Семинарски рад:

Уређење Спарте

Професор: Студент:

Др Мирко Обрадовић Владислава Никодијевић КЛ 19/8

Београд 2019.
 Спарта

Након што је мрачно доба коначно ишчезло, а митови стари беху заборављени, на суровом
Лакадемону уздиже се полис Спарта, кога основаше људи који су себе поносно називали
потомцима Херакла. Спарта позната по војничкој вештини без премца, суровошћу и
једноставношћу изазивала је дивљење многих грчких писаца, као и историчара и
филозофа старијих епоха. Тако, Платонова Држава садржи све позитивне стране
спартанског друштва, а чак и Аристотел, иако уз дозу критике, говори о спартанским
врлинама као нечему чему треба тежити 1. Међутим, историја Спарте је обавијена велом
легенди, те је готово немогуће са сигурношћу утврдити шта је истина, 2 а шта део
неприкосновене спартанске пропаганде. Препун контрадикторности, овај период доноси
нам причу о митском законодавцу Ликургу, како Спартанци поносно тврде, потомку
Херакла и Прокла,3 који је преузео улогу законодавца. Легенда каже да је након што је
обишавши добар део тада познатог света и упознавши се и са добрим, код којих је налазио
узор, као и са лошим уређењима, донео законе који су утрли пут успеху Спарте. По њима
је обликовано спартанско друштво које је било у кризи, а пољуљани ауторитет краљева је
поново успостављен. Поштујући Ликургове законе, краљеви су гледани као праведни.
Ликург их је све обавезао заклетвом да се закони морају поштовати до његовог повратка, а
након тога се самоубиством побринуо да се они поштују вечно, а сам Ликург, последњи
Спартанац овог имена је отишао у легенду и слављен је као божанство. 4
О Ликурговој историчности постоји пуно теорија. , а често у легенди и миту постоји део
истине. Упркос свему успео је да опстане вековима , мада је што се њега тиче било сумњи
и у антици. Плутарх у Ликурговој биографији говори да је вероватнија прича о једном
Ликургу који је донео одређене законе. Њему су притом вероватно приписане заслуге свих
других који су мењали спартанско друштво,иако наводи и теорију о два Ликурга
законодавца,5 или о Ликургу као древном локалном богу. Сада бих посебну пажњу
посветила спартанском друштвеном уређењу као и Ликурговој Великој ретри,за коју је
тврдио да је божанског порекла као да је сам Аполон писао, јер је за њено настајање ипак
најважнија била посета Делфима, како легенда говори. Чини се да су једино на тлу Спарте
могли да заживе на прави начин.

1
Anton Powel, A companion to Sparta , vol. I,Wiley Blackwell, 2018, page 5.
2
Plut. Lyc. 1.1
3
Исто 1.3
4
Исто 1
5
Исто, 1.
 Спартанско уређење

Мало је познато о дорској сеоби, али опште је прихваћено да су Спартанци Дорци, који су
се населилу у Лакадемон и на простору некадашњег микенског насеља основали град
поробивши локално становништво.6

Убрзо су уздигли свој полис на највиши ниво и постали су узор коме су се други Грци
дивили због њихове дисциплине и начина живота, међутим нико ни је ни покушао у томе
да их копира знајући цену таквог начина живота. Како и када је Спарта постала снажна и
какав је био њен пут? У мрачном добу су на подручју Лакадемона живели Ахајци,
међутим већ у првим изворима налазимо Спартанце као Дорце који су поробили тамошње
Ахајце окупиравши њихову земљу. На тај начин Спартанци добијају освајањем,
подјармљене иницијалне Хелоте7, а формира се и издвојено неспартанско становништво
које називају Перијецима.

Хелоти

Саме хелоте је тешко дефинисати, термин се често преводи као робови, што није нетачно,
али иако су робови постојали у целој Грчкој,они нигде нису имали такву улогу као у
Спарти. Они нису били робови неког појединца, већ су били робови самог полиса. Иако
припадају полису одређени су на тачно изабрани део земље, а тај одређени део земље
додељен је једном Спартанцу да се од њега издржава и самим тим хелот је непосредно
везан за тачно одређеног појединца. Ово даље компликује ствари при утврђивању овог
појма јер иако у власништво државе они раде на имању баш тог Спартанца који им је
одређен, међутим он не може да их прода, поклони, или ослободи. Они су просто радници
на његовом клеросу од кога се он издржава. Овај систем није могао бити успостављен по
самом доласку Спартанаца све док су контролисали само подручје Спарте и непосредне
околине , јер број хелота није био довољан да би се сви Спартијати издржавали од
њиховог рада. Такође као доказ да у ово време Спартанци нису само професионални
војници, могу се узети пронађена спартанска грнчарија, као и чињеница да су позната 2
спартанска песника, тако да су у ово време и даље израђивали ћупове и писали стихове,
што ће за каснији период бити незамисливо. Из овог периода су и једине две спартанске
колоније Тарас каснији Tarentum на југу Италије и острво Milos у Егејском мору и – што

6
A companion to Sparta , vol. I, 16.
7
Plut. Lyc. 2
значи да је због недовољног броја Хелота, одређени број Спартијата морао да напусти
Спарту јер за њих у полису није било довољно места. Да је овај проблем успешно решен
говори да Спарта никада није након тога имала потребу да оснива нове колоније што
значи да ће имати довољан број Хелота, који ће обрађивати земљу да би се спартијати
посветили рату. Како се територијално проширење одиграло? Сама територија полиса је
са једне стране заштићена планином Тајгет, коју су морали заобићи како би се сукобили
са Месињанима. И тако је око 724. пре Христа дошло до Првог месињанског рата. 8 Уз
многе потешкоће Спарта је успела да победи у овом рату и Месињани су одведени у
робље да као Хелоти служе и обрађују земљу која је дата Спартијатима. Због чега је још
рат са Месињанима важан? Јер управо у овом периоду Спартанци поробљавају огроман
број људи које претварају у Хелоте. То нису били људи налик онима које су Спартанци
затекли и претворили у Хелоте у раној фази, непосредно након свог доласка. Ово су људи
који су имали свест о свом јединству и себе су називали Месињанима, а који сада постају
побеђени, понижени и претворени у робове . Они постају кључни део спартанске
економије, неопходни за тип државе који ће Спарта постати. Ови људи су трајно
незадовољни и бесни и увек планирају и чекају прави тренутак да се побуне и ослободе. 9
Они представљају највећу претњу било ком режиму Спарте у даљем току историје. И
Спартанци су у сталном страху од побуне хелота 10, већем од страха од спољног
непријатеља. Након освајања Месиније Спарта је решила све своје проблеме са порастом
популације, није им било потребно више земље од новоосвојене, па осим две колоније
Тараса и Милоса нису имали потребе да оснивају нове. Ипак се процес да се формира
држава у којој се спартијати баве искључиво припремама за рат и ратовањем показао
доста дужи, тако да су из периода око 675. пронађене украшене вазе које су направили
спартанци, а сачувани су и фрагменти песама. Познији Спартанци се неће бавити
грнчаријом.11

Своју победу је Спарта поновила и у Другом Месињанском рату (650-625. пре Христа)
обележеном тешким борбама које су трајале читаву генерацију, а притом су Месињањи
имали помоћ од суседа Арга, као и од Аркађана. Ова новоформирана коалиција против
Спарте је представљала велику опасност. Након тешких борби у којима су Хелоти
поражени, они не желећи да се предају повлаче се ка планини Итоми која ће им и у
будућим побунама служити као тврђава и успевали су да одолевају доста дуго нападима
Спартанаца, тек у овим ратовима први пут је употребљена хоплитска фаланга. Након ових
догађаја Спарта је постала полис који ће предводити целу Грчку, а притом и једина
позната држава чији грађани су били искључиво професионални војници и то се односило
на апсолутно све Спартијате. Па ипак њихов страх је био толико укорењен да је постојала

8
A companion to Sparta , vol. I , 209.
9
A companion to Sparta , vol. I, 25.
10
Plut. Lyc. 28
11
A companion to Sparta , vol. I, 227.
тајна служба, криптија, у коју би млади Спартанци одлазили кришом и наоружани ноћу
убијали сваког хелота на ког би наишли. 12

Спартијати

Спартијати су сви пуноправни Спартанци, стуб спартанске државе и једини који носе
оружје и боре се у фаланзи.

Да је држава од одлучивала о свему и да је све рађено у виду очувања државе можемо

видети у примеру на који начин су у Спарти одгајана деца. Већ од рођења држава се меша
у њихове судбине, они ће сви морати да прођу кроз спартанску институцију, која је ту да
их подучи спартанском васпитању која се зове Агоге.13 Тако да су спартанске бебе након
рођења прегледане и држава би одчучивала да ли ће дете бити остављено у животу,или не,
а родитељи нису имали никакав утицај на ту одлуку. У питању су била деце за коју су
остановили да има било какав витални телесни недостатак, који ће га у зрелости
онемогућити да буде добар војник, а постоји могућност да ће тај недостадак пренети
потомцима, тако да им се тај ризик чинио недопустивим. 14Ако је дете прошло ову прву
проверу дечак би наредних шест година живео са својом мајком и оцем и у седмој години
одводе га од куће и он наставља да живи у војној школи у групи коју воде старији дечаци.
У тој школи су малтретирани од стране старијих дечака и трпе константну тортуру и тако
све до 12 године. Тада већ сви живе у касарнама, имају један огртач, без ципела су било
лети, било зими тако да уче да подносе екстремну хладноћу, вечито гладни како би се
научили на оно што их чека у рату. Били су у непрекидном лову за храну, а дозвољена је ,
и подстицана је крађа хране, али само ако их не ухвате. Уколико су ухваћени били би
кажњени због своје неспособности. Тако да је украсти и остати неухваћен био део
њиховог тренинга. Тако у изворима код Плутарха налазимо на причу о дечаку који је
украо лисицу, и пре него што је заклао и појео био је позван у строј, тако да је сакрио
испод огртача. Лисица је почела да га гризе и једе, али како није желео да буде кажњен јер
би био ухваћен у крађи дечак се није огласио све док није пао мртав, јер му је лисица
прегризла виталне органе.15 Било да је ова прича тачна, или не , она показује шта се од
њих очекивало и како су Спартанци волели себе да представе. У војним школама осим
баратања оружјем уче и μουσική , музици тојест поезији која је певана уз пратњу
инструмената, али је она важна искључиво због моралних порука које се садрже у тексу
песме.
12
Plut. , Lyc. 28
13
Plut. , Lyc. 16
14
Исто
15
Исто 18
Дечаке ће од седме до 20 године подучавати и васпитавати старији момци узраста од 20 до
30 година. У школама није било довољно да тренингом, психичком и телесном тортуром
обликују онакве ратнике какве су желели. Они су морали да буду блиско везани, више
везани једни за друге него за своју породицу, јер ће им од тога зависити успех на ратишту.
Ово се постизало тако што су васпитачи, Спартанци од 20 до 30 година старости , мада
често су то могли бити још старији Спартанци, улазили у интимне односе са дечацима,
својим штићеницима. Старији би у тој вези постајао ἔρωτες љубавник, док би дечак
постајао ἐρώμενος -вољени и ова би веза трајала све док дечак не сазри и он постане ἔρωτες
и ступи у везу са дечаком који ће бити његов ἐρώμενος. 16 Ова појава у Спарти је била
позната, тако да је педерастија у Спарти једна од тема о којој је говорио Сократ, како нам
Платон преноси.

Иако Ксенофонт говори да је у питању била само љубав и поштвовање између ментора и
ученика јасно је у питању било нешто више, а све је рађено у државном интересу како би
владало јединство у фаланзи. Када дође у зрело доба и напуни 20 година, Спартанац има
право да се ожени и то се пре свега од њега очекује. Још једна обавеза му је да има
потомке, по могућству мушке. Иако им је дозвољено да се ожене спартијати све од 20-те
до 30-те године не смеју да живе са женама већ живе у баракама. 17 Занимљива је
контрадикторност да се од њих очекује да имају потомство, а са својом женом спартијат
се мора састајати кришом, јер ако би био ухваћен био би кажњен, што је потпуни апсурд.
И тако видимо на који начин се Спартанци уче сналажењу на најобичнијем животном
примеру.

Чему ова контрадикторност? Можда је у питању начин да се осигура да је лојалност

његовој браћи по оружју битнија од лојалности његовој правој породици, жени и деци.
Тек када напуни 30 година Спартанац постаје пунолетан и може да живи у својој кући са
својом женом и децом, али и тада се систем постарао да се веза са његовим саборцима не
раскине. Сваку вечеру уместо са породицом, Спартанац једе са својом сабраћом, тај оброк
се назива сиситија и сваки Спартанац је обавезан да једе вечеру на овај начин сваки дан до
краја свог живота, у групама од око петнаесторо људи, где ће свако учествовати храном. 18
На овај начин је одржавано јединство међу њима. Зашто је овакав вид васпитања и живота
оволико битан? Полис мора увек бити на првом месту, изнад породице. Спартанци на овај
начин добијају квази породице своје саборце из фаланге. На овај начин се боре једни за
друге неупоредиво пожртвованије у односу на друге Грке. Иако спартијати себе називају
Ὅμοιοι,19 они нису једнаки, већ слични како је хомоиои најбоље превести, јер иако
материјално готово исти, међу њима траје вечито такмичење, ко ће се показати најбољим
у борби.

16
Plut. , Lyk 17
17
Исто
18
Исто 12.5
19
A companion to Sparta , vol. I, 9.
По легенди Ликург је обрадиву земљу на 9000 једнаких клероса20. Сам клерос обезбеђује
све потребе спартанске породице и од његових приноса између осталог спартијати
учествују у сиситијама. Како је Спарта држава у којој се грешке тешко праштају, а
правила и Спартански устав се морају поштовати, само зато што је неко рођен као
спартијат не значи да ће тај статус и задржати целог живота. Временом ипак долази до
неједнакости и дешава се да спартијат из одређених разлога губи клерос, уколико се то
догоди он престаје да буде спартијат. Још један битан разлог је то што он овим губитком
не може да доприноси сиситион-у, а у том случају није више спартијат него постаје
обичан становник града Спарте и губи сва права. Дакле, сиромаштво из било ког разлога
ипак утиче на друштвени статус. Такође онај који не прође агоге, школу о којој сам већ
говорила, не може бити спартијат. Деца из бракова чији отац и мајка нису Спартанци нису
спартијати и иако у каснијој историји могу имати битну улогу, не могу бити део овога
сталежа. За кукавичлук на бојном пољу казна је иста а осим губитка статуса, подразумева
још се много тога о чему ће бити речи касније.

У Спарти је старост јако поштована, искуство животно а самим тим и војно је на цени и
старији су третирани тако јер је сматрано да су они већ задужили полис, тако да није
случајно да герузију чине само старци и два краља.

Жене имају посебну улогу у спартанском друштву, јединствену улогу какву жене немају
ни у једном другом грчком полису.

У целој Грчкој мушкарци су вежбали голи , то је за њихово друштво било једноставно

природно, међутим у Спарти осим мушкараца атлетиком се баве и жене и такође то
обављају голе. За например жене у Атини овакво нешто би било немогуће и представљало
би немерљиву срамоту21, међутим ово као и многе друге ствари су дозвољене
Спартанским женама. Оне су много више него било где у грчком свету третиране као
мушкарци, а самим тим имале су и већа права.

Оне играју кључну улогу, а то је рађање ратника. Потомство, поготово мушко је

Спартанцима толико битно, да је потпуно легитимно да уколико жена не може мужу да
подари потомство, да му други Спартанац уступи своју жени и да дете које ће се родити
припада биолошком оцу иако га је родила легитимна супруга другог Спартанца. Постојао
би и случај када Спартанац није био у стању да продужи лозу, или је желео да његов
адоптирани син има одређене врлине те би он изабрао Спартанца бољег од себе 22 и
уступивши своју жену очекивао да ће се родити јаче дете, а касније и јачи ратник.

Да су брачни односи у Спарти били декадентни говори и сама церемонија венчања, које
увек подразумева ритуално отимање жене, а што се тиче прве брачне вечери ритуал који је

20
Plut. Lyc. 8
21
Plut. Lyc. 14,
22
Xen. Const. Lac. 1.7.
за све исти био је још изопаченији. Женама су бријане главе 23и оне обучене као мушкарци
немо леже у мрачној соби чекајући своје мужеве. Оне су овим биле готово потпуно
прерушене у дечаке, као да је то требало да олакша мужевима који су до тада могуће,
углавном били блиски са својим ероменосом, млађим дечаком, у војној школи.

Легенда каже да су мајке купале децу у вину и деца која то нису добра подносила била би
отписана.За себе су говориле да су тако третиране јер једино оне рађају праве мушкарце.
Од бављења спортом, 24голог плеса којим би заводиле мушкарце у младости као девојке,
до супруге која се помирила да у том друштву буде увек иза полиса, спартанске жене су
биле тема многих легендарних прича. Чувен је цитат мајке која пружајући сину штит,
говори да се врати штитом или на њему. Ово иако делује херојски, говори о потпуној
деградацији породице, где је мајци син дражи мртав, него као кукавица. Учени су да
говоре кратко и језгровито, да много кажу са мало речи.

Тиртеј у својим елегијама и ламентима, које су Спартанци учили због њихових моралних
порука, говори какве врлине мора имати Спартанац. Он говори како су, телесна снага,
брзина,богатство, лепота као и друге врлине које велича Хомер, небитне за Спартанца је
потребна само једна врлина а то је да поседује арете, ратнички дух, тојест храброст у
борби. Он описује шта се деси онима који падну у борби. Оне којима се противничко
копље зарије у груди те изгубе живот за Спарту жали цео град и њихово херојство никад
неће бити заборављено, њихови синови поносно ће говорити ко су им очеви и они ће
постати бесмртни због своје жртве. Ко успе да преживи страшну битку добиће сву славу и
почасти и други ће му се склањати као бољем. Место ће му на гозби уступати не само
млађи већ и старији и клањаће се у његовом присуству. Оваква је била типична спартанска
пропаганда, ово су децу учили у школи. Дакле по Тиртеју Спартанаца чека слава и
награда било преживео или умро за свој полис. 25

А шта се дешава ако се неко покаже као кукавица? Ксенофонт каже како је њима једина
казна то што ће их сви називати кукавицом, он је осуђен да живи са својом
срамотом.Посећиваће иста места, пијаце, тргове као храбри Спартанци, који ће га се
стидети. Одбијаће да једу са њим на сиситији, нико неће прихватити да се рве са њим ,
уколико се бирају за неку спортску игру он ће увек остати неизабран. Дужан је да уступа
своје место и млађим и старијима и на улици се склања и пропушта све. Не сме да шета
улицом са осмехом срећан јер ако би га неко видео потрудио би се да му песницом
поквари расположење и скине осмех са лица. Мора да издржава сестре јер нико неће да их
ожени јер је он кукавица, а ниједна Спартанка неће да се уда за њега, не сме да се понаша

23
Plut. Lyc. 15
24
Xen. Const. Lac. 1.4
25
http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=Perseus%3Atext%3A2008.01.0479%3Avolume%3D1%3Atext
%3D2%3Asection%3D2
као да је частан или ће га бољи претући, Ксенофон каже да је смрт боља од живота у
бесчашћу.26

Перијеци

Покорено околно становништво које је живело у Лакадемону, у околини града

Спарте,називамо перијеци. Перијеци за разлику од Хелота нису робови, иако и једни и
други воде порекло од народа које су Спартанци освојили својим доласком. Њихово име
буквално значи, људи који живе у околини27 Спарте и немају никаква грађанска ни
политичка права правих Спартанаца. Перијеци живе искључиво на околној територији
коју Спарта контролише али не смеју да живе у Спарти. Они су за разлику од хелота
слободни имају своју земљу којом се издржавају, баве се разним занатима, што ће постати
њихова главна улога у друштву, јер су Спартанци потпуно посвећени вежбању за рат а
било који вид мануелног раде се сматра срамотом.

Краљеви

Спартом од давнина владају два краља, базилеуса, родом из две различите краљевске
породице. Један краљ је увек потицао из рода Агијада, а други из рода Еурипонтида, иако
има краљеве. Краљеви пристли генерали судије почасно место на јавном окупљању гозба
дупле порције . Краљеви бирају амбасадоре државе, као и посланике у делфима који се
називају пхитиои. У случају да постоји наследница без мужа, најчешће удовица краљ
одређује ко ће да је ожени. Он одлучује и у слулачајевима усвојења, он има значајне
ритуалне улоге и његова част је наследна. Међутим у наслеђивању се не поштује право
примогенитуре, већ краља наслеђује најстарији син који је рођен након што је краљ
преузео власт. Они су једини Спартанци који нису прошли агоге. Њихова моћ је на првом
месту ограничена тим што их је двојица. Након што су освојили стратешки битну
Тегеју28 ,Спартанци тврде да су открили кости Ореста и враћају их у Спарту где припадају.
Овим желе да их повезују са Ахајцима. 29 Краљ Клеомен је чак у пророчишту у Делфима
за себе рекао да Ахајац, па постоје теорије да је један краљ Дорац, а други Ахајац, али
вероватно је ово покушај Спарте да их уместо као освајаче и узурпаторе Дорце,
посматрају као древне Ахајце.
26
Xen. Const. Lac. 9.3-6
27
A companion to Sparta , vol. I , 358.
28
Hdt.1.66
29
A companion to Sparta , vol. I, 69.
 Герузија

Спарта није права монархија. Власт краљева је ограничена једним посебним већем. Они
заједно са још двадесет осам Спартанаца, који имају преко 60 година, чине Герузију,
тојест Веће стараца30, које игра битну улогу у политичком животу Спарте. Иако је у ово
веће у теорији могао бити биран било ко, у пракси су се његови редови попуњавали из
старих спартанских аристократских породица. Након смрти неког геронта, нови би био
изабран у спартанској скупштини Апели. Изабран би био онај за кога је клицање
приликом гласања било најјаче. Чланство у Герузији је било доживотно и представљало је
велику почаст, а поред давања савета краљу, поготово у случају рата, имали су
законодавну власт као и право вета на одлуке Апеле. Контролисали су краљеве одлуке и
били су незаобилазни када би се важне одлуке доносиле поготово у случају објаве рата и
смртне казне.

Ефори

Ефори се појављују само у Спарти и њихова главна улога је да се постарају да спартански

начин живота, принципи и закони опстану непромењени као и да ограниче самовољу
краљева. Ефора има 5 и за разлику од аристократске Герузије, за ефора може бити изабран
било који пуноправни Спартанац, без обзира којој породици припада. Иако поседују
огромна овлашћења и одговорност, њихова моћ и служба је временски ограничена на
годину дана. Када прође њихов мандат нико од ефора не може више никад да се кандидује
да поново постане ефор, а уколико су погрешно поступали док су били ефори њима ће
бити накнадно суђено и у случају да су починили нека злодела били би кажњени, а некад
би и платили животом. Ефорима би се краљеви заклињали да ће поштовати законе, а
ефори би се заклињали да ће поштовати краљеве. Два ефора су увек пратили краљеве у
рат, како би контролисали да ли краљеви поступају у складу са законом. 31

Ефори су уведени у каснијем периоду. Њихова битна улога је да примају стране

изасланике. Када би неко дошао у Спарту са молбом прво би га ефори примили, а онда би
одлучили да ли је у питању ствар коју треба изнети пред краља, углавном би ствари
решавали сами, а у пракси би о проблему, или молби прво упитили краља и герузију, а тек

30
Plut. Lyc. 5
31
Xen. Const. Lac. 15.7
онда би се гласало у Апели уколико процене да је то потребном, али праве одлуке су се
доносиле у Герузији.

На који начин би могли да оптуже краља? Уколико би посумњали да је краљ радио против
закона, или нешто против обичаја што би увредило богове, ефори би постављали питање
Делфима. Уколико би одговор био да је краљ крив, био би оптужен и било би му суђено у
Герузији. Дешавало се да краљ буде осуђен и у том случају морао је да абдицира и био би
прогнан.

Апела

Сви пуноправни Спартанци чинили су скупштину Апелу о којој се не зна пуно, извори
спомињу да је сазивана с времена на време,могуће сваког пуног месеца, а као место се још
наводи ушће река, или испод моста да им се пажња не би скретала на друге ствари.
Старосна граница није најјаснија, могуће да су сви Спартанци могли да буду део Апеле
већ са пуних 21. годину, а сигурно је да су са 30. пуних година могли да учествују у раду
Апеле.У гласању су учествовали са све штитом у пуној војној опреми, а гласало се
ударањем и драњем. Само ако надлежни не знају ко је победио, онда једни иду на једну
други на другу страну, и пребројавањем би се видео победник. У Апели говоре
искључиво, краљеви, геронти и ефори, спартијати тамо никад не говоре већ само гласају.
Краљеви и Герузија имали су право вета на одлуке Апеле. Једноставно су могли да
распусте Апелу под изговором да њихов суд ремети божански поредак који им је донео
Ликург из Делфа. Велика ретра је морала важити заувек, као темељ спартанске државе32.

Земља апсурда и контрадикторности. Неприродно друштво, које зависи од државних

робова. Спартанце су и савременици тешко разумели, Ликурговом девалвираном новцу су
се подсмевали широм Грчке, као и ,,прљавим аристократама“ који пре проводе време са
дечацима него са својим женама. С друге стране, њихова снага воље, храброст, слога и
непроменљивост закона изазивала је дивљење и страхопоштовање. Већина података које
имамо о овој фази живота у Спарти долазе нам од познијих аутора. Док су једни писали да
би објаснили зашто је Спарта успела, а неки да би показали како Римљани и даље нису
прерасли по врлинама Грке, до нас између осталог долазе романтични прикази древне
Спарте. Како је Тукидид приметио, Спартанци подстичу лаж уколико је она за добробит
државе, уосталом 2000 хелота је побијено под изговором да ће бити награђени за своје
заслуге, а Ксенофонт лаж да је спартанска морнарица победила изгубљену битку пише са

32
Plut. Lyc. 6
одобравањем.33 Једна од јако битних ствари је и то да Спартанци не дозвољавају да у граду
буду становници других градова. Њихов боравак у Спарти би био јако кратак, и морали би
да напусте Спарту, тако да је овај полис одувек био обавијен велом мистерије. А како је
Ликург наводно наредио да се Велика ретра никад не запише 34, већ да буде усађена
спартанским васпитањем, слика о Спарти је обликована легендама и вештом пропагандом
и истину о Спарти је немогуће са сигурношћу казати.

Извори:

33
A companion to Sparta , vol. I, 8.
34
Plut. Lyc. 13
Plutarch, Lycurgus

Xenophon, Constitution of the Lacedaimonians

Herodotus, The Histories
Thucydides History of the Peloponnesian war

Литература:
Anton Powel, A companion to Sparta , vol. I,Wiley Blackwell, 2018