1

Copyright © by Milan Jovanović, 2009

Copyright © za srpsko izdanje Alnari d.o.o. 2009

ISBN 978-86-7710-448-1

2
Milan Jovanović

AMERIČKI
SAN

Beograd, 2009.

3
4
Termin gastarbajter potiče s kraja šezdesetih godina dvade-
setog veka kada je Nemačka privreda svoju naraslu potrebu
za radnicima rešavala privremenim uvozom radne snage,
pretežno iz Turske ali i prostora bivše Jugoslavije i drugih
istočnoevropskih zemalja. Gastarbajter u prevodu sa ne-
mačkog jezika znači gostujući radnik.
Biti profesionalni gastarbajter sa sobom nosi neke ra-
dosti, ali i dosta odricanja. Veća zarada sa sobom, kao pri-
kolicu, vuče i veće troškove koji su često veći od zarade.
Standard je samo neznatno bolji nego u Jugi, ali slobodnog
vremena skoro da i nema. Snovi o životu na visokoj nozi
polako ustupaju mesto realnosti koja se svodi na pidža-
ma–posao–pidžama. Mahom nekvalifikovani, prosti ljudi
došli iz najsiromašnijih krajeva svojih domovina u potrazi
za boljim u „obećanoj zemlji“ veoma retko uspevaju da se
socijalizuju i ostaju zaglavljeni u večitoj dilemi živeti sada
ili štedeti i živeti posle.
 Donekle i mogu da razumem one silne mercedese šved-
skih i nemačkih registarskih tablica i neomalterisane kuće

5
 Milan Jovanović

od tri sprata u zavičaju kao simbol uspeha pred zahtevnom

domaćom publikom.
„Neka komšije vide da smo mi uspeli tamo preko.“
Nema veze što u Švedsku, pardon Švecku, praznimo
septičke jame, jedemo mesne nareske i spavamo šestoro
u jednoj sobi. Važno da je dizelaš, koji je veći deo života
bio taksi, nepropisno parkiran ispred ograde od kovanog
gvožđa u senci novoposađene breze. Da ne zaboravim da
svako „odeljenje“ u kući nema parket i da vrata od kupatila
ne mogu skroz da se otvore zbog neplanski postavljenog
bojlera. Stepenište je, kao po nekom dogovoru, od grubog
betona, a spoljašnost kuće neomalterisana.
„To će zetovi da dovrše.“

U Americi usponi i padovi smenjuju padove i uspone. Bez

rezervnog položaja prinuđen sam da svakog dana guram
napred. Sa parolom „moramo uspeti“, iz dana u dan, ne
osetivši, postao sam uhićenik zapadnog sistema u kome
moraš da radiš dva posla da bi prehranio porodicu, viđaš
decu samo vikendom i živiš u komšiluku gde bukvalno ni-
kog ne poznaješ. Olakšavajuća okolnost je što u Majamiju
teško može bilo ko da bude stranac, jer su svi odnekud došli
i još uvek dolaze. Ta, takozvana, olakšavajuća okolnost ima
i svoju tamnu stranu. Brojni gastarbajteri jedni drugima
preotimaju posao i ubijaju cenu rada. Romansirana verzija
gastarbajterske muke često se naziva i američkom pitom.
Mene ta pita više podseća na koru hleba. U početku se teško
žvaće, ali ako si uporan posle malo omekša i počinje da
daje sladak ukus. Nažalost, ta korica gastarbajterskog hleba

6
 Američki san

nikada ne može kompletno da nahrani, pogotovo nas Bal-

kance koji smo navikli da uz ’leba imamo i mesce. Ali to je
deo onoga što cinici nazivaju američkim snom.
Iako živim na Floridi skoro pola veka nakon prvog ta-
lasa „privremenih radnika“, nemam nikakav problem da
za sebe kažem da sam i ja gastarbajter. Ono jeste da se po
više osnova ne uklapam u taj kalup. Recimo, lenj sam da zi-
dam u zavičaju, a i frka mi da se zameram sa građevinskom
mafijom. Iako se trudim, još ne mogu da nađem da kupim
mercedesa dizelaša, oker boje. I šta sad? Kako da postanem
priznat gastarbajter u zavičaju? Blog? Knjiga? Ma, ne. To je
već viđeno. Moram da uradim nešto drugo.
Odlučio sam da kupim najveći motor na svetu. Ali baš
najveći. Da sve motordžije obaraju pogled kada se parki-
ram pored njihovog motora. Strpljivo sam kopao po ogla-
sima i radio tri-četiri posla svakodnevno i konačno sre-
brni lepotan od milion kubika parkiran je u garaži baš na
mom parking mestu. Nek se vidi da je u Švecku ’ladno ali
standard.
Sad ostaje teži deo. Kako objasniti Jovani da je to prava
investicija, mnogo bolja od letovanja na nekom od ostrva
sa belim peskom i azurnom vodom, ili od kupovine plazma
televizora veličine vetrobranskog stakla gradskog autobusa?
Koliko li će motor kolateralno da me košta? Sniženje u Vik-
toriji sikret, u Mis siksti, Mejsisu... Osećam, najeb’o sam.
Iz iskustva znam da mi je bolje ako ne teoretišem, već da
uzmem gospođa Vilu za ruku, postavim je na zadnje sedište
motora i provozam je po Majami Biču. U fazi muvanja, pre
mnogo godina, celo jedno leto vozili smo se motorom po
našem Nišu i okolini, tako da dvotočkaši visoke kubikaže

7
 Milan Jovanović

imaju privilegovano mesto u našim sećanjima. Ništa nije

kao krstarenje moćnim motorom po svežem vazduhu sa
voljenom osobom. To je osećaj  koji zaustavlja starenje. Plan
je da za početak kažem da sam motor pozajmio, pa ću po-
sle da kažem da se razmišljam da ga kupim. Kao što sam
očekivao, Jovana pristala iz cuga. 

Pripreme za probnu vožnju išle su sporo jer Jovana, na-

ravno, kao i uvek, nema šta da obuče. Ja još nisam čuo
da postoji žena na svetu koja ima šta da obuče, obuje i da
ima dovoljno šminke. Taj planetarni fenomen ostaće večita
misterija za mnoge muškarce i tema još mnogo naučnih
studija i ozbiljnih časopisa. Stariji sin Jovan za Xbox-om
i mlađi Ivan za laptopom, igrajući svoje omiljene pucačke
igre, kao iskusni pokeraši, nisu ni trepnuli kada smo naja-
vili da ćemo Jovana i ja da izađemo na pola sata. I da budu
dobri, naravno.
Svega par trenutaka kasnije bili smo na krilima džinov-
skog srebrnog dvotočkaša. Mašina od 1800 kubika sa na-
budženim izduvnim cevima garantovano će u našem širem
komšiluku dobiti „od milošte“ nadimak Nesanica. 
Dok iz  Majami Biča grabimo mostom prema Majamiju,
slani miris okeana pomešan sa mirisom tropskog cveća
puni nam nozdrve. Sa naše leve strane maše nam hiljade
putnika sa paluba Carneval Destiny, jednog od najvećih
turističkih brodova na svetu koji polazi ka Bahamima. S
druge strane prolazimo jedno za drugim bogataška ostrva
sa raskošnim kućama poznatih sportista, muzičara i holi-
vudskih  glumaca. Prelep ambijent, temperatura famozna

8
 Američki san

22 stepena, kristalno vedro nebo i zelenoplavi okean sa obe

strane puta uokviruju sliku savršene vožnje.
Parkiram motor ispred novootvorenog i često preporu-
čivanog kafea Segafredo u centru Majamija. Primećujem da
su brojne skupe naočari za sunce okrenute ka nama. Du-
gonoga vila iz Nišvila u najmanjem teksas šortsu na svetu,
srebrni motor veličine porodičnog auta i ćelavi pisac skoro
nestvarno velikog vrata, kao likovi iz Marvelovog stripa,
jednostavno ne mogu da budu nezapaženi. Motor dobro-
voljno ostaje da čuva stražu dok mi naručujemo kafe late i
espreso. Nonšalantni pogledi rezidentnih džabalebaroša sa
pedigreom polako jenjavaju. Jedna dugonoga plavuša, da li
je potrebno reći sa silikonskim grudima veličine „mnogo
velike“, ne posustaje. Prosto bulji u nas.
„Izgleda da se sviđaš ovoj. Vidiš da ne skida oči sa tebe.“
„Ma garant je lezbača i bulji u tebe.“
„Možda voli krupne muškarce?“
„Pre će biti da nikada nije videla toliko mali šorts i tako
duge noge.“
„Pa ja kad bi imala šta da obučem...“
„’Ajde da preskočimo temu dok pijem kafu. Znam da
nikad nemaš šta da obučeš.“
„Pa i ti nikad nemaš pare. Kad god hoću nešto da kupim
spominješ globalnu krizu, poskupljenja...“
„A je l’ može da preskočimo?“
„Može... Ali ja zaista imam problem, samo da ti kažem.“
„200?“
„Malo je...“
„300?“
„E, tako je već bolje.“

9
 Milan Jovanović

Naš finansijski sporazum, u fazi potpisivanja, biva pre-

kinut vibracijom mog telefona. Nakon što sam se zagledao
u displej telefona, vraćam ga na sto.
„Pa javi se...“
„Ma, nema potrebe.“ Odgovaram, dok pažljivo, pokretima
vrsnog hirurga, sipam šećer iz kesice u svoj kratki espreso.
„Pa ko ti je taj Toni Gambino?“
„Ne želiš da znaš.“
„Pa reci mi... Interesuje me.“ Pravi facu male devojčice.
„Toni je gangster iz Njujorka... Iz porodice Gambino...“

Sa Tonijem sam se upoznao u klubu Snatch one večeri kada

sam onomad, jedan jedini put, čuvao Vila Smita i Toma
Kruza. Iskreno, ja ga se nisam ni setio dok se ponovo ni-
smo sreli u Nju Džersiju kada je Kimbo imao meč sa Re-
jom Merserom. Prišao čovek u pratnji par telohranitelja da
se pozdravi sa mnom. Ne sa Kimbom, koji je zvezda, nego
sa mnom. Bilo je očigledno da ga osoblje prepune arene
prepoznaje i da uživa prilično specijalan tretman među
ljudima. Italijanski emigrant, čudno definisanog zanima-
nja, vrlo se ljubazno pozdravio sa mnom, izgrlivši me kao
da smo rod rođeni. Kimbo i ostatak ekipe ostali su u bla-
gom čudu. Kako to, ja iz pičke materine a znam njujorškog
gangstera?
Par meseci kasnije zavibrirao mi je telefon a na displeju
ponovo piše Toni Gambino. Opet srdačno, ali ovog puta
moli me za uslugu. Pita da odem sa nekom njegovom ro-
đakom do neke agencije za modele jer je zajebavaju pa ja
samo da se pokažem. Sticajem okolnosti agencija je u zgradi

10
 Američki san

na koju gleda terasa moje dnevne sobe, pa sam iz rado-

znalosti pristao. Par sati kasnije, našao sam se sa zgodnji-
kavom Poljakinjom. Ona čak i može da prođe kao model
samo kad bi malo sredila zube. Lepotica sa Baltika kaže da
ima problem i da ne mogu nju svi da zajebavaju. Ušavši u
moderno sređenu kancelariju meni je promaklo da se po-
zdravim sa umetnikom koji je pružio ruku. Umesto toga
dobio je moj najledeniji pogled. Dok je mala imala kraći
razgovor sa tim napederičavim tipom, ja sam sedeo u udob-
nom crvenom kauču ne skidajući pogled sa njih. Čim smo
izašli iz kancelarije Poljakinja sa posrnulim zubima bacila
mi se u zagrljaj i počela da se zahvaljuje. Ubrzo sam imao
pozivi i od Tonija:
„Milane, hvala ti mnogo, odužiću se.“
„Ma nema potrebe.“ Odgovaram kurtoazno.
Sutradan mi je u SMS-u stigao kod za podizanje novca
kod Vestern Juniona. Toni mi poslao 700 dolara. Učinio mi
se mnogo velikodušnim za onakvog tipa. Ipak je to bilo za
15 minuta „posla“.
Nekoliko meseci je prošlo i eto Tonija ponovo. Šalje
SMS. Ima nekog ortaka koji ide na koncert Tiesta, jednog
od najpopularnijih di-džejeva na svetu, pa mu treba telo-
hranitelj. Odgovaram kratko:
„Može.“
Laka noć u Mansionu, klubu gde sam nekada radio. Ti-
esto nežno indisponiran, za moj ukus previse umetničke a
malo komercijalne muzike koja je meni prihvatljivija. Čad,
mršavi ćelavi vlasnik lanca perionica veša iz Njujorka, pri-
stojan tip, nije ostao ni do kraja večeri.  900 dolara za 4 sata

11
 Milan Jovanović

posla lepo oporave uvek anemičan gastarbajterski kućni

budžet.
U sledeći projekat, vezan za Tonija, ušao sam indirektno.
Moj partner iz nekih ranijih poslova, Luiđi, takođe Italijan
poreklom, bivši pripadnik najelitnijih specijalnih jedinica
Mornaričke foke, zvao me na preporuku Tonija Gambina
da odradimo „lagani posao“.
Kaže Luiđi da je lak posao i da za sat vremena uzimamo
po 1200 dolara. Iako me je iskustvo naučilo da ne postoji
lak posao za 1200 dolara, a pogotovo za tako kratko vreme,
iz straha da ne poljuljam ovo malo reputacije što imam, a i
da ne uvredim kućni budžet, prihvatam.

Neki Tonijev prijatelj iz Njujorka imao izvesne finansijske

probleme u svom klubu u Majamiju. Istražujući uzroke
malog profita menadžer i specijalni konsultant pregleda-
vali su snimke sigurnosnih kamera i otkrili da osoblje, gle
čuda, krade. Naš zadatak je da čuvamo menadžera koga
očekuje rutav zadatak otpuštanja kompletnog obezbeđenja
i devojke koja prodaje karte. Frka je jer su momci iz obez-
beđenja zapretili da će da ga prebiju ako samo proba da ih
otpusti. Ne prepuštajući ništa slučaju Luiđi i ja dolazimo na
posao pod punom opremom. Pancir, štitnici za muda, pot-
kolenice, laktove, kožne rukavice, sprejovi, palice... Znači,
prava porodična atmosfera.

Zakazani sastanak svih zaposlenih imao je odličnu pose-

ćenost. Konobarice, pomoćno osoblje, obezbeđenje... svi

12
 Američki san

su bili tu. Koliko se ja razumem u fizionomije sa nama u

sali je šest radnika obezbeđenja. Njih je bilo lako uočiti jer
su bili primetno nadrkani i napadno su zauzeli stav „sad
ću vam jebem majku svima“. Po nekad mi je žao što sam
pregoreo taj strah od namrštenih faca i umem da budem
skoro nezainteresovan kad neko preteći bulji u mene. U
momentu kada je menadžer, posle dugog okolišanja, sa-
opštio da je kompletna postava obezbeđenja slobodna i da
ne dolaze više na posao, jedan krupni ćelavi belac, od onih
nadrkanih iz obezbeđenja, počinje da ga psuje i vređa. Kada
je menadžer rekao da postoji video-zapis kako muvaju sa
kartama i da nemaju prava da se bune, ćelavi ga je gađao
punom plastičnom bocom vode. Menadžer je vešto izbe-
gao bocu, baš kao Džordž Buš leteću cipelu u Iraku. Vođa
pobune prilazi i skoro mi se unosi u facu, verovatno raču-
najući na podršku kolega koji su stali iza njega.
„A vas dvojica šta glumite. Pičke jedne. ’Ajde, gubite se
odavde.“
„Obrati se mom sefu.“ Pokazujem prstom na Luiđija
svega metar i po od mene.
Moja umanjena kopija, izbacivač odmetnik, osokoljeni
mojim zabrinutim licem, okreće se prema Luiđiju i hvata
se za muškost.
„Nemate vi muda za ovaj posao... Kohones vi nemate.
Gubite se odavde, vi pičke najobičnije...“
Ne kaže džabe Bas Ruten:
„Nikad, ali nikad, ne skreći pogled sa protivnika.“
Ali, izgleda da ćelavi nije imao prilike da se upozna sa
Basom, najvećom legendom borilačkih sportova, pa sam
bio ljubazan da mu prenesem pozdrave. Osnovni trik realne

13
 Milan Jovanović

ulične borbe, odvratiti pažnju protivniku, prošao je i ovaj

put. Snažnim zamahom noge, izvučenim brzom rotacijom
kukova, udaram neopreznog protivnika u zadnju stranu
kolena. Od siline udarca noga mu polazi napred i navlači
celo telo a posebno glavu na seriju udaraca italijanskim ši-
mikama. Onda smo prešli na citat Majka Tajsona:
„Svako ima plan dok ne dobije udarac u usta.“
Tako i pobunjenici iz faze planiranog napada pređoše u
junačko, stihijsko povlačenje. Da ne bude da prećutkujem,
i Luiđi i ja smo izvadili rasklopive pendreke marke „boli u
pičku materinu“ i počeli da udaramo gospodu pobunjenike
u povlačenju, čisto da budemo sigurni da neće ponovo da
se vraćaju na plan.
Pošto se nalazimo na privatnom posedu, imamo potpi-
san ugovor da smo angažovani kao vanredno obezbeđenje
i nemamo se zbog čega brinuti. Nakon ovog malog inci-
denta, menadžer je na brzinu objasnio preostalim radni-
cima hrišćansku poslovnu doktrinu sa akcentom na „ne
kradi“ i stavio tačku na ovo druženje.
U ovakvim situacijama, privatna kola ostavljamo u jav-
nim garažama a na lokaciju se dovozimo i odvozimo tak-
sijem. Iskustvo nas je naučilo da tim malim lukavstvom
možemo da uštedimo sebi nerve, izbušene gume, a bogami,
i polomljene šoferšajbne. Baš dok smo u povratku plaćali
taksi nakon „dugog“ radnog dana, eto ga ime Tonija Gam-
bina na displeju Luiđijevog mobilnog telefona. Opet se
mnogo zahvaljuje i srdačno me pozdravlja.
Da budem iskren, ova poslednja akcija već je bila van
opsega dešavanja u kojem se ja komotno osećam. S druge

14
 Američki san

strane, ja nikog nisam napao. Samo sam se branio... U ši-

rem smislu.

Od tada je prošlo par meseci. Naslućivao sam da će sledeći

posao koji mi ponudi Toni biti nešto ozbiljnije, i evo ju-
tros mi je stigao SMS koji to potvrđuje. Radi se o dugu od
80.000 dolara. Toni kaže da je tip pička i da je ilegalac bez
američkih papira pa nema šanse da zove policiju. Luiđi i ja
dobijamo po 15.000. Iz toga zaključujem da je tip dužan ne
više od 30.000 a da je ostatak čudna kamatna matematika
sa univerziteta Gambino.
„I šta sad, da se javim?“
„Pa, javi se. Možda ima neki drugi, normalan posao.“
„Ne ide to tako. Ono su bili probni radovi. On, vero-
vatno, tamo nekom višestruko naplati svaku akciju za koju
angažuje lokalne momke. Sada me želi za vojnika da može
da rešava stvari na daljinski iz Njujorka. Ja nisam taj.“
„Naravno da nisi. Nego je l’ hoćeš da svratimo u Vikto-
riju sikret? Ima...“

Što sam stariji, sve mi je jasnije da treba da izbegavam po-

slove koji umeju da se kose sa mojim osećajem za bezbed-
nost ili su na granici zakona, kao što Toni ume da ponudi.
Često sam uspešan u predviđanju i izbegavanju glupih si-
tuacija, ali nekad jednostavno nemam izbora. Samo dese-
tak dana otkad sam pred Jovanom pokazao zavidan stepen
opreza, u život mi se ušetalo novo sranje koje nisam mogao
da izbegnem.

15
 Milan Jovanović

Kao i uvek počinje sa telefonskim pozivom. Moj mnogo

dobar drug bio je u glupoj situaciji i pozvao, koga bi drugo,
mene. S obzirom na to da je on javna ličnost izbegavao je
da zove policiju dokle god je to moguće.
„Milane, imam frku... Veliku frku...“
„Probaj u skraćenoj verziji da mi kažeš šta se dešava.“
„Neki naoružani tip me tražio u studiju...“
„Gde si ti sada?“
„U Grazzie.“
„Čekaj me i ne izlazi nigde. Tu sam za manje od 10 mi-
nuta. Sedi dalje od prozora. Ništa se ne brini, taj ako je hteo
nešto ne bi išao okolo i pitao za tebe.“
Džima Džordana poznajem godinama i znam ga kao
jedno od najdivnijih stvorenja koje strahovito vodi računa
o svojoj porodici i prijateljima, pa mi je prosto neverovatno
da je on došao u ovu glupu situaciju. Dok vozim ka uglu 7.
ulice i Avenije Vašington, gde se nalazi zgrada u kojoj su i
studio i prestižni restoran Grazzie, ne uspevam da smislim
nijedan razlog osim da je u pitanju greška. Džimbo, kako
ga porodica zove, jeste muzički producent, treći najbolji u
Americi posle Timbelenda i Skota Storča sa tendencijom
da preuzme primat Storču koji se polako prezadužuje i na-
vlači na kokain. Kad praviš pesme teško možeš da se zame-
riš nekom osim ako ne vređaš stihovima. A Džimbo nije
ni tekstopisac, on pravi muziku, odnosno bitove, kako sam
kaže. Skroz mi je neverovatno da je uvredio nekog. Stvarno
nemam ideju zašto bi ga neko tražio na taj način.
Parkiram na mestu za invalide i ostavljam auto sa upa-
ljenim motorom i sva četiri migavca. Uvek tako za slučaj
da moram najhitnije da reagujem.

16
 Američki san

„Ne brini, Džimbo, tu sam i ostajem sa tobom do dalj-

njeg. Ispričaj mi tačno šta je bilo.“
„Bili smo u studiju sa Anastasijom... Sve je bilo dobro.
Kasno popodne izašli smo da ručamo. Dok nisam bio tu,
neki naoružan tip je došao u studio i isprepadao obezbe-
đenje i tehničare. Traži mene i kaže da mu dugujem 40.000
dolara. Ne razumem...“ Priča Džim skroz dekoncentrisan
i uplašen.
„Pa je l’ duguješ?“
„Cammon, man... Pa ja sam taj koji pozajmljuje pare.
Preko 300.000 duguju mi prijatelji i poznanici...“
„Znam da je tako. Ne brini. Rešiće se to. Kad se to de-
silo? Kad je bio uterivač?“
„Pre 40 minuta.“
„Koliko ljudi zna tvoju novu adresu?“ Pitam, jer se
Džimbo uselio u novu kuću od 3 miliona pre par nedelja.
„Samo familija.“
„Dobro. Idi odmah kući. Zovi Džoa neka sedi kod tebe.
Obojica imate dozvole za oružje? Je l’ tako? Neka Džo svo-
jim kamionetom prepreči ulaz u dvorište, odveži rotvajlere
i ne odgovaraj na pozive sa nepoznatih brojeva. Ja ću da
vozim za tobom do autoputa, pa se vraćam u studio da pre-
gledam video sa sigurnosne kamere, da vidim koga imamo
u igri. Bićemo u stalnom kontaktu. Sada idi kući, popij pivo
i lezi u đakuzi da se opustiš.“
„Idem s tobom da vidim snimak...“
„Ma ne, nema potrebe, brate. Budimo racionalni. Veruj
mi. Hoću da definišem problem da vidim da li mogu da ga
izolujem. Tebe hoću da držim van kadra. Da te nema dok
ne vidim kako ćemo. Molim te, poslušaj me i ne protivureči.

17
 Milan Jovanović

Znam šta radim.“ Istina je da pojma nisam imao šta me

čeka.
„Hvala ti, brate. Ti znaš da si mi kao rođeni brat i da ne
razdvajam tebe i Džoa...“
„I ja tebe volim. Ali ’ajde da te sklonim, pa da vidim šta
je šta i da probam da nađem tog tipa.“
Uzimam sa stola ključ od Džimbovog auta i kažem mu
da sačeka unutra dok ne parkiram ispred zgrade. Mercedes
AMG S klase je na trećem spratu garaže preko puta. Rizi-
kujem pažnju policije vozeći 20 metara u suprotnom smeru
do restorana. Telefonom cimam Jimba da izađe. Ja sam već
na trotoaru između auta i ulaza u Grazzie.
Zatvaram vrata od Džimbovog auta i utrčavam u moj
linkoln. Sečem kamionu putanju pokazujući mu rukom da
sačeka i pravim Džimu blok da se uključi u saobraćaj. Na-
pet sam i ne odgovaram kamiondžiji koji me psuje. Razmi-
šljam samo o uterivaču. Gledam okolo i pratim svaki po-
kret. Tip iz nekakvog džipa izlazi i gleda u Džimbov auto.
Ako nešto proba, pregaziću ga kolima. U stvari, tip gleda
ribu sa velikim sisama preko puta. Dobro je. Malo sam ma-
tor za ovo sranje. Ne znam koga da očekujem. Tim poslom
se bave i diletanti i profesionalci. I jedni i drugi mogu da
budu opasni. Stalno pogleđujem u retrovizor dok vozim
uz Džimbov zadnji branik. Ne dozvoljavam bezobraznom
taksisti da se useče između nas. I on psuje i trubi. Opet ne
reagujem. Ispraćam Džimba do znaka Welcome to Miami,
ali sa druge strane.
„Alo, Džimbo. Ne brini, niko nas nije pratio ili nešto
slično. Pali kući. Zovi Džoa da te čeka kod kuće.“
„Evo sad ću da ga zovem. Hvala ti.“

18
 Američki san

„Ne zahvaljuj se... Nego, ko zna šifru za kompjuter za

kamere obezbeđenja u studiju?“
„Nemam pojma. Znao je Dejv... koji je u Evropi sada.
Čekaj da razmislim... Valjda je ’studio’ „
„OK. Ostani kod kuće! Ja te obaveštavam kako stoje
stvari.“

U studiju je mali Rajan, muzički tehničar. On je jedan od

onih tipova što iz skupocenih uređaja iscede najbolji zvuk.
A i bolje bi bilo jer je studio vredan milion i po dolara. Ra-
jan, primetno nervozan nakon bliskog susreta sa nezvanim
gostom, nevoljno seckajući, opisuje belca visokog oko 186
cm, koji hramlje na jednu nogu. Kaže da mu se jasno ocr-
tavao pištolj na boku ispod majice i da je rekao da je došao
naoružan i da ima 20 kik boksera koji čekaju napolju. Hm...
Malo naivno blefiranje za profesionalca? Pitam Rajana da
mi pokaže kompjuter koji kontroliše kamere.
Sedam za blago prašnjavu tastaturu.
„studio“
„Invalid password“
„studio1“
„Invalid password“
„studio305“
Bravo, majstore! 305 je pozivni broj za Majami i to radi.
Program za sigurnosne kamere je pregledan i intuiti-
van, pa sam lako došao da snimaka koje sam tražio. 4:48
je vreme kada se pojavljuje gospodin uterivač na kameri 5.
Vidim da je moj tip zategnut i da je u treningu. Dalje za-
pažam da je tip obučen na ofanzivno, da ima pancir koji se

19
 Milan Jovanović

jasno ocrtava ispod majice na kojoj piše Kick Boxing Flo-

rida. Čak mi se čini da ima lepljivu traku preko patika, kao
što nose specijalci, da im se u akciji ne odvežu pertle. Pri-
mećujem da mu je pištolj malo niže od pojasa što znači da
ima specijalnu futrolu za brzo potezanje. Preslušavanjem
snimka razaznajem da je on rekao da mu Deni Domingez
i Džim Džordan duguju 40.000 dolara i pri tom je više puta
spomenuo Denija nego Džima. Na kameri 2 vidim da je
na izlazu tehničaru dao neki papirić, verovatno vizitkartu.
Spoljna kamera broj 7 daje mi jasnu sliku njegovog džipa
vranglera, kabrio-terenca tipičnog za toplu Floridu. Malo
sam se pomučio ali uspevam da dešifrujem tablice, „BEE
343A“. Da ne zaboravim odmah ukucavam u SMS tablice i
šaljem samom sebi.
„Rajane, vidim da ti je ovaj dao vizitkartu?“ pitam dire­
ktno.
„Jeste. Bacio sam je u đubre. Ja sam muzički tehničar i
ne želim da imam ništa sa ovim tipom.“
„Ma opušteno. Je l’ možeš da mi nađeš tu vizitkartu, vo-
leo bih da se čujem sa tipom.“
Na narandžastom kartonu vizitkarte malo zamazanom
kečapom iz korpe za otpatke piše da se tip zove Skot Lav,
da mu je ime firme Black ship titanium umbrella i da čovek
radi „financial recavery“, odnosno, uterivanje dugova. Za
sada izgleda da je tip profesionalac.
Uzimam telefon i okrećem Vidiča. Slučajno sam upo-
znao policajca našeg porekla koji nema pojma gde je Srbija
ali mnogo voli što je Srbin. Kao zemljaku rekao mi da ga
zovem kad god mi treba pomoć.

20
 Američki san

„Je l’ to najzgodniji srpski policajac u Majami Biču, ma-

jor Vidič?“
„Da?“
„Ovde najkrupniji Srbin na Saut Biču, Strongmen. Je l’
me se sećaš?“
„Ehej... Gde si, bre, ti, čoveče? Je l’ si još sa Kimbom?“
„Jesam. Dokle god su pare dobre...“
„Ne brinem se ja za tebe... Šta ti treba, brate?“
„Neko mi zakačio kola u garaži pa pobegao. Šta treba
da radim?“
„Je l’ imaš broj tablica? Ako nemaš, neka ti daju da vi-
diš kamere u garaži. Oni su po zakonu dužni da ti pomo­
gnu...“
„Jesu, dali su mi...“
„Daj mi broj, odmah ti dajem ime i adresu. Je l’ velika
šteta?“
„Ma nije, ali me nervira što je pička pa ostavio na brisaču
cedulju sa brojem telefona banke.“
„Ha, ha... To samo tebi može da se desi. Daj mi tablice.“

Zahvaljujući predusretljivosti organa reda našeg porekla

dobijam poklapanje podataka. Tip se zove Skot Lav i sta-
nuje u zapadnom Majamiju. Za uzvrat obećao sam Vidiču
da ću da dođem kod njega kući na srpski roštilj. Kad se
mora nije teško.

Dok vozim ka zapadnom Majamiju, koji je na pola sata vo-

žnje od Majami Biča, pozivam Jovanu da joj kažem kako

21
 Milan Jovanović

nije ništa strašno i da je samo u pitanju nesporazum. Pro-

bam da joj smanjim nervozu, jer sam iznenada, bez objaš-
njenja, napustio porodičnu trpezu.
Iz trećeg pokušaja dolazim do dvospratne kuće sa parki-
ranim vranglerom ispred. Tablice BEE 343A potvrđuju mi
da sam na pravoj lokaciji. Pored vranglera parkiran je teget
Tojotin mini-ven sa nalepnicom koja upozorava da je beba
u automobilu.  Znači da je moj novi prijatelj porodičan čo-
vek što može samo da mi olakša pregovore. Solidna kuća
u ne toliko lošem komšiluku takođe je dobar pokazatelj da
tip verovatno nije usijana glava.
Taman sam pomislio da ću da čekam zauvek, kada je iz
kuće izašao tip sportske građe sa torbom za trening na ra-
menu. Od osobenih znaka izdvaja se diskretno hramanje
na desnu nogu i gadan ožiljak na potiljku koji mi ne liči na
sportsku povredu. Dok se isparkirava, uterivač sa najlju-
bavnijim prezimenom telefonira, ne obraćajući preterano
pažnju na okolinu. U manevrisanju mi se dovoljno približio
da mogu da prepoznam logo nalepnice obližnjeg Tajger kik
boks kluba na zadnjem delu automobila.
Sačekao sam desetak minuta, da vidim da neko ne dolazi
ili odlazi, odvezao se do obližnjeg tržnog centra i parkirao
sam auto ispred radnje za bebe. Vrlo brzo sam zaustavio
taksi koji je vozila jedna simpatična pričljiva baba, koja,
na svu sreću, ne zna engleski baš dobro. Sa babom kao vo-
začem, koja je non-stop pričala nešto na španskom, vratio
sam se do porodičnog gnezda poznatog uterivača dugova
koji naoružan plaši ljude po Majami Biču. Zamolio sam
najšarmantnijeg taksistu da me sačeka i uputio se ka lokal-
nom štabu za „financial recavery“. Tek tada primećujem da

22
 Američki san

i on ima vešto postavljene sigurnosne kamere. To me nije

preterano uzbudilo, jer ja i želim da on zna da ga tražim.
Nakon osmeha u kameru snažno sam pokucao na vrata,
jače nego što to rade gosti a za nijansu slabije nego što kuca
policija kada je na vratima. Teška vrata su se otvorila taman
koliko je dugačak sigurnosni lanac. Lepuškasta sitnija že-
nica gleda me upitno bez reči.
„Dobar dan. Ja sam Aleks, treba da se vidim sa Sko-
tom... Tražio me je danas.“ Pokazujem joj vizitkartu sa ke­
čapom.
„Skot nije kod kuće. Šta vam treba?“ Odgovara gospođa
Lav, sa primetnom dozom nepoverenja.
„Nema problema. Naći ću ga ja... Radimo jedan proje-
kat zajedno, znate... Bio sam tu u komšiluku,..“ Odgovaram
sa malim osmehom koji je delimično opustio namrštenu
ženicu.
„Pozovite ga telefonom.“ Primećujem španski akcenat
i kod nje.
„Ne brinite, naći ću ga ja.“ Pojačavam moj ruski akcenat
da se izjednačimo.
Dižem pogled ka kameri i upirem prstom u objektiv.
Koliko mogu da procenim i taksi je u kadru. Odlično. Sad
zna da imam babu u rezervi. Sedam u taksi zamolivši svog
saučesnika da me vozi u kik boks klub. Zelenkasti džip bez
krova parkiran je na mestu za invalide na samom ulazu u
klub. Zastajemo za trenutak da se uverim da ima uredno
ovlašćenje za parkiranje na mestima za invalide. U Floridi
ima dosta ratnih invalida. Ako je i moj baja veteran to bi
značilo da je čvršći od običnog vikend uterivača.

23
 Milan Jovanović

Ako je tako, moraćemo da igramo njegovu igru ali po

mojim pravilima. Onako među nama, bavio sam se uteri-
vanjem dugova više godina. Počelo je kao pomoć prijatelju
koga neko radi za pare, pa korak po korak postalo povre-
men dodatni izvor prihoda. Naravno, uvek sam bio ubeđen
da radim ispravnu stvar. 
Znam da je uterivaču nezamislivo da njega neko juri i
traži. Osećam da će ovo biti zabavno.
Ne budem lenj, od babe uzmem olovku i papir i napi-
šem poruku:
„Javi mi se hitno. Aleks.“ 
Papirić sam stavio ispod brisača sa vozačeve strane. Ko-
risteći profesionalnu podršku, tajnog agenta babu, dovozim
se do tržnog centra gde je parkiran moj auto. Dok plaćam
taksi pade mi na pamet ideja. U radnji za bebe kupujem
bebi alarm, koji se stavlja kod bebe u sobu da roditelji na
radio-prijemniku u drugoj sobi mogu da čuju šta beba radi.
Znam da smo baš Džimu kao poklon za rođenje Džima Ju-
niora kupili neki monitor koji ima domet 900 stopa što je
oko 300 metara. To može da bude zgodno za prisluškivanje
razgovora u slučaju nužde. Možda uspem da ga ubacim u
džip pa slušam neki razgovor uterivača. Diveći se svojoj
domišljatosti, ne žaleći 78 dolara, kupujem najsavremeniji
špijunski uređaj za amatere. Baterije sam dobio besplatno.
Ponesen detektivskom groznicom zgodno postavljena
telefonska govornica daje mi ideju da pozovem oštrog
momka sa sigurnog broja. Pretpostavka da neće da se javi
dok trenira bila je tačna. Uključila se sekretarica. Montiram
glas na najdublju rusku varijantu i ostavljam poruku:
„Tražio si me danas. Javi se. Aleks... Znaš već zašto.“

24
 Američki san

Procenjujem da Skot ima još pola sata do završetka tre-

ninga i prekraćujem vreme u obližnjem Paninis restoranu
brze hrane. A i vreme je bilo da jedem, već sam počeo da
osećam nesvesticu jer me je Džim podigao baš sa trpeza-
rijskog stola. Naručujem sendvič od domaćeg hleba sa go-
vedinom i čajnom kobasicom zatrpan nekim povrćem i
odličnu pileću krem čorbicu. Uopšte mi nije jasno zašto
retko jedem supe i čorbe kad mi prijaju. Valjda me mrzi da
čekam da se ohlade, šta li?
Punog stomaka i osetno bolje raspoložen sedam u svoj
auto i odlazim u Tajger kik boks klub. Odmah vidim da
nema automobila momka sa titanijumskim kišobranom.
Parkiram pola bloka dalje da mi slučajno neko ne zapamti
auto. To mi je neophodno za igru koju spremam uterivaču.
Na recepciji vežbaonice, opet sa ruskim akcentom, zamo-
lim omanjeg momka da zapiše poruku za Skota, da sam ga
tražio. Ja, Aleks.
Tek sada, kad mi je skočio šećer nakon klope, uspeo sam
da definišem svoju taktiku. Ideja mi je da ga neko vreme
tražim i ne nalazim, a da on bude svestan da ga nepoznati
veliki Rus traži svuda, pa čak i kod kuće. To bi bila klasična
diverzija i skretanje pažnje sa Džima, čime bih ja dobio
manevarski prostor da izvidim kakav je problem ušetao
mom prijatelju u život. Verujem da će uterivač sa ovim no-
vim momentima morati znatno da promeni taktiku i bude
oprezniji. Siguran sam da se ne oseća prijatno što sam ga
tražio i na kućnoj adresi.
Vreme je da pozovem Džimba da vidim kako podnosi pri­
tisak.

25
 Milan Jovanović

„Džimbo, šta ima? Je l’ si se opustio malo?“

„Malo jesam. Tu sam sa Džoom i sa našim stricem. I on
je naoružan.“
„Vidim da se vi ne zajebavate. Jadan ovaj uterivač.“ Pro-
bam da omekšam situaciju.
„Jesi li saznao nešto? Ko je on?“
„Jesam. Tip je profesionalac. Mislim da ima i registro-
vanu firmu za naplatu dugova.“
„Ali ja nikom ne dugujem!“
„Znam, bre, Džimbo, znam. Bio sam kod njega kući i u
teretani i nisam ga našao. Sutra ću da ga nađem i razgova-
ram sa njim. Za sada mi se čini da nije pokušaj reketiranja,
što je dobra vest.“
„Kakvo reketiranje? O čemu pričaš, brate?“
„Zaboravi. To je bila samo pretpostavka koju sam otklo-
nio. Verujem da je tipa neko pogrešno usmerio na tebe. Kad
sednem sa njim za sto razjasniće se. Šta radiš sutra?“
„Ja ujutru letim za Atlantu. Radim sa Lil Vejnom na no-
voj pesmi...“
„To beše onaj mali što ima tetovažu na licu?“
„Taj, taj što te nervira.“
„Ma nije strašno. Samo ne volim kad je neko arogantan.“
„Nije on loš momak.. Takav mu je nastup.“
„OK. Ja ću najverovatnije sutra da nahvatam uterivača i
organizujem razgovor.“
„Brate, molim te, vodi računa. On je naoružan.“
„Ne brini. Imam plan. Srećan put.“ Neka se barem Džim
opusti a ja ću već nešto da smislim.
„Zovem te u pauzi snimanja.“

26
 Američki san

Dobra okolnost za Džimovu situaciju je da mnogo pu-

tuje pa neće u celini da oseti pritisak uterivača. Dok se vrati
ja ću verovatno da isteram stvari na čistac i utvrdim da li
duguje pare ili je posredi greška. U svakom slučaju, spustiću
loptu i poštedeti Džima stresa. Nije ni meni svejedno, ali
nemam mnogo izbora.
Kad sam došao kući, napravio sam na dži-mejlu akaunt
za elektronsku poštu sa nazivom alexei305@gmail.com i
sa njega poslao Skotu još jednu poruku na i-mejl koji ima
na vizitkarti.

„Skote,
treba da se vidimo HITNO
Alex“

Još sam ostavio pripejd broj telefona mog sina Jovana

koji nigde nema zavedeno ime korisnika. Joca će morati da
ide u školu bez telefona, ali mislim da će nekako da pregrmi
dan bez slikanja svoje patike i slanja porukica. Pre spavanja
sam snimio poruku na sekretarici mog novog radnog tele-
fona: „This is Alexei, just live the message“, i isključio zvono
na telefonu da ne budem probuđen baš u 8 ujutru.
I kao što sam pretpostavio, kad sam se probudio u 11
ujutru već sam imao 3 propuštena poziva sa Skotovog broja.
Nije bilo potrebe da otvaram poštu na alexei305 već sam
odmah okrenuo svog novog „partnera“.
„Da.“ Javio sa glas tanji nego što sam očekivao.
„Treba da se vidim sa tobom danas.“
„S kim pričam?“
„Za tebe sam od juče Džim Džordan.“

27
 Milan Jovanović

„Ja nemam ništa sa tobom, meni pare duguje pravi Džim

Džordan i ima da ih vrati po svaku cenu.“
„Momak, ako ti Džim duguje pare ja ću lično da ti ih
isplatim. Razumeš. Ali ja ti tvrdim da je nemoguće da Džim
bilo kome duguje!“ Ulazim u konkretan razgovor.
„Džim Džordan i Deni Domingez duguju mi 40 jebenih
hiljada dolara.“
„Dobro. ’Ajde da ne drobimo preko telefona, dođi na
Saut Bič da pričamo.“
„Da ti kažem odmah da sam ja bivši marinac i da sam
stalno naoružan. Mogu za pola sata da dovedem 40 kik
boksera da porušimo ceo Saut Bič.“ Po priči mi je jasno da
je malo manje hrabar nego juče.
„Je l’ se tebi uteruju pare ili ćemo da ćaskamo? Dođi na
jebeni Saut Bič da pričamo.“
„Dobro. Gde hoćeš da se nađemo? Mora da bude neko
javno mesto. Da te upozorim, nemoj ništa da probaš, ja sam
spreman na sve.“
„Odlično. Da se nađemo u Dunkin Donats na Altonu.
Znaš gde je to?“
„Znam, pored policijske stanice?“
„Tako je. Može u dva sata?“
„Može. Kako ću da te prepoznam?“ Pravi se on nevešt
prećutkujući da me je verovatno video na kameri.
„Jedini ću da budem bez uniforme.“
„Biću tamo u dva.“
„Čekam.“

28
 Američki san

Idem relativno često u taj Dunkin Donats i nikad nisam bi

u njemu a da nisu barem dva policijska automobila ispred.
Panduri stvarno vole krofne i kafu, a ja bio ubeđen da je
to urbana legenda. Mada moram da priznam da su krofne
odlične, pogotovo one sa kremom kao za princes krofne.
Čim sam završio razgovor sa Skotom, poslao sam SMS
Džimu:
„Džimbo, nalazim se sa tipom u dva. Molim te, budi do-
stupan.“ Pretpostavljam da je u studiju i da snimaju pa mu
je na telefonu isključen ton. Želim da mi se javi na telefon
kad mi bude potreban u toku razgovora sa Skotom.
„OK. Je l’ sve u redu, Milane?“ Stiže odgovor u roku od
par minuta. Znači da je Džimbo pripravan.

Sa Skotom sam se našao tačno u dva. Kad sam ušao on je

već  bio unutra. Sedeo je uz frižider okrenut leđima prema
zidu. Bio je odeven skoro identično kao što sam ga video
na snimku. Prilazim i rukujem se. Ne izgovaram ime. Pro-
bao je u razgovoru da plasira ponovo priču kako je opasan
i kako ima vojsku kik boksera. O’ladio sam ga da nisam kli-
nac i da ne kupujem takve priče nego sam tu da završimo
biznis. Rekao mi je da Džimbo i Deni Domingez duguju
40.000 dolara njegovom klijentu.
„Čekaj, bre. Ko duguje, Deni ili Džimbo?“ Presekao sam
podeljenu odgovornost.
„Deni je rekao da mu je te pare uzeo Džimbo.“
„Tu smo dakle. Nema ništa od toga. Deni je radio za
Džimba kao lični asistent. Nikad nisu radili biznis zajedno.

29
 Milan Jovanović

Moraš da znaš da Džim pravi 7 miliona godišnje. Nema ra-

zloga da upali bilo koga za pare a i divan je čovek.“
„Mene to ne interesuje, ja hoću svoje pare.“
„Razumem te da hoćeš svoje pare, ali one nisu kod
Džima.“
„Pa Denija ne mogu da nađem, a Džim ima pare...“
„Ja ću da nađem Denija za 5 minuta.“
Pozvao sam Džimba i rekao da se nalazim sa naoruža-
nim tipom na sastanku, sa onim istim koji ga je tražio u
studiju. Objasnio sam da Deni najverovatnije duguje pare
i da se krije iza Džimovog imena. Dok sam ja bio na vezi,
Džim je odmah pozvao Denija i napravio konferencijski
poziv pa smo mogli sva trojica da se čujemo. Džim je vrlo
jasno objasnio Deniju o čemu se radi, ja sam potvrdio na-
glasivši da je sa mnom izuzetno opasan čovek i da ne želim
da se vrši pritisak na Džima. Nakon toga sam dao telefon
Skotu. Po razgovoru sam zaključio da je Deni priznao dug
čime je Džim oslobođen pažnje uterivača dugova. Ukapi-
rao sam i da je Deni zastrašen jer je Skot rekao da ću ja da
pođem sa njim i da nema potrebe da se plaši.
Kad je telefon ponovo došao do mene, prepadnuti Deni
mi je rekao da je dogovorio da u četiri mesečne rate vrati
dug ali se oseća nesigurno pa me je zamolio da idem sa njim
kada se viđa sa Skotom. Prihvatio sam.
„Vidi, Skote, ja mogu da ti garantujem da ću da dovedem
Denija kad god treba da se vidiš sa njim. Pobrinuću se da
ne kasni ili vrda.“
„Brate, to bi bilo odlično. Imaš 10% od mene ako ga
dovodiš.“

30
 Američki san

„Počinješ da mi se sviđaš tako ćopav. Uzgred, zovu me

Strongmen.“ Kažem, ne uspevajući da sakrijem osmeh.
„Drago mi je. Ti si mi prvi simpatičan bilder koga sam
upoznao.“ Po osmehu na licu vidim da smo sada na istoj
strani.

I tako smo moj novi partner i ja sklopili naš prvi posao od

koga sam ja zaradio 4000$. Nije loše za jedan dan posla.

Skot se oduševio poklonom za bebu, posebno dometom od

900 stopa koji nisam uspeo da iskoristim u špijunske svrhe.
Džim je sa Lil Vejnom snimo planetarni hit „Lillipop“. Ja
sam pokrio minus od 3200$ na kreditnoj kartici, a za osta-
tak poboljšao Viktorija sikret vozni park erotskog veša moje
supruge. Od Džima sam dobio najveći plazma televizor na
svetu i potpisani CD Lil Vejna. Joca je dobio ajpod. Vidič je
dobio bure hajnekena i novog stalnog gosta na roštilju.

Došavši u Majami bez jasne koncepcije igre, sa 41 dolarom

u džepu, sveo sam svoj manevarski prostor na minimum.
Nije bilo vremena za potezanja diplome i konkurisanja kod
softverskih kompanija, morao sam pod hitno da se doba-
cim do neke egzistencije. Nekako najlogičnije mi je bilo da
probam da unovčim moj najočigledniji imetak od 145 kg
čistih mišića na 193 cm telesne visine. S tim karakteristi-
kama bio sam najpodesniji za posao izbacivača. Nije išlo baš

31
 Milan Jovanović

najlakše i najslavnije u početku, ali vremenom, uspeo sam

se u gornju polovinu neformalnog registra izbacivača.

Profesija izbacivač zvanično više ne postoji. To je jedan

termin zaostao iz ranijih vremena kada su birtije i pabovi
imali zaposlenog nekog mrgu koji je bukvalno izbacivao
pijane goste na ulicu. Kao ono kada pijanca u filmovima
neka gromada odvuče do izlaza, šutne u bulju na zadnjim
vratima, i pijanac, naravno čuveni, padne u crne kese sa đu-
bretom. Ono što smo gledali u filmu Drumska kafana, gde
se Patrik Svejzi, kao izbacivač, bije iz noći u noć, ja verujem
da nigde više ne postoji. Davno je prevaziđeno raditi obez-
beđenje na taj način. Jedino je arhaični termin, izbacivač,
opstao i koristi se za osoblje ugostiteljskog objekta koje je
zaduženo za obezbeđenje. Metode rada jedan na jedan su
zaboravljene. Sada se računa na tehničku, taktičku i broj-
čanu premoć obezbeđenja.
Tipičan izbacivač je visok, krupan, namršten, udrvljen
kao praziluk, obično ušećeren u nekoj od opasnih poza,
bilo ruku prekrštenih na grudima, bilo podbočen kao ćiri-
lično slovo F. Iskustvo nas je naučilo da ne držimo ruke u
džepovima jer se teže reaguje u trenutku, a možeš i da iz-
gubiš novčanik ako brzo rukom prekineš partiju džepnog
bilijara.

Pametan izbacivač izbegava frke i trudi se da bezbedno za-

vrši veče. Kod kuće, naravno, a ne u policijskoj stanici ili,
ne daj bože, u bolnici. Uzmeš platu i ideš kući je osnovni

32
 Američki san

moto. 125 dolara za veče, i to je to. Međutim, nije za sve iz-

bacivače plata jedini izvor prihoda. Vremenom sam počeo
da primećujem da neke kolege dobijaju novac od gostiju,
takozvani tips ili bakšiš na srpskom. U nedostatku objaš-
njenja najlogičnije mi je bilo da pretpostavim da je posredi
staro poznanstvo baš kao što i oni sami kažu. Ja sam skoro
došao u Majami, kad li ću ja da imam stara poznanstva?
Za godinu? Dve?
Međutim „staro poznanstvo“ me je zadesilo mnogo ra-
nije nego što sam očekivao. Jedne noći, dok sam radio u
ekskluzivnoj diskoteci Mynt, uključenog autopilota, prekr-
štenih ruku, mrštio sam se i trudio da zauzmem što suge-
stivniju pozu, u narodu poznatu kao „don’t fuck with me“.
Zagledan u igračicu odevenu u skoro ništa, malo je falilo
da ignorišem poziv rukom jedne sredovečne, dobrodržeće
gospođe. Da me neko od gostiju nije podgurnuo ne bih je ni
video, iako je izuzetno lepa žena. Savršeno beli zubi uvež-
bano su blesnuli u ljubaznom osmehu. Dok smo se rukovali
osetio sam da mi ugurava nešto na dlan.
„Au, koliki si čovek, ti mora da si Rus...“
Jeste Rus... I Čečen u isto vreme, odgovaram u sebi. Utre-
nirana gospođa pipka moje mišiće dok pričamo.
„Hm... Ovakvi se nisu proizvodili u moje vreme. Je ’l
možeš da me otpratiš do toaleta... Molim te. Nervira me
ova gužva.“
Verujem da je niko u životu nije odbio nakon osmeha, pa
ni ja. Čak sam se prvi put u poslednjih par nedelja osmeh-
nuo na poslu. Klimnuvši glavom, bez reči sam pošao ka
toaletu, praveći svojim telom kroz gužvu sasvim solidan ko-
ridor za gospođu sa bezobrazno dubokim dekolteom. Pod

33
 Milan Jovanović

razigranim svetlima diskoteke pokušavam da vidim cifru

na komadiću papira za koji osnovano sumnjam da je izašao
iz štamparije ministarstva za finansije Sjedinjenih Američ-
kih Država. Iako ne delujem preterano pametno, prepoznao
sam izbuljene oči i rokersku frizuru Bendžamina Frenklina
oslikanog na novčanici od sto dolara. Nisam siguran koliko
sam uspeo da suzbijem novonastali osmeh na prihvatljivu
meru, ali mi za trenutak nije bilo bitno da glumim oštrog
momka.
„Je l’ možeš, molim te, da me sačekaš?“ Dok me pita,
ponovo me pipka za grudi, a miris njenog parfema J’adore
trajno mi se usekao u memorijske lokacije sa natpisom
„Lepe uspomene“.
„Sa zadovoljstvom, gospođo.“
Prvo pa muško i to baš stotka. To mi je bio prvi bakšiš.
Odjednom mi je postalo jasno kako se stiču „stari prijatelji“.
U znak zahvalnosti lepoj gospođi što mi je stipendirala
prvi semestar večernje škole „kako napraviti pare kao iz-
bacivač“ ostatak večeri proveo sam uz njen sto trudeći se
da ne dozvolim da nju i njeno društvance niko ne ometa
u provodu. Zauzeo sam mesto ispred njihovog separea i
svojim telom praktično onemogućio da bilo ko nepozvan
priđe njihovom stolu. Nekoliko šampanjaca sa uobičajenim
mini-vatrometom zakačenim na grlićima boca sa skupom
tečnošću, učinile su moje prisustvo još primetnijim. Pred
sam kraj večeri prvi put u životu video sam da neko potpiše
račun na 7.000 dolara. A poznato je da za te pare ovde može
da se kupi očuvan golf 4, znak raspoznavanja ljudi iz na-
ših krajeva. Kao lepo vaspitan domaćin otpratio sam dragu
gospođu i njene prijatelje do izlaza diskoteke probijajući put

34
 Američki san

kroz masu ljudi. Na izlazu sam dobio nežan poljubac od

dame herc i još jednog Bendžamina od daminog pratioca.
Baš me krenulo sa sticanjem „starih prijatelja“.
Vremenom sam svoje znanje za pronalaženje novih „sta-
rih prijatelja“ podigao na nivo redovnog profesora na ko-
ledžu za izbacivače. Izoštrio sam čulo i lako uočavao po-
trebe VIP gostiju. Ako nekom treba konobarica – tu sam ja i
moj radio. Ako gostu treba da se uvede tek pristiglo društvo
– evo mene. Neko se nepozvan uvalio za sto – uklizavam.
Ako bogati gost treba da napuderiše nos u kolumbijskom
odeljenju toaleta – čuvam stražu. Nekada čak samoinicija-
tivno stojim uz sto sa nekoliko boca skupocenog šampanjca
i vrlo često za takvu pažnju bivam nagrađen. Rukovao sam
se sa novčanicama od dvadeset, sto a ponekad i više stotina
dolara. Istina je da potiskujem sve slabiji osećaj sramote što
se moja aktivnost na  „obezbeđenju“ jedva malo razlikuje
od striptizete koja igra lep dens klijentu. Ali osećaj nela-
godnosti prolazi proverom stanja na računu u banci. Ako
je sezona u jeku, uspevao sam da utrostručim svoju platu,
što nije za potcenjivanje.
Stalnim prisustvom po noćnim klubovima u ulozi obez-
beđenja i ja sam stekao takozvane klijente. Ljudi, spremni
za ludi provod, dolazili su u klub, ne libeći se da potroše
desetak i više hiljada dolara i tražili od menadžmenta da
baš ja budem uz njihov sto. U tom trouglu: gost–klub–lično
obezbeđenje, svi imaju korist. VIP-ovac se oseća prijatnije
dok troši svoje pare, klub je uvek spreman da udovolji gostu
koji troši, a meni je to značilo par stotina dolara.
Nažalost, moj poligamni brak sa mušterijama prestiž-
nog Mynta nesrećno je prekinut mojim otpuštanjem. Ne

35
 Milan Jovanović

prepoznajući gradivo, u nekoj frci sam onesposobio telo-

hranitelja poznate zvezde. Menadžment, da bi sprao sop-
stvenu odgovornost, jednostavno me je otpustio. Nakon tog
kiksa trebalo mi je baš dugo vremena da nađem novi klub
i dovedem sebe u komotnu poziciju flertovanja sa napoj-
nicom u VIP sekciji.
Ko si šta traži, on si to i nađe, što kažemo mi u Nišu. U
to vreme najbolji i najveći klub na Majami Biču pokazao
je interesovanje za srpskog izbacivača pa sam, bez ikakvog
uslovljavanja, postao zvezda prelaznog roka i vrlo brzo po-
vratio plejmejkersku poziciju u timu izbacivača.
Nonšalantno šetajući VIP sekcijom diskoteke Man-
sion, po navici sam se mrštio na goste koji piju jeftina pića,
ne troše i često samo stvaraju gužvu i veliki potencijal za
probleme. S druge strane rasni potrošači i njihovi prijate-
lji dobijali su od mene blagi naklon i osmeh uz obavezno
pitanje:
„Je l’ sve u redu? Treba li vam nešto? Samo mi recite ako
nešto treba, ja ću da se pobrinem da sve bude u redu.“
Ovakva jednostavna konverzacija u zemlji koja je institu-
ciju napojnice izdigla do nivoa zakonske odredbe, može da
mi donese lakih stotinak i više dolara bez mnogo truda.
I pored napora da ulovim neku zelenu novčanicu, ni-
kada me nije napuštao osećaj za bezbednost. U deliću tre-
nutka spazio sam da se konobarica nešto prepire sa ne-
kim gostom i da pokušava da uoči najbližeg izbacivača.
Vidim da je Hulio već prišao i počeo da priča sa gostom
za koga opravdano verujemo da pravi problem. Prilazim i
privlačim velikog Hispanca  na stranu da mi kaže u čemu
je problem:

36
 Američki san

„Rekao sam mu da ako ne ugasi džoint, ima da ga izba­

cimo.“
„Ne brini se ti ništa, ja ću to da sredim.“ Okrećem se
ćelavom VIP-ovcu obučenom kao maneken hip-hop gar-
derobe iz Novog Pazara.
„Gospodine, nije da gunđam, nemojte pogrešno da me
shvatite, ali ovde nije dozvoljeno pušenje marihuane.“
„Samo da završim džoint i neću više.“
Dok se pozdravljao sa mnom, osetio sam par novčanica,
pretpostavio sam od 20 dolara. Pare su za brojanje pa sam
se veštim manevrom zaklonio od pogleda ljudi sa stola dra-
gog gospodina dok sam proveravao koliko me ceni. Jebote,
300 dolara. Više od dve moje dnevnice ekstremno su mi
popravile radni moral.
„Gospodine, ja ću da se pobrinem da vas niko ne uzne-
mirava. Za marihuanu je potpuno OK, samo malkice dis-
kretnije. Jedino ako naiđe menadžer ili šef obezbeđenja
moraću, kao, da vas upozorim ponovo. Ali kad oni nisu tu
mi casa es tu casa“.
Izgovorivši najtopliju dobrodošlicu koju sam umeo,
pretvaram se u prepariranog sibirskog medveda u stavu
mirno. Odlučio sam da se do kraja večeri ne pomerim od
stola svog novog najboljeg druga. Hulio, sumnjajući da još
uvek imamo problem, prilazi da pita treba li pomoć. Dok
se rukujemo, stavljam mu već pripremljenu novčanicu od
20 dolara u dlan.
„Brate, ne brini. Sređeno je. Nema potrebe da zatežemo
kad možemo da uzmemo po neku kintu.“
Ozareni, ne baš mnogo inteligentni, Hulio zauzima
svoju poziciju. I on se ukipio čekajuci razvoj događaja, ali

37
 Milan Jovanović

ne preterano blizu da ne privučemo pažnju menadžera.

Ostalo je samo da sačekam napad konobarice i miran sam.
Naravno, ako ne bude neke frke, do kraja ove lepe večeri.
„Milane, upozorila sam ih da ne smeju da puše travu a
oni ne prestaju.“
„Pa je l’ ti znaš ko su oni? Je l’ znaš? To su ti oni gazdini
prijatelj iz Vegasa. Tamo će zajedno sa njim da otvaraju
klub. Opusti se, bre, malo. Kako misliš da uzmeš napojnicu?
A i čovek rekao da će da se pobrine za tebe. Razumeš? Da
se pobrine.“
„Ma meni i ne smeta, nego da ti nemaš probleme...“
„Niko neće da pravi problem. Ne brini. Sve je pod kon­
trolom.“
U toku večeri, moj dragi novi prijatelj još nekoliko puta
se rukovao sa mnom. Išli smo da piškimo – stotka. Malo
se lupalo po bubnjevima – trista. Inhalirao se kolumbijski
katalizator raspoloženja – dvesta. A na kraju je izrazio že-
lju da pušta muziku. Di-džej i ja smo podelili 500 dolara.
Te večeri sam sam sebi ličio na video-igricu. Dok se moj
stari prijatelj zabavljao, ja sam, kao Pekmen, klopao stotku
u svakoj njegovoj akciji. Po načinu trošenja para, garderobi,
ponašanju i  količini opijata postoji velika verovatnoća da
je nesuđeni gazdin prijatelj, kako to zovu kod nas, kontro-
verzni biznismen.
Za kraj večeri se podesilo da je neki pijani klinac zaska-
kao njegovu curu, pa još bio grub. Nošen najsavremeni-
jim antigravitacionim uređajem srpske proizvodnje, uljez
se našao van kluba za manje od 5 sekundi. Tu sam, mimo
sopstvenog očekivanja, odbio da uzmem pare. Rekao sam
da je moj posao da ga čuvam a ne da se neprincipijelno

38
 Američki san

„bogatim“. Ali nakon njegovog insistiranja, morao sam da

prihvatim „rukovanje“. Ipak je gost uvek u pravu.

Rad u klubovima, nažalost, često nije ovoliko prijatan. Kao

izbacivač uvek moraš da budeš spreman da reaguješ u se-
kundi, često se uvaljujući u komplikovane i rizične situacije.
Osim takvih, postoje i situacije koje ti se polako približa-
vaju i ti ih vidiš ali znaš da ne možeš da ih izbegneš i jed-
nostavno moraš da budeš tu. U svim profesijama postoje
situacije koje razdvajaju dečake od muškaraca. Tu jedno-
stavno nema blefiranja i stare slave. Mora da pokažeš da
si na nivou dešavanja ili bolje da nisi ni došao. To ume da
bude neprijatno ali i velika satisfakcija ako pokažeš da imaš
u sebi dovoljno materijala za zidanje solidne biografije.

U Majamiju u poslu izbacivača postoje tri takve situacije.

Memorijal vikend sa centralnom proslavom u Mansionu je
ne samo najstresnija situacija za obezbeđenje već problem
i za ceo grad jer se tada populacija udvostruči a stopa kri-
minala udesetostruči i svaka 4 minuta neko biva uhapšen.
Druga dva događaja krajnje povećanog rizika su tradicio-
nalna žurka hip-hop ikone Istočne obale, Rika Rosa i ro-
đendan di-džej Kaleda, najeminentnijeg di-džeja, takođe
naše, Istočne obale. Njih dvojica, kao domaći predstavnici
„gangsta“ hip-hop scene, organizuju najprestižnije „gansta“
žurke. Sastav u diskoteci ume da bude kao „bela knjiga“
podzemlja grada Majamija. Svi gangsteri i wanabe gang-
steri su tu. Nema odsutnih. Samo smrt i robija može da ih

39
 Milan Jovanović

spreči da defiluju preko crvenog tepiha Mansion diskoteke

na žurci predsednika i premijera hip-hopa Istočne obale.
Ove godine Rik Ros i di-džej Kaled (Kali) prave zajed-
ničku žurku. Reklamira se po svim živim medijima, od te-
levizije pa do spam i-mejlova. Čak je i grad bio prekriven
flajerima. Da sve bude jasno, ulicom su patrolirali kamioni
video-bimovi sa glasnom muzikom znamenitih hip-hop
pregaoca. Ceo Majami Bič je osetio atmosferu bubnjeva
koji pozivaju na plemenski sabor. Naravno, publika koja
sluša haus muziku nije nimalo dotaknuta ovim događajem
i ona će potražiti svoju zabavu u drugim klubovima. Ali lju-
bitelji hip-hopa obožavaju Rika Rosa i di-džej Kaleda.
Usled večitih konflikta i sujete, verovatnoća da njih dvo-
jica organizuju zajedničku manifestaciju bila je kao da se
dese tri pomračenja Sunca zaredom. Ali, eto, desilo se. Talas
hip-hop groznice se kao cunami približavao diskoteci Man-
sion sa namerom da je u zakazano vreme preplavi najjačom
hip-hop žurkom naše obale u skorijoj prošlosti. Cunami,
kao džinovski talas, zgodan je za surfovanje ali nezgodan
kada zvekne obalu. Prema iskustvima sa prethodnih žurki
očekuje se ništa manje nego lokalno pomračenje Sunca.

Bezbednosna armatura diskoteke bili smo mi, radnici obez-

beđenja. Za tu priliku oformili smo dream team iz tri ra-
zličite diskoteke. Ukupno nas je bilo 80 jer se očekuje 2000
gostiju i preko 50 izvođača sa svojim telohraniteljima. Da
bi bili sigurni da imamo dobar sastav za nedelju, kada je za-
kazana žurka, čak smo vratili i par likova koji su otpušteni,
a koji su dobri u situacijama koje nas očekuju, za koje je

40
 Američki san

razbijanje demonstracija skoro kao video-igrica. Uvek ima

pijanih, prenadrogiranih tipova iz opasnih četvrti Majamija
koji žele da se pokažu na velikoj sceni u Mansionu. To bi
im bila lepa referenca za njihov sistem vrednosti koji po-
drazumeva besciljno ulupavanje mladosti kroz kriminal,
drogu i druge poroke samo da bi imali titulu najzajebanijih
u kvartu. Mali broj onih koji uspe da napravi neke pare, po
pravilu se seli u čitulje. A onda se pojavljuju novi gangsteri,
mlađi i luđi, koji će taj uspeh brže-bolje da ponove. Uosta-
lom, znamo to iz matrice ponašanja srpskog podzemlja.

Zbog ozbiljnog minulog staža a i obaveza na dnevnom po-

slu nisam morao da se nacrtam u Mansionu u osam sati,
kao ostali izbacivači, nego sam došao u deset. Ulica u kojoj
se nalazi diskoteka ličila je na plato ispred skupštine 5. ok-
tobra. Bilo je barem dve milijarde ljudi koji su probali da se
dobace do ulaza i uđu u šansu da kupe kartu za skromnih
200 dolara. Kao iskusan, nisam dozvolio sebi luksuz da vo-
zim po ovom haosu, nego me je dovezao taksista do naj-
bliže tačke do koje je mogao da priđe, na nekih 100 metara
od kluba. Dok sam se ubrzanim korakom provlačio između
zacementiranih automobila u neviđenom saobraćajnom
haosu, zaobilazivši pijane učesnike američke folk parade u
pokušaju, video sam barem dve tuče. Opa, biće rutavo veče-
ras. Nije mi mnogo lakše bilo ni kada sam video šezdesetak
pandura poređanih na pešačkom ostrvcetu između dve ko-
lovozne trake. Ali dobro je da su tu. Oni, nažalost, nemaju
dozvolu da uđu u diskoteku i naruše osnovni postulat kapi-
talizma o nepovredivosti privatne svojine, što znači da svaki

41
 Milan Jovanović

problem u klubu moramo da dovedemo, donesemo, izgu-

ramo, iscipeliramo... do katastarske linije ulaza u zgradu.
Nakon toga možemo da očekujemo pomoć.

Za ovu priliku nas 80 podeljeni smo u dva tima. Svaki tim

podeljen u grupe od po 8. Pravilo je da nema, nema raz-
dvajanja. Nikad se ne zna šta nosi tama preglasne diskoteke
ispunjene dimom sagorelog kanabisa. U ovakvim situaci-
jama nemoguće je sprečiti pušenje džointa pa smo to pre-
ćutno ignorisali. Zbog uvećanog broja obezbeđenja nismo
imali dovoljan broj radio-stanica sa istom frekvencom pa
je svaki tim, od oko 40 ljudi, imao svoju frekvenciju. To je
zahtevalo da imamo koordinatora – čoveka koji sluša obe
frekvencije i ukršta informacije. Džef Gros, žilav, plav, čak
i kržljav momak od 78 kg, sticajem neverovatnih okolnosti
obreo se na poziciji supervizora obezbeđenja i te noći sedeo
u kancelariji i bio dispečer ukrštajući informacije na obe
frekvencije. Džef je imao potpuni pregled igre jer je pred
sobom imao 16 monitora na kojima se vidi slika sa preko 60
najsavremenijih kamera koje idealno pokrivaju celu povr-
šinu diskoteke i nakon radio-poziva nekog od obezbeđenja
momentalno bi proverio situaciju na monitoru i usmeravao
obezbeđenje prema problemu.
Bez uobičajenih osmeha pozdravljam se sa Krisom i
Markom Jamajčaninom. „Nismo zabrinuti“ ali u razmeni
železnih pogleda čita se prikrivena zebnja. Njih dvojica ru-
kovode grupom od 20 momaka na vratima. Veoma rizi-
čan posao jer dolaze u dodir sa ljudima koji tek treba da
budu pretreseni i potencijalno mogu da budu naoružani.

42
 Američki san

Primećujem da me je Kris nadmašio po pitanju opremlje-

nosti. Obojica smo zaljubljenici u opremu i imamo iden-
tične pancire nivoa zaštite 3 koji može da zaustavi metak
od 15.6 grama kalibra magnum 0.44 ispaljen brzinom od
436 m/s iz neposredne blizine, kad se puca sa point blank
rastojanja. Naravno, imamo neizbežne keramičke pločice
preko srca, za svaki slučaj. Vunene kape na glavama za ap-
sorpciju eventualnih udaraca tvrdim predmetom, ultimejt
fajt rukavice, zaštitu za muda, kolena i laktove, sprej, palica
na rasklapanje, velika baterijska lampa, specijalna obuća...
Ali me je Kris prevazišao sa metalnim bokserima navuče-
nim na obe pesnice. On, očigledno, ništa ne prepušta slu-
čaju. Garantujem da ga ne vole u zubnom osiguranju.
Za ovo veče većina domaćih izbacivača koji već rade u
Mansionu pa i ja, bili smo raspoređeni u timu koji je kon-
trolisao ulaz i deo diskoteke u blizini ulaza uključujući i
toalete koji umeju da budu mesto sukoba suprotstavljenih
grupa. Moj Marko, Nišlija, i još sedmorica naših činili su
plutajući tim unutar diskoteke kao interventni tim. Žao mi
ih je, ali ni nama nije lako. Ja sam veći deo večeri proveo
čuvajući Krisovog mlađeg brata, vatrogasca po zanimanju,
koji je sa gumenim rukavicama na rukama detaljno pretre-
sao svakog ko ulazi. Bilo je pravo uživanje gledati ga kako
do najsitnijih detalja provera pristigle ljubitelje američkog
turbo-folka, poznatijeg kao hip-hop. Kris mlađi nije prepu-
štao ništa slučaju. Proveravao je kaiševe, novčanike, pa čak
i mobilne telefone. Ja sam bio uz njega ako se neko eventu-
alnobude bunio i da povremeno pomognem oko pretresa u
gornjem delu jer sam slab na savijanje, ovako krupan. Im-
presionirao sam Krisovog brata, čijeg imena ne mogu da se

43
 Milan Jovanović

setim, kada sam otkrio da jedan tip ima džinovsku kopču

za kaiš sa bodežom. Naterao sam ga da izađe iz reda i ostavi
deo sa bodežom u kolima. Taj pretres je mnogo značajna
stvar, prvenstveno za našu ličnu bezbednost. Mnogo lakše
se diše kada znamo da unutra nema oružja. Što se tiče ove
fore sa kaišem i bodežom Kris nije mogao da ukapira kako
sam provalio. Posto me je malo ponelo gradivo, slagao sam
da sam prošao školu srpske tajne službe, a u sebi sam do-
dao toliko tajne da niko ne zna za nju. Bilo mi glupo da mu
kažem da sasvim slučajno nisam posegao za kačketom već
za kaišem i da nema nikakvih tajni.
Sam početak večeri protekao je veoma burno zbog par
tuča na ulazu u diskoteku. Tolika masa naelektrisanih ljudi
na ulazu jednostavno je morala da proizvodi incidente. Bilo
bi pravo čudo da nije tako. Osećam da smo svi napeti. Veče
uopšte ne miriše na dobro. Jednostavno postoje takve ve-
čeri kada su gosti loše naelektrisani i stalno se indukuju
nova i nova sranja svuda po diskoteci. Sam ulazak u disko-
teku bio je najintenzivniji od 22:00 do 00:30. Posle ponoći
situacija na ulazu je počela da se smiruje i da se smanjuje
nervoza i pritisak. Može se reći da je naš tim sa ulaza pre-
grmeo najteži deo večeri i nakon bujice ulazećih, razuzda-
nih wannabe gangstera i sličnih, sada je u našem sektoru
nastupilo zatišje. Hip-hop hodočasnici su bili duboko unu-
tar diskoteke prateći propoved svojih muzičkih sveštenika.
Ujednačenim ritmom, na svakih 20 minuta, obezbeđenje iz
unutrašnjeg dela diskoteke izvodilo je pojedince ili grupice
problematičnih hip-hop vernika. Da ne bude da baš ništa
ne radimo, mi smo preuzimali upakovane, bez povratne
adrese, i izbacivali, vrlo često i bez prevelike upotrebe sile,

44
 Američki san

na ulicu. Možda je bilo 3-4 manjih koškanja koje bih mo-

gao da nazovem tučom, ali vrlo uslovno. Kakva je to tuča
kada 8 izbacivača mese nekog u odlaženju. Više mi liči na
kažnjavanje. Ja u linču ne učestvujem, osim što pokuša-
vam da spasim gosta prevelikih batina. Taj manir linča je
mnogo teško obuzdati, pogotovo u stresnim situacijama
kao što je ovakvo veče i to je potencijalan zakonski pro-
blem za klub a i nas izbacivače. Kada se desi da je neko od
izbacivača, ne daj bože, rasečen ili pretučen, onda nema
praštanja. Ovako je zaista kukavički da biju nekog samo
zato što im se može.

Vođa parade bio je Aleks, šef obezbeđenja, prebildovani

Hispanac srednjeg rasta, možda malo kraći za posao kojim
se bavi. Baš zbog kompleksa visine imao je kompleks više
vrednosti. Bio je veoma prek u komunikaciji sa radnicima
i totalno neustrašiv u situaciji „na terenu“. Razumeo je svoj
posao i svojski se trudio da ne bude prekomerne upotrebe
sile sa naše strane. Kad malo bolje razmislim, možda i treba
da si drkadžija da bi opstao kao šef obezbeđenja i obuzdao
masu nabildovanih izbacivača koji često u sebi kriju kom-
pleks maltretiranog klinca i svima vraćaju batine koje su
dobijali kao mlađi od starije sestre ili komšije. Samo čvrsta
ruka i vojnička disciplina donosi rezultate. Aleks je insi-
stirao na tačnosti, urednosti i profesionalizmu. Pamtim ga
kao čoveka koji je u većini tuča razdvajao obezbeđenje od
gostiju koji su već osetili prekomernu upotrebu sile. U ret-
kim slučajevima kada Aleks koristi pesnice kao argument
znači da je neko od gostiju napao obezbeđenje ili da je čak

45
 Milan Jovanović

neko od naših povređen. Tada obično kaže: „Milan, stay

with me!“
Ta uzrečica mu je ostala posle veleizdaje koju smo do-
živeli od naših „kolega“ iz obezbeđenja. Poznata mafijaška
grupa Black Mafia Family, prava mafija, imala je svoje veče.
Desetak crnaca sa, meni tada neprepoznatljivim, „BMF“
privescima na lancima. Kasnije sam saznao da to nedvo-
smisleno znači da su u sindikatu Black Mafia Family. U
skladu sa svojom reputacijom BMF-ovci nisu pustili da
prođe mnogo vremena pre nego su počeli da prave solidne
probleme. Nekako se podesilo da sam ja, resorno, bio za-
dužen baš za deo gde je bio njihov sto. Jebiga. Pažnju mi
je privukla grupa crnaca prilično neartikulisanog ponaša-
nja koji su sa hostesom ušli u VIP prostor, gde rezervacija
stola košta, minimalno, 2000$. Ukapirao sam da su odbili
da daju kreditnu karticu ili da plate unapred 2000$ koliko
košta rezervacija stola. Počeli su da budu neprijatni prema
konobarici i menadžeru koji su objasnili da ne mogu da
ostanu u VIP prostoru ako ne naruče i plate predviđenu
sumu. Još su i pušili travu što je, regularnim noćima, za-
branjeno. Prišao sam i na uobičajeni način, bez pritiska,
saopštio da moraju da izađu iz VIP dela što su oni ’ladno
izignorisali. Počeli su da me pipaju i gurkaju u nameri da
mi objasne da su oni baš VIP i slično. Pošto se malo razu-
mem u igru koja se igra po noćnim klubovima pozvao sam
pomoć i došlo je do veoma zategnute situacije. Te večeri
u Mansionu je bilo sporo pa nismo imali puno obezbe-
đenja, možda 18. Na intervenciju je došlo njih 12 i bili su
mnogo rezervisani. Nismo mogli nekoliko minuta da izba-
cimo momke iz BMF. Došlo je do koškanja i Aleks je, kao

46
 Američki san

pravi predvodnik, zveknuo pesnicom posred nosa najve-

ćeg. Ja sam odmah reagovao i počeo da čekićam, ali je bilo
upadljivo da se samo Aleks i ja bijemo sa njih, recimo, 5-6.
Ostali, sa njihove ali i sa naše strane, nisu se mešali. Dakle,
naše kolege izbacivači procenili su da je opasno da nam
čuvaju leđa jer, zaboga, BMF su opasni momci. A mene i
Aleksa ko jebe? Nas dvojicu su spasila dva dobra nokauta
pa su se BMF malo usporili. Aleks je nokautirao velikog
ali, pošto je bio okružen sa 7-8 crnaca, brzo biva sapleten.
Ja sam ispratio situaciju i ušao u gužvu. Uspeo sam zgodno
da potkačim tipa sa flašom koji se nadvio nad Aleksom i to
direktno u slepoočnicu. Zbog nekog čudnog ugla udarca
zaboleli su me zglob, lakat i rame u istoj sekundi. Razbijena
flaša i pad nokautiranog, koji je ličio na neuspešan skok na
glavu, skroz su smirili situaciju. Tek tada ih sve izguravamo
na požarna vrata. Usledio je Aleksov bes i dranje na ostale
koji su nas „pustili niz vodu“. Od tada me je Aleks uvek dr-
žao  uz sebe u sličnim situacijama. Uzgred, BMF su se vratili
iste večeri naoružani, imali smo teško natezanje na ulazu.
Policija je uhapsila dvojicu zbog nelegalnog posedovanja
oružja... Usledila je duga noć telefonskih poziva i lokalni
mafijaški don Zoo Pound uspeo je da nas pomiri. Crne
hronike su pune njihovih poduhvata. Ali, srećom, moćno
poznanstvo mi je spasilo bulju. Da sam znao da su to oni i
ja bih pustio ludog Aleksa da se bije sam. Strah nema lek,
kako kažu moje Nišlije.

47
 Milan Jovanović

U poređenju sa večerašnjom situacijom i brojem napalje-

nih problematičnih tipova, frke sa 12 BMF-ovaca sećamo
se kao novogodišnjeg nastupa hora bečkih dečaka.

Dok smo mi sa malim olakšanjem kulirali na ulazu, drugi

tim od njih 40 znojio je svoje pancire u nehumanim uslo-
vima za rad. Ja razumem kolegijalnost, ali nisu ni oni nama
pomagali na pretresu, tako da mi ne osećamo potrebu da
napuštamo naše pozicije sa ulaza, osim ako ne dođe do
nekog superozbiljnog sranja. E tako je i bilo. Dok sam ku-
lirao uz svoj red bul i ćaskao sa sisatom radnicom koja pro-
daje ulaznice, primetio sam neuobičajeno brzo izlaženje
mase ljudi iz kluba. Probao sam da ignorišem ali nije mo-
glo. Naslućivao sam da je ozbiljna situacija čim se toliko
ljudi „evakuiše“. Neko od gostiju mi je prišao i rekao da je
unutra velika tuča, da su upaljena svetla i da se ne zna ko
koga bije. Na tu informaciju pozvao sam na našoj frekven-
ciji kod 10 za opštu tuču i potrčao prema unutrašnjosti
diskoteke. Kris i Mark su me pratili ponavljajući u radio
šifru „kod 10“. Za njima su potrčali skoro svi iz tima sa
ulaza. Kao prvi i najkrupniji, telom sam pravio prolaz za
nas kroz gustu maticu ljudi koja beži iz glavne sobe. Dok
trčim kroz uzan hodnik koji spaja main lobby i main room
svetlost ručne lampe osvetljava zabrinuta lica, među kojima
ima čak i uplakanih devojki. Šta li se dešava unutra? Dok ne
dođem na lice mesta nikad ne znam. Jebiga, takav je posao
izbacivača – trčimo tamo odakle ljudi beže. Sam trenutak
kada dolazim na mesto događaja je i najjači adrenalinski
šok. Tada kao Terminator skeniram situaciju i biram akciju

48
 Američki san

koju ću da primenim. U VIP sekciji, ograđenoj superluksu-

znim kaučevima poređanim u obliku potkovice, kao u gro-
tlu, crvene majice izmešane sa drugim bojama probaju da
razdvoje masovnu tuču. Ali baš masovnu, sa preko 50 ljudi
je u akciji. Lete boce, čaše, stolovi... Ima nekoliko okrvav-
ljenih lica. Jedan od njih je Bamba, visoki crnac dubokog
glasa, koji preko dana radi kao sugestivni prodavac name-
štaja. Preskačući preko kauča i stolova, obarajući skupoceni
dom perinjon svom težinom, kao u ragbiju, udaram u teto-
viranog Hispanca koji vuče Korija za majicu. Ne očekujući
bočni napad, tetovirani pada kao pokošen preko stolova
zajedno sa staklenom ambalažom. Vidim kako ga neko u
crvenom udara pesnicom u glavu dok proba da ustane. U
istom potezu grabim otpozadi omanjeg crnca koji je za-
mahivao bocom grej gus votke i opasno ugrožavao bespre-
korne crne lokne na potiljku šefa obezbeđenja iz Opium
Gardena. Dok mu urezujem svoju desnu podlakticu u grlo,
levom mu otimam bocu. Iznenadilo me je što su trojica u
crvenim majicama intervenisali, nešto u smislu:
„Ne njega, on je dobar momak.“
„Kakav, bre, dobar momak? Je l’ si video? Samo što nije
zveknuo Korija!“
Ali kada je Kori rekao da ga pustim nisam imao izbora.
Otetu bocu sam bacio u kantu za đubre. Tada sam napra-
vio početničku grešku, na koju je često ukazivao Bas Ruten.
Okrenuo sam leđa tipu kome sam oteo bocu da bih po-
mogao oko izvođenja grupice ratobornih. Nešto je puklo!
Odjednom svetlo počinje da biva prejako. Toliko jako da
ništa nisam video osim fenomenalnog skrin sejvera sa ne-
kim šahovskim poljima. Umesto buke diskoteke čuo sam

49
 Milan Jovanović

samo snažno šuštanje, kao da sam u blizini vodopada. Prvi

konkretan zvuk, koji je uspeo da prođe kroz vodopad, spo-
minjao je da je oboren neko iz obezbeđenja:
„Security officer down! Security officer down! Call
ambulance!“
Auuu. Neko je najeb’o. Zvuk mi se vratio, a polako dolazi
slika. Vidim Korija koji mi kaže da je sve u redu. Šta, koji
kurac, u redu. Jesi li čuo da su oborili nekog...
Polako mi se bistri i slika. Mario mi drži nešto na po-
tiljku. Vidim da mu nekoliko ljudi dodaju salvete. Jebote,
pa ja krvarim. Mene su zveknuli. Kaže Mario da je crnac,
čim sam ga pustio, grabnuo drugu bocu i zavitlao je prema
meni. Izgleda da je pogodio. Pokazuju mi ga kako se za-
jedno sa svojim drugarima bije sa razređenom postavom
obezbeđenja. Vidim da imaju iskustva u kafanskim tučama,
ali, pokazalo se nedovoljno. Dok im pritrčava Aleks, čujem
ga kako govori u mikrofon na njegovom rukavu:

„Jeff, turn the cameras off. Jeff, I repeat: turn all fucking
cameras off “. Izgleda da Aleks ima neku ideju.
„All cameras off, sir“.
Đule u ljudskom obliku, Aleks, uleće u masu od 20 ljudi
koji se biju. Udarao je sve redom dok nije došao do crnca
koji je bacio bocu. Uhvativši ga za glavu i vrat, odigao ga je,
bukvalno pola metra, i zajedno sa njim pao prevrnuvši kauč.
Baš kao kečeri u nameštenim borbama, samo što je ovo bilo
sasvim realno. Na Aleksa se bacaju dva tipa, mislim da su iz
Njujorka i probaju da ga odvoje od bacača boce. Ulećem i
ja u ljudski uragan i bijem. Valjda pogađam samo njihove.

50
 Američki san

Primećujem da me, onako krvavog, dosta čudno pogleđuju.

Maltene zastanu, a to je meni i potrebno. Udaram, obaram,
prelazim na drugog. Verovatno primam udarce, ali ih ne
osećam. Manje hrabri izbacivači grabe oborene i žestoko
ih udaraju dok ih izvode napolje. Ne osuđujem ih. Nije ovo
za svakog. Delićem oka vidim mog Marka kako preciznim
aperkatom nokautira tipa za glavu većeg od njega. He, he,
dobro je, pobeđujemo. Tuča polako jenjava.

Dok mi menadžer ukazuje prvu pomoć nekim peškirom

natopljenim votkom, primećujem bacača boce sa blago de-
formisanom facom kako ga presavijenog izvode sa zavrnu-
tim rukama. Pada mi na pamet da je mogao da mi smrska
lobanju džinovskom bocom. Momentalno zaboravljam na
sopstvena pravila igre. Kroz gužvu se dobacujem do isporu-
šioca botle servisa i šutiram ga iz sve snage u lice, udarcem
kao što je to nekada radio golman Pantelić, kada degažira
od gola na go. Uz zvuk lubenice koja dodiruje asfalt nakon
pada sa devetog sprata, po nama je pljasnula crvena teč-
nost. Kao u jeftinim akcionim filmovima, kada tehničar za
specijalne efekte ne štedi na materijalu, krv je pljusnula po
svima nama. I pored adrenalinske oluje u mom krvotoku
mozak mi i dalje radi sasvim pristojno. Znam da treba da
uklonim krv sa garderobe da me eventualno policija ne
bi identifikovala. Da ne bih nepotrebno bio izložen, dok
je situacija još vruća, odabiram ženski toalet. Pod jakim
mlazom vode krv sa moje vojničke čizme boji snežnobeli
lavabo u crveno.

51
 Naš narod kaže: „Magare se ne zove na svadbu da se veseli
nego da nosi.“ Par nedelja nakon što sam dobio glavobo-
lju od votke koju nisam pio, prebačen sam da radim u se-
strinsku diskoteku Prive. Koliko sam mogao da zaključim
između redova ta noć je bila frka u najavi. Prethodne večeri,
neki princ iz neke od oktanskih državica pravio je probleme
krijući se iza impozantnih telohranitelja. Kada je njegova
drskost dostigla kritičnu tačku, nije bilo nazad. U pokušaju
da izbace naftaša sa svitom došlo je do masovne tuče u ko-
joj deblji kraj izvlače bliskoistočni gosti. U odlaženju su se
najavili da će da dođu sutradan sa još telohranitelja pa će
da razbucaju diskoteku i prebiju sve prisutne. I eto mene
neveselog u pojačanom obezbeđenju na vratima Privea, kao
ispomoć. Panciri i pomagaljke me nisu nimalo radovali. Bio
sam prvi na udaru. Ali baš prvi. To su one situacije koje se
u literaturi opisuju kao „jedu mi se govna“.
Stojim na prvom stepeniku pažljivo prateći svakog pro-
laznika i svaki auto. Ford interceptor, auto koji obično kori-
ste policajci u civilu, privukao mi je pažnju. Iz njega izlazi
Šekil O’Nil, koji je inače policajac šerif u rezervi. Sa nekih

52
 Američki san

desetak metara otpozdravlja obezbeđenju. Sumnjajući da

me se seća, nisam ni otpozdravio. Proveo sam noć radeći za
njega pre više od godinu dana. Dok Šek priča sa policajcima
koji stoje ispred kluba po redovnoj dužnosti, moje kolege
iz obezbeđenja komentarišu prilog sa televizije o njegovom
angažovanju u policiji. Nakon par minuta, kao da je znao,
Šek prilazi i pozdravlja se sa svim iz obezbeđenja pa i sa
mnom. Mislio sam rutinski:
„Gde si ti, čoveče? Kako ide trening?“
„Jesi li smršao nešto ili mi se čini?“
„Kaži mi koliko beše puta možeš da gurneš 225 kila...“
„Pa, ima na youtube. 15 puta.“
„Bravo. Ali bravo. Nisam znao da i ovde radiš. Kako je
unutra?“
Koristim što sam na stepeniku pa prilazim uvu na dva i
po metra visine i  upola glasa mu objašnjavam situaciju.
„Brate, da sam ja ti, ja ne bih ulazio. Imali su frku sinoć
i večeras se očekuje osveta. Neki princ sa mnogo velikih
telohranitelja će da dođe da nas bije...“
„Ne seri...“ Odgovara Šek diskretno.
„Pa šta misliš što su me doveli ovde?“
Šek klima glavom i nastavlja glasnije:
„Brate, došao sam samo da ti se javim. Umoran sam,
idem kući da spavam.“
„Aj, svako dobro.“
Nakon što je Šek otišao prilazi mi jedan od policajaca
koji je pričao sa Šekom. Stoji uporedo sa mnom i počinje
razgovor ne gledajući u mene.
„Brate, opasno si razbio onog pre neki vikend.“
„Ne znam o čemu pričaš.“

53
 Milan Jovanović

„Znamo da si ti... Ali nas boli kurac. Neka ide u Njujork

pa nek se bije. Ovde to ne prolazi. A i ovi oktanski ako dođu
i talasaju... Ima da ih pohapsimo za terorizam.“
„Lepo je čuti da imamo podršku... Tako radi policija i
kod mene u mom kraju... U Nišu.“
 I stvarno volim ovaj lokalpatriotizam i što se svi znamo
baš kao kod mene u Nišu. A znamo se kratko, jer sam se ja u
Majami doselio pre svega par godina noseći sa sobom samo
nešto iskustva i 145 kilograma mišića gusto napakovanih
na skelet visok 193 cm. Celu svoju karijeru trenirao sam u
nekim teretanama smeštenim u prepravljenim podzemnim
prostorijama, okrečenim na depresivno, sa grejanjem koje
radi samo leti, na spravama koje su inženjerski proizvod
lokalnog varioca koji nije uspeo da nađe posao kao auto-
limar. Naravno, nakon treninga je bilo obavezno čeličenje
prohladnom vodom.

 
U mom novom gradu priča sa tegovima je skroz drugačija.
Teretana Equinox u samom srcu Majami Biča, na uglu Ko-
lins avenije i Pete ulice predstavlja remek-delo fitnes indu-
strije. Toliko je lepo sređena, opremljena i namirisana da
je lepo da se dođe samo da se posedi na nekom od kož-
nih kaučeva crvene boje ili da se pojede i popije nešto iz
bara zdrave hrane. Da ne spominjem prečiste svlačionice,
đakuzije, saune i ostale pansionsko-vanpansionske usluge.
Zbog visoke cene mesečne članarine klijentela je mahom
high end. Sve neki fin, tihi svet. Ponekad mi se čini da su
svi religiozni. Svi se nešto krste kad me vide kako vežbam.
Zvuk zveckanja čelika i zapanjeni pogledi vežbača u teretani

54
 Američki san

siguran su pokazatelj da sam u formi ili ka njoj stremim.

Ja sam poznati radoholik i kad treniram volim da to bude
ultra mega giga hard core. Krajem marta dostigao sam je-
dan od najviših ciljeva i podigao iz benča 330 kila. Da ne
detaljišem kakav je to spektakl bio u teretani za fine ljude
koja svoju brošuru za vežbanje počinje „Ne vežbaj mnogo
jako...“ To sa mnom nije slučaj. Dok ne pokrivim sve šipke
i ne izlupam sve tegove ne izlazim. Kao doberman kad za-
grize pa ne pušta. Mogao bih tu svoju osobinu da nazo-
vem „psihologija uspeha“, ali pre će biti da sam tvrdoglav.
Onako, srpski tvrdoglav.
Nakon kote 330 kg na benč presu usledila je pauza do
kraja marta pa početak novog ciklusa priprema. Ovoga
puta organizovao sam svoj trening drugačije. Ne radim
samo na osvajanju težina na benču i gornjem delu tela, već
na snazi i izdržljivosti celog tela. To podrazumeva skidanje
5-6 kilograma dijetom velikim brojem ponavljaja sa velikim
težinama. Sebi sam dodao još jedna cilj, da napravim plo-
čice kao što imaju bilderi na plaži. To bi mi bilo prvi put u
životu, ako do toga uopšte i dođe. Pločice, superbeli zubi,
negovani nokti... nisu ovde nikakvi metroseksualni izuzeci.
Ovde je lestvica, jednostavno, mnogo podignuta. Ovde i
prosečni ljudi sa običnim zanimanjima poput doktora, ad-
vokata, prodavaca i klavir štimera imaju izgled manekena
i fotomodela. Masovno se ide u teretanu i na fitnes pro-
grame, mada ima dosta onih koji se podvrgavaju tretmanu
„po Kalabiću“ i bacaju se pod nož. Ideja je da se iz posto-
jeće šasije izvuče što više. Dosadilo mi je da objašnjavam
da je moj ispupčeni stomak, u stvari, mišićna baza razvi-
jena dizanjem ogromnih težina i da sam ja profesionalni

55
 Milan Jovanović

snagator. Jednostavno, počeo sam da treniram i za izgled

a ne samo za snagu. Sada, osim što koristim mišiće da bih
podigao težinu, kao što sam navikao, u jednom segmentu
treninga koristim težinu da bih napumpao mišiće. Izgleda
slično ali nije. Ovo drugo podrazumeva i odvratnu dijetu
bez ičeg slatkog. Dan započinjem proteinskim šejkom u
koga stavim bananu, pahuljice i konzervu tune. Ko to pro-
guta ima dovoljno snažan stomak da bude patolog. Preko
dana imam samo dva obroka sa piletinom i nečim što se
ovde zove brokoli, a ja zaista nisam siguran da znam našu
reč, i još nekoliko puta proteine. Da bih bio siguran da ne
preskačem obroke, u kolima uvek imam spremnih desetak
proteinskih napitaka.

Kada sam u teretani obično ostavim telefon u kolima da

me niko ne uznemirava dok sam na liturgiji. Večeras sam
zaboravio to da uradim. Sa proteinom u torbi našao mi se
i telefon. Usred duboke koncentracije pre serije dizanja za
ramena, kroz glasnu muziku u teretani, do mene je doprla
melodija mog telefona. Javio sam se samo zato što mi je
palo na pamet da me možda Joca zove oko pisanja domaćeg
zadatka. Uzimam telefon i umesto Jocinog imena, prijatno
me je iznenadio natpis na displeju „Mickey Rourke“:
Miki: Šta radiš?
Strongmen: Evo me u teretani. Još sam sažvakan od si-
noć. Ti?
Miki: Tu sam. Ja ću da preskočim danas. Svaka ti čast kako
možeš.
Strongmen: Pa navikao sam.

56
 Američki san

Miki: Jesi li zauzet večeras?

Strongmen: Nisam, nemam ništa u planu.
Miki: Čekam te u 10 u Viti, nemoj da kasniš.
Strongmen: Znaš da ja nikad ne kasnim.
Miki: Znam, zato ti i kažem. Imamo sto u Viti večeras.
Strongmen: Završavam trening i dolazim. Možda malo
zakasnim.
Miki: Čekam.

Okreni-obrni, od kada sam van Srbije, najviše se družim sa

Mikijem Rurkom. Jeste, baš taj Miki Rurk što je oblizao celu
Kim Besinger u Devet i po nedelja, dok je moja generacija
navijala sa rukom zavučenom u pantalone. Pamtimo ga još
po nesimuliranoj sceni seksa u Divljoj orhideji. Kažu da je
ekipa sa filma bila u šoku još dugo nakon završene scene.
Ne mogu da se setim još nekog glumca koji toliko „ulaže
sebe“ u snimanje erotskih scena. Upoznali smo se na prepo-
ruku za telohranitelja, počeo sam da radim za njega, pa smo
se zbližili i sada se družimo. U početku sam bio mnogo im-
presioniran Mikijem i njegovom slavom i bio stegnut u me-
đusobnoj komunikaciji. Miki je vremenom nenametljivo
kanalisao moje ushićenje poznanstvom u snažno muško
prijateljstvo i druženje. Ranije je bilo planetarna filmska
zvezda Miki Rurk i njegov obožavalac, a sada smo samo
Miki i Strongmen. I pored ispušenih šest milijardi ciga-
reta, popijenih hektolitara najskupljih pića i počasne dok-
torske titule na kolumbijskom univerzitetu „Belo-nosov“,
Miki svojih pola veka nosi kao mladić. Još uvek voli žurke,
žene, žurke i žene, žene i žurke, a nisu mu strani poroci. U

57
 Milan Jovanović

druženju je iskren i odličan sagovornik. Ume da sasluša a

i da posavetuje. Ume i da se pobije ako treba... Dakle, kao
da smo odrasli u istom kraju. Uz to je i totalno lojalan i
odan do koske.

Dobro, ima jednu osobinu koja mi je u početku bila malo

čudna. Ume da nestane bez reči na par meseci. Tada se ne
javlja na pozive, niti zove. Obično se iznenada pojavi i po-
naša se kao da smo, još koliko prepodne, pili kafu zajedno.
Znajući da sam ponedeljkom u Tantri, sinoć je došao bez
najave. Popili smo malo više nego što mogu kao radnik
obezbeđenja da držim u tajnosti.

I pored obećanja da neću da kasnim, naravno da nisam

mogao da prekinem trening i uskratim se za svoju dnevnu
dozu. Volim i osećaj mlazeva hladne vode nakon napornog
treninga. Volim i osećaj superčiste, namirisane svlačionice
i izbor preparata za kupanje, negu kose, kože, zuba... Prija
mi da se obrijem nakon treninga i uštedim malo vremena
na sopstvenom održavanju.
Kad smo već kod vremena koliko li je sati? Jebote, evo
ga 22:05! Daj da se ubrzam. Miki čeka.

Prestižni džet-set restoran Vita podrazumevano je mesto

za večere poznatih iz sveta mode, filma, sporta... Atraktivna
lokacija preko puta hotela Setai, najluksuznijeg u Majami
Biču, svakako nije slučajna. Vrhunska italijanska kuhinja,

58
 Američki san

prošarana sa par kineskih i japanskih specijaliteta, savr-

šeno se uklapa u moderno elegantan dizajn unutrašnjosti
restorana. Bašta je sasvim druga priča koja na veoma lepr-
šav način sugeriše gostu da se opusti. Onako fino ušuškana
unutar bloka zgrada, sa drvećem obraslim u neko egzotično
bilje, osvetljeno desetinama lustera od tankih bambusovih
stabljika povezane u čudne naopake piramide, sa nepre-
tencioznim šankom, deluje potpuno izbalansirano i gotovo
nestvarno opuštajuće. Štosa radi video-bim osvetljava zid
iznad šanka svetlošću pokretne slike starih, crno-belih fil-
mova. Pažnju mi uvek privlače stolice koje sam viđao po
časopisima o enterijeru i predstavljaju svetski vrh u dizajnu
i ergonomiji. Kako god sedneš savršeno je udobno. Uz čašu
dobrog vina, ružu i lepu curu, idealna prilika za dobar po-
četak romantične morske idile ili nečeg jačeg.
Nisam uspeo da otkrijem zašto, ali utorkom se u Viti
okupljaju ljudi iz sveta mode u većinskom, ženskom, ma-
nekenskom sastavu. To je, naravno, prelepo za videti. Nije
Miki naivan pa je baš u utorak odabrao ovakav ribnjak.

Zadihani omladinac iz Srbije, blago nabubreo nakon tre-

ninga, iz cuga nalazi parking na svega pola bloka od resto-
rana. To je, u Majami Biču, prava retkost. Sreća. U svega
desetak koraka obreo sam se ispred restorana. Na ulazu se
pozdravljam sa Džordanom, crncem kome još nisam po-
hvatao sve uloge. Znam da je jedan od partnera, radi kao
menadžer, ali ima funkciju dormena i obezbeđenja. Još fali
da parkira kola gostima i da secka luk u kuhinji.
Strongmen: Šta radi crnac sa najviše stila u Majami Biču?

59
 Milan Jovanović

Džordan: Ohooo! Gde si, brate? Ajde požuri, Miki te

čeka za šankom.
Strongmen: Jebeš Mikija... Šta ima kod tebe? Je l’ još če-
zneš za Njujorkom?
Džordan: Dobro je i ovde i tamo. Volim i Majami i Nju-
jork na svoj način. Ovde mi je dobro, ali je Njujork brži.
Strongmen: Ma imaš ti neku ribu koja te čeka pa...
Džordan: Stotine... Na stotine.
Strongmen: Ej, drago mi je što te vidim.
Džordan: I meni. Kako ide sa sajtom? Kad dobijam lo­
zinku?
Strongmen: Biće gotov za 10 dana. „Da li želite da do-
date 25 kg na benču za 7 nedelja?“ Jebao sam mu kevu sa
sajtom. Oduševićeš se kad vidiš.
Džordan: Znam, Strongbench.com. Respect brother.
Strongmen: Respect.
Džordan: Good luck.
Strongmen: You too, my brother.

U dugačkom hodniku kojim se direktno ulazi u baštu,

zaobilazeći unutrašnji deo restorana, susrećem dve prelepe
hostese. Ali preslatke curice sa obrasčićima i pažljivo bi-
ranim veštačkim sisicama, sa dupićima u kratkim suknji-
cama. Nisam mogao da odolim a da se ne prozezam sa
njima. Namršten, obratio sam im se dubokim glasom kao
službenik vladinog biroa za sisate konobarice HYPERLINK
„http://media.putfile.com/RealityKings“.

Strongmen: Molim vas, dajte mi vaše lične karte, matični

broj i brojeve telefona.

60
 Američki san

Zbunjeno žensko osoblje: Molim!?

Strongmen: Dobro, dajte mi samo brojeve telefona.

Dok su me devojke zbunjeno gledale, niz hodnik se po-

javljuje Majkl. Pravi domaćin uvek svuda stiže. Proseda
brada na blago zadriglom licu, kovrdžava kosa, košulja i
lakost džemper odmah stavljaju do znanja da se radi o Evro-
pljaninu. Francusko-engleski mešanac Majkl, vlasnik Vite,
obreo se u hodniku.

Majkl: Strongman, don’t mess with new girls.

Strongmen: Whassup, Michael. Long time no see.
Majkl: Aha. Ima već 15 sati kako se nismo videli. Mnogo
sam se napio sinoć.
Strongmen: Ma nisi.
Majkl: Kad je Miki otišao?
Strongmen: Poslednji.
Majkl: He, he... Kako li može?
Strongmen: Trening. Samo trening. Godinama pije.
Majkl: Ajmo do šanka. Miki je tamo... Čekaj da te upo-
znam sa nekim.

Prilazimo nekom tipu koji je stariji od mene barem 15

godina, sa onom zastarelom rokerskom frizurom, a isto
tako i obučen. Kao da ga neko preneo direktno sa Vudstoka.
Poznata mi faca. Čini mi se da sam ga viđao ovih dana po
Majami Biču.

61
 Milan Jovanović

Majkl: Hey Bon, ovo je Strongmen, jedan od najjačih ljudi

na svetu. Strongmen, ovo je Džon Bon Džovi, muzičar.

Začudilo me je kod rukovanja što to nije bio stisak de-

vojčice. Bila je to prava muška šaka. Inače ne podnosim
rukovanje sa nekim ko je kao mrtva riba i nikada se ne
rukujem sa nekim ko mi pruži levu ruku. Na osnovu ru-
kovanja možeš da stekneš pozitivan ili negativan utisak o
čoveku. Napravio sam pokret rukom i grimasu kao da me
je prejako stisnuo za ruku.

Bon: You are big mother fucker.

Strongmen: Ma ne, nisam. Ovo mi je kevina majica. Ona
je krupna žena.
Bon: Čekaj... Ti si onaj krupni, nadrkani sa VIP ulaza iz
onog kluba... Kako se beše zvaše?
Strongmen: Tantra.
Bon: Da, Tantra.
Strongmen: Taj sam.
Bon: You are mean mother fucker.
Strongmen: Istina. Vidimo se za šankom.

Jebote... Pa Džon Bon Džovi bio sinoć u Tantri i ja ga

nisam prepoznao. Barem 3-4 puta se pozdravili gimme five
a ja ga nisam prepoznao. Uspevam da se setim samo jedne
njegove pesme, ali mnogo je dobra. Blaze of glory. Bila je hit.
Malo mu je imidž pregažen, ali on je skroz kul. Ništa nije
tražio specijalno, nije nabusit... Kad treba neki trenutak da
sačeka, nema drame... Baš jedan gotivan, normalan lik.

62
 Američki san

Majkl: Za njegovog bodigarda sam te zamolio da ga

pustiš.
Strongmen: Pa pustio sam ga.
Majkl: Sve je u redu. ’Ajde da ti pokažem gde je Miki.

Sa Mikijem nema iznenađenja. Bio je za šankom držeći

se za đus-votku ili šrafciger, kako je on nazivao to piće. Sa-
učesnik sa druge strane šanka bila je slatka šankerica, po
mojoj proceni iz istocne Evrope. Sva je bila oduševljena
vrcajućim šarmom majstora od šrafcigera. Prilazim i ume-
sto uobičajenog rukovanja Miki i ja se ljubimo trofazno u
obraz „po srpski“.

Majkl: šta se ljubite vas dva pedera.

Miki: Ti ne razumeš. To je tradicionalni srpski pozdrav.
Majkl: Pa ti nisi Srbin.
Miki: Ko ti kaže? Idemo Strongmen i ja u Srbiju na jesen.
Svi kažu da su tamo žene najlepše. Da vidiš samo njegovu
ženu... Prava lepotica.
Majkl: Ako je na jesen, onda idem i ja. Tada nemamo
puno posla.
Miki me džentlmenski upoznaje sa šankericom Maruš-
kom i ja na bombu pogađam da je iz Praga. Ja lupnuo, samo
po imenu, a ona impresionirana. Naravno da sam složio priču
da ja znam sve o svemu i više od toga, i da je za mene bio pre-
lak zadatak da na osnovu imena pogodim da je Čehinja.

Dok smo mi laktovima tražili meko mesto na šanku,

Majkl nas je delegirao kod Maruške da pijemo na račun kuće
i otišao svojim poslom. Maruška prati Mikija pogledom,

63
 Milan Jovanović

kao kobra frulu dok je arapski opscenar mrda levo-desno u

ritmu melodije. Igru Aske i vuka prekida konobar obavešte-
njem da je naš sto spreman, a kako su naši stomaci koope-
rativni, brzo smo se našli u onim superudobnim stolicama
zaljubljeno čitajući jelovnik. Obojica naručujemo najveći
stejk. Na sva dodatna pitanja konobara o prilozima odgovo-
rio sam sa da. Inače se u Americi kod serviranja hrane ništa
ne prepušta slučaju. Konobar do detalja pita gosta kako želi
da bude spremljen stejk, šta od priloga, da l’ da se soli, da
nije gost ne daj bože alergičan na nešto,... Dok se konobar
udaljava komentarišemo da je Vita pun pogodak. I dalje
ne umem da objasnim zašto ali u Majami Biču utorkom su
Vita i Mokaji puni manekenki a hotel Delano kurvi. Valjda
su se isprofilisale po interesnim grupama. Obojica konstan-
tujemo da su više ribe kudikamo bolje od kratkih. Još ako
ima bejbi fejs... U suštini svi muški razgovori o ženama su
seksistički, ekstra seksistički ili muško-šovinistički, pa i naš
nije mnogo štrčao iz matrice.

Šoferskim pokretom, Miki vadi zgužvanu paklicu crvenog

marlbora, pali cigaretu i nastavlja razgovor...

Miki: ...Ništa se ne sećam od sinoć. Kad sam izašao iz

Tantre? Sav sam razjeban…
Strongmen: Pa kao i uvek. U 5:20. Poslednji si ostao.
Miki: Jesam li napravio neku glupost.
Strongmen: Nisi.
Miki: Što se smeješ? Kaži mi ako jesam.

64
 Američki san

Strongmen: Znaš da ti uvek kažem. Nisi se skidao, nisi

maltretirao bubnjara... Sve je bilo OK.
Miki: Sviđa mi se Tantra... Ima dosta pički.
Strongmen: Ono sinoć nam nije bila najjača postava. Da
vidiš samo kako ume da bude. Nekad ima toliko raskalaš-
nih cura da se kurve žale meni zbog nelojalne konkurencije
koja ne naplaćuje...
Miki: Čuo sam. Nego, reci mi, pade mi na pamet, kad ti
žena ide za Srbiju?
Strongmen: Ide oko nove godine. Ima da bude kao u
onoj pesmi. „I’m single again“.
Miki: Ha, ha... Ti nisi nikad singl. Ne zajebavaj se... Ona
mala je opasna. Ako nešto nanjuši ima da najebemo i ti i ja.
Strongmen: Znam. Još se cimam i kad vidim njenu fo-
tografiju na zidu spavaće sobe. Stojim mirno.
Miki: Slušaj me. Čuvaj porodicu. Čuvaj Jovanu. Klinci su ti
zlatni. Mnogo su mi dragi. Ja se odlično zezam sa njima.
Strongmen: Da ti kažem, ovaj veliki te gotivi, a mali te
ne voli. Kaže da si strašan. Plašiš ga.
Miki: Ha, ha... Kad mu kažem ajde sa mnom on se sav
naroguši: „NO“... Ha, ha...
Strongmen: Ma ti gledaš u klinca a u stvari zoveš moju
ženu da pođe sa tobom. Znam te ja.
Miki: Ma, ne, nikad. Znaš da ja nisam takav... Volim te
kao brata.
Strongmen: Naravno da znam. Znam i kada je sretneš
samu da joj se nikada ne udvaraš...
Jeste. Uvek je ispoštujem. Imaš ženu... Respect. A i deca
su mali strongmeni.
Strongmen: Jebiga... Sam sam ih pravio.

65
 Milan Jovanović

Miki: Bar možeš da odahneš. Obojica su kao ti. Koliko

ti žena ostaje u Srbiji?
Strongmen: Oko šest meseci.
Miki: Šta?
Strongmen: Šta da kažem... Nije bila bolja karta da se
kupi, jebiga... Gužva u avio-saobraćaju.
Miki: I ti sam šest meseci? Ima da izlazimo svako veče.
Nema opravdanja.
Strongmen: Drage volje, ali neko mora i da radi. Ne sni-
maju svi filmove. Neko mora da nosi pancir i da se mršti
na pijane budale.
Miki: Dobro, dobro... Kad idemo u Srbiju? Svi kažu da
su ribe tamo najbolje. Srbija, Hrvatska, Mađarska... Vidi
ovu malu Marušku. Ona je odatle. Je l’ ima žena neku se-
stru ili drugaricu?
Strongmen: Ima kol’ko hoćeš. Ribe ima da otkinu na tebe.
Ti nisi svestan, ti si u Evropi popularniji nego ovde. Veruj mi.
Tamo je još uvek hit ono kada si karao Kare Otis u Orhideji.
Miki: Ne seri. Pa to bilo odavno.
Strongmen: Pa mi malo kasnimo sa hitovima. Ima dosta
ljudi koji te obožavaju...
Miki: Idemo, idemo...
Strongmen: ’Oćeš da napravim da nam neko ministar-
stvo plati da idemo na neki filmski festival u Srbiji?
Miki: Misliš hotel i piće?
Strongmen: Ne! Samo hotel i avion? Znaš Srbija je mala
zemlja a ti i alkohol...
Miki: Pa to. Može. Ja volim Evropu. Zamisli samo pro-
leće u Srbiji, pa sve visoke ribe u minjacima... Bas hoću.
Nego da ne zaboravim, za tri nedelje dolazi neki Danac,

66
 Američki san

režiser. Snima se film o korumpiranim undercover pandu-

rima. Svi tetovirani, piju, drogiraju, idu u teretanu, koriste
steroide... Mnogo ludo. Ima da se uklopiš. Razgovaraću sa
njim. Reći ću mu – hoću Strongmena u filmu.
Strongmen: Pa ja nisam tetoviran... Ono ostalo može
da prođe.
Miki: Ozbiljno ću da te upoznam sa njim. Oni uvek traže
supervelike likove za film. Sve što je do mene ću da uradim.
Ali od njega zavisi. Ako sve bude u redu, ima da uzmeš par
konja. Pa ide drugi film, pa treći...
Strongmen: Daće bog. Imao pehove sa mojim debijem na
filmu. Sve sami pehovi. Zanećalo me na samom početku.
Miki: Pa ti kad si idiot pa nisi išao sa mnom da snimaš
Wrestler.
Strongmen: Nisam idiot, nego sam imao film u Kanadi
koji je četiri puta više plaćen.
Miki: Pa što nisi snimio?
Strongmen: Izgubili mi Kanađani pasoš, kad sam pre-
dao za vizu.
Miki: Jebeš to. Pazi šta ti kažem. Wrestler ima da dobije
Oskara.
Strongmen: Siguran si?
Miki: To se oseti. To se vidi dok snimaš. To ti je priča,
ener­gija...
Strongmen: Ajde pa zajedno da idemo na dodelu. Ja još
nisam bio na Zapadnoj obali.
Miki: Miki? Kaži koliki sam u filmu. 115  a izgledam
kao 130 kila.
Strongmen: Ej... Izraelac je uradio odličan posao. Od-
lično te je spremio.

67
 Milan Jovanović

Miki: Dobar je. Zna znanje. Dečko je proveo dva meseca

sa mnom u Njujorku. Kad ti nisi mog’o...
Strongmen: Taj deo znamo. Pričali smo... Imam stalan
posao i ne mogu da sedim u Njujorku da te treniram. Mogu
da odsustvujem dve nedelje godišnje.
Miki: Slušaj, sviđa mi se tvoj trening. Drugačije je. Ose-
ćam tačno svaki mišić kako raste.
Strongmen: Ako je neko savladao taj trening – to sam ja.
Nije imao niko da me nauči. Sve sam izučio sam. A nisam imao
neku predispoziciju pa vidi sada koliki sam. Imam 38 godina i
mogu da oborim svetski rekord u benču. A sa sedamnest sam
bio klinički mrtav i pre dve godine potpuno paralizovan...
Miki: Kako?
Strongmen: Polomio sam vrat na jednom takmičenju...
Izgleda da to nije bilo dovoljno. Posle operacije koja uspeva
jednom u deset miliona slučajeva vratio sam se.
Miki: Pa koliko je bilo ozbiljno?
Strongmen: Pa skroz. Nisam mogao da hodam, nisam
osećao ništa od vilice nadole.  Nisam mogao ni telefon da
koristim. Jedva da sam mogao da mrdam ruke i noge...  Ali
i to se gasilo polako. Pred operaciju sam bio kao biljka.
Miki: I?
Strongmen: Otvorili me spreda. Odavde... Vidiš? Očistili
su đubre od smrvljenog diska, stavili kost sa nekog mrtvog
donora, zašrafili metalnu ploču da drži. Sada imam pločicu
i četiri šrafa. Doktor uvek kada me vidi kaže da sam bio
mnooogo srećan.
Miki: Pa je l’ imaš posledice.
Strongmen: Jebem li ga. Ne sećam se kako je bilo pre.
Čini mi se da nemam.

68
 Američki san

Miki: Koliko je prošlo od operacije dok nisi počeo da tre­

niraš.
Strongmen: Pa tu sam ja napravio jedan trik. Pitao sam da
se rehabilitujem u teretani. Doktor rekao može, ali pomalo.
Miki: Pa to što dižeš opet velike težine... Je l’ te pustio
do­ktor?
Strongmen: Pa nikad više nisam otišao da ga pitam je l’
smem da treniram kao što treniram. Ako nije ništa puklo
znači da su me dobro opravili. Imam 38 a izgledam kao da
mi je 37.
Miki: Nisi ti mnogo mator. Slušaj me. Šon Koneri je po-
čeo da glumi u 38. Znači nije kasno za tebe.
Strongmen: Pa poguraj malo kod Danca.
Miki: Kažem ti. Ja ću da vas upoznam i da mu kažem da
te hoću na filmu. Posle je na njemu.
Strongmen: Pa tako si hteo da uguraš i kuče u film pa te
otpustiše sa filma.
Miki: Al su platili sve. Je l’ znaš priču?
Strongmen: Pa samo iz novina.
Miki: Imao sam mnogo glupu ulogu, a i producent me
mnogo nervirao. Trebalo je da stojim i da me ubiju bez
reči. Ja sam hteo da držim mog psa u rukama i pre nego
me hladnokrvno ubiju da ga predam tipu i da mu kažem:
„Pobrini se za mog psa“. Producent je to glatko odbio. Io-
nako mi nije bio simpatičan pa sam ga izvređao. Da se ra-
zumemo, režiseru se dopala ideja, ali je producent odbio.
Ja sam se spakovao i otišao.
Strongmen: Pa otpustili te...

69
 Milan Jovanović

Miki: Baš me briga. Isplatili mi ceo honorar kao da sam

snimao. Ima tu još jedna smešna stvar. Par meseci kasnije,
snimamo u Kanadi sa äonom Penom. Je l’ znaš ko je?
Strongmen: Znam, bre, znam...
Miki: Šon Pen i ja smo odlični drugari. I kad smo se sreli
pitao me je l’ si poveo psa. Nisam, ostavio sam ga kući. Svi
su se smejali zbog toga...

Miki je na trenutak ustao da se pozdravi sa nekom damom

sa neke televizije. Mene je predstavio kao „starog druga“.

Miki: A Danac dolazi krajem oktobra, početkom no-

vembra, pa ću da te upoznam sa njim. Takav veliki sigurno
ima da prođeš kao rvač ili diler steroida.
Strongmen: Krajem oktobra sam u Bangkoku.
Miki: Ja ne mogu da jebem te male...
Strongmen: Ma, bre, ne idem u seks-turizam. Imam ta-
kmičenje... Svetska liga. Najjači ljudi sveta.
Miki: Idi dok te plaćaju. Ja ni danas ne mogu da preža-
lim što ne boksujem.
Koristimo pauzu u razgovoru i klopi da osmotrimo oko-
linu. Većina su bile mlade cure, po svojoj prilici iz sveta
mode. Muškarci sa njima su mahom bili u ružičastim ko-
šuljama sa feminiziranim pokretima. A nas dvojica, kao dve
ajkule u školskom bazenu srednje medicinske. Gledamo
levo-desno kao sudije na tenisu.
Strongmen: Vidi onu.
Miki: Koju.
Strongmen: Tu desnu.
Miki: Ova mnogo liči na moju bivšu.
Strongmen: Koju?
Miki: Kare Otis. Još patim za njom.

70
 Američki san

Strongmen: Zezaš.
Miki: Ne, ozbiljno. Nekad kad gledam slike pitam sa
kako sam mogao da je oteram od sebe. Ona je savršena.
Strongmen: Ma nije moguće...
Miki: Jeste. Upao sam u strašnu krizu kad me je osta-
vila... A otišla je sa crncem.
Strongmen: Nije li te ostavila zbog tebe i tvog ponašanja.
Miki: To nije sporno. Priznajem. Bio sam loš prema njoj.
Strašno loš... Popizdeo sam kad je otišla. Došlo mi da ga
opasno prebijem. Mnogo bih ga povredio. Znam sebe...
Strongmen: Crnca? Pa šta je on kriv.
Miki: Ma nije. Ali da je imalo neke šanse da mi je vrati
ja bih ga prebio. Ali ona neće... Neće da me vidi.
Strongmen: Neprijatna stvar imati pa nemati.
Miki: Znaš, mnogo mi je bilo teško kad me je ostavila. I
sada mi je teško. Mislim često na nju.
Strongmen: Je l’ imate neke kontakte?
Miki: Ma, ne. Ona ne želi da me vidi.
Strongmen: Nije valjda da si ti zajeb’o nešto.
Miki: Jesam i priznajem da se kajem. Bio sam đubre pre­
­ma njoj.
Strongmen: Je li, nikad te nisam pitao... Je l’ imaš decu?
Miki: Nemam. Nažalost. Ne mogu da imam. Od 11 go-
dina boksa, od udaraca u glavu, prejebale mi se neke žlezde
u glavi koje ne luče nečega dovoljno i nemam dovoljno
testosterona, tako da su mi spermatozoidi slabi. Znaš, 11
godina boksa i udaraca u glavu je mnogo.
Strongmen: Pa kako se osećaš zbog toga?
Miki: Malo sam depresivan... U stvari, depresivan sam.
Voleo bih da imam decu. Ali šta ću?
Strongmen: Jebiga... Jesi probao neku terapiju?

71
 Milan Jovanović

Miki: Išao sam na preglede... Još ne mogu to da leče.

Probao sam... Ništa.
Strongmen: Jebiga...
Miki: Moram da živim sa tim... Znaš kad me je ostavila
mnogo sam bio u bedaku. Mnogo! Godinu dana nisam iza-
šao iz stana. Samo sam pio i šmrkao kokain. Nisam mogao
da spavam dok ne dođe doktor da mi da morfijum. Jedino
logično rešenje bilo mi je da se ubijem... I ubio bih se da mi
nisu sakrili pištolj... Onda sam odsek’o prst.
Strongmen: Prvi put čujem.
Miki: Evo ovaj sam odsekao pa su ga doktori zašili. Kad
sam ga odsekao, pritisak na mene da se ubijem je prestao.
Kao da je sav pritisak izašao kroz taj bol...
Strongmen: Ludo... šta da kažem? Ima ljudi koji prvu po-
lovinu života troše zdravlje a drugu štede. Ti nisi od ovih koji
štede zdravlje. Udaraš po svom telu kao da je iznajmljeno.
Miki: Jeste, bre. Imamo dobar gen. ’Ajde samnom sutra
da obiđemo moju babu. Ona živi ovde u Koral Gejblsu.
Ima 99 godina...
Strongmen: Pretpostavljam da pije i puši...
Miki: Jeste, i pije i puši kao nezdrava. Ima jebenih 99 go­
dina... 
Tu se Miki zamisli, popij na eks ostatak pića i nastavi
priču o neprežaljenoj ljubavi.
Miki: A ona otišla sa crncem.
Strongmen: Pa ti od tada ne voliš crnce.
Miki: Ali zato tebe crnci vole. Posebno trandže. Kako li
te napipala u onolikoj gužvi? Od 300 ljudi baš tebe da zagrli
trandža od 2 metra. Zna on šta je dobro...
Strongmen: Ma jebi se ti. Znaš?
Miki: Moraš sa transvestitima da budeš mnogo opre-
zan. Umeju da budu podmukli. Znam... Radio sam kao

72
 Američki san

izbacivač u klubu Trensvestit. Uvek nose skalpel ili brijač.

Začas te poseku po licu.
Strongmen. Učim dok sam živ.
Miki: Kad smo kod crnaca, kako ide Kimbu?
Strongmen: Odlično. U mom delu treninga je pravo ču-
dovište. Mnogo brzo ojačava. Nikad nisam imao takvog.
Da se razumemo... Trenirao sam desetine profesionalaca,
ali Kimbo je čudo.
Miki: Kad ga treniraš?
Strongmen: Sad nije tu. Evo ga kod Basa u Kaliforniji.
Miki: Ej, ja sam dobar sa Basom. Bas Ruten je najveća
legenda ultimejt fajta.
Strongmen: Pa je l’ smo te zvali sa mog telefona da dođeš
u Atlantik Siti na Kimbov meč.
Miki: Nisam mogao, imao sam obaveze.
Strongmen: Zar nije bilo da si se zapio sa neko ribom?
Miki: Pa to... Ha, ha... Zovi me kad si sledeći put sa njim.
Strongmen: To je za mesec dana. Kimbo se bori sa Bri-
tancem Tompsonom.
Miki: Staklena vilica?
Strongmen: Taj.
Miki: To je lak posao za Kimba. Razbucaće ga. Ovaj pada
sto posto.
Strongmen: Dobar je za biznis.
Miki: Kako ne? Čovek tvoje konstitucije u svetu ultimejt
fajta...
Strongmen: ’Oćemo li da palimo polako.
Miki: Da svratimo u Mokai?
Strongmen: Mrtav čovek sam ja. Ne mogu.
Miki: Samo jedno piće.
Strongmen: He, he... Otkad je to samo jedno piće.
Miki: Evo u 2 idemo kući.

73
 Milan Jovanović

Naravno, u Mokaiu smo zaglavili do 5. Iako sam na di-

jeti, pio sam. Miki je bio u elementu. Igrao je, prskao nas je
šampanjcem, bacao salvete, ulazio u pult kod di-džeja... Ništa
novo. Imao je i promenljivu žensku pratnju. Cure su ga spo-
padale, a on se nevešto branio. Bilo je to lepo veče do pred kraj
kad se neki veliki bucmasti tip zakačio sa Mikijem. Debeli je,
polupijan, nimalo nežno gurao sve pred sobom kad je prolazio
do toaleta. Prvi put je prošao i gurnuo Mikija baš muški i pro-
suo mu piće. Meni lično ne smeta kad mi neko prospe piće, to
je sastavni deo igre. Ali video sam da je Miki popizdeo.
Miki: Ako me debeli još jednom gurne, nokautiraću ga.
Strongmen: Ma kuliraj ga vidiš da je seljak.
I kao za pakost u povratku iz WC-a opet je gurnuo baš
Mikija, i to baš gurnuo. Tada je momak sa vrelog njujorškog
asfalta postao razjareni bik i zveknuo debelog u vrh brade.
Razgrtač gostiju je pao njišući se kao trbušna plesačica.
Neki njegov drug se zaleteo na Mikija i naleteo, gle čuda,
baš na moj lakat. To sam uradio toliko brzo da je izgledalo
da ih je Miki složio obojicu. Usledile su ovacije na otvore-
noj sceni. Prekinuo sam Mikijevo otpozdravljanje publici i
izveo ga na zadnja vrata iz kluba. Složio se sa mnom da je
glupo da čekamo policiju. Za svaki slučaj sam preuzeo kod
sebe obaveznu kesicu belog praha, jer ja nisam osumnjičen.
Uzeli smo jedan taksi jer stanujemo u istoj zgradi.
Miki: Strongmene, znaš šta? Vi Srbi ste skroz ludi.
Strongmen: Duvaj ga.
Miki: Je li... Nikad te nisam pitao... Što tebe zovu Strong­
men?

74
Strongmen – teškoatletski sportista koji se takmiči u po-
dizanju betonskih kugli, prevrtanju automobila, vučenju
kamiona i drugih teških predmeta.
Tog oktobra, kvalifikovao sam se za finalno takmiče-
nje prestižne svetske lige United Strongmen Series, jednog
od najjačih takmičenja strongmen sporta ikada organizo-
vano. Video-snimak ovog takmičenja, prema statistikama,
spada u red najgledanijih sportskih događaja na svetu. Sni-
mak preuzima 212 zemalja, što je skoro gledanost  olim-
pijade. Junajted liga se sastoji od deset takmičenja orga-
nizovanih na najatraktivnijim lokacijama svuda po svetu.
Svako takmičenje, po pravilu, organizuju u šest disciplina,
i ume da traje i po nekoliko sati. Osamdesetogodišnji mla-
dić, Luki Smidlajter, nekrunisani kralj sportskih prenosa
i čovek koji je prvi stavio kameru na bolid formule jedan,
veštom režijom od snimljenog materijala snagatora pravi
pravu sportsku bajku u kojoj nas dvanaestorica izgledamo
kao prinčevi i kraljevići a naše takmičenje izgleda kao naj-
prestižniji sportski šou na svetu koji gledaoce ostavlja bez
daha. Kada na ekranu defiluju tipovi od 150 kilograma koji

75
 Milan Jovanović

nose automobile nije potrebno da se zna ni jezik na kome

je komentar niti pravila.
Te godine finale je organizovano u Bangkoku, kultur-
no-ekonomskom centru jugoistočne Azije koji sa svojih
dvadesetak miliona stanovnika spada u jedan od najmno-
goljudnijih gradova na svetu. Zbog udaljenosti, tropske
klime i ogromne vremenske razlike savetovano nam je da
dođemo par dana pre takmičenje. Privučen atraktivnom
lokacijom jedne od najposećenijih turističkih destinacija
na svetu, „revnosno“ sam se ponudio da dođem pet dana
ranije o trošku organizatora. Ipak je to milion sati vremen-
ske razlike, drugačija klima, hrana, voda, kultura... Čak se
vozi i suprotnom stranom, što nam govori o prisustvu ne-
kih kolonijalnih sila u prošlosti.
Put na Tajland od početka je bio opterećen nelogično-
stima i nekim nejasnoćama. Umesto da iz Majamija letim
na istok preko Atlantika, Evrope i nešto sitno Azije do Ban-
gkoka, leteo sam potpuno suludom putanjom. Išao sam na
suprotnu stranu, preko Kanade, Rusije, Kine i Koreje, i još
jednom se uverio da je zemlja okrugla. Po mojoj proceni
umesto da letim 15 sati leteo sam 31 sat. Osim što smo le-
teli na pogrešnu stranu, naša putanja čak nije bila ni prava
linija. Dugo smo leteli na severozapad a zatim na jug-jugo-
zapad i imali mini-trku sa linijom zalaska sunca. Prvo nas
je noć pretekla, pa smo ušli ponovo u dan, i zatim u noć i
sve to u svega 4-5 sati. A povratak je bio još interesantniji.
Pošao sam u ponedeljak, pa preleteo datumsku granicu sa
istoka na zapad i ušao u nedelju kasno uveče, a za par sati
ponovo u ponedeljak. Kao rimejk filma Povratak u buduć-
nost. Bio sam toliko sluđen tim, malo ponedeljak, pa malo

76
 Američki san

nedelja, pa opet ponedeljak  da sam čim sam se vratio u

Majami morao da provedem dva sata pred globusom sa
baterijskom lampom i papirnim avionom da provalim šta
nam se desilo.
Sam avion kojim sam leteo bio je čudo tehnike, boing
747, jedan od najimpresivnijih proizvoda moderne tehno-
logije. Visok kao petospratnica, dugačak kao fudbalski te-
ren, ukupne nosivosti od skoro pola miliona kilograma,
ovaj putnički avion može da preveze i do 500 putnika tre-
ćinu obima zemljine kugle pri brzini vrlo bliskoj brzini
zvuka. Verujem da nisam bio baš jednini od 500 putnika
kome se, zbog ogromne težine, uvek čini da ovakav avion
nema snage da se odlepi od tla i da je pista prekratka. Me-
đutim, na radost putnika, poletanje i ceo let protekli su bez
problema. Sticajem okolnosti, zalomilo mi se da imam na
raspolaganju ceo srednji red od četri sedišta samo za mene
pa sam let od Majamija do Koreje mahom preležao u tom
improvizovanom krevetu propustivši sve obroke. A ionako
nisam ljubitelj azijske kuhinje.
Ogladneo, nakon 15 sati gužvanja u avionu, u Seulu sam
imao 3 sata pauze između dva leta. Kao zavisnik od Inter-
neta, a mrtav gladan, teško sam prelomio da prvo odem u
restoran a nakon toga u internet kafe. Hrabro sam odabrao
jedan od živopisnih restorana domaće hrane ignorišući si-
gnale gađenja koje mi je upućivao moj stomak. Restoran
lep, skockan kao sa National Geographic TV kanala. Jelov-
nici na korejskom i engleskom nisu mi mnogo pomogli
oko izbora, pa sam se odlučio da naručim sa fotografije.
Ni dan-danas ne znam šta su mi doneli, ali pamtim ukus
i pamtiću ga do kraja života. Najpribližniji opis bio bi kao

77
 Milan Jovanović

kad se liznu krajevi baterije od 4.5 volti. Da sam barem

kamiončić za decu na daljinsko upravljanje pa da mi ne
smeta. Ukus elektriciteta u mojim ustima doživotno me je
učvrstio u nameri da ne probam nikada više takvu hranu
po cenu života. A ako imam sreće zveknuće me ptičji grip
ili sida na Tajlandu pre nego krepam od gladi.
Iako znam geografiju sasvim solidno, rastojanje Seul –
Bangkok činilo mi se kratkim, nešto kao pola sata. Bio sam
zaprepašćen informacijom da let Seul – Bangkok traje či-
tavih 7 sati. Kao dopuna utiska sa aerodroma, u avionu se,
naravno, služila korejska hrana. Onako pregladneo, najlju-
baznije sam se zahvalio i potražio mač da počinim uzvišeni
harakiri na visini od 8000 m.

Sletanje na čuveni aerodrom Don Muang, koji je 20 godina

stariji od londonskog Hitroua, bilo je istorijsko. Najvažniji
i najstariji aerodrom na azijskom delu Pacifika svega je par
dana kasnije predao ključeve Bangkoka novosagrađenom,
ultramodernom Suvarnabhumi aerodromu. Imao sam čast
da budem jedan od poslednjih putnika koji je sleteo na ae-
rodrom koji je počeo sa radom još davne 1914. godine. Na
izlazu iz aviona sačekala me je kosooka ženica i provela,
prvi i jedini put u mom životu, kroz ubrzanu VIP carinsku
proceduru. Tu sam okusio osećaj koji imaju zvezde i mo-
ram da priznam da mi se dopalo. Mogao bih lako da se na-
viknem na to, samo kada bi moj stomak prestao da zavija. 
Po izlasku sa carinske kontrole u holu aerodroma sačekao
me je Kusturica lično, odnosno scena koju bi možda on
mogao da snimi. Ceo hol aerodroma bio je u znaku našeg

78
 Američki san

takmičenja. Sačekalo nas je mnoštvo kamera, bliceva, no-

vinara, ljudi u narodnoj nošnji i ogroman bilbord sa mo-
jom fotografijom i natpisom na tajlandskom koji me je jako
podsećao na „Cirkus je u gradu“. Jebiga, malo slabije razu-
mem lokalni jezik. Neka energična, nežno bucmasta, gos-
pođa mi je na jeziku koji je veoma sličan zvuku trabanta u
ler gasu objasnila da je spremljen program dočeka za mene
i za Mišu Starova i da će to direktno da prenosi nacionalna
televizija. Normalno da sam pitao jesu li sigurni da znaju
kako se ja zovem, pa kad su izgovorili moje ime bio sam pri-
nuđen da vidim da li umeju da ga napišu da bi otklonio mo-
gućnost eventualne zablude. OK je Miša Starov, on je prvi u
svetskoj seriji, ali ja sam tek na četvrtom mestu. Zašto, bre,
ja da budem nosilac turnira u folkloru. Na taze pristiglom
licu Miše Starova, kao u ogledalu, prepoznajem sopstveni
začuđen izraz. Tu nam ona gospođa, za koju sam saznao
da je šef protokola, skinula majice i stavila neke ogrlice od
nekog cveća kao ono na Havajima. Što sam duže zagleđi-
vao cveće oko svog vrata, više mi je ličilo na prehrambeni
a manje na dekorativni artikal. Usled izgladnjavanja tokom
puta sveo sam stomak na prihvatljivu meru pa nisam bio
loš za slikanje bez majice.
Na znak energičnog ženskog vođe parade počeo je splet
narodnih igara lokalnog stanovništva. Neki prikaz istorije
Tajlanda sa imitacijom borbi pratilo je 7-8 kamera i mnoš-
tvo fotoaparata. Čini mi se da su i Tajlanđani  kao i Srbi
navučeni na svoju herojsku prošlost. Miša i ja, onako sa
vencima, goli do pojasa, neprekidno smo se gledali podi-
gnutih obrva ne verujući da je ovoliko ljudi angažovano
oko našeg dočeka. Da bude interesantnija slika, držali smo

79
 Milan Jovanović

po jedno majmunče u rukama. Nakon ratova prešli smo na

blagu erotiku, kako sam ja razumeo. Vodimo ljubav a ne rat.
Usledio ples nekih maloletnica obučenih kao za solarijum,
što nam se jako dopalo... Sa kulturne strane, naravno, mada
ne bih ignorisao ni onu dvojicu što se mačuju.
Ispred aerodroma nas je sačekala kolona vozila. Na pr-
voj poziciji bio je policijski auto sa rotacijom, zatim džip
sa TV kamermanom u gepeku, pa tri pikapa marke Tojota,
zatim neka dva kombija sa nekim ljudima sa fotoaparatima,
pa neki tipovi u džipovima, i na kraju još jedno policijsko
vozilo pod rotacijom. Na brzinu se prisećam priča mojih
drugara gangstera koji su hapšeni po svetu i čini mi se da
su im mahom stavljali lisice a ne cveće kada ih hapse na ae-
rodromu. Dobro je. Nisam uhapšen. Mene i Mišu su popeli
na kamionete u otvoreni deo, kao što kod nas seljaci voze
telad na stočnu pijacu. Kada je kolona krenula, na čelu se
čula policijska sirena a sa jednog od džipova razglas koji je
najavljivao cirkus „danas u vašem gradu a sutra u Novom
Sadu“. Trebalo mi je petnaestak minuta da delimično spu-
stim obrve iz položaja čuđenja i da počnem da primećujem
šta se dešava oko nas. Ljudi su sa cvećem pozdravljali oslo-
bodioce, policajci su kontrolisali saobraćaj na raskrsnicama,
a nas dvojica glumimo pokretne sopstvene spomenike... A
na svakih par blokova zgrada, sa bilborda se šepurila slika
Srbina bez pločica na stomaku koji verovatno najavljuje
takmičenje. Miša se stalno okretao na svom kamiončetu i
pogledom me pitao na besprekornom engleskom „WTF“,
što bi moglo najpribližnije da se prevede na naš jezik kao
„šta koj kurac“. Nisam imao sat, ali sam se bojao da se bliži

80
 Američki san

ponoć usred bela dana i da će da prestane čarolija i da se

opet pretvorim u debelog miša ili barem bundevu.
Neočekivana, preterana pažnja nastavila se u Radissonu,
hotelu sa mnogo zvezdica. Dobio sam sobu upadljivo bo-
lju nego što je to bila praksa na dotadašnjim takmičenja.
Osim dva ogromna kreveta, imao sam i plazma TV koji se
odlično video i iz đakuzija za šest osoba koji se nalazio u
samoj sobi. Na masivnom stolu u duborezu oveća činija sa
voćem meni totalno nepoznatim. U frižideru asortiman
pića kao u solidnom kafiću. Jasno mi je da ovo nije od naj-
jeftinijih soba. Pokušavajući da smanjim zvuk krčanja creva
iz stomaka odlučio sam se da proverim ukus ovih čudnih
voćki iz ikebane sa mog stola. Gadno i kiselo. Pomirio sam
se sa sudbinom da neću da jedem do kraja života, koji se,
osećao sam, ubrzano približavao.

Dilemu da li da isprobam odmah krevet ili prvo fensi tuš

kabinu sa 18 mlazeva rešio je glas iz hotelskog telefona.
Pretpostavljam da je to ona ista gospođa koja nas je sače-
kala na aerodromu, mada nisam siguran koji jezik sada
priča. Skoro da sam razumeo da je rekla da za pola sata
budem u hotelskom lobiju da dam intervju za tamo nekog.
A toliko je bila jaka gravitacija u okolini kreveta da sam po-
čeo da čujem glasove koji me pozivaju da dremnem. Samo
snažna volja i svest da sam potpisao ugovor da ću sarađi-
vati sa medijima držao me je dalje od preskupe posteljine
navučene na krevet veličine kilometar sa kilometar. Onako
neispavan sa podočnjacima boje mraka uspeo sam da se

81
 Milan Jovanović

istuširam bez da se uspavam. Malo su me namučili mlazevi,

ali šta fali tuširanju hladnom vodom.
Lift veličine moje dečačke sobe brzo me spušta sa dva-
deset osmog sprata podižući voćni sadržaj mog želuca na
ponovno razmatranje. I dalje gadno, i dalje kiselo. Glede in-
tervjua se nisam obukao nešto specijalno jer sam očekivao
neku zbunjenu klinku i raščupanog kamermana. Bio sam
obučen u šorts i majicu sa sve papučama. Zajebao sam se.
U luksuznoj kafeteriji u hotelskom lobiju već je čekala TV
ekipa sa dve kamere i više reflektora. Postalo mi je jasno da
se Tajlanđani u opšte ne zajebavaju. Dok sam davao inter-
vju hvaleći ljubaznog domaćina i besprekornu organizaciju,
konobarica koja nam je donosila piće svaki put bi klekla da
nas usluži. I to baš kleči na kolenima dok sa malog poslu-
žavnika raspoređuje čaše i šoljice po niskom stočiću. Za
svaki slučaj, pohvalio sam tai kulturu i domaćina nekoliko
puta. Ipak sam dobio i odličan espreso gratis.
Iskusni Austrijanac, ispisnik nadvojvode Franca Fer-
dinanda, Luki Smidlajtner, običavao je da izveštaj sa ta-
kmičenja bude upakovan sa začinom lokalne kulture i da
mi, snagatori, idemo negde i radimo nešto egzotično pred
kamerama i da on to posle ubaci u špicu takmičenja. Za
sutradan je bio predviđen obilazak nečega što je udaljeno
dva i po sata vožnje. To nešto se u mnogim delovima sveta
naziva zoološki vrt a ovde su ga, iz nekog razloga, nazvali
farma krokodila. Verovatno zato što, osim po ograđenim
bazenima, krokodili odeveni u farmerke mogu da se sretnu
kako slobodno šetaju stazama za goste. Prvo su nas slikali
na ulazu ispod natpisa „Srbija do Tokija“ ili tako nešto. Tu
smo dizali tradicionalno taksi vozilo na tri točka. Kada smo

82
 Američki san

se upoznali sa materijom organizovali smo ad hoc trku. Po-

bedio ja, na foru. Kad smo ušli u farmu, vodali su nas od
kaveza do kaveza da nas snimaju sa različitim životinjama.
Najdramatičnije je bilo slikanje sa matorim tigrom koji je i
pored kratkog lanca kojim je bio ankerisan za beton umalo
odgrizao Miši pola glave. Nakon Mišine filmske eskivaže
sigurne smrti bio je moj red da se slikam. Svi su me ube-
đivali da je bezbedno i da tigar nije nikad nikog povredio.
Meni nije baš bilo sve jedno, ali sam otkulirao. Tek kasnije
sam na fotografiji video da izgledam prestravljeno. Jedina
gora fotka mi je sa zmijom oko vrata. Ja se gmizavaca ne
plašim, ali su mi gadni. Ne volim ni da ih vidim a nikako da
ih dodirujem. To moje gađenje je izgleda bilo interesantno
kamermanima pa nisu dozvolili čuvaru parka da mi skine
zmiju sa vrata barem 2-3 minuta, snimajući moje grimase
par sekundi pred povraćanje. Jedva su me zaustavili da ne
bacim zmiju krokodilima. Nakon pitona, jahanje na leđima
slona mi je bila pesma. Neko pametan se dosetio da organi-
zujemo mini-takmičenje u vučenju konopca. Strongmeni
protiv bebe slona. Slonče bi i pobedilo da konopac nije pu-
kao pa smo izvukli, častan, nerešen rezultat. U stvari, bilo
je jedan i po prema pola jer nas slonče uhvatilo na foru kod
prvog meča.
Taman sam se smirio nakon tigra i opustio nakon slon-
četa Ćire, dođe vreme da uđemo u bazen sa krokodilima.
Na sredini je malo ostrvo prečnika 5 metra a okolo je voda
do metar dubine sa preko dvesta krokodila različitih di-
menzija, ali dovoljno velikih da odgrizu odraslom čoveku
stopalo. TV ekipa je, iskusno, sve snimala sa tribina. Nisam
mogao da verujem kada je dreser, čuvar ili šta već, ušao u

83
 Milan Jovanović

vodu i za rep izvukao ogromnog krokodila da se slikamo.

Jedva su me naterali da kleknem i da se slikam dodirujući
potencijalnu kožnu cipelu. Vlažna klima i vrućina nisu mi
pomogli da ne osetim ledeni znoj koji se slivao niz leđa. Bio
sam napet kao Prsan dok demontira minu u TV seriji Ka-
pelski kresovi od pre trideset godina. Na svu sreću, Lakosta
mi je poštedeo život.

Naredna dva dana protekla su u snimanjima na različitim

lokacijama i neravnopravnoj borbi sa vlažnom klimom i
gladi. Za doručak sam mogao da dobijem omlet i nešto što
podseća na hleb. Za ručak i večeru mahom su se sužili do-
maći specijaliteti koje sam preskakao. Tu i tamo ima neke
teletine koja nije baš mnogo začinjena, ali i ona me je slala
u luksuzni toalet na svakih pola sata. Ali neka. Bolje umreti
kao junak nego živeti kao kukavica izbegavajući tajlandsku
kuhinji. Uzgred, stanovništvo Tajlanda je miks istočnih In-
dijaca i svuda prisutnih Kineza pa im je s toga hrana dva
puta odvratnija nego kineska ili indijska ponaosob.

Sledeće snimanje bilo je sutradan, na četvrtom spratu ho-

tela gde smo Novozelanjđanin Derik Bojer i ja kao nešto
trenirali u fensi teretani, a onda izašli na terasu gde je luksu-
zni bazen sa barom. Planirano je bilo da nas dvojica nazdra-
vimo i popijemo na eks po jedan bezalkoholni koktel zaki-
ćen sa kišobrančetom i flamingom. Kako mi se danas čini,
izgleda da se TV ekipa nije lepo razumela sa barmenom,
pa naši kokteli nisu bili baš bezalkoholni. Scenu eksiranja

84
 Američki san

koktela ponavljali smo nekoliko puta do potpune perfek-

cije, sa isto toliko koktela. Tu je mene ponelo gradivo pa
sam u pokušaju da skočim salto, što sam i mogao pre 15
godina i sa 50 kilograma manje, umesto na noge pao svom
težinom na leđa. Deo cunamija koji sam izazvao u dodiru
sa vodom veselo je pohitao ka prisutnom biznismenu, koji
je sedeo uz bazen, držeći u krilu najmanji laptop na svetu
ništa ne sluteći. Kada sam, blago ugruvan, izronio video
sam pola TV ekipe kako peškirima i salvetama spasavaju
oprani laptop. Ukapirao sam da je najpametnije da idem
da popravim šminku. Udaljio sam se sa bazena sa jednim
nonšalantnim:
„Sorry. My bad.“
Kao da sam čoveku, recimo, napravio senku dok se sunča.
Dan za danom kao u „Velikom bratu“ imao sam manje
privatnosti nego ikada. Snimanja, intervjui, razgovori sa
klincima po školama, prijemi kod lokalnih budžovana, gla-
dovanje... Pošto sam se kao dobar pionir primerno vladao
tokom prethodnih dana snimanja, po zoološkim vrtovima
sa zmijama, krokodilima, slonovima, lavovima, pokazao
se kao postojan dok smo snimali po zamkovima i hramo-
vima mnogih dinastija i što nisam krao srebrne viljuške
po prijemima, dobio sam od matorog Lukija slobodno po-
podne i veče. Poljski kolos Gregor Peksa, uvek raspoložen
za avanturu, na jedan je prihvatio moj predlog da procu-
njamo malo gradom. Bez dvoumljenja smo se opredelili za
onaj deo Bangkoka koji se ne preporučuje turistima. Nismo
baš zašli u geto, ali smo definitivno zagrebali deo multimi-
lionskog grada gde kulise postavljene za turiste prestaju
i počinje pravi život megalopolisa. Onako ogromni i već

85
 Milan Jovanović

naviknuti na zaprepašćene poglede lokalnog stanovništva

kao da su videli tele sa dve glave, Peksa i moja malenkost
sa naših 300 kg čiste mišićne mase radoznalo smo se gegali
živim ulicama pijačnog dela Bangkoka. Da bi prizor bio
upečatljiviji, Peksa se za svaki slučaj i obukao kao poljski
turista sa sve braon sandalama i belim čarapama. Oko nas
masa ljudi u rutinskoj dnevnoj nabavci životnih namer-
nica. Totalno nadrealnu scenu pijace na kojoj se prodaju
životinje u delovima i na komad, a takođe i biljke koje ni-
sam video ni na televiziji, pratili smo sa bezbedne pozicije
iskusnih profesionalnih telohranitelja. Nije nešto bila nate-
gnuta situacija, ali sama činjenica da smo mi turisti u delu
grada gde je rekreativni sport pljačkanje turista držala nas
je na oprezu. Malo nas hrabri što u haosu ljudske košnice
vidimo policajca. Saobraćaj koji je iz moje perspektive čist
kolaps, za brkatog zaznojenog saobraćajca nasred raskr-
snice je samo „another day in the office“.
U istom kadru sa garavim saobraćajcem koji vešto opo-
naša dirigenta raštimovanog romskog orkestra vidimo buc-
mastog tipa čvršće građe kako ide ulicom i svaki čas udara
šamar jednom od svoja dva pratioca. Onda se buca nešto
kao iznervira i priđe nekom od parkiranih automobila i
udarcem noge polomi staklo na vozačevoj strani pa se vrati
i ošamari svog miljenika. Peksa i ja se bavimo profesijama
koje ne ističu nespremnost i strah u prvi plan pa i ne poka-
zujemo čuđenje, baš kao i niko od prolaznika.
Kada smo izgubili debeljka iz vidnog polja u masi ljudi
na ulicama, pažnju nam je privukla mala, improvizovana
tezga na samom pločniku. Ne toliko sama tezga koliko cena
jednog od suvenira vrlo sumnjivog kvaliteta. Na novinskom

86
 Američki san

papiru nehajno postavljenom na betonu bilo je par prilično

bezveznih suvenira sa cenom 2-3 dolara. Među njima se iz-
dvajala  kartonska lutka sa cenom 100 dolara. Morao sam
da pitam zašto je taj kartonski pajac 20-30 puta skuplji od
svoje braće po kvalitetu izrade. Prodavac je bez reči priti-
snuo dugme na nečemu za šta se ispostavilo da je nekakav
radio-uređaj a možda i CD plejer. Kartonski lutak je u se-
dećem položaju počeo da klacka nogice i rukice prateći
ritam muzike. Naravno da sam pomislio da je zakačen na
tanke strune kao što su bili junaci mog detinjstva u pozo-
rištu lutaka i da se vešti pijačni trgovac poigrava sa nama.
Pokretom ruke koji je trebalo da preseče putanju zamišlje-
nih struna presekao sam samo vazduh. Moje zaprepašće-
nje se uvećalo kada je kartonac ustao i počeo nespretno da
igra u ritmu muzike. Za Peksu ne znam, ali za mene znam
da nisam nit pio nit drogirao. Malo sam samo pregladneo. 
Gledamo lutku, gledamo se međusobno pa gledamo malog
tamnoputog trgovca sa špicastim brkovima. Brka nas ku-
lira. Opet probam u vazduhu da nađem strune i ništa. Kada
sam hteo da uzmem u ruke lutka prodavac je reagovao i
gestom objasnio da mogu da proverim lutka kad isključi
muziku. I zaista, kada je muzika isključena lutak se polako
spustio na novinski papir. Pažljivo sam uzeo u ruke karton-
sku maketu lutke koju bi bolje napravila i deca u osnovnoj
školi na času opštetehničkog obrazovanja. Na moje zapre-
pašćenje, nikakav motor ili nešto slično nije bilo u karton-
skom triku. Ponudio sam 50$ da kupim štos. Prodavac je
odbio nevešto glumeći gnušanje. Pojačao sam ponudu na
70. Opet ništa. I dalje traži 100$ da kupimo foru. Dok je sle-
deća potencijalna mušterija zaprepašćeno gledala novi ples

87
 Milan Jovanović

kutijice za kaladont probao sam da pronađem eventualne

ventilatore koji pokreću plesača. Nije ih bilo. Osećaj tihe
panike pred neobjašnjivim potiskivao sam vrlo slabo. Da
l’ nakon godina i godina školovanja ne mogu da provalim
tajlandski pijačni trik? Iz meni danas nepoznatih razloga
zainatio sam se i nisam hteo da platim 100 dolara. Zaku-
cao sam se u ponudi na 70. Čak i kad smo fintirali neza-
interesovani odlazak. Međutim, iluzionista namazan svim
bojama nije reagovao. Na kraju smo ipak otišli s pijace, a
nismo uspeli skroz da potisnemo veliku radoznalost. Mi-
slim da i kada budem umirao u 103. godini sećaću se ove
misterije. Kako jebeni kartonski patuljak igra uz muziku a
nema nikakav pogon u sebi?
Sledeća stanica bila nam je original, pardon „original“
Versači krojač. Čičica kao odbego sa snimanja Porodice
Adams, potpuno uveren u autentičnost svoje radnje, šio je
jeftina odela po meri lepeći na njih etikete renomiranih svet-
skih brendova. Meni je zapalo za oko jedno Versači odelo
koje bi isticalo moju figuru i otvaralo me u ramenima. Na-
žalost, trebalo je da čekam 7 dana da mi sašije odelo po meri
brendirano po želji pa sam odustao od originala. Čičica mi
je predložio da naručim isto odelo u Armani izvedbi jer se
čeka 2 dana manje. Nisam imao srca da pitam zašto.

Na povratku u hotel, nakon ozbiljne šetnje, seli smo da po-

pijemo po jedan klečeći espreso sa kolegama snagatorima. I
opet isto. Konobarica svaki put kad nam donese piće kleči
na kolenima. Malo kasnije nam se pridružio i ljubazni su-
prug one energične dame sa aerodroma i ponudio se da

88
 Američki san

nam organizuje noćnu lajt turu kroz Bangkok sa osvrtom

na znamenitosti seks turizma, ma šta to značilo. Nas neko-
liko oženjenih smo sa gnušanjem, jedva, jedva prihvatili.
Istraživački duh i osećaj za avanturu prevagnuo je nad obe-
ćanjima potpisanim pred popom i matičarem u prisustvu
svedoka. Ignorišući mrtve mačke koje je ubila radoznalost,
Peksa i ja smo se na brzinu presvukli i sa još par najodvažni-
jih obreli na ulicama predviđenim za šetanje turista. Onako
fino umornim od šetnje pešačka zona i turizam su nam vrlo
brzo i lako dosadile pa smo sve češće gunđali da je vreme da
se vratimo u autobus pa u hotel. Nekako nas ljubazni čovek
ubedi da izdržimo da pogledamo jednu od najvećih javnih
kuća u Tajlandu. U delu grada gde smo se obreli, vrvelo je
kao u košnici. Mogao sam da vidim stidljivog klinca bele
puti sa majušnom Tajlanđankom, matorog debeljka sa dve
„kćerke“, mršavog crnca sa malo zgodnijom prostitutkom,
ženstvenije građe sa silikonima.
„E, ovo vam je travestit.“ Obaveštava nas suprug šefice
pro­­tokola.
„Po čemu ih prepoznaješ?“ Pita neko sa mladoženjine
strane.
„Pa teško možeš da znaš, ali ovog sam viđao ranije.
Znam ga. Ovde se čovek mnogo lako zajebe. Muškarci nisu
preterano mišićavi pa transfer u ženski pol ume da bude
savršen. U principu, ženske su mnogo male, a travestiti su
za nijansu viši.“

Trospratna zgrada na čijem svakom spratu ima par veli-

kih prostorija sa klupicama i par redova u obliku ćirilicnog

89
 Milan Jovanović

slova P na kojima sede devojke razodevene u donji veš.

Stotine i stotine minijaturnih, mladih žena trudile su se da
nam privuku pažnju pokazujući sisice i dupeta, mameći
nas da ih rentiramo za sat, dan ili nedelju. Par tipova vrlo
podmuklih crta lica stalno su nas združivali s devojkama
zaključujući transakciju.
„Prva liga. Vrlo čista. No aids.“
Nismo ulazili u diskusiju sa njima. Peksina opserva-
cija o majušnim tajlandskim prostitutka postala je hit naše
ekskurzije:
„Šta imam ovde da jebem. Nijedna nema preko 40 kila.“
„A da probaš kod onih većih? Što smo ih videli na ćo­
šku...“

Na sam dan takmičenja padala je kiša pa se nismo udalja-

vali iz hotela. Najzad je neko doneo neke hamburgere pa
smo jeli kao ljudi. Pojeli smo svih 60 komada.
Statistički gledano, ceo put može da se, iz ugla sporta,
svede na „ja sam zauzeo peto mesto a Miša bio prvi“.
Povratak u Majami bio je povratak u realan život. Na
aerodromu me nije dočekao splet narodnih igara, nije bilo
poklona, nije bilo kamera... Jedino su me slikale imigraci-
one vlasti i uzeli otiske prstiju za uspomenu. I to je nešto.
Ispred aerodroma umesto konvoja ljubitelja sporta sačekala
me je kolona žutih taksija. Ljubazni Haićanin sa bledim
poznavanjem engleskog pomogao mi je da utovarim svoju
torbu u gepek njegovog taksi vozila. Ili je on mnogo jak ili
sam ja nešto zanemoćao. Bled kao krpa od umora i pro-
mene časovnih zona nisam se ni raspravljao sa taksistom

90
 Američki san

snagatorom od 60 kila, koji je mislio da sam turista i vozio

me neverovatnom putanjom prema kući. Neka ga, neka i
on zaradi.
Jebeš pijenje velikih količina vode, jebeš šetanje, jebeš
šta doktori kažu za prevazilaženje džet lega, osećaja ma-
laksalosti zbog menjanja časovnih zona i poremećaja sna.
Najbolji lek za svaku nervozu, umor i neraspoloženje je
vožnja motorom. 
Kao u polusnu, uopšte se ne sećam gde sam bio i koliko
sam se dugo vozio, ali znam da sam nakon par sati bio oslobo-
đen stresa baš kao kada antivirusni program reanimira kom-
pjuter. Sada je sve bilo u redu... Barem je tako izgledalo.

„Gospodine, parkirajte sa strane i ugasite motor.“

Na 35 stepeni Celzijusa meni je odjedared postalo
hladno. Šta li sam sada zajebao? Držim čvrsto upravljač
motora i gledam ispred sebe kao hipnotisan. Iznenada mi
se ide u WC. U pičku materinu baš.
„Milane, šta si se smrz’o?“ Prepoznajem glas i smeh.
Okrećem se i vidim pored sebe na skuteru ozareno lice
Nejtana Blisa.
„Ma pusti me, nahvatao sam neki stomačni virus u Ban-
gkoku, nije mi do smeha. „ Pokušavam da prikrijem da me
baš istresao iz gaća. Policija u Majami Biču nije zajebancija.
„Opa, Tajland. Ima se, može se...  Kad si kupio to čudo-
vište?“ Aludirajući na moj srebrni ponos od 1800 kubika.
„Ima par nedelja. Još me nije prošla euforija nove
igračke.“ Tek tada sam razvukao lice u grimasu koja, kada
se duže zagleda, liči na osmeh.

91
 Milan Jovanović

„Bravo. Motor je stvarno ekstra... Nego, je l’ si slobodan

u subotu?“
„Verovatno.“
„Ne planiraj ništa drugo. Radiš za mene. Šaljem ti lo-
kaciju na i-mejl.“ Reče čovek i ode prošavši raskrsnicu na
crveno. On očigledno nikad nije hapšen u Majamiju.

Nejtan je poznat širom sveta po organizaciji life style žurki

za jednu određenu vrstu ljudi. Iza imena Bliss party krije se
džet-set svingerska žurka sa osvrtom na biseksualne žene
koje su trenutno veoma fensi.
Što se tiče svingera najpribližnije objašnjenje je da oni
imaju odnos prema seksu kao prema bilo kojoj vrsti druže-
nja. Socijalni kontakt se stavlja u istu ravan sa seksualnim,
s tim što se na dobro organizovanim svingerskim žurkama
na mešaju mnogo različite starosne grupe. Ume da bude
bez veze kad se izmešaju matorci sa mladim ljudima u pu-
noj snazi.
Kao i svuda u svetu tako i među svingerima postoje neka
pravila i podele. Recimo, ženska biseksualnost je podra-
zumevana dok je odnos dva muškarca često nepoželjan i
neprihvatljiv, osim ako se eksplicitno ne organizuje takav
tip žurke. Ima svingera koji u istoj prostoriji pred drugima
vode ljubav samo sa svojim partnerom, zatim svingera koji
deo večeri provedu u sobi za muvanje pa onda sa zame-
njenim partnerima prelaze u zasebne intimne sobe. Ima
i varijanti u kojoj suprug gleda ženu u akciji sa jednim ili
više muškaraca. Postoji i trougao sa dodatkom još jedne

92
 Američki san

dame. Generalno, među svingerima važi poslovica „kad

čeljad nisu besna kuća nije tesna“.
Internet ankete sprovedene među svingerima kazuju da
je 60% parova poboljšalo svoju vezu od kada se seksualno
druže sa drugim svingerima, a da su 90% parova koji su bili
pred raskidom zadržali svoje partnere u vezi zahvaljujući
seksualnim začinima marke sving.
Svingeri su od svoje pojave privlačili pažnju, uzburki-
vali duhove i raspaljivali maštu. Njihov stil života izazivao
je dijametralno različite komentare. Ima ljudi kojima je to
u redu, a neki bi čak i probali ali se ne usuđuju ili pak ne
bi im bilo prijatno da vide partnera u tuđem zagrljaju jer
se boje raskida. S druge strane, ima ljudi koji ih smatraju
perverznjacima i daju negativan predznak svingu. Osuda
od nekih ekstremno religijskih grupa ume da ide i do jav-
nog poziva na linč. Takvi glasovi svingere ne dotiču pre-
više. Amerikanci u sličnim situacijama kažu da ne postoji
loš publicitet. Što se mene tiče, to je laka para i interesantan
posao za obezbeđenje.
Velika Bliss žurka, za koju sam angažovan da radim, pa-
dala je baš na Noć veštica, praznik koji se u Americi veoma
ozbiljno slavi. Te noći ljudi se maskiraju u likove iz horor
priča pa gradovi izgledaju kao da se snima neki čudan film.
Frankenštajni, doktori krvavih mantila, Napoleon, fran-
cuske sobarice, ubice, strašila i Vikinzi te noći šetaju jedni
uz druge u karnevalskoj atmosferi. Kada bi svemirski brod
pun malih, zelenih sleteo baš na Noć veštica u neki od ve-
ćih gradova u Americi u nameri da istražuje ljudsku vrstu,
ništa im ne bi bilo jasno. Najverovatnije bi otpustili oficira

93
 Milan Jovanović

za navigaciju i odleteli na neku drugu planetu jer ova ne

liči na Zemlju.
Do zgrade Vahovia banke, jedne od najvećih u Južnoj
Floridi, dovezao sam se svojim belim linkolnom. Bio sam,
vrlo „neočekivano“ obučen u crno, kao i uvek kada idem
da radim. Na ulazu u privatnu garažu identifikujem se,
kod mrzovoljnog noćnog stražara, imenom i titulom telo-
hranitelj. Prigušeni osećaj klaustrofobije pulsira mi u grlu
dok se vozim teskobnim spiralnim tunelom do dvanaestog
sprata. Dok tražim mesto da udenem svoj auto, ne mogu a
da ne primetim preskup vozni park. Najjeftiniji automobili
bili su mercedes 500s i rendž rover. A bilo je i jaguara, fe-
bruara, bentlija, rols rojsa, lamborginija... Postavka baš kao
na sajmu automobila ili u garaži kakvog šeika iz Dubaija.
Stidljivo parkiram auto između rols rojs fantoma i nekog
malog nabudženog auta koji je izgledao kao nabildovana
skulptura. Osećam da mi pada vilica dok prepoznajem le-
denu aroganciju bugatija veyron, najbržeg automobila na
svetu. Pri maksimalnoj brzini od 407 km/h gume mu traju
svega 15 minuta, što nije od preteranog značaja jer bi ostao
bez goriva tri minuta ranije. Baš me zanima da li ću, među
oskudno odevenim svingerima, moći da prepoznam junaka
koji vozi ovog lepotana od preko 700 konja vrednog preko
milion i po dolara.

Koristeći pravilo palca desne ruke, bezuspešno tražim lift

kojim mogu da dođem do 55. sprata. Vrteći se po garaži
primećujem policajca u čudnoj radnji. Uniformisano lice
telefonira sa cigaretom u zubima, držeći telefon ramenom,

94
 Američki san

pokušavajući da namesti kaiš na pantalonama. Valjda čo-

vek istrčao u garažu na puš-pauzu pa se malo raspasao. Po-
nadao sam se da će nadležni organ da mi pomogne da se
izvučem iz lavirinta preskupih automobila. Tek kad sam mu
prišao video sam da je s njim u društvu, vezana na lancu sa
ogrlicom sa bodljama, mlađa ženska osoba u kostimu, re-
cimo, kurve. Kapiram da je policajac „van dužnosti“ i sme-
jem se svojoj naivnosti što sam očekivao da ću stvarno da
zateknem policajca usred garaže, baš na Noć veštica. Pra-
veći se da znam šta radim mudro pratim grupu polugolih
ljudi koja se baš tada pojavila iza ugla. Među njima naju-
pečatljiviji je nezaobilazni, superheroj, Majkl Felps u spido
kupaćim gaćama sa kapicom i svih 2008 medalja made in
China. S njim je veoma silikonski obdarena, meni nepo-
znata, plivačica u izuzetno oskudnom kupaćem kostimu,
sa obaveznom spido kapicom. Ona ni ne zna da je upravo
dobila novog obožavaoca. Hteo ili ne, u skučenom prostoru
lifta nisam mogao da ne primetim četiri para golih sisa
oslikanih „body paint“ tehnikom da liči da imaju kratke
majice. Da budu sigurne da su viđene, svih osam sisa veselo
su poskočile kad se lift zaustavio na 55-om spratu i označile
početak mog radnog vremena.
Klub Havana, čije je članstvo ograničeno na 800 veoma
bogatih i uticajnijih ljudi, potpuno je zaklonjen od očiju
javnosti. U prostorijama restorana, sa pogledom na sve če-
tiri strane sveta, sklapaju se poslovi od čije vrednosti za-
staje dah. Biti u klubu zatvorenog tipa, smeštenom na po-
slednjem spratu, u najvišoj poslovnoj zgradi u Majamiju,
jasno sugeriše da je za članove samo nebo granica. Havana

95
 Milan Jovanović

će ovoga puta ugostiti žurku bez skupih odela i markiranih

haljina. Žurku gde je bilo kakva garderoba nepotrebna.

Preplanuli, polugoli ljudi, mahom izvajanih tela sa biser-

nobelim osmesima, ležerno su koketirali sa svojim seksu-
alnim fantazijama, ispijajući skupe šampanjce, povremeno
se inhalirajući kolumbijskim prahom. Lepljivi miris požude
u vazduhu opijao je ljude polako ih gurajući ka tački kada
počinju da sanjaju širom otvorenih očiju, kao što to beše u
onom filmu. Događaji koji slede prevazilaze maštu mnogih
uspešnih erotskih pisaca.

Te večeri moj zadatak je bio da se šetam po klubu i da se

staram da sve bude u redu, ma šta to značilo. Dakle, bio
sam prepušten svom sopstvenom bezbednosnom instin-
ktu i prigušenom voajerizmu. Sve što treba da uradim je da
se namrštim i da gledam da neki pijani gost ili neko drugi
nije prekoračio prećutnu granicu dobrovoljnog davanja i
nagnao nečiju ženu mimo njene volje. Baš u ime bezbed-
nosti bio sam u prvim borbenim redovima kad god bi neka
vatačina ozbiljnije eskalirala. Zabrinut za opštu bezbed-
nost morao sam da otpratim većinu petinga, solidan broj
lizačkih plesnih grupa sastavljenih od golih pripadnica si-
likonskog pola, nekoliko dubokih pregleda grla i dovoljan
broj sudaranja kukovima. Sve u svemu, bez neke preterane
akcije i inventivnosti, ili sam ja malo jačih kriterijuma jer
radim kao obezbeđenje na snimanju pornića sa kolektiv-
nom tematikom.

96
 Američki san

Da ne bude da ama baš ništa konkretno nisam radio

cele večeri, težak izazov se obrušio na moja krhka pleća.
Bas težak. Oko 130 kila žive vage. Prvu i jedinu interven-
ciju imao sam u WC-u. Pozvala me je nežna crnkinja za-
brinuta za svog muža koji je u toaletu već pola sata. I, na-
ravno, najdeblji muškarac među svima kolabirao je sedeći
na WC šolji, srećom obučen. Moja ad hoc dijagnoza je da
se oznojeni debeljko nagutao ekstazija i napio šampanjca
poremetivši pozitivni stehiometrijski odnos razuma i glu-
posti. Džaba navlačim gumene doktorske rukavice kada
sam morao da ga, onako debelog, bukvalno vučem do pri-
zemlja i katastarske linije razgraničenja Vahovija zgrade
i trotoara. Debeli, mokar kao posada Titanika pred kraj
filma, osim što je glumio koru od banane, savijajući se pod
najneverovatnijim uglovima, poluuspešno je izdržavao da
ne povrati. Nažalost, u taksiju mu je popustila pažnja. Va-
ljda ne podnosi žutu boju.
Trudeći se da me psovanje taksiste ne omete usredsre-
dio sam se na praćenje tragova smeđe smrdljive tečnosti,
kao Ivica u poluistoimenoj bajci. Ponosan na sebe, našao
sam teško primetna, stelt vrata lifta koja jedina vode ka du-
gmetu veličine 55. Gadim se svog lika u ogledalu. Debeli
mi se precrtao u svoj svojoj znojavoj veličini. Probam da
ignorišem nakvašenu košulju dok se umivam i perem ruke
do laktova. Kao da će to da mi pomogne.

Najupečatljivija pojava te večeri bila je brineta sa ogromnim

grudima u poodmakloj trudnoći, po mojoj proceni na par
dana do porođaja. Njena obla pojava sa licem devojčice bila

97
 Milan Jovanović

je stalna meta fotoaparata i dama iz svingerskog džet-seta. 

Neprestano su joj prilazile devojke da je zagrle i pomaze,
kao da nikad nisu videle tolike, a prirodne grudi. Njen muž,
sa izrazom čoveka koji je definitivno zalutao na žurku, nije
gubio vreme, već je, u čistoj samoodbrani, slikao dugonoge
lepotice koje su se igrale nabujalim atributima budućeg
materinstva njegove supruge. Da budem iskren, i ja sam
škljocnuo par snimaka, čisto za arhivu. I pored jake konku-
rencije prelepih, mladih devojaka i par poznatih porno glu-
mica svima je bilo jasno da je trudnica nekrunisana kraljica
svinga te večeri. Nažalost, sami početak njenog mini-šoua
mi je promakao jer sam se grlio sa oznojenim debeljkom,
ali mislim da sam video glavni deo najspektakularnije scene
večeri. Buduća majka pojačanog seksualnog apetita ležala je
na prostranom stolu baš kao što se ponegde servira suši na
golom ženskom telu. Desetak, mahom golih, cura lizale su
je i grickale kao džinovsku poslasticu. Devojke su se ljubile
i međusobno razmenjivale nežnosti ne želeći da obuzdavaju
svoje sladostrašće. Neobičnu erotičnu scenu pratio sam ne-
tremice i pored moje čuvene oguglalosti na takve nadražaje.
Muževi i pratioci su mahom slikali ili posmatrali sa nekim
izrazom lica, meni nalik na ponos. Mislim da nije bilo ni-
kog ko nije prišao da vidi čudo neviđeno. Tu pored mene
dvojica muškaraca su, kao fudbalske sudije amateri, merili
pritisak silikonskih lopti Bisove žene Grete i zavlačili ruke
u njeno međunožje. Ona se uvijala prateći ritam nadolaze-
ćeg orgazma nijednom ne skinuvši pogled sa trudnice čiji
je duh lebdeo nad prostorijom. Energija masovnog ženskog
višestukog orgazma sručila se kao letnji pljusak na nas. Još

98
 Američki san

par minuta sam bio bez teksta, dok sam za šankom ispijao
tri hajnekena jedan za drugim.
Stariji obučeni par, koji sam na početku večeri uočio i pi-
tao se šta li oni traže ovde, na moje zaprepašćenje takođe je
bio u akciji. Gospodin Sajber, kako se predstavio, bilderske
građe, sudarao se sopstvenim kukovima sa prsatom omla-
dinkom otvorenih eir begova, uterujući joj ogromnu dozu
poštovanja za starije. I kako bi to pesnik rekao „sa topuzom
Kraljevića Marka“ overavao je narodnu „bez starca nema
udarca“. Ni njegova gospođa nije bila manje aktivna. Ravan
stomak izbrazdan nepristojno definisanim trbušnjacima,
lepe noge i kupovne grudi razumne veličine. Cela njena
pojava mi nikako nije išla zajedno sa njenom izbledelom
krštenicom, ali to njoj nije smetalo dok se uvijala od oči-
glednog zadovoljstva. Leđima naslonjena na šank otvorila
je svoje međunožje nabildovanom crnomanjastom momku
koji je veštim pokretima prsta, u narodu poznatog kao izvi-
đač, dovodio gospođu Sajber do najtečnijeg orgazma koji
sam ikada video uživo. Sajberka je svršavala uz oštre mla-
zove tečnosti oko čijeg porekla naučnici i dan-danas ne-
maju jedinstveno mišljenje. Na engleskom se to špricanje
zove squirting, a čini mi se da može da sa prevede na naški
kao ženska ejakulacija. Sreća što sam bio dovoljno udaljen
da ne nahvatam miris tuđeg orgazma.

Ne znam da li je bio šesti ili sedmi hajneken kada mi je

Blis, u prolazu, u ruku tutnuo kovertu sa zelenim novčani-
cama. To je nedvosmisleno bio kraj mojih radnih obaveza.

99
 Milan Jovanović

Lift, spiralni tunel, namršteni noćni čuvar... Premotavamo

unazad snimak dolaska.
Čuveni most koji po nekima spaja a po drugima raz-
dvaja Majami od Majami Biča doneo nam je priliku da uči-
nimo jedno dobro delo. Beli linkoln i ja bili smo prvi koji
smo naišli na džip prevrnut na bok. Linkoln je svojim te-
lom blokirao traku u kojoj je prevrnuto vozilo a ja sam se,
kao bernardinac na Alpima, popeo na džip da otrpavam
ljude. Prvo sam izvadio potpuno golu plivačicu, model za
plastičnu hirurgiju, a zatim pažljivo pomogao veštačkom
Majklu Felpsu da izađe. Felpsovoj kopiji je prekomerna
doza vijagre smetala da pristojno izgleda pred spasiocima.
Kao heroj večeri u pokušaju, izvršio sam odokativni pregled
prevrnutih. Neverovatno, ali bili su bez i jedne jedine ogre-
botine. Pre nego što smo se udaljili sa scene pacijentima
sam sugerisao da ogrnu bade mantile i sačekaju policiju.
Nije bilo potrebe da ih tešimo jer nisu nimalo bili zabri-
nuti. Izgleda da ove svingerske žurke baš usrećuju ljude.

Sutradan, gledamo Jovana i ja slike sa žurke. Dvoumio sam

se da li da slikam radnju ili ne pa su i fotke na korak do ak-
cije. Više skrivaju nego što pokazuju, ali atmosfera ne može
da se ne primeti. Mene ima na par slika i to sam smrtno
ozbiljan.
„A što si mi ti namršten na svim slikama?“ pita Jovana.
„Pa šta treba? Da se smejem? Pa da bude kako se lepo
provodim na poslu? Družba je družba, služba je služba!“ 
Odgovaram, ostavljajući prostora da se naprasno nalju-
tim na neumesno pitanje.

100
 Američki san

„’Ajde, neka ti bude... Samo da te zamolim da ne po-

mešaš kad se družiš a kad radiš. Da te ne boli glava bez
potrebe.“

Par nedelja kasnije, nisam imao toliko sreće sa gledanjem

slika i Jovanom. Onomad, na polasku za Majami iz Ban-
gkoka, umesto kod hirurga da mi skine osmeh s lica odveli
su me kod tipa iz austrijske televizije koji je fotografisao
celu našu avanturu. U ime preduzeća dobio sam na poklon
disk sa svim fotografijama a na kome je pisalo  „alle pho-
tos“. Reklo bi se lepa uspomena s putovanja, a taj disk mi
je umalo došao glave, kada je, u časovima dokolice, moja
draga supruga pregledavala fotografije sa raznih takmiče-
nja. I baš disk iz Bangkoka, na koji sam zaboravio, sa mili-
jardu i osam stotina slika privukao joj je pažnju.
Tu su slike sa krokodilima, sa zmijama, ima slika sa ta-
kmičenja, ali i kako pijemo espreso u hotelu. Na jednoj od
slika vidi se gola Tajlanđanka u ambijentu luksuzne sobe,
baš onakve kakvom sam Jovani opisao moju hotelsku sobu.
Klasično 1 + 1 = 2. Nema ničeg logičnijeg nego da pretpo-
stavi da je cura došla i skinula se da se slika, i to baš u mo-
joj sobi.  Nisam morao nimalo da glumim zbunjenost, jer
stvarno nisam imao spreman odgovor  na pitanje.
„Kako objašnjavaš golu Tajlanđanku u svojoj sobi?“
Iz iskustva znam da imam svega 7-8 sekundi dok se prva
suza ne skotrlja niz njen obraz i Jovana počne zvanično
da plače. A tada sam najebao. Reagujući munjevito, kao
dobar svedok pokajnik pred uperenim cevima nadrkanih
specijalaca, odmah sam pristao da sarađujem sa istražnim

101
 Milan Jovanović

organima i ubacio se u analiziranje fotografije tražeći objaš-

njenje i dokaz da se radnja ne dešava u mojoj sobi. 6, 5...
Nameštaj je stilski kao što sam opisivao. Tepih, ogledalo,
atmosfera... Sve neumitno dokazuje da je slikano u hotelu
Radisson. 4, 3... I onda je do izražaja došla moja sposobnost
da radim pod pritiskom. U samom uglu fotografije mlade
Tajlanđanke u prilično vulgarnoj pozi videla se jedna zum-
bana braon cipela. 2, 1...
„Jovana, uz dužno poštovanje tvojoj opravdanoj sumnji,
želeo bih da ukažem na jedan detalj koji ti je možda pro-
makao a koji će možda uticati na tvoju odluku da me ne
osudiš na smrt mučenjem...“

Veoma oprezno sa filigranskom retorikom, za svega pola

sata, uspeo sam da navedem svoju dragu sa podignutom
desnom obrvom (ne dao bog nikom) na ispravan zaključak.
Poznato je da Strongman ne nosi braon cipele jer...
„...Crne cipele i tvrd kurac nikad ne izlaze iz mode.“

102
Dugo sam smatrao da smo mi Srbi nenadmašni ne samo
kao jebači već i u zabušavanje na poslu. Ustanovio sam da to
nije tačno. Mislim, naravno, samo na zabušavanje. Pokazalo
se da imamo jaku konkurenciju u mnogim drugim naci-
jama. Evo recimo kod mene na poslu, u radno vreme kolega
Indijac pasionirano igra poker na Internetu. Makedonac
gleda filmove, dva Brazilca igraju video-igre. Braća Ame-
rikanci sviraju gitaru u video-igrici . Čak i naša sekretarica,
Portorikanka, umesto da šalje mejlove i kuva nam američku
kafu, po ceo dan visi na myspace. Ne kockam, mator sam
da se igram, filmove gledam samo u bioskopu a, myspace
nikad nisam razumeo niti koristio. Iz nekog razloga sam
imao jaku averziju prema tom dejting sajtu. S druge strane,
Fejsbuk me je uhvatio skroz nespremnog i zarobio. U po-
četku, kao pasivni korisnik Fejsbuka, nezainteresovano sam
posećivao stranice, a sada već kao zavisnik pratim razvoj
događaja kao baba sa prozora u prizemlju zgrade. Počelo
je kada sam jednog dana zatekao suprugu kako gleda neke
slike kod drugarice na fejsbuk profilu. Moram da priznam
da je to daleko bolje nego da sam je zatekao sa poštarom, ili

103
 Milan Jovanović

sa, recimo, onom sisatom Brazilkom sa našeg sprata. Mada

ću još jednom da razmislim ono za Brazilku.

Osim mase ljudi koje ne poznajem, koji se ludo zajebavaju

i slikaju, s vremena na vreme pojavljuju se kolege sa stu-
dija, komšije, drugovi iz srednje škole pa čak i iz osnovne.
I zajedničko za sve njih je da su mnogo omatorili od kada
smo se videli poslednji put. Razređene pobelele kose, na-
bubreli stomaci i visnuli podbradci zadobijeni po kafanama
srpskom metodom reverznog fejsliftinga, ponosno stoje. Je-
dino se ja ne menjam. To mi kažu i deca mojih prijatelja koji
sada imaju i po 25 godina. Vidi se da su lepo vaspitani.

Sećam se, kad sam bio mali, ćale me je stalno vodio sa so-
bom na redovni tehnički pregled auta. Navodno je umorni
mile trećente pokazivao bolje rezultate kad ja pođem, a u
stvari je mog tatka mrzelo da tu dosadnu obavezu obavlja
sam. Jednom prilikom, bilo neko ’ladnjikavo vreme a mi
smo pošli na tehnički, ćale u modernoj turskoj bundi a ja
u jasa zimskoj jakni sa podignutom kragnom.
Kad smo došli do auta ćale izvadio ključeve iz džepa
i umesto da otključa vrata jednostavno zastao u pokretu.
Stoji tako čovek par sekundi a meni onako malom i živah-
nom prolaze sati:
„’Ajde, bre, ćale, šta se misliš? Će otključavaš li ta kola?“
Ćaleta beše malko sramota što se tako zamislio pa se
pravdao da se razmišlja da li je poneo sve što nam treba za
tehnički pregled.
•

104
 Američki san

Pre neki dan išao sam sa Jocom da kupimo dasku za

skejt za njega i skuter iznenađenje za malog Ivana. Bacio
sam pogled na google maps da vidim gde je radnja u koju
idemo i proverio stanje na karticama. Kad smo došli do
auta više nisam bio siguran da li na 1835 imam novac a na
4461 sam u minusu ili obrnuto. Uz to sam zaboravio koji je
izlaz sa autoputa. Da l’ beše 12c ili 12a? Ko sad da se vraća
na četvrti sprat da proverava na laptopu? Iz razmišljanja me
trže Jocin, desetogodišnji glas:
„Hello! Anybody home? Će otključavaš auto ili će sto-
jimo u garaži ceo dan?“

Auuu! 30 godina prođoše kao za tren. Bio sam zatečen kao

kad putaru u januaru padne sneg. Dok vozim okrećem ća-
letov broj da mu ispričam kako me je sustiglo. On se nor-
malno ne seća događaja ali kapira radnju:
„Ma to je bezazleno. Još si mlad. Nego, sinko, je l’ znaš
kad si u problemu s godinama?“
„Ne. ’Ajde da čujem od tebe.“
„Znaš da sam nedavno pogubio dokumenta pa sam mo-
rao da vadim nova. Tek sada sam obratio pažnju na jedan
detalj. Lična karta mi važi doživotno, a vozačku produža-
vam na svakih šest meseci. E to je problem. Kao ono u šahu
kad imaš šah-šeh.“
„Jebiga... Kako podnosiš?“
„Olimpijski. Razmišljaću o tome nakon Olimpijade u
Londonu. Tad punim 80. Nego kad dolaziš, obećao si mi
da ćeš da mi našteluješ kanale kablovske ...“

105
 Milan Jovanović

Ovo samo potvrđuje da pravi majstor podjednako dobro

igra i sa belim i sa crnim figurama, dok ja u punoj formi
često gunđam što mnogo radim, ne stižem da spavam svih
osam sati i što klima-uređaj čas radi čas ne. Mada ja nisam
najgori. Milion puta sam čuo one gastarbajterske žalopojke
kako je teško daleko od otadžbine, kako nije baš sve tako
kao što se priča... što reče Manda onomad u filmu „u Šved-
sku ladno, ali standard“.

106
Pošto nemam običaj da u gastarbajtersko-sociološkim tek-
stovima zaobiđem deo sa kukanjem, da se još samo osvr-
nem i na prirodu mog dnevnog posla koji u suštini hrani
moju porodicu. Radim u ambicioznoj, brzorastućoj inter-
net kompaniji u kojoj se svi, kao Japanci, satiru od posla.
Prećutno i skoro sasvim dobrovoljno radimo i vikendom,
ostajemo i duboko u noć u našim kompjuterskim mitralje-
skim gnezdima skidajući probleme koje nosi ubrzani  ra-
zvoj internet biznisa. Nekako bilo neumesno da se traži od-
mor. Ja tako tri godine. Kuća–posao, pidžama–tastatura...
Kad smo malo usporili sa osvajanjem tržišta i kada je naš
sajt u svojoj trećoj godini napravio 18.000.000 dolara došlo
je vreme da se počastimo. Došlo je vreme da se razmišlja
o poseti otadžbini.
Počeo sam sebi da ličim na komšiju Smeška iz Indije.
Smeško je, kao i svi Indijci u Majamiju, držao dragstor.
Moji klinci su mu dali nadimak na radost, jer svaku mušte-
riju pozdravlja na njegovom jeziku  sa velikim osmehom
bisernobelih zuba:
„Dobadan, kakosiii?“

107
 Milan Jovanović

Sa obaveznim dugouzlaznim akcentom.

Smeško je kao zarobljenik sopstvenog biznisa provodio
18 sati iza kase, spavao u magacinu, jeo za pultom gde je
kasa... Stvarno nemam ideju gde je mogao da se tušira. I
tako 8 godina bez ijednog slobodnog dana. Kada sam ga,
jednom prilikom, pitao kako uspeva da održi optimizam,
svečanim glasom je rekao da se raduje što će 2011. da ide
na 7 dana u Indiju da poseti svoje.

Dok sam na sajtu za prodaju avionskih karata unosio po-

datke sa moje kreditne kartice, počela je da me obuzima
neka mešavina topline i zebnje. Iz moje perspektive, Indijca
u pokušaju, svašta nešto lepo me je vezivalo za moj Niš i
Srbija mi nikada nije bila lepša. A nekako mi se od svega
što mi nedostaje, duša prosto zalepila za espreso. To mi je
simbol naše urbane kulture.

S druge strane, većina mojih prijatelja kuka kako je u Srbiji

„nikad gore“. To „nikad gore“ je zajednički imenitelj po-
slednjih desetak generacija pa se nisam preterano sekirao.
Jer ako je toliko loše, bilo bi logično očekivati samo bolje.
Dok je avion luftvafe, pardon, Lufthanse sa ponosito
dignutim nosom zadnjim točkovima dodirivao tlo aero-
droma u Minhenu, bez problema sam Nemačkoj oprostio
što je Hamburger sport ferajn eliminisao moj Radnički iz
Niša iz kupa UEFA još pre 30 godina.
Daleka Nemačka mi se učinila domaćom i prvi put otkad
znam za sebe osetio sam se stanovnikom Evrope. Osetio

108
 Američki san

sam da sam došao kući u kolevku civilizacije kakvu po-

znajem, u kojoj se espreso naziva svojim pravim imenom.
Vozeći se pokretnom trakom kroz dugačak aerodromski
hodnik, pažnju mi je privukao poznati crveni logo Illy kafe.
Bilo je ili da se strpim par sati do Beograda ili da preskočim
ogradu travelatora rizikujući ukor obezbeđenja aerodroma.
Odlučio sam se za drugo. Radostan kao dete u prodavnici
igračaka naručio sam kraću kafu s mlekom, makijato i ka-
pućino. Božanstveni osećaj odličnog espresa počeo je da
spira bljutav ukus američke pite, taložen tri godine.
Amerikanci čak i ne umeju da izgovore kako treba,
espresso. Oni taj hepening koji oduševljava nas Evropljane
nazivaju ekspreso, jebalo ih baš to ekspreso. Osim toga, če-
sto služe espreso u plastičnoj šoljici. To je kao sise na muš-
karcu ili kao da postave WC šolju nasred trga. Možeš da
kenjaš, ali nije to to.
Plastična šoljica za espreso je čist jeres. Ako kafa treba
da bude kao žena, da u isto vreme bude lepa i zgodna, žen-
stvena i zavodljiva, onda šoljica igra ulogu garderobe za
kafu. Ne može dobra riba da bude obučena kao potpuni
idiot. Mora da bude fensi, elegantna, poželjna... Šoljica
mora da bude od najfinijeg porcelana, dizajnirana od pri-
znatih dizajnera, besprekorno umivena i čista. Ne podno-
sim kamenac na tacni ili ne daj bože okrnjene obode. Kao
i temperatura tela i šoljica ima svoju temperaturu od 50-ak
Celzijusa, da se napravljena kafa ne prehladi i izgubi od ča-
rolije. Modni detalj uz dobru kafu u lepoj šoljici koji upot-
punjuje doživljaj svakako je lepa kašičica... A neko će da
zakasni na avion, jebao ga četvrti espreso zaredom.

109
 Milan Jovanović

Utrčavam u poslednjem trenutku u avion za Beograd

i kapiram da sam novine, koje sam maznuo usput, već či-
tao na Internetu. Nema veze, čitam ponovo i uživam što
umesto pokreta mišem okrećem novinske stranice. Dok
obuzdavam tikove od previše kofeina, ni ne kapiram da sa
stjuardesom pričam na srpskom.
Na aerodromu me čekaju drugari i kumovi sa tri auto-
mobila i pet različitih ideja za kafanu. Preglasavanjem u tre-
ćem krugu odlučujemo se za etno varijantu jer je najbliža.
Inspirisanog konobara u narodnoj nošnji, koji mi drži pre-
davanje o gibanici na specijalan način, kao da sam deseta
generacija emigranata, prekidam sa novčanicom od 1000
dinara. Morao je da obeća da neće ništa više da mi objaš-
njava ili uzimam pare nazad. Da se ne dvoumim, naručio
sam sve iz menija.

Do Niša vozimo 200 na sat. Saznanje da je Goran Trijada je-

dan od najboljih vozača koji je ikada vozio mercedesov džip
nije me uspokojilo. Utrnuli prsti i nokti duboko zariveni u
sedište auta veoma visoke klase i čudno uzan i neosvetljen
autoput Beograd–Niš znatno mi ometaju varenje i vidno
ubrzavaju disanje. I kao da sam slutio, malo posle Jagodine,
zaustavlja nas policija. Dvojica ćelavih momaka, u džipu
švajcarskih tablica, železnih pogleda bulje u policajca.
„Odakle idete, momci?“
„Odavde.“
„Gde idete?“
„Tamo.“
„188 na sat. Pa gde toliko jurite?“

110
 Američki san

„Imamo sastanak.“
„Gde?“
Umesto odgovora, samo naše ledene face.
Policajca, izgleda, zbunjuju naša rečitost i predusre­
tljivost.
„’Ajte, samo lakše... Imate još jednu patrolu kod Alek­
sinca.“

Kod nas gastarbajtera u Amerikama ako je propisano 130

svi vozimo 130, dok kod nas u Srbiji može i drugačije. Kako
se dogovorimo. To je počelo da mi smeta.
„A je l’ mora da letimo?“
„Opusti se... Sve je pod kontrolom. Ne prepoznajem te
kao takvog, uzdržanog.“
„Nešto me zub boli... A i odvikao sam se od brzine.“
„A vi gastarbajteri ne volite brzu vožnju?“
„Ako ti nije problem samo gledaj napred... Kakve veze
ima šta ja volim i ne volim.“
Sledećih 100 kilometara prelazimo za manje od pola sata
i evo nas, napokon, u mom rodnom gradu. Niš noću, nakon
tri godine odsustva izgleda mi kao da sam u školi greškom
upao u neki mlađi razred umesto u svoj. Vozimo se pozna-
tim ulicama moje mladosti, dok sa radija ide Balaševićeva
pesma Neki novi klinci. Jebote, zar baš nikog ne poznajem.
Ispred zgrade, gde stanujem, neka klinka me predstavlja
drugarici:
„Ovo ti je Milan Životinja, Jovanin muž...“

111
 Milan Jovanović

Verovatno sam se cele noći cimao i buncao u snu. Čekaj bre,

valjda je Jovana moja žena. Valjda sam ja neki krastavac u
ovom Nišu... Ovo je moj grad. Evo pitaj ćaleta. On išao sa
mnom u školu... Dve generacije ispred mene.

Probudio sam se ranom zorom, sav znojav. Svež vazduh i

neponovljiv miris prolećnog jutra dočekali su me na terasi.
Sa jedanaestog sprata još usnuli Niš izgleda kao sopstvena
razglednica.
Vilin Grad je istorijsko ime Niša, grada sa 16 miliona
stanovnika, osnovanog pre pedeset vekova na obalama
Temze, Volge, Amazona i Dunava. Olimpijski grad sa tri
slova na jugu Srbije domaćin je brojnih dešavanja iz kul-
ture, sporta i biznisa. Turneja četiri skakaonice, Kanski fe-
stival, Sajam automobila u Ženevi, Rolan Garos i Bostonski
maraton samo su neka od obeležja ove prestižne svetske
turističke destinacije. U Nišu su rođeni i žive Majkl Džor-
dan, Strongmen, Atila Bič Božiji, Ed Hardi, Sabrina Salerno
i mnogi drugi poznati pregaoci uključujući i Džontra Voltu
i braću Dolče i Gabana. U Nišu, kao finansijsko-kulturnom
centru Evrope i sveta, svoje štabove imaju Gugl, Plejboj,
Alnari, Majkrosoft, Versače, Prvi maj Pirot, Koka-Kola i Al
Džazira. Najsavremenija mreža metroa, ekoloških autobusa
i heliodroma blistavi je primer planskog razvoja gradskog
saobraćaja koji se izučava i na saobraćajnom univerzitetu
u Japanu. Niš je poznat kao ekološki grad sa netaknutom
prirodom pa je gradonačelnik Bred Pit morao nedavno da

112
 Američki san

izmesti reli Pariz–Niš–Dakar zbog pojačane emisije gasova

i dizanja prašine.
Iz Niša se gradskim prevozom za svega 22 minuta stiže
do najvećeg ski kompleksa na svetu na vrhovima Kiliman-
džara. Niški aerodrom, koji je uzgred budi rečeno 5 puta
veći od njujorškog, često je premali da primi milione turista
željne najboljeg provod na svetu...

Dobro, priznajem. Možda ja malo pristrasno gledam na

svoj rodni grad.
Neko je nekada napisao da su Beograđanke najlepše žene
na svetu. To nije tačno. Najlepše žene na svetu su, naravno,
Nišlike. U svako godišnje doba neponovljive su i zavod-
ljive na drugi način. Na proleće, Nišlike se oslobađaju viška
garderobe i pružaju nam fantastičan doživljaj mini suknji
kao iz rubrike „verovali ili ne“ i košulja i majica koje jedva
obuzdavaju razigrane grudi nesputane brushalterima. A tek
novostasale, prirodno jedre, klinke koje se uče prvim kora-
cima na štiklama su, maltene, otvoreni poziv „svrati na de-
sert“. Poznat je štos među niškim mangupima da mnogi na-
prasno prelaze sa kontinentalne ishrane na morsku hranu i
to, gle čuda, srednjoškoljke. Kaže se još da u Nišu na svakoj
raskrsnici u proleće treba da se postavi saobraćajni znak
„Pazi, atributi materinstva, gledaj i put malo“, „Zabranjeno
nošenje brushaltera“ i „Obavezan osmeh“.
Neponovljiva energija proleća drži Nišlije na ulici ne
dajući im, do kasno u noć, ni da svrate u sopstvene do-
move. Ne sećam se kada me je poslednji put drmao vrbo-
puc, ali znam da mi se ne ulazi u kuću. Vreo majski dan, a

113
 Milan Jovanović

ja i moji ortaci predano sedimo po baštama niških kafića

i ispijamo espreso za espresom puštajući da nas priča nosi
kroz vreme i prostor dok prevrćemo novinske stranice od-
meravajući prolaznice namernice koje se prave da nas ne
vide. Ta igra se zove „gledajte me – gledamo vas“, i mogao
bih da je igram u nedogled da me nije sprečila džinovska
rupa u želucu i osećaj gladi kombinovan sa prignječenim
osećajem griže savesti gastarbajtera koji je obećao da će da
ide u posetu familiji.
 Čim sam ušao u kuću, počeo sam da zagovaram Jovanu
i koristeći priču kao štit ušunjao se, gde drugde, u kujnu. 
„Bas čitam danas u novinama“, dovikujem preko ra-
mena, dok krpom od jelenske kože vozim slalom, „da će
uskoro da nam ukinu vize pa ćemo moći na kafu u Beč, kao
u stara vremena... Zamisli tek sniženje u Rimu.“
U nužnoj samoodbrani počeo sam da sređujem već sre-
đenu sudoperu, čisto da bih malo olakšao sebi osećaj kri-
vice. To je vrlo uspešno  prolazilo kod mojih roditelja, kada
sam kao klinac dolazio kasno sa igranja.
„Ljubavi, ne moraš da brišeš, malopre sam brisala... I
đubre sam izbacila.“
„Evo sad će da se obrijem pa idemo. Samo stanemo da
kupimo cveće i viski...“
„Imam lepu vest za tebe. Otkazala sam sve posete do
kraja nedelje. Najavili su zahlađenje sa olujnim vetrom pa
iskoristi ovih par dana da uživaš sa drugarima. Ionako kad
zahladni nećete moći da se skitate. A imaš i neku košarku
na televiziji.“
I šta da joj kažeš. Barem da me opsovala da mi bude
lakše. Sedam u fotelju, večiti Partizan u kaznenoj ekspediciji,

114
 Američki san

nešto lepo miriše iz rerne... Idilu remeti oda radosti sa mog

mobilnog telefona.
„Alo.“
„Gde si? Tražio sam te u kafiću.“
„Samo što sam ušao u kuću. Spremamo se da klopamo.“
„Za koliko možeš da se spremiš da idemo u Skopje kod
Stojče.“
Bacam pogled na kuhinjski sto i prezgodnu mladu ženu
koja obećavajuće vrcka dupetom dok secka salatu. Jedan od
retkih trenutaka kada nam deca nisu tu i kada možemo da
„prilegnemo“ nesmetano posle ručka. Ni sam nisam sigu-
ran šta mi se radi.
„Ma evo me gledam neku košarku.“
„Stojča kupio onaj kafemat. Kaže da ima najbolji espreso
na Balkanu.“
„Dobro je, hvala. I ona tebe pozdravlja.“ Probam da sta-
vim do znanja da se ne pitam baš samo ja.
„Ti ne znaš kakav je to espreso. A i obećao sam da ćemo
da dođemo.“
„Ma, ne, ne... Ne planiram ništa. Sedim kući sa Jovanom.
Deca su kod babe.“
„Pa one šoljice, 20 evra komad... Ne možemo sada da ga
ispalimo. Obećao sam.“ Ispaljuje Laza adute koji su teško
oborivi.
„Ima neka košarka na televiziji. Partizan igra.“ Nevešto
se branim i dalje.
„Pazi, kafemat od dvanaest hiljada evra, specijalni depu-
rator za vodu, doveo Italijana da sve namontira...“ Unapred
spremljeno Lazino uklizavanje sa dve noge.
„Ma, stig’o me neki umor. Da l’ je džet leg?“

115
 Milan Jovanović

„Jeb’o te džet leg. Evo me za 20 minuta ispred tvoje

zgrade.“
„Dobro, ali da se odmah vratimo. Nemam nameru da
ostajem dugo. Obećao sam Jovani da ćemo da prošetamo
kejom. Malo romantike dok su deca kod babe.“
Ne uspevam da obuzdam ledenu neprijatnosti. Kako Jo-
vani da saopštim da ću da skoknem sa Lazom na espreso
u Skoplje. To je tu blizu – 2 sata vožnje... pri brzini od 240
na sat.
„Ljubavi, ko je to bio?“
„Ma Laza... Ima neki problem.“
„Ej, čula sam se danas sa Miljanom Lazinom. Stojča ku-
pio onaj kafemat.“
„Znam, sad mi rekao Laza.“
„Je l’ te zato zvao da idete u Skoplje na kafu?“
„Ma ne... Nema šanse. Ceo dan nisam bio kod kuće.
Obećao sam ti...“
„Ma nemoj ti zbog mene. Idi slobodno. Ionako mi ve-
čeras dolaze drugarice da gledamo fotografije iz Majamija
i da tračarimo.“
„Je l’ si sigurna?“
„Ma, naravno.“
„Će se vratimo do 12-1...“
„Ja ću da ti zapakujem veš. Za svaki slučaj...  Možda vas
mrzi da vozite noću.“
„Ma ne nema potrebe...“
„Ljubavi... Da se ne lažemo! Da li ste ti i Laza otišli negde
na na jedan dan?“
„Pa kad uvek nešto iskrsne.“

116
 Američki san

„To ti i ja kažem. Ponesi gaće i četkicu za zube kao čovek

a ne kao prošli put da krijete u torbi sa laptopom.“
Letimo putem punim rupa. Društvo nam prave sumrak,
krivine i loše vreme. Skoro dvesta kilometara relacije Niš
– Skoplje Laza obično prelazi za manje od sat vremena.
Ranije mi to nije delovalo toliko opasno, a sada me bole
prsti koliko sam jako stegao svoje sedište. Dodatnu atmos-
feru uzbudljivoj, gotovo reli, vožnji dodaju trubači Bobana
Markovića koji sa CD-a praše „Otpisane“, nevešto krijući
da im nije svejedno kad pretičemo u krivini na punoj liniji
pri brzini većoj od 150 na sat.

Rezervisano parking mesto ispred kafića čekalo je na VIP

goste iz Niša i Majamija. Dočekasmo da i mi gastarbajteri
budemo nekom veoma važni gosti. 
Naš drugar Stojča Carinik, prinudno penzionisan sa res-
pektabilnim činom „šef smene“, teško se mirio sa novou-
gostiteljskom sudbinom. Navikao čovek da bude carinik
pa to ti je. 
Kao sin poznatog Titovog generala sa ličnom kartom
broj 0009, brzo je napredovao u službi uz blagonaklonost
pretpostavljenih. Nije mu teško palo da vozi brze mo-
tore, besna kola, da ima stanove u centru Skoplja i kuće na
Ohridu. Takav je on, veliki radnik. Stojča nikad nije kasnio
ili uzimao bolovanje. Često je ostajao i duple smene kad
treba da se carine šleperi onih naših prijatelja. Kad se mora,
mora se. Jedino što Stojča nije mogao da prihvati je ona
mala klauzula internog dogovora da profit mora da se deli
sa državom. Stojča, kojeg je školovala ulica a usmeravala

117
 Milan Jovanović

sopstvena želja za pravljenjem para, nikako nije mogao da

prihvati činjenicu da carinska rampa nije njegova lična svo-
jina i da mora da se tali 70-30 sa državom. Molili su ga svi,
od upravnika carine do premijera da popusti i da ide ba-
rem fifti-fifti, ali ne. Stojča nije želeo da opterećuje državnu
administraciju pa je lično preuzimao obavezu carinjenja u
sopstveni carinski fond. Da ne bi pukla bruka koja bi mo-
gla da privuče bar jednog od dvojice novinara koji nisu bili
pod kontrolom države, tiho, skoro u poverenju, Stojča je
penzionisan. Carinska uprava je tom prilikom prekršila par
propisa, uz saglasnost policije da bi zaštitili Stojču. Među-
tim, zajebali su se. Ko sme, bre, da penzioniše Stojču? Sada
se tužimo sa državom za pretrpljeni duševni bol, uvredu
ličnosti, izgubljenu dobit... Kaže Stojča da će da ih tera do
suda u Strazburu. Probali smo da ga ubedimo, ali ne ide.
Jednom carinik, uvek carinik. Tako mu i nadimak ostade,
iako već 5 godina ne radi u struci.

Dok se pozdravljamo sa Stojčom, obučenim u prada–gu-

či–ralf loren kombinaciju, osećam da većina gostiju gleda u
nas. Najbolji sto je bio spreman i VIP-ovci su stigli.
„Je l’ znaš zašto se carinici međusobno ljube u usta?“
nevino pitam.
„Šta li ćeš sada da odvališ?“
„Pa nemaju obraz. Umesto da pošalješ kola po nas, mo-
rali smo sami da vozimo po klisuri...“
„Pa hteo sam, nego Laza...“ Odgovara Stojča dignuvši
obrve toliko jako da je napravio od njih dlakavi logo za
Mekdonalds.

118
 Američki san

„Šalim se. Koj ti je kurac? Ja sam, bre... Daj tu kafu, ću se

izdrčim više. Tri godine nisam pio dobar espreso.“
„Vojka, daj tri kratka espresa i tri koka-kole.“ Okreće se
prema meni.
„Je li ima malo ono za Sunce tuđeg neba što ne greje?“
„Kako se zove konobarica?“
„Vojka.“
„Sedneš mi na stojka... Ha, ha... šta si se, bre, steg’o. Opu-
sti se, bre.“
„Ma stalno neka nervoza. Svi me nerviraju... nemaš
pojma koliko mi je drago da vas vidim. Najpametnije što
si mogao da uradiš za sebe i porodicu je što si se odselio.
A ne ovde da se mačuješ sa budalama. Je l’ znaš da me
penzionisali?“
„Nemoguće! Pa zar nisi ti vlasnik preduzeća „Carina“?“
„Zezaj, zezaj... ’Ajde da popijemo kafu pa idemo dalje.“
„Zato smo i došli...“ Kaže Laza
„Daj tu kafu, bre.“ Prelazim na konkretno.
„Vojka, ide li?“
„Ide, ide.“ Čuje se iz šanka.
„Baš me interesuje da l’ ćeš da nađeš manu?“ kaže Stojča
meni.
„Kako se beše zove konobarica?“
U momentu kada se pojavila Vojka sa posluženjem znao
sam da je kafa najbolja na svetu. Od milion faktora koji čine
dobar espreso jedan od bitnijih je i šoljica za kafu. Ove su
bile kao da ih je pravio Leonardo da Vinči. Mislim da nema
nikog na zapadnom Balkanu ko je pasioniraniji obožavalac
dobrog espresa. Svoj ritual uvek izvodim na isti način. Kao
hirurg sa laserskim skalpelom šećerom sam pravio linije

119
 Milan Jovanović

na medenozlatnoj peni sačekavši osam sekundi da potone,

zatim čvrsto stiskam šoljicu da joj kao doktor osetim tem-
peraturu i puls. Onda pažljivo kašičicom vozim po šoljici,
kao oni motociklisti na zidu smrti. Malo vrtim kašičicom,
pa malo mirišem kafu i tako nekoliko puta. Primećujem
da bartender i Vojka  pažljivo prate pokrete kašičice oče-
kujući da pročitaju nešto sa moje pokeraški ozbiljne face.
Laza i Stojča su me gledali kao da demontiram minu. Na-
kon prvog gutljaja sam se ućutao, gledajući u šoljicu koju
sam prevrtao na vrhovima prstiju. Izgleda da je dramska
pauza bila preduga.
„I?“
„Šta i?“
„Pa kaži, majke ti ga, kakva je kafa...“
„Izvini, možeš li da dođeš.“
Posle kraće dramske pauze, Vojki sam u poslužavnik
ubacio novčanicu od dvadeset evra.

„Curo, daj mi, molim te, još jedan espreso.“

„Zove se Vojka.“
„Hvala, Vojka.“ Dovikujem dok odlazi.
„Uvatiš ti mene za stojka. Je l’ sam ti obećao da ću da
imam najbolji espreso? Je l’ jesam?“ Guči sav ponosan prada
model.
„Jesi...“ Ne krijem da i meni milo.
„Je l’ si gunđao za onu staru gaggiu da nije dobar depu-
rator?“ Likuje razrešeni carinski tajkun.
„Jesam, priznajem.“ Dok pričam, radujem se osećaju
izuzetne arome kafe na jeziku i nepcu.

120
 Američki san

„Pa eve ti kafa. 12 soma sam dao za kafemat. Ovo nema

kod vas u Ameriku.“ Okrećući se ka šanku, Stojča naručuje
turu pića:
„Vojka, daj i tri dupla viskija.“
„Dva.“
„’Ajde, bre...“
„Ja sam došao samo na kafu. Obećao sam ženi da ću da
se vratim do ponoći.“
„Nema od toga ništa.“ Kaže vlasnik mog omiljenog kafe­
mata
„Red je da se kucnemo...“ presuđuje Laza u korist naše
sopstvene štete.
Iako sam znao da me hvataju na bućkalicu kao soma,
pristao sam da se upecam da ne ispadnem najgori od sve
dece:
„Pa ako je red... Dakle, pijemo?“
„Pijemo.“
„Pijemo.“ Odgovoriše složno moji budući saučesnici.
„Dobro. Nemoj posle da bude nismo hteli... Vojka, daj
mi pivo i tekilu, i viski za ova dva gospodina.“
„Vojka, daj dva dupla viskija, pivo i tekilu“
„Vojka, daj dva dupla viskija i dva piva i dve tekile...“
„Vojka...“
„Sedneš na stojka“
Sledeće čega se sećam je da sam u ranim jutarnjim časo-
vima naručivao pivo i tekilu a da su me Laza i Stojča molili
da krenemo kući. Ne znam zašto, ali sam bio bos. Tačnije,
u čarapama i to mokrim. Kad bih uspeo da se setim gde su
mi cipele ili barem u kojoj smo kafani. Mnogo me nervi-
raju te rupe u sećanju kad pijem. Još me konobar mnogo

121
 Milan Jovanović

nervirao što neće da nas usluži, ali nisam imao snage da se

raspravljam:
„...gospodine ponavljam. Mi ne služimo alkohol. Imamo
samo burek i jogurt.“
„Pa kakva je ovo kafana kad nemate pivo i... Pivo i te-
kilu?“ primećujem da imam lenju dikciju. Sve lepo kažem,
ali usta se jednostavno ne otvaraju baš na svaki slog.
„Ovo je buregdžijska radnja, gospodine.“
„Ja neću da platim. Zofite mi gazdu.“ Probam da nagla-
sim svaki slog.
„Ja sam vlasnik, gospodine. Već ste platili 50 evra. Nema
šta da platite više. Hvala vam mnogo. I ovo je previše.“
„Žhivotinjo, ajde, bre... ajde, bre... da idemo. Sedhimo
već dva sata u buhregdži... buregdžininici. V... v... vidiš da
deca došla na veliki odmor.“
„Carinik, nema odhmora dok trahje obnova. Pa da pre-
đemo u neku kafanu... A tebe ufatilo te malo? Mumlaš?“
„Ajhde, bre, da idhemo... Threba da me zovem Mihljanu
za pola sata.“
„Da sam ja ti, izvadio bih salfetu iz usta. Je l’ čuješ ko-
liko mumlaš? Ima da te prohvali Miljana da si pijan dok joj
zfoni telefon.“

Spavanje od par sati, tuširanja i laka klopa nisu značajnije

popravili naše stanje. Kretali smo se u oblaku teškoalkohol-
nih isparenja, u stanju koje je znatno bliže pijanstvu nego
mamurluku. Dok smo se vozili brzinom od 80 na sat ka
Nišu, jedva da smo i progovarali. Spremalo se tvrđe ne-
vreme, vetar je ljuljao auto, mamurna Šade sa radija se nešto

122
 Američki san

žalila. Valjda neki ljubavni problemi. Biće da je burek bio

loš ili moja osetljivost na tuđe ljubavne jade, meni se nešto
žestoko mrdalo u stomaku kao da ću da rodim odraslog
vanzemaljca. Ovoga puta sam stvarno odlučio da presta-
nem da pijem.

„Gde je najbliža pumpa sa pristojnim toaletom?“

„Upravo smo je prošli.“
„A sledeća?“
„Sledeća je u Nišu. Da ti se ne kenja možda?
„Ma ne... Pitam da znam samo. Što?“
„Pa prdiš kao da si progutao klozetsku dasku...“
„A je l’ ja tebe pitam što voziš kao da nemaš jedan
točak?“
„Pa je l’ vidiš da duva olujni vetar?“
„Misliš košava?“
„Tako se kaže kada vetar duva preko 35 čvorova.“
„Je li? A ti se razumeš u čvorove... „
„Ne, nego se ti razumeš. Ti si pilot.“
„Ne, ti si pilot. ’Ajde ako se baš toliko razumeš, koliko
je to u boforima?“
„8 bofora“
„Kenjaš?“
„Ne, bre... Ozbiljno.“
„Znači košava od 8 bofora.“
„Orkanski vetar, tačnije. 8 bofora je kad lomi grane, de-
limično skida crep sa kuća, drastično otežava hod.“
„I koliko je to u kilometrima?“
„Malo preko osamdeset.“

123
 Milan Jovanović

„Opa?“ Nisam mogao da sakrijem iskreno divljenje ra-

skošnim znanjem svog druga.
„To je prvo što naučiš u školi za pilote.“
„Je l’ časna pilotska za 8 bofora?“
„Duvaj ga, bre.“
Tek tada sam malo bolje zagledao u narogušenu prirodu.
Nebo je potamnelo kao da će sva kiša ovoga sveta baš na
nas da padne. Vetar je, kao ogledalo naše ekološke save-
sti, uskovitlao sve đubre koje bacamo duž puta uključujući
i neke neindentifikovane leteće objekte, prebacujući ih s
jedne na drugu stranu puta, ljuljajući naš auto. Na jedinoj
naplatnoj rampi južno od Niša pomislio sam da prisustvu-
jemo tajnom telekinetičkom eksperimentu naše vojske ili
barem isprobavanju nekog Teslinog polja. Tri obična me-
talna kontejnera vozila su po putu levo-desno ne poštujući
puno saobraćajne propise i bezbednost u saobraćaju. No-
šeni vetrom prošli su mimo nas ne osvrnuvši se.
„Jeb’o sam ja tvoje pilotsko umeće kad nas i kontejneri
pretiču.“
„Samo da platim ovo govno od putarine i do sledeće
krivine ima ja njih da preteknem.“
Nisam mogao a da se ne nasmejem kada je Lazin tele-
fon zajodlovao.
„Ej, javi se ti, to je Slouenac.“ Reče Laza, dajući mi sam-
sung telefon.
Naravno da prihvatam zajebanciju.
„Gde si, Slouenac štajerski Srbine“
„Gde si, brate Srbine, jeb’o sliku svoju?“
„Je l’ znaš s kim pričaš?“

124
 Američki san

„Seveda. Ti si, glavonjo. Znam da si se vratio. Zato i zo-

uem... Da se družimo malo. Gde ste?“
„Evo Laza i ja se vraćamo iz Skoplja. Bili na kafu kod
Stojče.“
„I već se vraćate... Kad pre? Tek je dva sata po podne...“
„Duga je to priča... šta ima kod tebe?“
„Jebote, kakvo je nevreme kod nas. Padao grad, duva
vetar 40 čvorova...“
„Kod nas je 8 bofora, ali se pojačava.“
Odakle sad odjedared svi znaju mornarske i pilotske
mere brzine vetra?
„U jebote, pa to je oko 80 kilometara. Pa šta je tu je. Ja već
posao, vozim. Evo me večeras u Nišu da pijemo malo.“
Slouenac, kao da stanuje na drugom kraju Niša a ne u
Maribouru najavio se da će da svrati. Odavno je prestalo da
me čudi bilo šta vezano za njega, jer je on od onih što se u
privatnom životu ponašaju kao sopstveni kaskaderi. Nema
šta nije spreman da proba da uradi.
Slovenca sam upoznao na nekom od svojih takmičenja,
čini mi se u Mađarskoj. On je bio najmošćen Slouenac. Pri-
jateljstvo se desilo na prvi pogled, baš kao što se desi neka
druga stvar. Mislim na pijanku. Umeli smo da se zapijemo
najstrašnije.
U svojoj biografiji prikazivao je dva fakulteta, masu ra-
zličitih sportova, par borilačkih disciplina, izbacivačku ka-
rijeru, uterivanje dugova, legitimacije barem dve tajne po-
licije... Sve u svemu, jedan šaren lik.
Zarobljen u telu slona, inteligencije Ajnštajna, sa pristu-
pom životu na nivou petogodišnjeg deteta bio je uvek inte-
resantan za druženje i pored neprestanog zvuka „tik-tak“

125
 Milan Jovanović

koji je ispuštao. Vrlo brzo sam ukapirao da je to zvuk sata

tempirane bombe, ali se nisam mnogo potreso. Ako nam
je suđeno ne možemo da pobegnemo.

Sećam se da je Slouenac došao nekim besnim kolima sa

pogonom na sva četiri točka sa milion konjskih snaga i se-
ćam se da se nisam ni sanirao od skopske pijanke kad sam
naručio prvi set hajneken i tekila. Ostavljanje alkohola ću
da odložim za neki drugi dan. Verujem da je sportsko dru-
ženje trajalo do zore jer mi promiče kroz sećanje da smo
zorom išli negde. Kad smo zatvorili sve kafiće u gradu, moj
kolega po sportu insistirao da, onako pijan, isprobam nje-
govu aždahu i odemo do Stalaća na tursku kafu. Nemam
pojma ni da li smo otišli a još manje zašto. To je verovatno
onaj deo pijanke koga se obično stidim ako ga se setim.
Prvo čega se jasno sećam je kada je ljubazni čika policajac
nežno pokucao na prozor kola:
„Brate, kad si se vratio.“
„...ima već par dana. Otkud ti?
„Pa zatvorio si traku za autobuse, pa nas zvali.“
Tek tada sam postao svestan da smo se uspavali nasred
glavne saobraćajnice u Nišu. Nisam znao šta da kažem.
„Je l’ si to uvez’o ili rentiraš?“
„Ma to je auto od ovog“, pokazujem u pravcu glave koja
visi kroz prozor od auta. Crvena kosa i na njoj srp i čekić
načinjen strpljivim brijanjem.
„A, to je onaj ludi Slouenac...“
Naravno, ceo grad je zapamtio Slouenčev nastup na jed-
nom od takmičenja koje sam organizovao u Nišu. Čoveka

126
 Američki san

od 150 kila, istetoviranog kao Politikin Zabavnik, sa kosom

u duginim bojama teško je izbrisati iz sećanja.
„Jeste. Došao sinoć pa smo malo pili.“
„Ako, ako... Bratstvo i jedinstvo... nego, je l’ si siguran
da možeš da voziš?“
„Ma ništa se ne brini, nije me ni uvatilo. Nego dolazimo
sa puta pa sam hteo da malo odmorim.“
„’Ajde pređi pozadi, ja ću da vas odvezem... Pazi da ne
sedneš na tu kesu.“
Pošto nisam umeo baš tačno da objasnim gde je kevin
stan u kome smo odseli, policajac je morao da zove cen-
tralu za tačnu adresu.
„Je l’ zna neko gde stanuje Milan Životinja?“
„U Majamiju... Ne znam tačnu adresu.“
„Ma, bre, u Nišu.“
„Pa kažem da je u Majamiju.“
„Ma evo ga ovde pored mene.“
„Eee... Pa kad je došao?“
„Ima sedam dana.“
„Pa što ne pitaš njega.“
„Dobro, bre, kaži mi gde stanuje čovek...“
Ispred nas, kako pričaju svedoci, išao je drugi kolega po-
licijskim kolima sa upaljenim rotacionim svetlom ali bez
sirene. Valjda da nas ne probude. Nemam pojma kako smo
uneli Slouenca kod mene u stan.
Dalje se sećam da kad smo se probudili kod mene u
dnevnoj sobi, Jovana je već postavila doručak i izvela ma-
log Ivana u šetnju. Slovenac je pojeo za četiri gladna zidara.
Mene je stomak mučio još od Skoplja pa sam mahom sta-
tirao za trpezom. Glasno slouenačko mljackanje je polako

127
 Milan Jovanović

bivalo nadjačano zvukom „tik-tak, tik-tak“. Šta li smo za-

brljali sinoć?
„Nego, otkud ti u Nišu? Kako si znao da pođeš pre nego
smo se mi vratili iz Skoplja?“
„Mozak, brate. Mozak. Čista intuicija.“
„Čekaj, čekaj... Mora da ima nešto. Ti si prvo pošao iz
Maribora pa si smislio gde ćeš?“
„Ma šta ima veze. Došao sam onako... Nismo se videli 3
godine... A i Niš ima najlepše žene na Balkanu.“
„Pa da vidiš mene ili žene?“
„Že... Tebe, jeb’o sliku svoju.“
„Ma sumnjiv si mi. Mora da si zasrao nešto u Deželi pa
si zapalio na jug“
„Ma, ne. Ništa strašno.“
„Znači ipak si zasrao?“
„Sećaš se onog dilera što me nervira.“
„Ne.“
„Ma, bre, onaj što sam ga tukao 1999. godine.“
„Nemam pojma. Ko zna koliko ljudi si ti tukao do
sada?“
„Ono kad sam bio na bazenu sa mojom Austrijan­
kom...“
„Ma, bre, pričaj šta si zasrao. Jebala te devedeset deveta
i kucamo na vrata zaboravljenih asova!“
„Ma taj diler... Pa znaš da me nervira... A ojačao je fi-
nansijski. I ja ga pozovem da se pomirimo i da kupim za
10.000 evra od njega.“
„Nisi valjda.“
„Ma da. Prebio sam ga najstrašnije i uzeo sam mu i pare
i drogu.“

128
 Američki san

„Je l’ me zajebavaš?“
„Ma, ne, ne...“
„Molim te, reci mi da droga nije u autu...“
„Pa je... Droga je u autu. Sedeo si na toj kesi.“
„Ma ti mene zajebavaš?!“
„Ma ne... Eto je na zadnjem sedištu...“
„Pa je l’ si ti lud?“
„Ne brini, niko ne sumnja. Pa ja sam sportaš.“
„Čekaj, bre. Pa ja sam juče vozio auto koji je pun
droge?“
„Ma to niko ne zna.“
Kad sam počeo da pizdim i da se derem, Slouenac je mr-
tav ’ladan prokomentarisao da sam kao dete i da ne znam
da ispoštujem gosta. Kaže da sam kao njegova žena i da se
ljutim za svaku sitnicu i seo u auto i otišao... negde.

Znam i za priču da je za neke pare trebalo da opstruira rad

neke diskoteke u Sloueniji. Imao je i suđenje za to. Odbrana
nije mogla puno da uradi jer se na snimcima raznih kamera
obezbeđenja vidi kako je za nepunih 10 minuta nokautirao
ili onesposobio na drugi način više ljudi. Informaciju da
vlasnik diskoteke ima sve snimljeno moj Slouenac je samo
prokomentarisao:
„Pa nije vajda lud da svedoči!“
Da ne spominjem što je glavom polomio vrata u Moskvi,
što je pretuko neka tri momka u Subotici „zbog mene“ i
što u Poljskoj nismo mogli da ga nađemo dva dana. Posle
nekog takmičenja na obali poljskog dela Baltika u turistič-
kom mestu sa pitoresknim imenom Svinjousce, imali smo

129
 Milan Jovanović

žurku, kako to i dolikuje. U stvari, prvo je bio neki izbor za

mis Poljske u kome sam ja bio eminentni član žirija, skoro
kao Lazanski, pa tek onda žurka. Sve je mnogo podsećalo
na bajku Lepotica i zver. U početku smo svi nešto buljili u
misice, ali posle par piva postali smo samodovoljni. Pivo
nas je veoma lako razmagnetisalo i načinilo nas spomeni-
cima sopstvene snage. Spolja čvrsto a unutra umor. Dva-
naestorici strongmena, svi od po 150 kila, posle duuugog
takmičarskog dana trebalo je baš to. Par piva i krevet. Ose-
ćao sam se kao dete za novu godinu. Čekam film a spava
mi se. Baš kad se bližio fajront, pored toaleta uočim EIGHT
BALL DELUXE fliper. Šljašti kao da je danas proizveden.
Nov, novcat. U tom trenutku, kao u filmu koji sam čekao,
prestao sam da čujem muziku, prestali mi grčevi u leđima,
čak sam se skoro otreznio... Kupujem jedan žeton i ostav-
ljam kusur za još 20 žetona. Poznati osećaj u prstima dok
loptica klizi ka pipcima udarajući pečurke i bampere. To-
bogan zadovoljstva vraća me u detinjstvo. Naivni Poljaci
ostavili velikodušno naštelovan fliper. Prvom lopticom pra-
vim dva miliona i partiju. I još igram, ljudi se okupljaju i
gledaju čudo neviđeno. Mečka vozi bicikl. Ja teram kao da
nema sutra. I dalje prva loptica a ja sam nadomak 10 mi-
liona kada fliper daje 5 partija. Ja sam pred orgazmom...
Odjednom hladan tuš. Fliper se ugasio. Ne mogu da veru-
jem. Ali ne mogu da verujem. Moj pijani cimer, Slouenac,
koji je bezuspešno probao da me odvoji od flipera posled-
njih sat vremena, ’ladno je izvukao utikač iz struje! U se-
kundi sam proključao. Spominjao sam mu i dupe debelo
Slouenačko, i Triglau i Kumrovec (ponelo me gradivo)...
On, jadan, ne znajući u šta je dirnuo, kupio mi još 5 žetona

130
 Američki san

da igram. Bacio sam ih na pod i onako razmagnetisan od

nekoliko piva, demonstrativno napustio objekat. Slouenac
je misteriozno nestao na dva dana nakon toga. Ne mogu
više da mislim o njemu. Sada me bole i glava i zub.

 
Pošto se mi gastarbajteri kad smo u zavičaju pravimo da
smo gospoda, moramo se, naravno, pridržavati određenih
pravila. Pravi gospodin nikad ne pozajmljuje penkalo, ko-
nja i sat. Takođe svako ko drži do sebe treba da ima svog
frizera i zubara.
Istini za volju konja nemam. Kad pišem koristim tasta-
turu laptopa, a i glupo je da nosim sat, ja koji uvek kasnim.
Jednostavno nije uviđavno prema ljudima koji me čekaju.
A i ta priča za frizera, po meni, pomalo je izvikana. Šta mi
ćelavi da radimo? Ali zubar... E tu sam najjači, skoro pravi
gospodin. Imam istog zubara skoro pola svog života. Kad
god iz Amerike dođem kući moram da odem na kontrolu
kod Aleka. Još uvek ne pristajem da mi tamo neki Ame-
rikanac čačka po ustima. Nije zato što sam škrt. Na Aleka
sam se navikao. Svi popravljamo zube kod njega. Ponekad
i platimo.

Poznato je da ljudi imaju averziju prema zubaru, deprimira

ih miris ordinacije, a neki se ustresu pri samoj pomisli na
zvuk mini-bušilice. Kod nas nije tako. Kad god pomislim
na Aleka, osmeh mi zatitra na licu. Moj zubar je jedan od
najblistavijih zlatnih momaka niškog rukometa. U vreme
kada je njegova generacija stasala, Želja iz Niša je bio veliko
ime i na domaćoj i na evropskoj sceni. Još je Alek igrao i za

131
 Milan Jovanović

reprezentaciju. A lep, plavokos, plavook, pametan, zgodan,

a uz to popularan. Bio je i jedan od najboljih studenata sto-
matologije. Šta više od toga čovek da poželi?
U isto vreme ja sam trenirao košarku u nižerazrednom
klubu i palio se da jednog dana zaigram za Partizan. Da
budem iskren, uvek su rukometaši mažnjavali bolje ribe,
vozili bolja kola i imali bolju garderobu. Za divno čudo, ni-
kad nisu pokazivali nikakve znake arogancije i prepotencije
prema nama. Alek, Piki, Cobi i Šminker, kao najpopularniji
frajeri u gradu, uvek su bili maksimalno korektni u druže-
nju. I iz tog perioda smo ostali u veoma bliskim, skoro fa-
milijarnim, odnosima.
Premotavam priču za malo jače nego jednu deceniju.
Većina zlatnih momaka završila je karijeru, osim Cobija
koji i dalje igra. On će da igra do sedamdesete. Alek je zavr-
šio stomatologiju i počeo da radi kod svog oca u ordinaciji
„Dr Mita“ koja je bila na veoma zgodnoj lokaciji, preko puta
nekadašnjeg kultnog restorana Amerikanac 2. Tako da ni-
smo mogli a da ne zapamtimo adresu. Ne ulazeći u njegove
stručne kvalitete, većina nas smo postali Alekovi pacijenti.
Jednostavno nije bilo izbora. Ko što Alek dolazi samo kod
mene u kafić, tako i ja samo kod njega popravljam zube. I
to ne samo ja. I moja Jovana, i Joca i kumovi... Mislim da je
to dobar način da podržavamo jedni drugima biznis. Čini
mi se da neke mudre nacije tako rade.
Svih ovih nagomilanih godina naš odnos je ostao ne-
promenjen. Iako imamo po skoro 40,  i dalje se obraćamo
jedan drugom na isti, veoma specifičan, niški način sa do-
sta psovanja. To, naravno, nisu uvredljive psovke već često

132
 Američki san

upotrebljavan vid drugarske pažnje primenjiv u mnogim

situacijama.
Jebiga. Psovka je ponekad čak i umesto dobar dan.
„Gde si, bre, ti, pička ti materina.“
Ili umesto do viđenja:
„Idi, koj’ ćeš mi kurac.“
Ali i čuđenje, teško prevodivo na druge jezike:
„E jebaga!?“
I vrhunska gramatička bravura nedefinisanog vremen-
skog oblika za prigušeni oblik drugarske ljutnje:
„Jeb’o sam te kad te stignem.“
Udruženje starih Nišlija daje 100 evra nagrade ekspertu
koji definiše koji je glagolski oblik upotrebljen u osveti po
stizanju. To je samo jedan od napora da se iskorene zlo-
namerna ogovaranja da Nišlije nepravilno govore. Evo, na
primer, priča da Nišlije ne koriste sve padeže je notorna
laž. Odgovorno tvrdim da mi koristimo sva četiri padeža.
Ja barem to mogu da potvrdim jer sam, kao što svi znaju,
u osnovnu školu bio najbolji iz gramatiku.
Iz lokalpatriotskog razloga ni Alek ni ja nismo želeli da
se lišimo staroniškog govora.
„Šta je, bre, gastarbajtere? Skupo popravljanje u Ame­
riku?“
„Ma jok, naučio si me da popravljam zubi samo kod
tebe. Dobri zubari me ni ne interesuju.“
„Što ne dođe juče? Ja te čekam u 6 k’o budala. Sad imaš
neke novi drugari, a mene ko me jebe?“
„Šta sereš? Jer sam ti ostavio poruku na sekretaricu da
ne mogu da dođem?! Zapio sam se sa Slovencem.“
„Pa Jovana reče da si u Skoplje otiš’o?“

133
 Milan Jovanović

„Jesam ali...“
„Ma znam ja šta je. Stegla se guzica kad treba da te buši
majstor.“
Posle uobičajene razmenjene reči drugarske pažnje se-
dam sa svojih 140 kg na slabašnu zubarsku stolicu.
„Nije ona slaba nego si ti konj!“ kaže zdravstveni radnik
sa bušilicom.
„Neka sam ja konj a ti si mogao da se otvoriš i da kupiš
i neku noviju stolicu a ne ovu iz dvajes i pete na kojoj se
još Stevan Sremac šišao i popravljao zube u berbernici... A
možda i Stevan Sinđelić...“
„Pa kad bi počeo da plaćaš možda bih i kupio nešto no­
vije...“
Zaboravio sam da napomenem da sam ja slab na pla-
ćanje kod Aleka. Ostala mi navika iz vremena kad nisam
imao para. 
„E evo sad ću da platim. Razmenio sam pare... Je l’ do-
sta petsto kinte?“
„Bolje nemoj... Će me bije maler. Sigurno će mi izađe
nekako na nos ako platiš.“
„I hoće. Ću te tužim, bre, za odštetu ako mi opet izbušiš
pogrešan zub.“
„Pa kad si me dig’o sa krštenja, pijanog, da ti popravljam
zub.“
„Jeste. Ali smo se kladili da ne možeš ni bušilicu da dr­
žiš.“
„Pa što nisi platio ručak? Je l’ sam ti popravio zub mr-
tav pijan?“
„Pa pogrešan, konju.“

134
 Američki san

„Kakve to veze ima. Opklada je bila da mogu da... Čekaj,

čekaj. Ko ti bre radio ovaj zub?“
„Pa ti.“
„Brate, vidi se. Remek-delo.“ Reče Alek sav ozaren, pa
nastavi namršten:
„Je li, bre, konju, što nisi oprao zube? Smrdiš na alkohol.“
„Pa ja da sam znao da će pereš ruke, oprao bi zube, keve
mi.“
„’Ajde malo promućkaj sa ovim. Mnogo bre kandišeš.“
„Pa stavi masku, nemoj se uspijaš.“

Posle međusobnih kritika kako on ne pere ruke a ja zube,

počeli smo sa zvaničnim delom posla. Neki od onih većih
zuba, neka petica, šestica, veoma se podmuklo pokvarila
ispod stare plombe. Zub je bio u očajnom stanju. Lečili
smo ga odavno a sada je vreme za vađenje nerva. Posao za
iskusnog zubara. Potrebna je preciznost, staloženost, dobra
ruka i povoljna cena. Primirio sam se sa zezanjem da ne
otežavam situaciju, a Alek je u znak zahvalnosti oprao ruke
sapunom. I baš kada je atmosfera postala kao u normal-
nim zubarskim ordinacijama, sa normalnim pacijentima,
neko je pozvonio na vratima. Pošto sam zakazao popravku
u neko nevreme, u ordinaciji nije bilo medicinske sestre pa
je Alek bio one man show. Kroz otvorena vrata ordinacije
vidim pedigriranog zubara kako uvodi mladu damu u če-
kaonicu. Visoka, stegnuta u kratku majicu, grudi nalik si-
likonima, ima dve kikice, pločice na stomaku, lepe noge...
Baš dobra riba. Iz njihovog razgovora kapiram da je ona
gastarbajtersko dete iz Švajcarske i da će da iskoristi letnji

135
 Milan Jovanović

raspust da, po srpskim cenama, popravi zube. Očigledno

je da moj drug ima odlične preporuke u Švajcarskoj. I ne
čudi me. Alek je snimio reklamu za neku zubnu pastu a i
pojavio se u igranom filmu Pljačka trećeg rajha. Onako plav,
u filmu je glumio Nemca na nekom banketu. Ispijao neki
šampanjac i klanjao se nakinđurenim gospođama. Evo ga
sada nemačkom hladnokrvnošću pristupa svom nevažnom
pacijentu iz američke dijaspore koji nema naviku da plaća.
Dakle, kolegenica gastarbajterka koja za razliku od mene
plaća i kao takva je vrhunski prioritet poznate zubarske
ordinacije.
Ja sedim na jedinoj zubarskoj stolici sa nečim zaglav-
ljenim u ustima, dok mi cure bale, i ne skidam pogled sa
atributa materinstva koje je mlada Švajcarkinja unela u rad-
nju. Izuzetno defanzivan položaj nije mi ugrozio želju za
informacijom.
Međutim, Alek ne dozvoljava da njegov devizni prihod
oseti moj pogled na sebi. Prstom, koji je već meni u ustima,
kao udicom, grabi me za obraz sa unutrašnje strane i okreće
od švajcarskog izdanja Plejboja. Kroz zube tiho preti da će
da mi povadi sve zube ako uznemiravam prisutne u čeka-
onici. Probao sam još par puta da se okrenem da vidim, ali
mi je razvlačio usnu povlačeći me.
Znači igramo prljavo. Dobro.
Kad god je Alek sledeći put zavuko neki od instrume-
nata u moja usta, ja sam se drao i previjao u stolici.
„Aaagrrrhhh!!!“
„Prekini, bre“, glasno tek da nadjača bušilicu koja zuji.
„ Aaagrrrhhh!!!“ derem se ja.
„Ćuti, mamu ti jebem!“ (šapatom)

136
 Američki san

„Ma to se Milan malo šali. Znaš, on je jedan od najjačih

ljudi na svetu. On ti je onaj Strongmen što živi u Majamiju.
Gle koliki je. Ovo i ne može da ga boli. Ha, ha... Izvadio sam
mu ja nerv.“ (glasno)
Opet mi prilazi bušilicom.
„Nemoj da je plašiš, konju.“ (šapatom)
Da ne bi bilo providno prestajem da se derem ali se i
dalje cimam kao Dastin Hofman u filmu Maratonac kada
mu dr Szell „Beli Anđeo“ petlja po zubima. Falilo je samo
pitanje:
„Is this safe?“
Dobro. Možda sam malo preterao. Možda ne baš tako
bolno, ali me je mnogo zabolelo... što ne mogu da gle-
dam u remek-delo iz silikonske doline. Usta su mi već bila
otvorena.

Po završetku petnaestominutnog natezanja sa mojim i Aleko-

vim živcima i nervom u zubu, her Alek vadi ogledalo i pita:
„Kako vam se čini, gospodine?“
A on i ne zna da mi je upravo centrirao loptu na prvu
stativu sopstvenog gola. A ja ne propuštam šanse.
„Auu, doktore... Pa to nije taj zub!“
„Ha, ha. Baš duhovito, nego da te ne zadržavam...“ i diže
me sa stolice.
„Doktore, ništa me ovako nije bolelo u životu, a ja od-
lično podnosim bol. Ja sam Strongmen!“
„Dobro, Milane, znam da kasniš na trening!“ i gura me
kao što odbrambeni igrači na rukometu guraju pivota.

137
 Milan Jovanović

„Da ti kažem nešto, da mi ne duguješ pare, nikad ne bih

popravljao zube kod tebe!“
„Ha, ha... Pozdravi kući.“ I izgurava me kroz vrata.
Ja hvatam poslednji trenutak pre no što mi je sklonio
nogu iz vrata, kao neiskusnom trgovačkom putniku:
„Brate, završi ta dva ispita što imaš do kraja studija da
se više ne cimamo da l’ će da bane inspekcija.“
Dok je Alek zatvarao vrata, mogao sam da se zakunem
da je uz crvenilo na licu imao i čudan sjaj u očima. Gunđao
je nešto nerazgovetno kroz zube. Čini mi se da je spominjao
dupe moje debelo američko. Nemam pojma šta je time hteo
da kaže. Izguran iz ordinacije, sa taze oteklinom na licu, ko-
ristim prestanak kiše i razvedravnje da se prošetam. 
„Jovanoviću.“
„Dobar dan.“ Odgovaram jednom starijem gospodinu,
primetno crvenom u licu, obučenom u upadljivo kraće
pantalone nego što je to uobičajeno. Naravno, ne pozna-
jem ga. Javljam se iz čiste učtivosti.
„Jovanoviću, Jovanoviću.“ Čiča vrti glavom. „Daj mi
ličnu kartu.“
Ne znavši šta da kažem u ovoj nametnutoj mi konver-
zaciji, razvlačem lice u osmeh, koliko god mi dozvoli od
anestezije umrtvljeno lice. Fintom telom ostavljam nepo-
znatog poznavaoca mog prezimena iza sebe i zamičem u
prvo sokače. Vrlo brzo zaboravljam čudnu situaciju.
Hodajući nogu pred nogu ulicama kojima sam milion
puta prošao, uočavam nepoznate mi detalje na fasadama,
mirišem rascvetale jorgovane i otkrivam stare table sa zabo-
ravljenim imenima ulica. Smejem se sam za sebe jer mi pade
na pamet da proleće najjače utiče na ludake i samoubice. U

138
 Američki san

samom centru grada, ispred nekada najviše zgrade, davno

propale Autokuće, primećujem masu sveta. Tu su i policij-
ska i sanitetska vozila i par kamera lokalnih televizija upe-
renih ka nebu. Gledam i ja nagore i ništa ne vidim.
„Amerikanac! Alo, Amerikanac.“
Tu je pored mene, u kladionici, ista ekipa kao i pre četiri
godine kada sam tuda prolazio poslednji put. Janča bureg-
džija sedi u svom ćošku I popunjava tiket, Đurica nervo-
zno šetka primajući dojave preko telefona, Blizanac, Šule
i Vojča igraju remi. Spoljni svet ih se ne dotiče, kao da je
vreme stalo.
„Imate li, bre, vi kuću? Pre četiri godine sam vas ostavio
u istoj poziciji kako vas sada zatičem.“
„Ooo... Gospodin Amerikanac. Kad si došao?“ Ustaje
Vojča čovek da se pozdravi.
Ni ne stižem da odgovorim, eto ga Janča buregdžija:
„Brate, u telo si mi isti, ali si se u glavu ugojio. Ubuckao
si se.“
Strongmen: „Ma bio sam kod Aleka zubara. Sav sam
otečen.“
Šule: „Ma dobra hrana u Amerikama.“
Strongmen: „Čitao sam u Majami heraldu da ti sanitarna
našla malo sira u burek. Je l’ istina?“
Janča: „Nema šanse. Ja ne stavljam sira uopšte. Koristim
sprej sa aromom sira.“
Blizanac: „’Ajde da se kladiš, imam siguricu za tebe.“
Strongmen: „Ma zabole me da se kladim. Ne interesuje
me fudbal.“
Blizanac: „Pa kladi se na skakača. U 80% slučajeva sa-
moubica skoči. To su ti sigurne pare.“

139
 Milan Jovanović

Janča: „To je onaj sa dugom sedom kosom što dolazio

u teretanu..“
Šule: „Ma ne, bre. Ovog znam sa akademije. Poludeo
čovek mlad. Misli da je Zagor. Ima neku tezgicu na bule-
varsku pijacu.“
Vojča: „Ne lupajte gluposti. To je bre onaj izbeglica što
prodaje kikiriki na utakmicama. Ja kad vam kažem.“

Tek tada mi postaje jasno da su kamere, policajci i nepri-

strasna domaća publika dekor u mogućem poslednjem
skoku nekog jadnika. Saznajem da mu je robu oduzela in-
spekcija i da je očajan. Sa njim na krovu je po službenoj
dužnosti naš drugar Goran policajac. Šaljem SMS na vrh
Autokuće:
„Je l’ da te čekam dole da pijemo kafu?“
Stiže odgovor:
„Da“

Blizanac: „Kaži mu da gurne ovog...“

Vojča: „Nema ništa od toga. Vidiš da Đurica nije ni pre-
parkirao kola. A on uvek ima dobre dojave i ne bi dopustio
da mu samoubica skoči na haubu.“
Šule: „Daleko je... Ne može da se dobaci. Pa nije Spaj-
dermen... Kako se beše zove onaj slepi miš?“
Strongmen: „Nešto na b...“
Janča: „Betmen.“
Vojča: „Na kurac te metnem.“
Janča sa jakim beogradskim naglaskom: „Bas si neva­
spitan.“

140
 Američki san

I dok mi obnovismo sve što se rimuje sa delovima tela

i kohabitacijom, proneo se glas da spuštaju samoubicu u
pokušaju. Svi spontano krenusmo ka ulazu zgrade da vi-
dimo ko je skakač. 
„E, Jovanoviću, Jovanoviću.“ Opet čiča u trofrtaljkama
koji se pojavio niotkud.
„Ko ti je ova budala“ Pita Vojča.
„Ma, jebem li ga. Prati me još od Aleka.“
„Jovanoviću, daj mi ličnu kartu.“
Ovoga puta odlučujem se za taktiku ignorisanja i okre-
ćem leđa dosadnom. Baš tada se pojavljuje grupica ljudi
okružena policajcima i među njima moj drug, Goran Ba-
run. Klimanjem glave daje mi znak da ga sačekam dok
bolničar i on izvode „skakača“ koji je malo zbunjen mla-
kim aplauzom objektivne niške publike koja je, očigledno,
očekivala više. Koristeći gužvu Blizanac je uspeo da zao-
biđe policajca i priđe dovoljno blizu da da svoj doprinos
situaciji:
„Pu, pička ti materina nevaspitana. Zbog tebe izgubi’
100 evra. Pa skoči, b’e! Budi čovek jednom u životu, a ne
da ti se smeju ljudi...“
Odlazim sa Barunom gde drugde do u naš omiljeni ka-
fić, u obližnji Nest. Iz čistog sujeverja smatram da niko ne
pravi bolji espreso od Žakline. Sedamo po navici za sto u
senci breze. Dok pijemo espresso, saznajem najsitnije de-
talje ove nesvakidašnje priče. Najsmešniji deo mi je bio što
je psihijatru pozlilo jer se plaši visine pa je Barun morao
da nastavi pregovore skoro sam. Podršku mu je pružalo
vrlo šareno društvo. Od predsednika kućnog saveta i va-
trogasaca, preko inspektora koji je oduzeo robu i mladog

141
 Milan Jovanović

sveštenika koji stanuje u toj zgradi, pa do gradonačelnika.

I svi su obećavali povraćaj robe koja mu je oduzeta i da će
sve biti bolje samo da ne skoči.  
U priči nas prekida poznati glas:
„Jovanoviću, Jovanoviću... Daj mi ličnu kartu.“
Pošto je stvar dobila na ozbiljnosti, jer sam dobio ličnog
ludaka koji me prati, rešio sam da je presečem. U posled-
njem deliću sekunde, dok sam uzimao vazduh da počnem
da psujem, uočio sam da „Jovanoviću, Jovanoviću“ drži
novčanik koji mi je neobično poznat. U zadnjem desnom
džepu, gde inače držim buđelar, nije bilo ničega. 
„Ispao ti je kad si izlazio iz taksija ispred zubarske or-
dinacije. Čekao sam te sat vremena da vidim da l’ ćeš da
ukapiraš...“
„Ne znam šta da vam kažem... Hvala.“
„Hteo sam samo da te legitimišem da budem siguran da
si ti.“
„E baš vam hvala. Tako poštenih ljudi skoro da i nema
u današnje vreme.“
„U socijalizmu nije bilo lopova i samoubica. Eto vam ga
kapitalizam.“

Godina je 2009. a u Srbiji je, koliko vidim, neka varijanta

kapitalizma, jebem li ga koja. Da l’ je agresivni ili nasilni,
ne znam. Znam samo da kako se promeni situacija i ode
prvi čovek zvani alfa, začas oduvaju i njegove najbliže sa-
radnike iz fotelja. Ono što je za nas specifično jeste da kad
odu stari alfa, beta i gama i dođu novi alfa, beta i gama je-
dino je DELTA ista. Delta je pobednik i zajednički imenitelj

142
 Američki san

prošlih i budućih vremena. Jedina stvar koje mogu da se

setim da je starija od delte je naše vaspitanje koje još uvek
počiva na duhu kolektivizma, neisticanja, poslušnosti i ja-
love discipline.
Kako vaspitavati dete a ne gušiti mu inicijativu? Kad sam
bio mali, moji roditelji su bili veoma fleksibilni i napredni
dozvoljavajući mi da skoro sam donosim odluke. I ja, bre,
nekako, nisam mnogo pravio probleme. Pratim paralelnu
priču 30 godina kasnije. Etalon smo moj kum Riki i ja i
naši roditelji. Čini mi se da su njegovi roditelji bili isti ili
možda čak i blaži od mojih. Njegov ćale mu čak nije davao
da iznosi đubre ili da ide u nabavke za kuću sa objašnje-
njem „Kad budeš imao decu ionako ćeš morati sve to sam
da radiš“.
Sada, iz naše perspektive, maltene samo par godina ka-
snije, obojica imamo po dva sina i čini mi se da smo osetno
stroži, a siguran sam da su nam deca manje nestašna. Po-
kušavam da proniknem u razloge za našu strogoću. Za sebe
znam da mi je prosto neverovatno da im dozvolim neke
stvari koje su meni moji roditelji ’ladno dozvoljavali. Valjda
sam takav iz čiste brige a ne zato što sam izdrkan, kao što
mi se sve više čini. Riki nas brani i kaže da je sada drugo
vreme. Možda je i tako.
Vraćamo se na inicijativu. Čini mi se da su kod nas deca
vaspitavana sa dozom sputavanja. Takvo vaspitanje volim
da nazovem „bolje ne“ vaspitanjem. Primer za to je kada
desetogodišnjak želi da istupi iz matrice dotadašnjeg po-
našanja i, recimo, pita roditelje da spava kod druga. Poga-
đamo svi. Automatski dobija odgovor „bolje ne“. Da se ne
rizikuje ili što Nišlije kažu „da mu ne mislim“. Nije to zato

143
 Milan Jovanović

što su strogi roditelji nego se veruje da ne treba menjati si-

stem koji je koliko-toliko funkcionalan. Kako da odeš da
spavaš kod nekog iz tvog odeljenja dok mu roditelji nisu
kod kuće? Kako da se ofarbaš u crveno? Kako da odeš u In-
diju na razmenu studenata? Pa valjda se odgovor zna. Bo-
lje ne! Vremenom, dete i ne postavlja kreativna pitanja jer
zna odgovor koji mu se instalira kao neka vrsta autopilota.
„Bolje ne“ generacija je ispunila svoju misiju. Proizvela je
novu „bolje ne“ generaciju.

Nekako mi se čini da se pri odrastanju kod nas razvija ne-

koliko različitih ličnosti i da ih, jedno vreme, ravnopravno
negujemo i koristimo. „Ono što jesam“ najbolje se prepo-
znaje kad si sam kod kuće pa nakon tuširanja pevaš, meriš
delove svog tela u ogledalu pronalazeći sličnosti sa omilje-
nim glumcima i sportistima. Tada je čovek najrelaksiraniji i
bez ikakve potrebe da se folira. Druga ličnost koja je svima
nama poznata od detinjstva je „šta želim da budem“. Poli-
cajac, NBA košarkaš, manekenka, učiteljica, pa i kapetan
lađe kao Lane. Nažalost, umesto da se od tačke A do tačke
B krećemo najkraćom putanjom, dešava se smetnja u vidu
treće, na izgled bezazlene, ličnosti nazvane „ono što mislim
da treba da budem“. Tada iz nas progovara dugo usađivano
„bolje ne“  i povodimo se za projektovanim željama svoje
okoline u strepnji da ne razočaramo, najčešće, roditelje.
Ako je tata računovođa onda se to preslikava na sina pa i
on barata brojkama. Kćerka frizerke počinje sve češće da
koristi makaze i fen.

144
 Američki san

Kako godine prolaze cela priča počinje da biva kom-

plikovana i skoro šizoidna. Kad si mali veoma si daleko
od onog što želiš ili misliš da treba da budeš, pa ti se čini
da su tvoja želja i projektovana želja tvojih roditelja bliske.
Kako godine odmiču, put ka budućnosti se blago račva.
Ako si krakat još neko vreme možeš jednom nogom da se
krećeš na traci prema „onom što želim da budem“ a dru-
gom prema „onom što mislim da treba da budem“. Bojeći se
neuspeha većina nas igra siguricu i u poslednjem trenutku
odustaje od svojih snova i povinuje se uklesanoj doktrini
„bolje ne“, odustajući od svojih planova koji se čine manje
realnim od nametnutog rešenja.

Naveo bih još jednu stvar. „Odloženi početak života.“ Po-

činje sa malim stvarima. Keva napravi tortu i čekamo je-
bene goste da dođu satima a meni se baš jede nešto slatko.
To se onda nastavlja sa jedva čekam raspust pa da počnem
da se zajebavam, pa kad dođe raspust jedva čekam more
pa da počnem da se zajebavam. Kasnije u školi se čeka, re-
cimo, tetka iz Nemačke ili se čeka upis u srednju, pa onda
upis na fakultet... I u tom čekanju se žrtvuje sve i svašta u
ime boljih vremena, praktično odbijajući da se učini nešto
za sebe i poboljšanje života sada. Čeka se da se nešto desi
samo po sebi, nešto vezano za protok vremena pa onda
da se živne. Matrica „odloženog početka života“ nastavlja
se i kasnije. Samo da nađem momka, samo da se udam,
samo da osvoji Zvezda ovaj kup, da me prebace na novo
radno mesto, da dođe leto, da dođe zima, da mi kćerka
upiše srednju školu... I na kraju se završava sa kupovinom

145
 Milan Jovanović

skupe nadgrobne ploče. I stalno je fokus sopstvenog života

bio pomeren sa sadašnjosti na umereno daleku budućnost.
Stalno su se u sadašnjosti svesno jele „gloginje“ u ime nekih
kolača koji će doći kasnije.
Ljudi se često ne usuđuju da u ime ličnog zadovoljstva
izađu iz obrasca ponašanja koji im je dodeljen, bojeći se
neuspeha. Zato i izbegavaju da donose velike odluke. Vre-
menom počinju da izbegavaju i odluke srednjeg značaja
pa se to na kraju pretvori u farsu u kojoj ni ne pokušavaju
da odluče bilo šta u svom životu. Prepuštaju se. Status quo
pobeđuje na duge staze. „Bolje ne“ šljašti sa displeja.
Onda Jovo nanovo. Onda, za svaki slučaj, vaspitavaju
svoju decu da se ponašaju kao većina. Da se ne ističu i ne
skreću sa zacrtanog puta, nesvesno usađujući svom detetu
„ono što mislim da trebam da budem“. Tom prilikom, nena-
merno i nesvesno, potapaju belu lađu i kapetana sa njom.

Doduše, ja kao mali nisam imao mnogo afiniteta da postanem

ni policajac, ni kapetan a ni vatrogasac. Nekako me je uvek
više interesovalo da porastem da mogu da imam devojku.

Još uvek pamtim vic koji mi je otac ispričao pred kraj osmo-
letke. Ne verujem da je to bio motivacioni govor, jer sam
bio jako solidan đak, ali ne bih ni isključio tu mogućnost.
Vic ide otprilike ovako:
Vratio se ćale sa roditeljskog, a sin malo podbacio u školi
pa očekivao da će ćale da se dere. Međutim, ništa. Atmos-
fera opuštena. Čak ćale iznese viski i dve čase:

146
 Američki san

- ’Ajde sine naspi nam ovaj viski, šta me gledaš?

Sin zbunjeno sipa samo ocu.
- Sipaj... Sipaj i za sebe.
- Tata, ja ne pijem.
- Ma slobodno sipaj... Je l’ ti se sviđa?
- Pa nije loše... Bolje je od one brlje što pijem s druga­
rima.
- Pa jeste. Ovo je džoni voker blek, najkvalitetniji viski.
Stariji od tebe... Zapali jedan marlboro.
- Tata, ja ne pušim.
- ’Ajde, bre. Znam da pušiš... Kako je?
- Pa bolje od krdže koju pušimo u školskom dvorištu.
Tu ćale ustade i iz kredenca izvadi par brojeva Plejboja
i stavi ih na sto. Klinac i bez pitanja počne da lista stranice
sa golim lepoticama. Lista i ćale. Razgledaju slike u tišini,
piju viski i izbacuju kolutove dima.
- Je l’ lepo sine?
- Lepo.
- Lepo, nego šta. Imaš li ti neko pitanje?
- Imam. Ko mažnjava ove dobre ribe iz Plejboja?
- Pa to hoću i da ti kažem. Odlični đaci. A ne oni sa ko-
jima bežiš sa časova da bi pio brlju i pušio krdžu. Odlični
đaci mažnjavaju najbolje ribe.

Ne znam kako ovo sada da kažem, ali ja sam bio odličan

đak. Čak sam bio i predsednik odeljenske zajednice, a sada
sam u braku sa Plejbojevom zečicom, Vilom iz Nišvila. Kad
pomislim samo da mi se kao malom sviđala jedna buckasta,
10 godina starija od mene, čiji roditelji drže poslastičaru...

147
 Milan Jovanović

A počelo je uz pomoć tri rode.

„Napni se.“
„Napinjem se.“
„Napni se, ali nemoj da se stežeš“
„Naaapinjem se!“
„’Ajde, izdrži još malo... Guraj!“
„Šta da guram.“
„Ma napni se.“
„Jaaaoj!“
„Majko, čestitam, rodili ste zdravu, poveću bebu. Biće
ženskaroš“, reče babica.
„Nemoguće, ja ne znam da rodim muško dete.“
Umesto odgovora, babica podiže bebu držeći je za noge
okrenuvši zadnjicu prema majci.
„Jaoj, majkin kilomudonja.“

Sva deca su lepa. E pa nisu. Za mene kažu da sam bio ru-

žan kad sam se rodio. Ono baš ružan. Toliko ružan da me
je majka „zaboravila“ u porodilištu pa su me isporučili na
kućnu adresu da im ne stresiram osoblje. Od tada mi je i
nadimak „Milan ružno pače“. Da bi sakrili porodičnu sra-
motu roditelji me dugo nisu pokazivali rodbini uz prigodno
objašnjenje:
„Mali Milan je krhkog zdravlja...“
A mali Milan je bio jedna od najvećih beba, pa se pri-
čalo da su me nosile čak tri rode. Kažu da sam još u prvim
danima toliko halapljivo sisao da je mama morala da pravi
pauze u dojenju da dišem. Sa godinu dana sam stasom pod-
sećao na trogodišnjaka. Zabrinutost porodice da li ću ikada

148
 Američki san

moći da hodam, zbog velike telesne težine, otklonio sam

u velikom stilu pred brojnom publikom. Videvši veliku ša-
renu loptu, baš na svoj prvi rođendan, jednostavno sam
ustao, prišao stolu i brknuo prstom u šlag.
Za razliku od mnoge dece, ja sam bio lak za održavanje.
Jeo sam sve i nije bilo potrebe da me nutkaju. Kao da sam
znao da „snaga na usta ulazi“. Otac kaže da sam bio buckast,
dok mama tvrdi da sam bio samo malo jače konstitucije. Na
onim izbledelim crno-belim fotografijama uspevao sam da
prepoznam nekog debelog, ružnjikavog klinca sa loptom za
plažu, ali nikako sebe. Dobro, priznajem da sam bio skoro
na granici gojaznosti.
Onako ogroman i ne preterano lep, verovatno sam pla-
šio ostalu decu, pa nisu htela da se igraju sa mnom. Zato
sam uvek sa sobom nosio loptu da budem siguran da ću
da budem u timu. A ako me pak izostave i uzmu mi loptu,
imao sam rezervnu varijantu. Zakačio bih šniclu oko vrata
da se barem psi lutalice igraju sa mnom. Koliko se sećam
nežne poteškoće u druženju sa decom trajale su do drugog
razreda kada sam postao najkrupniji i najjači u školi. Tada
su, hteli ne hteli, morali da se igraju sa mnom. Jedino su me
i dalje iza mojih leđa zvali „Milan ružno pače“.

Priča se da sam se uspavljivao sa flašicom do dvanaeste go-

dine. Kažu da sam jednom rukom natezao flašicu sa mle-
kom a drugom meškoljio sopstvena jajca. Naviku koju i
dan-danas imam, delim sa milionima muškaraca. Garan-
tujem da kada god kamera snima sportistu duže od 10 se-

149
 Milan Jovanović

kundi sigurno će da se počeše po mudima, da zavuče prst

u nos ili pljune. 

Priča se da sam važio za primerno i poslušno dete koje ni-

kada ne čačka nos ili, ne daj bože, pljuje. To što sam voleo
da se igram sa sopstvenim jajima i nije toliko „no, no“. Je-
dina sporna situacija koje se ne baš najjasnije sećam desila
se kada sam imao nekih 5 godinica. Priču znam tačno da
ispričam jer je u našoj porodici prepričavana mnogo puta.
Bilo je to prvih toplih dana proleća, kad bi moja mama,
kao i većina žena u komšiluku, priredila performans „ve-
liko prolećno spremanje“. To je ono kad kevu uvati malaj-
sko ludilo pa premešta ormane, praherom prebija tepihe,
turira usisivač... Sećam se da su ćale i sestra negde pobegli
da bi izbegli težak fizički rad, a ja sam, mali i naivan, ostao
i pružao kevi moralnu podršku. Kažu da sam mogao sa-
tima da se igram automobilčićima ispod stola povremeno
komentarišući sudaranje:
„Sudav! Sudav!“
Ono, ni dan-danas ne umem da kažem slovo r kako va-
lja, ali me niko i ne zajebava. Valjda im dosadilo a i prešao
sam na pisani vid izvažavanja gde se ne pvimećuje da ne-
vazgovetno kažem svovo v tako da niko i ne zna da li kažem
pvozov ili prozor.
Narečenog prolećnog dana stavila keva posteljinu na
prozor da se vetri i počela da usisava tepih u dnevnoj sobi.
Sećam se da je keva baratala usisivačem kao najbolji ho-
kejaši. Očas posla bi izvršila promenu kretanja ili zaobišla
neku prepreku. Sećam se još i da je bila zbunjena kada je

150
 Američki san

pri brzini od 60 km/h na rođenom tepihu naletela na ležeće

policajce. Ne bude žena lenja, parkira usisivač na sva četiri
uz onu zelenu fotelju, namota tepih do pola i ima šta da
vidi. Zbirka Plejboja od tri primerka, „vešto“ skrivena. Sve
tri Plejbojeve zečice sa naslovnih strana pocrveneše kada
videše zbunjeni pogled moje keve. Pošto otac nije imao
potrebe da se krije, sestra je oslobođena istrage kao pripad-
nica ženskog pola, ja sam bio jedini osumnjičeni. Da bu-
dem iskren, ni do dana današnjeg nije razjašnjeno gde sam
nabavio američko izdanje. To je prva priča koje se sećam iz
detinjstva, koja potvrđuje moje najranije interesovanje za
gole žene a posebno Plejbojeve zečice. 
„Sudav! Sudav!“

U vreme kad sam ja išao u školu, bila su samo dva TV pro-

grama, parna lokomotiva je odvozila radnike na posao u
obližnju elektronsku industriju, a u školi su se još za užinu
jele pletenice sa suvim grožđem i nosile plave kecelje kako
bi prikrile različitosti. Jedino naš drugar iz odeljenja, Gaja,
koji je podsećao na likove iz crtane serije Saut park, kao
gastarbajtersko dete prednjačio je u demonstriranju soci-
jalnih razlika. Školski pribor sa nekoliko drvenih bojica,
par flomastera i šestarom, koji smo svi mi imali, izgledao
je smešan u poređenju sa višespratnim neseserom sa 50 flo-
mastera, rapidografima, uglomerima, makazicama, štapom
za pecanje i laserski navođenim neidentifikovanim letećim
objektom... Da ne spominjem digitalni ručni sat sa tastatu-
rom i kalkulatorom. Opčinjen gastarbajterskim šarenilom
prosto sam poželeo da i moji roditelji idu da rade u Švecku.
A pošto njima nije bilo u planu da se sele, ostalo mi je da

151
 Milan Jovanović

se sprijateljim sa Gajom. Mislim da sam bio u četvrtom ra-

zredu kada sam se napokon kvalifikovao da prisustvujem,
ko zna kojoj po redu, konspirativnoj grupnoj porno video-
seansi kod našeg druga Gaje. 
Veoma živopisno pamtim svoj prvi susret sa video-ure-
đajem marke SABA i ushićenost pred uređajem koji je ’ladno
mogao da prođe kao upravljačka konzola Vojadžera. Malo
su me zbunjivali heklano milje i vaza s plastičnim cvećem.
Danas znam. To je bila dodatna oprema. Nisam znao šta
će tačno da se desi kada je budući nosilac švedskog pasoša
bučno zatvorio poklopac ubacivši video-kasetu i pritisnuo
dugme plau, kako smo to tada čitali. Ogromno uzbuđenje
koje me je protreslo, dok sam gledao moj prvi porno film
ever, pratila je knedla u grlu veličine košarkaške lopte, zno-
jenje dlanova i nedostatak parking prostora u farmerkma.
Gledao sam sudaranje kukovima dvoje mladih ljudi u tuš
kabini upijajući svaki detalj, nesvesno  upoređujući scenu
sa grundig televizora sa sopstvenom predstavom seksa. Do
tada sam imao prilike da gledam par erotskih filmova gde
se svi nešto smeju, pa sve na radost i niko se ne mrda već
se samo grle... Prvi pravi pornić pokazao je suštinu bez
uvijanja, uz dosta jaukanja i mrštenja. Seks je prikazan kao
neka strašno ozbiljna stvar. Da budem iskren, malo sam
bio razočaran. Očekivao sam da seks uživo izgleda lepše od
ovog koji je prikazala nežno nosata Džoj zarasla u stidne
dlake, koja ulazi u stan zbunjenog mlađeg komšije i otpo-
činje prilično bljutavu seksualnu akciju. Uzgred, na poje-
dinim scenama traka video-kasete bila je izraubovana do
te mere da se izgubila boja.
„Sudav! Sudav!“
Sećam se i dana kada sam prvi put prouzrokovao da
kroz moj kanal izađe tečnost koja nije mokraća. Kada sam

152
 Američki san

bio mali voleo sam da se šetkam go po kući. Mnogo je bilo

zgodnije da to radim kada su mi roditelji na poslu a sestra
u školi. Poigravajući se sa svojim novonaraslim atributom
budućeg zavodnika, našao sam se u čudu kada je nešto po-
čelo da me golica i kada su se pojavile par kapi nečega. Ne
tvrdim da sam imao Ajnštajnovu pamet, ali nakon kraćeg
razmišljanja došao sam do zaključka da sam ja, nedvosmi-
sleno, upravo prvi put izdrkao.

Veliku olakšicu mom seksualnom životu, koji se, mahom,

odvijao sa desnom rukom zavučenom pod ćebe, donela je
naša porodična prinova marke Panasonic. Ogromna crna
video-kutija, svega par kila lakša i nekoliko godina mlađa
od one Gajine iz Švecku, u svojim prvim danima boravka
u simpo regalu porodice Jovanović imala je čast da zabeleži
rane radove, planetarne senzacije, prsate Sabrine Salerno
sa pesmom Boys, boys, boys. I pored njenih skromnih vo-
kalnih mogućnosti spot snimljen na bazenu bio je svetski
hit. Evo, dok kucam ove redove sve me neka radosna jeza
prolazi kroz farmerke i sve mislim na nju kako igra u ba-
zenu boreći se da zadrži sise u dva broja manjem belom
providnom bikiniju. Kad sam išao u školu popodne, situa-
cija sa drkanjem bilaje bezbedna. Svi ukućani su bili negde
pa sam imao dovoljno vremena da se poigram sam sa so-
bom, gledajući video-kasetu sa natpisom na ćirilici „crtani
filmovi – Sabrina“ i maštam kako će to da bude kad ja po-
rastem i uzmem sise u svoje ruke. Međutim, kada sam se
vraćao iz škole nakon prepodnevne smene, imao sam svega
nesigurnih pola sata vremena pre nego dođu moji s posla.
Hormoni i mladost učinili su svoje. Utrčavao sam u kuću
i po hitnom postupku stupao u akciju sa desankom šakić.

153
 Milan Jovanović

Mogao sam da ubacim kasetu, pritisnem dugme play, spu-

stim pantalone na kolena, poigram se na sredini terena i
u brzoj kontri dovedem sopstvenu prostatu do grčenja, uz
obavezno mrdanje prstiju na nogama, da se obrišem, obu-
čem, bacim salvete, a vlasnica brushaltera ocenjenog jakom
četvorkom bila bi tek kod druge strofe. Ne pravdam se što
brzo svršavam, ali je u redu da se zna da je situacija bila ta-
kva da sam morao da požurim.
„Sudav! Sudav!“
Kad sam već kod ličnih rekorda da spomenem Tanju Boš-
ković. Ne verujem da je ikada postojala ženska osoba sa ta-
kvim dejstvom na cele generacije muškaraca. Ne verujem ni
da će biti izmišljena nova. Jedna je Tanja. Onaj glas, pogled...
ovaj, one sise i noge, pa crvena kosa... Čisto ludilo. Desilo mi
se da sam pri redovnom subotnjem pohođenju bioskopa, to-
talno neobavešten, natrčao na film u kome je Tanja Bošković
gola u kadru preko 40 minuta. Jedva, jedva, ali jedva sam iz-
držao celu projekciju i zahvaljujući zimskom vremenu i dugoj
jakni uspeo da dotrčim do kuće bez da budem uhapšen kao
manijak. Moj ljubavni pištolj nije uspeo da izdrži već je došlo
do samoopaljivanja u samom ulazu zgrade u kojoj živim.
Tehnički gledano ja sam sam sebi oduzeo nevinost još u
osnovnoj školi. Formalno, za drugare, počeo sam da lažem
da sam jebač sa petnaest, a realno, prvi put sam poentirao
u pola osamnaest. Ako izuzmem bezbrojne seksualne od-
nose samomanipulacijom, može da se kaže da sam prvi put
spavao sa curom sa prepunjenih sedamnaest godina. Imala
je malo jače obrve, školovala se za učiteljicu i bila starija
od mene 2 godine. Ja sam se pravio da držim stvari pod
kontrolom i bio veoma nespokojan kako će sve to da bude.
Ubo sam termin kad u kući nema nikoga i doveo lokalnu
radodajku na „kafu“. Kaiš, lee farmerke, bele hulahopke,

154
 Američki san

pa gaće domaćice eliminisane su za nepunih 5-6 minuta.

Preda mnom je interaktivna Džoj sa Gajine kasete sa fensi
rastinjem na mestu gde bi trebalo da se nalazi pička. Kažu
da je to bilo jako moderno pre nego su Feničani izmislili
žilet ili tako nešto. Kleknuo sam među njene noge i odne-
kud sam čuo moju omiljenu dečju pesmicu:
„Šuma blista, šuma peva, lakukukuku...“
I pored solidnog poznavanja švedskih akcionih i nemač-
kih ljubavnih filmova, vaginalni otvor sam počeo da tražim
vrlo visoko, otprilike tamo negde gde je rajsferšlus na far-
merkma. Polako sam, držeći se za narasli smisao za seks,
palcem prepipavao žbunoviti krajolik. I onda, bingo! Uka-
pirao sam zašto se kaže „kurac-palac“.
Odgovor je bio jednostavan. Kada dama leži na leđima
a ti palcem, kao detektorom za metal, pretražuješ mesto za
kampovanje, ženska ne zna da li si joj stavio palac ili kurac.
Pa je od čestog ponavljanja „Šta ti meni kurac-palac?“ ušlo u
urbanu komunikaciju. Očekujem da će 2012. biti štampana
i prigodna markica sa natpisom „Kurac-palac u Srba“.

Moj prvi seksualni odnos doneo mi je razrešenje još jedne

lingvističke zagonetke. Dok sam treskao svojim preponama
o rutavo međunožje partnerke, desio se fenomen koji je u li-
teraturi opisan kao „pičkin dim“. Tog toplog letnjeg sutona iz
učiteljice sam istisnuo zaboravljeni zimski vazduh zarobljen
u ljubavnom tunelu. Snažan zvuk „trt“ me je paralisao. Pička
joj materina, ja se znojim a ona prdi. Međutim, kao što to
često biva, iskustvo je odnelo prevagu nad mladošću:
„Opusti se, tigre, to je samo pičkin dim?“
Reč po reč, sudav po sudav, ovaj kurs o izrekama otegao
se na celih dvadeset minuta. Na sreću, ne postoji video-

155
 Milan Jovanović

zapis da mi protivureči tako da se navedenih dvadeset mi-

nuta mogu smatrati i zvaničnim rezultatom. Osim zavid-
nog nivoa znanja o izrekama koje sam stekao, zgodno je i
što sam se ratosiljao starog nadimka Milan ružno pače. Za-
hvaljujući svom muškom ponosu postao sam Milan malo
pače, što je daleko bolje nego, recimo, Labud. Kako bi bilo
da me sada zovu Strongmen od Labuda? Ne ide.
Kasnije sam čuo da su me učiteljica i njene drugarice
ogovarale što nisam izuo čarape. Jebote, te zelene čarape
me i dan-danas proganjaju u snovima kao kratko ćebe. Pa
ja bih izuo da mi je neko rekao. Tada sam još uvek uredno
sekao nokte na nogama pa nisam imao šta da krijem. A i
to sa sečenjem noktiju... Pa kako da jebeš bez noktiju na
nogama? Klizaš se po krevetu kao kad voziš sa letnjim gu-
mama po snegu. A onako sa kandžama: tigarrr.

A i nju ne krivim što je svima rekla za čarape i za pačence.

Majke mi. Kakvo je to jebanje ako se nikom ne pohvališ?
Jedan od bitnih elemenata mačo komunikacije uz kafu
svakako je i trofejna poimenična zbirka žena i detalji seksu-
alne akrobatike. Sećam se da je jedan naš drug, čje ime ne
bih pominjao (Cobi rukometaš prim. aut.), ushićeno prija-
vio da je razbio od seksa neku rukometašicu iz Rumunije.
Još kaže da je snimio poduhvat na kaseti. Ima da ga pamti
za ceo život.  Kaže da je bilo otpozadi, odozgo, sa strane, iz
skoka, mitraljiranje, poentiranje, sapunjanje... Ma dva sata
kvalitetnog programa. Čim smo završili espreso, eto nas
kod njega na gajbi, kao u stara vremena kod Gaje, opet na
grupnoj porno seansi. Ovog puta u glavnoj ulozi bio naš
čovek, a partnerka je imala izdepiliranu ribicu, a ja sam
znao šta da očekujem. Posle kraćeg premotavanja svežeg

156
 Američki san

snimka i spuštanja roletni da nas ne vide komšije, počela

je projekcija. Nismo čestito ni seli, a kamoli naručili sok na
rastvaranje i napolitanke, eto ga kraj snimka. Dva sata se
svelo na malo manje od sedam minuta.
„Brate, meni izgledalo duže... Možda nisam sve snimio.“
Kad sam već kod razbijanja „od seksa“ ja sam tu bio ne-
nadmašan. Ne u seksu, naravno, već u razbijanju. Umeo
sam, kao slučajno, da se naslonim laktom na ono osetljivo
mesto na grudima partnerke, tik ispod ključne kosti. Da bih
bio siguran da ću da ostavim tragove „razbijanja“, laktove
sam mazao onom plavom kredom koja se koristi za bilijar-
ske štapove. Sećam se da su me mnoge cure molile da pre-
kinem, a posle pričale da ih sve boli od seksa sa mnom.

U moje vreme, seksualna pomagala, verovatno, nisu ni bila

izmišljena. Mada, možda bih mogao uslovno da navedem
kafu, kao značajnu pomagaljku, koja je obeležila početak
moje jebačke karijere. Za gorku crnu tečnost zaintereso-
vao sam se sa nekih 17 godina, nekako baš u vreme kada
je počeo da me hvata vrbopuc. I to ne onaj pravoverni,
kada cveta vrba i ostali vesnici poznog proleća, nego onaj
životni vrbopuc kada svaki klinac može da se napali pri
pomisli na golo žensko koleno. Poziv na seks obično je bio
šifrovano pakovan u „svrati do mene na kafu“. Vremenom,
kako sam sticao iskustva u sudavanju kukovima sa damama
koje vole „kafu“, počeo sam da sumnjam u neophodnost
koncepta kafe. Pokazalo se da je stvar sasvim lepo funk-
cionisala kada sam prestao da kuvam kafu pa sam prefor-
mulisao algoritam:
1. Poziv na kafu
2. Dolazak na lokaciju na kojoj se „pije kafa“

157
 Milan Jovanović

3. Prodor po desnoj strani sa centaršutom u sredinu

4. „Sudav! Sudav!“
Mnogo kasnije ukapirao sam nešto drugo. Kad pozo-
vem neku ribu na „kafu“ dovoljno je da samo skuvam kafu.
Nisam baš uvek bio raspoložen da se sudaram kukovima.
S godinama seks, a po svemu sudeći i život,  mogu da se
opišu starom izrekom:
„Kad sam mog’o nisam mog’o, a sad mogu al’ ne mogu.“
A i čemu toliki trud kad su sve žene kurve, a pogotovo
one koje neće da nam daju. A i ta reč kurva se kod nas
upotrebljava veoma raznoliko. Obično kurva, srpski si-
nonim za reč prostitutka, za damu koja se profesionalno
bavi najstarijim zanatom. Za osobu koja upražnjava seks
sa nekim za materijalnu korist. Kurvom se oslovljava, ma-
hom u odsustvu, žena koja previše često menja partnere,
ma šta to značilo. Neki ljudi nazivaju kurvom i ženu koju
prvi put vide, a koja je malo slobodnije odevena, opet, ma
šta to značilo. Kurvom nazivamo i izdajicu. Kurva je i poli-
tika. Karta je kurva. Čak je i život kurva. Jedino majka nije.
Majka ima uzvišeno mesto i mi je isključujemo, a priori, iz
takvog razmatranja.

Kvalifikacija „ona je kurva“ u društvu obično nailazi na

zgražavanje. To je, kao, nešto najgore. Vrlo često nije jasno
da li je profesionalna kurva, ono jebe se za pare, ili je kurva
po seksualnom ubeđenju, odnosno jebe se kad joj se hoće.
A meni kad nešto nije jasno, ja i pitam šta to podrazumeva
i zašto je nazivaju kurvom? U većini slučajeva odgovor je
da se ona jebala sa svima. I? Pa nema „i“. Mi se takvog
njenog ponašanja gnušamo. Pa šta je tu za gnušanje? Koji
muškarac, bez griže savesti, ne bi pristao da bude „kurva“?

158
 Američki san

Šta ćeš lepše? Pojebao si sve ženske iz bliže, srednje daleke

pa i dalje okoline a nemaš tendenciju usporavanja. Pa zar
nije to ono o čemu većina muškaraca mašta kad ugasi sve-
tlo i mrda rukom ispod pokrivača. Totalno seksualno po-
sedovanje celokupne ženske populacije. Takav muškarac se
u Srba kotira jače nego Kraljević Marko ili bilo koji drugi
superheroj, izuzimajući Batu Živojinovića. Takav muškarac
nosi oreol i titulu „JEBAČ“. Drugari ga tapšu po ramenu a
devojke ga čežnjivo gledaju. Momci koji ga ni ne poznaju
javljaju mu se čak sa druge strane ulice. Dok ono što je za
muškarca oreol slave, to je za ženu krst koji mora da nosi.
Niko je ne tapše po ramenu. Nazivaju je kurvom. Gnušaju
se. E, jebiga! Kako to, ista ulica u jednom smeru liči na au-
toput bez ograničenja brzine a u drugom smeru nije ni as-
faltirana a i ne savetuje se za vožnju? Kako to gnušanje lepo
funkcioniše kada su žene u pitanju a zapinje kroz palatali-
zacije, jodlovanja i dezintegracije pa se niko ne gnuša kada
kolega muškarac koristi pokrete kukovima da bi došao do
sopstvenog zadovoljstva.
Stvari su od davnina postavljene da žena treba da bude
lepa i privuče pažnju da se muškarci oko nje nadmeću dok
ona ne odabere jednog. Posledica ovakvog modela pona-
šanja je da je uspešniji muškarac onaj koji ima više ženki
a da je traženija ona žena koja je imala manje muškaraca
i koju nije lako osvojiti. Tako da one žene koje su „lakše
osvojive“, imaju manju cenu i dolaze na loš glas. Njih nes-
posobni muškarci i inferiorne žene nazivaju kurvama kao
jedan način opšteg kažnjavanja odbegle jedinke koja ne pri-
hvata društvene norme i nepisana pravila ponašanja.

159
 Milan Jovanović

Kad bolje razmislim, uvek je važilo da su naše devojke,

žene, sestre, majke i ne spominjem, spavale sa nijednim ili
eventualno jednim frajerom... A mi smo pojebali stotine
hiljada kurvi. Ma i više. Milioni su u pitanju, samo kad je
društvo dobro, pa se cirka i priča o jebačkim poduhvatima.
Jedina manjkavost je matematika. Nikako se ne uklapaju
brojke. Ili mi nismo toliko jebali, ili pak... A to ne smem ni
da pomislim. Ma kurve.

Doduše, ima i situacija u kojima je opravdano bivšu de-

vojku nazvati kurvom. Recimo, kada te je prevarila nakon
godina neinteresantnog seksualnog života, čitaj nejebana,
i otišla za nekim koji ima veću patku i za razliku od tebe
voli da je upotrebi, a ne samo da se hvali kako ume. Stvarno
je kurva što ti je rekla da onaj tamo ima veću patku. Šta je
falilo da kaže da se „desilo“, ili „ne znam šta mi bi“. Ovako
mahanje velikom kitom na raskidanju veze ugrožava tvoj
ego. Jer kako da se boriš sa većom kitom od tvoje. Matiran
si pre početka partije.

Kad sam bio mali mislio sam da su gangsteri najveća mafija.

Da su oni najopasniji i da mogu sve i da im niko ništa ne
može. Da oni mogu da otmu od svakog nekažnjeno. Jed-
nostavno moraš da platiš reket ili si nagrabusio. Za uzvrat
dobijaš zaštitu da te neko drugi ne maltretira.
Onda sam skapirao da i gangsteri imaju svoje poslo-
davce u okviru države. Tada mi se činilo da je država glavna
mafija. Uzima svima porez, kontroliše gangstere, uspostav-
lja zakone. Za uzvrat daje nam drugi dnevnik, infrastruk-

160
 Američki san

turu i na kašičicu bezbednost. Onda jednog dana BANG.

Ko je iznad države?
Pa crkva. Za crkvu ne važe zakoni ove države. Crkva ni
ne plaća porez. Crkva je najjača i najstarija multinacionalna
kompanija koja je izmislila savremeni marketing i mono-
pol. Ko još prodaje proizvod koji ne možeš da koristiš i ne
znaš da li i kako radi? A celog života plaćaš, i to unapred. Pa
još posle i ne primaju reklamacije. A 90 i nešto posto tržišta
odlučuje se baš za njihov proizvod „život posle života“.
Ali i nad popom postoji pop. To je osiguranje. Crkva ti
barem nudi nadu i utehu. Osiguranje ti ne nudi ništa. Ti
samo plaćaš stalno i uvek, ali se ničemu ni ne nadaš. Re-
cimo, stalno si osiguran kod tajkuna, jer on jedini ne može
da propadne. A kad ti se nešto desi, ne daj bože, on ima
kordone doktora i advokata koji će da ti objasne da ti njima
dođeš pare što si slomio vrat. A o eventualnoj isplati nema
ni govora. Zato ćuti i ne talasaj kad je trouglasto osigura-
nje u pitanju.

Tamo nekad, kad još nisam imao osetniju burnu i nepri-

stojnu prošlost, mnogo sam više pazio na neke stvari nego
sada. Trudio sam se da svako moje udvaranje bude kao
iz ruskih romana. Da bude za pamćenje. Cveće, muzika,
večera uz sveće... Tema seksa ni pod slučajno se ne otvara
prvih nekoliko nedelja, meseci... Pa ako se dama sama seti,
seti se, a ja sam tu da budem kao tihi alarm, da zvonim
ali da se ne čujem. Jedna tamo snajka, koja nikako nije
kurva, niti nalik, impresionirala me je nečim. ’Ajde da to
nisu sise, ’ajde da nisu noge... Neka bude osmeh. Zvaću je
snajka, jer ne mogu da joj se setim imena. Upoznali smo
se u nekom kafiću, popričali i razmenili brojeve. Počinje

161
 Milan Jovanović

dešavanje. Počinjem da zovem da ćaskamo. Sati i sati na-

dahnutih priča i baroknih komplimenata. Hvalim lepe
ruke, lepe noge, divan osmeh, raskošan smisao za humor...
Ona skromno priznaje da je ona ta, da je najbolja riba u
gradu. Baš, onako, skromna jedna cura. Dobacim se ja ne-
kako do prvog sastanka. Vikend je, idemo u noćni provod.
Ja tanak s parama ali se prsim. Petak, subota, prođoše u
radosti i veselju. Preko nedelje, par puta kafa preko dana
i kilometarski razgovori telefonom. Drugi vikend večera.
Ona odabrala najskuplji restoran. Naravno, naručuje naj-
skuplje predjelo, najskuplje jelo a pijemo i najskuplje vino
na njenu sugestiju. Ja salatu bez deserta. Dijetalno, da ne
bih probio mikroskopski budžet. Za sledeći vikend ja se
džentlmenski pozajmljujem od drugara. Sledi večera, pa
kafić, zezanje, tekile, podmornice, smrt u močvari i još neki
kokteli. Pijemo na recku. Dobijam ovlaš poljubac. Četvrte
nedelje ima vremena samo za kratku večeru jer uči. Tu se
malo i izgrlimo dok smo se ljubili. Ulazimo u petu nedelju
a ja već u ozbiljnim dugovima. Još mi se već ozbiljno pri-
jebalo, da izvinete na izrazu, ali to, kao najbolji pokeraši,
ničim ne pokazujem. Petak, bioskop, večera pa ležerno do
mene kući. Gledamo slike, slušamo muziku. Ona ništa. Ja
ništa. Ljubimo se tek na rastanku. Subota, uzeo video-ka-
sete, sedimo kod mene i gledamo film zagrljeni. Iznenada
mora kući da uči. Neuverljivo, ali mora. Sutradan pita da je
prebacim do drugarice u Pirot. Opet neuverljivo, ali džent-
lmen ne pita. Crevom izvlačim gorivo iz ćaletovog auta kao
poslednji narkoman, mada je bolje reći pičkopaćenik. Moja
gradska VW buba jedva izdržava put do Pirota. Snajka mi
ostavila broj na koji se ne javlja. Valjda se zanesu u učenju.
Dešava se. U petak me zove da dođem po nju. Do auta je
dopratio neki momak. Čudno se ljube ako su brat i sestra

162
 Američki san

kao što ona kaže. Sutradan uveče dolazi kod mene, samo-
inicijativno. Sedimo i gledamo spotove. Ja lagano spuštam
ruku na koleno. Ona se udrvila kao stabljika praziluka. Mi-
slim napaljena pa nastavljam. Zbunjuje me ledeni pogled,
ali ipak pipkam butinu sa unutrašnje strane. Sklanja mi
ruku. Pravim najnežniji izraz lica dok probam da je polju-
bim. Ona sklanja glavu. Ja ponovo, ona blok. Ja mavaši, ona
blok. Milane, kaže ona, mislim da si me pogrešno procenio.
Nisam znao šta da kažem. Jednostavno sam zaćutao. Znam
samo da su mi uši bile crvene i velike. Magareće.
To što joj tada nisam odgovorio kako treba, nastavilo
je da me proganja kroz ceo život. A sada kad se prepitu-
jem u sebi, vrlo često mi izađe naglas ono što je trebalo da
kažem: PIČKA TI MATERINA KURVINA, kad si jela la-
zanje za 200 maraka i pila najskuplje koktele, sve je bilo u
redu. Kad sam te vozio tamo-ovamo kao limo drajver i to
je bilo u redu. Kad sam te upoznavao sa viđenim facama i
to je bilo u redu... MR’Š napolje da te ne vidim... Možda je
preterano, ali ono PIČKA TI MATERINA sa šutiranjem u
dupe je moralo da se desi.

Dakle, ona je „poštena“ devojka. Ma nije valjda? Kod nje se

ne zna ništa. Ni kad je isporuka željenog proizvoda, ni da
li će uopšte da se desi. Nema čak ni definisanu cenu. Kao
„mora da me šetaš 33 dana a nakon toga sam tvoja“. Plaćaš
sopstvenim vremenom i energijom a nemaš nikakve garan-
cije. Čak nema ni „mušterija je uvek u pravu“. Roba je vrlo
često isoporučena, ako do isporuke i dođe, van svih rokova
kad ti presedne što si naručio. A i kvalitet se razlikuje od
očekivanog. Spolja gladac a unutra jadac.

163
 Milan Jovanović

Dok je sa „kurvom“ vrlo prosto i user friendly. Jebe ti se

– to košta toliko. Za svoje pare uštediš svoje vreme, živce
i energiju. Ne mora da imaš mamurluk, ne mora da je za-
bavljaš celo veče, nema neizvesnosti i „bojim se da si me
pogrešno procenio“. Ugovorena roba se isporučuje po pla-
ćanju na licu mesta. Usluga je profesionalna i nema „ja da
ti ga pušim?!“, nema zabijanja laktova u stomak i da grebe
zubima ako se uopšte umilostivi da ga puši... Ne mora ni da
jebeš kao za orden. Jebeš koliko ti se jebe. Ako ti se ne di-
gne dobiješ lepu utešnu masažu sa onim dureksovim uljem
da se oslobodiš tenzije. I najbolji deo je da ne moraš da je
češkaš po leđima kad ti se najviše spava. Ona je plaćena da
ode. Nema muškarca koji čim svrši ne poželi da cura ne-
stane kao kada ugasiš sijalicu.

„Poštene“ devojke, vrlo često, nalikuju crkvi ili čak osigura-

vajućem društvu. Udvaraš se, trošiš energiju i vreme, kupu-
ješ večere i poklone a pičku ne daju nikad pa ni tad.
Kod raskida, sve cure su iste. Muškarac je kriv. Evo uz-
mimo moj primer. Ja barem priznajem. U početku sam
teško podnosio što je kod raskida krst krivice padao na
mene. Stalno sam se nešto pravdao, izvinjavao i tražio novu
šansu. Kasnije sam se naučio da se uopšte ne koprcam, već
da samoinicijativno prihvatim svu krivicu na sebe. Mada
sam, verovatno, i bio kriv, samo nisu sprovedene istražne
radnje i prikupljeni dokazi protiv mene.
Pada mi na pamet moj prvi brak. Imao je obećavajući
početak. Ljubav na prvi pogled, odličan provod, zajednički
predbračni život, putovanja, zajednički prijatelji... Posle
toga uzbudljiv medeni mesec u Budimpešti. Zatim trud-
noća. E u trudnoći stvari počinju da se menjaju.

164
 Američki san

Ona počinje da biva živčana, a ja sam retko kod kuće,

čime dodatno pothranjujem njenu nervozu. Nerešene situ-
acije se gomilaju. Optužuje me za sve i svašta, verovatno s
razlogom. Ja se branim odsustvovanjem od kuće. Jovanovo
rođenje donosi kratko primirje. Možda je bolje reći zatišje.
A onda se nastavilo sa svađom. Generalno gledavši, brak
nam je u krizi i polako klizi ka tački „ili-ili“.
Jedino se na putovanjima nismo svađali. Valjda nas po-
nese atmosfera pa zaboravimo naš uobičajeni repertoar na-
nošenja bola jedno drugom. Možda nas i nedostatak pu-
blike sputava. U svakom slučaju, izgleda da bi češćim puto-
vanjima imali šansu da spasemo brak i omogućimo Jovanu
odrastanje uz oba roditelja.
Razmišljam se da ponovimo medeni mesec. Da odemo
negde 5-6 dana, a da ostavimo Jocu u Samostalnoj Nezavisnoj
Republici Baba. Na meniju su nam Pariz, Rim, Dubai... Ali se
javlja problem oko fotografisanja za vizu. Ona, nažalost, ima
problem sa očima. Zbog početne faze konjuktivitisa i nadu-
lih, žabljih očiju nikako ne želi da se slika. A bez slike nema
ni vize. Ne uspevam da je ubedim, da je to samo za vizu. Ne,
ne i ne. I pored svih mojih napora – njet. Rekla je Njet? E baš
to njet mi daje ideju i vadi me iz bezizlazne situacije.
Možemo da odemo u Moskvu. Ruska viza se lako dobija
i nema fotografije. Idealno za nju. Dakle, idemo u osvaja-
nje Moskve.
Već kupovina karata, zubne paste, pomada i ostalih po-
trepština donosi mir u kući. Neverovatno je kako je taj glo-
btroterski duh dobar za prehlađen brak. Dođe kao terapija.
Izbor Moskve nije sasvim slučajan. U Moskvi sam imao
više takmičenja i uvek sam se dobro provodio nakon njih.
Moj ruski drug, Vlada, veoma je lepo pozicioniran na lestvici
uspešnih i kao rođen je da bude insajder za provod u Moskvi.

165
 Milan Jovanović

Nema tog kluba u kome ne znaju Vladu. Nema tog dormena

koji se ne nakloni Vladi do 45 stepeni. Vlada poznaje direk-
tore, glumce, ministre... Svi vole njegovo društvo, tako da mi
je noćni život u Moskvi uvek vešto istranžiran, saseckan na
kocikice, stavljen na tanjir i lepo dekorisan. Samo da se kon-
zumira. Uvek idemo na najpopularnija mesta i provodimo se
do zore. Moskva je zbog mog poznanstva sa Vladom veoma
popularna kod mojih drugara, tako da na svakom sledećem
takmičenju imam sve brojniju posadu kamuflirane u trenere,
masere, doktore... I kao u Vegasu „What happens in Moscow
stays in Moscow“.
Sa ove vremenske distance, naš odlazak u Moskvu mogu
da krstim „Akcija spasavanja braka“. Hteo sam da probam
da budem induktor pozitivne energije i upumpam novu,
svežu krv našem komiranom braku. Čak i kod nje vidim
dobru volju.
Uvek odsedam u istom hotelu. Impresionira me pogled.
Kroz prozor prostrane sobe vidim 40 metara visok spome-
nik Juriju Gagarinu. Njegov srebrni torzo, kao raketa koja
stremi uvis, stoji na džinovskom stubu i dodiruje nebo. Pre
skoro 40 godina odleteo je u nepoznato, a vratio se kao pla-
netarni heroj. Jurij je prvi čovek koji je leteo u kosmos.

Prvi dan nam je protekao u obilasku znamenitosti i u rad-

noj večeri sa Vladom u jednom omanjem restoranu na
Novom Arbatu, glavnoj pešačkoj zoni u centru Moskve.
Rano nas sustiže umor, izvinjavamo se domaćinu i palimo
u hotel. Nisam siguran da li sam prvo legao ili sam se prvo
uspavao.
Sutrašnji dan je bio sličan, s tim što je Vlada morao da
skokne van grada na ceo dan, pa smo se organizovali bez

166
 Američki san

njega, što u Moskvi preko dana i nije problem. Kao zamenik

šefa parade, u drugoj polovini dana zakazujem romantičnu
večeru u hotelskoj sobi. Naručujemo iz menija na ruskom,
bez engleskog prevoda, dva najskuplja jela i šampanjac. Pe-
kinška patka je bila dobra, rakovi onako, ali je šampanjac
bio baš bezveze. Jeste romantično ali nismo baš ljubitelji
šampanjca. Spasavam veče naručujući pivo. Ja na putova-
njima uvek pijem domaće pivo – upoznaj pivo nečije zemlje
da bi je više voleo. Normalno, pažnju mi privlači pivo sa
bezobrazno velikom cenom. Ona ostaje pri hajnekenu – ne
menja tim koji dobija. Ljubazni rum servis mi nešto objaš-
njava za ovo, skupo pivo, spominje neke astronaute... Ja ga
prekidam napojnicom od dvadeset dolara i namigujem mu
da izađe iz sobe. Doneo nam planinu leda u koju su, kao
ukrasi na jelci, ugrađeni hajnekeni i buržujsko pivo.
Romantična večera vrlo brzo prerasta u sopstveni after
party. Slušamo muziku i polako cirkamo pivo. Ona sve opu-
štenija i veselija, a ja ništa. Trudim se, ali ništa. Čekam da
me alkohol ponese preko višemesečne seksualne barijere.
Otvaram peti hajneken sa 6% alkohola. Pade mi na pamet
da proverim koliko procenta alkohola ima moje pivo. Nula!
Podebljanim slovima piše: „Bezalkoholnoje pivo za sofjore.
0% alkohol“. Počinjem da kapiram šta mi je rekao konobar iz
rum servisa. To je ono čuveno pivo razvijeno za astronaute,
sa lekovitim biljem i vitaminima. Superukusno, ali ne možeš
da budeš pijan od njega. Jedino tera na pišanje. E jebiga!
Dok sam ja WC-u otklanjao kolateralne posledice ispija-
nja pet polulitarskih piva, ona se uspavala. Nedoumicu da
li da je budim ili ne presekao sam solomonski. Ugasio sam
svetlo i pridružio sam se čestitkama.
Ujutru sam izbacio prazne flaše iz sobe i glumio ma-
murluk da ne ispadnem glup u društvu. Čak sam i nosio

167
 Milan Jovanović

naočari za sunce po sobi. Ona nije morala da glumi. Nosila

je naočari za vid jer joj pivo nije prijalo infekciji. Ležimo
u krevetu, ona čita knjigu, ja pratim NTV a Gagarin mi se
smeje kroz prozor. Baš mu smešno. Pička, mogao je da mi
šapne da je pivo bezalkoholno.
Oko podneva se javlja Vlada. Ima neku super rutavu
ekipu za popodne. Neki ministri, manekenke, neki bokser,
poznati tajkun, poznate voditeljka sa NTV... Da se nađemo
na večeri u nekom mnogo fensi restoranu. On je sada sa
ministrom ali poslaće službena kola po nas oko šest. Opa,
bato. Kola sa šoferom, biznismeni, manekenke, političari...
Upadosmo u džet-set na foru, preko Vlade. Bar da sam po-
neo ono jedino, svadbeno odelo.
Dok smo Gagarin i ja birali koja od dve košulje koje
sam poneo izgleda više džetsetovski, ona je stavljala kapi
u oči. Vidim da su joj oči baš „naglašene“. Preseklo me je
kad je rekla da neće da ide buljava u ljude. Ali odmah za-
tim i olakšanje. Velikodušno me tera da idem sam sa svo-
jim drugarom, dok se njoj ionako čita knjiga. Nisam smeo
da se nećkam, kao što umem, da se ne predomisli. Ipak je
bolje za nju da bude načitana.
Tačno u šest eto mene u blindiranom audiju S8. Ni ne
pitam gde me vozi. Oni valjda znaju gde je dobro. Stajemo
ispred restorana koji šljašti kao Boljšoij teatar. Sav je ura-
đen u stilu ruske carske imperije. Posle kratkog predstav-
ljanja, prelepa hostesa u večernjoj haljini odvodi me do
„našeg“ stola. Upoznajem se sa drim timom moskovskog
džet-seta. Čuvena voditeljka čuvene ruske NTV sa prvim
parom silikona, šarmantni ministar, bivši hokejaš, par mo-
dela sa Fashion TV-a, onaj tajkun što je emigrirao za Lon-
don, Vladina pratilja, glumica iz onog dobrog filma, Jegor
Kučma, sin predsednika Ukrajine... Iskusno klimam glavom

168
 Američki san

predstavnicima državne bezbednosti i kolegama iz privatne

garde londonskog tajkuna koji stoje strateški raspoređeni
po restoranu. Sedam između Vlade i TV zvezde. Ne kasnim
mnogo, stižem tačno na meze. Guščja pašteta, kavijar, di-
mljeni losos i par voćki koje nisam video ni na televiziji.
Pije se dom perinjon sa jagodicom unutra. Vodi se opušten,
duhovit razgovor. Prelepe dame pariraju moćnim muškar-
cima svojim duhom i osmesima to die for. Prelazimo na
votku koju ja ne podnosim baš najbolje. Ali ’ajde jednu da
nazdravimo. U Rusiji smo. Razgovori idu dalje, vrlo često se
smejem kada se svi smeju i teram Vladu da mi prevede par
detalja da razumem ono čemu se smejem. Nazdravljamo
opet. Sve manje pitam Vladu da mi objašnjava zašto se sme-
jem. Sve mi smešno. Nazdravljamo. Opet nazdravljamo. Ko
kaže da Strongmen ne podnosi votku? Još nazdravljamo. Ja
se stalno smejem. Hokejaš priča sa voditeljkom. Ona je iz
Sankt Peterburga, koliko sam ja ukapirao.
I Putin je iz Sankt Peterburga, baj d vej, pohvali mi se
vo­diteljka.
Ministru se zacakliše oči.
„Kad si poslednji put bila tamo?“
I ne sačekavši odgovor, onako razmagnetisan od alko-
hola, okreće neki broj na mobilnom. Vidim ga kako mon-
tira glas na duboko:
„Aljo, pripremi samoljot. Boljšoj samoljot! ...Tak. Sorok
pjat minuti“, pa se obraća ovoj sa premijernim sisama.
„Vodim vas sve u Sankt Peterburg na najbolji kapućino
na svetu! Za 45 minuta treba da smo na aerodromu.“
Čujem kako Vlada kaže:
„Super. Popijemo kafu i vraćamo se kući pre svitanja.“

169
 Milan Jovanović

Tajkun se izvinjava, ne može da ide. Verovatno ima za-

kazanu kupovinu neke fabrike ili grada za sobajle. A i kud
će natovarimo šest telohranitelja.
Sedamo u audi i još dva mercedes džipa G klase i odla-
zimo pod rotacionim svetlima na vojni aerodrom. Nema
crvenog tepiha ali prepoznajem Howker 800, najprodavaniji
korporativni mlaznjak kapaciteta do 14 putnika. U avionu 
sa ruskim grbom piči Frenk Sinatra i Strangers in the ni-
ght i toči se dom perinjon. Tek kad je avion počeo da rula
po pisti provaljujem koliko sam pijan i da ne mogu da se
fokusiram skoro ni na šta. Propuštam par nazdravljanja
šampanjcem i pijem evian vodu. Pazim samo da se ne ispo­
vraćam po avionu.
Iz polusna me budi snažno ljuljanje aviona. Sleteli smo
u najevropskiji ruski grad. Uspeo sam herojski da izdržim
„Ko kaže da Strongmen ne podnosi votku?“ bez gubitaka.
Stavljaju me u službeni auto i odlazimo na najbolji kapu-
ćino. Restoran sa skupim crveno-zlatnim stilskim stolicama
i tepisima dubokim do članaka otvoren je usred noći samo
zato što je tako naređeno. Gledam u beskrajno visok plafon
oslikan prizorima iz ruske istorije i brinem da se ne otkači
ogroman kristalni luster na konobara sa belim rukavicama.
Ja namerno naručujem čaj. Na insistiranje ministra da pro-
bam kapućino, kažem da Rusi nemaju pojma o kapućinu.
Ribama smešno, ministar se pravda. Kažem da Rusi ni ru-
sku salatu ne znaju da spreme. Vlada me gurka laktom a
mene boli dupe jer sam pijan. Uneo sam se u svoje trenutno
raspoloženje pa sam čak i čaj vraćao dva puta jer nije bio
dobro skuvan. Malo je falilo da se ministar zaista naljuti pa
da se za Moskvu vraćam pešice.
Nakon prestižnog kapućina, tog 22. decembra, u samo
svitanje smo ušli u Howker 800, koji se smrzavao na pisti.

170
 Američki san

Prestankom dominantnog uticaja alkohola počela je da mi

se pojavljuje svest  i polako sam dolazio sebi. Počeo sam da
kapiram da sam smetnuo s uma dve stvari. Jedna je da je
zimska kratkodnevnica i da sviće oko 10 ujutru, a druga je
da me žena čeka u hotelu. Rasplet događaja naterao me je
da zapamtim obe stvari. Sleteli smo oko 11 i ja sam se po-
javio pred hotelom oko 1 po podne.
Kao što sam se pribojavao, nje nije bilo u hotelskoj sobi.
Nije bilo ni njenog kofera. Tražim njenu četkicu za zube u
kupatilu. Na ogledalu u kupatilu, zubnom pastom je napi-
sana poruka:
„SVINJO!!!“
Znam kome je namenjena. Nije mi prvi put da ispad-
nem svinja.
Sećam se još jednog doživljaja iz moje burne nepristojne
prošlosti koji oslikava moj svinjski karakter u ophođenju
prema nežnijem polu. Toliko ih je bilo da sam ja bio glav-
noosumnjičeni za nedavno izolovan svinjski grip. Vreme
radnje je početak dve hiljadite, dok je Srbija bila aktuelna
vest na svim TV stanicama i kada smo svi mi napeto pratili
Drugi dnevnik.
U srcu urbanog dela Niša, koji se tada zvao Bulevar Le-
njina, vešti planeri su se dosetili da ostave prostora za park
koji je dobio ime po Kardelju. Kasnije je postao park Ujedinje-
nih nacija, pa nakon opšteg posrbljavanja društva park Svetog
Save. Urbanisti Niša su se dosetili kako da maknu malo para i
dozvolili podizanje desetak šatro „privremenih“ objekata sa po
3-4 lokala i to usred parka. Tako su otkinuli gotovo polovinu
zelene površine. Druga polovina je takođe bitno umanjena
blistavom zadužbinom odlazećih vlasti u vidu temelja za gran-
dioznu crkvu. Tako da je od parka ostalo samo „P“.
•

171
 Milan Jovanović

U to vreme bio sam, prosto rečeno, kafedžija. Havana, kako

se zvao moj kafić, sa baštom blago uvučenom prema parku,
imala je fenomenalan pogled na jednu od najprometnijih
raskrsnica u Nišu. Bila je baš prijatna atmosfera, fin svet,
prigušena muzika, odličan espreso i predusretljivo osoblje.
Insistirao sam na usluzi i na superiornom osećaju gosta
„gost uvek u pravu“. I sam sam se trudio da budem  maksi-
malno servilan. Da bi bio vladar sviju mora da budeš sluga
sviju, reče neko pametan. Tako smo se međusobno pošto-
vali mi ugostitelji i gosti. Za razliku od Havane, dva susedna
kafića bila su ukleto prazna. To mi je bila odlična potvrda
da dobro radim kao samoniko kafedžija.
Moj radni dan počinjao je ispijanjem besprekornog
kratkog espresa i čitanjem novina. Ubrzo bi se pojavljivale
stalne mušterije, pa jedan po jedan, i moji drugari. Onda
bi usledio blok razgovora o sportu, prekidan komentari-
sanjem napupelih studentkinja i mladih mama u prolazu.
Zatim obavezni politički blok i pljuvanje po vladi i kukanje
nad krizom. Čini mi se da smo tada još veličali opoziciju.
Oko ručka smo se selili u obližnje kafanče na ćevape, pa
nazad na kapućino i kiselu vodu. Oko 6-7 po podne išao
sam da odmorim pre treninga. Ipak su tone tereta u pita-
nju. Onda jak trening kao da nema sutra. I eto me ponovo
u kafiću na pivce. Nekoliko njih. Povremeno sam imao iz-
bor i od 28 različitih piva. Dakle, radilo se naporno ali se i
zarađivalo. Idealan spoj business-pleasure.

Jednog prolećnog popodneva radio sam punom parom.

Poznati miris prolećnog vazduha činio je sve ljude opu-
štenijim i veselijim. Ljudi su cele zime čekali tople dane i
dočekali su. Kafić je bio dupke pun. Veći deo su bili stalni

172
 Američki san

gosti, ali je bilo i povratnika sa pijace i popunjivača tiketa

za kladionicu. Ja sam uživao u lepom danu, novinama i ose-
ćaju da ono što radim daje rezultate. Malo listam novine ali
više, kao Saša Đorđević, kontrolišem igru svog tima.
Pažnju mi privlači jedna prsata gospođa u ranim tride-
setim, obučena kao mađarska stjuardesa. Očigledno je da
traži mesto da sedne. Bašta je prepuna, a ona sama. Više kao
ugostitelj, ali i kao džentlmen, stavim joj na raspolaganje
svoj sto, u nameri da pređem za šank. Ona se, očigledno
lepo vaspitana, zabrinula što ja ostajem bez stola i ponu-
dila me da sedim sa njom. Prihvatam uz uslov da ja platim
piće. Buljim u dekolte, dok ona pije kapućino. Saznajem da
je učiteljica iz Boljevca. Danas je bila na razgovoru i dobila
posao u obližnjoj školi. Čestitam i naručujem konjak i za
nju i za sebe. Ne dobija se posao baš svaki dan. Nije to mala
stvar i naručujem još po jedno piće.
Kaže da sam joj poznat odnekud. Posle kraćeg femkanja,
priznajem da sam ja taj Milan Životinja sa televizije. Ona
oduševljena. Gledala me je kada sam gostovao kod Ćose na
TV5 u emisiji Peta noć. Kaže da sam mnogo šarmantan i
pametan. Povuk’o je konjak pa se, ničim izazvana, izjašnava
da mnogo voli mišićave muškarce. Blago crvena u licu, sa
mojim nemim blagoslovom, već ispipava moje mišiće. Ja
jesam glup kada su u pitanju žene, ali ne beznadežno.

Kaže da sada mora kući, tu blizu kafića. Na moje insistira-

nje seda u klimavog juga sa pocepanim „sportskim“ auspu-
hom. U kratkoj vožnji nonšalantno razmenjujemo telefon-
ske brojeve. Dogovaramo se da se nađemo večeras u 8 na
istom mestu u Havani. Ona će da dođe sa drugaricom. Dok
smo se pozdravljali, stajala je nagnuta nad suvozačevim

173
 Milan Jovanović

prozorom. Sumnjam da nije znala da joj dekolte pokazuje

više nego Plejboj kanal.
Dvoumio sam se da li da odem na trening ili da okušam
sreću, kao što kaže Đole Marjanović „Ko nekad u osam“. Poka-
zalo se da me moj čuveni osećaj za ženske nije prevario. Mlada
učiteljica iz Boljevca je došla na vreme, u minut, i to sama. Nije
našla za shodno ni da spomene drugaricu koja nedostaje.
Sedimo i ćaskamo o njenoj karijeri. Ona insistira da je
bolja tema da pričamo o mojim sportskim uspesima. Pita
za treninge, takmičenja, putovanja... Nisam mnogo kon-
centrisan na sadašnjost. Prebacio sam se na vrlo blisku,
opipljivu, dekoltiranu budućnost. Kažu da ajkula može da
oseti jednu kap krvi na 100 metara. Ja sam bio mnogo bliže,
nisam imao šanse da je promašim.
Svojim drugim osvojenim svetskim prvenstvom završa-
vam razgovor i obavezni deo programa. Buka auspuha juga
proizvedenog iste godine kada je ona izgubila nevinost smi-
ruje se tek pred ulazom u njenu zgradu. Ja se, zezanja radi,
pravim nevešt kada me poziva da uđem u stan.
„Ne ide. Učiteljica si... šta će komšiluk da kaže?“
„Ma baš me briga. Ne znam nikog.“
Ubedila me je. Pristajem da svratim do nje da „pogle-
damo fotografije“.
Stan u prizemlju, sa rešetkama na terasi, malo odudara
od pitomog pejzaža prelepe ulice sa duplim drvoredom.
To mi ne smeta jer ionako nisam tu da bih mirisao lipe i
brao kestenje.
Istini za volju, nije mi prvi put da ulazim na nepoznatu
teritoriju sa iskonskim nagonom.
Spartanski uređen stan sa nameštajem na izdisaju. Dok
ona kuva tursku kafu, ja gledam uzbudljivu radnju Vilero-
vog goblena u pozlaćenom ramu. Pijemo gorku tečnost i

174
 Američki san

ćaskamo. Mrzim tursku kafu i mrzim da ćaskam kada mi

nagon umnogome nadjačava pamet. Sedimo na krevetu i
na laptopu gledamo fotografije sa plaže, sa neke boljevačke
fensi proslave pod šatrom, pa fotografije sa mature. Tu su
opet fotografije sa neke druge plaže. Sestra joj je prava seks
bomba. To mi ne smeta da je lažem gledajući je u oči:
„Ti si bolja riba od sestre.“
Ona se smeje i kao slučajno otkopčava još jedno dugme na
košulji. Meni i dalje prilično dobro ide da glumim nezainte-
resovanost. Međutim, učiteljica iz Boljevca ništa ne prepušta
slučaju. Boli je vrat, pa traži da je izmasiram. Skinuće košulju
ali da obećam da neću da je napadam. Ma, ne, neću. Nisam
ja takav. A i zemlja je ploča koju nose četiri slona na leđima.
Skidam joj jednim potezom farmerke, gaćice i čarape.
„Ali rekao si da nećeš da me napadaš.“
„Jesam.“
Skidam kompletnu odeću sa sebe  brzinom koju teško
može da prati golo oko. Mislim da je sekunda mnogo.
„A zašto je tebi nadimak Životinja?“
Ne mogu da verujem da može da priča u ovom trenutku.
„Zato što su lepši nadimci već bili zauzeti.“

Sudav, sudav.
Već nakon 12-13 minuta, mi ležimo zadihani, nežno
oznojeni. Dok se trudim da ne zaspim, nonšalantno pip-
kam glatku kožu prosvetne radnice. Ne mogu a da se ne
ču­dim depiliranom međunožju.
„Boli kad depiliraš?“
„Ne depiliram. To se radi pincetom.“
„Pa koji kozmetički salon to radi?“
„Sama, sa ogledalcetom... Pola sata tu, pola sata tamo.“

175
 Milan Jovanović

U gomili glupih razgovora nakon seksa koje sam vodio,

ovaj o očerupanoj ribici sam zapamtio.
„Češkaj me,  Ž i v o t i n j o.“

S godinama sve više mrzim ovo odvratno češkanje po le-

đima. Voleo bih da je milijardu kilometara daleko od mene.
Zašto li žene vole suprotne stvari od muškaraca? Nije li bo-
lje da ćutimo ili da dremamo. A i baš mi se spava.
Da se ne bih uspavao na gostujućem terenu, forsirano
ustajem koristeći prigušeno ulično svetlo za navigaciju po
sobi. Prolazim kroz minijaturni hodnik, otvaram vrata
od kupatila i palim svetlo. Tanka izlomljena svetla štrafta
osvetljava hodnik. Iz slatkog polusna nešto mi snažno pri-
vlači pažnju. Osećam da nešto nije u redu. Pored nekoliko
pari ženske obuće vidim dva para ogromnih patika i jedan
par cipela. Onako golokurast upoređujem svoje stopalo ve-
ličine 47 i monstruozno velike cipele. Kao da sam ušao u
kanu. Cipele su barem veličine 53. Osećam da mi pulsira u
grlu. Dovikujem iz hodnika:
„Je li, čije ti one cipele? I koji su broj, majke ti?“
„Ma od mog muža. On nosi 54.“
„Kakav, bre, muž?“
„Ma ne brini, on je na terenu na Kosovu. Čuva onog...“
„Onog? Pa je l’ si ti normalna? Pa kad se vraća?“ Pitam
uz dobro poznati osećaj kada adrenalin skače.
„To se nikad ne zna. Malo, malo pa dođe. Ali bio je skoro
pa ne verujem...“
„Kako se, bre, ne zna nikad? Je l’ se najavi? Je l’ imaš ne­ku
informaciju?“
„Pa sve zavisi ko ga vozi. Prošli put je došao oklopnim
mercedesom svog pretpostavljenog i nije mi se najavio.“

176
 Američki san

„Pa čekaj. Ti nisi našla za shodno da mi kažeš da si udata

za utreniranog ubicu od 210 cm koji može svakog časa da
se pojavi?“
„Ma neće. Opusti se... Valjda neće.“
Gde, bre, da se opustim? Ona gola. Ja go. A patike 54 u
hodniku. On od ličnog naoružanja nosi kalašnjikov. Ja od
ličnog naoružanja, nikad manje parče muškosti. On je je-
dan od onih tipova sa dozvolom da ubiju. Ja sam samo silan
dasa, po sopstvenom kazivanju. A ulica slabo osvetljena.
„Auuu, Milane, Milane, Milane... šta ti je ovo trebalo?“
Oblačim farmerke, umotavam svoje patike u košulju i
bez ikakvog pozdravljanja izlazim iz stana. Preduhitrila me
je upalivši svetlo u hodniku zgrade. Ne! Neću niko da me
vidi. Vraćam se u tamu stana dok se ne ugasi svetlo u hod-
niku. Dok čekam tih 45 sekundi, mudro brišem svoj broj
iz njenog telefona. Izlazim sa zamotuljkom i bosonog  sto-
jim u dubokom futeru vrata starinske zgrade. Osluškujem
minut-dva. Od sopstvenih otkucaja srca ne mogu ništa ni
da čujem. Sa najvećom pažnjom došunjavam se do juga.
Osmatram. Otvaram vrata, ubacujem menjač u ler i od-
guravam auto par desetina metara od mesta zločina, da ne
privlačim pažnju komšiluka „sportskim“ zvukom svog auta.
Dovoljno daleko startujem auto i ne obazirući se na crveno
skrećem u gradski bulevar.  Dok vozim razgledavam oko-
linu. Svaki par farova izgleda mi kao blindirani mercedes.

Ovoga puta sam se srećno izvukao iza neprijateljskih linija

i našao spas u kafiću svome. Pijem pivo i gledam u prazno.
Šta mi je ovo trebalo? Što li mi nije rekla? Zašto Perica nije
otišao u policiju? Ko je ubio Loru Palmer? Hoće li ikada

177
 Milan Jovanović

crnac biti predsednik Amerike? Kada li ću da prestanem da

se uvaljujem u glupe situacije?

Lokalni šampion za neobične situacije i jedan od prvih oštrih

momaka koji se našao na stranicama žute štampe bio je po-
kojni Lule. Po medijima, Lule je sebe predstavljao kao kuma
niškog podzemlja, neretko prozivajući i nišku policiju i kolege
kriminalce. U tim ratnim godinama Lule je kao prava me-
dijska figura tog vremena bio često gost lokalnih TV stanica
i stranica tabloida. Dugo se prepričavala neobična situacija
kada mu je u jednoj od emisija na Belleamie televiziji zazvo-
nio mobilni telefon. Čovek se ladno javio, popričao sa Bebom,
njegovom suprugom, pa nastavio svoju priču sa voditeljem.
Veoma živopisan lik je svojom pojavom i odevanjem po-
stavljao temelje dizel pokreta kod nas. Odeven između dizel
i sadašnje hip-hop scene, sa glavom skoro potpuno obrija-
nom na „zabranjeno preticanje“, sa trakom kose po sredini
glave, samozvani kum niškog podzemlja, gde god se kretao,
pobuđivao je pažnju ljudi, bilo da ga poznaju ili ne. Neki su
ga smatrali za opasnog, neki šarlatana... Ja nisam ulazio u
problematiku njegove gangsterske reputacije. Naše poznan-
stvo svodilo se na čašicu razgovora kad se sretnemo. Lule je
voleo da priča svoje dogodovštine i često umeo da me za-
smeje. Da li su priče istinite ili nisu, to je manje važno.

Kao i većina oštrih momaka, dok se nije oženio, Lule se tru-

dio da uz sebe ima neku raskošnu, po mogućstvu, malolet-
nicu. U to neko vreme Lule se zabavljao sa nekom klinkom
od 17 godina koja je bila ludo zaljubljena u njega a ni on
nije bio ravnodušan. Ljubavna idila, kao iz ruskih knjiga,

178
 Američki san

tekla je lepo sve dok mama i tata nisu otkrili ko je mo-

mak njihove kćerke. Prugaste široke pantalone navučene
na „bilderski“ stomak, kapitalni zlatni lanac, versače nao-
čari, čiroki frizura i prozivanje po novinama sa gangsterima
i policijom bili su previše za roditelje. Osim što su njeni,
po kratkom postupku, naredili kćerki da raskine vezu sa
Luletom, da bi majka bila sigurna da je njihovoj vezi kraj,
zabranila je kćerki da izlazi i da se javlja na telefon. Svaki
put kada bi Lule pozvao, dobio bi odgovor:
„Nema Tanje.“
„Kako nema kad znam da je kod kuću?“
Ali ubrzo bi čuo signal za prekid veze.
Duboko pogođen ovom nepravdom, Lule  se dotera,
stavi lanac debljine podlaktice odraslog muškarca, krst ve-
ličine točka za kola i sa buketom ruža uputi se na vrata
stana izabranice svog srca.
Šok njenih roditelja kada su videli dizel popa priprav-
nika kroz tzv. špijunku nije bio ništa manji od Luletovog,
kada mu je gospođa mama saopštila da ne želi više da ga
vidi na vratima stana i zalupila vrata.
Ucveljeni Lule želeo je da ispravi nanetu mu nepravdu i da
jasno stavi do znanja roditeljima njegove izabranice da ima
iskrene namere. Kao pravi borac, brzo je pregrupisao snage i
došao na ideju koju je ostvario sa, sada takođe tragično pre-
minulim, Ćozom. U četvrtak pre podne, dok Tanjini još nisu
otišli na posao na njihove fakultete, Lule i Ćoza uz pomoć
oružja otimaju žuti kamion dizalicu za menjanje ulične ra-
svete. Da bi smirili preplašenog vozača kome su zabili pištolj
u rebra, daju mu para za tri njegove plate. Na putu od distri-
bucije do glavnog gradskog trga gde je stanovala savremena
Julija, žuti kamion je imao samo jednu stanicu i to ispred cve-
ćare. Lule pokušava ponovo, ali sa većim buketom.

179
 Milan Jovanović

Savremeni Romeo je „zamolio“ vozača da parkira kamion

nasred pešačke zone u epicentru Niša. Sa buketom ruža i oba-
veznim belim šlemom, u korpi nosivosti 120 kg, uputio se ka
prozoru na četvrtom spratu. Akademska porodica Monteki-
jevih, a možda i Kapuletijevih, ne sećam se, u to vreme je baš
jela paštetu namazanu na žitopekov hleb i pila jogurt iz origi-
nalnog plastičnog pakovanja. Otac porodice čitao je Politiku a
mama je držala, ko zna koji po redu, motivacioni govor svojoj
kćeri kako ona treba da zaboravi Luleta i da će da zavoli nekog
još koliko na leto. A ako joj je do cirkusa, obećali su joj rodi-
telji da će je poslati u Beograd da gleda cirkus Koronu.
Idilu porodičnog doručka na četvrtom spratu zgrade
prekinulo je kucanje na prozor. Gospođa mama, ljubavni
savetnik amater, pošto je već bila na nogama, zbunjeno je
sklonila zavese i umalo se nije onesvestila videvši Luleta u
kombinezonu elektrodistribucije, sa buketom ruža u ruci:
„Gospođa, vi rekoste da ne dolazim više na vrata pa ja
eto...“
Kako Lule sam reče, nije imao sreće u ljubavi. Mama
je pala u nesvest, a Tanja je lično navukla zavese. Savesni
operater komercijalnog vozila za zamenu sijalica gradske
rasvete, što od straha, što zbog prihvaćene novčane nado-
knade nije nikada prijavio slučaj policiji pa u nedostatku
zvanične verzije ja prepričavam onu koju mi je rekao Lule
a koja se priča po Nišu.

Još jedna od Luletovih interesantnih priča je vezana za dane

letnje dokolice. Za neupućene u Nišu postoje četiri vrste do-
kolice: letnja, jesenja, zimska i prolećna. Lule je, kao i većina
ljudi koje sam poznavao u to vreme, pohađao sve čeitri do-
kolice. Letnja je imala dosta šarma jer se sedelo u baštama

180
 Američki san

kafića, ispijao se espreso, držale novine u rukama, žvakala

plastična kašičica i kroz tamne naočare propraćen svaki de-
kolte i svaka mini suknja. Letnja dokolica je imala i svoje ime:
džabalebarenje.
U to neko vreme, kada sam se još češljao i kada mi je bilo
stalo da budem odeven po poslednjoj modi, uredno sam po-
hađao predavanja i vežbe na višoj uličnoj školi. Znalo se da
svakog dana oko pola dva kum Riki i ja u bašti u to vreme po-
pularnog kafića Imidž sedimo za našim stolom,  glođemo pla-
stičnu kašičicu, gustiramo espreso sa koka-kolom, dok ispod
rejban naočara, kao kontrolori letenja, odmeravamo svaki
dekolte ili šlic, pokušavajući da čitamo novine.

Skrećem pogled sa bujnih grudi brucoškinje ekonomskog

fakulteta koja je upravo položila svoj prvi ispit ever i sipam
šećer u kafu. Pažnju mi prvo privlači karmin na iskrzanoj
šoljici. Moj kratki espreso kao da se stiso od stida izbegava-
jući dodir sa ostacima nečije intenzivne šminke. Počinjem
pažljivo da razgledam donetu mi kafu i utvrđujem da mi je
reketić za kafu umazan. Kao da je pran pa nije lepo opran.
U to vreme umesto klasičnih plastičnih kašičica uz kafu su
se služili čuveni plastični reketići, idealni za prežvakavanje
od 20 minuta, koliko nam i traje espreso.

Za stolom pored nas sedeo je veliki gazda, potonji kockar

gubitnik, Ljuba Imidž. Dok držim umazanu kašičicu, sa
nevericom i gađenjem okrećem se prema Ljubi sa:
„Ljubo, vidi šoljicu. Em okrzana a em ima karmin. A
plastičnu kašičicu mi dali pranu. Nije valjda da perete
kašičice.“

181
 Milan Jovanović

„Peremo, bre, brate, kako da ne peremo. Sad ću da im

jebem majku u šank...“ Odgovara Ljuba svojim prepoznat-
ljivim promuklim glasom.
„Ma, Ljubo, to se ne pere...“ Probam ja da bez nerviranja
objasnim da mi kao mušteriji sleduje čista šoljica i kašičica.
„Ma mora da se propere, ne ide... Će se zarazi neko.“
„Brate, to se baca.“
Sa susednog stola dobacuje Lule, koji se pojavljuje iza
dnevnih novina koje je studirao kao sveto slovo:
„Ljubo, praviš sto hiljada marke mesečno... Pa otvori se
malo pa kupi još kašičice, mamu mu jebem.“
„Pa kad ih Riki i Milan ne bi jeli možda bi neka pretekla.“
Tu se umeša i Riki koji je kao odličan vezni igrač umeo
da prodorom po strani lako uđe u gol šansu:
„Evo, obećavamo da neće glođemo ove kašičice nikad
više.“
Razgovor je zamr’o u sekundi kada su prošle najpono-
snije grudi made in Niš. Nina, studentkinja medicine, u
beloj majici bez brusa, veselo je protrčala kroz kafić javlja-
jući se svima ćao-zdravo kombinacijom. Nije bila svesna
da je svakodnevno izvodila najveličanstveniju predstavu
za nas, ljubitelje atributa materinstva. Njene sise se nikako
nisu uklapale u onu priču koju je polupijani Isak Njutn iz-
mislio nakon popodnvne dremke, vareći preobilan ručak
u hladu hrasta. Ove grudi odolevaju sili Zemljine teže bez
daljnjeg. Prizor je bio toliko upečatljiv da nisam ni osetio
kada sam umesto kašičice počeo da žvaćem kragnicu svoje
„original krokodil“ majice kupljenu povoljno kod šanera.
U to vreme izbegavao sam one orijentalne krokodile okre-
nute ka Istambulu.

182
 Američki san

Posle pauze za sise, Ljuba i Lule su nastavili nešto konspira-

tivno da pričaju, što mi nismo ni pratili jer je oko nas bilo
mnogo minića, tesnih šortseva i dekoltea. Ljuba ga kao te-
rao da idu nešto da nešto, a Lule objašnjavao da će mu dođe
neko da nešto. Riki i ja smo za to vreme ništa da nešto, tek
da se vidi da i mi umemo da budemo konspirativni.
Malo kasnije, Ljuba se dig’o sa stola, seo u svoj večito
nepravilno parkiran golf 2, čudo tog vremena, i otišao u
oblaku slabo sagorelog dizela.
„Majke mu ga škrte... Sad ću ga ja opravim. On li će nas
truje sa štrokave kašičice.“
Nastavak dešavanja rekonstruisali smo malo iz Luletove
priče a malo iz delova razgovora koje smo pasivno upamtili.
Ljuba je iz Imidža otišao i pokupio svog kuma, čijeg imena
ne mogu da se setim, pa su otišli na Kamenički Vis, brdo
pored Niša. Mala ekspedicija je zaobišla izletnike i plani-
narski dom došavši do teško pristupačne, zabačene padine.
To dobro skriveno mesto je devedesetih godina bilo divlje
strelište za oštre tipove. Svako ko je držao do sebe i svoje
pozicije u miljeu niških opasnih momaka baš ovde je prvi
put probao hicima pištolja da polomi flašu ili izbuše neku
od limenki za ulje. Koka-kola se tada još nije uvozila u me-
talnoj ambalaži. Lule je, znajući za njihovu pucačku na-
meru, zašao iza padine na kojoj se puca i kroz gustu šumu
spustio se do linije vatre. U zgodnom trenutku, kada je neko
od kumova ispalio metak nakon dugotrajnog nišanjenja
brojne ambalaže, Lule se prodrao iz sveg glasa:
„Aaah... Ljudi, u pomoć! Ubiše me!“ 
Lomeći granje dok se kotrljao niz padinu, Lule je verno
oponašao smrtno ranjenog putnika namernika. Kumovi
su se preplašeno pogledali, seli u golfa i velikom brzinom
pobegli direktno u Imidž.

183
 Milan Jovanović

Pola sata kasnije, Ljuba i kum sede za istim onim stolom,

puše i žvaću one štrokave kašičice. Nervozno se premeštaju
sa guza na guz, u sve neudobnijim stolicama. Duboko za-
gledani u pepeljaru na centru stola, kao da je prvi put vide,
nisu ni primetili kada se pojavio Lule:
„A, bre, je l’ ste čuli da ubiše nekog na Kameničkom
Visu? Sve televizije javljaju.“ Pita Lule Rikija i mene.
„Ne. Kad, bre?“
„Danas. Išle neke budale da pucaju. Neznalice. Metak
išao visoko i ubio nekog čoveka koji se zavukao u šumu da
kenja. Našli ga golodupastog...“
„Ne zajebavaj!“
„Ma da, bre. Sad mi reče saobraćajac da imaju neki ure-
đaj iz Švedske, skoro ga uvezli. Mogu da na osnovu tragova
guma nepogrešivo otkriju model i godinu auta. Kaže da će
kompjuter da pokaže ako je auto registrovan u Srbiji.“
Ljuba i kum su bez reči ustali i pošli ka kolima.
„’De ćete vas dvojica sada?“
„Idemo nešto da nešto.“
„Je l’ ste išli da pucate danas?“ pita Lule „naivno“.
Ljuba, primetno bled i znojav, vraća se do stola da uzme
cigarete i ključeve od auta.
„Ne, bre, šta ti pada na pamet. I nemoj se dereš toliko,
će pomisle ljudi svašta.“
„A i mi pucamo samo na Vinik, nikad ne idemo na Ka-
menički Vis.“ Dopunjuje kum otresito.
„Pa i bolje! Svakave budale ima na Kamenički Vis.“

Priča dalje kaže da su Ljuba i kum otišli direktno kod nekog

vulkanizera u obližnjem Leskovcu i da su zamenili sve če-

184
 Američki san

tiri gume dok su stare, u vrlo korektnom stanju, u povratku

lično spalili na gradskoj deponiji.

Sutradan u Imidžu, u deja vu sceni: ženske, novine, espreso,

Ljuba je kao uzgred pitao Luleta:
„Brate, a na kojoj televiziji javili za ono ubistvo?“
„Ma to bilo još pre 15 godina, to si me ti nešto loše čuo.
A i sada policija ima skrivene kamere na Kameničkom
Visu. Niko nije budala tamo da ide da puca.“
I tako je Ljuba prefarbao svoja nova kola.
Lule je skončao, par godina kasnije, na predvidiv, ali ipak
veoma neobičan način. U tuči sa doktor Đoletom. Doka-
zano je da je stradao od sopstvenog pištolja. Iza sebe je
ostavio sina Kiću i podeljena mišljenja. Neki ga sažalje-
vaju, a neki likuju nad njegovim krajem. Mnogi ga se još
uvek sećaju.
Nauka kaže da se ljudsko sećanje uglavnom sastoji od
slika, statičnih ili dinamičnih. Mišljenja su podeljena. Pe-
simisti ne uspevaju baš da zapamte mnogo lepih slika, za
razliku od optimista kod kojih „lepe potiskuju ružne“, baš
kao u onoj pesmi o uspomenama.
Ima nekih sećanja koja zauzimaju posebno mesto. Ona
obrazuju emotivno obojene slike koje su kao uramljene.
Zato volim da se u sećanjima vratim u period života u kome
sam još uvek imao šanse da postanem superheroj kad po-
rastem ili barem vatrogasac.
Kažu da srećni ljudi imaju loše pamćenje i bogato sećanje.
Kada se priča o detinjstvu, malo ljudi izostavi poglavlje
„Moji baka i deka“. Moja sećanja na mamine roditelje uo-
kvirena su pozlaćenim ramom u duborezu, sa malo sveže
patine.

185
 Milan Jovanović

Te divne i jednostavne ljude nikad nisam oslovljavao

sa nana i deka, ili baka i deka. Za mene su uvek bili baba i
deda i važili su za srećnu porodicu. Trudili su se da mi svaki
dan bude kao Nova godina i da mi sve bude kao Diznilend.
Na njihovom tlu za mene su važila posebna, mekša pravila.
Zapravo, ja sam pravio pravila. Skoro sve mi je bilo dozvo-
ljeno. Imao sam sopstvenu mini-državu u Viničkoj ulici i
svakoga dana išao u novu avanturu.
Često sam provodio vreme istražujući dvorište i lepo
uređenu minijaturnu baštu sa ne baš preterano prijateljski
nastrojenim ružama. Uživao sam naklonost dedinih lovač-
kih pasa i bio jedan od retkih preživelih koji su smeli da
uđu u njihov boks. Igrao sam se treskajući dedinim alatom
u radionici, a nije bilo nezanimljivo ni u garaži gde je bila
parkirana freza i priključne mašine. Ogroman dedin bicikl
bio je nesavladivo prevozno sredstvo za moju konstituciju,
ali je bio idealan kao pokretne merdevine za penjanje na
garažu. Dok me je leti baštensko crevo pretvaralo u vatro-
gasca početnika koji je stalno vežbao kako da ugasi vatru u
kući, u kolima u pokretu, na biciklisti... Zimi mi je peć na
drva bila najinteresantnija igračka. Neverovatno kakvi sve
predmeti mogu da izgore i da naprave toliko dima.
Provodio sam sate i sate šunjajući se po kući istražujući
tu vremensku kapsulu s početka dvadesetog veka. Babina
i dedina spavaća soba je, više-manje, muzejski eksponat.
Sećam se onog naftalinskog mirisa starih stvari pomeša-
nog sa mirisom dunja uvek prisutnih na ormaru. Uvek sam
bio impresioniran velikim drvenim bračnim krevetom sa
starinskim madracem od skoro pola metra prekriven jor-
ganom debljine dušeka u današnje vreme.
Posebno pamtim specifičan miris štirka koji, čini mi
se, i dan-danas osećam u svojim nozdrvama na čvrsto

186
 Američki san

uštirkanoj posteljini, na čijim ivicama možeš da isečeš ja-

buku. Poveći drveni ormar od istog drveta kao i krevet.
Unutra garderoba, peškiri, posteljina poslagane sistematski
u istom poretku već 50 godina i viseći deo pun starinskih
kaputa i jakni. Ništa od garderobe se nije bacalo. Valjda su
se sećali težih vremena.
Na noćnom stočiću sa rasklimanim nogama stajala je neka
jeftina starinska lampa sa žutim abažurom sa resicama. Samo
jedna, i to sa babine strane kreveta. Nikad nisam provalio za-
što ne dve. Ali i ta jedna je bila dovoljna za basket sa krpenja-
čom napravljenom od dedinih čarapa. Na zidovima požutele
tapete. Ne mogu da se setim koje su boje bile kad su tek po-
stavljene. Stavljene su pre nego sam se ja rodio.
Iznad kreveta, na zidu, nalazila se replika slike koja mi
se trajno uselila u život. Satima sam umeo da posmatram te
jesenje umirujuće tonove. Sredovečni par u odlaženju, blaga
izmaglica na krivudavom raskvašenom putu kroz staru hra-
stovu šumu. A ispred njih lovac ili čovek koji nosi neki štap.
Par koji gazi po blatu, moj dečji um je doživeo kao moje babu
i dedu. Kao oni idu šumom a lovac ispred njih ih čuva. Ta slika
se jednostavno zalepila za mene, baš kao što se Selindžerova
knjiga Lovac u žitu lepi za generacije tinejdžera.
 

 Mel Gibson je glumio Flečera, taksi vozača sa čudnom po-

trebom da uvek ima kod sebe Lovca u žitu, a ja sam morao,
uvek kada sam dolazio u Viničku, da gvirnem u spavaću
sobu i da se pozdravim sa slikom. Tih par sekundi sa Kišom
u hrastovoj šumi umeli su da me ispune sećanjima na bez-
brižno detinjstvo kada su svi bili veliki a ja mali.
Kasnije, kad sam odrastao, zainteresovao sam se za ime
autora i saznao da je u pitanju Ivan Šiškin. Saznao sam još i

187
 Milan Jovanović

da je akademik školovan na Imperijalnoj akademiji u Sankt

Peterburgu i da je jedan od najcenjenijih ruskih pejzažista.
S godinama, Šiškin i ja smo naše druženje sveli na rutinu.
Mislim da nije bilo moguće da svratim a da se Šiškinova
reprodukcija i ja ne pozdravimo. Nismo imali potrebe da
razmenjujemo reči jer smo se prećutno razumeli.
U svojim poznim dvadesetim godinama mene je do-
brano sustiglo ono „Živ bio veliki poras’o“. Baš sam „naras’o
veliki“. Sa košarke sam prešao na dizanje tegova, napravivši
sličan transfer kao kada apsolovent prava pređe na astro-
nomiju. Ubrzanim studiranjem vrhunskog sporta dobacio
sam se do prvog mesta na državnom, a sa svojih trideset
godina, i na svetskom nivou. Sećam se da sam sam sebi u
neverici ponavljao:
„Milane, ti si svetski šampion. Milane, ti si najjači na
svetu“.
Kao Slavko Štimac u onom filmu kada se oslobađa fru-
stracija ponavljajući :
„Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem“
Medijske pažnje i lovorike nisu mi smanjile nagon za
pobeđivanjem, već sam sebi zadao nove, još teže, ciljeve ne
štedeći sebe u prašnjavoj teretani bez grejanja. Da budem
iskren, volim da treniram u najgorim uslovima jer mi onda
samo takmičenje bude kao salonska zajebancija.
Kao i grad na brdu, tako i moji rezultati nisu mogli da
ostanu nezapaženi. Stizali su pozivi za takmičenja iz Ne-
mačke, Finske, Amerike, Rusije, Slovačke... A donedavno
sam igrao košarku za niškog drugoligaša i najdalja destina-
cija nam je bila Bugarska. U Sofiji smo spavali u student-
skom domu u sobama bez grejanja, tuširali se u zajednič-
kim kupatilima, čiji tuševi nikada nisu osetili toplu vodu.

188
 Američki san

Evo me sada letim preko okeana, odsedam u pravom ho-

telu, vozim se taksijem, čak se ni ne hranim po studentskim
menzama... Imam i kofer sa točkićima i laptop pa se skroz
uklapam u okruženje po svetskim aerodromima. Počinjem
da ličim na ozbiljnog sportistu.
Kao kada se dete popne na trešnju, tako sam se ja navuko
na takmičenja i obaranje rekorda. Kažu da ne treba više od
dva puta godišnje da se bude na vrhu forme jer organizam
ne može da podnese. Ja sam terao godinama u crvenoj zoni
jakog treninga. To mi je bio zaštitni znak. Nikad nisam bio
nespreman. Bio sam uvek ili spreman ili u vrhunskoj formi.
Vremenom sam obišao sva moguća evropska, svetska, sred-
njoevropska prvenstva, nacionalne kupove raznih zemalja.
Svaki odlazak u neku stranu zemlju bio je više-manje sličan.
Obično sletim par dana pred takmičenje da se adaptiram na
klimatske uslove i vremensku razliku. Ispijajući dosta tečnosti
uglavnom provodim vreme razgledajući grad ili odmarajući.
Na dan takmičenja sam vulkan koji u nezadrživoj erupciji
briše protivnike, a nakon toga sledi dug noćni provod sa ko-
legama odakle vučem nadimak „Zlatna jetra“.
Moj prvi odlazak u Rusiju na međunarodni kup Moskve
bio je veoma specifičan. Uvek sam pre odlaska u neku ze-
mlju voleo da se pripremim čitajući što više o njenoj kulturi
i istoriji, a Moskva je nudila toliko toga. Crveni trg, Boro-
dinska bitka, Tretjakovska galerija...
Odluku šta ću od znamenitosti da posetim doneo sam na
licu mesta. Pošto je vreme u Moskvi decembra u rasponu od
’ladno do ’ladno u pičku materinu, opredelio sam se za indoor
varijantu, za posetu Tretjakovskoj galeriji sa preko 130.000
eksponata. Zaleđena lada sa gumama u koje su usađeni šiljci
za vožnju po zaleđenim drumovima, dovela me je u okolinu
jedne od najpoznatijih svetskih galerija. Kažem okolinu, jer

189
 Milan Jovanović

nismo mogli da priđemo baš do ulaza zbog velike gužve. Pola

metra snega i četvorored obožavaoca umetnosti od preko 300
metara na ulazu nisu mi ulivali puno vere da ću da uđem u
svetsko umetničko čudo pre nego dobijem upalu pluća. Čvr-
sto rešen da uđem dok sam još uvek mlad, „neprimetno“ se
uvlačim u grupu klinaca ne starijih od 10 godina i hodajući
čučeći dolazim do ulaza. Blago crvenim kada me obezbeđenje
izvlači iz reda. Mnogo crvenim kada me neko prepoznaje kao
svetskog snagatora i pušta bez karte u galeriju. A i ona votka
što sam nazdravio sa taksistom počela da me sustiže baš pred
galerijom. Nije da se pravdam, ali tako je bilo.
I, da l’ je votka kriva ili nije ali, dok sam gledao poznate
ikone nastale pod kičicom Pavla Rubleva, kao da sam osetio
miris babinih kiflica. Malo dalje, gledavši Malevicev Crni
kvadrat nisam mogao da se načudim što vidim parkiran bi-
cikl svog dede pored platna. Jaka ova votka. Koncentrišem
se da proniknem u Kompoziciju VII, najkomplikovaniju
sliku Kandinskog, ali ne ide. Slike ruskih velikana smenjuju
mi se sa slikama za koje verujem da postoje samo u mojim
sećanjima. Baba, deda, keva, sestra, sestre od tetke, žuta
stona lampa, panasonic video-rikorder, puška, peć na drva,
parče domaćeg hleba namazano ajvarom sa obe strane, au-
tomobilčići, „sudav“...
Neko me tapše po ramenu:
„Gospodine, za pet minuta zatvaramo.“
Mahinalno gledam na sat. Više od dva sata sedim na
klupici postavljenoj direktno ispred Šiškinove slike Kiša u
hrastovoj šumi. Vreme je da idem. Žestoko sam ogladneo
od silnih kiflica.

190
 Američki san

Nije tajna da me svaki povratak u Niš razneži i razmagne-

tiše. Nadiru sećanja i ne uspevam da ih ne preživim još je-
dared. Da ne bih zamarao svoju okolinu prepričavanjem,
ja ih zapisujem.
Neki pisci imaju svoje kabinete, masivne stolove u du-
borezu, sekretarice, a imaju i radno vreme kada pišu i kada
ih niko ne uznemirava. Oni verovatno i persiraju sami sebi
i kupuju svoje knjige da ih imaju za uspomenu.
Ja nemam pisaći sto, radno vreme i sekretaricu. Mene tek-
stovi pronalaze gde god da sam. Mahom pišem za kuhinjskim
stolom ili na poslu, krišom, na kvarno. Često kucam po aero-
dromima, u muzejima, na klupicama u parku ili po kafićima.
Kad sećanja nadiru pišem punom parom, kad i gde stignem. 
Ali kako se knjiga bliži kraju, pišem sve sporije. Osećam
da štampanjem knjige zatvaram jedno poglavlje u svom
životu, a ostaje zebnja koliko mi ih je još preostalo? Kažu
da ljudi prvu polovinu života troše nemilice a drugu štede
da im što duže potraje. I evo mene opet u gastarbajterskoj
dilemi: štedeti ili trošiti?
Što sam stariji, sve mi se više čini da svi mi gastarbajteri
imamo zajednički američki san: da se kad-tad vratimo u
domovinu.
I’m back!

191
 Milan Jovanović
AMERIČKI SAN
2009.

I izdanje
Izdavač Alnari d.o.o.

Za izdavača Saša Petković

Urednik biblioteke Vasa Pavković

Lektura Jasna Karamarković

Slog i prelom Alnari

Štampa Plavo slovo, Beograd

011/3095-566

Plasman 011/3046-547
office@alnari.rs
www.alnari.rs

Tiraž 1.000 primeraka

CIP - KATALOGIZACIJA U PUBLIKACIJI

Narodna biblioteka Srbije, Beograd

ЈОВАНОВИЋ, Милан
Američki san / Milan Jovanović. - 1. izd. - Beograd : Alnari, 2009
(Beograd : Plavo slovo). - 192 str. ; 21 cm. - (Biblioteka 011)

Tiraž 1.000.

ISBN 978-86-7710-448-1

821.163.41-31

COBISS.SR-ID 170781196

192