Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет

Предмет:

Комуникација у фолклору

Ментор: Студент:

Нови Сад, фебруар 2021. године

Садржај:
1. Увод........................................................................................................................................1
2.
Комуникација.........................................................................................................................3
2.1. Основне врсте
комуникације.........................................................................................3
2.2. Елементи процеса
комуникације...................................................................................4
2.3. Фазе процеса
комуникације...........................................................................................5
3. Фолклор..................................................................................................................................7
3.1. Класификација
фолклора...............................................................................................7
3.2. Функције фолклора........................................................................................................8
4. Комуникација у
фолклору.....................................................................................................9
4.1. Игра као део фолклорне
комуникације.........................................................................9
4.2. Функције комуникативног чина приликом јавног приказивања традиционалног
музичког и играчког
наслеђа..................................................................................................11
4.3. Вербална и невербална комуникација у фолклору као
игри.....................................11
5.
Закључак...............................................................................................................................14
6. Литература...........................................................................................................................15
1. УВОД
Нематеријално наслеђе људи чини нематеријални део њихове културе. Унеско
идентификује пет области у којима се манифестује нематеријална културна баштина и
то (Гуњић 2016: 25):

1. усмена традиција и језик;

2. сценска (извођачка) уметност као што је музика, игра, плес и сценографија;

3. друштвена пракса, ритуали, празници за које се везују обичаји, вервања, митови и

светковине;

4. знања и вештине које су везане за природу и универзум попут практичних знања о

природи, лековитом биљу, народној медицини и паганским народним календарима;

5. традиционална уметност кроз занате и рукотворине.

Нематеријално наслеђе једног народа представља основу на којој људи заснивају свој
идентитет, своје пројекте за будућност, своје сећање и историју, своје страхове и жеље.

Манифестовање нематеријалне културне баштине кроз музику и народну игру као део
фолклора, као и људи који их још увек преносе одржавају у животу културну
разноликост народа, а на овај начин употребом традиционалних средстава за
подучавање и информисање, долази и до преношења традиционалних и савремених
знања.

Човек мора непрестано да осећа везу са својим коренима, са историјом своје породице,
својом заједницом, нацијом и земљом у којој је рођен и где живи. Без разумевања и
прихватања ових духовних корена човек неће моћи да испуни своју мисију. Због тога је
неопходно да човек изрази своју материјалну и духовну културу народа, која је
природно испреплетена у игре, народне песме и музичке инструменте.
Традиционални облик упознавања са народном уметношћу и традиционалним
вредностима је народна игра. Смисао народа да своја осећања изразе кроз покрет и игру
као део вербалне и невербалне комуникације довешће до великог богатства корака,
ритмова, облика и стилова у игри. У овом смислу, говор тела представља изузетно
моћан начин комуникације кроз изражавање различитих емоција и стања као што су:
туга, срећа, бес, доминација, припадност одређеној друштвеној групи и сл.

Када човек ове емоције претвори у покрет, игра постаје једно од најзначајних средстава
комуникације и изражава, кроз људско тело као инструмент комуникације и покрет у
игру као средство да се пренесе одређена порука.

У првом делу рада бавићемо се појмом комуникације, док ће други део рада бити
посвећен фолклору. У трећем делу рада биће приказан однос између фолкора као
народне игре и комуникације. Конкретно, овај рад има за циљ да покаже како се
фолклор може користити као порука у комуникацији.
2. КОМУНИКАЦИЈА

Човек се у свакодневном животу сталном служи комуникацијом, било да је она

вербална или невербална. Постоје различити облици и видови комуникације, а
способност да комуницира човек може испољити на различите начине: игром, музиком,
порукама, а у данашње време са развојем информационо-комуникацијоних технологија
користе се и савремена средства комуникације као што су интернет и мобилни телефон.

Термин комуникација потиче од латинске речи communicatio и значи саопштавање,

саопштење, веза, опхођење, додир (Човић, 2008: 19). Дакле, комуникација представља
размену информација између људи и на овај начин човек саопштава своје потребе,
жеље, емоције, преноси поруку и сл.

2.1. Основне врсте комуникације

Постоје две основне врсте комуникације, а то су: вербална и невербална комуникација.

Вербална комуникација се одвија уз помоћ речи и реченица, док се невербална
комуникација одвија путем гестова, мимике и сл. односно без употребе речи.

Вербалну комуникација можемо поделити на:

1. писмену комуникацију и

2. усмену комуникацију

Невербална комуникација је усмерена на социјалну интеракцију, на изражавање

ставова и емотивних стања, а у невербалну комуникацију спада (Човић, 2008: 22):

1. кинезичка комуникација, односно говор тела (покрети рукама, климање главом,

држање тела, додир, контакт и сл.);

2. проксемичка комуникација која се односи на простор између пошиљаоца и

примаоца;
3. визуелна комуникација која се односи на контакт очима и гледање;

4. имиџ који се односи на гардеробу, фризуру, шминку и сл.;

5. фацијална комуникација која се односи на израз лица, осмех;

У својој комуникацији човек се сваки дан служи и вербалном и невербалном

комуникацијом. Комуникација чини основ споразумевања и одвија се слањем и
примањем порука. На овај начин људи износе своје ставове, мишљења, емоције и др.

2.2. Елементи процеса комуникације

Када се говори о процесу комуникације она се одвија на релацији пошиљалац и

прималац поруке. Сам процес комуникације састоји се из следећих 5 елемената (Човић,
2008: 29-32):

1. Пошиљац представља извор комуникације и он започиње комуникацију. То је лице

које има информацију или поруку коју жели да пренесе, као и потребе, жеље и циљ да
их пренесе једном или већем броју лица. Он је тај који иницира процес комуникације са
одређеном сврхом било да укаже на проблем, постави питање или било шта друго.

2. Порука је оно што пошиљалац жели да саопшти примаоцу поруке. Порука се састоји
од симбола, а симболи су знакови који могу бити вербални или неврбални. Порука
може дакле да буде: реч, цртеж, звучни сигнал, махање руком, покрет лица или било
који други сигнал који прималац поруке може да протумачи.

3. Канал је средство за преношење порука и путем канала порука се преноси од

пошиљаоца до примаоца поруке. Канали, односно средства за преношење порука могу
бити различити: телефон, радио, филм, интернет, музика, игра и сл. Оно што је битно је
да пошиљалац прилагоди средство за преношење порука циљевима које жели да
постигне.

4. Прималац је лице које прима поруку пошиљаоца путем својих чула. Прималац може
бити само једно лице (нпр. када разговарате са пријатељем) или већи број лица (нпр.
ансабл народних игара преноси поруку публици). Приликом припремања поруке мора
се водити рачуна и о способностима примаоца, као што су: образовање, узраст, пол,
средина и сл. како би прималац могао да разуме поруку. Уколико порука не стигне до
примаоца, нема ни комуникације, а ситуације је иста када порука стигне до примаоца,
али је он не разуме.
5. Сметње (шум) су непланирани застоји или искривљавање поруке које редовно прате
сваки комуникацијски процес и смањују његову ефикасност. Сметње могу бити
интерне када прималац не слуша пажљиво или екстерне када је порука искривљена због
спољних утицаја. Због тога је неопходно да ове сметње буду сведене на ниво који
омогућава ефикасну комуникацију.

Дакле, свака комуникација се састоји од три битна фактора, а то су: пошиљаоц поруке,
комуникацијски канал за преношење поруке, односно средство помоћу кога се порука
преноси и примаоц поруке. Комуникација добија одређену сврху са поруком коју
пошиљаоц жели да пренесе примаоцу, али уз прилагођавање начина на који ће пренети
поруку како би је примаоц поруке разумео и схватио на прави начин.

2.3. Фазе процеса комуникације

Комуникација се остварује путем бројних активности, које чине процес комуникације и

који се састоји из следећих фаза (Човић, 2008: 32-36):

1. Селекција информација подразумева да пошиљаоц изабере само оне информације

које би прималац требао да разуме.

2. Кодирање (шифровање) је друга фаза процеса комуникације у којој се порука коју

пошиљаоц треба да пренесе преводи у симболе. Постоје две врсте симбола: вербални
(писмени и усмени) и невербални (гест или мимика). Код симбола, веома је важно да
они имају исто значење како за пошиљаоца, тако и за примаоца поруке.

3. Преношење поруке представља достављање поруке једној или више особа којима је
порука намењена. Као што је већ наведено, постоје разна средства којима се порука
може послати, али циљ је исти: да се кодирана порука тачно пренесе примаоцу поруке.

4. Примање поруке је процес који врши прималац поруке о којима његова чула опажају
поруку и о томе извештавају посебне центре у мозгу. Од начина и резултата примања
поруке зависи и ефикасност процеса комуникације. Како би порука била успешно
примљена неопходно је да прималац поруке буде физички, ментално и гносеолошки
способан да прими поруку.

5. Помоћу декодирања прималац тумачи поруку и преводи је у разумљиву

информацију. На декодирање поруке утичу фактори као што су: претходно искуство,
лично тумачење, очекивања. Што се више подудара порука коју дешифрује прималац и
коју шаље пошиљалац комуникације је успешнија.
6. Повратна информација је информација о реакцији примаоца на поруку пошиљаоца.
Повратна информација може бити: директна повратна информација (усмена потврда да
је проука примљена) или индиректна повратна информација (потврђивање писменим
путем, преко посредника и сл.). Путем повратне информације провера се колико је
успешно порука пренета, односно да ли је прималац разумео поруку или не.

Комуникација је дакле континуирани процес, који се одвија кроз наведене фазе

комуникацијског процеса, чији је крајњи резултат повратна информација, која је
неопоходна у односу између пошиљаоца и примаоца поруке како би комуниокација
била успешна.
3. ФОЛКЛОР

Термин фолклор први је употребио 1846. године Енглез Џон Томас 1, где фолк значи
народ, а лоре се односи на знање, тако да дословно преведено фолклор значи мудрост
или људи који преносе знање (Clavel, 1978: 218).

Када се говори о фолклору он се односи на усмено преношене традиције, уметност,

веровања, филозофију, забавне активности и фестивале у свим културама. Фолклор
такође укључује митове, легенде, народне приповетке, шале, пословице, загонетке,
појања, заклетве, увреде, здравице и сл. Укључује и народну ношњу, народну игру,
народну драму и мимику, народну уметност, народно веровање или сујеверје, народну
медицину, народну инструменталну музику као што су гусле, народне песме као што су
успаванке, баладе и народни говор.

3.1. Класификација фолклора

Фолклор се може поделити у четири категорије, а то су ( https://bit.ly/3a1HZMU ):

1. усмена књижевност састављена је од народних приповедака, народне песме или

поезије са њиховим подкатегоријама. Народно приповедање се састоји од митова,
легенди, народних бајки, пословице и загонетки које се преносе с колена на колено
усмено и без познавања ауторство.

2. материјална култура односи на то како друштва граде своје куће, праве одећу,
припремају храну и обављају све друге свакодневне активности. Укратко се бави
занатском уметношћу друштва.

3. друштвени народни обичаји односе се на поштовање заједнице и породице у

оквирима села, домаћинстава, цркава или празника. Народни обичаји подразумевају и
обреде и изводе се у различитим приликама попут рођења, венчања, смрти и тако даље.
Односе се на обичаје и веровања једног народа.

1
енгл. William John Tomas
4. извођење народне уметности укључује жанрове попут народне музике, народне игре
и драме.

Дакле, фолклор предствља уметност која се током времена преносила с колена на

колено односно са старијих на млађе генерације и као такав он у ствари представља
културну и духовну прошлост једног народа. Фолклорна нам помаже да дођемо до
сазнања из прошлости и реконструишемо како је изгледала култура једног народа.

3.2. Функције фолклора

Фолклор има своје четири главне функције ( https://bit.ly/3a1HZMU ):

1. Прва функција фолклора је да служи као вид забаве

2. Друга функција се састоји у улози коју има у валидацији културе

3. Трећа функција фолклора налази се у улози коју он има у образовању

4. Четврта функција се састоји у одржавању стабилности фолклора, културе и језика.

Прва функција фолклора да служи као вид забаве заснива се на ублажавању монотоније
нечијег живота.

Друга функција која се односи на улогу фолклора у валидацији културе заснива се на

оправдањима ритуала и институција онима који их поштују и извршавају. Митови, на
пример, могу да служе као одређена врста водича за магију, ритуал или церемонију.

Што се тиче треће функције веома важно је да је већина фолклора намењена млађим
генерацијама како би их научила манирима, обичајима, веровањима итд. Као пример,
поједине приче могу да се користе за дисциплиновање мале деце, а успаванке се певају
како би се постигло добро расположење код деце. Басне и бајке се користе за
подучавање општих ставова и принципа, пословице се користе као средство за
упозоравање против онога што је лоше.

Коначно, фолклор испуњава функцију која одржавања стабилности културе у смислу

да делује у оквиру одређеног друштва како би обезбедио усаглашеност са прихваћеним
културним нормама и континуитет од старијих генерација до млађих кроз улогу коју
игра у образовању.

Дакле, фолклор одражава познате детаље једне културе и укључује уобичајене

ситуације из свакодневног живота. Поред тога, оправдава ритуале и институције онима
који их изводе и поштују и одржавања усаглашеност са прихваћеним обрасцима
понашања.

4. КОМУНИКАЦИЈА У ФОЛКЛОРУ

Кроз игру и покрет човек изражава себе. Главни елемент игре представљају људски
покрети тела, руку или ногу. По схватању античких писаца, играње у колу је, заправо,
имитирање кружног кретања небеских тела око Земље, а када се говори о колу у Србији
оно је основни облик српских традиционалних народних игара (Павловић, Милићевић
Тракиловић 2013: 218).

Традиционалне игре са певањем припадају настаријем слоју играчке музичке

традиције, а у народном животу одувек су имале велики значај. Сваки крупнији догађај
који се дешавао човеку у породици (рођење, крштење, свадбе), у друштву (лов, рад,
одлазак у рат), у природи (суше, непогоде, годишња доба), изазивао је у човеку осећања
које је изражавао кроз песму и игру, а кроз игру се слободно могло изнети своје
мишљење о друштвеним догађајима и питањима (Павловић, Милићевић Тракиловић
2013: 218). Коло је било место „где су се сазнавале вести, новости, где се слободно
говорило о свим важним збивањима“ (Ђурић, Стијеповић 1976: 11).

Из наведеног може се закључити да су се игра и песма током своје историје преносиле

с колена на колена и тако су постајале део једног друштва осликавајући схватања једне
друштвене заједнице. Коло као место где су се сазнавале важне вести у народи постало
је средство комуникације и информисања једног народа.

4.1. Игра као део фолклорне комуникације

Када се говори о комуникацији фолклор представља “посебну врсту изражавања

заједничку свим особама и групама које у одређеним ситуацијама користе фолклорни
говор и фолклорне жанрове као важно средство комуникације” (Антонијевић, 2005:
249).

Карактеристике које колективне игре одређују као форму фолклорне комуникације јесу
(Јаковљевић 2009: 34-35):
1. анонимност аутора – када се говори о ауторима игара они често нису познати, као ни
време настанка изворних облика игара;

2. директна комуникација – када се изводи игра, комуникација се међу учесницима

одвија “лицем у лице” и то путем вербалних и невербалних облика комуникације. Овај
вид комуникације представља начин преношења игара до појединачних учесника или
целих група учесника;

3. оралност – извођење игре подразумева невербалну комуникацију учесника која се

односи на гестове и само извођење игре, али и на орално одвијање комуникације.
Такође, игра се одвија путем имитативне, али и усмене/оралне форме.

4. узајамност комуникације – успостављање узајамне комуникације учесника игре један

је од основних услова за њено извођење. Учесник који прекине комуникацију са
саиграчем или саиграчима прекида и своје учешће у игри;

5. неформална дистрибуција – игре настају спонтано и не произилазе из неког

институционализованог центра, па се тако и неформално дистрибуирају.

6. перформативност – целокупан начин извођења игровних активности, од припремних

радњи до самог извођења игара може се посматрати као својеврстан перформанс;

7. јавност – велики број игара се изводи на јавним површинама које су намењене за

игру или на слободним јавним површинама. Јавне површине на којима се игре
најчешће изводе су слободне травнате и земљане површине у оквиру стамбених целина
или ван њих, улични простор, паркови, плаже и друге сличне површине;

8. колективност – игре представљају колективну својину и део су нематеријалне

културе једног народа;

9. ре-креативност – пренос игара одвија се директном комуникацијом на

међугенерацијском нивоу или у оквирима једногенерацијских група. Током времена у
игри може доћи до увођења нових или мењања старих елемената игре. Ово може бити
последица прилагођавања тренутним околностима извођења игре или прилагођавања
простору где се изводи, али процес ре-креирања може бити и одговор на друштвене
промене и техничко-технолошки напредак;
10. варијабилност – се може односити само на назив, текстуални садржај, називе
позиција играча, извесна правила, као и на комбинацију неколико наведених елемената
или њихов скуп, али уз непромењеност структуре игре;

11. традиционалност – традиционалност је такође одлика игара, с обзиром на то да

одређене промене не угрожавају њену структуру. Она представља везу између
традиционалних и нових облика игре.

Комуникација је неизостван део игра, како између самих учесника у игри, тако и
између играча и публике. Игре обухватају широку друштвену заједницу, настајући
спонтано, неформално се дистрибуирају и не произилазе из неке институције. Њихова
традиционалност јесте једна од основних карактеристика, али и варијабилност,
стварајући везу између традиционалних и нових облика игре.

4.2. Функције комуникативног чина приликом јавног приказивања

традиционалног музичког и играчког наслеђа

Када је у питању коминикација приликом јавног приказивања традиционалног

музичког и играчког наслеђа једна од најбитнијих ствари јесте да се публици пренесе
порука. Због тога се опет и када је у питању комуникација у фолклору издвајају три
битна чиниоца, а то су: извођачи традиционалног музичког или играчког наслеђа као
пошиљаоци поруке, сама порука која треба да се пренесе публици и примаоци поруке
односно сама публика.

Из тог разлога важно је споменути доминантне функције комуникативног чина

присутне приликом јавног приказивања традиционалног музичког и играчког наслеђа
(Бајић, 2006: 11):

„Прва експресивна (емотивна, изражајна) функција подразумева доминантну улогу

пошиљаоца, односно, извођача музичко-играчког фоклорног дела. Од слабо изражене
ове функције у обреду, будући да је израз појединца строго условљен утврђеним
правилима колектива, у појединим жанровима који немају или су изгубили колективну
посвећеност, ова функција је изражена. Доминантост експресивне функције у
приказивању традиционалне музике и игре на сцени данас је очигледна и она се
манифестује најпре кроз интерпретацију аутора (када постоји), а потом и извођача.

Друга функција, је естетска (поетска) функција. У њој преовлађује значај саме поруке,
која „није више само средство општења, већ његов циљ“. Порука, у овом случају ново
музичко-играчко дело, постаје важно само по себи, а не по ономе што означава, те тако
добија одговарајућу естетску вредност, односно нови квалитет.„

4.3. Вербална и невербална комуникација у фолклору као игри

Као један од облика народног стваралаштва настале су народне игре. Игре су тесно
везане са мотивима из свакодневног живота народа, чиме се преноси дух тог народа и
његова схватања, која се заснивају на материјалној и духовној култури народа кроз
његов друштвено-историјски развој. Народне игре и данас заузимају значајно место у
животу једног друштва, иако је улога народне игре данас знатно мања него што је то
било раније.

Богатство народних игара се заснива на жељи народа да свој свакоднвени живот, своје
тежње и осећања изразе кроз игру и покрет. Некада уз песму, некада без пратње или
повезано јављале су се најразноврсније комбинације покрета, начини извођења и тако је
настајао велики број облика игре. Неисцрпна и бујна машта народа нашла је свој израз
кроз народну игру. Игра праћена песмом или музичким инструментима, кроз ритмове и
мелодије, представља такође благо када је у питању фолклор и вербална комуникација
у фолклору.

Утицај различих мотива утицао је на народ и дао му је повод за игру. Кроз народну
игру изражавају се најрасноврснија осећања и расположења, као што су: радост и туга,
хумор и озбиљност, скромност и др.

Упознавањем младих са културним наслеђем свог народа кроз фолклор као народну
игру створио би се и правилан однос младих према тим вредностима. На тај начин
млади би развијали љубав према сопственом народу, а упознајући народне игре других
народа и народне игре из различитих крајева наше земље поштовали би и културно
наслеђе других народа. Кроз народне игре развијао би се смисао за изражавање лепог
кроз покрет, за културно опхођење према људима, према колективу и сл.

Када говоримо о народној игри једна од њених основних карактеристика је и вербална

и невербална комуникација. Вербална комуникација се односи на музички фолкор.
Покрет је ритам , а како музику првенствено сачивања ритам, може се рећи да музика,
песма и играч имају заједничко порекло (Котуровић, Маринковић 1982: 15).
Фолклорна музика се јавља као производ музичке традиције која је имала свој развој и
преносила се усмено, а њу су обликовала три момента (Котуровић, Маринковић 1982:
15):

1. континуитет који повезује садашност са прошлошћу,

2. варирање које настаје стваралачким импулсом појединца или групе и

3. селекција друштва које бира један или више облика у којима музика и песма живе.

Дакле, музика и песма су увек биле саставни део живота једног народа и пратиле су сва
дешавања било да су она радосна или тужна. Аутор музике и песама је углавном био
неко из народа ко је на овај начин изражавао своја осећања. Извор вокалне пратње
представљао је опонашање звукова или гласова из природе. У почетку су игре и песме
пратиле верске обреде, па су из тог разлога веома често повезиване са магијом. Музика
је уметност покрета, сачињена је од тонова и због тога може да покрене људе, а као
таква има способност да код човека пробуди разна осећања.

Поред вербалне комуникације која се односи на музику и песму, невребална

комуникација заузима много значајније место када је у питању народна игра. У току
игре када вербална комуникација није од пресудног значаја, гестови и гестовни вид
комуникације заузимају значајно место. Покрет је део сваке игре и начин да се исприча
цела једна прича, а када је у питању народна игра кроз покрет се преносе мотиви из
свакодневног живота. Начин на који народ изражава и традиционално преноси своја
осећања и расположења уз помоћ покрета назива се стил народне игре, односно
представља начин на који народ игра. Такође, као начин невербалне комуникације стил
играња може да карактерише ведрина, веселост, полет, снага, замах, озбиљност,
достојанство, скрушеност, понос, отвореност или затвореност играча.
Део многих традиционалних игара представља коло. Најзаступљенији вид народне игре
је полукруг или отворено коло, а постоји и играње у кругу или затворено коло. Играње
у кругу (затворено коло) односи се на човеково поимање простора у архитектури: прве
човекове куће имале су кружну основу. У колу се играчи држе за руке чиме се осликава
социјална симболика. Ово значи да су у колу сви једнаки и да међу играчима не постоје
разлике. Држање за руке у колу показује да су играчи спремни на толеранцију, да
имају осећај припадности, као и осећај према тимском раду. Један од облика
невербалне комуникације у народној игри представља и народна ношња која
представља симбол и део материјалне културе.
5. ЗАКЉУЧАК

Народне игре представљају део богате културне традиције једног народа. Изузетно
развијен смисао народа да изрази своја осећања кроз покрет у разним комбинацијама у
времену, простору и у начину извођења дао је велико богатство ритмова, корака,
облика и стилова.

Током историје друштво се непрестано развијало, али народне игре су даље остале
важан фактор у свакодневном животу једног друштва. И данас се кроз народне игре
путем песме и покрета изражавају осећања, страхови, жеље, емоције.... Како би се
сачувала национална свест и идентитет народа, неопходно је да се негујје народна игра
као део фолклора.

Народном игром се приказују мотиви из свакодневног живота народа, чиме се преноси

дух тог народа и његова схватања, која се заснивају на материјалној и духовној
култури народа кроз његов друштвено-историјски развој.

Основна карактеристика народне игре јесте и вербална и невербална комуникација.

Народна игра представља породицу и друштво, а путем покрета тела и кроз песму
преноси се њена порука. Издвајају се и три битна чиноца када је у питању
комуникација у народној игри, а то су: учесник у народној игри који треба да пренесе
поруку, порука и публика која ту поруку треба да разуме. Богатство народних игара
извире из дубоког смисла народа да свој живот, тежње и осећања изразе игром и
покретом.
6. ЛИТЕРАТУРА:

1. Антонијевић, Д. (2005). Антропологија фолклора-перспективе истраживања. У:

Драгана Радојичић (ур.). Етнологија и антропологија: стање и перспективе. Београд:
Етнографски институт САНУ, 245-251.

2. Бајић, В. (2006). Од оригиналног записа традиционалне музике и игре ка преради,

обради и композицији, музичко и играчко наслеђе у културно-уметничким друштвима
и образовним институцијама у Србији. Дипломски рад. Београд: Факултет музичке
уметности у Београду

3. Clavel, L. (1978). Folklore and communication. Преузето 8.02.2021., са

https://bit.ly/3aNdYjb

4. Човић, Л., Човић, Б. (2018). Комуникологија. Бања Лука: Паневропски универзитет

„Апеирон“

5. Ђурић, Б., Стијеповић, Ј. (1976) Значај и улога народних игара у развоју личности
детета. У: Крешић Љубинка (ур.) Неговање изворног фолклора у раду са децом,
Београд: Савет за васпитање и бригу о деци СР Србије, 9-16

6. Гуњић, Л. (2016). Нематеријално културно наслеђе. У: И. Шантић (ур.). Земља и

људи (стр. 22-26). Београд: Српско географско друштво
7. Јаковљевић, Т. (2009), Дечије игре као модел фолклорне комуникације. Етнолошка
истраживања, (14), 31-50.

8. Котуривић, Б., Маринковић, А. (1982). Народне игре Југославије. Београд: Нишро

„Јеж“

9. Павловић, Б., Милићевић Тракиловић, Ј. (2013). Неговање и значај традиционалних

народних игара са певањем у настави музичке културе. Узданица, X/1, 217- 232.

Интернет извори:

https://bit.ly/3a1HZMU