Насловна страна:

Иван Табаковић, Портрет Мице Тодоровић, 1923.

уступљено љубазношћу Музеја савремене уметности, Београд
Мојој мами
8 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
 Приступ

Kњига под насловом ­У грађанском огледалу настала је као

резултат вишегодишњег истраживања и интердисциплинарног
теоријског раз­мат­рања женских идентитета у грађанској култури
Босне и Херцеговине, темељених на различитим социолошко–
кул­ту­ролошким контекстима грађанске идеологије и умјетности
у оквиру приватних и јав­них друштвених сфера с краја XIX и у
првој половини XX ви­је­ка.
Уочене и издвојене структуре различитости женских
идентитета изнова су реинтерпретиране сходно одређеним
сегментима историје умјетности, тј. редефинисани су начини
презентовања идентитета умјетница у специфичним историјским
периодима. Истраживање је искључиво базирано на позицији
женског субјекта у гра­ђанској култури, заправо на улози женског
субјекта у конституисању грађанске културе. Истражено је
суштинско питање маргиналности, однос маргина – центар, на
основу политичких, друштвеноаналитичких и културолошких
студија као и дру­гих писаних сазнања. Одређена пажња је
дата медијској афирмацији женске слобо­де и еманципације у
карактеристичним друштвеним условима.
Елаборација теме на основу теоријске матрице базирана је
на историји, историји умјетности, студијама културе, савременим
феминистичким теоријама и постструктуралистичким теоријама
у комбинацији са критичким теоријама сљедбеника Франкфурт-
ске школе. Како је тема овога истраживачког рада постављена
интердисциплинарно, методолошки гледано, она синтетизује
сазнања више научних дисциплина, као што су: студије културе,
женске студије, историја умјетности, теорија умјетности и теорија
медија.
Слиједећи ове теоријске приступе, њихове идеје о
диференцирању различитости и указивања на зависност до­
минантних канона од политике родних разлика, као и чињенице

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 9
 да се таква разлика испољава кроз интерпретирања и теоретисања
умјетности, уочена је потреба, ис­казана у овом раду, за другачијим
теоријским приступом у проучавању босанско­хер­цеговачке
умјетности. Другачији теоријски приступ проузрокован је
истроше­нош­ћу канонских термина историје умјетности,
заправо њеним досадашњим ин­терпретативним стратегијама,
које су знатно осиромашиле дискурс традиционалне историје
умјетности, одузимајући вјеродостојност њеним идеолошким
и методоло­шким полазиштима. Искључивање жена из историје
и историје умјетности посљедица је структуралног сексизма, те
би зато њихов повратак у историју и умјетност значио истински
политички изазов дисциплини која род­ним, класним и расним
ограничавањем жели задржати непромијењено стање.
У значењском и вриједносном смислу, феминистички дис-
курс омогућио је дру­гачије сагледавање социјално–политичког
положаја жене у друштву и култури, статус жене умјетнице,
умјетничке приступе жени као инспирацији, њеној сексуалности,
женској еманципацији и учешћу у прово­ка­цији друштвених,
културних и моралних норми. Овдје долазимо до кључног питања
идентитета умјетница, заправо до њихове двоструке позиције
проузро­кова­не пристајањем на двострука правила умјетничког
система, базирана на родним ос­новама.
Један од значајнијих теоријских полазишта у овом раду
јесте и текст Линде Нохлин „Зашто нема великих умјетница?”,
за који се може рећи да је прва озбиљна феминистичка анализа
женске умјетности, а самим тим и женског идентитета. Сли­једећи
наслов њеног текста и питање које нам ауторка њимe поставља,
у овом ист­ра­живању су изнесени резултати чији је циљ био
пронаћи у босанскохер­цего­вачкој култури примјере вриједних
и недовољно познатих жена, које су сво­јим при­лично скромним
али, и поред тога, занимљивим, оствареним и достојним пажње
умјетнич­ким карије­рама оставиле значајан траг на почецима
настанка бо­сан­скохер­це­говачке умјетности.
Садржајно истраживање и селектовање композиционо

10 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
је разврстано у четири поглавља, у оквиру којих је најприје
јасно дефинисан приступ истраживању, као и теоријски и
методолошки аспект истраживања, а све претпостављено
наведеном циљу истра­жи­вања. Слиједом тога, структурално је
објашњен историјско–културолошки контекст, у оквиру којег
су мапирани поједини кључни елементи, a на основу којих су
сагледане настале друштвене промјене. Најприје је специфично
дефинисано шире поље анализе културног контекста, а за­тим
се кроз анализу и посебно разматрање појединих идентитета
ликовних умјет­ница, књижевница и значајних индивидуалних
женских појава у јавном животу истраживање сагледава у три
равни: приватни идентитет жена, друштвени – јавни идентитет
жена и однос приватног и јавног, тј. њихову интерференцију.
Сходно истраженом, може се рећи да феномен женских иден­ти­
тета у босанскохерцеговачкој грађанској умјетности до сада није
био предмет по­себ­них студија историчара умјетности, нити је у
теорији обрађиван као самостална појавна цјелина, ако се изузму
спорадична и несистематична истраживања поједи­них умјетни-
ца и њихових умјетничких опуса.
Из тих и таквих досадашњих истраживања могло се
закључити да је недостајала свеобухватнија вертикална анализа у
оквиру босанскохерцеговачке историје умјетности која истражује
контекст, парадигму и свијет умјетности, друштвене и умје-
тничке вриједности, интерсубјективне односе, класификације,
идентификације, умјетничке радове које су стварале умјетнице,
њихову појавност, рецепцију и значење дјела.
Разрађујући вриједности у хоризонталној равни, а имајући
у виду историо­граф­ски оквир, било је неминовно да се сусретнемо
са историјским чињеницама које су крајем XIX и почетком XX
вијека произвеле сложености у оквиру динамичких промјена,
са свим политичким, привредним, друштвеним и културним
преломима. Анализом појединих примјера доведени су у везу
одређени облици умјетничког стварања у ширем културном
контексту изражавања, са моделима друштвеног жи­во­та какав

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 11
 је био мултикултурални и мултиконфесионални живот у оквиру
више­на­ционалне босанскохерцеговачке грађанске средине
крајем деветнаестог и почет­ком двадесетог вијека. Заправо,
културолошки контекст је кориштен у „читању” со­цијалне
промјене жене и њених идентитета, како у синхронијској тако и у
дијахро­нијској равни.
Књига је настала на богатој и разноврсној теоријској и
из­ворној основи, коју чине необјављена архивска грађа, бројна
штам­па и периодика, као и резултати различитих истраживања
исто­ричара умјетности и истраживача сродних дисциплина.
Поред текс­това савремених теоретичара културе, у раду су
кориштени историјски извори и умјетничка дјела из бројних
научних и културних институција у Босни и Херцеговини: Архива
Босне и Херцеговине, Архива Републике Српске, Музеја града
Сарајева, Музеја Републике Српске, Му­зеја савремене умјетности
Републике Српске, Умјетничке галерије Босне и Херцеговине и
Међународне галерије портрета у Тузли.
Треба нагласити да је првобитни текст ове књиге у свом
изворном облику, под називом Приватни и јавни идентитети
жена у оквиру босанскохерцеговачке грађанске умјетности,
одбрањен као магистарска теза на Универзитету уметности у
Београду. Ово је прилика да посебну захвалност искажем мојој
менторки проф. др Миланки Тодић, као и члановима комисије
проф. др Дивни Вуксановић и проф. др Драгану Булатовићу,
који су ми пружили добронамјерну, професионалну, и изнад
свега, људску подршку. Такође, пријатељску захвалност дугујем
умјетнику Милети Продановићу, чије су креативне идеје и
сугестије довеле до коначног наслова ове књиге.
У току проналажења бројног и расутог материјала
драгоцјене савјете пронашла сам код пријатеља, колега и
сарадника у многим институцијама културе, а дужну захвалност
исказујем: Музеју савремене уметности у Београду, Музеју
примењене уметности у Београду, Народној галерији у Љубљани,
Међународној галерији портрета у Тузли, Хисторијском музеју

12 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
у Сарајеву, Умјетничкој галерији Босне и Херцеговине, Музеју
Републике Српске, Музеју савремене умјетности Републике
Српске, подршци и савјетима Љиљане Лабовић Маринковић,
проф. др Лидије Мереник, Мелихе Хусеџиновић, Азре Бегић,
Бојане Поповић, Братислава Теиновића, Иване Удовичић,
Драгане Бркић, Михрета Алибашића, Гордане Станковић, др
Бориса Гороње, Немање Мићевића, Љиљане Кораћ, Алме Лека,
Верице Стошић, Бојана Стојнића и Бранке Шестић. На крају,
највећу захвалност дугујем својој породици, која је, као и увијек,
била од неизмјерне важности током писања и обликовања ове
књиге.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 13
 Са Истока на Запад

Крај XIX и почетак XX вијека на простору Балкана,

а самим тим и на бо­санскохерцеговачком простору, период
је бурних догађаја и промјена у поли­тич­ким, економским,
друштвеним и културним сферама. Пропаст Османске царе­
вине, коју је слиједио долазак Аустроугарске монархије (1878),
Видовдански атентат (1914) и Први свјетски рат (1914–1918),
уједињење јужнословенских народа у Kраљевину Срба, Хрвата и
Словенаца, разбијену и раздијељену почетком Другог свјетског
рата (1941), представљају крупне исто­риј­ске турбуленције
праћене убрзаном модернизацијом. За само неколико година
у раздобљу консолидације грађанског друштва, интензивне
индустријализације, убрзаног развоја просвјете и инс­титуција
које су пратиле бурне политичке и идеолошке промјене, Босна је
проживјела „свој” деветнаести вијек.
Може се рећи да су промјене које су крајем XIX
вијека захватиле Босну на одређен начин закасњеле идеје
просвјетитељства, јер су исказале основне прин­ци­пе модерног
погледа на свијет, инсистирајући на бескомпромисној,
рационалној и секуларној интерпретацији природе и друштва.
Све више су се критички посмат­рали власт и обичаји, а цијенила
наука и технологија, као средство унапређења и људског
усавршавања. Многи основни постулати модерног друштва
утемељени су на идејама просвјетитељства.1 Просвијећеност
је по­јединцу осигуравала снагу и вриједност коју ниједна друга
деструктивна идеја није могла да угаси. У том кон­тексту уобличава
се социолошки дискурс модeрнизма, изведен из теорије Макса
Вебера, која подразумијева да „пораст значаја капитала као и
развој производних снага, повећавањем продуктивности јача
централне политичке силе, уобличава ет­ни­чки и национални

  М. Тимотијевић, Рађање модерне приватности, Clio, Београд, 2006, 5–12.

1 1. Сарајево крајем XIX вијека

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 15
 идентитет, развија урбану форму живота и доводи до пораста
значаја појединца увођењем редовног школовања и секулариза-
ције етичких нор­ми”.2 Пратећи социолошки и филозофски
дискурс модерности, видимо да су кате­горије које су истицане
биле појава индивидуалности, људског достојанства, сло­боде
мишљења, критичности према традицији и вјеровање у реформе
и напредак.3
Историјска чињеница је да се грађанско друштво у Босни
почиње фор­ми­рати још у оквирима феудалног система, нарочито
у првој половини XIX вијека, ка­да је обогаћени трговачки слој
почео да заузима јаче економске позиције, а и сама је Османска
царевина покушавала да спроведе реформе4 које су погодовале
про­до­ру идеја грађанског друштва са Запада. Реформе су биле
духовни производ нап­редњачких османских интелектуалних
реформатора – бирократа, образова­них у Европи, који су, као
такви, успјешне бирократске методе из европских пракси
настојали примијенити у условима Османске царевине. Иако
су биле предвиђене да учврсте моћ султана и ојачају Царство
у економском, политичком, војном и кул­тур­ном смислу,
приближавајући Порту тадашњим европским стандардима,
рефор­ме нису биле нарочито успјешне, а спорост у њиховом
спровођењу није задовољи­ла велике силе које су пратиле тај
процес друштвене трансформације. Реформски процеси, који су
покушавали да преобликују изглед османске државе, довели су
до нових могућности за уобличавање различитих видова културе
у оквиру које је могуће сагледати приватни живот становника
Царства. Ако се изузме балканска кри­за, реформе на подручју
Босне и Херцеговине имале су доста позитивних пром­је­на. Дајући
земљи цивилизованији дигнитет у Сарајеву и Мостару, све веће
европске силе успостављају конзулате и кон­зу­ларне агенције.
Хришћанском станов­ни­штву реформе су наговјештавале одређе-

2
  Исто, 7.
3
  Исто.
4
  Ријеч је о „танзиматским реформама” (1839−1876), које су у одређеном обиму
захватиле и Босну.

16 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
не погодности, које су се огледале кроз ви­ше правне сигурности, 2. Бањалука крајем XIX вијека
али и више слободе за разне видове економске дјелатности.5
Међутим, ове реформе ни на један начин нису, чак ни у законским
нормама, поменуле живот жена и њихово обичајно-породично
право, начин живота, или евентуалне видове ор­га­низовања.
Нова социјално-економска физиономија профилисала се
као бизаран конг­ло­ме­рат, јединствен у тадашњој Европи, који

5
  Хришћанско становништво није истовремено, у свим крајевима, осјећало
позитивне посље­дице ових промјена. Нове околности биле су прво прихваћене
у градским срединама, а свједо­чан­ство о тим повољнијим условима живота
хришћана је већи број подигнутих и обновљених право­славних цркава, насталих
као резултат јачања појединих српско-православних општина, посебно оних
у Сарајеву и Мостару. Најзначајнији примјер је подизање Саборне цркве у
Сарајеву, за чију је изградњу одлука донесена 1859. године, а у потпуности је
завршена 1872. године. (В. Скарић, Сара­јево и његова околина од најстаријих
времена до аустроугарске окупације, Сарајево, 1937, 245–246.)

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 17

3. Бањалука крајем XIX вијека
4. Бањалука крајем XIX вијека
18
као такав није имао могућности брзе еманципације појединца и
његовог напретка.
Долазак Аустроугарске монархије, и четрдесет година
проведених у њеном оквиру (1878–1918), најприје као окупирана
провинција под формалним суверени­те­том турског султана, а
затим у саставу Монархије, за Босну и Херцеговину, на прагу
њене модерне историје, значио је проживљавање раздобља њеног
најдубљег унут­рашњег преображаја.
То је период када у Босну и Херцеговину продиру нове
идеје, нови концепти културног организовања, а њени народи
настоје да се укључе у европскe циви­ли­за­цијскe културнe токове.
Основни циљеви нове управе били су просвјећивање по­да­ни­ка
и подизање њиховог економског потенцијала. Тиме је држава
започела уп­ли­тање у живот појединца не само у јавној већ и у
приватној сфери.
Централно мјесто у идеологији аустроугарске управе
заузимала је идеја о ње­ној цивилизаторској мисији. Домаће
становништво се сматрало незрелим за кон­ст­ и­туционални
живот, па су готово све иницијативе у политичком, социјалном и
кул­турном погледу биле допуштене само властима, које су уједно
усмјеравале и конт­ролисале њихово остваривање.
Од тренутка када је Босна окупацијом постала саставни дио
Aустроугарске монархије и када се поставило питање положаја
структура босанског друштва у од­но­су на структуре аустроугар-
ског друштва, појавило се и питање босанског плем­ства. Ова
вијековима важна насљедна категорија европске власти и европ­
ског угледа, слој који је узор за „просте и неуке” народне масе, који
треба слије­дити у културним вјерским и свим другим видовима
прогреса, у Босни је била не­јасна и непозната категорија.6 Зато
је битно напоменути да је истицање мита, кра­јем XIX вијека, по
којем су средњовјековни босански племићи прешли на ислам,
било у функцији тадашњих општих политичких и друштвених
6
  У средњоевропско схватање није се уклапала османска војна пракса, по којој се
племићка титула заслуживала, а не насљеђивала.
Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
односа. У том кон­тексту је и потенцирана „племенитост” бегова,
босанске земљопосједничке елите, и наг­лашавана њихова улога
као чувара државне традиције.7 У складу са тадашњом по­литиком
интегралног босанства, министар финансија Бењамин Калај
босанске бегове је сматрао „државотворним елементом” који
познаје земљу и народ и са­мим тим је једини у стању владати
народом.8 Тада је формирана и теза како су бегови „потомци
старих средњовјековних племића и на томе је грађена идеја бо­
санске нације”.9 На основу тога један дио бегова је, користећи
стечене привиле­гије, постао савезник аустроугарске управе,
укључујући се на тај начин у нову адми­нистрацију и нове структу-
ре моћи. Временом се број контроверзних питања о босанским
беговима смањивао, али никада није понуђен прави одговор
на питање да ли се бегови могу сматрати племством или не, с
обзиром на суштину османског друштва, које није било сталешки
конституисано онако како је то било у Западној Европи.10
Како је босанско друштво у национално-вјерском погледу
било подијељено, ис­казујући различите политичке па и социјалне
тежње, показује новоуведена упра­ва, која се изграђује као фактор
који одржава равнотежу снага. Такође је социјална структура
становништва, у којој је доминирала већинска аграрна попула- 5. Бањалука крајем XIX вијека

ција и у ко­јој је грађанство неразвијено, погодовала увођењу и

функционисању једног конзер­ва­тивног система управе.
Када је Аустроугарска ушла у Босну, у њој су већ,
различитим путевима и неједнаким интензитетом, били у току
процеси формирања националних иден­ти­тета трију народа.
Аустроугарски политичари су настојали да спријече такав поли­
ти­чки развој, јер су га видјели као пријетњу Монархији. Највиши
израз те политике био је модел националног јединства, који је

7
  H. Kamberović, „Kontrоverze o bosanskim begovima”,http://www.divanmag.com.
ba/arhiva/diwan5-6/sadržaj/4.htm
8
  М. Екмечић, Стварање Југославије 1790–1918, II, Београд, 1989, 417.
9
  Т. Краљачић, Калајев режим у Босни и Херцеговини (1882–1903), Академија
наука и умјет­ности РС, Бањалука, 2000, 196–197.
10
  H. Kamberović, н.д.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 19
6. Сарајево почетком ХХ вијека

пропагирао Бењамин Калај за вријеме свог управљања Босном

од 1882. до 1902. године. Калај је био политичар изошт­ре­них
дипломатских рефлекса, одлично је познавао јужнословенску
историју и језик. Прије доласка у Босну Калају je била позната и
јака традиција спонтаног осјећаја босанске припадности, а знао
је и за неке покушаје да се она уобличи у духу на­род­них тежњи,
па је рачунао на психолошку прихватљивост свог националног
модела. За власт коју је представљао нови модел националног
је­динства био је савршен, остављајући као специфичну разлику
само религије и вјер­ске организације. У прво вријеме Калајева
формула је успјела наћи и придобити присталице, али токове
формирања националних идентитета није било могуће заус­та­
вити ни вратити натраг.
Готово три деценије на снази је био крути политички
режим, прожет јасно поларизованим супротностима, који је даље
наставио да дјелује као фактор изо­лације, одсијецајући Босну од
ширих интеграцијских процеса.
Доласком Аустроугарске монархије, међутим, нису биле
остварене све прет­поставке за „модернизацијски искорак из

20 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
традиционалних, стагнантних друштвених структура које су
трајале вијековима”.11 За такву епохалну трансформацију Босни
и Херцеговини је недостајао бројнији грађански слој који би
омогућио друштвену динамику. Према статистичким подацима
из 1910. године, однос станов­ништва је још био 264.754 градског
наспрам 1.606.862 сеоског.12
Највидљивије промјене настају у свакодневном
животу, нарочито градском, у који се уводи европска, тачније
средњоевропска култура живљења, која доноси потпуно нове,
до тада непознате, културне потребе са новим облицима културе
становања, понашања, исхране и одијевања становништва.
Доносиоци тих нових пот­реба били су бројни чиновници,
стручњаци, претежно из словенских аустро­угар­ских земаља, са
којима нова управа покреће закасњели процес индустри­јали­
за­ције, изграђује административни апарат, јавне и културне
институције.

7. Сарајево почетком ХХ вијека

11
  B. Prpa Jovanović, „Proces modernizacije i položaj žene u Srbiji tokom XIX i prve
polovine XX ve­ka”, у: Srbija u modernizacijskim procesima XX veka, Institut za noviju
istoriju Srbije, Beograd, 1994, 361.
12
  Popis žiteljstva u Bosni i Hercegovini od 10. oktobra 1910, Statistički odsjek Zemaljske
vlade, Sa­ra­je­vo, 1912.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 21
 Продор капиталистичких односа временом је изазвао
значајне друштвено-еко­номске промјене у земљи; Босна и
Херцеговина постаје подручје пословних опе­рација модерног
капитализма, ствара се буржоаска организација власти и мо­­
дернија државна управа, а градска средишта ужурбано мијењају
своју физи­о­но­ми­ју.
Процеси модернизације убрзо су произвели социјалну
разноликост, а уз то и елитну класу, која је била способна за
рецепцију модерних европских идеја. Ме­ђутим, показало се да
она тешко искорјењује онај вриједносни систем на којем се те­
мељила патријархална свијест. Оваква подвојеност резултовала
је стварањем „мо­дернизацијских сурогата”13 у многим сегментима
друштвеног живота, а нај­ка­рак­теристичнији примјери могу
се наћи у сфери породичних односа, посебно у со­цијалном,
економском и правном положају жене. Ако се има у виду чиње-
ница да се модел породице изграђује према систему друштва у
цјелини, онда се ова област мо­же узети као један од најважнијих
показатеља дубине модернизацијског продора у друштвено
ткиво.14
Нови наметнути културни модел, формиран на основу
актуелних идејних, вјерских, образовних, државних, друштвених
и привредно-економских кретања, пред­стављао је нови
државни оквир у којем је културна политика имала важну уло­гу.
Аустроугарској управи је било веома стало до развоја културне
политике на новоосвојеном подручју. Она је на Берлинском
конгресу (1878) много говорила о својој „културној мисији” у
новим крајевима, па је сада настојала да покретањем режим­ских
листова, отварањем добро организованих провладиних школа,
образовних, на­уч­них и културних институција, испуни свој, у
ствари, политички задатак: да Босну и Херцеговину претвори
у своју провинцију са јединственим „босанским” народом,
који говори својим „јединственим” језиком и „јединственом”

  B. Prpa Jovanović, н. д.
13

  Исто.
14

22 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
мисли, у духу идеја при­сутне старе Царевине.15 То је идејно
замишљени, а у стварности спроведени тран­зицијски прелаз
босанскохерцеговачког источњачког друштва у западну кул­ту­ру.
Битне особине новог културног модела су одговарајућа
употреба визуелне културе у изградњи друштвене сфере и ви-
зуелна рецепција цјелокупне стварности, од објеката материјалне
културе до природног окружења, јавног и приватног прос­тора.
Сви наведени елементи остварују особене карактеристике у
животном стилу једног народа, испољавају се путем обичаја,
ставова и вриједности, као и зајед­нич­ких схватања која их по-
везују у једну заједницу, а све то препознајемо као симп­то­ме
одређеног културног модела.16
О значају доминантног културног модела за једну
заједницу увијек је иза­зов­но говорити, али је, са друге стране,
неопходно нагласити да је културни модел слика, знак идентитета,
да културни модел стварају културне елите и да оне по пра­
вилу обухватају низ стереотипа и предрасуда на којима почива
јавни живот. Мо­дерни друштвени поредак какав је уводила
Аустроугарска царевина, са својом но­вом културном елитом
и модерном бирократском структуром организовања, неми­ 8. Насловна страна часописа Нада за
1899. годину
новно је утицао на правну регулативу, дубоко ураслу у културни
и јавни живот који је креирао грађанску свакодневицу. Другим
ријечима, културни модел обли­ко­вао је мишљење утичући на
поступке припадника било ког народа и било ког соци­јал­ног
контекста, а поред тога утицао је и на идеолошке конструкције
у оквиру ко­јих се издвојено може посматрати психосоцијална
категорија конструкције женс­кос­ти.17 Одлике аустроугарског
културног модела, који су, у стварности, одређи­ва­л­е креативне
индивидуе, састојао се од мултикултуралности коју је из култур­
них полицентричности требало превести у јединствени културни
модел, дугорочан и сис­тематичан, а који никада није до краја
реализован.

15
  Т. Краљачић, н. д., 186–213.
16
  D. Čejni, Životni stilovi, Clio, Beograd, 2003, 11–22.
17
  Исто.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 23
9. Босански павиљон на Миле-
нијумској изложби у Будимпешти
1896. године
24
Прворазредну улогу у промовисању новог културног
модела омогућио је но­вопокренути лист Нада (1895–1903),
луксузно опремљени часопис за поуку, забаву и умјетност,
намијењен интелектуалној елити босанског друштва.
Претпоставља се да је покретање часописа иницирао сâм Калај,
који је, држећи цивилну управу у својим рукама, самоиниција-
тивно одлучивао и о многим другим стварима,18 док је главни
уредник све вријеме њеног излажења био Коста Херман, запаже-
  Т. Kruševac, Bosanskohercegovački listovi u XIX veku, Veselin Masleša, Sarajevo,
18
1978, 332–359.
Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
ни и ути­цај­ни режимски службеник.19 Угледни хрватски пјесник
Силвије Страхимир Крањ­че­вић био је задужен за уређивачки
профил књижевних прилога, међу којима је до­минирала поезија,
са јасно израженом тенденцијом праћења савремених књиже-
вних струјања.
Приједлог да се лист назове Нада уредништво је
образложило тиме ’’што је то лијепо и садржајно име које могу
изговорити и они који не знају ни један сла­вен­ски језик’’.20
Име Нада, поред тога, у свом семантичком слоју, садржи дух
бољег времена, које је управо својом владавином пропагирала
Аустроугарска царевина.
Програмски садржај листа био је усмјерен првенствено
на домаће и ино­стра­не књижевне прилоге, затим на расправе о
научним питањима која су од важности за Босну и Херцеговину,
приказе важних свјетских догађаја, разне поучне чланке из
медицине, описе обичаја и навика из народног живота, прилоге
забавно-поуч­ног садржаја са строгом моралном основом,
избјегавајући при томе све што би могло повриједити религи-
озне погледе и различита национална осјећања. На самом по­
чет­ку је наглашено да у листу неће бити мјеста за питања
дневне политике, док ће језик листа бити узоран, народни, лако
разумљив, заснован на правилима грама­ти­ке ‘’босанског језика’’.21
Часопис је у почетку излазио и у латиничној и у ћириличној ва­
ријанти, а штампао се и на њемачком језику.
Уредништво је придавало посебну пажњу визуелном
карактеру публикације и, по угледу на многе европске луксузне
листове, материјал су бирали по строгим мјерилима, која су

19
  Коста Херман је у исто вријеме вршио више дужности: био је владин
повјереник у сарајев­ском Градском заступству, владин комесар за главни град,
директор Земаљског музеја, предстојник унутрашњег одјељења Земаљске
владе. Поред ових функција, уредништва у Нади и Гласнику Зе­маљ­ског музеја,
био је организатор великих изложби у иностранству (Будимпешти 1896,
Бечу 1898, Паризу 1900), представник Босне на многим научним скуповима
чији је заједнички циљ био да се по­каже цивилизаторски и европски утицај
аустроугарске мисије на Балкану. 10. Ђаци и учитељи из Босне на
20
  Т. Kruševac, н. д., 340–341. Миленијумској изложби у Будим-
21
  Исто. пешти 1896. године

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 25

11. Насловна страна Гласника Зема-
љског музеја за 1914. годину
28
морала да задовоље високе умјетничке захтјеве. Посебна пажња
се придавала илустрацијама, поготово оним које су приказивале
домаће мотиве, сли­ке горштака, народни живот и обичаје,
знамените старине, али и слике и фото­гра­фије урбанизованих
градова и мјеста, пруге, путеве или индустријску градњу.
Да би овај часопис луксузно изгледао, одабран је фолио
формат, штампан је на бољој и чвршћој хартији у односу на остале
часописе, а биран је и до тада не­упот­ребљаван словни материјал
различитих величина и облика. Као стални цртач листа био је
ангажован академски образован сликар Евалд Ант Чеплин,22 а
поред ње­га хонорарно су ангажовани и многи други сликари.
Сматрајући да овај луксузно илустровани лист разноликог
садржаја мора увијек имати довољно прикладног материјала из
свих научно-образовних грана, уред­ништво је стално ангажовало
већи број угледних сарадника,23 под прет­пос­тав­ком да њихова
лојалност није долазила у питање и да се ничим нису замјерили
ре­жи­му.
Часопис је преносио жељу нове власти да стварност Босне
и Херцеговине при­каже идеализовано, а у ствари, приказивао
ју је у бљештавом и лажном сјају, ре­про­дукујући из броја у
број заво-дљиво сликарство „уљепшаног свијета” буржо­ази­
је. Промовишући своју реакционарну политику кроз умјетност
академског реализма, декадентног крила велике и напредне
европске умјетности, вла­дајућа политика очигледно није имала
слуха за стварно социјално и друштвено стање својих поданика.
Да је око своје раскошне Наде, умјесто њемачких епигона, окупила
сли­каре носиоце савремених социјалних тенденција европске
умјетности, часопис би био прихватљивији за националну
интелигенцију и разумљивији за сâм народ, а са­мим тим би се и
22
  Умјетник из Дрездена који је прије ангажмана у Нади био запослен као
професор цртања у Со­фији.
23
  Сарадници Наде били су угледни ствараоци тога времена: И. Трнски, Е.
Мулабџић, Б. Бу­ди­сављевић, Л. Костић, Д. Илић, С. Башагић, А. Т. Павичић, М.
Беговић, А. Г. Матош, К. Ш. Ђалски, Ј. Лесковар, Ј. Козарац, В. Назор, В. Новак,
В. Ц. Емил, Ј. Чедомил, М. Огризовић, Ћ. Трухелка, Б. Ниш­кановић, као и многи
други.
Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
државна политика брже интегрисала у само друштво.24 12. Нова зграда Земаљског музеја у
Сарајеву 1914. године
Босна је, као једна од најнеистраженијих земаља Балкана,
већ првих година након окупације привлачила радозналост мно-
гих научника из Аустроугарске. У цент­ру њихових интересовања
налазиле су се геологија, историја, археологија и етнологија.
Како појединачна истраживања нису могла задовољити
научне потребе, ни­ти афирмисати режим као иницијатора и
организатора научног рада пред дома­ћом и страном јавношћу,
јавила се идеја за оснивањем једне државне институције која би
била носилац цјелокупног научног рада у земљи.25 Новоформи-
рана инс­ти­туција – Земаљски музеј у Сарајеву (основан 1888.
године), структуриран на за­кас­њелим идејама просвјетитељства,
био је изузетно значајан догађај у културној ис­то­рији Босне.
Оснивањем и утемељењем институције власт је организовала

24
  Lj. Mladenović, Građansko slikarstvo u Bosni i Hercegovini u XIX veku, Veselin
Masleša, Sa­ra­jevo, 1983, 130.
25
  Аустријски политичар, јавни радник и историчар Александар фон Хелферт
у свом дјелу Bo­sn ­ ische, објављеном у Бечу 1879. године, предложио је да се у
Сарајеву оснује једна виша научна ус­танова, која би истовремено имала функцију
националног музеја, научног друштва и високе школе. Истовремено је сматрао
да установа треба да носи назив, по узору на „већину словенских племена,
Матица босанскохерцеговачка”. Р. Бесаровић, Из културног живота Сарајева
под аустроугарском управом, Сарајево, 1974, 69−70.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 29
13. Жељезничка станица у Бањалуци,
подигнута 1891, данас Музеј савре-
мене умјетности Републике Српске
30
дис­ци­пли­новано, тачније, рано модерно друштво, посредством
извршилаца који структу­ри­рају друштвени терен и заступају
логику примјерену претпостављеном. Тиме се друштво уређује
осигуравајући послушност својој власти помоћу механизама
укљу­чивања или искључивања.26
Научноистраживачка дјелатност Музеја одвијала се под
снажним утицајем доминирајућих токова у науци и култури
Европе XIX вијека, што је усмјерило паж­њу првенствено на
археологију и природне науке, али се при том од самог почетка
инсистирало на развоју и других комплексних научних
дисциплина, историји, исто­рији умјетности, географији,
етнологији, језику, књижевности, статистици и др. По­ред
значајних научних резултата на готово свим пољима, који се не
могу оспо­рити, рад стручњака је био усмјерен на истраживање,
а потом и констру-исање историјских основа посебности Босне
и Херцеговине. Музеј је од самог оснивања ра­дио по упутствима
и директивама Земаљске владе, а уз надзор директора Косте Хер­
мана. У почетку, Музеј је био смјештен у неадекватне просторије,
26
  M. Šuvaković, Diskurzivna analiza, Univerzitet umetnosti, Beograd, 2006, 132–136.
Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
да би након регулације плана из 1909. године архитект Карло
Паржик пројектовао зграду Му­зеја која се, када је саграђена,
састојала од четири импозантна и засебна павиљона, међусобно
повезана терасама и унутрашњим атријем у коме је смјештена
ботани­чка башта. Зграда је грађена у неоренесансном стилу и
била је једина зграда у ју­го­источној Европи намјенски грађена за
ту сврху.27
Важно је истаћи да је годину дана након оснивања, 1889,
покренут Гласник Земаљског музеја, годишњак који је дуго имао
широк дијапазон проучавања, да би се током времена јасније
профилисао на изучавања прошлости кроз поједине об­ласти и
струке.28
Држава је била главни предузетник − најважнији фактор
у организовању прив­реде и покретању индустрије, водила je
њихово пословање и сносила највећи дио одговорности за
њихов рад и развој. Увођење „друштвених технологија” дове­
ло је до организације свакодневице коју је Фуко сугестивно
назвао биополитика или политика свакодневног живљења:
„овим термином називам настојање, запо­че­то у XVIII вијеку, да
рационализује проблеме битне за праксе управљања појавама
карактеристичним за поједине групе живих људских створења
која су конституи­сана у популацији, а те појаве су: здравље,
спровођење здравствених мјера, натали­тет, дужина живота, ток
живота...”29
Развојем урбане индустријске економије, којa се темељилa
на увођењу цент­ра­лизованог империјализма, на крају деветна-
естог вијека у Босни и Херцеговини су створене могућности

27
  Spomenica stogodišnjice rada Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine 1888–1988,
Zemaljski mu­zej BiH, Sarajevo, 1988, 7–119.
28
  Музеј се од самог почетка залагао за то да стални и повремени сарадници ове
научне инс­ти­туције буду значајни стручњаци из разних области, који су писали
о археологији (Карло Пач, Вацлав Радимски, Ћиро Трухелка, Иво Бојановски),
историји (Константин Јиричек, Иларион Руварац, Владимир Ћоровић,
Владислав Скарић), гео­логији (Отмар Рајзер, Виктор Апфелбек), ботаници
(Карл Мај).
29
  M. Šuvaković, н. д. 132–136.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 31
 за појаву грађанске и радничке класе. С обзиром на то да су
новонастале класе чинили људи различитих материјалних стања
(а тиме и разли­чи­тих позиција) и различитих занимања, та je поја-
ва у изразито руралној средини, по­себно у њеном аграрном миљеу,
проузроковала промјену изворног идентитета. Са новонасталим
условима живота уведена су нова социјална правила и нови мо­
рал­ни кодови, којима су истовремено регулисани и идентитет
рода и идентитет класе.
У том смислу, антрополошке одреднице босанско-
херцеговачке средине де­вет­наестог вијека, које ту средину
третирају као неевропску и неразвијену варијан­ту Европљана и
њихове цивилизације, могу се повезати са моделима укључења
полности, без обзира на то што та средина посједује знакове
примитивизма који су представљали фазе на прелазу према
европској цивилизацији. У контексту размат­ра­ног, окупација
Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске може се третирати
као империјални колонијализам па, сходно томе, Негријева
и Хартова констатација да „колонијализам и потчињавање
раса функционишу као привремено рјешење кри­зе европске
модерности, и то не само у економском и политичком смислу
већ и у смислу идентитета културе и идентитета у култури”.30
То даје нови контекст теми коју разматрамо, ако имамо у виду
да колонијализам гради облике другости и уп­равља њиховим
токовима у њиховом сложеном бивању и сложеној дијалектичкој
структури. „Плурализам негативно изграђених неевропских
другости је напосљетку оно што утемељује и одржава сам
европски идентитет”,31 уколико се тај идентитет као посебност
може третирати. Третирање Босне и Херцеговине као оријента-
лизованог простора интегрисаног у аустроугарску друштвену
задатост под­разумијева истовремено облике стварања
(интеграције) и облике искључивања (дезинтеграције). У
наведеној друштвеној средини Оријент је, схваћен на начин

30
  M. Hardt, A. Negri, Imperij, Arkzin, Zagreb, 2003, 113–115.
31
  Исто, 114.

32 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
 14. Жене у Сарајеву, прва половина
ХХ вијека

чистог „оријентализма”, као што Едвард Саид истиче, и каквог

га иначе познајемо, пос­тао творевина дискурса „преиначена” у
Европи и као таква извезена натраг на Оријент.32
Питање представљања балканског простора и његових
народа на начин ка­ко их види Запад темељно је проучавала и
Марија Тодорова.33 Она је ана­ли­зирала како су се мишљења о
Балкану формирала; посебно је обратила пажњу на текстове
путописаца са Запада, указујући на пут којим се тај и такав концепт
балка­низације позиционирао од великих политичких догађаја
па до тривијалних органи­за­ција на локалном нивоу. Чињеница
је да Балкан за многе западне индивидуалце остаје фасцинантан
простор, у коме је необичан спој зачуђујуће мјешавине његових
становника и досељеника, чији су начини живота истовремено
слични и невјеро­ват­но различити.
Пође ли се од таквог приступа у посматрању сфере
женског идентитета, а у контексту новонастале средине која
је чином анексије преведена из сфере Оријента у поље Европе,
искрсава уочљив и јасан поларитет у свим могућим односима

  E. W. Said, Orijentalizam, Biblioteka XX vek, Beograd, 2000.

32

  M. Todorova, Imaginarni Balkan, Biblioteka XX vek, Beograd, 1999, 45–324.

33

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 33
15. Женски покрет у Бањалуци
тридесетих година ХХ вијека

према Другости. Уколико бисмо прешли на терен постмодерних

теорија и њихов кон­текст, које смисао припадности доводе
у питање, а бинарну логику сопства и Дру­гога посматраjу у
позадини модерних сексистичких и чак расистичких констру-
кција, дошли бисмо до чињенице да питање женског идентитета
треба посматрати као средство оспоравања, с једне стране, или
као средство пасивности слабијег, с друге стране. Из наведеног
слиједи да се друштвени процес може повезати са нас­тајањем
грађанског друштва у коме се формира модел хетеросексуалног
пара као базичне јединице друштвене организације свакодне-
вице, како у приватном тако и у јавном животу.34 У том смислу
Фукоов дискурс сексуалности нужно посматрамо као базу из које
се може конституисати хетеросексуални идентитет грађанског
дру­штва индустријске ере. У том дискурсу тијело је постало
предмет сазнања и исто­вре­­мено елемент у односима власти
према њему.35 Тако посматран дискурс, по­ве­зан мање-више са
стабилном заједницом, изражава се у виду заједничких стан­да-
рда, ритуала, образаца друштвеног поретка и говора заједнице.36

34
  M. Šuvaković, н. д., 132.
35
  M. Fuko, Istorija seksualnosti I, Prosveta, Beograd, 1988, 280.
36
  D. Čejni, н. д., 11–22.

34 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
То су све окви­ри и подлоге обликовања женских идентитета на
релацији приватности и друштве­ности.
Долазак Аустроугарске царевине у Босну и Херцеговину
1878. године је чињеница од пресудног зна­чаја јер је тим чином
омогућено струјање нових европских идеја о женском друштвеном
поло­жају у архаичну и феудалну средину оријенталног упра-
вљања друшт­веним процесима. У почетку је то било спорадично
упознавање са феми­нис­тичким покретима у Eвропи деветнаестог
вијека, а касније је попримило облике ор­га­низованог упознавања.
То је вријеме настанка првих установа за образовање жена, али и
првих женских друштава грађанске оријентације, која настају у
духу грађанског просвјетитељства и грађанске филантропије. На
структуру занимања же­на битно је утицало њихово описмењава-
ње и образовање за дужности које су би­ле значајан концепт тога
доба: дужност према Богу, дужност према мужу, дјеци и по­родици.
Сарајевски атентат и Први свјетски рат након тога,
донијели су и наметнули нагле, у мирнодопско вријеме
незамисливе и неприхватљиве промјене у начину жи­вота и
понашању појединаца, како оних у униформи тако и цивила,
мушкараца и жена, одраслих свих старосних скупина, па и дјеце.
Рат је заувијек раздвојио многе по­родице, лишавајући их дома и
сигурности. Мирнодопска приватност и грађанске моралне норме
брзо су нестајале, претварајући се често у овим ратним условима у
своје супротности.37 Ово ново неприродно и неуобичајено стање,
ако уважимо све рат­не специфичности, нарочито се одразило на
живот жена и њихову улогу у но­вим околностима. За вријеме рата
дошло је до драстичних промјена у животу жена, јер су их нове
околности натјерале да прихвате мушке послове и обавезе замје­
њу­јући мобилисане мушкарце.
Једна од посљедица интеграције жена у разне аспекте
јавног живота, за ври­јеме Првог свјетског рата, тиче се и потребе
укључивања муслиманских жена у но­во­настале најелемента-

  Б. Младеновић, „Рат и приватност: Први светски рат”, у: Приватни живот

37

код Срба у два­де­сетом веку, Clio, Београд, 2007, 771–795.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 35
 рније потребе за радном снагом и борбом са оскудицом. Оне
су морале да изађу из својих домова, да раде као и све друге
жене, привређујући и бри­нући се о својој породици. Ове ратне
околности довеле су до еманципације мус­лиманских жена, много
веће него код свих ранијих вишедеценијских настојања интели-
генције у том смислу.
Први свјетски рат, послије когa ништа више није било исто,
па ни важеће државне границе, сурово је униш­тио идеализовани
свијет XIX вијека. Аустроугарска монар­хи­ја се распала, формиране
су нове државе, међу којима и Краљевина Срба, Хрвата и
Словенаца. Послијератно економско стање у новооснованој
држави било је веома тешко, након огромних људских патњи и
разарања наступиле су године мира за­пам­ћене по глади, болести,
сиромаштву, незапослености, инфлацији, шпекулација­ма и
корупцији, које су наставили да прате неријешено национално
питање и споро обнављање привредних и пољопривредних
потенцијала.
У периоду између два рата градови су почели да се убрзано
демографски и просторно увећавају, а привреда је од 1924. године
показивала узлазно кретање. Ра­нији средњоевропски културни
модел сада је замијењен новим, француским. Кул­тура и дух те
државе, раније савезнице у рату и моћне заштитнице у миру,
постали су за Краљевину Југославију узор у свим областима
стваралаштва и друштвеног жи­вота.38
Ово вријеме карактерише пробој жена у активностима
свих врста. Женски покрет васпитавао је жену у модерном духу
рационализма, учио је како да буде еманциповани субјект новог
послијератног друштва.39 Жене су се ангажовале у промоцији
идеја за женско право гласа, у друштвеном и хуманитарном
раду и образовању. Бориле су се за више могућности да би се

38
  Љ. Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918–1941, III, Београд,
1997, 186–204.
39
  М. Тодић, „Нова жена или робињица луксуза: Насловне стране женских
часописа у Србији (1920–1940)”, Зборник Музеја примењене уметности, бр.
04/05, Београд, 2008/2009, 145–163.

36 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
 16. Удружење “Хрватска жена” у
Бањалуци 1940. године
квалификовале за одређене професије и да би ушле у различита
поља дјеловања у друштвеним структурама.
Период Аустроугарске монархије, затим заједничке
државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, између којих је
преломно раздобље Првог свјетског рата, за Бос­ну и Херцеговину
представљају два различита друштвена контекста, у оквиру
ко­јих се грађанско друштво најприје консолидује стварајући
елитистички слој, а по­том омасовљава и укорјењује у оквиру свих
конфесионалних и нацио­налних раз­но­ликости.
Сaгледавајући ове разнолике историјске, друштвене и
културне контексте бо­санскохерцеговачког простора, кроз бурне
периоде праћене ратовима, распадом царевина, промјеном
друштвених система и политичких режима, веома јасно може­мо
уочити дисконтинуитет у развоју грађанства, тј. средње класе,
која је главни ак­тер модернизације.
На основу тога може се закључити да је модернизација би-
ла недовршена и на одређен начин неуспјешна, што се посредно,
на специфичан начин, одразило на не­равномјеран развој градског
становништва. Самим тим, разнолики друштвени, кул­турни и
историјски контексти, у оквиру којих се формирало грађанство,
ути­цали су на прихватање другачијег начина живота, нових
моралних норми, а довели су и до другачијих односа према жени,
њеном мјесту и улози у породичном и јав­ном животу.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 37
 Укус и грација на умјетничкој сцени

За културу Босне и Херцеговине значајно је поново

истакнути да је у само неколико го­дина проживјела свој
деветнаести вијек. За вријеме овог кратког али бурног пе­рио­да,
Босном су прокрстариле разне варијанте европског класицизма,
романтизма и реализма. Ове брзе промјене омогућиле су првим
домаћим сликарима да се ко­лико-толико спремно и равноправно
укључе у токове модерне, да формирају своје идентитете у
контексту индустријализације друштва, његове грађанске мисли,
али и да усагласе супротности између села и града, као крајње
тачке процеса социјалне транс­формације.
Новонастале друштвене и политичке околности, у оквиру
којих је Босна пос­та­ла нова интегрисана европска територија,
омогућиле су њеним грађанима да им многе раније недостижне
умјетничке школе и академије Беча, Минхена, Прага, Кра­
кова, Будимпеште, па чак и Париза, постану блиске и доступне.
Велики дио све утицајније домаће интелигенције, школоване у
Европи, истицао је у први план на­цио­нални, односно српски или
хрватски карактер културне баштине, постајући ва­жан елемент у
стратегији буђења националних идентитета код најширих слојева
ста­новништва. Тако се веома рано може уочити прожимање,
испреплетеност и суп­ротстављеност интернационалног и
националног.
Промјене друштвених структура и велика отвореност пре-
ма струјањима из­вана у највишим друштвеним слојевима, при че-
му свакако треба имати на уму вео­ма разгранат страни чиновни-
чки апарат са евидентним европским навикама, а још више
потребама, условиле су изукрштаност разних утицаја, који су као
посљедицу имали вјерске односно националне разноликости.
Различити интереси великих си­ла насупрот интересима
већ формираних јужнословенских држава, обавезивали су
Аустроугарску да стално пружа нове доказе бриге за добробит 17. В. Лео Андерле, репродукција из
окупиране терито­рије. Све је то учинило да Босна и Херцеговина, часописа Нада, 1895. године

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 39
 и поред евидентне заосталости у односу на своје окружење,
одигра важну улогу на прелазу између два свијета.40
Имајући у виду све наведене историјске околности, нисмо
изненађени чињеницом да је појава домаће умјетности каснила
више од пола стољећа. Захваљујући овој ре­ла­тивној заосталости,
појава првих домаћих школованих умјетника поклапа се са по­ја-
вом модерне. Боравак и школовање у разним европским центрима
омогућили су многим младим људима да буду у правом тренутку
на самом изворишту умјет­нич­ких догађања. Али, прије него
што пређемо на основну анализу, треба представити активност
страних, гостујућих, умјетница које су најавиле долазак новог
доба.
Путујући сликари, слично путописцима, нову средину
су сагледавали, за раз­лику од својих старијих претходника,
као посебан географски, културни и кул­туролошки ентитет,
а не само као провинцију кроз коју се мора проћи на путу пре­
ма локалитетима класичне историје, или према престоници
Османског царства. На њих су свакако дјеловале нове представе
о Балкану као новооткривеном географ­ском и културном
простору. Сликари су, заједно са путописцима, слично данашњим
новинарима, објављивањем извјештаја и репродукција својих
дјела облико­ва­ли јавно мњење, изражавајући на тај начин
доминантне укусе и предрасуде свог вре­мена. Управо се у тим
сликама и описима може пронаћи комбинација скоро свих
елемената који су обликовали постојећи стереотип о Балкану.
Образац перцепције који је био својствен XIX вијеку
заснивао се на прос­вје­титељској представи о линеарној еволуцији
и на дихотомији типа прогре­сив­но−реакционарно, напредно−
назадно, индустријализо­ва­но−пољоприв­ред­но, урба­но−ру­рално,
рационално−ирационално.41 У тим релацијама, подразумије­
ва­ју­ћи и њи­хове дискурсе, може се сагледати и улога умјетника

40
  A. Begić, „Počeci moderne umjetnosti u Bosni i Hercegovini”, у: Jugoslovenska
umetnost XX veka, 1900–1920, MSU, Beograd, 1972, 60–63.
41
  M. Todorova, н. д., 193.

40 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
као актера у доноше­њу и посредовању прогреса, али и актера у
конструкцији стереотипа о Балкану, ко­ји је установио разлике и
формирао ставове о народима Балкана као Другим у од­но­су на
Европу.
Прве умјетнице на просторима Босне појавиле су се заје-
дно са путујућим ум­јетницима и фотографима крајем XIX вијека,
али у много мањем броју него што је било њихових колега. Њих
је привукло ново подручје економске експанзије Аус­тро­угарске
царевине. Босна је постала право откриће, нарочито за умјетнике,
који су ту пронашли интересантан пејзаж, открили људе и начин
живота потпуно раз­личит од онога на који су навикли. Нови,
до тада невиђени, егзотични мотиви пос­та­ли су неисцрпна
инспирација, а обилати хонорари и многе друге угодности, које је
босанскохерцеговачка влада финансирала, били су разлог више за
долазак и ду­жи останак.
Међу великим бројем страних сликара који су долазили
у Босну нашло се са­мо неколико жена. Према постојећим и
доступним подацима, зна се да су то биле Бечлијка Анка Линкер
(A. Lynker), Паула Крампл (P. Crampel) и позната сло­веначка
сликарка Ивана Кобилца. Поред њих, слиједећи своје циљеве
и тра­жећи егзотичне призоре за сликарске мапе, Босном су
1894. године путовале сликарка Аугуста Бок (А. Bock), сестра
директора сарајевске филијале Унионбанке, и новинарка Милена
Мразовић.42
Боравак поменутих сликарки у Босни, поред појединих
поруџбина од стра­не профаних или свјетовних институција,
обиљежен је и сарадњом са новопокре­ну­тим часописом Нада
(1895–1903). На прелазу из XIX у XX вијек важну улогу у фор­
мирању општег афинитета према умјетности омогућавао је
овај часопис, пре­ко којег су многи млади људи добијали прве

42
  Њихов боравак је кратко трајао. Забиљежено је само да су са уредником
Наде Костом Хер­маном преговарале о евентуалној сарадњи, до које, судећи
по сачуваним бројевима часописа, очиг­лед­но није ни дошло. T. Kruševac,
Bosanskohercegovački listovi u XIX veku, Veselin Masleša, Sarajevo, 1978, 172.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 41

18. Анка Линкер, Долина рјечице
Дољанке крај Јабланице, репро-
дукција из часописа Нада, 1896.
године
42
информације о умјетности и крета­њи­ма у европским умјетни-
чким токовима. Часопис је пружао идеализовану слику сви­је­та,
али и идеализовано поимање простора и народа Босне, у оквиру
којег су први умјетници живјели и намјеравали да стварају. О
умјетности се у оквиру часописа исцрпно извјештавало, била је то
национално неутрална област, заокупљена дока­зивањем босанске
посебности. Часопис је имао прворазредну улогу у промовисању
нових идеја, а његова луксузно опремљена издања тежила су
поуци, забави и умјетности у духу новог времена. Својим високим
хонорарима успио је привући ве­ли­ки број сарадника из разних
крајева Монархије, а међу њима сусрећу се имена ових неколико
жена.
Данас мало позната аустријска сликарка Анка Линкер,
рођена у Бечу 1834. године, након студија у Карлсруеу и
Дизелдорфу, боравила је у Босни 1894. године. Њен боравак у
Босни био је дио путовања у Цариград, Малу Азију и Египат. За
ври­јеме тога путовања је, са сликарском палетом у руци, поред
Босне, путовала Хрватском, Далмацијом и Црном Гором. Током
боравка у Сарајеву активно је учествовала у припремама око
покретања часописа Нада. Ту активност потврђује и велики број
њених слика репродукованих у неколико издања током 1896.
године. Као сликарка–путописац, а помиње се и као једина жена
фотограф која је у XIX вијеку путовала Босном, својим визуелним
хроникама забиљежила је властито виђење Сара­јева и босанског
пејзажа. Њене слике и фотографије настале у овом периоду
идеализовани су призори новооткривене егзотичне земље. Оне
више говоре о на­чи­ну како су нову средину видјели, или како су
жељели да је виде, припадници нове ели­те и органи Земаљске
власти.
Некако у исто вријеме у Сарајеву борави и умјетница Паула
Крампл. За њу се чак сматра да је прва сликарка са Запада која је
посјетила Босну. У Сарајеву је боравила два пута између 1893. и
1897. године, након позива босанскохерцеговачке владе, која јој је
обезбјеђивала посао, али и угодан боравак на Илиџи. Туристички
Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
атрактивна Илиџа, још за вријеме Омер паше Латаса, постала је
право монденско средиште, које је Гиљ­фер­динг у својим путописи-
ма називао „правим европским цвијетњаком”.43 Овакви пословни
по­зи­ви за жене су били ријетки и упућивале су их искључиво
стране владајуће струк­ту­ре. Познато је да је Паула Крампл за
свечану дворану Вијећнице, по поруџбини сарајевске општине,
урадила велико уље Мотив са Ковача. Ова слика, односно њено
репрезентативно мјесто у свечаној дворани „Беледије“, изазвала
је полемичну реакцију сликара Шпире Боцарића, али и других
иностраних умјетника, који су сматрали да сликарка не заслужу-
је толики јавни углед и пажњу.44 Нажалост, данас је ма­ло познатих
слика из сарајевског периода ове умјетнице, тако да није могуће
донијети накнадни суд о њеном сликарству. Музеј града Сарајева
чува два њена акварела: Куће пред новом православном црквом и
Самарџије, обје сигни­ра­не и датиране у 1894. годину.
Долазак моћне римокатоличке силе морао се одразити и у
политичком и у вјер­с ком уређењу земље, пошто је босанска
Католичка црква подигнута на степен над­бискупије 1881. године,

19. Анка Линкер, Врело Перутац,

репродукција из часописа Нада,
1896. године

  Giljferding, Putovanje (...), 74, из Lj. Mladenović, н. д., 18.

43

  На основу необјављеног текста анонимног аутора који се чува у

44

документацији Умјетничке галерије у Сарајеву.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 43

20. Лео Ант, Ивана Кобилца, 1897,
репродукција из часописа Нада
44
након чега су, убрзо, уз благонаклон став аустроугарске влас­ти и
материјалну помоћ Земаљске владе, по цијелој земљи почеле
да ничу римока­то­личке цркве и црквене зграде. Први надбискуп
врхбосански, високообразовани исусовац др Јосип Штадлер,
професор Загребачког свеучилишта, био је изузетно енер­гичан
човјек, који је за нове цркве наручивао и раскошну унутрашњу
декора­ци­ју, знајући да је то не само потреба већ и питање пре-
стижа владајућег друштва и ње­гове регионалне надлежности.
Поред многих умјетника, ангажованих од стране
надбискупа Штадлера, у Босну је била позвана и словеначка
сликарка Ивана Кобилца. Она је 1897. године допутовала у
Сарајево како би насликала портрет надбискупа Штадлера, а
након тога је добила задатак да изради један дио фреско декора-
ције за Језуитску цркву св. Ћирила и Ме­тода, коју је архитекта
Јосип Ванцаш пројектовао по угледу на цркву светог Пет­ра у Риму.
У Сарајеву је боравила два пута. Након прве посјете 1896.
године, долази поново 1897. и остаје све до 1905. За вријеме тог
боравка постала је угледна и пош­тована грађанка Сарајева. Ивана
Кобилца, најзначајнија словеначка сликарка из периода реали-
зма, рођена је у Љубљани 1861. године, гдје је добила и прве поуке
из сликарства, а затим се школовала у Бечу, често копирајући
дјела у Галерији Ум­јетничке академије. У овај забачени дио
Балкана долази након студијског боравка у Минхену и Паризу.
Нису познати разлози који су ову амбициозну умјетницу у ње­ним
најбољим годинама нагнали да напусти европске велеграде и
отпутује у једну не­познату и за жене тог времена опасну средину.
За вријеме осмогодишњег периода проведеног у Босни,
поред сакралног сли­карства, бавила се пејзажом, жанром и
портретом, мотивима за које се веома рано опредијелила и које
је током цијелог живота сликала.45 Познато је да је у Сарајеву
насликала портрете бискупа Штросмајера, два портрета Албине
Ант, виолинисткиње Јулије Бусјегерове и своје ученице Рите
  P. Vrhunc, Življenje in delo Ivane Kobilce, katalog izložbe Ivana Kobilca (1861–1929),
45
Narodna galerija, Ljubljana, 1979, 22–25.
Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
Пасини. До данашњих дана у Сарајеву су се сачували портрет
Мехмед бега Капетановића Љубушака (Музеј града Сарајева), те
незавршен портрет Балтазара Баумгартла, тадашњег управника
Земаљског музеја (Умјетничка галерија БиХ).46 У постојећој
литера­тури је назначено да је својим сликарским активностима
постала на извјестан на­чин портретиста сарајевског „високог”
друштва, учвршћујући на тај начин своју при­падност одређеној
класи, а у то вријеме доминирајућој структури власти. Иако у
осно­ви сликарски опус Иване Кобилце припада реализму, слике
рађене у овом пе­рио­ду, нарочито оне које нису биле наручене,
на најбољи начин одсликавају дру­гачији дух, вођен атмосфером
раног европског модернизма, у коме доминира пле­не­ристичко
расположење које у више наврата доводи до импресионизма. У
укуп­ном опусу Иване Кобилце сарајевски период је оцијењен као
„најсунчанији”, али и поред тога познаваоци њеног сликарства
су се сложили да ју је овај боравак „отр­гао од живих умјетничких
токова, јер се бавила конвенционалним илустрацијама, или 21. Ивана Кобилца, Букет цвијећа,
репродукција из часописа Нада,
умјетнички мало вриједним наруџбинама, које јој нису донијеле
1898. године
ни посебан успјех, а још мање умјетничко задовољство”.47
Њен боравак у Сарајеву такође карактерише активна
сарадња са часописом Нада, у оквиру којег је репродуковала
многа своја сликарска дјела.48 Сарајевски пе­риод Иване Кобилце
обиљежиле су и активности око формирања Сарајевског сли­
карског клуба (Sarajevoer Malerclub), основаног 1900. године,
у коме су, поред ње, дјеловали сликари Макс Либенвајн (Max
Libenwain) и браћа Лео и Евалд Ант (Ewald Arndt). Сарајевски сли­
кар­ски клуб био је дио културне политике аустроугарске власти,
помоћу чијег се дје­ловања, планираних изложби и штампаних

46
  I. Jevđević, u: Četrta stran trikotnika – Znameniti slovenci in slovenska društva v
Bosni in Hercegovini 1878–2000, Mladinska knjiga, Ljubljana, 2008, 300–303.
47
  Lj. Menaše, L. Menaše, Slikarno delo v njenom času in okolju in danes, katalog
izložbe Ivana Kobilca, Narodna galerija Ljubljana, 1979, 79.
48
  Часопис, је поред репродукција њених дјела, извјестио јавност о њеном
доласку. У броју 6. из 1898. године Ј. Миланковић је назначио да „у овом броју
Наде доносимо низ слика врле словенске умјетнице гђице. Иване Кобилце, која
је од неко доба у нашем шехер – Сарајеву...” Nada, br. 6, Sarajevo, 1898, 93.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 45
22. Ивана Кобилца, Шољица кафе,
1888. године
23. Ивана Кобилца, Љето, 1889/90.
године
мапа у Бечу, промовисао успјех и на­предак средине којом је
владала.49
Прве босанскохерцеговачке умјетнице су својом појавом и
скромним сликар­ским опусима оставиле битан и видљив траг у
настанку и развоју босанско­хер­це­говачког модерног сликарства
у првим деценијама ХХ вијека. Значајна је њихова пио­нирска
улога, као припадница најстарије генерације наших академски
образова­них умјетника, чија је активност означила појаву домаће
ликовне умјетности у Бос­ни и Херцеговини почетком ХХ вијека.
Њихове умјетничке каријере су свједочанство да је
женама на Балкану тре­бало много више храбрости да уђу у свијет

  На основу свих ових активности може се закључити да је Ивана Кобилца била

49

активан учес­­­ник у јавном животу средине у којој је живјела. Међутим, за девет

година, колико је боравила у Бос­ни, само је једном излагала и то не самостално,
већ у друштву сликара Леа Анта 1897. године.

46 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
умјетности, који је у то доба био не­при­косновено мушки. Када су
се почетком ХХ вијека, као прве жене из Босне и Херце­го­вине,
упутиле у Беч на студиј сликарства, Адела Бер и Лујза Кузмић нису
могле ни слутити да ће се наћи у потпуно новој, њима непознатој
и космополитски једин­стве­ној европској метрополи, која се
истицала рафинираним смислом за све врсте ум­јетности, како
књижевности и музике тако и архитектуре и сликарства.50 Као
же­не, нису се могле уписати на најстарију академију у Централној
Европи, Бечку ака­де­мију, без обзира на свој исказани таленат и
добру припрему. Остала им је на рас­по­лагању једино Умјетничка
школа за жене, Kunstchule für Frauen und Mädchen, на којој је
владао знатно либералнији и савременији дух него на строгој и
конзерва­тив­ној Академији, а то је имало важан утицај на њихово
умјетничко обликовање и коначно формирање. Још за вријеме
студија оне одбацују правила академског сли­карства, тамне
тонове и глатку „улицкану” површину, усвајајући слободнију
умјет­нич­ку концепцију, која се приближавала идејама плане-
риста и импресиониста.51
Може се рећи да су прве умјетнице, слично као и њихове
колеге, у то ври­јеме нову метрополу доживљавале из позиција
пасивних посматрача, клонећи се „не­пожељних” тематских
визуелизација, као што су забаве, јавна окупљања или не­ки други
облици доколице у оквиру јавног живота. Њих је ограничавало
сиро­ма­штво, патријархално балканско поријекло, али и стечене
образовне норме које су пре­дано усвајале и слиједиле.
Године након Првог свјетског рата сматрају се
најуспјешнијим периодом босанскохерцеговачке умјетности,
у којем су се представнице најстарије генерације модернизма
нашле на врхунцу своје стваралачке моћи и зрелости. Поред
умјетнич­ких остварења Ђорђа Михајловића, Тодора Швракића,
Бранка Радуловића, Јована Бијелића, Петра Шаина, Габријела

50
  А. Begić, „Prve likovne umjetnice Bosne i Hercegovine”, Novi Izraz, 24–25, Sarajevo,
april–sep­tem­­bar, 2004, 3–18.
51
  Исто.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 47

24. Лујза Кузмић, Беч, 1907. године
Јуркића, Карла Мијића, Романа Петровића и мно­гих других, данас
се с правом може рећи да су равноправно стајала и дјела њи­хових
колегиница Аделе Бер Вукић, Лујзе Кузмић Мијић, Иве Деспић
Симоновић, Мице Тодоровић, Рајке Мерћеп и Милене Шотре.
Оне су иза себе оставиле бројна дјела, која могу да стоје раме уз
раме са дјелима не само наведених умјетника већ и умјетника из
других средина.
Будући да је већина босанскохерцеговачких умјетника
прве генерације била сељачког, ситнограђанског или, у најбољем
случају, чиновничког поријекла, што је значило да су долазили из
средина скучених видика, може се претпоставити да они нису ни
могли, а вјероватно ни хтјели, да се укључе у авангардне покрете
који у то вријеме ничу на различитим пунктовима Европе.52
Многи од њих су цијели свој жи­вот његовали поштовање према
академијама и умјетничким школама на којима су се школовали,
а то су чинили неприхватајући нове, напредније и револуцио­
нар­није идеје. Таквој духовној клими су погодовале и похвале у
штампи, као и откупи њихових дјела, међу којима су издвајане
историјске композиције, жанр сцене са до­маћим мотивима и
наручени портрети. Једино је пејзаж рађен у пленеру, „чаробној
формули којом се служе сви наши сликари”, пружао могућност
реализације слика у „духу епохе”.53
Нема сумње да је покрет модерне у босанскохерцеговачкој
умјетности, који је започео своје дјеловање у првој деценији ХХ
вијека, формирао свој визуелни је­зик под утицајем рада у пленеру.
Био је то вијесник који је донио управо тематски пре­ображај кроз
спонтани призор неке тренутне свакодневне ситуације или радње.
Портрети, пејзажи, мртве природе или неки други мотиви из
богатог репертоара ис­торије сликарства, донијели су нове слике

52
  Очеви Јована Бијелића и Лазара Дрљаче били су сељаци, очух Ђоке Мазалића
грађевински пре­дузимач, а мајка кројачица; очеви Романа Петровића и
Саве Поповића – чиновници, Шаина и Ми­лића – гостионичари; отац Бранка
Радуловића винарски трговац, Тијешићев отац био је поштар, Аде­ле Бер –
чиновник у котарском шумарству. Каталог изложбе Umjetnost Bosne i Hercegovine
1894–1923, Sarajevo, 1978, (без пагинације).
53
  Исто.

48 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
свакодневице, реализоване путем нове ре­цепције умјетности. 25. Цртачка и сликарска школа
Склоност средине ка причи и анегдоти, ка сенти- проф. Роберта Шефера у Бечу,
1907/08. године, Лујза Кузмић
менталном и пасторалном, а изнад свега ка уљепшавању (сједи), Адела Бер (друга слијева,
стварности, учинила је да велики број умјетника „пок­лек­не под стоји)
захтјевима општег укуса и властитим патриотским настојањима, 26. Адела Бер (лијево) и Лујза
утапа­јући се у општој млаки”.54 Кузмић (десно) као студенткиње у
Бечу
Промјеном познате модернистичке тврдње да сликарство
у епохи раног мо­дер­низма постаје подручје исказивања крајње
субјективних умјетничких спознаја, према којој креативност
припада искључиво аутономном подручју умјетности да­леко од
социјалног контекста, омогућено је да се умјетничко дјело сагледа
у кон­тексту цјелине друштва.
Да бисмo могли потврдити наведене констатације и
извући одређене закљу­ч­ке, неопходно је, на основу доступне
умјетничке грађе и архивске документације, као и на темељу
низа информација публикованих у постојећој литератури, поку­
ша­ти повезати у једну континуирану цјелину читаво мноштво
иначе расутих података, о околностима дјеловања и формирања
појединих умјетница. Те ће се друштвено ре­левантне околности
садржајно расвијетлити кроз појединачне стваралачке био­гра­
фије наведених босанскохерцеговачких умјетница.

  А. Begić ,”Počeci moderne umjetnosti u Bosni i Hercegovini”, н. д., 61.

54

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 49
 Адела Бер (1888–1966)

„Сликарица Адела Бер, која је свршила науке на првој

умјетничкој школи у Бечу за­почиње сликарски курс
половицом јуна. Подучаваће у сликању по природи,
пејсажу и дрворезу. Даље упуте управити од 1. јуна на
Сарајево, Бакаревић Турбе 2.”

Овај кратки оглас освануо је у Сарајевском листу 1914.

године и први је пи­са­ни траг о Адели Бер, првој школованој
босанскохерцеговачкој сликарки. Њена нам­јера о oтварању
приватне сликарске школе била је онемогућена не само слабим
од­зивом заинтересованих кандидата већ и скорим избијањем
Првог свјетског рата.
Рођена је 1888. године у Тузли. Њен отац Фрањо Бер био је
државни чинов­ник који је у Босну дошао из Судета (Чешка) око
1880. године. Након вјенчања са Ли­вањком Агнезом Вујановић
и периода честог сељења, породица се скрасила у Са­рајеву, гдје
је Адела Бер завршила Вишу дјевојачку школу. Удовољавајући
оче­вим жељама, који је сматрао да умјетнички позив не може
осигурати пристојан жи­вот, уписала је учитељску школу у
Сарајеву. Међутим, љубав према умјетности, ко­ја се одражавала
кроз изузетан дар за сликарство, али и попустљивост родитеља
пре­ма властитом дјетету, омогућили су да се након годину дана
(1908), ова млада дјевојка нађе у Бечу, најприје у приватној
сликарској школи код професора Роберта Шефера (Robert
Scheffer), а затим од 1910. до 1914. године на Умјетничкој школи за
жене (Kunstschule für Frauen und Mädchen).
Године проведене у Бечу пратила је велика материјална
оскудица, коју је по­кушавала савладати давањем инструкција
и писањем молби за стипендије, по угле­ду на своје мушке
сународњаке. У то вријеме школовао се велики број сликара, ко­ји
су константно упућивали молбе Земаљској влади (Ђоко Мазалић,
Петар Тије­шић, Јован Бијелић и други). Мушкарци су, иако их је 27. Адела Бер, Аутопортрет, 1933.
године

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 51
28. Адела Бер, Акт, око 1922. године било у већем броју, имали ви­ше шансе за добијање стипендија.
То потврђује и сама сликарка у једном ауто­био­графском
свједочанству, гдје је својеручно скромно навела: „...стипендије
ника­да нијесам уживала, то женама нису давали”, додајући да
су јој у Земаљској влади тада рекли да „мушкарци треба да уче
високе школе и имају звање, а да ће се жена ионако удати и пасти
на терет човјеку”.55 Не само да жене нису добијале стипен­ди­је него
је и број школованих и писмених жена био мањи. У вријеме када
је Адела Бер постала прва школована сликарка, жене у Босни су
тек почеле да се описме­њавају. Према попису становништва из
1910. године, у Босни и Херцеговини више од 80 % становништва

  Документација о Адели Бер, Умјетничка галерија БиХ, Сарајево.

55

52 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
је било неписмено. Од укупно 164.253 писменог станов­ни­штва
само је четвртина била писмених жена, њих око 40.000.56
У контексту теме о којој говоримо, занимљиво је поменути
да се након удаје Аделе Бер (1919. или 1920.) уз ново презиме Вукић
помиње и додаје (у старијим из­во­рима) име Јелена, што свакако
указује на то да је удајом, барем формално, мо­ра­ла промијенити и
вјеру. Уз свијест да се ради о изузетно образованој жени, на­ве­де­
ни податак о промјени имена није небитан у њеном уобличавању
властитог иден­ти­тета.
У годинама послије Првог свјетског рата, уз много
потешкоћа, 1919. године успјела је приредити самосталну изложбу
у Сарајеву, а након тога 1939. године и у Загре­бу. Између два рата
пред публиком се појавила само неколико пута и то на колек­
тивним изложбама удружења у Сарајеву, Загребу и Новом Саду.
29. Адела Бер, Муслиманке
О тешкоћама око организације изложбе говоре дописи које је
добила од Клуба ликовних умјетница у Заг­ребу непосредно пред
припрему jубиларне изложбе: „...коначно је одобрено да на­шу
изложбу можемо одржати од 3. до 24. септембра. Ова ће изложба
бити наша прослава, десетогодишњица опстанка Клуба и зато
мислимо да ју особито пажљиво уредимо”.57 На основу наведеног
цитата може се закључити да је Адела Бер била приз­ната у
умјетничким круговима, у којима се није често кретала.
Адела Бер је била и прва графичарка у Босни, чији
графички опус обухвата готово пет деценија рада. Након
повратка са школовања највише се бавила дрво­резима, који су у
критичким текстовима о њеном графичком раду посебно издва­
ја­ни. Сви текстови о овој умјетници истицали су да је највише
домете у умјетности оства­рила управо у овим малобројним
сецесионистичким дрворезима који су је не­када сврставали у сâм
врх југословенске графике. Карактеристичан је детаљ из ње­ног
живота који говори да је графику радила у веома тешким услови-

56
  Popis žiteljstva u BiH od 10. oktobra 1910, Statistički odsjek Zemaljske vlade,
Sarajevo, 1912.
57
  Исто.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 53
30. Адела Бер, Љето, око 1922. године

ма, без адек­ватне графичке пресе, на малим форматима папира,

често их отискујући и са обје стране. Насупрот овим тешким
околностима, дрворези рађени у том периоду смат­рају се њеним
најзначајнијим остварењима, који је сврставају у ред најбољих
босан­ско­херцеговачких мајстора између два рата. „На њима се,
као у каквом рајском врту, гола људска тијела предају чарима
мора и сунца, а гране дрвећа преплићу у фан­тастичне арабеске.”58
У њеном графичком опусу сецесија, прожета поетском сим­бо­
ликом, касно се појавила, крајем друге и почетком треће деценије
XX вијека. Према ријечима Азре Бегић, која је најпреданије
проучавала стваралачку дјелатност ове умјетнице, њен графички
опус се може сматрати реминисценцијом на дане про­ведене у
Бечу, или као један вид носталгије настале у босанској средини,

  А. Begić, „Prve likovne umjetnice Bosne i Hercegovine”, н. д., 5.

58

54 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
која умјет­ницу никада није ни разумјела, ни прихватила. Тај мали
број дрвореза наглашене поетске симболике, који на моменте
имају линеарно експресивне, готово до апс­трак­ције стилизоване
флоралне форме, одражавају унутрашњи сукоб настао из ин­те­
лектуалне жеље за новим европским искуством и потребом за
повратком старим, скромним и народним коријенима.
Адела Бер је била прва сликарка чији се комплетан
сликарски опус везује за Босну. Први сачувани радови датирају
из 1910. године, када је имала 22 године. Те­ме њених радова
углавном су портрети, мртве природе или пејзажи, покаткад
суморни, невесели, у литератури окаракте­ри­сани као интимне
исповијести, свијет жена са периферије, њихови домови, голи­ша­
ва дјеца, тихи вечерњи разговори на прагу испред куће.
Умјетнички опус Аделе Бер, настао у сиромашној и
умјетнички нераз­ви­је­ној средини, дао је јасан и објективан по-
глед на Босну. Свој каснији сликарски стил формирала је сликају-
ћи заједно са колегама сликарима, окупљеним око Блажујске
колоније59, чији радови у то вријеме показују снажан утицај Сезана.
Локалне теме и прожив­љени проб­леми дали су њеном сликарству
посебну атмосферу, коју карактерише искре­ност, сублимирана
кроз синтезу проживљеног искуства. Нераздвојни елемент ње­ног
сликарства је начин на који она посматра тему, коју примјетно
реализује дру­га­чијим модерним умјетничким средствима,
техником, поступком и формом, али са посебно израженим
аутохтоним завичајним обиљежјем. Нажалост, за конач­но обли­
ковање пиктуралне и идеолошке основице савремене слике
локалног пред­је­ла, као симбола новог језика и новог доба, није 31. Адела Бер, Сарајево II
имала храбрости. Њена умјетност пред­ставља дивљење према 32. Адела Бер, Сарајево
предјелима и житељима сопствене земље и наглашава Кур­бео­ву
тврдњу да умјетник колико мора да буде дио свога времена, треба

59
  Блажујска ликовна колонија, према тадашњој штампи, била је прва умјетничка
колонија фор­мирана у Краљевини након Првог свјетског рата. Настала је
спонтаним окупљањем умјетника око умјетничког атељеа сликара Владимира
Бецића. Аноним., Prva umjetnička kolonija, Večernja pošta, Sarajevo, 5.VII 1921, 2.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 55
 33. Адела Бер, Дуње

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 57
34. Адела Бер, Сеоски мотив, око
1921. године

не­изос­тав­но да буде и дио свога мјеста.60 Сликани предио више

није само слика призора, над њим доминира означитељ исто-
ријске и актуелне политичке ситуације. У кон­тек­ст­ у ужег и општег
може се рећи да слике указују на симболе традиције у зајед­ници
као и обликовање идентитета који је у темељу тог идеала.
На низу многих касније реализованих слика мањег
формата, а нарочито на Аутопортрету из 1933. године, може се
уочити складна материјализација и уста­љена хармонија односа,
реализована широким наносима пасте. Глава незнатно ок­ре­
нута улијево, уоквирена косом која јој се благо спушта до рамена,
наглашава сли­каркино лице и сјетан поглед усмјерен у даљину,
док је попрсје уоквирено строгим свијетло-тамним контрастом
одјеће. Уочљива је тежња за одређеним миром и равнотежом, која
се огледа увођењем више реда у организацији слике. Ова слика
наглашава сликаркин сазрели умјетнички језик, који асимилује
животно искуство. На скали идеолошког значења може да се

  L. Merenik, Nadеžda Petrović. Projekat i sudbinа, biblioteka Žene u srpskoj

60

umetnosti, TOPY/Vojnoizdavački zavod, Beograd, 2006, 53.

58 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
окарактерише као симболични носилац усамљеног грађанског
идентитета, далеко од прогресивних умјетничких ставова.
Њена биографија је резиме свих оних тешких услова за
рад жене интелек­ту­ал­ке, у овом случају умјетнице, одбачене и
несхваћене од стране средине у којој је жив­јела. Испреплетена је
многим животним проблемима, због којих није успјела да оства-
ри контакте и везе, нити да остане у додиру са токовима и разво-
јем умјет­нос­ти у свом окружењу. Иако су је колегинице из Клуба
често позивале да их посјети, она није увијек имала средстава за
то, па се често није ни одазивала. Тако јој у пис­му из 1939. пишу:
„Штета да нисте могли искористити прилику и доћи у Загреб.
Би­ло би ми врло мило, као и свим нашим колегиницама, да нас
посјетите, ако до­ђе­те у Загреб, одмах би и видјели што и како ми
сада радимо”.61
Иако је била један од утемељивача Удружења умјетника
СХС и каснијег Уд­ружења умјетника „Цвијета Зузорић” у
Сарајеву, годинама након Другог свјет­ског рата је подносила
молбе за пријем у Удружење сликара Босне и Херцеговине, али
јој се то никада није остварило. Никада није имала свој атеље, а
на основу ар­хив­ских докумената и извора може се уочити да га у
периоду живота и рада Аделе Бер ниједна жена на простору Бо-
сне и Херцеговине није добила.
О животним и стваралачким тешкоћама прве босанско-
херцеговачке сликар­ке, која се цијели свој живот борила за
повољнији статус у сопственој средини, нај­боље говоре њене
ријечи из једног интервјуа за часопис Нова Жена, који је дала
пред крај свог живота: „...Морам да радим, осјећам потребу.
Дан ми је празан ако не сликам. Зато премазујем једне да бих
35. Адела Бер, Аутопортрет, 1932.
насликала друге слике, јер наш позив је скуп. Навикла сам на то године
премазивање и не боли ме више...”62
36. Адела Бер, Аутопортрет, 1958/59.
године

61
  Документација Аделе Бер у Умјетничкој галерији БиХ, Сарајево
62
  S. Marijanović, „Adela Ber”, Nova Žena, br. 8–9, 1956, 12–13.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 59
 Лујза Кузмић Мијић (1889–1959)

Сликарка Лујза Кузмић Мијић својим, иако скромним

сликарским опусом, који данас једва броји двадесетак уљаних
слика, петнаестак цртежа и неколико ак­ва­рела, оставила је
значајан траг у настанку и развоју босанскохерцеговачког мо­
дерног сликарства.
Рођена је 1889. године у угледној хрватској чиновничкој
породици која се кра­јем XIX вијека из Беча доселила у Сарајево.
У породици која је његовала скло­ности према умјетности и
духовним вриједностима није јој било тешко да, након за­вршене
Више дјевојачке школе 1906. године, упише приватни сликарски
течај код про­фесора Јана Карела Јаневског, код којег су своју
умјетничку каријеру своје­вре­мено започели Јован Бијелић и Пе-
тар Тијешић. Као осамнаестогодишња дјевојкa 1907. године, хра-
бро се супротстављајући предрасудама патријархалне и конзе-
рва­тивне средине, одлази у Беч на студиј сликарства. У Бечу је,
након приватне сли­карске школе код професора Роберта Шефера,
заједно са Аделом Бер похађала Ум­јет­ничку школу за жене. Школа
је, захваљујући својим прогресивним професорима Хансу Тиху,
Рудолфу Јетману и Марксу Курцвајлу (Hans Tich, Rudolf Jett­man
и Maх Kurzweilu), „који су од самог оснивања били чланови бечке
сецесије”,63 имала знатно либералнији и савременији дух у односу
на строжу и конзервативнију Академију.
Ове околности имале су значајан утицај на формирање
Лујзе Кузмић, која је, судећи по сачуваним радовима из периода
школовања, имала доста слободе у ум­јет­ничкој концепцији и
реализацији сликарске форме, приближавајући се идејама пле­не­
риста и импресиониста. Овај нови однос у приступу сликарству
најуочљивији је на једној малој слици Глава дјетета, из 1912.
године. Моделација главе је изведена меко, по­тези киста су

  Каталог изложбе, Wien um 1900, 5. Juni bis 30. August, Wien, 1964.
63 37. Лујза Кузмић, Јабуке, 1922. године

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 61
38. Лујза Кузмић, Портрет дјевојчице,
1908/12. године

самостални и непосредни, а лице дјетета изразито освијетљено.

Оди­јелце дјетета назначено је са неколико живих пастуозних
намаза бијеле боје, чиме се наглашава посебност у новини
сликарског приступа.
Иако су малобројни, сачувани радови из овог периода
свједоче да су иску­ства која је стекла студирајући у Бечу и додири
са новим токовима у европској ум­јет­ности били драгоцјени
путокази који су је усмјерили, већ на самом почетку ум­јет­ничке
каријере, на модерније схватање умјетности.
По повратку у Сарајево слика ријетко и мало. У крајње

62 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
неповољним услови­ма, праћеним ратом, глади и општом
незапосленошћу, у средини која се борила са елементарним
животним потребама, није ни могла очекивати подршку и
разумије­вање. Портрет сестре Аделе, настао 1918. године,
са лицем жене насликаним фо­ви­стички смјело и слободно,
наговијестио је период живљег и богатијег колорита, али и
способност и отвореност према новим схватањима у умјетности.
Крај друге и почетак треће деценије ХХ вијека за
сликарство Лујзе Кузмић је најзначајније и најплодније доба. За
ових непуних десет година, нашавши се на са­мом врхунцу своје
умјетничке зрелости, сликајући мртве природе, портрете и пеј­
заже, дошла је до изражаја сва снага њеног колористичког талента.
Пресудну уло­гу у њеном сликарству имала је Блажујска колонија,
покренута почетком дваде­сетих година, која је, слиједећи идеје
Надежде Петровић и прве југословенске ум­јет­ничке колоније,
усмјеравала ликовну умјетност према модерни, првенствено фо­
визму, експресионизму, а посебно према Сезану.
Лујза Кузмић обликује индивидуалну визију
модернистичке слике, уносећи у њу снажна осјећања и одлучан
сликарски поступак, сходно сопственом темпе­ра­менту и
сопственој политици виђења. У стилском смислу она досљедно
усваја Се­за­нов метод грађења форме, организације боје и
композиције, што се нарочито од­ражава на мртвим природама
сликаним тих година. На њима су чврсти чисти волу­мени воћа и
предмета, сведени на геометријске облике. Посебно мјесто у овом
опу­су заузима изванредна колористичка композиција Јабуке, из
1922. године. Иако није великих димензија, ова слика се сматра
„најмонументалнијом мртвом при­родом бо­сан­ско­херцеговачког
сликарства”.64
Поред свих ових евидентних умјетничких достигнућа,
први критичари њеног дјела углавном су се више бавили неким 39. Лујза Кузмић, Портрет сестре
Аделе, око 1918. године
„женским” сликарским квалитетима, ис­тичући тако поводом
изложбе у Осијеку 1920. године: „да њени мотиви из Босне ода­ 40. Лујза Кузмић, Портрет брата
Рикарда Кузмића, око 1919. године

  A. Begić, ”Prve likovne umjetnice Bosne i Hercegovine”, н. д., 5.

64

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 63
41. Лујза Кузмић, Сеоски мотив, око
1922. године

ју женску руку која воли зеленило и цвијеће око куће, а мање

сликовитост бо­санских дрвењара”.65 Слично се писало и поводом
изложбе у Сарајеву, гдје је за њено сликарство истакнуто „да стоји
пред очитим утицајем г. К. Мијића, али уза све то када се пажљиво
проматра, опажа се, да је то рађено једном женском ру­ком и срцем
ведрим, као што су и ти насмијани пејзажи. Гђа. Кузмић Мијић
је жена са умјетничком душом, вјештом и сигурном руком, али
срцем сувише женским”.66 Ови женским родом детерминисани
искази не представљају никакву вриједносну категорију. Њих
негирају саме слике Лујзе Кузмић Мијић, које доказују да нема
мушких и женских слика, већ да постоје само добре и лоше.
Вођена патријархалним моралним нормама, на самом
врхунцу своје умјет­ничке каријере 1927. године напушта слика-
рски позив, посвећујући се искључиво по­родици и мужу, уваженом

65
  Аноним., Hrvatski list, I, br. 117, Osijek, 15. XII 1920, стр. 2–3.
66
  Č. Vučkić, Slikarska izložba u Sarajevu, Narodno jedinstvo, Sarajevo, IV, br. 15, 25. I
1921, стр. 2–3.

64 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
босанскохерцеговачком сликару Карлу Мијићу. Очиг­ледно је
да она свој властити идентитет није доживљавала кроз своју
умјетничку миси­ју, нити је свој пол разумијевала кроз друштвену
улогу и урбану репрезен­та­цију женствености. Својом личном
одлуком да напусти сликарство, хендике­пира­јући саму себе, није
пружила свом таленту могућност да се до краја и у потпуности
развије и испољи несумњиво велики сликарски потенцијал.
Живот Лујзе Кузмић Мијић парадигматична је појава
за судбину жене и мај­ке на простору Босне, као средишњице
балканског простора. Њено неопозиво вјеро­вање у изузетну снагу
и вриједност сликарства њеног супруга довело ју је у стање да
својевољно подреди и жртвује свој властити сликарски таленат и
индивидуални став зарад породичне сигурности и стабилности.
На крају се можемо само запитати да ли је ова умјетница,
са овако снажним модернистичким утемељењима, заиста могла
потпуно напустити сликарство, а при то­ме цијели свој живот
проживјети у сликарском атељеу, окружена бојама и плат­нима,
или је њена умјетност анонимно наставила свој пут у окриљу и под
заштитом имена њеног мужа, уваженог сликара Карла Мијића.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 65
 Ива Деспић Симоновић (1890–1961)

Ива Деспић Симоновић је прва босанскохерцеговачка

вајарка. Као већ афирмисана умјетница, у Сарајево је дошла 1920.
године из Загреба, након уда­је за Ацу Деспића, припадника богате
и угледне сарајевске трговачке породице.
Рођена је у Загребу 1890. године, у породици високог
вој­ног официра. Дјетињство и младост проводи у Загребу, гдје
је и започела своје ум­јетничко школовање на Женском течају
за умјетничке радње при Обртној шко­ли. Своје умјетничко
образовање наставља у Загребу, на Вишој школи за умјетност и 43. Краљ Александар позира вајарки
Иви Деспић Симоновић, око 1930.
умјетни обрт, коју завршава 1910. године код угледних вајара тог године
времена, Ру­долфа Валдеца и Роберта Франгеша Михановића.
Ови угледни хрватски вајари и пе­дагози на младу ученицу су
пренијели своја осјећања и склоности, којих се она без резерве
придржавала током читавог свог умјетничког дјеловања.
У том духу су настали бројни рељефи и многи примјери
ситне пластике, врсте радова које је умјетница посебно његовала
и за које је испољавала изражен афинитет. Очигледно да је то
било подручје које је најбоље одговарало њеном тем­пе­раменту
и умјетничком сензибилитету, у којем је отишла најдаље у свом
креа­тивном изразу. 67
Још за вријеме студија, као веома млада и неафирмисана
умјетница, излага­ла је у Салону „Urlich” у оквиру самосталне
изложбе уваженог загребачког профе­со­­ра, сликара и критичара
Љубе Бабића. Охрабрена позитивним критикама које је та
да добила, студије наставља у Минхену и Паризу, гдје посебно
изучава плакетар­ство и медаљарство. Занимљиво је да је 1914.
године одлуку за пријем њених пла­кета на Salon des Beaux-Arts
потписао лично Роден.
Сарајевски период живота и рада Иве Деспић Симоновић
до Другог свјет­ског рата обиљежен је, поред интензивног

42. Ива Деспић Симоновић, Дјеца у

67
  S. Tihić, „Iva Despić prva žena skulptor”, Oslobođenje, Sarajevo, 13. avgust 1961, 6. снијегу, 1923. године

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 67
44. Ива Деспић Симоновић, Спутана бављења вајарством, и великим друшт­веним успјесима. Њен
рад и таленат, као ријетко које умјетницe са ових простора, био
је запажен и цијењен на краљевском двору, гдје јој је додијељено
изузетно углед­но мјесто дворске вајарке и савјетнице за вајарство
Њеног величанства кра­љи­це Марије Карађорђевић. Боравећи
на краљевском двору, гдје је имала и свој атеље, порт­ре­тисала је
краља и краљицу, многе чланове краљевске породице Карађор­
ђе­вић као и представнике елите, принчеве, румунског принца,
генерала Хаџића, гене­рала Ву­ко­тића и друге.
У њеном вајарском опусу, поред рељефа и скулптура
малих формата, порт­рет­на пластика представља највећи дио.
У појединим портретима вјешто је успије­вала да фиксира
унутрашњу напетост и да кроз лица открије извјесне, битне
ознаке карактера портретисаних. Већина њених скулптура
има интимистичке каракте­рис­тике, лирски интониране, које
нажалост не одражавају смјелост да оде даље и на­пус­ти подручје

68 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
познатог и сигурног, иако је повремено у појединим дјелима
успи­јевала показати уочљиве промјене.
Опредјељење за крупније форме дошло је до изражаја у
вријеме њеног ум­јет­ничког успона у трећој и четвртој деценији
ХХ вијека. Једна од нереализованих иде­ја, због које је касније
изражавала велико разочарање па чак и љутњу,68 био је и
монументални споменик мајкама. Сматрала је да, пошто по
цијелом свијету постоје споменици незнаном јунаку, треба да се
подигне и споменик незнаним мајкама, јер је сваки јунак имао
мајку. Споменик мајкама као и идеја за костурницу на Крфу
у до­мену монументалне пластике остали су, нажалост, само у
границама покушаја, без ко­начне реализације.
Једине самосталне изложбе које је имала приредила је
1927. године у Лон­до­ну (Royal Academy) и Београду, изложивши
у тим приликама преко сто експоната. Ове организационо и
финансијски захтјевне изложбе критика је позитивно и веома
похвално оцијенила. Многи похвални критички текстови од
стране најеминент­ни­јих стручњака тог времена могу се довести
у везу са високим друштвеним поло­жа­јем који је уживала, али
при том не смијемо занемарити ни њен велики таленат који је
испољавала кроз своје радове.
Јован Дучић, пјесник, издавач и уредник бројних
босанскохерцеговачких гласила, за њене радове је констатовао:
„...достојанствена манифестација једног талента који је продукт 45. Ива Деспић Симоновић, Бато
осаме и чежње за вишим и лепшим, и једног отменог женског ду- свира
ха који сам ја упознао као најпротивречнији и најнеспокојнији...”,
додајући, између осталог, још и ово: „...ја сам уверен да жена
може да својим укусом и својом грацијом дос­тигне у друштву и
уметности висину онога што човек достигне снагом и талентом.
Ја сам сигуран да то може и гђа. Ива Деспић...”69

68
  За један интервју је изјавила да су јој идеју за овај рад, о коме се писало
и у земљи и иност­ран­ству, након што је био изложен у Сарајеву, украли и
реализовали у Америци и то на више мјеста. M.K., „Razgovor sa kiparicom Ivom
Despić Simonović”, Novosti, Zagreb, 25. novembar 1937.
69
  Ј. Дучић, „Скулптура г-ђе Иве Деспић”, Реч и слика, Београд, фебруар 1926, 34–39.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 69
46. Ива Деспић Симоновић, Модерна
муслиманка

Дучићево мишљење, у то вријеме патријархалног

ниподаштавања жена, од изу­зетне је вриједности, јер долази
од човјека профилисаног укуса и доказаних стваралачких
потенцијала. Дучић се одважио да Иви Деспић Симоновић призна
дар и таленат, као и отмјеност њеног женског духа, признајући да
духовност свијета једнако могу да обогате и жене као и мушкарци.
Изненађен снагом њеног талента, Дучић искрено, као стваралац,
одаје признање женском укусу и грациозности.
У ријетким интервјуима које је давала, једном је, говорећи
о свом позиву, веома искрено изјавила: „...имам импресију да
мушкарци не признају умјетнички рад жена. Лако њима. Истина,

70 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
жена нема толико снаге као мушкарац. Има она и дру­гих брига.
Кад је рецимо којем умјетнику дијете болесно, он свеједно ради
свој по­сао. Кад је моја ћерка имала тифус, није ми ни на крај
памети било моделирање. Каква скулптура!”70
У контексту теме о којој се говори занимљиво је поменути
још неке тек­с­тове у листовима намијењеним женама, који су више
истицали вајаркине материн­ске него умјетничке домете. Тако је
у Женском листу 1937. године писано: „...Ум­јет­ница Ива Деспић
је мајка двоје дражесне дјеце, која с њом станују у усамљеном
дворцу над Мошћаницом. Велику пажњу посвећује мајка –
умјетница одгоју дјеце, па је умјетност није ни најмање удаљила
од материнског позива...”71 Ови текстови су у складу са тадашњом
политиком феминизма имали одређену улогу у образо­ва­њу и
просвећености жена, којом се сматрало, судећи по ставовима тада
цијењених феминисткиња, „да жена може да напредује у својој 47. Насловна страна магазина Жена и
професији само ако је усп­јеш­но задовољила своје мајчинске и свет са дјелом Иве Деспић Симоно-
вић, децембар 1927. године
породичне дужности”.72
Животни и умјетнички пут Иве Деспић Симоновић у
многим се сегментима разликује од њених старијих колегиница
Аделе Бер Вукић и Лујзе Кузмић Мијић. Као припадница веома
угледне и старе сарајевске трговачке породице, није оскуди­је­вала
у материјалним средствима и радном простору, а како се може
видјети из био­графских података, ни јавно признање њеном раду
није изостало. Међутим, и по­ред талента, подршке породице и
друштвеног угледа, промјеном идеолошке и по­­ли­тичке позиције
након Другог свјетског рата њен рад је заборављен, а њене
скулптуре већим дијелом неповратно изгубљене.

70
  M.K., „Razgovor sa kiparicom Ivom Despić Simonović”, н. д.
71
  R. R. Progonski, „U osamljenom dvorcu umjetnice i majke’’, Ženski list, Zagreb,
mart 1934, 13.
72
  Ј. Беловић Бернаџиковска, „Модерне жене’’, Зора, бр. XII, Мостар, децембар,
1899, 393–398.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 71
 Рајка Мерћеп (1904–1961)

Вајарка и керамичарка Рајка Мерћеп је једина умјетница

из Босне и Хер­це­говине која је између два рата остварила
међународну каријеру. Ова изузетно об­ра­зо­вана умјетница, која
је говорила шест страних језика, у својој земљи била је го­то­во
непримијећена и непозната.
Рођена је у Билећи 1904. године, у имућној и образованој
породици која се након Првог свјетског рата доселила у Сарајево.
У раној младости била је заин­те­ресована за књижевност,
филозофију, ликовне умјетности и позориште. Друговала је са
Јованом Дучићем, који јој је 1922. године написао и посветио
пјесму Јесењи реф­рен.
Прве поуке у вајарству добила је од Иве Деспић и Анте
Матковића, а након тога школовање је наставила у Загребу, на
Академији код Ивана Мештровића. За вријеме школовања много
је путовала. Након боравака у Италији и Њемачкој, за сво­је стално
боравиште изабрала је Париз. У Паризу је, поред вајарства, које
је одаб­рала за свој трајни позив, похађала и курсеве керамике.
Студирала је на Aca­démie Colarossi, а послије и на Académie de la
Grande Chaumiere код Bourdelle-a.
Свој први велики успјех постиже на Салону независних
1930. године, са бистом под називом Лик Азије. Критика је о овом
раду позитивно писала, истичући ње­ну „мушку одважност”. Тим
поводом јој Андреј Салмон (André Salmon), Пика­сов пријатељ и
поклоник авангарде, посвећује велики текст у Gringoire-у, у којем
јој пред­сказује блиставу будућност.
Једно је вријеме живјела у радила у Ла ришу (La ruch),
некада славној ок­то­го­налној настамби у којој су својевремено
радили Шагал, Сутин, Модиљани и мно­ги други великани
„париске школе”. Ова умјетничка колонија, која се налазила на
периферији Париза, име Ла риш (Кошница) добила је према
облику средишње гра­ђевине, дванаестоугаоном дрвеном
48. Рајка Мерћеп, Celline

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 73
49. Рајка Мерћеп, Акт, 1937. павиљону. Било је то мјесто са преко 140 јед­ноставних и јефтиних
атељеа, на коме су се умјетници из свих крајева свијета окуп­љали
у потрази за међународном каријером. О свом боравку у том
простору сво­јевремено је записала: „Веома сам поносна што сам
имала храбрости да се суп­ротставим својој богатој породици и да
се повучем у Ла риш, да нађем себе у миру и самоћи”.73
Између 1935. и 1937. године враћа се у Сарајево, гдје
се са својим мужем, рус­ким емигрантом Вањом Бјеликофим,
покушавала трајно настанити. Међутим, неуспјели пословни
покушаји њеног супруга, вођени у домаћој несигурној
индустрији, довели су до губитка готово цијеле имовине и
напосљетку је заувијек одвоји­ли од завичаја.
Остатак живота је провела у Паризу, редовно излажући
на водећим па­риским салонима: Јесењем, Љетном, Тиљеријском,

  А. Begić, „Prve likovne umjetnice Bosne i Hercegovine”, н. д., 15–18.

73

74 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
Салону независних. Никада ни­је прекинула везу са домовином, 50. Рајка Мерћеп, Акт, 1937. године
што потврђују и редовна учешћа на изложбама југословенских
умјетника у Паризу и изван њега. Многи водећи листови доно-
сили су приказе и репродукције о њеним радовима, често
је издвајајући и међу стотина­ма излагача као представницу
модернистичког покрета своје земље. Њена биста пјес­ника
Милана Ракића била је откупљена и до Другог свјетског рата
изложена у Му­зеју импресиониста у Паризу.
Урадила је велики број скулптура у камену, теракоти и
бронзи, код којих је примјетно занимање за разне форме женског
тијела, као и заинтересованост за пок­рет. Вриједни пажње су
многи мушки, женски и дјечји портрети, као и скулптуре са
бескрајним разликама у облицима, пропорцијама, стањима
и положајима људске фигуре. Вајарству је приступала као да
даје карактеризацију неком индивидуалном портрету, што се
нарочито запажа код дјечјих портретних попрсја са изузетно

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 75
 51. Рајка Мерћеп, Лежећи акт

76 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
суп­тилном моделацијом. Та дјела су прије интимна умјетничка
размишљања него дјела која имају задатак, попут сличних портре-
та из претходних епоха, да укажу на друшт­вену припадност дјетета,
односно друштвену припадност његових родитеља посредно
кроз слику њиховог будућег насљедника. Став према типичној
грађанској репрезентацији формулише у бројним нарученим
портретима, чији је задатак био прилагођавање умјетности према
укусу и разумијевању већине публике.
Разнородна тематика реализована у скулптурама
примјетна је и у цртежу, ко­ме приступа слично као што приступа
вајарству, потенцирајући форму, масу и скулпторски облик, често
назначавајући само обрисе тијела. Велики број цртежа ко­ји се
данас чувају у Умјетничкој галерији у Сарајеву, рађен је са таквом
чул­нош­ћу, деликатношћу и мајсторством да спадају међу најбоље
реализације ове врсте у босанскохерцеговачкој умјетности.74
У цјелини гледано, њени радови представљају примјер
интимизма који срећ­но уједињује природу и сензибилитет њеног
бића и важећа умјетничка схватања три­десетих година ХХ вијека.

  Исто.
74

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 77
 Милена Шотра (1909–2003)

Иако се животни и сликарски пут Милене Шотра везује за

Босну и Херцего­ви­ну искључиво рођењем, због њеног поријекла,
а нарочито због њеног живота, не­симпто­ма­тич­ног за живот жена
на овим просторима, уврштена је у ово разматрање.
Рођена је 1909. године у Пјешевцу код Стоца у Херцеговини,
у даровитој херцеговачкој породици чији је припадник био и
херцеговачки сликар и графичар Бранко Шотра, њен старији брат.
Са непуних 16 година удаје се за свештеника Во­јис­лава Гаћино-
вића, каснијег новинара и публицисту. Иако је њен живот био
изу­зет­но динамичан и некарактеристичан за жену православног
свештеника, типичан је примјер жене која неизоставно и без
поговора прати супруга у свим недаћама. То не­себично предавање
мужевљевим обавезама није остало без посљедица у форми­ра­
њу њеног идентитета. Врло брзо након удаје одлази са мужем у
Америку. Јед­ном приликом, говорећи о том периоду, она сама
каже: „...у оно вријеме сам била са­мо кофер свог мужа, тако сам и
у Америку стигла, нико ме није питао хоћу ли на тако далек пут,
слажем ли се...”75 Краткотрајни повратак у Београд тридесетих го­
ди­на суп­ружнике повезује са револуционарним комунистичким
покретом, који трај­но одређује њихов даљи животни пут.
Уз мужа окарактерисаног као „црвеног свештеника”,
прати је судбина рево­лу­­ционара, у коју се повремено и
спорадично укључује њено умјетничко школо­ва­ње, најприје код
Добровића у Београду, а затим и код Андреа Лота (André Lhote)
у Паризу, гдје сусреће Воју Димитријевића, Петра Лубарду, Пеђу
Милосављевића, Ми­лену Павловић Барили, Даницу Антић и
Рајку Мерћеп.76
По налогу Партије, пред Други свјетски рат, супружници
се враћају у Аме­ри­ку, гдје се активно укључују у раднички покрет у

75
  М. Кубуровић, „Путовање забележено сликама”, Политика, Београд, 19.
септембар 1982, 13. 52. Милена Шотра, Дјевојка, 1956.
76
  M. Žarković, „Sve boje života”, Odjek, Sarajevo, 15. mart 1979, 23. године

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 79

53. Милена Шотра, Портрет дјевојке,
1938. године
исељеништву. У Америци, то­ком Другог свјетског рата, покушава
наставити школовање, посјећујући љетну шко­лу Александра
Архипенка у Вудстоку, а била је краће вријеме и стипендиста Trap­
hagen School у Њујорку, на одсјеку за костим. Иако је остваривала
добре резултате све чешћим излагањима, школовање убрзо
прекида због повратка у ослобођени Бео­град, гдје се активно
укључује у друштвено-политички живот. Нове околности и
активно учешће у политичком и јавном животу оставили су јој
мало времена за сту­диозније бављење сликарством.
Текстови о њеној умјетности углавном се баве
послијератним остварењима и готово редовно истичу квалитет
колорита. У оцјени тих текстова стоји да су њене слике сваком
поднебљу давале различите вриједности и упечатљиву љепоту
посеб­ности.
Остварења Милене Шотра уклапају се у континуирани
развој југословен­ског сликарства. Портрети, пејзажи и мртве
природе најчешћи су тематски призори које је радила у једном
даху, брзим потезима, испољавајући на тај начин емоције и
осјећања своје снажне личности.
У њеном сликарском опусу, насталом из сјећања на разна
путовања, стопио се колорит америчких пејзажа, пикторескност
оријенталних метропола и нарација кул­турних споменика
Западне Европе. Снажна форма и јак колорит блиски су фо­
вис­тичкој упечатљивости, а засићени колоризам дао је њеним
дјелима извјесну унут­рашњу атмосферу драматичности, чинећи
их блискима и досљедним дјелима екс­пресивног модернизма.
Та експресивност у њеним сликама основна је каракте­рис­тика и
доминантнији дио њеног идентитета.

80 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
 54. Милена Шотра, Портрет сина, 1935. године

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 81
 Мица Тодоровић (1897–1981)

Међу босанскохерцеговачким умјетницама чији су животи

и стваралаштво овдје издвојени и представљени у умјетничком
погледу највише је постигла Мица Тодоровић. Била је, према
многима, једна од најбољих умјетница међуратне југо­сло­венске
умјетничке сцене, која је поред тога најдуже живјела, а самим тим
и нај­дуже стварала. Цијели свој живот је посветила искључиво
сликарству, одричући се ради тог позива свега осталог што
подразумијева уобичајени грађански живот.
Милева – Мица Тодоровић рођена је у Сарајеву 1897. године
у имућној по­родици чиновника – котарског предстојника Петра
Тодоровића, досељеног из Вој­во­дине, и Јелке Савић, поријеклом
из старе босанске грађанске породице. Након завршетка Више
дјевојачке школе у Сарајеву, пријатељство са Романом Петрови­
ћем, који је тих година завршио школовање у Кракову, Загребу
и Будимпешти, по­могло јој је при коначној одлуци да за свој
животни позив изабере сликарство. Ра­нији истраживачи и
познаваоци живота и дјела Мице Тодоровић нису указивали на то
да су је родитељи критиковали или спречавали у њеној одлуци да
се посвети сли­карству. По томе је Мица Тодоровић већ у младим
годинама била у предности у односу на већину овдје поменутих
сликарки. То се вјероватно може повезати и са чи­њеницом да јој
је отац, као школски друг Уроша Предића, због ове блискости
вјероватно био наклоњенији ликовној умјетности. Такође треба
истаћи да се у другој деце­нији ХХ вијека у Сарајеву, када се
Мица Тодоровић одлучује за студиј сликарства, ова дисциплина
налазила у великом замаху и полету.77 Припреме за пријемни ис­ 56. Мица Тодоровић, Аутопортрет,
1929/30. године
57. Мица Тодоровић, фотографија из
77
  Еуфорија поратних година, праћена многим изложбама, потпомогнута студентских дана
ентузијазмом великог броја сликара који су се вратили у земљу, неколицином
колекционара и љубитеља умјетности, убр­зо ће спласнути повлачењем страног
капитала из ратом исцрпљене Босне. A. Begić, „Prilike” и „Sli­kar­­stvo”, у каталогу
изложбе Umjetnost Bosne i Hercegovine 1894–1923, Umjetnička galerija BiH, Sa­ra­ 55. Мица Тодоровић, Љуљашка, око
jevo, 1978. (без пагинације). 1928. године

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 83

58. Мица Тодоровић, Три генерације
на плажи, 1929/33. године
59. Мица Тодоровић, Акт с ибриком,
око 1928. године
84
пит, читање о основним начелима апстрактног сликарства које је
објавио Кандин­ски у тексту О духовном у умјетности, а понајвише
дуготрајни пријатељски разго­вори са Романом Петровићем,
помогли су овој надареној дјевојци да на Загребачку академију
дође са јасним жељама и дијелом формираним ставовима.
Долазак у Загреб 1920. године, у тамошњу Академију, у то
вријеме једину у Југосла­вији, значио је и сусрет са најпривлачни-
јом и најзначајнијом ликовном средином у земљи, максимално
отвореном и стимулативном. Било је то вријеме об­ликовања
личног и моралног кодекса, система вриједности и филозофије
младе ум­јет­­нице, која је, као једина жена у класи професора
Љубе Бабића, била окружена чи­тавом свитом амбициозних
младих умјетника: Табаковићем, Постружником, Хеге­ду­шићем,
Јунеком, Детонијем, Мотиком и др. То генерацијско дружење
и про­жи­мање дало је видан печат у формирању идентитета ове
умјетнице. Ова даровита и прогресивна млада генерација, која
је поред умјетности жељела мијењати и сви­јет, своје умјетничке
и идеолошке ставове изражавала је дружењем у „Еспланади” гдје
је 1929. године настала и формулисана идеја Удружења умјетника
„Земља”. Иако је редовно присуствовала састанцима „Земље”,
никада није постала њи­хов члан.
Године након завршетка Академије представљају за
сликарство Мице Тодо­ро­вић изузетно важан и конституирајући
период. Иако је дипломирала 1926. го­ди­не, потпуну сликарску
слободу оствариће тек крајем деценије, у годинама када се,
и поред повратка у Сарајево, највише задржава у Загребу.
Ослобађајући се школ­ских стега, она готово непланирано
дозвољава да је захвати плима земљашког со­цијалног бунта.
Тих година урадила је занимљиву серију цртежа, у којима
се алегоријски односи према надмености, испразности,
малограђанштини и лице­мјер­ности грађанске класе. Ови
цртежи оловком, малограђана у ресторану, на пла­жи,
предсједника друштва за заштиту животиња како се слади
месом, откривају убо­јито јасну и прецизну линију која је
Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
способна да предочи најкарактеристичније детаље, и то управо 60. Мица Тодоровић, Предсједник
друштва за заштиту животиња,
оне који одају своје ликове.78
1929/33. године
Ових неколико цртежа били су најпрецизнији и
најдоминантнији начин из­р ажавања за Мицу Тодоровић, 61. Мица Тодоровић, Берта монденка,
1929/33. године
схваћен као визуелни одговор на стање „у свијету у ко­јем
су ствари, било из ког разлога, потпуно лишене значења,
смисла, духа и из­в ор­­не људске егзистенције”. 79 Она својом
тематиком не поентира политички или со­цијални миље, већ
универзална етичка начела која указују на распало, труло и
из­губљено друштво. Као што су за Бењамина у Њемачкој
жалобној игри алегорије у домену свијести, оно што су руине
у простору ствари, за Мицу Тодоровић ове ви­зуелне представе

78
  Цртеже је излагала 1930. године као гост на изложби Земље у Љубљани и
на ретроспективној изложби југословенског сликарства и вајарства у Лондону
1930/31. године. A. Begić, Mica Todorović, Katalog retrospektivne izložbe, Umjetnička
galerija, Sarajevo, 1980. (без пагинације).
79
  L. Nohlin, „Courbet’s Real Allegory”, in: Representing Women, 106–152.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 85

62. Мица Тодоровић, Сијамски
близанци, 1929/33. године
63. Мица Тодоровић, Друштвени
догађај, 1929/33. године
86
су такође алегорија руиниране стварности њеног окружења.
Ове идеје разрађује и уобличава само још једном у
Гротескама, серији црте­жа рађеној 1933. године. Циклус почиње
Лигом народа, најамбициознијом и асоцијацијама најбогатијом
гротеском, и наставља је читавим слиједом међусобно повезаних
секвенци, које допуњује јасним и прецизно наведеним текстовима,
кри­ти­кујући поједине политичке, етичке и социјалне девијације.
Цртеж Вјештице јас­но алудира на поједине даме које су своје
вријеме проводиле у отмјеној игри бриџа. Хиперинтелектуалац у
суперсепареу је цртеж на којем је приказан представник до­садних,
педантних, исушених и недаровитих, који сједи и при том наручу-
је мозак за јело. Затим се фокусира на Мистичара представљеног
као св. Јероним са лавом; слику надопуњује текстом „Лав је
писао – Он је читао – Не зна се ко је мислио – Али ће се наћи ко
ће тумачити”. У цртежима Адам и Ева и Породична идила јасно
алудира на породичне односе, неслогу и братоубиство, али и на
интиман и девијан­тан однос мушкарца и жене. Ликовима даје
промијењене улоге, мушкарац је феми­ни­зиран са смоквиним
листом, док је жена мушкобањаста. Пар посматра једно друго
кроз двоглед психоанализе, а дописани текст јасно алудира на
Фројда.80 Ос­та­ли цртежи: Друштвени догађај, Сијамски близанци,
Новац – моћ, Незнани јунак, два цртежа названа Јунаштво прије
и Jунаштво послије употребе, јасно допуњују алегоријски свијет
јавног колективитета који се распада. Ови призори пропадања
једне урбане средине, у којима су видљиви забринутост и неспокој
због опште поли­тичке и економске ситуације, јасно наглашавају
свијест која гледа, види и упозора­ва на проблеме цивилизације
доведене до руба свјетског сукоба.
Овим прихваћеним и не тако транспарентним дискурсом,
проблематизује типично „земљашки” програмски активизам,81
80
  A. Begić, Mica Todorović, н. д. (без пагинације).
  Идеолошка база Земље, њен циљ и сврха, били су борба за независност
81
ликовног израза који мо­ра одражавати миље и одговарати савременим
виталним потребама: 1. Борба против курсева из ино­странства, импресионизма,
неокласицизма итд.; 2. Дизање ликовног нивоа, борба против ди­ле­тан­тизма; 3.
Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
који својом тематиком не поентира искључиво политички и 64. Мица Тодоровић, Филистри, 1929/33.
године
социјални миље, већ уопштени универзално етички.
Наведени цртежи, иако припадају једној струји,
заправо једном малом сег­менту њеног стваралаштва, у
босанскохерцеговачкој умјетности најавили су нову промјену
парадигме. Та парадигма водила је сасвим новим начинима
поимања ви­зуелног предмета, поимању једне нове културне
праксе која умјетност одређује као јасан означитељски систем, а
не као „мјесто за производњу лијепих ствари које иза­зивају лијепа
осјећања”.82
За разлику од раније прихваћених земљашких идеја, које

Борба против лар-пур-лара. J. Depolo, „Zemlja 1929–1935”, у: Nadrealizam. Socijalna

ume­tnost,
­­ MSU, Beograd, 1969, 36–51.
82
  G. Polok, „Feminističke intervencije u istoriji umetnosti”, у: Uvod u feminističke
teorije slike, Cen­tar za savremenu umetnost, Beograd, 2002, 109–126.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 87

65. Мица Тодоровић, Конобарица,
1928/30. године
66. Мица Тодоровић, Сузана и старци,
1928/30. године
карактерише урба­на тематика, у којима се конституише одређени
тип јавног простора, а који умјет­ни­ца анализира и критикује, у
потоњим сегментима дјеловања уочава се наглашена потреба
за приватношћу, која конституише нови тип слике приватног
простора. На­пуш­тањем социјалне ангажованости препушта се
интимизму, уз профињени коло­рис­тички артизам, који односи
превагу над тонским сликарством које се тих годи­на његовало на
Академији у Загребу.83
У сликарству овог међуратног периода уочљив је јасан
дуализам, који се мо­же објаснити струјањима у европској
умјетности двадесетих година, исказан при­ро­дом саме умјетнице,
која у то вријеме није исказивала јасна опредјељења. Вери­зам,
какав је његовала група Земља, супротстављен је интимистичком
интересу за „романтичну и ванвремену идилу”,84 какву видимо на
сликама Акт са ибриком (1927/28), Љуљашка (1928), Конобарица
(1928/30) или Сузана и старци (1928/30). У овој синтези призора и
форме доминира лик жене уз коју је готово по правилу наглашен
неки специфичан атрибут − симбол голуба, мачке, цвијета,
дуговрати ибрик или земљани ћуп. Загонетна је улога и значење
ових симбола, за које није јасно да ли су ту да наглашавају
женскост, или начин на који умјетница види жене и начин на
који им одређене улоге овим сликама додјељује.
Ово удаљавање од социјално-критичког дискурса отвара
једно ново визуел­но поље у сликарском раду Мице Тодоровић.
Уводи га новим избором тема и моде­ла, у којима се осјећа
склоност ка приватним интимним просторима, као и извјес­ним
романтичарско-меланхоличним цртама њеног грађанског миљеа.
Овдје уочава­мо да она не припада свијету мушких простора и
мушких игара; она једноставно ни­је субјект таквих јавних мјеста.
Период између 1932. и 1942. године, када се коначно
везује за Сарајево, је­сте вријеме у којем умјетница самостално
и изоловано проналази пут својој инди­ви­дуалности и својој

  A. Begić, Mica Todorović, Retrospektiva, н.д.

83

  Исто.
84

88 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
 67. Мица Тодоровић, Циганчица, 1938/40.
скривеној интими. Биле су то вриједности и лични допринос ум­
године
јетности једног времена, у коме су опште тенденције односиле
превагу над влас­ти­тим и интимним. 68. Мица Тодоровић, Младић, 1938/39.
Иако се међу њеним ликовима још увијек налазе године
припадници доњих слојева друштва, Цигани, Циганчице или
сиромашна дјечица „из њеног рејона”, слика у со­ци­јалном смислу
нема више ону убојиту снагу, али отвара питање концептуали­за­
ције представа на основу њиховог положаја и њихове друштвене
улоге као Дру­гих у култури кроз коју су најчешће произвољно
виђени.
Са друге стране, серију актова насталих у међуратном
периоду, међу којима се могу издвојити слике Циганчица (1938) и
Босанска дјевојка (1940), можемо узети за репрезентативне узорке
на основу којих се може проблематизовати питање о по­ли­тици

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 89

69. Мица Тодоровић, Босанска
дјевојка, 1940. године
репрезентације жене и женског тијела, виђеног на начин самих
жена. Овим сликама се може приступити и са аспекта женских
идентитета, али и са аспекта дво­струке позиције жене умјетнице
и њеног двоструког идентитета (идентитета же­не и идентитета
умјетнице), који носи као актер у креирању ове субјективне
стварности. И један и други тематски сегмент Другости у њеном
сликарству пројектује предрасуде које произлазе из различитих
улога и различитог разумијевања у влас­ти­том друштву, које није
успјело да пронађе кључ за тумачење другачијег свијета и дру­
гачије друштвености.
Други свјетски рат за Мицу Тодоровић је вријеме
неочекиваних тешких околности које су јој донијеле најприје
затвор, затим концентрациони логор и на кра­ју принудни рад.
У овим годинама ужаса успјела је сачувати живот, присебност и
концентрацију, која ће се по самом завршетку рата испољити у
тексту Кроз зат­воре и логоре, у којем се рационално, и без гњева,
осврнула на свој живот тада.85 Вје­ро­ватно је била једина сликарка
која се одазвала позиву да као умјетница и очеви­дац посвједочи и
својим дјелом документује ратне ужасе и страхоте који су видљи­
ви у серији цртежа Посљедње жртве Јасеновца и Градишке.
Поратне године (1945–1951), које доносе револуционарни
преображај дру­штва кроз период обнове и изградње, проводи
у Сарајеву. Занесена вриједностима и идеалима времена, у духу
задатих тема, слика оде раду сагледане поново кроз призму жена,
овај пут жена радница.
Период шесте деценије је вријеме у којем коначно
уобличава своју послије­ратну поетику, која се сада смирује у
корист интимног свједочења о марги­нал­ним чињеницама и
стварима читљивим попут каквих приповијести у којима пред­
мети из свакодневице откривају своје нове и тајновите димензи-
је. Слика оно што види око себе. Своју приватност изражава
кроз многобројне мртве природе, празна дворишта, или се

85
  М. Тодоровић, „Кроз затворе и логоре”, Нова Жена, Сарајево, 7. октобар 1945,
15–17.

90 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
 70. Мица Тодоровић, Босанска дјевојка,
1940/41. године

бави приватним малим интимним темама нагог људског тијела.

Празнина на њеним сликама јавног простора улице, кафане и
кафанских сто­лова, сликаних без људи, вјероватно је еквивалент
празнине у њеној интими и ње­ној приватности. Простор на
њеним сликама је увијек континуиран и јединствен, омогућује
односе, повезује бића и ствари у једну цјелину.
Према њеном сликарству из овог периода може се извести
закључак да је остала досљедна својој интими, да себе доживљава
као жену изван политике и оних јавних простора гдје јој никако
не би припадала главна или доминантна улога, у просторима
свијета којим владају мушкарци.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 91
 Након темељнијег и систематичнијег увида у стваралаштво
и биографије босанскохерцеговачких умјетница може се
закључити, ако изоставимо послијерат­ни успјех Мице Тодоровић,
да су оне за вријеме свог живота веома мало излагале, као и то да
је о њима мало писано а и тим писањем није много речено.
Спорадична појављивања, у оквиру ријетких самосталних
и повремених ко­лек­тивних изложби, за вријеме њиховог живота
готово по правилу су доносила осврт на њихово „женско”
сликарство или похвалу за поједина дјела добро сликана
„мушком” снагом. Ова родно обојена терминологија, присутна
у већини међуратних ликовних критика, које су се бавиле
дјелима ових умјетница, утицала је на касније истраживаче и
кустосе да приликом значајнијих музејских откупа не сагледају
у правој мјери њихово стваралаштво. Посљедицу тог и таквог
односа исказује чиње­ни­ца да је незнатан број њихових дјела у
босанскохерцеговачким музејима.
Дјела свих ових умјетница, и поред малог броја у фундусима
галерија и му­зеја, током протеклих десетљећа уврштавана су
у многе студијске југословенске из­лож­бе и сталне поставке
умјетничких галерија у Босни и Херцеговини. Међутим, и по­ред
тога, може се рећи да су њихови радови недовољно истражени и
не тако чес­то интерпретирани.
Поједини изложбени пројекти Умјетничке галерије Босне
и Херцеговине у Сараје­ву донекле су исправили постојеће грешке
и нанесене неправде, помогавши да се умјетност појединих
босанскохерцеговачких сликарки сагледа у сфери њихових
различитих индивидуалних поетика, омогућавајући на тај начин
да се њихово дјело дје­лимично валоризује и проучи.

71. Мица Тодоровић, Прољеће на

Бабића башти, 1948. године

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 93
 Јавни идентитети жена

Да би се сагледао јавни идентитет жена у оквиру

босанскохерцеговачког дру­штва крајем ХIХ и у првој половини
ХХ вијека, посебну пажњу треба посве­тити анализи одређеног
друштвеног контекста, прије свега анализи женског поло­
жаја у одређеним конкретним друштвеним околностима.
Индустријализација и ур­ба­низација у Босни и Херцеговини кра-
јем XIX вијека, ма колико оне биле скром­них размјера у поређењу
са водећим европским земљама, саме по себи су проузро­ко­вале
раздвајање приватне од јавне сфере, a све је то имало за посљедицу
снажан утицај на конструкцију и дјелотворност полних улога:
жена је посматрана као биће које припада дому, „природно” при-
лагођена кућним обавезама и подизању дјеце, док су мушкарци
сагледани у сфери јавног, свијету посла и политике.86 Приватна
сфе­ра припадала је женама, а јавна искључиво мушкарцима.
Са питањем разликовања приватне и јавне сфере
успоставља се појава дефи­ни­сања јавног простора. Појаву јавног
простора разрадио је Хабермас, а његова раз­рада заснована је
на изразито политичком виђењу грађанства. Његов појам нуди
нам метафоричну концептуализацију савремених друштвених
система у којима се ис­казује однос приватног и јавног идентитета.
Јавност егзистира у више видова и на различитим нивоима. Она
се конституише у сферама државе, друштва, вјерске ор­га­низације,
нације, градске и сеоске заједнице, економско-материјалног
друштве­ног слоја, као и у оквиру јавних простора,87 гдје се највише
уочавају неједнакости.
Неједнакост у јавној сфери структурира и неједнакост
у приватној сфери, ко­ја се посљедично манифестује у полној
подређености. Женски идентитет у јав­нос­ти об­ликован је

86
  A. Đ. Horvat, „Klasa, polnost i žensko telo u viktorijanskoj Engleskoj”, Genero, бр.
4/5, Beograd, 2004, 9–24. 72. Детаљ насловне стране часописа
87
  J. Habermas, Javno mnenje, Prosveta, Beograd, 1969, 7–23. Босанска вила из 1897. године

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 95
 специфичностима као што су: необразованост, несамосталност,
инфе­ри­орност, и несигурност, због које им је потребна мушка
заштита. Мушка домина­ци­ја и женска подређеност највише су
долазили до изражаја у јавности.
У том смислу феминистичка опредјељења заокупљена
су разнородним до­при­носима које феминизам може пружити
демократизацији политичког изража­вања, јер су изнијели на
увид чињеницу да је друштвена либерална концепција још увијек
мушка. С тим у вези долази се до сазнања да су „специфичне
женске ври­једности могући модел за демократизацију
политике”88 и друштвених односа уоп­ште. Феминисткиње
критикују либерализам зато што је модерни принцип грађан­
ства конституисао као свијет јавног, идентификујући га са
мушкарцима, и зато што је искључио жене, остављајући их у
свијету приватног.
Јавне одредбе и јавни ставови, као и практична понашања,
нормирали су и од­ре­дили понашање жена у приватној сфери.
Тако је дошло до евидентне ствар­нос­ти да је идентитет жене
одређен искључиво улогом кћерке, супруге и мајке. Те улоге жене
доминирале су и доминирају кроз друштвени идентитет тога вре­­
мена, јер се у оквирима тог идентитета другачије о жени није могло
размиш­ља­ти.
Одређени елементи правног, економског, културно-
образовног положаја же­­­на, као и развој разних видова женских
организација, неопходни су параметри у јас­нијем сагледавању
женских могућности у оквиру јавних и приватних друшт­вених
сфера.
На основу економског, културног и просвјетног
просперитета може се рећи да је у Аустроугарској на крају XIX
вијека била све израженија еманципација жена, ко­ја се, прије све-
га, огледала у праву на насљеђивање, праву насљеђа из брачног
од­носа, пр­ав­ у на школовање женске дјеце, праву на женске

88
  Š. Muf, „Feminizam, princip građanstva i radikalna demokratska politika”, Ženske
studije, br. 1, Beograd, 1995.

96 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
организације, као и пра­ву на јав­но дјеловање. Све ове тежње су
се у одређеном степену рефлектовале на новој те­ри­торији коју је
Аустроугарска настојала да интегрише као своју цјели­ну.
Анализом разнородних сегмената који формирају
одређену друштвеност може да се сагледа однос према „женском
питању” босанскохерцеговачке средине тог времена. Са једне
стране треба сагледати однос елите према женској креа­тив­ности,
умјетничкој и активистичкој улози у друштву, а са друге стране
однос жена пре­ма изазовима које им то исто друштво намеће.
Вријеме када су народи Босне и Херцеговине настојали
да се укључе у ев­роп­ски цивилизацијски круг, гдје по свом
географском положају и ранијој истори­ји припадају, карактерише
отварање бројних школа, културних друштава, библио­тека,
читаоница, позоришта, музеја, али и других облика европског
културног орга­ни­зовања.
Успостављање веза са Европом најснажније се остваривало
путем штампе, ко­ја је у то вријеме била пресудан актер за
преображај друштвене, интелектуалне и умјет­ничке свијести,
до тада дубоко изоловане од европских утицаја. Штампа је би
ла и важан медиј помоћу којег је нова власт остваривала своје
политичке, идеоло­шке и културне циљеве. Другим ријечима, она
73. Колпортер Боснише поста, око
је била водеће средство тог време­на, медијски канал помоћу којег 1917. године
су се производиле и размјењивале поруке и темељна зна­чења
унутар једне културе.
Жеља нове власти била је да се премости јаз између
постојећег и новог, да се непознато демистификује, преведе у
познато и сигурно. Зато је било неопходно, по­ред покретања
већег броја листова намијењених домаћем становништву, прире­
ди­ти и адекватну штампу за аустроугарске грађане који су све
више насељавали но­ви колонизовани простор.
Водећи лист намијењен аустроугарским грађанима био је
Боснише пост (Bosnische Post), основан 1884. године, а излазио је
искључиво на њемачком језику, ради информисања страних до-
сељеника и иностраних грађана о Босни. Часопис је препознавао,

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 97

74. Штампарија Боснише поста, детаљ
разгледнице, почетак ХХ вијека
75. Детаљ насловне стране Боснише
поста
98
именовао и фиксирао одређену стварност и за класно и културно
одаб­рану публику креирао и презентовао одређене процесе,
особе и појаве. Пошто је стварност коју су узимали за обраду била
разноврсна и вишезначна, овај медиј је препознавао и мапирао
оно што је за њега било опште, у разноврсности појавног. У том
процесу нужног поједностављивања врло лако се може увидјети
да је умјесто „ти­пова” нудио „стереотипове”, а умјесто афирмације
различитости упрошћене и некритичне представе „другости”.
У оквиру теме коју разматрамо, важно је истаћи да је од
самог оснивања Bosnische Post-а, стална сарадница, а касније
власница и главна уредница листа, би­ла Милена Мразовић
(1863–1927), прва новинарка у Босни и Херцеговини. Ми­ле­на
Мразовић је била потомак старе хрватске племићке породице
Мразовића од Мра­зовца. У Босну је са родитељима дошла још
као дијете, а након завршених сту­дија одлучила је да се у Босни и
трајно настани. Када је 1886. године Земаљска вла­да одлучила да
оснује Земаљски музеј у Сарајеву, била је међу његовим оснива­
чима и све до свог одласка 1919. године бринула се о његовом
напретку. Готово сви њени новинарски текстови и књижевни
радови писани су на њемачком језику,89 а њихова првенствена
функција је била да се страни свијет информише о Босни.
Појава Милене Мразовић у аустроугарској јавности била
је издвојени прим­јер женских активности, који је запазила и
европска штампа. Када је Bosnische Post 1894. године прослављао
десетогодишњицу свог постојања, многи европски лис­тови су
  Објавила је пет књига са темама из Босне и Херцеговине на њемачком језику.
89
Највише приз­нања добила је за новеле Селам, цртице из босанско-муслиманског
живота, које су преведене на енг­­лески и руски језик.
Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
подвукли чињеницу да се баш у Босни јавила жена као заступник
најслобод­није професије, у којој жене у то вријеме нису могле
имати значајну улогу у јав­ности.90 Професија новинара у то
вријеме за жене је била неприкладно занимање. Зато је необична
чињеница да се међу првим власницама и уредницама неког
листа у Европи нашла жена, и то баш у Босни, гдје су у вријеме
њеног доласка владали готово средњовјековни обичаји, а жене су
више него игдје биле везане за кућу. Ова паметна и храбра жена,
иако је своју позицију новинарке и књижевнице остварила у
Босни, признање за свој рад морала је да верификује ван граница
ове земље.
Штампани медији су градили и утврђивали нове идеје
различитим присту­пима, од игнорисања битног, па до разних
врста неодговарајућег представљања. Те стра­тегије откривају
се тек када медијске поруке анализирамо као системе репре­
зен­тације, када се испод случајности свакодневног покаже
заједничка матрица.
Важан идеолошки аспект аустроугарске политике
био је покушај увођења босанске нације, којој би припадале
све три конфесије. Како би идеја босанске на­ције ухватила 76. Насловна страна књиге Милене
Мразовић, Bosnisches Skizzenbuch,
коријен у ширим слојевима народа Босне и Херцеговине,
1900. године
покренути су листови Бошњак 1891. и Нада 1896. године. Њихов
основни задатак био је да ши­ре државну пропаганду и идеје
цивилизаторске мисије коју је Аустроугарска заговарала. Тачније,
цивилизаторском мисијом је требало да се уведу западне идеје и
институције у босанскохерцеговачки културни миље, како би се
на тај начин оку­пирана провинција укључила у велики царски
посјед Хабзбурговаца.
У контексту ове анализе може се рећи да је најзанимљиви-
ји лист у Босни и Херцеговини у доба Аустроугарске монархије
био часопис за забаву, поуку и ум­јет­­ност Нада (1896–1903), чија
је првенствена тенденција била истицање циви­ли­за­торских

  С. Скарић, „Двије заборављене госпође”, Мост, бр. 173 (84 – нова серија),
90

2004, www.most.ba/084/028t.aspx

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 99
77. Детаљ насловне стране часописа
Нада из 1896. године

достигнућа на просторима новоинтегрисане територије.

Излазио је уз високе субвенције Земаљске владе, на
њемачком и на српско­хр­ватском језику. Часопис је био дио
владине политике да уздигне Сарајево као ва­жан књижевни и
културни центар, независан од Загреба и Београда, који би као
та­кав био привлачан за цијели западни Балкан. Њен главни
уредник Коста Херман и уредник за књижевност, пјесник Силвије
Страхимир Крањчевић, јавно су прокла­мо­вали тежње да ће
Нада бити широко отворено гласило према припадницима свих
јужнословенских народа. Луксузном штампом, занимљивим
преломом и богатим илустрацијама, као и високим хонорарима,
уредништво је настојало да око себе оку­пи, поред великог броја
страних писаца и сликара, и велики број српских и хрватских
књижевника. Њихов циљ је био да се помоћу новог часописа
неутралише утицај српских и хрватских гласила и да се на тај
начин спријечи њихов све јачи утицај на просвјетно и културно
уздизање становништва. Поред тога, часопис је тре­бало да
буде свједок и информатор о крупним духовним и културним
успјесима нове власти над окупираном земљом и да се на тај
начин развија проаустријски осјећај новог реципијента.
Профил књижевних прилога, међу којима је доминирала

100 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
поезија, јасно изра­жава тенденцију да се прате савремена
књижевна струјања. Првенствено се прено­си­ла поезија и
проза значајних свјетских стваралаца с краја XIX вијека, док је
примјетно занемаривање народне књижевности.
Поред књижевних, научних, политичких или забавних
текстова, у презента­ци­ји новог босанског идентитета велику
улогу су имале фотографије и слике објав­љене у часопису Нада, а
узор су били многи европски часописи тог времена.
Интересантно је осврнути се на поједине методе власти,
којима је покуша­ва­но да се пронађу разни начини придобијања
повјерења локалног становништва. Та­ко је у више наврата у Нади
и Бошњаку писано о скупим салонским забавама орга­ни­зованим
за жене из богатих и угледних муслиманских породица. Пошто
мус­ли­манска женска омладина није похађала дјевојачке школе
и на тај начин није има­ла могућност упознавања са европским
манирима, власт је настојала да утиче на мус­ли­манске жене
најчешће директним контактима жена појединих високих функ­
цио­нера државне управе са женама из угледних муслиманских
78. Бароница Вилма Калај
породица. У томе је првен­ствену улогу имала бароница Вилма
Калај, супруга Бењамина Калаја, чији је задатак био организовање
салон­ских забава на Илиџи. На те забаве позивала је жене из
угледних муслиманских по­родица, преко којих је кроз забаву и
разговор настојала да пренесе савременије и мо­дерније погледе
на породицу и европски начин живота.
У Нади је детаљно описана једна таква јавна забава из
1895. године: „...у ли­је­по искићеним просторијама свога стана
у хотелу ‘Хунгарија’ састанак госпођа из првих мухамеданских
породица сарајевских. Преко 60 ханума одазвало се љубаз­ном
позиву, те опчаране љубезним, управо сестринским дочеком
племените дома­ћи­це и њезиних дражесних кћери проведоше
више сахати у угодној забавици и срдач­ном разговору...”91
О припреми тих забава госпођа Калај писала је са поносом
и одушевљењем: „За вријеме мога борављења у Босни, обичај

91
  Аноним., Нада, бр. 17, 1. септембар 1895.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 101
79. Евалд Ант Чеплин, Илиџа,
репродукција из Наде, 1895. године

ми је, да у драгој ми Илиџи примам Мухамеданке на једанпут у

великом броју. Дакако да у те дане нема у близини мојих одаја
мушке главе. Собе моје преобразим у праве вртове, па још и поред
зида, гдје је могуће, намјестим гране од јела. велику диванхану,
што гледа у парк, заокружим исто тако колико је човјек висок,
јеловим дрвцима. На тај начин не мо­же нико из парка видјети у
моје одаје. Иза зеленог застора, међу лијепим мири­са­вим цвијећем
уживају те моје гошће, слушајући красну свирку цигана... Па ако
им искреном симпатијом, боље рећи с правом љубави спрам њих
помогнемо, да својим дужностима у овом правцу (у породици)
удовоље на рационалан начин − онда ћемо тијем учинити велики
корак напријед у цивилизацији истока”.92
Тај нови дискурс, лијепо упакован у цвјетне аранжмане,
али далеко од очију мушкараца и јавности, није омогућио
новоустановљеној власти да наметне пром­је­ну постојећих
представа о родним односима са одраније већ усвојеним улогама

92
  Аноним., Bošnjak, br. 20, 16. мај 1895.

102 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
муш­караца и жена, као што су то жељели и мислили да могу
учинити, већ се само преформулисало постојеће. Владајуће
представе о женама зависиле су од њиховог ре­презентовања у
јавности, који је умногоме зависио од медијске, а самим тим и
јав­не представљености. Однос према жени ових по много чему
важних штампаних ме­ди­ја може се сагледати и кроз анализу
текстова које су жене писале, али и кроз ана­лизу слика које су
жене сликале или на којима су се налазиле.
Са друге стране, садржај часописа одлично говори
о начину како се Аус­тро­угарска представљала иностраној
јавности. У готово свим аспектима се указује на ве­лики на­предак
који је у Босни и Херцеговини учињен у односу на претходно
при­ми­тивно оријентално стање. Ове идеје посебно су наглашене
репортажама са вели­ких миленијумских изложби, на којима се
са поносом говорило о просвјетитељској мисији на окупираном
простору. На изложбама − у Будимпешти, организованој 1896.
го­ди­не приликом прославе хиљадугодишњице доласка Мађара
у Панонску ни­­зију, Бриселу 1897. и у Паризу 1900. Босна и
Херцеговина је представљена у босан­ском павиљону, на начин

80. Босански павиљон на Свјетској

изложби у Паризу 1900. године

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 103
 82. Каталог Босанског павиљона на
Свјетској изложби у Паризу, 1900.
године

како су је видјели аустроугарски владари. Ова слика је из броја

у број репродукована и репрезентована босанскохерцеговачкој
јавности. Те ре­портаже су имале двоструки посреднички
карактер: са једне стране да покажу остатку Европе улогу
Аустроугарске у европеизацији босанскохерцеговачког прос­то­
ра и, са друге стране, да домаћој културној и политичкој јавности
покаже надмоћ те европеи­за­ције.
Такође је битно истаћи још један важан комуникацијски
медиј помоћу кога се слала унапријед припремљена и осмишље-
на порука, односно пожељна слика Бос­не. Биле су то разгледнице
које су на посебан и дискретан начин репрезентовале одређени
босански простор. У тренутку када разгледнице и дописнице
посредством Аустроугарске долазе у Босну, у Европи су оне већ
једно десетљеће биле средство масовне комуникације. Појава
разгледница као новог европског медија импланти­ра­ног у Босну
значила је да аустроугарском окупацијом и анексијом Босна није
са­мо неповратно укључена у геополитичку орбиту Запада, већ и у
западњачку кому­ни­кацијску потребу. У тој потреби технолошко
супериорнији освајач у затеченој, тех­нолошки инфериорнијој
81. Цртеж Босанског павиљона из La
средини, масовно репродукује своје виђење затечене стварности Pepit Journal-a, Париз, 1900. године

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 105
83. Детаљ насловне стране часописа
Босанска вила из 1897. године

која га је постепено прихватала и усвајала као дио свог

иденти-тета.93 У том смислу треба напоменути да визуелни
садржај појединих разгледница није био ни­мало безначајан.
Упечатљивост тог садржаја заснивала се на представама љу­ди,
обичаја и грађевина нове урбанизације, нудећи на тај начин,
свака за себе, сво­је­врсну поруку.
За разлику од данашњег доба, тада није била пресудна
клишеизирана по­ру­ка, већ стварање комуникацијске мреже
којом се порука шаље. Међутим, важна је чињеница да се у
Европи почетком XIX вијека, у вријеме „златног доба разглед­
ни­це”, скоро свака улица у скоро сваком граду бар једном нашла
на овој пригодној правоугаоној карти.94 Зато не изненађује
појава све већег и разноврснијег штам­па­­ног материјала, који
је уз писане поруке и пажљив избор слика постајао важан еле­­
мент у перцепцији босанскохерцеговачког простора ван његових
граница.
Као опозитна појава Нади јавља се часопис Босанска
вила (1885–1914), главно гласило једног ширег књижевног, али

93
  D. Dedović, „Sevdah, fado, blues, radetzkymarsch: Tekstualno–muzička podloga
za posmatranje razglednica” у: Svjetlost Evrope u Bosni i Hercegovini, Buybook,
Sarajevo, 2004, 8.
94
  Исто.

106 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
и културног програма Срба у Босни и Херцеговини, који су у
различитим периодима његовог излажења уређи­вали Никола
Кашиковић, Владимир Ћоровић и Петар Кочић. Већ на самом
почетку Бо­санска вила се одређује као часопис са изразито
националним курсом, који сли­једи током цијелог периода
излажења. Као једини српски лист у Босни, имала је за­датак
да, поред општег просвјетљења српског народа, око себе окупи
интелек­туалну елиту која би пружила отпор аустроугарској
политици. У свом позиву на претплату 1885. године95 њен
дугогодишњи власник и уредник Никола Кашиковић јав­но је
објавио да ће се часопис, као једино српско гласило у Босни,
ангажовати не са­мо на књижевном него и на друштвеном и
политичком плану и да ће одбранити народне интересе од
окупатора.96
Увидом у садржај прилога у Босанској вили откривају се
занимљиве везе уред­ништва и многих личности и институција 84. Стоја Кашиковић
из земље и иностранства. То је не­сум­њива потврда сталног
настојања листа да буде аутентичан хроничар и савре­ме­ник
многих књижевних, друштвених и политичких појава и догађаја
код српског и словенског народа. За својих 29 година излажења,
са просјечно 24 свеске годишње, часопис је брижљиво биљежио
све значајне догађаје, годишњице, јубилеје култур­них друштава
и удружења, животописе и некрологе значајних личности из
српског и јужнословенских народа.
Мало је позната чињеница да је једно вријеме уредничке
послове овог листа, у име свог мужа, обављала Стоја Кашиковић
(1865–19??), супруга Николе Каши­ко­вића.97 У српским круговима
Стоја Кашиковић била је веома цијењена и угледна же­на, члани-
ца српских добротворних друштава у Босни и Херцеговини: Кола

95
  Босанска вила, бр. 1, 1885, 16.
96
  Б. Трајковић, Никола Т. Кашиковић, Народна библиотека Србије, Београд,
2006.
97
  F. de Hean, K. Daskalova and A. Loutfi (ed.), A Biographical Dictionary of Women’s
Movements and Feminisms - Central, Eаstern and South Eastern Europe 19th and 20th
Centuries, CEU Press, Budapest, 2006, 241–243.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 107
 српских сестара, Женског доб­ротворног друштва „Српкиња”,
чланица Одбора Друштва „Кнегиња Зорка” и других. За свој
национални рад, као велики родољуб и патриота, одликована
је ор­деном Св. Саве IV степена од краља Петра I Карађорђевића
и златном медаљом за ревност, највишим женским одличјем,
од краља Николе I Петровића, поводом два­де­сетогодишњице
излажења Босанске виле, као њен главни сарадник, коуредник и
админи­стра­тор.98
У публикацији Српкиња у издању Добротворне задруге
Српкиња у Иригу, штампане у Сарајеву 1913. године, међу знамените
Српкиње сврстана је и Стоја Ка­­шиковић, која „уз уредника Николу
Кашиковића (‘Босанска вила’ Сарајево) ради као верна љуба (...).
Од када су јој деца нарасла а муж поболева...”99 О лику и ка­рак­­теру
Стоје Кашиковић аутор текста, између осталог, још наводи: „Увек
је ведра и весела, што јасно показује да друштвени рад жену не
озловољује и не умара, као што може да умори беспослица. Жене
које ништа не раде увек су ‘слабе’, ‘изне­мог­ле’...”100 Ова вриједна
и умна жена уз чије се име увијек везивала синтагма „дична
Српкиња”, била је једина жена којој је на тзв. Велеиздајничком
процесу, вођеном током Првог свјетског рата у Босни, изречена
смртна пресуда, а која је захваљујући интервенцији шпанског
краља Алфонса XIII замијењена дугогодишњом робијом.101 Живот
ове значајне али заборављене жене, која је цијелог живота
подржавала женски културни активизам, након Првог свјетског
рата остао је готово непознат. Друштвеним промјенама које су
услиједиле Стоја Кашиковић се нашла на слободи и у нормалним
грађанским условима завршила свој живот.
Појава првих домаћих интелектуалаца крајем XIX вијека,
школованих на уни­верзитетима Аустроугарске царевине,

98
  Исто, 62–64.
99
  Б. Б. (Сарајево), „Стоја Кашиковићка”, Српкиња, Уредиле српске књижевнице,
Добротворна задруга Српкиња у Иригу, Сарајево, 1913, 38–39.
100
  Исто.
101
  До овога заузимања је дошло захваљујући престолонасљеднику Александру I
Карађорђевићу, који је замолио шпанског краља да изврши притисак на судство
преко Владе у Бечу. Б. Трајковић, н.д., 114.

108 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
потврдила је њихову важност приликом уоб­личавања нове
интелектуалне, па и грађанске свијести, иако они нису били ти­
пични представници грађанске класе. У односу на укупно градско
становништво вео­ма су малобројни, без обзира на то што се њихов
број непрестано повећавао. Ти­пични представници грађанства су
ситни трговци и занатлије чији је културни ка­пи­тал усмјерен на
практично руковање породичном економијом. Улагање у кул­тур­
ни капитал било је средство личног уздизања појединца и његове
породице, па је у том смислу он имао колико приватни толико и
јавни значај.102 Ти школовани дома­ћи интелектуалци били су у
перспективи школског система у Босни и Херцеговини главни
креатори будуће образовне политике.
Важну улогу у новоформираном грађанском друштву
имале су школе, које ви­ше нису биле одраз вјере, него јавне
врлине. Основно образовање (читање, писа­ње и рачун) постаје
неопходан алат за успон урбаних занатлијских и трговачких
85. Мис Ирби, Орао, Велики илу-
породица. Свијест да више није довољан само капитал, који се стровани календар за 1881. годину
у несигурним време­нима брзо стицао и губио, потпомогнута је
и сигурношћу коју је пружало образова­ње, сигурношћу коју су
пружали други нематеријални ресурси садржани у култур­ном
капиталу. Усвајањем културног капитала мијењао се грађански
хабитус. Био је то важан дио нове стратегије грађанства, која је
тежила да у породици обезбиједи остваривање основне урбане
културе, примарног елемента за њену стабилност и ус­пон.103 Све
примјетнија масовност културе показује да култура више није
била инс­трумент изолованог појединца, него свима потребан
означитељ и то не само јав­ног него и приватног живота. Тим прије
што главни фокус женских активности кра­јем XIX и почетком
ХХ вијека није била књижевност, већ унапређивање општег
образовног стандарда и економске позиције, у шта се укључило
неколико изузетних жена.
Једна од најпознатијих и најутицајнијих жена у јавном

  М. Тимотијевић, Рађање модерне приватности, н. д., 118.

102

  Исто, 114−121.
103

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 109
 животу Босне и Херцеговине тога времена била је Аделина
Паулина Ирби, познатија као Мис Ирби (1831−1911), Енглес­ки­
ња која је већи дио свог живота провела у Босни.104 Примјер је
изузетно цијењене же­не, образоване и хумане добротворке, вео-
ма поштоване међу бројним женама путницима и хуманитаркама
викторијанског доба.105 Познато је њено пријатељство са Флоренс
Најтингел (Florence Nightingale), која се веома дивила њеној по-
жртвованости и истрајности у условима који су често дјеловали
безнадежно. О томе свједочи бројна кореспонденција објављена
у Society and Politics (5:262–72) потврђујући њихове присне односе
у бројним хуманитарним акцијама које су заједно водиле.106 Ова
преписка, иако сачувана искључиво кроз писма Мис Ирби,107
важно је свједочење о њиховој колегијалности и пријатељству, на
основу које се види да је Флоренс Најтингел у име Мис Ирби слала
писма пишући чак и за Times магазин, у нади да ће се јавност
огласити на њихов апел за хуманитарном помоћи.
Својим просвјетитељским, мисионарским и
добротворним радом на просторима Книна, Пакраца, а потом
и Сарајева, стекла је ве­лико поштовање готово код свих слојева
босанскохерцеговачког друштва. Познато је њено хуманитарно
залагање и брига о избјеглицама током Српског устанка у Босни
(1875 – 1878), када је њеном иницијативом у Лондону образован
један одбор помоћу кога је за кратко вријеме успјела да прикупи
значајну суму новца и на тај начин омогући скрбништво над

104
  Д. Ј.,”Мис Аделина Павлија Ирби, српска добротворка”, Орао, велики
илустровани календар за 1881. годину, Нови Сад, 1981, 72–77. П. Мирковић,
Мис Аделина Павлија Ирби српска добротворка, Земаљска штампарија, Сара­
је­во, 1921; Аноним., Племенита Паула Ирби о стогодишњици рођења, Издање
Друштва Просвјета, Са­ра­јево, 1933; М. Папић, „Културна мисија једне Eнглескиње
у Босни”, у: Трагом Културног наслијеђа, Свјетлост, Сарајево, 1976, 51–59. Д. К.
Чоловић, Племенита Мис Ирби, Београд, 2004.
105
  D. Anderson, Miss Irby and her Friends, Hutchinson, London, 1966; D. Anderson,
„Two women travellers in the Balkans in the 1860s: Georgina Muir Mackenzie, Adeline
Paulina Irby”, www.brlsi.org/proceed04/lunch200311.htm
106
  L. McDonald (ed.), Florence Nightingale on Women, Medicine, Midwifery and
Prostitution, WLU Press, Ontario, Canada, 2005, 847–859.
107
  Писма Флоренс Најтингел упућена Мис Ирби нису сачувана због њене
изричите жеље, записане и у тестаменту, у којем се наводи да се одмах након
њене смрти сва њена лична архива и писма спале.

110 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
великим бројем жена и дјеце.108 86. Шпиро Боцарић, Портрет Мис
Мис Ирби је, по угледу на многе своје сународњаке, Ирби, 1932/34. године
припаднике виших сло­јева друштва, који су током XIX вијека 87. Шпиро Боцарић, Портрет Мис
истраживали нове егзотичне крајеве, путо­вала Европом. Са Мекензи, 1932/34. године
својом нераздвојном пријатељицом Мјур Т. Мекензи (?–1874) про­
путовала је 1861. године Њемачку, Чешку, Аустрију, Мађарску и
Пољску. Утиске са овог путовања дале су у дјелу Кроз Карпате,
објављеном 1862. године у Лон­дону. Пресудан значај за цијели
живот и рад ове двије племените жене било је путо­ва­ње у Грчку и
повратак преко Цариграда, Бугарске, Србије, Црне Горе и Босне.
Се­ри­ја јавних предавања коју су након повратка одржале ове дви-
је путнице и књига Путовање по словенским покрајинама Турске

  Б. Теиновић, Српски устанак у Босни 1875–1878, Музеј Републике Српске,

108

Бањалука, 2006, 60.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 111
 у Европи, са илустрацијама Фе­ликса Каница, имали су за циљ да
се британска публика упозна са практично непознатом темом о
патњи потчињених словенских народа, а посредно су утицале
и на живот и образовање народа које су на својим путовањима
сусретале.
Поводом првог превода ове књиге на српски језик, њен
уредник и преводилац Чедомиљ Мијатовић нарочито истиче
женски поглед на ствари које дјелу даје особиту драж, сматрајући
88. Школски завод Мис Ирби да „ништа не долази у бољи час да охрабри женску половину
наше народне омладине, него управо ово важно свједочанство
енглеских госпођица о озбиљном родољубљу Српкиња у оним
крајевима наше земље који највише пате од суровог насиља
турског”.109
Може се рећи да су ове двије даме викторијанског доба,
поред тога што су енглеској публици откриле Јужне Словене,
постале и њихове ватрене заговорнице. Продрле су у удаљене
крајеве земаља, видјеле сву туробност, сиротињу и биједу хриш­
ћана Словена. Чврсто одане својој вјери, вјерујући у напредак,
своје нације и по­ријекла, мотивисане само свијешћу о њиховом
послању, оне нису жељеле да про­свете само енглеску публику,
него и људе за које су се ангажовале.110 У Сарајеву су 1869. године
отвориле школу за дјевојчице православне вјере, а када је Мис
Ме­кензи умрла 1874. године, школа је за Мис Ирби постала
животна опсесија. Водила ју је и финансирала све до своје смрти
1911. године. У народу Босне Мис Ирби је пронашла сврху којој се
вриједило посветити, али је, насупрот томе, постала њен вјер­ни
заточеник. Никада није заборавила своје поријекло и своју земљу.
Увијек је била поносна и свјесна свог вишег поријекла, васпитања
и културе. Босанци су за њу до краја остали „полуварвари” и,
упркос њеном труду да створи „бољу класу се­љанки”, увијек је
било „непоштених више него поштених”, а „неспособност да ври­­

109
  Из предговора преводиоца Ч. Мијатовића, Г. Мекензи и А.П. Ирби, Путовање
по словенским земљама Турске у Европи, Државна штампарија, Београд, 1868.
110
  M. Todorova, н. д., 174.

112 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
једно раде” остала им је трајна мана.111 Међутим, овај њен напоран 89. Сахрана Мис Ирби у Сарајеву 1911.
године
и на моменте уза­лудан рад препознат је и веома цијењен у народу,
који јој је на свој начин за жи­вота, али и касније, послије смрти,
исказивао велико дивљење и поштовање.
Школски систем у Босни и Херцеговини режим изграђује
у складу са својом укупном политиком у земљи. Школе су имале,
поред општих, образовних задатака, и посебне, васпитне. Њихов
основни васпитни задатак био је да формирају лојалне и одане
поданике Монархије и круне. Власти покушавају да наметну
шире основно образовање свих, а посебно образовање жена. То
је представљало нови педагошки дискурс, заснован на науци
и знању. Претпостављени циљ образовања жена усмје­рен је, на
први поглед, на нове улоге, успјешно газдовање кућом, дакле, опет
при­ват­ним простором. Тако је практична корист од образовања,

  Исто.
111

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 113

90. Државна виша дјевојачка школа у
Бањалуци
заправо, постала пут уна­п­ређивања и побољшања породичног
живота.
На основу тога, у систему образовања своје мјесто су
нашле и више дјево­јач­ке школе. Оне су биле намијењене женској
дјеци из горњих социјалних слојева. Циљ ових школа био је
преваспитавање жена као стубова породица и промјена по­ро­дице
као парадигме традиционалног начина живота и мишљења. По
мишљењу Бе­њамина Калаја, виши циљ ових школа је „постепено
уношење у женски елеменат бољих животних погледа и навика
прихваћених у културним земљама и специјално у Монархији”.112
Дакле, циљ више школе био је општи и особит, да дјевојку спреми
за добру и ваљану газдарицу, а поред тога и да је „просвијети”
да се у друштву мо­же боље понашати. Прикривени циљ власти
био је да се путем виших дјевојачких школа утиче на промјену
традиционалног идеолошког схватања породице и при­хва­тање
новог европског концепта, који је, у суштини гледано, жени
остављао не­про­мијењену улогу супруге, мајке и домаћице.
До краја Калајеве управе 1903. године отворене су три
државне дјевојачке шко­ле − у Сарајеву (1883), Мостару (1893) и
Бањалуци (1898). Овако мали број ви­ших дјевојачких школа, те
чињеница да нису обухватиле све конфесије, огра­ни­ча­вали су
ширину њихових жељених васпитних утицаја. Државне школе
нису по­ха­ђале дјевојке муслиманске вјере, а и број ученица
православне вјере био је рела­тив­но низак у односу на учешће
српског становништва у укупном становништву зем­ље.113
Почетак ХХ вијека било је доба великог пробоја свих
врста женских актив­ности. Жене су се ангажовале првенствено
у образовању, али и у разним доменима друштвеног и
хуманитарног рада. Многе жене су се бориле за веће могућности

112
  Из Калајевог писма Голуховском, 27. 10. 1898, у: Т. Краљачић, Калајев режим,
н.д., 248.
113
  Срби су показали неповјерење у васпитни систем тих школа, па су нерадо у
њих слали своју жен­ску дјецу. У 1896/1897. год. више дјевојачке школе у Сарајеву
и Мостару похађале су 173 уче­нице, од којих је било само 26 православних. Исто,
174–186.

114 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
 91. Дјевојке на часу, Бањалука, дваде-
сетих година ХХ вијека

да би се квалификовале за одређене професије и на тај начин

покушавале су да уђу у раз­личита поља јавног живота. Све те нове
активности пружале су много веће мо­гућности за запошљавање и
еманципацију жена.
Почетак вијека било је и доба све веће активности и
промоција идеја о жен­ском праву гласа. Свијест да се мушкарци
лоше односе према женама зато што немају право гласа, довела
је до јасне констатације да је право гласа, један од пре­суд­них
момената када је у питању женски статус у друштву. Ово вријеме
је по мно­го чему и доба парадокса. Многе жене које су прошле
кроз први талас едукације жељеле су да буду прихваћене као
равноправне са својим колегама. Било је то теш­ко вријеме за жене
које су почињале да формирају малу, али импресивну елиту. Овај
талас еманципације поклапао се са почетком укључивања жена у
образовне про­цесе и ширење писмености, у вријеме када је њихов
ниво успјеха био неминов­но ограничен. Ниво образовања већине
жена у ширем региону је био екстремно ни­зак. Поред потребе за
описмењавањем, постојала је велика потреба за инструкци­ја­ма у
многим основним стварима, као што су хигијена или управљање
новцем. Већи­на популације је била из аграрног миљеа, радила је

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 115
92. Наставнице Државне више дјево-
јачке школе са гошћама из Сарајева,
крајем ХIX вијека

и живјела у условима који се ни­су мијењали вијековима.

Важан медиј за едукацију жена били су женски часописи,
којих је у Босни то­ком овог периода било веома мало. Преко њих,
или у оквирима неких других пуб­ли­ка­ција, које су имале прилоге
посвећене женама, почетне идеје феминистичког покрета
постајале су све видљивије. Првих четрдесет година ХХ вијека
представља право „златно доба” за жене овог региона, који је по
овом питању био „виртуелно за­борављено поље”.114
Часописи су испуњавани великим бројем тривијалне
литературе, причама о љубави и авантурама, пошто је то била
врста писања која се повезивала са женским читалаштвом, а
постојали су и писци који су писали искључиво за то тржиште.
Такође су традиционалне форме често кориштене да би се
пренијеле образовне или моралне поуке на препознатљив начин.
Како су се могућности за основно образовање шириле,
тако се увећавало женско чи­та­лаштво. То се нарочито осјећало
у градовима, који су све више расли. Постојало је преовлађујуће
мишљење да жене имају своју литературу. Тежње жена да пишу на

  C. Hawkesworth, Voices in the Shadows, Women and Verbal Art in Serbia and
114

Bosnia, CEU Press, Budapest − New York, 2000, 123.

116 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
исти начин као мушкарци представљале су одс­ту­па­ње од важећих
норми, док су критички коментари њиховог рада неизбјежно
укљу­чивали питање рода.
Може се рећи да прва половина ХХ вијека није пружила
контекст у којем су жене писци могле бити поштоване и
прихваћене. Многе су наставиле да пишу под псеудонимом
или су користиле само иницијале. Оне су наставиле да пишу за
женске магазине, у којима је њихов рад имао више изгледа да
буде прихваћен.
Многи текстови објављени у часописима тог времена
посебно ис­тичу два до­минантна женска става која су се нарочито
цијенила у јавној презен­та­ци­ји жен­ских достигнућа: то су
наглашена романтичарско-патриотска осјећајност и умјере­но
феминистички поглед.115
Жене у Босни никада нису биле међу идеолозима 93. Насловна страна магазина Жена
радикалног феминизма као обиљежја ХХ вијека, никада нису биле данас, 1939. године

искључиве, што је посљедица породич­ног васпитања, поштовања

различитости и сазнања да догматичност затвара видике пред
утопијском визијом свијета.
Занимљив је чланак др Владиславе Политове, објављен у
журналу Српство 1913. године, у којем каже: „Наши Срби не треба
да се боје интелектуално осло­бођене жене зато што српске жене
нису као жене са Запада, које желе да буду пот­пу­но независне
трпећи брак и породицу и сматрајући дом затвором. Српске жене
да­нас још увијек живе у традицији, сматрајући свој дом храмом.
И оне не би жали­ле ни на какву жртву да би сачувале свој дом...
Због тога је потпуно природно да ми, српске жене, не можемо
слиједити исти пут еманципације као жене са Запада”. Из овога
се види да су њихова осјећања патриотска, а сазнања о женама са

115
  Под термином феминизам, феминистички, подразумијевао се концепт
либералног феми­низ­ма, чија је основна суштина борба за већа права жена у
оквиру патријархата, а не борба против сис­те­ма који производи ту потчињеност.
Либерални феминизам често се доводи у везу са термином еман­ципације жена
у смислу побољшања положаја жена у одређеним сегментима живота, рада и
ослобађања из стања зависности.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 117
94. Насловна страна мостарског
часописа Зора из 1899. године

Запада не­довољна, а тиме и нејасна.

Занимљиви текстови, који су развијали свијест о женској
улози у друштву, на начин како су га жене тада доживљавале,
појављују се у Босни на самом крају XIX вијека. У мостарском
часопису Зора, у посебном женском тематском броју који је
објављен у децембру 1899. године, поред књижевних текстова

118 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
које су писале же­не, налазе се и два интересантна текста Јелице
Беловић Бернаџиковске: „Жена у будућности” и „Модерне жене”,
који се баве питањима женске самосталности, об­разо­вањем
и питањима повезивања пословног и породичног живота код
запослених жена тог времена.
Часопис Зора је од самог почетка оријентисан према мо-
дерном књижевном духу, настојећи да оствари напредак у односу
на локалну херцеговачку традицију. За модерну оријентацију
Зоре заслужно је схватање које је у то вријеме заступао њен уре-
дник Јован Дучић, који је сматрао да је „умјетност ствар срца, ствар
сло­бодних осјећаја који не подносе окове, и да њен коријен лежи
дубоко изван дома­шаја икоје снаге споља”, те да ће се патриотизам
у књижевности најбоље исказати културним уздизањем народа,
између осталог и путем листа, који би био „зборник идеја, један
одјек свега што се збива у другим књижевностима”,116 какав је
Зора нас­тојала да буде. Са таквим програмским тежњама Зора је
објављивала претежно бе­лeтристичке радове, али је објављивала
и радове из разних других области: опште културе, историје,
ликовних умјетности, музике, религије, филологије, филозофије 95. Текст Јелице Беловић Бернаџи-
и др. Тиме је она, у односу на друга књижевна гласила у Босни ковске у мостарској Зори 1899. године

и Хер­цеговини, која су још увијек доносила много фолклорног

материјала, високо одс­ка­кала,117 настојећи да дâ што већи
допринос идентитету босанско­херце­го­вач­ког на­ро­да.
И штампани медији и образовни школски програми
имали су едукативну функцију, с тим што су се школски
програми правили за тачно одређене циљне гру­пе различите
националне и добне структуре, док су се писани медији обраћали
широј читалачкој популацији, настојећи да угоде њиховој
индивидуалној радозна­лости. Управо је та индивидуална
потреба била услов за профилисање и развој по­је­диних писаних
медија и њихове садржајне оријентације.

116
  D. Đuričković, „Svjedočanstva vremena, Srpska književnost (u listovima i
časopisima u Bosni i Her­­­­cegovini za vreme аustrougarske vladavine 1878–1918)”, Novi
Izraz, бр. 24–25, Sarajevo, 2004, 133−140.
117
  Исто, 136.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 119
 Аутентичност женске позиције

Пјесникиње и књижевнице у историји Босне и

Херцеговине појављују се кас­но, али је несумњива њихова
улога у настанку народне лирике и баладе. Може се рећи да је
вијековима једино литерарно искуство доступно женама била
усмена тра­диција, која је била и једино средство за њихово
самоизражавање. Овакав вид ус­мене традиције видљив је кроз
рад Стаке Скендерове (1828−1891), учитељице и књи­жевнице
за коју се сматра да је била прва жена у Босни која је објавила
књигу. Појава ове жене, самоникле учитељице, списатељице,
социјалне и јавне активисткиње за женска права, у готово
неписменој средини, била је од изузетног значаја за културни
и друштвени живот у Босни и Хер­цеговини друге половине XIX
вијека.118 Иако о њеном животу и раду не постоје тачни и потпуни
подаци, може се рећи да њено стваралаштво, без претходних
узора у босанскохерцеговачкој средини, представља риједак
примјер женског стварала­штва настао потпуним посвећењем.119
Дјелом Љетопис Босне, које обухвата период од 1825. до 1856.
године, сврстала се у ред малобројних хроничарки друштвених и
историјских збивања у XIX вијеку на Балкану.
Њене биографије наводе да је као кћи осредњег трговца
још у дјетињству осјећала велику потребу за књигама, не
обазирући се на то што се писменост у Бос­ни сматрала сасвим
непотребном за жене. Од раног дјетињства одијевала се у му-
шко одијело,120 које је често и касније облачила, што је био знак
да се одрекла удаје и да се неће посветити искључиво својој
кући. Чињеница да зна да чита и пише, као и то да је говорила
турски језик, били су од пресудног значаја за њен даљи живот.

118
  М. Папић, „Стака Скендерова”, н.д., 7–30.
119
  G. Stojaković, „Staka Skenderova ili prilog za istoriju autentičnosti”, Нabitus,
Novi Sad, avgust 2002, 177−190.
120
  У Босни је био чест обичај и код право­слав­ног и код католичког становништва 96. Насловна страна књиге Српкиња
да се малољетне кћерке одијевају у мушко одијело. из 1913. године

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 121
 Међутим, та знања и ношење мушког одијела, поред евидентне
слободе, наметали су јој и одређене обавезе које није имала
обична босанска жена. Знање турског језика и „одласци у турске
куће и хареме” омогућили су јој да често са успјехом брани своје
сународњаке.121 То јој је донијело велико поштовање и углед међу
на­ро­дом, који је ријетко када уживала нека жена.
Са становишта образовања и еманципације женâ она је
предузела још један важан подухват. У вријеме када је школство
у Босни било врло неразвијено и при­ми­тивно, отворила је око
1858. године у Сарајеву школу за женску дјецу, коју је во­ди­ла
десетак година и коју су, поред православних, похађале и дје-
војке римо­като­лич­ке, јеврејске и муслиманске вјере.122
О њеној побожности, смјерности и оданости према
Цркви постоји доста по­датака. Такав избор животног пута
морао је произвести опште поштовање унутар пат­ри­јархалне
мултиконфесионалне босанске средине. Очигледно је да је пра­
во­слав­ље за њу представљало искрено и дубоко утемељено
опредјељење које је одре­дило њен став према ближњима. Многи
су је суграђани сматрали монахињом, што би она вјероватно и
била да је у Босни у то вријеме постојао женски манастир.
Необична је чињеница да је Стака Скендерова била и једна
од ријетких женâ из Босне које су посјетиле Христов гроб. На пут
у Јерусалим упутила се 1870. године. Путо­ва­ла је око годину дана,
а у њеним биографијама се наводи да је била на ауди­јен­ци­ји код
султана Азиза, који јој је том приликом на рачун путних трошкова
изд­војио 10.000 гроша.123 У Јерусалиму се замонашила и стекла
право да имену прик­ључи назив „хаџи”. За њене савременике она
је од тада била хаџи Стака Скен­де­рова.
Дјело Љетопис Босне уочено је и објављено од стране
Александра Гиљфер­дин­га, веома цијењеног руског конзула,
научника и члана Руске академије наука, ко­јег су већ тада

121
  А. Ј. Поповић, „Хаџи Стака Скендерова − Српска калуђерица и учитељица”,
Босанска вила, Са­ра­јево, 31. децембар 1903, 393.
122
  У тој школи су се школовале прве учитељице у Босни. G. Stojaković, н.д., 177.
123
  Исто, 181.

122 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
сматрали најпознатијим словенофилским идеологом XIX вијека.
Љето­пис је био саставни дио зборника „Записки императорского
русского геогра­фического общества”, објављеном у Санкт
Петербургу 1859. године, с циљем да се руска јавност упозна са
положајем далеких славенских покрајина које су још увијек биле
у саставу Османског царства.124 Љетопис Бос­не је за Гиљфердинга
представљао важан извор информација о приликама, догађа­јима
и личностима у Босни. У немогућности да се ослони на претходно
писане из­во­ре, Стака Скендерова је дала друштвено-историјску
слику Босне, ослоње­ну на колективно сјећање српског народа.125
Налазећи се у средишту догађаја, у честом додиру са различитим
друштвеним слојевима и националним групацијама, другујући са
рајом и пословно се вежући за најзначајније представнике турске
власти, Стака Скендерова могла је да изгради цјеловиту властиту
97. Војислав Хаџидамјановић, Стака
представу о разноликим историјским и савременим збивањима
Скендерова
којима је Сарајево било исувише оптерећено.126 Међутим, њен
списатељски рад није била историја савремених сарајевских
збивања, то јој очито и није била намјера, она је остала само вјешт
приповједач о ономе што је лично чула, знала и видјела. Она је
историју и догађаје посматрала из позиције потчињености, што
је и био положај српског народа у Босни.
Начин на који је писан Љетопис Босне, писмо и језик,
колико говоре о ауторки, говоре и о културним приликама и
могућим оквирима у којима су жене тога времена могле стварати
у Босни. Текст је објављен у стиховима у десетерцу, народним
језиком и грађанском азбуком. Десетерац је био уобичајена
форма у којој се српска књижевност стварала и преносила током
дугог временског периода. Зато је разумљиво да из тог познатог и
јединог могућег оквира Стака Скендерова није могла да искорачи.
Респектабилан и врло објективан приказ Љетописа Босне

124
  В. Максимовић, „Љетопис Босне Стаке Скендерове”, Путеви, бр. 4, Бањалука,
1969, 381–387.
125
  Исто.
126
  В. Максимовић, н.д., 384.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 123
 у новије вријеме је дала Силија Хокс­ворт (Celia Hawkeswort),127
узимајући при томе у обзир цјелину онога што је у великом
временском распону била књижевност коју су стварале жене у
Србији и Босни. Њен став је да се, и поред ограничења, прије свега
у форми, ради о вријед­ном личном виђењу једног времена које је
дато са великим осјећањем за цјелину из­ложених дешавања.
Стака Скендерова је једна од ријетких жена која се
средином XIX вијека усу­дила да уђе у јавну сферу, забрањену
женама. Тај прелаз је забиљежен мета­морфозом, одбацивањем
женске, а облачењем мушке одјеће. На босанскохер­цего­вачкој
позорници једна је жена себи храбро додијелила мушку улогу,
створивши при томе потпуно аутентично дјело. У друштву у
којем су се више цијенили окрут­ност и јунаштво, жена са својим
традиционалним врлинама у јавном животу готово да није могла
пронаћи своје мјесто.
Када је ријеч о женама које прихватају улогу мушкарца,
носећи мушко оди­јело и преузимајући све обавезе које оно са
собом носи, занимљив је примјер жeна отпадница које су као такве
ушле у јавне − мушке сфере друштвеног живота. Ријеч је о једној
сложеној конструкцији хибридног идентитета у којој је постојање
отпад­ника или хајдука крајем XIX вијека у Босни било веома честа
појава. Постојање ових маргиналних скупина већина историчара
повезује са српским устанком у Бос­ни (1875−1878) и чињеницом
да нису сви устаници прихватили аустроугарску власт. Појам овог
отпадништва у блиској је вези са осјећањем страха, одбојности,
сажаљења и дубоког неразумијевања нових промјена у друштву,
98. Хајдучица Мара око 1882. године
које су се десиле не­посредно након устанка. Ове појаве битно
су утицале на стварање нарочитог од­носа између заједнице и
отпадника. Бити отпадник од власти није значило бити и пот­
пуно одбачен од заједнице.
Тајновити живот хајдука, као и њихова честа тумарања
преко окружних, по­некад и државних, граница учинио је да
приче о храбрости и слави неког хајдука пос­тану легендарне.

127
  C. Hawkesworth, н.д., 251–252.

124 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
Присуство жена у оквиру ових маргиналних скупина веома је
ријетко, а сама појава оваквих случајева аутоматски је постајала
мистична и леген­дарна.
У босанскохерцеговачкој историји позната је само једна
жена отпадница, за­памћена под именом Хајдучица Мара, а
њена појава је опјевана, осликана, па чак и фотографисана.
Отпадништво „посрнулих” жена, проглашених за моралне
отпад­ни­це од друштва, понекад је могло бити врло условно
и апстрактно. Наклоност муш­ког свијета, као и велика пажња
која им је често указивана, потпуно су поти­рали дејство
морализаторске осуде.128 Тако је позната и народна пјесма у којој
се ве­лича слободарски и ослободилачки тип жене која хајдукује:

„Одметну се одметница Мара

у хајдуке преко Бање Луке.
девет годин харамбаша била
а десете ухватише Турци
Па је воде шехер Бањој Луци,
Дилбер Мару на ченгел метнуше”.129

Констатација да женама на Балкану није било лако, а

нарочито не оним сво­јег­лавим, потврђује нам и живот ове младе
жене. Мару је преотео од мужа чувени хај­дук Симо Вуксан када
је „четовао по бањалучком котару”.130 Разлози зашто је ова жена
постала одметницa остаће непознати. Промијенити средину или
прећи за­цртане границе значило је у то вријеме и привремено
99. Шпиро Боцарић, Хајдучица Мара,
избављење. Познато је да су у љето 1882. године жандари хајдука 1932/34. године
Вуксана ранили, па је заједно са Маром и ухап­шен, а затим осуђен
на смрт и стрељан у октобру исте године у Бањалуци, док је Мара
на робији провела 4-5 година. Њена појава наставила је да живи

128
  В. Јовановић, „Отпадништво и отпадници”, у: Приватни живот код Срба у
деветнаестом ве­­ку, 660–677.
129
  Пјесма преузета из књиге: Ђ. Микић, Бањалука на Крајини хвала, Институт
за историју, Ба­ња­лука, 1995, 239.
130
  Исто, 238–257.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 125
 у епској пјес­ми, књигама, као и на слици Шпире Боцарића, коју
је насликао према њеној фото­гра­фији на којој позира у одјећи
српских устаника.131
Књига Српкиња (њезин живот и рад, њезин културни
развитак и њезина на­родна умјетност до данас) издата у
Сарајеву 1913. године од стране Доброт­вор­не задруге Српкиња из
Ирига, представља један од најважнијих извора информа­ци­ја о
многим српским женама писцима. Она садржи посебно вриједан
и аутен­ти­чан материјал за сагледавање женске улоге у јавном
животу тог времена. Ова пуб­ли­ка­ција, штампана на 124 стране, на
много начина може дати темељан увид у врсту књи­жевности која
је објављења у оквиру женских часописа до Другог свјетског ра­та.
Публикација је приређена од стране жена писаца и већ на
првим странама поносно проглашава да је први пут српска жена
изашла на свјетлост дана. Идеја је била да се, слиједећи примјер
„већих и културнијих народа”, покаже стварно мје­рило рада
српских жена из свих регија, укључујући, поред жена из Србије,
и жене које су живјеле у оквиру Аустроугарске монархије. Зато не
изненађује чи­ње­ни­ца да је алманах штампан у Сарајеву, а да се као
његов издавач појавила зајед­ница жена из Ирига.132
Српкиња садржи колекцију информативних чланака,
прозне текстове и пое­зи­ју, као и списак од преко 145 имена жена
писаца. Богато је илустрована фотогра­фи­јама многих жена о
којимa се говорило, а садржавала је и илустрације народног веза
и народних ношњи, за које су издавачи сматрали да представљају
репрезен­та­тивне узорке женске радиности. Штампање ове
публикације, како је истакло уред­ни­штво, имало је за циљ да
се проучи живот и рад заслужних српских жена, да се ис­такну
њихова имена као и да се искрено прикажу услови у којимa жене

131
  Слика и фотографија чувају се у Музеју Републике Српске у Бањалуци.
  Ириг је био родно мјесто Милице Стојадиновић Српкиње, прве модерне
132

српске књижевнице. Поводом подизања њеног споменика у Иригу се окупио

велики број жена из региона, од којих су многе први пут имале прилику да се
сусретну и упознају. Тако је у том граду 1912. године рођена идеја о штампању
оваквог једног издања.

126 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
раде, „... зато што су ти услови у исто вријеме и слика цјелокупног 100. Детаљи из књиге Српкиња, Сара-
јево, 1913. године
културног развоја српских жена до данас...”; истакнута је потреба
жена да нађу своје право мјесто у кул­турном животу и жеља да се
охрабре да наставе свој рад.
Први дио књиге садржи посвету Савки Суботић, затим
приказ изложбе срп­ских жена одржане 1910. године у Прагу и
текст о Милици Стојадиновић Српкињи. Други дио књиге бави
се женским умјетничким, књижевним, образовним и акти­
вистичким радом, док трећи дио књиге доноси пјесме, прозне
радове и коментаре у ве­зи са књижевним и активистичким радом
жена, као и приказе рада појединих жен­ских институција.
Такође, у садржају књиге могу се наћи и ставови
о равноправности жена, женској еманципацији, затим
информације о фондовима за школовање и удају дје­војака, о

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 127
101. Дјевојке на часу, Бањалука,
двадесетих година ХХ вијека

умном раду и тјелесној љепоти, женским школама и другим

темама које до­приносе реконструкцији положаја жена у друштву
и породици тога доба. Еви­дентни су напори уредништва које
је покушавало да се потчињени положај жена поправи. Према
томе, може се рећи да проучавање доприноса жена нашој дру-
шт­ве­ној и културној историји не би било у потпуности могуће
без сагледавања података ко­је Српкиња садржи.
Вриједност књизи дају и фотографије жена и женских
организација, којима је књига богато илустрована. У њој се
налазе четрдесет и четири фотографије књи­жев­ница, четрдесет
и двије фотографије жена у ношњама и седам заједничких сли­ка
женских друштава. Фотографија може бити, као што је то у овом
случају, извор на основу којег се може истраживати друштвена
и културна стварност, али и прати­ти слијед феминистичких
порука. Ако фотографије из књиге упоредимо са фото­гра­фијама
енглеских феминисткиња и сифраженткиња као и многих
књижевница широм Европе, које се често фотографишу са књигом
у руци, преносећи тим сли­ка­ма јасне поруке – да су образоване
и квалификоване за нове друштвене улоге, уоча­вамо да жене из

128 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
Српкиње нису усвојиле тај стереотипни репрезентативни модел.
Њи­хове фотографије са портретима лица, попрсја, као и цијелих
фигура обучених у грађанско одијело или народну ношњу, не
могу пратити овакав слијед феминис­ти­чких порука, али могу
да послуже као репрезентативне слике друштвене и кул­тур­не
стварности на основу којих се могу извести одређени закључци о
јавној уло­зи же­на тог времена.
Анализом визуелног материјала објављеног у Српкињи
такође можемо зак­љу­чити да је уредништво књиге сматрало да
су текстилни орнаменти и народна нош­ња највредније благо
које „Српкиња” односно жена има, а уједно је то и нај­важ­нија
порука књиге.133 Уредништво је сматрало да су вез и текстилна
орнамен­ти­ка најзначајнији допринос жена, који би, по њиховом
мишљењу, могао постати нај­важнији културни производ који би
заинтересовао инострану публику.134
У часопису се помињу бројне тешкоће са којима су се жене
у свом раду суо­ча­вале. Истиче се да оне нису имале одговарајући
приступ интелектуалној средини, да нису имале приступ друштву
истомишљеника, као и то да нису имале приступ библиотекама у
било којем пољу науке.
Насупрот томе, публикација истиче да су се мушкарци
писци, новинари и из­­давачи редовно сусретали у кафанама и
својим удружењима и на тај начин ус­постављали кооперативне
везе, док су такве прилике женама биле ускраћене. Осим то
га, истакнуто је да: „мушкарци уопштено не вапе за друштвом
паметних жена, осим ако су богате и из цијењених породица,
лијепе, младе и веселе”.135
Једини и лако доступан медиј за комуникацију пословних
жена које су има­ле жељу да пишу и сарађују у оквиру појединих
часописа била је кореспонденција путем поште. Али, опет се

133
  G. Stojaković, Diskursne osobine privatne prepiske o knjizi „Srpkinja, njezin život i
rad, njezin ku­lt­ urni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas”, www.ns.ac.you/
stara/centri/rodneStudije/stojakovic.pdf
134
  Ј. Б. Бернaџиковска, ”Српска марамица”, Српкиња, Сарајево, 1913, 103–115.
135
  Аноним., „Жене и књижевност”, Српкиња, 15–22.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 129

102. Јелица Беловић Бернаџиковска
130
наглашава да мушкарци нису писали писма онолико ко­лико
је то било у њиховом интересу и чим би њихове колегинице
изразиле жељу или потребу за неком информацијом, књигом или
професионалним савјетом, они уг­лавном нису одговарали. Такође
је била уобичајена пракса да жене, приликом по­шиљке својих
текстова за разне часописе или алманахе, саме сносе трошкове
пош­та­рине.
Материјал из књиге је фасцинантан због чињенице да је
у њему објављен ве­ли­ки број биографија жена из региона које су
се бавиле писаном ријечи, а које су при томе често биле самоуке,
али са знањем више језика. Ови подаци отварају нове видике,
на основу којих се могу извући јасни закључци да жене нису
биле схваћене од стране оних који су их окруживали, што је за
посљедицу имало да су оне би­ле изоловане у свом раду.
Сличан примјер био је и живот једне од уредница књиге
Јелице Беловић Бер­наџиковске (Jelica Belović Bernadzikowska
1870–1946). Живот особен, плодан, а за неке критичаре њеног
дје­ла и контроверзан.136 Рођена је у Осијеку, у образованој
римокатоличкој средини.137 Шко­ловала се у Ђакову, у Заводу
бискупа Штросмајера, Самостанској учитељској школи у Загребу,
а студирала је на Вишој педагошкој школи у Бечу и Паризу. Гово­
рила је и писала на девет језика. Педагошким радом се бавила
у Загребу, Руми, Бањалуци, Са­ра­јеву, Мостару, гдје је активно
сарађивала у мостарској Зори. Необичан је податак да су овако
образовану жену у најбољим годинама живота аустроугарске
власти 1909. године пензионисале са мјеста управнице Више
дјевојачке школе у Бањалу­ци. Сматра се да је за вријеме свог
живота издала преко 800 чланака и да је објави­ла око 30 књига.138
Своје прве књижевне радове почела је да објављује 1885. године у
ом­ладинским листовима, а касније чланке и есеје шаље у српске
и хрватске књи­жев­не листове разних профила, све док јој послије
136
  Више о животу и раду Јелице Беловић Бернаџиковске у: G. Stojaković, н. д.
137
  Отац Јелице Беловић Бернаџиковске био је професор Љубљанске гимназије,
а касније је пребачен у Осијек.
138
  Исто.
Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
пензионисања нису забранили да било гдје објављује. Ипак, она
се сналази и своје текстове објављује под псеудонимом, најче-
шће користећи: Љуба Т. Даничић, тета Јелица, Јасна, Хеле, млада
Ана госпоја и др.139 Била је сарадница многих школских листова,
а објављивала је чланке и у часописима Женски свет, Frank­
fu­rter Zeitung, Frauenzeitung, Revue des Deux Mondes, Journal of
the Gipsy Lore Society, такође је би­ла уредница листова Народна
снага и Frauenwelt. Теме о којима је пи­сала биле су књи­­же-
вност, педагогија, дјечја психологија, етнологија, а објавила
је доста текс­то­ва и о феминизму, који се могу окарактерисати
као текстови умјереног ли­­бе­рал­ног феминизма. Као високо
образована жена, сензитивна на родну неравноправност, у овим
чланцима је покушала да укаже на мијењање женских улога
у јавној и приватној сфери укључујући се на тај начин у развој
женске културе и социјалног активизма у Босни и Херцеговини.
Тиме је аргументовала да модерна жена није ограничена улогом
103. Насловна страна књиге Јелице
жене и мајке, да њени идеали и дужности треба да буду и учешће у Беловић Бернаџиковске, Мала везиља,
социјалним и културним дешавањима њиховог народа. Сматрала Пула 1911. године
је да жене треба да буду начитане и образоване јер једино на тај
начин могу постати комплетно развијене индивидуе, просвећене
мајке своје фамилије и своје нације.140
Може се рећи да је своје најзрелије, а у погледу писања
најплодоносније, године провела у Босни и Херцеговини, и прва
је жена педагошки писац на овим просторима, са врло широким
дијапазоном познавања педагошке проблематике.141 Њен књи-
жевни рад у Босни и Херцеговини за вријеме аустроугарске
окупације носи још једно, за то вријеме интересантно, обиљежје.
Она је својим радом, јавним ангажовањем и личним примјером
доприносила ширењу и продубљивању братских односа између
Срба, Хрвата и Муслимана. Бирајући различите теме за свој

139
  F. de Hean, K. Daskalova and A. Loutfi (ed.), A Biographical Dictionary of Women’s
Movements and Feminisms - Central, Eаstern and South Eastern Europe 19th and 20th
Centuries, н.д.,51–53.
140
  Ј.Б. Бернаџиковска, „Жена будућности” и „Модерна жена”, Зора, Мостар, 1899.
141
  М. Папић, „Јелица Беловић Бернаџиковска”, н.д., 93–96.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 131
 рад, била је подједнако окренута културним тековинама свих
народа који су живјели на простору Босне и Херцеговине.142
Према мишљењу појединих критичара, најзначајније њено дјело
је Die Sitten der Südslawen (Културна историја Јужних Славена),
објављено у Дрездену 1927. године.
Пишући чланке и објављујући књиге о етнографији и
музичком фолклору, а посебно радове о проучавању народног
веза, стекла је одређену популарност и велика познанства, која
су јој омогућила да у више центара изван Босне и Херцеговине
приреди изложбе и држи предавања о народном везу на
простору Босне. Њена је заслуга што је босански народни
вез постао предмет већег броја европских истраживача тога
времена.143 Данас се за Јелицу Беловић Бернаџиковску може рећи
да је сво­­јим примјером, радом и заслугама помогла образовању,
грађанској еманципацији и укључивању у кул­тур­ни, а са­мим
104. Лаура Папо Бохорета тим и јавни живот великог броја жена у Босни и Херцеговини,
уз пуно поштовање претходне традиције.
Књижевни рад и културно дјеловање Лауре Папо
Бохорете (1891–1942), веома запажене жене међу сефардским
Јеврејима у Босни, на индиректан начин су подстакнути од
стране Јелице Беловић Бернаџиковске. Један несмотрен чланак
који је ова ауторка написала и објавила у босанској штампи 1916.
године на њемачком језику „Die Spaniolin in Bosnien”,144 изазвао
јe оштру полемику са Лауром Папо Бо­хо­ретом, јер је доживљен
као напад на сефардску жену, њен језик, интелект и про­свећеност.
Револтирана овим чланком, Бохорета је најприје одговорила овој
ува­же­ној културној радници, а затим и написала опширнију
студију Сефардска жена у Босни145 најприје на њемачком језику, а

142
  Исто, 96.
143
  Исто.
144
  Текст је објављен под другим насловом, а касније је у истом листу изашао и
Бохоретин од­го­вор у коме она закључује да сарајевски сефардски говор представља
прави шпански литерарни дра­гуљ. Jelica Belović Bernadžikowska, „Die südslavishe
Frau in der Politik”, Bosnische Post, br. 281, 10. де­цем­­бар 1916. и Laura Papo Bohoreta,
„Die spaniolische Frau”, Bosnische Post, br. 287, 17. децембар 1917.
145
  L. P. Bohoreta, Sefardska žena u Bosni, Connectum, Sarajevo, 2005.

132 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
затим 1931. године и на шпанском ладино је­зику, који се говорио
у Босни.
Књижевни рад Лауре Папо Бохорете не би требало
посматрати строгим мјерилима књижевне критике и литературе,
њу треба схватити првенствено као зна­чај­ну појаву образоване
и књижевно писмене сефардске жене у босанскохер­це­го­вачкој
средини. Њена дјела представљају драгоцјен извор за проучавање
фолк­ло­ра, обичаја, времена, психологије и језика сефардских
Јевреја у Босни.
Углед и популарност стекла је и писањем позоришних
комада за сво­је суна­родњаке. Иако је њен аудиторијум био мален,
она је својим списатељским ра­дом, као савршени познавалац
живота своје сефардске заједнице, настојала да од заборава
и потпуне пропасти сачу­ва­ оне културне тековине шпанских
досељеника ко­је су са њима живјеле, умирале и нестајале.
Преносећи живот породице на сцену, њене кризе,
проблеме, процват и рас­па­дање, веома духовито је третирала
социјалне проблеме тадашњег друштва, успи­је­ва­јући да их на тај
начин искарикира и наруга се таштини, свађи, нетрпељивости, 105. Лаура Папо Бохорета (стоји у
за­висти и осталим манама проузрокованим предратним средини) са својим сестрама испред
породичне куће у Сарајеву
малограђанским друшт­ве­ним нормама.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 133
 Са оне стране кућног прага

Босанскохерцеговачки народи су тежили да конституи-

шу властити културни идентитет, иако је владајући режим од
почетка заузео принципијелно становиште да се не допушта
оснивање не само политичких организација на националној
основи већ и културних и привредних институција. Спре-
чавањем институционализо­ва­ња националних покрета
требало је да се заустави интегрисање Босне у ширу југо­
сло­венску заједницу. Због тога је Земаљска влада у свим
случајевима у којима се тражило одобрење за оснивање
свјетовних друштава чврсто стајала на принципу да она морају
бити интерконфесионална.146 Профана друштва која су имала
вјерске циљеве нису смјела у свом раду излазити из вјерских
оквира, док су свјетовна друштва морала бити приступачна за
припаднике свих конфесија и нису могла но­си­ти национална
имена.147
Како власти нису допуштале оснивање политичких
институција, иниција­ти­ве домаћег становништва за оснивање
властитих институција на национално-вјер­ској основи
ограничавале су се на црквено-пјевачка друштва, читаонице и
српске шко­ле,148 а касније и на неке привредне институције.
Напори режима на оснивању интерконфесионалних
друштава врло рано су се показали недовољно успјешним у
погледу остваривања свог коначног циља. Ни­ти је у Босни и
Херцеговини постојала таква традиција, нити су политички

146
  Р. Бесаровић, Култура и умјетност у Босни и Херцеговини под Аустроугарском
управом, Архив БиХ, Сарајево, 1868, 583–591.
147
  У Сарајеву је 1913. године дјеловало 123 друштва, у која је било укључено
44.377 лица, ин­терконфесионалних је било 71, српских девет, муслиманских
осам, хрватских 13, јеврејских 11, ње­мачких шест, чешких два и по једно
мађарско, пољско и словачко друштво. Такође је познато да је било пет женских 106. Јованка Милошевић, предсјед-
добротворних друштава, са око 1.330 чланица. ница Добротворне задруге Српкиња
148
  Српско друштво Просвјета основано је 1902, муслиман­ско друштво Гајрет (основане 1901/02, а преименоване у
1903. године, а хрватско друштво Напредак 1904. Коло српских сестара 1921. године)

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 135

107. Дом Кола српских сестара у
Бањалуци
оквири које је режим увео могли да задовоље све народне групе.
Због тога су интеркон­фе­сио­нална друштва углавном окупљала
чиновнике и досељенике, док је домаће ста­новништво остајало
по страни.149 У таквој клими јавно и самоиницијативно удру­жи­
вање жена готово да и није било могуће, без обзира на чињеницу
што су власти инсистирале на мултиетничности као предности
босанскохерцеговачког друштва. И поред тога, најупорније
иницијативе и најупорнији захтјеви за оснивањем нацио­нал­них
женских друштава јављају се управо код Срба.150
Масовније укључивање босанскохерцеговачких жена у
јавни живот посебно је примјетно након Првог свјетског рата и
укључивања Босне и Херцеговине у Кра­љевину Срба, Хрвата и
Словенаца. То је период када је изузетно видљиво насто­ја­ње да
се област родних односа постави на нове основе и стави у нови
контекст, сли­чан оном у западноевропским друштвима. Нови
контекст подразумијевао је ра­цио­нализацију постојећих родних
односа, али још увијек на јасно подијељеним уло­гама. Женска
улога се заснивала на „посебним могућностима и природном
по­ло­жају жена”,151 односно укључивању жена у јавни живот по-
средством својих спе­цифичних квалитета као што су: хуманост,
материнска осјећајност, нарочито изра­женим у активностима
великог броја културно-просвјетних и хуманитарних дру-
шта­ва. Ова нова улога жена нарочито је видљива у акцијама
Кола српских сестара, ко­је учествује у разним хуманитарним
акцијама, прикупљању хуманитарне помоћи, пре­узимању бриге
о ученичким домовима, и слично.
Кроз своје јавне активности оне повремено истичу
и захтјеве за бољим по­ло­жајем жена у друштву, искључиво
дефинисаним на основу својих мајчинских и ње­говатељских
способности. Ова врста феминизма, познатија као умјерени
феми­ни­зам, била је дио феминистичке традиције тог времена

149
  Т. Краљачић, Калајев режим, н. д., 153.
150
  Исто, 150.
151
  А. Столић, „Родни односи у царству подељених сфера”, у: Приватни живот
код Срба у де­вет­наестом веку, Clio, Београд, 89–111.

136 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
 108. Одбор Кола српских сестара,
Бањалука 1932. године

и заснивала се на визији јед­наких права у оквиру постојеће

организације друштва, не доводећи у питање уст­ројство
„приватног” свијета породице и брака.152
Да би се разумјели и јасније сагледали тадашњи напори
појединих жена и женских покрета, треба поменути јавно
негодовање Југословенског женског савеза 1934. године и јавну
реакцију Виде Чубриловић из Сарајева у тексту „Да ли је то
социјална правда”, а поводом најављене редукције чиновника и
отпуштања уда­тих жена из јавних служби, као и ограничавања
запошљавања женских лица у јав­ним службама.153 Поред тога
што су ове репресивне мјере власти окарактерисане као важан
социјални проблем, истакнуто је да се, у земљи која има више од
70% непис­ме­них, образованим женама забрањује интелектуални
рад. Жене су овим поводом зах­тијевале иста права за све и
тражиле да равноправно учествују у изградњи инс­ти­туционалног

  Исто, 104.
152

  В. Чубриловић, „Да ли је то социјална правда’’, Женски покрет, бр. 1–2,

153

Београд, 1934, 9–19.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 137
 и јавног живота, истичући: ‘’...сложно ћемо се борити за своја
лична, грађанска и политичка права, која нам као равноправним
грађанима припа­да­ју...’’154
У мултинационалном босанскохерцеговачком друштву
овај општи југосло­вен­ски проблем нарочито је био изражен код
муслиманских жена. Оне нису имале алтернативе, осим да при-
хвате доминацију мушкарца и друштво условљено према његовој
мјери. Као друштвени субјект, муслиманска жена је, за разлику
од жена других народа у Босни, много више функционисала
као особа о којој неко брине или, тачније, припадала оном
дијелу популације који не одлучује ни о чему. Начин живота
муслиманских жена и њихова неактивност у јавности током
двадесетих и тридесетих година прошлог вијека били су честа
тема женских часописа, али и по­је­диних гласила муслиманских
удружења, који су на разне начине настојали да се таква ситуација
промијени.
О муслиманској жени на овим просторима у XIX вијеку
за сада се зна мало, док о периоду између два свјетска рата има
мало више литературе, која је по свом са­држају нецјеловита
и неуједначена. Један од разлога таквог стања јесте њен дру­
горазредни положај у друштву, који је трајао вијековима. Као
историјски „невид­љи­ве”, мали је број муслиманских жена чак
и након Другог свјетског рата учест­во­вао у видљивим јавним
друштвеним сферама.
Занимљива је појава Умихане Чувидине (око 1794–
око 1870) прве мус­ли­ман­ске пјесникиње у Босни, кроз чије је
пјесме истицана трагична комплексност жи­вота у овом региону.
Познато је да је Умихана Чувидина или Чујдина била удата за
извјесног барјактара Мују Чанџију, који је у борби против српских
устаника погинуо код Лознице 1813. године.155 Она је, тугујући за
њим, написала поему која је и данас сачувана у свом изворном

  Исто.
154

  Љ. Младеновић, „Сарајево у доба турског феудализма”, у: Сарајево од

155

најстаријих времена до данас, Музеј града Сарајева, Сарајево, 1954, 81.

138 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
облику. Епос од седамдесет и девет стихова у осмерцу и десетерцу
под називом „Са­ра­јев­ски човјек маршира у рат против Србије”,
написан је у традиционалном метру усмене поезије, арапским
писмом, уз кориштење народног говора.156 Поема је била вео­ма
популарна и позната, а занимљива је и по томе што комбинује
један историј­ски општи сукоб са приватним животом саме
Умихане Чувидине.
У Босни и Херцеговини крајем XIX и у првој половини
ХХ вијека постојало је више друштава и организација основаних
од стране муслимана, а била су нацио­нал­ног и хуманитарног
карактера. На подизању општег нивоа културног и просв­јетног
образовања жена нарочито се залагало друштво Гајрет (1903–
1941), које је би­ло саставни дио грађанског покрета у Краљевини
Југославији, будући да је дјело­вало и на југу Србије, у Санџаку,
и да је уживало помоћ државних институција. Друштво је, поред
својих општих настојања за развој културно-просвјетне дјелат­
но­сти, имало више грана дјелатности, а повремено је давало
стипендије, потпоре и зај­мове.
У новим друштвено-економским и социјалним
околностима након завршет­ка Првог свјетског рата, питање
положаја муслиманске жене и њене еманципације поново је
добило на актуелности. Конзервативна схватања у муслиманској
средини би­ла су тако дубоко укоријењена да су напредне
тежње и захтјеви изазивали жес­то­ку реакцију. Међутим, и
поред јаких отпора, напредна схватања о потреби школова­ња
и опште еманципације муслиманске жене стицала су све више
присталица, по­себ­но међу интелигенцијом.
О друштвеном положају муслиманске жене говори и њен
правни положај по шеријатском праву. Прописи шеријатског
права важили су за муслиманско станов­ни­штво у области
породичног и насљедног права. Иако је, према шеријатском
пра­ву, жена имала пословну способност па је према томе, могла

  A. Zahirović, Od stiha do pjesme: Poezija žena Bosne i Hercegovine, Tuzla, 1985,

156

58–61; C. Hawkeswort, н. д., 250–251.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 139
109. Женски хор друштва “Гајрет”
1930/32. године
вршити правне посло­ве, стицати имовину и њоме располагати,
права мушкараца и застарјели обичај об­лачења спречавали су
је у томе у потпуности.157 Неписмена и непросвећена мус­ли­ман­
ска жена тог периода није била свјесна свог правног положаја те,
сходно том­е, ни онога што је из њега произлазило.
Иако је Мухамед рекао: „Дужност је учити сваком
муслиману и муслиман­ки’’, ипак је код босанскохерцеговачких
муслимана тог времена био укоријењен оби­чај да се жена не
смије школовати. Ова предрасуда је под аустроугарском влаш­ћу
добила чак и законску форму у Босанском сабору, гдје је учињен
уступак у до­но­шењу закона о обавезној почетној настави. Том
приликом је истакнуто да је по­чет­на настава обавезна за све,

  S.Milišić, „O pitanju emancipacije muslimanske žene u Bosni i Hercegovini”,

157

www.sanoptikum.org.yu/drustvo/o_nama/s_milisic_emancipacija_muslimanki.htm

140 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
сем за муслиманску женску дјецу,158 а што је очиг­лед­но било у
супротности са учењем ислама о потреби школовања жена.
Интересантан је податак да је Гајрет у оквиру свог часописа
покушавао промијенити овак­ву ситуацију, те је у периоду након
Првог свјетског рата објав­ље­но низ текстова који су се тицали
правног положаја жена у Босни и Херцеговини. Они су наводили
да „правни положај жена није једнак правном положају мушка­
ра­ца”, те да је тај положај, ако се односи на „брачно, имовинско и
насљедно право, ско­ро у свакој покрајини различито уређен” и да
га свакако треба реформисати.159
И поред свих тих настојања, евидентна је чињеница
да су у мјешовитим мушко-женским друштвима жене остајале
изван водећих органа управе, њихове дуж­ности углавном се
своде на организацију хуманитарних акција или бригу о ђач­ким
домовима. Примјер је огранак друштва Гајрет у Бањалуци, гдје је
предсједни­ца Женског одбора друштва (основаног 1931. године) 110. Насловна страна часописа Гајрет
из 1924. године
била жена предсједника Гај­ре­та, која је на састанке управе ријетко
позивана и то само када су били у питању раз­говори о ђачком
дому и хуманитарним акцијама.160

158
  Х. М. Ребац, „Појава муслиманке међу сестрама Југословенкама”, Женски
покрет, бр. 4 и 5, Београд, 1920, 25–27.
159
  H. A. Bušatlić (šerijatski sudac), „Pravni položaj supruge u bračnom, imovinskom
i nasljednom pra­vu”, Gajret, br. 18, 1924, 276–277.
160
  Ђ. Микић, Бањалука − култура грађанског друштва, Институт за историју,
Бањалука, 2004, 249.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 141
142 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
 У овом поглављу анализирана су индивидуална
достигнућа појединих жена у сфери јавности, са краја ХIX и
почетка ХХ вијека, мапирањем стратегија, разли­чи­тих интереса
и односа који су их покретали на активности. Те активности
жена су ду­бо­ко условљене друштвеним стањима јер су та стања
одређивали искључиво муш­кар­ци. Међутим, и поред тога, жене
су енормним напором и свестраним актив­нос­тима успјеле да
нађу мјеста у појединим часописима, културно-умјетничким
друшт­вима и образовном систему, а након тога да се изборе за
какве-такве позици­је у јавном животу. Имајући у виду евидентну
институционалну искључивост, можемо закључити да успјех
жена у јавном животу није незанемарљив.
Посебна пажња у овом сегменту посвећена је друштвеном
контексту како би се разумјели многи аспекти који одређују
дешавања у приватној и јавној сфери ка­да су у питању жене. Свака
анализа јавног контекста морала је да подразумијева одређено
предзнање о особама које су главни актери, као и одређена
предзнања о жи­вотним и радним условима у којима су актери
дјеловали. Из тог разлога босан­ско­херцеговачке судионице у
јавном животу су добар примјер како су се оствари­ва­ле позиције
и како су се реализовале поједине улоге у остваривању женских
иден­титета. Имајући у виду различите аспекте њиховог јавног
дјеловања, на крају можемо рећи да је више него видљиво улагање
огромног напора женских субјеката у реализацији њиховог мјеста
у друштву с краја XIX и у првој половини ХХ вијека, у оквиру
одређених политика и пракси. Наиме, управо те политике и те
прак­се утицале су на промјену у приватном животу и приватној
сфери, као и разним дру­гим видовима приватности. Према томе,
треба нагласити да однос страног и јавног пре­ма приватном није
заснован на међусобним негацијама,161 већ подразумијева све­
страну и продуктивну интеракцију.
111. Гђа Салихагић (супруга Инж.
  B. Valdenfels, Topografija stranog, Novi Sad, 2005, 79.
161 Суљаге Салихагића ) са дјецом у лову

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 143
 Закључна разматрања -
Однос приватног и јавног

У овој књизи интердисциплинарном анализом

истражена је позиција женског субјекта кроз приказивање
женских идентитета грађанског друштва у оквиру при­ват­
них и јавних сфера, од доласка Аустроугарске на простор Босне
и Херцеговине 1878. годи­не до почетка Другог свјетског рата.
Разматрани период обухвата драматично раз­доб­ље промјена
које су задесиле босанскохерцеговачку заједницу након Берлин­
ског конгреса. Промјене су првенствено испољене у напуштању
доминантног ис­точњачког културног модела, уобличаваног кроз
вишевјековну владавину Осман­­ског царства, и прихватању новог
средњоевропског, првенствено грађанског кул­турног модела,
какав је артикулисан у оквирима Аустроугарске царевине.
О значају доминантног културног модела за једну
заједницу увијек је иза­зов­но говорити, али је, са друге стране,
неопходно нагласити да је културни модел слика, знак идентитета,
да културни модел стварају културне елите и да оне по пра­вилу
обухватају низ стереотипа и предрасуда на којима почива јавни
живот. Те кул­турне елите неминовно утичу на правну регулативу,
дубоко урастају у културни и јавни живот и креирају грађанску
свакодневицу. Другим ријечима, културни мо­де­ли обликују
мишљење утичући на поступке припадника било којег народа и
било којег социјалног контекста. Културни модели функционишу
и као идеолошке конст­рук­ције у оквиру којих се може издвојено
посматрати психосоцијална категорија конструкције женскости.
Нови, преузети културни модел, формиран на основу
актуелних идејних, вјер­ских, образовних, државних, друштвених
и привредно-економских кретања, пред­стављао је нови државни
оквир у којем је културна политика имала важну уло­гу и утицаје
на појединца и породицу. У новом културном моделу породица
пред­ставља прву клицу основе друштва и истовремено постаје 112. Милан Четић, Сликарка, око 1937.
године

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 145
 његов образац јер је ди­ректно повезана са грађанском државом
као таквом. Породица прави здраву основу за суштинску
моралност државе на којој се темељи грађански живот, који пред­
ставља основни услов политичког живота, што неминовно доводи
до тога да породица постаје државна брига.162 Ако се има у виду
чињеница да се модел поро­ди­це изграђује према систему дру-
штва у цјелини, онда се породица и приватни жи­вот могу узети
као један од најважнијих показатеља дубине модернизацијског
про­дора у друштвено ткиво и свијест субјеката.
Развојем урбане индустријске економије којa се темељилa
на увођењу цент­ра­лизованог империјализма на крају деветнае-
стог вијека, у Босни и Херцеговини су ство­рене могућности за
појаву грађанске и радничке класе. У том смислу, антро­по­лошке
одреднице босанскохерцеговачке средине деветнаестог вијека,
које ту сре­ди­ну третирају као неевропску и неразвијену варијанту
Европљана и њихове циви­ли­зације, могу се повезати са моделима
укључења полности, без обзира на то што та средина посједује
знакове примитивизма који су представљали фазе на прелазу
пре­ма европској цивилизацији.
На основу тих антрополошких одредница може се
закључити да је модерни­за­ција била недовршена и на одређен
начин неуспјешна, што се посредно, на спе­цифичан начин,
одразило на неравномјеран развој градског становништва. Самим
тим, разнолики друштвени, културни и историјски контексти, у
оквиру којих се фор­мирало грађанство, утицали су на прихватање
другачијег начина живота, нових мо­ралних норми, а довели су и
до другачијих односа према жени, њеном мјесту и ње­ној улози у
породичном и јавном животу.
Са проблематизовањем разликовања приватне и јавне
сфере успоставља се потреба дефинисања јавног простора
који је разрадио Хабермас, заснивајући своје де­финиције на
изразито политичком виђењу грађанства. Његов појам нудио

  A. Lorenz, Das deutsche Familienbild in der Malerei des 19 Jahrhundert,

162

Wissenschaftliche Buch­ges­sel­schaft, Darmstadt, 1985, 125–132.

146 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
нам је метафоричну концептуализацију савремених друштвених
система у којима се иска­зу­је однос приватног и јавног идентитета.
За Хабермаса, јавност егзистира у више ви­дова и на различитим
нивоима, конституише се у сферама државе, друштва, вјер­ске
организације, нације, градске и сеоске заједнице, економско-
производног друшт­­веног слоја, као и у оквиру јавних простора.163
Ако пратимо ове сложене од­носе јавне и приватне сфере,
сагледавајући их првенствено из теоријске перспек­ти­ве полити-
чке историје, можемо примијетити да су та тумачења доживјела
број­не критике из домена правног, економског, културног,
социјалног и феминис­ти­чког дис­курса. Те критике су доказивале
да однос јавне и приватне сфере није супрот­став­љен, него да се
чврсто прожима. У том смислу може се рећи да однос страног и
јавног према приватном није заснован на међусобним негацијама,
већ под­ра­зуми­јева интеракцију. Зато се садржајно остварују
бројна заједничка поља и ме­ђусобни ути­цаји.
Питање приватног и јавног идентитета је увијек и питање
њиховог прожи­ма­ња, јер тај међуоднос укључује у себе одређене
посљедице које подразумијевају јаче и дубље интерференције,
које првенствено зависе од друштвеног дискурса у ок­виру кога се
тај међуоднос дешава. Посљедица као таква почива на чињеници
да је за приватни идентитет сâм по себи неопходна унутрашња
димензија људског бића, а да је јавни идентитет спољашња
димензија тог истог људског бића. Наведена констатација се може
и обрнуто поставити, доказујући нам да је на тој релацији при­
ватно – јавно улога посматрача најбитнија. Другим ријечима, ако
је приватни иден­титет сведен на простор људског бића, а јавни
идентитет на простор друштва, он­да су прожимања неминовна,
убрзана и наглашена.
Пратећи тај принцип прожимања приватног и јавног,
долазимо до односа два­ју друштвених идентитета, нарочито
изражених у Босни и Херцеговини у ври­јеме Аустроугарске
монархије. Тај однос је у претходним поглављима овог

  J. Habermas, н. д.
163

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 147
148 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
рада пре­зентован кроз појединачна разматрања одабраних
часописа, гласила и других ко­муникацијских медија, али и кроз
стваралаштва појединих жена, заправо, праћен је кроз призму
културе која је својим утицајима доприносила прожимању при­
ват­ног и јавног идентитета, али и прожимању друштвених
идентитета босанско­хер­цеговачког друштва и аустроугарских
друштвених односа, који су и на основу тога могли бити образац
за нови босанскохерцеговачки идентитет. Управо је про­жима­ње
та два идентитета омогућило приватном идентитету жена брже
укљу­чи­вање у све оно што се сматра под термином јавности.
Као почетни теоријски основ овог истраживања узет је
текст Линде Нохлин Зашто нема великих умјетница,164 за који
се може рећи да је прва озбиљна феми­нис­тичка анализа женске
умјетности, а самим тим и женског идентитета. Слиједећи наслов
њенога текста и питање које нам ауторка њиме поставља, у раду
су изнесени резултати истраживања чији је циљ био пронаћи у
босанскохерцеговачкој историји примјере вриједних и недовољно
познатих умјетница, које су својим прилично скром­ним, али
и поред тога занимљивим, оствареним и достојним пажње
умјетничким каријерама, оставиле значајан траг на почецима
настанка босанскохерцего­ва­чке умјетности.
Специфичност овог текста је у томе што разматра изо-
ловане појаве жена које су сво­јим дјеловањем у оквиру различитих
културних и умјетничких области постале друштвено „видљиве”.
Посебна пажња је посвећена првим академски образованим
умјетницама у Босни и Херцеговини, сликаркама Адели Бер,
Лујзи Кузмић Мијић, Мици Тодоровић и Милени Шотра, као
и вајаркама Иви Деспић Симоновић и Рајки Мерћеп, њиховим
образовним процесима кроз које су формирале своје умјетничке
стра­тегије, као и праћењу, вредновању и интерпретацији њихове
умјетничке про­дук­ције. Анализиран је социокултуролошки и
идеолошки контекст који је неми­нов­но утицао на структурирање

164
  L. Nochlin, „Zašto nema velikih umjetnica’’, у: Ljiljana Kolešnik, Feministička 113. Роман Петровић, Портрет
likovna kritika i teo­rija likovnih umjetnosti, Zagreb, 1999, 1–25. сликарке (Адела Бер)

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 149
 онога што су ове умјетнице створиле.
Потреба за другачијим теоријским приступом у
проучавању и интерпрети­ра­њу босанскохерцеговачке
умјетности проузрокована је истрошеношћу канонских тер­
мина историје умјетности, заправо њеним досадашњим
стилско-историограф­ским интерпретативним стратегијама,
које су знатно осиромашиле дискурс тради­цио­налне историје
умјетности, одузимајући вјеродостојност њеним идеолошким и
методолошким полазиштима.165
Циљ овог истраживања свакако је био да се покаже
сложеност односа и спе­ци­фичност начина на који је грађанска
идеологија раздвојених сфера и различитих „при­родних’’ улога
мушкараца и жена учествовала у процесима настанка и уоб­ли­
чавања домаће умјетности. Као упоришна тачка истраживања
и анализе истраженог узета је Фукоова парадигма власти
као продуктивне, а не само регулативне одред­ни­це. За Фукоа
моћ је свуда, она није концентрисана на једну особу или
ограничена со­цијалном класом, моћ је и унутар структура и
система, човјек може да буде отпо­ран на моћ, али не може да
буде изван њеног домашаја и утицаја. Његово промиш­љање
о дискурсу моћи доминантна је тема у већини савремених
феминистичких текстова.166 Како се користи моћ и зашто смо
подложни непрестаном дисциплиновању, могуће је показати
на различитим примјерима рубних подручја, као што су затвор,
војска, болница, лудило, али и на примјерима сексуалности
и понашања ко­ја то прате. Фуко говори о механизмима
дисциплиновања и политичкој технологији тијела у коме душа
постаје тамница тијела, стављајући у први план односе и пром­
јене у ставу друштвене свијести према тијелу појединца и ширењу
дисциплине као врло ефикасне форме овладавања цјелокупним
друштвом.167

165
  Lj. Kolešnik, (ur.), ”Feministička intervencija u suvremenu likovnu kulturu”, y:
Feministička liko­v­na kritika i teorija likovnih umjetnosti, Zagreb, 1999, I–X.
166
  M. Karapetrović, Ona ima ime (o filozofiji i feminizmu), Banjaluka, 2007, 166.
167
  M. Fuko, Nadzirati i kažnjavati: nastanak zatvora, Sremski Karlovci/Novi Sad, IK

150 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
 Насупрот томе, у Историји сексуалности Фуко показује
како је другачији на­чин дисциплиновања тијела условио
успостављање етичких образаца моћи и вла­дања над другим,
када је уздржавање и кажњавање водило у ново тамничење тије­
ла, указујући на тај начин на нове путеве интерпретације.168
Пружајући на увид друшт­вени опис дискурзивне конструкције
полности и доказујући да је у критич­ком смислу „полност’’
у основи буржоаског поријекла, Фуко је помогао да се сама
историја умјетности сагледа као низ репрезентацијских пракси
које „активно произ­во­де дефиниције полне разлике и доприносе
садашњој конфигурацији сексуалне по­ли­тике и односа моћи’’.169
Теоријска проучавања сексуалне политике и односа моћи,
на основу којих су разматрани проблеми рода, пола, те начини
њиховог приказивања, показала су се као полазишна основа у
анализи претпоставки, на темељу којих се организују и про­изводе
значења од пресудне важности за разумијевање женске позиције
у под­ручјима културне праксе одређеног друштва, у овом случају
114. Иван Табаковић, Портрет Мице
босанскохерцегова­чког друштвеног контекста. Нарочита пажња Тодоровић, 1923. године
је посвећена анализи и интерпре­таци­ји културног контекста
аустроугарског периода, али и периода након 1918. године, ка­да је
посебно дошла до изражаја сложеност у комбинацији моралних,
религиј­ских и економских културних система.
У том контексту треба поменути умјетницу Мицу
Тодоровић, која је на са­мом почетку своју умјетничку каријеру
базирала на социокритичком дискурсу, успос­тављајући јасну
плуралистичку матрицу, у којој је идентитет инструментали­
зован у специфичну и готово универзалну идеолошку парадигму.
Њена умјетност, како у том раном периоду, тако и касније,
може се сагледати као неутрално отво­ре­но поље у оквиру којег

Zorana Sto­ja­no­vi­ća, 28–31.

168
  Фуко је Историју сексуалности написао као три одвојена дијела у периоду од
1976. до 1984. године, са поднасловима „Жеља за знањем”, „Коришћење љубавних
уживања”, „Старање о себи”.
169
  G. Polok, ‘’Feminističke intervencije u istoriji umetnosti’’, у: Branislava Anđelković,
Uvod u femi­nis­tičke teorije slike, Beograd, 2002, 118.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 151
 је било могуће реализовати личне иновативности, разли­чи­то­
сти и толеранцију праћену током година у промјенама опуса,
стилова и израза. Сли­карство Мице Тодоровић након јасног
критичког набоја прелази у један мелан­хо­личан медитативан
став, проузрокован очигледним амбивалентним доживљајем
стварности. Њено сликарство постаје скуп брижљиво чуваних
интимних призора, ко­је је, ако се посматра са позиције полне
политике погледа, обликовано, прије све­га „друштвеним окви-
ром и њему својственим начинима гледања”.170
У том смислу може се рећи да је умјетнички идентитет
Мице Тодоровић, као и идентитет осталих умјетница са простора
Босне и Херцеговине, одређен раз­ли­читим стваралачким
позицијама и идеолошким убјеђењима, увијек пра­ћен јасним
културним одредницама и обрасцима који су доминирали тим
вре­ме­ном.
Укључивање у оквире европског цивилизацијског
круга водило је ка потис­ки­вању старих схватања и уобличавању
нове свијести, која је довела до темељних промјена живота не
само у Босни и Херцеговини већ и на цијелом простору Бал­ка­
на. Тековине западног грађанског друштва, којима је Босна и
Херцеговина од поло­ви­не XIX вијека лагано отварала врата и
на економском и на културном плану, по­челе су да мијењају лик
њених градова и да прожимају читав њен друштвени жи­вот.
Обликовани су различити аспекти јавног дјеловања у оквиру
одређених поли­тика и пракси, који су на основу тога утицали на
промјену у приватном животу, при­ватној сфери и разним другим
видовима приватности.
Модерност као феномен XIX вијека постала је матрица
грађанске идеоло­ги­је и производ урбане средине који је као такав
утицао на промјене у карактеру и изгледу градова, али и на многе
друге сложене процесе који су се на различите на­чине одражавали
на живот жена и мушкараца.

  G. Pollock, „Modernost i prostori ženskosti’’, у: Ljiljana Kolešnik, Feministička

170

likovna kritika i teo­­rija likovnih umjetnosti, Zagreb, 1999, 157–195.

152 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
 Тема, сама по себи, као упоришна садржајност, не
може заобићи манифесто­ва­ње патријархалног модела као
фалоцентричног, окулоцентричног, логоцентрич­ног и свих врста
карактера који су иманентно изведени из тог патријархалног. У
том смислу, свака изведеност подразумијева хетеросексуални
идентитет, који је иначе доминантан историјски, друштвени
и културни идентитет западне цивилиза­ци­је. Као такав, овај
хетерогени идентитет поставља се као изворишни у односу
на друге идентитете (расни, етички, национални, класни,
професионални, културални) и темељи се на дихотомији мушко-
женских односа. Управо, феминистичка анализа под­рива ове
предрасуде патријархалне моћи, укидајући мотиве универзалног
или општег значења, на основу кога се сагледава друштвена
структура која поставља муш­карце и жене асиметрично у односу
на друштвену моћ и значење.
Положај жене у патријархалној босанскохерцеговачкој
средини био је вије­ко­вима непромијењен и умногоме отежавајући.
Утицај исламских погледа на од­но­се између мушкараца и жена
био је присутан код свих народа. Слободно кретање жена на
улици није било радо виђено, па су се зато жене покривале и у
јавности сакривале од радозналих и знатижељних погледа. То су
чиниле, поред муслиманки, и жене свих осталих конфесионалних
скупина. Оваква пракса у јавности неминов­но је оставила штетне
посљедице на њихову улогу у јавном животу, која се видљи­во
одразила на општи правни положај жена, њихово образовање,
али и на њихову уло­гу у приватном животу.
Пође ли се од таквог приступа у посматрању сфере женског
идентитета, а у кон­тексту новонастале средине, искрсава уочљив
и јасан поларитет у свим могућим односима према Другости.
Уколико бисмо прешли на терен постмодерних теорија и њихов
контекст, које смисао припадности доводе у питање а бинарну
логику соп­ства и Другога посматраjу у позадини модерних
сексистичких и чак расистичких конструкција, дошли бисмо до
чињенице да питање женског идентитета треба пос­мат­рати као

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 153
154 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
средство оспоравања, с једне стране, или као средство пасивности
сла­би­јег, с друге стране.
На основу тога може се закључити да је модернизација
у Босни и Херцеговини била недовршена и на одређен начин
неуспјешна, што се посредно, на специфичан начин, одразило
на не­равномјеран развој урбанитета. Самим тим, разнолики
друштвени, културни и ис­торијски контексти, у оквиру којих
се формирало грађанство, утицали су на при­х­ватање другачијег
начина живота, нових моралних норми, а довели су и до друга­
чи­јих односа према жени, њеном мјесту и улози у породичном и
јавном животу.
Касна индустријализација и урбанизација у Босни и
Херцеговини крајем XIX вијека, која је сама по себи проузроковала
раздвајање приватне од јавне сфере, има­ла је за посљедицу снажан
утицај на конструкцију и дјелотворност полних уло­га: жена је
посматрана као биће које припада дому, „природно” прилагођена
кућ­ним обавезама и подизању дјеце, док су мушкарци сагледани
у сфери јавног, у сви­је­ту посла и политике.171 Приватна сфера
припадала је женама, а јавна искључиво муш­карцима.
Приватне просторе у основи је могуће схватити као
просторе у којима поје­ди­нац или заједница живе, остварују своју
приватност, личну, брачну, породичну и колективну. С тим у вези
мушкарац обликује свој идентитет, слободно се крећући из­међу
различитих сфера. За њега је приватни простор постао уточиште од
свако­днев­не пословне вреве, простор у коме преузима подједнако
принудну улогу су­пру­га и оца, простор у коме се испољава присни
емоционални однос.
Супротно дефиницији приватног простора, јавни
простори су дефинисани као друштвени простори рада,
политичких одлука, власти, образовања, закона и јав­них служби,
простори у оквиру којих циркулише моћ и новац, у комјима
обитава мушкарац који је позван да у тим оквирима испуни
своју најважнију улогу – улогу доброг грађанина. Жене су биле 115. Карло Мијић, Брат и сестра
(Лујза Кузмић Мијић и Рикардо
171
  A. Đ. Horvat, „Klasa, polnost i žensko telo u viktorijanskoj Engleskoj”, н. д., 9–24. Кузмић), 1919. године

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 155
116. Ивана Кобилца, Аутопортрет у
бијелом, око 1910. године

дефинисане приватним, не друштвеним просто­ром, простором

осјећања и дужности, из кога су протјерани новац и моћ.172 На
ос­нову тога је њихов идентитет у јавности обликован бројним
специфичностима као што су: необразованост, несамосталност,
инфериорност и несигурност, због којих им је потребна мушка
заштита. Мушка доминација и женска подређеност највише
су долазили до изражаја у јавном простору. Тако је дошло до

172
  G. Pollock, н. д., 158–159.

156 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
евидентне реалности да је идентитет жене искључиво одређен
улогом кћерке, супруге и мајке. Те улоге жене доминирале су
и доминирају кроз друштвени идентитет тог вре­­мена, јер у
оквирима тог идентитета другачије се о жени није могло разми-
ш­ља­ти.
Да би се сагледао јавни идентитет жена у оквиру
босанскохерцеговачког друштва крајем ХIХ и у првој половини
ХХ вијека, посебна пажња је посвећена ана­лизи одређеног
друштвеног контекста, прије свега анализи женског положаја у
од­ређеним конкретним друштвеним околностима.
Прве босанскохерцеговачке књижевнице и ликовне
умјетнице својом поја­вом и релативно скромним књижевним
и сликарским опусима оставиле су заним­љив и видљив траг у
умјетничком и јавном животу ове средине. Њихове умјет­ни­чке
каријере су свједочанство да је женама на Балкану требало много
више храб­рос­ти да уђу у свијет умјетности, који је у то доба био
неприкосновено мушки. Зна­чајна је њихова пионирска улога као
припадница најстарије генерације наших ака­дем­ски образованих
умјетника, чија активност означава појаву модерне умјетности у
Босни и Херцеговини почетком ХХ вијека.
Може се рећи да су прве књижевнице и ликовне умјетнице,
слично као и њи­хове колеге, у то вријеме модернизацијске
процесе доживљавале из позиција па­сив­них посматрача,
клонећи се „непожељних” тематских визуелизација, као што су
за­баве, јавна окупљања, или неки други облици друштвености
у оквиру јавног жи­вота. Њих је ограничавало сиромаштво,
патријархално балканско поријекло, али и на­метнуте образовне
норме које су предано усвајале и слиједиле.
У том смислу важно је истаћи да жене нису имале право
уписа на академије, јер је у средишту академског програма
образовања било сликање према нагом мо­де­лу. Многе жене које
су имале жељу да постану умјетнице нису биле у стању да до­ђу
до живог модела, па су се морале ограничити на „мање важна”
подручја порт­рета, пејзажа, жанр сцене или мртве природе.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 157
 Наведене констатације помажу нам у разумијевању неуспјелих
религиозних композиција Иване Кобилце, насталих у цркви
св. Ћирила и Метода у Сарајеву, као и разумијевању њене
популарности зах­ваљујући портретисању сарајевских грађана.
Након темељнијег и систематичнијег увида у стваралаштво
и биографије бо­сан­скохерцеговачких књижевница и ликовних
умјетница, што овај рад ставља на увид, може се закључити,
ако изоставимо послијератни успјех Мице Тодоровић и ве­лики
издавачки ангажман Јелице Беловић Бернаџиковске, да су оне за
вријеме свог живота мало објављивале, веома ријетко излагале,
као и то да је о њима мало ко писао, а и тим писањем готово ништа
битно није речено.
У вријеме када су прве књижевнице почеле да објављују
своје текстове, а ли­ковне умјетнице да излажу своје радове, мора
се истаћи да је постојала ликовна и књижевна критика са дво-
струким стандардима, са посебним избором термина и захтјева
који су постављани пред дјела ових ауторки. Ово је првенствено
била пос­љедица различитог поимања професионалних улога
и разлика између друштвеног и професионалног живота у
којима су се кретале жене крајем XIX и почетком ХХ ви­је­
ка. Општи понижавајући и ниподаштавајући став који су
заузели критичари ис­ти­чући поједине добре квалификације
синтагмама као што су „сликано мушком сна­гом” или „писано
мушком руком”, проузроковао је појаву мушког псеудонима код
појединих ауторки које су настојале да се професионално баве
писањем. Та општа ев­ропска појава током XVIII и XIX вијека на
простору Босне и Херцеговине била је запажена са закашњењем
од једног вијека.
Разлике између традиционалних мушких и женских
преокупација и улога до­веле су до разлика у женској књижевности
јер, цјеловито гледано, може се разаб­рати један континуитет
имагинације, понављање одређених образаца, тема, проб­ле­ма
и слика из генерације у генерацију.173 Немогућност да се женско

  I. Šouvolter, „Ženska tradicija’’, Ženske studije 5/6, Beograd, www.zenskestudie.

173

158 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
 117. Карло Мијић, Портрет Лујзе
Кузмић Мијић

искуство поима као важно у перцепцији женске умјетности,

колико год да је била проузрокована не­разумијевањем од стране
критике, била је подстакнута неразумијевањем и од стра­не самих
жена.
Зато нас не може изненадити Дучићев парадигматичан
став о свеукупној си­туа­цији у женском стваралаштву: „...жене
у литератури су увијек демонстрирале ра­дије карактеристике
њиховог пола него квалитете њиховог индивидуалног тален­та, а
то значи да њихове књиге неизбјежно личе једна другој. Постоји
неколико изу­зетака, а заправо се може рећи да нема ни једног.

edu.yu/index2.php?option=com_content&task=view&id=193...

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 159
 Читајући радове које су напи­сале жене или гледајући слике које
су оне насликале, стичемо утисак да све ове креације имају не-
колико општих квалитета који су заједнички: недостатак мјере
у њи­ховим еманципацијама, или реда у њиховим импресијама,
опсервације које су ви­ше пролазне него дубоке, велики дио
декорације, барокне орнаментике, слат­ко­ће, сентименталности,
тенденције ка цмиздрењу, превише вербализма, много више су­за
него боли, у сликању превише цвијећа, намјештаја, луксуза, реда,
свугдје мно­го више ласкавости читаоцима него обзира према
оном што се пише или што се сли­ка, честа замишљеност над
глупостима и концентрација на плитке ствари”.174
Наведени цитат понајбоље нам говори о општем моделу
сагледавања жен­ског стваралаштва, о усвојеном и увријеженом
владајућем стереотипу, који нам пре­­зентује такав ауторитет као
што је Јован Дучић.
Чињеница је да су активности жена биле дубоко условљене
друштвеним ста­њима која су одређивали искључиво мушкарци.
Уочљиво је неразумијевање код појединих личних и јавних
интересовања жена, првенствено у избору њихових за­нимања, јер
је бити жена у то вријеме само по себи представљало занимање.
Ме­ђутим, и поред тога, жене су енормним напором и свестраним
активностима успјеле да нађу мјеста у појединим часописима,
културно-умјетничким друштвима и обра­зов­ном систему, а
према томе и да се изборе за какве-такве позиције у јавном живо­
ту. Имајући у виду искључивост појединих часописа, може се
закључити да успјех жена у јавном животу није занемарљив.
У том контексту неминовно је поменути да су
књижевнице, ауторке путо­писа, хроника, прича или романа, као
и пјесникиње, биле у битно другачијем поло­жа­ју од жена које
су се бавиле другом врстом умјетничких области: сликарством,
графиком, вајарством или музиком, јер свако, па чак и жена, може
научити језик, мо­же научити читати и писати и може у тишини
властитог дома пренијети своја лична и интимна искуства на

  C. Hawkesworth, н.д., 140.

174

160 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
папир.175 Ово поједностављено објашњење не умању­је тешкоће
и сложености са којим су се сусретале ауторке књижевности,
али на од­ређен начин објашњава постојање и статус појединих
жена у литератури Босне и Херцеговине, присутан још у вријеме
Османског царства, а оличен ликом и по­ја­вом Стаке Скендерове,
као и чињеницом да су књижевнице биле без свог екви­ва­лента у
ликовној умјетности све до првих деценија ХХ вијека.
Уочава се да су књижевнице патиле од „интелектуалне
усамљености’’, као посљедице стварања у типично мушком
креативном окружењу. Заправо, оне су се ос­лањале на сопствену
традицију коју посједују, нису се ослањале на осјећање при­
падања неком књижевном покрету или стилској форми, већ на
властито самопо­уз­дање.176 Зато треба истакнути важност и појаву
књиге Српкиња, објављене 1913. го­ди­не, у само предвечерје Првог
свјетског рата, која није само историјски доку­мент него је карика
која је недостајала у ланцу и континуитету борбе жена за изла­зак
у јавну сферу, првенствено посредством креативног умјетничког
и активис­тичког рада.177 Књига представља један од темељних
извора биографских података, информација о српским женским
организацијама и институцијама које су дјеловале крајем XIX
и почетком XX вијека. Српкиња је незаобилазно полазиште и
изво­риш­те за ново читање женске књижевности и истраживање
непознатих књижевница и њихових дјела. Она је, такође,
веома важно свједочанство да је женски креативни рад тешко
долазио у јавност, при чему је постајало видљиво да жене нису
биле хо­мо­гена група, већ разноврстан скуп интеракција између
индивидуалног и друшт­ве­ног.
Многе жене тог времена, што је необично, јавно су
прокламовале са истинским убјеђењем у свој антифеминизам.
При томе, осуђујући сваки вид самопотвр­ђи­вања, многе жене
су за свој лош положај у друштву кривиле мушкарце, док су

175
  L. Nochlin, „Zašto nema velikih umjetnica”, н. д., 1–25.
176
  E. Mers, ’’Ženske književne tradicije i individualni talenti’’, Ženske studije 5/6, Beograd,
www.zenskestudie.edu.yu/index2.php?option=com_content&task=view&id=195...
177
  G. Stojaković, Diskursne osobine privatne prepiske o knjizi „Srpkinja”, н. д.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 161
 неке жене примјењивалe мушки став према другим женама,
дегутантно жигошући њихо­ве приватне животе, у намјери да их
елиминишу из јавне сфере.178 То је типичан кон­цепт патријархата,
који из раздвојености сфера црпи моћ и ауторитет. Разлике
између традиционално женских и мушких преокупација и улога
довеле су до разли­ка у женској књижевности. Многи критичари
се слажу да постоји један континуи­тет имагинације, понављања
одређених образаца, тема које су се мијењале и прила­го­ђавале из
генерације у генерацију.179
Такође, слиједећи традиционалне мушке и женске
преокупације, неминовно је било размотрити границе између
јавног и приватног, заправо границе простора муш­кости и
простора женскости, препознатљиве на основу сликарских
компози­ци­ја или књижевних текстова које су сликале или писале
жене, а који се могу сагле­да­ти у оквиру два нивоа: на нивоу
простора доступног мушкарцима и женама и на нивоу односа
мушкарца и жене према простору и онима који у њему бораве.180
Књижевност и ликовна умјетност настала на тлу Босне и
Херцеговине, ко­ли­ко год била традиционална или грађанска, на
извјестан начин може да нам пружи своја тумачења приватности
и јавности: она је по својој суштини и начину обраћања јавна,
али је по својим карактеристикама интимна и лична, изражена
кроз разне ви­до­ве приватности. Ова приватност неминовно
укључује јавно откривање, излага­ње погледима посјетилаца, када
је у питању слика, или увиду читалаца, када је у пи­тању књига, а
чији је циљ одређени вид самопотврђивања. Самим тим, књижев­
ност и ликовна умјетност су најбољи примјер интерференције
приватног у јавном и јавног у приватном.
Приватни идентитет преферира индивидуално искуство, а
јавни колективно, с тим што су и једно и друго искуство посљедица

178
  Исто.
179
  I. Šouvolter, „Ženska tradicija”, Ženske studije, br. 5–6, Beograd, www.zenskestudie.
edu.yu/index2.php?option=com_content&task=view&id=193...
180
  G. Pollock, „Modernost i prostori ženskosti’’, н. д., 157–195.

162 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
друшт­ве­них односа на простору Босне и Херцеговине, јер су се та
два искуства међусоб­но укључивала или искључивала, зависно од
различитих друштвених односа. У оба слу­чаја може се говорити
о босанскохерцеговачком искуству или босанскохер­це­го­ва­
чком идентитету. Јавни идентитет био је тај који је контролисао
приватни, јер је јавни идентитет имао улогу и функцију модела,
он дјелује споља, а ако се гледа из сфере приватног идентитета, он
успоставља релације укрштања влас­ти­тог и спољашњег, све док се
у перспективи приватни идентитет не асимилира у јав­ни, а све до
тренутка кад граница „додира” нестане.
Из наведених поглавља може се закључити да
синхронијска слика свијета при­ватног идентитета није иста као
слика свијета јавног идентитета. Та удаљеност је била полазиште
у дијахронијском сагледавању њиховог приближавања и прожи­
ма­ња на тачно одређеном простору, какав је простор Босне
и Херцеговине, и у тачно од­ређеном времену, какво је било
вријеме крајем XIX и у првој половини ХХ вијека. Друштвени
идентитет овог периода имао је своје устаљене ритуале, у које су
се лако уклапали модели на основу којих су се формирали начини
позиционирања же­на како у приватним тако и јавним животним
сферама. Мапирањем неоспорних претпоставки које нам пружа
друштво у цјелини, и то првенствено мушке надмоћи над женом,
супериорности и различитости у односу на жену, формиране
су путање на основу којих су истражене поједине области и
формирани одређени закључци. На основу тога отворен је
један другачији пут разматрања и могућности за исказивање
различитих мишљења, а чињеница је да различита мишљења
доносе нове квалитете и но­ва рјешења.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 163
 In the Civic Mirror
Female Identities in Bosnia and Herzegovina’s
Civic Culture 1878 - 1941
Summary

In the Civic Mirror is the result of several years of research and

a product of interdisciplinary theoretical considerations of female
identities in Bosnia and Herzegovina’s civic culture. The examination
of these identities is based on a variety of sociological and cultural
contexts of civic ideology and art framed in the private and public
social domains in the late 19th century and the first half of the 20th
century.
A number of theories and sources were used in the writing
of this book: previously unpublished archival materials, a broad
range of newspapers and periodicals, as well as research conducted
by art historians and academics in related disciplines. In addition to
these texts, historical sources and artwork from numerous scientific
and cultural institutions in Bosnia and Herzegovina are referenced
in the book. These institutions include The Archives of Bosnia and
Herzegovina, The Archives of Republic of Srpska, The Museum of the
City of Sarajevo, The Museum of Republic of Srpska, The Museum of
Contemporary Art of Republic of Srpska, The Bosnia and Herzegovina
Art Gallery, and The International Gallery of Portraits in Tuzla.
The book presents the results of interdisciplinary research; it
is a theoretical study of a body of complex relations that affected the
development and history of women’s art. Special attention is paid to
isolated female figures whose work in different areas of culture and art
made them socially ‘visible’.
Structures characterising the diversity of female identity are
first observed and identified, and then reinterpreted against concrete
segments of art history; in this way, the presentation of identity by
women artists in particular historical periods is redefined. This work
focuses solely on the position of the woman subject in the process of 118. Бранко Радуловић, У шетњи

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 165
 building civic culture. Based on political, socio-analytical and cultural
studies as well as other written materials, this book studies the crucial
issue of marginality and the margin/centre relation. Additionally, it
focuses on the promotion of women’s liberties and emancipation in
the media in specific social circumstances.
The subject of the book is set on broad interdisciplinary
foundations. It is elaborated from the perspectives of history,
art history, cultural studies, contemporary feminist theories and
poststructuralist theories, in combination with the critical theories
of the followers of the Frankfurt School. In terms of methodology, it
relies on and synthesises the findings of several scientific disciplines,
such as cultural studies, women’s studies, art history, art theory, and
media theory.
The aim of the research is to examine the complex relations in
the civic ideology of separate domains and ‘innate’ gender roles and
the specific character of the way in which they impacted the processes
of creating and shaping local art. The mainstay of the research and
analysis is Foucault’s paradigm of authority, not only as a regulatory
but also as a productive determinant. According to Foucault, power
is everywhere; it is not concentrated in a single person or limited by
social class. Foucault believed that power is inside the system and its
structures, and one may resist it, but will not remain beyond its reach
or influence. His considerations of power discourse are a prevailing
topic in the majority of contemporary feminist writings.
The methodology of this work represents a different way of
seeing women’s activities and an effort to apply new insights in order
to turn attention to a previously unexamined aspect of women’s art in
Bosnia and Herzegovina.
In terms of values and significance, feminist discourse has
opened up new perspectives with which to observe the social and
political position of women in society and culture and the status of
the woman artist. This discourse is also useful in reconsidering the
artistic approach to women as inspiration, women’s emancipation,
and their role in challenging social, cultural and moral norms.

166 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
 This book demonstrates the need to study the art of Bosnia
and Herzegovina using a new theoretical approach. Feminist theory is
an important perspective in this process, as it not only suggests ideas
for capturing diversity, but also posits that the dominant canons are
dependent upon policies that foster gender discrimination, and that
this discrimination is present in interpreting and theorizing art.
The text ‘Why Have There Been No Great Women Artists’ by
Linda Nochlin, which is the first serious feminist analysis of women’s
art, thereby also of female identity, provided the major theoretical
postulates underlying this book. Following the title of her text and
the issue the author raises with it, this research aims to find a number
of examples of insufficiently known female artists worthy of attention,
whose artistic careers may have been modest, but still deserve
recognition for making a significant mark in Bosnia and Herzegovina’s
early art.
The erosion of the canonical terms and interpretative
strategies used in art history has created the need for adopting a
different theoretical approach to the subject. The ideological and
methodological foundations of art history’s credibility have been
undermined, thus greatly impoverishing the discourse of traditional
art history. According to Griselda Pollock, the exclusion of women
from history and art history is the result of structural sexism, while
119. Бранко Радуловић, Портрет
their inclusion would mean a real political challenge for a discipline дјевојке са шеширом
which has continuously applied restrictions on the basis of gender,
class and race to maintain a status quo.
The book has four chapters, and its composition reflects
the approach taken in the research as well as the theoretical and
methodological aspects of the research.
The chapter entitled ‘From East to West’ gives an explanation
of the historical and cultural background in the studied period, maps
out some of its key elements and inspects the resulting changes in
society.
The late 19th and early 20th century was a period of turbulence
and changes in the politics, economy, society and culture of the

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 167
120. Бањалука крајем XIX вијека

Balkans, including the territory of Bosnia and Herzegovina. This

period saw the decline of the Ottoman Empire, the arrival of the
Austro-Hungarian Monarchy (1878), Franz Ferdinand’s assassination
on St. Vitus’ Day (1914), World War I (1914 – 1918), the unification of
South Slavic peoples into the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes,
and its subsequent destruction at the outbreak of World War II
(1941). In sum, these events created a major turmoil followed by fast-
paced modernisation. Over a period of only a few years, Bosnia ‘lived’
its 19th century. This period was marked by a consolidation of civil
society, intensive industrialisation and an expeditious development
of education and institutions, all of which accompanied the region’s
dramatic political and ideological changes.
The achievements of civil society in the West, to which Bosnia
and Herzegovina opened up from the mid-19th century onwards in the
sectors of economy and culture, brought changes to the appearance
of its towns and penetrated into its social life. These changes led to
the formation of various forms of public action under the umbrella of
certain policies and practices, which in turn effected change in private
life, the private realm, and other aspects of privacy.
Bosnia and Herzegovina’s belated industrialisation and
modernisation, which separated the private from the public realm
at the turn of the 20th century, strongly affected the formation and

168 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
efficiency of gender roles. Women were seen as beings belonging at
home, ‘naturally’ adapted to chores and raising children, while men
belonged in the public realm, in the world of business and politics.
The private realm belonged to women, and the public one was reserved
exclusively for men.
As modernisation led to the differentiation between the
private and public realms, this created the need to define the public
domain. Jürgen Habermas was one of the first to elaborate on this
issue, grounding his definitions in a distinctly political view of the
civic community. According to this philosopher, the public realm
exists in several forms and at different levels. It exists at the levels
of states, societies, religious organisations, nations, urban and
rural communities, socio-economic classes, as well as in the public
realm. If we follow these complex relations between the public and
private domains primarily in light of the theoretical perspectives
of political history, we may see that such interpretations have met
with considerable criticism in legal, economic, cultural, social, even
feminist discourse. This criticism proved the relation between the
public and private domains was not one of opposition, but rather of
mutual pervasion.
At its core, the private realm may be understood as a domain
occupied by an individual or a community, where they enjoy personal,
marital, familial and collective privacy. In that regard, a man shaped
his identity by moving freely between the different domains. For him,
the private realm became an area where he found shelter from the daily
troubles of his working life and assumed the affectionate, emotional
role of husband and father.
In contrast to the definition of the private realm, the public
realm is defined as the social domain of work, political decisions,
government, education, law and public services. Money and power
circulated within this sphere, and it was occupied by the man called
upon to perform his most important role within that framework –
the role of a good citizen. Women were not defined within the social
realm, but rather in connection with the private space of emotions

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 169

121. Лујза Кузмић, Портрет дјевојке,
1909. године
and duties that excluded money and power. For those reasons, their
identity was forged publicly as having specific characteristics – women
were perceived as uneducated, dependent, inferior and insecure,
which is why they needed ‘men’s protection’. Male domination and
female inferiority were the most obvious in the public domain, which
is why female identity was defined specifically by the roles of daughter,
wife and mother. At the turn of the 20th century, these roles prevailed
when it came to a woman’s social identity, and their limitations made
it impossible to consider women differently.
With regard to men’s and women’s traditional interests and
aspirations, it is inevitable to consider the boundaries between the
public and private realms of the two genders, recognizable in women’s
compositions in paintings or literary texts. These boundaries may be
considered from two aspects: from the aspect of the space accessible
to men and women, and from the aspect of the relation of men and
women towards a domain and those who occupy it.
The second and third chapters, which are the key chapters and
inseparable in terms of the theory and methodology used, are entitled
‘Taste and Grace on the Art Scene’ and ‘Public Identity of Women’.
The chapter ‘Taste and Grace on the Art Scene’ examines,
analyses and evaluates specific aspects of the position of the female
subject from a new interdisciplinary and methodological perspective.
As Bosnia became open to economic expansion, it was a true
revelation, especially for foreign artists: they found in it engrossing
landscapes and people and a way of living completely different from
what they were used to. The first female artists arrived in Bosnia and
Herzegovina with travelling male artists and photographers at the
turn of the 20th century, although in much lower numbers than their
male counterparts. There were but a few women among the great
number of foreign painters who came to Bosnia during this time. They
included Anka Lynker from Vienna, Paula Crampel, Augusta Bock,
and the renowned Slovenian painter Ivana Kobilca.
Modernity, a 19th-century phenomenon, became the matrix of
civic ideology and a product of the urban environment. As it effected

170 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
changes in the character and appearance of towns and influenced many
other complex processes, modernity also affected the lives of women
and men in a variety of ways. Undoubtedly, the Modern Movement,
which began in the first half of the 20th century, formulated its visual
language in Bosnia and Herzegovina under the influence of working
en plain air. This artistic movement was a messenger that used
spontaneous scenes of momentary everyday situations or activities
to bring about thematic transformation in painting. Portraits,
landscapes, still-lifes and other motifs from the rich repertoire of
painting brought new images of everyday life, materialised through a
new reception of art.
A great deal of scattered information about the development
and work of individual women artists was synthesised in order
to substantiate the claims made in this book and to draw certain
conclusions based on the available corpus of artworks and archival
records, as well as on the information presented in the existing body
of literature. The substance of socially relevant circumstances is made 122. Адела Бер, Портрет дјевојке –
clearer through individual artistic biographies of the first formally студија, 1909. године

trained women artists of Bosnia and Herzegovina, specifically of the

painters Adela Ber Vukić (1888–1966), Lujza Kuzmić Mijić (1889–1959),
Mica Todorović (1897–1981) and Milena Šotra (1909–2003), as well as
sculptors Iva Despić Simonović (1890–1961) and Rajka Merćep (1904–
1961). The central focus of this book is on the educational processes
through which these women created their artistic strategies, as well
as on the following, evaluation and interpretation of their artistic
production. The socio-cultural and ideological setting, which had an
impact on the structuring of their artistic work, is also analysed in the
book.
One of the women artists named above particularly stands
out. In the early days of her artistic career, Mica Todorović employed
socio-critical discourse and established an articulate pluralist matrix,
using identity as a tool to create a specific and almost universally
ideological paradigm. Her art may be seen as a neutral open field
where her innovation, distinctiveness and tolerance materialised

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 171
123. Мица Тодоровић, Аутопортрет

and witnessed changes to her opus, style and expression over the
years. After an explicit critical charge, the art of Mica Todorović
transitioned to a pensive melancholy style, which stemmed from a
visibly ambivalent experience of reality. Her painting turned into a
collection of cautiously safeguarded private scenes. Viewed from the
angle of gender-specific perception, it was shaped primarily by the
‘social setting and its particular ways of seeing things’.
Mica Todorović’s artistic identity, like the identity of other
female artists in Bosnia and Herzegovina, was defined by her distinct
artistic position and specific ideological beliefs, always compounded
by clear cultural determinants and patterns typical of the era.
The appearance of the first women artists in Bosnia and
Herzegovina in the early decades of the 20th century and their modest
artistic opuses left a significant and visible mark on the formation and
development of Bosnia and Herzegovina’s modern painting. These

172 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
women joined the ranks of the first local artists to receive formal
training, whose work signified the emergence of local painting in
Bosnia and Herzegovina at the turn of the 20th century.
The history of female artists in the Balkans stand as testimony
to the fact that they needed more courage to enter the world of art
than men, as this was explicitly a man’s domain. Similar to their male
counterparts, the first women artists experienced the civic metropolis
from the position of passive onlookers, staying away from presenting
‘undesirable’ themes, such as parties, public gatherings or any other
pastimes typical of public life. They felt restrained by their poverty,
their patriarchal background, as well as the norms they acquired
through education, which they scrupulously adopted and upheld.
The third chapter, entitled ‘Public Identity of Women’, and
its subchapters ‘Authenticity of the Woman’s Position’ and ‘On the
Other Side of the Threshold’ give an analysis of individual women’s
achievements in the public domain, in fields such as literature,
journalism, education and pedagogical work, as well as of other types
of public engagement at the turn of the 20th century.
This chapter clarifies the strategies and various interests,
needs and relations which prompted women to action. Women’s
activities were significantly dictated by social conditions determined
by men. In spite of their limitations based on gender, women made
tremendous efforts and became engaged in a broad range of activities.
Female artists succeeded in appearing in magazines, participating in
culture and art societies and the education system, and subsequently
gaining positions in public life. If the evidently exclusory character of
institutions is taken into account, it may be concluded that women’s
success in public life is no small feat.
Female poets and writers emerged relatively late in the history
of Bosnia and Herzegovina; still, they certainly played a role in the
creation of popular lyric poetry and ballads. Oral traditions were
the only literary experience accessible to women over the centuries,
constituting their sole tool of literary expression. Oral tradition is
present in the work of Umihana Čuvidina (c.1794–c.1870), the first

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 173
 Muslim woman poet of Bosnia and Herzegovina, and in the work of
Staka Skenderova (1828−1891), a teacher and woman writer considered
to be the first woman in Bosnia and Herzegovina to have published
a book. The emergence of Staka Skenderova, a self-taught teacher,
writer, social and women’s rights activist in what was practically an
illiterate environment, was of great importance for the cultural and
social life in Bosnia and Herzegovina in the second half of the 19th
century.
The Austro-Hungarian regime built a school system in Bosnia
and Herzegovina in accordance with its general policy employed in
the country. Along with their general teaching role, schools had the
task to provide ideological training: their principal educational role
was to form subjects loyal to the Monarchy. The authorities tried to
impose a universal and broad primary education on everyone, focusing
particularly on women. This represented a new pedagogical tendency
founded in science and knowledge. Women’s education ostensibly
prepared them to assume new roles, but its true purpose was aimed at
efficient household running. Therefore, women were again confined
to the private realm. The practical use of this kind of education, which
124. Стака Скендерова
taught women how to keep a house efficiently, was a way to advance
and improve family life.
It was only girls’ colleges that had a new place in the education
system. These schools were intended for girls from upper social classes,
and their goal was to mould women into the pillars of the family and
to change the family as a paradigm of the traditional way of living and
thinking. One of the most influential women present in public life in
this period was Adelina Paulina Irby, known as Miss Irby (1831–1911),
an Englishwoman who spent a significant part of her life in Bosnia.
She was a highly respected woman and an educated humanitarian; in
1869, she opened the first school in Bosnia training girls to become
primary school teachers.
This period, when the peoples of Bosnia and Herzegovina
struggled to become a link in the chain of European civilisation, where
it belonged in terms of its geographical position and earlier history,

174 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
was characterised by the opening of many schools, cultural societies,
libraries, reading rooms, theatres, museums, and other common
European forms of cultural organisation.
Establishing ties with Europe was most effectively
accomplished through periodicals, which were at that time the
critical factor in the transformation of the social, intellectual and
artistic conscience in Bosnia, until then very isolated from European
influences. Periodicals were also a major tool for new authorities to
achieve their political, ideological and cultural goals. In other words,
it was a critical instrument of the period, a media channel used for
creating and exchanging messages and communicating fundamental
meanings within culture.
In this field, it is important to mention Milena Mrazović
(1863–1927), the first female journalist in Bosnia and Herzegovina,
who eventually owned and served as the editor-in-chief of the
Bosnische Post daily newspaper, published in German. The public
engagement and cultural and social activism of Stoja Kašiković was
also important in that respect. Kašiković was a co-editor of Bosanska
vila (Bosnian Fairy), the leading Serbian literary magazine in Bosnia
125. Мис Аделина Паулина Ирби
and Herzegovina in this period.
One of the characteristics of the early 20th century was that
women became active in all fields of public life. They primarily engaged
in education, but also in different areas of social and humanitarian
work. Formal qualifications gave many women the tools to fight for
involvement in various domains of public life, because new activities
offered many more possibilities for employment and emancipation.
The position of women in Bosnia and Herzegovina’s patriarchal
society was very difficult as it had remained unchanged for centuries.
The influence of the Islamic understanding of the relationship
between the man and the woman was widespread among members
of all ethnic communities. People generally disapproved of seeing
women walking freely in the streets, which is why women covered
their heads in public and hid from curious and inquisitive looks. This
was not only a practice of Muslim women, but of women belonging

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 175
 to all religious communities. This public convention certainly limited
women’s participation in public life, which was reflected in the overall
position of women with respect to law, as well as in their education
and their role in private life.
In the multi-religious society of Bosnia and Herzegovina, this
common issue particularly affected Muslim women. They had no
alternative but to accept male domination and a society tailored to
suit men’s needs. Unlike Orthodox Christian and Catholic women,
Muslim women were particularly neglected by society – they had
no say in decision-making and were largely members of society in
someone else’s custody; more precisely, they were members who
could not make any decisions. The way Muslim women lived and the
fact they were absent from public life was a common topic in women’s
magazines and certain publications of Muslim societies in the 1920’s
and 1930’s, which struggled to change the situation.
In the aftermath of World War I, new social and economic
circumstances again brought forward the issue of the emancipation
of Muslim women. Deep-rooted conservative attitudes caused
an extreme reaction in the Muslim community. Nonetheless, the
progressive understanding of the need to educate and emancipate
Muslim women won a growing number of supporters among the
intelligentsia.
It was in particular after World War I and after Bosnia and
Herzegovina joined the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes that
women of Bosnia and Herzegovina became involved in public life
in significantly larger numbers. This period was characterised by
tendencies to copy Western European models and address the issues
of gender relations based on new foundations and in a new context.
This new context meant reforming the existing gender relations, but
maintained clearly divided roles. The position of women was based
on ‘women’s special abilities and natural position’. This meant that
women were included in public life in accordance with what was
perceived as their distinct qualities: humanity, maternal feelings, and
participation in the work of cultural, educational and humanitarian

176 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
 125. Жене у Босни између два свјетска
рата

associations. As far as Serbian women were concerned, this new role

was particularly noticeable in the work of the women’s association
called ‘Kolo sprskih sestara’ (Serbian Sisters’ Circle), which engaged in
various humanitarian activities, raised charity funds, and undertook
the duty of taking care of student dormitories.
Women used their public engagement to make appeals for
the improvement of their position in society, but did so exclusively
on the grounds of their maternal and nursing dispositions. Without
challenging the organisation of the ‘private’ realm of family and
marriage, this kind of feminism, known as modest feminism, was a
part of the feminist tradition of that time, based on the vision of equal
rights within the traditional organisation of society.
With the exception of the achievements of Mica Todorović
after the war and the intense publishing activities of Jelica Belović
Berandžikovska, we may conclude that female writers and painters
of Bosnia and Herzegovina published very little, exhibited their work
very rarely, and were written about infrequently.
It is necessary to point out that at the time when the first women
writers started publishing their texts and the first women painters

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 177

127. Милена Шотра, Фигура, 1940.
године
began exhibiting their works, art and literary criticism exercised
double standards and imposed special requirements and terms on
the works of these women artists. These standards resulted from
discriminatory perceptions of professional roles and the discrepancy
between the social and professional realms that women belonged to
in the late 19th and early 20th century. In praising the strong points of
women’s works, critics commonly used phrases such as ‘painted with
manly force’ or ‘written by a man’s hand’, revealing a demeaning and
denigrating attitude, which prompted some women authors to use
male pen names. It was an atavistic manifestation of an 18th and 19th-
century European phenomenon.
The differences between what was traditionally perceived as
men’s and women’s interests and roles led to differences in women’s art.
Observed comprehensively, it is possible to recognise a continuousness
of imagination, repetition of certain patterns, themes, problems
and paintings from generation to generation. Contemporary critics’
inability to perceive women’s art and consider female experience as
significant was reinforced by a lack of understanding not only on the
part of critics, but also on the part of women themselves.
Jovan Dučić’s view is paradigmatic of the common model
of perceiving women’s art and describes an emphatic and prevalent
stereotype: ‘...Women in literature have always demonstrated the
characteristics of their sex rather than the qualities of their individual
talents, which means their books inevitably resemble one another.
There are several exceptions – although in fact it may be said there
are no exceptions. When we read works written by women or look
at paintings painted by women, we get the impression these works
have some general qualities in common: a lack of measure in their
emancipation or of order in their impressions, passing remarks rather
than keen observations, too much decoration, baroque ornamentation,
sweetness, sentimentality, tendency to whine, excessive verbosity,
far more tears than pain, too many flowers in painting, too much
furniture, luxury, order, a lot more flattering everywhere addressed to
the reader rather than considerations of what is being written about or

178 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
painted, frequent musings over fiddle-faddle and preoccupation with
shallow things.’
Women’s activities were largely conditioned by social
circumstances defined by men. A lack of understanding when it
came to aspects of women’s personal and public interests, primarily
their choice of profession, was deep-rooted. At that time the notion
of being a woman described an occupation in itself. Nevertheless,
women made enormous efforts and engaged in a broad range of
activities to appear in magazines and participate in cultural and art
associations and the education system, and they also won the right to
occupy certain positions in public life. Bearing in mind the exclusory
character of individual magazines, we can conclude that women’s
accomplishments in public life were not negligible.
Women authors of travelogues, chronicles, stories or novels,
as well as women poets put their personal and private experiences on
paper in the quiet of their own homes, which put them in an essentially
different position than women practising other forms of art (painting,
graphics, sculpting). This simplified explanation does not lessen the
degree of difficulties and complexities that women writers confronted.
Rather, it exposes the presence and status of individual women in
Bosnia and Herzegovina’s literature who established themselves as
early as the time of Ottoman rule. Epitomized by women such as of
Staka Skenderova and Umihana Čuvidina, women writers basically
had no real counterparts in painting until the early decades of the 20th
century.
Women writers were surrounded by a typically male creative
environment and visibly ‘suffered’ from intellectual solitude. They
relied on their own tradition and self-confidence and did not affiliate
with any literary movements or stylistic forms. The book Srpkinja
(Serbian Woman), published in 1913 on the very eve of World War
I, is not simply a historical document. It is also the key link in the
history of an ongoing struggle of women to penetrate into the public
domain, fought predominantly by means of artistic and activist work.
Besides representing one of the primary sources of biographical

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 179
 information about Serbian women’s organisations and institutions
that were active at the turn of the century, Srpkinja was the starting
point for a new reading of female literature. This book testifies to a
public sphere which was largely inaccessible to women engaged in art.
In addition, Srpkinja illustrates the fact that women did not constitute
a homogeneous group, but rather a miscellany of interactions between
the individual and the social. It is notable that many women in that
period publicly declared themselves to be anti-feminists, and were
truly convinced of this identity. Many women rejected the need and
tendency to self-assertion and blamed men for their inferior position
in society, while others went so far as to denounce female public figures
on the grounds of their private lives and assumed male attitudes as a
means to eliminate them from the public realm. This was essentially a
patriarchal concept, one which capitalised on the distinction between
the private and public domains to win power and authority.
The final considerations are entitled ‘Relationship Between
the Private and the Public’ and summarise the findings of the research
based on the subject and analysis, as well as on the methodological
approach to the subject.
The examination of the existing body of Bosnian and
Herzegovinian literature on art history, which studies the context,
paradigm and world of art, social and artistic values, intersubjective
relations, classifications, identifications, artworks created by women
artists, their phenomenology, reception and signification of artworks,
reveals that it lacks a comprehensive vertical analysis of women’s
art. Female identities in Bosnia and Herzegovina’s civic art have
not previously been studied as a special subject, nor have they been
examined theoretically as a separate phenomenon by art historians,
with the exception of sporadic and unsystematic research into
individual women artists and their artistic opuses.
This book examines values on a horizontal level in a
historiographical framework; consequently, it deals with historical
facts from the turn of the century which created complexities within
a frame of dynamic changes, leading to a series of political, economic,
social and cultural ruptures. The analysis of individual cases makes

180 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
it possible to interlink certain forms of artistic work within a broad
cultural context of expression and depict the multi-religious model of
social life that existed in Bosnia and Herzegovina’s unified multiethnic
civil environment at the end of the 19th and the beginning of the 20th
century. This cultural context is used to study changes in society
affecting women and their identities on the synchronic and diachronic
level. The art of women of Bosnia and Herzegovina, which is public
in terms of its essence and manner of address, but also private and
personal in terms of its characteristics, offers its own interpretations
of the private and public spheres. In that way, literature and painting
are the best examples of interference of the private in the public, and
of the public in the private.
Based on these analyses, it may be concluded there were well-
established patterns of social identity in this period. These traditional
patterns easily absorbed models that attempted to re-examine the
position of women in the private and public realms of life. Mapping
out a number of indisputable assumptions based on the image of
society in its entirety has allowed the formation of paths which are
then followed in order to research individual areas and make certain
conclusions. If we remember the fact that different opinions lead to
new quality and solutions, this work opens up possibilities to consider
issues differently and express alternative viewpoints.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 181
182 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
 Илустрације

1. Сарајево крајем XIX вијека, преузето из Guillaume Capus, A

travers la Bosnie et l’Herzegovine, études et impressions de voyage,
Librairie Hachette, Paris 1896, Музеј РС, Бањалука
2. Бањалука крајем XIX вијека, разгледница, Музеј РС, Бањалука
3. Бањалука крајем XIX вијека, разгледница, Музеј РС, Бањалука
4. Бањалука крајем XIX вијека, разгледница , Музеј РС, Бањалука
5. Бањалука крајем XIX вијека, разгледница, Музеј РС, Бањалука
6. Сарајево почетком ХХ вијека, разгледница, Хисторијски музеј
БиХ, Сарајево
7. Сарајево почетком ХХ вијека, разгледница, Хисторијски музеј
БиХ, Сарајево
8. Насловна страна часописа Нада за 1899. годину, Умјетничка
галерија БиХ, Сарајево
9. Босански павиљон на Миленијумској изложби у Будимпешти
1896. године, преузето из листа Бошњак, Календар за просту
годину 1897, Сарајево 1897, Музеј РС, Бањалука
10. Ђаци и учитељи из Босне на Миленијумској изложби у
Будимпешти 1896. године, преузето из листа Бошњак, Календар
за просту годину 1897, Сарајево 1897, Музеј РС, Бањалука
11. Насловна страна Гласника Земаљског музеја за 1914. годину
12. Нова зграда Земаљског музеја у Сарајеву 1914. године
13. Жељезничка станица у Бањалуци, подигнута 1891, данас Музеј
савремене умјетности Републике Српске, разгледница, Музеј РС,
Бањалука
14. Жене у Сарајеву, прва половина ХХ вијека, разгледница,
Хисторијски музеј БиХ, Сарајево
15. Женски покрет у Бањалуци тридесетих година ХХ вијека,
Архив РС, Бањалука
16. Удружење „Хрватска жена”, Бањалука, 1940. година, Архив РС,
Бањалука
17. В. Лео Андерле, репродукција из Наде, бр. 9, 1895. године,

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 183
 Умјетничка галерија БиХ, Сарајево
18. Анка Линкер, Долина рјечице Дољанке крај Јабланице,
репродукција из часописа Нада, бр. 2, 1896. године, Умјетничка
галерија БиХ, Сарајево
19. Анка Линкер, Врело Перутац, репродукција из часописа Нада,
бр. 2, 1896. године, Умјетничка галерија БиХ, Сарајево
20. Лео Ант, Ивана Кобилца, 1897, репродукција из часописа Нада,
бр. 6, 1898. године, Умјетничка галерија БиХ, Сарајево
21. Ивана Кобилца, Букет цвијећа, репродукција из часописа
Нада, бр. 6, 1898. године, Умјетничка галерија БиХ, Сарајево
22. Ивана Кобилца, Шољица кафе, 1888, уље на платну, приватно
власништво
23. Ивана Кобилца, Љето, 1889/90, уље на платну, Народна
галерија Љубљана
24. Лујза Кузмић, Беч, 1907. године
25. Цртачка и сликарска школа проф. Роберта Шефера у Бечу,
1907/08. Лујза Кузмић (сједи), Адела Бер (друга слијева, стоји)
26. Адела Бер (лијево) и Лујза Кузмић (десно) као студенткиње у
Бечу
27. Адела Бер, Аутопортрет, 1933, уље на платну, Међународна
галерија портрета, Тузла
28. Адела Бер, Акт, око 1922, дрворез, Међународна галерија
портрета, Тузла
29. Адела Бер, Муслиманке, s.a., дрворез, Међународна галерија
портрета, Тузла
30. Адела Бер, Љето, око 1922, дрворез, Међународна галерија
портрета, Тузла
31. Адела Бер, Сарајево II, s.a., дрворез, Умјетничка галерија БиХ,
Сарајево
32. Адела Бер, Сарајево, s.a., дрворез, Умјетничка галерија БиХ,
Сарајево
33. Адела Бер, Дуње, s.а., уље на платну, Умјетничка галерија БиХ,
Сарајево
34. Адела Бер, Сеоски мотив, око 1921, уље на платну, Умјетничка

184 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
галерија БиХ, Сарајево
35. Адела Бер, Аутопортрет, 1932, уље на платну, Међународна
галерија портрета, Тузла
36. Адела Бер, Аутопортрет, 1958/59, уље на платну, Међуна-
родна галерија портрета, Тузла
37. Лујза Кузмић, Јабуке, 1922, уље на платну, Умјетничка галерија
БиХ, Сарајево
38. Лујза Кузмић, Портрет дјевојчице, 1908/12, уље на платну,
Умјетничка галерија БиХ, Сарајево
39. Лујза Кузмић, Портрет сестре Аделе, око 1918, уље на платну
40. Лујза Кузмић, Портрет брата Рикарда Кузмића, око 1919, уље
на платну каширано на картон
41. Лујза Кузмић, Сеоски мотив, око 1922, уље на платну, Умјетни-
чка галерија БиХ, Сарајево
42. Ива Деспић Симоновић, Дјеца у снијегу, 1923, бронза, Умјетни-
чка галерија БиХ, Сарајево
43. Краљ Александар позира вајарки Иви Деспић Симоновић, око
1930, Музеј примењене уметности, Београд
44. Ива Деспић Симоновић, Спутана, s.a., мермер, Умјетничка
галерија БиХ, Сарајево
45. Ива Деспић Симоновић, Бато свира, s.a., бронза, Умјетничка
галерија БиХ, Сарајево
46. Ива Деспић Симоновић, Модерна муслиманка, s.a., гипс,
Умјетничка галерија БиХ, Сарајево
47. Насловна страна магазина Жена и свет са дјелом Иве Деспић
Симоновић, децембар 1927. године
48. Рајка Мерћеп, Celline, s.a., бронза, Умјетничка галерија БиХ,
Сарајево
49. Рајка Мерћеп, Акт, 1937, графика–комбинована техника,
Умјетничка галерија БиХ, Сарајево
50. Рајка Мерћеп, Акт, 1937, графика–комбинована техника,
Умјетничка галерија БиХ, Сарајево
51. Рајка Мерћеп, Лежећи акт, s.a., бронза, Умјетничка галерија
БиХ, Сарајево

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 185
 52. Милена Шотра, Дјевојка, 1956, уље на платну, Умјетничка
галерија БиХ, Сарајево
53. Милена Шотра, Портрет дјевојке, 1938, уље на платну, Умјет-
ничка галерија БиХ, Сарајево
54. Милена Шотра, Портрет сина, 1935, уље на платну, Умјетничка
галерија БиХ, Сарајево
55. Мица Тодоровић, Љуљашка, око 1928, уље на платну, Умјетни-
чка галерија БиХ, Сарајево
56. Мица Тодоровић, Аутопортрет, 1929/30, цртеж оловком,
Умјетничка галерија БиХ, Сарајево
57. Мица Тодоровић, фотографија из студентских дана
58. Мица Тодоровић, Три генерације на плажи, 1929/33, цртеж
оловком, Умјетничка галерија БиХ, Сарајево
59. Мица Тодоровић, Акт с ибриком, око 1928, цртеж оловком,
Умјетничка галерија БиХ, Сарајево
60. Мица Тодоровић, Предсједник друштва за заштиту
животиња, 1929/33, цртеж оловком, Умјетничка галерија БиХ,
Сарајево
61. Мица Тодоровић, Берта монденка, 1929/33, цртеж оловком,
Умјетничка галерија БиХ, Сарајево
62. Мица Тодоровић, Сијамски близанци, 1929/33, цртеж оловком,
Умјетничка галерија БиХ, Сарајево
63. Мица Тодоровић, Друштвени догађај, 1929/33, цртеж оловком,
Умјетничка галерија БиХ, Сарајево
64. Мица Тодоровић, Филистри, 1929/33, цртеж оловком, Умјет-
ничка галерија БиХ, Сарајево
65. Мица Тодоровић, Конобарица, 1928/30, уље на платну
(изгубљена)
66. Мица Тодоровић, Сузана и старци, 1928/30, уље на платну
(изгубљена)
67. Мица Тодоровић, Циганчица, 1938/40, уље на платну, Међу-
народна галерија портрета, Тузла
68. Мица Тодоровић, Младић, 1938/39, уље на платну, Умјетничка
галерија БиХ, Сарајево

186 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
69. Мица Тодоровић, Босанска дјевојка, 1940, уље на платну,
Умјетничка галерија БиХ, Сарајево
70. Мица Тодоровић, Босанска дјевојка, око 1940/41, уље на платну,
Међународна галерија портрета, Тузла
71. Мица Тодоровић, Прољеће на Бабића башти, 1948, уље на
платну, Умјетничка галерија БиХ, Сарајево
72. Детаљ насловне стране часописа Босанска вила из 1897. године,
Музеј РС, Бањалука
73. Колпортер Боснише поста, разгледница, око 1917. године,
преузето из И. Хусеиновић, Џ. Бабић, Свјетлост Европе у Босни
и Херцеговини, Buybook, Сарајево, 2004.
74. Штампарија Боснише поста, детаљ разгледнице, почетак ХХ
вијека, преузето из И. Хусеиновић, Џ. Бабић, Свјетлост Европе у
Босни и Херцеговини, Buybook, Сарајево, 2004.
75. Детаљ насловне стране Боснише поста, преузето из И.
Хусеиновић, Џ. Бабић, Свјетлост Европе у Босни и Херцеговини,
Buybook, Сарајево, 2004.
76. Насловна страна књиге Милене Мразовић, Bosnisches
Skizzenbuch, из 1900, Музеј РС, Бањалука
77. Детаљ насловне стране часописа Нада из 1896. године,
Умјетничка галерија БиХ, Сарајево
78. Бароница Вилма Калај, преузето из Guillaume Capus, A travers
la Bosnie et l’Herzegovine, études et impressions de voyage, Librairie
Hachette, Paris 1896, Музеј РС, Бањалука
79. Евалд Ант Чеплин, Илиџа, репродукција из Наде, бр. 9, 1895.
године, Умјетничка галерија БиХ, Сарајево
80. Босански павиљон на Свјетској изложби у Паризу 1900. године,
преузето из каталога Босанског павиљона на Свјетској изложби у
Паризу, 1900. године, Музеј РС, Бањалука
81. Цртеж Босанског павиљона из La Pepit Journal-a, Париз, 1900.
године
82. Каталог Босанског павиљона на Свјетској изложби у Паризу,
1900. године, Музеј РС, Бањалука
83. Детаљ насловне стране часописа Босанска вила из 1897. године,

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 187
 Музеј РС, Бањалука
84. Стоја Кашиковић, преузето из Б. Трајковић, Никола Т.
Кашиковић, Народна библиотека Србије, Београд, 2006.
85. Мис Ирби, Орао, Велики илустровани календар за 1881. годину,
Нови Сад, 1881.
86. Шпиро Боцарић, Портрет Мис Ирби, 1932/34, уље на платну,
Музеј РС, Бањалука
87. Шпиро Боцарић, Портрет Мис Мекензи, 1932/34, уље на
платну, Музеј РС, Бањалука
88. Школски завод Мис Ирби, преузето из Племенита Паула
Ирби о стогодишњици рођења, издање друштва „Просвјета”, Са­
ра­јево, 1933.
89. Сахрана Мис Ирби у Сарајеву 1911. године, преузето из
Племенита Паула Ирби о стогодишњици рођења, издање
друштва „Просвјета”, Са­ра­јево, 1933.
90. Државна виша дјевојачка школа у Бањалуци, разгледница,
Музеј РС, Бањалука
91. Дјевојке на часу, Бањалука, двадесетих година ХХ вијека, Музеј
РС, Бањалука
92. Наставнице Државне више дјевојаче школе са гошћама из
Сарајева, крајем ХIX вијека, Музеј РС, Бањалука
93. Насловна страна магазина Жена данас, бр. 24, Београд, 1939.
године, Универзитетска библиотека „Сверозар Марковић”,
Београд
94. Насловна страна мостарског часописа Зора из 1899. године,
Народна и универзитетска библиотека РС, Бањалука
95. Текст Јелице Беловић Бернаџиковске у мостарској Зори 1899.
године, Народна и универзитетска библиотека РС, Бањалука
96. Насловна страна књиге Српкиња из 1913. године, Музеј РС,
Бањалука
97. Војислав Хаџидамјановић, Стака Скендерова, преузето из
Споменице поводом 80-годишњице окупације БиХ (1878-1958),
50-годишњице Анексије (1908-1958) и 40-годишњице ослобођења и
уједињења (1918-1958), Службени лист Српске православне цркве

188 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
бр. 3–4, Београд 1958.
98. Хајдучица Мара, око 1882. године, Музеј РС, Бањалука
99. Шпиро Боцарић, Хајдучица Мара, 1932/34, уље на платну,
Музеј РС, Бањалука
100. Детаљ из књиге Српкиња, Сарајево, 1913. године, Музеј РС,
Бањалука
101. Дјевојке на часу, Бањалука, двадесетих година ХХ вијека,
Музеј РС, Бањалука
102. Јелица Беловић Бернаџиковска, преузето из F. de Hean, K.
Daskalova and A. Loutfi (ed.), A Biographical Dictionary of Women’s
Movements and Feminisms – Central, Eаstern and South Eastern
Europe 19th and 20th Centuries, CEU Press, Budapest, 2006.
103. Насловна страна књиге Јелице Беловић Бернаџиковске, Мала
везиља, Пула 1911, Музеј РС, Бањалука
104. Лаура Папо Бохорета, преузето из Сефардска жена у Босни,
Connectum, Сарајево, 2005.
105. Лаура Папо Бохорета (стоји у средини) са својим сестрама
испред породичне куће у Сарајеву, преузето из Сефардска жена у
Босни, Connectum, Сарајево, 2005.
106. Јованка Милошевић, предсједница Добротворне задруге
Српкиња (основане 1901/2, а преименоване у Коло српских сестара
1921. године), Музеј РС, Бањалука
107. Дом Кола српских сестара у Бањалуци, Архив РС, Бањалука
108. Одбор Кола српских сестара, Бањалука 1932. године, Архив
РС, Бањалука
109. Женски хор друштва „Гајрет” 1930/32, Музеј РС, Бањалука
110. Насловна страна часописа Гајрет из 1924. године, Архив РС,
Бањалука
111. Гђа Салихагић (супруга Инж. Суљаге Салихагића) са дјецом у
лову, Музеј РС, Бањалука
112. Милан Четић, Сликарка, око 1937, уље на платну, Умјетничка
галерија БиХ, Сарајево
113. Роман Петровић, Портрет сликарке (Адела Бер), уље на
платну, Умјетничка галерија БиХ, Сарајево

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 189
 114. Иван Табаковић, Портрет Мице Тодоровић, 1923, литографија,
Музеј савремене уметности, Београд
115. Карло Мијић, Брат и сестра (Лујза Кузмић Мијић и Рикардо
Кузмић), 1919, уље на платну
116. Ивана Кобилца, Аутопортрет у бијелом, око 1910, уље на
платну, Народна галерија, Љубљана
117. Карло Мијић, Портрет Лујзе Кузмић Мијић, s.a., уље на платну
118. Бранко Радуловић, У шетњи, s.a., уље на платну, Умјетничка
галерија БиХ, Сарајево
119. Бранко Радуловић, Портрет дјевојке са шеширом, s.a.,
Умјетничка галерија БиХ, Сарајево
120. Бањалука крајем XIX вијека, разгледница, Музеј РС, Бањалука
121. Лујза Кузмић, Портрет дјевојке, 1909, цртеж угљеном и
кередом
122. Адела Бер, Портрет дјевојке – студија, 1909, цртеж угљеном,
Међународна галерија портрета, Тузла
123. Мица Тодоровић, Аутопортрет, s.a., темпера, Умјетничка
галерија БиХ, Сарајево
124. Стака Скендерова, преузето из Алекса Ј. Поповић, „Хаџи
Стака Скендерова – српска калуђерица и учитељица”, Босанска
Вила, Сарајево, 31. 12. 1903.
125. Мис Аделина Паулина Ирби, преузето из: Петар Мирковић,
Мис Аделина Павлија Ирби српска добротворка, Сарајево, 1921.
126. Жене у Босни између два свјетска рата
127. Милена Шотра, Фигура, 1940, темпера на папиру

190 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
 Illustrations

1. Sarajevo at the end of the 19th century, in Guillaume Capus, A travers

la Bosnie et l’Herzegovine, études et impressions de voyage, Librairie
Hachette, Paris 1896, Museum of Republic of Srpska, Banja Luka
2. Banja Luka at the end of the 19th century, postcard, Museum of
Republic of Srpska, Banja Luka
3. Banja Luka at the end of the 19th century, postcard, Museum of
Republic of Srpska, Banja Luka
4. Banja Luka at the end of the 19th century, postcard, Museum of
Republic of Srpska, Banja Luka
5. Banja Luka at the end of the 19th century, postcard, Museum of
Republic of Srpska, Banja Luka
6. Sarajevo at the beginning of the 20th century, postcard, Historical
Museum of Bosnia and Herzegovina, Sarajevo
7. Sarajevo at the beginning of the 20th century, postcard, Historical
Museum of Bosnia and Herzegovina, Sarajevo
8. Cover of the magazine Nada, 1899, Bosnia and Herzegovina Art
Gallery, Sarajevo
9. Bosnian Pavilion at the 1896 Millenium Exhibition in Budapest, in
the magazine Bošnjak, Calendar for the Common Year 1897, Sarajevo,
1897
10. Students and teachers from Bosnia at the 1896 Millenium Exhibition
in Budapest, in the magazine Bošnjak, Calendar for the Common Year
1897, Sarajevo, 1897
11. Cover of Glasnik, gazette of the National Museum of Bosnia and
Herzegovina, 1914
12. New building of the National Museum of Bosnia and Herzegovina
in Sarajevo, 1914
13. Banja Luka Railway Station, built in 1891, now Museum of
Contemporary Art of Republic of Srpska
14. Women in Sarajevo, first half of the 20th century, postcard, Historical
Museum of Bosnia and Herzegovina, Sarajevo

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 191
 15. Women’s movement in Banja Luka in the 1930’s, Archives of
Republic of Srpska, Banja Luka
16. Society „Hrvatska žena” (The Croatian Woman), Banja Luka, 1940,
Archives of Republic of Srpska, Banja Luka
17. V. Leo Anderle, reproduction from the magazine Nada, issue no. 9,
1895, Bosnia and Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
18. Anka Lynker, Valley of the Doljanka Rivulet near Jablanica,
reproduction from the magazine Nada, issue no. 2, 1896, Bosnia and
Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
19. Anka Lynker, Perutac Spring, reproduction from the magazine
Nada, issue no. 2, 1896, Bosnia and Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
20. Leo Arndt, Ivana Kobilca, 1897, reproduction from the magazine
Nada, issue no. 6, 1898, Bosnia and Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
21. Ivana Kobilca, Bunch of Flowers, reproduction from the magazine
Nada, issue no. 6, 1898, Bosnia and Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
22. Ivana Kobilca, Cup of Coffee, 1888, oil on canvas, private collection
23. Ivana Kobilca, Summer, 1889/90, oil on canvas, National Gallery of
Slovenia, Ljubljana
24. Lujza Kuzmić, Vienna, 1907
25. Professor Robert Scheffer’s school of drawing and painting in
Vienna, 1907/08, Lujza Kuzmić (seated), Adela Behr (second from the
left, standing)
26. Adela Behr (left) and Lujza Kuzmić (right) as students in Vienna
27. Adela Behr, Self-Portrait, 1933, oil on canvas, International Gallery
of Portraits, Tuzla
28. Adela Behr, Torso, c. 1922, wood-cut, International Gallery of
Portraits, Tuzla
29. Adela Behr, Muslim Women, s.a., wood-cut, International Gallery
of Portraits, Tuzla
30. Adela Behr, Summer, c. 1922, wood-cut, International Gallery of
Portraits, Tuzla
31. Adela Behr, Sarajevo II, s.a., wood-cut, Bosnia and Herzegovina Art
Gallery, Sarajevo
32. Adela Behr, Sarajevo, s.a., wood-cut, Bosnia and Herzegovina Art

192 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
Gallery, Sarajevo
33. Adela Behr, Quinces, s.а., oil on canvas, Bosnia and Herzegovina
Art Gallery, Sarajevo
34. Adela Behr, Village Motif, c. 1921, oil on canvas, Bosnia and
Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
35. Adela Behr, Self-Portrait, 1932, oil on canvas, International Gallery
of Portraits, Tuzla
36. Adela Behr, Self-Portrait, 1958/59, oil on canvas, International
Gallery of Portraits, Tuzla
37. Lujza Kuzmić, Apples, 1922, oil on canvas, Bosnia and Herzegovina
Art Gallery, Sarajevo
38. Lujza Kuzmić, Portrait of a Girl, 1908/12, oil on canvas, Bosnia and
Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
39. Lujza Kuzmić, Portrait of Sister Adela, c. 1918, oil on canvas
40. Lujza Kuzmić, Portrait of Brother Rikardo Kuzmić, c. 1919, oil on
canvas laid on cardboard
41. Lujza Kuzmić, Village Motif, c. 1922, oil on canvas, Bosnia and
Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
42. Iva Despić Simonović, Children in Snow, 1923, bronze, Bosnia and
Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
43. King Aleksandar poses for sculptor Iva Despić Simonović, c. 1930,
Museum of Contemporary Art, Belgrade
44. Iva Despić Simonović, Inhibited, s.a., marble, Bosnia and
Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
45. Iva Despić Simonović, Little Brother Playing, s.a., bronze, Bosnia
and Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
46. Iva Despić Simonović, Modern Muslim Woman, s.a., plaster, Bosnia
and Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
47. Cover of the magazine Žena i svet, work by Iva Despić Simonović,
December 1927
48. Rajka Merćep, Celline, s.a., bronze, Bosnia and Herzegovina Art
Gallery, Sarajevo
49. Rajka Merćep, Torso, 1937, graphic, combination of techniques,
Bosnia and Herzegovina Art Gallery, Sarajevo

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 193
 50. Rajka Merćep, Torso, 1937, graphic, combination of techniques,
Bosnia and Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
51. Rajka Merćep, Lying Torso, s.a., bronze, Bosnia and Herzegovina
Art Gallery, Sarajevo
52. Milena Šotra, Girl, 1956, oil on canvas, Bosnia and Herzegovina Art
Gallery, Sarajevo
53. Milena Šotra, Portrait of a Girl, 1938, oil on canvas, Bosnia and
Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
54. Milena Šotra, Son’s Portrait, 1935, oil on canvas, Bosnia and
Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
55. Mica Todorović, Swing, c. 1928, oil on canvas, Bosnia and
Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
56. Mica Todorović, Self-Portrait, 1929/30, drawing in pencil, Bosnia
and Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
57. Mica Todorović, photograph from college
58. Mica Todorović, Three Generations at the Beach, 1929/33, drawing
in pencil, Bosnia and Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
59. Mica Todorović, Torso with a Ewer, c. 1928, drawing in pencil,
Bosnia and Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
60. Mica Todorović, President of the Animal Protection Society, 1929/33,
drawing in pencil, Bosnia and Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
61. Mica Todorović, Posh Berta, 1929/33, drawing in pencil, Bosnia and
Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
62. Mica Todorović, Siamese Twins, 1929/33, drawing in pencil, Bosnia
and Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
63. Mica Todorović, Social Happening, 1929/33, drawing in pencil,
Bosnia and Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
64. Mica Todorović, Philistines, 1929/33, drawing in pencil, Bosnia and
Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
65. Mica Todorović, Waitress, 1928/30, oil on canvas (lost)
66. Mica Todorović, Suzana and Old Men, 1928/30, oil on canvas (lost)
67. Mica Todorović, Little Gypsy Girl, 1938/40, oil on canvas,
International Gallery of Portraits, Tuzla
68. Mica Todorović, Young Man, 1938/39, oil on canvas, Bosnia and

194 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
69. Mica Todorović, Bosnian Girl, 1940, oil on canvas, Bosnia and
Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
70. Mica Todorović, Bosnian Girl, c. 1940/41, oil on canvas, International
Gallery of Portraits, Tuzla
71. Mica Todorović, Spring in the Babić Gardens, 1948, oil on canvas,
Bosnia and Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
72. Cover of the magazine Bosanska vila, 1897, detail, Museum of
Republic of Srpska, Banja Luka
73. Bosnische Post newsboy, postcard, c. 1917, in I. Huseinović, DŽ.
Babić, Svjetlost Evrope u Bosni i Hercegovini, Buybook, Sarajevo, 2004
74. Bosnische Post printing house, postcard detail, early 20th century,
in I. Huseinović, DŽ. Babić, Svjetlost Evrope u Bosni i Hercegovini,
Buybook, Sarajevo, 2004
75. Bosnische Post cover, detail, in I. Huseinović, DŽ. Babić, Svjetlost
Evrope u Bosni i Hercegovini, Buybook, Sarajevo, 2004
76. Cover of the book Bosnisches Skizzenbuch by Milena Mrazović,
1900, Museum of Republic of Srpska, Banja Luka
77. Cover of the magazine Nada, 1896, detail, Bosnia and Herzegovina
Art Gallery, Sarajevo
78. Countess de Willma Kallay, in Guillaume Capus, A travers la Bosnie
et l’Herzegovine, études et impressions de voyage, Librairie Hachette,
Paris 1896, Museum of Republic of Srpska, Banja Luka
79. Ewald Arndt, Ilidža, reproduction from the magazine Nada, issue
no. 9, 1895, Bosnia and Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
80. Bosnian Pavilion at the 1900 Universal Exhibition in Paris, in the
catalogue of the Bosnian Pavilion at the Universal Exhibition in Paris,
1900, Museum of Republic of Srpska, Banja Luka
81. Drawing from La Pepit Journal, Paris, 1900
82. Catalogue of the Bosnian Pavilion at the Universal Exhibition in
Paris, 1900, Museum of Republic of Srpska, Banja Luka
83. Cover of the magazine Bosanska vila, 1897, detail, Museum of
Republic of Srpska, Banja Luka
84. Stoja Kašiković, in B. Trajković, Nikola T. Kašiković, National

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 195
 Library of Serbia, Belgrade, 2006
85. Miss Irby, Eagle, Great Illustrated Calendar for the Year 1881, Novi
Sad, 1881
86. Špiro Bocarić, Portrait of Miss Irby, 1932/34, oil on canvas, Museum
of Republic of Srpska, Banja Luka
87. Špiro Bocarić, Portrait of Miss McKenzie, 1932/34, oil on canvas,
Museum of Republic of Srpska, Banja Luka
88. Miss Irby’s school, in Plemenita Paula Irbi o stogodišnjici rođenja,
published by the society „Prosvjeta” (Education), Sarajevo, 1933
89. Miss Irby’s funeral in Sarajevo in 1911, in Plemenita Paula Irbi o
stogodišnjici rođenja, published by the society „Prosvjeta”, Sarajevo,
1933
90. Girls’ State College in Banja Luka, postcard, Museum of Republic
of Srpska, Banja Luka
91. Girls in class, Banja Luka, the 1920’s, Museum of Republic of Srpska,
Banja Luka
92. Teachers of The Girls’ State College with their guests from Sarajevo,
late 19th century, Museum of Republic of Srpska, Banja Luka
93. Cover of the magazine Žena danas, 1939
94. Cover of the magazine Zora published in Mostar, 1899, National
and University Library of Republic of Srpska, Banja Luka
95. Text by Jelica Belović Bernadžikovska in the Mostar magazine
Zora, 1899, National and University Library of Republic of Srpska,
Banja Luka
96. Cover of the book Srpkinja published in 1913, Museum of Republic
of Srpska, Banja Luka
97. Vojislav Hadžidamjanović, Staka Skenderova, in Spomenica
povodom 80-godišnjice okupacije BiH (1878-1958), 50-godišnjice
Aneksije (1908-1958) i 40- godišnjice oslobođenja i ujedinjenja (1918-
1958), The Official Gazette of the Serbian Orthodox Church, vol. 3-4,
Belgrade, 1958
98. Mara, an outlaw girl, c. 1882, Museum of Republic of Srpska, Banja
Luka
99. Špiro Bocarić, Mara, an Outlaw Girl, 1932/34, oil on canvas,

196 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
Museum of Republic of Srpska, Banja Luka
100. Detail from the book Srpkinja, Sarajevo, 1913, Museum of Republic
of Srpska, Banja Luka
101. Girls in class, Banja Luka, the 1920’s, Museum of Republic of
Srpska, Banja Luka
102. Jelica Belović Bernadžikovska, in F. de Hean, K. Daskalova and A.
Loutfi (ed.), A Biographical Dictionary of Women’s Movements and
Feminisms - Central, Eastern and South Eastern Europe 19th and 20th
Centuries, CEU Press, Budapest, 2006
103. Cover of the book by Jelica Belović Bernadžikovska, Narodni vez,
Novi Sad, 1933, and Mala vezilja, Pula, 1911, Museum of Republic of
Srpska, Banja Luka
104. Laura Papo Bohoreta, in Sefardska žena u Bosni, Connectum,
Sarajevo, 2005
105. Laura Papo Bohoreta (standing in the middle) and her sisters
in front of their family house in Sarajevo, in Sefardska žena u Bosni,
Connectum, Sarajevo, 2005
106. Jovanka Milošević, chair of the charity „Dobrotvorna zadruga
Srpkinja” (Serbian Women’s Charity Society) (founded in 1901/2
and renamed „Kolo srpskih sestara” (Serbian Sisters’ Circle) in 1921),
Museum of Republic of Srpska, Banja Luka
107. Building of the „Kolo srpskih sestara” in Banja Luka, Archives of
Republic of Srpska, Banja Luka
108. Board of the „Kolo srpskih sestara”, Banja Luka, 1932, Archives of
Republic of Srpska, Banja Luka
109. Society „Gajret”, women’s choir, 1930/32, Museum of Republic of
Srpska, Banja Luka
110. Cover of the magazine Gajret, 1924, Archives of Republic of Srpska,
Banja Luka
111. Mrs Salihagić (wife of Mr Suljaga Salihagić, an engineer) during
a hunt with her children, Museum of Republic of Srpska, Banja Luka
112. Milan Četić, Woman Painter, c. 1937, oil on canvas, Bosnia and
Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
113. Roman Petrović, Portrait of a Woman Painter (Adela Behr), oil on

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 197
 canvas, Bosnia and Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
114. Ivan Tabaković, Portrait of Mica Todorović, 1923, litography,
Museum of Contemporary Art, Belgrade
115. Karlo Mijić, Brother and Sister (Lujza Kuzmić Mijić and Rikardo
Kuzmić), 1919, oil on canvas
116. Ivana Kobilca, Self-Portrait in White, c. 1910, oil on canvas, National
Gallery of Slovenia, Ljubljana
117. Karlo Mijić, Portrait of Lujza Kuzmić Mijić, s.a., oil on canvas
118. Branko Radulović, On a Promenade, s.a., oil on canvas, Bosnia and
Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
119. Branko Radulović, Portrait of a Girl with a Hat, s.a., Bosnia and
Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
120. Banja Luka in the late 19th century, postcard, Museum of Republic
of Srpska, Banja Luka
121. Lujza Kuzmić, Portrait of a Girl, 1909, drawing in charcoal and
chalk
122. Adela Behr, Portrait of a Girl – A Study, 1909, drawing in charcoal,
International Gallery of Portraits, Tuzla
123. Mica Todorović, Self-Portrait, s.a., tempera, Bosnia and
Herzegovina Art Gallery, Sarajevo
124. Staka Skenderova, in: Aleksa J. Popović, „Hadži Staka Skenderova
– srpska kaluđerica i učiteljica”, Bosanska Vila, Sarajevo, 31. 12. 1903.
125. Miss Adeline Pauline Irby, in: Petar Mirković, Mis Adelina Pavlija
Irbi srpska dobrotvorka, Sarajevo, 1921
125. Women in Bosnia between the two World Wars
126. Milena Šotra, Figure, 1940, tempera on paper

198 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
 Литература

Anderson, D., Miss Irby and her Friends, Hutchinson, London, 1966.
Анђелковић, Б. (ур.), Увод у феминистичке теорије слике, ЦСУ,
Београд, 2002.
Аноним., „Прва умјетничка колонија’’, Вечерња пошта, Сарајево,
5. 8. 1921.
Барт, Р., Књижевност, митологија, семиологија, Нолит, Београд,
1971.
Батлер, Џ., Тела која нешто значе, Самиздат Б92, Београд, 2001.
Бегић, А., „Почеци модерне умјетности у Босни и Херцеговини’’,
у: Југословенска уметност XX века 1900–1920, МСУ, Београд, 1972,
60–63.
Бегић, А., „Прве ликовне умјетнице Босне и Херцеговине”, Нови
Израз, бр. 24–25, Сарајево, 2004, 3–18.
Бегић, А., Крзовић, И., Радић, М., Умјетност Босне и Херцеговине
(1894–1923), Умјетничка галерија БиХ, Сарајево, 1978.
Бегић, А., Крзовић, И., Умјетност Босне и Херцеговине (1924–
1945), Умјетничка галерија БиХ, Сарајево, 1985.
Бегић, А., Мица Тодоровић, Умјетничка галерија БиХ, Сарајево,
1980.
Бекер М., Сувремене књижевне теорије, СНЛ, Загреб, 1986.
Бењамин, В., Есеји, Нолит, Београд, 1974.
Бењамин, В., О фотографији и уметности, Културни центар
Београда, Београд, 2007.
Бесаровић, Р., Из живота Сарајева под аустроугарском управом,
Сарајево, 1974.
Бесаровић, Р., Култура и умјетност у Босни и Херцеговини под
Аустроугарском иправом, Сарајево, 1968.
Велденфелс, Б., Топографија страног, Нови Сад, 2005.
Vrhunc, R., Življenje in delo Ivane Koblice, Narodna galerija, Ljubljana,
1979.
Вуксановић, Д., Барокни дух у савременој филозофији Бењамин –

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 199
 Адорно – Блох, Институт за филозофију Филозофског факултета.
Београд, 2001.
Група аутора, Споменица стогодишњице рада Земаљског музеја
Босне и Херцеговине 1888–1988, Земаљски му­зеј БиХ, Сарајево,
1988.
Група аутора, Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни
развитак и њезина народна умјетност до данас, Добротворно
друштво Српкиња из Ирига, Сарајево, 1913.
Дедовић, Д., „Севдах, фадо, блуз, радецкимарш: Текстуално –
музичка подлога за посматрање разгледница” у: Свјетлост
Европе у Босни и Херцеговини, Buybook, Сарајево, 2004.
Делез, Ж., Фуко, ИК Зорана Стојановића, Сремски Карловци,
1989,
Деполо, Ј., „Земља 1929–1935’’, у: Надреализам. Социјална
уметност, МСУ, Београд, 1969, 36–51.
Дига, Жак, Културни живот Европе на прелазу из 19. у 20. век,
Clio, Београд, 2007.
Димић, Љ., Културна политика Краљевине Југославије 1918–1941,
III, Београд, 1997.
Дучић, Ј., „Скулптура г-ђе Иве Деспић’’, Реч и слика, Београд,
фебруар 1926, 34–39.
Ђајић-Хорват, А., „Класа, полност и женско тело у викторијанској
Енглеској”, Генеро, бр. 4/5, Београд, 2004, 9–24.
Ђуричковић, Д., „Свједочанства времена, Српска књижевност
(У листовима и часо­пи­сима у Босни и Херцеговини за вријеме
аустроугарске владавине 1878–1918)’’, Нови Израз, бр. 24–25,
Сарајево, 2004, 133–140.
Екмечић, М., Стварање Југославије 1790–1918, II, Београд, 1989.
Захировић, А., Од стиха до пјесме: Поезија жена Босне и
Херцеговине, Тузла, 1985.
Jevđević, I., u: Četrta stran trikotnika – Znameniti slovenci in slovenska
društva v Bosni in Hercegovini 1878–2000, Mladinska knjiga, Ljubljana,
2008.
Јовановић, В., „Отпадништво и отпадници’’, у: Приватни живот

200 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
код Срба у 19. веку, Clio, Београд, 2006.
Јовановић Прпа, Б., „Процес модернизације и положај жене у
Србији током XIX века’’, у: Србија у модернизацијским процесима
ХХ века, Институт за новију историју Србије, Београд, 1994.
Карапетровић, М., Она има име (о филозофији и феминизму),
Бањалука, 2007.
Колешник, Љ. (ур.), Феминистичка ликовна критика и теорија
ликовних умјетности, Центар за женске студије, Загреб, 1999.
Краљачић, Т., Калајев режим у Босни и Херцеговини (1882–1903),
Академија наука и умјетности Републике Српске, Бањалука, 2000.
Крушевац, Т., Босанскохерцеговачки листови у XIX веку, Веселин
Маслеша, Сарајево, 1978.
Лакан, Ж., Четири темељна појма психоанализе, Интро
Напријед, Загреб, 1986.
Лакан, Ж., Списи, Просвета, Београд, 1980.
Максимовић, В., „Љетопис Босне Стаке Скендерове”, Путеви, бр.
4, Бањалука, 1969.
Марушић, Н., Историја фотографије у Босни и Херцеговини до
1918, Фото савез БиХ, Тузла
Маријановић, С., „Адела Бер’’, Нова Жена, бр. 8–9, 1956, 12–13. 2002.
Мекензи, Г., Ирби, А.П., Путовање по словенским земљама
турске у Европи, Државна штампарија, Београд, 1868.
Menaše, Lj., Slikarno delo v njenom času in okolju in danes, Narodna
galerija, Ljubljana, 1979.
Микић, Ђ., Бања Лука на Крајини хвала, Библиотека Баштина,
Институт за историју, Бањалука, 1995.
Микић, Ђ., Бањалука – култура грађанског друштва, Институт за
историју, Бањалука, 2004.
Милић, A., Социологија породице, Чигоја штампа, Београд, 2001.
Младеновић, Б., „Рат и приватност: Први светски рат’’, у: Приватни
живот код Срба у ХХ веку, Clio, Београд, 2007.
Младеновић, Љ., Грађанско сликарство у Босни и Херцеговини у
XIX веку, Веселин Маслеша, Сарајево, 1982.
Мереник, Л., Надежда Петровић, библиотека Жене у српској

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 201
 уметности, Београд, 2006.
Муф, Ш., „Феминизам, принцип грађанства и радикална
демократска политика”, Женске студије, бр. 1, 1995.
McDonald, L., (ed.), Florence Nightingale on Women, Medicine,
Midwifery and Prostitution, WLU Press, Ontario, Canada, 2005, 847–
859.
Нохлин, Л., „Зашто нема великих умјетница?’’, у: Колешник, Љ.,
Феминистичка ликовна критика и теорија ликовних умјетности,
Центар за женске студије, Загреб, 1999.
Нохлин, Л., „Curbet’s L’origine du monde», 3+4, нова серија, бр. 2,
Београд, 1997, 2–5.
Папић, Ж., Полност и култура, Тело и знање у социјалној
антропологији, Београд, 1997.
Папић, Ж., Sklevicky, L., Антропологија жене, Библиотека XX век
и Центар за женске студије, 2. изд. Београд, 2003.
Папић, М., Трагом културног наслијеђа, Свјетлост, Сарајево, 1976.
Папо, Л. Б., Сефардска жена у Босни, Connectum, Сарајево, 2005.
Перовић, Л., „Модерност и патријархалност кроз призму државних
женских институција: Виша женска школа (1863–1913)”, у: Србија у
модернизацијским процесима 19. и 20. века, 2 , Институт за новију
историју Србије, Београд, 1998, 141–160.
Pollock, G., Vision & Differnece: Feminity, Feminism and the Histories
of Art, Rotlegde, London, 1988.
Pollock, G., Differencing the Canon – Feminist Desire and the Writing
of Art’s Histories, Routledge, London, 1999.
Полок, Г., „Феминистичке интервенције у историји уметности’’,
у: Анђелковић, Б., Увод у феминистичке теорије слике, ЦСУ,
Београд, 2002.
Радић, Р., „Ставови о жени у радовима православних теолога”, у:
Србија у модернизацијским процесима 19. и 20. века, 2, Институт
за новију историју Србије, Београд, 1998, 113–125.
Ребац, М. Х., „Појава муслиманке међу сестрама Југословенкама’’,
Женски покрет, бр. 4 и 5, Београд, 1920, 25–27.
Ристовић, М., (ур.), Приватни живот код Срба у двадесетом

202 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
веку, Clio, Београд, 2007.
Саид, Е., Оријентализам, Библиотека ХХ век, Београд, 2000.
Скарић, В., Сарајево и његова околина од најстаријих времена до
аустроугарске окупације, Сарајево, 1937.
Стефановић, С., „Женска штампа: Жена и свет 1925–1941”, у: Србија
у модернизацијским процесима 19. и 20. века, 2, Институт за новију
историју Србије, Београд, 1998, 408–419.
Стојаковић, Г., „Стака Скендерова или прилог за историју
аутентичности”, Habitus, бр. 8, Нови Сад, 2002.
Столић, А., Макуљевић, Н., (ed.), Приватни живот код Срба у
деветнаестом веку, Clio, Београд, 2006.
Б. Теиновић, Српски устанак у Босни 1875–1878, Музеј Републике
Српске, Бањалука, 2006.
Тимотијевић, М., Рађање модерне приватности, Clio, Београд,
2006.
Тихић, С., „Ива Деспић прва жена скулптор”, Ослобођење,
Сарајево, 13. август 1961, 6.
Тодић, М., Фотографија и слика, Цицеро, Београд, 2001.
Тодић, М. „Нова Жена или робињица луксуза – Насловне
стране женских часописа у Србији (1920 – 1940), Зборник Музеја
примењене уметности, бр. 04/05, Београд, 2008/2009, 145–163.
Тодорова, M., Имагинарни Балкан, Библиотека XX век, Београд,
1999.
Тодоровић, М. „Кроз затворе и логоре’’, Нова Жена, Сарајево, 7. 10.
1945, 14–17.
Трајковић. Б., Никола Т. Кашиковић, Народна библиотека Србије,
Београд, 2006.
Tudor, R., Проучавање женске повијести 20. стољећа, Средња
Еуропа, Загреб, 2005.
Фуко, M., Историја сексуалности I, Просвета, Београд, 1988.
Фуко, М., Надзирати и кажњавати, ИK Зорана Стојановића,
Сремски Карловци – Нови Сад, 1997.
Хабермас, Ј., Јавно мнење, Просвета, Београд, 1969.
Hardt, M., Negri, A., Империј, Аркзин, Загреб, 2003.

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 203
 Hawkesworth, Voices in the Shadows, Women and Verbal Art in Serbia
and Bosnia, Central European University Press, Budapest – New York,
2000.
Hean de, F., Daskalova, К., and Loutfi, А., (ed.), A Biographical
Dictionary of Women’s Movements and Feminisms – Central, Eаstern
and South Eastern Europe 19th and 20th Centuries, CEU Press,
Budapest, 2006.
Чејни, Д., Животни стилови, Clio, Београд, 2003.
Чубриловић, В., „Да ли је то социјална правда”, Женски покрет,
бр. 1–2, Београд, 1934, 9–19.
Шуваковић, М., Дискурзивна анализа, Универзитет уметности,
Београд, 2006.
Шуваковић, М., Студије случаја, Мали Немо, Панчево, 2006.
Yuval – Dejvis, N., Род и нација, Женска инфотека, Загреб, 2004.

Литература са интернета

D. Anderson, „Two women travellers in the Balkans in the 1860s:

Georgina Muir Mackenzie, Adeline Paulina Irby”, http://www.brlsi.
org/proceedo4/lunch200311.htm (септембар, 2009)
Ђурић, Д., „Феминистичка уметност”, Женске студије, бр. 2–3,
www.womenngo.org.yu (септембар, 2006)
Камберовић, Х. ‘’Контроверзе о босанским беговима’’, Diwan 5–6,
http://divanmag.com.ba/arhiva/diwan5-6/sadržaj/4.htm (новембар
2007)
Mers, E., „Женске књижевне традиције и индивидуални таленти”,
Женске студије, бр. 5/6, www.zenskestudie.edu.yu/index2.
php?option=com_content&task=viw&id=195... (март, 2008)
Милишић, С., „О питању еманципације муслиманске жене у Босни
и Херцеговини’’, www.sanoptikum.org.yu/drustvo/o_nama/s_
milisic_emancipacija_muslimanki.htm (март, 2008)
Pollock, G., „Modernity and the Spaces of Femininity”, http://
employees.oneonta.edu/farberas/ARTH/ARTH2000/pollock_
modernity.html (септембар, 2006)

204 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
Скарић, С., „Двије заборављене госпође”, Мост, бр. 173 (84 – нова
серија), 2004.
www.most.ba/084/028t.aspx (фебруар, 2008)
Стојаковић, Г., Дискурзивне особине приватне преписке о књизи
‘’Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и
њезина народна умјетност до данас’’, www.ns.as.yu/stara/centri/
rodneStudije/stojakovic.pdf (фебруар, 2008)
Шоуволтер, И., „Женска традиција”, Женске студије, бр. 5/6,
w w w. z e n s k e s t u d i e . e d u . y u / i n d e x 2 . p h p ? o p t i o n = c o m _
content&task=viw&id=193... (март, 2008)

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 205
206 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
 Индекс имена
А
Андерле, Лео 37, 181, 190
Андерсон, Дороти (Anderson, Doroty) 108, 197, 202
Анђелковић, Бранислава 149, 197
Ант, Евалд (Arndt, Ewald) 26, 43, 100, 185, 193
Ант, Лео (Arndt, Leo) 42, 43, 184, 190
Антић, Даница 77
Архипенко, Александар 78

Б
Бабић, Љубо 65, 82
Баумгартл, Балтазар 43
Бегић, Азра 11, 38, 45, 47, 52, 61, 72, 81, 83, 84, 86, 197
Беловић Бернаџиковска, Јелица 69, 117, 128–130, 156, 175, 186, 187,
194, 195
Бењамин, Валтер 83, 197
Бер, Адела 45, 46, 48–57, 68, 147, 169, 183, 187, 188, 190, 191, 195, 196
Бесаровић, Ристо 27, 132, 197
Бецић, Владимир 53
Бијелић, Јован 45, 46, 49, 59
Бојановски, Иво 29
Бок, Аугуста, (Bock, Avgusta) 39, 168
Боцарић, Шпиро 41, 109, 123, 124, 186, 187, 194

В
Валденфелс, Бенхард (Valdenfels, Benhard) 141
Валдец, Рудолф 65
Ванцаш, Јосип 42
Вебер, Макс 12
Врхунц, Полонца (Vrhunc, Polonca) 42, 197
Вуксан, Симо 123

Г
Гиљфердинг Фјодорович, Александар 41, 120, 121

Д
Дедовић, Драгослав 104, 198

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 207
 Деполо, Јосип 85, 198
Деспић Симоновић, Ива 46, 65–69, 71, 147, 169, 183, 191, 198, 201
Детони, Маријан 82
Димитријевић, Војо 76
Димић, Љубодраг 34, 198
Дучић, Јован 67, 68, 71, 157, 158, 176, 198

Ђ
Ђуричковић, Дејан 117, 198

Е
Екмечић, Милорад 17, 198

З
Захировић, Ајша 137, 198

И
Ирби, Аделина Паулина (Irby, Adeline Paulina) 107, 108–111, 172, 173,
188, 194, 196, 197, 199

Ј
Јевђевић, Ивана 43, 198
Јетман, Рудолф (Jettman, Rudolf) 59
Јиричек, Константин 29
Јовановић Прпа, Бранка 19, 20, 199
Јунек, Лео 82
Јуркић, Габријел 46

К
Калај, Бењамин 17, 18, 22, 99, 112, 134, 199
Калај, Вилма 99, 185, 193
Камберовић, Хуснија 17, 202
Карапетровић, Милена 148, 199
Карел Јаневски, Јан 59
Кашиковић, Никола 105, 186, 193, 201
Кашиковић, Стоја 105–106, 173, 186, 193
Кобилца, Ивана 39, 42–44, 154, 155, 168, 182, 188, 190, 196
Колешник, Љиљана 147, 148, 150, 199, 200
Кочић, Петар 105

208 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
Краљачић, Томислав 17, 21, 112, 134, 199
Крампл, Паула (Crampel, Paula) 39, 40–41, 168
Крањчевић, Силвије Страхимир 23, 98
Крушевац, Тодор 22, 23, 39, 199
Кузмић Мијић, Лујза 45, 46, 47, 59–63, 69, 146, 168, 169, 188, 190, 191,
196
Кузмић, Рикард 61, 153, 183, 188, 196
Курцвајл, Макс (Kurzweil, Maх) 58

Л
Либенвајн, Макс (Libenwain, Max) 43
Линкер, Анка (Lynker, Ana) 39, 40, 41, 168, 182, 190
Лубарда, Петар 77

М
Мазалић, Ђоко 46, 49
Максимовић, Војислав 121, 199
Маријановић, Сида 57, 198
Матковић, Анте 70
Мекдоналд, Лин (McDonald, Lynn) 108, 200
Мекензи, Мјур (McKenzie, Muir) 108, 109, 110, 186, 194, 198
Мереник, Лидија 11, 56, 198
Мерћеп, Рајка 46, 70–75, 77, 147, 169, 183, 191, 192
Мештровић, Иван 71
Мијатовић, Чедомиљ 110
Мијић, Карло 46, 62, 63, 153, 157, 188, 196
Микић, Ђорђе 123, 138, 198
Милишић, Сенија 138, 202
Милосављевић, Пеђа 77
Милошевић, Јованка 133, 187, 195
Михајловић, Ђорђе 45
Младеновић, Божица 33, 199
Младеновић, Љубица 27, 41, 136, 199
Мотика, Антун 82
Мразовић, Милена 39, 96–97, 173, 185, 193
Муф, Шантал (Muf, Santal) 94, 200

Н
Најтингел, Флоренс (Nightingale Florence) 108, 200

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 209
 Негри, Антонио (Negri, Antonio) 30, 201
Нохлин, Линда (Hochlin, Linda) 8, 146, 165, 200

П
Павловић Барили, Милена 77
Папић, Митар 108, 119, 128, 200
Папо, Лаура Бохорета 130–131, 186, 195, 200
Паржик, Карло 29
Пач, Карло 29
Петровић, Роман 46, 81, 82, 147, 187, 195
Политова, Владислава 115
Полок, Гризелда (Pollock, Griselda) 150, 154, 160, 164, 200, 201
Постружник, Отон 82

Р
Радимски, Вацлав 29
Радуловић, Бранко 45, 46, 163, 188, 196
Руварац, Иларион 29

С
Саид, Едвард 30, 31, 198
Салмон, Андреј (Salmon, André) 71
Скарић, Владислав 15, 29, 97, 198, 200
Скендерова, Стака 119–122, 159, 172, 177, 186, 188, 194, 196, 198, 201
Стојадиновић, Милица 124, 125
Стојаковић, Гордана 119, 120, 127, 129, 159, 201, 203
Столић, Ана 134, 201
Суботић, Савка 125

Т
Табаковић, Иван 82, 149, 188, 196
Теиновић, Братислав 11, 109, 201
Тијешић, Петар 46, 49, 59
Тимотијевић, Мирослав 13, 107, 201
Тих, Ханс (Tich, Hans) 59
Тихић, Смаил 65, 201
Тодић, Миланка 10, 34, 201
Тодорова, Марија 31, 38, 110, 201
Тодоровић, Мица 46, 81–89, 91, 147, 149, 150, 156, 169, 170, 173, 175, 184,

210 Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941
185, 187, 188, 192, 193, 196, 197, 201
Трајковић, Борјанка 105, 106, 173, 193, 201
Трухелка, Ћиро 26, 29

Ф
Франгеш Михановић, Роберт 65
Фуко, Мишел 29, 32, 148, 149, 195, 201

Х
Хабермас, Јирген 93, 144, 145, 167, 200
Хајдучица, Мара 122, 123, 187
Харт, Мајкл (Hardt, Michael) 30, 201
Хаџидамјановић, Војислав 121, 183, 194
Хегедушић, Крсто 82
Хелферт фон, Александар 27
Херман, Коста 22, 23, 28, 39, 98
Хоксворт, Силија (Celia Hawkeswort) 114, 122, 158, 202
Хорват Ђајић, Александрa 93, 153, 198

Ч
Чејни, Дејвид 21, 32, 202
Четић, Милан 143, 187, 195
Чубриловић, Васо 135, 201
Чубриловић, Вида 135
Чувидина, Умихана 136–137, 171, 177

Ћ
Ћоровић, Владимир 29, 105

Ш
Шаин, Петар 45, 46
Швракић, Тодор 45
Шефер, Роберт (Scheffer, Robert) 47, 49, 59, 182, 190
Шотра, Милена 46, 77–79, 147, 169, 176, 184, 193, 196
Штадлер, Јосип 42
Шуваковић, Мишко 28, 29, 32, 202

Сарита Вујковић - У грађанском огледалу - Идентитети жена БиХ грађанске културе 1878–1941 211
 САДРЖАЈ

Приступ ................................................................................................. 7

Са Истока на Запад ............................................................................. 13

Укус и грација на умјетничкој сцени ............................................... 37

Адела Бер (1888–1966) ........................................................... 49
Лујза Кузмић Мијић (1889–1959) .......................................... 59
Ива Деспић Симоновић (1890–1961) .................................... 65
Рајка Мерћеп (1904–1961) ....................................................... 71
Милена Шотра (1909–2003) .................................................. 77
Мица Тодоровић (1897–1981) ................................................ 81

Јавни идентитети жена ..................................................................... 93

Аутентичност женске позиције .......................................... 119
Са оне стране кућног прага .................................................. 133

Закључна разматрања – Однос приватног и јавног ..................... 143

Summary ............................................................................................. 163

Илустрације ...................................................................................... 181

Illustrations ........................................................................................ 189

Литература ........................................................................................ 197

Индекс имена ................................................................................... 205

У грађанском огледалу
Идентитети жена босанскохерцеговачке
грађанске културе 1878–1941

Аутор
мр Сарита Вујковић

Издавач
Музеј савремене умјетности Републике Српске
Трг српских јунака 2, Бања Лука
www.msurs.org, e-mail: galrs@inecco.net
тел: +387 51 215 364, факс: +387 51 215 366

Суиздавач
Културни центар Београда
Кнез Михаилова 6, Београд
www.kcb.org.rs
тел. +381 11 2621 469, фаx. +381 11 2623 853

За издавача
Љиљана Лабовић Маринковић, директор

Издање
45

Година издања
2009.

Рецензенти
проф. др Миланка Тодић
проф. др Лидија Мереник

Превод сажетка
Светлана Митић

Лектура и коректура
доц. др Дијана Црњак
Зои Бренан Крон (Zoe Brennan – Krohn) – енглески

Фотографије умјетничких дјела из институција

Немања Мићевић, Бојан Салај, Маја Кордић, Дејан Векић

Дизајн и припрема за штампу

Немања Мићевић

Штампа
Atlantik BB, Бања Лука

Тираж
750

Пројекат подржали
Министарство просвјете и културе Републике Српске

Гендер центар – Центар за једнакост и равноправност полова

Владе Републике Српске
CIP запис је доступан у електронском каталогу Народне библиотеке Србије
COBISS.SR-ID 172054284
ISBN 978-86-7996-043-6