ab, Roditelj ili Otac). Ovo je ta-
janstveni i oronuli „Stariji od najstarijih”. „Ancient Senem sui obte-
gentem et grandaevum mundi.” (Starac što mladalačkim ruhom
prekriva svoju drevnost.) Ovaj potonji, treći Život, Otac je Demijurga
Fetahila, Stvoritelja sveta, koga ofiti nazivaju Ilda-Baot,47 mada je
Fetahil „jedniorodni”, odraz lika Oca, Abatura, koji ga donosi na svet
dok gleda u „tamnu vodu”;48 ali Gospod Mano, „Gospod visova,
Gospod svih duhova”, iznad je Oca u ovom kabalističkom Kodeksu
– jedan je čisto duhovan, drugi je potpuno materijalistički. Tako,
primera radi, dok je Abaturov „jedinorodni” duh Fetahil, Stvoritelj
fizičkog sveta, Gospod Mano, „Gospod Nebeski”, koji je Njegov sin
i „Otac svih koji propovedaju jevanđelje”, takođe stvara jednog „jed-
44 „Codex Nazaraeus”, tom II., str. 47-57.
45 Ibid, tom I., str. 145.
46 Ibid, tom II., str. 211.
47 Ibid, tom I., str. 308.
48 Sofija-Ahamot isto tako donosi na svet njenog sina Ilda-Baota, Demijurga, gledajući
u haos i materiju, i stupivši u dodir sa njima.
321
norodnog”, Gospoda Lehdaja, „pravednog Gospoda”. On je Hristos,
„pomazani” koji izliva „samilost” Nevidljivog Jordana, Duha Najviše
Krune.
U Arkanumu, „gde je okupljena sva raskoš pod blistavim zracima
MANO-a, od koga potiču čestice sjaja”, duhovi koji prebivaju u sve-
tlosti su „ustali, otišli do vidljivog Jordana, do tekuće vode ... okupili
su se da donesu odluku ... i prizvali Jedinorodnog Sina večno mladog
lika, koji se može shvatiti posredstvom odraza – Lebdaja, pravednog
gospoda, i pojavi se Lebdajo, gospod pravedni, koga je sâm život
stvorio svojom rečju.”49
Mano je poglavar sedam Eona, koji su: Mano (Rex Lucis), Ajar
Zivo, Ignis Vivus, Luks, Vita, Akva Viva (živa voda krštenja, duh
Jordana) i Ipsa Vita, glavni među šest duhova, koji zajedno s njim
obrazuju mističnih sedam. Nazarenski Mano je jednostavno kopija
hinduskog „prvog Manua” – emanacije Manu Svajambuve – iz koga
su jedan za drugim nastali ostalih šest Manua, prototipova potonjih
rasa ljudi. Apostol-kabalista Jovan ih pominje kao „sedam svijećnja-
ka ognjenih” koji gore pred prestolom, „a to su sedam duhova Boži-
jih”,50 kao i u vidu „seadam anđela koji imahu sedam čaša”.* Još
jednom, u Fetahilu možemo da prepoznamo original iz koga se ka-
snije razvilo hrišćansko učenje.
U Otkrivenju Jovana Bogoslova se kaže: „Obazrjevši se vidjeh ...
usred sedam svijećnjaka Nekoga nalik na Sina čovječijega ... glava
njegova i kosa bijaše bijela kao bijela vuna, kao snijeg, i oči njegove
kao plamen ognjeni ... i noge njegove kao sjajni bakar kad se zažari
u peći.”(Otkr. 1:12-15) Jovan ovde ponavlja, kao što je dobro po-
znato, reči proroka Danila i Jezekilja: „Starac ... na kom bješe ... kosa
na glavi kao čista vuna ...” itd. „I na prijestolu bijaše po obličju kao
čovjek ... a od bedara dolje vidjeh kao oganj i svjetlost oko njega.”51
49 “Codex Nazaraeus”, Tom II., str. 109. Pogledajte „Sod, the Son of the Man” za pre-
vod.
50 Otkr. 4:5.
* Otkr. 17:1. (prim.prev.)
51 Dan. 7:9 i Jezek. 1:26-27.
322
Misterije kabale
Pod ognjem se misli na „slavu Gospodnju”. Fetahil je sin čovečiji,
Treći Život; njegov gornji deo se predstavlja beo kao sneg, dok, sto-
jeći kraj prestola ognja živog, poprima izgled plamena.
Sve ove „apokaliptične” vizije se temelje na opisu „bele glave” iz
Zohara, u kojoj je sjedinjeno kabalističko trojstvo. Bela glava, „koja
u sebi skriva duh” i koju okružuje jedva primetni plamen. „Čovečije
obličje” pripada Adamu Kadmonu, i kroz njega prolazi svetlosna nit
koja je predstavljena „ognjem”. Fetahil je Vir Novissimus (najnoviji
čovek), sin Abatura,52 gde potonji predstavlja „čoveka” ili treći
život,53 tj. treću ličnost trojstva. Jovan vidi „Nekoga nalik na Sina
čovječijega” kako u svojoj desnoj ruci drži sedam zvezda i stoji
između „sedam svijećnjaka zlatnih” (Otkr. 1:13). Fetahil zauzima
svoje „visoko mesto” u skladu sa voljom svog oca, „najvišeg Eona
koji ima sedam skiptara” i sedam duhova, koji u astronomskom
smislu predstavljaju sedam planeta ili „zvezda”. On stoji „blistajući
u odeći Gospoda, ozaren sjajem kojim ga obasjaše duhovi”.54 On je
Sin svog Oca, Života, i svoje majke, Duha ili Svetlosti.55 U Je-
vanđelju po Jovanu Logos je predstavljen kao onaj u kome je „život,
i život bješe svjetlost ljudima” (Jovan 1:4). Fetahil je Demijurg, a
njegov otac je pomoću njega stvorio vidljivu, materijalnu vaseljenu.56
U Pavlovoj Poslanici Efescima (3:9) za Boga se kaže da je „sazdao
sve kroz Isusa Hrista”. U Kodeksu, Roditelj-ŽIVOT kaže: „Ustani i
idi, sine naš prvorođeni, dosuđen svim stvorenjima.”57 „Kao što mene
posla živi Otac”, kaže Hrist, „posla Bog Sina svojega ... da se svijet
spase kroz njega.”* Na kraju, obavivši svoj posao na Zemlji, Fetahil
se ponovo uspinje ka svom ocu Abaturu. „Et qui, relicto quem pro-
creavit mundo, ad Abatur suum patrem contendit.”58 (I on, napustivši
52 “Codex Nazaraeus”, Tom II., str. 127.
53 Kako se prva Androgina duada smatra kao jedno u svim tajnim računanjima, ona
otuda predstavlja Svetog Duha.
54 „Codex Nazaraeus”, Tom III., str. 59.
55 Ibid, Tom I., str. 285.
56 Ibid, Tom I., str. 309.
57 Ibid, tom I., str. 287. Pogledajte „Sod, the Son of the Man” str. 101.
* Jovan 6:57 i 3:17. (prim.prev.)
58 „Codex Nazaraeus”, Tom II., str. 123.
323
svet koji je stvorio, vrati se svom ocu, za kog reče da se Abatur zove.)
„Mene posla živi Otac ... idem Ocu svojemu”, ponavlja Isus (Jovan
6:57 i 16:10).
Ostavljajući po strani teološke rasprave hrišćanstva koje poku-
šavaju da pomešaju jevrejskog Stvoritelja iz prvog poglavlja Postanja
sa „Ocem” iz Novog Zaveta, Isus neprestano ponavlja da je njegov
Otac „u tajnosti”. Sigurno ne bismo tako nazvali sveprisutnog „Go-
spoda Boga” iz Mojsijevih knjiga, koji se prikazao Mojsiju i drugim
jevrejskim patrijarsima, i na kraju dopustio svim starešinama Izrailja
da ga vide.59 Kada navode Isusa kako o hramu u Jerusalimu govori
kao o „domu Oca moga”(Jovan 2:16) on ne misli na zgradu u fizi-
čkom smislu, za koju kaže da može da je razvali i ponovo sagradi za
tri dana (Mat. 26:61), već na Solomonov hram; mudri kabalista, koji
u svojim Pričama kaže da je svaki čovek hram Boga, ili Njegovog
božanskog duha. Ovaj izraz „Otac koji je u tajnosti” nalazimo pod-
jednako često kako u kabali tako i u Kodeksu nazarena, a i na drugim
mestima. Niko nikada nije video mudrost skrivenu u „Lobanji” niti
je ikada ugledao „Bezdan” (Bitos). Simon Mag je propovedao o „jed-
nom Ocu koga niko ne poznaje”.60
Ovaj naziv Bog „u tajnosti” možemo da pratimo još dalje u
prošlost. U Kabali „Sin” Oca u tajnosti, koji prebiva u svetlosti i
slavi, jeste „Pomazani,” Seir-Anpin, koji u sebi sjedinjuje sve Se-
firote, on je Hristos ili Nebeski čovek. Kroz Hrista je Pneuma, ili Duh
Sveti, „sazdao sve”, (Ef. 3:9) i stvorio četiri elementa: vazduh, vodu,
vatru i zemlju. Ova tvrdnja je nesporna, jer nalazimo da Irinej upravo
na njoj zasniva svoj najjači argument da nužno moraju biti četiri je-
vanđelja. Ne može ih biti ni više ni manje od četiri – tvrdi on. „Jer
kao što postoje četiri četvrtine sveta, i četiri glavna vetra (Katholica
Pneumata) .... ispravno je da i ona (Crkva) počiva na četiri stuba. Iz
toga je očigledno da je Reč, stvoritelj svega što postoji, onaj koji sedi
59 „Potom otide gore Mojsije i Aron, Nadav i Avijud, i sedamdeset starješina Izrailje
vih. I vidješe Boga Izrailjeva,” 2 Moj. 24:9,10.
60 Irinej: “Clementine Homilies”, I., XXII., str. 118.
61 „Adv. Haes.”, III., II., 18.
324
Misterije kabale
na Heruvimima ... kao što David kaže, moleći ga da se pojavi: „Ti
koji sediš između Heruvima, zasijaj!’ Jer su i Heruvimi sa po četiri
lica, i ona simbolično predstavljaju delo Sina Božijeg.”61
Nećemo se zadržavati da bismo raspravljali o osobitoj svetinji
koju predstavljaju Heruvimi sa četiri lica, mada bismo, možda, mogli
da njihovo poreklo pronađemo u svakom drevnom hramu Indije, u
vahanima (tj. vozilima) njihovih glavnih bogova; na isti način bismo
lako mogli da pripišemo poštovanje koje im se ukazuje kabalističkoj
mudrosti koju, međutim, Crkva sa zgražavanjem odbacuje. Ali ne
možemo se odupreti iskušenju da čitaoca podsetimo kako može lako
da se uveri u nekoliko odlika koje se pripisuju ovim Heruvumima
ako pročita kabalu. „Kada dođe čas da duše napuste svoja prebiva-
lišta”, kaže Zohar, držeći se učenja o predpostojanju duša u svetu
emanacija, „svaka duša se zasebno pojavljuje pred Svetim Kraljem,
odevenim u svoj uzvišeni oblik, tj. izgledom s kojim će se pojaviti u
ovom svetu. Iz ovog uzvišenog oblika se pojavljuje lik”(Zohar, III.,
str. 104 ab). U nastavku se kaže da su tipovi ili oblici tih lica „četiri
– anđela ili čoveka, lava, bika i orla”. Štaviše, možemo i da izrazimo
svoje čuđenje što Irinej nije pojačao svoje „argumente” za baš četiri
jevanđelja – navođenjem čitavog panteona hinduskih bogova sa četiri
ruke!
Jezekilj nije morao da ide daleko u potrazi za uzorima pomoću
kojih bi predstavio svoje četiri životinje, sada zvane Heruvimi, kao
tipske oblike četiri simbolična bića koja u njegovim vizijama po-
državaju Jehovin presto. Haldejsko-vavilonski duhovi zaštitnici su
mu bili poznati; Nigral, lav sa ljudskom glavom, Ustur, čovek-sfinga,
i Natga, sa svojom orlovskom glavom. Religija učitelja – idolopo-
klonika Vavilonjana i Asiraca – je gotovo doslovce preneta u „ra-
zotkrivene” Svete spise vavilonjanskih sužnjeva, da bi odatle stigli i
u hrišćanstvo.
325
KABALIZAM U KNJIZI
PROROKA JEZEKILJA
Već smo videli kako se lik koji odražava slavu Gospodnju obraća
Jezekilju „kao Sinu čovečijem”.
Ovaj osobeni naziv se neprestano ponavlja kroz čitavu knjigu
ovog proroka, isto toliko kabalistički kao i „savijena knjiga” koju mu
je „Slava Gospodnja” zapovedila da pojede*. Ona je ispisana i spolja
i iznutra, a njeno pravo značenje je isto kao i kod Otkrivenja. Izgleda
čudno da se toliki naglasak stavlja na ovaj osoben naziv, za koji je
rečeno da ga je i Isus koristio za sebe, kada je, u simboličkom ili ka-
balističkom jeziku, prorok bio oslovljavan na isti način. Isto tako je
neobično i to što Irinej koristi tako slikovite opise Isusa, u kojima ga
prikazuje kao „stvoritelja svega što postoji, onog koji sedi na Heru-
vimima”, osim ako ga nije poistovetio sa Šekinom, čije je uobičajeno
mesto između dva Heruvima na krajevima „zaklopca” zavetnog
Kovčega. Znamo i to da su Heruvimi i Serafimi nazivi za „Staru
Zmiju”(koja je za ‚pravoverne’ isto što i đavo) dok u kabalističkom
simbolizmu Serafi predstavljaju ognjene zmije. Svih deset emanacija
Adama Kadmona, zvanih Sefiroti, imaju sopstvena obeležja i nazive.
Tako, primera radi, prva dva predstavljaju Pobedu, ili Jehovu-
Savaota, čiji je simbol desni stub Solomonovog hrama, Jakin; dok je
SLAVA levi stub, ili Boaz, a njegovo ime je „Stara Zmija”, kao i
„Heruvimi i Serafimi”.62
„Sin Čovečiji” je naziv koga ne bi prihvatio niko drugi osim ka-
baliste. Osim u Starom Zavetu, kao što smo već pokazali, upotreblja-
vao ga je samo jedan od proroka – Jezekilj, kabalista. U njihovim
misterioznim, uzajamnim odnosima, Eoni i Sefiroti su u kabali pred-
stavljeni velikim brojem krugova, ponekad i figurom ČOVEKA, koja
* Jezek. 2:8-9, (prim.prev.)
62 Pogledajte Kingove „ The Gnostics and their Remains”.
326
Misterije kabale
je simbolično sačinjena od takvih krugova. Ovaj čovek je Seir-Anpin,
a 243 broja od kojih se sastoji njegova figura odnose se na različite
redove nebeske hijerarhije. Originalna ideja u pogledu ove figure, ili
tačnije modela, lako je mogla biti preuzeta od hinduističkog Brame
i pojedinih kasti koje (prema predanju) potiču od pojedinih delova
njegovog tela, kao što King sugeriše u svojim Gnosticima. U jednom
od najgrandioznijih i najlepših pećinskih svetilišta u Elori, Nasaku,
posvećenom Višvakarmi, sinu Brame, nalazi se prikaz ovog Boga i
njegovih atributa. Za onoga ko je upoznat sa Jezekiljevim opisom
„četiri životinje,” od kojih svaka ima po četiri lica i čovečije ruke
ispod krila, itd.,63 ova figura iz Elore svakako mora da izgleda
savršeno biblijski. Bramu zovu ocem „čoveka,” kao i Jupitera i druge
vrhovne bogove.
U budističkim prikazima planine Meru, koju Burmanci zovu Mje-
nmo, a Sijamci Sineru, otkrivamo jedan od originalnih uzora za
Adama-Kadmona, Seir-Anpina, „nebeskog čoveka,” kao i svih Eona,
Serafima, Sila, Carstava, Prestola, Vrlina i Gospodstava iz kabale.
Između dva stuba, koji su povezani lukom, kamen u vrhu luka je
predstavljen polumesecom. To je domen u kome prebiva Vrhovna
Mudrost A’di Bude, vrhovnog i nevidljivog Božanstva. Ispod ove na-
jviše, središnje tačke dolazi krug direktne emanacije Nedokučivog –
Bramin krug kod nekih hinduista, ili Budin prvi avatar prema
drugima. Ovo odgovara Adamu Kadmonu i deset Sefirota. Devet
ovih emanacija su okružene desetom, tu i tamo prikazanih po hra-
movima, od kojih svaki nosi ime koje izražava jedan od glavnih
atributa manifestovanog Božanstva. Ispod toga se nalazi sedam stu-
pnjeva, ili nebeskih sfera, pri čemu je svaka od sfera okružena
morem. Ovo su nebeska prebivališta devatasa, tj. bogova, od kojih
svaki izgubi po nešto od svoje svetosti i čistote kako se približava
Zemlji. Onda dolazi sâm Meru, sačinjen od bezbroj krugova unutar
tri velika, koja označavaju trojnu prirodu čoveka, a onaj ko poznaje
63 Jezek. 1-2
327
brojne vrednosti slova u biblijskim imenima, poput „Velike Zveri”
ili Mitre [Mithras abraxas] i drugih, bez po muke će ustanoviti po-
dudarnost bogova sa Merua i kabalističkih emanacija ili Sefirota. Isto
tako se i svi duhovi nazarena, sa svojim specijalnim misijama, nalaze
u ovom prastarom mitu, najsavršenijem prikazu simbolizma „tajne
doktrine” kakvoj su podučavali u drevnim vremenima.
King iznosi nekoliko nagoveštaja – mada bez sumnje nedovoljnih
da nas nauče ma čemu značajnom, jer su zasnovani na proračunima
episkopa Njutna64 – u vezi sa otkrivanjem tajni koje skrivaju brojne
vrednosti slova. Ipak, vidimo da ovaj veliki arheolog, koji je posvetio
toliko vremena i rada proučavanju gnostičkog dragog kamenja,
potvrđuje našu tvrdnju. On dokazuje da je čitava teorija indijskog
porekla, i ističe da je Durga, ili ženski pandan svakog azijskog
božanstva, ono što kabalisti nazivaju aktivnom Vrlinom65 u nebeskoj
hijerarhiji, naziv koga su hrišćanski oci prihvatili i ponavljali a da ga
nisu potpuno razumeli, a čije je značenje potonja teologija potpuno
izopačila. Ali da se vratimo Meruu.
Čitavu planinu okružuje Maha Samut, ili veliko more – astralna
svetlost i etar kabalista i savremenih naučnika, a unutar središnjih
krugova se pojavljuje lik „nalik na čovjeka”.* On je Ahadot Na-
zarena, dvostruk a jedinstven, ili Androgini čovek, nebesko оtelovlje-
nje i savršeni prikaz Seir-Anpina („kratkog lica”), sina Arih-Anpina
64 “The Gnostics and their Remains”.
65 „Mada se za ovu nauku obično pretpostavlja da je osobenost jevrejskih talmudista,
nema nikakve sumnje da su ovu ideju „pozajmili” iz nekog stranog izvora, a da je do
njega stigla od Haldejaca, utemeljitelja magijske veštine”, kaže King. Nazivi kao što su
Iao, Abraksas, itd., umesto da predstavljaju gnostičke izmišljotine skorijeg datuma, zaista
su predstavljali sveta imena, preuzeta iz najstarijih formula Istoka. Mora da Plinije na
njih misli kada pominje vrline koje su magi pripisivali ametistima (vrsta poludragog ka-
mena, prim.prev.) u koje su bila urezana imena Sunca i Meseca, imena koja se ne nalaze
ni u grčkom ni u latinskom jeziku. U „Večnom Suncu”, „Abraksasu”, „Adonaju” ovih
dragih kamenova prepoznajemo upravo one amajlije kojima se podsmevao filozofski
nastrojen Plinije (“The Gnostics and their Remains”, str. 79, 80); tj. Virtutes (čuda) ko-
jima se služio Irinej.
* Jezek. 1:5. (prim.prev.)
328
Misterije kabale
Postoje dve čudne stvari na koje treba obratiti pažnju u ovom od-
lomku. Za početak, ona „Gospodu” pripisuje neistinitu izjavu, istog
karaktera kao ona koju toliko naglašava apostol Jovan, koja će u ka-
snijem periodu sve ortodoksne hrišćane, koji su doslovno shvatili
apostolske alegorije, dovesti u tako nezgodan škripac. Isus, kao
Mesija, uopšte nije manifestovan u poslednjem danu, jer ovaj tek
treba da nastupi, bez obzira na više bogonadahnutih proročanstava,
za kojima su, kao rezultat, usledile izneverene nade u njegov skori
dolazak. Uverenje da je „poslednje vreme” došlo bilo je sasvim
prirodno, čim je potvrđen dolazak Kralja Mesije. Drugu čudnu stvar
predstavlja činjenica da je proročanstvo uopšte moglo da bude pri-
hvaćeno, kada je čak i njegovo približno određivanje u direktnoj
suprotnosti sa Jevanđeljem po Marku, koje izričito navodi Isusa kada
kaže da ni anđeli, ni sâm Sin ne znaju taj dan ili čas.111 Mogli bismo
da dodamo i to da bi, kako je ovo verovanje nesumnjivo nastalo kada
i Otkrivenje, trebalo da bude očigledno da ono pripada proračunima
tipičnim za kabaliste i paganska svetilišta. Radilo se o tajnom pro-
računu ciklusa koji je, prema njihovom predviđanju, trebalo da se za-
vrši nedugo pre kraja prvog veka. Kao dodatni dokaz koji potvrđuje
sve ovo može se smatrati i to što su Jevanđelje po Marku, kao i ono
koje se pripisuje Jovanu, te Otkrivenje, pisali ljudi od kojih nijedan
nije bio upoznat sa ostalima. Filon je prvi koji je Logosa definitivno
nazvao petra („stena”); štaviše, ova reč, kao što smo već pokazali na
drugom mestu, na haldejskom i feničanskom znači „tumač”, Justin
Mučenik ga, kroz sve svoje radove, naziva „anđeo” i pravi jasnu ra-
zliku između Logosa i Boga Stvoritelja.
„Reč Božija je Njegov Sin .... on je zvan i Anđeo i Apostol, jer
objavljuje sve što bismo morali da znamo (tumači), i poslat je da ob-
javi sve što je razotkriveno.”112
111 Mar. 13:32.

112 Apologetika, Tom I., str. 63.
345
„Niži Adan je izdeljen na svoje staze, na trideset dva pravca staza,
pa ipak ga niko ne zna osim Seira. Ali niko ne zna VIŠEG ADANA
niti Njegove staze, osim onog Dugog Lica” – Vrhovnog Boga.113 Seir
je „duh” nazarena, koga zovu Ebel Zivo; kao i Gabrijel Legatus –
isto tako i „Apostol Gavrilo”.114 Nazareni su zajedno sa kabalistima
smatrali da čak ni Mesija koji je trebao da dođe nije znao „Višeg
Adana”, skriveno Božanstvo; niko osim Vrhovnog Boga; ovo
pokazuje da iznad Vrhovnog Dokučivog Božanstva postoji jedno još
tajnije i neotkriveno. Seir-Anpin je treći Bog, dok je „Logos” drugi,
prema Filonu Judejskom.115 Ovo je sasvim jasno pokazano u Ko-
deksu. „Lažni Mesija će govoriti: ‚Ja sam Bog, sin Boga; moj Otac
me posla ovde ... Ja sam prvi Izaslanik, ja sam Ebel Zivo, ja dođoh
odozgo!’ Ali ne verujte mu; jer on neće biti Ebel-Zivo. Ebel Zivo
neće dopustiti da ga vide u ovom razdoblju”.116 Otuda verovanje
nekih gnostika da nije Ebel Zivo (arhanđeo Gavrilo) bio taj koji je
„osenio” Mariju, već Ilda-Baot, koji je oblikovao materijalno telo Is-
usovo; Hristos se sa njim sjedinio tek u trenutku krštenja na Jordanu.
Možemo li da sumnjamo u Norkovu tvrdnju da je „Berešit Raba,
najstariji deo Midraš Rabota, bio poznat crkvenim ocima u grčkom
prevodu?”117
113 Idra Raba, X., str. 177.

114 “Codex Nazaraeus”, Tom I., str. 23.
115 Filon kaže da je Logos tumač vrhovnog Boga i dokazuje „da on mora biti Bog
nas, nesavršenih bića”( Leg. Alleg., III., § 73). Prema njegovom mišljenju čovek nije
stvoren na sliku i priliku Vrhovnog Boga, Oca svih, već drugog Boga, koji je njegova
reč – Logosa.” (Filon: „Odlomci”, 1; ex. Euzebije “Praepar. Evang.”, VII., 13)
116 “Codex Nazaraeus”, str. 57; "Sod, the Son of the Man", str. 59.
117 “Hundert und ein Frage”, str. XVII.; Danlep: "Sod, the Son of the Man", str. 87;
autor koji navodi Norka kaže da su pojedini delovi Midrašima i Targuma od Onkelosa
stariji od Novog Zaveta.
346
Misterije kabale
SUMNJIVA UČENJA RANIH

CRKVENIH OTACA
Ali ako su, na jednoj strani, bili dovoljno upoznati sa različitim

religijskim sistemima svojih suseda da budu u stanju da izgrade novu
religiju za koju su tvrdili da se razlikuje od svih drugih, sada je
otkriveno da je njihovo nepoznavanje samog Starog Zaveta, a pogo-
tovo složenijih pitanja grčke metafizike, bilo najblaže rečeno žalosno.
„Tako se, primera radi, u Jevanđelju po Mateju (27:9) odlomak iz
Knjige proroka Zaharije (11:12, 13) pripisuje Jeremiji”, kaže autor
knjige „Supernatural Religion“. „U Jevanđelju po Marku (1:2) navod
iz Knjige proroka Malahije (3:1) je pripisan Isaiji. U Prvoj poslanici
Korinćanima (2:9) jedan odlomak je naveden kao deo Svetog Pisma
mada se uopšte ne nalazi u Starom Zavetu, već je preuzet, kako Ori-
gen i Jeronim izjavljuju, iz jednog apokrifnog rada, “The Revelation
of Elias”, (Origen: Traktat XXXV.) a isti odlomak je slično naveden
i u takozvanoj Klimentovoj poslanici Korinćanima (XXXIV). Koliko
su pouzdani pobožni Oci u svojim objašnjenjima raznih jeresi može
se pokazati u slučaju Epifanija, koji je mislio da je pitagorejska sveta
Trijada, nazvana u Valentinijanovom Gnosisu Kol-Arbas, nekakav
predvodnik jeretika.118 Šta je sa nenamernim greškama, kao i
namernim falsifikatima učenja onih koji su drugačije mislili; sa kano-
118 Pišući o Ptolemeusu i Herakleonu, autor knjige „Supernatural Religion“ (Tom II.,
str. 217) kaže da „nepreciznost svetih otaca ide ruku pod ruku sa njihovim nedostatkom
kritičkog rasuđivanja”, a onda nastavlja sa ilustracijom ove osobito komične budalaštine
koju je napravio Epifanije, zajedno sa Hipolitusom, Tertulijanom i Filostrijusom.
„Pogrešno tumačeći odlomak iz Irinejevog dela ‚Protiv jeretika,’ I., str. 14, u pogledu
Svete Tetrade (Kol-Arbas), Hipolitus pretpostavlja da Irinej govori o još jednom pred-
vodniku jeretika.” On spremno tretita Tetradu kao nekakvog vođu po imenu Kolarbasus,
i pošto se pozabavio (VI., 4) učenjima Sekundusa, Ptolemeusa i Herakleona, predlaže u
§5 da pokaže „kakva su mišljenja koja zastupaju Markus i Kolarbasus”, gde ova dvojica,
po njemu, predstavljaju naslednike Valentinove škole. (cf. Bunzen: Hippolytus, U. S.
Zeit., str. 54 f.; Ref. Omn. Haer., IV., § 13)
347
nizovanjem mitološkog Aura Placida (laganog povetarca) u par
hrišćanskih velikomučenika – Svete Aure i Svetog Placida;119
posvećenjem koplja i plašta pod nazivima Longimus i Amfibolus;120
ili sa slučajevima kada su sveti oci pozivali na proroke, navodeći
stvari kojih nema u knjigama tih istih proroka; čovek s pravom može
da se upita, potpuno zbunjen svim ovim, da li je takozvana hrišćanska
religija ikada bila išta više od košmarnog sna, još od smrti Velikog
Učitelja.
Sveti Oci su sa takvom zlobom i pakošću sprovodili svoje neu-
moljive progone navodnih „jeresi” da vidimo kako izgovaraju bez
ikakvog oklevanja najbesmislenije neistine, i izmišljaju čitave pri-
povesti ne bi li neukim masama što bolje utuvili svoje potpuno
neosnovane argumente. Ako je greška u vezi sa tetradom u početku
nastala kao puka posledica nenamerne greške Hipolitusa, objašnjenja
Epifanija i drugih koji su počinili istu apsurdnu grešku121 već ne iz-
gledaju tako naivna. Kada Hipolitus ozbiljno osuđuje veliku jeres
Tetrade, tj. Kol-Arbas, i izjavljuje da je (nepostojeći) gnostički pre-
dvodnik „Kolarbasus, koji nastoji da objasni religiju pomoću mera i
brojeva”,122 možemo samo da se nasmejemo. Ali kada Epifanije sa
neskrivenim prezirom razrađuje ovu temu „označenu kao Jeres XV”
i, pretvarajući se da mu je dobro poznato o čemu se radi, dodaje:
„Izvesni Herakleon dolazi posle Kolarbasusa, i to je Jeres XVI”,123
otvoreno se izlaže optužbi za namerni falsifikat.
119 Pogledajte Džefrija Higinsa: “Anacalypsis”.

120 Inman: “Ancient Pagan and Modern Christian Symbolism”, str. 84.
121 „Ova apsurdna greška,” primećuje autor knjige „Supernatural Religion“, tom II.,
str. 218, „pokazuje koliko su malo ovi pisci znali o gnosticima o kojima su pisali, i kako
je jedan među njima slepo sledio drugog.”
122 “Ref. Omn. Haer”, IV., § 13.
123 Epifanije: Jeretici, XXXVI., § 1, str. 262 (navedeno u „Supernatural Religion“).
Pogledajte Volkmarov Kolarbasus-gnosis u Nidnerovom “Zeitschr. Hist. Theol.”
348
Misterije kabale
NJIHOV PROGONITELJSKI DUH
Ako ovaj „revnosni” hrišćanin može tako besramno da se hvali

da je zaslužan što su „zahvaljujući njegovom potkazivanju sedamde-
set žena, čak i iz viših staleža, bile oterane u progonstvo, zbog za-
vođenja pojedinaca, među kojima se i sâm našao i bio uvučen u
njihovu sektu”, onda nam je ostavio jasno merilo na osnovu koga
možemo da sudimo o njemu. U vezi sa ovim Č. V. King vrlo umesno
primećuje da se „može sasvim opravdano pretpostaviti da je ovaj vrli
otpadnik u ovom slučaju spasavao sebe od sudbine koja je zadesila
njegove istovernike iznoseći dokaze protiv njih na početku su-
đenja.”124
I tako su, jedan po jedan, iščezli gnostici, jedini naslednici koji su
sačuvali po neku zalutalu mrvu neiskvarene istine prvobitnog
hrišćanstva. Tokom ovih prvih vekova sve je bilo konfuzno i uzbu-
rkano, sve do trenutka kada su ove protivurečne dogme najzad bile
nametnute hrišćanskom svetu, a svako preispitivanje zabranjeno.
Tokom dugih vekova biće smatran svetogrđem, surovo kažnjivim,
neretko i smrću, svaki pokušaj da se shvati ono što je Crkva tako
zgodno uzdigla na nivo božanske misterije. Ali od kada su se kritičari
Biblije prihvatili posla da „uspostave red u kući,” stvari su se pre-
okrenule. Pagani, od kojih je svojevremeno „pozajmljivano”, sada
dolaze iz svih krajeva sveta da traže svoje, pa hrišćanska teologija
počinje da klizi ka potpunom bankrotu. Takav je žalostan rezultat fa-
natizma „pravovernih” sekti koje, da pozajmimo izraz koga je upotre-
bio autor „Opadanja i propasti Rimskog carstva”, nikada nisu, za
razliku od gnostika, bile „među najuljudnijim, najučenijim i naji-
mućnijim slojevima hrišćana”. I ako svi njihovi pripadnici i nisu „za-
udarali na beli luk”, kako se Renan izrazio, na drugoj strani nijedan
124 "The Gnostics and their Remains", str. 182, fusnota 3.
349
od ovih hrišćanskih svetitelja se nije ustezao da prospe krv svojih
prvih suseda, samo ako se gledišta ovih drugih nisu slagala sa nji-
hovim sopstvenim.
I tako su svi naši filozofi bili zbrisani od strane neuke i sujeverne
rulje. Filaleteji, „ljubitelji istine”, i njihova eklektička škola su nestali;
i tamo gde je Amonije Sakas objašnjavao da je „sve što je Hrist imao
na umu bilo da vaspostavi mudrost drevnih filozofa u njenom prvo-
bitnom integritetu – da zauzda opšte rašireno sujeverje ... i da iskoreni
razne neistine koje su prokrčile sebi put u raznim popularnim religi-
jama”125 – tamo su, kažemo mi, nesputano divljali hoipolloi
hrišćanstva. Nisu se više čule pouke iz usta „bogonadahnutog filo-
zofa”, već druge, koje je izlagalo otelovljenje najsurovijeg, satanskog
sujeverja.Sveti Jeronim je pisao:
„Ako tvoj otac legne preko tvoga praga, ako tvoja mati pred tvo-
jim očima otkrije grudi kojima te je dojila, na smrt izgazi telo tvoga
oca, izgazi grudi majke svoje, i sa očima neokvašenim ijednom
suzom poleti Gospodu koji te zove!!”
Ovoj rečenici parira, ako je i ne nadmašuje, sledeća izgovorena u
istom duhu. Ona dolazi od drugog oca rane Crkve, rečitog Tertulijana,
koji se nada da će sve „filozofe” videti u ognju Pakla.
„Kakav će to biti veličanstven prizor! .... Kako ću se smejati!
Kako ću se radovati! Kako ću likovati kada budem video toliko
slavnih kraljeva za koje rekoše da su se popeli na nebesa, kako stenju
zajedno sa Jupiterom, njihovim bogom, u najdubljoj tami pakla!
Tada će i vojnici koji su progonili ime Hristovo da gore u okrutnijoj
vatri od one koju su potpalili pod nogama svetitelja!”126
Ovi krvoločni izrazi ilustruju duh hrišćanstva sve do današnjeg
dana. Ali da li ilustruju i Hristova učenja? Ni u kom slučaju. Kako
Elifas Levi kaže:
125 Mosheim.
126 Tertulijan: “Despectae”, poglavlje XXX.
350
Misterije kabale
„Boga u čije bismo ime gazili grudi sopstvene majke moramo da
vidimo na onom svetu, pakao koji zjapi pod njegovim stopama i kr-
vožedni mač u njegovoj šaci ... Moloh je spaljivao decu za nekoliko
sekundi; za sledbenike boga, koji je navodno umro kako bi na krstu
iskupio grehe čovečanstva, ostalo je da stvore novog Moloha čija će
lomača trajati večno!”127
Da je ovaj duh prave hrišćanske ljubavi spokojno prevalio deve-
tnaest vekova, i da upravo sada divlja u Americi, u potpunosti po-
kazuje slučaj pobesnelog „obnovitelja” Mudija, koji uzvikuje:
„Imam sina, i niko osim Boga ne zna koliko ga volim; ali radije
bih ove noći gledao kako mu kopaju one divne oči iz glave, nego da
ga vidim kako sazreva u muškarca i na kraju odlazi u grob bez Hrista
i bez nade!!”
Na ovo jedne američke novine iz Čikaga vrlo umesno uzvraćaju:
„Ovo je duh inkvizicije, za koji nam je rečeno da je mrtav. Ako
bi Mudi u svojoj verskoj revnosti ‚iskopao’ oči svom voljenom sinu,
šta bi tek radio sinovima drugih, koje ne voli toliko? To je duh Lo-
jole, koji brblja gluposti u devetnaestom veku, koga jedino ruka za-
kona sprečava da potpali svežnjeve pruća na lomači i zagreje do
crvenog usijanja svoje sprave za mučenje.”
127 Mosheim: Istorija Crkve, poglavlje V., § 5.
351
Poglavlje VI
HRIŠĆANSTVO JE SAMO PREPRIČALO

EZOTERIJSKA UČENJA BUDIZMA
Kako su donete odluke Sabora u Nikeji Ubistvo Hipatije Poreklo

Višnuovog lika u vidu ribe Kabalističko učenje o Kosmogoniji
Dijagrami indijskih i haldeo-judejskih sistema Deset mitskih
avatara Višnua Pavlovo učenje o trojnoj prirodi čoveka Šta
Sokrat i Platon kažu o duši i duhu Šta je pravi Budizam
„Zavese Jučerašnjice su pale, zavese Sutrašnjice se dižu, ali i

Juče i Sutra uporedo postoje.”
Sartor Resartus: “Natural Supernaturalism”.
„Zar nam onda nije dopušteno da proverimo autentičnost Bib-

lije, koja je od drugog veka istaknuta kao vrhovni kriterijum naučne
istine? Da bi zadržala tako uzvišen položaj, ona mora da uputi izazov
ljudskom kriticizmu.”
„Conflict between Religion and Science”
„Jedan poljubac Nare na usnama Nari i sva se Priroda budi.”

VINA SNATI (indijski pesnik).
Ne bismo smeli da zaboravimo da hrišćanska crkva duguje svoja

sadašnja kanonska jevanđelja, a time i sav religiozni dogmatizam,
proročkoj tradiciji drevnih svetilišta. Kako nisu bili u stanju da se do-
govore koja su od brojnih, tada postojećih jevanđelja, najviše bogo-
352
Hrišćanstvo je samo prepričalo...
nadahnuta, na misterioznom Prvom Saboru u Nikeji* su zaključili da
odluku o ovom zagonetnom pitanju prepuste intervenciji čuda Boži-
jeg (!?). Ovaj Nikejski Sabor se sa punim pravom može nazvati mis-
terioznim. Prva misterija je u vezi sa brojem od 318 episkopa koji su
mu prisustvovali** koga Varnava (VIII., 11, 12, 13) toliko ističe;
pored toga, antički pisci nisu bili u stanju da se slože oko tačnog vre-
mena i mesta na kome je skup održan, pa čak ni oko episkopa koji
mu je predsedavao. Bez obzira na hvalospev izrečen caru Konstan-
tinu,1 Sabinus, episkop Herakleje, potvrđuje da su „osim Konstantina,
cara, i Euzebija Pamfilusa, ovi episkopi bili gomila nepismenih, ogra-
ničenih stvorova, koji ništa nisu shvatali”, što praktično znači da su
bili gomila budala. Očito je istog mišljenja bio i Papus, koji nam priča
o magijskom triku kome su pribegli kako bi odlučili koja su „prava”
jevanđelja. U svom Sinodikonu o ovom Saboru Papus kaže: „Kada
su sve knjige o kojima se na Saboru raspravljalo bez ikakvog reda
strpali pod pričesni sto u crkvi, pomolili su se (episkopi) Bogu da
bogonadahnuti spisi dospeju na sto, a da lažni ostanu ispod, i tako se
i desilo.” Jedino nam nisu saopštili kod koga su te noći ostali ključevi
saborne odaje!
* Prvi Vaseljenski Sabor (od sedam koliko ih priznaju i rimo-katolička i pravoslavna

crkva) održan je u gradu Nikeji kraj Konstantinopolja maja-juna 325. godine na poziv
cara Konstantina I, poglavito da bi se raspravio sukob među sveštenstvom zbog tzv. Ar-
ijeve jeresi koja je odbacivala božansku prirodu Isusa Hrista, a time i učenje o „svetoj
Trojici.” Kako nisu mogli da se dogovore (mada su, pod carevim pritiskom, samo dvojica
episkopa ostala privržena „jeresi”) Konstantin je presudio i ustanovio tzv. Nikejski
simvol vere, iako sâm uopšte nije bio Hrišćanin! Pod uticajem Euzebija od Nikomidije,
svog rođaka i simpatizera Arijanaca (koji će ga navodno krstiti na samrti 337.) Konstan-
tin će kasnije promeniti stav i, posle smenjivanja nekoliko „ortodoksnih” episkopa, poz-
vati Arija u Konstantinopolj da bi ga vratio na raniji položaj. Da bi to sprečili,
„pravoverci” su otrovali Arija čim je stigao, pre prijema u palati! Dva sledeća rimska
cara posle Konstantina biće Arijanci i progoniće „ortodoksne” sveštenike. (prim.prev.)
** Od oko 1.800 pozvanih! (prim.prev.)
1 Sokrat; Sholastička istorija Crkve, knjiga I., poglavlje IX.
353
UBISTVO HIPATIJE
Prema tome, na osnovu svedočenja očevidaca iz redova same

Crkve, možemo slobodno da kažemo da hrišćanski svet svoju „Reč
Božiju” duguje jednom od metoda proricanja, zbog kojih će ta ista
Crkva kasnije izricati osude nesretnim žrtvama za prizivanje duhova,
vračanje, bavljenje magijom, veštičarenje i proricanje, da bi ih potom
na hiljade poslala na lomaču! Razmatrajući ovaj zaista božanski
fenomen rukopisa koji se sami razvrstavaju, crkveni oci kažu da sâm
Bog predsedava proricanjima. Kao što smo već pokazali, Avgustin
priznaje da se i sam bavio ovom vrstom proricanja. Ali mišljenja se,
kao i „otkrivene” religije, nužno menjaju. Ono što je tokom bezmalo
petnaest vekova nametano hrišćanstvu kao knjiga čija je svaka reč
napisana pod direktnim nadzorom Duha Svetoga, čiji nijedan slog u
reči niti zarez nije mogao da bude promenjen a da ne bude počinjeno
svetogrđe, sada se iznova prevodi, revidira, ispravlja uz izostavljanje
pojedinih stihova, a u nekim slučajevima i čitavih poglavlja. Pa ipak,
čim izađe novo izdanje, njeni „učenjaci” pokušavaju da nas privole
da ga prihvatimo kao novo „Otkrivenje” devetnaestog veka, uz alte-
rnativu da nas smatraju za bezbožnike. Otuda vidimo da, kako unu-
tar tako i van njenog domena, „nepogrešivoj” Crkvi ne bi trebalo
verovati ništa više nego što razum nalaže. Daleki prethodnici naših
savremenih „proroka” su pronašli osnov za svoja proricanja u stihu
u kome se kaže: „Ždrijeb se baca u krilo, ali je od Gospoda sve što
izlazi”;2 a sada njihovi direktni naslednici tvrde da „svako raspola-
ganje takvim moćima dolazi od đavola”. Možda su nesvesno počeli
da podržavaju učenje sirijskih vardesaneja da je sve što Bog čini, kao
i čovek, posledica nužde?
2 Prič. 16:33. U starom Egiptu i Grčkoj, kao i među Izraelićanima, štapići i kuglice zvani
„sveti žreb” su korišćeni za ovu vrstu proricanja u svetilištima. Prema figurama koje su
obrazovali njihovi slučajni međusobni položaji, sveštenik je tumačio volju bogova.
354
Nema sumnje da se, isto tako shodno strogoj „neophodnosti”,
hrišćanska rulja po kratkom postupku obračunala sa neoplatonistima.
U to vreme, učenja hinduističkih naturalista i prastarih pironista su
bila zaboravljena, ako su ikada i bila poznata, od svih osim nekolicine
filozofa, a gospodin Darvin, sa njegovim savremenim otkrićima, nije
bio čak ni pomenut u proročanstvima. U ovom slučaju, zakon o op-
stanku najsposobnijih je izokrenut; neoplatonisti su osuđeni na uni-
štenje onog dana kada su otvoreno stali na Aristotelovu stranu.
Početkom četvrtog veka gomile su počele da se okupljaju pred
ulazom u akademiju gde je učena i nesrećna Hipatija izlagala učenja
božanskih umova kao što su Platon i Plotin, i na taj način ometala
dalji razvoj hrišćanskog prozelitizma. Ona je bila suviše uspešna u
razvejavanju magle koja je lebdela nad religioznim „misterijama”
izmišljenim od strane crkvenih otaca da bi je smatrali bezopasnom.
Samo to je bilo dovoljno da izloži smrtnoj opasnosti i sebe i svoje
sledbenike. Upravo su učenja ovog paganskog filozofa, koja su hri-
šćani tako slobodno „pozajmljivali” kao završne poteze u svojim še-
mama ne bi li ih učinili iole razumljivim, bila ono što je namamilo
toliki broj ljudi da se priključe novoj religiji, a sada platonsko svetlo
počinje da tako nezgodno obasjava sav taj krpež pobožnih izmi-
šljotina, da svako može da vidi odakle „otkrivena” učenja ustvari
vode poreklo. Ali postoji i još veća opasnost. Hipatijin učitelj je bio
Plutarh, predvodnik Atinske škole, od koga je naučila sve tajne
teurgije. Dok je sav svoj život posvetila tome da podučava druge,
nikakva ‚natprirodna’ čuda nije smela da obavlja pred ma kim ko bi
mogao da oda prirodne uzročnike pomoću kojih su izvedena. Njenu
sudbinu je zapečatio Kiril, čiju je rečitost nadmašila, i čiji je autoritet,
izgrađen na prizemnom sujeverju, morao da poklekne pred njenim,
koji je bio utemeljen na nepromenljivim zakonima prirode. Začuđuje
da je Kave, autor dela “Žitija Svetih Otaca”, smatrao neverovatnim
da je Kiril odobrio njeno ubistvo, i to na osnovu njegovog „opšteg
karaktera.” „Svetitelj” koji je prodavao zlatne i srebrne sasude iz
svoje crkve a onda, pošto je potrošio tako dobijen novac, lagao na
355
suđenju kao što je on uradio, može s punim pravom biti osumnjičen
za bilo šta. Osim toga, u ovom konkretnom slučaju, Crkva je bila
prinuđena da se bori za svoj opstanak, da i ne govorimo o njenoj
budućoj supremaciji. Samo su omrznuti, visoko obrazovani paganski
intelektualci, i ništa manje učeni gnostici, zadržali u svojim doktri-
nama krajeve žica na kojima su igrale sve ove teološke marionete.
Kada bi se jednom zavesa podigla, otkrila bi se veza između drevnih
paganskih i nove hrišćanske religije; šta bi onda bilo sa Misterijama,
čije čeprkanje predstavlja bogohuljenje i greh? Sa takvim podu-
darnostima između astronomskih alegorija iz raznih paganskih mi-
tova i datuma koje je hrišćanstvo prihvatilo za Hristovo rođenje,
raspeće i vaskrsenje, te istovetnim obredima i ceremonijama, kakva
bi bila sudbina nove religije da se Crkva, pod izgovorom „služenja
Hristu”, nije oslobodila filozofa koji su previše znali? Bio bi pretežak
zadatak da nagađamo koja je mogla biti preovlađujuća religija u
našem veku da puč tada nije uspeo. Ali, po svoj prilici, stanje stvari
koje je od srednjeg veka napravilo period intelektualnog mraka, koje
je degradiralo narode Istoka a Evropljane tog vremena srozalo na
nivo papuanskog divljaka – ne bi moglo da se dogodi. Strahovi
hrišćana su bili suviše duboko ukorenjeni, pa su njihova pobožna
revnost i proročki uvid nagrađeni od prve. Među ruševinama Sera-
peuma, pošto se krvavi obračun između hrišćanske rulje i paganskih
poklonika završio intervencijom samog cara, otkriven je latinski krst,
savršenog hrišćanskog oblika, uklesan u granitne ploče skrivenog
svetilišta. Ovo je zaista bilo sretno otkriće; a sveštenstvo nije pro-
pustilo priliku da istakne kako su još Pagani proglasili krst svetinjom
u „duhu proročanstva”. U najmanju ruku, Sozomen likujući beleži
ovaj događaj.3 Ali arheologija i simbolizam, ti neumorni i nepomir-
3 Još jedan nepouzdani, neiskreni i neobrazovani pisac, crkveni istoričar iz petog veka.
Njegova tobožnja „istorija” sukoba između pagana, neoplatonista i hrišćana Aleksandrije
i Konstantinopolja, koja obuhvata period između 324. i 439., koju je posvetio Teodosiju
mlađem, puna je namernih falsifikata. Izdanje „Riding,” Kantab, 1720., fol. Plon frer,
Pariz.
356
ljivi neprijatelji lažnih pretenzija Crkve, u hijeroglifima natpisa koji
okružuje znak su otkrili bar delimično tumačenje njegovog značenja.
Prema Kingu i drugim znalcima za stari novac i arheologiju, krst
je postavljen tamo kao simbol večnog života. Takav Tau znak, ili egi-
patski krst, upotrebljavan je u Bahovskim i Eleuzinskim Misterijama.
Ovaj simbol dvojne stvaralačke moći je polagan na grudi inicijata
posle njegovog „novog rođenja”, kada bi se miste vratili sa krštenja
u moru. To je bio mistički znak da je njegovo duhovno rođenje ob-
novilo i sjedinilo njegovu astralnu dušu sa njegovim božanskim
duhom, i da je spreman da se uznese u duhu do blaženog prebivališta
svetla i slave – Eleusinije. Tau je i magijski talisman, pored toga što
predstavlja religijski simbol. Hrišćani su ga prihvatili posredstvom
gnostika i kabalista, koji su ga često koristili, kako pokazuje njihovo
mnogobrojno drago kamenje, dok su oni došli do znaka Tau (ili krsta
sa prečkom) od Egipćana, a latinski krst od budističkih misionara,
koji su ga doneli iz Indije, gde se i danas mogu naći, čak iz drugog
ili trećeg veka pre Hrista. Imali su ga Asirci, Egipćani, stanovnici
drevne Amerike, hindusi i Rimljani, uz neznatne izmene oblika. Sve
do kasnog srednjeg veka smatran je moćnom amajlijom protiv epile-
psije i opsednutosti demonima, a „pečat Boga živoga”, koga je u viz-
iji Svetog Jovana Bogoslova doneo anđeo koji dođe od istoka, da
„stavi pečat slugama Boga našega na čela njihova”,* nije bio ništa
drugo do isti mistični Tau – egipatski krst. Na obojenom staklu crkve
Sent Deni (iz Francuske) predstavljen je anđeo kako pečatom udara
ovaj znak na čela odabranih; natpis koji se vidi glasi SIGNVM TAY.
U Kingovim Gnosticima autor nas podseća da je „ovaj znak redovno
nosio Sveti Antonije, egipatski pustinjak”.4 Kakvo je bilo pravo
značenje Tau objašnjavaju nam hrišćanin Sveti Jovan, egipatski Her-
mes i hindu bramane. Očigledno da je, bar kod apsotola, predstavljao
„Zabranjeno ime”, kako ovaj „pečat Boga živoga” naziva nekoliko
poglavlja dalje, „ime Oca ... napisano na čelima svojim”.5
* Otkr. 7:2, 3. (prim.prev.)
4 “Gems of the Orthodox Christians”, tom I., str. 135.)
5 Otkr. 14:1.
357
Bramatma, poglavar iniciranih hindusa, imao je na svojoj kapi dva
ključa, simbole razotkrivene misterije života i smrti, postavljene una-
krst; a u nekim budističkim hramovima Tatarije i Mongolije ulaz u
unutrašnje odaje hrama po pravilu ima stepenice koje vode u da-
gobu,6 dok su kolonade nekoliko prahida7 ukrašene krstom nači-
njenim od dve ribe, kakve nalazimo i među horoskopskim znacima
budista. Ne bi trebalo da se čudimo ni kada saznamo da je sveti grb
iz grobnica u rimskim katakombama, Vesica piscis, nastao po ugledu
na pomenuti horoskopski znak budista. Koliko je ta geometrijska
figura bila raširena među drugim simbolima sveta može se zaključiti
iz činjenice da kod masona postoji predanje da je Solomonov hram
podignut na tri temelja, koji obrazuju „trostruki Tau” ili tri (egipatska)
krsta.
U svom mističkom smislu, egipatski krst, kao simbol, duguje
svoje poreklo shvatanju najranije filozofije da u svakoj manifestaciji
u prirodi postoji Androgini (dvopolni) dualizam, koji proističe iz ap-
straktnog načela isto tako dvopolnog božanstva, dok je hrišćanski
simbol naprosto posledica slučajnosti. Da je Mojsijev zakon pre-
ovladao, Isus bi bio kamenovan.8 Krst je bio instrument mučenja,
potpuno uobičajen kod Rimljana, kao što je bio potpuno nepoznat
kod semitskih naroda. Nazivan je „Drvetom srama”. Tek kasnije je
bio prihvaćen kao hrišćanski simbol; ali tokom prve dve decenije*
apostoli su gledali na njega sa užasom.9 Sigurno je da Jovan nije imao
na umu hrišćanski krst kada je govorio o „pečatu Boga živoga”, već
mistički Tau – Tetragramaton ili „silno ime” koje je, na većini drevnih
kabalističkih amajlija, predstavljeno sa četiri hebrejska slova koja
čine Svetu Reč.
6 Dagoba je malo svetilište loptastog oblika, u kome se čuvaju zemni ostaci Gautame.
7 Prahide su zgrade svih veličina i oblika, poput naših mauzoleja, posvećena mesta za
odlaganje zavetnih ponuda preminulima.
8 Talmudski zapisi tvrde da je, pošto je prvo obešen, bio još i kamenovan a potom za-
kopan na dnu korita, na mestu gde se spajaju dva rečna toka. Mišna Sanhedrin, tom VI.,
str. 4; Vavilonjanski Talmud, isti članak, 43 a, 67 a.
* Posle Isusovog raspeća. (prim.prev.)
9 "Coptic Legends of the Crucifixion" (Koptske legende o Raspeću), MSS. XI.
358
Čuvena lejdi Ilenborou, posle njenog poslednjeg braka dobro po-
znata među Arapima Damaska, kao i u pustinji, kao Hanuma Midžval
imala je kod sebe jednu amajliju koju joj je poklonio neki Druz sa
planine Liban. Po izvesnom znaku koji je imala u svom levom uglu
prepoznata je kao jedan od dragih kamenova koji su u Palestini po-
znati pod imenom „mesijanske” amajlije iz drugog ili trećeg veka pre
Hrista. Radi se o petougaonom zelenom kamenu; na njegovom dnu
je urezan znak ribe; iznad je Solomonov pečat;10 a još više se nalaze
četiri Haldejska slova – Jod, He, Vau, He, IAHO, koja obrazuju
Božansko ime. Ona su raspoređena na prilično neuobičajen način,
odozdo naviše, u obrnutom poretku, obrazujući Egipatski Tau. Oko
njih ide natpis koji, budući da dragi kamen nije naše vlasništvo, ne
možemo da razotkrijemo. Tau u svom mističkom smislu, kao i crux
ansata, predstavlja Drvo Života.
POREKLO VIŠNUOVOG LIKA

U OBLIKU RIBE
Dobro je poznato da su najraniji hrišćanski simboli – pre nego što

je iko uopšte pokušao da predstavi Hristov telesni izgled – bili jagnje,
Dobri Pastir i riba. Poreklo poslednjeg simbola, koje je toliko zbu-
njivalo arheologe, na ovaj način postaje sasvim razumljivo. Čitava
tajna leži u činjenici koju je lako proveriti, da dok u kabali Kralja
Mesiju nazivaju „Tumač” ili Otkrivalac misterije i prikazuju ga kao
petu emanaciju, u Talmudu – iz razloga koje ćemo sada objasniti –
Mesija je veoma često označen kao „DAG” ili Riba. To je nešto što
vodi poreklo od Haldejaca i odnosi se – kao što samo ime označava
– na vavilonjanskog Dagona, čoveka-ribu, učitelja i tumača ljudi pred
10 Gravura predstavlja amajliju dvostruko većom od njene prirodne veličine. Nije nam
jasno zbog čega King, u svojm delu "The Gnostics and their Remains", predstavlja
Solomonov pečat kao petokraku zvezdu, kada je ona šestokraka, i u Indiji predstavlja
simbol Višnua.
359
kojima se pojavio. Abarbanel objašnjava ovo ime izjavljujući da je
znak njegovog (Mesijinog) dolaska „poklapanje položaja (kon-
junkcija) Saturna i Jupitera na nebu u znaku Riba”.11 Prema tome,
kako su hrišćani pošto-poto hteli da poistovete svog Hrista sa Mesi-
jom iz Starog Zaveta, prihvatili su ga takvom brzinom da su smetnuli
sa uma da se njegovo prâvo poreklo može pratiti još dalje u prošlost
od vavilonjanskog Dagona. Sa kolikom su strašću i koliko blisko rani
hrišćani spojili ideal Isusa sa svim mogućim kabalističkim i pagan-
skim principima može se zaključiti iz izraza koje je upotrebljavao
Kliment Aleksandrijski kada se obraćao svojoj istovernoj sabraći.
Kada su vodili rasprave o izboru najpogodnijeg simbola koji će

ih podsećati na Isusa, Kliment ih je savetovao sledećim rečima:
„Neka urezani lik na dragom kamenu vašeg prstena bude ili golub,
ili brod koji jedri punom brzinom, ili riba.” Da li se čestiti otac, kada
je pisao ovu rečenicu, prisećao Jošue, sina Navina (koga u grčkim i
slovenskim verzijama Svetog Pisma nazivaju Isus) ili je bio zaboravio
prâvo značenje ovih paganskih simbola?
Jošua, sin Navin, ili Nuna, mogao je savršeno ispravno da prihvati
simbol broda, pa čak i ribe, jer Jošua znači isto što i Isus, tj. sin boga-
ribe; ali, bilo je suviše opasno da otvoreno povezuju simbole Venere,
11 King (u Gnosticima) prikazuje izgled hrišćanskog simbola, vrlo uobičajenog tokom
srednjeg veka, gde su tri ribe postavljene tako da čine trougao, a pored njih je urezano
PET slova (pet je najsvetiji broj pitagorejaca) [I. CH. THUS.]. Broj pet je u vezi sa istim
kabalističkim računanjem.
360
Astarte i raznih hindu boginja – arge, goluba i ribe – sa „bezgrešnim”
rođenjem njihovog boga! Sve ovo kao da ukazuje na to da u ranim
danima hrišćanstva nisu pravili veliku razliku između Hrista, Baha,
Apolona i hinduskog Krišne, otelovljenja Višnua, sa čijim je prvim
avatarom i nastao ovaj simbol u vidu ribe.
U Hari-purani, u Bhagavad Giti, kao i u nekoliko drugih knjiga,
prikazano je kako je bog Višnu poprimio oblik ribe sa ljudskom
glavom da bi vratio Vede izgubljene u potopu. Omogućivši Višvamitri
da sa celim njegovim plemenom izbegne uništenje ukrcavši se na
barku, Višnu je iz sažaljenja prema slabom i neukom čovečanstvu
ostao sa njima neko vreme. On ih je naučio kako da grade kuće,
obrađuju zemlju i iskazuju zahvalnost nedokučivom Božanstvu koga
je predstavljao gradeći hramove i uvodeći regularni kult, i, kako je
ostao pola-riba pola-čovek, svo to vreme se pri zalasku Sunca vraćao
u okean gde je provodio noć. Sveta knjiga kaže:
„On je taj koji je, posle potopa, naučio ljudesvemu što je potrebno
da budu srećni.
Jednog dana je zaronio u vodu i više se nije pojavio, jer je Zemlja
ponovo bila prekrivena biljkama, plodovima i stokom.
Ali je zato naučio bramane tajni svega što postoji.” (Hari-pu-
rana)
Do sada u ovoj pripovesti vidimo potpunu paralelu sa pričom koju
Vavilonjanin Beroz iznosi o Oanesu, čoveku-ribi, koji nije niko drugi
do Višnu – osim ako nismo ubeđeni u to da je Haldeja ta koja je civi-
lizovala Indiju!
Još jednom ponavljamo kako ne želimo da iznosimo ma šta
isključivo na osnovu sopstvenog autoriteta. Stoga navodimo Žakolioa
kome, koliko god ga kritikovali i protivrečili mu u pogledu drugih
stvari, i koliko god da je bio neprecizan kada je u pitanju hronologija
(mada je čak i u tom pogledu tačniji od onih naučnika koji hoće da
nas ubede da su sve hindiustičke knjige napisane posle Nikejskog
Sabora), barem ne može biti osporena reputacija dobrog poznavaoca
sanskrita. A on, analizirajući reč Oan, ili Oanes, kaže da je O u san-
361
skritu ubačeni glas koji izražava priziv, kao: O, Svajambuva! O,
Bože! itd.; dok je An radikal, koji u sanskritu označava duh, biće,
kao i, pretpostavljamo, ono što su Grci podrazumevali pod rečju
demon – polubog.
Žakolio primećuje:
„Kakvu izuzetnu starost ova priča o Višnuu, prerušenom u ribu,
daje svetim hinduskim knjigama; naročito u svetlu činjenice da se
računa da Vede i Manuov zakonik postoje već dvadeset pet hiljada
godina, kako dokazuju najozbiljniji i najpouzdaniji dokumenti.
Teško da ima naroda, kaže učeni Haled, čiji su letopisi verodostojniji
ili ozbiljniji od hinduskih.”12
Možda možemo da bolje osvetlimo zagonetku u pogledu ribe kao
simbola podsetivši čitaoca da je, prema Postanju, prva klasa stvorenih
živih bića, prvi tip životinja, bila riba. „Potom reče Bog (Elohim):
neka vrve po vodi žive duše ... i stvori Bog kitove velike ... i bi veče
i bi jutro, dan peti.”(1 Moj. 1:20, 21, 23) Jonu je progutala velika
riba, da bi ga izbacila napolje tri dana kasnije. Hrišćani ovo smatraju
najavom tri dana koliko će Isus provesti u grobnici, pre svog va-
skrsenja – mada je izraz ‚tri dana’ plod mašte koliko i ostatak, pri-
lagođen da se podudara sa njegovom poznatom izjavom da može da
uništi hram i ponovo ga podigne za tri dana. (Mat. 26:61) Između
njegove sahrane i navodnog vaskrsenja protekao je svega jedan dan
– jevrejski sabat – jer je sahranjen u petak uveče, a ustao je iz mrtvih
u nedelju ujutro. Ipak, kakve god druge okolnosti bile smatrane za
nagoveštaj budućih događaja, priča o Joni ne može da zadovolji tu
svrhu.
„Velika riba” je Ketus, latinizovani oblik od Keto – [Ketos], a keto
je Dagon, Posejdon, čiji ženski rod glasi Keton Atar-gatis – sirijska
boginja, kao i Venera iz Askalona. Figura ili bista Der-Keto, ili As-
tarte, često je predstavljana na pramcu broda. Jona (grčka Iona, tj.
golub posvećen Veneri) odleteo je u Jafu, gde je bog Dagon, bog-
12 "La Genese de l'Humanite" (Nastanak čovečanstva, str. 9.)
362
riba, bio obožavan, a nije se usudio da ode u Ninivu, gde su se kla-
njali golubu. Otuda pojedini komentatori veruju da kada je Jona
bačen sa palube da bi ga potom progutala riba, to treba da razmemo
tako da ga je pokupio jedan od onih brodova koji na svom pramcu
ima figuru Keto. Ali kabalisti imaju drugu jednu legendu koja ide
ovako: Oni kažu da je Jona bio odbegli sveštenik iz hrama boginje
gde je golub bio predmet obožavanja, te da je hteo da odbaci ido-
lopoklonstvo i uvede kult jednog boga. Da je, zatim, uhvaćen u
blizini Jafe i držan u zarobljeništvu od strane poklonika Dagona u
jednoj od tamničkih ćelija u samom hramu, te da je neobičan oblik
ćelije u kojoj je bio zatočen bio povod za ovu alegoriju. U zbirci
Moše de Garsije, portugalskog kabaliste, postoji crtež koji prikazuje
unutrašnjost Dagonovog hrama. U sredini stoji ogromni idol, čiji je
gornji deo tela ljudski, dok donji nalikuje na ribu. Između stomaka i
repa postoji otvor koji se može zatvoriti kao vrata od ormana. U njega
su zatvarani oni koji su nešto zgrešili spram lokalnog božanstva,
čekajući na izvršenje kazne. Ovaj crtež je načinjen prema jednoj
staroj tabli prekrivenoj neobičnim crtežima i natpisima drevnim
feničanskim slovima, kojima se opisuje ovaj ekvivalent venecijanskih
podzemnih tamnica iz biblijskih dana. Sama tablica je pronađena pri-
likom jednog iskopavanja nekoliko milja od Jafe. Imajući u vidu neo-
bičnu sklonost orijentalnih naroda ka igri reči i alegorijama, nije li
moguće da je „velika riba” koja je progutala Jonu naprosto bila ćelija
u trbuhu Dagonovog kipa?
Pada u oči da se ovaj dvostruki naziv talmudista, „Mesija” i „Dag”
(riba), tako dobro podudara sa Višnuom hinduista, tj. Duhom koji
„Održava” i drugom ličnošću bramanskog trojstva. Ovo božanstvo,
koje se već manifestovalo u telesnom obliku, i dalje smatraju bu-
dućim Spasiteljem čovečanstva, kao i odabranim Iskupiteljem, koji
će se pojaviti u svojoj desetoj inkarnaciji (otelovljenju), tj. kao avatar,
poput Mesije kod Jevreja, da povede blagoslovene napred i ponovo
ih nauči izvornom značenju Veda. U vidu svog prvog avatara, Višnu
se pred ljudima navodno pojavio u obliku ribe. U hramu Rame postoji
363
prikaz ovog boga koji savršeno odgovara izgledu Dagona, kako ga
Beroz prikazuje. On ima telo čoveka koji izlazi iz usta velike ribe,
držeći u rukama izgubljene Vede. Štaviše, Višnu je bog vode, u izves-
nom smislu je i Logos Parabrame, jer kako tri osobe ispoljene
Vrhovne Božanske Ličnosti međusobno zamenjuju svoje atribute, u
istom hramu je predstavljen kako se naslanja na sedmoglavu zmiju,
zatim kao Ananta (večnost) i kako se, kao Božanski Duh, kreće
površinom tek stvorenih voda. Višnu je, očigledno, Adam Kadmon
kabalista, jer je Adam Logos ili prvi Pomazanik, kao što je drugi
Adam Kralj Mesija.
Lakmi, ili Lakšmi, pasivni ili ženski parnjak Višnua, stvoritelja i
održavaoca, zove se i Ada Maja. Ona je „Majka Sveta”, Damatri,
Venera – Afrodita starih Grka, ali i Izida i Eva. Dok je Venera rođena
iz morske pene, Lakšmi se pojavljuje iz vode na mestu gde se morski
talasi penušaju; kada je rođena, bila je toliko lepa da su se svi bogovi
zaljubili u nju. Jevreji, koji su „pozajmljivali” svoje simbole gde god
su stigli, svoju prvu ženu su napravili po ugledu na Lakšmi. Neobično
je i to što Virakoča, Vrhovno Biće u Peruu, u bukvalnom prevodu
znači „morska pena”.
Ežen Birnuf, veliki autoritet Francuske škole, objavljuje svoje
mišljenje u istom duhu: „Jednog dana ćemo morati da naučimo”,
primećuje on, „da sva drevna predanja, izobličena prenošenjem u
druge sredine i legendama spletenim oko njih, pripadaju istoriji In-
dije.” Istog su mišljenja i Kolbruk, Inman, King, Žakolio i mnogi
drugi orijentalisti.
Već smo rekli da je, prema tajnom proračunu, kojim se bave
proučavaoci tajne nauke, Mesija peta emanacija ili moć. U jevrejskoj
kabali, gde deset Sefirota ističi iz Adama Kadmona (postavljenog
ispod krune), on se pojavljuje kao peti. Tako je i u gnostičkom sis-
temu; isto je i kod budista, u kome će se peti Buda – Maitreja pojaviti
pri njegovom poslednjem dolasku da spase ljudski rod pre konačnog
uništenja sveta. Ako je Višnu predstavljen u njegovom budućem i
poslednjem obličju kao deseti avatar, ili inkarnacija (otelovljenje),
364
onda je to samo zato što se svaka celovita ličnost koja se smatra An-
droginom dvostruko manifestuje. Budisti, koji odbacuju ovu dvo-
polnu inkarnaciju, računaju samo sa pet. Otuda, dok Višnu treba da
se pojavi po poslednji put u svojoj desetoj inkarnaciji, za budu kažu
da će uraditi istu stvar u svojoj petoj.13
Kako bismo što bolje ilustrovali ovu ideju, i pokazali u kojoj meri
je pravo značenje avatara, poznato jedino proučavaocima tajnog
učenja, naopako shvaćeno od strane neukih masa, na drugom mestu
prikazujemo dijagrame hinduističkih i haldeo-kabalističkih avatara i
emanacija.14 Ovaj osnovni i istiniti kamen temeljac tajnih ciklusa
pokazuje na samom svom licu da su, daleko od toga da svoje „ra-
zotkrivene” Vede i Bibliju bukvalno shvate, bramanski panditi i
tanaim – tj. naučnici i filozofi prehrišćanskih epoha – razmišljali o
stvaranju i razvoju sveta na način sasvim sličan Darvinu, najavljujući
njega i njegovo učenje o prirodnom odabiru vrsta, postepenom
razvoju i preobražaju.
Svakome koga ova tvrdnja dovede u iskušenje da izrazi ogorčeni
protest savetujemo da pažljivije pročita Manuov zakonik, makar i u
nepotpunom prevodu Ser Vilijema Džounsa, kao i manje-više nepa-
žljiv prevod Žakolioa. Ako uporedimo Sanhoniaton feničanske kos-
mogonije i Berozove zapise sa Bhagavad Gitom i Manuom, otkrićemo
objave potpuno istih principa kakve nam sada pružaju najnovija
dostignuća savremene nauke. U našem prvom tomu smo navodili iz
haldejskih i feničanskih zapisa; sada ćemo zaviriti u hinduske knjige.
„Kada se ovaj svet pojavio iz mraka, prefinjeni elementarni prin-
cipi su proizveli biljno seme iz koga su oživele prve biljke; iz biljaka
život je prešao u fantastična tela koja su rođena u vodenom mulju, a
onda, kroz niz oblika i raznih životinja, pojavio se ČOVEK.”15
13 Kabalističkih Sefirota je isto tako deset, odnosno pet parova.

14 Avatar je Božanstvo koje se spustilo iz višeg sveta na Zemlju, ispoljeno u nekom
telesnom obliku.
15 Bagavata.
365
„On (čovek, pre nego što bude postao kakav je sada) proći će
kroz niz oblika, biljke, crve, insekte, ribe, zmije, kornjače, rogatu
marvu i divlje zveri; takav je niži stepen.”
„Takve su, od Brame pa sve do biljaka, objavljene seobe duša
koje se odvijaju na ovom svetu.”16
U Sanhoniatonskoj Kosmogoniji i ljudi evoluiraju iz mulja prvo-
bitnog haosa,17 tako da je prikazana potpuno ista evolucija i preo-
bražaj pojedinih vrsta.
A sada ćemo prepustiti govornicu gospodinu Darvinu:
„Verujem da su sve vrste životinja potekle od najviše četiri ili pet
praoblika.”18
I opet:
„Iz ove analogije bih izvukao zaključak da su sva organska bića
koja su ikada živela na ovoj Zemlji najverovatnije potekla od
nekakvog zajedničkog prvobitnog oblika.19 ... Sva živa bića ne vidim
kao zasebne proizvode stvaranja, već kao potomke nekoliko bića
koja su živela mnogo pre nego što su nataloženi sedimenti na dnu
prvog Silurskog basena.”*
Ukratko, živeli su u Sanhoniatonskom haosu, odnosno u Manu-
ovom „mulju”. Vjasa i kapila idu i dalje od Darvina i Manua.
„Oni pod Bramom podrazumevaju jedino ime za klicu iz koje se
sve razvilo; odbacuju postojanje Prvobitnog Uzročnika i smatraju
da je sve što se nalazi u prirodi razvijeno isključivo pod prinudom
materije i sudbine”.21
16 Manu, knjige I. i XII.

17 Pogledajte: Cory's "Ancient Fragments”.
18 O poreklu vrsta, prvo izdanje, str. 484.
19 Ibid, str. 484.
20 Ibid, str. 488, 489.
* Silur je period u razvoju Zemlje iz ere Paleozoika („starog života”); trajao je od 440
do 395 miliona godina pre današnjeg vremena. (prim.prev.)
21 „La Genese de l'Humanite”, str. 339.
366
Koliko god da je u suštini tačan ovaj navod iz Kapilinih spisa, on
zahteva nekoliko reči objašnjenja. Žakolio u više navrata poredi
Kapilu i Vjasu, pisca Veda, sa Pironom i Litreom.* Nemamo ništa
protiv takvog poređenja sa grčkim filozofom, ali odlučno protestvu-
jemo protiv ma kakvog poređenja sa francuskim sledbenikom Ogista
Konta; tako nešto smatramo neosnovanim poigravanjem sa uspo-
menom na velikog arijevskog mudraca. U mnoštvu spisa koje nam
je ostavio, ovaj pisac nigde ne pominje da su bilo drevni ili savremeni
bramane odbacivali postojanje Boga – „nedokučivog”, univerzalnog
Duha; niti je ma koji drugi orijentalista optužio hinduiste za tako
nešto, ma koliko da su iskrivljeni opšti zaključci naših naučnika o
budističkom „ateizmu”. Naprotiv, Žakolio na više mesta izjavljuje
da učeni panditi i obrazovani bramane nikada nisu verovali u narodne
praznoverice, i potvrđuje njihovu nepokolebljivu veru u jednog Boga
i besmrtnost duše, mada je sasvim sigurno da ni Kapila, ni inicirani
bramane, niti sledbenici škole vedanta nikada ne bi priznali posto-
janje nekakvog čovekolikog Stvoritelja, „Prvobitnog Uzročnika” u
hrišćanskom smislu. Žakolio u svom radu Indo-Evropske i afričke
legende prvi napada profesora Milera, zbog njegove primedbe da su
hindu bogovi bili samo „maske bez glumaca ... imena bez bića, i ne-
bića bez imena”.22 Navodeći, kao dokaze svoje tvrdnje, brojne sti-
hove iz svetih knjiga hinduista, on dodaje: „Možemo li autoru ovih
stanci da osporimo nedvosmisleno i jasno shvatanje božanske moći,
Jedinstvenog Bića, gospodara i Vladara Vaseljene? ... Znači li to
da su svoje oltare gradili u čast nekakve metafore?”23
Navedeni argument je savršeno opravdan, bar kad je u pitanju po-
ricanje Maksa Milera. Ali zato sumnjamo da jedan francuski raciona-
lista shvata Kapilinu i Vjasinu filozofiju išta bolje nego što nemački
filolog razume „teološko brbljanje”, kako je nazvao Atharva-Vedu.
* Piron (~360-270 pre Hrista) bio je prvi klasični grčki filozof skeptik.
Emil Maksimilijen Pol Litre (1801-1881) bio je francuski filozof i leksikograf, poznat
po svom Rečniku francuskog jezika (iz 1873), nastavljač tradicije „prosvetitelja” i „en-
ciklopedista” iz prethodnog 18. veka. (prim.prev.)
22 "Traditions Indo-Europeennes et Africaines” ( Indo-Evropske i afričke legende str.
291.)
23 “Traditions Indo-Europeennes et Africaines”, str. 294, 295.
367
Profesor Miler i Žakolio mogu da budu izuzetno učeni i da odlično
poznaju sanskrit i druge stare orijentalne jezike, ali obojici nedostaje
ključ za razumevanje hiljadu i jedne misterije drevnog, tajnog učenja
i njegove filozofije. Samo, dok se nemački filolog nije ni potrudio
da zaviri u ovo magijsko i „teološko brbljanje”, vidimo da francuski
poznavalac Indije nikada ne propušta priliku da istražuje. Štaviše, on
iskreno priznaje da nije kompetentan da zaroni u dubine ovog okeana
mističkog učenja. On ne samo da čvrsto veruje u njegovo postojanje,
već kroz sve svoje radove neprestano skreće pažnju nauke na njegove
nesumnjive tragove, koji se mogu naći na svakom koraku u Indiji. I
mada su panditi i bramane – njegovi „duboko poštovani učitelji” iz
hramova Vilenura i Čelambruma u Karnataki,24 kako izgleda, nesu-
mnjivo odbili da mu otkriju tajne magijskog dela Agručade-Parikšai25
kao i Bramatminog trougla,26 on ostaje dosledan u svojoj iskrenoj iz-
javi da je sve moguće u hindu metafizici, čak i to da su sistemi Kapile
i Vjase sve do tada bili potpuno pogrešno tumačeni.
No, gospodin Žakolio odmah iza toga dovodi u pitanje svoju tvrd-
nju sledećom protivurečnošću:
„Jednog dana smo nekog bramanu, pripadnika skeptičke škole
Vjasinih naturalista koji je pripadao hramu u Čelambrumu, pitali da
li veruje u postojanje Boga. On nam je kroz osmeh odgovorio:
‚Aham eva param Brama’ – Ja sâm sam Bog.
„Šta pod tim mislite?”
„‚Mislim da svako živo biće na Zemlji, koliko god bilo bedno,
predstavlja deo besmrtne tvari.’”27
Ovaj odgovor bi bio vrlo sugestivan svakom antičkom filozofu,
kabalisti ili gnostiku iz davnih dana. U njemu je sadržan sam duh de-
24 "Les Fils de Dieu" (Božiji sinovi, str. 32.)
25 "Le Spiritisme dans le Monde", str. 78 i dalje.
26 "Les Fils de Dieu", str. 272. Mada ni najmanje nismo iznenađeni time što su bra-
mane odbili da zadovolje znatiželju gospodina Žakolioa, moramo da dodamo da je
značenje ovog znaka poznato starešinama svake budističke lamaserije, ne samo bra-
manama.
27 "La Genese de l'Humanite", str. 339.
368
fijskih i kabalističkih zapovesti, jer je ezoterijska filozofija odavno
dala odgovor na pitanje šta je čovek, i šta će postati. Ako oni koji
veruju u biblijski stih koji kaže da „stvori Gospod Bog čovjeka od
praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni”, u isto vreme
odbacuje ideju da svaki atom tog praha, kao svaka čestica te „žive
duše”, sadrži „Boga” u sebi, onda možemo jedino da se sažalimo na
logiku takvog hrišćanina. On onda zaboravlja stihove koji prethode
navedenom. Bog podjednako blagoslovi svaku zver u divljini i svako
živo biće u vodi, kao i u vazduhu, i svima im daruje život, koji pred-
stavlja dah Njegovog sopstvenog Duha i dušu životinje. Čovečanstvo
je Adam Kadmon „Nedokučivog”, Njegov mikrokosmos i Njegov je-
dini predstavnik na Zemlji, a svaki čovek je bog koji hoda Zemljom.
Upitali bismo ovog francuskog naučnika, koji kao da poznaje
svaku šloku Manuovih knjiga, kao i drugih pisaca Veda, da objasni
značenje ove rečenice koja mu je dobro poznata:
„Biljke i sva vegetacija otkrivaju mnoštvo različitih oblika zbog
njihovih pređašnjih dela; one su okružene mrakom, ali su obdarene
unutrašnjom dušom i podjednako osećaju zadovoljstvo i bol.”
(Manu, knjiga I.)
Ako indijska filozofija uči prisustvu izvesnog stepena duše čak i
u najnižim oblicima biljnih oblika života, pa čak i u svakom atomu
u svemiru, kako je moguće da odriče isti besmrtni princip čoveku? A
ukoliko jednom prihvati postojanje besmrtnog duha u čoveku, po
kojoj logici onda može da porekne postojanje izvora iz koga je
potekla – neću reći prvobitnog, nego večnog Uzročnika? Ni raciona-
listi ni senzualisti, koji ne shvataju indijsku metafiziku, ne bi trebalo
da poistovećuju neznanje hindu metafizičara sa svojim sopstvenim.
Veliki ciklus, kao što smo ranije primetili, obuhvata progres ljud-
skog roda od svoje klice u prvobitnom čoveku, koji je imao potpuno
duhovni oblik, do najdublje degradacije koju može da dosegne – gde
svaki naredni korak u ovom silasku prati sve veća jačina i grubost
fizičkog oblika od svog prethodnika – da bi završio potopom. Ali dok
veliki ciklus, ili razdoblje, teče svojim tokom, sedam manjih ciklusa
369
prolaze jedan za drugim, gde svaki obeležava evoluciju nove rase iz
prethodne. A svaka od ovih rasa, ili velikih tipova čovečanstva, ra-
zlaže se na potpodele srodnih tipova, a ovi na narode i plemena, kao
što danas vidimo stanovništvo Zemlje podeljeno na Mongole, kavka-
ske narode, Indijce, itd.
KABALISTIČKA UČENJA O KOSMOGONIJI
Pre nego što pomoću tabele prikažemo velike sličnosti između

ezoterijskih filozofija svih antičkih naroda, koliko god da su geograf-
ski bili udaljeni jedni od drugih, biće korisno da ukratko objasnimo
prave ideje koje leže u osnovi svih ovih simbola i alegorijskih pred-
stava, a koje su do sada toliko zbunjivale neinicirane komentatore.
One mogu da pokažu, bolje od bilo čega, da su religija i nauka bile u
najtešnjoj vezi u drevnim vremenima; da su bile jedno isto u dva vida,
kao i dvoje u jednom od prvog trenutka svog nastanka. Sa uzajamno
zamenjivim atributima, nauka je bila duhovna, a religija utemeljena
na naučnim osnovama. Sasvim nalik dvopolnom čoveku iz prvog
poglavlja Postanja – „muško i žensko”, pasivno i aktivno; stvoreno
po ugledu na Elohim. Univerzalno znanje je razvilo univerzalne moći,
koje su onda upotrebljavane radi primene onih prvih, i na taj način
bi titan zadobio vlast nad sva četiri carstva sveta. Ali, poput drugog
Adama, ova dvopolna stvorenja su bila osuđena na „pad i gubitak
svojih moći” čim bi se dve polovine njihove dvostruke prirode raz-
dvojile. Plod sa Drveta Znanja uzrokuje smrt bez ploda sa Drveta Ži-
vota. Čovek mora dobro da upozna samog sebe pre nego što pokuša
da upozna krajnje domete razvoja čak i onih stvorenja i moći čija un-
utrašnja priroda ima manji potencijal od njegove. Isto je i sa religijom
i naukom; sjedinjene, one su nepogrešive, jer je duhovna intuicija tu
da nadoknadi ograničenja fizičkih čula. Kada su razdvojene, egzaktna
nauka odbacuje pomoć unutrašnjeg glasa, dok se religija pretvara u
puku dogmatizovanu teologiju – svaka za sebe predstavljaju mrtvaca
bez duše.
370
Dakle, sva ezoterijska učenja, poput budizma i bramanizma, pa
čak i proganjane kabale, uče da oduvek postoji jedna beskonačna i
nedokučiva Suština, i da se ona u redovnim i harmoničnim periodima
naizmenično javlja bilo kao pasivna ili aktivna. U pesničkoj fraze-
ologiji Manua ova stanja se nazivaju „dan” i „noć” Brame. To znači
ili „budan” ili „uspavan”. Svabavike, ili filozofi najstarije škole
budizma (koja još uvek postoji u Nepalu), bave se jedino aktivnim
stanjem ove „suštine” koje nazivaju Svabavat, i smatraju besmi-
slenim teoretisanje o apstraktnoj i „nedokučivoj” moći u njenom pa-
sivnom stanju. Stoga ih i hrišćanska teologija i savremena nauka
nazivaju ateistima, jer ni jedni ni drugi nisu u stanju da shvate duboku
logiku njihove filozofije. Prvi neće ni da čuju za ma kakvo drugo
božanstvo osim personifikovane drugorazredne sile koja je „naslepo”
oblikovala vidljivu vaseljenu, i koja se kod njih pretvorila u čoveko-
likog Boga hrišćana – Jehovu, koji se oglašava silnim glasom sred
gromova i munja. Na drugoj strani, racionalistička nauka raširenih
ruku dočekuje budiste i svabavike kao nekakve preistorijske „pozi-
tiviste”. Ako bismo prihvatili jednostrano filozofsko gledište ovih
drugih, naši materijalisti bi mogli da budu u pravu na svoj način.
Naime, budisti smatraju da ne postoji nikakav Stvoritelj već bezbroj
stvaralačkih sila, koje zajedno obrazuju jednu večnu, potpuno ne-
dokučivu suštinu – otuda ona ne može ni biti predmet razmišljanja
ma kog istinitog filozofa. Sokrat je neizostavno odbijao da raspravlja
o misteriji univerzalnog bića, pa ipak niko nikada nije ni pomislio da
ga optuži za ateizam, osim onih koji su nastojali na sve načine da ga
unište. Kada nastane aktivni period, kaže Tajna Doktrina, u skladu
sa večnim i nepromenljivim zakonom iznutra se pojavljuje ekspanzija
ove Božanske suštine i širi u svim pravcima, a pojavni, vidljivi svet
predstavlja krajnji rezultat dejstva dugog niza kosmičkih sila koje su
time stavljene u pogon. Na isti način, kada nastupi povratak u pasivno
stanje, dolazi do sažimanja Božanske suštine, a prethodni rad na
stvaranju se postepeno razgrađuje. Vidljiva vaseljena se raspada, ma-
terija od koje je sačinjena se razvejava na sve strane, a „tama”. pusta
371
i usamljena, ponovo meditira nad licem „bezdana”. Da upotrebimo
metaforu koja će još jasnije preneti ovu misao, izdisaj „nedokučive
suštine” proizvodi svet, a udisaj dovodi do toga da on nestane. Ovaj
proces se odvijao oduvek, pa je ovaj naš svet samo jedan u beskra-
jnom nizu koji nije imao početak niti će imati kraj.
Otuda možemo da gradimo svoje teorije jedino na osnovu vi-
dljivih ispoljavanja Božanskog bića, na njegovim objektivnim,
prirodnim fenomenima. Nazivati ove principe stvaranja Bogom je
koliko nezrelo toliko i apsurdno. Isto bismo tako mogli da nadenemo
ime Benvenuto Čelini ognju koji topi i spaja metal, ili pak vazduhu
koji ga hladi kada se ulije u kalup. Ako uopšte postoji način da se un-
utrašnja, uvek skrivena duhovna, i za naše umove potpuno apstraktna,
Suština u pozadini ovih sila ikada dovede u vezu sa stvaranjem fizi-
čkog sveta, onda to može da se uradi jedino u smislu u kome je to
učinio Platon. ONA se može nazvati, u najboljem slučaju, okvirom
sveta u apstraktnom smislu koji se postepeno razvio u Božanskoj
Promisli u kojoj je do tada pasivno počivao.
U VIII Poglavlju ćemo pokušati da prikažemo ezoterijsko
značenje Knjige Postanja, kao i njenu potpunu podudarnost sa ide-
jama drugih starih naroda. Pokazaće se da „šest dana stvaranja” znače
nešto što nije palo na pamet nijednom od mnoštva dosadašnjih ko-
mentatora, koji su sve svoje snage utrošili na pokušaje da ih nekako
pomire sa hrišćanskom teologijom na jednoj, i ne-hrišćanskom ge-
ologijom na drugoj strani. Koliko god da je Stari Zavet pretrpeo iz-
mena do sada, ipak je u njegovom simbolizmu sačuvano dovoljno
odlika originala da ukažu na srodničke sličnosti sa kosmogonijama
naroda mnogo starijih od Jevreja.
Ovde iznosimo uporedni pregled hindusitičke i haldejsko-jevre-
jske kosmogonije. Starost dijagrama prve od njih se može zaključiti
na osnovu činjenice da mnoštvo bramanskih hramova, projektovanih
i sagrađenih upravo po njegovom šablonu, nosi naziv „Šri-Jantara.”28
28 Pogledajte: "Journal of the Royal Asiatic Society", Tom XIII., str. 79.
372
A na drugoj strani vidimo da mu Jevreji i srednjovekovni kabalisti
ukazuju najveće poštovanje, nazivajući ga „Solomonovim pečatom.”
Neće biti teško da ustanovimo pravo poreklo potonjeg simbola ako
se prisetimo istorije ovog kralja-kabaliste, kao i njegovih veza sa kra-
ljem Hiramom i Ofirom – zemljom paunova, zlata i slonovače – koju
treba da potražimo negde u drevnoj Indiji.
OBJAŠNJENJE DVA DIJAGRAMA

KOJI PREDSTAVLJAJU
PERIODE HAOSA I STVARANJA, PRE I POSLE POČETKA
RAZVOJA NAŠEG SVETA
URAĐENO PREMA EZOTERIJSKIM GLEDIŠTIMA BRAMANISTA,

BUDISTA I HALDEJACA, KOJI SU PODUDARNI SA SVIM ASPE-
KTIMA EVOLUCIONE TEORIJE U SAVREMENOJ NAUCI
HINDUISTIČKO UČENJE HALDEJSKO UČENJE

Gornji trougao Gornji trougao
Sadrži Zabranjeno Ime. Ono glasi AUM – Sadrži Zabranjeno Ime. Ono glasi En-
mora biti izgovoreno jedino u mislima, pod Sof, Beskonačni, Beskrajni, čije ime nije
pretnjom smrtne kazne. Neispoljeni Para- poznato nikome osim iniciranih, i ne sme
Brama, Pasivni Princip; apsolutni, neu- biti naglas izgovoreno pod pretnjom sm-
slovljeni „mukta” koji ne može da poprimi rtne kazne. Ni En-Sof nije u stanju da
stanje Stvoritelja jer ovaj, da bi mogao da sam stvara išta više od Para-Brame, jer se
misli, želi i planira, mora biti ograničen i nalazi u istom stanju ne-bića kao i pre-
uslovljen (baddha); otuda, u izvesnom smi- thodni; on je nepostojeći utoliko
slu, predstavlja konačno biće. „OVAJ (Para- što počiva u svom latentnom, tj. pa-
Brama) je apsorbovan u ne-biću, nemoguće sivnom stanju unutar Ouloma (beskra-
je osetiti njegovo prisustvo, nema nikakav jnog, večno postojećeg Vremena); kao
osobeni atribut, za naša čula je nepostojeći. takav, on nije Stvoritelj vidljivog sveta,
Apsorbovan je u sopstvenom (iz našeg niti je Aur (Svetlost). Ovo drugo će po-
ugla) večnom (za samog sebe) periodičnom stati tek kada nastupi period stvaranja,
snu” jer je to bila jedna od „Braminih No- koji će ga primorati da se ispuni Moći, u
ći”. Otuda on nije Prvobitni, nego Večni skladu sa Zakonom čije otelovljenje i
Uzročnik.On je Duša svih Duša, koga ni- suštinu predstavlja.„Ko god se upozna sa
jedno živo biće nije sposobno da shvati u Merkabom i lagašem (tajnim govorom ili
373
ovakvom stanju.Ali „onaj koji proučava (tajnim govorom ili čarobnim rečima),29
tajne Mantre i razume Vać” (Duh ili naučiće tajnu nad tajnama.”
skriveni glas Mantri, tj. aktivno ispolja-
vanje latentne Moći) naučiće kako da ga
razume u njegovom „ispoljenom” aspe-
ktu.
I „OVAJ” i En-Sof, pri svom prvom ispoljavanju Svetlosti koja se

pojavljuje iz Tame, mogu se sažeto prikazati u vidu Svabavata, tj.
Večne i nestvorene samopostojeće Supstance koja sve stvara; dok
ono što potiče iz njegove suštine samo sebe stvara iz sopstvene
prirode.
Prostor oko gornjeg trougla Prostor oko gornjeg trougla
Kada se „Noć Brame” završi, i nastupi Kada nastupi aktivni period, En-Sof šalje
vreme da se Samopostojeći objavi, on svoju iz sopstvene, večne suštine Sefiru, aktivnu
slavu prikazuje u vidljivom obliku šaljući Moć, nazvanu i Prvobitnom Tačkom, kao
iz sopstvene Suštine aktivnu Moć koja, u i Krunom – Keter. Isključivo kroz nju je
početku ženskog roda, a potom postaje „Bezgranična Mudrost” u stanju da dâ
dvopolna. Ona je Aditi, „Beskraj”,30 Bez- konkretan oblik svojoj apstraktnoj Promisli.
granična, ili, tačnije, „Neograničena”. Aditi Dve strane gornjeg trougla, desna strana i
je „majka” svih bogova, ali Aditi predsta- osnova, sastoje se od neprekinutih linija;
vlja i Oca i Sina.31 „Ko će nam vratiti veliku treća, leva strana, data je kao niz tačaka.
Aditi, da mogu da vidim oca i majku?”32 U Kroz ovu poslednju se pojavljuje Sefira.
sprezi sa potonjom, ženskom Moći, Boža- Šireći se u svim pravcima, ona na kraju
nska ali pasivna Promisao stvara veliki obuhvata čitav trougao. Ova emanacija žen-
„Bezdan” – vodu. „Voda je stvorena preo- skog aktivnog principa sa leve strane misti-
bražajem svetlosti .... a izmenom vode čnog trougla je ustvari nagoveštaj nastanka
stvara se zemlja”, kaže Manu (knjiga I.). Eve od Adamovog levog rebra. Adam pre-
„Ti, koga je rodila Aditi iz vode, koji si dstavlja Mikrokosmos Makrokosmosa i
stvoren od zemljinog praha, čuj moj zov.”33 stvoren je na sliku i priliku Elohim.
29 Lagaš je gotovo istovetnog značenja kao i Vać, tj. skrivena moć Mantri.
30 U Rig-Veda Sanhiti Maks Miler ovaj naziv prevodi kao Apsolut, „jer potiče od ‚diti’,
što znači veza, spona, i odrečnog prefiksa A.”
31 Himne Marutijima, I., 89, 10.
32 Ibid, I., 24, 1.
33 Ibid, X., 63, 2.
374
U ovoj vodi (tj. praiskonskom haosu) je Na Drvetu Života trostruka trijada je ras-
„Beskrajni” dvopolni entitet, koji zajedno poređena na takav način da se tri muška
sa Večnim Uzročnikom obrazuje prvo ap- Sefirota nalaze zdesna, tri ženska sleva,
straktno Trojstvo, predstavljeno svetim sl- dok se četiri sjedinjujuća principa nalaze
ogom AUM, položio klicu univerzalnog u sredini. Iz Nevidljive Rose koja pada sa
života. Ta klica je Jaje Sveta, iz koga se Više „Glavne” Sefire stvara se prvobitna
izlegao Puruša, odnosno ispoljeni Brama. voda, odnosno oblikuje se haos. To je prvi
Klica koja je oplodila Materinski Princip u nizu koraka kojima će Duh poprimiti
(vodu) nazvana je Nara, Božanski Duh ili čvrst oblik, da bi kroz razne modifikacije
Duh Sveti,34 a same vode su emanacija na kraju stvorio zemlju.37 „Potrebne su
prethodne Nari, dok se Duh koji je medi- zemlja (prah) i voda da se napravi živa
tirao nad njom zove Narajana.35 „U tom duša”, kaže Mojsije.Kada se Sefira pojavi
jajetu je velika Moć počivala neaktivna u vidu aktivne moći iz pasivnog Boža-
tokom čitave godine Stvoritelja, da bi na nstva, ona je žensko; a kada preuzme
njenom kraju, isključivo svojom mišlju ulogu Tvroca, onda postaje muško; prema
nagnala jaje da se podeli.”36 Gornja po- tome, ona je u stvari dvopolna. Ona je
lovina je postala nebeski svod, a donja ze- „Otac i Majka Aditi” iz hinduističke kos-
mlja (oboje u njihovom idealnom, a ne u mogonije. Posle meditiranja nad „Ambi-
ispoljenom obliku). som”, Duh Božiji stvara svoj sopstveni lik
Otuda se ova druga trijada, koja pred- na površini vode, tj. Materice Vaseljene,
stavlja samo drugi naziv za prvu (koji se koju u Manuu predstavlja Zlatno Jaje. U
nikada ne izgovara naglas), ustvari pre- kabalističkoj Kosmogoniji Nebo i Zemlju
Vedski i praiskonski tajni Trimurti koga simbolički predstavljaju Adam Kadmon i
sačinjavaju drugi Adam. Ova prva, Nedokučiva Tri-
Nara, Otac-Nebo, jada, sadržana u apstraktnoj ideji o „Tri
Nari, Majka-Zemlja, Glave”, istovetna je sa „tajnim imenom”.
Virađ, Sin – ili Vaseljena.
34 Ovo je razlog zbog koga u svim filozofskim teogonijama nalazimo da je Duh Sveti
ženskog roda. Brojne sekte gnostika su imali Sofiju; jevrejski kabalisti i talmudisti Šek-
inu (odeću Vrhovnog), koja je sletela između dva heruvima na Zavetni Kovčeg; a vidimo
da čak i Isus u jednom starom tekstu kaže: „Uze me Mati moja, Duh Sveti.” „Vode su
nazvane nara zato što su potekle od Nare, Duha Božijeg.” (Manuov zakonik, I.10)
35 Narajana, ili onaj koji se kreće po vodama.
36 Manu, šloka 12.
37 Džordž Smit iznosi prve stihove akadskog Postanja onako kako ih je pročitao iz
klinastog pisma na glinenim tablicama. I ovde nalazimo Anua, božanstvo u pasivnom
obliku ili En-Sof, zatim Bela, Stvoritelja, Duha Božijeg (Sefiru) kako se kreće nad
površinom vode, otuda i nad samom vodom, kao i Heu, Dušu Sveta ili mudrost cele tro-
jke.
375
Trimurti, koji se sastoji od Brame, tj. Ona se sastojala od En-Sofa, Sefire i
Stvoritelja, Višnua, tj. Održavaoca, i Šive, Adama Kadmona, tj. Protogonosa, koji se
tj. Uništitelja i Obnovitelja, pripada kas- poistovećuje sa prethodnom ličnošću u
nijem periodu. On je ustvari naknadno svom dvopolnom aspektu.39 U svakoj tri-
razvijen koncept koji božanstvima daje jadi postoji muško, žensko i dvopolni lik.
ljudska obličja, smišljen kao popularnija Adam-Sefira je Kruna (Keter). On počinje
predstava za neinicirane mase. Dikšita, svoj rad na stvaranju tako što prvo stvara
odnosno onaj koji bi prošao inicijaciju, Hohmaha, Mušku Mudrost, mušku ak-
znao je pravi smisao. Otuda i duboka ale- tivnu moć, koju predstavlja jah
gorija, skrivena pod maskom jedne odnosno Točkovi Stvaranja , iz kojih
smešne priče iznesene u Aitareja Bra- proizilazi Binah, Inteligencija, ženska i
mani,38 zbog koje je u nekim hramovima pasivna moć, koja je ustvari Jehova ,
Brama-Nara prikazan u obliku bika, a nje- koga nalazimo u Bibliji na mestu Vrho-
gova kći Aditi-Nari u vidu junice, sadrži vnog Boga. Ali ovaj Jehova nije kabalistički
istu metafizičku ideju kao i „grehopad Jodeva. Dvojni entitet je kamen-temeljac
čoveka”, ili „pad” Duha u stvoreni svet, gnoze. Kako je dvojni entitet Jedno koje se
tj. materiju. Naime, time je sveprožima- umnožava, stvarajući samo sebe, kabalisti
jući Božanski Duh otelovljen u vidu sim- pokazuju kako se „Nedokučivi”, pasivni
bola Neba, Sunca i Toplote (Vatre) – tj. En-Sof pojavljuje iz samog sebe, iz Sefire,
korelacije kosmičkih sila – prikazan kako za koju je rečeno da, pojavivši se kao
oplođuje Materiju ili Prirodu, tj. kćer vidljiva svetlost, donosi na svet Adama
Duha. A sâm Para-Brama mora da se po- Kadmona. Ali, u skrivenom smislu, Sefira
tčini i ispašta i za grehove drugih bogova i Adam su jedno, ista svetlost, ali u latent-
nom i aktivnom (ispoljenom) vidu, nevi-
(Elohim) zbog ovog rodoskvrnuća. (Po-
dljiva i vidljiva. Drugi Adam, kao ljudski
gledajte odgovarajuću kolonu.)
tetragram, sa svoje strane proizvodi Evu, iz
svog boka (rebra).
Prvih osam stihova idu ovako:

1. Kada se nebesa još nisu uzdigla;
2. a dole, na zemlji, nijedna biljka nije nikla.
3. Pre nego što je Ponor probio svoje granice.
4. Haos (ili voda) Tiamat (more) je bio mati iz koje su svi potekli. (Ovo je Kosmička
Aditi ili Sefira.)
5. To beše dosuđeno ovim vodama mada
6. još nijedno drvo ne beše raslo, niti se ijedan cvet otvorio.
7. Pre nego što su se bogovi pojavili, ma koji od njih;
8. pre nego što je biljka nikla, dok nikakvog reda nije bilo.
Ovo je bio period haosa, period koji je prethodio Postanju.
38 Pogledajte Hougovu Aitareju Bramanam iz Rig-Vede.
39 Kada se pojavi kao ženska moć, ona je Sefira; kao muška je Adam Kadmon; jer,
kao što prva sadrži u sebi ostalih devet Sefirota, tako su svi oni u njihovom totalitetu,
obuhvatajući i Sefiru, otelovljeni u Arhetipskom Kadmonu [protogonos].
376
bila praktično istovetna.69 Isus se držao upravo učenja stare Indije
kada je propovedao potpuno odricanje od sveta i njegove taštine radi
dostizanja Carstva Nebeskog, tj. Nirvane, gde „niti se žene niti se
udaju, nego su kao anđeli Božiji na nebu“(Mat. 22:30).
Filozofija Bude-Sidarte je i ono što je Pitagora izložio, kada je
tvrdio da je ego [nous] besmrtan kao i Bog, i da duša jedino prolazi
kroz niz raznih faza (hinduskih Rupa-loka) kako bi dostigla božan-
sko savršenstvo; u međuvremenu, thumos se vraća na Zemlju, pa
čak i phren biva odstranjen. Stoga metempsihoza (seljenje duše iz
tela u telo) nije ništa drugo do prolazak kroz niz obuka u raznim
nebeskim pribežištima (koja budisti nazivaju Sion)70 kako bi se
odstranio spoljni um, da bi se nous oslobodio phrena ili duše, tj.
budističke „vinjanaskandaje“, onog principa koji proističe iz karme
i skandi (grupa). Ove druge se, kao metafizička otelovljenja čo-
vekovih „dela“, dobrih kao i loših, posle smrti svog fizičkog tela
ponovo inkarniraju, da tako kažemo, i obrazuju mnoštvo svojih ne-
vidljivih ali besmrtnih spojeva u novom telu, ili, tačnije, u eterskom
biću, dvojniku onoga što je taj čovek u moralnom smislu. Kabali-
stičko astralno telo i „inkarnirana dela čovekova“ obrazuju novo
„ja“ sposobno da oseća kao njegovog Ahankaru (ego, tj. sa-
mosvest), koja dobija od suverenog Gospodara (daha Božijeg) i koji
nikada ne može da iščezne, jer je, kao duh, sam po sebi besmrtan;
odavde potiču i ispaštanja novorođenog „ja“, sve dok se ne oslobodi
svake ovozemaljske misli, želje i strasti.
Sada vidimo da su „četiri misterije“ iz budističkog učenja bile isto
tako loše shvaćene i cenjene kao i „mudrost“ koju je na koju je upu-
ćivao apostol Pavle, govoreći „među savršenima“ (tj. iniciranima),
„premudrost … u tajni sakrivenu … koju nijedan od knezova ovoga
vijeka nije poznao“.71 Četvrti stupanj budističke Đjane, plod Sama-
69 Neander: „Istorija Crkve“, Tom I., str. 817.
70 Iz najvišeg Siona će se Buda-Maitreja, Spasitelj (tj. Mesija) koji tek treba da dođe,
spustiti na Zemlju; i hrišćanski Spasitelj je došao iz Siona. (pogledajte Rim. 11:26)
71 1 Kor. 2:6-8.
401
dija, koji dovodi do krajnjeg savršenstva, do Vikondama, izraz koga
Birnuf ispravno prevodi glagolom „usavršavati“,72 svi shvataju na
potpuno pogrešan način, kao i on sam, uostalom. Definišući stanje
Đjane, Sen Iler raspravlja na sledeći način:
„„Konačno, osvojivši četvrti stupanj, asketa gubi ovaj osećaj
blaženstva, koliko god da je maglovit … on gubi i svo pamćenje …
on je dostigao neprolazno stanje, približio se Nirvani koliko god je
to uopšte moguće … Ipak, ovo apsolutno neprolazno stanje ne
sprečava asketu da stekne, u tom istom trenutku, savršeno i potpuno
znanje i magijsku moć; to je očigledna protivurečnost, ali ona budi-
stima ne smeta ništa više od tolikih drugih.“73
A i zašto bi kada ove protivurečnosti, u suštini, uopšte i nisu pro-
tivurečnosti? Bilo bi vrlo neumesno da govorimo o protivurečnostima
u religijama drugih naroda kada su naše sopstvene, pored tri velika
zavađena tabora rimo-katolicizma, protestantizma i istočne Crkve,
proizvele još hiljadu manjih, krajnje neobičnih sekti. Bilo kako bilo,
imamo jedan izraz koga budistički sveti „prosjaci“ i apostol Pavle
upotrebljavaju za jednu te istu stvar. Kada ovaj drugi kaže: „Da bih
kako dostigao u vaskrsenje mrtvih [Nirvanu], ne kao da to već
postigoh ili se već usavrših“ (tj. da je prošao inicijaciju),74 on upotre-
bljava izraz raširen među iniciranim budistima. Kada budistički as-
keta dostigne „četvrti stupanj“, smatra se da je postao rahat. On je
tada u stanju da izvede sve vrste fenomena isključivo moćima svog
oslobođenog duha. Rahat, kažu budisti, onaj je ko je stekao moć da
leti vazduhom, da postane nevidljiv, da upravlja prirodnim silama i
izvodi sve moguće vrste natprirodnih pojava koje se po pravilu, i to
sasvim pogrešno, nazivaju meipo (čuda). On je savršeni čovek, pra-
ktično polu-bog. Bog će postati kada dostigne Nirvanu; jer, poput ini-
ciranih iz Starog i Novog Zaveta, poklonici Bude znaju da je rečeno:
„Bogovi ste.“
72 „Lotus de la Bonne Loi“, str. 806.
73 „Du Bouddhisme“, str. 95.
74 Fil. 3:11-14.
402
ŠTA JE PRAVI BUDIZAM?

„Izvorni Budizam, premošćujući barijeru između ograničenog i
beskonačnog uma, poziva svoje sledbenike da nastoje da sopstvenim
naporima dostignu božansko savršenstvo za koje inače uči kako
čovek može da ga ostvari i da njegovim dostizanjem i sâm postaje
Bog“
kaže Brajan Houton Hodžson. (Brian Houghton Hodgson)75
Turobne su, jadne i krvlju nevinih isprskane zavojite staze kojima
je hrišćanski svet vođen ka konačnom prihvatanju učenja Irineja i
Euzebija. A ipak, ako ne prihvatimo gledišta antičkih pagana, na os-
novu čega naše pokolenje može da tvrdi da je rešilo ma koju od tajni
„carstva nebeskog“? Šta čak i najpobožniji i najučeniji među hrišća-
nima više i bolje zna o onome što će nastupiti kao i o razvoju našeg
besmrtnog duha od ma kog „paganskog“ filozofa starog veka, ili pak
od savremenih „pagana“ sa one strane Himalaja? Može li da se po-
hvali da zna makar približno koliko i oni, mada ga obasjava blistavi
plamen njegovog „božanskog“ otkrivenja? Videli smo koliko se budi-
sta pridržava religije svojih otaca, ne samo u teoriji nego i u praksi;
i da je, koliko god slepo verovao, koliko god da su apsurdne njegove
predstave o pojedinim tačkama tog učenja koje je ambiciozno
sveštenstvo nakalemilo u potonjim vekovima, njegov budizam u
praktičnom životu daleko bliži Hristu kako po delima tako i po duhu
od prosečnog života naših hrišćanskih sveštenika i propovednika.
Dovoljna je i sama činjenica da mu njegova religija nalaže da „uka-
zuje dužno poštovanje svojoj veri, ali da nikada ne kleveće veru
drugih“.76 Ona postavlja jednog budističkog lamu neuporedivo iznad
ma kog sveštenika koji smatra da je njegova sveta dužnost da sipa
pogrde u lice „paganinu“ i da njega i njegovu veru osudi na „večno
prokletstvo“. Svakim danom hrišćanstvo se sve više pretvara u re -
75 „Mahavansa“, tom I., Uvod.
76 Pet Tačaka Vere.
403
ligiju koja se manifestuje jedino izlivima emocija. Budino učenje je,
pak, u potpunosti utemeljeno na praktičnom radu. U samom njenom
središtu je ljubav prema svim bićima uopšte, ljudima kao i životi-
njama. Daleko je verovatnije da čovek, koji zna da će, ukoliko na-
porno ne radi za sopstveno izdržavanje, morati da gladuje, i koji
shvata da nema tog žrtvenog jarca koji će umesto njega poneti teret
njegovih naopakih dela i sablazni, postane boljim čovekom, od onoga
koga uče da se ubistvo, lopovluk i razuzdanost mogu oprati u jednom
trenu kao da ih nije ni bilo, samo ako veruje u Boga koji je, da poza-
jmimo jedan izraz od Volnija, „jednom poslao hranu sa neba na
zemlju, da bi sada sâm postao hleb svom narodu“.
404
Poglavlje VII
RANE HRIŠĆANSKE “JERESI”

I TAJNA DRUŠTVA
Nazareni, Ofiti i savremeni Druzi Etimologija skraćenice IAO

Bratstvo Hermetičara” iz Egipta Pravo značenje Nirvane Sekta
đaina Hrišćani i Hrestijani Gnostici i oni koji su ih klevetali
Buda, Isus i Apolonije iz Tijane
„Od verskih zapovesti Druza nikada ništa autentično nije objavljeno;

među susednim narodima je rašireno verovanje da se oni klanjaju
nekakvom idolu u obliku teleta.“
King: “The Gnostics and their Remains”
„O, vi savršeni Gospodari Istine, koji večno prolazite iz ciklusa u

ciklus …. izbavite me kada nastupi čas uništenja ovog Sveta u kome
naporedo postoje dve Istine.“
Egipatski Obred Mrtvih
„Pitagora je ispravno smatrao da ‚Zabranjeno Ime’ Boga …. pred-

stavlja Ključ Misterija sveta.”
Penkoust: “Blue and Red Light”
U sledeća dva poglavlja ćemo obratiti pažnju na najvažnije tajne
sekte hrišćana – na takozvane „jeresi” koje su se razvile između pr-
vog i četvrtog veka naše ere.
Pogledavši nakratko ofite i nazarene, preći ćemo na njihove po-
tomke koji još uvek postoje u Siriji i Palestini, pod imenom druza sa
405
Libanske gore, i kraj Basre, ili Basoraha, u Persiji,* pod nazivom
mendejaca ili sledbenika Svetog Jovana. Sve ove sekte su neposredno
povezane sa predmetom kojim se bavimo, jer su kabalističkog po-
rekla i nekada su se držale tajne „Mudrosti-Religije”, priznajući
„Boga u Tajnosti” kome pripada „Zabranjeno Ime” kao Jednog i
Vrhovnog. Skrećući pažnju na ova mnogobrojna tajna društva u
prošlosti, direktno ćemo ih uporediti sa nekolicinom savremenih.
Poglavlje ćemo zaključiti kratkim osvrtom na jezuite, kao i na izu-
zetno uglednu organizaciju koja predstavlja noćnu moru rimo-ka-
toličke crkve – savremenu masoneriju. Sva ova savremena kao i
drevna bratstva – uz izuzetak današnje masonerije – bila su i jesu
povezana s magijom – praktično i teorijski; i svako od njih je –
uključujući i masoneriju – bilo i još uvek je optuživano za obožavanje
demona, za bogohuljenje i razvrat.
Nije nam cilj da ovde izložimo istoriju ma kog od njih, već jedino
da uporedimo ove toliko optuživane zajednice sa hrišćanskim sektama,
nekadašnjim i savremenim, i da onda, oslanjajući se na istorijske či-
njenice, odbranimo tajnu nauku, kao i ljude koji su njeni proučavaoci
i zastupnici od svega što im se neosnovano pripisuje.
Plime vremena su jednu za drugom prekrile sekte iz ranih vekova
hrišćanske ere, sve dok od svih njih nije preživela samo jedna u svom
prvobitnom obliku. Ona još uvek postoji, i još uvek izlaže učenje
svog osnivača i svoju veru dokazuje primerima neobičnih moći. Živi
pesak koji je progutao sve druge izdanke religioznih previranja iz Is-
usovog vremena, zajedno sa njihovim pisanim tragovima, relikvijama
i obredima, pokazao se čvrstim tlom kada je ona u pitanju. Prognani
iz sopstvene zemlje, njeni članovi su pronašli utočište u Persiji, tako
da današnji putnik može da razgovara sa direktnim potomcima „Jo-
vanovih učenika” koji su na obali Jordana slušali propovedi „čoveka
koga je Bog poslao”, koje je on krstio i u koga su verovali. Ovu neo-
* Basra je u stvari glavni lučki grad Iraka (nekadašnje Mesopotamije); nalazi se u
neposrednoj bilizini granice sa Iranom, na desnoj obali Šat-El-Araba kojim se reke Tigar
i Eufrat zajedno ulivaju u Persijski (Arapski) zaliv. (prim.prev.)
406
Rane hrišćanske “jeresi” i tajna društva
bičnu grupu, koja ima nekih 30.000, ili nešto više pripadnika, pogrešno
nazivaju „hrišćanima Svetog Jovana”; trebali bi da ih zovu njihovim
starim imenom nazareni, ili onim novijeg datuma – mandejci.
Nazivati ih hrišćanima je bez ikakvog osnova. Niti veruju u Isusa
kao „Hrista”, niti prihvataju njegovu žrtvu za iskupljenje greha, niti
smatraju sebe sledbenicima njegove Crkve, niti ukazuju poštovanje
njenom „Svetom Pismu”. Nisu ni poklonici Jehove – Gospoda Boga
Jevreja i hrišćana, a ova činjanica jasno ukazuje na to da mu se ni
njihov utemeljitelj, Jovan Krstitelj, nije klanjao. Ako je tako, kakvog
onda prava ima on na svoje mesto u Bibliji, ili u galeriji likova koja
predstavlja hrišćanske svetitelje? Štaviše, ako je Ferho bio njegov
Bog, a on sâm bio „čovek koga je Bog poslao”, onda mora da ga je
poslao upravo Gospod Ferho, i da je u njegovo ime krštavao i
propovedao! Sad, ako je Jovan krstio Isusa, nameće se zaključak da
ga je krstio u skladu sa sopstvenom verom; prema tome i Isus je
morao verovati u Boga koji se zove Ferho, ili Faho, kako ga još nazi-
vaju; ovakav zaključak izgleda utoliko osnovaniji kada znamo da je
Isus uporno odbijao da pomene ime svog „Oca”. Dalje, zbog čega bi
nekome izgledala smešna pretpostavka da Faho predstavlja jedan od
mnoštva iskvarenih oblika imena Fho ili Fo, kako Tibetanci i Kinezi
nazivaju Budu? Na severu Nepala Budu češće nazivaju Fo, nego što
upotrebljavaju njegov uobičajen naziv. Knjiga Mahavanse pokazuje
koliko rano su budistički misionari počeli svoj rad u Nepalu, dok is-
torija uči da su budistički monasi preplavili Siriju1 i Vavilon u prvom
1 Ne samo da su budistički misionari stigli do Mesopotamske doline, već su išli dalje na
zapad čak do Irske. Poštovani dr Landi, u svom radu "Monumental Christianity“
(Spomenici Hrišćanstva), govoreći o jednom tornju okruglog oblika u Irskoj, primećuje:
„Henri O’Brajen dovodi ovaj Okrugli Toranj Raspeća u vezu sa Budom; životinje kao što
su slon i bik, posvećene Budi, u koje je njegova duša ušla posle smrti u svom ljudskom
telu; dve figure koje stoje pored krsta su Budina devičanska majka i Kama, njegov omiljeni
učenik. Čitava slika pokazuje veliku sličnost sa raspećem na grobu pape Julija, osim živ-
otinja, koje predstavljaju neoboriv dokaz da ovo nije hrišćanski spomenik. On je nesum-
njivo dospeo u Irsku iz neke zemlje daleko na Istoku, zajedno sa feničanskim kolonistima
koji su podigli Okrugle Tornjeve kao simboličnu predstavu moći koja daje život i održava
čoveka i prirodu, i kako se taj univerzalni život obnavlja kroz patnju i smrt.”
407
veku pre hrišćanske ere, kao i da je Budasp (Bodisatva), navodno
Haldejac, bio utemeljitelj sabizma, odnosno obreda krštenja.2
NAZARENI, OFITI I
SAVREMENI DRUZI
U šta prâvi baptisti („kršteni”), el-Mogtasila ili nazareni veruju

izloženo je na drugim mestima, jer su upravo oni nazareni o kojima
smo toliko govorili do sada, i iz čijeg smo Kodeksa navodili. Pro-
ganjani i izloženi pretnji da budu potpuno istrebljeni, našli su
pribežište među nestorijancima, i na taj način dopustili da ih pro-
izvoljno smeštaju među hrišćane, ali čim se ukazala prilika oni su se
odvojili i sada je već nekoliko vekova od kako čak ni nominalno ne
zaslužuju taj naziv. Razloge zbog kojih ih crkveni pisci svejedno
nazivaju hrišćanima nije teško shvatiti. Oni jednostavno previše znaju
o ranom hrišćanstvu da bi ih ostavili van granica zvanične crkve, da
svojim predanjima svedoče protiv nje, jer im tada ne bi mogli
prikačiti žig „jeresi” i ponovni „pad u greh” kako bi podrili verodo-
stojnost ma čega što bi oni mogli da izjave.
Ali gde objektivna nauka može da nađe ovako plodno polje za
biblijska proučavanja, ako ne među ovim tako dugo zapostavljanim
ljudima? Nema nikakve sumnje da su oni prâvi naslednici krstitelje-
Kada je protestantski sveštenik prinuđen da na ovakav način prizna pre-hrišćansko
postojanje raspeća u Irskoj, njegov budistički karakter, kao i prodor misionara koji su
širili tu veru čak i do ovog, tada zabačenog dela Zemlje, ne bi trebalo da nas čudi što,
prema shvatanjima nazarenskih savremenika Isusa i njihovih potomaka, njega ne bi ni
trebalo povezivati sa tim opšte poznatim simbolom vezanim za Iskupitelja.
U osvrtu na ovo priznanje dr Landija, gospodin Čarls Sauteran (Charles Sotheran) je
primetio, u svom predavanju pred Američkim filološkim društvom, da i legende i arhe-
ološki ostaci dokazuju van svake sumnje da su „stanovnici Irske, poput svih drugih nar-
oda, nekada slušali propovednike Sidarte-Bude”.
2 „Religija masovnih krštavanja, čiji je izdanak još uvek postojeća sekta po imenu
‚Hrišćani Svetog Jovana’ ili mendejci, koje Arapi nazivaju el-mogtasila ili naprosto bap-
tisti. Aramejski glagol seba, od koga je poteklo ime sabejci, znači isto što i [baptizam]
– krštenje.”(Renan: „Život Isusov”)
408
vog učenja; njihovo predanje ima neprekinuti kontinuitet. Isto ono
čemu sada uče, njihovi su preci učili u svakom razdoblju istorije u
kome su ostavili traga. Oni su prâvi sledbenici onog Jovana za koga
je rečeno da je predvideo Isusov dolazak, da ga je krstio i za koga je
rekao: „Nisam dostojan njemu obuće ponijeti.”(Mat. 3:11) Dok su
njih dvojica – Glasnik i Mesija – stajali u vodi Jordana, i dok je stariji
posvećivao mlađega – koji mu je, gledano ljudskim merilima, bio i
bliski rođak – nebo se otvorilo i sâm Bog se, u obliku golubice, spus-
tio u slavi na svog „Sina Ljubljenog”! Kako onda, ako je ova priča
tačna, možemo da objasnimo krajnje neobično „bezverje” na koje
nailazimo među ovim ostacima nazarena? Daleko od toga da veruju
u priču o Isusu kao Jedinorodnom Božijem Sinu, oni su persijskim
misionarima, koji su prvi otkrili njihovo postojanje Evropljanima tek
u sedamnaestom veku, doslovce rekli da je Hrist iz Novog Zaveta bio
„lažni učitelj” i da ceo sistem verovanja Jevreja, kao i samog Isusa
(?), potiče iz „carstva mraka”! Ko zna bolje od njih? Gde bismo
mogli da pronađemo merodavnije svedoke među živima? Hrišćansko
sveštenstvo bi htelo da nam nametne pomazanog Spasitelja koga je
najavio Jovan, dok su prâvi sledbenici tog istog Krstitelja, još od
ranih vekova hrišćanske ere, osuđivali ovu idealizovanu ličnost kao
varalicu, kao i njegovog tobožnjeg Oca, Jehovu, „lažnog Boga”, ofit-
skog Ilda-Baota! Jedan od najmračnijih dana hrišćanstva će nastupiti
kada neki neustrašivi i čestiti naučnik bude uspeo da ubedi njihove
starešine da mu dopuste da prevede sadržaj njihovih svetih knjiga i
okupi na jednom mestu njihova drevna predanja! Neka neobična
samoobmana navodi izvesne pisce da veruju kako nazareni nemaju
drugih svetih knjiga i nikakvih starih tekstova osim četiri knjige u
kojima je izloženo njihovo versko učenje, i onog neobičnog dela
punog astrologije i magije koga obavezno prelistavaju svake nedelje
na zalasku Sunca.
Ova potraga za istinom nas zaista vodi krivudavim putevima.
Mnogo je prepreka koje je sveštenička prepredenost postavila na putu
kojim nastojimo da otkrijemo prvobitne izvore religioznih ideja.
409
Hrišćanstvu se sudi od onog dana kada se nauka osetila dovoljno
jakom da preuzme ulogu javnog tužioca. Deo tog procesa je iznesen
u ovoj knjizi. Koliko istine ima u ovoj (hrišćanskoj) teologiji? Koje
sekte su je prenele? Odakle ona izvorno potiče? Da bismo odgovorili
na ta pitanja, moramo da pratimo istoriju Svetske Religije, kako kroz
razvoj tajnih hrišćanskih sekti, tako i drugih velikih religioznih
podela ljudskog roda; jer Tajno Učenje je Istina, ta izvorna religija
joj je najbliža i sadržana u njoj uz najmanja iskrivljavanja.
Istina, naša istraživanja nas vode tamo-amo, ali mi nikada ne pod-
vrgavamo besmislenom kritičkom poređenju sekte koje razdvajaju
vekovi. Uvek treba imati na umu jedan jedini cilj svih naših napora
– analizu religijskih verovanja, i definisanje njihovog porekla, sve
do današnjeg dana. Najveća prepreka na našem putu je bila rimo-ka-
tolička crkva; i sve dok tajni principi ove religije nisu bili otkriveni,
nismo mogli da steknemo pravi pojam o razmerama gvozdene batine
na koju se ona oslanja ne bi li pružila potporu svojim sve klimavijim
koracima.
Počećemo sa ofitima, nazarenima i savremenim druzima. Lična
gledišta autora, kakva će biti predstavljena u dijagramima, biće u to-
talnoj suprotnosti sa pristrasnim špekulacijama Irineja, Teodoreta i
Epifanija (odmetnika koji će postati svetitelj, pošto bude prodao svog
bliskog rođaka), u meri u kojoj budu odražavali ideje izvesnih kaba-
lista blisko povezanih sa tajanstvenim druzima sa planine Liban. Siri-
jski okhali, tj. spiritualisti, kako ih ponekad nazivaju, poseduju
mnoštvo drevnih rukopisa i dragog kamenja koji su povezani sa pred-
metom kojim se ovde bavimo.
Prva šema – koja se odnosi na ofite – od samog početka se, kako
smo pokazali, razlikuje od opisa koji su nam ostavili crkveni oci, uto-
liko što Bitosa ili bezdan prikazuje kao žensku emanaciju, i određuje
joj mesto koje odgovara Pleromi, samo u daleko višem regionu; dok
nas crkveni oci uveravaju da su gnostici ime Bitos dali Prvobitnom
Uzročniku. Kao i u kabalističkom sistemu, on predstavlja beskrajnu
prazninu u čijoj tami se skriva Nedokučivi Praiskonski pokretač
410
svega. On GA okružuje sa svih strana poput vela: ukratko, ponovo
prepoznajemo „Šekinu” En-Sofa. Izdvojeno ime IAO označava
gornje središte, ili, tačnije, tačku za koju se pretpostavlja da označava
prebivalište Nedokučivog. A sâm Iao je okružen, kako kaže legenda,
„večnim Suncem-Abraksasom” (tj. središnjim Duhovnim Suncem
svih kabalista, koje u nekim od njihovih dijagrama predstavlja krug
Tiferet).
Iz ove oblasti beskrajnog Bezdana napred se pomalja krug sas-
tavljen od spirala; one u jeziku simbola znače veliki ciklus, [kuklos],
koji se sastoji od manjih ciklusa. Sklupčana unutar njega, tako da
prati zavoj spirala, leži zmija – simbol mudrosti i večnosti – Dvojni
Androgin: ciklus predstavlja Enoiu ili Božanski Um, a Zmija – Aga-
todajmona, Ofisa – Senku Svetlosti. Oboje su bili Logoi Ofita, ili pak
jedinstven entitet, jer Logos ispoljava sebe kao dvojaki princip dobra
i zla; prema njihovom shvatanju, ova dva principa su nepromenljiva
i postoje oduvek, kao što će i ubuduće postojati.
Ovaj simbol objašnjava zbog čega su pripadnici ove sekte obo-
žavali Zmiju kao Spasitelja, sklupčanu oko pričesnog hleba ili oko
simbola Tau. Kao jedinstven entitet, Enoia i Ofis su Logos; kada su
razdvojeni, jedno od njih je Drvo Života (Duhovno), drugo, pak,
Drvo Poznanja Dobra i Zla. Prema tome, vidimo da je Ofis taj koji
nagoni prvi ljudski par – materijalni proizvod Ilda-Baota, koji svoj
duhovni princip ne duguje njemu već Sofiji-Ahamot – da kuša
zabranjeno voće, mada Ofis predstavlja Božansku Mudrost.
Zmija, Drvo Poznanja Dobra i Zla i Drvo Života, sve su to simboli
presađeni sa tla drevne Indije. Arasa-Maram, tj. banjanovo drvo,
izuzetna svetinja za hinduse jer se Višnu u jednoj od svojih inkar-
nacija smestio u njegovoj ogromnoj senci i tu podučavao ljude filo-
zofiji i naukama, u Indiji nazivaju Drvetom Znanja kao i Drvetom
Života. Pod bujnom krošnjom ovog kralja šuma gurui podučavaju
svoje sledbenike njihovim prvim lekcijama o besmrtnosti i uvode ih
u tajne života i smrti. U haldejskom predanju se kaže da su Java-
ALEIM iz Svetog Društva učili „sinove čovečije” da postanu kao
411
jedan od njih. Sve do današnjeg dana Foh-Čou,3 koji živi u svom
Foh-Meju ili Hramu Bude, na vrhu „Kuin-long-sanga”,4 Velike Pla-
nine, izvodi svoja najveća reliozna čuda pod drvetom koje se na ki-
neskom zove Sung-Ming-Šu, tj. Drvo Znanja ili Drvo Života, jer
neznanje je isto što i smrt, dok jedino znanje može da podari besmr-
tnost. Ova čudesna predstava se odigrava svake treće godine, kada
se ogromna gomila kineskih budista okupi radi hodočašća na ovom
svetom mestu.
Ilda-Baot, „Sin Tame” i stvoritelj materijalnog sveta, po njima
nastanjuje planetu Saturn što ga u još većoj meri poistovećuje sa
jevrejskim Jehovom koji, prema ofitima, sâm predstavlja Saturn; oni
ga inače nikad ne nazivaju njegovim imenom sa Sinajske gore. Iz
Ilda-Baota je proisteklo šest duhova koji, zajedno sa svojim ocem,
nastanjuju po jednu od sedam planeta. To su: Saba – ili Mars; Adonaj
– Sunce;5 Ievo – Mesec; Eloi – Jupiter; Astafoi – Merkur (duh vode);
i Uraios – Venera (duh vatre).6
Po svojim funkcijama i opisu koji je dat, ovih sedam planeta su po-
dudarne sa hinduskim Sapta-Loka, sedam „mesta” ili sfera, odnosno
višim i nižim svetovima; one ustvari predstavljaju kabalističkih sedam
sfera. Kod ofita one pripadaju nižim sferama. Monogrami ovih gnos-
tičkih planeta su takođe budistički, mada postoji manja razlika između
njih i uobičajenih astroloških „kuća”. U objašnjenjima koja prate dija-
gram imena Sirentijusa (učenika Simona Maga), Menandera i nekih
drugih gnostika, koji se ne mogu pronaći u delima crkvenih otaca, često
se spominju; jedan od takvih slučajeva je, recimo, i Parha (Ferho).7
3 Foh-Čou na kineskom doslovno znači Budin velikodostojnik, ili onaj koji predaje
učenja Bude koga u Kini zovu Foh.
4 Ova planina se nalazi u jugozapadnoj Kini, gotovo na granici Kine i Tibeta.
5 SUNCE, koje je na dijagramu smešteno tačno u središte Sunčevog sistema (za koga
su ofiti nesumnjivo znali) – i stoga direktno ispod vertikalnog zraka koji dolazi od Višeg,
Duhovnog Sunca – obasjavajući svojim sjajem sve druge planete.
6 Govoreći o Veneri, astrolog Plasidus je uvek smatrao da „njen plavičasti sjaj ukazuje
na toplotu”. Što se tiče Merkura, vrlo je neobično što su ga Ofiti predstavljali kao „duha
vode” kada je astrologija ovu planetu smatrala za „hladnu, suvu, stenovitu zvezdu tužnog
izgleda”.
7 Ime koje Norberg prevodi, u svom Onomastikonu uz „Codex Nazaraeus” kao Ferho,
u originalu glasi Parha Raba. U „Životu Manija”, koga Epifanije prikazuje u svojim “Je-
412
Štaviše, autor dijagrama ističe izuzetnu starost svoje sekte,
dokazujući je činjenicom da su njihovi „praoci” bili graditelji svih
hramova „Drakontije”, čak i onih na drugoj strani „velike vode”. On
tvrdi da je „Pravedni”, kroz čija usta je govorio Večni Eon (Hristos),
lično poslao svoje učenike širom sveta, stavivši ih pod dvostruku za-
štitu Sige (Tišine, tj. Logosa) i Ofisa, Agatodemona. Autor nesum-
njivo aludira na jednu od najpopularnijih Isusovih izjava: „Budite,
dakle, mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi.”(Mat. 10:16) Na
dijagramu je Ofis predstavljen kao Egipatski Hnufis ili Knef, koga
su nazivali Drakontie. On se pojavljuje u vidu zmije koja stoji us-
pravno, oslonjena na svoj rep, sa lavljom glavom na kojoj je kruna,
obasjane zracima koji na krajevima imaju po jedan od sedam Grčkih
samoglasnika – simbole sedam nebeskih sfera. Ova figura je sasvim
uobičajena za one koji poznaju drago kamenje gnostika,8 a „poza-
jmljena” je iz egipatskih hermetičkih (tajnih) knjiga. Opis dat u
Otkrivenju, „Nekoga nalik na Sina Čovječijega” (Otkr. 1:13) sa nje-
govih sedam zvezda, ko je Logos, samo je drugi oblik Ofisa.
Dijagram nazarena, osim izmenjenih imena, potpuno je isti kao
onaj kod gnostika, koji su očigledno pozajmili svoje pojmove od njih,
dodajući im nekoliko novih naziva preuzetih iz sistema Vasilida i
Valentinijana. Da bi izbegli ponavljanje, sada ćemo samo jednostavno
predstaviti ova dva dijagrama naporedo. Tako možemo da vidimo da,
u kosmogoniji nazarena, imena njihovih sila i duhova stoje u
sledećem odnosu prema onima kod gnostika:
resima”, LXVI., pominje se izvesni sveštenik Mitre, prijatelj velikog jeresijarha Manija,
po imenu Parhus.
8 Njen opis se nalazi u jednoj od magijskih knjiga egipatskog faraona Nehepsosa, a
njena upotreba se propisuje na zelenim kamenovima jaspisa, kao amajlija velike moći.
Galen je pominje u svom radu „De Simp. Med.(O lekovitim svojstvima jednostavnih
lekova), poglavlje IX.
413
NAZARENSKI GNOSTIČKO-OFITSKI
Prva trijada Prvobitno Jedno u Trijadi
Gospod Ferho – Život koji nije Život IAO – Zabranjeno Ime Nedokučivog
– Vrhovni Bog. Uzročnik koji daje Boga – Abraksas i „Večno Duhovno
Svetlost, ili Logos „u tajnosti”. Voda Sunce.”
Jordanusa Maksimusa – voda Života, Jedno obuhvaćeno Bezdanom, Bito-
ili Adžar, ženski princip. Jedno u Tro- som, ženskim principom – beskrajnim
jstvu, obuhvaćeno IŠ AMONOM. krugom unutar koga počivaju svi ide-
alizovani oblici. Iz ovog Jednog prois-
tiče:
Druga Trijada Druga Trijada
(Manifestacija prve) (Idem)
1. Gospod MANO – Kralj Života i 1. Enoia – um
Svetlosti – Rex Lucis. Iskonski ŽIVOT
ili prvobitni čovek.
2. Gospod Jordan – manifestacija ili 2. Ofis, Agatodemon

emanacija Jordana Maksimusa –
blagorodna voda.
Drugi ŽIVOT.
3. Vrhovni Otac – Abatur. Treći 3. Sofija Androgina (dvopolna) –
ŽIVOT. mudrost; nju, opet, oplođuje Božanska
Ova Trijada proizvodi i duadu (dvoj- Svetlost, i proizvodi Hristosa i Sofiju-
stvo) koje čine Gospod Ledoio i Fetahil, Ahamot (jedno savršeno, a drugo ne-
duh (gde prvi predstavlja savršenu, a savršeno) u vidu emanacije.
drugi nesavršenu emanaciju). Gospod Iz Sofije-Ahamot proističe Ilda-Baot –
Jordan – „Gospodar svih Jordana,” koji Demijurg, koji proizvodi materijalni
manifestuje NETUBTO (Veru bez pra- svet bez duše. „Dela bez Vere”(ili bla-
tećih Dela).9 godati).
9 Razmotrite ova dva dijametralno suprotna učenja – katoličko i protestantsko; prvo
je propovedalo oslanjajući se na Pavla, polu-platonistu, a drugo na Jakova, ortodoksnog
talmudistu.
414
Štaviše, sedam ofitskih planetarnih duhova koji su proistekli jedan
iz drugog, ponovo se javljaju u religijskom sistemu nazarena pod
imenom „sedam lažnih demona” ili sazvežđa, koji će „varati sve
sinove Adama”. Oni su: Sunce; Spiritus Venereus (Duh Sveti, u nje-
nom materijalnom aspektu),10 majka „sedam nepovoljno raspo-
ređenih sazvežđa”, koja odgovaraju gnostičkom Ahamotu; Nebu, ili
Merkur, „lažni Mesija koji će izopačiti drevno poštovanje Boga”;11
SIN (ili Mesec, ili Šuril); KIUN (Kivan, ili Saturn); Bel-Jupiter; i
sedmi, Nerig, Mars. (“Codex Nazaraeus”, str. 57)
Gnostički Hristos je poglavar sedam Eona, sedam duhova Božijih
Svetog Jovana; nazareni isto tako imaju svojih sedam duhova ili do-
brih Eona, čiji je poglavar Rex Lucis (Kralj Svetlosti), MANO, tj. nji-
hov Hristos. A Sapta Rišis, sedmoro mudraca iz Indije, nastanjuju
Sapta-Pura, ili sedam „nebeskih gradova”.
Šta manje-više možemo da pronađemo u Vaseljenskoj Crkvi sve
do protestantske Reformacije, i u papističkoj crkvi Rima posle ra-
skola? Uporedili smo relativnu vrednost hinduističke kosmogonije,
haldejske, zoroastrijanske i jevrejske kabale, kao i one koja potiče
od tzv. jeretika. Tačan dijagram judejsko-HRIŠĆANSKE religije, na
čije se nametanje „paganima”, bez kojih je ne bi ni bilo, svake godine
troše tolike sume novca, još bolje bi dokazao njihovu podudarnost,
ali nemamo dovoljno prostora za to, a nema ni potrebe da dokazu-
jemo ono što je već vrlo iscrpno prikazano.
Među ofitskim dragim kamenovima kod Kinga (u delu Gnostici)
nailazimo na ime Iao na više mesta, i to često pobrkano sa imenom
Ievo, koje predstavlja samo jednog od duhova suprotstavljenih Abra-
ksasu. Da nijedno od ovih imena ne bi bilo shvaćeno kao istovetno
sa jevrejskim Jehovom, odmah ćemo objasniti značenje ove reči. Iz-
gleda nam vrlo čudno što toliko mnoštvo učenih arheologa gotovo
10 To je materijalna, loša strana Sofije-Ahamot, koju iz sebe ispuštaju Ilda-Baot i nje-
govih šest sinova.
11 Pogledajte Uvod u Norbergovom prevodu “Codex Nazaraeus”. Ovo još jednom
dokazuje podudarnost Isusa sa Gautama-Budom u shvatanjima nazarenskih gnostika,
jer je Nebu ili Merkur planeta posvećena Budi.
415
da nije ni pomenulo da je postojalo više od jednog Jehove, i što su
okretali glavu od činjenice kako se to ime po prvi put javlja kod Mo-
jsija. Iao je svakako titula Vrhovnog Bića i delom pripada Zabra-
njenom Imenu, ali niti su ga Jevreji smislili, niti polažu isključivo
pravo na njega. Čak i ako se Mojsiju iz nekog razloga sviđalo da
nadene to ime „Duhu-staratelju”, navodnom zaštitniku i nacionalnom
božanstvu „Izbranog naroda Izrailja”, i dalje ne vidimo nikakav ra-
zlog zbog koga bi Ga i drugi narodi prihvatili kao Vrhovnog i Jedinog
Živog Boga. Ali mi ovakvu pretpostavku odbacujemo u ma kojoj var-
ijanti. Osim toga, stoji i činjenica da su Jaho ili Iao bili „tajno ime”
od samog početka, i da i nisu ušli u upotrebu sve do
pojave kralja Davida. Pre njegovog vremena, vrlo mali broj, ili čak
nijedno od imena u upotrebi, nisu sadržavala iah ili jah. Izgleda
mnogo verovatnijim da je David, koji se kretao među stanovnicima
Tira i Filistejcima (2 Sam.), doneo odatle ime Jehova. On je postavio
izvesnog Zadoka za prvosveštenika, od koga su potekli zadokiti tj.
sadukeji. Živeo je i vladao prvo u Hebronu , Habir-onu ili
Kebir-gradu, gde je slavljen kult četvorice tajanstvenih bogova. Ni
David ni Solomon nisu priznavali ni Mojsija ni „Mojsijev zakon”.
Oni su ulagali napore u izgradnju hrama , poput onoga koji je
sagradio Hiram u čast Herkula i Venere, tj. Adonisa i Astarte.
Furst kaže sledeće: „Drevno ime Boga, Jaho, koje se na Grčkom
piše Iao je, pored svog izvornog značenja, bilo staro mističko ime
Vrhovnog božanstva kod Semita. (Zato je i bilo saopšteno Mojsiju
prilikom inicijacije kod HOR-EBA – pećine, po uputstvima Džetra,
kenitskog ili kajinitskog sveštenika Midijaca.) U staroj religiji Halde-
jaca, čiji se tragovi mogu pronaći kod neoplatonista, vrhovno
božanstvo je počivalo na prestolu smeštenom povrh sedam nebeskih
sfera, predstavljajući Duhovni Princip Svetlosti (nous)12 a istovre-
meno su ga zamišljali i kao Demijurga,13 nazivali ga Iao koji
12 Nous, oznaka za Vrhovnog Boga koju daje Anaksagora, preuzeta je iz Egipta, gde
je izgovarana kao NUT.
13 Malo ih je koji su delili ovo shvatanje, jer su tvorci materijalnog sveta oduvek sma-
trani kao božanstva podređena Vrhovnom Bogu.
416
ćenjem, obrazuju svoje paganske procesije zvane „Telo Hristovo”
noseći simbole po ugledu na one koje su koristili idolopoklonici Baal-
Pteora i Ozirisa, dok su građani svakog grada u južnoj Francuskoj
nosili u procesiji na praznik Vaskrsenja vekne hleba i kolače obliko-
vane isto kao i toliko osuđivani idoli Hindu Šivaita i Vaišnava još
1825. godine!92
Kako Crkva više ne raspolaže svojim starim, oprobanim sred-
stvima klevetanja drugih hrišćanskih sekti, čija se gledišta razlikuju
od njenih, možda je došao red na „pagane” Indijce, Kineze i Japance
da sa drevnim religijama podele tu čast da ospu paljbu na nju zbog
njenih „razvratnih verskih obreda”.
Ne odlazeći daleko radi dokaza o podjednakom, ako ne i mnogo
većem amoralu onih kojima služe, podsetili bismo rimo-katoličke
pisce na izvesne duboreze na vratima katedrale Svetog Petra. Oni iz-
gledaju isto toliko bestidno kao i sama vrata,ali ni izdaleka toliko kao
ma koji pisac što se, znajući sve ovo, pretvara i ignoriše istorijske
činjenice. Dugi niz papa je odmarao pogled na ovim besramnim
slikama najopakije skarednosti tokom dugih vekova, a da nijedan od
njih nije našao za potrebno da ih ukloni. Bilo je upravo suprotno; jer,
mogli bismo da navedemo izvesne pape i kardinale koji su se čitavog
života trudili da imitiraju ove paganske nagoveštaje „bogova pri-
rode”, kako u praksi tako i u teoriji.
U poljskom Podolju* je pre nekog vremena, u jednoj rimo-ka-
toličkoj crkvi, postojala statua Hrista od crnog mermera. Verovalo se
da u izvesne dane ona izvodi čuda, kao što su da kosa i brada na njoj
rastu naočigled posmatrača, i neka duga koja nisu tako bezazlena.
Ruska vlada je na kraju zabranila ovu „predstavu”. Kada su 1585.
protestanti preuzeli Embrun**, u crkvama ovog grada su pronašli „re-
likvije” takvog karaktera da su, kako u Hronici stoji, „veterani huge-
notske vojske crveneli u licu i nekoliko nedelja kasnije, kada bi neko
92 Dilar: „Histoire Abregee des Differents Cultes” (Kratka istorija raznih kultova),
tom II., str. 285; Marteci: „Pagani e Christiani” (Pagani i Hrišćani), str. 78.
* Današnja zapadna Ukrajina. (prim.prev.)
** Grad i okrug u gornjim Alpima (prim. prev.)
465
pomenuo ovo otkriće”. U jednom uglu crkve Svetog Fijakra, blizu
Monsoa u Francuskoj, postojalo je – i još uvek je tamo, ako se ne
varamo – sedište koje zovu „stolica Sv. Fijakra”, koju je bio glas da
može jalove žene da učini plodnim. I za jedan kamen u blizini Atine,
nedaleko od takozvane „Sokratove grobnice”, govorilo se da pose-
duje istu moć. Kada je, kako kažu, pre nekih dvadeset godina kraljica
Amelija, možda u veselom raspoloženju, sama probala eksperiment,
neki katolički sveštenik koji je prolazio kroz Siru zasuo ju je beskra-
jnim grdnjama i uvredama. Kraljica je, izjavio je, „sujeverni jeretik!”
„gnusna veštica!” „Jezavelja koja se služi magijom.” Sigurno je da
bi revnosni misionar dodao još mnogo toga da nije, usred svoje
pogrdne tirade, odleteo u blatnjavu baru pravo kroz prozor. Vrlog
govornika je u tom pravcu poslala snažna ruka jednog grčkog oficira,
koji je ušao u prostoriju baš u pravom trenutku.
Nikada nije došlo do velike verske reforme koja u početku nije
bila čista i iskrena. Prvi sledbenici Bude, kao i Isusovi učenici, bez
izuzetka su bili ljudi najvišeg morala. Odbojnost koju su verski re-
formatori svih razdoblja osećali prema prljavštinama ma koje vrste
se pokazuje u slučajevima Šakjamunija, Pitagore, Platona, Isusa, Sve-
tog Pavla, Amonijusa Sakasa. Veliki predvodnici gnostika – ako su i
bili manje uspešni – nisu pokazivali išta manje vrlina u praksi niti su
bili išta manje čisti u moralnom pogledu. Markion, Vasilid,93 Va-
lentin, svi oni su bili dobro poznati po svom asketskom životu. Niko-
laiti koji su, ako već od početka nisu pripadali velikoj zajednici ofita,
smatrani jednom od manjih sekti koje su ovi apsorbovali početkom
drugog veka, duguju svoje poreklo, kao što smo pokazali, Nikoli iz
Antiohije, „čoveku koga bije glas besprekorne čestitosti, punom
Duha Svetog i mudrosti”. Koliko je apsurdna ideja da bi takvi ljudi
mogli da ustanove „razvratne obrede”? Isto toliko koliko i optužiti
Isusa da je promovisao slične obrede za koje vidimo da su bili
naširoko rasprostranjeni među srednjovekovnim „pravovernim” hri-
šćanima iza sigurnog zaklona manastirskih zidova.
93 Tertulijan naziva Vasilida platonistom.
466
Međutim, ako se od nas traži da poverujemo u jednu takvu optu-
žbu protiv gnostika, optužbu koja će sa desetostrukom zajedljivošću
biti vekovima kasnije izrečena protiv nesretnih starešina templara,
zbog čega ne bismo poverovali da isto vredi i za takozvane pravo-
verne hrišćane? Minucijus Feliks kaže kako je
„javnost optuživala prve hrišćane da su, prilikom obreda ‚Savršene
Pashe’, svakog novajliju prilikom prijema terali da zabije nož u dete
skriveno ispod gomile brašna; njegovo telo je onda bilo služeno kao
jelo na proslavi u kojoj je učestvovao ceo verski skup. Pošto su po-
stali vodeća veroispovest, oni (hrišćani) su prebacili optužbu za
ovako nastran obred na otpadnike iz svojih redova.”94
Prâvi zločin drugačijeg verovanja jasno iznosi Jovan u svojim
Poslanicama i Otkrivenju. „Koji ne priznaje Isusa Hrista da je došao
u tijelu, takav je varalica i antihrist.”(2 Jov. 7) U svojoj prethodnoj
Poslanici on uči svoje vernike da postoje dva Trojstva (1 Jov. 5:7,8)
– ukratko, sistemu nazarena.
Zaključak koga treba izvući iz svega ovoga je veštačko, dogmati-
zovano hrišćanstvo iz Konstantinovog perioda jednostavno proizvod
učenja brojnih, međusobno suprotstavljenih sekti koje su mahom činili
polutani, hrišćani čiji su roditelji bili pagani. Svaka od njih je mogla
da tvrdi za sebe da je preobraćena u takozvane pravoverne hrišćane. I,
kako je svaka novorođena dogma morala da se uklopi u volju većine,
svaka od sekti koje su je činile je bojila osnovu verskog učenja sop-
stvenim nijansama, sve dok sâm car nije naterao nevoljne mase da
prihvate ovaj bućkuriš kao otkrovenje Hristove vere. Iscrpljeno uza-
ludnim pokušajima da artikuliše ovaj beskrajni mutljag špekulacija
koje su poticale od raznih naroda, a nesposobno da shvati religiju
utemeljenu na čistom duhu jedne idealizovane zamisli, hrišćanstvo
se poklonilo brutalnoj sili koju je predstavljala Crkva oslonjena na
Konstantinovu vlast. Od tog vremena, među hiljadama obreda, dogmi
i ceremonija koje je prekopirala od paganizma, Crkva može da pre-
94 Č. V. King: „The Gnostics and their Remains” str. 197, fusnota 1.
467
tenduje na autorstvo samo jednog izuma – učenja o večnom proklet-
stvu, i jednog običaja u vezi s njim, anateme. Prâvi pagani sa užasom
odbacuju oba. Plutarh kaže:
„Prokletstvo je strašna i teška stvar. Zbog toga je sveštenica Atine
pohvaljena kada je odbila da prokune Alkibijada (zbog skrnavljenja
Misterija) kada su mase zahtevale od nje da to učini; jer, kako je
rekla, ona je bila sveštenica molitvi a ne kletvi.”95
„Detaljna istraživanja bi pokazala”, kaže Renan, „da je gotovo
sve u hrišćanstvu puki balast dovučen iz paganskih Misterija. Prvo-
bitni hrišćanski kult nije ništa drugo do Misterija. Čitav unutrašnji
poredak Crkve, stepeni inicijacije, zapovest ćutanja i masa fraza na
crkvenom jeziku nemaju nikakvo drugo poreklo … Revolucija koja
je zbacila paganizam na prvi pogled deluje kao … potpuni raskid sa
prošlošću … ali je narodna vera sačuvala simbole na koje je bila
navikla. Hrišćani su, u prvo vreme, uveli tako malo promena u
običaje privatnog i društvenog života, da za većinu njih iz četvrtog i
petog veka ostaje nejasno da li su ostali pagani ili su postali hrišćani;
izgleda da su mnogi sledili neki neodlučni smer između ove dve
vere.” Govoreći u nastavku o umetnosti, koja je sačinjavala suštinski
deo antičke religije, on kaže kako „jedva da je morala da prekine sa
ma kojom od svojih tradicija. Prvobitna hrišćanska umetnost ustvari
nije ništa drugo do paganska umetnost koja počinje da pokazuje
znake raspadanja, ili pak njeni prizemniji slojevi. Dobri Pastir iz rim-
skih katakombi je kopija Aristeja ili Apolona Nomijusa, koji je
prikazan u istom položaju na paganskim sarkofazima, i još uvek nosi
u ruci panovu frulu, usred četiri polugole figure koje simbolizuju
godišnja doba. U hrišćanskim grobnicama na groblju Sv. Kaliksta
prikazan je Orfej kako opčinjava životinje svojom muzikom. Na
drugim mestima, Hrist kao Jupiter-Pluton i Marija kao Prozerpina
primaju duše koje Merkur, sa šeširom širokog oboda na glavi, držeći
u ruci štap vodiča duša (psihopomposa), dovodi pred njih, u prisustvu
tri suđaje. Pegaz, simbol apoteoze; Psiha, simbol besmrtne duše;
Carstvo Nebesko, otelovljeno u starcu, odnosno reci Jordanu, i
Pobeda, figura koja se nalazi na mnoštvu hrišćanskih spomenika.”
95 Plutarh: „Rimska pitanja”, str. 44.
468
Kao što smo već pokazali, prvobitna hrišćanska zajednica se sa-
stojala od malih grupa rasutih po okruženju, organizovanih u tajna
društva sa lozinkama, rukovanjima i znacima za međusobno raspo-
znavanje. Da bi izbegli nemilosrdne progone svojih neprijatelja, bili
su prinuđeni da potraže sigurnost i održavaju sastanke u napuštenim
katakombama, u planinama i drugim bezbednim pribežištima. Pri-
rodno, na slične probleme je nailazila svaka verska reforma u svom
početku. Od same pojave Isusa i njegovih dvanaest učenika vidimo
da se okupljaju podalje od gužve, u bezbednim pribežištima u divljini
i kod prijatelja, u Vitaniji i na drugim mestima. Da se hrišćanstvo od
samog početka nije sastojalo od „tajnih zajednica”, istorija bi imala
da zabeleži više činjenica o njegovom osnivaču i učenicima nego što
ih sada ima.
Istraživač mora ostati zaprepašćen činjenicom koliko je beznača-
jan bio utisak koji je ostavila Isusova ličnost na vek u kome je živeo.
Renan pokazuje da Filon, koji je umro nedugo pre 50. godine, i koji
je rođen mnogo pre Isusa, provevši sav svoj život u Palestini gde je,
bar prema Jevanđeljima, „Radosna Vest” propovedana širom zemlje,
nikada nije čuo za njega! Istoričar Josif, koji je rođen tri ili četiri go-
dine posle Isusove smrti, pominje njegovo pogubljenje u jednoj jedi-
noj kratkoj rečenici, pa čak je i tih nekoliko reči promenjeno
„hrišćanskom rukom”, kako kaže autor Života Isusovog. Pišući nešto
pre kraja prvog veka kada je Pavle, učeni propagator, navodno osno-
vao toliko crkava, i kada je Petar navodno uspostavio „apostolsko
nasleđe” za koje Irinejeva i Euzebijeva hronologija pokazuju da je
već tada obuhvatalo niz od tri rimska episkopa,96 Josif, marljivi
beležnik i pedantni istoričar čak i najbeznačajnijih sekti, potpuno ig-
noriše postojanje ma kakve „hrišćanske” sekte. Svetonije, sekretar
cara Hadrijana, pišući u prvoj četvrtini drugog veka, tako malo zna
o Isusu ili događajima u vezi s njim da kaže kako je car Klaudije
„proterao sve Jevreje, koji su neprekidno izazivali nerede, podsticani
96 Linus, Anakletus i Kliment.
469
nekim Hrestusom” za koga moramo da pretpostavimo da označava
Hrista.97 Sâm car Hadrijan, pišući još kasnije, tako je malo impre-
sioniran principima ili značajem nove sekte da u jednom pismu Se-
rvianusu pokazuje kako veruje da hrišćani obožavaju Serapisa.98 „U
drugom veku”, kaže Č. V. King, „sinkretičke sekte koje su se pojavile
u Aleksandriji, samoj kolevci gnosticizma, našle su u Serapisu pro-
ročki tip Hrista kao Gospoda i Stvoritelja svega, i Sudije živih i
mrtvih.”99 I zato, dok „paganski” filozofi nikada nisu videli u Sera-
pisu, ili tačnije apstraktnoj ideji koja je u njemu otelovljena, ma šta
do ispoljavanja Anime Mundi, hrišćani su očovečili „Sina Božijeg”
i njegovog „Oca”, ne našavši bolji model za njega od idola iz pagan-
skog mita! „Nema nikakve sumnje”, primećuje isti autor, „da je Sera-
pisova glava, koja se poput njegovog lica odlikovala ozbiljnim i
zamišljenim dostojanstvom, ponudila prvi uzor za buduće tipične
portrete Spasitelja.”100
U zabeleškama jednog putnika – čiju smo zgodu sa monasima na
planini Atos pomenuli na drugom mestu – otkrivamo da je, tokom
njegovog ranog života, Isus imao česte kontakte sa esenima koji su
pripadali pitagorejskoj školi, i bili poznati kao koinobi. Verujemo da
je Renan bio vrlo ishitren kada je tako dogmatično, kako on inače
čini, tvrdio da je „Isus potpuno ignorisao sama imena Bude, Zaratu-
stre i Platona”; da nikada nije pročitao nijednu grčku ili budističku
knjigu, „mada je u sebi imao više elemenata koji su, da toga nije ni
bio svestan, proizašli iz budizma, parsizma i grčke mudrosti.”101 To
praktično znači napola verovati da se dogodilo čudo, i otprilike toliko
prepustiti sreći i slučaju. Čini nam se da se radi o zloupotrebi povla-
šćenog položaja kada autor, koji tvrdi da prikazuje istorijske činjenice,
97 „Klaudijev život”, deo 25.
98 „Vita Saturnini Vopiscus.”
99 „The Gnostics and their Remains”, str. 68.
100 U radu Pejna Najta „Ancient Art and Mythology” Serapis je predstavljen sa dugom
kosom, „po običaju zabačenoj unazad, od koje polaze uvojci koji padaju preko njegovih
grudi i ramena kao kod žena. Čitavo telo mu je obavijeno tankom tkaninom koja pada
do njegovih stopala”(§ CXLV.). Ovo je istovremeno i uobičajeni lik Isusa.
101 „Vie de Jesus”, str. 405.
470
izvlači zaključke koji mu odgovaraju iz pukih pretpostavki i onda to
naziva biografijom – Životom Isusovim. Ništa više od ma kog drugog
sakupljača legendi koje se odnose na problematičnu istoriju nazare-
nskog proroka, Renan nema ni pedalj sigurne osnove na kojoj može
da se održi; niti ma ko drugi može da tvrdi suprotno, osim na osnovu
dokaza izvedenih zaključivanjem. Pa ipak, dok Renan nema ni jednu
jedinu činjenicu na osnovu koje može da tvrdi kako Isus nikada nije
proučavao metafizičke principe budizma i parsizma, ili je čuo za
Platonovu filozofiju, oni koji se ne slažu s njim imaju najbolje
moguće razloge da veruju u suprotno. Kada ustanove da su – 1. sve
njegove izreke u duhu pitagorejskog učenja, kad nije u pitanju
doslovno ponavljanje; 2. njegov moralni kod čisto budistički; 3. nje-
gov način delovanja i životnog puta isti kao kod esena, i 4. njegov
mistični način izražavanja, njegove parabole i postupci isti kao kod
iniciranih, bilo da su Grci, Haldejci ili magi (jer su „Savršeni”, koji
su govorili tajnu mudrost, pripadali istoj školi drevnog znanja svuda
u svetu), teško je oteti se logičnom zaključku da je i on pripadao
istom društvu iniciranih. Deluje kao bedan kompliment Vrhovnom
kada Mu nameću četiri često protivurečna jevanđelja u kojima nema
ni jedne jedine priče, rečenice ili osobenog izraza čiju paralelu ne
možemo da pronađemo u nekom starijem učenju ili filozofiji. Sigurno
je Svemogući – makar da bi poštedeo buduće naraštaje njihove
sadašnje konfuzije – mogao da sa Sobom, u Svom prvom i jedinom
otelovljenju na Zemlji, donese nešto originalno – nešto što bi povuklo
jasnu liniju između Njega i gomile ovaploćenih paganskih bogova
koji su takođe rodile device, koji su svi bili spasitelji i na kraju ubijeni
ili se na neki drugi način žrtvovali zbog ljudskog roda.
Do sada se previše igralo na emotivnu stranu priče. Ono što je
svetu potrebno je manje veličanja a više vernijeg prikaza ličnosti koju
je bezmalo polovina hrišćanstva smestila na tron Svemogućeg. Mi
ne sumnjamo u kompetentnost učenog, u svetu poznatog naučnika
zbog onoga što nalazimo u njegovom Životu Isusovom, niti u nekoj
od njegovih istorijskih tvrdnji. Mi jednostavno dovodimo u pitanje
471
nekoliko neosnovanih i neodrživih tvrdnji koje su izmakle pažnji
emotivnog pripovedača na inače predivnim stranicama ovog rada –
jednog žitija sazdanog gotovo isključivo na pukim pretpostavkama,
a da ipak onaj o kome je reč, ukoliko ga prihvatimo kao istorijsku
ličnost, polaže daleko veće pravo na našu ljubav i poštovanje, grešan
i pored sve njegove veličine, nego ako ga predstavimo kao sve-
mogućeg Boga. Svaki zaista pobožni um mora smatrati Isusa neu-
spešnim jedino u ovoj potonjoj ulozi.
Bez obzira na oskudan broj starih filozofskih radova koji su do
danas sačuvani, nema broja slučajevima u kojima otkrivamo savršenu
podudarnost među izrekama pitagorejaca ili hindusa i onih iz Novog
Zaveta. Postoji obilje dokaza za to. Ono što je potrebno je hrišćanska
javnost spremna da razmotri raspoložive dokaze i pokaže nepode-
ljeno poštenje u izricanju konačne presude. Zatucanost je imala svoj
trenutak i uradila je najgore što je mogla. „Ne treba da nas uplaši”,
kaže profesor Miler, „ako naiđemo na tragove istine, pa čak i tragove
hrišćanske istine, kod mudraca i zakonodavaca drugih naroda.”
Pošto budemo pročitali sledeće filozofske izreke, ko će moći da i
dalje veruje kako Isus i Pavle nikada nisu čitali radove grčkih i indi-
jskih filozofa?
IZREKE SEKSTA STIHOVI IZ NOVOG
PITAGOREJCA I ZAVETA
DRUGIH PAGANA
1. „Ne gomilaj blaga, već one stvari 1.„Ne sabirajte sebi blaga na zemlji,
koje niko ne može da ti oduzme.” gdje moljac i rđa kvari, i gdje lopovi
potkopavaju i kradu.”(Mat. 6:19)
2. „Bolje je da onaj deo tela koji se 2. „I ako te ruka tvoja sablažnjava,

zagnojio i preti da zarazi sve ostalo odsijeci je: bolje ti je bez ruke u
bude spaljen, nego da nastavi da život ući, negoli s obje ruke otići u
živi u drugom obliku (tj. životu).” pakao.”(Mar. 9:43)
472
3. „Morate da imate u sebi nešto 3. „Ne znate li da ste hram Božiji i
nalik Bogu, i da tako koristite sada Duh Božiji obitava u vama?”(1
mog sebe kao hram Božiji.” Kor. 3:16)
4. „Najveća čast koja se može 4. „Da budete sinovi Oca svojega

ukazati Bogu je da pojmite i po- koji je na nebesima … budite vi,
dražavate Njegovo savršenstvo.” dakle, savršeni, kao što je savršen
Otac vaš nebeski.”(Mat. 5:45,48)
5. „Ono što ne želim da ljudi meni 5. „I kako hoćete da vama čine

čine, ni ja ne želim da činim nji- ljudi, činite tako i vi njima.”(Luka
ma.”(Odabrane izreke Konfučija, 6:31)
str. 76; pogledajte Konfučijeva de-
la od Maksa Milera)
6. „Mesec sija čak i u kući nitko- 6. „On svojim suncem obasjava i
va.”(Manu) zle i dobre; i daje dažd pravedni-
ma i nepravednima.”(Mat. 5:45)
7. „Onima koji daju će se dati; 7. „Jer ko ima, daće mu se, i pre-

onima koji zadržavaju za sebe će teći će mu; a ko nema, uzeće mu
se uzeti.”(Ibid) se i ono što ima.” (Mat. 13:12)
8. Samo čist um vidi Boga.” 8. „Blaženi čisti srcem, jer će Bo-

(Ibid) – još uvek popularna izreka ga vidjeti.”(Mat. 5:8)
u Indiji
Platon uopšte nije krio činjenicu da je svoja najbolja filozofska

učenja dugovao Pitagori, i da je jedino bio prvi koji ih je sistematski
uredio, tu i tamo ih prožimajući svojim metafizičkim razmišljanjima.
Ali je zato sâm Pitagora svoja teško razumljiva učenja dobio prvo od
473
potomaka Mohusa, a kasnije od indijskih bramana. I on je bio iniciran
u Misterije među hijerofantima Tebe, persijskim i haldejskim magi-
ma. I tako, korak po korak, možemo da pratimo poreklo većine naših
hrišćanskih učenja do Srednje Azije. Izbacite iz hrišćanstva ličnost
Isusa, koja je toliko uzvišena upravo zbog svoje neponovljive je-
dnostavnosti, i šta ostaje? Istorija i uporedna teologija odjekuju mela-
nholičnim odgovorom: „Nepovezani kostur skrpljen od najstarijih
paganskih mitova!”
Dok mitsko rođenje i život Isusa predstavljaju vernu kopiju onih
kod bramanističkog Krišne, njegov istorijski karakter verskog refor-
matora u Palestini je verni odraz onoga što je Buda radio u Indiji. U
više aspekata velika sličnost među njima u filantropskim i duhovnim
težnjama, kao i u spoljnim okolnostima u kojima su živeli i radili,
zaista je neverovatna. Mada je bio sin jednog kralja, dok je Isusov
otac* bio skromni drvodelja, Buda nije rođenjem pripadao najvišoj
kasti bramana. Poput Isusa, bio je nezadovoljan dogmatizovanim
duhom religije u svojoj zemlji, netolerancijom i licemerjem sve-
štenog staleža, njihovim spoljnim pokazivanjem pobožnosti i jalovim
ceremonijalima i molitvama. Kao što je Buda drastično raskinuo sa
tradicionalnim zakonima i pravilima bramana, tako je i Isus objavio
rat farisejima i gordim sadukejima. Ono što je nazaren učinio usled
svog rođenja u niskom staležu i na skromnom društvenom položaju,
Buda je radio u vidu dobrovoljnog ispaštanja. Putovao je naokolo
kao prosjak, i – ponovo kao Isus – u poznijem dobu života više se
kretao u društvu svetovnjaka i grešnika. Obojica su imala za cilj kako
društvenu tako i versku reformu; zadavši smrtni udarac staroj veri u
svojim zemljama, svaki je postao osnivač nove religije.
Maks Miler kaže:
* H.P.B. je smetnula sa uma da se u dva Jevanđelja (po Mateju i Luki) iznosi Isusov
rodoslov koji ga dovodi u vezu sa kraljevskim lozama Judeja, kao protivteža skromnom
poreklu i društevnom položaju porodice u kojoj je rođen. To bi bila još jedna paralela sa
Budom, čije kraljevsko poreklo nikada nije bilo sporno. (prim.prev.)
474
„Budina reforma izvorno je imala mnogo više društveni nego verski
karakter. Najvažniji element budističke reforme je uvek bio njen dru-
štveni i moralni kod a ne njene metafizičke teorije. Taj moralni kod je
jedan od najsavršenijih za koje je svet ikada znao … i onaj, koji je
meditirao o tome kako da oslobodi čovekovu dušu od bede i straha od
smrti, oslobodio je narod Indije ponižavajućeg robovanja i svešteničke
tiranije.”
Štaviše, profesor dodaje, da je bilo drugačije:
„Buda je mogao da podučava ma kojoj filozofiji koja mu se
sviđala, i mi najverovatnije nikada ne bismo ni čuli za njega. Ljudi
ne bi obraćali pažnju na njega, a njegov sistem bi bio samo još jedna
kap u moru filozofskih špekulacija kojima je Indija bila preplavljena
u svim istorijskim razdobljima.”102
Isti je slučaj i sa Isusom. Dok se Filon, koga Renan naziva Isuso-
vim starijim bratom, Hilel, Šamai i Gamaliel jedva pominju – Isus je
postao Bog! Pa ipak, čisti i božanski moralni kod kome je učio Hris-
tos nikada ne bi mogao da se uporedi sa Budinim da nije bilo tra-
gedije na Golgoti. Ono što je pomoglo obogotvorenju Isusa je bila
njegova dramatična smrt, dobrovoljno prinošenje sopstvenog života
na žrtvu, koje je navodno učinjeno radi celog ljudskog roda, i kasnije
zgodno udešene dogme o pokajanju koju su izmislili hrišćani. U In-
diji, gde život sâm po sebi nema neku naročitu vrednost, raspeće bi
proizvelo slab efekat, ako bi ga uopšte i bilo. U zemlji u kojoj – čega
su svi indolozi potpuno svesni – verski fanatici dovode sebe u stanja
u kojima život ističe iz njih kap po kap u ispaštanju koje traje godi-
nama, gde fakiri sami sebi izgladnjuju na najstrašnije načine, gde se
još uvek mlade i nežne udovice, neustrašivo prkoseći vladinim za-
konima, kao i iz čistog verskog fanatizma, penju na muževljevu po-
grebnu lomaču sa osmehom na licu, gde se, da navedemo reči velikog
profesora:
102 „Budizam”, str. 217.
475
„Ljudi u najboljim godinama bacaju pod točkove svečanih kola
na praznik u Džagernatu da budu smrvljeni pod težinom idola u koga
veruju, gde žalilac koji ne uspe da dobije odštetu gladuje do smrti
pred vratima svog sudije, gde filozof koji misli da je naučio sve čemu
ovaj svet može da ga nauči i koji žudi za stapanjem sa Božanskim
sopstvom tiho odlazi u vodu Ganga kako bi dostigao drugu obalu
postojanja.”103
U takvoj zemlji bi čak i dobrovoljno raspeće prošlo nezapaženo.
U Judeji, pa čak i među hrabrijim narodima od Jevreja – Rimljanima
i Grcima – gde je manje-više svako gledao da preživi na svaki način
i gde bi se većina ljudi očajnički borila za svoj život, tragični kraj ve-
likog reformatora je bio sračunat da proizvede duboki utisak. Imena
čak i takvih sporednih junaka kao što su Mucije Scevola, Horacije
Kokles, majka braće Grah i drugi su dospela do potonjih naraštaja, a
tokom naših školskih dana, ako i u kasnijem životu, njihove bi-
ografije su budile naše simpatije i izazivale naše iskreno divljenje.
Ali možemo li ikada da zaboravimo prezriv osmeh izvesnih hindusa
u Benaresu, kada je jedna engleska lejdi, supruga nekog sveštenika,
pokušala da ostavi utisak na njih pričajući im o veličini Isusove žrtve,
koji je dao svoj život za nas? Tada nam je prvi put palo na pamet ko-
liko je velika drama na Golgoti uticala na kasnije događaje koji su
pratili osnivanje hrišćanstva. Čak je i maštovitog Renana ovo ose-
ćanje navelo da u poslednjem poglavlju svog Života Isusovog napiše
nekoliko stranica jedinstvene i saosećajne lepote.104
103 Maks Miler: „Christ and other Masters” (Hrist i drugi učitelji); „Chips from a Ger-
man Work-shop”, tom 1.
104 Knjiga „Isusov život” od Štrausa, koju Renan naziva „praktičnom, preciznom,
duhovitom i savesno napisanom,” inače jedan dosta sirov, ikonografski rad, na više
načina prevazilazi „Život Isusov” od francuskog autora. Ostavljajući po strani suštinsku
i istorijsku vrednost ova dva rada – sa kojima nemamo ničeg zajedničkog, ovde samo
ukazujemo na iskrivljenu sliku kojom Renan prikazuje Isusov lik. Ne možemo da smis-
limo šta je moglo da navede Renana na tako pogrešan opis njegovog karaktera. Malo je
onih koji, odbacujući božansku prirodu nazarenskog proroka ali uvereni da on nije bio
puki mit, mogu da pročitaju ovaj rad a da ne osete nelagodnost pa čak i bes zbog ovakvog
psihološkog sakaćenja. On od Isusa pravi neku vrstu sentimentalne budale, teatralnog
476
BUDA, ISUS I
APOLONIJE IZ TIJANE
Apolonije, savremenik Isusa iz Nazareta, poput njega je bio

oduševljeni osnovač nove duhovne škole. Možda manje metafizičan
i praktičniji od Isusa, ne tako blag i tako savršene prirode, on je ipak
preneo istu suštinu duhovnosti i iste uzvišene morlne istine. Njegova
velika greška je bila što ih je ograničio na više društvene staleže. Dok
je Isus siromašnima i poniznima propovedao „na zemlji mir, među
ljudima dobre volje” (Luka 2:14), Apolonije je bio prijatelj kraljeva
i kretao se u aristokratskim krugovima. Bio je rodom iz viših staleža
i bogat, dok „Sin čovječiji”, koji je predstavljao široke mase, „nema
gdje glavu zakloniti” (Mat. 8:20); međutim, oba „čudotvorca” su
očito težila istom cilju. Još pre Apolonija se pojavio Simon Mag, zvan
„Sila Božija”. Njegova „čuda” su bila neobičnija, raznovrsnija i pouz-
danije dokazana bilo od onih koja su vršili apostoli ili sâm filozof iz
Galileje. Materijalizam u oba slučaja poriče činjenice, ali ih istorija
potvrđuje. Apolonije se pojavio posle njih; koliko su veliki i slavni
bili njegovi čudesni podvizi u poređenju sa onima koje je izvodio to-
božnji osnivač hrišćanstva, prema tvrđenjima kabalista, možemo da
pokažemo na osnovu svedočenja istorije i Justina Mučenika.105
Poput Bude i Isusa, Apolonije je bio beskompromisni protivnik
svakog spoljnog pokazivanja pobožnosti, svih besmislenih verskih
ceremonija i licemerja. Ako je, poput hrišćanskog Spasitelja, mudrac
glupana opčinjenog sopstvenim lutanjima i govorima u nastojanju da ga svi obožavaju,
koji na kraju biva uhvaćen u zamku svojih neprijatelja. Isus uopšte nije bio takav – jevre-
jski filantrop, adept i mistik škole koju ne pamte ni Hrišćani ni Crkva – ako joj je ikada
i znala za nju; heroj, koji je radije odabrao da rizikuje smrt nego da zadrži za sebe neke
istine za koje je verovao da bi koristile čovečanstvu. Mi dajemo prednost Štrausu koji
ga (Isusa) otvoreno naziva varalicom i folirantom, tu i tamo dovodeći u pitanje čak i
njegovo postojanje, ali koji ga je barem poštedeo tog smešnog sentimentalizma koji mu
Renan pripisuje.
105 Pogledajte Poglavlje III., str. 97.
477
iz Tijane više voleo društvo siromašnih i pokornih, i ako je, umesto
da umre u udobnosti navršivši stotu svojom voljom postao mučenik,
objavljujući sa krsta božansku Istinu,106 njegova krv se mogla poka-
zati isto tako efikasnom u potonjem širenju duhovnog učenja kao i
ona hrišćanskog Mesije.
Klevete kojima su zasipali Apolonija su bile i brojne i neistinite.
Čak i osamnaest vekova posle njegove smrti episkop Daglas ga je
klevetao u svom radu u kome se obračunava sa „čudima.” Ali na ovom
zadatku prečasni episkop je polomio zube na istorijskim činjenicama.
Ako nepristrasno proučimo ovo pitanje, brzo ćemo primetiti da se etika
Gautame-Bude, Platona, Apolonija, Isusa, Amonijusa Sakasa i nji-
hovih učenika zasnivala na istoj mističnoj filozofiji. Svi su obožavali
jed(i)nog Boga, bilo da su ga smatrali „Ocem” ljudskog roda, koji živi
u čoveku kao što i čovek živi u Njemu, ili Nepojmljivim Stvaralačkim
Principom; i svi su živeli bogolikim životom. Amonijus je, govoreći
o svojoj filozofiji, učio da njihova škola vodi poreklo još od vremena
Hermesa, koji je svoju mudrost doneo iz Indije. Bila je to ista mistična
kontemplativna misao kao kod jogina: sjedinjavanje bramana sa nje-
govim sopstvenim blistavim Ja – sa „Atmanom.” A ovaj hindu izraz
je kabalistički, par excellence. Ko je “ja”? Ovo pitanje je postavljeno
106 U jednom nedavno objavljenom radu, pod naslovom „World's Sixteen Crucified
Saviors” (Šesnaest raspetih spasitelja sveta) od gospodina Kersija Grejvsa, koji nam je
privukao pažnju svojim naslovom, zaista smo bili zaprepašćeni, kao što smo i bili upo-
zoreni na naslovnoj strani, istorijskim dokazima koji se ne mogu pronaći ni u istorijskim
knjigama ni u usmenom predanju. Autor pokazuje kako je Apolonije, koji je predstavljen
kao jedan od ovih šesnaest „spasitelja”, na kraju „raspet … ustavši iz mrtvih … pojavio
se pred svojim učenicima pošto je vaskrsnuo i” – ponovo kao Hrist – „uverio Tomu
Didimosa” (‚Blizanca’, prim.prev.) nateravši ga da opipa rane od klinova na njegovim
šakama i stopalima (pogledajte primedbu na str. 268). Za početak, ni Filostrat, Apoloni-
jev biograf, ni zvanična istorija ne pominju tako nešto. Mada je tačno vreme njegove
smrti ostalo nepoznato, nijedan Apolonijev učenik nikada nije rekao da je ovaj bio raspet,
niti da se iznebuha pojavio pred njima. Toliko o jednom „Spasitelju”. Posle toga se kaže
da su i Gautamu-Budu, čiji je život i smrt detaljno opisalo nekoliko autoriteta, uključu-
jući i Bartelemija Sen Ilera – „raspeli njegovi neprijatelji u podnožju planina Nepala”
(pogledajte str. 107); dok nam budističke knjige, istorija i naučna istraživanja kažu, usti-
ma Maksa Milera i mnoštva drugih orijentalista, da je „Gautama-Buda (Šakjamuni) umro
478
u Rig-Vedi. „Ja je Gospodar svih stvari … sve je sadržano u ovom Ja;
sva ‚ja’ se sadrže u ovom Ja. Sâm Braman nije ništa drugo do Ja”,107
glasi odgovor. Idra Raba kaže sledeće: „Sve je On, a On je svuda
skriven.”108 „Kabalistički Adam Kadmon sadrži u sebi sve duše Izra-
elićana, i on sâm je prisutan u svakoj od duša”, kaže Zohar.109 Priprema
za eklektičku školu je otuda identična sa učenjima jogina, hindu misti-
ka, i još ranijim budizmom Gautaminih učenika. I kada je Isus uveravao
svoje učenike da „Duha istine, koga svijet ne može primiti, jer ga ne
vidi, niti ga poznaje” prebiva sa i u njima, koji su „u meni, i ja u
vama”,110 on samo izlaže isti princip koji se javlja u svakoj filozofiji
dostojnoj da se tako nazove. Labule, vrlo obrazovani i skeptični fran-
cuski naučnik, ne veruje ni reč o čudima koja su pratila Budin život;
međutim, dovoljno je iskren da da govori o Gautami kao nekom ko je
odmah iza Hrista po velikoj čistoti svoje etike i ličnom moralu. De
Muso ga, istina učtivo, prekoreva zbog oba ova mišljenja. Uznemiren
naučnom protivurečnošću koja je posledica njegovih optužbi Gautame-
Bude za obožavanje demona, on uverava svoje čitaoce da „ovaj ista-
knuti naučnik jednostavno nije proučio predmetni problem”.111
kraj obala Ganga … Bio je stigao nadomak grada Kušinagara, kada je počela da ga na-
pušta životna snaga. Zaustavio se u šumi i, sedeći pod drvetom sal, izdahnuo.” (Maks
Miler:„Odlomci iz nemačke radionice“, tom I., str. 213) Pozivanja gospodina Grejvsa
na Higinsa i ser V. Džounsa, u nekim od njegovih ishitrenih špekulacija, ne dokazuju
ništa. Maks Miler iznosi neke drevne autoritete koji su napisali obimna dela” … kako
bi dokazao da je Buda ustvari bio egipatski Tot, te da je bio Merkur, ili Vodan (božanstvo
starih Slovena i Germana, prim.prev.), ili Zaratustra, ili Pitagora … Čak je i ser V.
Džouns … prvo poistovetio Budu sa Odinom, a kasnije sa Šišakom”. Mi smo u devet-
naestom, a ne u osamnaestom veku; i mada pisanje knjige na osnovu autoriteta najranijih
orijentalista može na neki način da izgleda kao znak poštovanja prema prethodnicima,
u naše vreme nije uvek sigurno eksperimentisati na taj način. Otuda ovom vrlo poučnom
radu nedostaje jedna značajna odlika koja bi ga učinila još zanimljivijim. Autor je, posle
Prometeja „Rimljanina” i egipatskog boga Alkida (str. 266), trebalo da kao sedamnaestog
„raspetog Spasitelja” doda svom spisku „Veneru, boginju rata”, koju je zadivljenom
svetu predstavio gospodin Artemus Vord, „opsenar”!
107 „Čandogja-Upanišada”, III., 3, 4; Maks Miler: „Veda”.
108 „Idra Rabba” X., 117.
109 Uvod u „Zohar,” str. 305-312.
110 Jovan 14.
111 „Les Hauts Phenomenes de la Magie”, str. 74.
479
Sa svoje strane Bartelemi Sen Iler primećuje:
„Ne ustežem se da kažem da, osim Isusa, među osnivačima re-
ligija ne postoji besprekornija ni dirljivija osoba od Bude. Njegov
život je bez ijedne mrlje. Neprekidni heroizam koga pokazuje podu-
dara se sa njegovim uverenjima … On predstavlja savršeni uzor svih
vrlina koje sâm propoveda; njegovo odricanje, njegova samilost, nje-
gova nepromenljiva dobroćudna narav, nikada ga nisu napustile. U
dvadeset devetoj godini je napustio dvor svog oca da bi postao
monah i prosjak … a kada je umirao na rukama svojih učenika, to je
činio sa spokojem mudraca koji je ceo život posvetio vrlini i koji
umire uveren da je otkrio istinu.”112
Ova zaslužena pohvala ne prevazilazi onu koju je sâm Labule
izrekao, a koja je toliko razgnevila de Musoa. „Mnogo je teže”, do-
daje prvi, „shvatiti kako su ljudi koji su bez pomoći otkrivenja mogli
da se uzdignu tako visoko i priđu tako blizu istini.”113 Nama, opet,
izgleda neobično što ima tako mnogo uzvišenih duša i „bez pomoći
otkrivenja”!
Zbog čega bi ma ko bio iznenađen što je Gautama bio u stanju da
umre sa filozofskim spokojem? Kao što kabalisti ispravno kažu,
„Smrt ne postoji i čovek nikada ne izlazi van univerzalnog toka
života. Oni za koje mislimo da su umrli ustvari žive u nama, kao što
i mi živimo u njima … Što više neko živi za svoje bližnje, manje
treba da se boji smrti.”114
Mogli bismo da dodamo i to da onaj ko živi za ljudski rod čini još
veći podvig od onoga ko je dao život za njega.
Zabranjeno ime, u potrazi za kojim su toliki kabalisti – ne po-
znavajući nijednog orijentalnog, pa čak ni evropskog adepta – uzalud
traćili svoje znanje i živote, prebiva uspavano u srcu svakog čoveka.
Ovo čudesno ime koje, prema najstarijim proročanstvima, „juri ka
beskrajnim svetovima [achoimeto srophaligni]”, može da se dokuči
112 Bartelemi Sen Iler: „Le Buddha et sa Religion”, Pariz 1860.
113 „Journal des Debats”, april 1853.
114 „Dogme et Rituel de la Haute Magie”.
480
na dva načina: putem redovne inicijacije i „glasom tihim i tankim”(1
Car. 19:12) koji je Ilija čuo u pećini na planini Horivu, „gori Božijoj”.
„A kad to ču Ilija, zakloni lice svoje plaštem i izašav stade na vratima
od pećine. I gle, dođe mu glas govoreći …”(1 Car. 19:13)
Kada bi Apolonije iz Tijane poželeo da čuje „glas tih i tanak”, sav
bi se uvio u plašt od fine vune, na koji bi stao sa obe noge pošto bi
prethodno prešao preko njega rukama kako bi ga „namagnetisao”, i
onda izgovorio ne samo „ime”, već prizivanje koje je dobro poznato
svakom adeptu. Onda bi navukao plašt preko glave i lica, i njegov
providni ili astralni duh bi bio slobodan. U običnim prilikama nije
nosio vunenu odeću ništa češće od sveštenika u hramovima. Pose-
dovanje tajne kombinacije „imena” davalo je hijerofantu premoć nad
svakim bićem, ljudskim ili ma kojim drugim, koje je raspolagalo
manjom duševnom snagom od njega. Stoga, kada nam Maks Miler
kaže da je rukopis Kviče „veličanstvena tajna koju nikada ne smeju
da otvore ljudske ruke”, kabalista savršeno shvata šta se time misli i
ni najmanje nije iznenađen kada čuje kako čak i ovaj učeni filolog
uzvikuje: „Šta to beše: ne znamo!”
Ne možemo dovoljno da ponovimo da se jedino posredstvom
učenja starijih filozofija može shvatiti religija koju je Isus pro-
povedao. Proučavajući Pitagoru, Konfučija i Platona možemo da sh-
vatimo ideju koja leži u osnovi izraza „Otac” u Novom Zavetu.
Platonov ideal Boga, koga naziva večnim, nevidljivim Bogom,
Stvoriteljem i Ocem svih stvari,115 istovetan je sa Isusovim „Ocem”.
Za ovo Božansko Biće grčki mudrac kaže da ne može da podlegne
zavisti, niti da bude izvor ma kakvog zla, jer On može da proizvede
jedino ono što je dobro i pravedno,116 i On sigurno nije Mojsijev Je-
hova, „ljubomorni Bog”,* već Isusov Bog koji je „jedini blag”. On
115 „Timaj”, „Tolit.”, 269, E.
116 „Timaj”, 29; „Fedar”, 182, 247; „Država” II., 379, B.
* U prevodu Starog Zaveta Đure Daničića upotrebljen je izraz „Bog revnitelj”; među-
tim, u preciznijem prevodu Biblije kralja Džejmsa se izričito kaže „ljubomorni Bog.”
Relevantni stihovi: 2 Moj. 20:5, 34:14; 5 Moj. 4:24, 5:9, 6:15, 29:20; Isu. 24:19; itd.
(prim.prev.)
481
veliča Njegovu sveobuhvatnu, božansku silu117 i Njegovu svemoć,
ali istovremeno nagoveštava da, kako je nepromenljiv, nikada neće
poželeti da promeni svoje zakone, tj. da iskoreni zlo iz sveta putem
natprirodnog čuda.118 On je sveznajući i ništa ne promiče Njegovom
budnom oku.119 Njegova pravda, otelovljenu u zakonu o nadoknadi
i odmazdi, neće ostaviti nijedan zločin nekažnjenim, nijednu vrlinu
bez njene nagrade;120 stoga on (Isus) objavljuje da je jedini način da
se Bogu ukaže poštovanje negovanje moralne čistote. On potpuno
odbacuje ne samo antropomorfnu ideju da bi Bog mogao da ima ma-
terijalno telo,121„već odbacuje sa gnušanjem sve one priče koje nižim
božanstvima pripisuju razne strasti, svađe i zločine svih mogućih
vrsta”.122 On sa ogorčenjem odbacuje mogućnost da bi Bog mogao
dopustiti da Ga umire, ili tačnije potkupe, razne molitve i žrtvopri-
nošenja.123
Platonov Fedar pokazuje sve ono što je čovek nekada bio, i što
još uvek može ponovo da postane.
„Pre nego što je čovekov duh potonuo u čulnost, što je otelovljeno
gubitkom krila koja je imao, živeo je među bogovima u vazdušastom
[duhovnom] svetu gde je sve istinito i čisto.”
U Timaju on kaže da je „postojalo vreme kada se ljudski rod nije
nastavljao sa kolena na koleno, već je živeo u vidu čistih duhova”.
“U budućem svetu”, kaže Isus, „niti se žene niti se udaju, nego su
kao anđeli Božiji na nebu.”(Mat. 22:30)
Istraživanja Labulea, Anketila Diperona, Kolbruka, Bartelemija
Sen Ilera, Maksa Milera, Špigela, Birnufa, Vilsona i mnogih drugih
lingvista iznela su ponešto od istine na videlo. I sada, kada su teškoće
oko sanskrita, tibetanskog, singaleskog, zenda, pahlevija, kineskog,
117 „Zakoni” IV., 715, E.; X., 901, C.
118 „Država” II., 381; „Teetet” 176, A.
119 „Zakoni” X., 901, D.
120 „Zakoni” IV., 716, A.; „Država” X., 613, A.
121 „Fedar” 246, C.
122 E. Zeler: „Platon i stara Akademija”.
123 „Zakoni” X., 905, D.
482
pa čak i burmanskog, delimično savladane, a Vede, Zend-Avesta, bu-
distički tekstovi, pa čak i Kapiline Sutre prevedeni, širom su otvorena
vrata koja, kada jednom prođemo kroz njih, moraju zauvek da za-
tvore za sobom ma kakve špekulante ili naprosto neznalice koji
kleveću drevne religije. Sve do sadašnjeg vremena sveštenstvo je, da
upotrebimo reči Maksa Milera –
„po pravilu obraćalo pažnju jedino na obožavanje đavola i orgije pa-
ganskih kultova ... ali su retko, ako su se ikada, potrudili da otkriju
prâvi, originalni karakter neobičnih oblika vere i kultova koje nazi-
vaju đavoljim delom”.124
Kada čitamo prâvu istoriju Bude i budizma od Milera, i emotivna
mišljenja koja su o njoj izneli Bartelemi Sen Iler i Labule, i kada,
posle svega, jedan papistički misionar, očevidac, koji sigurno ne bi
mogao biti optužen za pristrasnost u korist budista – mislimo na Abe
Ika – može da izrazi jedino svoje divljenje prema uzvišenom ličnom
karakteru ovih tobožnjih „obožavalaca đavola”, onda moramo da
smatramo filozofiju Šakjamunija za nešto više od religije fetišizma i
ateizma, u šta bi katolici želeli da nas uvere. Ik je bio misionar i nje-
gova prva dužnost je bila da veruje kako budizam nije ništa drugo do
izdanak kulta Satane. Siroti Abe je izbrisan sa spiska misionara
Rima125 kada je njegov putopis objavljen. Ovaj slučaj dobro ilustruje
koliko malo istine možemo da naučimo o religijama drugih naroda
124 Maks Miler: „Budizam” april 1862.
125 Maks Miler u svom delu „Odlomci iz nemačke radionice“, Tom I., str. 187, o Abe
Iku kaže sledeće: „Pokojni Abe Ik je bio toliko naivan kada je isticao sličnosti između
budističkih i rimo-katoličkih obreda da je bio iznenađen kada su njegova izvanredna
‚Putovanja na Tibet’ stavljena ‚na Indeks.’(Index Prohibitorum, spisak zabranjenih kn-
jiga u Rimo-katoličkoj crkvi, prim.prev.) ‚Čovek mora da ostane zapanjen,’ piše on, ‚nji-
hovom velikom sličnošću sa katolicizmom. Epsikopov štap, mitra, odora, okrugli šešir
koga velike lame nose kada putuju …. misa, dupli hor, recitovanje psalama, isterivanje
duhova, kadionica sa pet lanaca koja može po želji da se otvara i zatvara, blagoslovi
koje lame dele ispružajući desnu ruku nad glavom vernika, brojanice, celibat sveštenika,
pokore i povlačenja u samoću, kultovi svetitelja, post, procesije, litanije, sveta vodica;
sve su to sličnosti između nas i budista.’ Mogao je svom spisku da doda i tonzure, re-
likvije i ispoved.”
483
od misionara, kada njihove izveštaje prvo pregledaju nadređeni
crkveni autoriteti, dok prethodni bivaju okrutno kažnjeni kad god
kažu istinu. Kada je ove ljude, koje su zvali i još uvek nazivaju
„sramnim asketama,” ukratko sledbenicima raznih indijskih sekti pod
opštim nazivom „jogin,” Marko Polo upitao: „Kako to da se ne stide
da idu naokolo potpuno goli?”, oni su začuđenom putniku iz trinae-
stog veka dali isti odgovor kao i misionaru iz devetnaestog:
„Idemo goli jer smo goli i došli na ovaj svet, i ne želimo da pose-
dujemo ma šta što je od ovog sveta. Štaviše, nismo opterećeni
telesnim grehom, pa stoga nemamo razloga da se stidimo svoje
golotinje išta više nego što se vi stidite da pokažete svoju šaku ili
lice. Vi koje muče telesni gresi imate pravo što se stidite i pokrivate
svoju golotinju.”126
Neko bi mogao da sastavi neobičan spisak izgovora i objašnjenja
koje je hrišćansko sveštenstvo smišljalo kao objašnjenje za sličnosti
koje se svakodnevno otkrivaju između rimokatolicizma i „paganskih”
religija. Ipak, i letimičan pogled na njih bi neizbežno doveo do ne-
pokolebljive tvrdnje da su pagani širom sveta oponašali učenja hri-
šćanstva! Platon i njegova stara Akademija su pokrali svoje ideje od
hrišćanskog otkrivenja – rekoše crkveni oci iz Aleksandrije!! Bramane
i Manu su pozajmljivali od jezuitskih misionara, dok je Bhagavad-Gitu
sastavio otac Kalme, koji je preobrazio Hrista i Jovana u Krišnu i
Arđunu kako bi ih približio indijskom umu!! Beznačajna činjenica da
su budizam i Platonovo učenje vekovima stariji, a da su se Vede već
bile izopačile u bramanizam pre pojave Mojsija ništa ne menja. Isto
važi i kada je u pitanju Apolonije iz Tijane. Mada njegove isceliteljske
moći nisu mogle da budu dovedene u pitanje s obzirom na sve-
dočanstva careva, njihovih dvorova i stanovništva više gradova, i mada
je tek nekolicina svih njih ikada čula za nazarenskog proroka u čija
„čuda” se uverilo svega nekoliko budućih apostola čije biografije do
današnjeg dana ostaju problem za istorijsku nauku, ipak Apolonije
mora da bude shvaćen kao „Hristov imitator”.
126 „Crawford's Mission to Siam” (Krofordova misija u Sijamu), str. 182.
484
Ako se još uvek može naći mnogo zaista pobožnih, dobrih i česti-
tih ljudi među katoličkim, grčkim i protestantskim sveštenstvom, čija
iskrena vera koristi najbolje što može njihove umne sposobnosti i
koji, budući da se nikada nisu kretali među paganima, mogu da ispa-
dnu nepravedni prema njima jedino usled svog neznanja, to nije
slučaj kada su misionari u pitanju. Izvrdavanja kojima redovno
pribegavaju imaju za cilj da hristolikom životu hindu i budističkih
asketa, kao i mnogih lama, prišiju obožavanje demona. Godine pro-
vedene u putovanju među „paganskim” narodima Kine, Tatarije, Ti-
beta i Indije su im pružile obilje dokaza koliko su nepravedno
klevetani takozvani idolopoklonici. Misionari pred svetom koga po-
kušavaju da obmanu ne mogu da iskoriste kao izgovor čak ni iskrenu
veru, i, uz vrlo malo izuzetaka, možemo bez uvijanja da parafrazi-
ramo primedbu koju je izneo Garibaldi i kažemo da:
„Sveštenik dobro zna da je varalica, osim ako nije budala ili ako
su ga učili da laže još od malih nogu.”
485
Poglavlje VIII
JEZUITI I MASONERIJA
Zohar i rabin Simeon Red Jezuita i njihova povezanost sa nekim

od redova Masonerije Njihovim članovima su dopušteni zločini
Upoređenje principa Jezuita i paganskih moralista Trojna priroda
čoveka u egipatskoj Knjizi mrtvih Masonerija se više ne skriva
Progoni Templara od strane Crkve Tajni masonski izrazi
„Zabranjeno ime” nije Jehova
„Sinovi hrišćana i katolika mogu da optuže svoje očeve za jeres …

iako znaju da će njihovi roditelji zbog toga biti živi spaljeni … I ne
samo da mogu da ih ostave bez hrane, ukoliko pokušaju da ih odvrate
od katoličke vere, VEĆ SA PUNIM PRAVOM MOGU DA IH UBIJU.”
Jezuitsko pravilo (F. Stefen Fagundez,
u “Proecepta Decalogi” (Deset pravila).
Lugduni, 1640).
„Premudri. – Koji je čas?”

„Poštovani K. S. Vorden. – Prvi je čas dana, vreme kada je veo hrama
raskinut na dvoje, kada su se tama i nemi užas raširili po zemlji –
kada je svetlost zgasla – kada su alatke Zanata polomljene – kada se
plamena zvezda skrila – kada je kamena kocka prsla – kada je ‚REČ’
izgubljena.”
“Magna est Veritas et Praevalebit”
(Istina je velika i na kraju pobeđuje)
JAN-BUH-LUN
486
Jezuiti i masonerija
Najveći kabalistički rad Hebreja – Zohar – sastavio je rabin
Simeon Ben-Johaj. Prema izvesnim kritičarima, to je urađeno više
godina pre hrišćanske ere; prema drugima, tek posle uništenja
Hrama*. Međutim, rad na njemu je završio tek Simeonov sin, rabin
Eleazar, i njegov sekretar rabin Aba; jer rad je toliko obiman a stvari
o kojima se u njemu raspravlja toliko maglovite da čak ni čitav život
ovog rabina, zvanog Princ kabalista, nije bio dovoljan da se posao
privede kraju. Kako se znalo da on poseduje ovo znanje, kao i Merka-
bu**, što mu je omogućavalo da primi „Reč”, život mu je bio u opa-
snosti pa je morao da pobegne u divljinu, gde je živeo u pećini punih
dvanaest godina, okružen odanim učenicima, da bi na kraju i umro
tamo, okružen znamenjima i čudima.1
Ali koliko god da je sâm rad obiman, koliko god da obuhvata glavne
delove tajnog, usmenog predanja, ipak ni izdaleka ne sadrži sve.
Dobro je poznato da je ovaj poštovani kabalista prenosio naj-
važnije delove svog učenja isključivo usmeno, i to vrlo malom broju
prijatelja i učenika, uključujući i svog jedinog sina. Prema tome, bez
upućivanja u Merkabu na kraju svega, proučavanje kabale nikada
neće biti upotpunjeno, a Merkaba se može naučiti jedino u „tami, na
pustom mestu, posle mnogih strašnih iskušenja”. Posle smrti Simona
Ben-Johaja ovo tajno učenje je ostalo nedokučiva tajna za spoljni
svet. Prenošena jedino kao misterija, bila je usmeno saopštavana ka-
ndidatu, „licem u lice, šapatom na uvo”.
* 70. po Hristu. (prim.prev.)
** „Kočije,” tj. sredstvo koje iniciranog prenosi u duhovni svet. (prim.prev.)
1 Zapisana su mnoga čuda koja su se navodno odigrala prilikom njegove smrti, ili
bismo radije rekli njegovog prevođenja na drugu stranu; jer on nije umro kao što drugi
umiru, već se, pošto je iznenada nestao, dok je bleštava svetlost ispunila pećinu sjajem,
njegovo telo ponovo ukazalo iznad svojih zemaljskih ostataka. Kada je ova nebeska
svetlost zgasla do uobičajene polutame sumračne pećine – tek tada su, kako kaže
Ginzburg, „učenici Izraela opazili da se svetlost Izrailjeva ugasila”. Njegovi biografi
nam kažu da su se tokom priprema za njegov pogreb i same sahrane čuli glasovi sa neba.
Kada je kovčeg sa njegovim telom spušten u duboku jamu koja je iskopana, iz njega se
vinuo plamen i začuo snažan, veličanstven glas kako izgovara sledeće reči: „Ovo je onaj
koji je naterao zemlju da se zatrese, i kraljevstva da zadrhte!”
487
Masonska zapovest koja glasi „reč tiho prošaputana na uvo”, ust-
vari predstavlja nasleđe preuzeto od tanaim i drevnih paganskih Mis-
terija. Njena savremena upotreba mora biti posledica predugačkog
jezika nekog kabalističkog otpadnika, mada je sama „reč” samo „za-
mena” za „izgubljenu reč”, relativno skoro izmišljena, kao što ćemo
pokazati u daljem tekstu. Istinita reč je zauvek ostala u isključivom
posedu adepata raznih zemalja istočne i zapadne hemisfere. Jedino
je vrlo ograničen broj vrhovnih članova templara i nekolicina ro-
zenkrojcera iz sedamnaestog veka, uvek blisko povezanih sa arap-
skim alhemičarima i iniciranima, zaista mogla da pohvali da je zna.
Od sedmog pa sve do petnaestog veka nije bilo nikog u Evropi ko je
znao za nju; i mada je bilo alhemičara i pre Paracelzusa, on je bio
prvi koji je prošao prâvu incijaciju, tj. onaj završni obred koji je
adeptu davao moć da putuje ka „plamenu ognjenom iz kupine”(2
Moj. 3:2) nad svetim tlom, i da uzme zlatno „tele koje bijahu načinili
i spali ga ognjem, i satr ga u prah … prosu ga po vodi”(2 Moj. 32:20).
Onda su, zaista, ova magična voda i „izgubljena reč”, vratili u život
mnoge od Adonirama, Gedalija i Hirama Abifa pre Mojsijevog vre-
mena. Prâva „reč”, umesto koje Mek Binek i Mah sada koriste za-
menu, upotrebljavana je hiljadama godina pre nego što je njen
pseudo-magijski efekat isproban na „udovičinim sinovima”* tokom
poslednja dva veka. Ko je, u stvari, bio prvi operativni Mason od ma
kakvog značaja? Ilaja Ešmol, poslednji od rozenkrojcera i alhe-
mičara. Uveden je u Operativno Masonsko Društvo u Londonu
1646., a umro 1692. U to vreme masonerija nije bila ono što će po-
stati kasnije; nije bila ni politička ni hrišćanska ustanova, već prâva
tajna organizacija, koja je u svoje društvo primala sve ljude željne da
zadobiju neprocenjivi blagoslov slobode savesti i izbegnu progonu
Crkve.2 Tek nekih tridesetak godina posle njegove smrti na površinu
je izbilo ono što se sada naziva savremenom masonerijom. Ona je
zvanično rođena 24. juna 1717. u krčmi Jabukovo drvo, u Čarls Stritu
* Alegorijski izraz za Masone. (prim.prev.)
2 Plot: „Natural History of Staffordshire” (Prošlost Stafordšira), objavljena 1666.
488
Ako je Masonerija, kao što se tvrdi, progresivno učenje i škola
čiste religije, onda bi trebala da se neprekidno nalazi na braniku ci-
vilizacije, a ne na začelju. A ako se radi samo o pukom proveravanju
u praksi, o grubom pokušaju čovečanstva da reši neke od najdubljih
problema svoje rase, i ničem višem, onda ona mora da ustupi mesto
sposobnijim naslednicima, možda jednom od onih koje ja i vi pozna-
jemo, jednom koji je mogao brže da priskoči u pomoć ljudima na
čelu reda tokom njegovih najvećih uspeha, govoreći im kao što je
demon govorio na uvo Sokratu.
Najiskrenije vaš,
ČARLS SOTERAN.”
I tako se ruši veliki ep o masonima, koga zapeva toliko taja-

nstvenih vitezova kao da se radi o objavi još jednog jevanđelja. Kao
što vidimo, Solomonov Hram potkopavaju i ruše njegovi sopstveni
predvodnici, „Majstori masoni” ovog našeg veka. Ali ako, sledeći
dovitljiv egzoterijski opis iz Biblije, još uvek postoje masoni koji ga
i dalje doslovce smatraju građevinom što je nekada zaista postojala,
ko će od proučavalaca ezoterijskog učenja ikada smatrati da je ovaj
mitski hram išta drugo do alegorija, puko otelovljenje tajne nauke?
Odluku o tome da li je ikada postojao prâvi hram koji je tako zvan ili
ne možemo da prepustimo arheolozima, ali činjenicu da njegov de-
taljan opis u Prvoj knjizi o Carevima predstavlja čistu alegoriju ni-
jedan ozbiljan naučnik, upućen u antičke, kao i srednjovekovne izraze
kabalista i alhemičara, neće ni pokušati da dovede u pitanje. Gradnja
Solomonovog Hrama simbolično predstavlja postepeno dolaženje do
tajne mudrosti, ili „magije”, uzdizanje i razvoj duhovnog iz ze-
maljskog, ispoljavanje moći i raskoši duha u fizičkom svetu, kroz
mudrost i genijalnost graditelja. Kasnije, kada bi postao adept, bio bi
moćniji i od samog Solomona, postao bi simbol Sunca ili same Sve-
tlosti – svetla prâvog, subjektivnog sveta, koje blista u tami obje-
ktivnog univerzuma. To je „Hram” koji se može podići bez ijednog
udara čekića, ili zvuka ma kakvog gvozdenog oruđa koji bi se čuo
tokom „gradnje”.
545
Na Istoku ovo učenje ponegde nazivaju „sedmospratnim”, a na
drugim mestima „devetospratnim” hramom; svaki sprat alegorijski
odgovara jednom stepenu stečenog znanja. Širom zemalja Orijenta,
gde god se proučavaju magija i mudrost-religija, one koji se služe
njima, ili ih tek uče, nazivaju Graditeljima – jer oni grade hram
znanja, tj. tajne nauke. Adepte koji su aktivni nazivaju praktičnim ili
operativnim Graditeljima, dok učenike ili novajlije svrstavaju u
špekulativne, odnosno teoretske. Prvi na delu prikazuju svoju kon-
trolu nad silama nežive kao i žive prirode; drugi se tek usavršavaju u
pojedinim delovima svete nauke. Nepoznati osnivači prvih mason-
skih gildi su očigledno „pozajmili” ove izraze na samom početku is-
torije Zanata.
Među izrazima koji su sada popularni, „Operativni masoni” pred-
stavljaju zidare i zanatlije koji su činili članstvo Zanata sve do vre-
mena Ser Kristofera Rena, a tzv. „Špekulativni masoni” sve članove
reda, prema savremenom shvatanju. Rečenica koja se pripisuje Isusu:
„Ti si Petar, i na tome kamenu sazidaću Crkvu svoju, i vrata pakla
neće je nadvaladati” (Mat. 16:18), iskrivljenu kakva je sada, lošim
prevođenjem i još gorim tumačenjem, jasno pokazuje svoje prâvo
značenje. Već smo pokazali značenje reči Pater i Petra kod hijero-
fanata – tumačenje ispisano na kamenim tablicama inicijator je pri
poslednjoj inicijaciji predavao odabranome koji će postati budući
tumač. Upoznavši se sa njenim misterioznim sadržajem, koje mu je
otkrivalo tajne stvaranja, inicirani bi sâm postajao graditelj, jer je
naučio dodekaedron, tj. geometrijsku figuru po kojoj je izgrađena
vaseljena. Onome što je naučio prilikom ranijih inicijacija o upotrebi
pravila i arhitektonskih principa dodavan je krst, čija vertikalna i po-
dužna linija su trebale da obrazuju temelj duhovnog hrama, postav-
ljene unakrst iznad čvora ili središnje, osnovne tačke – suštinskog
elementa svega postojećeg,72 predstavljajući tako prvu konkretnu
ideju o božanstvu. Odatle je mogao, kao Majstor graditelj (pogledajte
72 Pitagora.
546
1 Kor. 3:10), da podigne hram mudrosti na onom kamenu zvanom
Petra za sebe; i postavivši siguran temelj, pusti da „drugi zida na
njemu”.
Egipatskom hijerofantu je davana četvrtasta kapa, koju je morao
da nosi neprekidno, i kvadrat (pogledajte masonske oznake), bez
koga nikada nije mogao da putuje van zemlje. Savršeni Tau obrazo-
van od vertikalne (silazećeg muškog zraka, ili duha) i ženske linije
(ili materije, ženskog zraka), i globalnog kruga je bio znamenje Izide
i ovaj egipatski krst je stavljan na grudi Egipćanina tek kada bi umro
i bio sahranjen kao mumija. Ove četvrtaste kape do današnjeg dana
nose jermenski sveštenici. Tvrdnja da je krst čisto hrišćanski simbol
prvi put uveden posle početka naše ere je zaista čudna, jer vidimo
Jezekilja kako obeležava čela ljudi Judinog plemena koji su se bojali
Gospoda (Jezek. 9:4) znakom Tau, kako je prevedeno u Vulgati. Na
drevnom hebrejskom ovaj znak je ovako izgledao , ali u origi-
nalnim egipatskim hijeroglifima to je bio savršen hrišćanski krst
. I u Otkrivenju tzv. „Alfa i Omega”(tj. duh i materija), prvi i
poslednji, obeležava imenom svog Oca čela odabranih.
A ako su naše tvrdnje pogrešne, ako Isus nije bio inicirani, Maj-
stor-graditelj, ili Majstor-mason kako se to sada naziva, kako to da
na većini drevnih katedrala nalazimo ovu figuru sa masonskim oz-
nakama pored sebe? Na katedrali Santa Kroče (Svetog Krsta) u
Firenci, nad glavnim portalom se može videti figura Hrista kako drži
u ruci savršeni kvadrat.
Preživeli „Majstori-graditelji” operativnog zanata prâvog Hrama
mogu da idu bukvalno polugoli i da večno lutaju kao pustinjaci – ali
ne zbog nekakvog detinjastog obreda, već zato što, poput „Sina Čo-
vječijeg”, nemaju gde da spuste glavu – a ipak su oni jedini koji još
poseduju „Reč”. Njihovo „uže za vuču” je sveti trostruki konopac
izvesnih bramanskih sanjasija, ili pak vrpca na koju izvesne lame
vešaju svoje ju-kamenove, ali nijedan od njih se ni za svo blago So-
lomona i Sabe ne bi rastao sa ovim naoko bezvrednim amajlijama.
Fakirov štap od bambusa sa sedam čvorova može da postane isto tako
547
moćan kao Mojsijev štap „koji beše načinjen između dve večeri i na
kome beše urezano i prikazano veliko i slavno IME pomoću koga je
trebalo da čini čuda u Mizraimu”.
Ali ovi „operativni radnici” se uopšte ne boje da bi njihove tajne
mogli da odaju podmukle starešine sveštenih bratstava, mada ih je
njihov naraštaj primio od nekih drugih prethodnika, a ne „Mojsija,
Solomona i Zorovavelja”. Da je Mouzes Majkl Hejs, izraelitski brat
koji je uveo masoneriju Kraljevskog Luka u svoju zemlju (decembra
1778.)73 imao proročki nagoveštaj budućih izdaja, mogao je da uvede
i efikasnije zakletve od onih koje imaju.
I zaista, zvučna fraza Kraljevskog Luka, „dugo izgubljen ali sada
pronađen”, ispunila je svoje proročko obećanje. Lozinka tog stepena
više nije „JA SAM ONAJ ŠTO JEST.” Sada jednostavno glasi: „Bejah,
ali više nisam!”
Da ne bismo bili optuženi kako se hvalimo na prazno, daćemo

ključeve nekoliko tajnih šifri najizuzetnijeg i najvažnijeg od tako-
zvanih viših masonskih stepena. Ako se ne varamo, one nikada pre
nisu bile otkrivene javnosti (osim one za masone Kraljevskog Luka,
1830. godine), već su ljubomorno čuvane unutar pojedinih redova.
Mi nismo vezani ni obećanjem, ni obavezom, ni zakletvom, i stoga
ne narušavamo poverenje. Naš cilj nije da zadovoljimo puku rado-
znalost; jedino želimo da pokažemo masonima, kao i pripadnicima
svih drugih društava na Zapadu – uključujući tu i Družbu Isusovu –
da ne mogu biti sigurni da će zadržati ma kakve tajne čije otkrivanje
dovoljno interesuje Bratstva sa Istoka. Po logici, to može da im
pokaže da iako ovi drugi mogu da skinu maske koje razna evropska
društva nose, oni sami su savršeno uspešni u nošenju sopstvenih
„vizira”; jer, ako postoji nešto što svi priznaju, to je činjenica da ni-
jedna od prâvih tajni ma kog preživelog drevnog bratstva nije dospela
u ruke profanih.
73 Prva Velika Podružnica je osnovana u Filadelfiji 1797.
548
Neke od ovih šifri su upotrebljavali jezuiti u svojoj tajnoj prepisci
u vreme zavere jakobinaca, i kada je masonerija (kao navodni nasled-
nik templara) bila korišćena od strane Crkve u političke svrhe.
Findel kaže (pogledajte njegovu „Istoriju masonerije”, str. 253)
da u osamnaestom veku
„pored savremenih vitezova templara, vidimo da i jezuiti … iskri-
vljuju pošteno lice masonerije. Mnogi masonski autori, koji su dobro
poznavali taj period, i tačno znali za sve događaje koji su se odigrali,
nepokolebljivo tvrde da su u to vreme i kasnije jezuiti vršili poguban
uticaj na bratstvo, ili u najmanju ruku nastojali da ga izvrše”. U vezi
sa redom rozenkrojcera primećuje, pozivajući se na prof. Vuga, da
je „u početku njegov cilj bio … ništa manje od podrške jačanju ka-
tolicizma. Kada je ova religija pokazala odlučnost da potpuno uguši
slobodu misli … rozenkrojceri su u istoj meri proširili svoje planove
kako bi, ako je moguće, zaustavili napredak ovog široko raspro-
stranjenog prosvetljenja.”
U delu “Sincerus Renatus” (Iskreno preobraćeni), S. Rihtera iz

Berlina (1714.) vidimo da su saopštavani zakoni po kojima bi vladali
tzv. „Zlatni rozenkrojceri” koji „nose nepogrešive znake jezuitskog
doterivanja.”
Počećemo sa kriptografima „Suverenih prinčeva ružinog krsta”,
nazivanih i Vitezovi Svetog Andreja, Vitezovi Orla i Pelikana, Here-
dom, Rosae Crucis, Rosy Cross, Trostruki Krst, Savršeni Brat, Princ
Mason, itd. I „Heredom Rosy Cross” tvrdi da vodi poreklo od Tem-
plara, iz 1314. godine.74
74 Pogledajte Jarkerove “Notes on the Mysteries of Antiquity”, str. 153.
549
TAJNA MASONSKA ŠIFRA:

ŠIFRA
ŠIFRA VITEZOVA RUŽINOG KRSTA HEREDOM

(iz Kilvininga)
ŠIFRA VITEZOVA KADOŠ

(Isto Beli i Crni Orao i Veliki Izabrani Vitez Templar)
Vitezovi Kadoš imaju drugu šifru – ili, tačnije, hijeroglif – koji je,
u ovom slučaju, uzet iz hebrejskog, možda da bi bio više u skladu sa
biblijskim Kadešim iz Hrama.75
75 Pogledajte 2 Car. 23:7, tekst na hebrejskom i engleskom, naročito onaj prvi. U ste-
penu Kadoš je izloženo učenje o poreklu koje masonerija vodi od Mojsija, preko
Solomona, esena i templara. Vitezovi Kadoš iz redova hrišćana bi mogli da naslute
kakvoj vrsti „hrama” su njihovi preci, sa takvim genealoškim poreklom, bili pripojeni,
čitajući 13. stih istog poglavlja koje je gore navedeno.
550
HIJEROGLIF K KAD
Što se tiče šifre Kraljevskog Luka, ona je već otkrivena, ali i mi

možemo ovde da je prikažemo malo uvećanu.
Ova šifra se sastoji od izvesnih kombinacija pravih uglova, sa ili
bez tačaka. Ovo što sledi je osnova od koje je oblikovana.
551
Sad, (engleski) alfabet se sastoji od dvadeset šest slova, a kada se

ova dva znaka rastave na delove, dobija se trinaest različitih slovnih
oznaka:
Tačka stavljena unutar svakog od njih daje još trinaest:
Time se dobija ukupno dvadeset šest, koliko slova ima i u engleskom alfabetu.
Postoje bar dva načina da se ova slova kombinuju i upotrebljavaju za potrebe tajne
prepiske. Jedan metod je da se
prvi od znakova je “a”: isti znak, ali sa tačkom je Drugi način je da se
upotrebe redom za prvu polovinu alfabeta:
itd., sve do “m”, posle čega se ponavljaju, ovog puta sa tačkom,
počevši od
Prema prvom metodu, alfabet izgleda ovako:
A prema drugom metodu, ovako:
Pored ovih znakova francuski masoni su, očigledno po uputstvu njihovih prepredenih
učitelja – jezuita, usavršili ovu šifru u svim njenim pojedinostima. Tako imaju znake čak i za
zareze, diftonge (dvojne glasove), akcente, tačke, itd., a oni izgledaju ovako:
552
“ZABRANJENO IME” NIJE JEHOVA
Za sada će ovo biti dovoljno. Mogli bismo, ako želimo, da damo

i brojčane alfabete sa ključevima za njihovu upotrebu, ili drugi metod
koga koriste masoni Kraljevskog Luka, koji jako liči na izvesna hindu
slova: G El Tajanstvenog Grada; dobro poznatog oblika de-
vanagari pisma (francuskih) Mudraca Piramida; zatim Uzvišenog
Majstora Velikog Dela, i druge. Ipak, uzdržaćemo se od toga, ali neka
bude jasno, samo iz tog razloga što neki od ovih pobočnih ogranaka
izvorne masonerije Plave lože još uvek pokazuju da bi se ubuduće
mogli pokazati korisnim. Što se tiče ostalih, mogu da idu i otići će
na zgarište istorije. Visoki masoni će razumeti šta time mislimo. Sada
moramo da iznesemo dokaze za ono što smo izjavili, i da pokažemo
da će reč Jehova, ako je masonerija i dalje bude upotrebljavala, uvek
ostati samo zamena, ali se nikada neće poistovetiti sa izgubljenim
imenom pomoću koga se izvode čuda. Kabalisti tako dobro znaju za
to, da u njihovoj detaljnoj etimologiji ove reči [slovo] ubedljivo
pokazuju da je ona samo jedna od mnoštva zamena za prâvo ime, i
da se sastoji od dvojnog imena prvog androgina (dvopolnog bića) –
Adam i Eva, Jod (ili Jodh), Vau i He-Va – gde je ženska zmija simbol
Božanske Inteligencije koja proističe iz JEDNOG – Generativnog ili
Kreativnog Duha.76 Otuda Jehova uopšte nije sveto ime. Da je Mo-
jsije faraonu saopštio prâvo „ime”, ovaj ne bi odgovorio onako kako
je to učinio, jer su ga inicirani kraljevi Egipta znali isto tako dobro
kao i Mojsije, koji ga je naučio tamo gde i oni. „Ime” je u to vreme
bilo zajednička svojina adepata svih naroda sveta, a faraon je sigurno
znao „ime” Vrhovnog Boga koji se pominje u Knjizi Mrtvih. Ali
umesto toga, Mojsije (ako bukvalno prihvatimo alegoriju iz Izlaska,
tj. 2 Mojsijeve Knjige) daje faraonu ime Jeva, izraz ili oblik Božijeg
76 Pogledajte “Dogme et Rituel” Elifasa Levija, tom I.
553
imena koga su svi targumi koristili, kako ga je Mojsije naveo. Stoga
faraon odgovara: „Ko je taj Jeva77 (Gospod) da poslušam glas nje-
gov?”
„Jehova” se pojavio tek kao masoretska novotarija. Kada su ra-
bini, iz straha da ne izgube ključ sopstvenih učenja, koja su do tada
bila zapisivana koristeći isključivo suglasnike, počeli da u svoje
rukopise ubacuju tačke da označe samoglasnike, ništa nisu znali o
pravilnom izgovoru IMENA. Stoga su mu dali intonaciju Adonaha, i
izgovarali ga kao Ja-ho-vah. Otuda je ovo drugo samo izmišljen
oblik, izopačenje Svetog Imena. A kako su i mogli da znaju? Od celog
njihovog naroda, jedino je nizu prvosveštenika bilo dopušteno da ga
čuvaju i da ga na samrti predaju svom nasledniku, kao što to hindu
bramatma čini pred svoju smrt. Samo jednom godišnje, na Dan Poka-
janja, prvosvešteniku je bilo dopušteno da ga šapatom izgovori.
Prelazeći, skriven velom, u unutrašnju odaju Svetilišta, Svetinju nad
Svetinjama, drhtavim usnama, oborenog pogleda, prizvao bi strašno
IME. Surovi progoni kabalista, kojima su dragoceni slogovi preneti
tek pošto su tu milost zaslužili čitavim životom provedenim u svetosti
i neporočnosti, bili su vršeni pre svega usled sumnje da su ga ovi
zloupotrebili. Na početku ovog poglavlja smo izneli priču o Simonu
Ben-Johaju, jednoj od žrtava ovog neprocenjivog znanja, i videli ko-
liko su nezaslužene bile surovosti kojima je bio izložen.
Knjiga Jašera, koja je – kako nam je rekao vrlo učeni hebrejski
teolog iz Njujorka – sačinjena u Španiji u dvanaestom veku kao „na-
rodna priča” i koja nije imala „odobrenje centralne zajednice rabina
iz Venecije”, puna je kabalističkih, alhemijskih i magijskih alegorija.
Priznajući sve to, ipak moramo da napomenemo da ima još nekoliko
„narodnih” priča koje se temelje na istorijskim istinama. Nordijci sa
Islanda, prema dr G. V. Dasentu, takođe imaju zbirku narodnih
predanja, ali one sadrže ključ za razumevanje prastarog religijskog
kulta tog naroda. Tako je i sa Knjigom Jašer. Ona sadrži praktično
77 Jeva je Eva, ženski parnjak Jehove-Binaha.
554
celokupan Stari Zavet u sažetom obliku, i to prema običaju Sama-
rićana, tj. samo Mojsijevo Petoknjižje, bez knjiga proroka. Mada su
je ortodoksni Rabini odbacivali, ne možemo a da ne pomislimo da
je, kao što je slučaj i sa apokrifnim jevanđeljima, koja su napisana
pre onih koja će biti proglašena „kanonskim”, Knjiga Jašera prâvi
original iz koga je, jednim delom, sastavljena Biblija kao rad novijeg
datuma. I apokrifna jevanđelja i Jašer se sastoje od niza religioznih
priča, u kojima se čuda ređaju jedno za drugim, i koje pripovedaju
razne narodne legende u njihovom izvornom izdanju, bez ikakvog
obzira bilo na hronologiju ili versku dogmu. Pa opet, oba rada pred-
stavljaju „ugaoni kamen” Mojsijeve, odnosno hrišćanske religije.
Jasno je da je Knjiga Jašera postojala pre Mojsijevog Petoknjižja,
jer je pominju u Knjizi Isusa Navina, Knjizi proroka Isaije i Drugoj
knjizi Samuilovoj.*
Nigde razlika između elohista i jehovista nije tako jasno prikazana
kao u Jašeru. Jehova je ovde prikazan onako kakvim su ga ofisti za-
mišljali, kao sin Ilde-Baota, tj. Saturna. U ovoj knjizi egipatski magi,
kada ih faraon upita: „Ko je taj koga Mojsije naziva ‚Ja sam’?” odgo-
varaju: „Saznali smo da je Bog Mojsijev sin mudraca, sin drevnih
kraljeva.” (pogl. LXXIX. 45)78 Sad, oni koji svejedno tvrde da je
Jašer falsifikat iz dvanaestog veka – a mi smo spremni da se složimo
s tim – morali bi da objasne neobičnu činjenicu da, dok se gore nave-
deni tekst ne može naći u Bibliji, odgovor na pitanje koje u njemu
postavljeno se nalazi u Svetom Pismu i, štaviše, formulisan je sasvim
nedvosmisleno. U Isa. 19:11 „Gospod Bog” se u gnevu obraća pro-
roku prigovorom: „Doista, knezovi su Soanski bezumni, i savjet mu-
drijeh savjetnika faraonovijeh lud je. Kako možete govoriti faraonu:
ja sam sin mudrijeh, sin starijeh careva?”, što očigledno predstavlja
* U prevodu Starog Zaveta Đure Daničića umesto „Jašera” stoji „pravednoga.”(prim.
prev.)
78 Otkrili smo vrlo sugestivnu pojedinost u vezi sa ovim nazivom Jehove, „Sin drevnih
kraljeva”, u indijskoj sekti đaina, poznatih kao saurje. Oni priznaju da je Brama Devata,
ali mu ne priznaju moć da stvara i nazivaju ga „Sinom Kralja”. Pogledajte “Asiatic Re-
searches”, tom IX., str. 279.
555
odgovor na gore postavljeno pitanje. U Isu. 10:13 Jašer („istiniti”) se
pominje prilikom potvrđivanja nečuvene tvrdnje da su Sunce i Mesec
ostali da stoje u mestu sve dok se Izrailjski narod nije osvetio. „Ne
piše li to u knjizi istinitoga?” kaže se u tekstu. U 2 Sam. 1:19 još je-
dnom je navedena ista knjiga. „I eto je”, kaže se, „napisano u knjizi
istinitoga.” Očigledno, „istiniti” (ili „pravedni”) je morao postojati;
morali su ga smatrati autoritetom; morao je biti stariji od Isusa Na-
vina; i, kako stih iz Knjige Isusa Navina nepogrešivo ukazuje na gore
navedeni odlomak, u najmanju ruku imamo dovoljan razlog da pri-
hvatimo sadašnje izdanje Jašera kao prepis, izvod ili zbirku tekstova
iz originalnog dela, kao što i Septuagint Pentateuh* moramo da po-
štujemo kao izvorne svete spise Hebreja.
U svakom slučaju, Jehova nije „stariji od najstarijih” iz Zohara,
jer ga u ovoj knjizi nalazimo kako se savetuje sa Bogom Ocem oko
stvaranja sveta: „Veliki Majstor reče Gospodu: ‚Napravimo čoveka
po liku našemu’” (Zohar I., nastavak 25). Jehova nije ništa drugo do
Metatron, i to možda ne najveći, već samo jedan od Eona; jer onaj
koga Onkelos naziva Memro, „Reč”, nije egzoterijski Jehova iz Bi-
blije, niti je Jahve „Onaj što jest.”
Tajanstvenost ranih kabalista, koji su nastojali da zaštite prâvo
Tajno ime „Večnog” od profanacije, a u kasnijim vremenima i opre-
znost kojoj su srednjovekovni alhemičari i okultisti morali da pri-
begnu kako bi zaštitili svoje živote, izazvale su nerazmrsivu zbrku
među božanskim imenima. To je navelo ljude da prihvate Jehovu iz
Biblije kao ime „Jed(i)nog živog Boga”. Svaki jevrejski starešina,
prorok ili drugi čovek od ma kakvog značaja dobro je znao razliku;
ali kako se razlika sastojala u glasovima kojima je izgovarano „ime”,
a smrtna kazna sledovala svakome ko bi ga pravilno i naglas izogo-
vorio, obični ljudi nisu ni znali za njega, jer niko od iniciranih nije
bio spreman da rizikuje svoj život da bi ih naučio njemu. I tako je
božanstvo sa Sinaja postepeno poistovećeno sa „Onim čije je ime
* Pet Mojsijevih knjiga u „prevodu sedamdesetorice” učenih Jevreja iz Aleksandrije.
(prim.prev.)
556
poznato samo mudrima”. Kada Kapleus daje prevod: „Ko god izgo-
vori ime Jehovah biće kažnjen smrću”, on pravi dve greške. Prva je
u dodavanju slova h na kraju imena, ako je hteo da ovo božanstvo
smatraju bilo muškim ili dvopolnim, jer to slovo označava ime žen-
skog roda, kao što bi i trebalo da bude, imajući u vidu da je to jedno
od imena Binah, treće emanacije; njegova druga greška je u tvrđenju
da reč nokeb znači jedino izgovoriti razgovetno. Ona ustvari znači
izgovoriti pravilno.
Prema tome, biblijsko ime Jehova jednostavno možemo smatrati
zamenom koja je, pripadajući jednoj od „sila,” moralo da bude sma-
trano imenom „Večnog”. Postoji očigledna greška (jedna od mnogih),
u jednom od tekstova Treće Mojsijeve knjige (Levitska) koju je is-
pravio Kejhen, što dokazuje da se zabrana izgovaranja Božijeg imena
uopšte nije odnosila na ime egzoterijskog Jehove, čija su brojna,
druga imena isto tako mogla da budu izgovorena bez pretnje ikakvom
kaznom.79 U nepravilnoj verziji na srpskom isti prevod glasi ovako:
„Ko bi ružio ime Gospodnje, da se pogubi,” 3 Moj. 24:16. Kejhen
ga prevodi daleko tačnije: „A onaj ko pohuli na ime Večnoga um-
reće,” itd. „Večni” je nešto više od egzoterijskog i ličnog „Gospo-
da”.80
Kao što je i kod ne-jevrejskih naroda, simboli Izraelićana su odu-
vek, direktno ili indirektno, bili u vezi sa kultom Sunca. Egzoterijski
Jehova iz Biblije je dvojno božanstvo, poput svih drugih bogova, a
činjenica da David – koji uopšte nije znao za Mojsija – slavi svog
„Gospoda”, i uverava ga da „je Gospod velik Bog i velik car nad svi-
jem bogovima”(Psal. 95:3), može da bude vrlo značajno za potomke
Jakova i Davida, ali mi nemamo nikakve veze sa bogom njihovog
naroda. Spremni smo da ukažemo isto poštovanje „Gospodu Bogu”
Izrailjaca kao i Brami, Zevsu, ili ma kom drugom božanstvu drugog
reda. Ali zato sasvim nedvosmisleno odbijamo da u njemu prepo-
znamo bilo onog Boga kome se klanjao Mojsije, ili Isusovog „Oca”,
79 Imena kao što su Šadaj, Elohim, Savaot, itd.
80 Kejhenova “Hebrew Bible”, III., str. 117.
557
ili pak „Zabranjeno Ime” kabalista. Jehova je, moguće, jedan od Elo-
him, koji je bio uposlen oko oblikovanja (ne i stvaranja) vaseljene,
jedan od arhitekata koji su gradili od pre-postojeće materije, ali on
nikada nije bio „Nedokučivi” Uzročnik koji je stvorio „baru” u Ve-
čnoj Noći. Ovi Elohim prvo oblikuju i blagoslove, a zatim proklinju
i uništavaju; kao jedna od ovih Sila, Jehova je otuda naizmenično
blagonaklon i zao; u jednom trenutku on kažnjava, da bi se u sle-
dećem kajao zbog toga. On je ustvari prototip nekolicine patrijarha
– Isava i Jakova, alegorijskih blizanaca, likova koji simbolizuju svaki
dualni princip ispoljen u prirodi. Tako Jakov, odnosno Izrailj, pred-
stavlja levi stub – ženski princip Isava, koji je desni stub, predstavlja-
jući muški princip. Kada se rve sa Malah-Iho, tj. sa Gospodom, ovaj
drugi postaje desni stub, pa ga Jakov-Izrailj naziva Bogom; mada su
se tumači Biblije potrudili da ga nekako preobrate u pukog „anđela
Gospodnjeg” (1 Moj. 32:24-30), Jakov ga je nadjačao – kao što ma-
terija često odnosi prevagu nad duhom – ali mu je u borbi iščašen
„zglavak iz stegna”.
Ime Izrailja (Israel) potiče od Isaral ili Asar, Bog-Sunce, koji je
poznat kao Surjal, Surja i Sur. Isra-el bukvalno znači „onaj koji se
bori uz Božiju pomoć”. „Sunce koje obasjava Jakova-Izrailj” je Bog-
Sunce Isaral koji oplođuje materiju ili zemlju, koju predstavlja ženski
princip – Jakov. Po običaju, ova alegorija ima više od jednog skri-
venog značenja u kabali. Isav, Esau, Asu je takođe Sunce. Poput
takozvanog „Gospoda”, i Isav se bori sa Jakovom i ne uspeva da ga
savlada. Bog-Sunce mu se prvo suprotstavlja, da bi se onda stavio na
njegovu stranu zaključivši zavet s njim.
„I sunce mu se rodi kad prođe Fanuil, i (Jakov) hramaše na stegno
svoje.”(1 Moj. 32:31) Izrailj-Jakov, kome se suprotstavio njegov brat
Isav, jeste Samael, a „imena Samaela su Azazel i Satana” (tj. pro-
tivnik).
Ako bi neko insistirao na tome da Mojsije nije poznavao indijsku
filozofiju, i da stoga nije mogao da upotrebi Šivu, obnovitelja i
uništitelja, kao uzor za svog Jehovu, onda bismo morali da prihva-
558
timo postojanje nekakve čudesne nad-nacionalne intuicije koja je
nagnala sve narode da za svoje egzoterijsko nacionalno božanstvo
odaberu upravo dvojaki tip kakav nalazimo u izrailjskom „Gospodu
Bogu”. Sve ove priče govore same za sebe. Šiva, Jehova, Oziris, svi
oni predstavljaju savršen primer simbolične predstave aktivnog prin-
cipa u prirodi. Oni su ustvari sile koje upravljaju oblikovanjem ili
obnavljanjem materije kao i njenim uništenjem. Oni predstavljaju
Život i Smrt, koji neprekidno oplođuju i razgrađuju pod podsticajem
anime mundi („duše sveta”), Univerzalne intelektualne Duše, tj. nevi-
dljivog ali uvek prisutnog duha koji stoji u osnovi usklađivanja slepih
sila. Ovaj duh je sâm po sebi nepromenljiv, i stoga su sile prisutne u
vaseljeni, uzrok i posledica, uvek u savršenom skladu, prema ovom
jedinstvenom, velikom Nepromenljivom Zakonu. Duhovni Život je
iskonski princip koji se nalazi iznad; Fizički Život je iskonski princip
koji počiva ispod njega, ali oni predstavljaju jedinstvenu celinu u
okviru svog dvojnog aspekta. Kada je Duh potpuno nesputan oko-
vima vezanosti, a njegova suština postala tako pročišćena da je
spremna da se sjedini sa svojim UZROČNIKOM, on može da – ko bi
mogao da tvrdi da će se to zaista i dogoditi – na tren sagleda Večnu
Istinu. A do tada nemojmo graditi sebi idole po sopstvenom obličju,
i umesto toga prihvatimo odbleske Večne Svetlosti. Najveća greška
našeg doba je pokušaj da napravimo poređenje među relativnim vre-
dnostima svih drevnih religija, te da ismevamo učenja kabale i drugih
vrsta „sujeverja”.
Ali istina je neobičnija od mašte, a ova drevna poslovica se naj-
bolje može primeniti upravo na pomenuti slučaj. „Mudrost” prastarih
razdoblja, ili „tajno učenje” otelotvoreno u Orijentalnoj kabali, čije
najsažetije izdanje predstavljaju tekstovi rabina, nisu iščezle sa fi-
laletejima poslednje eklektičke škole. Gnosis (tajno znanje) i dalje
postoji, a njegovih posvećenika ima mnogo, mada se za njih ne zna.
Takva tajna bratstva je i pre Makenzijevog vremena pominjalo više
velikih pisaca. Ako su ih smatrali za puku izmišljotinu romanopisaca,
ta činjenica je samo pomogla „braći adeptima” da lakše sačuvaju
559
svoju anonimnost. Lično smo poznavali nekoliko njih koji su, na
svoju veliku radost, posmatrali kako im se samouvereni skeptici u
lice smeju, poričući priče o njihovim ložama, društvima u kojima su
živeli i čudesnim silama kojima su se služili tokom dugih godina.
Neki od ove „braće” su pripadali malim grupama „putnika”. Sve do
kraja srećne vladavine Luja-Filipa pariski momci i trgovci su ih pom-
pezno nazivali nobles etrangers (plemićima iz belog sveta), naivno
verujući da se radi o nekakvim „Bojarima”, vlaškim (tj. srpskim)
„Gospodarima”, indijskim „Nabobima” i mađarskim „Markgrofo-
vima” koji su se okupili u prestonici civilizovanog sveta da bi se
divili njenim spomenicima i priključili se njenim razuzdanim zaba-
vama. Međutim, bilo je i onih ćaknutih, koji su prisustvo nekih od
ovih tajanstvenih gostiju u Parizu povezivali sa velikim političkim
događajima koji će se ubrzo posle toga odigrati. Takvi smatraju da u
najmanju ruku predstavlja izuzetnu podudarnost što su se Revolucija
1793. i nešto ranija afera, poznata kao „Mehur Južnih mora”, odigrali
ubrzo po dolasku „plemića iz belog sveta,” koji su u kraćim ili dužim
periodima potresali sâv Pariz svojim mističkim učenjima ili „nat-
prirodnim sposobnostima.” Sen Žermeni i Kaljostri našeg veka, nau-
čivši gorke lekcije iz kleveta i progona u prošlim vremenima, sada
pribegavaju drugačijoj taktici.
Ali postoji priličan broj ovih mističnih bratstava koja nemaju
nikakvih dodira sa „civilizovanim” zemljama; u njihovim tajnim za-
jednicama je skrivena ostavština drevne prošlosti. Ovi „adepti” bi
mogli, ako zažele, da prisvoje pravo na neobično poreklo i pokažu
autentične dokumente koji bi objasnili mnoge nerešene misterije iz
sveštene kao i profane istorije. Da su ocima hrišćanske crkve bili poz-
nati ključevi hijeroglifskog pisma i tajnog egipatskog i indijskog sim-
bolizma, sigurno je da ne bi dopustili da makar i jedan od drevnih
spomenika ostane neoštećen. Ipak, ako smo dobro obavešteni – a
mislimo da jesmo – u Egiptu nije ostao ni jedan jedini, ali je zato
sveštena kasta pažljivo registrovala hijeroglife svojih tajnih zapisa.
Ovi zapisi postoje i danas, mada ne i za javnost, dok su spomenici
najverovatnije zauvek iščezli.
560
Od četrdeset sedam kraljevskih grobnica pokraj Gornore, koje su
egipatski sveštenici zapisali u svojim svetim registrima, bilo je na-
đeno svega sedamnaest, prema Diodiru sa Sicilije, koji je posetio ovo
mesto nekih šezdeset godina pre Hrista. Bez obzira na ovo istorijsko
svedočenje, tvrdimo da su sve sačuvane do današnjeg dana, i da je
kraljevska grobnica koju je otkrio Belconi među stenama peščara
Biban-el-Meluka (Meleha?) samo bledi uzorak u odnosu na ostale.
Štaviše, dodaćemo i to da hrišćani arapskih zemalja, monasi rasuti
po svojim ubogim, zabačenim manastirima duž ivice Libijske pu-
stinje, znaju za postojanje takvih neotkrivenih ostataka prošlosti. Ali
oni su kopti, poslednji ostaci prâve egipatske rase, i, kako se dosle-
dnije drže svojih monaških zaveta od hrišćana, još uvek čuvaju svoju
tajnu; nije na nama da otkrijemo razlog za to. Ima onih koji veruju
da se oni samo skrivaju iza svojih monaških odeždi i da su odabrali
ova zabačena prebivališta sred bezvodne pustinje, okružena muha-
medanskim plemenima, iz nekog samo njima znanog, „višeg” ra-
zloga. Kako god bilo, grčki monasi iz Palestine ih izuzetno cene, a
među hrišćanskim hodočasnicima u Jerusalimu, koji se za svaki Us-
krs u dugim kolonama slivaju ka Svetom Grobu, kolaju priče da se
sveti oganj nikad tako čudesno ne spusti na glave vernih kao kada su
prisutni ovi monasi iz pustinje, koji ga prizovu svojim molitvama.81
„Carstvo Nebesko trpi nasilje, a nasilni ga silom zauzimaju.”
Mnogo ih čeka pred vratima onih za koje se veruje da znaju kako se
stiže do tajnih bratstava. Velikoj većini je uskraćen pristup, a oni od-
laze tumačeći odbijanje kao dokaz da ovakva tajna društva ni ne po-
stoje. Od malog broja prihvaćenih, više od dve trećine padne na
probi. Sedmo pravilo drevnih bratstava rozenkrojcera, koje je uni-
verzalno među svim prâvim tajnim društvima, glasi: „Ružin Krst
postaje, ne pravi se”, podrazumeva više od onoga što ogromna većina
81 Grčki monasi svake godine izvode ovo „čudo” za „verujuće” u noći pred Uskrs.
Hiljade hodočasnika prisustvuju, čekajući sa svojim voštanim svećama da ih zapale na
svetom ognju, koji se tačno kad treba spušta sa svoda kapele i u vidu plamenih jezika
lebdi nad grobnicom sve dok i poslednji od hiljada hodočasnika ne upali svoju sveću.
561
ljudi može da izdrži. Ali neka niko ne pomisli da će ma ko od neu-
spešnih kandidata otkriti javnosti makar i sitnicu od onoga što je
naučio, kao što to neki masoni čine. Niko od njih ne zna bolje koliko
je neverovatno da neki od novajlija ikada kaže nešto o onome što mu
je preneto. I tako će ova društva nastaviti da rade i slušaju kako ne-
upućeni poriču njihovo postojanje ne progovarajući ni reči, sve dok
ne nastupi dan kada će odbaciti svoju uzdržanost i pokazati da su pot-
puni gospodari situacije.
562
Poglavlje IX
VEDE I BIBLIJA
Gotovo svaki mit je zasnovan na nekoj velikoj istini Poreklo hri-

šćanske Subote Starost Veda Pitagorejsko učenje o moćima bro-
jeva „Dani” u Postanju i „Dani” Brame Grehopad čoveka i
Potop u indijskim svetim knjigama Starost Mahabarate Da li su
drevni Egipćani pripadali Arijevskoj rasi? Samuilo, David i So-
lomon su mitske ličnosti Simbolično značenje Nojeve barke Po-
dudarnost Patrijarha sa znacima Zodijaka Sve biblijske legende
pripadaju univerzalnoj istoriji
„Iz nedara ove trijade se vlada svime što postoji.”

Lidus: De Mensibus, 20.
„Pusti da se nebesa triput okrenu oko svoje večne ose.”

Ovidije: Fasti IV.
„I reče Valam Valaku: načini mi ovdje sedam oltara, i pripravi mi

ovdje sedam telaca i sedam ovnova.”
4 Moj. 23:1.
„Za sedam dana sva stvorenja koja su me uvredila biće uništena po-
topom, ali ti ćeš biti bezbedan u plovilu čudesno napravljenom;
uzmi, stoga… i sa sedam svetih ljudi, svaki sa svojom supružnicom,
i sa parom od svake vrste životinja, uđite u barku i ne bojte se; tada
ćete videti Boga licem u lice, i na sva tvoja pitanja će biti odgo-
voreno.”
Bagavad Gita
563
„I reče Gospod: hoću da istrijebim sa zemlje ljude, koje sam stvorio
… Ali ću s tobom učiniti zavjet svoj: i ući ćeš u kovčeg ti i sinovi
tvoji i žena tvoja i žene sinova tvojih… Jere ću do sedam dana pustiti
dažd na zemlju.”
1 Moj. 6:7,18, 7:4.
„Tetraktis nije bio najviše poštovan zbog toga što je sve u njemu u
savršenom skladu, već zato što u sebi sadrži prirodu sveg posto-
jećeg.”
Teozof iz Smirne: Matem., str. 147.
Naš zadatak smo loše obavili ako u prethodnim poglavljima nismo

uspeli da dokažemo da su se i judaizam, i gnosticizam pre i posle
njega, te hrišćanstvo, pa čak i hrišćanska masonerija, uzdigli na osno-
vama istovetnih kosmičkih mitova, simbola i alegorija, koje su u sta-
nju da potpuno razumeju jedino oni koji su nasledili ključ od onih
koji su ih smislili.
Na sledećim stranicama ćemo se potruditi da pokažemo u kojoj
meri su ih naopako tumačili međusobno vrlo različiti, a ipak tesno
povezani sistemi koje smo gore naveli, kako bi ih uskladili sa sop-
stvenim potrebama. Ne samo da će to biti od velike koristi onima
koji ih proučavaju, već će biti učinjena dugo odlagana, sada preko
potrebna pravda svim ranijim pokolenjima čiji je genije zadužio ceo
ljudski rod. Počnimo tako što ćemo još jednom uporediti mitove iz
Biblije sa onima iz svetih knjiga drugih naroda, da bismo videli šta
je original a šta kopija.
POREKLO HRIŠĆANSKE SUBOTE
Postoje samo dva metoda koji, ukoliko su ispravno objašnjeni,

mogu da nam pomognu u tome. To su – vede i bramanska knji-
ževnost, i jevrejska kabala. U prvima su, u najvišem filozofskom
duhu, začeti ovi veličanstveni mitovi; drugi ih je „pozajmio” od
564
Vede i Biblija
Haldejaca i Persijanaca i uklopio u istoriju jevrejskog naroda, u kojoj
je njihov filozofski duh nepovratno pokopan za sve osim odabranih,
i to u daleko apsurdnijem obliku od onog koji su mu dali drevni Ari-
jevci. Biblija hrišćanske crkve je samo poslednje spremište ove mreže
izobličenih alegorija ugrađenih u tvrđavu sujeverja kakvo se nikada
nije javilo u zamislima onih od kojih je Crkva došla do svojih znanja.
Apstraktne bajke antike, koje su hiljadama godina ispunjavale na-
rodnu maštu samo odblescima senki i neizvesnim obličjima, u hri-
šćanstvu su poprimile oblik prâvih ličnosti i pretvorile se u nedodirljive
činjenice. Alegorija, u potpuno preobraženom izdanju, postala je deo
osveštane istorije, a ljudi su učeni da paganski mit otkriva međusobni
odnos Boga i Njegovog izabranog naroda.
„Mitove su”, kaže Horacije u svojoj Ars Poetica, „izmislili mudri
ljudi kako bi učvrstili zakone i podučili moralnim istinama.” Dok se
Horacije trudio da istakne sâm duh i suštinu antičkih mitova, Euhe-
merus je, naprotiv, tvrdio da su „mitovi samo legendarna istorija ra-
znih kraljeva i junaka, koje je divljenje naroda preobrazilo u bogove”.
Možemo samo da zaključimo da su hrišćani sledili ovaj potonji me-
tod kada su se dogovarali o prihvatanju obogotvorenih patrijarha ko-
jima su zamenili stvarne ljude koji su zaista postojali. Ali, nasuprot
ovoj opakoj teoriji koja je vremenom donela gorke plodove, imamo
dugi niz najvećih filozofa koje je svet dao: Platona, Epiharmusa,
Sokrata, Empedokla, Plotina, Porfirija, Prokla, Damaskina, Origena,
pa čak i Aristotela. Poslednji je otvoreno potvrdio istinitost rečenog,
izjavivši da nas najstarija predanja, preneta do kasnijih pokolenja u
obliku raznih mitova, uče da se prvi principi prirode mogu smatrati
„bogovima”, jer ono božansko prožima svu prirodu. Sve ostalo, razni
detalji i ličnosti, dodati su kasnije da bi prost svet jasnije shvatio, a
vrlo često i sa ciljem pravdanja zakona smišljenih u opštem interesu.
Bajkama nije mesto jedino u dečjoj sobi; svi su ljudi – izuzev
nekolicine onih koji su u svakom razdoblju umeli da shvate njihovo
prâvo značenje i pokušavali da otvore oči sujevernima – slušali takve
bajke u ovom ili onom obliku i, pošto bi ih preobrazili u svete sim-
bole, tako dobijen proizvod nazvali RELIGIJOM!
565
Pokušaćemo da sistematizujemo naš predmet onoliko koliko do-
pušta neprekidno ponavljana potreba da se povuku paralele između
sukobljenih mišljenja zasnovanih na potpuno istim mitovima.
Počećemo sa Knjigom Postanja (1 Moj.) i potražiti njeno skriveno
značenje u predanju bramana i haldeo-judejskoj kabali.
Prva lekcija iz Svetog Pisma nas je još u detinjstvu naučila da je
Bog stvorio svet za šest dana, a da je sedmog „počinuo”. Stoga se
smatra da sedmom danu treba pripisati posebnu svetost, pa su nam
ga rani hrišćani, prihvatajući stroga pravila jevrejskog sabata, name-
tnuli zamenjujući ga sa prvim, umesto sa sedmim danom u nedelji.
Svi sistemi religioznog misticizma se zasnivaju na brojevima. Kod
Pitagore iz Monasa ili jedinstva proishodi dvojstvo, koje sa prvim
čini trijadu, a ova sa četiri ili Arba-il (mističnom četvorkom) daje broj
sedam. Svetost brojeva počinje sa velikim Prvim – JEDNIM, a za-
vršava sa nulom – simbolom besprekidnog i neograničenog kruga
koji predstavlja vaseljenu. Sve cifre između ovo dvoje, u ma kojoj
međusobnoj kombinaciji, ili kako god ih množili, predstavljaju filo-
zofske ideje, od nejasnih obrisa pa do definitivno utvrđenih naučnih
aksioma, koje se odnose bilo na moralne ili fizičke činjenice u pri-
rodi. One su ključ za razumevanje antičkog shvatanja kosmogonije
u njenom širem smislu, obuhvatajući čoveka i sva živa bića, kao i
evoluciju ljudske rase, duhovno, kao i fizički.
Broj sedam je najsvetiji od svih, i kao takav je bez sumnje indi-
jskog porekla. Sve što je od značaja sračunali su i u ovaj broj uklopili
drevni arijevski filozofi – kako ideje tako i mesta. Otuda imaju Sapta-
Riši tj. sedam mudraca, koji označavaju sedam prvobitnih, prepotop-
skih rasa (neki, opet, tvrde da su se one pojavile tek posle potopa).
Sapta-Loka tj. sedam nižih i viših svetova, odakle je svaki od ovih
Rišija potekao, i kome se vratio u slavi pre nego što je dostigao ko-
načno blaženstvo Mokše.1
1Rišiji su istovetni sa Manuom. Deset Prađapatija, sinova Virađa, zvanih Mariči, Atri,
Angira, Polastja, Pulaha, Kratu, Pračeta, Vasišta, Brigu i Narada, nisu ništa drugo do
obogotvorene Sile, tj. indijski Sefiroti. Oni proističu iz sedam Rišija ili Manua, čiji se
poglavar pojavio iz „nestvorenog”. On je zemaljski Adam i označava čoveka. Njegovi
566
Vede i Biblija
Sapta-Kula tj. sedam kasta – pri čemu su bramane smatrali da
predstavljaju direktne potomke najviše među njima.2
Zatim imamo Sapta-Pura (Sedam Gradova), Sapta-Dvipa (sedam
svetih ostrva), Sapta-Samudra (sedam svetih mora), Sapta-Parvata
(sedam svetih planina), Sapta-Arania (sedam pustinja), Sapta-Vrukša
(sedam svetih drveta), itd.
U Haldeo-vavilonjanskim bajalicama ovaj broj (sedam) se ističe
isto kao i kod Indijaca. Broj koji je dvojak u svojim atributima, tj.
sveti u jednom od svojih aspekata, postaje štetan pod drugim
uslovima. Tako otkrivamo sledeću bajalicu ispisanu na asirskim tabli-
cama, koju sada možemo sasvim ispravno da protumačimo.
„Veče zlog predskazanja, iz nebeskih predela, koje donosi nesreću
...
Poruka od zloga.
Tužitelji Nin-Ki-gala.
Sedam bogova beskrajnog neba.
Sedam bogova nepregledne zemlje.
Sedam bogova plamenih lopti.
Sedam bogova legija nebeskih.
Sedam bogova zlih.
Sedam utvara opakih.
Sedam utvara ognja kobnog…
Zli demon, zli alal, zli gigim, zli telal … zli bog, zli maskim.
Duh sedam nebesa pamti… Duh sedam planeta pamti… itd.”
Ovaj broj se isto tako pojavljuje na bezmalo svakoj stranici Knjige
Postanja (1 Moj.) i svim drugim Mojsijevim knjigama a ističe se
(pogledajte sledeće poglavlje) i u Knjizi o Jovu i orijentalnoj kabali.
„sinovi”, tj. sledećih šest Manua predstavljaju svaki za sebe po jednu novu rasu ljudi, a
svi zajedno ljudski rod koji postepeno prolazi kroz prvobitnih sedam stepeni evolucije.
2 U drevnim vremenima, kada su bramane više proučavali skriveni smisao njihove
filozofije nego što to čine danas, objasnili su da je svaka od ovih šest izdvojenih rasa
koje prethode našoj iščezla. Ali sada navode kako je ipak sačuvan uzorak koji nije
uništen sa ostalima, već je dospeo do sadašnjeg sedmog stepena. I tako su oni, bramane,
„uzorci” nebeskog Manua, rođeni iz Braminih usta, dok su Šudre, recimo, stvoreni iz
njegovih stopala.
567
Ako su ga hebrejski Semiti tako spremno prihvatili, moramo da
zaključimo da to nije učinjeno na slepo, već sa podrobnim znanjem
o njegovom skrivenom značenju; iz toga sledi zaključak da mora da
su i učenja o svom „carstvu nebeskom” isto tako prihvatili od svojih
suseda. Stoga je sasvim prirodno da u paganskoj filozofiji tragamo
za tumačenjem ovog broja, koji se ponovo pojavljuje u hrišćanstvu
sa njegovih sedam „svetih tajni”, sedam crkava u Maloj Aziji, sedam
smrtnih greha, sedam vrlina (četiri kardinalne i tri teološke), itd.
Imaju li sedam prizmatičnih boja duge koje je Noje video i neko
drugo značenje osim da podsete Boga na zavet koji je načinio sa
čovekom? Za kabalistu, u najmanju ruku, njihov značaj je neodvojiv
od sedam dela magije, sedam viših sfera, sedam nota muzičke le-
stvice, sedam Pitagorinih brojeva, sedam svetskih čuda, pa čak i se-
dam koraka masona, koji vode u Svetinju nad Svetinjama, pošto je
prešao tri i pet stepenika.
Odakle onda potiče istovetnost ovog zagonetnog, stalno ponavlja-
jućeg broja koji se nalazi na svakoj strani jevrejskog Svetog Pisma,
kao i u svakoj oli i šloki budističkih i bramanskih knjiga? Odakle
potiču ovi brojevi koji su sama suština Pitagorine i Platonove misli,
a koje nijedan neinicirani orijentalista ili proučavalac Biblije nikada
nije uspeo da dokuči?
Ipak, ključ im je na dohvat ruke, samo kada bi znali kako da ga
upotrebe. Nigde mistička vrednost jezika kojim ljudi govore i njegov
uticaj na ono što ljudi rade nije tako savršeno shvaćena kao u Indiji,
niti je ma ko bolje objasnio od pisaca iz redova najstarijih Bramana.
Tek u najnovije vreme se pokazuje koliko je staro doba u kome su
živeli, i u kome su pokušavali da, u konkretnijem obliku, izraze ap-
straktna metafizička razmišljanja svojih predaka.
Bramane toliko poštuju žrtvene misterije da smatraju da je čitav
svet stvoren tako što je Prvobitni Uzročnik izgovorio „žrtvenu reč”.
Ova reč je „Zabranjeno ime” kabalista kojim ćemo se detaljnije baviti
u poslednjem poglavlju. U tajnu Veda, koje možda i jesu „Sveto
Znanje” u pravom smislu reči, nije moguće proniknuti bez pomoći
568
Vede i Biblija
predstavljaju okruženu istim figurama. Ona savršeno odgovara Jeze-
kiljevom „točku Adonaja”, zvanom „Heruvim Jeheskijela” i označa-
va, van ikakve sumnje, izvor iz koga je jevrejski vidovnjak crpeo
svoje alegorijske vizije. Radi lakšeg upoređenja, ove figure smo po-
stavili unutar pentagrama. (Pogledajte niže.)
Iznad ovih zveri su bili anđeli ili duhovi, podeljeni u dve grupe:
Igili, ili nebeska bića, i Am-anaki, ili zemaljski duhovi, divovi, deca
Anakova, na koje su se špijuni žalili Mojsiju.
Razotkrivena Kabala (“Kabbala Denudata”) kabalistima daje vrlo
jasan, ali profanima krajnje maglovit izveštaj o promenama ili zame-
nama jedne ličnosti drugom. Tako se, primera radi, u njoj kaže da je
Avramova scintilla (duhovna iskra ili duša) uzeta od Mihajla,
poglavara ADO NAI Eona, i najviše emanacije Božanskog sopstva,
tako visoke da je u očima gnostika Mihajlo poistovećivan sa Hristom.
Pa ipak, Mihajlo i Enoh su jedna te ista osoba. Oboje su postavlje-

ni na raskršću krsta Zodijaka predstavljajući „čoveka”. Isakova scinti-
lla je poticala od Gavrila (Gebrijela), glavnog među anđeoskim
625
jatom, dok je Jakovljeva preuzeta od Urila, nazvanog „ognjem Boži-
jim”, duha sa najoštrijim vidom u Carstvu Nebeskom. Adam nije
Kadmon, već Adam Primus, Microprosopus. Ovaj drugi se u jednom
od svojih aspekata pojavljuje kao Enoh, otelovljeni patrijarh i otac
Matusala. Onaj koji je „hodio s Bogom”* a na kraju „nestade ga (nije
umro) jer ga uze Bog” je duhovni Enoh, koji označava čovečanstvo,
večno u duhu kao i u fizičkom telu, mada ovo drugo umire. Smrt nije
ništa drugo do novo rođenje, dok je duh besmrtan; stoga ljudski rod
nikada ne može da izumre, jer je Uništitelj postao Stvoritelj; Enoh je
prototip dvojnog čoveka, duhovnog i telesnog. Zato je njegovo mesto
u središtu astronomskog krsta.
Ali da li je ova ideja izvorno jevrejska? Mi smatramo da nije.

Svaki narod koji je imao nekakav astronomski sistem, a naročito In-
dija, ukazivao je najviše poštovanje krstu, jer je on bio geometrijski
osnov religioznog simbolizma njihovih avatara, ispoljavanje Boga
* U prevodu Starog Zaveta koga je uradio Đura Daničić stoji (neprecizno): „I živeći
Enoh jednako po volji Božjoj…” (1 Moj. 5:24) (prim.prev.)
626
Vede i Biblija
ili Stvoritelja u njegovom stvorenju – ČOVEKU, odnosno Boga u
ljudima i ljudi u Bogu na duhovnom planu. Najstariji spomenici
Haldeje, Persije i Indije prikazuju dvostruki krst, odnosno krst sa
osam (a ne ćetiri) kraka. Ovaj simbol, koji se, poput svake druge geo-
metrijske figure, može pronaći u prirodi na biljkama ili pahuljicama
snega, naveo je dr Landija da, u njegovom nad-hrišćanskom misti-
cizmu, nazove ovakve krstolike cvetove, koji imaju oblik osmo-
ugaone zvezde u vidu dva malo smaknuta krsta postavljena jedan
preko drugog – „Proročka zvezda otelovljenja, koja spaja nebo i
zemlju, Boga i čoveka”.59 Poslednji par je savršeno izražen; jedino
što stari aksiom kabalista, „kako je iznad, tako je i ispod” još bolje
odgovara, jer nam otkriva istog Boga čitavog čovečanstva, a ne boga
koji pripada samo šačici „hrišćana”. Nebeski krst čitave vaseljene je
na Zemlji ponovljen u biljnom carstvu i kod dvojnog čoveka: fizi-
čkog, koji se nalazi na mestu „duhovnog”, na raskršću na kome stoji
mitska Vaga-Hermes-Enoh. Zank koji pokazuje jedna šaka okrenuta
ka Nebu, uravnotežen je drugom koja je okrenuta ka Zemlji; bezbro-
jni naraštaji iznad, bezbrojni naraštaji ispod; vidljivo je samo ispo-
ljavanje onoga što se ne vidi; čovek od praha završava kao prah,
čovek duha se ponovo rađa kao duh; otuda je smrtno, ograničeno
čove-čanstvo Sin Večnog i Beskrajnog Boga. Abba – Otac; Amoria
– Majka; Sin – Vaseljena. Ovo praiskonsko trojstvo se ponavlja u
svim teogonijama. Adam Kadmon, Hermes, Enoh, Oziris, Krišna,
Ormuzd ili Hristos su svi jedno te isto. Oni stoje kao Metatroni
između tela i duše – večni duhovi koji iskupljuju telo ponovnim
rađanjem u nižoj sferi, a dušu novim rođenjem u gornjoj, gde se ljud-
ski rod ponovo kreće u društvu Boga.
Na drugim mestima smo već pokazali da je simbol krsta, ili egi-
patski Tau , neuporedivo stariji od perioda za koji se vezuje Avram,
navodni praotac Izrailjaca, jer u suprotnom Mojsije ne bi mogao da
ga nauči od sveštenika. A da su Jevreji, kao i drugi „paganski” narodi,
59 “Monumental Christianity”, str. 3.
627
Tau smatrali svetinjom lako se dokazuje činjenicom koju sada priz-
naju kako hrišćanski bogoslovi tako i „bezbožni” arheolozi. Mojsije
u 2 Moj. (Izlasku) 12:22 naređuje svom narodu da obeleže prag i oba
dovratka svojih vrata krvlju, da „Gospod Bog” ne bi pogrešio i udario
po nekima od svog izabranog naroda, umesto po Egipćanima osu-
đenim na propast.61 A tako obeležen „znak” izgleda upravo kao Tau!
Potpuno isti egipatski krst sa poprečnim ručicama, s čijom je polovi-
nom u vidu amajlije Horus vraćao mrtve u život, prikazan je i na
ostacima skulptura u Filama.62 Koliko je neosnovana ideja da su svi
takvi krstovi i simboli pravljeni kao nesvesni nagoveštaj Hristovog
dolaska dobro se vidi na primeru Jevreja zbog čijih optužbi je Isus
osuđen na smrt. Primera radi, isti učeni autor (dr Landi) u „Spo-
menicima hrišćanstva” primećuje da su „i sami Jevreji priznavali ovaj
znak spasenja sve dok nisu odbacili Hrista”, dok na drugom mestu
tvrdi da je Mojsijev štap, koga je koristio pri izvođenju čuda pred
faraonom, „nesumnjivo bio ovaj crux ansata ili nešto nalik njemu,
koga su upotrebljavali i egipatski sveštenici”.63 Otuda lodično slede
zaključci da: 1. ako su Jevreji obožavali iste simbole kao i pagani,
onda nisu bili ništa bolji od njih, i 2. ako su, budući tako dobro upu-
ćeni u skriveni simbolizam krsta, u svetlu činjenice da su vekovima
čekali na Mesiju, ipak odbacili i hrišćanskog Mesiju i hrišćanski krst,
onda mora da nešto nije bilo u redu i sa jednim i sa drugim.
Oni koji su „odbacili” Isusa kao „Sina Božijeg” nisu bili neu-
pućeni u religiozne simbole, niti se radilo samo o nekolicini bez-
božnih sadukeja koji su Ga osudili na smrt, već su to bili oni isti ljudi
koji su bili upućeni u tajnu mudrost, koji su znali poreklo, kao i
značenje simbola krsta, i koji su odbacili i hrišćanski simbol i Spa-
sitelja raspetog na njemu jer nisu mogli da učestvuju u nametanju
60 Ko bi osim autora Mojsijevog Petoknjižja mogao da izmisli Vrhovnog Boga ili nje-
govog anđela toliko nalik čoveku da bude potrebno da se krvlju obeleže vrata kako ne
bi pobio pogrešne osobe? Po svom sirovom materijalizmu ova epizoda nadmašuje ma
koju zamisao o bogu koju smo primetili u paganskoj književnosti.
61 Denon: „Egipat,” II., pl. 40, Br. 8, str. 54.
63 Strane 13 i 402.
628
Vede i Biblija
tako bogohulne dogme običnom, prostom svetu. Gotovo sva pro-
ročanstva o Hristu se pripisuju patrijarsima i prorocima. Ako je
nekolicina od potonjih i postojala u vidu prâvih ličnosti, svaki od
prethodnih je mitska ličnost. Nastojaćemo da to dokažemo pomoću
tajnog tumačenja Zodijaka, kao i odnosa između njegovih znakova i
ovih prepotopskih likova.
Ako čitalac bude imao na umu indijske ideje o kosmogoniji, kako
smo ih prikazali u poglavlju VI., bolje će razumeti odnos između bib-
lijskih prepotopskih patrijarha i te zagonetke za tumače Biblije –
„Jezekiljevog točka”. Stoga bi trebalo upamtiti: 1. da vaseljena nije
nekakva spontana tvorevina, već proizvod evolucije iz predpostojeće
materije; 2. da je ona samo jedan iz beskrajnog niza svetova; 3. da se
večnost odvija u velikim ciklusima, unutar kojih se pojavljuje dva-
naest preobražaja sveta, svaki posle njegovog delimičnog uništenja
vatrom i vodom naizmenično; kada nastane novi od ovih manjih pe-
rioda, Zemlja biva toliko izmenjena, čak i geološki, da praktično po-
staje novi svet; 4. da od ovih dvanaest preobražaja, Zemlja posle
svakog od prvih šest postaje sve grublja, a sve na njoj – uključujući
čoveka – materijalnije nego što je bilo u prethodnom periodu, dok
posle svakog od preostalih šest proces ide u obrnutom smeru, te
Zemlja i čovek postaju prefinjeniji i duhovniji sa svakom promenom
koju pretrpe; 5. da, kada se dostigne vrhunac ciklusa, započinje poste-
pena razgradnja i svaki živi, objektivno postojeći oblik biva uništen.
Ali kada taj stepen bude dostignut, ljudski rod postaje sposoban da
živi kako subjektivno tako i objektivno. I ne samo ljudski rod, već i
životinje, biljke i svaki atom. Posle vremena počinka, kažu budisti,
kada se novi svet ponovo sâm obrazuje, astralne duše životinja i svih
bića uopšte, osim onih koja su dostigla najviši nivo Nirvane, vratiće
se ponovo na Zemlju da bi završila svoje cikluse preobražaja i postala
ljudi.
Ovu čudesnu zamisao su drevni mudraci, radi podučavanja obi-
čnog sveta, sintetizovali u vidu jedinstvenog slikovnog prikaza –
Zodijaka ili nebeskog pojasa. Umesto dvanaest znakova koji se danas
629
upotrebljavaju, izvorno je bilo samo deset za koje su svi znali: Ovan,
Bik, Blizanci, Rak, Lav, Devica-Škorpija, Strelac, Jarac, Vodolija i
Ribe.64 To su bili egzoterijski znaci. Ali pored njih su uvedena i dva
mistička znaka, koja niko osim iniciranih ne može da razume: u sre-
dini tj. na raskršću gde se sada nalazi Vaga, i znak koji sada nazivaju
Škorpija, koji je sledio Devicu. Kada se pokazalo neophodnim da
postanu egzoterijski, ova dva tajna znaka su dodata pod njihovim
sadašnjim nazivima kao paravan kojim su skriveni njihovi prâvi
nazivi što daju ključ za razumevanje tajne stvaranja i otkrivanje
porekla „dobra i zla”.
Prâvo sabejsko astrološko učenje je tajno podučavalo da se u
ovom dvostrukom znaku skriva objašnjenje postepenog preobražaja
sveta, od njegovog duhovnog i subjektivnog u „dvopolno” stanje pod
uticajem Meseca. Dvanaest znakova su stoga podeljeni u dve grupe.
Prvih šest su nazvani uzlaznim, ili linijom Makrokosmosa (velikog
duhovnog sveta), dok su poslednjih šest silazna linija ili Mikrokos-
mos (manji, sporedni svet) – puki odraz prethodnih, da tako kažemo.
Ova podela je nazvana Jezekiljevim točkom, a urađena je na sledeći
način: Prvo dolaze pet uzlaznih znakova (obogotvorenih u vidu „pa-
trijarha”) – Ovan, Bik, Blizanci, Rak, Lav, da bi se grupa završila
Devicom-Škorpijom. Zatim dolazi preokret sa Vagom. Posle nje je
ponovljena prva polovina znaka Devica-Škorpion i prebačena da
predvodi nižu, silaznu grupu Mikrokosmosa koja se spušta sve do
Riba tj. Noja (potopa). Da bi ovo bilo jasnije, znak Devica-Škorpija,
koji je izvorno izgledao ovako , jednostavno je postao Devica, dok
je duplikat ili Škorpija postavljen iza Vage tj. sedmog znaka (koji
je Enoh, ili anđeo Metatron, ili Posrednik između duha i materije,
odnosno Boga i čoveka). Sada je ovaj znak postao Škorpion (ili
Kajin), znak odnosno „patrijarh” koji je poveo ljudski rod ka uništenju,
64 U Volnejevim „Ruins of Empires”, str. 360, primećuje se da kako se sazvežđe Ovna
nalazilo na petnaest stepeni 1447. pre Hrista, sledi da prvi stepen sazvežđa Vage nije
mogao da se poklopi sa sadašnjom ravnodnevicom posle 15.194 godine pre Hrista, pa
ako dodate još 1.790 godina posle Hrista, ispada da je prošlo 16.984 godine od nastanka
Zodijaka do pojave ovog rada.
630
Vede i Biblija
prema egzoterijskoj teologiji; ali, prema prâvom učenju mudrosti-re-
ligije, on je označavao degradaciju čitave vaseljene na njenom kursu
evolucije koji je vodio nadole, od subjektivnog ka objektivnom.
Znak Vage se smatra kasnijim izumom Grka, ali se obično ne kaže
da su oni među njima koji su bili inicirani samo promenili imena,
prenoseći istu ideju u vidu tajnog imena onima „koji su znali”, os-
tavljajući mase neobaveštenim kao što su oduvek i bile. Ipak, to im
je bila izvanredna ideja, ova Vaga ili ravnoteža, koja je izražavala ko-
liko god je bilo moguće a da ne otkrije celu i konačnu istinu. Namera
im je bila da ovim znakom pokažu da upravo kada tok evolucije
dovede svetove do najniže tačke primitivnog materijalizma, na kojoj
su Zemlja i sve što je proizvela najsiroviji, a njeni stanovnici najzver-
skiji, tog trenutka je dostignuta tačka zaokreta – sile su u tom trenutku
uravnotežene. Na toj najnižoj tački još uvek neugasla božanska iskra
duha skrivena duboko unutra počinje da emituje uzlazni impuls.
Tasovi vage označavaju tu večnu ravnotežu koja je neophodna radi
sveopšteg sklada, precizno odmerene pravde, ravnoteže centripetal-
nih i centrifugalnih sila, tame i svetla, duha i materije.
Ovi dodatni znaci Zodijaka nam daju za pravo kada kažemo da
Knjiga Postanja (1 Moj.) kakvu danas poznajemo mora biti kasnijeg
datuma u odnosu na grčko uvođenje znaka Vage, jer u njoj nalazimo
poglavlja u kojima se iznosi genealogija izmenjena tako da odgovara
novom Zodijaku, umesto da je ovaj načinjen tako da se podudara sa
spiskom jevrejskih patrijarha. Taj dodatak i nužnost da se sakrije prâ-
vi ključ su nagnali rabinske sastavljače teksta da dva puta ponove
imena Enoha i Lameha, kako ih sada nalazimo u tablici Kenita. Od
svih knjiga Biblije, jedino Postanje (1 Moj.) pripada zaista drevnoj
prošlosti. Sve ostale su kasniji dodaci, od kojih se najranija pojavljuje
sa Hilkijom, koji ju je očigledno smislio uz pomoć proročice Hulde.
Kako postoji više od jednog značenja povezanog sa pričama o
stvaranju sveta i potopu, mi tvrdimo da biblijski izveštaj ne može da
se razume bez vavilonјanske priče o istim događajima, dok ni jedno
ni drugo neće biti sasvim jasno bez bramanskog ezoterijskog tu-
631
mačenja potopa, kakvo nalazimo u Mahabharati i Satapata-Bramani.
Vavilonjani su ti koje su „misterijama”, tj. svetom jeziku, i njihovoj
religiji učili problematični Akađani, koji su – prema Rolinsonu – došli
iz Jermenije, a ne oni od Vavilonjana koji su emigrirali u Indiju. O
ovome imamo sasvim jasna svedočanstva. Movers pokazuje da je
vavilonjanski Ksisutrus u Zodijaku predstavljao „sunce” u znaku
Vodolije, dok je Oanes, čovek-riba, poludemon, ustvari Višnu u liku
svog prvog avatara, dajući nam ključ za dvostruki izvor biblijskog
„otkrivenja”.
Oanes je simbol svešteničke, ezoterijske mudrosti; on dolazi iz
mora, jer „velika dubina” tj. voda označava tajno učenje, kako smo
već pokazali. Iz istog razloga su i Egipćani obogotvorili Nil, pored
činjenice da su ga smatrali ”Spasiocem” svoje zemlje zbog njegovih
periodičnih poplava. Čak su i krokodile smatrali svetim, jer su ovi
prebivali u rečnim „dubinama.” Takozvani „Hamiti” su uvek gledali
da se nastane pored reka ili obale okeana. Voda je prvi stvoreni ele-
ment, prema nekim od drevnih kosmogonija. Imenu Oanesa je ukazi-
vano najveće moguće poštovanje u haldejskim zapisima. Haldejski
sveštenici su nosili kape koje su izgledale kao riblja glava i odeždu
koja je nalikovala telu ribe.65 Ciceron kaže:
„Tales uverava da je voda suštinski princip svega postojećeg, i
da je Bog onaj um koji je oblikovao i stvorio sve što postoji od
vode.”66
„U Početku, unutrašnji DUH učvrsti Nebo i Zemlju,
Vodena prostranstva i blistavu oblinu Meseca, a zatim –
Zvezde Titana; a um što prožima udove
Pokrenu celu masu, pomešavši se sa VELIKOM TVARI.”67
Otuda voda predstavlja dvojni princip Makro i Mikrokosmosa,
zajedno sa DUHOM koji oživljava materiju, kao i evoluciju „malog
sveta” iz univerzalnog kosmosa. Stoga potop, u ovom smislu, ukazuje
65 Pogledajte izvode iz Inmanovih „Antičkih religija”.
66 Ciceron: De Nat. Deorum, i., 10.
67 Vergilije: „Eneida”, VI., 724 ff.
632
Vede i Biblija
na konačnu borbu između suprotstavljenih elemenata, kojom se za-
vršava prvi veliki ciklus naše planete. Ovi periodi su postepeno
prelazili jedan u drugi, pri čemu se iz haosa javljao red, ili pak pore-
mećaj, a razni tipovi organizama su evoluirali jedni iz drugih kad god
bi fizički uslovi prirode bili spremni za njihovu pojavu; jer naša
sadašnja rasa ne bi mogla da diše u atmosferi koja je postojala tokom
tog prelaznog perioda, niti je još imala, alegorijski shvaćeno, sadašnju
odeću od kože.68
U poglavljima IV. i V. Postanja (1 Moj.) nalazimo takozvane ro-
doslove Kajina i Seta. Bacimo jedan pogled na njih po redu u kome
se javljaju:
RODOSLOVI
Setitski Kenitski
1. Adam 1. Adam
2. Sit 2. Kajin
3. Enos 3. Enoh
Princip dobra
Princip zla
4. Kajinan 4. Gaidad
5. Malelelil 5. Maleleil
6. Jared 6. Matusal
7. Enoh 7. Lameh
8. Matusal 8. Juval
9. Lameh 9. Javal
10. Noje 10. Tuval Kajin
68 Izraz „odeća od kože” nagoveštava i više od toga ako znamo da hebrejska reč
„koža,” upotrebljena u izvornom tekstu, označava upravo ljudsku kožu. U tekstu se kaže:
„A Java Aleim napravi za Adama i njegovu ženu HITONUT OUR. Prva hebre-
jska reč je ista kao i na grčkom hiton – odežda. Parkherst je definiše kao kožu ljudi ili
životinja i , OUR, OR ili ORA. Ista reč je upotrebljena i u Izlasku (2
Moj. 34:30,35) kada Mojsijeva koža „svijetli.”(A. Vajlder)
633
PODUDARNOST PATRIJARHA
SA ZNACIMA ZODIJAKA
Pobrojani predstavljaju deset biblijskih patrijarha, podudarnih sa

deset indijskih prađapatija, kao i Sefirota iz kabale. Kažemo deset pa-
trijarha, a ne dvadeset, jer je Kenitski rodoslov smišljen samo zbog toga
1. da se sprovede ideja o dvojnoj prirodi na kojoj se temelji filozofija
svih religija; i 2. kao paravan za neupućene mase. Pretpostavimo da ih
vratimo u njihov prvobitni oblik, uklanjajući ove namerno postavljene
„paravane”. Oni su toliko providni da je potrebno samo malo proni-
cljivosti pri odabiru, iako bi čovek trebalo da se posluži isključivo sop-
stvenim rasuđivanjem bez pomoći sa strane, i nije u stanju, kao što mi
jesmo, da proveri ispravnost pomoću tajnog učenja.
Oslobađajući se, stoga, kenitskih naziva koja su samo duplikati
setitskih, ili jedni drugih, oslobodićemo se Adama, zatim Enoha –
koji je u jednoj od genealogija prikazan kao otac Gaidada, a u drugoj
kao sin Jareda, te Lameha, sina Matusalovog, dok je isti taj Lameh
sin Matusalov u Setitskom nizu; isto tako i Gaidada (Jareda),69 Juvala
i Javala koji, zajedno sa Tuval Kajinom obrazuju trojstvo u jednom,
koji je dvojnik Kajinov; pa Maleleila (koji je isto što i Malelelil, dru-
gačije izgovoren) i Matusala. To nam u Kenitskoj genealogiji iz 1
Moj. 4 ostavlja samo jednog, Kajina, koji je – kao prvi ubica, i to
rođenog brata – postavljen u svom rodoslovu na mesto oca Enoha,
69 Ovde je ponovo, pretvarajući jedno ime u drugo, masora pomogla u falsifikovanju
ono malo sačuvanih originalnih delova iz izvornih Svetih Spisa.
De Rosi iz Parme u svom delu “Compendis” (tom IV., str. 7) kaže za Masoretesa
sledeće: „Poznato je sa kakvom je pažnjom Jezdra, najbolji kritičar koga su imali, pre-
radio i ispravio tekst, vrativši mu njegovu prvobitnu slavu i sjaj. Od mnogih revizija
koje su posle njega urađene, nijedna nije stekla veći publicitet od one koju je napravio
Masoretes, koji se pojavio posle šestog veka …. a svi vatreni poklonici i branitelji ma-
sore, kako hrišćani tako i Jevreji …. se slažu i priznaju da, ovakva kakva postoji, ima
nedostataka, da je nesavršena, puna ubačenih delova i grešaka, i da je vrlo nepouzdan
vodič.” Pravougla (hebrejska) slova nisu izmišljena sve do iza trećeg veka.
634
Vede i Biblija
najčestitijeg čoveka, koji nije umro već je živ prenet u Carstvo
Božije. Okrenimo se sada setitskoj tablici, i vidimo da Enos (ili Enoh)
dolazi na drugo mesto ispod Adama, i da je otac Kajina (Kainana).
To nije slučajno. Postojao je očigledan razlog za ovaj izokrenuti
poredak, sasvim jasan plan da se stvori zbrka i svako kasnije istraži-
vanje navede na pogrešan trag.
Stoga tvrdimo da jevrejski „patrijarsi” jednostavno predstavljaju
znake Zodijaka, da simbolički označavaju, u njihovim brojnim aspe-
ktima, duhovnu i fizičku evoluciju ljudskih rasa, razdoblja i podele
vremena. U astrologiji, prve četiri „Kuće” u dijagramima „Dvanaest
Nebeskih Kuća” – naime prva, deseta, sedma i četvrta, ili drugi unu-
trašnji kvadrat postavljen tako da su mu dva ugla na vertikalnoj a dva
na horizontalnoj osi, nazivaju se „uglovi” jer poseduju najjaču snagu
i moć. Oni odgovaraju Adamu, Noju, Kajinu (Kainanu) i Enohu, Alfi
i Omegi, zlom i dobrom, predvodeći celinu. Štaviše, kada su pode-
ljeni (uključujući i dva tajna imena) na četiri trigona ili trijade: va-
trenu, vazdušnu, zemljanu i vodenu, vidimo da se poslednja odnosi
na Noja.
Enoh i Lameh su ponovljeni u Kajinovoj tablici kako bi popunili
potreban broj od deset u oba biblijska „rodoslova,” umesto da se
upotrebi „Tajno Ime”, kao i zato da bi se patrijarsi podudarili sa deset
kabalističkih Sefirota i u isto vreme popunili broj do deset, odnosno
dvanaest znakova Zodijaka, na način koji je razumljiv jedino kaba-
listima. A sada, kada je Avelj nestao iz te linije rodoslova, zamenio
ga je Set, koji očigledno predstavlja jednu naknadnu misao, koju je
nametnula nužda da čitava ljudska rasa ne izvodi svoje poreklo isklju-
čivo od jednog ubice. Ova dilema se očito prvi put pojavila kada je
sastavljena Kenitska tablica, pa je Adam predstavljen (pošto su se
već pojavili svi naraštaji) kao otac svog sina Seta. Vrlo je sugestivna
činjenica da, dok je dvopolni Adam iz poglavlja V. stvoren po ugledu
na Elohim (pogledajte 1 Moj. 1:27 i 5:1), Set (5:3) je stvoren „po
obličju” Adamovom, što znači da su postojali ljudi različitih rasa.
Takođe pada u oči i to da u kenitskoj tablici nisu navedeni ni starost
635
ni ma koja druga pojedinost u vezi sa patrijarsima, dok je u setitskom
rodoslovu suprotan slučaj.
Sasvim je sigurno da u jednom delu namenjenom širokoj upotrebi
niko ni ne očekuje da otkrije vrhunske misterije onoga što je tokom
bezbrojnih vekova čuvano kao vrhovna tajna svetilišta. Ali, ne otkri-
vajući ključ profanima i ne izlažući sebe prekoru za neodgovorno
otkrivanje tajni, može nam se dopustiti da zadignemo krajičak vela
kojim su okružena veličanstvena učenja drevne prošlosti. Neka nam
onda bude dopušteno da sada napišemo imena patrijarha onako kako
bi trebala da stoje u odnosu na Zodijak, i pogledamo kako se podu-
daraju sa njegovim znacima.
Sledeći dijagram predstavlja Jezekiljev Točak, onako kako je
prikazan u mnogim radovima, pored drugih i u „Rozenkrojcerima”
Hargrejva Dženingsa:
JEZEKILJEV TOČAK (egzoterični).
636
Vede i Biblija
Ovi znaci su (sledite brojeve):
1. Ovan; 2. Bik; 3. Blizanci; 4. Rak; 5. Lav; 6. Devica, ili uzlazna
linija velikog ciklusa stvaranja. Posle ovoga dolazi 7. Vaga – „čovek”
koji, mada se nalazi desno u sredini, tj. na raskršću, predvodi brojeve
na silaznom delu putanje:
8. Škorpiona; 9. Strelca; 10. Jarca; 11. Vodoliju i 12. Ribe.
Prilikom raspravljanja o dvostrukom znaku Device-Škorpije i
Vage, Hargrejv Dženings primećuje (str. 65):
„Sve ovo je potpuno nerazumljivo, osim u sklopu čudnog misti-
cizma gnostika i kabalista; čitavoj teoriji je potreban ključ objašnjenja
kako bi postala razumljiva; ovi izuzetni ljudi, pak, samo maglovito
nagoveštavaju da takav ključ postoji, ali odlučno odbijaju da ga
otkriju jer je to zabranjeno.”
Pomenuti ključ mora da se okrene sedam puta pre nego što se čitav
sistem otkrije. Mi ćemo ga okrenuti samo jednom, da bismo profani-
ma omogućili da zavire u misteriju. Blago onome ko je celu shvati!
JEZEKILJEV TOČAK (ezoterijski)
637
Da bismo objasnili prisustvo Jodheve, ili onoga što se obično
naziva tetragram , kao i Adama i Eve, biće dovoljno da pod-
setimo čitaoca na sledeće stihove iz Knjige Postanja (1 Moj.), sa nji-
hovim prâvim značenjima u zagradi.
1. „I stvori Bog [Elohim] čovjeka po obličju svojemu [njihovom]
… muško i žensko stvori ih [ga]” – 1:27.
2. „Muško i žensko stvori ih [ga]… i nazva ih [ga] čovjek
[ADAM]” – 5:2.
Kada se trojstvo nalazi na početku tetragrama, ono označava
božansko stvaranje u duhovnom smislu, tj. bez ma kakvog telesnog
greha; ako se nalazi na suprotnom kraju, onda je i smisao suprotan:
tada je ženskog roda. Ime Eve se sastoji od tri slova, dok je ime pr-
vobitnog ili nebeskog Adama pisano samo jednim slovom, Jod ili
Jodh; prema tome, ime Jehova treba čitati kao Jeva ili Eva. Adam iz
prvog poglavlja Knjige Postanja je duhovni i stoga čisti androgin
(dvopolni) Adam Kadmon. Kada žena proizađe iz levog rebra drugog
Adama (tj. praha), izdvaja se čista Devica i, padajući „u stvoreni svet”
ili silazni ciklus, postaje Škorpion,70 simbol greha i materije. Dok tačke
uspinjućeg ciklusa sa čisto duhovnim rasama, odnosno deset prepo-
topskih patrijarha (Prađapatija ili Sefirota)71 predvodi sâmo stvo-
riteljsko Božanstvo, koje je Kadmon ili Jodheva, silazni pripada
ovozemaljskim rasama, koje predvodi Enoh ili Vaga, sedmi po redu;
kako je polubožanski, poluzemaljski, u 1 Moj. 5:24 se kaže da ga Bog
uze (živog). Enoh ili Hermes ili Vaga su jedno te isto. Svi predstavljaju
„vagu” na kojoj balansira opšti sklad; pravda i uravnoteženost su tako
postavljeni u središnju tačku Zodijaka. Veliki ciklus neba, o kome Pla-
ton tako dobro diskutuje u svom Timaju, simbolično predstavlja nepo-
znatog kao jedinstven entitet, a manji krugovi koji obrazuju krst
raspodelom u ravni zodijačkog prstena, u tački gde se seku označavaju
70 Škorpija je astrološki znak koji upravlja organima za razmnožavanje.
71 Svi patrijarsi se mogu zameniti brojem koji im odgovara, a i međusobno su za-
menljivi. Prema broju sa kojim su podudarni, mogu postati deset, pet, sedam, dvanaest,
pa čak i četrnaest. Čitav sistem je toliko komplikovan da je u radu poput ovog nemoguće
pružiti ma kakve iscrpnije informacije od ponekog nagoveštaja.
638
Vede i Biblija
život. Centripetalne i centrifugalne sile, kao simboli Dobra i Zla,
Duha i Materije, Života i Smrti, isto tako predstavljaju i Stvoritelja i
Uništitelja – Adama i Evu, ili Boga i đavola, kako ih nazivaju u uo-
bičajenom govoru. U subjektivnim, kao i u objektivnim svetovima
oni su dve sile čija neprekidna borba održava ceo univerzum duha i
materije u međusobnom skladu. One prisiljavaju planete da slede
svoje putanje i održavaju ih na njihovim eliptičnim orbitama, iscr-
tavajući na taj način astronomski krst u svom kružnom kretanju
spram sazvežđa Zodijaka. U svom uzajamnom nadmetanju, centr-
petalna sila bi, da prevagne, odvela planete i sâv živi svet pravo ka
Suncu, ka onom nevidljivom, Duhovnom Suncu, Paraatmi ili velikoj
Duši vaseljene, njihovom roditelju; dok bi centrifugalna sila oterala
i planete i žive duše na njima u beživotan kosmički prostor, daleko
od svetlosti obje-ktivnog univerzuma, daleko od duhovnog carstva
spasenja i večnog života, u haos konačnog kosmičkog uništenja i za-
tiranja svakog po-sebnog entiteta. Ali tu je ravnoteža, koja reaguje
na najmanji poremećaj u tački preseka. Ona upravlja dejstvima dveju
zaraćenih strana, a njihovo zajedničko delovanje primorava planete
i „žive duše” da slede dvostruku dijagonalu u svom kretanju kroz
Zodijak i kroz Život, održavajući na taj način strogi sklad na vi-
dljivom i nevidljivom nebu i zemlji; jedinstvo na koje su prisiljene
dve suprotstavljene sile izmiruje duh sa materijom, pa se za Enoha
kaže da stoji pred Bogom kao „Metatron”. Računajući od njega
naniže sve do Noja i njegova tri sina, svaki od patrijarha predstavlja
novi „svet”, tj. našu Zemlju, koja je sedma72 posle svakog perioda
geoloških preobražaja, donoseći na svet drugu, posebnu rasu ljudi i
živih bića uopšte.
72 Pogledajte tom I. ovog rada, str. 33. Jedino indijski proračun Zodijaka može da
pruži ključ za odgonetanje hebrejske hronologije i starost patrijarha. Ako imamo na umu
da, prema ranijim astronomskim i hronološkim proračunima, od četrnaest manvantara
(tj. božanskih razdoblja), od kojih se svaka sastojala od dvanaest hiljada godina deva,
pomnoženih sa sedamdeset jedan, sačinjava jedan period stvaranja – još nije prošlo punih
sedam, proračun starih Hebreja postaje jasniji. Da bismo pomogli, koliko je moguće,
onima koji će sigurno biti sasvim zbunjeni ovom računicom, podsetićemo čitaoca da ceo
639
Kajin predvodi uzlazni niz, ili Makrokosmos, jer je Sin „Gospo-
da”, a ne Adama. (1 Moj. 4:1)
„Gospod” je Adam Kadmon, Kajin, Sin grešne promisli, a ne pro-
izvod tela i krvi, dok na drugoj strani Set predvodi rase Zemlje, jer
je on sin Adama, koga je ovaj stvorio „po obličju svojemu, kao što
je on” (1 Moj. 5:3).
Kajin je Kenu, Asirac, a ime znači „najstariji”, dok hebrejska reč
znači „kovač”, tj. zanatlija u opštem smislu. Nauka pokazuje da
je naša planeta prošla kroz pet posebnih geoloških faza, od kojih
svaku odlikuje zaseban geološki sloj i to su, idući obrnutim redosle-
dom, počev od poslednje: 1. Kvartarni period, u kome se nedvosmi-
sleno pojavljuje čovek; 2. Tercijarni period, u kome se čovek možda
već pojavio; 3. Sekundarni period*, kojim su dominirali ogromni
gmizavci, kao megalosaurus, ihtiosaurus i pleziosaurus – pojavi
čoveka nema traga; 4. Paleozojski period u kome su se pojavili
ogromni ljuskari; i 5. (najstariji) Azojski** period, za koji nauka tvrdi
da još nije došlo do pojave ma kakvog organskog života.
Ali, ne postoji li mogućnost da je postojao period, ili više perioda,
u kojima je čovek postojao a da nije bio organsko biće – pa stoga
nije ni mogao da ostavi ma kakve tragove koje bi otkrila egzaktna
nauka? Duh ne ostavlja za sobom skelet ili fosile, pa ipak je malo
onih koji sumnjaju u to da čovek može istovremeno da živi i objek-
tivno i subjektivno. U svakom slučaju, teologija bramana, koja vuče
korene iz pradavnih vremena, i koja deli periode stvaranja na Zemlji
u četiri razdoblja međusobno razdvojena po 1.728.000 godina, daleko
se više podudara sa zvaničnom naukom i savremenim otkrićima od
apsur-dnih hronoloških predstava objavljenih na Saborima u Nikeji
i Trentu.
Zodijak ima 360 stepeni, a svaki njegov znak po trideset; da je u samarićanskoj Bibliji
Enohova starost određena na 360 godina; da je u „Manuu” podela vremena ovako izvr-
šena: „Dan i noć se sastoje od po trideset Muhurti. Jedna Muhurta ima trideset Kala.
Jedan mesec smrtnika ima trideset dana, ali je on samo jedan dan pitrija …. Godina smr-
tnika je samo jedan dan Deva.”
*Uobičajen savremeni naziv je Mezozoik. (prim.prev.)
** Beživotni. (prim.prev.)
640
Vede i Biblija
Imena drevnih patrijarha nisu bila jevrejska, mada su možda ka-
snije hebreizirana; očigledno su asirskog ili arijevskog porekla.
Otuda se Adam, primera radi, pojavljuje u objašnjenju kabale kao
promenljivi pojam, i odnosi se na gotovo svakog drugog patrijarha, kao
što se ma koji Sefirot odnosi na svaku Sefiru, i obratno. Adam, Kajin i
Avelj čine prvu trijadu od dvanaest entiteta. Oni na sefirskom drvetu
(dijagramu) odgovaraju Kruni, Mudrosti i Inteligenciji, a u astrologiji
trima trigonima – vatrenom, zemljanom i vazdušnom; ova činjenica bi,
da možemo da posvetimo više prostora njenom objašnjavanju, možda
pokazala da astrologija zaslužuje ime nauke koliko i sve druge. Adam
(Kadmon) ili Arijes (Ovan) je identičan sa egipatskim bogom Amunom
sa glavnom ovna, koji pravi čoveka od gline na grnčarskom točku.
Prema tome, njegov dvojnik – ili Adam od praha – takođe je Arijes, tj.
Amon kada se nalazi na čelu pokolenja proizašlih od njega, jer i on
stvara smrtnike „po obličju svojemu”. U astrologiji se planeta Jupiter
dovodi u vezu sa „prvom kućom” (Arijes tj. Ovan). Boja Jupitera, kako
je prikazana u „stepenovima sedam sfera” na tornju u Borsipi, ili Birs
Nimrudu, bila je crvena;73 a na hebrejskom Adam znači „crven”,
ali i „čovek”. Indijski bog Agni, koji vlada znakom Riba, koji se nalazi
do znaka Ovna u redosledu dvanaest meseci (februar i mart),74 naslikan
je tamno crvenom bojom, sa dva lica (muškim i ženskim), tri noge i
sedam ruku; sve zajedno daje broj dvanaest. Isto tako Noje (znak Riba),
koji se pojavljuje u rodoslovima kao dvanaesti patrijarh, računajući
Kajina i Avelja, ustvari je Adam ponovljen pod drugim imenom, jer je
on praotac nove rase čovečanstva; a sa svoja „tri sina”, jednim lošim,
jednim dobrim, i jednim koji ima pomalo od oboje, on je ovozemaljski
odraz nadzemaljskog Adama i njegova tri sina. Agni je predstavljen
kako jaše ovna, dok na glavi ima tijaru nad kojom je krst.75
73 Pogledajte Rolinsonove „Dijagrame”.
74 U bramanskom Zodijaku svi su znaci posvećeni, i svima vlada, po jedan od dvanaest
velikih bogova. Tako je 1. Meha (Ovan) posvećen Varuni; 2. Vriha (Bik) Jami; 3. Mituna
(Blizanci) Pavani; 4. Karčataka (Rak) Surji; 5. Sina (Lav) Somi; 6. Kanja (Devica) Kar-
tikeji; 7. Tula (Vaga) Kuveri; 8. Vrištika (Škorpija) Kami; 9. Danus (Strelac) Ganeši;
10. Makara (Jarac) Pularu; 11. Kumba (Vodolija) Indri i 12. Minas (Ribe) Agniju.
75 Pogledajte Murov “Hindu Pantheon”, str. 295-302.
641
I Kajin, koji vlada znakom Taurusa (Bika) u Zodijaku, isto je tako
sugestivan. Taurus pripada zemljanom trigonu, a moglo bi da bude ko-
risno da podsetimo zainteresovane i na jednu alegoriju iz persijske
Aveste koja je u vezi sa ovim znakom. Priča kaže da je Ormuzd stvorio
jedno biće – izvor i uzor svih bića u vaseljeni – zvano ŽIVOT, ili Bik
na zendskom. Ahriman (Kajin) ubija ovo biće (Avelja), iz čijeg se se-
mena (Seta) stvaraju nova bića. Avelj na asirskom znači sin, ali na he-
brejskom znači nešto efemerno, što traje samo privremeno, bez
vrednosti, a označava i „paganskog idola”,76 jer Kajin znači hermejski
kip (stub, simbol plodnosti). Isto tako, Avelj je ženski pandan Kajina
(muškarca), jer oni predstavljaju blizance, tj. najverovatnije anrogini
(dvopolni) simbol; drugi je podudaran Mudrosti, a prvi Inteligenciji.
Tako je i sa svim drugim patrijarsima. Enos je opet Homo –
čovek, ili isti onaj Adam, i Enoh povrh toga, dok je Kain-an isto
što i Kajin. Set je Tet ili Tot ili Hermes; nema sumnje da je up-
ravo to razlog zbog koga Josif Flavije u svojoj prvoj knjizi (gl. 3)
prikazuje Seta kao poznavaoca astrologije, geometrije i drugih okult-
nih nauka. Predviđajući potop, kaže on, urezao je osnovne principe
svoje veštine na dva stuba od opeke i od kamena, od kojih je ovaj
drugi „lično [tj. sâm Josif] video kako još stoji u Siriji u njegovo
doba”. Otuda se Set identifikuje i sa Enohom, kome kabalisti i masoni
pripisuju istu sudbinu, i, u isto vreme, sa Hermesom, tj. opet sa Kad-
mom, jer je Enoh identičan sa prethodnim; He-NOH znači učitelj,
inicijator, ili pak inicirani; u grčkoj mitologiji se zove Inahus. Već
smo videli koju ulogu igra u Zodijaku.
Mahalalel, ukoliko podelimo reč i napišemo , ma-ha-la znači
blag, milostiv; prema tome on odgovara četvrtoj Sefiri, Ljubavi ili
Milosrđu, koja proističe iz prve trijade.77 Irad ili Jared je (kad
izostavimo samoglasnike) isto to. Ako potiče od glagola označava
poreklo, a ako dolazi od , arad, onda znači potomstvo, i time
savršeno odgovara kabalističkim „emanacijama”.
76 Apolon je istovremeno bio i Abelius, tj. Bel.
77 Halal je jedno od imena Apolona. Ime Mahalal-Eliel bi stoga označavalo Sunce
posle dugodnevice (Sunce u julu), pa ovaj patrijarh „vlada” zodijačkim znakom Lav.
642
Vede i Biblija
Lameh nije hebrejska već grčka reč. Lam-ah znači Lam –
otac, dok je U-Lom-Ah otac (tj. začetnik) jednog razdoblja, ili pak
otac onoga (Noja) koji će uvesti novu eru ili razdoblje stvaranja posle
pralaje koju predstavlja potop; Noje se javlja kao simbol novog sveta,
kraljevstva (Malhuta) Sefirota; otuda je njegov otac, koji odgovara
devetom Sefirotu, „Nastanak” (Postanje).78 Dalje, i otac i sin odgo-
varaju Vodoliji i Ribama u Zodijaku; kako prvi pripada vazdušnom,
a drugi vodenom trigonu, njima se zaključuje lista biblijskih mitova.
Ali ako, kao što vidimo, svaki patrijarh, poput svakog od Prađa-
patija, u određenom smislu predstavlja novu rasu posle-potopskih
ljudi, i ako su oni, što se može lako dokazati, kopije vavilonјanskih
Sarosa, ili razdoblja, a ovi potonji i sami kopije indijskih deset di-
nastija „Gospodara živih bića”,1 kako god ih ocenili, oni spadaju u
najdublje alegorije koje je ikada zamislio filozofski um.
U „Niktemeronu”,79 evolucija vaseljene i njenih uzastopnih peri-
oda stvaranja, zajedno sa postepenim razvojem ljudskih rasa,
prikazani su onoliko detaljno koliko je moguće u vidu dvanaest „ča-
sova” na koje je alegorija podeljena. Svaki „čas” označava evoluciju
novog čoveka, i sâm je podeljen na četiri četvrtine ili razdoblja. Ovaj
rad pokazuje u kojoj meri je antička filozofija bila prožeta učenjima
ranih Arijevaca, prvih koji su izvršili podelu razvoja života na našoj
planeti na četiri razdoblja. Ako bi neko pokušao da prati ovo učenje
od njegovog izvora, negde u mraku mitskog perioda, pa sve do pro-
roka sa Patmosa, ne bi morao da luta među religioznim sistemima
raznih naroda. Otkrio bi Vavilonjane koji uče da su se u četiri različita
perioda pojavila četiri Oanesa (ili sunca); hinduse koji dokazuju svoje
četiri Juge; Grke, Rimljane i ostale koji su čvrsto verovali u zlatno,
78Pogledajte opis Sefirota u poglavlju IV.
79 Koliko je ova haldejska kopija neoriginalna može se videti iz poređenja indijske
hronologije sa vavilonjanskom. Prema Manuu, prepotopske dinastije Prađapatija su
vladale 4.320.000 ljudskih godina, ukratko tokom čitavog božanskog razdoblja deva,
odnosno tokom onog perioda koji uvek razdvaja pojavu života na Zemlji i njegovo ras-
padanje, tj. pralaju. Haldejci, sa svoje strane, daju potpuno iste brojeve, umanjene za
jednu cifru: trajanje svojih 120 sarosa određuju na ukupno 432.000 godina!
643
srebrno, bronzano i gvozdeno doba, pri čemu je svaku novu epohu
najavljivala pojava spasitelja. Četiri Bude hindusa, kao i tri proroka
zoroastrijanaca – Ošedar-Kami, Ošedar-Mah i Sosioš – kojima je
prethodio Zaratustra, predstavljaju otelovljenja ovih razdoblja.
U Bibliji se već na početku kaže da su, pre nego što „sinovi Božji”
videše „kćeri čovječije”, ovi potonji (ljudi) već živeli između 365 i
969 godina. Ali kada je „Gospod Bog” video bezakonje ljudi, odlučio
je da im dâ još najviše 120 godina života. (1 Moj. 6:3) Ovako naglu
promenu starosne granice ljudi možemo da objasnimo jedino ako pra-
timo ovu odluku „Gospoda Boga” sve do njenog prvobitnog izvora.
Ovakve nepodudarnosti, na koje nailazimo na svakom koraku u Bib-
liji mogu se pripisati jedino činjenici da su i Knjiga Postanja i ostale
Mojsijeve knjige bile menjane i preoblikovane od strane više autora,
i da su u njihovom izvornom stanju bile, izuzimajući spoljni oblik
alegorija, verne kopije indijskih svetih knjiga. U „Manuu”, knjiga I.,
čitamo sledeće: „U prvom razdoblju nije se znalo za bolest i patnju.
Ljudi su živeli po četiri stotine godina.” To je bilo u Krita i Satja jugi.
„Krita-juga je oličenje pravde. Njen simbol je bik koji čvrsto stoji
na svoje četiri noge; čovek se još uvek drži istine, a zlo još uvek ne
upravlja njegovim postupcima.”81 Ali u svakom od narednih raz-
doblja prvobitni ljudski vek gubi po jednu četvrtinu svog trajanja, što
će reći da u Treta-jugi čovek živi do 300, u Dvapara-jugi 200 a u
Kali-jugi, tj. našem razdoblju, po pravilu najviše 100 godina. Noje,
sin Lameha – Ulom-Aha ili začetnika našeg razdoblja – iskrivljena
je kopija Manua, sina Svajambua, dok su šest Manua ili Rišija koji
su potekli od indijskog „prvog čoveka” uzor po kome su načinjeni
likovi Tare, Avrama, Isaka, Jakova, Josifa i Mojsija, staro-hebrejskih
mudraca za koje se, počev od Tare, tvrdilo da su bili astrolozi, al-
hemičari, nadahnuti proroci i vidovnjaci, ili, na profanijem ali zato
jasnijem jeziku – magi.
80 Elifas Levi ovo iznosi kako u verziji na grčkom, tako i na hebrejskom, ali toliko sažeto
i proizvoljno da je ma kome čije je znanje slabije od njegovog nemoguće da ga razume.
81 Pogledajte disertaciju rabina Simeona o prvobitnom Čoveku-Biku i rogovima.
„Zohar”.
644
Vede i Biblija
Ako konsultujemo talmudističku Mišnu naći ćemo prvi božanski
par, dvopolnog Demijurga Hokmaha (ili Hakmu Ahamota) i Binaha
kako zidaju kuću sa sedam stubova. Oni su Božiji arhitekti – Mudrost
i Inteligencija – tj. Njegov „šestar i ugaonik”. Sedam stubova su
budućih sedam svetova, tj. tipičnih sedam prvih „dana” stvaranja.
„Hokmah prinosi svoje žrtve.” Ove žrtve su bezbrojne sile prirode
koje moraju da „umru” (tj. da se istroše) kako bi živele; kada jedna
sila izumre, to je samo zato da bi na svet došla druga, njen potomak.
Ona umire, ali nastavlja da živi kroz svoju decu, i oživljava ponovo
u svakom sedmom naraštaju. Sluge Hokmaha, tj. „mudrosti”, duše
su H-Adama, jer u njemu prebivaju sve duše Izrailja.
Dan ima dvanaest časova, kaže Mišna, i tokom tih časova se odi-
gralo stvaranje čoveka. Da li bismo mogli da razumemo o čemu se
tu radi da nemamo Manua koji nas uči da ovaj „dan” obuhvata četiri
razdoblja sveta i da traje dvanaest hiljada božanskih godina Deva?
„Stvoritelji (Elohim) u drugom” času „daju prve obrise čovekovog
telesnog oblika. Razdvajaju ga na dva dela i pripremaju razdvajanje
polova. Elohim su na isti način postupili u odnosu na sve što je
stvoreno.”82 „Svaka riba, ptica, biljka, zver i čovek su tokom prvog
časa bili dvopolni.”
Evo šta kaže komentator, veliki rabin Simeon:
SVE BIBLIJSKE LEGENDE PRIPADAJU

OPŠTOJ ISTORIJI ČOVEKA
„O prijatelji, prijatelji, tek ispoljeni čovek je bio i muško i žensko;

isto toliko na strani OCA koliko i na strani MAJKE. U tome je smisao
reči koje Elohim izgovoriše: ‚Neka bude svjetlost. I bi svjetlost!’”…
I to je ‚dvojni čovek’!83
82 „Hebrejski Niktameron”; pogledajte Elifasa Levija, tom II.

83 “Auszuge aus dem Zohar”, str. 13, 15.
645
Duhovna žena je bila neophodna kao protivteža duhovnom
čoveku. Sklad je zakon vaseljene. U Tejlorovom prevodu, Platonova
rasprava o stvaranju je tako prikazana da mu se pripisuje kako je o
ovom univerzumu rekao da ga je:
„On naterao da se kreće kružnom putanjom… Kada je, stoga, taj
Bog koji je večno promišljajuće Božanstvo, postao svestan tog Boga
(čoveka) čija je sudbina da postoji tokom izvesnog vremenskog raz-
doblja, načinio mu je telo glatko i jednako, isto i celovito od središta
u svim pravcima, i učinio ga savršenim. Ovaj savršeni krug stvorenog
Boga je rascepio u obliku slova X.”
Kosa slova u obe ove rečenice iz Timaja je uneo dr Landi, autor
izuzetnog rada koga smo već jednom pomenuli, „Spomenici hri-
šćanstva”, a pažnja se skreće na te reči grčkog filozofa sa očiglednom
svrhom da im se dâ proročki karakter, koji im je i Justin Mučenik
pridavao kada je optužio Platona da je svoju „fiziološku raspravu u
Timaju… u pogledu Sina Božijeg koji je u prostoru postavljen u ob-
liku krsta”, preuzeo od Mojsija i njegove zmije od bronze. Izgleda
da učeni autor ovim rečima pripisuje proročku težinu bez predumi-
šljaja, mada nam ne saopštava da li sâm veruje u to da je, poput
Platonovog stvorenog boga, Isus izvorno imao telo u obliku sfere
(lopte), „glatko i jednako, isto i celovito od središta u svim pra-
vcima”. Čak ako bismo i našli neki izgovor Justinu Mučeniku za nje-
govo iskrivljavanje Platonovih reči, dr Landi bi morao da zna da je
vreme za tu vrstu kazuistike odavno prošlo. Ono na šta je filozof mi-
slio je čovek, koji, pre nego što je obuhvaćen materijom, nije imao
potrebe za udovima*, već je bio isključivo duhovni entitet. Stoga,
ako Božanstvo, i njegovu vaseljenu, i zvezdana tela treba zamišljati
sferoidnim (tj. u obliku lopte), ovaj oblik bi trebalo da bude prime-
njen i na arhetipskog čoveka. Kako je ljuštura koja ga je obuhvatala
postajala sve teža, pojavila se potreba za udovima i oni su nikli iz
tela. Ukoliko zamislimo čoveka sa rukama i nogama prirodno iste-
* „Kracima krsta”. (prim.prev.)
646
Vede i Biblija
gnutim pod istim uglom, postavljajući ga naspram kruga koji sim-
bolizuje njegov prethodni oblik kao čistog duha, imali bismo upravo
onu figuru koju je Platon opisao – X krst unutar kruga.
Sve legende o stvaranju, o čovekovom padu i rezultirajućem po-
topu, pripadaju istoriji celog sveta, i nisu svojina Izraelićana ništa
više od ma kog drugog naroda. Ono što pripada izričito njima (izuzi-
majući kabaliste) jesu iskrivljeni detalji svih predanja. Enohovo
Postanje je daleko starije od Mojsijevih knjiga,84 a Gijom Postel ga
je predstavio svetu objašnjavajući alegorije onoliko koliko se usudio,
ali njegove osnove i dalje ostaju obavijene tajnom. Za Jevreje je Knji-
ga Enohova isto toliko kanonska kao i Mojsijeve knjige, a ako je
hrišćanin ove druge prihvatio kao autoritet, ne vidimo zbog čega bi
odbacivao prvu kao apokrif. Starost nijedne od njih ne može biti
utvrđena ni približno tačno. U vreme razdvajanja plemena, Samari-
ćani su priznavali jedino Mojsijeve knjige i Knjigu Isusa Navina,
kaže dr Jost.85 Godine 168. pre Hrista hram u Jerusalimu je oplja-
čkan, a sve svete knjige su uništene;86 zbog toga su svega nekoliko
rukopisa koji još postoje mogli da budu pronađeni jedino među
„učiteljima predanja”. Kabalistički tanaim, njihovi inicirani i proroci
su se oduvek držali učenja koje je isto kao i kod Kanaanita, Hamita,
Miđana, Haldejaca i svih drugih naroda. Dokaz za to je priča o Da-
nilu. Postojala je neka vrsta bratstva ili „masonerije” među kabali-
stima raštrkanim po celom svetu, od najstarijih vremena; i poput
nekih društava srednjovekovne masonerije u Evropi nazivali su se
Drugovima87 i Neporočnima.88 Među kabalistima postoji verovanje
(zasnovano na znanju) da poput hermetičkih svitaka ni izvorne svete
84 Ovo je mišljenje učenog dr Josta i Donaldsona. „Stari Zavet”. Knjige, kakve sada
vidimo, izgleda da su definitivno uobličene oko 150 godina pre Hrista …. Jevreji su se
u naše vreme upustili u potragu za drugim knjigama, koje su nadaleko razvejane tokom
ratova, da bi ih sakupili u jedinstvenu zbirku.” (Gileni: “Menschenopfer der Hebraer”,
str. 1). „Sod, the Son of the Man”. Dodatak.
85 „Jost”, tom I., str. 51.
86 Burderov „Josif”, tom II., str. 331-335.
87 „Kabala”, str. 95.
88 Gafarel: Uvod u „Knjigu Enohovu”.
647
knjige sedamdeset dvojice starešina – knjige u kojima je bila za-
beležena „Drevna Reč” – nisu izgubljene, već da su sve sačuvane još
od najstarijih vremena u tajnim društvima. I Emanuel Svedenborg
tvrdi to isto, a njegove reči se, kako kaže, temelje na informaciji koju
je dobio od izvesnih „duhova” koji su ga uverili da „obavljaju svoje
obrede u skladu sa ovom Drevnom Rečju”. „Potražite je u Kini”, do-
daje veliki vidovnjak, „možda naiđete na nju negde u Velikoj Tata-
riji!”* Bilo je drugih proučavalaca okultnih nauka, koji su mogli da
se oslone i na više od reči „izvesnih duhova” u ovom konkretnom
slučaju – oni su zaista videli te knjige!
Hteli ne hteli, moramo da načinimo izbor između dva metoda –
ili da prihvatimo Bibliju egzoterijski, ili ezoterijski. Protiv prvog iz-
bora izdvajamo sledeće činjenice: pošto je Helkija priredio i prikazao
svetu prvi primerak Božije Knjige, ona nestaje pa Ezra mora da sačini
novu Bibliju, koju završava Juda Makavejski; kada je urađen prepis
originala pisanog klinastim pismom u pravouglim slovima, tekst je
toliko iskrivljen da se više nije mogao prepoznati; konačno, danas
imamo tekst koji nema ni 900 godina iza sebe, i koji je prepun
izostavljenih i ubačenih delova, kao i namernih iskrivljavanja, i da,
stoga, kako je ovaj masoretski tekst na hebrejskom trajno fiksirao
svoje greške, a ključ za „Reč Božiju” izgubljen, niko nema pravo da
takozvanim „hrišćanima” nameće zastranjivanja niza halucinirajućih,
a možda i lažnih proroka, pod neosnovanom i neodrživom pret-
postavkom da je njihov autor „Sveti Duh” glavom i bradom.
Iz tog razloga mi odbacujemo ovo navodno jednobožačko Sveto
Pismo, sačinjeno onda kada su sveštenici iz Jerusalima videli poli-
tičku korist u nasilnom raskidanju svih veza sa ne-Jevrejima. Tek tada
ih vidimo kako proganjaju kabaliste i zabranjuju „drevnu mudrost”
pagana i samih Jevreja. Prâva hebrejska Biblija je bila skrivena i mase
za nju uopšte nisu znale, dok je čak i Petoknjižje Samarićana daleko
starije od Septuaginta. Što se tiče skrivene (prâve) Biblije, crkveni
* Tj. Mongoliji i stepskom pojasu centralne Azije. (prim.prev.)
648
Vede i Biblija
oci nikada nisu ni čuli za nju. Mi najodlučnije dajemo prednost
rečima Svedenborga koji kaže da je „Drevna Reč” negde u Kini ili
Velikoj Tatariji. Utoliko pre jer za švedskog vidovnjaka bar jedno
svešteno lice, Poštovani dr R. L. Tafel iz Londona, tvrdi da je bio u
stanju „Božijeg nadahnuća” dok je pisao svoje teološke radove. Čak
mu daju prednost i u odnosu na pisce Biblije, jer dok su ovi drugi
slušali reči koje su im izgovarane na uvo, Svedenborg ih je potpuno
razumno shvatao, te je otuda njegova prosvetljenost dolazila iznutra
a ne spolja. Poštovani autor kaže:
„Kada savesni član Nove Crkve čuje ma kakve optužbe na račun
božanskog, kao i nepogrešivosti suštine učenja Novog Jerusalima,
on mora istog trenutka da zauzme stav iznet u nedvosmislenoj izjavi
iz ovih učenja, da je Gospod faktički izveo Svoj drugi dolazak po-
sredstvom spisa koje je objavio Emanuel Svedenborg kao Njegov
sluga, i da stoga rečene optužbe nisu i ne mogu biti istinite”.
A ako je „Gospod” zaista govorio kroz Svedenborga, onda i mi
možemo da se nadamo da će bar jedan sveštenik stati iza naše tvrdnje
da se drevna „reč Božija” ne može naći nigde do u paganskim zemlja-
ma, naročito u budističkoj Tatariji, Tibetu i Kini!
„Najstarija istorija Grčke je ustvari najstarija istorija Indije”,
uzvikuje Pokok u svom delu „Indija u Grčkoj.” U svetlu potonjih
plodova kritičkog istraživanja, možemo da parafraziramo ovu reče-
nicu i kažemo: „Drevna istorija Judeje predstavlja iskrivljenu verziju
indijske priče nakalemljenu na istoriju Egipta.” Mnogi naučnici,
suočeni sa nesavitljivim činjenicama, ne želeći da odvagaju priče iz
„božanskog otkrivenja” naspram onih iz bramanskih knjiga, jednos-
tavno ih iznose pred čitalačku publiku bez ikakvog komentara. U
međuvremenu, svoje zaključke ograničavaju na kriticizam i među-
sobne protivurečnosti. Tako se Maks Miler suprotstavlja teorijama
Špigela i još nekih; profesor Vitni opet teorijama ovog orijentaliste
sa Oksforda; dr Houg napada Špigela, dok je dr Špigel odabrao sebi
neku drugu žrtvu; a sada su čak i tradicionalni Akađani i Turanci uve-
liko ostavili iza sebe zenit svoje slave. Proto-Kasdejci, Kasdeo-Skiti,
649
Sumeri i ko sve ne moraju da naprave mesta za neke druge izmišljo-
tine. Avaj za Akađane! Asirolog Halevi napada akado-sumerski jezik
starog Vavilona, dok egiptolog Čabas, nezadovoljan padom popu-
larnosti turanskog narečja, koje je tako dobro poslužilo orijentalistima
u više „neobjašnjivih” slučajeva, naziva poštovanog „oca” Akađana
– Fransoa Lenormana – šarlatanom! Izvlačeći korist iz zbrke u nau-
čnim krugovima, hrišćansko sveštenstvo gleda da pridobije simpatije
za svoju fantastičnu teologiju na osnovu toga da, kada porota ne može
da se složi, onda bar optužena strana može da dobije na vremenu. I
tako se previđa najvažnije pitanje: da li bi za hrišćanski svet bilo bolje
da prihvati čisti „hristizam” umesto hrišćanstva sa njegovom Bibli-
jom, pokajanjem kroz posrednika i đavolom. Tako značajnoj ličnosti
kao što je poslednji pomenuti morali smo da posvetimo posebno
poglavlje.
650
Poglavlje X
MIT O ĐAVOLU
Crkva zvanično priznaje postojanje Đavola Satana kao glavni

činilac nedodirljivih crkvenih dogmi Identičnost Satane sa egi-
patskim Tifonom Veza između Satane i kulta zmija Knjiga o Jovu
i Knjiga mrtvih Indijski „đavo” je samo metafizička apstrakcija
Satana i Princ Pakla u Jevanđelju po Nikodemu
„Idi od mene, Satano!”(Isus Petru)

Mat. 16:23.
„I svakojakim budalaštinama
Što me od vere odvraćaju. Eto,
Prošlu noć me drž’o bar devet časova
Budnog, ređajući imena đavola.”
Kralj Henri IV., Deo I., čin III.
“Strašnu i pravednu silu koja zauvek ubija pobačenu, nerođenu decu,

Egipćani su nazivali Tifon, Jevreji Samael, istočni narodi Satana, a
Latini Lucifer. Ali Lucifer iz Kabale nije prokleti pali anđeo, već je
anđeo koji se prosvetlio i obnovio prilikom svog pada.”
Elifas Levi: Dogma i ritual
„Koliko god bio zao, i đavolu se može naneti nepravda,

Može mu se pripisati ono zašta nije kriv, može biti optužen
bez razloga,
651
Kada ljudi, ne želeći da sami snose krivicu,

Na njega prebace zlodela koja su njihova sopstvena.”
Defo, 1726.
Pre nekoliko godina jedan istaknuti pisac i progonjeni kabalista je

ponudio „simvol vere” za protestante i rimo-katolike koji se može
ovako formulisati:Protoevangelijum.
„Verujem u Đavola, Svemogućeg Oca Zla, Uništitelja svega

što postoji, koji unosi nemir i pometnju na Nebu kao i na Zemlji;
Koga zače Duh Zla;
Rođenog od bogohulne, lakomislene Djeve;
Koga sâv ljudski rod proslavljaše, koji vladaše nad njima,
I koji se uznese do prestola Boga Svemogućeg,
Koji ga u stranu gurnu i odakle sipa uvrede na žive kao i na mrtve;
Verujem u Duha Zla;
U Sinagogu Satane;
U zajednicu zlih;
U večnu propast tela;
I u Smrt i Pakao večni. Amin.”
Da li ovo predstavlja uvredu? Izgleda li ekstravagantno, surovo,
bogohulno? Čujte ovo. U Njujorku 9. aprila 1877. – to će reći u
poslednjoj četvrtini onoga što gordo nazivaju vekom otkrića i dobom
prosvetljenja – začete su sledeće skandalozne ideje. Navodimo iz
izveštaja koji se sledećeg jutra pojavio u časopisu Sun:
„Baptistički sveštenici su juče održali skup u Mornarskoj Kapeli,
u Oliver Stritu. Prisustvovalo je i nekoliko inostranih misionara.
Prečasni Džon V. Sarls iz Bruklina je pročitao esej u kome iznosi
svoje mišljenje da su svi odrasli, punoletni pagani, koji umru ne upo-
znavši se sa Jevanđeljem, osuđeni na večno prokletstvo. Ako to ne
bi bilo tako, umovao je prečasni esejista, onda je samo Jevanđelje
prokleto a ne puno blagoslova, onda su Hristu dali ono što je tražio
kad su ga raspeli, a čitava struktura „otkrivene” religije se ruši u prah.
652
Mit o đavolu
Brat Stodard, misionar iz Indije, potvrdio je gledište pastora iz
Bruklina. Hindusi su veliki grešnici. Jednog dana, pošto je završio pro-
poved na trgu, jedan Bramana je ustao i rekao: ‚Mi hindusi smo nepre-
vaziđeni lažovi, ali ovaj je i nas nadmašio. Kako može da kaže da nas
Bog voli? Pogledajte samo otrovne zmije, tigrove, lavove i sve te vrste
opasnih životinja kojima smo okruženi. Ako nas Bog voli, što ih ne
ukloni?’ Prečasni gospodin Piksli iz Hamiltona, Njujork, svesrdno se
složio sa učenjem izloženim u eseju brata Sarlsa i zatražio 5.000$
kako bi osposobio mlade ljude za svešteničku službu.”
A ovi ljudi – nećemo reći šire Hristovo učenje, jer bi to bilo skr-
navljenje uspomene na Njega, već – su plaćeni da bi ga širili! Treba
li onda da se čudimo što inteligentne osobe više vole i učenje o kona-
čnom kraju i uništenju od vere opterećene ovako čudovišnim uče-
njem? Iskreno sumnjamo da bi ma koji uvaženi bramana izjavio da
mu je svojstven greh da laže – što je „veština” koju neguju jedino u
onim delovima Britanske Indije gde se nalazi većina tamošnjim
hrišćana.1
1 Reputacija bramana i budista u pogledu besprekornog morala izgleda toliko čvrsto
utemeljena, i to od najstarijih vremena, da vidimo kako pukovnik Henri Jul, u svom
izuzetnom izdanju „Marka Pola” iznosi sledeće svedočanstvo: „Uzvišene vrline prip-
isane bramanama i indijskim trgovcima su bile, možda, delom i stvar tradicije … ali
kako iste hvalospeve neprekidno nalazimo i kod srednjovekovnih putopisaca, mora da
imaju solidnu osnovu. U stvari, ne bi bilo teško da pratimo niz sličnih svedočanstava od
drevnih vremena sve do našeg današnjeg. Još Arijan kaže da nikada ni jedan Indijac nije
optužen za varanje. Huen T’sang narodu Indije pripisuje izuzetno poštenje, čestitost i
nezainteresovanost za dobitak. Fratar Jordanus (oko 1330.) kaže da ljudi iz Male Indije
(Sind i zapadna Indija, tj. današnji Pakistan) govore istinu i da se ističu pravednošću, a
možemo da pomenemo i uzvišene karakterne odlike koje hindusima pripisuje Abul Fazl.
Ali posle nekih 150 godina trgovine sa Evropljanima nailazimo na žalosno pogoršanje
… Ipak Palas u prethodnom veku, iznoseći zapažanja o naseobini Bamijana u Astrahanu,
kaže da se njeni pripadnici ističu poštenim pogodbama zbog kojih su bili naročito omi-
ljeni među Jermenima. A i onaj mudri i izuzetni javni službenik, pokojni Ser Vilijem
Slimen, izjavio je u naše doba da nije poznavao klasu ljudi koja se strožije pridržavala
časti i poštenja od trgovačkog staleža Indije.”(1)
Žalosni primeri naglog srozavanja morala američkih Indijanaca, čim su počeli da žive
u blizini hrišćanskih zvaničnika i misionara, dobro su poznati u današnje vreme.
„Knjiga gospodina Marka Pola, Venecijanca,” u prevodu pukovnika Henrija Jula, tom
II., str. 354.
653
Ali mi upućujemo izazov ma kom čestitom čoveku ma gde u svetu
da kaže da li misli kako je bramana bio daleko od istine kada je rekao
za misionara Stodarda „ovaj je i nas nadmašio” u lažima. Šta je drugo
i mogao da kaže, ako im je ovaj drugi propovedao učenje o večnom
prokletstvu zbog toga što su proveli sâv svoj život ne pročitavši jednu
jevrejsku knjigu za koju nikada pre nisu ni čuli, ili ne zatraživši
spasenje od Hrista čije postojanje nisu ni naslutili! Ali baptistički
sveštenik, kome treba nekoliko hiljada dolara, mora da izmisli zas-
trašujuću senzaciju ne bi li raspalio srca okupljenih. Uzdržaćemo se,
po pravilu, iznošenja naših sopstvenih iskustava kada možemo da po-
zovemo prihvatljive svedoke, pa smo, pročitavši skaredne Stodard-
ove primedbe, zatražili od našeg poznanika, gospodina Vilijema L.
D. O’Grejdija,2 da iznese svoje iskreno mišljenje o (hrišćanskim) mi-
sionarima. Otac i deda ovog džentlmena su bili oficiri britanske
armije, dok je on rođen u Indiji, te je čitavog života imao prilike da
sazna kakvo je opšte mišljenje među Englezima o ovim propaga-
torima religije. Sledi njegov odgovor na naše pismo:
„Pitate me za moje mišljenje o hrišćanskim misionarima u Indiji.
Tokom svih godina koje sam tamo proveo, nikada se nisam obratio
nijednom misionaru. Oni se nisu kretali u društvenim krugovima, a
po onome što sam čuo o njihovom radu i mogao da vidim sop-
stvenim očima, to me nimalo ne čudi. Oni loše utiču na domoroce.
Njihovi preobraćenici su ništarije, i po pravilu dolaze iz najniže
klase; niti ih preobraćenje u ma čemu poboljšava. Nijedna iole
uglednija porodica neće unajmiti poslugu među lokalnim hrišćanima.
Oni lažu, kradu, ne drže higijenu – a prljavština svakako nije indijski
porok; oni i piju – dok nijedan pristojan domorodac ma koje druge
vere nikad neće dotaći opojni napitak; oni su otpadnici od sopstve-
nog naroda i dostojni svakog prezira. Njihovi novi učitelji im daju
loš primer kad je reč o doslednosti. Dok pred parijama mašu pričom
2 U ovom trenutku gospodin O’Grejdi je izdavač lista American Builder iz Njujorka,
i dobro je poznat čitalačkoj publici zbog svojih zanimljivih pisama, „Indian Sketches –
Life in the East”, koja je pisao pod pseudonimom Hadži Nika Bauker Kan za bostonski
Commercial Bulletin.
654
Mit o đavolu
kako Bog ne pravi razliku među ljudima, na drugoj strani se nes-
nosno hvališu nekolicinom bramana kojima se tu i tamo, tokom
dugih godina, dogodi da zapostave principe svoje varne („boje”, tj.
kaste) i padnu u kandže ovih licemera.
Misionari dobijaju vrlo male plate, sudeći prema izjavama sa sas-
tanaka društava koja ih upošljavaju, ali ovi na neki neobjašnjiv način
uspevaju da žive podjednako dobro kao i službeni zvaničnici sa dese-
tak puta većim primanjima. Kada se vrate kući kako bi oporavili svoje
zdravlje, narušeno (kako kažu) njihovim napornim radom – što su u
stanju da plaćaju svakih par godina, mnogo češće od daleko imućnijih
lica – sa govornica šire detinjaste priče do kojih su navodno došli uz
beskrajne teškoće, što je potpuni apsurd, i iznose izveštaje o nedaćama
kroz koje su tobože prošli, koje zvuče jako uzbudljivo mada u njima
od početka do kraja nema ni trunke istine. Više godina sam lično živeo
u Indiji, i gotovo svi moji srodnici su tamo proveli ili će provesti naj-
bolje godine života. Poznajem stotine britanskih zvaničnika i nikada
nisam čuo od ma kog od njih jednu jedinu reč pohvale kada je reč o
misionarima. Domoroci ma kog društvenog položaja gledaju na njih
sa najvećim mogućim prezirom, mada ih neprestano pogađa njihova
arogantna agresivnost, a britanska vlada, koja nastavlja da izdvaja fi-
nansijska sredstva za „paganska” svetilišta koja im je garantovala još
Istočno-indijska Kompanija, kojom se podržava ne-sektaško obrazo-
vanje, prema misionarima ne pokazuje nimalo tolerancije. Kako su
lično zaštićeni od fizičkog nasilja, oni kevću kako na domoroce tako
i na Evropljane, poput loše dresiranih džukaca. Kako su često regru-
tovani među najbednijim primercima teološkog fanatizma, smatraju
ih prâvim štetočinama u svakom pogledu. Njihov mahnita, bezobzirna,
prostačka i uvredljiva propaganda je izazvala i Veliku Pobunu 1857.
Oni su galamdžije koji prodaju maglu.
VM. L. D. O’GREJDI
NJUJORK, 12. jun 1877.”
Prema tome, „simvol vere” kojim smo otpočeli ovo poglavlje, ko-
liko god neotesano delovao, predstavlja otelovljenje same suštine
crkvenog vjeruju, onako kako ga uče njeni misionari. Smatra se
manje bezbožnim, manje jeretičkim, posumnjati u lično postojanje
655
Duha Svetog, ili drugog božijeg lica Isusa, od dovođenja u pitanje
ličnog đavola! No, zaključak iz Koheleta je gotovo zaboravljen.3 Ko
je ma gde naveo zlatne reči proroka iz Micaha,4 ili uopte obraća
pažnju na objašnjenja Zakona, onako kako ih je dao sâm Isus?5
Središnju tačku savremenog hrišćanstva ilustruje jednostavna fraza:
„Strah od đavola”.
Katoličko sveštenstvo i pojedini među laičkim pobornicima rimo-
katoličke crkve se još žešće upinju da dokažu postojanje Satane i nje-
govog đavoljeg čopora. Ako De Muso veruje u objektivnu realnost
spiritističkih fenomena sa tako neobuzdanim žarom, to je zbog toga
što, po njegovom mišljenju, oni predstavljaju najneposredniji dokaz
đavolovog delovanja. Ševalije je veći katolik i od samog pape; nje-
gova logika i zaključci koje izvodi iz nepostojećih i ničim dokazanih
premisa su zaista jedinstveni, i još jednom dokazuju da je „simvol
vere” koga smo ponudili upravo onaj koji najrečitije izražava
verovanja rimo-katolika. On kaže:
„Ako su magija i spiritualizam bili puki mit, morali bismo da se
zauvek oprostimo od svih pobunjenih anđela koji trenutno uznemi-
ravaju svet, jer na taj način bismo ovde dole ostali bez demona… A
ako bismo izgubili demone, IZGUBILI BISMO I NAŠEG SPASI-
TELJA. Jer, od koga je Spasitelj došao da nas spase? Zatim, ne bi
više bilo ni Iskupitelja. Jer od koga ili čega bi taj Iskupitelj mogao
da nas iskupi? I zato više ne bi bilo ni Hrišćanstva!!”6
O, Sveti Oče Zla, posvećeni Satano! Molimo te da ne napustiš
tako „pobožne” hrišćane kao što su Ševalije de Muso i izvesni bap-
tistički sveštenici!!
3 Prop. 12:13. „Glavno je svemu što si čuo: BOGA SE BOJ, i zapovijesti njegove drži,
jer to je sve čovjeku.”
4 Pogledajte Micah II., 6-8, u Nojeovom prevodu.
5 Mat. 17:37-40.
6 „Les Hauts Phenomenes de la Magie”, str. 12, predgovor.
7 „History of Magic, Witchcraft, and Animal Magnetism”
656
LEGENDE O TROJICI SPASITELJA.
HRISTNA (KRIŠNA) GAUTAMA-BUDA ISUS IZ NAZARETA

Epoha: Neizvesna. Evro- Epoha: Prema evropskoj Epoha: Pretpostavlja se
pska nauka se ne usuđuje nauci i računanju na Ce- pre približno 1.877 g. Nje-
da se izjasni. Ali proraču- jlonu pre 2.540 godina. govo rođenje i kraljevsko
ni brahmana mu određuju poreklo su skriveni od tira-
starost na oko 6.877 godi- nina Iroda.
na pre našeg doba.
Krišna vodi poreklo iz Gautama je sin kralja. Nje- Potiče iz Davidove kralje-
kraljevske porodice, ali su govi prvi učenici su pastiri vske loze. Pastiri mu se kla-
ga odgajili pastiri; naziva- i prosjaci. njaju pri rođenju, i zovu
ju ga bog pastira. Njegovo ga „Dobri Pastir”. (Pogle-
rođenje i božansko pore- dajte Jevanđelje po Jova-
klo su skriveni od Kanse. nu.)
On je inkarnacija Višnua, Prema nekima, i on je in- Otelovljenje Duha Svetog,
druga ličnost Trimurtija. karnacija Višnua: prema druga ličnost Trojstva, sa-
Krišnu obožavaju u obla- drugima, on je inkarnacija da treća. Ali Trojstvo nije
sti Madure, na reci Jamu- jednog od Buda, pa čak i izmišljeno sve do 325.g.
ni. (Pogledajte Strabona, Ad’Bude, tj. Najviše Mu- Putovao je u Maduru, ili
Matareju, i Egipat, i tamo
Arijana i Bomptonova pre- drosti. izveo svoja prva čuda.
davanja, str. 98-100) (Pogledajte Jevanđelje de-
teta Isusa)
Krišnu progoni Kansa, ti- Budističke legende ne sa- Isusa progoni Irod, kralj
ranin koji vlada Madu- drže sledeći plagijat, ali Judeje, ali on uspeva da
rom, ali ovaj uspeva da katolička legenda kaže da pobegne u Egipat vođen
pobegne na čudesan na- je on ustvari Sveti Josafat, anđelom. Da bi bio sigu-
čin. Nadajući se da će tako i prikazuje njegovog oca, ran daće ga ubiti, Irod nare-
uništiti božansko dete, kr- kralja Kapilavastua, kako đuje masakr nevine dece
alj naređuje da pobiju na naređuje pokolj nevinih tokom koga je pobijeno
hiljade nevine muške de- mladih Hrišćana (!!). (Po- 40.000.
ce. gledajte Zlatnu Legendu)
Krišnina majka je bila De- Budina majka je bila Maja Isusova majka Marijam ili
vaki ili Devanaguj, bezgre- ili Majadeva; bila je udata Mirijam; udata, a ipak je
šna devica, mada je rodila za svog muža, ali je ipak ostala bezgrešna devica.
osam sinova pre Krišne! ostala bezgrešna devica. Pored Isusa će roditi još
nekoliko dece (Pogledajte
Mat. 13:55-56).
736
Poređenje rezultata budizma i hrišćanstva
HRISTNA (KRIŠNA) GAUTAMA-BUDA ISUS IZ NAZARETA

Krišna je obdaren lepotom, Buda je obdaren istim mo- I Isus ima slične moći i od-
sveznajući je i svemoćan od ćima i svojstvima, i izvo- like. (Pogledajte Jevanđelja
rođenja. Izvodi čuda, isce- dio je slična čuda. Čitav i Apokrifni Zavet.) Svoj
ljuje hrome i slepe. Pere život je proveo sa prosja- život provodi sa grešnicima
stopala bramanama, a, spu- cima. Za Gautamu se tvrdi i po krčmama. Kao i pre-
stivši se u najniže predele da se razlikovao od svih thodna dvojica, izgoni zle
(tj. u pakao), oslobađa umr- drugih Avatara po tome duhove. Jedina primetna ra-
le i vraća se u Vaikuntu – što je bio ispunjen čitavim zlika između njih je tada su
Višnuov raj. Krišna je bio duhom Bude, dok su ostali Isusa optužili da izgoni ne-
sâm Bog Višnu u ljudskom imali samo deo (ansa) bo- čiste sile uz pomoć „Velze-
obličju. žanstva u sebi. vula, kneza demonskog”,
(Mat.12:24) dok drugu dvo-
jicu nisu. Isus je prao
stopala svojim učenicima,
umro, sišao u pakao i uzneo
se na nebo pošto je oslobo-
dio mrtve.
Krišna pretvara telad u I Buda je smrskao glavu Za Isusa je takođe rečeno da
dečake i obrnuto. (Mori- zmiji, tj. odbacio je kult Na- je smrvio glavu zmiji, u
sove Indian Antiquities, ga (zmija) kao fetišizam; ali, skladu sa izvornim otkrive-
tom 2, str. 332.) Jednom poput Isusa, koristi zmiju da njem u Postanju (1 Moj.).
prilikom je smrskao glavu označi božansku mudrost. Takođe je pretvarao dečake
divovskoj zmiji. (Isto) u malu decu i obrnuto.(Je-
vanđelje deteta Isusa)
Krišna je unitarijanac. Pro- Buda odbacuje idolopok- Isus se pobunio protiv

ganja sveštenstvo, u lice ih lonstvo, otkriva misteriju starog jevrejskog zakona,
optužuje za ambiciju i lice- Jedinstva Boga i Nirvanu, optužio je „književnike i
merje, i otkriva velike tajne čije je prâvo značenje do Fariseje”kao i sinagogu
Svetilišta – Jedinstvo Boga tada bilo poznato jedino zbog licemerja i dogma-
i besmrtnost našeg ljudskog sveštenicima. Progonjen i tske nepopustljivosti. Pre-
duha. Predanje kaže da je isteran iz svoje zemlje, on kršio je Subotu i ustao
završio kao žrtva njihove izbegava smrt okupivši protiv Zakona. Jevreji su
osvete. Njegov omiljeni uče- oko sebe na stotine hiljada ga optužili da je otkrivao
nik, Arđuna, ostao mu je ve- sledbenika koji veruju u to svete tajne. Osuđen je na
ran sve do kraja. Postoje da je on Buda. Na kraju smrt na krstu (tj. „na dr-
dosta pouzdana predanja umire, okružen brojnim vetu”) Od nekolicine uče-
koja govore da je umro na učenicima, među kojima nika koje je preobratio, jedan
737
krstu (ili drvetu), prikovan je i Ananda, njegov omilj- ga je izdao, jedan ga se
strelom za njega. Najpo- eni učenik i rođak, glavni odrekao, a ostali su ga na-
znatija imena nauke se među slebenicima. O’Bra- pustili, osim Jovana
slažu da je tzv. Irski krst u jen veruje da je Irski krst – učenika koga je posebno
Tuamu, podignut daleko iz Tuama budistički, ali voleo. Isus, Krišna i Buda,
pre hrišćanske ere, azij- Gautama nikada nije bio sva tri Spasitelja, umrli su
skog porekla. (Pogledajte raspet. Predstavljen je u na drvetu ili ispod njega, i
Round Towers str. 296 i mnogim hramovima kako na neki način su povezani
dalje od O’Brajena; kao i sedi ispod drveta u obliku sa znakom krsta koji sim-
Religions e l'Antiquie;Kro- krsta koje je „Drvo Živo- bolično predstavlja tro-
jcerov Symbolik, tom1., ta.” Na drugim slikama je jaku moć stvaranja.
str. 208 i graviru na Mon- predstavljen kako sedi na
umental Christianity, str. Nagi, Kralju zmija, koji
160. ima znak krsta na gru-
dima.12
Krišna se uzneo u Svargu Buda se posle smrti uzneo Isus se posle smrti uzneo
(Raj) i postao Nirguna. u Nirvanu. u Raj.
REZULTAT
Oko sredine 19-tog veka, računalo se da sledbenika ove tri religije
ima oko:13
KRIŠNE BUDE HRISTA
bramana budista hrišćana
60.000.000 450.000.000 260.000.000
Takvo je sadašnje stanje ove tri velike religije, od kojih se svaka

odslikava u onoj sledećoj. Da su se hrišćanske dogmate na tome zaus-
tavile, rezultati ne bi bili tako katastrofalni, jer bi zaista bilo teško
napraviti naopaku religiju od uzvišenih učenja Gautame ili Krišne,
kakva je Bhagavad-gita. Ali oni su otišli mnogo dalje, i čistom, pr-
vobitnom hrišćanstvu dodavali bajke o Heraklu, Orfeju i Bahu. Kao
što muslimani neće da priznaju da je Koran sazdan na podlozi jevre-
12 Pogledajte Murove ilustracije, str. 75, br. 3.
13 Procena Maksa Milera.
738
jske Biblije, tako ni Hrišćani neće da prihvate da ma šta duguju re-
ligijama Indije. Ali Hindusi imaju hronologiju koja potvrđuje da ka-
snija učenja vode poreklo upravo od njih. Gledamo kako se najbolji
i najučeniji među našim piscima upinju da dokažu da su neverovatne
sličnosti – koje praktično predstavljaju podudarnosti – između Krišne
i Hrista nastale usled toga što su „lažna” Jevanđelja deteta Isusa i
Sv. apostola Tome verovatno „bila u opticaju na Malabarskoj obali i
poslužila da se obogati priča o Krišni.”14 Zašto ne prihvatiti istinu
potpuno iskreno, i okrenuti stvari u suprotnom smeru, priznati da je
Sv. Toma, kada je u Malabaru otkrio original mitskog Hrista u Krišni,
pokušao da napravi njihov spoj; i, prihvatajući u svom jevanđelju (na
osnovu koga su sva druga kopirana) najvažnije detalje priče o indi-
jskom Avataru, nakalemio hrišćansku jeres na izvornu religiju Krišne.
Za ma koga ko poznaje duh Brahmanizma, ideja da bi brahmane
mogli da prihvate ma šta od nekog koga ne poznaju, a naročito
stranca, jednostavno je smešna. Da se od njih, najfanatičnijih ljudi
kada je u pitanju vera, koji tokom dugih vekova nisu mogli da budu
naterani da prihvate ni najjednostavnije evropske običaje, očekuje da
u svoje svete knjige uvedu potpuno neproverene legende o nekom
stranom bogu, je nešto toliko nelogično da bismo samo gubili vreme
iznoseći protivargumente!
Nećemo zastati da bismo razmotrili inače dobro poznate sličnosti
u spoljnjem izgledu budističkog kulta – naročito lamaizma – i rimo-
katolicizma, zbog čijeg je zapažanja siroti otac Ik skupo platio – već
ćemo preći na upoređivanje najvažnijih tačaka. Od svih originalnih
rukopisa koji su sa raznih jezika do sada prevedeni a u kojima se
izlaže učenje budizma, najizuzetnija i najzanimljivija je Budina
Dhamapada, ili Staza Vrline, koju je sa palija preveo pukovnik
Rodžers,15 kao i Točak zakona koji sadrži poglede sijamskog drža-
vnog ministra na sopstvenu i druge religije, u prevodu Henrija Ala-
14Dr Landi: „Spomenici Hrišćanstva” (Monumental Christianity), str. 153.
15Budagosine „Parabole,” u prevodu pukovnika H. T. Rodžersa sa burmanskog; uvod
M. Milera; delo sadrži tekst „Dhammapade”; 1870.
739
bastera.16 Čitanje ove dve knjige i otkrivanje sličnosti u pogledu misli
i učenja koji se skoro potpuno poklapaju, navelo je dr Inmena da
napiše mnoge duboko istinite odlomke koji se pojavljuju u jednom
od njegovih poslednjih radova, „Drevne veroispovesti i savremeno
doba” (Ancient Faith and Modern).17 Ovaj srdačni i iskreni naučnik
piše:
„Najozbiljnije govorim kada kažem da sam, posle četrdeset go-
dina iskustva među onima koji ispovedaju hrišćanstvo, kao i onima
koji… manje ili više prikriveno izjavljuju svoje neslaganje sa njim,
primetio čistije vrline i moral među ovim drugim nego prvim…
Lično poznajem mnoge pobožne, dobre hrišćane, koje poštujem,
cenim, a možda bih čak bio srećan i da podražavam ili se izjednačim
sa njima; ali oni i zaslužuju ovakvu pohvalu zbog svoje dobroname-
rnosti, u najvećoj meri odbacivši versko učenje, kao i mnogih dobrih
dela koja su učinili… Po mom sudu, hrišćani najdostojniji hvale za
koje ja znam su modifikovani budisti, mada verovatno nijedan od
njih nikada nije čuo za Sidartu.”18
Između lamaističko-budističkih i rimo-katoličkih verskih zapo-
vesti i obreda postoji pedeset jedna tačka savršene ili bar upadljivo
velike sličnosti, a svega četiri koje su dijametralno suprotne.
Kako bi bilo beskorisno da ovde nabrajamo „sličnosti,” jer čitalac
može da ih nađe pažljivo izdvojene u Inmenovim „Drevnim veroi-
spovestima i savremenom dobu,” str. 237-240, ovde ćemo navesti
samo četiri tačke u kojima se razlikuju, i ostavimo svakom da iz njih
izvuče sopstvene zaključke:
16 Prevodilac generalnog konzulata u Sijamu.

17 „Monumental Christianity” str. 162.
18 Ibid.
740
1.„Budisti smatraju da ništa od onog 1.„Hrišćani će prihvatiti ma koju be-
što se protivi zdravom razumu ne smislicu, ukoliko je njihova Crkva
može da bude prâvo učenje Bude.” objavi kao obavezni deo vere.”19
2.„Budisti se ne klanjaju majci Sakje” 2.„Rimo-katolici obožavaju Isusovu

(Bude), mada joj ukazuju poštovanje majku i imaju posebnu molitvu ko-
kao svetoj ženi koja nalikuje prâvim jom joj se obraćaju da pomogne i
svetiteljima, odabranoj da bude nje- posreduje kod svog sina. Kult Djeve
gova majka zbog uzvišenih vrlina. Marije je narušio kult samog Hrista i
potpuno potisnuo svako obraćanje
Svemogućem (Ocu).”
3.„Budisti nemaju sakramente.” 3.„Papisti imaju sedam sakrame-
nata.”
4.„Budisti ne veruju u ma kakav 4.„Hrišćanima se obećava da, samo

oproštaj za grehe koje bi počinili, ako veruju u ‚dragocenu krv Hris-
osim posle odgovarajuće kazne za tovu’, ta krv koju je ponudio za isku-
svako zlodelo, kao i srazmerno obe- pljenje grehova čitavog ljudskog
štećenje onih koji su njime povre- roda (čitaj: samo hrišćana) će okajati
đeni.” svaki (pa i smrtni) počinjeni greh.”
Koja od ove dve religije sebe bolje preporučuje iskrenom istraži-

vaču je pitanje koje slobodno možemo da prepustimo čitaočevom ra-
suđivanju. Prva nudi svetlost, druga mrak.
19 Reči unutar znakova navoda pripadaju dr Inmenu.
741
Točak Zakona kaže sledeće:
„Budisti veruju da svaki čin, reč ili misao proizvodi posledicu
koja će pre ili kasnije izbiti na površinu, u sadašnjem ili nekom
budućem trenutku. Zla dela će neizbežno proizvesti zle posledice,20
a dobra dobre: poboljšanje prilika na ovom svetu ili rođenje u raju
…u nekom budućem vremenu.”21
Ovo je stroga i nepristrasna pravda. Ovo je izraz ideje o postojanju
Vrhovne Moći koja ne može da podbaci, i koja otuda ne može da
podlegne ni besu ni „milosrđu” već ostavlja svaki uzrok, veliki ili
mali, da proizvede svoje neumitne posledice. „Kakvim sudom sudite,
onakvim će vam se suditi”22 ni jednom rečju ili podrazumevajućim
značenjem ne daje nikakvu nadu u neku buduću milost ili spasenje
preko posrednika. Surovost i samilost su osećanja podložna ogra-
ničenjima. Vrhovno Božanstvo nema granica, te stoga jedino i može
da bude PRAVEDNO, a Pravda mora da bude „slepa”. Drevni pagani
su u vezi sa ovim pitanjem imali daleko filozofskije poglede od savre-
menih hrišćana, jer su svoju Temis prikazivali sa povezom preko
očiju. Sijamski autor dela kojim se bavimo takođe ima kudi kamo
uzvišenije zamisli o Bogu od hrišćanskih, jer svoja razmišljanja
izražava na sledeći način:
„Budista je u stanju da veruje u postojanje Boga, koji je daleko
iznad svih ljudskih kvaliteta i odlika – Boga koji je savršen, iznad
ljubavi, mržnje, ljubomore, koji počiva u tihom zadovoljstvu koje
ništa ne može da poremeti; i o takvom Bogu će govoriti bez omalo-
važavanja, ne iz želje da mu omili, ili iz straha da ga ne uvredi, već
iz sasvim prirodnog poštovanja. Ali on ne može da razume Boga koji
ima ljudske odlike i kvalitete, Boga koji voli i mrzi, koji pokazuje
bes; Boga koji, bilo da su mu ga prikazali hrišćanski misionari, ili
muhamedanci, bramanisti ili jevreji, pada niže od standarda čak i
običnog, dobronamernog čoveka.”23
20 Pogledajte 1. tom ovog rada, str. 319.
21 Str. 57.
22 Mat. 7:2.
23 Str. 25.
742
RASKORAK IZMEĐU LOGIKE I

HRIŠĆANSKOG UČENJA O POKAJANJU
Često smo se čudili vrlo neobičnim predstavama o Bogu i Nje-

govoj pravdi kojih izgleda da se sasvim iskreno pridržavaju oni
hrišćani koji svoje „vjeruju” slepo preuzimaju od sveštenstva a
nikada ne temelje na sopstvenom razumu. Koliko logika nedostaje
ovom učenju o Pokajanju! Predlažemo da sa hrišćanima povedemo
raspravu o njemu iz budističkog ugla gledanja, kako bismo pokazali
pomoću kog niza sofisterija, sa isključivim ciljem da što više pritegnu
crkveni jaram na narodnoj grbači, se uspelo da bude prihvaćena kao
božija zapovest, kao i da se pokazalo kao jedno od najopakijih i naj-
amoralnijih učenja.
Hrišćanska crkva kaže: nema veze koliki su zločini koje smo činili
protiv Božijih i ljudskih zakona, treba samo da verujemo u samo-
žrtvovanje Isusa radi spasa ljudi, i Njegova krv će sprati svaku mrlju.
Božija milost je bez granica i dna. Nemoguće je zamisliti ljudski greh
koji bi bio toliko proklet da ga cena unapred plaćena za grešnikovo
iskupljenje ne bi obrisala, čak i da je hiljadu puta gori. Štaviše, nikada
nije prekasno za „pokajanje.” Čak i ako je prestupnik dočekao posle-
dnji minut poslednjeg časa poslednjeg dana svog zemaljskog života
pre nego što su njegove pobledele usne izgovorile simvol vere, može
da ide u Raj; ako je lopov na samrti to mogao, onda mogu i svi ostali
poput njega. Tako rezonuje Crkva.
Ali ako zakoračimo van uskih okvira dogme i razmotrimo čitavu
vaseljenu kao celinu koja se održava u ravnoteži prefinjenim usklađi-
vanjem delova, koliko sve počinje da izgleda logično, koliko se i naj-
tananiji osećaj za Pravdu buni protiv tog Posredničkog Pokajanja!
Da je kriminalac sagrešio jedino protiv samog sebe, i da nikom dru-
gom ništa nije skrivio, da je iskrenim pokajanjem mogao da obriše
protekle događaje, ne samo iz ljudskog pamćenja, nego i iz neizbri-
743
ZNAČENJE PONOVNOG RAĐANJA

OBJAŠNJENO U SATAPA-BRAMANI
„Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi odozgo,* ne može vidjeti

Carstva Božijega.” (Jovan 3:3) Isus kaže Nikodimu: „Što je rođeno od
tijela, tijelo je; a što je rođeno od Duha, duh je.” (Jovan 3:6)
Ova aluzija, tako nerazumljiva sama po sebi, objašnjena je u Sa-
tapa-Brâhmana. Ona uči da čovek koji teži duhovnom savršenstvu
mora da prođe tri rođenja: 1. Fizičko, od svojih smrtnih roditelja; 2.
Duhovno, kroz religiozno žrtvoprinošenje (inicijaciju); 3. Njegovo
konačno rođenje u duhovnom svetu – prilikom smrti. Može da iz-
gleda čudno da smo morali da odemo u drevnu zemlju Pendžab i na
obale svetog Ganga radi tumačenja reči koje su izgovorene u Jerusa-
limu i obrazlagane na obalama Jordana, ali činjenica je očigledna.
Ovo drugo rođenje, ili regeneracija duha, posle prirodnog rođenja
onog što se rađa od tela, moglo je da zaprepasti jevrejskog vladara.
Međutim, nekih 3.000 godina pre pojave velikog proroka iz Galileje,
tome su učili ne samo u drevnoj Indiji, nego i sve epoptae koji su
prošli pagansku inicijaciju, i koji su bili upućeni u velike misterije
ŽIVOTA i SMRTI. Ova tajna nad tajnama, da duša nije utkana u telo,
praktično je prikazana na primeru jogina, sledbenika Kapile. Odvo-
jivši svoje duše od okova Prakriti ili Mahat-a (fizičke percepcije čula
i uma – ukratko, svega stvorenog), oni su toliko razvili moći svoje
duše i volje da su postali sposobni da, dok su još na Zemlji, komuni-
ciraju sa višim svetovima i obavljaju ono što se nespretno naziva
„čudima.”70 Ljudi čiji je astralni duh još na Zemlji dostigao nehre-
jasu, ili mukti, su polubogovi; kao bestelesni duhovi, oni dostižu
Mokšu ili Nirvanu, i to je njihovo drugo, duhovno rođenje.
* U Bibliji kralja Džejmsa stoji mnogo sugestivniji prevod: „Ako se ko ne rodi
ponovo.” (prim. prev.)
70 To je razlog zbog koga Isus preporučuje molitvu u samoći „klijeti” tj. ćelije. Ova
molitva u tajnosti nije ništa drugo do paravidja vedantskog filozofa: „Onaj ko poznaje
dušu svoju (unutrašnje ja) svakodnevno se povlači u predeo Svarge (carstva nebeskog)
776
njenih u Britanskoj Indiji sklono da sve ovo smatra vešto izvedenim
trikovima, to nije slučaj sa malim brojem Evropljana koji su imali
retku sreću da im dopuste da zađu iza zastora u hramovima. Sigurno
je da se oni neće podsmehivati obredima, niti potcenjivati fenomene
izvedene po tajnim ložama u Indiji. Mahadthêvassthanam hramova
(obično nazvan goparam, od svete piramidalne kapije kroz koju se
ulazi u zgrade) je i ranije bio poznat Evropljanima, mada svega neko-
licini.
Ne znamo da li je plodnom autoru kao što je Žakolio88 ikada bilo
dopušteno da postane član jedne od ovih loža. To je malo verovatno,
rekli bismo, ako je suditi po mnoštvu njegovih fantastičnih priča o
nemoralnim stvarima koje se izvode prilikom mističnih obreda od
strane brahmana, fakira, pa čak i budista (!!), pri čemu sebe pred-
stavlja kao nekog novog Josifa. U svakom slučaju, očigledno je da
ga brahmane nisu naučili nikakvim tajnama, jer se razgovori o fakiri-
ma i čudima koja izvode, primećuje on,
„pod nadzorom iniciranih bramana obavljaju jedino u izolaciji
hramova, okultne nauke… i neka ova reč nikoga ne iznenadi, jer iz-
gleda da otvara vrata ka natprirodnom; dok u naukama koje bramane
nazivaju okultnim ima tako izuzetnih fenomena da zbunjuju svakog
ko pokuša da ih ispita, ne postoji ni jedan među njima koji ne može
biti racionalno objašnjen, i koji ne predstavlja ispoljavanje prirodnih
zakona.”
Nema nikakve sumnje da bi ma koji inicirani bramana mogao, ako
bi hteo, da objasni svaki od ovih fenomena. Ali on to neće učiniti. U
međuvremenu, još uvek čekamo da naši najbolji fizičari ponude ob-
jašnjenje makar za najtrivijalniji među okultnim fenomenima koje je
u stanju da izvede učenik za fakira hrama.
Žakolio kaže da bi bilo neizvodljivo da pokuša da iznese izveštaj
o neobjašnjivim činjenicama kojima je bio svedok. Ali dodaje, savr-
šeno iskreno:
88 “Les Fils de Dieu”, “L’Inde Brahmanique”, str. 296.
801
„Neka bude dovoljno ako kažem da u pogledu magnetizma i spiri-
tizma, Evropa tek treba da promuca prva slova azbuke, dok su bra-
mane već dostigli, u ove dve oblasti znanja, rezultate u izvođenju
fenomena koji su zaista zaprepašćujući. Kada neko vidi ove neobične
manifestacije, čiju snagu ne mže da porekne, ne razumevajući zakone
koje bramane drže tako pažljivo skrivenim, um biva preplavljen
čuđenjem, tako da čovek prosto oseća da mora da pobegne i raskine
čini koje ga sputavaju.
(...) Jedino objašnjenje koje smo bili u stanju da dobijemo o tome
od jednog obrazovanog bramane, sa kojim smo imali vrlo prisni
odnos, bilo je ovo: ‚Vi ste proučavali fizičku prirodu i postigli ste, ko-
risteći zakone prirode, čudesne rezultate – parnu mašinu, elektricitet,
itd.; tokom dvadeset hiljada godina ili i više, mi smo proučavali sile
uma, otkrili smo njihove zakone, i stekli kontrolu, prisilivši ih da
deluju nezavisno ili zajedno sa materijom, nad fenomenima koji su
čudesniji od vaših.’”
Mora da je Žakolio bio zaista zaprepašćen ovim čudima, jer kaže
sledeće:
„Videli smo takve stvari koje čovek ne opisuje jer se boji da će
čitaoci posumnjati u njegov razum… ali smo ih svejedno videli. I
čovek onda shvata kako je, u prisustvu takvih činjenica, svet drevnih
vremena poverovao… u opsednutost đavolom i u obrede za njegovo
isterivanje.”
A ipak, ovaj beskompromisni protivnik svešteničkih mućki, mo-
naških redova i sveštenog staleža ma koje religije i zemlje – uključu-
jući bramane, lame i fakire – toliko je pogođen kontrastom između
kultova Indije utemeljenih na činjenicama i praznih pretenzija katoli-
cizma, da posle opisa užasnih samomučenja fakira, u izlivu iskrenog
ogorčenja, na ovaj način daje oduška svojim osećanjima:
„Međutim, ovi fakiri, ovi prosjaci bramana, još uvek imaju nešto
veliko u sebi: kada šibaju sami sebe, kada tokom samoizazvanih
mučenja otkidaju parče po parče mesa, krv kaplje na zemlju. Ali vi
(katolički „sveti” prosjaci), šta vi u naše vreme radite? Šta ste vi, sivi
fratri, kapucini, franciskanci, koji izigravate fakire, sa vašim kono-
802
pcima oko struka vezanim u čvorove, vašim tegobnim životom,
vašom košuljom od kostreti i vašim samobičevanjem uz ružinu vodi-
cu, vašim bosim stopalima i komičnim „mučenjem” – fanatici bez
vere, mučenici bez muke? Zar čovek nema pravo da vas upita, da li
iz poštovanja Božijeg zakona zatvarate sebe iza debelih zidova, kako
bi izbegli zakon rada koji tako teško pritiska sav ostali ljudski rod?
Gubite se, vi ste samo prosjaci!”
Neka oni idu svojim putem – već smo posvetili previše prostora
njima i njihovoj napabirčenoj teologiji. Oboje smo odmerili na vagi
istorije, logike, istine, i otkrili da ni izdaleka ne zadovoljavaju. Njihov
sistem umnožava ateizam, nihilizam, očajanje i kriminal: njegovi
sveštenici i propovednici nisu u stanju da na delu dokažu da su primili
božansku moć. Ako bi i Crkva i sveštenik mogli da se izgube svetu
sa vidika kao što prolaze njihova imena pred očima našeg čitaoca,
bio bi to sretan dan za sav ljudski rod. Njujork i London bi tada mogli
da se brzo pretvore u oaze poštenja i čestitosti poput nekog pagan-
skog grada u kome nema hrišćana; Pariz bi postao čistiji od drevnog
Sodoma. Kada bi katolici i protestanti bili isto tako sigurni kao što
su budisti ili bramani da će svaki njihov zločin biti kažnjen, i svako
dobro delo nagrađeno, mogli bi na svoje sopstvene pagane da potroše
one silne pare koje sada idu na finansiranje dugih piknika misionara
i na to da ime hrišćana bude omrznuto i prezreno od svakog naroda
koji je ostao van granica hrišćanskog domena.
Kako su okolnosti nalagale, mi smo naše argumente potkrepili

opisom nekoliko od ogromnog broja fenomena kojima smo lično
prisustvovali u raznim delovima sveta. Preostali prostor koji nam je
na raspolaganju biće posvećen sličnim temama. Postavivši osnove
neophodne za objašnjenje filozofije okultnih fenomena, izgleda nam
umesno da ilustrujemo ovu temu sa činjenicama koje su prikazane
pred našim očima, i koje može da potvrdi ma koji putnik kroz ove
803
krajeve. Prvobitni narodi su iščezli, ali prvobitna mudrost je preživela
do današnjeg dana, i do nje mogu dopreti oni koji „hoće”, koji
„smeju” i mogu da „drže zatvorena usta.”
804
Poglavlje XII
ZAKLJUČCI I PRIMERI
Još jednom o fundamentalnim pretpostavkama Proročki dar duše

i duha Fenomen takozvane spiritualne ruke Razlike između
medijuma i adepata Intervju jednog engleskog ambasadora sa
reinkarniranim Budom Otac Ik pripoveda o izlasku astralnog tela
jednog lame Škole magije u budističkim lamaserijama Nepoz-
nata rasa indijskih Toda Moć volje fakira i jogina Kako fakiri
krote divlje zveri Pisac kao svedok prizivanja živog duha od strane
jednog šamana Jezuitski sveštenik dahom izaziva vradžbine
Zbog čega je proučavanje magije gotovo neizvodljivo u Evropi Za-
ključak
„Moja ogromna i plemenita prestonica, moj Daïtu, moj predivno

ukrašeni; I ti, moj prohladni i prijatni letnji prestole, moj Šangtu-
Keibung. Avaj, za moje slavno ime Vladara celog Sveta! Avaj, za
moj Daïtu, za presto svetosti, slavno delo besmrtnog Kublaja! Sve,
sve je otrgnuto od mene!”
PUKOVNIK JUL u Marku Polu.
„Što se tiče onoga što si od drugih čuo, koji ubeđuju mnoge da

duša, kad se oslobodi tela, niti ispašta… od zla niti je svesna, znam
da si ti dovoljno utemeljen u učenjima koja smo primili od svojih
predaka, i u svetim orgijama Dionisija, da bi im poverovao; jer mist-
ični simboli su dobro poznati nama koji pripadamo ‚Bratstvu’”.
PLUTARH
805
„Problem života je čovek. MAGIJA, ili tačnije Mudrost, je razvi-
jeno znanje o moćima čovekovog unutrašnjeg bića; te sile su Boža-
nske emanacije, jer intuicija nije ništa drugo do opažanje njihovog
porekla, dok inicijacija predstavlja naše uvođenje u to znanje…
Počinjemo sa intuicijom; na kraju se nalazi SVEZNANJE.”
A. VAJLDER.
„Moć pripada onom KOJI ZNA.”

Bramanska knjiga Prizivanja.
Pokazali bismo zaista slabu pronicljivost da smo računali sa pret-

postavkom da će nas kroz ovaj rad ovako daleko pratiti jedino metafi-
zičari ili mistici neke sorte. Da je drugačije, sigurno bismo savetovali
takve entuzijaste da prištede sebi trud oko čitanja ovog poglavlja; jer,
mada nije rečeno ništa što nije strogo istinito, oni bi sasvim sigurno
smatrali i najmanje „čudesnu” od naših pripovesti potpuno lažnom,
kakvi god dokazi stajali iza nje.
JOŠ JEDNOM O OSNOVNIM PRETPOSTAVKAMA
Da bismo shvatili principe prirodnog zakona uključene u neko-

licinu fenomena koje ćemo u narednom tekstu opisati, čitalac mora
da ima na umu fundamentalna pravila orijentalne filozofije koja smo
jedno za drugim već objasnili. Dopustite da ih ovde ukratko rekapi-
tuliramo:
1. Ne postoje čuda. Sve što se događa je posledica zakona –
večnog, nepromenjivog, uvek aktivnog. Ono što na prvi pogled deluje
kao čudo u stvari je delovanje sila protivnih onome što dr V. B. Kar-
penter – čovek velike učenosti ali skromnog znanja – naziva „dobro
proverenim zakonima prirode”. Poput mnogih iz njegove kategorije,
dr Karpenter ignoriše činjenicu da mogu da postoje zakoni koji su
nekada bili poznati, a za koje nauka sada ne zna.
806
Zaključci i primeri
2. Priroda je trojedna: postoji vidljiva, objektivna priroda; zatim
nevidljiva, unutrašnja priroda koja energizira, tačna kopija prethodne
i njen životni princip; i, iznad ove dve, duh, izvor svih sila, jedini ve-
čan i neuništiv. Dve niže se neprekidno menjaju; treća, viša, ne.
3. Čovek je takođe trojedan: on ima svoje objektivno, fizičko telo;
zatim svoje životonosno astralno telo (ili dušu), tj. prâvog čoveka;
ovo dvoje leže ispod i obasjani su trećim – suverenim, besmrtnim
duhom. Kada prâvi čovek uspe da se stopi sa ovim trećim, postaje
besmrtni entitet.
4. Magija je, kao nauka, znanje o ovim principima i o načinu na
koji sveznanje i svemoć duha i njegova kontrola nad prirodnim sila-
ma mogu da budu upoznati od strane pojedinca dok još prebiva u fi-
zičkom telu. Magija, kao veština, je primena ovog znanja u praksi.
5. Tajno znanje koje se pogrešno primenjuje je veštičarenje; a ono
koje se koristi u dobronamerne svrhe, prâva magija ili MUDROST.
6. Medijumstvo je suprotno od adeptstva; medijum je samo pa-
sivno oruđe stranih uticaja, dok adept aktivno kontroliše samog sebe
i sve moći niže od njegovih.
7. Kako su sve stvari koje su ikad bile, koje jesu ili će tek biti za-
pisane u astralnoj svetlosti, ili na ploči nevidljive vaseljene, inicirani
adept, koristeći čulo vida svog sopstvenog duha, može da zna sve što
je bilo znano ili što može da se sazna.
8. Ljudske rase se razlikuju u duhovnim talentima, kao što se ra-
zlikuju po boji, stasu ili ma kom drugom spoljnom svojstvu; među
nekim narodima vidovnjačka sposobnost prirodno preovlađuje, među
drugima pak medijumske veštine. Neki ne mogu bez vradžbina, i
prenose njihova tajna pravila izvođenja sa kolena na koleno, uz niz
psihičkih fenomena, manje ili više raširenih, kao posledica toga.
9. Jedan aspekt magijske veštine je voljno i svesno povlačenje unu-
trašnjeg čoveka (astralnog oblika) iz spoljnjeg čoveka (fizičkog tela).
U slučajevima nekih medijuma povlačenje se odigrava, ali je nesve-
sno i ne vrši se voljno. Kod njih je telo manje ili više u kataleptičkom
stanju u takvim trenucima; ali kad je o adeptu reč, odsustvo astralnog
oblika neće biti primećeno, jer su fizička čula u stanju pripravnosti
807
talnog treninga i razumne vere u fenomene kao takve, poseduju sve
što je potrebno za predvodnika pokreta. Kako to, onda, da se osim
objavljivanja ponekog izolovanog rada, ili povremenih doprinosa u
štampi, svi ustežu da uzmu aktivno učešće u obrazovanju jednog filo-
zofskog sistema? To nije usled nedostatka hrabrosti, kako njihovi
spisi jasno pokazuju. Niti je zbog nezainteresovanosti, jer imaju en-
tuzijazma na pretek, i sigurni su u svoje činjenice. Razlog nije ni ne-
dostatak intelektualnog kapaciteta, jer su mnogi među njima ljudi od
imena, elita među našim najboljim umovima. Razlog tome je jednos-
tavno to što su, gotovo bez izuzetka, zbunjeni protivurečnostima na
koje nailaze, i čekaju da njihove privremene pretpostavke potvrdi
buduće iskustvo. Nesumnjivo je mudro što tako čine. Iste se držao i
Njutn koji je, sa heroizmom čestitog, nesebičnog srca, sedamnaest
godina odlagao objavljivanje svoje teorije o gravitaciji, samo zato
što je nije potvrdio na način koji bi njega zadovoljio.
Spiritizam, čiji stav više odgovara agresiji nego odbrani, pokazi-
vao je sklonost ka rušenju idola, i do sada je prolazio prilično dobro.
Ali rušeći on ne izgrađuje ništa. Svaka zaista suštinska istina koju
uzdigne, ubrzo biva zatrpana pod lavinom bujnih plodova mašte, da
bi se svi zajedno našli na ispreturanoj gomili ruševina. Na svakom
koraku napred koga učine, pri osvajanju svake nove ČINJENICE, nas-
tupa kataklizma, bilo da je reč o prevari i raskrinkavanju ili o smišlje-
noj izdaji, i baca spiritiste nazad potpuno nemoćne, jer ne mogu, a
njihovi nevidljivi prijatelji neće (ili, možda, mogu još manje od njih
samih) da potvrde njihove tvrdnje. Njihova fatalna slabost je što
imaju samo jednu teoriju da ponude kao objašnjenje njihovih činje-
nica dovedenih u pitanje – delovanje bestelesnih ljudskih duhova i
medijumovu potpunu potčinjenost njima. Napašće sve one koji imaju
drugačije gledište sa žestinom koju bi mogao da opravda jedino neki
bolji razlog; svaki argument koji protivureči njihovoj teoriji će sma-
trati za ugrožavanje njihovog zdravog razuma i moći zapažanja, tako
da će redovno odbiti ma kakvu raspravu o tom pitanju.
Kako onda spiritizam može ikada da se uzdigne do ranga nauke?
Ona, kao što profesor Tindal pokazuje, obuhvata tri apsolutno neo-
872
phodna elementa: zapažanje činjenica, induktivno dolaženje do za-
kona na osnovu tih činjenica i proveru tih zakona neprekidnim prak-
tičnim iskustvom. Ko bi od iskusnih posmatrača smatrao da
spiritizam pokazuje ma koji od ova tri elementa? Medijum nije
ravnomerno okružen takvim uslovima testiranja da možemo biti sigu-
rni u iznete činjenice; u odsustvu takve provere, zaključci iz navodnih
činjenica su neosnovani; i, kao posledica svega, nije bilo dovoljno
potvrda ovih pretpostavki kroz iskustvo. Ukratko, najvažniji element
tačnosti je, po pravilu, nedostajao.
Da ne bismo bili optuženi da želimo da netačno prikažemo položaj
u kome se spiritizam nalazi, u vreme u kome pišemo ove redove, ili
da im uskraćujemo dužno priznanje za napredak koji su ostvarili,
navešćemo nekoliko odlomaka iz londonskog Spiritualist-a od 2.
marta 1877. Na dvonedeljnom sastanku, održanom 19. februara,
razvila se diskusija o predmetu kojim se bavi „Drevna misao i savre-
meni spiritizam” (Ancient Thought and Modern Spiritualism).
Učestvovali su i neki od najinteligentnijih spiritista Engleske. Među
njima je bio i gospodin V. Steinton Mozes, koji je nedavno obratio
izvesnu pažnju na odnos između drevnih i savremenih fenomena. On
je rekao sledeće:
„Popularni spiritizam nije naučan; on vrlo malo doprinosi naučnoj
potvrdi činjenica. Štaviše, egzoterijski spiritualizam se, u najvećoj
meri, bavi tobožnjim opštenjem sa ličnim prijateljima ili zadovolja-
vanjem radoznalosti ili pukim izvođenjem čuda… Prâva ezoterijska
nauka o spiritualizmu je retkost, i koliko je retka toliko je i dragocena.
U njoj moramo da potražimo korene znanja koje se može dalje razvi-
jati egzoterično… Previše se držimo smera koji slede fizičari; naši
testovi su primitivni, a često i iluzorni; premalo znamo o mnoštvu ob-
lika u kojima se ispoljava moć duha. Ovde su drevni narodi bili daleko
ispred nas i mogu mnogo čemu da nas nauče. Nismo uveli nikakvu
izvesnost u uslove odvijanja eksperimenta – što je osnovni preduslov
naučnog ispitivanja. To je uglavnom posledica toga što se naši krugovi
ne temelje ni na kakvom principu... Nismo savladali čak ni elemen-
tarne istie koje su drevni narodi poznavali i upotrebljavali, na pr. izo-
873
laciju medijuma. Bili smo toliko preokupirani jurnjavom za čudima
da jedva ako smo popisali sve fenomene, ili predložili makar jednu
teoriju koja bi objasnila izvođenje najjednostavnijeg među njima …
Nikada se nismo suočili sa pitanjem: Šta je inteligencija? To je velika
mrlja, najčešći izvor greške, i tu bismo mogli mnogo da naučimo od
drevnih prethodnika. Među spiritualistima postoji vrlo jaka odbo-
jnost prema priznanju da fenomeni okultizma mogu da budu istiniti.
U tom pogledu, isto tako je teško uveriti ih, kao i uveriti spoljni svet
u spiritualizam. Spiritualisti počinju od netačne činjenice: da sve
fenomene izaziva delovanje ljudskih duhova koji su napustili telo;
nisu zavirili u moći ljudskog duha; ne znaju raspon u kome duh
deluje, dokle doseže, šta se na njemu temelji.”
Naš sopstveni stav ne bi mogao biti bolje definisan. Ako spiritizam

ima budućnost, ona je u rukama ljudi kao što je gospodin Steinton
Mozes.
Naš posao je završen – kamo sreće da je bolje ispao! Ali uprkos
našem neiskustvu u pisanju knjiga, i ozbiljnim teškoćama koje na-
meće pisanje na stranom jeziku, nadamo se da smo uspeli da kažemo
stvari koje će ostati u umu mislećih ljudi. Pobrojali smo sve nepri-
jatelje istine, i sve ih razmotrili. Savremena nauka, nemoćna da zado-
volji težnje u svojoj trci, prikazuje budućnost kao prazninu i oduzima
ljudima nadu. U izvesnom smislu, ona je poput Baitala Pahisija, in-
dijskog vampira iz narodne mašte, koji živi u telima mrtvih i hrani
se jedino trulom tvari. Hrišćansku teologiju su najozbiljniji umovi
današnjice sasekli u dronjke. Pokazalo se da ona, u celini, podriva
umesto da unapređuje duhovnost i zdrav moral. Umesto da obrazlaže
pravila božanskog zakona i pravde, ona uči jedino sopstvenim. Ume-
sto o večno živom Bogu, ona propoveda o Zlom, i predstavlja ga pot-
puno nerazdvojim od samog Boga! „Ne dovodi nas u iskušenje” je
ono čemu teže hrišćani. Ko je, dakle, iskušavalac? Satana? Ne, moli-
tva nije upućena njemu. To je onaj zaštitnički duh koji je otvrdnuo
srce faraonovo, koji je stavio zlog duha u Saula, slao lažljive glasnike
prorocima i navodio Davida na greh; to je – biblijski Bog Izrailja!
874
Naše ispitivanje raznih religija koje je čovečanstvo, nekad i sad,
ispovedalo, savršeno pouzdano ukazuje na to da sve vode poreklo od
jednog prvobitnog izvora. Izgleda kao da su sve samo različiti načini
izražavanja težnje zatočene ljudske duše za opštenjem sa višim
sferama. Kao što prizma razlaže beli zrak svetlosti na razne boje
Sunčevog spektra, tako je i zrak božanske istine, prolazeći kroz tros-
tranu prizmu ljudske prirode, razbijen na različito obojene delove
koji su nazvani RELIGIJE. I kao što se zraci spektra, preko neosetnih
nijansi, prelivaju jedan u drugi, tako su i velike teologije, koje su se
pojavile na raznim stepenima razgranavanja od originalnog izvora,
bile povezane manjim šizmama, školama i izdancima na jednoj ili
drugoj strani. Objedinjene, njihov zbir predstavlja jednu večnu istinu;
razdvojene, one su samo nijanse ljudskih zabluda i znaci nesa-
vršenosti. Kult vedskih pitrija se brzo pretvara u kult duhovnijeg dela
čovečanstva. Potrebno mu je samo ispravno opažanje objektivnih
stvari da bi najzad otkrio da je jedino realni svet subjektivan.
Ono što je prezrivo nazvano paganizam ustvari je bila drevna
mudrost prepuna Božanskog duha; dok su judaizam i njegovi izdanci,
hrišćanstvo i islam, izvukli sve što uopšte sadrže od nadahnuća iz
ovog etničkog praroditelja. Pre-vedski brahmanizam i budizam su
dvojni izvor iz koga su potekle sve ostale religije; Nirvana je okean
kome sve one teže.
Nije potrebno da radi filozofske analize iznosimo izveštaj o gro-
zotama koje su zacrnile minule vekove mnogih svetskih religija.
Prâva vera je otelovljenje božanske samilosti; oni koji obavljaju
službu pred njenim oltarima su samo ljudi. Dok okrećemo krvlju za-
mazane stranice crkvene istorije vidimo da, ko god da je ispao heroj
i koje god da su kostime glumci obukli, zaplet tragedije je uvek bio
isti. Ali, Večna Noć je bila u i iza svega, i mi idemo od onoga što
vidimo ka onom što je oku nevidljivo. Naša žarka želja je bila da
pokažemo kako su prâve duše te koje mogu da podignu zastor i da,
na jarkom svetlu Noći koja postaje Dan, upere svoj bistri pogled
pravo u RAZOTKRIVENU ISTINU.
875
DODATAK 1
MOJE KNJIGE
MOJE KNJIGE
(Reprint iz Lucifera, 15. maja 1891.)
Pre nekog vremena, izvesni teozof, gospodin R., putovao je vo-

zom u društvu jednog američkog džentlmena, koji mu je ispričao
kako je bio iznenađen tokom svoje posete našem sedištu u Londonu.
Rekao mu je da je tom prilikom upitao madam Blavacku koje teo-
zofske radove mu preporučuje kao najbolje kako bi ih pročitao, i u
vezi s tim izjavio da ima nameru da kupi Razotkrivenu Izidu, da bi
mu na njegovo iznenađenje ona odgovorila: „Ne čitajte to, u pitanju
je obično smeće.”
Sad, koliko mogu da se setim, nisam rekla baš „smeće”; ono što je-
sam rekla u suštini se svodi na: „Ne upuštajte se u to; Izida vam neće
doneti zadovoljstvo. Od svih knjiga koje sam potpisala svojim imenom
ona je, po svom književnom sklopu, najgora i najkonfuznija.” A mogla
sam isto tako da dodam i da je, ako je pažljivo analiziram sa čisto knji-
ževnog i kritičkog gledišta, Izida obilovala štamparskim greškama i
greškama u navođenju, da je imala brojna nepotrebna ponavljanja,
vrlo iritirajuće digresije i, za običnog čitaoca, neupućenog u razne
aspekte metafizičkih predstava i simbola, mnogo očiglednih pro-
tivurečja; da veliki deo materije koju je sadržala uopšte nije trebalo
da bude tu, kao i da je sadržavala neke vrlo grube greške kao posle-
dicu mnoštva izmena ubacivanih prilikom kontrolnih čitanja teksta
uopšte, a naročito u pogledu ispravki pojedinih reči. Najzad, i to da
ovaj rad, iz razloga koji će ovde biti objašnjeni, ne sadrži neki dosle-
dan sistem izlaganja i da zaista izgleda, kako je jedan moj prijatelj
primetio, kao da je gomila zasebnih paragrafa, koji nemaju nikakve
879
veze jedan s drugim, bila dobro protresena u korpi za otpatke te na-
sumice vađena jedan za drugim i – štampana.
Sada sam i ja takvog mišljenja. Postala sam potpuno svesna toga
kada sam, po prvi put posle objavljivanja 1877. godine, pročitala ceo
rad od korica do korica tokom boravka u Indiji 1881. I od tada pa sve
do danas nisam prestala da izjavljujem šta mislim o ovom delu, kao
i da iznosim svoje najiskrenije mišljenje o Izidi kad god mi se za to
ukazala prilika. To je kod nekih izazvalo prâvo gnušanje, tako da su
me upozorili da time dovodim u pitanje prodaju knjige; ali kako moj
glavni cilj u pisanju nikada nije bio lična slava ni dobit, već nešto ne-
uporedivo uzvišenije, nisam se mnogo obazirala na takve prigovore.
Ima više od deset godina kako ovo nesretno „remek-delo”, ovaj „mo-
numentalni rad”, kako su ga u nekim recenzijama nazvali, sa nje-
govim groznim pretapanjima jedne reči u drugu, čime smisao biva
potpuno izmenjen,1 sa njegovim štamparskim greškama i pogrešnim
oznakama navoda, u meni izaziva više nespokoja i nevolje nego ma
šta drugo tokom dugih godina mog života, ispunjenih sa mnogo trnja
a malo ruža.
Ali uprkos ovolikim, možda i preuveličanim priznanjima, sma-
tram da Razotkrivena Izida sadrži mnoštvo originalnih i sve do sada
neotkrivenih informacija o okultnim stvarima. Da je to tako dokazuje
i činjenica da je ovaj rad visoko ocenjen od svih onih koji su bili do-
voljno umni da raspoznaju jezgro i da se ne zamajavaju ljušturom,
da daju prednost ideji a ne spoljnjem obliku, ne obazirući se na mno-
štvo sitnih nedostataka. Spremna da na sebe preuzmem odgovornost
– umesto prâvih krivaca kao što ću pokazati – za spoljašnje propuste,
za čisto književne nedostatke rada, ja nepokolebljivo branim ideje i
1 Obratite pažnju na reč ‚planeta’ ubačenu umesto reči ‚ciklus’ kako je stajalo u orig-
inalu, što je ‚ispravka’ nepoznatog korektora (Tom I, str. 347, 2. pasus) kojom pokušava
da dokaže kako u Budinom učenju ne postoji ponovno rođenje na ovoj planeti (!!) iako
se upravo suprotno tome tvrdi na str. 346, dok se za Gospoda Budu otvoreno kaže da
poučava kako ‚izbeći’ ponovno utelovljenje (tj. reinkarnaciju); upotreba reči ‚planeta’
za ravan, ili ‚Monas’ umesto Manas; smisao čitavih ideja je žrtvovan gramatičkoj formi
i izmenjen ubacivanjem pogrešnih reči i znakova interpunkcije, itd, itd, itd.
880
Moje knjige
učenja koja su izneta u njemu, bez ikakvog straha da ću biti optužena
za samoljublje, jer ni ideje ni učenje koji su izneti nisu moji, kao što
sam uvek i izjavljivala; i smatram da su oboje od najveće vrednosti
za mistike kao i sve druge proučavaoce teozofije. Ovo je u toj meri
istinito da, kada se Izida prvi put pojavila, neka od najboljih ameri-
čkih glasila nisu štedela hvalospeve – čak i preterujući u tome, što se
može videti iz niže datih navoda.2
2 RAZOTKRIVENA IZIDA; nezamenljivi ključ za rešavanje misterija drevne i
savremene nauke i teologije, od H. P. Blavacke, Dopisnog Sekretara Teozofskog Društva,
2 toma, oko 1500 stranica, platneni povez, $7.50. Peto izdanje.
„Ovaj monumentalni rad… o svemu u vezi sa magijom, misterijom, vradžbinama, re-
ligijom, spiritualizmom, što bi bio dragocen materijal i za enciklopediju.” – North Amer-
ican Review.
„Moramo priznati da se radi o jednoj izuzetnoj ženi, koja je pročitala više, videla više
i razmišljala više od većine najinteligentnijih muškaraca. Njen rad obiluje navodima sa
desetak raznih jezika, i to ne radi taštog pokazivanja učenosti, već u cilju potkreljivanja
njenih sasvim osobenih gledišta… njene stranice su protkane fus-notama iz kojih se vidi
da autoriteti na koje se poziva obuhvataju najumnija pera minulih vekova. Kod najšire
čitalačke publike ovaj izuzetni rad će izazvati izuzetno interesovanje… on zahteva pose-
ban intelektualni napor čitaoca i zaslužuje da bude pažljivo prostudiran.” – Boston
Evening Transcript.
„Intelektualni nivo ovog rada je prosto neverovatan. Sadrži bezbroj navoda i upući-
vanja na potpuno nepoznata imena iz najrazličitijih jezika, protkane pozivanjima na
pisce najviše reputacije sa kojima je autor očito dobro upoznat.” – N. Y. Independent.
„Jedan izuzetno čitak i iscrpan esej o vrhunskom značaju obnavljanja Hermetičke Filo-
zofije u svetu koji slepo veruje da ju je prerastao.” – N. Y. World.
„Najizuzetnija knjiga ove sezone.” – Com. Advertiser.
„Čitaoce koji se do sada nisu upoznali sa delima iz oblasti misticizma i alhemije ovaj
rad će snabdeti obiljem materijala za jednu zanimljivu studiju – prâvi rudnik neobičnih
informacija.” – Eveneing Post.
„U ova dva toma autor pruža rezultate mnoštva najraznovrsnijih istraživanja; oni
sadrže i ogroman broj zanimljivih priča. Zanimljivo štivo za sve koji vole neobične i
čudesne stvari.” – New York Sun.
„Čudesna knjiga kako po predmetu kojim se bavi tako i po načinu kojim to čini.
Možemo steći neku predstavu o neuobičajenosti i obimu njenog sadržaja ako pogledamo
Indeks koji sâm zaprema pedesetak stranica, i ni malo ne preterujemo ako kažemo da
toliki indeks pojmova nikada pre nije sastavio ma koji autor… Ali i sama knjiga je kra-
jnje neobična i van svake sumnje će naći put do svake biblioteke zbog jedinstvene ma-
terije koju sadrži… Sigurno je da će privući pažnju svih koji su zainteresovani za istoriju,
teologiju i misterije drevnog sveta.” – Daily Graphic.
881
Prvi neprijatelji koje je moj rad podstakao da reaguju su bili spiri-
tisti, čije su fundamentalne teorije, o duhovima mrtvih koji in propria
persona komuniciraju, njime dovedene u pitanje. Tokom poslednjih
petnaest godina – od kada je rad prvi put objavljen – neprekidno su
me zasipali vrlo ružnim optužbama. Nizale su se sve moguće klevete,
od mog navodno razuzdanog života i teorije da sam ‚ruski špijun’ pa
do lažnog predstavljanja, da sam hronična varalica i laž na dve noge,
da se ne treznim od alkohola, te da sam izaslanica pape plaćena da
slomim spiritiste i otelovljenje samog Satane! Svaka kleveta koju
mašta može da zamisli upotrebljena je da nagrdi moj privatni i javni
život. Činjenica da ni jedna od ovih optužbi nikada nije potkrepljena
dokazom; da sam od prvog januara do poslednjeg dana decembra go-
dine za godinom živela okružena kako prijateljima tako i onima koji
to nisu kao u izlogu – ništa nije moglo obuzdati ove zlobne, otrovne
i potpuno beskrupulozne glasine. Moji neumorni protivnici su s vre-
mena na vreme izjavljivali da je (1) Razotkrivena Izida samo obično
prežvakavanje Elifasa Levija i još nekolicine starih alhemičara; (2)
da sam je pisala po diktatu Mračnih Sila i duhova upokojenih jezuita
(!); i najzad (3) da su moja dva toma sastavljena na bazi rukopisa (za
koga niko nikad nije čuo) koji je Baron de Palm – čuven po tome što
je kremiran i dvaput sahranjivan – ostavio iza sebe, a koga sam ja
navodno pronašla u njegovom sanduku!3 Na drugoj strani, moji pri-
„Ovaj rad je plod izuzetnog puta kojim je napredovalo autorkino obrazovanje i nudi
obilje dokaza u korist njenih tvrdnji o karakteru adepata tajne nauke, pa čak i ranga hi-
jerofanta prilikom izlaganja ovih mističnih znanja.” – New York Tribune.
„Onaj ko pročita ovu knjigu dovoljno pažljivo trebao bi da sazna sve o čudesnom i
mističnom, osim lozinki možda. Izida će dopuniti Anakalipse. Ko god voli da čita Dže-
frija Higinsa biće očaran sa Madam Blavackom. Postoji velika sličnost između njihovih
knjiga. Oboje su uložili veliki napor da saopšte sve što je apokrifno i apokaliptično. Zato
nije teško predvideti prijem na koji će ova knjiga naići. Sa njenim upečatljivim osobenos-
tima, sa svojom odvažnošću, svojom mnogostranošću, kao i izuzetnom raznolikošću
predmeta koje zapaža i kojima se bavi, ona je jedno od izuzetnih izdanja našeg veka.”
– New York Herald.
3 Ovaj austrijski plemić, koji je u Njujorku živeo u potpunoj nemaštini, i kome je
pukovnik Olkot obezbedio smeštaj i hranu, starajući se o njemu tokom poslednjih sed-
mica njegovog života – nije ostavio u svojoj oporuci ništ osim neisplaćenih računa. Jedi-
882
Moje knjige
jatelji, nesmotreni koliko i ljubazni, raširili su priču koja je u suštini
istinita, ali sa previše strasti i oduševljenja, o vezi između mog učite-
lja sa Istoka i drugih okultista sa ovim delom; i toga su se neprijatelji
dočepali i naduvali priču preko svake mere. Tako je rečeno da su mi
ceo tekst Izide od korica do korica i od reči do reči izdiktirali nevi-
dljivi adepti. I, kako su tehnički nedostaci mog rada padali u oči, po-
sledica sveg ovog dokonog i pakosnog naklapanja je bila da su moji
neprijatelji i kritičari zaključili – koliko su uopšte bili u stanju – da ili
ovi nevidljivi ‚nadahnjivači’ uopšte nisu postojali te da čine deo moje
‚prevare’, ili da im je nedostajala pamet makar i prosečnog pisca.
Sad, niko nema pravo da mene smatra odgovornom za ma šta što
je iko mogao da kaže, već jedino za ono što ja sama izjavim, ili što
se pojavi u štampanom obliku pod mojim imenom. A ono što kažem
i što tvrdim je sledeće: osim direktnih navoda i mnogih već označenih
i pomenutih štamparskih grešaka i pogrešnih navoda, kao i preloma
Razotkrivene Izide, za koje ja ne snosim nikakvu odgovornost, (a)
svaka reč informacije koja se može pronaći u ovom radu ili u mojim
potonjim spisima dolazi iz učenja naših učitelja sa istoka; i (b) mnoge
odlomke u ovim radovima sam pisala po njihovom diktatu. Rekavši
ovo ne pokušavam da istaknem ma šta natprirodno, jer nikakvog čuda
ni nema u takvom diktatu. Ma koja osoba sa makar nešto intelekta,
koja se do sada uverila u mnoge mogućnosti koje pruža hipnoza (koju
sada nauka prihvata i koju punom parom proučava), kao i fenomena
prenošenja misli, spremno će priznati da čak i hipnotizirani subjekat,
puki medijum koji samo prenosi, čuje neizrečenu misao svog hipno-
tizera, koji na ovaj način može da mu prenese svoju misao – čak i da
ponovi reči koje hipnotizer u mislima čita iz knjige – i stoga moja
tvrdnja ne sadrži apsolutno ništa nemoguće. Prostor i razdaljina za
misao ne postoje; a ako su dve osobe u savršenoj uzajamnoj psiho-
nu imovinu barona je predstavljao jedan stari koferčić, u kome su „izvršioci” njegove
volje pronašli razbijenu bronzanu statuetu Kupidona, nekoliko ordena inostranih Redova
(jeftinih imitacija, jer su zlato i dijamanti sa originalnih bili davno prodati), i nekoliko
košulja pukovnika Olkota koje je bivši diplomata prisvojio bez dozvole.
883
magnetnoj komunikaciji, i ako je jedna od to dvoje veliki adept okult-
nih nauka, onda prenos misli i diktat čitavih stranica postaju isto tako
laki i razumljivi na međusobnoj razdaljini od deset hiljada milja kao
i upućivanje dve reči s kraja na kraj sobe.
Do sada sam se uzdržavala – osim u veoma retkim slučajevima –
od odgovora na ma kakvu kritiku mojih radova, pa sam čak i direktne
klevete i laži ostavljla bez odgovora, utoliko pre što sam u slučaju
Izide otkrila da je gotovo svaka vrsta kritike opravdana, kao i zbog
činjenice da je moj prezir prema ‚klevetama i lažima’ bio preveliki
da bih uopšte obraćala pažnju na njih. To je naročito bio slučaj u
pogledu kleveta koje su dolazile iz Amerike. Sve su dolazile iz jednog
te istog izvora dobro poznatog svih teozofima, od izvesne osobe koja
nije posustajala u ličnim napadima na mene tokom poslednjih
dvanaest godina, mada ja nikad nisam videla niti srela tog stvora.4
Ni sada nemam nameru da mu odgovorim. Ali kako je Izida sada bar
deseti put izložena napadu, nastupio je čas kada moji zbunjeni pri-
jatelji i onaj deo publike koji možda gaji simpatije prema teozofiji
imaju pravo da saznaju punu istinu – i ništa osim istine. Ne radi se o
tome da pokušavam da se izvinem zbog ma čega čak ni pred njima,
niti da ‚objasnim stvari’. Uopšte nije reč o tome. Ono što sam rešila
da uradim jeste da pružim činjenice koje su neporecive i neoborive,
jednostavno izjavljujući naročite, mnogima poznate ali sada gotovo
zaboravljene okolnosti, pod kojima sam napisala svoj prvi rad na en-
gleskom jeziku. Iznosim ih redom.
(1) Kada sam stigla u Ameriku 1873. nisam govorila engleski
jezik – koji sam naučila koliko da se služim njime dok sam bila dete
– preko trideset godina. Mogla sam da razumem ono što pročitam,
ali nisam vladala govornim jezikom.
(2) Nikada nisam bila ni u kakvom koledžu, i ono što sam znala
sama sam naučila; nikada se nisam pretvarala da imam ma kakvo
4 Neću ga imenovati. Postoje imena koja oko sebe šire nekakav moralni zadah, koji
ih čini nepodesnim za ma koje pristojno glasilo ili za objavljivanje. Njegove reči i dela
dolaze iz septičke jame materijalnog sveta i moraju tamo da se vrate, ne dotičući me se.
884
Moje knjige
školsko obrazovanje u pogledu savremenih naučnih istraživanja; u
to vreme jedva da sam pročitala neki naučni rad iz Evrope, i malo
sam znala o filozofiji i naukama zapada. Ono malo što sam učila i
saznala o njima smučilo mi se svojim materijalizmom, svojim
ograničenjima, uskogrudim dogmatskim duhom i stavom umišljene
nadmoći pred filozofijom i naukama drevne prošlosti.
(3) Sve do 1874. nikada nisam napisala nijednu reč na engleskom,
niti sam objavila ma kakav rad na ma kom jeziku. Prema tome –
(4) Nisam imala nikakvu predstavu o književnim pravilima.
Veština pisanja knjiga, o njihovoj pripremi za štampu i objavljivanje,
o iščitavanju i korekturama, bili su za mene potpuna tajna.
(5) Kada sam počela da pišem ono što će kasnije izrasti u Ra-
zotkrivenu Izidu, nisam imala nikakvu predstavu šta će od toga is-
pasti. Nisam imala nikakav plan; nisam znala da li bi to trebao da
bude esej, pamflet, knjiga ili članak. Znala sam da moram da je
napišem, i to je bilo sve. Počela sam ovaj rad pre nego što sam bolje
upoznala pukovnika Olkota, i nekoliko meseci pre nego što će biti
obrazovano Teozofsko društvo.
I tako, okolnosti da postanem autor jednog teozofskog i naučnog
rada na engleskom jeziku nisu mogle biti povoljnije, kao što će svako
primetiti. Uprkos tome, napisala sam dovoljno da se ispune četiri
toma kakvi inače sačinjavaju Izidu, pre nego što sam pokazala svoj
rad pukovniku Olkotu. Naravno, on je rekao da sve osim stranica
koje su mi bile diktirane – mora da bude prerađeno. Tada smo pri-
onuli na književni posao i zajedno radili svako veče. Neke stranice,
čiji je engleski jezik on morao da doteruje, ja sam prepisivala; druge,
koje je jednostavno bilo nemoguće korigovati, upotrebio je tako što
ih je naglas čitao, doterujući njihov engleski usmeno kako je napre-
dovao, diktirajući mi iz mog gotovo nerazmrsivog rukopisa. Njemu
dugujem za doteran engleski jezik u kojem se pojavila Izida. On je
taj ko je sugerisao da bi ceo rad trebalo podeliti na poglavlja i da bi
prvi tom trebalo posvetiti NAUCI a drugi TEOLOGIJI.
Da bismo to učinili, čitava materija je morala da bude ispremeš-
tana, kao i mnoga poglavlja; nepotrebna ponavljanja su morala da
885
budu izbrisana, kao i da se obrati pažnja na povezivanje pojedinih
tema i sadržaja u tekstu. Kada je rad bio spreman, predali smo ga
profesoru Aleksandru Vajlderu, poznatom naučniku i platonisti iz
Njujorka, koji ga je pročitao i preporučio ga gosp. Boltonu za obja-
vljivanje. Posle pukovnika Olkota, najviše mi je pomogao profesor
Vajlder. On je zaslužan za izradu odličnog Indeksa, on je izvršio ko-
rekcije grčkih, latinskih i hebrejskih reči, sugerirao gde treba dati
navode i napisao veći deo Uvoda pod naslovom ‚Pred Velom’. Što
mu priznanje za to nije dato u samom radu ne predstavlja moj pro-
pust, već je posledica izričite želje dr Vajldera da se njegovo ime ne
pojavi u radu, osim u fus-notama. Ja to nikada nisam krila, i svako
od mojih brojnih poznanika u Njujorku je znao za to. Kada je kona-
čno bio spreman, rad je predat u štampu.
Od tog trenutka su počeli pravi problemi. Ja nisam imala pojma o
korekturi šifova za štampu; pukovnik Olkot je imao malo slobodnog
vremena za to; krajnji rezultat je bio taj da sam od početka pravila
veliku zbrku od svega toga. Pre nego što smo završili prva tri po-
glavlja, pojavio se račun od šest stotina dolara za korekture i izmene
u tekstu, a ja sam bila prinuđena da dignem ruke od posla korektora.
Kako je izdavač vršio pritisak, pukovnik Olkot je činio sve što je bilo
u njegovoj moći, ali kako je imao slobodnog vremena tek u večernjim
satima, a dr Vajlder bio daleko u Džerzi Sitiju, rezultat je bio taj da
su korekture i stranice Izide prošli kroz nekoliko prilježnih ali nedo-
voljno pažljivih ruku i na kraju bile prepuštene na milost korektoru
samog izdavača. Ne treba da čudi što je ‚Vaivasvata’(Manu) u ob-
javljenim tomovima ispao ‚Višvamitra’, što je trideset šest stranica
Indeksa nepovratno izgubljeno i što su znaci navoda stavljani tamo
gde uopšte nije bilo potrebno (kao i u nekim od mojih sopstvenih
rečenica!), dok su izostavljeni iz mnogih odlomaka navođenih od
mnoštva autora? Ako bi me pitali zbog čega ove grube greške nisu
ispravljene u kasnijem izdanju, moj odgovor je jednostavan: štam-
parske ploče su bile stereotipne; i bez obzira na svu moju želju da to
učinim, nikako nisam mogla da sprovedem u delo jer su ploče bile
886
Moje knjige
vlasništvo izdavača, a ja nisam imala novca da platim za taj trošak
pa je izdavačka kuća na kraju bila sasvim zadovoljna time da stvari
ostanu kakve jesu jer je, bez obzira na sve propuste koji prosto bodu
oči, ovaj rad – koji je sada stigao do sedmog ili osmog izdanja – i
dalje u velikoj potražnji.
I sad – možda i kao posledica svega ovoga – stiže nova optužba:
na dušu mi stavljaju da je čitavo uvodno poglavlje ‚Pred velom’ pla-
gijat!
Da sam zaista napravila plagijat, trebala bih bez ustezanja da pri-
znam da sam učinila ‚pozajmicu’. Ali kako su ‚paralelni odlomci’
nepodudarni, jer ja i nisam napravila nikakav plagijat, ne vidim zbog
čega bih priznala tako nešto, mada je ‚prenošenje misli’, kako ovakvu
rabotu Pall Mall Gazette duhovito naziva, ušlo u modu, i baš sad je
na vrhuncu. Od onog dana kada je američka štampa digla poviku na
Longfeloua, koji je, ‚pozajmivši’ tekst iz nekog (u to vreme) nepo-
znatog nemačkog prevoda finskog epa Kalevale, objavio isti kao so-
pstvenu poemu Hijavata, zaboravivši pri tom da naznači izvor svog
nadahnuća, kontinentalna štampa je u više navrata iznosila slične op-
tužbe i protiv drugih autora. Ova godina je naročito bogata takvim
‚prenošenjima misli’. Imamo gradonačelnika Londonskog Sitija koji
od reči do reči ponavlja jednu staru i zaboravljenu propoved gosp.
Spurdžena, zaklinjući se da je nikada pre nije pročitao niti čuo za nju.
Prečasni Robert Bredlou je napisao knjigu, da bi ga Pall Mall Gazette
ubrzo optužila da je to doslovna kopija rada nekog drugog autora.
Gosp. Hari de Vint, koji je putovao po Istoku, postavši visoko cenjeni
član Kraljevskog Geografskog Društva, otkrio je da se nekoliko stra-
nica iz njegovog novog dela “A Ride to India, across Persia and Be-
lochistan”, u izdanju Londonske akademije, podudaraju sa izvodima
iz rada “The Country of Belochistan”, od A. V. Hjuza, i to od reči do
reči. Gospođa Par u listu British Weekly poriče da je njena novela
“Sally” svesno ili nesvesno „pozajmljena” iz istoimenog dela gospo-
đice Vilkins i izjavljuje da nikada nije pročitala tu priču niti čula au-
torkino ime, itd. Na kraju, svako ko je pročitao „Život Isusov” (La
887
Vie de Jesus) od Renana primetiće da je autor „pozajmio” više ilu-
strativnih odlomaka datih u stihovima “The Light of the World”, ob-
javivši svoje delo pre nego što se pojavio original. Pa čak je i ser
Edvin Arnold, čija mnogostranost i priznati genije nemaju potrebe
da zajme ma šta od ma koga, propustio da zahvali francuskom
akademiku na njegovim slikama Tavorske Gore i Galileje u prozi,
koje je sa toliko elegancije preneo u stihove u svojoj poslednjoj
poemi. Zaista, na ovom stepenu naše civilizacije i kraja stoleća, čovek
bi trebao da se oseća počastvovanim kad ga smeste u ovako dobro i
brojno društvo, čak i ako je to zbog – plagijata. Ali ja ne mogu da
polažem pravo na tu privilegiju i, iz već navedenog razloga da od či-
tavog uvodnog poglavlja ‚Pred Velom’ mogu da nazovem mojim sop-
stvenim samo nekoliko pasusa iz Rečnika koji mu je pridodat – dok
je deo o platonistima, onaj koga sada nazivaju „bestidnim plagija-
tom”, napisao profesor A. Vajlder.
Ovaj džentlmen još uvek živi u ili kraj Njujorka, pa mogu da ga
upitaju da li je moja izjava tačna ili ne. On je pak suviše čestit i pre-
veliko ime u nauci da bi porekao ili se plašio ma čega. On je insistirao
na nekoj vrsti Rečnika gde bi bili objašnjeni grčki i sanskritski nazivi
i reči kojima ovaj rad obiluje, priključivši ga Uvodu, unoseći i sam
nekoliko reči u njega. Preklinjala sam ga da mi dâ kratak pregled filo-
zofa platonista, što je on ljubazno i učinio. Tako je od str. XI pa sve
do XXII tekst njegov, sa izuzetkom nekoliko umetnutih pasusa koji
prekidaju platonističku priču kako bi bila pokazana podudarnost nji-
hovih ideja sa onima iz hinduističkih spisa. Sad, ko bi od onih koji
lično poznaju dr A. Vajldera ili ga bar znaju po imenu, kome je poz-
nata izuzetna učenost ovog istaknutog platoniste, izdavača tolikog
broja naučnih radova,5 bio toliko bezuman da ga optuži za ‚plagijat’
5 A. Vajlder, M.D., urednik “Serpent and Siva Worship”, od Hajda Klarka i Č. Stenilenda
Vejka; “Ancient Art and Mythology”, od Ričarda Pejna Najta, kome je urednik dodao i
Uvod, Napomene prevedene na engleski i novi, kompletni Indeks; “Ancient Symbol Wor-
ship”, od Hodera M. Vestropa i Č. Stenilenda Vejka, sa Uvodom, dodatnim Napomenama
i Dodatkom urednika; i na kraju “The Eleusinian and Bacchic Mysteries”, disertaciju
Tomasa Tejlora, prevodioca ‚Platona’, ‚Plotina’, ‚Porfirija’, ‚Jambliha’, ‚Prokla’, ‚Aris-
868
Moje knjige
iz dela ma kog autora! U fus-noti dajem naslove nekoliko platonis-
tičkih i drugih radova koje je priredio i izdao. Navedena optužba pro-
tiv ovakvog intelektualca bi bila potpuni apsurd!
Činjenica je da je dr Vajlder ili zaboravio da stavi znake navoda
ispred i iza odlomaka koje je preuzimao od različitih autora za svoj
Sažeti pregled, ili je, zbog svog vrlo nečitkog rukopisa, propustio da
ih dovoljno jasno naznači. Posle skoro petnaest godina koliko je
otada prošlo, naprosto je nemoguće setiti se ili proveriti sve ove či-
njenice. Sve do sada sam mislila da je on bio taj koji je pokrenuo
naučnu raspravu o platonistima, i nikada nisam obraćala pažnju na
to. Ali sada su protivnici izbacili na površinu odlomke koji nisu
obeleženi navodom i na sva zvona objavili da je „autor Razotkrivene
Izide” plagijator i varalica. Vrlo je verovatno da takvih propusta ima
još, jer je ovaj rad neiscrpan izvor pogrešno postavljenih navoda,
grešaka i svakojakih brljotina, za koje mi je prosto nemoguće da pri-
hvatim ‚krivicu’ u običnom smislu reči. Treba pustiti klevetnike da
dižu galamu i dalje, da bi kroz još petnaest godina otkrili kao što su
to sada saznali, da šta god radili, klevetama ne mogu da unište teo-
zofiju, pa čak ni da povrede mene lično. Ja nemam sujetu koja obično
prati autorstvo; godine nepravednih progona i zlostavljanja učinile
su me potpuno neosetljivom na to šta javnost može da misli o meni
– lično.
Ali u svetlu gore navedenih činjenica, i smatrajući da:
(a) Jezik Izide nije moj; ali (uz izuzetak onog dela rada koji sam,
kao što tvrdim, pisala po diktatu) može biti nazvan jedino nekom
vrstom prevoda mojih činjenica i ideja na engleski jezik;
(b) Ovaj rad nije ni pisan za čitalačku publiku – koja je uvek bila
od drugorazrednog značaja za mene – već za upotrebu od strane teo-
zofa i članova Teozofskog društva kome je Izida i povećena;
totela’, itd., koje je zajedno sa Uvodom, Napomenama, Ispravkama i Rečnikom priredio
i izdao Aleksandar Vajlder, M.D., inače autor raznih naučnig radova, pamfleta i članaka
za čije nabrajanje ovde nemamo mesta. On je istovremeno i urednik “Older Academy”,
tromesečnog časopisa iz Nujorka, i prevodilac Jamblihovih „Misterija”.
869
(c) Mada sam od tada naučila engleski dovoljno da budem u stanju
da uređujem dva časopisa – Teosophist i Lucifer – ipak do današnjeg
dana nikada nisam napisala članak, uvodnik, pa čak ni običan pasus,
a da njegov tekst na engleskom nisam podnela na pažljiv pregled i
korekturu.
Razmatrajući sve ovo i mnogo više, sada pitam svakog nepris-
trasnog i poštenog čoveka i ženu da li je pravedno, pa čak i korektno,
kritikovati moje radove – Izidu pre svih drugih – kao što bi neko
učinio sa spisima autora rođenog u Americi ili Engleskoj! Ono u
njima što tvrdim da je moje samo je plod mog učenja u oblasti koju
je nauka do sada zaobilazila, gotovo potpuno nepoznatu evropskom
svetu. Savršeno sam pripravna da zasluge za korektnu englesku gra-
matiku u njima, za slavu preuzetih navoda iz naučnih radova koje su
mi povremeno donosili da bi iz njih koristila odlomke radi poređenja
ili odbacivanja, za staru nauku pa i za opšti sklop i izgled ova dva
toma, prepustim svakome od onih koji su mi pomogli. Čak i kad je
reč o Tajnoj Doktrini, bilo je nekih pet-šest teozofa koji su bili
preokupirani njenim uređivanjem, koji su mi pomogli da organizujem
materiju, ispravim moj nesavršeni engleski i pripremim je za štampu.
Ali ono što ni jedan od mojih pomagača nikada neće sebi pripisati
jesu fundamentalna doktrina, filozofski zaključci i učenja. Ništa od
svega toga nisam ja izmislila, već sam ih jednostavno iznela onako
kako su mene učili, ili kao što kažu stihovi Montenja koje sam navela
u Tajnoj Doktrini (Tom 1):
„Ja sam ovde samo načinio buket od ubranih cvetova [sa Istoka]
i nisam doneo ništa svoje osim uzice kojom su povezani.”
Da li je ma koji od mojih pomagača spreman da kaže da nisam
platila punu cenu za „uzicu”?
27. aprila 1891.
H. P. BLAVACKA
890
DODATAK II
TEORIJE O REINKARNACIJI
I DUHOVIMA
TEORIJE O REINKARNACIJI I DUHOVIMA
(Reprint iz časopisa The Path) novembra 1886.)
Tokom prvih deset godina postojanja Teozofskog društva svaki

čas je iznova postavljano maglovito i sporno pitanje ponovnog
rađanja ili reinkarnacije. Tvrdilo se, na osnovu površnog utiska, da
je otkrivena upadljiva nepodudarnost između izjava iznetih u Ra-
zotkrivenoj Izidi, Tom I., i kasnijih učenja od istog pisca i pod utica-
jem istog učitelja.1
U Izidi, rečeno je, reinkarnacija je poricana. Jedino je bila dopu-
štena mogućnost povremenog vraćanja „izopačenih duhova”. „Ne
računajući tu retku i sumnjivu mogućnost, Izida navodno dopušta
samo tri slučaja – pobačaj, smrt u najranijem detinjstvu i idiotija – u
kojima dolazi do reinkarnacije na ovoj planeti.” („C.C.M.” u Light,
1882.)
Na tu optužbu je tamo i tada odgovoreno, što može da vidi svako
ko uzme Teosophist iz avgusta 1882. Međutim, ili odgovor nije uspeo
da zadovolji pojedine čitaoce, ili je prošao neprimećen. Ostavljajući
po strani krajnje neobičnu tvrdnju da se u tekstu poriče reinkarnacija,
tj. serijsko i periodično ponovno rađanje svake individualne monade
od pralaje do pralaje2 u svetlu činjenice da je ovo učenje predstavlja
sastavni deo i jednu od fundamentalnih odlika hinduizma i budizma,
optužba se praktično svodila na ovo: da ovde prisutni pisac, kao
neskriveni poklonik i proučavalac hinduističke filozofije, i isto tako
1 Pogledajte optužbu i odgovor u Teosophist od avgusta 1882.
2 Ciklus postojanja tokom perioda manvantare, pre čijeg početka i posle čijeg ispun-
jenja svaka takva „monada” biva apsorbovana i reapsorbovana u JEDNOJ duši, zvanoj
anima mundi.
893
otvoreni sledbenik budizma godinama pre nego što je Izida uopšte
napisana, odbacujući reinkarnaciju neizbežno mora da odbacuje i
pojam KARME! Jer ona predstavlja ugaoni kamen ezoterijske filo-
zofije i svih religija istoka; ona je jedini i fundamentalni stub na kome
počiva čitava filozofija ponovnih rađanja i kada se ova porekne, či-
tavo učenje o Karmi se pretvara u besmisleno poigravanje rečima.
Međutim, protivnici nisu ni zastali da razmisle o očiglednom „za-
zoru” između svoje optužbe i činjenica, već su me kao verujućeg bu-
distu optužili da poričem reinkarnaciju, podrazumevajući time i –
Karmu. Kako mi je bila odbojna pomisao da se prepirem sa nekim
ko mi je bio prijatelj, i kako u to vreme nisam želela da se upustim u
rasprave oko detalja i unutrašnjih dokaza – što bi bilo puko gubljenje
vremena – kao pisac koji je prozvan odgovorila sam u nekoliko
rečenica. Ali sada postaje neophodno da se dobro definiše učenje. I
druge kritike su pošle istim putem, i pogrešnim tumačenjem istih od-
lomaka iz Izide došli su do istih, prilično neobičnih zaključaka.
Da bih učinila kraj takvim jalovim kontroverzama, predlažem da
jasnije objasnim ovo učenje.
Mada, imajući u vidu kasnija, mnogo detaljnija izlaganja ezote-
rijskih učenja, potpuno je irelevantno šta je napisano u Izidi – jednoj
enciklopediji okultnih tema u kojoj je svaka od njih jedva skicirana
– smatram da treba da bude odmah jasno da pisac insistira na is-
pravnosti svake reči koja je o ovom predmetu izneta u mojim ranijim
delima. Ono što je rečeno u Teozofu od avgusta 1882. može biti
ponovljeno ovde. Odlomak iz njega koji je naveden može biti, i na-
jverovatnije jeste, „nepotpun, konfuzan, nejasan, možda nespretno
iznet, kao što su i mnogi drugi odlomci iz tog rada, koji je prvo knji-
ževno delo strankinje koja i sada teško da može da se pohvali svojim
poznavanjem engleskog jezika.” Međutim, on je sasvim tačan u ko-
liko se bavi uporednom temom reinkarnacije.
Sada ću dati izvode iz Izide i nastaviti sa objašnjenjem svakog od-
lomka koji je kritikovan, u kojima je rečeno da će „nekoliko detalja
u kojima se ovo misteriozno učenje o reinkarnaciji razlikuje od
894
Teorije o reinkarnaciji i duhovima
metempsihoze” biti izneseni. Rečenice koje bivaju objašnjene date
su kosim slovima.
Reinkarnacija, tj. pojavljivanje iste individue, ili tačnije njene as-
tralne monade, po drugi put na istoj planeti nije pravilo u prirodi, to
je izuzetak, poput tetratološkog fenomena deteta sa dve glave. Njemu
prethodi kršenje zakona harmonije prirode, i događa se kada potonja,
u nastojanju da povrati narušenu ravnotežu, nasilno baci nazad u
ovozemaljski život astralnu monadu koja je bila izbačena iz kruga
nužnosti zločinom ili slučajem. Tako je u slučajevima pobačaja,dece
koja su umrla pre određenog uzrasta, kao i urođene i neizlečive idi-
otije, originalni plan prirode da proizvede savršeno ljudsko biće
narušen. Prema tome, dok je gruboj tvari svakog od ovih nekoliko
entiteta dopušteno da se prilikom smrti rasprši širom nepreglednog
carstva bića, besmrtni duh i astralna monada individue – pri čemu
ova potonja biva izdvojena da oživi telesni okvir a prva da svojom
božanskom svetlošću obasja telesnu organizaciju – mora da po drugi
put pokuša da ispuni svrhu kreativne inteligencije. (Tom I.)
Ovde se misli na „astralnu monadu” tela preminule ličnosti – re-
cimo Džona ili Tomasa. To je ono što je u učenjima ezoterijske filo-
zofije hinduizma poznato pod nazivom bhoot; u grčkoj filozofiji se
zove simulakrum ili umbra, i za nju se u svim drugim filozofskim
sistemima dostojnim da se tako nazovu, kaže isto čemu nas uči i
prvo-navedena škola, da iščezava posle izvesnog perioda, manje ili
više rastegnutog u kama-loki –
Čistilištu rimo-katolika, odnosno Hadu kod Grka.3 To je „kršenje
zakona prirodne harmonije”, mada je ta činjenica uslovljena zako-
nima Karme – svaki put kada astralna monada ili simulakrum ličnosti
– Džona ili Tomasa – umesto da prevali ceo put do kraja svog
prirodnog vremenskog perioda u telu, ustanovi da je (a) nasilno
izbačena iz njega preranom smrću ili nesretnim slučajem; ili (b) da
3 Had nesumnjivo nikada nije označavao pakao. On je uvek i jedino bio prebivalište
tugujućih senki astralnih tela preminulih ličnosti. Čitaoci sa zapada bi trebali da upamte
da kama-loka nije karma-loka, jer kama znači želju, strast, dok je karma nešto sasvim
drugo.
895
učine i uspeju u tome, to je jedino stoga što je odmerena filozofija
drevnih vremena sada zamenjena apriornom uobraziljom i ne-
dokazanim pretpostavkama. Prvo pitanje koje treba rešiti je – „Imaju
li duhovi ma kakvu vrstu supstance u koju bi mogli da se zaodenu?”
Odgovor: Ono što se sada u Francuskoj naziva perisprit, a „materi-
jalizovani oblik” u Engleskoj i Americi, u drevnim vremenima je
nazivano peri-psihe i peri-nous, i kao takvo je bilo dobro poznato
starim Grcima. Imaju li oni telo, bilo da je gasovito, fluidno, eterično,
materijalno ili polumaterijalno? Ne; i to kažemo na osnovu okultnih
učenja iz svih delova sveta. Jer kod hindusa je atma ili duh arupa
(bestelesan), kao i kod Grka. Čak i u rimo-katoličkoj crkvi anđeli
svetla kao i anđeli tame su potpuno bestelesni: „meri spiritus, omnis
corporis expertes”, a prema rečima „TAJNE DOKTRINE” oni su i pr-
vobitni. Emanacije nediferenciranog principa, Đan kohani JEDNE
(Prve) kategorije ili čiste duhovne suštine, obrazovani su od strane
duha jednog elementa; druga kategorija druge emanacije, od duše el-
emenata; treća ima „umno telo”, kome nisu podređeni, ali koje mogu
da preuzmu i upravljaju njime kao telom, potčinjenom njima, sao-
bražavajući se njihovoj volji oblikom i supstancom. Odvojivši se od
ove (treće) kategorije, oni (duhovi, anđeli, deve ili Đan kohani) imaju
TELA, čija se prva rupa grupa sastoji od jednog elementa – etera;
druga, od dva – etera i vatre; treća od tri – etera, vatre i vode; četvrta
od četiri – etera, vazduha, vatre i vode. Onda dolazi čovek koji, pored
četiri elementa, ima i peti koji u njemu preovladava – Zemlju; stoga
mora da iskusi patnju. Što se anđela tiče, kao što su rekli Sv. Avgustin
i Petar Lombard, njihova tela su napravljena da delaju, a ne da pate.
„Zemlja i voda, humor et humus, su ti koji daju sklonost ka patnji i
pasivnosti, ad patientam, a eter i vatra ka akciji.” Duhovi, ili ljudske
monade koje im pripadaju, ili nediferencirana suština, su stoga beste-
lesni; ali njihov treći princip (ili ljudski peti – manas) može u zajed-
nici sa svojim „vozilom” da postane kama rupa i majavi rupa – telo
želje ili „iluzorno telo.” Posle smrti, najbolji, najplemenitiji, najčistiji
kvaliteti manasa ili ljudske duše koji se uzdižu zajedno sa božanskom
904
monadom u Devahan, odakle se ni jedan ne pojavljuje niti vraća
nazad, osim prilikom reinkarnacije – šta je onda to što se pojavljuje
pod dvostrukom maskom duhovnog ega ili duše preminule indi-
vidue? To je kama rupa element uz pomoć elementala. Jer nas uče
da su ta spiritualna bića koja mogu po želji da poprime oblik i pojave
se, tj. učine sebe objektivnim pa čak i opipljivim – anđeli (Đan ko-
hani) i nirmanakaja10 adepata, čiji su duhovi zaodenuti u uzvišenu
tvar. Astralna tela – ostaci i talog smrtnog bića koje je napustilo telo,
kada se pojave, nisu individue koje pokušavaju da predstavljaju, već
simulakrumi. I takvo verovanje je postojalo od najstarijih vremena,
od Homera do Svedenborga, od treće rase pa sve do naših dana.
Više posvećenih spiritista je do sada navodilo reči apostola Pavla
potvrđujući njegovu izjavu da duhovi mogu da se pojave i da to i
čine. „Postoji tijelo duševno i postoji tijelo duhovno”(1 Kor. 15:44);
ali dovoljno je da se čovek pobliže upozna sa stihovima koji
neposredno prethode i dolaze iza navedenog, da bi primetio da je ono
što je Sv. Pavle mislio bilo nešto sasvim drugo od smisla koji mu se
pripisuje. Svakako da postoji duhovno telo, ali ono nije identično sa
astralnim oblikom koga u sebi sadrži „prirodni” čovek. „Duhovni”
obrazuje isključivo naša individua razgolićena i preobražena posle
smrti; jer apostol se potrudio da to objasni u stihovima 51 i 53, „Im-
mutabimur sed non omnes.” „Evo vam kazujem tajnu: Svi nećemo
pomrijeti, a svi ćemo se promijeniti… ovo raspadljivo da se obuče u
neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost.”
Ali to je dokaz samo za hrišćane. Pogledajmo šta su stari Egipćani
i neo-platonisti – i jedni i drugi izvanredni „teurgisti” – mislili o tome:
Oni su delili čoveka na tri glavne grupe dalje deljene na principe, kao
što mi radimo; na čisti besmrtni duh, „spektralnu dušu” (tj. svetlosnu
10 Nirmanakaja je naziv dat astralnim oblicima (u njihovoj potpunosti) adepata, koji
su se previsoko popeli stazom znanja i apsolutne istine, da bi otišli u stanje Devahana;
i koji su, na drugoj strani, namerno odbili blaženstvo nirvane, kako bi pomogli
Čovečanstvu nevidljivo vodeći i pomažući na istoj stazi napredak odabranih. Ali ovi as-
trali nisu prazne ljuske, već potpune monade koje se sastoje od 3, 4, 5, 6. i 7. principa.
Međutim, postoji i drugi red nirmanakaje, o kome je dosta rečeno u Tajnoj Doktrini.
905
utvaru) i grubo materijalno telo. Osim poslednjeg, koje je smatrano
za ovozemaljsku ljušturu, ove grupe su dalje deljene na šest principa:
(1) kha, „vitalno telo,” (2) khaba, „astralni oblik” ili senka, (3) khou,
„životinjska duša,” (4) akh, „ovozemaljska inteligencija,” (5) Sa,
„božanska duša” (ili buddhi), i (6) sah ili mumija, čije funkcije su
počinjale posle smrti. Oziris je bio najviši nestvoreni duh, jer je u
izvesnom smislu to bilo generičko ime, tako da je svaki čovek posle
prelaska (iz sveta živih) bio ozirifikovan, tj. apsorbovan u Ozirisa –
Sunce, ili u veličanstveno božansko stanje. Samo je khou, zajedno
sa nižim delovima akh-a ili kama rupe, uz dodatak taloga manasa os-
tajao iza, u astralnoj svetlosti naše atmosfere – koja je obrazovala du-
plikate užasnih bhoot-a hindusa (naših „elementala”) koji ulivaju
takav strah. Ovo se može videti u prevodu „Harisovog papirusa o
magiji” (papyrus magique u Šabasovom prevodu), koji ih naziva
kouey ili khou, i objašnjava da su, prema hijeroglifima, oni nazivani
khou ili „oživljeni mrtvaci,” odnosno „vaskrsle senke.”11
Kada bi za nekoga rekli da „ima khou” to je značilo da je bio
opsednut „duhom.” Postojale su dve vrste khou-a – oni koji su se
„opravdali – koji bi, pošto su za kratko živeli drugi život (nam onh),
izbledeli i nestali; i oni khou-i koji su bili osuđeni da neprekidno lu-
taju tminom pošto bi umrli po drugi put – mut em nam – i koji su
nazivani h’ou mêtre („po drugi put mrtvi”), što ih nije sprečavalo da
se grčevito drže nekakvog surogata života onako kako to rade vam-
piri. Koliko su ih se pribojavali objašnjeno je u našim Dodacima o
Egipatskoj magiji i „Kineskim duhovima” (u „Tajnoj doktrini”). Egi-
patski sveštenici su ih isterivali isto onako kao što to čini rimo-ka-
tolički curé; ili pak kineski houen, koji je isto što i khou i „elemental,”
odnosno lares ili larvae – reč koju je od prethodne izveo gramatičar
Festus, koji objašnjava da su to bile „senke mrtvih koje nisu davale
11 Uporedivši ovo sa podelom koju nalazimo u ezoterijskom učenju vidimo sledeće:
(1) Oziris je atma; (2) sa je buddhi; (3) akh je manas; (4) khou je kama-rupa, gde poči-
vaju ovozemaljske želje; (5) khaba je linga šarira; (6) kha je pranatma (životni princip);
(7) sah je mumija ili fizičko telo.
906
mira nikom u kući gde su se nalazili, ni kućevlasnicima ni posluzi.”
Kada bi ih prizivali tokom teurgijskih, a posebno nekromantskih
obreda, ova bića su smatrana, a u Kini ih još uvek smatraju – ni
duhom, ni dušom, niti ma kojom stvari koja je pripadala preminuloj
osobi koju predstavljaju, već jednostavno njenom refleksijom – simu-
lakrumom.
„Ljudska duša,” kaže Apulej, „je jedan besmrtni Bog” (Budi), koji
ima svoj početak. Kada je (dušu) smrt oslobodi njenog ovoze-
maljskog telesnog organizma, ona se naziva lemur. Među njima je
priličan broj blagotvornih, kao i onih koji postaju porodični „bogovi”
ili demoni, tj. kućna božanstva; u tom slučaju ih nazivaju „lari”
(lares). Ali oni se pojavljuju i u zločestom izdanju i nazivaju ih larvae
kada su osuđeni da lutaju naokolo; oko sebe šire zlo i bolesti (Inane
terriculamentum, ceterum noxium malis); ili ukoliko postoji ne-
doumica oko njihove prâve prirode, nazivaju ih jednostavno manes.
(Apulej; pogledajte delo “Du Dieu de Socrate”, str. 143-145, Edit.
Niz.) Obratite pažnju na to šta Jamblih, Prokle, Porfirije, Psel i destak
drugih pisaca kažu o ovim mističkim pojmovima.
Haldejski magi su verovali i poučavali da nebeska ili božanska
duša učestvuje u blaženstvu večne svetlosti, dok životinjska ili čulna
duša će se, ako je dobra, rapidno rastvoriti, a ako je zla nastaviće da
luta po zemljinoj lopti. U drugom slučaju, „ona (duša) na mahove
poprima oblike raznih utvara ljudskog, pa čak i životinjskog lika.”
Isto je rečeno i za eidolon Grka, kao i za nefeš kod rabina: (pogledajte
delo “Sciences Occultes”, Kont de Rezi, V. 11). Svi illuminati tj.
“prosvetljeni” iz srednjeg veka nam govore o našoj astralnoj duši, o
refleksiji preminulog, odnosno o njegovoj utvari (spectre). Ukoliko
dođe do smrti prilikom rođenja, čisti duh ostaje povezan sa pre-
laznim, blistavim telom, ali čim njegov niži oblik (fizičko telo) umre,
ono prvo se diže ka nebesima, dok se potonje spušta u niže svetove,
tj. u kama loku.
Homer nam prikazuje telo Patrokla – prâvu sliku ovozemaljskog
tela kako leži pošto ga je Hektor ubio – kako se uzdiže u svom
907
duhovnom obliku, dok Lukrecije prikazuje starog Eneju kako pred-
stavlja samog Homera, dok lije gorke suze među senkama i simu-
lakrima ljudi na obalama Aheruzije „gde ne prebivaju ni naša tela ni
naše duše, već jedino naša obličja.”
Vergilije ga je nazivao imago, „imidž” tj. „lik”, dok ga u „Odi-
seji”(XI) autor pominje kao tip tj. model, i u isto vreme kopiju fiz-
ičkog tela, pošto Telemah ne prepoznaje Odiseja i pokušava da ga
otera rečima: „Ne, ti nisi moj otac; ti si demon koji pokušava da me
obmane!” („Odiseja”, XVI, stih 194) „Latini su imali mnogo pogod-
nih imena da označe posebne vrste njihovih demona; tako su ih nazi-
vali lari (lares), lemuri (lemures), džini (genii) i mani (manes).”
Prevodeći Platonovog „Timaja” Ciceron reč daimones (demoni) pre-
vodi kao lares (lari); Festus gramatičar objašnjava da su „inferiorni”
tj. niži bogovi ustvari ljudske duše, praveći poput Homera razliku
između dve vrste, kao i između anima bruta i anima divina (životi-
njske i božanske duše). Plutarh (u proble. Rom.) kaže da lari drže u
vlasti i nastanjuju (uklete) kuće, i naziva ih surovim, nametljivim,
radoznalim, itd. Festus misli da među larima možemo razlikovati
dobre i loše. Na jednom mestu ih naziva praestites, jer su povremeno
pružali pomoć i pažljivo nadzirali stvari, dok su u drugim prilikama
bili – hostileos.12 „Kako god bilo,” kaže na svom čudnom, arha-
ičnom francuskom Leloje, „oni nisu ništa bolji od naših đavola koji,
ako ponekad i izgleda da pomažu ljudima, i donose im materijalne
koristi, to je samo da bi ih kasnije još gore povredili. Lemures su
takođe đavoli i larvae, jer se pojavljuju noću u raznim ljudskim i ži-
votinjskim obličjima, ali još češće sa izgledom koga pozajmljuju od
mrtvih.” (“Livre des Spectres”, tom IV, str. 15 i 16)
Posle ovog malog povlađivanja svojim hrišćanskim predrasu-
dama, koje nalaze Satanu svuda i u svemu, Leloje govori kao da je
okultista, i to veoma učen.
„Sasvim je sigurno da su jedino genii imali zadatak da paze nad
svakim novorođenim ljudskim bićem, i da su ih nazivali genii, kako
12 Zato što su terali neprijatelje.
908
kaže Kenzorin, jer su bili zaduženi da paze na našu rasu, pa ne samo
što su bdeli nad svakim smrtnim bićem, nego i nad čitavim pokole-
njima i plemenima, obzirom da su bili genii naroda.”
Rimo-katolici su preuzeli ideju o anđelima zaštitnicima ljudi, rasa,
mesta, gradova i celih naroda od prehrišćanskih okultista i pagana.
Simah (Poslan. I, X) piše: „Kao što su duše date onima koji se rađaju,
tako su i genii raspoređeni među narodima. Svaki grad je imao svog
„džina” zaštitnika, kome su ljudi prinosili žrtve.” Otkriveno je više
natpisa u kojima stoji: Genio civitatis – „posvećeno džinima grada.”
Jedino neuki i neupućeni u drevnim vremenima nikad nisu bili
sigurni, kao ni u naše vreme, da li je utvara koju su videli bila eidolon
nekog preminulog rođaka, ili pak džini mesta na kome su se nalazili.
Dok je proslavljao godišnjicu svoga oca Anhisa, Eneja nije znao da
li je zmija koju je video kako puže po očevoj grobnici bila genius
njegovog oca ili genius mesta na kom je bio (po Vergiliju). „Manes13
su imali svoj broj i bili deljeni na dobre i loše; oni koji su bili zli, a
koje Vergilije naziva numina larva, bili bi umilostivljeni žrtvama tako
da ne učine kakvo zlodelo, kao što je slanje košmara onima koji ih
preziru, itd.”
Tibulus pokazuje isto u svom stihu:
Ne tibi neglecti mittant insomnia manes. (Elegije, 1, II)
„Pagani su mislili da se niže duše posle smrti preobražavaju u
đavolje duhove vazduha.” (Leloje, str. 22)
Izraz eteroprosopos, kada se podeli na svojih nekoliko sastavnih
reči, daje čitavu rečenicu: „Drugi, a ne ja, pod mojim obličjem.”
Upravo pomenutom ovozemaljskom principu – eidolon, larva,
bhoot – zovite ga kako hoćete –uskraćena je mogućnost reinkarnacije
u Izidi.14
Učenja teozofije su jednostavno verni odjeci drevne prošlosti.
Čovek je Jedno samo kada nastaje i kada stigne do kraja. Svi duhovi,
13 Od manus – „dobar”, što je antifraza, kako Festus objašnjava.
14 Na str. 12, Tom I „Razotkrivene Izide” verovanje u reinkarnaciju se potvrđuje od
samog početka, kao sastavni i nerazdvojni deo univerzalnih verovanja. Jer, „metempsi-
hoza” (ili trans-migracija duša) i reinkarnacija su, na kraju krajeva, jedno te isto.
909
sve duše, bogovi i demoni ističu iz i imaju kao svoj izvorni princip
DUŠU SVETA – kaže Porfirije. (De Sacr.) Nema nijednog iole poz-
natog filozofa koji nije verovao (1) u reinkarnaciju (metempsihozu),
(2) u pluralitet principa unutar čoveka, ili bar da čovek ima dve duše
koje su odvojene i sasvim različite po prirodi, jedna koja je smrtna –
astralna duša – i druga, koja je neporočna i besmrtna; i (3) da prva od
njih nije čovek koga predstavlja – „ni njegov duh ni njegovo telo, več
njegov odraženi lik, u najboljem slučaju.” Ovome su učili bramanisti,
budisti, Hebreji, Grci, Egipćani i Haldejci, te baštinici prepotopske
mudrosti, Pitagora i Sokrat, Kliment Aleksandrijski, Sinesije i Origen,
najstariji grčki pesnici koliko i gnostici, koje Gibon prikazuje kao naj-
prefinjenije, najučenije i najprosvetljenije ljude svih vremena (po-
gledajte „Opadanje i propast ...”). Ali je zato rulja bila ista u svakom
razdoblju: sujeverna, uobražena, srozavajući na materijalni nivo svaku
produhovljenu i plemenitu zamisao, svlačeći je na svoj prizemni nivo,
i – uvek narogušena na čistu filozofiju.
Ali sve to ne dovodi u pitanje činjenicu da je naš čovek „pete
rase”, analiziran kao sedmostruko stvorenje, egzoterijski uvek pre-
poznavan kao ovozemaljski, podzemni, zemljani i nadzemaljski,
koga Ovidije slikovito opisuje kao –
„Bis duo sunt hominis: manes, caro, spiritus, umbra;

Quatuor ista loca bis duo suscipiunt.
Terra tegit carnem, tumulum circumvolat umbra,
Orcus habet manes, spiritus astra petit.”
OSTENDE, Okt. 1886.
910
BELEŠKA O PISCU

Helena Petrovna Blavacka,
neuporedivi mistik XIX veka, ro
đena je u Rusiji, u gradu Jekateri
noslavu, negde oko ponoći između
11. i 12. avgusta 1831. godine. Me
reno po uvaženim standardima, bi
la je plemićkog roda; njen otac bio
je direktni potomak grofa Hahna
od Meklenburga, a mati joj je po
ticala od Andreja Fadejeva, prvog
savetnika na carskom dvoru, i prin
ceze Helene Dolgorukove. Istra
žujući njen rodoslov do tančina,
saznajemo da je Blavacka bila i
potomak velikog vojvode Rurika, prvog zvaničmog vladara Rusije.
U skladu sa svojim staleškim položajem, Helena Petrovna je do
bila temeljito i svestrano obrazovanje, ali je, isto tako, već u ranoj
dobi ispoljila talente za mnoge stvari. Između ostalog, bila je toliko
muzički nadarena da je gotovo virtuozno svirala klavir još od malih
nogu. Imala je koncertne nastupe širom Evrope i svi su joj predvi
đali veliku muzičku karijeru. Međutim, zvezde su joj namenile dru
gu sudbinu.
Po udaji, 1849. godine, za N. V. Blavackog, državnog savetnika i
viceguvernera Jerevana, Helena Petrovna krenula je na putovanja
po Turskoj, Egiptu, Grčkoj, Francuskoj i drugim zemljama. Godine
1850. srela je jednog koptskog adepta i tad se nešto pokrenulo u
911
TAJNA DOKTRINA õ Okultizam
njenom duhovnom svetu. Zatim, otprilike 1851. godine, u Londonu
je susrela Mahatmu Morija, docnije nadaleko poznatog kao Učitelj
M. Ovaj značajan susret bio je prelomni trenutak u životu Madam
Blavacke, jer je Učitelj M. uočio kod nje veliki duhovni potencijal i
uspeo da ga, takoreći, ustroji i dâ mu pravac delovanja. Sve ostalo što
se potom dešavalo u životu Madam Blavacke, a što su danas zname
niti događaji u duhovnoj istoriji sveta, temelji se na ovom susretu.
Blavacka je, posle toga, nastavila sa putovanjima, tako da je, u
periodu od 1851. do 1858. godine, proputovala Kanadu, SAD, Mek
siko, Južnu Ameriku, Javu, Indiju, Tibet i druge zemlje, gde je bila
inicirana u razna tajna društva i duhovne zajednice. Isto se dešavalo
i u periodu od 1863. do 1866. godine, kada je putovala Kavkazom,
obalom Crnog Mora, zatim Italijom i – kakvog li kurioziteta! – ubo
gom kneževinom Srbijom, koja je u to vreme bila, kao što je i danas,
minoran politički faktor i jedva nešto više od puke etničke zajedni
ce, ali zato prebogata zaboravljenim duhovnim predanjima i magij
skim praksama.
Možda najznačajnije putovanje koje je Helena Petrovna preduze
la bio je ponovni put na Tibet, 1868. godine, na koji je išla zajedno
sa Učiteljom M-om. Tada je dobila ključeve tajnog znanja.
U Kairu, 1871. godine, Madam Blavacka je pokušala da osnuje
spiritističko društvo, ali taj poduhvat nije uspeo.
Oktobra meseca 1874. godine, u Vermontu, upoznala je pukovni
ka Henrija S. Olkota, a nedugo iza toga i Viljema K. Džadža. Naredne
godine, 1875., Madam Blavacka i pukovnik Olkot osnivaju Teozof
sko društvo, ne kao novu religiju, već kao poseban način posmatra
nja Boga i sveta, a osnovni moto Društva je: „Nema religije iznad
istine.”
Godine 1876. pojavljuje se prvo značajno delo Madam Blavacke
– Razotkrivena Izida, a zatim, nešto više od decenije kasnije, izlaze,
po ocenama znalaca, tri njena najznačajnija spisa – na prvom mestu
Tajna doktrina (1888), a zatim Glas tišine i Ključ teozofije (1889).
912
INDEKS
A Adam, crven II 641

Adam, drug I 476
Abarbanel, objašnjenje znaka dolaze- Adam Drugi I 265, 266, 468, 471, 657,
ćeg Mesije II 360 834 ; II 293, 315, 370, 638
Abel II 217 Adam, drugo ime II 641
Abel-Zivo, Metatron ili pomazani duh Adam, dvopolni I 468, 476; II 635, 638
II 219 Adam, duhovni omotač II 621
Abidos, dinastija ovog grada starija od Adam, Edemski vrt, II 316
Menesa II 503 Adam, Eva I 265, 463; II 553, 638,
Abipili II 846 639, 702
Abot, Dr I 389 Adam, Hristus II 315
Abrajaman, ili krotitelji riba i divljih Adam, ili čovek I 858; II 388, 638
zveri na Cejlonu I 900 Adam, Jeva II 317
Ad, njegovo značenje I 863 Adam Kadmon I 45, 468, 469, 476 ; II
Ad-ad I 863 ; II 243 59,61,66,78, 241, 251, 262, 301, 305,
Ad-ah, njeni sinovi od Crnog mora do 314, 315, 316, 317, 318, 323, 326, 327,
Kašmira I 864 364, 369, 384, 387, 388, 395, 418, 479,
Ad-am, jedinorodni I 863 627, 638, 641, 666, 677
A-dam II 342 Adam Kadmon, ili Hrist II 318
Adam I 66, 67, 245, 265, 266, 468, Adam Kadmon, Jehova I 189
474, 476, 536, 566, 856, 858 ; II 241, Adam, Mesija II 319
262, 274, 275, 305, 313, 315, 316, 317, Adam, nije Kadmon II 626
318, 342, 387, 458, 614, 619, 634, 635, Adam, nebeski II 638
640, 641, 642, 645, 706, 709, 711, 712, Adam, od praha I 476; II 641
713, 716, Adam, otac svog sina II 635
Adam, Adonis II 709 Adam, ovozemaljski II 387
Adam, bolestan II 712 Adam, Primus II 216, 308, 313, 315,
Adam, Božanska ličnost I 265 318, 626
Adam, Božanska suština I 65 Adam, praotac II 749
913
Adam, prototip II 621 Adept, prvi samouki II 444
Adam, poslao (sina) Seta II 712 Adept, savršena svesnost II 817
Adam, rod I 476 Adepti I 40,46,54,87,113 ; II 491,537,
Adam, stvoren od 677 539, 545, 546, 559, 560, 582, 785, 810,
Adam, trijada II 641 817, 827, 831, 844, 849, 854
Adam, „ugaone kuće“ II 635 Adepti, razgovor na velikoj udaljenosti
Adamov, pad I 493; II 275, 388, 621 II 831
Adamov, raj II 504 Adeptstvo II 807
Adamov, sin Set I 97, 828 Ader, lord I 582
Adamova, duša II 709 Aditi I 43
Adamova, rasa I 265, 479; II 56 Aditi i Dakša I 43
Adamova, treća rasa, proizvedena od Aditi, sestra I 43
prve dve rase I 479 Aditja I 52, 538
Adamovi, sinovi II 217, 329, 415, 621, Adonaj I 552
641 Adonaji I 477
Adamovi, blizanci II 618 Adonim I 474
Adamovom, po obličju II 635 Adonis II 709
Adamova Zemlja I 131, 244, 759 Adonisov kult na Jordanu II 256
Adanari, hinduska boginja II 624 Adunaj II 189
Adar-gat, Astarta, itd. Velika Mati Adunaj-Jurbo II 189, 263
(Magna Mater) I 863 Adunaj, Kaduš, El-El II 189
Adelon, N. P. I 297 Adunaj, Sunce II 189
Adept II 480, 481, 488, 490, 569, 748, Adventisti I 108 ; II 333
773, 775, 807, 808, 809, 810, 811, 812, Ađanta pećine I 539
813, 818, 819, 830, 831, 847, 860, 861, Afriti I 254, 490 ; II 50, 785
884, 904 Agart, J. G. I 630
Adept i astralni oblik II 807 Agasi, L. I 148, 179, 445, 649
Adept bele magije II 809 Agatodаjmon I 275
Adept (dikšita) II 571 Agatodаjmon i Kakodаjmon I 243
Adept, duh II 818 Agatodаjmon, zmija obavijena oko
Adept, duh zvuka II 831 štapa II 411
Adept, inicirani II 807 Agni I 431, 538
Adept magije II 827 Agni, izvor svih bića I 43.
Adept i medijum II 817 Agni, bog Sunca i vatre I 43, 430;
Adept, najvišeg reda II 773 II 64, 570, 607, 641
Adept, nevidljivi II 883 Agni, vlada znakom riba II 641
914
Indeks
Agnihotriji I 55 Akiba II 418
Agništoma, obred inicijacije I 37, 847 Aksakov, A. N. I 119, 125, 223
Agripa, H. Korn. I 293, 333, 617 ; Aksiom, kabalistički I 50
II 419 Akvinski, Toma I 150, 757 ; II 38, 87,
Ahav i njegovi sinovi, ohrabreni od 700
strane proroka II 719 Akvinski, Toma „anđeoski učenjak“
Ahavova kuća II 609 II 87
Ahavovi proroci II 668 Alba petra ili „kamen bijeli” u inici-
Ahaz, njegova familija uklonjena jaciji II 490
II 609, 610 Albertus Magnus I 150, 370, 375, 633;
Aher (pogledajte pod Pavle) I 42; II 36, 38, 87, 674
II 735 Albinežani, naslednici Gnostika II 690
Ahija, prorok koji podstiče Jerovoama Albumazar o podudarnosti mitova II
na pobunu protiv Solomona II 609 675
Ahiohersus I 847 Alegorija, postaje sveta istorija II 565
Ahriman, deo trojstva II 76 Aleim ili Elohim, bogovi ili sile, ta-
Ahriman, njegovo suparništvo sa Or- kođe i sveštenici I 858
muzdom II 262, 331, 332, 333, 334, Aleim, Java poglavar hijerofanata
423, 642 I 858
Ahriman kao Satana II 663, 687 Aleksandar Makedonski I 109, 617,
Ahriman, Sveti Satana II 658 741, 877, 911 ; II 202, 595, 727, 833
Ahriman u Vedama i Avesti II 700, 701 Aleksandrijska škola, izvodi dušu iz
Ahriman u Vendidadu II 671 Etra ili duše sveta I 25, 495
Aij-Taion, Vrhovni Bog sibirskih Ja- Algebra I 801, 922
kuta II 780 Alhemičari I 35, 44, 45, 131, 151, 152,
Akad ili Ak-ad, sugerisano značenje 217, 244, 263, 276, 283, 319, 320, 323,
I 863 341, 355, 370, 373, 374, 393, 413, 480,
Akademija, francuska I 178, 294, 296, 481, 484, 632, 698, 756; II 488, 529,
366, 567 545, 556, 644, 721, 849, 850, 882
Akađani I 420, 858, 859, 862; II 72, Alhemija I 35, 51, 283, 289, 290, 341,
75, 587, 591, 632, 649, 650 343, 375, 376, 382, 435, 727, 756, 757,
Akaša, I 37, 38, 233, 915 759, 763, 767 ; II 37, 503, 508, 532,
Akaša, ili Bog neba I 37 800, 828
Akaša, ili okultni elektricitet I 38 Alhemija, knjiga o I 766
Akaša, svemogući Bog I 37 Alhemija i magija I 810
Akaša, značenje I 37 Alhemija i magija, rasprava o II 33
915
Alhemija, magijska veština I 36 Amberli, Vikont, smatra Isusa „iko-
Alhemija, najdublje tajne II 93 noborcem idealistom” II 771
Alhemija, poreklo I 35 Ambrozije II 80, 214, 252
Alhemija i sveštenici II 89 Amenhotep (I i II) I 809, 813
Alhemija, u doba reformacije II 88 Amenti, nema ognjenog pakla II 26
Alhemijska filozofija I 36 Američke lože, ne znaju ništa o ezote-
Alhemijska rasprava II 846 rijskoj Masoneriji II 524
Alhemijske alegorije II 554 Američki templarizam, njegova tri ste-
Alhemijske tajne II 773 pena II 533
Alhemijski agensi I 757 Američko društvo za unapređenje
Alhemijski procesi I 764 nauke I 222
Alkahest, univerzalni rastvarač I 38 Američki Indijanci I 72, 399, 644, 646
Almigvana, otac I 339 Amerik, ili velika planina I 881
Al-om-jah, egipatski hijerofant II 507, Amerika, Centralna i Severna, nestali
508 gradovi I 388, 397, 398, 821, 828, 837,
Alopatisti, u medicini protivnici psi- 845, 847, 850; Severna, II 23, 37
hologije I 182 Amerikanci I 95, 207, 223, 379 ;
Alzašani veruju da Paracelzus samo II 528
spava u svom grobu II 687 Amidenus, Ecije I 184
Alžer, H. d’ I 583 Amin I 449, 607
Alžir, Uden u I 581 Amita ili Buda, njegovo carstvo I 895
Amajlija I 247, 580, 697, 699, 918 ; Amita, Isus I 895
II 143, 209, 213, 288, 357, 358, 359, Amonije Sakas I 659, 671, 672 ; II 28,
490, 491, 492, 547, 622, 628, 823, 850 79, 81, 125, 351, 466, 478, 734, 812,
Amajlija i eliksir II 857 815
Amajlija, tibetanska II 823 Amper, Andre Mari I 283
Amajlije, gnostičke II 671 Ana i Kajafa priznaju da je Isus Sin
Amajlije, kabalističke II 532 Božiji II 711, 714
Amajlije, muhamedanske II 492 Anahita, Zemlja I 78
Amajlije, papske i katoličke II 492 Anakim I 848 ; II 625
Amajlije i relikvije, bajalice i filakterije Anaksagora I 276 ; II 391, 396
II 491 Anderson, dr, autor Statuta iz 1723 i
Amazis, kralj Egipta, šalje izuzetnu 1738, masonski varalica II 489
platnenu odeću Lindusu I 802 Anderson, Stiv, II 745
Amazonke, njihova igra okretanjem u Anđeo, čuvar I 59, 507, 739
krug u Palestini II 71 Anđeo, knjiga koju otvara I 303
916
Indeks
Anđeoska hijerarhija I 474 Apokrifni, sveci II 700
Anestezija I 807 Apokrifni svetitelji II 116
Angkor I 842, 844, 846 Apokrifno Jevanđelje po Nikodimu
Angkor-Toma I 838 II 707, 713, 715
Anglikanska crkva ponovo uvodi pra- Apokrifno Jevanđelje po Jevrejima
ksu Rimske crkve II 746 II 499, 694
Anima I 112 Apolion II 700
Anima bruta I 495; II 908 Apolion, značenje na grčkom II 700
Anima divina I 495; II 908 Apolon II 75, 667, 671, 696, 699, 764
Anima, ili čisti duh I 112 Apolon, bog dana II 671, 672,
Anima mundi ili duša sveta I 25, 38, Apolon, Homeus II 76
148, 344, 350, 414, 459, 472, 495, 618; Apolon, bog, Platonov otac II 456
II 319 Apolon, lira sa sedam struna II 696
Antesterija, krštenje i prolazak kroz Apolon, piton II 696
„kapiju” II 344 Apolon, sličnost sa Krišnom II 361
Anti-Hrist, priča o njemu kao predo- Apolon, ubija pitona II 618
strožnost II 734 Apolon, zlo naličje II 696
Anti-Masonski Kongres odbacuje vre- Apolonije iz Tijane I 449, 725, 734;
dnost zakletve II 519, 521 II 214, 477, 484, 601
Antipatija, njen početak I 115 Apolonije iz Tijane, bio beskompro-
Antonije, Marko I 412 misni protivnik svakog spoljnog
Antonije, Sv. II 158, 357, 696 pokazivanja pobožnosti, svih besmis-
Antropologija, šta zapostavlja I 874 lenih verskih ceremonija i licemerja
Apelikon sa Teosa I 500 II 477
Apion I 454 Apolonije iz Tijane, bio je prijatelj
Apis, bik I 619 kraljeva i kretao se u aristokratskim
Apofis ili Apap II 512 krugovima II 477
Apokrifi, ili svete knjige aleksandri- Apolonije iz Tijane, bio je u stanju da
jskih Jevreja-kabalista II 193 trenutno napusti telo II 819
Apokrifna jevanđelja II 555, 677, 761 Apolonije iz Tijane, čuda koja je izvo-
Apokrifna, Knjiga Enohova II 647 dio pomoću amajlija II 142, 143
Apokrifna Pavlova poslanica Seneki Apolonije iz Tijane, dao je polovinu
II 388 svoje imovine rođacima, a drugu polo-
Apokrifne, Poslanice II 388 vinu sirotinji I 736
Apokrifne, Propovjedi II 249, 271, 749 Apolonije iz Tijane, imao moć da is-
Apokrifni, Novi Zavet II 252, 669, 676 teruje đavole I 550
917
Apolonije iz Tijane, imao običaj da se Apostolska, Djela II 194, 197, 258,
izoluje od ljudi kad god se obraćao 289, 388, 394, 498 simvol 704, 705
Bogu I 659; II 481 Apostolsko nasleđe II 132, 179, 457,
Apolonije iz Tijane, imao sposobnost 458, 469, 746, 747
da isteruje duhove I 737 Apsorbovan, stanje intimnog sjedi-
Apolonije iz Tijane, imao sposobnost njenja II 169, 394, 434, 512
da vrati mrtve u život I 716, 724, 725, Apsurd, vrhunski, zasnovan na starim
726 geocentričnim predstavama I 409
Apolonije iz Tijane, nije koristio zam- Apsurdna objašnjenja hrišćanskih apo-
račenu prostoriju da bi izvodio svoja logeta I 225
„eterobatska” čuda II 820 Apulej (Lucije) I 534 ; II 133, 157,
Apolonije iz Tijanem nikada nije bio 200, 209, 212, 505, 898, 899, 907
medijum II 171 Aralezi, jermenska božanstva koja oži-
Apolonije iz Tijane, obmotavao glavu vljavaju ljude II 774
vunenim omotačem da se izoluje od Arapi I 585, 785, 845, 861; II 52, 359,
uznemirujućih uticaja spoljnog sveta I 420, 423, 754
51 Arapski rukopisi I 766
Apolonije iz Tijane, optužen da je sklo- Arga ili (Nojeva) barka II 603, 619
pio savez sa đavolom II 132 Argoliđani II 671
Apolonije iz Tijane, osnivač nove du- Arhat I 460, 536; II 449, 453
hovne škole II 477 Arhati I 460, 536 ; II 449, 453
Apolonije iz Tijane, s prezirom je od- Arheologija I 275, 388, 393, 542, 787,
bacivao mađioničare i priproste vra- 849, 930; II 356, 357, 712
čeve I 737 Arheolozi I 39, 69, 107, 113, 195, 265,
Apolonije iz Tijane, sa svojim saput- 273, 772, 783, 786, 805, 828, 853;
nicima posmatrao pustinjskog duha, II 545, 615, 628
empusa I 898 Arhetipski čovek II 301, 314, 646
Apolonije iz Tijane, smatrao da se ma- Arheus I 618
gija temelji na unutrašnjem savršen- Arhimed I 768
stvu duše I 149 Arhimedovo doba I 811
Apolonije iz Tijane, učio od indijskih Arhimedovska poluga I 760
gimnosofista I 716 Arhitas I 812
Apolonije iz Tijane, upućivao svoje Arhitektura I 775, 815
učenike u tajne vrline dragog kamenja Arhitektura, drevna I 837
I 424 Arhitektura, piramida I 468
Arhoni II 133, 288, 291, 669
918
Indeks
Arideus I 562 Aristotel, borba između njegove i Pla-
Arijevci I 818, 820, 849, 862 ; II 72, tonove škole mišljenja I 416
185, 574, 591, 600, 601, 603, 643 Aristotel, budistička učenja I 653
Arijevci, najstariji mitovi II 669 Aristotel, decim. sistem brojeva II 421
Arijevci, naselili gornji Ind II 600 Aristotel, egzaktna nauka I 73
Arijevci, nisu napustili Afganistan Aristotel, individualnost oblika I 486
II 601 Aristotel, induktivni metod I 617, 623
Arijevci, nomadska rasa I 864 Aristotel, kao uzor I 500
Arijevci, persijski II 185 Aristotel, kritika I 22
Arijevci, tamnoputi II 603 Aristotel, ljudski um I 499
Arijevci, vedski II 600 Aristotel, metod mišljenja I 19, 73
Arijevci, zendski II 600 Aristotel, nepouzdan svedok I 22
Arijevska grupa naroda I 822 Aristotel, Nikomahova etika I 499
Arijevska Indija II 602 Aristotel, o kružnoj putanji zemljine
Arijevska misao II 602 ekliptike I 797
Arijevska plemena II 339 Aristotel, o pitagorejskim brojevima
Arijevska plemena Indije I 848 I 22
Arijevska porodica naroda I 849 Aristotel, o prorocima I 653
Arijevska rasa I 786; II 602 Aristotel, protivrečenja neoplatonista
Arijevske tamnopute rase II 605 I 653
Arijevski, kult Đausa II 417 Aristotel, o razumnoj duši I 404
Arijevski, učitelji I 858 Aristotel, O snovima I 652
Arijevski, ili vedski uticaj II 417 Aristotel, o Zaratustri II 202
Arijevski mudrac, Kapila II 367 Aristotel, stare ideje I 924
Arijevskih bogova I 848 Aristotel, o svetlosti I 765
Arijevsko poreklo II 641 Aristotel, peti element I 495
Aristarh I 923 Aristotel, povezuje brojeve s Plato-
Aristid I 240 novim idejama I 22
Aristotel I 25, 26, 71, 80, 84, 91, 121, Aristotel, protivreči Platonu I 27
245, 395, 404, 486, 489, 495, 500, 565, Aristotel, supstancijalni oblik I 489
573, 589, 617, 618, 651, 653, 741; Aristotel, tipičan predstavnik i proi-
II 56, 57, 187, 206, 213, 312, 355, 421, zvod svog doba I 85
423, 565 Aristotel, tvrdio da je svet večan I 650
Aristotel, argumenti o emanaciji I 653 Aristotel, velika godina I 104
Aristotel, astralna emanacija izneta u Aristotel, životni principi I 755
Metafizici I 333 Aristotelov autoritet, uzdrman I 647
919
Aristotelov učenik, Aleksandar Make- Asirska dinastija I
donski I 85 Asirska osvajanja II 193
Aristotelov učenik, Klearh I 561 Asirske iskopine 824 I 417
Aristotelova učenja I 653 Asirske tablice I 858; II 138, 567
Aristotelova filozofija I 486 Asirski, bikovi II 331
Aristotelovi radovi I 620 Asirski, bog Nargal I 830, 831
Aristotelovi sledbenici, pohvale Drej- Asirski, Jupiter I 417
per I 768 Asirski, karakter duboreza I 843
Aristotelovo učenje o tri principa Asirski, kralj zmija II 203
I 486, 489 Asirski, nazaren II 200
Arja II 931 Asirski, sveštenik I 827; II 139
Arkađani I 420, 858, 859, 862 Asirski, uticaj I 847
Arktičke oblasti I 630, 814 Asirsko, osvajanje Baktrije II 201
Armor, prof., teorija o deformitetima Asirsko, značenje imena Avelj II 642
I 599, 600, 601 Asirskog, ili arijevskog II 641
Armstrong, Vm. I 391 Asklepijadi I 50
Arnobije I 89, 496 Asklepijadotus I 794
Aron I 630, 633, 731 ; II 703, 783 Asklepije I 85, 354, 722, 725, 726,
Ars, Kure d’ I 358 927
Artapan I 796 Asklepije-Esmun II 662
Arteški izvor I 775 Asklepijev Kaducej I 830
Artufas I 831 Asklepijev sveštenik I 50
Aržen, markiz od I 680 Askr I 267
Asar, Bog-Sunce II 558 Asmodej ili Ešma-Dev II 100, 664
Asdeji ili Hasidi II 193 Asmonejski sveštenici-kraljevi II 193
Asdt II 57 Astarta I 50, 280, 421, 769 ; II 71, 361,
Asirac, Tacijan I 81; 362, 416, 607, 608, 609, 615
Asirac, Nino I 824 Asteci, meksički I 79, 816, 826, 835
Asirac, Kenu II 640 Astralna antropologija I 277
Asirci I 47, 830, 847, 858, 859, 919; Astralna atmosfera I 491, 729
II 138, 201, 325, 331, 357, 609, 610, Astralna devica I 234
613, 676 Astralna duša/e I 31, 53, 80, 329, 330,
Asirija I 57, 785, 798, 837, 847, 858; 350, 371, 403, 457, 461, 472, 480, 493,
II 138, 203, 306, 608, 609, 624, 671 494, 499, 510, 511, 543, 652, 653, 656,
Asirolog, Halevi II 650 683, 692
Asirolozi I 859; II 306, 591 Astralna emanacija I 311, 333
920
Indeks
Pivo, pravljeno u starom Egiptu I 812 Platon, karakteristike njegove filozo-
Platon I 16, 18, 19, 22, 24, 26, 27, 29, fije I 387
44, 66, 67, 71, 74, 88, 105, 137, 228, Platon, kaže u Gozbi da je duh tumač
238, 241, 267, 271, 362, 385, 386, 392, Boga zato što se on ne pojavljuje nepo-
404, 416, 418, 428, 451, 455, 456, 482, sredno II 869
510, 528, 560, 617, 618, 623, 629, 645, Platon, nagovestio u Timaju da zna o
651, 653, 672, 760, 766, 770, 796, 812, neuništivosti materije, zakonu očuva-
832, 841, 867, 880, 926; II 32, 56, 62, nja energije i korelaciji sila I 418
64, 125, 147, 158, 164, 175, 179, 185, Platon, neznanje njegovih sledbenika
187, 202, 208, 213, 226, 272, 277, 279, II 658
355, 372, 391, 395, 396, 466, 470, 478, Platon, nije mogao da prihvati filo-
481, 484, 565, 568, 570, 577, 646, 734, zofiju koja je bila lišena duhovnih as-
812 piracija; za njega su ta dva bila jedno
Platon, božansku dušu naziva viši duh I 17
I 652 Platon, nije nikad bio medijum II 171
Platon, daje nagoveštaj u Fedru o po- Platon, njegov Timaj sadrži klicu go-
slednjoj epopteji I 164 tovo svakog od novih naučnih otkrića
Platon, deduktivni metod mišljenja I 384
I 73, 384 Platon, njegova razmišljanja u Gozbi i
Platon, diskutuje u Timaju o velikom Timaju moraju se shvatiti alegorijski
ciklusu neba II 638 I 454
Platon, indijski uticaj na njegovu filo- Platon, njegova učenja su bila saopšta-
zofiju I 17 vana samo usmeno I 27
Platon, ismejan zbog proricanja budu- Platon, njegovi metafizički pogledi bili
ćih događaja I 32 su zasnovani na najstrožim matema-
Platon, izneo metod o poboljšanju lju- tičkim principima I 73
dskog roda u petoj knjizi svoje Države Platon, njegovo poznavanje čovekove
I 167 anatomije i fiziologije I 383
Platon, izneo u Timaju da su svi pro- Platon, njegovo učenje je u Aleksan-
totipovi naših rasa bili zatvoreni u driji prožeto s kabalom II 62
mikro-kosmičkom drvetu koje je raslo Platon, njegovo učenje je prekriveno
i razvijalo se ispod velikog vaselje- tajnom, alegorijski izraženom II 63
nskog ili makro-kosmičkog drveta Platon, njegovo učenje o božanskom
I 468 umu I 242
Platon, izneo u Timaju univerzalni za- Platon, njegovo učenje da samo Bog
kon kosmosa I 395 ima privilegiju da bude dobar II 335
945
Platon, njegovo učenje o trojnoj prirodi Platon, smatrao da je sve, pre nego što
čoveka II 505 se pojavilo na Zemlji, imalo svoj poče-
Platon, njegovo učenje se podudara sa tak u vidu duha I 651
Manuovim zakonima I 432 Platon, smatrao da mitovi predstavljaju
Platon, o ciklusima kosmosa I 398 sredstvo za posredno saopštavanje ve-
Platon, o granicama ljudskog saznanja likih istina vrednih odgonetanja I 18
I 392 Platon, svojim učenicima usmeno pre-
Platon, o misterijskim inicijacijama nosio duboke tajne koje je dobio od
I 454; II 165, sveštenika u Egiptu I 620
Platon, pouke o tome kako se moliti Platon, u njegovo vreme bilo je bra-
I 659 mana u Grčkoj II 450
Platon, o prorocima I 334 Platon, učenje o duši II 400
Platon, o prvostvorenoj rasi ljudi I 471 Platon, učenje o zlu II 665
Platon, o različitim uzrocima koji delu- Platon, učio da čovekova razumna du-
ju na čoveka I 439, 601 ša proishodi od „božanskog oca“ I 19
Platon, o zadatku filozofije I 20 Platon, učio da duša ispašta kaznu kroz
Platon, o zakonu gravitacije I 446 sjedinjenje sa fizičkim telom II 162
Platon, o zakonu reinkarnacije I 511 Platon, učio da je Bog zapalio plamen
Platon, pokazuje kako se božansko slu- koji nazivamo Suncem I 414
ži geometrijom I 498 Platon, učio da je božanski duh u
Platon, prikrivena simbolika kojom se čoveku I 306, 440; II 397
služio I 113 Platon, učio da je čovek nekada bio
Platon, priznaje da je čovek igračka u duhovan (Fedar) II 482
rukama nužde I 439 Platon, učio da kada se duša poveže s
Platon, priznaje da je sva znanja crpeo Bogom, sve čini ispravno II 395
iz Pitagorinog učenja II 63, 473 Platon, učio da pravednost egzistira u
Platon, propadanje glavnih svetilišta čovekovoj duši i da pretpostavlja nje-
još u njegovo vreme II 428 govo najveće dobro I 17
Platon, rasprava o stvaranju II 646 Platon, učio da ne može biti pravog
Platon, saznao mnogo tajni u Egiptu saznanja ukoliko se objekat tog sazna-
I 619 nja ne izvede van granica čulnog is-
Platon, smatrao da je krv tečnost u ne- kustva I 22
prestanom kretanju I 384 Platon, ustanovio teurgijski obred u
Platon, smatrao da je mistička religija svojoj školi II 144
maga najčistiji oblik poštovanja svega Platon, uzdizanje duše u božanske
što je božansko II 428 sfere II 811
946
Indeks
Platon, znao za loptasti oblik Zemlje i Plavo, boja jednog od sedam zraka
heliocentrični sistem I 77, 278, 623 II 580
Platon, verno oponašao učenja Pita- Plavo, boja „naše Gospe“ II 617
gore I 77 Plavo, loža (masonska) II 538
Platonisti I 25, 500, 627, 651, 654, Pokajanje, učenje o njemu II 66, 67,
768; II 171, 249, 463, 582, 657 275, 458, 475, 521, 743, 749
Platonisti, aleksandrijski I 18, 57, 98, Polarna svetlost I 446, 635; II 22
191 Preci, naši, nisu bili tako „neuki” I 52,
Platonistička škola II 279 132
Platonističko učenje II 280 Prestanak postojanja I 457, 461
Platonizam I 21, 648 Prisustvo na dva mesta ili dupliranje
Platonov bog koji pročišćava II 700 I 555
Platonov Logos isto je što i rasit iz Po- Privlačenje i odbijanje I 431
stanja II 61 Protoplazma hleba i jagnjetine I 640
Platonov raspeti čovek u kosmosu Ptice, pevale misu Sv. Franji II 114
II 647
Platonov To On II 63 R
Platonova duša sveta II 570, 694
Platonova filozofija poseduje teško ra- Razdoblja I 105, 106, 109, 269, 307,
zumljivu orijentalnu koncepciju II 220 351, 463, 822, 832, 851, 874, 876, 923;
Platonova filozofija je najpodrobnije II 333, 346, 369, 381, 382, 385, 584,
razrađeni sažetak teško razumljivih 593, 600, 613, 614, 620, 640, 643, 644,
sistema stare Indije I 16 645
Platonova škola I 508, 652 Rođenje ljudske duše I 50
Platonove ideje I 836 Rotacija oko sopstvene ose I 14
Platonska filozofija, u vreme Irineja
II 55 S
Platonistička teorija o grehu II 275
Platonski filozofi i teurgisti I 341 Sahrana, prevremena I 156, 684, 687,
Platonski sistem tri božanstva, među- 688, 722
sobno sjedinjena putem tajanstvenog i Simbolične predstave ljudi koji tek
neopisivog stvaranja II 56 treba da se rode I 486
Platonsko učenje o Svetom Trojstvu je Skrivene sile u čoveku II 164
osnov hrišćanskog, utemeljenog u Ale- Slepa, sila I 253, 258, 332
ksandriji II 56, 455 Slepa, sudbina I 492
Plavi, zrak I 423 Slepa, vera I 9
947
Sličnost, priznata, između Katehizisa i Stariji od najstarijih II 203, 314, 316,
Kurana II 122 321, 556
Spaljivanje ljudi da bi se izbeglo pro- Starost, alhemije I 756
livanje krvi I 149 Starost, egipatske civilizacije I 778
Spiritisti, materijalizuju duh I 49 Starost, indijske arhitekture II 453
Spiritizam, nikada nije pretendovao da Starost, indijske književnosti I 875
bude išta drugo do nauka I 176 Starost, Keopsovog prstena I 389
Spiritisti, njihov fanatizam predstavlja Starost, legendi i mitova I 273
dokaz istinitosti i realnosti spiritističkih Starost, Mahabharate II 595
fenomena I 16 Starost, Manuovih knjiga I 875;
Spiritisti, njihovo neobično verovanje II 232, 593
I 15 Starost, piramida I 777
Spiritisti, pokušali da proniknu u tajnu Starost, sanskrita I 42
Protejskog fenomena I 117 Starost, svetog bika Apisa I 619
Spiritisti, prisiljeni da se nose sa dve Starost, Veda I 186, 875; II 570, 593
moćne sile – teologijom i naukom Sve, zapisano u astralnoj svetlosti
I 110, 113 II 90, 168, 319, 807, 897
Spiritisti, tvrde da su fakiri medijumi Sve stvari oblikovane prema idealnom
I 52 uzoru I 475
Spiritisti, veruju da je svet nastanjen Svemogući, „nebulozni,” I 238;
nevidljivim duhovima I 151
Spiritistički fenomeni se manifestuju T
kroz tzv. medijume I 99
Spiritizam, jabuka razdora I 117 Tajno ispovedanje u Anglikanskoj cr-
Spiritizam, „novo oslobođenje“, kako kvi II 746
ga nazivaju njegove pristalice II 14 Tela, zarobljeni u njima I 141, 330
Spiritisti, koji nastoje da se njihove is- Telo, duhovno II 905
tine objave i nametnu nauci, neguju Telo, eterično (astralno) II 264, 401,
mesmeričke fenomene I 287 448, 732, 807, 818, 896, 903
Spiritizam, kolektivna halucinacija, Telo, fizičko II 163, 165, 261, 394,
prema tvrđenju nauke I 120 400, 482, 681, 807, 808, 820, 907
Spiritizam, uz ma koje slično verova- Telo, fizičko, Isusovo II 239, 263, 264,
nje u besmrtnost naših duša, mešavina 465, 646
sujeverja, samoobmane i prevare, sma- Telo, grobnica duše II 162
tra Mendeljejev I 223 Telo, grubo, materijalno, puka ljuštura
Središnja tačka hrišćanstva II 656 II 166, 906
948
Indeks
Telo, iluzorno II 904 Vavilon (nastavak) I 426, 515, 539,
Telo, Isusovo, po gnosticima II 274, 798, 821, 824, 827, 832, 847, 858, 859;
332, 346 II 32, 72, 74, 140, 180, 183, 184, 185,
Telo, Isusovo, raspeto na krstu II 225 407, 587, 593, 594, 601, 611, 612, 667,
Telo, ljudsko, po Pitagorinom učenju 675, 688, 690
II 580 Vavilonjani I 47, 832, 862; II 72, 74,
Telo, medijuma II 818 138, 325, 591, 624, 632, 643, 650,
Telo, ovozemaljsko II 27, 162 Vavilonska kula II 91, 307, 590
Telo, po hermetičkom učenju II 276, Verujućih u magiju, mesmerizam i spi-
308, 314 ritizam ima 800 miliona I 767
Telo, psihičko II 394 Veštačka jezera u drevnim hramovima
Telo, sjedinjeno s duhom II 219 Egipta I 773
Telo, sjedinjeno s dušom II 162, 776 Veštački oplođena žena pozitivista
Telo, smrtno II 397, 682, 773 I 167, 172
Telo, stanište duše u metempsihozi Veštine I 91, 114, 185, 568, 618
I 391, 392, 393, 401, 434, 774 Veštine, drevnih Egipćana I 772, 774,
Telo, vitalno II 906 795, 802, 804, 806
Tužitelj koji optužuje duše posle smrti Veštine, drevne Indije I 919
II 666, 669 Veštine, đavolove I 376
Veštine, hermetičke I 484
V Veštine, izgubljene I 128, 130, 245,
349, 387, 388, 794, 870
Val (Baal) II 19, 70, 75, 76, 188, 189, Veštine, magijske I 674, 690
193, 465, 608, 669, 670, 671, 677, 716, Veštine, medijumske I 500, 738
717, 754, 779, Veštine, orijentalne I 32
Valam I 743 Vitlejem, pećina, Adonisovo svetilište
Vardesanes I 866; II 195 II 199
Varlaam i Josafat II 795 Vizantinci II 667
Vasileus, arhon koji nadgleda Misterije Vodolija, astrološki znak II 630
II 133
Vasilid II 178, 180, 181, 221, 266, Z
267, 332, 466, 734
Vasilidov sistem, Irinejevo izlaganje Zli demoni I 360, 361, 518, 531
II 223, 413 Zločini u Bugarskoj koje su počinili
Vasilidovi sledbenici II 184, 240, 312 turski zavojevači II 82
Vavilon I 38, 57, 91, 104, 271, 404 Zloupotrebe magije II 171, 444
949
Zrna i brojanice, budističkog porekla
II 140
Zvona, hrišćanska, imaju budističko
poreklo II 140
Životinje, četiri simbolične ili svete

II 325, 327, 330
Životinje, nešto božansko u njima
I 158 ; II 369, 629
Životne funkcije I 252, 725, 727, 728
950
SADRŽAJ
PREDGOVOR DRUGOM DELU 7

NEPOGREŠIVOST SAVREMENE RELIGIJE 9
Poglavlje I – GDE SE CRKVA DANAS NALAZI? 11
Katolička „čuda” i spiritistički „fenomeni” Poređenje hrišćanskih i pagan-
skih verovanja Magija i vradžbine kojima se bavi hrišćansko sveštenstvo
Komparativna teologija – nova nauka Istočnjačka predanja o Aleksan-
drijskoj biblioteci Rimske pape oponašaju indijskog Brama-atmu
Hrišćanske dogme izvedene iz paganske filozofije Pagansko poreklo
učenja o Trojstvu Rasprave između gnostika i crkvenih otaca Krvavi
tragovi hrišćanstva
Poglavlje II – HRIŠĆANSKI ZLOČINI NASPRAM PAGANSKIH VRLINA 84
Vradžbine Katarine Mediči Kler se bavi okultnim veštinama Spaljivanja
„veštica” i javna kažnjavanja dece optužene za „jeres” Laži katoličkih
svetaca Pretenzije hrišćanskih misionara u Indiji i Kini Katoličko
sveštenstvo čini svetogrđe svojim trikovima Kabalista Pavle Petar nije
bio utemeljitelj Rimske crkve Stroga životna pravila paganskih hijero-
fanata Uzvišeni karakter antičkih „misterija” Žakolioov izveštaj o in-
dijskim fakirima Hrišćanski simboli izvedeni iz kulta falusa Indijsko
učenje o pitrijima Duhovno pričešće bramanista Opasnosti koje vrebaju
neuvežbane medijume
Poglavlje III – RAZILAŽENJA MEĐU RANIM HRIŠĆANIMA 177
Sličnosti između ranog hrišćanstva i budizma Petar nikada nije bio u
Rimu Značenja reči „nazar” i „nazarećanin” Iz čega je izvedeno pravo
na krštenje Da li je Zaratustra generički naziv? Isusova pitagorejska
učenja Kabalistička Apokalipsa Paganski filozofi i ranih hrišćani su
smatrali Isusa adeptom Učenje o promenama Smisao pojma o otelovlje-
nom Bogu Dogme gnostika Ideje „jeresijarha” Markiona Manuovi
zakoni Jehova i Bah su isto
Poglavlje IV – ORIJENTALNE KOSMOGONIJE I BIBLIJSKI TEKSTOVI 237
Protivurečnosti u Petoknjižju Poređenje indijskih, haldejskih i ofitskih
sistema Ko su bili prvi hrišćani? Hristos i Sofija-Ahamot Isusovo
tajno učenje Isus nikada nije tvrdio da je Bog Priče iz Novog Zaveta i
indijske legende Koliko su stari izrazi „Logos” i „Hristos” Upoređenje
kultova majke-device
Poglavlje V – MISTERIJE KABALE 299
En-Sof i sefirot Prvobitna mudrost-religija Knjiga Postanje kao zbirka
legendi antičkog sveta Kabalističko Trojstvo Gnostički i nazarenski
sistemi upoređeni sa indijskim mitovima Kabalizam u Knjizi proroka
Jezekilja Priča o vaskrsnuću Jairove kćeri se nalazi u pripovesti o Krišni
Sumnjiva učenja ranih crkvenih otaca Njihov progoniteljski duh
Poglavlje VI – HRIŠĆANSTVO JE SAMO PREPRIČALO EZOTERIJSKA
UČENJA BUDIZMA 352
Kako su donete odluke Sabora u Nikeji Ubistvo Hipatije Poreklo Višnu-
ovog lika u vidu ribe Kabalističko učenje o kosmogoniji Dijagrami in-
dijskih i haldeo-judejskih sistema Deset mitskih avatara Višnua Pavlovo
učenje o trojnoj prirodi čoveka Šta Sokrat i Platon kažu o duši i duhu
Šta je pravi budizam
Poglavlje VII – RANE HRIŠĆANSKE “JERESI” I TAJNA DRUŠTVA 405
Nazareni, Ofiti i savremeni Druzi Etimologija skraćenice IAO Bratstvo
hermetičara” iz Egipta Pravo značenje nirvane Sekta đaina Hrišćani
i hrestijani Gnostici i oni koji su ih klevetali Buda, Isus i Apolonije iz
Tijane
Poglavlje VIII – JEZUITI I MASONERIJA 486
Zohar i rabin Simeon Red jezuita i njihova povezanost sa nekim od re-
dova masonerije Njihovim članovima su dopušteni zločini Upoređenje
principa Jezuita i paganskih moralista Trojna priroda čoveka u egipatskoj
Knjizi mrtvih Masonerija se više ne skriva Progoni templara od strane
crkve Tajni masonski izrazi „Zabranjeno ime” nije Jehova
Poglavlje IX – VEDE I BIBLIJA 563
Gotovo svaki mit je zasnovan na nekoj velikoj istini Poreklo hrišćanske
subote Starost Veda Pitagorejsko učenje o moćima brojeva „Dani” u
Postanju i „Dani” Brame Grehopad čoveka i potop u indijskim svetim
knjigama Starost Mahabarate Da li su drevni Egipćani pripadali ari-
jevskoj rasi? Samuilo, David i Solomon su mitske ličnosti Simbolično
značenje Nojeve barke Podudarnost patrijarha sa znacima zodijaka Sve
biblijske legende pripadaju univerzalnoj istoriji
Poglavlje X – MIT O ĐAVOLU 651
Crkva zvanično priznaje postojanje đavola Satana kao glavni činilac ne-
dodirljivih crkvenih dogmi Identičnost Satane sa egipatskim Tifonom
Veza između Satane i kulta zmija Knjiga o Jovu i Knjiga mrtvih Indijski
„đavo” je samo metafizička apstrakcija Satana i Princ Pakla u Jevanđelju
po Nikodemu
Poglavlje XI – POREĐENJE REZULTATA BUDIZMA I HRIŠĆANSTVA 724
Razdoblje filozofije nije proizvelo nijednog bezbožnika Legende o tri Sp-
asitelja Raskorak između logike i hrišćanskog učenja o pokajanju
Uzroci neuspeha hrišćanskih misionara u preobraćanju budista i bramanista
Ni Buda ni Isus nisu ostavili nikakve pisane tragove Najveće verske
misterije izložene u Bagavad-Giti Značenje ponovnog rađanja objašnjeno
u Satapa-Bramani Objašnjenje krvne žrtve Demoralisanje Britanske In-
dije od strane hrišćanskih misionara Biblija manje verodostojna od ma koje
druge svete knjige Indijski čudotvorci pokazuju poznavanje fizike i hemije
Poglavlje XII – ZAKLJUČCI I PRIMERI 805
Još jednom o fundamentalnim pretpostavkama Proročki dar duše i duha
Fenomen takozvane spiritualne ruke Razlike između medijuma i ade-
pata Intervju jednog engleskog ambasadora sa reinkarniranim Budom
Otac Ik pripoveda o izlasku astralnog tela jednog lame Škole magije u
budističkim lamaserijama Nepoznata rasa indijskih Toda Moć volje
fakira i jogina Kako fakiri krote divlje zveri Pisac kao svedok prizivanja
živog duha od strane jednog šamana Jezuitski sveštenik dahom izaziva
vradžbine Zbog čega je proučavanje magije gotovo neizvodljivo u Evropi
Zaključak
BELEŠKA O PISCU 911
INDEKS 913
H.P. Blavacka
Razotkrivena Izida,
Tom II – Religija
Izdavač:
Metaphysica,
Beograd
Za izdavača:
Aleksandar Dramićanin
Suizdavač:
Mondo Group Int.,
Beograd
Za suizdavača:
Vuk Dramićanin
Slog, likovni izgled i štampa:

Grafička radionica MondoPres
Beograd
Plasman:
Mondo Group Int.
0112920062; 0638295488
mondogroup.biz@gmail.com
ISBN 978-86-7884-191-0
Prvo izdanje,
Beograd, 2016
Do sada objavljeno u
Biblioteci
Agarta
metaphysica
Izdavačko knjižarsko preduzeće
Solunska br. 10, 11000 Beograd, Srbija
E-mail: metaphysicster@gmail.com
Tel: 011/292 0062; 064/307 3668
CIP - Каталогизација у публикацији -
Народна библиотека Србије, Београд
141.332
165:141.7
БЛАВАТСКАЯ, Елена Петровна, 1831-1891

Razotkrivena Izida : ključ za otkrivanje tajni drevne i savremene nauke
i teologije. Tom 2, Religija / H. P. Blavacka ; [prevod: Dušan D.
Stojanović]. - 1. izd. - Beograd : Metaphysica : Mondo Group International,
2016 (Beograd : Mondo Pres). - 913 str. ; 21 cm. - (Biblioteka Agarta)
Prevod dela: Isis Unveiled / H. P. Blavatsky. - Tiraž 1.000. - Predgovor II

delu: str. 7-8. - Napomene uz tekst. - Napomene i bibliografske reference
uz tekst.
ISBN 978-86-7884-191-0 (Metaphysica)
a) Теозофија b) Истина - Филозофски аспект

COBISS.SR-ID 224406796

Razotkrivena Izida Tom 2 Sa Indexom

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Razotkrivena Izida Tom 2 Sa Indexom

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Biblioteka

Pravo prevoda za srpsko govorno područje

Da je to moguće, najradije bismo držali ovaj rad van domašaja

DRUGI DEO – RELIGIJA

GDE SE CRKVA DANAS NALAZI?

Katolička „čuda” i spiritistički „fenomeni” Poređenje hrišćanskih

„Da je ANATEMA .... svako ko izjavi da bi ljudske nauke trebalo

„VOJVODA OD GLOSTERA: A Crkva! Gde li se skrila?”

U Sjedinjenim Američkim Državama oko šezdeset hiljada (60.-

Među hrišćanima nalazimo jedino razdor. Njihove raznorazne

8 Hargrejv Dženings: "The Rosicrucians”, str. 228-241.

* Otkr. 9:2. (prim.prev.)

* Kalhas je lik iz starogrčke mitologije; bio je vidovnjak i prorok. (prim.prev.)

KRVAVI TRAGOVI HRIŠĆANSTVA

Posle mučeničke smrti kćeri matematičara Teona, više nije bilo

HRIŠĆANSKI ZLOČINI NASPRAM

Vradžbine Katarine Mediči Kler se bavi okultnim veštinama

„Milje im trebaju da opišu

„Ali vi ste nečovečniji, nemilosrdniji,

„Slušajte, gospodo; ona je devica te stoga

U svom čuvenom radu o vradžbinama1 Bodin iznosi zastrašujuću

VRADŽBINE KATARINE MEDIČI

Katarina, pobožna hrišćanka – koja je stekla tako velike zasluge u

KLER SE BAVI OKULTNIM VEŠTINAMA

„Ecclesia non novit Sanguinem!”3 krotko bi ponavljali kardinali u

PRILIKOM PRVOG SPALJIVANJA ČETIRI OSOBE.

PRILIKOM DRUGOG SPALJIVANJA ČETIRI OSOBE.

PRILIKOM TREĆEG SPALJIVANJA PET OSOBA.

PRILIKOM ČETVRTOG SPALJIVANJA PET OSOBA.

PRILIKOM PETOG SPALJIVANJA DEVET OSOBA.

PRILIKOM ŠESTOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.

PRILIKOM OSMOG SPALJIVANJA SEDAM OSOBA.

PRILIKOM DEVETOG SPALJIVANJA PET OSOBA.

PRILIKOM DESETOG SPALJIVANJA TRI OSOBE.

PRILIKOM JEDANAESTOG SPALJIVANJA ČETIRI OSOBE.

PRILIKOM DVANAESTOG SPALJIVANJA DVE OSOBE.

PRILIKOM TRINAESTOG SPALJIVANJA ČETIRI OSOBE.

PRILIKOM ČETRNAESTOG SPALJIVANJA DVE OSOBE.

PRILIKOM PETNAESTOG SPALJIVANJA DVE OSOBE.

PRILIKOM SEDAMNAESTOG SPALJIVANJA ČETIRI OSOBE.

PRILIKOM OSAMNAESTOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.

PRILIKOM DEVETNAESTOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.

PRILIKOM DVADESETOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.

PRILIKOM DVADESET PRVOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.

PRILIKOM DVADESET DRUGOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.

PRILIKOM DVADESET TREĆEG SPALJIVANJA DEVET OSOBA.

PRILIKOM DVADESET PETOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.

PRILIKOM DVADESET ŠESTOG SPALJIVANJA SEDAM OSOBA.

PRILIKOM DVADESET SEDMOG SPALJIVANJA SEDAM OSOBA.

PRILIKOM DVADESET OSMOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.

PRILIKOM DVADESET DEVETOG SPALJIVANJA SEDAM OSOBA.

LAŽI KATOLIČKIH SVETACA

Pre nego što završimo sa ovom temom, dopustite mi da iznesemo

To će biti dovoljno! Odobravanje sa kojim je Crkva dočekala ovu

* Đovani Bokačo (1313-1375), italijanski pisac i pesnik, uz svog prijatelja Petrarku

Nema potrebe da dalje isprobavamo strpljenje čitalaca, mada

„Načini mesta Isusu Hristu ... ti prljava, smrdljiva i krvoločna zveri

izgovarao: Tebi; zatim bi dodao – pripada, i nastavljao, prinoseći

39 „Učenja i obredi visoke magije”, tom II., str. 88.

Ukoliko dalje istražujemo u ovom smeru, oslanjajući se na pouz-

PETAR NIJE BIO

Što se tiče Petra, kritičari Biblije su i ranije dokazivali da naj-

STROGA ŽIVOTNA PRAVILA

Ali savremeni naslednici ovih crkvenih falsifikatora, koji upiru