1
Географски и хронолошки оквири Старог Истока чиновници који години дају име, углавном су бирани сваке године, у Асиру су
− Географски оквири: Стари Исток обухвата Малу Азију, Левант (Либан,
Израел, Јордан, Сирија западно од Еуфрата), Египат, Месопотамију, обалу
Арабијског полуострва, Иранску висораван.
− Простире се од Егеја и Медитерана на западу до Авганистана и Пакистана на
истоку; од Црног Мора, Туркменистана, Кавказа и Каспијског мора на северу
до првог катаракта Нила, Црвеног мора, Персијског залива и Индијског океана
на југу.
− Језгро ове области чини тзв. плодни полумесец, плодно земљиште од дониле
Нила дуж источне обале Медитерана, око арабијске пустиње преко
Месопотамије до Персијског залива.
− Поред Нила, Тигра и Еуфрата, јако важна река је била река Халис у
Анадолији (данашњи Кизил Ирмак).
− Блиски исток је релативан, европоцентричан географски појам; исправнија
одредница за Стари Исток заправо обухвата западну Азију, али га не можемо
тако звати јер би онда у том случају отпао Египат који је у Африци.
− Хронолошки оквири
− Доњу хронолошку границу представљају:
- појава првих седелачких заједница (~10 000 п.н.е.);
- настанак првих сложених урбаних друштава (3100 п.н.е.);
- настанак писма (IV миленијум п.н.е.).
− Горњу границу представља македонско освајање Персије 334. п.н.е.
− Период од 10 000 – 3100 п.н.е. делимо на два периода:
- неолит – 10 000 – 5 000 п.н.е.
- халколит – 5 000 – 3 100 п.н.е.
− Неолитска револуција – долази до развоја пољопривреде, седелачког начина
живота, развоја занатсва и металургије, трговине, настанка поглаварства,
градова-држава и држава.
− Крајем IV миленијума настаје писмо и оно у периоду од 3200-3000 п.н.е.
постаје саставни део живота, поприма доследан смисао и служи
функционисању државе. Писмо и држава одређују почетак историјске епохе (у
археолошкој периодизацији то је бронзано доба).
− Хронологија
− Хронологија се дели на апсолутну и релативну хронологију. Апсолутна је за
период пре 1000. године п.н.е. непрецизна и подложна променама, тако да су
из неслагања око тачности астрономских података, непотпуних листа владара,
савладарстава и непрецизних дужина владавина владара, као и због
недовољног броја синхронизама, произашле различите схеме датовања, које се
дефинишу као висока, средња и ниска хронологија.
− Релативна хронологија је рачунање времена према неком догађају - према
годинама владавине одређеног владара, према епонимним магистратима (то су
то били лиму чиновници).
− За успостављање историјске секвенце и следа догађаја важни су
синхронизми. Такође, забелешке о астрономским појавама помажу у
прорачунавању са релативне на апсолутну хронологију.
− Архелошке методе датовања које се заснивају на материјалним изворима су
јако битне. То су: стратиграфија, радиоугљеникова метода и
дендрахронологија.
- Стратиграфија је анализа пресека слојева на неком локалитету, слој
по слој.
- Радиоугљеникова метода (метода Ц14)се заснива на изотопу
угљеника и његовом периоду полураспада од 5730 година (±40) што помаже у
одређивању старости од 1000 па до 50 000 година.
- Дендрахронологија се заснива на мерењу и анализи годишњих
прстенова раста на пресеку дрвета (дендрограм – графички дијаграм одређене
области, мери и прати климатске промене током последњих 8 000, па чак и 10
000 година).
− Апсолутни датуми Старог Истока се најпре заснивају на астрономским
посматрањима Египћана, Хетита и становника Месопотамије. Тако, знамо за
помрачење сунца 763. године п.н.е. и месеца 723. п.н.е. што може послужити
као основ за утврђивање владавине асирских управитеља, а индиректно и
околних.
− Венерине таблице – Венерин циклус (56~64 год.) – прво мерење је извршено
1595. п.н.е. и кључно је за датовање владара прве вавилонске династије.
Хамурабијева владавина је пресудна за датовање старог Истока (висока хр. –
1848-1806; средња хр. 1792-1750; ниска 1728-1686).
− У Египту, хронолошки след је утемељен на династијама и њиховој
владавини. Пресудни су астрономски подаци и листе владара (списак из
Абидоса, списак из Карната, Палермски камен, Торински папирус,
Манетонова историја Египта).
− У династичком периоду, почетак године је означавао уздизање Сиријуса и
поплаве Нила око јула (које зависи од отапања снега у Етиопији одакле извире
Плави Нил), међутим због незнатног одступања од четвртине дана сваке
године, ови догађаји су се подударили поново тек после 1460. година, односно
139. п.н.е.
− Египатска година је трајала 12 месеци који су трајали по 30 дана. Једна
сезона је тралаја 4 месеца, а крајем године је било додавано 5 дана и то су били
епогаменални дани илити дани светковина.
− 7. година владе Сеносета III (12. династија) – 1872-1864. п.н.е.
− 9. година владе Аменхотепа I (18. династија) – 1537-1517. п.н.е.
2
Писма старог истока
− На старом истоку је развијено три система писма:
- клинопис;
- хијероглифско писмо;
- алфабет.
Клинопис
− Клинопис и хијероглифско писмо су отприлике савремени и настали су у
приближно исто време, док је алфабет најмлађи (настаје крајем II, почетком I
миленијума п.н.е.).
− Клинопис се користи од IV миленијума п.н.е. до II века нове ере и
територијално је најраспрострањенији.
− Први облик и најстарија фаза клинописа је сумерски клинопис који је
посведочен у граду Уруку (слоју 6) и датира из средине IV миленијума п.н.е.
Сумерски клинопис се састојао из сличица бића и предмета, и због тога је
дефинисан као пиктографски клинопис, односно пиктографско (сликовно)
писмо. Неки од знакова су временом постајали симболи. То су били симболи за
речи (логограми) и за појмове, односно идеје (идеограми).
− Слични системи се појављују у Египту, северној Месопотамији, Сирији и
Ирану (у IV миленијуму п.н.е.). Откривени су и у Сузи, Ниниви, Тел Браку и
Кубаба Кабиру у Сирији. Трагови клинастог писма се простиру од Египта до
Авганистана.
− Крајем IV мил. п.н.е. у Месопотамији се појављују знаци за бележење
слогова (силабограми) – силабарско, слоговно писмо. Тиме писмо поприма
своју пуну форму и постаје могуће записати сваку реч, и транскрибовати
страна имена и језик.
− Када се појављују исти знаци за исте речи које се различито изговарају и
имају различито значење, настају детерминативи (класификатори). Они
немају консонантну односно гласовну функцију, већ изгледом и појавом
објашњавају значење те речи уз коју стоје.
− Најстарији познати клинопис је дакле, сумерски клинопис. Он не припада ни
једној данас познатој породици језика. Временом полако престаје да се пише
на глини, и линије се утискују у меки материјал уз помоћ стилуса (зашиљене
писаљке).
− Почетком III миленијума п.н.е. клинопис поциње да се пише са лева на десно
(док је раније био писан са десна на лево) и знаци бивају заротирани за 90
степени.
− Семитски језици имају три велике подгрупе – источносемитски,
северозападносемитски и јужносемтиски.
*Источно-семитски
1) Акадски (користио се у Месопотамији од 2500. п.н.е. - до првог миленијума
нове ере)
2) Еблаитски (Ебла, данашњи Тел Мадрих у северној Сирији - од друге ½ III
миленијума пре нове ере)
*Јужно-семитски
1) Епиграфски јужно арапски
2) Арапски
*Северозападно-семитски
1) Аморитски (посведочен у личним именима у Месопотамији II мил. п.н.е. и
представља старовавилонску форму акадског клинописа).
2) Угаритски (посведочен у документима у архиву града Угарита (Рас
Шамра) у Сирији друге половине II миленијума)
3) Канаански (феничански, хебрејски, арамејски – прошао је разне фазе развоја,
дуговечан је језик, жив је и данас).
− Такође, акадски, вавилонски и асирски су записивани клинописом. Акађани
су преузели сумерски, модификовали га и адаптирали, док су вавилонски и
асирски заправо дијалекти акадског.
− Асирски клинопис је настао у VII веку п.н.е. - пример на ,,Епу о Гилгамешу"
- Ашурбанипалова библиотека у Ниниви. Аморити су преузели акадски
клинопис и модификовали га. Аморитски клинопис су преузели Асирци који су
га такође модификовали према својим потребама, и тако је настао асирски
клинопис. Дакле, редослед наслеђивања писама био је следећи – Сумерци –
Акађани – Аморити – Асирци.
− Осим Семита, клинопис су користили и Индоевропљани. Индоевропски су
хетитски клинопис (преузет од Асираца и модификован) и персијски клинопис
(преузет од Еламаца и модификован).
− *Палајци су се доселили у Малу Азију отприлике у исто време кад и Хетити.
− Персијски делимо на староперсијски и новоперсијски, који је био последица
реформе писма које је спровео Дарије I (522/1 - 486. п.н.е.).
− Киров цилиндар (539/8. п.н.е.) је пронађен 1879. у Мардуковом храму у
Вавилону. Тај документ је настао после персијског освајања Вавилона и
представља у неку руку декрет о верској толеранцији. Омогућава Јеврејима
повратак у домовину и окончава вавилонско ропство. Налази се у британском
музеју у Лондону.
− Бехистунски натпис из доба Дарија I је написан на трилингви (на три
језика) и то су вавилонски (акадски дијалекат), еламски и новоперсијски. Тај
натпис је битан јер се у новоперсијском писму појављују коси клинови који
служе по први пут као врста знака интерпункције - одвајају речи, обележавају
њихов крај. До тада су све речи и реченице биле у континуитету. Ово откриће
се приписује Џорџу Раулинсону, британском конзулу у Мосулу, иако је
резултате дешифровања њему послао Едвард Хинке.
− Угаритски клинопис - посведочен је у Угариту, граду на северном делу
источне обале Медитерана (користио се од 1400-1200. п.н.е.) и представља
консонантски алфабет. Знаци имају облик косих клинова, али то су само
3
сугласници, што је одлика свих семитских алфабета. То је најстарији облик
алфабета нама познат.
Хијероглифска писма
− Хијероглифима су име дали Грци, који су сматрали да је текстови били
посвећени боговима, те су га назвали свето писмо или свети знаци.
− Разликујемо неколико хијероглифских писама - староегипатско
хијероглифско писмо, затим хатско (Хати су староседеоци Мале Азије),
лувијско (Лувијци су се доселили у Малу Азију заједно са Хетитима и
Палајцима) и урартско хијероглифско писмо (Урарти су живели на кавкаском
подручју, тромеђи данашње Грузије, Јерменије и Азербејџана).
− Лувијски се писао на тешко одрживим материјалима тако да није у великој
мери посведочен.
Писма старог Египта
− Хијероглифско писмо (3000. п.н.е. – 394. н.е.) - писано је на тврдим
материјалима и монументалним споменицима.
− Хијератско писмо, односно хијероглифски брзопис, развио се за
свакодневне потребе. Оно представља поједностављено хијероглифско писмо,
и записивано је на меким материјалима (папирусу). Коришћено је у исто време
и напоредо са хијероглифским писмом.
− Демотско писмо је постојало од VII п.н.е. до 312. н.е. Оно прати народни
језик и не може се преписати на хијероглифско писмо и обрнуто.
− Коптско писмо (Копти су били хришћани у Египту) је било алфабетско
писмо, у чијој основи је грчки алфабет са додатком 6 графема (слова) из
демотике. Користи се од краја I до XВИИ века и представља један од
најдуговечнијих језика на свету.
− Розетски камен - Жан Франсоа Шамполион је 1799. у Ел-Рашиду (Розети) у
Делти пронашао текст, односно декрет из 196. године п.н.е који је написан за
време тринаесте године владавине Птолемеја V и упућен конгрегацији
свештеника из Мемфиса. Написан је трилингвом: хијероглифским писмом (за
свештенике), демотским писмом (за народ) и грчким писмом (пошто је грчки
био званичан језик владајуће македонске династије Птолемеида).
− Он је дешифровао хијероглифе тако што је приметио да су имена владара
писана у картушама (елипсоидним формама) и пронашао их, и захваљујући
претпоставци да хијероглифи нису само свети знаци, како су их Грци називали.
1822. године он презентује радове свог истраживања.
− Настајање хијероглифа је било комбиновање логограма, фонетских знака и
детерминатива. Хијероглифско писмо је бележило само сугласнике. Поред
двоконсонантних и троконсонантних, постојало је и 24 једноконсонаната.
− 394. године нове ере на острву Филе у храму Изиде, пронађен је последњи
пример хијероглифског натписа у Мандулисовој капели.
− Најстарији папируси су папируси из Абу-Сира који су настали у Египту за
време V династије у XX веку п.н.е.
Алфабет
− Алфабет је најмлађи тип писма, карактеристичан је за I миленијум п.н.е.
− Постоје четири типа алфабета, и то су: протосинајски, хебрејски,
арамејски (најдуговечнији, до првих векова н.е.), феничански алфабет.
− Сви осим протосинајског су из области северозападне семитске скупине
народа. Арамејци су најмлађе семитско племе, активно се јављају око 1100.
године п.н.е. I хебрејски и арамејски и феничански алфабети су консонантни
(22-24 члана).
− Феничани су писмо ”проследили” Грцима који су додали самогласнике.
− Најстарији феничански натпис је из око 1000. године п.н.е.
− Најстарији пример хебрејског алфабета је “календар из Гезера” – X век.
− Арамејски - ИX век п.н.е. Био је дипломатски језик Персије у другој ½ I века.
Млађеарамејски је постојао у Христова времена.
− Консонантни алфабет – Сугласници
Култура Сумера
− Епоха Сумера је доба 2900-2350. године п.н.е.
− Географски оквири сумерске културе обухватају простор између Тигра и
Еуфрата, од Персијског залива до античког Нипура. Појам Месопотамија ће
се јавити тек код хеленистичких писаца и значи међуречје. Попут Нила, ове
реке су добре саобраћајнице и издашне су за иригацију. Код Басре се спајају у
Шат-ел-Араб, на 160 км од ушћа у Персијски залив, с тим што данас токови
ових река нису идентични древном Тигру и Еуфрату.
− Око 3600. год. п.н.е. долази до урбанизације, градње монументалних храмова
(зигурата) и употребе писма, што је имало за последицу настанак прве познате
културе – културе Сумераца.
− У политичком и културолошком погледу, култура Сумера се простире ван
својих географских оквира и обухвата просторе Сумера, Акада, северне
Месопотамије и један део Леванта. То је установљено на основу сличности
система управе, друштва, религија и писама околних градова-држава са којима
су Сумерци долазили у непосредан додир.
− Не зна се одакле су и када су Сумерци дошли, постоје нагађања да су ту били
већ од V миленијума п.н.е. док постоје и друга мишљења да су дошли око 3600.
године п.н.е. јер су многи топоними, пољопривредни и занатски термини
“позајмљени” од аутохтоног становништва које су Сумерци затекли. Постоје
три теорије о томе из којих области и како су дошли у Месопотамију:
- Са југа или истока, поморским путем из Персијског залива;
4
- Са севера преко Каспијског језера;
- Са истока копном.
− Период културе Сумера можемо поделити у односу на археолошки
материјал, по степену доминације и развијености појединих градских центара
на:
- РД I (2900-2700. п.н.е.) – Ранодинастички период I
- РД II (2700-2500. п.н.е.) – Ранодинастички период II
- РД III (2500-2350. п.н.е.) – Ранодинастички период III
− До почетка РД I у јужној Месопотамији и Еламу долази до урбанизације и
стварања градских центара. За време РД I најбитнији су градови Ашур, Тел
Таја и Мари (у северној Месопотамији), као и Киш, Ериду, Тутуб, Тел Аграб
и Ешнуна (у басену Дијале). Иако географски не спадају у Сумер, они
припадају култури Сумера.
− До краја РД I 80% становништва живи у градовима (просек становника по
граду је око 2500. год. п.н.е. износио између 20-30 хиљада). Из тог доба, већина
писаних докумената је економске или лектичке природе и немају већу
историографску вредност.
− Од РД II се јављају први историјски натписи, чији број са временом расте.
− Сумерска листа краљева је списак владара организован у две целине – пре
и после потопа. Период пре потопа је митски део, јер су тада владари живели
вековима, док је после потопа ситуација реалнија, јер су неки владари
историјски потврђени. У Кишу је после потопа краљевска власт дошла са
небеса, те је Киш мајка свих градова. Владари неких гардова су, како би се
представили као носиоци врховне власти у Сумеру, почетком РД III носили
титулу ’’краљ Киша’’, па чак иако нису уопште владали Кишом. Чува се у
Ешмолијен музеју (Оксфорд).
− Први сумерски владар посведочен у сумерској листи краљева је
Енмебарагеси из РД II, зачетник прве династије Киша, чији је завршетак
његов син Ака. Приписује му се први храм Енлилов.
− О потоњем добу говори еп о сукобу Аке и Гилгамеша (Гилгамеш је пети
владар I династије Урука, према Сумерској листи краљева).
− РД I се још назива и “Херојско доба Месопотамије”због легендарних
личности које су владале, према Сумерској листи краљева.
− Извори говоре да је дошло до сукоба Лагаша и Уме, због повреда границе, и
то је један од најстаријих поузданих догађаја у историји.
Сукоб Ума и Лагаша
− Наиме, током РД III, Лагаш и Ума су јако проширили своје границе и остало
је мало места између њих, што је довело до сукоба око тога коме та земља
припада. Миселим, краљ Киша, посредује у овом сукобу и решава спор тако
што земљу додељује Уми, уз обавезу да се део прихода даје Лагашу. После
неколико година, Ума крши договор и долази до сукоба. Еанатум, владар
Лагаша, излази победоносно из овог рата, и оставља сведочанство о својој
победи на тзв. Стели јастребова (око 2340. п.н.е.). Првобитни уговор је
обновљен, с тим што је Ума додатно плаћала и порез. Касније Лагаш осваја
Сузу, престоницу Елама.
− После смрти Еанатума, Ума поново крши договор и преусмерава воду из
иригационог система. У време Еанутумовог унука долази до новог рата Уме и
Лагаша у коме овога пута Ума побеђује и намеће се као водећи град Сумера.
Урукагина, владар Лагаша, спроводи реформе, и у његовој прокламацији се
први пут помиње реч слобода (амарги)– смањени су порези, ограничене радне
обавезе сиромашних, храмовима је враћена земља, забрањен мито.
− Лугал-Загизи (2340-2316), владар Уме, окончава Урукагину владавину,
напада и уништава Лагаш, а касније осваја и Урук, који постаје престоница. Он
је покушао да створи државу у коју би укључио северну Месопотамију и
Сирију, и тада се јавља прва тенденција за стварањем државе. Међутим, његова
освајања су кратког даха, јер га је поразио акадски владар Саргон. Он ствара
прво царство, окончавајући ранодинастички период у Месопотамији.
Ранодинастички Урук
− Урук је настањен пре 4000. године п.н.е. У РД II Урук је имао око 10 000
становника. Њега је направио Ану, и Ануов зигурат је најстарији споменик из
Урука. Овај храм је доказ развијене државне управе, јер храм зида 7500 људи, а
вођење прати свештенство. Храм је институција, има земљу, шуме, стоку,
занатлије и робове. У храм улазе само владари и свештеници, а обичан народ
не (ово је особено за Стари исток). Народ може ући само у двориште.
− Око 2700. п.н.е. Урук је на врхунцу моћи и има 50 000 људи.
− У III миленијуму, Ур је највећи град света. Имао је 65 000 становника око
2300. године п.н.е. Најсачуванији сумерски споменик је зигурат бога месеца,
Нане из Ура. О њему су се старали свештеници.
− Краљевски гробови Ура (РД III) – Лионард Вули је открио у некрополи 16
гробова из III миленијума где 4 натписа говоре о краљевима – о владару и
супрузи. У целом комплексу има око 72 500 гробова, а највеличанственији је
гроб краљице Шубад* са телима 6 стражара.
Божанства
− Током РД сви становници верују у исте богове, али сваки град има свог бога
заштитника кога сматрају оснивачем града, кога славе у највећем градском
храму. Поштовани су касније богови са другим именима (акадским).
− О религији сведоче остаци храмова и култних предмета, књижевна дела
(митови и химне) и документи о верској пракси.
− Током РД су била заступљена антропоморфна божанства која су изгледом и
особинама подсећале на људе и мешали се у живот човека. Сваки град-држава
5
је имао свог бога заштитника и сматрало се да је то божанство основало град и
да му он припада. Седиште поштовања култа био је храм.
− У Уруку, то је био Ан (или Ану), бог неба, а у најстаријим космогонијама
(митовима о постанку света) је творац, отац и владар свих богова.
− Почетком РД II и потискивањем Урука, врховни бог постаје Енлил, бог
ваздуха и заштитник Нипура. У неком тренутку он прераста оквире градског
центра тако да и други градови почињу да поштују овај култ – Енлилов храм у
Нипуру поштују сви Сумерци. Веровало се да Енлил одређује ко ће владати
градовима.
− Енки је био заштитник Еридуа, бог река и вода, божанство “абзу”- а
(непрегледног слатководног океана по коме Земља плута). Он је такође и бог
мудрости, занатсва и магије.
− Нана је био заштитник Ура, бог месеца и судбине.
− Касније Енлила потискују Мардук (заштитник Вавилона) и Ашур (асирско
божанство).
− Женско божанство у Сумеру је била Инана, богиња плодности, љубави и
рата. У Акаду је она била Иштар, а у Феникији Астарта (или Астарота). Такође,
битна богиња је била Нинхурсаг, мајка свих богова.
− Сумерска космогонија и митови о оснивању света нам говоре да је прво
постојала вода, небо и земља, као и да између неба (ан) и земље постоји ки
(атмосфера). Ки и ан су били родитељи богова, који су касније по свом обличју
направили првог човека од глине.
− Теагонија дунуа и Атрахазис су поеме, односно митови о настанку богова и
човека (човека богови сачинише од иловаче и крви убијеног бога како би
градио иригационе склопове, храмове и жртве приносио).
− Енума елиш (Кад би горе) је мит о постанку који говори о борби космичких
сила. У почетку свега је постојао водени хаос, из кога се постепено израђају
богови. Рађа се Мардук, бог олује, који постаје краљ богова и творац човека.
Овај мит је рецитован четвртог дана вавилонског празника нове године.
Постоји неколико верзија, старовавилонска је најпотпунија, написана у 7
глинених таблица и откривена средином XИX века у Ашурбанипаловој
библиотеци у Ниниви. Први пут је публиковано под насловом ,,Халдејска
генеза”.
− О храмовима се не зна много, али се зна да су имали огромна имања и да су
функционисали као институције и предузећа, са сопственим приходима и
обрадивим површинама, представљајући важан економски фактор.
− Еп о Гилгамешу – најстарија верзија епа потиче из Сумера (вероватно из
позног III миленијуме п.н.е.) и описује подвиге краља Урука. Каснији народи
врше проширивање и редиговање – најмлађа верзија је из II миленијума п.н.е.
Преписи су нађени у Хартуши, Мегиду (у Израелу), Гилгамеш се потом
помиње у Кумранским рукописима, помиње га Клаудије Аулијан, елементи
се налазе у старом завету и Хомеровим еповима. На XИ таблици сумерског епа
се налази прича о великом потопу и Утнапиштиму (у библији Ноју).
− Лионардо Вули у раном XX веку проналази муљевито тло у Месопотамији
што би могло да указује да је до неке поплаве заиста дошло.
Друштвено уређење
− По узору на божанства и скупштину богова, у градовима су владали владар,
као представник богова, и градско веће. Владар је био полубожанско биће кога
је бирао бог како би се старао о становништву, и представљао је спону између
народа и богова.
− Титуле у сумерским градовима су биле:
- Лугал – велики човек, краљ;
- Енси – управник
- Ен – господар, вероватно имао и култне дужности.
− У РД I је власт била омогућена и женама, док крајем РД II жене губе право
на власт и могу да обављају дужности само у сфери култа.
− У РД I и II је власт била изборна, а од РД III она постаје наследна,
династичка, и тада је самњен утицај градске скупштине која поприпа
саветодавни карактер.
− Током РД II представници градова су се окупљали у религиозном центру
Нипуру за време светковина. Тада су могли уколико су прилике то захтевале
(рат, заједнички грађевински подухват) да изаберу вођу.
− Владари су се сматрали божанским бићима и споном између богова и људи.
Друштвена структура
− Постојале су 4 групе становништва:
1. Виши Слој – људи блиски владару – аристократија;
2. Слободно становништво – земљорадници, трговци, чиновници;
3. Полузависно становништво – лично слободно, економски
зависно.
4. Робови.
− Робови су били ратни заробљеници, прекршиоци верских и правних закона и
дужници, пошто нису постојали затвори. Били су у власништву двора, храма и
имућних. Према таблицама из РД III, има робова из Елама и са Загроса.
Месопотамска друштва нису робовласничка, у ранодинастичком периоду је
било мало робова и они нису били битан чинилац економије.
− Од РД III развија се патријархално друштво. Језик којим се пишу култни
текстови и љубавна поезија се назива Емесал (језик жена). Склапани су
моногамни бракови, али су имућнији појединци могли имати своје конкубине.
У просеку су Сумерци имали око 5, 6 деце – јако мали број је доживљавао
зрелост због болести.
6
Наука
− Математика: развијен је сексагезимални систем, који се заснива на
рачунским операцијама са бројевима 6, 12, 60. Круг је подељен на 360 степени.
− Календар: почетак дана је обележен изласком сунца, дан је подељен на 24
сата, а сати на 60 минута. Година је трајала 12 лунарних месеци (од 29 и 30
дана) и долазило је до разлика од 11 дана са соларном годином тако да је
понекад био додаван међумесец.
− Медицина: сматрало се да је болест казна од богова; прво је довођен бару
свештеник који је давао прогнозу и упућивао на даље свештенике. То је могао
бити асу или ашику свештеник. Најпроширенија болест је била жутица (жута
болест).
− Изумљен је точак, коришћена су бронзана оружја, композитни лук, бронзани
шлемови и штитови, борна кола са магарцима, коришћене су фаланге у
борбама.
Акад
− Краљеви Акада су:
- Саргон (2334-2279);
- Римуш (2278-2270);
- Маништусу (2270-2254);
- Нарам-син (2254-2218);
- Шаркалишари (2217-2198).
− Прве државе у класичном смислу речи су Акад и Ур III. Оне су поставиле
војне и економске фундаменте каснијих царстава.
− Акадска епоха почиње победом Акађанина “Саргона” (“законитог владара”)
за чији је живот везана прича попут Ромулове (чудесно рођење, зли краљ, беба
у корпи, одрастање и долазак на власт).
− Савременици “Саргона” (име није потврђено) су Урвабаба и Лугал-загизи.
Лугал-Загизи је тврдио хегемонију над Месопотамијом, но Саргон га је
победио, обновио Киш и вратио становништву града слободу.
− Почетком друге половине III миленијума п.н.е. Лугалзагизи је најмоћнији
владар у Месопотамији. Држао је Урук, Уму, Ур, Лагаш и још 50 градова.
Победивши га, Саргон га свезаног у кавезу доводи у Нипур где га жртвује богу
Енлилу. Потом Саргон осваја Ур, Лагаш, Улму и градове јужне Месопотамије
(Сумер). Саргонова престоница је била Акад, између Киша и Вавилона.
− Осим града, Акад представља и географску област између Нипур и
Вавилона, односно средњу Месопотамију.
− Саргон Велики поставља себи одане људе у управно нестабилне градове у
Сумеру чиме успоставља чврсту контролу власти. Да би спречио побуне,
односно лако угушио потенцијално, срушио је бедеме у свим градовима, а кћер
Енхедуану је поставио за ентум, првосвештеницу бога Нане у Уру и бога Ана у
Уруку. По смрти Саргоновој, локално свештенство Урука ју је протерало.
− Пошто је освојио Сумер, Саргон врши поход на Елам и побеђује Еламски
савез који је водио краљ Аван и приморао исти на данак. У сузи, Еламом
управља локална династија, а званичан језик еламске администрације је
акадски.
− Након разрачунавања са Еламом, Саргон напада Мари и Еблу, и стиже до
“кедрових шума и сребрних планина” (Лебанон и Таурус). Али, западно од
Ебле није држао директну контролу, али зато јесте контролисао трговачке
путеве уз Еуфрат.
− На врхунцу власти Саргон је држао и северну Месопотамију (у храму богиње
Иштар Ниниви је нађена бронзана глава коју сматраше Саргоновом, али по
стилу израде пре ће бити да је у питању његов потомак Нарам-син). Међутим,
ниједан савременик нити археолошки податак не помињу поход у север
Међуречја (у Асирији). Северна Месопотамија је вероватно припојена за време
Саргоновон сина Маништусуа. Крајем Саргонобе владе (2279. п.н.е.) избијају
устанци у пограничним областима. Саргон држи јужну и средњу
Месопотамију, западни Елам и област између источне Сирије и Еуфрата.
− Саргона наслеђује син Римуш (2278-2270) и одмах се сукобио са низом
побуна које је са успехом угушио. Њега је наследио брат Маништусу
(вероватно и сам био у завери против Римуша), који припаја северну
Месопотамију и области југоисточно од Сузе (Аншан и Шерих). У области
Персијског залива је победио савез 32 града чиме Акад поново овладава
јужном Месопотамијом, све до рудника сребра, који беху или у данашњем
УАЕ или у Оману. Но, и Маништусу је убијен у дворкој завери 2254.
− Маништусуа је наследио син Нарам-Син, најважнији владар Акада, који је
владао у периоду од 2254-2218. Одмах по почетку његове владавине избијају
побуне у Ебли која постаје самостална. Хурити се насељавају јужним
планинама Мале Азије и северне Сирије, што нагони староседеоце да се
преместе у граничне области Нарам-Синове државе. Гути се спуштају са
планине Загроса у долину реке Дијале и пресецају трговачке путеве што
доноси економске невоље Акаду.
− Трговина постаје највећа невоља Акада. Због тога Нарам-Син је напао
"кедрове планине", повратио запад Сирије, потврдио намесника у Марију,
срушио Еблу и освојио Арман. Ратовао је и са Хуритима у данашњој источној
Турској (сведок овоме је стела у близини данашњег Дијарбакира. У Тел Броку
(река Кабур) је изградио утврду и оставио гарнизон да чува трговачки пут
северна Месопотамија - Мала Азија - северна Сирија. Води поход у циљу
учвршћивања власти у јужној Месопотамији. У својој титули даје звање владар
4 стране света.
− Победничка стела Нарам-Синова из Сузе (ч2230. п.н.е.) сведочи о промени у
гледању на владаре. Владар је приказан физички већи од обичних људи и он
носи рогове (обележје резервисано за богове).
7
− Постоје два епа који окривљаују Нарам-Сина за пропаст Акада:
,,Проклетство Акада" и ,,Легенда о Нарам-Сину".
− Гути су божија казна што је срушио храм у Нипуру (археолошко налази
тврде да је он обновио храм - Гути су дошли тек у доба Шаркалишарија). У
ствари то је написано јер је због економске кризе из Енлиловог храма у Нипуру
узето благо из ризнице.
− Опадање Акада следи од Шаркалишарија, и иако мања, ова држава је
опстала до 2198. године п.н.е. када Шаркалишари није успео да угуши побуну.
− Пузур-Иншушинак, Нарам-Синов намесник, диже буне 2217. године п.н.е.
и постаје краљ Елама.
− Устанци избијају и у северној Месопотамији и Сирији где ус археолошки
потврђена разарања. Људство западног Елама и источне Сирије се поче селити
ка југу и средишту Месопотамије - то су били Акаду лојални људи. Због
повећаног броја становника, уследио је политичко-економски пад.
− Такође, дошло је до серије климатских промена између 2100. и 2000. године
п.н.е. када су уследиле сушне године и низак водостај због чега је била
смањена производња хране.
− Шаркалишари је убијен у дворској завери 2198. године када избија потпун
неред, градови се осамостаљују, а стање у Месопотамији се враћа на стање из
ранодинастичког периода.
− Становништво Акада није имало свест о државној припадности, једино су у
обзиру имали свој град и бога заштитника. Једино што је људе у Месопотамији
држало на окупу јесте била јака централна власт.
− Акад је прва територијална и прва дуговечна држава у Месопотамији.
Особено за Акад су били цилиндрични печати.
Епоха Ура III
- После пада Акада, јужном Месопотамијом владају Гути, који су
концентрисани у долини реке Дијале, не даље од Нипура. Поједини јужни
градови, пре свега Лагаш и Урук, постају самостални и успостављају стари
систем градова-држава.
- Гудеа, владар Лагаша (енси Лагаша) је владао од око 2141-2122 п.н.е.
Обнавља статуе у Гирсуу (религијском центру Лагаша) и Алхиби. Спроводи
поход на Елам, обнавља храмове у Гирсуу и Лагашу.
- После пада Акада, уследио је период мира, просперитета и развоја трговине
(о чему сведочи увоз из Елама).
- Око 2120. п.н.е. Утухегал, енси Урука, са савезником напада Гуте у долини
Дијале. После победе успоставља превласт над неколико градова-држава, пре
свега у Уру, где за намесника поставља Ур-Намуа.
- Са почетком Ур-Намуа (владао 2112-2095. п.н.е.) почиње и трећа династија
Ура (Ур III). Тај период, од 2112-2004. п.н.е, се још назива и пост-акадски
период или неосумерска ренесанса.
- Ур-Наму обнавља бедеме Ура, поражава енсија Лагаша, води војне походе
против јужних непријатеља. ^етврте године владавине узима титулу краљ
Сумера и Акада. Потом проширује своју државу на север и склапа савез са
градом-државом Мари (брак са кћерком владара Марија). Потом се опет окреће
ка југ, вршећи походе на Аншам и Елам, освајајући југозападни Иран.
- Ур-Наму изграђује храмове у Уру, Еридуу, Уруку и Нипуру. Тада је у
потпуности дефинисан концепт зигурата; најважнији зигурат је био у Уру,
посвећен богу месеца Нани.
- Владари сумерских градова-држава су настојали да обнове сумерски језик и
културу (због тога се назива неосумерска ренесанса).
- Ур-Наму наслеђује Шулги (2095-2047. п.н.е.) који је прве две деценије имао
мирну владавину. Прве деценије стиче титулу владара четири стране света. У
календару, један месец у години добија име по њему, а свештеници добијају
обавезу да приносе божанске жртве његовом кипу, што нам говори у прилог о
покушају деификације владара.
- Шулги осваја Загрос, и како би га осигурао, гради ланац утврђења дуж
обронака Загроса, као и пут између престонице и границе.
- Територију Сумера и Акада је поделио на 23 дистрикта са управницима
(енсијима) који не командују војском већ то чине заповедници (шагини, један
или више). На овај начин, Шулги је раздвојио цивилну и војну власт. Спорним
областима на граници су руководили заповедници. Власт у дистриктима није
била наследна.
- Шулги уводи две врсте пореза – дистрикти Сумер и Акад су плаћали порез
“балу” који је коришћен пре свега за одржавање храмова (посебно у Нипуру).
Остали су плаћали провинцијски порез, који се заједно са пленом сливао у
сабирне центре где је евидентиран, а потом по потреби дистрибуиран.
- Сабирни, односно дистрибутивни центри, били су Ур, Нипур, Гирсу, Ума, и
Пузриш-Дагам (данашњи Дрехен), као главни сабирни центар у који су се
сливала грла стоке.
- Шулги је развио мрежу гласника који су крстарили по његовој држави,
систем мера и тегова, међународну трговину и приватно власништво.
- Један од најстаријих правних споменика је Шулгијев законик, који је
сачуван у препису. Ово није законик у пуном смислу те речи, већ је најближи
кодексу понашања.
- Шулгија наслеђује његов син Амар-Син (2046-2038. п.н.е.) кога наслеђује
брат Шу-Син (2037-2029. п.н.е.)
- Већ у првој години Шу-Синове владавине, долази до побуна на северу и
североистоку са којима се он изборавао са половичним успесима. Треће године
његове владавине долази до побуне Аморита (семитског племена) који продиру
8
са севера Сирије у Месопотамију. Шу-Син стога диже одбрамбени зид измеу
Тигра и Еуфрата у близини данашњег Багдада.
- Шу-Сина је наследио Иби-Син (2028-2004. п.н.е.). На почетку његове
владавине, Аморити проваљују јужно од зида. Нешто касније у Еламу избија
побуна и Еламци продиру у Сумер, освојене области се одмећу, а власт у
градовима преузимају управници и заповедници; уз све то, због мало падавина
долази до несташице хране, а сама држава спада на сам Ур (2008-2004. п.н.е.)
Око 2004. године п.н.е. Ур освајају Еламци, а затим га руше, одводећи Иби-
Сина у Елам где је умро у заточеништву.
Левант у III и II миленијуму
− Левант обухвата запаадни део плодног полумесеца, т.ј. Сирију, Лебанон,
Израел, Палестину и Јордан.
− Прва зона Леванта је обалска равница коју на истоку ивиче планине Ливан и
Антиливан, густо пошумљене чемпресом и кедром (у антици звана "планинска
земља Јудеје"). На ове се планине наслања долина Рифт (од јужне Турске до
истока Африке), долина Оронта у Сирији, долина Бека у Либану, долина
јордана, трансјорданска висораван. На ову се висораван а истоку надовезује
Сиријска пустиња која раздваја источни и западни део плодног полумесеца.
− Сиријска пустиња сеже до Еуфрата на северу и на Арабијско полуострво на
југу - овај квадрат се зове Дена, те је он, са мало оаза, нагонио трговце да се
крећу овом равницом и висоравни.
− Стога је Левант узани ходник ограничен на приобаље. Сходно свом
географско-политичком положају, Левант је предмет надметања великих сила
тадашњег света- Египта, Хетита и држава Месопотамије, у првим
миленијумима п.н.е.
− Крајем трећег миленијума Левант је насељен Семитима, различитим
Кананским културама (Канан - често одређење и за географију и за
становништво ове области, феник. - Ханаан=црвеница).
− Семити се гранају у 3 скупине: западни, источни, и јужни. Свака ова скупина
садржи језичке подгрупе. Семитско становништво се раселило целим Старим
истоком.
− Акадски семитски (први су населили Месопотамију) је члан
источносемитских језика.
− Полуномади западно од Еуфрата су западни Семити. Акађани ове зову
Амуру, односно Аморити (они који долазе са запада).
− Овде се Левант јавља као спона између Африке и Азије, пошто се његова
дрвна грађа извози и у Египат и у Месопотамију.
Урбанизација у Леванту
− Урбанизација започиње крајем IV миленијума п.н.е., периодом ране бронзе,
која се дели на: 1)Рана бронза 1 (3300-300) - РБ I;
2) Рана бронза 2 (3000-2700) - РБ II;
3) Рана бронза 3 (2700-2200) - РБ III
4) Рана бронза 4 (2200-2000) - РБ IV.
− Крајем ове фазе градски центри су разарани.
− У РБ I настаје промена у економији и пољопривреди, уводи се иригација, а
градови постају трговачки посредници. Крајем РБ I део локалитета је запустео,
дко је део обновљен. Такви беху Јерихон, Мегидо, Катна, Хамат и Алепо.
− Ови градови су у егалу са градовима Египта и Месопотамије, по свему осим
по површини, по чему су инфериорни. Развијени су и имају одлике градова-
држава (палате, храмове, административне зграде, јавну инфраструктуру,
четврти, јаке бедеме често рушене па обнављане због међусобних сукоба...)
− На југу Леванта је пирсутан јак утицај Старог Египатског царства
(политички нису подређени) преко трговине. У XXВИИ веку Египат је
трговачка суперсила, а његова главна испостава на Леванту је Библос, који у
Египатској сфери утицаја остаје све до XИИ века п.н.е. Од градова у ово време,
важни су Угарит, Емар и Ебла.
− Ебла је један од најбитнијих градова северног Леванта (један од највећих
локалитета Старог Истока), данашњи Тел-Мадрих (56км југозападно од
Алепа). Прва ископавања су вршена 1974. године, и том приликом је нађено 17
000 докумената у палати, учинивши овај архив једним од највећих из III
миленијума п.н.е. Већина таблица су економске и административне природе -
говоре о трговини великих градова Сирије и Месопотамије. Ебла је центар
трговине каменом (лапис лазулијем). Према овим административним
текстовима Ебла држи већи део северне Сирије (делом директно, делом преко
клијентских држава).
− Језик је био еблаитски - источно семитски (сродан али и различит од
акадског).
Древни Египат
− Географски, стари Египат се простирао од Медитерана на сверу до првог
катаракта Нила на југу (у висини Асуана), и од Арабијске пустиње на истоку
до Либијске (западне) пустиње. Ова изолованост је условила сигурност Египту,
будући да је једини правац из кога су стизали освајачи био Пелузијски рукавац,
грана Канопског рукавца према Синају.
− Египат је био подељен на Горњи и Доњи Египат. Горњи Египат је обухватао
територију од Елефантине (д. Асуана) до Мемфиса (у висини д. Каира), док се
Доњи Египат простирао од Мемфиса до Медитерана. Уопштено говорећи,
може се рећи да Горњи Египат обухвата долину, а Доњи Египат делту Нила.
− Основна административно-управна јединица Египта су биле номе, односно
сеоске општине. За време новог царства их је било 42 (22 у Горњем и 20 у
Доњем Египту).
− Хронолошки, период старог Египта се простире од око 2686. године п.н.е. до
Александровог освајања Египта 333. п.н.е.
9
− Династички период се састоји од периода царства и међупериода. У
периодима царства било је карактеристично територијално јединство са једним
управним центром, док је за време међупериода постоја већи број центара
власти, и посведочени су и страни владари.
− Периоди су се смењивали редоследом: старо царство, први међупериод,
средње царство, други међупериод, ново царство, трећи међупериод, епоха 26.
династије (до 526. године п.н.е. када Египат постаје персијска сатрапија).
После Персије, Египат осваја Александар, а после Александра, њиме влада
династија Птолемеида до 30. године п.н.е. и битке код Акција, када потпада
под римску власт.
− Крајем IV, почетком III века, за потребе Птолемеја, Манетон пише Египтику
односно историју Египта, која је приказана кроз владаре који су груписани
према сродству и територијалном принципу. Описано је 30 династија, а
обухваћени су и персијски владари. Египтика није сачувана у оригиналу, и
реконструисано је захваљујући Јосифу Флавију, хришћанском хронографу,
затим Јулију Африканцу и Јевсевију из Цезареје.
− Период старог царства је трајао, по апсолутној хронологији, од око 2686. до
2180. године п.н.е. По релативној хронологији, трајао је од III до VI династије.
I и II династија спадају у ранодинастичку, односно архајску епоху. За прву
династију се везује уједињење Египта. Период старог царства се још назива и
периодом градитеља пирамида.
− Што се тиче хронологије, најважнији извори су Палермски камен, Торински
папирус и списак из Карнака (оба припадају новом царству и периоду XИX
династије). Палермски камен је камена плоча од црног базалта, која се налази у
Палерму и представља неку врсту владарских анала. Ту се налазе имена
владара од II до V династије, и прати их висина водостаја Нила, која је била
битна због пореског система.
− У старом цартву је формиранидеолоШки темељ краљевства. Титулу коју је
владар носио била је несубиту, односно краљ Горњег и Доњег Египта. Уз ту
титулу, носио је још 4 титуле међу којима је било име на рођењу и име по
ступању на престо, као и епитет сина бога сунца. Фер а, односно велика кућа,
била је краљевска палата, а касније је прерасла у краљевску титулу из које је
произашла реч фараон.
− Владар управља као божији намесник на земљи и дужан је да одржава
принцип Маат (божанска праведност коју су богови успоставили на земљи).
Сматрано је да је владар је потомак божанства, односно смртне жене и
бесмртног бога, и да се та божанска природа јављала у њему у тренутку
крунисања.Као посредник између народа и богова, владар је имао апсолутну
власт над животима својих поданика.
− Од III династије су основне прве институције система, једна од њих је
институција чати, односно везир. Везир је био задужен за судство, порески
систем, регулисање војне обавезе и рад две највеће економске институције –
централне житнице и централне ризнице, које су биле битне јер је Египат
почивао на дистрибутивном систему.
− Становништво Египта је било обавезно да испуњава радне обавезе у које су
спадали јавни радови и војна обавеза. Казне за неиспуњавање радне обавезе
били су принудни рад у каменолому или ропство. 90 % становништва је било
слободно, и бавило се пољопривредном, сточарством, занатсвом и трговином.
Ебла је била главно транзитно место.
− Порез и порески систем је зависио од висине прихода, који је опет зависио од
висине водостаја Нила и његових плављења која су почињала око 17-19. јула и
трајала до средине октобра.
− Битан извор о унутрашњим приликама у Египту јесте биографија
достојанственика Мечена која је пронађена у његовој гробници.
− Спољашња политика је била усмерена у два правца: један је био правац север
и североисток, преко Синаја ка Леванту, који је био битан због руда бакра
(налазиште Серабит-ел-Кадим) и тиркиза, за кога је сматрано да има важна
магијска дејства; други правац је јужни, преко првог катаракта Нила ка Нубији
(д. Судан) која је обухватала територију данашњег јужног Египта и северног
Судана – становнике ових области Египћани су звали Нехеси.
− Око 2300. п.н.е. у Нубији су постојала два мала независна поглаварства,
Вават и Ирчет, која су одређена као културе Ц групе. Од VI династије – Вават –
Египћани користе читаву територију између првог и другог катаракта Нила.
Јужно од првог катаракта Нила се налазио Каш, односно Куш, који је био
битан због племенитих метала и диорита.
− Прва египатска колонија у Нубији била је Бухен и предсављала је трговачки
и војни центар, одакле су вођени војни походи. Палермски камен бележи
последице Снофруове владавине, владара IV династије, и говори како је он у
Египат довео 7000 заробљеника и 200 000 грла стоке. Бухен је напуштен крајем
VI династије.
− Крајем V династије, интерес Египта се шири на територију јужно од III
катаракта Нила. У време Пепија I Мерен Реа и Пепија II, организовани су
трговачко-војни походи иза трећег катаракта Нила.
− Главно египатско упориште у Леванту и транзитна зона, био је град Библос.
− Џосер, владар III династије – статуа унутар степенасте пирамиде у Сакари,
некропола у близини Мемфиса, од старог царства до Птолемеја.
− Мастаба – на арапском – клупа. Кроз мастабу се спушта шахт до подземне
одаје и гробнице. Од IV династије се праве пирамиде.
− Кеопсова, Кефренова и Микеринова пирамида – комплекс: храм у долини
(некад на обали Нила), процесијски пут, пирамиде, сфинга, мастабе...
− Немес
− Џедефреова пирамида у Абу Рошу – сачувани су само остаци, била би
највећа да је сачувана.
− Мекауре – Микеринос
10
− Рахотеп и Неферет
− Сед-празник – циљ овог празника је да обнови виталност и снагу владара
− Текстови пирамида су имали циљ да магијски помогну владару да устане у
дргом свету, пишу се од времена V династије.
Старовавилонско царство
− Период старовавилонског царства се још зове и аморитски период, односн
време I аморитске династије. У апсолутној хронологији, обухвата период од
1894-1595. п.н.е.
− Град Вавилон се налазио око 200 км северозападно од Ларсе, у равни
данашњег Багдада. Посведочен је у време Шаркалишара. Варијације имена у
акадском су Бабил, Бабили, Бабилани (капија богова).
− Око 1894. године п.н.е. градом Вавилоном је загосподарио Сумуабу, али све
до доласка Хамурабија (1792-1750), Вавилон је био сила другог реда.
− Хамураби је по доласку на власт вероватно признавао Шамши-Адада I. Он
је ширио власт ка југу и истоку. V и VI године владавине од Рим-сина
преузима Исин и Урук, и склапа мир са Ларсом. X године владавине је запосео
област између Тигра и Загроса. XI године владавине освојио је Рапикум, а
потом је за даља освајања сачекао да унутрашње прилике у Вавилону постану
повољније.
− То се догађа 1776. п.н.е. када су умрли Шамши-Адад I и његов син и
наследник Јасмах-Адад. Тада је Зимрилим, владар Марија, повратио контролу
над својим градом, а Хамураби склопио савез са њим због страха од коалиције
Зимрилима са Ешнуном и Алепом, његовим најљућим непријатељима.
− Архива из Марија је главни корпус извора за Хамурабија, као и за тадашње
политичке прилике.
− Око 1764. п.н.е. одреди коалиције Ешнуне и Елама улазе у територију
Вавилона, а Хамураби их побеђује, чиме стиче већу моћ. Иако је тражио, није
добио помоћ Зимрилима, чиме се савез раскида. Он убрзо напада Мари и
приморава Зимрилима на покорност. Две године касније (ч1758) је у Марију
избила побуна и Хамурабијева војска у потпуности разара град.
− 1757-1755. п.н.е. Хамураби је поразио Асирију и Ишмед-Агана учино својим
клијентом. Успео је да освоји и Ешнуну, чиме достиже територијални обим
Ура III. Међутим, он није освојио Ешнуну захваљујући војној умешности, већ
захваљујући природној катастрофи - наиме, Ешнуну је задесила поплава која је
ослабила тло, услед чега се један део зида урушио, па је Хамурабијева војска
просто ушетала у град.
− Хамураби је такође имао и успешну управљачку делатност. II године
владавине Хамураби прокламује "успостављање праведности на земљи"
односно мишару. То је био владарски указ, едикт, прокламација, којом се
Хамураби представљао са својим намерама и указивањем на добра што ће
његова владавина донети народу.
− После Хамурабијеве смрти, његова династија је владала још 155 година.
Њега је наследио његов син Шамси-Илуна (1749-1712) који се суочио са
многим неприликама. Прво га је задесила миграција Касита са Загроса у
долину Тигра, затим је управитељ Ларсе Рим-Син II подигао побуну, и на
приобаљу Персијског залива се уздигла приморска династија која је отргла од
Вавилона добар део јужне Месопотамије.Шамси-Илуна је делимично
зауставио Касите и угушио побуну Рим-Сина II, али је југ Месопотамије остао
изгубљен.
− После смрти Шамси-Илуне, од Вавилона се одвајају град Мари и средњи
Еуфрат, где су каситски владари успоставили ново краљевство по имену Хана.
После Шамси-Илуне, владало је још 4 владара из Хамурабијеве династије.
− Шамсу-Дитана је био последњи владар и владао је од ч1625-1595. У
последним годинама владавине држао је само Вавилон са непосредним
окружењем. Тада долази до експанзије Хетита из Мале Азије који освајају и
пљачкају Вавилон ч1595. п.н.е. После овога је уследио период безвлашћа у
коме су се Касити наметнули као владари Вавилона.
− Период старовавилонског царства је један од најбоље документовани
периода из историје Месопотамије. О овом периоду сведоче документи из
Марија, Кадеша, архива из Шубат-Енлила, стотине натписа и законски
споменици (фрагмент Липит-Иштаровог законика, закони Ешнуне и
Хамурабијев законик).
− У том периоду настаје вавилонски дијалекат акадског језика, који је у II
миленијуму био дипломатски језик Старог истока. Сумерски тада по свему
судећи престаје да буде говорни језик, а сумерски епови и митови су
препевавани на акадски, од којих је свакако најбитнији "Еп о Гилгамешу" чији
је акадски назив "Песма о ономе који је надмашио све друге краљеве".
− Стандардна верзија Епа је сачињена око 1200. године п.н.е. Такође, осим из
Месопотамије, постоје преписи и из Анадолије, Сирије и Палестине. Приче о
потопу и трави живота су највероватније додате у каситској редактури. 1849.
године британски археолог Остин Хенри Лејер проналази овај еп у комплексу
Ашурбанипалове библиотеке у Ниниви.
− Долази до промена у религији, уздизања Мардука, заштитника Вавилона.
Такође, врло битну улогу имало је и прорицање (на основу јетре жртвованог
овна, лета птица, облика дима, грмљавина и сл.)
− Хамурабијев законик је стела од црног базалта, тзв. кубуру споменик,
највероватније је настао у Сипару и стајао у храму Шамаша, бога сунца и
правде. Хамурабијев законик није најстарији, јер њему претходе закони Ур-
Намуа (Шулгијеви закони) и закони Липит-Иштара, владара Исина. Текст
Хамурабијевог законика је написан на вавилонско-акадском.
− Пронашао га је француски археолог Жан Жак де Морган 1901. године у
Сузи. Ту је доспео као ратни плен у XII веку п.н.е. Данас се чува у Лувру.
− Састоји се из три целине:
11
- Историјски пролог - мишару
- Лирски епилог
- Законски део - одредбе од 1-282, недостају одредбе 3 и 66-69.
− Највећи број одредби био је посвећен кривичном и грађанском праву, док је
најдужа одредба била посвећена породици (брак, развод, прељуба итд.)
− Хамурабијев законик заправо представља преглед правних преседана из
појединачних пресуда заснованих углавном на обичајном праву. У њему се
становништво дели на 3 категорије којима се за иста дела прописују различите
казне.
− Приказане три категорије становништва су: - Авилум;
- Мушкенум;
- Вардум.
− Вардум су били робови, и могли су бити или дужнички робови или ратни
заробљеници. По члану 71. дужничко ропство је трајало највише 3 године
(заробљеничко доживотно). Такође, постојале су разлике између робова храма
и робова двора.
− Мушкенум је највероватније било лично слободно, а економско зависно
становништво.
− Авилум је највероватније било и лично и економско независно
становништво, односно људи са сопственим поседима.
− Уколико неко не би имао сведока у својој тужби (нпр. прељуба, врачање),
имао је право да тражи божији суд, односно ордалију. То су била искушења на
која су стављани оптужени. Кривица би била утврђена уколико би се оптужени
опекао на ужареном угљевљу или ако би се удавио бачен у реку везан у џаку са
камењем.
Северна Месопотамија
(~2004-1595. п.н.е.)
− После пада династије Ура III, долази до снажења Ашура (данашњег Џебел
Хамрима). То је уједно и почетак староасирског периода који је трајао од око
2000. до 1800. године п.н.е.
− Ашур се налазио на Тибру, око 390 км северно од Вавилона и 100 км јужно
од Мосула. Био је прва престоница Асирског царства и религијски центар бога
Ашура.
− Најстарији слојеви датирају из трећег миленијума п.н.е.
− У акадском периоду, Ашур је био важан центар као и касније, за време
владара Еришума, Лушума и Шамши-Адада I.
− Језгро Асирије је било у горњем току Тигра, са притокама Велики и Мали
Заб. Асирци су били Семити, и користили су клинопис преузет од Вавилоњана
и модификован.
− После пада Ура III Ашур шири своју моћ и утицај, првенствено ка западу и
Анадолији где се оснивају трговачке колоније. Извори помињу 20 имена
колонија, али археолошким истраживањем лоцирана су само 3 - Хатуша,
Алишар и Канеш.
− Ту су пронађене таблице из староасирског периода, а највише их је било у
Канешу (данашњи Кил Тепе) - око 20 000 докумената. Они су најбоље очувани
од свих докумената, јер су прво сушени на сунцу, а затим печени. Половину
ових докумената сачињавају писма (од којих су 95% пословног карактера, а
само 5 % личног), а затим по бројности следе правни документи, пописи,
забелешке и сл.
− Ова насеља и трговачке колоније у Анадолији су се називала Каруми (лука,
док, трговачки кварт). Овај појам се односио и на удружења трговаца. Бит-
карум је био управни центар колоније (кућа Карума). Вабартум је био назив
за мању трговачку постају која се налазила под јурисдикцијом Карума. За
послове Карума био је задужен уред у Ашуру. Година у Каруму се рачунала
према служби локалног администратора града.
− Каруми су били од пресудне важности за економски развитак Ашура. Наиме,
они су у Анадолију односили и вуну из Вавилона и калај са истока, који је
битан за справљање бронзе, и кога није било у Анадолији, чиме су Асирци
стекли монопол и право диктирања трговинских услова. Заузврат, из Анадолије
су добијали првенствено злато и сребро.
− Око 1850. п.н.е. долази до разарања Канеша; почетком XVIII века п.н.е. је
асирска власт рестаурирана, да би 1750. коначно био уништен карум Канеша.
Око 1800. п.н.е. један од асирских вођа, Шамши-Адад I, осваја Ашур. Био је
аморитског порекла и владао је од 1813. до 1781. п.н.е. У почетку је владао
градом Екалатумом на средњем Тигру.
− Најважнији извор о раној историји Асирије и владавине Шамши-Адада I, као
и о освајању Ашура око 1800. године, јесте епонимна хроника Марија.
− На западу, Шамши-Адад успоставља власт над облашћу река Хабур и Балик,
на југу осваја Мари и Ешнуну, а на истоку проширује територију до Шушаре
на Малом Забу.
− Појединачни документи архива из Марија представљају најважнији извор за
Шамши-Ададова освајања и историју Сирије и Месопотамије у XIX и XVIII
евку. Сам архив је пронађен у рушевинама палате Зимрилима.
− Краљевина Јамхад, са центром у Алепу, зауставила је ширење Шамши-Адада
ка западу. Према писмима из Марија, Јамхад и Асирија су имале исту војну и
политичку моћ. Стога, Шамши-Адад склапа савез са Катном, водећом силом
Леванта, која се налазила јужно од Јамхада. Краљевина Јамхад, као одговор,
склапа савез са Хамурабијем који сада притиска Асирце са истока.
− Кад је Шамши-Адад освојио Мари, он и Катна склапају званичан савез и
уређују дипломатски брак између Шамши-Ададовог сина Јасмах-Адада и ћерке
владара Катне. Овиме је Шамши-Адад добио излаз на Медитеран. Међутим,
кад се владар Марија вратио у град, Катна окреће леђа Шамши-Ададу.
− Важни трговачки путеви за Ашур су били путеви до Тадмора и Хазора.
12
− Шамши-Адад, после учвршћивања власти, премешта престоницу у Шубат-
Енлил (данашњи Тел Леилан).
− Археолошка истраживања из 1799. године су открила велики храм и палату
Шамши-Адада, у којој су пронађени дворски архиви са преко 600 докумената
која сведоче о времену од краја Шамши-Ададове владавине до 1725. године
п.н.е. 1991. је откривено 578 признаница и налога за исплату за време
владавине Шамши-Адада.
− Он је за живота именовао за савладаре своје синове Ишме-Дагана и Јасмах-
Адада. Према писмима, Шамши-Адад је био задовољан Ишме-Даганом, док је
изразивао незадовољство Јасмах-Ададом, који је био постављен за намесника
Марија.
− После смрти Шамши-Адада, Ешнуна и Јамхад јачају свој утицај. Ишме-
Даган неко време успева да их контролише, али је касније морао да преда
остатак царства. 4 године после смрти Шамши-Адада, Јасмах Адад је збачен у
Марију, у који се враћа преходна династија, односно Зимрилим.
− Лиму чиновници су постојали само у Старом Истоку постојали само у
Асирији , То су били епонимни магистрати, односно изборни чиновници који
су бирани на ограничен временски период, по којима је година добијала име.
Вероватно су председавали и неком врстом аристократског већа, и били
задужени да бележе све важне догађаје из календарске године. Те белешке се
називају лиму-хронике.
Средње царство
(~2040-1750)
− Средње царство обухвата период од половине XI династије (половине
владавине Ментухотепа II), XII и XIII династију.
− После пада номе Асијута, био је отворен пут према Хераклопољу. Заузет је
око 2040. године п.н.е. Тада је успостављено јединство власти, чиме је означен
почетак средњег царства.
− Титула Ментухотепа II је била „ујединитељ две земље“. Он је водио походе
ка југу до II катаракта Нила, и поново освојио Нубију (која је била битна због
злата). Његов највећи грађевински подухват је био храм мртвих и гробница у
западној Теби, храм у Деир ел Бахарију, преко пута комплекса храмова у
Карнаку.
− О владавини Ментухотепа III (~2010-1998) имамо само назнаке у изворима.
Била су присутна спорадична унутрашња превирања у зони делте где се
дружина одметника супротстављала централној власти.
− Ментухотепа IV (~1198-1191) нема га у списку из Карнака, из Абидоса, на
Торинском папирусу. Аменемхат I је био родоначелник XII династије, био је
везир пре него што је постао владар (што значи да је Ментухотеп IV или умро
без синова или био збачен током државног удара).
− ,,Пророчанство Нефертија“ је наводно настало за време Старог царства (IV
династије) када је владар Снофру позвао мага да предскаже будућност. Он је
предсказао невоље, недаће и страшна времена која ће престати када се појави
човек са југа и ујединитељ. Пророчанство је заправо псеудо-пророчанство,
написано после „проречених“ догађаја, као политичко оправдање Аменемхату I
за долазак на власт (~1194/1 п.н.е. – почетак XII династије).
− За време Аменемхата I, сва пажња је усмерена ка Нубији и ојачању власти до
II катаракта. Обнављају се и граде утврђења између I и II катаракта Нила, као и
на североисточној граници. Престоница је пресељена из Тебе у Аменемхет-ит-
тави у близини данашњег Лишта у Фајунској регији (32км јужно од Мемфиса).
Теба је остала религиозни центар и везирова испостава.
− У XX години владавине Аменемхата I уведена је новина – уведена је
институција савладарства, а савладар је био Сенусерт I (Сезострис I).
− У књижевном тексту „Поука краља Аменемхата“ сазнајемо о смрти
Аменемхата I у дворској завери док је његов наследник и савладар био у
Либији на походу (наводно се Амеменхат јавио Сенусерту у сну).
− За време владавине Сенусерта I (~1975-1933) вршени су мејоријациони
радови у регији Пајума, дренажа и исушивање тла, обновљени су контакти са
Левантом, Библос је поново постао главна ескпозитура Египта, вођене су
трговачке мисије ка Пунту (данашњи Судан), лука Вадигасус (данашњи
Коптос), успостављени су контакти са минојским Критом.
− Време владавине Сенусерта I се поклапа са РБ IV (ранобронзаним IV) или СБ
I (средњебронзаним I периодом) када је у јужном Леванту трајао период
обнове и напретка. Од 2000-1900 је трајала аморитска сеоба ка југу. Докази
трговине Египта са јужним Левантом су артефакти пронађени у гробници
Хнум-Хотепа II (Азијати су дошли из Суа). Археолошка истраживања у Тел-
ел-Даби указују на постојање насеља Азијата. Ипак, Египћани нису освојили
ништа према Синају.
− Врхунац је достигнут за време владавине Сенусерта III (1882-1843) и
Аменемхата III (1843-1799).
− Сенусерт III је водио походе иза II катаракта Нила. Сачуван је натпис на
стели Ун-Субера. Војна акција на јужни Левант. Извршена је реформа и
подела Египта на 3 регије: северна земља (Делта), Средњи Горњи Египат, глава
југа (првих 8 нома Горњег Египта). Доња Нубија је била под управом Тебе.
− Од Сенусерта III служба номарха нестаје. Ризница, житница, судски послови
и друго се стављају под контролу везира.
− Аменемхат IV и његов наследник Себекнеферу су били последњи владари
XII династије, која се окончава завршетком Себекнеферуове владавине.
− Владари XIII династије су најчешће долазили избором на власт и имали су
краткотрајне владавине – из Ити-тавија – крај средњег царства.
13
− Период Средњег царства се још назива и „класична епоха Египта“ због
књижевних достигнућа („О морнару бродоломнику“, „Химна Хапију“, „Сатире
о трговцу“) и развоја језика.
− Владари XII династије су сахрањивани у гробницама у стени у Лишту,
Лахуну, Дахшуру. Хетеп-Сенусерт је био један од првих планских градова за
смештај радника (и породица) који су градили комплекс).
− Што се тиче религије, главно хтонско божанство био је култ Озириса са
центром у Абидосу. Ушапти фигурине су биле магијски заштитници
покојника. Били су заступљени култови Амона (соларно божанство Тебе), бог
Монт (тебански бог рата), Себет (у фајунској регији).
− Изграђене су тврђаве у доњој Нубији – Бухон, Миргиса, Уронарти, Семна,
Кума.
Држава Хетита
(1750-1500 п.н.е.)
− Депо са фрагментима таблица исписаних клинописом пронађен је у
Богазкеју крајем XIX века. Чешки филолог Беџих Хрозни је 1915. установио
да је језик индоевропски. Народ који се користио овим језиком назван је
Хетитима, пошто се у изворима помиње њихова земља као „земља Хати“. Себе
су звали Хетитима (Хати су заправо били староседеоци) а језик неситским
према граду Неши (Канешу), једним центром асирске трговине. Хатски је био
језик староседелаца.
− Најстарији су документи асирских трговаца (досељавање 2000-1900 ИЕ у
таласима)
− Први су били Лувијци (јужна Мала Азија, северна Сирија), Хетити
(централна Мала Азија), па Палајци (северна Мала Азија).
− Хетити су се населили у долини реке Халис (данашњи Кизил-Ирмак) и ту
долази до мешања са Хатима.
− У периоду од 1750-1500 истичу се владари династије Кушара. Долази до
освајања Канеша за време владавине Питане и одласка Асираца. Његов син
Анита вршио је нападе на Хатушу (Богаскеј) и разорио је. Питана и Анита као
преци хетитских краљева који обнављају Хатушу.
− Пронађено је 25 хиљада докумената и чине 1/7. Документи су нађени на 7
језика: хетитски, хатски, пуритски, сумерски, акадски, асирски.
− До пада Анитиног краљевства и разарања Неше долази ~1750, и тада
започиње „мрачни век“, назван тако због оскудности извора.
− Хатушилиш I (~1650~1620) је први следећи владар посведочен у изворима.
Оснивач династије је био његов претходник Лабарна (краљица је била
Таванатана). Касније су та имена постала титуле.
− Хатушилиш I је освојио Хатушу, јужну Анадолију и северну Сирију.
Водио је неуспели рат против државе Арзаве у западној Малој Азији. Њихова
престоница је била у Апаси (Ефесу) – ту су живели Лувијци. Хатушилиш је
погинуо у сукобу са краљевином Јамхад.
− После једне побуне која је избила, он је уклонио своје синове и усвојио
братовљевог сина, одредивши га за наследника, због чега долази до побуне
аристократије. Пред смрт је за наследника одредио Муршилиша I
(~1620~1590) .
− Он је консолидовао власт над јужном Малом Азијом и уништио краљевину
Јамхад, а 1595. је освојио Вавилон. По повратку је убијен у завери једног
рођака, после чега је уследио период анархије и грађанског рата који је
потрајао неколико деценија.
− Држава Митани врши упаде у хетитску државу и вазали се одмећу.
− Телепин (1525-1500) је издао Телепинов едикт према коме су јасно
дефинисана правила наслеђивања како би се у будућности избегли овакви
сукоби.
− Више нема апсолутне власти, владара ограничава Веће (војно, затим
аристократско – „панкус, панк“) које је потврђивало владареве одлуке. Владар
је био главни војни заповедник, а краљица је вршила дужности у сфери култа
(задужења добија тек по смрти краљице мајке).
− Култни центар је био Јазиликаја.
Други међупериод
(~1650~1550)
− Долази до пресељења престонице из Итит-Авија у Тебу крајем XIII
династије. Долази до миграције канаанског становништва (канаанска насеља су
била Тел-ел-Дабе (антички Аварис), Тел-ел-Маскута (антички Питом)). Баал
(бог олује) – Сет.
− У Теби су владали последњи владари XIII династије, и држали су територије
ка северу до Абидоса.
− Хека Хасут – „вође страних земаља“, вође јужног и северног Леванта,
претворили се у термин Хикси (а то је читав народ семитског порекла).
− У периоду од ~1650~1550 владало је 6 краљева, који су контролисали
централни и северни Египат. Њихова династија је означена као XV (хиксошка).
− Краљевина Керме се налазила на простору Нубије, готово до Елефантине, а
престоница је била у зони IV катаракта Нила.
− Краљ Куша је склопио савез са Хиксима.
− Први краљ Хикса (према Јосифу Флавију) Салитис, владао је из Мемфиса, а
упориште имао у Аварису (откривен 1965). Хикси примају египатску културу,
доносе технику производње бронзе и употребу коња, као и композитни лук,
што је било веома важно за даљу експанзију Египта.
− XVI и XVII династија су држале просторе између Абидоса и Елефантине, и
биле угрожене са две стране, од Керме и Хикса. Долази до свађе Апепија
14
(владара Хикса) и Секененреја (владара Тебе). Секененреју је била нанета
увреда те је он повео поход против Хикса. Умро је насилном смрћу.
− Наследио га је Камосе који успоставља контролу над средњим Египтом и
пустоши Аварис (направљене су две победничке стеле, главни извор за овај
сукоб). Хикси су држали источну делту и Аварис.
− Ахмосе је био млађи брат Камосе.
23.2.2010.
Држава Хетита у време новог царства
(~1420~1200. п.н.е.)
− После 1595. године и пада Вавилона под хетитским владарем Муршилишом,
који је у повратку убијен, у држави Хетита долази до унутрашњих сукоба,
побуна вазала и упада одреда државе Митани. Тада је држава Хетита сведена
на територије Хатуше са окружењем.
− Преузимањем власти од стране Тудхалије I (1430-1420), који је био
родоначелник нове династије, започиње епоха новог царства. Он и његова 3
наследника су обновили моћ Хетита у Малој Азији и угрожавали контролу
државе Митани над северном Сиријом.
− Шупилулиума I (~1344~1322) је, током своје владавине, хетитску државу
учинио најмоћнијом државом старог истока. Он је дошао на власт тако што је
збацио и убио свог старијег брата. Учврстио је власт, обновио бедеме Хатуше
како би се осигурао од евентуалних напада и склопио везе са Египтом и
каситским Вавилоном у циљу повећања притиска и стварања обруча око
државе Митани.
− Тада у држави Митани долази до династичких сукоба, у којима
Шупилулиума I подржава узурпатора Тушратијевог престола. Шупилулиума
је склопио савезе са клијентским државама Исувом (североисточно) и
Нухасеом (југозападно од државе Митани).
− Тушрати је распиривао устанке у Исуви и директно напао Нухасе, на шта је
Шупилулиума одговорио нападом. Продро је у престоницу и натерао
Тушратија на бег. Заузео је Алепо и друге области подложне власти државе
Митани.
− Тада је намесник Кадеша, из непознатих разлога, напао хетитски гарнизон у
северној Сирији. Шупилулиума је одговорио нападом, поразио га је и заузео
Кадеш, после чега су египатски вазали у северној Сирији били приморани да
признају власт Хетита.
− Десетак година касније, Египћани се дају у покрет како би повратили Кадеш.
Шупилулиума тада опседа Кархемиш и шаље одреде на област Амке. У то
доба, остарели Тутанкамон је преминуо у Египту, па је његова удовица
тражила од Шупилулиуме да јој обезбеди мужа.
− После Шупилулиуминог освајања Кархемиша, он је у Египат послао свог
сина да се ожени египатском краљицом, међутим, на путу за Египат је убијен.
− Завереници су убили Тушратија, па је Асирија заузела северне и источне
области државе Митани, док су остатак приграбили Хетити.с
− Шупилулиума је умро од куге ~1322. године п.н.е. У време његове смрти
власт Хетита се простирала од западне Мале Азије до северне Месопотамије и
од Црног Мора до области јужно од Кадеша (Амке).
− Шупилулиумин наследник је такође умро од куге, па га је наследио млађи
брат Муршилиш II (~1321~1295), који је уништио бунтовну државу Арзава у
западној Малој Азији (са престоницом у Апаси, односно Ефесу).
− У Сирији су под утицајем Асираца избијали устанци, па је као одговор на то,
Муршилиш II „депортовао“ тамошње становништво у централну Малу Азију.
− Муватали II (~1295~1272) је био син и наследник Муршилиша II. За време
његове владавине је у Египту новоустановљена XIX династија тежила
рестаурацији моћи у Леванту. Сети I је водио походе ка Либану и Сирији и
накратко повратио Кадеш и Амуру.
− У хетитским изворима се помињу проблеми са краљевином Ахијава, а на
северу са Газгејским племенима. Муватали II је ради одбране од тих брдских
племена организовао нову кнежевину са центром у Хакпису коју је дао на
управљање брату Хатушилишу (касније III), док се он сам повукао у јужну
кнежевину Тархунтас. Хатушилиш је обезбедио Хатушу, обновио култни
центар и стекао велику популарност.
− Муватали II је ~1279. освојио Кадеш. Сетијев наследник Рамзес II је ~1272.
кренуо ка Кадешу, поделивши војску на 4 дивизије (предводио је дивизију
Амон). Египатска извидница је заробила два хетитска војника која су им дала
дезинформацију, јер су после испитивања рекли Рамзесу да су Хетити далеко,
док су у стварности били источно од Кадеша. Рамзес је одлучио да се улогори
западно од Кадеша, и тада је хетитска војска напала његов логор. Читава
дивизија Амон је уништена, у једном тренутку је Рамзес био у животној
опасности. Хетити су, уместо да напредују и гоне Египћане, застали како би
опљачкали Рамзесов логор. За то време су Египћанима пристигли помоћни,
нерину одреди, са канаанске обале и напали лево хетитско крило. Уследила је
регрупација обе војске, после чега су Египћани ступили у контранапад,
безуспешно. Водиле су се интензивне борбе док на крају није Рамзес одлучио
да се повуче у Египат, где је свој пораз представио као победу ради политичке
афирмације, и прославио тријумф.
− Муватали II је повратио власт над Амуруом и освојио Сирију до Дамаска.
Пар година после битке је преминуо, а наследио га је Ури-Тешуб
(~1270~1267), који је био син његове конкубине, и захваљујући неким
непромишљеним војним акцијама, стекао је непопуларност, која је довела до
збацивања од стране Хатушилиша III, његовог стрица, односно
Муваталијевог брата. Иако су сви подржавали овај чин, ипак је то била
узурпација, која је морала бити оправдана. Стога је настао један наративни
извор, назван „Одбрана Хатушилијева“.
15
− Хатушилиш III (~1267~1237) је прогнао Ури-Тешуба, који је прво побегао у
Нуханше, затим на Кипар, па на двор Рамзеса II.
− Тада расте притисак Асирије. Шеснаест година после битке код Кадеша
(~1258), склопљен је мировни споразум између Египта и Хетита, у циљу
удруживања против нарастајуће силе на истоку. Одредбе овог првог познатог и
сачуваног мировног уговора у историји биле су: прекид непријатељстава,
подела интересних сфера 1, пружање помоћи у случају напада треће стране
(одбрамбени савез) и екстрадиција политичких непријатеља.
− Рамзес II је склопио брак са једном, па потом још једном хетитском
принцезом.
− Тудхалија IV (~1237~1209) је наследио Хатушилиша III. Почетак његове
владавине је био миран, због чега је он могао да се посвети спровођењу
верских реформи и уобличавању светилишта у Јазиликаји (у близини
Хатуше). Асирска моћ, међутим, незадрживо расте, те им прелазе хетитски
вазали на истоку.
− Асирски владра Тукулти-Нинутра угрожава хетитску државу, због чега
Тудхалија IV склапа савез са Амуруом. Касније је освојио северни Кипар,
можда како би надоместио губитак налазишта бакра преласком источних
вазала Асирији.
− Један од Муваталијевих синова, Курунта, врши државни удар, али је
Тудхалија успео да се задржи на власти.
− Последњи посведочени хетитски владар био је Шупилулиума II (~1206-?). У
изворима се помиње његова победа у поморској бици код Кипра.
− Крајем XIII, почетком XII века, археолошки трагови нам говоре да је дошло
до великих разарања и пожара. ~1180. године хетитска држава престаје да
постоји.
2.3.2010.
Египат у време позног новог царства
(~1321-1069. п.н.е.)
− У релативној хронологији, период позног новоегипатског царства обухвата
XIX и XX династију. Научници овај период још називају и „добом Рамесида“,
због укупно 11 Рамзеса која су владала. Смрћу последњег, Рамзеса XI, окончао
се период новог царства.
− Први владар XIX династије био је Хоремхеб (~1321-1293). Он је био везир
фараона Еја који није имао сина. Како би учврстио свој положај, он се оженио
његовом кћерком.
− По ступању на престо, предузео је мере против култа бога Атона –
уништавао је Атонове храмове, делимично разорио Ахетатон, бившу
престоницу, наложио да се сви натписи који помињу Атона и Ехнатона
1
Области северно и западно од Кадеша укључујући и сам град припали су Хетитима, док су
области јужно од Кадеша и феничански градови у приморју припали Египту.
униште. „Избрисао“ је владаре који су бладали после Аменхотепа II, и своју
владавину рачунао од његове смрти. Узузрпирао је споменике које су дигли
Тутанкамон и Еј, заменивши њихова имена својим. Спроводио је и значајне
грађевинске подухвате у тебанској регији.
− Спровео је реформе и централизовао административни апарат. Његов Велики
едикт (Хоремхебов едикт) на стели у Карнаку је главни извор за правне мере
које су биле предузете ради сузбијања злоупотреба (корупција, неовлашћено
опорезивање, крађе и сл).
− Током X године његове владавине, Египћани су извршили безуспешан напад
на Кадеш и Амуру. У XXV години своје владавине је умро без потомака. За
принца регента је пред крај свог живота поставио Парамесуа, везира и једног
од најзначајнијих војних команданата. Парамесуова породица је дошла из
Авариса, и поштовала је култ бога Сета.
− Парамесу је био родоначелник Рамесида. По ступању на престо је постао
Рамзес I. Владао је кратко (~1293-1291) и престо је оставио свом сину Сетију I
(~1291-1279).
− Сети је такође био везир и командант, а пред очеву смрт и савладар. Повео је
неколико похода ка северном Леванту, и предводио је акције против Нубијаца
и Либијаца. Иницирао је бројне грађевинске подухвате од којих су свакако
најбитнији Озирисов храм у Абидосу 2, гробница у Долини краљева.
− Крајем живота, за савладара именује сина Рамзеса II (1279-1212).
− Нова престоница је постала Пи-Рамесе (Пе-Рамесе – Рамзесова кућа, посед),
хиксошки Аварис, а данашњи Кантир у Делти. То је урађено како би било
омогућено ближе војно упориште и полазиште војске за северни Левант. Град
је лежао у близини пута који је водио ка Сирији и Палестини. Био је велики
међународни трговачки и дипломатски центар.
− Рамзес II је учествовао у бици код Кадеша, коју је изгубио, а у Египту
представио као победу. До формалног закључивања мира је дошло у XXI
години његове владавине, када је Египат прихватио губитак Кадеша и Амуруа.
− Западну границу су угрожавали Либијци, те је стога Рамзес II ради заштите
изградио низ утврда. Током XXXIV године владавине оженио се ћерком
хетитског владара Хатушилиша, а убрзо и још једном. Доласком Хетита у
Египат, долази до развоја занатства и производње оружја.
− Рамзес II је саградио храм у Теби, проширио храм у Луксору, подигао храм
Мртвих у Рамесеуму на коме се налазе рељефи са сценама битке код Кадеша.
Највећи грађевински подухват су били храмови у Абу-Симбелу у Нубији
(велики и мали храм, у част његове супруге Нефертари).
− Рамзеса II је после 66 година владавине наследио тринаести син Меренптах,
са својих 60 година (1212-1202).
2
На једном од унутрашњих зидова храма је сачувана листа краљева, познатија као „списак из
Абидоса“.
16
− У време његове владавине, Хетити се обраћају Египту за помоћ због глади
која је захватила њихову државу, па им Меренптах шаље жито. Током III
године његове владавине избили су устанци у Сирији и Палестини које је
Меренптах сузбио, судећи по „стели победе“.
− Током V године његове владавине (~1208), либијска племена и још 5 других
етничких скупина 3. Упад је, по свему судећи, био узрокован глађу.
Истовремено, избијају устанци у Нубији. После сузбијања напада Либијаца и
народа са мора, Меренптах је сузбио и побуне у Нубији.
− После Меренптаха и Сетната, оснивача ХХ династије, владао је Рамзес III,
други владар ХХ династије (~1182-1151). V и XI године владавине дошло је до
поновог упада Либијаца, овога пута са женом и децом. Народи са мора напали
су и поморским и копненим путем 4. Рамзес III их је поразио у близини границе
са Канааном. 5
− Египатске вазалне државе у Сирији и Палестини су тада претрпела разарања
и пустошења. Рамзес III је „дозволио“ насељавање народима са мора у
гарнизонске градове Сирије и Палестине. После његове смрти Египат губи
канаанске поседе.
− До краја владавине Рамзеса III, 1/3 земљишта је била у поседу храмова (од
чега је ¾ било само у поседу Амоновог храма у Карнаку). Пошто је та земља
даривана, била је изузета од опорезивања, што је довело до економске кризе.
− У Деир-ел-Медини, насељу радника који су радили на изградњи гробница у
Долини краљева, долазило је до честих штрајкова због неисплаћивања. Ова
незадовољства су на крају довела до завере и атентата на Рамзеса III. 6
Завереници су похватани, и сачувани су судски записи са њиховог суђења.
− До краја ХХ династије и новог царства, сви владари су носили име Рамзес.
Долази до слабљења Египта, престанка изградње храмова, инфлације, кризе,
немаштине, пљачкања и корупције.
− Последњи владар био је Рамзес XI. За време друге деценије његове
владавине, поткраљ Нубије, Панехси долази у Тебу са својим трупама. Њему је
дата централна тебанска житница на руковођење, због чега долази до сукоба са
првим пророком Амона Аменхотепом. Избија грађански рат са Панехсије.
Аменхотеп је затражио помоћ од Рамзеса, који је пристао да му је пружи.
− Панехсијеви одреди су кренули на север и претрпели пораз у сукобу са
одредима Рамзеса XI који је предводио генерал Пјанх. После пораза, Панехси
се повукао у Нубију, а Пјанх преузима дужност првог пророка Амона у Теби,
док је истовремено био и везир и генерал (први пут у историји да су се
објединиле све три дужности у рукама једне особе).
3
У изворима – они који су дошли из великог зеленог, заправо народи са мора – Шардани,
Шекелеши, Ахаиваши, Луке и Турше.
4
Само што се овог пута помињу и Пелешети, Тјекери, Вешеши и Дануни.
Његова победа је забележена на Харис папирусу, и у Рамзесовој гробници Мединет Хабу.
5
6
Пошто је остало забележено да је умирао у боловима више дана, дошло се до закључка да му је
највероватније подметнута змија отровница која га је ујела.
− По Пјанховој смрти, његов зет Херихор преузима све његове функције, а
1069. по смрти Рамзеса XI, преузима и владарске титуле. На северу је на престо
сео Смендес, оснивач ХХI династије, чиме је окончана епоха новог царства.
Сеобе у XII веку п.н.е.
− Сеобе у XII веку п.н.е. се састоје из три велика комплекса догађаја – ту
спадају миграције Народа са мора (првенствено насељавање Филистејаца на
просторе Канаана), затим насељавање Хебреја на просторе Канаана, и
формирање арамејских и феничанских држава на просторима Канаана.
Миграције народа са мора
− Око 1200. п.н.е. држава Хетита као и микенске краљевине у континенталној
Грчкој престају да постоје, а извори нам указују да је то време било време
немаштине и глади.
− Последњи владар Угарита и хетитски вазал, Амурапи, био је и сам нападнут
бродовима, у немогућности да помогне нападнутом Кипру и тамошњем
владару Китиону.
− Почетком XII века долази до затишја и нестанка угаритских и хетитских
извора. Бројни градови доживљавају разарања, међу њима су Троја, Милет,
Алишар, Алалах, Угарит, Катна, Кадеш, Хатуша и још многи други. Један
од ретких градова који је био поштеђен разарања био је Кархемиш.
− Међутим, иако је дошло до пада хетитске државе, хетитска култура је
преживела. У Сирији је после ових догађаја дошло до светања неколико малих
кнежевина чији су владари носили хетитска имена. Асирски извори их зову
Хати. Али ипак, становништво није у потпуности било хетитски оријентисано,
пошто се причало дијалектом лувијског језика, а бројне традиције из Канаана
су присвојене.
− Народ Кашка (на јужној обали Црног Мора) почео је мигрирати ка
унутрашњости Мале Азије. У време асирског краља Тиглат-Паласара I
(Тиглат-Пилесера I, ~1115-1077) Кашке су ушле у северну Сирију.
− Народ Муски су Анадолијом успели да стигну до Сирије, али су оданде
протерани од стране Асираца. Населили су се у централној и западној Малој
Азији, где су се касније асимиловали са Фрижанима.
− Народи са мора су својим нападима успели да себи обезбеде упоришта дуж
обале источног Медитерана од Тарса до Аскалона. Њиховим доласком настају
нова имена острва, градова и области: острво Алаши постало је Јаданада
(данашњи Кипар), Филистејци су дали назив области у којој су се населили
Филистеја (касније Палестина), Сикули који су се прво учврстили у Дору па
су отишли на запад, можда су дали име Сицилији; Шардани који су се
учврстили прво у Акоу, највероватније су дали име Сардинији.
− По старозаветној традицији, Филистејци су дошли са Кафтора (хебрејски –
Крит). Језгро њихове области у Леванту био је Филистејски пентаполис –
Ашдод, Аскалон, Екрон, Газа и Гат (дакле, област између Газе и Јафе). Они
17
су донели неке егејске одлике по чему се тумачи да су они били егејског
порекла (огњиште, свињетина, конзумирање вина и воде и сл).
− У другој ½ XI долази до покушаја ширења Филистејаца у унутрашњост, што
изазива рат са племенима Израела. После крунисања Давида и уједињења
долази до преокрета и Филистејци бивају потиснути натраг у приморје. У
другој ½ X века долази до асимиловања Филистејаца.
Насељавање Хебреја у Канаану
− Према старозаветној традицији, Хебреји су побегли од египатског ропства и
после 40 дана лутања стигли у обећану земљу, Канаан.
− Традиција о овоме је записана у Пентатеуху, првих 5 књига Старог Завета.
I – Генеза (Постање);
II – Егзодус (Излазак);
III – Закони;
IIII – Бројеви;
V – Поновљени закони.
− Најстарији део је „Песма мора“ из „Егзодуса“ – датује се у XII век. Најмлађа
целина јесте пета књига, „Поновљени закони“, настала отприлике ~622. године
п.н.е. када су наводно „пронађене“ нове Мојсијеве књиге.
− Критика текста се бави утврђивањем изворног предлошка ових
старозаветних књига.
− Критика извора тежи да акценат стави на изворе којима су се служили
творци ових књига. Из ње је насала документарна хипотеза, према којој је
Пнетатеух редактован из 4 основна предлошка, који припадају првој ½ II
миленијума, а редиговани половином I миленијума..
1 – Јахмист (име божанства је Јахве)
2 – Елохист (богови се означавају термином Елохим)
3 – Свештенички (патристички) предложак;
4 – Деутерономистички предложак.
− Критика форме се бави методом утврђивања старости настанка, по
слојевима.
− Критика традиције (редакције) се бави познијим фазама развоја текста.
Данашња верзија је последица велике редактуре јеврејског Старог завета у V
веку п.н.е. у време Јездре и Немије.
− Све је спорно – владари, имена градова, личности, задужења која су Хебреји
вршили, географија изласка, двосмисленост термина Јамсуф (Црвено
море/море трске), хронологија, бројност становништва...
− Амон, Моаб, Едом се налазе источно од Јордана, док су западно Галилеја,
Израел и Јудеја.
− Из времена фараона Меренптаха потиче најранији небиблијски податак о
Израелићанима у Канаану, и налази се у оквиру кратке поеме која слави
Меренптахову победу над Либијцима и Народима са мора. „Стела победе“ је
настала ~1209. п.н.е. у Меренптаховом храму мртвих у Теби.
16.3.2010.
− Старозаветна „Деборина песма“ – у „Књизи о судијама“ (V певање) из XII
века п.н.е. – слави израелићанску победу над Филистејцима у борби код
Кишона и указује на постојање конфедерације од 10 (не 12) племена. Та
скупина се кретала са југоистока из Едома приликом насељавања области
источно и јужно од Јордана.
− Израелићанска верска конфедерација (теополитија) 10 племена почетком
XII века запоседа области са обе стране Јордана. Становништво се бавило
различитим занимањима, главна су била сточарство и поморство. Из Деворине
песме сазнајемо да је било и честих међусобних сукоба ових племена.
− „Велика деутерономистичка историја“ представља историјске књиге
Старог завета - од Књиге поновљених закона, преко књиге Исуса Навина, књиге
о судијама, Прве и Друге Самуилове књиге, до Прве и Друге књиге о царевима.
− Такође историјске књиге, али оне које не припадају Великој
деутерономистичкој историји су Прва и Друга књига хроника и Пророчке
књиге (битан извор за догађаје из VII и VI века п.н.е).
− Са становишта деутерономистичке историје, Хебреји су од Амона и Моаба,
преко долине Јордана се кретали ка северу, ка Галилеји. Догађаји су изложени
од уласка у обећану земљу па све до краја постојања хебрејске монархије. За
изворе су коришћени углавном и највише усмена традиција, али и писани
документи (попис граница из VII века п.н.е).
− Данас постоје три хипотезе о формирању израелићанске државе у Канаану.
Према једној, по изласку из Египта, освојени су Хезбан, Сион и Медебу (у
Амону) и Дибон (у Моабу). Међутим, археолошка истраживања нису
посведочила и подупрела ове тврдње. Према другој, после освајања Јерихона,
Хебреји су кренули ка западу и победили краља града Еја. И ова хипотеза је
спорна због тога што је Јерихон у то време био слабо развијен и настањен, док
Еј уопште није био настањен.
Узлет феничанских градова
− Могуће је да је назив настао од грчког феникс, што је било име остриге из
које су Феничани добијали пурпурну боју. Друга могућност је да су Феничани
добили име по египћанском називу северног Канаана који је гласио Фенеку.
Феничани су сами себе звали по градовима којима су припадали (Сидонци,
Библошани итд). Феничани су народ западно-самитског порекла.
− У периоду позне бронзе, феничански градови се налазе у зони египатске
контроле. Уништењем Угарита, створен је простор за узлет, тако да у IX и VIII
веку п.н.е. феничански градови успостављају трговачки примат. Међутим,
Феникија никада неће постати јединствена држава, већ ће сваки град
функционисати засебно. Временом су најмоћнији градови постали Арвад,
Сидон и Тир.
− У X веку, Тир постаје најважнији и најмоћнији град. Владар Ахирам I (971-
939) је склопио савез са Соломоном, у циљу вршења заједничких трговачких
18
подухвата у земљу Офир (на југозападу Арабијског полуострва, област богата
златом, полудрагим камењем, дрвном грађом и егзотичним животињама).
− Итобал I (887-856), владар Тира, носи титулу и „краљ Сидона“, као и његови
наследници после њега. Владари Тира су слали Ашурбанипалу II и
Шалманасеру III дарове, како би били у пријатељским односима и обезбедили
себи несметану трговину и пролаз кроз асирске области.
− Међутим, у VIII веку дошло је до промене у добрим односима, пошто је
асирски владар Тиглат-Паласар III 743. године ушао у северну Феникију и
освојио све земље до Библоса. Тада је створена прва асирска провинција на
овим просторима, са центром у Синири. Једино је град Арвад остао
аутономан, пошто се налазио на острву.
− 700. године је асирски владар Сенехериб (Сенехерип, Семехерип?) одузео
Сидон од тирског краља. Међутим, 677. године незадовољно становништво
диже побуну у Сидону, која је сурово угушена од стране Есархадона, који је
разорио град и ставио територију која је била под управом Сидона у руке
асирског намесника, оформивши другу асирску провинцију у Феникији.
− 671. године је дошло до побуне у Тиру, која је такође сурово угушена. Након
тога, око 670. п.н.е. формирана је трећа асирска провинција са центром у Ушу
(малом граду у залеђу Тира).
− Дакле, до 605. и пада Асирског царства, у Феникији су постојале три
провинције – Синира, Сидон и Уш.
− Феничани су били јако добри морепловци и бавили су се трговином.
Оснивали су колоније које нису имале тесне политичке везе са својом матицом.
Једна од најстаријих колонија био је Китион на Кипру (данашња Ларнака),
коју је највероватније основао Тир средином IX века. Одатле су Феничани
ишли на запад, па су стизали до Родоса, Крита, обала Грчке, Сардиније,
Сицилије, Малте, северне Африке и Шпаније, прошли су кроз Мелкартове
стубове (Гибралтарски мореуз), вероватно су пловили до Британије и опловили
су Африку. Оснивали су колоније тамо где је било метала – гвожђа, сребра,
злата, бакра, олова...
− Што се тиче уређења, управљали су краљеви који су имали политичку власт
и свештеничке дужности. Постојало је и веће које је управљало градом заједно
са краљем. У Картагини и западнијим колонијама постојали су изборни
магистрати суфети, који су бирани од стране скупштине сваке године.
− Што се тиче религије, углавном су богови-заштитници били у паровима.
Тако су заштитници Библоса били Баал и Балат-Губал; Сидона Ешму и
Астарта, а Тира Мелкарт.
− Феничани су творци консонантског алфабета, који ће касније бити преузиман
од Грка и Римљана.
23.3.2010.
30.3.2010.
− Сирији, такође створивши нову провинцију.
6.4.2010.
Новоасирско царство
(744 - 627/26. п.н.е.)
− Асирија је, пре ступања Тиглат-Паласара III на власт (744-722), претрпела
40 година глади, епидемија и територијалне децентрализације. Угрожавали су
је држава Урарту, арамејске кнежевине у Сирији и Халдејци из јужне
Месопотамије, који су добијали помоћ Елама.
− Тиглат-Паласар III је дошао на власт превратом. По доласку на власт,
извршио је реорганизацију војске, уз помоћ чега је однео победе у сукобу са
Арамејцима, као и у неколико напада против државе Урарту (приближивши
се престоници Тушпи). Приморао је Тир и Сидон да плаћају порез, разбио је
коалицију градова на некадашњој територији Филистеје, као и Јудеје, Амона,
Моаба и Едома. Присајединио је Дамаск, а Галилеју и Трансјорданију је
претворио у нове асирске провинције. Обновио је праксу депортовања
становништва и спровео је административне реформе.
− Један од вођа Халдејаца је 730. заузео Вавилон, после чега је Тиглат-Паласар
III упао у тај град и повратио контролу над јужном Месопотамијом. Чак се и
сам крунисао за краља Вавилоније 729. године, прекинувши ранији обичај да
се на тај положај постављају одани вазали.
− Наследио га је Шалманасер V (~724/23/22), који је остао познат по освајању
Израела. Наиме, израелски краљ Јосија, који је био обавезан до тада само да
плаћа порез, дигао је побуну против асирске власти. Шалманасер је опустошио
Израел и опседао Самарију 3 године. Према Вавилонској хроници, град је и
освојен 721. године п.н.е.
− Шалманасера је наследио Саргон II (721-705), који је, како извори
наговештавају, био један од асирских војних команданата приликом опсаде
Самарије. После пада Израела, око 90% становништва је депортовано, а на
освојеној територији су оформљене четири нове провинције: Дор, Мегидо, Гад
и Самарија.
− Проблеме Саргону су задавале бројне побуне, од којих је једна била у самом
Ашуру. Устанак је решен тако што је незадовољно становништво Ашура
Саргон изузео од радне обавезе и дела пореза. Међутим, побуне су избиле и у
Гази и Сирији, подстицане од стране Египта. У бици код Кархара је устанак
угушен Саргоновом победом над Арамејцима. Египћани су се потом повукли.
− Међутим, нови проблеми су избили на југу када је халдејски вођа Мардук-
Апла-Идина (Меродах-Баладан, према књизи пророка Исаије) уз еламску
помоћ преотео престо Вавилоније. Саргон II је 720. покренуо велику војску,
али су га од похода омели нови проблеми у северној Сирији и Анадолији,
које су подстицали Урарту и Фригија.
− Саргон II је освојио Кархемиш 717. и створио нову провинцију. Потом је,
наредне године, уништио хетитску кнежевину у јужној Киликији и северној
19
− У међувремену, Урарту и Медија су збацили свог проасирског краља. На то
је Саргон II одговорио упадом у Манаеју, и убијањем њиховог владара,
доводећи свог штићеника. Међутим, Руса I, владар Урартуа, наставља да
угрожава и североисточну границу Асирије.
− На лето 714. Саргон II је повео одлучујући поход против Урартуа. Освојена
је Мусасира (битна тврђава) и тек касније, ~710. Саргон је могао да се посвети
Вавилонији, дакле после читавих 10 година од како је одвојена.
− Халдејски владар је побегао у Бит-Јаким, регију Халдеје уз саму обалу
Персијског залива. Кад је освојен Дур-Јаким, Меродах-Баладаново главно
упориште, он се повукао у Елам.
− Саргон II је постао краљ Вавилоније ~709/08. после чега је депортовао
велики део арамејског и халдејског становништва (према асирским аналима,
108 000 људи).
− Још 717. Саргон II је започео изградњу нове престонице, која се налазила ~23
километара североисточно од Ниниве, и звала се Дур-Шарукин („Саргонова
тврђава“, данашњи Хорсабад у Ирану). Престоница је завршена и посвећена
707/06. године, па се ту преселио читав двор.
− У време похода у Табалу 705. Саргон II је погинуо у бици са Кимерцима,
који су прешли Кавказ и упали на територију Урартуа.
− Саргона је наследио Сенехериб (704-681), који је престоницу вратио у
Ниниву и започео обнову, удвостручивши територију града.7
− Он се није крунисао за краља Вавилоније, што је искористио Меродах-
Баладан који се вратио у Вавилон и сам се прогласио за краља. Сенехериб је
повео војни поход на Вавилон 703. године, услед чега је Меродах-Баладан
побегао. Према Асирским аналима, том приликом је расељено 210 000
становника.
− Избијале су нове побуне; Језекија, краљ Јудеје, придружио се коалицији
градова у одлуци да се не плаћа порез Асирији. Сенехериб је прво освојио
Сидон и Тир, после чега су се предали и други градови (Библос, Арват, Ашдот,
Амон, Моаб, Едом). Наставио је ка југу и освојио некадашње филистејске
градове (од којих је најважнији Екрон). У Елтеку је у бици до ногу потукао
одред Египћана.
− Наставио је даље, на Јудеју. Прво је освојио снажни Лахиш, тврђаву која је
контролисала прилаз Јерусалиму, а потом је опсео и сам град. Опседнути краљ
је понудио предају, што је Сенехериб прихватио, али уз обавезу Јерусалима да
плаћа три пута већи порез него што је то раније био случај. 8
− Меродах-Баладан је поново побунио Халдејце на југу Месопотамије 700.
године, после чега је Сенехериб реаговао и повео још један поход, поставивши
7
Саграђена је величанствена палата у данашњем Тел-Кујунџику, оружарница, комплекс јавних
зграда, двоструки бедеми са воденим шанцем између, водоводни канал од 48km, ботаничка башта
(која је била битна јер је донет памук), зоолошки врт, скренут је ток реке и изграђена је брана.
8
Библија, II књига, XVIII певање – описан је пораз 100 хиљада Асираца уз помоћ Бога.
свог сина на престо Вавилона. Меродах-Баладан је побегао, а касније и
преминуо.
− Сенехериб је у периоду од 694-689 водио 3 неуспешна похода на Елам
против Халдејаца, после чега је бесан, спалио Вавилон. Мало касније, кад су се
страсти стишале, поставио је сина Асархадона за краља Вавилона и крунског
принца (684).
− Сенехериба су током молитве убили синови 681. године, незадовољни што је
млађи брат наследио престо. Затим је избио грађански рат, из кога је као
победник изашао Асархадон (680-669), док су браћа побегла у Урарту.
− Уследили су обнова и проширење Вавилона, а прогнаном становништву је
дозвољен повратак. Јужна Месопотамија је била задовољна оваквим потезима,
а касније је послужила као база за напад Асираца на Иранску висораван 676.
− Скити и Кимерци су 677. извршили инвазију и упали у Киликију. Асархадон
их је поразио. Такође, један број медских племена се ујединио, па су асирске
позиције на Иранској висоравни биле угрожене, због чега је спроведено
неколико похода 676/75. Асархадон је ушао у регију централног Ирана, и нека
поглаварства приморао на вазалне односе.
− Непосредно после инвазије Скита, уследио је устанак Сидона. Асархадон је
ушао у Сидон, и подигао тврђаву у близини која ће га убудуће контролисати.
Међутим, убрзо, 676. године, избила је побуна и у Тиру.
− Асархадон је одлучио да коначно казни Египат, пошто је било очигледно да
су они све време били главни подстрекивачи на устанке против асирске власти.
Први поход је прекинут због пешчане олује, па је настављен 674. када се
Асархадон вратио и освојио неке градове у источној делти Нила. Мемфис је
освојен 671. услед чега фараон Тахарка бежи на југ, а Египат постаје асирска
провинција која је реорганизована и функционисала наравно, по другачијем
систему од египатског. Био је то први пут у историји да је исти владар држао и
Месопотамију и Египат.
− Међутим, асирска власт није била дугог века, пошто је Тахарка већ 669.
освојио Мемфис, после чега су дизане побуне широм Делте. Асархадон је
одлучио да поведе нови поход, али је умро у Сирији.
− Наследио га је Ашурбанипал, кога је Асархадон још 672. као старијег сина
одредио за наследника, док је млађег сина одредио за краља Вавилона.
− Ашурбанипал (668-627/26) је био последњи велики асирски владар. Успео је
да поврати контролу над Мемфисом, па је Тахарка поново побегао.
Ашурбанипал је поставио Нехоа из Саиса за поткраља Египта. Тахарка је умро
664. после чега га је наследио Танут-Амон, који је повео нови покрет за
ослобођење од асирске власти. Ашурбанипалова војска је узвратила и стигла
до Тебе, разрушивши град до те мере да више никада неће бити обновљен.
− После овога, Ашурбанипал је именовао Псаметиха I, Нехуовог сина, за краља
Египта. Египат је тако 665. стекао независност, а Псаметих постао
20
родоначелник XXVI саиске династије која је надживела асирско царство, и
трајала је до Камбисовог освајања (665/64-525)
− Нови краљ Елама је са Арамејцима са јужног Загроса 653. године п.н.е. напао
Асирију. Том приликом је краљ Елама погинуо. Убрзо је у Вавилону избила
побуна Ашурбанипаловог брата, која је угушена 4 године касније (648)
Ашурбанипаловим освајањем Вавилона и самоубиством његовог брата.
Асирски владар је потом повео акцију против Елама, који је до 645. опустошен.
− У међувремену, Међане уједињује Фраорт, па се Асирци сада налазе у
проблему, док се Међанима ствара одлична прилика да прошире своју власт.
− Ашурбанипал је умро 627/626. 9, кад и Кандалана, краљ Вавилона. Убрзо је
избио рат између Ашурбанипалоих сина. У Вавилону се краљем прогласио
Набопаласар, који се до 616. суочавао са отпором на простору Вавилоније.
− Од 614-605. су вођене велике битке у оквиру „ратова за асирско наслеђе“.
Међани су освојили Ашур 614. године; Ниниву су 612. освојили Вавилонци и
Међани, после чега се асирска војска повлачи према западу; 609. је дошло до
још једне битке у којој су Асирци поражени (заједно са својим савезницима
Египћанима), после чега долази до повлачења према Кархемишу, где је дошло
до последње одлучујуће битке 605. године када је асирска војска потпуно
уништена.
− На простору некадашњег асирског царства, створено је Нововавилонско
царство (на тлу Месопотамије) и Медија, која је припојила себи северозападне
делове асирског царства, дошавши у контакт са Лидијом.

9
Ашурбанипалови анали се прекидају 639. године, па је тачна година његове смрти несигурна.