На ћирилицу пресловио: puramoca021

Садржај
ПРВА КЊИГА
ДРУГА КЊИГА
ТРЕЋА КЊИГА
Ништа више није могло стати на пут ономе што је долазило.
Ни бескрај неће бити довољан да прими ту количину среће.

Џон Стајнбек, Источно од раја

ПРВА КЊИГА
 Боже, помисли Меј. Ово је рај.
Кампус је био огроман и неправилног облика, сав у бојама
Пацифика, а ипак се и о најситнијем детаљу брижљиво водило
рачуна, обликовале су га највештије руке. На земљишту на коме је
некад било бродоградилиште, затим драјв-ин биоскоп, онда бувља
пијаца – и све је то пропало – сада су израњала блага зелена
узвишења и фонтана коју је пројектовао Калатрава. И део за пикник,
са столовима поређаним у концентричним круговима. И терени за
тенис, на шљаци и травнати. И терен за одбојку, где су ситна деца из
вртића компаније трчала, цичала и јурцала тамо-амо. Усред свега
тога налазиле су се и канцеларије, 162 хектара нерђајућег челика и
стакла који су чинили седиште најутицајније компаније на свету. Небо
изнад било је плаво, без иједног облачка.
Меј је пролазила крај свега тога, идући од паркинга према главној
згради и настојећи да изгледа као да ту припада. Стаза је вијугала
између стабала лимуна и поморанџе, а понегде су једноличне црвене
коцке калдрме биле замењене плочицама са сугестивним
инспиративним порукама. На једној је писало „Сањај“, реч је била
урезана ласером у црвени камен. „Суделуј“, стајало је на другој. Било
их је на десетине: „Пронађи заједницу.“ „Изуми.“ „Измисли.“ Мало је
фалило да стане на руку младића у сивом комбинезону који је управо
убацивао нову плочицу на којој је писало „Диши“.
Био је понедељак, јун месец, сијало је сунце, а Меј се зауставила
испред главних врата, таман испод логоа урезаног на стаклу. Иако
компанија није постојала ни пуних шест година, њено име и лого –
круг око испреплетене мреже, с малим „ц“ у центру – били су међу
најпознатијим на свету. Овде, у главном кампусу, радило је десет
хиљада запослених, али Круг је имао канцеларије широм света и
сваке недеље је запошљавао стотине талентованих, младих људи.
Четири године заредом компанија је побеђивала у избору за фирму
која нуди најбоље услове за рад.
Меј не би ни помислила да може да ради на таквом месту, да није
било Ени. Ени је била две године старија и биле су цимерке током
три семестра на колеџу, у ружној згради коју је само њихова посебна
веза чинила сношљивом за становање. Биле су пријатељице, сестре,
рођаке које су желеле да потичу од исте мајке и да се никада не
раздвајају. Током првог месеца њиховог заједничког живота, у време
завршних испита, Меј је једне вечери сломила вилицу, пошто се
онесвестила измучена грипом и изгладнелошћу. Иако јој је Ени рекла
да остане у кревету, Меј је отишла у оближњу продавницу по кафу, а
онда се освестила на плочнику испод дрвета. Ени ју је одвела у
болницу и чекала да јој наместе вилицу, и потом остала с њом.
Спавала је поред ње у дрвеној столици целу ноћ, а после ју је код
куће данима хранила на сламку. Тако жестоку посвећеност и
умешност Меј никад није видела код некога својих година, због чега је
касније постала лојална како никада није ни помислила да може
бити.
Док је Меј и даље била на Карлтону, лутајући између области које су
је занимале, од историје уметности, до маркетинга и психологије – на
крају је дипломирала психологију, без намере да се тиме бави – Ени
је дипломирала, одбранила мастер из пословних студија на
Станфорду и кренула да добија пословне понуде са свих страна,
нарочито од Круга, где се запослила неколико дана након свршетка
студија. Сада је имала помпезну титулу – Директорка за осигурану
будућност шалила се Ени – и наговарала је Меј да се пријави за
посао. Меј је то урадила, и мада ју је Ени убеђивала да није
повлачила никакве везе, била је сигурна да се то десило и осећала је
да јој неизмерно дугује. Милион људи, милијарду људи, желело је да
буде ту где је Меј сада, док улази у овај атријум висине девет метара
кроз који је продирала светлост Калифорније, првог дана рада за
најважнију компанију на свету.
Гурнула је тешка врата. Улазни хол био је дугачак као шеталиште,
висок као катедрала. Изнад су биле канцеларије, четири спрата са
сваке стране, сви зидови у стаклу. Помало ошамућена, погледала је
доле и на беспрекорно углачаном поду видела одраз властитог,
забринутог лица. Извила је усне у осмех, осетивши нечије присуство
иза. себе.
„Ти мора да си Меј.“
Окренула се и угледала прелепу младу главу, која је лебдела изнад
тамноцрвеног шала и беле свилене блузе.
„Ја сам Рената“, рекла је.
„Здраво, Рената, тражим...“
„Ени. Знам. Брзо ће стићи.“ Звук, дигитални шум, долазио је из
Ренатиног увета. „Она је, у ствари...“ Рената је гледала Меј, али
видела је нешто потпуно друго. Ретинални интерфејс, Меј је
претпоставила да је то. Још један овдашњи проналазак.
„Она је на Старом Западу“, рекла је Рената и поново се посветила
Меј, „али биће овде ускоро.“
Меј се насмејала. „Надам се да има довољно двопека и издржљивог
коња.“
 Рената се суздржано осмехнула. Меј је била упозната с обичајем
компаније да сваки део кампуса назове по неком историјском
периоду. Био је то начин да се тај огроман простор учини мање
безличним, да мање личи на корпорацију. То је звучало много боље
од зграде 3Б Исток, у којој је Меј претходно радила. Њен последњи
дан у комуналном предузећу у родном граду био је пре три недеље –
били. су запањени када је дала отказ – а њој је већ деловало
немогуће да је тамо протраћила толико драгоценог времена. Хвала
богу да сам се решила тог гулага и свега у вези с њим, мислила је.
Рената је и даље добијала некакве сигнале из слушалице. „Чекај!“,
рекла је, „каже да је и даље заузета тамо.“ Рената јој је упутила
широк осмех. „Зашто те ја не бих одвела до твог стола? Рекла је да
ће за сат времена доћи тамо.“
Меј је просто затреперила кад је чула те речи твој сто, и одмах
помислила на свог оца. Он је био баш поносан. Баш поносан, рекао је
у поруци на њеној секретарици; мора да је оставио поруку у четири
ујутру. Преслушала ју је кад се пробудила. Баш много поносан, рекао
је загрцнувши се. Меј је завршила колеџ пре две године, и сад је била
ту, имала је уносан посао у Кругу, са здравственим осигурањем,
станом у центру града, није више била терет својим родитељима, који
су имали друге бриге.
Пратила је Ренату ка излазу из атријума. На травњаку, прошараном
светлошћу, двоје младих људи, занети причом, седело је на
вештачком брду, држећи некакав прозиран таблет.
„Бићеш у Ренесанси, овде“, рекла је Рената и показала прстом преко
травњака ка згради од стакла и потамнелог бакра. „Овде су смештени
људи који раде у одељењу Корисничког искуства. Да ли си раније
била овде?“
Меј је климнула главом. Јесам. Неколико пута, али не у овој згради.“
„Значи видела си базен, спортске терене.“ Рената махну руком у
правцу плавог четвороугаоника и угласте зграде, теретане, која се
издизала иза ње. „Тамо су јога студио, цроссфит, пилатес, масаже,
собни бицикли. Иза су терени за боћање и нови терен за тетербол с
лоптом везаном за шипку. Кафетерија је мало даље...“ Рената је
показала прстом ка бујном травњаку који се пружао ка њима, на коме
се неколико младих људи, обучених за посао, опружило као да се
сунча. „И ево нас.“
Стајале су испред Ренесансе, још једне зграде с атријумом високим
дванаест метара, с Калдеровим мобилом који се споро окретао изнад
њих.
 „О, волим Калдера“, рече Меј.
Рената се насмеја. „Знам да волиш.“ Обе су погледале горе. „Овај је
висио у француском парламенту. Или на неком таквом месту.“
Ветар који их је допратио довде окренуо је мобил тако да је рука
показивала према Меј, као да је њој лично желела добродошлицу.
Рената је узе за руку. „Јеси ли спремна? Идемо горе.“
Ушле су у стаклени лифт, обојен бледонаранџастом бојом. Светла
су затрептала и Меј је видела своје име исписано на зиду, поред
слике из гимназијског годишњака. ДОБРО ДОШЛА, МЕЈ ХОЛАНД.
Звук налик гласном уздаху оте јој се из грла. Годинама није видела ту
фотографију, и била је срећна што није. Ово мора да је Енино масло,
да јој је тако потури. На њој је заиста била Меј – њена широка уста,
танке усне, маслинаста кожа, црна коса, али на тој фотографији,
више него у стварности, високе јагодице чиниле су да изгледа
строже, а њене смеђе очи без осмеха, онако ситне и хладне, као
спремне да плану. Од тренутка када је фотографија снимљена –
имала је тада осамнаест година, била је гневна и несигурна – Меј је
добила на преко потребној тежини, црте лица су јој се ублажиле и
појавиле су се облине које су јој донеле пажњу мушкараца
најразличитијих узраста и порива. Након гимназије се трудила да
буде отворенија, да лакше прихвата ствари, и сада се збунила
видевши то сведочанство прошлог времена, када је од света
очекивала најгоре. Баш кад је помислила да више не може да
издржи, фотографија је нестала.
„Да, овде сензори све региструју“, рече Рената. „Лифт чита твоју
идентификациону картицу и онда те поздрави. Ени нам је дала ту
фотографију. Мора да сте баш блиске кад има твоју слику из
гимназије. У сваком случају, надам се да ти не смета. То углавном
радимо за посетиоце. Најчешће се одушеве.“
Док се лифт пео горе, активности које су се одржавале тог дана
појављивале су се на сваком зиду, слике и текст прелазили су с једне
површине на другу. Сваку најаву пратили су видео, фотографије,
анимација, музика. Најављени су приказивање филма Коyаанисqатси
за подне, демонстрација самомасаже у један и јачање мишића у три.
Конгресмен за кога Меј никада није чула, просед али млад, имао је
састанак с грађанима у пола седам. На вратима лифта био је
емитован снимак једног његовог говора, стајао је на позорници,
заставе су се вијориле иза њега, рукави кошуље су му били
подврнути, а шаке снажно стегнуте у песнице.
Врата су се отворила, поделивши конгресмена на два дела.
 „Стигле смо“, рече Рената, ступивши на уску пасарелу од челичне
решетке. Меј погледа доле и осети како јој се стомак скврчио. Могла
је да види скроз до приземља, четири спрата испод.
Меј покуша неозбиљно: „Претпостављам да овде не пењете никога
ко пати од вртоглавице.“
Рената стаде и окрену се ка Меј, забринутог лица. „Наравно да не.
Али у твом профилу не стоји...“
„Не, не“, Меј рече. „Ја сам добро.“
„Озбиљно. Можемо да те преместимо ниже, ако...“
„Не, не. Стварно. Ово је савршено. Извини. Шалила сам се.“
Рената је била видно узнемирена. „Добро. Само ми реци ако нешто
није у реду.“
„Хоћу.“
„Сигурно? Пошто Ени жели да све буде у реду.“
„Хоћу, наравно. Обећавам“, рече Меј и насмеја се Ренати, која је,
умирена, кренула даље.
Пасарела је стигла до главног спрата, који је био широк, с прозорима
посвуда. Пресецао га је дугачак ходник. Са сваке стране, канцеларије
су биле обложене стаклом од пода до плафона, њихови корисници
били су видљиви. Свако од њих је детаљно украсио своје место, али
с укусом – једна канцеларија била је пуна опреме за једрење,
деловало је као да највећи део тога виси у ваздуху, окачен на
истакнуте греде, друга је била украшена бонсаи дрвећем. Прошле су
поред мале кухиње у којој су ормани и полице били од стакла, прибор
за јело био је магнетом закачен за фрижидер правећи уредну мрежу.
Све је било осветљено огромним лустером од ручно дуваног стакла,
на ком су биле упаљене шарене сијалице, краци су му били
наранџасти, бледо и јарко ружичасти.
„Е па, ево нас.“
Зауставиле су се испред коцкице, сиве и мале, ограђене неким
синтетичким материјалом. Меј је осетила кнедлу у грлу. Била је то
готово иста коцка као она у којој је радила последњих осамнаест
месеци. Ово је прва ствар коју је у Кругу видела а да није
осавремењена, да је имала неке везе с прошлошћу. Материјал којим
су зидови коцке били обложени – није могла да верује, то није било
могуће – била је јута.
Меј је била свесна да је Рената посматра, и осетила је да ће се
видети како ју је ово ужаснуло. Смеј се, помисли, смеј се.
„Је л’ ти се свиђа?“, упита Рената, стрељајући је погледом.
 Меј се присилила да покаже некакав траг задовољства. „Сјајно.
Изгледа супер.“
Није то било оно што је очекивала.
„Добро онда. Остављам те да се упознаш с радним местом, а Дениз
и Џосаја ће доћи ускоро да ти објасне све и поставе ствари на место.“
Меј се поново натерала да се осмехне, а Рената се окренула и
отишла. Меј седе за сто и примети да је наслон столице напола
сломљен, и да она не може да се помери, да су точкови очигледно
заглављени, сви до једног. Компјутер је био на столу, али у питању је
био прастари модел, какав није видела нигде другде у згради. Била је
збуњена. Осетила је како тоне у исти онај амбис у коме је провела
последњих пар година.
Да ли ико стварно и даље ради у комуналним предузећима? Како је
Меј завршила на том послу? Како је то подносила? Кад би је људи
питали где ради, била је склонија да слаже и каже да је незапослена.
Да ли би ситуација била имало боља да у питању није био њен родни
град?
Скоро шест година је презирала свој родни град, проклињући
родитеље што су се тамо преселили и изложили је тој средини,
њеним ограничењима и недостатку свега – забаве, ресторана,
просвећених људи – и тек је однедавно почела да се присећа
Лонгфилда с некаквом нежношћу. То је мали град између Фрезна и
Транквилитија, има сопствену управу и име му је дао неки фармер
који се затекао на том пољу 1866. Сто педесет година касније, број
становника је досегао скоро две хиљаде, од којих је већина радила у
Фрезну, удаљеном одатле око двадесет пет километара. Лонгфилд је
био јефтино место за живот, родитељи њених пријатеља били су
учитељи, камионџије и радници обезбеђења који воле лов. Из њене
генерације рођене 1981, Меј је била једна од дванаесторо њих који су
уписали четворогодишње студије, и једина која је отишла источније
од Колорада. Отишла је тако далеко и увалила се у дугове само да
би се вратила назад и радила за локално комунално предузеће, и то
је раздирало и њу и њене родитеље, иако су они говорили да ради
праву ствар што прихвата солидну прилику и почиње да отплаћује
дугове.
Зграда комуналног предузећа, 3Б Исток, била је чемерна бетонска
коцка с уским вертикалним прорезима уместо прозора. Унутра,
зидови већине канцеларија били су од шупљих блокова и све је било
офарбано одвратном зеленом бојом. Као да радиш у свлачионици.
Она је била најмлађа особа у згради, десет година млађа од прве
следеће младе особе, а чак и они који су били у тридесетим
припадали су другом веку. Били су одушевљени њеним
компјутерским вештинама, иако су оне биле уобичајене за све које је
познавала. Међутим, њене колеге у комуналном предузећу биле су
запањене. Звали су је Црна Муња, што је била бајата алузија на њену
боју косе, и говорили јој да је чека светла будућност у предузећу ако
буде одиграла како треба. За само четири или пет година, рекли су
јој, могла би да постане шеф ИТ сектора читаве подстанице! Била је
веома огорчена. Није отишла на колеџ да стекне елитно образовање
из хуманистичких наука у вредности од 234.000 долара да би
завршила на оваквом послу. Али то јесте био посао, а њој је требао
новац. Студентски кредити су прождирали њен буџет и требало их је
намиривати сваког месеца. Прихватила је посао и плату, али је
наставила да тражи боље прилике.
Њен директни претпостављени био је човек који се звао Кевин,
наводно службеник задужен за технологију у комуналном предузећу,
али који зачудо није знао ништа о технологији. Знао је о кабловима,
разводницима; требало је да води аматерску радио станицу у свом
подруму, а не да надгледа Меј. Сваког дана, сваког месеца, носио је
исту кошуљу с кратким рукавима, исту кравату боје рђе. Иритирао је
сва чула, дах му је смрдео на шунку, бркови су му били крзнени и
немирни, као две шапице које извиру ка југоистоку и југозападу из
његових раширених ноздрва.
Све би то било у реду, све ствари које је радио погрешно, да није
истински веровао у то да је њој стало. Веровао је да је Меј, која је
дипломирала на Карлтону и сањала о сјајној будућности, стало до
посла у комуналном предузећу за гас и струју. Да би је забринуло ако
би Кевин сматрао да је њено залагање на послу испод нивоа. То ју је
излуђивало.
Кад би је позвао у канцеларију, затворио врата и наслонио се на
ћошак стола – било је то право мучење. Да ли знаш зашто сам те
позвао?, питао би је, као саобраћајни полицајац кад је заустави на
аутопуту. Други пут, задовољан нечим што је урадила тог дана, радио
би нешто још горе – хвалио би је. Називао је својом штићеницом.
Волео је ту реч. Тако би је представио посетиоцима, речима: „Ово је
Меј, моја штићеница. Већину времена је веома бистра“, а онда би јој
намигнуо као да је он капетан, а она први официр брода, као да су
били стари знанци с много бучних авантура иза себе и заувек одани
једно другом. „Ако не забрља, имаће светлу будућност овде“.
 Није могла то да поднесе. Сваки дан на том послу, свих осамнаест
месеци колико је тамо радила, питала се да ли би могла да замоли
Ени за услугу. Није била од оних који траже такве ствари, да их неко
спасе, да их премести на боље место. То би било мољакање,
наваљивање – лактање, рекао би њен отац, што њој није било
усађено васпитањем. Њени родитељи су били тихи људи који нису
желели никоме да сметају. Тихи и поносити људи, који ништа ни од
кога нису узели.
И Меј је била таква, али посао који је радила направио је од ње
нешто друго, некога ко би све урадио само да оде одатле. Све је било
одвратно. Ти зелени бетонски блокови. Тај конкретни апарат за воду.
Конкретне картице за укуцавање. Конкретан вредносни сертификат,
када неко уради нешто што се сматра посебним. А тек радно време!
Од девет до пет! Све као да припада неком другом времену, с правом
заборављеном времену, због чега је Меј осећала не само да траћи
свој живот, већ да читаво то предузеће траћи живот, траћи људски
потенцијал и спречава земљу да се окреће. Коцкица на том месту,
њена коцкица, представљала је суштину свега тога. Око ње ниске
преграде, замишљене да јој помогну да се концентрише на посао,
биле су обложене јутом, као да би је било који други материјал
деконцентрисао или подсећао на далеко узбудљивије начине да се
испуни дан. И тако је провела осамнаест месеци у канцеларији где су
мислили да је јута једини материјал који запослени треба да гледају,
сваки дан по цео дан. Она груба јута, мање фине врсте. Јута купљена
на велико, сиротињска јута, јефтина јута. Боже драги, помислила је
кад је напустила то место и кад се заклела да никада више неће
видети, ни додирнути такав материјал, ма ни знати за њега.
И није очекивала да ће га поново видети. Колико често се човек
среће с јутом, ако не живи у 19. веку, и не посећује бакалнице из 19.
века? Меј је претпоставила да се више никада неће с њом сусрести,
али ево је, свуда око ње, на њеном новом радном месту у Кругу, и док
је гледала у њу, осећала њен плеснив мирис, очи јој се напунише
сузама. „Јебена јута“, промрмљала је тихо.
Иза себе је чула уздах, а затим је неко рекао: „Сад мислим да ово
није била тако добра идеја.“
Меј се окренула и затекла Ени, која се подбочила рукама стиснутим
у песнице. Личила је на дете које се дури. „Јебена јута“, рече Ени,
имитирајући начин на који је Меј пућила усне, а онда пуче од смеха.
Кад је престала, успела је да каже: „Ово је невероватно. Хвала ти
много Меј. Знала сам да ће ти бити грозно, само сам желела да
видим колико грозно. Извини што сам те скоро расплакала. Побогу.“
Меј сад погледа Ренату, која је дигла руке као да се предаје. „Ово
није била моја идеја!“, рекла је. „Ени ме је натерала! Немој ме
мрзети.“
Ени уздахну задовољно. „Морала сам све у овој коцкици да купим у
Волмарту. И компјутер! Требало ми је милион година да то пронађем
преко интернета. Мислила сам да донесемо овакве ствари из
подрума или неког таквог места, али искрено, ми немамо ништа
толико старо и ружно у читавом кампусу. Боже, да си само могла да
видиш своје лице.“
Меј осети како јој срце лупа. „Ти си болесник.“
Ени је кренула да глуми збуњеност. „Ја? Нисам болесник. Страва
сам.“
„Не могу да верујем да си се толико исцимала само да би мене
узнемирила.“
„Па јесам. Тако сам стигла до позиције на којој сам сад. Све се своди
на планирање и испуњавање обавеза“. Погледала је Меј, намигнувши
као продавац, и с лакоћом је насмејавши. Ени је лујка. „Ајмо сад.
Хоћу да те спроведем да видиш све“.
Док је ишла за њом, Меј је морала да се подсети да Ени није увек
била виши руководилац у компанији као што је Круг. Постојао је
период, пре само четири године, када је Ени била студент на колеџу
и када је носила доњи део мушке фланелске пиџаме на часове, на
вечеру, на необавезне састанке с момцима. Ени је била, како ју је
назвао један од њених момака, а било их је много, увек верних, увек
пристојних, блента. Али она је могла себи то да дозволи. Долазила је
из породице богате генерацијама уназад, и била је веома слатка, с
јамицама на образима и дугим трепавицама, и косом тако плавом да
је могла бити само природна. Сви су је знали као живахну особу,
чинило се да није дозвољавала да је ишта узнемири на дуже од
неколико минута. Али је била и блента. Онако краката, опасно је
млатарала рукама кад прича, често збрда-здола, понекад о бизарним
стварима, и имала је чудне пасије – пећине, парфеме из домаће
радиности и доо-wоп музику. Остала је у пријатељским односима са
свим својим бившим, са свим везама за једну ноћ, са сваким
професором (све их је лично познавала и слала им поклоне). Водила
је или је била укључена у већину или готово све клубове и
иницијативе на колеџу, а уз то је налазила време да се посвети
студијама – заправо свему – док би истовремено на свакој журки она
била та која ће се прва избламирати како би се остали опустили, али
и последња која забаву напушта. Једино рационално објашњење за
све то било би да никад не спава, али то просто није био случај.
Уживала је у спавању, осам до десет сати дневно, и могла је да спава
где год – током троминутне вожње колима, у прљавом сепареу у
кафетерији изван кампуса, на било чијем каучу, у било које доба.
Меј је то знала из прве руке, пошто је била нека врста Ениног
шофера на дугим вожњама кроз Минесоту, Висконсин и Ајову, где су
ишле на безбројна, углавном безначајна такмичења у кросу. Меј је
добила делимичну стипендију за Карлтон због трчања. Тако је и
упознала Ени, која је била добра без много уложеног труда, две
године старија, и само на махове заинтересована да ли ће она, или
њен тим, победити или изгубити. Некад би Ени била потпуно
посвећена, провоцирала би противнике, ругала се њиховим
дресовима и резултатима на пријемном за колеџ, а следећи пут би
била потпуно незаинтересована за резултат, али сва срећна што је
уопште кренула с њима. У тим дугим вожњама у њеним колима –
више је волела да Меј вози – Ени би гурнула босе ноге кроз прозор и
мудровала о пределима кроз које би пролазиле. Сатима би нагађала
шта се дешава у спаваћој соби њихових тренера, брачног пара с
истоветним, скоро војничким фризурама. Меј се смејала свему што је
Ени изговарала, а што јој је скретало мисли с атлетских митинга, где
је она, за разлику од Ени, морала да победи или се барем добро
пласира како би оправдала делимичну стипендију коју је добила од
колеџа. Стигле би сваки пут неколико минута пре почетка митинга, а
Ени би заборавила у којој трци треба да трчи, и да ли уопште жели то
да ради.
И како је онда могуће да тај ветропир, та замлата, која и даље у
џепу носи парченце свог омиљеног ћебета из детињства, толико брзо
напредује до високог положаја у компанији Круг? Била је међу
четрдесет кључних људи у компанији — Четрдесет одабраних —
учествовала је у прављењу тајних планова и имала приступ свим
подацима. Како је успела да прогура Меј без имало муке? И све је то
средила неколико недеља након што је Меј прогутала понос и
коначно је замолила да јој помогне. Све је то говорило о снази њене
воље, некаквом тајновитом и суштинском осећању судбине. Гледано
споља, није је красила никаква посебна амбиција, али Меј је била
сигурна да је у њеној личности било нечег што ју је довело на ову
позицију независно од тога одакле је потекла. Да је одрасла и у
сибирској тундри, да је рођена слепа у пастирској породици, опет би
сад стигла довде.
„Хвала ти, Ени“, чула је себе како изговара.
Прошетале су поред неколико просторија за конференције и фоајеа,
затим су прошле кроз нову галерију компаније, где је висило неколико
Баскијатових слика, управо откупљених од музеја у Мајамију који је
био на ивици банкрота.
„Ма нема везе“, рече Ени. „И баш ми је жао што си у одељењу за
Корисничко искуство. Знам да то звучи безвезе, али мораш знати да
је већина оних који се данас налазе на високим позицијама ту почело.
Верујеш ми?“
„Да“.
„Добро, пошто је то истина“.
Напустиле су галерију и ушле у кафетерију на другом спрату –
„Стаклена кантина. Знам, име звучи грозно“, рекла је Ени –
просторија је била осмишљена тако да људи једу на девет
различитих нивоа, а сви зидови и подови били су од стакла. На први
поглед, изгледало је као да стотину људи једе плутајући у ваздуху.
Прошле су кроз Собу за зајам, где сви запослени могу да позајме
било шта, од бицикала, телескопа до змајева и параглајдера. Затим
су ушле у акваријум, пројекат који је покренуо један од оснивача
компаније. Стајале су испред екрана њихове висине, на коме се
видела медуза, спора и налик духу. Дизала се и падала а да није
имала неку видљиву путању или разлог за кретање.
„Посматраћу како радиш“, рекла је Ени, „сваки пут када будеш
урадила нешто сјајно, постараћу се да сви знају за то, како не би
морала предуго да останеш тамо. Људи овде брзо напредују, а као
што знаш, ми волимо да поставимо на више положаје људе из саме
компаније. Зато само ради добро свој посао и немој да таласаш, и
бићеш изненађена како ћеш брзо напустити Одељење за корисничко
искуство и улетети у неки занимљивији сектор.“
Меј је погледала Ени у очи, сјајне од светлости акваријума. „Немој
да бринеш. Срећна сам што радим било где у овој фирми“.
„Боље на дну лествице уз коју желиш да се попнеш, него у средини
лествице на коју не желиш, зар не? На некој усраној лествици од
гована?“
Меј се насмеја. Шокантно је кад тако слатко лице изговара такве
вулгарности. „Да ли си увек оволико псовала? Не сећам те се такве.“
„Радим то кад сам уморна, значи – стално.“
„А била си тако пријатна девојка.“
 „Извини. Јебига, Меј, извини! Јебо те бог, Меј! Океј, ‘ајде да видимо
још ствари. Кућица за псе!“
„Да ли ћемо данас уопште радити?“, питала је Меј.
„Радити? Ово ЈЕСТЕ рад. Ово ти је задатак који ти дају првог дана:
упознајеш се с простором, с људима, прилагођаваш се. Знаш како
изгледа када у кући постављаш паркет од пуног дрвета.“
„Не, не знам.“
„Е па, кад то будеш радила, прво треба да пустиш паркет да одлежи
у кући десет дана како би се дрво навикло. И онда га постављаш.“
„По тој аналогији, ја сам паркет?“
„Ти си паркет.“
„И онда ћете да ме поставите.“
„Да, поставићемо те. Закуцаћемо те с десет хиљада малих ексера.
То ће ти се свидети.“
Посетиле су кућицу за псе коју је Ени смислила. Њен пас, Доктор
Кинсмен, недавно је угинуо, али је овде провео неколико срећних
година, увек у близини своје власнице. Уместо да остављају своје псе
код куће, запослени сада могу да доведу љубимца овде, да буде
окружен људима и другим псима. Ту ће им увек бити пружена нега и
никада неће бити сами. То је била њена логика, коју су сви брзо
прихватили, и сада су то сматрали визионарским решењем. А онда су
виделе ноћни клуб – који су људи по дану често користили за нешто
што се зове „екстатичан плес“, сјајан начин вежбања, рекла је Ени.
Потом су обишле велики амфитеатар напољу и мали унутар зграде –
и кад су све то виделе, ручале су у пространој кантини на првом
спрату, где је у углу на малој бини стајао човек и свирао гитару.
Подсећао је на старог кантаутора кога су слушали Мејини родитељи.
„Је л’ то...?“
„Јесте“, рече Ени, не заустављајући се. „Овде се свакодневно
организују наступи. Музичари, комичари, писци. То је Бејлијев
омиљени пројекат, да их доведе овамо како би их људи видели,
поготово кад знамо како им је тешко да успеју.“
„Знала сам да долазе понекад, али ти кажеш да долазе сваки дан?“
„Заказујемо њихове наступе годину дана унапред. Дешава се да
понеког одбијемо.“
Кантаутор је певао страствено, глава му је била нагнута у страну,
коса му је заклањала очи, грозничаво је пребирао прстима по
жицама, али већина људи у кантини уопште није обраћала пажњу на
њега.
„Не могу да замислим колики је буџет за то“, рече Меј.
 „О боже, па не плаћамо их. Чекај, треба да упознаш овог момка.“
Ени заустави човека по имену Випул, који ће, како је Ени објаснила,
променити концепт телевизије, медија који је више од свих осталих
остао заглављен у 20. веку.
„Ма какви, у 19. веку“, рекао је. И поред благог индијског акцента,
његов енглески је звучао тачно и отмено. „То је последње место које
потрошачима никада није омогућило да добију оно што желе. То је
последњи остатак феудалног уговора између аутора и гледаоца.
Нећемо више бити вазали!“, рече он, извињавајући се што мора да
иде.
„Овај лик функционише на потпуно другачијем нивоу“, рече Ени, док
су се пробијале кроз кантину. Зауставиле су се код још пет или шест
столова, где је упознала фасцинантне људе. Ени је сматрала да сви
они раде на нечему што ће уздрмати свет или променити животе
или што је смештено педесет година од онога што људи сада
раде. Опсег деловања тих људи био је запањујући. Среле су се с две
жене које су радиле на истраживачкој ронилици која ће разоткрити
све мистерије Марјанског рова. „Мапираће га као да је то Менхетн“,
рече Ени, док су жене одобравале њено претеривање. Затим су се
зауставиле код стола за којим су тројица младића гледала у екран,
уграђен у сто, на коме су били приказани 3Д цртежи нове врсте
јефтиних стамбених комплекса, које је могуће прилагодити потребама
земаља у развоју.
Ени зграби Меј за руку и повуче је ка излазу. „Сада ћемо разгледати
Окер библиотеку. Да ли си чула за њу?“
Меј није чула за њу, али није желела то да призна.
Ени јој упути заверенички поглед. „Теби није дозвољено да улазиш
тамо, али ја сам одлучила да те ипак уведем.“
Ушле су у лифт од плексигласа и неона, који их је попео дуж
атријума. Док су се успињале, Меј је могла да види сваки од пет
спратова и сваку канцеларију.
„Не схватам како ово не угрожава профит компаније“, рече Меј.
„Ни ја то не знам. Али овде се не ради само о новцу, надам се да то
знаш. Имамо довољно прихода да можемо да подржимо различите
страсти чланова заједнице. Они момци који су радили на пројекту
одрживог становања били су програмери, а неки од њих су студирали
архитектуру. Направили су пројекат, а Веће мудраца је потпуно
олепило за тим. Поготово Бејли. Он просто обожава да подстиче
радозналост код паметних људи. А његова библиотека је сулуда. Ово
је тај спрат.“
 Изашле су из лифта у дугачак ходник, обложен тамним трешњевим
и ораховим дрветом, с низом збијених лустера који су давали
светлост умирујуће боје ћилибара.
„Стара школа“, приметила је Меј.
„Знаш какав је Бејли? Он воли ово прастаро срање. Махагони,
гвожђе, витражи. То је његова естетика. Што се тиче уређења осталих
зграда, увек га надгласају, али овде је све урађено како је он хтео.
Погледај ово.“
Ени се зауставила испред огромне слике, портрета Тројице
Мудраца. „Грозно, зар не?“, рекла је.
Слика је изгледала незграпно, могао ју је насликати неки
гимназијалац. Тројица људи приказани тако да су формирали облик
пирамиде. Били су то оснивачи компаније, свако од њих у
препознатљивој одећи, с карикатуралним изразом лица који је
описивао његову личност: Тај Господинов, визионар и чудо од детета
у Кругу, носио је обичне наочаре и огромну дуксерицу, гледао је
улево, с осмехом на лицу; чинило се као да ужива у нечему, сам са
собом, прикључен на неку далеку фреквенцију. Људи су говорили да
има недијагностициран Аспергеров синдром, а слика као да је
истицала ту тврдњу. Тамне, неуредне косе, с лицем без иједне боре,
изгледао је као да нема више од двадесет пет година.
„Тај изгледа као да га је баш брига за све, је л’ да?“, рече Ени. „Али
то је немогуће. Нико од нас не би био овде да он није истовремено и
јебено добар менаџер. Објаснићу ти како ствари функционишу.
Ускоро ћеш узнапредовати, па ћу ти све испричати.“
Тај, право име Тајлер Александар Господинов, био је први Мудрац,
Ени је објаснила, и сви су га увек звали Тај.
„Знам то“, рече Меј.
„Немој да ме прекидаш. Држим ти исту говоранцију коју сам морала
да одржим главешинама државе.“
„Океј.“
Ени је наставила.
Тај је схватио да је у најбољем случају социјално неприлагођен, а у
најгорем да се катастрофално сналази у међуљудским односима.
Зато је, шест месеци пре него што ће компанија изаћи на берзу,
донео веома мудру и исплативу одлуку: запослио је другу двојицу
Мудраца, Имона Бејлија и Тома Стентона. Овај потез је умирио
уплашене инвеститоре и на крају три пута повећао цену компаније на
берзи. С изласком на берзу компанија је прикупила три милијарде
долара, што је била дотад нечувена, али не и неочекивана сума, а
пошто се решио бриге о новцу, са Стентоном и Бејлијем на челу
компаније, Тај је био слободан да отплута, да се сакрије, да нестане.
Како су месеци пролазили, све мање и мање су га виђали у кампусу и
у медијима. Постао је још повученији, а фама који се око њега
створила, намерно или не, само је расла. Људи који су посматрали
Круг питали су се: Где је Тај и шта ли сад смера? Планови су држани
у тајности до тренутка када би били објављени, а са сваком
следећом иновацијом створеном у Кругу бивало је мање јасно шта је
од тога потекло од Таја лично, а шта је било производ све веће групе
проналазача, најбољих на свету, који су сада били под окриљем
компаније.
Већина оних који су посматрали са стране претпостављали су да је
он и даље укључен у рад компаније, а неки су тврдили да се његова
рука, његова способност да створи елегантна глобална решења с
могућношћу бесконачне скалабилности виде на сваком већем
проналаску у Кругу. Основао је компанију годину дана након прве
године факултета, без икаквог искуства у бизнису постављених
циљева. „Звали смо га Нијагара“, изјавио је његов цимер у једном од
првих текстова о њему. „Идеје су му само надолазиле, у глави их је
имао милион, надирале су сваког секунда свакога дана, без краја и
конца.“
Тај је смислио првобитан систем, Јединиствени оперативни систем,
који је спојио све што је дотад на интернету било одвојено и неуредно
— профили корисника на друштвеним мрежама, њихови системи
плаћања, њихове различите шифре, имејл налози, корисничка имена,
омиљени сајтови, сви могући алати и начини на који се исказују
интересовања. Дотадашњи начин – нова трансакција, нови систем за
сваки сајт, за сваку онлајн куповину – подсећао је на коришћење
различитих аутомобила како би се обавио сваки од ових задатака.
„Не треба вам осамдесет седам различитих возила“, рекао је касније
кад је његов систем освојио интернет и цео свет.
Уместо тога, он је све потребе и алатке корисника ставио у један
лонац и измислио БашТи – један налог, један идентитет, једна
шифра, један систем плаћања за сваку особу. Није било више
шифри, ни вишеструких идентитета. Ваш уређај је знао ко сте и само
један ваш идентитет – БашТи, непроменљив и непробојан – била је
особа која плаћа, претплаћује се, одговара, прегледа и коментарише,
посматра и бива посматрана. Морали сте да користите своје право
име, које је било везано за кредитне картице, банку, па је и куповина
било чега била једноставна. Једно дугме на мрежи до краја живота.
 Да бисте користили неку алатку из Круга, а биле су то најбоље
алатке, најдоминантније, свеприсутне и бесплатне, могли сте то
једино лично, са својим правим именом, са својим БашТи налогом.
Прошло је време лажних идентитета, крађе идентитета, разних
корисничких имена, компликованих шифри и система плаћања. Сваки
пут када сте желели нешто да видите, користите, коментаришете или
купите, било вам је потребно само једно дугме, један налог, који је
све повезивао, чинио да све буде лако за праћење и једноставно,
доступно на мобилном телефону или лаптопу, таблету или
ретиналном дисплеју. Чим бисте отворили један налог, он би вас
водио кроз све буџаке интернета, кроз сваки портал, сваки сајт за
куповину, све што сте желели да радите.
За само годину дана БашТи је потпуно променио интернет. Иако су
неки сајтови у почетку пружали отпор, а заговорници слободног
интернета дизали галаму како сви имају право да буду анонимни
онлајн, БашТи је био као нарастајући талас и уништио је озбиљну
конкуренцију. Почело је са сајтовима за трговину. Зашто би било који
сајт који није имао порнографску садржину желео анонимне
кориснике, кад могу тачно да знају ко користи њихове услуге? Преко
ноћи, сви сајтови с коментарима су се упристојили, а сви који су
постављали коментаре могли су да буду позвани на одговорност.
Тролови, који су мање-више освојили интернет, били су отерани
назад у мрак.
А они који су желели или морали да прате кретање потрошача на
мрежи пронашли су своју Валхалу: стварне потрошачке навике
стварних људи сада су биле надасве јасне и мерљиве, због чега је
рекламирање могло да буде изведено са хируршком прецизношћу.
Већина корисника сервиса БашТи, већина корисника интернета који
су само желели једноставност, ефикасност, сведеност и добру
организацију при коришћењу, били су одушевљени резултатима. Нису
више морали да памте дванаест различитих идентитета и шифри;
нису више морали да толеришу лудило и бес анонимних хорди; нису
више морали да трпе рекламирање које је потпуно машило њихова
интересовања. Сада су поруке које су добијали биле циљане и
брижљиво смишљене, и најчешће чак добродошле.
Тај је мање-више случајно дошао на ову идеју. Замарало га је то што
је морао да памти различите идентитете, уноси шифре и податке с
кредитне картице, па је смислио компјутерски код како би то
поједноставио. Да ли је намерно нагласио прво слово свог имена у
називу БашТи? Изјавио је да је то схватио тек након што су му људи
скренули пажњу. Да ли је знао како ће БашТи проћи на тржишту? Он
тврди да није, и већина људи се слаже да су друга двојица Мудраца
заслужна за уновчење Тајевих идеја. Они су имали искуство и
пословну вештину неопходне за остварење тог циља.
Комерцијализовали су БашТи, пронашли начине да прикупе новац од
свих Тајевих иновација. Увећали су компанију и од ње направили
силу која ће у себи обухватати Фејсбук, Твитер, Гугл и напослетку
Алакрити, Зупа, Џефе и Кван.
„Том није добро испао на слици“, приметила је Ени. „Он није тако
грабљив. Али сам чула да се њему свиђа ова слика.“
Испод Таја а леве стране стајао је Том Стентон, генерални директор,
који је освојио читав свет, самозвани капиталистички Оптимус Прајм
– волео је Трансформерсе – који је носио италијанско одело и широко
се осмехивао као вук који је појео Црвенкапину баку. Коса му је била
тамна, проседа на слепоочницама, очи су му биле равнодушне,
потпуно непрозирне. Више је личио на брокера с Вол Стрита из
осамдесетих, који се нису стидели свог богатства, тога што су самци,
агресивни и опаки. Он је био глобални титан у раним педесетим који
је неспутано трошио новац и чинило се да је сваке године све јачи.
Био је особа која се без страха размеће новцем и утицајем. Нису га
плашили председници. Нису га застрашивале тужбе Европске уније
или претње кинеских хакера које је финансирала држава. Ништа га
није бринуло, ништа му није било недостижно, ништа му није било
изван финансијских могућности. Поседовао је НАСЦАР тим, тркачку
јахту, или можда две, сам је управљао својим авионом. Представљао
је анахронизам унутар Круга – хвалисави генерални директор који је
код млађих, утопијски оријентисаних Кругаша, будио противречна
осећања.
Та врста упадљивог расипништва била је страна другој двојици
Мудраца. Тај је изнајмљивао двособан стан у трошном стању,
неколико километара одатле, али нико га никада није видео како
напушта кампус или у њега улази; причало се да у њему живи. С
друге стране, место становања Имона Бејлија свима је било познато
– у суштини скромна кућа с три спаваће собе, која је била свима
видљива, у улици којом је свако могао да прође, десет минута од
кампуса. Стентон је, међутим, имао куће посвуда – у Њујорку,
Дубаију, Џексон Холу. Спрат на врху Миленијумског торња у Сан
Франциску. Острво близу Мартиника.
Имон Бејли, који је на слици стајао поред њега, деловао је потпуно
смирено, чак и раздрагано у присуству тих људи, који су споља
гледано представљали, свако на свој начин, потпуну супротност
ономе у шта је он веровао. Његов портрет на слици, док стоји с десне
стране испод Таја, приказивао га је онаквим какав је и био – седе
косе, руменог лица, с очима које се сјаје, срећан и искрен. Он је био
лице које је компанију представљало у јавности, које су сви
повезивали с Кругом. Када се смејао, што је било готово стално, уста
су му се смејала, очи су му се смејале, чак је изгледало као да му се
и рамена смеју. Био је ироничан. Био је духовит. Говорио је на начин
истовремено и лирски и прозаичан, пружајући публици предивну
благоглагољивост у једном тренутку и јасно предочене
здраворазумске ствари у следећем. Пореклом из Омахе, из одвећ
нормалне породице, која је имала шест чланова, није урадио готово
ништа значајно, до сада. Студирао је на универзитету Нотр Дам и
оженио се девојком с којом се у то време забављао. Она је похађала
универзитет Сент Мери, који је био у близини. Сада су имали четворо
деце, три девојчице, и коначно су добили дечака, мада рођеног са
церебралном парализом. „Он је посебан“, рекао је Бејли када је
објавио рођење запосленима у компанији и целом свету. „Па га ми
волимо још више.“
Од тројице Мудраца, Бејли је био тај на кога бисте највероватније
налетели у кампусу. Свирао је диксиленд тромбон на такмичењу
талената у Кругу, и најчешће би гостовао у талк схоwу; емисијама у
којима је представљао компанију. Тада бисте могли да видите како се
благо осмехује док говори – веома лежерно – о овој или оној истрази
коју је спроводила Савезна комисија за комуникације, или док
објашњава нове корисне алатке или нову технологију прављења
игрица. Желео је да га зову ујка Имон, и док је шетао кампусом радио
је то као ујак кога много волите, као Теди Рузвелт у првом мандату,
неко приступачан и искрен. Њих тројица, у животу и на том портрету,
чинили су чудан букет разнородног цвећа, али то је без сумње
функционисало. Сви су знали да то функционише, тај менаџерски
модел с три директора, који је касније копиран и у другим
компанијама с листе 500 најбогатијих, с променљивим успехом.
„Али ако је то тако, зашто онда нису ангажовали бољег
портретисту?“, упитала је Меј.
Што је дуже гледала слику, бивала јој је све чуднија. Уметник их је
поставио тако да је сваки Мудрац држао руку на рамену оног другог.
То није имало смисла и пркосило је уобичајеном начину на који руке
могу да се савију или пруже.
 „Бејли мисли да је потпуно урнебесна“, рече Ени. „Он је желео да
слика виси у главном ходнику, али је Стентон ставио вето на то. Знаш
да је Бејли колекционар, зар не? Има изванредан укус. Мислим, он
делује као фини чикица, обичан човек из Омахе, али је такође
познавалац уметности и поприлично опседнут очувањем прошлости –
чак и лоше уметности из прошлости. Чекај да видиш његову
библиотеку.“
Стигле су до огромних, по свој прилици средњовековних врата која
су могла да задрже варваре. У нивоу груди имала су пар огромних
звекира у облику гаргојла који се плезе, и Меј покуша да се нашали.
„Кул звекири.“
Ени фркну, махну руком преко плаве плоче на зиду и врата се
отворише.
Окрену се ка њој. „Страва, а?“
Библиотека је имала три нивоа и била је изграђена око отвореног
атријума. Све је било израђено у дрвету, бакру и сребру, права
симфонија пригушених боја. Унутра је било сигурно десет хиљада
књига, већином у кожном повезу. Биле су уредно поређане по сјајним
лакираним полицама. Између књига стајале су бисте значајних људи
с озбиљним изразима – Грци, Римљани, Џеферсон, Јованка
Орлеанка и Мартин Лутер Кинг. Модел авиона Гиздауа гуска – или је
то био Енола Геј? – висио је с плафона. Било је ту на десетине
старинских глобуса осветљених изнутра меком кремастом светлошћу,
која је грејала разне изгубљене народе.
„Већину ствари је куповао пре него што би се изгубиле или отишле
на добош. То је његов крсташки рат. Он одлази на те осиромашене
поседе, код људи спремних да продају своје благо по багателним
ценама, и плаћа им тржишну цену за све то, дајући изворним
власницима неограничен приступ стварима које купи. Такве овде
често видиш, ти седокоси који долазе да читају или да дотакну своје
ствари. Мораш да видиш ово. Распаметићеш се.“
Ени је повела Меј три спрата изнад, степеницама које су прекривали
врло детаљни мозаици – репродукције сличних ствари из
византијског периода, како је Меј претпоставила. Држала се за
металну ограду и приметила да на њој нема отисака прстију, нити
било какве мрље. Видела је банкарске зелене стоне лампе,
телескопе окачене уздуж и попреко, како се сијају у бакру и злату,
уперени ка витражима – „Погледај горе“, рече јој Ени, и она погледа
ка таваници од бојеног стакла и виде приказ безбројних анђела
груписаних у кругове, насликан са страшћу. „То је из неке цркве у
Риму.“
Стигле су на последњи спрат библиотеке. Ени је повела Меј кроз
уске пролазе препуне књига у кожном повезу, неке чак њене висине –
библије и атласи, илустроване историје ратова и устанака, давно
несталих људи и народа.
„‘Ајде сад, погледај ово“, рекла је Ени. „Стани. Пре него што ти ово
покажем, мораш ми обећати да нећеш о овоме никоме причати,
важи?“
„У реду.“
„Озбиљно ти кажем.“
„Па јесам озбиљна. Схватам ово врло озбиљно.“
„Добро. Сада кад померим ову књигу...“, казала је Ени и помакла
велики том с насловом Најбоље године наших живота. „Гледај ово“,
рече и коракну уназад. Полако, зид на коме је било неколико стотина
књига почео је да се помера уназад, отркивајући тајну просторију која
се налазила иза. „То је Штребер Предводник, је л’ да?“, рече Ени, док
су улазиле. Унутра, просторија је била кружног облика, посвуда на
зидовима биле су књиге, али главна ствар је била рупа насред пода,
око које је била бакарна ограда; шипка у средини спуштала се доле
до непознате дубине.
„Је л’ он неки ватрогасац?“ питала је Меј.
„Убиј ме ако знам“, одговорила је Ени.
„Докле ово иде?“
„Колико ја знам, право до Бејлијевог паркинг места.“
Меј није могла а да не пита. „Да ли си се икада спустила доле?“
„Не, чак и то што ми је ово показао представља ризик. Није требало
то да ради. Рекао ми је то. И ја то сад показујем теби, што је потпуна
лудост. Али то ти говори како тај човек размишља. Може да има шта
год хоће, а он жели ватрогасни стуб који се спушта седам спратова до
гараже.“
Из Енине слушалице зачуо се звук који је личио на капање воде.
Саговорнику, ко год то био, поручила је „Важи.“ Дошло је време да
крену.
„Него“, рекла је Ени у лифту, док су се спуштале до главног спрата
за запослене. „Морам мало да радим сад. Време је за инспекцију
планктона.“
„Време је за шта?“, питала је Меј.
„Знаш, старт уп фирме се надају да ће их велики кит – то смо ми –
сматрати довољно укусним да их поједе. Једном недељно имамо
серију састанака с тим момцима који желе да буду као Тај, и онда они
покушавају да нас убеде да треба да преузмемо њихове компаније.
То је помало тужно јер се они више и не претварају да имају некакве
приходе, нити потенцијал у том смислу. Слушај, сад ћу те оставити
пару компанијских амбасадора. Они схватају свој посао веома
озбиљно. У ствари, припази се – они су посвећеници. Спровешће те
кроз остатак кампуса, а ја ћу те покупити после како бисмо отишле на
журку коју правимо због дугодневице, важи? То почиње у седам.“
Врата су се отворила на другом спрату, у близини Стаклене кантине,
и Ени ју је представила Дениз и Џосаји, који су били у касним
двадесетим. Обоје су је невино гледали. Носили су једноставне
кошуље складних боја. Узели су је свако за по једну руку, и деловало
је као да се клањају.
„Немојте јој дозволити да ради“, било је последње што је Ени рекла
пре него што је нестала у лифту.
Мршав и врло пегав момак Џосаја окренуо је своје плаве очи, не
трепнувши, ка Меј. „Много нам је драго што смо те упознали.“
Дениз, висока и мршава, азијског порекла, упутила јој је осмех и
зажмурила, као да ужива у том тренутку. „Ени нам је причала о вама
двема, колико дуго се познајете. Она је срце и душа овог места, тако
да смо веома срећни што си и ти дошла.“
„Сви воле Ени“, додао је Џосаја.
Меј осети нелагоду због њихове снисходљивости. Били су сигурно
старији од ње, али понашали су се као да је она нека значајна
личност у посети.
„Можда ће нешто од свега бити и сувишно“, рече Џосаја, „али ако се
слажеш, желели бисмо да ти покажемо све, као и сваком новајлији.
Је л’ ти то звучи океј? Обећавамо да неће бити труло.“
Меј се насмејала, рекла им да се слаже и кренула за њима.
Остатак дана претворио се у мутан низ стаклених просторија и
кратких, невероватно срдачних сусрета. Свако кога је упознала био је
страшно заузет, скоро потпуно претоварен послом, али свеједно
очаран што ју је упознао, тако срећан што је она овде, Енина
пријатељица... Обишли су здравствени центар, где је упознала
доктора Хемптона, који је носио дредове и био задужен за вођење
ове установе. Затим су обишли клинику за хитне случајеве. Ту су
наишли на медицинску сестру из Шкотске, која је радила на пријему.
Обишли су органске баште површине једног ара, где су двојица
стално запослених фармера држала предавање групи Кругаша, који
су пробавали тек убрану шаргарепу, парадајз и кељ. Обишли су део
за мини-голф, биоскопске дворане, сале за куглање, бакалнице.
Коначно, кад су стигли до удаљене тачке за коју је Меј мислила да
представља крај кампуса – одатле је могла видети ограду, кровове
хотела Сан Винћенца, где су одседали посетиоци Круга – обишли су и
спаваонице компаније. Меј је чула понешто о томе. Ени је споменула
како је понекад остајала и преко ноћи у кампусу и како су јој се ове
собе више свиђале од њене куће. Док је пролазила кроз ходнике и
гледала уредне собе – свака је имала блиставу чајну кухињу, сто,
меко тапациран кауч и кревет – Меј је и сама осетила како је тај
простор привлачи.
„Овде има сто осамдесет соба, али брзо се ширимо“, Џосаја рече. „С
више од десет хиљада запослених у кампусу, увек има оних који раде
до касно или желе да дремну током дана. Ове собе су увек слободне,
увек чисте – треба само проверити онлајн која је слободна. Веома
брзо се попуне, али планирамо да у наредних неколико година
изградимо још неколико хиљада.“
„После журки попут оне која ће бити организована вечерас, увек су
пуне“, рекла је Дениз, покушавши заверенички да јој намигне.
Обилазак се наставио и током поподнева. Накратко су се зауставили
како би пробали храну на часу кулинарства који је држала славна
млада куварица, позната по томе што је користила све делове сваке
животиње. Она је Меј представила јело под називом „печено свињско
лице“, које је Меј пробала и открила да је истог укуса као маснија
сланина; веома јој се допало. Прошли су поред других посетилаца
који су такође обилазили кампус – група студената с колеџа, гомиле
продаваца и сенатора и њихове пратње. Прошли су део с видео
игрицама пун старих флипер машина и с унутрашњим тереном за
бадмингтон, где је, како јој је Ени рекла, бивши светски шампион у
том спорту нудио услуге спаринговања, и за то био плаћен. Кад су је
Џосаја и Дениз довели назад у центар кампуса, светлост се гасила,
запослени су постављали бакље од тиковог дрвета и палили их.
Неколико хиљада Кругаша почело је у сумрак да се скупља. Стојећи
међу њима, Меј је знала да никада неће пожелети да ради – неће
пожелети да буде – негде другде. Њен родни град, остатак
Калифорније, остатак Америке, деловали су јој као хаотични метеж
негде у земљама у развоју. Ван зидова Круга постојали су само бука,
борба, неуспех и прљавштина. Али овде је све било савршено.
Најбољи људи на свету направили су најбоље системе, и најбољи
системи су доносили профит, неограничени профит који је омогућио
ово – најбоље место за рад. Било је природно што је тако, мислила је
Меј. Ко би могао да направи утопију него утописти?
„Ова журка? Ма ово је ништа“, Ени је уверавала Меј док су се гегале
поред шведског стола дугог дванаест метара. Пао је мрак, вечерњи
ваздух био је свежији, али је у кампусу било необјашњиво топло, све
је било осветљено стотинама бакљи које су исијавале светлост боје
ћилибара. „Ово је једна од Бејлијевих идеја. Он није баш у фазону
Мајке Земље, али занимају га звезде, годишња доба, тако да је
дугодневица његова идеја. Појавиће се у неком тренутку и
поздравити све – углавном макар то уради. Прошле године је носио
некакву мајицу без рукава. Врло је поносан на своје руке.“
Меј и Ени су стајале на бујном травњаку, напуниле су своје тањире и
затим пронашле место у каменом амфитеатру подигнутом на високом
травнатом насипу. Ени јој је поново насула ризлинг, који се, како је
рекла, производи у кампусу. Заправо се радило о новој врсти смесе, с
мање калорија а више алкохола. Меј је посматрала травњак,
нанизане бакље које су шиштале, сваки ред је учеснике ове пијанке
водио ка различитим активностима – лимбу, добацивању рагби
лоптом, електричном тобогану – ништа од тога није имало везе са
дугодневицом. Тобожња насумичност, одсуство било каквог
наметнутог распореда, учинио је да ово буде забава на којој сви имају
ниска очекивања, која ће бити вишеструко превазиђена. Ускоро су
сви били припити, и Меј је изгубила Ени. Затим се и сама изгубила,
да би завршила крај терена за боћање. Мања група старијих
Кругаша, сви су имали преко тридесет година, користила га је како би
бацала диње на кегле. Вратила се назад на травњак, где се
прикључила игри у којој је група Кругаша извикивала „Ха“. Деловало
је као да то не захтева ништа више од лежања на трави, скрштених
руку или ногу, или обоје. Кад год би особа поред вас рекла „Ха“,
требало је и ви то да кажете. Била је то глупа игра, али тренутно јој је
то било потребно, пошто јој се вртело у глави и осећала се боље у
хоризонтали.
„Види ти њу. Изгледа тако спокојно.“ Чуо се глас у близини. Меј је
схватила да глас, био је то мушкарац, говори о њој. Отворила је очи.
Никог није видела изнад себе. Само небо, које је било претежно
ведро, с јатом сивих облака који су хитро одмицали од кампуса ка
мору. Меј осети како јој капци постају тешки. Знала је да није касно,
сигурно није било више од десет. Није желела да уради оно што је
често радила, а то је да заспи после два или три пића, тако да је
устала и кренула да тражи Ени или још ризлинга, или обоје.
Пронашла је шведски сто у потпуном нереду, гозбу су похарале или
животиње или Викинзи, па се запутила ка најближем шанку. Ризлинга
више није било, а у понуди је било некакво енергетско пиће с вотком.
Наставила је даље, распитујући се код људи које је сретала где може
наћи ризлинг, док није поред себе осетила сенку.
„Има још овамо“, зачу из тог правца.
Окренула се и угледала наочаре, које су имале плавичаст одсјај,
насађене на лице које се није видело. Окренуо се и кренуо даље.
„Је л’ ја то тебе пратим?“, упита Меј.
„Па не баш. И даље стојиш. Али требало би, ако желиш још тог
вина.“
Ишла је за њим преко травњака и испод свода високог дрвећа, кроз
које се пробијала месечина, стотине сребрних копаља. Сада је Меј
боље видела ту сенку: носио је мајицу боје песка, а преко ње – што је
била комбинација коју дуго није видела – некакав прслук, кожни или
плишани. Зауставио се и сагнуо у подножју водопада, вештачког
водопада који се спуштао низ зидове Индустријске револуције.
„Овде сам сакрио неколико боца“, рекао је. Руке су му биле дубоко у
кориту у које се сливала вода. Пошто није ништа нашао, клекнуо је, с
рукама зароњеним до рамена, док није пронашао две блиставе
зелене флаше. Усправио се и окренуо ка њој. Најзад је могла целог
да га види. Троугласто, благо лице и на бради јамица тако дискретна
да је дотад није ни приметила. Имао је кожу детета, очи много
старијег човека и упадљив нос, крив и повијен, но који је некако
давао стабилност читавом његовом лицу, као кобилица јахти. Његове
јаке и густе обрве као да су се у нереду разилазиле ка ушима,
округлим, великим, ружичастим као у девојчице. „Желиш да се
вратиш назад да се играш или...?“ Оно „или“ је изговорио тако да је
звучало далеко примамљивије.
„Наравно“, рекла је и схватила да не зна ништа о овом човеку.
Међутим, пошто је он имао боце ризлинга и пошто је изгубила Ени, а
и веровала је свакоме унутар ових зидова – у том тренутку је волела
све који су њима били омеђени, све јој је било ново и све дозвољено
– кренула је за њим назад на забаву, тачније на руб збивања, где су
седели на високим кружним степеницама окренутим ка травњаку и
посматрали силуете како трче, циче и падају једне преко других.
Отворио је обе флаше, једну је дао Меј, отпио гутљај из своје и
рекао да се зове Франсис.
„А не Френк?“, питала је. Узела је флашу и напунила уста тим
слатким вином.
 „Људи покушавају да ме тако зову, а ја... замолим их да то не раде.“
Она се насмејала, а за њом и он.
Он је био програмер, рекао је, радио је две године у компанији. Пре
тога је био нека врста анархисте, провокатора. Добио је посао овде
тако што је хаковао систем Круга, продревши у њега даље од било
кога. Сада је радио у тиму који се бавио безбедношћу.
„Мени је ово први дан“, изјавила је Меј.
„Нема шансе.“
Меј је најпре желела да каже „Не зајебавам те“, али се у последњем
тренутку одлучила за нешто инвентивније. Међутим, нешто се
запетљало у тој вербалној иновацији, па је изговорила: „Не јебем те“,
схвативши истог тренутка да ће памтити те речи и мрзети себе због
њих у наредним деценијама.
„Не јебеш ме?“, питао је, не мењајући израз лица. „То звучи веома
коначно. Донела си одлуку с тако мало информација. Не јебеш ме.
Вау.“
Меј је покушала да објасни шта је желела да каже, шта је мислила,
то јест о чему је одређени слој њеног мозга размишљао, због чега се
фраза мало извитоперила... Али то није имало смисла. Он се смејао
сада, знао је да она има смисла за хумор, и она је била свесна тога, и
некако је учинио да се осећа сигурном, да верује како он то више
никада неће споменути, да ће та грозна ствар коју је рекла остати
међу њима, да обоје схватају како сви људи греше и да би требало,
ако већ сви признајемо да смо само људи, слаби и склони да
зазвучимо и испаднемо смешни хиљаду пута дневно, да допустимо
да те грешке буду заборављене.
„Први дан“, рече. „Онда честитам. Живели.“
Куцнули су се флашама и испили по гутљај. Меј је држала своју
флашу према месечини да би видела колико је остало; течност је
постала неприродно плава. Схватила је да је попила већ пола
флаше. Спустила ју је.
„Свиђа ми се твој глас“, рекао је. „Је л’ одувек био такав?“
„Дубок и храпав?“
„Ја бих га назвао зрелим. Назвао бих га продорним. Знаш Тејтум
О’Нил?“
„Родитељи су ме терали да гледам Месец од папира сто пута.
Желели су да се осећам боље.“
„Волим тај филм“, рекао је.
„Мислили су да ћу да одрастем као Еди Преј, одрасла на улици али
тако слатка. Желели су мушкарачу. Шишали су ме да личим на њу.“
 „Мени се свиђа.“
„Свиђа ти се фризура ко печурка?“
„Не. Твој глас. То је засад најбоља ствар код тебе.“
Меј није ништа рекла. Осетила се као да ју је ошамарио.
„Срање“, рече он. „Је л’ то звучало чудно? Хтео сам буде
комплимент.“
Уследила је мучна пауза; Меј је имала грозних искустава са
слаткоречивим мушкарцима, који би прескочили по неколико
степеница да би онда пали на неумесном комплименту. Окренула се
ка њему, како би се уверила да он није оно што је она мислила да
јесте – великодушан, безазлен – већ у ствари изопачен,
проблематичан, наопак. Али кад га је погледала, видела је исто
глатко лице, плаве наочаре, древне очи. Имао је болан израз лица.
Погледао је флашу као да на њу сваљује кривицу. „Само нисам
желео да се осећаш лоше због свог гласа. Али тиме сам изгледа
увредио све остало у вези с тобом.“
Меј се на тренутак замислила над тим, али су јој мисли, смушене од
ризлинга, биле споре и неодлучне. Престала је да покушава да
анализира оно што је рекао и оно што је хтео. „Мислим да си чудак“,
рекла је.
„Немам родитеље“, рекао је. „Да ли ме то имало оправдава?“ Онда,
схвативши да је превише открио и сав очајан, рекао је: „Не пијеш
више.“
Меј је одлучила да не спомиње његово детињство. „Ја сам готова“,
рече. „Баш ме ударило.“
„Стварно извини. Понекад изговорим речи погрешним редоследом.
Најсрећнији сам када не причам на оваквим догађањима.“
„Стварно си чудак“, Меј понови оно што је већ рекла, и стварно је то
мислила. Имала је двадесет четири године, а он није личио ни на
једну особу коју је досад упознала. То је био, мислила је онако пијана,
доказ да Бог постоји, зар не? Досад је била у прилици да упозна на
хиљаде људи. Већина је била потпуно идентична, могла је одмах да
их заборави, а сада се појавила ова особа, нова и бизарна, која
прича необичне ствари. Сваког дана неки научник би открио нову
врсту жабе или локвања и то је такође доказивало да постоји некакав
божански шоумен, некакав небески проналазач који ставља нове
играчке пред нас, скривене, али не како треба, баш тамо где бисмо
могли да их нађемо. И овај лик Франсис био је нешто потпуно
другачије, некаква нова жаба. Меј се окрену ка њему, помисливши да
ће га можда пољубити.
 Али он је био заузет. Једном руком је празнио ципелу, из које је
испадао песак. Што се тиче друге руке, деловало је као да је изгризао
све што му је остало од ноктију.
Престала је да сањари, и помислила на кућу и кревет.
„Како ће се људи вратити кући?“, питала је.
Франсис погледа ка гомили људи која је играла рагби и покушавала
да формира пирамиду. „Па ту су спаваонице, наравно. Али кладим се
да су оне већ сад пуне. Такође, увек има неколико спремних шатл
аутобуса. Претпостављам да су ти то рекли.“ Махнуо је руком у којој
је била флаша у правцу главног излаза, где је Меј разазнала кровове
минибуса које је видела јутрос кад је долазила овде. „Компанија ради
анализу трошкова за све. Запослени који би возио кући превише
уморан или у овом случају превише пијан да би возио – дакле,
трошак за шатл аутобус је мањи на дуже стазе. Немој да ми кажеш да
ниси знала за аутобусе. Шатл аутобуси су сјајни. Унутра изгледају као
јахте. Имају доста преграда и дрвених детаља.“
„Пуно дрвених детаља? Пуно дрвених детаља?“ Меј удари Франсиса
у мишицу, свесна да флертује, свесна да је идиотски флертовати с
колегом из Круга прво вече у новој фирми, да је идиотски попити
толико прве вечери у новој фирми. Но, она је то све радила и била је
веома срећна због тога.
Прилика им се приближавала. Меј ју је посматрала с тупом
радозналошћу, схвативши затим да је то женска особа. И да је та
особа Ени.
„Је л’ те овај човек малтретира?“, питала је.
Франсис се брзо одаљио од Меј и затим склонио флашу иза леђа.
Ени се насмеја.
„Франсис, зашто се понашаш тако луцкасто?“
„Извини, помислио сам да си рекла нешто друго.“
„Опа. Грижа савести! Видела сам да те је Меј ударила па сам се
нашалила. Но је л’ ти то покушаваш да признаш нешто? Шта си то
смерао, Франсисе Гарабанцо?“
„Гаравента.“
„Да, знам како се презиваш.“
„Франсисе“, рече Ени, спустивши се неспретно између њих. „Морам
нешто да те питам, не само као твој цењени колега, већ и као твој
пријатељ. Смем ли то да урадим?“
„Наравно.“
„Добро. Је л’ могу да будем мало насамо с Меј? Морам да је
пољубим у уста.“
 Франсис се насмеја, а онда стаде, приметивши да се ни Меј ни Ени
нису смејале. Уплашен и збуњен, и очигледно у страху од Ени, убрзо
је кренуо надоле степеницама, преко травњака, избегавајући пијане
учеснике забаве. Негде на пола травњака је стао, окренуо се и
погледао горе, као да је желео да се увери да Ени намерава да га
замени на месту Мејиног пратиоца ове вечери. Његови страхови су
се потврдили, наставио је да хода испод тенди Раног средњег века.
Покушао је да отвори врата, али није могао. Вукао је и гурао, али
врата нису попуштала. Свестан да га гледају, замакао је иза угла и
нестао.
„Он ради у сектору безбедности, барем тако каже“, рекла је Меј.
„То ти је рекао? Франсис Гаравента?“
„Претпостављам да није требало.“
„Није то баш прави сектор безбедности. Није он у Мосаду. Него, да
ли сам прекинула нешто што сигурно не би требало да радиш прве
вечери овде, будалице?“
„Ништа ниси прекинула.“
„Јесам, знам то.“
Ени је напипала флашу крај Мејиних ногу. „Мислила сам да смо ово
све попили још пре неколико сати.“
„Има вина код водопада, код зграде Индустријске револуције.“
„А да. Људи тамо крију ствари.“
„Управо сам чула себе како изговарам: ‘Има вина код водопада, код
зграде Индустријске револуције’“.
Ени је погледала око себе. „Знам. Срање. Знам.“
Код куће, након вожње шатл аутобусом – у коме јој је неко дао
слаткасти алкохол а шофер све време замишљено причао о својој
породици, близанцима, жени која пати од гихта – Меј није могла да
заспи. Лежала је на јефтином футону у свом собичку, у стану поред
пруге који је делила с две девојке које скоро уопште није познавала.
Обе су радиле као стјуардесе и готово никада их није виђала. Њен
стан се налазио на другом спрату некадашњег мотела, и био је
скроман, никада довољно чист, воњао је на очајање и лоше кување
претходних станара. Било је то тужно место, поготово након дана
проведеног у Кругу, где је све било створено с пажњом, љубављу и
добрим укусом. На свом јадном ниском кревету Меј је одспавала
неколико сати. Пробудила се и поново у глави прошла цео претходни
дан. Мислила је о Ени и Франсису, Дениз и Џосаји, ватрогасном стубу,
Еноли Геј, водопаду и бакљама од тиковине, о свим тим стварима
које чине одмор и снове који не могу трајати дуго, али онда јој је
синуло – и то је била ствар због које је остала будна, у глави јој се
вртело од детиње радости – да ће се она вратити тамо где су се све
те ствари догодиле. Тамо је била добродошла, тамо је била
запослена.
Стигла је рано на посао, у осам, пуна енергије и схватила да нема
сто, то јест није добила прави сто, па није знала коме да се обрати.
Чекала је сат времена испод знака на ком је писало ХАЈДЕ ДА
УРАДИМО ОВО. ХАЈДЕ ДА УРАДИМО СВЕ, док Рената није стигла и
одвела је на други спрат Ренесансе, до велике просторије величине
кошаркашког терена, где је било двадесетак столова. Сви су били
различити, клупе од светлог дрвета органских облика. Били су
одвојени стакленим преградама, поређани у групама по пет, као
латице цвета. Ниједан није био заузет.
„Ти си прва овде“, рекла је Рената, „али нећеш дуго бити сама. Свако
ново Одељење за корисничко искуство попуни се врло брзо. Такође,
људи на вишим позицијама су релативно близу.“ Руком је махнула
око себе показујући десетак канцеларија које су окруживале овај
простор. Кроз стаклене зидове могли су се видети њихови корисници
– свако од њих, имали су између двадесет шест и тридесет две
године, започињао је свој дан, деловали су опуштено, стручно,
паметно.
„Ови дизајнери стварно воле стакло, зар не?“, рече Меј, осмехујући
се.
Рената се заустави и набра обрву, замисливши се над изреченим.
Сместила је прамен косе иза увета и рекла: „Мислим да је тако. Могу
да проверим. Али, прво треба да ти објасним како су ствари
постављене и шта можеш да очекујеш током свог првог правог радног
дана.“
Рената јој је објаснила све карактеристике стола, столице и екрана,
који су сви били ергономски савршеног облика и могли су да се
подесе за рад стојећи.
„Можеш да распоредиш своје ствари и подесиш столицу и... О,
изгледа да је стигао одбор за дочек. Немој да устајеш“, рекла је и
померила се у страну.
Меј испрати Ренатин поглед и угледа три млада лица која су ишла
према њој. Проћелав човек у касним двадесетим испружи руку. Меј се
руковала с њим, а он је ставио повећи таблет на сто испред ње.
„Здраво Меј, ја сам Роб из финансија. Мора да ти је драго што ме
видиш.“ Његов осмејак се раширио у срдачан смех, као да је схватио
колико је духовит. „Добро“, рече, „попунили смо све овде. Треба само
да потпишеш на три места.“ Показао је на екран, где су светлуцали
жути правоугаоници, на месту где је требало да потпише.
Када је завршила, Роб је узео таблет и срдачно се насмејао. „Хвала
ти и добро дошла.“
Окренуо се и отишао, а на његово место дошла је пунија жена,
беспрекорног бронзаног тена.
„Ћао Меј, ја сам Таша, јавни бележник.“ Носила је са собом велику
књигу. „Је л’ имаш код себе возачку дозволу?“ Меј је извадила
исправу и пружила је. „Сјајно. Треба да се потпишеш на три места. Не
питај ме зашто. И не питај ме зашто је ово на папиру. Државна
администрација.“ Таша јој показа три узастопна поља и Меј се
потписала у свако од њих.
„Хвала ти“, рекла је Таша и испружила плаво јастуче за мастило.
„Сад стави отисак прста поред сваког поља. Не брини, неће ти остати
мрља од мастила. Видећеш.“
Меј притисну палац на јастуче, а онда га прислони поред сваког
поља с потписом. Мастило се видело на папиру, али кад је погледала
свој палац, био је савршено чист.
Таша је подигла обрве кад је приметила како се Меј запрепастила.
„Видиш? Невидљиво је. Једино се може видети у књизи.“
Због оваквих ствари је Меј и дошла овамо. Овде се све боље
радило. Чак је и мастило за отиске прстију било напредно,
невидљиво.
Кад је Таша отишла, на њено место дошао је мршави човек у
црвеној мајици с рајсфершлусом. Руковао се с Меј.
„Здраво, ја сам Џон. Јуче сам ти послао имејл у коме стоји да треба
да донесеш своју крштеницу.“ Склопио је руке као да се моли.
Меј извади крштеницу из торбе, а Џону засијаше очи.
„Донела си је!“ Готово нечујно је запљескао рукама, откривши уста
пуна ситних зуба. „Нико се не сети да то уради кад им први пут
кажем. Ти си моја нова омиљена особа.“ Узео је крштеницу, обећавши
да ће је вратити кад буде направио копију.
Иза њега била је четврта особа из фирме – блажено миран човек од
око тридесет пет година, досад најстарија особа коју је Меј овде
срела.
„Здраво Меј, ја сам Брендон и имам част да ти дам твој нови таблет.“
Држао је сјајан предмет, прозиран, црних ивица и гладак као
вулканско стакло.
Меј се запрепастила. „Овакви још нису ни пуштени на тржиште.“
 На Брендоновом лицу појавио се широк осмех. „Четири пута је бржи
од свог претходника. Целе недеље сам се играо мојим. Скроз је кул.“
„И ја ћу да га добијем?“
„Већ јеси“, рекао је. „На њему је твоје име.“
Окренуо је таблет наопачке како би показао да је на њему урезано
њено пуно име: МЕЈ РЕНЕР ХОЛАНД.
Предао јој је таблет. Био је тежак као картонски тањир.
„Претпостављам да имаш свој таблет?“
„Имам. То јест имам лаптоп.“
„Лаптоп. Вау. Могу ли да га видим?“
Показала му је где се налази. „Сад се осећам као да треба да га
бацим у ђубре.“
Брендон је пребледео. „Не, немој то да радиш! Барем га
рециклирај.“
„Ма какви, само сам се шалила“, рекла је Меј. „Вероватно ћу га
задржати. Ту су ми сви подаци.“
„Супер што си то споменула Меј! То ми је следећи задатак. Треба да
пребацимо све твоје податке на нови таблет.“
„Па то и ја могу.“
„Хоћеш да ми укажеш част? Читав живот сам се спремао управо за
овај тренутак.“
Меј се насмејала и померила столицу у страну. Брендон је клекнуо
поред њеног стола и ставио нови таблет до њеног лаптопа. За
неколико минута пребацио је све њене податке и налоге.
„У реду. Хајде да урадимо исто то с твојим телефоном. Та-да.“ Руком
је посегао у торбу и открио нови телефон, неколико корака испред
њеног модела. Као и на таблету, њено име је већ било урезано на
позадини телефона. Ставио је оба телефона, стари и нови, на сто
један поред другог и брзо, бежичном везом, пребацио све с једног на
други.
„Океј, сад је све што си имала на овом телефону и хард диску
доступно на таблету и новом телефону, али је и бекаповано у клауду
и на нашим серверима. Твоја музика, твоје поруке, твоји подаци.
Више никада не могу да буду изгубљени. Изгубиш ли овај таблет или
телефон, потребно је тачно шест минута да се сви твоји подаци
поврате и пребаце на следећи уређај. Биће ту и следеће године и
следећег века.“
Обоје су гледали нове уређаје.
„Жао ми је што наш систем није постојао пре десет година“, рекао је.
„Спржио сам два хард диска онда, а тада је то било као кад ти изгори
кућа и све што поседујеш.“
Брендон се усправи.
„Хвала“, рекла је Меј.
„Нема фрке“, рекао је. „И на овај начин можемо да ти шаљемо
апдејте за софтвер, апликације, све живо, и онда знаш да си у току.
Вероватно претпостављаш да сви у сектору КИ морају да имају исту
верзију било ког софтвера. Мислим да је то то...“, рекао је, полако
одлазећи. А онда се зауставио. „Кључно је да сви уређају буду
заштићени лозинком, стога сам ти је дао. Написана је овде.“ Дао јој је
лист папира на коме је била написана серија цифара, слова и
непознатих типографских симбола. „Надам се да можеш да је
запамтиш данас и онда да бациш ово. Договорено?“
„Договорено.“
„Можемо да променимо лозинку касније, ако желиш. Само ми реци и
даћу ти нову. Све их прави компјутер.“
Меј је узела назад свој лаптоп и кренула да га ставља у торбу.
Брендон га је погледао као да је у питању потенцијално агресивна
животињска врста. „Желиш ли да га бацим? Ми то радимо на начин
који не угрожава животну средину.“
„Можда сутра“, рече. „Желим да се опростим од њега.“
Брендон се насмејао пун обзира. „О, капирам. Важи онда.“ Климнуо
је главом и отишао, а иза њега се појавила Ени. Ослонила је главу,
коју је климала лево-десно, на шаку стиснуту у песницу.
„Ево је моја девојчица, коначно је порасла!“
Меј је устала и загрлила је.
„Хвала ти“, изговорила је наслањајући лице уз њен врат.
„Уууууууу“, Ени је покушала да се измакне.
Меј ју је јаче стегла. „Стварно.“
„Све је океј.“ Ени се коначно ослободила. „Лакше мало. Или можда
можеш да наставиш. Таман је постало секси.“
„Стварно. Хвала ти“, рекла је Меј дрхтавим гласом.
„Не, не, не“, рече Ени. „Ово ти је други дан. Без плакања.“
„Извини. Баш сам ти захвална.“
„Стани.“ Ени јој се приближила и поново је загрлила. „Стани, стани,
побогу, потпуно си полудела.“
Меј је дубоко удахнула како би се смирила. „Мислим да сад могу да
се контролишем. Е да, мој тата каже да те и он воли. Сви су тако
срећни.“
„Океј. То је помало чудно, с обзиром на то да га никада нисам
упознала. Али, реци му да волим и ја њега. Страшно. Је л’ згодан?
 „Добродржећи мачор? Свингер? Можда нешто можемо да средимо у
том смислу. Али сада бисмо могли мало и да радимо?“
„Да, да“, рекла је Меј и поново села. „Извини.“
Ени набра обрве враголасто. „Осећам се као да је школа почела и
управо смо сазнали да смо у истој учионици. Јесу ли ти дали нови
таблет?“
„Управо.“
„Је л’ могу да га видим“, Ени га је испитала. „Опа, урезивање имена
је добра фора. Правићемо чуда заједно, зар не?“
„Надам се.“
„Океј, ево га твој вођа тима. Ћао, Дене.“
Меј је брзо обрисала сузе. Видела је како им иза Ени прилази згодан
мушкарац, мишићав и дотеран. Носио је браон дуксерицу с
капуљачом, и осмехивао се веома задовољно.
„Ћао, Ени, како си?“, рекао је, стиснувши јој руку.
„Добро сам, Дене.“
„Баш ми је драго, Ени.“
„Она је баш добар радник, надам се да то знаш“, рече Ени,
зграбивши Мејин зглоб, који је затим стиснула.
„О да, знам то“, рекао је.
„Водићеш рачуна о њој.“
„Наравно“, рекао је и окренуо се ка Меј. Његов задовољни осмех
сада се претворио у израз потпуне сигурности.
„Надгледаћу како бринеш о њој“, рекла је Ени.
„Драго ми је да то знам“, рекао је.
„Видимо се на ручку“, рекла је Ени другарици и изашла.
У просторији су остали само Меј и Ден, који је задржао осмех човека
који није умишљен, који је био тачно тамо где је желео да буде.
Приближио је столицу себи.
„Веома ми је драго што те видим“, рекао је. „Драго ми је што си
прихватила нашу понуду.“
Меј је покушала да пронађе траг неискрености у његовом погледу, с
обзиром на то да није било разумне особе која би одбила позив да
ради овде. Али није га било. Ден ју је интервјуисао за овај посао три
пута, и сваки пут је деловао потпуно искрено.
„Претпостављам да си завршила с потписивањем и давањем
отисака?“
„Надам се да јесам.“
„Хоћеш ли да прошетамо?“
 Устали су од њеног стола и након сто метара стакленог ходника
изашли напоље кроз висока дупла врата. Попели су се широким
степеницама.
„Управо смо завршили терасу на крову“, рекао је. „Мислим да ће ти
се свидети.“
Кад су се попели до врха степеница, поглед је био спектакуларан. С
крова се пружао поглед на највећи део кампуса, оближњи град Сан
Винћенцо и залив иза њега. Меј и Ден су уживали у погледу кад јој се
обратио:
„Меј, сада када си с нама, желео бих да ти објасним неке од
основних вредности ове компаније. Једнако колико и сам рад – који
веома ценимо – желимо такође да се овде осећаш као људско биће.
Желимо, наравно, да ово буде простор за рад, али он треба да буде и
простор за људе. А то подразумева развијање заједништва. У ствари,
ово мора да буде заједница. То је један од наших слогана, као што
већ вероватно знаш: „Заједница на првом месту“. Видела си знакове
на којима пише: „Овде раде људи“ – на томе баш инсистирам. То је
моја омиљена област деловања. Ми нисмо аутомати. Ово није
фабрика у којој се експлоатишу радници. Ми окупљамо најпаметније
људе наше генерације. Различитих генерација. И чинимо све да ово
буде место на коме се поштује људско достојанство, где се даје
важност мишљењу, где се чују наши гласови – то је исто толико
важно колико и било какав приход, цена акције или пословни
подухват који се овде спроводи. Да ли ти то звучи отрцано?“
„Не, не“, Меј испали као из топа. „Дефинитивно не. То је разлог што
сам овде. Свиђа ми се идеја о ‘заједници на првом месту’. Ени ми је
причала о томе кад је почела овде да ради. На мом претходном
послу није било добре комуникације међу људима. То је потпуна
супротност овоме што ви имате овде, у сваком смислу.“
Ден се окренуо ка истоку и гледао је ка брдима која као да су била
прекривена ангорском вуном и зеленим мрљама. „Не свиђа ми се кад
чујем да такве ствари постоје. С доступном технологијом,
комуникација никада не сме бити доведена у питање. Разумевање
никада не сме да буде недоступно или нејасно. То је оно што ми овде
радимо. Могао бих да кажем да је то мисија компаније – у сваком
случају, то је моја опсесија. Комуникација. Разумевање. Јасноћа.“
Ден је изражајно климнуо главом, као да су његова уста изговорила,
на своју руку, нешто што је његовим ушима деловало веома мудро.
„Овде у Ренесанси, као што вероватно знаш, задужени смо за
корисничко искуство или КИ, а неки људи могу помислити да је ово
најмање атрактиван део компаније. Али како ја то видим, како Веће
мудраца то види, то је основа свега што се овде одвија. Ако
корисницима не понудимо задовољавајуће, достојанствено и
пријатно искуство, онда ћемо их изгубити. То је основна ствар. Ми
смо доказ да је ова компанија сачињена од људи.“
Меј није знала шта да каже. Слагала се у потпуности. Њен бивши
шеф, Кевин, није говорио овако. Кевин није имао филозофију. Кевин
није имао идеје. Кевин је само имао свој задах и своје бркове. Меј се
кезила као идиот.
„Знам да ћеш се супер снаћи“, рекао је, пружајући руку према њој,
као да је хтео да стави длан на њено раме па се предомислио. Руку
је спустио поред тела. „Идемо доле како би почела с радом.“
Напустили су кровну терасу и сишли белим степеништем. Дошли су
назад до њеног стола, где су затекли човека рашчупане косе.
„Ево њега“, Ден рече. „Као увек, поранио си. Здраво, Џареде.“
Џаредово лице било је спокојно, без бора, руке је држао мирно и
стрпљиво у свом широком крилу. Носио је маслинастозелене
панталоне и кошуљу која му је била број мања.
„Џаред је задужен за твој тренинг, и он ће бити твој главни контакт
овде у КИ сектору. Ја надгледам тим, Џаред надгледа јединицу. Нас
двојица смо главне особе које треба да знаш. Џареде, јеси ли
спреман да почнеш да радиш с Меј?“
„Јесам“, рече. „Здраво Меј.“ Усправио се и пружио руку коју је Меј
прихватила. Била је округла и мека, налик анђеоској.
Ден се поздравио с њима двома и отишао.
Џаред се широко насмеши и прође руком кроз своју коврџаву косу.
„Време је за тренинг. Да ли си спремна?“
„Апсолутно.“
„Желиш ли кафу, чај или нешто друго?“
Меј је одмахнула главом. „Можемо да почнемо.“
„Добро. Хајде са седнемо.“
Меј седе, а Џаред привуче своју столицу до њене.
„Као што знаш, сада радиш само обично одржавање корисничких
налога за мале оглашиваче. Они шаљу поруку Корисничком искуству,
која бива усмерена неком од нас. У почетку то иде насумице, али кад
почнеш да радиш с корисником, он ће увек бити преусмерен на тебе,
због континуитета. Када добијеш упит, треба да смислиш одговор и
пошаљеш им поруку. То је суштина. У теорији је веома једноставно.
Досад је све јасно?“
 Меј је климнула главом, а онда је он прошао кроз двадесет
најуобичајенијих захтева и питања и показао јој је шаблонске
одговоре.
„Види, то не значи да само копираш одговор и пошаљеш га тек тако.
Сваки одговор треба да буде личан, посебно срочен. Ти си човек, они
су људи, не треба да глумиш робота и не треба да их третираш као
да су они роботи. Разумеш шта ти причам? Овде не раде роботи. Ми
не желимо да корисник икада помисли да комуницира с безличним
створењем. Стога увек мораш да унесеш људскост у тај процес. Је л’
ти то океј?“
Меј је климнула главом. Свидело јој се то: „Овде не раде роботи“.
Прошли су заједно десетак ситуација за вежбу, а Меј је сваки пут све
боље одговарала. Џаред је био стрпљив учитељ и претресао је с
њом сваки могући проблем који корисник може да има. Ако не би
умела да реши проблем, пребацила би упит у његов ред, и он би га
прихватио. То је оно што је углавном и радио, рече Џаред –
преузимао и одговарао на „тврде орахе“, које би му упућивали
приправници из Корисничког искуства.
„Али то ће се дешавати веома ретко. Изненадићеш се на колико
питања ћеш моћи да одговориш одмах. Претпоставимо да си
одговорила на питање клијента и он је задовољан. Онда им
пошаљеш упитник, а они га попуне. Он се састоји од неколико питања
о услузи коју си им пружила, о целокупном искуству које они на крају
треба да оцене. Затим они шаљу питања назад и одмах знаш како си
прошла. Рејтинг ти одмах ту искочи.“
Показао је угао њеног екрана, где је био велики број 99, а испод
њега мрежа других бројева.
„Велико 99 је оцена последњег корисника. Оцењиваће те на скали
од, погађаш, један до сто. Најновија оцена ти искочи овде, и онда се
обрачунава просек с осталим резултатима тог дана, што ће бити у
следећој коцкици. Тако ћеш увек знати како радиш посао и генерално
и у последње време. Сад знам шта мислиш. ‘Океј, Џареде, какав
просек је просек?’ Одговор је следећи – ако падне испод 95, онда
треба мало да паузираш и размислиш шта би могла да радиш боље.
Можда подигнеш просек са следећим корисником, можда увидиш
начин како можеш да се поправиш. У случају да константно опада,
онда ћеш имати састанак с Деном или неким другим вођом тима, како
бисте заједно размотрили најбоље праксе. Да л’ ти се то чини океј?“
„Да, у реду“, рече Меј. „Стварно ценим ово, Џареде. На мом
претходном послу нисам знала како стојим до, на пример, кварталне
евалуације. То баш узнемири човека.“
„У том случају, ово ће ти се свидети. Ако попуне упитник и дају ти
оцену, а то углавном сви ураде, онда им пошаљеш следећу поруку.
У њој им се захвалиш што су попунили упитник и подстакнеш их да
кажу пријатељима какво им је било искуство са тобом, користећи
алате друштвених медија Круга. Углавном ти барем дају зинг или
смајли или мргуда. У најбољем случају ће зинговати или писати о
томе на неком другом сајту за корисничку подршку. Ми подстичемо
људе да зингују о сјајном корисничком искуству с тобом, и сви су на
добитку. Капираш?“
„Капирам.“
„Океј, хајде да урадимо један уживо. Да ли си спремна?“
Меј није била спремна, али није могла то да каже. „Спремна сам.“
Џаред је нашао кориснички упит, прочитао га и фрктањем ставио до
знања да мисли да је то просто као пасуљ. Изабрао је шаблонски
одговор, прилагодио га мало, и пожелео кориснику диван дан.
Размена је потрајала деведесет секунди, а два минута касније на
екрану је потврђено да је корисник одговорио на упитник и појавио се
резултат: 99. Џаред се завалио и погледао Меј.
„То је добро, зар не? Деведесет девет је добро. Али не могу а да се
не упитам зашто није сто. Да погледамо.“ Отворио је упитник на који
је корисник одговарао и погледао одговоре. „Нема јасне назнаке да је
било који део њиховог искуства био незадовољавајући. На овом
месту већина компанија би рекла: вау 99 од 100 поена, то је скоро
савршено. И ја то исто кажем: то је скоро савршено, наравно. Али нас
у Кругу изједа тај поен који недостаје. Хајде да видимо можемо ли да
сазнамо о чему се ради. Ево следећег упитника који ћемо послати.“
Показао јој је још један упитник, краћи, у коме је стајало питање
кориснику да ли нешто у интеракцији може да буде побољшано и на
који начин. Послали су га кориснику.
Неколико секунди касније, стигао је одговор. „Све је било добро.
Извини. Требало је да вам дам оцену 100. Хвала!!!“
Џаред је куцнуо екран и показао Меј палцем нагоре.
„Понекад ћеш се сусрести с неким ко просто не уме да оцени по
скали. У том случају је добро да их питаш, да будеш сигурна да ће
дати јасну оцену. Сад се враћамо савршеном резултату. Јеси ли
спремна да покушаш сама?“
„Јесам.“
Преузели су други упит корисника, Меј је прошла кроз све
шаблонске одговоре, док није нашла одговарајући, који је
персонализовала и послала назад. Кад се упитник вратио, њена
оцена је износила 100.
У тренутку, Џаред је деловао запањено. „На првом упиту добијеш
стотку, вау“, рекао је. „Знао сам да ћеш бити супер.“ Мало се збунио,
али се брзо повратио. „Мислим да си спремна да преузмеш још
неколико. Али пре тога, још која напомена. Хајде да се посветимо
твом другом екрану.“ Укључио је мањи екран, који је стајао с њене
десне стране. „Овај екран служи за слање порука унутар компаније.
Сви Кругаши шаљу поруке кроз твој главни фид, али оне се појављују
на другом екрану. Тако је јасно које су поруке важне, и то ти помаже
да разврсташ шта је шта. С времена на време видећеш поруке од
мене овде, како проверам како радиш или имам неко софтверско
побољшање или вест. Јасно?“
„Скапирала сам.“
„Запамти да можеш да ми пребациш све нерешиве случајеве, а ако
ти је потребна пауза и разговор, можеш да ми пошаљеш поруку или
само да свратиш. Моја канцеларија је на крају ходника. Очекујем да
ћемо бити у честом контакту првих неколико недеља, ли преко порука
или другачије. Тако ћу моћи да видим колико си научила. Зато немој
да се устручаваш.“
„Нећу.“
„Сјајно. Него, јеси ли спремна да стварно почнеш?“
„Јесам.“
„Важи, то значи да отварам канал, и када будем пустио овај налет
упита, имаћеш свој ред на чекању и бићеш затрпана наредна два
сата, до ручка. Да ли си спремна?“
Меј је осетила је спремна. „Јесам.“
„Сигурна си? Онда океј.“
Активирао је њен налог, шаљиво салутирао и затим отишао. Канал
се отворио, и у првих дванаест минута одговорила је на четири
захтева, и резултат јој је био 96. Обилно се знојила, али је тај налет
био врло узбудљив.
Порука од Џареда појавила се на другом екрану. Засад је све сјајно!
Хајде да видимо можемо ли убрзо тај резултат да повећамо до 97.
Потрудићу се, написала је.
И пошаљи поруке свима који су ти дали мање од 100 поена.
Океј, написала је.
Послала је седам фоллоw уп порука, и три корисника су јој повећала
оцену на 100. Одговорила је на још десет питања до 11:45. Сада је
њен збирни резултат био 98.
 Још једна порука се појавила на њеном другом екрану, овога пута од
Дена. Сјајан резултат Меј! Како се осећаш?
Била је запрепашћена. Вођа тима који проверава како ти иде, и то
тако љубазно, првога дана?
Добро. Хвала!, одговорила му је и већ преузела нови упит
корисника.
Друга порука од Џареда појавила се испод прве.
Је л’ могу некако да ти помогнем? Да одговорим на нека питања?
Не хвала!, одговорила је. Све ми је јасно за сада. Хвала ти, Џареде!
Вратила се првом екрану. Још једна порука од Џареда искочила је на
другом екрану.
Запамти да могу да ти помогнем само ако ми кажеш како.
Хвала ти још једном!, написала је.
До ручка је одговорила на тридесет шест упита и оцена јој је била
97.
Стигла је порука од Џареда. Сјајно! Хајде пошаљи поруке свима који
су ти дали мање од 100.
Сад ћу то да урадим, написала је и послала фоллоw уп поруке
свима којима није дотад стигла да пошаље. Добила је неколико оцена
98 и 100 и затим видела поруку од Дена: Свака част, Меј!
Неколико секунди касније, испод Денове поруке појавила се још
једна, овога пута од Ени: Ден каже да растураш. Браво, девојко!
А онда је у поруци видела да је споменута на Зингу. Кликнула је да
прочита. Поруку је написала Ени. Новајлија Меј растура! Порука је
била послата свима у кампусу Круга – а то је био 10.041 човек.
Зинг је био прослеђен 322 пута и изазвао је 187 коментара.
Појављивали су се на другом екрану у готово бескрајном низу. Меј
није имала времена да их све прочита, али је скроловала до краја и
потврда да ради јој је баш пријала. На крају дана, њена оцена била је
98. Честитке су стигле од Џареда, Дена и Ени. Уследила је серија
зингова, који су објавили и славили оно што је Ени назвала најбољим
резултатом који је икада постигао неки почетник у Корисничком
искуству дувајте га.
До краја недеље, Меј је опслужила 436 корисника и научила
напамет шаблонске одговоре. Ништа је више није изненађивало, иако
јој се вртело у глави од разноврсности корисника и њихових
делатности. Круг је био свеприсутан, и иако је то знала већ годинама,
интуитивно, предузетници су јој сада причали о пословима који су се
прочули захваљујући Кругу, о порасту њиховог утицаја у дигиталном
свету, као и о могућности да сазнају ко купује њихову робу и када –
сада је то стварно било на потпуно другачијем нивоу. Меј је имала
контакте с корисницима у Клинтону у Луизијани и Патнију у Вермонту;
у Мармарису у Турској и Мелбурну и Глазгову и Кјоту. Сви одреда су
били веома љубазни у својим захтевима – то је било наслеђе
коришћења сервиса БашТи – и добронамерни у оцењивању.
До преподнева у петак њена збирна оцена за ту недељу била је 97,
и похвале су стизале са свих страна из Круга. Посао је био захтеван,
обим се није смањивао, али био је довољно разнолик, а одобравање
довољно учестало, тако да је брзо ушла у угодан ритам.
Управо је кренула да преузме нови налог, кад јој је стигла нова
порука. Била је то Ени: ‘Ајде на клопу са мном, лудо.
Седеле су на брдашцу, свака са својом салатом. Сунце се
повремено помаљало иза спорих облака, Меј и Ени су гледале
тројицу младића, бледуњавих и одевених као инжењери, како
покушавају да играју рагби.
„Већ си звезда. Осећам се као поносна мама.“
Меј одмахну главом. „Нисам уопште. Доста тога тек имам да
научим.“
„Наравно да имаш. Али већ 97? То је лудило. Ја нисам добила више
од 95 током прве недеље. Ти си рођени таленат.“
У том тренутку пар сенки се надвио над њиховим ручком.
„Можемо ли да се упознамо с новајлијом?“
Меј погледа горе, заклањајући очи од сунца.
„Наравно“, рече Ени.
Сенке су им се придружиле. Ени виљушком показа на њих. „Ово су
Сабина и Џозеф.“
Меј се руковала с њима. Сабина је била плавокоса, кршна,
жмиркала је. Џозеф је био мршав, блед, са смешно лошим зубима.
„Она већ гледа моје зубе!“, закукао је, показујући прстом на Меј. „Ви
Американци сте опседнути! Осећам се као коњ на аукцији.“
„Али твоји зуби су стварно лоши“, рече Ени. „А овде имамо
осигурање које покрива услуге стоматолога.“
Џозеф је одмотавао бурито. „Мислим да моји зуби пружају
неопходан предах од језиве савршености свих осталих овде.“
Накрививши главу, Ени га је проучавала. „Сигурна сам да треба да
их поправиш, ако не због себе, онда због дисциплине фирме. Људи
имају ноћне море због тебе.“
Џозеф је театрално напућио уста, пуна прженог меса. Ени га је
потапшала по руци.
 Сабина се окрену Меј. „Ти радиш у Корисничком искуству?“ Меј утом
примети тетоважу на њеној руци, симбол вечности.
„Да. Ово ми је прва недеља.“
„Видим да се супер сналазиш за сада. Ја сам такође тамо почела.
Као и већина људи.“
„Сабина је биохемичар“, додала је Ени.
Меј се изненадила. „Ти си биохемичар?“
„Да.“
Није знала да и биохемичари раде у Кругу. „Могу ли да те питам на
чему радиш?“
„Можеш ли да ме питаш?“ Сабина се насмејала. „Наравно да можеш
да питаш. Али ја не морам ништа да ти кажем.“
У том тренутку сви су уздахнули, а Сабина је онда проговорила.
„Озбиљно, не могу да ти кажем. Барем не сада. Углавном радим на
стварима које захтевају биометрички приступ. Знаш, скенирање
дужице ока и препознавање лица. Али сада радим на нечему новом.
Иако бих желела...“
Поглед који је Ени упутила Сабини био је нека врста молбе да ућути.
Сабина напуни уста салатом.
„У сваком случају“, рече Ени. „Џозеф је у Одељењу за право на
образовање. Покушава да допреми таблете у школе које тренутно не
могу да их приуште. Он је добрица. Такође, дружи се с твојим
пријатељем Гарбонзом.“
„Гаравентом“, исправи је Меј.
„А да, ти се сећаш. Јеси ли га видела поново?“
„Не ове недеље. Било је много посла.“
Сад се Џозеф заинтересовао. Као да му је нешто пало на памет. „Ти
си Меј?“
Ени је направила фацу. „Већ смо то рекли. Наравно да је то Меј.“
„Извини, нисам чуо како треба. Сад сам се сетио да сам чуо за
тебе.“
Ени је презриво издахнула. „Је л’ сте вас две девојчице једна другој
причале све о Франсисовом великом изласку? Је л’ исписивао Мејино
име окружено срцима у своју свеску?“
С уживањем, Џозеф удахну ваздух. „Не, само ми је рекао да је
упознао једну фину особу и да се она зове Меј.“
„То је тако слатко“, рече Сабина.
„Рекао јој је да ради у обезбеђењу“, рекла је Ени. „Џозефе, зашто би
рекао тако нешто?“
„Није он то рекао“, Меј је инсистирала. „То сам ја теби рекла.“
 Ени је прешла преко тога. „Претпостављам да може да се каже да је
у обезбеђењу. Бави се заштитом деце. Суштински, он је срце тог
целог програма спречавања отмица. Он би то стварно и могао да
уради.“ Сабина је, поново пуних уста, снажно климала главом.
„Наравно да ће то урадити“, рекла је, распршујући комадиће салате и
капљице сирћета. „То је готова ствар.“
„Шта је готова ствар?“, упита Меј. „Он ће да спречи све отмице?“
„Могао би“, рекао је Џозеф. „Мотивисан је.“
Енине очи се раширише. „Да ли ти је испричао о својим сестрама?“
Меј одмахну главом. „Не, није ми ни рекао има ли браћу или сестре.
Шта се десило његовим сестрама?“
Троје Кругаша се погледало да процене треба ли та прича да буде
испричана сада и на овом месту.
„То је ужасна прича“, рекла је Ени. „Његови родитељи су били скроз
сјебани. Мислим да су имали четворо или петоро деце, а Франсис је
био најмлађи, или је било још једно дете после њега... у сваком
случају, отац му је био у затвору, а мајка се дрогирала, тако да су
деца била послата на разне стране. Мислим да је једно отишло код
тетке и тече, а две сестре су биле дате у хранитељску породицу,
одакле су биле отете. Мислим да је у питању био некакав дуг, као да
су, знаш, биле предате или продате убицама.“
„Шта?“ Меј изненада осети слабост.
„О боже, биле су силоване и држали су их у орману, и на крају су
тела бацили у некакав напуштени подземни силос за лансирање
ракета. Мислим, то је најгора прича коју сам икада чула. Испричао је
неколицини нас када је покушавао да добије подршку за програм за
заштиту деце. Срање, погледај на шта личиш. Није требало да ти ово
причам.
Меј није могла да проговори.
„Важно је да знаш то“, рекао је Џозеф. „Због тога је он тако
страствен. Мислим, његов план би готово елиминисао могућност да
се тако нешто икада понови. Чекај. Колико је сати?“
Ени је погледала у телефон. „У праву си. Морамо да палимо. Бејли
ће да крене с откривањем новог производа. Морамо да будемо у
Великој дворани.“
Велика дворана је била у згради Просветитељства, а када су ушли у
просторију налик пећини, с три и по хиљаде места, опремљену
намештајем од светлог дрвета и нерђајућег челика, све је
подрхтавало од ишчекивања. Меј и Ени су нашле последњих пар
седишта на другом балкону, где су селе.
 »Пре неколико месеци је завршено“, рече Ени. „Четрдесет пет
милиона долара. Бејлију је узор за ове пруге био Дуомо у Сијени.
Страва, зар не?“
Меј је сада сву пажњу усмерила на бину, где се један човек
приближавао подијуму од плексигласа, праћен гласним аплаузом.
Био је висок, имао је близу 45 година, био је елегантно попуњен, али
не дебео. Носио је фармерке и плави џемпер с В изрезом. Није било
видљивог микрофона, али када је почео да говори, говор му је био
гласан и јасно се чуо.
„Здраво свима. Моје име је Имон Бејли“, рекао је, након чега је
уследио даљи аплауз, који је он брзо прекинуо. „Хвала вам. Веома ми
је драго да вас све видим овде. Неки од вас су тек почели да раде у
компанији откад сам последњи пут овако говорио, пре тачно месец
дана. Могу ли новајлије да устану?“ Ени је руком гурнула Меј. Она је
устала и прешла погледом по аудиторијуму, где је још око шездесетак
људи устало, већином њених година, сви су деловали стидљиво, сви
су били дискретно лепо одевени, заједно су представљали сваку расу
и нацију, а захваљујући настојањима Круга да олакша процедуру
добијања радних дозвола за странце, и запрепашћујући распон
различитости порекла. Пљесак осталих Кругаша био је гласан, ту и
тамо би се чуо и понеки узвик. Села је назад на столицу.
„Ужасно си слатка кад поцрвениш“, рече Ени.
Меј се стопила са столицом.
„Новајлије“, рече Бејли, „присуствоваћете нечему посебном. Овај
догађај зовемо Петак из снова, када представљамо нешто на чему
радимо. Често то ради неко од наших инжењера, дизајнера или
визионара, а понекад сам то само ја. И данас, шта год о томе
мислили, то ћу бити ја. Извињавам се унапред.“
„Волимо те, Имоне!“, чуо се глас из публике. Уследио је смех.
„Па, хвала вам“, рекао је. „Волим и ја вас. Волим вас као што трава
воли росу, као што птице воле грану.“ Застао је накратко, што је
омогућило Меј да дође до ваздуха. Видела је ове говоре онлајн, али
бити овде, уживо гледати Бејлијев ум на делу, слушати како речито
говори из главе – било је боље него што је уопште могла да замисли.
Како ли изгледа, помислила је, бити у кожи такве особе, елоквентне и
надахњујуће, тако лежерне пред хиљадама људи?
„Да“, наставио је, „прошао је цео месец од када сам био на овој бини
и знам да моје замене нису биле одговарајуће. Жао ми је што сам
вам ускратио своје присуство. Схватио сам да ми нема замене.“ Шала
је изазвала смех широм сале. „И знам да се већина вас питала где
сам дођавола био.“
Глас из првих редова је узвикнуо „сурфовао! , а остали су се
насмејали.
„То је истина. Мало сам сурфовао, и то је делимично разлог што вам
се данас обраћам. Волим да сурфујем и, кад хоћу да сурфујем,
желим да знам какви су таласи. Е сад, некада бисте се пробудили,
позвали локалну сурферску радњу и распитали се о величини таласа.
Но убрзо су они престали да се јављају на телефон.“
Они мало старији у сали зналачки су се насмејали.
„Кад су се појавили мобилни телефони, могли сте да позовете
ортака који је стигао на плажу пре вас. И они су ускоро престали да
се јављају на телефон.“
Поново се зачуо смех.
„Сад сам озбиљан. Није практично окренути дванаест бројева сваког
јутра, а ту је и питање можете ли да верујете нечијој процени
временских услова? Сурфери не желе да порасте број људи који
користе ограничени број великих таласа које овде имамо. Онда се
појавио интернет, и неки генијалци су ту и тамо поставили камере на
плаже. Могли смо да се улогујемо и видимо прилично нејасне обрисе
таласа на плажи Стинсон. Било је то можда и горе него звати
сурферску радњу! Технологија је била веома примитивна. Стриминг
технологија је то и даље. Или је то била. До данас.“
Иза њега се спустио екран.
„Е па добро, овако је то изгледало.“
На екрану се појавио стандардни дисплеј претраживача и
невидљива рука је укуцала адресу веб сајта названог
СурферскиПоглед. Појавио се лоше дизајниран сајт с малом сликом
стрима обале у средини. Пиксели су били превелики, а сајт је био
језиво спор. Људи у публици су се кикотали.
„Скоро бескорисно, зар не? Као што знамо, у последњих неколико
година стриминг видео се умногоме побољшао. Међутим, и даље је
спорији од дешавања у стварности, а квалитет слике је
разочаравајући. Због тога смо прошле године решили, или барем
тако мислим, проблеме с квалитетом слике. Хајде сада да
рифрешујемо ову страну како бисмо показали како изгледа сајт с
новом технологијом приказивања видеа.“
Страница је била поново учитана, слика обале је заузела цео екран
и резолуција је била савршена. Чули су се звуци запрепашћења из
сваког кутка дворане.
 „Да, ово је слика уживо са Стинсон плаже. Овако је на Стинсону
сада. Изгледа супер, зар не? Можда би требало да сам тамо уместо
што сам овде с вама!“
Ени се приближила Меј. „Део који следи је невероватан. Стрпи се.“
„Видим да неки од вас и даље нису задивљени. Као што сви знамо,
многе машине могу да пруже видео стриминг у високој резолуцији, и
већина ваших таблета и телефона већ то подржава. Међутим, постоји
неколико нових аспеката у свему овоме. Први од њих је како
добијамо ову слику. Да ли би вас изненадило кад бисте знали да овај
снимак не долази с велике камере, већ с једне од ових?“
Држао је у руци мали уређај, облика и величине лизалице.
„Ово је видео камера, и то модел који постиже управо овај
невероватан квалитет слике. Који може да постигне ово увеличање.
Ето, то је прва сјајна ствар. Сада можемо да добијемо резолуцију
високе дефиниције камером величине палца. Добро, великог палца.
Друга супер ствар – као што можете да видите, овој камери нису
потребне жице.
Она слику преноси преко сателита.“
Аплауз је одјекнуо просторијом.
„Чекајте. Да ли сам рекао да ради с литијумском батеријом која траје
две године. Не? Е па тако ради. И да ћемо за годину дана имати и
модел који покреће само соларна енергија. И да је отпорна на воду,
песак, ветар, животиње, инсекте, на све.“
Аплауз је постао још јачи.
„Поставио сам ову камеру јутрос. Залепио сам је на стуб, забио сам
тај стуб у песак, у пешчане дине, без дозволе, без ичега. У ствари,
нико и не зна да је тамо. Јутрос сам је укључио, а онда се довезао до
канцеларије и приступио Камери 1 на плажи Стинсон, и добио сам
овакву слику. Није лоше. Али, то је само делић целе приче. Заправо,
имао сам доста посла јутрос. Возио сам се около и поставио сам још
једну на Родео плажи.“
И онда се првобитна слика, она с плаже Стинсон, смањила и
померила у угао екрана. Отворио се други бокс, и у њему таласи на
Родео плажи, која се налазила неколико километара даље уз обалу
Пацифика. „А затим на плажи Монтара, на Оушн плажи, Форт поинту.“
Са сваком плажом коју је Бејли споменуо, појавио би се нови снимак
уживо. Сада је било приказано шест плажа у оквиру мреже на екрану,
са сваке је ишао пренос, могла је да се види слика савршене јасноће
и боја.
 „Запамтите ово: нико не види ове камере. Добро сам их сакрио.
Обичној особи оне изгледају као коров или некакав штап. Нешто
безвезе. Не можете да их приметите. За само неколико сати, јутрос
сам поставио савршено јасан видео приступ на шест локација, што
ми помаже да испланирам свој дан. А све што ми овде радимо јесте
сазнавање досад несазнатљивог, зар не?“
Главе су климале одобравајући. Чуо се жамор аплауза.
„Е па добро, сад многи од вас мисле: ‘Па ово су као камере за
надзор укрштене са стриминг технологијом, сателитима и слично.
Добро. Али ако бисте урадили ово с постојећом технологијом, то би
било обесхрабрујуће скупо за просечног човека. Али шта ако би све
ово било доступно свима, по приступачној цени? Пријатељи, ми
размишљамо да ово пустимо у малопродају – за само неколико
месеци, замислите – по цени од педесет девет долара.“
Бејли је показао камеру-лизалицу и добацио је некоме у првом реду.
Жена која ју је ухватила подигла је камеру, показала је публици,
пресрећна.
„Можете да купите десет оваквих за Божић, и одједном имате
приступ свему где желите да будете – кући, канцеларији, тренутном
стању у саобраћају. И свако може да их инсталира. Треба вам
највише пет минута. Помислите шта све можете да постигнете!“
Екран иза њега се рашчистио, плаже су нестале, а нова мрежа се
појавила.
„Ево погледа на двориште иза моје куће“, рекао је, откривајући
уживо фид уредног и скромног дворишта. „Ево дворишта испред моје
куће. Моја гаража. Ево брда које гледа на аутопут 101, где је често
гужва у шпицу. Ево једне поред мог места за паркинг, како бих био
сигуран да се нико не паркира тамо.“
Ускоро је на екрану било шеснаест засебних слика, и свака је
емитована уживо.
„Сад, ово су само моје камере. Приступам им тако што једноставно
укуцам Камера 1, 2, 3, 12, или неки други број. Једноставно. Али шта
ако желим да делим пренос? То јест, ако мој ортак има постављене
своје камере и жели да ми омогући приступ?“
Мрежа на екрану се сада увећала са шеснаест на тридесет две
слике. „Овде су екрани Лајонела Фицпатрика. Он воли скијање, па је
поставио неколико камера како би могао да процени услове на
дванаест локација широм области Тахо.“
Сада се видело дванаест уживо слика планина с белим врховима,
леденоплавих долина, планинских венаца чији су врхови под
тамнозеленим четинарима.
„Лајонел може да ми омогући приступ било којој од ових камера, ако
то жели. То је као кад се спријатељите с неким на друштвеним
мрежама, само што сада имате приступ свим његовим фидовима
уживо. Заборавите кабловску телевизију. Заборавите пет стотина
канала. Ако имате хиљаду пријатеља, а свако од њих има по десет
камера, имате десет хиљада опција преноса уживо. Ако имате пет
хиљада пријатеља, онда имате 50.000 опција. А ускоро ћете моћи да
се прикључите милионима камера широм света. Размислите поново
шта све можете да постигнете!“
Екран се распарчао на хиљаду малих мини екрана. Плаже, планине,
језера, градови, канцеларије, дневне собе. Аплауз је сада био
необуздан. Онда се екран замрачио, и на црној позадини појавио се
бели знак мира.
„Сад размислите какве последице ово може да има по људска
права. Демонстранти на улицама Египта више не морају да држе
камеру у нади да ће снимити кршење људих права или убиство, и да
ће онда некако успети тај материјал са улице да пребаце онлајн.
Сада је то једноставно као да сте залепили камеру на зид. То смо
заправо и урадили.“
У публици је настао тајац запрепашћења.
„Хајдемо да видимо Камеру 8 у Каиру.“
Појавио се снимак уживо са улице. Видели су се транспаренти како
леже по улици, неколико полицајаца у опреми за разбијање
демонстрација стајало је у даљини.
„Они не знају да их видимо, али их видимо. Свет их гледа. И слуша.
Појачајте звук.“
Одједном, могли су да чују јасан разговор на арапском, између
пешака који су пролазили поред камере, несвесни да их неко снима.
„Наравно, највећим бројем камера можете да управљате или ручно
или помоћу програма који препознаје глас. А погледајте сад ово.
Камера 8, помери се улево.“ На екрану, камера која је приказивала
улицу у Каиру померила се улево. „Сада десно.“ Померила се удесно.
Демонстрирао је како невероватно глатко клизи нагоре, надоле, по
дијагонали.
Публика је поново аплаудирала.
„Упамтите да су ове камере јефтине, да их је лако сакрити и да им
не требају каблови. Тако да нам није било тешко да их свугде
поставимо. Хајде да покажемо Тахрир.“
 Чули су се уздаси из публике. На екрану је био снимак уживо с Трга
Тахрир, колевке египатске револуције.
„Наши људи у Каиру качили су ове камере прошле недеље. Толико
су мале да ни војска не може да их открије. Они чак и не знају где да
гледају! Желим да вам покажем остале сцене. Камера 2. Камера 3.
Четири. Пет. Шест.“
Трг је приказан у шест кадрова, сваки од њих је био толико јасан да
се могао видети зној на сваком лицу, могло се разазнати име на
плочици сваког војника.
„Сад идемо од седме до педесете.“
Сада је било педесет слика у мрежи, чинило се да потпуно покривају
сва јавна места. Публиком се раширио жамор. Бејли је подигао руке,
као да је желео да каже: „Не још. Има још доста тога.“
„Трг је сад миран. Међутим, можете ли да замислите да се нешто
десило? Могли бисте да захтевате одговорност истог секунда. Ако би
неки војник починио насиље, то би одмах било снимљено за будуће
нараштаје. Можете му судити за ратне злочине, шта год хоћете. И чак
ако би отерали све новинаре с трга, камере су и даље тамо. И ма
колико пута покушали да уклоне камере, пошто су оне толико мале,
никада неће знати где су све, ко их је наместио и када. И та
немогућност да се то зна спречиће злоупотребу власти. Узмимо за
пример обичног војника који се сад брине како ће га десетине камера
снимити, за вијеки вјекова, како вуче неку жену низ улицу. Е па треба
да брине. Треба да брине због тих камера. Треба да брине због
платформе ВидеоКруг. Тако ћемо их назвати.“
Чуо се кратак рафални аплауз, који се појачавао како су људи у
публици схватали да је у питању игра речи.
„Је л’ вам се свиђа?“, питао је Бејли. „Ово може бити примењено и
на другим местима. Замислите било који град покривен на овај начин.
Ко би уопште починио преступ ако зна да га неко гледа у свако доба
где год да је? Моји пријатељи у ФБИ-ју мисле да би ово смањило
стопу криминала за 70-80 одсто у сваком граду у коме бисмо имали
потпуну покривеност камерама.“
Аплауз се појачао.
„Али за сада, вратимо се на места у свету где нам је највише
потребна транспарентност, а где је тако ретко имамо. Ево једног низа
локација широм света на којима смо сместили камере. Сад
замислите какав утицај су оне могле имати у прошлости, или какав ће
имати у будућности, уколико се сличне ствари буду догађале. Ево
педесет камера на Тргу Тјенанмен.“
 Кадрови уживо са свих страна трга испунили су екран, а публика је
поново прокључала. Бејли је наставио, показујући како оне прате
десетине ауторитарних режима, од Картума до Пјонгјанга, где власти
нису биле свесне да их посматра три хиљаде Кругаша у Калифорнији
– нису могле ни да замисле да неко може да их надгледа, да таква
технологија уопште постоји.
Сада је Бејли поново уклонио све са екрана и пришао публици.
„Знате шта мислим, зар не? У оваквим ситуацијама, слажем се са
судом у Хагу, с активистима за људска права широм света. Мора да
постоји одговорност. Тирани не могу више да се скривају. Мора да
постоји, и од сада ће постојати, документовање свега и позивање на
одговорност, морамо да омогућимо прикупљање доказа. Стога
наглашавам да морамо сазнати све што се догоди.“
Речи су се појавиле на екрану:
МОРАМО САЗНАТИ СВЕ ШТО СЕ ДОГОДИ.
„Народе, налазимо се на почетку другог доба просветитељства. И
притом, не говорим о новој згради у кампусу. Говорим о ери у којој
нећемо дозволити да највећи део људских мисли и дела и достигнућа
и знања исцури као из бушне кофе. То се већ једном десило. Звало
се то средњи век, мрачно доба. Да није било монаха, све знање овог
света било би изгубљено. Сад живимо у сличним временима, када
губимо већину онога што урадимо, видимо или научимо. Али не треба
тако да буде. Не са овим камерама, и са овом мисијом Круга.
Окренуо се поново ка екрану и поново је прочитао те речи,
позивајући публику да их запамти.
МОРАМО САЗНАТИ СВЕ ШТО СЕ ДОГОДИ.
Окренуо се ка публици и осмехнуо се.
„Добро, сада желим да се вратим на ближи терен. Моја мајка има
осамдесет једну годину. Више се не креће с лакоћом с којом је то
некада радила. Пре годину дана је пала и сломила кук, и од тада сам
забринут за њу. Тражио сам да инсталира сигурносне камере како
бих ја могао да им приступим у систему камера за надзор, али она је
одбила. Али сада се не бринем више. Прошлог викенда, док је она
дремала...“
Налет смеха ускомешао је публику.
„Извињавам се! Извињавам се!“, рече он, „Нисам имао избора. Не би
ми дозволила да то урадим. Тако да сам се ушуњао и поставио
камеру у сваку просторију. Толико су мале да их она никада неће
приметити. Сад ћу на брзака да вам покажем. Је л’ можемо да
покажемо камере од 1 до 5 у кући моје маме?“
 Појавила се мрежа слика, на једној је била његова мајка, која је
споро ишла добро осветљеним ходником, огрнута само пешкиром.
Зачула се експлозија смеха.
„Упс, ‘ајде да угасимо тај.“ Слика је нестала. „У сваком случају, сада
знам да је безбедна, и то ме чини спокојним. Као што сви овде у Кругу
знамо, транспарентност води спокојности. Више не морам да се
питам: ‘Како ми је мама?’. Више не морам да се питам: ‘Шта се
дешава у Мјанмару?’. Сада ћемо направити милион оваквих камера,
и предвиђам да ћемо у наредних годину дана имати милион стримова
уживо којима можемо да приступимо. За пет година, педесет
милиона. За десет година, две милијарде камера. Биће веома мало
насељених области којима нећемо моћи да приступимо преко екрана
у својим рукама.“
Публика је поново прокључала. Неко је повикао: „Желимо их одмах!“
Бејли је наставио: „Уместо претраживања интернета, где ћете наћи
некакав измонтиран видео грозног квалитета, сада можете да одете у
ВидеоКруг и укуцате Мјанмар. Или укуцате име вашег дечка из
средње школе. Могуће је да је неко поставио камере у његовој
близини, зар не? Зашто ваша радозналост о томе што се дешава у
свету не би била задовољена? Желите да видите Фиџи, али немате
времена да идете тамо? ВидеоКруг. Желите да видите како се ваше
дете сналази у школи? ВидеоКруг. Ово је крајња транспарентност.
Нема филтера. Све можете да видите. Увек.“
Меј се нагнула ка Ени. „Ово је невероватно.“
„Знам, је л’ да?“, одговорила је Ени.
„Питате се да ли ове камере морају да буду статичне?“, рекао је
Бејли, подигавши прст као да их грди. „Наравно да не. Сасвим
случајно, сада имам широм света на десетине помагача који носе
камере око врата. ‘Ајмо да их посетимо! Је л’ могу да видим Денијеву
камеру?“
Слика врха Мачу Пикчуа појави се на екрану. Изгледала је као
разгледница, поглед издигнут високо над старим рушевинама. А онда
је почела да се помера, надоле ка локалитету. Публика је прво била
запрепашћена, а затим је почела да пљеска.
„То је снимак уживо, али то је већ очигледно. Ћао, Дени. ‘Ајде сада
да видимо Сару на планини Кенија.“ Друга слика се појавила на
великом екрану, приказивала је поље шкриљца високо у планини.
„Можеш ли да нам покажеш врх, Саро?“ Камера се окренула нагоре и
открила планински врх, обавијен маглом. „Видите, ово отвара
могућности коришћења визуелних сурогата. Замислите да сам везан
за кревет или превише слабог здравља да бих истраживао ову
планину сам. Пошаљем некога горе с камером око врата, и могу све
да доживим у тренутку када се то и дешава. Хајде да то урадимо на
још неколико места.“ Приказао је снимке уживо из Париза, Куала
Лумпура, паба у Лондону.
„Хајде сада мало да експериментишемо тако што ћемо све ово
објединити. Седим код куће. Улогујем се и желим да осетим свет.
Покажи ми саобраћај на аутопуту 101. Улице Џакарте. Сурфовање у
заливу Болинас. Кућу моје маме. Покажи ми веб камере свих људи с
којима сам ишао у средњу школу.“
На сваку команду, нове слике су се појављивале све док није било
најмање стотину слика у ливе стреам-у истовремено.
„Постаћемо свевидећи и свезнајући.“
Публика је сада била на ногама. Салу је испунио громогласан
аплауз. Меј је ослонила главу на Енино раме.
„Морамо сазнати све што се догоди“, прошапутала је Ени.
„Блисташ.“
„Заиста.“
„Не блистам.“
„Као да си у благословеном стању.“
„Знам шта си хтела да кажеш. Престани.“
Мејин отац је пружио руку преко стола и узео њену. Била је недеља,
и родитељи су је частили слављеничком вечером којом су обележили
њену прву недељу у Кругу. То је био излив сентименталности каквим
су одувек били склони, барем у последње време. Када је била млађа,
једино дете пара који је дуго разматрао могућност да уопште нема
децу, ситуација у кући била је компликованија. Током недеље, њен
отац је био стално одсутан. Био је домар једне пословне зграде у
Фрезну, и радио је по четрнаест сати дневно. Стога је све кућне
послове остављао мајци, која је радила три смене недељно у
хотелском ресторану, и на тај притисак одговарала експлозивним
изливима беса, углавном упућеним Меј. Но када је напунила десет
година, саопштили су јој да су купили паркинг на два спрата у центру
Фрезна, и првих неколико година на смену су руководили њиме. За
Меј је било понижавајуће када јој родитељи њених другара кажу: „Хеј,
видео сам ти маму на паркингу.“ Или „Захвали још једном тати што ми
није наплатио пре неки дан“, али убрзо се њихова финансијска
ситуација поправила и могли су да запосле пар момака да раде по
сменама. И када су могли да узму слободан дан, или да праве
планове за неколико месеци унапред, њени родитељи су смекшали,
постали један миран, иритантно фин времешни пар. Као да су, за
само годину дана, од младих преоптерећених родитеља постали
баба и деда, успорени и срдачни, блажено несвесни шта њихова
ћерка заправо жели. Кад је завршила основну школу, одвели су је у
Дизниленд, не схватајући да је престара за то, као и да је отићи тамо
сам – с двоје одраслих, што практично значи сам – значило
промашити сваку забаву. Али били су добронамерни, па није могла
да одбије, и на крају су се и провели, шашаво и безбрижно како није
могла ни да замисли да је с родитељима могуће. Ако је и било
некаквог потајног једа због емотивне несигурности током њеног раног
детињства, залечила га је благост њиховог средњег доба.
А сада су се довезли до залива како би провели викенд у
најјефтинијем пансиону који су могли да пронађу – био је двадесет
километара удаљен од Круга и изгледао сабласно. Изашли су у неки
квази-помодни ресторан за који су њих двоје чули, и ако је неко те
вечери блистао, били су то они. Сијали су од среће.
„Па? Је л’ супер?“, питала је мајка.
„Јесте.“
„Знала сам.“ Мајка се завалила у столицу и прекрстила руке.
„Не желим да радим нигде другде“, рече Меј.
„Баш ми је лакнуло“, рекао је отац. „Ни ми не желимо да радиш
нигде другде.“
Мајка се устремила напред и узела Меј за руку. „Рекла сам
Керолининој мами. Знаш њу.“ Набрала је нос, што је најближе
покушају да она увреди некога. „Изгледала је као да је прогутала
метлу. Позеленела је од зависти“.
„Мама.“
„Као случајно сам споменула колика ти је плата.“
„Мама.“
„Само сам јој рекла: ‘Надам се да може да се снађе са платом од
60.000 долара.’“
„Не могу да верујем да си јој то рекла.“
„Па истина је, зар не?“
„Заправо је 62.000.“
„О, боже. Мораћу да је зовем телефоном.“
„Е, нећеш.“
„Важи, нећу. Али било ми је баш забавно“, рекла је. „Случајно сам се
изланула пред њом. Моја ћерка ради у најпожељнијој компанији на
планети и плус има комплетно зубно осигурање.“
„Молим те, немој. Имала сам среће. И Ени...“
 Отац се нагао напред. „Како је Ени?“
„Добро.“
„Реци јој да је волимо.“
„Хоћу.“
„Она није могла да дође вечерас?“
„Не. Веома је заузета.“
„Али звала си је?“
„Јесам. Поздравила вас је. Много ради.“
„Шта она конкретно ради?“, упита мајка.
„Све, у ствари“, рече Меј. „Она је у Четрдесет одабраних. Учествује у
сваком важном одлучивању. Мислим да се бави регулаторним
питањима у другим земљама.“
„Сигурно има велику одговорност.“
„И учешће у власништву компаније!“ рече њен отац. „Не могу ни да
замислим колико има новца.“
„Тата, немој да размишљаш о томе.“
„Зашто она уопште ради кад већ има учешће у компанији? Ја бих
био на плажи. Имао бих свој харем.“
Мејина мајка стави руку преко његове. „Вини, престани.“ Онда се
окренула ка Меј и рекла: „Надам се да има времена да ужива у свему
томе.“
„Има“, рече Меј. „Вероватно је у овом тренутку на журки у кампусу.“
Њен отац се насмејао. „Обожавам што то зовете кампус. Скроз је
кул. Ми смо таква места звали канцеларијама.“
Њена мајка као да се узнемирила. „Журка, Меј? Ти ниси желела да
идеш?“
„Јесам, али желела сам да се видим с вама, народе. А и има доста
тих журки.“
„Али ово је твоја прва недеља!“, мајка као да се снуждила. „Можда је
требало да идеш. Сад ми је криво. Ми смо те одвојили од забаве.“
„Веруј ми. Организују их сваки други дан. Веома су друштвени. Биће
мени добро.“
„Још не излазиш за ручак, је л’ да?“, упита је мајка. Сличну ствар је
тврдила кад је Меј почела да ради у комуналном предузећу – немој
да идеш на паузу за ручак. Тиме шаљеш погрешну поруку. „Немој да
бринеш“, рече Меј „Нисам чак ни у тоалет ишла.“
Мајка је заколутала очима. „У сваком случају, желим да кажем
колико смо поносни. Волимо те.“
„И Ени“, рече њен отац.
„Слажем се. Волимо тебе и Ени.“
 Брзо су јели, знајући да ће се Мејин отац убрзо уморити. Он је
инсистирао да иду на вечеру, иако је у Лонгфилду ретко излазио. Та
његова исцрпљеност била је константна, јављала се изненада и била
тако јака да би готово колабирао. Ако негде изађу, било је важно да
не остају дуго и да крену пре десерта. Меј их је испратила до њихове
собе и тамо, међу луткама власника пансиона које су их посматрале
распоређене по соби, Меј и њени родитељи могли су да предахну без
страха да ће се нешто десити. Меј се још није навикла на то да њен
отац има мултиплу склерозу. Дијагонозу је добио тек пре две године,
иако су симптоми били видљиви годинама уназад. Говорио је
неразговетно, залетао би се када хоће нешто да узме, и на крају је
двапут пао у ходнику њихове куће покушавајући да дохвати врата.
Продали су паркинг, за који су добили пристојан новац, и сада су се
бавили његовом здравственом негом, што је сваког дана односило по
неколико сати пажљивог проучавања рачуна доктора и борбе са
здравственим осигурањем.
„Хеј, видели смо Мерсера пре неки дан“, рече мајка, а отац се
насмеја. Мерсер је био њен дечко, један од четворице озбиљних с
којима је била током гимназије и факултета. Али што се тиче њених
родитеља, он је био једини који је ваљао, или једини кога су ценили и
сећали га се. Томе је допринела чињеница да је и даље живео у
истом граду.
„Супер“, рече Меј у жељи да заврши тај разговор. „Је л’ и даље
прави лустере од јеленских рогова?“
„Смири се“, рече њен отац када је осетио наоштрени тон. „Има
властити бизнис. И није као да се хвали, али наводно му добро иде.“
Меј је морала да промени тему. „Имам просек 97 до сада“, рече.
„Кажу да је то рекорд за новајлију.“
Били су збуњени. Отац је споро трептао. Нису имали појма о чему
прича. „Шта је то, душо?“, питао је отац.
Меј је одустала од даље приче. Кренула је нешто да каже, али знала
је да би морала превише да објашњава. „Шта се дешава са
здравственим?“, питала је и истог тренутка зажалила. Зашто је
постављала таква питања? Одговор ће им однети целу ноћ.
„Није добро“, рече њена мајка. „Нисам сигурна. Нешто не радимо
како треба. Мислим, они не желе да осигуравају твог тату, просто
речено, и као да раде све како бисмо напустили њихову
осигуравајућу компанију. Али како можемо да је напустимо? Немамо
где да одемо.“
Отац се усправио. „Реци јој за рецепт.“
 „О, да. Твој отац је примао копаксон две године, против болова. Без
њега....“
„Бол просто... подивља“, рекао је.
„Сада људи у осигурању кажу да му не треба. Није на њиховој листи
одобрених лекова. Иако га је користио две године!“
„То је бесмислено сурово“, рекао је Мејин отац.
„Нису нам понудили никакву алтернативу. Ништа против болова!“
Меј није знала шта да каже. „Жао ми је. Је л’ могу да погледам неке
алтернативе на интернету? Мислим, да ли сте питали докторе да
нађу неки други лек који ће осигурање пристати да плати? Можда
генерички...“
Та прича је потрајала још сат времена и на крају је Меј била
сломљена. Мултипла склероза, то што ништа није могла да уради да
је успори, немогућност да врати живот на који је њен отац навикао –
све ју је то мучило, али ситуација са здравственим осигурањем била
је нешто друго, безразложни злочин, иживљавање. Зар осигуравајуће
компаније не схватају да њихова неспретност, одбијање, озлојеђеност
коју то изазива само погоршавају здравље њеног оца и прете
здрављу њене мајке? Више од свега, то је било неефикасно. Све то
протраћено време, одбијање, свађа, неразумевање, осујећивање –
било је много већа гњаважа него обезбедити њеним родитељима
негу која им је потребна.
„Доста више“, рече њена мајка. „Донели смо ти изненађење. Где је?
Је л’ код тебе, Вини?“
Окупили су се на високом кревету покривеном излизаним
прекривачем са пачворком, и отац је уручио Меј мали упаковани
поклон. Величина и облик кутије наводили су на помисао да је то
огрлица, али Меј је знала да је у питању било нешто друго. Када је
скинула омот, отворила је сомотску кутију и насмејала се. Била је то
оловка, једна од оних финих сребрних и невиђено тешких, које су
захтевале да бринете о њима, о томе да ли су напуњене, и користиле
су се само за показивање.
„Не брини, нисмо је купили“, рече отац.
„Вини!“, завапила је мајка.
„Озбиљно“, рекао је, „нисмо. Дао ми ју је пријатељ прошле године.
Било му је криво што не могу више да радим. Не знам како је мислио
да ће ми оловка користити, кад једва куцам. Али тај тип никад није
био претерано бистар.“
„Мислили смо да ће добро изгледати на твом столу“, мајка је
додала.
 „Зар нисмо супер?“, питао је отац.
Мајка се смејала, и што је значајније, и отац се смејао. Грохотом. У
другој, мирнијој фази њиховог родитељског живота, сав се претворио
у смех, непрекидни смех, био је човек који се свему смејао. То је био
преовлађујући звук њених тинејџерских година. Смејао се стварима
које су очигледно биле смешне, стварима на које би се већина само
осмехнула, и смејао се када је требало да буде узнемирен. Када је
Меј била неваљала, њему је то било урнебесно смешно.
Ухватио ју је једне ноћи како се искрада из собе кроз прозор да би се
видела с Мерсером, и готово се пресамитио од смеха. Све му је било
комично, све везано за њен пубертетски период би га разгалило.
„Требало је да видиш своју фацу кад си ме видела! То пара вреди!“
Али онда је стигла дијагноза мултипле склерозе, и све се
преокренуло. Стално је осећао бол. Периоди када није могао да
устане, кад није могао да се узда у своје ноге, били су пречести,
превише ризични. Сваке недеље би завршио у ургентном центру. И
коначно, уз херојски напор њене мајке, успео је да дође до неколико
доктора којима је било стало и који су му дали праве лекове, и барем
привремено стабилизовали његово стање. Онда су уследили дебакли
са здравственим осигурањем, пад у чистилиште здравствене неге.
Те вечери, ипак, био је живахан и мајка се добро осећала – у малој
кухињи пансиона пронашла је мало шерија који је поделила с Меј.
Отац је ускоро заспао обучен, преко прекривача, с упаљеним
светлима, док су Меј и њена мајка и даље гласно причале. Када су
приметиле да он спава, Меј је направила за себе лежај у подножју
њиховог великог кревета.
Следећег јутра спавали су дуже и онда су се одвезли до једне
хамбургерџинице на ручак. Отац је имао добар апетит, а Меј је
посматрала мајку како глуми безбрижност. Њих две су причале о
последњем бизарном пословном покушају својеглавог ујака, који је
желео да гаји јастоге на пиринчаним пољима. Меј је знала да јој је
мајка нервозна, стално, због оца, зато што је већ други оброк јео ван
куће, и пажљиво га је посматрала. Деловао је весело, али је убрзо
изгубио енергију.
„Ви, народе, останите“, рекао је. „Идем мало до кола да се
испружим.“
„Можемо да ти помогнемо“, рекла је Меј, али ју је мајка ућуткала.
Отац је већ устао и упутио се ка вратима.
„Умара се. То је нормално“, рекла је мајка. „Сад има другачији
ритам. Одмара се. Ради неке ствари, шета и једе. Расположен је неко
време, а онда се одмара. То се одвија у правилним размацима и
веома је умирујуће, да ти искрено кажем.“
Платиле су рачун и изашле на паркинг. Меј је видела седе
праменове очеве косе кроз прозор аутомобила. Већи део главе био
му је испод прозорског стакла, пошто се испружио на задњем
седишту. Када су стигле до аутомобила, виделе су да је будан, да
гледа испреплетане гране једног неугледног дрвета. Спустио је
прозор.
„Па, ово је било дивно“, рекао је.
Меј се поздравила с њима и кренула, срећна што има слободно
поподне. Возила је ка западу, дан је био сунчан и без ветра. Боје
пејзажа кроз који је возила биле су једноставне и јарке, плаве и жуте
и зелене. Како се приближила обали, скренула је ка заливу. Могла је
да проведе неколико сати возећи кајак, само ако би пожурила.
Мерсер ју је упознао са кајакаштвом, активношћу коју је дотад
сматрала мучном и досадном. Седиш на површини воде, мучиш се да
покренеш то чудно весло које подсећа на кашику за сладолед.
Непрекидно окретање деловало је напорно, а чинило јој се и да је
темпо преспор. Али онда кад је пробала, с Мерсером, није користила
моделе за професионалце већ нешто једноставније, где веслач седи
поврх кајака, откривених ногу и стопала. Веслали су по заливу,
крећући се много брже него што је очекивала, видели су лучке фоке и
пеликане, а Меј се уверила да је то невероватно потцењен спорт, а
залив водена површина која се, нажалост, премало користи.
Кренули би с мале плаже, жена која је изнајмљивала кајаке није
захтевала ни обуку ни опрему ни било какву гњаважу; само платиш
петнаест долара по сату и за неколико минута си у хладном и
бистром заливу.
Данас, скренула је с аутопута и пробила се до плаже, где јој се
учинило да је вода мирна, провидна.
„Хеј ти“, чула је неки глас.
Меј се окренула и видела старију жену, кривоногу, рашчупане косе.
Била је то Марион, власница Девичанске пловидбе. Она је била та
дева већ петнаест година, откад је покренула овај посао, након што
се обогатила продајом канцеларијског материјала. То је рекла Меј
када је први пут изнајмила кајак код ње, и свима би испричала ту
причу, коју је сматрала забавном – да се обогатила продајући
канцеларијски материјал и отворила радњу за изнајмљивање кајака и
даски за веслање. Зашто је Марион мислила да је то смешно, Меј
није имала појма. Међутим, била је срдачна и услужна, чак и када би
Меј тражила да изнајми кајак неколико сати пре затварања, као што
је тог дана био случај.
„Предивно је на води“, рече Марион. „Само немој да идеш
предалеко.“
Марион јој је помогла да догура кајак преко песка и стена у благо
усталасану воду. Закопчала је Мејин прслук за спасавање. „Запамти,
немој да гњавиш људе који живе на сплавовима. Њихове дневне
собе су у нивоу твојих очију, стога немој да загледаш. Јесу ли ти
данас потребни наглавци или ветровка?“ питала је. „Можда ће бити
таласа.“
Меј се захвалила и ушла је у кајак боса, обучена у џемпер на
закопчавање и фармерке, у којима је била и на ручку. Неколико
секунди касније, већ је одвеслала иза рибарских бродића. Прошла је
таласе који су се одбијали о стене и веслаче на даскама, и стигла до
дела залива где није било ничега.
У води сем ње никога није било. Месецима ју је бунило то што овај
део обале ретко ко користи. Није било никога ко би возио џет-ски.
Понеки рибар, није било скијаша на води, ту и тамо неки моторни
чамац. Било је једрилица, али далеко мање него што би се
очекивало. Ледена вода била је само један од разлога. Можда има
превише других ствари које могу да се раде напољу у Северној
Калифорнији? То је била мистерија, али Меј се није жалила. То је
значило да има више воде за себе.
Довеслала је до средине залива. Све се усталасало и хладна вода
јој је запљуснула стопала. То јој је толико пријало да је напунила
шаку водом и поквасила лице, врат, део испод косе. Кад је отворила
очи, угледала је лучку фоку, неколико метара испред ње, која ју је
посматрала као питоми пас у чије је двориште управо ушетала. Глава
јој је била округла, сива, блистала је као углачани мермер.
Држала је весло у крилу и посматрала фоку која је посматрала њу.
Очи су јој биле попут црних дугмића, ништа се у њима није видело.
Остале су у месту, и она и фока. Одмеравале су се, и тај тренутак,
који се протезао постајући уживање по себи, тежио је да траје. Зашто
се мицати?
Осетила је налет ветра и с њим оштар мирис фоке. Последњи пут
када је возила кајак, запљуснуо ју је јак мирис ових животиња,
мешавина мириса туне и прљавог пса. Боље је било ићи у правцу
ветра. Као да се изненада посрамила, фока је заронила.
Меј се све више удаљавала од обале. Поставила је себи циљ да
стигне до црвене бове коју је видела близу окуке полуострва, дубоко
унутар залива. Било јој је потребно тридесетак минута да стигне до
тамо, и на путу ће проћи поред десетина укотвљених теретних
чамаца и једрилица. Многи од њих били су претворени у некакве
кућице, и мада је била свесна да не треба да вири кроз прозоре, није
могла да одоли; иза њих су скривене разне мистерије. Зашто је на
овом шлепу био мотоцикл? Зашто је на оној јахти била
конфедерацијска застава? У даљини је кружио хидроплан.
Ветар јој је дао замах. Убрзо је прошла поред црвене бове и
приближила се другој обали. Није планирала да стигне тамо и никада
није успела да превесла цео залив. Међутим, већ је могла да види
обалу, која се, како јој се чинило, брзо приближавала. Већ се видела
морска трава, пошто је вода била плића.
Изашла је нагло из кајака, ногама стала на камен, округао и гладак.
Како је повлачила кајак на обалу, вода се подигла и поквасила јој
ноге. То није био талас, већ изненадно подизање нивоа воде у целом
заливу. У једном тренутку стајала је на сувој површини, у другом јој је
вода била изнад чланака и скроз ју је исквасила.
Када се поново повукла, за собом је оставила откос бизарне,
накићене морске траве – плаве и зелене и, у зависности од светла,
других боја које су се преливале. Држала ју је у рукама, била је
глатка, гумаста, врхови су јој се гужвали на необичан начин. Меј су
ноге биле мокре, вода је била ледена као снег, али њој то није
сметало. Седела је на стеновитој плажи, узела је штап и почела да
црта њим, преврћући обле каменчиће. Малецни ракови, откривени и
узнемирени, похитали су да нађу ново склониште. Пеликан је слетео
мало даље на дебло мртвог дрвета, побелелог и накривљеног
дијагонално, које је извирало из металносиве воде, тромо упирући
према небу.
Изненада, Меј заплака. Њен отац се распадао. Не, није се распадао.
Носио се са свим тим достојанствено. Али јутрос је приметила код
њега велики умор, некакву пораженост, помиреност, као да зна да не
може да се бори ни са оним што се дешава у његовом телу ни с
компанијама задуженим за његову негу. А није могла ништа да уради
за њега. Не, има и превише тога што би могла да учини. Могла би да
да отказ и позабави се окретањем свих могућих бројева телефона, да
уђе у бројне битке како би му било боље. То је оно што би добра
ћерка урадила. Што би добро дете, једино дете, урадило. Добра
ћерка јединица би провела наредних пет година – које ће можда бити
његових последњих пет година у покретном и потпуно
функционалном стању – уз њега, помажући му, помажући мајци, као
део те породичне машинерије. Ипак, знала је да јој родитељи не би
допустили да то уради. Не би то дозволили. Сада је била растрзана
између посла који јој је био потребан и који воли, и родитеља, којима
није могла да помогне.
Ипак, било је добро што се исплакала, пустила рамена да се тресу,
осетила вреле сузе на лицу, окусила како су слане као код бебе,
обрисала слине доњим делом мајице. Када је завршила с тим,
гурнула је кајак поново у воду и наједном је почела да весла жустрим
темпом. Кад се нашла насред залива, зауставила се. Сузе су се
осушиле, дисала је уравнотежено. Била је мирна, осетила је да има
снаге, али уместо да стигне до црвене бове, што је више није
интересовало, седела је с веслом у крилу, пустила је таласе да је
љуљају нежно, осећајући како јој лоплота сунца суши руке и ноге.
Често би то радила када је далеко од обале – само би седела мирно
и осећала неизмерну величину океана.
У овом делу залива било је тиграстих ајкула, као и калифорнијских
ража и медуза, чак и понека лучка плискавица, али она није видела
ниједну од тих животиња. Скривале су се у мрачној води, у свом
црном паралелном свету, и знати да су оне ту, али не знати где, нити
ишта друго заправо, чинило се у том тренутку необично добрим.
Далеко одатле, могла је да види где иза улаза у залив почиње океан
и тамо је видела огроман теретни брод који, пробијајући се кроз облак
измаглице, одлази ка отвореном мору. Помишљала је да крене, али
није налазила мотив за то. Није било разлога да се иде било куда. То
што је била ту, насред залива, без ичега што треба да види или
уради, било је довољно. Остала је ту више од пола сата, вода ју је
носила полако. Понекад би осетила тај смрад туне и пса, а кад би се
окренула, видела би још једну радозналу фоку. Онда би се гледале, и
питала би се да ли фока зна колико је ово добро, колико су оне
срећне што имају све ово сада само за себе.
Како је поподне одмицало, ветрови који су долазили с Пацифика су
се појачали и повратак на обалу био је напоран. Када је стигла кући,
удови су јој били као од олова, а глава јој је споро радила. Направила
је салату и појела пола кесе чипса, гледајући кроз прозор. Заспала је
у осам и спавала једанаест сати.
Као што ју је Ден и упозорио, било је много посла тог јутра. Позвао је
њу и још стотинак запослених у КИ у осам, подсетио их да је
отварање канала понедељком ујутру увек погибељно. Сви клијенти
који су желели одговоре на питања током викенда очекивали су их у
понедељак ујутру.
 Био је у праву. Канал се отворио, бујица је стигла, а Меј се носила с
том поплавом захтева негде до једанаест, када је уследила нека
врста предаха. Завршила је четрдесет девет упита и резултат јој је
био 91, што је био дотад најнижи биланс.
Не брини, написао је Џаред у поруци. То је редовно стање
понедељком, само покушај да пошаљеш што више фоллоw-уп
порука.
Меј је фоллоw-уп поруке слала цело јутро, али с половичним
успехом. Клијенти су били намћорасти. Једина добра вест тог јутра
стигла је са компанијског фида, где се појавила порука од Франсиса,
који ју је позвао на ручак. Званично, она и остали запослени у КИ
имали су сат времена за оброк, али она није видела никога да је био
одсутан дуже од двадесет минута. Себи је дала толико времена, иако
су јој мајчине речи, да је ручак изједначен с озбиљним кршењем
радне дужности, одзвањале у глави.
Већ је каснила кад је ушла у Стаклену кантину. Погледала је око
себе и нагоре, да би га коначно угледала како седи неколико нивоа
изнад. С високе столице од плексигласа висиле су му ноге. Махнула
је, али није успела да му привуче пажњу. Позвала га је дискретно, али
без успеха. Затим, пошто се већ осећала глупаво, написала му је
СМС поруку и гледала га је како је прима, разгледа по целој кантини.
Најзад јој је махнуо.
Пробила се до реда, узела вегетаријански бурито и неко ново
органско газирано пиће и села до њега. Носио је изгужвану кошуљу и
радничке панталоне. Место на ком је седео било је окренуто ка
отвореном базену, где је група запослених играла одбојку.
„Нису баш талентовани за спорт“, приметио је.
„Нису“, сложила се Меј. Док је он гледао хаотично прскање испод
њих, покушала је да упореди лице које је сада гледала с оним које је
запамтила прве ноћи у Кругу. Биле су то исте густе обрве, исти
истурен нос. Али сада је изгледало као да се Франсис смањио.
Његове шаке, којима је ножем и виљушком секао бурито напола,
изгледале су необично нежно.
„Скоро је перверзно“, рекао је, „што овде има толико спортске
опреме, а уопште нема талента за спорт. То је као да следбеници
секте Хришћанска наука живе поред апотеке.“ Тад се окренуо према
њој. „Хвала ти што си дошла. Питао сам се да ли ћу те видети
поново.“
„Да, баш је било много посла.“
 Показао је на свој тањир. „Морао сам да почнем. Извини. Да будем
искрен, нисам очекивао да ћеш се појавити.“
„Извини што касним“, рекла је.
„Не, веруј ми, потпуно те разумем. Мораш да се ухватиш у коштац с
навалом понедељком. Клијенти то очекују. Ручак је споредна ствар.“
„Морам да кажем, криво ми што смо онако завршили разговор оно
вече. Извињавам се због Ени.“
„Да ли сте се вас две стварно ватале? Покушао сам да нађем тачку
одакле бих могао да гледам, али „Не.“
„Помислио сам да ако се попнем на дрво...“
„Не, не. Ени је таква. Она је идиот.“
„Идиот који случајно припада оном једном проценту људи на врху.
Волео бих да сам та врста идиота.“
„Причао си ми какав си био кад си био дете.“
„Забога. Је л’ могу да се вадим на вино?“
„Ништа не мораш да ми кажеш.“
Меј се осети грозно, јер је знала оно што је знала, и надала се да ће
јој он то испричати, како би могла ону причу из друге руке да замени
његовом верзијом.
„Не, све је у реду“, рекао је. „Упознао сам много интересантних
одраслих људи које је држава платила да брину о мени. Било је
сјајно. Колико још имамо времена, десетак минута?“
„Могу да останем до један.“
„Одлично. Значи још осам минута. Једи. Ја ћу да причам, али не о
свом детињству. О томе већ довољно знаш. Претпостављам да ти је
Ени испричала све језиве детаље. Она воли да прича ту причу.“
И тако је Меј покушала да поједе што више може најбрже што може,
док је Франсис причао о филму који је синоћ гледао у биоскопу у
кампусу. Наводно, редитељ је био тамо како би представио филм и
одговарао је на питања након пројекције.
„У филму жена убија мужа и децу. Током разговора смо сазнали да
се ауторка суди око старатељства с бившим мужем. Сви смо се
згледали и мислили је л’ то ова женска решава своје проблеме кроз
филм или...“ Меј се насмејала, а онда се зауставила, присетивши се
његовог грозног детињства.
„Све је у реду“, рекао је, пошто је одмах знао због чега је престала.
„Не желим да мислиш како због мене треба да ходаш као по јајима.
Прошло је доста времена, и немам проблем с тим, иначе не бих
радио на пројекту НадзорДеце.“
 „Ипак извини. Лоше се осећам кад не знам шта да кажем. Али,
пројекат иде добро? Да ли си близу...“
„И даље си скроз сметена! Свиђа ми се то“, рекао је Франсис.
„Свиђа ти се кад је жена сметена.“
„Поготово у мом присуству. Желим да си спремна, сметена,
уплашена, с лисицама на рукама, спремна да се простреш преда
мном кад ти ја то кажем.“
Меј је пожелела да се насмеје, али је схватила да не може.
Франсис је буљио у свој тањир. „Срање. Сваки пут када се мој мозак
лепо и уредно заустави, мој језик све упропасти. Извини. Кунем ти се
да радим на томе.“
„Ма, све је у реду. Причај ми о...“
„НадзоруДеце.“ Подигао је поглед. „Је л’ стварно желиш да знаш?“
„Да.“
„Јер кад једном почнем, бујица понедељком изгледа као барица.“
„Имамо пет и по минута.“
„Важи, је л’ се сећаш кад су покушали да уведу програм имплантата
у Данској?“
Меј одмахну главом. Као кроз маглу сећала се ужасне отмице детета
и убиства...
Франсис је погледао на сат. Као да је схватио да би му објашњавање
шта се десило у Данској одузело минут или два. Уздахуно је и почео
да прича: „Пре пар година данска влада је започела програм да се
деци у ручни зглоб убаци чип. То је просто, потребне су две секунде,
безбедно је са становишта медицине и одмах функционише. Сваки
родитељ зна где му је дете у сваком тренутку. На почетку су
ограничили програм на децу млађу од четрнаест година. Свима је то
одговарало. Жалбе суду на ову праксу су одбачене јер је било веома
мало примедби, јавна подршка је превазишла сва очекивања.
Родитељи обожавају то, стварно ти кажем. То су деца, и све ћемо
урадити да она буду безбедна, зар не?“
Меј је климнула главом, а онда се сетила како се читава ова прича
завршила језиво.
„А онда је једног дана седморо деце нестало. Полиција, родитељи...
мислили су: хеј, нема проблема, знамо где су нам деца. Пратили су
њихове чипове, али кад су их пронашли, свих седам чипова
упућивало је на један паркинг. Нашли су их у папирној кеси, крваве.
Само чипове.“
„Сад сам се сетила“, Меј осети мучнину.
 „Нашли су тела недељу дана касније, и тада је јавност кренула да
паничи. Сви су пошизели. Мислили су да су чипови разлог отмице,
убиства, да су на неки начин чипови испровоцирали онога ко је то
урадио, да су учинили то дело већим изазовом.“
„То је баш грозно. Био је то крај идеје с чиповима.“
„Да, али размишљање није логично. Поготово овде. Код нас има
отприлике 12.000 отмица годишње. Колико убистава? Проблем је био
у томе што су чипови били смештани превише плитко. Свако може да
засече ручни зглоб и извади га ако то жели. Превише је просто. Али
тестови које овде спроводимо – јеси ли срела Сабину?“
„Јесам.“
„Е па, она је у тиму. Она ти то неће рећи, пошто ради неке ствари
које имају везе с тим о којима не сме да прича. Али за потребе овог
пројекта, пронашла је начин како да се чип смести у кост. А то је
потпуно друга ствар.“
„О срање. Какву кост?“
„Није битно, чини ми се. Правиш гримасе.“
Меј покушала да то не ради, да изгледа неутрално.
„Наравно, то је сулудо. Мислим, неки људи ‘оће да флипну због
чипова у нашим главама, телима, али ова ствар је технолошки
напредна колико и воки-токи. Не ради ништа сем што ти каже где се
нешто налази. И већ су свуда око нас. Сваки други производ који
купиш има један од ових чипова. Купиш музички стуб, он има чип.
Купиш ауто, у њему је неколико чипова. Неке компаније стављају
чипове у паковања хране како би знали да је свежа кад стигне у
продавницу. То је само прост уређај за праћење. Ако га уградиш у
кост, он остаје ту, није видљив голим оком – не као они које су
стављали у ручни злоб.“
Меј спусти свој бурито. „Стварно, у кост?“
„Меј, замисли свет у коме никада неће бити почињен ниједан злочин
над дететом. У коме је немогућ. Истог секунда када девојчица не буде
била тамо где треба да буде, много људи ће се узбунити и истог
тренутка ће моћи да пронађу дете. Сви ће моћи да је траже. Сви
надлежни ће знати да је нестала чим се то деси, и знаће тачно где је.
Моћи ће да позову маму и да кажу: ‘Хеј, она је само отишла у тржни
центар’, или ће открити злостављача деце за само неколико секунди.
Једино чему отмичар може да се нада јесте да нађе дете, одведе је у
шуму, нешто уради и побегне пре него што се цео свет устреми на
њега. Али имао би само минут и по за све то.“
„А шта ако могу да блокирају сигнал из чипа?“
 „Наравно, али ко је толики стручњак? Колико има у свету педофила
који су истовремено и генији за електронику? Веома мало,
претпостављам. Тако да одмах сабереш све отмице деце, силовања,
убиства и онда их умањиш за 99 процената. Цена за тако нешто је да
деца имају чип у зглобу. Зар не желиш живо дете које има чип у
глежњу, клинца који ће безбедно одрастати, који може да отрчи до
парка, да иде бициклом у школу, све те ствари?“
„Сад ћеш да кажеш:
„Управо тако, или хоћеш мртвог клинца? Годинама да се бринеш
сваки пут када твоје дете чека аутобус на станици? Спроводили смо
анкете широм света, и након што су превазишли иницијалну
гадљивост, добили смо подршку од 88 одсто. Кад су коначно
скапирали да је ово могуће, готово су се драли на нас: ‘Како већ
немамо ово? Кад ће да крене овај програм?’ Види, овим ће започети
ново златно доба за младе људе. Доба без бриге. Срање. Касниш.
Гледај.“
Показао је на сат. 1:02.
Меј је потрчала.
Тог поподнева је темпо посла био немилосрдан, а њен резултат је
једва прелазио 93. На крају дана била је исцрпљена, окренула се ка
другом екрану где ју је чекала порука од Дена. Имаш минут? Ђина из
Сектора за друштвене мреже Круга жели да поприча мало с тобом.
Одговорила му је: Је л’ може за петнаест минута? Имам доста
фоллоw-уп порука да пошаљем, а нисам ни пишкила од поднева. То
је била истина. Није напустила радно место три сата, а желела је и да
види може ли да повећа резултат изнад 93. Била је сигурна да је њен
лош збирни резултат разлог зашто је Ден желео да се види с Ђином.
Ден је само написао: Хвала ти, Меј, речи које су јој одзвањале у
глави док је ишла ка тоалету. Да ли јој се захваљивао зато што ће
имати времена за петнаест минута, или јој се захваљује, злурадо, за
нежељени ступањ хигијенске блискости?
Меј је била надомак врата тоалета кад је угледала човека у узаним
зеленим панталонама и припијеној мајици дугих рукава како стоји у
ходнику испод високог уског прозора загледан у свој телефон. Окупан
плавичастом светлошћу, изгледало је као да чека инструкције с
екрана.
Меј је ушла у тоалет.
Када је завршила, отворила је врата, а човек је и даље био на истом
месту, сада је гледао кроз прозор.
„Делујеш као да си се изгубио“, Меј рече.
 „Не. Само размишљам о нечему пре него што се упутим горе. Ти
радиш тамо?“
„Да. Ја сам нова. У КИ-у.“
„КИ-у?“
„Корисничком искуству.“
„О да, ми смо то звали Корисничка служба.“
„То значи да ти ниси нов овде?“
„Ја? Не, не. Овде сам већ неко време. Не толико дуго у овој згради.“
Насмејао се и погледао кроз прозор. Пошто је окренуо лице, Меј је
могла да га проучи. Очи су му биле тамне, лице овално, а коса седа,
скоро бела, мада он није могао имати више од тридесет година. Био
је витак, жилав, а у уским фармеркама и тесној мајици с дугим
рукавима његова силуета је имала нешто од калиграфских, „коса
танка – усправна дебела“ потеза.
Окренуо се ка њој, затрептао, ругајући се себи што је непристојан.
„Извини, ја сам Калден.“
„Калден?“
„Тибетанско име“, рече. „Значи нешто златно. Моји родитељи су
одувек желели да иду на Тибет, али никад нису стигли даље од
Хонгконга. Како се ти зовеш?“
„Меј“, рекла је и затим су се руковали. Стисак руке му је био чврст,
али површан. Научили су га да се рукује, помислила је Меј, али он
никада није увидео чему то.
„Значи ниси се изгубио“, рече Меј, схвативши да је очекују да се
врати за свој сто; данас је једанпут већ закаснила.
Калден је то осетио. „Ти мораш да идеш. Могу ли да те отпратим?
Само да видим где радиш?“
„Хм“, промрмља Меј, сада већ узнемирена. „Наравно.“ Да није била
опрезна и погледала идентификациону картицу коју је носио око
врата, претпоставила би да је Калден, с том својом очигледном мада
неусредсређеном знатижељом, или неко ко је ушетао с улице, или да
је реч о некој врсти корпоративног шпијуна. Али није имала појма.
Била је у Кругу тек недељу дана. Ово је можда била нека врста теста.
Или само још један ексцентрични колега Кругаш.
Меј га је повела до свог стола.
„Веома је чист“, рекао је.
„Знам. Тек сам почела, знаш.“
„Знам да неки од Мудраца воле да су столови у Кругу веома уредни.
Да ли си икада видела неког од њих овде?“
 „Кога? Мудраце?“ Меј се подругљиво осмехнула. „Не овде. Барем не
још.“
„Па да“, рекао је Калден и чучнуо је, глава му је била у нивоу њеног
рамена. ,Је л’ могу да гледам шта радиш?“
„За посао?“
„Да. Је л’ смем да посматрам? Мислим, ако ти то није непријатно.“
Меј је ућутала. Све што је досад искусила у Кругу и сви људи које је
упознала били су у складу с логиком, ритмом, али Калден је био
аномалија. Његов ритам био је другачији, ван тог модела, чудан, али
не и непријатан. Имао је благонаклон израз лица, очи су му биле
проницљиве, нежне, ненаметљиве. Говорио је тако благим тоном да
је било немогуће повезати његове речи са било чим агресивним или
претећим.
„Наравно, ваљда“, рече. „У сваком случају није то толико
узбудљиво.“
„Можда није, а можда и јесте.“
И тако је посматрао Меј како одговара на захтеве. Када би се
окренула ка њему, након што је урадила нешто потпуно обично у
послу, у његовим очима видео се одраз живахне активности на
екрану – израз лица одавао је потпуну заокупљеност, као да никада у
животу није видео ништа тако занимљиво. На моменте је пак деловао
одсутно, као да види нешто што она није могла. Поглед му је био на
екрану, али његове очи су виделе нешто дубоко иза њега.
Наставила је, а он би повремено поставио питање. „А ко је то?“,
„Колико често се то догађа?“, „Зашто си тако одговорила?“.
Стајао је близу ње, преблизу за нормалну особу уобичајеног
схватања личног простора, али било је више него јасно да он није
таква особа, нормална особа. Док је посматрао екран и повремено
Мејине прсте на тастатури, брада му је била све ближе њеном
рамену. У струјању кратких издисаја могла је да осети његов дах –
лаган, али чујан – као и једноставан мирис сапуна и шампона од
банане. Читаво то искуство било је толико чудно да би се Меј сваких
неколико секунди нервозно насмејала, не знајући шта друго да ради.
А онда је било готово. Накашљао се и дигао се.
„Е па, требало би да кренем“, рекао је. „Само ћу шмугнути. Не
желим да пореметим твој ритам. Сигуран сам се ћемо се видети у
кампусу.“
А онда је отишао.
Пре него што је Меј могла да размисли о томе шта се десило, ново
лице се створило поред ње.
 „Ћао, ја сам Ђина. Је л’ ти Ден рекао да ћу доћи?“
Меј је климнула главом иако није могла да се сети ничега у вези с
тим. Гледала је Ђину, жену која је била коју годину старија од ње, у
нади да ће се сетити нечега у вези с њом или овим састанком. Њене
очи, тамне и уоквирене дебелим слојем ајлајнера, с тамноплавом
маскаром, осмехивале су јој се, али Меј није осећала никакву
топлину ни у њима ни у Ђини уопште.
„Ден је рекао да је ово сјајан тренутак да се подесе сви налози за
друштвене мреже. Имаш ли времена?“
„Наравно“, рече Меј, иако уопште није имала времена.
„Претпостављам да си прошле недеље била превише заузета да би
отворила налог за друштвене мреже у компанији? И мислим да ниси
пренела свој стари профил?“
Меј је проклињала себе. „Извини. Била сам страшно затрпана.“
Ђина се намрштила.
Меј је покушала да поправи утисак, смејући се да би прикрила своју
грешку. „Не, нисам мислила тако! Али нисам имала времена за те
ваннаставне активности.“
Ђина је искривила главу и театрално прочистила грло. „Занимљиво
је да си то тако формулисала“, рекла је, уз осмех, иако није деловала
весело. „Ми заправо гледамо твој профил и активност на њему као
неодвојив део твог учешћа у компанији. То је начин да твоје колеге,
чак и они који раде у другом делу кампуса, сазнају ко си.
Комуникација свакако није ваннаставна активност, зар не?“
Сада је Меј била посрамљена. „Слажем се“, рекла је. „Наравно да
није.“
„Ако одеш на страницу твог колеге и напишеш нешто на његовом
зиду, то је нешто позитивно. То је чин учешћа у заједници. Чин
иницирања разговора. И, наравно, не треба да ти причам како ова
компанија постоји због друштвених медија које ти сматраш
‘ваннаставним’. Колико сам схватила, пре него што си дошла овамо
користила си алате наших друштвених мрежа?“
Меј више није знала шта да каже како би умирила Ђину. Није
желела да делује као да је нешто омета у послу ког је било превише,
па је одлагала реактивирање друштвеног профила.
„Извини“, успела је да каже. „Нисам мислила да је то мање битно.
Заиста мислим да је то суштинска ствар. Само сам покушавала да се
прилагодим послу и желела сам да се фокусирам како бих сазнала
шта су моја нова задужења.“
 Али Ђина је ухватила залет и било је немогуће зауставити је пре
него што заврши шта је наумила: „Схваташ да комуна и комуникација
потичу од исте речи, цоммунис, што на латинском значи заједничко,
јавно, оно што многи деле.“
Мејино срце је тукло: „Стварно ми је жао, Ђина. Борила сам се да
добијем посао овде. Све то знам. Овде сам зато што верујем у све
што говориш. Само сам мало била слуђена прошле недеље и нисам
имала времена да отворим налог.“
„Добро. Али одсад буди свесна тога да су друштвеност и коришћење
профила и свих повезаних налога део разлога што си ти овде. Ми
твоје онлајн присуство сматрамо саставним делом твог посла. То је
све повезано.“
„Знам. Још једном, жао ми је што нисам успела да лепо изразим оно
што осећам.“
„Добро. Важи, хајде да почнемо да отварамо налоге.“ Пружила је
руку преко зида који одваја Мејин сто од осталих и извадила још
један екран, који је био већи од њеног другог екрана. Брзо га је
наместила и прикључила за Мејин компјутер.
„Значи, други екран ће и даље бити начин да комуницираш са
својим тимом. Он је резервисан искључиво за послове у КИ сектору.
Трећи екран служи за социјализацију у оквиру компанијског Круга и
твог ширег Круга. Разумеш?“
„Да.“
Меј је посматрала Ђину како активира екран и осетила је узбуђење.
Никада досад није имала овако сложену поставку на столу. Три
екрана за некога ко је тек почео! То може само у Кругу.
„Прво хоћу да се посветим твом другом екрану“, рече Ђина. „Мислим
да ниси активирала ПретрагуКруга. Хајде да то урадимо.“ Детаљна
мапа кампуса у три димензије појавила се на екрану. „Ово је веома
једноставно и омогућава ти да пронађеш било кога у кампусу ако
желиш да се видиш с њим очи у очи.“
Ђина је показала пулсирајућу црвену тачку.
„Ово си ти. Ти си та врела црвена! Шалим се.“ Као да је схватила да
то може да буде протумачено као неумесно, Ђина се брзо пребацила
на друге ствари. „Рекла си да знаш Ени? Хајде да укуцамо њено име.“
Плава тачка се појавила у Старом Западу. „Она је у својој
канцеларији. О, какво изненађење! Ени је машина.“
Меј се насмеја. „Јесте.“
„Ужасно сам љубоморна што је добро познајеш“, рече Ђина. На
тренутак се насмејала неубедљиво. „Овде видиш нову кул апликацију
која ти сваки дан даје историју зграде. Можеш да видиш када је било
који запослени дошао на посао, када су напустили зграду. Она нам
даје заиста леп увид у живот компаније. Овај део не мораш сама да
апдејтујеш, наравно. Кад одеш на базен, твоја идентификациона
картица аутоматски апдејтује овај фид. А ван твог кретања, сваки
додатни коментар зависи од тебе, и то желимо да подстакнемо.“
„Коментар?“, упитала је Меј.
„Знаш, како ти се свидео ручак, нова справа у теретани, било шта.
Само обичне оцене, лајкови и коментари. Ништа неуобичајено. И
наравно, све што људи напишу помаже нам да боље служимо
заједници Круга. Коментари се остављају овде“, рекла је и показала
јој како да кликне на сваку зграду и просторију и унутар њих остави
било какав коментар о било чему или било коме.
„Е, то је твој други екран. Ту су твоје колеге, твој тим, и можеш да
пронађеш где се ко од њих налази. Сад прелазимо на забавне
ствари, екран број три. Ту се појављују твој главни фид на друштвеној
мрежи и твој Зинг фид. Чула сам да не користиш Зинг?“
Меј је признала да га не користи и додала да би волела да га има.
„Сјајно“, рече Ђина. „Сад имаш Зинг налог. Смислила сам име за
тебе. МајскиДан. Као онај ратни празник. Зар није кул?“
Меј није баш била сигурна да јој се то име свида, а и није могла да
се сети празника који се тако зове.
„Повезала сам твој Зинг налог с целом заједницом Круга, и сада
имаш 10.041 новог пратиоца! Скроз кул. Што се тиче броја зингова,
очекује се око десет дневно, али то је неки минимум. Сигурна сам да
имаш доста тога што желиш да кажеш. А овде је твоја листа песама.
Ако слушаш музику док радиш, фид аутоматски шаље твоју листу
свима и она постаје део колективне листе, која рангира најслушаније
песме током било ког дана, недеље, месеца. Она садржи сто
најслушанијих песама у целом кампусу, али можеш и да је изделиш
на хиљаду начина – најслушаније хип-хоп, инди, кантри песме, било
шта. Добићеш препоруке на основу онога што ти слушаш и шта други
људи сличног укуса слушају – сви ти подаци се укрштају док ти
радиш. Капираш?“
Меј климну главом.
„Сад, поред Зинг фида видећеш прозор за твој основни друштвени
фид. Такође ћеш приметити да га делимо на два дела – друштвени
фид под називом УжиКруг, и спољашњи друштвени профил –
ШириКруг. Зар није то згодно? Можеш да их спојиш, али ми сматрамо
да је корисније имати два различита фида. Јер, наравно, и ШириКруг
је и даље део Круга, зар не? Све је део Круга. Је л’ ти до сада све
јасно?“
Меј је потврдила.
„Не могу да верујем да си овде већ недељу дана, а да ниси
погледала главни фид друштвене мреже. Мислим да ће твој свет
бити уздрман.“ Ђина дотакну прстом Мејин екран, и њен УжиКруг фид
запљусну бујица порука које су се спуштале низ монитор.
„Видиш, сад добијаш и све ствари из прошле недеље, такође. Зато
их има толико много. Вау, ти си баш много ствари пропустила.“
Меј је пратила бројач на дну екрана који је рачунао поруке које су јој
стигле од других људи у Кругу. Зауставио се на 1.200. Затим на 4.400.
Бројеви су наставили да се пењу, заустављајући се повремено да би
на крају бројач стао на 8.276.
„То су поруке из прошле недеље? Осам хиљада?“
„Ухватићеш корак“, одговори Ђина живахно. „Можда већ вечерас.
‘Ајде сад да отворимо твој уобичајени налог. Ми то зовемо ШириКруг,
али то је исти профил, исти фид који имаш већ годинама. Је л’ ти
смета да га отворим?“
Није јој сметало. Гледала је како се њен друштвени профил, онај
који је отворила пре неколико година, појављује на трећем екрану,
поред фида УжиКруг. Низови слика и порука, на стотине њих,
испунили су екран.
„Изгледа као да и овде треба да надокнадиш неко време“, рече
Ђина. „Биће весело. Забави се!“
„Хвала ти“, рече Меј. Покушала је да звучи веома узбуђено. Желела
је да се свиди Ђини.
„Чекај. Још само једна ствар. Треба да ти објасним хијерархију
порука. Срање. Скоро да сам заборавила хијерархију порука. Ден ће
ме убити. Значи, знаш да су твоја задужења у КИ на првом екрану
најважнија. Морамо да услужимо наше кориснике с много пажње и
љубави. То се подразумева.“
„Да.“
„На другом екрану, можда ћеш добити поруке од Дена, Џареда или
Ени, или некога ко директно надгледа оно што радиш. Ове поруке
непрестано извештавају о квалитету услуге коју пружаш. То ти је
други по реду приоритет. Је л’ то јасно?“
„Јасно је.“
„Трећи екран је посвећен друштвеним мрежама, УжиКруг и
ШириКруг. Али ове поруке нису нешто небитно. Важне су као и све
друге поруке, само су на трећем месту по приоритету. А понекад
захтевају хитан одговор. Прати посебно УжиКруг фид, јер ту ћеш
сазнати све о састанцима запослених, обавезним окупљањима или
било коју важну вест. Ако постоји веома значајна вест везана за Круг,
то ће бити обележено наранџастом. Нешто што је веома важно
појавиће ти се на телефону. Је л’ ти при руци док радиш?“ Меј показа
на телефон који је стајао тачно испод екрана на њеном столу.
„Добро“, рече Ђина.
„То су приоритети. А четврти приоритет је да се укључиш у
ШириКруг. То је једнако важно као и све наведено, пошто ми ценимо
уравнотежен однос посла и приватног живота, добар однос између
твог онлајн живота овде у компанији и ван ње. Надам се да ти је то
јасно. Је л’ јесте?“
„Јесте.“
„Супер. Мислим да си скроз спремна. Је л’ имаш нека питања?“
Меј рече да јој је све јасно.
Ђина је скептично нагнула главу, показујући тиме да зна да Меј и
даље има питања, али не жели да их постави јер се плаши да ће
деловати неупућено. Ђина устаде, насмеја се, направи корак уназад,
али се онда заустави. „Срање. Заборавила сам још једну ствар.“
чучнула је поред Меј, куцала на тастатури неколико секунди, а онда
се број појавио на трећем екрану, који је личио на њен збирни
резултат у КИ. Писало је: МЕЈ ХОЛАНД: 10.328.
„Ово је твој Ранг партиципације, краће ПартиРанг. Неки људи га зову
Ранг популарности, али то није баш прецизан термин. То је број који
алгоритам прави за УжиКруг, израчунавајући све твоје активности у
њему. Разумеш?“
„Мислим да разумем.“
„Он обухвата зингове, број пратилаца твојих зингова унутар
компаније, коментаре на твоје зингове, твоје коментаре на туђе
зингове, твоје коментаре на профиле других Кругаша, фотографије
које поставиш, присуствовање догађајима у Кругу, коментаре и
фотографије постављене током тих догађаја – суштински, он сабира
и тачно мери све што овде радиш. Најактивнији Кругаши рангирани су
на највишим позицијама. Као што видиш, твоја позиција је ниска, али
то је зато што си нова, и тек смо активирали твој фид на друштвеној
мрежи. Али сваки пут када поставиш коментар или присуствујеш
догађају, то ће бити узето у обзир и видећеш како ти се ранг мења у
складу с тим. Што више постујеш, боље се рангираш. Твој пост се
свиди људима, и онда стварно одскочиш. Рангирање се прати цео
дан. Кул, зар не?“
 „Скроз“, рече Меј.
„Дали смо ти мали подстицај, иначе би била на 10.411 месту. И да
поновим, све ово треба да буде забавно. Нико те неће процењивати
према твом рангу. Неки Кругаши то схватају веома озбиљно. Наравно,
ми волимо кад људи желе да учествују, али рангирање је само
забаван начин да се види како твоје учешће утиче на остатак
заједнице Круга. Важи?“
„Важи.“
„Е па добро онда. Знаш како да ме нађеш, ако ти затребам.“
Рекавши то, Ђина се окрете и оде.
Меј је отворила компанијски стрим и почела да чита. Одлучила је да
те вечери претрчи и УжиКруг и ШириКруг. Ту су биле вести које се
тичу компаније – обавештења о менију, о времену... Сваког дана су се
појављивале мудре мисли познатих – прошле недеље то су били
афоризми Мартина Лутера Кинга, Гандија, Салка, Мајке Терезе и
Стива Џобса. Ту су била обавештења о томе ко је посетио кампус:
агенција за усвајање животиња, један сенатор, конгресмен из
Тенесија, директор Лекара без граница. Меј је сазнала, због чега је
помало зажалила, да је тог јутра пропустила посету Мухамеда
Јунуса, добитника Нобелове награде. Полако се пробијала кроз
поруке, читајући сваку, помно гледајући има ли међу њима неких на
које треба да одговори. Били су ту разни упитници, најмање педесет
њих, који су подстицали Кругаше да дају своје мишљење о одлукама
и плановима компаније – о терминима будућих окупљања који би
свима одговарали, о групама које деле слична интересовања, о
прославама и одмору. Мноштво клубова је покушавало да нађе нове
чланове и обавештавало старе о састанцима: било је ту група –
најмање десет које су окупљале власнике мачака, неколико њих је
било намењено љубитељима зечева, шест група је окупљало
љубитеље рептила, од којих су четири биле ексклузивно ограничене
само на поседовање змија. Највише је било оних намењених
власницима паса. Избројала је двадесет две, али била је сигурна да
их има још. Једна од група, с називом „Срећни псићи“, била је
посвећена власницима веома малих паса; та организација је хтела да
зна колико ће се људи прикључити викенд клубу који организује краће
и дуже шетње и подршку власницима; Меј је игнорисала ту групу.
Онда, схвативши да ће игнорисање само подстаћи слање друге
поруке, која ће захтевати хитан одговор, откуцала је поруку с
објашњењем да нема пса. Тражили су од ње да потпише петицију за
више опција веганских оброка током ручка; урадила је то. Добила је
девет порука од различитих група у оквиру компаније – звали су је да
се прикључи њиховим подКруговима, како би добила посебне
новости и делила информације с другима. Сада се прикључила
групама које су биле посвећене кукичању, фудбалу и Хичкоку.
Изгледало је као има на стотине група посвећених родитељству –
људима који су први пут постали родитељи, разведеним
родитељима, родитељима аутистичне деце, родитељима деце
усвојене из Гватемале, Етопије или Русије. Било је седам група
повећених комедији импровизације, девет пливачких тимова –
прошле недеље одржана је трка запослених. Стотине пливача је
учествовало, и на стотине порука је послато. Бавиле су се
такмичењем: ко је победио, како решити некакав проблем везан за
резултате, да ли ће медијатор бити присутан у кампусу како би
разрешио отворена питања или жалбе.... Најављиване су посете –
најмање њих десет сваког дана – разних компанија које су
представљале иновативне нове производе запосленима у Кругу.
Затим су били представљени нови аутомобили који троше мање
горива. Нове фаир-траде патике. Нови тениски рекети произведени у
локалу. Најављивани су састанци свих могућих одељења –
истраживање и развој, претрага, друштвене мреже, контакти с
локалном заједницом, професионална оријентација, филантропија,
продаја огласног простора – и осети како јој се стомак згрчио кад је
схватила да је пропустила састанак описан као „мање-више
обавезан“ за све новајлије. Био је одржан прошлог четвртка. Зашто
јој то нико није рекао? Па глупачо, одговорила је сама себи. Рекли су
ти. Овде.
„Срање“, рекла је.
До десет увече прошла је све поруке и обавештења у оквиру
компаније, и сада је почела да се бави налогом за ШириКруг. Није га
проверавала шест дана и нашла је 118 нових обавештења која су
стигла тог дана. Одлучила је да прође све, од најновијих до
најстаријих. Малопре, једна од њених пријатељица с колеџа
постовала је да има стомачни грип, након чега је уследио дуги низ
порука. Пријатељи су предлагали лекове, неки су јој желели брз
опоравак, а неки постовали фотографије које би требало да је
развеселе. Меј је лајковала две фотографије, три коментара,
пожелела и сама брз опоравак пријатељици и послала линк за песму
„Сали повраћа“, који је пронашла. То је подстакло нови низ, 54
поруке, о песми и бенду који је изводи. Један од пријатеља, који је
постовао, рекао је да зна басисту бенда, и онда је и њега укључио у
разговор. Басиста Демијан Гилоти био је на Новом Зеланду, радио је
као аудио инжењер, али га је обрадовало што „Сали повраћа“ и даље
има добру прођу код грипозних. Његов пост је обрадовао све који су
били укључени у разговор, и ускоро се појавило још 129 коментара.
Све је одушевило што се јавио басиста бенда, и на крају тог низа
Демијан Гилоти је позван да свира на свадби, ако жели, као и да
посети Булдер или Бат или Гејнсвил или Сент Чарлс у држави ллиној,
а кад год буде био у пролазу, увек ће имати где да преспава и да
поједе домаћи кувани оброк. Помињање Сент Чарлса мотивисало је
једног корисника да пита људе из тог места знају ли шта се дешава с
Тимом Џенкинсом, који се борио у Авганистану. Чуо је да је
авганистански побуњеник преобучен у полицајца убио неког момка из
те државе. Након шездесет порука, учесници у разговору су
установили да је у питању други Тим Џенкинс, тај је из Рантула у
ллиноју, не из Сент Чарлса. Сви су осетили олакшање, али ускоро је
разговор отишао у правцу дебате неколико учесника о ефикасности
лог рата, америчкој спољној политици уопште, „победи“ у Вијетнаму,
Гренади или чак Другом светском рату; затим о способности самих
Авганистанаца да управљају државом, трговини опијумом од које се
побуњеници финансирају, као и о могућности легализације неких или
свих забрањених дрога у Америци и Европи. Неко је споменуо како
марихуана може да буде корисна у ублажавању глаукома, док је
његов саговорник рекао да она помаже и људима који имају мултиплу
склерозу. Затим је уследила махнита размена порука између троје
људи који у породици имају некога оболелог од мултипле склерозе, и
осетивши мучнину у стомаку, Меј се излоговала.
Очи су јој се склапале. И мада је успела да прође само последња
три дана из те гомиле друштвених порука, угасила је компјутер и
кренула ка паркингу.
Обим посла у уторак ујутру био је мањи него претходног дана, али ју
је током прва три сата за столицу приковала активност на трећем
екрану. Пре него што је он уведен, увек је постојала пауза – након
попуњавања упита имала је око дванаест секунди да размисли да ли
је одговор био задовољавајући; искористила би време да се подсети
шаблонских одговора или да пошаље неколико фоллоw-уп порука.
Понекад би проверила телефон. Али сада је изазов био већи. На
трећем екрану се за УжиКруг на сваких неколико минута појављивало
по четрдесет нових порука, за ШириКруг по петнаест или више
постова и зингова, а Меј би користила сваки слободни тренутак да их
на брзину скролује, да види има ли нечега што одмах захтева њену
пажњу, а онда би се вратила на главни екран.
Неколико сати касније, обим посла је био подношљивији, чак је
деловао стимулативно. Толико тога се дешавало у компанији, толико
људскости и добре енергије, а било је и толико пионирских покушаја
на свим пољима да је знала да ће се усавршавати самим тим што је у
близини Кругаша. Све је личило на органску продавницу снабдевену
добрим производима – знали сте да ћете, ако купујете тамо, бити
здравији; нисте могли направити лош избор јер је све већ било
темељно проверено. Слично томе, свако у том Кругу био је одабран,
и стога је генетски материјал био изванредан, интелектуални
капацитет вансеријски. Било је то место где су сви стално и
страствено покушавали да побољшају себе, другога, да поделе
знања, пренесу их целом свету.
Међутим, до паузе за ручак била је потпуно исцрпљена и веома се
радовала што ће седети, пустивши мозак на отаву, сат времена на
трави с Ени, која је инсистирала да се виде.
Ипак, у 11:50 се на другом екрану појавила порука од Дена: Имаш ли
неколико минута слободно?
Рекла је Ени да ће можда каснити и када је стигла у Денову
канцеларију, он је стајао наслоњен на довратак. Упутио је Меј
саосећајни осмех, али подигнуте обрве, као да га је нешто код ње
збуњивало, нешто што није могао баш тачно да одреди. Показао јој је
руком да уђе у канцеларију, а она се провукла поред њега. Затворио
је врата.
„Седи, Меј. Познајеш Алистера, претпостављам?“
Није приметила човека који седи у углу, а сада када га је видела,
схватила је да га не познаје. Био је висок, у касним двадесетим,
брижљиво намештене коврџаве косе боје песка. Седео је дијагонално
у односу на њу у округлој фотељи, крхког тела некако укоченог, као
летва. Није устао да се поздрави с њом, па му је Меј пружила руку.
„Драго ми је да смо се упознали“, рекла је.
Алистер је уздахнуо резигнирано и пружио руку као да треба да
пипне трули предмет избачен на обалу.
Прогутала је пљувачку. Нешто озбиљно није било у реду.
Ден је сео за сто. „Надам се да ћемо ово да рашчистимо што је брже
могуће“, рекао је. „Желиш ли ти да почнеш, Меј?“
Њих двојица су је посматрала. Денов поглед је био продоран, док је
Алистер деловао повређено, као да очекује нешто. Меј није имала
појма шта треба да каже, није имала појма шта се дешава. Како је
тишина била све мучнија, Алистер ју је погледао бесно, задржавајући
сузе.
„Не могу да верујем“, успео је да изговори.
Ден се окренуо ка њему. „Алистере, молим те. Знамо да те ово боли,
али хајде да погледамо мало ширу перспективу.“ Затим се окренуо
Меј. „Указаћу на оно што је очигледно. Меј, причамо о Алистеровом
португалском бранчу.“
Ден је то изговорио с оклевањем, очекујући да ће Меј ускочити у
разговор, али она није имала појма шта те речи значе: Алистер?
Португалски бранч? Може ли да каже да не зна о чему се ради?
Знала је да не може. Закаснила је с прикључивањем на фид
друштвене мреже. Ово мора да је имало везе с тим.
„Жао ми је“, рекла је. Знала је да ће морати мало да обиграва, док
не схвати о чему се ту ради.
„То је добар почетак“, рече Ден. „Зар не, Алистере?“
Алистер је слегнуо раменима..
Меј је пипала по мраку. Шта је знала? Био је некакав бранч, то је
било сигурно. И очигледно, она није била тамо. Алистер је
испланирао бранч и сада је био повређен. Све је ово било разумно
претпоставити.
„Жао ми је што нисам била тамо“, покушала је да се извуче и одмах
је приметила благе знаке одобравања на њиховим лицима. Кренула
је у правом смеру. „Али нисам била сигурна да ли.... Сад је одлучила
да ризикује. „Нисам била сигурна да сам добродошла, посто сам тек
стигла.“
То их је смекшало. Меј се насмешила, свесна да је погодила праву
жицу. Ден је одмахнуо главом, задовољан што је његова
претпоставка – да Меј није лоша особа – потврђена. Устао је, прошао
око стола и наслонио се на њега.
„Меј, зар нисмо урадили све да би се осетила добродошло? , питао
је.
„Не, јесте! Стварно јесте. Али нисам члан Алистеровог тима и нисам
била сигурна каква су правила у вези с тим да чланови мог тима
присуствују бранчу чланова других тимова с више стажа.“
Ден је климнуо главом. „Видиш, Алистере? Рекао сам ти да постоји
једноставно објашњење.“ Сада се Алистер усправио у фотељи, као
да је спреман за нови напад.
„Па наравно да си добродошла“, потапшао је по колену иронично.
„Чак и ако си помало несвесна.“
„Е па сада, Алистере...“
 „Извините , рекао је и дубоко удахнуо. „Све је под контролом. Врло
сам срећан.“
Уследило је још неколико извињења и пошалица у вези с оним што
се подразумева и не подразумева – комуникацијом и обимом посла,
грешкама, уређењу космоса... На крају су се сложили да све то
забораве. Устали су.
„Хајде сад да се загрлимо“, рекао је Ден. И урадили су то, у чврстом
фудбалском загрљају новоуспостављеног заједништва.
Кад се Меј вратила за свој сто, чекала ју је порука.
Хвала ти још једном што си се нашла са мном и Алистером данас.
Мислим да је састанак био веома продуктиван и да је свима
помогао. ХР сектор је већ упознат са ситуацијом, и како би
затворили случај, обично желе да напишемо заједничку изјаву. Зато
сам ово откуцао. Ако ти звучи добро, само стави потпис на екран и
пошаљи ми фајл назад.
Проблем Но. 5616АРН/МРХ/РК 2
Дан: Понедељак, 11. јун
Учесници: Меј Холанд, Алистер Најт
Прича: Алистер, који ради у Ренесанси, у Тиму 9, одржао је бранч за
све запослене који су показали интересовање за Португал. Послао је
три обавештења везана за овај догађај, а Меј, која ради у Ренесанси,
у Тиму 6, није одговорила ни на једно. Алистера је забринуло то што
Меј није узвратила на позив и што уопште није одговорила. Бранч је
одржан, и пошто се Меј није појавила, Алистер је, разумљиво, био
повређен што она на неколико позива није одговорила, и што на крају
није дошла. Ово је био типичан пример неучешћа.
Данас је одржан састанак коме су присуствовали Ден, Алистер и
Меј, где је Меј објаснила да није била сигурна да ли је добродошла
на догађај чији је домаћин члан другог тима, а она је у компанији
само две недеље. Веома јој је жао што је забринула и узнемирила
Алистера – да не спомињемо да је угрозила деликатне односе међу
запосленима у згради Ренесансе. Сада је све решено, и Алистер и
Меј су супер другари и осећају се боље. Сви су се сложили да је нови
почетак неопходан и више него добродошао.
Испод изјаве је била линија где је Меј требало да се потпише, и она
је ноктом написала своје име на екрану. Послала је изјаву назад, и
убрзо добила захвалницу од Дена.
То је било сјајно, написао је. Алистер је очигледно мало осетљив,
али то је због тога то је он један жестоко посвећен Кругаш. Као
што си и ти, је л’ да? Хвала ти што си била кооперативна. Сјајна
си. Само напред!
Меј је каснила и надала се да ће је Ени чекати. Дан је био топао,
небо је било без облака и Меј је затекла другарицу на травњаку како
куца на таблету, са штанглицом од житарица која јој је висила из уста.
Шкиљећи је погледала Меј. „Хеј, касниш.“
„Извини.“
„Како си?“
Меј је направила киселу фацу.
„Знам, знам. Пратила сам целу ствар“, рече Ени. Упадљиво је
жвакала штанглицу.
„Престани да једеш тако. Затвори уста. Пратила си?“
„Слушала сам док сам радила. Замолили су ме. А досад сам чула и
много горе ствари. Свако направи неколико таквих грешака на
почетку. Узгред, једи брзо, хоћу нешто да ти покажем.“
Једно за другим, Меј су преплавила два осећања. Прво јој је било
изразито непријатно јер је Ени слушала разговор без њеног знања, а
онда је уследио налет олакшања, пошто је сазнала да је пријатељица
била уз њу, макар и на даљину, и могла је да потврди да ће Меј
превазићи то.
„Да ли су и тебе исто?“, питала је.
„Да ли су и мене шта...?“
„Да ли су те тако укорили? Још се тресем.“
„Наравно. Једном месечно. И даље се то дешава. Жваћи брже.
Меј је јела што је брже могла, гледајући партију крикета на травњаку.
Деловало је као да су играчи измислили нека своја правила. Меј
заврши ручак.
„Супер. Хајде сад устани“, рече Ени и њих две кренуше ка Граду
Сутрашњице. „Шта је? На лицу ти се види да хоћеш нешто да питаш.“
„Да ли си била на том португалском бранчу?“
Ени се подругљиво осмехну. „Ја? Не, зашто? Нисам ни била
позвана.“
„Али зашто су мене звали? Нисам се пријавила за то. Нисам нешто
луда за Португалом.“
„То је на твом профилу, зар не? Зар ниси била једном тамо?“
„Јесам, али нисам то спомињала на свом профилу. Била сам у
Лисабону, али то је то. То је било пре пет година.“
Пришле су згради Град Сутрашњице, испред које је био зид од
кованог гвожђа помало у турском стилу. Ени је махнула својом
пропусницом испред таблета на зиду и врата су се отворила.
 „Да ли си се сликала?“, упитала је.
„У Лисабону? Наравно.“
„И слике су биле у твом лаптопу?“
Требало јој је неколико секунди да би се сетила. „Мислим да јесу.“
„Онда се вероватно о томе ради. Ако су биле у твом лаптопу, сада су
у клауду, и он се претражује када људима требају такве информације.
Није неопходно да идеш около и пријављујеш се у клубове људи које
интересује Португал, или нешто слично. Када је пожелео да
организује бранч, Алистер је проверио претрагом да ли је неко из
кампуса посетио ту земљу, затим да ли неко има слике или је можда
то споменуо у имејлу, или где год већ. Тако је аутоматски добио листу
и искористио је да пошаље позивнице. Тиме је уштедео много сати
које би потрошио бавећи се тим глупостима. Хајдемо овамо.“
Зауставиле су се испред дугачког ходника. У Ениним очима видело
се узбуђење због несташлука. „Океј. Желиш ли да видиш нешто
надреално?“
„Још увек сам слуђена.“
„Немој да будеш. Уђи овамо.“
Ени је отворила врата лепо уређене просторије која је
представљала комбинацију шведског стола, музеја и сајамских тезги.
„Зар није готивно?“
На известан начин, просторија је изгледала познато. Меј је видела
нешто слично на телевизији.
„Је л’ ово једна од оних просторија у којима се чувају поклони за
познате личности?“
Погледом је прешла преко целе собе. Производи су били изложени
на десетинама столова и платформи. Али овде су се, уместо накита и
ципела на штиклу, налазиле патике, четкице за зубе и велике
количине најразличитијих врста чипса, пића и енергетских
грицкалица.
Меј се насмеја. „Претпостављам да је све ово бесплатно?“
„За тебе, за веома важне људе као што смо ти и ја, да.“
„Господе. Све ово?“
„О да, ово је просторија за бесплатне узорке. Увек је пуна, а ове
ствари треба да се користе на неки начин. Позивамо различите групе
да дођу – понекад су то програмери, понекад људи који раде у КИ као
ти. Сваки дан друга група.“
„И можеш да узмеш шта год желиш?“
„Па мораш да наслониш своју идентификациону картицу на оно што
односиш, како би знали ко је узео. Иначе би неки идиот све однео
кући.“
„Ниједну од ових ствари нисам раније видела.“
„У радњама? Ништа од овога не можеш наћи у радњама. Ово су
прототипи и примерци за тестирање.“
„Ово су праве левиске?“
Меј је узела пар предивних фармерки, и била је убеђена да су
потпуно непознате остатку света.
„За који месец биће избачене на тржиште, можда за годину дана.
Желиш ли тај пар? Можеш да тражиш и другу величину.“
„И могу да их носим?“
„Ма јок, треба да бришеш дупе њима. Да, они желе да их носиш. Ти
си утицајна особа која ради у Кругу! Лидерка стила, неко ко први
усваја новине, све те глупости.“
„Ово је стварно мој број.“
„Сјајно. Узми два пара. Је л’ имаш торбу?“
Ени је пронашла платнену торбу на којој је био нацртан лого Круга, и
дала ју је Меј, која је разгледала део где су били изложене навлаке и
додаци за телефон. Узела је лепу навлаку за телефон, која је била
чврста као камен, али с површином глатком као јеленска кожа.
„Срање“, рече Меј. „Нисам понела телефон.“
„Шта? Па где је?“, упитала је Ени, запрепашћено.
„Мислим да ми је на столу.“
„Меј, ти си невероватна. Некада си тако концентрисана и прибрана,
а онда имаш те сулуде тренутке кад се губиш. Изашла си на ручак, а
ниси понела телефон?“
„Извини.“
„Ма не. То је оно што волим код тебе. Ти си пола људско биће, пола
дуга. Шта је било? Немој да се секираш.“
„Данас ми је било мало превише.“
„И даље се бринеш, зар не?“
„Је л’ мислиш да је састанак с Деном и Алистером прошао добро?“
„У потпуности.“
„Он је стварно толико осетљив?“
Ени је заколутала очима. „Алистер? Преко сваке мере. Али пише
сјајан код за програме. Човек је машина. Било би потребно годину
дана да се пронађе и обучи особа која зна оно што он зна. И због тога
морамо да трпимо лудило. Овде има разних лудака. Лудака који вапе
за пажњом. А онда има и оних, као што је Ден, који омогућавају
лудацима да се изразе. Али немој да бринеш. Мислим да вам се
путеви – барем теби и Алистеру – неће укрштати.“ Ени је погледала
на сат. Морала је да крене.
„Остани док не напуниш торбу“, рекла је. „Видимо се касније.“
Меј је остала. Напунила је торбу фармеркама, храном, ципелама и
узела је неколико навлака за телефон, као и спортски брусхалтер.
Напустила је просторију, осећајући се као лопов у радњи, али срећом
никог није срела на путу назад. Када се вратила за свој сто, сачекало
јуи је једанаест порука од Ени.
Прочитала је прву: Хеј, Меј, скапирала сам да није требало да се
тако острвим на Дена и Алистера. То није лепо. Заправо није
нимало кругашки. Заборави да сам то рекла.
Другу: Јеси ли добила моју последњу поруку?
Трећу: Почињем полако да лудим. Зашто ми не одговараш?
Четврту: Управо сам ти послала СМС, звала сам те. Јеси ли жива?
Заборавила сам да си заборавила телефон. Потпуни си кретен.
Пету: Ако си се увредила због онога што сам рекла о Дену, немој
да ме игноришеш. Извинила сам се. Напиши нешто.
Шесту: Је л’ добијаш ове поруке? Ово је важно. Јави ми се.
Седму: Ако кажеш Дену оно што сам рекла, потпуна си кучка. Од
када смо почеле да се оговарамо?
Осму: Скапирала сам да си вероватно на састанку. Је л’ да?
Девету: Прошло је двадесет пет минута? Шта се дешава?
Десету: Проверила сам и видим да си се вратила на своје место.
Зови ме истог секунда кад ово видиш, или смо завршиле. Мислила
сам да смо пријатељице.
Једанаесту: Хеј?
Меј ју је позвала.
„Који ти је, ментолу?“
„Где си досад?“
„Виделе смо се пре двадесет минута. Завршила сам са стварима у
просторији за семплове, била у купатилу и сада сам овде.“
„Да ли си ме оцинкарила?“
„Да ли сам шта урадила?“
„Да ли си ме оцинкарила?“
„Ени, који ти је?“
„Само ми реци.“
„Не, нисам те оцинкарила. Коме да те оцинкарим?“
„Шта си му рекла?“
„Коме?“
„Дену.“
 „Нисам га видела.“
„Ниси му послала поруку?“
„Нисам. Ени, дај не сери.“
„Часна реч?“
„Да.“
Ени је одахнула. „Океј. Јебига. Извини. Послала сам му поруку и
позвала га, и од тада ми се није јавио. А онда ми се ни ти ниси
јавила, и мој мозак је повезао те две ствари на потпуно погрешан
начин.“
„Ени, дај не сери.“
„Извини.“
„Мислим да си под великим стресом.“
„Не, добро сам.“
„Ајде да те водим на пиће вечерас.“
„Хвала, не могу.“
„Молим те.“
„Не могу. Имамо превише ствари које се одвијају ове недеље. Треба
да се бавим овом јебадом у Вашингтону.“
„У Вашингтону? О чему се ради?“
„Дуга прича. Не смем о томе, стварно.“
„Значи ти мораш да решаваш тај проблем? Све то са Вашингтоном?“
„Мени увек дају те смарачке ствари везане за владу, немам појма
зашто. Сигурно мисле да ће нас извући то што имам јамице на
образима. Можда и хоће. Не знам. Волела бих да се мултипликујем у
пет особа.“
„Звучиш ужасно, Ени. Узми слободно вече.“
„Не, не. Бићу добро. Морам да одговорим на упите неког
поткомитета. Биће све у реду. Морам да идем. Волим те.“
Ени прекиде везу.
Меј је позвала Франсиса. „Ени неће да изађе са мном. Хоћеш ти?
Вечерас?“
„Да изађемо изађемо? Свира један бенд вечерас овде. Јеси ли чула
за Кримерсе? Наступају у Колонији вечерас. Свирка у добротворне
сврхе.“ Меј је пристала, звучало је фино, али када је дошло време да
се нађу, схватила је да не жели да слуша бенд који се зове Кримерс и
наступа у Колонији. Наговорила је Франсиса да уђе у њен ауто и
заједно су кренули у Сан Франциско.
„Је л’ знаш где идемо?“, питао је.
„Не. Шта то радиш?“
Жустро је куцао по екрану телефона. „Пишем свима да нећу доћи.“
 „Јеси ли готов?“
„Јесам.“ Спустио је телефон.
„Супер. Хајде прво да пијемо.“
Паркирала се у центру града и нашли су ресторан који је изгледао
ужасно, с избледеиим и непривлачним сликама хране нехајно
залепљеним на прозоре. Учинило им се да је јефтин. Били су у праву,
јели су кари и пили тајландско пиво, а седели су на столицама од
бамбуса које су шкрипале и биле пред распадом. Негде при крају
прве флаше пива, Меј је одлучила да попије још једно. Такође је
одлучила да ће после вечере на улици пољубити Франсиса.
Завршили су и онда је то урадила.
„Хвала ти“, рекао је.
„Јеси ли ми ти то захвалио?“
„Уштедела си ми много времена које бих провео нервирајући се у
себи. Никада у животу нисам направио први корак. Али жени
најчешће треба неколико недеља да схвати да она мора да преузме
иницијативу.“
Меј поново осети као да су је смлатиле информације које су
компликовале њена осећања према Франсису, који јој се у једном
тренутку чинио тако сладак, а у следећем тако чудан и сиров.
Ипак, понајвише због пића, одвела га је назад у свој ауто, где су се,
паркирани на веома прометној раскрсници, још љубили. Један
бескућник их је посматрао, као што би то чинио неки антрополог, с
тротоара, и рукама правио покрете као да хвата белешке.
„Хајдемо напоље“, рекла је. Изашли су из кола и лутали градом, где
су нашли радњу јапанских сувенира која је још увек отворена, а
поред ње галерију пуну хиперреалистичких слика огромних људских
задњица.
„Велике слике великих гузица“, приметио је Франсис, кад су нашли
клупу у једној уској улици претвореној у пијацу, по којој су уличне
светиљке бацале плавичасту светлост месечине. „То је права
уметност. Не могу да верујем да још нису продали ниједну слику.“
Меј га је поново пољубила. Била је расположена за љубакање.
Свесна тога да Франсис неће испољити агресивност, као и да ће те
вечери остати само на томе, још више га је љубила. Потпуно се
препустила том љубљењу, које је одавало пожуду, пријатељство и
могућност љубави. Љубећи га, мислила је о његовом лицу – питала
се да ли су му очи отворене, да ли га занима случајни пролазник који
је, с одобравањем или негодовањем, продужио даље.
 У данима који су уследили, Меј је сазнала да су чуда могућа, да је
сунце ту да би јој правило ореол, да лишће постоји само да би се
дивило сваком њеном кораку, да би је подстакло, да би јој честитало
на Франсису, на ономе што су њих двоје урадили. Славили су своју
блиставу младост, слободу, пожудним устима, и све су то радили
јавно, осокољени чињеницом да на какве год тешкоће наилазили, или
ће тек наићи, раде у центру света и својски су се трудили да га
промене. Имали су разлога да се осећају добро. Меј је размишљала
о томе да ли је заљубљена. Не, знала је да није заљубљена, али
осећала је да је на путу да то постане. Те недеље су Франсис и она
често ручали заједно, чак и када је то било накратко, и после јела би
нашли место где су се грлили и љубили. Једном је то било испод
излаза у случају пожара иза Палеозоика. Једном у Римском царству,
иза терена за сквош. Волела је његов укус, увек чист, једноставан као
вода с лимуном, и како би скинуо наочаре, на тренутак је изгледао
погубљено, а затим би затворио очи и чинио се скоро лепим, лице му
је било глатко и једноставно као у детета. Његова близина је унела
нову живост у њен дан. Свему би се дивила. Ручак је био
задивљујући, на јарком сунцу, топлина је избијала из његове кошуље,
његове руке на њеном зглобу. Шетња је била задивљујућа. Седење у
згради Просветитељства било је задивљујуће, што су управо радили,
чекајући да почне Петак из снова у Главној просторији.
„Обрати пажњу“, рекао је Франсис. „Мислим да ће ти се ово
свидети.“
Франсис није желео да јој каже шта је била тема предавања о
иновацијама овог петка. Говорник, Гас Казени, био је део
Франсисовог пројекта за безбедност деце пре него што се одвојио
пре четири месеца, како би предводио нови тим. Данас ће први пут
представити своја открића и нови план.
На Гасову молбу, Меј и Франсис су сели напред. Желео је да види
лица пријатеља док говори, први пут у Главној просторији. Меј се
окренула како би осмотрила публику, видела је Дена неколико редова
иза ње, као и Ренату и Сабину, које су седеле заједно, концентрисане
на таблет који су држале између себе.
Имон Бејли је ступио на сцену, и дочекао га је аплауз подршке.
„Имамо данас за вас праву посластицу“, рекао је. „Већина вас
познаје наше добро чувано благо, човека способног за многе ствари,
Гаса Казенија. И већина вас зна да је он пре неког времена добио
инспирацију, па смо га ми подстакли да истраје у томе. Данас ће он
направити једну малу презентацију, и мислим да ће вам се она
свидети.“ Рекавши то, препустио је бину Гасу, који је био чудна
комбинација неког ко невероватно добро изгледа и плашљив је као
миш. Барем је тако изгледао док се шуњао по бини као на прстима.
„Добро, ако сте слични мени, онда сте јадни самац и вечито
разочарање за своје иранске родитеље и бабу и деду, који вас
сматрају потпуним промашајем јер нисте нашли супружника, немате
децу и јер сте јадни.“
Људи у публици су се смејали.
„Да ли сам већ двапут рекао ‘јадан’?“ Уследило је још смеха. „Да је
моја породица овде, та реч би била споменута још више пута.“
„Но добро“, Гас је наставио, „али хајде да кажемо да желите да
удовољите породици, а можда и себи, и пронађете партнера. Има ли
овде некога ко жели да пронађе партнера?“
Неколико људи је подигло руке.
„О, дајте. Лажови једни. Сигурно знам да 67 одсто људи у овој
компанији није у браку. Да, о вама причам. Осталих 33 одсто може да
иде до ђавола.“
Меј се гласно насмејала. Гас је био савршен говорник. Нагла се ка
Франсису. „Обожавам овог момка.“
Наставио је: „Можда сте и пробали сајтове за налажење партнера. И
хајде да кажемо да су вам нашли пара, све је супер и кренули сте на
рандеву. Све супер, породица је срећна, чак су почели да
размишљају како њихов ДНК није узалуд протраћен на вас.“
„Чим позвете неког на састанак, најебали сте. Заправо, нисте још
најебали. У целибату сте, и желите то да промените. Због тога ћете
провести остатак недеље нервирајући се око тога где да водите ту
особу – на вечеру, на концерт, у музеј воштаних фигура? У некакву
јазбину? Немате појма. У случају да лоше одаберете, одмах сте
идиот. Свесни сте тога да вам је укус разнолик, као и ствари које
волите, и да је и та особа исто таква, али тај први избор је суштински
важан. Треба вам помоћ како бисте послали праву поруку – поруку да
сте осетљиви, интуитивни, одлучни, да имате добар укус и да сте
просто савршени.“
Публика није могла да престане да се смеје. На екрану иза Гаса
била је мрежа иконица с информацијама испод сваке. Меј је успела
да разазна да су то симболи за ресторан, филмове, музику, шопинг,
активности напољу, плаже.
„Добро“, наставио је Гас, „хајде да видимо да ли ради. Имајте у виду
да је ово само бета верзија. Зове се ЉубЉуб. Океј, можда је име
труло. У ствари, знам да јесте и тренутно радимо на томе да га
променимо. Али ево како то функционише. Кад сте нашли ту особу и
знате како се она зове, остварили сте контакт и већ сте испланирали
састанак – тада ће вам ЉубЉуб помоћи. Можда сте већ запамтили
све што пише на њиховом профилу на сајту за тражење партнера, на
њиховој личној страници, на свим фидовима. Међутим, ЉубЉуб вам
даје потпуно нов низ информација. Значи, прво упишете име особе с
којом идете на састанак. То је почетак. Онда ЉубЉуб претражује
мрежу, и за то се користи моћна и хируршки прецизна машинерија за
претраживање која гарантује да нећете направити будалу од себе и
да ћете пронаћи љубав свог живота и направити унуке за своје
родитеље, који већ мисле да сте стерилни.“
„Предиван си, Гасе“, зачуо се женски глас из публике.
„Хвала ти! Хоћеш ли да изађеш са мном?“, питао је и затим је чекао
одговор. Пошто се жена није поново огласила, рекао је: „Видите
зашто ми је потребна помоћ. Е сад, да бисмо тестирали овај софтвер,
потребна нам је стварна особа која жели да сазна више о могућности
романсе с правом особом. Да ли неко жели да буде волонтер?“
Гас је мотрио публику, театрално ставивши руку изнад очију.
„Нико? Чекај. Мислим да видим једну руку.“
На њено потпуно запрепашћење и ужас, Гас је гледао ка њој. То јест,
гледао је ка Франсису, чија рука је била подигнута. И пре него што је
успела било шта да му каже, Франсис је већ устао и кренуо ка бини.
„Да чујем аплауз за овог храброг волонтера!“, рече Гас, док се
Франсис трком пентрао на бину, где га је, на месту поред домаћина,
окружила топла светлост рефлектора. Ниједанпут није погледао Меј
откад је напустио своје место.
„Како се зовете господине?“
„Франсис Гаравента.“
Меј помисли како ће да поврати. Шта се дешава? Ово није могуће,
рекла је сама себи. Зар ће стварно да прича о њој на сцени? Не,
уверавала је себе. Само помаже пријатељу и направиће
демонстрацију користећи лажна имена.
„Види, Франсисе“, настави Гас, „претпостављам да постоји неко с
ким би ти волео да се виђаш?“
„Да, Гасе, то је тачно.“
Ошамућена и преплашена, Меј није могла а да не примети да је
Франсис на бини био потпуно друга особа, као и Гас пре њега. Радио
је све што треба, осмехивао се, правио се као да је стидљив, али је
све то радио веома самоуверено.
„Да ли та особа постоји?“, упита Гас.
 „Наравно“, Франсис је рекао. „Више не излазим с измишљеним
људима.“
Публика се искрено смејала, а Меј је потпуно потонула. О срање,
помислила је, о срање.
„Како се она зове?“
„Зове се Меј Холанд“, рекао је Франсис и први пут погледао ка њој.
Лице је заклонила рукама, вирила је испод прстију који су се тресли.
Франсис је неприметно климнуо главом, што је могло да се
протумачи као знак да је приметио да се Меј због ове ситуације не
осећа баш најугодније. Међутим, чим је то примио к знају, окренуо се
ка Гасу, с кезом водитеља телевизијског квиза.
„Добро“, рече Гас, куцајући име на таблету. „Меј Холанд.“ У боксу за
претрагу, њено име се појавило исписано словима величине једног
метра.
„Значи Франсис жели да изађе с Меј и не жели да направиш будалу
од себе. Шта је прво што треба да зна, је л’ неко има предлог?“
„Алергије!“, повика неко.
„У реду, алергије. Могу да претражим те информације.“
Кликнуо је на иконицу са сликом мачке која кија, и испод се одмах
појавио низ информација.
Највероватније алергична на глутен
Дефинитивно алергична на коње
Мајка алергична на орахе
Нема других алергија
„Добро. Могу да кликнем на било који од ових резултата и да сазнам
више. ‘Ајде да пробамо с глутеном.“ Гас је кликнуо на први ред и
открио сложенији и дужи попис линкова и делова текста. „Као што
можете да видите, ЉубЉуб је претражио све што је Меј икада
постовала. Сакупљене су све информације и онда анализиране по
важности. Можда је Меј негде споменула глутен. Можда је купила или
оценила неки производ без глутена, што би потврдило да је она
највероватније алергична на глутен.“
Меј је пожелела да напусти аудиторијум, али знала је да би то
изазвало већу сцену него ако остане.
„‘Ајде да испитамо алергију на коње“, рекао је Гас и кликнуо на
следећу листу. „Овде имамо дефинитивну потврду, пошто смо нашли
три примера поруке у којима се директно каже Алергична сам на
коње.“
„Да ли ти то помаже?“, питао је Гас.
 „Да, помаже“, рече Франсис. „Баш сам мислио да је изведем у шталу
да једемо бели хлеб.“ Сад се кревељио ка публици. „Но сад знам!“
Публика се смејала, а Гас је климнуо главом, као да је желео да
каже Зар нисмо добар пар? „Добро“, наставио је Гас, „обратите
пажњу на то да податак о алергији на коње датира из 2010, и да је од
свих места био доступан на Фејсбуку. Сви ви који сте мислили да је
бесмислено што смо платили велике новце за Фејсбук архиву,
обратите пажњу на ово! Важи, нема алергија. Али погледајте сад ово
поред. То је оно о чему сам желео да причамо даље – храна. Да ли
си размишљао о томе да је изведеш негде на клопу, Франсисе?“
Франсис одговори храбро. „Јесам, Гасе.“ Меј није познавала овог
човека на бини. Где је нестао Франсис? Пожелела је да убије ову
његову верзију.
„Овде углавном ствари постају безвезне и глупе. Нема ничег горег
од следећег разговора: ‘Шта желиш да једеш?’ ‘Све ми је океј.’ ‘Не
стварно, шта волиш да једеш?’ ‘Није ми то важно. Шта ти волиш да
једеш?’ Сад је крај том срању. ЉубЉуб вам то олакшава. Сваки пут
када би нешто постовала, да ли јој се свиђа или не свиђа неки
ресторан, сваки пут када је споменула храну – то је све рангирано и
организовано да бисте на крају добили листу попут ове.“
Кликнуо је на иконицу са сликом хране, након чега се отворило
неколико подлиста, с рангираном врстом хране, именима ресторана,
ресторанима по градовима и четвртима. Листе су биле језиво
детаљне. На једној је чак било и место где су Франсис и она јели
почетком те недеље.
„Ако кликнем на ресторан у ком је кориситила БашТи налог за
плаћање, могу сазнати шта је наручила последњи пут. Уколико
кликнете овде, видећете шта ће ови ресторани имати на менију у
петак, за кад сте заказали судар. Неизвесност је елиминисана.“
Гас је наставио даље с презентацијом, показујући какве филмове
воли, где обично шета и џогира, који су јој омиљени спортови, места у
природи на којима воли да се опушта. Већина ствари била је тачна. И
док су Гас и Франсис наставили да глуматају на бини, пред све
знатижељнијом публиком, Меј је најпре покрила лице рукама, затим
потонула скроз у седиште. Најзад, кад је осетила да би сваког
тренутка могли да је позову на сцену да потврди невероватну моћ
новог алата, искрала се са свог места и између редова изашла на
споредна врата сале на сиву светлост облачног поподнева.
„Извини.“
Меј није могла ни да га погледа.
 „Меј, извини. Не разумем зашто си толико љута.“
Није га желела у својој близини. Вратила се назад до свог стола, а
он ју је пратио и стајао је изнад као некакав стрвинар. Није га ни
погледала, јер је, поред тога што га је мрзела и мислила да има лице
слабића и очи превртљивца, и уз чињеницу да је била сигурна да
никада више не жели да види ту паћеничку фацу, имала много посла.
Поподневни канал био је отворен и захтева је било превише.
„Можемо да причамо касније“, рекла му је, иако није имала намеру да
прича с њим тог дана, нити било ког другог. Осетила је олакшање кад
је то одлучила.
Коначно је отишао, то јест његово тело је напустило просторију, али
се појавио после неколико минута на трећем екрану, молећи за
опроштај. Рекао јој је да је свестан да није требало да је тако
изненади, али да је Гас инсистирао да то буде тајна. Током поподнева
јој је послао четрдесет или педесет порука извињења. Рекао јој је
како је била потпуни хит, и како би било далеко боље да се попела на
бину, пошто су јој људи пљескали. Уверавао ју је како је све што је
било на екрану јавно доступно, ничег не треба да се стиди, све је
ипак скупљено из њених постова.
Меј је знала да је све то истина. Није била љута због тога што су
јавно откривене њене алергије, или омиљена храна. Годинама је
отворено нудила овакве информације и сматрала је да то што говори
о ономе што воли и чита о туђим омиљеним стварима и јесте један
од главних разлога због којих воли свој онлајн живот.
Па шта ју је онда тако забезекнуло у Гасовој презентацији? Није
могла то тачно да дефинише. Да ли то што ју је изненадило? Или
тачност резултата алгоритама? Можда. Па ипак, није све било
потпуно тачно... па да ли је то био проблем? Што је скуп преференци
представљен као суштина особе, као наше право лице? Можда је то
било у питању. Као да је то некакво огледало, само непотпуно и
изобличено. А ако је Франсис желео било коју од тих информација,
зашто је није једноставно питао? Њен трећи екран, међутим, био је
пун порука у којима су јој честитали цело поподне.
Страва си, Меј.
Свака част, новајлијо.
За тебе нема јахања коња. Али можда да пробаш с ламама?
Била је заокупљена послом тог поподнева, и тек после пет је
приметила како јој телефон светли. Није видела три поруке које јој је
послала мајка. Када их је преслушала, све три су звучале исто: „Дођи
кући.“
 Док је возила преко брда и кроз тунел у правцу истока, позвала је
мајку и сазнала шта се десило. Отац је имао напад и одвели су га у
болницу, где су му рекли да треба да остане током ноћи како би
пратили његово стање. Мајка је рекла Меј да дође директно тамо,
али када је стигла, он више није био ту. Позвала је мајку.
„Где је он?“
„Код куће. Извини. Тек смо стигли. Нисам мислила да ћеш стићи
тако брзо. Он је боље.“
Тако се Меј одвезла до куће, а када је стигла, задихана, љута и
уплашена, видела је Мерсерову тојоту пикап паркирану испред
гараже, због чега је скроз шизнула. Није желела да он буде ту. То је
компликовало ситуацију која је већ била непријатна.
Отворила је врата и уместо родитеља затекла огромну и безобличну
Мерсерову фигуру. Стајао је у ходнику. Сваки пут кад га поново види
после дужег времена, изненадило би је колико је крупан, незграпан.
Коса му је била дужа, што му је само додавало на килажи. Заклонио
је светло.
„Чуо сам твој ауто“, рекао је. Држао је крушку у руци.
„Шта ћеш ти овде?“, питала је.
„Позвали су ме да им помогнем“, рекао је.
„Тата?“ Протутњала је поред Мерсера ка дневној соби. Пронашла је
оца опруженог на каучу. Одмарао се и гледао бејзбол на телевизији.
Није окренуо главу, само је искоса погледао. „Здраво душо. Чуо сам
да си дошла.“
Меј седе за сточић и. узе га за руку. „Да ли си добро?“
„Јесам. Само ме је стварно престрашило. Почело је јаким болом,
али је попустило.“ Готово неприметно, померао је главу напред да би
видео шта се дешава на екрану.
„Је л’ хоћеш да гледаш утакмицу?“
„Девето бацање“, рекао је.
Меј се померила. Мајка је ушла у собу. „Позвали смо Мерсера да
пренесе твог оца до кола.“
„Нисам желео хитну помоћ“, рекао је отац, не скидајући поглед с
екрана.
„Да ли је то био напад?“, упита Меј.
„Лекари нису били сигурни“, одговорио је Мерсер из кухиње.
„Је л’ могу моји родитељи сами да одговоре?“, повикала је Меј.
„Мерсер је наш спасилац“, рече отац.
„Зашто ме онда ниси звала да ми кажеш да није толико озбиљно“,
питала је Меј.
 „Било је озбиљно“, рече мајка. „Тада кад сам те звала.“
„Али он сада гледа бејзбол.“
„Сада није озбиљно“, казала је мајка, „али у једном тренутку нисмо
знали шта се дешава. Зато смо позвали Мерсера.“
„Спасио ми је живот.“
„Мислим да ти Мерсер није спасио живот, тата.“
„Не мислим да бих умро, али знаш како мрзим читав тај циркус с
болничарима и сиренама и то кад све комшије сазнају. Позвали смо
Мерсера. Он је дошао за пет минута, помогао ми да уђем у ауто, па
онда у болницу, и то је то. Ипак, много ми је то значило.“
Меј је кључала од беса. Возила је два сата у потпуној паници да би
затекла оца како се одмара на каучу и гледа бејзбол. Возила је два
сата да би затекла бившег момка у кући својих родитеља, при том
проглашеног за породичног хероја. А шта је она била? Она је некако
испала немарна. Непотребна. То ју је подсетило на милион ствари
које није волела код Мерсера. Он је желео да га људи сматрају
предусретљивим, али би се увек потрудио да сви сазнају за његова
добра дела, што је излуђивало Меј, која је стално морала да слуша о
његовој љубазности, исправности, поузданости и безграничној
саосећајности. Међутим, с њом је био другачији, ћудљив, никада ту
кад јој је потребан.
„Хоћеш пилетине? Мерсер је донео мало“, рекла је мајка. За Меј је
то био добар знак да се повуче у купатило на неколико минута, можда
чак и на дуже.
„Идем да се средим“, рекла је и попела се на спрат.
Касније, када су завршили с јелом и поново претресли догађаје од
тог дана, то јест кад је сазнала да је њеном оцу забрињавајуће
ослабио вид, и да се трњење руке погоршало – симптоми за које су
доктори рекли да су нормални и да их је могуће лечити, или да барем
вреди покушати; затим, кад су родитељи отишли на спавање, Меј и
Мерсер су сели у двориште. Врео ваздух је испаравао с траве,
дрвећа, сиве, кишом испране ограде око њих.
„Хвала ти што си им помогао“, рекла је.
„Никакав проблем. Вини је лакши него што је некада био.“
Није јој се допало како то звучи. Није желела да њен отац буде
лакши, да може лако да се носи. Променила је тему.
„Како иде посао?“
„Стварно сјајно. Стварно сјајно. Чак сам морао да узмем помоћника
прошле недеље. Зар то није кул? Имам помоћника. А теби? Је л’
страва?“
 Меј је била запањена. Мерсер углавном није показивао толико
оптимизма.
„Страва је“, рекла је.
„Супер. Драго ми је да то чујем. Надао сам се да ће све доћи на
своје место. И чиме се ти бавиш – програмирањем или нечим
сличним?“
„Радим у сектору КИ. Корисничко искуство. Тренутно радим с
оглашивачима. Чекај. Видела сам нешто везано за твоје производе
пре неки дан. Укуцала сам твоје име у претраживач, и нашла
коментар некога ко је добио оштећену робу. Скроз је одлепио.
Претпостављам да си то видео.“
Мерсер је драматично издахнуо. „Не, нисам.“ На лицу му се видело
да се снуждио.
„Не брини“, рекла је. „То је био неки лудак.“
„А сада мислим о томе.“
„Немој мене да кривиш. Ја сам само....“
„Ти си ми само указала на то да постоји негде неки лудак који ме
мрзи и жели да науди мом бизнису.“
„Било је и других коментара, такође, и већином су били позитивни.
Заправо је био један врло смешан.“ Почела је да скролује на
телефону.
„Меј. Молим те. Замолио бих те да то не читаш.“
„Ево га: ‘Зар су сви ти јелени и њихови рогови мртви због овог
срања’?“
„Меј, замолио сам те да ми то не читаш.“
„Што? Па смешно је!“
„Како да те замолим да то не радиш и да поштујеш моју жељу?“
Мерсер је удахнуо дубоко, и Меј је знала да ће сада да одржи говор.
Да је сада пред њим био подијум, он би закорачио на њега и из сакоа
би извадио папир. Две године више школе, и умислио је да је некакав
професор. Држао јој је говоре о органски гајеној говедини, раним
радовима групе Кинг Кримсон, и сваки пут би говор почињао тим
дубоким удахом, који је говорио: Смести се, ово ће потрајати и
потпуно ће те одувати.
„Меј, морам да те замолим...“
„Знам, желиш да престанем да читам коментаре потрошача. Океј.“
„Не, нисам мислио...“
„Ти желиш да их читам?“
„Меј, хајде да ме пустиш да завршим реченицу? Онда ћеш знати шта
желим да кажем. То што погађаш како ће се свака реченица завршити
уопште не помаже, пошто никад ниси у праву.“
„Али ти причаш тако споро.“
„Причам нормалном брзином. Само си ти постала нестрпљива.“
„Важи, почни.“
„Али ти сад гласно уздишеш.“
„Па мора да ме све ово ужасно смара.“
„Разговор.“
„Спори разговор.“
„Могу ли да почнем? Треба ми три минута. Је л’ можеш да ми
посветиш три минута, Меј?“
„У реду.“
„Три минута током којих ћеш ми дозволити да кажем шта имам,
важи? То ће бити изненађење.“
„Важи.“
„У реду. Меј, морамо да променимо начин на који комуницирамо.
Сваки пут када те видим или када ми се јавиш, чиниш то користећи
некакав филтер. шаљеш ми линкове, цитираш шта је неко рекао о
мени, кажеш да си видела моју слику на нечијем профилу.... Увек је ту
неко други. Чак и када причамо лицем у лице, ти ми говориш шта
неко кога не познајем мисли о мени. Осећам као да никада нисмо
сами. Сваки пут када те видим, као да је у просторији још сто других
људи. Увек ме посматраш очима других људи.“
„Немој да си тако драматичан.“
„Само желим да причам директно с тобом. Без увођења у разговор
непознатих људи, који можда имају мишљење о мени.“
„Не радим то.“
„Радиш, Меј. Пре неколико месеци прочитала си нешто о мени, је л’
се сећаш? Када сам те видео, била си уздржана.“
„То је због тога што су људи рекли да користиш угрожене
животињске врсте за своје производе!“
„Али ја то никада нисам радио.“
„Па како ја то могу да знам?“
„Можеш да ме питаш! Да ме лично питаш. Је л’ знаш колико је то
чудно – моја пријатељица и бивша девојка од неке безвезне особе
која ме никада није упознала сазнаје нешто о мени? Онда треба да
седнем за исти сто с тобом, као да се гледамо кроз неку чудну маглу.“
„У реду. Извини.“
„Хоћеш ли да ми обећаш да ћеш престати да то радиш?“
„Да престанем да читам ствари онлајн?“
 „Не занима ме шта читаш. Али када ти и ја комуницирамо, желим да
то буде директно. Ти ми пишеш, ја ти пишем. Питаш ме нешто, ја
одговорим. Престани да скупљаш информације о мени преко других
људи.“
„Али, Мерсеру, ти имаш свој бизнис. Мораш да будеш приступан
онлајн. То су твоји купци и они тако изражавају своје ставове, и тако
ћеш знати да ли си успешан.“ Меј је у глави вртела који би све алати
Круга могли да побољшају његов посао, али Мерсер је био инертан.
Човек самозадовољан у својој инертности.
„Види, Меј, то није истина. Није истина. Знам да сам успешан ако
продајем лустере. Ако их људи наруче, ја их направим, и они ми
плате за то. Ако желе нешто да ми поруче касније, могу да ми пишу
или да ме зову. Мислим, све те ствари којима се ти бавиш, то је све
трачарење. Људи који причају о другим људима иза њихових леђа.
Већина тих друштвених медија је управо то, све те критике, сви ти
коментари. Алати твоје компаније су уздигли трач, рекла-казала и
нагађање на ниво веродостојне, опште комуникације. Поред тога, то
је све глупо, јеботе.“
Меј је издахнула кроз нос.
„Волим кад то радиш“, рекао је. „Да ли то значи да немаш одговор на
све ово? Слушај, пре двадесет година није било толико кул имати сат
с дигитроном, зар не? Ако би неко провео цео дан у кући играјући се
дигитроном, то би била јасна порука да нема пријатеље. А судови као
што су ‘лајк’ и ‘дислајк’ и ‘смајлији’ и ‘мргуди’ нешто су што радиш у
седмом или осмом разреду. Неко би написао поруку: ‘Хеј, ја волим
једнороге и налепнице! Смајли!’ Такве ствари. Али то сада не раде
само деца у седмом разреду, то раде сви, и понекад ми се чини да
сам улетео у некакву наопаку зону, неки свет иза огледала којим
доминирају најглупља срања. Свет је постао глупљи.“
„Мерсеру, да ли је теби важно да будеш кул?“
„Делујем ли ти као да ми је то важно?“ Руком је прешао преко
стомака који је бивао све већи... „Очигледно је да ја нисам невиђено
кул тип. Али сећам се да би некада, кад види Џона Вејна или Стива
Меквина, човек помислио: Вау, ови момци су опасни. Они јашу коње и
возе мотоцикле и лутају светом исправљајући неправду.“
Меј није могла да угуши смех. Погледала је време на телефону.
„Прошло је три минута.“
Мерсер је и даље дрвио. „Сада и филмске звезде моле људе да
прате њихове профиле на Зингу. Шаљу поруке у којима моле људе да
им шаљу смајлије. И те мејлинг листе, бог те јебо! Свако те затрпава
ђубретом преко порука. Је л’ знаш на шта утрошим један сат свакога
дана? Размишљајући о томе како да се одјавим с тих мејлинг листа а
да никога не увредим. Свуда постоји то паћеништво – не можеш да
побегнеш од тога.“ Уздахнуо је као да је рекао нешто веома важно.
„Планета се потпуно променила.“
„Променила се на добар начин“, рекла је Меј. „Постоји хиљаду
ствари због којих је боље, и могу да их набројим. Али то ти ништа не
значи ако ниси друштвен. Мислим, твоје друштвене потребе су
минималне...“
„Не ради се о томе да ја нисам друштвен. Довољно сам друштвен.
Али алати које ви стварате заправо производе неприродно
преувеличане друштвене потребе. Никоме није потребан степен
контакта који ви лиферујете. Тиме се ништа не побољшава. То није
здраво. Подсећа ме на грицкалице. Знаш ли како се прави та храна?
Научним путем се дође до тачне количине соли и шећера неопходних
да би ти наставила да једеш. Ниси гладна, не треба ти храна, ништа
тиме не добијаш, али настављаш да једеш те неукусне калорије. То је
оно што и ви гурате. Иста ствар. Бесконачне неукусне калорије, само
њихов дигитално-друштвени еквивалент. И подесите га да изазива
исти степен зависности.“
„Господе.“
„Да ли се сећаш како кад поједеш кесу чипса мрзиш саму себе?
Знаш да ниси урадила ништа добро за себе. Исто се осећаш после
силног времена проведеног на интернету, то ти је сигурно познато.
Осећаш се потрошено и празно и понижено.“
„Никад се не осећам понижено.“ Меј се сетила петиције коју је
потписала раније тог дана, којом се захтева више радних места за
имигранте у париским предграђима. То јој је дало нову енергију и
имаће утицаја. Али Мерсер није ништа знао о томе, нити о било чему
што је имало везе с њеним послом. Није знао чиме се Круг бави, а
пошто јој се скроз згадио, није могла ништа да му објашњава.
„То је уништило сваку могућност да разговарам с тобом.“ Наставио је
да прича. „Мислим, не могу да ти пошаљем имејл пошто га ти одмах
проследиш некој другој особи. Не могу да ти пошаљем фотографију,
пошто ћеш је постовати на свој профил. У међувремену, твоја
компанија скенира све поруке тражећи информације које могу касније
да уновче. Зар не мислиш да је то сулудо?“
Меј погледа његово дебело лице. Свуда се гојио. Почео је и
подваљак да му се прави. Да ли човек од двадесет пет година може
да има подваљак? Није ни чудо да је мислио на грицкалице.
 „Хвала ти што си помогао мом оцу“, рекла је, затим је ушла у кућу и
сачекала да он оде. Требало му је неколико минута да то уради –
хтео је да заврши пиво – али убрзо је отишао, а Меј је угасила светло
на првом спрату, отишла до своје старе собе и улетела у кревет.
Проверила је поруке, било их је десетак које су захтевале да им се
посвети, и онда, пошто је било тек девет сати а њени родитељи су
већ заспали, улоговала се на свој налог у Кругу и одговорила на
неколико десетина захтева, осећајући притом да са сваким одговором
чисти себе од Мерсеровог утицаја. До поноћи је била потпуно
препорођена.
***
Те суботе, Меј се пробудила у свом старом кревету. После доручка,
седела је с оцем, гледали су женску кошарку, за коју је њен отац
почео да показује велику страст. Провели су остатак дана играјући
карте, завршавајући послове по кући и заједно су спремили пилећи
соте, који су њени родитељи научили да праве на курсу кувања у
месној заједници.
У недељу ујутру, шаблон је био исти: Меј је дуго спавала, осећала се
млитаво али јој то није сметало. Одшетала је до собе с телевизором,
где је њен отац поново гледао женску кошарку. Данас је носио дебео
бели огртач, који је његов пријатељ украо из неког хотела у Лос
Анђелесу.
Мајка је била напољу, покушавала је изолир-траком да поправи
канту за ђубре, коју су ракуни оштетили покушавајући да извуку оно
што је било у њој. Меј се осећала отупело, била је у стању само да
лешкари. Схватила је да је читаве недеље била у приправности, и да
ни једну једину ноћ није спавала дуже од пет сати. Сада је то просто
седење у замраченој дневној соби њених родитеља, гледање
кошарке, која је није претерано интересовала, сви ти коњски репићи и
плетенице који одскачу, све то шкрипање патика по паркету било је
окрепљујуће и дивно.
„Је л’ можеш да ми помогнеш душо“, питао је отац. Зарио је песнице
у кауч, али није сам могао да устане. Као да је потонуо међу јастуке.
Меј је устала, и како је пружила руку ка његовој, зачула је слабашан
звук некаквог цурења.
„Маму му јебем“, рекао је, и кренуо назад да седне. Онда је
променио путању и наслонио се на страну, као да се сетио да је на
каучу нешто крхко на шта не сме да седне.
„Је л’ можеш да позовеш мајку?“, рекао је. Зуби су му били стиснути,
а очи затворене.
 „Шта није у реду?“, питала је Меј.
Отворио је очи, а у њима је видела дотад непознат бес. „Молим те
позови мајку.“
„Ту сам ја. Пусти ме да ти помогнем“, рекла је. Пружила је руку ка
њему поново. Одгурнуо ју је.
„Позови... своју... мајку.“
А онда је осетила смрад. Он се унередио.
Издахнуо је гласно, покушао да се сабере. Онда је блажим тоном
рекао: „Молим те, молим те душо. Позови маму.“
Меј је отрчала до улазних врата. Затекла је мајку код гараже и рекла
јој шта се десило. Мајка није пожурила назад у кући. Уместо тога,
узела је Меј за руку.
„Мислим да је боље да кренеш сад“, рекла је. „Он не жели да ти
присуствујеш овоме.“
„Могу да помогнем“, рече Меј.
„Молим те, душо. Мораш му допустити да очува барем мало
достојанства.“
„Бони!“, глас је одзвањао кућом.
Мајка зграби Меј за руку. „Меј, душо, само покупи своје ствари и
видећемо се за неколико недеља, важи?“
Меј се возила назад ка обали. Киптела је од беса. Нису имали право
то да раде, да је прво позову кући, а онда је истерају. Па није она
желела да мирише његова говна! Помогла би, наравно, увек кад неко
то тражи од ње, али не ако се тако односе према њој. И Мерсер!
Држао јој је придику у рођеној кући. Побогу. Све троје су били исти.
Провела је два сата у вожњи до тамо и сада је возила два сата назад,
и шта је уствари добила за тај труд? Само озлојеђеност, Увече јој је
дебелогузи држао предавање, а кад је свануо дан, рођени родитељи
су је избацили из куће.
Кад је стигла на обалу било је 4:14. Имала је времена, помислила је.
Да ли се оно место затвара у пет или у шест? Није могла да се сети.
Скренула је с аутопута према марини. Кад је стигла на плажу, врата
складишта за кајаке била су отворена, али никога није било. Меј се
осврнула око себе, стајала је међу редовима у којима су били
наређани кајаци и весла и појаси за спасавање. „Има ли кога?“,
питала је.
„Здраво“, чуо се глас. „Овде сам. У приколици.“
Иза наслагане опреме налазила се приколица постављена на
бетонске блокове, и кроз отворена врата Меј је видела стопала
мушкарца на столу и кабл телефона који се протезао од стола до
лица које није могла да види. Попела се неколико степеника нагоре и
у затамњеној приколици видела човека у тридесетим који је полако
губио косу. Кажипрстом јој је показао да стане. Меј је сваких неколико
минута проверавала сат на телефону и гледала како време пролази:
4:20, 4:21, 4:23. Када је завршио разговор, насмејао се.
„Хвала вам на стрпљењу. Могу ли некако да вам помогнем?“
„Да ли је Марион ту?“
„Не, ја сам њен син. Волт.“ Усправио се и пружио руку Меј. Био је
висок, мршав, опаљен сунцем.
„Драго ми је. Да ли сам закаснила?“
„Закаснила где? На вечеру?“, рекао је, вероватно мислећи да је
рекао нешто смешно.
„Да изнајмим кајак.“
„Е па, колико је сати? Нисам неко време проверавао.“
Она није ни морала да проверава. „4:26“, рекла је.
Прочистио је грло и насмејао се. „Скоро пола пет, а? Па ми углавном
затварамо у пет, али пошто ми делује да си ти тачна, кладим се да
могу да ти верујем да ћеш вратити кајак у 5:22. Је л’ то поштено?
Тада морам да кренем да покупим кћерку.“
„Хвала“, рече Меј.
„‘Ајде онда да урадимо све што треба“, рекао је. „Управо смо
дигитализовали наш систем. Је л’ имаш налог?“
Меј му је рекла своје име, које је он укуцао у нови таблет, али
пријава није успела. После три покушаја, схватио је да бежични
интернет не ради. „Можда могу да те убацим у систем преко
телефона“, рекао је, извадивши уређај из џепа.
„Можемо ли то да урадимо кад се вратим?“, питала је Меј, и он се
сложио, пошто је мислио да ће му то дати довољно времена да
поврати мрежу. Дао је Меј појас за спасавање и кајак, а кад је у ушла
у воду, поново је проверила телефон. 4:32. Имала је скоро сат
времена.
Сат времена у заливу било је више него довољно. Један сат био је
дугачак као дан.
Кренула је да весла и овога пута није видела лучке фоке у марини,
иако је пловила спорије како би се оне појавиле. Дошла је до мола,
који је био скоро потонуо, где су се оне понекад скупљале да се
излежавају на сунцу, али место је било пусто. Није било лучких фока
нити морских лавова. Мол је био празан, само је усамљени прљави
пеликан седео на врху стуба.
 Прошла је поред сређених јахти, тајанствених бродова и изашла на
чистину залива. Кад је стигла тамо, одлучила је да се одмори, осети
воду под собом, глатку и таласасту као желатин, веома дубоку. Док је
седела тако, не померајући се, неколико глава се појавило
двадесетак метара испред ње. Биле су то лучке фоке, које су се
међусобно гледале, као да се договарају да ли све заједно треба да
погледају Меј, што су и учиниле.
Меј је размењивала погледе с две фоке. Оне нису ни трепнуле, до
тренутка када су схватиле колико Меј у ствари није занимљива, да је
то само некаква особа која ништа не ради. Једна фока се препустила
таласу и нестала је, а друга је убрзо кренула за њом.
Испред себе, на средини залива, видела је нешто ново, некакву
рукотворину коју дотад није приметила, и одлучила је да ће њен
задатак тога дана бити да дође до тог места и мало га истражи. Како
је пришла ближе, видела је да су то у ствари два пловна објекта,
стари рибарски брод привезан за мали сплав. На њему је било
постављено наизглед сложено, а у ствари нестабилно направљено
склониште. Да је овако нешто постојало било где на копну, поготово у
овим крајевима, било би демонтирано истог тренутка. Изгледало је
као картонско насеље које је видела на сликама, или некаква слична
привремена насеобина.
Меј је седела у кајаку и шкиљећи је гледала тај хаос, а онда се
испод шаторског платна појавила жена.
„О, здраво“, рече жена. „Дошла си ниоткуда.“ Имала је око
шездесетак година, дугу седу косу, густу и искрзану, која је била
везана у реп. Кренула је неколико корака напред и Меј је видела да је
у ствари млађа него што јој се учинило, можда у раним педесетим,
као и да је имала плаве праменове.
„Здраво“, рекла је Меј. „Извињавам се ако сам пришла исувише
близу. Људи који раде у марини јасно су рекли да не смемо да вас
узнемиравамо овде.“
„То је углавном тачно“, рекла је жена. „Али како смо, као што видиш,
изашли да попијемо вечерње пиће“, рекла је док је седала на белу
пластичну столицу, „одабрала си савршено врерне.“ Искренула је
главу назад у правцу плавог шаторског платна. „Хоћеш ли и даље да
се кријеш тамо?“
„Доносим пиће, љубави“, чуо се мушки глас, чија се фигура још увек
није видела и који се упињао да буде љубазан.
Жена се окренула ка Меј. У смирају дана њене очи су се сјајиле,
помало злочесто. „Делујеш безопасно. Хоћеш да дођеш овамо?“
Накривила је главу и наставила да процењује Меј.
Меј је довеслала, и кад је пришла сплаву, мушки глас је попримио
облик и појавио се испод шаторског платна. Изгледао је жилаво, мало
старије од своје пријатељице и полако је прелазио с брода на сплав.
Изгледало је као да носи два термоса.
„Хоће ли нам се придружити?“, мушкарац је упитао жену, седајући на
другу пластичну столицу која је стајала поред њене.
„Питала сам је“, одговорила је жена.
Кад је Меј пришла довољно близу да може да им разазна лица,
видела је да су били чисти, уредни – бојала се да ће њихова одећа
потврдити оно што је брод наговештавао – да нису били само
поморске скитнице, већ и опасни људи.
Неко време, тај пар је гледао како се Меј приближава сплаву. Били
су радознали, али ништа нису радили, као да се налазе у својој
дневној соби, а њена улога је да их забави те вечери.
„Па помози јој“, рекла је жена нестрпљиво, а мушкарац је устао.
Прамац њеног кајака ударио је челичну ивицу сплава, а човек је
брзо везао конопац око њега и привукао кајак да стоји паралелно са
сплавом. Помогао јој је да устане и да стане на површину сплава, која
је личила на крпеж дрвених дасака.
„Седи овде душо“, рече жена, показавши јој празну столицу.
Меј је села и приметила како мушкарац гледа жену избезумљено.
„Па донеси још једно“, рекла му је, и он се поново изгубио испод
шаторског платна.
„Иначе му не наређујем оволико“, обратила се Меј, тражећи један од
оних термоса које је ставио доле. „Али он не уме да се понаша пред
гостима. Желиш бело или црно?“
Меј није требало да прихвати ни једно ни друго усред бела дана, у
тренутку када је требало да врати кајак и одвезе се кући. Међутим,
била је жедна, и помислила је да би јој – уколико буду имали белог
вина на том благом поподневном сунцу пиће пријало. Брзо је донела
одлуку да жели да им се придружи. „Бело, молим вас“, рекла је.
Мала црвена столица појавила се испод набора платна, иза је ишао
мушкарац, који се правио да му је нелагодно.
„Седи и узми пиће“, рекла му је жена. У папирне чаше за кафу
сипала је бело вино за Меј, а себи и свом пријатељу насула је црно.
Сео је, сви су подигли чаше да наздраве, а вино, за које је Меј знала
да није добро, имало је невероватан укус.
Човек је анализирао Меј. „Личиш ми на авантуристу. Бавиш се
екстремним спортовима и сличним стварима.“ Испразнио је чашу и
посегао за термосом. Меј је од његове пријатељице очекивала да га
погледа с неодобравањем, као што би мајка то урадила, али њене
очи су биле затворене и усмерене ка сунцу које је залазило.
Меј одмахну главом. „Не, уопште нисам.“
„Не виђамо много кајакаша у овом делу“, рекао је, сипајући поново
вино у чашу. „Они углавном иду ближе обали.“
„Мислим да је она фина девојка“, рекла је жена, а очи су јој и даље
биле затворене. „Погледај јој одећу. Изгледа као богата
средњошколка. Али није ленштина. Она је фина девојка које има те
тренутке радозналости.“
Сада је човек почео да се извињава. „Два гутљаја вина и већ мисли
да је врачара.“
„У реду је“, рече Меј, иако није знала како да одреагује на дијагнозу
коју јој је жена поставила. Погледала је мушкарца, затим је погледала
жену, која је потом отворила очи.
„Скупина сивих китова упутиће се сутра овамо“, рекла је и окренула
поглед ка Голден гејту. Зажмирила је, као да је на тај начин потврдила
договор с океаном да ће китови бити безбедни. А онда је поново
затворила очи. Деловало је као да је препустила мушкарцу да сад
забавља Меј.
„И каква је вода у заливу данас?“, питао је.
„Лепо је“, рече Меј. „Скроз је мирно.“
„Најмирније ове недеље“, сложио се и неко време нико ништа није
изговарао, као да су све троје тишином одавали поштовање мирноћи
воде. У том тренутку Меј је помислила како би Ени или њени
родитељи реаговали кад би је видели како пије вино поподне на
сплаву. Са странцима који живе на сплаву. Знала је да би Мерсер то
подржао.
„Да ли си видела лучке фоке?“, мушкарац је најзад изговорио.
Меј није знала ништа о овим људима. Нису јој рекли како се зову, а
нису ни њу питали за име.
У даљини се зачула сирена за маглу.
„Данас сам видела само две, близу обале“, рече Меј.
„Како су изгледале?“, упитао је човек, а када је Меј описала њихове
сиве прозирне главе, погледао је жену. „Стиви и Кевин.“
Жена климну, препознајући о чему он говори.
„Мислим да су остале данас негде даље, лове. Стиви и Кевин ретко
напуштају овај део залива. Стално долазе овамо и јаве нам се.“
Меј је желела да их пита да ли живе овде и, ако не живе, шта тачно
раде на овом сплаву привезаном за рибарски бродић, иако ни једно
ни друго пловило нису деловали као да су у функцији. Да ли су они
били овде стално? Како су уопште стигли овамо? Али није могла
ништа да их пита кад они њу нису питали ни како се зове.
„Да ли си била ту када је оно горело?“, питао ју је мушкарац,
показујући на велико ненасељено острво посред залива. Подизало
се, немо и црно, иза њих. Меј одмахну главом.
„Горело је два дана. Ми смо тада тек били стигли овамо. Могао си
ноћу да осетиш врелину чак и овде. Пливали смо свако вече у овој
грозној води, само да бисмо се расхладили. Мислили смо да се свет
ближи крају.“
Сада је жена отворила очи и загледала се у Меј. „Јеси ли икада
пливала у овом заливу?“
„Неколико пута“, рече Меј. „Брутално је хладно. Али пливала сам у
језеру Тахо, кад сам била мала. Тамо је исто овако хладно.“
Меј је довршила вино и накратко се озарила. Шкиљила је због сунца,
па се окренула и у даљини видела човека на сребрном једрењаку
како подиже тробојну заставу.
„Колико имаш година?“, питала је жена. „Изгледаш као да имаш
једанаест.“
„Двадесет четири“, рече Меј.
„Боже, немаш ниједне боре на лицу. Да ли смо ми икада имали
двадесет четири године, љубави?“ Окренула се човеку, који је
користио хемијску оловку како би почешао табан. Слегнуо је
раменима, а жена није више постављала питања.
„Дивно је овде“, рече Меј.
„Слажемо се“, рекла је жена. „Лепота је толико очигледна и
свепристуна. А свитање јутрос било је тако дивно. Вечерас ће бити
пун месец. Прво ће бити скроз наранџаст, а затим, како се буде пео,
постаће сребрн. Вода ће прво бити потпуно златна, а затим сребрна.
Требало би да останеш.“
„Морам ово да вратим“, рече Меј, показујући на кајак. Погледала је
телефон. „За једно осам минута.“
Усправила се, а мушкарац је устао и узео њену чашу тако што ју је
ставио у своју. „Мислиш да можеш да стигнеш назад за осам минута?“
„Покушаћу“, рекла је Меј стојећи.
Жена је гласно показала негодовање. „Не могу да верујем да нас
већ напушта. Свидела ми се.“
„Није умрла, драга моја. И даље је с нама“, рекао је мушкарац.
Помогао је Меј да уђе у кајак и развезао га је. „Буди добра.“
Меј умочи руку у воду и покваси врат.
 „Бриши сад, издајице“, рече жена.
Мушкарац је заколутао очима. „Извини.“
„Све је у реду. Хвала вам за вино“, рече Меј. „Свратићу поново.“
„То би било сјајно“, рекла је жена, мада је изгледало као да је Меј
више не занима. Као да је за тренутак помислила да је Меј једна
врста особе, али пошто је видела да се преварила, могла је да се
растане од ње, могла је да је врати свету.
Меј је завеслала према обали. Осећала је да је лака као перо. Због
вина је имала кез на лицу. И тек је онда схватила колико је дуго
времена прошло откад је последњи пут помислила на своје
родитеље, Мерсера, притисак на послу. Ветар се појачао, сада је
дувао ка западу и она је безбрижно веслала у том смеру. Вода је
прскала посвуда око ње – ноге, лице и рамена, били су јој мокри.
Осетила је велику снагу, и сваки пут када би је хладна вода
запљуснула, мишићи су јој постајали чвршћи. Уживала је у свему
томе — приближавала се бродовима који су плутали по заливу и
затвореним јахтама с крупно исписаним именима и најзад је стигла
до плаже, где ју је у плићаку чекао Волт.
У понедељак, када је стигла на посао и улоговала се на свој налог,
сачекало ју је стотинак порука на другом екрану.
Од Ени: Недостајала си нам у петак увече!
Џаред: Пропустила си сјајну забаву.
Ден: Сморио сам се што ниси дошла на журку у недељу.
Меј је погледала свој календар и схватила да је у петак била журка у
Ренесанси, која је била отворена за све. У недељу је био организован
роштиљ за новајлије – баш оне који су пристигли током те две
недеље колико она ради у Кругу.
Много посла данас, написао је Ден. Дођи код мене у канцеларију
чим ово видиш.
Стајао је у углу канцеларије, окренут ка зиду. Покуцала је лагано, а
он је без окретања подигао кажипрст да јој покаже да сачека мало.
Меј га је посматрала, претпостављајући да он разговара телефоном,
и стајала је стрпљиво у тишини, док није схватила да користи
ретинални уређај и да му је требала бела позадина. Видела је неке
Кругаше како то раде – окрећу се ка зидовима, како би слике на
њиховом ретинал-дисплеју биле јасније. Чим је завршио, окренуо се
ка Меј, осмехујући се пријатељски, а затим се уозбиљио.
„Ниси успела да дођеш јуче?“
„Извини. Била сам код родитеља. Мој отац...“
 „Сјајан догађај. Мислим да си ти била једини новајлија који се није
појавио. Али причаћемо о томе касније. Сада морам да те замолим
за услугу. Морали смо да ангажујемо још људи, с обзиром на то
колико се брзо шири посао, па ме занима можеш ли да ми помогнеш
с придошлицама.“
„Наравно.“
„Мислим да ће то теби бити лаганица. Сад ћу да ти покажем.
Вратићемо се до твог стола. Рената?“
Рената им се придружила. Носила је мали монитор величине свеске.
Инсталирала га је на Мејин сто и отишла.
„Замишљено је да ти радиш оно што је Џаред радио с тобом, је л’ се
сећаш? Кад год неко буде имао питање које не може да реши и треба
да га пребаци код особе с више искуства, теби ће се обратити. Ти си
сад ветеран. Разумеш?“
„Да, наравно.“
„Друга ствар коју желим јесте да новајлије могу да ти постављају
питања док раде. Ево како ћемо то најједноставније извести.“
Показао је на мали екран смештен испод њеног главног монитора.
„Кад будеш видела да се нешто појавило овде, знаћеш да је то од
људи из твог одељења, важи?“ Окренуо се ка новом екрану и укуцао
је питање. „Меј, помози ми!“, на свом таблету, а речи су се појавиле
на новом, четвртом екрану. „Је л’ није тешко?“
„Није.“
„Добро. Новајлије ће бити овде након што Џаред заврши с
тренингом. Он то управо ради с целом групом. Овде ће стићи
дванаест нових људи око једанаест сати, важи?“
Ден јој се захвалио и отишао.
Било је много посла до једанаест сати, али је њен рејтинг био 98.
Добила је неколико оцена мањих од 100, и неколико мањих од 95,
али послала је фоллоw-уп поруке и у већини случајева клијенти су
њен рејтинг поправили на 100.
У једанаест је подигла поглед и видела Џареда како уводи групу
људи у просторију. Сви су били младолики и ходали су веома
пажљиво, као да су у страху да ће пробудити некакву невидљиву
бебу. Џаред је сваког од њих поставио за посебан сто и та просторија,
која је недељама била потпуно празна, испунила се за само неколико
минута.
Џаред се попео на столицу. „Надам се да ме сви чују!“, рекао је. „Ово
је досада најбржи процес смештања на радна места. И наш најбржи
тренинг. Као и сулудо брз први дан. А уверен сам да ви то можете да
поднесете јер ћу ја цео дан бити овде да вам помажем. И Меј ће бити
ту, такође. Меј, можеш ли да устанеш?“
Меј је устала. Било је очигледно да само понеко од нових људи у
просторији може да је види. Је л’ можеш да станеш на столицу?“,
питао је Џаред, и Меј је то урадила, исправила је сукњу и осетила се
глупаво јер су је сви гледали, па се надала да неће пасти.
„Нас двоје ћемо бити овде цео дан како бисмо одговарали на ваша
питања и преузели случајеве које не можете да решите. Ако имате
нерешиво питање, само га проследите, оно ће бити упућено ономе ко
буде имао мање посла. Ако имате питање, важи иста ствар.
Пошаљите га онако како сам вам објаснио током оријентације и стићи
ће једном од нас. Пошто смо Меј и ја ту, све ће бити у реду. Да ли су
сви спремни?“ Нико се није померио, нити се било шта чуло. „Добро.
Отворићу поново канал и радићемо до пола један. Данас ће ручак
бити краћи, због тренинга и свега овога, али надокнадићемо вам ово
све у петак. Јесте ли спремни?“ Нико није изгледао спремно. „Крени!“
Џаред је скочио на под. Меј се спустила, села на своје место и већ је
имала тридесет упита на које је требало да одговори. Кренула је с
првим и после једног минута на четвртом екрану се појавило питање
једног од новајлија.
Корисник жели досије о уплатама из прошле године. Да ли је то
доступно? И где се налази?
Меј је упутила новог колегу на фолдер у коме су се налазиле те
информације, а затим се вратила проблему који је био пред њом.
Наставила је овим темпом, а сваких неколико минута питање неког
новајлије одвлачило би је од посла, све до пола један, када је поново
видела Џареда како стоји на столици.
„Вау, вау“, рекао је. „Време је за ручак. Било је интензивно. Стварно
интензивно. Слажете се? Ипак, успели смо. Просечан рејтинг нам је
93, што у уобичајеним околностима није толико добро, али је океј с
обзиром на нове системе и повећан обим посла. Свака част! Идите
да поједете нешто, треба вам погонско гориво и видимо се у један.
Меј, дођи до мене чим стигнеш.“
Скочио је са столице и већ се нацртао код њеног стола пре него што
је она успела да дође до његовог.
Пријатељска забринутост му се видела на лицу.
„Још ниси отишла на клинику?“
„Ја?“
„Да ли је то истина?“
„Изгледа да јесте.“
 „Требало је да одеш прве недеље.“
„Ох.“
„Они те чекају. Је л’ можеш да одеш данас?“
„Наравно. Сад?“
„Не, не. Као што можеш да видиш, превише смо затрпани послом
сад. Да ли можеш у четири? Ја ћу да преузмем последњу смену. А до
поподнева ће се све ове новајлије мало извештити. Да ли ти је било
забавно данас?“
„Наравно.“
„Стресно?“
„Па, ово је нови моменат.“
„Јесте, јесте. А биће још нових ствари, буди сигурна у то. Знам да ће
особи као што си ти брзо досадити регуларан посао у Корисничком
искуству, стога ћу ти идуће недеље показати нове аспекте посла.
Мислим да ће ти се свидети.“ Погледао је на своју наруквицу и видео
колико је сати. „О срање. Треба да идеш да једеш. Ја ти буквално
отимам залогаје из уста. Бриши. Имаш двадесет два минута.“
Меј је у најближој кухињи пронашла упакован сендвич и ручала је за
својим столом. Скроловала је фидом друштвене мреже на трећем
екрану, гледајући да ли има нечег хитног што изискује брз одговор.
Пронашла је тридесет једну поруку и одговорила на њих. Била је
задовољна што је посветила дужну пажњу свима који су то од ње то
очекивали.
Поподне се потпуно отело контроли. Непрестано су пристизала
питања новајлија, што је било супротно ономе што јој је Џаред
обећао. Он и јесте и није био ту, десетак пута је изашао из просторије
потпуно обузет телефонским разговорима. Меј је морала да се носи с
дуплим обимом посла, и у 3:48 њен лични резултат био је 96, а
просек њеног одељења био је 94. Није то лоше, мислила је, с
обзиром на дванаест нових људи и на чињеницу да је морала да им,
скоро три сата, сама помаже. Када је дошло четири сата, знала је да
мора да стигне на клинику и надала се да Џаред није то сметнуо с
ума. Устала је од стола и видела га како гледа у њеном смеру и
показује јој палцем да је слободна. Кренула је.
Ходник клинике био је необичан. Личио је више на кафић у коме су
Кругаши седели у паровима и причали. Дуж зида су били поређани
предивна здрава храна и напици, као и бифе са салатама од поврћа
гајеног у кампусу, а на скролу окаченом на зид био је постављен
рецепт за палео супу.
 Меј није знала коме да се обрати. У просторији је било петоро људи,
њих четворо их је радило на таблетима, један је имао ретинални
уређај и стајао је у углу. Ништа није подсећало на обичан шалтер
кроз који ће вам се обратити запослени у здравственој
администрацији.
„Меј?“
Окренула се у правцу из ког је глас допирао и видела жену с кратком
црном косом и јамицама на оба образа како јој се осмехује.
„Јеси ли спремна?“
Повела је Меј низ плави ходник до просторије која је више изгледала
као савремено дизајнирана кухиња него као просторија за преглед.
Жена с јамицама на образима оставила ју је тамо, након што јој је
показала да седне у меко тапацирану фотељу.
Меј је најпре села, а затим је устала, пошто су је привукли ормарићи
који су прекривали зид. Могла је да види хоризонталне црте, танке
попут нити, које су оцртавале где се једна фиока завршава, а друга
почиње. Међутим, није видела ручке или кваке. Руком је прешла
преко површине и једва је нашла танке прорезе. Изнад ормарића
стајала је метална трака на којој је било угравирано: ЛЕЧЕЊЕ
ЗАХТЕВА ЗНАЊЕ. ЗНАЊЕ ЗАХТЕВА ШЕРОВАЊЕ.
Врата су се отворила и Меј се пренула.
„Здраво, Меј“, огласило се предивно и насмејано лице које је
плутало према њој. „Ја сам докторка Вилалобос.“
Меј се руковала с докторком, сва збланута. Ова жена је била
превише гламурозна за ово, за ову собу, за Меј. Није имала више од
четрдесет година. Црна коса јој је била везана у реп, а кожа јој је
блистала. Елегантне наочаре за читање висиле су јој око врата и
пратиле ивице крем сакоа, и почивале на њеним бујним грудима.
Носила је потпетице од пет центиметара.
„Баш ми је драго што те видим овде, Меј.“
Меј није знала шта да каже. Једино што је успела било је: „Хвала
вам што ме сте примили“, и одмах се осетила као идиот.
„Не, хвала теби што си дошла“, рекла је докторка. „Углавном сви
дођу у првој недељи, па смо се забринули за тебе. Је л’ постоји неки
разлог што си ово одлагала?“
„Не, не. Само сам била превише заузета.“
Меј је погледом испитивала докторку, покушавајући да нађе неки
физички недостатак, да би на крају нашла младеж на врату и једну
танку длачицу која изниче из њега.
 „Превише заузета да би бринула о свом здрављу! Немој тако да
причаш.“ Докторка је окренула леђа Меј и припремала некакав
напитак. Окренула се и насмејала. „Ово је само уводни преглед,
основна контрола коју обавимо са сваким новим запосленим овде у
Кругу, добро? Првенствено, ми смо клиника која истиче значај
превенције. Зато што смо заинтересовани да Кругаши имају здраво
тело и дух, пружамо свеобухватне велнес услуге. Да ли се то уклапа у
оно што су ти већ испричали?“
„Да. Имам пријатељицу која ради овде већ неколико година. Она ми
је рекла да је нега овде врхунска.“
„Е па, то је лепо чути. Ко је твоја пријатељица?“
„Ени Алертон.“
„О да, тако је. То је писало у твојим пријемним формуларима. Ко не
воли Ени? Поздрави је. Мада и ја то могу да урадим. Она је један од
мојих пацијената, па је виђам сваке две недеље. Да ли ти је рекла да
су контроле сваке две недеље?“
„Па то је...“
Докторка се насмејала. „Сваке две недеље. То је тај елемент
велнеса. Ако будеш долазила само кад постоји проблем, то значи да
никада нећеш контролисати ствари. Контрола на сваке две недеље
обухвата консултације везане за исхрану, а пратимо и све промене
које се тичу целокупног здравља. Ово је кључно за рану детекцију, за
подешавање дозе лекова које можеш да користиш, уочавање
проблема који су тек у зачетку, насупрот ситуацији у којој те је болест
потпуно обузела. Разумеш?“
Меј је помислила на оца и како су његови симптоми били касно
препознати као мултипла склероза. „Да, наравно.“
„И сви подаци које скупимо овде доступни су ти онлајн. Све шта
радимо и о чему причамо и, наравно, твој картон. Кад си почела да
радиш, потписала си формулар којим нам дозвољаваш да сакупимо
информације од свих твојих претходних доктора како би коначно то
имала све на једном месту, доступно и теби и нама, тако да можемо
да одлучујемо, видимо шаблон, приметимо потенцијалне проблеме,
пошто имамо приступ комплетној слици. Желиш ли да то видиш?“,
питала је докторка, а затим је активирала екран на зиду. Меј је
угледала целокупну историју болести у форми листа, слика и икона.
Докторка Вилалобос је додиривала екран, отварала је фолдере и
померала слике, показујући резултате сваке посете лекару – све до
њеног првог прегледа, пре него што је кренула у обданиште.
 „Како ти је колено?“, питала је докторка. Нашла је снимак магнетне
резонанце, који је Меј урадила пре неколико година. Меј је одабрала
да не иде на операцију предњег укрштеног лигамента; њено старо
здравствено осигурање није покривало ту операцију.
„Служи ме“, рече Меј.
„Види, ако желиш да идеш на операцију, јави ми. Ми то радимо овде
на клиници. Можемо то да завршимо за једно поподне, и наравно да
би операција била бесплатна. Круг жели да запослени имају здрава
колена.“ Докторка се окренула од екрана и упутила Меј увежбан, али
и уверљив осмех.
„Био је изазов скупити неке од података из времена када си била
врло мала, али од тада па надаље имамо скоро комплетне
информације. Сваке две недеље проверавамо крвну слику, радимо
тестове когниције, рефлекса, брзи преглед очију и повремено
убацујемо нешто из групе мало егзотичнијих тестова, као што су
магнетна резонанца и сличне ствари.“
Меј није могла да се опасуљи. „Али како вам се то исплати?
Мислим, магнетна резонанца кошта...“
„Види, превенција је јефтина. Поготово када упоредимо колико
кошта откривање тумора у четвртој фази с откривањем у раној фази.
А диференцијала трошкова је огромна. Пошто су Кругаши углавном
млади и здрави, трошкови за здравствену негу су само делић
средстава које плаћају компаније које имају сличан број запослених –
а које имају ове мере предострожности.“
Меј је осетила, на шта се досад већ навикла, да су једино они у
стању да планирају и остваре реформе чије су неопходност и
неминовност биле неупитне.
„Кад си последњи пут била код лекара?“
„Вероватно кад сам била на факултету.“
„Вау. ‘Ајде да измеримо прво виталне функције, све основне ствари.
Јеси ли видела нешто овако?“ Докторка је држала сребрну наруквицу
ширине око седам центиметара. Меј је видела мониторе
здравствених података на Џареду и Дену, али они су били од гуме и
закачени лабаво око руке. Ова наруквица је била тања и лакша.
„Мислим да јесам. Да ли мери брзину откуцаја срца?“
„Управо тако. Већина дугогодишњих Кругаша има неку верзију ове
наруквице, али жалили су се да им је превише лабава, као
бразлетна. Побољшали смо је како би чврсто стајала. Желиш ли да је
пробаш?“
 Желела је. Докторка јој је наместила наруквицу око левог ручног
зглоба и уз шкљоцај је затворила. Пријала јој је. „Топла је“, рече Меј.
„Осећаћеш топлину још неколико дана, а онда ћете се и ти и
наруквица навићи једна на другу. Наравно, она мора да додирује кожу
како би мерила ствари које желимо да меримо – тачније, све. Желиш
пун програм, зар не?“
„Мислим да желим.“
„Када су те примили у компанију, рекла си да желиш пун
препоручени спектар мерења. Је л’ то и даље стоји?“
„Да.“
„Добро, хајде попиј ово?“ Докторка је дала Меј густу зелену течност
коју је спремила. „То је воћни шејк.“
Меј га је попила. Био је лепљив и хладан.
„Управо си прогутала сензор који ће се повезати с монитором око
руке. Он је био у тој чаши.“ Докторка је несташно лупила Меј по
рамену. „Волим то да радим.“
„Већ сам га прогутала?“, питала је.
„То је најбољи начин. Да сам ти га ставила у руку, ти би околишала.
Али сензор је тако мали и, наравно, органског је порекла, тако да кад
га попијеш и не приметивши, све је готово.“
„Значи сензор је већ у мени?“
„Јесте. И сада“, рекла је докторка и притисла монитор на њеном
зглобу, „сада је активан. Он ће сакупљати податке о брзини откуцаја
срца, крвном притиску, холестеролу, промени температуре, уносу
калорија, трајању и квалитету сна, ефикасности система за варење и
тако даље. Добра ствар за Кругаше, поготово за људе као што си ти,
који понекад морају да се носе са стресом на послу, јесте да мери
енергетске реакције коже, што ти омогућава да знаш када си
узнемирена или нервозна. Када видимо степен стреса који је изван
нормале код неког запосленог у Кругу или у целом сектору, можемо
да утичемо да се смањи обим посла, на пример. Пошто се мери пХ
вредност твог зноја, тачно ћеш знати када треба да попијеш воду
богату алкалима. Он прати твоје држање, тако да знаш када треба да
промениш положај. Количину кисеоника у крви и ткивима, број
црвених крвних зрнаца и број корака. Као што знаш, доктори
препоручују 10.000 корака дневно, и ово ће ти показати колико си
корака направила. У ствари, хајде ходај мало по соби.“
Меј је видела број 10.000 на својој наруквици, који се са сваким
кораком смањивао – 9999, 9998, 9997.
 „Тражили смо од свих новајлија да носе ове моделе друге
генерације, и за неколико месеци имаћемо координацију међу свим
Кругашима. Све се своди на то да ако имамо све информације,
можемо да пружимо бољу негу. Непотпуне информације стварају
рупе у знању, а из перспективе медицине, рупе у знању стварају
грешке и пропусте.“
„Знам“, рече Меј. „То ми је био проблем током факултета. Сами смо
давали податке о свом здравственом стању, и то није било
организовано. Троје људи је умрло од менингитиса док су најзад
схватили како се преноси.“
Лице докторке Вилалобос постало је тмурно. „Знаш, такве ствари су
сада просто непотребне. Прво, не можеш да очекујеш од клинаца на
факултету да сами реферишу о свом здрављу. То мора неко други да
ради, како би они могли да се концентришу на учење. Не само
секундарно преносиве болести, већ и хепатитис Ц – замисли шта би
се десило када би постојали подаци о томе. Могли бисмо да
реагујемо исправно. Нема нагађања. Да ли си чула за експеримент
на Исланду?“
„Мислим да јесам“, Меј рече, иако није била баш сигурна.
„Пошто Исланд има невероватно хомогену популацију, већина
становника има дубоке корене на острву. Свако може да пронађе
своје претке и до хиљаду година уназад. Зато су научници почели да
мапирају геноме људи на Исланду, сви су били обухваћени, и тако су
били у стању да испрате порекло сваке болести. Добили су доста
корисних података из тог узорка. Нема ничег бољег од групе са
сталним бројем чланова која је релативно хомогена и изложена
истим факторима – и наравно, коју је могуће проучавати током
одређеног временског периода. Затворена група, комплетне
информације, све је то од кључног значаја за максимално
искоришћавање резултата. Надамо се да ћемо овде моћи да урадимо
нешто слично. Ако можемо да пратимо све вас новајлије и коначно
свих 10.000 Кругаша, моћи ћемо истовремено да уочимо проблеме
много пре него што они постану озбиљни, и моћи ћемо да скупљамо
податке о целокупном становништву. Већина вас новопридошлих сте
сличних година, углавном доброг здравља, чак и инжењери“, рекла је,
смејући се шали коју је често понављала. „Када имамо одступања,
желимо да сазнамо више о томе и да видимо постоје ли трендови из
којих можемо нешто да научимо. Капираш?“
Наруквица јој је одвраћала пажњу.
„Меј?“
 „Да. То звучи супер.“
Наруквица је била прелепа, пулсирајући светлећи оквир који је
приказивао табеле и бројеве. Њен пулс је био представљен пажљиво
нацртаном ружом, која се отварала и затварала. Приказан је и ЕКГ,
који би блеснуо као плава муња а затим се поново појавио.
Температура је била приказана великом ознаком у зеленој боји, 37
степени, што ју је подсетило на њен данашњи просек од 97, који је
требало да поправи. „А шта ови раде?“, питала је. Показала је на низ
дугмића и подсетника поређаних испод основих података.
„Наруквица може да мери још стотинак других ствари. Ако трчиш,
мериће даљину. Затим пореди откуцаје срца кад стојиш у месту и кад
си активна. Измериће индекс телесне масе, унос калорија... Видиш,
све то добијаш.“
Меј се дала у експериментисање. Ово је био један од
најелегантнијих предмета које је у животу видела. Приказивао је на
десетине слојева информација, сваки податак јој је омогућавао да
постави још питања, да даље истражује. Када је дотакла цифру која
је приказивала температуру, могла је и да види просечну температуру
у последњих двадесет четири сата, највишу и најнижу.
„И наравно“, рекла је докторка Вилалобос, „сви ти подаци су
похрањени у клауду, на твом таблету, где год желиш. Увек можеш да
приступиш тим подацима, они се стално допуњавају. Значи, ако
паднеш и удариш главу и налазиш се у колима хитне помоћи,
медицински техничари ће знати све твоје здравствене податке за
само неколико секунди.“
„И све то је бесплатно?“
„Наравно да је бесплатно. То је део твог здравственог осигурања.“
„Тако је лепа“, рекла је Меј.
„Свима се свиђа. Сад треба да ти поставим и остала стандардна
питања. Кад си имала последњу менструацију?“
Меј је покушала да се сети. „Пре десет дана.“
„Да ли си сексуално активна?“
„Не тренутно.“
„Али уопште?“
„Уопште, наравно.“
„Да ли узимаш пилуле за контрацепцију?“
„Да.“
„Добро. Сада можеш овде да их узимаш на рецепт. Причај с Тањом
кад будеш излазила, она ће ти дати кондоме за ствари које пилула не
може да спречи. Је л’ пијеш неке друге лекове?“
 „Не.“
„Антидепресиве ? “
„Не.“
„Да ли би рекла за себе да си срећна особа?“
„Да.“
„Да ли имаш неке алергије?“
„Да.“
„О да, видим то овде. Коњи, баш безвезе. Да ли је у породици било
неких озбиљнијих болести?“
„Мислите у мојим годинама?“
„У било ком узрасту. Твоји родитељи? Јесу ли здрави?“
Начин на који је докторка поставила то питање, како је јасно
очекивала да одговор буде потврдан, како јој је дигитална оловка
лебдела изнад таблета, оставио је Меј без даха, и она није могла да
проговори.
„О душо“, рекла је, загрлила је Меј и привукла је. Имала је на себи
благи цветни мирис. „‘Ајде, ‘ајде“, рекла је, а Меј је почела да плаче,
рамена су јој се тресла, нос јој је цурио и очи се напуниле сузама.
Била је свесна тога да је докторкин памучни сако постајао мокар, али
као да јој је загрљај пружио осећање олакшања и праштања, и Меј је
ухватила себе да прича докторки Вилалобос о симптомима које је
имао њен отац, умору који осећа и инциденту који се догодио овог
викенда.
„О, Меј“, рече докторка, мазећи јој косу. „Меј, Меј.“
Није могла да престане. Испричала је докторки Вилалобос за
изнурујућу ситуацију са здравственим осигурањем, како се од њене
мајке очекује да проведе остатак живота бринући о оцу, у борби за
сваки медицински третман, сатима на телефону с оним људима....
„Меј“, докторка је коначно рекла, „да ли си се распитала у ХР
сектору о могућности да додаш родитеље на своје осигурање?“
Меј је погледа. „Шта?“
„Има доста Кругаша који су додали чланове породице на своје
здравствено осигурање. Можда би то било могуће и у твом случају.“
Меј никада није чула да постоји нешто слично.
„Треба да се распиташ у ХР сектору“, докторка је рекла. „У ствари,
можда само треба да се обратиш Ени.“
***
„Зашто ми ниси рекла раније?“, питала је Ени те вечери. Биле су у
њеној канцеларији, великој белој просторији с прозорима који су се
пружали од пода до плафона и два ниска кауча. „Нисам знала да
твоји родитељи пролазе кроз такву ноћну мору са својим
осигурањем.“
Меј је гледала зид на коме су се налазиле урамљене фотографије.
На свакој је било дрво или грм који су израстали у некакве
порнографске облике. „Последњи пут кад сам овде била, имала си
само шест или седам фотографија, зар не?“
„Знам. Проширила се прича да сам нека врста пасионираног
колекционара, тако да ми сваког дана неко поклони фотографију. А
оне постају све опсценије. Видиш ону на врху?“ Ени је показа на
слику огромног кактуса који је личио на фалус.
Жена бронзаног тена отворила је врата и промолила главу. „Да ли ти
требам?“
„Наравно да ми требаш, Вики“, рече Ени. „Немој да идеш.“
„Мислила сам да одем на покретање пројекта у Сахари.“
„Вики, не остављај ме“, Ени рече, мртва озбиљна. „Волим те и не
желим да се раздвајамо.“ Вики се насмејала, али деловалао је као да
се у себи пита кад ће Ени да батали шалу и пусти је да иде.
„У реду“, рече Ени. „Требало би и ја да идем. Али не могу. Тако да
иди.“
Вики нестаде.
„Да ли је знам?“, упита Меј.
„Она је у мом тиму“, рече Ени. „Има нас десеторо сада, алиВики је
иноја десна рука. Чула си за овај пројекат у Сахари?“
„Мислим да јесам.“ Меј је прочитала вест за УжиКруг о томе како је
постојао план да се изброје зрнца песка у Сахари.
„Извини, причала си о тати“, рекла је Ени. „Није ми јасно зашто ниси
хтела да ми кажеш.“
Меј јој је рекла истину, да није могла да замисли сценарио у коме би
здравље њеног оца могло имати везе с Кругом. Није постојала
ниједна компанија у земљи која је покривала осигурање родитеља
или браће и сестара запослених.
„Наравно, али знаш шта ми овде кажемо“, рече Ени. „Све што чини
живот наших Кругаша бољим....“ Изгледало је као да чека да Меј
заврши реченицу. Меј није имала појма шта треба да каже. „... истог
тренутка постаје могуће. Требало би то да знаш!“
„Извини.“
„То је био део твоје оријентације при запошљавању. Меј! Океј,
позабавићу се тиме“, Ени је куцала нешто у свој телефон. „Вероватно
касније вечерас. Сада морам да идем на састанак.“
„Сада је шест сати.“ Проверила је на наруквици. „Не. Пола седам.“
 „Ма, то је рано! Бићу овде до поноћи. Или можда и целу ноћ.
Дешавају се веома забавне ствари.“ Лице јој је блистало, озарено
могућностима. „Бавим се неким сочним питањима везаним за руски
порески систем. Ти момци се не зајебавају.“
„Спаваћеш у спаваоници?“
„Не. Вероватно ћу спојити ова два кауча. Срање. Морам да кренем.
Волим те.“
Ени је загрлила Меј и напустила просторију.
Меј је остала сама у Ениној канцеларији, запањена. Да ли је било
могуће да њен отац ускоро добије право осигурање? Да ће суровом
парадоксу живота њених родитеља – њиховим сталним биткама са
здравственим осигурањем које су само погоршавале здравље њеног
оца и спречавале њену мајку да ради, чиме је елиминисана
могућност да она заради довољно да плати његову негу – ускоро
доћи крај?
Зазвонио је телефон. Била ја то Ени.
„И немој да бринеш. Знаш да сам ја нинџа кад су овакве ствари у
питању. То ће бити решено.“ А онда је прекинула везу.
Меј погледа с Ениног прозора ка Сан Винћенцу, већи део града био
је изграђен или реновиран у последњих неколико година – ресторани
који су служили Кругашима, хотели који су опслуживали посетиоце
Кругаша, радње које су се надале да ће привући Кругаше и њихове
госте, школе у које су ишла деца Кругаша. Круг је преузео преко
педесет зграда у близини, претворивши уништена складишта у сале
за вежбање клајмбинга, школе, фарме сервера, свака од тих
структура представљала је смело, дотад невиђено решење,
превазилазила је стандарде водећег дизајна за енергију и екологију.
Телефон се поново огласио, и поново је то била Ени.
„Добре вести и пре него што сам очекивала. Проверила сам и
уопште није проблем. Имамо на десетине родитеља који су
покривени осигурањем, и чак и неку браћу и сестре. Повукла сам
неке везе и они кажу да могу да прихвате твог оца.“
Меј погледа телефон. Прошло је четири минута од када је то први
пут споменула Ени.
„Не сери. Је л’ ти то озбиљно?“
„Желиш ли да и твоја мама буде покривена осигурањем? Наравно
да желиш. Она је здравија, тако да је то једноставније. Ставићемо их
обоје.“
„Кад?“
„Претпостављам одмах.“
 „Не могу да верујем.“
„Дај бре, имај поверења у мене“, рече Ени у једном даху. Ходала је
жустро, у непознатом смеру. „То је једноставно.“
„Значи да кажем родитељима?“
„Шта? Хоћеш да им ја то кажем?“
„Не, не. Само проверавам да ли је то коначно.“
„Јесте. Није то најтежа ствар на свету. Имамо 11.000 људи
покривених осигурањем. Ми диктирамо услове, зар не?“
„Хвала ти, Ени.“
„Сутра ће те позвати неко из ХР сектора. Можете да прођете кроз
све детаље. Морам да палим. Сад стварно касним.“ И поново је
прекинула везу.
Меј је позвала родитеље. Прво је рекла мајци, затим оцу, и прво су
сви мало цичали, па плакали. Ени је добила још похвала јер је
спасилац породице, затим је уследила веома конфузна прича о томе
како је Меј коначно одрасла, како су се њени родитељи осећали
посрамљено и скрушено што су се сада ослањали на њу, што су се
свом снагом ослањали на своју младу кћерку. То је због овог сјебаног
система у ком смо сви заглављени, рекли су. Али хвала ти, рекли су,
много смо поносни на тебе. Када је остала само с мајком на вези, она
је рекла: „Меј, ниси спасила живот само свом оцу, већ и мени, такође.
Кунем ти се богом да јеси, моја слатка Мејбелин.“
Меј је у седам схватила да не може више да издржи. Не може више
да мирује. Мора да устане и прослави ово на неки начин. Погледала
је шта се дешава у кампусу те вечери. Пропустила је покретање
пројекта у Сахари и већ јој је било жао због тога. Одржавало се
костимирано вече слем поезије, и то је обележила као
најзанимљивије и чак потврдила свој долазак. А онда је видела да се
одржава час кувања, на коме ће бити испечена и поједена цела коза.
То је обележила као другу опцију. У девет је било заказано
појављивање неке активисткиње којој је била потребна помоћ Круга у
кампањи против гениталног сакаћења у Малавију. Ако би покушала,
Меј би могла да стигне барем на неке од ових догађаја, али баш док
је правила план како то да постигне, видела је нешто што је
елиминисало све друго: Циркус „Све фанки гузе“ наступиће у кампусу,
на травњаку поред Гвозденог доба у седам. Чула је за њих, видела да
су имали сјајне критике и оцене, а помисао на циркус је највише
легла њеној еуфорији те вечери.
Позвала је Ени, али она није могла да стигне; биће на састанку бар
до једанаест. Али КругПретраживање показало је да ће разни људи
које познаје бити тамо, међу њима Рената, Алистер и Џаред – њих
двојица су већ били тамо. Скупила је своје ствари и кренула.
Светлост се лагано гасила остављајући златни одсјај. Када је
скренула код Три Краљевства, видела је човека високог скоро два
спрата који је стајао и бљувао ватру. Иза њега, жена са шљаштећом
фризуром бацала је и хватала неонску палицу. Меј је пронашла
циркус.
Око две стотине људи формирало је лабаву ограду око артиста који
су наступали под ведрим небом, с врло мало реквизита и очигледно
ограниченим буџетом. Кругаши у публици направили су светлосни
круг помоћу монитора на зглобовима и мобилних телефона који су
сијали и снимали оно што се дешава. Циркусанти су врлудали испред
Меј, која је тражила Џареда и Ренату, и док је обазриво чекала да се
појави Алистер. Изгледало је као да представа нема тачан почетак –
већ је увелико трајала кад је Меј дошла – нити се у свему могла
назрети некаква структура. Било је десетак људи у циркусу, сви су
увек били видљиви, носили су отрцане костиме који су показивали
колико уживају у својој препотопској скромности. Омалени човек, који
је носио језиву маску слона, изводио је сулуде акробације. Жена која
је била готово обнажена, лица сакривеног иза главе фламинга,
вртела се у круг, а њени покрети су наизменично подсећали на балет
и тетурање пијанца.
Тик иза ње Меј је угледала Алистера, који јој је махнуо и затим почео
да пише поруку на телефону. Који тренутак касније погледала је на
свој телефон и видела да је Алистер најавио још један, сада већи и
бољи догађај за све љубитеље Португала, следеће недеље. Биће
потпуно лудило, написао је у поруци. Филмови, музика, поезија,
прича и уживанција! Одговорила му је поруком да ће доћи и да једва
чека. Преко травњака, иза фламинга, Меј га је видела како чита њену
поруку, гледала га је како подиже поглед ка њој да јој махне.
Поново се усредсредила на циркус. Деловало је као да артисти не
само да приказују атмосферу сиромаштва већ и живе у њој – све на
њима изгледало је похабано и мирисало на старост и распадање.
Око њих, Кругаши су снимали наступ на својим екранима, желели су
да забележе крајњу чудноватост ове групе забављача, који су
изгледали као бескућници, да документују како је то у нескладу с
Кругом, смештеним међу брижљиво осмишљеним стазама и
баштама, са запосленима који су се редовно туширали, покушавали
да држе корак с модом и који су прали своју одећу.
 Пробијајући се кроз гужву, Меј је пронашла Џосају и Дениз. Били су
срећни што је виде, али их је циркус згрозио. Сматрали су тон и
поруку циркуса претераним; Џосаја је већ дао лошу оцену на
друштвеној мрежи. Меј их је напустила, срећна што су је видели, што
су регистровали да је дошла, и кренула је у потрагу за пићем. Видела
је ред тезги у даљини и кренула је ка њима, када је један од артиста,
го до појаса и с дугим увијеним брковима, дотрчао до ње носећи три
мача. Изгледао је нестабилно, а неколико секунди пре него што јој се
приближио, Меј је помислила како ће, премда жели да делује као да
контролише ситуацију и да је ово део његовог наступа, ударити у њу
са све тим бодежима. Укипила се, и кад је био на пар центиметара од
ње, осетила је како ју је неко зграбио за рамена и бацио на земљу.
Пала је на колена, окренута леђима човеку с мачевима.
„Јеси ли добро?“, чуо се неки други глас. Погледала је горе и видела
како он стоји тамо где је она била.
„Мислим да јесам“, рекла је.
А онда се окренуо ка вижљастом човеку с мачевима. „Који ти је,
кловну?“
Да ли је то био Калден?
Пајац с мачевима је погледао Меј како би се уверио да је добро, и
видевши да јесте, обратио је пажњу на човека испред њега.
Био је то Калден. Меј је сада била сигурна. Имао је тај калиграфски
облик. Носио је обичну белу мајицу с В изрезом и сиве панталоне,
уске као и фармерке које је носио кад га је први пут видела. Меј није
сматрала да је он особа која ће се лако потући, а ипак је ту стајао,
испрсио се и раширио руке, док га је циркусант веома пажљиво
процењивао, као да се питао треба ли да настави да игра лик у овом
циркусу, да приведе наступ крају и да то папрено наплати овој
огромној, успешној и утицајној компанији, или би требало да се
побије с овим типом пред двеста људи.
На крају, одлучио је да се насмеје, театрално је заврнуо оба краја
својих бркова и окренуо се.
„Жао ми је што се ово догодило“, рекао је Калден и помогао јој је да
устане. „Да ли си сигурно добро?“
Меј рече да јесте. Бркати човек је није ни такао, само ју је уплашио,
а чак је и то трајало кратко.
Буљила је у његово лице које је, у плавој светлости која се изненада
појавила, личило на Бранкушијеву скулптуру – глатког и савршено
овалног облика. Обрве су му имале облик римских лукова, а нос је
личио на нежну њушку некаквог малог морског створења.
 „Није требало звати ове кретене овамо“, рече. „Групица дворских
луда која је дошла да забавља племство. Не видим у чему је фора“,
рекао је, док је гледао око себе стојећи на врховима прстију. „Можемо
ли да одемо одавде?“
Нашли су успут сто с пићем и храном и узели су тапасе и кобасице и
чаше са црним вином, које су однели до дрвореда лимунових стабала
иза зграде Викиншког доба.
„Не сећаш се мог имена“, рече Меј.
„Не. Али се сећам тебе и желео сам да те видим. Зато сам био у
близини када је бркати кренуо на тебе.“
„Меј.“
„Тако је. Ја сам Калден.“
„Знам. Памтим имена.“
„Ја се трудим. Увек се трудим. Значи Џосаја и Дениз су твоји
пријатељи?“, упитао је.
„Ваљда. Наравно. Они су били задужени за моју оријентацију и
знаш, причали смо неколико пута после тога. Зашто ме то питаш?“
„Немам посебан разлог.“
„Шта ти уопште овде радиш?“
„А Ден? Дружиш ли се с Деном?“
„Ден је мој шеф. Нећеш да ми кажеш шта радиш, је л’ да?“
„Хоћеш лимун?“, рекао је и усправио се. Гледао је Меј пружајући
руку до дрвета, и убрао један велики плод. Било је мушке
грациозности у том гесту. Пропео се, спорије него што би очекивала,
због чега је помислила да је ронилац. Дао јој је лимун, а да га није ни
погледао.
„Зелен је“, рекла је.
Гледао га је шкиљећи. „Ох, помислио сам да ће ово успети. Кренуо
сам ка највећем који сам могао да нађем. Требало је да буде жут.
Хајде, устани.“
Пружио јој је руку, помогао јој је да устане и сместио је тачно испод
грана тог дрвета. Рукама је обухватио стабло и тресао га је док
лимуни нису кренули да падају. Пет или шест комада је ударило Меј.
„Боже, извини“, рекао је. „Потпуни сам идиот.“
„Не. Супер је“, рекла је. „Тешки су, и два комада су ме ударила у
главу. Баш ми се свидело.“
Тада ју је додирнуо, опипавши њену главу. „Да ли те је негде јако
ударило?“
Рекла је да је добро.
 „Увек повредиш људе које највише волиш“, рекао је, лице му је било
у тами изнад ње. Као да је схватио шта је у ствари рекао, прочистио
је грло. „У сваком случају, то је оно што су мени родитељи говорили.
А они су ме много волели.“
Следећег јутра, Меј је позвала Ени, која је била на путу ка
аеродрому, ишла је у Мексико да разреши неку збрку везану за
регулације.
„Упознала сам неког занимљивог“, рече Меј.
„Супер. Није ми се свиђао онај претходни. Галиполи.“
„Гаравента.“
„Франсис. Он је нервозни мали миш. А овај нови? Шта знамо о
њему?“ Меј је осећала како Ени убрзава разговор.
Покушала је да га опише, али је схватила да о њему не зна ништа.
„Мршав је. Браон очи, повисок...“
„И то је све? Браон очи, повисок?“
„Не, чекај“, Меј је рекла и почела да се смеје самој себи. „Имао је
седу косу. Има седу косу.“
„Чекај. Шта причаш?“
„Млад је. Али има седу косу.“
„Добро, Меј. Океј је ако волиш декице...“
„Не, не. Сигурна сам да је млад.“
„Кажеш да има мање од тридесет, али да му је коса седа?“
„Кунем ти се.“
„Не знам овде никог таквог.“
„Познајеш свих десет хиљада људи?“
„Можда је он неко ко ради на привременом уговору. Да ли си успела
да сазнаш његово презиме?“
„Покушала сам, али је веома повучен.“
„Хех. То није у духу Круга, зар не? И има седу косу?“
„Скоро белу.“
„Као што имају пливачи? Када користе онај шампон?“
„Не. Није сребрна. Само је седа. Као код старе особе.“
„А ти си сигурна да он није некакав старац? Некакав старац кога си
покупила с улице?“
„Није.“
„Да ли си скитала улицама, Меј? Да ли ти се свиђа онај посебан
мирис старијег рнушкарца? Много старијег мушкарца? Мирис буђи.
Као мокра картонска кутија. То ти се свиђа?“
„Дај, молим те.“
 Ени је било забавно, па је наставила: „Има ту утехе, пошто он зна да
ће уновчити додатно пензијско осигурање. Мора да је захвалан за
сваки знак пажње који му неко укаже... Срање. Стигла сам на
аеродром. Зовем те касније.“
Није је звала касније, али јој је слала поруке из авиона и касније из
Мексико Ситија. Сликала је старије мушкарце које је видела на
улици. Да ли је ово он? А ово? Онај тамо? А овај? А овај?
Меј је наставила да размишља о свему овоме. Како то да није
сазнала Калденово презиме? Направила је уводну претрагу у
адресару компаније, и није нашла ниједног Калдена. Покушала је и с
именима Калдан, Калдин, Калдун. Ништа. Можда није добро чула, а
ни написала правилно. Могла би прецизније да претражује да је
знала у ком сектору он ради, на ком делу кампуса је смештен, али
није знала ништа.
Ипак, само је о њему мислила. О његовој белој мајици с В изрезом,
његовим тужним очима које као да су покушавале да не изгледају
тужно, његовим уским сивим панталонама које су биле или веома
тренди или језиве – није могла да одлучи због мрака – о начину на
који јој је држао руку на крају вечери, кад су прошетали до места где
слећу хеликоптери, у нади да ће видети неки, а пошто није било
ниједног, вратили су се назад до лимуновог гаја. Ту јој је рекао да
мора да иде и питао је може ли сама да се врати до шатл аутобуса.
Показао је на ред аутобуса, удаљен око двеста метара одатле, а она
се насмејала и рекла да може сама. Онда ју је привукао к себи,
изненада, превише нагло да би могла да схвати да ли је планирао да
је пољуби или да је испипа или шта већ. Приљубио је њено тело уз
своје, десном руком ју је обухватио, шаку је ставио на њено раме, а
леву је спустио ниже, одважно, ка дну њених леђа. Гладио ју је
прстима.
А онда се повукао и насмејао.
„Да ли си сигурна да си добро?“
„Јесам.“
„Ниси уплашена?“
Насмејала се. „Не, нисам уплашена.“
„Океј. Лаку ноћ.“
Окренуо се и одшетао у новом смеру. Није ишао ни према шатл
аутобусима ни према хеликоптерима ни према циркусу, већ уском
сеновитом стазом, сам.
Читаве недеље је мислила о његовом телу које се повлачи, његовим
јаким рукама које је траже и гледала је велики зелени лимун који је
убрао, који је ипак узела, и за који је мислила да ће сазрети на њеном
столу кад прође неко време, али је погрешила. Остао је зелен.
Међутим, није могла да га пронађе. Послала је неколико зингова
целој компанији, у којима је тражила некога ко се зове Калден, али
трудећи се да не изгледа очајно. Међутим, није добила никакав
одговор.
Знала је да Ени то може да реши, али она је сада била у Перуу.
Компанија је била у некаквом проблему због планова везаних за
Амазонију – нешто везано за дронове који треба да изброје и
фотографишу свако дрво у прашуми. Између састанака с члановима
разних тела за заштиту животне средине и представницима власти,
Ени је коначно узвратила позив. „Хајде да пробамо с програмом
препознавања лица. Пошаљи ми његову слику.“
Али Меј није имала његове фотографије.
„Зезаш ме. Немаш ништа?“
„Био је мрак. Одржавао се циркус.“
„Већ си ми то рекла. Значи, дао ти је зелени лимун али не и
фотографију. Да ли си сигурна да није био само у посети некоме?“
„Али срела сам га и пре, је л’ се сећаш? Поред тоалета? И онда је
дошао до мог стола и гледао ме како радим.“
„Свака част, Меј. Звучи као да је тај лик прави. Зелени лимунови и
тешки уздаси преко твог рамена док ти одговараш на упите
корисника. Да сам имало параноична, помислила бих да га је неко
подметнуо ту, или да је манијак у покушају.“ Ени је прекинула везу,
али је после сат времена послала поруку: Мораш да ме
обавештаваш о томе шта се дешава с тим типом. Почињем
озбиљно да се бринем. Имали смо разне прогонитеље током
година. Прошле године је ту био тип, некакав блогер, који је био на
журки и онда остао у кампусу две недеље. Вукао се около и спавао
по оставама. На крају се испоставило да је безопасан, али можеш
да претпоставиш да неки неидентификовани лудак може да буде
разлог за забринутост.
Међутим, Меј није бринула. Имала је поверења у Калдена и није
могла да верује да има било какве зле намере. Лице му је показивало
отвореност, непогрешиво одсуство обмане – Меј то није могла да
објасни Ени, али није сумњала у њега. Макар је била свесна тога да
није поуздан у комуникацији, а такође је знала, штавише била је
сигурна у то, да ће је он поново наћи. И иако би јој било непријатно и
разбеснела би се кад не би могла да пронађе неку особу која јој је
потребна, чињеница да је он био ту негде, па макар и по неколико
дана недоступан, али највероватније негде у кампусу, пружила јој је
мало узбуђења током посла, што јој је добро дошло. Обим посла
током недеље био је напоран, међутим, док је мислила на Калдена,
сваки упит јој је био као некаква величанствена арија. Корисници су
певали њој, и она је певала њима. Све их је волела. Волела је Ризу
Томасон из Твин Фолса у Ајдаху. Волела је Мека Мура из Герија у
Индијани. Волела је Џаредово повремено забринуто лице кад би се
појавио на вратима и замолио је да се потруди да њихов збирни
рејтинг буде виши од 98. И свиђало јој се што је успела да игнорише
Франсиса и његове покушаје да контактира с њом. Његове кратке
видео снимке. Његове аудио честитике. Његове плејлисте с песмама
као облик извињења и жаљење. Сада је био само успомена коју су
Калден и његова елегантна силуета, његове јаке руке које је траже,
избрисали. Волела је како је могла, сама, у свом купатилу да
симулира ефекат тих руку, да својом руком приближно осети притисак
његове руке док је грли. Али где је он? Оно што је изгледало
интригантно у понедељак и уторак, већ је почело да је нервира у
среду, а у четвртак је била бесна. У његовој невидљивости наслутила
је промишљеност, па чак и агресивност. Обећао је да ће је звати, зар
не? Можда и није, помислила је. Шта је, у ствари, рекао? Претурала
је по сећању и схватила, у некој врсти панике, да је све што је он на
крају вечери рекао било: „Лаку ноћ“. Али Ени ће се вратити у петак и
њих две ће га заједно, кад буду имале сат времена слободно, наћи,
сазнати његово име и сатерати га у ћошак.
Коначно, Ени се у петак ујутру вратила и њих две су се договориле
да се сретну пре Петка из снова. Била је заказана презентација о
будућности ВалутеКруга – што је био начин да се обављају све
онлајн куповине преко Круга и да се на крају укине папирни новац –
али је отказана. Запослени су замољени да погледају конференцију
за новинаре која се одржава у Вашингтону.
Меј је пожурила ходником Ренесансе, где је неколико стотина
Кругаша гледало екране на зиду. Жена у тамноплавом комплету
стајала је иза говорнице с начичканим микрофонима, окружена
помоћницима и двема америчким заставама. У доњем делу екрана
ишао је кајрон: СЕНАТОРКА ВИЛИЈАМСОН ПОКУШАВА ДА РАСТУРИ
КРУГ. У почетку је било превише бучно да би се било шта чуло, али
како су људи утишавали једни друге, и пошто је тон био појачан, њен
глас је постао разговетан. Сенаторка је била усред читања писмене
изјаве.
 „Данас смо се окупили овде како бисмо инсистирали да
Антимонополски анкетни одбор у Сенату започне истрагу о томе да
ли Круг држи монопол. Верујем да ће Министарство правде увидети
да је Круг заправо монопол у најчистијем облику и да ће започети
његово растављање, као што је то урађено у случају компанија
Стандард оил, АТ&Т и са сваким доказаним монополом у нашој
историји. Доминација Круга гуши конкуренцију и опасна је за поредак
слободног тржишта у капитализму.“
Када је завршила, екран је повратио своју уобичајену функцију –
приказивање размишљања запослених у Кругу, а међу мноштвом
људи тог дана било је много мисли. Постигнут је консензус о томе да
је сенаторка позната по својим повремено неуобичајеним ставовима
– није подржала ратове у Ираку и Авганистану – због чега неће моћи
да сакупи довољну подршку за овај антимонополски крсташки рат.
Круг је био компанија популарна на обе стране политичког спектра,
позната по прагматичним позицијама када је реч о свим политичким
питањима, по издашним донацијама, због чега ова сенаторка,
позиционирана лево од центра, неће имати подршку својих колега
либерала – а камоли републиканаца.
Меј није знала довољно о антимонополским законима да би одмах
формирала мишљење. Зар стварно није било конкуренције? Круг је
држао 90 одсто тржишта претраживача. Осамдесет осам одсто
тржишта бесплатних програма за имејл, 92 одсто сервиса преко којих
се шаљу поруке. Сматрала је то просто доказом да ова компанија
прави најбољи производ којим снабдева тржиште. Било би сулудо
казнити компанију због њене ефикасности, посвећивања пажње и
најситнијем детаљу. Због успеха!
„Е ту си“, рече Меј, видевши Ени како јој се приближава. „Како је
било у Мексику? А у Перуу?“
„Која идиоткиња“, изругивала се Ени, пажљиво гледајући екран на
коме је малопре била приказана сенаторка.
„Значи, то те не брине?“
„Мислиш да ли ће она успети нешто да постигне овим? Не. Па она
сама је у говнима.“
„Како то мислиш? Како то знаш?“
Ени погледа Меј, а онда се окрену ка другом крају просторије. Том
Стентон је стајао, ћаскајући с неколико Кругаша, скрштених руку, у
пози која би код неког другог можда изражавала забринутост или чак
љутњу. Али он је пре свега деловао као да га то забавља.
 „Хајдемо“, рече Ени и њих две се запутише преко кампуса у нади да
ће обезбедити ручак у камионету за такосе, унајмљеном да нахрани
Кругаше тог дана. „Како је твој господин удварач? Немој ми рећи да је
умро током секса.“
„Нисам га видела од прошле недеље.“
„Није уопште контактирао с тобом?“, Ени упита. „Који сероња.“
„Мислим да је он из неког другог времена.“
„Неког другог времена? И има седу косу? Меј, је л’ знаш онај
тренутак у Исијавању када Николсон доживи секси сусрет са женом у
купатилу? А онда се испостави да је жена неки прастари леш?“
Меј није имала појма о чему Ени прича.
„У ствари....“, рече Ени, а онда је изгубила нит.
„Шта?“
„Види, с обзиром на ову истрагу коју спроводи Вилијамсонова, не
свиђа ми се то што се неки тајновити лик мува кампусом. Можеш ли
да ми јавиш кад га видиш следећи пут?“
Меј погледа Ени, и први пут у животу је видела да је стварно
забринута.
У пола пет Ден јој је послао поруку: Одличан резултат данас! Да се
нађемо у пет?
Меј је стигла до врата Денове канцеларије. Устао је, показао јој где
да седне и затворио врата. Седео је за столом и лупкао по стаклу
свог таблета.
„97. 98. 98. 98. Одлични збирни резултати ове недеље.“
„Хвала“, рече Меј.
„Стварно спектакуларни. Посебно ако имамо у виду повећан обим
посла због новајлија. Да ли ти је било тешко?“
„Можда првих неколико дана, али сада су они истренирани и нисам
им толико потребна. Сви су сјајни, тако да је у сваком случају мало
лакше, пошто има толико људи који раде овај посао.“
„Сјајно. Драго ми је да то чујем.“ Сада је Ден подигао поглед и
испитивачки се загледао у њене очи. „Меј, да ли је теби досад било
лепо овде у Кругу?“
„Апсолутно.“
Живнуо је. „Супер. Супер. То је добра вест. Замолио сам те да
дођеш само да бисмо, ето, попричали о твом друштвеном ангажману
овде и поруци коју шаљеш својим понашањем. А мислим да нисам
како ваља објаснио шта све овај посао захтева. И кривим себе што то
нисам урадио довољно добро.“
„Не, не. Знам да си то добро урадио. Сигурна сам да јеси.“
 „Е па, хвала ти, Меј. Стварно то ценим. Али оно о чему треба да
разговарамо је... овако... Ајде да то поставим другачије. Ти знаш да
ово није врста компаније у коју само дођеш, одрадиш и одеш. Да ли
ти је то јасно?“
„О, па знам то. Не бих... Да ли је деловало као да тако мислим...“
„Не, не. Није деловало као да мислиш било шта. Просто, нисмо те
видели да остајеш овде после пет, па смо се запитали да ли ти, је ли,
једва чекаш да збришеш.“
„Не, не. Да ли је потребно да остајем дуже?“
Ден је устукнуо. „Не, није то проблем. Ти се сасвим добро носиш са
обавезама. Али недостајала си нам на журки у Старом Западу
прошлог четвртка. То је био веома важан догађај за јачање тимског
духа, а тема окупљања био је производ на који смо врло поносни.
Пропустила си најмање два догађаја за нове запослене и у циркусу,
изгледало је као да једва чекаш да одеш. Мислим да си отишла
после двадесет минута. А све то бисмо могли да разумемо да твој
ПартиКруг није толико низак. Знаш ли где се налазиш на лествици?“
Меј је претпоставила да је у првих 8000. „Мислим да знам.“
„Мислиш“, рекао је Ден и проверио на свом екрану. „Налазиш се на
101. месту. Да ли то звучи тачно?“ Ранг јој је пао у последњих сат
времена, откад га је последњи пут проверила.
Ден је цоктао и климао главом, као да покушава да схвати како му
се некаква мрља нашла на мајици. „Такве ствари су се нагомилале, и
забринули смо се да се удаљаваш од нас.“
„Не, не. Ништа слично није у питању.“
„Добро, хајде да се вратимо на четвртак у 5:15. Тада је било
окупљање у Старом Западу, где твоја пријатељица Ени ради. Била је
то забава за групу потенцијалних партнера, на којој је присуство било
мање-више обавезно. Ти ниси била у кампусу, што ме стварно
збуњује. Као да си једва чекала да шмугнеш.“
У њеној глави настаде збрка. Зашто није отишла на забаву? Где је
била? Није ни знала за тај догађај. Био је на другој страни кампуса, у
Старом Западу – како се десило да је пропустила догађај на коме је
присуство било готово обавезно? Вест о томе мора да је била
закопана на дну њеног фида на трећем екрану.
„Боже, жао ми је“, рекла је, сетивши се. „У пет сам напустила кампус
да бих купила алоју у радњи која продаје алтернативне производе у
Сан Винћенцу. Мој отац је тражио посебну врсту....“
„Меј“, Ден ју је снисходљиво прекинуо, „у продавници у оквиру
компаније имамо алоју. Наша продавница је боље снабдевена него
нека тамо самопослуга, има далеко боље производе. Они су
пажљиво изабрани.“
„Извини. Нисам знала да радња у компанији има алоју.“
„Да ли си отишла у продавницу и ниси могла да је нађеш?“
„Не, не. Нисам отишла у продавницу. Отишла сам право у другу
радњу. Али, драго ми је да знам да ....“
„Мораћу да те зауставим ту, пошто си рекла нешто занимљиво.
Рекла си да ниси ишла у нашу продавницу прво?“
„Не. Извини. Претпоставила сам да тамо нема тих ствари, па сам...“
„Слушај сад. Меј, морам признати да сам знао да ниси ишла у
радњу. То је једна од ствари о којој сам хтео да разговарам с тобом.
Ниси била у продавници ниједанпут. Ти – на колеџу си се бавила
спортом – ниси била у теретани и уопште и не знаш шта све постоји у
кампусу. Мислим да си користила један проценат онога што ми
пружамо.“
„Жао ми је. Просто имамо превише посла, чини ми се.“
„А у петак увече? И тада је био организован један важан догађај.“
„Жао ми је. Желела сам да идем на журку, али морала сам да
одјурим кући. Мој отац је имао напад, који на крају није био јак, али
нисам то знала док нисам стигла кући.“
Ден је погледао наочаре које су стајале на столу и марамицом је
покушао да обрише мрљу. Био је задовољан кад је завршио и
подигао је поглед.
„Све то разумем. То што желиш да проводиш време с родитељима
је, веруј ми, веома кул. Желим само да нагласим аспект овог посла
који се односи на заједницу. Ми видимо ову компанију као заједницу,
и свака особа која ради овде део је те заједнице. И да би све
функционисало како треба, неопходан је известан степен учесћа.
Замисли да смо ми група у обданишту и једна девојчица прави журку
и само половина групе се појави. Како ће се слављеница осећати?“
„Неће јој бити драго. Свесна сам тога. Али била сам у циркусу и то је
било сјајно. Баш сјајно.“
„Било је сјајно, зар не? И било је супер што смо те тамо видели.
Међутим, не постоји никакав траг да си ти била тамо. Нема
фотографија, зингова, критика, статуса, постова на форумима. Зашто
их нема?“
„Не знам. Мислим да сам хтела да....“
Ден је уздахнуо гласно. „Ти знаш да ми волимо да чујемо шта људи
мисле, зар не? Да ценимо мишљења Кругаша?“
„Наравно.“
 „И да Круг у великој мери зависи од мишљења и учешћа људи као
што си ти?“
„Знам то.“
„Види. Скроз има смисла што желиш да проведеш време са својим
мдитељима. Они су ти родитељи! То је скроз похвално. Као што сам
рекао: то је веома, веома кул. Само кажем да се и нама свиђаш
такође и желимо да те боље упознамо. Због тога ме занима да ли би
желела да останеш још неколико минута да поразговараш са Џосајом
и Дениз. Мислим да их се сећаш с програма оријентације? Они би
желели да наставе овај разговор и да га продубе. Је л’ хоћеш?“
„Наравно.“
„Не мораш да журиш кући или...?“
„Не. Скроз сам у вашим рукама.“
„Супер, супер. Драго ми је што то чујем. Ево и њих.“
Меј се окренула и видела Дениз и Џосају како машу с друге стране
Денових стаклених врата.
„Меј, како си?“, питала је Дениз док су ходали према сали за
конференције. „Не могу да верујем да је прошло три недеље откад
смо те први пут спровели кроз кампус! Ми ћемо овамо.“
Џосаја је отворио врата сале за конференције, поред које је Меј
много пута прошла. Просторија је била овалног облика са зидовима у
стаклу.
„Седи ти овде“, рекла је Дениз, показујући кожну фотељу с високим
наслоном. Она и Џосаја сели су преко пута ње, наместили своје
таблете и прилагодили седишта, као да ће оно што их чека потрајати
сатима и сигурно неће бити пријатно. Меј је покушала да се насмеје.
„Као што знаш“, рече Дениз, склањајући прамен тамне косе иза
увета, „ми смо из ХР сектора и ово је уобичајена провера нових
чланова наше заједнице. То радимо сваки дан у другом делу
компаније и данас нам је посебно драго што смо овде с тобом. Ти си
потпуна енигма.“
„Је л’ да?“
„Јеси. Прошло је много година откада је неко дошао у компанију, а
да је тако обавијен мистеријом.“
Меј није била сигурна како да одговори на ту опаску. Није сматрала
да је обавијена мистеријом.
„Па сам мислила да можда започнемо разговор тако што ћемо
причати мало о томе, и кад сазнамо мало више, можемо да причамо
на који начин можеш више да се укључиш у заједницу. Важи?
 Меј климну главом. „Наравно“. Погледала је Џосају, који још није био
рекао ни реч, већ је махнито радио на свом таблету, куцао и
превлачио прстом по екрану.
„Добро. Мислила сам да започнем тако што ћу рећи да нам се веома
свиђаш“, рече Дениз.
Џосаја је коначно проговорио, његове плаве очи су блистале. „То је
истина“, рекао је. „То је стварно тако. Ти си супер кул члан тима. Сви
то мисле.“
„Хвала“, рече Меј, сигурна да ће је сад отпустити. Претерала је што
је питала да и њени родитељи буду додати на њено здравствено
осигурање. Како се усудила да то уради тек што су је примили овде?
„Твој рад овде је за пример“, Дениз је наставила. „Твој збирни рејтинг
у просеку износи 97, што је сјајно, поготово у првих месец дана. Да ли
си задовољна својим учинком?“
Меј је покушала да да прави одговор. „Јесам.“
Дениз је климнула главом. „Супер. Али као што знаш, ми овде не
сводимо све само на посао. Или да будем прецизнија, нису само
рејтинзи, оцене и одобравање важни. Ниси ти само некакав шраф у
машини.“
Џосаја је одмахивао главом енергично. „Ми те сматрамо потпуно
свесним људским бићем с неограниченим потенцијалима. И кључним
чланом заједнице.“
„Хвала вам“, рекла је Меј, сада мање убеђена да ће добити отказ.
Дениз се с муком трудила да се осмехне. „Међутим, као што знаш,
имала си мало проблема везаних за укључивање у нашу зајодницу.
Ми смо, наравно, прочитали извештај о инциденту с Алистером и
његовим бранчом посвећеним Португалу. Сматрамо да је твоје
објашњење потпуно разумљиво и драго нам је што си препознала
или је ту био проблем. С друге стране, не присуствујеш догађајима
који се одржавају викендом и увече, где присуство, наравно, није
обавезно. Постоји ли нешто што би желела да додаш како бисмо ми
боље разумели? Слично ситуацији с Алистером?“
„Само да се стварно безвезе осећам што сам непажњом узнемирила
Алистера.“
Дениз и Џосаја су се насмејали.
„Добро, добро“, рече Дениз. „Ипак, чињеница да ти све ово разумеш
ме збуњује, у смислу како објашњаваш неколико твојих активности у
међувремену. Хајде да започнемо с овим викендом. Знамо да си
напустила кампус у 5:42 у петак, и да си се вратила у 8:46 у
понедељак.“
 „Да ли је било неког посла за викенд?“, Меј је покушала да се сети.
„Да ли сам нешто пропустила?“
„Не, не, не. Није било, као што знаш, обавезног посла овде за
викенд. Али то не значи да овде у суботу и недељу није било на
хиљаде људи који су уживали у кампусу и учествовали у стотинама
различитих активности.“
„Знам, знам. Али, била сам код куће. Мом оцу није било добро и
отишла сам кући да помогнем.“
„Жао ми је да то чујем“, рече Џосаја. ,Је л’ то има везе с мултиплом
склерозом?“
„Да, има.“
Израз саосећања појави се на његовом лицу, а Дениз се нагну
напред. „Видиш, то ме посебно збуњује. Ми не знамо ништа о тој
епизоди. Да ли си покушала да ступиш у контакт с неким од Кругаша
током те кризне ситуације? Да ли знаш да у кампусу постоје четири
групе за запослене који имају мултиплу склерозу? Две групе су за
децу људи који пате од ове болести. Да ли си потражила неку од ових
група?“
„Не, не још. Мислила сам да то урадим.“
„Добро“, рече Дениз. „Хајде да размотримо ово на тренутак, пошто је
поучно, та чињеница да знаш да те групе постоје, али да их ниси
потражила. Надам се да си свесна тога колико је размена
информација о овој болести корисна?“
„Свесна сам.“
„И да размена искуства с другим младим људима чији родитељи
пате од ове болести исто може бити корисна.“
„Апсолутно.“
„На пример, када си чула да је твој отац имао напад, возила си,
колико, више од сто километара, и током тог времена ниси ниједном
покушала да дођеш до информација кроз УжиКруг, или још већи
ШириКруг. Мислиш ли да је то протраћена прилика?“
„Сада то видим, у потпуности. Али била сам узнемирена и
забринута, возила сам као манијак. Нисам била у потпуности
присутна.“
Дениз подигну прст. „А, присутна. То је дивна реч. Драго ми је што
си је употребила. Сматраш ли да си иначе присутна?“
„Покушавам да будем.“
Џосаја се насмејао, онда је нервозно куцао по таблету.
„А шта би било супротно присутном?“, питала је Дениз.
„Одсутно?“
 „Тако је. Одсутно. Издвојмо ту мисао за касније. Да се вратимо твом
оцу и овом викенду. Да ли се стање поправило?“
„Јесте. Била је то лажна узбуна у ствари.“
„Добро. Драго ми је да то чујем. Међутим, занимљиво је да ти то
ниси поделила ни са ким другим. Да ли си игде постовала нешто о
том догађају? Послала зинг или коментар?“
„Не, нисам“, рече Меј.
„Хм, добро“, рекла је Дениз и уздахнула. „Мислиш ли да би неко
други могао да има користи од твог искуства? То јест, можда ће неко
други, ко можда вози два или три сата до куће, имати користи од твог
искуства, од сазнања да је у питању био само мали лажни напад?“
„Апсолутно. Јасно ми је да то некоме може да помогне.“
„Супер. Онда шта мислиш да треба да буде даљи план акције?“
„Мислим да ћу се прикључити МС клубу“, рекла је Меј, „и постоваћу
нешто о томе што се догодило. Знам да ће бити корисно.“
Дениз се насмејала. „Фантастично. Хајде сада да разговарамо о
остатку викенда. У петак си схватила да ти је отац добро. Али остатак
викенда је рупа. Као да си нестала!“ Очи су јој се рашириле. „То је
време када ти, особа с ниским ПартиРангом, можеш да поправиш
своју позицију, ако то желиш. Али твоја позиција је пала – две хиљаде
места. Нећу да будем потпуно оптерећена бројевима, али у петак си
била на 8.625. месту, а у недељу си завршила на 10.288. месту.“
„Нисам знала да је ситуација толико лоша“, рече Меј, мрзећи код
себе онај део који би се увек испречио на путу ка успеху. „Мислим да
сам се опорављала од стреса након ситуације са оцем.“
„Можеш ли да ми кажеш шта си радила у суботу?“
„Срамота ме је“, Меј рече. „Ништа.“
„Шта значи то ништа?“
„Па, највећи део дана провела сам код родитеља у кући и гледала
телевизију.“
Џосаја је живнуо. „Је л’ било нечег занимљивог?“
„Само женска кошарка.“
„Нема ничег лошег у женској кошарци!“ Џосаја је запенио.
„Обожавам женску кошарку. Да ли си пратила моје зингове о WНБА?“
„Не, ти имаш Зинг фид о WНБА?“
Џосаја климну главом. Изгледало је да га је то повредило, чак и
збунило.
Дениз се убацила у разговор. „Опет си одлучила да то не поделиш
ни са ким, што је занимљиво. Да ли си се прикључила некој дискусији
о овом спорту? Џосаја, колико има учесника у нашој глобалној групи
за дискусију о WНБА?“
Џосаја, и даље видно уздрман пошто је сазнао да Меј није читала
његов WНБА фид, успео је да нађе број на таблету и промрмља
„143.891“.
„А колико се људи на Зингу занима само за WНБА?“
Џосаја је брзо нашао број. „12.992“.
„А ти ниси део ни једне ни друге групе, Меј. Шта мислиш, где је
проблем?“
„Само сам сматрала да је моје интересовање за WНБА на
прениском нивоу да бих се прикључила групи за дискусију, или, знаш,
да бих пратила нешто више. Нисам толико страствено загрејана за
то.“
Дениз се забленула у Меј. „То је занимљив избор речи: страст. Да ли
си чула за СУТ? Страст, Учешче, Транспарентност?“
Меј је видела та слова, СУТ, у кампусу, али до овог тренутка није
повезала та слова с ове три речи. Осетила се као будала.
Дениз је спустила дланове на сто као да је желела да устане. „Меј,
ти знаш да се ова компанија бави технологијом, је л’ да?“
„Наравно.“
„И ми сматрамо да смо предводници у свету друштвених медија.“
„Да.“
„Упозната си с појмом транспарентности, зар не?“
„Јесам. Апсолутно.“
Џосаја погледа Дениз у нади да ће је смирити. Спустила је руке у
крило. Џосаја је преузео вођење разговора. Насмејао се и прешао
прстом преко таблета и окренуо нову страну.
„Хајде да причамо о недељи. Реци нам шта си радила у недељу.“
„Вратила сам се назад.“
„То је све?“
„Возила сам кајак.“
Истовремено су обоје показали изненађење.
„Возила си кајак?“, рече Џосаја. „Где?“
„У заливу.“
„С ким?“
„Ни са ким. Сама.“
На Џосајином и Денизином лицу појавила се увређеност.
„Ја возим кајак“, Џосаја рече, а затим је укуцао нешто у свој таблет,
притискајући га јако.
„Колико често возиш кајак?“, Дениз је питала Меј.
 „Једном у неколико недеља.“
Џосаја је био усредсређен на свој таблет. „Меј, гледам твој пролил и
не видим ништа о вожњи кајака. Ни смајлије, ни оцене, ни постове,
ништа. А сада ми кажеш да возиш кајак једном у неколико недеља?“
„Па можда и ређе од тога.“
Меј се насмејала, али Дениз и Џосаја нису. Џосаја је наставио да
буљи у свој екран, док ју је Дениз стрељала погледом.
„Кад идеш да возиш кајак, шта видиш?“
„Немам појма. Разне ствари.“
„Фоке?“
„Наравно.“
„Морске лавове?“
„Углавном.“
„Водене птице? Пеликане?“
„Наравно.“
Дениз је лупкала по свом таблету. „Сада вршим претрагу твог имена
због визуелне документације о излетима које си направила. Ништа не
налазим.“
„Па никада нисам носила фотоапарат.“
„Али како онда препознајеш све те птице?“
„Имам један мали водич. Поклонио ми га је бивши дечко. Мали
водич о животињама које су ту настањене, џепно издање.“
„Као нека књижица, тако нешто?“
„Да, отпоран је на воду и....“
Џосаја је гласно уздахнуо.
„Извини“, Меј је рекла.
Џосаја је заколутао очима. „Не, мислим, ово је дигресија, али мој
проблем с папиром је што сва комуникација умире с њим. Он не
садржи могућност континуитета. Ти погледаш своју папирну брошуру,
и ту се све завршава. Завршава се с тобом. Као да си ти једина особа
која је важна. Али замисли да си то документовала. Да си користила
алат којим би могла да утврдиш које си тачно птице видела, онда
свако може да има користи од тога – природњаци, студенти,
историчари, обалска стража. Свако може онда да сазна које су птице
биле у заливу тог дана. Избезумљује ме кад размишљам колико се
знања сваки дан губи оваквом кратковидошћу. А не желим да кажем
да је то себично....“
„Не, јесте. Знам да јесте“, рече Меј.
Џосаја је мало смекшао. „Али ако оставимо документовања по
страни, фасцинира ме што нигде ниси споменула вожњу кајаком.
Мислим, то је део тебе. Саставни део тебе.“
Меј се невољно осмехнула. „Не мислим да је толико суштинска
ствар. Или да је толико интересантно.“
Џосаја је подигао поглед, ужарених очију: „Али јесте!“
„Много људи вози кајак“, Меј рече.
„Управо се о томе ради“, рекао је Џосаја, све више црвенећи у лицу.
„Зар не би желела да упознаш друге људе који возе кајак?“ Сад је
ударао по екрану. „У твојој близини има 2331 људи који би такође
желели да возе кајак. И ја сам међу њима.“
Меј се насмејала. „То је много.“
„Више или мање од броја који би очекивала?“, питала је Дениз.
„Више, мислим“, одговорила је Меј.
Џосаја и Дениз су се насмејали.
„Да ли онда да те упишемо на листу како би чула више о људима у
твојој близини који би такође желели да возе кајак? Постоји толико
корисних алата... “ Изгледало је као да Џосаја отвара страницу на
коју је желео да је пријави.
„Па, не знам...“, рече Меј.
Били су разочарани.
Изгледало је као да је Џосаја поново био љут. „Зашто не? Да ли су
теби ствари које волиш неважне?“
„Не, никако. Само...“
Џосаја се нагнуо напред. „Шта мислиш како се Кругаши осећају када
знају да си им физички близу, тобоже си члан ове заједнице, али не
желиш да они знају за твоје хобије и интересовања. Шта мислиш,
како се они осећају?“
„Не знам. Не мислим да осећају било шта.“
„Али осећају!“, рекао је Џосаја. „Ради се о томе да ниси у контакту с
људима око себе!“
„То је само вожња кајаком!“, рече Меј, поново се смејући,
покушавајући да врати разговор на лакше теме.
Џосаја је нешто петљао на свом таблету. „Само вожња кајаком?! Да
ли схваташ да је кајак индустрија вредна три милијарде долара? А ти
кажеш да је то само вожња кајаком? Меј, како не видиш да су те
ствари повезане? Ти имаш одређену улогу. Мораш да учествујеш.“
Дениз је посматрала Меј усредсређено. „Меј, морам да ти поставим
једно деликатно питање.“
„Добро“, Меј рече.
„Да ли сматраш... Види, сматраш ли да би ово могао бити проблем
са самопоуздањем?“
 „Молим?“
„Да се опиреш да се слободно изразиш јер се плашиш да твоје
мишљење није валидно?“
Меј никада о томе није размишљала на тај начин, али то јесте
донекле имало смисла. Да ли је превише стидљива кад треба да
каже шта мисли? „У ствари, не знам“, рекла је.
Дениз се загледала у њу. „Меј, нисам психолог, али да јесам,
поставила бих ти питање о томе да ли осећаш колико у ствари
вредиш. Проучавали смо неке моделе ове врсте понашања. Можда
би било претерано рећи да је тај став асоцијалан, али сигурно није
друштвен и далеко је од транспарентности. Увидели смо да ова врста
понашања понекад потиче из осећања ниже вредности – то је став:
‘Па, шта ја имам да кажем што је важно?’ Осећаш ли да је то твој
став?“
Меј је била превише уздрмана да би себе сагледала јасно. „Можда“,
рекла је, купујући време, свесна да не треба да буде превише
попустљива. „Али понекад сам сигурна да је то што кажем важно. И
када имам нешто важно да додам, дефинитивно се осећам позваном
да то и урадим.“
„Примећујеш ли да си рекла ‘понекад сам сигурна’“, рече Џосаја,
машући прстом. „То ‘понекад’ ми је занимљиво. Или забрињавајуће,
додао бих. Зато што мислим да не наилазимо довољно често на то
‘понекад’.“ Завалио се назад, као да се одмара након што је завршио
напоран посао решавања њених проблема.
„Меј“, рече Дениз, „волели бисмо да учествујеш у једном посебном
програму. Да ли ти то делује занимљиво?“
Меј није знала ништа о томе, али пошто је била свесна тога да је у
неприлици и да су већ потрошили доста времена на њу, морала је да
пристане, па се насмејала и рекла: „Апсолутно.“
„Добро. Чим будемо могли, повезаћемо те с неким људима.
Упознаћеш Пита Рамиреза, и он ће ти све објаснити. Мислим да он
може да те учини сигурнијом, не понекад, већ увек. Да ли ти то звучи
боље?“
После интервјуа, кад се вратила за свој сто, Меј је почела да
пребацује себи. Каква је то она особа? Осећање које је превладало
био је стид. Одрађивала је пуки минимум. Сама се себи згадила, и
било јој је криво због Ени. Мора да је слушала приче о својој
пријатељици ленштини, која је узела овај поклон, овај толико жељен
посао у Кругу компанији која је осигурала њене родитеље!, спасила
породицу од катастрофе! – а сада се провлачила. Дођавола, Меј,
освести се помислила је. Покажи свету да си корисна особа.
Писала је Ени, извињавајући се, тврдећи да ће бити боља, да ју је
срамота, да није желела да злоупотреби ову привилегију, овај поклон,
и рекла јој је да нема потребе да одговара на то, да ће просто бити
боља, хиљаду пута боља, од сада па надаље. Ени јој је послала СМС
поруку, у којој јој је поручила да не брине, да је то само мали укор,
корекција, што је уобичајено за новајлије.
Погледала је на сат. Било је шест. Имала је доста времена да се
поправи, сада и овде, па је отпочела грозничаво да ради, послала је
четири зинга, 32 коментара и 88 смајлија. За само сат времена, њен
ПартиРанг је порастао до 7288. места. Ући у првих седам хиљада
било је тешко, али јој је пошло за руком – након што се прикључила у
једанаест група за дискусију и постовала у њима; након слања још
дванаест зингова, а један од њих је међу био 5000 најбоље оцењених
широм света; након што се пријавила за праћење још 67 фидова,
успела је у томе. Била је на 6872. месту и посветила је пажњу свом
УжиКруг фиду. Имала је неколико стотина непрочитаних постова и
пробијала се кроз ту масу, одговоривши на седамдесетак порука.
Потврдила је свој долазак на једанаест догађаја у кампусу, потписала
девет петиција и дала коментаре и конструктивне критике о четири
производа који су тренутно у бета фази. У 10:16 њена позиција била
је 5342, али стабилну позицију – а то је улазак у првих 5000 – поново
је било тешко освојити. Написала је низ зингова о новој услузи у
Кругу, која је омогућавала људима с налогом да сазнају кад год би
њихово име било ко споменуо, а један од зингова, њен седми на ту
тему, био је пун погодак – резинговање 2904 пута, због чега је дошла
до 3887. позиције на ПартиРангу.
Прожимао ју је најдубљи осећај остварености могућности које су се
јављале на хоризонту, и убрзо је била потпуно исцрпљена. Била је
скоро поноћ и требало је да спава. Било је сувише касно да би ишла
кући, тако да је проверила да ли су слободне собе у спаваоници.
Резервисала је једну, добила шифру за приступ, а затим се
прошетала преко кампуса до ДругеКуће.
Када је затворила врата собе, схватила је да је испала будала што
није раније користила предности спаваоница. Соба је изгледала
беспрекорно, испуњена предметима израђеним од сребра и светлог
дрвета. Имала је подно грејање, чаршави и јастучнице били су бели и
уштиркани тако да су пуцкетали под прстима. Душек је био, како је
писало на картици поред кревета, направљен не од опруга и пене већ
од новог влакна, који јој је деловао истовремено и чврсто и
савитљиво – био је бољи од било ког кревета у коме је дотада
спавала. Умотала се у ћебе, које је било бело попут облака и тешко.
Међутим, није могла да заспи. И сада, мислећи о томе како може да
се поправи, поново се улоговала, овога пута на таблету. Зацртала је
да ће радити до два ујутру. Одлучила је да се пробије у првих 3000.
На крају је то постигла, мада је у том тренутку било 3:09. Коначно, не
толико уморна колико свесна да јој је одмор потребан, ушушкала се и
искијучила светло.
***
Ујутру, Меј је погледала по орманима и фиокама пошто је знала да
су спаваонице пуне различите одеће, потпуно нове, на располагању
да се позајми или задржи. Изабрала је памучну мајицу и капри
панталоне, обе ствари потпуно нове. На умиваонику је нашла нове
боце хидратантне креме и течности за испирање уста, органског
порекла и локално произведену, па је пробала и једно и друго.
Истуширала се, обукла се и била је за својим радним столом у 8:20.
Плодови труда били су одмах видљиви. Њен трећи екран
запљуснула је бујица честитки од Дена, Џареда, Џосаје и Дениз –
стигло је по пет порука од сваког од њих и најмање десетак од Ени,
која је била веома поносна и узбуђена, на ивици да пукне од среће.
Вест се проширила кроз УжиКруг и Меј је добила 7716 смајлија до
поднева. Сви су знали да она то може да постигне. Сви су видели да
је чекају сјајне ствари у Кругу, сви су били уверени да ће бити
унапређена из КИ сектора веома брзо, можда већ у септембру, пошто
је реткима полазило за руком да се толико и с таквом продорношћу
попну на ПартиРангу.
Сад је Меј осетила да је овладала материјом и добила је на
самопоуздању, што ју је држало целе недеље. А пошто је била веома
близу првих 2000, остајала је за викенд и првих дана следеће
недеље дуже на радном месту. Одлучна да се пробије, спавала је у
истој спаваоници сваке ноћи. Знала је да су првих 2000, које су звали
Топ2000, чинили Кругаши манијачки посвећени друштвеним
активностима и које су њихови пратиоци сматрали елитом. Чланови
Топ2000 били су већ скоро осамнаест месеци утврђени на својим
позицијама, с малим променама или кретањима унутар свог ранга.
Међутим, Меј је знала да мора да покуша. До четвртка увече успела
се до 2219. места, свесна да се налази у групи амбициозних људи на
сличном нивоу, који су, исто као и она, грозничаво радили како би
узнапредовали. Радила је сат времена, и установила да се померила
само два места, до 2217. позиције. Ово ће бити тешко, знала је, али
изазов је био примамљив. Сваки пут када је ушла међу следећих
хиљаду места на листи, добијала је брдо похвала и осећала да тиме
враћа дуг првенствено Ени, што ју је терало напред.
Око десет сати, баш када је почела да се умара и кад је стигла до
2188. места, на памет јој пало да је млађа и јака, и да би могла да се
пробије у Топ2000 кад би радила целу ноћ, у време када су остали у
несвесном стању. Накљукала се енергетским пићем и гуменим
бомбонама, и када је кофеин почео да делује, осетила се
непобедиво. Трећи екран, на ком је био УжиКруг, није био довољан.
Бавила се и својим ШириКруг профилом, и без тешкоћа је излазила
на крај с тим. Запела је, пријавила се на још стотинак фидова на
Зингу, а сваком би на почетку послала коментар. Ускоро је била на
2012. месту, и сада је стварно осећала отпор. Поставила је 33
коментара на сајту на коме се тестирају производи и успела да дође
до 2009. места. Погледала је наруквицу на левој руци, да види како
њено тело реагује. Узбудила се када је видела да јој расте пулс. Све
конце је држала у својим рукама, и тражила је још. Тачан број
статистика које је пратила износио је само 41. Ту је био њен збирни
резултат у корисничкој служби – 97. Њен актуелни резултат – 99.
Просек њеног одељења – 96. Број упита које је урадила тог дана до
тог тренутка – 221 и број упита које је урадила до истог момента јуче
– 219, број упита у просеку – 220 и просечан број упита на које су
одговорили људи у оквиру њеног одељења: 198. На другом екрану
видео се број порука које су послали други запослени – 1192 и број
прочитаних порука – 239, као и број порука на које је одговорила – 88.
Ту је био број актуелних позива на догађаје у Кругу – 41 и број позива
на које је одговорила – 28. Укупни број посетилаца сајтова Круга тог
дана – 3,2 милијарде и број прегледаних страна – 88,7 милијарди.
Број пријатеља које је Меј имала у ШиремКругу – 762 и захтеви људи
да постану пријатељи – 27. Број људи на Зингу које је пратила –
10.343 и број људи коју су пратили њу – 18.198. Број непрочитаних
зингова – 887. Сугерисани профили на Зингу -12.862. Број песама у
њеној дигиталној библиотеци – 6877, број извођача – 921 и на основу
њеног укуса, број извођача који су јој били предложени – 3408. Број
слика у њеној библиотеци – 33.002 и број слика које су предложене
да их погледа – 100.038. Температура унутар зграде – 21 степен и
температура ван зграде – 22 степена. Број запослених присутних у
кампусу тог дана – 10.981, и број посетилаца кампуса – 248. Меј је
подесила обавештења за 45 имена и тема, и сваки пут када би нешто
с тог списка било споменуто на фидовима које је пратила, добила би
вест о томе. Данас је било 187 вести. Могла је да види колико људи
је гледало њен профил тог дана – 210, и колико су времена у просеку
провели на њему -1,3 минута. Када би желела, могла би да иде даље
и да сазна шта је свако од њих гледао. Здравствене статистике
додавале су још десетак бројева који су чинили да се осећа веома
спокојно и као неко ко контролише ситуацију. Знала је колики јој је
пулс и знала је да је у оквиру нормале. Знала је колико корака
направи дневно, скоро 8.200 тог дана, и знала је да ће моћи с
лакоћом да достигне 10.000. Знала је да уноси довољно течности и
да је унос калорија тог дана био у границама дозвољеног за некога с
њеним индексом телесне масе. Изненада јој је синуло да оно што ју
је увек узнемиравало, што ју је стресирало и бринуло, није била
никаква сила, нешто што је независно и што долази споља – није у
питању била опасност која прети њој или сиромаштво других људи и
проблеми које оно носи. Радило се о нечему што је долазило изнутра,
што је било субјективно -једноставно, радило се о незнању. Није био
проблем што се посвађала с пријатељем, или што су је укорили
Џосаја и Дениз; проблем је био што није знала шта то значи, није
знала њихове планове, нити шта су последице, шта носи будућност.
Да је то знала, била би мирнија. Са скоро потпуном сигурношћу,
знала је где су њени родитељи – код куће, као и увек. Могла је да
види, котистећи ПретрагуКруга, где је Ени – у својој канцеларији,
вероватно је и даље радила. Али где је био Калден? Прошле су две
недеље откад га је последњи пут видела и чула се с њим. Написала
је поруку Ени.
Да ли си будна?
Увек сам будна.
Још се нисам чула с Калденом.
Тим маторцем? Мождаје умро. Имао је добар и дуг живот.
Стварно мислиш да је он некакав уљез?
Мислим да си се извукла. Драго ми је што се није вратио.
Забринула ме је могућност да је он шпијун.
Он није шпијун.
Онда је само стар. Можда деда неког Кругаша који је дошао у
посету и онда се изгубио? Још боље. Превише си млада да би била
удовица.
Меј је помислила на његове руке. Оне су је упропастиле. Све што је
желела у том тренутку јесте да осети његове руке на себи. Његова
рука у дну њених леђа и повлачи је ближе себи. Зар је могуће да су
њене жеље толико једноставне? И где је он нестао, до ђавола? Није
имао право да тако нестане. Поново је проверила у ПретразиКруга;
већ га је сто пута тако тражила, али ништа није нашла. А имала је
право да зна где је он. Да барем зна где је и ко је он у ствари. Био је
то непотребан, и превазиђен, терет неизвесности. Могла је да зна
истог тренутка која је температура у Џакарти, а није могла да
пронађе једну особу у кампусу? Где је био тај човек који те је
додиривао на тако посебан начин? Када би могла да елиминише ову
врсту неизвесности – где и ко би могао поново да те додирује на тако
посебан начин – онда би елиминисала узроке свог стреса на свету,
као и навалу очаја која јој се гомилала у грудима. Неколико пута
недељно осећала је ту црну пукотину, тај огромни процеп унутар
себе. Углавном то није трајало дуго, али када затвори очи, видела би
танак процеп као кроз некакво црно платно, и кроз тај процеп могла је
да чује крике милиона невидљивих душа. Схватила је да је то веома
чудна ствар, о којој не треба сваком причати. Можда је могла то да
опише Ени, али није желела да је секира након тако мало времена
које је провела у Кругу. Али шта је било то што је осећала? Ко је
вриштао кроз тај процеп у платну? Схватила је да је најбољи начин
да то превазиђе да удвостручи своју фокусираност, да буде заузета,
да даје више. Накратко је помислила да ће можда наћи Калдена на
ЉубЉубу. Проверила је, и осетила се глупаво кад су њене сумње
биле потврђене. Процеп се отворио унутар ње, обузимала ју је тама.
Затворила је очи и чула повике под водом. Проклињала је
непознанице, и требао јој је неко познат, неко кога је могла да
пронађе.
***
Куцање на вратима било је тихо, колебљиво.
„Слободно“, рече Меј.
Франсис промоли главу у собу, држећи врата.
„Да ли си сигурна?“, питао је.
„Позвала сам те“, рекла је Меј.
Ушуњао се и затворио врата, као да је за длаку измакао неком ко га
је прогањао у ходнику. Погледао је около по соби. „Свиђа ми се како
си средила овај простор.“
Меј се насмејала.
„‘Ајмо у моју собу“, рекао је.
Помислила је да не треба да иде, али желела је да види како
изгледа његова соба. Свака соба у спаваоници помало се
разликовала, и сада, пошто су постале толико популарне и практичне
да је много Кругаша живело у њима мање или више стално, њихови
станари мало би их прилагодили себи. Када су стигли, видела је да је
његова соба готово иста као њена. Франсис је начинио неколико
измена, највидљивија је била маска од папир машеа, коју је направио
као дете. Окачена изнад кревета, жута с огромним очима с
наочарима, била је веома упадљива. Видео је да она буљи у њу.
„Шта је?“, рекао је.
„Мало је чудно, зар не мислиш? Маска изнад кревета?“
„Не видим је кад спавам“, рекао је. „Желиш ли нешто да попијеш?“
Погледао је шта има у фрижидеру и нашао сокове и нову врсту сакеа
у округлој стакленој розе посуди.
„То изгледа добро“, рекла је. „Тога нема у мојој соби. Код мене се
налази у обичној боци. Можда је другачији бренд.“
Смућкао је пића за њих двоје, препунивши чаше.
„Попијем пар чашица свако вече“, рекао је. „То је једини начин да
успорим мисли како бих могао да спавам. Је л’ и ти имаш исти
проблем?“
„Треба ми сат времена да заспим“, рекла је Меј.
„Е па“, рече Франсис, „ово скраћује тај период смиривања са сат
времена на петнаест минута.“
Додао јој је чашу. Меј ју је погледала. Прво је помислила да је то
тужно, пити саке сваке вечери, а онда је схватила да ће то сутра и
сама пробати.
Гледао је у предео између њеног стомака и лакта.
„Шта хоћеш?“
„Не могу да престанем да гледам твој струк“, рекао је.
„Молим?“, рекла је Меј и помислила да то никако не ваља, то не
може да ваља, бити с човеком који изговара овакве ствари.
„Не, не!“, рекао је. „Хтео сам рећи да је невероватан. Његов облик,
како се лучно извија.“
Рукама је пратио контуру њеног струка, цртајући дугачко Ц у ваздуху.
„Свиђа ми се што имаш изражене кукове и рамена. А такав струк.“
Насмејао се, гледајући право у Меј, као да није имао појма колико је
чудна била та његова директност, или му је било свеједно.
„Па, хвала ти“, рече она.
„То је стварно комплимент“, рекао је. „Као да су те облине створене
да би неко могао да их додирне.“ Подражавао је покрет рукама како
их полаже на њен струк.
Устала је, попила гутљај пића и запитала се треба ли да побегне.
Али то је био комплимент. Дао јој је неумесан, смотан, али веома
директан комплимент, знајући да га она никада неће заборавити, као
и да ће он код ње изазвати дивље лупање срца.
„Хоћеш да гледамо нешто?“, питао је Франсис.
Меј је слегла раменима, још збланута.
Франсис је скроловао како би видео шта је све у понуди. Имали су
приступ сваком филму и серији који су икада снимљени, и провели су
пет минута разговарајући о разним стварима које би могли да гледају,
а онда би се сетили шта је слично томе али боље.
„Да ли чула нову ствар Ханса Вилиса?“, питао је Франсис.
Меј је одлучила да остане и схватила је да се добро осећа у
Франсисовој близини. Да је ту имала моћ и да јој се та моћ свиђала.
„Не, ко је то?“
„Он је један од музичара који су овде на резиденцијалном боравку.
Снимио је цео концерт прошле недеље.“
„Да ли је објављен?“
„Не, али ако буде добио добре оцене од Кругаша, можда ће
покушати да објави тај снимак. Сад ћу да видим могу ли да нађем то.“
Пустио је песму, дискретну композицију на клавиру, која је звучала
као почетак кише. Меј је устала и пригушила светло, остављајући
сиву луминисцентну светлост монитора да сија и даље, због чега је
Франсис изгледао као сабласт.
Приметила је дебелу кожну књигу и подигла је. „Шта је ово? Ја
немам овакве ствари у својој соби.“
„О, то је нешто моје. Албум. Само слике.“
„Породичне слике?“, питала је Меј, а онда се сетила његове
компликоване ситуације. „Извини, знам да сам се погрешно
изразила.“
„У реду је“, рекао је. „То јесу некакве породичне слике. Моја браћа и
сестре су на некима од њих. Али углавном сам на њима ја и људи из
хранитељских породица. Хоћеш ли да погледаш?“
„То чуваш овде у Кругу?“
Узео је албум од Меј и сео је на кревет. „Не, углавном је код куће,
али сам га донео. Желиш ли да погледаш? Углавном су то
депресивне фотографије.“
Франсис је већ отворио албум. Меј је села поред њега и гледала га
како окреће странице. Летимично би видела слике Франсиса у
скромним дневним собама обасјаним ћилибарском светлошћу, у
кухињама и у понеком забавном парку. Родитељи су увек били или
мутни или исечени са слика. Дошао је до фотографије на којој је био
сам – седео је на скејтборду и гледао у камеру кроз огромне наочаре.
 „Мора да су припадале мојој мајци“, рекао је. „Погледај оквир.“
Показао је прстом на округли оквир. „Ово је женски стил, зар не?“
„Мислим да јесте“, рекла је Меј и загледала се у лице младог
Франсиса. Имао је исти отворени израз лица, исти изражени нос, исту
пунију доњу усну. Осетила је како ће јој кренути сузе.
„Не сећам се тог оквира“, рекао је. „Не сећам се одакле ми те
наочаре. Једино што ми пада на памет јесте да су се моје обичне
наочаре сломиле, а ово су биле њене, па ме је пустила да их носим.
„Сладак си“, рекла је Меј, али једино што је пожелела било је да се
исплаче.
Док је гледао слику, Франсис је шкиљио, као да се надао да ће, ако
буде гледао довољно дуго, ту пронаћи неке одговоре.
„Где је ово снимљено?“, питала је Меј.
„Немам појма“, рекао је.
„Не знаш где си живео?“
„Не. Могу да будем срећан што уопште имам слику. Већина
хранитељских породица не даје фотографије, а и када то ипак учине,
потруде се да на њима нема трагова на основу којих бисмо могли да
их пронађемо. Нема спољашњости кућа нити адреса, уличних табли
или неких карактеристичних ствари.“
„Је л’ се зезаш?“
Франсис ју је погледао. „Тако функционишу хранитељске породице.
„Зашто? Да не би могао да се вратиш, или урадиш нешто слично?“
„Просто, то је правило. Тако је, да се не бих вратио назад. Кад би
код њих провео годину дана, а такав је био договор, нису желели
поново да те затекну на свом кућном прагу – поготово кад порастеш.
Неки од клинаца су имали озбиљне проблеме, тако да су породице
бринуле шта ће се десити кад они одрасту и буду могли да их
пронађу.“
„Нисам имала појма о томе.“
„Тако је. Чудан је то систем, али има смисла.“ Попио је саке до краја
и устао како би подесио музику.
„Могу ли да погледам?“ рекла је Меј.
Франсис је слегнуо раменима. Меј је листала албум покушавајући да
пронађе нешто што би јој помогло да идентификује место. Али на
десетинама слика није било адреса нити назнака како су куће
изгледале. На фотографијама су биле приказане унутрашњости кућа
или дворишта који су могли да припадају било коме.
„Сигурна сам да би неки од њих волели да им се јавиш , рекла је.
 Франсис је завршио с музиком и сада је свирала нова песма, стари
соул стандард чијег имена није могла да се сети. Сео је поред ње.
„Можда. Али није такав договор.“
„Значи ти ниси покушао да контактираш с њима? Мислим, данас с
препознавањем лица...“
„Не знам. Нисам одлучио. Мислим, због тога сам овде. Скенирачу
слике сутра да бих то видео. Можда ћу успети да добијем нека
поклапања. Али не планирам да урадим више од тога. Само да
попуним неке празнине.“
„Имаш право да знаш барем неке основне ствари.“
Прелиставала је стране и стигла до слике малог Франсиса, не
старијег од пет година, с две девојчице, од девет или десет година,
између којих је стајао. Меј је знала да су то његове сестре, које су
убијене, и желела је да их посматра, иако није знала зашто. Није
желела да присиљава Франсиса да прича о њима, а знала је да не
треба ништа да каже, да треба да га пусти да он сам започне
разговор о њима, а ако то не уради ускоро, онда ће морати да окрене
следећу страну.
Није рекао ништа, тако да је окренула. страну, осетивши како је он
нешто усталасао у њој. Била је превише груба према њему раније.
Он је био ту, свиђала му се, желео је да буде с њом и био је
најтужнија особа коју је икада упознала. Можда би она могла то да
промени.
„Твоје срце куца лудачки“, рекао је.
Погледала је на своју наруквицу и видела да су јој откуцаји срца
били на 134.
„Дај ми да видим твој пулс“, рекла је.
Заврнуо је рукав. Зграбила је његов зглоб и окренула га је. Пулс му
је био 128.
„Ни ти ниси толико миран“, рекла је и оставила руку у његовом
крилу.
„Остави руку овде и гледај како се убрзава“, рекао је и заједно су
гледали. Било је невероватно. Убрзо му је пулс скочио на 134. Моћ
коју је имала узбудила ју је. Доказ моћи је био ту испред ње,
измерљив. Пулс му је скочио на 136.
„Желиш ли да пробам нешто?“, питала је.
„Наравно“, прошапутао је, гласно уздишући.
Руком је посегла ка прегибу његових панталона и опипала његов
пенис како притиска копчу каиша. Протрљала га је кажипрстом и
заједно су гледали како се бројеви пењу до 152.
 „Тако те је лако узбудити“, рекла је. „Замисли да се нешто стварно
дешава.“
Очи су му биле затворене. „О да“, коначно је рекао, тешко дишући.
„Уживаш у овоме?“ питала је.
„Ммммм“, промрмљао је.
Моћ коју је имала над њим стварно ју је узбудила. Гледала је
Франсиса, његове руке на кревету, његов напети пенис у
панталонама, мислила је о томе шта би могла да каже. Пало јој је на
памет нешто отрцано, и никада то не би изговорила да је
претпоставила да ће ико сазнати да је то урадила. Међутим,
насмејала се, свесна тога да ће Франсис, тај стидљиви дечко,
потпуно полудети када то буде учинила.
„Шта још може да мери?“, питала је и навалила је на њега.
Разрогачених очију, мучио се с панталонама, покушавајући да их
скине. Али чим их је скинуо до бутина, зачуо се звук, нешто налик на
„о, боже“ или „бога му“, након чега се згрчио, глава му се затресла
лево-десно док се није извио на кревету, главом окренут према зиду.
Одмакла се и посматрала га. Мајица му је била задигнута,
откривајући му голо међуножје. Једино што јој је падало на памет
била је логорска ватра, направљена од мале цепанице, а затим
натопљена млеком.
„Извини“, рече он.
„Не. Свидело ми се то“, рекла је.
„Никада у животу нисам свршио овако брзо.“ И даље је тешко дисао.
А онда је некаква покварена синапса у њеној глави повезала ову
сцену с оним што се десило с њеним оцем, како га је видела на каучу,
немоћног над својим телом, и пожелела је да буде негде другде.
„Треба да кренем“, рекла је.
„Стварно? Зашто?“, питао је.
„Прошло је један, треба да спавам.“
„Добро , рекао је, тоном који је њој деловао одбојно. Изгледало је
као да је желео да она оде, исто колико и она сама.
Устао је и узео телефон, који је стајао усправљен на полици испред
њих.
„Чекај, јеси ли нас ти то снимао?“, нашалила се.
„Можда“, рекао је, тоном који је указивао да јесте.
„Шта? Озбиљно?“
Меј је кренула према телефону, хтела је да га узме.
„Не може“, рекао је. „Мој је.“ Стравио је телефон у џеп.
„Твој је? Оно што смо малопре урадили припада теби?“
 „Исто колико и теби. А ја сам био тај који је доживео врхунац. Шта те
брига? Ниси била гола или нешто томе слично.“
„Франсисе. Не могу да верујем. Обриши то. Одмах.“
„Да ли си рекла ‘обриши’?“, рекао је, подсмешљиво, али било је
јасно да мисли: Ми у Кругу ништа не бришемо. „Морам имати начин
да могу то да гледам.“
„Али онда сви то могу да виде.“
„Нећу рекламирати снимак или тако нешто.“
„Франсисе, молим те.“
„Дај Меј. Мораш разумети колико мени ово значи. Ја нисам неки
пастув. Ово је ретка прилика да ми се овако нешто деси. Могу ли да
сачувам успомену на ово искуство?“
„Не смеш да се бринеш“, рекла је Ени.
Биле су у Главној просторији у Просветитељству. Била је то ретка
прииика да Стентон држи говор посвећен новим идејама, а најављен
је био и специјални гост.
„Али, бринем се“, рекла је Меј. Недељу дана после сусрета с
Франсисом никако није могла да се концентрише. Снимак није нико
погледао, али био је у његовом телефону, био је у клауду Круга, и сви
су могли да му приступе. Осећала је као да је потпуно изневерила
себе. Дозволила је да јој исти човек по други пут уради исту ствар.
„Немој ми тражити да то обришем“, рекла је Ени, док је махала
старијим Кругашима у публици, члановима групе Четрдесет
одабраних.
„Молим те, обриши га.“
„Знаш да не могу. Ми овде не бришемо, Меј. Бејли би полудео.
Цмиздрио би. Њега лично боли када неко чак и размишља о брисању
информација. То је као убијање беба, тако он каже. Знаш то.“
„Али ова беба дрка мушкарцу. Нико не жели ту бебу. Морамо да
обришемо ту бебу.“
„Нико то никада неће видети. Знаш то. Деведесет девет посто
ствари које постоје у клауду нико никада не гледа. Ако макар једна
особа погледа видео, можемо поново да разговарамо о овоме.
Важи?“ Ени стави руку на њену. „Сад гледај ово. Не знаш каква је
реткост да Стентон држи говор. Ово мора да је нешто важно и мора
да има везе с владом. То је његов фах.“
„Не знаш о чему се ради?“
„Знам отприлике“, рекла је.
Стентон је заузео позорницу без претходног увода. Публика је
аплаудирала, али приметно другачије него када је Бејли био ту. Бејли
им је био као талентовани ујак који је сваком од њих лично спасио
живот. Стентон им је био шеф, пред њим су морали да се понашају
професионално и исто тако да тапшу. У беспрекорном црном оделу
без кравате, дошао је до средине бине и, не представивши се нити
поздравивши публику, започео је говор.
„Као што знате“, рекао је, „транспарентност је нешто за шта се
залажемо овде у Кругу. На Стјуарта – човека спремног да отвори свој
живот како би проширио наше колективно знање – гледамо као на
инспирацију. Он већ пет година снима сваки тренутак свог живота, а
то представља непроцењиву вредност за Круг, а ускоро, спреман сам
да се опкладим, и за цело човечанство. Стјуарте?“
Стентон је погледао према публици и нашао Стјуарта,
Транспарентног Човека, како стоји с малим објективом окаченим око
врата. Био је ћелав, имао је шездесетак година, стајао је благо нагнут,
као да га је вукла тежина уређаја који му је стајао на прсима. Добио је
аплауз пре него што је сео.
„Међутим“, наставио је Стентон, „постоји друга област јавног живота
у којој ми желимо транспарентност и очекујемо да она постоји, а то је
демократија. Срећни смо што смо рођени и васпитани у демократији,
али оној врсти демократије која се стално мења. Када сам био
клинац, грађани су инсистирали на законима о приступу
информацијама од јавног значаја да би се супротставили политичким
закулисним радњама, на пример. Ти закони су омогућавали
грађанима да присуствују састанцима, могли су да добију
транскрипте разговора. Могли су да присуствују јавним расправама и
да траже документа. Али и поред тога, толико времена након
оснивања оваквог типа демократије, свакога дана наши изабрани
представници и даље праве скандале, често раде нешто што не би
смели да раде. Нешто тајно, незаконито, против воље градана и
најбољих интереса државе. Није ни чудо што само једанаест одсто
грађана има поверења у Конгрес.“
У публици се зачуо жамор. Стентону је то пријало. „Поверење у
Конгрес међу грађанима износи једанаест одсто! А као што знате,
откривено је да је једна сенаторка била умешана у извесне морално
неприхватљиве послове.“
Људи у публици су се смејали, клицали, кикотали се.
Меј се нагла према Ени. „Чекај, која сенаторка?“
„Вилијамсонова. Ниси чула за то? Ухапшена је због разних сулудих
ствари. Тренутно је под истрагом због неколико етичких преступа.
Свашта су пронашли на њеном компјутеру, на стотине бизарних
претрага, преузетих фајлова – неке веома језиве ствари.“
Меј је, додуше невољно, помислила на Франсиса. Затим се
посветила ономе што је Стентон говорио.
„Чак и да вам је посао да гађате старије суграђане изметом“, рекао
је, „и тада ћете имати подршку већу од једанаест одсто. Шта можемо
да урадимо? Шта можемо да урадимо како бисмо поново
успоставили поверење грађана у њихове изабране представнике?
Срећан сам што могу да кажем да постоји жена која све ово схвата
веома озбиљно и која ће урадити нешто конкретно на том пољу.
Дозволите ми да представим Оливију Сантос, представницу 14.
области.“ Крупна жена у педесетим, у црвеном комплету са жутом
марамом, дошетала је из бочног дела позорнице, машући рукама које
су биле високо у ваздуху. С обзиром на тиши и уздржан аплауз, било
је очигледно да је мало људи у Главној просторији знало ко је она.
Стентон ју је овлаш загрлио и док је она стајала поред њега, држећи
руке скупљене испред себе, наставио је: „Онима којима је потребно
подсећање, Сантосова, чланица Конгреса, стручњак је баш за ову
област. Скроз је у реду ако нисте знали ко је она. Али, сада знате.“
Окренуо се ка њој. „Како сте данас?“
„Добро сам, Томе, веома добро. Драго ми је што сам овде.“ Стентон
је покушао да се срдачно осмехне, а затим се окренуо публици.
„Чланица Конгреса Сантос овде је како би објавила нешто што
сматрам веома значајним напретком у историји наше владе. А то је
корак ка потпуној транспарентности, коју смо захтевали од наших
изабраних лидера још од зачетака представничке демократије.
Госпођо Сантос?“
Стентон се повукао и сео на високу столицу иза ње. Представница
Сантос је дошла до центра позорнице, руке су јој сада биле
склопљене иза леђа. Погледом је обухватила просторију.
„Управо тако, Томе. И ја се бринем, као и ви, о потреби грађана да
знају шта раде њихови изабрани представници. Мислим, то је ваше
право, зар не? Ваше је право да знате како они проводе своје време.
С ким се сусрећу. С ким разговарају. Шта раде док их плаћају порески
обвезници. Досад смо имали ад хоц систем одговорности. Сенатори и
заступници, градоначелници и чланови већа понекад би објављивали
своје распореде, чиме би омогућили грађанима различити степен
приступа. Али и даље бисмо се питали зашто се тај и тај среће с
оним бившим сенатором који је у међувремену постао лобиста? И
како је тај конгресмен добио 150.000 долара, које је ФБИ пронашао
сакривене у његовом фрижидеру? Како је онај други сенатор
организовао и одржавао љубавничке сусрете с разним женама, док
му се супруга лечила од рака? Мислим да низ кривичних дела
почињених док сте ви, порески обвезници, издржавали ове
званичнике, није само за сваку осуду, није само неприхватљив, већ је
и непотребан.“
Уследио је млак аплауз. Сантосова се насмејала, климнула главом и
наставила.
„Сви желимо и захтевамо да наши изабрани лидери раде
транспарентно, али технологија није могла то да омогући у
потпуности. Међутим, сада може. Као што је Стјуарт показао, веома
је лако омогућити целом свету пун приступ ономе што радите током
дана, да људи могу да виде шта ви видите, чују шта ви чујете и
кажете. Хвала ти на храбрости, Стјуарте.“
Публика је поново аплаудирала Стјуарту, овога пута још јаче. Неки
су већ претпоставили шта је Сантосова кренула да објави.
„Намеравам да пратим Стјуарта на путу просветљења. И на том
путу, желим да вам покажем шта демократија може да буде и шта
треба да буде: потпуно отворена, потпуно транспарентна. Почевши
од данас, носићу исти уређај који носи Стјуарт. Сваки мој састанак,
покрет, свака моја реч, биће доступни свим мојим гласачима и целом
свету.“
Стентон је устао са столице и пришао је Сантосовој. Погледао је
окупљене Кругаше. „Можемо ли аплаузом да поздравимо чланицу
Конгреса?“
Публика је већ пљескала. Чули су се покличи и звиждуци, и
Сантосова је сијала. Док су они урлали, техничар се појавио са
стране позорнице и окачио јој је огрлицу око врата – на њој је била
мања верзија камере коју је Стјуарт носио. Сантосова је принела
сочиво камере уснама и пољубила га. Публика је клицала. Након
једног минута, Стентон је подигао руке и публика је утихнула.
Окренуо се ка Сантосовој.
„Значи, ви кажете да ће сваки разговор, сваки састанак, сваки део
вашег дана бити емитован уживо?“
„Да. Моћи ћете томе да приступите на мојој страници на Кругу. Сваки
тренутак, сем кад спавам.“ Публика је поново пљескала, а Стентон
им је то дозволио, да би их онда умирио.
„А шта ако они који желе да се састану с вама не желе да тај
састанак буде емитован?“
 „Па, онда се нећемо састајати“, рекла је. „Или си транспарентан или
ниси. Или си одговоран или ниси. Шта је то што било ко има да ми
каже што не може да каже јавно? Који део рада у заступању људи не
треба да буде познат управо људима које представљам?“
Аплауз ју је надјачао.
„Управо тако“, рекао је Стентон.
„Хвала вам! Хвала вам!“, рекла је Сантосова, поклонила се и
склопила руке као у молитви. Аплауз је трајао још неколико минута.
Коначно, Стентон је поново показао људима да се умире.
„И када започињете с новим програрном?“, питао је.
„Нема бољег тренутка од овога сад“, рекла је. Притиснула је дугме
на уређају који јој је висио око врата, и оно што је камера снимала
било је пројектовано на огромном екрану иза ње. Публика је видела
себе, што је међу људима изазвало одушевљење.
„Кад ако не сад, Томе“, рекла је. „А надам се да почиње ускоро и за
остале изабране лидере, у овој земљи – и у свим демократским
земљама на свету.“
Поклонила се, поново је склопила руке и кренула да сиђе с бине.
Како се приближила завеси с леве стране бине, зауставила се.
„Зашто бих ишла туда – превише је мрачно. Идем овуда“, рекла је и
светла у дворани се попалише кад је закорачила међу људе, под
јарку светлост, и указаше се хиљаде одушевљених лица. Ишла је
право пролазом измеду седишта, руке су се пружале ка њој,
насмешена лица су јој говорила хвала вам, само напред, поносни смо
на вас.
Те вечери, у Колонији, организован је пријем за чланицу Конгреса
Сантосову, коју су и даље опседали нови поштоваоци. Меј је кратко
размишљала да ли да покуша да приђе близу само да се рукује с
њом, али око ње је целе вечери била огромна гужва, па се уместо
тога послужила за шведским столом, јела је неку ситно сецкану
свињетину спремљену у кампусу, и чекала је Ени. Рекла је да ће
покушати да стигне, али рок ју је притискао. Спремала је неки
документ за расправу у Европској унији. „Поново смарају с порезима“,
рекла је.
Меј је тумарала по просторији опремљеној у квазипустињскорн
стилу, с понеким кактусом и каменом пешчаром испред зида на коме
је дигитално пројектован сумрак. Видела је Дена и Џареда, као и
неколико новајлија које је обучавала, и јавила им се. Тражила је
Франсиса, надала се да он није ту, а онда се сетила, уз велико
олакшање, да је он отишао на конференцију у Лас Вегас – на скуп
безбедносних агенција на коме је представљао програм НадзорДеце.
Док је лутала около, сумрак на дигиталном зиду је избледео и
заменила га је слика Тајевог лица. Био је необријан и имао је кесе
испод очију и мада је очигледно био потпуно исцрпљен, широко се
осмехивао. Носио је црну дуксерицу с капуљачом, која је увек била
превелика, и искористио је тренутак да обрише наочаре о рукав пре
него што је погледао по просторији, лево и десно, као да је могао да
их види све с места на коме се налази. Можда је и могао. Просторија
се убрзо утишала.
„Ћао свима. Жао ми је што не могу да будем ту с вама. Радио сам на
неким новим интересантним пројектима који су ме спречили да се
посветим забавним друштвеним активностима, као што је ова у којој
тренутно уживате. Али желим свима да честитам на новом
феноменалном напретку. Мислим да је ово кључни нови корак за Круг
и значиће много за нашу готивност уопште.“ У тренутку је изгледало
као да гледа особу која управља камером, као да тражи потврду да је
довољно рекао. Затим је поглед поново усмерио ка просторији.
„Хвала вам свима што сте напорно радили на овоме, и сада журка
може стварно да почне!“
Његово лице је нестало, а екран дуж целог зида поново је
приказивао сумрак. Меј је ћаскала с новајлијама из свог одељења,
неки од њих нису никада видели Тајево обраћање уживо и били су
скоро еуфорични. Меј је направила фотографију, зинговала је и
написала пар речи: Тотално лудило!!!
Узела је другу чашу вина, двоумећи се да ли да носи салвету испод
ње, која ничему не служи и завршиће у њеном џепу, кад је угледала
Калдена. Био је код сеновитог степеништа, седео је на једном
степенику. Дошла је некако до њега, а кад ју је видео, лице му се
озарило.
„О здраво“, рекао је.
„О здраво?“
„Извини“, рекао је, нагнувши се ка њој, желећи да је загрли.
Устукнула је. „Где си био?“
„Био?“
„Нестао си на две недеље“, рече Меј.
„Па није прошло толико дуго, зар не? Врзмао сам се около. Тражио
сам те једног дана, али изгледало је као да имаш пуно посла.“
„Долазио си у КИ сектор?“
„Јесам, али нисам желео да ти сметам.“
„И ниси мислио да треба да оставиш некакву поруку?“
 „Не знам твоје презиме“, рекао је, осмехујући се. Деловало је као да
зна више него што је желео да ода. „Зашто ти ниси мене потражила?“
„Ни ја не знам твоје презиме, а нема ниједног Калдена пријављеног
да ради овде.“
„Стварно? Како си писала моје име?“
Меј је почела да набраја најразличите комбинације које је
испробала, кад ју је он прекинуо.
„Слушај, то није важно. Обоје смо упрскали. Али сада смо овде.“
Меј се одмакла уназад како би га осмотрила, мислећи да ће можда
негде на њему пронаћи доказ о томе да ли он постоји – да ли је
стварно Кругаш, да ли је стварна особа. Поново је носио уску мајицу
дугих рукава, с танким хоризонталним пругама зелене, црвене и
браон боје, и поново је успео да навуче веома уске панталоне, због
којих су му ноге имале облик изврнутог слова „В“.
„Ти радиш овде, је л’ да?“ питала је.
„Наравно. Како бих иначе могао да уђем? Обезбеђење је прилично
јако. Поготово данас кад имамо важну гошћу.“ Главом је показао на
Сантосову, која се потписивала на нечији таблет. „Изгледаш као да си
кренуо негде“, рекла је Меј.
„Је л’?“, рекао је Калден. „Не, не, овде ми је пријатно. Волим да
седим док овакве ствари трају. А свиђа ми се да имам могућност да
збришем.“ Палац је пребацио преко рамена, показујући на
степениште.
„Мени је само драго да су ме претпостављени видели“, рече Меј. „То
ми је био први приоритет. Да ли и твоји претпостављени морају да
знају да си овде?“
„Претпостављени?“ Калден ју је у тренутку погледао као да је рекла
нешто на језику који звучи познато, али га није разумео. „О да“, рекао
је, климајући главом. „Видели су ме овде. Побринуо сам се за то.“
„Ниси ми још увек рекао шта радиш овде?“
„А стварно. Нисам? Погледај оног лика.“
„Ког лика?“
„Не, нема везе“, рекао је Калден, делујући као да је заборавио на
кога је гледао. „Значи, ти си у ПР сектору?“
„Не. У Корисничком искуству.“
Калден је накривио главу. „О да, знао сам то“, рекао је неубедљиво.
„Ту си већ неко време?“
Меј је морала да се насмеје. Овај човек је био потпуно одсутан.
Његов мозак као да није био повезан с његовим телом, још мање с
планетом Земљом.
 „Извини“, рекао је, окренувши лице к њој, и сада је изгледао
невероватно искрено и продорно. „Ја стварно желим да запамтим те
ствари о теби. У ствари, надао сам се да ћу те овде видети.“
„Морам поново да те питам колико дуго радиш овде?“, питала је.
„Ја? Мммм.“ Почешао се по глави. „Вау, не знам. Неко време.“
„Месец дана? Годину дана? Шест година?“, питала је, помисливши
да је он некакав научник.
„Шест година?“, рекао је. „То би онда било као да радим од зачетка
компаније. Мислиш да изгледам толико старо да бих могао да будем
овде шест година? Не желим да делујем толико старо. Је л’ то због
седе косе?“
Меј није знала шта да каже. Наравно да је тако деловао због седе
косе. „Хоћеш ли да попијемо нешто?“, питала је.
„Не, ти слободно узми“, рече он.
„Страх те је да напустиш склониште?“
„Не, просто нисам расположен за друштво.“
Дошла је до стола на коме је било стотинак чаша напуњених вином.
„Меј, је л’ да?“
Окренула се и видела две жене, Дејну и Хилари, које су градиле
ронилицу за Стентона. Меј се сетила да их је упознала првог дана, и
од тада је на другом екрану бар трипут дневно добијала новости од
њих. Требало им је још неколико недеља да заврше возило; Стентон
је планирао да га користи у Марјанском рову.
„Пратим како напредујете“, рекла је Меј. „Невероватно. Овде је
градите?“
Меј се окренула накратко како би се уверила да Калден није
побегао.
„Да, с људима из Пројекта 9“, рекла је Хилари и онда махнула
некоме на другој страни кампуса. „Сигурније је да је изградимо овде,
патенти ће бити безбедни.“
„Ово је прво пловило довољно велико да у њему може да се донесе
назад делић читавог животињског света“, Дејна рече.
„Па хоћете ли и ви ићи?“
Дејна и Хилари су се насмејале, „Не“, рекла је Хилари. „Ова ствар је
изграђена за само једног човека: Тома Стентона.“
Дејна је погледала Хилари попреко, а затим је вратила поглед на
Меј. „Трошкови израде пловила у коме би било још људи
онемогућавају тај сценарио.“
„Тачно“, рекла је Хилари. „То сам и мислила.“
 Када се Меј вратила до Калденовог степеништа, држећи две чаше
вина, он је био на истом месту, али је некако и сам прибавио две
чаше.
Стајали су кратко тако, с пуним рукама, а Меј је пало на памет да се
куцну свим чашама, што су и урадили.
„Срела сам тим који гради ронилицу“, рече Меј. „Да ли их познајеш?“
Калден је заколутао очима. То ју је запањило. Меј није видела никог
другог у Кругу да то ради.
„Шта је било?“, рекла је Меј.
„Ништа“, рекао је. „Да ли ти се свидео говор?“, питао ју је.
„Овај пројекат са Сантосовом? Јесте. То је веома узбудљиво.“
Пажљиво је бирала речи. „Мислим да ће ово бити веома значајан...
ух, тренутак у историји демо...“ Зауставила се, видевши да се он
смеје. „Шта је?“, рекла је.
„Ништа“, рекао је. „Не мораш да ми држиш говор. Чуо сам шта је
Стентон рекао. Ти стварно мислиш да је то добра идеја?“
„Ти не мислиш?“
Слегнуо је раменима и испио пола чаше. „Тај лик ме понекад брине.“
Онда, свестан да није требало то да каже о једном од Мудраца,
променио је тон. „Он је баш паметан. Да се уплашиш. Ти стварно
мислиш да изгледам старије? Колико година би ми дала? Тридесет?“
„Не изгледаш толико старо“, Меј рече.
„Не верујем ти. Знам да изгледам тако.“
Меј је пила из једне од својих чаша. Погледима су лутали около,
гледали су снимак с камере коју је носила Сантосова. Био је
пројектован на удаљени зид, а група Кругаша је стајала, гледала док
је Санлосова причала с људима који метар даље. Један Кругаш је
приметио да је ушао у кадар, па је ставио руку испред како би покрио
лице.
Калден је све то пажљиво гледао, набравши обрве. „Хм“, рекао је.
Накривио је главу, као путник који покушава да разреши мистерију
некаквих локалних обичаја. Окренуо се ка Меј, погледао њене и своје
две чаше као да је тек сад схватио колико је смешно што њих двоје
стоје пуних руку ту на прагу. „Морам да се решим ове“, рекао је и
затим искапио садржај чаше коју је држао у левој руци. Меј је
урадила исто то.
„Извини“, рекла је, без икаквог разлога. Била је свесна тога да ће
ускоро бити припита, вероватно превише припита да би то могла да
сакрије; неће се понашати разумно. Покушала је да каже нешто
паметно, док је још била у стању.
 „А куда све ово иде?“, питала је.
„Снимци с камере?“
„Да, да ли се то негде чува? У клауду?“
„Па да, јесте у клауду, наравно, али то мора негде да буде и физички
смештено. Снимци са Стјуартове камере.... Чекај. Желиш ли да
видиш нешто?“
Он је већ био на пола степеништа, имао је хитре ноге, као паук.
„Не знам“, рекла је Меј.
Калден је погледао горе, изгледао је као да му је повредила
осећања. „Могу да ти покажем где чувају Стјуарта. Желиш ли да
видиш то? Не водим те у некакву тамницу.“
Меј је погледала около по просторији, тражила је Дена и Џареда,
али није могла да их нађе. Остала је сат времена, они су је видели,
па је претпоставила да је у реду да крене. Снимила је неколико
фотографија, поставила их на мрежу, послала низ зингова, са
детаљима и коментарима догађаја. Онда је кренула за Калденом, три
спрата ниже, до места које јој је деловало као подрум. „Стварно ти
верујем“, рекла је.
„И треба“, рекао је Калден, док се приближавао великим плавим
вратима. Прешао је прстом преко таблета окаченог на зиду, и она су
се отворила. „Хајде.“
Пратила га је дугим ходником и имала је утисак да прелази из једне
зграде у другу, кроз неки подземни тунел. Појавила су се друга врата,
и њих је Калден отворио врховима прстију. Меј га је пратила, осећала
је вртоглавицу, његова необична појава ју је интригирала, била је
сувише припита да би размотрила колико је паметно пратити овог
калиграфског човека кроз овај лавиринт. Спуштали су се доле још
четири спрата, тако је Меј претпоставила. Поново су изашли у један
дугачак ходник, а затим су наишли на још једне степенице, којим су се
поново спустили доле. Било јој је напорно да носи чашу вина са
собом, па ју је докрајчила.
„Је л’ постоји неко место где могу ово да одложим?“, питала је. Без
речи, Калден је узео чашу и оставио је на најнижој од степеница
којима су се спустили.
Ко је овај лик? Имао је приступ свим вратима на које су наишли, али
је поседовао и некакву анархистичку црту. Нико други у Кругу не би
тако оставио чашу, то је деловало као чин великог загађења и нико
други не би кренуо у такву авантуру док је трајала журка компаније.
Постојао је скривени део Мејине личности који јој је говорио да је
Калден највероватније проблематичан тип и да је оно што су радили
у супротности с неким, или можда чак са свим правилима и
прописима.
„И даље не знам чиме се бавиш овде“, рекла је.
Ходали су дуж слабо осветљеног ходника, благо нагнутим, коме се
није назирао крај.
Окренуо се ка њој. „Ништа специјално. Идем на састанке. Слушам,
дам свој коментар. Ништа посебно важно“, рекао је, ходајући брзо
испред ње.
„Да ли знаш Ени Алертон?“
„Наравно. Ени је супер.“ Сада се поново окренуо ка њој. „Него, је л’
имаш онај лимун који сам ти дао?“
„Не. Никада није постао жут.“
„Хух“, рекао је, и на тренутак више није био фокусиран на њу, као да
је био негде другде, негде дубоко у својим мислима, где је накратко
разматрао нешто од кључне важности.
„Где смо сад?“, питала је Ени. „Осећам као да смо хиљаду метара
испод земље.“
„Не баш“, рекао је и поново ју је гледао. „Али близу смо. Да ли си
чула за Пројекат 9?“
Колико је Меј била упућена у то, Пројекат 9 било је свеобухватно
име за тајна истраживања спровођена у Кругу. Под тим именом се
свашта подразумевало: од свемирске технологије – Стентон је
мислио да Круг може да осмисли и изгради далеко бољи и
постојанији свемирски брод – до нагађања да постоји план да се у
људску ДНК угради огромна количина података, која ће онда бити
свима доступна.
„Да ли идемо тамо?“, питала је Меј.
„Не“, одговорио је и отворио је друга врата.
Ушли су у велику просторију, величине терена за кошарку, коју је
осветљавало десетак рефлектора уперених на огромну црвену
металну кутију, величине аутобуса. Са свих страна била је равна,
углачана, шљаштеће сребрне цеви формирале су компликовану
мрежу око конструкције.
„Изгледа као некаква скулптура Доналда Џада“, рекла је Меј.
Калден се окренуо ка њој, озареног лица. „Баш ми је драго што си то
рекла. Он ми је велика инспирација. Волим ону његову реченицу коју
је једном изговорио: ‘Ствари које постоје постоје, и све је на њиховој
страни’. Да ли си икада видела његова дела уживо?“
Меј је површно познавала дела Доналда Џада – пар дана су се
бавили њиме на једном од предмета из историје уметности – али није
желела да разочара Калдена. „Не, али га волим“, рекла је. „Волим
његову пуноћу.“
На то, као да се нешто ново појавило на Калденовом лицу, некакво
ново поштовање или занимање за Меј, као да је тог тренутка добила
три димензије и постала трајна.
А онда је Меј то упропастила. „Он је ово урадио за компанију?“,
рекла је, нагнувши се ка гломазној црвеној кутији.
Калден се насмејао, а онда ју је погледао, његовог занимања није
нестало, али се повукло. „Не, не. Мртав је већ деценијама. Ово је
само инспирисано његовом естетиком. Заправо, ово је машина. То
јест, унутра је машина. То је јединица за складиштење.“
Погледао је Меј, очекујући од ње да заврши његову мисао.
Што она није могла.
„Ово је Стјуарт“, коначно је рекао.
Меј није знала ништа о складиштењу података, али је имала утисак
да похрањивање тих информација захтева много мањи простор.
„И ово је све за једну особу?“, питала је.
„Па ово је складиште за необрађене податке које има капацитет да
спроводи најразличитије врсте задатака с њима. Сваки делић видеа
је мапиран на стотину начина. Све што Стјуарт види повезано је с
осталим видео материјалом који имамо, и то омогућава да се мапира
свет и све што се у њему налази. И наравно, оно што добијеш кроз
Стјуартову камеру је неупоредиво детаљније и слојевитије од онога
што имаш на обичном уредају који се налази у продаји.“
„А зашто је то овде, а не у клауду или смештено у некој пустињи?“
„Па неки људи воле да разбацају свој пепео, а неки воле да имају
парцелу ближе кући, зар не?“
Меј није била баш сигурна шта је то значило, али није се осетила
спремном да то призна. „А цеви спроводе струју?“, питала је.
Калден је отворио уста, затим се замислио, па се насмејао. „Не, то је
вода. Тона воде је потребна како би хладила процесоре. Тако да вода
кружи кроз систем, хлади целу направу. Милиони галона сваког
месеца. Желиш ли да видиш собу за Сантосову?“
Нашли су врата, и он ју је повео у другу, идентичну собу са још
једном огромном црвеном кутијом, која је доминирала простором.
„Ово је било намењено неком другом, али онда је Сантосова
пристала, па је додељено њој.“
Меј је већ рекла превише бесмислених ствари те вечери и осећала
се глупаво, па није постављала питања о ономе што ју је занимало,
на пнмер како је могуће да ове направе заузимају тако много
простора? И потребно им је много воде? А чак и ако би још стотину
људи желело да сачува сваки тренутак свог живота – а сигурно ће
милиони људи пожелети да буду транспарентни, чак ће и молити да
то постану како можемо то да радимо кад само један живот заузима
толико много простора? Где ће те огромне црвене кутије бити
смештене?
„Чекај, сада ће нешто да се деси“, рекао је Калден и повео је за руку
назад до Стјуартове собе, где су стајали и слушали брујање машина.
„Да ли се десило?“, питала је Меј, узбуђена што може да осети
његову руку, нежни длан и прсте, дуге и топле.
Калден је подигао обрве и рекао јој да чека.
Изнад њих се зачуо гласан замах, што је сигурно био проток воде.
Меј је погледала горе, у тренутку јој се учинило да ће бити
потопљени, али схватила је да је то само вода која пролази кроз
цеви, иде ка Стјуарту, хлади све оно што је видео и урадио.
„Предиван звук, зар не?“, рекао је Калден, гледајући је. Његове очи
као да су желеле да се врате на место где је Меј била нешто посебно.
„Предиван“, рекла је. И онда, зато што је била нестабилна због вина
и зато што је он држао њену руку и зато што је продор воде нешто
ослободио у њој, рукама је обухватила Калденово лице и пољубила
га.
Подигао је руке и придржао је, колебљиво, око струка, само
врховима прстију, као да је била балон који није хтео да пробуши. А
било је грозно што су у том тренутаку његове усне биле мртве,
непокретне. Меј је помислила да је направила грешку. А онда, као да
је сноп сигнала и упутстава коначно стигао до његовог мозга, његове
усне су се пробудиле и узвратиле истом силином на њен пољубац.
„Чекај“, рекао је одмах и повукао се. Климнуо је главом према
црвеној кутији у којој се налазио Стјуарт, а затим је узео за руку и
повео уским ходником који дотад није видела. Није био осветљен и
како су ишли даље, светлост из собе у којој је био Стјуарт више се
није видела.
„Е сад се плашим“, рекла је Меј.
„Близу смо“, рече он.
Зачула се шкрипа металних врата. Отворила су се и открила
огромну дворану, осветљену плавом светлошћу. Калден ју је повео
кроз улаз у просторију која је била велика као пећина, досезала је
десет метара у висину, где се налазио полукружни свод.
„Шта је ово?“, питала је.
 „Требало је да буде део подземне железнице“, рекао је. „Али
напуштена је. Сада је то само напуштена, чудна комбинација тунела
– људске творевине – и праве пећине. Је л’ видиш сталактите?“
Показао је у правцу великог тунела, где су сталактити и сталагмити
чинили да простор подсећа на уста пуна зуба различите величине.
„Докле иде?“, питала је.
„Повезан је с још једним тунелом испод залива“, рекао је. Једном
сам ишао пола километра овим путем, али у једном тренутку постане
превише влажно.“
С места где су стајали могли су да виде тамну воду, плитко језеро на
поду тунела.
„Претпостављам да ће будући Стјуарти бити смештени овде“, рекао
је. „Хиљаде њих, само мањи. Сигуран сам да ће успети да смање
контејнере на величину особе.“
Посматрали су тунел, а Меј је замишљала непрегледну мрежу
црвених металних кутија како се пружају у мраку.
Окренуо се ка њој. „Не смеш никоме да кажеш да сам те довео
овамо.“
„Нећу“, рече Меј, свесна да ће, ако жели да одржи ово обећање,
морати да лаже Ени. У том тренутку то није деловало као
непремостив проблем. Желела је да пољуби Калдена поново и
зграбила је његово лице, приближила га свом и усне су им се спојиле.
Затворила је очи, замислила дугачку пећину, плаву светлост изнад и
тамну воду испод.
А онда, у мраку, далеко од Стјуарта, Калден је доживео промену и
његове руке су постале сигурније, снажније. Приближио ју је себи.
Усне је одмакао од њених, прелазио преко њеног образа до врата, ту
се зауставио, а затим се успео до увета где је осетила његов топао
дах. Није се заустављала, држала је његову главу, испитивала му
врат, леђа, али он је био тај који води, он је имао план. Десна рука му
је била на месту где престају њена леђа, прибијао ју је уз себе и
осетила је како је тврд док је притискао њен стомак.
Онда ју је подигао. Била је у ваздуху, носио ју је и она га је обујмила
док је хотимице ишао ка неком месту које је било иза ње. Отворила је
очи накратко, а затим их затворила, пошто није желела да зна где је
води. Веровала му је, иако је знала да то није добро – била је дубоко
испод земље са човеком кога не може да пронађе, чије право име не
зна.
Полако ју је спуштао и она се припремила да осети камен на поду
пећине, али уместо тога осетила је меку површину налик душеку.
 Отворила је очи. Налазили су се у једној ниши, у пећини унутар
пећине, исклесаној у зиду неколико метара од земље. Била је пуна
прекривача и јастука на које ју је спустио.
„Је л’ ти овде спаваш?“, питала је, што је у њеној успаљеној свести
деловало скоро логично.
„Понекад“, рекао је. Осетила је ватру у његовом даху на свом увету.
Сетила се да је добила кондоме када је била у ординацији докторке
Вилалобос. „Имам нешто“, рекла је.
„Добро“, рекао је и узео га, поцепавши омот док му је спуштала
панталоне низ кукове.
У два брза покрета, скинуо јој је панталоне и гаћице и бацио их у
страну. Зарио је лице у њен стомак, рукама је држао доњу страну
њених бутина, његови прсти су пузали напред-назад.
„Дођи овамо“, рекла му је.
Урадио је то, а затим је шапнуо: „Меј“.
Није могла ништа да каже.
„Меј“, рекао је поново, а она му се предала у потпуности.
Пробудила се у спаваоници и прво је помислила да је то сањала,
сваки тренутак: подземне дворане, воду, црвене кутије, руку у дну
својих леђа и затим кревет, јастуке у пећини унутар пећине – ништа
од тога није деловало вероватно. Био је то насумичан скуп детаља
истумбаних у сновима, ништа од тога није било могуће у овом свету.
Али кад је устала, када се истуширала и обукла, схватила је да се
све десило онако како се сећала. Пољубила је тог човека Калдена, о
коме је знала врло мало, а он ју је повео не само кроз низ просторија
које су имале јак систем заштите, већ у некакво мрачно предворје у
коме су изгубили појам о времену док нису пали у сан.
Позвала је Ени. „Водили смо љубав.“
„Ко је водио љубав? Ти и онај старац?“
„Он није стар.“
„Је л’ мирисао на буђ? Да ли је причао о свом пејсмејкеру или
пеленама? Немој ми рећи да је умро на теби.“
„Нема ни тридесет година.“
„Да ли си сазнала његово презиме?“
„Не, али ми је дао број на који могу да га зовем.“
„О, па то је искусно. Да ли си пробала да га зовеш?“
„Не још.“
„Не још?“
Меј осети грчење у стомаку. Ени је гласно издахнула.
 „Знаш да се бринем да је он некав шпијун или ухода. Можеш ли да
потврдиш да он није убачени елемент?“
„Могу. Он ради у Кругу. Каже да те познаје и има приступ разним
местима. Нормалан је. Можда помало ексцентричан.“
„Приступ разним местима? Како то мислиш?“, тон њеног гласа
постао је оштрији.
У том тренутку, Меј је знала да ће почети да лаже Ени. Желела је да
буде поново с Калденом, желела је да му се препусти сада. Хтела је
да се приближи његовим широким раменима, његовој елегантној
силуети, а плашила се да Ени не уради нешто чиме би то могла да
осујети.
„Хтела сам да кажем да зна где се шта налази“, Меј рече. Део ње је
мислио како је он заправо ту илегално, да је некакав уљез, и
изненада јој паде на памет да он можда живи у тој чудној подземној
јазбини. Можда представља некакву силу која се супротставља Кругу.
Можда ради за сенаторку Вилијамсон, или неког потенцијалног
конкурента Круга. Можда је он нико и ништа, блогер прогонитељ који
је желео да се приближи машини у центру света.
„Значи, водили сте љубав. Где? У твојој спаваоници?“
„Аха“, рече Меј. Није било тешко лагати сад.
„И он је преспавао?“
„Не, морао је да иде кући.“ И схвативши да ће, што дуже буде
причала с Ени, више лажи морати да изговори, Меј се сетила разлога
да прекине разговор. „Данас треба да ме повежу на ПиталицуКруга“,
рекла је. То је мање-више било тачно.
„Позови ме касније. И мораш да сазнаш његово презиме.“
„Важи.“
„Меј, нисам ти шеф. Не желим да те надгледам или томе слично.
Али компанија мора да зна ко је тај лик. Безбедност компаније је
нешто што овде схватамо веома озбиљно. Мораш га натерати да ти
данас да информације, важи?“ Енин глас се променио; звучала је као
незадовољни претпостављени. Меј се уздржала да не покаже бес и
прекинула везу.
Позвала је број који јој је Калден дао. Али кад је то урадила,
телефон је звонио без одговора. Није се јављала ни говорна пошта. И
поново је Меј схватила да нема могућности да ступи у контакт с њим.
На моменте је синоћ помишљала да га пита како се презива, да
затражи неку другу информацију, али никада није био прави тренутак.
С друге стране, ни он њу није ништа питао, па је претпоставила да ће
на растанку разменити те податке. Али онда су заборавили. У сваком
случају, она је заборавила. Како су се на крају и растали? Допратио ју
је до спаваонице и поново је пољубио ту на улазу. Или можда није
било тако? Меј је поново размислила о томе и сетила се да је урадио
исто што пре: повукао ју је у страну, даље од светлости улаза, и
пољубио је четири пута, у чело, браду, сваки образ, као да прави крст.
А онда се одлепио од ње, неставши у тами поред водопада. Оног у
коме је Франсис пронашао вино.
Током паузе за ручак, Меј је дошла до Културне револуције, где је,
по наредби Џареда и Џосаје и Дениз, требало да буде обучена да
одговара на ПиталицуКруга. Уверавали су је да је то награда, част,
нешто у чему се ужива – бити један од Кругаша који су одговарали на
питања о свом укусу, склоностима, навикама и плановима при
куповини, и тако бити смерница за клијенте Круга.
„Ово је стварно прави корак напред за тебе“, рекао је Џосаја.
Дениз је климнула главом. „Мислим да ће ти се свидети.“
Пит Рамирез био је пријатан и згодан момак, коју годину старији од
Меј. У његовој канцеларији није било радног стола, столица, нити
оштрих углова. Била је округла, а када је Меј ушла унутра, он је
стајао. Имао је слушалице, разговарао је, замахивао палицом за
бејзбол и гледао кроз прозор. Махнуо јој је и завршио разговор. Док
се десном руковао с њом, у левој руци је и даље држао палицу.
„Меј Холанд. Сјајно што си стигла. Знам да ти је ово пауза за ручак,
зато ћу скратити. Завршићемо за седам минута, ако ми унапред
опростиш због моје бахатости, важи?“
„У реду.“
„Сјајно. Да ли знаш зашто си овде?“
„Мислим да знам.“
„Овде си пошто се твоје мишљење уважава. Толико се уважава да
цео свет мора да га зна – твоје мишљење о најразличитијим
стварима. Да ли ти то ласка?“
Меј се насмејала. „Да.“
„Је л’ видиш ове моје слушалице?“
Показао је на направу коју је носио на глави. Дршка танка као влас
косе на чијем је крају био микрофон пратила је јагодичну кост.
„Сад ћу да те повежем с овим супер програмом. У реду?“ Меј се
насмејала, али Пит није чекао одговор. Наместио је на њену главу
идентичне слушалице и подесио микрофон.
„Је л’ можеш нешто да кажеш како бих могао да проверим ниво
звука?“
 Није имао таблет нити видљив екран испред себе, па је Меј
претпоставила да је користио ретинални интерфејс – прва таква
особа коју је срела.
„Само ми реци шта си јела за доручак.“
„Банану и гранолу“, рекла је.
„Сјајно. Хајде да одлучимо који ћемо звук да користимо. Је л’ имаш
омиљени звук за обавештења? Попут цвркута или три тона?“
„Можда стандардно цвркутање?“
„Овако ће бити“, рекао је, а она је чула звук који је дошао из
слушалица.
„То је у реду.“
„Треба да буде боље од само у реду. Често ћеш га слушати. Мораш
да будеш сигурна. Хајде да пробамо још неколико звукова.“
Пробали су још десетак опција и коначно се сложили око звука
звонца у даљини са занимљивим одјеком, као да је звонило у некој
далекој цркви.
„Сјајно“, рече Пит. „Дозволи ми да ти објасним како ово
функционише. Идеја је да опипавамо пулс одређених чланова Круга.
Овај посао је важан. Одабрана си јер је твоје мишљење важно нама и
нашим клијентима. Одговори које нам пружиш помоћи ће нам да
подесимо своје услуге њиховим потребама. Капираш?“
Меј је кренула да одговори, али он је већ наставио да прича.
„Сваки пут када чујеш звонце, климнућеш главом и слушалице ће то
да региструју, након чега ћеш чути питања. Одговорићеш
стандардним језиком. У многим случајевима добићеш питање на које
можеш да даш један од стандардних одговора: ђасви или не ђасви.
Снимач гласа је сјајно подешен на та два одговора, тако да не мораш
да бринеш ако мумлаш. Наравно, не би требало да буде проблем с
одговорима ако изговараш речи јасно. Желиш ли да пробаш једно
питање?“
Меј је климнула главом и кад је чула звук звонца, климнула је још
једном и питање је стигло кроз слушалицу: „Да ли волиш ципеле?“
Меј се насмејала, затим је рекла: „Ђасви.“
Пит јој је намигнуо. „Па то је лако.“
Глас је питао: „Да ли волиш ципеле за свечане прилике?“
Меј је рекла: „Ђасви.“
Пит је подигао руку како би је зауставио. „Наравно, већина питања
неће захтевати један од три стандардна одговора: ђасви, не ђасви и
онако. Можеш да одговориш на питање детаљније. Следеће питање
ће захтевати шири одговор. Да чујемо.“
 „Колико често купујеш ципеле?“
Меј је одговорила: „Свака два месеца“, и затим се зачуо звук звонца.
„Чула сам звонце. Је л’ то добро?“
„Да, извини“, рече он. „Управо сам активирао звоно, што значи да је
твој одговор саслушан и снимљен и да је следеће питање спремно.
Онда можеш поново да климнеш главом, што ће донети ново питање
или можеш да чекаш на знак.“
„А у чему је разлика?“
„Па, имаш одређену... Мислим, не желим то да назовем квотом, али
постоји број питања који је идеалан и од тебе се очекује да током
радног дана одговориш на њих. Рецимо да је то петсто питања, али
може бити више или мање. Можеш да одговориш на њих у свом
темпу, тако што ћеш одвојити посебно време за то или тако што ћеш
их расподелити током целог дана. Већина људи може да одради
петсто питања за један сат а да то није превише стресно. Или можеш
да чекаш на знак, који ће се чути када програм дође до прорачуна да
треба да убрзаш ритам. Да ли си икада радила оне онлајн тестове о
правилима у саобраћају?“
Меј је имала искуства с тим. Упитник се састојао од двеста питања
и, према процени, било је потребно два сата да се он попуни. Она га
је урадила за двадесет пет минута. „Јесам“, рекла је.
„Ово је исти принцип. Сигуран сам да можеш да прођеш сва питања
за тај дан без проблема. Наравно, ми можемо да појачамо ритам ако
ти иде добро. Важи?“
„Сјајно“, рече.
„Затим, ако се деси да имаш много посла, после неког времена
појавиће се сигнал који ће те подсетити да се вратиш и одговориш на
питања. Тај сигнал треба да буде другачији. Желиш ли да изабереш
други сигнал?“
Поново су прошли све сигнале и она је одабрала звук сирене за
маглу у даљини.
„Или“, рекао је, „ово је нешто што неки људи изаберу. Слушај ово.
Уствари, сачекај мало.“ Није више био концентрисан на Меј и говорио
је у свој микрофон. „Демо Меј глас, М-Е-Ј.“ Окренуо се сад према Меј
поново. „Океј, идемо овако.“
Меј је чула свој глас како изговара њено име, тоном мало јачим од
шапата. Звучао је веома интимно. Осетила је чудну усталасаност.
„То је твој глас, зар не?“
Меј је поцрвенела, збунила се – уопште није звучало као она – али
успела је да климне главом.
 „Програм снима твој глас са телефона, и онда можемо да
формирамо речи. Чак и твоје име! Хоћеш да то буде твој други
сигнал?“
„Може глас“, рече Меј. Није била сигурна да жели да слуша свој глас
како изговара њено име, више пута, али је такође била свесна тога да
жели поново да га чује што је пре могуће. То је било врло чудно, а
ипак веома близу онога што људи сматрају нормалним.
„Добро“, рече Пит. „Готови смо. Када се будеш вратила за свој сто,
чућеш прво звоно. Онда пробај да прођеш што више питања – у
сваком случају, првих петсто. У реду?“
„Наравно.“
„И да, кад будеш села за свој сто, видећеш нови екран. Понекад ће
питање бити употпуњено сликом, у случају да је то неопходно.
Трудимо се да сведемо број таквих питања на минимум, пошто знамо
да то изискује додатну концентрацију.“
Када се Меј вратила за сто, нови екран, пети по реду, био је
постављен десно од екрана на коме су излазила питања новајлија.
Имала је још неколико минута до један, па је тестирала систем. Прво
звонце се чуло и она је климнула главом. Женски глас, који је звучао
као глас спикерке, питао ју је: „Кад је реч о одмору, да ли више волите
опуштање, плажу и луксузни хотел, или вас више интересује
авантура, на пример сплаварење брзацима?“
Меј је одговорила: „Авантура.“
Чуло се звонце, слабо и пријатно.
„Хвала. Каква врста авантуре?“, питао је глас.
„Сплаварење брзацима“, одговорила је.
Зачуло се друго звонце. Меј је климнула главом.
„Хвала вам. Што се тиче сплаварења, да ли вам више одговара пут
који траје неколико дана, с камповањем, или више волите да траје
један дан?“
Меј је подигла поглед и видела како се просторија пуни другим
људима који су радили у њеном одељењу, који су се враћали на
посао. Било је 12:58.
„Пут од неколико дана“, рекла је.
Друго звонце. Меј је климнула главом.
„Хвала вам. Како вам се чини путовање у Велики кањон?“
„Ђасви.“
Звонце се тихо чуло. Меј је климнула главом.
„Хвала. Да ли бисте били спремни да платите 1.200 долара за пут
кроз Велики кањон?“, глас је питао.
 „Онако“, рекла је Меј и подигла поглед да би видела Џареда, који је
стајао на својој столици.
„Канал је отворен“, повикао је.
Истог тренутка појавило се дванаест корисничких упита. Одговорила
је на прво, добила 92, послала фоллоw-уп поруку и подигла резултат
на 97. Одговорила је на још два, просечна оцена била је 96.
„Меј.“
Био је то женски глас. Погледала је око себе, мислећи да је то
Рената. Али у њеној близини није било никог.
„Меј.“
Сада је схватила да је то био њен глас, знак који је одобрила. Био је
гласнији него што је очекивала, гласнији од питања или звонца, а
поново је звучао заводљиво и узбудљиво. Утишала је звук на
слушалицама. Поново се зачуо глас: „Меј.“
Сада, с утишаним звуком, није деловао толико занимљиво, па је
вратила јачину на претходни ниво.
„Меј.“
Био је то њен глас, знала је то, али ипак на неки начин то и није
била она, већ старија и мудрија верзија ње. Када би имала старију и
искуснију сестру, њен глас би овако звучао, помислила је.
„Меј“, зачуло се поново.
Осећала је како је глас подиже са столице и врти у круг. Сваки пут
када би га чула, срце би јој покуцало брже.
„Меј.“
„Да“, рекла је коначно.
Али ништа се није десило. Глас није био програмиран да одговара
на питања. Нису јој рекли како да одговори. Покушалаје климањем
главе.
„Хвала ти, Меј“, рекао је глас и зачуло се звонце.
„Да ли бисте били спремни да платите 1.200 долара за пут кроз
Велики кањон?“, упитао је поново први глас.
„Да.“
Огласило се звонце.
Брзо се навикла. Првог дана је одговорила на 652 питања у
ПиталициКруга, а честитке су стигле од Пита Рамиреза, Дена и
Џареда. Пошто је осетила снагу и желела да их још више
импресионира, одговорила је на 820 следећег дана и на 991 дан
после. Није било тешко, а пријала јој је потврда да ради добро. Пит
јој је рекао колико клијенти цене њено мишљење, искреност и
запажања. То што је имала дар за овај програм олакшало је његово
ширење по одељењу, и до краја друге недеље десетак људи у
просторији такође је одговарало на питања. Требало јој је дан или
два да се навикне, да гледа све те људе који често климају главом –
различитим стиловима, неки би се нагло трзали, попут птица, док би
други били опуштенији – али ускоро је то било нормално као и
остатак њихових дневних обавеза, које су обухватале куцање,
седење и праћење резултата који су преплављали екран. У неким
тренуцима, подсећали су на срећно стадо које сложно клима главом,
као да су сви у глави слушали исту музику.
Додатне обавезе везане за ПиталицуКруга одвратиле су Меј од
размишљања о Калдену, који још није контактирао с њом и
ниједанпут се није јавио на телефон. Престала је да га зове после
два дана и одлучила је да га не спомиње ни Ени ни било коме
другом. Размишљала је о њему на исти начин као и после њиховог
првог сусрета у циркусу. У почетку је његову недоступност сматрала
занимљивом, чак необичном. Али после три дана, то је деловало као
намеран потез адолесцента. Четвртог дана већ јој је било мука од тих
игрица. Неко ко нестаје на тај начин није могао бити озбиљна особа.
Није схватао озбиљно ни њу, ни њена осећања. Сваки пут када се
сретну изгледао је као веома осећајан тип. Међутим, његово
одсуство, а нестајао би у потпуности – и пошто је потпуни изостанак
комуникације на месту као што је Круг био готово неизводљив – било
је попут насиља. Иако је Калден једини човек који је у њој изазивао
праву пожуду, завршила је с њим. Радије би прихватила неког ко је
мање привлачи, ако би та особа била доступна, позната и лака за
проналажење.
У међувремену, Меј је поправљала свој учинак у ПиталициКруга.
Пошто су статистике упитника постале јавне, конкуренција је била
здрава и сви су били у приправном стању. Њен просек био је 1345
питања на дан, што ју је позиционирало на друго место после
новајлије Себастијана, који је седео у углу и никада није напуштао
свој сто током паузе за ручак. С обзиром на то да је и даље добијала
питања новајлија на свом четвртом екрану, Меј је сматрала да је у
реду што је друга у овој категорији. Посебно ако се узме у обзир да је
њен ПартиРангбио међу првих 1900 током целог месеца, а
Себастијан се није пробио ни у првих 4000.
Једног уторка поподне покушавала је да уђе испод 1800. позиције.
Коментарисала је на стотине слика и постова за УжиКруг, када је у
даљини угледала једну особу како се ослања на довратак на другом
крају просторије. Био је то мушкарац и носио је исту мајицу на пруге
коју је Калден имао последњи пут кад га је видела. Прекрстио је руке,
главу је нагнуо на страну као да је у неверици или гледа нешто што
не може баш да разуме. Меј је била убеђена да је то Калден, и у
тренутку је престала да дише. Пре него што је успела да смисли
реакцију која не би била патетична, махнула му је и он је такође
махнуо, подигавши руку мало изнад струка.
„Меј“, рекао је глас у слушалицама.
У том тренутку, особа на вратима се окренула и отишла.
„Меј“, рекао је глас поново.
Скинула је слушалице и одјурила до врата где га је видела, али он је
био нестао. Инстинктивно је отишла до тоалета где га је први пут
срела, али ни тамо га није било.
Када се вратила до свог стола, неко је седео на њеном месту. Био је
то Франсис.
„И даље ми је жао“, рекао је.
Погледала га је, његове густе обрве, његов нос као кобилица чамца,
његов стидљиви осмех. Меј је уздахнула и наставила да га проучава.
Тај осмех, схватила је, био је осмех особе која никада није била
сигурна да ли је разумела шалу. Ипак, Меј је последних неколико
дана размишљала о Франсису, колико је био суштински другачији од
Калдена. Калден је био дух, желео је да га Меј јури, док је Франсис
био тако доступан, нимало мистериозан. У тренуцима слабости, Меј
је размишљала шта ће урадити следећи пут када га буде видела. Да
ли ће подлећи Франсисовом утицају, једноставној чињеници да је
желео да буде поред ње? Данима је вртела то питање по глави, али
тек је сада знала одговор. Не. И даље јој се гадио. Његова понизност.
Његово паћеништво. Његов молећив глас. Његова притворност.
„Да ли си обрисао видео?“, питала је.
„Не“, рекао је. „Знаш да не могу.“ А онда се насмејао, вртећи се на
њеној столици. Мислио је да су другари. „Појавило се питање за
УжиКруг, па сам ја одговорио на њега. Претпостављам да одобраваш
да Круг пошаље помоћ у Јемен?“
На тренутак је замислила како њена песница тоне у његово лице.
„Молим те, иди“, рекла је.
„Меј. Нико није гледао видео. То је само део архиве. То је један од
десет хиљада видео клипова који се свакодневно убацују само у
Кругу. Један од милијарду широм света, сваког дана.“
„Па, ја не желим да будем једна од милијарду.“
„Меј, знаш да технички нико од нас више не поседује тај видео. Не
могу да га обришем ни када бих покушао. То је као вест. Не можеш да
поседујеш вести, па чак ни када се оне баве тобом. Не можеш да
поседујеш историју. То је сад део колективног сећања.“
Меј је осетила да глава само што јој не експлодира. „Морам да
радим“, рекла је, успевши да се савлада да га не удари. „Је л’ можеш
да кренеш?“
Изгледало је као да је тада први пут схватио да га она истински
презире и не жели у својој биизини. Почео је да се дури. Гледао је у
своје ципеле. „Знаш да су одобрили НадзорДеце у Лас Вегасу?“
И тада је осетила саосећање, макар накратко. Франсис је био очајан
човек који никада није имао детињство и без сурнње се читав живот
трудио да задовољи оне око себе, мноштво родитеља у
хранитељским породицама који нису намеравали да га задрже.
„То је сјајно, Франсисе“, рекла је.
Скоро се насмешила, и то га је орасположило. У нади да ће га
умирити, што ће јој омогућити да се врати назад на посао, отишла је
корак даље. „Спасићеш много живота.“
Засијао је. „Знаш, за шест месеци програм може да буде активиран
свуда. Може да буде на сваком месту. Имали бисмо потпуну
покривеност. Биће могуће пронаћи свако дете, и сва деца ће заувек
бити безбедна. То ми је рекао Стентон лично. Је л’ знаш да је
посетио моју лабораторију? Лично се заинтересовао за пројекат. И
можда ће променити име у БашМлад. Капираш? БашТи, БашМлад?“
„То је сјајно, Франсисе“, рече Меј, тело јој је обузела навала осећања
према њему, некаква комбинација саосећања и сажаљења, чак и
поштовања. „Причаћемо касније.“
Тих недеља се напредовање у пројектима као што је био Франсисов
дешавало невероватно често. Чуло се да ће Круг, тачније Стентон,
преузети вођење града Сан Винћенца. То је имало смисла пошто је
сама компанија финансирала или унапредила већину градских
служби. Говоркало се да су инжењери при Пројекту 9 смислили начин
како да збрку која ноћу настаје у нашим сновима замене процесом
среденог мишљења, и током кога се решавају проблеми у
стварности. Други тим у Кругу био је близу проналаска начина
разбијања торнада одмах пошто се формира. А ту је био и омиљени
пројекат свих запослених, већ месецима у припреми: бројање зрна
песка у Сахари. Да ли је то било потребно свету? У чему је корист од
овог пројекта није било одмах јасно, али Мудраци су и ту показали
смисао за хумор. Стентон, који је и иницирао читаву ствар, назвао ју
је лакрдијом. Хтели су да виде да ли је то уопште могуће извести –
иако није било сумње да ће то постићи, с обзиром на једноставност
алгоритама који су коришћени – а тек онда ради научне користи. Меј
је овај пројекат схватила на начин на који га је разумела већина
Кругаша, као показивање мишића и пример да уз вољу, домишљатост
и потребна средства, која су у Кругу доступна, ниједно питање на
Земљи неће остати без одговора. И тако, током јесени, уз мало
театралности – одужили су процес више него што је неопходно јер им
је требало тек неколико недеља да све изброје – коначно су објавили
број зрна песка у Сахари. Наравно, био је сулудо велик, у том
тренутку није никоме ништа значио, сем као потврда да ће Круг
урадити оно што је најавио. Компанија је завршавала послове
спектакуларно брзо и ефикасно.
Главни напредак, о чему је Бејли зинговао на сваких пар сати, било
је невероватно ширење броја изабраних лидера у Сједињеним
Државама и широм света који су се одлучили да буду транспарентни.
Био је то, према мишљењу већине, показатељ незаустављивог
напретка. Када је Сантосова објавила да ће бити транспарентна,
медији су то покривали, али није било експлозивног утицаја каквом су
се сви у Кругу надали. Али онда, како се све више људи логовало на
њен фид, и почело да гледа и схвата да је она мртва озбиљна – да је
омогућавала гледаоцима да виде и чују шта ради сваког дана, до
последњег детаља, без филтера и цензуре – број гледалаца је растао
невероватном брзином. Сантосова би сваког дана поставила свој
распоред и већ следеће недеље, кад се срела с групом лобиста који
су желели да извлаче нафту у тундри на Аљасци, милиони људи су је
гледали. Била је искрена у разговору с лобистима, избегавала је да
им попује или да им повлађује. Била је директна, постављала им је
питања као што би то радила иза затворених врата, и то је било
узбудљиво, чак и инспиративно гледати.
У трећој недељи, још двадесет један лидер у Америци је од Круга
тражио помоћ да постану транспарентни — градоначелник Сарасоте,
сенатор са Хаваја, оба сенатора у Калифорнији (очекивано), читаво
градско веће у Сан Хозеу, градски менаџер у Индипендансу у
Канзасу. И сваки пут када би неко од њих рекао да хоће да буде
транспарентан, Мудраци би слали зингове о томе, на брзину би се
организовала конференција за новинаре, на којој би био приказан
тачан тренутак у коме су они постајали транспарентни. До краја првог
месеца, стигло је на хиљаде захтева са свих страна света. Стентон и
Бејли су били запрепашћени, почаствовани и преплављени, рекли су,
али их је то ухватило неспремне. Круг није могао да задовољи ту
тражњу. Ипак, настојали су да то ураде.
 Производња камера, које дотад нису биле доступне потрошачима,
ушла је у интензивну фазу. У производном погону у кинеској
провинцији Гуангдонг уведене су додатне смене, и започета је
изградња друге фабрике како би се капацитети повећали четири
пута. Сваки пут кад би камера била инсталирана и још један лидер
постао транспарентан, Стентон би то објавио јавности и била би
организована још једна прослава, а број гледалаца је растао. До
краја пете недеље било је 16.188 изабраних представника, од
Линколна до Лахореа, који су постали потпуно транспарентни, а
листа чекања је расла.
Притисак на оне који још нису били транспарентни више није био
вршен уљудно, већ је постао несносан. Питање које су постављали
политички аналитичари и гласачи било је јасно и гласно постављено:
Ако нисте транспарентни, шта кријете? Иако су се неки грађани и
коментатори бунили против овога, због приватности, тврдећи да
власт на готово сваком нивоу мора да обавља неке ствари ван
јавности због безбедности и ефикасности, моменат силе који је
пратио ова дешавања растурио је све аргументе и напредовање је
настављено. Ако не желите да радите на светлости дана, шта то
радите у мраку?
А често би се десила невероватна ствар, која би деловала као
поетска правда: сваки пут када би неко повикао како Круг наводно
има монопол, или како има користи од узимања личних података
корисника, или када би се појавила нека друга параноична и
очигледно лажна тврдња, ускоро би било откривено да је та особа
криминалац или потпуно поремећен човек. Један је био повезан с
терористичком мрежом у Ирану. Други је куповао дечју порнографију.
Ти људи као да би сваки пут завршили у вестима – приказивани су
истражитељи који напуштају њихове куће носећи компјутере на
којима су извршене интернет претраге о неописивим стварима и
пронађене огромне количине незаконитог или морално неприкладног
материјала. Деловало је убедљиво. Ко би се, осим неког маргиналца,
усудио да заустави несумњиви напредак у свету?
Неколико недеља касније, нетранспарентни представници власти
били су третирани као парије. Транспарентни лидери су одбијали да
се срећу с њима ако не би пристали да буду снимљени, и због тога су
ови лидери бивали одбачени. Њихови бирачи су се питали шта је то
што крију и њихова пропаст на изборима била је готово извесна. У
неком новом изборном циклусу, мали број њих би се усудио да се
кандидује а да претходно не прогласи транспарентност – што би,
претпостављало се, одмах и за свагда поправило квалитет
кандидата. Никада се више неће појавити политичар кога не можемо
одмах да позовемо на одговорност, јер су њихове речи и дела били
познати, снимљем и није било потребе дискутовати о томе. Никад
више неће бити договора иза кулиса, послова који су резултат тајних
договора. Постојаће само разумевање, само светлост.
Било је неизбежно да транспарентност стигне и до самог Круга. Како
се отвореност ширила међу политичким званичницима, постављало
се питање унутар и ван Круга: А Круг? Да, рекао је Бејли и јавности и
Кругашима, ми такође треба да будемо отворени. И тако је започет
план транспарентности за саму компанију, који је установљен
инсталирањем хиљаду ВидеоКруг камера по кампусу. Биле су прво
постављене у заједничким просторијама, кафетеријама и на
отвореном. Затим, када су Мудраци проценили у којој мери оне
представљају проблем за заштиту интелектуалне својине, биле су
намештене у ходницима, канцеларијима, чак и по лабораторијама.
Покривеност није била потпуна – постојало је више од сто осетљивих
места у којима није био дозвољен приступ и камере су биле
забрањене у тоалетима и другим приватним просторијама, али иначе
је кампус, изложен погледима више од милијарду корисника Круга,
одједном био јасан и отворен. Посвећеници Круга, који су већ
осећали лојалност и које је привукла мистика везана за Круг, сада су
осећали да су још ближе, да су део отвореног света који им жели
добродошлицу.
У Мејином одељењу било је постављено осам ВидеоКруг камера, и
неколико сати након што су укључене, она и сви други у просторији
добили су још по један екран, на коме су могли да виде мрежу коју су
стварале камере у соби, као и да одаберу било шта у кампусу што
желе да гледају. Могли су да виде да ли је њихов омиљени сто у
Стакленој кантини слободан. Могли су да виде је ли гужва у
теретани. Могли су да виде да ли је партија кикбола била озбиљна
или само за аматере. Меј је била изненађена чињеницом да је кампус
Круга био интересантан људима који нису ту радили. У току само
неколико сати јавили су јој се пријатељи из основне школе и колеџа,
који су је пронашли и сада је гледали како ради. Професор физичког
из виших разреда основне школе, који је некада мислио да је Меј
недовољно озбиљна да би прошла тест физичке спремности, сада је
био импресиониран. Радујем се што видим да много радиш, Меј!
Момак с којим је накратко излазила током колеџа, написао је: Да ли
икада напушташ тај сто?
 Почела је више да води рачуна о одећи у којој долази на посао.
Мислила би пре него што се почеше, истресе нос, и пазила је како то
ради. Али размишљати о томе било је добро, била је то добра врста
процене. Свест да је гледају, да је Круг преко ноћи постао средина за
рад коју посматра највише људи на свету, подсетила ју је снажније
него икада колико се радикално њен живот променио за само
неколико месеци. Пре дванаест недеља она је радила у јавном
комуналном предузећу у граду за који нико није чуо. А сада је
комуницирала с клијентима широм света, контролисала је шест
екрана, обучавала је нову групу новајлија и због свега тога осећала
да је људима потребна и да је они поштују, као и да је интелектуално
стимулисана више него када.
С алатима чије је коришћење омогућио Круг, Меј је осетила да може
да утиче на глобалне догађаје, чак и да спасава животе на другој
страни планете. Тог јутра добила је поруку од другарице с факултета
Тање Шварц – замолила је Меј да помогне иницијативи коју је
предводио њен брат. У Гватемали је постојала паравојна група,
васкрсли део власти која је осамдесетих вршила терор, која је
нападала села и отимала жене. Једна жена, Ана Марија Херера,
побегла је и испричала људима о ритуалним силовањима,
тинејџеркама примораним да буду конкубине и убиствима оних које
нису желеле да се повинују наредбама. Њена пријатељица Тања, која
се није бавила активизмом у школи, рекла је да су је ова зверства
натерала да учини нешто и молила је све које познаје да се придруже
иницијативи под називом „Чујемо те, Ана Марија“. Хајде да јој
покажемо да зна да има пријатеље широм света који ово неће
оћутати, стајало је у Тањиној поруци.
Меј је видела слику Ана Марије, која је седела у белој просторији на
столици на расклапање. Гледала је у камеру, безизразно, држећи
неко дете у крилу. Поред слике је стајала иконица са смајлијем на
којој је писало „Чујем те, Ана Марија“. Након клика на њу, име
корисника ће бити додато листи оних који подржавају акцију. Меј је
кликнула на иконицу. Такође је важно, писала је Тања, да пошаљемо
поруку паравојној групи да осуђујемо њихове акције. Испод слике Ана
Марије стајала је нејасна фотографија групе мушкараца у војничким
униформама, које нису биле исте, како ходају кроз густу џунглу.
Поред фотографије је стајала иконица мргуда на којој је писало:
„Осуђујемо службу безбедности Централне Гватемале.“ Меј је кратко
оклевала, свесна озбиљности онога што треба уради – да се
супротстави убицама и силоватељима – али морала је да искаже свој
став. Притисла је на иконицу. Добила је аутоматски одговор у коме јој
је захваљено и јављено да је била 24.726. особа која је послала
смајли Ана Марији и 19.282. особа која је послала мргуда паравојној
формацији. Тања је написала да су смајлији били упућени директно
на телефон Ана Марије, као и да је Тањин брат и даље покушавао да
пронађе начин како да пошаље мргуде Служби безбедности
Централне Гватемале.
После Тањине петиције, Меј је седела мирно неколико тренутака.
Осећала се будном и свесном себе, знала је да не само да је
највероватније стекла моћне непријатеље у Гватемали, већ да ју је
небројено много гледалаца преко ВидеоКруг камере видело како то
ради. Одједном је поново била свесна себе и јасне моћи којом је
располагала с позиције на којој је била. Кренула је ка тоалету како би
се умила, смирила и протегла ноге, кад је зазвонио телефон.
Идентификација позива била је блокирана.
„Хало?“
„Ја сам. Калден.“
„Где си био досад?“
„Компликовано је то за објашњавање. Све те камере.“
„Ти ниси шпијун, је л’ да?“
„Знаш да нисам шпијун.“
„Ени мисли да јеси.“
„Морам да те видим.“
„У тоалету сам.“
„Знам.“
„Како знаш?“
„ПретрагаКруга, ВидеоКруг... Није толико тешко наћи те.“
„Где си сад?“
„Стижем. Остани ту.“
„Не, не.“
„Морам да те видим, остани ту.“
„Не, видећемо се касније. Има нешто у Новом краљевству, вече
отвореног микрофона. То је безбедно, јавно место.“
„Не, не. Не могу тамо да дођем.“
„Не можеш да дођеш ни овамо.“
„Могу и хоћу.“
А онда је прекинуо везу.
Меј је проверила шта носи у торби. Имала је кондом. И остала је.
Одабрала је најдаљу кабину и чекала. Била је свесна тога да није
паметно што га чека. Да је то погрешно у сваком смислу. Неће моћи
да исприча Ени о томе. Ени одобрава свакакве сексуалне активности,
али не овде, на послу, у тоалету. То је знак лоше процене и лоше ће
се одразити на њену пријатељицу. Меј је погледала на сат. Прошла су
два минута, а она је и даље била у кабини, чекала је човека кога
готово није ни познавала и који је, претпостављала је, само желео да
је изнова и изнова напаствује, на све чуднијим местима. Па зашто је
била ту? Јер је желела да се ово догоди. Желела је да је он узме, ту у
кабини, желела је да зна какав је осећај да је он узме у кабини, на
послу, и да за то знају само њих двоје. Зашто је тежила стварима које
су биле неухватљиве? Чула је врата како се отварају и затим
шкљоцање браве. А није ни знала да брава постоји. Онда је чула звук
Калденових дугих корака. Зауставио се поред кабина, зачула се
злослутна шкрипа, напињање реза и метала. Осетила је сенку изнад
себе, па је испружила врат и видела једну појаву како се спушта ка
њој. Калден се попео на високу преграду кабина и пузао је од једне
до друге како би дошао до њене. Осетила је када је склизнуо иза ње.
На леђима је осетила врелину његовог тела, његов дах на њеном
потиљку био је топао.
„Шта то радиш?“, питала је.
Његове усне биле су на њеном увету, језиком је уронио у њега.
Јаукнула је и препустила му се. Руке су му биле на њеном стомаку,
пратиле су лук њеног струка, брзо су прешле на бутине, држао их је
чврсто. Узела је његове руке и кружила њима горе-доле. У глави се
борила са собом да би се на крају препустила. Имала је двадесет
четири године, и ако не буде радила овакве ствари сада – ако не буде
радила баш ово, баш сада – никада то неће урадити. Био је то
императив младости.
„Меј“, шапнуо је, „престани да мислиш.“
„Добро.“
„Затвори очи. Замишљај шта ти радим.“
Његове усне биле су на њеном врату, љубио га је, лизао, а руке су
му биле заузете скидањем њене сукње и гаћица. Ослободио ју је тих
ствари и бацио их на под, примакао је себи и продро у њу. „Меј“,
рекао је, док се она спуштала на њега, рукама је држао њене кукове,
пробијао се све дубље унутар ње да је могла да осети његов
набрекли врх негде близу срца. „Меј“, рекао је, док се она ослањала
на зидове с обе стране, као да је тиме покушала да заустави свет
који их окружује.
Свршила је дахћући, и он је доживео врхунац, такође. Дрхтао је у
тишини. Затим су се обоје насмејали, тихо, свесни да су урадили
нешто непромишљено, што може да им угрози каријере и да треба да
оду одатле. Окренуо ју је ка себи и пољубио у уста, отворених очију,
погледа као запањеног и несташног. „Збогом“, рекао је, а она је само
махнула, осетивши како се он поново издиже изнад ње, прескаче
преграду и одлази.
И зато што је стао испред врата како би их откључао, и зато што је
она помислила како га никада неће видети, Меј је пронашла
телефон, подигла га је изнад врата кабине и фотографисала га је, не
знајући да ли је успела да ухвати његов лик. Када је погледала
снимак, на њему је била само његова десна рука, од лакта до врхова
прстију. Остатак тела се није видео.
Зашто бих лагала Ени?, запитала се Меј, не могавши да пронађе
одговор. Међутим, знала је да ће је слагати. Након што се средила у
тоалету, вратила се до свог стола и одмах је, пошто није могла да се
обузда, послала поруку Ени, која је у том тренутку летела ка Европи.
Поново са седокосим, написала је. Била је свесна тога да ће разговор
који је заподенула покренути серију лажи, ситних и крупних, и у
тренутку између слања поруке и Ениног одговора, који је одмах
стигао, запитала се колико тога треба да сакрије, и због чега.
Најзад, стигла је Енина порука. Морам одмах све да сазнам. Чуо ме
у Лондону с неким слугерајем из Парламента. Чини ми се да је један
од њих управо скинуо монокл. Забави ме.
Док је још размишљала о томе колико треба да исприча, Меј је
изоставила детаље. У купатилу.
Ени је одмах одговорила. Маторац? У купатилу? Да ли сте
користили старачке пелене?
Нисмо. У кабини. Био је живахан.
Глас који јој је допирао с леђа изговорио је њено име. Меј се
окренула и видела Ђину, која се нервозно осмехивала. „Имаш
секунд?“ Меј је покушала да окрене екран на ком је био разговор са
Ени, али Ђина је већ све видела.
„Разговараш с Ени?“, рече. „Па ви сте баш блиске?“ Меј климну,
окрену екран, након чега је озареност напустила Ђинино лице. „Не
знам колико је ово прикладан тренутак за објашњавање Стопе
конверзије и Директне потражње...“
Меј је потпуно заборавила да је било најављено да ће Ђина доћи
како би представила нову област.
„Јесте, наравно“, рече Меј.
„Да ли ти је Ени већ причала о тим стварима?“, упита Ђина. Лице јој
је било веома плахо.
 „Не“, рече Меј, „није ми причала о томе.“
„Није ти говорила о Стопи конверзије?“
„Није.“
Ђинино лице се озарило. „Ох. У реду. Добро. Хоћеш сада то да
урадимо?“ Ђина је погледала Меј као да је тражила најмањи знак
сумње који би био разлог да доживи слом.
„Може“, рече Меј, и Ђинино лице се поново разведри.
„Добро. Кренимо од Степена конверзије. Никада није згорег
поновити да Круг не би опстао, не би се ширио и не би могао да се
приближи испуњењу, да нема стварних поруџбина, праве трговине.
Ми представљамо капију за све светске информације, али нас
подржавају оглашивачи који се надају да ће преко нас доћи до
купаца, схваташ?“
Ђина се насмешила, њени крупни бели зуби накратко
загосподарише њеним лицем. Меј је покушала да се концентрише,
међутим мислила је на Ени, која је, и поред састанка у Парламенту,
несумњиво размишљала о Меј и Калдену. И Мејине мисли ишле су у
истом смеру – његове руке биле су на њеном струку док ју је нежно
насађивао на себе. Очи су јој биле склопљене, а машта је све
преувеличавала...
Ђина је још увек говорила. „Међутим, како да наведемо, како да
подстакнемо поруџбине – то је суштина Степена конверзије. Можемо
зинговати, коментарисати, оцењивати и препоручивати било који
производ, али можемо ли све преточити у делање? Коришћење
угледа ради покретања акције – то је суштина, разумеш?“
Сада је Ђина седела поред Меј, а прсти су јој били на Мејиној
тастатури. Отворила је замршену табелу. У том тренутку, на Мејин
други екран стигла је нова порука од Ени. Малко га је примакла. Сад
ја преузимам улогу газде. Да ли си овога пута сазнала његово
презиме?
Меј је видела да је Ђина без икаквог устручавања прочитала поруку.
„Само напред“, рече Ђина. „То делује неодложно.“
Меј се нагнула преко Ђине према својој тастатури и укуцала лаж.
Одмах пошто је изашла из купатила знала је да ће то написати. Да.
Знам све.
Енин одговор је одмах стигао: Како се зове?
Ђина је погледала ту поруку: „То је сулудо, тек тако добијаш поруке
од Ени Алертон?“
„Претпостављам“, рече Меј и укуца: То ти не могу рећи.
 Ђина је прочитала Мејину поруку, мање јој је био занимљив садржај
колико сама чињеница да се тај тамо-амо разговор заиста одиграва
пред њеним очима. „Вас две се тек тако дописујете, као да је то
уобичајена ствар?“, упита.
Меј је попустила стисак. „Не по читав дан.“
„Не причате по читав дан?“, колебљив осмех оживео је Ђинино
лице.
Ени је газила даље. Стварно ми нећеш рећи? Одмах ми кажи.
„Извини“, рече Меј. „Скоро сам готова.“ Укуцала је Не. Ти би га
кињила.
Пошаљи ми слику, написала је Ени.
Нећу. Али имам једну, укуца Меј, и то је била друга лаж која је,
према њеном схватању, била неопходна. Стварно је имала његову
слику. У тренутку кад је схватила да је заиста поседује и да би могла
то да каже Ени, чиме би рекла истину а опет не би испричала све;
такође, када је схватила да би јој та фотографија уз безазлену лаж да
зна његово презиме омогућила да настави авантуру с тим човеком по
имену Калден, који је можда био чак и опасан по Круг – знала је да ће
посегнути за другом неистином, и да ће њом купити још времена које
јој је било потребно да се предаје Калдену, док истовремено
покушава да докучи ко је он заиста и шта хоће од ње.
Хвала богу, написала је Ени. Али свеједно си кучка.
Ђина је прочитала поруку и узнемирила се. „Можда треба касније да
наставимо с овим?“, рече, а чело јој се нагло усијало.
„Не, извини“, рече Меј. „Настави. Искључичу овај екран.“
Ени је послала још једну поруку. Док је гасила екран, Меј је бацила
брз поглед. Да ли си чула звук ломљења костију док си седела на
њему? Старији људи имају птичје кости, а притисак који ти
описујеш могао би бити кобан.
„У реду“, рече Ђина, гутајући грчевито пљувачку, „годинама су мање
компаније пратиле везу између онлајн жалби, приказа, коментара,
оцењивања, и стварне куповине. Програмери Круга су осмислили
начин мерења утицаја тих фактора, твог учешћа, у потпуности, и то су
формулисали Степеном конверзије.“
Још једна порука је искочила, али Меј ју је игнорисала, а Ђина је
наставила, задовољна што јој је пошло за руком да, макар за
тренутак, буде важнија од Ени.
„Дакле, свака куповина коју је твоја препорука покренула или
подстакла повећава твој Степен конверзије. Уколико твоја куповина
или препорука мотивишу још њих педесет да предузму исту акцију,
онда је твој СК x50. Има Кругаша са степеном конверзије од x1200,
што значи да је у просеку 1200 људи куповало исто што је куповао и
неко од њих. Стекли су довољно кредибилитета и подразумева се да
њихови пратиоци верују њиховим препорукама и дубоко су захвални
за поузданост у куповини. Наравно, Ени има један од највећих СК у
Кругу.“
У том тренутку зачуо се још један сигнал. Ђина је затрептала као да
ју је неко ошамарио, али је наставила.
„Дакле, твој просечан Степен конверзије досад је био x119. Није
лоше. Међутим, на скали од 1 до 1000 има доста простора за
напредак. Испод Степена конверзије је твоја Директна потражња,
укупна цена наручених ствари које су препоручене. Узмимо као
пример да си препоручила неки привезак, и да је 1000 људи
прихватило твоју препоруку, онда тих 1000 привезака, по цени од
четири долара по комаду, твојој Директној потражњи доносе 4000
долара. То је само бруто малопродајна цена трговине коју си
омогућила. Забавно, зар не?“
Меј климну. Допало јој се што је заиста имала могућност да прати
колико су утицајни њен укус и препоруке које даје.
Зачуо се још један кратак сигнал. Ђина као да се суздржавала да не
заплаче. Устала је.
„У реду. Осећам се као да ти кварим ужину и пријатељство. Ето, то
су Стопа конверзије и Директна потражња. Сигурна сам да си
схватила. До краја дана поставићемо нови екран који бележи те
резултате.“
Покушала је да се осмехне, али није могла да подигне крајичке
усана довољно да би то деловало убедљиво. „Ах да, минимум који се
очекује од пуноправног Кругаша је степен конверзије од x250, док је
минимум директне потражње 45.000$ – то су скромни циљеви које
већина Кругаша далеко премашује. Уколико имаш питања, па...“,
стала је, очи су јој биле пуне суза. „Сигурна сам да можеш питати
Ени.“ Окренула се и отишла.
Након неколико ноћи, Меј се једног ведрог четвртка одвезла кући,
први пут откад је њен отац добио осигурање Круга. Знала је да се
њен отац осећа далеко боље и радовала се што ће га лично видети.
Апсурдно, надала се некој чаробној промени, иако је знала да ће
видети само мањи напредак. Међутим, њени родитељи су преко
телефона и у порукама звучали раздрагано. „Сада је све другачије“,
понављали су недељама и звали је да дође како би то прославили.
Радовала се захвалности којом ће је одмах обасути, возила је на
исток, па на југ, а кад је стигла, отац ју је дочекао на вратима, деловао
је далеко снажније и, што је важније, сигурније, више као мушкарац –
мушкарац какав је некада био. Поставио је екран своје наруквице
поред њеног. „Погледај. Слажу нам се. Јеси ли за вино?“
Унутра су се сместили око кухињског пулта, као некад. Сецкали су,
припремали месо и говорили о многим побољшањима које је Мејин
отац осећао. Сада је могао да бира лекаре. Није имао ограничења
кад је реч о лековима које треба да узима; сви су били покривени
осигурањем, и није било партиципације. Док су причали о његовом
здрављу у последње време, Меј је приметила да је мајка била
ведрија, живахнија. Носила је шортс.
„Најбоље у вези с тим“, рече њен отац, „јесте то што твоја мајка сада
има слободног времена напретек. Све је тако једноставно. Ја само
треба да одем код доктора, а Круг се побрине за све остало. Без
посредника. Без расправе.“
„Да ли је то оно што мислим да јесте?“, рече Меј. Изнад
трпезаријског стола висио је сребрни лустер, који је, кад га је мало
боље погледала, изгледао као један од Мерсерових радова. Сребрне
руке биле су заправо обојени рогови. Меј је само спорадично хвалила
његова дела – док су се забављали, трудила се да каже нешто лепо о
њима – али овај јој се искрено допао.
„Јесте“, казала је мајка.
„Није лоше“, рече Меј.
„Није лоше?“, реаговао је отац. „То је његово најбоље дело, и теби је
то јасно. Ова ствар би у неком од оних бутика у Сан Франциску ишла
и до пет сома. Нама га је поклонио.“
Меј је била изненађена: „Зашто?“
„Зашто га је поклонио?“, упита њена мајка. „Зато што је он наш
пријатељ. Он је добар младић. И боље размисли пре него што
заколуташ очима или узвратиш неким подругљивим коментаром.“
Меј је заиста застала, и након што јој је на памет пало туце
неприкладних ствари које је могла рећи о Мерсеру и пошто је, уместо
тога, одабрала да оћути, схватила је да може да буде милостива
према њему. Разлог је био тај што јој сада више није требао, зато што
је она сада била кључни и меродавни покретач светске трговине, зато
што је имала у Кругу двојицу мушкараца између којих је могла да
бира – један од њих је калиграфска енигма вулканске енергије, која
прескаче зидове како би је узео отпозади – и зато је могла себи да
приушти да буде милостива према јадном Мерсеру, његовој коврџавој
коси и гротескно гојазним леђима.
 „Стварно је леп“, рече Меј.
„Драго ми је да тако мислиш“, рече њена мајка. „Можеш му то и сама
речи за пар минута. Он долази на ручак.“
„Не“, рече Меј. „Јој, не.“
„Меј“, рекао је њен отац оштро, „он долази, у реду?“
Схватила је да је свака даља расправа бесмислена. Уместо тога,
насула је себи чашу црног вина и док је постављала сто допола ју је
испила. До тренутка кад је Мерсер закуцао и ушао, била је потпуно
равнодушна.
„Здраво, Меј“, рекао јој је, загрливши је уздржано.
„Овај твој лустер је стварно сјајан“, рекла је, али видевши како те
речи делују на њега док их је изговарала, наставила је даље. „Заиста
је прелеп.“
„Хвала“, рече. Потражио је Мејине родитеље, како би видео да су и
они то чули. Меј је себи насула још вина.
„Баш јесте“, наставила је. „Мислим, знам ја да ти то добро радиш.“
Док је то говорила, Меј се трудила да га не гледа, знајући да би је
поглед одао. „Међутим, ово је најбољи који си досад направио.
Толико сам срећна што си уложио толико у... Једноставно сам срећна
што се дело твојих руку које ми се највише свиђа налази у трпезарији
мојих родитеља.“
Извадила је камеру и сликала лустер.
„Шта то радиш?“, упита Мерсер, иако је деловао као да му импонује
то што она лустер сматра довољно добрим да га слика.
„Хтела сам само да га усликам. Види“, рече она. Затим му је
показала слику.
Њени родитељи су се склонили, несумњиво мислећи да она жели да
остане насамо с Мерсером. Били су блесави и луди.
„Лепо изгледа“, рекао је, гледајући фотографију мало дуже него што
је то Меј очекивала. Очигледно је био од оних који уживају у делу које
су створили и поносе се њиме.
„Изгледа невероватно“, рекла је. Вино ју је подигло. „То је било
веома лепо од тебе. Знам и да њима то много значи, нарочито сада.
Лустер овом простору даје потпуно нову димензију.“ Била је
еуфорична, не само због вина. Ослободила се. Њена породица се
ослободила. „Ово место је било тако мрачно“, рекла је.
Током једног кратког тренутка, чинило се као да су обновили стару
блискост. Меј је годинама била разочарана Мерсером и сажаљевала
га, али сада се присетила да је он био способан за велика дела.
Знала је да је саосећајан, и веома драг, и поред тога што ју је његова
скученост раздраживала. Међутим, пошто је видела и лустер – да ли
га је могла назвати уметничким делом? Личило је на уметност – и
како је он променио овај простор, вера у њега је васкрснула.
То јој је дало идеју. Под изговором да иде у собу како би се
пресвукла, извинила се и отрчала уз степенице. Међутим, уместо
тога, села је на свој стари кревет и за три минута је фотографију
лустера постовала на десетине страница које су се бавиле
уметношћу и кућним дизајном. Поставила је његову имејл адресу и
линк на сајт – на ком је било само неколико слика и адреса; није га
ажурирао годинама. Ако већ он није био довољно паметан да
направи себи посао, њој ће бити драго да то учини за њега.
Кад је завршила, Мерсер је седео с њеним родитељима за
кухињским столом на ком је била постављена богата трпеза – салата,
пилетина спремљена на кинески начин и поврће. Њихови погледи су
је пратили док је силазила низ степенице. „Звао сам те“, рече њен
отац.
„Волимо да једемо док је топло“, додала је њена мајка.
Меј их није чула док је била горе. „Извините, само сам...вау, како ово
добро изгледа. Тата, зар не мислиш да је Мерсеров лустер страва?“
„Мислим. Рекао сам ти то, а и њему такође. Годинама смо га молили
да нам да једно својих руку дело.“
„Просто су ми требали прави рогови“, рече Мерсер. „Већ дуго нису
наишли неки стварно лепи.“ Почео је да прича о својим изворима,
како јеленске рогове купује само од поузданих сарадника, за које зна
да не лове јелене, а уколико то чине, раде то по правилима
Секретаријата за лов и риболов о смањењу пренасељености.
„То је фасцинантно“, рече њена мајка. „Пре него што заборавим,
желим да наздравим... Шта се то чује?“
Мејин телефон је запиштао. „Није ништа“, рече. „Али, мислим да чу
убрзо моћи да вам саопштим веома добре вести. Настави, мама.“
»Само сам рекла да желим да наздравим томе што смо се...“
Сада се зачуо Мерсеров телефон.
„Извињавам се“, рече, извукавши руке из панталона, након што је
пронашао дугме за гашење телефона.
„Да ли смо сада сви спремни?“, упитала је мајка.
„Извините гђо Холанд“, рече Мерсер. „Наставите.“
Али у том тренутку, Мејин телефон је поново гласно запиштао, а
када је погледала екран, видела је да има тридесет седам нових
зингова и порука.
Је л’ нешто чиме мораш сада да се позабавиш?“
 „Није, не још“, рече Меј, иако је била на ивици стрпљења. Била је
поносна на Мерсера, и ускоро ће моћи да му покаже нешто у вези с
публиком коју би могао да има ван Лонгфилда. Ако је у првих
неколико минута било тридесет седам порука, за двадесет минута
биће их стотину.
Мајка је наставила. „Хтела сам да ти захвалим, Меј, због свега што
си учинила како би побољшала очево здравље, и мој разум. И желим
такође да наздравим Мерсеру, као делу наше породице, и да му се
захвалим за ово изузетно дело.“ Застала је, као да очекује некакав
звук као коментар. „Једноставно ми је драго што је то сада иза инене.
Хајде да једемо. Храна се хлади.“
И почели су да једу, али након неколико тренутака, Меј је чула
толико много зингова и видела толико много апдејта на свом екрану,
да није могла да сачека.
„У реду, не могу више да издржим. Постовала сам фотографију твог
лустера, Мерсеру, и људима се много свиђа!“ Поглед јој је био озарен
док је подизала чашу. „Томе треба да наздравимо.“
Мерсер није деловао весело. „Стани. Где си је постовала?“
„То је сјајно, Мерсеру“, рече њен отац, и подиже своју чашу.
Мерсер није дизао своју. „Где си је поставила, Меј?“
„На сва релевантна места“, рече, „и коментари су сјајни.“ Загледала
се у екран. „Само ми дозволи да прочитам први. Цитирам: Вау, то је
прелепо. То је написао веома познати индустријски дизајнер из
Стокхолма. Ево још једног: Ово је баш кул. Подсећа ме на нешто
што сам прошле године видео у Барселони. То је послала
дизајнерка из Санта Феа која је имала свој студио. Твом лустеру је
дала три од четири звездице, и имала је неке предлоге како би могао
још да га побољшаш. Сигурна сам да би могао да их продајеш тамо
ако би то желео. А ево и једног...“
Мерсер је ставио шаке на сто. „Стани. Молим те.“
„Али зашто? Најбољи део тек следи. На ДизајнСвету си већ добио
122 смајлија. То је сјајан резултат за тако кратко време. А они су
увели и оцењивање, и ти си међу првих педесет најбољих данас.
Заправо, знам како би могао то додатно да поправиш...“ У том
тренутку, пало јој је на памет како би јој ова врста активности сигурно
подигла ПартиРанг на 1.800. А када би довољно људи мотивисала да
купе дело, имала би сасвим пристојне Стопе конверзије и Директну
потражњу...
„Меј. Престани. Молим те, престани.“ Мерсерове сићушне округле
очи су је посматрале. „Не желим да дижем глас у дому твојих
родитеља, али ћеш или престати, или ћу морати да одем.“
„Чекај секунд“, рекла је. Скроловала је своје поруке, покушавала је
да нађе неку за коју је била сигурна да ће га одушевити. Видела је
једну која је стигла из Дубаија, и уколико би успела да је нађе, била је
сигурна у то, он би се предао.
„Меј“, чула је своју мајку. „Меј.“
Међутим, није могла да пронађе поруку. Где се изгубила? Док је
скроловала, чула је шкрипу столице. Толико јој је мало фалило да је
пронађе, да није стигла да подигне поглед. Када је то урадила,
Мерсер више није био ту, а родитељи су је посматрали.
„Лепо је од тебе што си хтела да подржиш Мерсера“, рече њена
мајка, „али стварно не разумем зашто то радиш сада. Покушали смо
да уживамо у пријатном ручку.“
Меј је посматрала мајку, упијајући њену разочараност и збуњеност
колико је могла да поднесе, а затим је отрчала напоље и налетела на
Мерсера који је кренуо у рикверц да излази на пут.
Упала је на сувозачко седиште. „Стани.“
Поглед му је био тмуран, беживотан. Зауставио је кола и положио
руке у крило, избацујући на нос презир који се у њему накупио.
„У чему је, дођавола, твој проблем, Мерсеру?“
„Меј, рекао сам ти да престанеш, ниси ме послушала.“
„Да ти нисам повредила осећања?“
„Ниси. Повредила си ми мозак. Натерала си ме да помислим да си
потпуно одлепила. Рекао сам ти да престанеш, ниси престала.“
„Нисам престала да се трудим да ти помогнем.“
„Нисам од тебе тражио да ми помогнеш. И нисам ти дозволио да
постујеш фотографију мог дела.“
„Твог дела.“ Препознала је нешто злочесто у свом гласу, за шта је
знала да је лоше или непродуктивно.
„Заједљива си, и злобна, и неосетљива.“
„Молим? Ја сам супротно од неосетљиве, Мерсеру. Покушавам да
ти помогнем зато што верујем у то што радиш.“
„Не верујеш. Меј, ти једноставно ниси у стању да дозволиш да
нешто остане да живи само у соби. Моје дело егзистира само у тој
једној соби. Нигде другде. Тако сам га замислио.“
„Дакле, ти не желиш да направиш посао?“
Мерсер је погледао испред себе, а затим се нагнуо назад. „Меј,
никада раније нисам тако снажно осећао да нека секта преузима
свет. Је л’ знаш шта су хтели пре неки дан да ми продају? Мада се
могу опкладити да је то на неки начин повезано с Кругом. Да ли си
чула за Кућка? Када помоћу телефона скенираш своју кућу како би
имао бар-код сваког производа...“
„Тако је. Затим наручиш нове ствари кад год се старе похабају.
Савршено.“
„Ти мислиш да је то у реду?“, рече Мерсер. „Је л’ знаш како су ми то
представили? Као класичну утопијску визију. Овога пута су рекли да
ће то смањити отпад. Уколико продавнице буду знале шта њихове
муштерије желе, онда неће бити прекомерне производње и
отпремања, ствари које нису купљене неће се бацати. Мислим, попут
било чега другог што ваша екипа гура, то звучи савршено,
прогресивно, али са собом доноси више контроле, више праћења
свега што радимо из једног центра.“
„Мерсеру, Круг чине људи попут мене. Ти тврдиш да, на неки начин,
ми сви седимо у некој соби, гледамо те и планирамо да завладамо
светом?“
„Не. Пре свега, ја знам да су тамо сви људи попут тебе. И управо то
је језиво. На индивидуалном нивоу ви појма немате шта радите на
колективном нивоу. А исто тако, немој претпостављати
добронамерност својих надређених. Годинама је трајао тај срећан
период када су они који су контролисали главни интернет канал били
заправо пристојни људи. Или макар нису били грамзиви и
осветољубиви. Ипак, увек сам се питао – шта ако је неко спреман да
ту моћ искористи да би казнио оне који му стоје на путу?“
„Шта тиме хоћеш да кажеш?“
„Мислиш ли да је проста случајност то што сваки конгресмен или
блогер који проговори о монополу напрасно бива ухваћен у некој
ужасној секс/порно/вештичарење контроверзи? Током двадесет
година интернет је могао да уништи свакога за тили час, али док се
нису појавила твоја Тројица Мудраца, или макар један од њих, нико
није хтео то да ради. Хоћеш да кажеш да то не знаш?“
„Ти си баш параноичан. Твојим мозгом управља теорија завере, и то
ме је увек депримирало. Звучиш тако испразно. А тврдити да је Кућко
нека ужасна нова ствар, мислим, веома дуго је постојао млекаџија
који је доносио млеко. Он је знао када ти млеко треба. Било је месара
који су продавали месо, пекара који су пекли хлеб...“
„Али млекар није претраживао моју кућу! Мислим, с бар-кодом
можеш претражити било шта. Милиони телефона претражују домове
својих власника и прослеђују широм света све податке на неки
карактеристичан начин.“
 „Па шта? Не желиш да Перфекс зна колико тоалет папира
користиш? Да ли те на било који изразити начин Перфекс угњетава?“
„Не, Меј, ствари стоје другачије. То би било лакше схватити. Сада,
међутим, нема угњетавања. Нико те не тера да то радиш. Ти се
добровољно везујеш у те ланце. А ти својевољно постајеш потпуно
аутистична. Више уопште не рачунаш на основне људске
комуникацијске знакове. Седиш за столом с троје људи који те
гледају и покушавају да причају са тобом, док ти буљиш у екран,
тражећи странце у Дубаију.“
„Ниси ти толика цвећка, Мерсеру. И ти имаш имејл налог. Имаш
вебсајт.“
„Ево шта је поента, и није ми пријатно што ћу ти то рећи. Али више
уопште ниси тако занимљива. Седиш за столом дванаест сати
дневно и немаш никакав други резултат осим неких бројева који кроз
недељу дана неће постојати, или ће бити заборављени. Не
остављаш никакво сведочанство да си живела. Никакав доказ.“
„Јеби се, Мерсеру.“
„Што је још горе, више не радиш ништа што је занимљиво. Не видиш
ништа, не говориш ништа. Необичан парадокс лежи у томе што ти
мислиш да си у центру збивања, и то твој став чини још
драгоценијим, али ти сама си постала мање активна. Кладим се да
месецима ништа ниси радила када ниси била пред екраном. Да ли
сам у праву?“
„Баш си дркаџија, Мерсеру.“
„Да ли уопште излазиш?“
„Ти си онај занимљиви, о томе се ради, зар не? Кретен који прави
лустере од делова мртвих животиња. Ти си највећи цар који зна шта
је кул?“
„Знаш шта ја мислим, Меј? Мислим да ти мислиш како седећи за
столом по читав дан и шаљући смајлије и мргуде водиш неки
страшно узбудљив живот. Гледаш слике Непала, притискаш дугме са
смајлијем, и мислиш да је то исто као да си била тамо. Питам се шта
би се догодило када би заиста отпутовала? Твоји јебени КретенКруг
рејтинзи, или шта год да ти тамо искаче, били би испод прихватљивог
нивоа! Меј, схваташ ли да си постала невероватно досадна?“
***
Већ дужи низ година Мерсер је био људско биће којег се највише
гнушала. Није то било ништа ново. Одувек је поседовао јединствену
способност да је доведе до ивице живаца. Та његова професорска
самодопадност. Његово препотопско просеравање. А понајвише
његова убеђеност – толико погрешна – да је познаје. Познавао је
делове њене личности с којима се слагао и који су му се свиђали, и
претварао се да су они били прави, њена суштина. Није имао појма.
Међутим, са сваким километром пређеним на путу кући, осећала се
боље. Са сваким новим километром који ју је удаљавао од те дебеле
кретенчине. Чињеница да је уопште спавала с њим изазивала је у њој
мучнину. Можда је тада била у власти неког чудног демона? Мора да
је током те три године њено тело обузела нека ужасна сила која ју је
заслепила како не би видела колики је он паћеник. Чак и тада је био
дебео, зар не? Како неко уопште може бити дебео у средњој школи?
Он ће мени да прича о седењу за столом, а има петнаест кила
вишка? Био је сав наопак.
Неће више проговорити с њим. Знала је то, и осећала је извесно
олакшање због тога. Попут каквог топлог ветра, олакшање је
прострујало њеним телом. Никада више неће проговорити с њим, ни
писати му. Тражиће од својих родитеља да раскину све везе с њим.
Планирала је и да уништи лустер; удесиће тако да изгледа као
случајност. Можда инсценирана пљачка. Меј се смејала себи.
Размишљала је о истеривању тог дебелог идиота из свог живота. Тај
ружни, вечнознојави трут никада више неће привирити у њен живот.
Видела је знак за Девичанску пловидбу не мислећи уопште о томе.
Прошла је поред излаза и није ништа осетила. Неколико секунди
касније, међутим, сишла је с аутопута, направила полукружно и
кренула назад према плажи. Било је скоро десет сати, знала је да је
радња већ сатима затворена. Шта је онда хтела? Није то била
реакција на Мерсерова усрана питања о томе шта је или шта није
радила напољу? Само је хтела да види да ли је место било отворено;
знала је да неће бити, али јој је пало на памет да је Марион можда
тамо, и да би можда дозволила Меј да узме један кајак на пола сата.
На крају крајева, живела је у суседној приколици. Можда би Меј могла
да је пронађе у дворишту, током шетње, и можда би могла да је убеди
да јој изнајми један.
Меј се паркирала и погледала преко ограде повезане ланцем. Тамо
није било никога, само покривен киоск за изнајмљивање, два реда
кајака и даске. Стајала је узалудно се надајући да ће видети силуету
у приколици. Светло је било затамњено, розикасто, приколица
празна.
Сишла је до узане плаже, где је застала. Гледала је игру месечине
по мирној површини увале. Села је. Није хтела да иде кући, иако није
било разлога да остане. Из главе није могла да избије Мерсера, како
његово огромно дечје лице, тако ни све глупости које јој је говорио
сваке, па и те вечери. Био је то последњи пут да је покушала да му
помогне на било који начин, одлучила је. Он је био њена прошлост,
био је прошлост сама, антиквитет, нејасан, беживотан предмет који је
могла да остави на таван.
Устала је размишљајући о томе како би требало да се врати назад и
ради на свом ПартиРангу, кад је угледала нешто чудно. Уз даљи крај
ограде, испред ње, нестабилно је био прислоњен велики предмет.
Био је то или кајак или даска. Пришла му је убрзаним кораком.
Схватила је да је у питању кајак. Био је остављен у неограђеном
простору, а поред њега је било весло. Положај му је био неуобичајен;
никада пре није видела ниједан како стоји готово усправно, и била је
сигурна да би се Марион побунила против тога. Једино што је Меј
пало на памет као објашњење било је да га је неко вратио после
затварања, и да је покушао што више да га приближи огради.
Последње што је помислила било је да би требало да га положи на
земљу, како би спречила могућност да током ноћи падне. То је и
учинила, пажљиво, положивши га на песак. Изненадила се колико је
био лаган.
Затим се нечега досетила. Вода је била удаљена тридесетак метара
и знала је да га лако може одвући до обале. Да ли је позајмљивање
кајака који је већ био позајмљен крађа? Макар га није оставила
приљубљеногуз ограду; само је продужила изнајмљивање које је
неко други већ био продужио. Вратиће га за око сат времена и нико
неће приметити.
Ставила је весло у кајак и одвукла га неколико корака по песку.
Проверавала је колико је компликовано то што је замислила. Је ли то
била крађа? Марион би сигурно разумела кад би сазнала. Била је
опуштена, а не ограничена жентурача, и деловала је као тип особе
која би, на Мејином месту, исто урадила. Не би јој се свиделе могуће
последице, али ипак, да ли су оне биле баш тачне? Марион није
могла бити одговорна, будући да је кајак узет без њеног знања.
Меј је сада била на обали. Прамац кајака био је мокар. А потом,
осећајући воду под њим, струју која као да га је одвлачила од ње
према дубинама залива, Меј је одлучила да то уради. Једини
проблем био је у томе што није имала појас за спасавање. Власница
би их обично поставила дуж ограде. Међутим, вода је била толико
мирна да није видела никакву стварну опасност уколико се држи
обале.
 Када се отиснула, међутим, осетила је да је површина под њом
масивна и глатка, због чега је напредовала веома брзо. То ју је
нагнало да помисли како би ипак могла да напусти плићак. Осетила
је да је ово тренутак када треба да покуша да стигне до Плавог
острва. Анђеоско острво било је лаганица, људи су често веслали до
тамо, али Плаво острво било је непознато, стрмо. Осмехнула се,
помислила је на Мерсера, видела његово изненађено, поражено,
уображено лице. Мерсер би био предебео за кајак, мислила је, и
исувише лењ да се отисне од марине. Човек који само што није
напунио тридесету, који прави лустере од јеленских рогова и који је
њој – која ради у Кругу! – делио лекције. Каква је то спрдња?
Насупрот томе, Меј, која је била у Топ2000 и чија каријера је брзо
напредовала, била је такође храбра, способна да по ноћи пређе
кајаком преко залива и истражи острво које би Мерсер могао да види
једино помоћу телескопа, седећи на свом кромпирасто-врећастом
дупету, док сребрнкастим бојама слика делове животиња.
Није имала разрађен план пловидбе. Ништа није знала о струјама у
дубљим водама залива нити о томе колико је мудро приближити се
теретњацима који су пловили оближњом трговачком рутом јер је они
нису могли видети. А до тренутка када би стигла, када би се
приближила острву, прилике би могле толико да се погоршају да не
може да се врати. Међутим, подстакнута унутрашњом енергијом,
снажном и урањајућом налик сну, знала је да неће стати док не
стигне до Плавог острва, или ако је неко не заустави. Уколико ветар и
даље буде благ, а вода остане мирна, успеће.
Док је веслала иза једрењака и ледоломаца, погледала је јужно.
Шкиљила је у потрази за шлепом на коме су живели мушкарац и
жена, међутим удаљени облици били су нејасни и, у сваком случају,
тешко да је светло код њих горело овако касно. Држала је свој
правац, пробијајући се брзо између усидрених јахти према заливу
који је имао облик заобљеног стомака.
Иза себе је зачула краткотрајно прскање. Када се окренула, видела
је главу црне фоке удаљене пет метара. Застала је накратко како би
сачекала да фока поново зарони, али животиња је остала и
посматрала ју је. Меј се окренула и наставила да весла према острву,
а фока ју је још мало пратила, као да је хтела да види исто што и она.
Накратко се запитала да ли ће фока ићи за њом скроз до краја, или
ће кренути према групи стена која се налазила близу острва, где је
Меј много пута док је возила преко моста могла да види локе како се
сунчају. Али када се следећи пут окренула, животиња је нестала.
 Површина воде остала је мирна чак и након што се осмелила да
зађе у дубљи део. Тамо где је обично било опасно, где је вода била
изложена ветровима са океана, ове ноћи је било потпуно мирно. За
двадесет минута прешла је пола пута, или јој се тако чинило.
Немогуће је било прецизно одредити удаљеност, нарочито ноћу, али
њој је деловало да се острво повећава и сада је могла видети делове
стена до којих никада раније није веслала. Далеко на врху видела је
како неки предмет прекривен јарком сребрнкастом месечином баца
одсјај. Видела је некакве остатке нечега за шта је била убеђена да је
прозор, остављен на тамном песку на обали. У даљини се огласила
сирена за маглу. Звук је долазио из правца Голден Гејта. Мора да је
магла тамо била густа, мислила је, иако је на месту где је она била,
само неколико километара одатле, ноћ била ведра а месец светлуцав
и готово пун. Његов одсјај у води био је нестваран, толико треперав,
толико јасан да је морала да чкиљи. Размишљала је о стенама близу
острва где је видела фоке и морске лавове. Да ли ће их и сада тамо
затећи, или су већ отишле? Са запада је дувао поветарац, ветар
типичан на Пацифику, који се спуштао с брда; накратко је мирно села
како би размислила о њему. У случају да се појача, морала би да се
врати. Сада је била ближе острву него обали, али уколико би вода
постала немирнија, сама и без појаса за спасавање не би преживела.
Међутим, ветар је прошао брзо као што се и појавио.
Гласно роморење које је долазило са севера привукло јој је пажњу.
Брод налик реморкеру пловио је у њеном правцу. На крову кабине
видела је бело и црвено светло, и знала је да је то нека врста
патроле, највероватније Обалска стража. Приближили су се довољно
да би је видели. Уколико би остала усправна, силуета би брзо одала
њен положај.
Приљубила се уз површину кајака, надајући се да ће, када буду
видели облик који је направила, помислити да је то стена, балван,
фока, или једноставно црни гребен који прекида сребрно треперење
залива. Брујање бродског мотора се појачало, и Меј је била сигурна
да ће је запљуснути блештећи млаз. Међутим, брод је брзо прошао и
она је наставила даље неопажена.
Последњи завеслај према острву дошао је тако брзо да је Меј
озбиљно посумњала у свој осећај за простор. У једном тренутку је
мислила да је у најбољем случају прешла пола пута, а већ у
следећем је грабила напред према плажи острва као да су је с леђа
потерали јаки ветрови. Скочила је с прамца кајака у ледену воду и
готово потонула. Пожурила је да довуче кајак на обалу, гурајући га
све док га није потпуно извукла и оставила на песку. Сећајући се
тренутка када је талас који је брзо нарастао замало зграбио њено
весло, поставила га је да стоји паралелно у односу на обалу и с обе
стране је поређала камење да га држе.
Стајала је тешко дишући, осећајући се снажно, изванредно.
Помислила је да је то што је сада ту било чудно. У близини је био
мост. Сто пута је видела острво када би преко њега прелазила, а
никада не би видела живу душу, људску или животињску. Нико се није
усудио овде да дође, или људе није било брига. Шта се десило с њом
па је постала толико знатижељна? Помислила је да је ово једини, или
барем најбољи начин да се овамо стигне. Марион би била против
тога да она оде толико далеко, и највероватније би послала моторни
чамац да је пронађе и врати. А обалска стража, нису ли они рутински
одвраћали људе од идеје да дођу овамо? Да ли је то било приватно
острво? Сва та питања и бриге били су сада неважни зато што је био
мрак, нико није могао да је види, и нико никад неће сазнати да је
била овде. Једино ће она знати.
Прошетала је. Плажа је обухватала готово читав јужни део острва, а
поред ње се уздизала велика литица. Погледала је навише, није било
упоришта за стопала, а испод је била обала прекривена пеном, тако
да се вратила истим путем схвативши да је планинска страна опасна
и стеновита, а обала се није ничим истицала. Прошла је руком кроз
густ ред морске траве из које су извиривале олупине и љуштуре
крабе и наплавина. Морска трава је под месечином добила нешто од
фосфоресценције коју је Меј виђала раније, која јој је давала дугин
сјај, као да гори изнутра. За тренутак је осетила као да стоји на некој
воденој површини на самом Месецу, свака ствар је имала нову чудну
палету боја. Оно што је требало да буде зелено било је сивкасто, а
оно што је требало да буде плаво било је сребрнкасто. Све је
гледала први пут. И баш у тренутку када је то помислила, крајичком
ока је угледала нешто за шта је била уверена да је звезда падалица,
која је хитала преко Пацифика. До тог тренутка видела је само једну,
и стога није могла бити сигурна да ли је то заиста било оно што је
мислила да јесте. Видела је светлосни лук који је нестао иза црних
брда. Али шта је друго могло да буде? Села је за тренутак на плажу,
гледајући у тачку где се звезда појавила, као да ће за њом доћи
друга, или као да ће сада искрснути мноштво њих.
Била је свесна тога да одлаже оно што је највише желела да ради –
да се попне на узани врх стене. Сад је прионула да то и оствари. Није
било никаквог пута, што јој је причињавало велико задовољство –
нико, или готово нико није био на том месту. Успентрала се хватајући
се за снопове траве и корење као држаче. Ноге је постављала у
ретка удубљења. У једном тренутку, кад је наишла на огромну рупу,
готово округлу, чисту, на стрмини, зауставила се. Мора да је то било
станиште неке животиње, али каква врста станишта је била у питању,
у то није била сигурна. Замишљала је скровишта за лисице и зечеве,
змије, кртице и мишеве, и сваку од тих животиња било је и могуће и
немогуће срести на том месту, а онда је наставила, пела се све више
и више. Није било тешко. На врх се успела веома брзо, придружујући
се усамљеном бору који је био тек нешто виши од ње. Стала је поред
њега, ухватила се за његово храпаво стабло, и окренула се. Видела
је мајушне беле прозоре у даљини, из правца града. Посматрала је
како велики танкер с црвеним светлима одлази у Пацифик.
Плажа је одједном била далеко испод ње, због чега јој је стомак
заиграо. Погледала је источно. Сада је имала бољи поглед на стене
на које су обично долазиле фоке. И заиста, видела је на десетине
њих како се излежавају, дремају. Подигла је поглед према мосту који
је био изнад острва, не према Голден Гејту, већ према оном мањем,
тачније посматрала је непрекидни ток аутомобила на њему.
Саобраћај је био густ иако је била поноћ. Питала се може ли ико
видети њену фигуру наспрам сребрног залива. Сетила се да јој је
Франсис једном рекао како уопште није знао да постоји острво испод
моста. Већина возача и путника који се возе не гледају према њему,
немају појма да оно постоји.
Још се придржавајући за изборано борово стабло, приметила је
потом, први пут, гнездо на највишој грани. Није се усудила да га
додирне, знала је да би то могло пореметити равнотежу његових
гранчица и природних мириса. Међутим, жудела је да види шта је
унутра. Стала је на камен, покушавајући да га надвиси, да погледа
одозго, али то јој никако није полазило за руком. Можда би могла да
га подигне и принесе себи како би завирила? Само на секунд? Могла
би, зар не, а потом да га врати назад? Не. Добро је знала да не би
могла то да уради. Када би то учинила, уништила би све што је било
унутра.
Села је, лице јој је било окренуто ка југу, где је могла да види светла,
бродове, пуста црна брда која су раздвајала увалу од Пацифика. Све
је то било под водом пре неколико милиона година, тако су је учили.
Сви ти ртови и острва налазили су се толико дубоко да би једва били
примећени као гребени на дну океана. Дуж сребрног залива видела је
неколико птица, беле или обичне чапље. Јездиле су у ниском лету
кроз ваздух у правцу севера. Неко време је седела, усмеравајући ум
према тмини. Мислила је на лисице које су можда биле испод ње,
ракове који су се можда крили испод камења на обали, људе у
колима који су можда пролазили изнад ње, мушкарце и жене на
реморкерима и танкерима, који су стизали у луку или је напуштали,
уздишући, сви су већ све видели. Нагађала је ко би све могао живети,
идући усредсређено или лутајући бесциљно, у великим дубинама
воде под њом, али није дуго мислила о томе. Задовољила се свешћу
о милионима могућих измена око ње, и тешила се како ионако није
знала, а није ни могла знати, много о томе.
Меј се вратила на Марионину плажу, која је испрва деловала исто
као и кад се отиснула с ње. Није било људи, а светло у Мариониној
приколици било је као и пре, розикасто и затамњено.
Меј је скочила на обалу, ноге су јој дубоко утонуле у влажни песак,
након чега је одвукла кајак на обалу. Ноге су јој биле тешке.
Зауставила се, испустила кајак и истегла се. Положила је руке на
главу и погледала према паркингу. Видела је своја кола, али сада су
поред њих стајала још једна. И док их је посматрала, питајући се да
ли се то Марион вратила, заслепело ју је блештаво светло.
„Стој“, заурлао је глас преко мегафона.
Инстинктивно се окренула на другу страну.
Озвучени глас се поново зачуо. „Не мрдај!“, рекао је, сада веома
оштро.
Меј се заледила на месту где је била, изгубивши равнотежу.
Накратко се питала, забринуто, колико дуго ће моћи да остане у тој
пози, али за тим није било потребе. Две сенке су се спустиле до ње.
Непозната лица су је зграбила, положила су јој руке на леђа и
ставили на њих лисице.
Меј је седела у задњем делу патролних кола, а полицајци, који су
сада били тиши, просуђивали су да ли им је говорила истину када је
причала о томе како је изнајмила чамац, како је имала чланску карту,
и како је мало закаснила да врати оно што је изнајмила. Позвали су
Марион, и она је посведочила да је Меј њена муштерија, али када су
је упитали да ли је Меј тога дана изнајмила кајак и једноставно
закаснила, Марион је прекинула везу. Само је рекла да ће ускоро
позвати.
Стигла је двадесет минута касније. Била је на сувозачком седишту
старог црвеног пикапа, а возач је био брадати човек који је деловао
збуњено и узнемирено. Када је видела како Марион нестабилно иде
према полицајском возилу, схватила је да су и она и он били под
дејством алкохола. Он је остао у колима, не показујући никакву жељу
да из њих изађе.
Док је Марион ишла према колима, Меј је пресрела њен поглед.
Када је видела Меј на задњем седишту патролних кола, с рукама на
леђима у лисицама, чинило се као да се Марион нагло отрезнила.
„Ох, побогу“, рече, јурнувши према Меј. Окренула се према
полицајцима. „То је Меј Холанд. Она је стална муштерија. Она је
домаћа овде. Како се ово, дођавола, догодило? Шта се овде
дешава?“
Полицајци су јој објаснили да су примили две одвојене пријаве
наводне крађе. „Добили смо позив од грађанина који не жели да буде
идентификован.“ А онда су се окренули према Марион. „А једна од
ваших камера, гђо Лефебр, послала је сигнал.“
Меј готово да није ока склопила. Адреналин јој читаву ноћ није дао
мира. Како је могла бити тако глупа? Она није била лопов. Шта би се
догодило да је Марион није спасила? Могла је све да изгуби. Позвали
би њене родитеље да положе кауцију за њу, а она би изгубила своју
позицију у Кругу. Никада у животу није била кажњена за прекорачење
брзине, никада није била ни у каквој невољи, а сада је украла кајак
од хиљаду долара.
Међутим, та епизода се завршила, и Марион је, кад су се
раздвајале, чак инсистирала на томе да Меј поново дође. „Знам да ће
ти бити непријатно, али желим да се вратиш код мене. Прогањаћу те
уколико не поступиш тако.“ Знала је да ће Меј бити жао, и да ће је
бити срамота, да неће више моћи да погледа Марион у очи.
Међутим, када се пробудила после немирног сна, Меј је осетила
чудно растерећење, као да се пробудила из кошмара и сазнала да се
то никада није догодило. Била је на новом почетку. Отишла је на
посао.
Улоговала се у пола девет. Ранг јој је био 3892. Радила је читаво
јутро, осећала изванредну усредсређеност с обзиром на то да већи
део ноћи није спавала. Повремено би јој се враћале слике од
претходне ноћи – мирна сребрнкаста боја воде, високи бор на острву,
заслепљујуће светло полицијског возила, његов пластични мирис,
кретенски разговор с Мерсером – међутим, та сећања су копнила,
или их је она потискивала, а онда јој је Ден на другом екрану послао
поруку: Молим те, дођи у моју канцеларију чим будеш могЈа. Џаред
ће те покривати.
Пожурила је тамо, а када је ушла, видела је Дена како стоји
спреман. На лицу као да му се указало задовољство што је
пожурила. Ден је затворио врата, а онда су сели.
„Меј, да ли знаш о чему желим да причам с тобом?“
Можда је хтео да види хоће ли покушати да га слаже?
„Извини, не знам“, покушала је.
Ден је полако затрептао, „Меј. Последња прилика.“
„Зовеш ме због оног што се синоћ догодило?“, рекла је. Да није знао
оно о полицији, могла је да измисли нешто друго, нешто што се
десило после свега тога.
„Јесте. Меј, то је веома озбиљна ствар.“
Знао је. Боже, он је знао. Негде дубоко у себи, схватила је да Круг
сигурно има неки веб аларм који се оглашава у ситуацијама када је
против неког од запослених подигнута оптужница или је саслушан у
полицији. Једино то је било логично.
„Али није подигнута оптужница“, побунила се. „Марион је све
средила.“
„Марион је власница брода?“
„Јесте.“
„Али, Меј, и ти и ја знамо да је почињено кривично дело, зар не?“
Меј није знала шта да каже.
„Поштедећу те, знаш ли да је члан Круга, Гери Кац, поставио
ВидеоКруг камеру на плажи?“
Преврнуо јој се стомак. „Не, нисам знала.“
„И да је син власнице, Волт, такође поставио једну?“
„Не.“
„Добро. Пре свега, то је већ само по себи проблематично. Волиш
понекад да возиш кајак, зар не? Видим на твом профилу да си
кајакашица. Од Џосаје и Дениз сам сазнао да сте причали о томе.“
„Понекад одем. Последњи пут сам била пре пар месеци.“
„И никада ти није пало на памет да провериш ВидеоКруг како би
сазнала какви су временски услови?“
„Није. Требало би то да радим. Али сваки пут одем изненада, ради
се о тренутку инспирације. Плажа се налази између моје куће и куће
мојих родитеља, тако да...“
„Била си јуче у родитељском дому?“, рече Ден таквим тоном да јој је
било јасно да ће се он још више ражестити уколико буде одговорила
потврдно.
Јесам. Свратила сам на ручак.“
Ден је сада устао и окренуо јој леђа. Могла га је чути како дише,
била је то серија нервозних фрктања.
 Меј је имала снажан осећај да ће сваког тренутка бити отпуштена.
Потом се сетила Ени. Да ли би она могла да је спасе? Овога пута не.
„У реду“, рече Ден. „Дакле, отишла си кући, пропустила си овде
бројне активности, а на повратку си се зауставила код радње, иако је
била затворена. Немој ми рећи да ниси то знала.“
„То ми је пало на памет, али сам свратила како бих проверила.“
„А када си видела кајак испред ограде, једноставно си одлучила да
га узмеш.“
„Да га позајмим. Ја сам учлањена тамо.“
„Да ли си видела снимак?“, упита Ден.
Укључио је свој екран. Меј је видела јасан, месечином обасјан
широки план плаже. Индикатор логовања показивао је 10:14 увече.
„Зар не мислиш да би ти ова камера била од користи?“, упита Ден.
„Макар због података о води?“ Није сачекао одговор. „Хајде да
видимо како си ушла.“ Убрзао је траку неколико секунди и Меј је
видела како се на плажи појављује нејасна фигура. Све је било
веома јасно – видело се да је била изненађена када је наишла на
кајак, видели су се неодлучност и сумња, затим како брзо премешта
брод. На крају је почела да весла и изашла из кадра.
„У реду“, рече Ден. „Као што можеш да видиш, очигледно је да си
била свесна тога да радиш погрешну ствар. Тако се не понаша неко
ко има важећи уговор с Марџ, или како се већ та жена зове. Мислим,
срећан сам што сте се држале твоје верзије догађаја, и срећан сам
што ниси ухапшена, јер у том случају не би могла да задржиш посао.
Преступници не могу бити запослени у Кругу. Искрено, међутим, све
то код мене изазива мучнину. Лажи и одвратности. Једноставно ме
запањује то што чак морам и да се бавим тиме.“
Наново се у Меј пробудио снажан осећај, трептај у ваздуху који је
указивао на то да је била отпуштена. Међутим, уколико је то била
истина, Ден јој не би посветио толико времена, зар не? И да ли би
уопште могао да отпусти неког кога је запослила Ени, која је била на
далеко јачој позицији у односу на њега. Ако би неко већ требало да јој
саопшти ту вест, онда ће то бити управо Ени. Стога је села, надајући
се да ово иде у другом правцу.
„А сада, шта нам овде недостаје?“, питао је, показујући на замрзнуту
слику на којој се видело како Меј улази у кајак.
„Не знам.“
„Стварно не знаш?“
„Дозвола за коришћење кајака?“
„Свакако“, рече одсечно, „али шта још?“
 Меј заврте главом. „Извини. Не знам.“
„Зар ти иначе не носиш појас за спасавање?“
„Носим, носим. Међутим, они су се налазили с друге стране ограде.“
„Замисли да ти се, не дај боже, нешто догодило. Како би се осећали
твоји родитељи? Како би се осећала Марџ?
„Марион.“
„Како би се она осећала, Меј? Посао би јој преко ноћи пропао. Крај.
Сви људи који раде код ње остали би без посла. Плажа би била
затворена. Кајакаштво у заливу, као свеукупни бизнис, доживео би
крах. Све због твог пропуста.“
„Знам“, рече Меј. Заболела ју је истина. Била је себична. Мислила је
само на своју жељу.
„То је тужно, пошто си толико напредовала. Твој ПартиРанг се попео
на 1668. Стопа конверзије и Директна потражња коју си забележила
овог квартала су у врху. И сада ово. Забринуто је уздахнуо. „Али ма
колико узнемирујућа, ова прича нас доводи до наравоученија. А када
то кажем, мислим на животни преокрет. Ова срамна епизода
омогућиће ти да лично упознаш Имона Бејлија.“
Меј се запрепастила.
Јесте. Он се заинтересовао за ово, пошто је видео да се у великој
мери преклапа с крајњим циљевима самог Круга како их он види. Да
ли си заинтересована да о овоме попричаш с Имоном?
„Јесам“, прозборила је. „Наравно.“
„Добро. Он једва чека да те упозна. Данас поподне у шест отићи
ћеш до његове канцеларије. Молим те да се у међувремену мало
сабереш.“
Меј је глава звонила од самооптуживања. Мрзела је то што је
постала. Како је могла то да уради, да ризикује посао? Да осрамоти
своју пријатељицу? Да угрози здравствено осигурање свог оца? Била
је луда, јесте, али да ли је можда била и шизофренична? Шта ју је то
обузело претходне ноћи? Каква треба да будеш особа па да урадиш
тако нешто? У мислима се свађала сама са собом, радећи
грозничаво, покушавајући да уради нешто опипљиво чиме би
показала своју верност компанији. Радила је на 140 клијентских
упита, што је био њен дотадашњи рекорд. Истовремено је
попуњавала 1129 упитника и старала се о томе да новајлије
испуњавају зацртане циљеве. Њихов збирни резултат био је 98, због
чега је била поносна, иако је знала да су у томе и срећа и Џаредово
ангажовање имали удела – он је знао шта се догађа с Меј и обећао је
помоћ. У пет сати поподне канал је био затворен, а Меј је остала да
ради на свом ПартиРангу још четрдесет пет минута. Побољшала га је
са 1827 на 1430. Тај процес је произвео 344 коментара, постова, и
скоро хиљаду смајлија и мргуда. Пробрала је понуде 38 великих и 44
мањих компанија, а њена Директна потражња била је $24.050. Била
је сигурна у то да ће Бејли, који је од Тројице Мудраца највише био
концентрисан на ПартиРанг, приметити тај резултат и похвалити га.
У петнаест до шест прозвао ју је један глас. Подигла је поглед према
фигури која је стајала на вратима, новајлији коме је било око
тридесет година. Упознала га је испред.
„Меј Холанд?“
„Ја сам.“
„Зовем се Донтеј Петерсон. Радим за Имона, и он ме је замолио да
те допратим до његове канцеларије. Спремна?“
Ишли су истим путем којим је она ишла с Ени. Док су ходали,
схватила је да Донтеј не зна да је она била раније у Бејлијевој
канцеларији. Ени никада од ње није тражила да о томе не прича, али
чињеница да Донтеј није знао ништа о томе упућивала је на то да ни
Бејли није знао. Стога је сматрала да не би требало то да открива.
Док су улазили у тамноцрвени ходник, Меј се презнојавала. Под
пазухом је осећала потоке који су јој се сливали према струку. Није
осећала ноге.
„Ово је забаван портрет Тројице Мудраца“, рече Донтеј кад су
застали пред вратима. „То је дело Бејлијеве нећаке.“
Меј се претварала да је изненађена, одушевљена невиношћу и
сировом проницљивошћу слике.
Донтеј је ухватио највећи звекир у облику гаргојла и покуцао.
Отворила су се, и појавило се Бејлијево насмејано лице.
„Здраво!“, рече. „Здраво Донтеј, здраво Меј!“ Пошто је схватио да је
направио риму, још шире се осмехнуо. „Уђите.“
Носио је каки панталоне и кошуљу, и деловало је орно. Меј га је
следила у просторију. Чешкао се по потиљку, готово као да му је
непријатно колико му овде добро иде.
„Дакле, ово је моја омиљена соба. Мали број људи је био у њој. Не
због тога што овде постоји нека суперскривена тајна или било шта
такво, већ једноставно немам времена да угошћавам људе. Јеси ли
икада раније видела нешто налик овоме?“
Меј је пожелела да каже, али није могла, да је већ била у овој соби.
„Ни налик.“
На Бејлијевом лицу појавило се нешто чудно, налик трзају који као
да му је леви крајичак ока спојио с левим углом усана.
 „Хвала, Донтеј“, рече Бејли.
Донтеј се осмехнуо и изашао, затварајући тешка врата за собом.
„Дакле, Меј. Чај?“ Застао је пред старинским прибором за чај. Над
сребрним чајником извијала се пара.
„Наравно“, рекла је.
„Зелени? Црни?“, упитао је, осмехујући се. „Или ерл греј?“
„Зелени, хвала. Али не треба, заиста.“
Бејли се удубио у припрему. „Познајеш нашу вољену Ени дуго?“,
упитао је, сипајући пажљиво.
„Да, још од друге године колеџа. Већ пет година.“
„Пет година! То је, колико, трећина твог живота!“
Меј је знала да се он полако приближава теми, али се ипак опрезно
осмехнула. „Претпостављам. Дуго времена.“ Додао јој је тацну и
шољу и срдачно јој показао где да седне. У просторији су биле две
кожне фотеље, обе меко тапациране.
Бејли се завалио у једну уз дубок уздах, ослонивши руку на колено.
„Знаш, Ени нам је овде веома битна, уосталом као и ти. Она те је
описала као особу која би могла бити веома драгоцена за ову
заједницу. Да ли верујеш у то?“
„Драгоцена овде?“
Климнуо је главом, а затим дунуо у чај како би га расхладио.
Погледао ју је усредсређено преко шоље. Погледи су им се сусрели,
а потом, накратко схрвана, скренула је поглед да би одмах поново
наишла на његово лице. Сада на урамљеној фотографији на
оближњој полици. Био је то свечани црно-бели портрет Бејлијеве
породице – његове три ћерке стајале су близу мајке и Бејлија, док су
они седели. Бејлију је син седео у крилу, у тренерци с фигуром Ајрон
Мена у рукама.
„Па, надам се“, рече Меј. „Трудим се из петних жила. Волим Круг, не
налазим речи којима бих могла да изразим захвалност за прилику
коју сам овде добила.“
Бејли се осмехнуо. „Добро, добро. Онда ми реци, како се осећаш
поводом онога што се синоћ догодило?“ То питање је поставио као да
је био искрено радознао, као да њен одговор може да оде у било ком
смеру.
Меј је сада била на сигурном терену. Није било потребе да врда.
„Ужасно“, рече. „Једва сам ока склопила. Толико ме је срамота да
желим да повратим.“ Није тако могла да говори са Стентоном, али
осећала је да би Бејли могао да цени сировост.
 Он се готово неприметно насмејао и наставио. „Меј, желим нешто да
те питам. Да ли би другачије поступила да си знала да су у марини
постављене ВидеоКруг камере?“
„Да.“
Бејли је саосећајно климнуо главом. „У реду. Како?“
„Не бих то учинила.“
„А зашто не би?“
„Зато што би ме ухватили“
Бејли је накривио главу. „То је све?“
„Па, не бих волела да било ко види како то радим. То није било у
реду. То је срамота.“
Ставио је шољу на астал поред себе, а потом је руке спустио у
крило, елегантно склопивши шаке. „Дакле, генерално, мислиш ли да
се другачије понашаш када знаш да си надзирана?“
„Наравно. Свакако.“
„Када знаш да те сматрају одговорном.“
„Да.“
„Када постоји архива. То јест, када или уколико је твоје понашање
стално доступно. Уколико постоји снимак твог понашања.“
„Да.“
„Добро. А да ли се сећаш мог говора с почетка лета, у вези с
главним циљем ВидеоКруга?“
„Знам да ће, у случају пуне покривености, криминал бити
искорењен.“
Бејли је деловао задовољно. „Тако је. Тачно. Чувају нас обични
грађани, попут Герија Каца и Волта Лефебра, који су, у овом случају,
потрошили извесно време како би поставили камере. Криминално
дело је овде безначајно, и није било жртава. Хвала богу, жива си.
Марионин посао, као и индустрија кајака уопште, преживеће. Али
једна ноћ твог себичлука могла је све то довести у питање.
Индивидуални чин је могао да изазове низ тешких последица.
Слажеш се?“
„Да. Знам. То је било неразумно.“ У том тренутку се Меј поново
осетила као особа која веома ускогрудо гледа на ствари, као да је
непрестано доводила у питање све што јој је Круг дао.
„Господине Бејли, не могу да верујем да сам то учинила. И знам да
се питате да ли се ја овде уклапам. Само желим да знате колико
ценим своју позицију у фирми и ваше поверење. И желим да вам
изразим захвалност због тога. Учинићу све да вам ово надокнадим.
Стварно, радићу било који додатни посао, било шта. Само реците.“
 На Бејлијевом ливу појавио се кез. „Меј, твој посао није у опасности.
Ти си овде за стално. Ени је овде за стално. Жао ми је ако си макар и
на трен поверовала у супротно. Не желимо да ниједна од вас икада
оде.“
„То је заиста лепо чути. Хвала вам“, рече Меј, иако је њено срце
сада јаче ударало.
Осмехнуо се док је климао главом, као да је био срећан што је сада
све то разјашњено. „Међутим, зар не мислиш да у читавој тој епизоди
постоји један веома поучан део?“ Деловало је као да је поставио
реторичко питање, али је Меј за сваки случај одобравала. „Меј“, рече
„у ком случају тајна може бити добра ствар?“
Меј је требало неколико секунди да би размислила. „Онда када
може да заштити нечија осећања.“
„На пример?“
„Па“, мрмљала је. „Рецимо да знаш да твоју пријатељицу вара
дечко, али...“
„Али, шта? Нећеш рећи пријатељу?“
„Добро. Пример није добар.“
„Меј, да ли си ти икада била срећна кад су твоји пријатељи крили
нешто од тебе?“
Меј је помислила на бројне ситне лажи које је рекла Ени у скорије
време. Лажи које није само изговорила већ и искуцала, што их је
учинило трајним и непорецивим.
„Не. Али разумем их ако су то морали да раде.“
„То је занимљиво. Можеш ли да се присетиш било ког тренутка када
си била срећна зато што је неко од њих крио нешто од тебе?“
Није могла. „Не у овом тренутку.“ Осетила је мучнину.
„Добро“, рече Бејли, „засад не можемо да се сетимо добрих тајни
међу пријатељима. Хајде да пређемо на породице. Да ли је у
породици тајна нешто што је добро? Теоријски, да ли икада
помислиш: Знам шта би било добро. Да ово сакријем од своје
породице?“
Меј је помислила на многе ствари које су њени родитељи вероватно
крили од ње – разне врсте понижавања којима су били изложени због
очеве болести.
„Не“, рекао је.
„Нема тајни међу члановима породице?“
„Заправо“, рече Меј. „Не знам. Сигурно постоје ствари које не желите
да поделите са својим родитељима.“
„Да ли би твоји родитељи желели то да знају?“
 „Можда.“
„Дакле, ти њима ускраћујеш право да знају те ствари? То је добро?“
„Није. Али можда је тако боље за све.“
„Боље за тебе. Боље за онога ко чува тајну. Боље је неку мрачну
ствар не делити с родитељима. Да ли је реч о нечему предивном што
си учинила? Можда би једноставно били пресрећни кад би им то
рекла?“ Меј се насмејала. „Не. Јасно је да не желимо да они то
сазнају зато што нас је срамота, или зато што желимо да их
поштедимо сазнања да смо зезнули ствар.“
„Међутим, слажемо се око тога да би они желели то да знају.“
„Да.“
„А да ли они имају права да то знају?“
„Претпостављам.“
„У реду. Дакле, да ли се слажемо око тога да је сада реч о ситуацији
у којој у једном савршеном свету не би урадила ништа због чега би
осећала срамоту пред родитељима?“
„Наравно. Али постоје и друге ствари које они не би могли да
разумеју.“
„Зато што никада нису били у улози ћерки или синова?“
„Не. Али...“
„Меј, имаш ли некога ко је геј међу твојим рођацима или
пријатељима?“
„Наравно.“
„Да ли знаш колико је свет изгледао другачије геј особама пре и
након што су почели да се декларишу?“
„Могу да претпоставим.“
Бејлије устао и позабавио се чајем. Досуо им је још, и вратио се
назад. „Не знам да ли можеш. Припадам генерацији која је имала
великих проблема с изласком тих ствари у јавност. Мој брат је геј, и
признао је то родитељима када је имао двадесет четири године. А
све дотад га је то убијало. То је био тумор који се брзо ширио и који је
сваког дана растао. Али одакле му идеја да ће му бити боље ако то
буде држао у себи? Када је признао родитељима, они једва да су
трепнули. Створио је сву ту драму у својој глави – читаву мистерију и
терет око своје велике тајне. И део проблема, историјски гледано, био
је управо тај што су и други сличне ствари скривали као тајне.
Излазак с тим у јавност био је веома тежак све док милиони других
мушкараца и жена нису то урадили. Онда је све постало далеко
лакше, слажеш се? Након што су се милиони мушкараца и жена
декларисали, хомосексуалност је престала да буде нека мистериозна
такозвана девијантност и постала мејнстрим животни пут. Пратиш ли
ме?“
„Да. Али...“
„И тврдим да би на било ком месту на свету на коме се
хомосексуалци још прогањају ствари одмах кренуле набоље када би
гејеви и лезбијке истовремено изашли у јавност. Тада би они који их
прогоне, као и сви они који из било ког разлога то насиље подржавају,
схватили да заправо прогоне најмање десет одсто становништва –
укључујући своје синове, ћерке, комшије и пријатеље – чак и
сопствене родитеље. То би одмах постало неприхватљиво. Међутим,
прогањање гејева или било које мањинске групе заправо је
последица тајновитости.“
„У реду. Нисам посматрала из тог угла.“
„Нема везе“, рече, задовољан, и сркну чај. Испружио је прст једне
руке према горњој усни и обрисао је. „Дакле, испитали смо штетност
чувања тајни када су у питању породица и пријатељи, као и улогу
друштва у прогањању великих група људи. Хајде сада да усмеримо
наше истраживање у правцу налажења користи од политике тајности.
Шта мислиш о томе да се усредсредимо на политику? Да ли мислиш
да би председник требало нешто да крије од људи које он или она
предводи?“
„Не, али морају постојати неке ствари које не можемо знати. Макар
због националне безбедности.“
Он се насмејао. Чинило се да је био срећан јер је рекла оно што је
он очекивао. „Заиста Меј? Да ли се сећаш да је човек по имену
Џулијан Асанж омогућио да у јавност процури неколико милиона
страница тајних докумената из Америке.“
„Читала сам о томе.“
„Дакле, пре свега, веома се узнемирила америчка влада, као и
већина медија. Многи људи су мислили да је то озбиљно
нарушавање безбедности као и да представља јасну и тренутну
опасност по наше мушкарце и жене који носе униформу овде и
напољу. Али да ли се сећаш да је иједан тај војник икада био заиста
повређен зато што су ти документи објављени?“
„Не знам.“
„Таквих случајева није било. Иста ствар се догодила седамдесетих с
Пентагонским документима. Ниједан војник није задобио ни
огреботину због тога што су ти папири доспели у јавност. Сећам се да
је највећа последица њиховог цурења била та што смо сазнали да
многе наше дипломате трачаре о лидерима других земаља. Милиони
докумената, а једино што откривају је да су дипломате Америке
посматрале Гадафија, с његовим женским обезбеђењем и чудним
навикама у исхрани, као озбиљног лудака. Ако ништа друго, након
објављивања тих докумената дипломате су почеле да воде рачуна о
свом понашању. Пазили су шта и како причају.“
„Али национална одбрана...“
„Шта с њом? У опасности смо једино када не знамо планове ни
мотиве држава с којима немамо добре односе. Или када оне не знају
наше планове и забринуте су због тога, зар не?“
„Тако је.“
„Али шта би било у случају да оне знају наше намере, и обрнуто, ако
бисмо ми знали њихове? Одједном бисмо били ослобођени нечега
што се обично одређује као ризик од узајамно планираног уништења,
а уместо тога бисмо добили узајамно планирано поверење. Америка
нема злочиначких порива, зар не? Не планирамо да збришемо с мапе
ниједну земљу. Понекад, међутим, предузимамо закулисне радње
како би добили оно што желимо. Али шта би било када би сви били,
или када би сви морали да буду, отворени и искрени?“
„Било би боље?“
Бејли се широко осмехнуо. „Добро. Слажем се.“ Спустио је шољу на
сто и поново ставио руке у крило.
Меј је знала да не треба да га притиска, али њене усне биле су
пребрзе. „Немогуће је да тврдите да свако треба све да зна.“
Бејли је разрогачио очи, као да је осетио задовољство што је дошла
на терен који је припремао. „Не, наравно. Једино што тврдим јесте да
свако има право да све сазна, и свако треба да има алате да то
право оствари. Времена је премало да бисмо могли све да сазнамо,
иако ми је криво због тога.“
Застао је, накратко се изгубио у мислима, а онда се усредсредио на
Меј. „Видео сам да ниси била пресрећна што је Гас на теби испробао
ЉубЉуб.“
„Ухватио ме је неспремну. Није ми то најавио.“
„То је све?“
„Па, представило ме је у искривљеном светлу.“
„Да ли су информације које је о теби дао биле нетачне?“
„Па, не ради се о томе. Једноставно, све је било... расцепкано. И
можда је због тога информација изгледала нетачно. Узето је неколико
делова моје личности који су представљени као целина...“
„Деловало је непотпуно.“
„Тако је.“
 „Меј, веома ми је драго што си то баш тим речима рекла. Као што
знаш, Круг се труди да постане целина. У Кругу покушавамо да
затворимо круг.“ Насмејао се својој игри речи. „Али претпостављам да
знаш да је крајњи циљ испуњење.“
Није то знала. „Мислим да знам“, рече.
„Погледај наш лого“, рекао је. Дао је знак, након чега се на зидном
екрану појавио лого. „Видиш како је ‘ц’ у средини отворено? Годинама
ме је то мучило. Постало је симбол онога што је овде остало да се
уради, а то је затварање.“ ‘Ц’ на екрану се затворило и формирало
савршен круг. „Јеси ли видела?“ рече. „Круг је најјачи облик у свемиру.
Ништа га не може победити, ништа не може бити боље, савршеније
од њега. А то је оно што ми желимо да будемо: савршенство. Стога
нас све што нам измиче, све што је недоступно, спречава да будемо
савршени. Видиш?“
„Видим“, рече Меј, иако није била сигурна у то.
„То је у складу с нашим циљевима. Желимо да пронађемо начин
како да нам Круг помогне да се, индивидуално, осетимо потпунијим,
као и да осетимо да су утисци других о нама засновани на потпуним
информацијама. Исто тако, он треба да нас заштити од осећаја да је,
баш као што се теби догодило, у свет отишла искривљена слика о
нама. То је налик поломљеном огледалу. Ако погледамо у огледало
које је сломљено, напукло или му недостају парчићи, шта добијамо?“
Сада је схватила. Било каква процена, суд, или слика заснована на
непотпуним информацијама биће увек погрешна. „Добијамо
искривљен и изломљен одраз“, рекла је.
„Тачно“, рече Бејли. „А ако је огледало цело?“
„Видимо све.“
„Огледало је веран одраз стварности, је л’ тако?“
„Наравно. То је огледало. То је стварност.“
„Само, оно може бити верно једино кад је цело. А када је реч о теби,
мислим да је проблем с Гасовом ЉубЉуб презентацијом био тај што
она није била потпуна.“
„Добро.“
„Добро?“
„Па, истина је“, рече. Није била сигурна због чега је отворила уста,
али речи су испадале пре него што је успевала да их задржи.
„Међутим, и даље сматрам да постоје ствари, иако можда веома
мали број њих, које желимо да задржимо за себе. Мислим, свако то
ради сам, или у спаваћој соби, и срамота га је због тога.“
„Али зашто бисмо се тога стидели?“
 „Можда нас није увек срамота. Али то су ствари које не желимо да
делимо. Једноставно не верујемо да ће људи имати разумевања, или
се плашимо да би то променило њихову представу о нама.“
„У реду, ако говоримо о томе, имамо један или два могућа сценарија.
Прво, схватићемо да је, о којој год активности да причамо, она толико
распрострањена и нешкодљива да не треба да буде тајна. Уколико је
демистификујемо и признамо да је реч о нечему што сви радимо,
онда ће потпуно нестати ефекат шока који она производи. Идемо
према честитости, удаљавамо се од срамоте. Или други сценарио,
још бољи, уколико се као друштво сложимо око тога да је реч о
понашању које ипак не желимо да укључимо, чињеница да свако зна,
или има моћ да зна ко то ради, предупредиће укључивање таквог
понашања. То је баш као што си рекла – не би украла кајак да си
знала да те надгледају.“
„Тако је.“
„Да ли би момак на крају ходника гледао порнић на послу кад би
знао да га надзиру?“
„Не би. Претпостављам да не би.“
„Дакле, проблем је решен, зар не?“
„Јесте. Претпостављам.“
„Меј, да ли си икад доживела да се након откривања тајне која је
тињала у теби осетиш боље?“
„Наравно.“
„Ја такође. То је природа тајни. Оне су канцерогене док су у нама,
али безопасне када их пустимо у свет.“
„Дакле, ви сматрате да не сме бити тајни?“
„О томе сам размишљао годинама, и још морам дивље да маштам
како бих замислио сценарио у коме од тајне имамо више користи
него штете. Тајне су покретачи асоцијалног, неморалног и
деструктивног понашања. Увиђаш ли да је тако?“
„Чини ми се. Али...“
„Знаш шта ми је рекла супруга пре много година кад смо се узели?
Рекла ми је да, кад год смо раздвојени, на пример кад сам на
пословном путовању, треба да се понашам као да имам прикачену
камеру. Као да ме посматра. Тада је то за њу био чист концепт,
причала је о томе у полушали, али помогла ми је да у глави развијем
слику која ми је била од помоћи. Када бих у канцеларији остао
насамо с колегиницом, запитао бих се: Шта би Карен мислила о
овоме када би ме посматрала преко камера за надзор? То би лагано
усмеравало моје понашање, и одвраћало ме и од покушаја који јој се
не би свидели, и на које не бих могао бити поносан. Подстицало је
моју честитост. Схваташ?“
„Да“, рече Меј.
„Мислим, могућност лоцирања програмираних возила много тога
решава, свакако. Супружници сада много прецизније знају где је онај
други био, захваљујући подацима о рути вожње. Међутим, ево шта је
моја поента: шта би било ако бисмо се сви понашали као да нас
надзиру? Ко би учинио нешто нечасно, неморално или илегално ако
га надзиру? Уколико би њихове илегалне новчане трансакције биле
праћене? Уколико би уцењивачки позив био сниман? Уколико би
пљачку бензинске пумпе снимало неколико камера, и ако би чак и
мрежњаче провалника биле скениране током те акције? Уколико би
прељуба била на разне начине забележена?“
„Не знам. Замишљам да би знатно опао број свих тих дела.“
„Меј, коначно ћемо бити приморани да испољимо оно најбоље у
нама. И мислим да ће људи осетити олакшање. На глобалном нивоу
моћи ће да се осети уздах олакшања. Најзад, најзад, можемо бити
добри. У свету у ком лоша одлука не може бити опција, немамо
избора него да будемо добри. Је л’ можеш то да замислиш?“
Меј климну.
„Сад, ако говоримо о олакшању, постоји ли нешто што би желела да
ми кажеш пре него што резимирамо?“
„Не знам. Има толико тога, претпостављам“, рече Меј. „Међутим, већ
сте много доброте показали тиме што сте ми посветили све ово
време, тако да...“
„Меј, постоји ли нешто конкретно што си скривала од мене док смо
заједно боравили овде у овој библиотеци?“
Меј је одмах била свесна да лаж не може бити опција.
„Да сам била раније овде?“
„Јеси ли била?“
„Јесам.“
„Али када си ушла понашала си се као да ниси.“
„Ени ме је довела. Рекла ми је да је то тајна. Не знам. Нисам знала
шта да радим. Схватила сам да ниједна од две могуће реакције не би
била идеална. У оба случаја бих запала у неприлику.“
Бејли се пренаглашено насмејао. „Видиш, то није истина. Једино нас
лаж води у неприлику. Једино ствари које кријемо. Наравно да сам
знао да си била овде раније. За шта ме ти сматраш? Међутим,
занимљиво ми је било што си то прећутала. То ме је удаљавало од
тебе. Меј, тајна међу пријатељима је океан. Несамерљив и дубок, и
ми се губимо у њему. А сада кад знам твоју тајну, да ли се осећаш
боље или горе?“
„Боље.“
„Лакше ти је?“
„Да, лакше ми је.“
Осетила је олакшање, тачније талас олакшања који је заличио на
љубав. Због тога што је још имала свој посао, што неће морати да се
врати у Лонгфилд, као и због тога што ће њен отац остати јак а њена
мајка растерећена, желела је да је Бејли усмерава, да је пригрле
његова мудрост и великодушност.
„Меј“, рече, „чврсто верујем да уколико можемо да идемо само
правим, најбољим путем, уколико је он једини, онда то представља
неку врсту темељног и свеобухватног олакшања. Више никад нас
неће искушавати тама. Извини што то стављам у моралне оквире, из
мене сад проговара верник са Средњег запада. Међутим, ја верујем у
савршеност људских бића. Мислим да можемо бити бољи. Можемо
бити савршени, или се бар приближити томе. А када испољимо оно
најбоље у себи, могућности ће бити бескрајне. Можемо решити било
који проблем. Излечити било коју болест, искоренити глад, можемо
учинити било шта зато што неће спутавати наше слабости,
безначајне тајне, тајно похрањивање информација и знања. Најзад
ћемо ослободити свој потенцијал.“
***
Меј је осећала вртоглавицу још данима након разговора с Бејлијем,
а сада је био петак, и помисао на излазак на бину током доруч ка
готово потпуно јој је разбио концентрацију. Међутим, знала је да мора
да ради, да пружи пример свом одељењу, макар то, будући да ће ово
вероватно бити њен последњи дан у КИ.
Прилив је био постојан али не и претеран, и испунила је 77
клијентских упита тог јутра. Резултат јој је био 98, а збирни резултат
одељења био је 97. Сви ти резултати били су вредни поштовања.
Њен ПартиРанг био је 1.921, још једна лепа цифра коју ће лагодно
понети у Просветитељство.
У 11:38 устала је од стола и одшетала до споредних врата дворане.
Стигла је десет минута пре поднева. Куцала је, и врата су се
отворила. Меј је упознала управника сале, старијег, готово сабласног
човека по имену Џулс, који ју је одвео у једноставну свлачионицу
белих зидова и с подом од бамбуса. Живахна жена по имену Тереза,
чије су крупне очи биле потцртане плавим ајлајнером, сместила је
Меј на столицу, средила јој косу, меком четкицом ставила руменило
на лице и поставила јој бубицу на блузу. „Немој ништа дирати , рече.
„Биће активирана чим изађеш на бину.“
Све се дешавало веома брзо, и Меј је осећала да је тако најбоље.
Да је имала више времена, само би се још више унервозила. Пратила
је шта јој говоре Џулс и Тереза, и кроз неколико секунди била је
одмах иза бине, слушала је како хиљаде Кругаша улази у дворану,
разговара, смеје се, седа на седишта уз радосно трескање. Накратко
се запитала да ли је Калден можда негде међу њима.
„Меј.“
Окренула се и видела Имона Бејлија, који је носио небоплаву мајицу
и срдачно се осмехивао. „Јеси ли спремна?“
„Мислим да јесам.“
„Бићеш сјајна“, рече. „Не брини. Само буди природна. Треба само да
поновимо разговор од пре две недеље. Важи?“
А онда је он изашао на бину. Махао је публици која је пљескала у
заносу. На бини су биле наспрамно постављене две столице боје
труле вишње, и Бејли је сео на једну од њих и проговорио у правцу
мрака. „Здраво, Кругаши“, рече.
„Здраво, Имоне!“, отпоздравила је публика.
„Хвала вам што сте дошли на овај веома посебан Петак из снова.
Одлучио сам да га мало изменим данас, и стога ћемо уместо говора
имати интервју. Као што неки од вас већ знају, то радимо с времена
на време како бисмо представили чланове Круга и проникли у
њихова размишљања, надања, а у овом случају, у њихов развој.“
Насмејао се према позадини бине. „Пре неки дан сам разговарао с
једном младом Кругашицом. Желим то да поделим с вама. Стога сам
питао Меј Холанд, коју неки од вас знају као једну од новајлија у
Корисничком искуству, да ми се данас придружи. Меј?“
Меј је ступила на осветљени део. Нагло је осетила као да је потпуно
изгубила тежину и да плута по црном простору с два удаљена али
јака, заслепљујућа сунца. Није могла да види никог у публици, и једва
је успевала да се оријентише на бини. Међутим, успела је да усмери
своје сламнате руке и оловне ноге према Бејлију. Пронашла је
столицу и, пошто је била ошамућена и обневидела, помогла се обема
рукама како би села.
„Здраво Меј. Како си?“
„Престрављена сам.“
Публиком се заорио смех.
„Немој бити нервозна , рече Бејли. Осмехнуо се у правцу публике, а
потом ју је погледао с благом забринутошћу.
 „Лако је вама да то кажете“, рекла је, што је изазвало нову салву
смеха у просторији. Смех ју је умирио и учинио да се осети добро.
Дубоко је удахнула и погледала према првом реду, где је видела Пет
или шест нејасних лица. На сваком је био осмех. Сада је схватила и
осетила у костима да је међу пријатељима. Била је безбедна. Попила
гутљај воде, и осетила како се све у њој умирило. Ставила је руке у
крило. Осетила је да је спремна.
„Меј, како би описала откровење које си доживела ове недеље?“
Овај део су вежбали. Знала је да је Бејли хтео да почне с идејом о
откровењу. „То је, Имоне, једноставно“ – речено јој је да га ословљава
са Имон – „то јесте било откровење.“
„Упс. Сад сам се истрчао“, рече. Публика се смејала. „Требало је да
питам: ‘Шта си доживела ове недеље?’ Али реци нам, откуд баш та
реч?“
„Па, реч ‘откровење’ ми делује прикладно...“, рече Меј, а затим
додаде: „сада.“
Реч „сада“ је дошла секунд касније него што је требало, и Бејли
затрепта. „Хајде да разговарамо о том откровењу“, рече. „Почело је у
недељу ноћ. Већина људи захваљујучи ВидеоКругу и свему томе већ
зна грубу верзију догађаја. Али, дај нам сажетак.“
Меј је погледала себи у шаке, налазећи нешто театрално у том
гесту. Никада пре није то учинила како би показала да се стиди.
„У основи, починила сам прекршај“, рекла је. „Позајмила сам кајак
без знања власнице и одвеслала сам до острва које се налази на
средини залива.“
„Ако сам добро схватио, говориш о Плавом острву?“
„Да.“
„Да ли си икоме то најавила?“
„Не, нисам.“
„Сад, Меј, да ли си хтела да испричаш то било коме након што се
догодило?“
„Нисам.“
„Да ли си то на било који начин забележила? Фотографије, видео?“
„Ништа од тога.“
У публици се зачуло мрмљање. Меј и Имон су очекивали реакцију на
ово откриће, и обоје су застали како би дозволили окупљенима да га
усвоје.
„Када си позајмљивала кајак без знања власника, да ли си била
свесна тога да радиш нешто погрешно?“
„Јесам.“
 „Али си и поред тога то урадила. Због чега?“
„Зато што сам мислила да нико за то неће сазнати.“
Поново жамор из правца публике.
„То је занимљив став. То што си мислила да ће тај поступак остати
тајна омогућавало је преступ. Да ли се слажеш?“
„Да.“
„Да ли би то урадила да си знала да те људи посматрају?“
„Дефинитивно не бих.“
„Дакле, на неки начин, импулси због којих ти је данас жао подстакли
су те да све то урадиш у мраку, неопажена и без одговорности.“
„Апсолутно. Чињеница да сам мислила да сам била сама, да нисам
била надзирана, мотивисала ме је да направим прекршај. Осим тога,
ризиковала сам живот. Нисам носила појас за спасавање.“ Салом се
пронео гласан жамор.
„Дакле, не само да си починила прекршај према власнику тог имања,
већ си ризиковала и свој живот. Све због тога што те је подстакао,
како бисмо то назвали, плашт невидљивости?“
У публици се поново зачуо смех. Бејлијев поглед остао је
усредсређен на Меј, поручујући јој: Све се одвија како треба.
„Тако је“, рече.
„Имам питање, Меј. Да ли се понашаш боље или горе када си
надзирана?“
„Несумљиво боље.“
„Када си сама, без надзора, без одговорности, шта се дешава?“
„Па, засигурно крадем кајаке.“
Публика је праснула у грохотан смех.
„Озбиљно. Радим ствари које не желим да радим. Лажем.“
„Пре неки дан, када смо причали, рекла си то на начин који је по мом
мишљењу био веома занимљив и звучао је као крилатица. Мозеш ли
нам то сада поновити?“
„Рекла сам да су тајне лажи.“
„Тајне су лажи. То је веома упечатљиво. Можеш ли нам објаснити
каква логика стоји иза те реченице, Меј?“
„Па, када чувамо неку тајну, дешавају се две ствари. Једна је да је
могућ злочин. Понашамо се горе када немамо одговорност. То се
подразумева. А друго, тајне инспиришу нагађање. Када не знамо шта
се крије, онда претпостављамо, измишљамо одговоре.“
„Е, то је занимљиво, зар не?“ Бејли се окренуо према публици. „Када
не можемо да дознамо шта вољена особа мисли, нагађамо.
Паничимо. Измишљамо приче о томе где су или шта им се догађа. А
када смо злонамерни, или љубоморни, измишљамо лажи. Понекад су
оне веома опасне. Јер увек претпостављамо нешто опако,
неморално. Све због тога што нешто не знамо.“
„Као када видимо две особе како шапућу“, рече Меј. „Секирамо се,
несигурни смо, измишљамо ужасне ствари које би они могли да кажу.
Претпостављамо да се баве нама, и то је катастрофа.“
„А они највероватније причају о томе где је тоалет.“ Бејли је изазвао
општи смех и уживао је у томе.
„Тако је“, рече Меј. Знала је да ће ускоро доћи на ред реченице које
мора правилно да каже. Претходно их је изговорила у Бејлијевој
библиотеци, и сада је само требало да их понови. „На пример, ако
наиђем на закључана врата, почећу одмах да измишљам
најразличитије приче о томе ко би могао бити иза њих. То је врста
тајне која ме подстиче на лаж. Али ако су сва врата отворена,
физички и метафорички, онда је истина само једна.“
Бејли се насмејао. Разбијала је.
„То ми се свиђа, Меј. Када су врата отворена, истина је само једна.
Хајде стога да поновимо ту прву твоју тврдњу. Можемо ли да је
прикажемо?“
Речи ТАЈНЕ СУ ЛАЖИ појавиле су се на екрану иза Меј. Речи које су
биле велике метар и по у њој су побудиле компликовано осећање –
нешто између усхићења и стрепње. Бејли се топио од задовољства,
климао је главом дивећи се тим речима.
„У реду, закључили смо да тај преступ никада не би починила да си
била свесна тога да ће те неко позвати на одговорност. Твоја
скривеност, која је у овом случају била илузорна, подстакла те је да
урадиш лошу ствар. А када имаш свест о томе да те надзиру, ти си
боља особаје л’ тако?“
„Тако је.“
„Хајде сада да причамо о другој ствари до које си дошла после ове
епизоде. Рекла си да уопште ниси забележила тај пут на Плаво
острво. Зашто ниси?“
„Па, пре свега, знала сам да чиним нешто што је незаконито.“
„Наравно. Али рекла си да често идеш да возиш кајак у заливу, а
никада не снимаш те пловидбе. Ниси се придружила ниједном
кајакашком клубу у Кругу, и никада ниси постовала потврду,
фотографије, видео снимке, или коментаре. Да ли ту активност
упражњаваш под окриљем ЦИА?“
Меј и публика су се смејали. „Не.“
 „Чему онда те тајне пловидбе? Ниси никоме никада причала о томе
пре ни после, нигде то ниси поменула. Не постоји доказ ниједног од
тих излета, јесам ли у праву?“
„У праву си.“
Меј је зачула гласно цоктање у публици.
„Шта си видела на последњој пловидби, Меј? Колико сам схватио,
било је прелепо.“
„Заиста је било, Имоне. Месец је био скоро пун, а вода веома мирна,
и осећала сам као да веслам по течном сребру.“
„Звучи невероватно.“
„И било је.“
„Животиње? Дивљи свет?“
„Накратко ме је пратила лучка фока, која је израњала и урањала у
воду, као да је била знатижељна и желела да ме ободри да наставим
даље. Никада нисам била на том острву. Веома мали број људи је
био. И када сам стигла, попела сам се на врх. Поглед с тог места био
је невероватан. Видела сам златна светла града и црна брдашца
према Пацифику, чак сам видела и звезду падалицу.“
„Звезду падалицу! Која си срећница.“
„Имала сам среће, да.“
„Али ниси сликала.“
„Нисам.“
„Немаш никакав видео?“
„Немам.“
„Значи, не постоји сведочанство о томе.“
„Не постоји. Изван мог сећања, не постоји.“
У публици се зачуло гласно гунђање. Бејли се окренуо према њој и
климао главом, повлађујући јој.
„Добро“, рекао је и застао као да је хтео да се окрепи, „овде
долазимо до тренутка када задиремо у приватност. Као што сви
знате, мој син Ганер болује од церебралне парализе. Иако живи
пуним плућима – а поред тога, ми се увек трудимо да побољшамо
његове могућности – он јесте везан за инвалидска колица. Он не
може да хода. Не може да трчи. Не може да вози кајак. Шта му
преостаје ако пожели да искуси нешто налик томе? Па, он гледа
видео снимке. Гледа слике. Већи део његовог искуства произлази из
искуства других. Свакако, већина Кругаша је показала велику
племенитост – слала му је фотографије и видео снимке са својих
путовања. Када је гледао ВидеоКруг снимак Кругаша који се пење на
планину Кенија, осећао се као да се он успињао на ту планину. Кад је
гледао снимак из руке члана једне посаде Купа Америке, Ганер се на
неки начин осећао као да и он једри у Купу Америке. Те доживљаје су
му омогућили племенити људи који су оно што су видели поделили са
светом, дакле и са мојим сином. Можемо само да нагађамо колико
још има људи сличних Ганеру. Можда су онеспособљени, у годинама,
везани за кућу. Постоји хиљаду разлога. Суштина је да постоје
милиони људи који не могу видети оно што си ти видела, Меј.
Мислиш ли да је у реду што си им ускратила доживљај с путовања?“
Грло јој се осушило. Покушала је да не ода своја осећања. „Не
мислим. Заправо, мислим да то уопште није у реду.“ Помислила је на
Бејлијевог сина Ганера, као и на свог оца.
„Мислиш ли да имају право да виде све што и ти видиш?“
„Да.“
„Зашто у овом кратком животу“, рече Бејли, „не би свако могао да
види све што је могуће видети? Зашто не би свако имао приступ
призорима света? Знању о свету? Свим искуствима доступним на
овом свету?“
Њен глас је био једва јачи од шапата. „Требало би да сви имају то
право.“
„Међутим, ти си своје искуство задржала за себе. То је занимљиво,
пошто ти шерујеш ствари. Радиш у Кругу. Твој ПартиРанг је у
Топ2000. Због чега си онда мислила да овај твој необични хоби, твоја
необична истраживања... зашто крити то од света?“
„Искрено, не могу да схватим како сам у том тренутку размишљала“,
рече Меј.
Зачуо се жамор у публици. Бејли је климнуо главом.
„Добро. Управо смо причали о томе како ми, као људска бића,
кријемо оно чега се стидимо. Када урадимо нешто противзаконито
или нечасно, то онда скривамо од света зато што знамо да је
погрешно. Али крити нешто што је величанствено – дивну пловидбу
по води, месечину, звезду падалицу...“
„Једноставно сам била себична, Имоне. Себична и тачка. На исти
начин као што дете не жели да дели своју омиљену играчку. Схватам
да је чување тајне део, да тако кажем, изопаченог система
понашања. Оно долази из таме, не потиче од светла и племенитости.
Када свом пријатељу, неком попут твог сина Ганера, ускратиш
искуство попут мог, једноставно га поткрадаш. Одузимаш им нешто на
шта имају право. Знање је основно људско право. Једнак приступ
сваком могућем људском искуству основно је људско право.“
 Меј је била изненађена сопственом речитошћу, а публика је
одговорила громогласним аплаузом. Бејли ју је погледао очима
поносног оца. Кад се аплауз стишао, изговорио је благо, као да не
жели ничим да поремети њено излагање.
„Смислила си начин на који то кажеш, и волео бих да сада то
поновиш.“
„Па, помало ме је стид сада, али рекла сам да шеровати значи
марити.“
То је изазвало смех у публици. Бејли се смејао од срца.
„Мислим да не треба да се стидиш. Та фраза кружи већ неко време,
али је овде баш легла, зар не Меј? Као да је створена за то.“
„Веома је једноставно. Ако бринеш за људска бића поред себе,
делиш с њима то што знаш. шерујеш оно што видиш. Дајеш му све
што можеш. Уколико вам је стало до нечије незгоде, патње,
знатижеље, до права да и људи с проблемима науче и знају било шта
што постоји у свету, онда шерујете то с њима. Шерујете то што имате,
што видите и што знате. За мене је то неспорно.“
Публика је клицала, а за то време су се на екрану, испод прве три
речи, појавиле нове три ШЕРОВАЊЕ ПОКАЗУЈЕ ДА ТИ ЈЕ СТАЛО.
Бејли је задивљено климао главом.
„Меј, код тебе волим то што умеш с речима. Постоји још једна твоја
мисао и сматрам да она представља врхунац овог, надам се да ће се
публика с тим сложити, дивно просветљујућег и инспиративног
разговора.“
Публика је срдачно аплаудирала.
„Причали смо и о нечему што си одредила као порив да се ствари
држе за себе.“
„Па, то је нешто што себи замерам, и мислим да није ништа друго до
проста себичност. Сада то у потпуности схватам. Схватила сам да
смо као људи у обавези да шерујемо оно што видимо и знамо. И да
све знање мора бити приступачно на демократски начин.“
„Природно стање информације је да буде слободна.“
„Тако је.“
„Свако од нас има право да зна све што може. Нама колективно
припада све знање које је сакупљено.“
„Јесте“, рече Меј. „Шта се, онда, догађа кад ја некоме или свима
ускратим нешто што знам? Зар не крадем онда од своје сабраће?“
„Свакако“, рече Бејли, климајући озбиљно главом. Меј је погледала
публику, и видела како читав први ред такође одобрава.
 „И пошто ти, Меј, умеш с речима, можеш ли да нам кажеш које је
било твоје треће и последње откровење. Како си ми оно рекла кад
смо причали?“
„Па, рекла сам да је приватност крађа.“
Бејли се окренуо према публици. „Људи, зар то није лепо речено?
‘Приватност је крађа.’“ Затим су се иза њега на екрану појавиле речи
исписане великим белим фонтом:
ПРИВАТНОСТ ЈЕ КРАЂА
Меј се окренула и видела три спојена реда. Све три реченице биле
су приказане, и то јој је натерало сузе на очи.
ТАЈНЕ СУ ЛАЖИ
ШЕРОВАЊЕ ПОКАЗУЈЕ ДА ТИ ЈЕ СТАЛО
ПРИВАТНОСТ ЈЕ КРАЂА
Грло јој се стегло, било је суво. Није могла да проговори, и надала
се да је Бејли више ништа неће питати. Као да је наслутио како се
она осећа, да је била на измаку снага, намигнуо јој је и окренуо се
према публици.
„Хајде сад сви да захвалимо Меј на њеној искрености,
бриљантности, и њеној беспрекорној хуманости.“
Публика је била на ногама. Њено лице је блеснуло. Није знала
треба ли да седи или стоји. Накратко је устала, онда се осетила глупо
па је поново села, и из тог положаја је махала.
Током заглушујућег аплауза, Бејли је успео да објави врхунац вечери
– како би могла да шерује и нуди свету све што види, Меј ће одмах
постати транспарентна.
ДРУГА КЊИГА
 Створење је било налик авети које неодређено прети и непрестано
се врпољи. Његова појава, упечатљиво обличје, пераја слична
бодљама, млечна кожа и вунастосиве очи, хипнотисали су Меј.
Засигурно се радило о ајкули, имало је тај нарочит облик и злоћудан
продоран поглед. Међутим, припадало је другој врсти, слепом
сваштоједу. Стентон ју је донео на повратку с пута у Марјански ров, у
подморници Круга. Ајкула није била његово једино откриће –
пронашао је и дотад непознате медузе, морске коњиће, раже... Сви су
били готово прозирни, ваздушастих покрета, изложени у низу
акваријума које је изградио готово преко ноћи како би их збринуо.
Меј је имала задатак да својим гледаоцима покаже животиње, да
понуди објашњење уколико је неопходно и да, преко сочива које је
носила око врата, буде прозор у тај нови свет, као и свет Круга
уопште. Свако јутро је стављала огрлицу умногоме налик Стјуартовој,
само светлију, мању, и са сочивом које је носила у пределу срца. На
том месту она је била симбол непоколебљивог и широкогрудог
гледишта. Она је видела све што је Меј видела, а често и више од
тога. Квалитет сировог снимка био је такав да су гледаоци могли да
зумирају, швенкују, замрзавају и појачавају. Тон је био подешен тако
да у средишту буду разговори које тренутно води, а да бележи сваки
звук из окружења или глас из позадине као секундарне. Суштински,
то је значило да свако ко је види може да је сними; гледаоци су могли
да се усредсреде на било који ћошак и да се, уз известан напор,
изолују и слушају било који други разговор.
За неколико тренутака биће нахрањена сва Стентонова открића.
Ипак, животиња која је њу и њене посматраче највише занимала
била је ајкула. Још је није видела како једе, али је чула да је незасита
и веома брза. Иако слепа, оброке је грабила одмах, без обзира на то
да ли су били велики или мали, живи или мртви. Варила их је
невероватном брзином. У једном тренутку би харинга или сипа биле
убачене у рибњак с њом, а који часак касније ајкула би на дно
акваријума испустила оно што је од животиње остало, ситну зрнасту
супстанцу налик пепелу. Провидна ајкулина кожа, која је омогућавала
потпун увид у њен процес варења, чинила је читав догађај још
фасцинантнијим.
Чула је сигнал у слушалицама. „Обед је померен уназад на 1:02“,
изговорио је глас. Сада је било 12:51.
Меј је усмерила поглед према преостала три акваријума. Били су
смештени дуж мрачног ходника, сваки мањи од претходног. Ходник је
био у потпуном мраку како би се што више истакли челичноплави
акваријуми и беличаста створења која су се у њима налазила.
„Хајде да се преместимо код октопода за сада“, рече глас.
Главни радио фид, од Додатне подршке до Меј, био је обезбеђен
преко мајушних слушалица, и то је омогућавало ДП тиму да јој пружи
повремене смернице – на пример, да јој предложи да накратко
застане код Машинског доба, на пример, како би својим
посматрачима показала нову даљинску летилицу на соларно
напајање која може прелетети неограничене раздаљине дуж
континената и мора, обезбеђујући јој одговарајуће излагање сунцу; ту
посету је обавила раније тог дана. Највећи део времена одлазио јој је
на обилазак различитих сектора, представљање нових производа
које је Круг производио или подржавао, због чега је сваки дан
деловао другачије. Током шест недеља колико је била
транспарентна, Меј је била практично у сваком кутку кампуса – од
Поморског доба до Старог краљевства, где су, из чисте забаве,
радили на пројекту постављања камере на преостале поларне
медведе.
„Хајде да видимо октопода“, рече Меј својим гледаоцима.
Пришла је округлој стакленој направи високој пет метара која је
имала пречник четири метра. Унутра је бледо бескичмено биће
нијансе облака, само прошарано плавом и зеленом, опипавало,
наслућивало, млатило. Било је попут слепог човека који тражи
наочаре.
„Ово је рођак телескопског октопода“, рече Меј, „с тим што он никада
пре није био ухваћен жив.“
Деловало је као да непрестано мења облик. У једном тренутку био је
лоптаст попут балона, пумпао се, и даље је растао; потом би се
смањивао, обртао, истезао и скупљао, двоумећи се око свог облика.
„Као што можете видети, веома тешко можемо разазнати његову
праву величину. У једном тренутку може да вам стане у шаку, а у
другом испуњава готово читав акваријум.“
Његови пипци као да су хтели све да знају: облик посуде,
топографију корала који леже на дну, каквоћу воде у сваком кутку.
„Готово је умиљат“, рече Меј, гледајући октопода како се пружа од
зида до зида, протежући се попут мреже. Било је нечег нежног у
његовој знатижељи. Деловао је опрезно и одсутно.
„Стентон је најпре њега пронашао“, причала је о октоподу, који се
сада уздизао од пода, полако, грациозно. „Пришао је задњем делу
његове ронилице и отиснуо се напред, као да га је позвао да га прати.
Можете видети колико брзо је могао тада да се креће.“ Октопод се
сада извијао по читавом акваријуму, у брзим покретима који су
личили на затварање и отварање кишобрана.
Меј је погледала на сат. Било је 12:54. Остало јој је неколико минута
за убиство. Сочива је усмерила према октоподу.
Није живела у илузији да је њеним гледаоцима сваки тренутак
свакога дана био једнако забаван. Током три недеље колико је била
транспарентна било је и досадних ствари. Али њен главни задатак
био је да омогући увид у живот у Кругу, и узвишен и баналан. „Сада
смо у теретани“, рекла би, омогућивши гледаоцима да први пут виде
спортски центар. „Људи трче и зноје се, проналазе начине да
одмеравају једни друге а да их не примете у томе.“ Потом, сат
времена касније, села би да руча, уобичајено и не коментаришући,
међу другим Кругашима. Неки од њих су били спонтани, други су се
трудили да изгледају као да их нико не посматра. Већина њених
колега била је срећна што их снимају, и након пар дана сви су знали
да је то део њиховог посла у Кругу, и суштина Круга, и тачка. Ако су
хтели да буду део компаније која заступа транспарентност и
подржава глобална и бескрајна преимућства слободног приступа,
морали су да живе тај идеал увек и свугде, а нарочито у кампусу.
Срећом, у кругу компаније било је довољно тога што је требало
приказати и величати. Јесен и зима донели су, муњевитом брзином,
оно што је било неизбежно. Посвуда у кампусу били су постављени
знаци који су наговештавали надолазеће Испуњење. Поруке су биле
загонетне, срачунате на изазивање знатижеље и дебате. Шта би
Испуњење могло да значи? Запослени су били замољени да то
размотре, утврде одговоре и напишу их на паноу за идеје. Свако на
планети Земљи има налог за Круг!, гласила је једна популарна
порука. Круг решава проблем глади, писало је на другој. Круг ми
помаже да пронађем претке, стајало је на трећој. Без података,
људско или бројчано, емоционално или историјско – изгубљено је
занавек. Ту поруку написао је сам Бејли. Најпопуларнија је била Круг
ми помаже да спознам себе.
Многи од тих пројеката били су у Кругу у фази планирања, али никад
није био прави тренутак, а немогуће је било одупрети се замајцу,
толико је био јак. Деведесет одсто политичара у Вашингтону било је
транспарентно. Над преосталих десет одсто, који су се повијали под
теретом сумњи својих колега и гласача, надвило се питање које је
пржило попут љутог сунца: шта кријеш? План је био да за годину
дана већина Кругаша буде транспарентна, а за сада, како би се
решили багови и како би се сви привикли на саму идеју, то су били
само Меј и Стјуарт, с тим што је Меј засенила његов експеримент.
Била је млада и кретала се далеко брже од њега. Гледаоци су волели
њен глас – говорили су да је милозвучан, поредили га са шумским
ветром или прелепим акустичним пребирањем по жицама – а и Меј га
је волела, такође, и осећала је сваким даном приврженост милиона.
Ипак, требало јој је доста времена да се навикне, почев од схватања
начина на који опрема ради. Камера је била лагана, и након неколико
дана Меј је једва могла да осети тежину сочива, које није било теже
од медаљона, изнад своје грудне кости. Испробали су разне начине
како би га задржали на њеним грудима, укључујући чичак траку
прикачену за њену одећу, али ништа није било толико делотворно и
једноставно као кад би га просто носила око врата. Друго
побољшање, које ју је трајно опчинило и повремено узнемиравало,
био је поглед – кроз мали оквир на њеном десном ручном зглобу – на
оно што је камера видела. То ју је подсећало на важност мерача
здравља на другој руци, који би она можда потпуно изгубила из вида.
Наруквица на левој руци била је од истог материјала као и она на
десној, само с већим екраном, на који су били смештени екран и збир
свих њених података с монитора које је обично користила. С
металним наруквицама на оба зглоба, пасент и сатенски
исполираним, осећала се као Вондервумен, а спознала је и неке
њене моћи – но та помисао је била исувише шашава да би је
поделила с неким.
На левом зглобу је видела откуцаје свог срца; на десном, могла је да
види оно што су њени посматрачи гледали – поглед у реалном
времену кроз њено сочиво, које јој је омогућавало да подешава тај
поглед. Такође је могла да види тренутни број посматрача, како се
котира, као и последње и најпопуларније коментаре посматрача.
Тренутно, док је стајала испред октопода, Меј је имала 441.762
гледаоца, што било мало изнад њеног просека, али и даље мање од
онога чему се надала док је долазила до Стентонових открића.
Остали емитовани бројеви нису били изненађујући. Свакога дана је у
просеку 845.029 јединствених посетилаца пратило њене живе
преносе, и 2,1 милион људи пратио је њен Зинг фид. Није више
морала да брине о останку у Топ2000; њена видљивост, и огромна
моћ њене публике, гарантовали су да ће резултати Стопе конверзије
и Директне трговине бити изванредни, што јој је обезбеђивало место
у првих десет.
 „Хајде да видимо морске коњиће“, рекла је Меј, и померила се ка
следећем акваријуму. У њему, усред пастелног букета корала и
лелујавог бусења плаве морске траве, видела је стотине, можда
хиљаде мајушних бића, мањих од дечјих прстију, како се крију по
ћошковима, прилепљујући се уз лишће. „Ови друшкани нису
претерано дружељубиви. Чекај, зар су то уопште рибе?“, упитала је, и
погледала своју наруквицу. Један посматрач је већ био послао
одговор. Несумњиуо риба! Врста Ацтиноптерyгии. Као и бакалар и
туна.
„Хвала вам, Сузен Вин из Гринсбора!“, рекла је Меј и проследила
информацију својим гледаоцима. „Хајде да видимо можемо ли да
откријемо ко је татица свим тим малим морским коњићима. Као што
можда знате, мужјак носи потомство. Стотине младунаца које гледате
рођени су одмах након што је он стигао овамо. Где је сад?“ Меј је
ишла око акваријума, и ускоро га је пронашла – величине њене шаке,
одмарао се на дну посуде, приљубљен уз стакло. „Мислим да се
крије“, рече Меј, „изгледа да не зна да се налазимо овде с друге
стране стакла и да можемо све да видимо.“
Проверила је своју наруквицу и благо поравнала угао свог сочива
како би добила најбољи поглед на осетљиву рибу. Био је шћућурен,
леђима окренут према њој, деловао је исцрпљено и постиђено.
Приљубила је лице и сочиво тик уз стакло, толико близу њега да је
могла. да види мајушне облаке у његовим интелигентним очима, као
и њушку с благим пегама. Био је то занимљив створ, очајан пливач,
саздан попут кинеског лампиона, потпуно незаштићен. Њена
наруквица је издвојила поруку с необично високим рејтинзима.
Кроасан животињског царства, писало је, и Меј је то гласно
поновила. Међутим, упркос својој крхкости, коњић се већ
репродуковао, већ је дао живот још стотинама бића налик њему. Док
су октопод и ајкула пратили обрис својих посуда и јели, морски коњић
се није због тога узбуђивао. Био је одвојен од свог потомства као да
није имао представу одакле они потичу, и није га занимало шта им се
дешава.
Меј је проверила време. 1:02. Из њених слушалица чуо се глас
Додатне подршке: „Ајкулин оброк је спреман.“
„Важи“, рече Меј, бацивши кратак поглед на своју наруквицу. „Видим
много захтева да се вратимо ајкули, а и прошло је један. Стога
мислим да ћемо то и да урадимо.“ Оставила је морског коњића, који
се накратко окренуо према њој, као да није желео да је види како
одлази.
 Меј се вратила назад до првог и највећег акваријума са
Стентоновом ајкулом. Над акваријумом је видела младу жену
коврџаве црне косе у фармеркама с подврнутим ногавицама како
стоји на врху глатких мердевина.
„Здраво“, рече јој Меј. „Ја сам Меј.“
Деловало је као да жена само што није рекла „Знам“, али је онда,
као да се присетила да их снима камера, прихватила извештаченији,
истренирани тон. „Здраво, Меј, ја сам Џорџија, и сада ћу нахранити
ајкулу господина Стентона.“
И поред тога што у посуди још није било хране и што је била слепа,
ајкула као да је осетила да је гозба на видику. Почела је да се извија
попут циклона, приближавајући се површини. Број посматрача већ се
попео на 42.000.
„Ала је неко гладан“, рече Меј.
Ајкула је раније само наоко деловала опасно, а сада је показала
злоћудност и до краја изоштрена чула, која су непогрешиво
указивала на инстинкт грабљивца. Џорџија се трудила да делује
сигурно, стручно, али је Меј у њеним очима приметила страх и немир.
„Да ли сте спремни тамо доле?“, питала је Џорџија, не скидајући
поглед с ајкуле која се кретала према њој.
„Спремни“, рече Меј.
„Добро, данас ћемо ајкули дати нешто ново да једе. Као што знате,
свашта смо јој давали, од лососа и харинге до медузе. Прождирала је
све с једнаким ентузијазмом. Јуче смо пробали с ражом, мислили смо
да јој се неће свидети, међутим, појела ју је целу у сласт. Стога ћемо
данас опет експериментисати с новом храном. Као што мозете да
видите“, рекла је, а Меј је приметила да је суд који је Џорџија носила
био од плексигласа, а унутра нешто плаво и браон, с мноштвом ногу.
Чула је како по унутрашњости кофе куцка – јастог. Меј раније никада
не би пало на памет да ајкуле једу јастоге, али није видела разлог
зашто не би.
„Овде имамо обичног америчког јастога, само нисмо сигурни да ли
ће га ајкула смазати.“
Можда се Џорџија трудила да шоу буде добар, али је, због тога што
је дуго држала јастога изнад воде, учинила Меј нервозном. Пусти га,
мислила је Меј у себи, пусти га.
Међутим, Џорџија га је држала изнад воде, вероватно покушавајући
да угоди Меј и њеним гледаоцима. Ајкула је у међувремену осетила
јастога, прецизно мапирајући његову контуру помоћу својих сензора,
и убрзано је кружила, још послушна али при крају стрпљења.
 „Неке ајкуле без проблема могу да обраде оклоп рака налик овом, а
некима је то проблем“, рече Џорџија, љујајући јастога тако да су му
клешта нехајно додиривала површину воде. Пусти га, молим те,
мислила је Меј. Пусти га сада.
„Сада ћу овог момка убацити у...“
Међутим, пре него што је успела да заврши реченицу, ајкула се
издигла и отргла јој јастога из руке. Док је Џоржија успела да крикне и
тргне назад руку, као да хоће да преброји прсте, ајкула се већ
вратила до средине акваријума с јастогом, чије је бело месо
извиривало из њених разјапљених чељусти.
„Је л’ те угризла?“, питала је Меј.
Џорџија је одмахнула главом, задржавајући сузе. „Умало.“
Протрљала је руку као да се гадно опекла.
Ајкула је прождрала јастога и Меј је посматрала нешто ужасно и
дивно: муњевитом брзином га је ту пред њом варила и све се могло
јасно видети. Јастог је био размрскан на десетине, затим на стотине
делова у чељустима ајкуле, а потом су јој се његови делићи сливали
низ гушу, стомак, црева. Јастог је зачас био разложен на зрнасте,
ситне честице. Ајкула је избацила остатак, који је попут пахуља пао
на тло акваријума.
„Делује као да је још гладна“, рекла је Џорџија. Попела се поново на
врх мердевина, само је сада имала другу посуду од плексигласа. Док
је Меј пратила процес варења јастога, Џорџија је донела други оброк.
„Да ли је то оно што мислим да јесте?“, упита Меј.
„Ово је морска корњача с Пацифика“, рекла је Џорџија, држећи суд у
коме се налазио рептил. Била је велика готово као Џорџијин торзо –
ишарана у зелени, плави и смеђи пачворк, та прелепа животиња није
могла да се креће у узаном простору. Џорџија је отворила вратанца
на једном крају посуде, као да нуди корњачи да изађе уколико тако
одлучи. Корњача је одлучила да остане ту где је.
„Нема шансе да се ајкула икада сусрела с овом врстом, пошто живе
у различитим срединама“, рече Џорџија. „Корњача нема зашто да иде
тамо где обитава ајкула, а ајкула сигурно никада није видела места
прошарана светлошћу на којима живе корњаче.“
Меј је желела да пита Џорџију да ли ће заиста нахранити ајкулу
корњачом, која је посматрала предатора испод, и која се сада тромо
упињала не би ли се повукла ка задњем делу посуде. Без обзира на
нужност или добробит науке, храњење ајкуле овим умиљатим
створењем не би пријало многим гледаоцима који су пратили Меј. С
њеног зглоба већ су допирали зингови. Молим вас, не убијајте ту
корњачу. Личи на мог деку! Друга група је пак тврдила да ајкула, која
није била много већа од корњаче, неће бити у стању да прогута нити
свари тог рептила с његовим непробојним оклопом. Међутим, баш у
тренутку када је Меј хтела да доведе у питање предстојећи оброк, еј-
џи глас је допро из њених слушалица. „Држ’ се. Стентон жели то да
види.“
Ајкула је поново кружила у свом акваријуму, једнако танка и
халапљива као и раније. Јастог за њу није био ништа, тек безначајни
залогај. Кренула је навише према Џорџији, знајући да стиже главно
јело.
„Идемо“, рекла је Џорџија, а затим је кренула да нагиње посуду све
док корњача није почела да клизи, полако, према неонској води која
се узбуркала под њом – ајкула је окретањем главе изазвала вртлог.
Након што је посуда потпуно усправљена, глава корњаче је извирила.
Ајкула није више могла да чека. Уздигла се, зграбила је чељустима
главу корњаче, и повукла је надоле. Попут јастога, корњача је за трен
била потрошена, само је овога пута требало мало телесног истезања,
што рак није захтевао. Ајкула као да је разлабавила своју чељуст,
удвостручивши величину својих уста, омогућивши им да лако
обухвате целу корњачу у један залогај. Џорџија је преносила догађај,
говорила о томе како велики број ајкула након што поједе корњачу и
свари меснате делове осећа грч у стомаку и поврати оклоп. Међутим,
Стентонова ајкула је имала другачији приступ. Изгледало је као да се
оклоп, попут крекера у устима, распао у њеним чељустима. И за
мање од минут, сви делови корњаче били су претворени у прах. Као и
у случају јастога, ајкула је избацила љуспе које су споро падале на
дно акваријума. Оне су се придружиле и стопиле се с претходним
остацима.
Док је то посматрала, Меј је с друге стране стакла, иза даљег зида
акваријума, приметила фигуру, готово силуету. Његово тело било је
само сенка, лице невидљиво, а ипак, за тренутак, светло које је
долазило одоздо одбило се о немирну кожу ајкуле и осветлило лице
те појаве.
Био је то Калден.
Меј га није видела месец дана. Откад је постала транспарентна он
јој се није обратио. Ени је била у Амстердаму, затим у Кини, потом у
Јапану, а онда је отишла назад у Женеву, те стога није имала
времена да се усредсреди на Калдена, али њих две су у неколико
наврата размениле поруке о њему. Да ли и у којој мери треба да их
брине тај непознати човек?
 Али онда је он нестао.
Сада је стајао, загледан у њу, непомично.
Хтела је да га дозове, али се онда забринула. Ко је он? Да ли би
његово дозивање, снимање, било узбудљиво? Можда би побегао?
Процес варења који је гледала, ајкулино тупо гневно око, још су је
држали у стању шока, и схватила је да нема гласа, нема снаге да
изговори Калденово име. Стога су посматрали једно друго. Прошло
јој је кроз главу да би, уколико га ухвати оком своје камере, можда то
могла да покаже Ени, што би онда водило ка некаквом разјашњењу и
препознавању. Међутим, када је погледала према свом зглобу,
видела је само нешто веома мрачно – његово затамњено лице.
Можда њено сочиво није могло да га види пошто је сниман из другог
угла. Док је пратила његов облик на свом зглобу, он се повукао и
изгубио у сенкама.
Џорџија је у међувремену ћеретала о ајкули и малопређашњем
догађају, али Меј ништа од тога није чула. Међутим, Џорџија је сада
стајала на врху својих мердевина и махала, надајући се да је Меј
завршила, јер није више имала чиме да храни животињу. Представа
је била готова.
„У реду онда“, рекла је Меј, срећна због прилике да се изгуби одатле
и оде да прати Калдена. Џорџији је рекла збогом и хвала, и живахно
је одшетала низ мрачни ходник.
Накратко је видела његову силуету како излази на врата која су била
удаљена, и убрзала је, пазећи да не дрма сочиво и да не пусти глас.
Врата на која је изашао водила су у редакцију, која је по логици могла
да буде следеће место за обилазак. „Хајде да видимо шта се збива у
редакцији“, рекла је, знајући да су сви који се налазе унутра свесни
да ће за двадесет корака, колико јој је требало до тамо, стићи код
њих. Такође је знала да ће камере ВидеоКруга у ходнику, изнад
довратка, снимити Калдена, и да ће пре или касније сазнати да ли је
то заиста био он. Сваки покрет унутар Круга бележила је нека камера,
обично их је било по три, а за реконструкцију било чијег кретања,
накнадно, требало је само неколико минута.
Док је прилазила вратима редакције, Меј се присетила Калденових
додира. Његових руку које иду наниже снажно је привлачећи к себи.
Чула је роморење његовог дубоког гласа. Његов мирис попут неке
сочне свеже воћке. Шта ако би га пронашла? Не би могла да га
одведе у тоалет. Или би можда могла? Снашла би се.
Отворила је врата редакције, великог простора који је Бејли
осмислио према старовременим новинским канцеларијама, са
стотину ограђених радних места, посвуда телопи и часовници, где је
сваки сто имао ретро аналогни телефон с редом белих дугмића испод
бројева који су трептали у неправилном ритму. Било је старих
штампача, факс-машина, телекса, штампарских преса. Декор је,
свакако, био за приказивање. Све ретро машине биле су неисправне.
Скупљачи вести, који су се окренули ка њој и уз осмех поздрављали и
њене гледаоце и њу, могли су да скупљају сав материјал преко
ВидеоКруга. Сада је било око сто милиона камера које су биле
функционалне и расположиве широм света. Насупрот томе,
извештавање с лица места постало је скупо и опасно, да се и не
помиње потрошња фосилног горива.
Док је Меј ишла по редакцији, запослени су јој махали покушавајући
да одгонетну да ли је у питању званична посета. Меј им је
отпоздравила, гледајући по просторији, знајући да делује растројено.
Где је био Калден? Постојао је још само један излаз, те је Меј
ужурбано прошла кроз собу, климајући главом и отпоздрављајући,
све док није стигла до врата на њеном супротном крају. Отворила их
је, устукнула због дневног светла, а онда га је угледала. Ишао је
преко пространог зеленог травњака, пролазећи поред нове скулптуре
тог кинеског дисидента – сетила се да би ускоро, можда чак данас,
требало да скрене пажњу на њу – и управо тада се накратко осврнуо,
као да је хтео да провери да ли Меј још иде за њим. Погледи су им се
срели, на шта се он благо осмехнуо пре него што се поново окренуо и
брзо обишао Период пет династија.
„Где си се запутила?“, питао ју је глас из слушалица.
„Извини. Нигде. Само сам... Нема везе.“
Меј је, наравно, било дозвољено да иде куд год жели – већина
њених гледалаца највише је уживала управо у њеним тумарањима –
међутим, служба Додатне подршке ипак је волела с времена на
време да изврши проверу. Док је стајала на сунцу – Кругаши су били
свуда наоколо – зазвонио јој је телефон. Проверила је наруквицу;
није било идентификације позива. Знала је да то може бити једино
Калден.
„Хало?“, рекла је.
„Морамо се негде наћи“, рекао је.
„Молим?“, рекла је.
„Твоји гледаоци могу само тебе да чују. Тренутно се твоји инжењери
питају зашто улазни аудио не ради. За који минут ће то поправити.“
Глас му је био напет, дрхтав. „Зато слушај. Највећи део онога што се
догађа мора да стане. Озбиљан сам. Круг је готово потпун и, Меј,
мораш ми веровати да ће то бити лоше по тебе, мене, човечанство.
Када бисмо могли да се нађемо? Ако морамо у тоалету, није ми
проблем...“
Меј је спустила слушалицу.
„Извињавамо се“, рекао је ДП кроз слушалице. „Улазни аудио је
успео некако да се поквари. Радимо на томе. Ко је то био?“
Меј је знала да не може да слаже. Није била сигурна у то да ли је
неко заиста чуо Калдена. „Неки лудак“, импровизовала је, поносна на
себе. „Пенио је нешто о крају света.“
Проверила је наруквицу. Људи су се већ питали шта се дешава и
због чега. Најпопуларнији зинг је гласио: Технички проблем у Кругу
ХQ? Следи: Божић Бата заборавља Божић?
„Реци им истину, као и досад“, рекао је ДП.
„Важи, немам благе везе шта се догодило“, рекла је наглас Меј. „Кад
будем схватила, поделићу то с вама. “
Међутим, била је уздрмана. Још је стајала, ту на сунцу,
отпоздрављајући повремено Кругашима који су је примећивали.
Знала је да би се њени гледаоци могли запитати шта је следеће што
ће се десити, куда ће кренути. Није хтела да проверава своју
наруквицу, знала је да ће многи бити изненађени и забринути. Далеко
одатле видела је нешто што је личило на крокет, и то ју је покренуло.
„Сад, као што знате“, рекла је када је била довољно близу да види
четворицу играча – за које је претпоставила да су два Кругаша и пар
посетилаца из Русије – и да им махне, „не играмо се увек овде у
Кругу. Понекад морамо да радимо, што ова група и показује. Не
желим да их прекидам, али могу вас уверити у то да оно што раде
укључује решавање проблема и сложене алгоритме, што води
побољшању производа и услуга које вам нудимо. Хајде да се
удубимо.“
То ће јој донети неколико минута за размишљање. Повремено,
усредсредила би сочиво на нешто попут овога, на игру или
демонстрацију или говор, и то би њеном уму омогућило да машта док
гледаоци посматрају. Проверила је стање на наруквици и видела да
је било уобичајено гледалаца, њих 432.028, и није било наметљивих
коментара, стога је себи дала три минута пре него што је морала
поново да преузме контролу над фидом. Уз широк осмех – била је
сигурно видљива на три или четири спољна ВидеоКруга – удахнула
је. То је била нова вештина коју је стекла, способност да изгледа
потпуно спокојно и чак бодро, док је у глави преживљавала хаос.
 Хтела је да позове Ени, али није могла. Желела је Калдена, да буде
насамо с њим. Желела је да с њим буде у оном тоалету, да седне на
њега и осети како његов врх продире. Али он није био нормалан, био
је нека врста шпијуна овде. Нека врста анархисте, завереника. На
шта је мислио кад је упозорио на затварање Круга? Није чак знала ни
шта Испуњење значи. Нико то није знао. Мудраци су, међутим,
одскора почели да наговештавају тако нешто. Једног дана су се на
новим плочицама по читавом Кампусу појавиле загонетне поруке:
ПРОМИШЉАЈ ИСПУЊЕЊЕ, ИСПУНИ КРУГ и КРУГ МОРА БИТИ
ЦЕЛОВИТ, и те пароле су покренуле жељену радозналост. Али нико
није знао шта оне значе, а Мудраци то нису откривали.
Меј је проверила време. Гледала је крокет деведесет секунди.
Оправдано би могла да буде у овом положају још само минут или
два. Треба ли да пријави тај позив? Да ли је још неко стварно чуо то
што је Калден рекао? Шта ако су чули? Шта ако је ово била нека
врста теста, ако су хтели да виде да ли би пријавила сумњив позив?
Можда је то био део Испуњења – испит који би на пробу ставио њену
приврженост, спремност да осујети било кога или било шта што би
угрозило Испуњење? Срање, мислила је. Желела је да прича с Ени,
али је знала да је то неизводљиво. Сетила се својих родитеља, они
би јој увек дали добар савет, међутим, њихова кућа је такође била
транспарентна, пуна ВидеоКруг камера – то је био услов за лечење
њеног оца. Можда би могла тамо да оде – да се с њима нађе у
тоалету? Не. Неколико дана није била у контакту с њима. Упозорили
су је да имају неке техничке проблеме, да ће поново успоставити
контакт с њом ускоро, да је воле, а онда се нису јавили ни послали
поруку четрдесет осам сати. За то време, она није проверавала
камере у њиховој кући. Морала је то да уради. Трудила се да не
заборави. Можда би могла да их позове? Да се увери да су добро, а
онда некако наговести да жели да разговара с њима о нечему веома
узнемирујућем и личном?
Не, не. Све је то била лудост. Случајно ју је позвао човек за кога је
сада знала да је ударен. Јао срање, мислила је, надајући се да нико
не може наслутити хаос у њеној глави. Било јој је лепо на месту где
се налазила, видљива, била је попут проводника, вођа својих
гледалаца, али ова одговорност, ова непотребна сплетка ју је
паралисала. А у тренуцима када би осетила ту укоченост, ухваћена
између бескрајно много могућности и непознаница, постојало је само
једно место на коме би се осећала добро.
 У 1:44 Меј је ушла у Ренесансу. Осетила је како ју је поздравила
Калдерова мобилна скулптура која се изнад ње окретала, а она је
кренула лифтом на четврти спрат. Само кретање навише дуж зграде
ју је умирило. Ходање пистом, с атријумом који јој је био под ногама,
донео јој је спокојство. То место, Одељење за корисничко искуство,
било је њен дом, није било непознаница.
Меј је испрва била изненађена када су од ње тражили да настави да
ради барем неколико сати недељно у КИ сектору. Истина, уживала је
кад је била тамо, али мислила је да је с транспарентношћу томе
дошао крај. „Управо у томе је ствар“, Бејли јој је објаснио. „Под један,
мислим да ћеш на тај начин и даље бити у вези са својом почетном
позицијом овде. Друго, твоји гледаоци ће ценити то што настављаш
да радиш овај важан посао. То ће бити дирљив чин понизности, зар
не?“
Меј је наједном постала свесна моћи коју носи – постала је намах
једна од три највидљивија Кругаша – и била је одлучна у томе да то
пажљиво користи. Успела је да испланира тако да се сваке недеље
врати својој старој радној јединици и свом старом столу који нису
били коришћени. Унете су и неке промене – сада је тамо било девет
екрана, а запослени у КИ били су подстицани да далеко присније
раде с клијентима, да буду услужнији – и поред тога, посао је у
суштини био исти, и Меј је схватила да је ценила његов ритам, готово
медитативни квалитет обављања нечега што је темељно познавала.
Такође, осећала је да јој КИ нарочито прија када је под стресом или
има неки проблем.
Једне сунчане среде, у трећој недељи откако је постала
транспарентна, планирала је да у КИ проведе деведесет минута пре
него што пристигну преостале обавезе. У три је морала да организује
обилазак Наполеоновог доба, где су испробавали уништење
физичког новца, а у четири је требало да најави ново боравиште за
музичаре у кампусу – двадесет две потпуно опремљене собе у којима
су музичари, нарочито они који нису могли да опстану од продаје
своје музике, могли да живе бесплатно и свирају Кругашима с
времена на време. Тако би испунила поподне. У пет је требало да
присуствује најави последњег политичара који ће постати
транспарентан. Ни њој ни њеним гледаоцима није било јасно због
чега су и даље помпезно објављивали такве ствари, које су сада
звали Прочишћење. Сада је било на десетине хиљада изабраних
званичника широм земље и света који су били транспарентни, и та
појава је представљала пре неминовност него новост; већина
посматрача је предвиђала пуну транспарентност владе, макар у
демократијама – а с ВидеоКругом других облика неће ни бити – у
року од осамнаест месеци. Након Прочишћења, у кампусу ће бити
одржано вече надметања комичара импровизатора, добротворни
догађај за школе у руралном Пакистану, затим испробавање вина и,
коначно, роштиљ за читав кампус уз песму перуанског хора.
Меј је ушла у просторију у којој је било њено одељење, у којој су
њене речи – ТАЈНЕ СУ ЛАЖИ; ШЕРОВАЊЕ ПОКАЗУЈЕ ДА ТИ ЈЕ
СТАЛО; ПРИВАТНОСТ ЈЕ КРАЂА – биле изливене у челику и
постављене тако да господаре читавим зидом. Сада је ту радило
много новајлија. Они су сви дизали главе, збуњени и срећни што је
виде ту међу њима. Махнула им је, и театрално се наклонила.
Видела је Џареда како стоји на улазу у своју канцеларију. И њему је
махнула. Потом, решена да свој задатак изврши без помпе, Меј је
села, улоговала се и отворила фид. Великом брзином одговорила је
на три упита узастопце и добила просек 99. Њен четврти клијент био
је први који је приметио да је то нова Меј, транспарентна Меј, која је
обрађивала упите.
Гледам те!, написао је клијент, закупац медијског простора за
увозника спортске робе из Њу Џерсија. Звала се Џенис и није могла
престати да говори о томе како може да гледа Меј док одговара на
њен упит у реалном времену, на свом екрану, баш поред места где је
гледала унети одговор. Сала с огледалима! написала је.
Након Џенис, Меј је имала низ клијената који нису знали да она
одговара на њихове упите, и то јој је засметало. Једна од њих,
продавачица мајица из Орланда, која се звала Ненси, позвала ју је да
се придружи њеној професионалној мрежи, и Меј је радо пристала.
Џаред јој је испричао о новом нивоу узајамности коју је особље КИ
подстицало. Уколико пошаљеш упитник, буди спреман да и сам
одговориш на један. Стога је, након што се придружила
професионалној мрежи продаваца Орландо мајица, добила још једну
поруку од Ненси. У њој се од Меј тражило да одговори на кратка
питања која се тичу њених склоности у свакодневном одевању, и Меј
је пристала. Отворила је анкету; схватила је да је предуга; имала је
120 питања. Међутим, Меј је ревносно одговарала на њих, осећајући
да се њено мишљење уважава као и да ју је неко саслушао, и та
врста узајамности побуђивала је Ненсину приврженост, као и
приврженост свих с којима је Ненси комуницирала. Након што је Меј
одговорила на упитник, Ненси јој је у поруци веома подробно
захвалила, и рекла јој да може одабрати било коју мајицу, усмеривши
је ка одељењу за купце. Меј је рекла да ће касније одабрати, али је
Ненси одговорила да не може да дочека да види која ће бити у
питању. Меј је погледала на сат; Орландо упит је трајао осам минута
и пробио дозвољено време од 2,5 минута, прописано упутством.
Меј је знала да ће морати да протрчи следећих десетак упита како
би се вратила на прихватљиви просек. Отишла је на Ненсин сајт,
одабрала је мајицу на којој је била карикатура пса у костиму
суперхероја, и Ненси је похвалила њен избор. Меј је потом прешла на
следећи упит; била је усред уобичајене комуникације, кад јој је стигла
нова порука од Ненси. Извини што испадам гђа Осетљива. Након
што сам те позвала да одабереш моју професионалну мрежу, ниси
ме питала да се ја придружим твојој, и мада знам да сам нико и
ништа у Орланду, сматрам да треба да ти кажем да се осећам
потцењено. Меј јој је рекла да ни на који начин није хтела да изазове
то осећање код ње, да је у Кругу велика гужва, да је у тој важној
размени забрљала, што је исправила веома брзо. Меј је завршила
последњи упит, добила 98, кренула да се бави њиме, кад јој је стигла
још једна порука од Ненси. Да ли си видела моју поруку на
професионалној мрежи? Меј је погледала све своје фидове и није је
пронашла. Постовала сам ти је на простор за поруке на твојој
професионалној мрежи!, рекла је. Меј је отишла на ту страницу, коју
није често отварала, и видела да је Ненси написала: Поздрав,
незнанко! Меј је укуцала: Поздрав и теби. Али ти ниси незнанка!, и
на тренутак помислила да ће то означити крај њихове размене, али је
застала, накратко, осетивши да Ненси није завршила. И била је у
праву. Тако ми је драго што си одговорила! Помислила сам да ћеш
се увредити због тога што сам те назвала ‘Незнанком’. Реци ми,
молим те, да се ниси увредила? Меј јој је рекла да није повређена,
ставила је XО, послала јој десет узастопних смајлија, и вратила се
својим упитима, надајући се да је Ненси задовољна и срећна и да су
сада кул. Преузела је јос три упита, након којих је прешла на
упитнике, и видела је да јој је просек био на 99. То је изазвало талас
зингова са честиткама, гледаоци су били срећни што виде да је и
даље посвећена свакодневним задацима у Кругу, важним за
функционисање света. Толико много њених гледалаца, подсећали су
је, такође обавља канцеларијске послове. Због тога што је наставила
да ради тај посао, добровољно и с видним задовољством, у њој су
видели узор и инспирацију. То је био добар осећај. Много јој је значио.
Муштерије су је чиниле бољом. А бити њима на услузи и при том
транспарентна чинило ју је још бољом. Томе се и надала. Стјуарт јој
је указао на то да се највише трудимо када вас хиљаде или милиони
гледају. Ведрији смо, позитивнији, учтивији, великодушнији,
радозналији. Али није помињао те мање промене набоље у њеном
понашању.
Први пут се камера преусмерила кад је она кренула у кухињу да
узме нешто да једе. Слика на њеној наруквици показала је
унутрашиљост фрижидера док је гледала шта би могла да грицне.
Обично би зграбила охлађен брауни, међутим када је видела слику
своје руке како лежи до њега, и када је видела оно што ће сви други
видети, повукла ју је назад. Затворила је фрижидер. Из чиније која је
стајала у ћошку одабрала је паковање бадема и изашла из кухиње.
Касније тог дана, почела је главобоља – објаснила је то себи
чињеницом да је појела мање чоколаде него обично. Кренула је да
претура по торби, у којој је држала неколико засебно упакованих
таблета аспирина, али поново је, на свом екрану, видела оно што су
сви видели. Видела је руку која се креће ка торби, како претура, и
наједном се осетила безнадежно и бедно, као неки таблетоман.
Није их узела. Сваког дана је пробала да изостави ствари које није
желела да жели. Ствари које јој нису биле потребне. Одрекла се
соде, енергетских напитака, инстант хране. На друштвеним
збивањима у Кругу, испијала би само по једно пиће, и сваки пут се
трудила да га доврши. Било каква неумереност изазвала би талас
забринутих зингова, те је стога остајала у оквирима уздржавања. И
сматрала је да јој то доноси растерећење, ослобађа је лошег
понашања, од тога да ради ствари које није желела да ради – да једе
и пије нешто што не утиче добро на њу. Откад је постала
транспарентна постала је отменија. Људи су у њој гледали свој узор.
Мајке су говориле да се њихове ћерке угледају на њу, због чега је још
у већој мери осећала одговорност, и управо ју је та одговорност –
према Кругашима, њиховим клијентима и партнерима, омладини којој
је она била инспирација – држала на земљи и испуњавала јој дане.
Подсетили су је на упитнике самог Круга, па је ставила своје
слушалице за упитник и почела. У комуникацији са својим
гледаоцима непрестано је износила своје ставове, тако је, и осећала
да је далеко утицајнија него пре, али као да је нешто у вези с тим
уредним ритмом и „позив па одговор“ карактером упитника
недостајало. Прешла је на упитник друге муштерије, и затим
климнула главом. Зачуло се удаљено звоно. Климнула је.
„Хвала вам. Да ли сте задовољни обезбеђењем на аеродрому?“
„Ђасви“, одговорила је.
 „Хвала вам. Да ли би вас обрадовала промена у регулацији
аеродромског обезбеђења?“
„Да.“
„Хвала вам.“
Питања су се ређала, и могла је да их прође деведесет четири пре
него што је себи дозволила омашку. Ускоро се зачуо глас,
непромењен.
„Меј.“
Намерно га је игнорисала.
„Меј.“
И даље ју је опчињавао њен глас који изговара њено име, иако није
успевала да схвати због чега.
„Меј.“
Овога пута био је још сличнији њеном.
„Меј.“
Спустила је поглед ка наруквици и видела број зингова који су
изражавали забринутост. Знала је да мора да одговори, како не би
помислили да губи разум. То је био још један од многих ситних
уступака на које је морала да рачуна – сада је било на хиљаде њих
споља који су гледали оно што је она видела, приступали њеном
здравственом картону, слушали њен глас, гледали њено лице – била
је увек видљива путем неке од ВидеоКруг камера у кампусу, поред
оне која је била на њеном екрану – стога би људи приметили све што
одудара од њеног уобичајеног полета.
„Меј.“
Желела је опет то да чује, па није одговорила.
„Меј.“
Био је то глас млађе девојке, глас који је звучао јасно, бритко и
спремно на све.
„Меј.“
Била је то боља, неустрашивија верзија ње.
„Меј.“
Осетила би се снажније кад год је чује.
У КИ је остала до пет, када је својим гледаоцима показала најновије
Прочишчење, гувернера Аризоне, а транспарентност гувернеровог
особља била је изненађење у коме је уживала – то су многи
званичници радили како би својим бирачима гарантовали да се
послови нису обављали у мраку, изван светлости коју је емитовао
сам лидер. На свечаности одржаној поводом Прочишћења, Меј се
сусрела с Ренатом, Дениз и Џосајом, Кругашима који су јој некада
издавали директиве а сада су били њени помоћници – а након тога су
ручали у Стакленој кантини. Није било много разлога да се изађе ван
кампуса због хране, пошто је Бејли, надајући се да ће подстаћи више
дискусија, идеја и социјализације међу Кругашима, успоставио нову
политику, у складу с којом ће сва храна бити не само бесплатна, као и
досад, већ ће је сваког дана припремати други познати шеф кухиње.
Сами кувари су били срећни што могу да се искажу – хиљаде
Кругаша дели смајлије, зингује, постује слике – а програм је веома
брзо постигао огроман успех и кафеи су били преплављени људима
и, очекивано, идејама.
Меј је јела окружена вревом, а Калденове речи и загонетне поруке
још су јој одзвањале у глави. Гужва ју је ометала да размишља, због
чега је била срећна. Надметање комичара импровизатора било је
ужасно предвидљиво и забавно упркос посвемашном дилетантизму,
прикупљање прилога за Пакистан било је веома инспиративно – на
догадају је прикупљено 2,3 милиона смајлија за школу. Најзад, био је
организован и роштиљ, на коме је Меј дозволила себи другу чашу
вина пре него што се вратила у спаваоницу.
Већ шест недеља је боравила у тој соби. Није више имало смисла
возити назад до стана, који је био скуп и у коме се, последњи пут
када је тамо била, након што је осам дана била одсутна, појавио
миш. Стога је дигла руке и постала једна од стотину Насељеника,
Кругаш који се за стално преселио у кампус. Погодности су биле
очигледне и на листи чекања сада је било 1209 људи. У кампусу је
тренутно било места за 288 Кругаша, а компанија је управо купила
зграду у суседству, бившу фабрику, у којој је планирала да направи
још 500 соба. Меј је била унапређена и сада је потпуно опремљена
напредним уређајима – зидним екранима и наочарима, све је било
под централним надзором. Соба је била чишћена сваког дана, а
фрижидер пун како њеним уобичајеним артиклима – које је бележио
Кућко – тако и производима за тестирање. Могла је имати шта год
пожели док год је своје утиске о њима слала произвођачима.
Опрала је лице и зубе и сместила се у кревет небоплаве боје. Након
десет увече транспарентност није била обавезна, и Меј би се обично
гасила након што опере зубе — сматрала је ту активност многима
занимљивом, и веровала је да међу својим млађим гледаоцима може
промовисати правилну хигијену зуба. У 10:11 увече пожелела је лаку
ноћ својим гледаоцима – било их је свега 98.027 у том тренутку, а њих
неколико хиљада јој је узвраћало с „лаку ноћ“ – скинула је сочиво с
главе и ставила га у кутију. Било јој је дозвољено да искључи
ВидеоКруг камере у соби, али схватила је да то ретко чини. Знала је
да би фотографије које би могла скупити, сама, на пример о
кретњама током сна, могле једног дана бити вредне, стога је
остављала камере укључене. Било јој је потребно неколико недеља
како би се навикла да спава с монитором на ручном зглобу – једне
ноћи је огребала лице, а друге је поломила екран – међутим,
инжењери Круга су унапредили дизајн, поставивши флексибилније,
непробојне екране на место оних крутих, тако да се сада без њих
осећала непотпуно.
Усправила се у кревету, знајући да јој обично треба око сат времена
да заспи. Упалила је зидни екран, желела је да провери како су јој
родитељи. Међутим, све њихове ВидеоКруг камере биле су
замрачене. Послала им је зинг, не очекујући никакав одговор, што се
и догодило. Послала је поруку Ени, али ни она није одговорила.
Прегледала је свој зинг фид и прочитала неколико забавних порука.
Будући да је смршала два и по килограма откад је постала
транспарентна, провела је двадесет минута тражећи нову сукњу и
мајицу. Док је била негде на осмом сајту, осетила је поново како се у
њој нешто разјапило. Ничим изазвана, проверила је и видела да је
Мерсеров сајт још увек угашен. Погледала је да ли се он помиње
било где онлајн, потражила је вести о његовом пребивалишту, и
ништа није пронашла. То зјапеће је расло у њој, ширећи се брзо.
Била је то недокучива тама која се ширила под њом. У фрижидеру јој
је остало мало сакеа, о ком је сазнала од Франсиса, стога је устала,
насула га подоста и испила. Отишла је на портал ВидеоКруга и
разгледала фидове с различитих плажа на Шри Ланки и у Бразилу,
осећајући да се смирује, да јој је топлије. Затим се сетила да се
неколико хиљада клинаца с колеџа, који се представљају као
ВидеоКругаши, растрчало по читавој планети и инсталирало камере
по најудаљенијим крајевима. Неко време је пратила снимак камере
постављене у намибијском пустињском селу – две жене су
припремале храну док су се њихова деца играла у позадини – али
после неколико минута осетила је како се расцеп у њој повећава,
потмули крици бивају јачи, а шиштање које су производили било је
несносно. Поново је потражила Калдена, спеловала је његово име на
нове, неправилне начине, скенирајући четрдесет пет минута адресар
компаније по сликама, не успевајући да нађе никога ко макар личи на
њега. Угасила је ВидеоКруг камере, сипала још сакеа, испила га до
дна и легла у кревет, размишљајући о Калдену и његовим рукама,
његовим мршавим ногама, дугим прстима. Прстима леве руке мазила
је брадавице правећи кругове око њих, док је десном померила доњи
веш у страну и симулирала покрете језика, његовог језика. Врхунац је
изостао. Међутим, саке ју је ослобађао од брига, и најзад, мало пре
поноћи, утонула је у нешто попут сна.
***
„У реду, људи“, рекла је Меј. Јутро је било ведро и осећала се
довољно блесаво да испроба фразу којом је мислила да ће навући
како оне који су пратили Круг тако и све друге. „Овај дан је као и
сваки други по томе што није налик ни на један други!“ Након што је
то изговорила, проверила је наруквицу. Видела је мали знак који је
означио да је погодила у живац. Наједном се осетила као издувани
балон, али ју је сам дан, тачније неограничене могућности које је
нудио, спасавао од потонућа. Било је 9:34 пре подне, сунце је поново
било блештаво и топло, а кампус је био ускомешан и испуњен
жамором. Уколико је Кругашима била потребна било каква потврда
да су били усред нечег важног, то им је дан већ пружио. Почело је у
8:31, када је низ хеликоптера уздрмао кампус. Пристизале су вође
свих великих компанија за здравствено осигурање, светских
здравствених агенција, центара за контролу болести, и свих важних
фармацеутских кућа. Коначно ће, шушкало се, бити завршена
размена информација међу свим овим раније неповезаним и чак
супарничким ентитетима. А када они буду били координисани, и када
једном буду били размењени сви прикупљени подаци, а највећи део
тога биће доступан преко Круга и, још битније, БашТи-ја, биће могуће
онеспособити изворе вируса и пратити обољења до њихових корена.
Читаво јутро Меј је гледала те директоре, докторе и званичнике како
се радосно крећу управо ка подигнутом Хипокампусу. Тамо ће бити
одржавани састанци током читавог дана – овога пута они ће бити
тајни, јавни форуми су најављени за будућност – док ће касније тамо
бити одржан концерт неког остарелог кантаутора кога је једино Бејли
волео, и који је дошао синоћ, како би вечерао с Већем Мудраца.
За Меј је, ипак, најважније било то што је у једном од хеликоптера
била Ени, која се коначно враћала кући. Готово месец дана је била
одсутна. Боравила је у Европи, Кини и Јапану, бавила се
исправљањем неких процедуралних неправилности, ишла је на
састанке с неким од тамошњих транспарентних лидера, а резултати
су изгледа били добри, ако је судити према броју смајлија које је Ени
поставила на свој Зинг фид по свршетку путовања. Ипак, дубљи
разговор Меј и Ени био је тешко изводљив у том периоду. Ени јој је
честитала на транспарентности, на успону, како је рекла, али је након
тога упала у гужву. Имала је толико посла да није могла ни смислену
поруку да јој напише, нити да разговара с људима с којима је хтела,
тако јој је рекла. Сваког дана су успевале само да размене неколико
порука. Њен распоред је, како је рекла, био суманут, а временска
разлика подразумевала је да су ретко кад биле усклађене и у стању
да размене било шта дубље.
Ени је обећала да ће доћи ујутру, директно из Пекинга, и Меј је било
тешко да се усредсреди док је чекала. Посматрала је хеликоптере
како слећу, чкиљила је високо према крововима, тражећи безуспешно
њену жућкасту главу. Сада је морала да проведе један сат у
Протагорином павиљону, задатак који је сматрала важним и обично
би била очарана, али јој је данас представљао непробојни зид
између ње и њене најближе другарице.
На гранитној табли испред Протагориног павиљона слободно је
цитиран онај по коме је назван: Људи су мера свих ствари. „Оно што
је важније за наше потребе“, рекла је Меј, отварајући врата, „јесте да
сада, када нам је опрема доступна, људи могу измерити све ствари.
Шта ти мислиш,Тери?“
Испред ње је стајао високи човек корејског порекла, Тери Мин.
„Здраво, Меј, поздрављам твоје слушаоце и пратиоце.“
„Некако си се другачије ошишао“, рекла је Меј.
Меј је била сва спетљана и осећала се блескасто јер се Ени
вратила, а Тери је накратко био ван строја. Није рачунао на
импровизацију. „У, да“, рекао је, провлачећи прсте кроз фризуру.
„Коцкаста је“, казала је Меј.
„Тако је. Сад је мало коцкастија. Зар не би требало да уђемо
унутра?“
„Требало би.“
Пројектанти здања уложили су велики напор како би користили
природне облике и ублажили строгу правилност свакодневног
инжењерског посла. Атријум је био обложен сребром. Деловало је
као да се њише, као да стоје на дну прилично избразданог ваљка.
„Шта ћемо данас видети, Тери?“
„Мислио сам да почнемо с обиласком, а потом да мало загребемо
кад је реч о неким стварима које радимо за образовни сектор.“
Меј је пратила Терија у обиласку зграде, која је више личила на
скровиште за инжењере него на делове кампуса које је обично
обилазила. Штос са њеном публиком био је у томе да избалансира
уобичајене с далеко гламурознијим деловима Круга; важно је било
откривати обе ствари, и засигурно је на хиљаде гледалаца било више
заинтересовано за котларницу него за луксузно поткровље, с тим што
је морала бити умерена.
Прошли су Џозефа с његовим смешним зубима, а онда се јавили
бројним програмерима и инжењерима. Сваки од њих се окренуо како
би најбоље што је могао објаснио у чему се састоји његов посао. Меј
је проверила време и видела да је добила поруку од др Вилалобос,
која ју је позвала да је посети што пре. Није ништа хитно, написала
је. Било би ипак добро да то буде данас. Док су разгледали зграду,
Меј је одговорила докторки да ће доћи за тридесет минута.
„Можда би сада требало да видимо пројекат који се бави
образовањем?“
„Мислим да је то сјајна идеја“, одговорио је Тери.
Ишли су кривудавим ходником према огромном отвореном простору
у коме је било барем стотинак Кругаша који су радили без преграда.
Личило је на берзу с половине века.
„Као што твоји гледаоци можда знају“, рече Тери, „Сектор
образовања дао нам је фину донацију—“
„Беше три милијарде долара?“, питала је Меј.
„Кога још занимају бројке?“, рече Тед, веома задовољан цифром као
и оним што је та цифра показивала, то јест чињеницом да је
Вашингтон знао да Круг може да измери било шта, укључујући
студентске резултате, боље него што су могли и да претпоставе.
„Међутим, суштина је у томе да су од нас тражили да дизајнирамо и
имплементирамо систем кружне процене података за студенте
широм земље. Хеј стани, ово је кул“, рече Тери.
Застали су испред жене и малог детета, које је имало око три
године. Дечак се играо блештећим сребрним сатом који му је био
прикачен на зглоб.
„Здраво, Мери“, рекао је Тери жени. „Ово је Меј, као што вероватно
већ знаш.“
„Знам, Меј“, рече Мери с благим француским нагласком, „и мој Мајкл
је такође зна. Реци здраво, Мајкле.“
„Како си, Мајкле?“, упита Меј.
„У реду, сада јој покажи“, рече Тери, гуркајући дечаково раме.
Дисплеј на Мајкловом сату регистровао је три речи које је Меј
управо изговорила. Испод тих цифара био је бројач, који је показивао
вредност 29.266.
„Студије показују да деца треба да чују најмање 30.000 речи
дневно“, објаснила је Мери. „Програм сада ради веома једноставну
ствар – препознаје, категоризује и, што је најважније, броји те речи.
То је пре свега намењено малој деци, као и деци предшколског
узраста. Када крену у школу, претпостављамо да све то добијају у
учионици.“
„Добар је то прелаз“, рече Тери. Захвалили су Мери и Мајклу. Сишли
су ходником назад до велике собе украшене попут учионице, само
модернизоване, с мноштвом екрана, ергономским столицама и
заједничким радним просторима.
„Ох, ено је Џеки“, рече Тери.
Џеки је била углађена жена у средњим тридесетим. Пришла је и
руковала се с Меј. Носила је хаљину без рукава, која јој је истицала
широка рамена и манекенске руке. Мали део зглоба десне руке био је
у гипсу.
„Здраво, Меј, веома ми је драго што си успела да дођеш данас.“
Глас јој је био углађен, професионалан, али некако разигран. Стајала
је испред камере, и држала склопљене руке испред себе.
„Дакле, Џеки“, рече Тери, очигледно уживајући да буде близу ње,
„можеш ли да нам кажеш нешто о свом послу овде?“
Огласио се аларм на Мејиној наруквици, због чега је прекинула
разговор. „Можда би боље било да нам пре тога кажеш шта си
радила пре него што си преузела овај пројекат. То је интересантна
прича.“
„Па, драго ми је да тако мислиш, Меј. Не знам колико је
интересантна... Пре Круга сам радила у инвестиционом фонду, а пре
тога сам била у групи која је покренула...“
„Била си пливачица“, дошапнула је Меј. „Учествовала си на
олимпијади!“
„А, то“, рече Џеки, стидљиво се осмехнувши.
„Освојила си бронзу 2000?“
„Јесам“, њена изненадна постиђеност била је симпатична. Меј је
проверила како би то потврдила, и видела да је стигло неколико
хиљада смајлија.
„Већ си у фирми рекла да ти је за посао користило искуство
професионалног спортисте.“
„Тако је, Меј“, рече Џеки, покушавајући да схвати у ком правцу Меј
жели да усмери дијалог. „О многим стварима бисмо могли да
разговарамо овде у Протагорином павиљону, а мислим да би твоје
гледаоце можда највише интересовало оно што зовемо ШколскиРанг.
Стани овде накратко. Хајде да погледамо велики пано.“ Одвела је Меј
до зидног екрана који је био висок два метра. „Протеклих неколико
месеци смо тестирали систем, и мислим да је ово добар тренутак да
га испробамо. Можда би неко од твојих гледалаца који су тренутно у
средњој школи у Ајови могао да ти пошаље своје име и име школе?“
„Чули сте жену“, рече Меј. „Има ли некога из Ајове ко је тренутно у
средњој школи?“
Проверила је наруквицу, стигло је једанаест зингова. Показала их је
Џеки, која је климнула главом.
„Важи“, рече Меј. „Треба ти само име?“
„Име и назив школе“, рече Џеки.
Меј је прочитала један од зингова. „Овде имам Џенифер Бацури,
која тврди да похађа Академију за таленте у Сидар Репидсу.“
„У реду“, рече Џеки, окрећући се назад ка зидном екрану. „Позовите
Џенифер Бацури из Академије за таленте.“
Име се појавило на екрану, заједно са школском фотографијом на
којој је била Американка индијског порекла од око шеснаест година, с
протезом и у тамној униформи. Уз њену фотографију окретала су се
два нумеричка бројача. Цифре су расле све док нису успориле и
стале. Горе је стајало 1396, а испод 179.827.
„Опа. Честитам, Џенифер!“, рече Џеки која је посматрала резуллат.
Окренула се ка Меј. „Чини ми се да овде имамо правог одликаша с
Академије за таленте. Она је 1396. од 179.827 ученика који се
школују у Ајови.“
Меј је погледала на сат. Морала је да убрза Џекину демонстрацију.
„А то је израчунато...“
„Њен скор је добијен поређењем резултата њених тестова, позиције
у генерацији, просека њене школе, и бројних других фактора.“
„Како вама то изгледа, Џенифер?“, упита Меј. Погледала је према
наруквици, али фид се није оглашавао.
За тренутак су Меј и Џеки очекивале да ће се Џенифер вратити и
изразити задовољство, али то се није догодило. Меј је знала да је
време да крене даље.
„Можемо ли то упоредити са свим другим студентима у земљи, или
можда чак и у свету?“, упитала је.
„То је идеја“, рече Џеки. „Као што, на пример, унутар Круга свако од
нас зна своју позицију на Листи залагања, ускоро ћемо у сваком
тренутку моћи да сазнамо како наша деца стоје у поређењу с другим
америчким студентима, а потом и у поређењу са свим студентима у
свету.“
„То би било веома корисно“, рече Меј. „Не би било више толико
стреса и сумњи.“
 „Помисли само колико би то помогло родитељима. Тако би добили
праву слику о томе колике су шансе њиховог детета да се упише на
колеџ. Ајви лига прима око 12.000 бруцоша сваке године. Ако је твоје
дете међу 12.000 најбољих ученика у земљи, онда је сва прилика да
ће успети да уђе.“
„Та листа би била често ажурирана?“
„Наравно, дневно. Када будемо успели да обезбедимо учешће свих
школа и округа, моћи ћемо дневно да мењамо класификацију, са
сваким тестом, сваким ненајављеним контролним. Подаци ће моћи
да буду подељени, да буду јавни и приватни, регионални, а
рангирања ће бити припојена, поравната и анализирана како би се
видели трендови међу различитим факторима – друштвено-
економским, расним, етничким, било којим.“
Код Меј у увету је зазвонио ДП. „Питај је на који начин се укршта с
БашТи-јем.“
„Џеки, мени делује као да се тај програм на занимљив начин
преклапа с пројектом БашТи, некадашњим НадзоромДеце.“ Мучнина
и зној обузели су Меј чим је изговорила ову реченицу. Није хтела да
види Франсиса. Можда га ни неће видети. Било је и других Кругаша
на том пројекту. Проверила је своју наруквицу, помишљајући на то да
га уз помоћ ПретрагеКруга брзо пронађе. Међутим, он је већ био ту, и
управо је искорачио ка њој.
„С нама је Франсис Гаравента“, рече Џеки, несвесна мучнине коју је
Меј осетила, „који ће нам испричати о укрштањима између програма
ШколскиРанг и БашТи-ја, који је, морам то да нагласим, уједно
револуционаран и преко потребан.“
С рукама срамежљиво укрштеним иза леђа, Франсис је ишао према
Меј и Џеки, које су га посматрале. Меј је осетила да се ознојила под
пазухом; такође је осетила и да Џеки према њему гаји осећања која
нису била везана за њихов професионални однос. И даље је био
стидљив, благ, али му је осмех одавао сигурност, као да је недавно
похваљен и да му то није довољно.
„Здраво Франсисе“, рече Џеки, која му је пружила здраву руку и
руковала се с њим, и при том је изазовно извијала раме. То није било
очигледно Франсису, и није се видело на снимку, али је Меј тај гест
био дискретан попут ударца у гонг.
„Здраво Џеки, здраво Меј“, одговорио је, „дозволите ми да вас
поведем у своје скровиште.“ Насмејао се и, не чекајући одговор,
окренуо се и повео их у суседну просторију. Меј никада није видела
његову канцеларију, и осетила је отпор према идеји да то подели са
својим гледаоцима. Соба је била мрачна, с мноштвом екрана на зиду
поређаних у бешавну мрежу.
„Као што ваши гледаоци можда знају, покушавамо да направимо
програм који ће побољшати безбедност деце. У државама у којима
смо програм испробали, сви облици криминала пали су за готово 90
одсто, а отмица деце је стопостотно искорењена. На нивоу нације,
забележена су само три случаја отмице. Захваљујући нашој
способности да уђемо у траг деци која учествују у програму, сва три
су била решена у року од три минута.“
„Једноставно, то је било невероватно“, рече Џеки, климајући главом.
Глас јој је био дубок и као натопљен пожудом.
Франсис јој се осмехнуо, претварајући се да ништа не примећује.
Наруквица коју је Меј носила била је активна – регистровала је на
хиљаде смајлија и стотине коментара. Родитељи који су живели у
државама које нису имале ШколскиРанг размишљали су о селидби.
Франсиса су поредили с Мојсијем.
„А у међувремену“, рече Џеки, „колектив који ради овде у
Протагорином павиљону покушава да координише све податке
везане за студенте. Потребно је обезбедити да сви домаћи задаци,
сва читања, похађање и резултати теста буду смештени у једној
обједињеној бази података. Још нас само корак дели од тренутка
када ће студент који се спрема за колеџ имати потпуни увид у то шта
је све научио – свака реч коју је прочитао, чије је значење потражио,
реченица коју је подвукао, једначина коју је написао, сваки одговор и
свака исправка. Слободна процена квалитета студената и њиховог
знања постаће прошлост.“
Наруквица коју је Меј носила и даље је лудачки скроловала. Што
то нисмо имали пре двадесет година?, написао је један гледалац.
Моје дете би отишло на Јејл.
Сада је Франсис искорачио. Помисао на то да су он и Џеки ово
увежбавали изазивала је мучнину код Меј. „Е сад, узбудљив и
запањујуће једноставан део“, рече, усмеравајући осмех према Џеки
уз професионално уважавање, „чини то што све те податке можемо
да чувамо на готово микроскопском чипу, који сада користимо само из
безбедносних разлога. Међутим, шта уколико он може да обезбеди
информацију о томе где се неко налази и какав је успех постигао у
школи? Шта ако је све то на једном месту?“
„То је зицер“, рече Џеки.
„Надам се да ће и родитељи размишљати на тај начин. Породице
које учествују у пројекту имаће сталан и тренутни приступ свему –
месту, оценама, похађању, свему. И ти подаци неће бити смештени на
неки преносни уређај који би дете могло да загуби. Биће смештени у
клауду, и у самом детету, како би били сигурни.“
„Савршенство“, рече Џеки.
„Па, надам се“, одговори Франсис, гледајући у своје ципеле, кријући
се иза нечега што је Меј видела као маглу лажне скромности. Затим
се окренуо ка Меј и обратио њеним гледаоцима: „И као што знате,
овде у Кругу много разговарамо о Испуњењу, и иако чак ни ми још не
знамо шта Испуњење значи, осећам да је то нешто налик овоме што
смо урадили. Спојили смо сервисе и програме који су међусобно
били само незнатно раздвојени. Пратимо децу ради безбедности,
затим ради добијања података о њиховом образовању. Сада само
повезујемо те две нити, а када то будемо постигли, можемо, коначно,
потпуно да упознамо дете. Једноставно је и, дозволићу себи слободу,
комплетно.“
Меј је стајала напољу, у центру западног дела кампуса, знајући да је
заузета до Ениног повратка. Сат је показивао 1:44, много више него
што је мислила да ће бити пре њеног доласка, и сада је страховала
да ће се мимоићи. У два је с др Вилалобос имала заказан састанак,
који би могао да потраје јер јој је докторка наговестила да би хтела с
њом да прича о нечему релативно важном – с тим што је нагласила
да није у питању здравствени проблем. Међутим, размишљања о Ени
и докторки потиснуо је Франсис, који је изненада, бизарно, поново
почео да је привлачи.
Била је свесна простог механизма који ју је увукао у ту игру. Он је
био мршав, млитав, неизражајних очију и имао је озбиљан проблем с
прераном ејакулацијом, а ипак је, само због пожуде коју је видела у
Џекином погледу, Меј поново осетила жељу да остане насамо с њим.
Маштала је о томе да те вечери заврше у њеној соби. Слика је била
махнита. Морала је да разбистри мисли. То је био, чини се, згодан
тренутак за тумачење и откривање нове скулптуре.
„У реду, ово морамо да видимо“, рече Меј. „Реч је о делу
реномираног кинеског уметника који је у честим сукобима с
тамошњим властима.“ Међутим, тог тренутка Меј није могла да се
сети његовог имена. „Кад већ говоримо о томе, желим да се захвалим
свим гледаоцима који су послали мргуде како због тога што тамо
прогоне уметнике, тако и због ограничавања слободе интернета.
Само из Америке је послато преко 180 милиона мргуда, и будите
сигурни да је то утицало на режим.“
 Није могла да пронађе име уметника, и осетила је да ће њена
грешка ускоро бити уочена. Потом је изашла порука: Реци његово
име!, а у продужетку је оно било написано.
Своје сочиво је усмерила према скулптури, и неколико Кругаша, који
су стајали између ње и дела, склонили су се с пута. „Не, не, у реду
је“, рече Меј. „Ви помажете људима да схвате које су димензије у
питању. Останите тамо“, рече, и они су се вратили. У односу на њу
изгледали су као кепеци.
Скулптура је била висока четири метра, направљена од танког и
потпуно провидног плексигласа. Већина његових претходних радова
била је концептуалне природе, а овај је очигледно представљао
нешто конкретно: масивна рука, величине аутомобила, удаљавала се
или ишла према огромном правоугаонику, који су многи тумачили као
неку врсту компјутерског екрана.
Наслов дела био је Напредујући ка добром у човечанству, и било је
примећено чим је изложено, због своје искрености, као и због тога
што је представљало одступање у односу на типична дела тог
аутора, која су имала мрачну, подругљиву ноту, обично на рачун
успона Кине и њене самобитности.
„Ова скулптура је погодила Кругаше тамо где су најслабији“, рече
Меј. „Чула сам да људи јецају пред њом. Као што можете видети,
воле и да је сликају.“ Видела је људе како позирају испред огромне
руке, намештајући се тако као да она иде према њима, као да ће их
сваког трена зграбити и подићи. Одлучила је да интервјуише двоје
који су стајали близу испружених прстију.
„А ви сте?“
„Ђино. Радим у Машинском добу.“
„Шта за вас значи ова скулптура?“
„Гледајте, ја нисам стручњак за уметност, али мислим да је то
потпуно очигледно. Уметник нам поручује да морамо да пронађемо
више начина како бисмо продрли с друге стране екрана, зар не?“
Меј је климала главом у знак одобравања, пошто је то било јасно
свима у кампусу. Ипак, сматрала је и да то у сваком случају треба
рећи пред камером, за све оне који нису били вични тумачењу
уметности. Покушаји да се успостави контакт с уметником након
постављања дела били су неуспешни. Бејли, који је откупио дело,
рекао је да његови прсти – „Па, знате да сам склон досеткама“ – нису
били умешани када је реч о теми и самој изради. Међутим, био је
усхићен резултатом и жарко је желео да уметник дође у кампус да
прича о свом делу. Уметник је ипак рекао да не може лично да се
појави, чак је одбио и телефонско учешће у разговору. Више би волео
да дело говори за себе, како је рекао. Меј се окренула према жени
која је стајала поред њеног дотадашњег саговорника.
„Можете ли да нам се представите?“
„Ринку. Такође радим у Машинском добу.“
„Да ли се слажете с Ђином?“
„Слажем се. Дело изазива дубока осећања у мени. У смислу да
треба да нађемо више начина да се повежемо. Екран је овде
препрека, а рука је превазилази...“
Меј је климала главом, осећајући да причу мора привести крају. У
том тренутку је кроз прозирну шаку џиновске руке угледала особу која
је личила на Ени. Била је то млада жена, плава, висине и грађе које
су одговарале Ениним, и живо је корачала дуж просторије. Ринку је
још увек говорила, пошто се била загрејала за тему.
„На који начин Круг може ојачати нашу везу с корисницима? Мислим
да је невероватно то што је овај уметник, који живи тако далеко, у
свету потпуно другачијем од нашег, изразио оно о чему сви ми овде у
Кругу размишљамо. Како да будемо бољи, да урадимо више, да
продремо још даље, схваташ? Како помоћу екрана да се приближимо
свету и свим људима који у њему живе?“
Меј је посматрала ту фигуру налик Ени како улази у Индустријску
револуцију. Када су се врата отворила, а Ени – или је то била њена
близнакиња – закорачила, Меј се осмехнула Ринку, захвалила се њој
и Ђину, и проверила време.
Било је 1:49. За једанаест минута морала је да буде код др
Вилалобос.
„Ени!“
Фигура је наставила да се креће. Меј није знала да ли да виче,
правећи непријатност гледаоцима, или да потрчи за њом, чиме би
жестоко задрмала камеру – што је производило исти ефекат.
Одлучила се стога. за неку врсту брзог хода а камеру је држала
приљубљену уз груди. Ени је скренула за други угао, а онда нестала.
Меј је зачула шкљоцање на излазу за степениште и јурнула је ка тим
вратима. Да је била мање упућена, помислила би да је Ени избегава.
Када је Меј изашла на степениште, погледала је горе, видела руку
која је несумњиво припадала Ени, и узвикнула: „Ени!“
Сада се фигура зауставила. То јесте била Ени. Окренула се, полако
је кренула низ степенице и када је угледала Меј, осмехнула се
неприродним, исцрпљеним осмехом. Загрлиле су се, а Меј је знала
да сваки загрљај њеним гледаоцима обезбедује полукомични и благо
еротски тренутак, пошто се тело особе с којим се грлила
приљубљивало и понекад покривало сочиво.
Ени се повукла, гледајући доле у камеру, исплезила се и подигла
поглед ка Меј.
„Људи“, рече Меј, „Ово је Ени. Чули сте о њој – чланица Четрдесет
одабраних, светски путник, прелепи горостас и моја блиска
пријатељица. Реци здраво, Ени.“
„Здраво“, рече Ени.
„Како си се провела на путу?“, упита Меј.
Ени се насмеши, иако је Меј могла да види, по краткотрајним
гримасама на њеном лицу, да није уживала у томе. Међутим,
волшебно је успела да подеси да изгледа срећно. „Било је сјајно.“
„Желиш ли да поделиш неки утисак са нама? Како је прошао
састанак?“
Енин осмех као да је увенуо.
„Ех, знаш да не би требало много да причамо о тим стварима, ако
пустимо превише тога...“
Меј је климнула главом, уверивши Ени да зна. „Извини. Мислила
сам само на Женеву као дестинацију. Да ли је лепа?“
„Наравно“, рече Ени. „Једноставно је сјајна. Видела сам породицу
Фон Трап, имају и нова одела. Такође направљена од драперија.“
Меј је накратко скренула поглед ка наруквици. Остало јој је девет
минута до састанка с др Вилалобос.
„Има ли још нешто о чему би причала?“, упита.
„Још нешто?“, рече Ени. „Чекај да размислим...“
Накривила је главу, као да је била изненађена и благо озлојеђена
због тога што ова лажна посета још траје. Али потом нешто као да
превлада у њој, као да је прихватила оно што се догађало – да је
ухваћена пред камером и да мора преузети ту улогу гласноговорника
компаније.
„Може, постоји још један кул програм који смо већ неко време
најављивали, систем који се зове ДавноПрошло. А у Немачкој сам
радила на отклањању последњих препрека за његову реализацију.
Тренутно тражимо правог волонтера овде у Кругу како бисмо га
испробали, а кад будемо пронашли праву особу, биће то почетак
једне сасвим нове ере за Круг и, да не драмим превише, за
човечанство уопште.“
„Нимало не драмиш!“, рече Меј. „Можеш ли нам рећи нешто више о
томе?“
 „Наравно, Меј. Одлично питање“, рече Ени, накратко бацивши
поглед на своје ципеле пре него што је поново погледала Меј, само је
сада имала осмех професионалке. „Желимо да искористимо снагу
заједнице Круга и планирамо не само садашњост, већ и будућност.
Тренутно дигитализујемо сваку фотографију, све филмске новости,
сваки аматерски видео у свакој архиви у овој земљи и у Европи –
мислим, макар дајемо све од себе. Подухват је херкуловски, али
једном кад будемо имали критичну количину, и с напретком
технологије препознавања лица, можемо, надам се, идентификовати
скоро сваког на било којој фотографији или видеу. Желиш да
пронађеш све фотографије твојих чукун-чукун баба и деда, ми
можемо учинити архиву претраживом, и онда их можеш – надамо се,
штавише, гарантујемо – далеко боље разумети. Можда ћеш их
запазити у гужви на Светском сајму 1912. Или ћеш можда пронаћи
видео снимак на коме се виде твоји родитељи како присуствују
бејзбол утакмици 1974. Циљ је да, на крају, попунимо сећања и
историјску документацију. А уз помоћ ДНК и далеко бољег софтвера
за родослов, надамо се да ће кроз годину дана свако, уз помоћ само
једног претраживања, моћи брзо да дође до било ког постојећег
податка у вези са својим породичним стаблом, међу свим сликама и
филмским записима.“
„И претпостављам да ће празнине бити брзо попуњене када се сви
остали, мислим на кориснике Круга, буду придружили?“ Меј се
осмехнула, њене очи су говориле Ени да јој сјајно иде.
„Тако је, Меј“, рече Ени, засецајући простор који је делио њих две,
„налик било ком другом онлајн пројекту, дигитална заједница ће
највише допринети заокруживању пројекта. Ми прикупљамо наших
милион фотографија и видеа, а остатак света ће обезбедити још
милијарду. Очекујемо да ћемо чак и са делимичним одзивом успети
лако да попунимо готово све историјске празнине. Ако желите да
откријете све станаре неке зграде у Пољској, око 1913, и недостаје
вам један, неће вам дуго требати да триангулирате ту последњу
особу укрштањем свих других података које сте добили.“
„Веома узбудљиво.“
„Заиста јесте“, рече Ени, севнувши беоњачама, пожурујући је да
приведе разговор крају.
„Али још немате заморче?“, упита Меј.
„Немамо. Да бисмо нашли праву особу, трагамо за неким чија
фамилија има дуг родослов у Сједињеним Државама. Разлог је
једноставан – знамо да ћемо овде имати више потпуних приступа
досијеима него у другим државама.“
„И то је један од пројеката који Круг планира потпуно да заврши ове
године? Да ли то још важи?“
„И даље важи. Још мало, и ДавноПрошло је спреман за коришћење.
И заједно са другим облицима Испуњења, вероватно ће бити пуштен
почетком идуће године. Још осам месеци и завршићемо га. Али никад
се не зна: како сада ствари стоје, уз помоћ бројних Кругаша можемо
га завршити и пре времена.“
Меј се осмехнула, потврдила је климајући главом. Уследио је напет
тренутак између њих две, када је Енин поглед наново поставио
питање дужине тог полунамештеног дијалога.
Напољу, сунце се пробило кроз облаке, а светло које је допирало с
прозора обасјало је Енино лице. Меј је тако први пут видела колико је
оно остарило. Било је изобличено, кожа бледа. Ени није имала ни
двадесет седам година, а испод очију су јој се виделе кесе. Под тим
светлом, изгледало је као да је за последња два месеца остарила пет
година.
Ени је узела Мејину руку и копкала ноктима довољно дуго по њеном
длану не би ли придобила њену пажњу „Заправо бих морала у
тоалет. Хоћеш са мном?“
„Наравно. И мени се иде.“
И поред тога што је Мејина транспарентност била потпуна, будући
да ни у једном тренутку није могла да искључи визуелне и аудио
фидове, било је неколико изузетака на којима је инсистирао Бејли.
Један је важио за време проведено у тоалету, или барем током
седења на шољи. Видео фид ће остати укључен, инсистирао је Бејли,
а камера ће бити подешена тако да приказује врата кабине с
унутрашње стране, да никоме не смета. Међутим, аудио ће бити
искључен како би поштедео Меј и гледаоце звука.
Меј је ушла у кабину. Ени је заузела суседну, и Меј је деактивирала
свој аудио. Правило је било да може бити до три минута тишине;
више од тога би изазвало забринутост гледалаца и свих Кругаша.
„Па, како си?“, упита Меј. Није могла да види Ени, али су њени
ножни прсти, помало криви, који су вапили за педикиром, били
видљиви испод врата.
„Сјајно. Сјајно. Ти?“
„Па ти би и морала да будеш добро“, рече Ени. „Разваљујеш!“
„Мислиш?“
 „Ма, дај. Лажна скромност овде не пали. Требало би да будеш ван
себе.“
„У реду. Јесам.“
„Мислим, ти си попут метеора. То је лудило. Људи долазе код мене
покушавајући да дођу до тебе. Једноставно... потпуно сулудо.“
Нешто се ушуњало у Енин глас што је Меј препознала као завист,
или макар њену рођаку. Прошла је кроз низ могућих одговора.
Ниједан није био добар. Без тебе не бих могла да успем не би
упалило; звучало је и као самопромоција и као понижавање. На крају,
одлучила је да промени тему.
„Извини што сам ти тамо постављала глупа питања“, рече Меј.
„У реду је. Замало да ме осрамотиш.“
„Знам. Само сам – угледала сам те и хтела сам да проведем неко
време с тобом. И нисам знала шта још да те питам. Па, јеси ли
добро? Изгледаш исцрпљено.“
„Хвала, Меј. Знаш колико уживам у томе када ми неко каже да
грозно изгледам неколико секунди након што сам била пред
милионима твојих гледалаца. Хвала ти. Слатка си.“
„Само сам забринута. Јеси ли спавала?“
„Не знам. Можда не испуњавам норму. Осећам последице џетлега.“
„Могу ли икако да ти помогнем? Хајде да одемо негде на клопу.“
„Да ме изведеш на клопу? Имаш камеру, а ја изгледам ужасно.
Сјајна идеја, радије не бих.“
„Дозволи ми да нешто урадим за тебе.“
„Не, не. Само треба да се средим.“
„Да ли ти се десило нешто занимљиво?“
„Знаш већ, уобичајено.“
„Да ли је регулација прошла добро? Натоварили су ти заиста много
тамо. Бринула сам се.“
Језа се увукла у Енин глас. „Па, знаш да немаш зашто да бринеш.
Већ дуго се бавим овим.“
„Нисам мислила да сам бринула на тај начин.“
„Па, немој бринути ни на који начин.“
„Знам да можеш да изађеш на крај с тим.“
„Баш ти хвала! Меј, твоја вера у мене даће ми крила.“
Меј је одлучила да игнорише тај сарказам. „Када ћемо моћи да се
видимо?“
„Ускоро. Нешто ћемо већ организовати.“
„Вечерас? Молим те.“
 „Не могу вечерас. Вечерас ћу само да паднем у кревет и да се
освежим за сутра. Имам гомилу посла. Чека ме и читав нови посао
везан за Испуњење и...“
„Испуњење Круга?“
Уследила је дуга пауза, током које је Меј била сигурна да се Ени
наслађивала овом вешћу која је Меј била непозната.
„Да. Бејли ти није рекао?“, рече Ени. У њеном гласу се могла
осетити раздраженост.
„Не знам“, рече Меј, којој је срце поскочило. „Можда и јесте.“
„Дакле, они осећају да су сада веома близу. Тамо сам отклањала
неке од последњих препрека. Веће Мудраца сматра да је преостало
још само неколико зачкољица.“
„Ах. Мислим да сам то можда негде чула“, рече Меј, слушајући себе,
слушајући колико је јадно звучала. Али била је љубоморна. А како и
не би? Зашто би она имала приступ некој информацији коју Ени има?
Знала је да не полаже право на њу, али ипак је сматрала да треба да
га има, и осећала је да јој је много ближа, и да није у реду да о томе
чује од Ени, која је на тронедељном путовању обишла пола света. Тај
пропуст ју је бацио назад на поприлично срамну тачку у Кругу, на
плебејску позицију портпаролке, намамљивача за јавност.
„Сигурно не могу никако да ти помогнем? Можда нека маска која
помаже против подочњака и отеклина око очију?“ Меј је мрзела себе
због тога што је изговорила, али у том тренутку се осећала веома
добро, као да се добро почешала на месту где ју је сврбело.
Ени је прочистила грло. „Баш си увиђавна“, рече. „Али сада треба да
кренем.“
„Сигурно?“
„Меј, не желим да звучим грубо, али за мене би сада најбоље било
да се вратим на своје радно место како бих могла да почнем да
радим.“
„У реду.“
„Не мислим то на груб начин. Али морам да се вратим у строј.“
„Не, знам. Разумем. То је у реду. Свакако ћемо се видети сутра. На
састанку Краљевства идеја.“
„Шта си рекла?“
„Краљевство идеја је...“
„Не. Знам шта је то. Ти идеш?“
„Да. Бејли сматра да треба да дођем.“
„И да преносиш то?“
„Наравно. Је л’ мислиш да је то проблем?“
 „Не. Не“, рече Ени, одуговлачећи, обрађујући информацију. „Само
сам изненађена. Ти састанци су пуни осетљивих тема које се тичу
интелектуалне својине. Можда је желео да присуствујеш на почетку
или тако нешто. Не могу да замислим...“
Зачула се вода коју је Ени пустила, и Меј је видела да је она устала.
„Одлазиш?“
„Да. Толико касним да ми дође да се избљујем.“
„У реду. Немој повраћати.“
Ени је пожурила ка вратима и изгубила се.
За четири минута Меј је требало да се нађе с др Вилалобос. Устала
је, поново укључила аудио, и напустила тоалет.
Потом се вратила у исту кабину и села. Утишала је аудио и себи
дала један минут да се сабере. Нека људи мисле да се затворила.
Није је било брига. Била је сигурна да је до тог тренутка Ени
заплакала, где год била. Меј је јецала и проклињала Ени,
проклињала је и сваки њен плави делић, њен арогантни осећај да јој
неке ствари следују. Па шта ако је у Кругу била дуже од ње? Сада су
биле једнаке. Међутим, Ени то није могла да прихвати. Меј ће морати
да предузме нешто да ова то учини.
Било је 2:02 када је стигла.
„Здраво Меј“, рече др Вилалобос, дочекујући је у чекаоници клинике.
„Видим да ти срце ради нормално, а мислим и да твоје џогирање на
путу овамо омогућава свим твојим гледаоцима да дођу до неких
занимљивих података. Уђи.“
Кад се све узме у обзир, уопште не изненађује то што је др
Вилалобос такође постала миљеница гледалаца. С раскошним
облинама, заводљивих очију и милозвучног гласа, била је вулкан на
екрану – докторка код које су сви, нарочито стрејт мушкарци, желели
да иду. И поред тога што је онима који су желели да задрже посао и
супругу било готово немогуће да на БашТи поставе разуздани
коментар, др Вилалобос је добијала углађене, али ништа мање
отворене знаке дивљења. Тако је лепо видети доброг доктора!,
написао је један мушкарац док је Меј улазила у ординацију. Нека
преглед почне!, написао је други, који је показао већу храброст. А др
Вилалобос, иако је изигравала суву професионалку, такође је
уживала у тој игри. Тог дана је носила блузу с рајсфершлусом која је
истицала бујност њених груди, што је с погодне дистанце деловало
прикладно, али је гледано кроз објектив камере коју је Меј носила
било помало непристојно.
 „Што се тиче основних функција, све је у реду“, рекла је, обраћајући
се Меј.
Меј је седела на кревету за преглед, докторка је стајала испред ње.
Гледала је своју наруквицу, проверавајући слику коју добијају њени
гледаоци, и знала је да ће мушкарци бити задовољни. Као да је
схватила да би слика могла бити исувише провокативна, др
Вилалобос се окренула према зидном екрану. На њему је било
излистано неколико стотина података.
„Број корака би ти могао бити бољи“, рече. „У просеку направиш
5300 корака, а требало би да тај број буде 10.000. Нарочито неко у
твојим годинама треба да има резултат који и премашује тај.“
„Знам“, рече Меј. „У последње време сам једноставно
преокупирана.“
„У реду. Али хајде да те кораке мало побољшамо. Можеш ли ми то
обећати? Будући да се обраћамо твојим гледаоцима, волела бих да
препоручим свеобухватни програм који избацује све твоје податке,
Меј. Зове се Сви елементи медицине, скраћено СЕМ. Мој бивши се
звао Сем, али Семе, ако ово гледаш, знај да програм нисам назвала
по теби.“
Наруквица коју је носила Меј је подивљала. Семе, лудаче.
„Захваљујући СЕМ-у добијамо у минут податке о свима у Кругу. Меј,
ти и новајлије били сте први са новим наруквицама, али од тада,
опскрбили смо све остале у Кругу. На тај начин добијамо савршене и
потпуне податке о једанаест хиљада људи одавде. Можеш ли то да
замислиш? Добробит смо видели већ када смо, након што је у кампус
стигао грип прошле недеље, одмах знали ко је преносилац. Послали
смо ту особу кући и нико није био заражен. Само још кад бисмо могли
да спречимо људе да у кампус доносе клице, зар не? Ако никад не
бисмо морали да дођемо у контакт са средином ван Круга, препуном
клица, не бисмо морали да бринемо. Али хајде да се манемо опште
теме, желим да се усредсредим на тебе, Меј.“
„Док год су вести добре“, рече Меј, покушавајући да се осмехне.
Међутим, осећала се непријатно и желела је да се све ово заврши.
„Па, ја мислим да су добре“, рече докторка. „Ово је запазио
посматрач из Шкотске. Пратио је рад твојих виталних органа, и путем
укрштања твојих генетских маркера закључио је да твоја исхрана,
нарочито унос нитрата, повећава могућност појаве рака.“
„Господе. Стварно? Да ли је то лоша вест по коју сам дошла?“
„Не, не! Не брини. То се лако решава. Немаш рак и вероватно га
нећеш ни добити. Али сад знаш да имаш маркер за рак црева, то јест
само повећан ризик, а истраживач из Глазгова који је пратио тебе и
твоје виталне органе видео је да једеш саламу и друге врсте меса с
нитратима, које би у теби могле да изазову мутацију ћелија.“
„И даље ме плашите.“
„О боже, извини! Уопште то нисам желела. Али хвала богу да је он
гледао. То јест, ми такође гледамо, и временом постајемо све бољи у
томе. Када неко, попут тебе, има много пријатеља, онда је драж у
томе што ће неко од њих, удаљен осам хиљада километара, спречити
нарастајућу опасност.“
„Дакле, збогом нитрати.“
„Тако је. Хајде да прескочимо нитрате. Зинговала сам ти листу
намирница које их садрже, а могу је погледати и твоји гледаоци. Оне
се увек морају умерено конзумирати, а свакако треба потпуно да их
избацимо из исхране ако постоји било каква историја ризика од рака.
Надам се да ћеш пренети то и својим родитељима у случају да нису
проверавали зинг фид.“
„О, сигурна сам да су они то проверили“, рече Меј.
„У реду, сада долазимо до вести која није толико добра. Не ради се
о теби или твом здрављу, већ о твојим родитељима. Они су добро,
али желим нешто да ти покажем.“ Докторка је Меј показала снимке
њене куће начињене ВидеоКруг камером, која је била постављена
месец дана након почетка лечења Мејиног оца. Медицински тим у
Кругу показивао је изузетно интересовање за његов случај и желео је
да прикупи што више података. „Видиш ли било шта чудно?“
Меј је бацила поглед на екран. Тамо где је требало да се види
мрежа од шеснаест слика, дванаест је било празно. „Само четири
раде“, рече.
„Тачно“, рече докторка.
Меј је посматрала четири фида, чекајући да се појаве њени
родитељи. Ништа се није догађало. „Да ли је техничар проверавао
шта се догађа?“
„Нема потребе за тим. Видели смо их како то раде. Попели су се и
покривали их нечим. Можда је у питању само налепница или тканина.
Јеси ли ти знала за ово?“
„Нисам. Нису смели то да ураде.“
Инстинктивно, Меј је проверила своју тренутну гледаност: 1.298.001.
Посета је увек достизала врх током одлазака код др Вилалобос. Сада
су сви ти људи знали. Осетила је да јој је лице облило руменило.
„Да ли си у последње време била у контакту с родитељима?“, упита
др Вилалобос. „Наши досијеи показују да ниси. Али можда...“
 „У последњих неколико дана нисам“, рече Меј. Заправо, није с њима
разговарала већ дуже од недељу дана. Покушавала је да их зове,
али узалуд. Зинговала би их, али одговора није било.
„Да ли би желела да их посетиш?“, упита докторка. „Као што знаш,
тешко је обезбедити добру медицинску негу кад си у мраку.“
Након што је изашла с посла у пет – што није урадила недељама
уназад – Меј је села у ауто и кренула кући, размишљајући о
родитељима, о томе какво их је то лудило обузело. Бојала се да је им
је то некако Мерсер пренео. Како су се усудили да искључе камере!
После свега што је учинила како би им помогла, после свега што је
Круг учинио како би заобишао сва правила и притекао им у помоћ! И
шта ће Ени рећи?
Дођавола с њом, мислила је Меј на путу ка кући. Како се удаљавала
од Пацифика, ваздух је бивао све топлији. Меј је поставила своје
сочиво на контролну таблу, прикључила га је на порт специјално за то
дизајниран. Јебена уштогљена дамица! Био је то лош тренутак. Ени
ће сигурно наћи начина да то преокрене у своју корист. Баш када је
почела да расте њена љубомора према Меј – а радило се о томе, то
је било потпуно очигледно – Ени је могла поново да је сведе на праву
меру. Меј и њена селендра, њени припрости родитељи који нису
могли да своје екране држе у функцији, који нису успели ни своје
здравље да сачувају. Који су узели тај колосални поклон, најбољу
здравствену заштиту, бесплатно, и злоупотребили га. Меј је знала
како Ени размишља у својој малој плавој главици: Неким људима
једноставно не можеш помоћи.
Енино порекло сеже до Мејфлауера, њени преци су основали ову
земљу, а њихови преци су имали велике поседе у Енглеској. Њена
крв као да је била плава уназад све до открића точка. Заправо, ако су
ичији крвни сродници измислили точак, онда су то морали бити
Енини. Било би то потпуно и савршено логично, и никога не би
изненадило.
Меј је све то открила када је један Дан захвалности провела код
Ени, у друштву двадесетак њених уврнутих рођака, који су сви имали
узане носеве, ружичасту кожу, и слабовиде очи скривене иза тих
четрдесетак сочива. Тада је, у прикладно скромном разговору – јер
Енини рођаци нису били вољни много да причају нити су превише
марили за своје отмене претке – схватила да је један њихов далеки
рођак присуствовао првом Дану захвалности.
„Боже, кога то још занима?“, рекла је Енина мајка кад ју је Меј
притисла да исприча више детаља о томе. „Био је то неки тип који је
залутао на брод. Вероватно је имао пара посвуда у Завичају.“
И наставили су с вечером. Након тога, на Мејино инсистирање, Ени
јој је показала некаква документа, пожутеле праисторијске папире на
којима је прецизно приказана њихова породична историја, прелепи
црни портфолио који се састојао од генеалогија, стручних расправа,
слика намргођених старијих људи с наглашеним зулуфима који стоје
крај коииба од тесаног дрвета.
И приликом других Мејиних посета тој кући Енина породица била је
једнако великодушна, неприметна и скромна кад је у питању било
њихово порекло. Али када се удавала Енина сестра, и када је дошла
шира фамилија, Меј је видела другу страну. Сместили су је за сто с
мушкарцима и женама који нису имали партнере, већином су то били
Енини рођаци, и седела је поред Енине тетке. Била је то жилава жена
у својим четрдесетим, имала је црте лица налик Ениним но мало
лошије распоређене. Недавно се развела, оставивши човека који је
био „испод мог положаја“, како је рекла с извештаченом гордошћу.
„А Ени познајете... “ Први пут се била окренула према Меј након што
је прошло читавих двадесет минута ручка.
„Знамо се с колеџа. Биле смо цимерке.“
„Мислила сам да јој је Пакистанка била цимерка.“
„То је било на првој години.“
„А онда си је ти спасла. Одакле си?“
„Из централног дела државе. Централне долине. Малог градића за
који нико није чуо. Недалеко од Фрезна.“
Меј је возила даље присећајући се тога. Понека од тих слика
убризгавала јој је свежу дозу бола, у још помало свежу рану.
„Вау, Фрезно!“, рекла је та тетка, притворно се осмехујући. „Ту реч,
хвала богу, нисам чула већ дуже време.“ Отпила је гутљај џин-тоника,
бацајући искоса поглед на забаву. „Важно је да си побегла одатле.
Знам да добри колеџи траже људе налик теби. Вероватно је то разлог
што нисам студирала тамо где сам желела. Не веруј у приче да то
што је неко учио гимназију Егзитер помаже. Треба попунити толике
квоте за људе из Пакистана и Фрезна, зар не?“
Када је први пут кући отишла транспарентна, Меј је осетила нешто
попут откровења и како јача њена вера у хуманост. Провела је
једноставно вече са родитељима, спремила је ручак и уз јело су
разговарали о разликама у нези њеног оца пре и након што је добила
осигурање преко Круга. Гледаоци су могли да виде и тријумфални
учинак третмана – њен отац је деловао живахно и кретао се по кући с
лакоћом – али и штету коју му је болест нанела. Неспретно је пао
покушавајући да се попне уз степенице, и одмах је уследила бујица
порука забринутих гледалаца, уз које је ишло на хиљаде смајлија који
су стизали из свих крајева света. Људи су предлагали нове
комбинације лекова, нов режим физикалне терапије, нове докторе,
експерименталне третмане, источну медицину, Исуса. На стотине
верских служби поменуло је њеног оца у молитвама. Мејини
родитељи су имали пуно поверење у своје докторе, и стога су им
више значиле и биле подстицајније поруке које су бодриле и њега и
породицу да наставе борбу. Меј је плакала читајући поруке; била је то
права бујица љубави. Људи су слали своје приче, било је много њих
који су имали мултиплу склерозу. Други су говорили о својој борби –
животу са остеопорозом, парезом, Кроновом болешћу. Меј је
родитељима форвардовала поруке, али је после неколико дана
одлучила да им направи посебну адресу која ће бити јавна, тако да је
огромна количина порука која је стизала сваког дана могла да их
мотивише и ободри.
Ово јој је била друга посета кући откад је била транспарентна, и
знала је да ће сада бити још боље. Након што се буде позабавила
проблемом у вези с камерама, а очекивала је да је реч о некаквом
неспоразуму, планирала је да свима онима који су се трудили да
помогну омогући да поново виде њене родитеље, а њима, с друге
стране да пружи прилику да искажу захвалност за сву помоћ и
подршку коју су добијали.
Родитеље је затекла у кухињи, сецкали су поврће.
„Шта има, народе?“, рече, обухватајући их у троструки загрљај.
Обоје су мирисали на лук.
„Вечерас си баш брижна, Меј!“, рече њен отац.
„Ха ха“, рекла је Меј, и покушала, колутањем очима, да им наговести
како не би ваљало да људи помисле да је икада била мање брижна.
Као да су се досетили да их снима камера, и да је њихова ћерка
сада много видљивија и важнија особа, родитељи су прилагодили
своје понашање. Испекли су лазању, а Меј је додала пар састојака.
Додатна подршка је од ње тражила да их понесе и представи их
гледаоцима. Када је вечера била готова, и након што је Меј дала
камери предвиђеној за то времена да прикаже производ, сели су за
сто.
„Лекари су помало забринути пошто неке од камера овде не раде“,
рече Меј, одржавајући безбрижан тон.
„Заиста?“, рече њен отац, осмехнувши се. „Можда треба да
проверимо батерије?“ Намигнуо је мајци.
 „Тако је, народе“, рече Меј, знајући да то треба да звучи потпуно
јасно, пошто је ово био најважнији тренутак који се тицао њиховог
здравља и свеукупно читавог система прикупљања података који је
Круг покушавао да створи. „Не можеш очекивати од неког да ти
обезбеди добру здравствену негу ако му не дозволиш да види како
си? То би било као када бих ишла код лекара на преглед, а одбијала
да му дам да ми измери пулс.“
„Потпуно си у праву“, рече отац. „Мислим да би требало да једемо.“
„Одмах ћемо их поправити“, рече њена мајка, и тако је почела веома
чудна ноћ током које су се Мејини родитељи слагали с готово свим
њеним ставовима о транспарентности, бодро су климали главама у
знак одобравања када је причала о томе да сви морају да се сложе, о
деловању вакцине, како то све делује само уз потпуно учешће. Они
су се срдачно слагали са свиме, хвалећи непрестано њену
способност убеђивања и логичког размишљања. Било је то крајње
чудно; били су превише кооперативни.
Сели су да једу, и Меј је учинила нешто што никада раније није,
надајући се да њени родитељи неће показати да су изненађени и
тако све покварити: одржала је здравицу.
„Желим да наздравим за вас двоје“, рече. „И кад смо већ код тога, да
наздравим за хиљаде оних који су вам писали након моје последње
посете.“
Њени родитељи су се неприродно насмешили и подигли чаше.
Неколико тренутака су јели, и након што је њена мајка сажвакала и
прогутала први залогај, насмејала се и поглед усмерила директно ка
сочиву, иако јој је Меј непрестано напомињала да не треба то да
чини.
„Па, ми несумњиво добијамо много порука“, рече.
Разговору се придружио и отац. „Твоја мајка их разврстава и сваког
дана стигнемо да прегледамо тек мали део. Али то је огроман посао,
морам рећи.“
Мајка је спустила руку на Мејино раме. „Не ради се о томе да ми то
не ценимо, јер то није тачно. Заиста поштујемо то. Само желим
званично да се извиним због тога што одуговлачимо са слањем
одговора на све поруке.“
„Добијамо на хиљаде њих“, приметио је њен отац, чапкајући по
салати.
Мајка се усиљено насмешила. „С друге стране, ценимо те изливе.
Међутим, када бисмо посветили макар и минут на сваки одговор, то
би било хиљаду минута. Размисли: шеснаест сати само за најкраће
одговоре на поруке! О боже, сада звучим незахвално.“
Меј је било драго да је мајка то рекла, пошто и јесу звучали
незахвално. Жалили су се на људе који су се бринули за њих. И баш
у тренутку када се понадала да ће мајка оповргнути себе, охрабрити
још више лепих жеља, проговорио је отац и погоршао ситуацију. Као и
мајка, и он је директно гледао у сочиво.
„Али молимо вас да од сада честитке шаљете поштом. Уколико се
молите, само се помолите за нас. Нема потребе да о томе пишете у
поруци. Шаљите нам...“, склопио је очи и чврсто их стиснуо, „само
лепе жеље, добру енергију. Нема потребе за имејлом, зингом или
нечим сличним. Само лепе жеље. Пошаљите их обичном поштом. То
је све што желимо.“
„Мислим да само хоћеш да кажеш“, рече Меј, покушавајући да
заузда бес, „да ће вам требати мало више времена да одговорите на
све поруке. Али ћете то ипак на крају постићи.“
Њен отац није оклевао. „Па, не могу то да кажем, Меј. Не желим то
да обећам. Заправо, то је веома стресно. А ми већ сада имамо
превише људи који су се увредили зато што им нисмо послали
одговор у предвиђеном року. Слали су једну поруку, а потом још десет
у једном дану. ‘Да ли сам рекао нешто погрешно?’ ‘Извините.’ ‘Хтео
сам само да помогнем.’ ‘Гоните се.’ Они воде те неуротичне
разговоре сами са собом. Зато не желим да најавим било какву брзу
размену порука какву изгледа да подразумева већина твојих
пријатеља.“
„Тата. Стани. Звучиш ужасно.“
Њена мајка се нагнула напред. „Меј, твој отац само жели да каже да
су наши животи већ поприлично претрпани, и већ су нам пуне руке
посла с плаћањем рачуна и бављењем здрављем. Ако имамо још
шеснаест сати посла који треба да урадимо, то је неодрживо. Стави
се у нашу позицију. Понављам то уз све дужно поштовање и
захвалност свима који су нам пожелели добро.“
Након вечере њени родитељи су хтели да гледају филм и на
инсистирање њеног оца пустили су Ниске страсти. Био је то филм
који је погледао највише пута. Стално је наводио алузије на Хичкока,
мноштво досетљивих омажа – иако никада није био начисто с тим да
ли уопште воли Хичкока. Меј је већ дуго сумњала да га тај филм
пали, својом непрестаном и разноврсном сексуалном напетошћу.
Док су њени родитељи гледали филм, Меј је покушавала да пронађе
начин да се забави. Слала је серије зингова о њему, бележећи и
коментаришући бројне тренутке који су били увредљиви за ЛГБТ
заједницу. Имала је сјајан одзив, али онда је погледала на сат. Било
је 9:30, и схватила је да мора да крене назад у Круг.
„Е па, морам да кренем“, рече.
Учинило јој се да је у очевом оку приметила нешто, некакав хитар
поглед упућен жени, који као да је говорио најзад, али није могла бити
сигурна у то. Обукла је капут, а мајка ју је сачекала код врата, с
ковертом у руци.
„Мерсер нас је замолио да ти ово дамо.“
Меј је узела најобичнију пословну коверту, која чак није била ни
насловљена на њу. Није било имена, ничега.
Пољубила је мајку у образ и напустила кућу. Напољу је још било
топло. Испаркирала се и возила према аутопуту. Међутим, писмо јој
је било у крилу и обузела ју је знатижеља. Зауставила је кола и
отворила га.

Драга Меј,
Да, можеш, и чак треба ово да прочиташ пред камером.
Очекујем да ћеш то и учинити, те стога ово писмо пишем
не само теби, већ и твојој „публици.“ Здраво, публико.
Готово да га је могла чути како узима ваздух ради припреме, како се
намешта пред почетак важног говора.

Више не могу да се виђам с тобом, Меј. Није да смо ми

имали неко чврсто или савршено пријатељство, али не
могу и да ти будем пријатељ и истовремено део твог
експеримента. Биће ми жао да те изгубим, будући да си
била важан део мог живота. Међутим, еволутивни путеви
којима смо кренули потпуно се разликују и ускоро ћемо
бити превише удаљени да бисмо комуницирали.
Ако будеш видела своје родитеље, и ако ти мајка буде
предала ово писмо, видећеш шта су им све те твоје
глупости урадиле. Ову поруку сам написао након што сам
их видео, растројене, изнурене лавином коју си на њих
пустила. Они то не могу да издрже, Меј. И то није у реду.
Помогао сам им да прекрију неке камере. Чак сам купио и
тканину. Драге воље сам то учинио. Они не желе смајлије,
мргуде, нити да буду зинговани. Желе да буду сами. И да не
 буду посматрани. Ма која проклета услуга да је у питању,
надзирање не сме да буде део погодбе.
Ако се тако настави, постојаће две заједнице – или се
барем надам да ће их бити две – једна у чијем стварању ти
учествујеш, и једна која ће представљати алтернативу.
Ти и теби слични живећете, драговољно, усхићено, под
непрестаним надзором. Непрестано ћете једни друге
међусобно посматрати, гласаћете једни за друге,
међусобно ћете се лајковати и дислајковати, слати једни
другима смајлије и мргуде, не радећи готово ништа поред
тога.
Коментари су већ кренули да пуне њену наруквицу. Меј, мора да си
била млада и глупа? Како си успела да дозволиш себи да се
забављаш с ништаријом попут њега? Тај коментар је био
најпопуларнији, али га је брзо сменио следећи: Управо сам погледао
његову слику. Мора да му је Јети неки далеки рођак.
Наставила је да чита писмо:

Увек ћу ти желети све најбоље, Меј. Такође се надам,

свестан да је то готово немогуће, да ћеш у тренутку када
тријумфализам – читав тај необуздани Манифест судбине
иза кога стојите ти и твоје колеге – буде отишао
предалеко и урушио се, повратити здрав разум и
људскост. Доврага, о чему причам? Већ је све отишло
предалеко. Оно што морам да кажем јесте да живим за дан
када ће се нека гласна већина коначно дићи да каже да је то
предалеко отишло, и да та ваша справа, најопакија од свих
људских проналазака које су јој претходили, мора бити
испитана, регулисана, повучена, и да, што је најважније,
морамо имати опцију за излазак. Тренутно живимо у
тиранском свету, у ком није дозвољено да...
Меј је погледала колико је још текста остало. Четири папира
испуњена с обе стране – засигурно је било још хаотичног
булажњења. Бацила је коверту на сувозачко седиште. Јадан Мерсер.
Увек је био разметљивац и никада није разумео своју публику. И иако
је знала да он користи њене родитеље против ње, нешто ју је
бринуло. Да ли их је то заиста толико замарало? Била је удаљена
само један блок од њихове куће, стога је изашла и кренула пешке
тамо. Уколико су заиста били узнемирени, дакле, онда би требало то
да испита, што ће и урадити.
 Када је ушла, погледала је најпре на два места у кући у којима су
најчешће боравили, дневној соби и кухињи, и није их нашла. Стога је
завирила у трпезарију. Ни тамо није било никога. Једини знак који је
на њих указивао било је лонче на шпорету, које је проврило. Трудила
се да не паничи, али то лонче с узаврелом водом и иначе језива
тишина у кући криво су се спојили у њеној глави, тако да је намах
почела да размишља о пљачкама, заједничким самоубиствима, или
киднаповањима.
Појурила је уз степенице, прескачући по три одједном, а када је
дошла до врха и нагло се окренула лево, ка њиховој спаваћој соби,
видела их је. Њихове очи, округле и престрављене, посматрале су је.
Отац је седео на кревету, мајка је клечала на поду, у рукама је држала
његов пенис. Мала кутија с лубрикантом стајала је близу његове ноге.
Одмах су сви схватили како ће се ова ситуација даље развијати.
Меј се окренула, усмеравајући камеру према тоалетном сточићу.
Владао је општи мук. Пало јој је на памет једино да се повуче у
тоалет, ка чијем зиду је усмерила камеру, искључивши звук.
Премотала је снимак како би видела шта је забележено. Надала се
да сочиво које је висило клатећи се на њеном врату није ухватило ту
увредљиву слику.
Међутим, преварила се. Заправо, снимак је био далеко детаљнији у
односу на њено сећање. Искључила је видео. Позвала је ДП.
„Можемо ли било шта да учинимо?“, упитала је.
Није прошло много када је успоставила везу са самим Бејлијем.
Било јој је драго што се он јавио – ако би неко требало да је разуме у
овој ситуацији, онда је то био Бејли, човек с беспрекорним моралним
компасом. Он не би волео да сексуални чин попут тог буде преношен
широм света, зар не? Међутим, то се већ догодило, али они би могли
да обришу пар секунди па би слика постала недоступна за претрагу,
био би уништен њен траг.
„Уозбиљи се, Меј“, рекао јој је. „Знаш да то не можемо да урадимо.
Шта би била транспарентност када бисмо имали могућност да
избришемо све што сматрамо на било који начин непријатним? Знаш
да то не радимо.“ Глас му је био саосећајан и очински, и Меј је знала
да ће прогутати шта год јој буде рекао. Он је знао шта је најбоље,
могао је да види много даље у односу на Меј или било кога другог, и
на то је јасно указивала његова натприродна смиреност. „Меј, како би
овај експеримент прорадио, што је важно и за читав Круг, он мора
бити спроведен у потпуности. Мора бити чист и комплетан. Знам да
ће ова епизода бити болна наредних неколико дана, али веруј ми,
веома брзо ништа попут тога неће бити никоме ни најмање
занимљиво. Када све буде било познато, оно што можемо да
прихватимо, прихватићемо. Стога неко време морамо бити јаки.
Мораш бити узор овде. Мораш држати овај смер.“
Меј је возила назад у Круг. Решила је да ће након што стигне у
кампус, тамо и остати. Било јој је доста хаоса око породице, Мерсера,
њеног бедног града. Није ни питала своје родитеље о ВидеоКруг
камерама, зар не? Код куће је била лудница. У кампусу се осећала
сигурно. У кампусу није било трвења. Кругашима, који су имплицитно
разумели и њу и планету, како ствари треба да се одвијају, као и како
ће се ускоро одвијати, није морала да објашњава себе или будућност
света.
Убрзо је открила да јој је тешко када је ван кампуса. Тамо су били
бескућници с њиховим непријатним мирисима, машине које нису
радиле, прљави подови и фотеље, тамо је, такође, посвуда владао
хаос једног обезглављеног света. Била је сигурна да се Круг трудио
да то поправи, пошто је почео да се бави многим проблемима – била
је сигурна у то да би бескућништво могло бити ублажено или
исправљено када гејмификација расподеле склоништа и јавних
станова буде била завршена; на томе су радили у Нара периоду – у
међувремену, било је веома ризично налазити се у средишту лудила
изван капија Круга. Шетња Сан Франциском, Оукландом, Сан Хозеом
или. било којим другим градом заиста је највише личила на искуство
Трећег света, с непотребном штроком, непотребним тучама и
непотребним грешкама и накарадностима – у сваком градском блоку
било је на хиљаде проблема који су могли бити исправљени помоћу
веома једноставних алгоритама и апликација доступне технологије,
као и вољних чланова дигиталне заједнице. Оставила је камеру
укључену.
У вожњи је провела мање од два сата и била је већ поноћ када је
стигла. Била је наелектрисана због пута – живци су јој били као
струне, требало јој је опуштање и разонода. Отишла је у КИ, знајући
да би тамо могла бити од користи, као и да ће тамо знати да цене
њен труд, непосредно и очигледно. Ушла је у зграду. Погледала је
накратко нагоре према календару, који се споро окретао, превезла се
лифтом и хитро прошла стазом до свог старог положаја.
На столу је видела неколико порука од родитеља. Још су били
будни, и очајни. Били су гневни. Меј им је послала позитивне зингове
које је видела, поруке које су славиле то што је један старији пар, који
још мора да се бори и с мултиплом склерозом, још био сексуално
активан. Међутим, њих то није занимало.
Молимо те, престани, захтевали су. Молимо те, немој више.
Попут Мерсера, инсистирали су на томе да прекине с њима сваку
комуникацију која није приватна. Покушала је да им објасни да су на
погрешној страни историје. Али они нису слушали. Меј је знала да би
на крају успела да их убеди, само им је, као и свим другима – чак и
Мерсеру – било потребно времена да схвате. Он и њени родитељи
касно су набавили ПЦ рачунаре, касно су купили мобилни телефон,
увек су каснили. То је било комично и тужно, и није имало никаквог
смисла – одлагати непорециву садашњост, неминовну будућност.
Стога ће сачекати. У међувремену, отворила је фид. Било је само
неколико њих којима је нешто требало у том тренутку, али увек је
било упита који нису добили одговор, који су остављени за следећи
дан, те је одлучила да умањи оптерећење пре него што новајлије
дођу. Можда ће завршити све, побраће ловорике, и сараднике
пустити да затекну празан извештај, празан фид.
Било је 188 упита који нису били хитни. Урадиће колико буде могла.
Муштерија из Твин Фолса желела је преглед свих осталих страница
које посећују потрошачи који иду и код њега. Меј је лако пронашла ту
информацију и послала му је, и наједном је осетила да је мирнија.
Наредна два одговора су била лака, шаблонска. Послала је упитнике
и добила по стотку за сваки. Један од њих јој је послао упитник
заузврат; попунила га је, обавивши то за деведесет секунди.
Следећих неколико упита било је компликованије, али је успела да
одржи оцену 100. Шести је тек био тежак, али је и на њега одговорила
и добила 98. Затим је послала фоллоw уп поруку и добила 100.
Клијент, рекламни агент за грејање и хлађење из Мелбурна, у
Аустралији, питао ју је да ли би могла да га придода на своју
професионалну мрежу, и она се сместа сложила. Тада је схватио да
разговара с Меј.
ОНА Меј?, укуцао је. Звао се Едвард.
Не могу то да порекнем, одговорила је.
Почаствован сам, укуцао је. Колико је сати тамо? Овде се управо
завршава радни дан. Одговорила је да је касно. Питао је може ли да
је дода на своју мејлинг листу, и поново је радо пристала. Уследила је
мала поплава вести и информација о свету осигурања у Мелбурну.
Понудио јој је место почасног члана УСКУ-а, Удружења сервисера
клима уређаја из Мелбурна, бившег Братства сервисера клима
уређаја из Мелбурна, а она је одговорила да би била почаствована.
Додао ју је на свој лични профил Круга, и замолио је да му узврати
позивом. Она је то урадила.
Сада морам да наставим да радим, написала је, поздрави све у
Мелбурну! Већ је осетила да се читаво лудило у вези с њеним
родитељима и Мерсером распршило попут магле. Прионула је на
следећи упит, који је послао ланац радњи за шишање љубимаца са
седиштем у Атланти. Имала је 99. Послала је фоллоw уп, добила
назад 100, и послала шест других упитника, од којих је клијент
одговорио на пет. Узела је да ради следећи упит, овога пута из
Бангалора, и била је усред прилагођавања шаблонског одговора када
је стигла још једна порука од Едварда. Да ли си видела захтев за
пријатељство моје ћерке?, питао је. Меј је проверила екране,
тражећи било какав захтев Едвардове ћерке за пријатељство. Онда
је појаснио да она носи друго презиме, и да тренутно похађа наставу
у школи у Новом Мексику. Тренутно је била посвећена дизању свести
о положају бизона у тој држави. Замолила је Меј да потпише петицију
и помене кампању на свим форумима на којима је могла. Меј је
одговорила да ће се потрудити да то уради, и брзо је послала зинг о
томе. Едвард је одговорио: Хвала ти!, након чега је уследила порука
захвалности његове ћерке Хелен: Не могу да верујем да је Меј
Холанд потписала моју петицију! Хвала!, написала је. Меј је
одговорила на још три упита, њен рејтинг је пао на 98, и иако им је
послала мноштво фоллоw уп-ова, исход није био задовољавајући.
Знала је да би морала да добије око двадесет две стотке како би
надмашила 98 и достигла комплетних 100; погледала је на сат, било
је 12:44. Имала је доста времена. Стигла је још једна порука од
Хелен, која је питала да ли су Кругу потребни радници. Меј јој је дала
уобичајени савет – послала јој је адресу ХР одељења. Можеш ли да
ме препоручиш?, питала је Хелен. Меј је рекла да ће учинити све што
је у њеној моћи, имајући у виду да се никада нису среле. Али до сада
си ме већ добро упознала!, рече Хелен, усмеривши је потом на свој
профил. Подстакла је Меј да прочита њене есеје о очувању дивљине,
као и есеј који јој је помогао да упише колеџ, за који је рекла да је и
даље актуелан. Меј је одговорила да ће се потрудити да их прочита
када буде имала времена. Дивљина и Нови Мексико призвали су у
њеној глави Мерсера. Праведни губитник. Где је нестао онај човек
који је с њом водио љубав на ивици Великог кањона? Обоје су се
тако лагодно изгубили тада, након што ју покупио с колеџа одвезли су
се у правцу југоистока без плана, без испланиране руте, без икакве
идеје где ће провести ту ноћ. Пројурили су кроз Нови Мексико и
стигли у Аризону, где су се паркирали и нашли литицу с које се видео
читав кањон, без икакве ограде, и тамо ју је свукао на подневном
сунцу, с понором од сто двадесет метара иза ње. Држао ју је, и није
имала никакав страх јер је у то време био снажан. Тада је био млад,
имао је визију. Сада је био стар и понашао се у складу с тим.
Потражила је профил који је за њега поставила, и видела да је
празан. Распитала се у техничкој подршци и сазнала да је покушавао
да га обори. Послала му је зинг, али никакав одговор није добила.
Потражила је његову пословну страницу, али и она је била угашена;
постојала је само порука у којој је стајало да сада води искључиво
аналогни посао. Хелен је послала још једну поруку: Како ти се чини?
Меј јој је рекла да још ништа није стигла да прочита, а затим је поруку
послао Хеленин отац: Заиста би нам много значило ако би
препоручила Хелен за посао у Кругу. Без притиска али рачунамо на
тебе! Меј им је поново рекла да ће се потрудити. На другом екрану
се указало обавештење о кампањи Круга за борбу против малих
богиња у Западној Африци. Меј је доставила своје име, послала
смајли, приложила педесет долара и зинговала о томе. Одмах је
видела да су Хелен и Едвард то резинговали. Ми радимо свој део!,
написао је Едвард. Qуид про qуо? Било је 1:11 када ју је обузео мрак.
Осетила је киселину у устима. Склопила је очи и видела пукотину која
је сада била испуњена светлошћу. Поново је отворила очи. Узела је
гутљај воде али то као да је само додатно појачало панику у њој.
Проверила је број гледалаца; било их је само 23.010, али није желела
да јој виде очи, плашећи се да ће оне одати њену анксиозност.
Поново их је склопила мислећи да ће један минут у том положају
деловати сасвим природно, након толико сати проведених испред
екрана. Само одмарам очи, искуцкала је и послала. Међутим, када их
је поново склопила, видела је пукотину, јаснију, гласнију. Какав је то
звук чула? Био је то врисак пригушен водом из понора, пискави крици
милиона придављених гласова. Отворила је очи. Позвала је
родитеље. Нико није подигао слушалицу. Писала им је, ништа. Звала
је Ени. Није било одговора. Писала јој је, ништа. Потражила ју је у
ПретразиКруга, али Ени није била у кампусу. Отишла је на њен
профил, скроловала је неколико стотина слика, од којих је већина
била с пута по Европи и Кини и, осећајући да јој очи горе, поново их је
затворила. Процеп се поново појавио, оно светло је покушавало да се
пробије, они подводни крици. Отворила је очи. Стигла је још једна
порука од Едварда. Меј? Да ли си ту? Било би заиста лепо знати да
ли ћеш моћи да нам помогнеш? Одговори. Да ли је Мерсер заиста
могао овако да нестане? Усредсредила се на његово проналажење.
Трагала је за њим, за порукама које је могао послати другима. Ништа.
Позвала га је, али број му је био искључен. Тако агресиван потез,
променити број и никога не обавестити о томе и не послати нови. Шта
ли је уопште видела у њему? Његова одвратна дебела леђа, те
ужасне груписане длаке на његовим раменима. Исусе, куд се део?
Када уопште не можеш да пронађеш неку особу, то значи да се
дешава нешто заиста лоше. Било је 1:32. Меј? Опет Едуард. Можеш
ли да увериш Хелен да ћеш погледати ускоро њен сајт? Сада је већ
мало узнемирена. Било какво охрабрење би јој помогло. Знам да си
ти добра особа и да је не би намерно завлачила, знаш, најпре да јој
обећаш помоћ, а онда да је игноришеш. У здравље! Едвард. Меј је
отишла на Хеленин сајт, прочитала један од есеја, честитала јој,
рекла јој да мисли како је изузетан, и послала јој зинг у коме је свима
ставила до знања да је Хелен из Мелбурна/Новог Мексика нови глас
на који треба рачунати, као и да би други, у складу са својим
могућностима, требало да подрже њен рад. Међутим, процеп у Меј је
још зјапио, и морала је да га затвори. Не знајући шта друго да ради,
покренула је ПиталицуКруга, и климнула главом, означивши почетак.
„Да ли сте редовни корисник препарата за негу косе?“
„Да“, рече.
„Хвала вам. Шта мислите о органским препаратима?“
Већ је осетила да се смирује.
„Ђасви.“
„Хвала вам. Шта мислите о неорганским препаратима?“
„Не ђасви“, рече Меј. Тај ритам јој је пријао.
„Хвала вам. Уколико ваш омиљени препарат није доступан у
продавници у којој обично купујете или онлајн, да ли бисте га
заменили сличним брендом?“
„Не.“
„Хвала вам.“
Пријало јој је то смирено попуњавање упитника. Проверила је
наруквицу, која је показивала на стотине нових смајлија. Било је нечег
окрепљујућег, коментари су афирмативно говорили о томе што веома
позната особа из Круга доприноси раду једне такве базе података.
Подршку су јој слали и потрошачи којима је помагала у данима кад је
била у КИ. Потрошачи из Коламбуса, Јоханесбурга и Бризбејна су је
поздрављали и слали јој честитке. Власник маркетиншке компаније
из Онтарија захвалио јој се зингом што је давала добар пример,
похваливши и њено залагање, а Меј је кратко одговорила,
интересујући се за то како бизнис тамо напредује.
Одговорила је на још три упита, и успела је да приволи све три
муштерије да попуне проширене упитнике. Просечна оцена била јој је
95, али се она надала да ће лично моћи да га поправи. Осећала се
веома добро, тражено.
„Меј.“
Звук њеног имена који је изговорио њен модификовани глас био је
налик шкрипању. Имала је осећај да тај глас месецима није чула, као
и да он није изгубио своју моћ. Знала је да треба да климне главом,
али хтела је да га чује још једном, па је сачекала.
„Меј.“
Осећала се као код куће.
Разум је говорио Меј да је једини разлог што се налази у соби код
Франсиса тај што су је сви други из њеног живота заувек оставили.
Након деведесет минута које је провела у КИ, проверила је
ПретрагуКруга како би пронашла Франсиса. Видела је да је у једној
од спаваоница. Затим је видела да је био будан и онлајн. Неколико
тренутака касније позвао ју је да сврати, веома захвалан и срећан,
рекао је, што му се јавила. Жао ми је, написао је, и то ћу поновити
кад ти будем отварао врата. Искључила је камеру и отишла код
њега.
Врата су се отворила.
„Веома ми је жао“, рекао је.
„Стани“, рече Меј. Закорачила је унутра и затворила врата.
„Треба ли ти било шта?“, упитао ју је. „Вода? Имам и ту нову вотку,
била је ту вечерас кад сам стигао. Можемо да је пробамо.“
„Не, хвала“, рекла је и села на креденац који је био постављен
насупрот зиду. Франсис је тамо сместио своје уређаје.
„Еј, стани. Немој тамо седати“, рече.
Устала је. „Нисам села на апарате.“
„Не ради се о томе, већ о креденцу. Рекли су ми да је трошан“, казао
је уз осмех. „Сигурна си да не желиш ништа да попијеш, или било шта
друго?“
„Да. Баш сам уморна. Само не желим да будем сама.“
„Чуј“, рече. „Знам да је требало прво да те питам за дозволу, али
мораш да разумеш моје разлоге. Нисам могао да верујем да сам с
тобом. А део мене је веровао да се то више неће поновити. Желео
сам да упамтим тај тренутак.“
 Меј је знала да поседује моћ над њим, и та моћ је код ње
подстицала упадљиво усхићење. Села је на кревет. „Дакле, јеси ли их
пронашао?“
„Како то мислиш?“
„Последњи пут када сам те видела планирао си да скенираш неке
фотке, оне из твог албума.“
„А, да. Вероватно од тада нисмо причали. Скенирао сам их. Све је
ишло глатко.“
„Јеси ли открио ко су они?“
„Већина их је имала налог Круга, тако да сам могао да искористим
програм за препознавање лица. Требало ми је само седам минута.
Због неколицине сам морао да користим базу ФБИ-ја. Још немамо
пун приступ, али могу да видим фотографије возачких дозвола. То је
већина одраслих особа у држави.“
„А да ли си их контактирао?“
„Још нисам.“
„Али знаш одакле долазе?“
„Да, да. Када будем сазнао њихова имена, моћи ћу да пронађем
њихове адресе. Неки су се селили више пута, али могу да укрстим те
податке с годинама које смо провели заједно. Заправо сам сачинио
читаву временску мапу на којој сам забележио у ком тренутку сам
могао бити на ком месту. Највише тачака било је у Кентакију.
Неколико у Мисурију. Једна у Тенесију.“
„И то је то?“
„Па, не знам. Неки од њих су умрли, тако да... Не знам. Можда ћу
само обићи неке од тих кућа, како бих попунио празнине. Не знам.
Ах“, рече, окренувши се, одобровољен. „Сазнао сам неколико битних
ствари. Мислим, већи део су заправо само обична сећања тих људи.
Међутим, међу њима је била једна фамилија која је имала старију
девојчицу, било јој је петнаестак кад је мени било дванаест. Не сећам
се свега, али знам да је она била моја прва сексуална фантазија.“
Појам сексуална фантазија одмах је деловао на Меј. Раније би, у
сличним ситуацијама, само именовање покретало разговор о
могућностима остварења. То је оно што су она и Франсис и учинили,
макар накратко. Његова фантазија била је да изађе из просторије и
куца на врата, претварајући се да је изгубљени тинејџер који стоји на
прагу прелепе приградске куће. Она је била усамљена домаћица која
га је позвала да уђе, оскудно обучена и ужасно усамљена.
И тако је он покуцао, а она га је на улазу поздравила; он јој је рекао
да се изгубио, а она му је говорила како би требало да се ослободи
те старе одеће, као и да би требало да навуче на себе нешто од
њеног мужа. Франсису се то толико свидело да су се ствари након
тога убрзале, и за тили час је био разголићен а она је била на њему.
Лежао је под њом минут или два, пуштајући Меј да се диже и спушта,
гледајући у њу као задивљени дечак у зоо врту. Потом је склопио очи
згрчивши се надомак врхунца, накратко је зацичао пре него што је
стењући свршио.
Након тога, док је Франсис прао зубе, Меј – која је била исцрпљена
и осећала не љубав, већ нешто налик задовољству – завукла се под
дебели јорган окренута према зиду. Сат је показивао 3:11.
Франсис је изашао из тоалета.
„Имао сам још једну фантазију“, рече, смештајући се под јорган и
приближивши лице Мејином врату.
„Само што нисам заспала“, промрмљала је.
„Али пази, није уопште напорно. Не захтева никакву активност. Ово
је само вербална ствар.“
„У реду.“
„Желим да ме оцениш“, рече.
„Шта?“
„Само да ме оцениш. Као да си у КИ.“
„Мислиш од 1 до 100?“
„Управо тако.“
„Шта оцењујем? Твоју изведбу?“
„Да.“
„Ма дај. Не желим то да радим.“
„Ајде, то је само зезање.“
„Молим те, Франсисе. Не желим. То би ми убило сваки ужитак.“
Франсис се придигао и гласно уздахнуо. „Али у мени незнање убија
сваки ужитак.“
„Какво сад незнање?“
„То што не знам какав сам био.“
„Какав си био? Био си добар.“
Франсис је гласно изразио одвратност.
Окренула се. „У чему је ствар?“
„Добар?“, рече. „Био сам добар?“
„О, боже. Ти си сјајан. Савршен. Кад сам рекла добар, мислила сам
једноставно да боље од овога не може.“
„У реду“, рече, примакавши јој се. „Зашто онда то ниси рекла
раније?“
„Зар нисам?“
 „Мислиш да ’добар’ значи исто што и ‘савршен’ и ‘боље од овога не
може’?“
„Не, знам да то није исто. Само сам уморна. Требало је да будем
прецизнија.“
Самозадовољни осмех заблистао је на Франсисовом лицу. „Управо
си показала да сам био у праву.“
„У вези са чим?“
„Управо смо се расправљали о свему томе, о речима које користиш
и о томе шта оне значе. Ти и ја их нисмо разумели на исти начин и
кренули смо да се прегањамо око тога. Али да си једноставно
употребила број, одмах бих разумео.“ Пољубио ју је у раме.
„У реду, схватила сам“, рекла је и склопила очи.
„Дакле?“ рече.
Отворила је очи и видела његова молећива уста.
„Дакле, шта?“
„И даље нећеш да ми доделиш број?“
„Ти заиста желиш број?“
„Меј! Наравно да желим.“
„У реду, сто.“
Окренула се ка зиду.
„То је број?“
„Јесте. Добио си чисту стотку.“
Могла је осетити његово церење.
„Хвала ти“, рекао је и пољубио је у потиљак. „‘Ку ноћ.“
Соба је била пространа, налазила се на последњем спрату
Викторијанског доба, имала је таваницу од стакла и поглед као из
бајке. Након што је Меј ушла, већина од Четрдесет одабраних, групе
иноватора која је рутински оцењивала и давала зелено светло за
нове подухвате Круга, срдачно јој се јавила.
„Здраво, Меј!“, зачула је глас и схватила да је то Имон Бејли, који је
стигао и заузео место на супротном крају дугачке просторије. Носио је
закопчан дукс с рукавима подврнутим изнад лаката. Ушао је
театрално и махнуо – поздрав је био упућен њој али и, знала је,
потенцијалним гледаоцима. Очекивала је бројну публику, будући да
су и она и Круг данима зинговали о томе. Проверила је наруквицу.
Тренутна гледаност била је 1.982.992. Невероватно, помислила је, и
још ће расти. Заузела је место на средини стола како би гледаоцима
омогућила да виде не само Бејлија већ и већину Одабраних, њихове
коментаре и реакције.
 Након што је села, и након што је било прекасно да се помери, Меј
је схватила да не зна где је Ени. Претражила је погледом четрдесет
лица која су се налазила наспрам ње, на супротној страни стола, и
није је пронашла. Извијала је врат у свим правцима, пазећи притом
да камера остане уперена ка Бејлију, и коначно је срела Енин поглед.
Она се сместила иза два реда Кругаша, који су стајали тик уз врата, у
случају да морају неопажено да изађу. Знала је да ју је Ени видела,
иако није то показала.
„У реду“, рече Бејли, „мислим да једноставно треба да навалимо,
пошто смо сви на окупу“, у том тренутку му се поглед накратко
зауставио на Меј и камери коју је носила око врата. Њој је било
речено да је важно да читав догађај делује природно, као да су Меј и
њена публика били позвани на сасвим уобичајени скуп.
„Здраво, изабрани“, рече Бејли. „И то стварно мислим.“
Четрдесеторо мушкараца и жена се насмејало. „У реду. Пре неколико
месеци сви смо упознали Оливију Сантос, веома храброг
законодавца с визијом, која је транспарентност подигла на нови –
усуђујем се рећи коначни ниво. И могли сте да видите како је до
данас преко двадесет хиљада лидера и законодаваца широм света
кренуло њеним стопама и обећало да ће као јавни радници свој
живот учинити транспарентним. Веома смо охрабрени тиме.“
Меј је проверила слику на наруквици. Њена камера била је
усредсређена на Бејлија и екран који је стајао иза њега. Коментари,
који су изражавали захвалност Меј и Кругу због могућности праћења
већ су почели да пристижу. Један гледалац је пренос упоредио с
гледањем Пројекта Менхетн. Други је поменуо Едисонову
лабораторију у Менло Парку, из 1879.
Бејли је наставио: „Наравно, та нова ера транспарентности
надовезује се на идеје које сам раније имао о демократији и улогу
коју технологија може одиграти како би она била потпуна. Реч
потпуна користим намерно, због тога што наше деловање у правцу
транспарентности заправо може довести до успостављања пуне
одговорности владе. Као што сте видели, гувернерка Аризоне је од
својих службеника захтевала да постану транспарентни, што је
следећи корак. Чак је и код транспарентних представника власти
долазило до корупције, која се одигравала иза сцене. Они су у тим
случајевима коришћени као параван, и имали су задатак да скрећу
пажњу у другом смеру. Али верујем да ће се то ускоро променити.
Званичници, заједно с читавим канцеларијама у којима је све
доступно, биће транспарентни у року од годину дана, барем у овој
земљи, а Том и ја смо им понудили велики попуст за неопходан
хардвер и серверске капацитете који би т:о могли да обезбеде.“
Четрдесеторо је здушно пљескало.
„Међутим, овде се битка не завршава. То је део који се тиче
одабраних. А шта је с другом половином – нашом, грађанском
половином. Делом у коме треба сви да учествујемо?“
Иза Бејлија се појавила слика празног гласачког места у некој пустој
средњошколској теретани. За њом је уследила серија бројева.
„Ове цифре показују излазност на последњим изборима. Као што
можете видети, на националном нивоу је излазност 58 одсто оних с
правом гласа. Невероватно, зар не? Ако одете даље и погледате
државне и локалне изборе, видећете да се проценат буквално
сурвао: 32 одсто на савезним изборима, 22 одсто на републичким, 17
одсто на локалним. Да ли је то логично – што је влада ближа кући,
гласачима је мање стало? Зар не мислите да је то апсурдно?“
Меј је погледала реакције гледалаца, којих је било преко два
милиона. Прикључивало се по две хиљаде у секунди.
„У реду“, наставио је Бејли, „дакле знамо да постоји много начина на
који технологија, коју смо у већини случајева ми произвели, олакшава
гласање. Читаву вечност покушавамо да унапредимо и олакшамо тај
приступ. У моје време је постојао Закон о регистровању за гласање с
возачком дозволом. То је помогло. Затим су поједине државе
дозволиле да се региструјете или да онлајн апдејтујете своју
регистрацију. У реду. Међутим, да ли је то стимулисало гласаче? Не у
довољној мери. Сада стижемо до занимљивог дела. Да видимо,
колико је људи гласало на последњим националним изборима.“
Екран иза њега је приказао: „140 милиона.“
„Ево колико их је имало право гласа.“
На екрану је стајало „244 милиона.“
„А ево и нас. Ово је број Американаца регистрованих преко Круга.“
Писало је: „241 милион.“
„Застао вам је дах, зар не? Стотину милиона људи више је
регистровано преко Круга него што је гласало за председника. Шта
вам то говори?“
„Да смо најјачи!“, узвикнуо је из другог реда старији човек у
похабаној мајици са седим коњским репом. Просторију је испунио
свеопшти смех.
„То свакако“, рече Бејли, „али осим тога? Говори нам о томе да Круг
зна како људе да подстакне да узму учешћа. И многи људи у
Вашингтону се с тим слажу. Појединци оданде гледају на нас као на
решење у процесу преобликовања система у демократију пуног
учешћа.“
Иза Бејлија се појавила чувена слика Ујка Сема који упире прстом.
Потом још једна – Бејли, исто обучен, у истој пози, како стоји поред
њега. Слика је код присутних изазвала необуздан смех.
„Тако долазимо до суштине данашњег окупљања: Шта ако бисте
отварањем профила у Кругу аутоматски били регистровани?“
Бејли је прелетео погледом по просторији, застајући поново код Меј
и њених гледалаца. Проверила је наруквицу. Жмарци!, написао је
један.
„У случају БашТи, да бисте подесили профил морате бити физичко
лице, с истинском адресом, комплетним личним подацима, правим
бројем осигурања, правим и проверљивим датумом рођења. Другим
речима, свим подацима које влада традиционално тражи од нас када
се региструјемо за гласање. Заправо, као што знате, ми тражимо
далеко више података. Зашто онда то не би било довољно за
регистровање?
лли још боље, због чега влада – наша или било која друга – не би
макар размотрила идеју да будемо регистровани одмах након
подешавања БашТи профила?“
Четрдесет глава у просторији је одобравало, неки су признавали да
то има смисла, други су очигледно раније већ размишљали о томе,
била је то идеја о којој се већ дуго расправљало.
Меј је проверила наруквицу. Посета је сада брже расла, десет
хиљада у секунди, и сада је било 2.400.000 гледалаца. Добила је
1248 порука. Већина је стигла током протеклих деветнаест секунди.
Бејли је накратко погледао екран свог таблета, несумњиво видевши
исте бројке које и она. Осмехујући се, наставио је: „Нема разлога да
тако не буде. Такође, многи законодавци су се сложили са мном.
Конгресменка Сантос, за почетак. А имам и сагласност 181 члана
Конгреса и 32 сенатора. Сви су се они сложили да погурају
доношење закона који би БашТи профил учинио аутоматском
путањом ка регистрацији. Није лоше, зар не?“
Уследио је кратак аплауз.
„Сада размислите“, рече Бејли, гласом испуњеним преиспитивањем
и надом, „размислите о томе шта би било кад бисмо могли да се
приближимо пуном учешћу на свим изборима. Онда више не би било
добацивања с трибина од људи који су одбили да учествују. Више не
би било кандидата које би изабрала проблематична, маргинална
група. Као што сви у Кругу знамо, уз потпуно учешће иде и комплетно
сазнање. Знамо шта Кругаши желе зато што их питамо, и зато што су
они свесни да су њихови одговори неопходни како бисмо добили
потпуну и прецизну слику жеља читаве заједнице у Кругу. Дакле,
уколико осмотримо исти модел на националном нивоу, онда мислим
да се можемо приближити стопроцентном учешћу. Стопостотној
демократији.“
Просторијом се проломио аплауз. Бејлијев осмех се раширио од ува
до ува, а Стентон је устао; то је био, макар што се њега тиче,
очигледан завршетак презентације. Међутим, у Мејиној глави се
родила једна идеја, и она је колебљиво подигла руку.
„Да, Меј“, рече Бејли, чије лице је потпуно прогутао тријумфални кез.
„Па, питам се да ли бисмо могли да направимо још један корак
напред. Мислим... заправо, то неће...“
„Не, не, само настави, Меј. Добро си почела. Свиђају ми се речи
корак напред. То је темељ на ком је ова компанија изграђена.“
Меј је погледала присутне у просторији. Изрази лица били су у
распону од охрабрујућих до забринутих. Затим се задржала на
Енином лицу, и због тога што је било строго и одисало
незадовољством, што је деловало као да је Ени очекивала или
прижељкивала њен суноврат, њено срамоћење, Меј се сабрала,
узела ваздух и кренула напред.
„У реду, дакле, говорили сте о томе да се можемо приближити
стопроцентном учешћу. Питам се зашто једноставно не бисмо ишли у
смеру супротном том циљу, примењујући све кораке које сте
скицирали. Користећи инструменте које већ имамо.“
Погледала је присутне, спремна да прекине на први скептичан
поглед на који би наишла. Међутим, видела је само знатижељу,
полагано колективно климање главом групе која се бавила
превентивном провером.
„Настави“, рече Бејли.
„Само ћу повезати неке тачке“, рече Меј. „Дакле, пре свега, сви се
слажемо да је стопроцентно учешће идеал.“
„Тако је“, рече Бејли. „Свакако је то идеал идеала.“
„Тренутно имамо 83 одсто Американаца с правом гласа
регистрованих у Кругу?“
„Тако је.“
„И делује као да смо на путу да омогућимо гласачима да се
региструју и, штавише, да гласају преко Круга.“
Бејлијева глава је поскакивала с једне стране на другу, одајући благу
сумњичавост, али се осмехивао, његове очи су је подстицале. „Мали
скок, али у реду. Настави.“
„Зашто онда не бисмо захтевали да сваки грађанин с гласачким
правом има налог Круга?“
У соби је било мешкољења, чуло се дубоко узимање ваздуха,
углавном старијих Кругаша.
„Пустите је да заврши“, рекао је неки нов глас. Меј је погледала око
себе да би нашла Стентона, који је стајао близу врата. Руке су му
биле прекрштене, зурио је у под. Накратко је само подигао поглед ка
Меј и грубо климнуо главом. Наставила је даље.
„У реду, знам да ће прва реакција бити отпор. Мислим, на који начин
бисмо могли захтевати од некога да користи наше сервисе? Али
морамо схватити да постоје најразличитије ствари обавезне за
грађане ове државе, и те ствари су обавезне у већини
индустријализованих држава. Да ли морате да шаљете децу у школу?
Да. То је обавезно. Такав је закон. Деца морају да иду у школу или
морате организовати наставу код куће. У сваком случају, обавезно је.
Такође је обавезно пријављивање у војни одсек, зар не? Ђубре треба
да бацамо на прикладан начин; не можеш га само избацити на улицу.
Мораш имати дозволу ако желиш да возиш, а када је добијеш, мораш
да се вежеш.“
Стентон се још једном прикључио. „Захтевамо од људи да плаћају
порезе. Да плаћају социјално осигурање. Да буду поротници.“
„Тако је“, рече Меј, „и да пишке у затвореним просторијама, не по
улици. Мислим, имамо на десетине хиљада закона. Захтевамо толико
много легитимних ствари од грађана Сједињених Држава. Зашто онда
не бисмо од њих захтевали да гласају? У многим државама то већ
постоји.“
„То је већ предлагано“, рече један старији Кругаш.
„Али није био наш предлог“, узвратио је Стентон.
„Управо је то моја поента“, рече Меј, дајући за право Стентону.
„Никада нисмо имали технологију у тој области. Тачније, у било ком
другом тренутку било би финансијски неисплативо тражити сваку
особу и регистровати је за гласање, а онда се уверавати да је она
заиста и гласала. Морали бисмо да идемо од врата до врата.
Довлачимо људе на биралишта. Све је то непрактично. То се не
спроводи чак ни у земљама у којима је то обавезно. Али сада смо
надомак тога. Мислим, имамо укрштене све бирачке спискове с
именима из наше БашТи базе података, и управо на тај начин
можемо у сваком тренутку пронаћи преостале гласаче. Регистровали
бисмо их аутоматски, а потом бисмо, када дође дан за изборе,
проверили да ли су гласали.“
„Како бисмо то радили?“, упита женски глас. Меј је схватила да је то
Ени. То није био баш изазов, али тон јој није био ни пријатељски.
„Побогу“, рече Бејли, „постоји хиљаду начина. То је лакши део.
Подсетиш их десет пута тог дана. Или им онеспособиш налог док не
гласају. Највише ми се свиђа та идеја. ‘Здраво Ени!’ могло би да
пише. ‘Имаш пет минута да гласаш.’ Који год метод да применимо,
радимо то зарад наших потреба. То ти је јасно, Ени.“ Када је
изговорио њено име, у гласу му је било благог разочарања и
упозорења, што ју је одвратило од тога да поново проговори.
Разведрио се и окренуо назад ка Меј.
„А шта ћемо с непријављенима?“, упита.
Меј му се насмешила. Погледала је наруквицу.
Сада је било 7.202.821 гледалаца. Када се то догодило?
„Па, сви морају да плаћају порез, зар не? Колико људи тренутно то
ради онлајн? Прошле године их је било можда 80 одсто. Замислите
да престанемо с дуплирањем услуга и направимо да свака од њих
буде део једног јединственог система? Да налог Круга користимо како
бисмо платили порезе, пријавили се за гласање, платили паркинг,
било шта. Мислим, корисника бисмо поштедели стотина сати
непријатности, а шире гледано, држава би уштедела милијарде.“
„Стотине милијарди“, исправио ју је Стентон.
„Тачно“, рече Меј. „Наши интерфејси су неупоредиво лакши за
коришћење од, на пример, оног крпежа од сајтова служби за моторна
возила широм земље. Шта ако бисте преко нашег налога могли да
обновите возачку дозволу? Ако би свака владина услуга била
доступна путем наше мреже? Људи би одмах похрлили. Уместо да
отварате хиљаде других сајтова зарад хиљаде различитих владиних
услуга, све би могло да се обави преко Круга.“
Ени је поново отворила уста. Меј је знала да није требало то да
уради. „Али зашто влада“, упитала је Ени, „једноставно не би
изградила сличан свеобухватни сервис? Шта ћемо им ми?“
Меј није могла да протумачи да ли је питање било реторичко, или је
Ени заиста мислила да је то ваљана теза. У сваком случају, већина
присутних се сада смешкала. Влада која од нуле гради систем који би
парирао Кругу? Меј је погледала Бејлија и Стентона. Стентон се
осмехнуо, подигао браду, и одлучио да овога пута он одговори.
„Па, Ени, владин пројекат за изградњу сличне платформе од
темеља био би смешан, папрено скуп колико и немогућ. Ми већ
имамо инфраструктуру и 83 одсто бирачког тела. Да ли то, по теби,
звучи разумно?“
Ени је климнула главом, очи су јој одавале страх и жаљење, а
можда чак и пркос, који је брзо избледео. Стентонов тон био је
омаловажавајући, и Меј се надала да ће га ублажити.
„Више него икада досад“, рекао је, али сада пријатнијим гласом,
„Вашингтон покушава да уштеди новац, и није склон градњи читаве
бирократије од темеља. Влада тренутно издваја око десет долара
како би подстакла сваки глас. Стотине милиона људи гласа, и
организовање председничке трке на сваке четири године федералну
власт кошта двадесет милијарди. То је цена обраде гласова за те
изборе тог једног дана. Урачунај ту и сваку државу и локалне изборе,
говоримо о стотинама милијарди долара непотребног трошка сваке
године, само како би гласови били обрађени. Мислим, у неким
државама још гласају на папиру. Уколико омогућимо да ове услуге
буду бесплатне, влада би могла на томе да уштеди милијарде долара
и, што је важније, резултате бисмо сазнали одмах. Да ли ти ово звучи
реално?“
Ени се намргођено сагласила, и Стентон ју је гледао, као да ју је из
почетка анализирао. Окренуо се према Меј, подстакавши је да
настави.
„И уколико будемо имали обавезни БашТи преко кога бисмо плаћали
порезе и преузимали владине услуге“, рече, „онда ћемо се опасно
приближити тој цифри од 100 одсто грађанства. А онда ћемо у било
ком тренутку моћи сваком од њих да опипамо пулс. Мали градић
жели да сви гласају о локалној уредби. БашТи има адресе свих
становника, тако да ће само становници са сталним боравиштем у
том граду моћи да гласају. А када то обаве, резултати ће бити одмах
познати.
Држава жели да зна какво је расположење народа поводом нових
намета. Иста ствар – тренутни, чисти и проверљиви подаци.“
„То би елиминисало предвидања“, рече Стентон, који је сада стајао
на челу стола. „То би елиминисало лобије. Елиминисало би изборна
места. Чак би могло да елиминише Конгрес. Ако будемо могли да
знамо вољу народа у било ком тренутку, без процедуре, без
погрешног тумачења или изопачења, већи део Вашингтона био би
бескористан.“
Ноћ је била хладна и ветар је шибао, али Меј то није примећивала.
Све јој је било потаман. Добити подршку Већа Мудраца, у извесном
смислу читавој компанији задати нов правац деловања, и можда,
можда, обезбедити нови стадијум партиципативне демократије – да
ли је могуће да ће Круг, уз помоћ њене идеје, заиста моћи да усаврши
демократију? Да ли ће она бити та која ће решити проблем стар
неколико стотина година?
Одмах након састанка покренута је расправа о проблему приватне
компаније која преузима потпуно јавни чин попут гласања. Међутим,
логика која је стајала иза те идеје, логика унутрашње уштеде, била је
неприкосновена. Шта ако школе буду имале две стотине милијарди?
Шта ако систем здравствене заштите буде имао две стотине
милијарди? Могли би да се позабаве било којим проблемом државе,
или да га реше том врстом уштеде. То се не би дешавало само на
сваке четири године, већ би се у различитим облицима уштеда
правила сваке године. Да ли је могуће елиминисати скупе изборе и
заменити их чешћим, који би били готово бесплатни?
То је било обећање Круга. Јединствена позиција Круга. Управо то су
људи зинговали. Читала је те зингове док се возила с Франсисом у
подземном возу, и церекали су се као луди. Људи су их
препознавали. Стали би испред Меј како би их снимила камера, а њој
то није сметало, једва је и примећивала, пошто су вести које су
стизале преко наруквице коју је носила на десној руци биле толико
добре да није скидала поглед с ње.
Проверила је леву наруквицу, накратко; пулс јој је растао, број
откуцаја био је 130. Али она је уживала. Када су стигли у град, попели
су се, прескачући по три степеника, на површину, неочекивано
златасто осветљену. Стигли су на Маркет Стрит, с Беј Бриџом који је
светлуцао у позадини.
„Које лудило, па то је ‘ладно Меј!“ Ко је то рекао? Меј је ишла у
правцу двојице тинејџера у дуксевима и са слушалицама на ушима.
„Настави да растураш, Меј!“, рекао је други, код обојице се у очима
видело дивљење и подстрек пре него што су, не желећи да изгледају
млитаво, пожурили низ степенице.
„То је било забавно“, рече Франсис, гледајући их како се спуштају.
Меј је ишла према води. Помислила је на Мерсера и видела га као
сенку која се брзо изгубила. Није се чула с њим, нити са Ени, још од
последњег разговора, и то је није погађало. Ни родитељи јој нису
послали ни једну једину реч, и по свој прилици нису гледали њен
наступ, док је она осећала равнодушност. Било јој је стало једино до
овог тренутка, ове ноћи, до овог отвореног неба без звезда.
„Не могу да верујем колико си била отровна“, рекао је Франсис,
након чега ју је пољубио у уста – сувим, професионалним пољупцем.
 „Каква сам била?“, упита она, знајући колико апсурдно то звучи,
таква сумња након очигледног успеха. Међутим, желела је да чује да
је обавила добар посао.
„Била си савршена“, рече он, „100.“
Убрзо, док су се приближавали води, скроловала је најпопуларније
нове коментаре. Међу њима је био један посебан зинг, говорио је о
томе како би све ово могло или већ води у тоталитаризам. Осети као
да је прогутала камен.
„Ма дај. Нећеш ваљда слушати неку лудачу?“, рече Франсис. „Шта
она зна? Нека јадница ко зна одакле, са капом од алуминијумске
фолије.“ Меј се насмејала, не знајући шта је требало да сугерише та
капа од алуминијума, али пошто је и њен отац то знао да каже,
насмешила се замишљајући њега како то изговара.
„Хајде да излијемо жртву леваницу“, рече Франсис, а затим су се
одлучили за светлуцаву пивницу на води, која се налазила на почетку
пространог унутрашњег дворишта. Чак и док су прилазили, Меј је
осетила како је препознају многи лепушкасти млади људи који су
пили напољу.
„То је Меј!“, рече један.
Младић који је деловао превише млад за алкохол упорно је
покушавао да уђе у кадар. „Хеј, мама, код куће сам и учим.“ Жена од
отприлике тридесет година, која је можда била а можда и није, с
двојицом младића, рекла је, стално испадајући из кадра: „Здраво,
душо, ево ме у књижевном клубу с дамама. Изљуби децу!“
Ноћ је била бурна и блештава и прошла је за трен. Меј се није
одвајала од шанка на обали – била је опкољена, непрестано су је
частили, гладили су је по леђима, тапшали по рамену. Читаве вечери
се обртала попут казаљки на помахниталом сату, поздрављајући све
који су прилазили како би јој пружили подршку. Сви су желели да се
сликају с њом, као и да сазнају када би све то могло да се оствари.
Када ћемо моћи да срушимо све те непотребне препреке?, питали су.
Сада када је деловало да је решење потпуно јасно и довољно
једноставно за примену, нико није желео да чека. Једна жена мало
старија од Меј, која је заплитала језиком и с менхетном у руци,
најбоље је то изразила, иако нехотично: „Како да“, просипала је пиће,
али јој је поглед и даље био продоран, „како да дођемо што пре до
тог неумитног?“.
Меј и Франсис су се затим затекли на мирнијем месту, у доњем делу
Ембаркадера, где су наручили још једну туру, и где им се придружио
човек у својим педесетим. Непозван, сео је с њима. У руци је обема
рукама држао гломазно пиће. Не часећи, испричао им је да је давно
био студент богословије, живео у Охају и спремао се за позив
свештеника, када је открио компјутере. Напустио је потом све и
преселио се у Пало Алто. Међутим, сада је осетио да се, током
двадесет година, рекао је, потпуно удаљио од духовног. Све до сада.
„Видео сам твој говор данас“, рече. „Све си повезала. Пронашла си
начин да спасеш све душе. То је оно што радимо у цркви –
покушаваино да их све придобијемо. Како да их све спасемо? На
томе мисионари раде већ један миленијум.“ Запињао је у говору, али
га то није спречило да узме још један огроман гутљај пића. „Ви и
ваши из Круга“ у том тренутку је нацртао круг у ваздуху,
хоризонтално, и Меј је помислила на ореол – „спасићете све душе.
Све ћете на једно место скупити, поучићете их свим стварима. Може
постојати један морал, један скуп закона. Замислите!“ Овде је ударио
шаком о гвоздени сто, због чега је чаша одскочила. „Сви људи ће
тада имати очи Божје. Знате овај одељак? ‘Све ствари су огољене и
видљиве оку Божјем.’ Тако нешто. Читали сте Библију?“ Пошто је
видео празне изразе на њиховим лицима, осмехнуо се подругљиво и
добро потегао из чаше. „Сада је свако од нас Бог. Ускоро ће свако
моћи да види и донесе суд о оном другом. Видећемо оно што Он
види. Ми ћемо изрицати Његов суд. Бићемо проводници Његовог
гнева, удељиваћемо његов опрост. Одсад па занавек. Томе су тежиле
све религије, да сваки човек буде директан и непосредан гласник
Божји. Разумете о чему говорим?“ Меј је погледала Франсиса, који је
једва зауздавао смех. Он је праснуо први, а за њим и она, церекали
су се, покушавајући да му се извине, подизали су руке, молећи га да
им опрости. Међутим, он ништа од тога није уважио. Устао је од
стола, дотетурао се назад како би узео своје пиће, и сада, пошто је
био спреман, кривудаво се одгегао у правцу хоризонта.
Меј се пробудила поред Франсиса. Било је седам ујутру. Заспали су
у њеној соби мало после два. Проверила је свој телефон и нашла 322
нове поруке. Док га је држала, крмељивих очију, зазвонио је.
Идентификација је била блокирана, и знала је да то може бити једино
Калден. Пустила је да звони до говорне поруке. Звао је још много
пута током јутра. Звао је кад се Франсис пробудио, пољубио је и
вратио се у своју собу. Звао ју је док се туширала, док се облачила.
Опрала је косу, наместила је наруквицу и вратила сочиво преко главе,
звао је поново. Игнорисала је позив и отворила поруке.
Појавила се гомила постова у којима су јој честитали, стизали су с
најразличитијих места. Најзанимљивија је била подршка коју јој је
послао сам Бејли, упозоривши је истовремено да су програмери
Круга већ почели да раде на остварењу њене замисли. Радили су и
ноћу, у стваралачкој грозници, и надају се да ће до краја недеље
понудити радну верзију, како би била примењена прво у Кругу, затим
ту и дотерана, а потом одобрена за употребу у свакој нацији у којој је
чланство Круга било довољно јако да обезбеди да програм
функционише.
Зовемо га Демодлучни, зинговао је Бејли. То је демократија с
твојим гласом, а ти си одлучна. Ускоро у продаји.
Те вечери Меј је била позвана у програмерско одељење, где је
затекла око двадесет изнурених али надахнутих инжењера и
дизајнера, који су, чинило се, већ имали бета верзију Демодлучног.
Када је Меј ушла, изазвала је ерупцију честитки. Просторија је била
затамњена, а једно светло је показивало жену дуге црне косе чије је
лице одавало суздржано уживање.
„Здраво, Меј, здраво свима вама који је пратите“, рече она, кратко се
поклонивши. „Моје име је Шарма, и веома ми је драго, почаствована
сам што сам с вама да вам демонстрирамо најранији облик
Демодлучног. Обично не идемо тако брзо, и тако, па рецимо
транспарентно, међутим, с обзиром на ватрену веру Круга у
Демодлучног, као и на наше убеђење да ће он бити прихваћен брзо и
глобално, није било ниједног ваљаног разлога за одлагање.“
Екран је прорадио. Појавила се реч Демодлучан, исписана у
живахном фонту и постављена унутар плаво-беле пругасте заставе.
„Циљ је да се обезбеди да сви који раде у Кругу могу да суде о
темама које утичу на њихов живот – највише о кампусу, али и о
ширим темама. Сваког дана без изузетка, када Круг буде хтео да
види какво је расположење у вези с ма којом темом, Кругаши ће
добити поп-ап поруку, и биће замољени да одговоре на питање, или
на питања. А будући да нам је толико стало до мишљења сваког
појединца, ваши други системи за дописивање ће привремено бити
замрзнути док не одговорите. Хајде да вам покажем.“
На екрану је, испод логоа Демодлучног, питање: Да ли
вегетаријанска понуда за ручак треба да буде боља? било с обе
стране уоквирено дугмићима за Да и Не.
Меј је климнула главом. „Заиста импресивно, момци!“
„Хвала“, рече Шарма. „Ако нам дозволиш. Ти такође мораш да
одговориш.“ И позвала је Меј да притисне Да или Не на екрану.
„Ах“, рече Меј. Пришла је и одабрала опцију Да. Инжењери су
клицали. На екрану се појавило насмејано лице, уз речи Чули смо
твој глас!, које су играле изнад. Питање је нестало, било је
замењено речима
Демодлучни резултат: 75% испитаника је за више вегетаријанских
понуда. Биће обезбеђена већа вегетаријанска понуда.
Шарма је била озарена. „Видиш? Резултат је симулиран, наравно.
Још нису сви пријављени на Демодлучни, али схваташ суштину.
Појави се питање, сви само накратко застану с послом који раде,
одговоре, и за тили час Круг може да предузме прикладну акцију у
складу с пуном вољом народа. Невероватно, зар не?“
„Јесте“, рече Меј.
„Замисли да ово буде покренуто на нивоу државе. Света!“
„Не могу да замислим.“
„Али ти си то осмислила!“, рече Шарма.
Меј није знала шта да каже. Да ли је она то измислила? Није била
сигурна у то. Повезала је неколико тачака: оперативност
ПиталицеКруга, непрестану тежњу Круга за потпуном доминацијом,
универзалну веру у стварну и нефилтрирану – и што је најбитније –
потпуну демократију. Сада је у рукама развојних програмера, њих
неколико стотина у Кругу, била највећа добробит света. Меј им је то
рекла, да је само спојила неколико идеја које су биле занемарљиво
удаљене једне од других, а Шарма и њен тим били су озарени и
руковали су се с њом, и сви су се сложили да је оно што је до сада
било урађено утрло важан нови пут не само Кругу него и читавом
човечанству.
Меј је изашла из Ренесансе и одмах испред зграде поздравила ју је
група младих Кругаша, који су хтели да јој кажу – сви су били
нервозни и устрептали – да досад нису гласали, да су били потпуно
незаинтересовани за политику, да су осећали како су се удаљили од
своје владе, да њихов глас ништа не значи. Рекли су јој да је до
тренутка када би њихов глас, или њихово име на петицији, прешао
пут од локалних власти, и потом државних службеника, и коначно
стигао до њихових представника у Вашингтону, они осећали као да су
поруку у боци бацили у огромно немирно море. Али сада, рекли су,
осећају да су укључени. Уколико Демодлучни проради, рекли су јој, а
онда су почели да се смеју – када Демодлучни буде био
имплементиран, наравно да ће радити, рекли су – а када се то буде
догодило, тада ћемо најзад имати потпуно ангажовану популацију.
Након тога, земља и свет ће чути глас младих, њихов идеализам и
прогресивност потпуно ће променити планету. Читавог дана Меј је,
тумарајући по кампусу, само о томе слушала. Није могла да пређе
раздаљину од једне до друге зграде а да јој се барем неко не обрати.
На прагу смо суштинске промене, рекли би. Промена брзине коју
захтева наше срце.
Међутим, током јутра су се наставили позиви с блокираног броја.
Знала је да је то Калден, и знала је да не жели да има никакве везе с
њим. Ако би причала с њим, или се, не дај боже, с њим видела, то би
био велики корак уназад. До поднева, Шарма и њен тим су најавили
да ће бити спремни за прво право испробавање Демодлучног које ће
покрити цео кампус. У 12:45 свако ће добити пет питања. Не само да
ће резултати бити одмах објављени, него ће и воља бити спроведена
у року од једног дана.
Меј је стајала у средишњем делу кампуса, међу неколико стотина
Кругаша који су обедовали, и који су се дошаптавали међусобно о
предстојећој демонстрацији Демодлучног, и помислила је на
Уставотворну скупштину, на све те људе с напудерисаним перикама и
у прслуцима, крутог држања – добростојећи бели мушкарци
заинтересовани да заступају интересе других људи само колико је
неопходно. Били су то лиферанти урођено искварене демократије, у
којој су једино богати били бирани, њихови гласови су се јаче чули, у
којој су места у Конгресу била уступана било којој особи сличног
положаја за коју су претпоставили да би била подесна. У реду, можда
је од тог времена било неких већих побољшања система, али
Демодлучни ће све разнети. Он је био чистији, једина прилика за
директну демократију позната свету.
Било је пола један, и пошто је Меј осећала снагу и велико
самопоуздање, коначно је подлегла и јавила се на позив, знајући да
ће то бити Калден.
„Хало?“, рече.
„Меј“, рече он углађено, „Калден је овде. Не изговарај моје име.
Наместио сам да аудио не ради.“
„Не.“
„Меј. Молим те. Ово је питање живота.“
Калден је имао моћ над њом због које је црвенела. Осећала би се
слабом и попустљивом. У свим другим аспектима живота имала је
контролу, али био је довољан његов глас па да се она потпуно
промени и почне лоше да расуђује. Минут касније била је у тоалету,
аудио је био искључен, а њен телефон је поново зазвонио.
„Сигурна сам да ово неко слуша“, рече.
„Нема шансе. Купио сам време.“
„Калдене, шта хоћеш?“
 „Не смеш то да урадиш. Та твоја обавезна ствар и позитивна
реакција коју је предлог добио – то је последњи корак пред
затварање Круга, и то не сме да се догоди.“
„О чему причаш? У томе је читава поента. Да си овде дуже радио,
знао би да је то био циљ Круга од почетка. Мислим, то је круг,
глупсоне. Мора се затворити. Мора бити потпун.“
„Меј, узевши све у обзир, макар што се мене тиче, таква врста
ствари треба да изазове страх, а не да буде циљ. Једном када налог
постане обавезан, и када све владине услуге буду биле доступне
преко Круга, бићеш саучесница у стварању првог тиранског
монопола. Теби је прихватљиво да приватна компанија контролише
проток свих информација? Да је учешће, по њиховој вољи,
обавезно?“
„Не сећаш се шта јеТај рекао?“
Чула је дубок уздах. „Можда. Шта је рекао?“
„Рекао је да је душа Круга демократска, као и да нико неће бити
слободан све док свима не буде био омогућен бесплатан приступ. То
пише на неколико табли у кампусу.“
„У реду, Меј. Круг је добар. И онај ко је смислио БашТи био је нека
врста злог генија. Али сада то мора да се заузда. Или уништи.“
„Зашто то тебе уопште занима? Ако ти се не свиђа, што не одеш? Ти
шпијунираш за некога, или за неку компанију. Можда за
Вилијамсонову. Неког лудог анархисту политичара.“
„Меј, сад. је доста. Свесна си да ово утиче на све. Када си последњи
пут смислено разговарала с родитељима? Све је постало збркано, а
ти си у реткој позицији да утичеш на крупне историјске догађаје овде.
Ово је управо тренутак историјског преокрета. Замисли да си била у
сличној позицији пре него што је Хитлер постао канцелар. Пре него
што је Стаљин анектирао Источну Европу. Близу смо појаве још
једног веома гладног, веома злог царства које од нас зависи, Меј.
Разумеш?“
„Је л’ знаш колико сулудо звучиш?“
„Меј, знам да ће бити одржан тај велики планктонски састанак за
који дан. Скуп на ком ће клинци испуцавати своје идеје, надајући се
да ће их Круг откупити и прогутати с великом слашћу.“
„Па?“
„Много људи ће то посматрати. Морамо да допремо до младих, а
планктонски пичинг ће пратити бројна публика, махом млади.
Савршена прилика. Веће Мудраца ће бити тамо. Мораш то да
искористиш како би послала упозорење свима. Мораш да кажеш:
‘Хајде да размислимо о томе шта значи затварање Круга.’“
„Мислиш испуњење.“
„Како год. Шта то значи за личне слободе, за слободу кретања,
слободу да радимо оно што хоћемо, да будемо слободни.“
„Ти си луд. Не могу да верујем да сам...“, Меј је хтела да заврши ту
реченицу са „спавала с тобом“, али сада је чак и помисао на то у њој
изазивала мучнину.
„Меј, ниједна инстанца не сме имати моћ коју ти типови имају.“
„Спуштам слушалицу.“
„Меј, размисли. Писаће песме о теби.“
Спустила је слушалицу.
До тренутка када је стигла до Велике дворане, у њој је лудовало
неколико хиљада Кругаша. Остатак кампуса био је замољен да
остане на својим радним местима како би демонстрирали свету
функционисање Демодлучног на нивоу читаве компаније, с
Кругашима који гласају док раде, на својим таблетима, телефонима
или ретиналним уређајима. На екрану у Главној просторији, густа
мрежа ВидеоКруг камера приказивала је у сваком ћошку сваке зграде
Кругаше у стању приправности. Шарма је објаснила, у једној од
серија зингова, да једном када су Демодлучна питања постављена,
свака друга могућност Кругаша да ради нешто друго – било који зинг,
додир тастатуре – суспендована је током гласања. Демократија је
овде обавезна!, рекла је, и додала, што је Меј нарочито обрадовало:
Шеровање показује да ти је стало. Меј је планирала да гласа преко
своје наруквице, и обећала је својим гледаоцима да ће у обзир узети
и њихове предлоге, уколико буду били довољно брзи. Шарма је
наговестила да само гласање не би требало да траје дуже од
шездесет секунди.
А онда се појавио лого Демодлучног, и прво питање се указало
испод њега.
1. Да ли вегетаријанска понуда за ручак треба да буде боља?
То је изазвало смех код окупљених у Великој дворани. Шармин тим
је одлучио да почне питањем које је претходно послужило као тест.
Меј је проверила наруквицу, запазивши да је неколико стотина
гледалаца послало смајлије, и стога је одабрала ту опцију и
притиснула „пошаљи“. Подигла је поглед према екрану и погледала
гласове Кругаша.
Било је довољно неколико секунди да гласа цео Кампус, и резултати
су били смештени у табелу. Осамдесет осам одсто кампуса желело је
бољу вегетаријанску понуду за ручак.
Бејли је зинговао: Тако ће и бити.
Великом двораном заорио се аплауз.
Појавило се следеће питање: 2. Да ли празник Доведи ћерку на
посао треба да буде двапут годишње, уместо само једанпут?
Одговор је био познат за дванаест секунди. Четрдесет пет одсто
испитаника је одговорило потврдно. Бејли је зинговао: Изгледа да је
једанпут довољно, за сада.
Демонстрација је за сада била беспрекорна, и Меј се топила у
честиткама Кругаша, оних који су били у просторији, других који су је
пратили преко наруквице, као и гледалаца широм света. Уследило је
треће питање, које је изазвало салве смеха.
3. Џон или Пол или... Ринго?
Одговор на који се чекало шеснаест секунди изазвао је метеж
неартикулисаног одушевљења: победио је Ринго, с 64 одсто гласова.
Џон и Пол су били релативно изједначени, са 20 односно 16 одсто.
Пре четвртог питања објављено је озбиљно упутство: Замислите да
Бела кућа жели нецензурисано мишљење својих бирача. И
замислите да имате директну и непосредну могућност да
утичете на спољну политику Сједињених Држава. Немојте брзати
с овим питањем. Можда ће доћи дан – требало би да дође – када ће
се сви Американци питати о таквим стварима.
Упутство је нестало, стигло је питање:
4. Тајне службе су лоцирале терористичког вођу Мохамеда Калила
ал-Хамеда у слабо насељеној сеоској области Пакистана. Да ли
треба да пошаљемо беспилотне Иетилице да га убију, уз
могућност колатералне штете?
Меј је задржала дах. Знала је да је ово само демонстрација, али је
осећала да је моћ стварна, и да је та ствар исправна. Зашто не узети
у обзир мудрост три стотине милиона Американаца када се доносе
одлуке које на њих утичу? Меј је застала. Размишљала је, вагала за и
против. Деловало је као да су Кругаши у просторији прихватили
одговорност једнако колико и Меј. Колико живота ће бити сачувано
убиством Ал-Хамеда? Можда на хиљаде њих, а свет ће се отарасити
злог човека. Деловало је као ризик који се исплати. Дала је потврдан
одговор. Крајњи збир је стигао после једног минута, једанаест
секунди: 71 одсто Кругаша гласало је за удар безваздушним
летилицама. Тишина је завладала просторијом.
Затим је било емитовано последње питање:
5. Није ли Меј сјајна?
 Меј је почела да се смеје, а за њом и сви у просторији. Затим је
поцрвенела, мислећи како је све то било помало претерано.
Одлучила је да овога пута не може да гласа, пошто би било апсурдно
да одговори на било који начин, и једноставно је посматрала своју
наруквицу, која је, ускоро је то схватила, била замрзнута. Убрзо је
питање на њеном екрану почело да блинка за узбуну. Сви Кругаши
морају гласати, писало је, и присетила се да истраживање не може
бити потпуно док сваки Кругаш не унесе одговор. Пошто јој је било
глупо да за себе каже да је сјајна, притиснула је опцију „мргуд“,
претпостављајући да ће то уједно бити и једини негативни одговор, и
да ће код присутних изазвати смех.
Али када су, неколико секунди касније, гласови били прикупљени,
видела је да није била једина која је тако гласала. Резултат је био 97
одсто према три одсто, смајлији према мргудима, што је указивало
на. то да је огромна већина колега Кругаша сматрала да је она сјајна.
Када су се бројке појавиле, Великом двораном су одјекнули усклици,
и сви су је тапшали по леђима док су полако излазили напоље,
осећајући да је експеримент доживео дотад незапамћен успех. И Меј
је такође то осећала. Знала је да Демодлучни ради и да су његове
могућности неограничене. И знала је да треба да се осећа добро због
тога што 97 одсто кампуса мисли да је она сјајна. Међутим, чим је
изашла из сале и кренула назад кроз кампус, једино о чему је могла
да мисли било је тих три одсто оних који је нису сматрали сјајном.
Израчунала је, ако сада има 12.318 Кругаша – почело је од
филаделфијског стартапа који је био специјализован за
гејмификацију приуштивих домаћинстава – и сви су гласали, то значи
да јој је 369 људи послало мргуда, то јест мислило да уопште није
сјајна. Не, 368. Она је послала један, мислећи како ће бити једина.
Осетила се глупаво. Као да је гола. Успорила је код клуба здравља,
ту и тамо гледајући како се тела зноје, силазе и пењу на апарате за
вежбање. Питала се ко јој је од њих послао мргуда. Три стотине
шездесет осам људи сматрало ју је несимпатичном. Била је
потресена. Прошла је клуб здравља и потражила мирно место како
би сабрала мисли. Попела се на кров близу свог старог одељења, где
јој је Ден први пут испричао о посвећености Круга заједници. Место је
било удаљено пола километра пешке од њеног пребивалишта, и није
била сигурна да ли ће издржати до тамо. Ово ју је погодиио. Много.
Ко су били ти људи? Чиме је она то заслужила? Они је не познају.
Или се вара? И који су то чланови заједнице који би послали мргуда
некоме попут Меј, ко је неуморно са њима радио, за њих, пред свима.
 Покушала је да се прибере. Осмехнула се када је прошла поред
колега Кругаша. Прихватила је њихове честитке и захвалност, сваки
пут покушавајући да утврди ко је лицемер од њих, ко је притиснуо
мргуд-дугме, а сваки притисак био је повлачење обарача. То је било
то, схватила је. Осетила је да је препуна рупа, као да ју је сваки од
њих устрелио, кукавице које су је избушиле. Једва је могла да стоји.
А потом, мало пре него што је дошла до своје зграде, видела је Ени.
Њих две месецима уназад нису имале непосредан контакт, али нешто
у Енином изразу лица већ је на први поглед одавало ведрину и
задовољство. „Хеј!“, рече Ени, муњевито се бацивши напред како би
је скроз обујмила.
Мејине очи су наједном биле влажне, и она их је обрисала,
осећајући се смешно, усхићено и збуњено. Све њене збркане мисли о
Ени за тренутак су нестале.
„Да ли си добро?“, питала је.
„Јесам, јесам. Толико добрих ствари се догађа“, рече Ени. „Јеси ли
чула оно у вези с пројектом ДавноПрошло?“
Меј је затим осетила нешто у Енином гласу, наговештај да се она
пре свега обраћа публици која је била присутна преко огрлице коју је
Меј носила око врата. Меј је прихватила.
„Па, раније си ми испричала суштину. Шта има ново у вези с
ДавноПрошлим, Ени?“
Док је гледала Ени и показивала интересовање за оно што је она
говорила, Меј је размишљала о нечем другом: Да ли је Ени послала
мргуда? Можда само да би је спустила на земљу? И како би Ени
прошла на изборима код Демодлучног? Да ли би надмашила 97
одсто? Да ли би то ико могао?
„О боже, толико тога, Меј. Као што знаш, на ДавноПрошлом се ради
већ неколико година. Можемо га назвати пасионираним пројектом
Имона Бејлија. Помислио је: шта ако искористимо снагу Мреже и
снагу Круга који има милијарде корисника како бисмо испунили
празнине у личној историји, и историји уопште?“
Видевши колико се њена пријатељица труди, Меј није преостало
ништа друго до да покуша да прати њен устрептали ентузијазам.
„Вау, то звучи невероватно. Последњи пут кад смо причали,
тражили. су некога на коме би могли да испробају своју мапу порекла.
Јесу ли га пронашли?“
„Заправо јесу, Меј. Драго ми је што си то питала. Пронашли су ту
особу, то ћу бити ја.“
„Ах, како да не. Дакле, још нису стварно изабрали некога?“
 „Не, стварно ти кажем“, рече Ени, а глас јој је бивао све дубљи због
чега је наједном почела да звучи као права Ени. Затим се поново
разведрила, подижући тон за октаву. „То ћу бити ја!“
Меј се извежбала да сачека пре него што почне да говори –
транспарентност ју је научила да измери сваку реч – па је сада,
уместо да каже: „Очекивала сам да то буде неки новајлија, неко ко
нема много искуства. Или макар неко ко гризе, ко жели да одскочи на
ПартиРангу, или да подиђе Мудрацима. Али ти?“, схватила, или је
осетила, да је Ени била потребна подршка, подстрек, и да је стога
одлучила да се пријави.
„Пријавила си се?“
„Да, да“, рече Ени, гледајући кроз Меј. „Што сам више слушала о
томе, више сам желела да будем прва. Ти знаш, али твоји гледаоци
можда не знају, моја породица је овде дошла на Мејфлауеру“, овде је
преврнула очима, „и иако смо у нашој породичној историји имали
неколико врхунаца, има толико тога што не знам.“
Меј је остала без речи. Ени је одлепила. „И сви су се сложили с тим?
И твоји родитељи?“
„Они су толико узбуђени. Претпостављам да су веома поносни на
наше наслеђе, и стога их је привукла идеја да то поделимо с људима,
као и да паралелно с тим откријемо понешто о историји наше државе.
Кад смо већ код родитеља, како су твоји?“
О, боже, ово је било чудно, помисли Меј. Има толико нивоа у свему
овоме, и док их је њен мозак бројао, правећи мапу и именујући их,
њено лице и уста морали су да наставе овај разговор.
„Добро су“, рече Меј, иако је знала, као што је уосталом знала и Ени,
да с њима није разговарала већ недељама. Послали су јој неколико
речи о здрављу, преко рођака, што је било сасвим у реду, али
напустили су дом. „Побегли“ је била једина реч коју су употребили,
уверавајући Меј да нема разлога за бригу.
Сама Меј је била потпуно обузета тим разговором и кренула је,
збрканих мисли, полагано даље назад кроз кампус, знајући да је Ени
задовољна начином на који је саопштила своју вест, како је само
једном кратком реченицом потукла и потпуно збунила Меј. Била је
централна фигура пројекта ДавноПрошло, а Меј то нико није рекао,
због чега је испала глупава. Несумњиво је то био Енин циљ. Зашто
баш Ени? Није било никаквог смисла у томе, будући да је Меј била
далеко боље решење за тај посао; Меј је већ била транспарентна.
Закључила је да се Ени гурала како би добила тај посао. Молила је
Веће Мудраца. Успела је зато што је била блиска с њима. Дакле, Меј
није била толико близу колико је мислила; Ени је још имала посебан
положај. С друге стране, њена лоза, залеђина коју је имала,
различите и прастаре привилегије које је уживала, држале су Меј на
другој позицији.
Увек друга, као да је била нека млађа сестра која никада није имала
прилику да победи старију, вечито старију сестру. Меј се трудила да
остане мирна, али су на екрану њене наруквице непрестано излазиле
поруке у којима су гледаоци примећивали њену озлојеђеност,
узнемиреност.
Желела је да удахне. Хтела је да размисли. Али глава јој је била
препуна. На делу је била Енина сулуда компетитивност. С тим
ДавноПрошлим, који је требало да буде додељен Меј. Да ли је тако
испало зато што је исклизнула с пута? И где су заправо њени
родитељи? Због чега су саботирали све оно за шта се залагала? И
зашто је уопште толико улагала себе, ако 368 Кругаша није то
одобравало? То је три стотине шездесет осам људи који су је
очигледно мрзели довољно да притисну дугме против ње – да јој
директно пошаљу знак гнушања, свесни да ће она знати, одмах,
какво им је расположење. А шта је с тим ћелијским мутацијама на
које је упозорио један шкотски научник? Канцерогена мутација,
узрокована грешком у исхрани, можда се развијала у Меј? Да ли се
то заиста дешавало? Срање, помисли Меј, док јој се грло стезало, да
ли је она заиста послала мргуда групи тешко наоружаних
парамилитараца у Гватемали? Шта ако они имају своје контакте
овде? Засигурно постоји много Гватемалаца у Калифорнији, и
засигурно би били пресрећни да имају трофеј као што је Меј, да је
казне за њену поругу. Срање, помисли. Срање. Осетила је бол, бол
који је раширио црна крила. И најпре га је потхрањивало 368 људи
који су је очигледно толико мрзели да су желели да цркне. Једна
ствар је кад мргудујеш некога у Централној Америци, а сасвим друга
када то урадиш неком у кампусу? Ко би то радио? Откуд толико
нетрпељивости у свету? А онда јој је пало на памет, био је то кратак и
изненадни блесак: она није желела да зна како се они осећају. Блесак
се развио у много већу, много бестиднију идеју да јој је мозак био
пренатрпан. Да је обим информација, података, судова, просуђивања
био превелик, те да је превише људи имало превише жеља, превише
људи је имало превише избора, и превише људи је наносило
превише бола, а прикупљање, складиштење, додавање и
нагомилавање представљано јој је као нешто због чега све то делује
уредније и доступније – свега тога је било превише. Али, не. Не, није
тако, исправио ју је њен разумнији део. Не. Повредило те је тих 368
људи. То је истина. Они су је повредили, тих 368 гласова ју је убило.
Сваки од њих је желео њену смрт. Било би јој лакше да није то
сазнала. Кад би само могла да се врати назад пре тих три одсто, када
је могла да се шета по кампусу, маше, смеје се, опуштено ћаска, једе,
прилази људима, не знајући шта се налази дубоко у срцима тих три
одсто. То што су јој послали мргуда, што су положили прсте на то
дугме, што су пуцали у њу на тај начин, то је, у извесном смислу, било
убиство. Мејина наруквица је блештала због десетина порука које су
исказивале забринутост. Уз помоћ ВидеоКруг камера у кампусу
гледаоци су приметили да стоји, укопана, док јој се лице изобличило
у некакву махниту, изопачену маску.
Морала је нешто да уради. Вратила се у КИ, махнула је Џареду и
осталима, и улоговала се на фид.
Одмах је помогла око упита који је послала мала златара из Прага,
проверила је сајт произвођача, пронашла задивљујуће и прелепе
радове и објавила то наглас и преко зинга. Стопа конверзије и
Директна потражња су, у року од десет минута, астрономски скочиле
на 52.098 евра. Помогла је произвођачу намештаја на велико с
одрживом основом из Северне Каролине, фирми „Дизајн за живот“, и
након што је одговорила на њихов упит, тражили су да попуни упитник
за потрошаче, што је имало нарочиту важност с обзиром на њене
године и ниво зараде – требало им је више информација о
склоностима потрошача те доби. Она им је то проследила, а
прокоментарисала је и серију фотографија које јој је њен контакт у
„Дизајну за живот“ Шерили Фронто послала. На њима је био њен син
на свом првом бејзболу за децу. Након што је Меј прокоментарисала,
добила је поруку у којој јој је Шерили захваљивала и инсистирала да
Меј једном дође у Чепл Хил, да лично види Тејлора и једе изврстан
роштиљ. Меј се сложила да треба то да уради, осећајући се добро
због тога што је стекла новог пријатеља на супротној обали, а затим
је прешла на следећу поруку која је стигла од клијента Џерија Улрика
из Гранд Рапидса, у Мичигену. Он је водио компанију која је
продавала камионе за транспорт фрижидера. Желео је да Меј
форвардује поруку свима с њене листе о услугама које нуди фирма, о
томе како се труде да буду присутнији у Калифорнији, како би свака
помоћ била добродошла. Меј му је зинговала да ће рећи свима које
зна, почевши од 14.611.002 људи који је прате, а он јој је одговорио
да је веома узбуђен због тога што ће моћи да буде представљен на
тај начин, као и да једва чека пословне понуде или коментаре које ће
добити од свих 14.611.002 особе – од којих је 1556 одмах поздравило
Џерија и рекло да ће, такође, причу проследити даље. Потом, будући
да је уживао у поплави порука, упитао је Меј да ли би његова рођака,
која је дипломирала на Универзитету Источног Мичигена, могла да
конкурише за посао у Кругу; њен сан је био да ради тамо. Такође ју је
питао да ли би она требало да се пресели западно како би била
ближе, или би могла да се нада да ће је звати на разговор за посао
само на основу порфолија? Меј га је упутила на сектор ХР-а, и дала
му је неке савете из свог искуства. Његову рођаку је додала на своју
листу пријатеља, и направила себи прибелешку да треба да прати
њен напредак, уколико се заиста буде пријавила за посао. Једна
муштерија, Хектор Касиља из Орланда, на Флориди, рекао је Меј
како се занима за посматрање птица и послао јој је своје
фотографије, које је Меј похвалила и додала у свој фото албум.
Хектор ју је замолио да их оцени, пошто би га то учинило видљивијим
у групи за шеровање фотографија у коју је покушавао да се учлани.
Она је то учинила, и он је био пресрећан. Није прошло много
времена, рекао је, а већ је на неке људе из његовог удружења
оставило снажан утисак то што је један Кругаш видео његове радове,
и још једном јој је захвалио. Послао јој је позивницу за групну
изложбу, на којој ће бити изложени и његови радови, а која ће бити
одржана на зиму, у Мајами Бичу, а Меј је одговорила да ће је сигурно
посетити, уколико у јануару буде била доле, а Хектор ју је, вероватно
погрешно процењујући степен њеног интересовања, повезао с
рођаком, Наталијом, која је имала преноћиште удаљено само
четрдесет минута од Мајамија, и која би засигурно могла да јој понуди
прихватљиву цену уколико би одлучила да дође – њени пријатељи су
такође добродошли. Наталија је потом послала ценовник преноћишта
који је, како је нагласила, био прилагодљив уколико је у питању било
изнајмљивање собе за викенд. Тренутак касније, послала је поруку
пренатрпану линковима, текстовима и сликама који су говорили о
Мајамију. Такође, понудила је многе активности које су биле на
располагању током зиме – спортско пецање, вожња скутера, плес.
Меј је радила даље, осетивши сад већ одраније знани понор,
нарастајуће црнило, али се изборила с тим, убијајући га, све док
најзад није обратила пажњу на време: 10:32.
Преко четири сата је провела у КИ. Пешке је стигла до спаваонице,
осећајући се далеко боље, смирено, и затекла је Франсиса који је у
кревету радио на свом таблету, убацивао је свој лик у омиљене
филмове. „Пази ово“, рекао јој је и показао део из акционог филма у
ком је уместо Бруса Вилиса главни протагониста био Франсис
Гаравента. Програм је био готово савршен, рекао је Франсис, и њиме
је свако дете могло да управља. Круг га је управо наручио од
стартапа из Копенхагена, који воде неко троје.
„Мислим да ћеш видети још новитета сутра“, рекао је Франсис, и Меј
се сетила састанка с три планктона пичера. „Биће забавно. Понекад
су чак и идеје добре. А кад смо већ код добрих идеја...“ И затим ју је
привукао, пољубио, и насадио је на себе. За тренутак је помислила
да ће се то изродити у нешто налик правом сексуалном искуству, али
баш у тренутку када је скидала мајицу, видела је Франсиса како је
снажно зажмурио и тргнуо се напред, и знала је да је већ био готов.
Након што се пресвукао и опрао зубе, тражио је од Меј да га оцени, и
она му је дала 100.
Меј је отворила очи. Било је 4:17 ујутру. Франсис се био окренуо на
другу страну и бешумно спавао. Затворила је очи, али јој се по глави
врзмало само тих 368 људи који би – то је сада било више него
очигледно – волели да се она није ни родила. Морала је поново да
отвори КИ фид. Устала је.
„Шта се дешава?“, упита Франсис.
Окренула се и видела да је посматра.
„Ништа. Само та ствар с гласањем преко Демодлучног.“
„Не треба то да те брине. То је само неколико стотина људи.“
Посегнуо је ка њеним леђима, хтео је да је обујми с другог краја
кревета, али испало је да ју је само благо очешао.
„Али ко су они?“, рече Меј. „Сада морам по кампусу да идем не
знајући ко жели моју смрт.“
Франсис се придигао. „Па зашто онда не провериш?“
„Да проверим шта?“
„Ко је гласао против тебе. Где ти мислиш да живиш, у деветнаестом
веку? Ово је Круг. Можеш да сазнаш ко је послао мргуда.“
„То је транспарентно?“
Меј се осетила глупаво чим је поставила то питање.
„Желиш ли да погледам?“, рече Франсис, и одмах је укључио свој
таблет и почео да скролује. „Ево листе. Јавна је – то је главна ствар с
Демодлучним.“ Зашкиљио је очима док је читао. „А, па ово име ме
уопште не изненађење.“
„Које?“, рече Меј, а срце јој је убрзало. „Које?“
„Господин Португал.“
„Алистер?“
Меј осети како јој у глави кључа.
 „Сероња“, рече Франсис. „Кога брига. Нек се јебе. Желиш целу
листу? Окренуо је таблет ка њој, али пре него што је постала свесна
тога шта ради, одмакла се и зажмурила. Стајала је у ћошку,
покривајући очи рукама.“
„Хеј“, рече Франсис. „Није то нека бесна звер. То су само имена с
листе.“
„Стани“, рече Меј.
„Већина њих уопште није то озбиљно ни мислила. А неке од њих које
знам те заправо воле.“
„Стани. Стани.“
„У реду, у реду. Желиш ли да угасим ово?“
„Молим те.“
Франсис јој је удовољио.
Меј је отишла у тоалет и затворила врата.
„Меј?“ Франсис је био с друге стране.
Пустила је туш и скинула одећу.
„Могу ли да уђем?“
Меј је била смиренија под водом која јој се сливала низ тело.
Посегнула је према зиду и упалила светло. Осмехнула се, схвативши
да је њена реакција била глупа. Наравно да су гласови били јавни. У
правој, чистијој демократији, људи ће бити подстакнути да гласају и,
што је још важније, да буду одговорни за те гласове. На њој је сада
било да сазна ко су били ти који су послали мргуде и да их придобије
за себе. Можда не одмах. Биће јој потребно време да се припреми,
али ће сазнати – морала је да сазна, осећала је да је то њена
одговорност – а једном када буде сазнала, рад на поправљању тих
368 биће једноставан и искрен. Одобрила је климањем главе, и
насмејала се схвативши да је била сама под тушем. Али то је било
ван њених моћи. Драж свега тога, идеолошка чистоћа Круга, праве
транспарентности, донела јој је спокој, топло осећање логичности и
сређености.
То је била шаролика група омладинаца с дредовима и пегама,
плавим, зеленим и смеђим очима. Сви су седели, нагнути напред,
зајапурених лица. Свако од њих је имао на располагању четири
минута да представи своје идеје стручњацима, међу којима су били
Бејли и Стентон, који су непрестано разговарали с другим члановима
Четрдесет одабраних, као и Тај, који је састанку присуствовао преко
видео канала. Седео је негде другде, у просторији која је била
празна, у свом огромном дуксу с капуљачом, и гледао, нити
незаинтересован нити видно заинтересован. Он је био тај, далеко пре
и више од других из Већа Мудраца или Кругаша сениора, кога су
желели да импресионирају. У извесном смислу, то су била његова
деца: све њих је покретао његов успех, његова младост, способност
да осмисли како да се идеја оствари, док је он сам савршено остајао
по страни, истовремено успевајући да буде необуздано продуктиван.
Они су такође хтели да буду такви, и хтели су новац за који су знали
да иде уз ту улогу.
То је био састанак о ком је Калден говорио, који ће, био је уверен у
то, имати највећу могућу гледаност, и на коме би, инсистирао је, Меј
требало да каже својим гледаоцима да не сме доћи до Испуњења
Круга, те да би Испуњење значило нови Армагедон. С њим се није
чула од разговора у тоалету, и била је срећна због тога. Сада је била
сигурна, више него икад, да је он био нека врста хакера-шпијуна, неко
кога шаље потенцијални такмац, ко покушава да окрене Меј и ко зна
кога још против компаније, како би је разнели изнутра.
Покушала је да не мисли на њега. Биће то добар форум, знала је.
Десетине Кругаша дошло је у фирму на тај начин: у кампус би стигли
са својим аспирацијама, представили своју идеју, која би била
усвојена, а кандидат би потом добио посао. Џаред се тако запослио,
знала је, и Ђина такође. Био је то један од привлачнијих начина да се
дође у фирму: набациш идеју, компанија је откупи, добијеш као
награду запослење и могућност откупа акција компаније, а можеш и
да видиш своју идеју спроведену по кратком поступку.
Меј је све то објаснила својим гледаоцима док су се људи
смештали.
У соби је било око педесет Кругаша, Веће мудраца, Четрдесет
одабраних и неколико асистената, сви су седели наспрам реда
састављеног од кандидата, од којих су неки још били тинејџери. Сви
су седели, чекајући да дође ред на њих.
„Биће узбудљиво“, рекла је Меј гледаоцима. „Као што знате, ово је
први пут да преносимо Састанак с аспирантима.“ Умало није
изговорила „планктон“, и била је срећна што се угризла за језик пре
него што ју је употребила. Погледала је наруквицу. Било је 2,1 милион
гледалаца, а она је очекивала да ће та цифра брзо нарасти.
Први кандидат, Фаисал, није могао имати више од двадесет. Кожа му
је сијала попут лакираног дрвета, а његов предлог је био крајње
једноставан: уместо бескрајних малих сукоба око питања да ли
потрошачке трансакције неке особе треба или не треба пратити,
зашто једноставно не направити с њом договор? Уколико пристане да
користи ВалутуКруга за све своје куповине, и да своје потрошачке
навике и жеље учини доступним ПартнеримаКруга, Круг ће јој дати
попусте, погодности и повраћај на крају сваког месеца. То вам је као
да добијате путничке миље за коришћење исте кредитне картице.
Меј је знала да би лично одобрила такав план, и претпоставила је
да би милиони људи такође тако поступило.
„Веома интересантно“, рече Стентон, и Меј је касније сазнала да
када каже „веома интересантно“, то значи да ће откупити идеју и
запослити њеног творца.
Другу идеју је изложила Афроамериканка која је имала око двадесет
две по имену Белинда, а њена идеја ће, како је рекла, елиминисати
заустављање по расном основу које спроводе полиција и
аеродромско обезбеђење. Меј је почела да одобрава климањем
главе; волела је то код своје генерације – разумели су да су Кругу
неопходне апликације које се баве друштвеном правдом и предано су
радили на томе. Белинда је донела снимак уживо прометне градске
улице с неколико стотина људи који су се могли јасно видети док
шетају у смеру камере и од ње, не знајући да их неко снима.
„Сваког дана полиција зауставља људе у колима само због оног
добро знаног: ‘вози а црнац је’ или ‘вози а тамнопут је’, рекла је
Белинда једноличним гласом, „и свакога дана младе
Афроамериканце претресају на улици, набијају их уза зид,
испипавају, лишавају их права и достојанства.“
Меј је за тренутак помислила на Мерсера, и пожелела да може ово
да чује. Јесте, понеке апликације за интернет су глупе и
комерцијалне, али на сваку комерцијалну апликацију долазе три које
су биле попут ове, проактивне апликације које користе моћ
технологије да поправе човечанство.
Белинда је наставила: „Такве праксе стварају још већи анимозитет
између обојених људи и полиције. Видите ову гомилу? Чине је махом
млади обојени људи, зар не? Када полицијско возило пролази кроз
тај део града, они су сви, дакле, осумњичени, зар не? Свако од њих
би могао да буде заустављен, претресен, омаловажен. Али уопште
не мора да буде тако.“
Сада, на екрану који је био постављен усред публике, три човека на
слици добила су наранџасти и црвени сјај. Наставили су да ходају,
нормално да се понашају, само су сада били окупани бојом, као да је
рефлектор с колор филтерима био уперен у њих.
„Три човека која видите у наранџастом и црвеном су стални
преступници. Наранџасто указује на ситног криминалца – типа
осуђиваног за ситне крађе, поседовање дроге, ненасилне преступе
без жртава.“ Двојица у кадру имала су наранџасту боју. Један који је
ходао ближе камери, међутим, био је прилично безопасан човек од
педесетак година, који је од главе до пете био обојен црвено.
„Међутим, човек који светли црвено био је осуђиван за насилне
прекршаје, за оружану пљачку, покушај силовања, поновљене претње
насиљем.“
Меј се окренула како би видела Стентоново усхићено лице, његова
благо отворена уста.
Белинда је наставила: „Сада видимо оно што би видео полицајац
опремљен системом ВидимТе. То је веома једноставан систем који
ради помоћу ретиналног уређаја. Он не мора ништа да ради. Скенира
сваку групу, и одмах уочава све који су раније осуђивани. Замислите
да сте полицајац у Њујорку. Град од осам милиона одједном постаје
далеко прегледнији када знате у ком правцу треба да усмерите своју
енергију.“
Стентон проговори: „Како они то знају? Нека врста чипа?“
„Можда“, рече Белинда. „Могао би бити чип, уколико бисмо тако
испланирали. Или бисмо, насупрот томе, могли само да прикачимо
наруквицу. Рецимо, оне око зглоба. Већ деценијама су у употреби.
Дакле можемо их модификовати тако да ретинални уређаји могу да
их ишчитају, и можемо их опскрбити опцијом за праћење. Наравно“,
рече, гледајући Меј и топло се осмехујући, „можемо применити и
Франсисову технологију, то јест можемо направити чип. Једино што
би то, претпостављам, захтевало правну регулативу.“
Стен се завалио, „Можда, а можда и не.“
„Па, у основи би то било савршено“, рече Белинда. „И било би
трајно. Увек бисте знали ко су преступници, док би наруквицу ипак
било могуће некако истопити и уклонити. Затим, има оних који могу
рећи да после неког времена њу треба скинути, а преступнике
избрисати.“
„Мрзим то гледиште“, рече Стентон. „Заједница има право да зна ко
је починио прекршај. То је просто здрав разум. На тај начин се већ
деценијама решава проблем сексуалних преступника. Када направиш
прекршај тог типа, улазиш на списак. Твоја адреса постаје јавна,
мораш да идеш по комшилуку, да се представљаш, све то зато што
људи имају право да знају ко живи у њиховој околини.“
Белинда је климнула главом. „Тако је, тако је. Наравно. И стога, у
недостатку лепше речи, тагујемо починиоце, и од тог тренутка, ако
сте полицајац, уместо да се возите улицом и претресате свакога ко је
црне коже или тамнопут, или носи врећасте панталоне, замислите да
уместо тога користите апликацију за ретинални уређај која види
озбиљне криминалце у различитим бојама – жуто за најблаже
преступнике, наранџасто за ненасилне али нешто опасније
преступнике, и црвено за крајње насилне.“
Сада се Стентон нагнуо напред. „Идите корак напред.
Информативне службе могу одмах направити мрежу свих контаката
осумњичених, саучесника у конспирацији. Довољна је секунда.
Размишљам о томе да можда треба изменити замисао о бојама,
треба узети у обзир сараднике криминалца који су добро познати
полицији, упркос томе што никад нису привођени или осуђивани. Као
што знаш, већина гангстерских босова никада није осуђивана.“
Белинда је здушно климала главом. „Тако је. Апсолутно“, рече. „И у
тим случајевима користићете мобилни уређај како бисте таговали ту
особу, пошто не постоји пресуда на основу које бисте јој уградили чип
или ставили наруквицу.“
„Тако је. Тако је“, рече Стентон. „Овде, међутим, постоје бројне
могућности. Занимљиве ствари о којима треба размишљати. Веома
интересантно.“
Белинда је засијала, села, и с одглумљеном ноншалантношћу
осмехнула се Герету, следећем аспиранту који је устао. Герет је био
нервозан и чкиљио је. Био је то висок човек с косом боје диње. Сада
када су га слушали сви у просторији, осмехивао се стидљиво,
извештачено.
„Па, како год гледали на то, моја идеја је слична Белиндиној. Када
смо схватили да наше замисли имају додирних тачака, почели смо
помало да сарађујемо. Оно што нас спаја јесте интересовање за
безбедност. Сматрам да ће мој план елиминисати криминал блок по
блок, комшилук по комшилук.“
Стајао је испред екрана, и открио приказ малог комшилука који се
састојао од четири блока, двадесет пет кућа. Светлуцаве зелене
линије означавале су зграде, омогућавајући корисницима да виде
унутра; Меј је то подсетило на екране за читање температуре.
„Засновано је на моделу комшијског бдења, које помаже комшијама
да воде рачуна једни о другима, пријављујући сваки вид
извитопереног понашања. Уз помоћ КомшијскогБдења – тако сам га
назвао, али то може да се промени, наравно – посебно подупиремо
снагу ВидеоКруга, али и Круга уопште, како бисмо уз помоћ
максимално ангажованог комшилука злочин учинили готово
немогућим.“
 Притиснуо је дугме и сада су куће биле пуне људи, било их је двоје,
троје или четворо у свакој згради, сви обојени у плаво. Кретали су се
по својим дигиталним кухињама, спаваћим собама или двориштима.
„У реду, као што можете видети, овде имамо станаре једног краја
који гледају своја посла. Овде су означени плавом зато што су
пријављени на КомшијскоБдење, а њихови отисци, мрежњаче,
бројеви телефона и чак телесни профил меморисани су у систему.“
„Те податке може да види сваки становник?“, питао је Стентон.
„Управо тако. Ово је њихов кућни дисплеј.“
„Импресивно“, рече Стентон. „Већ сад ми звучи интересантно.“
„Дакле, као што можете да видите, у комшилуку је све у реду. Свако
ко је тамо и треба тамо да буде. Међутим, ево шта се дешава када
стигне непозната особа.“
Појавила се фигура обојена у црвено и пришла једним. вратима.
Герет се окренуо према окупљенима подигавши обрве.
„Овај човек није познат систему, зато је црвен. Свака нова особа која
би ушла у комшилук одмах би покренула компјутер. Све комшије ће
путем кућних и мобилних апарата добити обавештење о томе да је
посетилац у крају. Често немају разлога за бригу. Навратио је нечији
пријатељ или ујак. Али у сваком случају, можете да видите ако је
дошла нова особа, као и где се она налази.“
Стентон се завалио као да му је остатак приче био познат. Хтео је да
да свој допринос да се она убрза. „Претпостављам, онда, да постоји
начин да се он неутралише.“
„Постоји. Људи које посећује могу послати поруку систему да је он
са њима, могу га персонализовати, јемчити за њега: ‘Ово је ујак
Џорџ’. Могу то урадити и унапред. Тако да би и он био плав.“
Ујка Џорџ, фигура на екрану, променио је сада боју из црвене у
плаву и ушао у кућу.
„Сада је у комшилуку поново све у најбољем реду.“
„Осим када је у питању прави уљез.“
„Тако је. У ретким случајевима када је у питању неко с опаким
намерама...“ Сада је екран приказивао црвену фигуру која се шуњала
около куће, пажљиво мотрећи прозоре. „Па, онда би за то знао читав
град. Знали би где се налази и могли би или да се склоне и позову
полицију или да се с њим суоче, како год одлуче да је најбоље.“
„Веома добро, веома лепо“, рече Стентон.
Герет се осмехнуо. „Хвала. А Белинда ми је указала на то да ће,
знате, било који бивши осуђеник који живи у том комшилуку бити
регистрован као црвени или наранџасти на сваком дисплеју. Или у
некој другој боји помоћу које ћемо знати да они ту живе, али исто тако
и да су били кажњавани, или томе слично.“
Стентон се сложио. „Имамо право то да знамо.“
„Апсолутно“, рече Герет.
„Изгледа да имамо решење за један од проблема који се јавља у
ВидеоКругу“, рече Стентон, „који се састоји у томе што чак и када су
камере свуда постављене, не могу сви све видети. Уколико је
прекршај почињен у три сата после поноћи, ко гледа камеру 982, зар
не?“
„Тако је“, рече Герет. „Видите, тако камере постају само део тога.
Таговање бојом вам показује да неко има аномалију, па се можемо
усредсредити само на ту одређену аномалију. Свакако, питање је
само да ли се то коси са законима о приватности.“
„Па, мислим да то није проблем“, рече Стентон, „Имате право да
знате ко живи у вашој улици. Која је разлика између тога и када се
просто представите свима у крају? Ово је само напреднија и
потпунија верзија изреке да добра ограда чини добре комшије.
Мислим да ће ово елиминисати мање-више сав криминал који
представља дело странаца према било којој заједници.“
Меј је накратко погледала наруквицу. Није могла све да их изброји,
али на стотине гледалаца је тражило Белиндин и Геретов производ,
одмах. Питали су: Где? Када? Колико кошта?
Сада се зачуо Бејлијев глас. „Ипак, једно питање остаје
неразјашњено – шта уколико је преступ починио неко ко је унутар
заједнице? Унутар куће?“
Белинда и Герет су погледали елегантно обучену, кратко подшишану
жену с врло модерним наочарима. „Мислим да је то моје задужење.“
Устала је и поравнала своју црну сукњу.
„Зовем се Финеган и бавим се насиљем над децом у кући. Као дете
сам и сама била жртва таквог насиља“, рекла је и направила кратку
паузу како би то остало упамћено. „У односу на друге преступе,
делује као да је овај најтеже предупредити, будући да су починиоци
очигледно чланови породице, зар не? Међутим, онда сам схватила да
су сви неопходни инструменти већ ту. Најпре, већина људи већ
поседује један или два монитора која могу да бележе када бес
досегне опасан ниво. Сад, ако том инструменту придодамо обичне
покретне сензоре, онда можемо одмах знати када се нешто лоше
догађа, или тек треба да се догоди. Дозволите ми да представим
пример. Ево једног кухињског сензора покрета. Овакве обично
користе у фабрикама, па и у кухињама ресторана да бележе да ли
кувар или радник извршавају поверене задатке на прописан начин.
Колико схватам, Круг их користи да обезбеди регуларност активности
у многим својим одељењима.“
„Да, стварно то радимо“, рекао је Бејли, изазвавши смех из позадине
просторије у којој је седео.
Стентон је појаснио: „Баш за ту технологију поседујемо патент. Да ли
сте то знали?“
Финеган се заруменела, и чинило се као да се премишља око тога
да ли да слаже. Треба ли да каже да је знала?
„Нисам то знала“, рече, „али ми је драго што сам то сад сазнала.“
Стентона је задивила њена прибраност.
„Као што знате“, наставила је, „уколико на радном месту посао
обављате на начин другачији од предвиђеног, компјутер ће вас или
подсетити на оно што сте изоставили, или ће менаџменту пријавити
грешку. Стога сам помислила: зашто не бисмо исти тај сензор за
покрете користили и у породичним домовима, нарочито
проблематичним, да бисмо забележили свако понашање које одступа
од правила?“
„Попут апарата који региструју дувански дим“, рече Стентон.
„Тако је. Детектор дима би запиштао уколико би регистровао и
најмање повећање нивоа карбон-диоксида. Ово је у основи иста
идеја. Заправо, инсталирала сам сензор овде, и желим да вам
покажем на који начин он ‘види’.“
На екрану иза ње појавила се фигура висине и облика идентичних
њеним, само без лика – била је то њена сеновито-плавкаста верзија
која је одражавала њене покрете.
„У реду, то сам ја. Гледајте сада моје покрете. Када ходам унаоколо,
сензори то бележе као понашање у оквиру правила.“
Иза ње, њено обличје је остало плаво.
„Када сецкам парадајз“, рече Финеган, опонашајући сецкање
имагинарног парадајза, „иста ствар. То је нормално.“
Фигура иза ње, њена плава сенка ју је имитирала.
„Али погледајте шта се дешава ако постанем насилна.“
Финеган је брзо подигла руке, а затим их је нагло пуштала испред
себе, као да туче дете. На екрану је њена фигура одмах постала
наранџаста, и зачуо се снажан аларм.
Аларм је зазвучао као брзо ритмичко шкрипање. Звук је био, Меј је
то запазила, исувише гласан за демонстрацију. Погледала је
Стентона, чије су се очи избечиле и побелеле.
„Искључи то“, рекао је једва контролишући бес.
 Финеган га није чула, и мислила је да своју презентацију настави као
да је то био њен саставни, прихватљиви део. „Наравно, то је аларм,
и...“
„Искључи то!“, повикао је Стентон, и овога пута Финеган га је чула.
Размахала се по таблету тражећи право дугме.
Стентон је гледао у плафон. „Одакле тај звук долази? Због чега је
тако гласан?“
Пиштање се наставило. Половина људи у соби је шакама покрила
уши.
„Искључи га или ми одосмо“, рече Стентон, који је стајао срдито
стиснутих усана.
Финеган је коначно нашла право дугме и аларм је занемео.
„То је била грешка“, рече Стентон. „Људе које пичујеш не треба да
кажњаваш. Да ли ти је то јасно?“
Финеганин поглед се унезверио, затрептала је, очи јој се испунише
сузама. „Да, разумем.“
„Могла си просто да кажеш да се укључује аларм. Нема потребе да
га заиста укључујеш. То ти је мој пословни савет за данас.“
„Хвала, господине“, одговорила је. Зглавци на преплетеним шакама
су јој побелели. „Је л’ могу да наставим?“
„Не знам“, рече Стентон, још увек бесан.
„Наставите, Финеган“, рече Бејли. „Само будите брзи.“
„У реду“, рече Финеган дрхтавим гласом, „суштина је у томе да би
сензори били постављени у свакој соби и програмирани да знају шта
улази у границе нормалног, а шта представља аномалију. Када се
догоди нека неправилност, укључује се аларм, и у идеалном случају
он спречава или успорава штогод да се у просторији догађа. У
међувремену, власти су добиле упозорење. Можете га повезати тако
да и комшијама такође звони аларм, пошто су они најближи, и
највероватније ће моћи одмах да ускоче и помогну.“
„У реду. Схватам“, рече Стентон. „Идемо даље.“ Тиме је хтео рећи
прелазимо на следећег аспиранта, али је Финеган показала
задивљујућу одлучност и наставила.
„Свакако, уколико комбинујете све ове технологије, можете брзо да
обезбедите нормално понашање у било ком окружењу. Помислите на
затворе и школе. Мислим, ишла сам у школу с четири стотине
студената, а само двадесеторо њих је било проблематично.
Замислите када би предавачи носили ретиналне уређаје, и када би
могли да виде километрима удаљеног студента обележеног црвеном
бојом – мислим, то би нас поштедело већине брига. Такође, сензори
би указивали на свако понашање које излази ван норме.“
Стентон се сада завалио у своју фотељу, увукавши палчеве у гајке
панталона. Био је поново опуштен: „Чини ми се да толико преступа и
неприлика има зато што морамо толико тога да пратимо, зар не?
Превише локација, превише људи. Уколико се више фокусирамо на
то да издвојимо оне који су изван заједнице, и када будемо могли
боље да их тагујемо и пратимо, уштедећемо бескрајно много времена
и лутања.“
„Управо тако, господине“, рече Финеган.
Стентон је смекшао и деловало је као да је на таблету у који је
погледао могао да види оно што је на својој наруквици видела Меј:
Финеган и њен програм имали су неизмерну подршку.
Најупечатљивије поруке слале су жртве различитих злочина: жене и
деца који су били злостављани у својим домовима говорили су оно
што је било очигледно: Само да је ово било доступно пре десет
година, петнаест година. Ипак, написали су сви они овако или
онако, такве ствари се никада више неће догађати.
***
Када је поново села за свој сто, Меј је на њему пронашла поруку коју
је Ени исписала на папиру. „Је л’ имаш времена за мене? Само ми
напиши ‘сад’, и наћи ћемо се у тоалету.“
Десет минута касније, Меј је седела у кабини у коју је обично
улазила када је чула Ени како улази у суседни. Меј је лакнуло што ју
је Ени потражила, и била је усхићена што ће поново бити близу једна
другој. Сада је могла да исправи све лоше ствари, и била је одлучна
да то и уради.
„Саме смо?“, упита Ени.
„Звук ће бити искључен три минута. У чему је проблем?“
„Све је у реду. Једино та ситуација у вези с ДавноПрошлим. Почели
су да ми шаљу резултате, и већ има веома узнемирујућих ствари. А
сутра ће бити пуштен у јавност, и претпостављам да ће бити још
горе.“
„Стани. Шта су открили? Мислила сам да почињу од средњег века
или тако нешто.“
„Јесте. Али чак и тако испада да обе линије моје породице припадају
тим бездушним људима. Мислим, ја уопште нисам знала да су
Британци имали ирске робове, јеси ли ти чула за то?“
„Не, мислим да нисам. Мислиш, беле ирске робове?“
 „На хиљаде њих. Моји преци су били главни у том послу или тако
нешто. Пљачкали су Ирску, одводили робове, продавали их широм
света. То је тако сјебано.“
„Ени...“
„Мислим, знам то зато што је неколико хиљада пута све
испроверавано, али личим ли ти ја на неког потомка гонича робова?“
„Ени, опусти се мало. Нешто што се догодило пре шест стотина
година нема никакве везе с тобом. Сигурна сам да свачије порекло
крије понеки тежак белег. Не смеш то схватати лично.“
„Наравно, али на крају је то ипак непријатно, зар не? То значи да је
то део мене, макар ће тако мислити сви које знам. За људе који ће ме
тек упознати то ће бити део мене. Они ће се виђати са мном, причаће
са мном, али ће имати свест о томе. Као да ми је урезан некакав жиг,
и мислим да то није у реду. Као када бих ја знала да је твој отац био у
Кју клукс клану.“
„Отишла си предалеко. Нико, али нико те неће погледати попреко
због тога што је неки твој праисконски предак држао робове из Ирске.
Мислим, то је толико сулудо и толико далеко да те вероватно нико
неће с тим повезати. Знаш какви су људи. Ионако се нико не сећа
нечег таквог. А да сматрају да си ти одговорна? Нема шансе.“
„А побили су доста тих робова, такође. Има толико много прича о
побуни, и о томе да је један мој далеки рођак спровео масовни покољ
хиљаде мушкараца, жена и деце. То је толико болесно. Једноставно,
ја...“
„Ени. Ени. Мораш да се смириш. Пре свега, наше време истиче. Звук
ће веома брзо бити поново укључен. Друго, то једноставно не сме да
те брине. То су практично пећински људи. Наши пећински преци били
су шупци.“
Ени прасну у смех.
„Обећај ми да се нећеш бринути?“
„Ма да,..“
„Ени, немој се бринути око тога. Обећај ми.“
„У реду.“
„Обећаваш?“
„Обећавам. Потрудићу се.“
„У реду. Време је.“
Када су следећег дана биле објављене вести о Ениним прецима,
показало се да је Меј углавном била у праву. Наравно да је било
неких јалових коментара, али већина их је била равнодушна. Нико
није много марио за то колико та прича има везе с Ени, али се зато
јавило ново и корисно интересовање за тренутак у историји који је
дуго био потиснут, када су Британци отишли у Ирску и вратили се с
монетом у људском обличју.
Чинило се да је Ени све то добро поднела. Њени зингови су били
позитивни, а снимила је и кратку најаву за свој видео канал у којој је
говорила о томе како се изненадила кад је сазнала да су њени
далеки крвни сродници имали неславног удела у том грозном
историјском тренутку. Затим је том догађају покушала да дода
тумачење и светлији тон, а трудила се и да убеди гледаоце у то да
откриће попут тог не треба да их одврати од истраживања личне
историје преко ДавноПрошлог. „Наши преци су били шупци“, рекла је,
а Меј се насмејала видевши то на својој наруквици.
Међутим, нимало неочекивано, Мерсеру то није било смешно. С
њим није била у контакту више од месец дана, да би онда у пошиљци
од петка (једини дан када је пошта још увек радила) стигло писмо.
Није хтела да га прочита јер је знала да ће бити злобно, оптуживачко
и осуђивачко, Међутим, он је већ написао раније писмо налик овом,
зар не? Отворила га је, претпостављајући да не може бити много горе
од претходног.
Преварила се. Овога пута није могао да се натера чак ни да напише
Драга пре њеног имена.

Меј,
Знам да сам рекао да више нећу писати. Али пошто је
сада Ени на ивици слома, надам се да је то код тебе
изазвало подозрење. Молим те да јој кажеш да би требало
да обустави своје учешће у том пројекту, који ће се,
гарантујем, завршити лоше и по тебе и по њу. Нисмо
створени за то да знамо све, Меј. Да ли си икада
размишљала о томе да су наши умови осетљиво подешени
између познатог и непознатог? Да су нашим душама
потребне мистериозност ноћи и бистрина дана? Ви људи
стварате свет вечно опстајућег светла, и сматрам да ће
нас то живе спржити. Неће бити времена да размислимо,
одспавамо, да се смиримо. Да ли је вама који радите у Кругу
икада пало на памет да ми не можемо све то да издржимо?
Погледајте нас. Главе су нам сићушне, величине диња. Ви
желите да у те наше главе сместите све што се на свету
икада збило? Нећете успети.
Мејина наруквица се оглашавала.
Зашто те је уопште брига?
Мене је већ сморио.
Само храниш Јетија. Немој хранити Јетија!

Срце јој се већ узлупало, и знала је да не треба да настави с

читањем. Али није могла да стане.

Био сам код родитеља када си имала свој мали

креативни састанак с Дигиталним смеђокошуљашима.
Они су инсистирали на томе да гледамо; толико су
поносни на тебе, упркос свој стравичности тог догађаја.
Упркос томе, драго ми је што сам гледао тај спектакл
(исто као што ми је драго што сам гледао Тријумф воље).
Дао ми је последњи подстицај да урадим оно што сам
свакако планирао.
Селим се на север, у најгушћу и најнезанимљивију шуму
коју могу пронаћи. Знам да ваше камере прикупљају
податке о тој области, баш као што сте чинили с
Амазоном, Антарктиком, Сахаром итд. Али макар ћу
имати предност. А када буду стигле камере, наставићу да
идем у смеру севера.
Меј, морам признати да сте ти и твоји победили. Битка
се приводи крају и сада ми је то јасно. Међутим, пре тог
састанка гајио сам неку наду да је лудило ограничено само
на твоју компанију, на хиљаде испраних мозгова који раде
за тебе, или на милионе који се клањају златном телету у
виду Круга. Гајио сам наду да постоје и они који ће дићи
глас против вас. Или да ће нова генерација увидети да је
све то апсурдно, опресивно, потпуно ван контроле.
Меј је погледала наруквицу. Већ су се појавила четири нова клуба
мрзитеља Мерсера. Један се понудио да хакује његов рачун у банци.
Само реци, гласила је порука.

Међутим, сада ми је јасно да чак и када би вас неко

срушио, када би се Круг сутра затворио, вероватно би
нешто још горе заузело његово место. Сигурно негде међу
нама постоји још хиљаду Већа Мудраца, људи с
непојмљиво радикалним идејама о злочину приватности.
Сваки пут кад помислим како не може горе, угледам неког
 деветнаестогодишњака због чије идеје Круг делује као
утопија Удружења за заштиту људских права. А вас је (а
сада схватам да кад кажем вас људе то значи већину људи)
немогуће уплашити. Нема те контроле која би изазвала и
најмању бригу или било какав отпор.
Једна ствар је ако желиш да се окушаш, Меј – мислим на
тебе и твоје наруквице. Могу да прихватим да пратиш
сопствене покрете, снимаш све што радиш, прикупљаш
податке о себи зарад... ма, штогод покушавала да урадиш.
Али то није довољно, зар не? Не желиш само податке о
себи, хоћеш моје. Осећаш се непотпуно без тога. То је
болест.
Стога одлазим. У тренутку када ово будеш читала бићу
ван домета, и очекујем да ми се и други придруже. Заправо,
знам да ће ми се други прикључити. Живећемо скривени, у
пустињи, у шумама. Бићемо налик избеглицама, или
испосницима, или нека несрећна али неминовна комбинација
то двоје. Јер ми то и јесмо. Очекујем да ово буде нека
врста друге велике шизме, после које ће две групе људи
живети раздвојено али напоредо. Једни ће живети под
велом надзора чије стварање ти поспешујеш, а други ће
живети или покушавати да живе ван тог система. Смртно
страхујем за све нас.

Мерсер
Поруку је прочитала пред камером, знајући да њени гледаоци, баш
као и она, сматрају писмо бизарним и урнебесним. Коментари су
излазили, а међу њима су се неки издвајали. Јети се враћа свом
станишту! Бестрага ти глава, Бигфут. Међутим, Меј је све то
било толико забавно да је потражила Франсиса, који је до тренутка
кад су се нашли већ видео писмо, прекуцано и постављено на читаво
туце подсајтова; један гледалац из Мисуле га је већ прочитао уз
квазипатриотску музику у позадини и с напудерисаном периком на
глави. Тај видео је имао три милиона прегледа. Меј се смејала, сама
га је погледала двапут, али је саосећала с Мерсером. Он је био
јогунаст, али није био глуп. Није био изгубљен случај. Није неко коме
се не може објаснити.
 Идућег дана, Ени јој је оставила још једну поруку на папиру, и
поново су се договориле да се нађу у тоалету. Једино чему се Меј
надала јесте да је од другог круга великих открића Ени нашла начин
да то контекстуализује. Видела је шпиц њене ципеле у суседној
кабини. Искључила је аудио.
Енин глас је био груб.
„Сигурно си чула да је постало још горе?“
„Нешто сам начула. Јеси ли плакала? Ени...“
„Меј, мислим да не могу ово да поднесем. Мислим, једна ствар је
знати о прецима у Старој земљи. Део мене је ипак размишљао – у
реду, моји преци су дошли у Северну Америку, почели су ни из чега,
оставили су прошлост за собом. Али јебига, Меј, сада знам да су и
овде били робовласници. Мислим, то је јебено глупо. Од каквих то
људи водим порекло? Та болест мора да је и у мени.“
„Ени. Не смеш тако да размишљаш.“
„Наравно да смем. Само о томе и мислим...“
„Добро. У реду. Али најпре се смири. Друго, немој то примати лично.
Мораш се дистанцирати од тога. Мораш то да посматраш мало
апстрактније.“
„А стиже ми и гомила мејлова испуњених лудачком мржњом. Јутрос
сам добила шест порука од људи који ме зову газдарица Ени.
Половина људи које сам током година запослила сада ме гледа
сумњичаво. Као неког генетски чистог међугенерацијског гонича
робова! Више не могу да поднесем да Вики ради за мене. Сутра ћу је
послати кући.“
„Ени, јеси ли свесна колико то сулудо звучи? Мислим, осим тога, јеси
ли сигурна у то да су твоји преци овде држали црне робове? Да нису
и то били Ирци?“
Ени гласно уздахну.
„Не, не. Моја породица је прешла с ирских на афричке робове. Како
ти то звучи? Смисао њиховог живота била је да буду робовласници.
Видела си и да су се борили на страни Конфедерације у Грађанском
рату?“
„Видела сам, али преци три милиона људи борили су се на страни
Југа. Земља је била у рату, пола-пола.“
„Не и моја половина. Је л’ знаш какав хаос је ово изазвало у мојој
фамилији?“
„Али они никада нису узимали породично наслеђе за озбиљно, зар
не?“
 „Нису док су веровали да имамо плаву крв, Меј! Док су мислили да
смо људи с Мејфлауера с беспрекорним родословом! Сада ово
схватају стварно јебено озбиљно. Моја мама није два дана изашла из
куће. Не желим да знам шта ће следеће открити.“
А два дана касније открили су нешто далеко горе. Меј није знала
унапред о чему се ради, али знала је да Ени зна, као и да је Ени
пустила у свет веома чудан зинг. Стајало је: Нисам сигурна да треба
све да знамо. Када су се нашле, Меј није могла да верује да су Енини
прсти заиста искуцали ту поруку. Наравно, Круг није могао да је
обрише, али нашао се неко – Меј се понадала да је то била Ени – ко
ју је допунио – Док место за складиштење није спремно, не треба
све да знамо. Не желите то да изгубите.
„Наравно да сам то ја послала“, рече Ени. „Мислим на прву поруку,
наравно.“
Меј се уздала да је у питању био неки велики квар.
„Како си могла то да урадиш?“
„То је оно у шта верујем, Меј. Немаш појма како ми је.“
„Знам да не знам. О чему си размишљала? Је л’ знаш у какво срање
си се увалила? Како је могуће да ти од свих људи изложиш такву
идеју? Ти си пример за углед отвореног приступа прошлости, а сада
кажеш како... Шта уопште хоћеш да кажеш?“
„Ах, јебига, не знам. Само знам да је доста било. Морам да га
угасим.“
„Шта да угасиш?“
„ДавноПрошло. Сваки програм који на њега личи.“
„Знаш да то не можеш?“
„Планирам да пробам.“
„Мора да си већ у озбиљном срању.“
„Јесам. Међутим, Веће Мудраца ми дугује још ову услугу. Не могу да
се изборим с овим. Мислим, ионако су ме наводно већ ослободили
неких дужности. Какогод. Чак ме није ни брига. Али ако га не угасе,
пашћу у неку врсту коме. Већ сад једва могу да стојим или дишем.“
Неколико тренутака су седеле у тишини. Меј се питала да ли би
требало да оде. Ени се озбиљно губила; постајала је хировита,
спремна на нагле и неопозиве потезе. И разговор с њом је био
ризичан.
Чула је Ени како се бори за ваздух.
„Ени. Диши.“
„Малопре сам ти рекла да не могу. Већ два дана нисам спавала.“
„Па шта се догодило?“, упита Меј.
 „Ах, јебига. Све и ништа. Пронашли су нешто уврнуто у вези с мојим
родитељима. Мислим, много тога уврнутог.“
„Када ће то бити приказано?“
„Сутра.“
„У реду. Можда није тако лоше као што мислиш.“
„Толико је грозно да не можеш ни да замислиш.“
„Реци ми. Кладим се да није страшно.“
„Јесте страшно, Меј. Није ништа друго сем тога. Најпре сам сазнала
да моји родитељи имају неку врсту отвореног брака или нешто тако.
Нисам им тражила објашњење. Али постоје фотографије и видео
запис на којима се налазе они у друштву најразличитијих људи.
Мислим, као договорно браколомство на обе стране. То теби није
страшно?“
„Како знаш да је у питању било варање? Мислим, можда су само
прошетали с неким? А и то су биле осамдесете, зар не?“
„Пре ће бити да су у питању деведесете. И веруј ми. Сто посто.“
„Као секси фотографије?“
„Не. Већ с љубакањем. Мислим, на једној од њих мој отац је једном
руком обгрлио струк неке жене, док другом држи њену сису. Мислим,
болесно срање. На другима је мама с неким брадатим човеком,
серија голишавих фотографија. Тип је највероватније умро, држао је
скривене те слике, купљене су на некој распродаји, скениране и
пуштене у клауду. А затим, кад су увели технологију за распознавање
лица, та-даам: ево голе маме с неким бајкером. Мислим, њих двоје
понекад на њима само стоје, тако голи, као да позирају за слику с
матуре.“
„Жао ми је.“
„И ко је уопште то сликао? Да ли је била и трећа особа у соби? Ко је
то био? Љубазни комшија?“
„Да ли си се распитала о томе?“
„Не. Али то је бољи део приче. Била сам на корак од тога да их
питам за те ствари кад се појавило нешто друго. Толико горе од овога
да ми све то варање више уопште не смета. Мислим, слике нису
ништа у поређењу с видеом који су открили.“
„О каквом видеу причаш?“
„Пази. То је био један од ретких тренутака када су њих двоје заиста
били заједно – макар ноћу. Догађај је забележила камера на неком
молу. Тамо су били постављени сигурносни уређаји, јер
претпостављам да су се у тим магацинима чувале неке ствари. Тако
је и забележено да су се ноћу моји родитељи проводили на том
молу.“
„Порно снимак?“
„Не, ово је далеко горе. Јебига, много је лоше. Меј, уврнуто је,
јеботе. Знаш да моји родитељи повремено то раде – нешто као вече
парова, заправо теревенка. Причали су ми о томе. Устондирају се,
напију се, читаву ноћ остану напољу. Тако обележавају годишњицу
брака сваке године. Некад то буде у граду, некад отпутују негде, на
пример у Мексико. Нека врста целовечерњег провода који им помаже
да остану млади, да освеже брак, штогод.“
„У реду.“
„Тако знам да се то догодило на њихову годишњицу. Било ми је шест
година.“
„Па?“
„Потпуно другачија ситуација би била да ја тад нисам била рођена –
јебига. Нема везе. Не знам шта су радили пре тога, али на снимку те
безбедносне камере појавили су се око један иза поноћи. Испијали су
флашу вина, и брчкали ноге, и све је извесно време деловало крајње
недужно и досадно. Али онда се у кадру појавио тај човек. Изгледао
је као неки бескућник, тетурао се наоколо. Моји родитељи су га
спазили, и неко време су посматрали како се саплиће и посрће
около. Изгледало је као да им се обратио у једном тренутку, а они као
да су се насмејали и наставили да пију. Потом се неко време ништа
није догађало, а бескућник је био ван кадра. Затим, десетак минута
касније, поново је ушао у кадар. Онда је пао с мола у воду.“
Меј се штрецнула. Знала је да ситуацију само чини гором. „Да ли су
га твоји родитељи видели да је пао?“
Ени је сада јецала. „У томе и јесте проблем. Све су видели. То се
догодило на метар од места где су седели. На снимку се види како
устају, нагињу се, вичу у правцу воде. Види се да су пошизели. Затим
као да су почели наоколо да траже телефон или тако нешто.“
„Јесу ли га нашли?“
„Не знам. Није тако деловало. Све време су заправо били у кадру.
То читаву ствар чини баш сјебаном. Видели су тог човека како је пао
у воду и нису се ни померили. Нису отрчали по помоћ, позвали
полицију или учинили било шта слично. Нису скочили како би
покушали да га спасу. Након неколико минута хистерије, једноставно
су поново сели, мајка је спустила главу на татино раме, и њих двоје
су тако провели наредних десетак минута. Затим су устали и отишли.“
„Можда су били у шоку.“
 „Меј, једноставно су устали и отишли. Уопште нису позвали 192 или
неког другог. Ништа није забележено. Никада то нису пријавили. А
тело је пронађено следећег дана. Човек чак није ни био бескућник.
Можда је имао неких менталних проблема, али живео је с
родитељима и радио је у продавници веш-машина. Моји родитељи су
га једноставно гледали како се давио.“
Ени се сада гушила у сузама.
„Јеси ли им рекла да знаш за то?“
„Нисам. Не могу с њима да причам. Сада ми се стварно гаде.“
„Али то још није емитовано?“
Ени је погледала колико је сати. „Ускоро ће бити. За мање од
дванаест сати.“
„Да ли је Бејли нешто рекао?“
„Он не може ништа да учини. Знаш њега.“
„Можда ја могу“, рече Меј, немајући никакву идеју. Ниједним
покретом Ени није показала да верује у то да је Меј у стању да успори
или заустави олују која иде ка њој.
„То је толико болесно. Ах, срање“, рече Ени, као да је управо нешто
схватила. „Сада више немам ни родитеље.“
Након истека времена, Ени се вратила у канцеларију, одакле је
одлучила да, како је рекла, никада више не изађе. Меј је отишла у
свој стари сектор. Хтела је да среди мисли. Стајала је на улазу,
одакле је спазила да ју је Калден посматрао, гледала је новајлије у
КИ тражећи утеху у њиховом часном послу и непрестаном климању
глава. Мрмљали су одобравајући и негодујући, и то јој је давало
осећај реда и правичности. Понеко од њих би је погледао како би јој
се осмехнуо и срамежљиво махнуо у камеру, према гледаоцима, а
онда би се брзо вратио послу. Осетила је снажан талас поноса због
људи, Круга, привлачења чистих душа налик њима. Били су отворени.
Верни. Нису ништа крили, задржавали или муљали.
Близу ње је био један новајлија, није имао више од двадесет две. С
разбарушеном фризуром која се уздизала изнад главе попут дима,
био је толико усредсређен на посао да није приметио да Меј стоји иза
њега. Прсти су му распомамљено типкали, готово нечујно, док је
паралелно одговарао на упите муштерије и попуњавао упитник. „Не,
не, ђасви, не ђасви“, говорио је, лако и брзо климнувши главом. „Да,
да, Канкун, роњење с боцом, луксузни хотел, продужени викенд,
јануар, јануар, ммм, три, два, ђасви, ђасви, ммм, да, прада, конверс,
не, не ђасви, ђасви, Париз.“
 Гледајући га, схватила је да је решење Ениног проблема надохват
руке. Њој је требала подршка. Ени је требало да осети да није сама.
А. онда су се све коцкице поклопиле. Наравно, решење је било у
самом Кругу. Милиони људи у свету би без задршке стали иза Ени, и
пружили јој подршку на безброј неочекиваних и искрених начина.
Можемо патити једино ако то чинимо у тишини, у осами. Бол
проживљен у јавности, пред милионима који те воле више није бол,
већ заједништво.
Окренула се и пошла према крову. Имала је обавезу не према Ени,
својој пријатељици, већ према својим гледаоцима. Честитост и
отвореност новајлије, тог младог човека с разбарушеном фризуром,
довели су до тога да Меј увиди своје лицемерје. Док се пела,
размишљала је о својим ставовима и – себи. Неколико тренутака
раније намерно би измуљала. Била би на страни супротној
отворености, честитости. Искључила би звук, што би било једнако као
да је лагала свет, милионе који су веровали да је увек искрена,
транспарентна.
Погледом је обухватила кампус. Гледаоци су се питали у шта то
гледа, чему тишина.
„Желим да сви видите оно што ја видим“, рече.
Ени је желела да се сакрије, да пати сама, да се склони. Меј је
желела да томе ода признање, да буде верна. Међутим, може ли
оданост једној особи да надјача оданост милионима? Зар није управо
такав начин размишљања, који лично и тренутно добро ставља изнад
општег добра, довео до многобројних ужаса кроз историју? Још
једном је деловало као да се решење налази надохват руке, тачније
да је посвуда око ње. Меј је хтела да помогне Ени и да прочисти
сопствену праксу транспарентности, што је могла постићи једним
храбрим чином. Проверила је време. Остало је још два сата до њене
презентације СвевидећеПретраге. Закорачила је на кров, сабирајући
мисли у јасан исказ. Убрзо је кренула према тоалету, према сцени
злочина, такорећи, и до тренутка када је стигла, и погледала се у
огледало, знала је шта мора да каже. Удахнула је дубоко.
„Здраво, гледаоци. Желим да вам саопштим нешто непријатно. Али
сматрам да је то исправно. Као што многи од вас знају, пре само сат
времена ушла сам у тоалет, наизглед како бих обавила то што имам
да обавим у другој кабини коју видите овде.“ Окренула се према реду
кабина. „Али када сам ушла, села сам, и док је звук био искључен,
имала сам приватан разговор са својом пријатељицом Ени Алертон.“
 На њеној наруквици одмах је искочило неколико стотина порука.
Најпопуларнија међу њима већ јој је опростила: Меј, разговор у
тоалету је дозвољен! Не брини. Верујемо ти.
„Желим да захвалим свима вама који ми шаљете поруке подршке“,
рече. „Међутим, важније од мог признања јесте оно о чему смо Ени и
ја разговарале. Видите, већина вас зна да Ени учествује у
експерименту, програму за праћење родослова онолико далеко
колико то технологија омогућава. И открила је неке непријатне ствари
у својој даљој породичној историји. Поједини њени преци починили су
озбиљна недела, што је у њој изазвало гнушање. Што је још горе,
сутра ће бити откривена још једна епизода, још болнија, из недавне
историје.“
Меј је погледала наруквицу и видела да се број активних гледалаца
у току последњег минута готово удвостручио на 3.202.984. Знала је
да многи имају њен фид на рачунарима док раде, али да га готово
никада не гледају активно. Сада је било јасно да је њена предстојећа
објава привукла пажњу милиона. И размишљала је да ће јој требати
саосећање тих милиона како би ублажила сутрашњи пад. Ени је
заслужила то.
„Зато сматрам да треба да покренемо снагу Круга. Морамо да
покренемо саосећање широм света, код свих људи који већ знају и
воле Ени, а и код оних који могу да се поистовете с њом. Надам се да
свако од вас може да јој пошаље поруку подршке, подели с њом
причу из властитог искуства о откривању мрачних тренутака из
породичне прошлости, и тако јој помогне да се осети мање
усамљеном.
Реците јој да сте на њеној страни, да се ни на који начин не
разликује од вас, и да злочини које су починили давни преци немају
везе с њом и не мењају ваше мишљење о њој.“
На крају је објавила Енину имејл адресу, зинг фид и профил.
Реакција је била муњевита. Број Ениних следбеника порастао је са
88.198 на 243.087 – а након што Мејино признање буде прострујало
около, могло се очекивати да до краја дана тај број премаши милион.
Поруке су непрекидно пристизале, најпопуларнија је гласила:
Прошлост је прошлост, а Ени је Ени. Није била баш смислена, али
је Меј ценила осећање које је изражавала. У другој која је изазвала
пажњу стајало је: Не желим да кварим догађај, али мислим да зло
постоји у ДНК, и ја бих се забринуо за Ени. Она би требало
натчовечански да се потруди па да докаже неком попут мене,
Афроамериканцу чији су преци били поробљени, да се налази на
путу праведности.
Коментар је имао 98.201 смајлија, и скоро исто толико мргуда:
80.198. Меј је скроловала поруке и видела да је у њима било, као и
увек када се од људи тражило да покажу своја осећања – љубави,
разумевања, као и жеље да се прошлост остави историји.
Док је читала поруке, погледала је на сат, знајући да је остало још
само сат времена до њене презентације, прве коју ће држати у
Великој дворани Просветитељства. Осећала је да је спремна, а све
ово око Ени ју је свакако ободрило, учинивши да више него икад
осети да има подршку маса. Такође је знала да ће сама технологија,
као и заједница Круга, потврдити успех демонстрације. Док се
припремала, гледала је да ли ће преко наруквице стићи било какав
знак од Ени. Очекивала је да ће реакција, сигурно неки облик
захвалности, до тог тренутка већ стићи, будући да је Ени била
запљуснута порукама подршке.
Међутим, поруке није било.
Послала је Ени мноштво зингова, али и даље није било реакције.
Проверила је место на ком се Ени налазила у том тренутку и
пронашла ју је у канцеларији, пулсирајућу црвену тачку. Накратко је
помислила да би требало да је посети – међутим, одустала је од тога.
Треба пустити Ени да сама проживи све то. До послеподнева ће је
сигурно прожети милиони којима је стало до ње, и моћи ће прикладно
да захвали Меј, да јој каже како, сада кад другачије гледа на ствари,
може поставити ствари у контекст и кренути напред ка размрсивој
будућности, а не назад, у хаос непоправљиве историје.
„То што си данас урадила било је веома храбро“, рече Бејли.
„Храбро и исправно.“
Били су у бекстејџу Велике дворане. Меј је носила црну сукњу и
црвену свилену блузу, обе ствари су биле нове. Стилиста је
обигравао око ње, додавао јој пудер на нос и чело, стављао сјај за
усне. Минути су је делили од прве велике презентације.
„Обично бисмо у оваквим ситуацијама разговарали о томе зашто си
спочетка одабрала да муљаш“, рече, „али твоја искреност је била
убедљива, и видим да си већ савладала све лекције којима бих могао
да те подучим. Пресрећни смо што си с нама, Меј.“
„Хвала ти, Имоне.“
„Спремна?“
„Мислим да јесам.“
„Осветлај нам образ.“
 Док се пела на бину и ишла према јарко осветљеној тачки, Меј је
била сигурна да ће то постићи. Није још ни стала на подијум од
плексигласа кад ју је обасуо изненадни громогласан аплауз, који ју је
готово оборио с ногу. Некако је дошла до назначеног места, кад је
аплауз постао још гласнији. Публика је устала, најпре први редови, а
потом цела сала. Меј је уложила велики напор како би стишала
публику и почела говор.
„Здраво свима, моје име је Меј Холанд“, рече, након чега се аплауз
поново зачуо. Није могла да задржи смех, што је додатно разгалило
све у дворани. Љубав је била стварна и свепрожимајућа. Отвореност
је све, помислила је. Истина је награда сама по себи. То би била
добра крилатица, закључила је, а потом је замислила те речи
угравиране ласером у камену. Све је деловало исувише добро.
Погледала је Кругаше, пустила их да пљескају, осећајући како њеним
телом струји нова снага. Била је то снага коју покреће давање. Дала
им је све, потпуну истину, потпуну транспарентност, а они су јој
узвратили поверењем, љубављу која је била налик плими.
„Хвала, хвала“, рече коначно, дигнутим рукама подстичући присутне
да поседају. „Данас ћемо демонстрирати најважнију алатку за
претраживање. Чули сте за СвевидећуПретрагу, макар преко гласина
које круже, а сада ћемо тај програм тестирати пред аудиторијумом
Круга, овде и глобално. Јесте ли спремни?“
Публика је потврђивала узвицима.
„Оно што ћете видети потпуно је спонтано и непланирано. Чак ни ја
не знам на коме ће програм данас бити испробан. Он или она биће
насумично изабрани из базе података познатих бегунаца широм
света.“
Екран је приказивао огроман дигитални глобус како се окреће.
„Као што знате, овде у Кругу нам је главни циљ коришћење
друштвене мреже ради стварања безбеднијег и разумнијег света.
Наравно, то смо већ постигли на безброј начина. На пример, наш
програм ДетекторОружја, који је скоро заживео, региструје уношење
било које врсте оружја у било коју зграду тако што покреће аларм који
обавештава све становнике и локалну полицију. Бета верзија је током
последњих пет недеља тестирана у два округа у Кливленду, и
забележен је пад оружаног криминала за 57 одсто. Није лоше, зар
не?“
Меј је застала због аплауза. Осећала се веома пријатно. Знала је да
ће ускоро представити нешто што ће променити свет, одмах и
неповратно.
 „Добро ти иде за сада“, рече глас који је долазио из њеног увета.
Био је то Стентон. Ставио јој је до знања да ће он тог дана имати
улогу Додатне подршке. Он је био посебно заинтересован за
СвевидећуПретрагу, и хтео је да буде присутан и да води
презентацију програма.
Меј је удахнула.
„Ипак, један од неистражених феномена јесте како бегунци од
правде успевају да се сакрију у свету потпуно премреженом попут
нашег. Десет година нам је требало да пронађемо Осаму бин Ладена.
Д. Б. Купер, озлоглашени лопов који је искочио из авиона с кофером
пуним новца, и даље је у бекству, деценијама касније. Управо такве
ствари треба да искоренимо. И верујем да ћемо то сада и учинити.“
Иза ње се појавила силуета. Била је то људска прилика од торза
навише, док су се иза силуете оцртавале мере које се виде на
фотографијама осумњичених у полицијској станици.
„Компјутер ће за трен насумично одредити бегунца од правде. Ни ја
нити било ко други не знамо ко би то могао бити. У сваком случају, та
особа представља претњу нашој глобалној заједници, и ми тврдимо
да ће ПретрагаДуше лоцирати њега или њу у року од двадесет
минута. Спремни?“
Жамор је испунио просторију, а за њим је уследио аплауз.
„Добро“, рече Меј. „Хајде да одаберемо бегунца.“
Пиксел по пиксел, силуета је полако постајала права и конкретна
особа, и када је одабир завршен, појавило се лице. Меј се шокирала
кад је видела да је реч о жени. Грубо лице шкиљило је са слике из
досијеа. Нешто у вези с том женом, њеним сићушним очима и равним
устима, призвало је у њеној глави фотографије Доротеје Ланг – та
сунцем опаљена лица из Прашњавих тридесетих. Међутим, док су се
подаци о профилу појављивали испод ове фотографије, Меј је
закључила да је жена била Британка и веома жива. Проверила је
податке на екрану и усмерила публику на оне најважније.
„У реду. Ово је Фиона Хајбриџ. Стара је четрдесет четири године.
Рођена је у Манчестеру, у Енглеској. Осуђена је 2002. за троструко
убиство. Закључала је своје троје деце и отишла на месец дана у
Шпанију. Поумирала су од глади. Сва су била млађа од пет година.
Послата је на служење затворске казне у Енглеској, али је побегла
тако што јој је помогао чувар кога је очигледно завела. Већ читаву
деценију је нико није видео, и полиција је скоро одустала од тога да
ће је пронаћи. Ипак, верујем да ћемо ми успети, сада кад имамо
алатке и ућешће Круга.“
 „Добро“, зачула је Стентона у увету. „Усредсредимо се сада на
Велику Британију.“
„Као што свако од вас зна, јуче смо на адресе три милијарде
корисника Круга послали најаву да ћемо данас имати саопштење које
ће променити свет. Зато у овом тренутку имамо толико људи који
прате фид уживо.“ Меј се окренула назад ка екрану и видела бројач
који је откуцао 1.109.001.887. „У реду, гледа нас преко милијарду
људи. А сада хајде да видимо колико је њих из Велике Британије.“
Друга казаљка се завртела и стала на 14.028.981. „У реду. Податак
који имамо је да јој је пасош поништен већ годинама, из чега
произилази да се вероватно још налази у Британији. Верујете ли у то
да четрнаест милиона Британаца и милијарда учесника на глобалном
нивоу може пронаћи Фиону Хајбриџ у року од двадесет минута?“
Публика је урлала, а Меј заправо није знала да ли ће програм
радити. Заправо је не би зачудило да не успе – или је то могло да
потраје пола сата или сат. Али с друге стране, увек је постојало
нешто неочекивано, нешто чудесно у вези с резултатима у
случајевима када је требало рачунати на пун потенцијал корисника
Круга. Била је сигурна да ће посао бити завршен до краја скупа.
„У реду, јесте ли сви спремни? Треба нам сат.“ Велика штоперица са
шест цифара појавила се на углу екрана, показујући сате, минуте и
секунде.
„Дозволите ми да вам представим неке од тимова с којима смо
сарађивали на овом пројекту. Погледајмо Универзитет Источне
Англије.“ Појавио се фид који је приказивао неколико стотина
студената у великој дворани. Махали су. „Погледајмо град Лидс.“
Сада је снимак приказивао људе које као да су оковали хладноћа и
страшан ветар. „Имамо на десетине група посвуда у земљи који ће се
удружити, поред снаге саме мреже као целине. Јесте ли спремни?“
Група из Манчестера је подигла руке у знак бодрења, што су учинили
и студенти из Источне Англије.
„Добро“, рече Меј. „Припрема, позор. Сад.“
Меј је руком дала знак, а поред слике Фионе Хајбриџ појавила се
серија редова који су представљали фид за коментаре. Најбоље
оцењени су се појављивали на врху. Мушкарац по имену Сајмон
Хенсли из Брајтона послао је коментар који је у том тренутку био
најпопуларнији: Јесте ли сигурни да желимо да нађемо ову
вештицу? Личи на страшило из Чаробњака из Оза.
Двораном се заорио смех.
„Добро. Време је да се уозбиљимо“, рече Меј.
 У другом реду биле су фотографије корисника постављане по
важности. За три минута појавила се 201 фотографија, од којих је
већина била веома налик оној Фионе Хајбриџ. На екрану су се
збрајали гласови за лик који је највише личио на њу. Четири минута је
било довољно да пет главних кандидата буде издвојено. Један је био
из Бенда, Орегон. Други из Банфа, Канада. Затим један из Глазгова.
А онда се догодило нешто магично, нешто што је могуће једино када
се читав Круг удружи ради остварења истог циља – учесници су
дошли до тога да су две од расположивих фотографија начињене у
истом граду: Кармартену, у Велсу. Жене на обе фотографије
изгледале су веома слично, и обе су биле пљунута Фиона Хајбриџ.
Неко је у наредних деведесет секунди идентификовао ту жену. Била
је позната као Фатима Хиленски, што су учесници видели као поуздан
показатељ. Да ли би особа која покушава да нестане потпуно
променила име, или би се осетила сигурније с истим иницијалима, с
именом попут тог – довољно другачијим да га заобиђе било који
обичан гонилац, али које дозвољава коришћење благе варијације
старог потписа?
Седамдесет девет гледалаца живело је у Камартену или у његовој
околини, а њих троје је у својим порукама тврдило да је виђа мање-
више сваког дана. То је било довољно обећавајуће, али с друге
стране, у коментару који је одмах избио на врх захваљујући
стотинама хиљада гласова, жена по имену Гречен Карапчек је, у
поруци коју је послала преко мобилног телефона, написала да са
женом приказаном на фотографији ради у перионици изван Свонзија.
Окупљени су подстицали Гречен да је истог тренутка пронађе и
услика је фотоапаратом или камером. Одмах затим, она је укључила
команду за видео на свом телефону. Иако су милиони још увек
пратили друге трагове, већина је била уверена у то да Гречен има
праву особу. Меј и већина гледалаца помно су пратилли снимак
камере коју је она носила и која се кретала од једне до друге
гломазне машине из којих је излазила пара. Пролазила је поред
колега које су је пратиле знатижељним погледима. Кретала се брзо
кроз велике просторије и приближавала жени у даљини – мршавој и
повијеној прилици која је намештала чаршав за лежај између два
велика точка.
Меј је погледала часовник. Шест минута, 33 секунде. Била је сигурна
да су нашли Фиону Хајбриџ. Било је нечега у облику њене главе, у
њеној усиљености, и сада, кад је подигла поглед и запазила како
камера коју је носила Гречен клизи ка њој, схватила је да се догађа
нешто веома озбиљно. Није то био поглед потпуног изненађења или
пометености, већ поглед животиње ухваћене како ровари по ђубрету.
Дивљи поглед кривице и признања.
Меј је за трен задржала дах, изгледало је као да ће се жена
предати, да ће пред камером признати своје злочине и потврдити да
је ухваћена.
Уместо тога, почела је да бежи.
Особа која је држала камеру застала је неколико часака, а апарат је
приказивао једино Фиону Хајбриџ – пошто је сада било потпуно јасно
да је то била она – како истрчава из собе и пење се уз степенице.
„Пратите је!“, узвикну коначно Меј, и Гречен Карапчек и њена камера
започеше потеру. Меј се на тренутак забринула да се ово не изроди у
некакав јалови труд, да пронађени бегунац одмах побегне због
неспретности колеге. Камера се неконтролисано дрмала док је
Гречен трчала уз бетонске степенице, затим кроз ходник од блокова,
да би на крају стигла до врата. Кроз мали четвртасти прозор на њима
могло се видети ведро небо.
А када су се врата нагло отворила, Меј је, с великим олакшањем,
видела да је Фиона Хајбриџ приљубљена уза зид и опкољена
десетинама људи, од којих је већина њих држала телефоне уперене у
њу. Бекство није било могуће. Лице јој је било махнито, истовремено
престрашено и изазивачко. Као да је покушавала да нађе излаз из
гужве, неку рупу кроз коју би се провукла. „Имамо те, чедоморко“,
рече неко из гомиле, а Фиона је изгубила снагу, стропоштала се на
земљу и покрила лице.
Веома брзо, већина видео фидова људи који су је окруживали била
је доступна на екрану Велике дворане, и публика је могла да види
мозаик Фионе Хајбриџ, њено хладно грубо лице из десет углова, и
сви су потврђивали њену кривицу.
„Линчујте је“, узвикнуо је неко испред перионице.
„Она мора бити безбедна“, Стентон је дошапнуо Меј.
„Пазите да је не повредите“, молила је Меј руљу. „Да ли је неко
позвао полицију – позорнике?“
За који часак зачуле су се сирене, а када је Меј видела како двоја
кола јуре дуж паркинга, поново је погледала на сат. Када су четири
полицајца стигла и ставила лисице Фиони на руке, часовник у Великој
дворани је показивао 10 минута и 26 секунди.
„Претпостављам да је то то“, рече Меј и заустави апарат.
Публика је еуфорично клицала, а учесницима који су ухватили
Фиону сваког секунда су стизале честитке.
 „Угасите видео фид“, рече Стентон, „како би задржала минимум
достојанства.“
Меј је поновила наредбу техничарима. Фидови који су приказивали
ухапшену жену били су искључени, и екран је поново био црн.
„Па“, рече Меј публици. „Да ће се све завршити тако брзо, томе се
чак ни ја нисам надала. А употребили смо само неке алате који су
нам на располагању.“
„Хајде да нађемо још неког!“, узвикну неко.
Меј се осмехну. „Па, могли бисмо“, рече. Потом је погледала Бејлија,
који је стајао код кулиса. Он је слегнуо раменима.
„Овога пута нећемо трагати за бегунцем“, чула је Стентона у бубици
коју је имала у увету. „Пробајте с обичним грађанином.“
Меј се сва озари.
„У реду“, рече, и брзо потражи фотографију на свом таблету и
постави је на екран. Био је то снимак Мерсера од пре три године,
начињен мало након што су престали да се забављају, када су још
били блиски. На слици су њих двоје стајали близу стазе која је ишла
поред обале пре него што су прошетали.
Ниједног тренутка пре тога није ни помислила да употреби Круг како
би пронашла Мерсера, али сада је све савршено добило смисао.
Није постојао бољи начин да му покаже богатство и снагу мреже и
људи у њој. Његов скептицизам ће окопнити.
„Добро“, рече Меј публици. „Наша следећа мета није бегунац од
правде, али би се за њега могло рећи да је бегунац од, па,
пријатељства.“
Насмејала се, подстичући смех у просторији.
„Ово је Мерсер Медеирос. Нисам га видела неколико месеци и
волела бих да га видим поново. Ипак, попут Фионе Хајбриџ, он се
труди да не буде пронађен. Хајде, дакле, да видимо можемо ли да
оборимо претходни рекорд. Јесте ли спремни? Пустићемо
штоперицу.“ Сат је поново почео да одбројава.
У року од деведесет секунди стигло је стотине постова од људи који
су га познавали из различитих периода – основна и средња школа,
колеџ, посао. Појавило се и неколико фотографија на којима је била и
Меј, што је забавило све присутне. А опет, на Мејину ужаснутост,
наишла је велика зјапећа празнина, која је потрајала око четири и по
минута. За то време нико није понудио ниједну корисну информацију
о томе где се сада налазио. Једна бивша девојка је такође рекла да
би волела да зна његово пребивалиште, пошто јој је код њега остала
опрема за роњење. То је била најдрагоценија порука неко време, али
онда се појавио зинг Џеспера из Орегона, који је, захваљујући
гласовима одмах избио на врх листе.
Видео сам тог типа у нашем локалном маркету. Сачекајте да
проверим.
Човек који је то постовао, Адам Френкенталер, разговарао је са
својим комшијама, и убрзо су се сложили да су Мерсера сви видели у
продавници пића, маркету, библиотеци. Уследила је још једна
исцрпљујућа пауза, готово два минута, током које нико није могао
тачно да утврди где он живи. На часовнику је стајало 7:31.
„Добро“, рече Меј. „У оваквим тренуцима у игру уводимо још
напредније алате. Проверићемо базе које бележе издавање
некретнина. Проверићемо изводе с кредитне картице, телефонске
изводе, базе библиотека, било шта што је могао да користи. Станите.“
Меј је подигла поглед и видела да су пронађене две адресе, обе у
истом малецком граду у Орегону. „Да ли знамо како смо дошли до
њих?“, запита, али тешко да је то имало икакву важност. Ствари су се
сада одвијале исувише брзо.
У наредних неколико минута кола су стигла надомак обе адресе, а
особе које су возиле све су снимале. Прва кућа налазила се поред
продавнице хомеопатских производа у граду, док се високо изнад ње
простирала огромна шума калифорнијске секвоје. Снимак је
приказивао руку која куца на врата, а затим је кадар био преусмерен
на прозор. Најпре нико није одговорио, да би се потом врата коначно
отворила. Камера је пратила то кретање и дошла до дечака,
вероватно петогодишњака, који се уплашио пошто је на прагу куће
видео групу људи.
„Да ли је ту Мерсер Медеирос?“, зачуо се глас.
Дечак се окренуо и изгубио у мрачној кући. „Тата!“
Меј се накратко успаничила, помислила је да је дечак Мерсеров – у
брзини није могла да израчуна како треба. Зар је већ добио сина? Не,
схватила је, то не може бити његово биолошко дете. Можда је почео
да живи са женом која одраније има децу?
Али када је сенка човека иступила на светлост кућног прага,
испоставило се да то није био Мерсер, већ човек с јарећом брадицом
од четрдесетак година у фланелској кошуљи и доњем делу тренерке.
Ћорсокак. Прошло је нешто више од осам минута.
Пронађена је друга адреса. Место које су сада тражили налазило се
у шуми, високо на пропланку. Главни видео фид иза Меј био је
преусмерен на тај видик. Након јурњаве навише кривудавим путем,
кола су се зауставила близу велике сиве брвнаре.
 Сада је покрет камере био професионалнији и чистији. Неко је
снимао своју партнерку, насмешену младу жену која је куцала на
врата. Обрве су јој несташно поигравале горе-доле.
„Мерсеру?“, обраћала се вратима. „Мерсеру, да ли си ту?“ Присност
у њеном гласу одмах је узнемирила Меј. „Је л’ ту правиш лустере?“
Меј осети како јој се преврће у стомаку. Осећала је да се њему неће
свидети то питање, његов омаловажавајући тон. Хтела је да се појави
што пре, како би могла с њим директно да разговара. Међутим, нико
се није одазивао.
„Мерсеру!“, рече млада жена. „Знам да си ту. Препознали смо твоја
кола испред.“ Камера је скренула према путу, где је Меј, с усхићењем,
видела да је то стварно био Мерсеров пикап. Када се камера вратила
назад, приказала је групу од десеторо или дванаесторо људи, већина
их је изгледала као да живи ту, носили су качкете, а било је и оних у
маскирној униформи. Док се камера враћала назад ка вратима,
гомила је почела да узвикује. „Мерсеру! Мерсеру! Мерсеру!“
Меј је погледала на сат. Девет минута, 24 секунде. Обориће рекорд
Фионе Хајбриџ барем за један минут. Међутим, он прво треба да се
појави на вратима.
„Иди около“, рече млада жена, и сада је фид пратио другу камеру,
која је њушкала унаоколо по трему и прозорима. Унутра се није могла
видети никаква фигура. Било је штапова за пецање, мноштво рогова,
књига и папира на гомилама по каучима и столицама. Меј је била
сигурна да је препознала фотографију која је стајала на камину –
Мерсер с браћом и родитељима на путу у Јосемити. Сетила се
фотографије и особа на њој зато што јој је увек деловала чудно и
дивно чињеница да се Мерсер, који је тада имао шеснаест година,
наслањао на мајчино раме, нескривени израз синовљеве љубави.
„Мерсеру! Мерсеру! Мерсеру!“, узвикивали су углас.
Међутим, Меј је схватила да је било сасвим могуће да је он изашао
у шетњу или да је, попут пећинског човека, отишао да прикупи дрва
за потпалу и да ће можда сатима бити одсутан. Таман је одлучила да
се окрене према публици, прогласи да је потрага била успешна, и
скрати демонстрацију – на крају крајева, пронашли су га, ван сваке
сумње – када се зачуо крештав глас.
„Ено га! Хоће да побегне!“
И обе камере су почеле да се крећу и дрмају пошто су трагаоци сада
јурили с трема према тојоти. Тамо је била једна особа која је улазила
у камионет, и Меј је, док се камера спуштала према њој, била сигурна
да је то Мерсер. Међутим, док су му се они приближавали – и када су
пришли довољно близу да би он могао чути њен глас – он се већ
испаркиравао.
Човек је трчао поред камионета, био је то младић и могло се видети
како качи нешто на сувозачев прозор. Мерсер је шмугнуо на главни
пут и убрзао. Уследио је хаос, општа јурњава и смех, док су гониоци
седали у кола како би га пратили.
Један од њих је у поруци објаснио да је на прозор возила поставио
ВидеоТон камеру, која је одмах била укључена. На екрану се
појавила потпуно јасна слика Мерсера како вози.
Меј је знала да та камера има само један аудио канал, те стога није
могла да прича с њим, иако је знала да је то неопходно. Он још није
знао да она стоји иза свега. Желела је да га увери да ово није нека
језива експедиција ухођења; да је то била његова пријатељица Меј,
која је демонстрирала програм СвевидећеПретраге, а заправо је
само хтела накратко да поразговара с њим, и да се овоме заједно
смеју.
Међутим, како је шума све брже промицала крај његовог прозора,
мутна мешавина смеђе, беле и зелене, Мерсерова уста постала су
ужасан процеп беса и страха. Камионет је окретао често и
непажљиво, и деловало је као да се успиње уз планину. Меј је
стрепела јер није била сигурна да ли су учесници довољно вешти да
га стигну. Међутим, била је свесна да имају ВидеоКруг камеру, због
чега је кадар био толико чист и филмичан да је гледаоцу пружао
велики ужитак. Мерсер је био налик свом хероју, Стиву Меквину,
махнитом а ипак контролисаном, док је управљао својим гломазним
камионетом. Меј је прошла кроз главу идеја за неку врсту онлајн
емисије у којој би људи једноставно снимали себе како великом
брзином јуре кроз занимљиве пределе. Рекла је: Вози – могао би да
буде назив. Њено сањарење прекинуо је Мерсеров глас, испуњен
једом: „Марш!“, викао је. „Јебите се!“
Гледао је у камеру. Пронашао ју је. А онда је кадар почео да се
спушта. Спуштао је прозор. Меј се питала да ли би камера могла да
се задржи ако би њена лепљива трака надјачала снагу аутоматског
прозора, али одговор је одмах стигао – камера се одлепила, поглед
јој је насумично лелујао док се клизала и падала, приказујући шуму,
калдрму, а потом, пошто је завршила на путу, небо.
На сату је стајало 11:51.
Током дугог периода Мерсеров лик није могао да се види. Меј се
надала да ће га убрзо пронаћи барем једно возило које је
учествовало у потери, али њихове камере нису бележиле никакав
траг који би на њега указивао. Кола су била распоређена на
различитим путевима, а разговори које су водили несумњиво су
указивали да нису имали појма где је он.
„У реду“, рече Меј, знајући да ће сада запањити публику. „Пустите
дронове!“, загрмела је гласом који је требало да призове и опонаша
најопакијег негативца.
Прошло је мучно много времена – око три минута – али ускоро су
сви доступни приватни дронови у тој области, њих једанаест, били у
ваздуху. Сваким је управљао његов власник, и сви су се налазилли на
планини дуж које је, како се претпостављало, Мерсер возио.
Захваљујући засебним ГПС системима уграђеним у њих, нису могли
да се сударе, и пошто су били координисани помоћу сателитског
снимка, пронашли су његов прашњавоплави камионет за шездесет
седам секунди. На сату је стајало 15:04.
Екран је сада био повезан с камерама на дроновима, па су
окупљени могли да виде невероватну мрежу слика с добро
постављених летилица, које су обезбеђивале калеидоскопски поглед
на камионет који је јурио планинским путем ка врху, кроз густу борову
шуму. Само неколико мањих дронова могло је да се сјури и приближи
возилу, док су остали, незграпни за кретање између дрвећа, имали
улогу пратње. Једна од мањих летилица, по имену РеконМан 10,
сјурила се кроз крошње и чинило се да је успела да се закачи за
прозор поред возача. Слика је била постојана и чиста. Мерсер се
окренуо ка њој, пошто је постао свестан њеног присуства и чврстине.
Поглед нарастајућег страха изобличио му је лице. Меј га никада
раније није видела таквог.
„Је л’ може неко да обезбеди аудио везу с дроном РеконМан10?“
упита Меј. Знала је да је његов прозор и даље отворен. Ако буде
говорила кроз звучник од дрона, он ће то чути, схватиће да је то она.
Јавили су јој да је аудио сигнал био активиран.
„Мерсеру, ја сам, Меј! Да ли ме чујеш?“
На његовом лицу појавио се слабашан знак препознавања. Искосио
је главу, и погледао у неверици према дрону.
„Мерсеру. Заустави возило. То сам само ја, Меј.“ А потом је, готово
уз осмех, рекла: „Само сам хтела да ти се јавим.“
Салом се проломио грохотан смех.
Меј је била ободрена тиме, и очекивала је да ће и Мерсер почети да
се смеје, да ће стати и завртети главом у знак дивљења према
изванредној моћи алата који су јој били на располагању. Очекивала је
да ће рећи: „У реду, убедила си ме. Предајем се. Победила си.“
 Али он се није насмејао, и није стао. Чак није више ни гледао према
дрону. Деловало је као да је донео одлуку да крене другим путем, и
да се потпуно посветио томе.
„Мерсеру!“, рекла је шаљиво-ауторитативним гласом. „Мерсеру,
заустави возило и предај се. Опкољен си.“ Онда се сетила нечег што
ју је насмејало. „Опкољен си...“, говорила је све дубљим гласом, да
би потом завршила ведрим алтом, „пријатељима!“. Као што је и
очекивала, публика се смејала и клицала.
Али он није стао. Минути су прошли, а он није погледао дрон. Меј је
проверила време: 19 минута, 57 секунди. Није била сигурна у то шта
се рачуна – да ли када буде стао, или већ то што су га пронашли. На
крају крајева, пронађен је, зар не? Вероватно су оборили рекорд
Фионе Хајбриџ када су га видели како трчи до својих кола. То је био
тренутак када су потврдили његов идентитет. Меј је накратко
помислила да треба да обустави дронове и угаси камере зато што је
Мерсер био у свом типичном расположењу и одбијао сарадњу – а у
сваком случају, она је доказала то што је хтела.
Било је нечег у његовој неспособности да се препусти, да призна
пораз, или да макар прихвати невероватну моћ технологије којом је
Меј управљала... Знала је да не сме стати док не добије неки облик
његовог пристајања. Шта би то уопште било? Није знала одговор, али
знала је да ће препознати чим он буде дао и најмању назнаку тога.
А онда се предео којим су кола ишла отворио. Уместо дрвећа које је
било густо и које је брзо промицало, сада су се видели небо, крошње
и чисти бели облаци.
Погледала је кадар друге камере и видела слику са дрона који је
летео изнад. Мерсер је био на узаном мосту који је повезивао две
планине, на висини од преко тридесет метара изнад клисурине.
„Можемо ли уопште да укључимо микрофон?“, упитала је.
Појавила се иконица која је показивала да је звук раније био на пола
снаге, а да је сада појачан до краја.
„Мерсеру!“, рекла је, својски се потрудивши да јој глас звучи
претеће. Он се нагло окрете према дрону, јачина звука га је препала.
Можда је раније није чуо?
„Мерсеру! Ја сам, Меј!“, рече, уздајући да он све досад није знао да
она стоји иза овога. Међутим, није се осмехнуо. Само је завртео
главом, полако, као у најдубљем разочарању.
Сада је видела још два дрона на прозору ближем сувозачком
седишту. Нови глас, мушки, заурлао је с једног од њих: „Мерсеру,
сероњо! Заустави та кола, јебени идиоте!“
 Мерсерова глава се заљуљала у правцу звука, а када се окренуо
назад према путу, на његовом лицу се појавила истинска паника.
Меј је на екрану видела да су две ВидеоКруг камере, постављене на
мосту, биле придодате мрежи кадрова. Трећа је била укључена
неколико секунди касније и показивала је раздаљину од обале реке,
која је била далеко испод.
Сада је још један глас, овога пута је то била жена која се смејала,
заурлао из трећег дрона: „Мерсеру, покори нам се! Покори се нашој
вољи! Буди наш пријатељ!“
Мерсер је скренуо свој камионет према дрону, као да покушава да га
разбије, али је дрон аутоматски прилагодио своју путању,
опонашајући кретање камионета и настављајући да га прати. „Не
можеш побећи, Мерсеру!“ крештао је женски глас. „Никад, никад
више. Готово је. Сада се предај. Буди наш пријатељ!“ Последње
преклињање било је изговорено тоном дечјег цвиљења, и жена која
се обраћала преко електронског микрофона насмејала се необичном
ефекту који је произвела, тој назалној молби која је долазила из
суморно црног дрона.
Публика је клицала, коментари су искакали, већина гледалаца
тврдила је да је то нешто најбоље што су у животу пратили.
И док је клицање бивало све гласније, Меј је на Мерсеровом лицу
угледала нешто налик одлучности, некакво спокојство. Десном руком
је нагло окренуо волан и, барем накратко, нестао из видокруга. Када
су га камере поново пронашле, његов камионет је пресецао аутопут,
убрзавајући према бетонској огради толико брзо да се видело да га
она неће задржати. Камионет ју је пробио и одскочио у кланац, и за
тренутак је изгледало као да је полетео, пошто су удаљене планине
биле свуда унаоколо.
Меј је инстинктивно скренула поглед ка камери постављеној на
кориту реке, и видела је, јасно, сићушни предмет како пада с моста
окренут надоле и стропоштава се, попут мале играчке, на камење
које је било испод. Иако је знала да је тај предмет Мерсеров
камионет, као што је, негде дубоко у себи, била свесна да је немогуће
преживети такав пад, поглед је вратила ка снимцима с дронова који
су још лебдели изнад, очекујући да ће видети Мерсера на мосту како
гледа доле према камионету. Али на мосту није било никога.
***
„Како си данас?“, упита Бејли.
Били су у његовој библиотеци, видљиви само њеним гледаоцима.
Од Мерсерове смрти, од које је прошло недељу дана, гледаност није
опадала, скоро двадесет осам милиона.
„Добро сам, хвала“, рече Меј, која је бирала речи, угледајући се на
председника који, без обзира на ситуацију, мора да нађе средину
између сирове емоције и тихог достојанства, вежбајући сабраност.
Упоредила је себе с њим. Имали су много тога заједничког –
одговорност пред толико много људи, моћ утицаја на глобалне
догађаје. А с новом позицијом долазе и нове кризе, примерене
функцији. Догодила се Мерсерова погибија. Догодио се Енин слом.
Сетила се Кенедијевих. „Као да ме још није стигло“, рекла је.
„Можда и неће, још дуго“, рече Бејли. „Жалост не најављује свој
долазак, мада бисмо ми то волели. Али мислим да не смеш да
кривиш себе. Надам се да не радиш то.“
„Знаш, то уопште није тако лако“, рече Меј и потом устукну. Те речи
уопште нису биле председничке, и Бејли је одреаговао.
„Меј, покушала си да помогнеш веома узнемиреном, асоцијалном
младом човеку. Заједно с другим учесницима, пружила си му руку,
покушавајући да му омогућиш да осети припадност човечанству, а он
је то одбио. Мислим да је више него очигледно да си управо ти била
његова једина нада.“
„Лепо је од тебе што то кажеш. Хвала ти.“
„То је исто као када би била доктор који долази да види пацијента, а
он, након што те угледа скочи кроз прозор. Ти никако не можеш бити
крива.“
„Хвала ти“, рече Меј.
„А твоји родитељи. Јесу ли они добро?“
„Добро су. Хвала.“
„Сигурно је било лепо видети их на сахрани.“
„Јесте“, рече Меј, иако су тада једва разменили неколико речи, а од
тада уопште нису разговарали.
„Знам да сте се сада некако удаљили једни од других, али то ће
проћи. Неспоразуми се увек превазиђу.“
Меј је била захвална Бејлију због његове снаге и смирености. Он јој
је сада био најбољи пријатељ и нешто попут оца. Свакако, волела је
и своје родитеље, али они нису били тако мудри, тако снажни. Била
је захвална Бејлију и Стентону, а нарочито Франсису, који је од тада с
њом проводио највише времена.
„Веома се узнемирим када се догоди нешто такво“, наставио је
Бејли. „Такав догађај заиста може да изазове огорчење. Знам да је то
слаба утеха, и знам да се ради о мом омиљеном пројекту, али
стварно: то се никада не би догодило да је Мерсер био у
програмираном возилу. Програмирање аутомобила спречило би
овакве ствари. Искрено, возила попут оног које је он возио треба
забранити.“
„Тако је“, рече Меј. „Тај глупи камионет.“
„Наравно да се не ради о новцу, али знаш ли колико ће коштати
оправка моста? И колико је већ пара потрошено на рашћишћавање
нереда који је доле направљен? А да је сео у програмирано возило,
самоуништење не би било могуће. Кола би се угасила. Извини. Није
требало да започнем тираду о нечему што нема никакве везе с
твојим болом.“
„У реду је.“
„И ето њега самог у брвнари. Наравно да ће да падне у депресију и
да доведе себе у стање лудила и параноје. Када су учесници стигли,
мислим да је он већ био одлепио. Ено га горе – сам, хиљаде, или чак
милиони њих, који би му помогли на сваки могући начин да су знали,
нису могли да допру до њега.“
Меј је погледала навише према витражу који се налазио на плафону
– на све те анђеле – размишљајући о томе колико би Мерсер
прижељкивао да буде схваћен као мученик. „Многи су га волели“,
рече.
„Многи? Да ли си видела коментаре и посвете? Људи су хтели да му
помогну. Покушавали су да помогну. Ти си покушала. И свакако би се
нашло још хиљаду њих, да их је пустио. Када одбијеш човечност,
када одбијеш све инструменте који су ти на располагању, сву помоћ
која ти се нуди, онда ће се догодити нешто лоше. Одбијаш
технологију која онемогућава колима да се скрше, а онда се скршиш
– буквално. Одбијаш помоћ и љубав милијарде људи који саосећају с
тобом, и скршиш се – у емотивном смислу. Зар не?“ Бејли се
зауставио, као да је желео да их та вешта и добро изведена
метафора потпуно прожме. „Одбијаш ли те групе, људе, слушаоце
који желе да се повежу, да саосећају и пригрле те, катастрофа је
неминовна. Меј, овде је јасно да се радило о дубоко депресивном и
изолованом младом човеку који није био у стању да опстане у
оваквом свету, који се креће према заједништву и јединству. Жао ми
је што га нисам познавао, иако осећам као да јесам, барем мало,
пошто сам пратио догађаје тог дана. Али ипак га не разумем.“
Бејли је дубоко уздахнуо, одајући дубоку озлојеђеност.
„Знаш, пре неколико година сам се заносио мишљу да упознам
сваку особу на Земљи. Сваку особу, макар мало. Да стиснем свакоме
руку и кажем „здраво“. И на таласу тог ентузијазма, заиста сам
мислио да могу то да постигнем. Можеш ли да осетиш снагу једне
такве идеје?“
„Апсолутно“, рече Меј.
„Међутим, на планети Земљи живи око седам милијарди људи! Зато
сам израчунао. Најбоље што могу да постигнем је следеће; уколико
са сваком особом проведем три секунде, то је двадесет људи у
минути. Хиљаду двеста за сат. Доста добро, зар не? Међутим, чак и
тим темпом, након годину дана бих упознао само 10.512.000 људи.
Требало би ми 665 година да упознам свакога. Зар није то
депримирајуће?“
„Јесте“, рече Меј. У себи је рачуницом дошла до исте бројке. Да ли
би било довољно, размишљала је, да те део тих људи само види? И
то се рачуна.
„Стога се морамо задовољити људима које познајемо и које можемо
познавати“, рече Бејли, поново дубоко уздахнувши. „Као и сазнањем
стварног броја људи. Има их много, а ми морамо да направимо
некакав одабир. С твојим проблематичним Мерсером изгубили смо
једног међу тим многобројнима који нас подсећају како на
драгоценост живота тако и на његову апсурдност. Зар нисам у праву?“
„Јеси.“
Меј је размишљала у истом правцу. Након Мерсерове смрти и
Ениног слома, када је Меј била онолико усамљена, осетила је како се
у њој поново отвара онај процеп, већи и мрачнији него икада раније.
Али онда су јој гледаоци из свих крајева света пружили руку, шаљући
јој подршку, смајлије – добила их је на милионе, десетине милиона –
и знала је шта је тај процеп и како да га затвори. Чинило га је
незнање. Не знати ко је, и колико дуго, воли. Процеп је отварало
лудило незнања ко је Калден, како Мерсер размишља, како Ени
размишља, шта планира. Мерсер је могао да буде спасен – и био би
спасен – да је отворио душу и пустио њу и остатак света да у њу уђу.
Незнање је било клица лудила, самоће, сумње, страха. Али постојао
је начин да се све то реши. Отвореност је учинила да цео свет може
да је упозна, и учинила ју је бољом, приближила ју је, надала се,
савршенству. Цео свет ће је сада пратити. Пуна транспарентност ће
обезбедити неограничени приступ, и више неће бити незнања. Меј се
осмехну, помисливши колико је то све било једноставно, колико јасно.
Бејли је узвратио осмехом.
„Сад“, рече „кад смо већ код људи који су нам важни и које не
желимо да изгубимо, знам да си јуче посетила Ени. Како је она? Да
ли се нешто променило?“
 „Није. Знаш Ени. Јака је она.“
„Она јесте јака. И нама који овде радимо је веома драгоцена. Као и
ти. Увек ћемо бити уз тебе и уз Ени. Знам да обе то знате, али желим
то да поновим. Никада нећете бити без Круга. Важи?“
Меј је задржавала сузе. „Важи.“
„Онда у реду.“ Бејли се осмехнуо. „Сада треба да кренемо. Стентон
чека, и мислим да би нам свима“, овде је показао на Меј и на њене
гледаоце, „добро дошла нека упутства. Спремна?“
Док су ишли мрачним ходником према новом акваријуму који је
емитовао јарко плаветнило, Меј је могла да види новог чувара како
се пење уз мердевине. Након сталних неспоразума с Џорџијом,
Стентон је запослио другог поморског биолога. Џорџија се
успротивииа Стентоновим експериментима с исхраном и одбила да
уради оно што њена замена, висок човек обријане главе, само што
није урадио – да споји сва Стентонова марјанска бића у један
акваријум како би створили нешто слично природном окружењу у
коме их је и нашао. То је звучало толико логично да је Меј било драго
што је Џорџија отпуштена и замењена. Ко не би хтео да све
животиње буду у окружењу које личи на њихово станиште? Џорџија је
била плашљива и недостајала јој је визија, а таквој особи није место
близу тих акваријума, близу Стентона нити у Кругу.
„Ено га“, рече Бејли док су прилазили акваријуму. Стентон је стао
испред камере и руковао се с Бејлијем, а онда се окренуо ка Меј.
„Меј, много ми је драго што те поново видим“, рече, ухвативши је за
обе руке. Био је раздраган, али му се уста накратко обесише, у знак
жалости због Мејиног губитка. Она се стидљиво осмехнула, затим је
подигла поглед. Желела је да му стави до знања да је добро, да је
спремна. Климнуо је главом, коракнуо уназад и окренуо се према
акваријуму. За ову прилику Стентон је саздао већи акваријум и
испунио га предивном групом живих корала и морском травом,
симфонијом боја испод сјајне светлости акваријума. Било је у њему и
морских саса боје лаванде, корала у облику мехурова зелене и жуте
боје, морских сунђера чудних облика. Вода је била мирна али је
готово неприметно гибала ту силну вегетацију, стиснуту између
скровишта корала у облику саћа.
„Прелепо. Једноставно прелепо“, рече Бејли.
Бејли, Стентон и Меј су стајали, њена камера била је прилагођена
акваријуму и омогућавала је њеним гледаоцима да продру дубоко у
тај богат подводни призор.
„А ускоро ће бити комплетно“, рече Стентон.
 У том тренутку, Меј је осетила нечије присуство. Топао дах на
задњем делу њеног врата кретао се слева надесно.
„Ах, ту је“, рече Бејли. „Чини ми се да још ниси упознала Таја. Да ли
грешим, Меј?“
Окренула се и видела Калдена, који је стајао с Бејлијем и
Стентоном. Осмехивао јој се, држећи руку испружену. Носио је вунену
капу и огромну дуксерицу с капуљачом, али то је несумњиво био
Калден. Пре него што је успела то да прикрије, уздахнула је.
Он се осмехнуо, и она је одмах знала да ће њеним гледаоцима и
Већу Мудраца деловати сасвим природно да она може да остане без
даха у Тајевом присуству. Погледала је надоле и схватила да се већ
рукује с њим. Није могла да дише.
Подигла је поглед и видела Бејлија и Стентона како се смешкају.
Претпостављали су да је потпуно у власти творца свега овога, тог
мистериозног младог човека који стоји иза Круга. Поново је погледала
Калдена, тражећи неко објашњење, али његов осмех се није
променио. Очи су му остале савршено непрозирне.
„Много ми је драго што смо се упознали, Меј“, рекао је. Изговорио је
то стидљиво, готово мумлајући, али тачно је знао шта ради. Знао је
шта публика очекује од Таја.
„И мени је драго“, рекла је Меј.
Мозак јој се располутио. Шта се овде догађа, јеботе? Поново је
осмотрила његово лице, уочивши испод његове вунене капе неколико
седих власи. Једино је она знала за њих. Заиста, да ли су Стентон и
Бејли знали да је тако нагло старио? Да се прерушавао у неког другог,
у незнанца по имену Калден? Помислила је да би они то морали
знати. Наравно да су знали. Тако се и појављивао на видео фиду –
снимци су вероватно били начињени давно. Они су то све одржавали,
помажући му да нестане.
Још је држала његову руку. Затим је он своју повукао.
„То је требало раније да се деси“, рече. „Извињавам се због тога.“
Сада је говорио гледајући у Мејино сочиво, играјући сјајно улогу за
њене гледаоце. „Развијао сам неке пројекте, неке опаке кул ствари,
никада нисам био мање друштвен.“
Број Мејиних гледалаца одмах је скочио, с преко тридесет милиона
на тридесет два, и наставио је да расте несмањеном брзином.
„Дуго времена је прошло откад смо нас тројица делили исту
просторију!“, рече Бејли. Мејино срце је махнито лупало. Спавала је с
Тајем. Шта је то сад требало да значи? Није ли Тај, а не Калден, био
тај који ју је упозоравао на Испуњење. Како је то могуће? Шта је то
требало да значи?
„Шта ћемо сада видети?“, упита Калден, климајући главом према
води. „Мислим да знам, али не могу да дочекам.“
„У реду“, рече Бејли, нестрпљиво пљеснувши рукама и стиснувши
песнице. Окренуо се према Меј, а она је усмерила сочиво према
њему. „Да не би он претерао са стручним терминима, мој пријатељ
Стентон ме је замолио да објасним. Као што знате, он је донео нека
невероватна створења из неистражених дубина Марјанског рова.
Видели сте нека од њих, нарочито октопода, морског коњића и
његове младунце, као и најузбудљивије међу њима, ајкулу.“
Пронела се вест да је Веће Мудраца на окупу и пред камерама, и
број Мејиних гледалаца попео се на четрдесет милиона. Окренула се
према њима тројици и на својој наруквици видела да је ухватила
драматичан кадар – њих тројица из профила, гледају у стакло
окупано плавичастим светлом, а у очима им се одражава нестваран
живот иза њега. Број гледалаца се, и то је приметила, попео на
педесет један милион. Ухватила је Стентонов поглед. Готово
неприметним покретом главе јасно јој је ставио до знања да би
требало да усмери сочиво према акваријуму. Након што је то
учинила, напрегла се како би видела било шта што би указивало на
Калденово признање. Он је гледао у воду, не одајући ништа. Бејли је
наставио.
„Све досад смо наше три звезде држали у засебним акваријумима
док се нису прилагодиле на живот у окружењу Круга. Наравно, то је
било неприродно одвајање. Оне треба да буду заједно, као што су
биле заједно у мору где су и пронађене. Сада можемо видети како ће
поново бити сједињене, и како могу да коегзистирају и створе
природнију слику живота у дубини.“
С друге стране акваријума, Меј је могла да види како се чувар пење
уз степенице носећи велику пластичну кесу, испуњену водом и
сићушним путницима. Трудила се да успори дисање, али јој то није
полазило за руком. Осећала је као да ће да поврати. Помишљала је
на бекство, некуд веома далеко. Заједно с Ени. Где је Ени?
Видела је да је Стентон забринуто и строго посматра, поручујући јој
да се сабере. Покушала је да дише, да се концентрише на излагање.
Кад све прође, рекла је себи, имаће времена да расплете тај хаос с
Калденом и Тајом. Имаће времена. Срце јој је успорило.
„Као што можете да видите“, рече Бејли, „Виктор носи наш најфинији
товар, морског коњића и његове многобројне младунце. Коњићи ће
бити допремљени до новог акваријума у пластичној кесици попут оне
у којој бисте носили златну рибицу с вашара. Показало се да је то
најбољи начин за преношење осетљивих бића попут овог. Нема
чврстих површина о које би могли да ударе, а пластика прима далеко
више светлости у односу на друге материјале.“
Чувар је сада био на врху мердевина и, након што је Стентон дао
кратак знак, пажљиво је спустио кесу, положивши је на површину
воде. Морски коњићи, иначе пасивни, били су приљубљени уз дно
кесе, без свести о било чему – да су пренети у кеси, да су уопште
живи. Једва да су се померили, а о било каквом покушају да се
заштите није било ни говора.
Меј је проверила гледаност. Бројчаник је показивао шездесет два
милиона. Бејли им је показао да ће морати да сачекају неколико
тренутака док се температура у акваријуму и у кесици не изједначе, а
Меј је искористила прилику да се окрене према Калдену. Покушала је
да ухвати његов поглед, који је он упорно држао на акваријуму. Зурио
је у њега, доброћудно се осмехујући морским коњићима као да
посматра своју децу.
На удаљеном крају акваријума, Виктор се поново пео уз мердевине.
„Дакле, ово је веома узбудљиво“, рече Бејли. „Сада гледамо како се
преноси октопод. За њега је потребно веће спремиште, иако не и
пропорционално веће. Он може стати у кутију за ужину ако то пожели
– нема кичму, уопште нема кости. Растегљив је и безгранично
прилагодљив.“
Ускоро су оба акваријума, један с октоподом а други с коњићима,
лагано плутала на неонској површини. Као да је на неки начин био
свестан тога да је под њим био далеко пространији дом, октопод се
одгуривао од горње површине свог тренутног станишта.
Меј је видела како је Виктор показао према морским коњићима, а
затим је климнуо брзо Бејлију и Стентону. „У реду“, рече Бејли.
„Изгледа да је дошло време да пустимо наше коњиће у њихов нови
дом. Очекујем да то буде прелепо. Викторе, крени кад будеш био
спреман.“ А када их је Виктор ослободио, то јесте било прелепо.
Готово провидни, тек ту и тамо истачкани, као благо позлаћени, упали
су у акваријум, утонули у њега попут успорене кише златних знакова
питања.
„Вау“, рече Бејли. „Погледајте.“
Коначно је и њихов отац, који је изгледао несигурно, упао у
акваријум. За разлику од своје деце, која су се размилела без циља,
он се кретао опрезно, усредсређено, према дну акваријума и брзо се
сакрио међу коралима и вегетацијом. За тили час је постао
невидљив.
„Вау“, рече Бејли. „Гле ти ту стидљиву рибу!“
Младунци су, међутим, наставили да плутају надоле и да пливају по
средини акваријума, неколико их је деловало као да једва чека да
оде било куда.
„Јесмо ли спремни?“, упита Бејли, гледајући Виктора: „Дакле, нема
назад! Изгледа да смо сада спремни за октопода.“ Виктор је отворио
торбу одоздо, поцепавши је, и октопод је одмах пустио краке који су
изгледали као руке подигнуте у знак добродошлице. Као да је био
потпуно сам, опипао је обрисе стакла, осећајући корал, морску траву,
чинећи то увек нежно, желећи да све сазна и додирне.
„Погледајте. Заносно“, рече Бејли. „Какво задивљујуће створење. Он
мора да има нешто попут мозга у том свом огромном балону, зар не?“
У том тренутку Бејли се окренуо према Стентону, очекујући одговор.
Међутим, Стентон је одлучио да схвати то питање као реторичко.
Осмехнуо се крајичком усана, али је наставио да гледа сцену пред
собом.
Октопод се расцветао и порастао, и лебдео је с једне стране
акваријума на други, једва додирујући морске коњиће или било шта
друго што је било живо, желећи једино да их упозна. Док је додиривао
и мерио све што је постојало унутар акваријума, Меј је видела
покрете на црвеним мердевинама.
„Сада је тренутак да Виктор и његов помоћник донесу истинску
атракцију“, рече Бејли, гледајући првог чувара, коме се сада
придружио колега, такође у белом, који је управљао неком врстом
виљушкара. Терет који је превозио била је кутија од плексигласа –
био је то привремени дом ајкуле која се неколико пута трзнула,
размахнувши репом лево и десно. И поред тога, Меј никада раније
није видела тако мирну ајкулу.
С врха мердевина, Виктор је поставио плексиглас на површину воде,
а док је Меј очекивала да ће октопод и морски коњићи похитати да
нађу скровиште, ајкула је остала непомична.
„Ко би рекао“, ишчуђавао се Бејли.
Број гледалаца је још једном скочио, сада их је било седамдесет пет
милиона и наставио је да расте – сваких неколико секунди растао је
за пола милиона.
Испод, деловало је као да октопод није свестан ајкуле и могућности
да им се она придружи у акваријуму. Ајкула је лежала у месту као да
је потпуно замрзнута, онемогућавајући станаре акваријума да је
осете. У међувремену, Виктор и његов асистент склонили су
мердевине, а Виктор је донео огромну кофу.
„Као што сада можете видети“, рече Бејли, „Виктор ће прво у
акваријум убацити понешто од онога што ајкула воли да једе. То ће је
окупирати и задовољити, а њеним сустанарима омогућити да се
прилагоде. Виктор је читав дан хранио ајкулу, требало би да се већ
заситила. Али ови комади туне ће послужити као доручак, ручак и
вечера, у случају да. је још гладна.“
тако је Виктор убацио шест великих туна – од којих је свака била
тешка три или више килограма – у акваријум, где су одмах почеле да
испитују окружење. „Нема ни потребе да се оне полагано
прилагођавају“, рече Бејли. „Веома брзо ће постати храна, тако да је
њихова срећа мања важна од ајкулине. Ах, види их како су се
разлетеле.“ Туне су јуриле дуж акваријума правећи дијагонале, а
њихово изненадно присуство нагнало је октопода и морске коњиће
међу корале и травке на дну. Међутим, ускоро је туна постала
питомија, сводећи путању само на обод акваријума. На дну, отац
морских коњића и даље је био невидљив, док су се његова деца
слободно кретала. Репићи су им се увијали око травки и пипака
различитих саса. Сцена је била идилична, и Меј се за тренутак
изгубила у њој.
„Заиста, ово је чиста лепота“, рече Бејли, проматрајући корале и
лимунасту, плаву и тамноцрвену вегетацију. „Погледајте ова срећна
створења. Мирно краљевство. Скоро па би било срамота променити
га на било који начин“, рече. Меј је накратко погледала Бејлија,
деловао је као да се тргао због тога што је рекао, знајући да је то у
супротности с подухватом који је у току. Он и Стентон су разменили
брзе погледе, и Бејли је покушао да се поврати.
„Међутим, ми овде тежимо реалистичном и холистичком погледу на
овај свет“, рече. „А то значи укључивање свих становника овог
екосистема. Управо сам од Виктора добио знак да је дошло време да
позовемо ајкулу да се придружи.“
Меј је погледала навише да види како се Виктор мучи да отвори
доњу преграду сандука. Ајкула је још била мирна, имала је
задивљујућу самоконтролу. А онда је почео да спушта рампу од
плексигласа. Док је то радио, Меј је проживљавала унутрашњи сукоб.
Знала је да је то што ће се десити природно, ајкула ће се придружити
онима с којима дели своје природно окружење. Знала је да је то
исправно и неминовно. Ипак, за тренутак је помислила како је и
гледати авион како пада исто тако природно. Ужас долази касније.
 „А сада, последњи део ове подводне породице“, рече Бејли. „Када
ајкула буде била ослобођена, први пут у историји ћемо моћи стварно
да видимо живот на дну рова, и како бића попут ових живе заједно.
Спремни?“ Бејли је погледао Стентона, који је ћутке стајао поред
њега. Стентон је нагло климнуо главом, понашајући се као да његово
одобрење није било неопходно.
Виктор је ослободио ајкулу. Делујући као да је кроз пластику
проматрала свој плен, у глави припремајући свој оброк и знајући
тачно место сваке порције, она се бацила доле и брзо зграбила
највећу туну. Прождрала ју је у два загрижаја својих чељусти. Док је
туна напредовала, видљиво, кроз њен систем за варење, ајкула је
појела још две у муњевитом низу. Четврта јој је још била у чељустима
када су зрнасти остаци прве положени на дно акваријума.
Меј је погледала ка дну акваријума и видела да су се октопод и
младунци морског коњића сакрили. Видела је слабе назнаке кретњи у
рупама корала и ухватила само трептај нечега што јој се учинило да
је био пипак. Иако је Меј деловала убеђено да ајкула неће бити
њихов предатор – на крају крајева, у океану су живели веома близу
једни другима – они су се крили од ње као да су им веома добро
познати и она и њени планови. Меј је подигла поглед и видела како
ајкула кружи акваријумом, који је сада био на другачији начин празан.
Тих неколико секунди, које је Меј провела у потрази за октоподом и
морским коњићима, ајкули је било довољно да се реши наредне две
рибе. Њихови остаци личили су на прашину.
Бејли се нервозно насмејао. „Ево, сада се питам...“, рекао је и
застао. Меј је подигла поглед према Стентоновим шкиљавим очима у
којима није било алтернативе. Догађај неће бити прекинут. Погледала
је Калдена, или Таја, усредсређеног на збивања у акваријуму. Он је
мирно посматрао све што се збива, као да му је све то одраније,
укључујући и резултате, било познато.
„У реду“, рече Бејли. „Ова наша ајкула је баш неки гладан друшкан,
и забринуо бих се за друге станаре овог нашег малог света да нисам
сигуран. Али ја сам сигуран. Стојим поред једног од највећих
подводних истраживача, човека који зна шта ради.“ Меј га је
посматрала док је говорио. Гледао је у Стентона и тражио било какву
потврду, знак након кога би прекинуо све ово, објашњење или
уверавање. Међутим, Стентон је задивљено посматрао ајкулу.
Брз, дивљи трзај нагнао је Меј да врати поглед на акваријум. Сада је
ајкула забила њушку дубоко у корал, нападајући неумољиво.
„Ох, не“, рече Бејли.
 Корал се убрзо отворио, ајкула је продрла, и великом брзином
извукла октопода. Одвукла га је на чистину акваријума, као да је
хтела да свима – Меј, њеним гледаоцима, Већу Мудраца – обезбеди
најбољи могући поглед на призор комадања животиње.
„Ох, боже“, рече Бејли, сада нешто тишим гласом.
Намерно или не, октопод је његову веру ставио на озбиљну пробу.
Ајкула је слабијој животињи истргла пипак, потом је напунила уста
његовом главом, да би само тренутак касније увидела да је он још
био жив, и да је, највећим делом неповређен, био иза ње. Али не
задуго.
„Ох не, не“, шапутао је Бејли.
Ајкула се окренула и распомамљено је са своје жртве кидала пипке,
један за другим, све док октопод није био мртав, распарчана маса
млечнобеле материје. Остатак је ајкула довршила у два залогаја, и
тако је октопод нестао.
Бејли је пустио глас који је личио на јецај. Не померајући рамена,
Меј га је погледала и видела да се сада окренуо и да је длановима
покрио очи. Међутим, Стентон је с дивљењем и поносом посматрао
ајкулу, попут родитеља који је први пут видео како његово дете ради
нешто изузетно, нешто чему се надао и што се, на његово
задовољство, одиграло пре него што је очекивао.
Виктор је стајао збуњен изнад акваријума, покушавајући да
протумачи Стентонов поглед. Изгледа да га је занимало исто оно што
и Меј – треба ли некако да покушају да одвоје ајкулу од морских
коњића, пре него што и они настрадају. Међутим, када се Меј
окренула према Стентону, он је и даље све то посматрао с истим
изразом лица.
Било је потребно само неколико секунди да, након серија насртаја,
ајкула пробије још једну опну корала и измами морског коњића, који
је био потпуно незаштићен и поједен у два залогаја. Најпре је
зграбила нежну главицу, а потом прогутала извијени торзо и реп.
Попут машине која неометано ради, ајкула је затим кружила и
рушила све док није прождрала на хиљаде младунаца, морску траву,
корале, сасе. Све је појела и брзо положила остатке, правећи на
доњој прегради празног акваријума наслаге белог праха.
„Добро“, рече Тај, „то је отприлике оно што сам и очекивао да ће се
догодити.“ Деловао је сталожено, чак и живахно док се руковао са
Стентоном и потом с Бејлијем. Затим, док је Бејлијеву руку још држао
десном, левом је узео Меј за руку као да ће њих троје да заплешу.
Меј је осетила нешто на длану, и брзо је склопила шаку. Потом је Тај
извукао руку и отишао.
„Морам и ја да кренем“, рече Бејли шапатом. Окренуо се, сав
ошамућен, и кренуо замраченим ходником.
Након тога, док је ајкула у акваријуму наставила нервозно и упорно
да кружи, Меј се запитала колико дуго треба да остане ту,
омогућавајући гледаоцима да посматрају тај призор. Међутим,
одлучила је да ће остати све док Стентон буде био ту. А он је остао
још дуго. Није могао да се засити ајкуле, њеног нервозног кружења.
„До идућег пута“, најзад рече Стентон. Климнуо је ка Меј, потом ка
њеним гледаоцима. Сада их је било стотину милиона, неки од њих су
били престрављени, док је већина осећала страхопоштовање,
показујући интересовање за такве садржаје.
Пошто је усмерила сочиво према вратима, Меј је у кабини тоалета
приближила Тајову поруку тик уз своје лице, ван домашаја својих
гледалаца. Инсистирао је да се виде насамо, и дао јој детаљне
смернице где би требало да се нађу. Написао јој је да, када буде била
спремна, треба једино да изађе из тоалета а потом се окрене и
изговори, тако да њен аудио то сними, „Враћам се назад.“ То би
значило да ће због неке неодложне потребе поново отићи у тоалет. У
том тренутку он ће онеспособити њен фид, као и све ВидеоКруг
камере које би је могле снимити, у трајању од тридесет минута.
Можда ће бити неколико жалби, али то мора бити урађено. У
опасности су, како је рекао, биле она, Ени, као и њени родитељи.
„Читав свет“, написао је, „виси о концу.“
Биће то њена последња грешка. Знала је да је грешка то што се
налази с њим, нарочито зато што ће камере бити искључене.
Међутим, нешто у вези с ајкулом ју је узнемирило и учинило
подложном лошим одлукама. Само када би неко други уместо ње
доносио те одлуке – када би некако елиминисао сумњу, могућност
неуспеха. Међутим, копкало ју је на који начин је Тај све то покретао,
зар не? Можда је све ово био некакав тест? У томе је било извесне
логике. Зар не би прво њу ставили на пробу, пошто су је оспособили
за велика дела? Знала је да би то учинили.
Стога га је послушала. Изашла је из тоалета, рекла је гледаоцима да
ће се вратити, а када је њен фид био угашен, почела је да прати
његова упутства. Спустила се као што је то учинила оне чудне вечери
с Калденом, пратила је пут којим су ишли када ју је први пут одвео у
собу, дубоко под земљом, где су складиштили и чували све у вези са
Стјуартом. Када је стигла, Меј је затекла Калдена, или Таја, како је
чека, наслоњен на црвену кутију. Скинуо је вунену капу, откривајући
своју потпуно седу косу, али је још имао на себи свој огромни дукс.
Спој двојице људи, Калдена и Таја, био јој је одбојан, и када је кренуо
према њој, узвикнула је: „Не“!
Стао је.
„Остани ту“, рече.
„Ја нисам опасан, Меј.“
„Не знам ништа о теби.“
„Жао ми је што ти нисам рекао ко сам. Али нисам те лагао.“
„Рекао си ми да се зовеш Калден! То није лаж?“
„Осим тога, никада нисам лагао.“
„Поред тога? Поред лагања о свом идентитету?“
„Верујем да схваташ да тамо нисам имао избора.“
„Какво је то уопште име, Калден? Нашао си га на неком сајту који
даје предлоге за имена деци?“
„Баш тако. Како ти се чини?“
Његов осмех ју је разоружао. Осећала је да не би смела да буде
овде, да треба одмах да оде.
„Мислим да морам да идем“, рекла је. Кренула је ка степеницама.
„Имам утисак да је ово некаква неслана шала.“
„Меј, размисли. Ево моје возачке.“ Додао јој је своју исправу. На њој
је био свеже обријан, тамнокос човек који је носио наочари и који је
више-мање подсећао на особу које се сећала као Таја с видео
фидова, старих фотографија, портрета у уљу испред Бејлијеве
библиотеке. Документ је гласио на Тајсона Метјуа Господинова.
„Погледај ме. Никакве сличности?“ Повукао се у „пећину унутар
пећине“ коју су делили и вратио с паром наочара. „Видиш?“, рекао је.
„Сада је очигледно, зар не?“ Затим је деловало као да је одговорио
на следеће њено питање: „Одувек сам био просечно згодан младић.
То знаш. Онда сам се отарасио наочара, дуксева. Променио сам
изглед, покрете. Међутим, што је важније, коса ми је поседела. Шта
мислиш, како се то догодило?“
„Немам појма“, рече Меј.
Тај је раширио руке, показујући све што их је окруживало, читав
кампус изнад. „Због свега овога. Јебена ајкула која прождире свет.“
„Да ли Стентон и Бејли знају да идеш около под другим именом?“,
упита Меј.
„Наравно. Да. Они очекују да будем овде. Практично ми није
дозвољено да напустим кампус. Док год сам овде, они су срећни.“
„Да ли Ени то зна?“
 „Не.“
„Што значи да сам ја...“
„Ти си трећа особа која то зна.“
„А разлог због кога ми све ово говориш је...?“
„Зато што ти имаш велики утицај, и зато што мораш да помогнеш. Ти
си једина особа која може да успори ово.“
„Шта да успорим? Компанију коју си ти створио?“
„Меј, никада нисам хтео да се било шта од овога деси. Све се креће
пребрзо. Идеја о Испуњењу, то ми уопште није било на уму кад сам
почињао све ово, и далеко је од исправног. Морамо пронаћи неку
врсту равнотеже.“
„Пре свега, не слажем се. Друго, не могу да помогнем.“
„Меј, Круг не може бити затворен.“
„О чему ти причаш? Како можеш то сада да кажеш? Ако си ти Тај,
онда си ти осмислио највећи део овога.“
„Не. Не. Мој труд је био усмерен ка томе да Мрежа буде углађенија.
Желео сам да буде отменија. Ослободио сам се анонимности.
Искомбиновао сам на хиљаде различитих елемената у један
јединствени систем. Међутим, нисам замишљао свет у коме је
чланство у Кругу обавезно, у ком се власти и читав живот прате путем
једне мреже...“
„Одлазим“, рече Меј и окрену се. „И не схватам зашто и ти не одеш.
Остави све. Уколико не верујеш у све ово, онда иди. Иди у шуму.“
„Мерсеру то није пошло за руком, зар не?“
„Јеби се.“
„Извини. Жао ми је. Али он је разлог што сам сада ступио у контакт с
тобом. Како не схваташ да је то само једна од последица свега овога?
Биће још Мерсера. Још много. Има много људи који не желе да буду
нађени, али који ће бити нађени. Много људи уопште не жели да
учествује у овоме. То је новина. Некада је постојала опција изласка,
али сада је готово. Испуњење је крај. Затварамо круг у коме су сви –
то је тоталитарни кошмар.“
„А ја сам крива за то?“
„Не, не. Нипошто. Али ти си сада амбасадорка. Ти си наше лице –
човечно, пријатељско лице свега овога. А затварање Круга – то је
нешто што сте ти и твој пријатељ Франсис омогућили. Твоја идеја о
Кругу који је обавезан и његов чип. БашТи? То је болесно, Меј. Зар не
схваташ? У свако дете се, још у детињству, усађује чип ради
безбедности. Ах да, то ће спасити животе. Али шта даље, мислиш да
ће га они само одједном уклонити када та деца буду напунила
осамнаест? Неће. Зарад образовања и безбедности, биће снимљено
све што су урадили, биће праћено, бележено, анализирано –
непрекидно. Затим, када стекну право гласа, право учешћа, биће у
обавези да припадају групи. Управо на том месту се Круг затвара.
Сви ће бити праћени, од колевке до гроба, без могућности бекства.“
„Сада стварно звучиш као Мерсер. Та врста параноје...“
„Али ја знам више од Мерсера. Зар не мислиш да треба да будеш
уплашена када видиш да је неко попут мене, ко је измислио већину
ових срања, и сам уплашен?“
„Не, мислим да си погубио конце.“
„Меј, већину ствари сам измислио забављајући се, оне су настале из
некакве перверзне игре чији је циљ био да се види да ли ће радити,
да ли ће их људи користити. Мислим, то је било налик постављању
гиљотине на јавни трг. Не очекујеш да ће хиљаде људи стати у ред
како би положиле главу на њу.“
„Тако гледаш на ствар?“
„Не, извини. То је лоше поређење. Али неке ствари које смо
покренули – хтео сам само да видим да ли ће то неко заиста да
користи, да прихвати. Понекад нисам могао да верујем да су заиста
прогутали ту причу. А онда је било прекасно. Појавили су се Бејли,
Стентон, догодио се излазак на берзу. Све се одвијало исувише брзо,
и могли смо сваку глупу идеју да учинимо стварном, новца није
недостајало. Меј, желим да замислиш у ком правцу ово иде.“
„Знам куда иде.“
„Меј, склопи очи.“
„Нећу.“
„Молим те, Меј. Склопи очи.“
Склопила је очи.
„Желим да повежеш све тачке, да видим да ли видиш оно што ја
видим. Замисли следеће. Круг је током година прогутао сву
конкуренцију, је л’ тако? То га је само ојачало, тако да сада већ 90
одсто претраге на светском нивоу иде преко Круга. Без конкуренције,
тај број ће се увећати. Ускоро ће бити близу 100 одсто. Ипак, и ти и ја
знамо да уколико можеш да контролишеш проток информација,
можеш да контролишеш све. Можеш контролисати већину ствари које
било ко може видети и знати. Уколико желиш трајно да закопаш или
сакријеш неку информацију, то је посао од две секунде. Ако желиш да
уништиш некога, то је пет минута посла. Како би било ко могао да се
побуни против Круга ако он контролише податке и приступе који воде
до њих? Они желе да свако има налог Круга, и на добром су путу да
регулишу да то буде законска обавеза. Шта се затим догађа? Шта се
дешава у тренутку када буду контролисали све претраге и имали пун
приступ свим подацима у вези са сваком особом? Када буду знали
сваки наш покрет? Када свака новчана трансакција, све информације
о здрављу и ДНК, сваки детаљ из наших живота, добар или лош,
свака изговорена реч, буде пролазила кроз један канал?“
„Али постоји хиљаду начина да се све то спречи. То једноставно није
могуће. Мислим, влада ће обезбедити...“
„Влада која је транспарентна? Доносиоци закона који свој углед
дугују Кругу? Који могу бити уништени чим почну да говоре? Шта
мислиш да се догодило Вилијамсоновој? Сећаш ли се ње? Била је на
путу да угрози монопол Круга, и гле чуда, службеници ФБИ-ја су
пронашли инкриминишуће податке у њеном компјутеру. Мислиш да је
то била случајност? То је барем стота особа којој је Стентон
напаковао. Меј, једном кад се круг затвори, то је то. А ти помажеш да
се то деси. Та ствар с демократијом, или Демодлучним, штогод, благи
боже. Под маском омогућавања сваком гласу да се чује створила си
закон руље, друштво без стеге у коме је тајна злочин. Меј, пази, ти си
бриљантна. Ти си оно чему су се Стентон и Бејли надали од почетка.“
„Али Бејли...“
„Бејли верује да ће живот бити бољи када свако буде имао потпун
приступ било коме и било чему што познаје. Он искрено верује у то
да одговор на свако животно питање можемо пронаћи код других
људи. Он стварно верује у то да ће отвореност, целовита и неометана
приступачност људи помоћи свету. Да је свет чекао на ово, тренутак
када су све душе повезане. То је његово занесењаштво, Меј! Зар не
схваташ колико је опасно његово размишљање? Његова идеја је
радикална, и у неком другом добу била би маргинална мисао коју је
негде изложио ексцентрични професор: да све информације, личне
или не, треба да буду свима доступне. Знање је јавно добро и нико га
не може присвајати. Инфокомунизам. А он је постао проповедник те
идеје. Међутим, заједно са суровом капиталистичком амбицијом...“
„А то је Стентон?“
„Стентон је професионализовао наш идеализам, пустио је утопију у
оптицај. Он је тај који је запазио везу између нашег рада и политике,
као и између политике и контроле. Јавно-приватно води ка приватно-
приватном, и ускоро ће Круг контролисати већину, или чак све
владине сервисе, с изванредном ефикасношћу приватног сектора и
апетитом који само расте. Сви ћемо постати грађани Круга.“
 „И то је веома лоше? Ако сви имају једнак приступ сервисима,
подацима, коначно ћемо бити надомак једнакости. Све информације
ће бити бесплатне. Приступ и знање биће слободни за све.“
„И сви ће бити праћени...“
„Онда неће бити злочина. Неће бити киднаповања и силовања, нове
деце-жртава. Мислим, само то је...“
„Али како не схваташ шта се догодило твом пријатељу Мерсеру?
Прогањали су га до краја света и сада је мртав.“
„Али сада се дешава главна ствар. Да ли си причао с Бејлијем о
томе? Мислим, током сваке велике промене има оних који се буне.
Неки бивају одбачени, а неки сами одаберу да буду одбачени.“
„Дакле, ти сматраш да би сваког човека требало пратити,
надзирати.“
„Мислим да све треба да буде доступно погледу, и да свако треба да
буде доступан погледу. А да бисмо били доступни, морамо бити
надзирани. Те две ствари иду руку под руку.“
„Али ко жели да буде надзиран све време?“
„Ја желим. Желим да будем доступна. Желим доказ да постојим.“
„Меј.“
„Већина људи то жели. Већина би дала све што има, све што зна –
све би дали само да знају да су виђени, потврђени, да ће чак можда
бити упамћени. Сви знамо да ћемо умрети. Сви знамо да је свет
превелик за нас да бисмо били важни. Све што нам преостаје јесте
да будемо виђени, или саслушани, макар за тренутак.“
„Али, Меј. Видели смо сва створења у том акваријуму, зар не?
Видели смо како их је прождрала звер која их је претворила у прах.
Како не схваташ да све што се буде нашло у том акваријуму заједно с
том звери, са овом звери, чека иста судбина?“
„Шта ти тачно хоћеш од мене?“
„Желим да прочиташ ову изјаву када будеш имала максималан број
гледалаца.“ Додао је Меј парче папира, на ком је штампаним словима
написао листу тврдњи испод наслова „Људска права у дигиталној
ери“. Меј је прегледала листу, задржавши се на деловима: „Морамо
имати право на анонимност“, „Не може свака људска активност бити
процењена“, „Непрестана потрага за подацима ради мерења
вредности сваког деловања катастрофална је за истинско
разумевање“, „Граница између јавног и приватног мора остати
непробојна“. На крају је видела један ред исписан црвеним словима:
„Морамо имати право да нестанемо“.
„Желиш да прочитам све ово гледаоцима.“
 „Да“, рече Калден. Поглед му је био грозничав.
„И шта онда?“
„Испланирао сам низ корака које можемо заједно предузети којима
може отпочети растурање читаве ове ствари. Знам све што се овде
икада десило, Меј, и постоји много тога што ће свакога убедити, ма
колико био слеп, да Круг мора да се демонтира. Знам да ја то могу да
урадим, али потребна ми је твоја помоћ.“
„А онда?“
„Онда ћемо ти и ја отићи негде. Имам толико идеја. Нестаћемо.
Можемо да стопирамо по Тибету, возимо бицикле кроз монголске
степе. Можемо да пловимо око света у броду који смо сами
направили.“
Меј је све то замислила. Замислила је да је распарчан Круг продат
због скандала, тринаест хиљада људи без посла, кампус који је нови
власник преузео, преуредио и претворио у колеџ, тржни центар или
нешто још горе. Најзад, покушала је да замисли живот на броду с
овим човеком, како опловљавају свет, неоптерећени, али уместо тога
видела је пар на сплаву на који је наишла прошлог месеца у заливу.
Били су сами на њему, живели су под цирадом, пили вино из
папирних чаша, ословљавали фоке, присећали се пожара на острву.
У том тренутку, Меј је знала шта јој је чинити.
„Калдене, јеси ли сигуран да нико није чуо наш разговор?“
„Апсолутно сам сигуран.“
„У реду, добро. Добро. Сада ми је све јасно.“
ТРЕЋА КЊИГА
 Још увек ју је раздирало то што су били на корак од апокалипсе. Да,
Меј је спречила да до тога дође, изненадила је себе колико је била
храбра, али су јој нерви још месецима након тога били искидани. Шта
би се догодило да јој се Калден није обратио у том тренутку? Да јој
није веровао? Шта би се десило да је ствари узео у своје руке, или
још горе, да је своју тајну поверио неком другом? Некоме ко није
честит, за разлику од ње? Ко није имао њену снагу, одлучност,
оданост?
У тишини клинике, док је седела поред Ени, Меј је лутала у
мислима. Атмосфера је била умирујућа – чули су се шумови
респиратора, врата би се ту и тамо затварала и отварала, зујали су
апарати који су Ени одржавали у животу. Онесвестила се за радним
столом, пронашли су је како лежи на поду, у кататоничном стању и
пребацили је овде, где је добила најбољу могућу негу. Отада, њено
стање је стабилизовано а прогнозе су биле оптимистичне. Узрок томе
још је био предмет расправе, рекла је др Вилалобос, али
највероватније је у питању био стрес, или шок, или просто
исцрпљеност. Доктори Круга били су уверени да ће се Ени извући, а
тако је мислило и хиљаде доктора широм света који су погледали
њене виталне органе, охрабрени честим покретима њених трепавица
и повременим трзајима прстију. Поред њеног ЕКГ-а стајао је екран с
бескрајним низом порука за брзо оздрављење које су слали људи
широм света. Меј је сетно помислила како већину њих Ени никада
неће моћи да упозна.
Погледала је другарицу, њено непроменљиво лице, блиставу кожу,
наборану цевчицу која је излазила из њених уста. Изгледала је дивно
спокојно, спавала је мирним сном, и на један кратки тренутак Меј је
осетила жаоку зависти. Питала се о чему Ени мисли. Доктори су
рекли да највероватније сања; њихови снимци показивали су
уравнотежен рад мозга, али било је немогуће рећи шта се тачно
догађа у њеној глави. То је у Меј стварало неку врсту мучнине против
које није могла да се избори. Меј је могла да види монитор који је
приказивао тренутно стање Ениног мозга. На њему би повремено
искакале боје, што је указивало на то да су се у њеној глави
дешавале изузетне ствари. Али о чему је размишљала?
Пренуло ју је куцање. Погледала је изнад Ениног опруженог тела и
видела Франсиса иза стакла. Бојажљиво је подигао руку, и Меј му је
махнула. Видеће се касније, на догађају на коме ће се окупити сви
Кругаши како би прославили последње постигнуће пројекта
Прочишћење. Тренутно је десет милиона људи широм света било
транспарентно, процес је био неповратан.
Енина улога у свему томе била је непроцењива, и Меј је жалила што
она не може то да види. Толико тога је желела да јој каже. Из
дужности коју је осећала као нешто свето, рекла је свету да је Калден
заправо био Тај, говорила је о његовим бизарним ставовима и
тврдоглавим покушајима да поткопа читав Круг. Сада јој је као
кошмар изгледало то што је с тим лудаком била дубоко под земљом,
одсечена од гледалаца и остатка света. Међутим, Меј се претварала
да је била уз њега, а затим је побегла и одмах све испричала Бејлију
и Стентону. Будући да су били визионари и саосећајни људи,
дозволили су Тају да остане у кампусу. Дали су му улогу саветника, с
одвојеном канцеларијом и без посебних одговорности. Меј га није
видела од њиховог подземног сусрета, и није марила због тога.
Већ неколико месеци није била у контакту с родитељима, али све ће
то временом доћи на своје место. Ускоро ће се срести у свету у коме
ће сви моћи искрено и у потпуности да упознају једни друге, без тајни,
без срамоте и без потребе за дозволом да се види или сазна, без
себичних ограничења која намеће живот, сваки његов кутак, сваки
његов тренутак. Веома брзо ће све то бити замењено новом
величанственом отвореношћу, светом непрестаног светла.
Испуњење је било неизбежно, оно ће донети мир, донеће јединство,
и сва та људска хаотичност која је постојала до сада, све те
неизвесности које су ишле уз свет који је постојао пре Круга, биће
само успомене.
На екрану се појавио још један сноп боја који је пратио рад Ениног
мозга. Меј јој се приближила и дотакла јој чело. Чудило ју је како се
беживотно тело њене другарице испречило између њих две. Шта се
догађа у тој њеној глави? Баш може да излуди човека то незнање,
мислила је Меј. Било је то ускраћивање, била је то увреда и за њу и
за свет. На првом следећем окупљању Четрдесет одабраних
покренуће ту тему и причаће о томе с Бејлијем и Стентоном. Морају
да поразговарају о Ени, о чему она то сада размишља. Зашто они то
не знају? Па свет то у најмању руку заслужује, и неће да чека.