BIBLIOTEKA ISTORIJSKA

MERENJA Knjiga 1
 Erik Hobsbaum

DOBA EKSTREMA
Istorija Kratkog dvadesetog veka
1914-1991

Preveo sa engleskog PREDRAG J. MARKOVIĆ

Beograd
2002.
DERETA
 Copyright © Eric Hobsbawm 1994 All rights reserved.

Copyright © Ovog izdanja Grafički atelje DERETA do 2004.

godine

Naslov originala:
THE AGE OF EXTREMES The Short Twentieth Century 1914-
1991 By Eric Hobsbawm

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna

biblioteka Srbije, Beograd

94(100) "19" 'A/

930.85(100)" 19"

HOBSBAUM, Erik
Doba extrema : istorija kratkog dvadesetog veka : 1914-1991 / Erik Hobsbaum ; preveo
sa engleskog Predrag J. Markovic. - [1. Deretino izd.]. - Beograd : Dereta, 2002 (Beograd :
Dereta). - 456 str. ; 24 cm. - (Biblioteka Istorijska merenja ; knj. 1)

Prevod dela: The Age of Extremes / by Eric J. Hobsbawn. - Tiraž 500. - Biografija: str. 457. -
Bibliografija: str. 439-454. - Preporuka za dalje čitanje: str. 455-456.

ISBN 86-7346-239-8 a) Istorija,

opšta - 20v
COBISS-ID 101703436
 PREDGOVOR

Niko ne moţe da piše istoriju dvadesetog veka poput istorije bilo koje druge
epohe, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što niko ne moţe da piše o vremenu svog
ţivota kao onaj koji moţe (i mora) da piše o vremenu spoznatom samo spolja, iz druge ili
treće ruke, na osnovu izvora samoga toga perioda ili radova kasnijih istori- čara. Vreme
moga sopstvenog ţivota koincidiralo je sa većim delom perioda kojim se bavi ova knjiga, a
najveći deo toga vremena, od ranih tinejdţerskih dana do danas, ja sam bio svestan opštih
zbivanja, što će reći da sam akumulirao poglede i predrasude
o tom vremenu više kao savremenik nego kao naučnik. To je razlog zbog kojeg sam tokom
najvećeg dela svoje karijere u svojstvu profesionalnog istoričara izbegavao rad na epohi
posle 1914. godine, iako se nisam uzdrţavao od toga da o tome dobu pišem u drugim
svojstvima. „Moj period“ kako bi se reklo jezikom struke, je devetnaesti vek. Mislim da je
sada moguće videti Kratki dvadeseti vek od 1914. godine do kraja sovjetske ere u nekakvoj
istorijskoj perspektivi, ali sam ja do nje došao bez poznavanja naučne literature, a kamoli
svih istorijskih izvora, sem skoro majušnih kapi, svega onoga što su akumulirali istoričari
dvadesetog veka, kojih je ogroman broj.
Naravno, potpuno je nemoguće za bilo kog pojedinca da poznaje istoriogra- fiju
sadašnjeg veka, čak i na bilo kom od velikih jezika, kao što, recimo, istoričar klasične
starine ili Vizantijskog carstva poznaje i ono što je napisano u ovim dugotrajnim epohama
samim, a i ono što je o njima pisano. Pored svega toga, moje sopstveno znanje je
nesistematično i puno zakrpa čak i po standardima istorijskog obrazovanja na polju
savremene istorije. Najviše što sam kadar da uradim je da zaronim u literaturu o posebno
trnovitim i kontraverznim pitanjima - recimo, istoriji hladnoga rata ili tridesetim godinama
- dovoljno duboko da budem zadovoljan time da su gledišta izraţena u ovoj knjizi odrţiva
u svetlu specijalističkog istraţivanja. Naravno, nisam mogao da uspem. Mora da postoje
pitanja oko kojih sam pokazao neznanje kao i protivrečna gledišta.
Stoga ova knjiga počiva na čudnovato nejednakim temeljima. Povrh širokog
raznovrsnog čitanja tokom dobrog broja godina, dopunjenog onim što je bilo neophodno
za predavanja na kursevima istorije dvadesetog veka za postdiplomce Nove škole za
socijalna istraţivanja (New School for Social Research) sakupio sam akumulirano znanje,
sećanja i mišljenja nekoga ko je ţiveo u Kratkom dvadesetom veku, kao ono što bi socijalni
antropolozi nazvali ,,učesnikom-posmatračem“, ili jednostavno kao putnik otvorenih očiju
kroz prilično mnoštvo zemalja, ili ono što bi moji preci zvali kibicerom. Istorijska vrednost
takvih iskustava ne zavisi od prisutnosti velikim istorijskim događajima, ili poznavanja pa
čak i susreta sa istaknutim tvorcima istorije ili drţavnicima. Zapravo, moje iskustvo koje
sam stekao kao povremeni novinar istraţujući u raznim zemljama, a najviše u Latinskoj
Americi, je to da Su intervjui sa
 predsednicima ili ostalim donosiocima odluka obično nekorisni, iz očiglednog
razloga što je većina onoga što takvi ljudi kaţu, za javnu upotrebu. Ljudi od kojih dolazi
prosvetljenje
6 DOBA EKSTREMAsu oni koji mogu, ili ţele da govore slobodno, tim bolje ako nemaju odgo-
vornost za velike poslove. Ipak, iako nuţno parcijalno i varljivo, poznavanje ljudi i mesta
mi je pruţilo ogromnu pomoć. To poznavanje ne mora biti ništa više nego prizor istog
grada u intervalu od trideset godina - Valensije ili Palerma - koji sam po sebi predočava
brzinu i razmeru socijalnog preobraţaja u trećoj četvrtini ovoga veka. To moţe biti
naprosto sećanje na nešto što je davno rečeno u razgovoru i bez jasnog razloga pohranjeno,
za buduću upotrebu. Ako istoričar moţe da izvuče neki smisao iz ovoga veka to je velikim
delom zbog posmatranja i slušanja. Nadam se da sam preneo čitaocima ponešto od onoga
što sam čineći tako naučio.
Ova knjiga takođe, što je nuţno, počiva na informacijama dobijenim od kolega,
studenata i svih ostalih koje sam zagovarao dok sam na njoj radio. U nekim slučajevima
moj dug je suštinski. Poglavlje o prirodnim naukama podneo sam na uvid mojim
prijateljima Alanu Mekeju (Alan Mackay), koji nije samo kristalograf, već jedan
enciklopedist, kao i Dţonu Medoksu (John Maddox). Nešto od onoga što sam napisao o
ekonomskom razvoju pročitao je moj kolega iz Nove škole, Lens Tejlor (Lance Taylor), koji
je ranije bio na MIT (Masačusets institut za tehnologiju), a još više je zasnovano na čitanjima
radova, slušanju diskusija i uopšte paţljivom osluškivanju za vreme konferencija koje je
organizovao Svetski institut za istraţivanje razvojne ekonomije pri Univerzitetu
Ujedinjenih nacija u Helsinkiju (UNU/WIDER), povodom raznih makroekonomskih
problema, kada je ovaj institut pretvoren u veliki međunarodni centar za istraţivanje i
naučnu diskusiju pod rukovodstvom dr Lala Dţajavordena (Lal Jayawarden). Uopšte, leta
koja sam mogao da provedem u toj divljenja dostojnoj ustanovi kao stipendista Mekdonel
Daglas (McDonnell Douglas) fondacije za mene su bila neprocenljiva, pri čemu nije
zanemarljiva blizina SSSR-a i intelektualna zaokupljenost ove ustanove tom zemljom u
njenim poslednjim godinama. Nisam uvek prihvatao savete onih koje sam konsul- tovao, a
čak i kad jesam, greške su isključivo moje. Izvukao sam mnogo koristi iz konferencija i
kolokvijuma na kojima naučnici provode mnogo svog vremena u susretima sa kolegama
uglavnom da bi jedni drugima krali iz mozgova. Verovatno ne mogu da odam priznanje
svim onim kolegama od kojih sam izvukao korist ili ispravku u formalnim i neformalnim
prilikama, niti za sve one informacije koje sam slučajno dobio jer sam imao dovoljno sreće
da predajem izrazito internacionalnoj grupi studenata na Novoj školi. Međutim, mislim da
moram da odam posebno priznanje za ono što sam o turskoj revoluciji i migracijama u
Trećem svetu naučio iz semestarskih radova Ferdan Erguta i Aleksa Dţulke (Alex Julca).
Takođe dugujem doktorskoj disertaciji moga đaka Margarite Gizeke (Giesecke) o APRA i
Truhi- ljo (Trujillo) ustanku 1932. godine.
Kako se istoričar dvadesetog veka pribliţava današnjici sve više zavisi od dva tipa
izvora: dnevne ili periodične štampe i periodičnih izveštaja, ekonomskih i drugih pregleda,
statističkih kompilacija i ostalih publikacija koje izdaju nacionalne vlade ili međunarodne
institucije. Moj dug takvim listovima kao što su londonski Guardian, Financial Times i New
York Times bi trebalo da je očigledan. Moj dug neprocenljivim publikacijama Ujedinjenih
nacija i njihovih raznih organa, kao i Svetskoj banci, zabeleţen je u bibliografiji. Ne bi
trebalo da bude zaboravljen ni prethodnik Ujedinjenih nacija, Društvo naroda. Iako je ono
jedan skoro potpun promašaj u praksi, zadivlju
juća su ekonomska istraţivanja i analize, kojih je vrhunac pionirsko delo Industrijalizacija i
svetska trgovina iz 1945. godine zasluţuju našu zahvalnost. Nijedna istorija ekonomskih,
socijalnih i kulturnih promena u ovom veku ne bi mogla biti napisana bezPREDGOVOR
ovakvih izvora.
7
Ĉitaoci će većini onoga što je napisano u ovoj knjizi, osim očiglednih ličnih sudova
autora, morati da poklone poverenje. Nema smisla pretrpavati knjigu ovakvu kakva je
ogromnim naučnim aparatom napomena ili drugim obeleţjima učenosti. Pokušao sam da
napomene ograničim na izvor aktuelnog citata, na izvor statističkih i ostalih kvantitativnih
podataka - različiti izvori ponekad daju različite cifre - i na povremenu podršku za tvrdnje
koje čitalac moţe smatrati neobičnim, čudnim ili neočekivanim, kao i na mesta na kojima
autorovi kontroverzni pogledi mogu da iziskuju određeno pojačanje. Ove napomene su
unutar zagrada u samom tekstu. Pun naslov izvora se nalazi na kraju knjige. Ova
bibliografija nije ništa više no potpuni spisak svih izvora koji su citirani ili pomenuti u
tekstu. On nije sistematičan vodič za dalje čitanje. Kratko uputstvo za dalje čitanje je
odvojeno štampano. Ovakve napomene, takve kakve su, sasvim su izdvojene od fusnota,
koje samo proširuju ili određuju tekst.
Međutim red je da ukaţem na neke radove na koje sam se veoma mnogo oslanjao
ili one koji su me posebno zaduţili. U celini mnogo dugujem radu dvojice prijatelja:
ekonomskog istoričara i neumornog sakupljača kvantitativnih podataka, Pola Bajroha
(Paul Bairoch) i Ivana Berenda, bivšeg predsednika mađarske akademije nauka, kome
dugujem koncept Kratkog dvadesetog veka. Za opštu političku istoriju sveta posle Drugog
svetskog rata P. Kalvokorezi (Calvocoressi) {World Politics Since 1945) je pouzdan, i
ponekad - razumljivo - zajedljiv vodič. Za Drugi svetski rat dugujem mnogo vrhunskoj
knjizi Alana Milvorda (Milvvard) War, Economj, and Societj 1939—45, a za ekonomiju
posle 1945. godine smatram da su najkorisnije knjige Hermana van der Vija (Van der Wee)
Prosperity and Upheaval: The World Economj 1945-1980, a takođe i Capitalism Since 1945
Filipa Armstronga Endru- ja Glina (Glyn) i Dţona Harisona. Cold War Martina Vokera
(Walker) zasluţuje daleko veću paţnju nego što mu je većina mlakih kritičara posvetila.
Kod istorije levice posle Drugog svetskog rata najviše me je zaduţio dr Donald Sasun
(Sasoon) sa Queen Mary and Westfield koledţa Londonskog univerziteta, koji mi je
ljubazno dopustio da čitam njegovu ogromnu i punu opaţanja, do sada još nedovršenu
studiju o ovom predmetu. Za istoriju SSSR posebnu obavezu osećam prema radovima
Moše Levina, Aleka Nove (Nove), R. W. Dejvisa (Davies) i Šejle Ficpatrik; za Kinu radu
Bendţamina Švarca i Stjuarta Srama (Schram); za islamski svet Iri Lapidus i Niki Kedi
(Keddie). Moji pogledi na umetnost duguju mnogo radovima Dţona Vile- ta (Willett) o
vajmarskoj kulturi (i razgovorima s njim), kao i Frensis Haskel (Haskell). U poglavlju 6 je
moj dug knjizi Diaghilev Lin Garafola (Lynn Garafola) trebalo da bude očigledan.
Moja posebna zahvalnost je upućena onima koji su mi konkretno pomogli da
pripremim ovu knjigu. To su, prvo, moji asistenti istraţivači Dţoana Bedford u Londonu i
Liza Grande u Njujorku. Naročito bi naglasio moj dug izuzetnoj gospođi Grande, bez koje
verovatno ne bih mogao da popunim ogromne jazove u mom znanju, niti da potvrdim
poluzapamćene činjenice i reference. Mnogo dugujem Rut Sajers, koja je kucala moje
tekstove, kao i Marleni Hobsbaum, koja je čitala ova poglavlja sa tačke gledišta
neakademskog čitaoca, koga zanima moderan svet i kome je ova knjiga upućena.
 Već sam ukazao na moj dug studentima Nove Škole, koji su slušali predavanja na
kojima sam pokušavao da formulišem moje ideje i tumačenja. Njima je ova knjiga
posvećena.
8 DOBA EKSTREMA

Erik Hobsbaum London-New York 1993-1994. godine

VEK* pogled iz ptičje perspektive

POGLEDI DVANAEST LJUDI NA DVADESETI VEK

lsaija Berlin (filozof, Velika Britanija): „Proţiveo sam veći deo dvadesetog veka, a
da nisam, moram dodati, iskusio lične teškoće. Ja ga pamtim samo kao najgrozniji vek
zapadne istorije.“

Hulio Karo Baroba (Julio Caro Baroja) (antropolog, Španija): „Postoji očigledna
protivrečnost između nečijeg sopstvenog ţivotnog iskustva - detinjstva, mladosti i starosti
proteklih mirno i bez velikih avantura - i činjenica dvadesetog veka... strašnih događaja
koje je čovečanstvo proţivelo.“

Primo Levi (pisac, Italija): „Mi koji smo preţiveli logore nismo pravi svedoci. To je
jedan neugodan utisak do čijeg prihvatanja sam postepeno došao čitajući ono što su ostali
preţiveli napisali, uključujući sebe samog, kada sam ponovo iščitavao svoje radove nakon
što su godine protekle. Mi, preţiveli, nismo samo mala već i anomalična manjina. Mi smo
oni koji, uz pomoć pritajenosti, veštine ili sreće, nikad nisu dotakli dno. Oni koji jesu, koji
su videli lice Gorgone, nisu se vratili, ili su se vratili bez reči.“

Rene Dimon (Rene Dumont) (agronom, ekolog, Francuska): „Ja ga vidim samo kao
vek masakra i ratova."

Rita Levi Montalčini (Montalcini) (Nobelova nagrada za nauku, Italija): „Uprkos

svemu došlo je do preokreta na bolje u ovom veku... rast četvrtog staleţa, pojava ţene
nakon vekova represije/4

Vilijam Golding (Nobelova nagrada za knjiţevnost, Britanija): „Ne mogu da se

otrgnem razmišljanju da je ovo bio najnasilniji vek u ljudskoj istoriji."

Ernst Gombrič (istoričar umetnosti, Britanija): „Glavna karakteristika dvadesetog

veka je uţasno umnoţavanje svetskog stanovništva. To je katastrofa, propast. Ne znamo šta
da radimo u vezi s tim.“

Jehudi Menjubin (muzičar, Britanija): „Ako bih morao da sumiram dvadeseti vek,
rekao bih da je on pobudio najveće nade ikad začete u čovečanstvu, i uništio sve iluzije i
ideale. “

Severo Očoa (Severo Ochoa) (Nobelova nagrada za nauku, Španija): „Taj progres
nauke koji je bio istinski neobičan je ono osnovno... To je ono što je okarakteri- salo naš
vek.“
10 DOBA EKSTREMA
Rejmond Firth (Rajmond Firth) (antropolog, Britanija): „Tehnološki, izdvajam
razvoj elektronike među najznačajnijim razvojnim procesima dvadesetog veka: kada je reč
o idejama, to je promena od relativno racionalnog i naučnog pogleda na stvari ka
neracionalnom i manje naučnom.“

Leo Valiani (istoričar, Italija): „Naš vek pokazuje da je pobeda ideala pravde i
jednakosti uvek efemerna, ali i to da, ako uspemo da sačuvamo slobodu, uvek moţemo da
počnemo sve iz početka... Nema potrebe očajavati čak i u najočajnijim situacijama. “

Franko Venturi (istoričar, Italija): „Istoričari ne mogu da odgovore na ovo pitanje.

Za mene je dvadeseti vek samo napor za njegovim razumevanjem koji se stalno obnavlja/ 1

(Agosto i Borgese, 1992, str. 42, 210,154, 76, 4, 8, 204, 2, 62, 80,140,160.) I
28. juna 1992. godine, predsednik Francuske Miteran se naglo, nenajavljeno i
neočekivano pojavio u Sarajevu, koji je već bio centar jednog balkanskog rata koji je koštao
moţda 150 000 ţivota do kraja te godine. Njegov cilj je bio da podseti svetsko mnjenje na
ozbiljnost bosanske krize. Zaista, prisustvo istaknutog starijeg drţavnika vidljivo krhkog
zdravlja pod vatrom pešadijskog i artiljerijskog oruţja bilo je mnogo komenta- risano i
hvaljeno. Ipak, jedan aspekt posete gospodina Miterana prošao je bukvalno bez komentara,
iako je jasno bio za nju centralan: datum. Zašto je predsednik Francuske izabrao da ode u
Sarajevo baš tog dana? Zato jer je 28. juni bio godišnjica jednog ubistva, u Sarajevu 1914.
godine, ubistva nadvojvode Franje Ferdinanda od Austro Ugarske, koje je dovelo, u roku
od nekoliko nedelja, do izbijanja Prvog svetskog rata. Bilo kome obrazovanom
Evropljaninu Miteranovih godina upada u oči veza između datuma, mesta i podsećanja na
istorijsku katastrofu ubrzanu političkim greškama i pogrešnom računicom. Kako bolje
izdramatizovati potencijalne implikacije bosanske krize nego izborom tako simboličnog
datuma? Ali teško da je iko shvatio aluziju sem nekolicine profesionalnih istoričara i vrlo
starih građana. Ovo istorijsko sećanje više nije bilo ţivo.
Razaranje prošlosti, ili pre socijalnog mehanizma koji povezuje nečije Savremeno
iskustvo sa iskustvom ranijih generacija, jedan je od najkarakterističnijih i najsa- blasnijih
fenomena poznog dvadesetog veka. Većina mladih muškaraca i ţena na kraju veka rastu u
nekoj vrsti stalne sadašnjosti i nedostaje im bilo kakva organska veza sa zajedničkom
prošlošću vremena u kojima ţive. Ovo čini da su istoričari, čiji je posao da pamte ono što
drugi zaboravljaju neophodniji na kraju veka nego ikada pre. Ali baš iz tog razloga oni
moraju da budu više nego puki hroničari, pamtioci i sakupljači, iako su i ovo neophodne
funkcije istoričara. Godine 1989. sve vlade, a posebno sva Ministarstva spoljnih poslova na
svetu, bi imale koristi od seminara o mirovnim sporazumima posle dva svetska rata, koje
su većina njih očevidno zaboravili.
Bilo kako bilo, nije svrha ove knjige da ispriča priču o periodu koji je njen predmet,
Kratkom dvadesetom veku od 1914. do 1991. godine, iako niko koga je inteligentni
američki student pitao da li fraza „Drugi svetski rat“ znači da je postojao i „Prvi svetski
rat“ nije nesvestan da se čak ni poznavanje osnovnih činjenica o ovom veku ne moţe uzeti
zdravo za gotovo. Moj predmet je da razumem i objasnim zašto su stvari
 VEK: POGLED IZ PTIĈJE PERSPEKTIVE 11
ispale kako su ispale, i kako su povezane zajedno. Za bilo koga iz moje starosne grupe ko je
ţiveo tokom celog, ili tokom većeg dela, Kratkog dvadesetog veka ovo je neizbeţno jedno
autobiografsko pregnuće. Mi govorimo o našim sopstvenim uspomenama, pojačavamo ih
(i ispravljamo). I govorimo kao ljudi određenog vremena i mesta, umeša- ni, na razne
načine, u njegovu istoriju kao glumci u njegovim dramama — kako god beznačajan naš
udeo bio - kao posmatrači našeg vremena, i ne najmanje, kao ljudi čiji su nazori o ovom
veku oblikovani onim što smo rešili da posmatramo kao suštinske događaje. Mi smo deo
ovog veka. On je deo nas. Ĉitaoci koji pripadaju jednoj drugoj eri, na primer student koji
dolazi na univerzitet u vreme kada je ovo pisano, za koga je čak Vijetnamski rat preistorija,
ne bi trebalo to da zaborave.
Za istoričare moje generacije i porekla, prošlost je neuništiva, ne samo zato što
pripadamo vremenu kada su ulice i javna mesta još bila nazivana po istorijskim ličnostima i
velikim događajima (Vilson stanica u predratnom Pragu, metro-stanica Staljin- grad u
Parizu), kada su mirovni ugovori bili još potpisivani i stoga su morali da budu
raspoznavani (Versajski ugovor), kada su ratna spomen-obeleţja podsećala na jučera-
šnjicu, već i zbog toga što su istorijski događaji deo tkanja naših ţivota. Oni nisu samo
međaši u našim privatnim ţivotima, već su ono što je oblikovalo naše ţivote, privatne i
javne. Za ovog autora 30. januar 1933. godine nije naprosto jedan, inače proizvoljan datum
kada je Hitler postao kancelar Nemačke, već jedno zimsko popodne u Berlinu kada se kao
petnaestogodišnjak sa svojom mlađom sestrom vraćao kući iz obliţnje škole i na putu od
Vilmersdorfa do Halenzea (Halensee), video taj novinski naslov. Još mogu da ga vidim, kao
u snu.
Ali prošlost nije deo trajne sadašnjosti samo za jednog starog istoričara. Kroz ista
centralna iskustva su širom ove planete, prošli svi oni koji su prešli izvesne godine, bez
obzira na njihova pojedinačna porekla i ţivotne priče. Ona su nas sve obeleţi- la, do izvesne
mere na isti način. Svet koji se raspao u paramparĈad krajem osamdesetih godina bio je
svet oblikovan uticajem ruske revolucije 1917. godine. Mi smo svi bili obeleţeni time,
onoliko koliko smo navikli da razmišljamo o modernoj industrijskoj privredi u pojmovima
binarne suprotnosti „socijalizma11 i „kapitalizma11 kao uzajamno isključujućim
alternativama, od kojih je jedna poistovećivana sa privredama organizovanim po modelu
SSSR-a, a druga sa svima ostalim. Sada bi trebalo da postane jasno da je ovo bila jedna
proizvoljna i do izvesne mere veštačka konstrukcija, koja moţe da se razume samo kao deo
osobenog istorijskog konteksta. Pa ipak, čak i dok pišem, nije lako sagledati, čak i u
retrospektivi, druge principe klasifikacije koji su mogli da budu realniji nego oni koji su
smestili SAD, Japan, Švedsku, Brazil, Saveznu Republiku Nemačku i Juţnu Koreju u jednu
pregradu, a drţave i sisteme sovjetskog regiona koji su kolabirali posle osamdesetih u isti
odeljak sa onima u istočnoj i jugoistočnoj Aziji koji, prema svim dokazima, nisu kolabirali.
I opet, svet koji je preţiveo kraj Oktobarske revolucije je onaj svet čije su ustanove i
pretpostavke uobličili oni koji su bili na pobedničkoj strani u Drugom svetskom ratu. Oni
koji su bili na gubitničkoj strani ili povezani sa njom bili su ne samo nečujni i ućutkani, već
doslovno izbrisani iz istorije i intelektualnog ţivota osim u ulozi „neprijatelja“ u
moralističkoj svetskoj drami borbe Dobra protiv Zla. (Ovo se moţda događa gubitnicima
Hladnog rata iz druge polovine veka, iako verovatno ne u istoj meri i ne na tako dugi rok.)
Ovo je jedna od kazni za ţivljenje tokom veka verskih ratova. Netrpeljivost je njihova
glavna karakteristika. Ĉak i oni koji su zagovarali pluralizam svojih vlastitih neideologija
nisu zamišljali svet dovoljno velik za trajnu koegzi
12 DOBA EKSTREMA
stenciju sa rivalskim sekularnim ideologijama. Religiozne ili ideološke konfrontacije, kao
što su one koje su ispunile ovaj vek, podigle su barikade na putu istoričara, čiji je glavni
zadatak ne da sudi, već da razume, čak i ono što najmanje moţemo da shvatimo. Ipak ono
što stoji na putu razumevanja nisu samo naša strasna predubeđenja, već istorijsko iskustvo
koje ih je oblikovalo. Ono prvo je lakše prevladati, jer nema istine u poznatoj, ali pogrešnoj
francuskoj frazi tout comprendre ćest tout pardonner (razu- meti sve znači oprostiti sve).
Razumeti nacističku epohu u nemačkoj istoriji i postaviti je u istorijski kontekst nije isto što
i oprostiti genocid. U svakom slučaju, ko je proţi- veo ovaj neobičan vek sigurno se neće
uzdrţavati od presuđivanja. Razumevanje je ono što teško dolazi.

II
Kako da nađemo smisao u Kratkom dvadesetom veku, što će reći u godinama od
izbijanja Prvog svetskog rata do kolapsa SSSR-a, koje, kako sada moţemo videti u retro-
spektivi, sačinjavaju koherentan istorijski period koji se sada završio? Ne znamo šta će
sledeće doći, ni na šta će ličiti treći milenijum, čak iako moţemo da budemo sigurni da će
Kratki dvadeseti vek oblikovati treći milenijum. Međutim, ne moţe biti ozbiljne sumnje da
je u kasnim osamdesetim i ranim devedesetim godinama jedna epoha u svetskoj istoriji
završena i da je jedna nova epoha započela. To je ona suštinska informacija za istoričare
ovog veka, jer iako oni mogu da špekulišu o budućnosti u svetlu svog poznavanja
prošlosti, njihov posao nije posao kladioničara na trkama. Jedine konjske trke gde mogu da
pretenduju na izveštavanje i analizu su one koje su već dobijene ili izgubljene. U svakom
slučaju, uspeh prognozera u poslednjih trideset ili četrdeset godina, kakve god da su njiho-
ve profesionalne kvalifikacije kao proroka, bio je tako spektakularno loš, da samo vlade i
instituti za ekonomska istraţivanja, još u njih imaju, ili se pretvaraju da imaju, mnogo
poverenja. Ĉak je moguće da se prognoziranje pogoršalo posle Drugog svetskog rata.
U ovoj knjizi struktura Kratkog dvadesetog veka se pojavljuje kao neka vrsta
triptiha ili istorijskog sendviča. Jedno doba katastrofa od 1914. godine do epiloga Drugog
svetskog rata je sledilo dvadeset i pet ili trideset godina neobičnog ekonomskog rasta i
društvenog preobraţaja, koje su verovatno dublje promenile ljudsko društvo od bilo kog
drugog perioda slične kratkotrajnosti. Iz današnje perspektive, ono se moţe videti kao neka
vrsta Zlatnog doba, a tako je posmatrano skoro odmah nakon što je došlo do svog kraja
ranih sedamdesetih godina. Poslednji deo veka je bio nova epoha raspada, nesigurnosti i
krize - i zaista, za veće delove sveta kao što su Afrika, bivši SSSR i bivši socijalistički delovi
Evrope, epoha katastrofe. Kako su osamdesete godine ustupale mesto devedesetim
godinama, raspoloţenje onih koji su razmišljali o prošlosti i budućnosti ovog veka je sve
više bivalo fin de-siecle turobnost. Sa osmatračkog poloţaja devedesetih godina, Kratki
dvadeseti vek je prošao kroz kratkotrajno Zlatno doba na putu iz jedne u drugu epohu
kriza, ka jednoj nepoznatoj i problematičnoj ali ne nuţno i apokaliptičnoj budućnosti. U
svakom slučaju, dok istoričari budu poţeleli da opomenu metafizičke spekulatore „Kraja
istorije", već će doći budućnost. Jedina potpuno izvesna generalizacija o istoriji je ta, da će
se ona nastaviti, dok je ljudske vrste.
Izlaganje u ovoj knjizi je organizovano u skladu sa ovom podelom. Knjiga počinje
Prvim svetskim ratom, koji je obeleţio slom (zapadne) civilizacije devetnaestog veka. Ova
civilizacija je bila kapitalistička po svojoj privredi; liberalna po svojoj ustavnoj i pravnoj
strukturi; burţoaska po liku za nju karakteristične hegemonističke klase;
 VEK: POGLED IZ PTIĈJE PERSPEKTIVE 13
likovala je zbog svog napretka, nauke, znanja i obrazovanja, materijalnog i moralnog
progresa; i bila je duboko ubedena u središnje mesto Evrope, rodnog mesta revolucija u
naukama, umetnostima, kulturi i industriji, čiji su vojnici osvojili i potčinili veći deo sveta u
koji je prodrla njena privreda; čije je stanovništvo raslo sve dok (uključujući ogroman i sve
veći odliv evropskih emigranata i njihovih potomaka) nije doseglo do trećine čovečanstva; i
čije su glavne drţave formirale sistem svetske politike.1
Decenije od izbijanja Prvog svetskog rata do godina koje su sledile Drugi svetski
rat, bile su jedno doba katastrofe za ovo društvo. Ĉetrdeset godina se ono spotica
lo od jedne do druge propasti. Bilo je vremena kada se čak ni inteligentni konzervati- vac
ne bi kladio na opstanak ovog društva. Bilo je uzdrmano sa dva svetska rata, koje su pratila
dva talasa globalnih revolucija i pobuna, što su na vlast doveli sistem koji je tvrdio da je
predodređen da bude istorijska alternativa burţoaskom i kapitalističkom društvu, prvo na
šestini kopnene površine sveta, a posle Drugog svetskog rata nad trećinom planetarnog
stanovništva. Ogromna kolonijalna carstva, izgrađena pre i za vreme Doba carstava, bila su
potresena i smrvljena u prašinu. Ĉitava istorija modernog imperijalizma, tako čvrstog i
samopouzdanog kada je kraljica Viktorija umrla, nije trajala duţe od jednog ljudskog
ţivota - recimo, Vinstona Ĉerčila (Churchill) (1874-1965).
I ne samo to: svetska ekonomska kriza nezapamćene dubine bacila je na kole- na
čak i najjače kapitalističke ekonomije i izgledalo je da je preokrenula smer stvaranja
jedinstvene univerzalne svetske ekonomije, što je bilo tako primetno postignuće
devetnaestovekovnog liberalnog kapitalizma. Ĉak je izgledalo da su SAD, bezbedne od
rata i revolucije, blizu kolapsa. Dok se ekonomija klimala, institucije liberalne demo- kratije
su bukvalno nestajale od 1917. do 1942. godine, svugde sem na rubovima Evrope i u
delovima severne Amerike i Australazije, dok su fašizam i njegovi satelitski autoritarni
reţimi napredovali.
Jedino je privremeni i bizarni savez liberalnog kapitalizma i komunizma u samo-
odbrani od ovog izazivača, spasao demokratiju, jer je pobeda nad hitlerovom Nemač- kom
u suštini dobijena, i jedino je mogla da bude dobijena, Crvenom armijom. Na mnogo
načina ovaj period kapitalističko-komunističkog saveza protiv fašizma - u stvari tridesete i
četrdesete godine - čini kopču istorije dvadesetog veka i njegove odlučne trenutke. Na
mnogo načina to je jedan trenutak istorijskog paradoksa u odnosima kapitalizma i
komunizma, koji su tokom većeg dela veka zauzimali jedan prema drugom - osim tokom
ovog kratkog perioda antifašizma - stav nepomirljivog antagonizma. Pobeda Sovjetskog
Saveza nad Hitlerom bila je dostignuće reţima uvedenog Oktobarskom revolucijom, što
dokazuje poređenje učinka ruske carističke ekonomije tokom Prvog i sovjetske ekonomije u
Drugom svetskom ratu (Gatrell/Harisson, 1993). Bez sovjetske pobede zapadni svet bi se
verovatno (izvan SAD) pre sastojao od skupa različitih varijacija na fašističke i autoritarne
motive, nego li od skupa varijacija na liberalno-parla- mentarne motive. Jedna od ironija
ovog čudnog veka je u tome da je najtrajniji rezultat Oktobarske revolucije, čiji je cilj bio
globalno svrgavanje kapitalizma, bio taj da je spasla svog protivnika - i u ratu i u miru - a
to znači, tako što mu je pruţila podsticaj u vidu

1 Pokušao sam da opišem i objasnim uspon ove civilizacije u trotomnoj istoriji „dugog devet-

naestog veka" (od 1780 do 1914. godine) i nastojao da analiziram razloge za njen slom. Sadašnji tekst će se
pozivati na ove tomove Doba revolucija 1789-1848, Doba kapitala 1848-1875 i Doba carstava 1875-1914, s
vremena na vreme, kada to bude izgledalo korisno. (Prve dve knjige su objavljene pre rata 1991. godine u
Hrvatskoj, prim. prev.)
14 DOBA EKSTREMA
straha, da se reformiše posle Drugog svetskog rata, i tako što ga je uspostavljanjem popu-
larnosti ekonomskog planiranja, opremila nekim od postupaka za njegovu reformu.
Ali, čak i kada je liberalni kapitalizam preţiveo - i to jedva - trostruki izazov krize,
fašizma i rata, još je izgledalo da se suočava sa globalnim napredovanjem revolucionarnih
snaga, koje su se sada okupljale oko SSSR-a, koji se iz Drugog svetskog rata pojavio kao
supersila.
Pa ipak, kako sada moţemo da vidimo osvrćući se unazad, snaga globalnog
socijalističkog izazova kapitalizmu bila je u slabosti protivnika. Bez sloma devetnae-
stovekovnog burţoaskog društva u Dobu katastrofa, ne bi bilo Oktobarske revolucije i
SSSR-a. Ekonomski sistem improvizovan na olupini bivše carističke imperije pod imenom
socijalizma, ne bi sebe smatrao, niti bi drugde bio smatran, kao realna globalna alternativa
kapitalističkoj privredi. Velika kriza tridesetih godina je učinila da izgleda kao da jeste
alternativa, kao i što je izazov fašizma bio taj koji je od SSSR-a napravio neophodan
instrument za Hitlerov poraz, a time i jednu od dve supersile čije su konfrontacije
dominirale, a i širile uţas drugom polovinom Kratkog dvadesetog veka, dok su
istovremeno - što sada takođe moţemo videti - u mnogo čemu stabilizovale političku
strukturu tog vremena. Bez svega toga se SSSR ne bi našao, tokom jedne i po decenije
sredinom veka, na čelu „socijalističkog lagera“ koji je obuhvatao trećinu ljudske vrste, i na
čelu jedne privrede koja je nakratko izgledala kao da moţe da nadmaši kapitalistički
ekonomski rast.
Upravo to kako i zašto se kapitalizam posle Drugog svetskog rata, na svačije pa i
sopstveno iznenađenje, uzneo do nezapamćenog i moguće je reći anomalič- nog Zlatnog
doba od 1947. do 1973. godine, je moţda ono glavno pitanje sa kojim se suočava istoričar
dvadesetog veka. Još uvek nema slaganja oko odgovora, niti ja polaţem pravo da pruţim
jedan ubedljiv odgovor. Verovatno će ubedljivija analiza morati da sačeka dok ne bude
moguće da se ceo „dugi talas“ druge polovine dvadesetog veka sagleda u perspektivi, jer
ipak, iako mi sada moţemo da se osvrćemo na Zlatno doba kao celinu, decenije krize u
kojima svet otada ţivi još nisu završene u vreme kada je ovo pisano. Ipak, ono što već moţe
biti ustanovljeno sa velikom pouzdanošću je neobična razmera i uticaj konsekventnog
ekonomskog, socijalnog i kulturnog preobraţaja, najvećeg, najbrţeg i najtemeljnijeg u
zabeleţenoj istoriji. O raznim aspektima ovog preobraţaja se raspravlja u drugom delu ove
knjige. Istoričari dvadesetog veka iz trećeg milenijuma će verovatno kao glavni uticaj
ovoga veka na istoriju videti onaj koji je stvoren od strane ovog zapanjujućeg perioda i
tokom njega. Jer promene koje je druga polovina veka donela širom globusa bile su isto
onoliko duboke koliko su bile nepovratne. Štaviše, još se nastavljaju. Novinari i filozofski
esejisti koji su otkrili „kraj istorije*4 u padu sovjetske imperije nisu bili u pravu. Bolji dokaz
mogao bi da se pruţi za iskaz da je treća četvrtina veka obeleţila kraj sedam ili osam
milenijuma ljudske istorije koja je otpočela pronalaskom poljoprivrede u kamenom dobu,
ako ni zbog čega drugog zbog toga što je treća četvrtina 20. veka okončala tu dugu eru u
kojoj je preteţna većina ljudske vrste ţivela uzgajajući biljke i ţivotinje.
U poređenju sa ovim, istorija konfrontacije između „kapitalizma 41 i „socijalizma44
sa ili bez intervencije drţava i vlada kakve su u SAD i SSSR koje tvrde da predstavljaju
jedan ili drugi sistem, verovatno će izgledati kao predmet ograničenog isto- rijskog interesa
- uporediv, dugoročno gledano, sa verskim ratovima u šesnaestom i sedamnaestom veku
ili krstaškim pohodima. Prirodno je da ovaj sukob zauzima najva
 VEK: POGLED IZ PTIĈJE PERSPEKTIVE 15
ţnije mesto u očima onog koji je ţiveo u toku Kratkog dvadesetog veka, a tako je i u ovoj
knjizi, jer ju je napisao dvadesetovekovni pisac za čitaoca iz kasnog dvadesetog veka.
Socijalne revolucije, Hladni rat, priroda, ograničenja i fatalne slabosti „realnog
socijalizma41, kao i njegov slom, naširoko su ovde razmatrani. Ipak, vaţno je priseti- ti se da
je glavni i najdugotrajniji učinak reţima inspirisanih Oktobarskom revolucijom bilo snaţno
ubrzanje modernizacije zaostalih agrarnih zemalja. Ispostavilo se da su glavna postignuća
u ovom pogledu vremenski koincidirala sa kapitalističkim Zlatnim dobom. Ovde nema
potrebe da se razmatra koliko su efektivne, ili čak koliko su svesno sprovođene rivalske
strategije za pokopavanje sveta naših praotaca. Kao što ćemo videti, sve do ranih
šezdesetih godina, ove strategije su izgledale kao da su u najmanju ruku izjednačene, što je
gledište koje izgleda besmisleno u svetlu kolapsa sovjetskog socijalizma, mada je tih
šezdesetih godina britanski premijer u razgovoru sa jednim američkim predsednikom, još i
tada mogao videti SSSR kao drţavu čija će „privreda koja se uzdiţe uskoro nadmašiti
kapitalističko društvo u trci za materijalnim bogatstvom11 (Horne, 1989, str. 303). Međutim,
poenta na koju treba obratiti paţnju je jednostavno u tome, da su osamdesetih godina
socijalistička Bugarska i neso- cijalistički Ekvador imali više zajedničkog nego ijedna od
njih sa Bugarskom ili Ekvadorom iz 1939. godine.
Iako je kolaps sovjetskog socijalizma sa ogromnim posledicama koje se još ne mogu
potpuno izračunati, ali koje su uglavnom negativne, bio najdramatičniji incident u
Decenijama krize koje su sledile Zlatno doba, ove decenije će postati vreme univerzalne ili
globalne krize. Kriza je pogodila različite delove sveta u različitoj meri i na različite načine,
ali ih je pogodila sve, bez obzira na njihovu političku, socijalnu i ekonomsku konfiguraciju,
zbog toga što je Zlatno doba prvi put u istoriji, stvorilo jedinstvenu, sve integrisaniju i
univerzalnu svetsku privredu, koja uglavnom deluje preko drţavnih granica
(„transnacionalno11), pa stoga sve više preko granica drţavne ideologije. Shodno tome,
prihvaćene ideje o institucijama svih reţima i sistema su potkopane. U početku su nevolje
sedamdesetih godina izgledale, tako su se nadali, kao privremena pauza u Velikom skoku
udalj svetske privrede, i zemlje svih ekonomskih i političkih tipova su traţile privremena
rešenja. Postajalo je sve jasnije da je ovo epoha dugoročnih teškoća, za koje su kapitalističke
zemlje potraţile radikalna rešenja, često sledivši sekularne teologe neograničenog
slobodnog trţišta koji su odbacivali politiku što je tako dobro posluţila svetu tokom
Zlatnog doba, ali koja je sada, izgleda, podbacila. Ultraši laissez-faire koncepcije nisu bili
uspešniji od bilo koga drugog. Osamdesetih i ranih devedesetih godina kapitalistički svet
se još jednom našao pokoleban pod teretima iz međuratnih godina za koje se činilo da ih je
Zlatno doba uklonilo: masovnom nezaposlenošću, oštrom cikličnom recesijom, sve
spektakularnijom suprotnošću između prosjaka-beskućnika i luksuznog obilja, između
ograničenih drţavnih prihoda i bezgraničnih drţavnih rashoda. Socijalističke zemlje, sa
svojim sada malaksalim i ranjivim privredama, bile su doterane do jednakog ili još
radikalnijeg raskida sa svojom prošlošću, i kao što znamo, do sloma. Ovaj slom moţe da
stoji kao oznaka za kraj Kratkog dvadesetog veka, kao što Prvi svetski rat moţe da stoji kao
oznaka za njegov početak. Na toj tački, moja se istorija zaključuje.
Njen zaključak je - što mora biti u svakoj knjizi završenoj ranih devedesetih -
pogled u nepoznato. Kolaps jednog dela sveta otkrio je slabost ostatka. Kako su osam-
desete godine prelazile u devedesete postajalo je očigledno da svetska kriza nije samo
16 DOBA EKSTREMA
opšta u ekonomskom, već je jednako opšta i u političkom smislu. Kolaps
komunističkih reţima od Istre do Vladivostoka ne samo da je proizveo jednu ogromnu
zonu neizvesnosti, nestabilnosti, haosa i građanskog rata, već je takođe uništio
međunarodni sistem koji je davao stabilnost međunarodnim odnosima tokom nekih
četrdeset godina. On je takođe razotkrio unutrašnju nesigurnost političkih sistema koji su u
suštini počivali na stabilnosti. Tenzije privrede u nevoljama su potkopale političke sisteme
liberalne demokratije, parlamentarne ili predsedničke, koji su u razvijenim zemljama tako
dobro funkcionisali posle Drugog svetskog rata. One su takođe potkopale političke sisteme
u Trećem svetu, kakvi god bili. Osnovne jedinice političkog ţivota, teritorijalne, suverene i
nezavisne „nacionalne drţave“, uključujući najstarije i najstabilnije i same su se našle pod
kritikama od snaga nadnacionalne ili transnacionalne privrede, i od infranacionalnih snaga
secesionističkih regiona i etničkih grupa. Neke od njih - kakve li istorijske ironije -
zahtevale su za sebe prevaziđen i nerealan status minijaturnih suverenih „nacionalnih
drţava". Budućnost politike je neizvesna, ali je politička kriza na kraju Kratkog dvadesetog
veka očigledna.
Moralna i društvena kriza je čak bila očevidnija od nesigurnosti svetske privrede i
politike, odraţavajući prevrate u ljudskom ţivotu posle pedesetih godina ovog veka, što je
takođe našlo rasprostranjen, iako konfuzan izraz u ovim Decenijama krize. Kriza verovanja
i prihvaćenih postulata je bila ono na čemu se zasnivalo moderno društvo od vremena
kada je Moderna vodila svoju čuvenu bitku protiv Starog u ranom osamnaestom veku -
oko zajedničkih racionalističkih i humanističkih pretpostavki koje su delili i liberalni
kapitalizam i komunizam, i koji su omogućili njihov kratki ali odlučujući savez protiv
fašizma - koji je odbacivao te pretpostavke. Konzervativni nemački posmatrač, Mihael
Štirmer (Stiirmer) je tačno 1993. godine zapazio da su u pitanju verovanja i Istoka i Zapada:

„Postoji čudan paralelizam između Istoka i Zapada. Na Istoku je drţavna

doktrina insistirala na tome da je čovek gospodar svoje sudbine. Međutim,
čak i mi verujemo u manje zvaničnu i manje ekstremnu verziju ovoga
slogana: čovečanstvo je na putu da postane gospodar svoje sudbine. Ova
pretenzija na svemoć je potpuno nestala na Istoku, samo relativno cbez
nous - ali su obe strane doţivele brodolom.” (Prema Bergedorf, 98, str. 95)

Paradoksalno, jedna epoha čija je jedina zasluga bila da je donela čovečanstvu blago- deti
zasnovane na ogromnom trijumfu materijalnog progresa zasnovanog na nauci i tehnologiji,
završila se u odbijanju tog progresa od znatnog dela javnog mnjenja i od ljudi koji
pretenduju da na Zapadu budu mislioci.
Ipak, moralna kriza nije bila samo jedna od pretpostavki moderne civilizacije, već
takođe i jedna među istorijskim strukturama ljudskih odnosa koje je moderno društvo
nasledilo iz preindustrijske i prekapitalističke prošlosti, i koja mu je, kako sada moţemo da
vidimo, omogućila da funkcioniše. To nije bila kriza jednog oblika društvenog
organizovanja, već svih oblika. Ĉudnovato zalaganje za inače neidentifikovano „građansko
društvo'4, za ,,zajednicu“ bili su glasovi izgubljenih i zanesenih generacija. Ĉuli su se u
jednom dobu kada su takve reči, izgubivši svoje tradicionalno značenje, postale bljutave
fraze. Nije preostalo drugog načina da se odredi grupni identitet, sem da se odrede oni
drugi koji su ostali napolju.
 VEK: POGLED IZ PTIĈJE PERSPEKTIVE 17
Po pesniku T. S. Eliotu „ovim se evo svet okončava - treskom ne, već sa cviljenjem"
(„Šuplji ljudi“, prevod Svetozara Brkića). Kratki dvadeseti vek okončao se sa oba zvuka.

III
Kako uporediti svet oko 1990. godine, sa svetom oko 1914. godine? Njega naseljava
pet ili šest milijardi ljudi, verovatno triput više nego u vreme izbijanja Prvog svetskog rata i
to uprkos činjenici da je tokom Kratkog veka više ljudi pobijeno ili je ljudskom odlukom
dopušteno da umru nego ikada ranije u istoriji. Skorašnja procena ovovekovne
,,megasmrti“ je 187 miliona (Brzezinski, 1993), što iznosi više od desetine stanovnika sveta
1900. godine. Većina ljudi devedesetih godina viša je i teţa od svojih roditelja, bolje je
hranjena, daleko duţe ţivi, iako katastrofe u Africi, Juţnoj Americi i bivšem SSSR-u tokom
osamdesetih i devedesetih godina mogu učiniti da se u ovo teško poveruje. Svet oko 1990.
godine je bio neuporedivo bogatiji nego ikada ranije po svom kapacitetu za proizvodnju
dobara i usluga i po njihovoj beskrajnoj raznolikosti. On drugačije ne bi uspeo da izdrţi
stanovništvo nekoliko puta veće nego ikada u svetskoj istoriji. Većina ljudi je do
osamdesetih godina ţivela bolje od svojih roditelja, a u naprednim privredama bolje no što
su ikada očekivali ili zamišljali da je moguće ţiveti. Tokom nekoliko decenija oko sredine
veka je čak izgledalo kao da su pronađeni načini da se bar nešto od tog ogromnog
bogatstva uz veliki stepen pravičnosti rasporedi radnim ljudima bogatijih zemalja, ali je na
kraju veka nejednakost opet stekla premoć. Takođe je učinila masovni proboj u bivše
„socijalističke" zemlje gde je pre toga vladala izvesna jednakost u bedi. Ĉovečanstvo je bilo
daleko obrazovanije nego 1914. godine. U stvari, verovatno bi se prvi put u istoriji većina
ljudi mogla opisati kao pismena, bar po zvaničnoj statistici, iako je značaj ovog dostignuća
znatno manje jasan na kraju veka nego što bi to bilo 1914. godine, obzirom na ogroman i
verovatno rastući jaz između minimuma sposobnosti sluţbeno prihvaćene kao pismenost,
koji često prelazi u „funkcionalnu nepismenost" i vladanja čitanjem i pisanjem koje se još
uvek očekuje na elitnim nivoima.
Ovaj svet je bio ispunjen revolucionarnim tehnologijama koje stalno napreduju,
zasnovanih na trijumfu prirodnih nauka koji je mogao da se anticipira 1914. godine, ali koji
je onda jedva počeo da sebi krči put. Moţda je najdramatičnija praktična posledica ovog
trijumfa revolucija u saobraćaju i komunikacijama koja je poništila vreme i razdaljinu. To je
bio svet koji je, iz dana u dan, iz sata u sat, mogao da donese više informacija i razonode u
svako domaćinstvo nego što je bilo na raspolaganju carevima 1914. godine. On je omogućio
ljudima da razgovaraju jedan s drugim preko okeana i kontinenata na pritisak nekoliko
dugmadi i u osnovi je ukinuo kulturne prednosti grada nad selom.
Zašto se onda, ovaj vek završio, ne slavljenjem ovog nenadmašnog i veličan-
stvenog progresa, već u nelagodnom raspoloţenju? Zašto se, kao što to pokazuju epigrafi
na početku ovog poglavlja, tako mnogo misaonih ljudi osvrnulo na njega bez zadovoljstva,
a svakako bez poverenja u budućnost? Ne samo zbog toga što je to bez sumnje bio
najubilačkiji vek od svih koje smo zabeleţili, i po srazmerama, učestalosti i duţini ratova
koji su ga ispunjavali, koji su jedva prestali za trenutak u dvadesetim godinama, već takođe
i po veličini ljudskih katastrofa bez premca, koje su ti ratovi proizveli, od najveće gladi u
istoriji do sistematskog genocida. Za razliku od „dugog
18 DOBA EKSTREMA
devetnaestog veka“, koji je izgledao, a zaista i bio, period skoro neprekidnog materijalnog,
intelektualnog i moralnog napretka, što će reći poboljšanja uslova civilizova- nog ţivota, u
dvadesetom veku od 1914. godine postoji izraţeno odstupanje od standarda koji su tada u
razvijenim zemljama i u miljeu srednje klase smatrani normalnim i za koje se
samopouzdano verovalo da će se širiti na zaostalije regione i manje prosve- ćene slojeve
stanovništva.
Pošto nas je ovaj vek poučio i stalno nastavlja da nas podučava, da ljudska bića
mogu da nauče da ţive u najzverskijim i teorijski nepodnošljivim uslovima, nije lako
shvatiti do koje mere je došao, naţalost sve brţi, povratak na ono što bi naši devetna-
estovekovni preci nazvali standardima varvarstva. Zaboravljamo da je stari revolucionar
Fridrih Engels bio zgroţen eksplozijom bombe irskih republikanaca u Vestmin- steru, jer je
kao stari vojnik, smatrao da se rat vodi protiv boraca, a ne protiv nebo- račkog
stanovništva. Zaboravljamo da su pogromi u carističkoj Rusiji, koji su (opravdano)
razgnevili svetsko javno mnjenje i naterali ruske Jevreje da u milionima pređu Atlantik
između 1881. i 1914. godine, bili mali, skoro zanemarljivi, po standardima modernih
pokolja: mrtvi su brojani u desetinama, ne u stotinama, a kamoli milionima. Zaboravljamo
da je jednom jedna međunarodna konvencija predviđala da neprijateljstva u ratu „ne smeju
započeti bez prethodnog eksplicitnog upozorenja u obliku promišljene objave rata ili u
obliku ultimatuma sa uslovnom objavom rata“, jer kada se odigrao poslednji rat koji je
počeo jednom takvom eksplicitnom ili implicitnom objavom? Ili onaj koji je završen
formalnim mirovnim sporazumom ugovorenim između zaraćenih drţava? Tokom
dvadesetog veka, ratovi su sve više bili vođeni protiv privrede i infrastrukture drţava i
njihovog civilnog stanovništva. Od Prvog svetskog rata broj civilnih ţrtava u ratu je bio
znatno veći nego broj vojnih gubitaka u svim zaraćenim zemljama osim SAD. Koliko su
brojni među nama oni koji se sećaju da je 1914. godine bilo uzimano zdravo za gotovo da
je:

„Civilizovano ratovanje, govori nam ovaj udţbenik, ograničeno je, koliko

je god moguće, na onesposobljavanje oruţane sile neprijatelja; inače bi se
rat produţio sve dok jedna od strana ne bi bila istrebljena. To je valjani
razlog da je ova praksa prerasla u običaj među nacijama Evrope"
(Encjclopedia Britannica, XI izdanje, 1911, odrednica: Rat)

Ne previđamo sasvim oţivljavanje torture ili čak ubistva kao normalnog dela operacija
javne bezbednosti u modernim drţavama, ali verovatno ne uspevamo da procenimo koliko
to predstavlja preokret u odnosu na dugu eru pravnog razvoja koja je trajala od prvog
formalnog ukidanja torture u zapadnim zemljama 1780-ih godina do 1914. godine.
Pa ipak, svet na kraju Kratkog dvadesetog veka ne moţe da se poredi sa svetom na
njegovom početku na način istorijskog knjigovodstva koje određuje „višak" i „manjak". To
je bio kvalitativno drugačiji svet u bar tri pogleda.
Prvo, taj svet više nije evrocentričan. Ovaj vek je doneo opadanje i pad Evrope,
koja je kada je vek počinjao, još bila neosporni centar moći, bogatstva, intelekta i „zapadne
civilizacije". Evropljani i njihovi potomci su sada smanjeni od moţda jedne trećine
čovečanstva na najviše jednu šestinu, manjinu koja se i dalje smanjuje i koja ţivi u
zemljama u kojima se stanovništvo jedva obnavlja, ako se uopšte i obnavlja, a koje su
okruţene siromašnim regionima i te zemlje u većini slučajeva - sa nekim svetlim
 VEK: POGLED IZ PTIĈJE PERSPEKTIVE 19
izuzecima kao što su SAD (do devedesetih godina) - podiţu barikade protiv
pritiska imigracije iz okolnih regiona bede. Industrije koje je Evropa zasnovala, emigrirale
su negde drugde. Zemlje koje su nekada gledale preko okeana u Evropu, sada gledaju u
drugom smeru. Australija, Novi Zeland, čak i SAD, koje su na dva okeana, videle su
budućnost na Pacifiku, štagod on značio.
„Velike sile“ iz 1914. godine, koje su sve bile evropske, nestale su poput SSSR-a,
naslednika carske Rusije, ili su svedene na regionalni ili provincijalni status, sa mogućim
izuzetkom Nemačke. Sam pokušaj da se stvori nadnacionalna „evropska zajednica “ i da se
izmisli osećaj evropskog identiteta, koji je trebalo da joj odgovara, da nadomesti staru
odanost istorijskim nacijama i drţavama, pokazao je dubinu ovog opadanja.
Da li je ova promena od velikog značaja, osim za političke istoričare? Moţda ne, jer
odraţava samo malene promene u ekonomskoj, intelektualnoj i kulturnoj konfiguraciji
sveta. Ĉak 1914. godine kada su SAD bile najveća industrijska privreda, glavni pionir,
model i propulzivna sila masovne proizvodnje i masovne kulture koje su osvojile svet za
vreme Kratkog dvadesetog veka, pa i takve Sjedinjene Drţave su bile, uprkos svojim
mnogobrojnim osobenostima, prekomorski produţetak Evrope i svrstavale su se u isti koš
sa starim kontinentom pod firmom „zapadne civilizacije“. Kakvi god da su budući izgledi
SAD, one devedesetih godina iza sebe vide Američki vek, doba svog uspona i trijumfa.
Okupljene zajedno zemlje industrijalizovane u devetnaestom veku, i dalje ostaju mesto
daleko najveće koncentracije bogatstva, ekonomske i naučno-tehno- loške moći na planeti,
a isto tako njihovi narodi uţivaju daleko najveći ţivotni standard. Na kraju veka ovo je više
nego kompenzovalo deindustrijalizaciju i pomeranje proizvodnje ka drugim kontinentima.
Do tog nivoa je utisak o potpunom opadanju starog evrocentričnog ili zapadnog sveta bio
površan.
Drugi preobraţaj je bio značajniji. Između 1914. i ranih devedesetih godina, planeta
je postajala sve više jedinstvena operativna jedinica, što nije bila, niti je mogla biti 1914.
godine. U stvari, planeta je danas u većini slučajeva primarna operativna jedinica, što se
posebno zapaţa u poslovanju privrede, a starije jedinice kao što su „nacionalne ekonomije",
definisane politikom teritorijalnih drţava svedene su na smetnje transnacionalnim
delatnostima. Faza u stvaranju „globalnog sela‟ - fraze skovane šezdesetih godina
(Makluan, 1962), koja je ostvarena devedesetih godina, neće izgledati jako poodmakla
posmatračima iz sredine dvadeset i prvog veka, ali je već preobrazila ne samo određene
privredne i tehničke aktivnosti kao i delovanje nauke, već i vaţne aspekte privatnog ţivota,
najviše nezamislivim ubrzanjem komunikacija i transporta. Moţda je najupadljivija
karakteristika kraja dvadesetog veka napetost između ovog ubrzanja procesa globalizacije i
nesposobnosti i društvenih ustanova i kolektivne svesti ljudi da taj proces prihvate. Dosta
čudno, individualna ljudska svest je imala manje nevolja pri prilagođavanju svetu
satelitske televizije, elektronske pošte, praznika na Sejšelima i svakodnevnog
transokeanskog putovanja.
Treći preobraţaj, koji na neki način najviše uznemirava, je dezintegracija starih
obrazaca socijalnih odnosa među ljudima, uz koju uzgred ide pucanje veza između gene-
racija, što će reći, između prošlosti i sadašnjosti. Ovaj proces je bio naročito vidan u najra-
zvijenijim zemljama zapadne verzije kapitalizma, u kojima su vrednosti jednog apsoluta
- socijalnog individualizma bile dominantne, kako u zvaničnim, tako i u nezvaničnim
ideologijama, iako oni koji se drţe tih vrednosti često optuţuju njihove socijalne posledice.
Međutim, ove tendencije su prisutne i drugde, pojačane erozijom tradicionalnih društava i
religija, kao i razaranjem, ili samouništavanjem društava „realnog socijalizma".
20 DOBA EKSTREMA
Takvo društvo koje se sastoji od inače nepovezane kolekcije na sebe usmere- nih
individua koje tragaju samo za sopstvenim zadovoljenjem (bilo da se ono naziva profitom,
uţivanjem, ili nekim drugim imenom) je oduvek implicitno postojalo u teoriji kapitalističke
ekonomije. Sve od Vremena revolucija posmatrači svih ideoloških boja su proricali
doslednu dezintegraciju starih socijalnih veza i osmatrali njen razvoj. Poznato je
elokventno priznanje revolucionarnoj ulozi kapitalizma u Komunističkom manifestu
(„Burţoazija je... nemilosrdno pocepala šarolike izukrštane feudalne veze koje su čoveka
vezivale za njegovog „prirodnog pretpostavljenog‟ i nije ostavila između čoveka i čoveka
nikakvu drugu vezu osim golog interesa" - prevod Moše Pijade) ali to nije sasvim onako
kako je novo i revolucionarno kapitalističko društvo delova-
lo u praksi.
U praksi, ovo novo društvo nije išlo putem potpunog razaranja svega što je
nasledilo od starog društva, već putem selektivnog prilagođavanja nasleđa prošlosti
sopstvenim potrebama. Ne postoji „sociološka zagonetka" oko spremnosti burţoa- skog
društva da uvede „radikalni individualizam u ekonomiju i... raskine sve tradicionalne
društvene odnose u tom procesu (tj. tamo gde su mu se našli na putu) dok istovremeno
strepi od „radikalnog eksperimentalnog individualizma‟ u kulturi (ili u sferi ponašanja i
morala)" Daniel Bell, 1976, str. 18). Najdelotvorniji način za izgradnju industrijske privrede
zasnovane na privatnom preduzetništvu je bio kombinovanje privatnog preduzetništva sa
motivacijama koje nemaju ničeg zajedničkog sa logikom slobodnog trţišta - na primer sa
protestantskom etikom; sa njenim uzdrţavanjem od trenutnog zadovoljenja, sa njenom
etikom teškog rada; sa porodičnom duţnošću i poverenjem; ali svakako ne sa
antinomijskom pobunom individue.
Ipak su Marks i ostali proroci dezintegracije starih društvenih vrednosti i odnosa
bili u pravu. Kapitalizam je bio stalno i bez prekida revolucionarna snaga. Logično je da se
završava dezintegracijom čak i onih delova prekapitalističke prošlosti, koje je prethodno
smatrao pogodnim, čak suštinskim za svoj razvoj. Završava se odsecanjem bar jedne od
grana na kojoj je sedeo. Pod uticajem neobične ekonomske eksplozije za vreme i posle
Zlatnog doba, sa društvenim i kulturnim promenama koje su bile posledice te najdublje
revolucije u društvu od kamenog doba, grana je počela da puca i da se lomi. Na kraju ovog
veka prvi put je bilo moguće videti kako moţe da izgleda svet u kome je prošlost,
uključujući i prošlost prisutnu u sadašnjosti, izgubila svoju ulogu, u kome su stare mape i
karte koje su vodile ljudska bića kroz ţivot i pojedinačno i kolektivno, više ne predstavljaju
krajolik kroz koji se krećemo, ni more po kome brodimo. U kome ne znamo kuda nas vodi
putovanje, pa čak ni kuda treba da nas odvede.
Ovo je ta situacija sa kojom jedan deo čovečanstva već mora da se pomiri na kraju
ovog veka, a mnogo veći deo će morati da se pomiri u novom milenijumu. Međutim, do
tada moţe postati jasnije nego danas kuda čovečanstvo ide. Mi moţemo da gledamo iza
sebe put koji nas je doveo dovde i to je ono što sam pokušao da učinim u ovoj knjizi. Ne
znamo šta će oblikovati budućnost, iako nisam odoleo iskušenju da razmišljam o
problemima budućnosti, ukoliko su se pomaljali iz ruševina onog perioda koji je upravo
stigao do svog kraja. Nadajmo se da će svet biti bolji pravičniji i vitalniji. Ovaj stari vek se
nije dobro završio.
 PRVI DEO

DOBA KATASTROFA
Poglavlje prvo
Doba Totalnog rata

Mrmljaju redovi sivih, strahom maskiranih lica,

Napuštaju rovove, skačući preko ivica,
Dok vreme tupo i uţurbano na ruci im otkucava,
A nada, skrivenih očiju i zgrčenih pesnica U blatu se
batrga. O, Isuse, učini da stane klanica!
Zigfrid Sasun, (Siegfried Sasoon, 1947, str. 71)

Moţda bi bilo smislenije, imajući u vidu optuţbe za ,,varvarstvo“ vazdušnog

napada, sačuvati spoljnu formu formulisanjem blaţih pravila i još uvek nomi-
nalnim ograničavanjem bombardovanja na ciljeve striktno vojnog karaktera... da bi
se izbeglo isticanje istine o tome da je vazdušno ratovanje načinilo takva
ograničenja zastarelim i nemogućim. Moţda će proći izvesno vreme dok se ne desi
sledeći rat i u međuvremenu bi javnost mogla da se obrazuje u pogledu značenja
vazdušnih snaga.
Pravila koja se tiču bombardovanja iz aviona, 1921
(Townshend, 1986, str. 161)

(Sarajevo, 1946.) Ovde kao i u Beogradu, vidim po ulicama znatan broj mladih
ţena sa prosedom, pa i sasvim sedom kosom. Njihova lica su izmučena, ali još
mlada, a oblici tela odaju još bolje njihovu mladost. Ĉini mi se da vidim kako je
iznad glava tih slabih stvorenja prošla ruka ovoga rata (...)
Ta se slika neće moći sačuvati za budućnost; te glave će brzo i još jače
posedeti pa zatim potpuno iščeznuti. To je šteta. Ništa ne bi bolje i jasnije govorilo
budućim naraštajima o našem vremenu nego te mlade sede glave, kojima je
potpuno ili delimično ukradena bezbriţnost i radost mladih godina.
Neka u ovoj zabelešci ostane bar pomen o njima.
Ivo Andrić, Znakovi pored puta, Sabrana dela, tom XVI, Beograd, 1981, str. 355-356
(englesko izdanje 1992. godine)

„Svetiljke su se pogasile širom Evrope“ rekao je Edvard Grej, sekretar spoljnih poslova
Velike Britanije, dok je gledao svetla Vajthola u noći kada su Britanija i Nemačka ušle u rat
1914. godine, „više ih nećemo videti upaljene za našeg ţivota“. U Beču, veliki satiričar Karl
Kraus spremao se da opiše i optuţi taj rat u jednoj neobičnoj drami-reportaţi na 792 strane
koju je naslovio Poslednji dani čovečanstva. Oboji-
24 DOBA KATASTROFA
ca su svetski rat videli kao kao kraj jednog sveta i nisu bili jedini. To nije bio kraj sveta
- iako je bilo trenutaka, tokom trideset i jedne godine svetskog konflikta od austrijske
objave rata Srbiji 28. jula 1914. godine, do bezuslovne predaje Japana 14. avgusta 1945.
godine, - četiri dana nakon eksplozije prve atomske bombe - u kojima kraj znatnog dela
čovečanstva nije izgledao udaljen. Sigurno je bilo vremena kada se od boga ili bogova za
koje poboţni ljudi veruju da su stvorili svet i sve na svetu, moglo očekivati da zaţale što su
to učinili.
Ljudska vrsta je opstala. Međutim, veliko zdanje devetnaestovekovne civilizacije
skvrčilo se u plamenovima svetskoga rata, kada su se njeni stubovi srušili. Bez toga se ne
moţe razumeti Kratki dvadeseti vek. On je bio obeleţen ratom. Ţiveo je i mislio u uslovima
svetskog rata, čak i kada su topovi ćutali i kada bombe nisu eksplodirale. Istorija ovog
veka, i još određenije, istorija njegovog početnog doba sloma i katastrofe, mora otpočeti sa
istorijom tridesetjednogodišnjeg svetskog rata.
Za one koji su odrasli pre 1914. godine, kontrast je bio tako dramatičan da su
mnogi od njih - uključujući i generaciju roditelja ovog istoričara, ili, u svakom slučaju, za
srednjoevropske pripadnike te generacije, odbijali su da vide svaki kontinuitet sa prošlo-
šću. ,,Mir“ je za njih značio „pre 1914“: nakon toga je došlo nešto što više nije zasluţivalo to
ime. Ovo je bilo razumljivo. Pre 1914. godine nije bilo velikog rata tokom čitavog veka,
naime, takvog rata u kome su bile umešane sve, pa čak ni većina velikih sila, od velikih
igrača međunarodne diplomatske igre, što su u to vreme bile šest evropskih „velikih sila“
(Britanija, Francuska, Rusija, Austro-Ugarska, Pruska-posle 1871. ujedinjena Nemačka - a
nakon ujedinjenja i Italija) SAD i Japan. U samo jednom kratkom ratu su u okršaju
učestvovale više od dve velike sile, Krimskom ratu (1854-56) između Rusije na jednoj i
Britanije i Francuske na drugoj strani. Štaviše, većina ratova koji su uopšte uključivali
velike sile su bili relativno brzi. Daleko najduţi od njih nije bio međunarodni sukob već
građanski rat unutar Sjedinjenih Američkih Drţava. Trajanje rata mereno je mesecima, ili
čak (kao u ratu 1866. godine između Pruske i Austrije) nedelja- ma. Između 1871. i 1914.
godine uopšte nije bilo ratova u Evropi u kojima su armije velikih sila prelazile bilo koju
neprijateljsku granicu, iako se na Dalekom istoku Japan borio sa Rusijom i potukao je 1904-
1905. godine, poţurujući tako rusku revoluciju.
Uopšte nije bilo svetskih ratova. U osamnaestom veku Francuska i Engleska su se
nadmetale u nizu ratova čija su se bojišta kretala od Indije preko Evrope, do Sever- ne
Amerike, a i po svetskim okeanima. Između 1815. i 1914. godine nijedna velika sila se nije
borila sa drugom izvan svog uţeg regiona, iako su naravno, bile uobičajene agresivne
ekspedicije imperijalnih sila ili onih koje su teţile da to budu, protiv slabijih prekomorskih
neprijatelja. Većina njih su bile spektakularne jednostrane borbe, kao što je rat SAD protiv
Meksika (1846-1848) i Španije (1898) ili razne kampanje za širenje britanskog i francuskog
kolonijalnog carstva, mada je jednom ili dvaput čak i slabima prekipelo, kao kada su
Francuzi morali da se povuku iz Meksika 1860-ih godina i Itali- jani iz Etiopije 1896.
godine. Ĉak su i najopasniji protivnici modernih drţava, koje su sve više punile svoje
arsenale premoćnom tehnologijom smrti, mogli u najboljem slučaju, jedino da se nadaju da
će odloţiti neizbeţno odstupanje. Ovakvi egzotični sukobi bili su više materijal za
avanturističku literaturu ili za izveštaje ratnih dopisnika - profesije koja je izum sredine
devetnaestog veka, nego što su bili stvar od neposrednog značaja za većinu stanovnika
zemalja koje su ih započinjale i dobijale.
Sve se ovo izmenilo 1914. godine. Prvi svetski rat je uključio sve velike sile i u
stvari sve evropske drţave osim Španije, Holandije, tri skandinavske drţave i Švajcar-
 DOBA TOTALNOG RATA 25
ske. I više od toga, prekomorske trupe su bile, često prvi put, poslate da se bore i rade
izvan sopstvenih regiona. Kanađani su se borili u Francuskoj, Australijanci i Novoze-
lanđani su iskovali svoju nacionalnu svest na jednom egejskom poluostrvu — „Galipo- lje“
je postalo njihov nacionalni mit - i, što je još značajnije, Sjedinjene Drţave su odbacile
upozorenje Dţordţa Vašingtona protiv „evropskog uplitanja" i poslale svoje ljude da se
bore u Evropi, tako odredivši oblik istorije dvadesetog veka. Indijci su poslati u Evropu i
na Srednji istok, kineski radni bataljoni su došli na Zapad, Afrikanci su se borili u
francuskoj armiji. Iako vojne operacije izvan Evrope nisu bile značajne, pomorski rat je
ponovo postao globalan: njegova prva bitka vođena je 1914. godine oko Folklandskih
ostrva, a njegove odlučujuće kampanje su nemačke podmornice i saveznički konvoji vodili
na površini i ispod površine severnog i srednjeg Atlantika.
Jedva da ima potrebe da se pokazuje to da je Drugi svetski rat bio doslovce
globalan. U njega su se umešale bukvalno sve nezavisne drţave sveta, voljno ili nevoljno,
iako su latinoameričke republike učestvovale sasvim nominalno. Izuzev buduće Irske
Republike, Švedske, Švajcarske, Portugalije, Turske i Španije u Evropi, a moţda
Avganistana izvan nje, ceo globus je bio ili u ratnom stanju, ili okupiran, ili i jedno i drugo.
Kada je reč o bojištima, imena melanezijskih ostrva, naselja u pustinjama sever- ne Afrike,
u Burmi i na Filipinima su čitaocima novina i slušaocima radija - a ovo je suštinski bio rat
radijskih vesti - postala isto tako poznata kao i imena arktičkih i kavkaskih bitaka,
Normandije, Staljingrada i Kurska. Drugi svetski rat bio je lekcija iz svetske geografije.
Lokalni, regionalni ili globalni, ratovi dvadesetog veka odigravaće se u većim
srazmerama od bilo čega ranije doţivljenog. Među sedamdeset i šest međunarodnih ratova
od 1816. do 1965. godine, koje su američki specijalisti koji vole da rade takve stvari,
rangirali po broju mrtvih, vodeća četiri su se odigrala u dvadesetom veku: dva svetska rata,
japanski rat protiv Kine 1937-1939 i korejski rat. U njima je izginulo više od milion ljudi u
bitkama. Najveći zabeleţeni međunarodni rat postnapoleonovskog devetnaestog veka, onaj
između Pruske/Nemačke i Francuske 1870-1871. godine, pobio je moţda 150 000 ljudi, po
redu veličina uporedljiv sa ţrtvama Ĉako (Chaco) rata 1932-1935 između Bolivije (oko 3
miliona stanovnika) i Paragvaja (oko 1,4 milion stanovnika). Ukratko, 1914. godina otvorila
je doba masakra (Singer, 1972, str. 66, 131).
Nema mesta u ovoj knjizi da se rasprave uzroci Prvog svetskog rata, što je ovaj
autor pokušao da skicira u knjizi Doba carstva. On je otpočeo kao suštinski evropski rat
između trostrukog saveza Francuske, Britanije i Rusije na jednoj strani i takozvanih
„centralnih sila“ na drugoj strani, Srbije i Belgije koje su odmah uvučene u rat austrijskim
napadom na jednu (čime je zapravo otpočeo rat) i nemačkim napadom na drugu zemlju
(što je bio deo nemačkih strategijskih ratnih planova). Turska i Bugarska su uskoro prišle
centralnim silama, dok se na drugoj strani Trojna alijansa razvila u vrlo veliku koaliciju.
Italija je podmićena da uđe; takođe su uključeni Grčka, Rumunija i (više formalno)
Portugalija. Vaţnija od toga je činjenica da se Japan skoro odmah priključio da bi preuzeo
nemačke pozicije na Dalekom istoku i na Zapadnom Pacifiku, ali se nije zanimao ni za šta
izvan sopstvenog regiona, i - što je još značajnije - SAD su pristupile 1917. godine. U stvari,
njihova intervencija se pokazala odlučujućom.
Nemci su se tada, kao i u Drugom svetskom ratu, suočili sa mogućim ratom na dva
fronta, sa izuzetkom Balkana, na koji su bili uvučeni savezništvom sa Austro- -Ugarskom.
(Ipak, pošto su tri od četiri Centralne sile bile u balkanskom regionu,
26 DOBA KATASTROFA
Turska i Bugarska kao i Austrija - tamo strateški problem nije bio toliko teţak.) Nemač- ki
plan je bio da brzo onesposobe Francusku na Zapadu, pa da onda istom brzinom
onesposobe Rusiju na Istoku, pre nego što carska imperija uzmogne da svoju ogromnu
vojnu snagu u ljudstvu stavi u puno dejstvo. Tada, kao i kasnije, Nemačka je planirala
munjevitu kampanju (što će u Drugom svetskom ratu biti nazvano blitzkrieg), jer je tako
morala. Taj plan je skoro uspeo, ali ne sasvim. Nemačka armija je napredovala u
Francusku, između ostalog i kroz neutralnu Belgiju, i tek je zaustavljena na dvadesetak
milja istočno od Pariza na reci Marni pet do šest nedelja nakon objave rata. (1940. godine,
taj plan će uspeti.) Tada su se malo povukli i obe strane - Francuzi, popunjeni onim što je
ostalo od Belgijanaca i britanskim kopnenim snagama koje će uskoro narasti do ogromnih
srazmera - improvizovali su paralelne linije defanzivnih rovova i utvrđenja koji su se
uskoro neprekidno protezali od obale Kanala u Flandriji do švaj- carske granice,
prepuštajući Belgiju i dobar deo istočne Francuske nemačkoj okupaciji. Rovovi se nisu
znatnije pomerili u toku sledeće tri i po godine.
To je bio „Zapadni front“ koji će postati mašina za masakr kakva verovatno nikada
ranije nije bila viđena u istoriji ratovanja. Milioni ljudi su se suočavali preko grudobrana od
peščanih vreća, iz rovova ispod kojih su ţiveli zajedno sa pacovima i vaškama, a i slično
njima. S vremena na vreme, njihovi generali bi pokušavali da se izbave iz ovog ćorsokaka.
Dani, čak i nedelje neprekidnog artiljerijskog bombardovanja - koje je jedan nemački pisac
kasnije nazvao „uraganima čelika'1 (Ernst Jinger, 1921) - trebalo je da „omekšaju"
protivnika i da ga uteraju ispod zemlje, sve dok se u pravom trenutku ljudski talasi ne bi
popeli preko grudobrana, obično zaštićenih koturima i mreţama bodljikave ţice, na „ničiju
zemlju11, haos koji su sačinjavali vodom ispunjeni krateri, patrljci uništenog drveća, blato i
ostavljeni leševi, da bi napredovali ka mitraljezima koji bi ih pokosili. Kao što su to
unapred znali. Pokušaj Nemaca da se probiju kod Verdena 1916. godine (februar - juli) bio
je bitka sa dva miliona učesnika i jednim milionom ţrtava. Britanska ofanziva na Somi,
planirana da prisili Nemce da prekinu verdensku ofanzivu koštala je Britance 620 000
mrtvih - 60 000 prvog dana napada. Ne iznenađuje da je u sećanju Britanaca i Francuza,
koji su najveći deo Prvog svetskog rata vojevali na Zapadnom frontu, „Veliki rat 11 ostavio
strašnije i traumatičnije uspomene od Drugog svetskog rata. Francuzi su izgubili skoro 20
odsto svojih muškaraca doraslih za vojsku, a ako dodamo ratne zarobljenike, ranjene i
trajno onesposobljene i unakaţene - ona „gueules casses’“ ("smrskana lica‟) koja su postala
tako upečatljiv deo naknadne predstave o ratu - od tri Francuza ne mnogo više od jednog je
prošlo kroz rat bez ozleda. Šanse pet miliona britanskih vojnika da preţive rat nepovređeni
bile su otprilike pola-pola. Britanci su izgubili jednu generaciju - polovinu muškaraca
mlađih od trideset godina (Winter, 1986, str. 83) - u značajnoj meri iz redova viših klasa, čiji
su mlađi pripadnici, kojima je kao dţentlmenima suđeno da budu oficiri koji daju primer,
marširali u bitku na čelu svojih ljudi i shodno tome bivali prvi pokošeni. Ĉetvrtina
studenata Oksforda i Kembridţa mlađih od dvadeset i pet godina koji su sluţili u
britanskoj armiji 1914. godine je ubijena (Winter, 1986, str. 98). Nemci, iako je broj njihovih
mrtvih bio čak veći nego kod Francuza, izgubili su manji procenat muškaraca iz svoje
mnogo brojnije populacije vojnih obveznika - 13 odsto. Ĉak i upadljivo umereniji gubici
SAD (116 000, prema 1,6 miliona Francuza, skoro 800 000 Britanaca i 1,8 miliona Nemaca)
zapravo pokazuju ubilačku prirodu Zapadnog fronta, jedinog na kome su se borili. Jer dok
su SAD izgubile 2,5 do 3 puta više u Drugom nego u Prvom svetskom ratu, američke snage
su dejstvovale 1917-1918
 DOBA TOTALNOG RATA 27
godine jedva godinu i po dana, u poređenju sa tri i po godine Drugog svetskog rata, i to
samo na jednom uskom sektoru a ne širom sveta.
Uţasi ratovanja na Zapadnom frontu imaće čak mračnije posledice. Samo iskustvo
rata je prirodno pomoglo da se brutalizuju i ratovanje i politika: ako se prvo moţe voditi
bez obzira na ljudsku ili bilo koju cenu, zašto ne i drugo? Većina ljudi koji su sluţili vojsku
u Prvom svetskom ratu, uglavnom kao regruti - iz njega su izašli kao ubeđeni mrzitelji
rata. Međutim, oni bivši vojnici koji su prošli kroz ovu vrstu rata a da se nisu okrenuli
protiv njega, ponekad su izvlačili iz zajedničkog iskustva ţivljenja sa smrću i hrabrošću,
jedan osećaj neizrecive i divlje nadmoćnosti, i to ne samo nad ţenama i onima koji se nisu
borili, popunjavali su redove prvobitne posleratne ultradesnice. Adolf Hitler je bio samo
jedan od takvih ljudi za koje je to što su bili frontsoldati bilo formativno iskustvo njihovih
ţivota. Suprotna reakcija je pak, imala podjednako negativne posledice. Posle rata
političarima je postalo očevidno, bar u demokratskim zemljama, da krvave kupke kao ona
1914-1918. godine neće više biti tolerisane od glasača. Poslerat- na strategija Britanije i
Francuske, poput postvijetnamske strategije Sjedinjenih Američkih Drţava, zasnivala se na
toj pretpostavci. Na kraći rok ovo je pomoglo Nemcima da dobiju Drugi svetski rat na
Zapadu protiv Francuske koja se posvetila tome da čuči iza svojih nedovršenih fortifikacija
i koja, kada su one bile probijene, jednostavno nije bila voljna da nastavi borbu; i Britanije
koja je očajnički izbegavala da se upusti u onu vrstu masovnog kopnenog rata kakav je
desetkovao njen narod 1914-1918. godine. Na duţu stazu demokratske vlade nisu uspele
da odole iskušenju da spasavaju ţivote sopstvenih građana time što su ţivote građana
neprijateljskih zemalja smatrale potpuno potrošnim materijalom. Ispuštanje atomske
bombe na Hirošimu i Nagasaki 1945. godine nije samo opravdavano kao neizbeţno za
pobedu, koja je do tada već bila potpuno izvesna, već kao način da se poštede ţivoti
američkih vojnika. Ali moţda ni pomisao da će bomba sprečiti američkog saveznika,
Sovjetski Savez, da ne postavlja zahteve za većim udelom u japanskom porazu, nije bila
odsutna u glavama vlade Sjedinjenih Drţava.
Dok se Zapadni front ustalio u krvavoj pat-poziciji, Istočni front je ostao u pokretu.
Nemci su satrli nezgrapne ruske invazione snage u bici kod Tanenberga u prvim mesecima
rata i posle toga su, uz na mahove delotvornu pomoć Austrijanaca, isterali Ruse iz Poljske.
Uprkos povremenim ruskim kontraofanzivama, bilo je jasno da Centralne sile stiču
premoć, a da Rusija vojuje defanzivnu akciju zaštitnice pred nemačkim napredovanjem.
Na Balkanu, Centralne sile su kontrolisale situaciju, uprkos neujednačenom vojnom učinku
klimavog Habzburškog carstva. Lokalne zaraćene drţave, Srbija i Rumunija pretrpele su,
sticajem okolnosti, daleko najveće vojne gubitke. Saveznici, uprkos tome što su okupirali
Grčku, nisu napravili pomak sve do kolapsa Centralnih sila nakon leta 1918. godine.
Italijanski plan da otvore novi front protiv Austro-Ugarske u Alpima je propao, uglavnom
zbog toga što mnogi italijanski vojnici nisu videli smisla u borbi za vladu koju nisu
smatrali svojom, i čiji je jezik malo ko od njih mogao da govori. Posle velikog vojnog
debakla kod Kaporeta 1917. godine, koji je ostavio knjiţevnu uspomenu u romanu Ernesta
Hemingveja Zbogom oruţje, Italijani su čak morali da budu učvršćeni pojačanjima iz
drugih savezničkih armija. U međuvremenu, Francuska, Britanija i Nemačka su na
Zapadnom frontu do smrti puštali krv jedni drugima, Rusija je sve gore bivala
destabilizovana ratom koji je očigledno gubila, a Austro-Ugarska carevina se sve jače
teturala ka svom slomu, za kojim su čeznuli njeni lokalni nacionalistički pokreti, a sa kojim
su se saveznički ministri spoljnih poslova pomirili bez entuzijazma, pravilno predviđajući
jednu nestabilnu Evropu.
28 DOBA KATASTROFA
Presudno pitanje za obe strane na Zapadnom frontu je bilo kako krenuti sa mrtve
tačke, jer bez pobede na Zapadu nijedna ne bi mogla da dobije rat, još i više zbog toga jer je
i pomorski rat zapao u ćorsokak. Sem nekih izolovanih krstarica, Saveznici su kontrolisali
okeane, ali su se britanska i nemačka flota suočile i imobilisale jedna drugu na Severnom
moru. Njihov jedini pokušaj stupanja u bitku (1916) završio se neodlučeno, ali od tada se
nemačka flota ograničila na to da ostane u svojim bazama, što je kada se sve uzme u obzir,
bilo najpovoljnije za Saveznike.
Obe strane su pokušavale da naprave prodor pomoću tehnologije. Nemci - oduvek
snaţni u herniji - uveli su otrovni gas na bojište, gde se gas pokazao i kao varvarski i kao
neefikasan, ostavljajući za sobom jedini pravi slučaj zvaničnog humanitarnog odbacivanja
nekog sredstva vođenja rata, Ţenevsku konvenciju iz 1925. godine, kojom se svet
zavetovao da ne koristi hemijsko oruţje. I stvarno, iako su sve vlade nastavile da se
spremaju za takav rat i očekivale od neprijatelja da ga upotrebi, nijedna strana u Drugom
svetskom ratu nije upotrebila hemijsko oruţje, mada humanitarna osećanja nisu sprečila
Italijane da gasom truju ljude u kolonijama. (Naglo opadanje civilizacijskih vrednosti posle
Drugog svetskog rata konačno je vratilo otrovne gasove. Tokom iransko-iračkog rata
osamdesetih godina, Irak, tada entuzijastički podrţavan od zapadnih zemalja, slobodno je
koristio gas i protiv vojnika i protiv civila.) Britanci su prednjačili u izradi oklopnog vozila
sa gusenicama, još uvek poznatog pod tadašnjim tajnim imenom tenk, ali njihovi generali,
koji su bili daleko od impresivnih, još uvek nisu znali kako da ga upotrebe. Obe strane su
koristile nove, još uvek krhke avione, kao što su (Nemci) koristili i neobične letelice u
obliku cigare, ispunjene helijumom, eksperimentišući sa vazdušnim bombardovanjem,
srećom sa nevelikim učinkom. Vazdu- šno ratovanje je došlo na svoje, u znatnoj meri kao
sredstvo terorisanja civila, u toku Drugog svetskog rata.
Jedino tehnološko oruţje koje je imalo veliko dejstvo na ratovanje 1914-1918 bila je
podmornica, jer su obe strane, nesposobne da poraze protivničke vojnike, pribe- gle
izgladnjivanju protivničkih civila. Pošto su sve britanske linije snadbevanja bile pomorske,
činilo se izvodljivim udaviti Britanska ostrva sve surovijim podmorničkim ratom protiv
brodovlja. Kampanja je došla tik do uspeha 1917. godine, pre nego što su pronađeni
delotvorni načini suprotstavljanja, ali je više od svega drugog učinila da se SAD uvuku u
rat. Britanci su, zauzvrat, dali sve od sebe da blokiraju snadbevanje Nemačke, to jest, da
izgladne i nemačku ratnu privredu i nemačko stanovništvo. Bili su efikasniji nego što je
trebalo, pošto, kao što ćemo videti, nemačka ratna privreda nije vođena sa onom
efikasnošću i racionalnošću na koju su Nemci bili ponosni. Za razliku od nemačke ratne
mašine, koja je bila upadljivo nadmoćna nad svim ostalima, u Prvom, kao i u Drugom
svetskom ratu. Ova potpuna nadmoćnost je mogla da se pokaţe kao odlučujuća, da
saveznici nisu mogli da računaju na praktično neograničene resurse SAD od 1917. godine.
Kako su tada stvari stajale, Nemačka je, čak i sputana savezništvom sa Austrijom, osigurala
potpunu pobedu na Istoku, izbacivši 1917-1918 godine Rusiju iz rata u revoluciju, i iz
velikog dela njenih evropskih teritorija. Nakon nametanja Brest Litovskog mira (mart 1918)
nemačka armija je, sada slobodna da se koncentriše na Zapad, zapravo probila Zapadni
front i ponovo napredovala ka Parizu. Zahvaljujući bujici američkih pojačanja i opreme,
Saveznici su se oporavili, ali je za izvesno vreme izgledalo da je nemačka pobeda sasvim
blizu. Ipak, to je bio poslednji hitac iscrpljene Nemačke koja je sama znala da je na ivici
poraza. Jednom kada su Saveznici počeli da napreduju u leto 1918. godine, kraj je bio
udaljen
 DOBA TOTALNOG RATA 29
samo nekoliko nedelja. Centralne sile nisu samo priznale poraz, već su se srušile. Revo-
lucija je prešla preko centralne i jugoistočne Evrope u jesen 1918. godine, kao što je prešla
preko Rusije 1917. godine (vidi sledeće poglavlje). Nijedna stara vlada nije ostala
neoborena od granica Francuske do Japanskog mora. Ĉak su i zaraćene zemlje na
pobedničkoj strani bile uzdrmane, iako je teško poverovati da Francuska i Britanija ne bi
preţivele čak i poraz kao stabilni politički entiteti; ali to ne vaţi i za Italiju. Izvesno je da
nijedna poraţena zemlja nije izbegla revoluciju.
Ako bi ustao iz groba da bi posmatrao Prvi svetski rat, neko od velikih ministara ili
diplomata iz prošlosti - jedan od onih koje su ambicioznim pripadnicima diplomatskih
sluţbi u njihovim zemljama predočavali kao uzor, jedan Taljeran ili jedan Biz- mark,
sigurno bi se zapitao zašto razumni drţavnici nisu odlučili da smire rat nekakvim
kompromisom pre nego što je rat uništio svet iz 1914. godine. I mi se moramo zapitati.
Većina nerevolucionarnih i neideoloških ratova prošlosti nisu vođeni kao borbe do
istrebljenja ili totalnog iscrpljivanja. Ideologija svakako nije bila 1914. godine ono što je
razdvajalo zaraćene strane, osim utoliko koliko je rat morao da se vodi na obema stranama
mobilizacijom javnog mnjenja, tj. tvrdnjama da postoji duboki izazov prihvaćenim
nacionalnim vrednostima, kao što je rusko varvarstvo za nemačku kulturu, nemački
apsolutizam za francusku i britansku demokratiju i tome slično. Osim toga bilo je
drţavnika koji su preporučivali neku vrstu kompromisnog sporazuma čak i izvan Rusije i
Austro-Ugarske, koji su u tom smislu lobirali među svojim Saveznicima, ali sa sve većim
osećanjem očaja kako se poraz primicao. Zašto su, onda, vodeće sile na obe strane vodile
Prvi svetski rat kao „igru nulte sume“ tj. kao rat koji moţe biti samo totalno dobijen ili
totalno izgubljen?
Razlog je bio taj, što je ovaj rat, za razliku od ranijih ratova koji su tipično vođeni
za ograničene ciljeve koji se tačno mogu odrediti, vođen zbog neograničenih ciljeva. U
Dobu carstva, politika i ekonomija su se stopile. Međunarodno političko suparništvo je bilo
primenjeno na ekonomski rast i takmičenje, ali je karakteristična crta ovog nadmetanja bila
upravo ta, da ono nije imalo granica. „Prirodne granice" Standard Oila, Dojče banke ili De
Beers Diamond korporacije bile su na kraju svemira, ili bar na kraju njihovih mogućnosti
širenja" (Hobsbaum, 1987, str. 318). Konkretno rečeno, za dva glavna takmičara, Nemačku i
Britaniju, nebo je moralo da bude granica, pošto je Nemačka ţelela onakvu globalnu i
pomorsku poziciju kakvu je zauzimala Britanija, i stoga je automatski htela da potisne
Britaniju, već u opadanju, u inferiorni status. To je bilo ili-ili. Za Francusku, onda kao i
kasnije, ulozi su bili manje globalni, ali jednako vaţni: nadoknada njene sve veće
demografske i ekonomske inferiornosti u odnosu na Nemačku. Takođe je u pitanju bila i
budućnost Francuske kao velike sile. U oba slučaja kompromis bi samo značio odlaganje.
Za samu Nemačku bi se moglo pretpostaviti da je mogla da sačeka dok njena rastuća
veličina i nadmoćnost ne stave Nemačku u onaj poloţaj za koji su njene vlade smatrale da
je dostojan, što bi se pre ili kasnije desilo. U stvari, početkom devedesetih godina je
dominantna pozicija dva puta poraţene Nemačke u Evropi, bez zahteva za nezavisnom
vojnom snagom, bila manje sporna nego Što je militaristička Nemačka ikada pretendovala
pre 1945. godine. Pa ipak je do toga došlo jer su Britanija i Francuska, kako ćemo videti,
posle Drugog svetskog rata bile prisiljene, mada nerado, da prihvate svoje raţalovanje u
drugorazredni status, baš kao i što je Savezna Republika Nemačka, uz svu svoju
ekonomsku snagu, spoznala da je u svetu posle 1945. godine supremacija pojedinačne
drţave ostala i morala bi da ostane, iznad njenih snaga. Početkom veka, na vrhuncu
imperijalne i imperijalističke ere i nemački zahtevi na jedin
30 DOBA KATASTROFA
stveni status u svetu („Nemački duh obnoviće svet“ glasila je parola) i otpor Francuske i
Britanije neosporno još „velikih sila“ u evrocentričnom svetu, bili su dotada netaknuti. U
teoriji, nema sumnje da je bio moguć kompromis po ovoj ili onoj tački skoro mega-
lomanskih „ratnih ciljeva" koje su obe strane formulisale čim je rat izbio, ali u praksi jedini
ratni cilj na koji se računalo bio je totalna pobeda: ono što je u Drugom svetskom ratu
nazvano „bezuslovna predaja1'.
To je bio jedan apsurdan i samoporaţavajući cilj koji je upropastio i pobedni- ke i
pobeđene. Poraţene je doveo do revolucije a pobednike do bankrota i psihičke iscrpljenosti.
U 1940. godini Francuska je bila pregaţena od strane slabijih nemačkih snaga smešnom
lakoćom i brzinom, i prihvatila je podređenost Hitleru bez oklevanja, zato što je ta zemlja
iskrvarila skoro do smrti od 1914. do 1918. godine. Britanija nikad nije bila ista posle 1918.
godine, jer je upropastila svoju privredu vodeći rat koji je stvarno bio iznad njenih
mogućnosti. Osim toga, totalna pobeda, ratifikovana kaznenim diktiranim mirom, ono
malo šansi da se obnovi nešto što bi bar slabašno podse- ćalo na stabilnu, liberalnu,
burţoasku Evropu, kao što je to odmah spoznao ekonomista Dţon Majnard Kejnz. Ako
Nemačka nije bila reintegrisana u evropsku privredu, ako njena ekonomska teţina unutar
te privrede nije bila priznata i prihvaćena, tu nije moglo biti stabilnosti. Ali ovakvo
razmatranje je bilo poslednja stvar na umu onih koji su se borili da eliminišu Nemačku.
Glavne preţivele pobedničke sile (SAD, Britanija, Francuska, Italija) nametnule su
mirovni ugovor, poznat pod ne baš najtačnijim imenom Versajski ugovor2, u čijem je
razmatranju dominiralo pet problema. Najaktuelniji je bio slom tolikih reţima u Evropi i
pojava jednog alternativnog revolucionarnog boljševičkog reţima u Rusiji, posvećenog
univerzalnoj subverziji i koji je predstavljao magnet za revolucionarne snage svugde po
svetu (vidi poglavlje 2). Drugo, postojala je potreba da se kontroliše Nemačka, koja je na
kraju krajeva, bez ičije pomoći zamalo porazila Saveznike. Iz očiglednih razloga, to je bila i
otada ostala, glavna briga Francuske. Treće, mapa Evrope mora biti iznova nacrtana i da bi
se oslabila Nemačka i da bi se popunila velika praznina koja je ostala u Evropi i na
Srednjem istoku istovremenim porazom i kolapsom Ruskog, Habzburškog i Otomanskog
carstva. Glavni pretendenti na nasleđe, bar u Evropi, bili su razni nacionalistički pokreti
koje su pobednici ohrabrivali u onoj meri u kojoj su ovi bili antiboljševički. U stvari, u
Evropi je osnovni princip preuređenja granica bio stvaranje etničko-lingvističkih
nacionalnih drţava, u skladu sa verovanjem da nacije mora da imaju „pravo na
samoopredeljenje“. Predsednik SAD, Vilson, čiji su stavovi posmatrani kao izraz volje sile
bez koje bi rat bio izgubljen, bio je strastveno predan ovom verovanju, koga se bilo (i sada
je) lakše drţati daleko od etničke i jezičke stvarnosti regiona koje je trebalo izdeliti u čiste
nacionalne drţave. Ovaj pokušaj je bio katastrofa, što se još moţe videti u Evropi
devedesetih godina. Oni nacionalni konflikti koji danas razdiru ovaj kontinent su stari
versajski đavoli koji su još jednom došli po svoje.3 Iscrtavanje mapa po Srednjem istoku bila
je podela duţ konvencionalnih imperijalnih granica - između Britanije i Francuske - izuzev
Palestine, gde je

2 Versajski ugovor je potpisivanje mira sa Nemačkom. Razni parkovi i zamkovi u pariškoj

okolini dali su svoja imena ostalim ugovorima: Sen Zermen sa Austrijom; Trijanon sa Mađarskom; Sevr
sa Turskom; Neji sa Bugarskom.
3 Jugoslovenski građanski rat, secesionistička agitacija u Slovačkoj, secesija baltičkih drţava do

SSSR-a, mađarsko-rumunski konflikt oko Transilvanije, moldavski separatizam, su neki od

eksplozivnih problema koji ili nisu postojali, ili nisu mogli da postoje pre 1914. godine.
 DOBA TOTALNOG RATA 31
britanska vlada, briţna zbog međunarodne podrške Jevreja tokom rata, neoprezno i
dvosmisleno obećala da ustanovi „nacionalni dom“ za Jevreje. Ovo će postati još jedan
problematičan i nezaboravljen ostatak Prvog svetskog rata.
Problemi iz četvrtog paketa su bili oni unutar pobedničkih zemalja - što u praksi
znači, Britaniju, Francusku i SAD - i trvenje među njima. Najvaţnija posledica takvog
internog politiziranja je bila ta da je Kongres Sjedinjenih Drţava odbio da ratifikuje mirovni
ugovor u velikoj meri napisan od svog predsednika, a SAD su se postepeno povukle iz
mirovnog procesa, što je imalo dalekoseţne rezultate.
Na kraju, pobedničke sile su očajnički tragale za takvom vrstom mira koja bi
učinila nemogućim još jedan rat nalik na onaj koji je upravo opustošio svet i čije su
posledice bile svuda okolo. Omanuli su na najspektakularniji način. Za dvadeset godina
svet je još jednom bio u ratu.
Precrtavanje mape Evrope i nastojanje da se svet načini sigurnim od boljševizma,
preklopili su se, pošto je najdirektniji način da se izađe na kraj sa revolucionarnom
Rusijom, ako ona nekim slučajem opstane - što nikako nije bilo izvesno 1919. godine - bio
taj da se ona izoluje iza „karantinskog pojasa“ („sanitarnog kordona“ u tadašnjem jeziku
diplomatije) antikomunističkih drţava. Obzirom da je njihova teritorija većim delom ili u
celini bila izrezana iz bivših ruskih zemalja, njihovo neprijateljstvo prema Moskvi je moglo
biti zagarantovano. Od severa ka jugu te zemlje su bile: Finska, autonomna oblast, kojoj je
Lenjin dopustio da se otcepi; tri nove male baltičke republike (Estonija, Litvanija, Letonija),
za koje nije bilo istorijskog presedana; Poljska, sa obnovljenom drţavnom nezavisnošću
posle 120 godina, i ogromno uvećana Rumunija, udvostručena po površini dodavanjem
mađarskih i austrijskih delova teritorije Habzburškog carstva i bivšom ruskom
Besarabijom. Većinu ovih teritorija je zapravo Nemačka odvojila od Rusije i da nije bilo
Oktobarske revolucije, sigurno bi bile vraćene toj drţavi. Pokušaj da se ovaj izolacioni pojas
produţi na Kavkaz nije uspeo, u osnovi zbog toga što je revolucionarna Rusija našla
zajednički jezik sa nekomunističkom ali revolucionarnom Turskom, koja nije imala
sklonosti prema britanskim i francuskim imperijalistima. Stoga zakratko nezavisne drţave
Jermena i Gruzina uspostavljene nakon Brest Litovska, kao i pokušaj Britanaca da otcepi
naftom bogati Azerbejdţan nisu preţiveli pobedu boljševika u građanskom ratu 1918-1920.
godine i sovjetsko-turski ugovor iz 1921. godine. Ukratko, na Istoku su Saveznici prihvatili
granice koje je Nemačka nametnula revolucionarnoj Rusiji, ukoliko one nisu napravljene
neodrţivim delovanjem snaga izvan njihove kontrole.
I još su ostali veliki delovi uglavnom austro-ugarske Evrope da se preraspodele po
novoj karti. Austrija i Ugarska su redukovane na nemačke i mađarske okrajke, Srbija se
proširila u veliku novu Jugoslaviju spajanjem sa (bivšom austrijskom) Slovenijom i (bivšom
ugarskom) Hrvatskom, kao i sa prethodno nezavisnim malim plemenskim kraljevstvom
stočara i ratnika, Crnom Gorom, turobnom masom planina čiji su stanovnici reagovali na
nečuven gubitak nezavisnosti masovnim preobraćanjem na komunizam, koji je, kako su
osećali, poštovao njihove herojske vrline. Takođe je komunizam povezivan sa
pravoslavnom Rusijom, čiju veru su nepokoreni ljudi Crne Planine kroz mnoge vekove
branili od turskih nevernika. I nova Cehoslovačka je oblikovana pridruţivanjem bivšeg
industrijskog jezgra Habzburškog carstva, čeških zemalja, oblastima slovačkog i
rutenijskog seljačkog naroda koje su nekada pripadale Ugarskoj. Rumunija je uvećana u
multietnički konglomerat, a i Italija i Poljska su se takođe okoristili. Nije bilo istorijskog
presedana niti logike za jugoslovenske i čehoslovač-
32 DOBA KATASTROFA
ke kombinacije, koje su bile konstrukcije nacionalističkih ideologija koje su verovale i u
snagu zajedničkog etniciteta i u nepoţeljnost prekomerno malih nacionalnih drţava. Svi
Juţni Sloveni (= Jugosloveni) su pripali jednoj drţavi, kao i Zapadni Sloveni čeških i
slovačkih zemalja. Kao i što se moglo očekivati, ovi prinudni politički brakovi se nisu
pokazali kao vrlo čvrsti. Uzgred budi rečeno, izuzev krnje Austrije i krnje Mađarske koje su
bile ostrigane od većine - mada u praksi ne i od svih - svojih manjina, nove zemlje
naslednice bilo da su izrezane iz Rusije ili Habzsburškog carstva, nisu bile manje
multinacionalne od svojih prethodnika.
Kazneni mir, opravdavan argumentom da je ta drţava jedino odgovorna za rat i
sve njegove posledice (klauzula „ratne krivice") bio je nametnut Nemačkoj da bi je stalno
drţao oslabljenom. Ovo je postizano ne toliko teritorijalnim gubicima, iako je Alzas-Loren
povraćen Francuskoj i znatna oblast na Istoku obnovljenoj Poljskoj („poljski koridor" koji je
odvajao istočnu Prusku od ostatka Nemačke), a napravljena su i neka manja
prilagođavanja nemačke granice; ta slabost je pre osiguravana time što je Nemačka lišena
efektivne mornarice i bilo kakvih vazdušnih snaga; ograničavanjem nemačke armije na 100
000 ljudi; nametanjem teorijski neodređenih „reparacija" (plaćanja za troškove rata koje su
naplaćivali pobednici); vojnom okupacijom dela zapadne Nemačke, i posebno, lišavanjem
Nemačke svih njenih bivših prekomorskih kolonija. (Ove su raspodeljene između Britanaca
i njihovih dominiona, Francuza, i u manjoj meri, Japanaca, ali u znak priklanjanja sve većoj
nepopularnosti imperijalizma one se više nisu zvale „kolonije" nego „mandati" koji treba
da osiguraju progres zaostalih naroda i koji su predati imperijalnim silama a one ne bi ni
sanjale da te mandate eksploatišu u neku drugu svrhu.) Do sredine tridesetih godina ništa
nije ostalo od Versajskog ugovora osim teritorijalnih klauzula.
Kada je reč o mehanizmu za sprečavanje još jednog svetskog rata, bilo je očigledno
da je konzorcijum evropskih „velikih sila" koji je pre 1914. godine osiguravao mir, doţiveo
potpuni slom. Alternativa koju je predsednik Vilson nametao zadrtim evropskim
politikantima sa svim svojim ţarom naučnika sa Prinstona, bila je u tome da se uspostavi
jedno sveobuhvatno „Društvo naroda" (to jest, nezavisnih drţava) koje bi rešavalo
probleme mirno i demokratski pre nego što bi se otrgli kontroli, dajući prednost javnim
pregovorima („otvorenim ugovorima do kojih se otvoreno dolazi"), jer je Prvi svetski rat
učinio da uobičajeni i razumni procesi diplomatskog pregovaranja izgledaju sumnjivo kao
„tajna diplomatija". Ovo je u velikoj meri bila reakcija protiv tajnih ugovora aranţiranih
između Saveznika tokom rata, u kojima su rasparčavali posleratnu Evropu i Srednji istok
sa zapanjujućim odsustvom brige za ţelje, pa čak i za interese ţitelja ovih regiona.
Boljševici, kada su otkrili ove delikatne dokumente u carskim arhivima, hitro su ih
štampali da bi ih svet pročitao, pa je stoga zatraţena akcija ograničavanja štete. Društvo
naroda je zapravo uspostavljeno kao deo mirovnog ugovora i pokazalo se kao skoro
potpuni promašaj, osim kao ustanova za sakupljanje statističkih podataka. Ipak je u svojim
ranim danima resilo jedan ili dva manja spora koji nisu mnogo dovodili u opasnost svetski
mir, kao što je onaj između Švedske i Finske oko Olanskih ostrva. 4 Odbijanje SAD da se
pridruţe Društvo naroda, lišilo je ovo svakog pravog značenja.

4 Olanska ostrva, smeštena između Švedske i Finske, koja su deo Finske, bila su i sada su

naseljena isključivo stanovništvom koje govori švedski, dok se Finska koja je tek stekla nezavisnost
agresivno zalagala za dominaciju finskog jezika. Kao alternativu secesiji i priključenju obliţnjoj Šved-
skoj, Društvo naroda je izumelo plan koji je garantovao isključivu upotrebu švedskog jezika na ostr-
vima i koji je zaštitio ostrva od nepoţeljnog useljavanja sa finskog kopna.
 DOBA TOTALNOG RATA 33
Nije neophodno zalaziti u detalje međuratne istorije da bi se pokazalo kako nije
bilo moguće da Versajski ugovor bude osnova jednog stabilnog mira. Bio je osuđen na
propast od početka, i još jedan rat je bio izvestan. Kao što smo već primetili, SAD su skoro
odmah izašle iz ugovora, a u svetu koji više nije bio evrocentričan i određen Evropom, nije
se mogao odrţati nijedan sporazum nepotpisan od ove sada glavne svetske sile. Kao što
ćemo videti, ovo je vaţilo i za svetsku privredu kao i za politiku. Dve glavne evropske i u
stvari svetske, sile - Nemačka i Rusija - ne samo da su bile isključene iz međunarodne igre,
već se pretpostavljalo da ne postoje kao nezavisni igrači. Ĉim su se jedna ili obe vratile na
scenu, mirovni sporazum zasnovan samo na Britaniji i Francuskoj - uz Italiju koja je takođe
ostala nezadovoljena - nije mogao da dalje potraje. I, pre ili kasnije, Nemačka, ili Rusija, ili
obe, bi se neizbeţno pojavile kao veliki igrači.
Ono malo šansi koje je mir imao, bile su torpedovane odbijanjem sila-pobed- nica
da reintegrišu gubitnike. Tačno je da se potpuno suzbijanje Nemačke i stavljanje Rusije van
zakona uskoro pokazalo kao nemogućno, ali prilagođavanje stvarnosti je bilo sporo i
nerado. Za Francuze, koji su tek nevoljno napustili nadu da mogu da Nemačku drţe
slabom i nemoćnom. (Britanci nisu bili progonjeni sećanjem na poraz i invaziju.) Što se
SSSR-a tiče, pobedničke drţave bi najviše volele da on nije postojao, i time što su u ruskom
građanskom ratu podrţavali kontrarevoluciju i slali joj vojne snage, nisu pokazivali
entuzijazam oko priznavanja njegovog opstanka. Njihovi poslovni ljudi su čak odbacivali
najdalekoseţnije ustupke koje je Lenjin napravio stranim investitorima, u očajničkom
pokušaju da na bilo koji način pokrene ekonomiju gotovo uništenu ratom, revolucijom i
građanskim ratom. Sovjetska Rusija je bila prisiljena da se razvija u izolaciji, bez obzira na
to što su se dve izopštene drţave u Evropi, Nemačka i sovjetska Rusija, uzajamno pribliţile
ranih dvadesetih godina.
Moţda bi sledeći rat mogao biti izbegnut, ili bar odloţen, da je predratna privreda
opet bila obnovljena kao jedan globalni sistem prosperitetnog rasta i ekspanzije. Međutim,
nakon nekoliko godina sredinom dvadesetih, kada se činilo da su ratni i posleratni
poremećaji ostali iza nje, svetska privreda je utonula u najveću i najdramatičniju krizu
kakvu nije poznavala od industrijske revolucije (vidi poglavlje 3). A kriza je onda dovela na
vlast, i u Nemačkoj i u Japanu, političke snage militarizma i krajnje desnice koje su se
zalagale za odlučan raskid status kvoa, putem konfrontacije, ako je neophodno i oruţjem,
pre nego li putem postepeno dogovorenih promena. Od tada na dalje novi svetski rat ne
samo da je bio predskaziv, već rutinski prorican. Oni koji su sazreli tridesetih godina su ga
očekivali. Slike avionskih flotila kako bacaju bombe na gradove i košmarnih likova sa gas-
maskama što kao slepci bauljaju kroz maglu otrovnog gasa, nisu davale mira mojoj
generaciji: proročki u prvom, pogrešno u drugom slučaju.

II
Uzroci Drugog svetskog rata proizveli su neuporedivo manje istorijske litera¬ture
nego uzroci Prvog, iz očiglednog razloga. Uz vrlo retke izuzetke, nijedan ozbiljan istoričar
nije posumnjao da su Nemačka, Japan i (uz više oklevanja) Italija, bili agre¬sori. Zemlje
koje su, bilo socijalističke, bilo kapitalističke uvučene u rat protiv njih tri nisu ţelele rat, a
većina među njima je učinila šta je mogla da ga izbegne. Najjedno-stavnije se na pitanje ko
ili šta je prouzrokovalo Drugi svetski rat moţe odgovoriti sa dve reči: Adolf Hitler.
34 DOBA KATASTROFA
Naravno, odgovori na istorijska pitanja nisu tako prosti. Kao što smo videli svet
stvoren Prvim svetskim ratom je bio u inherento nestabilnom stanju, posebno u Evropi, ali
i na Dalekom istoku i zato se nije očekivalo da mir dugo traje. Nezadovoljstvo status
kvoom nije bilo ograničeno samo na poraţene drţave, mada su one, naročito Nemačka,
smatrale da imaju mnogo razloga za ozlojeđenost, što stvarno nije bio slučaj. Sve partije u
Nemačkoj, od komunista na krajnjoj levici, do hitlerovih nacio- nal-sođjalista na krajnjoj
desnici, nadmetale su se u osudama Versajskog ugovora. Dve poraţene zemlje, koje su
zaista prošle kroz revoluciju, Rusija i Turska, bile su suviše zaokupljene svojim poslovima,
uključujući i odbranu granica, da bi destabilizovale međunarodnu situaciju. One su bile
snage stabilnosti tridesetih godina i zaista, Turska je ostala neutralna u Drugom svetskom
ratu. Međutim, i Japan i Italija, iako na pobed- ničkoj strani u Prvom svetskom ratu, takođe
su osećali nezadovoljstvo, pri čemu su Japanci bili nešto realniji od Italijana, čiji su
imperijalni apetiti daleko prevazilazili samostalnu snagu njihove drţave da ih zadovolji. U
svakom slučaju, Italija je izašla iz tog rata sa značajnim teritorijalnim dobicima u Alpima,
na Jadranu, pa čak i na Egejskom moru, iako ne baš sa svim onim plenom koji su joj
saveznici obećali za pristupanje njihovoj strani 1915. godine. Međutim, trijumf fašizma,
jednog kontrarevoluci- onarnog i stoga ultranacionalističkog i imperijalističkog pokreta,
podvukao je nezadovoljstvo Italije (vidi poglavlje 5). Što se Japana tiče, njegova vrlo
značajna vojna i pomorska snaga, načinila ga je, posebno pošto je Rusija otpala, daleko
najvećom silom na Dalekom istoku, a to je do izvesne mere i međunarodno priznato
Vašingtonskim pomorskim sporazumom iz 1922. godine, kojim je konačno završena
britanska pomorska suprematija, time što je po formuli 5: 5: 3 odredio međusobni odnos
snaga američke, britanske i japanske mornarice. Pa ipak je Japan, čija je industrijalizacija
napredovala ekspresnom brzinom, - iako je apsolutna veličina japanske privrede bila još
uvek sasvim umerena - 2,5 procenta svetske industrijske proizvodnje kasnih dvadesetih
godina - nesumnjivo osećao da je zasluţio veću krišku dalekoistočnog kolača nego što su
mu dodelile bele imperijalne sile. Osim toga, Japan je bio akutno svestan ranjivosti jedne
zemlje kojoj nedostaju praktično svi resursi potrebni za modemu industrijsku privredu, čiji
je uvoz bio u milosti stranih mornarica, a izvoz u milosti američkog trţišta. Dokazivano je
da bi vojni pritisak za stvaranje kopnene imperije u obliţnjoj Kini, skratio japanske linije
komunikacija i tako ih načinio manje ranjivim.
Međutim, kolika god da je bila nestabilnost mira posle 1918. godine i mogućnost
njegovog sloma, neosporno je da je ono što je konkretno uzrokovalo Drugi svetski rat bila
agresija ove tri nezadovoljne sile, koje su se od tridesetih godina međusobno povezale
raznim sporazumima. Prekretnice na putu za rat bile su japanska invazija na Mandţuriju
1931. godine; italijanska invazija na Etiopiju 1935. godine; nemačka i italijanska intervencija
u španskom građanskom ratu 1936-1939. godine; nemačka invazija na Austriju 1938.
godine; nemačko sakaćenje Ĉehoslovačke nešto kasnije iste godine; nemačka okupacija
onoga što je ostalo od Ĉehoslovačke u martu 1939. godine (za kojom je sledila italijanska
okupacija Albanije); i na kraju nemački zahtevi prema Poljskoj koji su stvarno doveli do
izbijanja rata. Prekretnice ka ratu se mogu posmatrati i s druge strane, negativno: neuspeh
Društva naroda da deluje protiv Japana; neuspeh u tome da se preduzmu efektivne mere
protiv Italije 1935. godine; neuspeh Britanije i Francuske da odgovore na nemačko
jednostrano otkazivanje Versajskog ugovora, što se pokazalo u vojnom preuzimanju
Rajnske oblasti 1936. godine; njihovo odbijanje da intervenišu u španskom građanskom
ratu (,ne-intervencija‟); njihov
 DOBA TOTALNOG RATA 3 35
neuspeh da odgovore na okupaciju Austrije; povlačenje pred nemačkom učenom oko
Ĉehoslovačke („Minhenski sporazum41 1938. godine); odbijanje Staljina da nastavi da se
suprotstavlja Hitleru 1939. godine (Pakt Hitler-Staljin u avgustu 1939. godine).
Pa ipak, i ako jedna strana jasno nije htela rat i ako je sve što je mogla uradila da ga
izbegne, a druga strana ga veličala i u slučaju Hitlera, svakako ga aktivno ţelela, niko od
agresora nije ţeleo onakav rat kakav su dobili, u vreme u kome su ga dobili, niti su hteli
bar neke od neprijatelja sa kojima su se našli u sukobu. Japan, uprkos uticaju vojske na
njegovu politiku, izvesno bi više voleo da je svoje ciljeve - u osnovi stvaranje jednog istočno
azijskog carstva - postigao bez opšteg rata u koji se upleo samo zbog toga što su SAD bile
uključene u jedan takav opšti rat. Kakav je rat ţelela Nemačka, kada i protiv koga, još uvek
je stvar za raspravu, pošto Hitler nije bio čovek koji je doku- mentovao svoje odluke, ali su
dve stvari jasne. Rat protiv Poljske (podrţane od Britanije i Francuske) 1939. godine nije bio
u planu igre, a rat u kome se konačno našao i protiv SSSR-a i protiv SAD je bio noćna mora
svakog nemačkog diplomate i generala.
Nemačkoj (a kasnije Japanu) bio je potreban brzi ofanzivni rat iz istih razloga koji
su takav rat činili nuţnim 1914. godine. Udruţeni resursi neprijatelja obe zemlje, jedanput
ujedinjeni i koordinisani, bili su poraţavajuće veći nego njihovi sopstveni. Nijedna od ove
dve zemlje nije čak imala efektivne planove za dugačak rat, niti se oslanjala na oruţje sa
duţim rokom upotrebe. (Nasuprot tome, Britanci su, mireći se sa inferiornošću na kopnu,
od početka uloţili novac u najskuplje i tehnološki sofisticirane vidove naoruţanja i
spremali su se za dugotrajni rat u kome bi oni i njihovi saveznici nadmašili drugu stranu
proizvodnjom.) Japanci su bili uspešniji nego Nemci u izbegavanju koalicije njihovih
neprijatelja, jer su se drţali izvan i nemačkog rata protiv Engleske i Francuske 1939-1940.
godine i rata protiv Rusije posle 1941. godine. Za razliku od svih ostalih sila, oni su se
zaista suočili sa Crvenom armijom u jednom nezvaničnom ali vaţnom ratu na sibirsko-
kineskoj granici 1939-1940. godine i pretrpeli teške gubitke. Japan je ušao u rat samo protiv
Britanije i SAD, ali ne i protiv SSSR-a, u decembru 1941. godine. Na njegovu nesreću, jedina
Sila sa kojom je Japan morao da se bori, Sjedinjene Američke Drţave, bile su po svojim
resursima u tolikoj meri superiorne nad njim da su bukvalno bile predodređene da pobede.
Neko vreme je izgledalo da Nemačka ima više sreće. Tridesetih godina, kako se rat
primicao, Britanija i Francuska nisu uspele da se udruţe sa Sovjetskom Rusijom, pa je na
kraju Sovjetska Rusija odabrala da se sporazume sa Hitlerom, dok je unutrašnja politika
sprečila Ruzvelta da da više od formalne podrške onoj strani koju je ţarko podrţavao.
Stoga je rat 1939. godine počeo kao čisto evropski rat i u stvari, nakon što je Nemačka
umarširala u Poljsku koja je u roku od tri nedelje poraţena i podeljena sa sada neutralnim
Sovjetskim Savezom, on je bio čisto zapadnoevropski rat Nemačke protiv Britanije i
Francuske. U proleće 1940. godine, Nemačka je neverovatno lako osvojila Norvešku,
Dansku, Holandiju, Belgiju i Francusku, okupiravši prve četiri zemlje, a Francusku
podelivši na zonu koja je bila direktno okupirana i kojom su pobed- nički Nemci upravljali
i na satelitsku francusku „drţavu44 (koju njeni vladaoci, izvučeni iz raznih grana francuske
reakcije nisu voleli da nazivaju republikom) sa presto- nicom u provincijskoj banji Višiju. U
ratu sa Nemačkom je ostala samo Britanija, pod vladajućom koalicijom svih nacionalnih
snaga, predvođenih Vinstonom Ĉerčilom, koja se zasnivala na potpunom odbijanju bilo
kakvog sporazuma sa Hitlerom. To je bio momenat u kome je fašistička Italija pogrešno
izabrala da sa ograde neutralnosti, na kojoj je njena vlada oprezno sedela, sklizne na
nemačku stranu.
36 DOBA KATASTROFA
Praktično je rat u Evropi bio gotov. Ĉak iako Nemačka nije mogla da izvrši
invaziju na Britaniju zbog dvostruke smetnje mora i Kraljevskog vazduhoplovstva, nije bilo
predvidljivog rata u kojem bi se Britanci mogli vratiti na kontinent, a kamoli poraziti
Nemačku. Meseci 1940-41. godine u kojima je Britanija izdrţala sama, su čudesni trenuci u
istoriji britanskog naroda, ili u svakom slučaju u ţivotu onih koji su bili dovoljno srećni da
ih preţive, ali su ipak šanse ove zemlje bile mršave. „Hemisferski program 11 SAD za
naoruţavanje je bukvalno pretpostavljao da bi dalje naoruţavanje Britanije bilo beskorisno,
pa čak i kada je opstanak Britanije prihvaćen, Amerikanci su na nju gledali samo kao na
svoju zabačenu odbrambenu bazu. U međuvremenu je mapa Evrope ponovo iscrtana. SSSR
je prema sporazumu, okupirao one evropske delo- ve Carstva izgubljene 1918. godine
(osim dela Poljske koji je okupirala Nemačka) i osim Finske, protiv koje je Staljin vodio
nespretan zimski rat 1939-1940. godine, koji je ruske granice malo udaljio od Lenjingrada.
Hitler je predsedavao revizijom Versajskog sporazuma na bivšim Habzburškim
teritorijama, koja se pokazala kratkovečnom. Britanski pokušaji da prošire rat na Balkan
doveli su do očekivanog nemačkog osvajanja celog poluostrva, uključujući i grčka ostrva.
Zapravo je Nemačka prešla Mediteran u Afriku kada se učinilo da će Britanci, koji
su se borili iz svoje glavne baze Egipta, potpuno izbaciti nemačku saveznicu Italiju, koja je
kao vojna sila u Drugom svetskom ratu bila čak i veće razočarenje nego što je to bila
Austro-Ugarska u Prvom svetskom ratu, iz njenog afričkog carstva. Nemački afrički
korpus, pod jednim od najtalentovanijih generala, Ervinom Rome- lom, ugrozio je ukupan
poloţaj Britanije na Srednjem istoku.
Rat je bio oţivljen Hitlerovom invazijom na SSSR 22. juna 1941. godine, koja je
odlučujući datum u Drugom svetskom ratu; invazijom koja je bila toliko besmislena - jer je
uvela Nemačku u rat na dva fronta - da Staljin naprosto nije mogao da veruje da Hitler i
pomišlja na tako nešto. Ali za Hitlera je osvajanje ogromnog istočnog kopnenog carstva
bogatog resursima i robovskom radnom snagom, bio logičan sledeći korak, a i on je, kao i
svi vojni eksperti sem Japanaca, spektakularno potcenio kapacitet Sovjeta da se odupru.
Ipak to potcenjivanje nije bilo bez izvesne verodostojnosti, obzirom na dezorganizaciju
Crvene armije čistkama tridesetih godina (videti poglavlje 13), na vidljivo loše stanje u
sovjetskoj drţavi, na opšti efekat terora, i Staljinove sopstvene nevične intervencije u vojnoj
strategiji. U stvari, početno napredovanje nemač- kih armija je bilo isto onako brzo i
izgledalo je podjednako odlučujuće kao kampanje na Zapadu. Do početka oktobra one su
bile u predgrađima Moskve i postoje dokazi da je Staljin u tih nekoliko dana, lično bio
demoralisan i da je pomišljao da napravi mir. Ali je taj trenutak prošao, pa su ogromna
veličina rezervi u prostoru, ţivoj sili, ruskoj fizičkoj ţilavosti i patriotizmu, kao i
nepoštedno ratno naprezanje, porazili Nemce i dali vremena SSSR-u da se efektivno
organizuje, posebno tako što je dopušteno vrlo nadarenim vojnim rukovodiocima (od kojih
su neki tek pušteni iz gulaga) da rade ono što oni misle da je najbolje. Godine 1942-1945. su
jedine u kojima je Staljin pauzirao u svom teroru.
Ĉim rat u Rusiji nije bio dobijen za tri meseca, kako je Hitler očekivao, Nemačka je
bila izgubljena, jer niti je bila opremljena, niti je mogla da izdrţi dugotrajni rat. Uprkos
svojim trijumfima, posedovala je i proizvodila daleko manje aviona i tenkova čak i od
Britanije i Rusije bez SAD. Nova nemačka ofanziva 1942. godine, nakon uţasne zime,
izgledala je isto onako briljantno kao i sve druge ofanzive, nemačke armije su se probile
duboko na Kavkaz i u dolinu donje Volge, ali to više nije moglo da
 DOBA TOTALNOG RATA 3 37
odluči rat. Nemci su bili zadrţani, potisnuti i konačno opkoljeni i prisiljeni na predaju kod
Staljingrada (leto 1942 - mart 1943. godine). Posle toga su Rusi započeli napredovanje koje
ih je do kraja rata dovelo u Berlin, Prag i Beč. Od Staljingrada nadalje, svako je znao da je
poraz Nemačke samo pitanje vremena.
U međuvremenu je rat, u osnovi još uvek evropski, postao istinski globalan. Do
ovoga je došlo delom usled antiimperijalističkog komešanja među zemljama koje su bile u
podaničkom ili zavisnom odnosu prema Britaniji, još uvek najvećoj od svetskih carevina,
mada su ta komešanja još uvek mogla da se suzbiju bez teškoća. Hitle- rovi simpatizeri
među juţnoafričkim Burima su mogli biti internirani - oni su se ponovo pojavili posle rata
kao arhitekti reţima aparthejda 1948. godine - a Rašid Alijev pokušaj da ugrabi vlast u
Iraku u proleće 1941. godine je hitro likvidiran. Mnogo značajnije je bilo to što je trijumf
Hitlera u Evropi ostavio vakuum u jugoistočnoj Aziji, u koji se Japan sad ubacio,
proglašavajući svoj protektorat nad bespomoćnim ostacima Francuza u Indokini.
Sjedinjene Američke Drţave su smatrale da se ovo proširivanje sila Osovine na jugoistočnu
Aziju ne moţe tolerisati, pa su Japan, čiji su trgovina i snabdevanje bili potpuno zavisni od
pomorskih komunikacija, izloţile oštrom ekonomskom pritisku. Ovo je bio konflikt koji je
doveo do rata između ove dve zemlje. Japanski napad na Perl Harbur 7. decembra 1941.
godine načinio je rat svetskim. Za nekoliko meseci Japan je osvojio celu jugoistočnu Aziju,
kako kontinentalnu, tako i ostrvsku, čime je na zapadu Indija bila ugroţena invazijom iz
Burme, a prazni sever Australije invazijom sa Nove Gvineje.
Verovatno Japan nije mogao da izbegne rat sa SAD sem ako ne bi odustao od svog
cilja da uspostavi moćno ekonomsko carstvo (eufemistički opisivano kao „velika
istočnoazijska sfera koprosperiteta“), cilja koji je bio sama suština njegove politike. Pa ipak,
nakon što se videlo kakve su posledice neuspeha evropskih sila da se odupru Hitleru i
Musoliniju, nije se moglo očekivati da će i Ruzveltova Amerika da reaguje na japansku
ekspanziju isto kao Britanija i Francuska na nemačku. U svakom slučaju, američko javno
mnjenje je Pacifik (za razliku od Evrope) smatralo normalnim poljem za akciju Sjedinjenih
Drţava, nešto kao Latinsku Ameriku. Američki „izolaci- onizam“ je naprosto ţeleo da se
drţi podalje od Evrope. U stvari, zapadni, (tj. američki) embargo na japansku trgovinu i
zamrzavanje japanske imovine, bio je ono što je prisililo Japan da preduzme akciju, da ne bi
japanska privreda, potpuno zavisna od pomorskog uvoza, bila začas zadavljena. Igra u
koju je ušao, bila je opasna i pokazala se kao samoubilačka. Japan je moţda ugrabio jedinu
priliku da brzo uspostavi svoje juţno carstvo; ali pošto je proračunao da bi taj potez
iziskivao imobilizaciju američke mornarice, to je isto tako značilo da će SAD sa svojim
nadmoćnim snagama i resursima biti odmah uvučene u rat.
Zašto je Hitler, već potpuno napregnut u Rusiji, olako objavio rat SAD, pruţajući
tako Ruzveltovoj vladi šansu da uđe u evropski rat bez nesavladivog otpora kod kuće,
predstavlja misteriju. Zato što je u Vašingtonu malo ko sumnjao da nacistička Nemačka
predstavlja mnogo ozbiljniju, ili svakako globalniju opasnost za američke pozicije i za svet -
nego li Japan. Zato su Sjedinjene Drţave bez oklevanja odlučile da se usredsrede na
dobijanje rata protiv Nemačke pre nego onog protiv Japana, i u skladu sa tim su
koncentrisali svoje resurse. Proračun je bio tačan. Još tri i po godine su bile potrebne da se
porazi Nemačka, nakon koje je Japan oboren na kolena za tri meseca. Nema odgovarajućeg
objašnjenja za Hitlerovu glupost, mada znamo da je uporno i dramatično, potcenjivao
kapacitet za akciju, a da i ne pominjemo ekonomski i tehno
38 DOBA KATASTROFA
loški potencijal SAD, jer je mislio da su demokratije nesposobne za delovanje.
Jedina demokratija koju je ozbiljno uzimao bila je britanska, za koju je ispravno smatrao da
nije sasvim demokratska.
Odluke o napadu na Rusiju i o objavi rata SAD odlučile su ishod Drugog svetskog
rata. Ovo nije odmah izgledalo očigledno, pošto su sile Osovine postigle vrhunac svojih
uspeha sredinom 1942. godine, a sve do 1943. godine nisu sasvim izgubile vojnu inicijativu.
Štaviše, zapadni saveznici se nisu stvarno povratili na evropski kontinent sve do 1944.
godine, jer iako su uspešno isterali sile Osovine iz severne Afrike i prešli u Italiju, nemačka
armija ih je uspešno zadrţavala na obali. U međuvremenu, glavno oruţje zapadnih
saveznika protiv Nemačke je bila vazdušna sila, a ona je, kako je naknadno istraţivanje
pokazalo, bila spektakularno neefikasna, osim u ubijanju civila i uništavanju gradova.
Jedino je sovjetska armija nastavila da napreduje, a samo su na Balkanu pokreti otpora, u
velikoj meri inspirisani od komunista - uglavnom u Jugoslaviji, Grčkoj i Albaniji -
prouzrokovali ozbiljne vojne probleme Nemačkoj, a još više Italiji. Međutim, Vinston Ĉerčil
je bio u pravu kada je u poverenju priznao posle Perl Harbura da je pobeda „pravilnom
upotrebom nadmoćne snage" izvesna (Kennedy, str. 347). Od kraja 1942. godine nadalje,
niko nije sumnjao da će Velika alijansa protiv sila Osovine pobediti. Saveznici su počeli da
se koncentrišu na ono šta da urade sa svojom predvidljivom pobedom.
Nema potrebe da pratimo dalji tok vojnih događaja, sem da primetimo da se na
Zapadu pokazalo, da je vrlo teško savladati nemački otpor, čak i nakon što su Saveznici
velikim snagama stupili u Evropu posle juna 1944. godine, i da za razliku od
1918. godine, nije bilo nikakvog znaka nemačke revolucije protiv Hitlera. Jedino su
nemački generali, središte tradicionalne pruske vojne snage i efikasnosti, kovali zave- ru za
svrgavanje Hitlera u julu 1944. godine, jer su pre bili racionalni patrioti nego entuzijastičke
pristalice Vagnerovog Sumraka bogova u kome bi Nemačka bila totalno uništena. Nisu
imali masovnu podršku, nisu uspeli i pobijeni su en masse od strane Hitlerovih lojalista. Na
Istoku je bilo još manje znakova o tome da postoji pukotina u japanskoj odlučnosti da se
bore do kraja, što je razlog zbog kojeg su nuklearne bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki
da bi se osigurala brza japanska predaja. Pobeda 1945. godine je bila totalna, predaja je bila
bezuslovna. Poraţene neprijateljske drţave su bile potpuno okupirane od strane
pobednika. Nije potpisan formalan mir, jer nije bila priznata nijedna vlast nezavisna od
okupacionih snaga, bar u Nemačkoj i Japanu. Ono što je bilo najpribliţnije mirovnim
pregovorima je bila serija konferencija između 1943. i 1945. godine na kojima su glavne
savezničke sile - SAD, SSSR i Velika Britanija - odlučivale o podeli pobedničkog plena i
pokušavale (ne suviše uspešno) da odrede međusobne posleratne odnose: u Teheranu 1943
godine; u Moskvi s jeseni 1944. godine; u Jalti na Krimu početkom 1945. godine; i u
Potsdamu u okupiranoj Nemačkoj avgusta 1945. godine. Serije međusavezničkih
pregovora između 1943. i 1945. godine su sa više uspeha postavile jedan opšti okvir za
političke i ekonomske odnose između drţava, uključujući i osnivanje Ujedinjenih nacija.
Ova pitanja spadaju u jedno drugo poglavlje (videti poglavlje 9).
Drugi svetski rat je čak i više nego Veliki rat, vojevan do kraja, bez ozbiljnijeg
pomišljanja na kompromis na bilo kojoj strani, izuzev kod Italije, koja je 1943. godine
promenila stranu i politički reţim, pa nije sasvim tretirana kao okupirana teritorija, već kao
poraţena zemlja sa priznatom vladom. (To je bilo potpomognuto činjenicom da Saveznici
nisu skoro dve godine uspevali da izbace Nemce i od njih zavisnu
 DOBA TOTALNOG RATA 39
fašističku „Socijalnu Republiku11 pod Musolinijem, iz skoro pola Italije.) Za razliku od
Prvog svetskog rata, ova beskompromisnost na obema stranama ne zahteva posebno
objašnjenje. Ovo je na obema stranama bio rat religija, ili modernim rečima, ideologija.
Moţe se dokazati da je on, za većinu zemalja gde se odvijao, bio rat za goli ţivot. Cena
poraza od strane nacionalsocijalističkog reţima, što se pokazalo u Poljskoj i u okupiranim
delovima SSSR-a, a i u udesu Jevreja, čije je sistematsko istrebljivanje postepeno postajalo
poznato svetu nesklonom da u to poveruje, bila je porobljavanje i smrt. Stoga je rat vođen
bez ograničenja. U Drugom svetskom ratu masovni rat je eskalirao u totalni rat.
Njegovi gubici se bukvalno ne mogu izračunati, a čak su i pribliţne procene
nemoguće, jer je ovaj rat (za razliku od Prvog svetskog) ubijao civile podjednako spremno
kao i ljude u uniformi, a mnoga od njegovih najgorih ubijanja odigrala su se na mestima, ili
u vremenima, kada niko nije bio u poziciji da broji ţrtve, ili niko za to nije mario. Smrti
direktno uzrokovane ratom procenjene su na broj tri do pet puta veći od broja mrtvih u
Prvom svetskom ratu (Mihvard, 270; Petersen, 1986), ili drugim rečima, na između 10 do 20
odsto ukupnog stanovništva u SSSR-u, Poljskoj i Jugoslaviji; a na 4 do 6 odsto u Nemačkoj,
Italiji, Austriji, Mađarskoj, Japanu i Kini. Ţrtve su u Britaniji i Francuskoj bile daleko manje
nego u Prvom svetskom ratu - oko 1 odsto stanovništva, ali su u SAD bile nešto veće.
Međutim, ovo su pretpostavke. Sovjetski gubici su različito procenjivani u različita
vremena, čak i zvanično, na sedam miliona, jedanaest miliona, ili čak dvadeset pa i pedeset
miliona. U svakom slučaju, šta znači statistička tačnost, tamo gde je red veličina ovako
astronomski? Da li bi uţasi holokausta bili išta manji ako bi istoričari zaključili da je on
istrebio ne šest miliona ljudi (gruba i skoro izvesno preterana prvobitna procena) već pet ili
čak četiri miliona? Pa šta ako je tokom devet stotina dana nemačke opsade Lenjingrada od
gladi i iscrpljenosti umrlo milion ljudi, ili samo tri četvrti ili pola te cifre? Zaista, da li
stvarno moţemo da shvatimo brojeve izvan stvarnosti pristupačne našem telesnom
opaţanju? Šta znači prosečnom čitaocu ovih stranica podatak da je od 5,7 miliona ruskih
ratnih zarobljenika u Nemačkoj 3,3 miliona umrlo? (Hirschfeld, 1986.) Jedina izvesna
činjenica o ţrtvama rata je ta, da je u celini, ubijeno više muškaraca od ţena. Još uvek je
1959. godine u Sovjetskom Savezu bilo sedam ţena na četiri muškarca, u uzrastu od
trideset i pet do pedeset godina (Milvvard, 1979, str. 212). Građevine su posle ovog rata
mogle lakše da se obnove nego ţivoti preţivelih.
III
Mi danas uzimamo zdravo za gotovo da rat uključuje sve građane i mobiliše većinu
njih; da se vodi oruţjima čija proizvodnja iziskuje usmeravanje cele privrede, a koja se
koriste u nezamislivim količinama; da rat proizvodi neiskazana razaranja i da sasvim
preobraţava ţivot zemalja koje su u njega umešane. Ipak svi ovi fenomeni pripa¬daju
jedino ratovima dvadesetog veka. Zaista je i ranije bilo tragično razornih ratova, pa čak i
ratova koji su anticipirali moderne totalne ratne napore, kao u Francuskoj za vreme
Revolucije. Do dana današnjeg, Građanski rat 1861-1865. godine ostaje najkr¬vaviji sukob u
istoriji Sjedinjenih Drţava, koji je pobio više ljudi nego svi kasniji rato¬vi SAD zajedno,
uključujući oba svetska rata, Koreju i Vijetnam. Međutim, pre dvade¬setog veka ratovi koji
su obuhvatali čitavo društvo bili su retki. Dţejn Ostin je svoje romane pisala tokom
Napoleonovih ratova, ali nijedan čitalac, koji unapred to nije
40 DOBA KATASTROFA
znao, to ne bi pogodio, jer se ratovi ne pojavljuju na stranicama njenih knjiga, čak iako je
veliki broj mlade gospode koji kroz njih prolaze nesumnjivo učestvovao u tim ratovima.
Nepojmljivo je da bi bilo koji romanopisac na ovaj način mogao pisati o Britaniji u ratovima
dvadesetog veka.
Ĉudovište totalnog rata dvadesetog veka, nije se rodilo u punoj veličini. Ipak, od
1914. godine nadalje, ratovi su nesumnjivo bili masovni ratovi. Ĉak je i u Prvom svetskom
ratu Britanija za svoje oruţane snage mobilisala 12,5 odsto muškaraca, Nemačka 15,4 odsto,
Francuska skoro 17 odsto. U Drugom svetskom ratu, procenat od ukupne aktivne radne
snage koji je ušao u oruţane snage je bio skoro svugde u blizini broja od 20 odsto
(Milvvard, 1979, str. 216). U prolazu moţemo da primetimo da ovakav nivo masovne
mobilizacije, čije trajanje je stvar godina, ne moţe da se odrţi drugačije sem uz pomoć
moderne visokoproduktivne industrijalizovane privrede i to jedne privrede koja je u većoj
meri - ili je to u ratu postala - u rukama neboračkih delova stanovništva. Tradicionalne
agrarne privrede obično ne mogu da mobilišu tako veliki deo svoje radne snage osim u
određeno doba godine, bar u zoni umerene klime, jer postoje vremena u toku
poljoprivredne sezone kada su sve ruke potrebne (na primer, da se sakupi ţetva). Ĉak i u
industrijskim društvima ova velika mobilizacija radne snage izlaţe radnu snagu
ogromnom naprezanju, što je razlog tome da su moderni masovni ratovi ojačali
istovremeno snage organizovanog radništva i proizveli revoluciju u zapošljavanju ţena
izvan domaćinstva: privremenom u Prvom i stalnom u Drugom svetskom ratu.
Opet, ratovi dvadesetog veka su bili masovni ratovi u tom smislu što su tokom
borbi koristili i uništavali do tada nepojmljive količine proizvoda. Otuda nemačka fraza
Materialscblacht - bitka materijala - koja opisuje borbe na Zapadu 1914-1918. godine.
Napoleon je, srećom po ekstremno ograničen industrijski kapacitet Francuske, mogao 1806.
godine da dobije bitku kod Jene i tako uništi moć Pruske sa ne više od 1500 artiljerijskih
punjenja. A čak pre Prvog svetskog rata Francuska je proizvodnju municije planirala na 10-
12 000 granata dnevno, a na njegovom završetku francuska industrija je morala da
proizvodi 200 000 granata dnevno. Ĉak je i carska Rusija proizvodila 150 000 granata
dnevno, što je mesečno četiri i po miliona. Nije čudo što su revolucionisani procesi u
fabrikama mašinogradnje. Sto se manje razornih oruđa rata tiče, podsetimo se da je tokom
Drugog svetskog rata američka armija naručila preko 519 miliona pari čarapa i preko 219
miliona pari pantalona, dok su nemačke snage, verne birokratskoj tradiciji, u jednoj jedinoj
godini (1943) naručile 4,4 miliona makazica i 6,2 miliona jastučića za lepljenje maraka za
potrebe vojnih kancelarija. (Mihvard, 1979, str. 68). Masovni rat zahtevao je masovnu
proizvodnju.
Ali proizvodnju koja je takođe iziskivala organizaciju i upravljanje - čak iako je
njen cilj bio racionalizovano uništavanje ljudskih ţivota na najefikasniji način, kao u
nemačkim logorima za istrebljivanje. Govoreći u najopštijim pojmovima, totalni rat je bio
najveći poduhvat do tada poznat čovečanstvu, koji je morao da bude svesno vođen i
organizovan.
To je takođe pokrenulo nove probleme. Vojni poslovi su uvek bili posebna briga
vlada, od kada su one preuzele upravljanje nad stalnim („stajaćim") vojskama u sedam-
naestom veku, umesto da ih zakupljuju od vojnih preduzetnika. U stvari, armije i ratovanje
su uskoro postali daleko veće „industrije" ili kompleksi ekonomske aktivnosti od bilo
kakvog privatnog poslovanja, što je razlog zbog čega je vojska tako često obezbeđivala
stručnost i veštinu rukovođenja u ogromnim privatnim poduhvatima koji su se
 DOBA TOTALNOG RATA 41
razvili tokom industrijske ere, na primer izgradnji ţeleznice ili lučkih postrojenja. Osim
toga, skoro sve vlade su bile angaţovane u poslovima proizvodnje oruţja i ratnog mate-
rijala, iako se u poznom devetnaestom veku razvila neka vrsta simbioze između vlade i
specijalizovanih privatnih proizvođača oruţja, posebno u sektorima visoke tehnologije kao
što su artiljerija i mornarica, što je anticipiralo ono što danas poznajemo kao „vojno-
industrijski kompleks" (videti Doba carstva, poglavlje 13). Međutim, pretpostavka koja je
vaţila u eri između Francuske revolucije i Prvog svetskog rata bila je ta da će privreda,
dokle god je moguće, nastaviti da deluje u ratno vreme, kao što je to radila i u mirnodopsko
vreme („business as usual“ - posao kao i obično) iako bi naravno neke industrije osetile
uticaj rata - na primer industrija odeće, od koje bi se očekivalo da proizvodi vojnu odeću
daleko iznad svakog pojmljivog mirnodopskog kapaciteta.
Glavni problem vlada, kako su ga one videle, bio je fiskalni problem: kako plaćati
ratove. Da li bi to trebalo raditi putem zajmova, ili putem direktnog oporezivanja, a, u bilo
kom od ova dva slučaja, pod kojim tačno uslovima? Zbog toga su drţavne blagajne ili
Ministarstva finansija one ustanove koje su posmatrane kao komandanti ratne privrede.
Prvi svetski rat, koji je trajao mnogo duţe nego što su vlade predviđale, i koji je istrošio
tako mnogo ljudi i naoruţanja, načinio je nemogućim „business as usual“ a pri tom, i
dominaciju Ministarstva finansija, iako su sluţbenici drţavne blagajne (poput mladog
Majnarda Kejnza (Maynard Keynes) u Britaniji) još uvek zabrinuto vrteli glavama nad
spremnošću političara da izvojuju pobedu bez izračunavanja finansijske cene. Naravno,
oni su bili u pravu. Britanija je oba svetska rata vodila daleko iznad svojih mogućnosti, sa
trajnim i negativnim posledicama na njenu privredu. Ipak, ako je rat uopšte trebalo voditi
u modernim razmerama, ne samo da su se morali računati troškovi rata već je i ratna
proizvodnja - a na kraju i celokupna privreda - morala biti dirigovana i planirana.
Vlade su ovu lekciju jedva naučile kroz iskustvo tokom Prvog svetskog rata. U
Drugom svetskom ratu znale su je od početka, uglavnom zahvaljujući iskustvu Prvog
svetskog rata, čije su pouke njihovi stručnjaci intenzivno proučavali. Ipak, tek je postepeno
postajalo jasno kako vlade moraju da potpuno preuzmu odgovornost za ekonomiju i kako
su vaţni postali materijalno planiranje i alokacija resursa (drugačija nego uobičajenim
ekonomskim mehanizmima). Na početku Drugog svetskog rata, samo su dve drţave, SSSR
i u manjoj meri nacistička Nemačka, imale nekakav mehanizam za stvarnu kontrolu
ekonomije, što ne iznenađuje, pošto su sovjetske ideje planiranja prvobitno dobile
inspiraciju, a do izvesne mere i osnovu, u onom što su boljševici znali o nemačkoj planskoj
ratnoj privredi 1914-1917. godine (videti poglavlje 13). Neke drţave, naročito Britanija i
SAD, nisu posedovale čak ni rudimente takvih mehanizama.
Zato je čudan paradoks, da su se među drţavno rukovođenim planskim ratnim
privredama u oba rata, a u totalnom ratu to znači svim ratnim privredama one u zapadnim
demokratskim drţavama - Britaniji i Francuskoj Prvom, Britaniji, pa čak i SAD u Drugom
svetskom ratu - pokazale daleko superiornijim od Nemačke sa njenom tradicijom i
teorijama racionalne birokratske administracije (o sovjetskom planiranju, videti poglavlje
13.) Moţemo samo da nagađamo koji su razlozi, ali o činjenicama nema sumnje. Nemačka
ratna privreda je bila manje sistematična i efektivna u mobilizaciji svih resursa za rat -
naravno, ona nije ni morala da mobiliše sve resurse pre nego što je propala strategija
munjevitih udara - a svakako je manje brinula o nemačkom civilnom stanovništvu.
Stanovnici Britanije i Francuske koji su Prvi svetski rat preţiveli nepovre- đeni, po svoj
prilici su bili nešto zdraviji nego pre rata, čak iako su bili siromašniji, a
42 DOBA KATASTROFA
realni prihod njihovih radnika je porastao. Nemci su bili gladniji, a realne nadnice njihovih
radnika su opale. Mnogo je teţe praviti poređenja u Drugom svetskom ratu, ako ni zbog
čega drugog, ono zbog toga što je Francuska bila ubrzo eliminisana, što su SAD bile daleko
bogatije i pod mnogo manjim pritiskom, a SSSR daleko siromašniji i pod mnogo većim
pritiskom. Nemačka ratna privreda je mogla da eksploatiše bukvalno celu Evropu ali rat je
završila sa daleko većim materijalnim razaranjima od zapadnih zaraćenih strana. Ipak, u
celini siromašnija Britanija, čija je civilna potrošnja pala za preko 20 odsto do 1943. godine,
završila je rat sa nešto bolje uhranjenim i zdravijim stanovništvom, zahvaljujući tome što je
ratna privreda sistemski naginjala ka jednakosti i pravičnosti u ţrtvovanju, kao i socijalnoj
pravdi. Nemački sistem je razume se, u principu bio nepravičan. Nemačka je eksploatisala
i resurse i radnu snagu okupirane Evrope, a tretirala je nenemačko stanovništvo kao
inferiorno, i u ekstremnim slučajevima,
- i Poljake, ali posebno Ruse i Jevreje - bukvalno kao roblje za jednokratnu upotrebu koje
čak ne mora ni da se odrţava u ţivotu. Strana radna snaga uvećala se dotle da je
sačinjavala petinu radne snage u Nemačkoj do 1944. godine - 30 procenata u industriji
naoruţanja. Pa ipak, za nemačke sopstvene radnike se u najboljem slučaju moglo tvrditi da
su im realna primanja ostala ista kao 1938. godine. Smrtnost dece i stope obolje- vanja u
Britaniji su progresivno opadali tokom rata. U okupiranoj i zavisnoj Francuskoj, zemlji
poslovično bogatoj hranom, koja je bila izvan rata posle 1940. godine, smanjivala se
prosečna teţina i zdravstvena sposobnost stanovništva svih uzrasta.
Totalni rat je nesumnjivo revolucionisao upravu. Koliko je revolucionisao
tehnologiju i proizvodnju? Ili da se izrazimo drugačije, je li on unapredio ili unazadio
ekonomski razvoj? Jasno je da je unapredio tehnologiju, jer taj sukob između zaraćenih
strana nije bio samo onaj između armija već i onaj između tehnologija koje su se nadmetale
koja će tim armijama pruţiti efektivna oruţja i ostale neophodne usluge. Da nije bilo
Drugog svetskog rata i straha da bi Nemačka takođe mogla da iskoristi otkrića nuklearne
fizike, izvesno je da atomska bomba ne bi bila napravljena, niti bi u dvadesetom veku neko
podneo tako ogromne troškove potrebne za proizvodnju bilo koje vrste nuklearne energije.
I drugi tehnološki izumi, koji su bili stvoreni ponajpre u ratne svrhe, pokazali su se kao
znatno upotrebljiviji u miru - misli se na aeronautiku i kompjutere - ali to ne menja
činjenicu da su rat ili priprema za rat bili glavna sprava za ubrzavanje tehnološkog
progresa, time što su „izneli" razvojne troškove tehnoloških inovacija koje skoro sigurno ne
bi prihvatio niko ko pravi mirnodopsku kalkulaciju troškova i dobiti (cost benefit), ili bi te
inovacije sprovođene sporije i sa više oklevanja (videti poglavlje 9).
Ipak, sklonost rata razvoju tehnologije nije bila nova. Osim toga, moderna
industrijska privreda je bila izgrađena na neprestanim tehnološkim inovacijama, koje bi se
sigurno dogodile, moţda i ubrzanim ritmom, čak i bez ratova (ako u cilju rasprave
moţemo da napravimo ovu nerealnu pretpostavku). Ratovi, posebno Drugi svetski rat,
znatno su pomogli da se raširi tehnička stručnost, a sigurno su imali veliki uticaj na
industrijsku organizaciju i metode masovne proizvodnje, ali je sve u svemu, ono što su
postigli bilo pre ubrzavanje promene nego li preobraţaj.
Da li je rat unapredio ekonomski rast? U jednom smislu jasno je da nije. Gubici
proizvodnih resursa su bili teški, pored opadanja proizvodnog stanovništva. Dvadeset i pet
odsto predratne kapitalne imovine u SSSR-u je bilo uništeno, 13 odsto u Nemačkoj, 8 odsto
u Italiji, 7 odsto u Francuskoj, mada samo 3 odsto u Britaniji (ali mora da je protivteţa tome
bila nova ratna izgradnja). U ekstremnom slučaju Sovjet
 DOBA TOTALNOG RATA 43
skog Saveza, ekonomski neto efekat rata je bio potpuno negativan. Poljoprivreda ove
zemlje je 1945. godine leţala u ruševinama, kao i industrija stvorena predratnim peto-
godišnjim planovima. Sve što je preostalo bila je ogromna i sasvim neodgovarajuća
industrija naoruţanja, gladan i desetkovan narod i masovno materijalno uništenje.
S druge strane ratovi su očito bili dobri za američku privredu. Njena stopa rasta u
oba rata je bila sasvim neuobičajena, posebno u Srugom svetskom ratu kada je rasla po
stopi od oko 10 odsto godišnje, brţe nego ikada pre i posle toga. U oba rata SAD su imale
koristi i od toga što su bile udaljene od borbi, i od toga što su bile arsenal svojih saveznika, i
od kapaciteta svoje privrede da efikasnije od bilo koje druge, organizuje ekspanziju
proizvodnje. Verovatno je najtrajniji ekonomski učinak oba svetska rata bio to što su dali
američkoj privredi globalnu nadmoć tokom celog Kratkog dvadesetog veka, koja je tek
polako počela da bledi pri kraju stoleća (videti poglavlje 9). Već je 1914. godine ona bila
najveća industrijska privreda, ali još uvek ne i dominantna privreda. Ratovi, koji su je
ojačali, dok su relativno ili apsolutno oslabili američke konkurente, preobrazili su
ekonomsku situaciju.
Ako SAD (u oba rata) i Rusija (posebno u Drugom svetskom ratu) predstavljaju
dva ekstremna primera ekonomskog efekta rata, ostatak sveta je smešten negde između
ovih ekstrema; ali je u celini bliţi ruskom nego američkom kraju krivulje.

IV
Ostaje da se proceni uticaj ere ratova na ljude, i njihova ljudska cena. Ogromna
masa ţrtava, na koju smo već upućivali, samo je deo toga. Dovoljno je čudno da su, osim iz
razumljivih razloga u SSSR-u, mnogo manji brojevi Prvog svetskog rata ostavili jači utisak
od ogromnih količina Drugog svetskog rata, o čemu svedoči mnogo istaknutije mesto
memorijala i kulta palih iz Prvog svetskog rata. Drugi svetski rat nije proizveo ekvivalenat
spomenicima /„neznanom junaku“, a nakon njega je proslava „dana primirja" (godišnjica
11. novembra 1918. godine) postepeno izgubila svoj među- ratni svečani karakter. Moţda je
deset miliona mrtvih brutalnije pogodilo one koji nikada nisu očekivali takvo ţrtvovanje,
nego što je pedeset i četiri miliona pogodilo one koji su već jednom iskusili rat kao masakr.
Sigurno su ostavili pečat i totalitet ratnih napora i rešenost na obema stranama da
se rat vodi bez granica i po ma koju cenu. Bez toga, teško je objasniti sve veću brutalnost i
nehumanost dvadesetog veka. Na nesreću, nema ozbiljne sumnje oko rastuće krivulje
varvarstva posle 1914. godine. Do ranog dvadesetog veka sa torturom je zvanično bilo
svršeno širom Zapadne Evrope. Od 1945. godine, još jednom smo se navikli, bez mnogo
odvratnosti, na njenu upotrebu u bar trećini članica Ujedinjenih nacija, uključujući i neke
od najstarijih i najcivilizovanijih (Peters, 1985).
Do porasta brutalizacije došlo je ne toliko zbog oslobađanja latentnih potencijala
surovosti i nasilja u ljudskom biću, kojima je naravno rat davao legitimitet, iako se izvesno
to oslobađanje surovosti pojavilo posle Prvog svetskog rata na nacionalističkoj krajnjoj
desnici, u redovima određenog tipa isluţenih vojnika (veterana), posebno onih koji su
sluţili u grupama za egzekuciju i ,,frajkorima“. Zašto bi ljudi koji su ubijali i gledali kako
ubijaju i sakate njihove prijatelje, oklevali da ubijaju i muče neprijatelje prave stvari?
Vaţan uzrok toj brutalizaciji bila je čudnovata demokratizacija rata. Totalni
konflikti su se izmetnuli u „narodne ratove" i zbog toga što su civili i njihov ţivot posta
44 DOBA KATASTROFA
li prava, a ponekad i glavna meta ratne strategije, i zbog toga što je u demokratskim
ratovima, kao i u demokratskom vođenju politike, bilo prirodno da se protivnici demo-
nizuju, ne bi li postali baš mrski, ili bar prezrenja dostojni. Ratovi, koje na obe strane vode
profesionalci ili specijalisti, posebno oni sličnog socijalnog poloţaja, ne isključuju uzajamno
poštovanje pa čak i viteštvo. Nasilje u njima ima svoja pravila. Ovakav stav se još mogao
uočiti među pilotima u oba svetska rata, što svedoči pacifistički film Zana Renoara o Prvom
svetskom ratu, Velika iluzija. Politički i diplomatski profesionalci nesputani zahtevima
glasača ili novina, mogu da objavljuju rat ili pregovaraju o miru bez ruţnih osećanja prema
drugoj strani, kao bokseri koji se rukuju pre nego što izađu iz ringa i koji zajedno piju posle
meča. Ali su se totalni ratovi dvadesetog veka mnogo udaljili od ovog bizmarkovskog ili
osamnaestovekovnog obrasca. Nijedan rat u kome su mobilisana nacionalna osećanja masa
ne moţe biti onako ograničen kao aristokratski ratovi. A mora se reći da su priroda
Hitlerovog reţima u Drugom svetskom ratu i ponašanje Nemaca u istočnoj Evropi,
uključujući i staru nenacističku nemačku armiju, bili takvi da su dobrim delom opravdavali
demonizaciju.
Međutim drugi razlog brutalizacije bio je nova bezličnost ratovanja, koja je
preobratila ubijanje i kasapljenje u udaljenu posledicu pritiska na dugme ili pomeranja
ručice. Tehnologija je ţrtve učinila nevidljivim, što nisu mogli biti ljudi rasporeni
bajonetima ili viđeni preko nišana pešadijskog oruţja. Nasuprot fiksiranim topovima na
zapadnom frontu nisu bili ljudi već statistički podaci - čak ne stvarne, već hipotetičke
statistike, kao što su pokazale američke „procene broja poginulih neprijatelja" tokom
vijetnamskog rata. Daleko dole ispod vazdušnih bombardera nisu se nalazili ljudi koji će
uskoro biti raskomadani i ţivi spaljeni, već su to bile mete. Blagi mladi ljudi, koji sigurno ne
bi poţeleli da zariju bajonet u trbuh neke trudne seljančice, mogli su mnogo lakše da
ispuštaju razorne eksplozive na London ili Berlin, ili nuklearne bombe na Nagasaki.
Marljive nemačke birokrate koji bi sigurno smatrale da je odvratno da sami dovoze
izgladnele Jevreje u klanice, mogli su uz manje osećanje lične umeša- nosti da razrađuju
vozne redove ţeleznica radi redovnog snadbevanja poljskih logora za istrebljenje vozovima
smrti. Najveće surovosti našega veka bile su bezlične surovosti udaljenih odluka, sistema i
rutine, posebno kada su se mogle opravdati kao operativna neophodnost.
Tako se svet navikao na prisilna proterivanja i ubijanja u astronomskim razme-
rama, pojavama toliko nepoznatim da su za njih morala da se izmisle nova imena:
„apatridi" (ljudi bez otadţbine) ili „genocid". Prvi svetski rat doveo je ubijanja neutvrđenog
broja Jermena od strane Turske - najuobičajeniji je broj od 1,5 miliona - što moţe da se
računa kao prvi moderni pokušaj eliminacije jedne čitave populacije. Njega je kasnije
sledilo bolje poznato nacističko ubijanje oko pet miliona Jevreja - ovaj broj je i dalje predmet
rasprave (Hilberg, 1985). Prvi svetski rat prisilio je milione ljudi da se sele kao izbeglice, ili
u okviru prisilnih „razmena stanovništva", što se svodilo na isto. Ukupno je 1,3 miliona
Grka podvrgnuto repatrijaciji u Grčku, uglavnom iz Turske; 400 000 Turaka se presulo u
drţavu koja ih je traţila; nekih 200 000 Bugara se useli
lo na smanjenu teritoriju koja je nosila njihovo nacionalno ime; dok se 1,5 do 2 miliona ljudi
ruske nacionalnosti beţeći od ruske revolucije ili sa gubitničke strane u ruskom
građanskom ratu našlo u poloţaju beskućnika. Uglavnom je zbog svih ovih, pre nego li
zbog 320 000 Jermena koji su izbegli genocid, izmišljen jedan novi dokument, za one koji, u
sve birokratskijem svetu, nisu administrativno postojali ni u jednoj drţavi: to je bio
takozvani Nansenov pasoš Društva naroda, nazvan po velikom norveškom polar
 DOBA TOTALNOG RATA 45
nom istraţivaču koji je svoju dugu karijeru izgradio kao prijatelj onih koji prijatelja nemaju.
Po gruboj proceni godine 1914-1922. su stvorile četiri do pet miliona izbe- glica.
Ova prva poplava izbačenog ljudskog tovara je ništa prema onoj koja je usledila u
Drugom svetskom ratu, ili prema nehumanosti sa kojom su ti ljudi tretirani. Procenjeno je
da je do maja 1945. godine bilo moţda 40,5 miliona iskorenjenih ljudi u Evropi, isključujući
prisilno mobilisane radnike dovedene u Nemačku i Nemce koji su beţali pred
napredovanjem sovjetskih armija (Kulischer, 1948, str. 253-273). Oko trinaest miliona
Nemaca je proterano iz delova Nemačke koje su okupirali Poljska i SSSR, iz Ĉehoslovačke i
iz delova jugoistočne Evrope u kojima su odavno bili nastanjeni (Holborn, str. 363). Njih je
primila nova Savezna Republika Nemačka, koja je ponudila dom i drţavljanstvo svakom
Nemcu koji se tamo vrati, i isto kao što je Izrael ponudio „pravo povratka" svim Jevrejima.
Kada bi, ako ne u epohi masovnog beţa- nja, drţave mogle ozbiljno da nude ovako nešto?
Od 11332700 „raseljenih lica“ raznih nacionalnosti zatečenih u Nemačkoj od strane
pobedničkih vojski 1945. godine, deset miliona se uskoro vratilo u svoje domovine - ali
polovina od njih je bila prinuđena na to protiv svoje volje (Jacobmeyer, 1986).
Ovo su bile samo izbeglice u Evropi. Dekolonizacija Indije 1947. godine stvorila je
petnaest miliona izbeglica, prisiljenih da pređu nove granice između Indije i Pakistana (u
oba smera), ne računajući dva miliona ubijenih u pratećim nemirima. Korejski rat, drugi
nuzproizvod Drugog svetskog rata, proizveo je moţda pet miliona raseljenih Korejanaca.
Nakon uspostavljanja Izraela - koje je bilo još jedan propratni efekat ovog rata - oko 1,3
miliona Palestinaca je bilo registrovano kod UNWRA (United Nations Relief and Work
Agency - Agencija Ujedinjenih Nacija za Pomoć i Rad); nasuprot tome, do ranih šezdesetih
godina je 1,2 miliona Jevreja imigriralo u Izrael, većina njih takođe kao izbeglice. Ukratko,
globalna humanitarna katastrofa koju je Drugi svetski rat pustio s lanca, je skoro sigurno
najveća u ljudskoj istoriji. Nije najmanji aspekt ove katastrofe to što je čovečanstvo naučilo
da ţivi u svetu u kome su ubijanje, mučenje i izgnanstvo postali svakodnevna iskustva koja
više i ne primećujemo.
Kada se baci pogled na trideset i jednu godinu od ubistva austrijskog nadvojvode u
Sarajevu do bezuslovne predaje Japana, te godine moraju biti posmatrane kao jedna era
pustošenja uporedljiva sa Tridesetogodišnjim ratom iz nemačke istorije sedamnaestog
veka. A Sarajevo - ono prvo Sarajevo - sigurno je označilo početak jednog opšteg doba
katastrofe i krize u svetskim zbivanjima, što je tema ovog i sledeća četiri poglavlja.
Međutim, u sećanju generacija posle 1945. godine, ovaj Tridesetjednogodišnji rat nije
ostavio istu vrstu uspomena kao njegov lokalni sedamnaestovekovni prethodnik.
To je delom zbog toga što je ovaj rat predstavljao jedinstven period samo u
istoričarskoj perspektivi. Oni koji su ga proţiveli, doţiveli su ga kao dva različita, mada
povezana rata, odvojena jednim ,,međuratnim“ periodom bez otvorenih neprijateljstava,
koji je trajao od trinaest godina u Japanu (čiji je drugi rat počeo u Mandţuriji 1931. godine)
do dvadeset i tri godine za SAD (koje nisu ušle u Drugi svetski rat pre decembra 1941.
godine). Ipak, to je i zato što je svaki od ovih ratova imao svoj sopstveni istorijski karakter i
profil. Oba su bili epizode u pokolju bez paralela, koje su iza sebe ostavile predstave
tehnološkog košmara koje su opsedale noći i dane sledeće generacije: otrovni gas i
vazdušno bombardovanje posle 1918. godine, pečurku nuklearnog uništenja posle 1945.
godine. Oba rata su se završila slomom, i - kao što ćemo videti u sledećem poglavlju -
socijalnom revolucijom u velikim regionima Evrope i
46 DOBA KATASTROFA
Azije. Iza oba rata su zaraćene zemlje ostale iscrpljene i oslabljene, osim SAD, koje su se iz
oba pojavile neoštećene i obogaćene, kao ekonomski gospodar sveta. Pa ipak, kako su
upadljive razlike! Prvi svetski rat nije rešio ništa. One nade koje je pobudio -
o mirnom i demokratskom svetu nacionalnih drţava predvođenih Društvom naroda;
0 povratku na svetsku privredu iz 1913. godine; pa čak (među onima koji su pozdravili
rusku revoluciju) o ustanku ugnjetenih kojim bi se svrgnuo svetski kapitalizam za koju
godinu ili koji mesec, su uskoro bile izneverene. Prošlost je bila izvan domašaja, budućnost
odloţena, sadašnjost gorka, osim tokom nekoliko prolaznih godina sredinom dvadesetih.
Drugi svetski rat je zapravo doneo neka rešenja, bar za nekoliko decenija. Izgledalo je da su
nestali dramatični socijalni i ekonomski problemi kapitalizma iz Doba katastrofa. Zapadna
svetska ekonomija ušla je u svoje Zlatno doba; zapadna politička demokratija, podrţana
jednim neobičnim poboljšavanjem materijalnog ţivota, bila je stabilna; rat je bio proteran u
Treći svet. Na drugoj strani, izgledalo je da je
1 revolucija našla svoj dalji put. Stara kolonijalna carstva su već nestala ili im je bilo suđeno
da još samo kratko potraju. Konzorcijum komunističkih drţava organizovan oko
Sovjetskog Saveza se preobrazio u supersilu, koja je izgledala kao da je spremna da se
takmiči sa Zapadom u trci ekonomskog rasta. Ovo se pokazalo kao iluzija, ali ona sve do
šezdesetih godina, nije počela da iščezava. Kao što danas vidimo, čak je i međunarodna
scena bila stabilizovana, mada to tada nije tako izgledalo. Za razliku od Velikog rata, bivši
neprijatelji - Nemačka i Japan - reintegrisani su u (zapadnu) svetsku privredu, a novi
neprijatelji - SAD i SSSR - nikada stvarno nisu započeli tuču.
Ĉak su i revolucije kojima su se završila oba svetska rata bile sasvim različite. One
posle Prvog svetskog rata bile su, kao što ćemo videti, ukorenjene u odvratnosti prema
onome što je većina ljudi koji su proţiveli rat, sve više posmatrala kao besmislenu klanicu.
To su bile revolucije protiv rata. Revolucije posle Drugog svetskog rata izrasle su iz učešća
naroda u svetskoj borbi protiv neprijatelja - Nemačke, Japana, u opštijem smislu
imperijalizma - borbi za koju su kako god uţasna ona bila, oni koji su u njoj učestvovali
osećali da je pravedna. Pa ipak, kao i dva svetska rata, dve vrste posleratnih revolucija,
mogu u perspektivi istoričara da se posmatraju kao jedinstven proces. Ovom pitanju ćemo
se sada okrenuti.
Poglavlje drugo
Svetska revolucija

Istovremeno je (Buharin) dodao, „Mislim da smo ušli u period revolucije koja moţe
da potraje i pedeset godina pre nego što napokon revolucija ne pobedi u celoj
Evropi i konačno u ćelom svetu. “
Artur Rensam, Sest nedelja u Rusiji 1919. godine
(Ransome, 1919, str. 54)

Kako je uţasno čitati Šelijevu poemu (da i ne pominjemo egipatske seljačke pesme
od pre 3 000 godina) koja osuđuje ugnjetavanje i eksploataciju. Da li će se oni čitati
u budućnosti i dalje ispunjenoj ugnjetavanjem i eksploatacijom, i da li će ljudi i
onda govoriti: „Ĉak i u ono vreme...“
Bertold Breht o čitanju Šelijeve „Maske anarhije“ 1938. godine
(Brecht, 1964)

Posle Francuske revolucije u Evropi je bila podignuta Ruska revolucija, a ona je još
jednom naučila svet da čak i najjači osvajači mogu biti odbačeni, kada se sudbina
otadţbine istinski poveri siromašnima, skromnima, proleterima, radnom narodu.
Iz zidnih novina 19. brigade italijanskih partizana „Eusebio Giambone“
1944. godine (Pavone, 1991, str. 406)

Revolucija je bila dete rata u dvadesetom veku: posebno ruska revolucija 1917.
godine koja je stvorila Sovjetski Savez, pretvoren u supersilu u drugoj fazi Tridesetjed-
nogodišnjeg rata, ali i u opštijem smislu, u kome je revolucija konstanta u istoriji ovog
veka. Sam rat ne vodi nuţno do krize, sloma i revolucije. U stvari, pre 1914. godine, vaţila
je suprotna pretpostavka, bar za etablirane reţime sa tradicionalnim legitimitetom.
Napoleon Prvi se gorko ţalio na to da austrijski imperator moţe srećno da preţivi stotinu
izgubljenih bitaka, kao što je kralj Pruske preţiveo vojnu propast i gubitak pola svoje
drţave, dok bi on sam, dete Francuske revolucije, bio u opasnosti posle jednog jedinog
poraza. Ipak su napori dvadesetovekovnog totalnog rata za drţave i narode u njega
umešane, bili tako teški i bez presedana, da su gotovo bili predodređeni da i narode i
drţave napregnu do krajnjih granica, a vrlo verovatno i do tačke pucanja. Jedino su SAD
izašle iz svetskih ratova u velikoj meri kao što su u njih ušle, samo prilično snaţnije. Za sve
druge kraj ratova je značio preokret.
Izgleda očigledno da je stari svet bio osuđen. Staro društvo, stara ekonomija, stari
politički sistemi su, kako kaţe kineska poslovica „izgubili nebesko ovlašćenje“.
Ĉovečanstvo je iščekivalo alternativu. Nekakva takva alternativa je bila poznata 1914.
godine. U većini zemalja Evrope su nju predstavljale socijalističke partije, koje su se
 oslanjale na podršku sve veće radničke klase i bile nadahnute verovanjem u istorijsku
neizbeţnost svoje pobede (videti Doba carstva, poglavlje 5). Izgledalo je kao da je potreban
samo signal, da se narodi podignu, da zamene kapitalizam socijalizmom, i da tako
preobraze besmislene patnje svetskog rata u nešto pozitivnije: u krvave porođajne trudove
48 DOBA KATASTROFA
i grčeve pri rađanju novog sveta. Ruska, ili tačnije, boljševička revolucija oktobra 1917.
godine, latila se zadatka da svetu pošalje ovaj signal. Zato je postala jedan događaj koji je
isto onako centralan za istoriju ovog veka kao što je Francuska revolucija 1789. godine bila
centralni događaj za devetnaesti vek. Zaista, nije slučajno da se istorija Kratkog dvadesetog
veka, kako je on definisan u ovoj knjizi, potpuno podudara sa ţivotnim vekom drţave
rođene u Oktobarskoj revoluciji.
Ipak je Oktobarska revolucija imala dublje i globalnije posledice nego njen
francuski predak. Jer, iako su ideje Francuske revolucije, što je sada očito, nadţivele
boljševizam, praktične posledice 1917. godine su bile daleko veće i trajnije nego one 1789.
godine. Oktobarska revolucija je proizvela daleko najubitačnije organizovan revolucionarni
pokret u modernoj istoriji. Njegova globalna ekspanzija nema istorij- skih paralela još od
vremena islamskih osvajanja. Punih trideset ili četrdeset godina posle Lenjinovog dolaska
na finsku stanicu u Petrogradu, trećina čovečanstva se našla ţiveći pod reţimima koji su
direktno poticali iz Deset dana koji su potresli svet (Reed, 1919), i od Lenjinovog
organizacionog modela, Komunističke partije. Većina tih reţima krenula je putem
Sovjetskog Saveza u drugom talasu revolucija koje su se pojavile iz druge faze Dugog
svetskog rata 1914-1945. godine. Ovo poglavlje se bavi tom revolucijom iz dva dela, mada
se prirodno koncentriše na prvobitnu i formativnu revoluciju 1917. godine i na posebni
lokalni pečat koji su na revoluciju udarili naslednici Oktobra.
U svakom slučaju, Oktobarska revolucija je u velikoj meri njima dominirala.

U velikom delu Kratkog dvadesetog veka, sovjetski komunizam je tvrdio za sebe

da je alternativa kapitalizmu i nad njim superioran, kao i da je predodređen od istorije da
nad njim pobedi. Dugo u ovom periodu čak ni oni koji su odbacivali tvrdnje komunizma o
svojoj nadmoćnosti, nisu bili ubeđeni da on ne moţe da pobedi. A -sa značajnim izuzetkom
od 1933. do 1945. godine (videti poglavlje 5), celokupna međunarodna politika čitavog
Kratkog dvadesetog veka moţe se shvatiti kao stoletna borba snaga starog poretka protiv
socijalne revolucije, za koju se verovalo da je otelotvore-na u Sovjetskom Savezu i da zavisi
od njegove sudbine.

Kako je Kratki dvadeseti vek prolazio, ova predstava o svetskoj politici kao
dvoboju između snaga dva suparnička društvena sistema (od kojih je svaki posle 1945.
godine mobilisao svoje pristalice iza super sila koje su drţale oruţja za globalno uništenje),
postajala je sve više nerealna. Do kraja osamdesetih godina ovaj sukob je imao isto onako
mali značaj za međunarodnu zajednicu kao krstaški ratovi. Ipak moţemo razu-meti kako se
taj sukob stvorio. Jer, Oktobarska revolucija je mnogo potpunije i beskom-promisnije, čak i
od Francuske revolucije u jakobinskim danima videla sebe kao ekumenski događaj. Ona
nije napravljena da donese slobodu i socijalizam Rusiji, već da sprovede svetsku proletersku
revoluciju. U glavama Lenjina i njegovih drugova, pobeda boljševizma u Rusiji je bila
prvenstveno jedna bitka u kampanji za pobedu boljševizma u širim, svetskim razmerama, i
osim kao takva, jedva da je bila opravdana.
 SVETSKA REVOLUCIJA 49

Carska Rusija je bila zrela za revoluciju, debelo ju je zasluţila, i zaista bi onakvu

revoluciju koja bi zbacila carizam, prihvatio svaki razumni posmatrač svetske scene od
1870-ih godina (videti Doba carstva, poglavlje 12). Posle 1905-1906. godine kada je carizam
stvarno bio bačen na kolena, niko nije ozbiljno ni sumnjao u izbijanje revolucije. Ima
istoričara, koji iz današnje perspektive, dokazuju da bi caristička Rusija, da nije bilo
nesretnog slučaja Prvog svetskog rata i boljševičke revolucije, evoluirala u napredno
liberalno-kapitalističko društvo, i da je bila na putu da tako uradi, ali ne treba mikroskop
da se otkriju proročanstva revolucionarnog ishoda pre 1914. godine. U stvari, carski reţim
se jedva oporavio od revolucije 1905. godine kada se, neodlučan i nekompetentan kao i
uvek, još jednom našao pod udarcima talasa socijalnog nezadovoljstva koji je sve brţe
rastao. Da nije bilo čvrste odanosti vojske, policije i činov- ništva, u poslednjim mesecima
pred izbijanje rata izgledalo bi da je zemlja opet na ivici erupcije. Zaista, kao i u tolikim
drugim zaraćenim zemljama, masovni entuzijazam i patriotizam nakon izbijanja rata je
dezaktivirao političku situaciju - mada, u slučaju Rusije, ne zadugo. Do 1915. godine
problemi carskog reţima su opet izgledali nereši- vi. Ništa nije izgledalo tako očekivano i
kao malo iznenađenje od revolucije u martu 1917. godine5 koja je zbacila rusku monarhiju i
koja je pozdravljena od čitavog zapadnog političkog mnjenja sem najtvrdokornijih
tradicionalističkih reakcionara.
Isto tako su svi, uz izuzetak onih romantičara koji su videli pravi put koji vodi od
kolektivističke ruske seoske zajednice do socijalističke budućnosti, uzimali zdravo za
gotovo da ruska revolucija ne moţe i neće biti socijalistička. Uslovi za takav jedan
preobraţaj nisu bili prisutni u jednoj seljačkoj zemlji koja je bila sinonim za siromaštvo,
neprosvećenost i zaostalost i u kojoj je proleterijat, predodređeni grobar kapitalizma po
Marksu, bio majušna, mada strateški dobro smeštena, manjina. Sami ruski marksistički
revolucionari su delili ovo mišljenje. Od zbacivanja carizma samog za sebe, moglo se
očekivati da će proizvesti „burţoasku revoluciju6. Klasna borba između burţoazije i
proletarijata (koja, po Marksu moţe da ima samo jedan ishod), bi onda mogla da se nastavi
u novim političkim uslovima. Naravno, Rusija nije bila u praznom prostoru i revolucija u
toj ogromnoj zemlji, koja se proteţe od granica sa Japanom do onih sa Nemačkom, čija je
vlada bila među šačicom „velikih sila“ koje su dominirale svetom, nije mogla a da nema
velike međunarodne posledice. Sam Karl Marks se na kraju svog ţivota nadao da bi ruska
revolucija mogla da odigra ulogu neke vrste detonatora, koji bi izazvao proletersku
revoluciju u industrijski razvijenijim zapadnim zemljama, gde su bili prisutni uslovi za
proletersku socijalističku revoluciju. Kao što ćemo videti, pri kraju Prvog svetskog rata je
izgledalo kao da je to tačno ono što će se desiti.
Postojao je samo jedan problem. Ako Rusija nije bila spremna za marksističku
proletersku socijalističku revoluciju, nije bila spremna ni za liberalnu „burţoasku
revoluciju". Ĉak i oni koji nisu ţeleli da postignu više od te liberalne revolucije, morali su
da pronađu način da je izvedu, ali takav koji se ne oslanja na malene i slabe snage ruske
liberalne srednje klase, malobrojne manjine u stanovništvu, kojoj su nedostaja-

5 Pošto je u Rusiji još uvek bio u upotrebi julijanski kalendar, koji je zaostajao trinaest dana

za gregorijanskim kalendarom prihvaćenim svugde drugde u hrišćanskom i pozapadnjačenom svetu,

Februarska revolucija se u stvari odigrala u martu, a Oktobarska 7. novembra. Oktobarska revolu¬
cija je bila ta koja je reformisala ruski kalendar, kao što je reformisala i rusko pismo, tako pokazu¬
jući dubinu svog uticaja. Jer dobro je poznato da ovakve male izmene obično iziskuju društveno
ekonomske zemljotrese da bi se sprovele. Najtrajnija i najuniverzalnija posledica Francuske revolu¬cije
bio je metrički sistem.
 50 DOBA KATASTROFA
li i ugled i javna podrška, a i institucionalna tradicija reprezentativne vlasti u koju bi mogla
da se uklopi. Kadeti, partija burţoaskog liberalizma, imali su 1917-1918. godine u slobodno
izabranoj (a uskoro raspuštenoj) Skupštini, samo 2,5 odsto poslanika. Jedna burţoasko-
liberalna Rusija nije ni morala da se dobije iz ustanka radnika i seljaka, koji ili nisu znali za
liberalizam, ili za njega nisu marili, pod vodstvom revolucionarnih partija koje su ţelele
nešto drugo, i što je verovatnije, snaga koje su učinile da revolucija krene dalje od svoje
burţoasko-liberalne faze ka jednoj radikalnijoj (da upotrebimo frazu „permanentna
revolucija11 koju je Marks prihvatio, a mladi Trocki oţiveo u revoluciji 1905. godine).
Lenjin, čije nade nisu išle mnogo dalje od onih burţo- asko-demokratske Rusije 1905.
godine, takođe je 1917. godine na početku zaključio da liberalni konj nije perspektivni trkač
u ruskoj revolucionarnoj trci. Ovo je bila realistička procena. Međutim, 1917. godine njemu
i ostalim ruskim i neruskim marksistima je bilo jasno da uslovi za socijalističku revoluciju
jednostavno nisu prisutni u Rusiji. Za marksističke revolucionare u Rusiji, njihova
revolucija je morala da se raširi.
Ništa nije izgledalo verovatnije nego da će se to desiti, jer se Veliki rat završio u
političkom slomu i revolucionarnoj krizi koji su se širili, posebno u poraţenim drţavama.
Sva četiri vladara poraţenih sila (Nemačka, Austro-Ugarska, Turska i Bugarska), izgubila
su 1918. godine svoje prestole, a uz njih i car od strane Nemaca poraţene Rusije, koji je
otišao još 1917. godine. Osim toga, socijalni nemir, koji se u Italiji uzdigao skoro do
revolucije, potresao je čak i one koji su ratovali na pobedničkoj strani.
Kao što smo videli zaraćena društva Evrope su počela da se ugibaju pod neobičnim
pritiskom masovnog rata. Početna plima patriotizma što je usledila nakon izbijanja rata
opala je. Do 1916. godine ratni zamor se preokrenuo u mračno i tiho neprijateljstvo prema
jednoj klanici koja je izgledala bez kraja i konačne odluke, za koju se činilo da niko nije
voljan da je okonča. Dok su se protivnici rata 1914. godine osećali bespomoćni i izolo- vani,
do 1916. godine oni su mogli da osećaju kako govore u ime većine. Koliko se dramatično
situacija promenila pokazalo se kada je, 28. oktobra 1916. godine, Fridrih Adler, sin vođe i
osnivača austrijske socijalističke partije, odlučno i hladnokrvno izvršio atentat na
austrijskog premijera grofa Stirgka (Stiirgkh-a) u jednom bečkom restoranu - ovo je bilo
doba nevinosti bez ljudi iz obezbeđenja - kao javni čin protiv rata.
Antiratna osećanja su prirodno istakla političku ulogu socijalista, koji su se sve više
vraćali na protivljenje ratu karakteristično za njihov pokret pre 1914. godine. U stvari, neke
partije (u Rusiju, Srbiji i Britaniji - Nezavisna laburistička partija) nikad nisu prestajale da se
protive ratu, a čak, kada su socijalističke partije podrţavale rat, najglasniji njegovi
protivnici nalazili su se u njihovim redovima.7 Istovremeno, i to u svim zaraćenim
zemljama, organizovani radnički pokret u ogromnoj industriji naoruţanja, postao je centar i
sindikalne i antiratne borbe. Niţi ešalon sindikalnih aktivista u ovim fabrikama, obučeni
radnici sa snaţnom pregovaračkom pozicijom (,sindikalni poverenici‟ u Britaniji;
Betriebsobleute u Nemačkoj), postali su drugo ime za radikalizam. Majstori i mehaničari u
novim visokotehnološkim mornaricama, koje su se malo razlikovale od plovećih fabrika,
kretali su se u istom pravcu. I u Rusiji i u Nemačkoj, glavne pomorske baze (Kronštat, Kil)
postaće veliki centri revolucije, a kasnije će pobuna u francuskoj mornarici na Crnom moru
sprečiti francusku vojnu intervenciju u ruskom građanskom ratu 1918-1920. godine. Za
pobunu protiv rata su dakle bili

6 Tako se 1917. godine značajna Nezavisna socijaldemokratska partija Nemačke (USPD) formalno
otcepila po ovom pitanju od većine socijalista (SPD) koji su nastavili da podrţavaju rat.
 SVETSKA REVOLUCIJA 51

potrebni i fokus i oruđe. Ne čudi da su austro-ugarski cenzori posmatrajući korespon-

denciju svojih trupa, počeli da zapaţaju promenu u tonu pisama. „Samo da nam dobri Bog
da mir“ se pretvaralo u ,Dosta nam je svega‟ pa čak i u „Pričaju da će socijalisti da načine
mir“.
Stoga nije iznenađenje opet prema habzburškim cenzorima, da je ruska revolucija
bila prvi događaj od izbijanja rata koji je odjeknuo čak i u pismima ţena radnika i seljaka. I
ne iznenađuje to da su se, posebno nakon što je Oktobarska revolucija dovela Lenjinove
boljševike na vlast, spojile ţelje za mirom i socijalnom revolucijom: u trećini od uzorka
cenzurisanih pisama od novembra 1917. godine do marta 1918. godine očekivalo se da se
mir dobije od Rusije, u trećini od revolucije, a u 20 odsto od kombinacije oba faktora. To da
bi ruska revolucija imala velike međunarodne posledice je oduvek bilo jasno: čak je prva
1905-1906. godine, uzdrmala drevna carstva tog vremena, od Austro-Ugarske, preko
Turske i Persije, do Kine (videti Doba carstva, poglavlje 12). Do 1917. godine čitava Evropa
je postala gomila eksploziva spremna za paljenje.

II
Rusija, zrela za socijalnu revoluciju, zamorena ratom i na ivici poraza, bila je prva
od reţima srednje i istočne Evrope koji se srušio pod stresom i naporima Prvog svetskog
rata. Eksplozija je bila očekivana, mada niko nije mogao da predskaţe vreme i okolnosti
detonacije. Nekoliko nedelja pre Februarske revolucije, Lenjin se u svom švajcarskom egzilu
još uvek pitao da li će doţiveti da vidi revoluciju. U stvari carska vlast je kolabirala kada su
se demonstracije zaposlenih ţena (na tradicionalni Dan ţena revolucionarnog pokreta - 8
mart) spojile sa obustavom rada u ozloglašeno borbenim Putilovskim metalskim fabrikama
da bi proizveli generalni štrajk i invaziju na centar prestonice preko zaleđene reke, u osnovi
da bi se zahtevao hleb. Krhkost reţima se razotkrila kada su careve trupe, čak i uvek lojalni
kozaci, oklevale, pa zatim odbile da napadnu masu, i počele da se sa njom bratime. Kada su
se, posle četiri haotična dana, i one pobunile, car je abdicirao, da bi bio zamenjen liberalnom
privremenom vladom, ne bez izvesne simpatije, pa čak i pomoći ruskih zapadnih
saveznika, koji su se plašili da bi carski reţim u očajanju mogao da se povuče iz rata i
potpiše separatni mir sa Nemačkom. Ĉetiri spontana i bezglava dana na ulici dovela su
jedno Carstvo do kraja.81 više od toga: Rusija je bila tako spremna za socijalnu revoluciju da
su mase Petrograda odmah tretirale pad cara kao proglašenje opšte slobode, jednakosti i
neposredne demokratije. Lenjinovo neobično postignuće je bilo to da je preobrazio ovaj
nekontrolisani narodni talas u boljševičku vlast.
Tako je, umesto liberalne i ustavne ka Zapadu orijentisane Rusije spremne i voljne
da se bori sa Nemcima, ono što je nastalo bio revolucionarni vakuum: nemoćna
„privremena vlada“ na jednoj strani, a na drugoj, mnoštvo u običnom narodu nastalih
„veća“ (Sovjeta) koja su nicala svugde, kao pečurke posle kiše. 9 Oni su stvarno imali

7 Ljudska cena je bila veća nego u samoj Oktobarskoj revoluciji, ali relativno umerena: 602

vojnika, 73 policajca i 587 civila je bilo povređeno, ranjeno, ili ubijeno (W. H. Chaberlin, 1965, vol. I, str.
85). .
8 Ovakvi ,,saveti“ za koje se pretpostavlja da su ukorenjeni u iskustvu ruskih samoupravnih

seoskih zajednica, nastali su kao politička tela među fabričkim radnicima tokom revolucije 1905. godine.
Ovakve skupštine neposredno izabranih delegata bile su svugde poznate organizovanim radnicima, a
odgovarao je njihovom ugrađenom smislu za demokratiju, a sam termin „Sovjet" ponekad ali ne uvek
prevođen na lokalne jezike, (councils, rate) posedovao je snaţnu internacionalnu privlačnost.
 52 DOBA KATASTROFA
vlast, ili bar snagu veta, na lokalnom nivou, ali nisu imali predstavu o tome šta sa njom da
urade, ili šta treba da se s njom uradi. Razne revolucionarne partije i organizacije -
boljševički i menjševički socijaldemokrati, socijalrevolucionari, a i mnoge manje leve
frakcije, koje su se pomaljale iz ilegale - pokušavale su da se ustoliče u ovim skupštinama,
da ih koordiniraju i preobrate za svoju politiku, mada ih je na početku jedino Lenjin video
kao alternativu reţimu („sva vlast sovjetima"). Ipak, jasno je da su, kada je car pao, u
ruskom narodu bili relativno malobrojni oni koji su znali šta predstavljaju oznake
revolucionarnih partija, ili koji su, ako su to i znali, mogli da naprave razliku između
rivalskih poziva tih partija. Ono što su znali bilo je to da više nisu prihva- tali autoritet - čak
ni autoritet revolucionara koji su tvrdili da znaju više od njih.
Osnovni zahtev za gradske siromahe bio je hleb, a za radnike među njima, bolje
nadnice i kraće radno vreme. Osnovni zahtev 80 odsto Rusa koji su ţiveli od poljoprivrede,
bio je, kao i uvek, zemlja. I jedni i drugi su se sloţili da ţele kraj ratu, mada masa seljaka-
vojnika koji su sačinjavali vojsku isprva nije bila protiv ratovanja kao takvog već protiv
oštre discipline i zlostavljanja. Parole „Hleb, Mir, Zemlja“ donele su podršku koja je sve
brţe rasla, onima koji su ih propagirali, naročito Lenjinovim boljševicima, koji su narasli od
par hiljada članova u martu 1917. godine, na četvrt miliona do početka leta iste godine.
Nasuprot hladnoratovskoj mitologiji, koja Lenjina vidi u osnovi kao jednog organizatora
drţavnih udara, jedini pravi kapital koji su on i boljševici imali bila je sposobnost da
prepoznaju šta mase ţele; sposobnost da, kao što je i bilo, masom rukovode tako što su
znali kako da je slede. Kada je na primer, on shvatio da seljaci, nasuprot socijalističkom
programu ţele podelu zemlje na porodična imanja, nije oklevao ni trenutka da boljševike
angaţuje za ovakvu formu ekonomskog individualizma.
Nasuprot tome, Privremena vlada i njene pristalice nisu uspevali da priznaju svoju
nesposobnost da Rusiju nateraju da se pokorava njihovim zakonima i dekretima. Kada su
biznismeni i menadţeri pokušali da ponovo uspostave radnu disciplinu, samo su
radikalizovali radnike. Kada je Privremena vlada insistirala na tome da se vojska pošalje u
još jednu ofanzivu u junu 1917. godine, vojsci je dozlogrdilo, a seljaci-vojni- ci su krenuli
kući u svoja rodna sela da učestvuju sa svojom rodbinom u podeli zemlje. Revolucija se
širila duţ šina ţeleznice koja ih je vraćala. Vreme još nije bilo sazrelo za trenutni pad
Privremene vlade, ali od tog leta nadalje, proces radikalizacije je ubrzan i u vojsci i u
vaţnijim gradovima, sve više u korist boljševika. Seljaštvo je preteţno dalo podršku
naslednicima narodnjaka (videti Doba kapitala, poglavlje 9), socijalrevoluci- onarima, mada
se iz njihovih redova razvilo jedno radikalnije levo krilo koje se prima- klo boljševicima, i
kratko im se pridruţilo u vladi nakon Oktobarske revolucije.
Kako su se boljševici - tada u suštini radnička partija - našli kao većina u glavnim
ruskim gradovima, a posebno u prestonici, Petrogradu i u Moskvi, i kako su osvajali teren
u vojsci, nad postojanjem Privremene vlade se sve više nadvijala senka; posebno kada je u
avgustu morala da se obrati revolucionarnim snagama u prestonici da bi se porazio
kontrarevolucionarni udar predvođen monarhističkim generalima. Radika- lizovani
dţinovski talas njihovih sledbenika neizbeţno je gurao boljševike ka osvajanju vlasti. U
stvari, kada je došao pravi trenutak, vlast nije morala toliko da se osvaja, koliko da se
pokupi. Rečeno je da je više ljudi povređeno za vreme snimanja velikog Ejzenštajnovog
filma Oktobar (1927) nego što je ozleđeno tokom pravog zauzimanja Zimskog dvorca 7.
novembra 1917. godine. Privremena vlada, nemajući nikoga da je brani, naprosto se raspala
u razređenom vazduhu.
 SVETSKA REVOLUCIJA 53

Od trenutka kada je pad Privremene vlade postao izvestan, do danas, Oktobarska

revolucija je utopljena u polemike. Većina njih vodi u zabludu. Pravo pitanje nije da li je
revolucija, kao što tvrde antikomunistički istoričari, puč ili drţavni udar koji je izveo
antidemokrata u osnovi Lenjin, već je pitanje ko ili šta je moglo ili treba
lo da usledi nakon pada Privremene vlade. Od ranog septembra Lenjin je pokušavao da
ubedi neodlučne elemente u svojoj partiji ne samo u to da bi vlast mogla lako da im
izmakne ako se planskom akcijom ne dograbi u verovatno kratkom vremenskom roku u
kome im je bila na dohvat ruke, već i u to - moţda uz podjednako navaljivanje - da
odgovore na pitanje „Mogu li boljševici da zadrţe drţavnu vlast“ ako je se dokopaju. Šta bi
zaista, bilo ko ko bi pokušao da upravlja vulkanskim erupcijama revolucionarne Rusije,
trebalo da radi? Nijedna partija sem Lenjinovih boljševika nije bila spremna da se
samostalno suoči sa ovom odgovornošću - a i Lenjinov pamflet sugeriše da ni svi boljševici
nisu bili tako odlučni kao on sam. Obzirom na povoljnu političku situaciju u Petrogradu,
Moskvi i severnim armijama, na pitanje da li iskoristiti čisto kratkoročnu priliku da se vlast
zauzme sada, pre nego li dalje čekati, zaista je bilo teško dati odgovor. Vojna
kontrarevolucija je tek počinjala. Očajna vlada, bi mogla radije nego li da ustupi mesto
sovjetima, da preda Petrograd nemačkoj armiji, koja je već bila na severnim granicama
onoga što je danas Estonija, tj. nekoliko milja od prestonice. Osim toga, Lenjin je retko kad
oklevao da pogleda u lice i najmračnijim činjenicama. Ako boljševici ne uspeju da iskoriste
trenutak, „talas prave anarhije moţe postati snaţniji od nas“. Ako revolucionarna partija ne
zauzme vlast kada je trenutak za to i kada mase to zahtevaju, po čemu se razlikuje od
nerevolucionarne partije?
Ono što je bilo problematično bili su dugoročni izgledi za revoluciju, čak i pod
pretpostavkom da se vlast zadobijena u Petrogradu i Moskvi moţe proširiti na ostatak
Rusije i tamo odrţati protiv anarhije i kontrarevolucije. Lenjinov sopstveni program za
angaţovanje nove sovjetske vlasti (tj. prvenstveno boljševičke partije) na „socijalističkom
preobraţaju Republike Rusije" je suštinski igrao na to da se ruska revolucija pretvori u
svetsku, ili bar evropsku revoluciju. Ko bi - vrlo je često ponavljao - mogao da zamisli da do
pobede socijalizma „moţe da dođe osim putem potpunog uništenja ruske i evropske
burţoazije?“ U međuvremenu je prvenstveni, zapravo jedini cilj boljševika, da izdrţe. Novi
reţim je uradio malo toga u pravcu socijalizma, osim što je proglasio socijalizam za svoj cilj,
što je preuzeo banke i proglasio „radničku41 kontrolu nad postojećom upravom, tj. stavio je
zvanični pečat na sve ono što su radnici ionako radili posle revolucije, dok ih je
istovremeno terao da odrţe proizvodnju. Reţim ništa drugo nije imao da im kaţe. 10
Novi reţim je izdrţao. Preţiveo je kazneni mir koji mu je Nemačka nametnula u
Brest-Litovsku, nekoliko meseci pre nego što će sama Nemačka biti poraţena, kojim su od
Rusije odvojeni Poljska, baltičke provincije, Ukrajina i značajni delovi zapadne i juţne
Rusije, kao i de facto, Zakavkazje (Ukrajina i Zakavkazje su povraćeni). Saveznici nisu videli
razloga da budu velikodušniji prema centru svetske subverzije. Razne
kontrarevolucionarne (,,bele41) armije i reţimi podizali su se protiv Sovjeta, finansirali su ih
Saveznici, koji su slali britanske, francuske, američke, japanske, poljske, srpske,

9 ,,I ja sam im govorio: učinite sve što hoćete učiniti, uzmite sve što vam treba, mi ćemo vas

podrţati, ali vodite brigu o proizvodnji, vodite brigu da proizvodnja dade koristi. Latite se korisnih
radova, činićete greške, ali ćete naučiti". (Lenjinov izveštaj o radu Veća narodnih komesara podnet na
Trećem sveruskom kongresu Sovjeta, 11/24. januara 1918. godine (citat iz Lenjinovih sabranih dela.
Latinično izdanje, Beograd, 1975, tom 28, str. 75)
 54 DOBA KATASTROFA

grčke i rumunske trupe na rusko tle. U najgorim trenucima tog brutalnog i

haotičnog građanskog rata 1918-1920. godine, Sovjetska Rusija je bila umanjena na
nasukanu olupinu sastavljenu od teritorija u severnoj i centralnoj Rusiji, negde između
Urala i današnjih baltičkih drţava, osim malog izloţenog prsta Lenjingrada, koji je
pokazivao na Finski zaliv. Jedini veliki kapital koji je novi reţim posedovao, dok je iz
ničega improvizo- vao jednu na kraju pobedonosnu Crvenu armiju, bio je nesposobnost i
podela zavađenih ,,belih“ snaga, njihova sposobnost da dođu u sukob sa velikoruskim
seljaštvom, i osnovane sumnje zapadnih sila da njihovi bundţijski vojnici i mornari ne
mogu biti dovedeni u red da se bore protiv boljševika. Do kraja 1920. godine, boljševici su
pobedili.
Tako je protivno očekivanjima, Sovjetska Rusija preţivela. Boljševici su zadrţali, u
stvari proširili svoju vlast, ne samo (kako je Lenjin primetio sa olakšanjem i ponosom
nakon dva meseca i petnaest dana) duţe od Pariške komune 1871. godine, već tokom
godina katastrofe i krize bez prekida, nemačkog osvajanja i kaznenog mira, odbeglih regi-
ona, građanskog rata, strane oruţane intervencije, gladi i ekonomskog kolapsa. Nije moglo
biti druge strategije ili perspektive izvan odabiranja iz dana u dan, između onih odluka
koje su bile nuţne za trenutno preţivljavanje i onih kojima se rizikovala trenutna propast.
Ko je sebi mogao da priušti da razmatra moguće dugoročne posledice za revoluciju odluka
koje su morale da sada budu donesene, ili bi u drugom slučaju to bio kraj revolucije i ne bi
više bilo posledica da se razmatraju? Jedan po jedan, preduzimani su neophodni koraci.
Kada je nova Sovjetska Rusija izašla iz svoje agonije, otkrilo se da su ti koraci vodili u
smeru udaljenom od onoga koji je Lenjin imao na umu na Finskoj stanici.
Ipak, revolucija je preţivela. Uspela je u tome iz tri glavna razloga: Prvo, pose-
dovala je jedinstveno snaţan, bukvalno drţavotvorni instrument u vidu centralizova- ne i
disciplinovane Komunističke partije koja je brojala 600 000 ljudi. Kakva god da je bila
njegova uloga pre revolucije, ovaj organizacioni model, koji je Lenjin neumorno propagirao
i branio od 1902. godine, je posle revolucije dobio ono što mu je pripadalo. Bukvalno svi
revolucionarni reţimi Kratkog dvadesetog veka će usvojiti neke varijante tog modela.
Drugo, ovo je sasvim očigledno bila jedina vlada kadra i voljna da odrţi Rusiju na okupu
kao drţavu, pa je stoga uţivala podršku i inače neprijateljski raspoloţenih ruskih patriota
kao što su oficiri, bez kojih ne bi mogla da se izgradi nova Crvena armija. Za takve, kao i za
istoričara koji vrši retrospektivu, 1917-1918. godine nije se pruţao izbor između jedne
liberalno-demokratske i jedne neliberalne Rusije, već između Rusije i dezintegracije koja je
bila kob ostalih arhaičnih i poraţenih carstava, naime Austro-Ugarske i Turske. Za razliku
od njih, boljševička revolucija je u najvećoj meri sačuvala jedinstvo multinacionalnih
teritorija stare carske drţave bar za sledeće sedamdeset i četiri godine. Treći razlog je bio taj
što je revolucija dopustila seljacima da uzmu zemlju. Kada se prešlo na stvar, masa
velikoruskih seljaka - koji su činili srţ ove drţave kao i njene vojske - je mislila da su
njihove šanse da zadrţe zemlju bolje pod boljševicima nego ako se plemići vrate. Ovo je
boljševicima dalo odlučnu prednost u građanskom ratu 1918-1920. godine. Kako se
pokazalo, ruski seljaci su bili suviše optimistični.
III
Svetska revolucija, koja je bila opravdanje za Lenjinovu odluku da Rusiju uvede u
socijalizam, nije se zbila, a sa socijalizmom je Sovjetska Rusija bila osuđena na izola¬ciju,
siromaštvo i zaostalost. Opcije za budući razvoj bile su predodređene, ili bar usko
 SVETSKA REVOLUCIJA 55

ograničene (videti poglavlja 13 i 16). Ipak, talas revolucija je tokom dve godine posle
Oktobra prešao preko planete i nade borbenih boljševika nisu izgledale nerealne. „Volker
bort die Signale“ („Narodi, čujte signale") bio je prvi stih u refrenu Interna- cionale na
nemačkom. Signali su dolazili, jasni i glasni, iz Petrograda, a nakon što je njihova
prestonica 1918. godine premeštena na sigurniju lokaciju, iz Moskve; 11 čuli su se svugde
gde su delovali radnički i socijalistički pokreti, bez obzira na njihovu ideologiju, pa čak i
izvan njih. „Sovjete" su formirali berači duvana na Kubi, gde je malo ko znao gde je Rusija.
Dve godine od 1917. do 1919. u Španiji će postati poznate kao „boljševički bienium", iako je
lokalna levica bila ostrašćeno anarhistička, tj. na suprotnom polu od Lenjina.
Revolucionarni studentski pokreti su eksplodirali u Pekingu (Bejđingu) 1919. godine i
Kordobi (Argentina) 1918. godine, što će se uskoro raširiti preko Latinske Amerike i stvoriti
lokalne marksističke revolucionarne vođe i partije. Indijski borbeni nacionalista M. N. Roj
(Roy) odmah je podlegao revolucionarnoj čaroliji, gde je lokalna revolucija, koja je 1917.
godine ulazila u svoju najradikalniju fazu, prirodno priznavala svoju srodnost sa
revolucionarnom Rusijom: Marks i Lenjin su postali njene ikone, zajedno sa Moktezumom,
Emilijanom Zapatom i raznim indijanskim trudbenicima, i još se mogu videti na velikim
muralima meksičkih zvaničnih umetnika. Za nekoliko meseci Roj je bio u Moskvi da bi
odigrao vaţnu ulogu u stvaranju nove politike Komunističke internacionale za kolonijalno
oslobađanje. Delom preko naseljenih holandskih socijalista kao što je bio Henk Sneevliet,
Oktobarska revolucija je odmah stavila svoj pečat i na Sarekat Islam, koji je bio glavna
masovna organizacija za indonezijsko nacionalno oslobođenje. „Ova akcija ruskog naroda"
pisao je jedan provincijski turski list, „jednoga dana u budućnosti će se pretvoriti u sunce i
obasjati celo čovečanstvo". U udaljenoj unutrašnjosti Australije, okoreli (a uglavnom irski
katolici) strigači ovaca bez primetnog interesovanja za političku teoriju, pozdravljali su
Sovjete kao radničku drţavu. U SAD su Finci, koji su dugo bili najsnaţnije socijalistički
orijentisani od svih useljeničkih zajednica, ispunjavali sumorna rudarska naselja u Minesoti
mitinzima „na kojima je pominjanje Lenjinovog imena činilo da srce kuca... U mističnoj
tišini, gotovo u religijskoj ekstazi, divili smo se svemu što je dolazilo iz Rusije" (Koivisto,
1983). Ukratko, Oktobarska revolucija je univerzalno priznata kao događaj koji je potresao
svet.
Ĉak su preobraćeni i mnogi od onih koji su revoluciju gledali iz neposredne blizine, što
manje pogoduje religioznoj ekstazi, od ratnih zarobljenika koji su se vrati
li u svoje zemlje kao ubeđeni boljševici i budući komunistički lideri poput hrvatskog
mehaničara Josipa Broza (Tita), do novinara poput Artura Rensoma (Ransome) iz
Mančester gardijana, koji nije bio primetna politička figura, već je poznatiji po tome što je
svoju strast za jedrenjem preneo u očaravajuće dečje knjige. Pa čak i jedan nebolj- ševički
lik, kao češki pisac Jaroslav Hašek, budući tvorac remek-dela Doţivljaji dobrog vojnika
Svejka, prvi put u svom ţivotu se našao kao borac za ideju, i to trezan, što čak i više
zapanjuje. Učestvovao je u građanskom ratu u Rusiji kao komesar Crvene armije, nakon
čega se vratio svojoj poznatijoj ulozi praškog anarho-boema i pijani

10 Prestoni grad carske Rusije bio je Sankt Petersburg, što je u Prvom svetskom ratu zvučalo

suviše nemački, pa je zato ime promenjeno u Petrograd. Posle Lenjinove smrti (1924) postao je Lenjin-
grad, a tokom pada SSSR-a vraćeno mu je prvobitno ime. Sovjetski Savez (koga su sledili njegovi najrop-
skiji sateliti) bio je neobično sklon političkoj toponimiji, često iskomplikovanoj obrtima i preokretima
partijskih sudbina. Tako je Caricin na Volgi postao Staljingrad, poprište one epske bitke iz Drugog svet-
skog rata, ali, posle Staljinove smrti, Volgograd. U vreme pisanja ove knjige još je imao to ime.
ce, zbog toga što postrevolucionarna Sovjetska Rusija nije bila u njegovom stilu. Ali
revolucija jeste.
Ipak, događaji u Rusiji nisu inspirisali samo revolucionare, već, što je vaţnije,
revolucije. U januaru 1918. godine, nekoliko nedelja od zauzimanja Zimskog dvorca, dok
56 DOBA KATASTROFA
su boljševici očajnički pokušavali da sklope mir po bilo koju cenu sa nemačkom armijom
koja je napredovala, talas masovnih političkih štrajkova i antiratnih demonstracija je prešao
preko centralne Evrope, krećući od Beča, šireći se preko Budimpešte
i čeških krajeva u Nemačku, i kulminirajući u pobuni austro-ugarskih mornara u Jadranu.
Kako su poslednje sumnje o porazu Centralnih sila nestajale, njihove armije su se lomile. U
septembru su bugarski seljaci-vojnici krenuli kućama, proglasili republiku i marširali na
Sofiju, mada su bili razoruţani uz nemačku pomoć. U oktobru se Habzbur- ška monarhija
raspala nakon poslednjih izgubljenih bitaka na italijanskom frontu. Razne nove nacionalne
drţave su nastajale u (opravdanoj) nadi da će pobednički saveznici dati prednost njima u
odnosu na opasnosti boljševičke revolucije. I stvarno, prva saveznička reakcija na
boljševički poziv narodima da načine mir - i na njihovo objavljivanje tajnih dokumenata u
kojima su saveznici seckali Evropu i delili je među sobom
- bile su Ĉetrnaest tačaka predsednika Vilsona, koje su igrale na nacionalističku kartu
protiv Lenjinovog internacionalističkog zova. Zona malih nacionalnih drţava je trebalo da
formira sanitarni kordon protiv crvenog virusa. Početkom novembra pobunjeni mornari i
vojnici su raširili nemačku revoluciju iz pomorske baze Kil širom zemlje. Proglašena je
republika, a car se povukao u Holandiju, da bi ga kao glavu drţave zame- nio jedan
socijaldemokrata - bivši sedlar.
Revolucija, koja je tako zbrisala sve reţime od Vladivostoka do Rajne, bila je revolt
protiv rata i uglavnom je postizanje mira dezaktiviralo veliki deo eksploziva koji je ona
sadrţavala. Njen socijalni sadrţaj bio je u svakom slučaju nejasan, osim za vojni- ke-seljake
Habzburškog, Otomanskog i carstva Romanova i one u manjim drţavama jugoistočne
Evrope, i za njihove porodice. Kod njih se taj sadrţaj sastojao iz četiri tačke: zemlje,
nepoverenja prema gradovima, ili strancima (posebno Jevrejima) i/ili nepoverenja prema
vlastima. Ovo je seljake načinilo revolucionarnim ali ne boljševicima u velikim delovima
centralne i istočne Evrope, mada ne u Nemačkoj (osim nešto Bavarske), Austriji, i delovima
Poljske. Oni su morali biti umireni merama zemljišne reforme čak i u nekim
konzervativnim, zaista kontrarevolucionarnim zemljama kao što su bile Rumunija i Finska.
S druge strane, tamo gde su oni činili većinu stanovništva, praktično su garantovali da
socijalisti, a kamoli boljševici, ne mogu dobiti opšte demokratske izbore. Ovo nije nuţno od
seljaka napravilo bastion političkog konzervativizma, ali je fatalno hendikepiralo
demokratske socijaliste; a drugo - kao u Sovjetskoj Rusiji
- pritiskalo je socijaliste da napuste predstavničku demokratiju. Iz tog razloga su boljševici,
koji su zahtevali Ustavotvornu skupštinu (poznata revolucionarna tradicija od 1789.
godine) raspustili tu skupštinu čim se sastala, nekoliko nedelja posle Oktobra. A
uspostavljanje novih malih nacionalnih drţava duţ vilsonovskih linija, iako je bilo daleko
od toga da ukloni nacionalne konflikte u zoni revolucija, takođe je smanjilo manevarski
prostor za boljševičku revoluciju. Što je zaista i bila namera savezničkih mirotvoraca.
Na drugoj strani, uticaj ruske revolucije na evropske prevrate 1918-1919. godine
bio je tako očigledan, da je u Moskvi jedva moglo biti mesta za skepticizam u pogledu
izgleda za širenje revolucije svetskog proleterijata. Istoričaru je - a čak i nekim lokalnim
revolucionarima - izgledalo jasno da je carska Nemačka bila zemlja znatne društve
 SVETSKA REVOLUCIJA 57

ne i političke stabilnosti, sa snaţnim, ali u suštini umerenim radničkim pokretom, zemlja

koja sigurno ne bi iskusila ništa nalik oruţanoj revoluciji, da nije bilo rata. Za razliku od
carske Rusije ili rasklimatane Austro-Ugarske; za razliku od Turske, tog poslovičnog
„bolesnika Evrope“; za razliku od divljih, naoruţanih stanovnika planina na evropskom
jugoistoku, koji su bili spremni na sve; Nemačka nije bila zemlja u kojoj bi se očekivao
prevrat. I zaista, u poređenju sa pravom revolucionarnom situacijom u poraţenoj Rusiji i
Austro-Ugarskoj, većina nemačkih revolucionarnih vojnika, mornara i radnika ostala je
umerena i povinovala se zakonu onako kako su ih oduvek prikazivale one, verovatno
apokrifne, šale ruskih revolucionara („Tamo gde je posetiocima zabranjeno da gaze travu,
nemački pobunjenici će spontano hodati samo po stazi“).
Ipak je to bila zemlja kroz koju su revolucionarni mornari proneli barjak Sovjeta,
gde su izvršni organi radničkog i vojničkog sovjeta u Berlinu postavili socijalističku vladu
Nemačke, gde je izgledalo da su Februar i Oktobar jedno, dok se činilo da je stvarna vlast
već u rukama radikalnih socijalista od momenta kada je car abdicirao. Ovo je bila jedna
iluzija, nastala usled totalne, ali privremene paralize stare armije, drţave i strukture vlasti
pod dvostrukim šokom potpunog poraza i revolucije. Posle nekoliko dana
republikanizovani stari reţim je opet bio u sedlu, i više nije bio ozbiljno uznemiravan od
socijalista, koji čak nisu uspeli da dobiju većinu na prvim izborima, iako su ovi odrţani
nekoliko nedelja posle revolucije.11 Reţimu je čak i manje briga zadavala odskora
improvizovana Komunistička partija, čije su vođe, Karla Libknehta i Rozu Luksemburg,
ubrzo ubili plaćeni armijski revolveraši.
Međutim, nemačka revolucija 1918. godine utvrdila je nade ruskih boljševika, još
više zbog toga što je kratkovečna socijalistička republika stvarno proglašena u Bavarskoj
1918. godine, a u proleće 1919. godine, nakon ubistva njenog vođe, osnovana je sovjetska
republika u Minhenu, prestonici nemačke umetnosti, intelektualne kontrakulture i (što je
bilo manje politički subverzivno) piva. To se preklopilo sa jednim drugim ozbiljnijim
pokušajem da se boljševizam prenese na Zapad, sa mađarskom sovjetskom republikom
koja je trajala od marta do jula 1919. godine. 12 Obe republike su, naravno bili ugušene sa
očekivanom brutalnošću. Osim toga, razočarenje u socijaldemokrate je naglo radikalizovalo
nemačke radnike, od kojih su mnogi prebacili svoju lojalnost na nezavisne socijaliste, a
posle 1920. godine, na Komunističku partiju, koja je iz tog razloga postala najveća takva
partija izvan Sovjetske Rusije. Zar nije nakon svega toga mogla da se očekuje nemačka
oktobarska revolucija? Ĉak iako je
1919. godina, koja je bila godina vrhunca socijalnih nemira na Zapadu, donela poraz
jedinim pokušajima da se boljševička revolucija raširi; čak iako je revolucionarni talas naglo
i vidljivo opadao 1920. godine, boljševičko rukovodstvo u Moskvi nije napustilo nadu u
nemačku revoluciju sve do kraja 1923. godine.
Naprotiv, baš je 1920. godina bila ona u kojoj su se boljševici angaţovali u nešto što
posmatrano u retrospektivi izgleda kao velika greška, u trajnu podelu međunarodnog
radničkog pokreta. To su učinili tako što su struktuirali svoj novi komunistički pokret
prema obrascu lenjinističke avangardne partije koja se sastojala od elite „profesionalnih
revolucionara“. Oktobarska revolucija, kao što smo videli, zadobila je širo
-----------------------------------------

11 Umereni većinski socijaldemokrati dobili su tek nešto ispod 38 odsto

glasova - njihov rekord svih vremena - revolucionarni Nezavisni socijaldemokrati dobili su
oko 7,5 procenata glasova.
12 Njen poraz je rasuo dijasporu političkih i intelektualnih izbeglica širom
sveta, od kojih su neki u budućnosti imali neočekivane karijere, kao filmski tajkun ser
Aleksandar Korda i glumac Bela Lugoši, poznatiji kao zvezda prvobitne verzije horor filma
Drakula.
 58 DOBA KATASTROFA
ke simpatije u međunarodnim socijalističkim pokretima, koji su bukvalno svi izašli iz
svetskog rata i radikalizovani i mnogo ojačani. Uz retke izuzetke, velikom delu članstva
socijalističkih i radničkih partija je bila bliska ideja da se pristupi novoj, Trećoj ili Komu-
nističkoj internacionali, koju su boljševici osnovali da zameni Drugu internacionalu (1889-
1914), koja je bila diskreditovana i uništena svetskim ratom kome nije uspela da se
odupre.13 Zaista, nekoliko partija kao što su socijalistička partija Francuske, Italije, Austrije i
Norveške, a i Nezavisni socijalisti u Nemačkoj, stvarno su glasali da se to uradi, pri čemu
su neprilagođeni oponenti boljševizma ostali u manjini. Ipak, ono što su Lenjin i boljševici
ţeleli nije bio međunarodni pokret socijalističkih simpatizera Oktobarske revolucije, već
jedan korpus potpuno posvećenih i disciplinovanih aktivista, svojevrsnu globalnu udarnu
jedinicu za revolucionarno osvajanje. Partijama koje nisu bile voljne da usvoje Lenjinovu
strukturu odbijen je pristup ili su izbačene iz nove Interna- cionale, koja bi samo mogla da
bude oslabljena prihvatanjem takve pete kolone oportunizma i reformizma, a da i ne
pominjemo ono što je Marks jednom nazvao „parlamentarnim kretenizmom11. U borbi koja
se bliţila, moglo je biti mesta samo za vojnike.
Ovaj argument je imao smisla samo pod jednim uslovom: da je svetska revolucija
još uvek bila u toku i da su njene bitke bile u neposrednoj perspektivi. Ipak iako je evropska
situacija bila daleko od stabilizacije, 1920. godine je bilo jasno da boljševička revolucija nije
na dnevnom redu Zapada, mada je isto tako bilo jasno da su se u Rusiji boljševici trajno
ustoličili. Nema sumnje da je, kada se Internacionala sastala, izgledalo da ima šanse da bi
Crvena armija, koja je odnela pobedu u građanskom ratu i u tom trenutku jurišala ka
Varšavi, mogla da silom oruţja proširi revoluciju na Zapad, kao nusproizvod kratkog
rusko-poljskog rata, isprovociranog teritorijalnim ambicijama Poljske. Poljska je obnovivši
drţavnost nakon jednog i po veka nepostojanja, zahte- vala svoje osamnaestovekovne
granice. Ove granice su leţale duboko u Belorusiji, Litva- niji i Ukrajini. Sovjetsko
napredovanje, koje je ostavilo čudesni literarni spomenik u Crvenoj konjici Isaka Babelja,
pozdravio je neobično široki krug savremenika koji se protezao od austrijskog romanopisca
Jozefa Rota, koji je kasnije pisao elegije za Habzburzima, do Mustafe Kemala, budućeg
vođe Turske. Ipak, poljski radnici nisu uspeli da se podignu, a Crvena armija je odbijena na
kapijama Varšave. Od tada, uprkos prividima, sve će biti mirno na zapadnom frontu. Po
opštem priznanju, revolucionarne perspektive su se pomerile na Istok, u Aziju, na koju je
Lenjin uvek obraćao značajnu paţnju. Stvarno, od 1920. do 1927. godine izgledalo je da se
perspektive svetske revolucije oslanjaju na kinesku revoluciju, koja je napredovala pod
Kuomintangom, tada partijom nacionalnog oslobođenja, čiji je vođa Sun Jatsen rado
prihvatao i sovjetski model i sovjetsku vojnu pomoć, a i novu kinesku komunističku partiju
kao deo svog pokreta. Udruţeni Kuomintang i komunisti će preći na sever iz svojih baza u
juţnoj Kini u velikoj ofanzivi 1925-1927. godine, čime će najveći deo Kine još jednom dove-
sti pod kontrolu jedinstvene vlade prvi put od pada Carstva 1911. godine, pre nego što je
vodeći general Koumintanga Ĉang Kaj-Šek napao komuniste i poklao ih. Ipak čak i pre
ovog dokaza da ni Istok nije još sazreo za Oktobar, obećanje Azije nije moglo da prikrije
neuspeh revolucije na Zapadu.
Do 1921. godine ovaj neuspeh je bio neporeciv. Revolucija se povlačila u Sovjetskoj
Rusiji, mada je politički boljševička vlast bila neoboriva (videti poglavlje 13).

13 Takozvana Prva internacionala, bilo je Marksovo sopstveno Međunarodno udruţenje

radnika.
 SVETSKA REVOLUCIJA 59

Revolucija nije bila u programu Zapada. Treći kongres Kominterne je prihvatio ovo stanje a
da ga nije sasvim priznao, tako što je zahtevao „jedinstveni front“ sa istim onim
socijalistima koje je Drugi kongres izbacio iz vojske revolucionarnog napretka. Upravo je to
izbacivanje značilo podelu revolucionara u sledećim generacijama. Međutim, bilo je suviše
kasno. Pokret je bio trajno pocepan, većina levih socijalista, pojedinaca i partija se vratilo u
socijaldemokratski pokret, koji su preteţno vodili antikomunistički umerenjaci. Nove
komunističke partije ostale su manjina u evropskoj levici, a uopšte - uz nekoliko izuzetaka
kao što su Nemačka, Francuska, ili Finska - prilično male, iako ostrašćene manjine. Njihova
situacija se neće promeniti sve do tridesetih godina (videti poglavlje 5).

IV
Ipak su godine prevrata za sobom ostavile ne samo jednu, ogromnu ali zaostalu
zemlju, kojom su sada vladali komunisti i koja je bila posvećena izgradnji društvene alter-
native kapitalizmu, već takođe i jednu vladu, jedan disciplinovani međunarodni pokret,
i što je moţda od podjednake vaţnosti, jednu generaciju revolucionara predanih viziji
svetske revolucije pod zastavom podignutom u Oktobru i pod vodstvom pokreta, čiji je
štab neizbeţno bio u Moskvi. (Tokom nekoliko godina su postojale nade da će se uskoro
premestiti u Berlin, pa je nemački, a ne ruski, ostao zvaničan jezik Internacionale između
dva svetska rata). Ovaj pokret nije baš znao kako će svetska revolucija napredovati posle
stabilizacije u Evropi i poraza u Aziji, pa su razbacani komunistički pokušaji da nezavisno
jedni od drugih dignu oruţane pobune (Bugarska i Nemačka 1923. godine, Indonezija 1926.
godine, Kina 1927. godine, i zakasnela i mimo pravila pobuna u Brazilu 1935. godine) bili
katastrofe. Ipak je stanje sveta između ratova bilo takvo, kako će uskoro pokazati Velika
recesija i uspon Hitlera, kakvo teško da je obeshrabrivalo apoka- liptična očekivanja (videti
poglavlja 3 i 5). To ne objašnjava iznenadni zaokret Kominterne ka ultrarevolucionarnoj
retorici sektaškog levičarstva između 1928 i 1934. godine, pošto, kakva god da je bila
retorika, ovaj pokret u praksi niti je očekivao, niti se spremao da igde zauzme vlast. Ova
promena, koja se pokazala politički porazna, pre se moţe objasniti unutrašnjom politikom
sovjetske Komunističke partije, kada je Staljin preuzeo kontrolu nad njom, a moţda i kao
jedan pokušaj da se nadomesti sve očevidnije razmi- moilaţenje između interesa SSSR-a,
kao drţave koja neizbeţno mora da koegzistira sa drugim drţavama - čiji je reţim počeo da
zadobija međunarodno priznanje od dvadesetih godina - i pokreta čiji je cilj bio da
potkopava i obara sve druge reţime.
Na kraju su drţavni interesi Sovjetskog Saveza prevladali nad svetskorevolu-
cionarnim interesima Komunističke internacionale, koju je Staljin sveo na instrument
sovjetske drţavne politike pod strogom kontrolom sovjetske Komunističke partije, koja je
čistila, rasturala i sklapala njene sastavne delove po svom nahođenju. Svetska revolucija
pripadala je retorici prošlosti i u stvari bilo kakva revolucija je bila tolerisana samo ako: a)
se nije sukobljavala sa sovjetskim drţavnim interesom i b) ako je mogla biti dovedena pod
direktnu sovjetsku kontrolu. Zapadne vlade koje su napredovanje komunističkih reţima
posle 1944. godine videle kao u osnovi proširivanje sovjetske moći, sigurno su korektno
pročitali Staljinove namere; ali su to isto tako uradili i nepromenjen! revolucionari koji su
ogorčeno optuţivali Moskvu što nije ţelela da komunisti preuzmu vlast i što je
obeshrabrivala svaki pokušaj da se to učini, čak i one koji su se pokazali uspešnim, kao u
Jugoslaviji i Kini (videti poglavlje 5).
 Međutim, sve do svog kraja, Sovjetska Rusija je ostala, čak i u očima mnogih
koristoljubivih i korumpiranih članova svoje nomenklature, nešto više nego samo još jedna
velika sila. Univerzalna emancipacija, izgradnja bolje alternative kapitalističkom društvu,
na kraju krajeva je bio temeljni razlog postojanja ove drţave. Zbog čega drugog bi okorele
60 DOBA KATASTROFA
moskovske birokrate nastavile da finansiraju i naoruţavaju gerilce Afričkog nacionalnog
kongresa koji je bio u savezu sa komunistima, čije su šanse za zbacivanje sistema
aparthejda u Juţnoj Africi tokom decenija izgledale, a i bile minimalne? (Zanimljivo da
kineski komunistički reţim, iako je posle raskida između ove dve zemlje kritikovao SSSR za
izdaju revolucionarnih pokreta, nema slična postignuća u praktičnoj podršci oslobodilačkih
pokreta Trećeg sveta.) SSSR je odavno naučio da svetska revolucija nadahnuta iz Moskve,
neće preobraziti čovečanstvo. U dugim Breţnjevlje- vim godinama sumraka postepeno je
iščezavalo uverenje koga se još drţao Nikita Hruščov da će socijalizam pomoću svoje
ekonomske superiornosti „sahraniti" kapitalizam. Sasvim je moguće da ta konačna erozija
verovanja u univerzalnu misiju ovog sistema objašnjava zašto se na kraju taj sistem raspao
bez otpora (videti poglavlje 16).
Nijedna od ovih nedoumica nije zabrinjavala prvu generaciju onih koji su bili
nadahnuti sjajnim svetlom Oktobra da svoje ţivote posvete svetskoj revoluciji. Poput ranih
hrišćana, većina socijalista pre 1914. godine su bili vernici koji su verovali u veliku
apokaliptičku promenu koja će ukinuti sve što je bilo zlo i dovesti do društva bez nesreće,
ugnjetavanja, nejednakosti i nepravde. Marksizam je ovoj milenijumskoj nadi pruţio
garanciju nauke i istorijske neizbeţnosti; sada je Oktobarska revolucija pruţila dokaz da je
ta velika promena počela.
Ukupan broj ovih vojnika u nuţno okrutnoj i disciplinovanoj armiji ljudske
emancipacije moţda nije bio veći od nekoliko desetina hiljada; broj profesionalaca u
međunarodnom pokretu, „koji su menjali zemlje češće nego cipele" kako se Bertold Breht
izrazio'u jednoj poemi napisanoj u njihovu čast, verovatno nije iznosio više od ukupno par
stotina. Oni se ne smeju mešati sa onim što su Italijani, u vreme kada je njihova
Komunistička partija brojala milione, nazivali „komunističkim narodom", milionima
pristalica i običnih članova partije za koje je san o novom i dobrom društvu bio isto tako
stvaran, mada u praksi njihov aktivizam nije bio ništa više nego stari svakodnevni
aktivizam socijalističkog pokreta, a čiji angaţman je u svakom slučaju pre bio angaţman u
okviru klase i lokalne zajednice nego angaţman lične posvećenosti. Iako je broj tih
posvećenika bio mali, ipak se bez njih dvadeseti vek ne moţe razumeti.
Bez lenjinističke partije novog tipa, partije „profesionalnih revolucionara", čiji su
kadrovi oni bili, bilo bi neshvatljivo kako se za jedva nešto više od trideset godina nakon
Oktobra, trećina ljudske vrste našla pod komunističkim reţimima. Ono što su komunistima
davale njihova vera i apsolutna odanost štabu svetske revolucije u Moskvi, bila je
sposobnost da sebe vide (sociološki govoreći) kao delove univerzalne crkve, a ne sekte.
Komunisti usmereni ka Moskvi, gubili su svoje vođe u čistkama i otcepljenji- ma, ali se nisu
delili, sve dok u pokretu nije nestalo duše posle 1956. godine, za razliku od rasparčanih
grupa marksističkih disidenata koji su sledili Trockog i od /„marksističko lenjinističkih"
maoističkih grupica šezdesetih godina koje su bile još više sklone deobama. Kako god
malobrojni - kada je u Italiji Musolini zbačen 1943. godine italijanska Komunistička partija
se sastojala od oko 5000 ljudi i ţena koji su uglavnom izlazili iz zatvora ili izgnanstva -
komunisti su bili ono što i boljševici u februaru 1917. godine, nukleus jedne milionske
armije, potencijalni vladari naroda i drţave.
 SVETSKA REVOLUCIJA 61

Za ovu generaciju revolucionara, posebno za one koji su, kako god bili mladi,
proţiveli godine prevrata, revolucija je bila ono što se dešava za njihova ţivota; dani
kapitalizma su bili neumitno odbrojani. Savremena istorija bila je predsoblje konačne
pobede onih koji doţive da je vide, što bi uključilo samo neke vojnike revolucije („mrtvi su
na odsustvu" kako je to objasnio ruski komunista Levin pre nego što će biti pogubljen od
onih koji su zbacili Minhenski sovjet 1919. godine). Ako je samo burţoasko društvo imalo
tako mnogo razloga da sumnja u svoju budućnost, zašto bi oni verova- li u njegov
opstanak? Tu stvarnost su pokazivali njihovi sopstveni ţivoti.
Uzmimo slučaj dvoje mladih nemačkih komunista privremeno povezanih kao
ljubavnici, koje je bavarska sovjetska revolucija 1919. godine doţivotno mobilisala: Olga
Benario je bila ćerka imućnog minhenskog advokata, a Oto Braun učitelj. Olgu zatičemo
kako organizuje revoluciju na zapadnoj hemisferi, gde se pridruţila a na kraju i udala za
Luisa Karlosa Prestesa, vođu ustaničkog marša kroz brazilske prašume, koji je nagovarao
Moskvu da podrţi ustanak u Brazilu 1935. godine. Ustanak je propao i Olga je bila od
strane brazilske vlade izručena hitlerovskoj Nemačkoj, gde je na kraju umrla u
koncentracionom logoru. U međuvremenu, Oto je, sa više uspeha, latio zadatka da širi
revoluciju na Istoku, kao vojni ekspert Kominterne u Kini, i bio je, kako se ispostavilo,
jedini stranac koji će učestvovati u čuvenom „Dugom maršu“ kuneskih komunista pre
nego što se vratio u Moskvu i konačno u DDR. (Ovo iskustvo ga je načinilo skeptičnim
prema Mau.) Kada bi, osim u prvoj polovini dvadesetog veka, dva isprepletana ţivota
mogla da poprime ovakve oblike?
Tako je u pokolenju posle 1917. godine boljševizam absorbovao sve druge soci-
jalno-revolucionarne tradicije, ili ih je odgurnuo na margine radikalnih pokreta. Pre 1914.
godine anarhizam je bio u velikim delovima sveta, daleko više nego marksizam, vodeća
ideologija revolucionarnih aktivista. Marks je izvan istočne Evrope, bio posma- tran više
kao guru masovnih partija, koji je pokazao kako je njihovo napredovanje ka pobedi
neizbeţno, ali ne eksplozivno. Do tridesetih godina anarhizam je prestao da bude značajna
politička snaga izvan Španije, čak i u Latinskoj Americi, gde je crno- crvena zastava
tradicionalno nadahnjivala više boraca nego li crvena. (Ĉak i u Špani- ji će građanski rat
uništiti anarhizam, čime su se okoristili komunisti, do tada relativno beznačajnu). U stvari,
takve socijalnorevolucionarne grupe koje su postojale izvan moskovskog komunizma su
uzele Lenjina i Oktobarsku revoluciju kao odredišnu tačku, i skoro bez izuzetaka su njima
rukovodili ili ih inspirisali neki od disidenata ili prognanika Kominterne, koja se
angaţovala u surovom lovu na jeretike, od kada je Josif Staljin, uspostavio a kasnije
pooštrio svoju čvrstu kontrolu nad Sovjetskom komunističkom partijom i Internacionalom.
Među ovim boljševičkim disidentskim centrima malo njih se uzdiglo do veće političke
vaţnosti. Daleko najprestiţniji i najčuveniji od svih jeretika, prognani Lav Trocki - drugi
vođa Oktobarske revolucije i arhitekta Crvene armije - potpuno je propao u svojim
političkim nastojanjima. Njegova „Ĉetvrta Internacionala" čija je namera bila da se takmiči
sa staljinizovanom Trećom internacionalom, bila je bukvalno nevidljiva. Kada je po
Staljinovom naređenju ubijen u svom meksičkom izgnanstvu 1940. godine, njegov politički
značaj je bio zanemarljiv.
Ukratko, biti socijalni revolucionar je sve više značilo biti sledbenik Lenjina i
Oktobarske revolucije, i sve više biti član ili pristalica neke od uz Moskvu svrstanih
komunističkih partija; to je još i više vaţilo posle Hitlerovog trijumfa u Nemačkoj, kada su
ove partije usvojile politiku antifašističkog saveza koji im je dopuštao da izađu iz sektaške
izolacije i da zadobiju masovnu podršku i među radnicima i među intelek
tualcima (videti poglavlje 5). Mladi ljudi koji su ţudeli da sruše kapitalizam postajali su
ortodoksni komunisti, i poistovećivali svoju borbu sa međunarodnim pokretom sa centrom
u Moskvi; a marksizam, koga je Oktobar obnovio kao ideologiju revolucionarne promene,
sada je značio marksizam moskovskog Instituta Marksa Engelsa i Lenjina, koji je sada bio
62 DOBA KATASTROFA
globalni centar za širenje klasičnih tekstova ovih velikana. Nije bilo nikog drugog na vidiku
koji je nudio i da tumači i da menja svet, niti ko je izgledao spremniji da to uradi. Ovo će
ostati slučaj sve do posle 1956. godine, kada je dezintegracija i staljinističke ortodoksije u
SSSR-u i međunarodnog radničkog pokreta okupljenog oko Moskve na javnu scenu dovela
do tada marginalizovane mislioce, tradicije i organizacije koji su pripadali levičarskoj
heterodoksiji. Pa ipak, i oni su još uvek ţiveli pod dţinovskom senkom Oktobra. Iako bi
bilo ko ko iole poznaje istoriju ideologije kod studentskih radikala iz 1968. godine i posle
nje, pre mogao prepoznati duh Bakunjina, pa čak i Nečajeva, nego Marksa, ovaj pokret nije
doveo do značajnijeg oţivljavanja anarhističke teorije ili pokreta. Naprotiv, 1968. godina je
od marksističke teorije napravila intelektualnu modu - obično u verzijama koje bi
iznenadile Marksa - kao i od mnoštva ,,marksističko-lenjinističkih“ sekti i grupa, koje je
ujedinjavalo to što su odbacivali Moskvu i stare komunističke partije kao nedovoljno revo-
lucionarne i nedovoljno lenjinističke.
Paradoksalno, potpuni preokret tridesetih godina u socijalno-revolucionarnoj
tradiciji zbio se u trenutku kada je Kominterna jasno napustila originalne revolucionarne
strategije iz perioda 1917-1923, ili, bolje rečeno, kada je predvidela strategije za prenos
vlasti sasvim drugačije od onih iz 1917. godine (videti poglavlje 5). Od 1935. godine nadalje,
literatura sa kritičke levice je bila puna optuţbi da su pokreti verni Moskvi propustili,
odbacili, čak izdali mogućnosti za revoluciju, jer je Moskva više nije ţelela. Sve dok pokret
okupljen oko Sovjeta, s ponosom nazivan „monolitni" nije počeo da se raspada iznutra, ovi
argumenti su imali malo efekta. Dokle god je komunistički pokret odrţavao svoje jedinstvo,
svoju koheziju i upečatljivu otpornost prema fisiji, za većinu svetskih vernika u potrebu
svetske revolucije, on je bio jedino što igra. Osim toga, ko bi mogao da porekne to da su
zemlje koje su raskrstile sa kapitalizmom u drugom velikom talasu svetske socijalne
revolucije, od 1944. do 1949. godine, to izvele pod pokroviteljstvom ortodoksnih, sovjetski
orijentisanih komunističkih partija? Sve do posle 1956. godine revolucionarno nastrojeni
nisu imali pravi izbor između nekoliko takvih pokreta sa nekakvim stvarnim pretenzijama
na političku ili pobunjeničku efikasnost. Ĉak i takvi pokreti - razne vrste trockizma,
maoizma i grupe inspi- risane kubanskom revolucijom 1959. godine (videti poglavlje 15) -
još uvek su više ili manje bili izvedeni iz lenjinizma. Stare komunističke partije su još uvek
ostale daleko najveće grupe na krajnjoj levici, ali do tog vremena je stari komunistički
pokret izgubio svoju dušu.

V
Snaga pokreta za svetsku revoluciju nalazila se u komunističkoj formi organizacije.
Lenjinova „partija novog tipa“ je jedna značajna inovacija u socijalnom inţi- njeringu
dvadesetog veka, koja se moţe porediti sa stvaranjem hrišćanskih manastirskih i drugih
redova u Srednjem veku. Ova forma je čak i malim organizacijama davala nesrazmernu
efikasnost, jer je partija mogla da zahteva neobičnu odanost i samopoţrtvovanje od svojih
članova, što je više od vojničke discipline i kohezivnosti,
 SVETSKA REVOLUCIJA 63

kao i totalnu usredsređenost na sprovođenje partijskih odluka po svaku cenu. Ovo je

duboko impresioniralo čak i neprijateljske posmatrače. Pa ipak, odnos između modela
„avangardne partije" i velikih revolucija, za čije je izvođenje taj model stvoren, i koje je
povremeno uspevao da izvede, daleko je od toga da bude jasan, mada ništa nije bilo
očiglednije od toga da ovaj model zauzima svoje mesto posle uspešnih revolucija ili tokom
rata. Jer su lenjinističke partije u suštini izgrađene kao liderske elite (avangarde), ili bolje
rečeno, pre nego što revolucija pobedi, kao „kontraelite", a socijalne revolucije, kako je
pokazala 1917. godina, zavise od onoga što se dešava među masama i odigravaju se u
situaciji koji ni elite, ni kontraelite ne mogu potpuno da kontrolišu. Kao što to biva,
lenjinistički model je stvarno imao veliku privlačnost za mlađe članove starih elita, posebno
u trećem svetu, koji su se u nesrazmerno velikom broju pridruţivali takvim partijama,
uprkos herojskim i relativno uspešnim pokušajima ovih partija da promovišu prave
proletere. Najveća ekspanzija brazilskog komunizma u tridesetim godinama zasnivala se
na preobraćanju mladih intelektualaca iz porodica zemljoposedničke oligarhije i mlađih
armijskih oficira (Martins Rodrigues, 1984, str. 390-397).
S druge strane osećanja pravih ,,masa“ (uključujući ponekad i aktivne pristalice
„avangarde") često su bila u zavadi sa idejama njihovih vođa, posebno u vremenima
pravog narodnog ustanka. Tako je pobuna španskih generala protiv vlade Narodnog fronta
u julu 1936. godine odmah pokrenula socijalnu revoluciju u velikim delovima Španije. Nije
bilo iznenađenje to što su militantni elementi, naročito anarhisti krenuli da kolektivizuju
sredstva za proizvodnju, uprkos tome što su Komunistička partija i centralna vlada kasnije
bili protiv tog preobraţaja, tamo gde su mogli su ga poništili, a razlozi za i protiv takvog
postupka se i dalje raspravljaju u političkoj i isto- rijskoj literaturi. Međutim, taj događaj je
pokrenuo najveći od svih talasa ikonokla- zma i antiklerikalnog ubijanja, od kada je ovaj
vid aktivnosti prvi put postao deo špan- ske popularne agitacije 1835. godine, kada su
građani Barselone reagovali na nezadovoljavajuću borbu bikova, tako što su spalili veliki
broj crkava. Oko sedam hiljada duhovnika - tj. 12-13 odsto svih sveštenika i redovnika u
zemlji, i pored svega toga zanemarljiv deo redovnica - bilo je pobijeno, dok je u jednoj
jedinoj dijecezi Katalo- nije (Gerona) uništeno preko šest hiljada slika (Hugh Thomas, 1977,
str. 270-271; M. Delgado, 1992, str. 56).
Dve stvari su jasne oko ove zastrašujuće epizode: nju su osuđivali vođe ili
zvaničnici španske revolucionarne levice, uprkos tome što su bili strasni antiklerikal- ci,
uključujući i anarhiste ozloglašene zbog svoje mrţnje prema popovima; ali za one koji su to
izvršavali, kao i za mnoge koji su gledali, ovo je više od ičeg drugog bilo ono što revolucija
stvarno znači: ukidanje društvenog poretka i društvenih vrednosti, ne samo u kratkom
simboličkom trenutku, već zauvek (M. Delgado, 1992, str. 52-53). Lako je bilo vođama da
insistiraju na tome, kao što su uvek i činili, da su kapitalisti a ne sveštenici glavni
neprijatelj: mase su u svojim kostima osećale drugačije. (To da li bi populistička politika u
nekom društvu manje mačističkom od iberijskog bila isto tako ubilački ikonoboračka kao
iberijska je hipotetičko pitanje, ali takvo na koje bi ozbiljno istraţivanje o ţenskim
stavovima ipak moglo da baci više svetla.)
Kao što već biva, pokazalo se da je ova vrsta revolucije u kojoj struktura političkog
poretka i autoriteta iznenada isparava, čime muškarci (i onoliko koliko im je dopušteno,
ţene) ostaju da se sami snalaze kako znaju i umeju, bila retka u dvadesetom veku. Ĉak ni
najbliţi drugi primer iznenadnog kolapsa etabliranog reţima, Iranska revo
lucija iz 1979. godine, nije bila baš tako nestruktuirana, uprkos neobičnoj jednodušno- sti
teheranskih masa mobilisanih protiv šaha, što je u mnogome bilo spontano. Zahvaljujući
strukturama iranskog klerikalizma novi reţim je već bio prisutan u ruševinama starog, iako
za izvesno kraće vreme neće biti sasvim uobličen (vidi poglavlje 15).
64 DOBA KATASTROFA
U stvari, tipična post-oktobarska revolucija Kratkog dvadesetog veka, ostavljajući
po strani neke lokalizovane eksplozije, biće ili započeta jednim (skoro uvek vojnim)
udarom, kojim se zaposeda prestonica, ili će biti krajnji ishod duge i uglavnom ruralne
oruţane borbe. Pošto su mladi oficiri sa simpatijama prema radikalnoj i levičarskoj politici -
mnogo rede su to oficiri iz rezerve - uobičajeni u siromašnim i zaostalim zemljama, u
kojima vojnički ţivot obezbeđuje privlačnu karijeru za sposobne i obrazovane mlade ljude
bez porodičnih veza i imetka, ovakve inicijative se tipično mogu naći u zemljama kao što je
Egipat (revolucija slobodnih oficira 1952. godine) i drugim zemljama Srednjeg istoka (Irak
1958. godine, Sirija u više navrata od pedesetih godina, Libija 1969. godine). Pripadnici
vojske su deo tkanja latinoameričke revolucionarne istorije, iako su oni retko, ili bar ne
zadugo, preuzimali drţavnu vlast sa čisto levičarskim motivima. Na drugoj strani, 1974.
godine je, na iznenađenje većine posmatrača, mladi oficiri koje su dugi kolonijalni ratovi
radikalizovali i lišili iluzija, zbacili su vojnim pučem najstariji desničarski sistem koji je još
delovao na svetu: to je bila „revolucija karanfila u Portugaliji“. Njihov savez sa
Komunističkom partijom koja se pojavila iz podzemlja i raznim radikalnim marksističkim
grupama, brzo je doţiveo podele i bio zaobiđen, na olakšanje Evropske zajednice u koju je
Portugalija ušla uskoro nakon revolucije.
Socijalna struktura, ideološke tradicije i politička funkcija oruţanih snaga u
zemljama u razvoju činila je da vojnici sa političkim ambicijama u ovim zemljama biraju
desnicu. Udari u savezu sa komunistima, pa čak i socijalistima, nisu bili njima po ukusu.
Doduše u oslobodilačkom pokretu u francuskom kolonijalnom carstvu istaknutu ulogu
odigraće bivši vojnici iz domorodačkih jedinica koje je Francuska sakupljala u svojim
kolonijama - koji su retko bili oficiri (posebno u Alţiru). Oni su bili nezadovoljni svojim
iskustvom u Drugom svetskom ratu i posle njega, ne samo zbog uobičajene diskriminacije,
već takođe i zbog toga što su vojnici iz kolonija u snagama De Golove Slobodne Francuske,
kao i većina ne-galskih članova pokreta otpora unutar Francuske, ubrzo bili odgurnuti u
senku.
Armije Slobodnih Francuza u zvaničnoj paradi pobede posle oslobođenja bile su
mnogo više ,,bele“ nego one koje su stvarno izvojevale degolističku bitku časti. Međutim, u
celini su kolonijalne armije imperijalnih sila, čak i kada su oficiri u njima bili domoroci,
ostajale lojalne, ili pre apolitične, čak iako uračunamo onih pedesetak hiljada indijskih
vojnika koji su se pridruţili Indijskoj nacionalnoj armiji pod vodstvom Japanaca (M.
Echenberg, 1992, str. 141-145; M. Barghava i A. Singh Gill, 1988, str. 10; T. R. Sareen, 1988,
str. 20-21).

VI
Put u revoluciju uz pomoć dugih gerilskih ratova socijalni revolucionari dvade-
setog veka su otkrili relativno kasno; moţda je to kašnjenje došlo zato što je istorijski
posmatrano ovaj oblik suštinski ruralne aktivnosti neodoljivo asocirao na pokrete arhaičnih
ideologija koje su skeptični gradski posmatrači lako brkali sa konzervativizmom, pa čak i sa
reakcijom i kontrarevolucijom. Na kraju krajeva, snaţni gerilski pokreti u
 SVETSKA REVOLUCIJA 65

periodu Francuske revolucije i Napoleona su bez razlike bili usmereni protiv a nikad za
Francusku i za stvar njene revolucije. Sama reč „gerila“ nije činila deo marksističkog
rečnika sve do kubanske revolucije 1959. godine. Sami boljševici, koji su vodili i regularan i
neregularan rat tokom Građanskog rata, koristili su termin „partizani", koji je postao
standardan naziv u sovjetski inspirisanim pokretima otpora tokom Drugog svetskog rata.
Iz današnje perspektive iznenađuje da gerilska akcija nije igrala skoro nikakvu ulogu u
španskom građanskom ratu, iako bi trebalo da je bilo puno prostora za nju u delovima
Republike koje su okupirale Frankove snage. U stvari, komunisti su iz inostranstva
organizovali neka značajnija gerilska jezgra posle Drugog svetskog rata. Pre Prvog
svetskog rata gerila jednostavno nije bila deo pribora za perspektivne tvorce revolucije.
Osim u Kini, gde su novu strategiju uvodili neki (ali nikako svi) komunistički vođi
- nakon što je Kuomintang pod Ĉang Kaj-Šekom napao svoje bivše komunističke saveznike
1927. godine, a posle spektakularnog neuspeha komunističkog ustanka u gradovima
(Kanton, 1927). Mao Ce-Tung, glavni pristalica nove strategije - koja će ga konačno načiniti
vođom komunističke Kine - ne samo da je shvatio da su, posle petnaest godina revolucije
veliki delovi Kine izvan efektivne kontrole bilo kakve centralne administracije, već je, kao
odani ljubitelj Vodene granice velikog klasičnog romana
o kineskim razbojnicima shvatio da je gerilska taktika bila tradicionalni deo kineskih
socijalnih sukoba. Zaista, klasično obrazovani Kinez bi propustio da primeti sličnost
između uspostavljanja Maove prve slobodne gerilske zone u Kjanši planinama 1927. godine
i planinske tvrđave junaka Vodene granice, koje je mladi Mao 1917. godine isticao svojim
drugovima studentima kao primer za ugled (Schram, 1966, str. 43-44).
Kineska strategija, kako god bila herojska i inspirativna, nije izgledala podesna za
zemlje sa funkcionalnim modernim unutrašnjim komunikacijama i vladama koje
uobičajeno upravljaju celokupnom svojom teritorijom, kako god da je udaljena. Kako se
zbilo, ova strategija se na kratku stazu nije pokazala uspešnom čak ni u Kini, gde je
nacionalna vlada, posle nekoliko vojnih operacija, prisilila komuniste da 1934. godine
predaju svoje slobodne sovjetske teritorije u centralnim regionima zemlje i da se povuku, u
legendarnom Dugom maršu, u udaljene i slabo naseljene granične regio- ne severozapada.
Nakon što su brazilski pobunjeni poručnici poput Luisa Karlosa Prestesa izašli iz
prašumskog taljiganja ka komunizmu krajem dvadesetih godina, nijedna vaţnija levičarska
grupa nigde drugde nije izabrala gerilski put, ukoliko ne računamo borbu generala Cezara
Avgusta Sandina (Cesar Augusto Sandino) protiv američkih marina- ca u Nikaragvi (1927-
1933), koja je inspirisala sandinističku revoluciju pedeset godina kasnije. (Ipak, prilično
neubedljivo, Komunistička internacionala je pokušavala da u tom svedu predstavi
Lampiao-a, proslavljenog brazilskog bandita i heroja hiljada pesmarica.) Sam Mao neće
postati zvezda vodilja revolucionara sve do vremena posle kubanske revolucije.
Međutim, Drugi svetski rat je proizveo neposredniji i opštiji podsticaj da se krene
gerilskim putem u revoluciju: potrebu da se odupre okupaciji najvećeg dela kontinentalne
Evrope, uključujući i velike delove evropskog Sovjetskog Saveza, okupiranoj od strane
hitlerove Nemačke i njenih saveznika. Otpor, a posebno oruţani otpor razvio se u
značajnijim srazmerama nakon što je Hitlerov napad na SSSR mobilisao razne
komunističke pokrete. Kada je nemačka vojska bila konačno poraţena, uz različiti doprinos
lokalnih pokreta otpora (videti poglavlje 5), reţimi okupirane ili fašističke
Evrope su se raspali, a vlast u nekoliko zemalja gde je oruţani otpor bio najefikasniji su
preuzeli revolucionarni reţimi pod kontrolom komunista (Jugoslavija, Albanija i da nije
bilo britanske i konačno američke vojne podrške - Grčka). Takođe su komunisti mogli da
preuzmu vlast, iako ne na duţe vreme, i u Italiji severno od Apenina, ali iz razloga o kojima
66 DOBA KATASTROFA
se još uvek raspravlja u okviru onoga što je ostalo od revolucionarne levice, oni to nisu
pokušali. Komunistički reţimi uspostavljeni u istočnoj i jugoistočnoj Aziji posle 1945.
godine (u Kini, delu Koreje i u Francuskoj Indokini) takođe se mogu smatrati decom ratnog
otpora; jer je čak i u Kini masovno napredovanje Maovih crvenih armija ka vlasti počelo tek
nakon što su Japanci krenuli da zauzmu središnji deo Kine 1937. godine. Drugi talas
svetske socijalne revolucije izronio je iz Drugog svetskog rata, kao što je prvi talas izašao iz
Prvog svetskog rata - mada na potpuno drugačiji način. Ovaj put je vođenje rata a ne
protest protiv njega ono što je revoluciju dovelo na vlast.
Priroda i politika revolucionarnih reţima razmatrana je na drugim mestima (videti
poglavlja 5 i 13). Ovde se bavimo samim revolucionarnim procesom. Revolucije iz sredine
ovoga veka, koje su došle na pobedonosnom kraju dugih ratova, razlikuju se od klasičnog
scenarija iz 1789. godine ili „oktobarskog" scenarija, pa čak i od usporenog slamanja starih
reţima kao što su carska Kina i Porfirijev Meksiko (videti Doba carstva, poglavlje 12) na dva
načina. Prvo - a po tome one liče na uspešne vojne udare - nije bilo stvarne sumnje oko toga
ko je izvršio revoluciju i ko vrši vlast: političke grupe povezane sa pobedničkim oruţanim
snagama SSSR-a, jer sami pokreti otpora ne bi mogli da pobede Nemačku, Japan i Italiju -
čak ni u Kini. (Pobedničke zapadne armije su se naravno suprotstavljale reţimima u kojima
su dominirali komunisti.) Nije bilo interegnuma ili vakuuma vlasti. Nasuprot tome, jedine
situacije u kojima snaţne snage pokreta otpora nisu uspele da prevladaju posle kolapsa sila
Osovine, bile su u onim oslobođenim zemljama u kojima su zapadni saveznici odrţali
uporište (Juţna Koreja, Vijetnam) ili tamo gde su unutrašnje protivosovinske snage bile
podeljene, kao u Kini. Tamo su komunisti posle 1945. godine još trebali da uspostave svoju
vlast protiv korumpirane vlade Kuomintanga koja je sve brţe slabila, ali koja je bila njihov
ratni saveznik; to je posmatrao SSSR sa primetnim nedostatkom entuzijazma.
Drugo, gerilski put prema vlasti neizbeţno je vodio izvan gradova i industrijskih
centara gde su se nalazile tradicionalne snage socijalističkog radničkog pokreta, ka
ruralnom zaleđu. Preciznije, to je bilo zbog toga što se gerilski rat najlakše mogao odrţati u
šikarama, planinama, šumama i na sličnim terenima, na retko naseljenim teritorijalna
udaljenim od glavnine stanovništva. Mao je rekao da će selo da opkoli grad pre nego što ga
osvoji. U uslovima evropskih pokreta otpora, urbani ustanak - ustanak u Parizu leta 1944.
godine; u Milanu s proleća 1945. godine - morao je da čeka dok rat bukvalno nije bio gotov,
bar u tom regionu. Ono što se dešavalo u Varšavi 1944. godine, bila je kazna za prevremeni
gradski ustanak: oni su imali samo jedan metak u šarţeru. Ukratko, za većinu stanovništva,
čak i onog u revolucionarnim zemljama, gerilski put u revoluciju značio je dugotrajno
čekanje na promene koje će doći s nekog drugog mesta, bez mogućnosti da se mnogo uradi.
Oni gerilski borci koji su stvarno dejstvo- vali, uključujući i svu njihovu infrastrukturu, bili
su malobrojna manjina.
Naravno, na njihovoj teritoriji, gerilci nisu mogli da funkcionišu bez masovne
podrške; naročito zbog toga što su njihove snage morale da se regrutuju iz redova lokalnog
stanovništva: tako su (kao u Kini) partije industrijskih radnika i intelektualaca mogle da se
tiho pretvore u armije sastavljene od bivših seljaka. Ipak njihov odnos sa
 SVETSKA REVOLUCIJA 67

masama nikako nije bio onako jednostavan kako sugeriše Maova izreka o gerilskoj ribi koja
pliva u narodnoj vodi. U tipičnoj gerilskoj zemlji skoro svaka pustahijska grupa odmetnika
koja se po lokalnim standardima dobro vladala, bila je pogodna da uţiva široke simpatije
nasuprot stranim vojnicima, a uz njih i bilo kakvim predstavnicima centralnih vlasti.
Međutim, duboko ukorenjene podele na selu su takođe značile da je zadobijanje prijatelja
automatski povlačilo rizik sticanja neprijatelja. Kineski komunisti su otkrili, dok su
uspostavljali svoje ruralne sovjetske zone 1927-28. godine, na svoje neopravdano
iznenađenje, da preobraćenje sela kojim dominira jedan klan, pomaţe da se uspostavi
mreţa „crvenih sela“ zasnovana na povezanim klanovima, ali da ih to takođe uvlači u rat
protiv tradicionalnih neprijatelja, koji su obrazovali sličnu mreţu „crnih sela“. ,,U nekim
slučajevima", ţalili su se komunisti, „klasna borba se pretvorila u borbu jednog sela protiv
drugog. Ima slučajeva u kojima su naše trupe morale da zaposednu i unište čitava sela“
(Rate-China, 1973, str. 45—46). Uspešni gerilski revolucionari naučili su kako da plove
ovakvim varljivim vodama, ali - kako daju do znanja memoari Milovana Đilasa o
jugoslovenskom partizanskom ratu, oslobođenje je bilo daleko sloţenije od jednodušnog
ustanka ugnjetenog naroda protiv stranih osvajača.

VII
Ovakva razmišljanja verovatno nisu potamnjivala zadovoljstvo komunista koji su
se sada našli na čelu svih vlada između reke Elbe i kineskih mora. Svetska revolucija,
kojom su bili nadahnuti, vidno je napredovala. Umesto samog slabog i izolovanog SSSR-a,
iz drugog talasa revolucije se već pojavilo, ili se još pomaljalo, otprilike tuce drţava
predvođenih jednom od dve sile koje su jedine na ćelom svetu zasluţivale to ime (termin
supersila je zabeleţen već 1944. godine). Niti je podsticaj za svetsku revoluciju bio iscrpen,
jer je dekolonizacija starih imperijalnih prekomorskih poseda bila u punom jeku. Zar se od
nje nije moglo očekivati da dovede do daljeg napretka stvari komunizma? Zar se
međunarodna burţoazija sama nije plašila za budućnost onoga što je ostalo od kapitalizma,
barem u Evropi? Zar se nisu francuski industrijalci, rođaci mladog istoričara Le Roja
Ladirija, pitali dok su obnavljali svoje fabrike, da li će na kraju nacionalizacija ili sasvim
prosto Crvena armija pruţiti konačno rešenje za njihove probleme: kao stariji konzervativac
prisećao se tog osećanja koje je učvrstilo njegovu nameru da pristupi Francuskoj
komunističkoj partiji 1949. godine? (Le Roy Ladu- rie, 1982, str. 37.) Zar nije podsekretar za
trgovinu Sjedinjenih Drţava rekao predsed- niku Trumanu u martu 1947. godine da većina
evropskih zemalja stoji na samoj ivici i da mogu biti gurnuti preko nje u svakom trenutku;
ostale zemlje su ozbiljno ugroţene? (Loth, 1988, str. 137.)
Takvo je bilo stanje duha kod ljudi i ţena koji su izašli iz ilegale, borbi i otpora,
zatvora, koncentracionog logora, ili izgnanstva, da preuzmu odgovornost za svoje zemlje
od kojih je većina leţala u ruševinama. Moţda su neki od njih zapazili da se opet pokazalo,
kako je kapitalizam lakše zbaciti tamo gde je bio slab ili gde je jedva postojao, nego u
njegovom srcu. Pa ipak, da li bi iko mogao poreći to da se svet dramatično pomerio ulevo?
Ako su bilo zbog čega novi komunistički vladari ili savladari njihovih preobraţenih drţava
brinuli neposredno posle rata, nisu brinuli o budućnosti socijalizma. Brinuli su o tome kako
da obnove osiromašene, iscrpene i razrušene zemlje, ponekad sa neprijateljskim
stanovništvom, i o opasnosti rata koji bi kapitalističke sile preduzele protiv socijalističkog
tabora pre nego što ga obnova načini sigur
nim. Paradoksalno, isti strahovi nisu davali mira zapadnim političarima i ideolozima. Kao
što ćemo videti, Hladni rat koji je zaveštan svetu posle drugog talasa svetske revolucije bio
je takmičenje u košmarima. Opravdani ili ne, strahovi bilo Istoka, bilo Zapada, bili su deo
epohe svetske revolucije rođene u oktobru 1917. godine. Ali sama ta epoha gotovo da se
68 DOBA KATASTROFA
završila posle Drugog svetskog rata, iako je trebalo još četrdeset godina pre nego što je bilo
moguće da se za nju napiše epitaf.
Ona je ipak izmenila svet, mada ne na način na koji su to očekivali Lenjin i oni koji
su bili nadahnuti Oktobarskom revolucijom. Izvan zapadne hemisfere, prsti dve ruke su
dovoljni da se izbroje tih nekoliko drţava sveta koje nisu prošle kroz neku kombinaciju
revolucije, građanskog rata, otpora i oslobođenja od strane okupacije, ili kroz profilaktičku
dekolonizaciju od carstava osuđenih na propast u eri svetske revolucije. (Britanija, Švedska,
Švajcarska i moţda Island su jedini evropski slučajevi.) Ĉak i na zapadnoj hemisferi,
izostavljajući mnoge nasilne smene vlada koje su uvek na lokalnom nivou opisivane kao
„revolucije", prave, velike socijalne revolucije - u Meksiku, Boliviji, kubanska revolucija i
njeni naslednici - preobrazile su Latinsku Ameriku.
Stvarne revolucije počinjene u ime komunizma istrošile su se, mada je suviše rano
za pogrebne govore o njima, sve dok Kinezi, petina ljudske rase, nastavljaju da ţive u
zemlji kojom vlada Komunistička partija. Ipak je očigledno da je povratak ancien regimes
ovih zemalja na svet isto onako nemoguć kao što je to bilo u Francuskoj posle
revolucionarne i napoleonovske ere, ili kao povratak bivših kolonija u prekolonijalni ţivot,
kako se uostalom i pokazalo. Ĉak i tamo gde je iskustvo komunizma odbačeno, sadašnjica
ekskomunističkih zemalja a verovatno i njihova budućnost, nosi i nastavi- će da nosi
specifične oznake kontrarevolucije koja je zamenila revoluciju. Nema načina na koji
sovjetska era moţe biti izbrisana iz ruske ili svetske istorije, kao da je nije ni bilo. Nema
načina na koji se Sankt Petersburg moţe vratiti u 1914. godinu.
Međutim, posredne posledice ere prevrata posle 1917. godine, bile su isto tako
duboke kao i one neposredne posledice. Godine posle ruske revolucije otvorile su proces
kolonijalne emancipacije i dekolonizacije i u Evropu unele i politiku divljačke kontra-
revolucije (u obliku fašizma i drugih takvih pokreta - videti poglavlje 4) i politiku soci-
jaldemokratije. Ĉesto se zaboravlja, da su do 1917. godine sve radničke i socijalističke
partije (izuzev donekle periferne Australazije) izabrale da budu u stalnoj opoziciji dok ne
dođe trenutak za socijalizam. Prve (nepacifičke) socijaldemokratske vlade ili koalicione
vlade su formirane 1917-1919 godine (Švedska, Finska, Nemačka, Australija, Belgija), da bi
ih za nekoliko godina sledile Britanija, Danska i Norveška. Skloni smo da zaboravljamo to
da je samo umeravanje takvih partija bilo uglavnom reakcija na boljševizam, kao što je to
bila i spremnost starih političkih sistema da ih integrišu.
Ukratko, istorija Kratkog dvadesetog veka se ne moţe razumeti bez ruske revo-
lucije i njenih direktnih i indirektnih efekata. Naročito zbog toga što se pokazalo da je ruska
revolucija spasitelj liberalnog kapitalizma, i na taj način što je omogućila Zapadu da dobije
Drugi svetski rat protiv Hitlerove Nemačke i zbog toga što je kapitalizmu pruţila podsticaj
da se sam reformiše - i paradoksalno - time što je Sovjetski Savez pokazao očigledan
imunitet na Veliku depresiju, što je bilo inicijativa da se napusti ortodoksno verovanje u
slobodno trţište. Kao što ćemo videti u sledećem poglavlju.
Treće poglavlje Ka ekonomskom ambisu

Nijedan Kongres koji se ikada sastao, da razmatra stanje Unije, nije se susreo sa
prijatnijim izgledima za budućnost od onih koji se pojavljuju u sadašnje vreme...
Naša preduzeća i naša industrija stvaraju veliko bogatstvo koje čuva naša privreda,
koje je imalo najširu raspodelu među našim sopstvenim narodom, a koje je u
snaţnoj bujici izašlo iz zemlje da bi sluţilo dobrobiti i poslovanju sveta.
Egzistencijalni zahtevi su daleko prevazišli standard koji zadovoljava nuţne
potrepštine i ušli u region luksuza. Povećanu proizvodnju troši rastuća potraţnja
kod kuće i trgovina koja se širi u inostranstvu. Ova zemlja moţe da posmatra
sadašnjost sa zadovoljstvom i da očekuje budućnost sa optimizmom.
Predsednik Kelvin Kulidţ (Calvin Coolidge) Poruka kongresu,
4. decembar 1928.

Uz rat, u našoj generaciji je nezaposlenost bila najraširenija, najpodmuklija

boleština, koja najviše nagriza: to je ta specifična socijalna bolest zapadne civi-
lizacije našeg vremena.
The Times, 23. januar 1943.

I
Pretpostavimo da je Prvi svetski rat bio samo privremeni, iako katastrofičan,
poremećaj jedne inače stabilne privrede i civilizacije. Onda bi se ekonomija vratila, nakon
što bi uklonila ruševine rata, nečemu nalik na normalu i odatle bi produţila dalje. To jest
onako kao što je Japan sahranio 300 000 poginulih u zemljotresu 1923. godine, raščistio
ruševine koje su od dva do tri miliona ljudi napravile beskućnicima, i obnovio grad koji je
ličio na onaj stari, ali koji je bio prilično otporniji na zemljotrese. Kako bi međuratni svet
izgledao u takvim okolnostima? Ne moţemo to znati, a irelevantno je spekulisati o onome
što se nije desilo, a skoro sigurno se i ne bi desilo. Međutim ovo pitanje nije neupotrebljivo,
jer nam pomaţe da shvatimo duboki uticaj međuratnog svetskog ekonomskog sloma na
istoriju dvadesetog veka.
Da tog sloma nije bilo, sigurno ne bi bilo Hitlera. Skoro sigurno ne bi bilo Ruzvelta.
Krajnje je neverovatno da bi sovjetski sistem mogao da bude posmatran kao ozbiljna
alternativa i suparnik svetskom kapitalizmu. Posledice ove ekonomske krize koje su
skicirane na drugim mestima ove knjige, bile su očito dramatične. Ukratko, svet druge
polovine dvadesetog veka neshvatljiv je bez razumevanja uticaja ovog ekonomskog
kolapsa. On je predmet ovog poglavlja.
 Prvi svetski rat je opustošio samo delove starog sveta, uglavnom one u Evropi.
Svetska revolucija, taj najdramatičniji aspekt sloma devetnaestovekovne burţoaske
civilizacije, šire se rasprostrla: od Meksika do Kine, a u obliku pokreta za kolonijalno
oslobađanje, od Magreba do Indonezije. Međutim, bilo bi savršeno lako naći delove planete
70 DOBA KATASTROFA
čiji su ţitelji bili daleko i od jednog i od drugog, na prvom mestu Sjedinjene Američke
Drţave, kao i velike delove subsaharske kolonijalne Afrike. Ipak je za Prvim svetskim
ratom usledila jedna vrsta poremećaja koja je bila istinski raširena po ćelom svetu, bar
svugde gde su ljudi bili umešani u bezlične trţišne transakcije, ili gde je trţište upravljalo
njihovim ţivotima. U stvari, gorde Sjedinjene Američke Drţave, daleko od toga da budu
siguran zaklon od muka manje srećnih kontinenata, postale su epicentar ovoga, najvećeg
globalnog zemljotresa koji je ikad bio izmeren na Rihterovoj skali ekonomskih istoričara -
Velike međuratne depresije. U jednoj rečenici: između dva svetska rata se činilo da
kapitalistička svetska ekonomija kolabira. Niko baš nije znao kako bi se mogla oporaviti.
Poslovi kapitalističke ekonomije nikada ne idu glatko, a fluktuacije različite duţine,
često veoma oštre, integralni su deo ovog načina vođenja poslova u svetu. Takozvani
„privredni ciklus11 buma i recesije bio je poznat svim poslovnim ljudima još od
devetnaestog veka. Očekivalo se da se ovaj ciklus ponavlja, uz varijacije, svakih sedam do
jedanaest godina. Intervali koji su bili poprilično duţi počeli su da privlače paţnju na kraju
devetnaestog veka, kada su se posmatrači osvrnuli na neočekivane peripetije prethodnih
decenija. Za spektakularnim, globalnim bumom koji je oborio rekorde i trajao otprilike od
1850. do ranih sedamdesetih godina 19. veka usledilo je dvadesetak godina ekonomske
neizvesnosti (ekonomisti, pomalo pogrešno, govore o Velikoj depresiji), a zatim još jedan
uspon svetske ekonomije koji je očigledno obeleţio devetnaesti vek (videti Doba kapitala,
Doba carstva, poglavlje 2). Ranih dvadesetih godina ovog veka, ruski ekonomist N. D.
Kondratijev, kasnije jedna od prvih Staljinovih ţrtava, prepoznao je obrazac ekonomskog
razvoja od poznog osamnaestog veka, koji se ispoljavao u serijama „dugih talasa“ od
pedeset do šezdeset godina, mada ni on ni bilo ko drugi nije mogao da da zadovoljavajuće
objašnjenje ovih pokreta, a skeptični statističari su čak poricali njihovo postojanje. Ti talasi
su otada opšte poznati pod njegovim imenom. Kondratijev je, uzgred budi rečeno, u to
vreme zaključio da se moţe očekivati opadanje dugog talasa svetske ekonomije.14 Bio je u
pravu.
U prošlosti, poslovni ljudi i ekonomisti su prihvatali talase i cikluse, duge, srednje i
kratke, u priličnoj meri onako kako zemljoradnici prihvataju vremenske prilike, koje takođe
imaju svoje uspone i padove. Tu se nije moglo ništa: oni stvaraju mogućnosti ili probleme,
pojedince ili čitave industrije mogu dovesti do bonance ili do bankrota, ali su samo
socijalisti bili ti koji su, zajedno sa Karlom Marksom, verovali da su ti ciklusi deo jednog
procesa posredstvom koga će se u kapitalizmu izroditi ono što bi se na kraju pokazalo kao
nesavladiva unutrašnja protivrečnost, i mislili da ti ciklusi dovode u opasnost opstanak
ekonomskog sistema kao takvog. Više od jednog veka se očekivalo da svetska ekonomija
nastavi da raste i napreduje, kao što je očigledno i radila, izuzev kratkovečnih katastrofa
ciklične depresije. Novina u ovoj novoj situaciji je bila ta, da je verovatno prvi, i dosada
jedini, put u istoriji kapitalizma, izgledalo da privred-

14 To da su se dobra predviđanja na osnovu Kondratijevljevih dugih talasa pokazala mogućim -

što nije uobičajeno u ekonomiji - ubedilo je mnoge istoričare pa čak i neke ekonomiste da ima nešto u
tim talasima, iako ne znamo šta.
 KA EKONOMSKOM AMBISU 71
na fluktuacija stvarno dovodi u opasnost sistem. I što je još vaţnije, u vaţnim aspektima je
izgledalo da se vekovna krivulja rasta svetske privrede prelomila.
Istorija svetske privrede od industrijske revolucije je bila istorija ubrzanog
tehnološkog progresa, stalnog, mada neujednačenog ekonomskog rasta, i sve veće
,,globalizacije“, što će reći jedne sve sloţenije i razrađenije svetske podele rada; sve gušće
mreţe tokova i razmene roba koja je u globalni sistem povezala svaki deo svetske privrede.
Tehnički progres je nastavljen, čak je i ubrzan u Doba katastrofe, istovremeno
preobraţavajući epohu svetskih ratova i bivajući preobraţen od te epohe. Iako je u ţivotima
većine ljudi centralni ekonomski doţivljaj epohe bio kataklizmičan, dostiţući vrhunac u
Velikoj recesiji 1919-1933. godine, ekonomski rast tokom tih decenija nije obustavljen. On je
samo usporen. U najvećoj i najbogatijoj privredi toga vremena, privredi SAD, prosečna
stopa rasta društvenog proizvoda (GNP) po stanovniku je između 1913. i 1938. godine
iznosila samo skromnih 0.8 procenata godišnje. Svetska industrijska proizvodnja je porasla
tek nešto preko 80 procenata za dvadeset i pet godina posle 1913. godine, ili oko polovine
rasta iz prethodnih četvrt veka (W. W. Rostovv; 1978, str. 662). Kao što ćemo videti
(poglavlje 9), kontrast u odnosu na epohu posle 1945. godine je još spektakularniji. Pa ipak,
ako bi neki Marsovac sa dovoljne udalje- nosti posmatrao krivulju privrednih kretanja tako
da bi prevideo oštre fluktuacije tih kretanja koje su ljudska bića iskusila na zemlji, on, ona
ili ono bi zaključio da je svetska privreda nesumnjivo nastavila da napreduje.
U jednom pogledu pak, to očigledno nije bilo tako. Izgledalo je da je u među-
ratnim godinama prestalo napredovanje u globalizaciji svetske privrede. Mereno bilo kojim
načinom, integracija svetske privrede je stagnirala ili nazadovala. Godine pre Prvog
svetskog rata bile su vreme najveće masovne migracije u zabeleţenoj istoriji, ali su sada ti
tokovi presušili, ili bi se pre reklo da su im ratni poremećaji i politička ograničenja postavili
brane. Za poslednjih petnaest godina pre 1914. godine, skoro petnaest miliona ljudi se
iskrcalo u SAD. Za sledećih petnaest godina, ova bujica se smanjila na pet i po miliona;
tridesetih godina i u vreme rata došlo je do skoro potpunog prestanka: manje od tri
četvrtine miliona ljudi je ušlo u Sjedinjene Drţave (Historical Statistics, I, str. 105 tabela C
89-101). Iberijska migracija, preteţno ka Latinskoj Americi, opala je sa milion i tri četvrtine
u deceniji 1911-1920, na manje od četvrt miliona ljudi u tridesetim godinama. Svetska
trgovina se oporavila od ratnih poremećaja i posleratne krize da bi se poznih dvadesetih
popela nešto iznad nivoa iz 1913. godine, a onda tokom recesije pala, a na kraju Doba
katastrofe (1948) nije bila znatno veća nego pre Prvog svetskog rata (W. W. Rostov, str.
669). Od početka poslednje decenije devetnaestog veka do 1913. godine ona se više nego
udvostručila. Od 1948. do 1971. godine ona će se upetostručiti. Ova stagnacija je još veće
iznenađenje ako znamo da je Prvi svetski rat proizveo znatan broj novih drţava u Evropi i
na Srednjem istoku. Tako mnogo novih granica trebalo bi da nas navede na to da
očekujemo jedan automatski porast međudrţavne trgovine, pošto su komercijalni poslovi
koji su se nekada odvijali unutar iste zemlje (Austro Ugarska ili Rusija) sada bili
klasifikovani kao međudrţavni. (Svetske trgovačke statistike mere samo trgovinu koja
prelazi granice.) Baš tako kao i što bi tragična bujica posleratnih i postrevolucionarnih
izbeglica, čiji broj se već merio milionima (videti poglavlje 11), trebalo da nas navede na to
da pre očekujemo porast nego smanjivanje globalne migracije. Tokom Velike recesije
izgledalo je da je čak i međunarodni tok kapitala presušio. Između 1927. i 1933. godine
internacionalno pozajmljivanje je opalo za preko 90 procenata.
 Otkud ova stagnacija? Sugerišu se različiti razlozi, na primer taj da je najveća među
svetskim nacionalnim ekonomijama, ona u SAD, postajala bukvalno samodovoljna, osim u
snadbevanju malobrojnim sirovinama; ona nikad nije ni bila posebno zavisna od spoljne
trgovine. Međutim, čak i u zemljama koje su bile veliki trgovci, kao Britanija i skandinavske
72 DOBA KATASTROFA
drţave, pokazao se isti trend. Savremenici su se koncentrisa- li na očigledniji razlog za
uzbunu, i skoro izvesno su bili u pravu. Svaka drţava je činila sve što moţe da zaštiti svoju
privredu od spoljašnjih pretnji, što znači od svetske privrede koja je očito imala velike
nevolje.
I poslovni ljudi i vlade su prvobitno očekivali da će se svetska ekonomija, nakon
privremenih poremećaja svetskog rata, nekako vratiti u srećne dane pre 1914. godine, koje
su oni smatrali normalnim. I zaista, neposredno posle rata je nastupio bum, bar u onim
zemljama koje nisu bile ometene revolucijom i građanskim ratom, za koji se činilo da
obećava, čak i pored toga što su i biznis i vlade zabrinuto vrteli glavom gledajući ogromno
povećanje snage radnika i njihovih sindikata, što je izgledalo kao da će podići troškove
proizvodnje preko većih nadnica i kraćeg radnog vremena. Prilagođavanje se pokazalo još
teţim nego što je izgledalo. Cene, a i sam bum su se survali 1920. godine. To je potkopalo
moć radništva - britanska stopa nezaposlenosti više nikad nije pala ispod 10 procenata a
sindikati su tokom sledećih dvanaest godina izgubili polovinu članstva - što je učinilo da se
ravnoteţa opet poremeti u korist poslodavaca, a prosperitet je ostao neuhvatljiv.
Anglo-saksonski svet, zemlje koje su bile neutralne u ratu i Japan su radili šta su
mogli na deflaciji, tj. da povrate svoje privrede na stare i čvrste principe stabilnih valuta
kojima garanciju daju zdrave finansije i zlatni standard, principe koji nisu bili u stanju da
izdrţe ratna naprezanja. I zaista, više ili manje su uspeli da to urade između 1922. i 1926.
godine. Međutim, velika zona poraza i grčeva od Nemačke na Zapadu do Sovjetske Rusije
na Istoku doţivela je spektakularan kolaps monetarnog sistema, koji se moţe porediti samo
sa onim koji se dogodio u delu postkomunističkog sveta posle 1989. godine. U
najekstremnijem slučaju - Nemačke 1923. godine - vrednost novčane jedinice je bila
smanjena milion miliona puta u odnosu na 1913. godinu, što će reći da je u praksi vrednost
novca smanjena na nulu. Ĉak i u manje ekstremnim slučajevima, posledice su bile
drastične. Deda ovoga pisca, čija je polisa osiguranja pristizala za naplatu u toku austrijske
inflacije,15 voleo je da priča o tome kako je povukao ovu veliku sumu u devalviranom
novcu, i shvatio da je ona dovoljna tek da kupi sebi piće u svom omiljenom restoranu.
Ukratko, privatni štedni ulozi su potpuno nestali, stvarajući tako skoro potpuni
vakuum obrtnog kapitala za poslovanje, što je činjenica koja puno pomaţe da se objasni
masovno oslanjanje nemačke privrede na strane zajmove u godinama koje su Usledile. To
oslanjanje ju je načinilo ranjivom kada je došla recesija. Situacija u SSSR-u jedva da je bila
bolja, iako tamo brisanje privatne štednje u obliku novca nije imalo ni iste ekonomske ni
iste političke posledice. Kada je velika inflacija okončana 1922-1923. godine u suštini
odlukama vlada da obustave štampanje papirnog novca u neograničenim količinama i da
promene valutu, oni ljudi u Nemačkoj koji su zavisili od fiksnih prihoda i ušteđevina su bili
uništeni, mada je mali deo vrednosti novca očuvan u Polj-

15 U toku devetnaestog veka, na čijem kraju su cene bile mnogo niţe nego na početku, ljudi su

se tako navikli na cene koje su stabilne ili padaju, da je sama reč „inflacija" bila dovoljna da opiše ono
što mi danas zovemo ,,hiperinflacija“.
 KA EKONOMSKOM AMBISU 73
skoj, Mađarskoj i Austriji. Ipak, mogu se zamisliti traumatični efekti ovakvog iskustva na
lokalne srednje i niţe srednje klase. To je srednju Evropu načinilo spremnom za fašizam.
Trikovi kojima bi se stanovništvo naviklo na duge periode patološke inflacije cena (npr.
„indeksacija" plata i ostalih primanja - sama reč je prvi put upotrebljena oko 1960. godine)
nisu još bili izmišljeni sve do posle Drugog svetskog rata.16
Do 1924. godine ovi posleratni uragani su se smirili, pa je izgledalo moguće da se
očekuje povratak onoga što je jedan američki predsednik krstio „normalnošću”. Stvarno je
došlo do nečega nalik na povratak ka globalnom rastu, čak i ako su neki od proizvođača
sirovina, posebno severnoamerički farmeri, bili zabrinuti time što su cene primarnih
proizvoda opet opale nakon kratkog oporavka. Lude dvadesete godine nisu bile zlatno
doba na farmama SAD. Osim toga, nezaposlenost u većem delu Zapadne Evrope je ostala,
zapanjujuće, a po standardima pre 1914. godine i patološki, visoka. Teško je setiti se da je
čak i u godinama buma (1924-1929) njen prošek bio između 10 i 12 procenata u Britaniji,
Nemačkoj i Švedskoj, a ne manje od 17-18 procenata u Danskoj i Norveškoj. Jedino su SAD,
sa prosečnom stopom nezaposlenosti od oko 4 procenta, bile privreda koja je stvarno išla
punom parom. Obe činjenice ukazivale su na ozbiljne slabosti u privredi. Povijanje cena
sirovina (čiji je dalji pad sprečen gomilanjem sve većih zaliha) jednostavno je pokazivalo da
potraţnja za njima nije mogla da odrţi korak sa proizvodnim kapacitetom. Niti treba da
previdimo činjenicu da je bum, takav kakav je bio, u velikoj meri bio podstaknut
ogromnom bujicom međunarodnog kapitala koja se tih godina valjala industrijskim
svetom, posebno Nemačkom. Sama ova zemlja, koja je preuzela oko pola celokupnog
svetskog izvoza kapitala 1928. godine, uzajmila je između 20 i 30 000 milijardi maraka,
verovatnu polovinu toga u kratkoročnim kreditima (Arndt, str, 47; Kindleberger, 1986).
Ovo je opet načinilo nemačku ekonomiju krajnje ranjivom, što se pokazalo kada je američki
novac povučen posle 1929. godine.
Stoga činjenica da je svetska ekonomija opet bila u nevoljama nije iznenadila nikog
sem razmetljivce u malograđanskoj Americi čiji je lik postao poznat zapadnom svetu toga
vremena preko knjige Bebit (1920), američkog romanopisca Sinklera Luisa. Komunistička
internacionala joj je stvarno prorekla jednu ekonomsku krizu na vrhuncu buma, očekujući
da ona - ili su bar njeni zagovornici tako verovali ili se pretvarali da u to veruju - dovede do
novog kruga revolucija. U stvari kriza je za kratko vreme proizvela nešto sasvim suprotno.
Međutim, ono što niko nije očekivao, pa verovatno ni revolucionari u svojim
najoptimističkijim trenucima, bila je neobična univerzalnost i dubina krize koja je počela,
što znaju čak i oni koji nisu istoričari, krahom Njujorške berze 29. oktobra 1929. godine.
Kriza se vrlo pribliţila tome da bude jednaka kolapsu kapitalističke svetske privrede, za
koju se sada činilo da je zarobljena u začaranom krugu u kome je svaki pomak jednog
ekonomskog indikatora nadole (sem nezaposlenosti, koja se sve više uspinjala ka
astronomskim visinama) pojačavao pad svih ostalih indikatora.
Kako su divljenja dostojni eksperti Društva naroda opazili, iako niko nije na njih
obratio mnogo paţnje, dramatična recesija u severnoameričkoj industrijskoj privredi se
uskoro raširila i na drugu centralnu industrijsku zemlju, Nemačku (Ohlin, 1931).
Industrijska proizvodnja Sjedinjenih Drţava je opala za oko trećinu od 1929. do 1931.

16 Na Balkanu i na Baltiku drţave nikada nisu gubile kontrolu nad inflacijom, iako je bila
ozbiljna.
godine, nemačka proizvodnja otprilike isto, ali ovo je prošek koji zabašuruje. Tako je u SAD
Vestinghaus, velika električna firma, izgubio dve trećine od svoje prodaje između 1929. i
1933. godine, dok je njegov neto prihod opao za 76 procenata u roku od dve godine (Schatz,
1983, str. 60). Postojala je kriza u primarnoj proizvodnji, i hrane i sirovina, kao i njihovih
74 DOBA KATASTROFA
cena, koje su, pošto više nisu mogle da budu odrţavane gomilanjem zaliha kao ranije,
krenule u slobodan pad. Cene čaja i pšenice pale su za dve trećine, sirove svile za tri
četvrtine. Ovo je bacilo na kolena - da imenujemo samo one zemlje koje je društvo naroda
nabrojalo 1931. godine - Argentinu, Australiju, balkanske zemlje, Boliviju, Brazil,
(britansku) Malaju, Kanadu, Ĉile, Kolumbiju, Kubu, Egipat, Ekvador, Finsku, Mađarsku,
Indiju, Meksiko, Holandske Indije (sadašnju Indoneziju), Novi Zeland, Paragvaj, Peru,
Urugvaj i Venecuelu, čija je spoljna trgovina bila teško zavisna od malog broja primarnih
roba. Ukratko, ovaj pad cena je Depresiju napravio globalnom u bukvalnom smislu.
Privrede Austrije, Ĉehoslovačke, Grčke, Japana, Poljske i Velike Britanije, krajnje
osetljive na seizmičke šokove što su dolazili sa Zapada (ili sa Istoka), bile su podjednako
uzdrmane. Japanska industrija svile koja je za prethodnih petnaest godina utrostručila
svoju proizvodnju da bi snadbela rastuće potrebe ogromnog američkog trţišta za svilenim
čarapama, koje je sad privremeno nestalo - a tako je nestalo i trţište za 90 odsto japanske
svile koja je onda išla za Ameriku. U međuvremenu cena drugog velikog proizvoda
japanske poljoprivrede, pirinča, takođe se sunovratila, kao i u svim velikim oblastima juţne
i istočne Azije gde se proizvodio pirinač. Pošto je, kao što to već biva, cena pšenice pala čak
i više od cene pirinča, pa je zato pšenica bila jeftinija, mnogi istočnjaci su prešli sa jednog na
drugo. Međutim, bum čapatisa i knedli, ako ga je bilo, pogoršao je situaciju za seljake u
zemljama izvoznicama pirinča, kao što su Burma, francuska Indokina i Sijam (danas
Tajland) (Latham, 1981, str. 178). Seljaci su pokušali da nadoknade pad cena tako što su
uzgajali i prodavali više useva, a to je učinilo da cene još dalje tonu.
Za zemljoradnike koji su zavisili od trţišta, posebno stranog trţišta, ovo je znači
lo propast, sem ukoliko se nisu mogli povući u poslednje tradicionalno seljačko utvrđenje,
u naturalnu proizvodnju. Ovo je zaista još uvek bilo mogućno u velikom delu zavisnog
sveta, i u meri u kojoj su većina ţitelja Afrike, Juţne i istočne Azije, i Latinske Amerike bili
još uvek seljaci, utoliko je udar krize na njih nesumnjivo bio ublaţen. Brazil je postao
simbol kapitalističkog rasipanja i dubine Depresije, jer su njegovi odgajivači kafe očajnički
pokušavali da spreče kolaps cena tako što su parne lokomotive loţili kafom umesto ugljem.
(Između dve trećine i tri četvrtine kafe koja se prodavala na svetskom trţištu dolazilo je iz
ove zemlje.) Međutim, Velika recesija je bila daleko podno- šljivija za još uvek preteţno
ruralne Brazilce nego ekonomska kataklizma osamdesetih godina dvadesetog veka;
posebno zato što su očekivanja onoga što mogu dobiti od bilo kakve privrede kod siromaha
u vreme recesije bila krajnje skromna.
Ipak, čak i u kolonijalnim seljačkim zemljama neki su patili, na šta navodi podatak
o tome da je uvoz brašna, šećera, konzervirane ribe i pirinča u Zlatnu obalu (Ganu) opao za
dve trećine, gde je cena na trţištu kakaoa pala još više, da i ne pominjemo pad u uvozu
dţina od 98 procenata (Ohlin, 1931, str. 52).
Za one koji po definiciji, nemaju kontrolu nad sredstvima za proizvodnju, ili
pristup njima (sem ako se ne vrate kući u zemljoradničku porodicu u nekom selu). Naime
za one ljude koji su radili za nadnicu, prvenstvena posledica recesije je bila nezaposlenost u
razmerama koje su bile nezamislive i bez presedana, i koja je trajala duţe nego
 KA EKONOMSKOM AMBISU 75
što je iko očekivao. U najgorem periodu recesije (1932-1933) 22-23 procenta britanske i
belgijske radne snage, 24 procenta švedske, 27 procenata radne snage SAD, 29 procenata
austrijskih, 31 procenat norveških, 32 procenta danskih i ništa manje od 44 procenta
nemačkih radnika je bilo bez posla. Ono što je podjednako značajno, je da čak ni oporavak
posle 1933. godine nije smanjio prosečnu stopu nezaposlenosti ispod 16-17 procenata u
Britaniji i Švedskoj ili ispod 20 procenata u ostatku Skandinavije, Austriji i SAD. Jedina
zapadna drţava koja je uspela da otkloni nezaposlenost bila je nacistička Nemačka između
1933. i 1938. godine. Onoliko davno koliko je iko mogao pamtiti, ništa slično ovoj
ekonomskoj katastrofi nije postojalo u ţivotu radnih ljudi.
Ono što je stvari učinilo još dramatičnijim bilo je to da mere društva za socijalno
osiguranje, uključujući pomoć za nezaposlene, ili nisu postojale, kao u SAD, ili su, po
merilima poznog dvadesetog veka, bile krajnje oskudne, posebno za one koji su dugoročno
bez posla. Zato je osiguranje uvek bilo vaţna briga radnih ljudi: zaštita od strašnih
neizvesnosti koje su nosili nezaposlenost, bolest ili nesreća i strašne izvesnosti koje je nosila
starost bez prihoda. Zato su radni ljudi sanjali da svoju decu vide na skromno plaćenim, ali
sigurnim poslovima gde se stiče penzija. Ĉak i u zemlji koja je pre recesije bila najpotpunije
pokrivena planovima za osiguravanje nezaposlenih (Velika Britanija) manje od 60
procenata radne snage je bilo pokriveno tim planovima - a i to samo zato što je Britanija već
od 1920. godine bila primorana da se prilagođava masovnoj nezaposlenosti. Drugde u
Evropi (sem u Nemačkoj, gde je bila preko 40 procenata) proporcija radnih ljudi sa pravom
na pomoć za nezaposlene kretala se od nule do jedne četvrtine (Flora, 1983, str. 461). Ljudi
koji su se bili navikli na fluktuacije u zapošljavanju ili na prolazne periode ciklične
nezaposlenosti bili su očajni kada nigde nije iskrsavao posao, nakon što su njihove male
ušteđevine nestale i kada je njihov kredit u lokalnoj piljarnici bio iscrpen.
Otuda je nezaposlenost imala centralni, traumatičan uticaj na politiku industrijskih
zemalja, jer je ona bila ono što je na prvom i najistaknutijem mestu, kriza značila za
glavninu njihovih stanovnika. Šta su oni marili za to što su ekonomski istoričari mogli da
pokaţu (i što je zaista logično) da je većina radne snage, koja je ostala zaposlena čak i u
najgorim trenucima, zapravo značajno bolje stajala, jer su cene padale tokom međuratnih
godina, a cene hrane su padale više od bilo kojih drugih u najgorim godinama depresije.
Slika koja je dominirala tim vremenom bila je slika narodnih kuhinja, „marševa gladnih" u
koje su kretali nezaposleni iz naselja u kojima se više nije vijorio fabrički dim, gde se čelik i
brodovi više nisu pravili, koji su stizali do prestonica, da bi osudili one koje su smatrali
odgovornima. Ni političari nisu propuštali da primete kako su nezaposleni sačinjavali
skoro 85 procenata članstva Nemačke komunističke partije, koja je u godinama recesije rasla
skoro isto tako brzo kao i nacistička partija, a u poslednjim mesecima pred Hitlerov uspon
na vlast i brţe (Weber, I, str. 243).
Nezaposlenost je bila poimana, što ne iznenađuje, kao duboka i potencijalno
smrtonosna rana na telu politike. „Uz rat, pisao je jedan urednik u londonskom Tajmsu,
usred Drugog svetskog rata, u našoj generaciji je nezaposlenost bila najraširenija,
najpodmuklija boleština, koja najviše nagriza: to je ta specifična socijalna bolest zapadne
civilizacije našeg vremena.” (Arndt, 1944, str. 250). Nikada pre u istoriji industrijalizacije ne
bi mogao biti napisan ovakav pasus. On više od drugih arhivskih istraţivanja objašnjava
posleratnu politiku zapadnih vlada.
Vrlo je zanimljivo, da je osećaj katastrofe i dezorijentacije izazvan Velikom
recesijom bio moţda veći među poslovnim ljudima, ekonomistima i političarima nego
među masama. Masovna nezaposlenost, kolaps poljoprivrednih cena, teško su ih pogodili,
ali mase nisu sumnjale da nekakvo političko rešenje za ove neočekivane nepravde postoji -
na levici ili desnici - u onoj meri u kojoj siromašni ljudi mogu uvek da očekuju da će se
njihove skromne potrebe zadovoljiti. Upravo je odsustvo bilo kakvog rešenja u okviru stare
76 DOBA KATASTROFA
liberalne ekonomije, ono što je proricanja ljudi koji odlučuju o ekonomiji načinilo tako
dramatičnim. Da bi se suprotstavili neposrednoj kratkoročnoj krizi, morali su, kako su oni
tada videli, da potkopaju dugoročnu osnovu napredne ekonomije. U vreme u kome je
svetska trgovina opala za 60 procenata za četiri godine (1929-1932) drţave su se zatekle u
gradnji sve viših barijera da bi zaštitili svoja unutrašnja trţišta i valute od svetskih
ekonomskih uragana, znajući sasvim dobro da to znači rasturanje svetskog sistema
multilateralne trgovine, na kome, kako su vero- vali, prosperitet sveta mora počivati.
Kamen temeljac takvog jednog sistema, takozvani „status najpovlašćenije nacije“ nestao je
iz skoro 60 odsto od 510 trgovinskih ugovora koji su potpisani između 1931. i 1939. godine,
a ono što je ostalo, bilo je obično u ograničenom obliku (Snyder, 1940).12 Gde će se to
završiti? Ima li izlaza iz tog začaranog kruga?
Sada ćemo razmotriti neposredne političke posledice ove, najtraumatičnije epizode
u istoriji kapitalizma. Međutim, odmah se mora spomenuti i najznačajnija dugoročna
implikacija. U jednoj rečenici: Velika recesija je uništila ekonomski liberalizam za više od
pola veka. Britanija, Kanada, sve skandinavske zemlje i SAD su 1931-1932. godine napustile
zlatni standard, koji se uvek smatrao osnovom stabilne međunarodne razmene, a do 1936.
godine pridruţili su im se i vatreni vernici u zlatne poluge, Belgijanci, Holanđani i konačno
sami Francuzi.13 Skoro simbolično, Velika Britanija je 1931. godine napustila slobodnu
trgovinu, koja je bila isto onako centralna za britanski ekonomski identitet od 1840-ih
godina kao što je američki Ustav bio za američki politički identitet. Britansko odstupanje od
principa slobodne razmene u jedinstvenoj svetskoj privredi dramatizovalo je opštu trku ka
nacionalnoj samozaštiti koja se vodila u to vreme. Preciznije rečeno, Velika recesija je
prisilila vlade Zapada da u drţavnoj politici socijalnim obzirima daju prednost nad
ekonomskim. Opasnosti za one koji propuste da tako postupe - radikalizacija na levici, a i
na desnici što se pokazalo u Nemačkoj i drugim zemljama - bile su suviše preteče.
Tako vlade više nisu štitile poljoprivredu od strane konkurencije samo carinama,
mada su tamo gde su postojale, podizane još više carinske barijere. Tokom Depresije one su
preduzele subvencioniranje poljoprivrede tako što su garantovale zemljoradničke cene, ili
što su plaćale farmerima da ne proizvode, kao u SAD posle 1933. godine. Poreklo bizarnih
paradoksa „Zajedničke poljoprivredne politike" Evropske zajednice, pomoću koje je od
sedamdesetih i osamdesetih godina sve majušnija manjina zemljoradnika dobijala
subvencije čiji iznosi prete da dovedu Evropsku zajednicu do bankrota, ide sve tamo do
Velike recesije.
Što se radnika tiče, posle rata je „puna zaposlenost" tj. uklanjanje masovne
nezaposlenosti, postala kamen temeljac ekonomske politike u zemljama reformisanog
demokratskog kapitalizma, čiji je najslavniji prorok i pionir, mada ne i jedini, bio britan

12 Značenje klauzule „najpovlašćenije nacije" je zapravo suprotno od onoga što izgleda, naime,

ona znači da će trgovinski partner biti tretiran pod istim uslovima kao „najpovlašćenija nacija" - tj.
nijedna drţava neće biti najpovlašćenija.
13 U svom klasičnom obliku zlatni standard daje novčanoj jedinici, tj. dolarskoj novčanici,

vrednost u određenoj količini zlata, za koju će banka, ako je neophodno, zameniti tu novčanicu.
 KA EKONOMSKOM AMBISU 77
ski ekonomist Dţon Majnard Kejnz (1883-1946). Kejnzijanski argument o korisnosti
uklanjanja trajne masovne nezaposlenosti bio je ekonomski kao i politički. Kejzijanci su
tačno smatrali, da će potraţnja koju će proizvesti prihodi zaposlenih radnika sa punim
radnim vremenom, imati stimulativan efekat na ekonomije u depresiji. Međutim, razlog
zbog koga se ovom sredstvu za povećanje potraţnje davao takav prioritet
- britanska vlada se na tome angaţovala još pre kraja Drugog svetskog rata - bio je taj što
se verovalo da je masovna nezaposlenost politički i socijalno eksplozivna, što se zaista i
pokazalo za vreme depresije. Ovo verovanje je bilo toliko snaţno, da su mnogo godina
kasnije, kada se masovna nezaposlenost vratila, a posebno tokom ozbiljne depresije
početkom ranih osamdesetih, posmatrači (uključujući i autora ovih redova) ubeđeno
očekivali da se dese socijalni nemiri, i bili su iznenađeni kada se nemiri nisu zbili (videti
poglavlje 14).
Do ovoga je naravno, uglavnom došlo zbog još jedne profilaktičke mere preduzete
za vreme i posle Velike recesije: uvođenja sistema društvene brige (po sugestiji Boţane
Kosanović, iznetoj u prevodu Galbrajtove knjige „Dobro društvo 11, ivelfare treba prevoditi
„društvena briga“, a ivelfare state „Drţava društvene brige“ a ne kao do sada „drţava
blagostanja", prim. prev.). Koga moţe da iznenadi to da je u SAD Zakon o socijalnom
osiguranju prošao 1935. godine? Tako smo se navikli na opštu prevlast ambicioznih sistema
društvene brige u razvijenim zemljama industrijskog kapitalizma - uz neke izuzetke, kao
što su Japan, Švajcarska i SAD - da smo zaboravili koliko su malobrojne bile „drţave
blagostanja" (ili „drţave društvene brige“, prim. prev.) u modernom smislu pre Drugog
svetskog rata. Ĉak su i skandinavske zemlje tek počele da ih razvijaju. U stvari, sam pojam
„drţava blagostanja" nije ušao u upotrebu pre četrdesetih godina.
Trauma Velike recesije bila je naglašena činjenicom da je jedina zemlja koja je
bučno raskrstila sa kapitalizmom izgledala imuna na recesiju: to je bio Sovjetski Savez. Dok
je ostatak sveta, ili barem liberalni zapadni kapitalizam, stagnirao, SSSR se angaţovao u
masivnoj, ultrabrzoj industrijalizaciji u okviru novih Petogodišnjih planova. Od 1929. do
1940. godine sovjetska industrijska proizvodnja se utrostručila, u najmanju ruku. Njen udeo
u svetskoj proizvodnji industrijskih proizvoda je porastao sa 5 procenata 1929. godine, na
18 procenata 1938. godine, dok je u isto vreme zajednički udeo SAD, Britanije i Francuske
opao od 59 na 52 procenta. Ova postignuća su više impresionirala strane posmatrače svih
ideologija, uključujući i uticajnu reku socio-ekonomskih turista u Moskvi od 1930. do 1935.
godine, nego vidljiva primitivnost i neefikasnost sovjetske ekonomije, ili surovost i
brutalnost Staljinove kolektivizacije i masovne represije. Jer ono s čim su pokušavali da se
pomire nije bio aktuelni fenomen Sovjetskog Saveza, već slom njihovog sopstvenog
ekonomskog sistema i dubina poraza zapadnog kapitalizma. Šta je bila tajna sovjetskog
sistema? Da li se išta od njega moţe naučiti? Kao odjek ruskih petogodišnjih planova,
„plan" i „planiranje" su postale pomodne reči u politici. Socijaldemokratske partije, kao u
Belgiji i Norveškoj prihvatile su „planove". Ser Artur Šalter, britanski zvaničnik velikog
ugleda i uvaţenosti, jedan od stubova establišmenta, napisao je knjigu Oporavak,, da bi
pokazao da je plansko društvo ono što je suštinski vaţno za spasavanje zemlje i sveta iz
začaranog kruga Velike recesije. Drugi umereni britanski zvaničnici uspostavili su
nestranački trust mozgova nazvan PEP (Političko i ekonomsko planiranje). Mladi
konzervativni političari poput budućeg premijera Harolda Makmilana (1894-1986) postajali
su zagovornici „planiranja". Ĉak su i sami nacisti plagirali ovu
ideju, kada je Hitler 1933. godine uveo „Ĉetvorogodišnji plan". (Iz razloga koji će biti
razmatrani u sledećem poglavlju, uspeh nacista u izlaţenju na kraj sa recesijom imao je
manje međunarodne posledice.)
78 DOBA KATASTROFA
II
Zašto kapitalistička ekonomija između dva svetska rata nije uspe vala da funk-
cioniše? Situacija u SAD je centralni deo svakog odgovora na ovo pitanje. Jer ako se ratni
potresi u posleratnoj Evropi, ili bar zaraćenim evropskim zemljama, mogu makar deli-
mično učiniti odgovornim za tamošnje nevolje, SAD su bile daleko od rata, mada su krat-
ko, iako odlučujuće, bile u njega umešane. Umesto da poremeti američku ekonomiju, Prvi
svetski rat joj je, kao i Drugi svetski rat, spektakularno koristio. Već do 1913. godine SAD
su postale najveća privreda na svetu, koja je proizvodila preko jedne trećine svetskog
industrijskog proizvoda - tek nešto manje od Nemačke, Velike Britanije i Francuske uzetih
zajedno. U 1929. godini, udeo Amerike u svetskoj industrijskoj proizvodnji je bio 42
procenta, prema 28 procenta koliko su proizvodile ove tri evropske industrijske sile
(Hilgerdt, 1945, Tabela 1. 14) Ovo su brojevi koji istinski zadivljuju. Konkretno, dok je
američka proizvodnja čelika porasla za oko jednu četvrtinu između 1913. i 1920. godine,
proizvodnja čelika u ostatku sveta je opala za jednu trećinu (Rostovv, str. 194, Tabela III.
33.) Ukratko, nakon završetka Prvog svetskog rata SAD su na mnoge načine bile isto onako
dominantne u svetskoj privredi kao što su još jednom postale posle Drugog svetskog rata.
Velika recesija je bila ta koja je privremeno prekinula ovo gospodarenje.
Osim toga, rat ne samo da je ojačao američku poziciju najvećeg svetskog indu-
strijskog proizvođača, već je Ameriku pretvorio u najvećeg svetskog kreditora. Britanci su
tokom rata izgubili oko četvrtine svojih globalnih investicija, uglavnom one u SAD, koje su
morali da prodaju da bi kupovali ratni materijal; Francuzi su izgubili polovinu svojih
investicija, uglavnom zbog revolucije i lomova u Evropi. U međuvremenu su Amerikanci,
koji su počeli rat kao duţnička zemlja, taj rat završili kao glavni međunarodni zajmodavci.
Pošto su Amerikanci usredsredili svoje finansijske operacije na Evropu i zapadnu
hemisferu (Britanci su još uvek bili daleko najveći investitori u Aziji i Africi) njihov uticaj
na Evropu je bio odlučujući.
: Ukratko, nema objašnjenja svetske ekonomske krize bez Sjedinjenih Američkih Drţava.

One su na kraju krajeva, bile dvadesetih godina i najveća izvoznička drţava na svetu i
posle Velike Britanije, prva uvoznička drţava. Što se tiče sirovina i hrane, SAD su uvozile
skoro 40 procenata celokupnog izvoza iz petnaest drţava koje su najviše trgovale, što je
činjenica koja umnogome pomaţe da se objasni katastrofalan uticaj recesije na proizvođače
roba kao što su pšenica, pamuk, šećer, guma, svila, bakar, olovo i kafa (Lary, str. 28-29).
Isto tako, Amerika će postati glavna ţrtva recesije. Ako je njen uvoz opao za 70 procenata
između 1929. i 1932. godine, njen izvoz je opadao po istoj stopi. Svetska trgovina je opala
za nešto manje od trećine od 1929. do 1939. godine, ali se izvoz Sjedinjenih Drţava
strovalio za skoro polovinu.
Ovo ne znači da se potcenjuju usko evropski koreni nevolja, koji su po pore- klu
bili uglavnom politički. Na Versajskoj konferenciji su Nemačkoj bila nametnuta ogromna a
neodređena plaćanja „reparacija" za troškove rata i štetu nanetu pobed- ničkim silama. Da
bi se to opravdalo u mirovni ugovor je umetnuta i jedna klauzula koja je učinila jedino
Nemačku odgovornom za rat (takozvana klauzula „ratne krivice") što je bilo i istorijski
sumnjivo i što se pokazalo kao dar nemačkom nacionalizmu.
 KA EKONOMSKOM AMBISU 79
Iznos koji je Nemačka trebalo da plati je ostao nejasan, kao kompromis između pozicije
SAD koje su predlagale da se nemačke isplate utvrde u skladu sa kapacitetom ove zemlje
da ih plaća, i ostalih Saveznika - najviše Francuza - koji su insistirali na nadoknadi svih
ratnih troškova. Njihov, ili makar francuski, glavni cilj bio je da odrţe slabu Nemačku i da
imaju sredstvo za vršenje pritiska na nju. Godine 1921. iznos je fiksiran na 132 biliona
(hiljada miliona) zlatnih maraka, to jest 33 biliona dolara u to vreme, za šta je svako znao da
je fantazija.
„Reparacije" su dovodile do beskrajnih rasprava, periodičnih kriza i sporazuma
pod američkim pokroviteljstvom, pošto su SAD, na nezadovoljstvo svojih prethodnih
saveznika, ţelele da poveţu pitanje ratnih dugova Nemačke Saveznicima, sa pitanjem
njihovih sopstvenih ratnih dugova Vašingtonu. Iznosi ovih dugova su bili skoro isto onako
suludi kao sume koje su zahtevane od Nemaca, koje su iznosile i do jednog i po
nacionalnog dohotka Nemačke 1929. godine; britanski dugovi Sjedinjenim Drţavama su
iznosili polovinu britanskog nacionalnog dohotka; francuski do dve trećine (Hill, 1988, str.
15-16). „Dozov plan“ (Davves Plan) iz 1924. godine je stvarno fiksirao jednu realnu sumu
koju je Nemačka imala da plaća svake godine; Jangov plan iz 1929. godine modifikovao je
isplate, i uzgred budi rečeno, zasnovao Banku za međunarodna poravnanja u Bazelu
(Švajcarska), prvu među međunarodnim finansijskim institucijama koje će se umnoţiti
posle Drugog svetskog rata. (U vreme pisanja ove knjige ova banka je još bila u poslu.) Iz
praktičnih razloga, sve isplate, nemačke i savezničke, prestale su 1932. godine. Jedino je
Finska uvek plaćala svoje ratne dugove Sjedinjenim Američkim Drţavama.
Bez zalaţenja u detalje, dva problema su u pitanju. Prvo, ono što je istakao mladi
Kejnz, koji je napisao ogorčenu kritiku Versajske konferencije na kojoj je učestvovao kao
mladi član britanske delegacije: Ekonomske posledice mira (1920). Dokazivao je da bi bez
obnove nemačke privrede, bila nemoguća obnova stabilne liberalne civilizacije i ekonomije
u Evropi. Francuska politika odrţavanja nemoći Nemačke, radi „sigurnosti" Francuske, bila
je kontraproduktivna. U stvari, Francuzi su bili suviše slabi da nametnu svoju politiku, čak
i kada su nakratko okupirali industrijsko srce zapadne Nemačke 1923. godine uz izgovor
da Nemci odbijaju da plate svoje obaveze. Konačno su morali da tolerišu politiku
nemačkog „popunjavanja" posle 1924. godine, koja je ojačala nemačku privredu. A
postojalo je i drugo pitanje o tome kako će se reparacije plaćati. Oni koji su ţeleli da
Nemačku odrţe slabom, više su voleli gotovinu nego (što je bilo racionalno) artikle tekuće
proizvodnje, ili bar novac od prihoda nemačkog izvoza, jer bi plaćanje robom ili izvozom
ojačalo nemačku ekonomiju u odnosu na njene takmace. Oni su praktično prisilili Nemačku
na teško zaduţivanje, tako da su onakve reparacije kakve su isplaćivane proizilazile iz
ogromnih (američkih) zajmova iz sredine dvadesetih godina. Za nemačke suparnike
izgledalo je kao dodatna prednost to što se Nemačka da bi postigla spoljnotrgovinsku
ravnoteţu radije uvalila u debele dugove nego da je proširila izvoz. U stvari, nemački izvoz
se vinuo u visine. Međutim, čitav aranţman, kao što smo već videli, načinio je i Nemačku i
Evropu krajnje osetljivim na opadanje američkih kredita što je počelo još ranije od krize i
zatvaranja američke kreditne slavine koje je usledilo nakon krize u Vol stritu 1929. godine.
Ĉitava reparacijska kuća od karata se srušila tokom Recesije. Dotada kraj isplata više nije
imao pozitivnog efekta na nemačku ili svetsku ekonomiju, jer se svetska ekonomija kao
jedan integrisani sistem raspala, a isto tako su propali i svi međunarodni finansijski
aranţmani.
 Ipak, ratni i poratni poremećaji mogu samo delimično da objasne oštrinu među-
ratnog privrednog sloma. Ekonomski govoreći, na slom moţemo gledati na dva načina.
Prvi će uglavnom videti upadljivu i sve veću neravnoteţu u međunarodnoj
privredi, usled asimetrije u razvoju između SAD i ostatka sveta. Moţe se dokazivati da
80 DOBA KATASTROFA
svetski sistem nije funkcionisao, jer, za razliku od Velike Britanije, koja je pre 1914. godine
bila njegov centar, ostatak sveta nije bio mnogo potreban Sjedinjenim Američkim
Drţavama, i iz tog razloga, opet ne kao Velika Britanija koja je znala da svetski finansijski
sistem počiva na funti sterlinga i gledala da funtu odrţi stabilnom, one se nisu starale da
deluju kao globalni stabilizator. Americi svet nije bio mnogo potreban, jer joj je od Prvog
svetskog rata postalo manje no ikad potrebno da uvozi kapital, radnu snagu i (relativno
govoreći) robu - izuzev nekih sirovina. Njen izvoz, mada značajan za svet - Holivud je
bukvalno monopolisao međunarodno filmsko trţište - davao je znatno manji doprinos
nacionalnom dohotku nego u bilo kojoj drugoj industrijskoj zemlji. Koliko je vaţno bilo
ovo, reklo bi se, povlačenje SAD iz svetske ekonomije, moţe biti predmet rasprave.
Međutim, sasvim je jasno da je ovo objašnjenje Recesije bilo ono koje je uticalo na američke
ekonomiste i političare u četrdesetim godinama, i koje je pomoglo da se Vašington u ratnim
godinama ubedi da preuzme odgovornost za stabilnost svetske privrede posle 1945. godine
(Kindleberger, 1973).
Drugi pogled na depresiju usmerava se na neuspeh svetske privrede da stvori
dovoljnu potraţnju za trajnu ekspanziju proizvodnje. Osnove prosperiteta dvadesetih
godina, kao što smo videli, bile su slabe, čak i u SAD gde je poljoprivreda bukvalno već bila
u depresiji, a novčani prihodi, nasuprot mitu o velikom dobu dţeza, nisu dramatično rasli,
zapravo su stagnirali u poslednjim ludim godinama buma (Istorijske statistike, SAD, I, str.
164, Tabele D 722-727). Ono što se dešavalo, kao što se često dešava u bumu slobodnog
trţišta, bilo je to, da su sa platama koje su zaostajale, profiti nesrazmerno rasli a time su
imućni dobij ali veće parče kolača nacionalnog dohotka. Ali pošto masovna potraţnja nije
mogla da odrţi korak sa produktivnošću industrijskog sistema koja je u vreme vrhunca
slave Henrija Forda sve brţe rasla, rezultat su bili hiperprodukcija i špekulacija. Oni su, sa
svoje strane, izazvali kolaps. Još jednom, kakvi god da su argumenti istoričara i ekonomista
koji nastavljaju da vode rasprave po ovom pitanju, savremenici koji su se ţivo interesovali
za politiku vlada, bili su impresionirani slabošću potraţnje; posebno Dţon Majnard Kejnz.
Kad je došlo do kolapsa, on je u SAD naravno bio još mnogo drastičniji zbog toga
što je ekspanzija potraţnje koja je zaostajala, bila pojačavana pomoću ogromne ekspanzije
potrošačkih kredita. (Ĉitaoci koji se sećaju kasnih osamdesetih mogu se naći na poznatom
terenu.) Banke, kojima je već naškodio Spekulativni bum nekretnina, koji je, uz uobičajenu
pomoć optimista koji su obmanjivali sami sebe i finansijskog preva- rantstva,19 koji je
dostigao svoj vrhunac nekoliko godina pre Velikog kraha, i koje su već bile natovarene
nenaplativim dugovima, odbijale su da daju nove stambene kredite ili da refinansiraju
postojeće. Ovo ih nije sprečilo da u hiljadama isprepadaju, 20 dok (1933. godine) skoro
polovina svih američkih vlasnika hipoteka na kuće nije isplaćiva-

19 Nisu tek tako dvadesete godine bile decenija psihologa Emila Kuea (1857-1926) koji je

popularizovao optimističku autosugestiju pomoću slogana, koji je stalno trebalo ponavljati: „Svakoga
dana, u svakom pogledu sve više napredujem.“
20 Američki bankarski sistem nije dozvoljavao evropsku vrstu dţinovskih banaka sa sistemom

ogranaka širom drţave, i stoga se sastojao iz relativno slabih banaka, koje su bile lokalne, ili u najboljem
slučaju, u okviru jedne savezne drţave.
 KA EKONOMSKOM AMBISU 81
lo svoje obaveze, i dok je hiljadu imanja dnevno išlo na doboš (Miles i dr. 1991, str. 108).
Samo su kupci automobila dugovali 1400 miliona dolara od ukupnog individualnog duga
koji je iznosio 6500 miliona dolara u kratkoročnim i srednjeročnim kreditima (Ziebura, str.
49). Ono što je ekonomiju napravilo tako osetljivom na ovaj kreditni bum bilo je to što
potrošači nisu koristili svoje kredite da kupuju tradicionalne artikle masovne potrošnje,
hranu, odeču i slično, koji su sluţili za puko preţivljavanje i za kojima je stoga potraţnja
bila prilično neelastična. Kako god bio siromašan, čovek ne moţe da smanji svoju potraţnju
za piljarskim proizvodima ispod određene tačke; a ta potraţnja se neće udvostručiti ako
mu se udvostruče prihodi. Umesto toga potrošači su kupovali trajna potrošna dobra
modernog potrošačkog društva, koje je Amerika još onda predvodila. Ali kupovina
automobila ili kuće lako moţe biti odloţena, a potraţnja za njima je bila i sada je elastična u
zavisnosti od prihoda.
I tako, efekti ovakve krize su mogli biti dramatični, i da se nije očekivalo da će
recesija biti kratka, ili da je stvarno bila kratkotrajna i da vera u budućnost nije bila
poljuljana. Tako se automobilska proizvodnja u SAD prepolovila između 1929. i 1931.
godine, a na znatno niţem nivou, proizvodnja gramofonskih ploča za siromašne (,,rasne“
ploče i snimci dţeza namenjeni crnoj publici) je za izvesno vreme bukvalno prestala.
Ukratko, „za razliku od ţeleznica i brodova ili uvođenja čelika i mašinskih alata - što je
smanjivalo troškove - novi proizvodi i novi način ţivota su iziskivali brzo širenje visokog i
sve višeg nivoa primanja i visokog stepena vere u budućnost" (Ros- tow, 1978, str. 219). Ali
upravo je to bilo ono što se srušilo.
Najgora ciklična recesija pre ili posle dođe do kraja, a posle 1932. godine bilo je sve
više jasnih znakova da je najgore prošlo. U stvari, neke privrede su se probijale napred.
Japan, i u skromnijim srazmerama, Švedska, su dostigli skoro dvostruki nivo predrecesijske
proizvodnje do kraja tridesetih godina, a Nemačka (mada ne i italijanska) privreda je do
1938. godine bila 25 procenata iznad 1929. godine. Ĉak i trome privrede kao što je
britanska, pokazivale su mnoštvo znakova dinamizma. Nekako ipak očekivani porast se
nije vratio. Svet je ostao u depresiji. To se najbolje videlo u najvećoj od svih privreda,
američkoj, jer razni eksperimenti za podsticanje ekonomije koji su - pomalo nedosledno -
preduzimani u okviru E D. Ruzveltovog „Nju dila“, nisu stvarno ispunili svoja obećanja.
Za snaţnim porastom je 1937-1938. godine usledio još jedan ekonomski krah, mada prilično
skromnijih srazmera od onog iz 1929. godine. Vodeći sektor američke industrije,
proizvodnja automobila, nikada se nije povratila na svoj vrhunac iz 1929. godine. Godine
1938. bila je samo malo veća nego 1920. godine. (Historical Statistics, II, str. 716). Kada
gledamo unazad iz devedesetih godina doima nas pesimizam inteligentnih komentatora.
Sposobni i briljantni ekonomisti videli su budućnost kapitalizma, prepuštenog samom sebi,
kao sistem u stagnaciji. Ovakvo gledanje, anticipirano u Kejnzovom pamfletu protiv
Versajskog mirovnog ugovora, prirodno je posle recesije postalo popularno u SAD. Zar ne
mora svaka zrela privreda da teţi tome da postane stagnantna? Kako je pobornik jedne
druge pesimističke prognoze za kapitalizam, austrijski ekonomist Šumpeter objasnio, „U
bilo kom produţenom periodu ekonomskih teškoća, ekonomisti se kao i drugi ljudi
pridruţuju raspoloţenju svog vremena, pa nude teorije koje pretenduju na to da pokaţu
kako je depresija došla da bi zauvek trajala" (Schumpeter, 1954, str. 1172). Moţda će
istoričari koji se sa iste razdaljine budu osvrtali na period od 1973. godine do kraja Kratkog
dvadesetog veka, imati isti utisak o upornom protivljenju da se u sedamdesetim i
osamdesetim godinama predoči mogućnost opšte depresije u svetskoj kapitalističkoj
privredi.
 Uprkos svemu ovom činjenica je da su tridesete godine bile decenija značajnih
tehnoloških pronalazaka u industriji, na primer, u razvoju plastičnih materijala. Na jednom
polju se zaista - na polju zabave i onoga što će kasnije biti nazvano „medijima" - u
međuratnim godinama desio veliki prodor, bar u anglo-saksonskom svetu, sa trijumfom
82 DOBA KATASTROFA
masovnih radio-prijemnika i holivudske filmske industrije, da i ne pominjemo modernu
ilustrovanu štampu (videti poglavlje 6). Moţda nije baš toliko iznenađenje to da su se
ogromne bioskopske dvorane uzdizale kao dvorci iz snova po sivim gradovima masovne
nezaposlenosti, jer su bioskopske karte bile relativno jeftine, a najmlađi, kao i najstariji, koji
su i onda kao i kasnije bili nesrazmerno manje pogođeni nezaposlenošću, imali su vremena
na pretek, a kao što su sociolozi primetili, za vreme depresije je bilo verovatnije nego pre nje
da muţevi i ţene zajedno upraţnjavaju aktivnosti u slobodno vreme (Stouffer, Lazarsfeld,
str. 55, 92).

III
Velika recesija je učvrstila intelektualce, političke aktiviste i obične ljude u veri da
nešto iz osnove ne valja sa svetom u kome su ţiveli. Ko bi znao šta da se radi u vezi s tim?
Svakako malo ko od onih na vlasti u tim zemljama, a sigurno ne oni koji su pokušavali da
odrţavaju kurs pomoću tradicionalnih navigacionih instrumenata sekularnog liberalizma
ili tradicionalne vere, a po pomorskim kartama devetnaestog veka za koje je bilo jasno da
im se više ne moţe verovati. Koliko su poverenja zasluţivali oni ekonomisti, koji su kako
god bili briljantni, lucidno dokazivali da se Recesija, u kojoj su čak i oni sami ţiveli, ne bi
mogla desiti u ispravno vođenoj trţišnoj privredi, jer u njoj (u skladu sa ekonomskim
zakonom koji je nazvan po jednom Francuzu s početka devetnaestog veka) ne bi bila
moguća hiperprodukcija koja se ne bi vrlo brzo sama korigovala? Nije lako bilo poverovati
1933. godine da bi na primer, tamo gde su traţnja potrošača, a samim tim i potrošnja, pale u
depresiju, kamatna stopa pala taman toliko koliko je bilo potrebno da se podstakne
investiranje, tako da bi povećana investiciona traţnja tačno popunila jaz koji je ostavila
smanjena potrošačka traţnja. Dok je nezaposlenost rasla, nije izgledalo ubedljivo verovati
(kao što je očigledno verovalo britansko Ministarstvo finansija) da javni radovi uopšte ne bi
povećali zaposlenost, jer bi novac potrošen na njih samo bio odvraćen od privatnog sektora,
koji bi inače stvorio isto toliko radnih mesta. Ekonomisti koji su savetovali da se privreda
jednostavno prepusti sama sebi, vlade čija je prva instinktivna reakcija, sem napuštanja
zlatnog standarda, bila da se čvrsto pridrţavaju finansijske ortodoksije, uravnoteţenog
budţeta i smanjivanja troškova, očigledno nisu stanje činili boljim. U stvari, dok je depresija
trajala, pojavili su se vrlo ubedljivi dokazi, posebno kod Kejnza koji će kasnije postati
najuticajniji ekonomista za sledećih četrdeset godina - da oni depresiju čine gorom. Oni
među nama koji su preţiveli veliku recesiju još uvek teško mogu da shvate kako je
ortodoksija čistog trţišta, koja je tada bila tako očito diskreditovana, još jednom uspela da
povede glavnu reč u periodu globalne depresije osamdesetih i devedesetih godina, i koja je
opet, kao nekad, bila podjednako nesposobna da razume recesiju ili da sa njom izađe na
kraj. Ipak, ovaj čudni fenomen trebalo bi da nas podseti na glavnu karakteristiku istorije čiji
je on primer: neverovatnu kratkoću pamćenja kako ekonomskih teoretičara, tako i
praktičara. Taj fenomen pruţa i ţivu ilustraciju društvene potrebe za istoričarima, koji su
profesionalni sakupljači sećanja na ono što njihovi sugrađani ţele da zaborave.
 KA EKONOMSKOM AMBISU 83
U svakom slučaju, šta je bila „slobodna trţišna privreda“ kada je privreda kojom su
sve više dominirale ogromne korporacije, od pojma „potpuna utakmica" napravila
besmislicu, a kada su ekonomisti kritični prema Karlu Marksu mogli i da primete kako se
pokazalo da je on u pravu, posebno u njegovom proricanju o rastućoj koncentraciji kapitala
(Leontiev, 1977, str. 78). Ĉovek ne mora da bude marksist, ili da se interesuje za marksizam,
pa da zapazi koliko se međuratni kapitalizam razlikovao od devetnae- stovekovne
ekonomije slobodne utakmice. U stvari, znatno pre kraha Vol strita, jedan inteligentni
švajcarski bankar je opazio da neuspeh ekonomskog liberalizma (a i, dodao je, socijalizma
kakav je bio pre 1917. godine) da se odrţe kao univerzalni programi, objašnjava pritisak ka
autokratskoj privredi - fašističkoj, komunističkoj ili pod pokroviteljstvom dţinovskih
korporacija koje su nezavisne od svojih deoničara (Somary, 1929, str. 174,193). A do kraja
tridesetih godina liberalna ortodoksija slobodne trţišne utakmice je bila toliko daleko da je
svet mogao da se posmatra kao trostruki sistem, koji se sastoji iz trţišnog sektora, iz sektora
koji su kontrolisale vlade određenih drţava (unutar koga su planske ili kontrolisane
ekonomije kao što su Japan, Turska, Nemačka i Sovjetski Savez vršile međusobne
transakcije) i iz sektora kontrolisanog od međunarodnih javnih ili kvazijavnih propisa koji
su regulisali neke delove privrede (putem međunarodnih robnih sporazuma) (Staley, 1939,
str. 231).
Stoga ne iznenađuje da je učinak Velike recesije i na politiku i mišljenje javnosti bio
dramatičan i trenutan. Nesrećne su bile vlade koje su se zadesile na vlasti za vreme
kataklizme, bilo da su se nalazile na desnici, kao u vreme predsedništva Herberta Huve- ra
u SAD (1928-1932), bilo na levici, kao britanske i australijske laburističke vlade. Promena
vlade nije uvek bila tako trenutna kao u Latinskoj Americi gde je dvanaest zemalja
promenilo vladu ili reţim u toku 1930. i 1931. godine, a deset među njima je to uradilo
vojnim udarom. Ipak je do sredine tridesetih godina ostao mali broj zemalja čija se politika
nije vrlo temeljno promenila u odnosu na politiku pre Kraha. U Evropi i Japanu došlo je do
upadljivog zaokreta u desno, osim u Skandinaviji, gde je Švedska 1932. godine stupila u
svojih pola veka socijal-demokratske vladavine, i u Španiji, gde je 1931. godine monarhija
odstupila pred nesrećnom, i kako se pokazali, kratkovečnom republikom. O ovome ima
više u sledećem poglavlju, mada se odmah mora reći da je skoro istovremena pobeda
nacionalističkih, ratobornih i aktivno agresivnih reţima u dve velike vojne sile - Japanu
(1931) i Nemačkoj (1933) - predstavljala najdalekoseţniju i najzlokobniju posledicu Velike
depresije. Kapije Drugog svetskog rata su otvorene 1931. godine.
Snaţenje radikalne desnice, bar u najgorem periodu recesije, pojačano je spek-
takularnim neuspehom revolucionarne levice. Daleko od toga da pokrene drugi krug
socijalne revolucije, kao što je Komunistička internacionala očekivala, Depresija je
komunistički pokret izvan SSSR-a dovela do stanja nemoći koje je bilo bez presedana. Do
toga je po opštem mišljenju u izvesnoj meri došlo zbog samoubilačke politike Kominterne,
koja ne samo da je grubo potcenila opasnost od nacional-socijali- zma u Nemačkoj, već je
nastavila politiku sektaške izolacije što iz današnje perspektive izgleda neverovatno, tako
što je odlučila da su njeni glavni neprijatelji masovne radničke organizacije vođene socijal-
demokratskim i laburističkim partijama (koji su opisivani kao ,,socijal-fašisti“).21 Izvesno je
da se do 1934. godine činilo, nakon

21 To je išlo tako daleko da je 1933. godine Moskva insistirala da vođa italijanskih komunista P.

Toljati povuče svoju sugestiju da moţda, socijalna demokratija nije primarna opasnost, bar u Italiji. Do
tada je Hitler već došao na vlast. Kominterna nije promenila svoju liniju sve do 1934. godine.
što je Hitler uništio Komunističku partiju Nemačke (KPD), nekadašnju moskovsku
uzdanicu u svetskoj revoluciji i još uvek daleko najveću i očevidno sve vaţniju sekciju
Kominterne, nakon što su čak i kineski komunisti proterani iz svojih seoskih gerilskih baza
i nisu bili ništa
84 DOBA više do nomadski karavan na svom Dugom maršu ka dalekom i sigurnom
KATASTROFA
pribeţištu, da je vrlo malo ostalo od organizovanog međunarodnog revolucionarnog
pokreta, legalnog ili pak ilegalnog. U Evropi je 1934. godine jedino francuska komunistička
partija još uvek bila stvarno politički prisutna. U fašističkoj Italiji, deset godina posle Marša
na Rim, u dubokoj međunarodnoj recesiji, Musolini se osećao dovoljno sigurnim da je čak
oslobodio neke zatvorene komuniste u čast proslave te godišnjice (Spriano, 1969, str. 397).
Sve će se to promeniti za nekoliko godina (videti poglavlje 5). Ali ostaje činjenica, da je
neposredna posledica recesije, u svakom slučaju u Evropi, bila tačno suprotna od one koju
su očekivali socijalni revolucionari.
Niti je ovo opadanje levice bilo ograničeno samo na komunistički sektor, jer je
Hitlerovom pobedom Socijaldemokratska partija Nemačke nestala s vidika, dok je sledeće
godine posle kratkog oruţanog otpora pala i austrijska socijaldemokratija. Britanska
Laburistička partija je već 1931. godine postala ţrtva recesije, ili bolje rečeno, ţrtva svog
verovanja u devetnaestovekovnu ortodoksiju, a njeni sindikati, koji su izgubili polovinu
svog članstva od 1920. godine, bili su slabiji nego u 1913. godini. Najveći deo evropskih
socijalista je bio priteran uz zid.
Izvan Evrope međutim, situacija je bila drugačija. Severni delovi Amerike su
primetno krenuli u levo, kada su SAD pod predsednikom Franklinom D. Ruzveltom (1933-
1945), započele radikalni eksperiment „Nju dila“ i kada je Meksiko, pod predsednikom
Lazarom Kardenasom (1934-1940) oţiveo onaj prvobitni dinamizam rane meksičke
revolucije, posebno po pitanju agrarne reforme. Prilično snaţni društveno-po- litički
pokreti uzdigli su se u krizom pogođenim prerijama Kanade. Društveni kredit i
Kooperativna Federacija Komonvelta (današnja Nova demokratska partija) su obe bile na
levici po kriterijumima tridesetih godina.
Nije tako lako okarakterisati politički uticaj recesije na ostatak Latinske Amerike,
jer iako su vlade i reţimi po njoj popadali kao čunjevi kada je kolaps svetskih cena za
njihove proizvode uništio njihove finansije, oni nisu padali u istom smeru. Ipak, više njih je
palo ulevo, nego udesno, čak iako je to bilo samo zakratko. Argentina je ušla u period vojne
vladavine posle dugog perioda civilne vlasti; i mada su fašistički orijentisani lideri kao
general Uriburu (1930-1932), uskoro bili obuzdani, Argentina se ipak pomerila udesno, pa
makar to bila i tradicionalistička desnica. Ĉile je, s druge strane, iskoristio recesiju da zbaci
jednog od svojih, pre ere Pinočea, retkih vojnih predsednika - diktatora, Karlosa Ibanjeza
(1927-1931), i na vrlo buran način krenuo je ulevo. Zapravo je prošao kroz prolaznu fazu
„socijalističke republike" 1932. godine, pod pukovnikom sa divnim imenom Marmeladni
Gaj, a kasnije se u Ĉileu razvio uspešni Narodni front po evropskom modelu (videti
poglavlje 5). U Brazilu, recesija je okončala oligarhijsku „staru Republiku" koja je trajala od
1889. do 1930. godine i na vlast dovela Đetulija Vargasa (Getulio Vargas), koji se najbolje
moţe opisati kao nacionalista-populista (videti stranu 106). On je dominirao istorijom svoje
zemlje sledećih dvadeset godina. Pomeranje u Peruu je bilo znatno jasnije ka levici, iako
najsnaţnija od novih partija, Američka narodna revolucionarna alijansa (APRA), koja je bila
jedna od retkih uspešnih masovnih partija radničke klase evropskog tipa
 KA EKONOMSKOM AMBISU 85
na zapadnoj hemisferi22 - nije uspela u svojim revolucionarnim ambicijama (1930-1932).
Promena u Kolumbiji je bila još jasnije levičarska. Liberali, pod vodstvom reformski
nastrojenog predsednika na koga je mnogo uticao Ruzveltov Nju dil, preuzeli su vlast
nakon skoro trideset godina vladavine konzervativaca. Radikalni zaokret je bio još
izraţeniji na Kubi, gde je Ruzveltova inauguracija omogućila stanovnicima ovoga ofšor
američkog protektorata da zbace omrznutog, i čak po tada vaţećim kubanskim
standardima, neobično korumpiranog predsednika.
U ogromnom kolonijalnom sektoru sveta, Recesija je donela primetno povećanje
antiimperijalističke aktivnosti, delimično zbog kolapsa cena onih roba od kojih su
kolonijalne privrede (ili barem njihove javne finansije i srednja klasa) zavisile, delimično
zbog toga što su zemlje-metropole same poţurile da zaštite svoju poljoprivredu i svoju
zaposlenost, bez obzira na efekte takve politike na njihove kolonije. Evropske drţave čije su
ekonomske odluke bile uslovljene domaćim faktorima, nisu mogle da na duţi rok odrţe na
okupu carstva u kojima je sloţenost proizvođačkih interesa bila beskrajna (Holland, 1985,
str. 13) (videti poglavlje 7).
Iz ovog razloga, u većem delu kolonijalnog sveta, Recesija je označila efektivni
početak domorodačkog političkog i socijalnog nezadovoljstva, koje nije moglo biti drugačije
usmereno nego protiv (kolonijalne) vlasti, čak i onde gde se politički nacionalistički pokreti
nisu pojavili pre Drugog svetskog rata. I u (britanskoj) Zapadnoj Africi i na Karibima su se
pojavili socijalni nemiri. Oni su izrastali direktno iz krize lokalnih izvoznih useva (kakao i
šećer). Međutim, čak i u zemljama u kojima je antikolonijalni nacionalni pokret već bio
razvijen, godine depresije su donele zaoštravanje konflikta, posebno tamo gde je politička
agitacija dosegnula mase. Na kraju krajeva, ovo su bile godine ekspanzije Muslimanskog
bratstva u Egiptu (osnovano 1928. godine) i godine Gandije- ve druge mobilizacije indijskih
masa (1931) (videti poglavlje 7). Moţda pobeda republikanskih ultraša pod De Valerom na
irskim izborima 1932. godine takođe moţe da se posmatra kao zakasnela antikolonijalna
reakcija na ekonomski slom.
Verovatno ništa više ne pokazuje istovremeno i globalnost Velike recesije i dubinu
njenog uticaja nego ovaj kratki pogled iz ptičje perspektive na bukvalno univerzalne
političke preokrete koje je recesija proizvela u periodu što se meri mesecima i pojedinačnim
godinama, od Japana do Irske, od Švedske do Novog Zelanda, od Argentine do Egipta.
Ipak o dubini njenog uticaja se ne moţe suditi jedino, pa čak ni preteţno, po njenim
kratkoročnim političkim efektima, iako su oni često bivali dramatični. Recesija je bila
katastrofa koja je uništila svaku nadu da će se obnoviti ekonomija, a i društvo, dugog
devetnaestog veka. Period od 1929. do 1933. godine bio je kanjon, od koga povratak na
1913. godinu ne samo da nije bio moguć, već nije bio ni zamisliv. Staromodni liberalizam je
bio mrtav ili je izgledalo da je osuđen na propast. Sada su se tri opcije takmičile za
intelektualno-političku hegemoniju. Jedna je bila marksistički komunizam. Na kraju
krajeva, izgledalo je da se Marksova sopstvena predviđanja obistinjuju, kada je to rečeno
samoj Američkoj ekonomskoj asocijaciji 1938. godine i još impresivnije, kada se SSSR činio
imun na katastrofu. Druga opcija su bili kapitalisti čija je vera u optimalnost slobodnog
trţišta ostrigana i koji su bili reformisani putem neke vrste nezvaničnog braka ili trajne
veze sa umerenim socijalnim demokratama iz nekomunističkog radničkog pokreta, a posle
Drugog svetskog rata, ova opcija se pokazala kao najefikasnija. Međutim, na kratku stazu
to nije bio toliko svesni program ili

22 Druge dve su bile komunističke partije u Čileu i na Kubi.

alternativna politika koliko nekakvo osećanje da se jednom kada se Recesija okonča, nikada
više ne sme dopustiti da se opet desi, a u najboljem slučaju je to bila spremnost na
eksperimente podstaknuta očiglednim neuspehom klasičnog liberalizma slobodnog trţišta.
Tako je švedska socijaldemokratska politika posle 1932. godine bila svesna reakcija na
86 DOBA KATASTROFA
neuspehe ekonomske ortodoksije koja je dominirala katastrofalnim radom britanske
laburističke vlade od 1929. do 1931. godine, u svakom slučaju bar u mišljenju jednog od
glavnih arhitekata švedske socijaldemokratije, Gunara Mirdala (Gun- nar Myrdal). Jedna
teorija koja bi bila alternativa bankrotiranoj ekonomiji slobodnog trţišta bila je tek u
procesu razrađivanja. Kejnzova Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, najuticajniji prilog
toj alternativi, neće biti objavljena pre 1936. godine. Jedna alternativna praksa vladavine,
makroekonomske usmeravanje i upravljanje privredom zasnovano na obračunavanju
nacionalnog dohotka, nije se razvila do Drugog svetskog rata i posle njega, mada su se
moţda s jednim okom ka SSSR-u, vlade i druge drţavne institucije tridesetih godina sve
više navikavale da ekonomiju posmatraju kao celinu i da procenjuju veličinu ukupnog
proizvoda ili dohotka privrede.23
Treća opcija bio je fašizam, koga je reforma preobrazila u svetski pokret, i što je još
vaţnije, u svetsku opasnost. Fašizam u nemačkoj verziji (Nacionalsocijalizam) iskoristio je i
nemačku intelektualnu tradiciju koja je (za razliku od austrijske) bila neprijateljski
raspoloţena prema neoklasičnim teorijama ekonomskog liberalizma koje su postale
internacionalno vjeruju od 1880-ih godina, a i nemilosrdne vlade odlučne da se ratosiljaju
nezaposlenosti po svaku cenu. Nacionalsocijalizam je, to se mora reći, izašao na kraj sa
Velikom recesijom brţe i uspešnije od bilo koga drugog (uspeh itali- janskog fašizma je bio
manje impresivan). Ipak u ovome nije bila njegova najveća privlačnost za Evropu koja je u
velikoj meri izgubila svoju orijentaciju. Ali kako je plima fašizma rasla zajedno sa Velikom
recesijom, postajalo je sve jasnije da u Vremenu katastrofa nisu samo mir, socijalna
stabilnost i privreda, već takođe i političke institucije i intelektualne vrednosti
devetnaestovekovnog liberalnog burţoaskog društva bili u povlačenju ili kolapsu. Sada se
moramo okrenuti ovom procesu.

23 Prve vlade koje su tako uradile bile su u SSSR-u i Kanadi 1925. godine. Do 1939. godine, devet

zemalja je imalo zvanične drţavne statistike nacionalnog dohotka, a Društvo naroda je imalo svoje
proračune za ukupno dvadeset šest zemalja. Neposredno nakon Drugog svetskog rata, bile su dostupne
procene za trideset devet zemalja, a sredinom pedesetih godina za devedeset i tri zemlje, nakon toga su
brojevi o nacionalnom dohotku, često samo u vrlo dalekoj vezi sa stvarnošću zarada svojih naroda,
postali skoro isto onako standardni za nezavisne drţave, kao što su to nacionalne zastave.
Četvrto poglavlje Pad liberalizma

U nacizmu imamo fenomen koji izgleda da se jedva moţe podvrći racionalnoj

analizi. Pod vođom koji je apokaliptičkim tonom govorio o svetskoj moći ili
uništenju i pod reţimom zasnovanom na jednoj potpuno odvratnoj ideologiji rasne
mrţnje, jedna od najkulturnijih i ekonomski najnaprednijih zemalja Evrope se
spremala za rat, pokrenula je ratni poţar koji je ubio oko 50 miliona ljudi, koji je
napravio mnoga zverstva - koja su kulminirala u mehanizovanom masovnom
ubijanju miliona Jevreja - što po svom karakteru i srazmerama kao da prkosi mašti.
Suočena sa Aušvicom, istoričareva moć tumačenja zaista izgleda slabašna.
lan Keršou (lan Kershavv, 1993, str. 3-4)

Umreti za otadţbinu - za Ideju!.... Ne, to je uobičajeni izgovor. Ĉak i na frontu

ubijanje je prava stvar... Umiranje je ništa, to je nepostojanje. Niko ne moţe da
zamisli vlastitu smrt. Ubijanje je prava stvar. To je ona granica koja mora da se
pređe. Da, to je konkretan čin tvoje volje. Jer ti činiš da tvoja volja ţivi u volji
drugog čoveka.
Iz pisma mladog dobrovoljca Fašističke Socijalističke Republike
(1943-1945) (Pavone, 1991, str. 431)

I
Od svih procesa u Dobu katastrofa, preţiveli iz devetnaestog veka su moţda
najviše bili šokirani propašću vrednosti i institucija jedne liberalne civilizacije čiji je progres
njihov vek uzimao zdravo za gotovo, u svakom slučaju bar u „razvijenim" delovima sveta.
Te vrednosti su bile: nepoverenje u diktaturu i apsolutnu vlast; predanost ustavnoj
vladavini sa ili pod slobodno izabranom vladom i reprezentativnom skupštinom, što je
garantovalo vladavinu zakona; i jedan skup građanskih prava i sloboda, koji uključuje
slobodu govora, pisane reči i okupljanja. Drţava i društvo bi trebalo da budu nadahnuti
vrednostima razuma, javne rasprave, obrazovanja i mogućnošću za poboljšavanje (mada ne
nuţno i za savršenost) stanja čovečanstva. Izgledalo je jasno da su ove vrednosti doţivele
napredak tokom devetnaestog veka, i da im je bilo suđeno da i dalje napreduju. Na kraju
krajeva, do 1914. godine su čak i dve poslednje autokrati- je u Evropi, Rusija i Turska,
načinile ustupke u pravcu ustavne vladavine, a Iran je čak pozajmio ustav od Belgije. Pre
1914. godine izazov ovim vrednostima su upućivali samo: tradicionalističke snage kao što
je Rimokatolička crkva, koja je gradila defanzivne barikade dogme pred nadmoćnim
snagama modernosti; nekolicina intelektualnih buntov-
nika i proroka Sudnjega dana, uglavnom iz „dobrih porodica" i etabliranih centara kulture,
pa su oni na taj način i sami nekako bili deo civilizacije kojoj su prkosili; i snage
demokratije, koje su u celini uzev, bile jedan novi, zabrinjavajući fenomen (videti Doba
carstva). Neukost i zaostalost masa, njihova posvećenost tome da zbace burţoasko društvo
88 DOBA KATASTROFA
putem socijalne revolucije, i latentna ljudska iracionalnost, koju su demagozi tako lako
iskorištavali, zaista su bili razlozi za uzbunu. Međutim, od ovih novih demokratskih
masovnih pokreta, oni koji su predstavljali najneposredniju opasnost, socijalistički radnički
pokreti, u stvari su bili i u teoriji i u praksi, isto onako predani vrednostima razuma, nauke
u napretka kao i bilo ko drugi. Na medalji Socijaldemokratske partije Nemačke je na jednoj
strani bio prikazan Karl Marks, a na drugoj Kip slobode. Izazov koji su ti pokreti upućivali
bio je namenjen privredi, a ne ustavnoj vladavini ili civilizovanosti. Ne bi bilo lako
posmatrati vladu pod vodstvom Viktora Adlera, Augusta Bebela ili Zana Zoresa kao „kraj
civilizacije kakvu poznajemo". U svakom slučaju, takve vlade su se do tada, činile kao
daleka mogućnost.
I zaista, u politici su institucije liberalne demokratije napredovale, a erupcija
varvarizma 1914-1918. godine, kako se činilo, samo je ubrzala ovo napredovanje. Osim
Sovjetske Rusije, svi reţimi koji su izašli iz Prvog svetskog rata, stari i novi, u osnovi su bili
predstavnički izborni reţimi, čak i Turska. Zapadno od sovjetske granice, Evropa 1920.
godine se sastojala isključivo od ovakvih drţava. U stvari, osnovna institucija liberalne
ustavne vladavine, institucija izbora za predstavničku skupštinu i/ili izbori za predsednika,
bila je skoro univerzalna u svetu drţava koje su do tog vremena bile nezavisne, mada se
moramo prisetiti da je nešto oko šezdeset i pet nezavisnih drţava u međuratnom periodu
bilo prvenstveno evropski i američki fenomen: jedna trećina svetskog stanovništva ţivela je
pod kolonijalnom vlašću. Jedine drţave koje nisu imale bilo kakve izbore u periodu od
1919. do 1947. godine bile su izolovani politički fosili, naime to su bile Etiopija, Mongolija,
Nepal, Saudi Arabija i Jemen. Narednih pet drţava su imale samo jedne izbore u toku ovog
perioda, što ne dokazuje snaţnu sklonost prema demokratiji, a to su bile Avganistan,
kuomintanška Kina, Gvatemala, Paragvaj, i Tajland, tada još uvek znan kao Sijam, ali samo
postojanje izbora dokaz je bar nekakvog prodora liberalnih političkih ideja, makar u teoriji.
Ovde se ne ţeli suge- risati da je puko postojanje ili učestalost izbora dokaz za nešto više. Ni
Iran, koji je posle 1930. godine imao šest izbora, ni Irak, koji ih je imao tri, čak ni tada se
nisu mogli računati kao uporišta demokratije.
Ipak, predstavnički elektoralni reţimi su bili dovoljno česti. Pa ipak se u dvadeset
godina od Musolinijevog takozvanog „Marša na Rim" i vrhunca uspeha sila Osovine u
Drugom svetskom ratu dogodilo ubrzano, sve katastrofalnije, povlačenje liberalnih
političkih institucija. Od 1918. do 1920. godine, zakonodavne skupštine su raspuštene ili su
postale nedelotvorne u dve evropske drţave, dvadesetih godina u šest evropskih drţava,
tridesetih u devet, dok je nemačka okupacija tokom Drugog svetskog rata uništila ustavnu
vlast u još pet drugih drţava. Ukratko, jedine evropske zemlje gde su odgovarajuće
demokratske institucije funkcionisale bez prekida tokom celog međuratnog perioda bile su
Britanija, Finska (jedva). Slobodna Drţava Irska, Švedska i Švajcarska.
U obe Amerike, koje su bile drugi region nezavisnih drţava, situacija je bila mešo-
vitija, ali teško da je nagoveštavala opšti napredak demokratskih institucija. Spisak konzi-
stentno ustavnih i neautoritarnih drţava na zapadnoj hemisferi bio je kratak: Kanada,
Kolumbija, Kostarika, SAD, i danas zaboravljena „Švajcarska juţne Amerike" i jedina
tamošnja prava demokratija, Urugvaj. Najbolje što moţemo da kaţemo je da su pome
 PAD LIBERALIZMA 89
ranja između kraja Prvog i kraja Drugog svetskog rata Ipila ponekad ulevo kao i udesno.
Sto se tiče ostatka planete, koji se u velikoj meri sastojao iz kolonija, pa je tako po definiciji
bio neliberalan, on se jasno udaljio od liberalnog uređenja, ukoliko ga je ikada imao. U
Japanu se umereni reţim liberala povukao pred jednim nacionalističko-militarističkim
reţimom 1930/1931. godine. Tajland je pravio neke probne korake ka demokratiji, a
Tursku je dvadesetih godina preuzeo progresivni vojni modernizator Kemal Ataturk,
čovek koji ne bi dopustio da mu nekakvi izbori prepreče put. Na tri kontinenta, Aziji, Africi
i Australaziji, jedino su Australija i Novi Zeland bile konzistentno demokratske zemlje, jer
je većina Juţnoafrikanaca ostala izvan strogih granica ustava belog čoveka.
Ukratko, politički liberalizam je bio u potpunom odstupanju tokom Vremena
katastrofe, odstupanju koje se naglo ubrzalo nakon što je Adolf Hitler postao nemač- ki
kancelar 1933. U svetu uzetom kao celina, 1920. godine je bilo moţda trideset i pet ili nešto
više drţava sa ustavnim reţimima ili izabranim vladama (što zavisi od toga gde smestimo
neke latinoameričke republike). Do 1938. godine bilo je moţda sedamnaest takvih drţava, a
u 1944. godini dvanaest od šezdeset i četiri drţave koliko ih je bilo na svetu. Svetski trend
je izgledao jasan.
Moţda bi valjalo da se podsetimo da je u ovom periodu pretnja liberalnim insti-
tucijama dolazila isključivo od strane političke desnice, jer je od 1945. do 1989. godine
smatrano, skoro kao nešto što se samo po sebi podrazumeva, da ta opasnost u osnovi
dolazi od komunizma. Do tada sam termin „totalitarizam “ prvobitno izmišljen kao opis ili
samoopis italijanskog fašizma, bio je primenjivan bukvalno samo za takve reţime.
Sovjetska Rusija (posle 1922. godine: SSSR) bila je izolovana i niti je bila kadra, niti je posle
Staljinovog uspona bila voljna da širi komunizam. Socijalna revolucija pod lenjinističkim
(ili bilo kakvim) rukovodstvom prestala je da se širi nakon što je početni posleratni talas
opao. Socijaldemokratski (marksistički) pokreti su se pretvorili u snage koje su više
podrţavale drţavu nego što su bile subverzivne, a njihova odanost demokratiji nije bila u
pitanju. U radničkim pokretima većine zemalja komunisti su bili manjina, tamo gde su bili
snaţni, bili su, ili će biti potiskivani. Strah od socijalne revolucije i od komunističke uloge u
njoj, bio je sasvim realan, kao što se pokazalo u drugom talasu revolucije u toku i posle
Drugog svetskog rata, ali za dvadeset godina liberalnog odstupanja nijedan reţim koji je s
razlogom mogao da se nazove liberalno demokratskim nije zbačen od strane tavice. 24
Opasnost je dolazila isključivo zdesna. A ta Desnica nije predstavljala samo pretnju
ustavnom i reprezentativnom reţimu, već jednu ideološku pretnju liberalnoj civilizaciji kao
takvoj, i potencijalno svetski pokret, za koji je oznaka fašizam istovremeno i nedovoljna i ne
sasvim irelevantna.
Nedovoljna je, jer nipošto nisu sve one snage koje su zbacivale liberalne reţime
bile fašističke. Relevantna je, jer je fašizam, prvo u svom prvobitnom italijanskom obliku,
kasnije u obliku nemačkog nacional-socijalizma istovremeno nadahnjivao i podrţavao
druge antiliberalne snage, i davao internacionalnoj desnici osećanje istorij- skog
samopouzdanja: tridesetih godina fašizam je izgledao kao talas budućnosti. Kao što je
rekao jedan stručnjak u ovoj oblasti: „Nije slučajno to što su... istočnoevropski kraljevski
diktatori, birokrate i oficiri, kao i Franko u Španiji, imitirali fašizam 11 (Linz, 1975, str. 206).

24 Najbliţe takvom jednom zbacivanju bila je aneksija Estonije od strane SSSR-a 1940. godine,

jer je ta mala baltička zemlja, koja je prošla kroz izvestan autoritarni period, opet prešla na jedno
demokratskije uređenje.
 Snage koje su zbacivale liberalno-demokratske reţime bile su od tri vrste, isklju-
čujuši više tradicionalne oblike kao što su bili vojni udari kojima su postavljani latinoa-
merički diktatori ili kaudiljosi koji a priori nisu bili posebno politički obojeni. Sve tri vrste su
bile protiv socijalne revolucije, i zapravo je u njihovom korenu bila reakcija na subverziju
90 DOBA KATASTROFA
starog socijalnog poretka 1917-1920. godine. Sve su bile autoritarne i neprijateljski
raspoloţene prema liberalnim političkim institucijama, mada ponekad više iz praktičnih
razloga nego zbog principa. Staromodni reakcionari su mogli da zabranjuju neke političke
partije, pre svega komuniste, ali ne sve partije. Kada je srušio kratkotrajnu mađarsku
sovjetsku republiku, admiral Horti, vođa nečega što je smatrao kraljevstvom, mada nije
imalo ni kralja ni mornaricu, vladao je u starinskom osamnaestovekovnom oligarhijskom
stilu jednom autoritarnom drţavom koja je ostala parlamentarna, ali ne i demokratska
drţava. Sve ove snage su teţile tome da neguju vojsku i policiju, ili kakve druge organiza-
cije ljudi kadrih da sprovode fizičku prinudu, jer su to bili najneposredniji bedemi protiv
subverzije. Zaista, njihova podrška je često bila od suštinske vaţnosti za dolazak desnice na
vlast. Sve su teţile tome da budu nacionalističke, delom zbog ozlojeđenosti prema stranim
drţavama, zbog nezadovoljstva izgubljenim ratovima, ili nezadovoljstva nedovoljno
velikim carstvima, a delom zbog toga što je mahanje nacionalnim zastavama bilo način da
se stekne i legitimitet i popularnost. Međutim, među tim snagama je bilo razlika.
Staromodni autoritarci ili konzervativci - admiral Horti, maršal Manerhajm iz
Finske, pobednik u građanskom ratu belih i crvenih u svojoj od skora nezavisnoj zemlji;
pukovnik, a kasnije maršal, Pilsudski, oslobodilac Poljske; Aleksandar, prethodno kralj
Srbije, a sada nove ujedinjene Jugoslavije; i general Francisko Franko u Spaniji - nisu
posedovali poseban politički program sem antikomunizma i predrasuda tradicionalnih za
njihovu klasu. Oni su se mogli naći u savezništvu sa Hitlerovom Nemačkom i sa fašističkim
pokretima u sopstvenim zemljama, ali samo zbog toga što je u međurat- noj konjukturi,
ovaj „prirodni" savez bio samo jedan od svih ostalih sektora političke desnice. Naravno,
nacionalni obziri su mogli da deluju protiv ovog saveza. Vinston Ĉerčil, u ovom periodu
jedan jako desničarski usmeren, mada netipičan, torijevac, izraţavao je neke simpatije
prema Musolinijevoj Italiji, i nije mogao da se angaţuje u pomaganju španskoj republici
protiv snaga generala Franka, ali ga je nemačka pretnja Britaniji načinila vođom
međunarodnog antifašističkog saveza. S druge strane, ovakvi stari reakcionari su takođe,
ponekad uz značajnu masovnu podršku u sopstvenim zemljama, mogli da se
suprotstavljaju opoziciji stvarno fašističkih pokreta.
Druga loza desnice, proizvela je ono što je nazvano „organskim drţavotvor-
stvom“ (Linz, 1975, str. 277, 306-313) ili konzervativne reţime, koji nisu toliko branili
tradicionalni poredak, nego su odlučno obnavljali njegove principe, što je bio način da se
odupru i liberalnom individualizmu i izazovima radničkog pokreta i socijalizma. Iza njih
stajala je ideološka nostalgija za jednim imaginarnim Srednjim vekom ili feudalnim
društvom, u kome je bilo prihvaćeno postojanje klasa ili ekonomskih grupa, ali u kome se
uţasna perspektiva klasne borbe drţi na odstojanju dobrovoljnim prihvatanjem socijalne
hijerarhije, priznanjem da svaka socijalna grupa ili „staleţ" ima da igra svoju ulogu u
jednom organskom društvu koje se sastoji od svih grupa, i koje bi treba
lo da bude shvaćeno kao kolektivni entitet. Ovaj stav je proizveo razne „korporativi- stičke"
teorije u kojima je liberalna demokratija zamenjena sistemom predstavništva ekonomskih i
profesionalnih interesnih grupa. To se ponekad opisivalo kao „organska" participacija ili
demokratija, pa time još bolja nego prava demokratija, ali je u stvarnosti bez izuzetka bila
kombinovana sa autoritarnim reţimima i snaţnim drţava
 PAD LIBERALIZMA 91
ma kojima su uglavnom birokrate i tehnokrate upravljale odozgo. Taj sistem je svugde
ograničavao ili ukidao parlamentarnu demokratiju (po rečima mađarskog premijera grofa
Betlena to je bila „demokratija koja se zasniva na korporativnim korektivima“) (Ranki,
1971). Najpotpuniji primeri ovakve korporativne drţave mogu se naći u nekim
rimokatoličkim zemljama, posebno u Portugaliji profesora Olivijere Salazara, čiji je reţim
bio najdugovečniji od svih evropskih antiliberalnih desničarskih reţima (1927-1974), ali i u
Austriji u vremenu između uništavanja demokratije i Hitlerove invazije (1934-1938), a do
izvesne mere i u Frankovoj Spaniji.
Ipak iako su reakcionarni reţimi ove vrste i po poreklu i po nadahnuću stariji od
fašizma, a ponekad i vrlo različiti od njega, nema jasne linije koja ih od njega razdvaja, jer
su i jedni i drugi delili iste neprijatelje, mada ne i iste ciljeve. Tako Rimokatolička crkva,
duboko i nepokolebljivo reakcionarna kao u verziji sluţbeno osveštanoj na Prvom
vatikanskom koncilu 1870. godine, nije bila fašistička. U stvari, po svom neprijateljstvu
prema u osnovi svetovnim drţavama sa totalitarnim pretenzijama, ona je morala da bude
suprotstavljena fašizmu. Ipak je doktrina „korporativne drţave" koja je najpotpuniji primer
imala u katoličkim zemljama, u velikoj meri razrađivana u (itali- janskim) fašističkim
krugovima, mada su oni naravno, računali na katoličku tradiciju u drugim zemljama.
Zaista, ovi reţimi su ponekad bili nazivani „klerikalno fašistički". Fašisti u katoličkim
zemljama su mogli da iziđu direktno iz integrističkog katolicizma, kao u slučaju Rexist
pokreta Belgijanca Leona Degrela (Degrelle). Ĉesto se govorilo o dvosmislenosti stava
Crkve prema Hitlerovom rasizmu; manje često, o značajnoj pomoći koju su pruţile crkvene
ličnosti, ponekad na vaţnim poloţajima, nacistima i fašistima raznih vrsta u bekstvu,
uključujući i mnoge optuţene za uţasne ratne zločine. Ono što je povezivalo Crkvu, ne
samo sa staromodnim reakcionarima već i sa fašistima, bila je zajednička mrţnja prema
osamnaestovekovnom Prosvetiteljstvu, Francuskoj revoluciji i svemu onome što je u očima
Crkve, iz njih proizašlo: demokratiji, liberalizmu, i naravno, najakutnijem „bezboţnom
komunizmu".
U stvari, fašistička epoha je označila prekretnicu u katoličkoj istoriji uglavnom
zbog toga što je identifikacija Crkve sa desnicom, čiji su međunarodni predvodnici sada
postali Hitler i Musolini stvorila suštinske moralne probleme za socijalno anga- ţovane
katolike, da i ne pominjemo velike političke probleme za nedovoljno antifašističku
hijerarhiju, koji su nastali dok je fašizam odstupao ka neizbeţnom porazu. Nasuprot tome,
antifašizam, ili samo patriotski otpor stranom osvajaču, prvi put je demokratskom
katolicizmu (hrišćanskoj demokratiji) dao legitimitet unutar Crkve. Političke partije koje su
mobilisale katoličke glasače, ustanovljene su iz pragmatičnih razloga, u zemljama gde su
katolici bili značajna manjina, da bi branile interese Crkve protiv sekularnih drţava, kao u
Nemačkoj i Holandiji. Crkva se opirala ovakvim ustupcima politici demokratije i
liberalizma u zvanično katoličkim zemljama, iako je bila dovoljno zabrinuta usponom
bezboţnog socijalizma da bi 1891. godine formulisala - što je radikalna inovacija - socijalnu
politiku koja je naglasila potrebu da se radnicima pruţi ono što im sleduje, dok je zadrţala
svetost porodice i privatne svojine, ali ne i kapitalizma kao takvog.14 Ovo je obezbedilo
prvo uporište za socijalne katolike, i one druge

14 Ovo je bila enciklika Rerum Novarum, koja je dopunjena četrdeset godina kasnije u vreme
najdublje Velike recesije, što nije bilo slučajno, enciklikom Quadragesimo Anno. Ona je ostala kamen
temeljac socijalne politike Crkve do dana današnjeg, o čemu svedoči enciklika C entesimus Annus, pape
Jovana Pavla II iz 1991. godine, izdata na stotu godišnjicu Rerum Novarum. Međutim, tačna ravnoteţa
osuda varirala je u skladu sa političkim kontekstom.
spremne da organizuju takve oblike radničke zaštite kao što su katolički sindikati, koji su
takođe zbog takvih svojih aktivnosti bili naklonjeniji liberalnijoj strani katolicizma. Sem u
Italiji, gde je papa Benedikt XV (1914-1922), dozvolio da za kratko vreme nastane velika
(katolička) Narodna partija, dok je fašizam nije uništio, demokratski i socijalni katolici su
92 DOBA KATASTROFA
ostali marginalizovane manjine. Napredovanje fašizma tridesetih godina je bilo ono što ih
je izvelo u javnost, čak i pored toga što su katolici koji su objavili svoju podršku Španskoj
republici bili mala, mada intelektualno istaknuta druţina. Podrška katolika je išla preteţno
Franku. Učešće u Pokretu otpora, koje su mogli pravdati na osnovu patriotizma radije nego
na osnovu ideologije, pruţilo im je šansu, a pobeda im je omogućila da je iskoriste. Ali
trijumfi političkih partija hrišćanske demokratije u Evropi, a nekoliko decenija kasnije u
delovima Latinske Amerike, pripadaju kasnijem vremenu. U vreme kada je liberalizam
padao, Crkva se uz retke izuzetke, radovala njegovom padu.

II
Ostaju oni pokreti koji se istinski mogu nazvati fašističkim. Prvi od njih je bio onaj
italijanski, koji je ovom fenomenu dao svoje ime, koji je bio tvorevina jednog otpadničkog
socijalističkog novinara, Benita Musolinija, čije je ime dato u počast meksičkom
antiklerikalnom predsedniku Benitu Huarezu simbolizovalo strastveno antipapstvo
njegove rodne Romanje. Sam Adolf Hitler je priznavao svoj dug i svoje poštovanje prema
Musoliniju, čak i onda kada su i Musolini i fašistička Italija pokazali svoju slabost i
nesposobnost u Drugom svetskom ratu. Musolini je zauzvrat od Hitlera preuzeo, isuviše
kasno, antisemitizam koji je bio potpuno odsutan u njegovom pokretu pre 1938. godine, a u
stvari i iz italijanske istorije pre ujedinjenja. 15 Međutim, sam italijanski fašizam nije imao
veliku međunarodnu privlačnost, čak i pored toga što je pokušavao da inspiriše i finansira
slične pokrete na drugim mestima, i što se neki njegov uticaj pokazao u neočekivanim
krugovima, kao kod Vladimira Jabotin- skog, osnivača cionističkog „revizionizma" koji je
postao vladajući u Izraelu pod Mena- hemom Beginom sedamdesetih godina.
Bez Hitlerovog trujumfa u Nemačkoj početkom 1933. godine, fašizam ne bi postao
opšti pokret. U stvari, svi fašistički pokreti izvan Italije koji su išta značili bili su osnovani
posle Hitlerovog dolaska na vlast, posebno mađarski Strelasti krstovi koji su zadobili 25
odsto glasova na prvim tajnim izborima ikada odrţanim u Mađarskoj (1939), i rumunska
Gvozdena garda, koja je uţivala još veću stvarnu podršku. Zaista čak ni oni pokreti koji su
bili bukvalno potpuno finansirani od Musolinija, kao hrvatski teroristi ustaše Ante Pavelića,
nisu mnogo dobijali na snazi, niti su postajali ideološki fašizirani sve do tridesetih godina,
kada je deo njih takođe pokušao da nađe inspiraciju i finansijsku podršku u Nemačkoj.
Štaviše, bez Hitlerovog trijumfa u Nemačkoj, sama ideja fašizma kao jednog univerzalnog
pokreta, neke vrste desničarskog ekvivalenta međunarodnom komunizmu, sa Berlinom
kao svojom Moskvom, ne bi se

15 Trebalo bi reći, u čast Musolinijevih zemljaka, da je italijanska armija tokom rata izričito

odbijala da izruči Jevreje za istrebljenje Nemcima ili bilo kome drugom u oblastima koje je okupirala -
uglavnom u jugoistočnoj Francuskoj i delovima Balkana. Mada je i italijanska administracija takođe
pokazivala sumnjivi nedostatak ţara po ovom pitanju, oko polovina malobrojnog italijan- skog
jevrejskog stanovništva je nestala: neki od njih su ipak, stradali kao antifašistički borci a ne kao puke
ţrtve (Steinberg, 1990; Hughes, 1983).
 PAD LIBERALIZMA 93
razvila. Ova ideja nije proizvela ozbiljan pokret, već samo ideološki motivisane kolaborante
u okupiranoj Evropi za vreme Drugog svetskog rata. To je bila ona tačka od koje su,
posebno u Francuskoj, ultradesničari, koliko god bili ţestoko reakcionarni, odbijali da ga
slede: oni su bili nacionalisti, ili nisu bili ništa. Neki su se čak pridruţi
li Pokretu otpora. Osim toga, bez međunarodnog poloţaja Nemačke, kao jedne očigledno
uspešne i rastuće svetske sile, fašizam ne bio imao ozbiljnog uticaja izvan Evrope, niti bi se
zaista nefašistički autoritarni vladari gnjavili da se preruše kao fašistički simpatizeri, kao
kada je 1940. godine Salazar u Portugaliji tvrdio da su on i Hitler „povezani istom
ideologijom11 (Delzell, 1970, str. 348).
Nije tako lako raspoznati ono što je bilo zajedničko raznim vrstama fašizma, osim -
posle 1933. godine - opšteg zajedničkog stava o hegemoniji Nemačke. Teorija nije bila jaka
tačka pokreta koji su slepo verovali u neadekvatnost razuma i racionalizma i u
superiornost instinkta i volje. Ti pokreti su privlačili reakcionarne teoretičare svih vrsta u
zemljama koje su imale aktivan konzervativni intelektualni ţivot - Nemačka je očigledno
dobar primer za to - ali su ti teoretičari bili više dekorativni nego strukturalni elementi
fašizma. Musolini bi se mogao lako snaći bez svog kućnog filozofa, Đovanija Đentilea, a
Hitler verovatno nije ni znao niti je mario za podršku filozofa Hajdegera. Fašizam nije
mogao da se poistoveti ni sa posebnim oblikom drţavne organizacije, kao što je
korporativna drţava - nacistička Nemačka je brzo izgubila interes za ovakve ideje, još i više
kada su se ove ideje sukobile sa idejom jedinstvene nedeljive i totalne Volksgemeinschaft, ili
Narodne zajednice. Ĉak i jedan tako ključan elemenat kao što je rasizam, bio je potpuno
odsutan u italijanskom fašizmu. Naravno, nasuprot tome, kao što smo videli, fašizam je
delio nacionalizam, antiko- munizam i antiliberalizam sa drugim nefašističkim elementima
na desnici. Nekoliko ovih elemenata, naročito među francuskim nefašističkim
reakcionarnim grupama, su takođe sa fašizmom delili sklonost ka politici shvaćenoj kao
ulično nasilje.
Glavna razlika između fašizma i nefašističke Desnice bila je ta da je fašizam
egzistirao putem mobilizacije masa odozdo. On je u suštini pripadao epohi demokratske i
populističke politike koju su tradicionalni reakcionari osuđivali, a koju su prvaci „organske
drţave11 pokušavali da zaobiđu. Fašizam se dičio mobilizacijom masa, a simbolički je tu
mobilizaciju zadrţao u formi uličnog teatra - nirmberških mitinga, masa na Pjaca Venecija
koje se dive Musolinijevom gestikuliranju na njegovom balkonu - čak i kada je došao na
vlast; isto kao što su činili i komunistički pokreti. Fašisti su bili revolucionari
kontrarevolucije: po svojoj retorici, po svojoj privlačnosti za one što su sebe smatrali
ţrtvama društva, po pozivanju na totalni društveni preobraţaj, čak i po njihovoj svesnoj
adaptaciji simbola i imena socijalnih revolucionara, što je tako očito kod Hitlerove
„Nacionalne socijalističke radničke partije11, sa njenom (modifikovanom) crvenom
zastavom i kada je Hitler odmah uspostavio crveni Prvi maj kao zvanični praznik 1933.
godine. Slično tome, iako se fašizam takođe specija- lizovao u retorici povratka u
tradicionalnu prošlost i iako je dobio veliku podršku od onih klasa u narodu koje bi stvarno
volele da izbrišu proteklo stoleće, da su to mogle, on nije bio tradicionalistički pokret u
pravom smislu te reči, kao recimo, karlisti iz Navare, koji su činili jedan od glavnih
Frankovih oslonaca u građanskom ratu, ili Gandijeve kampanje za povratak na ručni razboj
i seoske ideale. Fašizam je naglašavao mnoge tradicionalne vrednosti, što je sasvim druga
stvar. Fašisti su osuđivali liberalnu emancipaciju - ţene bi trebalo da ostanu kući i da rađaju
što više dece - i sumnja
li su u nagrizajući uticaj moderne kulture, a posebno moderne umetnosti, koju su
nemački nacionalsocijalisti opisivali kao degenerisanu i kao „kulturni boljševizam". Ipak
centralni fašistički pokreti - Italijani i Nemci - se nisu obraćali onim istorijskim čuvarima
konzervativnog poretka, Crkvi i Kralju, već su nasuprot tome teţili da ih istisnu jednim
potpuno netradicionalnim principom vodstva otelotvorenom u ljudima bez visokog
94 DOBA KATASTROFA
porekla kojima je legitimitet davala podrška masa, i svetovnim ideologijama, a ponekad i
kultovima.
Prošlost na koju su se fašisti pozivali bila je veštačka tvorevina. Njihove tradicije su
bile izmišljene. Ĉak ni Hitlerov rasizam nije mogao da se podiči jednom neprekidnom i
neizmešanom linijom porekla kao ona koja omogućava genealozima da uzimaju proviziju
od Amerikanaca koji se nadaju da će pokazati kako vode poreklo od nekog slobodnog
seljaka iz Safolka, već je bio jedna postdarvinistička mešavina iz kasnog devetnaestog veka
koja je zahtevala (a avaj, u Nemačkoj je često i dobijala) podršku nove genetičke nauke, ili
preciznije rečeno, one grane primenjene genetike (,,eugenike“) koja je sanjala o tome da
stvori ljudsku super rasu pomoću selektivnog uzgoja i eliminacije nepodesnih. Ona rasa
koja je preko Hitlera bila predodređena da gospodari svetom, čak nije imala ni ime sve do
1898. godine kada je jedan antropolog skovao termin „nordijski". Neprijateljski nastrojen
kakav je u principu bio prema nasleđu osamnaestovekovnog Prosvetiteljstva i Francuske
revolucije, fašizam nije formalno mogao da veruje u modernost i progres, ali nije imao
poteškoća u kombino- vanju skupa luđačkih verovanja sa tehnološkom modernošću u
praktičnim stvarima, osim tamo gde je na ideološkoj osnovi osakaćivao bazično naučno
istraţivanje (videti poglavlje 18). Fašizam je bio trijumfalno antiliberalan. On je takođe
pruţao dokaz da ljudi mogu bez teškoća da kombinuju sumanuta verovanja o svetu i
sigurno vladanje modernom visokom tehnologijom. Pozni dvadeseti vek, sa svojim
fundamentali- stičkim sektama koje rukuju oruđima kao što su televizija i kompjutersko
prikupljanje novca načinio nas je upućenijim u ovaj fenomen.
Ipak, kombinacija konzervativnih vrednosti, tehnika masovne demokratije i jedne
inovativne ideologije iracionalnog divljaštva, u suštini usredsređena oko nacionalizma,
mora biti objašnjena. Takvi netradicionalistički pokreti radikalne desnice pojavili su se
krajem devetnaestog veka u nekoliko evropskih zemalja kao reakcija i protiv liberalizma (tj.
protiv ubrzanog preobraţaja sveta putem kapitalizma) i protiv rastućih socijalističkih
pokreta radničke klase, a u širem smislu protiv plime stranaca koja se prelila preko sveta u
najvećoj masovnoj emigraciji u dotadašnoj istoriji. Ljudi i ţene su se selili ne samo preko
okeana i međunarodnih granica već i iz sela u grad; iz jedne oblasti iste drţave u drugu -
ukratko, iz „doma" u zemlju tuđina i, kada se okrene druga strana medalje, kao stranci u
tuđi dom. Skoro je petnaest od svakih sto Poljaka napustilo svoju zemlju zauvek plus pola
miliona sezonskih migranata godišnje, koji su se preteţno, kao i većina ovakvih migranata,
pridruţivali radničkoj klasi zemalja koje su ih primale. Anticipirajući pozni dvadeseti,
pozni devetnaesti vek je prokrčio puteve masovnoj ksenofobiji, za koju je rasizam - zaštita
čistog domaćeg soja od zagađivanja, pa čak i potapanja od strane osvajačkih podljudskih
hordi - postao uobičajen izraz. Snaga te ksenofobije moţe biti merena ne samo strahom od
poljske emigracije koji je velikog nemačkog liberalnog sociologa Maksa Vebera doveo do
toga da privremeno podrţava Pangermansku ligu, već i sve grozničavijom kampanjom
protiv masovnog useljavanja u SAD, koja je konačno, za vreme i posle Prvog svetskog rata,
dovela do toga da zemlja Kipa slobode zamandali svoje granice pred onima za čiju
dobrodošlicu je Kip slobode podignut.
 PAD LIBERALIZMA 95
Vezivno tkivo ovih pokreta bila je ozlojeđenost malih ljudi u društvu koje ih je
kršilo između čekića velikog biznisa na jednoj i nakovnja sve jačeg masovnog radničkog
pokreta na drugoj strani. Ili koje ih je, u najmanju ruku, lišilo uglednog poloţaja koji su
zauzimali u društvenom poretku, za koji su verovali da im sleduje, ili socijalnog statusa u
jednom dinamičnom društvu za kojim su, po svom osećanju, s pravom teţili. Ova osećanja
našla su svoj karakterističan izraz u antisemitizmu, koji je u nekoliko zemalja tokom
poslednje četvrtine devetnaestog veka počeo da razvija posebne političke pokrete
zasnovane na neprijateljstvu prema Jevrejima. Jevreji su bili skoro svugde prisutni, i lako
su mogli da simbolizuju ono što je bilo najmrskije u nepravednom svetu, posebno zbog
svoje odanosti idejama Prosvetiteljstva i Francuske revolucije, koja ih je emancipovala, i
time ih načinila tako upadljivim. Oni su mogli da posluţe kao simboli omrznutog
kapitaliste/finansijera; revolucionarnog agitatora; nagriza- jućeg uticaja „intelektualaca bez
korena“ i novih masovnih medija; i trţišnog takmičenja - koje kako moţe biti drugačije
nego „nepošteno"? - što im je dalo neproporcionalan udeo u određenim profesijama koje
zahtevaju obrazovanje; i simbol stranaca i uljeza kao takvih. Da i ne pominjemo shvatanje
prihvaćeno među staromodnim hrišćanima da su oni ubili Isusa Hrista.
Neraspoloţenje prema Jevrejima je zaista proţimalo zapadni svet, a njihov poloţaj
u devetnaestovekovnom društvu je bio dvosmislen. Pa ipak činjenica da su radnici u
štrajku, čak i kada su bili članovi nerasističkih radničkih pokreta, bili skloni da napadaju
jevrejske dućandţije, i da o svojim poslodavcima misle kao o Jevrejima (što je prilično često
bilo tačno, u velikim oblastima centralne i istočne Evrope), ne bi trebalo da nas dovede do
toga da ih posmatramo kao protonacionalsocijaliste, isto kao što sam po sebi razumljiv
antisemitizam britanskih edvardijanskih liberalnih intelektualaca, kakvi su bili u Blumsberi
grupi, nije od njih načinio simpatizere političkog antisemitizma radikalne desnice. Onaj
seljački antisemitizam srednje i istočne Evrope gde je iz praktičnih razloga Jevrejin bio
tačka kontakta između ţivota seljana i spolja- šnje ekonomije od koje je taj ţivot zavisio,
izvesno je bio postojaniji i eksplozivniji, a sve je više postajao takav kako su mađarska,
rumunska i slovenska ruralna društva sve više bivala potrešena u za njih nepojmljivim
zemljotresima modernog sveta. Među takvima se još moglo verovati u mračne narodne
bajke o tome kako Jevreji ţrtvuju hrišćansku decu, a momenti socijalne eksplozije bi
dovodili do pogroma koje su reakcionari u Ruskom carstvu ohrabrivali, naročito nakon što
su socijalni revolucionari ubili cara Aleksandra II1881. godine. Odavde put vodi pravo od
narodskog antisemitizma do istrebljenja Jevreja tokom Drugog svetskog rata. Izvesno je da
je narodski antisemitizam predstavljao temelj istočnoevropskim fašističkim pokretima dok
su zado- bijali masovnu bazu - posebno onakvim kakvi su bili rumunska Gvozdena garda i
mađarski Strelasti krstovi. U svakom slučaju, na bivšim teritorijama Habzburga i
Romanova je ova veza bila mnogo jasnija nego u nemačkom Rajhu, gde je narodski i
provincijski antisemitizam, iako snaţan i duboko ukorenjen, takođe bio i manje agresivan:
moglo bi se čak reći, da je bio tolerantniji. Jevreji koji su izbegli iz tek okupiranog Beča u
Berlin 1938. godine, bili su zapanjeni odsustvom uličnog antisemitizma. Ovde je nasilje
stizalo dekretom, odozgo, kao u novembru 1938. godine (Kershavv, 1983). Pa ipak čak i
tako, nema poređenja između neredovnog i povremenog divljaštva pogroma i onoga što će
snaći narednu generaciju. Šačica mrtvih 1881. godine, četrdeset do pedeset u pogromu u
Kišinjevu 1903. godine, ogorčili su svet - i to sa pravom
- jer je u danima pre nastupanja varvarstva, takav broj ţrtava izgledao nepodnošljiv
za jedan svet u kome se očekivalo da civilizacija napreduje. Ĉak i mnogo veći pogromi koji
su pratili masovne seljačke ustanke tokom ruske revolucije 1905. godine, prou- zrokovali
su, po kasnijim standardima, tek umerene ţrtve - moţda ukupno osam stotina mrtvih. Ovo
se moţe porediti sa 3 800 Jevreja pobijenih u Viljnusu (Vilni) od strane Litvanaca tokom tri
96 DOBA KATASTROFA
dana 1941. godine, kada su Nemci napali SSSR, a pre nego što je započelo sistematsko
istrebljivanje.
Novi pokreti na radikalnoj desnici, koji su se pozivali na ove starije tradicije netr-
peljivosti, ali temeljno preobraţene, posebno su se obraćali niţim i srednjim grupama
evropskih društava, i njih su retorički i teorijski formulisali nacionalistički intelektualci koji
su ušli u trend 1890-ih godina. Sam termin „nacionalizam" skovan je u toj deceniji, da bi se
opisali ti novi zastupnici reakcije. Ratobornost srednje i niţe srednje klase okrenula se
radikalnoj desnici uglavnom u zemljama gde ideologije demokratije i liberalizma nisu bile
dominantne, ili među klasama koje se nisu identifikovale sa tim ideologijama, što će reći,
uglavnom u zemljama koje nisu prošle kroz Francusku revoluciju ili njen ekvivalent. Zaista,
u zemljama jezgra zapadnog liberalizma - Britaniji, Francuskoj, SAD - opšta hegemonija
revolucionarne tradicije je sprečila pojavu bilo kakvih značajnih masovnih fašističkih
pokreta. Greška je brkati rasizam američkih populista ili šovinizam francuskih
republikanaca sa protofašizmom: oni su bili pokreti levice.
Ovo nije značilo da čim principi Slobode, Jednakosti i Bratstva više nisu staja
li na putu, stari instinkti nisu mogli da se veţu za nove političke slogane. Nema sumnje da
su aktivisti svastike (kukastog krsta) u austrijskim Alpima mahom bili regruto- vani iz
redova određene vrste provincijskih stručnjaka - veterinarskih tehničara, geodeta i sličnih -
koji su nekada bili lokalni liberali, obrazovana i emancipovana manjina u jednoj sredini
kojom je dominirao seljački klerikalizam. Upravo tako je u poznom dvadesetom veku,
dezintegracija klasičnih radničkih i socijalističkih pokreta ostavila slobodan prostor za
instinktivni šovinizam i rasizam kod velikog broja manuelnih radnika. Do tada su oni, iako
daleko od toga da su bili imuni na ovakva osećanja, oklevali da ih javno izraze, iz lojalnosti
partijama koje su bile strastveni neprijatelji takvog fanatizma. Od šezdesetih godina
ksenofobija i politički rasizam na Zapadu se mogu naći uglavnom u sloju manuelnih
radnika. Međutim, u decenijama kada se fašizam izlegao, rasizam je pripadao onima koji
nisu prljali ruke u radu.
Srednja i niţa srednja klasa su ostale kičma ovakvih pokreta tokom epohe uspona
fašizma. Ovo nisu ozbiljno poricali čak ni oni istoričari koji su bili ţeljni da revidiraju ono
oko čega su postigle konsenzus „bukvalno" sve analize nacističke podrške nastale od 1930.
do 1980. godine (Childers, 1983; Childers, 1991, str. 8, 14-15). Da uzmemo samo jedan slučaj
među mnogim istraţivanjima o članstvu i podršci ovakvih pokreta u međuratnoj Austriji:
među nacionalsocijalistima koji su bili izabrani za okruţne većnike u Beču 1932. godine, 18
procenata su bili samostalno zaposleni, 56 odsto su bili beli okovratnici, kancelarijski
radnici i drţavni činovnici, a 14 procenata su bili plavi okovratnici. Od nacista koji su iste
godine bili izabrani u pet austrijskih skupština izvan Beča, 16 procenata su bili samostalno
zaposleni i zemljoradnici, pedeset i jedan procenat su bili kancelarijski radnici i si. a 10
procenata su bili plavi okovratnici (Larsen i dr., 1978, str. 766-767).
Ovo ne znači da fašistički pokreti nisu mogli da zadobiju stvarnu masovnu
podršku među radnom sirotinjom. Kakav god da je bio sastav njenih kadrova, podrška
rumunskoj Gvozdenoj gardi je dolazila od siromašnog seljaštva. Izborna baza mađarskih
Strelastih krstova je bila uglavnom radnička klasa (pošto je Komunistička
 PAD LIBERALIZMA 97
partija bila zabranjena a Socijaldemokratska partija, oduvek mala, platila je cenu za
toleranciju koju je prema njoj pokazivao Hortijev reţim) a posle poraza austrijske soci-
jaldemokratije 1934. godine i tamo je bio primetan pomak radnika ka nacističkoj partiji,
posebno u austrijskoj provinciji. Osim toga kada su jednom uspostavljene fašističke vlade
sa drţavnim legitimitetom, kao u Italiji i Nemačkoj, mnogo je bivših socijalistički i
komunistički usmerenih radnika leglo na rudu novih reţima, daleko više od onoga što leva
tradicija ţeli da misli. Međutim, pošto su fašisti imali teškoća u obraćanju istinski
tradicionalnim elementima u ruralnom društvu (osim ukoliko nisu, kao u Hrvatskoj, bili
podrţani od organizacija kao što je Rimokatolička crkva), a pošto su bili zakleti neprijatelji
ideologija i partija koje su se identifikovale sa organizovanom radničkom klasom, jezgro
njihove izborne baze trebalo je traţiti u srednjim slojevima društva.
Koliko daleko je u srednjoj klasi dopirao prvobitni zov fašizma predstavlja jedno
otvoreno pitanje. Sigurno je privlačnost fašizma za omladinu iz srednje klase bila snaţna,
posebno za studente univerziteta u kontinentalnoj Evropi, koji su u međurat- nom periodu
bili ozloglašeni po svom ultradesničarstvu. Trinaest odsto članova itali- janskog fašističkog
pokreta 1921. godine (tj. pre „marša na Rim“) su bili studenti. U Nemačkoj su studenti činili
između 5 i 10 odsto partijskog članstva i to već 1930. godine, kad velika većina budućih
nacista nije ni počela da pokazuje interesovanje za Hitlera (Kater, 1985, str. 467;
Noelle/Neumann, 1967, str. 196). Kao što ćemo videti, veoma je bio prisutan i element
bivših oficira iz srednje klase: one vrste ljudi za koje je Veliki rat, sa svim svojim uţasima,
označio vrhunac ličnih dostignuća, sa koga se pruţao pogled samo na razočaravajuće
nizine njihovog budućeg civilnog ţivota. Naravno, ovo su bili segmenti srednjih slojeva
posebno prijemčivi za čari aktivizma. Uopšteno rečeno, privlačnost desnica je bila tim jača,
što je bila veća pretnja poloţaju koji je zauzimao srednji sloj, stvarnom ili onakvom kakav
se konvencionalno očekivao, kada se okvir za koji se očekivalo da očuva društveni poredak
krivio i lomio. U Nemačkoj je dvostruki udar Velike inflacije koja je smanjila vrednost
novca do nule a zatim i Velike recesije, koja je radikalizovala čak i takve slojeve srednje
klase kao što su srednji i viši drţavni činovnici, a koji bi, u manje traumatičnim
okolnostima, bili srećni da i dalje budu konzervativni patrioti staroga kova, nostalgični za
kajzerom Vilhelmom, ali voljni da izvršavaju svoju duţnost prema Republici koju vodi
feldmaršal Hinden- burg, da se ta republika nije očigledno raspadala pod njihovim
nogama. I najnepoli- tičniji Nemci su se između dva svetska rata osvrtali na vreme
Vilhelmovog carstva. Još šezdesetih godina, u trenutku kada je većina zapadnih Nemaca
(razumljivo) zaključila da su najbolja vremena sada, 42 odsto onih preko šezdeset godina je
još uvek mislila da je vreme pre 1914. godine bilo bolje od sadašnjice, prema 32 procenta
svojih vršnjaka koji su bili preobraćeni privrednim čudom (Wirschaftswunder) (Noel-
le/Neumann, 1967, str. 1967). Glasači burţoaskog centra i desnice u masama su između
1930. i 1932. godine dezertirali ka nacističkoj partiji. Ipak oni nisu bili graditelji fašizma.
Naravno, ovakvi pripadnici konzervativne srednje klase, bili su potencijalno
pristalice pa čak i preobraćenici na fašizam, zbog načina na koji su iscrtane linije razgra-
ničenja u međuratnoj političkoj borbi. Izgledalo je da pretnja liberalnom društvu i svim
njegovim vrednostima dolazi isključivo od strane desnice; a da pretnja socijalnom poretku
dolazi od strane levice. Ljudi iz srednje klase su birali svoju politiku u skladu sa svojim
strahovanjima. Tradicionalni konzervativci su obično simpatisali fašističke
demagoge i bili su spremni da se sa njima udruţe protiv glavnog neprijatelja. Italijanski
fašisti su imali prilično dobar publicitet dvadesetih, pa čak i tridesetih godina, osim kod
onih koji su bili levo od liberalizma. „Izuzev odvaţnog eksperimenta fašizma, ova decenija
nije bila plodonosna po konstruktivnom drţavništvu“, pisao je Dţon Buhen (Buchan),
98 DOBA KATASTROFA
eminentni britanski konzervativac i pisac trilera. (Avaj, sklonost za pisanje trilera retko ide
sa levičarskim ubeđenjima.) (Graves/Hodge, 1941, str. 248.) Hitler je doveden na vlast
koalicijom sa tradicionalnom desnicom, koju je potom progutao. General Franko je u svoj
nacionalni front uključio tada ne mnogo značajnu špansku Falangu, jer ono što je on
predstavljao bio je savez cele desnice protiv aveti 1789. i 1917. godine, između kojih on nije
pravio fine razlike. Imao je dovoljno sreće što nije stvarno ušao u rat na Hitlerovoj strani, ali
je poslao dobrovoljačku jedinicu, „Plavu diviziju" da se bori sa bezboţnim komunizmom u
Rusiji rame uz rame sa Nemcima. Maršal Peten izvesno nije bio fašista, niti simpatizer
nacista. Razlog zbog koga je teško razlikovati svesrdne francuske fašiste i pronemačke
kolaborante s jedne, i glavnu masu pristalica višijevskog reţima maršala Petena s druge
strane, bio je taj što u stvarnosti nije bilo jasne granice. Oni čiji su očevi mrzeli Drajfusa,
Jevreje i Republiku-kučku - a neke osobe u Višiju su bile dovoljno stare da su i same tako
činile - neprimetno su prešli u zilote u borbi za hitlerovsku Evropu. Ukratko „prirodan"
savez desnice između dva rata je išao od tradicionalnih konzervativaca preko reakcionara
starog kova do spoljne ivice fašističke patologije. Tradicionalne snage konzervativizma i
kontrarevolucije su bile jake, ali često inertne. Fašizam im je pruţio i dinamiku, a moţda i
ono što je još vaţnije, primer pobede nad snagama nereda. (Zar nije jedan od poslovičnih
argumenata u korist fašističke Italije taj da je „Musolini učinio da vozovi idu na vreme"?)
Isto onako kao što je dinamizam komunista imao privlačnost za dezorijen- tisanu levicu bez
kormila, tako je i uspeh fašizma, posebno od nacionalsocijalističkog preuzimanja vlasti u
Nemačkoj, učinio da fašizam izgleda kao talas budućnosti. Sama činjenica da je u to vreme
fašizam izveo istaknut, iako kratkotrajan, nastup - među svim drugim zemljama - na
političkoj sceni konzervativne Velike Britanije, pokazuje snagu ovog „demonstracionog
efekta". To što je on preobratio jednog od najistaknutijih političara ove drţave i pridobio
podršku jednog od njenih glavnih gospodara štampe značajnije je od činjenice da su pokret
ser Osvalda Mozlija ubrzo napustili ugledni političari i da je Daily Mail lorda Rotermera
(Rothermere) uskoro odustao od podrške Britanskoj uniji fašista. Jer Britanija je još uvek
bila univerzalno i opravdano posma- trana kao model političke i društvene stabilnosti.

III
Uspon radikalne desnice posle Prvog svetskog rata je nesumnjivo bio odgovor na
opasnost, koja je bila zaista realna, uopšte uzev od socijalne revolucije i radničke klase, a
posebno od Oktobarske revolucije i lenjinizma. Bez ovih faktora, ne bi bilo fašizma, jer i
pored toga što su demagoški ultradesničari bili politički glasni i agresivni u velikom broju
evropskih zemalja od kraja devetnaestog veka, oni su pre 1914. godine skoro bez izuzetka
drţani pod kontrolom. U toj meri su verovatno u pravu branioci fašizma koji drţe da je
Lenjin izazvao Musolinija i Hitlera. Međutim, potpuno je nelegitimno pravdati fašističko
varvarstvo tvrdeći da je ono bilo nadahnuto od navodnih varvarstava ruske revolucije i da
ih je oponašalo, kao što su neki nemački istoričari bili blizu da učine osamdesetih godina
(Nolte, 1987).
 PAD LIBERALIZMA 99
Ipak se teza koja tvrdi da je desničarska reakcija u suštini bila odgovor na revo-
lucionarnu levicu, mora uzeti uz dve vaţne ograde. Prvo, ona potcenjuje uticaj Prvog
svetskog rata na jedan vaţan sloj, potekao uglavnom iz srednje i niţe srednje klase,
nacionalistički nastrojenih vojnika ili mladih ljudi koji su posle 1918. godine, bili ozlojeđeni
što su propustili svoju šansu za herojska dela. Takozvani „vojnik sa prve linije fronta"
(Frontsoldat) odigraće najvaţniju ulogu u mitologiji radikalnih desničarskih pokreta - Hitler
je sam bio jedan od njih - i obezbediće konkretan ljudski materijal za prve
ultranacionalističke naoruţane grupe, kakve su bile grupe oficira koji su ubili vođe
nemačkih komunista Karla Libknehta i Rozu Luksemburg početkom 1919. godine,
italijanski squadristi i nemački freikorps. Pedeset i sedam odsto ranih italijanskih fašista su
bili bivši vojnici. Kao što smo videli, Prvi svetski rat je bio mašina za brutalizo- vanje sveta,
a ovi ljudi su uţivali u oslobađanju svoje latentne brutalnosti.
Snaţni angaţman levice, od liberala na dalje, u antiratnim i antimilitarističkim
pokretima, ogromna odvratnost naroda prema masovnom ubijanju Prvog svetskog rata,
dovela je mnoge do toga da potcene pojavu jedne relativno male, ali nesumnjivo brojne
manjine, za koju ratovanje, čak i u uslovima 1914-1918. godine predstavlja centralno i
inspirativno iskustvo, za koje su uniforma i disciplina, ţrtvovanje - sebe i drugih - krv,
oruţje i moć bili ono što mučki ţivot čini vrednim ţivljenja. Oni nisu napisali mnogo knjiga
o ratu, mada su (posebno u Nemačkoj) jedan ili dvojica od njih i to uradili. Ovi Ramboi
svoga vremena bili su prirodni regruti za radikalnu desnicu.
Druga ograda je ta da desničarska reakcija nije bila odgovor na boljševizam kao
takav, već na sve pokrete, a naročito na pokrete organizovane radničke klase, koji su pretili
postojećem društvenom poretku ili koji su se mogli optuţivati za slom tog poretka. Lenjin
je pre bio simbol te pretnje nego stvarna činjenica, pretnje koja je, za većinu političara bila
predstavljena ne toliko u socijalističkim radničkim partijama, čiji su vođi bili dovoljno
umereni, već u porastu snage, samopouzdanja i radikalizma radničke klase, koji je dao
starim socijalističkim partijama novu političku snagu, i u stvari tako od njih napravio
neophodan inventar liberalnih drţava. Nije slučajnost to što je u neposrednim posleratnim
godinama skoro svugde u Evropi udovoljeno centralnom zahtevu socijalističkih agitatora
od 1889. godine: taj zahtev je bio osmočasovni radni dan.
Implicitna pretnja u usponu snage radništva je bilo ono što je konzervativcima
ledilo krv u ţilama, pre nego li puki preobraţaj sindikalnih vođa i opozicionih oratora u
vladine ministre, mada je i on bio dovoljno gorak. Oni su po definiciji pripadali „levici". U
jednom vremenu socijalnog preokreta, nije bilo jasne granice koja ih je razdvajala od
boljševika. Zaista, mnoge među socijalističkim partijama bi se radosno pridruţile
komunistima u godinama neposredno posle rata, da komunisti nisu odbili da se sa njima
udruţe. Ĉovek koga je Musolini usmrtio posle svog „marša na Rim" nije bio rukovodilac
komunističke partije, već socijalist Mateoti. Moţda je tradicionalna desnica videla bezboţnu
Rusiju kao otelotvorenje svega onog što je bilo zlo na svetu, ali ustanak generala 1936.
godine nije bio usmeren protiv komunista kao takvih, ako ni zbog čega drugog zato jer su
oni bili najmanji deo Narodnog fronta (videti poglavlje 5). Ustanak je bio usmeren protiv
narodnog uzdizanja koje je do građanskog rata, favorizovalo socijaliste i anarhiste. Jedna
naknadna racionalizacija pravi od Lenjina i Staljina izgovor za fašizam.
Pa ipak, ono što mora da se objasni je razlog zbog koga je desničarska reakcija posle
Prvog svetskog rata baš u formi fašizma zadobila svoje presudne pobede. Jer ekstremistički
ultradesničarski pokreti su postojali pre 1914. godine - histerično naci
onalistički i ksenofobični, idealizovali su rat i nasilje, bili su netrpeljivi i skloni oruţanoj
prinudi, strastveno antiliberalni, antidemokratski, antiproleterski, antisocijalistič- ki,
antiracionalistički, sanjali su o krvi i tlu i povratku na one vrednosti koje je moder- nost
poremetila. Imali su neki politički uticaj unutar političke desnice i u nekim intelektualnim
100 DOBA KATASTROFA
krugovima, ali nigde nisu dominirali i imali kontrolu.
Ono što im je dalo šansu nakon Prvog svetskog rata bio je kolaps starih reţima, a
uz njih i starih vladajućih klasa i njihovog mehanizma vlasti, uticaja i hegemonije. Tamo
gde su one ostale u upotrebnom stanju, nije bilo potrebe za fašizmom. Fašizam nije
napredovao u Britaniji, uprkos kratkotrajnoj nervnoj uznemirenosti koju smo gore
pomenuli. Tradicionalna konzervativna desnica je zadrţala kontrolu. Fašizam nije efektivno
napredovao ni u Francuskoj sve do poraza 1940. godine. I pored toga što je tradicionalna
francuska desnica - monarhistička Action Frangaise i Croix de Feu (Ognjeni krst) pukovnika
La Rokea (La Rocque) - bili dovoljno spremni da prebijaju levičare, oni nisu bili fašisti u
pravom smislu te reči. U stvari, neki njihovi pripadnici će se čak pridruţiti Pokretu otpora.
Još jednom, fašizam nije bio potreban tamo gde su nove nacionalističke vladajuće
klase ili grupe preuzele vlast u od skora nezavisnim zemljama. Ti su ljudi mogli biti
reakcionari i sigurno su se mogli opredeljivati za autoritarne vlade, iz razloga koji će u
daljem tekstu biti razmatrani, ali je politička retorika vremena bila ta koja je poisto- većivala
sa fašizmom svaki zaokret ka antidemokratskoj desnici u međuratnoj Evropi. Nije bilo
značajnih fašističkih pokreta u novoj Poljskoj, kojom su upravljali autoritarni militaristi ni u
češkim delovima Ĉehoslovačke, koji su bili demokratski, niti u (dominantnom) srpskom
jezgru nove Jugoslavije. Tamo gde su postojali značajni fašistički ili slični pokreti u
zemljama čiji su vladari bili staromodni desničari ili reakcionari - u Mađarskoj, Rumuniji,
Finskoj, pa čak i u Frankovoj Spaniji, čiji vođa lično nije bio fašista - ovi vladari nisu imali
mnogo teškoća da fašiste zadrţe pod kontrolom (kao u Mađarskoj do 1944. godine) sem ako
ih Nemci nisu prišrafljivali. To ne znači da manjinski nacionalni pokreti nisu mogli da
fašizam smatraju privlačnim, ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što su mogli da
očekuju finansijsku i političku podršku od Italije, a posle 1933. godine i od Nemačke. To je
jasno bilo tako kod (belgijskih) Flandrijaca, u Slovačkoj i Hrvatskoj.
Optimalni uslovi za trijumf ove luđačke ultradesnice mogli su se naći u jednoj
staroj drţavi, i njenom upravnom mehanizmu koji više nije mogao da funkcioniše; sa
masom razočaranih, dezorijentisanih i nezadovoljnih građana koji više nisu znali kome da
budu lojalni; gde su snaţni socijalistički pokreti pretili ili je izgledalo kao da prete
socijalnom revolucijom, ali gde nisu bili u stvarnoj mogućnosti da je izvedu; i gde se
nacionalno nezadovoljstvo okrenulo protiv mirovnih ugovora 1918-1920. godine. To su bili
uslovi u kojima su bespomoćne stare elite bile u iskušenju da pribegnu upotrebi
ultraradikala, kao što su italijanski liberali uradili sa Musolinijevim fašistima 1920-1922.
godine i kao što su nemački konzervativci uradili sa Hitlerovim nacional- socijalistima
1932-1933. godine. Isto tako, ovi uslovi su pretvorili pokrete ultradesnice u snaţno
organizovane i ponekad uniformisane paramilitarne snage (squadristi; juri- šni odredi) ili,
kao u Nemačkoj tokom Velike recesije, u masovne glasačke armije. Međutim, ni u jednoj od
dve fašističke zemlje, fašizam nije „osvojio vlast“, mada su i u Italiji i u Nemačkoj u
govorima stalno isticani „osvajanje ulica“ i „marš na Rim“. U obema zemljama fašizam je
došao na vlast uz prećutni pristanak, i u stvari (kao u Italiji) na inicijativu starog reţima, što
znači, na „ustavan" način.
 PAD LIBERALIZMA 101
Ono što je bilo novo u fašizmu, bilo je to, da je fašizam kada bi jednom došao na
vlast, odbijao da igra stare političke igre, i gde je mogao potpuno je preuzimao vlast. Za
totalni prenos vlasti, odnosno za eliminaciju svih suparnika, trebalo je nešto više vremena u
Italiji (1922-1928) nego u Nemačkoj (1933-1934), ali, kada je to jednom postignuto, više nije
bilo unutrašnjih političkih granica za ono što je na karakterističan način, postalo nesputana
diktatura vrhovnog populističkog ,,vođe“ (Duče, Firer).
Na ovom mestu moramo ukratko da odbacimo dve podjednako neodgovarajuće
teze o fašizmu, jednu koja je fašistička, ali koju su preuzeli i mnogi liberalni istoričari, i
drugu koja je draga ortodoksnim sovjetskim marksistima. Nije bilo ni „fašističke
revolucije", niti je fašizam bio izraz „monopolskog kapitalizma" ili krupnog kapitala.
Fašistički pokreti su imali elemente revolucionarnih pokreta, obzirom da su u njima
bili ljudi koji su ţeleli temeljni preobraţaj društva, često sa primetnom antika- pitalističkom
i antioligarhijskom crtom. Ipak, konj revolucionarnog fašizma nije uspeo ni da krene u trku.
Hitler je brzo eliminisao one koji su ozbiljno shvatali „socijalističku" komponentu u imenu
Nacionalsocijalističke Nemačke radničke partije - što on sigurno nije radio. Utopija o
povratku na neku vrstu srednjeg veka za malog čoveka, prepunog naslednih seljaka-
posednika, zanatlija kao Hans Zaks i devojaka sa plavim kikama, nije bila program koji bi
se mogao realizovati u velikim drţavama dvadesetog veka (osim u košmarnoj verziji
Hitlerovih planova o rasno pročišćenom narodu), ponajmanje u reţimima koji su, poput
italijanskog i nemačkog fašizma, bili na svoj način verni modernizaciji i tehnološkom
napretku.
Ono što je nacionalsocijalizam izvesno postigao, bilo je radikalno čišćenje starih
imperijalnih elita i institucionalnih struktura. Na kraju krajeva, jedina društvena grupa koja
je stvarno pokrenula pobunu protiv Hitlera - a potom bila desetkovana - bila je stara
aristokratska pruska armija jula 1944. godine. Ovo uništavanje starih elita i starih
društvenih okvira, pojačano je posle Drugog svetskog rata politikom okupatorskih armija
zapadnih saveznika, i konačno je učinilo mogućim da se Savezna Republika Nemačka
izgradi na znatno zdravijim osnovama nego Vajmarska republika 1918-1933. godine, koja
nije bila mnogo više od poraţenog carstva kome je oduzet car. Nacizam je svakako imao, a
delimično i ostvario, socijalni program za mase: praznici, sportovi, planski izrađena
„narodna kola“ koja je svet upoznao posle Drugog svetskog rata kao Volkswagen - „bubu".
Međutim, glavno dostignuće nacizma bilo je to da je likvidirao Veliku recesiju efektivnije
od ijedne druge vlade, jer je u antiliberalizmu nacista pozitivna strana bila to što oni nisu a
priori bili odani verovanju u slobodno trţište. Ipak, nacizam je pre povampirio i
revitalizovao stari reţim, nego što je stvorio jedan u osnovi novi i drugačiji reţim. Kao i
imperijalistički i militaristički Japan tridesetih godina (za koji niko ne bi mogao da tvrdi da
je revolucionarni sistem) nacizam je bio neliberalna kapitalistička privreda koja je postigla
upečatljivu dinamizaciju svog industrijskog sistema. Ekonomska i ostala dostignuća
fašističke Italije bila su mnogo manje impresivna, kako se pokazalo i u Drugom svetskom
ratu. Njena ratna ekonomija je bila neobično slaba. Reči o „fašističkoj revoluciji" su bile
fraze, iako nema sumnje da su mnogi obični članovi italijanske fašističke partije iskreno u
njih verovali. U Italiji je fašistički reţim, otvorenije radio u interesu starih vladajućih klasa,
gde je ustanovljen kao odbrana protiv revolucionarnih nemira posle 1918. godine, više nego
u Nemačkoj, gde je stvoren kao reakcija na traume Velike recesije i na nesposobnost vajmar-
skog reţima da se sa njom nosi. Italijanskom fašizmu, koji je na neki način nastavio
proces italijanskog ujedinjavanja iz devetnaestog veka, mogu se pripisati u zaslugu neka
značajna postignuća. Na primer, to je bio jedini italijanski reţim koji je uspešno suzbio
sicilijansku Mafiju i napolitansku Kamoru. Pa ipak, njegov istorijski značaj se ne nalazi u
njegovim ciljevima i dostignućima, već u njegovoj ulozi globalnog pionira jedne nove
102 DOBA KATASTROFA
verzije trijumfalne kontrarevolucije. Musolini je nadahnuo Hitlera, a Hitler nikad nije
propuštao da prizna italijansko nadahnuće i prvenstvo. S druge strane, italijanski fašizam je
dugo vremena bio jedna anomalija među radikalnim desničarskim pokretima, zbog svoje
tolerancije, pa čak i naklonosti prema avangardnom „moder- nizmu“ u umetnosti, a i u
nekim drugim aspektima - posebno u tome što je kod njega postojao, sve dok 1938. godine
Musolini nije legao na rudu Nemcima, potpuni nedostatak interesovanja za antisemitski
rasizam.
Što se tiče ,,monopolističko-kapitalističke“ teze, stvar sa stvarno krupnim kapi-
talom je u tome što se on moţe nagoditi sa bilo kojim reţimom koji ne vrši stvarnu
eksproprijaciju, i što svaki reţim mora da nađe zajednički jezik s njim. Fašizam ništa više
nije bio „izraz interesa monopolističkog kapitala41 nego što su to bili američki Nju dil ili
britanske laburističke vlade, ili Vajmarska republika. Krupni kapital početkom tridesetih
godina nije naročito ţeleo Hitlera, i više bi voleo kakav ortodoksniji konzervativizam. Sve
do Velike recesije on je Hitleru davao malu podršku, a i onda je ta podrška bila zakasnela i
neravnomerna. Međutim, kada je došao na vlast, kapital je svesrdno sarađivao sa njim, do
te mere da je koristio robovski rad i rad radne snage iz koncentracionih logora smrti za
svoje poslovanje u toku Drugog svetskog rata. Naravno, i sitni i krupni kapital su imali
koristi od eksproprijacije jevrejske imovine.
Ipak se mora reći da je za poslovne krugove fašizam imao neke velike prednosti u
odnosu na druge reţime. Prvo, on je eliminisao ili porazio levičarsku socijalnu revoluciju, i
zaista je izgledao kao glavni bedem protiv nje. Drugo, on je uklonio radničke sindikate i
druga ograničenja na prava uprava da rukovode svojom radnom snagom. U stvari,
fašistički „princip vodstva" je bio ono što je većina gazdi i upravljača prime- njivala na svoje
podređene u sopstvenom poslovanju, a fašizam im je dao autoritativno opravdanje. Treće,
uništenje radničkog pokreta je doprinelo tome da se osigura jedno za kapital nesrazmerno
povoljno rešenje depresije. Dok je u SAD gornjih 5 odsto potrošača gledalo kako se njihov
udeo u nacionalnom dohotku smanjuje za 20 odsto od 1929. do 1941. godine (sličan, ali
umereniji egalitaristički trend je postojao i u Britaniji i Skandinaviji), u Nemačkoj je gornjih
5 procenata potrošača zadobilo 15 novih procenata nacionalnog dohotka u istom periodu
(Kuznets, 1956). Konačno, što je već primećeno, fašizam je bio dobar u dinamiziranju i
modernizovanju industrijskih ekonomija - mada u stvari na dugu stazu nije bio tako dobar
u inovativnom i naučnotehno- loškom planiranju kao što su bile zapadne demokratije.

IV
Da li bi fašizam postao tako značajan u svetskoj istoriji da nije bilo Velike recesije?
Verovatno ne. Sama Italija nije obećavala kao baza iz koje bi se uzdrmao svet. Dvadesetih
godina nijedan drugi pokret radikalno desničarske kontrarevolucije u Evropi, nije izgledao
kao da ima veliku budućnost, uglavnom iz istog razloga iz kog su propali pobunjenički
pokušaji komunističke socijalne revolucije: talas revolucije posle 1917. godine je opao, i
izgledalo je da se ekonomija oporavlja. U Nemačkoj su stubo- vi carskog društva, generali,
drţavni činovnici i ostali, posle Novembarske revolucije
 PAD LIBERALIZMA 103
zaista pruţali izvesnu podršku plaćeničkim paravojnim formacijama i drugim divljim
elementima desnice, iako su (razumljivo) svoje glavne napore ulagali u to da novu repu-
bliku odrţe kao konzervativnu, antirevolucionarnu i iznad svega, kao drţavu sposobnu da
zadrţi određeni međunarodni manevarski prostor. Kada bi ipak bili primorani da biraju,
kao za vreme desničarskog Kapovog (Kapp) puča 1920. godine i minhen- ske pobune 1923.
godine, u kojoj se Adolf Hitler prvi put našao na naslovnim stranama, bez oklevanja su
podrţavali status kvo. Posle ekonomskog poboljšanja od 1924. godine nadalje, Nacional-
socijalistička radnička partija se smanjila na parče od 2,5 do 3 odsto biračkog tela, zadobivši
na izborima 1928. godine manje od polovine glasova malene i civilizovane Nemačke
demokratske partije, malo više od petine komunističkih glasova i znatno manje od jedne
desetine glasova socijaldemokrata. Ipak posle dve godine porasla je na preko 18 procenata
biračkog tela i postala druga po snazi politička partija u Nemačkoj. Ĉetiri godine kasnije, u
leto 1932. godine, bila je daleko najjača partija, sa preko 37 procenata od ukupnog broja
glasova, i pored toga što nije uspela da do kraja zadrţi ovu podršku dok su demokratski
izbori trajali. Očigledno je Velika recesija bila ta koja je Hitlera pretvorila od fenomena sa
političke margine, u potencijalnog, a konačno u stvarnog, gospodara zemlje.
Međutim, čak ni Velika recesija ne bi fašizmu dala ni onu snagu niti uticaj koji je
jasno iskazao tridesetih godina, da nije dovela na vlast pokret ove vrste u Nemačkoj, zemlji
koja je bila po veličini, ekonomskom i vojnom potencijalu i, naročito po geografskom
poloţaju, predodređena da igra glavnu ulogu u Evropi pod bilo kakvim oblikom
vladavine. Na kraju krajeva, potpun poraz u dva svetska rata nije sprečio Nemačku da
dvadeseti vek završi kao dominantna drţava na tom kontinentu. Isto onako kao što je
pobeda marksizma u najvećoj drţavi na planeti („šestini površine svetskog kopna“ kako su
komunisti voleli da se hvale između ratova) dala komunizmu vaţno međunarodno mesto,
čak i u vremenima u kojima je njegova politička snaga izvan SSSR-a bila zanemarljiva, tako
se činilo da i Hitlerovo zaposedanje Nemačke potvrđuje uspeh Musolinijeve Italije i da
pretvara fašizam u moćni planetarni tok. Uspešna politika agresivnog militarističkog
ekspanzionizma u obe drţave (videti poglavlje 5) - pojačana japanskom politikom -
dominirala je međunarodnom političkom scenom te decenije. Stoga je bilo prirodno što bi
drţave ili pokreti pogodni za to da ih fašizam privuče i da na njih utiče, traţili podršku od
Nemačke i Italije, i što bi - obzirom na ekspanzionizam ove dve zemlje - tu podršku često
dobijali.
U Evropi su iz očiglednih razloga, ovakvi pokreti preteţno pripadali političkoj
desnici. Tako je unutar đonizma (koji je u to vreme bio preteţno pokret Aškenazi Jevre- ja
koji su ţiveli u Evropi) ono krilo pokreta koje se okrenulo ka italijanskom fašizmu,
,,revizionisti“ Vladimira Jabotinskog, bilo jasno posmatrano kao desnica, a i samo sebe je
tako određivalo, nasuprot (predominantnoj) socijalističkoj i liberalnoj glavnini cionista. Već
tridesetih godina, uticaj fašizma nije mogao da ne bude globalan do izvesne mere, ako ni
zbog čega drugog, ono zato što je bio povezan sa dve dinamične i aktivne sile. Ipak izvan
Evrope, uslovi koji su stvorili fašističke pokrete na matičnom kontinentu jedva da su
postojali. Zato, tamo gde su se pojavljivali fašistički pokreti, ili pokreti na koje je fašizam
očigledno uticao, njihova politička pozicija i funkcija su bili daleko problematičniji.
Naravno izvesne karakteristike evropskog fašizma imale su odjeka i preko mora.
Bilo bi iznenađujuće da jerusalimski muftija i drugi Arapi koji su se opirali jevrej- skoj
kolonizaciji u Palestini (i Britanci koji su tamo imali protektorat) nisu s naklono-
šću primili Hitlerov antisemitizam, iako on nije imao nikakve veze sa tradicionalnim
načinima islamske koegzistencije uz nevernike raznih vrsta. Neki pripadnici viših Hindu
klasa u Indiji su imali svest, isto kao današnji sinhaleski ekstremisti na Sri Lanki, o svojoj
superiornosti kao dokazanih - u stvari kao prvobitnih - ,,arijevaca“, u odnosu na
104 DOBA KATASTROFA
tamnoputije rase na njihovom sopstvenom potkontinentu. I burski borci, koji su bili
internirani kao pronemački elementi tokom Drugog svetskog rata - neki od njih su postali
vođe zemlje u eri aparthejda posle 1948. godine - takođe su osećali ideološki afinitet prema
Hitleru, i kao ubeđeni rasisti i preko teološkog uticaja elitističkih ultra- desničarskih
kalvinističkih struja iz Holandije. Ipak sve ovo teško da menja osnovnu postavku po kojoj
fašizam, za razliku od komunizma, nije postojao u Aziji i Africi (osim moţda među
evropskim naseljenicima) jer se činilo da se ne moţe primeniti na lokalnu političku
situaciju.
U opštim crtama, ovo vaţi čak i za Japan, i pored toga što je ta zemlja bila u savezu
sa Nemačkom i Italijom, što se borila na istoj strani u Drugom svetskom ratu, i što je
njenom politikom dominirala desnica. Bliskost između dominantnih ideologija istočnog i
zapadnog kraja ,,Osovine“ je zaista bila snaţna. Japancima nije bilo ravna po njihovom
ubeđenju u svoju rasnu superiornost i potrebi za rasnom čistotom, po njihovoj veri u
vojničke vrline kakve su samopoţrtvovanje, apsolutna pokornost stare- šinama,
samoodricanje i stoicizam. Svaki samuraj bi potpisao moto Hitlerovog SS-a („Meine Ehre ist
Treue“ što bi se moglo prevesti kao „Ĉast znači šlepu podređenost41 prim. E. H.). Njihovo
društvo je bilo društvo rigidne hijerarhije, totalne posvećenosti pojedinca (ako je takav
pojam uopšte imao lokalno značenje u zapadnom smislu) drţavi i njenom boţanskom caru,
i potpuno je odbacivalo Slobodu, Jednakost i Bratstvo. Japanci nisu imali teškoća da shvate
vagnerovsku vrstu mitova o varvarskim bogovima, o čistim i junačkim srednjovekovnim
vitezovima i specifično nemačkoj prirodi planina i šuma, koje su ispunjene nemačkim
voelkisch snovima. Oni su imali istu onu sposobnost da kombinuju varvarsko ponašanje sa
prefinjenim estetskim senzibilitetom: onu sklonost mučitelja u koncentracionom logoru ka
sviranju Subertovih kvarteta. U meri u kojoj se fašizam mogao prevesti na Zen pojmove,
Japanci bi ga mogli rado prihvatiti, mada za to nisu imali potrebe. I zaista, među
diplomatama akre- ditovanim u evropskim fašističkim silama, a posebno među
ultranacionalističkim terorističkim grupama predanih ubijanju nedovoljno patriotskih
političara, i u Kvantung armiji koja je osvajala i porobljavala Mandţuriju i Kinu, bilo je
Japanaca koji su priznavali tu sklonost i koji su vodili kampanju za bliţu identifikaciju sa
evropskim fašističkim silama.
Ipak evropski fašizam nije mogao biti sveden na orijentalni feudalizam sa oseća-
njem imperijalne nacionalne misije. Evropski fašizam je u suštini pripadao epohi demo-
kratije i običnog čoveka, dok sam koncept „pokreta 44 masovne mobilizacije u nove,
potencijalno revolucionarne svrhe, sa samoproglašenim vođama, nije imao smisla u
Hirohitovom Japanu. Pre su pruska armija i tradicija, a ne Hitler, odgovara japanskom
pogledu na svet. Ukratko, uprkos sličnostima sa nemačkim nacionalsocijalizmom, (bliskost
sa Italijom je bila daleko manja), Japan nije bio fašistički.
Što se tiče drţava i pokreta koji su očekivali podršku od Nemačke i Italije, posebno
u Drugom svetskom ratu, kada je izgledalo kao da sile Osovine dobijaju, ideologija nije bila
njihov glavni motiv, mada su se neki od manjih nacionalističkih reţima u Evropi, čiji je
poloţaj bio potpuno zavistan od nemačke podrške, spremno sebe proglašavali većim
nacistima od SS-a, što je naročito radila hrvatska ustaška
 PAD LIBERALIZMA 105
drţava. Ipak bi bilo apsurdno misliti o Irskoj republikanskoj armiji ili indijskim naci-
onalistima sa bazom u Berlinu, kao o ,,fašistima“ u bilo kom smislu, jer su u Drugom, kao i
u Prvom svetskom ratu, neki od njih pregovarali o nemačkoj podršci po principu
„neprijatelj moga neprijatelja je moj prijatelj“. U stvari, vođa irskih republikanaca Frenk
Rajan (Ryan) koji je stupio u takve pregovore, bio je ideološki toliki antifašista da se
zapravo pridruţio Internacionalnim brigadama da bi se borio protiv generala Franka u
Španskom građanskom ratu, pre nego što je bio zarobljen od Frankovih snaga i poslat u
Nemačku. Ne bi trebalo da se zadrţavamo na ovakvim slučajevima.
Međutim, ostaje jedan kontinent na kome je ideološki uticaj evropskog fašizma
neporeciv: obe Amerike.
U Severnoj Americi ljudi i pokreti inspirisani Evropom nisu imali većeg značaja
izvan određenih imigrantskih zajednica čiji su članovi sa sobom doneli ideologije starog
zavičaja, kao što su Skandinavci i Jevreji doneli sklonost ka socijalizmu, ili čiji su članovi
zadrţali određenu lojalnost prema zemlji svog porekla. Tako su osećanja nemačkih - i u
znatno manjoj meri, italijanskih - Amerikanaca doprinosila izolacionizmu SAD, mada nema
valjanih dokaza da su oni u većem broju postajali fašisti. Rekviziti raznih milicija, obojene
košulje i ruke podignute u znak pozdrava vođi nisu pripadali domaćoj desničarskoj i
rasističkoj tradiciji, od koje je Kju kluks klan bio najpoznatiji. Antisemitizam je svakako, bio
snaţan, iako je u tadašnjoj američkoj desničarskoj verziji - poput popularnih radio
propovedi Oca Koflina (Coughlin) iz Detro- ita - verovatno više dugovao desničarskom
korporativizmu evropske katoličke inspiracije. Karakteristično za SAD tridesetih godina je
da je najuspešniji i moţda najopasniji demagoški populizam decenije, Hju Longovo
osvajanje Luizijane, dolazio iz onoga, što je u američkim uslovima, jasno bila radikalna i
levičarska tradicija. Ovaj pokret je ograničavao demokratiju u ime demokratije i obraćao se
ne zadovoljstvu sitne burţoazije i instinktu za samoočuvanje bogatih, već egalitarizmu
siromašnih. Nije bio ni rasistički. Nijedan pokret čiji je slogan bio „Svaki je čovek Kralj “ ne
moţe pripadati fašističkim pokretima.
Latinska Amerika je bila ta gde će evropski fašistički uticaj biti otvoren i priznavan,
i na pojedine političare, kao na Horhea Eliezer Gaitana (Jorge Eliezer Gaitan 1898-1948) u
Kolumbiji, na Huana Dominga Perona (1895-1974) u Argentini, a i na reţime, kao što je bio
Estado Nuovo (Nova Drţava) Ţetulia Vargasa (Getulio Vargas) u Brazilu 1937-1945. godine.
U stvari, uprkos strahovima Sjedinjenih Drţava od nacističkog opkoljavanja sa juga, glavni
učinak fašističkog uticaja u Latinskoj Americi je bio na domaćem terenu. Sem Argentine,
koja je jasno bila sklona silama Osovine, - ali je to bila pre nego što je Peron preuzeo vlast
1943. godine, isto kao i posle toga - vlade zapadne hemisfere su ušle u rat na strani SAD,
bar nominalno. Istina je međutim, da su u nekim juţnoameričkim zemljama njihove vojske
imale za model nemački sistem, ili da su obučavane od nemačkih pa čak i od nacističkih
kadrova.
Lako je objasniti fašistički uticaj juţno od Rio Grandea. Posmatrane s juga, SAD
posle 1914. godine nisu više izgledale, onako kako su izgledale u devetnaestom veku, kao
saveznik domaćih snaga progresa i kao diplomatska protivteţa imperijalnim ili
eksimperijalnim Špancima, Francuzima i Britancima. Imperijalistička osvajanja Sjedinjenih
Drţava na račun Španije 1898. godine, meksička revolucija, da i ne pominjemo uspon
industrije nafte i banana, uneli su jedan antijenkijevski antiimperijalizam u latinoameričku
politiku, a očita sklonost Vašingtona u prvoj
trećini ovog veka prema diplomatiji topovnjača i iskrcavanju marinaca, nije ništa činila da
ga obeshrabri. Viktor Raul Haja de la Tore (Haya de la Torre), osnivač antiimperijalističkog
pokreta APRA (Američka narodna revolucionarna alijansa), čije su ambicije bile
panlatinoameričke, makar je APRA jedino bila ustanovljena u njegovom rodnom Peruu,
106 DOBA KATASTROFA
planirao je da njegove pobunjenike obučavaju kadrovi proslavljenog antijenkijevskog
buntovnika Sandina iz Nikaragve. (Sandinov dugotrajni gerilski rat protiv američke
okupacije posle 1927. godine, nadahnuće „sandi- nističku“ revoluciju u Nikaragvi
osamdesetih godina.) Osim toga, SAD iz tridesetih godina, oslabljene Velikom recesijom
nisu nikako izgledale onako dominantne i strašne kao ranije. Kada je Frenklin D. Ruzvelt
napustio politiku topovnjača i marinaca svojih prethodnika, to je moglo da se posmatra ne
samo kao „politika dobrog suseda11 već i (pogrešno) kao znak slabosti. Latinska Amerika
tridesetih godina nije bila sklona da gleda ka severu.
Ali, posmatran preko Atlantika, fašizam je nesumnjivo izgledao kao priča o uspehu
decenije. Ako je bilo modela na svetu da ga oponašaju perspektivni političari sa kontinenta
što je uvek svoju inspiraciju dobijao iz kulturno hegemonističkih regiona, takve vođe
zemalja koji su uvek bili u potrazi za receptom kako se postaje moderan, bogat i veliki,
takav model se sigurno mogao pronaći u Berlinu i Rimu, pošto London i Pariz više nisu
pruţali mnogo političke inspiracije a Vašington je bio van stroja. (Moskva je još uvek
posmatrana kao model za socijalnu revoluciju, što je ograničava
lo njenu političku privlačnost.)
Pa ipak, kako su se razlikovali od evropskih modela politička delatnost i postig-
nuća ljudi koji nisu prikrivali svoj dug Musoliniju i Hitleru! Još se prisećam svoga šoka
kada sam čuo predsednika revolucionarne Bolivije kako bez oklevanja to priznaje u jednom
privatnom razgovoru. U Boliviji su vojnici i političari imajući u vidu Nemačku,
organizovali revoluciju 1952. godine, koja je nacionalizovala rudnike kalaja, i indijanskom
seljaštvu podarila radikalnu agrarnu reformu. U Kolumbiji je veliki narodni tribun Horhe
Eliezer Gaitan, toliko daleko od toga da odabere političku desnicu, osvojio vodstvo u
Liberalnoj partiji i sigurno bi je kao predsednik vodio u radikalnom pravcu, da nije bio
ubijen u Bogoti, 9. aprila 1948. godine, što je bio događaj koji je odmah izazvao narodnu
pobunu u prestonici (uključujući i policiju) i proglašavanje revolucionarnih komuna u
mnogim provincijskim opštinama te zemlje. Ono što su latinoamerički vođi preuzeli od
evropskog fašizma bila je njegova deifikacija populističkih vođa koji su imali reputaciju
ljudi od akcije. Ali mase koji su oni hteli da mobilišu, i koje su bile mobilisane, nisu bile one
koje su se plašile da bi nešto mogle da izgube, već one koje nisu imale ništa da izgube. A
neprijatelji protiv kojih su ih mobilisali nisu bili stranci ili grupe tuđinaca (čak iako se ne
moţe poreći snaţan elemenat antisemitizma u peronističkoj i drugim argentinskim
politikama), već „oligarhija11 - bogata, lokalna vladajuća klasa. Peron je jezgro svojih
pristalica našao u argentinskoj radničkoj klasi, a osnovni politički mehanizam u nečemu
nalik na radničku partiju, izgrađenu oko masovnog radničkog sindikalnog pokreta koji je
on gajio. Zetulio Vargas je u Brazilu napravio isto otkriće. Armija je bila ta koja ga je zbacila
1945. godine i naterala na samoubistvo 1954. godine. Urbana radnička klasa, kojoj je pruţio
socijalnu zaštitu u zamenu za političku zaštitu, bila je ta koja ga je oplakivala kao oca
naroda. Evropski fašistički reţimi su uništavali radničke pokrete, a latinoamerički lideri,
koji su bili od njih inspirisani, su ih stvarali. Kakvo god da je intelektualno poreklo,
istorijski posmatrano, ne moţemo govoriti o istoj vrsti pokreta.
 PAD LIBERALIZMA 107
V
Ipak ovi pokreti se takođe moraju posmatrati kao deo opadanja i propasti libe-
ralizma u Dobu katastrofa. Jer ako je uspon i trijumf fašizma bio najdramatičniji izraz
liberalnog povlačenja, greška je, čak i u tridesetim godinama, na to povlačenje gledati
isključivo kroz fašizam. Tako u zaključku ovog poglavlja moramo da se zapitamo kako to
objasniti. Međutim, prvo mora da se raščisti uobičajena konfuzija koja poisto- većuje
fašizam i nacionalizam.
Očigledno je to da su fašistički pokreti teţili da se obraćaju nacionalističkim
strastima i predrasudama, mada su polufašističke drţave, kao Portugalija i Austrija 1934-
1938, budući uglavnom katolički nadahnute, morale da se uzdrţavaju od neograničene
mrţnje prema ljudima i nacijama druge vere ili onima bezboţnima. Osim toga, jednostavni
nacionalizam je predstavljao teškoću za lokalne fašističke pokrete u zemljama osvojenim i
okupiranim od strane Nemačke ili Italije, ili za one pokrete čija je sudbina zavisila od
pobede ove dve drţave nad njihovim sopstvenim vladama. U odgovarajućim slučajevima
(Flandrija, Holandija, Skandinavija) mogli su se poistovetiti sa Nemcima kao delom veće
tevtonske rasne grupe, ali je uobičajeniji stav (snaţno podrţavana od propagande dr
Gebelsa tokom rata), paradoksalno bio internacionalistički. Nemačka je bila posmatrana kao
jezgro i jedini garant jednog budućeg evropskog poretkaa sa uobičajenim pozivima na Karla
Velikog i antikomunizam; to je jedna faza u razvitku evropske ideje na kojoj istoričari
posleratne Evropske zajednice ne vole da se mnogo zadrţavaju. Nenemačke vojne jedinice,
koje su se borile pod nemačkom zastavom u Drugom svetskom ratu, najviše kao deo SS-a,
obično su naglašavale ovaj transnacionalni element.
S druge strane trebalo bi da bude isto tako očigledno da nisu svi nacionalizmi imali
simpatija prema fašizmu, i to ne samo zbog ambicije Hitlera, a u manjoj meri i Musolinija,
koje su pretile priličnom broju njih - npr. Poljacima i Ĉesima. Zaista, kao što ćemo videti
(poglavlje 5) u velikom broju zemalja će mobilizacija protiv fašizma proizvesti levičarski
patriotizam, posebno tokom rata, kada su otporom protiv sila Osovine rukovodili „narodni
frontovi“ ili vlade koje su obuhvatale čitav politički spektar, koji je isključivao samo fašiste i
njihove saradnike. Uopšteno govoreći, to da li će se neki lokalni nacionalizam naći na strani
fašizma zavisilo je od toga da li imao više da dobije ili da izgubi napredovanjem sila
Osovine, i od toga da li je njegova mrţnja prema komunizmu ili nekoj drugoj drţavi,
nacionalnosti ili etničkoj grupi (Jevrejima, Srbima), bila veća nego njegova nenaklonost
prema Nemcima ili Italijanima. Tako Poljaci, iako snaţno antiruski i antijevrejski
raspoloţeni, nisu u značajnijoj meri kolaborirali sa nacističkom Nemačkom, dok Litvanci i
neki od Ukrajinaca (iz onih delova okupiranih od SSSR-a 1939-1941,) jesu.
Zašto je liberalizam opadao između ratova, čak i u onim drţavama koje nisu
prihvatile fašizam? Zapadni radikali, socijalisti i komunisti, koji su ţiveli u ovom periodu
bili su skloni da ovu epohu globalne krize vide kao završnu agoniju kapitalističkog sistema.
Kapitalizam, dokazivali su oni, više ne moţe da sebi priušti luksuz da vlada pomoću
parlamentarne demokratije, i uz liberalne slobode, koje su, uzgred budi rečeno, obezbedile
političku bazu za umerene, reformističke radničke pokrete. Suočena sa nerešivim
ekonomskim problemima i/ili sa sve revolucionarnijom radničkom klasom, burţoazija je
sada morala da pribegne sili i prinudi, što će reći, nečemu kao što je fašizam.
 Kako će i kapitalizam i liberalna demokratija napraviti trijumfalan povratak 1945.
godine, lako je zaboraviti da postoji istinito jezgro u ovom gledanju, isto kao i poprilično
mnogo agitatorske retorike. Demokratski sistemi ne funkcionišu sem ako nema osnovnog
konsenzusa među većinom građana o prihvatljivosti njihove drţave i društvenog sistema,
108 DOBA KATASTROFA
ili bar ako nema spremnosti za pogađanje o kompromisnim rešenjima. To je za uzvrat,
znatno olakšano prosperitetom. U najvećem delu Evrope ovi uslovi jednostavno nisu bili
prisutni između 1918. godine i Drugog svetskog rata. Izgledalo je kao da predstoji socijalna
kataklizma, ili kao da se već dogodila. Strah od revolucije je bio takav da je u najvećem
delu istočne i jugoistočne Evrope, kao i delovima Mediterana, komunističkim partijama
jedva ikad dopušteno da izađu iz ilegale. Nepremostiv jaz između ideološke desnice i čak
umerene levice uništio je austrijsku demokratiju od 1930. do 1934. godine, mada je posle
1945. godine tačno u istom takvom dvopartijskom sistemu katolika i socijalista, u toj zemlji
demokratija cvetala (Seaton Watson, 1962, str. 184). Pod istom vrstom pritiska slomila se
tridesetih godina španska demokratija. Dramatičan je kontrast između toga i dogovorene
tranzicije od Frankove diktature do pluralističke demokratije u sedamdesetim godinama
veka.
Ono šansi za stabilnost kojih je bilo u takvim reţimima nisu mogle da preţive
veliku depresiju. Vajmarska republika propala je uglavnom zato što je Velika recesija
dovela do toga da je bilo nemoguće odrţavati prećutni sporazum između drţave, poslo-
davaca i organizovanih radnika, koji ju je odrţavao na površini. Industrija i vlada su
osećali da nemaju drugog izbora sem da nametnu stezanje kaiša u ekonomskoj i socijalnoj
sferi, a masovna nezaposlenost je učinila ostalo. Polovinom 1932. godine, naci-
onalsocijalisti i komunisti su među sobom podelili apsolutnu većinu nemačkih glasova, a
partije odane Vajmarskoj republici su svoj udeo smanjile na nešto više od trećine. Nasuprot
tome ne moţe se poreći da je stabilnost demokratskih reţima posle Drugog svetskog rata,
posebno Savezne Republike Nemačke, počivala na ekonomskom čudu tih decenija (videti
poglavlje 9). Tamo gde vlade imaju dovoljno za raspodelu tako da zadovoljavaju sve
traţioce, gde ţivotni standard većine građana u svakom slučaju postojano raste,
temperatura demokratske politike retko se diţe do grozničave visine. Tu teţe da
prevladaju kompromis i konsenzus, dok i najstrasniji vernici u obaranje kapitalizma nalaze
da je status kvo manje nepodnošljiv u praksi nego u teoriji, a čak najbeskompromisniji
pobornici kapitalizma smatraju prirodnim redovne pregovore sa sindikatima o povećanju
nadnica i raznim olakšicama.
Ipak, kako je pokazala sama Velika recesija, ovo je samo deo odgovora. Jedna vrlo
slična situacija - odbijanje organizovanih radnika da prihvate umanjenja izazvana
Depresijom - u Nemačkoj je dovela do kolapsa parlamentarne vladavine i konačno, do
imenovanja Hitlera kao šefa vlade, a u Britaniji samo do brze smene od jedne laburističke
do jedne (konzervativne) „nacionalne vlade“ unutar stabilnog i prilično neuzdrmanog
parlamentarnog sistema.27 Depresija nije automatski vodila ka suspenziji ili ukidanju
predstavničke demokratije, što je takođe očevidno iz njenih političkih posledica u SAD
(Ruzveltov Nju dil) i Skandinaviji (trijumf socijaldemokratije). Samo u Latinskoj Americi
gde su vlade najvećim delom zavisile od izvoza jedne ili dve siro-

27 Laburistička vlada se 1931. godine podelila po ovom pitanju, neki laburistički rukovodioci i

njihove liberalne pristalice su prešli na stranu konzervativaca, koji su lavinom glasova dobili izbore što
su usledili i udobno ostali na vlasti do maja 1940. godine.
 PAD LIBERALIZMA 109
vine, čije su cene kolabirale dramatično i naglo (videti poglavlje 3), recesija je prou-
zrokovala skoro trenutni i automatski pad svih vlada koje su postojale, kakve god da su
bile, uglavnom putem vojnih udara. Trebalo bi dodati i to da se od tada u Ĉileu i Kolumbiji
odigrala politička promena u suprotnom smeru.
Liberalna politika je u osnovi bila ranjiva, jer je za nju karakterističan oblik
vladavine, predstavnička demokratija, u to vreme retko bila ubedljiv način za upravljanje
drţavom, a stanje u Dobu katastrofa retko je garantovalo uslove koji bi demo- kratiju učinili
sposobnom da preţivi, a kamoli da bude delotvorna.
Prvi od ovih uslova bio je taj da bi demokratija trebalo da uţiva opštu saglasnost i
legitimitet. Sama demokratija počiva na toj saglasnosti, ali ona tu saglasnost ne stvara, osim
što u učvršćenim i stabilnim demokratijama redovno glasanje teţi tome da građanima da -
čak i onima u manjini - osećaj da izborni proces legitimiše vladu koja iz njega nastaje. Ali
svega je nekoliko međuratnih demokratija bilo dobro učvršćeno. U stvari, sve do početka
dvadesetog veka, demokratija je bila retkost izvan SAD i Francuske (videti Doba carstva,
poglavlje 4). Zaista, najmanje deset evropskih drţava posle Prvog svetskog rata su bile ili
potpuno nove, ili tako promenjene u odnosu na svoje prethodnike da nisu imale poseban
legitimitet pred svojim stanovnicima. Još manje je bilo stabilnih demokratija. Drţavna
politika u Doba katastrofa, najčešće je bila krizna politika.
Drugi uslov bio je određeni stepen kompatibilnosti između različitih delova
,,naroda“ čija je suverena izborna volja trebalo da odredi zajedničku vladu. Zvanična teorija
burţoaskog liberalnog društva nije priznavala „narod“ kao skup različitih grupa, zajednica,
i drugih kolektiviteta koji kao takvi imaju svoje interese, iako su to činili antropolozi,
sociolozi, i političari koji su se bavili praktičnim radom. Zvanično se narod, više jedan
teorijski koncept nego stvarna zajednica ljudskih bića, sastojao od skupa samostalnih
individua čiji su se glasovi sabirali u aritmetičke većine, i manjine, što se prenosilo na
izabrane skupštine u vidu većinskih vlada i manjinskih opozicija. Demokratija je mogla da
preţivi tamo gde je glasačka volja prelazila linije deoba u narodu, ili tamo gde je bilo
moguće da se podeljeni izmire, ili gde su konflikti među njima učinjeni neškodljivim.
Međutim, u epohi revolucije i radikalnih društvenih tenzija, vladalo je pravilo klasne borbe
prenete u politiku, a ne klasnog mira. Ideološka i klasna beskompromisnost mogla je da
ruši demokratsku vladavinu. Osim toga, nezgrapni mirovni ugovori posle 1918. godine
umnoţili su ono za šta, na kraju dvadesetog veka, znamo da je fatalni virus za demokratiju,
naime to je podela građana jedne drţave isključivo po etničko-nacionalnim ili religijskim
linijama (Glenny, 1992, str. 146-148), kao u ex-Jugoslaviji i Severnoj Irskoj. Tri etničko-
religijske zajednice koje glasaju kao jedinstveni blokovi, kao u Bosni; dve nepomirljive
zajednice kao u Alste- ru; šezdeset i dve političke partije od kojih svaka predstavlja po
jedno pleme ili klan, kao u Somaliji, ne mogu, kao što znamo, da obezbede temelje za jedan
demokratski politički sistem, već - sem ako neka od konkurentskih grupa ili neki spoljni
autoritet nisu dovoljno snaţni da uspostave (nedemokratsku) dominaciju - samo temelje za
nestabilnost i građanski rat. Propast tri multinacionalne carevine Austro-Ugarske, Rusije i
Turske zamenila je ove nadnacionalne drţave čije su vlade bile neutralne među brojnim
nacionalnostima nad kojima su vladale, mnogo većim brojem multinacionalnih drţava, od
kojih se svaka identifikovala sa jednom, ili najviše sa dve ili tri etničke zajednice unutar
svojih granica.
Treći uslov je taj da demokratske vlasti nisu morale da mnogo vladaju. Parlamenti
su uspostavljeni ne toliko da vladaju koliko da kontrolišu moć onih koji vlada
ju, a ta funkcija je još uvek očigledna u odnosima Kongresa i Predsedništva SAD. Parla-
menti su bili uređaji napravljeni kao kočnice, koji su se našli u situaciji da moraju da deluju
kao čitavi motori. Naravno, suverene skupštine, izabrane ograničenim, ali sve širim
glasačkim pravom, sve su više bile uobičajene od Doba revolucije nadalje, ali je
110 DOBA KATASTROFA
devetnaestovekovno burţoasko društvo pretpostavljalo da će se najveći deo ţivota
njegovih građana odvijati ne u sferi vlasti, već u sferi samoregulišuće ekonomije i u svetu
privatnih i nezvaničnih udruţenja („civilno društvo").28 Ono je izbegavalo teškoće
upravljanja vladom od strane izabranih skupština na dva načina: time što nije očekivalo
mnogo upravnog, pa čak ni zakonodavnog rada od svojih parlamenata, i time što je
smatralo da vlada - ili pre administracija - moţe da obavlja svoj posao bez obzira na
ćudljivosti parlamenata. Kao što smo videli (videti poglavlje 1) tela sastavljena od
nezavisnih, trajno postavljenih drţavnih činovnika postala su vaţno sredstvo za vladanje
modernim drţavama. Parlamentarne većine su bile bitne samo tamo gde su morale da se
donose ili odobravaju velike i protivrečne izvršne odluke, a organizovanje i odrţavanje
odgovarajuće mase pristalica je bio glavni zadatak rukovodilaca vlade, pošto obično u
parlamentarnim reţimima, sem u Amerikama, izvršna vlast nije bila direktno birana. U
drţavama sa ograničenim pravom glasa (tj. u onima u kojima se biračko telo sastoji
uglavnom od bogate, moćne i uticajne manjine) upravljanje je bilo olakšano time što je
postojao opšti konsenzus o tome šta čini njihov kolektivni interes („nacionalni interes"), da i
ne pominjemo resurse pokroviteljstva.
Dvadeseti vek umnoţio je prilike u kojima je postalo bitno da vlade vladaju. Ona
vrsta drţave koja se ograničavala na to da obezbedi osnovna pravila za biznis i civilno
društvo, kao i policiju, zatvore i oruţane snage koji drţe na odstojanju unutrašnje i
spoljašnje opasnosti, ona „drţava - noćni čuvar" iz političkog vica, postala je isto tako
zastarela kao „noćni čuvar" koji je inspirisao ovu metaforu.
Ĉetvrti preduslov bili su bogatstvo i blagostanje. Demokratije su se dvadesetih
godina rušile pod pritiskom revolucije ili kontrarevolucije (Mađarska, Italija, Portu- galija)
ili pod pritiskom nacionalnog konflikta (Poljska, Jugoslavija); u tridesetim godinama, rušile
su se pod pritiskom recesije. Dovoljno je samo uporediti političku atmosferu vajmarske
Nemačke ili Austrije iz dvadesetih godina sa onom atmosferom u Saveznoj Republici
Nemačkoj i Austriji posle 1945. godine da bi se u to uverilo. Ĉak su i nacionalni konflikti
bili manje nesavladivi, ukoliko se svaki manjinski političar mogao hraniti na zajedničkom
drţavnom valovu. U tome je bila snaga Agrarne partije u jedinoj pravoj demokratiji srednje
i istočne Evrope i Ĉehoslovačkoj: ona je nudila koristi i preko nacionalnih granica.
Tridesetih godina čak ni Ĉehoslovačka više nije mogla da odrţi na okupu Ĉehe, Slovake,
Nemce, Mađare i Ukrajince.
Pod ovakvim uslovima, demokratija je, s najvećom verovatnoćom, bila mehanizam
za formalizovanje podela među nepomirljivim grupama. Ona vrlo često uopšte ne stvara
stabilnu osnovu za demokratsku vladavinu, posebno kada se teorija o demokratskom
predstavništvu primeni u najstroţijim verzijama proporcionalnog sistema. 29 Tamo gde u
vremenima krize, nije moguća parlamentarna većina, kao u Nemačkoj (za

28 Osamdesete godine i na Zapadu i na Istoku su bile pune nostalgične retorike koja je tragala

za jednim potpuno nesprovodivim povratkom na idealizovani devetnaesti vek, čija je slika konstru-
isana na ovim pretpostavkama.
29 Sve su beskrajne permutacije demokratskih izbornih sistema - proporcionalnih ili drugačijih

- pokušaji da se osigura stabilna većina koja omogućava stabilnu vladavinu u političkim sistemima, što
oteţavaju samom svojom prirodom.
 PAD LIBERALIZMA 111
razliku od Britanije)30 preovladalo je iskušenje da se gleda na drugu stranu. Ĉak i u
stabilnim demokratijama političke podele koje sistem podrazumeva, mnogi građani
posmatraju pre kao troškove nego kao koristi od sistema. Sama politička retorika propagira
kandidate i partije kao predstavnike nacionalnog a ne samo uskog partijskog interesa. U
vremenima krize troškovi sistema izgledaju neizdrţljivi, a koristi neizvesne.
U ovakvim okolnostima, lako je shvatiti da je parlamentarna demokratija u
zemljama naslednicama starih carstava, kao i u većem delu Mediterana i Latinske Amerike,
bila slaba biljka na stenovitom tlu. Najsnaţniji argument u njenu korist, da je loša kakva
jeste, bolja nego bilo koji alternativni sistem, sam po sebi je mlak. Između ratova on je tek
retko zvučao realistično i ubedljivo. Ĉak su ga i njegovi pobornici izgovarali sa prigušenim
samopouzdanjem. Povlačenje demokratije je izgledalo neizbeţno, kao što su čak i u SAD
ozbiljni, ali nepotrebno sumorni posmatrači primetili da se „To moţe dogoditi ovde“
(Sinkler Luis, Ovde se to ne moţe dogoditi 1935). Niko nije ozbiljno predviđao ili očekivao
njenu posleratnu renesansu, a još manje njen povratak, makar i kratkotrajan, kao
preovlađujućeg oblika vladavine širom globusa u ranim devedesetim godinama. Za one
koji se u ovo vreme osvrću na period između dva svetska rata, propast liberalnih političkih
sistema moţe da izgleda samo kao kratak prekid u njihovom vekovnom osvajanju planete.
Naţalost, kako se novi milenijum primiče, neizvesnosti kojima je okruţena politička
demokratija ne izgledaju baš tako udaljeno. Na nesreću svet moţe da opet stupi u jedan
period u kome prednosti političke demokratije neće izgledati tako očigledne kao što su
izgledale između 1950. i 1990. godine.

30 U Britaniji je odbijanje da se uvede bilo kakav oblik proporcionalnog sistema („pobed- nik

dobija sve“) favorizovalo dvopartijski sistem, i marginalizovalo ostale partije - kao što je posle Prvog
svetskog rata bio slučaj sa nekada dominantnom Liberalnom partijom, i pored toga što je ona nastavila
da dobija postojanih 10 procenata glasova (ovo je još uvek bio slučaj 1992. godine) . U Nemačkoj,
proporcionalni sistem nije, mada je blago favorizovao veće partije, posle 1920. godine nijednoj od pet
velikih i dvanaestak malih grupacija dao više od trećine mesta (sem nacistima 1932. godine). U odsustvu
većine, ustav je (privremenoj) izvršnoj vlasti pruţao mogućnost vanrednih ovla- šćenja, tj. suspenzije
demokratije.
Peto poglavlje Protiv zajedničkog neprijatelja

Sutra za mlade, pesnik u eksploziji kao bombe,

Šetnje kraj jezera, zima savršene zajednice;
Sutra biciklističke trke
kroz predgrađe u letnje veče: ali danas borba...
V. H. Odn (Auden) Španija 1937. godine (Prevod M. Pavlović)

Draga Mama, od svih ljudi koje poznajem ti ćeš to najviše osećati, tako
moje poslednje misli idu ka tebi. Nemoj kriviti nikoga drugog za moju smrt, jer
sam ja sam izabrao svoju sudbinu.
Ne znam šta da ti pišem, jer, iako mi je glava bistra, ne mogu da nađem
prave reči. Zauzeo sam svoje mesto u Oslobodilačkoj vojsci i umirem kada je sunce
slobode već počelo da sija... Biću streljan sa još dvadeset i tri druga.
Posle rata moraš da traţiš svoje pravo na penziju. Pustiće te da uzmeš
moje stvari iz zatvora, samo sam zadrţao Tatinu potkošulju, jer ne ţelim da me
hladnoća natera da drhtim...
Još jednom ti kaţem zbogom. Hrabro!
Tvoj sin Spartako

Spartako Fontanot (Spartaco Fontanot) metalski radnik, star dvadeset tri

godine, član grupe Misaka Manučijana iz francuskog pokreta otpora
1944. godina (Lettere, str. 306)

I
Istraţivanja javnog mnjenja čedo su Amerike iz tridesetih godina, jer je u biti
proširivanje „ispitivanja uzorka“ na politiku od strane istraţivača trţišta počelo sa
Dţordţom Galupom 1936. godine. Među ranim rezultatima te nove tehnike je jedan koji bi
zapanjio sve američke predsednike pre Frenklina Ruzvelta, i začudiće sve one čitaoce koji
su rasli posle Drugog svetskog rata. Kada su u januaru 1939. godine, pita
li Amerikance koga bi ţeleli za pobednika, ako bi rat izbio između Sovjetskog Saveza i
Nemačke, 83 odsto je prednost davalo sovjetskoj pobedi, prema 17 procenata koji su bili za
Nemačku (Miller, 1989, str. 283-184). U veku kojim je dominirala konfrontacija između
antikapitalističkog komunizma, koji je predstavljao SSSR, i antikomunističkog kapitalizma
čiji je glavni pobornik i primer bila Amerika, ništa ne izgleda nenormalnije nego ova izjava
simpatije, ili bar naklonosti, prema rodnom domu svet
 PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 113

ske revolucije, data širom jedne snaţno antikomunističke zemlje, čija je privreda bila
prepoznatljivo kapitalistička. Tim više što je Staljinova tiranija po opštoj saglasnosti, u to
vreme bila u svom najgorem izdanju.
Ta istorijska situacija je sigurno bila izuzetna i srazmerno kratkotrajna. Trajala je
maksimalno uzevši, od 1933. godine (kada su SAD zvanično priznale SSSR) do 1947.
godine (kada su se dva ideološka tabora međusobno konfrontirala kao neprijatelji u
„hladnom ratu“), ali je realnije smatrati da je trajala od 1935. do 1945. godine. Drugim
rečima određivali su je uspon i pad Hitlerove Nemačke (1933-1945) (videti poglavlje 4),
protiv koje su se SAD i SSSR udruţile jer su u njoj videle veću opasnost nego što su je
videle jedna u drugoj.
Razlozi zbog kojih su to uradili, idu daleko izvan dosega konvencionalnih
međunarodnih odnosa, a to je ono što je učinilo tako značajnim ovo neprirodno svrstavanje
drţava i pokreta u stroj koji je najzad vodio i dobio Drugi svetski rat. Konačno, ono što je
stvorilo savez protiv Nemačke je bila činjenica da to nije bila bilo kakva nacionalna drţava
koja ima razloga da bude nezadovoljna svojom situacijom, već takva drţava čije su politika
i ambicije bile određene njenom ideologijom. Ukratko, to je bila fašistička sila. Sve dok se ta
činjenica drţi po strani ili ne uvaţava, uobičajene kalkulacije Realpolitik se dobro drţe.
Nemačkoj se moglo suprotstavljati, ili se traţiti pomirenje sa njom, ili njena protivteţa, ili
ako zatreba, sa njom se moglo tući, u zavisnosti od interesa drţavne politike neke zemlje i
opšte situacije. I stvarno, u jednom ili drugom trenutku između 1933. i 1941. godine svi
ostali veliki igrači u međunarodnoj igri su postupali sa Nemačkom u skladu sa takvim
kalkulacijama. London i Pariz su popuštali Berlinu (tj. nudili su ustupke na račun nekog
drugog), Moskva je u zamenu za teritorijalne dobitke svoj stav protivljenja zamenila
stavom neutralnosti koji je bio od pomoći za Nemačku, pa čak su Italija i Japan, koje su
interesi svrstali uz Nemačku, našli da im njihov interes govori da ostanu izvan prvih etapa
Drugog svetskog rata. Desilo se to da je logika Hitlerovog rata najzad u rat uvukla sve njih
kao i SSSR.
Kako su prolazile tridesete godine postajalo je sve jasnije da je u pitanju nešto više
od relativne ravnoteţe snaga između drţava od kojih se sastojao međunarodni (tj.
prvenstveno evropski) sistem. Zaista, politika na Zapadu, od SSSR-a preko Evrope do obe
Amerike - najbolje se moţe razumeti ne kao takmičenje drţava, već kao jedan
međunarodni građanski rat. Kao što ćemo videti, to nije najbolji način da se razume
politika u Afroaziji i na Dalekom istoku, kojom su više dominirale činjenice kolonijalizma
(videti poglavlje 7). A kako se ispostavilo, presudne linije razdvajanja u ovom ratu nisu bile
povučene između kapitalizma kao takvog i komunističke socijalne revolucije, već između
ideoloških porodica: potomaka osamnaestovekovne Prosvećenosti i velikih revolucija,
uključujući očigledno i rusku, na jednoj strani, i njihovih protivnika na drugoj strani.
Ukratko, granica nije išla između kapitalizma i komunizma, nego između onog što bi
devetnaesti vek nazvao „progresom" i ,,reakcijom“ - samo što ovi nazivi više nisu bili baš
podesni.
To je bio međunarodni rat, jer je u suštini u većini evropskih zemalja pokrenuo ista
pitanja. To je bio građanski rat, jer su granice između profašističkih i anti-faši- stičkih snaga
išle kroz svako društvo. Nije postojao nijedan period u kome je manje vredeo patriotizam,
u smislu lojalnosti građana prema vladi svoje drţave. Kada se Drugi svetski rat završio, u
najmanje deset starih evropskih zemalja su vlade vodili ljudi koji su na njegovom početku
(ili u slučaju Španije, na početku Građanskog rata) bili pobunjenici, politički izgnanici, ili
bar osobe koje su sopstvene vlade smatrale nemoralnim
 114 DOBA KATASTROFA
i nelegitimnim. Muškarci i ţene, koji su često poticali iz srca političke klase svojih zemalja,
izabrali su lojalnost komunizmu umesto vernosti svojoj sopstvenoj drţavi. „Kem- bridţki
špijuni" ili Zorgeov špijunski krug, čije je praktično dejstvo verovatno bilo veće, samo su
dve od mnogih grupa.31 S druge strane, izmišljen je poseban naziv „kvisling" - zasnovan na
imenu jednog norveškog naciste - da bi se opisale političke snage unutar drţava koje je
Hitler napao, snage koje su više iz ubeđenja nego iz koristi, odabrale da se pridruţe
neprijatelju svoje zemlje.
To je vaţilo čak i za ljude koje je pokretao patriotizam a ne globalna ideologija. Jer
je sada i tradicionalni patriotizam bio podeljen. Snaţno imperijalistički i antikomunistički
orijentisani konzervativci kao Vinston Ĉerčil, ili ljudi reakcionarnog katoličkog porekla kao
De Gol, izabrali su borbu protiv Nemačke, ne zbog posebnog animoziteta prema fašizmu,
već zbog ,,une certaine idee de la France“ ili „određene ideje o Engleskoj". Pa čak i za takve
kakvi su bili ova dvojica, angaţman je mogao biti deo jednog međunarodnog građanskog
rata, zbog toga što njihov koncept patriotizma nije nuţno bio i koncept njihovih vlada.
Odlazeći za London i objavljujući 18. juna 1940. godine da „Slobodna Francuska" s njim na
čelu nastavlja da se bori protiv Nemačke, De Gol je izvršio akt pobune protiv legitimne
francuske vlade, koja je na ustavom propisan način odlučila da prekine rat, a koju je u toj
odluci skoro sigurno podrţavala većina Francuza toga vremena. Nema sumnje da bi Ĉerčil,
u takvoj situaciji, reagovao na isti način. Da je Nemačka dobila rat, njega bi njegova vlada
smatrala izdajnikom, onako kako je njihova zemlja smatrala Ruse koji su se borili sa Nemci-
ma protiv SSSR-a. Baš onako kao što su Slovaci i Hrvati, čije su zemlje zadobile svoj prvi
osećaj (ograničene) drţavne nezavisnosti kao sateliti Hitlerove Nemačke posma- trajući
prošlost na ideološkoj osnovi, smatrali vođe svojih drţava iz vremena rata domoljubivim
herojima ili fašističkim kolaborantima: pripadnici oba naroda borili su se na dve strane.32
Ono što je povezivalo sve ove nacionalne podele u jedinstveni globalni rat, i
međunarodni i građanski, bio je uspon Hitlerove Nemačke. Ili tačnije rečeno, marš ka
osvajanju i ratu u kome je učestvovao savez tri drţave - Nemačke, Italije i Japana, čiji je
centralni stub postala Hitlerova Nemačka. A Hitlerova Nemačka je bila i okrutnije i
izrazitije posvećena uništenju vrednosti „zapadne civilizacije" iz Doba revolucije, i
sposobnija da sprovede svoj varvarski plan. Potencijalne ţrtve Japana, Nemačke i Italije su
posmatrale kako drţave iz saveza koji će kasnije biti nazvan „Osovina" odlučno napreduju
u svojim osvajanjima, ka ratu koji je od 1931. godine izgledao neizbeţan. Kao što glasi
fraza: „Fašizam znači rat". Japan je 1931. godine napao Mandţuriju i tamo uspostavio
marionetsku drţavu. Sledeće, 1932. godine, Japanci su okupirali Kinu severno od Velikog
kineskog zida i iskrcali se u Šangaju. Hitler je 1933. godine došao na vlast u Nemačkoj, sa
programom koji nije pokušavao da prikrije. U Austriji je 1934. godine kratki građanski rat
uklonio demokratiju i uveo polufašistički reţim koji se uglavnom odlikovao time što se
opirao integraciji

31 Tvrdilo se da je Zorgeova informacija, zasnovana na najpouzdanijim izvorima, da Japan ne

namerava da napadne SSSR krajem 1941. godine, omogućila Staljinu da prebaci vaţna pojačanja na
Zapadni front u vreme kada su Nemci bili na obodima Moskve. (Deakin and Storry, 1964, poglavlje 13;
Andrevv and Gordievsky, 1991, str. 281-282).
32 Međutim, ovo ne bi trebalo da se koristi za opravdavanje zverstava počinjenih od obe strane,

koja su, u slučaju hrvatske drţave 1942-1945, sigurno, a verovatno u slučaju slovačke drţave, bila veća od
zverstava njihovih protivnika, i u svakom slučaju neodbranjiva.
 PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 115

u Nemačku i što je (uz svojevremenu italijansku podršku) porazio nacistički udar u kome je
ubijen austrijski premijer. Godine 1935. Nemačka je otkazala mirovne ugovore i ponovo se
pojavila kao velika vojna i pomorska sila, ponovo je zadobila (putem plebiscita) region Sara
na svojoj zapadnoj granici i prezrivo se povukla iz Društva naroda. Iste godine, Musolini je
s jednakim prezrenjem prema međunarodnom mnjenju, napao Etiopiju, koju je Italija
nastavila da osvaja i okupira kao koloniju 1936. i 1937. godine, nakon čega je i Italija
raskinula svoje članstvo u Društvu. U 1936. godini, Nemačka je ponovo stekla Rajnsku
oblast, a vojni udar u Spaniji je, uz otvorenu pomoć i intervenciju i Italije i Nemačke
pokrenuo veliki sukob, Španski građanski rat, o kome će više biti reči u narednom tekstu.
Ove dve fašističke zemlje su stupile u formalni savez, Osovinu Rim - Berlin, dok su
Nemačka i Japan zaključili „Anti- Kominterna pakt“. Japan je 1937. godine napao Kinu, što
nije bilo iznenađenje, i tako krenuo kursem otvorenog ratovanja koje neće prestati do 1945.
godine. U 1938. godini Nemačka je otvoreno osećala da je došlo vreme za osvajanje.
Austrija je bila napadnuta i anektirana u martu, bez oruţanog otpora, a posle raznih pretnji,
Minhenski sporazum je u oktobru raskomadao Cehoslovačku i njene velike delove predao
Hitle- ru, opet mirnim putem. Ostatak je okupiran u martu 1939. godine, što je ohrabrilo
Italiju, koja nekoliko meseci nije pokazivala imperijalne ambicije, da okupira Albaniju.
Skoro odmah potom je poljska kriza, još jedna koja je izrasla iz nemačkih teritorijalnih
zahteva, paralisala Evropu. Iz nje je proizašao evropski rat 1939-1941. godine, koji je
prerastao u Drugi svetski rat.
Međutim, još jedna stvar je upletala konce nacionalnih politika u jedinstvenu
internacionalnu mreţu: to je bila konzistentna i sve spektakularnija slabost liberalno- -
demokratskih drţava (koje su bile i pobednici Prvog svetskog rata); njihova nesposobnost
ili nevoljnost da deluju, pojedinačno ili u savezu, ne bi li se oduprle napredovanju svojih
neprijatelja. Kao što smo videli, kriza liberalizma je bila ono što je dava
lo snagu argumentima kako fašizma tako i autoritarnoj vladavini (videti poglavlje 4).
Minhenski sporazum iz 1938. godine savršeno pokazuje ovu kombinaciju samopouzdane
agresije na jednoj strani, straha i ustupaka na drugoj strani, što je razlog zašto je za čitave
generacije sama reč ,,Minhen“ u političkom diskursu Zapada, postala sinonim za
kukavičko povlačenje. Minhenska sramota, koju su skoro odmah osetili, čak i oni koji su
potpisali sporazum, nije samo u tome što je Hitleru uručen jeftin trijumf, već u opipljivom
strahu od rata koji je sporazumu prethodio, pa čak i opipljivijem osećaju olakšanja da je rat
izbegnut po svaku cenu. Priča se da je francuski premijer prezrivo mrmljao „Bande de cons“
kada je na povratku u Pariz očekivao da će, nakon što je otpisao ţivot jednog saveznika
Francuske, biti izviţdan, a dočekali su ga samo oduševljeni pozdravi. Popularnost SSSR-a, i
odbijanje da se kritikuje ono što se tamo dešavalo, dolazila je uglavnom usled doslednog
protivljenja ove drţave nacističkoj Nemačkoj, tako različitog od oklevanja Zapada. Tim je
veći šok bio pakt sa Nemačkom u avgustu 1939. godine.

II
Mobilizacija svih snaga pristalica borbe protiv fašizma, tj. protiv nemačkog
tabora, stoga je bila trostruki poziv: na jedinstvo svih političkih snaga kojima je u zajed¬
ničkom interesu bio otpor napredovanju Osovine, poziv na stvarnu politiku otpora i
poziv za stvaranje vlada spremnih da takvu jednu politiku sprovedu. U stvarnosti,
 116 DOBA KATASTROFA

trebalo je više od osam godina da se ta mobilizacija postigne, deset, ako datiramo početak
trke ka svetskome ratu u 1931. godinu. Jer, odgovor na ova tri poziva je neizbeţno bio
neodlučan, prigušen ili pomešan.
Poziv na antifašističko jedinstvo je na više načina, verovatno mogao da dobije
najneposredniji odgovor, pošto je fašizam javno pretio time da uništi liberale raznih vrsta,
socijaliste i komuniste, bilo kakve demokratske kao i sovjetske reţime bez razlike. Kako
kaţe stara engleska poslovica, oni su svi morali da se drţe zajedno, ako nisu hteli da vise
odvojeno (they had ali to hang together if they did not want to hang separate^). Komunisti,
koji su dotada bili najveća snaga razdora na prosvećenoj levici, koji svoju vatru nisu
koncentrisali (kao što je to, naţalost, karakteristično za političke radikale) ne protiv
očiglednog neprijatelja, već protiv najbliţih takmaca, pre svega protiv socijaldemokrata
(videti poglavlje 2), promenili su kurs tokom osamnaest meseci otkako se Hitler popeo na
vlast i preobratili su se u najsistematičnije, i kao i obično, najefikasnije pobornike
antifašističkog jedinstva. To je uklonilo najveću prepreku jedinstvu levice, mada ne i
duboko ukorenjene uzajamne sumnje.
U suštini ova strategija koju je (u vezi sa Staljinom) iznela Komunistička inter-
nacionala (koja je kao svog generalnog sekretara izabrala Georgi Dimitrova, Bugarina čije je
hrabro javno prkošenje nacističkim vlastima tokom suđenja za paljevinu Rajhstaga 1933.
godine naelektrisalo antifašiste svuda po svetu)33 je bila strategija koncentričnih krugova.
Ujedinjene snage radništva („jedinstveni front“) bi formirale temelj za širi izborni i politički
savez sa demokratama i liberalima („Narodni front“). Kako se napredovanje Nemačke
nastavljalo, komunisti su dalje od toga zamišljali čak i jedno veće proširivanje u „Nacionalni
front“ svih onih, koji su bez obzira na ideologiju i politička verovanja, posmatrali fašizam
kao prvenstvenu opasnost. Ovo proširivanje antifašističkog saveza preko političkog centra
ka desnici - „pruţanje ruku katolicima" kod francuskih komunista, ili spremnost kod
britanskih da prigrle ozloglašenog antikomunističkog huškača Vinstona Ĉerčila - naišlo je
na veći otpor kod tradicionalne levice sve dok ga na kraju nije nametnula logika rata.
Međutim, savez centra i levice je imao političkog smisla, pa su osnovani „Narodni frontovi“
u Francuskoj (koja je prokrčila put ovom izumu) i Španiji, koji su suzbili lokalne ofanzive
desnice, i dobili dramatične izborne pobede u Španiji (februar 1936) i u Francuskoj (maj
1936).
Ove pobede dramatizovale su cenu nesloge u prošlosti, jer su ujedinjenje izborne
liste centra i levice dobile značajnu parlamentarnu većinu - ali i pored toga što su pokazale
upadljivo pomeranje raspoloţenja unutar levice u korist Komunističke partije, naročito u
Francuskoj, one nisu ukazivale na bilo kakvo ozbiljno proširivanje političke podrške za
antifašizam. U stvari, trijumf francuskog Narodnog fronta, koji je doveo do prve francuske
vlade koju je ikada vodio jedan socijalist, intelektualac Leon Blum (1872-1950), postignut je
uz pomoć porasta od jedva jedan odsto u odnosu na ujedinjene radikalsko-socijalističko-
komunističke glasove iz 1932. godine, a izborni

33 Za mesec dana nakon Hitlerovog dolaska na vlast, zgrada nemačkog parlamenta u Berlinu je

misteriozno izgorela. Nacistički reţim je odmah optuţio Komunističku partiju i ikoristio priliku da je
zabrani. Komunisti su optuţili naciste da su radi toga organizovali poţar. Uhapšeni su i suđeni jedan
neuravnoteţeni holandski usamljenik sa simpatijama prema revoluciji, Van der Lubbe, kao i vođa
komunističke parlamentarne grupe i tri Bugarina koja su u Berlinu radila za Kominternu. Van der Lubbe
je sigurno bio umešan u paljevinu, četvorica uhapšenih komunista sigurno nisu, a očigledno nije bila ni
umešana KPD. Tekuća istoriografska produkcija ne podrţava sugestiju o nacističkoj provokaciji.
 PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 117

trijumf španskog Narodnog fronta uz pomoć neznatno veće promene, ali takve pri kojoj je
još uvek skoro polovina glasača bila protiv nove vlade (i sa desnicom nešto jačom nego
ranije). Ipak, ove pobede su ulivale nadu, čak i euforiju, u lokalne radničke i socijalističke
pokrete, što nije vaţilo za britansku Laburističku partiju, uzdrmanu recesijom i političkom
krizom 1931. godine - bila se tada smanjila na okrajak od pedeset mesta u Parlamentu - a
koja četiri godine kasnije nije uspela da sasvim povrati glasove iz vremena pre recesije, ili
ne mnogo više od polovine svojih poslaničkih mesta iz 1929. godine. Između 1931. i 1935.
godine broj konzervativnih glasova opao je tek sa 61 na 54 procenta. Takozvana
„nacionalna" vlada Britanije kojom je od 1937. godine nadalje rukovodio Nevil Ĉemberlen,
koji je postao sinonim za „popuštanje" Hitle- ru, počivala je na solidnoj podršci većine.
Nema razloga pretpostavljati, da rat nije izbio 1939. godine i da su izbori odrţani 1940.
godine, kao što je trebalo da budu, da ih konzervativci ne bi opet komotno dobili. Zaista,
osim u većem delu Skandinavije gde su socijaldemokrati snaţno napredovali, u zapadnoj
Evropi tridesetih godina nije bilo znakova za bilo kakvo ozbiljno pomeranje glasačkog tela
ka levici, a bilo je nekih prilično masovnih pomeranja ka desnici u onim delovima istočne i
jugoistočne Evrope gde su se još uvek odrţavali izbori. Postojao je snaţan kontrast između
starog i novih svetova. U Evropi se nije desilo ništa poput dramatičnog pomaka od
republikanaca ka demokratama (broj glasova za njihovog predsedničkog kandidata je
narastao sa petnaest do šesnaest na skoro dvadeset i osam miliona glasova u toku četiri
godine) 1932. godine, a mora se reći, da je u pogledu broja glasova, Franklin D. Ruzvelt
dostigao svoj vrhunac 1932. godine, čak i pored toga što mu (na iznenađenje svih sem
naroda) zamalo nije uspelo da ga dostigne 1936. godinu.
Zato je antifašizam organizovao tradicionalne protivnike desnice, ali nije uvećao
njihov broj; lakše je mobilisao manjine nego većine. Među tim manjinama, intelektualci i
oni koji su se bavili umetnošću su bili posebno otvoreni za njegov poziv (osim jedne
knjiţevne struje koja je bila inspirisana nacionalističkom i antidemokrat- skom desnicom -
videti poglavlje 6), jer je arogantno i agresivno neprijateljstvo nacionalsocijalizma prema
vrednostima civilizacije kako su dotada poimane, bilo momentalno jasno u oblastima koje
su njih zanimale. Nacistički rasizam je odmah doveo do masovnog egzodusa jevrejskih i
levičarskih naučnika koji su se rasuli širom ostatka sveta tolerancije. Nacistička odbojnost
prema intelektualnim slobodama je po svoj prilici skoro trenutno počistila trećinu
predavača sa nemačkih univerziteta. Napadi na „modernističku" kulturu, javno spaljivanje
„jevrejskih" i drugih nepoţeljnih knjiga, počeli su bukvalno čim je Hitler stupio u vladu.
Međutim, iako su obični građani mogli da osuđuju neka od brutalnijih varvarstava tog
sistema - koncentracione logore i svođenje Jevreja (koji su obuhvatali sve one koji su imali
makar jednog jevrejskog dedu ili babu) na izdvojenu potklasu bez ikakvih prava -
iznenađujuće veliki broj građana je ta varvarstva video, u najgorem slučaju, kao ograničeno
odstupanje. Na kraju krajeva, koncentracioni logori su još uvek bili pre svega sredstvo za
zastrašivanje potencijalne komunističke opozicije i zatvori za kadrove subverzije, što je bio
cilj za koji su mnogi konvencionalni konzervativci imali izvesne simpatije, a kada je rat
izbio u svima njima nije bilo više od 8000 ljudi. (Njihova ekspanzija u univers
conentrationnaire terora, torture i smrti za stotine hiljada, pa i milione ljudi, desila se tokom
rata.) A sve do rata, kako god da je odnos prema Jevrejima bio varvarski, još uvek je
izgledalo da nacistička politika pre zamišlja „konačno rešenje" za „jevrejski problem" kao
masovno proterivanje nego kao masovno istrebljenje. Sama Nemačka je apolitičnom posma
traču izgledala kao jedna stabilna zemlja, koja je zapravo u privrednom procvatu, sa
popularnom vladom, premda sa nekim neprivlačnim osobinama. Oni koji su čitali knjige,
uključujući i Firerovu sopstvenu Mein Kampf, verovatno su bolje prepoznavali, u
krvoločnoj retorici rasističkih agitatora i lokalizovanoj torturi i ubijanju u Dahauu i
118 DOBA KATASTROFA
Buhenvaldu, pretnju čitavom svetu koja se zasnivala na odlučnom poništavanju civilizacije.
Zapadni intelektualci (mada u to vreme samo deo studenata, koji su se tada preteţno
sastojali od sinova „uglednih" srednjih klasa i njihovih budućih pripadnika) bili su stoga
prvi socijalni sloj koji je tridesetih godina masovno mobilisan protiv fašizma. Ipak je to bio
prilično malobrojni sloj, mada neobično uticajan, naročito zbog toga što je obuhvatao
novinare, koji su u nefašističkim zemljama Zapada, odigrali ključnu ulogu u tome da se čak
i konzervativniji čitaoci i donosioci odluka uzbune oko prirode nacionalsocijalizma.
Konkretna politika otpora usponu fašističkog tabora je, da ponovimo, na papiru
bila jednostavna i logična. Trebalo je ujediniti sve zemlje protiv agresora (Društvo naroda je
pruţalo za to potencijalni okvir), ne činiti im ustupke, i pomoću pretnje, ili ako je
neophodno, stvarnom zajedničkom akcijom, odvratiti ih ili poraziti. Komesar za spoljne
poslove SSSR-a Maksim Litvinov, od sebe je napravio zagovornika ove „kolektivne
bezbednosti“. Lakše rečeno nego učinjeno. Glavna prepreka je bila ta, da su onda kao i
sada, čak i one drţave koje su imale zajedničke strahove i sumnje prema agresoru, imale
druge interese koji su ih delili, ili koji su mogli da se iskoriste za to da ih podele.
Nije jasno koliko je bila vaţna najočiglednija podela, ona između Sovjetskog
Saveza koji je u teoriji bio posvećen tome da posvuda zbaci burţoaske reţime i okonča
njihova carstva, i drugih zemalja, koje su sada SSSSR videle kao inspiratora i podstre- kača
subverzije. Dok su vlade - sve one glavne su priznale SSSR posle 1933. godine - uvek bile
spremne da nađu zajednički jezik sa Sovjetima kada je to odgovaralo njihovim namerama,
neki od njihovih članova i ustanova su nastavili da boljševizam smatraju značajnim
neprijateljem, u duhu hladnog rata posle 1945. godine. Doduše britanske obaveštajne
sluţbe su bile izuzetak po tome što su se usredsredile na crvenu pretnju do te mere da je
sve do sredine tridesetih godina nisu napuštali kao glavni cilj (Andrevv, 1985, str. 530).
Međutim mnogi konzervativci, posebno u Britaniji, osećali su da bi najbolje od svih rešenja
bio nemačko-sovjetski rat, koji bi oslabio, a moţda i uništio oba neprijatelja, a ni uništenje
boljševizma od strane pomoću oslabljene Nemačke ne bi bila loša stvar. Suviše je očigledno
ogromno oklevanje zapadnih vlada da stupe u efektivne pregovore sa Crvenom drţavom,
čak i 1938-1939. godine, kada više niko nije poricao hitnost stvaranja antihitlerovskog
saveza. U stvari je strah od toga da ne bude ostavljen da se sam suprotstavi Hitleru bilo ono
što je konačno nagnalo Staljina, koji je od 1934. godine bio nepokolebljivi pobornik saveza
sa Zapadom protiv Hitlera, u pakt Staljin - Ribentrop avgusta 1939. godine, pomoću koga
se nadao da zadrţi SSSR izvan rata, dok Nemačka i zapadne sile ne bi iscrpli jedni druge,
na korist njegove drţave, koja je tajnim klauzulama pakta, zadobila veliki deo zapadnih
teritorija što ih je Rusija izgubila posle revolucije. Taj proračun se pokazao pogrešnim, ali je,
kao i neuspeh pokušaji da se stvori zajednički front protiv Hitlera, pokazao podele između
drţava koje su učinile mogućnim neobičan uspon nacističke Nemačke između 1933. i 1939.
godine, koji bukvalno nije naišao na otpor.
Osim toga, geografija, istorija i privreda su vladama pruţale različita viđenja sveta.
Evropski kontinent kao takav, bio je od malog ili nikakvog interesa za Japan ili SAD, čije su
politike bile pacifičke i američke, ili za Britaniju koja je još uvek bila anga
 PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 119

ţovana u svojoj svetskoj imperiji i u globalnoj pomorskoj strategiji, mada je bila suviše slaba
da odrţi i jednu i drugu. Zemlje istočne Evrope stisnute između Nemačke i Rusije, što je
očigledno određivalo njihovu politiku, posebno onda kada su (kako se ispostavilo) zapadne
sile bile nesposobne da ih zaštite. Nekoliko njih je dobilo bivše ruske teritorije posle 1917.
godine, i zato su, iako neprijateljske prema Nemačkoj, davale otpor bilo kakvom
antinemačkom savezu koji bi vratio Ruse na njihove zemlje. Pa ipak, kako je pokazao Drugi
svetski rat, jedini efikasan antifašistički savez bio je onaj koji je uključivao SSSR. Što se tiče
privrede, zemlje kao Britanija koje su znale da su Prvi svetski rat vodile iznad svojih
mogućnosti, ustuknule su pred troškovima naoruţanja. Ukratko, postojao je veliki jaz
između toga da se sile Osovine prepoznaju kao glavna opasnost i toga da se nešto u vezi s
tim učini.
Liberalna demokratija (koja po definiciji nije postojala na fašističkoj ili autoritarnoj
strani) proširivala je taj jaz. Ona je usporavala ili sprečavala donošenje političkih odluka,
posebno u SAD, a nesumnjivo je vođenje nepopularne politike činila teškim, a ponekad i
nemogućim. Nema sumnje da su neke vlade koristile to kao opravdanje za svoju mlitavost,
ali primer SAD pokazuje da čak ni jedan snaţan i popularan predsednik kao F. D. Ruzvelt
nije bio kadar da protiv raspoloţenja svog biračkog tela sprovede svoju antifašističku
spoljnu politiku. Da nije bilo Perl Harbura i Hitlerove objave rata, SAD bi skoro sigurno
nastavile da se drţe podalje od Drugog svetskog rata. Nije jasno u kojim okolnostima bi u
njega ušle.
Pa ipak ono što je slabilo odlučnost ključnih evropskih demokratija, Francuske i
Velike Britanije, nije toliko bio politički mehanizam demokratije, koliko uspomena na Prvi
svetski rat. To je bila rana koja je bolela i glasače i vlade, jer je uticaj tog rata bio i bez
presedana i opšti. I za Francusku i za Britaniju, taj uticaj je što se tiče ljudskih (mada ne i
materijalnih) gubitaka bio daleko veći nego što se pokazalo za Drugi svetski rat (videti
poglavlje 1). Još jedan takav rat je morao da se izbegava po svaku cenu. Rat je svakako bio
poslednje od svih političkih rešenja.
Oklevanje da se pođe u rat ne sme se brkati sa odbijanjem da se bori, mada je
potencijalni borbeni moral Francuza, koji su stradali više od bilo koje druge zaraćene
zemlje, svakako bio oslabljen traumom Prvog svetskog rata. Niko nije išao u Drugi svetski
rat pevajući, pa čak ni Nemci. Na drugoj strani neograničeni (nereligij- ski) pacifizam, iako
prilično popularan u Britaniji tridesetih godina, nikad nije bio masovni pokret i iščezao je
1940. godine. Uprkos priličnoj toleranciji prema onima koji su iz verskog razloga odbijali
sluţenje vojnog roka u Drugom svetskom ratu, broj onih koji su zahtevali svoje pravo da
odbiju da se bore bio je mali (Calvocoressi, 1987, str. 63).
Na nekomunističkoj levici, koja se posle 1918. godine čak i više emotivno
predavala mrţnji prema ratu i militarizmu nego što je to činila (teorijski) pre 1914. godine,
zalaganje za mir po svaku cenu bilo je gledište manjine, čak i u Francuskoj gde je bilo
najjače. U Britaniji je Dţordţ Lensberi (Lansbury), pacifista koji se slučajem izbornog
holokausta, našao na čelu Laburističke partije posle 1931. godine, bio je efikasno i brutalno
uklonjen iz vodstva 1935. godine. Za razliku od francuske vlade Narodnog fronta 1936-
1938. godine, koju je predvodio socijalist, britanski laburisti se mogu kritikovati ne zbog
nedostatka čvrstine prema fašističkim agresorima, već zbog toga što su odbijali da podrţe
neophodne vojne mere kojima se otpor čini delo- tvornim, kao što su naoruţanje i
regrutacija. Isto tako mogu se kritikovati i komunisti, za koje pacifizam nikad nije bio
iskušenje.
 Levica je stvarno bila u škripcu. S jedne strane snaga antifašizma je bila ta koja je
mobilisala one koji su strahovali od rata, i zbog onog prošlog i zbog neznanih uţasa
sledećeg rata. To da fašizam znači rat bio je ubedljiv razlog za borbu protiv njega. S druge
strane, otpor fašizmu koji ne predviđa upotrebu oruţja nije mogao da uspe. Štaviše, nada
120 DOBA KATASTROFA
da će kolektivna ali miroljubiva čvrstina dovesti nacističku Nemačku, ili čak Musolinijevu
Italiju, do kolapsa počivala je na iluzijama o Hitleru i o navodnim snagama opozicije
unutar Nemačke. U svakom slučaju mi koji smo proţiveli ta vremena znali smo da će biti
rata, čak i dok smo skicirali neubedljiva scenarija kojima bi se on izbegao. Mi smo - istoričar
isto moţe da se poziva na svoje sećanje - očekivali da se borimo u sledećem ratu, a
verovatno i da poginemo. A kao antifašisti znali smo da kada dođe do toga nemamo drugi
izbor do da se borimo.
Međutim, političke dileme levice ne mogu se upotrebiti za objašnjenje neuspe- ha
vlada, ako ni zbog čeg drugog, ono zbog toga što efikasne pripreme za rat nisu zavisile od
rezolucija koje su usvajane (ili nisu usvajane) na partijskim kongresima; pa čak, u periodu
od nekoliko godina, ni od straha od izbora. Pa ipak vlade, a posebno francuska i britanska,
takođe su bile nepopravljivo zastrašene Velikim ratom. Francuska je iz njega izašla do kraja
iscrpena, a još uvek potencijalno manja i slabija sila od poraţene Nemačke. Protiv vaskrsle
Nemačke, Francuska nije bila ništa bez saveznika, a jedine evropske zemlje koje su imale
interesa da se udruţe sa Francuskom, Poljska i drţave - naslednice Habzburga, bile su očito
suviše slabe za takvu svrhu. Francuzi su uloţili svoj novac u liniju utvrđenja („Maţino
linija11 nazvana po ubrzo zaboravljenom ministru), za koju su se nadali da će odvratiti
napad Nemaca mogućim gubicima poput onih na Verdenu (videti poglavlje 1). Preko toga,
Francuzi su mogli samo da gledaju na Britaniju i posle 1933. godine, na SSSR.
Britanske vlade su bile podjednako svesne svoje temeljne slabosti. Finansijski, oni
sebi nisu mogli priuštiti još jedan rat. Strateški, više nisu imali mornaricu sposobnu da
istovremeno operiše na tri velika okeana i na Mediteranu. U isto vreme, problem koji ih je
stvarno brinuo nije bilo to što se događalo u Evropi, već to kako da odrţe na okupu,
očigledno nedovoljnim snagama, globalnu imperiju koja je geografski bila veća neko ikada
pre, ali isto tako očevidno i na ivici raspada.
Tako su obe zemlje znale da su same suviše slabe da odbrane status kvo uspo-
stavljen 1919. godine po njihovoj meri. Takođe su obe znale da je ovaj status kvo bio
nestabilan, i da ga je nemoguće odrţati. Nijedna od njih nije imala šta da dobije iz još
jednog rata, a mnogo toga je imala da izgubi. Očigledna i logična politika je bila prego-
varanje sa oţivelom Nemačkom, da bi se uspostavio trajniji evropski obrazac, a ovo je
značilo, van svake sumnje, praviti ustupke sve većoj nemačkoj snazi. Na nesreću,
preporođena Nemačka je bila zemlja Adolfa Hitlera.
Takozvana politika „popuštanja11 je imala tako loš publicitet od 1939. godine da se
moramo prisetiti kako se razumnom ona činila tolikim zapadnim političarima koji nisu bili
antinemački u srţi ili antifašisti iz principa, a posebno u Britaniji, gde promene na
kontinentalnoj mapi, naročito u „udaljenim zemljama o kojima malo znamo11 (kako je
Ĉemberlen rekao za Ĉehoslovačku 1938. godine), nisu podizale pritisak. (Francuzi su
razumljivo bili daleko nervozniji u vezi sa bilo kojom inicijativom u korist Nemačke, koja se
pre ili kasnije mora okrenuti protiv njih, ali Francuska je bila slaba.) Moglo se sa sigurnošću
proricati, da će Drugi svetski ijat uništiti britansku privredu i rasturiti velike delove
Britanske imperije. I stvarno, to je ono što se desilo. Mada je to bila cena koju su socijalisti,
komunisti, oslobodilački pokreti u kolonijama i pred-
OD 1914. GODINE DO PADA SSSR-a

Sarajevo: Nadvojvoda Franc Ferdinand od Austrije i njegova ţena napuštaju Gradsku vijećnicu na svom
putu ka atentatu, koji je izazvao Prvi svetski rat.

Polja smrti u Francuskoj, kako su ih videli samrtnici: kanadski vojnici između kratera
od granata, 1918. godine.
OD 1914. GODINE DO PADA SSSR-a

Sarajevo: Nadvojvoda Franc Ferdinand od Austrije i njegova ţena napuštaju Gradsku vijećnicu na svom
putu ka atentatu, koji je izazvao Prvi svetski rat.

Polja smrti u Francuskoj, kako su ih videli samrtnici: kanadski v ojnici između kratera
od granata, 1918. godine.
Polja smrti u Francuskoj, kako su ih videli preţiveli: ratno groblje, Chalon- sur-Marne.

Rusija 1917: vojnici sa revolucionarnim zastavama („Proleteri svih zemalja, ujedinite se!“).
Oktobarska revolucija: slika Lenjina („velikog vođe proletarijata 44) na radničkim zastavama piše „Sva
vlast Sovjetima44.

Svetska revolucija, kako je prikazana na

sovjetskom prvomajskom posteru oko 1920.
godine. Na crvenoj zastavi koja je zaokruţila
planetu, piše „Proleteri svih zemalja, ujedinite
se!“
Traumatična posleratna inflacija, čija uspomena još opseda Nemačku: nemačka
novčanica od dvadeset miliona maraka (juli 1923).

Put u veliku depresiju: krah Vol strita 1929. godine.

Ljudi bez posla: nezaposleni Britanci u tridesetim godinama.

Dvojica vođa fašizma: Adolf Hitler (1889-1945) i Benito Musolini (1883-1945) imali su mnogo čemu da se
smeju 1938. godine.
Duče: mladi italijanski fašisti marširaju pred Musolinijem.

Firer: nacistički miting u Nirnbergu.

Španski građanski rat 1936-1939: anarhistička milicija u Barseloni, na improvizova- nom oklopnom
vozilu.

Fašizam koji pobeđuje? Adolf Hitler osvajač Evrope

1940-1941. godine, u okupiranom Parizu. Drugi svetski rat: američki boing „leteća tvrđava“
bombarduje Berlin.
Drugi svetski rat: tenkovi. Sovjetska oklopna vozila napadaju u najvećoj tenkovskoj bici u istoriji, Kursk
1943. godine.

Rat neboraca: London gori, 1940. godine.

Rat neboraca: Hirošima posle atomske bombe, 1945. godine.
 Rat neboraca: spaljeni Drezden, 1945. godine.

Rat neboraca: Hirošima posle atomske bombe, 1945. godine.

Rat otpora: Josip Broz (Maršal Tito), 1892-1980, tokom
partizanske borbe za oslobođenje Jugoslavije.

Imperija pred pad:

britanski ratni poster.
 Posl
e
impe
rije:
Pre
mije
r
Indi
ra
Gan
di
(191
7-
1984
)
pred
vodi
para
du
na
Dan
neza
Imperija koja propada: Alţir pred sticanje nezavisnosti od Francuske, 1961. godine.
visn
osti u Nju Delhiju.
HLADNI RAT: PROJEKTILI SPREMNI ZA APOKALIPSU

Američka krstareća raketa.

Silos za sovjetsku SS raketu.

Podeljena dva sveta: Berlinski zid (1961-1989) odvaja kapitalizam i „realni socijalizam 44 u blizini
Brandenburške kapije.

Treći svet vri: pobunjenička armija Fidela Kastra ulazi u oslobođenu Santa Klaru pred uzimanje vlasti na
Kubi, 1. januara 1959. godine.
Geriljerosi: pobunjenici u El Salvadoru osamdesetih godina pripremaju ručne granate.

Od gerile Trećeg sveta do studenata Prvog sveta: demonstracije protiv rata u Vijetnamu, Grosvenor skver,
London, 1968. godine.
Socijalna revolucija u ime Boga: Iran 1979. godine, prvi veliki pokret dvadesetog veka koji je odbacio i
tradicije 1789. i tradicije 1917. godine.

Hladni rat se završava: čovek koji ga je okončao, Mihail Sergejevič Gorbačov, generalni sekretar KPSS
(1985-1991).
Kraj Hladnog rata: Berlinski zid pada, 1989. godine.

Kraj evropskog komunizma: Staljin se uklanja iz Praga.

 PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 121

sednik F. D. Ruzvelt bili isuviše spremni da plate za poraz fašizma, ne zaboravimo da je ona
bila preterana sa tačke gledišta racionalnih britanskih imperijalista.
Pa ipak kompromis i pregovaranje sa Hitlerovom Nemačkom nisu bili mogući, jer
su politički ciljevi nacionalsocijalizma bili iracionalni i neograničeni. Ekspanzija i agresija su
bili ugrađeni u taj sistem, i sem ako se unapred ne prihvati napredovanje nacista, to jest ako
se ne izabere neodupiranje nacistima, rat je bio neizbeţan, bolje pre nego kasnije. Otuda
centralnu ulogu u formiranju politike tridesetih godina igra ideologija: ako je ona
određivala ciljeve nacističke Nemačke, ona je isključivala real politik (realnu politiku) za
drugu stranu. Oni koji su shvatali da ne moţe biti kompromisa sa Hitlerom, što je bila
realna procena situacije, to su činili iz potpuno nepragma- tičnih razloga. Oni su smatrali
fašizam kao u principu i a priori nepodnošljivim, ili su (kao u slučaju Vinstona Ĉerčila) bili
nošeni jednom jednako a priori idejom o tome za šta se njihova zemlja i imperija ,,zalaţe“ i
šta ne moţe da ţrtvuje. Paradoks Vinstona Ĉerčila bio je u tome što je ovaj veliki romantik -
čiji su politički sudovi bili skoro uvek pogrešni o svakoj stvari od 1914. godine - bio realan
jedino po pitanju Nemačke.
I obratno, politički realisti koji su bili za popuštanje, bili su potpuno nerealni u
svojoj proceni situacije, čak i kada je nemogućnost da se ugovori nekakav sporazum sa
Hitlerom postala očigledna svakom razumnom posmatraču 1938-1939. godine. To je bio
razlog za crnu tragikomediju od marta do septembra 1939. godine, koja se okončala ratom
koji niko nije ţeleo u tom trenutku a niti ga je iko ţeleo na tom mestu (čak ni Nemačka), i
koji je u stvari Britaniju i Francusku ostavio bez ideje o tome šta bi one, kao strane u ratu,
trebalo da rade, sve dok ih blitzkrieg 1940. godine nije zbrisao. Suočeni sa dokazima koje su
i sami prihvatali, popustljivci u Britaniji i Francuskoj još uvek nisu mogli da se uzmu u
pamet i da ozbiljno pregovaraju o savezu sa SSSR-om, bez čega se rat nije mogao ni odloţiti
ni dobiti, i bez čega su garancije protiv nemačkog napada koje je Nevil Ĉemberlen iznenada
i nehajno razbacao po istočnoj Evropi, - a da nije, što moţe da izgleda neverovatno,
konsultovao, pa čak ni adekvatno informi- sao SSSR - bile arčenje papira. London i Pariz
nisu ţeleli da se bore, već u najboljem slučaju da odvrate napadača pokazivanjem snage. To
Hitleru ni za trenutak nije izgledalo uverljivo, pa uostalom ni Staljinu, čiji su pregovarači
uzalud zahtevali predloge o zajedničkim strateškim operacijama na Baltiku. Ĉak i dok su
nemačke armije marširale u Poljsku, vlada Nevila Ĉemberlena je još uvek bila spremna da
se nagodi sa Hitlerom, kao što je Hitler računao (Watt, 1989, str. 215).
Hitler se preračunao, a zapadne drţave su objavile rat, ne zbog toga što su njihovi
drţavnici tako hteli, već zbog toga što je Hitlerova sopstvena politika posle Minhena
pomrsila račune popustljivcima. On je bio taj koji je protiv fašizma mobili- sao dotada
neopredeljene mase. U suštini je nemačka okupacija Ĉehoslovačke u martu 1939. godine
britansko javno mnjenje preorijentisala na otpor, i tako naterala neodlučnu vladu da nešto
učini; to je zauzvrat nateralo na akciju francusku vladu koja nije imala drugog izbora sem
da se pridruţi svom jedinom delotvornom savezniku. Prvi put je borba protiv Hitlerove
Nemačke više ujedinjavala nego što je delila Britance, ali
- dosada - bez učinka. Kada su Nemci brzo i nemilosrdno uništili Poljsku i podelili njene
ostatke sa Staljinom, koji se povukao u na propast osuđenu neutralnost, na Zapadu je za
„laţnim ratom“ usledio neubedljiv mir.
Nijedna vrsta realpolitike ne moţe da objasni politiku popustljivaca posle Minhena.
Jednom kada je rat izgledao dovoljno verovatan - a ko je u njega sumnjao 1939. godine? -
jedina stvar koju je trebalo uraditi bilo je spremati se za njega što je
moguće efikasnije, a to nije rađeno. Jer Britanija, čak i Cemberlenova Britanija, sigurno nije
bila spremna da prihvati Evropu u kojoj dominira Hitler pre nego što je do toga došlo, čak
122jeDOBA
iako nakonKATASTROFA
pada Francuske bilo ozbiljnih pristalica toga da se pregovara o miru - tj. da se
prihvati poraz. Ĉak i u Francuskoj, gde je pesimizam koji je bio na ivici defetizma bio daleko
uobičajeniji među političarima i vojnicima, vlada nije bila spremna da se preda, niti je to
učinila sve dok armija nije propala u junu 1940. godine. Njihova politika je bila mlaka jer niti
su smeli da slede logiku politike sile, niti apri- ori ubeđenja onih borbenih, za koje ništa nije
moglo da bude vaţnije od borbe protiv fašizma (kao fašizma ili kao Hitlerove Nemačke) ili
onih antikomunista za koje bi „Hitlerov poraz značio propast onog autoritarnog reţima koji
predstavlja glavni bedem protiv komunističke revolucije11 (Thierry Maulnier, 1938, citirano
prema Ory, 1976, str. 24). Nije lako reći šta je određivalo delovanje ovih drţavnika, jer njih
nije pokretao samo intelekt, već i predrasude, nade i strahovi koji su neosetno iskrivljavali
njihovu predstavu o svetu. Bile su prisutne uspomene na Prvi svetski rat i sumnje u sebe
kod političara koji su gledali svoje liberalno demokratske političke sisteme i privrede u
nečemu što zapravo moţe biti konačno povlačenje; stanje duha tipičnije za kontinent nego
za Britaniju. Postojala je istinska nesigurnost u tome da li u takvim okolnostima nepred-
vidljivi rezultati uspešne politike otpora mogu da opravdaju previsoku cenu koju bi ta
politika mogla da iziskuje. Jer, na kraju krajeva, za većinu britanskih i francuskih političara,
najbolje što bi se moglo postići bilo je očuvanje ne mnogo zadovoljavajućeg i verovatno
neodrţivog status kvoa. A iza toga se postavljalo pitanje nije li, ako je status kvo ionako
osuđen na propast, fašizam bolji od njegove alternative, socijalne revolucije i boljševizma.
Da je jedini oblik fašizma koji se nudio bio od italijanske vrste, malo koji bi konzervativni ili
umereni političar oklevao. Ĉak je i Vinston Ĉerčil bio proitalijanski raspoloţen. Problem je
bio taj da se nisu suočavali sa Musolinijem, nego sa Hitlerom. Ipak, nije bez značaja to da se
glavna nada tolikih vlada i diplomata u tridesetim godinama sastojala u tome da se Evropa
stabilizuje time što će se naći zajednički jezik sa Italijom, ili što će se bar Musolini odvojiti od
saveza sa svojim učenikom. To nije funkcionisalo, čak i pored toga što je sam Musolini bio
dovoljno realan da zadrţi izvesnu slobodu delovanja sve dok, u junu 1940. godine, nije
pogrešno, ali ne sasvim bez osnova, zaključio da su Nemci pobedili i onda je sam objavio
rat.

III
Dakle, pitanja oko kojih su se vodile borbe, bilo unutar drţava, bilo među njima,
bila su transnacionalna. Nigde to nije bilo jasnije nego u Španskom građanskom ratu 1936-
1939. godine, koji je postao kvintesencijalni izraz ovog globalnog sukoba.
Iz današnje perspektive moţe da se čini iznenađujućim da je ovaj sukob momen-
talno mobilisao simpatije i levice i desnice u Evropi i u Amerikama, a posebno među
zapadnim intelektualcima. Španija je bila periferni deo Evrope i njena istorija je bila uporno
isključivana iz ostatka kontinenta od koga ju je odvajao zid Pirineja. Ona je od Napo-
leonovih vremena izbegavala evropske ratove i izbeći će Drugi svetski rat. Počev od ranog
devetnaestog veka tamošnja zbivanja nisu bila predmet stvarnog interesovanja evropskih

34 Španija je zadrţala uporište u Maroku, što su osporavala lokalna berberska plemena, koja su

takođe davala španskoj vojsci strašne borbene jedinice, kao i neke afričke teritorije dalje na jugu, na koje
su svi zaboravili.
 PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 123

vlada, mada su SAD izazvale jedan kratak rat 1898. godine protiv nje da bi joj opljačkale
poslednje ostatke šesnaestovekovne svetske imperije, Kubu, Portoriko i Filipine. 34 U stvari,
nasuprot verovanjima generacije kojoj pripada ovaj pisac, Spanski građanski rat nije bio
prva faza Drugog svetskog rata, a pobeda generala Franka, koji kao što smo videli čak ni ne
moţe da se opiše kao fašista, nije imala značajne svetske posledice. Ona je samo zadrţala
Španiju (i Portugaliju) u izolaciji od ostatka sveta tokom sledećih trideset godina.
Pa ipak nije slučajnost to što je domaća politika jedne notorno iznimne i sebi
dovoljne zemlje postala simbol globalne borbe tridesetih godina. Oni su pokrenuli temeljna
pitanja svog vremena: na jednoj strani su bili demokratija i socijalna revolucija budući da je
Španija bila jedina evropska drţava spremna za erupciju; na drugoj, po svojoj
beskompromisnosti jedinstven, tabor kontrarevolucije ili reakcije, koji je nadahnula
Katolička crkva koja je odbacivala sve ono što se u svetu dogodilo posle Martina Lute- ra.
Vrlo je zanimljivo, da pre građanskog rata ozbiljniji značaj nisu imale niti partije
promoskovskog komunizma ni one inspirisane fašizmom, jer je Španija išla svojim
ekscentričnim putem i ka anarhističkoj ultralevici i ka karlističkoj ultradesnici. 35
Dobronamerni liberali, antiklerikalci i masoni u za latinske zemlje karakterističnom
devetnaestovekovnom stilu, koji su od Burbona preuzeli vlast 1931. godine, niti su mogli da
zadrţe socijalno vrenje španske sirotinje i na selu i u gradu, niti da ga dezaktiviraju
efikasnim (pre svega agrarnim) reformama. Njih su 1933. godine odbacile konzervativne
vlade čija je represivna politika prema agitaciji i lokalnim pobunama, kao što je ustanak
rudara u Asturiji 1934. godine, naprosto pomogla da naraste potenijalni revolucionarni
pritisak. U ovoj fazi je španska levica otkrila kominternov- ski Narodni front, za šta je
podstrek stigao iz susedne Francuske. Ideja da sve partije treba da formiraju jedinstven
izborni front protiv desnice imala je smisla za levicu koja nije baš znala šta da radi. Ĉak su i
anarhisti, u svom poslednjem masovnom uporištu na svetu, bili skloni da zatraţe od svojih
pristalica da počine burţoaski greh glasanja na izborima, što su dotada odbacivali kao
nedostojno pravog revolucionara, mada se u stvari nijedan anarhista nije okaljao
kandidovanjem na izborima. U februaru 1936. godine Narodni front je zadobio malu, a
nikako sveobuhvatnu većinu, i zahvaljujući svojoj koordinaciji, značajnu većinu u
španskom parlamentu ili Kortesu. Ova pobeda nije toliko stvorila jednu efikasnu levičarsku
vladu, koliko jednu pukotinu, kroz koju je nagomilana lava društvenog nezadovoljstva
mogla da pokulja. Ovo je bilo sve očiglednije u narednim mesecima.
U ovoj fazi, pošto je ortodoksna desničarska politika omanula, Španija se vratila
jednom obliku politike koji je izmislila, i koji je postao karakterističan za iberijski svet: to je
bio pronunciamento, ili vojni udar. Baš kao što je španska levica pronašla sebe gledajući
preko nacionalnih granica na Narodni front, tako se španska desnica primakla fašističkim
silama. Ovo se nije desilo toliko preko lokalnog umerenog fašističkog pokreta, Falange, već
posredstvom Crkve i monarhista za koje je razlika između podjednako bezboţnih liberala i
komunista bila mala, i za koje nije bilo mogućnosti za kompromis ni sa jednima od njih.
Italija i Nemačka su se nadale da izvuku neku moralnu a moţda i političku korist iz
desničarske pobede. Španskim generalima koji

35 Karlizam je bio pokret vatrenih i ultratradicionalističkih monarhista, sa snaţnom seljačkom

podrškom, uglavnom u Navari. Karlisti su se borili u građanskim ratovima 1830-ih i 1870-ih godina
podrţavajući jednu granu španske kraljevske porodice.
su počeli ozbiljno da planiraju puč posle izbora, bila je potrebna finansijska podrška i
praktična pomoć, o čemu su pregovarali sa Italijom.
124 DOBA KATASTROFA
Međutim, trenuci demokratske pobede i političke mobilizacije masa nisu idealni za
vojne udare, čiji se uspeh zasniva na konvenciji da civili, da i ne pominjemo neangaţovane
delove vojnih snaga, prihvataju signale pučista, baš kao što pučisti čiji signali nisu
prihvaćeni, mirno priznaju svoj neuspeh. Klasični pronunciamen- to je igra koja se najbolje
igra kada su mase po strani, ili kada su vlade izgubile legitimitet. Ovi uslovi nisu postojali u
Španiji. Generalski puč od 17. jula 1936. godine uspeo je u nekim gradovima, a u drugim ga
je dočekao strastveni otpor naroda i snaga lojalnih Republici. Pučisti nisu uspeli da osvoje
dva glavna španska grada, uključujući i prestonicu, Madrid. Zato je u nekim delovima
Španije puč ubrzao socijalnu revoluciju koju je nameravao da preduhitri. U celoj Španiji
pretvorio se u razvučeni građanski rat ustavne i zakonito izabrane vlade Republike, koja je
sada bila proširena tako da je obuhvatala socijaliste, komuniste, pa čak i neke anarhiste, ali
koja je nelagodno ţivela u divljem braku sa snagama masovne pobune koje su porazile puč,
protiv pobunjenih generala koji su se predstavljali kao nacionalistički krstaši protiv
komunizma. Najmlađi, a politički najinteligentniji među generalima, Francisko Franko i
Bahamonde (1892-1975) postao je vođa novog reţima, koji je tokom rata postajao autoritarna
drţava, sa jednom jedinom partijom - desničarskim konglomeratom koji se pruţao od
fašizma do starih monarhista i karlističkih ultraša, pod apsurdnim imenom Španska
Tradicionalistička Falanga. Ali obema stranama u građanskom ratu je bila potrebna
podrška. Obe su se obraćale potencijalnim zaštitnicima.
Reakcija antifašističkog mnjenja na ustanak generala je bila trenutna i spontana, za
razliku od reakcije antifašističkih vlada, koja je bila izrazito opreznija, čak kada su snaţno
podrţavale Republiku, kao SSSR i vlada Narodnog fronta koja je tek došla na vlast u
Francuskoj. (Italija i Nemačka su svojoj strani odmah poslale oruţje i ljude.) Francuska je
ţelela da pomogne, i davala je neku (sluţbeno ,,demantovanu“) pomoć Republici, sve dok
nije bila prisiljena na zvaničnu politiku ,,nemešanja“ unutrašnjim podelama i od strane
britanske vlade, koja je bila duboko neprijateljska prema nečemu što je videla kao
napredovanje socijalne revolucije i boljševizma na Iberijskom poluostrvu. Mnjenje srednje
klase i konzervativaca na Zapadu generalno je delilo ovaj stav, premda se nije (osim
Katoličke crkve i profašista) vatreno poistovećivalo sa generalima. Rusija, iako čvrsto na
strani Republike, takođe se pridruţila Sporazumu o nemešanju, čiji cilj, sprečavanje
nemačke i italijanske pomoći generalima, niko nije očekivao, ili ţeleo da bude postignut, i
koji se zbog toga „kretao od dvosmislenosti do hipokrizije11 (Thomas, 1977, str. 395). Od
septembra 1936. godine nadalje, Rusija je svesrdno, mada ne baš sluţbeno, slala ljudstvo i
materijal kao podršku Republici. Nemešanje, što je značilo samo to da su Britanija i
Francuska odbijale da išta učine u vezi sa masovnom intervencijom sila Osovine u Španiji, i
čineći tako odrekli su se Republike, učvršćujući i fašiste i antifašiste u preziru prema ovim
zemljama. To je mnogo podiglo prestiţ SSSR-a, jedine sile koja je pomogla legitimnu vladu
Španije i komunista unutar i izvan zemlje, ne samo zbog toga što su oni organizovali
međunarodnu pomoć, već što su se ubrzo postavili kao kičma oruţanih snaga Republike.
Još pre nego što su Sovjeti mobilisali svoje resurse, svi su, od liberala pa do krajnjih
granica levice odmah shvatili špansku borbu kao svoju. Kako je najbolji engleski pesnik
decenije W. H. Odn (Auden) pisao:
 PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 125

Na tom sušnom kvadratu, odlomku vrele Afrike,

pripojenom tako surovo inventivnoj Evropi,
Na toj visoravni izrovanoj rekama,
Preteče utvare naše groznice su precizne i ţive.

I više od toga: tu i samo tu, beskrajno odstupanje levice zaustavili su muškarci i ţene koji su
se oruţjem borili protiv napredovanja desnice. Još pre nego što je Komunistička
internacionala počela da organizuje internacionalne brigade (njihovi prvi kontingenti su
stigli u svoje buduće baze sredinom oktobra), zapravo pre nego što su se prve organizovane
dobrovoljačke jedinice pojavile na frontu (one iz italijanskog liberalno- -socijalističkog
pokreta Giustizia e Liberta - „Pravda i sloboda11), već se izvestan broj stranih dobrovoljaca
borio za Republiku. Konačno je preko četrdeset hiljada mladih stranaca iz preko četrdeset
drţava16 došlo da se bori a mnogi od njih i da poginu u jednoj zemlji o kojoj većina njih nije
znala ništa više nego kako ona izgleda u školskom atlasu. Značajno je da se ne više od
hiljadu dobrovoljaca borilo na Frankovoj strani (Thomas, 1977, str. 980). Radi informacije
čitalaca koji su odrasli u moralnom miljeu poznog dvadesetog veka, mora se dodati da to
nisu bili ni plaćenici, niti, osim u vrlo malom broju slučajeva, avanturisti. Oni su se borili za
ideale.
Sada je teško prisetiti se šta je Španija značila za liberale i levičare koji su proţive- li
tridesete godine, mada za mnoge među nama preţivelima, koji smo doţiveli biblijsku
starost, ona ostaje jedina politička stvar, koja čak i iz današnje perspektive, izgleda onako
čista i snaţna kao što je bila 1936. godine. Danas se čini da to pripada preistorijskoj prošlo-
sti, čak i u Španiji. U to vreme se onima koji su se borili protiv fašizma izgledalo da je
Španija centralni front njihove borbe, jer jedino tamo akcija u toku dve i po godine nikada
nije prestajala, jedino tamo su mogli učestvovati kao pojedinci, ako ne u uniformi, onda
prikupljanjem novca, pomaganjem izbeglicama, i beskrajnim kampanjama za vršenje priti-
ska na sopstvene vlade pilećeg srca. A postepeno, ali očigledno nepovratno napredovanje
nacionalista, i predvidljivi poraz i smrt Republike, učinili su samo to da je potreba za stva-
ranjem saveza protiv svetskog fašizma postala očajnički neophodna.
Jer je Španska republika, uprkos svim našim simpatijama i (nedovoljnoj) pomoći
koju je dobila, od početka vodila defanzivnu borbu protiv poraza. U retrospektivi je jasno
da je do toga došlo usled njenih sopstvenih slabosti. Po standardima narodnih ratova
dvadesetog veka, dobijenih ili izgubljenih, republikanski rat 1936-1939. godine, uz sav svoj
heroizam, slabo se kotira; delom zbog toga što Republika nije ozbiljno upotrebila ono
moćno oruţje protiv nadmoćnih konvencionalnih snaga, a to je gerilsko ratovanje - što je
čudan propust u zemlji koja je ovom obliku neredovnog ratovanja dala ime. Za razliku od
nacionalista, koji su imali jedinstveno vojno i političko rukovodstvo, Republikanci su ostali
politički podeljeni, a - uprkos komunističkom doprinosu - nisu stekli jedinstvenu vojnu
volju i stratešku komandu, sve dok nije bilo prekasno. Najbolje što su mogli bilo je da s
vremena na vreme odbace potencijalno fatalne ofanzive druge strane, tako produţavajući
rat koji se zapravo mogao efikasno okončati zauzimanjem Madrida u novembru 1936.
godine.

16 Među njima je bilo otprilike 10 000 Francuza, 5 000 Nemaca i Austrijanaca, 5000 Poljaka i

Ukrajinaca, 3 350 Italijana, 2800 Amerikanaca, 2000 Britanaca, 1500 Jugoslovena, 1500 Čeha, 1000 Mađara,
1000 Skandinavaca i izvestan broj ostalih. 2-3000 Rusa teško da mogu biti klasifi- kovani kao dobrovoljci.
Za oko 7000 njih se smatra da su bili Jevreji (Thomas, 1977, str. 982-984; Paucker, 1991, str. 15).
16 Moţda se plašio da bi entuzijastičko učešće komunista u francuskom i britanskom anti-

fašističkom ratu moglo da se Hitleru učini kao znak Staljinove tajne sumnjičavosti, i tako da bude izgovor
za napad.
 U to vreme, teško da je Španski građanski rat izgledao kao dobar znak za poraz
fašizma. U spoljnoj politici, on je bio minijaturna verzija evropskog rata, koji se vodio
126 DOBA
između KATASTROFA
fašističkih i komunističkih drţava, od kojih su ove potonje bile primetno opreznije i
manje odlučne nego one prve. Zapadne demokratije ostale su nesigurne u svemu osim u
svojoj politici nemešanja. U unutrašnjoj politici, to je bio rat u kome se mobilizacija desnice
pokazala daleko efikasnijom od mobilizacije levice. Završio se potpunim porazom, sa
stotinama hiljada mrtvih, stotinama hiljada izbeglica u onim zemljama koje bi ih primile,
uključujući i većinu preţivelih intelektualnih i umetničkih talenata Španije, koji su se uz
vrlo retke izuzetke, svrstali uz Republiku. Komunistička internacionala je mobilisala sve
svoje velike talente za Špansku republiku. Budući maršal Tito, oslobodilac i vođa
komunističke Jugoslavije, iz Pariza je organizovao bujicu regruta za internacionalne
brigade; Palmiro Toljati, vođa italijanskih komunista, praktično je rukovodio neiskusnom
Španskom komunističkom partijom, i bio je među posled- njima koji će pobeći iz zemlje
1939. godine. Kominterna nije uspela, i to je znala, kao i SSSR, koji je poslao neke od svojih
najimpresivnijih vojnih umova da sluţe u Španiji (npr. buduće maršale Konjeva,
Malinovskog, Voronova, Rokosovskog, i budućeg komandanta sovjetske mornarice,
admirala Kuznjecova).

IV
Pa ipak, Španski građanski rat je anticipirao i pripremio oblik za snage koje će,
nekoliko godina posle Frankove pobede, uništiti fašizam. On je anticipirao i politiku u
Drugom svetskom ratu, onaj jedinstveni savez nacionalnog fronta koji se pruţao od
patriotskih konzervativaca do socijalnih revolucionara, koji je istovremeno bio i za poraz
neprijatelja nacije, i za socijalnu regeneraciju. Jer Drugi svetski rat, za one na pobednič- koj
strani, nije bio samo rat do vojne pobede, već - čak i u Britaniji i SAD - rat za bolje društvo.
Niko nije sanjao o posleratnom povratku na 1939. godinu - niti na 1928. ili 1918. godinu,
onako kao što su drţavnici posle Prvog svetskog rata sanjali o povratku u svet iz 1913.
godine. Britanska vlada, predvođena konzervativcem Vinstonom Ĉerči- lom, obavezala se,
u sred očajničkog rata, na ostvarivanje sveobuhvatne drţave blagostanja (ili „drţave
društvene brige“) i pune zaposlenosti. Nije bila slučajnost da je izveštaj Beveridţ, koji je sve
to preporučivao, obelodanjen u najcrnjoj od svih godina očajničkog ratovanja Britanije:
1942. godine. Posleratni planovi SAD samo se uzgred bave problemom kako da načine
nemogućnim novog Hitlera. Pravi intelektualni napori posleratnih planera bili su posvećeni
tome da se nauči lekcija iz Velike recesije i tridesetih godina, tako da se ove ne mogu
ponovo desiti. Što se tiče pokreta otpora u zemljama koje su sile Osovine porazile i
okupirale, samo se po sebi razumevalo da su neodvojivi oslobođenje i socijalna revolucija,
ili bar veliki preobraţaj. Osim toga, širom prethodno okupirane Evrope, istočne i zapadne,
vlade iste vrste su se pojavljivale iz pobede: administracije nacionalnog jedinstva bazirane
na svim snagama koje su se protivile fašizmu, bez ideoloških razlika. Prvi i jedini put u
istoriji, komunistički ministri su u većini evropskih drţava sedeli pored konzervativnih,
liberalnih ili socijaldemokratskih ministara, što je doduše, situacija kojoj nije bilo suđeno da
dugo traje.
Ĉak i pored toga što ih je zajednička pretnja primakla jedne drugima, ovo zadi-
vljujuće jedinstvo suprotnosti, Ruzvelta i Staljina, Ĉerčila i britanskih socijalista, De Gola i
francuskih komunista, bilo bi nemoguće bez izvesnog labavljenja neprijateljstava i
uzajamnih sumnji između pobornika i protivnika Oktobarske revolucije. Španski
 PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 127

građanski rat je olakšao ovu veliku nagodbu. Ĉak ni antirevolucionarne snage nisu mogle
da zaborave da je španska vlada sa liberalnim predsednikom i premijerom, imala potpuni
ustavni i moralni legitimitet, kada je apelovala za pomoć protiv svojih pobunjenih generala.
Ĉak i oni demokratski drţavnici koji su je izdali iz straha za sopstvenu koţu, imali su
nečistu savest. I španska vlada, i što je još vaţnije, komunisti koji su bili sve uticajniji u
njenom radu, insistirali su na tome da socijalna revolucija nije njihov cilj, i zaista su, očito
činili šta su mogli da kontrolišu i ponište revoluciju, na uţas revolucionarnih entuzijasta. I
jedni i drugi su insistirali na tome da revolucija nije bila u.pitanju: u pitanju je bila odbrana
demokratije.
Zanimljivost je ta da ovo nije bio samo puki oportunizam ili, kako su mislili čistunci
na ultralevici, izdaja revolucije. Ovde se ogledao odlučni prelaz od pobunjeničkog na
gradualistički način dolaska na vlast, od puta konfrontacije do puta pregovaranja, pa čak i
na parlamentarni način. U svedu reakcije španskog naroda na puč, koja je bez sumnje bila
revolucionarna,37 komunisti su sada mogli da vide kako im je jedna u suštini defanzivna
taktika, koju im je nametnula očajna situacija nakon Hitle- rovog uspona na vlast, otvorila
perspektivu napredovanja, tj. „demokratije novog tipa“ proizašle iz imperativa i ratne
politike i ratne privrede. Zemljoposednici i kapitalisti koji su podrţavali pobunjenike
izgubili bi svoju imovinu; ne kao zemljoposednici i kapitalisti već kao izdajnici. Vlada bi
morala da preuzme privredu i da pravi privredne planove; ne zbog ideologije, već zbog
logike ratne privrede. Dakle, ako pobedi, „ovakva demokratija ne moţe biti ništa drugo do
neprijatelj konzervativnog duha... Ona pruţa garanciju za dalje osvajanje politike i
ekonomije od strane španskog radnog naroda“ (isto, str. 176).
Ovaj pamflet Kominterne iz oktobra 1936. godine, ovako je opisao sa priličnom
tačnošću političku formu u antifašističkom ratu 1939-1945. godine. To će biti rat koji će u
Evropi voditi vlade sveobuhvatnih „narodnih" ili „nacionalnih" fronto- va ili koalicioni
pokreti otpora, koji će se voditi pomoću privrede kojom upravlja drţava, i koji će na
okupiranim teritorijama završiti velikim povećanjem drţavnog sektora, usled
eksproprijacije kapitalista, ne kao takvih, već kao Nemaca i kolaboranata sa Nemcima. U
nekoliko zemalja centralne i istočne Evrope ovaj put je direktno vodio od antifašizma do
„nove demokratije", kojom su dominirali komunisti, koji su je konačno progutali, ali do
izbijanja hladnoga rata, cilj ovih posleratnih reţima nije bio trenutni prelaz na socijalističke
sisteme ili ukidanje političkog pluralizma i privatne svojine.38 Krajnje društvene i
ekonomske posledice rata i oslobođenja nisu se mnogo razlikovale u zapadnim zemljama,
ali se razlikovala politička konjuktura. Socijalne i ekonomske reforme su bile uvođene, ne
(kao posle Prvog svetskog rata) kao odgovor na pritisak masa i iz straha od revolucije, već
su ih sprovodile vlade iz principa opre- deljene za reforme - vlade koje su delom sastavljene
od reformista stare vrste, kao što su bili demokrate u SAD i laburisti, sada na vlasti u
Britaniji; delom, od partija reforme i nacionalne obnove koje su se pojavile neposredno iz
raznih antifašističkih pokreta otpora. Ukratko, logika antifašizma vodila je prema levici.

37 Jezikom Kominterne, španska revolucija je bila „integralni deo antifašističke borbe koja

počiva na najširoj socijalnoj bazi. Ona je deo narodne revolucije. To je nacionalna revolucija. To je jedna
antifašistička revolucija" (Erkoli, oktobar, 1936, citirano u Hobsbavvm, 1986, str. 175)
38 Na osnivačkoj konferenciji novoustanovljenog hladnoratovskog Komunističkog infor-

mativnog biroa (Kominforma) bugarski delegat Viko Červenkov još uvek je perspektive svoje zemlje
nepokolebljivo opisivao ovim izrazima (Reale, 1954, str. 66-67, 73-74.
 V
Ove implikacije španskog rata su 1936. a još više 1939. godine, izgledale udaljene,
pa128 DOBA KATASTROFA
i nerealne. Posle skoro čitave decenije očitog totalnog neuspeha Kominternine linije
antifašističkog jedinstva, Staljin ju je izbrisao sa svog programa, bar za neko vreme, i ne
samo da se nagodio sa Hitlerom (mada su obe strane znale da to ne moţe dugo da traje),
već je čak međunarodnom radničkom pokretu dao instrukcije o napuštanju antifašističke
strategije, što je besmislena odluka koja moţda najbolje objašnjava njegovu poslovičnu
odbojnost čak i prema najmanjem riziku.39 Ipak je 1941. godine logika Kominternine linije
zauzela mesto koje joj pripada. Jer kada je Nemačka napala SSSR i uvela SAD u rat -
ukratko, kada je borba protiv fašizma konačno postala globalni rat - rat je postao politički
isto onoliko kao i vojnički. U međunarodnoj politici, on je postao savez između kapitalizma
SAD i komunizma Sovjetskog Saveza. Unutar svake zemlje u Evropi, ali ne, u to vreme u
svetu zavisnom od zapadnog imperijalizma - očekivalo se da se ujedine svi oni koji su
spremni da se odupru Nemačkoj ili Italiji, to jest, da se stvori koalicija otpora koja obuhvata
čitav politički spektar. Pošto je cela zaraćena Evropa osim Velike Britanije bila okupirana od
strane sila Osovine, rat pripadnika otpora je uglavnom bio rat civila, ili naoruţanih civila,
koje nemačke i italijanske armije nisu priznavale kao regularne oruţane snage: to je bila
surova partizanska borba, koja je svima nametala politički izbor.
Istorija evropskog pokreta otpora je uglavnom mitološka, jer je (osim do izvesne
mere u samoj Nemačkoj) legitimitet posleratnih reţima i vlada u suštini počivao na
njihovim zaslugama u pokretu otpora. Francuska je jedan ekstremni slučaj, jer je vladi posle
oslobođenja nedostajao bilo kakav stvarni kontinuitet sa francuskom vladom iz 1940.
godine, koja je sklopila mir sa Nemcima i sa njima kolaborirala, zbog čega je organizovani, a
kamoli oruţani otpor bio prilično slab, u najmanju ruku, sve do 1944. godine, i zbog čega je
narodna podrška otporu bila neravnomerna. Poslerat- nu Francusku je obnovio general De
Gol na temelju mita da, večna Francuska u suštini nikada nije prihvatila poraz. Kako je sam
rekao „Pokret otpora je bio blef koji je prošao“ (Gillois, 1973, str. 164). To je bio čin politike
po kojoj su jedini borci Drugog svetskog rata kojima se danas ukazuje počast po francuskim
ratnim memorijalima, borci Pokreta otpora i oni koji su se pridruţili snagama De Gola.
Međutim, Francuska nikako nije jedina drţava izgrađena na mistici pokreta otpora.
O evropskim pokretima otpora se moraju reći dve stvari. Prvo, njihov vojni značaj
(uz mogući izuzetak Rusije) bio je zanemarljiv pre nego što se Italija povukla iz rata 1943.
godine, i nigde nije bio odlučujući osim moţda u nekim delovima Balkana. Mora se pono-
viti da je njihov glavni značaj bio politički i moralni. Tako je neobično impresivna i raširena
mobilizacija za otpor 1943-1945. godine preobrazila italijanski društveni ţivot posle više od
dvadeset godina fašizma, koji je uţivao znatnu podršku, čak i među intelektualcima,
mobilizacija koja je obuhvatala do 100 000 boraca u centralnoj i severnoj Italiji uz četrdeset i
pet hiljada mrtvih (Bocca, 1966, str. 297-302, 385-389, 569-570; Pavo- ne, 1991, str. 413). Dok
su Italijani mogli da na ovaj način ostave iza sebe uspomenu na Musolinijevu epohu čiste
savesti, Nemci, koji su ostali do kraja čvrsto uz svoju vlast, nisu mogli da stvore distancu
prema epohi nacizma 1933-1945. godine. Unutrašnji protivni
 PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 129

ci nacizma, manjina komunističkih boraca, pruski vojnički konzervativci, uz retke verske i

liberalne disidente, bili su mrtvi ili su izašli iz koncentracionih logora. Naravno, nasuprot
tome, zbog podrške fašizmu ili kolaboracije sa okupatorom su ljudi koji su u tome imali
udela bukvalno uklonjeni iz javnog ţivota za čitavu generaciju posle 1945. godine, mada je
hladni rat protiv komunizma našao dosta posla za takve osobe u podzemnom, ili polusvetu
zapadnih vojnih i obaveštajnih operacija. 17
Drugo zapaţanje o pokretima otpora je to, da je iz očiglednih razloga - mada sa
upadljivim izuzetkom Poljske - njihova politika skretala ulevo. U svakoj zemlji, fašistička i
radikalna desnica i konzervativci, lokalni bogataši i ostali kojima je glavni strah bila
socijalna revolucija, teţili su tome da imaju simpatija za Nemce, ili bar da im se ne
suprotstavljaju. Tako je činio i izvestan broj regionalnih ili manjih nacionalističkih pokreta; i
sami na ideološkoj desnici, neki među njima, posebno flamanski, slovački i hrvatski
nacionalizam su se zapravo nadali da će izvući korist iz svoje kolaboracije. Isto tako su, što
ne bi trebalo zaboraviti, činili i duboko i beskompromisno antikomunistički elementi u
Katoličkoj crkvi, sa svojim armijama konvencionalnih vernika, mada je crkvena politika bila
mnogo sloţenija da bi se bilo gde jednostavno klasifikovala kao ,,kolaboracionistička“. Iz
toga sledi da su oni sa političke desnice koji su izabrali otpor nuţno bili nekarakteristični za
svoje političko usmerenje. Vinston Ĉerčil i general De Gol, nisu bili tipični članovi svojih
ideoloških porodica, mada se mora reći da je za jednog do srţi desničarskog tradicionalistu
vojničkog duha, bio nezamisliv patriotizam koji ne brani otadţbinu.
Ovo objašnjava, ako je ikakvo posebno objašnjenje potrebno, neobičnu istak- nutost
komunista u pokretima otpora, a zatim i njihov zapanjujući napredak tokom rata. Iz tog
razloga su evropski komunistički pokreti dostigli vrhunac svog uticaja 1945-1947. godine,
osim u Nemačkoj, gde se nisu oporavili od obezglavljivanja 1933. godine i herojskih, ali
samoubilačkih pokušaja otpora u naredne tri godine. Ĉak i u zemljama koje su bile daleko
od socijalne revolucije, kao što su Belgija, Danska i Holandija, komunističke partije su
osvojile 10-12 procenata glasova - nekoliko puta više nego što su ikada ranije osvajale -
sačinjavajući tako treći ili četvrti po veličini blok u parlamentima svojih zemalja. U
Francuskoj su se pojavili kao najveća od svih partija na izborima 1945. godine, prvi put veći
od svojih starih rivala, socijalista. U Italiji je njihov uspeh bio za još veće čuđenje. Pre rata
mala, progonjena i po neuspehu na zlu glasu druţina ilegalnih kadrova - zapravo im je
Kominterna pretila raspuštanjem 1938. godine - iskrsla je iz dve godine otpora kao masovna
partija od osam stotina hiljada članova, da bi uskoro (1946) dostigla skoro dva miliona
članova. Što se tiče zemalja u kojima je rat protiv sila Osovine vođen uglavnom kao
unutrašnji oruţani otpor - Jugoslavije, Albanije i Grčke - partizanskim snagama su
dominirali komunisti, u tolikoj meri da je britanska vlada sa Ĉerčilom na čelu, kome je
nedostajala i najmanja simpatija prema komu

17 Tajna antikomunistička oruţana organizacija koja je, nakon što je jedan italijanski političar

otkrio njeno postojanje 1990. godine, bila poznata pod imenom Gladio (Mač) ustanovljena je 1949. godine
da bi nastavila unutrašnji otpor protiv sovjetske okupacije u raznim evropskim zemljama, ako dođe do
toga. Njene članove su naoruţavali i plaćali Amerikanci, a trenirali su ih pripadnici CIA i britanskih
specijalnih jedinica, a njihovo postojanje se krilo od vlada na čijoj su teritoriji operisali, osim od
izabranih pojedinaca. U Italiji, a moţda i drugde, oni su se prvobitno sastojali od poslednjih fašista koje
su poraţene sile Osovine ostavile za sobom kao nukleus otpora, a koji su potom zadobili novu vrednost
kao fanatični antikomunisti. Sedamdesetih godina, kada invazija Crvene armije više nije izgledala
verovatna čak ni za operativce američkih tajnih sluţbi, Gladijatori su pronašli novo polje aktivnosti kao
desničarski teroristi, ponekad se prerušavajući u levičarske teroriste.
nizmu, prebacila svoju podršku i pomoć od rojaliste Mihailovića, na komunistu Tita, kada je
postalo jasno da je ovaj neuporedivo opasniji za Nemce od onog drugog.
130 DOBA KATASTROFA
Komunisti su se usmerili na otpor, ne samo zato što je struktura lenjinističke
avangardne partije bila tako zamišljena da proizvodi disciplinovane i samopoţrtvova- ne
kadrove čija je osnovna svrha bila efikasna akcija, već i zbog toga što su ekstremne situacije,
kakve su ilegalnost, represija i rat, bile upravo ono za šta su ove organizacije
„profesionalnih revolucionara“ bile stvorene. Zapravo, oni su „sami predvideli mogućnost
otpora u ratu“ (M. R. D. Foot, 1976, str. 84). Po tome su se razlikovali od masovnih
socijalističkih partija, koje su smatrale da je skoro nemoguće delovati u odsustvu legalnih
institucija - izbora, javnih zborova i ostalih - koje su određivale i regulisale njihove
aktivnosti. Suočene sa fašističkim preuzimanjem vlasti ili nemačkom okupacijom,
socijaldemokratske partije su bile sklone da pređu u hibernaciju, iz koje su u najboljem
slučaju, kao što su nemački i austrijski, izlazile na kraju mračnog doba, sa većinom svojih
starih pristalica i spremne da se ponovo late politike. Iako nisu odsustvova- le u pokretu
otpora, one su bile nedovoljno zastupljene, iz strukturalnih razloga. U ekstremnom slučaju
Danske, socijaldemokratska vlada je u stvari bila na vlasti kada je Nemačka okupirala ovu
zemlju i ostala je na vlasti tokom rata, mada po svoj prilici, bez simpatija za naciste. (Trebalo
im je dosta godina da se oporave od ove epizode.)
Dve druge osobine su pomogle komunistima da zauzmu istaknuto mesto u pokretu
otpora: njihov internacionalizam i strastveno, kvazi hilijastičko ubeđenje sa kojim su oni
posvećivali svoje ţivote idealu (videti poglavlje 2). Prva osobina im je omogućila da
mobilišu muškarce i ţene koji su bili otvoreniji za antifašistički apel, nego za bilo kakav
patriotski zov, na primer u Francuskoj, gde su izbeglice iz Španskog građanskog rata imale
najveći udeo u oruţanom partizanskom otporu na jugozapadu te zemlje - dajući verovatno
dvanaest hiljada boraca pre dana D (Pons Prades, 1975, str. 66) - i gde su druge izbeglice i
strani radnici iz sedamnaest drţava, koji su pod akronimom MOI (Main d’Oeuvre
Immigree), radili neke od najopasnijih poslova za Partiju, kao grupa Manučijan (Jermeni i
poljski Jevreji) koja je napadala nemačke oficire u Parizu.41 Druga osobina je proizvodila
onu kombinaciju hrabrosti, samo- poţrtvovanja i okrutnosti, koja je impresionirala čak i
protivnike, i koju nam tako ţivo prikazuje rad zadivljujućeg poštenja, Wartime (na srpskom
izdata nešto drugačija verzija pod naslovom Revolucionarni rat, prim. prev.) Jugoslovena
Milovana Đilasa. Komunisti su, po mišljenju jednog politički umerenog istoričara, bili
„najhrabriji među hrabrima" (Foot, 1976, str. 86), a i pored toga što im je njihova
disciplinovana organizacija davala najbolje šanse za preţivljavanje u zatvorima i
koncentracionim logorima, njihovi gubici su bili teški. Sumnje u francusku Komunističku
partiju, čije vodstvo nije bilo omiljeno ni među drugim komunistima, ne mogu sasvim
opovrći tvrdnju komunista da su le parti des fusilles, iz koje je bar petneast hiljada boraca
pogubljeno od strane neprijatelja (Jean Touchard, 1977, str. 258). Ne iznenađuje da su
komunisti posedovali privlačnost za hrabre ljude, posebno mlade, i moţda naročito u onim
zemljama gde je masovna podrška aktivnom otporu bila oskudna, kao što su Francuska i
Ĉeho- slovačka. Oni su takođe snaţno privlačili intelektualce, grupu koja je bila najspremni-
ja da se mobiliše pod stegom antifašizma, i koji su činili jezgro nepartijskih (ali po pore-

41 Jedan od autorovih prijatelja, koji je na kraju postao zamenik komandanta MOI, pod

komandom Ceha Artura Londona, bio je austrijski Jevrejin poljskog porekla, čiji je zadatak u pokretu
otpora bio da organizuje antinacističku propagandu među nemačkim trupama u Francuskoj.
 PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 131

klu levičarskih) organizacija otpora. I ljubavna afera francuskih intelektualaca sa mark-

sizmom, i dominacija ljudi povezanih sa Komunističkom partijom u italijanskoj kulturi, što
je u oba slučaja trajalo čitavu generaciju, bili su proizvodi pokreta otpora. Svejedno da li su
se sami intelektualci upuštali u pokret otpora, kao onaj vodeći posleratni izdavač koji je sa
ponosom isticao kako su se svi članovi njegove firme latili oruţja kao partizani, ili su
postajali komunistički simpatizeri zbog toga što oni sami ili njihove porodice zapravo nisu
bili u pokretu otpora - mogli su čak da budu i na drugoj strani - svi oni su osećali
privlačnost Partije.
Osim u svojim gerilskim uporištima na Balkanu, komunisti nisu pokušavali da
uspostave revolucionarne reţime. Tačno je da nigde zapadno od Trsta nisu bili u poloţaju
da tako učine čak i da su nastojali da zauzmu vlast, ali takođe je tačno i to da je SSSR, kome
su te partije bile potpuno lojalne, snaţno obeshrabrivao takve jednostrane pokušaje
zauzimanja vlasti. Komunističke revolucije su zapravo izvedene (Jugoslavija, Albanija,
kasnije Kina) protiv Staljinovog saveta. Sovjetsko gledište je bilo to, da i u međunarodnim
odnosima i unutar svake zemlje, posleratna politika treba da se nastavi u okviru
sveobuhvatnih antifašističkih saveza, to jest Sovjeti su očekivali dugoročnu koegzistenciju,
ili pre simbiozu, kapitalističkog i socijalističkog sistema, i dalju političku i ekonomsku
promenu, koja će se po svoj prilici dogoditi unutar „demokratija novog tipa“ što će se
pojaviti iz ratnih koalicija. Ovaj optimistički scenario ubrzo je nestao u noći hladnog rata,
toliko da se malo ko seća da je Staljin terao jugoslovenske komuniste da zadrţe monarhiju
ili da su se britanski komunisti suprotstavljali rasturanju Cerči- love ratne koalicije, to jest
izbornoj kampanji koja će na vlast dovesti laburističku vladu. Međutim, nema sumnje da je
Staljin to ozbiljno mislio i da je to pokušao da dokaţe raspuštanjem Kominterne 1943.
godine i Komunističke partije SAD 1944. godine.
Staljinova odluka, koju izraţavaju reči jednog američkog komunističkog vođe „da
mi nećemo pokretati pitanje socijalizma u takvom obliku i na način koji bi ugrozio ili
oslabio... jedinstvo“ (Brovvder, 1944, u: J. Starobin, 1972, str. 57) jasno je pokazala njegove
namere. To je iz praktičnih razloga, kao što su uočili disidentski revolucionari, bilo zbogom
svetskoj revoluciji. Socijalizam će biti ograničen na SSSR i na oblast koja mu je diplomatskim
pregovorima dodeljena kao zona uticaja, u osnovi ona koju je Crvena armija okupirala na
kraju rata. Ĉak i unutar te zone socijalizam će za nove „narodne demokratije" ostati više
neodređena mogućnost u budućnosti nego neposredni program. Istorija, koja ne obraća
mnogo paţnje na političke namere, išla je drugim putem
- osim u jednom pogledu. Podela planete, ili njenog velikog dela, na dve zone uticaja,
ugovorena 1944-1945. godine, ostala je stabilna. Nijedna strana nije tokom trideset godina,
sem na trenutak, prekoračila liniju koja ih je razdvajala. Obe su se povukle iz otvorenog
sukoba, garantujući na taj način da hladni ratovi nikad nisu postali oni vrući.

VI
Staljinov kratkotrajni san o posleratnom sovjetsko-američkom partnerstvu zapravo
nije ojačao globalni savez liberalnog kapitalizma i komunizma. On je pre pokazao snagu i
širinu tog saveza. Naravno, to je bio savez protiv vojne pretnje, kakav nikad ne bi bio
stvoren da nije bilo serije agresija nacističke Nemačke, koja je kulminirala u invaziji na SSSR
i u objavi rata Sjedinjenim Drţavama. Međutim, sama priroda rata potvrdila je shvatanje iz
1936. godine o implikacijama Španskog građanskog rata: o jedinstvu vojne i civilne
mobilizacije i društvene promene. Na savezničkoj strani - više
nego na fašističkoj - Drugi svetski rat je bio rat reformatora, delom zbog toga što ni
najsamopouzdanija kapitalistička sila nije mogla da očekuje da će dobiti dugotrajni rat a da
ne132 DOBA KATASTROFA
napusti „uobičajeno poslovanje", a delom zbog same činjenice da je ovaj rat
dramatizovao neuspehe međuratnih godina, od kojih je neuspeh ujedinjavanja protiv
agresora bio samo jedan manji simptom.
To da su pobeda i socijalno očekivanje išli zajedno takođe je jasno iz onoga što
znamo o razvoju javnog mnjenja u zaraćenim ili oslobođenim zemljama u kojima je bilo
slobode da se to mnjenje izrazi osim, što je zanimljivo u SAD, gde je u godinama posle 1936.
došlo do marginalne erozije glasača za demokratskog predsednika, a i do primetnog
oţivljavanja republikanaca: to je bila zemlja kojom su dominirale unutrašnje brige i daleko
udaljenija od ratnih ţrtava od bilo koje druge zemlje. Gde je bilo pravih slobodnih izbora,
oni su pokazivali oštar pomak ka levici. Najdramatičniji je bio britanski slučaj, gde je na
izborima 1945. godine izgubio ratni vođa Vinston Ĉerčil, koga su svi voleli i kome su se svi
divili, kada je na vlast došla Laburistička partija čiji se broj glasača uvećao za 50 procenata.
Ona je vladala sledećih pet godina u periodu socijalnih reformi bez presedana. Obe velike
partije bile su uključene u ratni napor. Glasači su izabrali onu koja je obećavala i pobedu i
društveni preobraţaj. Ovaj fenomen je bio opšti u zaraćenoj zapadnoj Evropi, mada ne treba
preuveličavati ni njegove srazmere ni stepen radikalizma, čemu je sklona opšta predstava,
jer su privremeno bili eliminisani bivši fašisti ili desničarski kolaboracionisti.
Znatno je teţe proceniti situaciju u onim delovima Evrope oslobođenim gerilskom
revolucijom ili Crvenom armijom, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što su masovni
genocid, masovno preseljenje, masovno proterivanje ili prisilna emigracija učinili
nemogućim poređenje predratnih zemalja sa posleratnim zemljama koje su nosile stara
imena. Širom ovog regiona masa stanovnika zemalja koje su okupirale sile Osovine videla je
sebe kao ţrtve, uz izuzetak politički podeljenih Slovaka i Hrvata, koji su dobili nominalno
nezavisne drţave pod nemačkim pokroviteljstvom; većine naroda u zemljama saveznicama
Nemačke, Mađarskoj i Rumuniji; i naravno, velike nemačke dijaspore. Ovo ne znači da su ti
koji su se osećali kao ţrtve simpatisali pokrete otpora koje su inspirisali komunisti - osim
moţda Jevreja, koje su svi ostali-progonili - još manje to znači (osim za tradicionalno
rusofilske balkanske Slovene) da su imali simpatija za Rusiju. Poljaci su preteţno bili i
antinemački i antiruski, da i ne pominjemo da su bili i antisemiti. Mali baltički narodi koje je
SSSR okupirao 1940. godine, bili su i antiruski i antisemitski, a pronemački raspoloţeni,
kada su mogli da biraju 1941-1945. godine. Ni komunista ni otpora nije bilo u Rumuniji, a
prilično malo u Mađarskoj. S druge strane, i komunizam i prorusko osećanje su bili snaţni u
Bugarskoj, mada je otpor bio sporadičan, a u Ĉehoslovačkoj se Komunistička partija,
oduvek masovna, pojavila kao daleko najveća partija na stvarno slobodnim izborima.
Sovjetska okupacija je ubrzo ovakve razlike pretvorila u akademska pitanja. Gerilske
pobede nisu pleb- sciti, ali nema mnogo sumnje da je većina Jugoslovena pozdravila trijumf
Titovih partizana, osim nemačke manjine, pristalica hrvatskog ustaškog reţima, kojima su
se Srbi surovo osvetili za ranije masakre, i tradicionalističkog jezgra u Srbiji, gde Titov
pokret, a stoga i ratovanje protiv Nemaca, nikada nisu cvetali. 42 Grčka je ostala poslovično

42 Međutim, Srbi u Hrvatskoj i Bosni, kao i Crnogorci (koji su davali 17 odsto oficira u

partizanskoj vojsci) bili su snaţno za Tita, kao i vaţni delovi Hrvata - Titovog sopstvenog naroda - i
Slovenaca. Većina borbi odigrala se u Bosni.
 PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 133

podeljena, uprkos odbijanju Staljina da pomogne grčkim komunistima i pristalicama

crvenih, naspram Engleza koji su podrţavali njihove protivnike. Samo bi se eksperti za
plemenske studije usudili da prave procene o političkim osećanjima Albanaca nakon što su
komunisti trijumfovali. Međutim, u svim ovim zemljama na pomolu je bila jedna epoha
ogromnog društvenog preobraţaja.
Prilično je čudno da je SSSR bio (uz SAD) jedina zaraćena zemlja u kojoj rat nije
doneo značajne socijalne i institucionalne promene. Sovjetski Savez je započeo i završio rat
pod Josifom Staljinom (videti poglavlje 13). Međutim, bilo je jasno da je rat nametnuo
ogromne napore, posebno selu izloţenom oštroj represiji. Da nije bilo u nacionalsocijalizam
usađenog verovanja da su Sloveni rasa subhumanih helota, nemački osvajači su mogli
zadobiti trajnu podršku među mnogim sovjetskim narodima. Nasuprot tome, prava osnova
za sovjetsku pobedu bio je patriotizam većinske nacije u SSSR-u, Velikorusa, koji su uvek
bili jezgro Crvene armije, na koji se sovjetski reţim pozvao u trenutku svoje krize. Zaista,
Drugi svetski rat je postao sluţbeno poznat u SSSR-u kao „Veliki otadţbinski rat“ i to sa
pravom.

VII
Na ovom mestu istoričar mora da načini veliki skok da bi izbegao da zapadne u
zamku čisto zapadne analize. Jer je vrlo malo od toga što je do sada napisano u ovom
poglavlju primenljivo na veći deo planete. To nije sasvim irelevantno za konflikt između
Japana i kontinentalne istočne Azije, pošto je Japan, kojim je dominirala politika
ultranacionalističke desnice, bio u savezu sa nacističkom Nemačkom, i što su glavne snage
otpora u Kini bili komunisti. To se moţe primeniti do izvesne mere u Latinskoj Americi,
velikom uvozniku pomodnih evropskih ideologija kao što su fašizam ili komunizam, a
posebno u Meksiku, koji je tridesetih godina oţiveo svoju veliku revoluciju pod
predsednikom Lazarom Kardenasom (Lazaro Cardenas 1934-1940) i koji je strasno zauzeo
stranu Republike u Španskom građanskom ratu. U stvari, posle njenog poraza, Meksiko je
ostao jedina drţava koja je nastavila da Republiku priznaje kao legitimnu vladu Španije.
Međutim, za najveći deo Azije, Afrike, i islamskog sveta, fašizam, bilo kao ideologija, bilo
kao politika jedne agresorske drţave, nije bio i nikad nije postao glavni, a kamoli jedini
neprijatelj. To je bio „imperijalizam“ ili „kolonijalizam", a imperijalističke sile su preteţno
bile liberalne demokratije: Britanija, Francuska, Holandija, Belgija i SAD. Osim toga, sve
imperijalne sile su, uz jedini izuzetak Japana, bile bele.
Logično je da su neprijatelji imperijalne sile takođe bili i potencijalni saveznici u
borbi za oslobođenje kolonija. Ĉak i Japan, koji je i sam imao sopstvenu surovu vrstu
kolonijalizma, što mogu da kaţu Korejanci, Tajvanci, Kinezi i drugi, mogao je da se obraća
antikolonijalnim snagama u jugoistočnoj i juţnoj Aziji, kao zastupnik ne- belaca protiv
belih. Antiimperijalistička i antifašistička borba su stoga teţile da vuku na različite strane.
Tako je Staljinov pakt sa Nemcima 1939. godine, koji je poremetio zapadnu levicu,
omogućio indijskim ili vijetnamskim komunistima da se usredsre- de na suprotstavljanje
Britancima i Francuzima. Dok ih je nemačka invazija na SSSR 1941. godine prisilila da, kao
dobri komunisti, na prvo mesto liste svojih zadataka stave poraz sila Osovine, to jest da
oslobođenje sopstvenih zemalja stave u drugi plan. To nije bilo samo nepopularno, već
strateški besmisleno u vreme kada su kolonijalna carstva Zapada bila najranjivija, ako već
nisu propadala. I zaista, lokalni levičari koji
se nisu osećali vezanim gvozdenim obručima lojalnosti Kominterni iskoristili su priliku.
Indijski Nacionalni kongres pokrenuo je pokret „Kvit Indija“ (Quit India - napustite Indiju)
134 godine,
1942. DOBA KATASTROFA
dok su bengalski radikali Subhas Bose, među indijskim ratnim zarobljenicima
zarobljenim tokom munjevitog početnog nastupanja Japanaca, za njih regrutovali Indijsku
oslobodilačku armiju. Antikolonijalni borci u Burmi i Indoneziji su posmatrali stvari na isti
način. Reductio ad absurdum ove antikolonijalne logike je bio pokušaj jedne jevrejske
ekstremističke grupe u Palestini da pregovara sa Nemcima (preko Damaska, tada pod
vlašću višijevske Francuske) oko pomoći u oslobađanju Palestine od Britanaca, što su
smatrali vrhunskim prioritetom cionizma. (Jedan borac iz ove grupe koji je bio uključen u tu
misiju najzad je postao izraelski premijer: Jichak Šamir.) Ovakvi pristupi očigledno ne
podrazumevaju bilo kakvu ideološku simpatiju prema fašizmu, mada je nacistički
antisemitizam mogao da privlači palestinske Arape koji su bili u zavadi sa cionističkim
naseljenicima, i neke grupe u juţnoj Aziji koje su sebe mogle da prepoznaju kao superiorne
arijevce iz nacističke mitologije. Ali su ovo bili posebni slučajevi (videti poglavlja 12 i 15).
Ono što zahteva objašnjenje je zašto su, na kraju krajeva, antiimperijalistički i
antikolonijalni pokreti toliko mnogo naginjali levici, i tako se našli, makar na kraju rata, u
situaciji da se poklapaju sa globalnom antifašističkom mobilizacijom. Osnovni razlog je taj
da je zapadna levica bila rasadnik antiimperijalističke teorije i politike, i da je podrška
pokretima za oslobođenje kolonija preteţno dolazila od internacionalne levice, a posebno
(od boljševičkog kongresa istočnih naroda u Bakuu 1920. godine) od Kominterne i SSSR-a.
Osim toga, aktivisti i budući lideri pokreta za nezavisnost, koji su uglavnom pripadali
zapadnjački obrazovanim elitama svojih zemalja, komotnije su se osećali, kada su dolazili u
svoje metropole, u antirasističkom i antikolonijalnom miljeu lokalnih liberala, demokrata,
socijalista i komunista, nego u bilo kom drugom. U svakom slučaju skoro svi su bili
modernizatori, koje su nostalgični srednjovekovni mitovi, nacistička ideologija i rasistička
ekskluzivnost nacističkih teorija, podsećali baš na one ,,komunalističke“ i ,,tribalističke“
tendencije, koje su po njihovom mišljenju, bili simptomi zaostalosti njihovih zemalja,
eksploatisani od imperijalizma.
Ukratko, savez sa Osovinom, po principu „neprijatelji moga neprijatelja su moji
prijatelji" mogao je samo da bude taktički potez. Ĉak i u jugoistočnoj Aziji, gde je japanska
vlast bila manje represivna nego stara kolonijalistička, i gde su je vršili nebelci protiv belaca,
taj savez je mogao samo da bude kratkotrajan, pošto Japan, izuzev rasizma kojim je bio
proţet, nije imao interesa da oslobađa kolonije kao takve. (U stvari, kratko je trajao jer je
Japan uskoro bio poraţen.) Fašizam ili nacionalizam sila Osovine nije bio posebno
privlačan. S druge strane, čovek kao Dţavaharlal Neru (Javvaharlal Nehru, kod nas se
pogrešno čita Nehru, prim. prev.) koji (za razliku od komunista) nije oklevao da se upusti u
pobunu 1942. godine, krizne godine za Britansku imperiju, nikada nije prestao da veruje u
to da će slobodna Indija da gradi socijalističko društvo, i da će SSSR biti jedan saveznik u
tom pregnuću, i moţda čak - uz sva ograničenja - jedan primer.
To što su vođe i zagovornici kolonijalnog oslobođenja tako često bili manjina
netipična za stanovništvo čije su se emancipacije latili je zapravo olakšalo njihovo pribli-
ţavanje antifašizmu, jer su većinu kolonijalnog stanovništva pokretali, ili su ga makar mogli
mobilisati, ideje i osećaji za koje je fašizam (da nije bilo njegove privrţenosti ideji rasne
superiornosti) mogao da ima čar: tradicionalizam; religijska i etnička isključivost;
sumnjičavost prema modernom svetu. U stvari, ova osećanja još nisu bila mobilisana u
 PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 135

značajnijoj meri, a ako su bila mobilisana, nisu postala politički dominantna. Islami- stička
masovna mobilizacija snaţno se razvila u muslimanskom svetu između 1918. i 1945. godine.
Na taj način je Muslimansko bratstvo (1928) Hasana al - Bane (Hassan al-Banna), koje je bilo
fundamentalistički pokret veoma neprijateljski raspoloţen prema liberalizmu i komunizmu,
postalo barjaktar ojađenih egipatskih masa, a njegovi potencijalni afiniteti prema
ideologijama sila Osovine bili su više nego taktika, posebno obzirom na neprijateljstvo ovog
bratstva prema cionizmu. Pa ipak su pokreti i političari koji su dospeli do vrha u islamskim
zemljama, ponekad nošeni na leđima fundamentalistič- kih masa, bili sekularni i
modernizatorski. Egipatski pukovnici koji će podići revoluciju 1952. godine, bili su
emancipovani intelektualci, koji su bili u kontaktu sa malim grupama egipatskih
komunista, čije je rukovodstvo, uzgred budi rečeno, bilo uglavnom jevrejsko (Perrault,
1987). Na indijskom potkontinentu, Pakistan (dete tridesetih i četrdesetih godina) ispravno
je opisivan kao „projekt sekularizovanih elita koje su (teritorijalno) nejedinstvo
muslimanskog stanovništva i suparništvo sa hindu većinom prisilili da svoje društvo
nazovu „islamskim" a ne nacionalno separatističkim" (Lapidus, 1988, str. 738). U Siriji je
glavnu reč vodila BAAS partija, koju su četrdesetih godina osnovala dva učitelja školovana
u Parizu, koji su uz sav svoj arapski misticizam, ideološki bili antiimperijalisti i socijalisti.
Sirijski ustav ne sadrţi pomen islama. Iračku politiku (do zalivskog rata 1991. godine)
određivali su nacionalistički oficiri, pristalice BAAS partije i komunisti u raznim
kombinacijama, svi odani arapskom jedinstvu i socijalizmu (bar u teoriji), ali očigledno ne i
zakonu Kurana. I iz lokalnih razloga i zbog toga što je alţirski revolucionarni pokret imao
široku masovnu bazu (posebno među brojnim radničkim iseljeništvom u Francuskoj) u
alţirskoj revoluciji je postojao snaţan isla- mistički element. Ipak, revolucionari su posebno
isticali (1956. godine) da je njihova borba „borba za uništenje anahrone kolonizacije ali ne i
verski rat" (Lapidus, 1988, str. 693) i predlagali stvaranje socijalne i demokratske republike,
koja je ustavno postala jednopartijska socijalistička republika. Zaista, period antifašizma je
bio jedini period u kome su postojeće komunističke partije zadobile značajnu podršku i
uticaj u nekim delovima islamskog sveta, posebno u Siriji, Iraku i Iranu. Tek su mnogo
kasnije sekularni i modernizatorski glasovi u političkom rukovodstvu utišani i utopljeni
politikom masovnog islamskog oţivljavanja (videti poglavlja 12 i 15).
Uprkos konfliktima njihovih interesa, koji će se ponovo pojaviti posle rata,
antifašizam razvijenih zapadnih zemalja i antiimperijalizam njihovih kolonija stremili su
istom cilju, ka onome što su i jedni i drugi zamišljali kao posleratnu budućnost socijalnog
preobraţaja. SSSR i lokalni komunisti su pomogli da se premosti jaz, pošto su oni značili
antiimperijalizam u jednom svetu, i potpunu posvećenost pobedi u onom drugom svetu.
Međutim za razliku od evropskih ratnih pozornica, vanevropski ratovi nisu doneli
komunistima velike političke pobede, osim u posebnim slučajevima gde su se (kao u
Evropi) podudarili anti fašizam i nacionalno/socijalno oslobođenje: u Kini i Koreji, gde su
kolonijalisti bili Japanci, i u Indokini (Vijetnamu, Kambodţi, Laosu), gde su neposredni
neprijatelji slobode ostali Francuzi, čija se lokalna administracija potčinila Japancima, kada
su ovi pregazili jugoistočnu Aziju. Ovo su bile zemlje u kojima je komunizmu bilo suđeno
da trijumfuje u posleratnoj eri, pod vodstvom Maoa, Kim II Sunga i Ho Ši Mina. Drugde su
vođe drţava koje će uskoro biti oslobođene, dolazili iz pokreta, koji su većim delom
pripadali levici, ali koji su bili manje sputani potrebom da se porazu Osovine da prvenstvo
nad svim drugim. Ipak, čak i takvi nisu mogli drugačije nego sa izvesnim optimizmom da
posmatraju situaciju u svetu posle
poraza sila Osovine. Dve super sile nisu bile prijatelji starog kolonijalizma, barem na
papiru. Jedna poznata antikolonijalna partija je došla na vlast u najvećem od svih carstava.
136 DOBA
Snaga KATASTROFA
i legitimitet starog kolonijalizma bili su oštro potkopani. Šanse za slobodu bile su
bolje nego ikad. Pokazalo se da to i jeste bilo tako, ali ne bez okrutnih akcija za zaštitu starih
carstava.

VIII
Tako je poraz sila Osovine - tačnije, Nemačke i Japana - malo koga raţalostio, osim
u samoj Nemačkoj i Japanu, čiji su se narodi borili sa tvrdoglavom lojalno- šću i
zadivljujućom efikasnošću, do poslednjeg dana. Na kraju fašizam nije mobilisao nikog
izvan zemalja svog jezgra osim malobrojnih ideoloških manjina na radikalnoj desnici, od
kojih bi većina ostala na političkim marginama u svojim zemljama, nekoliko
nacionalističkih grupa koje su očekivale da savezom sa Nemcima postignu svoje ciljeve, i
ljudskoga taloga rata i osvajanja, regrutovanog u divljačku pomoćnu vojsku nacističke
okupacije. Japanci nisu mobilisali ništa sem simpatija koje su na trenutak bile više za ţutu
nego za belu koţu. Glavna čar evropskog fašizma, bila je u tome što je on pruţao zaštitu
protiv radničkih pokreta, socijalizma, komunizma i bezboţnog đavoljeg štaba u Moskvi,
koji je sve njih inspirisao, što je pridobilo dobar deo pristalica među bogatim
konzervativcima, mada je podrška krupnog kapitala uvek bila više pragmatična nego
principijelna. Privlačnost fašizma neće preţiveti neuspeh i poraz. U svakom slučaju, neto
efekat dvanaest godina naciona-socijalizma bio je taj da su sada veliku delovi Evrope leţali
na milost i nemilost boljševicima.
Tako se fašizam raspao kao grumen zemlje bačen u reku, i potpuno je nestao sa
političke scene zauvek, osim u Italiji, gde je umereni neofašistički pokret (Movimen- to
Sociale Italiano) koji slavi Musolinija trajno prisutan u tamošnjoj politici. Ovo nestajanje nije
došlo samo usled toga što su iz politike bile isključene osobe koje su prethodno bile
istaknute u fašističkom reţimu, premda one nikako nisu bile isključene iz drţavne sluţbe, a
još manje iz privrednog ţivota. Do toga nije došlo čak ni zbog traume dobrih Nemaca (i na
drugi način, lojalnih Japanaca) čiji se svet srušio u fizičkom i moralnom haosu 1945. godine,
i za koje je sama vernost starim verovanjima bila zapravo kontraproduktivna. Ta vernost je
smetala prilagođavanju novom, u početku neshvatljivom, ţivotu pod okupacijom sila koje
su tim narodima nametnule svoje institucije i način ţivota: koje su poloţile šine po kojima
njihovi vozovi od sada moraju da se kotrljaju. Nacionalsocijalizam nije imao šta da ponudi
Nemcima posle 1945. godine izuzev sećanja. Karakteristično je to, da se u jednom snaţno
nacističkom delu Hitlerove Nemačke, naime u Austriji (koja se zaokretom međunarodne
diplomatije našla uvrštena među nevine a ne među krivce), posleratna politika ubrzo vratila
tačno na ono što je bila pre nego je demokratija ukinuta 1933. godine, s tim izuzetkom što je
došlo do blagog pomeranja ulevo (videti Flora, 1983, str. 99). Fašizam je nestao zajedno sa
svetskom krizom koja mu je omogućila da se pojavi. On nikad nije bio, čak ni u teoriji,
univerzalni program ili politički projekt.
S druge strane antifašizam, kako god bio heterogen i nestalan u svojoj mobilizaciji,
uspeo je da ujedini snage neuobičajenog opsega. I više od toga, ovo jedinstvo nije bilo
negativno, već pozitivno, a u izvesnim vidovima, bilo je i trajno. Ideološki, ono je počivalo
na zajedničkim vrednostima i teţnjama Prosvećenosti i Doba revolucije, a to su: progres koji
donosi primena razuma i nauke; na obrazovanje i vlast naro
 PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 137

da; na nepostojanje nejednakosti zasnovanih na rođenju ili poreklu; društva koja gledaju u
budućnost radije nego u prošlost. Neke od ovih sličnosti postojale su samo na papiru, mada
nije u potpunosti nevaţno to da su neke političke tvorevine toliko daleke od zapadne, ili
bilo kakve demokratije, kao što su Mengistuova Etiopija, Somalija pre pada Siada Barea,
Kim II Sungova Severna Koreja, Alţir i komunistička Istočna Nemačka izabrale da sebi daju
zvaničan naziv demokratskih ili narodnih demokratskih republika. To je oznaka koju bi
međuratni fašistički, autoritarni, pa čak tradicionalni konzervativni reţimi sa prezirom
odbacili.
U drugim pogledima zajedničke teţnje nisu bile tako daleko od zajedničke stvar-
nosti. Zapadni ustavni kapitalizam, komunistički sistemi i Treći svet su bili podjednako
privrţeni jednakim pravima za sve rase i oba pola, to jest, niko od njih nije dostigao ovaj
zajednički cilj, ali se njihovi načini nisu mnogo sistemski razlikovali.43 Sve su to bile
sekularne drţave. Vaţnije je to da su posle 1945. godine sve ove zemlje praktično odbacile
suprematiju trţišta i sve su verovale u aktivnu ulogu drţave u upravljanju i planiranju
privrede. Mada je moţda teško prisetiti se u vreme neoliberalne ekonomske teologije, kako
su između četrdesetih i sedamdesetih godina najprestiţniji i najuti- cajniji pobornici
potpune slobode trţišta, na primer Fridrih fon Hajek, videli sebe i sebi slične kako kao
proroci u pustinji uzalud upozoravaju neoprezni zapadni kapitalizam koji je jurio „Putem u
ropstvo“ (Hayek, 1944). U stvari, kapitalizam je stupao u jednu epohu ekonomskog čuda
(videti poglavlje 9). Kapitalističke vlade su bile ubeđene da jedino ekonomski
intervencionizam moţe da spreči povratak ekonomskih katastrofa kao onih između ratova,
i da se jedino njime izbegava opasnost od ljudi radikalizova- nih do te mere da izaberu
komunizam, kao što su nekad izabrali Hitlera. Zemlje Trećeg sveta su verovale da jedino
drţavna akcija moţe da uzdigne njihove privrede iz zaosta- losti i zavisnosti. U
dekolonizovanom svetu, koji će slediti inspiraciju iz Sovjetskog Saveza, oni će put napred
videti kao socijalizam. Sovjetski Savez i njegova novoproši- rena porodica, nisu verovali ni
u šta drugo do u centralističko planiranje. A sva tri svetska regiona su stupala u posleratni
svet sa ubeđenjem da je pobeda nad silama Osovine, izvojevana političkom mobilizacijom i
revolucionarnom politikom isto kao i krvlju i gvoţđem, otvorila novu eru društvenog
preobraţaja.
U izvesnom smislu bili su u pravu. Nikada lice zemlje i ljudski ţivot nisu bili tako
dramatično preobraţeni kao u eri koja je počela ispod pečurkastih oblaka Hiro- šime i
Nagasakija. Ali kao i uvek istorija obraća tek polovičnu paţnju na ljudska htenja, čak i onih
ljudi koji donose drţavne odluke. Niko nije ni hteo ni planirao pravi društveni preobraţaj.
A u svakom slučaju, prva nepredviđena okolnost sa kojom su morali da se suoče bio je
skoro trenutni slom velikog antifašističkog saveza. Ĉim više nije bilo fašizma protiv koga se
trebalo ujedinjavati, kapitalizam i komunizam su opet bili spremni da se nađu licem u lice
kao smrtni neprijatelji.

43 Naročito su svi zaboravili veliku ulogu koju su ţene igrale u ratu, otporu i oslobođenju.
Šesto poglavlje Umetnosti 1914-1945.

I nadrealistički Pariz je mali „univerzum"... U onom većem, kosmosu, stvari ne

izgledaju drugačije. I tamo ima raskrsnica gde svetlucaju avetinjski saobraćajni
signali, i gde su nepojmljive analogije i veze između događaja dnevna zapovest. To
je oblast iz koje izveštava lirska poezija nadrealizma.
Valter Benjamin, „Nadrealizam" u: Jednosmerna ulica
(1979, str. 231)

Nova arhitektura izgleda da nije mnogo uznapredovala u SAD... Zastupnici ovog

novog stila puni su ozbiljnosti i neki od njih rade na oštar pedagoški način
dogmatskih vernika... ali, zadrţani na nivou fabričkog dizajna, ne izgleda da su
stvorili mnogo preobraćenika.
H. J. Menken (H. L. Mencken), 1931.

I
Zašto briljantni stvaraoci mode, jedna notorno neanalitička vrsta, ponekad
uspevaju u predviđanju oblika stvari koje će doći bolje nego profesionalni predskazi- vači,
jedno je od najneobjašnjivijih pitanja; a za istoričara kulture jedno od najcentral- nijih
pitanja. Ono je sigurno ključno za svakoga ko ţeli da razume uticaj koji je doba kataklizmi
imalo na svet visoke kulture, elitnih umetnosti i iznad svega, na avangardu. Jer opšte je
prihvaćeno da su ove umetnosti predvidele nekoliko godina ranije stvarni slom liberalno-
burţoaskog društva (videti Doba carstva, poglavlje 9). Do 1914. godine su praktično sve što
se moglo zakloniti pod široki, ali prilično neodređeni baldahin „modernizma" već je bilo tu:
kubizam; ekspresionizam; futurizam; čista apstrakcija u slikarstvu; funkcionalizam i
bekstvo od ornamenta u arhitekturi; napuštanje tonalnosti u muzici; raskid sa tradicijom u
knjiţevnosti.
Veliki broj imena koja bi bila na listama eminentnih „modernista" kod većine ljudi
su svi bili zreli i produktivni pa čak i slavni 1914. godine. 44 Ĉak i T. S. Eliot, čija poezija nije
objavljivana sve do 1917. godine i posle toga, do tada je jasno bio deo londonske
avangardne scene (kao saradnik, zajedno sa Paundom, lista Blast, Vajndha- ma Luisa
(Wyndham Lewis). Ova deca, najkasnije 1880-ih godina, ostala su ikone moderne četrdeset
godina kasnije. To da je veliki broj muškaraca i ţena koji su tek počeli da se pomaljaju posle
rata takođe ušao na visokokulturne uţe liste eminentnih

44 Matis i Pikaso; Šenberg i Stravinski; Gropijus i Mis Van der Roe; Prust, Dţejms Dţojs, Tomas

Man i Franc Kafka; Jejts, Ezra Paund, Aleksandar Blok i Ana Ahmatova.
 UMETNOSTI 1914-1945. 139
„modernista" manje iznenađuje nego dominacija starije generacije.45 U stvari, izgleda da su
postojale jedino dve formalne inovacije posle 1914. godine u svetu „etablirane" avangarde:
dadaizam, koji je prešao u nadrealizam, ili ga je predvideo, u zapadnoj polovini Evrope, i
sovjetski konstruktivizam na Istoku. Kontruktivizam, izlet u skeletaste trodimenzionalne i
po mogućstvu pokretne konstrukcije, čija su najbliţa analogija u stvarnom ţivotu bile neke
vašarske tvorevine (dţinovski točkovi, tobogani itd.), ubrzo je absorbovan u glavni tok
arhitekture i industrijskog dizajna, uglavnom preko Bauhausa (o tome više u narednom
tekstu). Njegovi najambiciozniji projekti, kao čuveni Tatlinov rotirajući nagnuti toranj,
nikad nisu izgrađeni, ili su kratkotrajno ţiveli kao dekor ranih sovjetskih javnih rituala.
Neobičan kakav je bio, konstruktivizam nije učinio mnogo više od toga što je proširio
repertoar arhitektonskog modernizma.
Dadaizam se uobličio među mešovitom grupom izgnanika u Cirihu (gde je jedna
druga grupa izgnanika sa Lenjinom na čelu očekivala revoluciju) 1916. godine, kao
izmučeni, ali nihilistički ironičan protest protiv svetskog rata i društva iz koga se rat ispilio:
uključujući i umetnost tog društva. Pošto je odbacivao svu umetnost ovaj pokret nije imao
formalnih karakteristika, iako je pozajmio nekoliko trikova od predratne kubističke i
futurističke avangarde, naročito kolaţ, ili slepljivanje parčića i komada, uključujući i delove
slike. U osnovi je sve što je izazivalo apopleksiju kod konvencionalnih burţoaskih ljubitelja
umetnosti bilo prihvatljivo kao Dada. Skandal je bio princip kohezije pokreta. Tako je
izloţba javnih pisoara Marsela Dišana (1887-1968) u Njujorku 1917. godine, kao ,,ready
made umetnosti" bila je potpuno u duhu Dade, kojoj se pridruţio na svom povratku iz
SAD; ali njegovo kasnije tiho odbijanje da bilo šta dalje ima sa umetnošću - više je voleo da
igra šah - nije bilo u tom duhu. Jer ničeg tihog nije bilo u vezi sa Dadom.
Nadrealizam, iako je bio podjednako posvećen odbacivanju umetnosti kakva je
dotada bila poznata, podjednako predan javnom skandalu i (kako ćemo kasnije videti) još
više privučen socijalnom revolucijom, bio je više od negativnog protesta; kao što se i moţe
očekivati od pokreta čiji je suštinski centar bila Francuska, zemlja u kojoj svaka moda
zahteva teoriju. U stvari moţemo reći da, dok je Dada potonula ranih dvadesetih godina,
zajedno sa epohom rata i revolucije koja ju je stvorila, nadrealizam je izronio odatle kao
nešto što je nazvano „izgovorom za obnovu imaginacije, zasnovane na Nesvesnom kakvo je
psihoanaliza otkrila, zajedno sa novim naglašavanjem magije, slučaja, iracionalnosti,
simbola i snova." (Willett, 1978).
Na neki način to je bilo oţivljavanje romantizma u dvadesetovekovnom kostimu
(videti Doba revolucija, poglavlje 14), ali sa više osećanja za apsurdno i smešno. Za razliku
od „modernističke" avangarde glavnog toka, ali slično Dadi, nadrealizam se nije
interesovao za formalne inovacije same po sebi: da li se Nesvesno izraţava nasu- mičnim
tokom reči („automatsko pisanje") ili minucioznim devetnaestovekovnim akademskim
stilom kojim je Salvador Dali (1904-1989) slikao svoje satove koji se tope u pustinjskim
pejzaţima, nije bilo vaţno. Ono što je bilo vaţno bilo je spoznati mogućnosti spontane
imaginacije, bez posredstva sistema racionalne kontrole, da bi se iz nekoherentnog stvorila
kohezija, i očigledno nuţna logika iz nelogičnog, pa i iz nemo-

45 Između ostalih , Isak Babelj (1894); Le Korbizije (1897); Ernest Hemingvej (1899); Bertold

Breht, Garsija Lorka i Hanus Ajsler (svi rođeni 1898); Kurt Vajl (1900); Ţan Pol Sartr (1905); i V. H. Odn
(1907).
 140 DOBA KATASTROFA

gućeg. Zamak u Pirinejima Rene Magrita (1898-1967) paţljivo naslikan na način poštanskih
karata, pojavljuje se na vrhu ogromne stene, kao da je iz nje izrastao. Jedino što stena, koja je
naslikana sa jednakom realističkom paţnjom, pluta po nebu iznad mora kao dţinovsko jaje.
Nadrealizam je bio prava dopuna repertoara avangardne umetnosti, a o njegovoj
neobičnosti svedoči sposobnost da proizvede šok, nerazumevanje, ili ponekad, što se svodi
na isto, zbunjeni smeh, čak i kod starije avangarde. Ovo je bila moja sopstvena, doduše
mladalačka, reakcija na Međunarodnu nadrealističku izloţbu 1936. godine u Londonu, a
kasnije i na prijatelja nadrealistikčog slikara u Parizu, čije sam insistiranje na slikanju tačnog
ekvivalenta fotografije ljudskih iznutrica uljanim bojama smatrao teško razumljivim.
Međutim, u perspektivi ovaj pokret mora da se posmatra kao izuzetno plodan, premda
uglavnom u Francuskoj i zemljama kao što su one španskog jezika, gde je francuski uticaj
bio snaţan. On je uticao na prvorazredne pesnike u Francuskoj (Elijar, Aragon); u Španiji
(Garsija Lorka); istočnoj Evropi i Latinskoj Americi (Cezar Valeho (Cesar Vallejo) u Peruu,
Pablo Neruda u Ĉileu); i zapravo je mnogo kasnije još uvek odjekivao u „magičnom
realizmu" toga kontinenta. Predstave i vizije nadrealizma - Maksa Ernsta (1891-1976),
Magrita, Huana Miroa (1893-1983), pa čak i Salvadora Dalija - postale su deo naših
predstava i vizija. A, za razliku od većine ranijih avangardnih pokreta Zapada, on je u stvari
oplodio centralnu umetnost dvadesetog veka, umetnost kamere. Nije slučajno da je film
duţnik nadrealizma ne samo zbog Luisa Bunjuela (1900-1983), već i zbog glavnog scenariste
francuskog filma toga vremena, Zaka Prevera (1900-1977), dok je fotoţurnalizam njegov
duţnik zbog Anri Kartije Bresona (Henri Cartier-Bresson 1908-).
Pa ipak, u celini uzev, ovo je bilo razrađivanje avangardne revolucije u visokim
umetnostima koja se odigrala pre nego što je svet čiji je kolaps ona izraţavala doţiveo slom.
Mogu se zapaziti tri stvari u vezi sa ovom revolucijom u doba kataklizmi: avangarda je
postala, takoreći, deo etablirane kulture; ona je bar delimično upijena u tkanje
svakodnevnog ţivota; a - moţda pre svega - postala je dramatično politizova- na, moţda
više nego što je visoka umetnost ikada bila od Doba revolucije. Pa ipak, ne smemo
zaboraviti da je tokom ovog perioda, ona ostala izolovana od ukusa i intere- sovanja
masovne publike čak i na Zapadu, mada se zario u njenu svest više nego što je ta publika
uopšte to pojmila. Osim za nešto brojniju manjinu nego pre 1914. godine, avangarda nije
bila nešto u čemu je većina ljudi stvarno i svesno uţivala.
Reći da je ova nova avangarda postala vaţna za etablirane umetnosti ne znači
tvrditi da je ona zamenila klasičnu i pomodnu umetnost, već da ih je obe dopunjavala, i da
je postala dokaz ozbiljnog zanimanja za kulturu. Međunarodni operski repertoar ostao je u
suštini onakav kakav je bio u Doba carstva, sa kompozitorima rođenim ranih 1860-ih
godina (Rihard Štraus, Maskanji) ili čak ranije (Pučini, Leonkavalo, Janaček), na spoljnim
granicama ,,modernosti“ kakav je, uopšteno govoreći, ostao do danas. 46
Međutim veliki ruski impresario Sergej Djagiljev (1872-1929), je tradicionalnog
partnera opere, balet, svesno preobrazio u avangardni medij, uglavnom za vreme Prvog
svetskog rata. Posle njegove pariške produkcije iz 1917. godine Parada (Pika- sov dizajn,
Satijeva muzika, libreto Ţana Koktoa, programske beleške Gijoma Apoli-

46 Značajno je to, da uz relativno srazmerne izuzetke - Alban Berg, Bendţamin Britn - glavna

dela za muzičku scenu posle 1918. godine, na primer Opera za tri groša, Mabagoni, Porgi i Bes, nisu
pisana za zvanične operske kuće.
 UMETNOSTI 1914-1945. 141

nera), dekora koji su radili ljubitelji Ţorţa Braka (1882-1963) i Huana Grisa (1887-1927);
muzika koju su komponovali, ili prekomponovali Stravinski, de Falja, Milo i Pulank,
postala je de rigeur, dok su u skladu sa tim modernizovani i stil igre i stil koreografije. Pre
1914. godine, bar u Britaniji, se filistarska publika rugala „Postim- presionističkoj izloţbi“,
dok je Stravinski izazivao skandale gde god je išao, isto kao i Armori šou u Njujorku i u
drugim mestima. Posle rata filistri su zaćutali pred provokativnim ispoljavanjima
„modernizma", odlučnim deklaracijama nezavisnosti od diskreditovanog predratnog sveta,
manifestima kulturne revolucije. I, pomoću modernog baleta, koji je eksploatisao svoju
jedinstvenu privlačnost za snobove, magnetizam mode (i modnih časopisa kao novi Vogue)
i elitni umetnički status, avangarda je provalila napolje iz svoga palisada. Zahvaljujući
Djagiljevu, pisao je jedan karakterističan lik britanskog kulturnog ţurnalizma „masa je
definitivno uţivala u dekoracijama najboljih i najviše ismevanih ţivih slikara. On nam je
pruţio modemu muziku bez suza i moderno slikarstvo bez smeha“ (Mortimer, 1925).
Balet Dajagiljeva je bio samo jedan medij za difuziju avangarde, koja se, u svakom
slučaju, razlikovala od zemlje do zemlje. Niti se zaista ista avangarda širila po zapadnom
svetu, uprkos produţenoj hegemoniji Pariza u velikim delovima elitne kulture, koja je
pojačana posle 1918. godine pritokom američkih prognanika (generacija Hemingveja i Skota
Ficdţeralda), u starom svetu više nije stvarno postojala jedinstvena visoka kultura. U Evropi
se Pariz takmičio sa osovinom Moskva - Berlin, sve dok trijumfi Staljina i Hitlera nisu
ućutkali ili raspršili rusku i nemačku avangardu. Delovi bivšeg Habzburškog i Otomanskog
carstva išli su svojim putem u literaturi, izolovani jezicima sa kojih niko nije ozbiljno ili
sistematski pokušavao da prevodi, sve do epohe antifašističke dijaspore tridesetih godina.
Neobično cveta- nje poezije na španskom jeziku na obe strane Atlantika imalo je skoro
nikakav međunarodni uticaj sve dok Španski građanski rat 1936-1939. nije otkrio tu poeziju.
Ĉak i umetnosti koje su manje bile sputane Vavilonskom kulom, umetnošću zvuka i slike,
bile su manje internacionalne nego što bi se moglo pretpostaviti, kao što pokazuje poređenje
relativnog ugleda koje je recimo, Hindemit imao u Nemačkoj i izvan nje, ili Pulank u
Francuskoj i izvan Francuske. Obrazovani engleski ljubitelji umetnosti kojima su čak i manji
članovi međuratne Ecole de Pariš bili potpuno poznati, moţda nikada nisu ni čuli za imena
tako vaţnih nemačkih ekspresionista kao što su Nolde i Franc Mark.
Samo se za dve avangardne umetnosti moglo garantovati da će im se diviti svi
ljubitelji umetničkih novina u svim relevantnim zemljama, i obe su dolazile više iz novog
nego iz starog sveta: film i dţez. Avangarda je prisvojila film za vreme Prvog svetskog rata,
dok ga je prethodno zanemarivala iz neobjašnjivih razloga (videti Doba carstva). Ne samo
da je postalo bitno diviti se ovoj umetnosti, a posebno njenoj najvećoj ličnosti, Ĉarliju
Ĉaplinu (kome samo nekoliko modernih pesnika koji su drţali do sebe nije posvetilo
stihove), već su se sami avangardni umetnici upuštali u pravljenje filmova, najprimetnije u
Vajmarskoj Nemačkoj i Sovjetskoj Rusiji, gde su zapravo dominirali proizvodnjom. Kanon
„umetničkih filmova" za koje se očekivalo da im se u vreme kataklizmi po malim
specijalizovanim bioskopskim hramovima dive umišljeni intelektualni ljubitelji filma, od
jedne do druge strane sveta, sastojao se isključivo od ovakvih avangardnih kreacija:
Oklopnjača Potemkin Sergeja Ejzenštajna (1898-1948) je opšte smatran remek-delom svih
vremena. Scena stepeništa u Odesi, koju niko ko je ikad video - kao ja u avangardnom
bioskopu tridesetih godina na Ĉering krosu - nikada
 142 DOBA KATASTROFA

neće zaboraviti, opisana je kao „klasična sekvenca nemog filma i moţda najuticajni- jih šest
minuta u istoriji filma“ (Manvell, 1944, str. 47—48).
Od sredine tridesetih godina intelektualci su prednost davali populističkim
francuskim filmovima Rene Klera; Zana Renoara (karakteristično je za njega da je slikarev
sin); Marsela Karnea; Prevera, bivšeg nadrealiste; i Orika, bivšeg člana avangardnog
muzičkog sastava Les Six. Ovi filmovi su, kako su neintelektualni kritičari voleli da ističu,
bili manje zabavni, mada nesumnjivo više umetničke klase od ogromne većine onoga što su
stotine miliona ljudi (uključujući i intelektualce) gledali svake nedelje u sve divovskijim i
luksuznijim kino-palatama, naime od holivudske produkcije. S druge strane, trezveni
holivudski biznismeni su skoro isto onako brzo kao Djagi- ljev shvatili doprinos avangarde
profitabilnosti. ,,Ĉika“ Karl Lemle (Laemmle), gazda Univerzal studija, moţda najmanje
intelektualan od svih velikih producenata Holi- vuda, vodio je brigu pri svojim godišnjim
posetama rodnoj Nemačkoj, da se snadbe najnovijim ljudima i idejama, što je rezultiralo
time da su karakteristični proizvodi njegovih studija, horor filmovi (Frankenštajn, Drakula,
itd.) bili ponekad vrlo pribliţna kopija nemačkih ekspresionističkih modela. Bujica
centralnoevropskih reţisera preko Atlantika, kao što su Lang, Lubič, i Vajlder (Wilder) - a
praktično svi oni se na rodnom tlu mogu posmatrati kao intelektualistički - imaće značajan
uticaj na sam Holivud, da i ne pominjemo značaj tehničara kao što su Karl Frojnd (1890-
1969) i Eugen Šuftan (1893-1977). Međutim, razvoj filma i popularnih umetnosti će biti
kasnije razmatran.
„Dţez“ iz „doba dţeza“ to jest neka vrsta kombinacije američkih crnaca, sinko-
pirane muzike za igru i instrumentacije koja je po tradicionalnim standardima bila
nekonvencionalna, skoro sigurno je pobudila opšte odobravanje među avangardom, manje
zbog njegovih sopstvenih zasluga a više kao još jedan simbol modernosti, mašin- skog
doba, raskida sa prošlošću - ukratko, još jedan manifest kulturne revolucije. Osoblje
Bauhausa se slikalo sa saksofonom. Prava strast za onu vrstu dţeza koja je sada priznata
kao glavni doprinos SAD muzici dvadesetog veka, bio je sve do druge polovine veka redak
među intelektualcima, avangardnim ili ne. Oni kod kojih se razvila ta strast, kao kod mene
posle posete Djuka Elingtona Londonu 1933. godine, bili su malobrojna manjina.
Kakva god da je bila lokalna varijanta modernizma, između ratova on je postao
bedţ onih koji su hteli da pokaţu kako su i kulturni i savremeni. Bilo da je neko voleo ili ne,
da li je ikada čitao, video ili slušao, radove priznatih OK imena - recimo, za engleske
učenike prve polovine tridesetih godina to su bili T. S. Eliot, Ezra Paund, Dţejms Dţojs i D.
H. Lorens - bilo je nezamislivo ne govoriti učeno o njima. Ono što je moţda još zanimljivije
je to, da je kulturna avangarda svake zemlje iznova pisala ili vrednovala prošlost da bi
pristajala savremenim potrebama. Englezima je odlučno govoreno da zaborave Miltona i
Tenisona, ali da se dive Dţonu Donu. Najuticajniji britanski kritičar ovoga perioda, Livis
(Leaves) sa Kembridţa je čak izumeo i kanon ili „veliku tradiciju“ engleskih romana koja je
bila upravo suprotna pravoj tradiciji, pošto je izostavljala iz istorijskog nasleđa sve što se
nije sviđalo ovom kritičaru, pa tako i čitavog Dikensa, uz izuzetak jednog romana koji je
dotada smatran jednim od manjih dela ovoga majstora, Teška vremena.47

47Da budemo pošteni, dr Livis je najzad, iako pomalo nerado, našao adekvatnije reči za ocenu
ovog velikog pisca.
 UMETNOSTI 1914-1945. 143

Za ljubitelje španskog slikarstva, Muriljo je sada bio aut, ali je divljenje prema E1
Greku bilo obavezno. Ali iznad svega, sve što je imalo vezu sa Dobom kapitala i Dobom
carstva (osim njihove avangardne umetnosti) nije bivalo samo odbačeno: to je postalo
praktično nevidljivo. To ne samo da je demonstrirano vertikalnim padom cena za
devetnaestovekovne akademske slike (i odgovarajućim ali još uvek umerenim porastom
cena za impresioniste i prve moderniste): oni se praktično nisu mogli prodati sve do
šezdesetih godina. Sami pokušaji da se prizna bilo kakva vrednost viktorijanskim
građevinama sadrţavali su dah namerne provokacije za stvarno dobar ukus, koji je asocirao
na reakcionarnost. Ovaj autor, koji je odrastao među velikim arhitektonskim spomenicima
liberalne burţoazije koji okruţuju „unutrašnji grad“ staroga Beča, naučio je nekom vrstom
kulturne osmoze, da se ti spomenici imaju smatrati bilo kako neautentični, bilo kao
pompezni, ili kao i jedni i drugi. Ovakve zgrade zapravo nisu rušene en masse sve do
pedesetih i šezdesetih godina, najkatastrofalnije decenije u modernoj arhitekturi, što je
razlog zbog kojeg Viktorijansko društvo za zaštitu zgrada iz perioda 1840-1914. godine nije
ustanovljeno pre 1958. godine (više od dvadeset godina nakon Dţordţijanske grupe za
zaštitu manje prokaţenog nasleđa osamnaestog veka).
Uticaj avangarde na komercijalni film već je nagovestio da je „modernizam" počeo
da ostavlja svoj beleg na svakodnevni ţivot. On je to radio tako zaobilazno, delima koje
široka publika nije smatrala ,,umetničkim“ i o kojima je shodno tome treba
lo suditi kao o apriori estetskim vrednostima: prvenstveno iz oblasti publiciteta, indu-
strijskog dizajna, komercijalne štampe i grafike i pravih objekata. Tako je među prvacima
modernosti, čuvena stolica od cevi Marsela Brojera (Breuer) nosila ogroman ideološli i
estetski naboj (Giedon, 1948, str. 488—495). Ipak će ona prokrčiti svoj put kroz moderni svet
ne kao manifest, već kao skromna ali opšte korisna pokretna stolica na sklapanje. Ali ne
moţe biti sumnje u to da je za manje od dvadeset godina od izbijanja Prvog svetskog rata
ţivot velikih gradova širom zapadnog sveta bio vidljivo obeleţen modernizmom, čak i u
zemljama kao što su SAD i Velika Britanija za koje se dvadesetih godina činilo da su
potpuno neprijemčive za modernizam. Davanje aerodi- namičkog oblika i podesnim i
nepodesnim proizvodima, koje je vladalo američkim dizajnom od ranih tridesetih godina,
bilo je odjek italijanskog futurizma. Art Deko stil (koji potiče sa pariške Izloţbe
dekorativnih umetnosti 1925. godine) pripitomio je modernističku ćoškastost i apstrakciju.
Moderna revolucija dţepne knjige tridesetih godina (Penguin Books) ponela je zastavu
avangardne tipografije Jana Ĉiholda (Tschi- chold, 1902-1974). Direktan napad modernizma
još uvek je odvraćan. Sve do posle Drugog svetskog rata takozvani internacionalni stil
modernističke arhitekture nije preobrazio gradsku scenu, iako su njegovi glavni
propagandisti i protagonisti - Gropijus, Le Korbizije, Mies Van der Roe, Frenk Lojd Rajt, itd.
već dugo bili aktivni. Sem nekoliko izuzetaka, većina javnih građevina, uključujući i
stambene projekte levičarskih opština, za koje se moglo očekivati da će simpatisati socijalno
svesnu novu arhitekturu, pokazivali su malobrojne znakove njenog uticaja, osim očigledne
nenaklonosti prema dekoraciji. Veći deo masovne rekonstrukcije „crvenog Beča“ za
radničku klasu dvadesetih godina, sproveli su arhitekti koji jedva da se javljaju, ako ih
uopšte ima, u većini istorija arhitekture. Ali je modernost ubrzano preoblikovala sitnije
predmete svakodnevice.
Odluku o tome u kojoj meri je do toga došlo usled nasleđa pokreta art nove- au i
pokreta u primenjenim umetnostima, u kojima se avangarda angaţovala na predmetima za
svakodnevnu upotrebu; u kojoj meri zbog ruskih konstruktivista od kojih
 144 DOBA KATASTROFA

su se neki odlučno latili toga da revolucionišu dizajn u masovnoj proizvodnji; a u

kojoj meri zbog istinske prikladnosti modernističkog purizma za modernu tehnologiju u
domaćinstvu (npr. u duzajnu kuhinja) moramo prepustiti istoriji umetnosti. Ostaje činjenica
da je jedna kratkovečna ustanova koja je u velikoj meri počela kao politički i umetnički
avangardni centar, došla do toga da daje ton i arhitekturi i primenjenim umetnostima u
dvema generacijama. To je bio Bauhaus, ili umetnička i dizajnerska škola u Vajmaru a
kasnije u Desauu u srednjoj Nemačkoj (1919-1933), čije se postojanje poklopilo sa
postojanjem Vajmarske republike - nacionalsocijalisti su je raspustili ubrzo nakon što je
Hitler preuzeo vlast. Spisak imena koja su bila povezana sa Bauhausom, kako god da se
čita, izgleda kao Ko je ko u naprednim umetnostima između Rajne i Urala: Gropijus i Mies
van der Roe, Lajonel Fajninger (Feininger), Paul Kle (Klee), Vasilij Kandinski, Maljevič, E1
Lisicki (Lissitzky), Moholji-Nađi (Moholy-Nagy), itd. Uspeh Bauhausa ne počiva samo na
ovim talentima već i na - od 1921. godine nadalje - svesnom okretanju od stare umetničke i
zanatske (pa i avangardne) visoko- umetničke tradicije ka dizajnu za praktičnu upotrebu i
industrijsku proizvodnju: karoserijama automobila (Gropijus), avionskim sedištima,
reklamnoj grafici (strast ruskog konstruktiviste El Lisickog), i da ne zaboravimo dizajn
novčanica od milion i dva miliona maraka za vreme velike nemačke hiper inflacije 1923.
godine.
Bauhaus je bio smatran - kao što pokazuju njegovi problemi sa nesimpatičnim
političarima - duboko subverzivnim. I zaista, politički angaţman ove ili one vrste dominira
„ozbiljnim11 umetnostima u Dobu katastrofe. Taj angaţman je tridesetih godina stigao čak i
do Britanije, koja je još uvek bila politički i socijalno stabilna usred evropske revolucije, i
SAD, udaljenih od rata ali ne i od Velike recesije. Ovaj politički angaţman nikako nije bio
samo za levicu, mada su radikalni ljubitelji umetnosti smatrali, posebno kao mladi, da je
teško prihvatiti da kreativni genije i progresivni pogledi ne moraju da idu zajedno. Pa ipak,
posebno u literaturi, duboko reakcionarna ubeđenja, ponekad prevedena u fašističko
delovanje, bila su prilično uobičajena u zapadnoj Evropi. Pesnici T. S. Eliot u Britaniji i
izgnanstvu; Vilijam Batler Jejts (1865-1939) u Irskoj; romanopisac Knut Hamsun (1859-1952)
u Norveškoj, i ostrašćeni saradnik nacista, D. H. Lorens (1859-1930) u Britaniji i Luj
Ferdinand Selin (1884-1961) u Francuskoj su očigledni primeri. Briljantni talenti ruske
emigracije naravno, ne mogu biti automatski razvrstani kao „reakcionarni11, iako su neki od
njih to bili, ili postali; jer je odbijanje da se prihvati boljševizam ujedinjavao emigrante
sasvim različitih političkih pogleda.
Međutim, sigurno se moţe reći da je nakon svetskog rata i Oktobarske revolucije, a
još više u eri antifašizma tridesetih i četrdesetih godina levica, često ona revolucionarna,
privlačila avangardu. Zaista su rat i revolucija politizovali veliki broj nepolitičkih
avangardnih pokreta naročito u Rusiji i Francuskoj (međutim, najveći deo ruske avangarde
nije pokazao početni entuzijazam za Oktobar). Kada je Lenjinov uticaj vratio marksizam na
Zapad kao jedinu vaţnu teoriju i ideologiju socijalne revolucije, osiguravajući na taj način
preobraćanje avangarde u ono što su nacionalsocijalisti nazivali, ne sasvim netačno,
„kulturni boljševizam11 (Kulturbolscheivismus). Dada je bila za revoluciju. Njen naslednik,
nadrealizam, imao je teškoća samo u tome da se odluči za koju je vrstu revolucije, pa je
većina sekte prednost dala Trockom u odnosu na Staljina.
Osovina Moskva-Berlin koja je tako mnogo uticala na vajmarsku kulturu, počivala
je na zajedničkim političkim simpatijama. Mies van der Roe je za Komunističku partiju
izgradio spomenik ubijenim spartakističkim vođama Karlu Libknehtu i
 UMETNOSTI 1914-1945. 145
Rozi Luksemburg. Gropijus, Bruno Taut (1880-1938), Le Korbizije, Hanes Majer i čitava
„Bauhaus brigada" prihvatali su sovjetske narudţbine - doduše u vreme u kome je Velika
recesija SSSR učinila ne samo ideološki već i profesionalno privlačnim za zapadne arhitekte.
Ĉak i u osnovi ne mnogo politizovan nemački film bio je radikali- zovan, o čemu svedoči
divni reţiser G. V. Pabst (1895-1967), čovek koji je očevidno više bio zainteresovan za
prikazivanje ţena nego za prikazivanje političkih problema, a kasnije sasvim spreman na
saradnju sa nacistima. Ipak je on u poslednjim danima Vajmarske republike bio autor nekih
među najradikalnijim filmovima, uključujući Operu za tri groša Brehta i Vajla.
Tragedija modernističkih umetnika, levičara i desničara, bila je u tome da su ih
mnogo efikasnije angaţovan deo njihovih sopstvenih masovnih pokreta i političari u tim
pokretima - da i ne pominjemo protivnike - odbacili. Uz delimičan izuzetak itali- janskog
fašizma na koji je uticao futurizam, novi autoritarni reţimi i levice i desnice prednost su
davali staromodnim monumentalnim građevinama i perspektivama u arhitekturi,
inspiracionom predstavljanju i u slikarstvu i u vajarstvu, podrobnom izvođenju klasika na
sceni i ideološkoj prihvatljivosti u literaturi. Naravno, Hitler je bio frustrirani umetnik, koji
je najzad pronašao sposobnog mladog arhitektu Alberta Špera, da ostvari njegove gigantske
koncepcije. Međutim, niti Musolini, niti Staljin, niti general Franko, koji su svi inspirisali
sopstvene arhitektonske dinosauruse, nisu počeli ţivot sa sličnim ličnim ambicijama. Stoga
nije ni nemačka ni ruska avangarda preţivela uspon Hitlera i Staljina, a ove dve zemlje,
predvodnice svega što je bilo napredno i istaknuto u umetnostima dvadesetih godina, skoro
su nestale sa kulturne scene.
Iz današnje perspektive mi moţemo bolje od savremenika da vidimo kako se
trijumf i Hitlera i Staljina pokazao kao kulturna katastrofa, što će reći, koliko su avangardne
umetnosti bile ukorenjene u revolucionarno tle srednje i istočne Evrope. Izgleda da najbolje
vino umetnosti raste na lavom izbrazdanim padinama vulkana. Ne samo da su rukovodioci
kulture politički revolucionarnih reţima davali više zvaničnog priznanja, tj. materijalne
podrške umetničkim revolucionarima od onih konzervativnih koje su zamenili, čak i ako za
to njihove političke vlasti nisu pokazivale entuzijazam. Anatolij Lunačarski, „komesar za
prosvećivanje“ je ohrabrivao avangardu, i pored toga što je Lenjinov umetnički ukus bio
sasvim konvencionalan. Socijaldemokratska vlada Pruske, pre nego što ju je desničarsko
krilo Nemačkog Rajha oteralo sa vlasti (bez otpora) 1932. godine, ohrabrivala je radikalnog
kompozitora Ota Klemperera da pretvori jednu od berlinskih operskih kuća u izlog svega
onoga naprednog u muzici između 1928. i 1931. godine. Međutim takođe izgleda da su na
neki neodređeni način, vremena kataklizme usijala strasti ljudi koji su ih proţivljavali u
centralnoj i istočnoj Evropi. Vizija tih vremena je bila surova, a ne srećna, i sama ta surovost
i tragično osećanje kojim je ta vizija bila proţeta, bili su ono što je ponekad davalo talentima
koji sami po sebi nisu bili izraţeni, jednu gorku i preteču izraţajnost, kao na primer B.
Travenu, jednom beznačajnom anarhističkom emigrantu-boemu nekada u vezi sa
kratkovečnom Minhenskom sovjetskom republikom iz 1919. godine, koji se dao na to da
dirljivo piše o mornarima i o Meksiku (Hjustonov film Blago Stjera Madre sa Bogartom je
zasnovan na njegovoj knjizi). Bez tog osećanja on bi ostao u zasluţenoj anonimnosti. Kada
bi takav jedan umetnik izgubio osećaj da je svet nepodnošljiv, kao što je nemilosrdni
nemački satiričar Georg Gros uradio kada je emigrirao u SAD posle 1933. godine, nije
ostajalo ništa sem tehnički vešte sentimentalnosti.
 146 DOBA KATASTROFA

U najvaţnijim delima evropske avangardne umetnosti Doba kataklizme retko je

artikulisana nada, čak iako su njeni pripadnici po svojim ideološkim ubeđenjima bili
opredeljeni za jednu vedru viziju budućnosti. Njena najsnaţnija dostignuća, od kojih većina
datira iz godina pre Hitlerove i Staljinove prevlasti - „Ne mogu da smislim šta da kaţem o
Hitleru“ podrugljivo je primetio veliki austrijski satiričar Karl Kraus, za koga je Prvi svetski
rat bio daleko od toga da ga ostavi bez reči (Kraus 1922) - izlaze iz apokalipse i tragedije:
opera Albana Berga Vojcek (prvi put izvedena 1926. godine); Brehtova i Vajlova Opera za tri
gro sa (1928) i Maha goni (1931); Brehtova i Eslerova Mera (1930); priče Isaka Babelja Crvena
konjica (1926); Ejzenštajnov film Oklopnja- ča Potemkin (1925); ili Berlin Aleksanderplac
Alfreda Deblina (1929). Što se tiče kolapsa Habzburškog carstva, on je proizveo neobičan
izliv literature, koja seţe od preteče knjige Karla Krausa Poslednji dani čovečanstva (1922)
preko dvosmislene lakrdije Jaro- slava Hašeka Dobri vojnik Švejk (1921) do melanholične
tugovanke Josefa Rota Radec- ki marš (1932) i beskrajnog samoposmatranja u Čoveku bez
svojstava Roberta Muzi- la (1930). Nijedan drugi skup političkih događaja u dvadesetom
veku nije imao uticaj na kreativnu imaginaciju koji se mogao sa ovim uporediti, iako su na
svoj način Irska revolucija i građanski rat (1916-1922) preko O‟ Kejsija (O‟ Casey), i na više
simboličan način, meksička revolucija (1919-1920) preko svojih muralista - ali ne i ruska
revolucija - inspirisali umetnosti u svojim zemljama. Jedno carstvo osuđeno na propast kao
metafora elitne kulture Zapada koja je potkopana i koja propada: ove predstave dugo su
opsedale tamne uglove centralnoevropske imaginacije. Kraj poretka pronašao je izraz u
Duino Elegies (1912-1923) velikog pesnika Rajnera Marije Rilkea (1875-1926). Još jedan
praški pisac na nemačkom jeziku je predstavio još potpuniji osećaj neshvatljivo- sti ljudskih
prilika, i pojedinačnih i kolektivnih: Franc Kafka (1883-1924), čija su skoro sva dela
objavljena posthumno.
Ova umetnost je dakle, stvarana

u danima u kojima je svet padao u času

u kom su temelji zemlje beţali

da citiramo klasičnog naučnika i pesnika A. E. Hausmana, koji je bio daleko od avangarde

(Housman, 1988, str. 138). Umetnost je bila ta čiji je pogled bio pogled onoga „anđela
istorije" koga nemački Jevrejin-marksista Valter Benjamin tvrdi da je prepoznao na slici
Paula Klea Angelus Novus:

„Njegovo lice okrenuto je prošlosti. Gde mi pred nama vidimo lanac

događaja, on vidi jednu jedinstvenu katastrofu koja nastavlja da gomila
ostatke na razvalinama sve dok ne dosegnu njegova stopala. Ako bi samo
mogao da ostane kako bi probudio mrtve i spojio delove onoga što je
izlomljeno! Ali oluja duva iz pravca Raja, hvata njegova krila takvom
snagom da Anđeo više ne moţe da ih zatvori. Ova oluja ga neodoljivo goni
u budućnost, kojoj su okrenuta njegova leđa, dok gomila ruševina pod
njegovim nogama raste do neba. Ova oluja je ono što zovemo progres."
(Benjamin, 1971, str. 84-85.)

Zapadno od ove zone kolapsa i revolucije osećanje tragične i neminovne kataklizme je bilo
manje, ali je budućnost izgledala podjednako enigmatična. Uprkos traumama
 UMETNOSTI 1914-1945. 147

Prvog svetskog rata, kontinuitet sa prošlošću nije bio tako očigledno prekinut sve do
tridesetih godina, decenije Velike recesije, fašizma i rata koji se postojano pribliţavao. 48 Ĉak
i tada, raspoloţenje zapadnih intelektualaca se činilo manje očajničko, i više optimističko
nego kod onih iz centralne Evrope, sada rasutim i izolovanim od Moskve do Holivuda, ili
kod onih zatvorenih u istočnoj Evropi ućutkanih neuspehom i terorom. Oni su se još uvek
osećali kao da brane vrednosti koje su bile ugroţene, ali još nisu uništene, da obnavljaju ono
što je bilo vitalno u njihovom društvu, ako zatreba i društvenim preobraţajem. Kao što
ćemo videti (poglavlje 18), veći deo zapadnog slepi- la za greške staljinističkog Sovjetskog
Saveza posledica je ubeđenja da, na kraju krajeva, Sovjetski Savez zastupa vrednosti
Prosvetiteljstva nasuprot dezintegraciji razuma; ,,progresa“ u starom i jednostavnom
smislu, mnogo manje problematičnog nego što je „vetar koji duva iz Raja“ Valtera
Benjamina. Samo su ultrareakcioari oni kod kojih ćemo naći osećanje da je svet jedna
neshvatljiva tragedija, ili pre kao kod najveće britanske spisateljice toga vremena Ivlin Vo
(Evelyn Waugh, 1903-1966) da je crna komedija za stoike; ili, kao kod francuskog
romanopisca Luja Ferdinanda Selina (1894-1961), da je noćna mora čak i za cinike. Mada je
najbolji i najinteligentniji među mladim britanskim avangardnim pesnicima tog vremena, V.
H. Odn imao osećaj istorije kao tragedije - o čemu govore Španija, Palais des Beaux Arts -
raspoloţenje kruga čiji je on bio centar smatralo je da je stanje čovečanstva prilično
prihvatljivo. Najim- presivniji britanski umetnici avangarde, vajar Henri Mur (1898-1986) i
kompozitor Bendţamin Britn (1913-1976), davali su utisak da bi sasvim spremno pustili da
svetska kriza prođe pored njih, da im se nije nametnula. Ali jeste.
Avangardna umetnost je još uvek bila koncept ograničen na kulturu Evrope i njenih
izdanaka i kolonija, pa čak su i tamo pioniri na granicama umetničke revolucije još uvek
često čeţnjivo gledali na Pariz - pa čak - u manjoj, ali iznenađujućoj meri - i na London.49
Avangarda još uvek nije gledala na Njujork. To znači da je neevropska avangarda jedva
postojala izvan zapadne hemisfere, gde je bila čvrsto usidrena i u umetničkom
eksperimentu i u socijalnoj revoluciji. Njeni najpoznatiji predstavnici u ovo vreme, slikari
murala meksičke revolucije, jedino su se razmimoilazili oko Staljina i Trockog, ali ne oko
Zapate i Lenjina, za koje je Dijego Rivera (1886-1957) insistirao da ih uključi u fresku
namenjenu Rokfeler centru u Njujorku (trijumf art dekoa uporediv samo sa Krajsler
zgradom) na nezadovoljstvo porodice Rokfeler.
Pa ipak za većinu umetnika u nezapadnom svetu osnovni problem je bila
modernizacija a ne modernizam. Kako da njihovi pisci pretvore dijalektske govore u
fleksibilne i shvatljive literarne idiome za savremeni svet, kao što su to činili Bengalci od
polovine devetnaestog veka u Indiji? Kako da ljudi (moţda, u ovim novim danima i ţene)
pišu poeziju na Urdu jeziku, umesto na klasičnom persijskom koji je dotada bio obavezan za
takve svrhe; na turskom, umesto na arapskom, koji je Ataturkova revolucija bacila na
smetlište istorije sve sa fesom i feredţom? Šta je u zemljama sa drevnom kulturom trebalo
da urade sa svojim tradicijama; sa umetnošću, koja kako god

48 U stvari, glavni literarni odjeci Prvog svetskog rata počeli su da se čuju krajem dvadesetih

godina kada se Na Zapadu ništa novo Eriha Marije Remarka (1929, Holivudski film 1930) prodao u dva i
po miliona primeraka na dvadeset i pet jezika za osamnaest meseci.
49 Argentinski pisac Horhe Luis Borhes (1899—1986) je bio notorni anglofil i orijentisan ka

Engleskoj; prvi jezik izuzetnog aleksandrijskog grčkog pesnika C. P. Kavafija (1863-1933) bio je engleski,
isto kao - bar za potrebe pisanja - i jezik Fernanda Pesoa (Pessoa, 1888-1935) , najvećeg portugalskog
pesnika veka. Kiplingov uticaj na Bertolda Brehta je dobro poznat.
 148 DOBA KATASTROFA

bila privlačna, nije pripadala dvadesetom veku? Napustiti prošlost bilo je dovoljno
revolucionarno, suprotstaviti zapadnjački revolt iz jedne faze modernizacije drugoj fazi
činilo se irelevantnim pa čak neshvatljivim. Još više je bilo tako kada su modernistički
umetnici istovremeno bili i politički revolucionari, što je bilo više nego verovatno.
Ĉehov i Tolstoj su se mogli činiti kao prigodniji modeli nego Dţejms Dţojs za one
koji su osećali da je njihov zadatak - i nadahnuće - u tome da „idu u narod“ i da slikaju
realističku sliku patnji naroda i da mu pomognu da se podigne. Ĉak i japanski pisci koji su
se dali na modernizam od dvadesetih godina (verovatno posredstvom kontakta sa
italijanskim futurizmom), imali su snaţan, a s vremena na vreme dominantan, socijalistički
ili komunistički „proleterski" kontingent (Keene, 1984, poglavlje 15). A zaista je prvi veliki
kineski moderni pisac Lu Sin (1881-1936), svesno odbacio zapadne modele i gledao rusku
literaturu u kojoj „moţemo videti blagu dušu ugnje- tenih, njihova stradanja i borbu" (Lu
Sin, 1975, str. 23).
Za većinu kreativnih talenata neevropskog sveta koji nisu bili ni ograničeni svojom
tradicijom, ni vesternizatori, izgledalo je da je glavni zadatak bio da otkriju, podignu veo sa
nje i predstave svetu savremenu stvarnost svojih naroda. Realizam je bio njihov pokret.

II
Na neki način, ova ţelja je ujedinila umetnosti Istoka i Zapada. Jer dvadeseti vek,
što je bilo sve jasnije, bio je vek običnih ljudi, a njim su dominirale umetnosti koje su obični
ljudi stvarali, i koje su stvarale za običnog čoveka. A dva povezana instrumenta su učinila
da je svet običnog čoveka postao vidljiv kao nikada ranije, i da se mogao dokumentovati:
reportaţa i kamera. Nijedan od njih nije bio nov (videti Doba kapitala, poglavlje 15; Doba
carstva, poglavlje 9) ali su oba stupila u samopouzdano zlatno doba posle 1914. godine.
Pisci, posebno u SAD, ne samo da su sebe videli kao ljude koji beleţe ili reportere, već su i
pisali za novine i stvarno bili novinari: Ernest Hemingvej (1899-1961), Teodor Drajzer (1871-
1945), Sinkler Luis (1885-1951). „Reportaţa" koja se kao pojam prvi put pojavljuje u
francuskim rečnicima 1929. godine a u engleskim 1931. godine - postala je prihvaćeni ţanr
socijalno-kritične literature i vizuelne prezentacije u dvadesetim godinama, uglavnom pod
uticajem ruske revolucionarne avangarde koja je veličala činjenice naspram glazirane
zabave koju je evropska levica oduvek osuđivala kao opijum za narod. Izgleda da je češki
komunistički novinar Egon Ervin Kiš, koji je proslavio ime „Reportera u ţurbi" (Der rasende
Reporter, 1925, naziv prve u seriji njegovih reportaţa) pustio u opticaj taj naziv u srednjoj
Evropi. Ona se proširila, uglavnom preko bioskopa, na zapadnu avangardu. To je jasno
vidljivo u delovima pod naslovom „Filmske novosti" i „Oko kamere" - aluzija na
avangardnog filmskog dokumentaristu Dţigu Vertova - kojima je ispresecano pripo-
vedanje u trilogiji SAD, Dţona Dos Pasosa (1896-1970), napisanoj u levičarskom periodu
ovog pisca. U rukama avangardne levice „dokumentarni film" je postao samosve- sni
pokret, a tridesetih godina su čak i najpraktičniji profesionalci novinarskog biznisa
pretendovali na viši intelektualni i kreativni status tako što su unapređivali neke filmske
ţurnale, obično materijale za popunu vremena bez velikih zahteva, u grandi- oznije „Marš
vremena" dokumentarce, i pozajmili su tehničke inovacije avangardnih fotografa koje su
izmišljene u nernačkoj komunističkoj štampi dvadesetih godina da bi stvorili zlatno doba
ilustrovanih časopisa: to su bili Life u SAD, Picture Post u Brita
 UMETNOSTI 1914-1945. 149
niji, Vu u Francuskoj. Međutim, izvan anglosaksonskog sveta ilustrovani časopisi su počeli
da masovno cvetaju tek posle Drugog svetskog rata.
Novi foto-ţurnalizam duguje svoje vrline ne samo talentovanim muškarcima
- pa i nekim ţenama - koji su otkrili fotografiju kao medij, iluzornom verovanju da
„kamera ne moţe da laţe“, tj. da ona nekako predstavlja ,,pravu“ istinu, i tehničkim
poboljšanjima koja su olakšala pravljenje slika bez poziranja novim minijaturnim kamerama
(Lajka je lansirana 1924. godine), već moţda više od svega univerzalnoj prevla- sti bioskopa.
Ljudi su naučili da stvarnost posmatraju kroz sočiva kamere. Jer iako je bilo porasta u
cirkulaciji štampane reči (u koju su sada takođe bile utkane rotogravi- rane fotografije u
tabloidima), ona se povlačila pred filmom. Doba katastrofa je bilo doba velikog
bioskopskog platna. U kasnim tridesetim godinama na svakog Britanca koji je kupio novine,
dolazila su dvojica koja su kupila kartu za bioskop (Stevenson, str. 396, 403). Zaista, kako se
depresija produbljivala, i dok je svetom krstario rat, poseta bioskopima na Zapadu je
dostigla svoj vrhunac svih vremena.
U ovom novom vizuelnom mediju, avangarda i masovne umetnosti su oplođa- vali
jedno drugo. Zaista su u starim zapadnim zemljama dominacija obrazovanog sloja i izvesni
elitizam prodrli čak i u masovni filmski medij, stvarajući zlatno doba za nemački nemi film
u vajmarskoj epohi, za francuski zvučni film tridesetih godina, i za italijanski film čim je
podignut zastor fašizma koji je prekrivao njegove talente. Od njih je moţda populistička
francuska kinematografija tridesetih godina bila najuspešnija u kombinovanju onoga što su
intelektualci ţeleli od kulture sa onim što je šira publika ţelela od zabave. To je bila jedina
intelektualistička kinematografija koja nikada nije zaboravila Vaţnost priče, posebno o
ljubavi i zločinu, i jedina koja je bila sposobna da pravi dobre šale. Tamo gde je avangarda
(politička ili umetnička) išla potpuno svojim putem, kao u dokumentarističkom pokretu ili
agitprop umetnosti, njen rad je retko kada dosezao izvan malobrojnih manjina.
Međutim, nije avangardni input ono što čini masovne umetnosti značajnim. To je
njihova sve veća nesumnjiva kulturna hegemonija čak i pored toga, što izvan SAD, kao što
smo videli, masovne umetnosti još nisu izmakle ispod nadzora obrazovanih. Ove umetnosti
(ili je bolje reći zabave) koje će postati dominantne, bile su usmerene na najšire mase, više
nego na veliku i sve veću, srednju i niţu srednju klasu čiji je ukus bio tradicionalan. Kod nje
su još uvek dominirale evropske „bulevarske" ili „vestendov- ske“ scene ili njihovi
ekvivalenti, bar sve dok Hitler nije raspršio tvorce ovih proizvoda, ali je to od malog
interesa. Najinteresantniji proces u ovom srednjeklasnom regio- nu bio je izuzetan,
eksplozivan rast jednog ţanra koji je pre 1914. godine pokazivao neke znakove ţivota, ali
nije nagoveštavao kasniji trijumf: to je bila detektivska zagonetna priča, sada uglavnom
pisana u obimu knjige. Ovaj ţanr je bio prvenstveno britanski, što je moţda priznanje
Šerloku Holmsu Artura Konana Dojla koji je postao međunarodno poznat 1890-ih godina -
i, što više iznenađuje, ţenski i akademski. Pionir ovog ţanra, Agata Kristi (1891-1976) i do
današnjeg dana je ostala bestseler. Internacionalne verzije ovog ţanra su još uvek
uglavnom, i očigledno, inspirisane britanskim modelom, tj. isključivo su o ubistvu koje se
posmatra kao salonska igra koja zahteva izvesnu domišljatost, više kao kakva otmena
ukrštenica sa enigmatskim ključevima, koja je još više bila isključivo britanska specijalnost.
Ovaj ţanr je najbolje posmatrati kao prizivanje društvenog reda koji je ugroţen, ali još nije
narušen. Ubistvo, koje je sada postalo skoro jedini zločin koji moţe da pokrene detektiva,
provaljuje u karakteristično uređenu sredinu - seosku kuću, ili kakav porodični
profesionalni milje - i njegovi tragovi
 150 DOBA KATASTROFA

vode do jedne od trulih jabuka što potvrđuje zdravo stanje ostatka korpe. Red se
vraća tako što detektiv koji sam (još uvek je preteţno muškarac) predstavlja milje, na
problemu primenjuje razum. Otuda moţda insistiranje na tome da je on privatni detektiv,
sem ukoliko sam policajac nije, za razliku od većine u svojoj vrsti, pripadnik viših i srednjih
klasa. To je bio duboko konzervativan, mada samopouzdan ţanr, čime se razlikuje od
histeričnijeg špijunskog trilera (koji je takođe uglavnom britanski proizvod), ţanra sa
velikom budućnošću u drugoj polovini veka. Njegovi autori, ljudi skromnih literarnih
vrlina, često su svoju vokaciju nalazili u tajnim sluţbama svojih drţava.18
Do 1914. godine masovni mediji u modernim razmerama već su mogli da se
smatraju nečim normalnim u izvesnom broju zapadnih zemalja. Međutim, njihov rast u
dobu kataklizmi je bio spektakularan. Cirkulacija štampe u SAD rasla je mnogo brţe od
stanovništva, udvostručivši se od 1920. do 1950. godine. Do ovog vremena, nešto između
300 i 350 primeraka novina je prodavano na hiljadu muškaraca, ţena i dece u tipičnoj
„razvijenoj" zemlji, mada su Skandinavci i Australijanci trošili još i više štampe, a
urbanizovani Britanci, verovatno zbog toga što je njihova štampa bila više nacionalna nego
lokalna, kupovali su zapanjujućih šest stotina primeraka na hiljadu stanovnika (UN
Statistical Yearbook, 1948).
Štampa se obraćala pismenima, mada je u zemljama sa masovnim školovanjem
davala sve od sebe da zadovolji nepotpuno pismene tako što je koristila slike i stripove,
kojima se intelektualci još nisu divili, i što je razvila jarko obojeni, pseudonarod- ski idiom
koji privlači paţnju, i koji izbegava reči sa suviše slogova. Njegov uticaj na knjiţevnost nije
zanemarljiv. Film, na drugoj strani, postavljao je male zahteve u pogledu pismenosti, a
nakon što je naučio da govori u poznim dvadesetim, ti zahtevi su praktično bili nikakvi za
publiku koja je govorila engleski.
Međutim, za razliku od štampe, koja je u većini delova sveta zanimala samo malu
elitu, filmovi su skoro odmah na početku bili međunarodni masovni medij. Napuštanje
potencijalno univerzalnog jezika nemog filma sa njegovim proverenim kodovima
interkulturalne komunikacije verovatno je mnogo učinilo za to da govorni engleski postane
međunarodno poznat i tako je pomoglo da se ovaj jezik uspostavi kao globalni ,,pidţin“
(zajednički jezik kojim govore među sobom razni narodi u pacifič- koj zoni, prim. prev.)
poznog dvadesetog veka. Jer su u zlatno doba Holivuda filmovi u suštini bili američki -
osim u Japanu, gde je otprilike pravljeno isto onoliko dugometraţnih filmova kao u SAD.
Što se tiče ostatka sveta, u predvečerje Drugog svetskog rata je Holivud proizvodio
pribliţno onoliko filmova koliko sve druge industrije zajedno, čak i ako uključimo Indiju
koja je već proizvodila oko 170 filmova godišnje za publiku brojnu kao japanska, i skoro kao
američka. Holivud je 1937. godine proizvodio 567 filmova, ili bolje rečeno više od deset
nedeljno. Razlika između hegemonistič- kog kapaciteta kapitalizma i birokratskog
socijalizma je ona između ovog broja i četrdeset i jednog filma koliko se tvrdilo da je
proizvedeno u SSSR-u 1938. godine. Međutim, iz očiglednih lingvističkih razloga, takva
izuzetna globalna premoć jedne jedine industrije nije mogla da potraje. U svakom slučaju ta
premoć nije nadţivela dezintegraciju „studio sistema" kao mašine za masovnu proizvodnju
snova, koji je dostigao svoj vrhunac u ovom periodu, ali je propao ubrzo posle Drugog
svetskog rata.

18 Literarni preci modernog „tvrdog" trilera ili „detektivske" priče su mnogo narodskiji. Dešijel

Hemet (Dashiell Hammet, 1894-1961) počeo je kao Pinkertonov operativac i prve radove objavio je u
petparačkoj štampi. Uostalom, jedini pisac koji je detektivsku priču preobratio u pravu knjiţevnost,
Belgijanac Zorţ Simenon (1903-1989) bio je samouko piskaralo.
 UMETNOSTI 1914-1945. 151
Treći među masovnim medijima je bio potpuno nov: radio. Za razliku od druga
dva, on je počivao na privatnom vlasništvu nečega što je još uvek bila sofisticirana
mašinerija, pa je tako bilo ograničeno u suštini na relativno dobrostojeće „razvi- jene“
zemlje. U Italiji broj radio-aparata nije dostigao broj automobila sve do 1931. godine (Isola,
1990). Najveća gustina radio-aparata bila je pred Drugi svetski rat u SAD, Skandinaviji,
Novom Zelandu i Britaniji. I pored toga, u tim zemljama je radio napredovao po
spektakularnoj stopi, pa su čak i siromašni mogli da ga priušte sebi. Od devet miliona
britanskih prijemnika 1939. godine, polovinu su kupili ljudi koji su zarađivali između 2,5 i 4
funte nedeljno - što je bio skroman prihod - a još dva miliona ljudi koji su zarađivali manje
od toga (Briggs, II, str. 254). Moţda zato ne iznenađuje da se stopa rasta broja radio-aparata
udvostručila za vreme Velike recesije, kada je rasla brţe nego ikada pre ili kasnije. Jer je
radio preobraţavao ţivot siromašnih, posebno za kuću vezanih siromašnih ţena, kao što
ništa drugo nije ikada činilo. On je u njihove sobe donosio svet. Odsada ni najusamljeniji
više nikad nisu bili sasvim sami. A čitav opseg onoga što se moţe reći, otpevati, odigrati, ili
izraziti na drugi način bio im je sada na raspolaganju. Zar je onda iznenađenje što je jedan
medij koji je bio nepoznat kada se Prvi svetski rat završio osvojio deset miliona domaćin-
stava u SAD do godine berzanskog kraha, preko dvadeset sedam miliona do 1939. i preko
četrdeset miliona do 1950. godine?
Za razliku od filma, pa čak i revolucionisane štampe, radio nije preobrazio načine
na koje ljudi opaţaju stvarnost ni na koji dubok način. On nije stvorio nove načine za
viđenje ili za uspostavljanje odnosa između čulnih utisaka i ideja (videti Doba carstva). On
je bio samo medij, ne i poruka. Ali ga je njegov kapacitet da istovremeno govori nebrojenim
milionima ljudi, od kojih se svako osećao kao da se obraća njemu kao pojedincu, napravio
nepojmljivo moćnim oruđem masovne informacije, i, što su vladari i trgovci odmah shvatili,
oruđem propagande i reklame. Do početka tridesetih godina predsednik SAD je otkrio
potencijal radijskog „ćaskanja uz kamin“, a britanski kralj je otkrio potencijal prenosa
kraljevskog Boţića (1932. odnosno 1933. godine). U Drugom svetskom ratu, sa njegovom
beskrajnom potrebom za vestima, radio je dobio zasluţeno mesto kao politički instrument i
kao informativni medij. Broj radio- -aparata je značajno porastao u svim zemljama
kontinentalne Evrope sem u onim koje su bile najgore ţrtve borbi (Briggs, III, Appendix C).
U nekoliko slučajeva taj broj se udvostručio ili više nego udvostručio. U većini neevropskih
zemalja taj rast je bio još nagliji. Trgovina, i pored toga što je od početka vladala radio-
talasima u SAD, teţe je osvajala na drugim mestima, pošto su po tradiciji vlade nerado
prepuštale kontrolu nad tako vaţnim medijem kojim se uticalo na građane. BBC je zadrţao
svoj zvanični monopol. Tamo gde se trpelo komercijalno emitovanje, očekivalo se međutim
od njega da se pokorava zvaničnom glasu.
Teško je prepoznati novine koje je uvela radio kultura, pošto je tako mnogo onoga
čemu je radio prokrčio put, postalo deo svakodnevnog ţivota - to su sportski komentari,
vesti, gostovanja poznatih, sapunska opera, i zapravo serijski program bilo koje vrste.
Najdublja promena koju je radio doneo bila je ta da je istovremeno priva- tizovao i
struktuirao ţivot po strogoj satnici, koja odsada nije određivala samo sferu rada, već i sferu
privatnosti. Još je zanimljivo i to da je ovaj medij - a sve do porasta videa i video-rikordera
to je činio i njegov naslednik, televizija - i pored toga što je u suštini bio usmeren na
pojedinca i porodicu, stvorio sopstvenu javnu sferu. Prvi put u istoriji ljudi koji nisu
poznavali jedni druge, su kada bi se sreli po svoj prilici znali šta
 152 DOBA KATASTROFA

je svako od njih čuo (ili kasnije, video) prethodne noći: veliku utakmicu, omiljenu
komediju, govor Vinstona Ĉerčila, sadrţaj vesti.
Umetnost na koju je radio najznačajnije uticao bila je muzika, pošto je radio poništio
mehanička i akustička ograničenja dometa zvukova. Muzika, ona poslednja među
umetnostima koja je probila iz telesnog zatvora ograničenog oralnom komunikacijom, već je
ušla u eru mehaničke reprodukcije pre 1914. godine, sa gramofonom, iako teško da je on već
tada bio u domašaju masa. Godine između ratova su svakako dovele i gramofone i ploče na
dohvat masa, premda je praktičan kolaps trţišta ploča za takozvane „rasne ploče“, tj. tipične
muzike za siromašne tokom američke recesije, pokazao krhkost te ekspanzije. Ipak je ploča,
i pored toga što je tehnički kvalitet poboljšan oko 1930. godine, imala svoja ograničenja, ako
ni zbog čega drugog, ono zbog duţine. Osim toga, domet ploče je zavisio od prodaje. Radio
je prvi put omogućio da se muzika sluša bez prekida duţe od pet minuta, i da je sluša
teoretski neograničen broj slušalaca. Tako je postao i jedinstveni popularizator muzike
manjina (uključujući i klasičnu muziku) i daleko najmoćnije sredstvo za prodaju ploča, što je
zaista još uvek ostao. Radio nije promenio muziku - on je sigurno na nju manje uticao od
pozorišta i filmova, koji su takođe uskoro naučili da reprodukuju zvuk - već je promenio
ulogu muzike koja je bez njega nezamisliva u savremenom ţivotu, što ne isključuje njenu
ulogu kao zvučne pozadine za svakodnevno ţivljenje.
Tako su snage koje su dominirale popularnim umetnostima bile prvenstveno
tehnološke i industrijske: štampa, film, ploče i radio. Pa ipak od kasnog devetnaestog veka
jedan autentičan izvor autonomne kreativne inovacije je vidljivo izbijao u četvrtima za
izlaske i zabavu nekih velikih gradova (videti Doba carstva). On je bio daleko od toga da
presuši, a medijska revolucija je njegove proizvode prenela daleko izvan prvobitnog miljea.
Tako je formalizovani argentinski tango, a posebno kada je proširen od plesa u pesmu,
verovatno dosegao svoj vrhunac u dvadesetim i tridesetim godinama, i kada je njegova
najveća zvezda Karlos Gardel (1890-1935) poginuo u avionskoj nesreći, oplakan je širom
Španske Amerike i (zahvaljujući pločama) ostao je trajno prisutan. Samba, kojoj je bilo
suđeno da predstavlja Brazil onako kako je tango predstavljao Argentinu, dete je
demokratizacije karnevala u Riju dvadesetih godina. Međutim, najimpresivniji i na dugu
stazu, najuticajniji proces ove vrste bio je razvoj dţeza u SAD, uglavnom pod uticajem
migracije crnaca iz juţnih drţava ka velikim gradovima srednjeg zapada i severoistoka: on
je postao autonomna umetnička muzika profesionalnih (uglavnom crnih) zabavljača.
Uticaj nekih od ovih popularnih inovacija ili procesa bio je do sada ograničen izvan
njihovih rodnih sredina. Takođe je do sada bio manje revolucionaran nego što je postao u
drugoj polovini veka, kada je - da uzmemo očigledan primer - jedan idiom koji je direktno
vodio poreklo iz američkog crnačkog bluza postao, kao rokenrol, globalni jezik kulture
mladih. Međutim, i pored toga što je - uz izuzetak filma - i uticaj i masovnih medija i
popularnog stvaralaštva bio umereniji nego što će biti u drugoj polovini ovoga veka (ovo će
biti razmatrano kasnije); on je već bio ogroman po količini i upečatljiv po kakvoći, posebno
u SAD koje su počele da nameću nespornu hegemoniju na ovim poljima, zahvaljujući svojoj
izuzetnoj privrednoj nadmoći, svom čvrstom opredeljenju za trgovinu i demokratiju, i posle
Velike recesije, zahvaljujući uticaju ruzveltovskog populizma. Na polju popularne kulture
svet je bio ili američki, ili provincijski. Uz jedan izuzetak, nijedan drugi nacionalni ili
regionalni model se nije globalno afirmisao, mada su neki modeli imali značajan regionalni
uticaj (na primer,
 UMETNOSTI 1914-1945. 153
egipatska muzika unutar islamskog sveta) i s vremena na vreme je pokoja egzotična crta
ulazila u svet popularne kulture, kao što su karipske i latinoameričke komponente u muzici
za igru. Jedini izuzetak je sport. U ovoj grani popularne kulture - a ko je taj koji je video
brazilski tim u danima njegove slave ko će poreći sportu pretenziju na umetnost? - uticaj
Sjedinjenih Drţava je ostao ograničen na oblast političke dominacije Vašingtona. Kao što se
kriket igra samo tamo gde se nekada vijorio Union Dţek (britanska zastava, prim. prev.),
tako je i bejzbol napravio mali uticaj sem tamo gde su se marinci iskrcali. Sport koji je svet
prisvojio bio je fudbal, čedo britanskog globalnog ekonomskog prisustva, zbog koga su
timovi nosili imena britanskih firmi, ili su ih sačinjavali iseljeni Britanci (kao Sao Paolo
Atletik klub) od polarnog leda do ekvatora. Ova jednostavna i elegantna igra, nesputana
komplikovanim pravilima i opremom, i koja se moţe izvoditi na bilo kakvom više-manje
otvorenom prostoru odgovarajuće veličine, probijala se kroz svet samo svojim vrlinama i,
ustanovljavanjem Svetskog kupa 1930. godine (kada je pobedio Urugvaj) postala je stvarno
internacionalna.
Pa ipak, po našim standardima, masovni sportovi, iako sada globalni, ostali su
neobično primitivni. One koji su se njima bavili još nije apsorbovala kapitalistička privreda.
Velike zvezde su još uvek bili amateri, kao u tenisu (tj. prilagodili su se tradicionalnom
burţoaskom statusu), ili ako su bili profesionalci, kao u engleskom fudba- lu, nisu bili
mnogo više plaćeni od kvalifikovanih industrijskih radnika. U tim sportovima je još uvek
moralo da se uţiva licem u lice, jer je čak i radio jedino mogao da pravi prizor igre ili trke
prikaţe povećanjem decibela u komentatorovom glasu. Doba televizije i sportisti plaćeni
kao filmske zvezde, bili su još uvek koju godinu daleko. Ali, kao što ćemo videti (poglavlja
9-11) ne tako mnogo daleko.
Sedmo poglavlje Kraj carstava

Postao je revolucionarni terorist 1918. godine. Njegov guru je prisustvovao

njegovoj prvoj bračnoj noći i on nikada nije ţiveo sa svojom ţenom tokom deset
godina do njene smrti 1928. godine. Gvozdeno pravilo za revolucionare je bilo da
bi trebalo da se drţe podalje od ţena... Imao je običaj da mi priča kako će Indija
postati slobodna boreći se na način na koji su se Irci borili. Onda kada sam bila sa
njim čitala sam Moju borbu za irsku slobodu Dena Brina (Breen). Den Brin je bio
Masterdin ideal. Masterda je svoju organizaciju nazvao indijska „Republikanska
armija, grana Ĉitagong“ po Irskoj republikanskoj armiji.
Kalpana Dutt (1945, str. 16-17)

Nebeska rasa kolonijalnih administratora tolerisala je pa čak i ohrabrivala sistem

mita-korupcije jer je on pruţao jeftini mehanizam za sprovođenje kontrole nad
nemirnim i često nepokornim stanovništvom. Jer ono što korupcija u stvari znači je
da ono što čovek ţeli (npr. da dobije parnicu, da dobije ugovor sa vladom, da mu
se oda počast za rođendan, ili da dobije drţavni posao) moţe da postigne
činjenjem usluge čoveku koji ima moć da daje ili da ne daje. Učinjena ,,usluga“ nije
morala biti darivanje novca (ovo je grubo i malobrojni Evropljani u Indiji su na
ovaj način prljali svoje ruke). To je mogao biti dar prijateljstva i poštovanja,
obasipanje gostoprimstvom, ili darovanje fondovima za „pravu stvar“, ali iznad
svega lojalnosti radţi.
M. Carritt (1985, str. 63-64)

I
Tokom devetnaestog veka je nekoliko zemalja - uglavnom onih koje se graniče sa
se vernim Atlantikom - osvojilo neevropski ostatak planete sa smešnom lakoćom. U meri u
kojoj se nisu mučili da zauzmu i vladaju svetom, zemlje Zapada su pomoću svog
ekonomskog i socijalnog sistema i njegove organizacije i tehnologije postigle još nespor-
niju nadmoćnost. Kapitalizam i burţoasko društvo su preobrazili svet, vladali su njime i
pruţali su model - koji je do 1917. godine bio jedini - svima onima koji nisu ţeleli da budu
proţdrani ili zbrisani neodoljivim silama istorije. Posle 1917. godine sovjetski komunizam
je pruţao alternativni model, ali u suštini model istog tipa, osim što je izostavljao privatno
preduzetništvo i liberalne institucije. Istorija dvadesetog veka u nezapad- nom ili tačnije
neseverozapadnom svetu je stoga bitno određena odnosima tog sveta sa zemljama koje su
se u devetnaestom veku učvrstile kao gospodari ljudske vrste.
 KRAJ CARSTAVA 155

Sve dovde, istorija Kratkog dvadesetog veka je ostajala geografski nesimetrična, i

kao takvu je moţe pisati samo istoričar koji ţeli da se usredsredi na dinamiku globalne
transformacije. To ne znači da taj istoričar deli snishodljiv i često etnocentrički pa čak i
rasistički osećaj superiornosti i potpuno neopravdano samozadovoljstva koje je još uvek
uobičajeno u povlaštenim zemljama. Zaista, ovaj istoričar je vatreni protivnik onoga što je
E. P. Tomson nazvao „ogromna snishodljivost“ prema svetu zaostalih i siromašnih.
Međutim, ostaje činjenica da su dinamike većeg dela svetske istorije u Kratkom
dvadesetom veku izvedene, a ne originalne. Te dinamike se u osnovi sastoje u pokušajima
elita neburţoaskih društava da oponašaju model isproban na Zapadu, koji je u biti
posmatran kao model društava koji ekonomskim i naučno-tehnološkim „razvo- jem“
proizvodi progres, bogatstvo, snagu i kulturu, u kapitalističkoj ili socijalističkoj varijanti. 51
Nije bilo drugog operativnog modela sem ,,vesternizacije“ ili „modernizacije" ili kako god
čovek odabere da ih zove. Nasuprot tome, samo politički eufemizam razdvaja različite
sinonime za „zaostalost“ (dok Lenjin nije oklevao da tako opiše situaciju u sopstvenoj
zemlji i u „kolonijalnim i zaostalim zemljama") koje je međunarodna diplomatija rasipala
po dekolonizovanom svetu („nerazvijenost", „u razvoju" itd.).
Operacioni model „razvoja" moţe se kombinovati sa raznim drugim verova- njima
i ideologijama, sve donde dok ga ne ometaju, dok recimo, zemlja koja je u pitanju ne
zabrani izgradnju aerodroma zbog toga što oni nisu odobreni Kuranom ili Biblijom, ili što
su u sukobu sa inspirativnom tradicijom srednjovekovnog viteštva, ili se ne mogu uskladiti
sa dubinom slovenske duše. S druge strane, onamo gde se takva vero- vanja suprotstavljaju
procesu „razvoja" u praksi, a ne samo u teoriji, ona garantuju neuspeh i poraz. Koliko god
snaţno i iskreno bilo verovanje u to da magija moţe da skrene mitraljeske metke, ona je
delovala suviše retko da bi imala mnogo uticaja. Telefon i telegraf su bolja sredstva
komunikacije nego telepatija svetih ljudi.
Ovo ne znači da treba odbaciti tradicije, verovanja i ideologije, nepromenjene ili
prilagođene, pomoću kojih društva koja dolaze u kontakt sa novim svetom „razvoja" sude
o tom svetu. I tradicionalizam i socijalizam podudarili su se u tome što su otkrili prazan
moralni prostor u centru pobedničkog ekonomskog - i političkog - kapitalističkog
liberalizma, kada je on uništio sve veze između pojedinaca osim „sklonosti da razmenjuju
dobra" Adama Smita, i sklonosti da traţe lično zadovoljstvo i lični interes. Kao moralni
sistem, kao način za određivanje čovekovog mesta u svetu, kao način šta i u koliko toga su
„razvoj" i „progres" uništili, pre - ili nekapitalističke ideologije i sistemi vrednosti su često
bile superiorne nad verovanjima koja su topovnjače, trgovci, misionari i kolonijalni
administratori doneli sa sobom. Kao sredstvo za mobilizaciju masa u tradicionalnom
društvu protiv modernizacije, bilo kapitalističke bilo socijalističke, ili tačnije protiv stranaca
koji su tu modernizaciju uvozili, one su mogle biti prilično efikasne, iako u stvari nijedan
među uspešnim pokretima za oslobođenje u zaostalom svetu pre sedamdesetih godina nije
bio inspirisan tradicionalnim ili neotradicionalnim ideologijama. Tako je bilo uprkos
činjenici da je jedan takav pokret, kratkotrajni Kilafat

51 Valja primetiti da je jednostavna dihotomija „kapitalizam/socijalizam" pre politička nego

analitička. U njoj se ogleda pojava masovnih političkih radničkih pokreta čija je socijalistička ideologija
u praksi bila koncept sadašnjeg društva (,,akapitalizam“) obrnut naopačke. Ova dihotomija je pojačana
posle oktobra 1917. godine dugim hladnim ratom Crvenih protiv Anti-crvenih koji je trajao u čitavom
Kratkom dvadesetom veku. Potpuno je moguće umesto da se ekonomski sistemi, recimo, SAD, Juţne
Koreje, Austrije, Hong Konga, Zapadne Nemačke i Meksika klasifikuju pod istom odrednicom
„kapitalizam" klasifikovati ih pod nekoliko odrednica.
156 DOBA KATASTROFA
pokret u britanskoj Indiji (1920-1921), koji je zahtevao očuvanje turskog sultana kao kalifa
svih vernih, odrţavanje Otomanskog carstva u granicama iz 1914. godine, i muslimanske
kontrole nad svetim mestima Islama (uključujući i Palestinu), verovatno prisilio neodlučni
indijski Kongres na masovnu građansku neposlušnost i masovnu nesarad- nju (Minault,
1982). Najtipičnije masovne mobilizacije pod okriljem vere - ,,Crkva“ zadrţava kontrolu
nad prostim narodom bolje od ,,Kralja“ - bile su odbrambene akcije, mada ponekad
tvrdokorne i herojske kao što je bio seljački otpor sekularizatorskoj meksičkoj revoluciji pod
barjakom „Hrista kralja“ (1926-1932) koji je njegov glavni istoričar opisao na epski način
kao ,,hristijadu“ (Meyer, 1973-1979). Fundamentali- stička religija kao glavna snaga
uspešne masovne mobilizacije pripada poslednjim dece- nijama dvadesetog veka, koje su
čak bile svedok bizarnog povratka nekih intelektualaca običajima koje bi njihovi
obrazovani dedovi opisali kao predrasude i varvarstvo.
Nasuprot tome, ideologije, programi, čak i metodi i oblici političkog organizovanja
koji su inspirisali oslobađanje zavisnih zemalja od zavisnosti, onih zaostalih od zaostalosti,
bili su zapadnjački: liberalni; socijalistički; komunistički i/ili nacionalistički; sekularistički i
sumnjičavi prema klerikalizmu; koristili su sredstva razvijena za svrhe javnog ţivota u
burţoaskim društvima - štampu, mitinge, partije, masovne kampanje, čak i kada je usvojeni
diskurs bio, i morao da bude, u religijskom rečniku masa. To je značilo da je istorija tvoraca
preobraţaja Trećeg sveta u ovom veku isto- rija elitističkih manjina, ponekad relativno
sićušnih, jer - sasvim izuzimajući odsustvo demokratske politike u skoro svim zemljama -
samo je tanak sloj posedovao potrebno znanje i obrazovanje, pa čak i elementarnu
pismenost. Na kraju krajeva, pre sticanja nezavisnosti je preko 90 procenata stanovništva
indijskog potkontinenta bilo nepismeno. Broj onih pismenih u nekom zapadnom (tj.
engleskom) jeziku bio je još neznat- niji - recimo pola miliona od oko trista miliona
stanovnika pre 1914. godine, ili jedan na šest stotina. 52 Ĉak je i region koji je daleko najviše
ţudeo za obrazovanjem (Zapadni Bengal) imao u vreme sticanja nezavisnosti (1949-1950)
samo 272 studenta na svakih 100 000 stanovnika, što je pet puta više nego u središnjim
oblastima severne Indije. Uloga koju su igrale ove brojčano beznačajne manjine bila je
ogromna. Ne iznenađuje što je trideset osam hiljada Parsi muškaraca u oblasti Bombaja,
jednoj od glavnih administrativnih jedinica britanske Indije na kraju devetnaestog veka, od
kojih je više od četvrtine bilo pismeno na engleskom, postalo elita trgovaca, industrijalaca i
finansijera širom potkontinenta. 100 advokata Visokog suda u Bombaju su u svojim
redovima uključivali dvojicu glavnih nacionalnih vođa nezavisne Indije (Mohandas
Karamčand Gandi i Valabhai Patel) i budućeg osnivača Pakistana Muhamed Ali Dţinah
(Seal, 1968, str. 884; Misra, 1961, str. 328). Koliko su ove zapadnjački obrazovane elite bile
upotrebljive za razne svrhe moţe da ilustruje jedna porodica piščevih poznanika. Otac,
zemljoposednik, imućni advokat i ugledna ličnost pod Britancima, postao je diplomata i
najzad guverner savezne drţave posle 1947. godine. Majka je bila prva ţena ministar u
provincijskoj vladi Indijskog nacionalnog kongresa 1937. godine. Od četvoro dece (svi
obrazovani u Britaniji) troje se pridruţilo Komunističkoj partiji, jedan sin je postao vrhovni
zapovednik indijske armije; još jedan je na kraju postao poslanik svoje partije u Skupštini;
treći - posle burne političke karijere - ministar u vladi gospođe Gandi; dok se četvrti
probijao u biznisu.

52 Procena se zasniva na podacima za one koji su pohađali srednju školu zapadnog tipa (Anil

Seal, 1971, str. 21-22).

 KRAJ CARSTAVA 157

Ništa od ovoga ne znači da su vesternizatorske elite nuţno prihvatale sve vred-

nosti drţava i kultura koje su uzimale kao svoj model. Njihovi lični pogledi su se mogli
kretati u rasponu od stopostotnog asimilacionizma do dubokog nepoverenja prema
Zapadu, kombinovanog sa ubeđenjem da se specifične vrednosti domaće civilizacije mogu
sačuvati ili obnoviti jedino usvajanjem zapadnjačkih inovacija. Cilj najpotpunijeg i
najuspešnijeg projekta „modernizacije", u Japanu posle Meiđi restauracije, nije bio da
pozapadnjači, već naprotiv, da tradicionalni Japan načini sposobnim za ţivot. Na isti način,
ono što su aktivisti Trećeg sveta pročitali iz ideologija i programa koje su prisvajali nije
toliko bio deklarativni tekst kojiko njihov sopstveni podtekst. Tako je u periodu sticanja
nezavisnosti, socijalizam (tj. njegova sovjetska komunistička verzija) privlačio vlade
dekolonizovanih zemalja, ne samo zato što je stvar antiimperijali- zma uvek pripadala
levici metropole, već i više zbog toga što su SSSR videli kao model za prevazilaţenje
zaostalosti, putem planirane industrijalizacije, što je za njih bila daleko preča stvar nego
emancipacija bilo čega što bi se u njihovim zemljama moglo opisati kao „proletarijat"
(videti poglavlja 12 i 13). Slično tome, iako se brazilska Komunistička partija nikada nije
kolebala u svom opredeljenju za marksizam, jedna posebna vrsta razvojnog nacionalizma
je postala „fundamentalni sastojak" u politici Partije od ranih tridesetih godina, čak i kada
se sukobljavala sa interesima radništva razmatranim izdvojeno od interesa drugih (Martins
Rodrigues, str. 437). Međutim, kakvi god da su bili svesni ili nesvesni ciljevi onih koji su
oblikovali istoriju zaostalog sveta, modernizacija, što će reći imitacija modela poteklih sa
Zapada, bila je nuţni i preko potreban način da se oni postignu.
Ovo je bilo još očevidnije, budući da su se perspektive elita Trećeg sveta i
perspektive masa njihovog stanovništva suštinski razlikovale, osim utoliko što je beli (tj.
severnoatlantski) rasizam pruţao zajedničku sponu nezadovoljstva koje su mogli da dele i
maharadţe i čistači. Ĉak i tako, to nezadovoljstvo su mogli da mnogo manje osećaju ljudi,
ne naročito ţene, koji su bili sviknuti na inferioran status unutar bilo kakvog društva, bez
obzira na boju koţe njegovih pripadnika. Izvan islamskog sveta, u čijem je slučaju
zajednička religija pruţala takvu sponu - osećaj superiornosti nad nevernicima -
zajedništvo je bilo neuobičajeno.
II

Svetska kapitalistička privreda je u Doba carstva prodrla u sve delove sveta i

praktično ih sve preobrazila, čak iako je, posle Oktobarske revolucije, privremeno
zaustavljena na granicama Sovjetskog Saveza. To je razlog zbog koga je Velika recesija
1929-1933. godine bila takav međaš u istoriji antiimperijalizma i pokreta za oslobođenje u
Trećem svetu. Kakvi god da su bili privreda, bogatstvo, kulture i politički sistemi zemalja
pre nego što su došle na dohvat severnoatlantskog oktopoda, sve su one bile usisane u
svetsko trţište, ukoliko ih zapadni biznismeni i vlade nisu odbacile kao ekonomski
nezanimljive, makar i ţivopisne, kao Beduine iz velikih pustinja pre otkrića nafte i gasa u
njihovoj negostoljubivoj postojbini. Za svetsko trţište sve ove zemlje su imale vrednost kao
snadbevači primarnim proizvodima - sirovina za industriju, energije i zemljoradničkih i
stočarskih proizvoda - i kao ventil za investiranje severnjačkog kapitala, uglavnom u vidu
drţavnih zajmova i infrastrukture u saobraćaju i gradovima, bez koje se resursi zavisnih
zemalja ne bi mogli efikasno eksploatisao. Preko tri četvrtine britanskih prekomorskih
investicija 1913. godine - a Britanci
158 DOBA KATASTROFA
su izvozili više kapitala nego ostatak sveta zajedno - bilo je u drţavnim obveznicama,
ţeleznicama, lukama i brodarstvu (Brown, 1963, str. 153).
Industrijalizacija zavisnog sveta još uvek nija bila deo ničijeg plana igre, čak ni u
zemljama kao što su one u juţnom delu latinoameričke kupe, gde je izgledalo logično da se
takve lokalno proizvedene namirnice kao meso prerađuju u oblik lakši za transport, kao što
su konzerve i konzervirana govedina. Na kraju krajeva, konzerviranje sardina i flaširanje
porto vina nisu industrijalizovali Portugaliju, niti je to namerava- no. U stvari, osnovni
obrazac u glavama većine severnih vlada i preduzetnika bio je onaj po kome zavisan svet
prodajom svojih sirovina plaća uvoz njihovih industrijskih proizvoda. Ovo je bio temelj
svetske ekonomije kojom su u periodu pre 1914. godine dominirali Britanci (Doba carstva,
poglavlje 2), iako, uz izuzetak zemalja takozvanog „naseljeničkog kapitalizma “, zavisni svet
nije bio posebno isplativo trţište za industrijske proizvođače. Tri stotine miliona stanovnika
indijskog potkontinenta i četiri stotine miliona Kineza, su bili suviše siromašni i suviše
mnogo potreba svog svakodnevnog ţivota su zadovoljavali u lokalnom okviru da bi
mnogo kupovali od bilo koga. Srećom za Britance u doba njihove ekonomske hegemonije,
njihovih sedam stotina miliona jeftinih kupovina sabiralo se u dovoljnu količinu da odrţi
pamučnu industriju Lanka- šira u poslu. Njihov interes, kao i svih ostalih severnih
proizvođača, bio je očigledno da naprave zavisno trţište, kakvo je bi bilo, potpuno
zavisnim od njihove proizvodnje, tj. da ga agrarizuju.
Bilo da je to bio njihov cilj ili ne, u tome nisu mogli uspeti, delom zbog toga što su
lokalna trţišta koja su stvorena samom apsorpcijom ovih privreda u društvo svetskog
trţišta, društvo kupoprodaje, stimulisala proizvodnju lokalnih potrošnih dobara, koje je
bilo jeftinije lokalno proizvoditi, a delom zbog toga što su mnoge ekonomije u zavisnim
regionima, posebno u Aziji, bile vrlo sloţene strukture sa dugom istori- jom proizvodnje
koju je karakterisala značajna prefinjenost i impresivni tehnički i ljudski resursi i
potencijali. Tako su ogromni lučki gradovi koji će postati karakteristična karika između
Severa i zavisnog sveta - od Buenos Airesa i Sidneja do Bombaja, Šanga- ja i Sajgona -
razvili lokalnu industriju pod okriljem njihove privremene zaštite od uvoza, čak iako to nije
bila namera njihovih vladara. Nije trebalo mnogo da lokalni tekstilni proizvođači u
Ahmedabadu ili Sangaju, bilo domaći bilo agenti neke strane firme, postanu snadbevači
obliţnjeg indijskog ili kineskog trţišta, pamučnim proizvodima dotada uvoţenim iz
Lankašira. U stvari, to je ono što se dogodilo posle Prvog svetskog rata i što je slomilo vrat
britanskoj pamučnoj industriji.
Pa ipak, kada razmatramo koliko je logično izgledalo Marksovo predviđanje o
konačnom širenju industrijske revolucije na ostatak sveta, zapanjujuće je koliko je malo
industrije napustilo svet razvijenog kapitalizma pre kraja epohe carstava, a u stvari pre
sedamdesetih godina ovog veka. Krajem tridesetih godina do jedine velike promene na
svetskoj mapi industrijalizacije je došlo usled sovjetskih petogodišnjih planova (videti
poglavlje 2). Još 1960. godine je staro središte industrijalizacije u zapadnoj Evropi i severnoj
Americi proizvodilo preko 70 procenata svetskog bruto-proizvoda i skoro 80 procenata
svetske „dodatne vrednosti u industriji11 tj. industrijskog proizvoda (Harris,
1987, str. 102-103). Do stvarno dramatičnog premeštanja industrije sa starog Zapada
- uključujući i veliki porast japanske industrije koja je 1960. godine proizvodila svega oko 4
odsto svetske industrijske proizvodnje - došlo je u poslednjoj trećini veka. Ekonomisti nisu
počeli da pišu knjige o „novoj međunarodnoj podeli rada“ sve do sedamdesetih godina, tj.
do početka deindustrijalizacije starog industrijskog središta.
 KRAJ CARSTAVA 159

Očigledno je imperijalizam, ta stara „međunarodna podela rada“ imao ugrađenu

tendenciju da osnaţi industrijski monopol zemalja starog jezgra. Dovde su među- ratni
marksisti, kojima su se posle 1945. godine pridruţili „teoretičari zavisnosti" raznih vrsta,
imali jasne razloge za napade na imperijalizam kao na način da se osigura dalja zaostalost
zaostalih zemalja. Paradoksalno je to da je relativna nezrelost u razvoju svetske
kapitalističke privrede, a tačnije, njene tehnologije transporta i komunikacija, bilo ono što je
industriju zadrţavalo u njenoj prvobitnoj domovini. U logici profitnog preduzeća nije bilo
ničeg zbog čega bi se proizvodnja čelika zauvek zadrţala u Pensilvaniji ili u Ruru, iako nije
stvar koja iznenađuje to što bi vlade industrijskih zemalja, posebno ako su naginjale
protekcionizmu ili imale velika kolonijalna carstva, činile sve što su mogle da spreče da
potencijalni takmaci naude industriji domovine. Ĉak su i imperijalističke vlade mogle da
imaju razloga za industrijalizaciju svojih kolonija, čak iako je jedini slučaj kada su to
sistematski radile bio Japan, koji je razvio tešku industriju u Koreji (anektiranoj 1911.
godine) i posle 1931. godine, u Mandţuriji i na Tajvanu jer su ove resursima bogate kolonije
bile dovoljno blizu malene i notorno sirovinama siromašne domovine, da direktno posluţe
japansku nacionalnu industrijalizaciju. Ĉak je u najvećoj od svih kolonija otkriće do koga se
došlo tokom Prvog svetskog rata da Indija nije u stanju da proizvodi dovoljno za
industrijsku samodovoljnost i vojnu odbranu dovelo do politike drţavnog protekcionizma i
direktnog učešća drţave u industrijskom razvoju ove zemlje (Misra, 1961, str. 239, 256). Ako
je rat naterao čak i kolonijalne administratore da shvate slabe strane nedovoljno razvijene
kolonijalne industrije, recesija 1929-1933. godine ih je izloţila finansijskom pritisku. Kako su
poljoprivredni prihodi opadali, prihodi kolonijalne uprave su morali da budu povećavani
višim carinama na industrijsku robu, uključujući i onu iz sopstvene matice, britansku,
francusku, ili holandsku. Prvi put su zapadne firme, koje su dotada slobodno uvozile,
pokazale snaţnu inicijativu da uspostave lokalne proizvodne pogone u ovim marginalnim
trţištima (Holland, 1985, str. 13). Ipak, čak iako imamo u vidu recesiju i rat, zavisni svet je u
prvoj polovini Kratkog dvadesetog veka ostao preovlađujuće agraran i ruralan. To je razlog
zbog kojeg se „veliki skok napred" svetske ekonomije u trećoj četvrtini veka tako
dramatično pokazao kao sudbinska prekretnica.

III

Praktično su svi delovi Azije, Afrike i Latinske/Karipske Amerike bili zavisni i

osećali se zavisnim od onoga što se dešavalo u nekoliko drţava severne hemisfere, a (izvan
obe Amerike) ove drţave su ih i posedovale, upravljale ili dominirale njima na kakav drugi
način. To se odnosi čak i na one koji su bili prepušteni sopstvenim domorodačkim vlastima
(na primer, „protektorati" ili kneţevine), jer su svi dobro razume-li da je „savet" britanskog
ili francuskog predstavnika na dvoru lokalnog emira, bega, radţe, kralja ili sultana, bio
nešto što se nije moglo ignorisati. To je vaţilo čak i za formalno nezavisne drţave kao što je
bila Kina, gde su stranci uţivali ekstrateritorijal-na prava, i nadgledali neke od centralnih
funkcija drţave, kakva je prikupljanje drţavnih prihoda.

Kolonijalni svet se posle 1945. godine tako potpuno preobrazio u skup nominalno
suverenih drţava da iz današnje perspektive mora da izgleda, kako je taj preobraţaj ne
samo bio neizbeţan, već je i ono što su kolonijalni narodi oduvek ţeleli. Ovo je sasvim
sigurno istina za one zemlje koje su iza sebe imale dugu istoriju kao politič-
160 DOBA KATASTROFA
ke tvorevine, za velika azijska carstva - Kinu, Persiju, Otomansko carstvo - i moţda još za
jednu ili dve zemlje kao što je Egipat; posebno kada su bile izgrađene oko konkretnog
,,staatsvolk“ ili „drţavnog naroda“ kao što su Han Kinezi ili vernici šiit- skog islama, kao
faktičke nacionalne religije Irana. U ovakvim slučajevima raspoloţenje naroda prema
strancima je moglo lako da se ispolitizuje. Nije slučajno što su Kina, Turska i Iran bile sve tri
scene vaţnih autohtonih revolucija. Međutim, ovakvi slučajevi su izuzeci. Ĉešće, sam
koncept trajnog teritorijalnog političkog entiteta, sa čvrstim granicama koje ga razdvajaju
od drugih takvih entiteta, i koji je podloţan isključivo jednom stalnom autoritetu, tj. ideja
nezavisne suverene drţave koju mi uzimamo zdravo za gotovo, bila je bez značaja za
narod, bar (čak i u oblastima sedelačke poljoprivrede) na nivou višem od seoskog. Ĉak i
tamo gde su postojali samosvesni i priznati „narodi“, koje su Evropljani voleli da opisuju
kao ,,plemena“, teško je bilo prihvatiti ideju da taj narod treba da se teritorijalno razdvoji od
drugog naroda sa kojim je koegzistirao, mešao se i delio funkcije, jer je ta ideja imala malo
smisla. U takvim regioni- ma jedini temelji za onakve nezavisne drţave
dvadesetovekovnog tipa su bile teritorije na koje ih je podelilo imperijalno osvajanje i
suparništvo, obično bez ikakvog obazi- ranja na lokalne strukture. Tako je postkolonijalni
svet skoro potpuno podeljen granicama imperijalizma.
Još nešto, oni stanovnici Trećeg sveta koji su bili najviše ogorčeni na zapadnjake
(bilo kao na nevernike, ili kao na donosioce remetilačkih i bezboţnih inovacija najrazličitijih
vrsta, ili samo zbog otpora bilo kakvoj promeni u načinu ţivota običnih ljudi, za šta su, ne
bez razloga, pretpostavljali da će biti najgore) podjednako su se suprotstavljali opravdanom
ubeđenju elite da je modernizacija neophodna. Time je oteţano stvaranje zajedničkog fronta
prema imperijalistima, čak i u zemljama gde su svi pripadnici potčinjenog naroda nosili
zajedničko breme prezira kolonijalista prema inferiornoj rasi.
Glavni zadatak nacionalističkih pokreta srednje klase u ovakvim zemljama bio je
kako da zadobiju podršku suštinski tradicionalnih i antimodernih masa a da ne ugroze
sopstveni modernizacijski projekt. Dinamični Bal Gangadar Tilak (Bal Ganhadar Tilak,
1856-1920), u ranim danima indijskog nacionalizma, bio je u pravu pretpostavljajući da je
najbolji način da se dobije masovna podrška, čak i među niţim srednjim klasama - i to ne
samo u njegovom rodnom delu zapadne Indije - bio da se brani svetost krava i braka
desetogodišnjih devojčica, i da se zagovara superiornost stare Hindu ili „arijevske 11
civilizacije i njihove religije nad modernom „zapadnom11 civilizacijom i njenim domaćim
oboţavaocima. Indijska nacionalna borba u prvoj vaţnoj fazi, od 1905. do 1910. godine,
uglavnom je vođena upotrebom ovakvih „domorodačkih11 termina, naročito među mladim
teroristima Bengala. Konačno će Mohandas Karam- čand Gandi (1869-1948) uspeti da
mobiliše desetine miliona sela i bazara Indije u velikoj meri istim pozivanjem na indijski
nacionalizam shvaćen kao Hindu duhovnost, mada vodeći računa da ne razbije zajednički
front sa modernizatorima (i sam je u pravom smislu, bio jedan od njih - videti Doba carstva,
poglavlje 13) i izbegavajući antagonizam sa muhamedanskom Indijom, koji je već bio
implicitan u Hindu pristupu nacionalizmu. On je koristeći reformatorski potencijal unutar
hinduzima koji je stalno evoluirao sa beskrajno promenljivim i sveobuhvatnim
dvosmislenostima, otkrio političara kao sveca - revoluciju izvedenu kolektivnim činom
pasivnosti („nenasilje ne saradnja11), pa čak i socijalnu modernizaciju, kakvu predstavlja
odbacivanje kastin- skog sistema. Uspeo je iznad bilo čijih najsmelijih nadanja (ili strahova).
Pa ipak, kako
 KRAJ CARSTAVA 161

je sam priznao na kraju ţivota, pre nego što ga je ubio militantni sledbenik Tilak tradicije
hindu ekskluzivizma, nije uspeo u svom temeljnom nastojanju. Na duţi rok je bilo
nemoguće izmiriti ono što je pokretalo mase sa onim što je moralo da se uradi. Na kraju,
slobodnom Indijom će vladati oni „koji nisu gledali unazad na obnovu Indije iz drevnih
vremena" koji „su gledali na Zapad i osećali se u velikoj meri privučeni zapadnjačkim
progresom" (Nehru, 1936, str. 23-24). Pa ipak, u vreme kada je ova knjiga pisana, tradicija
Tilakovog antimodernizma, koju sada predstavlja militantna BJP partija, ostala je kao
glavna ţiţa populističke opozicije, i - onda kao i sada - to je glavna snaga deobe u Indiji, ne
samo među masama, već takođe i među intelektualcima. Kratkotrajni pokušaj Mahatme
Gandija da hinduizam načini i populističkim i progresivnim nestao je sa vidika.
Slični obrazac se javlja i u muslimanskom svetu, iako su tamo (osim posle uspešnih
revolucija) svi modernizatori morali da odaju poštovanje opšte popularnoj poboţnosti,
kakva god da su bila njihova privatna verovanja. Međutim, za razliku od Indije, pokušaji
da se u islamu pročita reformatorska ili modernizatorska poruka nisu nameravali da
mobilišu mase i nisu to ni učinili. Učenici Dţamal-al Din al Afga- nija (Jamal-al Din al
Afghani, 1839-1897) u Iranu, Egiptu i Turskoj; njegovog sled- benika Mohameda Abduha
(Mohammed Abduh, 1849-1905) u Egiptu; Alţirca Abdul Hamida Ben Badisa (1889-1940)
nisu se mogli naći u selima već u školama i na koledţima, gde bi u svakom slučaju poruka
otpora evropskim silama našla zahvalnu publiku.53 Međutim, pravi revolucionari u
islamskom svetu, i oni koji će tamo dospeti na vrh, bili su kao što smo videli (poglavlje 5),
neislamski sekularni modernizatori: ljudi kao Kemal Ataturk, koji je fes zamenio
polucilindrom (sam fes je izum devetnaestog veka), arapsko pismo opterećeno islamom
latinicom, i koji je zapravo, pokidao veze između Islama, Drţave i Zakona. Međutim, kako
skorašnja istorija opet potvrđuje, masovna mobilizacija se najlakše postiţe na osnovu
antimoderne poboţnosti („islamski fundamentalizam"). Ukratko, duboki sukob razdvajao
je modernizatore, koji su takođe bili nacionalisti, (što je jedan potpuno netradicionalan
koncept) i obične ljude Trećeg sveta.
Stoga su antiimperijalistički i antikolonijalni pokreti pre 1914. godine, bili manje
upadljivi nego što bi se moglo pomisliti u svetlu skoro potpune likvidacije zapadnih i
japanskih kolonijalnih carstava tokom pola veka od izbijanja Prvog svetskog rata. Ĉak i u
Latinskoj Americi neprijateljstvo prema ekonomskoj zavisnosti uopšte, a posebno onoj od
SAD, koje su bila jedina imperijalna drţava koja je insistirala na vojnom prisustvu u ovom
regionu, nije tada bila vaţna stavka u lokalnoj politici. Jedina imperija koja se suočavala sa
ozbiljnim problemima u nekim oblastima - tj. problemima koje policijske operacije nisu
mogle da reše - bila je britanska. Do 1914. godine ona je već priznala unutrašnju
autonomiju kolonijama sa masovnim belim stanovništvom, koje su od 1907. godine bile
poznate kao „dominioni" (Kanada, Australija, Novi Zeland, Juţna Afrika) i opredelila se za
autonomiju („Home Rule“) u uvek neugodnoj Irskoj. Već je bilo jasno da u Indiji i Egiptu
imperijalni interesi i lokalni zahtevi za autonomijom, čak i za nezavisnošću, moţda iziskuju
politička rešenja. Posle 1905. godine moţe se govoriti čak i o nekim elementima masovne
podrške nacionalističkim pokretima u te dve zemlje.

53 U francuskoj severnoj Africi seoskom poboţnošću su dominirali razni Sufi sveti ljudi

(,,marabuti“) koji su bili posebna meta osuda ovih reformatora.

162 DOBA KATASTROFA
Međutim, Prvi svetski rat je bio prvi skup događaja koji su ozbiljno uzdrmali
strukturu svetskog kolonijalizma, a takođe i uništili dva carstva (nemačko i otoman- sko,
čije su bivše posede podelili uglavnom Britanci i Francuzi), a privremeno nokautirali treće,
Rusko (koje je za nekoliko godina povratilo svoje azijske posede). Ratni napori kolonija, čije
je resurse Britanija morala da mobiliše, rađali su nemir. Uticaj Oktobarske revolucije i opšti
kolaps starih reţima, za kojim je usledila de facto irska nezavisnost za dvadeset i šest juţnih
okruga (1921), učinili su da prvi put strana carstva izgledaju smrtno. Na kraju rata, jedna
egipatska partija, Vafd („poslanstvo“) Saida Zaglula (Zaghlul) koju je nadahnula retorika
predsednika Vilsona, prvu put je zatraţila potpunu nezavisnost. Tri godine borbe (1919-
1922) prisilile su Britance da preobrate svoj protektorat u polunezavisni Egipat pod
britanskom kontrolom, što je formula koju je Britanija smatrala isto tako pogodnom i za
upravljanje svim azijskim oblastima koje je preuzela od Turskog carstva, sem jednom: to su
bili Irak i Transjordanija (izuzetak je bila Palestina, kojom su direktno upravljali,
pokušavajući uzalud da pomire obećanja koja su dali cionističkim Jevrejima u zamenu za
podršku protiv Nemačke, sa obećanjima datim Arapima u zamenu za podršku protiv
Turaka.)
Teţe za Britaniju je bilo da pronađe jednostavnu formulu za odrţanje kontrole nad
najvećom od svih kolonija, Indijom, gde se slogan „samouprave" (Stvaraj), koji je Indijski
kongres prvi put usvojio 1906. godine, sada sve više primicao zahtevu za potpunom
nezavisnošću. Revolucionarne godine 1918-1922, preobrazile su masovnu nacionalističku
politiku na potkontinentu, delom tako što su okrenuli muslimanske mase protiv Britanaca,
delom zbog iskliznuća britanskih generala u krvoţednu histeriju u burnoj 1919. godini, koji
su masakrirali nenaoruţanu gomilu u jednom dvorištu bez izlaza, pobivši nekoliko stotina
ljudi („Amritsar masakr"), ali najviše zbog kombinacije talasa radničkih štrajkova i
masovne građanske neposlušnosti na koju je pozivao Gandi i radikalizovani Kongres. Na
momenat je čak jedno skoro milenijari- stičko (milenijarizam - očekivanje dolaska
Kraljevstva Boţijeg, slično kao hilijazam, prim. prev.) raspoloţenje obuzelo oslobodilački
pokret: Gandi je najavio da će Stvaraj biti dobijen do kraja 1921. godine. Vlada „nije
nastojala da na bilo koji način umanji činjenicu da je ova situacija stvorila veliku
zabrinutost“, jer su gradovi bili paralisani nesaradnjom, a sela su u velikim oblastima
severne Indije, Bengala, Orise i Asama bila u komešanju, i da je „veliki deo
muhamedanskog stanovništva širom zemlje ogorčen i neraspoloţen“ (Cmd (parlamentarni
izveštaj o Indiji), 1586, 1922, str. 13). Od sada nadalje, Indijom se na mahove nije moglo
vladati. Verovatno je jedino oklevanje većine vođa Kongresa, uključujući i Gandija, da
uvale svoju zemlju u surovi mrak pobune masa koja se ne moţe kontrolisati, njihov
nedostatak samopouzdanja, i ubeđenje većine nacionalističkih vođa, koje je bilo uzdrmano
ali ne i do kraja uništeno, da su Britanci stvarno opredeljeni za reforme u Indiji, bilo ono što
je spasilo Britanski Radţ. Nakon što je Gandi opozvao kampanju građanske neposlušnosti
1922. godine, na osnovu toga što je ta kampanja dovela do masakra policajaca u jednom
selu, moglo se razloţno tvrditi da britanska vlast u Indiji zavisi od njegove umerenosti -
daleko više nego od policije i vojske.
Ovo uverenje nije bilo neopravdano. Iako je u Britaniji postojao moćni blok
imperijalizma koji se opirao promenama, u čijeg je zagovornika sebe načinio Vinston
Ĉerčil, stvarni pogled britanske vladajuće klase posle 1919. godine je bio da je neka vrsta
indijske samouprave sličnoj „statusu dominiona" nakon svega, neizbeţna, a da budućnost
Britanije u Indiji zavisi od nalaţenja zajedničkog jezika sa indijskom elitom,
 KRAJ CARSTAVA 163

uključujući i nacionaliste. Kraj jednostrane britanske vladavine u Indiji je stoga bio samo
pitanje vremena. Pošto je Indija bila jezgro čitave Britanske imperije, budućnost te imperije
kao celine, dakle, sada je izgledala nesigurna, osim u Africi i na rasutim ostrvima Kariba i
Pacifika, gde je paternalizam vladao još uvek bez osporavanja. Nikada veći deo planete nije
bio pod formalnom ili neformalnom kontrolom Britanije nego između dva svetska rata, ali
nikada pre vladari Britanije nisu osećali manje samopouzdanja u vezi sa odrţanjem njihove
stare imperijalne prevlasti. To je bio jedan od glavnih razloga zbog kojeg se Britanci, kada je
ovaj poloţaj postao neizdrţljiv posle Drugog svetskog rata, sve u svemu, nisu opirali
dekolonizaciji. To je moţda takođe razlog zašto su se druga carstva, posebno Francuzi - ali i
Holanđani - oruţjem borila da posle 1945. godine odrţe svoje kolonijalne pozicije. Njihova
carstva nisu bila uzdrmana Prvim svetskim ratom. Jedina velika glavobolja Francuza bila je
što još nisu dovršili njihovo osvajanje Maroka, ali su ratoborni berberski plemenici bili
suštinski više vojni nego politički problem i u stvari, prilično veći problem za špansku
koloniju u Maroku, gde je lokalni gorštački intelektualac, Ab-el Krim, proglasio Rif
republiku 1923. godine. Entuzijastič- ki podrţavan od francuskih komunista i ostalih sa
levice, Abd-el Krim je poraţen 1926. godine uz francusku pomoć, nakon čega su se
planinski Berberi vratili svom uobičajenom zanimanju, borenja u francuskim i španskim
kolonijalnim armijama po svetu, i suprotstavljali su se svakoj centralnoj vlasti kod kuće.
Modernizatorski antikolonijalni pokret u francuskim islamskim kolonijama i francuskoj
Indokini se nije razvio posle Prvog svetskog rata, osim umerene anticipacije u Tunisu.

IV
Godine revolucije su pre svega uzdrmale Britansku imperiju, ali je Velika recesija
1929-1933. godine potresla čitav zavisan svet. Jer praktično je za čitav taj svet era
imperijalizma bila epoha skoro neprestanog porasta, koji čak ni svetski rat od koga je ovaj
svet uglavnom ostao udaljen, nije prekinuo. Naravno, mnogi od njegovih stanovnika još
uvek nisu bili mnogo uključeni u svetsku ekonomiju koja je bila u ekspanziji, ili nisu osećali
da su u nju uključeni na bilo kakav novi način, jer po čemu je bilo vaţno za siromašne ljude
koji su kopali ili nosili teret od početka vremena, u kom tačno globalnom kontekstu su to
radili? Ipak je imperijalistička privreda unela suštinske promene u ţivote običnih ljudi,
posebno u regionima koji su bili orijentisani na izvoz primarnih proizvoda. Ponekad su te
promene izbijale na površinu oličene u vrsti politike prepoznatljivoj domaćim ili stranim
vladarima. Tako su, u vreme kada su peruanske baciende između 1900. i 1930. godine
transformisane u fabrike šećera u primorju i ovčarske komercijalne rančeve u brdima, i
kada se kapanje migracije indijanskih radnika ka obali pretvorilo u bujicu, nove ideje
procurele u tradicionalno zaleđe. Do ranih tridesetih godina, se već i u Huasikanči
(Huasicancha), jednoj „posebno udaljenoj" zajednici na nekih 3700 metara visine na
nepristupačnim padinama Anda, raspravlja
lo o tome koja od dve nacionalne radikalne partije bolje predstavlja lokalne interese (Smith,
1989, posebno, str. 175). Ipak mnogo češće niko nije očekivao da su lokalne zajednice
dosada znale, ili da im je bilo stalo do toga koliko su se promenile.
Na primer, šta je za privrede koje su jedva koristile novac, ili su ga koristile samo u
ograničene svrhe, značilo to da se pretvore u privredu gde je novac univerzalno sredstvo
razmene, kao što se dogodilo na Indo-pacifičkim morima? Značenja roba, usluga i
transakcija između ljudi su se promenila, a time i moralne vrednosti društva,
164 DOBA KATASTROFA
i zapravo, društvene forme socijalne distribucije. Među matrilinearnim seljacima -
odgajivačima pirinča Negri Sembilana (Malezija) zemlju predaka su uglavnom obrađivale
ţene i samo su je one mogle nasleđivati, a nove parcele u dţungli koje su muškarci
raščistili, i na kojima su gajeni dopunski usevi kao što su voće i povrće, mogle su se
prenositi direktno na muškarce. Ali je porastom uzgajanja gume, mnogo isplativijeg useva
od pirinča, poremećena ravnoteţa između polova, budući da je nasleđivanje od muškarca
na muškarca dobijalo na uticaju. A to je zauzvrat ojačalo patrijarhalno nastrojene vođe
ortodoksnog islama, koji su u svakom slučaju pokušavali da nametnu ortodoksiju
lokalnom običajnom pravu, a da ne pominjemo lokalnog vladara i njegove saplemenike,
koji su bili još jedno patrilinearno ostrvo u lokalnom matriline- arnom jezeru (Firth, 1954).
Zavisni svet je bio pun ovakvih promena i preobraţaja zajednica čiji je direktan kontakt sa
spoljnim svetom bio minimalan - u ovom slučaju, taj kontakt je moţda jedino bio kineski
trgovac, koji je i sam u većini slučajeva bio poreklom seljak ili zanatlija koji je emigrirao iz
Fukijena, čija ga je kultura navikla na konzistentan rad, ali pre svega na rafiniranost u
pitanjima novca, ali inače je i on bio podjednako udaljen od sveta Henri Forda i Dţeneral
motorsa kao i malajski seljaci (Freedman, 1959).
Pa ipak je svetska ekonomija kao takva izgledala udaljena, jer njen neposredni,
shvatljivi uticaj nije bio kataklizmičan, osim moţda u enklavama jeftinog industrijskog rada
u takvim regionima kao što su Indija i Kina, koje su sve brţe rasle, gde se od 1917. godine
širila radnička borba, pa čak i radničke organizacije po zapadnom modelu, i u dţinovskim
lukama i industrijskim gradovima preko kojih je zavisni svet opštio sa svetskom privredom
koja mu je određivala sudbinu: Bombaj, Šangaj (čije je stanovništvo naraslo od 200 000
polovinom devetnaestog veka na tri i po miliona stanovnika oko 1930. godine), Buenos
Aires, ili u manjim srazmerama Kazablanka, čije je stanovništvo dostiglo broj od 250 000
ljudi za manje od trideset godina pošto je otvorena kao modema luka (Bairoch, 1985, str.
517, 525).
Velika recesija je sve to izmenila. Prvi put su se vidljivo sudarili interesi zavisnih
privreda i privreda metropola, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što su cene
primarnih proizvoda, od kojih je Treći svet tako mnogo zavisio, tako dramatičnije padale
od cena industrijskih proizvoda koji su kupovani na Zapadu (poglavlje 3). Prvi put su
kolonijalizam i zavisnost postali neprihvatljivi čak i za one koji su dotada imali od njih
koristi. „Studenti su se bunili u Kairu, Rangunu, Dţakarti (Bataviji), ne zbog toga što su
osećali da je nekakav politički milenijum na dohvat ruke, već zato što je depresija iznenada
izmakla oslonce koji su kolonijalizam činili prihvatljivim za generaciju njihovih roditelja"
(Holland, 1985, str. 12). I još nešto: prvi put (sem za vreme ratova) su ţivoti običnih ljudi
bili uzdrmani potresima koji jasno nisu bili prirodnog porekla, i koji su zahtevali protest a
ne molitvu. Pojavila se masovna baza za političku mobilizaciju, posebno tamo gde su seljaci
postali teško zavisni od useva gajenih za svetsko trţište, kao na obali zapadne Afrike i u
jugoistočnoj Aziji. Istovremeno je recesija destabilizovala i unutrašnju i spoljnu politiku
zavisnog sveta.
Stoga su tridesete godine bile ključna decenija za Treći svet, ne toliko zbog toga što
je recesija dovela do političke radikalizacije, već više zbog toga što je uspostavila kontakte
između politizovanih manjina i običnog naroda u njihovim zemljama. To je bilo tako čak i
u Indiji gde je nacionalistički pokret već mobilisao podršku masa. Drugi talas masovne
nesaradnje početkom tridesetih godina, novi kompromisni ustav koji su Britanci dopustili, i
prvi opštedrţavni provincijski izbori 1937. godine pokazali su
 KRAJ CARSTAVA 165

opštu podršku Kongresu u celoj zemlji, a članstvo te partije se povećalo u središnjim

oblastima oko Ganga, sa šezdesetak hiljada 1935. godine na milion i po članova krajem te
decenije (Tomlinson, 1976, str. 86). Ovo je bilo još očevidnije u dotada manje mobilisanim
zemljama. Obrisi buduće masovne politike su počeli da se pojavljuju, magloviti ili jasni:
latinoamerički populizam zasnovan na autoritarnim vođama koji traţe podršku gradskih
radnika; politička mobilizacija koju sprovode sindikalni lideri pred kojima je budućnost
partijskih lidera, kao u slučaju britanskih Kariba; revolucionarni pokret sa snaţnom bazom
u radnicima na radu u Francuskoj i povratnicima odande, kao u Alţiru; pokret nacionalnog
otpora sa komunističkom podlogom i snaţnim agrarnim vezama, kao u Vijetnamu. U
najmanju ruku, depresija je raskinula veze između kolonijalnih vlasti i seljačkih masa, kao
u Malaji, ostavljajući prostor za budući uspon politike.
Do kraja tridesetih godina, kriza kolonijalizma se raširila na druga carstva, iako su
se dva od njih, italijansko (koje je tek pokorilo Etiopiju) i japansko (koje je pokušavalo da
pokori Kinu) još uvek širila, mada ne zadugo. U Indiji se novi Ustav iz 1935. godine, jedan
nesrećni kompromis sa rastućim snagama indijskog nacionalizma, pokazao kao veliki
ustupak tom nacionalizmu, posle skoro sveopšte izborne pobede Kongresa. U francuskoj
severnoj Africi ozbiljni politički pokreti prvi put su se pojavili u Tunisu, Alţiru, čak je bilo
nekih komešanja u Maroku - dok je u francuskoj Indokini masovna agitacija pod vodstvom
komunista, ortodoksnih ili disidenata, prvi put postala opipljiva. Holanđani su uspeli da
zadrţe kontrolu u Indoneziji, regionu koji je „osećao pokrete na Istoku kao malo koja druga
zemlja" (Van Asbeck, 1939), ne zbog toga što je Indonezija bila mirna, već uglavnom zbog
toga što su snage opozicije - isla- mističke, komunističke i snage sekularnih nacionalista -
bile podeljene među sobom i suprotstavljene jedne drugima. Ĉak i na Karibima, koje su
kolonijalni ministri smatrali dremljivim, serija štrajkova na naftnim poljima Trinidada i
plantaţama i gradovima Jamajke između 1935. i 1938. godine se pretvorila u nemire i
sukobe širom ostrva, što je otkrilo dotada nepoznato masovno nezadovoljstvo.
Jedino je supsaharska Afrika još uvek mirovala, iako su čak i tamo godine Recesije
donele prve masovne radničke štrajkove posle 1935. godine, koji su započeli u
centralnoafričkom bakrenom pojasu, a London je počeo da tera kolonijalne vlade da
stvaraju ministarstva za rad i da preduzima korake za poboljšanje uslova rada i stabi-
lizaciju radne snage, priznajući da je dotadašnji sistem migracije ruralnih ljudi od sela do
rudnika socijalno i politički destabilizujući. Talas štrajkova 1935-1940. godine raširio se
ćelom Afrikom. Ali još uvek nije bilo politike u antikolonijalnom smislu, sem ako kao
politiku ne računamo širenje po bakrenom pojasu ka crncima usmerenih afričkih crkava i
proroka i takvih pokreta koji su odbacivali svetovne vlasti kao što je hilijastič- ki pokret
(poreklom iz Amerike) Kule straţare (neka vrsta adventista, prim. prev.). Prvi put su
kolonijalne vlade počele da razmišljaju o destabilizujućim efektima ekonomske promene na
afričko društvo - i da podstiču socijalne antropologe da istraţuju ove teme.
Politički je ipak izgledalo da je opasnost daleko. U unutrašnjosti je to bilo zlatno
doba belog administratora, uz popustljivog „poglavicu" koga je ponekad stvarala za tu
namenu kolonijalna administracija, onde gde je bila „indirektna". U gradovima je sloj
nezadovoljnih urbanih Afrikanaca bio dovoljno brojan sredinom tridesetih godina da bi
izdrţavao bujnu političku štampu, listove kao African Morning Post, na Zlatnoj obali
(Gana) West African Pilot u Nigeriji, Eclaireur de la Cote d’lvorie u Obali Slonovače
(„štampa je vodila kampanju protiv starijih poglavica i policije; zahtevala
166 DOBA KATASTROFA
je mere socijalne obnove; radila je na stvari nezaposlenih i afričkih farmera pogođenih
ekonomskom krizom“) (Hodgkin, 1961, str. 32). Već su se pojavili vođe lokalnog političkog
nacionalizma, na koje su uticale ideje Crnog pokreta iz SAD, iz francuskog Narodnog
fronta, ideje koje su kruţile po Savezu zapadnoafričkih studenata u Londonu, pa čak i one
iz komunističkog pokreta.54 Na sceni su već bili neki od budućih predsednika budućih
afričkih republika - u Keniji Dţomo Kenijata (1889-1978); dr Namdi Azikive, kasnije
predsednik Nigerije. Do sada ništa od svega ovoga nije prouzrokovalo besane noći
evropskim kolonijalnim ministrima.
Da li je 1939. godine izgledalo da je opšti kraj kolonijalnih carstava neminovan?
Nije, ako su uspomene ovoga pisca iz ,,škole“ na britanske i na „kolonijalne" studente
komuniste ikakav vodič. A verovatno niko drugi u to vreme nije imao veća očekivanja od
ovih mladih ostrašćenih marksista punih nade. Ono što je preobrazilo situaciju bio je Drugi
svetski rat. Mada je bio daleko više od toga, to je nesumnjivo bio antiimperijalistički rat, a
do 1943. godine su velika kolonijalna carstva bila na gubit- ničkoj strani. Francuska se
neslavno srušila, a mnoge od njenih kolonija su preţivele uz dozvolu sila Osovine. Japanci
su pregazili ono što su bile britanske, holandske i ostale zapadne kolonije u jugoistočnoj
Aziji i na zapadnom Pacifiku. Ĉak i u severnoj Africi su Nemci okupirali ono što su izabrali
da kontrolišu sve do nekoliko desetina milja zapadno od Aleksandrije. U jednom momentu
su Britanci ozbiljno razmatrali povlačenje iz Egipta. Jedino je Afrika juţno od pustinje
ostala pod čvrstom zapadnom kontrolom, i Britanci su zaista uspeli da likvidiraju
italijansko carstvo na Rogu Afrike uz malo muke.
Ono što je nanelo fatalnu štetu starim kolonijalistima je bio dokaz da beli ljudi i
njihove drţave mogu da budu poraţeni, sramno i nečasno, i da su stare kolonijalne sile
očigledno suviše slabe, čak i posle pobedonosnog rata, da obnove svoje stare pozicije. Test
za britanski Radţ u Indiji nije bila velika pobuna koju je organi- zovao Kongres 1942.
godine pod sloganom „Napustite Indiju", jer su je ugušili bez ozbiljnih teškoća. Test je bio u
tome što je prvi put, sve do pedeset i pet hiljada indijskih vojnika prebeglo neprijatelju da
bi formirali „Indijsku nacionalnu armiju" pod vodstvom Subhas Ĉandra Bose, iz levog krila
Kongresa, koji je odlučio da zatraţi japansku podršku za indijsku nezavisnost
(Bhargava/Singh Gill, 1988, str. 10; Sareen, 1988, str. 20-21). Japanska politika, verovatno
pod uticajem mornarice, bila je suptilnija od japanskih vojnika, iskorišćavala je boju koţe
svog naroda da bi tvrdila da je zasluţna kao oslobodilac kolonija, sa znatnim uspehom
(osim kod prekomorskih Kineza i u Vijetnamu, gde je ostavljena francuska administracija).
Ĉak je organizovana i „Skupština velikih azijatskih nacija"55 u Tokiju 1943. godine, kojoj su
prisustvovali „predsednici" i „premijeri" drţava pod japanskim pokroviteljstvom Kine,
Indije, Tajlanda, Burme, i Mandţurije (ali ne Indonezije, kojoj je čak i japanska
„nezavisnost" ponuđena tek kada je rat bio izgubljen). Kolonijalni nacionalisti su bili suviše
realistični da bi bili projapanski, mada su cenili podršku Japana, posebno kad je ona bila
konkretna, kao u Indoneziji. Kada su Japanci bili pred porazom, oni su se okrenuli protiv
Japana, ali nikada nisu zaboravili kako su se slabim pokazala stara zapadna carstva. Niti su
prevideli činjenicu da su obe sile koje su stvarno porazile Osovinu, Ruzveltove SAD i
Staljinov SSSR, bile obe, iz različitih razloga,

54 Međutim, nijedan afrički lider nije postao, ili nije ostao, komunista.
55 Termin „azijski" je ušao u opticaj tek posle Drugog svetskog rata iz nejasnih razloga.
 KRAJ CARSTAVA 167

neprijateljski raspoloţene prema starom kolonijalizmu, čak i pored toga što je američki
antikomunizam ubrzo od Vašingtona napravio branioca konzervativizma u Trećem svetu.

V
Ne iznenađuje što su stari kolonijalni sistemi prvo propali u Aziji. Sirija i Liban
(prethodno francuski) postali su nezavisni 1945. godine; Indija i Pakistan 1947; Burma,
Cejlon (Šri Lanka), Palestina (Izrael) i Indonezija 1948. godine. SAD su 1946. godine
darovale Filipinima, koje su drţale pod okupacijom od 1898. godine, formalni status
nezavisnosti. Japansko carstvo je naravno, nestalo 1945. godine. Islamska severna Afrika se
već tresla, ali još uvek se drţala. Veći deo supsaharske Afrike i ostrva Kariba i Pacifika i
dalje je bio relativno miran. Jedino je u delovima jugoistočne Azije ova dekolonizacija
pruţala ozbiljan otpor, posebno u francuskoj Indokini (današnjim Vijetnamu, Kambodţi i
Laosu) gde je komunistički pokret otpora proglasio nezavisnost posle oslobođenja pod
vodstvom plemenitog Ho Ši Mina. Francuzi, koje su podrţavali Britanci, a kasnije i SAD,
vodili su očajničku odbrambenu akciju ponovnog zauzimanja zemlje protiv pobedonosne
revolucije. Poraţeni su i prisiljeni da se povuku 1954. godine, ali su SAD sprečile
ujedinjenje zemlje i odrţale satelitski reţim u juţnom delu podeljenog Vijetnama. Nakon
što im se učinilo da će taj reţim propasti, SAD su deset godina vodile veliki rat u samom
Vijetnamu, sve dok nisu konačno poraţene i prisiljene na povlačenje 1975. godine, a za to
vreme su ispustili više eksploziva na ovu nesrećnu zemlju nego što je bilo korišćeno tokom
celog Drugog svetskog rata.
U ostalom delu jugoistočne Azije otpor je bio više sporadičan. Holanđani (koji su
ispali prilično bolji od Britanaca, dekolonizujući svoje carstvo bez njegove podele) bili su
suviše slabi da bi odrţavali odgovarajuću vojnu snagu na ogromnom indonezijskom
arhipelagu, u kome je većina ostrva bila sasvim spremna da ih zadrţe kao protiv- teţu
prevlasti Javanaca, koji su brojali pedeset i pet miliona ljudi. Odustali su od toga kada su
otkrili da za razliku od Vijetnama, SAD ne smatraju Indoneziju bitnim frontom protiv
svetskog komunizma. U stvari, novi indonezijski nacionalisti su bili tako daleko od toga da
budu pod komunističkim vodstvom, da su upravo ugušili jednu pobunu lokalne
komunističke partije 1948. godine, što je bio događaj koji je ubedio Amerikance da bi
holandske vojne snage bile bolje upošljene u Evropi protiv pretpostavljene sovjetske
pretnje nego za to da odrţavaju njihovo carstvo. Tako su se Holanđani povukli,
zadrţavajući samo kolonijalno uporište na zapadnoj polovini velikog melanezijskog ostrva
Novoj Gvineji, sve dok i to nije bilo predato Indoneziji šezdesetih godina. Britanci u Malaji
su se našli uklješteni između tradicionalnih sultana koji su dobro iskoristili carstvo i dve
različite i jedne na drugu sumnjičave grupe stanovnika Malajaca i Kineza, od kojih je svaka
radikalizovana na različit način; Kineze je radi- kalizovala Komunistička partija koja je
stekla veliki uticaj kao jedina organizacija pokreta otpora protiv Japanaca. Kada je jednom
izbio hladni rat nije dolazilo u obzir da se dopusti da komunisti, a kamoli kineski
komunisti, mogu doći na vlast u bilo kojoj bivšoj koloniji, a posle 1948. godine Britancima je
bilo potrebno dvanaest godina, pedeset hiljada njihovih i dve stotine hiljada domaćih
vojnika, šezdeset hiljada policajaca da bi porazili prvenstveno kinesku pobunu i gerilski
rat. Moglo bi se zapravo pitati da li bi Britanci tako voljno platili troškove ovih operacija da
malajska guma i kalaj
168 DOBA KATASTROFA
nisu bili tako pouzdan izvor dolarske zarade, garantujući na taj način stabilnost funte
sterlinga. Ipak, dekolonizacija Malaje je u svakom slučaju bila prilično sloţen posao i nije
postignuta na zadovoljstvo malajskih konzervativaca i kineskih milionera sve o 1957.
godine. Preteţno kinesko ostrvo Singapur se 1965. godine otcepilo da bi formiralo
nezavisnu i vrlo bogatu grad-drţavu.
Za razliku od Francuza i Holanđana, Britanija je iz dugog iskustva u Indiji naučila
da jednom kada nastane ozbiljan nacionalistički pokret jedini način da se ne ispuste
prednosti carstva bio da se pusti formalna vlast. Britanci su se povukli sa indijskog
potkontinenta 1947. godine pre nego što je njihova nesposobnost da ga kontro- lišu postala
očevidna, i to bez najmanjeg otpora. Cejlonu (preimenovan 1972. godine u Šri Lanku) i
Burmi je takođe data nezavisnost, prvoj zemlji na njeno radosno iznenađenje, drugoj uz
više oklevanja, pošto su burmanski nacionalisti, mada predvođeni Antifašističkim
narodnim savezom slobode, takođe sarađivali sa Japancima. U stvari bili su toliko
neprijateljski raspoloţeni prema Britaniji da je jedino Burma od dekolo- nizovanih
britanskih poseda, odmah odbila da stupi u Britanski Komonvelt, neobave- zujuću
organizaciju kojom je London pokušavao da odrţi bar uspomenu na Britansku imperiju.
Ĉak je preduhitrila Irsku, koje se proglasila republikom izvan Komonvelta iste godine. I
pored svega toga, iako je brzo i mirno povlačenje Britanije iz najveće mase čovečanstva
koju je ikada strani osvajač podjarmio i kojom je upravljao, bilo na čast britanskoj
laburističkoj vladi koja je došla na vlast na kraju Drugog svetskog rata, to nije bio potpun
uspeh. To povlačenje je postignuto po cenu krvlju zalivene podele Indije na muslimanski
Pakistan i Indiju, koja nije kao drţava određena religijski, ali u kojoj preovlađuju hindu
vernici, podele tokom koje su verski protivnici moţda nekoliko stotina hiljada ljudi
masakrirali a još nekoliko miliona proterali iz predačkih domova u ono što je sada bila
strana zemlja. To nije bio deo plana ni indijskog nacionalizma ni muslimanskog pokreta ni
imperijalnih upravljača.
To kako je ideja odvojenog „Pakistana" čiji su sam koncept i ime izmislili neki
studenti 1932-1933. godine, postala je stvarnost do 1947. godine pitanje je koje nastavlja da
opseda i naučnike i one koji snevaju o „šta bi bilo da je bilo“ u istoriji. Pošto je, kao što
moţemo da vidimo mudrošću sadašnjeg iskustva, podelom Indije po religijskim linijama
ustanovljen zloslutni presedan za budućnost sveta, to zahteva izvesno objašnjenje. Na
izborima po Ustavu iz 1935. godine, Kongres je trijumfovao, čak i u većini muslimanskih
oblasti, a nacionalna partija koja je tvrdila da zastupa manjinsku zajednicu, Muslimanska
liga, prošla je prilično slabo. Uspon sekularnog i nesektaškog Indijskog nacionalnog
Kongresa je prirodno mnoge muslimane, od kojih većina još uvek (kao i većina hindu
stanovnika) nisu bili glasači, učinila nervoznim zbog snage hindu većine, pošto je bilo
verovatno da većina vođa Kongresa u preovlađujuće Hindu zemlji budu hindu vernici.
Umesto prihvatanja ovih strahova i davanja posebnog predstavništva muslimanima, činilo
se da izbori jačaju tvrdnje Kongresa da je jedina nacionalna partija, koja predstavlja i Hindu
i muslimane. To je bilo ono što je prouzrokovalo da Muslimanska liga i njen veliki lider
Muhamed Ali Dţinah raskinu sa Kongresom i upute ka nečemu što je postalo put ka
potencijalnom separatizmu. Međutim, Dţinah nije pre 1940. godine odustajao od svog
protivljenja separatnoj muslimanskoj drţavi.
Rat je bio ono što je rascepilo Indiju na dvoje. U jednom smislu to je bio poslednji
veliki trijumf britanskog Radţa - a istovremeno njegov poslednji iscrpljeni dah. Poslednji
put Radţ je mobilisao ljudstvo i privredu Indije za britanski rat, čak u većim razmerama
nego 1914-1918. godine, ovaj put uz opoziciju masa koje su sada bile iza
 KRAJ CARSTAVA 169

partije nacionalnog oslobođenja, a - za razliku od Prvog svetskog rata - protiv neiz-

beţne vojne invazije iz Japana. Ovo dostignuće je bilo zadivljujuće, ali je cena bila visoka.
Opozicija Kongresa ratu drţala je njegove vođe izvan rata, a posle 1942. godine u zatvoru.
Naprezanja ratne privrede otuđilo je vaţne grupe pristalica Radţa među muslimanima,
posebno u Pendţabu, a time ih usmerilo ka Muslimanskoj ligi, koja je postala masovna
snaga onog trenutka kada je vlada u Delhiju, plašeći se sposobnosti Kongresa da sabotira
ratni napor, namerno i sistematski iskoristila suparništvo Hindu i muslimana da spreči
nacionalni pokret. Ovaj put se istinski moţe reći da je Britanija „zavadila da bi vladala 11. U
svom poslednjem očajničkom pokušaju da dobije rat, Radţ je uništio ne samo sebe već i
svoj moralni legitimitet koji je predstavljalo postignuće jedinstvenog indijskog
potkontinenta na kome njegove mnogobrojne zajednice mogu da koegzistiraju u
relativnom miru pod jedinstvenom, a time i nepristrasnom administracijom i zakonom.
Kada se rat završio, mehanizam komunalne politike više nije mogao da se pokrene unazad.
Do 1950. godine, azijska dekolonizacija je bila završena, osim u Indokini. U
međuvremenu je serija narodnih pokreta, revolucionarnih udara i pobuna preobrazila
oblast zapadnog Islama, od Persije (Irana) do Maroka, a započela je nacionalizacijom
zapadnih naftnih kompanija u Iranu (1951) i zaokretu te zemlje ka populizmu pod
vodstvom doktora Muhameda Mosadika (1880-1967) koga je podrţavala moćna Tudeh
(Komunistička) partija. (Ne iznenađuje što su komunističke partije na Srednjem istoku
stekle izvestan uticaj nakon velike sovjetske pobede.) Revolucija Slobodnih oficira u Egiptu
pod rukovodstvom Gamala Abdel Nasera (1918-1970) za kojom je usle- dilo zbacivanje
reţima zapadnih klijenata u Iraku (1958) i Siriji, nije mogla biti tako poništena, mada su
Britanci i Francuzi zdruţeni sa novom antiarapskom drţavom Izrael, dali sve od sebe da u
sueckom ratu zbace Nasera (videti str. 273). Međutim, Francuzi su se ogorčeno opirali
ustanku za nacionalnu nezavisnost u Alţiru (1954-1962) jednoj od onih teritorija, gde je kao
u juţnoj Africi a - na različit način
- u Izraelu, koegzistencija domaćeg stanovništva i velike grupe evropskih naseljenika
načinila problem kolonizacije posebno nezgodnim. Tako je alţirski rat bio sukob neobične
brutalnosti koja je pomogla da se u armijama, policijskim i bezbednosnim snagama zemalja
koje su trebale da budu civilizovane, institucionalizuje tortura. Ovaj rat je popularisao
kasnije raširen i ozloglašen način mučenja električnim šokovima primenjenim na jezik,
bradavice i genitalije, a doveo je do zbacivanja Ĉetvrte republike (1958) a skoro i do pada
Pete (1961) pre nego što je Alţir izvojevao nezavisnost za koju je De Gol već dugo
priznavao da je neizbeţna. U međuvremenu francuska vlada je u tišini pregovarala o
autonomiji i (1956) nezavisnosti dva druga severnoafrička protektorata; Tunisa (koji je
postao republika) i Maroka (koji je ostao monarhija). Iste godine Britanci su napustili
Sudan, koji je postao neodbranjiv kada su izgubili kontrolu nad Egiptom.
Nije jasno kada su stare imperije shvatile da je Doba carstva konačno na kraju. Iz
današnje perspektive sigurno više izgleda kako je pokušaj Britanije i Francuske da se
ponovo potvrde kao globalne imperijalne sile u sueckoj avanturi 1956. godine bio osuđen
na propast nego što je to bilo očigledno vladama u Londonu i Parizu, koje su planirale
vojnu operaciju zajedno sa Izraelom, da zbace revolucionarnu egipatsku vladu. Ova
epizoda je bila katastrofa (sem sa izraelske tačke gledišta), a još smešnija zbog kombinacije
neodlučnosti, oklevanja i neubedljive neiskorenosti kod britanskoj premijera Entoni Idna.
Ova operacija, jedva da je bila pokrenuta, kada je pod pritiskom SAD
170 DOBA KATASTROFA
opozvana, gurnula je Egipat prema SSSR-u, i za svagda okončala ono što su zvali
„britanskim trenutkom na Srednjem istoku14, epohu nesporne britanske hegemonije u
ovom regionu od 1918. godine.
U svakom slučaju, do kraja pedesetih godina preţivelim kolonijalnim carstvima je
postalo jasno da formalni kolonijalizam mora biti likvidiran. Jedino je Portuga- lija
nastavila da se odupire njegovom nestajanju, pošto zaostala i marginalizovana privreda
njene metropole nije sebi mogla da priušti neokolonijalizam. Njoj je bilo potrebno da
eksploatiše svoje afričke resurse, a pošto je njena privreda bila nekonkurentna, to je mogla
da čini samo putem direktne kontrole. Juţna Afrika i Juţna Rodezija, afričke drţave sa
značajnim belim stanovništvom (osim Kenije), takođe su odbile da se pridruţe politici koja
bi neizbeţno dovela do reţima u kojima dominiraju Afrikanca Juţna Rodezija je čak
proglasila nezavisnost belih naseljenika (1965) u odnosu na Britaniju da bi izbegla ovu
sudbinu. Pa ipak, Pariz, London i Brisel (Belgijski Kongo) su odlučili da je dobrovoljno
davanje formalne nezavisnosti uz privrednu i kulturnu zavisnost prihvatljivije od
dugotrajnih borbi koje bi se po svoj prilici završile u nezavisnosti pod levičarskim
reţimima. Jedino je u Keniji bilo značajne narodne pobune i gerilskog rata, mada uglavnom
ograničenih na delove jednog lokalnog naroda, Kiku- ju (takozvani Mau Mau pokret 1952-
1956). Na drugim mestima je politika profilak- tičke dekolonizacije sprovođena uspešno,
osim u Belgijskom Kongu, koji je skoro odmah zapao u anarhiju, građanski rat i
međunarodnu politiku sile. U britanskoj Africi je Zlatnoj obali (sada Gani), koja je već imala
masovnu partiju pod vodstvom talen- tovanog afričkog političara i panafričkog
intelektualca, Kvarne Nkrumaha, darovana nezavisnost 1957. godine. U francuskoj Africi,
Gvineja je naterana na preranu i osiromašenu nezavisnost 1958. godine, kada je njen vođa,
Seku Ture, odbio da se pridruţi „Francuskoj zajednici11, koju je ponudio De Gol, koja je
kombinovala autonomiju sa striktnom zavisnošću od francuske ekonomije, pa je stoga bio -
prvi među afričkim liderima - koji je bio primoran da traţi pomoć od Moskve. Skoro sve
preostale britanske, francuske i belgijske kolonije su oslobođene 1960-1962. godine, a
ostatak brzo potom. Trendu su se odupirale samo Portugalija i nezavisne naseljeničke
drţave.
Veće britanske kolonije u Karibima su tiho dekolonizovane šezdesetih godina,
manja ostrva u intervalima od tada do 1981. godine, a indijska i pacifička ostrva u kasnim
šezdesetim i sedamdesetim godinama. U stvari, do 1970. godine, nijedna teritorija značajne
veličine nije ostala pod direktnom administracijom bivših kolonijalnih sila ili reţima
njihovih naseljenika, osim u centralnoj i juţnoj Africi - i naravno, zaraćenog Vijetnama.
Imperijalna epoha bila je na kraju. Manje od tri četvrtine veka ranije, imperijalizam se činio
neuništivim. Ĉak i trideset godina ranije, kolonije su pokrivale najveći deo ljudi na planeti.
To vreme, nepovratni deo prošlosti, postalo je deo sentimentalnih knjiţevnih i filmskih
uspomena u bivšim imperijalnim drţavama, dok je nova generacija domaćih pisaca iz
bivših kolonija počela da stvara literaturu sa početkom u doba nezavisnosti.
 Drugi deo

ZLATNO
DOBA
Poglavlje osmo Hladni rat

Iako Sovjetska Rusija namerava da raširi svoj uticaj svim mogućim sredstvima, svetska
revolucija više nije deo njenog programa a u unutrašnjim uslovima unutar Sovjetskog
Saveza nema ničeg što bi moglo da podstakne povratak na stare revolucionarne
tradicije. Svako poređenje nemačke pretnje pre rata i sovjetske pretnje danas, mora da
ima u vidu... temeljne razlike... Stoga je daleko manja opasnost od iznenadne
katastrofe u odnosima sa Rusima, nego sa Nemcima.
Frenk Roberts, Britanska ambasada, iz Moskve Forin ofisu, London,
1946 (Jensen, 1991, str. 56)

Ratna privreda pruţa udobne niše za desetine hiljada birokrata u uniformama i izvan
njih koji svaki dan idu u kancelariju da bi pravili nuklearna oruţja, ili planirali
nuklearni rat; milionima radnika čiji poslovi zavise od sistema nuklearnog terorizma;
naučnika i inţenjera koji su unajmljeni da tragaju za konačnim „tehnološkim
prodorom" koji moţe da obezbedi potpunu sigurnost; ugovarača koji nisu voljni da
odustanu od lakih profita; ratničkih intelektualaca koji prodaju pretnje i blagosiljaju
ratove.
Ričard Barnet (Barnet) (1981, str. 97)
I

Ĉetrdeset i pet godina od ispuštanja atomske bombe do kraja Sovjetskog Saveza ne formiraju
jedinstven i homogen period u svetskoj istoriji. Kao što ćemo videti u narednim poglavljima,
one se mogu podeliti na dve polovine, na decenije koje se nalaze sa jedne i sa druge strane
vododelnice ranih sedamdesetih godina (videti poglavlja 9 i 14). Uprkos tome, istorija čitavog
ovog perioda bila je stopljena u jedinstveni kalup posebnom istorijskom situacijom koja je
dominirala ovim vremenom sve do pada SSSR-a: konstantnom konfrontacijom dve super sile
koje su se pojavile iz Drugog svetskog rata takozvanim „hladnim ratom".

Drugi svetski rat jedva da se završio kada je čovečanstvo uronilo u nešto što bi se opravdano
moglo nazvati Treći svetski rat, mada sasvim osoben. Jer, kako je veliki filozof Tomas Hobs
zapazio, „rat se ne sadrţi samo u boju, ili činu borenja: već i u vremenskom razdoblju u kome je
volja za nadmetanje u boju dovoljno spoznata" (Hobbes, poglavlje 13). Hladni rat između dva
tabora onoga uz SAD i onoga uz SSSR, koji je potpuno dominirao međunarodnom scenom
druge polovine Kratkog dvadesetog veka, nesporno je bio takvo jedno vremensko razdoblje.
Ĉitave generacije odrasle su u senci globalnih nuklearnih bitaka koje, kako se naširoko
verovalo, mogu izbiti svakog trenutka i opustošiti čovečanstvo. Zaista, čak i oni koji nisu
verovali da svaka strana namerava da napadne drugu nalazili su da je teško ne biti pesimista,
pošto je
 174 ZLATNO DOBA
Marfijev zakon jedna od najmoćnijih generalizacija o ljudskim poslovima („Ako nešto moţe da
pođe pogrešno, poći će pre ili kasnije19). Kako je vreme prolazilo, bilo je sve više stvari koje su
mogle da pođu pogrešno, i političkih i tehnoloških, u stalnoj nuklearnoj konfrontaciji koja se
zasnivala na pretpostavci da jedino strah od „uzajamno zajamčenog uništenja" (što je pravilno
zgusnuto u akronim MAD (igra reči, na engleskom znači „lud“, prim. prev.) moţe sprečiti
jednu ili drugu stranu da ne da stalno spreman signal za planirano samoubistvo civilizacije.
Ono se nije dogodilo, ali je nekih četrdeset godina izgledalo kao da je svakodnevna mogućnost.
Osobenost Hladnog rata bila je objektivno govoreći, u tome što nije postojala neizbeţna
opasnost od svetskog rata. I još nešto: uprkos apokaliptičkoj retorici na obema stranama, a
posebno na američkoj strani, vlade obeju supersila prihvatile su globalni raspored snaga na
kraju Drugog svetskog rata, što se svodilo na vrlo neujednačenu ali u suštini neosporavanu
ravnoteţu snaga. SSSR je kontrolisao ili vršio preo- vlađujući uticaj na jednom delu planete - u
zoni okupiranoj od Crvene armije i/ili ostalih komunističkih oruţanih snaga na kraju rata, i nije
pokušavao da oruţanom silom dalje poveća područje svog uticaja. SAD su vršile kontrolu i
prevlast nad ostatkom kapitalističkog sveta, kao i nad zapadnom hemisferom i okeanima,
preuzimajući ono što je ostalo od stare imperijalne hegemonije bivših kolonijalnih sila.
Zauzvrat, nisu intervenisale u zoni priznate sovjetske hegemonije.
U Evropi su demarkacione linije povučene 1943-1945. godine i argumentima na
različitim sastancima na vrhu između Ruzvelta, Ĉerčila i Staljina i snagom činjenice da je jedino
Crvena armija mogla da stvarno porazi Nemačku. Bilo je nekih neizvesnosti, naročito oko
Nemačke i Austrije, koje su rešene podelom Nemačke duţ linija dodira istočnih i zapadnih
okupacionih snaga, i povlačenjem svih strana iz Austrije. Ova poslednja je postala neka vrsta
druge Svajcarske - mala zemlja predana neutralnosti, kojoj zavide zbog njenog trajnog
blagostanja i stoga opisuju (pravilno) kao ,,dosadnu“. SSSR je nerado prihvatio Zapadni Berlin
kao zapadnu enklavu unutar nemačke teritorije ali nije bio spreman da se bori oko toga.
Izvan Evrope situacija je bila manje jasna, osim u Japanu, gde su SAD odmah
uspostavile potpuno jednostranu okupaciju koja je isključivala ne samo SSSR već i bilo kog
drugog saveznika. Problem je bio u tome što je kraj starih kolonijalnih carstava bio predvidljiv,
i stvarno je 1945. godine bilo jasno da je neizbeţan na azijskom kontinentu, ali buduća
orijentacija novih postkolonijalnih zemalja nije nikako bila jasna. Kao što ćemo videti (poglavlja
12 i 15) ovo je bila zona u kojoj su dve supersile nastavile da se nadmeću za podršku i uticaj, a
zato i glavna zona trvenja između njih, i u stvari jedina oblast u kojoj je oruţani sukob bio
najverovatniji, i u kojoj je zaista izbio. Za razliku od Evrope, nisu se mogle predvideti čak ni
granice oblasti pod budućom komunističkom kontrolom, a kamoli unapred ugovoriti putem
pregovora, kako god ti pregovori bili privremeni i dvosmisleni. Tako SSSR nije mnogo ţeleo da
komunisti preuzmu vlast u Kini,20 ali je ipak do toga došlo.

20 Postojao je spektakularan nedostatak obaziranja - u bilo kom kontekstu na Kinu u Zdano- vljevom
izveštaju o svetskoj situaciji kojim je otvorena osnivačka konferencija Komunističkog infor- macionog biroa
(Kominforma) septembra 1947. godine, mada su Indonezija i Vijetnam svrstani u one „koji se pridruţuju
antiimperijalističkom taboru", a Indija, Egipat j Sirija kao oni koji ,,simpatišu“ ovaj tabor (Spriano, 1983, str.
286). Još aprila 1949. godine, kada je Cang Kaj-Šek napuštao svoju presto- nicu u Nankingu, sovjetski
ambasador -jedini među diplomatskim korom - pridruţio mu se u povlačenju ka Kantonu. Šest meseci kasnije
Mao je proglasio Narodnu republiku (Walker, 1993, str. 63).
 HLADNI RAT 175
Međutim, u onome što će uskoro biti nazvano „Treći svet“, uslovi za međunarodnu
stabilnost počeli su da se pojavljuju za nekoliko godina, kada je postalo jasno da su nove
postkolonijalne drţave, kako god bile nenaklonjene SAD i njihovom taboru, nekomunističke, u
stvari većinom antikomunističke u svojoj domaćoj politici, i „nesvrstane" (to jest, izvan
sovjetskog vojnog bloka) u međunarodnim poslovima. Ukratko, „komunistički lager" nije
pokazivao znakove značajne ekspanzije od kineske revolucije do sedamdesetih godina, do
kada komunistička Kina više nije bila u njemu (videti poglavlje 16).
Zapravo je svetska situacija postala relativno stabilna uskoro posle rata i ostala je takva
sve do sredine sedamdesetih godina, kada su međunarodni sistem i njegovi sastavni delovi
stupili u još jedan period duge političke i ekonomske krize. Sve do tada obe supersile su
prihvatale nejednaku podelu sveta, i ulagale su velike napore da izglade demarkacione
sporove bez otvorenog sukoba između njihovih oruţanih snaga, koji bi mogao dovesti do rata
između njih, a, suprotno ideologiji i hladnoratovskoj retorici, delovale su pod pretpostavkom
da je dugoročna mirnodopska koegzistencija među njima moguća. U stvari, kada je dolazilo do
gustog, obe su verovale u umerenost druge strane, čak i u vremena u kojima su bili sluţbeno
na ivici rata, pa čak i angaţovani u njemu. Tako je tokom Korejskog rata 1950-1953. godine, u
kome su Amerikanci bili zvanično umešani, ali ne i Rusi, Vašington savršeno dobro znao da su
150 kineskih aviona zapravo sovjetski avioni kojima lete sovjetski piloti (Walker, 1993, str. 75-
77). Informacija je bila drţana u mraku, jer se ispravno pretpostavljalo da je rat poslednja stvar
koju Moskva ţeli. Tokom kubanske raketne krize 1962. godine, kao što sada znamo (Bali, 1992;
Bali, 1993), glavna briga na obe strane bila je kako sprečiti da ratoborni gestovi ne budu
pogrešno protumačeni kao stvarni koraci ka ratu.
Sve do sedamdesetih godina ovaj prećutni sporazum o tome da se Hladni rat tretira
kao hladni mir, dobro se drţao. SSSR je znao (ili je bolje reći naučio) već 1953. godine da su
pozivi SAD da se komunizam „natera na povlačenje" samo radio histri- onika onda kada je
sovjetskim tenkovima mirno dopušteno da ponovo uspostave komunističku kontrolu protiv
ozbiljnog revolta radničke klase u Istočnoj Nemačkoj. Od tada nadalje, kako je potvrdila
mađarska revolucija 1956. godine, Zapad će se drţati podalje od regiona sovjetske dominacije.
Hladni rat koji je stvarno pokušavao da ţivi u skladu sa svojom sopstvenom retorikom borbe
za prevlast ili unuštenje nije bio onaj u kome su osnovne odluke donosile vlade, već takmičenje
u senci između raznih priznatih i nepriznatih tajnih sluţbi, koje su na Zapadu stvarale
najkarakteri- stičniji nusprodukt međunarodne napetosti, romane o špijunaţi i misterioznim
političkim ubistvima. U ovom ţanru su Britanci, preko Dţejmsa Bonda Jana Fleminga i gorko-
slatkih heroja Dţona Le Karea - obojica su odsluţili svoje u britanskoj tajnoj sluţbi - zadrţali
stalnu nadmoć, kompenzujući tako opadanje njihove zemlje u svetu stvarne moći. Međutim,
osim u nekima od slabijih zemalja Trećeg sveta, operacije KGB, CIA i njima sličnih sluţbi su
bile trivijalne kada se radi o pravoj politici sile, mada su često bivale dramatične.
Da li je onda u tim okolnostima, postojala prava opasnost od svetskog rata u bilo kom
trenutku tokom ovog dugog perioda napetosti, osim naravno, slučajnošću neke vrste, koja
neminovno ugroţava one koji se dovoljno dugo klizaju na dovoljno tankom ledu? To je teško
reći. Verovatno je najeksplozivniji period bio onaj između proglašavanja „Trumanove
doktrine" u martu 1947. godine („Verujem da politika Sjedinjenih Drţava mora biti takva da
podrţava slobodne narode koji se odupiru poku
 176 ZLATNO DOBA
šajima naoruţanih manjina ili pritiska sa strane da ih podjarme.") i aprila 1951. godine, kada je
isti američki predsednik otpustio generala Daglasa Makartura, komandanta američkih snaga u
Korejskom ratu (1950-1953), koji je predaleko otišao za svojom vojničkom ambicijom. Ovo je
bio period u kome američki strahovi od socijalne dezintegracije ili revolucije u nesovjetskim
delovima Evroazije nisu bili potpuno fantastični - na kraju krajeva, 1949. godine su komunisti
preuzeli Kinu. I obratno, SSSR se našao suočen sa SAD koje su uţivale monopol nuklearnog
oruţja i koje su umnoţavale preteče i militantne antikomunističke deklaracije, dok su se prve
pukotine pojavljivale u sovjetskom bloku, kada ga je Titova Jugoslavija napustila (1948). Osim
toga, od 1949. godine Kina je bila pod vlašću reţima koji ne samo što je spremno gurnuo zemlju
u jedan veliki rat u Koreji, već je - za razliku od svih ostalih reţima - bio voljan da zamišlja
pravu borbu i preţivljavanje u nuklearnom holokaustu.21 Sve je bilo moguće.
Kada je jednom SSSR stekao nuklearna oruţja a atomsku bombu četiri godine posle
Hirošime (1949), hidrogensku devet meseci nakon Amerikanaca (1953) - obe super sile su očito
napustile rat kao instrument politike jedne protiv druge, pošto je rat bio jednak samoubilačkom
ugovoru. Nije sasvim jasno da li su ozbiljno predviđali nuklearnu akciju protiv neke treće
strane - SAD u Koreji 1951. godine, i da bi spasili Francuze u Vijetnamu 1954. godine; SSSR
protiv Kine 1969. godine - ali u svakom slučaju, nuklearna oruţja nisu upotrebljena. Međutim,
obe su u nekim prilikama koristile nuklearnu pretnju skoro sigurno ne nameravajući da je
sprovedu: Sjedinjene Drţave da bi ubrzale mirovne pregovore u Koreji i Vijetnamu (1953. i
1954. godine), SSSR da bi naterao Britaniju i Francusku da se povuku sa Sueca 1956. godine. Na
nesreću, sama izvesnost da nijedna super sila ne ţeli stvarno da pritisne nuklearno dugme
dovodila je u iskušenje obe strane da koriste nuklearnu gestikulaciju u pregovaračke svrhe ili
(u SAD) u unutrašnjoj politici, u veri da ni druga strana ne ţeli rat. Ovo poverenje se pokazalo
opravdanim, ali po cenu kidanja nerava čitavih generacija. Kubanska raketna kriza 1962.
godine, jedna potpuno nepotrebna veţba ove vrste, skoro je uvalila svet u nepotrebni rat, a
zaista je čak i vrhunske donosioce odluka preplašila da su za neko kraće vreme postali
racionalni.22

II
Kako onda da objasnimo četrdeset godina oruţane i neoruţane konfrontacije, koja se
zasnivala na uvek neverodostojnoj, a u ovom slučaju i neosnovanoj pretpostavci da je planeta
bila tako nestabilna da je svetski rat mogao izbiti u svakom trenutku, i da ga je jedino
neprestano uzajamno zastrašivanje drţalo na odstojanju? Pre svega, Hladni rat se zasnivao na
zapadnom verovanju, koje je apsurdno iz današnje perspektive ali sasvim prirodno posle
Drugog svetskog rata, da Doba katastrofa nipošto nije

21 Navodno je Mao rekao vođi italijanskih komunista Toljatiju: „Ko vam je rekao da Italija mora da

preţivi? Preostaće tri stotine miliona Kineza, a to će biti dovoljno da se ljudska vrsta produţi." „Maova
bezbriţna gotovost da prihvati neminovnost nuklearnog rata i njegovu moguću korisnost kao načina da se
izazove poraz kapitalizma, zapanjivala je njegove drugove iz drugih zemalja" 1957. godine (Walker, 1993, str.
126).
22 Sovjetki vođa N. S. Hruščov je odlučio da postavi sovjetske rakete na Kubu da bi neutra- lizovao

američke rakete koje su već bile postavljene duţ sovjetske granice u Turskoj (Burlatsky, 1992). SAD su ga
prisilile da ih povuče, ali su isto tako povukle svoje rakete iz Turske. Sovjetske rakete, kako je predsednik
Kenedi rekao, u to vreme nisu pravile razliku u strategijskoj ravnoteţi, i pored izvesne razlike u odnosima
predsednika sa javnošću (Bali, 1992, str. 18; Walker, 1988). Povučene američke rakete su opisane kao
„zastarele".
 HLADNI RAT 177
na kraju; da je budućnost svetskog kapitalizma i liberalnog društva daleko od toga da bude
osigurana. Većina posmatrača je očekivala ozbiljnu posleratnu ekonomsku krizu, čak i u SAD,
praveći analogiju sa onim što se desilo posle Prvog svetskog rata. Budući dobitnik Nobelove
nagrade za ekonomiju je 1943. godine govorio o mogućnosti da u Americi dođe do „perioda
najveće nezaposlenosti i industrijske dislokacije sa kojom se ijedna privreda ikada suočila."
(Samuelson, 1943, str. 51). Zaista, posleratni planovi američke vlade bavili su se daleko više
time kako da spreče još jednu Veliku recesiju, nego kako da spreče još jedan rat, što je bila stvar
kojoj je Vašington pre pobede posvećivao samo podeljenu i privremenu paţnju (Kolko, 1969,
str. 244-246).
Ako je Vašington očekivao „velike posleratne nevolje", koje potkopavaju „stabilnost u
svetu - socijalnu, političku i ekonomsku" - po rečima Dina Ačesona (Dean Acheson, citiran u:
Kolko, 1969, str. 485), to je bilo zbog toga što su zaraćene zemlje, izuzev SAD, na kraju rata bile
polja ruševina nastanjenih nečim što se Amerikancima činilo kao gladni, očajni i verovatno
radikalizovani narodi, koji su jedino suviše spremni da čuju zov socijalne revolucije i
privrednih politika koje su bile nespojive sa međunarodnim sistemom slobodnog
preduzetništva, slobodne trgovine i investiranja pomoću koga će se Amerika i svet spasiti.
Osim toga, predratni internacionalni sistem je propao, ostavljajući SAD licem u lice sa
Sovjetskim Savezom koji je strašno ojačao na prostranstvima Evrope i još većim prostranstvima
neevropskog sveta, čija je politička budućnost izgledala sasvim neizvesna - osim da u ovom
eksplozivnom i nestabilnom svetu sve što se moţe desiti ima veliku verovatnoću da oslabi i
kapitalizam i SAD, i da ojača onu silu koja je nastala iz revolucije i radi revolucije.
Neposredna posleratna situacija u mnogima od oslobođenih i okupiranih zemalja
izgledala je kao da potkopava poloţaj umerenih političara, koje je malo ko podrţavao sem
zapadnih saveznika, a koje su unutar i izavan njihovih vlada opsedali komunisti, koji su
svugde iz rata izašli daleko jači nego ikada u prošlosti, a ponekad kao najveća partija i izborna
snaga u svojim zemljama. (Socijalistički) premijer Francuske je došao u Vašington da upozori
na to, da će bez ekonomske podrške verovatno pasti pred komunistima. Uţasna ţetva 1946.
godine i grozna zima 1946—1947. godine, još više su unervozili evropske političare i američke
predsedničke savetnike.
U ovim okolnostima nije bilo iznenađenje što se ratni savez između glavne kapi-
talističke i socijalističke sile koja je sada bila na čelu sopstvene zone uticaja, raspao, kao što se
često dešava na kraju ratova i sa mnogo manje heterogenim koalicijama. Međutim, jasno je da
to ne moţe da objasni zašto je politiku Sjedinjenih Drţava - ona njihovih klijenata i saveznika
uz mogući izuzetak Britanije, bila je znatno manje pregre- jana - trebalo zasnivati, barem u
javnim izjavama, na košmarnom scenariju po kome moskovitska supersila spremna za
neposredno osvajanje planete, i rukovodi bezbo- ţnom „komunističkom svetskom zaverom"
stalno spremna na zbacivanje kraljevsta- va slobode. To je još manje pogodno za objašnjenje
retorike Dţona F. Kenedija u kampanji 1960. godine, u vreme kada bi bilo neshvatljivo reći da
je ono što je britanski premijer Harold Makmilan nazvao „naše moderno slobodno društvo -
novi oblik kapitalizma" (Horne, 1989, vol. II, str. 283) u bilo kakvoj neposrednoj nevolji.23

23 „Neprijatelj je sam komunistički sistem - nepomirljiv, nezasit, koji ne staje u svojoj akciji za

postizanje svetske dominacije... Ovo nije samo borba za oruţanu prevlast. To je i borba za pre- vlast između
dve sukobljene ideologije: slobode pod vodstvom Boga i surove, bezboţne tiranije." (Kenedijev govor,
Walker, 1993, str. 132).
 178 ZLATNO DOBA
Zašto se pogledi „stručnjaka Stejt dipartmenta“ posle rata mogu opisati kao
apokaliptički? (Hughes, 1969, str. 28). Zašto je čak i smireni britanski diplomata koji je
odbacivao svako poređenje SSSR-a sa nacističkom Nemačkom onda izveštavao iz Moskve da se
svet „sada suočava sa opasnošću modernog ekvivalenta religijskim ratovima šesnaestog veka,
u kome će se sovjetski komunizam boriti sa zapadnom socijal-demokratijom i američkom
verzijom kapitalizma za dominaciju nad svetom"? (Jensen, 1991, str. 41, 53-54; Roberts, 1991.)
Jer sada je očigledno, a bilo je relativno verovatno čak i 1945-1947. godine, da je SSSR niti bio
ekspanzionistički - a još manje agresivan - niti je računao na bilo kakvo dalje širenje komunista
iza onoga što je dogovoreno na sastancima 1943-1945. godine. U stvari, tamo gde je Moskva
kontrolisala svoje klijentske reţime i komunističke pokrete, ovi su bili naročito opre- deljeni da
ne grade drţave po modelu SSSR-a, već mešovite privrede pod sistemom višepartijske
demokratije, koje su se na određeni način razlikovale od „diktature proleterijata“ a „još više“
od jednopartijske diktature. Ove diktature su opisivane u unutarpartijskim dokumentima kao
„niti korisne niti neophodne" (Spriano, 1983, str. 265). (Jedini komunistički reţimi koji su
odbijali da slede ovu liniju bili su oni čije su revolucije, aktivno obeshrabrivane od Staljina,
izmakle kontroli Moskve, npr. Jugoslavija.) Osim toga, mada to nije bilo mnogo zapaţeno,
Sovjetski Savez je demo- bilisao svoje trupe - njegovu glavnu vojničku prednost - skoro isto
onako brzo kao i SAD, smanjujući Crvenu armiju od vrhunca snage iz 1945. godine od skoro
dvanaest miliona ljudi, na tri miliona do kraja 1948. godine (New York Times, 24. 10. 1946; 24.
10 1948).
Po bilo kojoj racionalnoj proceni, Sovjetski Savez nije predstavljao neposrednu
opasnost za bilo koga izvan domašaja okupacionih snaga Crvene armije. Iz rata je izašao u
ruševinama, oslabljen i iscrpen, njegova mirnodopska privreda je bila u dronjcima, njegova
vlada nepoverljiva prema velikom delu stanovništva izvan Velikorusije, koje je pokazivalo
izrazit i razumljiv nedostatak odanosti reţimu. Na svojim zapadnim ivicama, Sovjetski Savez je
još nekoliko godina nastavio da ima nevolje sa ukrajinskom i ostalim nacionalističkim
gerilama. Njim je vladao diktator koji je demonstrirao da je nesklon riziku izvan teritorije koju
je direktno kontrolisao i gde je bio nemilosrdan: J. V. Staljin (videti poglavlje 13). Sovjetskom
Savezu je bila potrebna svaka ekonomska pomoć koju je mogao da dobije, pa stoga nije imao
kratkoročni interes da se protivi jedinoj sili koja je pomoć mogla dati, Sjedinjenim Drţavama.
Nema sumnje da je Staljin, kao komunist, verovao da će kapitalizam neminovno biti zame-
njen komunizmom, do tog stepena da bilo kakva koegzistencija ova dva sistema neće biti
trajna. Međutim, sovjetski planeri nisu videli kapitalizam kao takav u krizi na kraju Drugog
svetskog rata. Oni nisu sumnjali da će on nastaviti da traje još dugo vremena pod hegemonijom
SAD, čiji su ogromno narasli bogatstvo i moć bili tako očigledne (Loth, 1988, str. 36-37). To je
ono, što je u stvari Sovjetski Savez slutio i čega se plašio. 24 Njegov osnovni stav posle rata nije
bio agresivan, već defanzivan.
Međutim, politika konfrontacije na obe strane proistekla je iz situacije u kojoj su se
nalazili. Sovjetski Savez, svestan neizvesnosti i nesigurnosti svoga poloţaja, suočio se sa
svetskom silom SAD, koje su bile svesne svoje neizvesnosti i nesigurnosti u sred-

24 Još više bi bili sumnjičavi da.su znali da je Generalštab SAD napravio plan za atomsko

bombardovanje dvadeset glavnih sovjetskih gradova tokom deset nedelja na kraju rata (Walker, 1993, str. 26-
27).
 HLADNI RAT 179
njoj i zapadnoj Evropi i nesigurne budućnosti većeg dela Azije. Konfrontacija bi se verovatno
razvila čak i bez ideologije. Dţordţ Kenan, američki diplomata koji je početkom 1946. godine,
formulisao politiku ,,okruţivanja“ („Containment policy“, Darko Bekić prevodi sa politika
,,zaprečavanja“, prim. prev.) koju je Vašington usvojio sa entuzijazmom, a koji je - kako je
njegova kasnija karijera pokazala - bio daleko od toga da bude ideološki krstaš (osim moţda
protiv politike demokrata, o kojoj je imao nisko mišljenje). On je bio naprosto jedan sposoban
ekspert za Rusiju, iz stare diplomatske škole politike sile - kakvih je bilo mnogo u evropskim
diplomatijama - koji je video Rusiju, carističku ili boljševičku, kao zaostalo i varvarsko društvo
u kome vladaju ljudi koje pokreće „tradicionalan i instinktivan ruski osećaj nesigurnosti", koje
se uvek izoluje od spoljnog sveta, kojim uvek vladaju autokrati, koje uvek traţi „sigurnost"
jedino u ustrajnoj i samrtnoj borbi do potpunog uništenja suparničke sile, nikada u
sporazumima i kompromisima sa suparnicom; koje dakle uvek, sluša samo „logiku sile",
nikada razum. Komunizam naravno, po njegovom mišljenju, načinio je staru Rusiju opasnijom
tako što je ojačao najbrutalniju od velikih sila najsurovijom od svih utopijskih, tj. osvajačkih
ideologija. Ali je implikacija ove teze bila ta da će jedina „suparnička sila" Rusije, naime SAD,
morati da „obuzdava" sovjetski pritisak beskompromisnim otporom čak i da Rusi nisu bili
komunisti.
I obratno, sa moskovske tačke gledišta, jedina racionalna strategija za odbranu i
iskorišćavanje, visokog ali krhkog poloţaja međunarodne sile, bila je tačno ista ta: bez
kompromisa. Niko bolje od Staljina nije znao koliko su slabe bile karte sa kojima je morao da
igra. Nije moglo biti pregovora oko stavova koje su nudili Ruzvelt i Ĉerčil u vreme u kome je
suština sovjetskih pregnuća išla na to da se porazi Hitler, i kada se još uvek verovalo da je bitno
poraziti Japan. SSSR je mogao biti spreman da se povuče sa bilo kog isturenog poloţaja izvan
onih utvrđenih nečim što se smatralo dogovorenim na sastancima na vrhu od 1943. do 1945.
godine, a posebno na Jalti - na primer oko granica Turske i Irana 1945. i 1946. godine - ali bilo
kakav pokušaj da se ponovo otvori Jalta ne bi mogao biti dočekan drugačije nego glatkim
odbijanjem. Zaista, „Ne" Staljinovog ministra spoljnih poslova Molotova na međunarodnim
skupovima posle Jalte je postalo ozloglašeno. Amerikanci su imali moć; ali s mukom. Do
decembra 1947. godine, nije bilo aviona za transport dvanaest raspoloţivih atomskih bombi,
niti vojske sposobne da ih sastavi (Moisi, 1981, str. 78-79). SSSR nije imao tu moć. Vašington ne
bi poklonio ništa sem za ustupke, a ustupci su bili tačno ono što Moskva sebi nije mogla da
priušti, čak ni u zamenu za očajnički potrebnu ekonomsku pomoć, koju im Amerikanci u
svakom slučaju nisu hteli da daju, tvrdeći da su „zaturili" zahtev za posleratni zajam, koji su
Sovjeti načinili pre Jalte.
Ukratko, dok su se Amerikanci brinuli oko opasnosti od mogućne sovjetske premoći u
nekom budućem vremenu, Moskva se brinula oko stvarne hegemonije SAD sada, nad svim
delovima planete koje nije okupirala Crvena armija. Ne bi trebalo mnogo da se iscrpljeni i
osiromašeni SSSR pretvori u još jedan klijentski region američke privrede, koja je bila u to
vreme jača od svih ostalih privreda sveta zajedno. Nepopustljivost je bila logična taktika. Neka
je nazovu i moskovski blef.
Pa ipak politika uzajamne nepomirljivosti, čak i stalnog suparništva sila, ne
podrazumeva svakodnevnu ratnu opasnost. Devetnaestovekovni ministri spoljnih poslova
Britanije, koji su uzimali zdravo za gotovo da imperijalistički porivi carske Rusije moraju stalno
biti „obuzdavam" u Kenanovom maniru, savršeno su znali da su trenuci otvorenog sukoba
retki, a ratne krize još rede. Još manje uzajamna nepomir-
 180 ZLATNO DOBA
ljivost podrazumeva politiku borbe na ţivot i smrt, ili religijski rat. Međutim, dva elementa ove
situacije pomogla su da se sukob premesti iz kraljevstva razuma u kraljevstvo emocija. Kao i
Sovjetski Savez, Sjedinjene Drţave su bile sila koja je predstavljala jednu ideologiju, za koju je
većina Amerikanaca verovala da je model za ceo svet. Za razliku od Sovjetskog Saveza, SAD su
bile demokratija. Na nesreću, mora se reći da je ovo drugo bilo opasnije.
Jer sovjetska vlast, i pored toga što je demonizovala svog globalnog suparnika, nije
morala da se muči oko pridobijanja glasova u Kongresu, ili na predsedničkim i kongresnim
izborima. Vlada Sjedinjenih Drţava je to morala. U obe svrhe je apoka- liptički antikomunizam
bio koristan, a stoga je bio i iskušenje, čak i za političare koji nisu bili iskreno ubeđeni u
sopstvenu retoriku, ili za one kao Trumanov sekretar mornarice Dţejms Forestal (1882-1949),
koji je bio dovoljno klinički lud da se ubije jer je video kako Rusi dolaze kroz njegov bolnički
prozor. Spoljni neprijatelj koji ugroţava SAD bio je pogodan za američke vlade, koje su
pravilno zaključile da su Sjedinjene Drţave sada svetska sila - u stvari, daleko najveća svetska
sila - i koje su još uvek „izolacionizam" ili odbrambeni protekcionizam videle kao najveću
prepreku u domaćoj politici. Ako sama Amerika nije bila bezbedna, onda nije moglo biti
povlačenja pred odgovornostima - i koristima - svetskog liderstva, kao posle Prvog svetskog
rata. Konkretno, histerija u javnosti je olakšala predsednicima da sakupljaju ogromne sume
potrebne za američku politiku među građanstvom ozloglašenom po svojoj nesklonosti da plaća
poreze. Antikomunizam je bio istinski i dubinski popularan u zemlji sagrađenoj na
individualizmu u privatnom preduzetništvu u kojoj je sama nacija definisana isključivo
ideološkim terminima (,,amerikanizam“) koji su se faktički mogli opisati kao polarna
suprotnost komunizmu. (Ne treba da zaboravimo ni glasove imigranata iz sovjetizovane
istočne Evrope.) Nije američka vlada bila ta koja je započela prljavo mahnitanje lova na veštice
protiv Crvenih, u kome su učestvovali inače beznačajni demagozi - od kojih neki, kao
ozloglašeni senator Dţozef Makarti, ni nisu bili naročiti antikomunisti - koji su otkrili politički
potencijal optuţivanja unutrašnjih neprijatelja naveliko.25 B. Edgar J. Huver (Hoover, 1895-
1972), praktično nepomerljivi šef FBI (federalnog istraţnog biroa), je već odavno otkrio
birokratski potencijal. To što je jedan od glavnih arhitekata Hladnog rata nazvao „napadom
primitivaca“ (Acheson, 1970, str. 462) istovremeno je olakšalo i ograničilo politiku Vašingtona
gurajući je u krajnosti, posebno u godinama koje su Usledile za pobedom komunista u Kini, za
šta je prirodno optuţivana Moskva.
U isto vreme ovaj šizoidni zahtev političara osetljivih na broj glasova da bi trebalo
istovremeno i naterati na povlačenje plimu „komunističke agresije", i uštede- ti novac, i što je
manje moguće dirati u udobnost Amerikanaca, opredelio je Vašington, a sa njim i ostatak
saveza, ne samo za jednu u suštini nuklearnu strategiju bombi radije nego li ljudstva, već i na
zloslutnu strategiju „masovne odmazde" najavljenu 1954. godine. Potencijalnom agresoru je
trebalo pretiti nuklearnim oruţjima čak i u slučaju ograničenog konvencionalnog napada.
Ukratko, SAD su se našle opredeljene za jedan agresivan stav, sa minimalnom taktičkom
fleskibilnošću.
Obe strane su se tako zatekle predane jednoj sumanutoj trci u naoruţanju do
uzajamnog uništenja, i jednoj vrsti generala i nuklearnih intelektualaca čija je profesi-

25 Jedini političar od stvarnog značaja koji je izašao iz podzemnog sveta lovaca na veštice bio je Ričard
Nikson, najneprijatnija ličnost među posleratnim američkim predsednicima (1968-1974).
 HLADNI RAT 181
ja zahtevala od njih da ne primećuju tu sumanutost. Takođe su se obe našle izručene onome što
je predsednik Ajzenhauer, umereni vojnik stare škole koji se zatekao kako predsedava ovim
padanjem u ludilo, a da nije njim bio inficiran, kada se povlačio nazvao „vojno-industrijski
kompleks", tj. sve većoj aglomeraciji ljudi i sredstava koji su ţiveli od priprema za rat. To je bio
najveći zagarantovani interes nego ikada ranije u vreme stabilnog mira između sila. Kao što se
moglo očekivati, oba vojno-industrijska kompleksa su njihove vlade podsticale da koriste svoje
preterane kapacitete za privlačenje i naoruţavanje saveznika i klijenata, a posebno za osvajnje
izvoznih trţišta, dok su istovremeno zadrţavali za sebe najsavremenije naoruţanje; i naravno,
nuklearna oruţja. Jer su supersile zadrţale svoj nuklearni monopol. Britanci su stekli sopstvene
bombe 1952. godine, ironijom sudbine sa ciljem da smanje svoju zavisnost od SAD; Francuzi
(čiji je nuklearni arsenal u stvari bio nezavisan od američkog) i Kinezi šezdesetih godina. Dok
je Hladni rat trajao, niko od ovih se nije računao. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina,
još neke zemlje su stekle kapacitete da proizvode nuklearno oruţje, posebno Izrael, Juţna
Afrika i verovatno Indija, ali ovakva nuklearna proizvodnja nije postala ozbiljan međunarodni
problem sve do kraja bipolarnog sveta supersila 1989. godine.
I tako, ko je bio odgovoran za Hladni rat? Pošto je rasprava o ovom pitanju odavno
postala jedan ideološki teniski meč između onih koji optuţuju isključivo SSSR i (mora se reći
uglavnom američkih) disidenata koji kaţu da je to bila prvenstveno američka greška, nalazimo
se u iskušenju da se pridruţimo onim istorijskim posrednicima koji odgovornost stavljaju na
uzajamni strah koji je eskalirao iz konfrontacije sve dok „dva naoruţana tabora nisu počela da
se okupljaju pod njihovim uspostavljenim barjacima" (Walker, 1993, str. 55). Jasno je da je to
tačno, ali to nije cela istina. To objašnjava ono što je nazvano „utvrđivanje" frontova 1947-1949.
godine; podelu Nemačke, korak po korak, od 1947. godine do izgradnje berlinskog zida 1961.
godine; neuspeh antikomunista na zapadnoj strani da izbegnu potpunu uključenost u vojni
savez kojim su dominirale Sjedinjene Drţave (osim De Gola u Francuskoj); i neuspeh onih na
istočnoj strani da izbegnu potpunu podređenost Moskvi (osim maršala Tita u Jugoslaviji). Ali
ne objašnjava apokaliptički „ton" Hladnoga rata. Taj ton je dolazio iz Amerike. Sve
zapadnoevropske vlade, sa ili bez velikih komunističkih partija, bile su bez izuzetka svesrdno
antikomunističke, i odlučne da se zaštite od mogućeg sovjetskog napada. Nijedna ne bi
oklevala, ako bi bila zapitana da izabere između SAD i SSSR, čak i one koje su po istoriji, bile
opredeljene za pregovore ili neutralnost. Pa ipak, „komunistička svetska zavera" nije bila deo
ozbiljne domaće politike bilo koje od onih zemalja koje su tvrdile da su političke demokratije,
naročito pošto su prošle neposredne posleratne godine. Među demokratskim zemljama, jedino
su u SAD predsednici birani (kao Dţ. F. Kenedi 1960. godine) protiv komunizma, koji je, što se
tiče domaće politike, bio isto tako beznačajan u ovoj zemlji kao budizam u Irskoj. Ako je iko
stavljao krstaški element u realpolitiku međunarodnog sukoba sila, i tamo ga zadrţao, to je bio
Vašington. U stvari, kako retorika Kenedijeve izborne kampanje pokazuje sa jasnošću dobrog
oratora, problem nije bio akademska pretnja komunističke svetske dominacije, već odrţanje
stvarne nadmoći Amerike.26 Ipak se mora dodati i to,

26 „Uobličićemo svoju snagu i opet postati prvi. Ne prvi ako. Ne prvi ali. Već prvi i tačka. Ja ţelim

da se svet ne pita šta radi gospodin Hruščov. Ja ţelim da se oni pitaju šta rade Sjedinjene Drţave" (Beschloss,
1991, str. 28).
 182 ZLATNO DOBA
da su vlade u okviru NATO saveza, iako daleko od toga da su bile srećne zbog američke
politike, bile spremne da prihvate američku prevlast kao cenu zaštite protiv vojne snage
jednog mrskog im političkog sistema, dok je taj sistem nastavljao da postoji. One su bile isto
kao i Vašington nepripremljene da veruju Sovjetskom Savezu. Ukratko, „okruţivanje 11 je bilo
svačija politika; ne i uništenje komunizma.

III
Iako je najočigledniji vid Hladnog rata bila vojna konfrontacija i sve frenetič- nija trka u
nuklearnom naoruţanju na Zapadu, njegov glavni uticaj nije bio u tome. Nuklearna oruţja nisu
upotrebljena. Nuklearne sile su se angaţovale u tri velika rata (ali ne jedne protiv drugih).
Uzdrmane komunističkom pobedom u Kini, Sjedinjene Drţave i njihovi saveznici su (prerušeni
u Ujedinjene nacije) intervenisali u Koreji 1950. godine da bi sprečili da se komunistički reţim
sa severa ove podeljene zemlje proširi na jug. Posledica je bila nerešena igra. Tako su uradili sa
istim ciljem u Vijetnamu i izgubili. Sovjetski Savez se povukao 1988. godine, posle osam godina
pruţanja vojne podrške prijateljskom reţimu u Avganistanu protiv gerile koju su podrţavali i
snadbevali Amerikanci i Pakistanci. Ukratko, skupi visokotehnološki hardver se u takmičenju
super sila nije pokazao kao odlučujući. Stalna pretnja rata je stvorila međunarodne mirovne
pokrete, u suštini usmerene protiv nuklearnog oruţja, koji su s vremena na vreme postajali
masovni u delovima Evrope, i koje su krstaši Hladnog rata smatrali tajnim oruţjem komunista.
Ni pokreti za nuklearno razoruţanje nisu bili odlučujući, mada se poseban antiratni pokret,
onaj mladih Amerikanaca protiv mobilizacije za vijetnamski rat (1965-1975), pokazao
efikasnijim. Na kraju Hladnog rata ovi pokreti su iza sebe ostavili uspomenu kao pravednu
stvar, i neke zanimljive periferne ostatke kao što je usvajanje antinuklearnog logoa od post
šezdeseto- smaških kontra-kultura i ukorenjene predrasude ekologista prema bilo kojoj vrsti
nuklearne energije.
Političke posledice Hladnog rata su bile mnogo očiglednije. On je skoro trenutno
polarizovao svet koji su kontrolisale dve super sile u dva oštro podeljena „tabora 11. Vlade
nacionalnog antifašističkog jedinstva koje su celu Evropu izvele iz rata (osim, što je značajno,
tri glavne zaraćene drţave, SSSR, SAD, i Britanije) pocepale su se u homogene prokomunističke
i antikomunističke reţime tokom 1947. i 1948. godine. Na Zapadu su komunisti nestali iz vlada
da bi postali trajni politički izopštenici. SAD bi planirale vojnu intervenciju da su pobedile na
izborima 1948. godine u Italiji. SSSR je isto to učinio uklanjajući nekomuniste iz „narodnih
demokratija11 koje su bile iznova klasifikovane kao „diktature proletarijata11 tj. komunističkih
partija. Ĉudnovato ograničena i evrocentrična komunistička internacionala („Kominform 11 ili
Komunistički informacioni biro) bila je osnovana da bi se suprotstavila SAD, a tiho raspuštena
1956. godine, kada je temperatura u međunarodnim odnosima opala. Direktna sovjetska
kontrola bila je čvrsto uspostavljena nad ćelom istočnom Evropom, osim, što je prilično čudno,
nad Finskom, koja je bila prepuštena Sovjetima na milost i nemilost, a koja je svoju snaţnu
komunističku partiju izbacila iz vlade 1948. godine. Ostaje nejasno zašto se Staljin uzdrţavao
da tamo postavi satelitski reţim. Moţda ga je verovatnoća da će se Finci opet latiti oruţja (kao
što su uradili 1939-1940. i 1941-1944. godine) odvratila od toga, jer sigurno nije ţeleo da se
izloţi riziku rata koji bi mogao da izmakne kontroli. On je pokušao ali nije uspeo da nametne
sovjetsku
 HLADNI RAT 183
kontrolu Titovoj Jugoslaviji, koja je zatim raskinula s Moskvom 1948. godine, a da se nije
pridruţila drugoj strani.
Politika komunističkog bloka je ubuduće bila predvidljivo monolitna, iako je lomljivost
te politike postajala sve očiglednija posle 1956. godine (videti poglavlje 16). Politika evropskih
drţava svrstanih uz SAD bila je manje monohromatska, pošto su bukvalno sve lokalne partije
osim komunista bile jedinstvene po svojoj odbojnosti prema Sovjetima. Što se spoljne politike
tiče, nije bilo vaţno ko je na vlasti. Međutim, Amerikanci su u dve zemlje bivših neprijatelja,
Japanu i Italiji, uprostili stvari tako što su stvorili nešto što se svelo na trajni jednopartijski
sistem. U Japanu je podsticano osnivanje Liberalno-demokratske partije (1955), a u Italiji, time
što su insistirali na potpunom isključenju prirodno opozicione partije iz vlasti, jer je ispalo da je
to komunistička partija, predali su zemlju hrišćanskim demokratima, koju su kada su prilike
zahtevale bili dopunjavani izborom patuljastih partija - liberala, republikanaca i si. Od ranih
šezdesetih godina, jedina partija od značaja, socijalisti, pridruţila se vladajućoj koaliciji, odva-
jajući se od dugotrajnog saveza sa komunistima posle 1956. godine. U obe zemlje je posledica
bila i u tome što su komunisti (u Japanu, socijalisti) stabilizovani kao glavna opoziciona partija,
i što su ustoličeni vladajući reţimi institucionalne korupcije u tako senzacionalnim razmerama,
da su kada je korupcija konačno razotkrivena 1992-1993. godine, čak i Italijani i Japanci bili
šokirani. I vlada i opozicija, ovako zamrznute u nepo- mičnosti, propale su zajedno sa
ravnoteţom supersila koja ih je odrţavala.
Iako su SAD uskoro obrnule reformističku antimonopolističku politiku, koju su
Ruzveltovi savetnici u početku nametnuli u okupiranim Nemačkoj i Japanu, na sreću po stanje
duha američkih saveznika, rat je sa prihvatljive javne scene uklonio nacio- nal-socijalizam,
fašizam, otvoreni japanski nacionalizam i veći deo desničarskog i nacionalističkog sektora
političkog spektra. Stoga je bilo nemoguće do sada mobilisati ove neosporno efikasne
antikomunističke elemente za borbu „slobodnog sveta“ protiv „totalitarizma", kao što su se
mogle mobilisati obnovljene nemačke korporacije krupnog kapitala i japanski zaibatsu.% Tako
se politička osnova zapadnog Hladnog rata protezala od predratne socijaldemokratske levice
do predratne umerene nenacionali- stičke desnice. Ovde su se kao naročito korisnim pokazale
partije povezane sa katoličkom crkvom, pošto antikomunističkim i konzervativnim
akreditivima Crkve nije bilo ravna, a njene „hrišćansko-demokratske" partije (videti poglavlje
4) su imale i solidan antifašistički ugled i (nesocijalistički) socijalni program. Tako su ove partije
igrale centralnu ulogu u politici Zapada posle 1945. godine, privremenu u Francuskoj, trajniju
u Nemačkoj, Italiji, Belgiji i Austriji.
Međutim upadljiviji je bio efekat Hladnoga rata na međunarodnu nego na unutrašnju
politiku Evrope. On je stvorio „evropsku zajednicu" sa svim njenim problemima; jedan oblik
političke organizacije koji je potpuno bio bez presedana, naime stalni (ili bar dugoročni)
aranţman za integrisanje privreda, a do izvesne mere i pravnih sistema, izvesnog broja
nezavisnih nacionalnih drţava. U početku (1957) ju je sačinjavalo šest drţava (Francuska,
Savezna Republika Nemačka, Italija, Holandija, Belgija i Luksemburg), a do kraja Kratkog
dvadesetog veka, kada je ovaj sistem počeo da se klima, kao i svi ostali proizvodi Hladnog rata,
pridruţilo im se još šest (Britanija, Irska, Španija, Portugalija, Danska, Grčka), i u teoriji je bila
opredeljena za još bliţu politič-

8 Međutim, obaveštajne sluţbe su od početka sistematski koristile bivše fašiste, koji su iskorištavani

i za druge svrhe koje nisu bile pred očima javnosti.

 184 ZLATNO DOBA
ku, kao i ekonomsku integraciju. Ovo je trebalo da vodi trajnom federalnom ili konfe-
deralnom savezu za „Evropu".
Ova „Zajednica" je kao i mnoge druge stvari u Evropi posle 1945. godine, stvorena i od
strane Amerikanaca i protiv njih. Ona ilustruje i snagu i dvoznačnost ove zemlje i njena
ograničenja; ali takođe odslikava i snagu strahova koji su na okupu drţali anti- sovjetski savez.
Nisu postojali samo strahovi od Sovjetskog Saveza. Sto se tiče Francuske, Nemačka je i dalje
bila glavna opasnost, a strah od oţivljene divovske sile u centralnoj Evropi delili su, u manjoj
meri, i ostale zemlje Evrope koje su učestvovale u ratu ili bile okupirane, koje su se sve sada
našle uhvaćene u NATO savezu i sa SAD i sa jednom ekonomski vaskrslom i ponovo
naoruţanom Nemačkom, mada srećom okrnjenom. Naravno, postojali su i strahovi od
Sjedinjenih Drţava, preko potrebnog saveznika protiv SSSR-a, ali sumnjivog zbog
nepouzdanosti, da i ne pominjemo ono što nije iznenađenje, da je to bio saveznik koji je bio u
stanju da interes američke prevlasti stavi iznad svega ostalog - uključujući i interese američkih
saveznika. Ne treba zaboraviti da je u svim kalkulacijama o posleratnom svetu, i u svim
posleratnim odlukama, „premisa svih tvoraca politike bila američka ekonomska nadmoć“
(Maier, 1987, str. 125).
Srećom po američke saveznike, zapadnoevropska situacija 1945-1947. godine je
izgledala tako napeta da je Vašington osećao da je razvoj snaţne evropske, i nešto kasnije,
snaţne japanske privrede, hitni prioritet, a u skladu s tim je u junu 1947. godine, pokrenut
Maršalov plan, veliki projekat za evropski oporavak. Za razliku od ranije pomoći koja je jasno
bila deo agresivne ekonomske diplomatije, Maršalov plan je pre poprimio oblik poklona nego
zajmova. I opet, srećom po njih, prvobitni američki plan za posleratnu svetsku privredu
slobodne trgovine, slobodne konvertibilnosti i slobodnog trţišta, kojim dominiraju SAD,
pokazao se sasvim nerealnim, ako ni zbog čega drugog ono zbog očajnih plateţnih problema
Evrope i Japana, ţeljnih svakog retkog dolara, što je značilo da nije bilo neposrednih izgleda za
liberalizovanje trgovine i platnog prometa. Niti su SAD bile u stanju da Evropi nametnu svoj
ideal jedinstvenog evropskog plana, koji bi po mogućstvu vodio ka jedinstvenoj Evropi po
svojoj političkoj strukturi oblikovanoj prema SAD, kao i po svojoj naprednoj privredi
slobodnog preduzetništva. To se nije sviđalo ni Britancima, koji su još uvek sebe videli kao
svetsku silu, ni Francuzima koji su sanjali o jakoj Francuskoj i slaboj i podeljenoj Nemačkoj. Pa
ipak, za Amerikance je jedna delotvorno obnovljena Evropa, deo antisovjetskog vojnog saveza
koji je bio logična dopuna Maršalovom planu - Severnoatlantskog saveza (NATO) iz 1949.
godine - realno morala da počiva ne nemačkoj ekonomskoj snazi pojačanoj nemačkim
ponovnim naoruţanjem. Najbolje što su Francuzi mogli da učine bilo je da tako upletu
zapadnonemačke i francuske poslove da bi sukob između ova dva stara suparnika postao
nemoguć. Stoga su Francuzi predloţili sopstvenu verziju Evropske unije, „Evropsku zajednicu
uglja i čelika" (1950) koja se razvila u „Evropsku ekonomsku zajednicu" ili „Zajedničko trţište"
(1957), kasnije jednostavno „Evropsku zajednicu", a od 1993. godine u „Evropsku uniju". Njeni
štabovi su bili u Briselu, ali je fran- cusko-nemačko jedinstvo bilo njeno jezgro. Evropska
zajednica je uspostavljena kao jedna alternativa američkom planu za evropsku integraciju. I
opet, kraj Hladnog rata će potkopati temelj na kome su sazdani Evropska zajednica i
francusko-nemačko partnerstvo; naročito neravnoteţom i nepredviđenim ekonomskim
nevoljama koje je u njih unelo ponovno ujedinjenje Nemačke iz 1990. godine.
Ipak, čak iako SAD nisu bile u stanju da do detalja nametnu svoje političko- -
ekonomske planove Evropljanima, bile su dovoljno jake da dominiraju njihovim među
 HLADNI RAT 185
narodnim ponašanjem. Politika saveza protiv SSSR-a bila je američka, a takvi su bili i vojni
planovi tog saveza. Nemačka je bila ponovo naoruţana, čeţnje za evropskom neutralnošću su
bile odlučno zatomljene, a jedan jedini pokušaj zapadnih sila da se u svetskoj politici angaţuju
nezavisno od SAD, naime anglo-francuski suecki rat protiv Egipta 1956. godine, bio je pod
američkim pritiskom prekinut. Najviše što je jedna saveznička ili klijentska zemlja mogla da
dopusti sebi bilo je da odbije da se potpuno integriše u vojni savez, a da ga zaista ne napusti
(kao general De Gol).
Pa ipak, kako se era Hladnog rata otezala, javljao se sve veći jaz između premoćne
vojne, pa stoga i političke dominacije Vašingtona u savezu, i ekonomske prevlasti SAD koja je
postepeno slabila. Privredni značaj u svetu se sada pomerao iz SAD ka evropskoj i japanskoj
ekonomiji, za koje su Amerikanci osećali da su ih oni spasli i ponovo izgradili (videti poglavlje
9). Dolari, tako retki 1947. godine, isticali su iz SAD u sve većem mlazu, što je ubrzano -
posebno šezdesetih godina - američkoj sklonosti ka deficitarnom finansiranju ogromnih
troškova njihovih globalnih vojnih aktivnosti, naročito Vijetnamskog rata (posle 1965. godine),
kao i najambicioznijeg programa društvene brige u istoriji Sjedinjenih Drţava. Dolar, kamen
temeljac posleratne svetske privrede koju je planirala i za koju je garantovala Amerika, postajao
je sve slabiji. U teoriji je bio podupiran zlatnim šipkama Fort Noksa (Fort Knox), koje su
sadrţavale skoro tri četvrtine svetskih zlatnih rezervi, u praksi se sve više sastojao od bujica
papira - ali pošto je stabilnost dolara bila garantovana njegovom povezano- šću sa datom
količinom zlata, oprezni Evropljani, na čelu sa ultraopreznim i ka zlatu nastrojenim
Francuzima, više su voleli da menjaju potencijalno devalvirane papire za solidno zlato. Zlato se
stoga izlivalo iz Fort Noksa, njegova cena je rasla, kao i potraţnja za njim. Tokom većeg dela
šezdesetih godina stabilnost dolara, a sa njim i međunarodnog platnog sistema više se nije
zasnivala na sopstvenim američkim rezervama već na spremnosti evropskih centralnih banaka
- pod američkim pritiskom - da ne unovčavaju svoje dolare za zlato, i da pristupe „zlatnom
pulu“ da bi stabilizovali cenu zlata na trţištu. To nije potrajalo. „Zaltni pul“ je 1968. godine
presušio, i bio raspušten. De facto,okončana je konvertibilnost dolara. Ona je formalno
napuštena 1971. godine, a sa njom je napuštena i stabilnost međunarodnog platnog sistema, i
došlo je do kraja kontrole SAD ili bilo koje pojedine nacionalne privrede nad tim sistemom.
Kada se Hladni rat završio, ostalo je tako malo od ekonomske hegemonije Amerike da
čak ni vojna hegemonija više nije mogla da se finansira iz sopstvenih izvora ove zemlje.
Zalivski rat iz 1991. godine, u suštini američku vojnu operaciju, platile su voljni ili nerado,
druge zemlje koje su podrţale Vašington. Ovo je bio jedan od retkih ratova iz koga je glavna
sila zapravo izvukla profit. Srećom za sve kojih se ticao, osim za nesrećne stanovnike Iraka, bio
je gotov za nekoliko dana.
IV
Početkom šezdesetih je izvesno vreme izgledalo kao da je Hladni rat napravio neke
probne korake u pravcu zdravog razuma. Opasne godine od 1947. do dramatič¬nih događaja
Korejskog rata (1950-1953), prošle su bez svetske eksplozije. Isto tako i seizmički potresi koji su
potresli sovjetski blok posle Staljinove smrti (1953), poseb¬no sredinom pedesetih godina.
Daleko od toga da se bore sa socijalnom krizom, zemlje zapadne Evrope su počele da
primećuju kako zapravo ţive u jednoj eri neočekivanog i opšteg prosperiteta, o čemu će biti
više reči u narednom poglavlju. U tradicionalnom
 186 ZLATNO DOBA
ţargonu diplomatije starog stila, popuštanje tenzije je bilo ,,detant“. Ova reč je danas postala
uobičajena.
Popuštanje je prvi put izronilo u poslednjim godinama 1950-ih, kada je N. S. Hruščov
uspostavio svoju prevlast u SSSR-u posle poststaljinističkih uzbuna i lutanja (1958-1964). Ovaj
divljenja vredan nebrušeni dijamant, koji je verovao u reformu i miroljubivu koegzistenciju,
koji je raspustio Staljinove koncentracione logore, dominirao je međunarodnom scenom
sledećih nekoliko godina. On je takođe verovatno bio jedini momak sa sela koji je ikada vladao
jednom velikom drţavom. Međutim, detant je prvo morao da preţivi ono što je izgledalo kao
neuobičajeni interval konfrontacije između Hruščovljevog ukusa za blef i impulsivne odluke i
politike velikih gestova Dţona F. Kenedija (1960-1963), najprecenjenijeg američkog predsednika
ovoga veka. Tako su dva visokorizična mahera vodila dve supersile u vreme kada je - sada je
teško prise- titi se toga - kapitalistički Zapad osećao da se povlači pred komunističkim
privredama, koje su tokom pedesetih godina rasle brţe od njegove sopstvene privrede. Zar
nisu komunisti upravo demonstrirali (kratkovečnu) tehnološku superiornost nad Amerikom
dramatičnim trijumfom sovjetskih satelita i kosmonauta? Osim toga, nije li komunizam - na
svačije iznenađenje - baš tada trijumfovao na Kubi, zemlji tek nekoliko desetina milja udaljenoj
od Floride? (Videti poglavlje 15)
Na drugoj strani, SSSR se brinuo ne samo zbog dvosmislene, često previše ratoborne
retorike, već zbog temeljnog raskida sa Kinom, koja je sada optuţivala Moskvu da je omekšala
prema kapitalizmu, terajući tako Hruščova na jedan beskompromisni- ji stav prema Zapadu. U
isto vreme iznenadno ubrzanje dekolonizacije i revolucije u Trećem svetu (videti poglavlja 7, 12
i 15) izgledalo je kao da ide u prilog Sovjetima. Tako su se nervozne ali samopouzdane SAD
sukobile sa samopouzdanim ali nervoznim Sovjetskim Savezom oko Berlina, Konga i Kube.
U stvari, neto rezultat ove faze uzajamnih pretnji i balansiranja na ivici rata bio je jedan
relativno stabilizovani međunarodni sistem, i prećutni sporazum dve supersile da ne plaše
jedna drugu i svet, koji simboliše instaliranje telefonske „vruće linije“, koja je sada (1963)
dovela do povezivanja Bele kuće sa Kremljom. Berlinski zid (1961) zatvorio je poslednju
neodređenu granicu između Istoka i Zapada u Evropi. SAD su prihvatile komunističku Kubu
na svome pragu. Mali plamenovi oslobodilačkih i gerilskih ratova koje su kubanska revolucija i
talas dekolonizacije zapalili u Latinskoj Americi i Africi, nisu se pretvorili u šumske poţare, već
se činilo da se gase uz poslednje titra- je (videti poglavlje 15). Kenedi je ubijen 1963. godine;
Hruščova je 1964. godine oterao sovjetski establišment, koji je prednost davao manje
neobuzdanom pristupu politici. Šezdesete i rane sedamdesete godine su zapravo dovele do
značajnih koraka za kontrolu i ograničavanje nuklearnog oruţja: do sporazuma o zabrani
testiranja, do pokušaja da se zaustavi širenje nuklearnog oruţja (koje su prihvatali oni koji su ga
već imali, ili koji nisu očekivali da ga ikada imaju, ali ne od onih koji su gradili sopstvene
nuklearne arsenale kao što su Kina, Francuska i Izrael), do Ugovora o ograničenju strategijskog
nuklearnog naoruţanja (SALT) između SAD i SSSR, čak i do izvesnih sporazuma
0 antibalističkim projektilima (ABM) na obe strane. Još vaţnije, trgovina između SAD
1 SSSR, politički tako dugo gušena na obe strane počela je da cveta kako su se šezdesete
pretvarale u sedamdesete godine. Mogućnosti su se činile dobrim.
Nisu bile. Sredinom sedamdesetih godina, svet je stupio u ono što je nazvano Drugi
hladni rat (videti poglavlje 15). To se poklopilo sa velikom promenom u svetskoj ekonomiji,
periodom dugoročne krize koja će karakterisati dve decenije koje su
 HLADNI RAT 187
počele 1973. godine, i doseći vrhunac ranih osamdesetih godina (poglavlje 14). Međutim, u
početku igrači u igri super sila nisu mnogo primećivali promenu ekonomske klime, sem
iznenadnog skoka cena energije koji je sproveden uspešnim udarom kartela proizvođača nafte,
OPEC-a, što je bio jedan od nekoliko razvojnih procesa koji su izgledali kao da sugerišu
slabljenje međunarodne dominacije SAD. Obe supersile bile su relativno srećne zbog zdravog
stanja njihovih privreda. SAD su očito bile manje pogođene ekonomskim usporavanjem od
Evrope; SSSR je osećao - koga bogovi hoće da unište prvo mu daju samozadovoljstvo - kako sve
ide njemu naruku. Leonid Breţnjev, Hruščovljev naslednik, koji je vladao tokom dvadeset
godina koje će sovjetski reformatori nazvati „erom stagnacije", izgleda da je imao nekih razloga
za optimizam, naročito zbog toga što je na međunarodnom trţištu naftna kriza 1973. godine
upravo učetvorostručila vrednost dţinovskih novih rezervi nafte i zemnog gasa koje su
otkrivene u Sovjetskom Savezu od sredine šezdesetih godina.
Pa ipak, da ostavimo privredu na stranu, sada izgleda kao da su dva međusobno
povezana razvojna procesa pomerila ravnoteţu supersila. Prvi je bio ono što se činilo kao poraz
i destabilizacija SAD, kada se ova zemlja upustila u veliki rat. Vijetnamski rat je demoralisao i
podelio naciju koja se našla usred televizijskih scena nemira i antiratnih demonstracija; uništio
je jednog američkog predsednika; doveo je posle deset godina (1965-1975) do poraza koji su svi
predviđali i povlačenja; i što je još vaţnije, demonstrirao je izolovanost SAD. Jer nijedan jedini
američki saveznik iz Evrope nije poslao čak ni nominalni kontigent trupa da se bore rame uz
rame sa američkim snagama. Zašto su se SAD uplele u na propast osuđeni rat, na šta su ih
upozoravali i saveznici i neutralci, pa čak i SSSR,27 skoro je nemoguće shvatiti, sem kao deo
onog neprozirnog oblaka neshvatanja, zbrke i paranoje kroz koji su tumarali glavni učesnici u
Hladnom ratu.
A ako Vijetnam nije bio dovoljan da pokaţe izolaciju Amerike, Jom Kipur rat iz 1973.
godine između Izraela, kome su SAD dopustile da postane njihov najbliţi saveznik na
Srednjem istoku, i Egipta i Sirije, čije je snage snadbevao Sovjetski Savez, učinio je tu izolaciju
još očevidnijom. Jer kada je teško pritisnuti Izrael, koji je ostao bez dovoljno aviona i municije,
apelovao na SAD da hitno uputi pomoć, evropski saveznici su, uz jedini izuzetak poslednjeg
uporišta predratnog fašizma, Portugaliju, odbili da dopuste da čak američki avioni koriste
američke baze na njihovom tlu u te svrhe. (Oruţje i municija su stigli u Izrael preko Azora.)
Sjedinjene Drţave su verovale - ne vidi se zašto - da je njihov sopstveni interes doveden u
pitanje. U stvari je američki drţavni sekretar, Henri Kisindţer (čiji je predsednik, Ričard Nikson
inače bio uzaludno angaţovan u pokušaju da obustavi proceduru za svoj opoziv), stvarno
objavio stanje nuklearne pripravnosti prvi put posle kubanske raketne krize, što je akcija
karakteristična po svojoj brutalnoj neiskrenosti za ovog sposobnog i ciničnog manipulatora. To
nije pokolebalo američke saveznike, koji su bili daleko više zabrinuti za svoje snadbevanje
naftom sa Srednjeg istoka, nego za neki regionalni poduhvat SAD za koji su Amerikanci neube-
dljivo tvrdili da je bitan za globalnu borbu protiv komunizma. Jer, arapske drţave su preko
OPEC-a činile šta su mogle da zapreče snadbevanje Izraela tako što su obusta-

27 „Ako ţelite, krenite samo i borite se u dţunglama Vijetnama. Francuzi su se tamo borili sedam

godina i ipak su morali da na kraju dignu ruke. Moţda će Amerikanci biti u stanju da izguraju malo duţe, ali
konačno će i oni morati da odustanu." Hruščov Dinu Rasku (Dean Rusk) 1961. godine (Beschloss, 1991, str.
649).
 188 ZLATNO DOBA
vljali snadbevanje naftom i pretili naftnim embargom. Postupajući tako, otkrili su svoju
sposobnost da učetvorostruče svetsku cenu nafte. A ministri spoljnih poslova na ćelom svetu
nisu mogli da ne primete da nije bilo ničeg što su svemoćne SAD, uradile, ili što su mogle da
učine u vezi s tim.
Vijetnam i Srednji istok oslabili su SAD, mada sami po sebi nisu izmenili globalnu
ravnoteţu supersila, ili prirodu sukoba na raznim regionalnim pozornicama Hladnog rata.
Međutim, između 1974. i 1979. godine, novi talas revolucija grunuo je preko velikih delova
planete (videti poglavlje 15). Ova treća runda ovakvih potresa u Kratkom dvadesetom veku,
stvarno je izgledala kao da bi mogla da ravnoteţu supersila pomeri na štetu SAD, pošto je
veliki broj reţima u Africi, Aziji, pa čak i na samom tlu Amerike bio privučen na sovjetsku
stranu i - što je konkretnije - pruţao je SSSR-u vojne, posebno pomorske baze, izvan njegove
matice bez izlaza na more. To što se ovaj treći talas svetske revolucije poklopio sa trenutkom
javnog američkog neuspeha i poraza, proizvelo je Drugi hladni rat. Ali ga je isto tako izvesnim
učinila koincidencija oba faktora sa optimizmom i samozadovoljstvom Breţnjevljevog
Sovjetskog Saveza u sedamdesetim godinama. Ova faza konflikta vođena je kombinacijom
lokalnih ratova u Trećem svetu, u kojima se indirektno borila Amerika, koja je sada izbegavala
vijetnamsku grešku da angaţuje sopstvene trupe, i jednim neobičnim ubrzanjem trke u
nuklearnom naoruţanju; ono prvo je bilo očigledno manje iracionalno nego ovo drugo.
Pošto se situacija u Evropi tako jasno stabilizovala - čak ni portugalska revolucija 1974.
godine i kraj Frankovog reţima u Španiji nisu mogli to da izmene - a granice su bile tako jasno
povučene, praktično su obe supersile premestile svoje nadmetanje u Treći svet. Detant u Evropi
je Sjedinjenim Drţavama pod Niksonom (1968-9174) i Kisindţeru pruţio mogućnost da
postignu dva velika uspeha: izbacivanje Sovjeta iz Egipta, i što je mnogo vaţnije, neformalno
regrutovanje Kine u antisovjetski savez. Novi talas revolucija, za koje je sve postojala
verovatnoća da će biti protiv konzervativnih reţima, a SAD su od sebe načinile globalnog
branioca ovih reţima, pruţili su Sovjetskom Savezu šansu da ponovo stekne inicijativu. Budući
da je kolabirajuće portugalsko afričko carstvo (Angola, Mozambik, Zelenortska ostrva) dolazilo
pod komunističku vlast i da se revolucija koja je zbacila etiopskog cara okretala ka istoku; da je
sovjetska mornarica koja je sve brţe rasla dobijala velike nove baze na obema stranama
Indijskog okeana; da je iranski šah pao, raspoloţenje blisko histeriji je obuzelo javne i privatne
rasprave u Americi. Kako drukčije (osim delimično, zapanjujućim nepoznavanjem azijske
topografije) moţemo da objasnimo američki pogled, ozbiljno iznet u to vreme, da ulazak
sovjetskih trupa u Avganistan označava prvi korak sovjetskog napredovanja koje će uskoro
dostići do Indijskog okeana i Persijskog zaliva.10
Neopravdano samozadovoljstvo Sovjeta ohrabrivalo je ovakvu turobnost. Mnogo pre
nego što su američki propagandisti ex post facto objasnili kako su se Amerikanci odlučili na to
da Hladni rat dobiju time što će naterati protivnika da bankrotira, Breţnjevljev reţim je
počinjao da bankrotira uvaljivanjem u program naoruţanja koji je svake godine u prošeku
povećavao odbrambene troškove za 4-5 procenata (realne vrednosti) tokom dvadeset godina
posle 1964. godine. Ova trka je postala besmislena, mada je pruţila SSSR-u satisfakciju da tvrdi
kako je dostigao paritet sa SAD u

10 Sugestija da su nikaragvanski sandinisti doneli vojnu opasnost na nekoliko dana voţnje

kamionom od teksaške granice, je još jedan i to karakterističan slučaj ove geopolitike na nivou školskih
atlasa.
 HLADNI RAT 189
raketnim lanserima do 1971. godine, 25 procenata nadmoći do 1976. godine (ostajao je daleko
iza Amerike u broju bojevih glava). Ĉak je i mali sovjetski nuklearni arsenal zaplašio Ameriku
tokom kubanske krize, a sada su obe strane bile u stanju da jedna drugu više puta svedu na
naslage krhotina. Sistematski sovjetski napor da izgrade mornaricu koja će širom sveta biti
prisutna na - ili je bolje reći, pošto su njena glavna snaga bile nuklearne podmornice, ispod -
svetskih okeana, strateški govoreći nije imao mnogo smisla, ali je bar bio razumljiv kao politički
gest jedne globalne supersile, koja polaţe pravo na to da po ćelom svetu pokazuje svoju
zastavu. Pa ipak sama činjenica da SSSR više ne prihvata svoje regionalno ograničenje,
pogodila je američke hladne ratnike kao jasan dokaz da će se zapadna prevlast okončati, ako ne
bude potvrđena pokazivanjem snage. Sve veće samopouzdanje koje je dovelo do toga da
Moskva napusti posthruščovsku opreznost u međunarodnim poslovima učvrstila ih je u tome.
Histerija u Vašingtonu nije naravno, bila zasnovana na realnom zaključivanju. Snaga
Amerike, za razliku od njenog prestiţa, i dalje je bila odlučujuće veća nego sovjetska. Što se tiče
privreda i tehnologije dva tabora, zapadna (i japanska) superiornost nije se mogla ni izračunati.
Sovjeti, sirovi i nefleksibilni, moţda su titanskim naprezanjima uspeli da izgrade najbolju
privredu po modi iz 1890-ih godina bilo gde u svetu (Jowit, 1991, str. 78), ali od kakve je
pomoći Sovjetskom Savezu bilo to što je proizvodio 80 procenata čelika više od SAD, dvaput
više sirovog gvoţđa, i pet puta više traktora, kada nije uspeo da se prilagodi ekonomiji koja je
zavisila od silikona i softvera? (Videti poglavlje 16.) Apsolutno nema dokaza, niti verovatnoće,
da je SSSR ţeleo rat (osim moţda sa Kinom), a kamoli nuklearni napad na Zapad. Grozničavi
scenariji nuklearnog napada koji su ranih osamdesetih stizali od zapadnih hladnih ratnika i
vladinih sluţbi za informisanje, nastali su samostalno. Njihov stvarni efekat je bio da su ubedili
Sovjete da je preventivni nuklearni napad Zapada na SSSR moguć, pa čak
- kao u nekim trenucima 1983. godine - da predstoji (Walker, 1993, poglavlje 11), i što su
prouzrokovali najveći masovni evropski antinuklearni mirovni pokret, kampanju protiv
razmeštanja novih raketa po Evropi.
Istoričari dvadeset i prvog veka, daleko od ţivih sećanja na sedamdesete i osamdesete
godine, pokušavaće da shvate očigledno ludilo ove provale vojne groznice, retorike apokalipse
i često bizarno ponašanje vlade Sjedinjenih Drţava, posebno u prvim godinama predsednika
Regana (1980-1988). Moraće da uvaţe dubinu subjektivnih trauma poraza, nemoći i javne
bruke koje su razdirale politički establišment Sjedinjenih Drţava sedamdesetih godina, a što je
učinjeno još bolnijim očiglednom zbrkom oko američkih predsednika u godinama kada je
Ričard Nikson, za kim su usledila dva zanemarljiva naslednika, morao da zbog prljavog
skandala da ostavku. Ove traume su doţivele vrhunac u epizodi u kojoj su američki diplomati
drţani kao taoci u Iranu, crvenim revolucijama u par centralnoameričkih drţava, i kada je
OPEC još jednom podigao svoje cene do rekorda svih vremena.
Politika Ronalda Regana, izabranog za predsednika 1980. godine, moţe se razu- meti
samo kao jedan pokušaj da se izbriše ono što se osećalo kao ljaga poniţenja pokazivanjem
neosporne prevlasti i nadmoći SAD, ako treba i gestovima vojne snage prema lakim metama,
kao pri invaziji malog karipskog ostrva Grenade (1983), pri velikoj pomorskoj i vazdušnoj
invaziji na Libiju (1986) i još većoj i besmislenijoj invaziji na Panamu (1989). Regan, moţda baš
zato što je bio prosečan holivudski glumac, razu- meo je raspoloţenje svog naroda i dubinu
rana za narodno samopoštovanje. Na kraju je trauma zalečena tek nepredviđenim i
neočekivanim kolapsom najvećeg suparnika,
 190 ZLATNO DOBA
koji je ostavio SAD kao jedinu svetsku silu. Ĉak i onda, moţemo u Zalivskom ratu protiv Iraka
1991. godine, otkriti zakasnelu kompenzaciju za uţasne trenutke 1973. i 1979. godine kada
najveća sila na Zemlji nije mogla da pronađe odgovor za konzorcijum slabašnih drţava Trećeg
sveta koje su pretile da prekinu njeno snadbevanje naftom.
Tako je krstaški rat protiv „carstva zla“ kome je - bar za javnost - vlada predsednika
Regana posvetila svoju energiju, bio pre planiran kao terapija za SAD nego kao praktični
pokušaj da se ponovo uspostavi svetska ravnoteţa sila. Ovo je u stvari, tiho učinjeno kasnih
sedamdesetih godina, kada je NATO - pod demokratskim predsednikom Sjedinjenih Drţava i
socijaldemokratskim i laburističkim vladama u Nemačkoj i Britaniji - počeo da se ponovo
naoruţava, i kada su napredovanje novih levičarskih drţava u Africi sprečili od samog početka
pokreti i drţave koje su podrţavali Amerikanci, priliţno uspešno u centralnoj i juţnoj Africi,
gde su SAD mogle da deluju zajedno sa strašnim apartheid reţimom Juţnoafričke Republike,
manje uspešno na Rogu Afrike (u obe oblasti Rusi su imali neprocenljivu pomoć ekspedicionih
snaga sa Kube, koje su dokazivale opredeljenost Fidela Kastra za revoluciju u Trećem svetu,
kao i njegovo savezništvo sa Sovjetskim Savezom. Reganovski doprinos Hladnom ratu bio je
druge vrste.
On nije bio toliko praktičan koliko ideološki - deo zapadne reakcije na nevolje u doba
nevolja i nesigurnosti u koje je, činilo se, svet upadao posle kraja Zlatnog doba (videti poglavlje
14). Dugačak period vladavine snaga centra i socijaldemokrati- je se završavao, dok je izgledalo
da su socijalne politike Zlatnog doba propale. Vlade ideološke desnice, opredeljene za jedan
ekstremni oblik poslovnog egoizma i laissez faire, došle su u nekoliko zemalja na vlast oko
1980. godine. Među njima su najistaknutiji bili Regan i samopouzdana i impresivna gospođa
Tačer u Britaniji (1979-1990). Za ovu novu desnicu drţavno sponzorisan socijalni kapitalizam
pedesetih i šezdesetih godina koji više nije, od 1973. godine, bio podupiran ekonomskim
uspehom, uvek je izgledao kao podvrsta onog socijalizma („puta u ropstvo" kako ga je nazvao
ekonomist i ideolog fon Hajek) čiji su logični krajnji rezultat videli u Sovjetskom Savezu. Rega-
novski Hladni rat nije bio usmeren samo protiv „carstva zla“ preko granice, već i protiv
uspomene na Franklina D. Ruzvelta kod kuće: protiv Drţave društvene brige kao i protiv bilo
kakve nametljive drţave. Njegov neprijatelj je bio liberalizam (,,L-reči“ su korišćene sa puno
uspeha u predsedničkim izbornim kampanjama) isto koliko i komunizam.
Pošto će SSSR propasti tačno posle kraja Reganove ere, američki publicisti će prirodno
tvrditi da je on zbačen borbenom kampanjom za njegovo slamanje i uništenje. SAD su vodile
Hladni rat i pobedile i potpuno porazile svog neprijatelja. Ne treba da ozbiljno uzimamo ovu
krstašku verziju iz osamdesetih godina. Nema nikakvog znaka da je američka vlada očekivala
ili predviđala predstojeći kolaps Sovjetskog Saveza, niti da je na bilo koji način bila spremna za
njega kada je do toga došlo. Iako se svakako nadala da će izloţiti sovjetsku ekonomiju pritisku,
njene sopstvene obaveštaj- ne sluţbe su je (pogrešno) informisale da je sovjetska privreda u
dobroj formi i da je u stanju da izdrţi trku u naoruţanju sa SAD. Ranih osamdesetih godina
SSSR je još uvek posmatran (takođe pogrešno) kao da je angaţovan u globalnoj ofanzivi. U
stvari, sam predsednik Regan, kakvu god retoriku da su ispred njega stavljali pisci njegovih
govora, i šta god da je prolazilo kroz njegovu ne uvek lucidnu glavu, zapravo je verovao u
koegzistenciju SAD i SSSR, ali takvu koja se ne bi trebalo da zasniva na zazornoj ravnoteţi
uzajamnog terora. Ono o čemu je sanjao bio je svet potpuno bez nuklearnog oruţja. A tako je
sanjao, što je postalo jasno prilikom njihovog čudnog i uzbuđenog susre-
 HLADNI RAT 191
ta na vrhu u subarktičkoj tami Islanda u jesen 1986. godine, i novi generalni sekretar
Komunističke partije Sovjetskog Saveza, Mihail Sergejevič Gorbačov.
Hladni rat se završio kada su jedna ili obe supersile shvatile kobnu apsurdnost trke u
nuklearnom naoruţanju, i kada su jedna ili obe od njih prihvatile da druga strana iskreno ţeli
da ga završi. Verovatno je bilo lakše sovjetskim nego američkim liderima da preuzmu ovu
inicijativu, jer Hladni rat nikad nije bio u Moskvi posmatran kroz one krstaške termine
uobičajene u Vašingtonu, a moţda i zbog toga što nisu morali da uzimaju u obzir egzaltirano
javno mnjenje. S druge strane, baš zbog toga bi bilo teţe sovjetskom lideru da ubedi Zapad da
ozbiljno misli. Zbog toga svet duguje ogromnu zahvalnost Mihailu Gorbačovu, koji ne samo da
je preuzeo inicijativu, već je uspeo, bez ičije pomoći, da ubedi vladu Sjedinjenih Drţava i ostale
na Zapadu, da misli ono što kaţe. Međutim, nemojmo da potcenimo doprinos predsednika
Regana koji se sa prostodušnim idealizmom probio kroz neobično gust zastor ideologa,
fanatika, karijerista, desperadosa i profesionalnih ratnika oko njega, da bi dopustio da bude
ubeđen. Praktično se Hladni rat okončao sa dva samita u Rejkjaviku (1986) i Vašingtonu (1987).
Da li je kraj Hladnog rata imao za nuţnu posledicu kraj sovjetskog sistema? Ova dva
fenomena su istorijski odvojiva, mada su očigledno povezana. Sovjetski tip socijalizma je tvrdio
za sebe da je globalna alternativa kapitalističkom svetskom sistemu. Pošto kapitalizam nije
propao, niti je izgledao kao da propada - mada se čovek pita šta bi se desilo da su se svi
socijalistički i duţnici iz Trećeg sveta ujedinili 1981. godine u neizvršavanju obaveza po
njihovim zapadnim zajmovima - izgledi socijalizma kao svetske alternative zavisili su od
njegove sposobnosti da se nadmeće sa svetskom kapitalističkom privredom, takvom kakva je
reformisana posle Velike recesije i Drugog svetskog rata i onakvom kakva je bila preobraţena
„postindustrijskom revolucijom" komunikacione i informatičke tehnologije u sedamdesetim
godinama. Posle 1960. godine, bilo je očigledno da socijalizam zaostaje po sve brţoj stopi. Više
nije bio konkurentan. U meri u kojoj je ovo takmičenje poprimilo oblik konfrontacije dve poli-
tičke, vojne i ideološke supersile, ova inferiornost je postajala pogubna.
Obe supersile su prenapele i iščašile svoje privrede masovnom i strašno skupom
takmičarskom trkom u naoruţanju, ali je svetski kapitalistički sistem mogao da apsorbuje tri
biliona dolara duga - u suštini za vojne troškove - u koje su se osamdesetih godina uvalile SAD,
do tada najveći svetski kreditor. Nije bilo nikog, kod kuće ili u inostranstvu, da izdrţi ovakav
napor sovjetskog trošenja, koje je u svakom slučaju predstavljalo daleko veći udeo sovjetskih
proizvoda - moţda četvrtinu - nego li sedam procenata titanskog bruto domaćeg proizvoda
SAD, koliko je sredinom osamdesetih godina odlazilo na ratne izdatke. Sjedinjene Drţave su,
kombinacijom sreće i politike, videle kako se zemlje zavisne od njih pretvaraju u tako napredne
privrede da su nadmašile njihovu sopstvenu ekonomiju. Do kraja sedamdesetih godina,
privrede Evropske zajednice i Japana su uzete zajedno bile 60 procenata veće od američke. S
druge strane sovjetski saveznici i ovisnici nikada nisu stajali na sopstvenim nogama. Oni su i
dalje bili stalni i ogromni odvodni kanal za desetine milijardi dolara iz SSSR-a. Geografski i
demografski, one zaostale zemlje sveta, čija će revolucionarna mobilizacija, nadala se Moskva,
jednog dana nadmašiti premoć kapitalizma, predstavljale su 80 procenata sveta. Ekonomski
govoreći, one su bile periferija. Što se tiče tehnologije, budući da je zapadnjačka superiornost
rasla skoro eksponencijalno, nije bilo takmičenja. Ukratko, Hladni rat je od početka bio rat
nejednakih.
 192 ZLATNO DOBA
Ali nije neprijateljska konfrontacija sa kapitalizmom i njegovom supersilom bila ono
što je potkopalo socijalizam. Pre je to bila kombinacija njegovih sopstvenih očitih i
hendikepirajućih ekonomskih nedostataka sa ubrzanom invazijom koju je na socijalističku
ekonomiju izvršila daleko dinamičnija, naprednija i u svetu dominiraju- ća kapitalistička
ekonomija. U meri u kojoj je retorika Hladnog rata videla kapitalizam i socijalizam, „slobodni
svet“ i „totalitarizam" kao dve strane jednog nepremostivog kanjona, i u kojoj je odbacivala
svaki pokušaj da se on premosti,28 čak se moţe reći da je Hladni rat, daleko od toga da
prouzrokuje uzajamno samoubistvo nuklearnog rata, garantovao opstanak slabijem takmičaru.
Jer, zabarikadirana iza gvozdenih zavesa, čak i neefikasna i sve slabija centralno planirana
komandna privreda bila je sposobna za ţivot - moţda je polako opadala, ali nikako nije
izgledalo verovatno da će brzo propasti. 29 Ono što je socijalizam učinilo ranjivim, bila je
interakcija privreda sovjetskog tipa sa kapitalističkom svetskom privredom od šezdesetih
godina nadalje. Kada su socijalistički rukovodioci sedamdesetih godina odabrali da iskoriste
od skora pristupačne resurse svetskog trţišta (cene nafte, pristupačne kredite, itd.) umesto da
se suoče sa teškim problemom reformisanja njihovih ekonomskih sistema, iskopali su sami sebi
grobove (videti poglavlje 16). Paradoks Hladnog rata bio je u tome što ono što je porazilo i na
kraju uništilo SSSR nije bila konfrontacija, već detant.
Pa ipak u jednom smislu vašingtonski ukrasi Hladnog rata nisu sasvim greši- li. Pravi
Hladni rat, kao što lako moţemo videti iz današnje perspektive, završio se na vašingtonskom
samitu 1987. godine, ali ceo svet nije mogao uočiti da je on na kraju sve dok SSSR nije
očigledno prestao da bude supersila, pa u stvari i bilo kakva sila. Ĉetrdeset godina straha u
sumnjičenja, sejanja i ţetve zmajevih zuba vojne industrije, nisu se mogle tako lako
preokrenuti. Točkovi ratne mašine nastavili su da se vrte na obema stranama. Profesionalno
paranoične obaveštajne sluţbe nastavljale su da sumnjaju u svaki pokret druge strane kao u
lukavi trik kojim se razoruţava neprijateljska budnost, ne bi li se bolje porazio. Kolaps
sovjetske imperije 1989. godine, dezintegracija i raspadanje samog SSSR-a 1989-1991. godine,
bili su ono što je učinilo da je postalo nemoguće, pretvarati se, a kamoli verovati, da se ništa
nije promenilo.

V
Ali šta se tačno promenilo? Hladni rat je međunarodnu scenu preobrazio u tri pogleda.
Prvo, on je potpuno eliminisao, ili zasenio, sva suparništva i konflikte koji su oblikovali
svetsku politiku pre Drugog svetskog rata. Sem jednog. Neki sukobi su nestali jer su iščezla
carstva imperijalne epohe, a sa njima i suparništva kolonijalnih sila oko kolonija pod njihovom
vlašću. Drugi su nestali, jer su sve „velike sile“ osim dve, degradirane u drugu ili treću ligu
međunarodne politike, i njihovi međusobni odnosi više nisu bili autonomni, pa zaista nisu bili
više od lokalnog značaja. Francuska i (Zapadna) Nemačka pokopali su stare sekire posle 1947.
godine ne zbog toga što je francu- sko-nemački sukob postao nezamisliv - francuske vlade su
sve vreme mislile o tome - već zbog toga što njihovo zajedničko pripadništvo taboru
Sjedinjenih Drţava i hege

28 Uporedi američku upotrebu termina ,,finlandizacija“ kao pogrdnog termina.

29 Da uzmemo ekstremni slučaj, mala komunistička planinska republika Albanija bila je
siromašna i zaostala, ali je mogla da preţivi tokom trideset i nešto godina kada se faktički isključila iz sveta.
Čim su zidovi koji su je zaklanjali od svetske privrede sravnjeni, srušila se u gomilu ekonomskog šodera.
 HLADNI RAT 193
monija Vašingtona nad zapadnom Evropom ne bi dopustili Nemačkoj da izmakne kontroli.
Ĉak i tako, zapanjuje kako su brzo sa vidika nestale velike preokupacije drţava posle velikih
ratova: naime briga pobednika o gubitničkim planovima za oporavak i gubitnički planovi kako
da preokrenu poraz. Malobrojni su oni na Zapadu koji su bili ozbiljno zaokupljeni
dramatičnim povratkom statusa velikih sila Zapadnoj Nemačkoj i Japanu, naoruţanih, mada
ne nuklearnih, sve dok su obe zemlje bile praktično podređene članice američke alijanse. Ĉak
ni SSSR i njegovi saveznici, iako su osuđiva
li nemačku opasnost, o čemu su imali gorko iskustvo, više su to činili zbog propagande nego iz
stvarnog straha. Ono čega se Moskva plašila, nisu bile nemačke oruţane snage, već NATO
rakete na nemačkom tlu. Ali posle Hladnog rata, mogu se pojaviti drugi konflikti sila.
Drugo, Hladni rat je zamrzao internacionalnu situaciju, a čineći tako on je stabilizovao
ono što je u suštini bilo neučvršćeno i privremeno stanje stvari. Nemačka je bila najočigledniji
primer. Ĉetrdeset i šest godina ona je ostala podeljena - de facto, ako ne i de jure - u četiri
sektora: Zapad, koji je postao Savezna Republika Nemačka 1949. godine; sredinu, koja je
postala Nemačka Demokratska Republika 1954. godine; i Istok, iza linije Odra - Nisa, odakle je
prognana većina Nemaca i koji je postao deo Poljske i Sovjetskog Saveza. Kraj Hladnog rata i
dezintegracija SSSR-a ponovo je ujedinila dva zapadna sektora, a deo istočne Pruske koji su
anektirali Sovjeti ostao je izolovan i izdvojen od ostatka Rusije novom, sada nezavisnom
litvanskom drţavom. Kraj Hladnog rata je ostavio Poljake sa nemačkim obećanjima da će
Nemci prihvatiti granice iz 1945. godine, obećanjima koja ih nisu umirila. Stabilizacija nije
značila mir. Sem u Evropi, Hladni rat nije bila era u kojoj je vojevanje bilo zaboravljeno. Jedva
da je bilo godine između 1948. i 1989. da negde nije bilo prilično ozbiljnog oruţanog konflikta.
Međutim, strah da bi konflikti mogli da izazovu otvoreni, tj. nuklearni rat između supersila,
kontrolisao ih je ili prigušivao. Irački zahtevi protiv Kuvajta, malog naftom bogatog britanskog
protektorata na vrhu Persijskog zaliva, nezavisnog od 1961. godine - bili su stari i stalno su bili
ponovo iznošeni. Oni nisu dovodili do rata sve dok Persijski zaliv nije prestao da bude skoro
automatsko ţarište konfrontacije supersila. Sigurno je da bi pre 1989. godine, SSSR koji je bio
glavni snabdevač Iraka oruţjem, energično obeshrabrio bilo kakav avanturizam Bagdada u
ovoj oblasti.
Unutrašnji politički razvoj drţava, naravno nije bio zamrznut na isti način - osim tamo
gde bi ovakve promene promenile, ili izgledale kao da menjaju odanost drţava svojoj
gospodarećoj supersili. Sjedinjene Drţave nisu bile sklonije tome da tole- rišu komuniste na
vlasti u Italiji, Ĉileu, ili Gvatemali, nego što je Sovjetski Savez bio spreman da se odrekne svog
prava da šalje trupe u bratske drţave sa disidentskim vladama kao što su Mađarska i
Ĉehoslovačka. Istina je da je SSSR trpeo daleko manje raznolikosti kod svojih prijateljskih i
satelitskih reţima, ali je s druge strane njegov kapacitet da se afirmiše unutar njih bio mnogo
manji. Ĉak i pre 1970. godine on je potpuno izgubio ono kontrole što je ikada imao nad
Jugoslavijom, Albanijom i Kinom; morao je da trpi neka vrlo individualistička ponašanja vođa
Kube i Rumunije; a što se tiče zemalja Trećeg sveta koje je snabdevao oruţjem, i sa kojima je
delio neprijateljstvo prema američkom imperijalizmu, ako stavimo na stranu zajedništvo
interesa, Sovjetski Savez uopšte nije nad njima uspostavio kontrolu. Jedva da je ijedna od njih
ikada tolerisala legalno postojanje lokalnih komunističkih partija. Međutim, kombinacija sile,
političkog uticaja, podmićivanja i logike bipolariteta i antiimperijalizma odrţavala je podelu
sveta više-manje stabilnom. Osim Kine, nijedna vaţna drţava nije stvarno
 194 ZLATNO DOBA
promenila stranu, osim domaćom revolucijom, koju supersile nisu mogle ni da izazovu ni da
spreče, kao što su Sjedinjene Drţave otkrile sedamdesetih godina. Ĉak i oni američki saveznici
koji su uviđali da ovaj savez sve više sputava njihovu politiku, kao nemačke vlade posle 1969.
godine po pitanju Ostpolitike, nisu se povlačile iz saveza koji je sve više bivao neugodan.
Politički nemoćne, nestabilne i neodbranjive političke tvorevine koje nisu bile u stanju da
preţive i stvarnoj međunarodnoj dţungli - region između Crvenog mora i Persijskog zaliva bio
ih je pun - nekako su opstajale. Senka atomske pečurke garantovala je opstanak ne liberalnim
demokratijama u zapadnoj Evropi, već reţimima kao što su Saudijska Arabija i Kuvajt. Hladni
rat je bio najbolje vreme da se u njemu bude mini-drţava - kao što je i posle Hladnog rata
postala očigledna razlika između rešenih i odloţenih problema.
Treće, Hladni rat je napunio svet oruţjem do stepena kome se ne da verovati. To je bila
prirodna posledica četrdeset godina kada su se velike industrijske drţave takmičile u tome da
se naoruţaju za rat koji bi mogao da izbije svakog trenutka; četrdeset godina tokom kojih su se
supersile nadmetale u pridobijanju prijatelja i uticanju na ljude tako što su širom planete delili
oruţje, da i ne pominjemo četrdeset godina stalnog ratovanja „niskog intenziteta" uz
povremena izbijanja velikih konflikata. Privrede koje su bile militarizovane u velikoj meri, a u
svakom slučaju ogromni i uticajni vojno-indu- strijski kompleksi, imali su ekonomskog interesa
u tome da prodaju svoje proizvode u inostranstvu, ako ni zbog čega drugog ono da uteše svoje
vlade dokazom da oni nisu samo gutali astronomske i ekonomski neproduktivne vojne
budţete koji su ih odrţava
li u pokretu. Svetska moda vojnih reţima bez presedana (videti poglavlje 12) obezbeđivala je
zahvalno trţište, koje su hranili ne samo širokogrudost supersila, već i - posle revolucije cena
nafte - lokalni prihodi koji su se uvećali iznad maštanja ranijih sultana i šeika Trećeg sveta.
Svako je izvozio oruţje. Socijalističke privrede i neke kapitalističke drţave u opadanju imale su
malo šta drugo da izvezu što bi bilo konkurentno na svetskom trţištu. Trgovina smrću se nije
sastojala samo u komadinama gvoţđurije koje su jedino vlade mogle da koriste. U jednom
dobu gerilskog ratovanja i terorizma takođe se razvila i velika potraţnja za lakim, prenosivim i
odgovarajuće rušilačkim i ubilačkim spravama, a podzemlja gradova poznog dvadesetog veka
mogli bi da i dalje obezbeđuju civilno trţište za ovakve proizvode. U ovakvom miljeu uzi
mašinke (izraelske), kala- šnjikov puške (ruske) i semteks eksploziv (češki) postali su
odomaćena imena.
Na ovaj način Hladni rat se ovekovečava. Mali ratovi u kojima su se nekada klijenti
jedne supersile postavljali protiv klijenata one druge, nastavljeni su nakon što je stari konflikt
završen na lokalnoj osnovi, odupirući se onima koji su ih pokrenuli i koji su sada ţeleli da ih
završe. UNITA pobunjenici su ostali na bojištu protiv reţima, iako su se Juţnoafrikanci i
Kubanci povukli iz ove nesrećne zemlje, a iako su ih se Sjedinjene Drţave i Ujedinjene nacije
odrekle i priznale drugu stranu. Neće im ponestati oruţja. Somalija, koju su prvo naoruţavali
Rusi, kada je car Etiopije bio na strani Sjedinjenih Drţava, onda od SAD, kada se
revolucionarna Etiopija okrenula Moskvi, stupila je u posthladnoratovski svet kao glađu
pogođena teritorija gde ratuju anarhični klanovi, koji oskudevaju u svemu osim u skoro
neograničenim zalihama pušaka, municije, nagaznih mina i vojnog transporta. Sjedinjene
Drţave i UN su se mobilisale da donesu hranu i mir. To se pokazalo teţim nego preplaviti ovu
zemlju puškama. U Avga- nistanu su SAD delile ručne antiavionske ,,stinger“ projektile i
lansere antikomunističkim plemenskim gerilcima naveliko, pravilno računajući da će ovi
oslabiti sovjetsku vlast u vazduhu. Kad su se Rusi povukli, rat je nastavljen kao da se ništa nije
prome
 HLADNI RAT 195
nilo, osim što su u odsustvu aviona plemenici sada mogli da iskoriste veliku potraţnju za
stingerima, koje su prodavali na međunarodnim trţištima oruţja uz dobru zaradu. Sjedinjene
Drţave su im u očajanju ponudile da ih otkupe nazad po ceni od 100 000 dolara po komadu, uz
spektakularni nedostatak uspeha (International Herald Tribune str. 24, 5/7/93; Repubblica,
6/4/94). Kako je Geteov čarobnjakov šegrt uskliknuo: „Die ich rief die Geister, iverd’ ich nun
nicht los“.
Kraj Hladnog rata iznenada je uklonio podupirače koji su drţali međunarodnu
strukturu, i u meri koja još nije procenjena, strukturu unutrašnjepolitičkih sistema u svetu. A
ono što je iza njega ostalo bio je svet u neredu i delimičnom kolapsu, jer nije bilo ničeg da ih
zameni. Ideja kojom su se nakratko zabavljali američki predstavnici, da bi stari bipolarni
poredak mogao biti zamenjen „novim svetskim poretkom 11 zasnovanom na jedinoj supersili
koja je preostala, ubrzo se pokazala kao nerealna. Nije moglo biti povratka na svet pre Hladnog
rata, jer se suviše toga promenilo, suviše toga je nestalo. Svi međaši su pali, sve karte su morale
da se menjaju. Političari i ekonomisti navikli na jednu vrstu sveta čak su uvideli da je teško ili
nemoguće proceniti prirodu problema sasvim druge vrste. SAD su 1947. godine shvatile
potrebu da se jednim gigantskim projektom bez oklevanja obnove zapadnoevropske privrede,
jer je pretpostavljenu opasnost za ove privrede - komunizam i Sovjetski Savez - bilo lako defini-
sati. Ekonomske i političke posledice kolapsa Sovjetskog Saveza i istočne Evrope bile su još
dramatičnije nego nevolje zapadne Evrope, i pokazaće se još dalekoseţnijim. One su bile
sasvim predvidljive krajem osamdesetih godina, pa čak i vidljive - ali nijedna od bogatijih
privreda nije posmatrala ovu predstojeću krizu kao globalnu, koja zahteva hitnu i masivnu
akciju jer njene političke posledice nije bilo tako lako odrediti. Uz mogući izuzetak Zapadne
Nemačke, reagovale su tromo - a čak su i Nemci potpuno pogrešno razumeli i potcenili
prirodu problema, što će pokazati njihove nevolje sa aneksacijom bivše Nemačke Demokratske
Republike.
Posledice kraja Hladnog rata bi verovatno bile u svakom slučaju ogromne, čak i da se
nisu poklopile sa velikom krizom u svetskoj kapitalističkoj privredi i sa konačnom krizom
Sovjetskog Saveza i njegovog sistema. Pošto je istoričarev svet ono što se desilo, a ne ono što je
moglo da se dogodi da su stvari bile drugačije, ne treba da razmatramo posledice drugih
scenarija. Pokazalo se da kraj Hladnog rata nije samo kraj jednog međunarodnog sukoba, već i
kraj jedne ere: ne samo za Istok, već i za čitav svet. Postoje istorijski trenuci, koje čak i
savremenici mogu da prepoznaju kao oznake kraja jednog doba. Godine oko 1990. su jasno bile
ovakva vekovna prekretnica. Ali, iako je svako mogao da vidi da se staro okončalo, postojala je
potpuna neizvesnost o prirodi i izgledima novog.
Među svim ovim neizvesnostima, samo je jedna stvar izgledala čvrsto i nepovratno:
neobične i temeljne promene bez presedana koje je pretrpela svetska ekonomija, dakle i ljudska
društva, u periodu od kada je Hladni rat počeo. Ovo će imati, ili bi trebalo da ima, daleko veće
mesto u istorijskim knjigama trećeg milenijuma od Korejskog rata, berlinske i kubanske krize i
krstarećih raketa. Sada se moramo okrenuti ovim preobraţajima.
Poglavlje deveto Zlatne godine

Modena je u poslednjih četrdeset godina stvarno doţivela veliki skok unapred. Era od
italijanskog ujedinjenja do tada bila je duga era čekanja, ili sporog i isprekidanog
prilagođavanja, pre nego što se preobraţaj ubrzao do brzine munje. Ljudi su sada došli
do toga da uţivaju standard ţivljenja prethodno ograničen na tanku elitu.
Đ. Mucioli (G. Muzzioli, 1993, str. 323)

Nijednog gladnog čovjeka, koji je u isti mah i trijezan, ne moţete nagovoriti da svoj
zadnji dolar potroši za bilo što osim da bi kupio hranu. Ali čovjeka koji se dobro hrani,
koji je dobro odeven, koji ima dobar krov nad glavom i uglavnom mu ide dobro
moţete nagovoriti da između električnog aparata za brijanje i električne četkice za zube
izabere upravo ono što vi ţelite. Zajedno sa cijenama i troškovima, potraţnja potrošača
postaje nešto čime se moţe upravljati.
Dţ. K. Galbrajt (J. K. Galbraith), Nova industrijska drţava, 1967, str. 24;
prevod A. Dragićević, Zagreb, 1970)

Većina ljudi deluje kao istoričari: jedino shvataju prirodu svog iskustva u retrospektivi. Tokom
pedesetih godina, mnogi ljudi, posebno oni u sve prosperitetnijim „razvijenim41 zemljama,
postali su svesni da su se vremena zaista upadljivo poboljšala, posebno ako su njihova sećanja
dosezala unazad do godina pre Drugog svetskog rata. Jedan britanski konzervativni premijer se
1959. godine borio na opštim izborima i dobio ih sa sloganom „Nikada vam nije bilo tako
dobro44, što je izjava koja je bila nesumnjivo tačna. Pa ipak sve dok veliki bum nije bio gotov, u
nemirnim sedamdesetim godinama, posmatrači uglavnom nisu, da počnemo od ekonomista,
počinjali da shvataju da je svet, posebno svet razvijenog kapitalizma, prošao kroz izuzetnu fazu
svoje istorije; moţda jedinstvenu. Tragali su za imenima da bi je opisali: „trideset slavnih
godina44 (les trente glorieuses) kod Francuza, Zlatno doba od četvrt veka kod Anglo-
Amerikanaca (Marglin i Schor, 1990). Zlato je sijalo sjajnije naspram tmurne ili mračne pozadine
decenija krize koje su Usledile.

Ima nekoliko razloga zbog kojih je trebalo toliko vremena da se shvati izuzetna priroda ove ere.
Za Sjedinjene Američke Drţave, koje su dominirale svetskom privredom posle Drugog
svetskog rata, ona nije bila toliko revolucionarna. U toj eri se samo nastavila ekspanzija ratnih
godina, koja je, kao što smo videli, bila od jedinstvene vrste za tu zemlju. Ona nije pretrpela
ratna oštećenja, uvećala je svoj društveni proizvod za
 ZLATNE GODINE 197
dve trećine (Van der Wee, 1987, str. 30) i rat je završila sa skoro dve trećine svetske industrijske
proizvodnje. Osim toga, baš zbog veličine i naprednosti američke privrede, njena prava
performansa tokom Zlatnih godina nije bila tako impresivna kao stopa rasta drugih zemalja,
koje su krenule od mnogo manje osnove. Između 1950. i 1973. godine ona je rasla sporije od
bilo koje druge industrijske zemlje, osim Britanije, i što je još vaţnije, njen rast nije bio veći nego
u najdinamičnijim ranijim periodima razvoja. U svim drugim industrijskim zemljama,
uključujući čak i tromu Britaniju, Zlatno doba je oborilo sve prethodne rekorde (Maddison,
1987, str. 650). U stvari za SAD, ekonomski i tehnološki, ovo je pre bilo vreme relativnog
zaostajanja, nego napretka. Jaz u produktivnosti po radnom satu između Amerike i ostalih
zemalja se smanjivao, a ako je ona 1950. godine uţivala u nacionalnom bogatstvu (GDP) koje je
bilo dvostruko veće po stanovniku nego u Francuskoj i Nemačkoj, preko pet puta nego u
Japanu, i više nego za polovinu od Britanije, druge drţave su je brzo sustizale i nastavile da
tako rade sedamdesetih i osamdesetih godina.
Oporavak od rata bio je preovlađujući prioritet za evropske zemlje i Japan, a prvih
godina posle 1945. oni su svoj uspeh merili jednostavno time koliko su se prima- kli cilju
postavljenom u odnosu na prošlost, ne na budućnost. Za nekomunističke drţave oporavak je
takođe značio da su ostavili za sobom strah od socijalne revolucije i napredovanja komunista i
nasleđe rata i otpora. Iako je većina zemalja (osim Nemačke i Japana) do 1950. godine bila na
svom predratnom nivou, rani Hladni rat i upornost snaţnih komunističkih partija u Francuskoj
i Italiji obeshrabrivali su euforiju. U svakom slučaju trebalo je izvesno vreme da se osete
materijalne blagodeti rasta. U Britaniji one nisu bile opipljive sve do sredine pedesetih godina.
Nijedan političar pre tog vremena ne bi dobio izbore na pomenutom sloganu Harolda
Makmilana. Ĉak i u tako spektakularno prosperitetnim regionima kao što je Emilija Romanja u
Italiji, blagodeti „društva izobilja14 nisu postale opšte sve do šezdesetih godina (Francia,
Muzzioli, 1984, str. 327-329). Osim toga, tajno oruţje društva popularnog obilja, naime puna
zaposlenost, nije postalo opšte rašireno sve do šezdesetih godina, kada je prošek neza-
poslenosti u zapadnoj Evropi stajao na 1,5 odsto. Pedesetih godina je Italija još uvek imala
skoro 8 odsto ljudi bez posla. Ukratko sve do šezdesetih godina, Evropa nije bila došla do toga
da uzima blagostanje zdravo za gotovo. Do tada su zaista, prefinjeni posmatrači počeli da
pretpostavljaju da će nekako sve u ekonomiji zauvek ići napred i uvis. Nema posebnih razloga
za sumnju da se temeljni trendovi rasta neće nastaviti u ranim i srednjim sedamdesetim
godinama isto onoliko kao i šezdesetih godina,44 piše u izveštaju Ujedinjenih nacija 1972.
godine. „Sada se ne moţe predvideti nijedan poseban uticaj koji bi uopšte drastično izmenio
spoljnu sredinu evropskih privreda.44 Klub naprednih kapitalističkih industrijskih privreda,
OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) revidirao je tokom šezdesetih godina
svoje prognoze za budući razvoj. Očekivalo se da stope rasta do ranih sedamdesetih godina
budu (,,u prošeku44) preko 5 procenata (Glyn, Hughes, Lipietz, Singh, 1990, str. 39). Neće biti
tako.
Sada je očito da je Zlatno doba u suštini pripadalo razvijenim kapitalističkim zemljama,
koje su tokom ovih decenija predstavljale oko tri četvrtine svetske proizvodnje i preko 80 odsto
svetskog industrijskog izvoza (OECD, Impact, 1979, str. 18-19). Još jedan razlog zašto je ova
osobenost te epohe tek sporo poimana, bio je taj što je u pedesetim godinama ekonomski uspon
izgledao kao da se širi po ćelom svetu, i to nezavisno od ekonomskih reţima. Zaista se u
početku činilo kao da socijalistički svet koji se odnedavno širio, ima prednost. Stopa rasta SSSR-
a u pedesetim godinama
 198 ZLATNO DOBA
bila je brţa od bilo koje stope u zapadnim zemljama, a privrede istočne Evrope su rasle skoro
isto tako brzo - brţe u dotada zaostalim zemljama, sporije u onima koje su već bile u celosti ili
delimično industrijalizovane. Ipak je komunistička Istočna Nemačka zaostajala za
nekomunističkom saveznom Republikom Nemačkom. Ĉak i pored toga što je istočni blok u
Evropi izgubio korak u šezdesetim godinama, njegov bruto-doma- ći proizvod po stanovniku
je tokom celine Zlatnog doba još uvek rastao nešto brţe (ili, u slučaju SSSR-a, tek nešto malo
sporije) nego onaj u velikim kapitalističkim industrijskim zemljama (IMF, 1990, str. 65). Ipak,
šezdesetih je postalo jasno da je kapitalizam, a ne socijalizam izbio na prvo mesto.
Međutim, Zlatno doba je bio svetski fenomen, čak i pored toga što opšte izobilje nikad
nije došlo u vidokrug većeg dela svetskog stanovništva - onog koje je ţivelo u zemljama za čije
siromaštvo i zaostalost su eksperti Ujedinjenih nacija uzalud pokušavali da pronađu
diplomatske eufemizme. I pored toga, stanovništvo Trećeg sveta je raslo po spektakularnoj
stopi - broj Afrikanaca i stanovnika istočne i juţne Azije više se nego udvostručio tokom
trideset pet godina posle 1950, broj Latinoamerikanaca rastao je još brţe (World resources,
1986, str. 11). Sedamdesete i osamdesete godine opet su spoznale masovnu glad, a njen klasični
lik, egzotično dete koje umire od gladi su posle večere posmatrali na svakom televizoru
Zapada. Za vreme zlatnih decenija nije bilo masovnog gladovanja, osim kao proizvoda ratova i
političkog ludila, kao u Kini (videti poglavlje 16). U stvari, dok se stanovništvo umnoţavalo,
očekivano trajanje ţivota se proteglo u prošeku za sedam godina - čak za sedamnaest godina
ako pore- dimo kasne tridesete sa kasnim šezdesetim (Morawetz, 1977, str. 48). Ovo znači da je
proizvodnja hrane rasla brţe od stanovništva, i u razvijenom i u svakoj velikoj oblasti
neindustrijskog sveta. Pedesetih godina proizvodnja hrane je rasla po stopi od 1 procenta
godišnje po stanovniku u svakom regionu „sveta u razvoju" osim Latinske Amerike, a čak i
tamo je rasla u odnosu na porast stanovnika, mada umerenije. Šezdesetih godina još uvek je
rasla u svim delovima neindustrijskog sveta, ali (opet uz izuzetak Latinske Amerike, koja je
ovaj put prednjačila nad ostalima) tek neznatno. Ipak, ukupna proizvodnja hrane u
siromašnom svetu i u pedesetim i u šezdesetim godinama rasla je brţe nego u razvijenom
svetu.
U sedamdesetim godinama nejednakosti između različitih delova siromašnog sveta
načinile su ovakve globalne brojke nekorisnim. Do tada je proizvodnja hrane nekih regiona,
kao što su Daleki istok i Latinska Amerika, daleko izmakla ispred rasta njihovog stanovništva,
dok je Afrika opadala za više od 1 procenta godišnje. U osamdesetim godinama, proizvodnja
hrane u siromašnom svetu po stanovniku nije uopšte rasla izvan juţne i istočne Azije (a čak i
tamo su neke zemlje po stanovniku proizvodile manje nego sedamdesetih godina - Bangladeš,
Šri Lanka, Filipini). Izvesni regioni su bili daleko niţe od svog nivoa iz 1970. godine, pa čak su i
nastavili da opadaju, posebno Afrika, centralna Amerika i azijski Bliski istok (Van der Wee,
1987, str. 106; FAO, The State of Food, 1989, Annex, tabela2, str. 113-115).
U međuvremenu, problem razvijenog sveta je postao taj da je on proizvodio tako
mnogo viška hrane da nije znao šta s njim da učini, i da je osamdesetih godina odlučio da
proizvodi daleko manje, ili u drugom slučaju (kao u Evropskoj zajednici) da dampin- guje svoje
„planine putera" i „jezera mleka" ispod cene, reţući time proizvođače u siromašnim zemljama.
Postalo je jeftinije kupiti holandski sir na Karibima nego u Holandija Zanimljivo, kontrast
između viškova hrane na jednoj strani i gladnih ljudi na drugoj strani, koji je tako vređao svet
tokom Velike depresije tridesetih godina, prouzrokovao
 ZLATNE GODINE 199
je manje komentara u poznom dvadesetom veku. To je bio jedan vid rastućeg udaljavanja
bogatog i siromašnog sveta koje je bilo sve očitije od šezdesetih godina.
Naravno, industrijski svet se širio posvuda: u kapitalističkim i socijalističkim
regionima, i u „Trećem svetu“. Na starom Zapadu bilo je dramatičnih primera industrijske
revolucije, kao u Španiji i Finskoj. U svetu „realnog socijalizma 30 čisto agrarne zemlje kao
Bugarska i Rumunija stekle su velike industrijske sektore. U Trećem svetu se najspektakularniji
razvoj takozvanih „novoindustrijskih zemalja11 (newly industri- alising countries, NIC) odigrao
posle Zlatnog doba, ali se svuda broj zemalja koje su prvenstveno zavisile od poljoprivrede, bar
za finansiranje njihovog uvoza is ostatka sveta, oštro smanjivao. Do kasnih osamdesetih godina
samo je petnaest zemalja plaća
lo polovinu ili više svog uvoza sredstvima od poljoprivrednog izvoza. Uz jedan izuzetak (Novi
Zeland), sve su one bile u subsaharskoj Africi i Latinskoj Americi (FAO, The State of Food, 1989,
Annex, tabelall, str. 149-151).
Tako je dakle svetska privreda rasla po jednoj eksplozivnoj stopi. Do šezdesetih godina
je postalo jasno da nikada pre nije bilo ničeg sličnog. Svetski industrijski proizvod se
učetvorostručio između ranih pedesetih i ranih sedamdesetih godina, a ono što je još
impresivnije je, da je svetska trgovina industrijskim proizvodima porasla deset puta. Kao što
smo videli, i svetski poljoprivredni proizvod je iţđikljao, iako ne tako spektakularno. On nije to
postigao (kao toliko često u prošlosti) kultivacijom novog zemljišta, već više podizanjem
poljoprivredne produktivnosti. Prinosi ţitarica po hektaru su se skoro udvostručili između
1950-1952. i 1980-1982. godine - a više nego udvostručili u Sever- noj Americi, zapadnoj Evropi
i istočnoj Aziji. Svetsko ribarstvo je u međuvremenu utrostručilo svoj ulov pre nego što je opet
opalo (World resources, 1986, str. 47,142).
Jedan nusproizvod ove neobične eksplozije bio je dotada jedva opaţan, mada je iz
današnje perspektive već izgledao kao pretnja: zagađivanje i ekološko pogoršavanje. Tokom
Zlatnog doba ovaj problem je privlačio malo paţnje, osim za ljubitelje divljine i ostale zaštitnike
ljudskih i prirodnih retkosti, jer je dominantna ideologija progresa uzimala zdravo za gotovo
da je sve veće gospodarenje čoveka nad prirodom prava mera napretka čovečanstva. Iz ovog
razloga je industrijalizacija u socijalističkim zemljama bila posebno šlepa za ekološke posledice
svoje ogromne izgradnje prilično arhaičnog industrijskog sistema zasnovanog na gvoţđu i
dimu. Ĉak i na Zapadu, stari devetnaestovekovni moto biznismena „Gde je đubre, tu je lova 11
(to jest, zagađenje znači novac), još uvek je bio ubedijiv, posebno sa graditelje puteva i one koji
su „razvijali11 stambena naselja, koji su iznova otkrivali neverovatne profite koji se mogu
praviti u eri vekovnog buma na osnovu špekulacija koje nisu mogle da omanu. Sve što je
trebalo činiti bilo je čekati da vrednost pravog mesta za izgradnju poleti u stratosferu. Jedna
jedina dobro postavljena zgrada sada je mogla da načini čoveka multimilionerom praktično bez
troškova, pošto je on pozajmio novac na osnovu sigurnosti svoje buduće gradnje i dalje je
pozajmljivao kako je njena vrednost (izgrađene ili neizgrađene, zauzete ili prazne) nastavljala
da se diţe. Konačno, kao i obično, došlo je do kraha - Zlatno doba se završilo kao i raniji
bumovi u kolapsu biznisa nekretnina povezanom sa bankarskim biznisom - ali su do tada
centri gradova, malih i velikih, istrgnuti i „razvijeni“ širom sveta, čime su usput uništeni
srednjovekovni gradovi sa katedralama kao Vuster u Britaniji ili španske kolonijalne prestonice
kao Lima u Peruu. Pošto su vlasti i na Istoku i na Zapadu otkrili da se nešto sličnom fabričkim
metodama moţe upotrebiti za brzu i jeftinu izgradnju socijalnih stanova, ispunjavajući gradska
predgrađa preteći bezličnim visokim stambenim blokovima, šezdesete godine će verovatno biti
 200 ZLATNO DOBA
zabeleţene kao najkatastrofalnija decenija u istoriji ljudske urbanizacije.
 ZLATNE GODINE 201
U stvari, daleko od zabrinutosti za okolinu, izgledalo je da ima razloga za samo-
zadovoljstvo, kako su rezultati devetnaestovekovnog zagađivanja odstupali pred tehnologijom
i ekološkom svešću dvadesetog veka. Zar nije jednostavna zabrana loţenja uglja u Londonu
1953. godine, jednim udarcem uništila onu neprozirnu maglu tako poznatu iz romana Ĉarlsa
Dikensa, koja je s vremena na vreme prekrivala grad? Zar nije nekoliko godina kasnije, losos
opet plivao uz nekada mrtvu reku, Temzu? Ĉistije, manje i tiše fabrike širile su se po
unutrašnjosti umesto ogromnih dimom omotanih postrojenja koje su prethodno označavale
„industriju". Aerodromi su zamenili ţelezničke stanice kao građevine koje suštinski
predstavljaju transport. Kako se unutra- šnjost praznila, ljudi su se, makar oni iz srednje klase,
koji su se selili u napuštena sela i majure, mogli osećati bliţim prirodi nego ikada.
Pa ipak se time ne poriče da je uticaj ljudskih aktivnosti na prirodu, prvenstveno onih
urbanih i industrijskih, ali na kraju se shvatilo, i onih poljoprivrednih, naglo porastao od
sredine ovog veka. Do toga je uglavnom došlo usled ogromnog porasta upotrebe fosilnih
goriva (uglja, nafte, prirodnog gasa, itd.) a mogućnost njihovog iscrpljivanja je zabrinjavala one
koji su još ranije, od devetnaestog veka nadalje, zurili u budućnost. Novi izvori su bili
pronalaţeni brţe nego što su se mogli upotrebiti. To da je ukupna potrošnja energije rasla kao
iz vode - utrostručila se u SAD između 1950. i 1973. godine (Rostow, 1978, str. 256; tabela III,
str. 58) daleko je od toga da bude iznenađenje. Jedan od razloga zašto je Zlatno doba bilo zlatno
bio je taj što je cena barela saudijske nafte u prošeku bila manja od dva dolara tokom čitavog
perioda od 1950. do 1973. godine, čineći na taj način proizvodnju energije smešno jeftinom, a
sve vreme je ona postajala još jeftinija. Ironija je u tome, da su tek posle 1973. godine, kada je
kartel proizvođača nafte konačno odlučio da naplati ono što odrţava saobraćaj, ekolozi
posvetili ozbiljnu paţnju efektima eksplozije saobraćaja na naftne derivate, koji je već
pomračivao nebo nad velikim gradovima u motorizovanim, a posebno u američkim, delovima
sveta. Smog je bio neposredna briga i to je razumljivo. Bilo kako bilo, emisija ugljendioksida
koji zagreva atmosferu se skoro utrostručila između 1950. i 1973. godine, što će reći da je
koncentracija ovog gasa u atmosferi rasla za nešto manje od jednog procenta godišnje (World
Resources, tabela 11. 1, str. 318;. 11. 4, str. 319; Smil, 1990, str. 4, grafikon 2). Proizvodnja
hlorofluorougljenika, hemikalija koja oštećuje ozonski omotač, rasla je skoro vertikalno. Na
kraju rata ove hemikalije jedva da su korišćene, a do 1974. godine, preko 300 000 tona jednog i
400 000 tona drugog sastojka je svake godine ispuštano u atmosferu (World resources, tabela
11. 3, str. 319). Bogate zapadne zemlje su prirodno stvarale lavovski deo ovog zagađenja, mada
je nuobičajeno prljava industrijalizacija u SSSR-u proizvodila skoro isto onoliko ugljen- -
dioksida kao SAD; gotovo pet puta više 1985. nego 1950. godine. (Po stanovniku su naravno,
Sjedinjene drţave bile daleko ispred.) U ovom periodu je jedino Britanija stvarno snizila
količinu gasova ispuštanih u atmosferu (Smil, 1990, tabela I, str. 14).
II
U početku je ova zaprepašćujuća eksplozija privrede izgledala samo kao dţinovska
verzija nečega što se dešavalo pre: kao globalizacija stanja Amerike pre 1945. godine, koja ovu
zemlju uzima kao model kapitalističkog industrijskog društva. Tako je i bilo do izvesne mere.
Doba automobila je odavno stiglo u severnu Ameriku, a posle rata je došlo u Evropu i kasnije je
u nešto skromnijem obliku došlo i do socijalističkog
 202 ZLATNO DOBA
sveta i srednjih klasa Latinske Amerike, dok je jeftino gorivo od kamiona i autobusa napravilo
glavna transportna sredstva na većem delu planetarnog kopna. Ako se rast zapadnog društva
izobilja moţe meriti umnoţavanjem privatnih automobila - u Italiji od 750 000 1938. godine, do
petnaest miliona 1975. godine (Rostow, 1978, str. 212; UN Statistical Yearbook, 1982, tabela 175,
str. 960) - ekonomski razvoj mnogih zemalja Trećeg sveta se moţe prepoznati po stopi kojom je
rastao broj kamiona.
Tako je veći deo svetskog buma bio hvatanje koraka sa starim trendovima, ili njihovo
nastavljanje u SAD. Model masovne proizvodnje Henrija Forda širio se preko okeana u nove
autoindustrije, dok je u SAD fordistički princip proširen na nove vrste proizvodnje, od
izgradnje kuća do jeftine hrane (MekDonalds je posleratna priča o uspehu). Robe i usluge
nekada ograničene na manjinu, sada su se proizvodile za masovno trţište, kao na polju
masovnih putovanja ka sunčanim plaţama. Pre rata nikada nijedne godine nije više od 150 000
Amerikanaca iz Severne Amerike putovalo ka Centralnoj Americi ili Karibima, a između 1950. i
1970. godine je njihov broj porastao sa tri stotine hiljada na sedam miliona (US Hist, Statistics, I,
str. 403). Evropske brojke su, što ne iznenađuje, bile još spektakularnije. Španija, gde praktično
nije bilo masovnog turizma sve do kasnih pedesetih godina, dočekivala je do kraja osamdesetih
preko četrdeset i pet miliona stranaca godišnje, što je broj koji je samo malo nadmašen brojem
od pedeset pet miliona u Italiji (Stat. Jahrbuch, 1990, str. 262). Ono što je nekada bilo luksuz,
postalo je očekivani ţivotni standard, u svakom slučaju bar u bogatim zemljama: friţider,
privatna već-mašina, telefon. Do 1971. godine, bilo je preko 270 miliona telefona na svetu, tj.
preteţno u Se verno j Americi i Zapadnoj Evropi, a njihovo širenje se ubrzavalo. Deset godina
kasnije njihov broj se skoro udvostručio. U razvijenim trţišnim privredama postojalo je skoro
više od jednog telefona na svaka dva stanovnika (UN World Situation, 1985, tabela 29, str. 63).
Ukratko, sada je bilo moguće i za prosečnog građanina u ovim zemljama da ţivi onako kako su
jedino vrlo imućni ţiveli u doba njegovih roditelja - osim što je, naravno, sada mehanizacija
nado- mestila lične sluge.
Međutim, ono što nas najviše doima u vezi sa ovim periodom je stepen do koga se
činilo da je snagu toj ekonomskoj plimi davala tehnološka revolucija. Do te mere je ona
umnoţavala ne samo poboljšane proizvode stare vrste, već sasvim nove i nečuvene, uključujući
i mnoge koji su bili praktično nezamislivi pre rata. Neki revolucionarni proizvodi, kao što su
sintetički materijali, poznati kao „plastike" razvili su se između dva rata i čak počeli da ulaze u
komercijalnu proizvodnju, kao najlon (1935), poli- ester i polietilen. Neki, kao televizija i
snimanje na magnetofonskoj traci, jedva da su bili u eksperimentalnoj fazi. Rat je, sa svojim
zahtevima prema visokoj tehnologiji, pripremio veliki broj revolucionarnih procesa za kasniju
civilnu upotrebu, mada prilično više na britanskoj strani (što su zatim preuzimale i SAD) nego
među naučno nastrojenim Nemcima: to su bili radar, mlazni motor, i razne ideje i tehnike koje
će pripremiti teren za posleratnu elektroničku i informatičku tehnologiju. Bez njih bi se tranzi-
stor (izumljen 1947. godine) i prvi civilni digitalni kompjuteri (1946) sigurno pojavili znatno
kasnije. Verovatno je sreća što je nuklearna energija, koja je prvo upotreblje- na za razaranje u
vreme rata, ostala uglavnom izvan civilne privrede, osim kao (do sada) marginalni doprinos
svetskoj proizvodnji električne energije - oko 5 procenata 1975. godine. Jedva da je bitno za
našu svrhu da li su se ove inovacije zasnivale na međuratnoj ili posleratnoj nauci, na
međuratnim tehničkim pa čak i komercijalnim novinama ili na velikoj groznici posle 1945.
godine - integralna kola su se razvila pede
 ZLATNE GODINE 203
setih godina, laseri šezdesetih, ili razni nuzproizvodi svemirskih raketa. Osim u jednom smislu.
Više nego ijedan prethodni period, Zlatno doba je počivalo na najnaprednijem a ponekad i
najezoteričnijem naučnom istraţivanju, koje je sada nalazilo praktičnu primenu za nekoliko
godina. Prvi put su industrija, pa čak i poljoprivreda odlučno krenule dalje od tehnologije
devetnaestog veka (videti poglavlje 18).
Tri stvari vezane za ovaj tehnološki zemljotres privlače paţnju posmatrača. Prvo, on je
potpuno preobrazio svakodnevni ţivot u bogatom svetu pa čak, u manjoj meri, u siromašnom
svetu, gde je radio sada mogao stići do najudaljenijeg sela, zahvaljujući tranzistoru i
minijaturizovanoj dugotrajnoj bateriji, gde je „zelena revolucija'1 preobrazila gajenje ţita i
pirinča i gde su plastične sandale zamenile bose noge. Svaki evropski čitalac ove knjige koji
napravi brzi inventar svoje imovine, moţe ovo da potvrdi. Veći deo sadrţaja friţidera ili
zamrzivača (većina porodičnih kuća ne bi 1945. godine posedovale ni jedan ni drugi) je novina:
smrznuta hrana, fabrički odgajeni ţivinar- ski proizvodi, meso napunjeno enzimima i raznim
hemikalijama za promenu ukusa, ili čak napravljeno da izgleda kao „simulacija odrezaka bez
kostiju najvišeg kvaliteta" (Considine, 1982, str. 1164, ff.) da ne pominjemo proizvode koji se
sveţi uvoze s druge strane globusa, što bi onda bilo nemoguće.
U poređenju sa 1950. godinom, udeo prirodnih ili tradicionalnih materijala - drveta,
metala obrađivanog na staromodne načine, prirodnih vlakana ili materijala za punjenje, čak i
keramike - dramatično je opao u našim kuhinjama, našem nameštaju i ličnoj odeći, iako je
obmanjivanje koje okruţuje sve ono što proizvodi industrija kozmetičkih sredstava i sredstava
za ličnu higijenu tako da je zamračilo (sistematskim preterivanjem) stepen novina kod svoje
ogromno uvećane i raznolike proizvodnje. Jer je tehnološka revolucija ušla u svest potrošača do
te mere da je novina postala glavni apel u prodaji za bilo šta od sintetičkih deterdţenata (koji
su dobili zasluţeno mesto pedesetih godina) do laptop kompjutera. Pretpostavka je bila da je
ono što je ,,novo“ ne samo bolje, već da je potpuno revolucionarno.
Što se tiče proizvoda koji vidljivo predstavljaju tehnološku novinu, njihov spisak je
beskrajan i ne zahteva komentar: televizija; vinilske ploče (LP-ploče su došle 1948. godine); za
kojima su Usledile trake (kasete su došle šezdesetih godina) i kom- pakt diskovi; prenosivi
tranzistorski radio-prijemnici - ovaj pisac je dobio prvi kao poklon od japanskog prijatelja u
kasnim pedesetim godinama; digitalni satovi, dţepni računari, na baterije a zatim na sunčevu
energiju; a onda i ostatak kućne elektronike, foto i video-opreme. Naročito značajna stvar oko
ovih inovacija je proces sistematskog smanjivanja ovakvih proizvoda, tj. prenosivost, koja je
mnogo uvećala njihov potencijalni doseg i potencijalno trţište za njih. Međutim, tehnološku
revoluciju moţda isto toliko simbolizuju površinski gledano neizmenjeni proizvodi, koji su, od
Drugog svetskog rata, preobraţeni od vrha do dna, kakvi su sportske jedrilice. Njihovi jarbo
li i korita, jedra i opute, njihova navigaciona oprema, nemaju ničeg, ili vrlo malo toga
zajedničkog sa međuratnim brodovima osim oblika i funkcije.
Drugo, što je sloţenija tehnologija uključena, to je sloţeniji put od otkrića ili pronalaska
do proizvodnje, i to je razrađeniji i skuplji proces prelaţenja od jednog na drugo. „Istraţivanje i
razvoj" (R8cD, Research and Development) postali su centralni za ekonomski rast, i iz tog
razloga je već ogromna prednost „razvijenih trţišnih privreda" nad ostalima bila povećana.
(Kao što ćemo videti u poglavlju 16, tehnološka inovacija nije cvetala u socijalističkim
privredama.) Jedna tipična „razvijena zemlja" imala je više od hiljadu naučnika i inţenjera na
svaki milion stanovnika u 1970-im godina
 204 ZLATNO DOBA
ma, a Brazil je imao oko 250, Indija 130, Pakistan oko šezdeset, Kenija i Nigerija oko trideset
(UNESO, 1985, tabela 5. 18). Osim toga, proces inovacije je postao tako stalan da je cena razvoja
novih proizvoda postala sve veći i neizbeţni deo proizvodnih troškova. U ekstremnom slučaju
industrije naoruţanja, gde doduše, novac nije bio cilj, nove naprave su jedva postajale
osposobljene za praktičnu upotrebu pre nego što su bacane u staro gvoţđe zbog još naprednije
(i naravno, mnogo skuplje) opreme, uz značajnu finansijsku korist zainteresovanih korporacija.
U industrijama koje su bile više trţišno orijentisane, kakva je bila farmaceutska industrija, jedan
novi i stvarno potreban lek, mogao je da napravi bogatstvo, posebno kada je bio zaštićen od
konkurencije patentnim pravima, za koja su proizvođači nalazili izgovor kao za nešto suštinski
vaţno za dalja istraţivanja. Pronalači koji su bili slabije zaštićeni morali su brţe da mlate pare,
jer čim bi drugi proizvodi stupili na trţište, cena je propadala kroz pod.
Trećes nove tehnologije u preteţno bile kapitalno intenzivne, i štedele su (osim visoko
stručnih naučnika i tehničara) radnu snagu, ili su je čak zamenjivale. Glavna karakteristika
Zlatnog doba bila je da su njemu stalno bile potrebne investicije i to velike i da su mu sve
manje bili potrebni ljudi, osim kao potrošači. Međutim zamah i brzina ekonomskog napretka
su bili takvi da to nije bilo očigledno, za čitavoga ţivota jedne generacije. Nasuprot tome,
privreda je rasla tako brzo, da je industrijska radnička klasa odrţala ili čak uvećala svoj udeo u
zaposlenom stanovništvu. U svim razvijenim zemljama osim SAD, rezervoari radne snage koji
su bili punjeni predratnom depresijom i posleratnom demobilizacijom su presušili, nove zalihe
radne snage su usisavane sa domaćeg sela i iz strane imigracije, a udate ţene, koje su se do
tada drţale izvan trţišta radne snage, stupale su na njega u sve većem broju. Pa ipak, ideal
kome je Zlatno doba teţilo, mada se to tek postepeno shvatalo, bio je proizvodnja, pa čak i
usluge, bez ljudi: automatizovani roboti koji sklapaju automobile, tiha praznina ispunjena
kompjuterima koji kontrolišu proizvodnju energije, vozovi bez mašinovođa. Ljudska bića su
bila bitna za ovakvu jednu privredu samo u jednom pogledu: kao kupci roba i usluga. U tome
leţi centralni problem te privrede. U Zlatnom dobu on je još uvek izgledao nerealan i dalek,
onako kao buduća smrt svemira od entropije na koju su viktorijan- ski naučnici upozoravali
čovečanstvo.
Naprotiv. Ĉinilo se da su svi problemi koji su proganjali kapitalizam u njegovoj eri
katastrofe razrešeni i nestali. Grozan i neizbeţan ciklus buma i recesije, tako ubistven između
ratova postao je sled blagih fluktuacija zahvaljujući - ili su tako kejnzijanski ekonomisti koji su
sada savetovali vlade bili ubeđeni - njihovom pametnom makro ekonomskom planiranju.
Masovna nezaposlenost? Gde se ona mogla naći u razvijenom svetu šezdesetih godina, kada je
u Evropi u prošeku 1,5 procenata radne snage bilo bez posla, i u Japanu 1,3 procenta (Van der
Wee, 1987, str. 77)? Jedino u Severnoj Americi ona još nije bila uklonjena. Siromaštvo? Naravno
većina čovečanstva je ostala siromašna, ali kakav je smisao u zemljama starog industrijskog
jezgra mogao da ima stih Internationale „Ustajte vi suţnji koje mori glad“ za radnike koji su
sada očekivali da imaju svoja kola i da provedu godišnji odmor na plaţama Španije? A ako bi
doţiveli teška vremena, zar im ne bi sve univerzalnija i dareţljivija Drţava Društvene Brige
(Welfare State) pruţila zaštitu, o kojoj se ranije nije moglo sanjati, od opasnosti lošeg zdravlja,
nezgode, pa čak i zastrašujuće starosti siromaha? Njihovi prihodi su godinama rasli, skoro
automatski. Zar neće zauvek rasti? Opseg roba i dobara, koje je nudio proizvodni sistem, koji
su im bili dostupni, napravio je od ranijeg luksuza deo svakodnevne potrošnje. On se
povećavao iz godine u godinu. Šta bi više, u materijalnom pogledu, čovečan
 ZLATNE GODINE 205
stvo moglo da očekuje, sem da se blagodeti koje već uţivaju povlašćeni narodi nekih zemalja
prošire na nesrećne ţitelje onih krajeva sveta, koji su doduše još uvek bili većina čovečanstva,
koji još nisu započeli sa „razvojem11 i „modernizacijom11?
Koji problemi su ostali da budu rešeni? Jedan vrlo inteligentan i istaknuti britanski
socijalistički političar pisao je 1956. godine:

„Tradicionalnom socijalističkom misli dominirali su ekonomski problemi koje

su postavljali kapitalizam, siromaštvo, masovna nezaposlenost, zapuštenost,
nestabilnost, pa čak i mogućnost propasti celoga sistema... Kapitalizam se
reformisao tako da se više ne moţe prepoznati. Uprkos povremenim manjim
recesijama i krizama platnog bilansa, verovatno će se odrţati puna zaposlenost
i podnošljiv stepen stabilnosti. Od automatizacije se moţe očekivati da reši
svaki preostali problem nedovoljne produktivnosti. Gledano unapred, naša
današnja stopa rasta će nam doneti za pedeset godina tri puta viši nacionalni
proizvod.11
(Crosland, 1956, str. 517).

III
Kako objasniti ovaj neobični i sasvim neočekivani trijumf sistema za koji je, tokom
polovine svoga ţivotnoga veka, izgledalo da je na ivici ponora? Ono što zahteva objašnjenje
naravno nije puka činjenica da je za dugim periodom ekonomske ekspanzije i blagostanja,
usledio period ekonomskih i drugih nevolja i poremećaja. Ovakav sled „dugih talasa 11 od oko
pola veka duţine oblikovao je osnovni ritam ekonomske istorije kapitalizma od kraja
osamnaestog veka. Kao što smo videli (poglavlje 2), u Doba katastrofa je privukao paţnju ovaj
obrazac vekovne fluktuacije, čija je priroda ostala nepoznata. Ove fluktuacije su opšte poznate
po imenu ruskog ekonomiste Kondratijeva. U ovoj dugoj perspektivi, Zlatno doba je bilo tek
još jedan kondratijev- ski uzlazni trend, poput velikog viktorijanskog buma 1850-1873. godine -
zanimljivo je da se datumi skoro poklapaju na udaljenosti od jednog veka - i belle epoque
poslednjih viktorijanaca i edvardijanaca. Kao i pri ranijim takvim uzletima, njemu je prethodio
a za njim sledio „nizlazni trend11. Nije to ono što zahteva objašnjenje, već neuobičajena razmera
i dubina ovog vekovnog buma, koja predstavlja svojevrstan pandan neuobičajenoj razmeri i
dubini kriza i depresiji prethodne ere.
Nema odista zadovoljavajućeg objašnjenja za ovaj ogromni obim toga „Velikog skoka
napred11 kapitalističke svetske ekonomije, a dakle i za njegove socijalne posledice bez
presedana. Naravno, druge zemlje su imale ogromne rezultate u nadoknađivanju zaostajanja
za model-ekonomijom dvadeseto vekovnog industrijskog društva, SAD, zemlje koju nisu
pustošili ni rat, ni poraz, ni pobeda, mada je na kratko bila uzdrmana Velikom recesijom.
Ostale zemlje su zaista sistematski pokušavale da oponašaju Sjedinjene Drţave, što je bio
proces koji je ubrzao ekonomski razvoj, pošto je uvek lakše prilagoditi postojeću tehnologiju
nego izmišljati novu. To dolazi kasnije, kako će pokazati japanski primer. Međutim, u Velikom
skoku jasno je bilo nečeg višeg od ovog oponašanja. Tu je bilo i suštinskog restruktuiranja i
reformisanja kapitalizma i potpuno spektakularnog napretka u globalizaciji i
internacionalizaciji ekonomije.
Reforma je stvorila „mešovitu privredu11 koja je istovremeno olakšala drţavi da planira
i upravlja ekonomskom modernizacijom, a takođe je i mnogo povećalo
 206 ZLATNO DOBA
potraţnju. Velike posleratne priče o ekonomskom uspehu su, uz vrlo retke izuzetke, (Hong
Kong) priče o industrijalizaciji koju su vlade podrţavale, nadgledale, njom krma- nile i
ponekad je planirale: od Francuske i Španije u Evropi, do Japana, Singapura i Juţne Koreje.
U isto vreme politička opredeljenost vlada za punu zaposlenost i za - u manjoj meri -
smanjivanje ekonomske nejednakosti, tj. opredeljenje za društvenu brigu i socijalnu
sigurnost, prvi put je obezbedilo masovno potrošačko trţište za luksuzne , proizvode koji
su se sada mogli prihvatiti kao neophodne potrepštine. Što su ljudi siromašniji, viši je udeo
njihovog dohotka koji moraju da troše na preko potrebne potrepštine kakva je hrana
(razumno zapaţanje poznato kao „Engelsov zakon"). Tridesetih godina, čak i u bogatim
Sjedinjenim Drţavama oko trećina izdataka po domaćinstvu je išla na hranu, a do ranih
osamdesetih samo 13 odsto. Ostatak je bio na raspolaganju za druge izdatke. Zlatno doba je
demokratizovalo trţište.
Drugi činilac, globalizacija je uvećala proizvodni kapacitet svetske privrede time
što je omogućila daleko razrađeniju u prefinjeniju međunarodnu podelu rada. U početku je
ona bila uglavnom ograničena na kolektiv takozvanih „razvijenih trţišnih privreda", to jest
na zemlje u taboru Amerike. Socijalistički deo sveta je uglavnom bio izdvojen (videti
poglavlje 13), a oni koji su se pedesetih godina najdinamičnije razvijali u Trećem svetu
opredelili su se za odvojenu i plansku industrijalizaciju u kojoj se uvozni proizvodi
zamenjuju sopstvenom proizvodnjom. Zemlje jezgra zapadnog kapitalizma su naravno
trgovale sa prekomorskim svetom, i to u svoju veliku korist, pošto svi odnosi razmene išli
njima na ruku - tj. mogli su da svoje sirovine i hranu dobijaju jeftinije. Ipak, ono što je
odista eksplodiralo bila je trgovina industrijskim proizvodima, uglavnom između zemalja
industrijskog jezgra. Svetska trgovina industrijskim proizvodima se udesetostručila za
dvadeset godina posle 1953. Industrijski proizvođači, koji su od devetnaestog veka
sačinjavali prilično konstantan deo u svetskoj trgovini nešto manji od njene polovine, sada
su skočili na preko 60 procenata (W. A. Lewis, 1981). Zlatno doba je ostalo usidreno u
privredama kapitalističkog jezgra - čak i kada je reč o čistom kvantitetu. Velika sedmorka
kapitalizma je 1975. godine (Kanada, SAD, Italija, Japan, Francuska, Savezna Republika
Nemačka i Velika Britanija) sama sadrţavala tri četvrtine svih putničkih automobila na
planeti, i skoro isto toliki udeo telefona (UN Statistical Yearbook, 1982, str. 955, ff., 1018, ff).
Međutim nova industrijska revolucija se nije mogla ograničiti ni na jedan region.
Centralne tačke su bile restruktuiranje kapitalizma i napredak u ekonomskoj
internacionalizaciji. Nije toliko jasno da li tehnološka revolucija objašnjava Zlatno doba,
mada u njemu ima mnogo toga. Kao što je pokazano, veliki deo nove industrijalizacije u
ovim decenijama bio je širenje stare industrijalizacije zasnovane na starim tehnologijama,
na nove zemlje: devetnaestovekovne industrijalizacije uglja, gvoţđa i čelika na socijalističke
agrarne zemlje; dvadesetovekovnih američkih industrija mašina koje rade na naftu i
unutrašnje sagorevanje na evropske zemlje. Uticaj tehnologije stvorene vrhunskim
istraţivanjem verovatno nije postao masivan sve do Decenija krize posle 1973. godine,
kada se odigrao glavni prodor informacijske tehnologije i genetskog inţenjeringa, kao i
veliki broj drugih skokova u nepoznato. Moţda su glavne inovacije koje su počele da
preobraţavaju svet čim se rat završio, bile hemijske i farmaceutske. Njihov uticaj na
demografiju Trećeg sveta bio je trenutan (videti poglavlje 12). Njihov kulturni uticaj bio je
nešto malo odloţen, ali ne mnogo, jer su zapadnu seksualnu revoluciju šezdesetih i
sedamdesetih godina omogućili antibiotici - nepoznati pre Drugog svetskog rata - za koje
se činilo da otklanjaju glavne opasnosti od seksualnog
 ZLATNE GODINE 207
promiskuiteta time što su polne bolesti načinili lako izlečivim, i pilulom za kontrolu začeća koja
je postala široko dostupna šezdesetih godina. (Opasnost se vratila u seks osamdesetih godina,
sa sidom.)
I pored svega toga, inovativna visoka tehnologija je uskoro toliko postala deo velikog
buma da mora da sačinjava deo svakog objašnjenja, čak i ako je ne smatramo odlučujućom
samu po sebi.
Posleratni kapitalizam je nesporno bio, kako se Crosland izrazio, jedan sistem
„reformisan tako da se više ne moţe prepoznati", ili, rečima britanskog premijera Harolda
Makmilana, ,,nova“ verzija starog sistema. Ono što se desilo bilo je daleko više nego povratak
sistema od nekih međuratnih „grešaka" koje su se mogle izbeći na svoj „normalan" plan po
kome se „ odrţava visoki nivo zaposlenosti i... uţiva izvesna nezanemariva stopa ekonomskog
rasta" (H. G. Johnson, 1972, str. 6). U suštini je on bio neka vrsta braka između ekonomskog
liberalizma i socijal-demokratije (ili, američkim rečnikom ruzveltovska politika Nju dila), sa
vaţnim pozajmicama od Sovjetskog Saveza, koji je prokrčio put ideji ekonomskog planiranja.
To je razlog zbog kojeg će reakcija teologa slobodnog trţišta protiv njega biti toliko ostrašćena
sedamdesetih i osamdesetih godina, kada ekonomski uspeh više nije štitio politike zasnovane
na ovom braku. Ljudi kao austrijski ekonomist Fridrih fon Hajek (1899-1992) nikada nisu bili
pragmatičari, spremni (iako nerado) da budu ubeđeni u to da ekonomske aktivnosti koje se
kose sa laissez-faire ipak funkcionišu; i pored toga što su oni naravno poricali, suptilnim
argumentima, da one mogu da funkcionišu. Oni su bili vernici u jednači- nu „Slobodno trţište
= Sloboda pojedinca" i dosledno su osuđivali bilo kakvo odstupanje od toga, da citiramo naslov
njegove knjige iz 1944. godine, „Put u ropstvo". Oni su ostali verni čistoti trţišta i za vreme
Velike recesije. Nastavili su da osuđuju one politike koje su Zlatno doba učinile zlatnim, dok je
svet postajao bogatiji a kapitalizam (plus politički liberalizam) opet cvetao na osnovi mešovitih
trţišta i vlada. Ali između 1940-ih i 1970-ih godina niko nije slušao ove staroverce.
Ne moţemo sumnjati ni u to da su kapitalizam promišljeno reformisali uglavnom oni
ljudi koji su bili u poloţaju da to čine u SAD i u Britaniji, tokom poslednjih ratnih godina.
Greška je pretpostavljati da ljudi nikada ne uče iz istorije. Međuratno iskustvo, a posebno
Velika recesija, bili su toliko katastrofalni da niko nije mogao ni sanjati, kao što je mnogo ljudi
iz javnog ţivota činilo posle Prvog svetskog rata, o povratku čim bude mogućno na vreme pre
nego što su počele da se oglašavaju sirene protiv vazdušnog napada. Svi muškarci (ţene jedva
da su bile prihvaćene u prvoj ligi javnog ţivota) koji su skicirali ono za šta se nadaju da će biti
posleratni principi svetske ekonomije i budućnost globalnog ekonomskog poretka, preţiveli su
Veliku recesiju. Neki od njih su, kao Dţ. M. Kejnz, bili u javnom ţivotu još pre 1914. godine. A
ako ekonomska uspomena na tridesete godine nije bila dovoljna da izoštri njihov apetit za
reformisanje kapitalizma, fatalni politički rizici nečinjenja toga bili su toliko očigledni za sve
one koji su se tek izborili sa Hitlerovom Nemačkom, detetom Velike recesije, i koji su se
suprotstavljali izgledu da komunizam i sovjetska vlast napreduju ka zapadu preko ruševina
kapitalističkih privreda koje nisu funkcionisale.
Donosiocima odluka su bile jasne četiri stvari. Međuratna katastrofa, kojoj se ne sme
dopustiti povratak ni u kom slučaju, velikim delom je usledila zbog sloma globalnog
trgovinskog i finansijskog sistema i fragmentacije sveta koja je usledila, na toboţe autarhične
nacionalne privrede ili carstva. Globalni sistem je najzad bio stabi- lizovan hegemonijom, ili bar
centralnom ulogom britanske privrede i njene valute,
 208 ZLATNO DOBA
funte sterlinga. Između ratova, britanska privreda i funta sterlinga više nisu bili dovoljno
snaţni da ponesu ovaj teret, koji su sada mogli da preuzmu jedino SAD i dolar. (Zaključak, koji
je prirodno, pobudio više istinskog entuzijazma u Vašingtonu, nego drugde.) Treće, velika
recesija je izbila usled neuspeha neograničenog slobodnog trţišta. Otada se trţište moralo
dopunjavati, drţavnim planiranjemi ekonomskim upravljanjem, ili delovati unutar njega.
Konačno, iz društvenih i političkih razloga, ne sme se dopustiti povratak masovne
nezaposlenosti.
Donosioci odluka izvan anglo-saksonskih zemalja malo toga su mogli učiniti oko
rekonstrukcije svetskog trgovinskog i finansijskog sistema, ali su uviđali da je odbacivanje
starog liberalizma slobodnog trţišta nešto što je prilično odgovarajuće. Snaţno drţavno
upravljanje i planiranje u ekonomskim stvarima nije bilo ništa novo u nekoliko zemalja, od
Francuske do Japana. Ĉak su i drţavno posedovanje i upravljanje u industriji bili dovoljno
poznati, i široko rasprostranjeni u zapadnim zemljama posle 1945. godine. To ni u kom slučaju
nije bilo posebno sporno pitanje između socijalista i antisocijalista, iako je opšte skretanje ulevo
politika Otpora za vreme rata tome dalo istaknuto mesto, koje ne bi imalo pre rata, kao na
primer u francuskom i italijan- skom ustavu 1946-1947. godine. Tako je čak i posle petnaest
godina socijalističke vlade, Norveška 1960. godine imala proporcionalno (i naravno apsolutno)
manji drţavni sektor od Zapadne Nemačke, koja nije bila zemlja sklona nacionalizaciji.
Što se tiče socijalističkih partija i radničkih pokreta koji su bili tako istaknuti u Evropi
posle rata, oni su se spremno uklopili u novi reformisani kapitalizam, jer iz praktičnih razloga
nisu imali sopstvenu ekonomsku politiku, sem komunista, čija se politika sastojala u tome da
zadobiju vlast i onda slede model Sovjetskog Saveza. Pragmatični Skandinavci su ostavili svoj
privatni sektor netaknut. Britanska laburistička vlada iz 1945. godine nije činila ništa, ali baš
ništa, da reformiše sistem, i pokazivala je nedostatak interesa za planiranje koji je zapanjujući,
posebno kada se Uporedi sa entuzijastič- kom planskom modernizacijom onovremenih
(nesocijalističkih) francuskih vlada. U stvari, Levica se usredsredila na poboljšanje uslova
svojih glasača iz radničke klase i na socijalne reforme u tu svrhu. Pošto nisu imali alternativno
rešenje osim da pozivaju na ukidanje kapitalizma, koji nijedna socijaldemokratska vlada nije
znala kako da ukine, niti je to pokušala, morali su da se oslone na snaţnu kapitalističku
privredu koja stvara bogatstvo da bi finansirali svoje ciljeve. Praktično im je reformisani
kapitalizam koji je priznavao Vaţnost rada i socijaldemokratskih teţnji sasvim dobro
odgovarao.
Ukratko, iz raznih razloga su političari, zvaničnici pa čak i mnogi od biznismena
posleratnog Zapada bili ubeđeni da povratak na laissez-faire i na nepromenjeno slobodno
trţište nije dolazio u obzir. Izvesni politički ciljevi - puna zaposlenost, obuzdavanje
komunizma, modernizacija privreda koje su zaostajale ili opadale, ili su bile uništene - imali su
apsolutan prioritet i opravdavali su i najsnaţnije vladino prisustvo. Ĉak i reţimi posvećeni
ekonomskom i političkom liberalizmu su sada mogli, i morali, da vode svoju ekonomiju na
načine koji bi nekada bili odbačeni kao „socijalistički11. Na kraju krajeva, tako su Britanija, pa
čak i SAD, vodile svoje ratne privrede. Iako je bilo trenutaka u kojima su se stari ortodoksni
principi fiskalnog poštenja, stabilnih valuta i stabilnih cena još računali, čak ni oni više nisu
apsolutno prinuđivali. Od 1933. godine strašila inflacije i finansijskog deficita više nisu drţali
ptice podalje od ekonomskih polja, ali se činilo da usevi još uvek rastu.
Ovo nisu bile male promene. One su dovele američkog drţavnika nepokolebljivih
kapitalističkih uverenja - Averel Hariman - da 1946. godine kaţe svojim zemlja
 ZLATNE GODINE 209
cima: „Ljudi se u ovoj zemlji više ne plaše takvih reči kao što je „planiranje‟... ljudi su prihvatili
činjenicu da vlada mora da planira isto onako kao pojedinci u ovoj zemlji" (Maier, 1987, str.
129). Ove promene su učinile prirodnim da pobornik ekonomskog liberalizma i oboţavalac
američke privrede, Zan Mone (1888-1979) postane strasni pristalica francuskog ekonomskog
planiranja. One su Lajonela (lorda) Robinsa, ekonomistu slobodnog trţišta, koji je nekada
branio ortodoksiju od Kejnza i koji je zajedno sa Hajekom rukovodio seminarom na
Londonskoj školi ekonomije (London School of Economics, LSE), pretvorile u direktora
polusocijalističke britanske ratne privrede. Tokom tridesetak godina je postojao konsenzus
među „zapadnim" misliocima i donosiocima odluka, posebno u SAD, koje su određivale šta
ostale zemlje na nekomunističkoj strani mogu da čine ili je bolje reći šta ne mogu da čine. Svi su
ţeleli svet u kome proizvodnja raste, u kome raste spoljna trgovina, puna zaposlenost,
industrijalizacija i modernizacija, i svi su bili spremni da to postignu, ako se ukaţe potreba, i
sistematskom drţavnom kontrolom i upravljanjem mešovitim privredama, i saradnjom sa
orga- nizovanim radničkim pokretima samo ako nisu komunistički. Zlatno doba kapitalizma
ne bi bilo moguće bez ovog konsenzusa da ekonomija privatnog preduzetništva („slobodno
preduzetništvo" je bilo omiljenije ime)31 treba da bude spašena od same sebe da bi preţivela.
Međutim, i pored toga što se kapitalizam izvesno reformisao, moramo da pravimo
jasnu razliku između opšte spremnosti da se učinim dotada nezamislivo i stvarne delotvornosti
naročitih novih recepata koje su stvarali šefovi novih ekonomskih restorana. To je teško
proceniti. Ekonomisti, kao i političari, uvek su skloni tome da pripisuju uspeh mudrosti svojih
politika, a tokom Zlatnog doba, kada su čak i slabe privrede poput britanske cvetale i rasle,
činilo se da postoji široko polje da na njemu sami sebi čestitaju. Ipak, promišljena politika je
nesumnjivo postigla neke zadivljujuće rezultate. Na primer, 1945-1946. godine, Francuska je
sasvim svesno krenula putem ekonomskog planiranja da bi modernizovala francusku
industrijsku privredu. Ovo prilagođavanje sovjetskih ideja kapitalističkoj mešovitoj privredi
mora da je imalo nekog učinka, pošto je između 1950. i 1970. godine, Francuska, dotada
sinonim za ekonomsku zaostalost, uspešnije dostigla američku produktivnost od bilo koje
druge među glavnim industrijskim zemljama, čak više i od Nemačke (Maddison, 1982, str. 46).
Ipak moramo ostaviti ekonomistima, jednom izrazito svadljivom plemenu, da se rasprave oko
vrlina i mana i efikasnosti raznih politika koje su vodile različite vlade (politike koje se najviše
vezuju za ime Dţ. M. Kejnza, koji je umro 1946. godine).

IV
Razlika između uopštene namere i detaljne primene je posebno jasna u rekonstrukciji
međunarodne privrede, jer je ovde „lekcija" Velike recesije (ova reč se stalno javlja u
predavanjima četrdesetih godina) bila bar delimično prevedena u konkretne institucionalne
aranţmane. Naravno, američka prevlast je bila činjenica. Politički pritisak za akciju je stizao iz
Vašingtona, čak i kada su mnoge od ideja i inicijativa dolazi

31 Reč „kapitalizam" se kao i „imperijalizam 11 izbegavala u javnom diskursu, pošto je u svesti

javnog mnjenja imala negativne asocijacije. Tek posle 1970-ih godina nalazimo političare i publiciste koji se
ponosno izjašnjavaju kao „kapitalisti", čemu je pomalo preteča bio moto poslovnog časopisa Forbes iz 1965.
godine, koji je izokrenuvši ţargonsku frazu američkih komunista, od tada počeo da se opisuje kao „oruđe
kapitalizma".
 210 ZLATNO DOBA
le iz Britanije, a tamo gde su se mišljenja razlikovala, kao između Kejnza i američkog
predstavnika Harija Vajta,14 oko novog Međunarodnog monetarnog fonda, američki pogled je
prevladavao. Pa ipak ga je prvobitni plan za novi svet liberalne privrede predviđao kao deo
novog međunarodnog političkog poretka, koji je isto tako kao i Ujedinjene nacije, planiran
tokom poslednjih ratnih godina, a jedine dve ustanove koje su stvarno osnovane sporazumom
u Breton Vudsu 1944. godine, Svetska banka („Međunarodna banka za rekonstrukciju i razvoj")
i MMF, obe još uvek postoje, nisu de facto postale instrument američke politike sve dok
prvobitni model Ujedinjenih nacija nije propao u Hladnom ratu. Trebalo je da one podstiču
dugoročno međunarodno investiranje i da odrţavaju stabilnost razmene kao i da se bave
problemima platnog bilansa, Druge tačke međunarodnog programa nisu stvorile posebne
institucije (npr. za kontrolu cena primarnih proizvoda i za međunarodne mere za odrţavanje
pune zaposlenosti), ili su bile tek nepotpuno primenjene. Predloţena Međunarodna trgovinska
organizacija, na kraju je ispala mnogo umereniji Opšti sporazum o tarifama i trgovini (General
Agreement on Tariffs and Trades - GATT), okvir u kome su se povremenim cenkanjem
smanjivale trgovinske barijere.
Ukratko, u onoj meri u kojoj su planeri vrlog novog sveta pokušavali da izgrade skup
funkcionalnih institucija koje bi njihovim projektima dale realnost, u tome nisu uspeli. Svet nije
izašao iz rata u obliku delotvornog međunarodnog sistema multi- lateralne slobodne trgovine i
platnog prometa, a američki potezi za uspostavljanje tog sistema su propali u toku dve godine
od pobede. Pa ipak, za razliku od Ujedinjenih nacija, internacionalni trgovinski i platni sistem
je funkcionisao, mada ne na način na koji je bio predviđen ili planiran. U praksi je Zlatno doba
bilo epoha slobodne trgovine, slobodnog kretanja kapitala i stabilnih valuta, kako je bilo u
glavama planera u vreme rata. Nema sumnje da je do toga došlo usled neodoljive ekonomske
dominacije SAD i dolara, koji je tim bolje funkcionisao kao stabilizator jer je bio povezan sa
određenom količinom zlata sve dok sistem nije propao kasnih šezdesetih i početkom
sedamdesetih godina. Stalno se mora imati na umu da su SAD same sadrţavale nešto oko 60
odsto celokupnih zaliha kapitala svih razvijenih kapitalističkih zemalja, da su proizvodile oko
60 procenata njihovog proizvoda, a čak i na vrhuncu Zlatnog doba (1970) još uvek su drţale
preko 50 odsto ukupnih rezervi kapitala ovih zemalja, i davale skoro polovinu njihove
proizvodnje (Armstrong, Glyn, Harrison, 1991, str. 151).
Do toga je došlo i zbog straha od komunizma. Jer, nasuprot američkim ubeđe- njima,
glavna prepreka međunarodnoj kapitalističkoj privredi slobodne trgovine nisu bili
protekcionistički instinkti stranaca, već kombinacija tradicionalnih visokih američkih carina
kod kuće i pritisak za beskrajnu ekspanziju američkog izvoza, koji su ratni planeri u
Vašingtonu smatrali „bitnim za postizanje pune i efikasne zaposlenosti u SAD" (Kolko, 1969,
str. 13). Agresivna ekspanzija je očigledno bila u glavama američkih političara čim je rat bio
završen. Hladni rat je bio ono što ih je podstaklo da zauzmu dalekovidije stanovište, time što ih
je ubedio da je pomaganje njihovim budućim takmacima da se razviju što je brţe moguće, bilo
politički preko potrebno. Ĉak se u tom stilu i dokazivalo da je Hladni rat bio glavni motor
velikog globalnog buma (Walker, 1993). Ovo je verovatno preterivanje, ali je dţinovska
dareţljivost Maršalove pomoći sigurno pomogla modernizaciju onakvih primalaca koji su
ţeleli da je upotrebe u ovu svrhu

14 Ironijom sudbine, Vajt je kasnije postao ţrtva lova na veštice kao osumnjičeni potajni simpatizer

Komunističke partije.
 ZLATNE GODINE 211
- kao što su Austrija i Francuska sistematski činili - a američka pomoć je bila odlučna u
ubrzavanju preobraţaja zapadne Nemačke i Japana. Nema sumnje da bi ove dve zemlje postale
velike ekonomske sile u bilo kom slučaju. Prosta činjenica da kao poraţene drţave nisu bile
gospodari svoje spoljne politike, davala im je prednost pošto nisu bili u iskušenju da sipaju više
od minimalnih resursa u jalovu rupu vojnog trošenja. Međutim, samo se moţemo pitati šta bi
se desilo sa nemačkom privredom da je njen oporavak zavisio od Evropljana, koji su se plašili
njenog oţivljavanja. Koliko brzo bi se oporavljala japanska privreda, da se SAD nisu zatekle u
izgradnji Japana kao industrijske baze za Korejski rat, i ponovo za Vijetnamski rat posle 1965.
godine? Amerika je dala sredstva za udvostručavanje japanskog industrijskog proizvoda
između 1949. i 1953. godine, a nije slučajno što su godine od 1966. do 1970. bile godine vrhunca
japanskog rasta - koji nije bio manji od 14,6 procenata godišnje. Tako se uloga Hladnog rata ne
sme potcenjivati, čak iako je dugoročan ekonomski efekat toga što su drţave skretale ogromne
resurse u takmičarsko naoruţavanje bio štetan. U ekstremnom slučaju Sovjetskog Saveza taj
efekat je verovatno bio fatalan. Međutim, čak su i SAD u zamenu za vojnu snagu dobile sve
veću ekonomsku slabost.
Tako se kapitalistička svetska privreda razvijala oko SAD. To je stvaralo manje
prepreka međunarodnim kretanjima proizvodnih faktora nego ikada od srednjevikto- rijanskog
perioda uz jedan izuzetak: internacionalna migracija će se sporo oporaviti od međuratnog
gušenja. Ovo je delom bila optička varka. Veliki bum Zlatnog doba raspirivala je ne samo radna
snaga prethodno nezaposlenih, već i ogromna bujica unutrašnje migracije - iz sela u grad, iz
poljoprivrednih regiona (posebno iz brdskih regiona sa oskudnim zemljištem), iz siromašnijih
u bogatije krajeve. Tako su italijanski juţnjaci poplavili fabrike Lombardije i Pijemonta a četiri
stotine hiljada toskanskih napoličara je napustilo svoje posede tokom dvadeset godina.
Industrijalizacija istočne Evrope bila je u suštini isti takav proces masovne migracije. Osim toga,
neki od ovih unutrašnjih migranata su zapravo bili međunarodni migranti, izuzev što nisu
prvobitno stigli u zemlju koja ih je primila, u potrazi za poslom, već kao deo strašnog masov-
nog egzodusa izbeglica i prognanog stanovništva posle 1945. godine.
Međutim, primetno je to da su se u eri spektakularnog ekonomskog rasta i sve veće
nestašice radne snage, a u zapadnom svetu odanom slobodnom kretanju u ekonomiji, vlade
opirale slobodnoj imigraciji, a kada su se našli pred moranjem da stvarno dozvole imigraciju
(kao u slučaju stanovnika Kariba i ostalih iz Britanskog Komon- velta, koji su imali pravo da se
nasele u Britaniji jer su pravno bili Britanci), zaustavljali su je. U mnogim slučajevima je
ovakvim imigrantima, uglavnom iz manje razvijenih mediteranskih zemalja, dozvoljen samo
uslovni i privremeni boravak, tako da su lako mogli biti vraćeni u svoje zemlje, iako je širenje
Evropske Ekonomske Zajednice koja je obuhvatila nekoliko emigrantskih zemalja (Italiju,
Spaniju, Portugaliju, Grčku) učinilo repatrijaciju teţom. Ipak je, do početka sedamdesetih
godina oko sedam i po miliona ljudi imigriralo u razvijenije evropske zemlje (Potts, 1990, str.
146-147). Ĉak je i u Zlatnom dobu imigracija bila politički osetljivo pitanje. U teškim decenijama
posle 1973. godine ona je dovela do naglog porasta javne ksenofobije u Evropi.
Međutim, svetska privreda je u Zlatno doba ostala više internacionalna nego
transnacionalna. Zemlje su u sve većoj meri trgovale jedna s drugom. Ĉak su i SAD, koje su
uglavnom bile svet sam sebi dovoljan pre Drugog svetskog rata, učetvorostru- čile svoj izvoz u
ostatak sveta između 1950. i 1970. godine, ali su isto tako postale i veliki uvoznik potrošnih
dobara od kasnih pedesetih godina nadalje. Krajem šezdese-
 212 ZLATNO DOBA
tih godina, čak su počele da uvoze automobile (Block, 1977, str. 145). Pa ipak, iako su
industrijske privrede sve više prodavale i kupovale proizvode među sobom, glavnina njihovih
ekonomskih aktivnosti je ostala usmerena na domaće trţište. Na vrhuncu Zlatnog doba, SAD
su izvozile tek nešto manje od 8 odsto svog bruto domaćeg proizvoda, a na veće iznenađenje,
izvozno orijentisan Japan je izvozio samo nešto malo više (Marglin and Schor, str. 43, tabela 2.
2).
Ipak je počela da se pomalja jedna privreda koja je sve više bila transnacionalna,
posebno od šezdesetih godina nadalje, što znači jedan sistem ekonomskih aktivnosti za koje
drţavne teritorije i granice nisu osnovni okvir, već samo faktori komplikacija. U krajnjem
slučaju, stvorena je „svetska privreda11 koja zapravo nije imala određenu teritorijalnu osnovu
ili ograničenja, a koja određuje, ili bolje rečeno postavlja granice onome što mogu da čine čak i
privrede vrlo velikih i moćnih drţava. U izvesnom trenutku ranih sedamdesetih godina
ovakva transnacionalna privreda je postala efektivna globalna snaga. Ona je nastavila da raste,
moglo bi se reći brţe nego ranije, za vreme Decenija krize posle 1973. godine. Njena pojava je
odista velikim delom stvorila probleme ovih decenija. Naravno, ona je išla ruku pod ruku sa
sve većom internacionalizacijom. Između 1965. i 1990. godine procenat svetskog proizvoda koji
je išao u izvoz će se udvostručiti (World Development, 1992, str. 235).
Tri vida ove transnacionalizacije su bila posebno očigledna: transnacionalne firme
(često poznate kao ,,multinacionale“), nova međunarodna podela rada i uspon ofšor (offshore)
finansiranja. Ovaj poslednji ne samo da je bio jedan od najranijih oblika transnacionalizma koji
se razvio, već je takođe jedan koji najţivlje pokazuje način na koji je kapitalistička privreda
izbegla nacionalnoj, ili bilo kakvoj drugoj, kontroli.
Termin „offshore“ ušao je u opštu upotrebu u izvesnom trenutku šezdesetih godina da
bi opisao praksu registrovanja legalnog sedišta firme na nekoj, obično malenoj i fiskalno
velikodušnoj teritoriji koja je dozvoljavala preduzetnicima da izbegavaju poreze i druga
ograničenja koja im je nametala njihova sopstvena zemlja. Jer je svaka ozbiljna drţava ili
teritorija, koliko god bila opredeljena za slobodu stvaranja profita, do sredine veka uspostavila
izvesne kontrole i ograničenja za legalno poslovanje u interesu svog naroda. Odgovarajuća
sloţena i ingeniozna kombinacija zakonskih rupa u korporativnom i radnom zakonodavstvu
ljubaznih mini-teritorija - na primer Kira- soa, Devičanskih ostrva ili Lihtenštajna - mogla je da
napravi čuda za bilans firme. Jer „suština offshore biznisa leţi u tome što je veliki broj rupa u
zakonu pretvoren u korporativnu strukturu, sposobnu za ţivot, ali neregulisanu.“ (Raw, Page
and Hodgson, 1972, str. 83). Iz očiglednih razlika ofšor biznis je posebno pogodan za
finansijske transakcije, iako su Panama i Liberija dugo vremena dotirali svoje političare
prihodom od registrovanja trgovačkih brodova iz drugih zemalja čiji su vlasnici smatrali da su
njihova domaća radna zakonodavstva i pravila osiguranja suviše neugodna.
U jednom trenutku šezdesetih godina, malo domišljatosti je pretvorilo stari
međunarodni finansijski centar, londonski Siti, u glavni globalni ofšor centar, izmišlja- njem
,,evrovalute“, tj. uglavnom ,,evrodolara“. Dolari koji su drţani u depozitima po neameričkim
bankama i nisu vraćani u Ameriku, uglavnom da bi se izbegla ograničenja bankarskog zakona
Sjedinjenih Drţava, postali su finansijski instrument koji se moţe unovčiti. Ovi dolari koji su
slobodno lebdeli, nagomilavani su u ogromnim količinama, zahvaljujući sve većim američkim
investicijama u inostranstvu i ogromnim političkim i vojnim izdacima američke vlade, postali
su osnova za jedno potpuno nekontrolisano globalno trţište, gde se trgovalo uglavnom
kratkoročnim kreditima.
 ZLATNE GODINE 213
Porast tog trţišta je bio potpuno dramatičan. Neto vrednost trţišta evrovalute porasla je sa
moţda četrnaest milijardi dolara 1964. godine na verovatnih 160 milijardi 1973. godine a skoro
pet stotina milijardi pet godina kasnije, kada je ovo trţište postalo glavni mehanizam za
recikliranje profita od nafte, kada su se OPEC zemlje iznenada našle u situaciji da se pitaju
kako da taj profit potroše i investiraju. SAD su prva zemlja koja se našla na milosti i nemilosti
silnih bujica ovog slobodnog kapitala, koji se prelivao preko planete, iz jedne u drugu valutu,
tragajući za brzim profitom. Konačno će sve vlade biti njegove ţrtve, pošto su izgubile kontrolu
nad valutnim kursevima i svetskim zalihama novca. Do ranih devedesetih godina, čak se i
zdruţena akcija vodećih centralnih banaka pokazala nemoćnom.
Sasvim je bilo prirodno to da firme bazirane u jednoj zemlji, ali koje operišu u više
zemalja, proširuju svoje aktivnosti. Niti su ovakve ,,multinacionalke“ bile nove. Američke
korporacije ove vrste povećale su broj svojih stranih filijala od oko sedam i po hiljada 1950.
godine na preko dvadeset i dve hiljade 1966. godine, najviše u zapadnoj Evropi i na zapadnoj
hemisferi (Spero, 1977, str. 92). Međutim, sve više su za njima sledile firme iz drugih zemalja.
Nemačka hemijska korporacija Hehst (Hoechst), na primer, osnovala je ili se udruţila sa 117
fabrika u četrdest i pet zemalja, i to sem u šest slučajeva, sve posle 1950. godine (Frobel,
Heinrichs, Kreye, 1986, Tabela IIIA, str. 281 ff). Novina je bila u ogromnom opsegu operacija
ovih transnacionalnih tvorevina. Do početka osamdesetih godina američke transnacionalne
kompanije su odgovarale za tri četvrtine izvoza svoje zemlje i skoro polovinu njenog uvoza, a
ovakve korporacije (i britanske i strane) su bile odgovorne za preko 80 odsto britanskog izvoza
(UN Transnational, 1988, str. 90).
U izvesnom smislu ovo su irelevantni brojevi, pošto je glavna funkcija ovakvih
korporacija bila da „internalizuju trţišta preko nacionalnih granica", tj. da sebe načine
nezavisnim od drţave i njene teritorije. Mnogo toga što statistike (koje se u osnovi prave od
zemlje do zemlje) pokazuju kao uvoz ili izvoz je u stvari interna trgovina unutar
transnacionalnog entiteta kakav je Dţeneral motors, koji deluje u četrdeset zemalja. Sposobnost
da se deluje na ovaj način prirodno je ojačala tendenciju kapitala da se koncentriše, koja je
poznata još od Karla Marksa. Već je 1960. godine proce- njeno da su prodaje dve stotine
najvećih firmi u (nesocijalističkom) svetu jednake 17 procenata društvenog proizvoda tog dela
sveta, a za njih je do 1984. godine rečeno da su dostigle 26 procenata. 15 Većina ovih
transnacionala imala je bazu u imućnim „razvijenim" drţavama. U stvari, 85 procenata od
„velikih 200“ bilo je bazirano u SAD, Japanu, Britaniji i Nemačkoj, uz firme iz jedanaest zemalja
koje sačinjavaju ostatak. Pa ipak, čak i iako je bilo verovatno da veze ovih super-divova sa
njihovim vladama budu bliske, do kraja Zlatnog doba je bilo sumnjivo da li bi se ijedna od njih,
izuzev japanskih i onih u suštini vojnih firmi, mogla pouzdano opisati kao firma koja se iden-
tifikuje sa interesima svoje vlade ili nacije. Više nije bilo tako jasno kao što je nekada izgledalo,
da je, po rečima jednog detroitskog tajkuna koji je ušao u vladu Sjedinjenih Drţava, „ono što je
dobro za Dţeneral motors, dobro je i za SAD". Kako je i moglo biti, kada su njihove operacije u
rodnoj zemlji bile samo one na jednom od stotinu trţišta na kojima je recimo, Mobil Oil bio
aktivan, ili 170 na kojima je Dajmler Benz bio prisutan? Poslovna logika bi prisilila jednu
međunarodnu naftnu firmu da proračuna-

15 Ovakve procene treba uzimati s oprezom, i najbolje je jednostavno ih smatrati kao ilustracije reda
veličina.
 214 ZLATNO DOBA
va svoju strategiju i politiku prema svojoj rodnoj zemlji tačno na isti način kao prema
Saudijskoj Arabiji ili Venecueli, naime kada se radi o profitu i gubicima na jednoj strani i
komparativnoj snazi kompanije i vlade na drugoj strani.
Ova tendencija poslovnih transakcija i preduzeća - a nipošto ne samo ovih nekoliko
desetina dţinova - da se emancipuju od tradicionalne nacionalne drţave, postala je još
istaknutija kada je industrijska proizvodnja počela da se, prvo polako ali zatim sve brţe,
iseljava iz evropskih i severnoameričkih zemalja koje su bile pioniri industrijalizacije i
industrijskog razvoja. Ove zemlje ostale su pokretačka snaga rasta u Zlatnom dobu. Sredinom
pedesetih godina industrijske zemlje su prodale oko tri četvrtine svog industrijskog proizvoda
jedne drugima, početkom sedamdesetih, tri četvrtine. Međutim, onda su stvari počele da se
menjaju. Razvijeni svet je počeo da izvozi nešto više svojih industrijskih proizvoda u ostatak
sveta, ali - što je značajnije
- Treći svet je počeo da u značajnom obimu izvozi svoje industrijske proizvode razvijenim
industrijskim zemljama. Kako je tradicionalni primarni izvoz iz zaostalih regiona slabio
(izuzev, posle OPEC revolucije, izvoza mineralnih goriva) oni su počeli, nerav- nomerno ali
brzo, da se industrijalizuju. Između 1970. i 1983. godine udeo Trećeg sveta u globalnom
industrijskom izvozu, koji je dotada bio stabilnih 5 procenata, više se nego udvostručio (Frobel
et al, 1986, str. 200).
Stoga je nova međunarodna podela rada počela da potkopava onu staru. Nemačka
firma Folksvagen je podigla fabrike automobila u Argentini, Brazilu (tri fabrike), Kanadi,
Ekvadoru, Egiptu, Meksiku, Nigeriji, Peruu, Juţnoj Africi i Jugoslaviji - kao i obično, uglavnom
posle sredine šezdesetih godina. Nove industrije u Trećem svetu nisu snadbevale samo
nabujala lokalna trţišta, već takođe i svetsko trţište. One su to mogle da rade i tako što su
izvozile artikle koje je kompletno proizvodila lokalna industrija (kakvi su tekstilni, od kojih je
većina već do 1970. godine emigrirala iz starih zemalja u zemlje ,,u razvoju“), i tako što su
postajale deo transnacionalnog proizvodnog procesa.
Ovo je bila odlučujuća inovacija Zlatnog doba, mada neće u potpunosti dobiti mesto
koje joj pripada sve do kasnijeg vremena. To se nije moglo desiti da nije bilo revolucije u
transportu i komunikacijama, koja je načinila mogućim i izvodljivim na ekonomičan način da
se proizvodnja jednog artikla razdeli između, recimo, Hjustona, Singapura i Tajlanda, da se
delimično završeni proizvodi prevoze vazduhom između ovih centara i da se ceo proces
kontroliše modernom informacionom tehnologijom. Veliki proizvođači elektronike počeli su
da se globalizuju od sredine šezdesetih godina. Proizvodna linija više se nije kretala kroz
dţinovske hangare u jednom mestu, već preko globusa. Neke od njih su se zaustavile u
ekstrateritorijalnim „slobodnim proizvodnim zonama“ ili ofšor fabrikama koje su sada počele
da se šire, preteţno u siromašnim zemljama sa jeftinom radnom snagom, uglavnom mladih
ţena, što je bio još jedan izum da se izbegne kontrola pojedine drţave. Tako je jedna od
najranijih ovakvih zona, Manaus, duboko u amazonskoj dţungli, proizvodio tekstil, igračke,
papirnu robu, elektroniku i digitalne satove za američke, holandske i japanske firme.
Sve ovo je proizvelo paradoksalnu promenu u političkoj strukturi svetske privrede.
Kako je planeta postajala prava privredna jedinica, nacionalne privrede velikih zemalja zatekle
su se kako se povlače pred ovakvim ofšor centrima, većinom smešte- nim u male ili majušne
mini-drţave koje su se prigodno umnoţavale kako su se stara kolonijalna carstva raspadala.
Na kraju Kratkog dvadesetog veka, svet je, prema Svetskoj banci, uključivao sedamdeset i dve
privrede sa stanovništvima malobrojnijim od
 ZLATNE GODINE 215
dva i po miliona (od kojih je osamnaest imalo manje od 100 000 stanovnika) što će reći, dve
petine svih političkih jedinica koje se zvanično smatraju „privredama" (World Development,
1992). Do Drugog svetskog rata ovakve jedinice bi bile smatrane kao ekonomske šale, i zapravo
uopšte ne kao prave drţave.16 One su sigurno bile nesposobne da brane svoju nominalnu
nezavisnost u internacionalnoj dţungli, ali je u Zlatnom dobu postalo očevidno da one mogu
da napreduju isto kao velike nacionalne privrede, a ponekad i bolje, tako što pruţaju usluge
direktno globalnoj ekonomiji. Otuda rast novih gradova drţava (Singapur, Hong Kong), oblika
drţavnosti koji je poslednji put viđen kako cveta u Srednjem veku; parčadi pustinje oko
Persijskog zali- va preobraţenih u velike igrače na međunarodnom trţištu investicija (Kuvajt) i
mnogih ofšor pribeţišta od drţavnog zakona.
Ova situacija će pruţiti sve brojnijim etničkim pokretima poznog dvadeseto- vekovnog
nacionalizma neubedljive argumente za ţivotnu sposobnost jedne nezavisne Korzike ili
Kanarskih ostrva. Neubedljive, jer jedina nezavisnost koja se postiţe secesijom jeste ona koja se
postiţe odvajanjem od nacionalne drţave sa kojom su ovakve teritorije prethodno bile
udruţene. Ekonomski, separacija bi ih skoro izvesno načinila zavisnijim od transnacionalnih
entiteta koji su sve više određivali ovakve stvari. Najpogodniji svet za multinacionalne dţinove
je svet nastanjen patuljastim drţavama ili uopšte bez drţava.

V
Bilo je prirodno da industrija treba da se pomera sa lokacija gde je rad skup na lokacije
gde je jeftin čim je to postalo tehnički moguće i isplativo, a (što jedva da iznenađuje) otkriće da
su neke nebelačke radne snage bile bar onoliko obučene i obrazovane kao one belačke biće
dodatni bonus za visokotehnološke industrije. Ipak postojao je posebno ubedljiv razlog zbog
koga je bum Zlatnog doba trebalo da vodi ka pome- ranju iz zemalja jezgra stare
industrijalizacije. To je bila ona naročita „kejnzijanska" kombinacija ekonomskog rasta u
kapitalističkoj privredi zasnovanoj na masovnoj potrošnji puno zaposlene i sve bolje plaćene i
bolje zaštićene radne snage.
Ova kombinacija je bila, kao što smo videli, politička konstrukcija. Ona je počivala na
jednom delotvornom političkom konsenzusu između Levice i desnice u većini „zapadnih"
zemalja, u kojima je ekstremna fašističko-ultranacionalistička desnica uklonjena sa političke
scene Drugim svetskim ratom, a ekstremni komunisti Hladnim ratom. Ova kombinacija se
zasnivala i na prećutnom ili eksplicitnom konsenzusu poslodavaca i radničkih organizacija da
odrţe radničke zahteve u granicama u kojima neće pojesti profite, a buduće izglede na profit
dovoljno visoko da opravdaju ogromne investicije bez kojih se ne bi odigrao spektakularan rast
produktivnosti rada tokom Zlatnog doba. Zaista, u šesnaest najindustrijalizovanijih među
trţišnim privredama investiranje je raslo po godišnjoj stopi od 4,5 procenata što je oko tri puta
brţe nego u godinama od 1870. do 1913. čak i ako uračunamo stopu rasta u Severnoj Americi
koja je bila znatno manje impresivna, koja je obarala opšti prošek (Maddison, 1982, tabela 5. 1,
str. 96). De facto, aranţmani su bili trostrani, sa vladama, koje su formalno ili neformalno,
predsedavale institucionalizovanim pregovorima rada i kapitala,

16 Do ranih devedesetih godina, drevne evropske drţavice - Andora, Lihtenštajn, Monako, San

Marino - nisu smatrane kao potencijalni članovi Ujedinjenih nacija.

 216 ZLATNO DOBA
koji su sada uobičajeno opisivani, bar u Nemačkoj, kao „socijalni partneri". Nakon kraja
Zlatnog doba ove aranţmane su surovo napali teolozi slobodnog trţišta u usponu, koji su ih
nazivali ,,korporativizam“, što je reč koja je bila napola zaboravljena i koja je potpuno
irelevantna asocijacija na međuratni fašizam.
Ovo je bio sporazum prihvatljiv za sve strane. Poslodavci, koji jedva da su marili za
visoke plate tokom dugog buma uz visoke profite, pozdravljali su predvidljivost koja je
olakšala planiranje unapred. Radnici su dobili plate koje su redovno rasle i marginalne koristi, i
drţavu društvene brige (Welfare State) koja se stalno širila i bila sve velikodušnija. Vlada je
dobijala političku stabilnost, slabljenje komunista (osim u Italiji) i predvidljive uslove za
makro-ekonomsko upravljanje koje su sada provodile sve drţave. A privrede industrijskih
kapitalističkih zemalja su sjajno dejstvovale, ako ni zbog čega drugog onda zato što je prvi put
(izuzev Severne Amerike i, moţda Austra- lazije) ustanovljena jedna privreda masovne
potrošnje zasnovane na punoj zaposlenosti i realnim prihodima koji su redovno rasli, koju je
podupirala socijalna sigurnost, u to vreme plaćena sve većim drţavnim prihodima. U stvari, u
euforičnim šezdesetim godinama neke neoprezne vlade su išle tako daleko da su garantovale
nezaposlenima - kojih je tada bilo malo - 80 odsto njihove ranije plate.
Sve do kraja šezdesetih godina ovo stanje stvari se ogledalo u politici Zlatnog doba. Iza
rata su svugde Usledile vlade koje su bile snaţno reformski orijentisane, ruzvel- tovska u SAD,
one u kojima su dominirali socijalisti ili socijaldemokrati u praktično svim zaraćenim zemljama
Zapadne Evrope osim u Nemačkoj (gde nije ni bilo nezavisnih institucija niti izbora sve do
1949. godine). Radikalizam godina otpora uticao je čak i na konzervativne partije koje su se
pojavile - zapadnonemački hrišćanski demokrati su još 1949. godine mislili da je kapitalizam
loš za Nemačku (Leaman, 1988) - ili im je bar oteţavao da plivaju protiv struje. Britanska
Konzervativna partija je svojatala zasluge za reforme laburističke vlade iz 1945. godine.
Pomalo iznenađuje da se reformizam ubrzo povukao, mada ne i konsenzus. Velikim
bumom pedesetih godina su skoro svugde, predsedavale vlade umerenih konzervativaca. U
SAD (od 1952. godine), u Britaniji (od 1951), u Francuskoj (izuzev kratkih koalicionih epizoda),
Zapadnoj Nemačkoj, Italiji i Japanu, levica je bila potpuno izvan vlasti, mada je Skandinavija
ostala socijaldemokratska a socijalističke partije su bile u vladajućim koalicijama u drugim
malim zemljama. Ne moţe biti sumnje u recesiju levice. Do toga nije došlo usled bilo kakvog
masovnog gubitka podrške za socijaliste pa čak ni za komuniste u Francuskoj i Italiji gde su to
bile glavne partije radničke klase.17 Niti je do toga došlo, osim moţda u Nemačkoj, gde je
Socijaldemokratska partija bila „labava" oko nemačkog ujedinjenja, i u Italiji, gde su socijalisti
ostali ujedinjeni sa komunistima, zbog Hladnog rata. Svi su, osim komunista bili pouzdano
antisruski orijentisani. Raspoloţenje decenije procvata je bilo protiv levice. Ovo nije bilo vreme
za promene.
Šezdesetih godina je ravnoteţni centar konsenzusa pomeren ka levici; moţda
delimično usled sve većeg povlačenja ekonomskog liberalizma pred kejnzijanskim ruko-
vođenjem, čak i u antikolektivističkim uporištima kao što su Belgija i Zapadna Nemač-

17 Međutim, sve leve partije mada velike, su bile manjine na izborima. Najveći broj

glasova koje je dobila takva partija bio je 48,8 procenata britanske Laburističke partije 1951.
godine, ironijom sudbine, na izborima koje su dobili konzervativci sa jedva nešto manjim
brojem glasova, zahvaljujući hirovima britanskog izbornog sistema.
 ZLATNE GODINE 217
ka, a moţda delom i zbog toga što su starija gospoda koja su predsedavala stabilizacijom i
oţivljavanjem kapitalističkog sistema napustila scenu - Dvajt Ajzenhauer (rođen 1890), 1960.
godine, Konrad Adenauer (rođen 1876) 1965. godine, Harold Makmi- lan (rođen 1894) 1964.
godine. Konačno je (1969) čak i veliki general De Gol (rođen 1890) preminuo. Odigralo se
izvesno podmlađivanje politike. U stvari vršne godine Zlatnog doba izgleda da su isto onako
odgovarale levici, opet na vlasti u mnogim zapadnoevropskim drţavama, kao što joj pedesete
godine nisu odgovarale. Do ovog zanošenja ulevo došlo je delom zbog pomeranja u glasačkom
telu, kao u Zapadnoj Nemačkoj, Austriji i Švedskoj, a nagovestilo je još upečatljivija pomeranja
iz sedamdesetih i s početka osamdesetih godina kada su i francuski socijalisti i italijanski
komunisti dostigli svoje vrhunce svih vremena, ali u suštini su izborni obrasci ostajali stabilni.
Izborni sistemi su uveličavali relativno male promene.
Međutim, postoji jasni paralelizam između pomeranja ulevo i najznačajnijeg
društvenog razvojnog procesa ove decenije, naime do pojave drţava društvene brige u
doslovnom značenju te reči, što će reći drţava u kojima su izdaci za društvenu brigu - zaštitu
dohotka, zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, itd. - postali najveći deo ukupnih javnih izdataka, a
ljudi angaţovani u delatnostima društvene brige su obrazovali najveću grupu od svih drţavnih
nameštenika, npr. sredinom sedamdesetih godina 40 odsto u Britaniji i 47 odsto u Švedskoj
(Therborn, 1983). Prve drţave društvene brige u ovom smislu su se pojavile oko 1970. godine.
Naravno da je opadanje vojnih izdataka tokom godina detanta automatski podizalo udeo
potrošnje po ostalim stavkama, ali primer SAD pokazuje da nije bilo stvarne promene. Dok je
Vijetnamski rat bio na svom vrhuncu 1970. godine, broj zaposlenih u školstvu u SAD je prvi
put postao značajno veći od broja „vojnog i civilnog osoblja zaposlenog u odbrambenim
snagama" (Statistical His- tory, 1976, II, str. 1102, 1104,1141). Do kraja sedamdesetih godina sve
napredne kapitalističke drţave su postale ovakve „drţave društvene brige“ sa šest drţava koje
su trošile više od šezdeset procenata ukupnih javnih izdataka za društvenu brigu (Australija,
Belgija, Francuska, Zapadna Nemačka, Italija, Holandija). Ovo će stvoriti znatne probleme
posle kraja Zlatnog doba.
U međuvremenu je politički ţivot „razvijenih trţišnih privreda" izgledao smiren, ako
ne i uspavljujući. Da li je bilo ičeg da raspali političke strasti, osim komunizma, opasnosti od
nuklearnog rata i kriza uvezenih u unutrašnja zbivanja imperijalnim aktivnostima u
inostranstvu, kakva je bila suecka avantura 1956. godine u Britaniji, alţirski rat u Francuskoj
(1954-1961) i posle 1965. godine, Vijetnamski rat u SAD? To je bio razlog zbog koga je mlaz
studentskog radikalizma 1968. godine i oko nje koji se raširio po skoro ćelom svetu, toliko
iznenadio političare i starije intelektualce.
To je bio znak da ravnoteţa Zlatnog doba nije mogla dugo da traje. Ekonomski je ova
ravnoteţa zavisila od koordinacije između rasta produktivnosti i zarada koji je odrţavao profite
stabilnim. Ulegnuće u stalnom rastu produktivnosti i/ili nesrazme- ran porast plata bi dovelo
do destabilizacije. Ova ravnoteţa je zavisila od nečega što je tako dramatično nedostajalo
između ratova, od ravnoteţe između rasta proizvodnje i sposobnosti potrošača da kupuju.
Plate su morale da rastu dovoljno brzo da bi odrţali bodrost trţišta, ali ne tako brzo da bi
iscedili profite. Ali kako kontrolisati cene u eri oskudice radne snage, ili uopštenije, cene u
vreme izuzetno naglog rasta traţnje? Drugim rečima, kako kontrolisati inflaciju, ili je makar
drţati u granicama? Konačno, Zlatno doba je zavisilo od jedne ogromne političke i ekonomske
dominacije SAD koje su delo- vale - ponekad i da nisu to nameravale - kao stabilizator i garant
svetske privrede.
 218 ZLATNO DOBA
Tokom šezdesetih godina sve ovo je pokazivalo znakove habanja i propadanja. Prevlast
SAD je opadala, a kako su one gubile tlo pod nogama, svetski monetarni sistem zasnovan na
zlatnom dolaru se raspadao. Postojali su neki znakovi usporavanja rasta produktivnosti rada u
nekoliko zemalja, a i izvesni znakovi da su veliki rezervoari radne snage načinjeni od
unutrašnje migracije, koji su pojili industrijski bum bili blizu iscrpljivanja. Posle dvadeset
godina, odrasla je nova generacija, za koju je međuratno iskustvo - masovna nezaposlenost,
nesigurnost, stabilne cene ili cene koje padaju - bilo istorija a ne deo ličnog iskustva. Oni su
prilagodili svoja očekivanja jedinom iskustvu njihove starosne grupe, onome sa punom
zaposlenošću i stalnom inflacijom (Friedman, 1968, str. 11). Kakve god da su specifične situacije
koje su potakle „svetsku eksploziju plata“ na kraju šezdesetih godina - nestašica radne snage,
sve veći napori poslodavaca da realne plate drţe na niskom nivou, ili kao u Francuskoj i Italiji,
velike studentske pobune, sve one su počivale na otkriću koje je napravila čitava generacija
radnika koji su se bili navikli na to da imaju ili nalaze posao, otkriću da su redovna i
dobrodošla povećanja oko kojih su tako dugo pregovarali njihovi sindikati, bila zapravo
mnogo manja nego što su se mogla izvući na trţištu. Bilo da u ovom shvatanju stvarnosti
trţišta nailazimo na povratak klasne borbe (što su smatrali mnogi iz post šezdesetosmaške
„nove levice“) ili ne, nema sumnje da postoji upadljiva promena raspoloţenja između
umerenosti i smirenosti pregovora oko plata pre 1968. godine i poslednjih godina Zlatnog
doba.
Pošto je to bilo direktno relevantno za način na koji je privreda funkcionisala, promena
u raspoloţenju radnika je bila daleko značajnija nego velika provala studentskih nemira 1968.
godine i oko nje, i pored toga što su studenti pruţali dramatičniji materijal za medije i daleko
više hrane za komentatore. Studentska pobuna je bila fenomen izvan ekonomije i politike. Ona
je mobilisala određeni manjinski sektor u stanovništvu, koji dosada jedva da je bio
prepoznavan kao posebna grupa u javnom ţivotu, a - pošto se većina njenih pripadnika još
školovala - uglavnom su bili izvan ekonomije, osim kao kupci rok ploča: (srednjeklasna)
omladina. Kulturni značaj ove pobune daleko je veći nego njen politički značaj, koji je bio
prolazan - za razliku od analognih pokreta u Trećem svetu i diktatorskim zemljama (videti
poglavlja 11 i 15). Pa ipak je ova pobuna posluţila kao upozorenje, kao neka vrsta memento
mori za generaciju koja je napola verovala da je zauvek rešila probleme zapadnog društva.
Glavni tekstovi reformizma Zlatnog doba, Kroslandova Budućnost socijalizma; Društvo obilja,
Dţ. K. Galbrajta; Iza Drţave društvene brige3Gunara Mirdala; i Kraj ideologije Danijela Bela, koji
su svi napisani između 1956. i 1960. godine, počivali su na pretpostavci da će unutrašnja
harmonija u društvu rasti, koja je i sada u osnovi zadovoljavajuća, iako se moţe poboljšavati,
što će reći, počivala je na poverenju u ekonomiju organizovanog socijalnog konsenzusa. Taj
konsenzus nije nadţiveo šezdesete godine.
Tako 1968. godina nije ni kraj, ni početak, već samo jedan signal. Za razliku od
eksplozije plata, kolapsa bretonvudskog međunarodnog finansijskog sistema 1971. godine,
buma zaliha 1972-1973. i OPEC naftne krize iz 1973. godine, ona ne figurira mnogo u
objašnjenjima ekonomskih isoričara o kraju Zlatnog doba. Njegov kraj nije bio sasvim
neočekivan. Ekspanzija privrede ranih sedamdesetih godina, ubrzana inflacijom koja je sve
brţe rasla, velikim uzdizanjem svetskih zaliha novca i ogromnim američkim deficitom, postala
je grozničava. Ekonomskim ţargonom rečeno, privreda se ,,pregrejala“. Za dvanaest meseci od
jula 1972. godine, realni bruto domaći proizvod u OECD zemljama je porastao za 7,5 procenata,
a industrijska proizvodnja za 10
 ZLATNE GODINE 219
procenata. Istoričari koji nisu zaboravili na koji se način okončao veliki srednjovikto- rijanski
bum, i te kako su se mogli zapitati da li sistem ne srlja u propast. Mogli su da budu u pravu,
mada ne mislim da je iko predvideo pad iz 1974. godine. Niti je verovatno, iko ozbiljno shvatao
koliko se taj pad pokazao ozbiljnim, jer, iako je društveni proizvod razvijenih industrijskih
zemalja zapravo znatno opao - ovakva stvar se nije desila od rata - ljudi su još uvek mislili o
ekonomskoj krizi u pojmovima iz 1929. godine, i nije bilo znakova katastrofe. Kao i obično,
neposredna reakcija šokiranih savremenika bila je da traţe posebne razloge za kolaps starog
buma, u „neobičnom nago- milavanju nesrećnih poremećaja za koje nije verovatno da će se
ponoviti u istom obimu, čiji uticaj je bio pogoršan greškama koje su se mogle izbeći", da
citiramo OECD (McCracken, 1977, str. 14). Prostodušniji su sve pripisivali pohlepi naftnih šeika
iz OPEC-a. Svaki istoričar koji pripisuje velike promene u konfiguraciji svetske privrede, lošoj
sreći i nezgodama koje su se mogle izbeći bi trebalo da opet razmisli. Svetska privreda nije
obnovila svoj stari korak posle sloma. Jedna era je bila na svom kraju. Decenije posle 1973.
godine, biće opet decenije krize.
Zlatno doba je izgubilo svoju pozlatu. Međutim, ono je započelo, a odista i postiglo
najdramatičniju, najbrţu i najdublju revoluciju u međuljudskim odnosima koju je istorija
zabeleţila. Tome se sada moramo okrenuti.
Poglavlje deseto Socijalna revolucija 1945-1990.

LILI: Moja baka bi nam pričala razne stvari o depresiji. O tome moţeš i da čitaš.
ROJ: Uvek su nam govorili kako bi trebalo da nam je drago što imamo hranu i sve to,
jer onda u tridesetim godinama, stalno su nam govorili, ljudi su umirali od
gladi, nisu imali posla i sve tako.
***

BAKI: Nikad nisam osetio depresiju, tako da me to ne muči.

ROJ: Po onome što čuješ, ti bi mrzeo da ţiviš u tom vremenu.
BAKI: Pa dobro, ja ne ţivim u tom vremenu.
Stads Terkel (Studs Terkel), Hard Times (Teška
vremena, 1970, str. 22-23)

Kada je on (General de Gol) preuzeo vlast bilo je milion televizora u Francuskoj...

Kada je napustio vlast, bilo je deset miliona... Drţava je uvek šou biznis. Ali jučerašnja
drţava-teatar je bila veoma različita od TV-drţave koja postoji danas.
Reţiš Debre (1994, str. 34)

Kada se ljudi suoče sa onim za šta ih njihova prošlost nije pripremila oni bauljaju u mraku
traţeći reči da imenuju neznano, čak ni kada ga ne mogu niti odrediti niti razumeti. U jednom
trenutku treće četvrtine ovog veka mogli smo da vidimo kako ovaj proces deluje među
intelektualcima Zapada. Ključna reč je bila mala prepo-zicija „posle“ koje opšte korišćena u
svom latinskom obliku ,,post“ kao prefiks bilo kome od brojnih termina koje je nekoliko
generacija koristilo da označi mentalnu teritoriju dvadesetovekovnog ţivota. Svet, ili njegovi
vaţni vidovi, je postao postimpe-rijalni, postmoderni, poststrukturalistički, postmarksistički,
postgutenbergovski, ili bilo šta drugo. Kao i sahrane, ovi prefiksi zvanično odaju priznanje
smrti, a da ne nagoveštavaju bilo kakav konsenzus ili izistinsku izvesnost o prirodi zagrobnog
ţivota. Na taj način je najveći, najdramatičniji, najbrţi i najuniverzalniji društveni preobraţaj u
ljudskoj istoriji ušao u svest misaonih umova koji su ga proţivljavali. Taj preobraţaj predmet
je ovog poglavlja.

Novina ovog preobraţaja leţi i u njegovoj neobičnoj brzini i u univerzalnosti. Istina, razvijeni
delovi sveta, tj. praktično centralni i zapadni delovi Evrope i Severna
 SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 221
Amerika, plus tanak sloj kosmopolitskih bogataša i moćnika na drugim mestima već dugo su
ţiveli u svetu stalne promene, tehnološke transformacije i kulturne inovacije. Za njih je
revolucija globalnog društva značila ubrzanje i pojačanje pokreta na koji su se u principu već
bili navikli. Na kraju krajeva, Njujorčani su već sredinom tridesetih godina gledali na
oblakoder, Empajer Stejt Bilding (1934), čija visina neće biti prema- šena sve do sedamdesetih
godina, a čak i tada samo za skromnih tridesetak metara. Trebalo je izvesno vreme da se
opazi, a još više vremena da se izmeri, preobraţaj kvantitativnog materijalnog rasta u
kvalitativne preokrete ţivota, čak i u ovim delovima sveta. A za najveći deo planete promene
su bile i iznenadne i seizmičke. Za 80 procenata čovečanstva Srednji vek je završen 1950-ih
godina; a moţda je još bolje reći, oni su osetili da se završio u 1960-im godinama.
Na mnogo načina oni koji su zapravo proţiveli ove preobraţaje na licu mesta nisu
shvatali njihov puni doseg, pošto su ih iskusili u obrocima, ili kao promene u ţivotima
pojedinaca, koje, kako god dramatične, nisu shvatane kao permanentne revolucije. Zašto bi
odluka seoskog naroda da potraţi posao u gradu u njihovim glavama značila išta trajniji
preobraţaj nego što je pristupanje oruţanim snagama ili nekoj grani ratne privrede u dva
svetska rata značilo za britanske i nemačke muškarce i ţene? Oni nisu nameravali da zauvek
promene svoj način ţivota, čak i ako se pokazalo da jesu. Oni koji su ih gledali sa strane, koji
su nanovo posećivali scene takvog preobraţaja u određenim intervalima, bili su ti koji su
shvatali koliko se mnogo toga promenilo. Koliko je potpuno izmenjena, na primer, bila
Valensija početkom osamdesetih godina u odnosu na isti grad i region ranih pedesetih
godina kada je ovaj pisac poslednji put video taj deo Španije. Koliko se izgubljeno osećao
sicilijanski seljački Rip Van Vinkl (Rip Van Vinkl je lik iz klasične američke knjiţevnosti koji
je prespavao u pećini sto godina, prim. prev.) - zapravo, lokalni bandit koji je par decenija bio
u zatvoru od sredine 1950-ih godina - kada se vratio u Palermo koga je u međuvremenu
urbanistički razvoj načinio neprepoznatljivim. „Tamo gde su nekad bili vinogradi, sada su
pala- če“, rekao mi je vrteći glavom u neverici. Odista je brzina promene bila takva da se
istorijsko vreme moglo meriti čak i kraćim intervalima. Manje od deset godina (1962-1971),
razdvajalo je Kusko u kome su izvan granica gradskog atara, većina Indijanaca još uvek nosili
tradicionalne nošnje od Kuska u kome je značajan deo njih već nosio čolo, tj. evropsku odeću.
Na kraju sedamdesetih godina vlasnici štala na meksičkom trţištu hrane su već izračunavali
cenu za svoje mušterije na japanskim dţepnim kalkulatorima, koji su tamo bili nepoznati na
početku te decenije.
Nikako se od čitalaca koji nisu bili dovoljno stari i pokretni da vide kako se istorija
kreće na ovaj način od 1950. godine, ne moţe očekivati da ponove ova iskustva, iako je od
šezdesetih godina kada su mladi zapadnjaci otkrili da je putovanje u Treći svet i izvodljivo i
pomodno, sve što je bilo potrebno za osmatranje globalnog preobraţaja bilo je otvoriti oba
oka. U svakom slučaju, istoričari ne mogu da ostanu zadovoljni sa predstavama i
anegdotama, koliko god one bile značajne. Oni mora da određuju i da računaju.
Najdramatičnija i dalekoseţnija društvena promena druge polovine ovog veka, i to
ona koja nas je zauvek razdvojila od sveta prošlosti, je smrt seljaštva. Jer od neoli- ta je većina
ljudskih bića ţivela od zemlje i stoke ili su kao ribari ubirali plodove mora. Uz izuzetak
Britanije, seljaci i zemljoradnici su i dalje bili masovni deo zaposlenog stanovništva čak i u
industrijalizoVanim zemljama sve do dvadesetog veka. U toj meri da je u studentskim
danima ovog pisca, tridesetih godina, odbijanje seljaka da iščeznu
 222 ZLATNO DOBA
još uvek opšte korišćeno kao argument protiv predviđanja Karla Marksa da će iščeznuti. Na
kraju krajeva, postojala je samo još jedna industrijska zemlja uz Britaniju, u kojoj su
poljoprivreda i ribarstvo zapošljavali manje od 20 odsto stanovnika, to je bila Belgija. Ĉak i u
Nemačkoj i SAD, najvećim industrijskim privredama, gde je poljoprivredno stanovništvo
zaista stalno opadalo, još uvek je grubo rečeno predstavljalo oko četvrtine stanovnika; i
Francuskoj, Švedskoj i Austriji ono je bilo još uvek između 35 i 40 odsto stanovnika. Što se tiče
zaostalih poljoprivrednih zemalja - recimo, u Evropi Bugarske ili Rumunije - nešto oko četiri
na svakih pet stanovnika je radilo na zemlji.
Pa ipak promislimo o tome šta se desilo u trećoj četvrtini ovog veka. Moţda suviše ne
iznenađuje to da je do početka osamdesetih godina manje od tri na svakih 100 Britanaca ili
Belgijanaca bilo u poljoprivredi, tako da je za prosečnog Britanca bilo daleko verovatnije da u
svakodnevnom ţivotu sretne nekog ko se jednom bavio zemljoradnjom u Indiji ili
Bangladešu nego nekog koji se bavio zemljoradnjom u Ujedinjenom Kraljevstvu.
Zemljoradničko stanovništvo SAD je opalo do istog procenta, ali je, obzirom na njegovo
dugoročno oštro opadanje, ovo manje zaprepašćivalo nego činjenica da je ovaj majušan deo
radne snage bio u poloţaju da preplavi SAD i svet nebrojenim količinama hrane. Ono što je
malo ko očekivao četrdesetih godina bilo je da do početka osamdesetih godina nijedna zemlja
zapadno od granica „Gvozdene zavese“ nije imala više od 10 odsto stanovništva zaposlenog
u zemljoradnji, osim Irske Republike (koja je bila samo nešto iznad ovog procenta), i
iberijskih drţava. Ali sama činjenica da je u Španiji i Portugaliji broj ljudi u poljoprivredi, koji
su činili tek nešto manje od polovine stanovništva 1950. godine, trideset godina kasnije
smanjen na 14,5 odsto u jednoj i 17,6 odsto u drugoj zemlji, govori sama za sebe. Špansko
seljaštvo se prepolovilo za dvadeset godina posle 1950. godine, portugalsko za dvadeset
godina posle 1960. godine (ILO, 1990, tabela 2A; FAO, 1989).
Ovi brojevi su spektakularni. U Japanu na primer, broj zemljoradnika je smanjen sa
52,4 odsto naroda 1947. godine, na 9 odsto 1985. godine, tj. između vremena kada se mladi
vojnik vratio iz borbi Drugog svetskog rata i vremena kada se u svojoj kasnijoj civilnoj karijeri
penzionisao. U Finskoj - da uzmemo jednu stvarnu ţivotnu priču poznatu autoru - devojka
koje je rođena kao seljačka kćer i koja je u prvom braku postala seljačka radna ţena, mogla je
pre nego što je stigla daleko u srednje godine, da se preobrazi u kosmopolitsku intelektualnu
i političku figuru. Ali onda, 1940. godine, kada je njen otac umro u zimskom ratu protiv
Rusije, ostavljajući ţenu i decu na porodičnom imanju, 57 odsto Finaca bili su zemljoradnici i
šumari. Do vremena kada je ona imala četrdeset i pet godina, u ovim zanimanjima je bilo
manje od 10 odsto Finaca. Šta je prirodnije u takvim okolnostima od toga da Finci započnu
kao zemljoradnici, a završe u veoma različitim prilikama?
Pa ipak ako se Marksovo predviđanje da će industrijalizacija eliminisati seljaštvo
konačno očito obistinilo u zemljama nagle industrijalizacije, stvarno neobičan razvojni proces
je opadanje zemljoradničkog stanovništva u zemljama čiji su očigledni nedostatak ovakvog
razvoja Ujedinjene nacije pokušavale da prikriju mnoštvom eufemizama za reči „zaostale" i
„siromašne". Baš u onom trenutku u kome su nadobudni mladi levičari navodili strategiju
Mao Ce Tunga za trijumf revolucije putem mobilizacije bezbrojnih ruralnih miliona protiv
opkoljenih urbanih uporišta status kvoa, ovi milioni su sami napuštali sela i kretali u
gradove. U Latinskoj Americi se procenat seljaka prepolovio za dvadeset godina u Kolumbiji
(1951-1971), Meksiku (1960-1980) i skoro - u Brazilu (1960-1980). On je opao za dve trećine, ili
gotovo
 SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 223
dve trećine, u Dominikanskoj Republici (1960-1981), Venecueli (1961-1981) i Jamaj-) ki
(1953-1981). Sve su ovo bile zemlje - osim Venecuele - u kojima su na kraju Drut- gog
svetskog rata seljaci činili polovinu, ili apsolutnu većinu zaposlenog stanovništva. Ali već
sedamdesetih godina, u Latinskoj Americi - izvan centralnoameričkog pojasa i Haitija -
nije bilo ni jedne zemlje u kojoj seljaci nisu bili manjina. Slična situacija je bila u zemljama
zapadnog islama. Alţir je utanjio broj svojih zemljoradnika od 75 na 20 odsto svog
stanovništva; Tunis sa 68 na 23 procenta za tek nešto više od 30 godina; Maroko je, manje
dramatično, izgubio svoju seljačku većinu za deset godina (1971-1982). Sirija i Irak, još
uvek su imali oko pola naroda na zemlji sredinom pedesetih godina. U toku dvadesetak
godina prva je prepolovila taj broj, a druga smanjila na manje od trećine. Iranski seljaci su
pali sa 55 procenata sredinom pedesetih godina, na 29 procenta sredinom osamdesetih
godina.
U međuvremenu su naravno seljaci agrarne Evrope prestali da obrađuju zemlju.
Do osamdesetih godina čak ni drevna uporišta seljačke poljoprivrede na istoku i jugo-
istoku kontinenta nisu imala više od oko trećine svoje radne snage u zemljoradnji
(Rumunija, Poljska, Jugoslavija, Grčka), a neke su imale znatno manje, posebno Bugarska
(16,5 odsto 1985. godine). Jedino snaţno seljačko uporište u Evropi i susedstvui na
Srednjem istoku - je ostala Turska, gde je seljaštvo opadalo, ali sredinom osamdesetih
godina još uvek ostalo apsolutna većina.
U samo tri regiona planete i dalje su u suštini dominirala njihova sela i polja:
supsaharska Afrika, juţna i kontinentalna jugoistočna Azija i Kina. Samo u ovimregi-
onima je još uvek bilo moguće pronaći zemlje koje je smanjenje uzgajivača očito mimo-
išlo - gde su oni koji su gajili useve i čuvali ţivotinje tokom burnih decenija i dalje
zadrţali postojani udeo u stanovništvu - preko 90 odsto u Nepalu, oko 70 odsto u Liberiji,
oko 60 odsto u Gani, pa čak - što je činjenica koja pomalo iznenađuje - oko 70 odsto u
Indiji tokom svih dvadeset i pet godina nezavisnosti, a jedva nešto manje (66,4 odsto)
1981. godine. Doduše ovi regioni seljačke dominacije još uvek su na kraju našeg perioda
predstavljali polovinu ljudske vrste. Međutim, čak su se i oni lomili po ivicama pod
pritiskom ekonomskog razvoja. Solidni seljački blok u Indiji bio je okruţen zemljama čije
je zemljoradničko stanovništvo vidljivo opadalo sasvim brzo: Pakistanom, Bangladešom i
Šri Lankom, gde su seljaci odavno prestali da budu većina; isto kao i u Maleziji,
Filipinima i Indoneziji do osamdesetih godina, i naravno, u novim industrijskim
drţavama istočne Azije, Tajvanu i Juţnoj Koreji, koje su ne tako davne 1961. godine imale
preko 60 odsto svog naroda na poljima. Osim toga prevlast seljaštva u nekoliko juţnih
zemalja Afrike bila je bantustanska iluzija. Zemljoradnja, koju su najviše sprovodile ţene,
bila je ona vidljiva strana ekonomije koja je zapravo zavisila uglavnom od doznaka
muških pečalbara u gradovima i rudnicima belaca na jugu.
Ĉudna stvar u vezi sa ovim masovnim i tihim egzodusom sa sela po velikom
delu svetske kopnene mase, a još i više po ostrvima sveta, 18 je da je do toga samo deli-
mično došlo usled poljoprivrednog napretka, bar u bivšim seoskim oblastima. Kao što
smo videli (poglavlje 9), razvijene industrijske zemlje su se, uz jedan ili dva izuzetka,
takođe preobrazile u velike proizvođače poljoprivrednih proizvoda za svetsko trţište, a to
su učinile dok su smanjivale svoje pravo zemljoradničko stanovništvo, do sve manjeg, a
ponekad apsurno majušnog procenta svog naroda. To je bilo očito postignuto

18 Oko tri četvrtine površine kopna na planeti, izostavljajući nenaseljeni Antarktik.

224 ZLATNO DOBA
neobičnim skokom kapitalno-intenzivne produktivnosti po pojedinom zemljoradniku.
Najneposrednije vidljiv aspekt te produktivnosti bila je ogromna količina mašinerije koju je
farmer u bogatim i razvijenim zemljama sada imao na svom raspolaganju a koja je bila
ostvarenje velikih snova o obilju postignutom pomoću mehanizovane poljoprivrede koji su
nadahnjivali sve one traktoriste simbolično golih grudi sa propagandnih fotosa mlade
sovjetske republike, a koje je sovjetska privreda tako potpuno omanu- la da oţivotvori. Manje
vidljiva, ali jednako značajna, bila su sve impresivnija dostignuća poljoprivredne hernije,
selektivnog uzgoja i biotehnologije. U tim uslovima, zemljoradnji jednostavno više nije bilo
potrebno toliko ruku, bez kojih u pretehnolo- škim danima, ţetva ne bi mogla da se prikupi,
niti je odista bio potreban veliki broj stalno zaposlenih farmerskih porodica i njihovih stalnih
slugu. A tamo gde su bili potrebni, moderan saobraćaj je učinio da nije bilo nuţno drţati ih u
zemlji. Tako su sedamdesetih godina ovčari u Pertšajru (Škotska) našli da im je isplativije da
uvezu stručnjaka za striţu sa Novog Zelanda, u vreme (kratke) lokalne sezon striţe, koja se
naravno nije poklapala sa onom na juţnoj hemisferi.
U siromašnijim delovima sveta poljoprivredna revolucija nije bila odsutna, iako je
bila neravnomernija. Zaista da nije bilo irigacije i inputa nauke posredstvom takozvane
„zelene revolucije",19 ma kako bi posledice jednog i drugog na dugu stazu mogle biti
kontraverzne, veliki delovi juţne i jugoistočne Azije ne bi bili u stanju da nahrane
stanovništvo koje se ubrzano mnoţilo. Pa ipak, u celini gledano, zemlje Trećeg sveta, i delovi
(bivšeg ili još uvek socijalističkog) Drugog sveta, više nisu hranili sami sebe, a kamoli da su
proizvodili značajne viškove hrane za izvoz što bi se moglo očekivati od agrarnih zemalja. U
najboljem slučaju njih su ohrabrivali da se usredsrede na specija- lizovane izvozne useve za
trţište razvijenog sveta, dok su njihovi seljaci, kada nisu kupovali viškove hrane izvezene sa
Severa po dampingovanim cenama, nastavili da kopaju i oru na svoj stari, radno-intenzivni
način. Nije bilo valjanog razloga zašto bi napustili poljoprivredu kojoj je bio potreban njihov
rad, osim moţda što je eksplozija stanovništva mogla da izazove oskudicu zemlje. Ali regioni
iz kojih su se seljaci odli- vali često su bili, kao u Latinskoj Americi, sasvim retko naseljeni i
teţili su tome da imaju otvorene granice, na koje se mali broj seljaka naseljavao, pruţajući
političku bazu za lokalne gerilske pokrete. Nasuprot tome, azijski regioni na kojima se
seljaštvo najbolje očuvalo bili su verovatno najgušće naseljena zona na svetu sa gustinom
stanovništva po kvadratnoj milji koja se kretala od 250 do 2000 (prošek za Latinsku Ameriku
je bio 41,5).
Tamo gde se selo praznilo, gradovi su se punili. Svet druge polovine dvadesetog
veka postao je urbanizovaniji nego ikada pre. Do sredine osamdesetih godina 42 procenta
svetskog stanovništva je bilo urbano, a da nije bilo teţine ogromnih ruralnih populacija Kine i
Indije, koje su sačinjavale tri četvrtine azijskog seljaštva, urbano stanovništvo bi bilo većinsko
(Population, 1984, str. 214). Pa čak i u središnjim ruralnim područjima, ljudi su se pomerali iz
sela u grad, i to posebno u veliki grad. Između 1960. i 1980. godine urbano stanovništvo
Kenije se udvostručilo, mada je 1980. godine dostiglo tek 14,2 odsto stanovništva; ali od
svakih deset građana šest je ţivelo u Najrobiju, dok je dvadeset godina ranije takvih bilo
samo četiri na deset. U Aziji su multimilionski gradovi nicali kao pečurke, uglavnom
prestonice. Seul, Teheran, Kara-

19 Sistematsko uvođenje novih, visokorođnih useva uzgajenih metodima specifično prilagođenim

određenim delovima Trećeg sveta. Uglavnom posle šezdesetih godina.

 SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 225
či, Dţakarta, Manila, Nju Delhi, Bangkok, svi su oni imali otprilike između 5 i 8,5 miliona
stanovnika 1980. godine, a očekivalo se da imaju između 10 i 13,5 miliona 2000. godine.
Nijedan od njih (sem Dţakarte) nije imao više od oko jedan i po milion stanovnika 1950.
godine (World resources, 1986). I stvarno, daleko najdţinovskije urbane aglomeracije na kraju
osamdesetih godina su se mogle naći u Trećem svetu: Kairo, Meksiko Siti, Sao Paulo i Sangaj,
čiji se broj stanovnika računao sa osam cifa- ra. Jer su se paradoksalno, iako je razvijeni svet i
dalje bio daleko urbanizovaniji nego siromašni svet (izuzev delova Latinske Amerike i
islamske zone), njegovi sopstveni dţinovski gradovi raspadali. Oni su svoj vrhunac dosegli u
ranom dvadesetom veku, pre nego što je beg u predgrađa i satelitske zajednice izvan gradova
dobio ubrzanje, a stari gradski centri postajali prazne školjke uveče, kada su radnici, prodavci
i tragači za zabavom odlazili kućama. Dok se Meksiko Siti skoro upetostručio za trideset
godina posle 1950, Njujork, London i Pariz su polako tonuli na donje ivice velike lige grado-
va, ili iz nje ispadali.
Pa ipak su se na čudan način, i stari i novi svetovi uzajamno pribliţili. Tipičan „veliki
grad“ razvijenog sveta postao je područje povezanih urbanih naselja, uglavnom fokusiranih
na neku centralnu oblast ili oblasti biznisa ili administracije koja se iz vazduha raspoznaje kao
neka vrsta planinskog lanca visokih zgrada i obla- kodera, osim tamo (kao u Parizu) gde
ovakve zgrade nisu bile dozvoljene.20 Njihova međusobna povezanost, ili moţda slom
privatnog motornog saobraćaja pod pritiskom masovnog posedovanja automobila, pokazana
je od šezdesetih godina novom revolucijom u javnom transportu. Nikada se, od prve
izgradnje gradskog tramvaja i podzemnog ţelezničkog sistema krajem devetnaestog veka,
nije gradilo tako mnogo metro sistema i sistema brzog prigradskog prevoza na tako mnogo
mesta: od Beča do San Franciska, od Seula do Meksika. U isto vreme širila se decentralizacija,
kako je većina satelitskih zajednica ili prigradskih kompleksa razvila svoje sopstvene servise
za trgovinu i dokolicu, posebno u vidu (prvo u Americi uvedenih) periferijskih „trţnih
centara".
S druge strane, grad u Trećem svetu, mada je takođe povezan (obično zasta- relim i
neadekvatnim) javnim saobraćajem i hiljadama pokvarenih privatnih autobusa i „kolektivnih
taksija" nije mogao da bude drugačiji nego rasut i nestruktui- ran, ako ni zbog čega drugog
ono zbog toga što nije bilo načina da aglomeracije do deset i do dvadeset miliona ljudi ne
budu takve, posebno ako su mnoga naselja od kojih su se sastojale započela svoj ţivot kao
naselja straćara, koje su po svoj prilici osnivali naseljenici po nekorišćenim otvorenim
prostorima. Stanovnici ovakvih gradova su morali da troše nekoliko sati dnevno putujući na
posao i s posla (jer je redovni posao dragocen), a mogli su da budu voljni da isto tako dugo
idu na hodočašće na mesta javnog rituala kao što je Marakana stadion u Rio de Zaneiru (dve
stotine hiljade mesta), gde su karioke oboţavale fudbalska boţanstva, ali su u stvari,
konurbacije i u Starom i u Novom svetu bile sve više zbirke nominalno - ili, u slučaju Zapada
često i formalno - autonomnih zajednica, mada su na bogatom Zapadu, bar na svojim
obodima, sadrţavale mnogo više zelenih površina nego na siroma-

20 Ovakvi visoki centri, prirodna posledica visokih cena zemljišta u takvim okruzima, bili su

krajnje neobični pre 1950. godine. Njujork je bio praktično jedinstven. Postali su uobičajeni od šezdesetih
godina, kada su čak i razvučeni, decentralizovani gradovi kao Los Anđeles, zadobili po ovakav ,,dauntaun“.
 226 ZLATNO DOBA
šnom i prenaseljenom Istoku i Jugu. Dok su po stanovima i naseljima straćara ljudi ţiveli u
simbiozi sa pacovima i bubama, čudnovatu ničiju zemlju koja je okruţivala ono što je ostalo
od „unutrašnjih gradova“ razvijenog sveta, kolonizovali su pripadnici divlje faune: lasice,
lisice i rakuni.

II
Skoro isto tako dramatičan kao opadanje i pad seljaštva, a mnogo opštiji, bio je uspon
zanimanja za koja se zahtevalo srednje i visoko obrazovanje. Praktično su sve vlade teţile
opštem osnovnom obrazovanju, tj. osnovnoj pismenosti, toliko da su do osamdesetih godina
samo one najpoštenije ili najbespomoćnije drţave priznavale da imaju polovinu nepismenog
stanovništva, a samo je deset njih - sve osim Avganistana su bile u Africi - bilo spremno da
prizna kako samo 20 odsto njihovih stanovnika mogu da čitaju i pišu. A pismenost je
napravila upečatljiv napredak, posebno u revolucionarnim zemljama pod komunističkom
vlašću, čija su dostignuća u ovom pogledu odista bila najimpresivnija, čak i kada su tvrdnje
da je nepismenost „likvidirana" unutar neverovatno kratkog vremenskog razdoblja, bile
pomalo optimističke. Pa ipak, bilo da je masovna opismenjenost bila opšta, ili ne, potraţnja
za mestima u srednjem a posebno u višem obrazovanju se uvećavala po neuobičajenoj stopi.
A isto tako i broj ljudi koji se podvrgavao, ili je ranije bio podvrgnut tom obrazovanju.
Ova eksplozija brojeva bila je naročito dramatična u univerzitetskom obrazovanju, do
tada tako neuobičajenom, da je bilo demografski zanemarljivo, osim u SAD. Pre Drugog
svetskog rata čak ni Nemačka, Francuska i Britanija, tri među najvećim, najrazvijenijim i
najobrazovanijim zemljama sa ukupnim stanovništvom od 150 miliona nisu imale više od
150 000 studenata, ili deseti deo procenta njihovog zdruţenog stanovništva. Već krajem
osamdesetih godina studenti su se mogli brojati u milionima u Francuskoj, Saveznoj
Republici Nemačkoj, Italiji, Španiji, i SSSR-u (da navedemo samo evropske zemlje), a da i ne
pominjemo Brazil, Indiju, Meksiko, Filipine i naravno, SAD, koje su bile pionir masovnog
univerzitetskog obrazovanja. Do ovog vremena su u obrazovno ambicioznim zemljama
studenti činili i do 2,5 odsto ukupnog stanovništva - ljudi, ţena i dece - pa čak u izuzetnim
slučajevima, i preko 3 odsto. Nije bilo neobično da 20 odsto pripadnika starosne grupe od
dvadeset do dvadeset i četiri godine bude uključeno u formalno obrazovanje. Ĉak su i u
akademski najkonzervativnijim zemljama - Britaniji i Švajcarskoj - studenti porasli na 1,5
odsto stanovnika. Osim toga neke od relativno najvećih koncentracija studenata su se mogle
naći u zemljama koje su bile daleko od toga da budu razvijene: Ekvadoru (3,2 odsto),
Filipinima (2,7 odsto) ili Peruu (2 odsto).
Sve ovo nije bilo samo novo, već i savim iznenadno. „Ĉinjenica koja najviše upada u
oči iz studije o latinoameričkim univerzitetskim studentima šezdesetih godina je da ih je bilo
tako malo“ (Liebman, Walker, Glazer, 1972, str. 35), pisali su američki naučnici tokom ove
decenije, ubeđeni da je to odjek u osnovi elitističkog evropskog modela visokog obrazovanja
juţno od Rio Grandea. I to uprkos činjenici da je broj studenata tamo rastao za oko 8 odsto
godišnje. U stvari, nije pre 1960-ih godina posta
lo nesporno da su studenti i društveno i politički postali vaţnija snaga nego ikada pre, jer je
1968. godine pobuna studentskog radikalizma širom sveta govorila glasnije od statistika. Ali
je isto tako postalo nemoguće predvideti statistike. Između 1960. i 1980. godine, da se
zadrţimo na dobro obrazovanoj Evropi, se u tipičnoj evropskoj zemlji
 SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 227
utrostručio, ili učetvorostručio, osim onde gde se umnoţio četiri, ili pet puta, kao u SR
Nemačkoj, Irskoj i Grčkoj; pet do sedam puta, kao na Islandu, u Švedskoj i Italiji; a sedam do
devet puta kao u Španiji i Norveškoj (Burloiu, Unesco, 1983, str. 62-63). Na prvi pogled deluje
čudno da je u celini navala na univerzitete bila manje izraţena u socijalističkim zemljama,
uprkos njihovom ponosu na masovno obrazovanje, mada je slučaj Maove Kine zastranjivanje.
Veliki Kormilar je praktično ukinuo svo više obrazovanje za vreme kulturne revolucije (1966-
1976). Kako su se povećavale nevolje socijalističkog sistema u sedamdesetim i osamdesetim
godinama, one su dalje zaostajale za Zapadom. Mađarska i Ĉehoslovačka su imale faktički
manji procenat svog stanovništva u višem obrazovanju nego sve druge evropske drţave.
Da li to izgleda baš tako čudno na drugi pogled? Moţda ne. Do neobičnog rasta višeg
obrazovanja, koji je do ranih sedamdesetih godina proizveo bar sedam zemalja sa više od 100
000 nastavnika na univerzitetskom nivou, došlo je zbog potrošačkog pritiska, za koji
socijalistički sistemi nisu bili podešeni da odgovore. Planerima i vladama je bilo očigledno da
moderna privreda iziskuje daleko više administratora, nastavnika i tehničkih stručnjaka nego
u prošlosti, koji su morali negde da se obučavaju - a univerziteti ili slične institucije višeg
obrazovanja su, prema drevnoj tradiciji, funkcionisali uglavnom kao škole za obuku drţavnih
sluţbenika i specijalizovanih profesija. Ali iako je to, kao i opšta demokratska predrasuda,
opravdavala značajno širenje visokog obrazovanja, razmera studentske eksplozije je daleko
prevazilazila ono što je racionalno planiranje moglo da predvidi.
U stvari, tamo gde su porodice imale izbor i mogućnost, upućivale su svoju decu na
visoko obrazovanje, jer je to bio daleko najbolji način da im donese bolji prihod, ali iznad
svega, viši socijalni status. Od latinoameričkih studenata koje su inter- vjuisali američki
ispitivači sredinom šezdesetih godina po raznim zemljama, između 79 i 95 odsto je bilo
ubeđeno da će ih studiranje dovesti u višu društvenu klasu u roku od deset godina. Samo je
21 do 38 odsto studenata osećalo da će im studiranje doneti mnogo viši ekonomski status
nego što je onaj njihovih porodica (Liebman, Walker, Glazer, 1972). Naravno, studiranje bi im
u stvari skoro sigurno donelo veći prihod nego onima nediplomiranima, a u zemljama sa
slabim obrazovanjem, gde je diploma garantovala mesto u drţavnom aparatu, a stoga i moć,
uticaj i mogućnost za finansijsko iznuđivanje, bi mogla biti ključ za pravo bogatstvo. Naravno
većina studenata je dolazila iz porodica koje su bile bolje stojeće od drugih - kako bi inače
mladi ljudi u radnom dobu mogli sebi da priušte da plaćaju za nekoliko godina studija? - ali
ne nuţno iz bogatih porodica. Ĉesto su ţrtve koje su njihovi roditelji činili bile stvarne. Kaţe
se kako je korejsko obrazovno čudo počivalo na kosturima krava koje su sitni zemljoradnici
prodavali da bi svojoj deci prokrčili put u počastvovane i privilegovane redove učenjaka.
(Tokom osam godina - od 1975. do 1983. - udeo korejskih studenta je porastao od 0,8 do skoro
3 odsto stanovnika.) Niko ko ima iskustvo da bude prvi u svojoj porodici koji redovno
studira neće imati teškoća da razume motivaciju za ovo. Veliki svetski bum omogućio je
bezbrojnim skromnim porodicama - sluţbenicima, nameštenicima, trgovcima i sitnim
poslovnim ljudima, seljacima, a na Zapadu čak i prosperitetnim kvalifikovanim radnicima -
da priušte redovno studiranje svojoj deci. Zapadna drţava društvene brige počevši od
dotacija Sjedinjenih Drţava posle 1945. godine za demobilisane studente, pruţala je znatnu
pomoć studentima na ovaj ili onaj način, mada je većina studenata još uvek očekivala izrazito
skroman ţivot. U demokratskim i egalitarnim zemljama, često je prihvatano nešto kao pravo
maturanata da
 228 ZLATNO DOBA
idu na više nivoe, do te mere da je u Francuskoj selektivno upisivanje na drţavne univerzitete
1991. godine još uvek smatrano kao ustavno nemoguće. (Takvo pravo nije postojalo u
socijalističkim zemljama.) Dok su mladi ljudi nagrtali na univerzitete, vlade su - jer su izvan
SAD, Japana i par drugih zemalja, univerziteti preovlađujuće bili pre drţavne nego privatne
institucije - umnoţavale nove ustanove da ih preuzmu, posebno sedamdesetih godina, kada
se broj svetskih univerziteta više nego udvostručio.211 naravno, odskora nezavisne bivše
kolonije koje su se umnoţile tokom šezdesetih godina su insistirale na sopstvenim
visokoobrazovnim institucijama kao na simbolu nezavisnosti, kao što su insistirali na zastavi,
vazdušnoj liniji ili armiji.
Ove mase mladih muškaraca i ţena i njihovih nastavnika, koje su se brojale u
milionima ili bar u stotinama hiljada u svim zemljama sem u onim najmanjim ili onim
izuzetno zaostalim, sve više su se koncentrisale u velike i često izolovane kampuse ili
„univerzitetske gradove11, bile su novi činilac i u politici i u kulturi. Bile su transnacionalne,
prenosile su i saopštavale ideje i iskustva preko granica sa lakoćom i brzinom, a verovatno su
bile opuštenije od svojih vlada u rukovanju komunikacijskom tehnologijom. Kako su
šezdesete godine otkrile, studenti ne samo što su bili politički radikalni i eksplozivni, već i
jedinstveno efikasni u izraţavanju svog političkog i društvenog nezadovoljstva u
unutrašnjim, pa čak i međunarodnim političkim okvirima. U diktatorskim zemljama oni su
bili jedina grupa građana koja je bila u stanju za kolektivnu političku akciju, a daleko je od
toga da ne bude značajno to, da dok su druge latinoameričke studentske populacije bujale, u
Pinočeovom Ĉileu posle 1973. godine je činjeno da broj studenata opadne. A u zlatnim
godinama posle 1945. postojao je jedan jedini trenutak koji odgovara svetskom simultanom
potresu o kome su revolucionari sanjali posle 1917. godine, to je sigurno bila 1968, kada su se
studenti bunili od SAD i Meksika na Zapadu do socijalističke Poljske, Ĉehoslovačke i
Jugoslavije, uglavnom podstaknuti neuobičajenim izbijanjem bune u maju 1968. godine u
Parizu, epicentru studentskog ustanka kontinentalnih razmera. To je bilo daleko od revoluci-
je, mada znatno više od ,,psihodrame“ ili „uličnog teatra“ kako su ga stariji posma- trači koji
nisu imali naklonosti za ovaj pokret, poput Rejmona Arona omalovaţavali. Na kraju krajeva,
1968. godina je okončala eru De Gola u Francuskoj, eru demokratskih predsednika u SAD,
nadu za liberalni komunizam u komunističkoj centralnoj Evropi i (tihim propratnim efektima
masakra studenata u Tlatelolku (Tlatelolco) označila je početak nove ere u meksičkoj politici.
Razlog zašto 1968. godina (sa svojim produţecima u 1969. i 1970. godinu) nije bila
revolucija, i nikada nije izgledala kao da bi trebala ili mogla da to bude, bio je taj da studenti,
kako god brojni i mobilizovani, nisu mogli da sami izvedu revoluciju. Njihova politička
delotvornost počivala je u njihovoj sposobnosti da deluju kao signali i detonatori za veće, ali
teţe zapaljive grupe. Od šezdesetih godina,_studenti su ponekad uspevali da to učine.
Izazvali su ogroman talas štrajkova u Francuskoj i Italiji 1968-1969. godine, ali, posle dvadeset
godina poboljšanja bez paralela za one koji su radili za platu u privredama pune
zaposlenosti, revolucija je bila poslednja stvar na umu proleterskih masa. Sve do osamdesetih
godina, a i tada u nedemokratskim zemljama tako mnogo različitim kao što su Kina, Juţna
Koreja i Ĉehoslovačka, studentske pobune nisu izgledale kao da ostvaruju svoj potencijal za
detoniranje revolucije, ili bar tako da prisile vlade da prema njima postupaju kao prema
ozbiljnoj opasnosti za pore-

21 Opet je tu socijalistički svet bio pod manjim pritiskom.

 SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 229
dak, masakrirajući ih naveliko, kao na Tjenamen trgu u Pekingu. Posle neuspeha velikih
snova iz 1968. godine, neki radikalni studenti su odista pokušali da naprave revoluciju bez
ičije pomoći, terorizmom malih grupa, ali, i pored toga što su ovakvi pokreti dobili veliki
publicitet (postiţući tako bar jedan od svojih velikih ciljeva), retko su imali bilo kakav ozbiljan
politički uticaj. Tamo gde je pretilo da ga dobiju, bili su prilično brzo ugušivani kada su se
vlasti jednom odlučile da deluju: sedamdesetih godina neprimerenom brutalnošću i
sistematskom torturom u „prljavim ratovima" u Juţnoj Americi, podmićivanjem i zakulisnim
pregovorima u Italiji. Jedini među ovim inicijatorima koji su preţiveli u poslednjoj deceniji
veka bili su baskijski nacionalistički teroristi ETA u teoriji komunistička seljačka gerila
Sendero Luminoso u Peruu, jedan neţeljeni dar osoblja i studenata Univerziteta u Ajakuču
(Ayacucho) svojim zemljacima.
Međutim, to nama postavlja jedno pomalo zbunjujuće pitanje: zašto su se pokreti ove
nove socijalne grupe studenata, jedini među novim ili starim socijalnim akterima zlatne ere,
opredelili za radikalizam Levice? Jer (ako ostavimo po strani pobunjenike protiv
komunističkih reţima) čak su i nacionalistički studentski pokreti teţili da pokače crvene
značke Marksa, Lenjina ili Maoa po svojim barjacima sve do osamdesetih godina.
Na neki način to nas neminovno vodi daleko iza socijalne stratifikacije, pošto je nova
studentska masa, po definiciji, bila i jedna starosna grupa omladine, tj. privremena stanica u
ljudskom prolazu kroz ţivot, a obuhvatala je i nesrazmerno veliki udeo ţena, koji je sve više
rastao, koje su se kolebale između nestalnosti svoga uzrasta i stalnosti svoga pola. Kasnije
ćemo razmotriti razvoj osobenih kultura mladih koje su povezivale studente sa drugima iz
njihove generacije, i novu ţensku samosvest, koja je takođe dosezala izvan univerziteta.
Omladinske grupe, još uvek nesmirene u ustaljenosti zrelog doba, tradicionalno su odredište
samopouzdanja, nemira i nereda, što su znali još srednjove- kovni rektori, a revolucionarne
strasti su uobičajenije u osamnaest nego u trideset i pet godina, kao što su generacije
burţoaskih roditelja govorile generacijama svojih skeptičnih sinova a (kasnije) i kćeri. U
stvari, ovo verovanje je bilo toliko uvreţeno u zapadnim kulturama da je establišment u
nekoliko zemalja - moţda većinom latinskih na obe strane Atlantika - potpuno bagatelisao
studentsku borbenost, čak i u onom stepenu oruţane gerilske borbe. Ako ništa drugo,
borbenost je bila znak ţivahne, a ne obamrle ličnosti. Za studente iz San Markosa u Limi
(Peru), pričala se šala, „sluţili su svoj revolucionarni rok“ u nekim ultramaoističkim sektama
pre nego što bi se ustalili u solidnoj nepolitičnoj profesiji srednje klase - dok se nešto kao
normalan ţivot nastavljalo u ovoj nesrećnoj zemlji (Lynch, 1990). Meksički studenti su ubrzo
naučili pod a. da drţava i partijski aparat u suštini regrutuju svoj kadar sa univerziteta, i pod
b. da što su revolucionarniji bili kao studenti, tim će im verovatno nuditi bolje poslove posle
diplomiranja. A čak je i u konvencionalnoj Francuskoj, bivši maoista iz ranih sedamdesetih
godina koji je napravio briljantnu karijeru u drţavnoj sluţbi postao prirodan.
To međutim, ne objašnjava zašto su mase mladih ljudi koji su očigledno bile na putu
da u budućnosti bolje stoje od svojih roditelja, ili u svakom slučaju bolje nego većina onih koji
ne studiraju - uz retke izuzetke bile privučene političkim radikalizmom. 22

22 Među tim retkim izuzecima zapaţamo Rusiju, gde za razliku od svih ostalih komunističkih

zemalja istočne Evropi i od Kine, studenti kao grupa niti su bili istaknuti niti uticajni u godinama sloma
komunizma. Demokratski pokret u Rusiji je opisivan kao „revolucija četrdesetogodišnja- ka“ koju je
posmatrala demoralisana i depolitizovana omladina (Riordan, 1991).
 230 ZLATNO DOBA
U stvari, većina njih verovatno nije bila sklona tome, dajući prednost sticanju diplome koja
garantuje njihovu budućnost, mada su oni bili manje primetni od manje - ali ipak brojne
grupe - onih politički aktivnih, posebno onda kada su dominirali vidljivim delom
univerzitetskog ţivota, koristeći sredstva javnog ispoljavanja u rasponu od grafitima i
posterima napunjenih zidova do mitinga, marševa i demonstracija. Ipak je i ovaj stepen
levičarske radikalizacije bio nov za razvijene zemlje, mada ne za zaostale i zavisne. Pre
Drugog svetskog rata, studenti su u centralnoj i zapadnoj Evropi i Severnoj Americi bili
većinom apolitični ili desničari.
Mogući odgovor sugeriše ogromna eksplozija broja studenata. Na kraju Drugog
svetskog rata broj francuskih studenata je iznosio manje od 100 000. Do 1960. godine on je bio
veći od 200 000, a za sledećih deset godina se utrostručio na 651 000 (Flora, str. 582; Deux Ans,
1990, str. 4). (Tokom ovih deset godina broj studenata humanističkih nauka se uvećao skoro
tri i po puta, broj studenata društvenih nauka četiri puta.) Najneposrednija i direktna
posledica bila je neizbeţna napetost između ovih masa uglavnom studenata prve generacije,
koja je sada iznenada priticala na univerzitet, i institucija koje ni fizički ni organizaciono nisu
bile pripremljene za ovakav priliv. Osim toga, kako je sve veći deo ove starosne grupe imao
priliku da studira - u Francuskoj je to bilo 4 odsto omladine 1950. godine, 15,5 odsto 1970.
godine - pohađanje univerziteta je prestalo da bude izuzetna privilegija koja je sama po sebi
nagrada, a stege koje je studiranje nametalo mladim (i većim delom siromašnim) ljudima,
više su ih vređale. Kivnost na jednu vrstu autoriteta, na onu univerzitetsku, lako se širila na
kivnost prema svakom autoritetu, pa su stoga studenti (na Zapadu) naginjali ka levici.
Uopšte ne iznenađuje što su šezdesete godine postale par excellence decenija studentskih
nemira. Posebni razlozi su ih pojačavali u ovoj ili onoj zemlji - neprijateljstvo prema
Vijetnamskom ratu u SAD (tj. prema sluţenju vojske), rasna ogorčenost u Peruu (Lynch, 1990,
str. 32-37) - ali je fenomen bio suviše opšte prirode da bi posebna ad hoc objašnjenja bila
potrebna.
Pa ipak, u jednom opštijem, manje određenom smislu, ova nova masa studenata je
stajala u, takoreći, jednom nezgodnom uglu prema ostatku društva. Za razliku od drugih
odavno utemeljenih klasa ili društvenih grupacija, nova masa studenata nije imala utvrđeno
mesto u društvu niti obrazac svojih odnosa sa društvom - jer kako bi se mogle nove
studentske armije porediti sa relativno malom predratnom grupom (četrdeset hiljada u dobro
obrazovanoj Nemačkoj 1939. godine) - a pre rata je to bila samo juniorska faza ţivota srednje
klase? Na mnogo načina samo postojanje ovih novih masa sadrţavalo je u sebi pitanja o
društvu koja su ih zbunjivala; a od pitanja do kriticizma tek je jedan korak. Kako da se uklope
u društvo? Kakva je to vrsta društva? Sama mladost studentske mase, sama širina
generacijskog jaza između ove dece posleratnog sveta i roditelja koji su se sećali i upoređivali,
učinili su da su njihova pitanja postala upornija, njihov stav kritičniji. Jer nezadovoljstvo
mladih nije zataškavala svest o tome da ţive u daleko boljim vremenima nego što su njihovi
roditelji ikad očekivali da će videti. Nova vremena su bila jedina koja su mladi ljudi i ţene
koji su išli na fakultet poznavali. Nasuprot tome, osećali su da bi stvari mogle biti drugačije i
bolje, čak iako nisu baš znali kako. Njihovi stariji, koji su navikli, ili su se bar sećali, na
vremena teškoća i nezaposlenosti, nisu očekivali masovnu radikalnu mobilizaciju u vreme
kada je zasigurno za nju u razvijenim zemljama bilo manje pobude nego ikada pre. A erupcija
studentskih nemira je eksplodirala na samom vrhuncu velikog globalnog buma, jer je bila
usmerena, ma kako maglovito i nepromišljeno, protiv nečega što su videli kao osobine ovog
 SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 231
društva, ne protiv činjenice da se staro društvo nije moglo baš dovoljno poboljšati. A,
paradoksalno, činjenica da je novi radikalizam stizao od grupa kojih se nije ticalo ekonomsko
nezadovoljstvo, je čak i one grupe koje su se obično mobilisale na ekonomskoj osnovi
podstakao na otkriće da na kraju krajeva, mogu da traţe daleko više od novog društva nego
što su ranije mogli da zamisle. Najneposredniji efekat evropske studentske pobune bio je talas
radničkih štrajkova za veće plate i bolje uslove.

III
Za razliku od sela i fakultetske populacije, industrijske radničke klase nisu iskusile
demografske zemljotrese, sve dok nisu počele da sasvim primetno opadaju osamdesetih
godina. To je iznenađenje, kada se uzme u obzir koliko je bilo govora, još od pedesetih godina
nadalje, o „postindustrijskom društvu"; kada se ima u vidu koliko su odista revolucionarni
bili tehnološki preobraţaji proizvodnje, od kojih je većina umanjila, zaobišla ili eliminisala
ljudski rad; i koliko su očigledno političke partije i pokreti koji su se bazirali na radničkoj klasi
takođe bili u krizi posle 1970. godine ili otprilike od tada. Pa ipak je rašireni utisak da stara
industrijska radnička klasa nekako izumire, bio statistički pogrešan, bar u svetskim
razmerama.
Uz veliki izuzetak SAD, gde je procenat ljudi zaposlenih u industriji počeo da opada
od 1965. godine, a vrlo očito posle 1970. godine, industrijska radnička klasa je ostajala prilično
stabilna tokom zlatnih godina čak i u starim industrijskim zemljama23, na oko jednoj trećini
zaposlenih stanovnika. U stvari je u osam od dvadeset i jedne OECD zemlje - kluba
najrazvijenijih - radnička klasa nastavila da raste između 1960. i 1980. godine. Naravno, rasla
je u nedavno industrijalizovanim delovima (nekomunističke) Evrope, a zatim je ostala
stabilna sve do 1980. godine, dok je u Japanu rasla dramatično, ostajući prilično stabilna
između 1970. i 1980. godine. U komunističkim zemljama koje su se podvrgle brzoj
industrijalizaciji, posebno u istočnoj Evropi, proleterijat se umnoţavao brţe nego ikada, u
stvari kao i u onim delovima Trećeg sveta koji su stupili u industrijalizaciju sami od sebe -
Brazil, Meksiko, Indija, Koreja i drugi. Ukratko, na kraju zlatnih godina na svetu je sigurno
bilo daleko više radnika u apsolutnim brojevima, a skoro sigurno je udeo zaposlenih u
industriji u globalnom stanovništvu bio veći nego ikada ranije. Uz vrlo malo izuzetaka kao
što su Britanija, Belgija i SAD, 1970. godine su radnici verovatno činili veći deo ukupnog broja
zaposlenih nego što su činili 1890-ih godina u svim zemljama gde su se iznenada, na bazi
proleterske svesti pojavile velike masovne socijalističke partije. Tek posle 1980. godine i u
devedesetim godinama moţemo naići na veliko smanjivanje radničke klase.
Do iluzije o radničkoj klasi koja propada, došlo je zahvaljujući promenama unutar nje
same, i promena u procesu proizvodnje, pre nego zbog demografske hemo- ragije. Stare
industrije devetnaestog i ranog dvadesetog veka su opadale, a sama njihova vidljivost u
prošlosti, kada su često simbolizovali „industriju" kao celinu, učinila je ovo opadanje posebno
dramatičnim. Rudari u ugljenokopima, koji su nekad brojali stotine hiljada, u Britaniji čak
miliona, postali su manje česti nego univerzitetski diplom- ci. Američka čelična industrija je
sada zapošljavala manje ljudi nego MekDonalds restorani. Ĉak i kada ove stare industrije nisu
nestale, pomerale su se iz starih u nove industrijske zemlje. Tekstilna industrija, industrije
konfekcije i obuće su masovno migrira-

23 Belgija, (Zapadna) Nemačka, Britanija, Francuska, Švedska, Švajcarska.

 232 ZLATNO DOBA
le. Broj ljudi zaposlenih u tekstilnoj industriji i industriji konfekcije unutar Savezne Republike
Nemačke opao je za više od polovine između 1960. i 1984. godine, a u ranim osamdesetim
godinama je nemačka tekstilna industrija na svakih sto nemačkih radnika, upošljavala
trideset i četiri radnika u inostranstvu. Još 1966. godine bilo ih je manje od trojice. Industrija
gvoţđa i čelika i brodogradnja su bukvalno nestali iz zemalja rane industrijalizacije, ali su
izbile na površinu u Brazilu i Koreji, Španiji, Poljskoj i Rumuniji. Stare industrijske oblasti
postali su „pojasi rđe“ - termin je izmišljen u SAD sedamdesetih godina - a čak su čitave
zemlje poistovećivane sa jednom ranijom fazom industrijalizacije, kakva je Velika Britanija, u
velikoj meri bile deindustrijalizovane, pretvarajući se u ţive ili umiruće muzeje iščezle
prošlosti, što su preduzetnici iskorišćavali, sa izvesnim uspehom, kao turističke atrakcije.
Kada su nestali poslednji rudnici uglja iz juţnog Velsa, u kojima je preko 130 000 ljudi
zarađivalo za ţivot na početku Drugog svetskog rata, preţiveli stariji ljudi su silazili u mrtva
okna da bi grupama turista pokazali šta su nekada radili dole u večitom mraku.
Pa čak i kada su nove industrije zamenjivale stare, to nisu bile iste industrije, često ne
na istom mestu, a po svoj verovatnoći, drugačije struktuirane. Ţargon osamdesetih godina,
koji je govorio o ,,postfordizmu“ upravo to sugeriše.32 Ogromne fabrike za masovnu
proizvodnju sagrađene oko tekuće trake, grad ili region kojim dominira jedna industrija, kao
što su Detroitom i Torinom dominirale automobilske industrije; ujedinjena lokalna radnička
klasa čvrsto spojena u segregaciji stanovanja i radnog mesta, u višeglavo jedinstvo - sve ovo
je izgledalo kao karakteristika industrijske ere. To je bila jedna nerealna slika, ali je
predstavljala više od simbolične istine. Tamo gde su u kasnom dvadesetom veku procvetale
stare industrijske strukture, kao u od nedavno industrijalizovanim zemljama Trećeg sveta ili
socijalističkim industrijskim privredama, koje su bile uhvaćene u svom (namernom)
fordističkom vremenskom zastranjivanju, sličnosti sa međuratnim zapadnim industrijskim
svetom, pa čak i sa onim od pre 1914. godine, bile su očigledne - čak i do pojave moćnih
radničkih organizacija u velikim industrijskim centrima koje su se zasnivale na velikim auto-
fabrikama (Sao Paolo) ili brodogradilištima (Gdanjsk). Upravo tako su se sindikati
Ujedinjenih automobilskih radnika u čeličanama pojavili iz velikih štrajkova 1937. godine
tamo gde je sada pojas rđe na američkom Srednjem zapadu. Nasuprot tome, iako su velike
firme za masovnu proizvodnju i njihove ogromne fabrike preţivele do devedesetih godina,
mada automa- tizovane i izmenjene, ove nove industrije bile su različite. Klasični
,,postfordistički“ industrijski regioni - na primer, Veneto, Emilija Romanja i Toskana u
severnoj i srednjoj Italiji - nisu imali velike industrijske gradove, dominantne firme, i
ogromne fabrike. Oni su bili mozaici ili mreţe preduzeća u dijapazonu od radionica po
kolibama do skromnih (ali visoko tehnoloških) fabrika, mreţe koja se širila i po gradovima i
po unutrašnjosti. Gradonačelnika Bolonje je jedna od najvećih evropskih firmi zapitala da li bi
grad Bolonja voleo da se u njega smesti jedna od glavnih fabrika ove firme? Gradonačelnik je
uljudno odbacio ovu sugestiju.25 Njegov grad i region, prosperitetni, prefi- njeni, i, uzgred
budi rečeno, komunistički, znali su kako da rukovode ekonomskom i socijalnom situacijom
nove agro-industrijske privrede: pustimo Torino i Milano da se hvataju u koštac sa
problemima industrijskih gradova svoje vrste.

32 Ovu frazu, proizašlu iz pokušaja da se promisle levičarske analize industrijskog društva,

popularisao je Alen Lipic (Lipietz), koji je termin ,,fordizam“ preuzeo od italijanskog marksističkog
mislioca Gramšija.
32 Teško da je slučajno to što su stope razvoda i ponovnog braka u Italiji, Irskoj, Španiji i

Portugaliji bile osamdesetih godina spektakularno niţe nego u ostalom delu zapadnoevropske i sever-
noameričke zone. Stopa razvoda je bila: 0,58 na 1000 stanovnika, prema prošeku od 2,5 u devet drugih
zemalja (Belgija, Francuska, Savezna Republika Nemačka, Holandija, Švedska, Švajcarska, Ujedinjeno
Kraljevstvo, Kanada i SAD). Ponovni brak je bio: (kao procenat svih brakova) 2,4 prema prošeku od 18,6
odsto u pomenutih devet zemalja.
 SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 233
Konačno su naravno - i vrlo jasno u osamdesetim godinama - radničke klase vidljivo
postale ţrtve novih tehnologija; posebno nekvalifikovani i polukvalifikovani muškarci i ţene
sa linija masovne proizvodnje, koje je automatizovana mašinerija mogla najlakše da zameni.
Ili bolje rečeno, kako su se decenije velikog globalnog buma u pedesetim i šezdesetim
godinama povlačile pred erom svetskih ekonomskih teškoća u sedamdesetim i osamdesetim
godinama, industrija se više nije širila po staroj stopi koja je povećavala broj radnika, baš u
trenutku kada je proizvodnja postajala proizvodna tehnologija uštede radne snage (videti
poglavlje 14). Ekonomske krize ranih osamdesetih su obnovile masovnu nezaposlenost prvi
put za četrdeset godina, u Evropi u svakom slučaju.
U nekim loše savetovanim zemljama ova kriza je proizvela pravi industrijski
holokaust. Britanija je u periodu 1980-1984. godine, izgubila 25 odsto svoje proizvodne
industrije. Između 1973. i kasnih osamdesetih godina, ukupan broj zaposlenih u proizvodnji
u šest starih industrijskih zemalja Evrope opao je za sedam miliona, ili za oko četvrtinu, od
kojih je pola izgubljeno od 1979. do 1983. godine. Do kasnih osamdesetih godina, kako su se
osipale radničke klase u starim industrijskim zemljama, a rasle one u novim, radna snaga
zaposlenih u proizvodnji se smanjila na oko četvrtinu svih onih zaposlenih u drţavnoj sluţbi
u svim razvijenim zapadnim regionima, osim SAD, gde je u to vreme bila prilično ispod 20
odsto (Bairoch, 1988). To je bilo daleko od starih marksističkih snova o tome da će se
razvojem industrije stanovništvo postepeno proletarizovati sve dok većina naroda ne budu
(fizički) radnici. Osim u najre- đim slučajevima, od kojih je Britanija najzapaţeniji,
industrijska radnička klasa je uvek bila manjina radno aktivnog stanovništva. Međutim, jasna
kriza radničke klase i njenih pokreta, posebno u starom industrijskom svetu, bila je očevidna
daleko pre nego što je - globalno govoreći - u pitanje došlo ozbiljno opadanje.
To je bila kriza ne klase, već njene svesti. Na kraju devetnaestog veka (videti Doba
carstva, poglavlje 5) populacija koja je zarađivala za ţivot prodajući svoj fizički rad za
nadnicu, vrlo izmešana i daleko od toga da bude homogena, naučila je da vidi sebe kao
jedinstvenu radničku klasu, i da se prema toj činjenici odnosi kao prema najvaţnijoj stvari u
vezi sa njihovom situacijom ljudskih bića u okviru društva. Ili je bar dovoljno njih došlo do
ovog zaključka da bi tokom nekoliko godina od partija i pokreta koji su im se obraćali pre
svega kao radnicima (što je naznačeno i u samim imenima partija
- Laburistička, Parti Ouvrier, itd.) napravili ogromne političke snage. Njih naravno, nije
ujedinjavalo to što su dobijali nadnice i prljali ruke pri radu. Preteţno su pripadali siro-
mašnima i ekonomski nesigurnima, jer je ono što su očekivali i dobijali od ţivota, i pored toga
što su stubovi radničkih pokreta bili daleko od nemaštine i pauperizacije, bilo skromno, i
daleko ispod onoga što je očekivala srednja klasa. I stvarno, privreda trajnih potrošnih dobara
za masovnu upotrebu ih je pre 1914. godine svugde zaobilazila, a i između ratova, osim u
Severnoj Americi i Australaziji. Jedan britanski komunistički aktivista poslat u fabrike oruţja
u Koventri za vreme rata, koji je bio onoliko borben koliko su oni bili imućni, vratio se
otvorenih usta: „Da li shvatate“, govorio je svojim londonskim prijateljima, među kojima sam
bio i ja, „da gore drugovi imaju automobile?“
Radnici su bili ujedinjeni i masovnom socijalnom segregacijom, odvojenim ţivotnim
stilovima, pa čak i odevanjem, i suţenošću ţivotnih šansi, što ih je odvajalo od socijalno
mobilnijeg, iako takođe pod teškim ekonomskim pritiskom, sloja belih okovratnika. Nije se
očekivalo od radničke dece da idu na univerzitet, i retko su išla. Od većine njih se čak nije
očekivalo da uopšte idu u školu posle minimalnog uzrasta
234 ZLATNO DOBA
za prestanak školovanja (obično četrnaest godina). U predratnoj Holandiji 4 odsto onih koji
su imali između devet i devetnaest godina je išlo u srednje škole posle četrnaeste godine, a u
demokratskim zemljama Švedskoj i Danskoj taj procenat je bio još manji. Radnici su ţiveli
različito od drugih, imali drugačija očekivanja od ţivota, i na različitim mestima. Kako je
jedan od njihovih prvih (u Britaniji) univerzitetski obrazovanih sinova rekao pedesetih
godina, kada je ova segregacija još uvek bila prilično očigledna: „Ovi ljudi su imali
prepoznatljiv stil stanovanja... obično su iznajmljivali svoje kuće, nisu ih posedovali
(Hoggart, 1958, str. 8).26
Ujedinjavao ih je konačno, centralni element njihovog ţivota, kolektivitet: dominacija
„Mi“ nad ,,Ja“. Ono što je radničkim pokretima davalo njihovu prvobitnu snagu bilo je
opravdano uverenje da ljudi kao što su oni ne mogu poboljšati svoju sudbinu individualnom
akcijom, već jedino kolektivnom akcijom, prvenstveno kroz organizacije, bilo prilikom
uzajamne pomoći, bilo prilikom štrajkovanja ili glasanja. S druge strane, broj i posebna
situacija ljudi koji su fizički zarađivali svoje nadnice doveli su im kolektivnu akciju na
dohvat ruke. Tamo gde su radnici videli puteve za bekstvo iz njihove klase, kao u SAD,
njihova klasna svest, iako daleko od toga da bude odsutna, nije bila toliko vaţna za
definisanje karakteristika njihovog identiteta. Ali ,,Mi“ je dominiralo nad ,,Ja“ ne samo iz
instrumentalnih razloga, već zbog toga - uz veliki i često tragičan izuzetak udatih radničkih
ţena, zarobljenih u svoja četiri zida - što je ţivot radničke klase morao velikim delom da
bude javan, jer je privatni prostor bio tako neodgovarajući. A čak su i domaćice sudelovale u
javnom ţivotu pijace, ulice, i parka u susedstvu. Deca su morala da se igraju na ulici ili u
parkovima. Mladi su morali da plešu i da se udvaraju izvan kuće. Muškarci su se
socijalizovali u „krčmama". Sve do radija, koji je između dva svetska rata preobrazio ţivot
ţena radničke klase vezanih za kuću - a i tada samo u nekoliko povlašćenih zemalja - svi
oblici zabave osim privatnih proslava morali su da budu javni, a u siromašnijim zemljama je
čak i televizija, u svojim prvim godinama bila nešto što se gledalo na javnom mestu. Od
fudbalske utakmice do političkog mitinga ili prazničnog izleta, ţivot je bio nešto što se, u
najprijatnije svrhe, doţivljavalo u masi.
U većini aspekata ova svesna kohezivnost radničke klase je dostigla svoj vrhunac, u
starijim razvijenim zemljama, na kraju Drugog svetskog rata. Tokom zlatnih decenija skoro
svi njeni elementi su bili podriveni. Kombinacija buma stoleća, pune zaposlenosti i društva
prave masovne potrošnje potpuno je preobrazila ţivote ljudi iz radničke klase, a nastavljala
je da ih menja. Po standardima svojih roditelja, a i stvarno, ako su bili dovoljno stari, i prema
njihovim uspomenama, više nisu bili siromašni. Ţivote koji su bili nemerljivo imućniji nego
što je ijedan ne-Amerikanac ili ne-Austra- lijanac ikada očekivao, privatizovali su i novac i
tehnologija i logika trţišta: televizija je odlaţenje na utakmice učinila izlišnim, isto onako kao
što su televizija i video učinile nepotrebnim odlaţenje u bioskop, ili kao što su telefoni
ukinuli potrebu da se ogovara sa prijateljima na trgu ili na pijaci. Sindikalisti ili članovi
partije koji su nekad dolazili na mitinge po preduzećima ili na javne političke skupove, koji
su između ostalog bili i oblici razonode i zabave, sada su mogli da misle na privlačnije načine
da utroše vreme, sem ukoliko nisu bili abnormalno borbeni. (S druge strane kontakt licem u
lice

26 Up. takođe: „Premoć industrije, sa njenom oštrom podelom između radnika i uprave, teţila je

tome da podstakne različite klase da ţive odvojeno, tako da su određeni delovi grada postajali rezervati, ili
geta.“ (Allen, 1968, str. 32-33).
 SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 235
je prestao da bude efikasan oblik izborne kampanje, iako se nastavljao po tradiciji i da bi
osokolio sve više netipične partijske aktiviste.) Blagostanje i privatizacija su razbili ono što su
siromaštvo i kolektivizam na javnom mestu pre toga sjedinjavali.
To nije značilo da su radnici postali neprepoznatljivi kao takvi, iako je, kao što ćemo
videti, čudno da je nova nezavisna kultura mladih od kasnih pedesetih nadalje svoju modu i
u oblačenju i u muzici preuzela od radničke omladine. Pre će biti da su sada neke vrste obilja
bile na dohvatu većine, i da je razlika između vlasnika folksva- genove bube i mercedesa
daleko manja nego ona između vlasnika bilo kakvog auta, i onog koji nema auto, posebno
ako su skuplja kola (teorijski) bila dostupna na meseč- ne rate. Radnici, naročito u poslednjim
godinama mladosti, pre nego što izdaci za porodicu i kuću zagospodare budţetom, sada su
mogli da budu potrošači luksuznih dobara, na šta je industrijalizacija mode i kozmetike od
šezdesetih godina nadalje, trenutno odgovorila. Između gornjeg i donjeg kraja
visokotehnološkog trţišta luksuznih dobara koje se sada razvijalo - na primer između
najskupljih Hazelblad kamera i najjeftinijih Olimpik i Nikon kamera - postojala je samo
razlika u stepenu. U svakom slučaju, počev od televizije, zabave koje su do tada jedino
milioneri imali na svom raspolaganju za lične usluge sada su bile u najskromnijim dnevnim
sobama. Ukratko, puna zaposlenost i potrošačko društvo usmereno na pravo masovno
trţište, postavili su veći deo radničke klase u starim razvijenim zemljama, bar tokom jednog
dela njihovog ţivota, prilično iznad praga ispod koga su nekad njihovi roditelji, ili oni sami,
ţiveli: gde je prihod prvenstveno trošen na osnovne potrepštine.
Osim toga, nekoliko značajnih procesa je raširilo pukotine između različitih delova
radničke klase, mada to nije postalo očigledno sve do kraja pune zaposlenosti, tokom
ekonomske krize sedamdesetih i osamdesetih godina, i dok nije došlo do pritiska
neoliberalizma na politiku društvene brige i ,,korporativističke“ sisteme industrijskih odnosa
koji su pruţali stvarni zaklon slabijim delovima radništva. Jer se gornji deo radničke klase -
oni koji su bili obučeni i koji su nadgledali proizvodnju - lakše prilagodio eri modeme
visokotehnološke proizvodnje,27 a njihov poloţaj je bio takav da su zapravo mogli da imaju
koristi od slobodnog trţišta, čak i kada su njihova manje povlašćena braća gubila tlo pod
nogama. Tako su u Britaniji gospođe Tačer, koja je doduše ekstreman slučaj, kako se
demontirala drţavna i sindikalna zaštita, radnici iz donje petine zapravo pogoršali svoj
poloţaj u poređenju sa ostalim radnicima, u odnosu na stanje od pre jednog veka. A dok su
gornjih 10 odsto radnika, sa bruto zaradom tri puta većom od onih iz donje desetine, čestitali
sebi na poboljšanju, sve je verovatnije da su kudili to što su, kao obveznici lokalnog i
drţavnog poreza, dotirali one koji će osamdesetih godina biti nazvani zloslutnim nazivom
,,potklasa“, koji su ţiveli od socijalne pomoći, bez koje bi ovi prvi mogli, tako su se nadali,
osim u krajnjoj nuţdi. Stara viktorijanska podela između „doličnih" i „nedoličnih" siromaha
je oţivela, moţda u ogorčenijem obliku, jer je u slavnim danima globalnog buma, kada se
činilo da se puna zaposlenost pobrinula za većinu materijalnih potreba radnika, iznosi
socijalne pomoći podignuti do dareţljivog stepena, za koji je u novim danima masovne potra-
ţnje te pomoći, izgledalo da omogućava armiji „nedoličnih" da od socijalne pomoći ţivi
daleko bolje nego stari viktorijanski „talog". I daleko bolje nego što su po mišljenju poreskih
obveznika, imali pravo.

27 Tako su u SAD „majstori i predradnici" opali sa 16 na 13 odsto ukupno zaposlenog stanovništva

od 1950. do 1990. godine, dok su „radnici" opali sa 31 na 18 odsto u istom tom periodu.
 236 ZLATNO DOBA
Tako su se moţda prvi put stručni i uvaţeni radnici našli u situaciji da podrţavaju
političku desnicu,28 još više zbog toga što su tradicionalne radničke i socijalističke
organizacije prirodno ostale odane redistribuciji i društvenoj brizi, posebno dok je rastao broj
onih kojima je društvena zaštita bila potrebna. Uspeh vlade Margaret Tačer u Britaniji u
suštini je zavisio od secesije kvalifikovanih radnika od laburista. Desegre- gacija, ili bolje
rečeno, promena u segregaciji, pospešila je drobljenje radničkog bloka. Tako su se
kvalifikovani i oni koji su se mogli kretati uvis iselili iz radničkih delova grada - posebno
kada su se industrije preselile na periferiju i u unutrašnjost, ostavljajući stare kompaktne
radničke četvrti, ili „crvene pojaseve“ da budu getoizirani, ili dţentrifikovani (da se u njih
usele bogatiji, prim. prev.) dok novi satelitski gradovi ili industrije u polju nisu stvorili
koncentraciju jedne klase u istim srazmerama. U getima, projekti socijalnih stanova, nekada
rađenih za temeljno jezgro radničke klase, koja je odista imala prirodnu predrasudu prema
onima kadrim da redovno plaćaju stanarinu, sada su se pretvorili u naselja marginalaca,
socijalno problematičnih i zavisnih od socijalne pomoći.
U isto vreme masovna migracija je donela jedan problem koji je dotada bio ograničen,
bar od kraja Habzburškog carstva, samo na SAD i u manjoj meri na Francusku: etničku i
rasnu podelu radničke klase, sa posledicom sukoba unutar nje. Problem nije leţao toliko u
etničkoj raznolikosti, čak iako je imigracija ljudi drugačije boje koţe (kao što su
Severnoafrikanci u Francuskoj) verovatno mogla tako da se razvrsta, razotkrila latentni
rasizam čak i u onim zemljama za koje se smatralo da su na njega imune, kakve su Italija i
Švedska. Slabljenje tradicionalnih socijalističkih pokreta je to olakšalo, pošto su oni bili
vatreni protivnici ovakve diskriminacije, pa su tako suzbijali izraţenije anti- socijalno
ispoljavanje rasističkih osećanja među svojim glasačima. Međutim ostavljajući čisti rasizam
na stranu, tradicionalna - čak i u devetnaestom veku - radnička migracija retko je dovodila do
toga da direktna konkurencija između različitih etničkih grupa podeli radničku klasu, pošto
je svaka posebna grupa migranata teţila tome da pronađe sopstvenu nišu ili niše u privredi,
koju je onda kolonizovala pa čak i monopolisala. Jevrejski imigranti su u većini zapadnih
zemalja masovno stupali u industriju odeće, ali ne recimo, u industriju motora. Da navedemo
jedan specijalni slučaj, osoblje indijskih restorana u Londonu i u Njujorku, a nesumnjivo i
svugde gde je ovaj oblik azijske kulturne ekspanzije stigao izvan indijskog potkontinenta, čak
je i u devedesetim godinama prvenstveno regrutovano iz jednog određenog okruga
Bangladeša (Sajhlet) (Sylhet). Ili su se druge imigrantske grupe koncentrisale u određenu
oblast ili fabriku, ili radionicu, ili na određenu fazu u okviru iste industrije, ostavljajući
ostatak drugima. Na ovakvom „segmentiranom trţištu rada“ (da upotrebimo ţargonski
izraz), lakše je bilo razviti i odrţati solidarnost između različitih etničkih grupa radnika,
pošto ove grupe nisu konku- risale jedna drugoj, a varijacije u njihovim uslovima ţivota i
rada nisu mogle - ili su retko mogle - da se pripišu sebičnom interesu drugih grupa radnika.29
Zbog mnoštva razloga, među kojima je i činjenica da je imigracija u poslerat- noj
zapadnoj Evropi bila uglavnom odgovor pod pokroviteljstvom drţave na nestašicu

28 „Socijalizmu redistribucije, drţavi društvene brige... zadat je teţak udarac ekonomskom krizom

sedamdesetih godina. Vaţni delovi srednje klase kao i delovi bolje plaćenih radnika, raskinuli su svoje
veze sa alternativama demokratskog socijalizma i pozajmili svoje glasove da bi stvorili nove većine za
konzervativne vlade“ (Programma 2000, 1990).
29 Severna Irska, u kojoj su katolici sistematski potiskivani iz kvalifikovanih industrijskih

zanimanja, koja su sve više postajala protestantski monopol, je izuzetak.

 SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 237
radne snage, novi imigranti su stupali na isto trţište rada kao i domaći radnici, i sa istim
pravima, osim kada su od njih bili zvanično odvojeni kao klasa privremenih, a stoga i
inferiornih „gostujućih radnika14. U oba slučaja, stvarala se napetost. Ljudi i ţene sa formalno
inferiornim pravima teško da su videli jednakost svojih interesa sa interesima ljudi koji su
uţivali superioran status. I obratno, francuski i britanski radnici, čak i kada im nije smetalo da
rade rame uz rame sa Marokancima, Karibljanima, Portugalcima ili Turcima, nikako nisu bili
tako spremni da vide strance unapređene među njima samima, posebno one koji su smatrani
kolektivno inferiornim u odnosu na domaće. Uz to, i iz sličnih razloga, postojale su tenzije
između različitih grupa imigranata, čak i kada su svi bili ogorčeni na to kako je domaće
stanovništvo postupalo sa strancima.
Ukratko, dok su u periodu kada su klasične radničke partije i pokreti osnivani, svi
delovi radničke klase (ukoliko nisu bili podeljeni nepremostivim nacionalnim ili ver- skim
barijerama) mogli sa razlogom pretpostavljati da će iste politike, strategije i institucionalne
promene koristiti svakom, ovo više nije automatski bio slučaj. U isto vreme i promene u
proizvodnji, pojava „dvotrećinskog društva44 (videti naredno poglavlje) i promenljiva, sve
nejasnija granica između onoga što je bio „manuelni44 i onoga što je bio „nemanuelni44 rad,
rastvorio je i pomutio nekada jasne obrise „proletarijata 44.

IV
Jedna velika promena koja je uticala na radničku klasu, kao i na sve druge delove
razvijenih društava, bila je upadljivo veća uloga ţena; a posebno - što je novi i revolucionarni
fenomen - udatih ţena. Promena je zaista bila dramatična. Udate ţene koje su ţivele sa svojim
muţevima i radile za platu sačinjavale su manje od 14 odsto ţenskog stanovništva SAD 1940.
godine. U 1980. godini, sačinjavale su preko polovine: ovaj procenat se otprilike udvostručio
između 1950. i 1970. godine. To da ţene stupaju na trţište rada u sve većem broju, naravno,
nije bilo ništa novo. Od kraja devetnaestog veka nadalje, kancelarijski rad, trgovine i izvesne
vrste usluga, na primer telefonske centrale ili negovateljske profesije, bili su snaţno
feminizovani, a ova tercijarna zanimanja su se širila i uvećavala (relativno a konačno i
apsolutno) na račun onih primarnih i sekundarnih. U stvari taj porast tercijarnog sektora je
jedna od najupadljivijih tendencija dvadesetog veka. Teţe je napraviti uopštavanja o ţenama
u proizvodnim industrijama. U starim industrijskim zemljama, radno-intenzivne industrije u
kojima su ţene bile tipično koncentrisane, kao što su industrija tekstila i konfekcije, bile su u
opadanju; ali su isto tako, u područjima i zemljama novog pojasa rđe, opadale i teška i
mašinska industrija sa svojim preteţno muškim, da ne kaţemo mačo sastavom - rudarstvo,
industrija gvoţđa i čelika, brodogradnja, proizvodnja automobila i kamiona. S druge strane, u
novorazvijenim zemljama, a i u enklavama industrijskog razvoja u Trećem svetu, cvetale su
radno intenzivne industrije ţeljne ţenske radne snage (koja je tradicionalno bila slabije
plaćena i manje buntovna od muškaraca). Stoga je udeo ţena u lokalnoj radnoj snazi rastao,
mada je slučaj Mauricijusa gde je skočio sa oko 20 odsto ranih sedamdesetih na preko 60
odsto sredinom osamdesetih godina, prilično ekstreman. Da li će udeo ţena u razvijenim
zemljama rasti (ali manje nego usluţni sektor) ili ostati stabilan, zavisilo je od okolnosti u
određenoj drţavi. U praksi razlika između ţena u proizvodnji i u tercijarnom sektoru nije bila
značajna, pošto je glavnina njih u oba sektora bila u podređenom poloţaju, a nekoliko
feminiziranih usluţnih zanimanja, posebno u drţavnim i socijalnim sluţbama, bilo je snaţno
sindikalizovano.
238 ZLATNO DOBA
Ţene su takođe, u upečatljivo većem broju, ulazile u visoko obrazovanje, koje je sada
bilo najočiglednija kapija za (bolje) struke. Neposredno posle Drugog svetskog rata činile su
između 15 i 30 odsto svih studenata u većini razvijenih zemalja, osim Finske - svetionika
ţenske emancipacije - gde su već činile 43 odsto. Još 1960. godine nigde u Evropi i Severnoj
Americi nisu dostigle polovinu studenata, mada je Bugarska - još jedna, a manje razglašena
profeministička zemlja - skoro dostigla ovaj broj. (Socijalističke zemlje u celini su brţe
podstakle studiranje ţena - DDR je prestigla Saveznu Republiku - ali su inače njihovi
feministički dometi neravnomerni.) Međutim, 1980. godine polovina ili više od polovine svih
studenata u SAD, Kanadi i šest socijalističkih zemalja, predvođenih DDR i Bugarskom, su
bile ţene, a do tada su samo u četiri evropske zemlje ţene činile manje od 40 odsto sudenata
(Grčka, Švajcarska, Turska i Ujedinjeno Kraljevstvo). Rečju, studiranje je sada bilo isto onako
obično među devojkama kao i među momcima.
Masovan ulazak udatih ţena - tj. većinom majki - na trţište rada i upečatljiva
ekspanzija visokog obrazovanja činili su pozadinu, bar u tipičnim razvijenim zapadnim
zemljama, za impresivno oţivljavanje feminističkog pokreta počev od šezdesetih godina.
Ţenski pokreti se zaista ne mogu objasniti bez ovih razvojnih procesa. Nakon što su ţene u
tolikim delovima Evrope i Severne Amerike postigle svoj veliki cilj prava glasa i jednakih
građanskih prava posle Prvog svetskog rata i ruske revolucije (Doba carstva, poglavlje 8),
feministički pokreti su se pomerili sa dnevnog svetla u senku, čak i tamo gde ih nije uništio
trijumf fašističkih i reakcionarnih reţima. Ostali su u senci, uprkos pobedi antifašizma i (u
istočnoj Evropi i delovima istočne Azije) revoluciji, koje su proširile prava zadobijena nakon
1917. godine na većinu zemalja gde ih još nisu uţivale, u zapadnoj Evropi najočiglednije
davanjem prava glasa ţenama Francuske i Italije, a odista i u svim odnedavno
komunističkim zemljama, u skoro svim bivšim kolonijama i (tokom prvih deset posleratnih
godina) u Latinskoj Americi. Zaista, tamo gde su uopšte odrţavani izbori, ţene su svuda po
svetu zadobile pravo glasa do šezdesetih godina veka, osim u nekim islamskim drţavama i,
što je prilično čudno, u Švaj- carskoj.
Ipak ove promene niti su bile postignute feminističkim pritiskom, niti su imale bilo
kakve značajne posledice na stanje ţena; čak i u onim relativno malobrojnim zemljama u
kojima je glasanje imalo političkog efekta. Međutim od šezdesetih godina, počinjući u SAD i
brzo se šireći po bogatim zapadnim zemljama i izvan njih do elita obrazovanih ţena u
zavisnom svetu - ali u početku ne i po središtu socijalističkog sveta - nailazimo na upečatljivo
oţivljavanje feminizma. Iako su ovi pokreti u suštini pripadali miljeu obrazovane srednje
klase, po svoj prilici su se u sedamdesetim, a posebno u osamdesetim godinama politički i
ideološki manje određeni oblici ţenske svesti raširili među masama pripadnica ovog pola (čiji
ideolozi insistiraju na tome da bi ţene trebalo nazivati ,,rodom“ a ne ,,polom“ (na engleskom
,,gender“ umesto ,,sex“, prim. prev.) daleko iza bilo čega što je postigao prvi talas feminizma.
Sada su ţene kao grupa stvarno postale velika politička snaga, što nisu bile ranije. Prvi, a
moţda i najupečatljiviji primer ove nove ţenske svesti bio je revolt tradicionalno vernih ţena
u rimokatoličkim zemljama protiv nepopularnih doktrina Crkve, što se posebno pokazalo u
italijanskom referendumu u prilog razvodu (1974) i liberalnijim zakonima o pobačaju (1981);
a kasnije u izboru advokatice Meri Robinson za predsednika poboţne Irske, što je bilo veoma
povezano sa liberalizacijom katoličkog moralnog kodeksa (1990). Do početka devedesetih
godina ispitivanja javnog mnjenja su zabeleţila upadljivo razi-
 SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 239
laţenje političkih stavova između polova u velikom broju zemalja. Nije čudo što su političari
počeli da se udvaraju ovoj novoj ţenskoj svesti, posebno na Levici gde je opadanje klasične
radničke svesti lišilo partije dela njihovih starih birača.
Međutim, sama raširenost nove svesti o ţenskosti i njenom interesu čini da
jednostavna objašnjenja u smislu promenjene uloge ţena u privredi nisu odgovarajuća. U
svakom slučaju, ono što se promenilo u ovoj socijalnoj revoluciji nije bila samo priroda
aktivnosti samih ţena u društvu, već i uloga koje su ţene igrale, ili za koje se konvencionalno
očekivalo da bi trebalo da ih igraju, a posebno pretpostavke o javnoj ulozi ţena i njihovoj
društvenoj istaknutosti. Jer iako se od velikih promena, kakva je masovni ulazak udatih ţena
na trţište radne snage moglo očekivati da će proizvesti propratne ili naknadne promene, to
nije bilo nuţno - o čemu svedoči SSSR (nakon što su početne revolucionarno-utopijske teţnje
iz dvadesetih godina napuštene) gde su se udate ţene u većini našle pod dvostrukim
bremenom starih duţnosti u kući i nove duţnosti zarađivanja plate, bez ikakve promene u
odnosima između polova ili u javnoj ili privatnoj sferi. U svakom slučaju razlozi zbog kojih
su se ţene uopšte, a posebno udate ţene obrele na radnom mestu, nisu bili u nuţnoj vezi sa
njihovim pogledima na društveni poloţaj i prava ţena. Do zapošljavanja ţena je moglo doći
zbog siromaštva, zbog toga što su poslodavci više voleli ţensku od muške radne snage jer je
jeftinija i pokornija, ili prosto zbog sve većeg broja - posebno u zavisnom svetu - porodica sa
ţenom na čelu. Masovna migracija muških radnika, kao što je ona iz unutrašnjosti u gradove
Juţne Afrike, iz delova Afrike i Azije u drţave Persijskog zaliva, neminovno je ostavila ţene
da vode porodičnu ekonomiju kod kuće. Niti treba da zaboravimo grozno i seksualno
diskriminativno ubijanje tokom velikih ratova, koje je u Rusiji posle 1945. godine ostavilo pet
ţena na svaka tri muškarca.
Uprkos svemu tome, nesporni su znakovi značajnih, čak revolucionarnih, promena u
očekivanjima koja su ţene imale o svom i očekivanjima koje je svet imao
o mestu ţena u društvu. Novo istaknuto mesto nekih ţena u politici bilo je očevidno, mada se
to nikako ne moţe uzeti kao neposredni pokazatelj opšteg poloţaja ţena u dotičnim
zemljama. Na kraju krajeva, procenat ţena u izabranim parlamentima mačo Latinske
Amerike (11 odsto) osamdesetih godina je bio znatno viši nego u ekvivalentnim skupštinama
Severne Amerike, za koju se moţe dokazati da je bila „emancipova- nija“. I opet, značajan
udeo ţena, koje su sada prvi put vodile drţave i vlade u zavisnom svetu, činile su to pomoću
porodičnog nasleđa: Indira Gandi (Indija, 1966-1974), Benazir Buto (Pakistan, 1988-1990;
1994) i Aung San Suu Kji (Kyi), koja bi bila rukovodilac Burme da nije vojnog veta, nasledile
su vlast kao ćerke; Sirimavo Bandarana- ike (Šri Lanka 1960-1965; 1970-1977), Korazon
Akvino (Filipini, 1986-1992) i Izabel Peron (Argentina, 1974-1976) kao udovice. Ovo samo po
sebi nije bilo revolucionarnije nego što je mnogo ranije za presto Habzburga ili Britanskog
carstva bilo nasleđe Marije Terezije ili Viktorije. U stvari, kontrast između ţenskih vladara
takvih zemalja kao što su Indija, Pakistan i Filipini, i izuzetno pritisnut i potlačen poloţaj
ţena u ovim delovima sveta podvlači ovu netipičnost.
Pa ipak, pre Drugog svetskog rata, to da bilo koja ţena nasledi vodstvo bilo kakve
republike u bilo kojim okolnostima, bilo bi smatrano nezamislivim. Posle 1945. godine to je
ostalo politički moguće - Sirimavo Bandaranaike u Šri Lanki je postala prvi ţenski premijer
na svetu 1960. godine - a do 1990. godine su ţene bile na čelu vlada u šesnaest drţava
(World‟s Women, str. 32). U devedesetim godinama je ţena koja se uspela na vrh kao
profesionalni političar bila prihvaćeni, mada neuobičajeni
 240 ZLATNO DOBA
deo pejzaţa: kao premijer u Izraelu (1969); Islandu (1980); Norveškoj (1981); naročito u
Velikoj Britaniji (1979); u Litvaniji (1990); i Francuskoj (1991); u formi Doi, kao prihvaćeni
lider glavne (socijalističke) opozicione partije, u Japanu, koji je bio daleko od toga da bude
feministički (1986). Politički svet se odista brzo menjao, čak i pored toga što je javno
priznavanje ţena (makar kao grupe za politički pritisak) obično poprimalo oblik, čak i u
mnogim od najnaprednijih zemalja, simbolične ili ukrasne zastupljenost! u drţavnim telima.
Međutim, nema mnogo smisla u tome da se prave globalna uopštavanja o ulozi ţena
u javnoj sferi, i o odgovarajućim društvenim teţnjama ţenskih političkih pokreta. Zavisni
svet, svet u razvoju i socijalistički ili ekssocijalistički svet samo su marginalno uporedivi. U
Trećem svetu, kao u carističkoj Rusiji, velika masa slabo obrazovanih ţena i onih iz niţih
klasa ostale su izvan javne sfere, u modernom „zapadnjač- kom“ smislu, mada su neke od
ovih zemalja razvijale, a neke su već imale, malobrojni sloj izuzetno emancipovanih i
„naprednih" ţena, uglavnom supruga, ćerki i ostalih ţenskih srodnika iz etabliranih domaćih
gornjih klasa i burţoazije, koji je bio analogan odgovarajućem sloju ţenske inteligencije i
ţenskih aktivista carističke Rusije. Ovakav sloj je postojao u Indijskom carstvu čak i u
kolonijalna vremena, a izgleda da se pojavio i u nekoliko manje rigidnih islamskih zemalja -
posebno u Egiptu, Iranu, Libanu i Magrebu - sve dok porast muslimanskog
fundamentalizma nije opet gurnuo ţenu u mrak. Za ove emancipovane manjine postojao je
društveni prostor na gornjim nivoima društva njihovih zemalja, gde su mogle da deluju i da
se osećaju kao kod kuće po mnogo čemu na isti način kao što su to mogli (ili njihovi pandani)
u Evropi i Sever- noj Americi mada su verovatno sporije napuštale polne konvencije i
tradicionalne porodične obaveze svoje kulture nego zapadnjačke ţene, ili bar one
nekatoličke.30 U ovom pogledu, emancipovane ţene u ,,pozapadnjačenim“ zavisnim
zemljama bile su u daleko povoljnijem poloţaju od njihovih sestara na recimo,
nesocijalističkom Dalekom istoku, gde je snaga tradicionalnih uloga i konvencija kojima su
čak i elitne ţene morale da se pokoravaju, bila ogromna i zagušljiva. Obrazovane Japanke ili
Korejanke koje su se obretale po nekoliko godina na emancipovanom Zapadu često su bile
ustravlje- ne od povratka svojoj vlastitoj situaciji, i jednom sve do sada marginalno
nagriţenom osećanju ţenske potčinjenosti.
Situacija u socijalističkom svetu je bila paradoksalna. Praktično, sve ţene u istočnoj
Evropi su bile zaposlena radna snaga - ili su bar zaposleni obuhvatali isto onoliko ţena,
koliko i muškaraca (90 odsto), što je daleko veći udeo nego bilo gde drugde. Komunizam kao
ideologija je bio strasno opredeljen za jednakost i oslobađanje ţena, što je u svakom slučaju
uključivalo i erotsko oslobađanje, uprkos Lenjinovoj sopstvenoj nesklonosti prema leţernom
seksualnom promiskuitetu.33 (Međutim, i Lenjin i Krupskaja su bili među onim retkim
revolucionarima koji su davali posebnu prednost podeli kućnih

33 Tako je pravo na abortus, koje je bilo zabranjeno nemačkim Građanskim zakonikom, bilo

vaţno pitanje za agitaciju Komunističke partije Nemačke, što je razlog zašto je DDR imala daleko
liberalniji Zakon o abortusu od Savezne Republike Nemačke (pod uticajem demohrišćana), komplikujući
tako pravne probleme nemačkog ujedinjenja 1990. godine.
 SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 241
poslova između polova.) Osim toga, revolucionarni pokret od narodnjaka do marksista,
primao je ţene, posebno intelektualke, sa posebnom toplinom, i pruţao im je izuzetno polje
rada, što je bilo očito još 1970-ih godina, kada su bile nesrazmerno zastupljene u nekim od
levičarskih terorističkih pokreta. Pa ipak, uz prilično retke izuzetke (Roza Luksemburg, Rut
Fišer, Ana Pauker, La Pasionarija, Federika Montseni) one nisu bile istaknute u prvim
političkim redovima svojih partija, ili u stvari uopšte nisu bile istaknute,32 a u novim
drţavama kojima su rukovodili komunisti, bile su još manje vidljive. U stvari, ţene na
vodećim političkim funkcijama su praktično nestale. Kao što smo videli, jedna ili dve zemlje,
posebno Bugarska i Nemačka Demokratska Republika, jasno su dale njihovim ţenama
neuobičajeno dobre šanse za isticanje u društvu, kao u visokom obrazovanju, pa ipak, u celini
se društveni poloţaj ţena u komunističkim zemljama nije posebno razlikovao od onog u
razvijenim kapitalističkim zemljama, a tamo gde se razlikovao, to nije nuţno donosilo
prednosti. Kada su ţene nagrnule u zanimanja koja su im se otvorila, kao u SSSR-u, gde je
medicinski poziv postao u velikoj meri feminizo- van, posledica je bila da je taj poziv izgubio
status i prihod. Suprotno zapadnim feministkinjama, većina udatih sovjetskih ţena, koje su se
odavno navikle da ceo ţivot rade na radnom mestu, sanjalo je o luksuzu ostajanja kod kuće i
rada samo jednog posla.
U stvari, prvobitni revolucionarni san o preobraţaju odnosa između polova i
promeni institucija i navika koje su otelovljavale staru mušku dominaciju, svugde je potonuo
u pesak, čak i tamo gde je - kao u prvim godinama Sovjetskog Saveza, ali ne i u novim
evropskim komunističkim reţimima posle 1944. godine - ozbiljno sprovo- đen. U zaostalim
zemljama, a većina komunističkih reţima je uspostavljena u takvim zemljama, ostvarivanje
tog sna je blokirano pasivnom nesaradnjom tradicionalnog stanovništva, koje je insistiralo na
tome da je u praksi, šta god je zakon govorio, ţena smatrana kao nešto niţe od muškarca.
Herojski napori ţenske emancipacije nisu naravno, bili uzaludni. Dati ţenama jednaka
zakonska i politička prava, insistirati na njihovom pristupu obrazovanju, muškim poslovima i
odgovornostima, čak i skinuti im veo i dopustiti im da slobodno idu u javnost, to nisu male
promene, što moţe da potvrdi svako ko s tim Uporedi neugodan poloţaj ţena u zemljama
gde vlada verski fundamentalizam, ili tamo gde je on iznova nametnut. Još nešto, čak i u
onim komunističkim zemljama gde je stvarnost ţena zaostajala za teorijom, čak i u
vremenima kada su reţimi nametali faktičku moralnu kontrarevoluciju, pokušavajući da
ponovo uspostave porodicu i ţenu kao rodilju (kao u SSSR-u tridesetih godina), ogromna
sloboda ličnog izbora koji im je bio dostupan pod novim sistemom, uključujući slobodu
seksualnog izbora, bila je neuporedivo veća nego što je mogla da bude pre novog reţima.
Prava ograničenja slobode nisu bila toliko zakonska ili običajna koliko materijalna, kao što je
bilo sa nestašicom sredstava za kontrolu rađanja, koja je planska ekonomija, kao i ostale
ginekološke potrepštine, vrlo slabo nabavljala.
Ipak, kakva god da su dostignuća i neuspesi socijalističkog sveta, on nije stvorio
posebne feminističke pokrete, a zaista je teško i mogao da to uradi, obzirom na praktičnu
nemogućnost bilo kakve političke inicijative koju nije sponzorisala drţava ili partija pre
sredine osamdesetih godina. Međutim, nije verovatno da bi pre toga pitanja koja su
obuzimala feminističke pokrete na Zapadu našla mnogo odjeka u komunističkim zemljama.

32 U Komunističkoj partiji Nemačke (KPD), od šezdeset i tri člana i kandidata za Centralni komitet

bilo je šest ţena. Od 504 vodeća člana partije 1924-1929. godine, samo 7 odsto su bile ţene.
 242 ZLATNO DOBA
U početku su se ova pitanja na Zapadu, a posebno u SAD, koje su bile pionir ove
obnove feminizma, uglavnom ticala problema koji su se odnosili na ţene srednje klase, ili su
bila u obliku koji se ticao tih ţena. To je prilično jasno ako pogledamo na zanimanja u SAD u
kojima je feministički pritisak postigao svoje glavne prodore i koja po pretpostavci,
odraţavaju koncentraciju feminističkih napora. Do 1981. godine, ţene ne samo da su
praktički eliminisale muškarce iz kancelarijskih zanimanja, koja su većinom bila zaista
potčinjena, ali poštovana, već su sačinjavale skoro 50 odsto trgovaca nekretninama i brokera i
skoro 40 odsto bankarskih sluţbenika i finansijskih rukovodilaca, a uspostavili su i vaţno,
mada još uvek neodgovarajuće prisustvo u intelektualnim profesijama, mada su u
tradicionalnom medicinskom i pravničkom pozivu još uvek bili ograničeni na skromne
prethodnice. Ali iako su sada 35 odsto predavača na koledţima i univerzitetima, preko
četvrtine kompjuterskih specijalista, i 22 odsto onih u prirodnim naukama, bile ţene, muški
monopol na fizički rad, kvalifikovan, ili nekvali- fikovan, ostao je praktično nenačet: samo je
2,7 odsto kamiondţija, 1,6 odsto električara i 0,6 odsto automehaničara bilo ţensko. Njihov
otpor prilivu ţena sigurno nije bio slabiji nego kod doktora i advokata, koji su ustupili mesto
za 14 odsto ţena; ali nije nerazumno pretpostavljati da je pritisak za osvajanje ovih bastiona
muškosti bio manji.
Ĉak i letimično čitanje američkih pionira novog feminizma iz šezdesetih godina
sugeriše izrazito klasno gledanje na probleme ţena (Friedan, 1963; Degler, 1987). One su bile
snaţno usredsređene na pitanje „Kako ţena moţe da uklopi karijeru ili posao sa udajom i
porodicom", koje je bilo centralno samo za one koji imaju ovaj izbor, koji ne postoji za većinu
ţena na svetu, a ni za sve siromašne ţene. One su bile, potpuno opravdano, zaokupljene
jednakošću između muškaraca i ţena, što je koncept koji je postao glavno oruđe za legalno i
institucionalno napredovanje zapadnih ţena, od kada je reče ,,pol“ ubačena u američki Zakon
o građanskim pravima iz 1964. godine čija je prvobitna namera bila samo da zabrani rasnu
diskriminaciju. Ali „jednakost" ili bolje rečeno, „jednaki tretman" i „jednake šanse"
pretpostavljaju da nema značajnih razlika između muškaraca i ţena, socijalnih ili drugih, a
većini ţena na svetu, posebno onim siromašnim, činilo se očiglednim da je delom do njihove
socijalne inferiornosti došlo zbog razlike u polovima i da moţda to iziskuje pomoć specifičnu
za njihov pol - na primer posebnu brigu za porodiljstvo i materinstvo ili posebnu zaštitu
protiv napada fizički jačeg i agresivnijeg pola. Američki feminizam je bio spor u tome da se
usmeri na ovakve vitalne interese ţena iz radničke klase kao što je porodiljsko odsustvo.
Kasnija faza feminizma je zaista naučila da insistira na različitosti rodova, isto kao i na
njihovoj nejednakosti, čak iako upotreba liberalne ideologije apstraktnog humanizma i zakon
„jednakih prava" kao oruđe nisu bili gotovi da se usklade sa priznanjem da ţene nisu i da nije
nuţno da budu kao muškarci, i obrnuto.33

33 Tako je „afirmativna akcija" tj. pruţanje preferencijalnog tretmana nekoj grupi pri pristupu

određenim socijalnim resursima ili aktivnostima, u skladu sa jednakošću, samo pod pretpostavkom da je
privremena mera, koja će biti postepeno ukinuta kada se postigne jednaki pristup na osnovu zasluga: tj.
pod pretpostavkom da je preferencijalni tretman samo uklanjanje jednog nepravičnog hendikepa za
takmičare u istoj trci. Očigledno je to ponekad slučaj. Ali tamo gde imamo posla sa trajnim razlikama to ne
moţe biti od značaja. Čak je i na prvi pogled apsurdno, dati muškarcima prvenstvo za upis na kurseve
koloraturnog pevanja, ili insistirati na tome da je teorijski poţeljno, iz demografskih razloga, da bi 50 odsto
armijskih generala trebalo da budu ţene. S druge strane sasvim je legitimno dati svakom muškarcu sa
ţeljom i potencijalnom sposobnošću da peva Normu, i svakoj ţeni sa ţeljom i potencijalom da vodi armiju,
njihovu šansu da to rade.
 SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 243
Osim toga, pedesetih i šezdesetih godina je sam zahtev da se izvrši proboj iz domaće
sfere do radnog mesta, imao snaţan ideološki naboj među imućnim, obrazovanim udatim
ţenama srednje klase, koji nije imao za druge ţene, jer je motivacija ovog zahteva u miljeu
srednje klase retko bila ekonomska. Među siromašnim, ili onima sa škrtim kućnim
budţetima, udate ţene su izlazile iz kuće da rade posle 1945. godine, zbog toga što, grubo
rečeno, deca više nisu radila. Dečji rad je na Zapadu skoro nestao, dok je na drugoj strani
potreba da se deci pruţi obrazovanje koje bi poboljšalo njihove izglede, na duţe vreme nego
u prošlosti natovarila finansijsko breme na njihove roditelje. Ukratko, kako je rečeno, ,,u
prošlosti, deca su radila tako da su njihove majke mogle da ostanu kod kuće i da ispunjavaju
domaće i reproduktivne duţnosti. Sada kada je porodici trebalo dodatnog prihoda, majke su
radile umesto dece“ (Tilly/Scott, 1987, str. 219). Ovo bi teško bilo moguće da nije bilo manje
dece, čak iako je olakšano znatnom mehanizacijom kućnih obaveza (posebno pomoću mašine
za pranje rublja) i usponom gotove hrane. Ali za udate ţene iz srednje klase čiji su muţevi
zarađivali prihod primeren njihovom statusu, to što su izlazile iz kuće da bi radile, retko bi
bilo veliki dodatak za porodični prihod, ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što su ţene
bile toliko manje plaćene od muškaraca na poslovima koji su im bili dostupni. Moţda taj
posao nije donosio neto doprinos porodici kada se moralo dosta plaćati da bi se unajmio neko
da vodi računa o domaćinstvu i deci (u obliku čistačica, a u Evropi au pair devojaka), ne bi li
se omogućilo ţeni da zarađuje izvan kuće.
Ako je u ovim krugovima bilo podsticaja za udate ţene da idu izvan kuće, to je bio
zahtev za slobodom i autonomijom: da udata ţena bude osoba sa sopstvenim pravom a ne
privezak muţa i kuće, neko o kome svet sudi kao o individui, a ne kao pripadniku vrste
(„samo domaćica i majka"). Dohodak je tu ne zbog toga što je bio neophodan, već zbog toga
što je to nešto što je ţena mogla da troši a da ne pita prvo muţa. Naravno, kako su
domaćinstva srednje klase sa dve plate postajala uobičajenija, porodični budţeti su se sve više
izračunavali imajući u vidu dve plate. U stvari, kako je više obrazovanje za decu iz srednje
klase postalo skoro univerzalno, i kako su roditelji morali da čine finansijske doprinose za
svoju decu sve do njihovih kasnih dvadesetih godina pa čak i kasnije, zaposlenje je za udate
ţene srednje klase prestalo da bude prvenstveno deklaracija nezavisnosti i postalo je ono što
je odavno bilo za siromašne, način da se sastavi kraj sa krajem. Međutim svesno
emancipatorski element u tome nije nestao, kao što je pokazao porast „putujućih brakova".
Jer troškovi (a ne samo finansijski) braka u kome svaki supruţnik često radi na vrlo
udaljenom mestu bili su vrlo visoki, i pored toga što je revolucija u transportu i
komunikacijama od sedamdesetih godina na ovamo, u profesijama kakva je akademska
ovakve poslove načinila sve običnijim. Onde gde su nekada ţene iz srednje klase (mada ne i
deca iznad određenog uzrasta) automatski sledile muţa gde god ga je vodio novi posao, sada
je postalo skoro nezamislivo, bar u intelektualnim krugovima srednje klase, ometati ţeninu
sopstvenu karijeru, i njeno pravo da odlučuje gde će da je sprovodi. Konačno je izgledalo
kako muškarci i ţene tretiraju jedni druge kao jednake u ovom pogledu.34
Međutim, u razvijenim zemljama sveta, feminizam srednje klase, ili pokret
obrazovanih ţena ili intelektualki, proširio se u neku vrstu opšteg osećanja da je došlo

34 Iako redi, učestali su slučajevi u kojima se muţ suočava sa problemom da sledi ţenu tamo gde je

odveo novi posao. Svaki univerzitetski radnik iz devedesetih godina moţe da pomisli na neki primer iz
svoje okoline.
 244 ZLATNO DOBA
vreme za oslobođenje ţena, ili bar za ţensko samopotvrđivanje. To je bilo zbog toga što je
specifični rani feminizam srednje klase, i pored toga što ponekad nije imao značaja za
probleme ostalih zapadnih ţena, pokrenuo pitanja koja su se ticala svih: a ova pitanja su
postajala goruća kada je socijalni potres koji smo skicirali proizveo dubinsku, i na mnogo
načina iznenadnu, moralnu i kulturnu revoluciju, jedan dramatičan preobraţaj konvencija
socijalnog i individualnog ponašanja. Ţene su bile ključne za ovu kulturnu revoluciju, pošto
su njen stoţer i izraz bile promene u tradicionalnoj porodici i domaćinstvu, kojih su ţene
oduvek bile centralni element.
Tome se sada moramo okrenuti.
Poglavlje jedanaesto Kulturna revolucija

U ovom filmu, Karmen Maura glumi muškarca koji se podvrgao promeni pola i
koji je, usled jedne nesrećne afere sa njegovim/njenim ocem digao ruke od
muškaraca da bi stupio u (valjda) lezbijsku vezu sa jednom ţenom koju igra čuveni
madridski transvestit.
Filmska kritika u Village Voice, Pol Berman
(Paul Berman) (1987, str. 572)

Uspešne demonstracije nisu nuţno one koje mobilišu najveći broj ljudi, već one
koje pobude najveće interesovanje kod novinara. Preterujući samo malo, moglo bi
se reći da pedesetorica pametnih koji mogu da naprave uspešan „hepening" i da
dobiju pet minuta na televiziji, mogu da postignu isto onoliko političkog efekta kao
pola miliona demonstranata.
Pjer Burdije (Pierre Bourdieu) (1994)

I
Najbolji pristup ovoj kulturnoj revoluciji je stoga kroz porodicu i domaćinstvo, to jest preko
strukture odnosa između polova i generacija. U većini društava ovakve strukture su bile
impresivno otporne na naglu promenu, mada to ne znači da su one bile statične. Osim toga,
uprkos suprotnom prividu, njihovi obrasci su bili svetski, ili su bar u osnovi bili slični širom
ogromnih prostora, iako je na osnovu društve-no-ekonomskih i tehnoloških razloga
sugerisano da postoji velika razlika između Evro-azije (uključujući obe strane Sredozemlja)
na jednoj strani, i ostatka Afrike na drugoj (Goody, 1990, XVII). Tako je poliginija, koja je
skoro odsutna, ili je postala odsutna u Evroaziji, osim za posebno privilegovane grupe i u
arapskom svetu, cvetala u Africi, u kojoj je, kako kaţu, više od četvrtine brakova poligamno
(Goody, 1990, str. 379) Međutim, unatoč svim varijacijama, ogromna većina čovečanstva je
imala određene zajedničke karakteristike, kao što je postojanje formalnog braka koji je
privilego-van u seksualnim odnosima („preljuba11 je svugde smatrana prestupom); kao što
je nadređenost muţeva ţenama i roditelja deci, kao i starijih generacija mlađim; i to da se
porodično domaćinstvo sastoji od nekoliko ljudi i tome slično. Kakve god da su bile
veličina i sloţenost srodničkih mreţa, kao i uzajamna prava i obaveze unutar njih,
nuklearno domaćinstvo - bračni par plus deca - uglavnom je negde u njima postojao, čak i
onda kada su grupe u kojima se zajedno ţivelo ili radilo, ili domaćinstva bili znatno veći.
Ideja da je nuklearna porodica, koja je postala standardni model u zapadnom društvu
devetnaestog i dvadesetog veka, na neki način evoluirala iz stadij uma mnogo većih poro-
246 ZLATNO DOBA
dičnih i srodničkih grupa, kao deo razvoja burţoaskog ili ma kakvog drugog individu-
alizma, počiva posebno na istorijskom nerazumevanju prirode društvene kooperacije i
njenog osnovnog principa u preindustrijskim društvima. Ĉak i u jednoj tako komunističkoj
instituciji kao što je bila zadruga balkanskih Slovena, „svaka ţena radi za sebe i porodicu u
uţem smislu te reči, naime za muţa i decu, ali takođe, kada na nju dođe red, za neoţenjene
članove zajednice i za siročad“ (Guidetti/Stahl, 1977, str. 58). Postojanje takve nuklearne
porodice i domaćinstva naravno ne znači, da su srodničke grupe i zajednice unutar kojih
se takva porodica moţe naći, slične u ostalim vidovima.
Pa ipak se u drugoj polovini dvadesetog veka ovaj temeljni i dugovečni red stvari
počeo da menja ekpresnom brzinom, svakako u „razvijenim" zapadnim zemljama, mada
čak i unutar njih neravnomerno. Tako je u Engleskoj i Velsu - doduše to je jedan prilično
dramatičan primer - 1938. godine jedan razvod dolazio na svakih pedeset i osam brakova
(Mitchell, 1975, str. 30-32), a sredinom osamdesetih godina na svaka 2,2 sklopljena braka
(UN Yearbook, 1987). Osim toga, moţemo videti ubrzavanje ovog trenda tokom
raspuštenih šezdesetih. Krajem sedamdesetih, bilo je više nego deset razvoda na hiljadu
venčanih parova u Engleskoj i Velsu, ili pet puta više nego 1961. godine (Social Trends,
1980, str. 84)
Ovaj trend nikako nije bio ograničen samo na Britaniju. U stvari, ta spektakularna
promena se najjasnije vidi tamo gde je bila jaka prinuda tradicionalnog morala kao u
katoličkim zemljama. U Belgiji, Francuskoj i Holandiji stopa razvoda (godišni broj razvoda
na svakih hiljadu stanovnika) se otprilike utrostručila između 1970. i 1985. godine.
Međutim, čak i u zemljama sa tradicijom emancipacije u ovim stvarima, kao što su Danska
i Norveška, ove stope su se mogle udvostručiti, ili skoro udvostručiti. Jasno je da se nešto
neobično dešavalo sa zapadnjačkim brakom. Kod ţena koje su sedamdesetih godina
posećivale jednu ginekološku kliniku u Kaliforniji, pokazalo se „značajno opadanje broja
formalnih brakova, smanjenje ţelje za decom... i jedna promena stavova prema prihvatanju
biseksualnosti“ (Esman, 1990, str. 67). Nije verovatno da bi se jedna takva reakcija ţena iz
takvog uzorka mogla zabeleţiti igde, čak i u Kaliforniji, pre ove decenije.
Broj ljudi koji ţive sami (to jest, ne kao pripadnici bilo kakvog para ili veće poro-
dice) takođe je počeo da buja. U Britaniji je taj broj uglavnom ostao isti tokom prve trećine,
iznoseći oko 6 procenata svih domaćinstava, da bi nakon toga prilično blago zanosio uvis.
Još između 1960. i 1980. ovaj procenat se skoro udvostručio sa 12 na 22 procenta svih
domaćinstava, da bi do 1991. godine bio više od četvrtine svih domaćinstava. (Abrams,
Carr Saunders, Social Trends, 1993, str. 26). U mnogim velikim gradovima Zapada samci
su činili oko polovine svih domaćinstava. I obratno, klasična zapadna nuklearna porodica,
venčani par sa decom, očito je bila u povlačenju. U SAD je broj takvih porodica opao sa 44
na 29 procenata svih domaćinstava za dvadeset godina (1960-1980); u Švedskoj, gde su
nevenčane ţene sredinom osamdesetih rađale skoro polovinu sve novorođene dece, sa 37
na 25 procenata (Worlds Women, str. 16). Ĉak i u onim razvijenim zemljama gde su 1960.
godine nuklearne porodice sačinjavale polovinu ili više od polovine svih domaćinstava,
sada je nuklearna porodica bila izrazita manjina.
U određenim slučajevima, ona je prestala da bude tipična, čak i nominalno. Tako je
1991. godine, kod 58 odsto crnačkih porodica glava porodice bila sama ţena, a samohrane
ţene su rađale 70 odsto sve crne dece. A 1940. godine, samo je kod 11,3 odsto ,,nebelačkih“
porodica glava bila samohrana majka, a čak i u gradovima samo 12,4 odsto (Franklin
Frazier, 1957, str. 317). Ĉak i 1970. godine, ovaj broj je iznosio samo 33 odsto (New York
Times, 5. 10. 92)
 KULTURNA REVOLUCIJA 247
Ova kriza porodice je bila povezana sa prilično dramatičnim promenama javnih
standarda po kojima se upravljalo seksualno ponašanje, partnerstvo i stvaranje potomstva.
Ovi standardi su i zvanični i nezvanični, a glavna promena i kod jednih i kod drugih se
moţe datirati i koincidira sa šezdesetim i sedamdesetim godinama. Zvanič- no je ovo bila
jedna neobična era liberalizacije i za heteroseksualce (to jest, uglavnom za ţene, koje su pre
toga uţivale znatno manje slobode od muškaraca) i za homoseksualce, kao i za druge
oblike kulturno-seksualnog otpadništva. U Britaniji, homoseksualnost je najvećim delom
bila dekriminalizovana u drugoj polovini šezdesetih godina, nekoliko godina kasnije nego
u SAD, gde je prva drţava koja je sodomiju učinila legalnom bio Ilinois 1961. godine
(Johansson/Percy, str. 304, 1349). U samoj papinoj Italiji, razvod je legalizovan 1970.
godine, što je potvrđeno referendumom 1974. godine. Prodaja sredstava za kontracepciju i
informacija o kontroli rađanja legalizovana je 1971. godine, a 1975. godine je novi Zakon o
porodici zamenio onaj stari koji je preţiveo iz perioda fašizma. Konačno, abortus je postao
legalan 1978. godine, što je potvrđeno referendumom 1981. godine.
Iako su permisivni zakoni učinili dotada zabranjene činove lakšim, i pruţili daleko
veći publicitet tim pitanjima, zakoni su pre priznali no što su stvorili novu klimu seksualne
opuštenosti. To što je pedesetih godina samo 1 odsto britanskih ţena provelo ikakvo vreme
ţiveći sa budućim muţem pre braka, nije bilo posledica legislative, niti je to bila činjenica
da je ranih osamdesetih godina tako činilo 21 odsto ţena (Gillis, 1985, str. 307). Stvari koje
su dotada bile zabranjene, postale su dopuštene, ne samo po zakonu i veri, već i po
uobičajenom moralu, konvenciji i mišljenju suseda.
Ove tendencije naravno nisu ravnomerno uticale na sve delove sveta. Dok se broj
razvoda povećao u svim zemljama gde je razvod bio dostupan (pretpostavljajući, zasad, da
je formalni raspad braka imao isto značenje u svima njima), brak je očito u nekima od njih
postao mnogo nestabilniji. Osamdesetih godina je bio mnogo trajniji u (nekomunističkim)
katoličkim zemljama. Razvod je bio daleko manje uobičajen na Iberijskom poluostrvu i u
Italiji, a još redi u Latinskoj Americi; čak i u zemljama koje su se ponosile svojom
prefinjenošću: jedan razvod na dvadeset i dva venčanja u Meksiku, na trideset i tri u
Brazilu (ali na Kubi jedan na 2,5 venčanja). Juţna Koreja je ostala neobično tradicionalna za
jednu zemlju koja se tako brzo kreće (jedan razvod na jedanaest venčanja), a ranih
osamdesetih je čak Japan imao stopu razvoda manju od četvrtine francuske stope, a daleko
manju od na razvod uvek spremnih Britanaca i Amerikanaca. Ĉak i unutar (tadašnjeg)
socijalističkog sveta je bilo varijacija, mada manjih nego u kapitalizmu, osim u SSSR-u
ispred koga su bile samo SAD po spremnosti svojih građana da raskidaju brakove (UN
World Social Situation, 1989, str. 36). Ovakve varijacije ne izazivaju iznenađenje. Ono što je
bilo i što jeste mnogo zanimljivije je to da, velike ili male, istg. transformacije, mogu da se
prate širom cele planet&koja se „modernizuje“. Nigde to nije bilo upečatljivije, nego na
polju popularne, ili određenije, kulture mladih.
248 ZLATNO DOBA
je nego kod prethodih generacija (Tanner, 1962, str. 153) - do srednjih dvadesetih godina,
sada su postali nezavisan socijalni činilac. Najdramatičniji politički događaji, posebno
šezdesetih i sedamdesetih godina, bili su mobilizacije ove starosne grupe koja je u manje
politizovanim zemljama donosila bogatstvo industriji ploča, budući da je 75-80 odsto njene
proizvodnje - u stvari rok muzika - bilo prodavano mušterijama između četrnaest i
dvadeset i pet godina (Hobsbavvm, 1993, xxviii-xxix). Politička radikaliza- cija šezdesetih,
koju su nagovestili manje skupine kulturnih disidenata i odbačenih ljudi pod različitim
nazivima, bila je delo ovih mladh ljudi, koji su odbacivali status dece, pa čak i adolescenata
(ne sasvim zrelih odraslih), dok su poricali punu ljudskost svakom starijem od trideset
godina, osim povremeno guruu.
Izuzev u Kini, gde je drevni Mao mobilisao armiju mladih što je dovelo do uţasnog
efekta (videti poglavlje 16) mlade radikale su vodili - ukoliko su prihvatali vođe - njihovi
vršnjaci. Ovo je očigledno bilo tačno za studentske pokrete širom sveta, ali tamo gde su ti
pokreti kresnuli varnicu masovne radničke pobune, kao u Francuskoj i Italiji 1968-1969,
inicijativa je takođe dolazila od mladih radnika. Niko sa čak minimalnim iskustvom o
ograničenjima stvarnog ţivota, to jest nijedan pravi odrasli, ne bi mogao da privučen
samosvesnim ali očito apsurdnim sloganima pariških majskih dana 1968, ili italijanske
„vrele jeseni" 1969. godine: „tutto e subito“, ţelimo sve i to ţelimo odmah
(Albers/Goldschmit/ Oehlke, str. 59, 184).
Ovu novu „autonomiju34 mladih kao posebnog društvenog sloja simbolizuje jedan
novi fenomen, kome u tim srazmerama, verovatno nije bilo sličnog od romantične epohe
ranog devetnaestog veka: to je heroj čiji se ţivot i mladost zajedno okončavaju. Ovaj lik,
koji je najavio Dţems Din (James Dean),filmska zvezda pedesetih godina, bio je
opšteprisutan, moţda čak i ideal-tipski, u onome što je postalo karakteristični kulturni
izraz mladih - u rok muzici. Badi Holi, Dţenis Dţoplin, Brajan Dţons iz Rolingstonsa, Bob
Marli, Dţimi Hendriks i još mnogi drugi popularni idoli pali su kao ţrtve ţivotnog stila u
kome je rana smrt nameravana. Ono što je ovakve smrti učinilo simboličkim bilo je to što je
mladost, koju su ovi idoli predstavljali bila po definiciji nepostojana. Biti glumac, moţe biti
ţivotna karijera, ali ne i biti jeune premier.
Međutim, mada je pripadanje mladima nešto što se stalno menja - studentska
„generacija11 kao što je opšte poznato, traje jedva tri ili četiri godine - redovi mladih su se
oduvek, pa i sada, iznova popunjavali. Pojavu adolescenata kao samosvesnog društvenog
činioca sve više su sa puno entuzijazma prepoznavali proizvođači potrošnih dobara, a
pokatkad manje voljno njihovi stariji, dok su uviđali da raste prostor između onih koji su
bili radi da prihvate naziv „dete11 i onih koji su insistirali na nazivu „odrastao11. Sredinom
šezdesetih godina je čak pokret samog Badena Pauela (Baden Povvell), engleski dečaci-

34
Jer ako povećanje broja domaćinstava u kojima ţive razvedeni, vanbračna deca i
deca sa jednim roditeljem (tj. preteţno sa samohranim majkama) ukazuje na krizu odnosa
između polova, uspon specifične, a neobično moćne omladinske kulture ukazuje na
duboku promenu u odnosu između generacija. Mladi, kao samosvesna grupa koja seţe od
puberteta - a pubertet u razvijenim zemljama se dešavao nekoliko godina rani-
34
Dekolonizacija i revolucija dramatično su preobrazili političku mapu planete. Broj
međunarodno priznatih drţava u Aziji se upetostručio. U Africi, gde je bila samo jedna
takva 1939. godine, sada ih je bilo oko pedeset. Ĉak i u obe Amerike, gde je iza rane
devetnaestovekovne dekolonizacije ostalo dvadesetak latino republika, dekolonizacija je
dodala još jedno tuce. Međutim, ono što je bilo vaţno za te drţave nije bio njihov broj, već
njihova ogromna i sve veća demografska teţina i pritisak koji su kolektivno predstavljale.
 KULTURNA REVOLUCIJA 249
skauti (English Boy Scouts) izbacio prvi deo svog imena kao ustupak raspoloţenju
vremena, a stari skautski sombrero je zamenio manje upadljivom beretkom (Gillis, 1974,
str. 197).
Grupe vršnjaka nisu ništa novo u društvima, a čak je i u burţoaskoj civilizaciji bio
priznat jedan sloj onih koji su seksualno zreli ali još uvek zapleteni u fizičkom i
intelektualnom razvoju, i kojima nedostaje ţivotno iskustvo odraslih. To što je ova grupa
postajala mlađa, jer je pubertet počinjao ranije i ranije je dostizan maksimalni rast (Floud et
al. 1990), nije samo.po sebi izmenilo ovu situaciju. To je samo prouzrokovalo tenziju
između mladih i njihovih roditelja i nastavnika koji su nastojali da se sa njima ophode kao
sa manje odraslim nego što su mladi sami mislili za sebe. Burţo- aska sredina je očekivala
od svojih mladih muškaraca, za razliku od svojih mladih ţena
250 ZLATNO DOBA
- da prođu kroz period nemira i da se ,,izluduju“, na putu ka „smirivanju". Novina ove
kulture mladih je bila trostruka.
Prvo, ,“mladost" nije viđena kao pripremna faza zrelosti, već na neki način, kao
konačna etapa punog ljudskog razvitka. Kao na primer u sportu, ljudskoj delatnosti u kojoj
je mladost nadmoćna, a koja je sada određivala ambicije više ljudskih bića od bilo koje
druge delatnosti, gde je ţivot jasno išao nizbrdo posle tridesete godine. U najboljem
slučaju, ţivot posle tih godina je privlačio manje paţnje. To što, u stvari, ovo nije
odgovaralo društvenoj stvarnosti u kojoj su (osim u sportu, nekim vidovima zabave i
moţda čistoj matematici) vlast, uticaj, uspeh, a i imetak, rasli sa godinama, bio je samo
jedan dokaz više za nezadovoljavajući način na koji je svet bio uređen. Jer je posleratnim
svetom, sve do sedamdesetih godina, zapravo upravljala geronto- kratija, u većoj meri
nego u većini ranijih perioda, naime muškarci - tada još uvek jedva da je bilo ţena - koji su
bili zreli ljudi na kraju, pa čak i na početku Prvog svetskog rata. To se odnosi i za
kapitalistički (Adenauer, De Gol, Franko, Ĉerčil), i za komunistički svet (Staljin i Hruščov,
Mao, Ho Ši Min, Tito), kao i na velike postkolonijal- ne drţave (Gandi, Neru, Sukarno).
Vođa mlađi od četrdeset godina bio je retkost čak i u revolucionarnim reţimima nastalih iz
vojnih udara, koji su tip političke promene koju obično izvode mlađi oficiri, jer oni imaju
manje da izgube nego stariji. Otud veliki deo uticaja Fidela Kastra koji je osvojio vlast u
trideset i drugoj godini ţivota.
Međutim, establišment starih je pravio tihe i moţda ne uvek svesne ustupke
mladosti, i to ne samo preko procvetalih industrija kozmetike, sredstava za negu kose i
ličnu higijenu, koje su nesrazmerno profitirale od nagomilanog bogatstva nekolicine
razvijenih zemalja.35 Tendencija da se starosna granica za glasačko pravo spusti na 18
godina postojala je od kraja šezdesetih godina - u SAD, Britaniji, Nemačkoj i Francuskoj - a
bilo je i nekih znakova da će se spustiti granica za zakonski odobrene (hete- ro) seksualne
odnose. Paradoksalno je to, da se u isto vreme kada je raslo očekivano trajanje ţivota, i
kada je bar u povlašćenim višim i srednjim klasama, senilno propadanje bivalo odloţeno,
ranije stizalo do penzije, i da je u vremenima teškoća „prerano penzionisanje" postalo
omiljeni metod za smanjenje troškova na plaćanje radne snage. Rukovodioci preko
četrdeset godina starosti koji su gubili poslove, uvideli su da im je podjednako teško da
nađu novi posao, kao i fizičkim i kancelarijskim radnicima.
Druga novina kod kulture mladosti proizilazi iz prve: to da je kultura mladosti
bila ili postala dominantna u „razvijenim trţišnim privredama'4, delom zbog toga što je
sada predstavljala skoncentrisanu masu kupovne moći, delom zato što je svaka nova
generacija odraslih prethodno bila socijalizovana kao deo samosvesne mladalačke kulture i
ponela obeleţja tog iskustva, i naročito, zato što je zadivljujuća brzina tehnološke promene
zapravo dala mladosti nemerljivu prednost nad konzervativnijim, ili bar manje
prilagodljivim dobom. Kakva god da je bila starosna struktura uprave IBM-a ili Hita- čija,
nove kompjutere su kreirali i nove programe izmišljali ljudi u svojim dvadesetim
godinama. Ĉak i kada su takve mašine i programi bili pravljeni da im ni idiot ne moţe
nauditi, generacija koja nije odrasla sa njima bila je bolno svesna svoje inferiornosti u
odnosu na generacije koje su rasle sa njima. Postalo je manje očigledno šta su to deca
mogla da nauče od roditelja, u odnosu na ono šta roditelji nisu znali a deca jesu. Obrnu-

35 Na svetskom trţištu sredstava za negu, 1990. godine je 34 odsto otpadalo na nekomunističku

Evropu, 30 odsto na Severnu Ameriku, i 19 odsto na Japan. Preostalih 85 odsto stanovnika sveta delilo je
16-17 odsto među svojim (bogatijim) pripadnicima (Financial Times, 11/4/1991).
 KULTURNA REVOLUCIJA 251
la se uloga generacija. Blu dţins, koji je svesno demotska odeća, promovisali su studenti po
američkim kampusima koji nisu ţeleli da izgledaju kao njihovi stariji, počeo je da se
pojavljuje, vikendima i praznicima, pa čak i radnim danima u „kreativnim" ili kakvim
drugim ţivahnim zanimanjima, i ispod mnogih sedih glava.
Treća posebnost nove kulture mladosti u urbanim društvima bio je njen zapa-
njujući internacionalizam. Blu dţins i rok muzika postali su obeleţja „moderne" mlade- ţi,
manjine predodređene da postane većina, u svakoj zemlji u kojoj su bili zvanično
tolerisani, a i u nekim zemljama gde nisu, kao u SSSR-u od šezdesetih godina nadalje
(Starr, 1990, pogavlja 12 i 13). Engleski jezik rok stihova često čak nije bio ni prevođen. U
tome se ogledala premoćna kulturna hegemonija SAD u oblasti popularne kulture i
ţivotnog stila, iako treba obratiti paţnju na to da su sami centri zapadnjačke mladalačke
kulture bili suprotnost kulturnom šovinizmu, posebno po muzičkom ukusu. Oni su rado
prihvatali stilove uvoţene sa Kariba, iz Latinske Amerike i od osamdesetih godina, sve
više iz Afrike.
Ova kulturna hegemonija nije bila nova ali se promenio njen modus operan- di.
Između dva svetska rata njen glavni vektor je bila američka filmska industrija, koja je
jedina imala masovnu globalnu distribuciju. Njene filmove su gledale stotine miliona, i to
je dostiglo maksimum neposredno posle Drugog svetskog rata. Usponom televizije,
međunarodne filmske proizvodnje, kao i okončavanjem holivudskog sistema studija,
američka filmska industrija je izgubila nešto od svoje prevlasti i nešto više svoje publike.
Ona 1960. godine nije proizvodila više od šestine svetske filmske proizvodnje, čak i kada
se ne računaju Japan i Indija (UN Statistical Yearbook, 1961), iako će na posletku povratiti
veliki deo svoje hegemonije. SAD nikada nisu uspele da ustanove srazmerno uporište na
ogromnom i jezički šarolikijem televizijskom trţištu. Američki mladalački stilovi su se širili
direktno, ili pojačavanjem njihovih signala preko kuće na kulturnoj sredokraći, preko
Britanije, nekom vrstom neformalne osmoze. Ti stilovi su se širili svetskom distribucijom
imidţa; putem ličnih kontakata međunarodnog omladinskog turizma, koji je slao male ali
rastuće i sve uticajnije tokove mladih ljudi u dţinsu širom planete; preko svetske mreţe
univerziteta, čiji je kapacitet za brzu internacionalnu komunikaciju postao očigledan
tokom šezdesetih godina. Naročito su se širili pomoću sile mode u potrošačkom društvu
koja je sada stigla do širokih masa, pojačana pritiskom grupa vršnjaka. Nastala je jedna
globalna kultura mladih.
Da li je ona mogla da se pojavi u bilo kom ranijem periodu? Skoro sigurno nije.
Njena klijentela je bila daleko malobrojnija, u relativnim i apsolutnim brojevima, jer je
dramatično narasla produţenjem redovnog obrazovanja i posebno stvaranjem ogromnih
naseobina mladih muškaraca i ţena koji ţive zajedno kao grupa vršnjaka po
univerzitetima. Osim toga, čak i adolescenti koji su stupili na trţište radne snage u uzrastu
kada su napuštali školu (između četrnaeste i šesnaeste godine, u tipično „razvijenoj"
zemlji) posedovali su daleko veću samostalnu kupovnu moć nego njihovi prethodnici,
zahvaljujući prosperitetu i punoj zaposlenosti Zlatnog doba; a zahvaljujući i većem
blagostanju njihovih roditelja, kojima je doprinos dece porodičnom budţetu bio manje
potreban. Otkrivanje ovog mladalačkog trţišta sredinom pedesetih bilo je ono što je
sredinom pedesetih godina revolucionisalo muzički biznis, a u Evropi i onaj deo modne
industrije okrenut masovnom trţištu. Britanski „tinejdţerski bum" koji je otpočeo u to
vreme, zasnivao se na urbanoj koncentraciji relativno dobro plaćenih devojaka u sve
brojnijim kancelarijama i radnjama, koje su često imale više novca za trošenje od mladića, i
koje su u tim danima bile manje predane tradicionalno muškim
252 ZLATNO DOBA
obrascima trošenja na pivo i cigarete. Taj bum se „prvo iskazao na poljima gde su se
isticale devojke kao kupci, kao što su trţišta bluza, sukanja, kozmetike i ploča" (Allen,
1968, str. 62-63), da i ne spominjemo pop-koncerte, gde su one bile najistaknutiji i najčujniji
posetioci. Moć omladinskog novca se moţe meriti prodajom ploča u SAD koja je porasla
od 277 miliona dolara 1955. godine, kada se rok pojavio, na šest stotina miliona 1959.
godine i na dve milijarde 1973. godine (Hobsbavvm, 1993, str. xxix). Svaki pripadnik
starosne grupe od pet do devetnaest godina, trošio je najmanje pet puta više na ploče 1970.
nego 1955. godine. Što je zemlja bila bogatija, to je muzički biznis bio veći: mladi u SAD,
Švedskoj, Zapadnoj Nemačkoj, Holandiji i Britaniji su po glavi trošili na ploče bar pet do
sedam puta više nego oni u zemljama koje su bile siromašne, ali su se brzo razvijale kao što
su Italija i Španija.
Samostalna moć na trţištu olakšala je mladima da otkriju materijalne ili kulturne
simbole identiteta. Ipak, ono što je izoštrilo obrise ovog identiteta bio je ogromni istorijski
jaz koji je razdvajao generacije rođene pre recimo, 1925. godine, od onih rođenih recimo,
1950. godine; jaz daleko veći nego onaj između roditelja i dece u prošlosti. Većina
tinejdţerskih roditelja je postala bolno svesna toga tokom i nakon šezdesetih godina. Mladi
su ţiveli u društvima otrgnutim od svoje prošlosti, preobraţenim bilo revolucijom, kao u
Kini, Jugoslaviji ili Egiptu; bilo osvajanjem i okupacijom kao u Nemačkoj i Japanu; bilo
kolonijalnim oslobođenjem. Mladi se nisu sećali ere pre potopa. Osim moţda kroz
zajedničko iskustvo velikog otadţbinskog rata, kakav je na kratko povezao stare i mlade u
Rusiji i Britaniji, mladi nisu imali načina da razumeju ono što su njihovi roditelji iskusili ili
osetili - čak i onda kada su ovi bili spremni da govore
o prošlosti, što je većina nemačkih, japanskih i francuskih roditelja nerado činila. Kako bi
jedan mladi Indus, za koga je Kongresna partija vlast ili politički aparat, mogao da razume
onoga za koga je Kongresna partija bila izraz nacionalne borbe za slobodu? Kako bi
briljantni mladi indijski ekonomisti koji su se šepurili po svetskim univerzitetima mogli da
shvate čak i svoje sopstvene nastavnike, za koje je vrhunac ambicije u kolonijalnom
periodu bio da budu samo „podjednako dobri" kao njihovi uzori iz metropola?
Zlatno doba je proširilo taj jaz, bar do sedamdesetih godina. Kako su dečaci i
devojčice odrasli u eri pune zaposlenosti, mogli da shvate iskustvo tridesetih godina, ili
obratno, kako je starija generacija mogla da razume mlađu, za koju posao nije bio sigurno
utočište posle plovidbe olujnim morima (posebno siguran posao sa pravom na penziju),
već nešto što se moţe dobiti u svakom trenutku i napustiti u bilo kom momentu kada neko
poţeli da ode u Nepal na nekoliko meseci? Ova verzija generacijskog jaza nije bila
ograničena na industrijske zemlje, jer je dramatično opadanje seljaštva stvori
lo sličnu šizmu ruralnih i bivših ruralnih, manuelnih i mehanizovanih generacija. Fran-
cuski profesori istorije, odgajeni u jednoj Francuskoj gde je svako dete dolazilo sa seljačkog
gazdinstva, ili je tamo provodilo raspuste, otkrili su sedamdesetih godina, da moraju da
objašnjavaju studentima šta su radile mlekarice i kako su izgledala seoska dvorišta sa
đubrištem. I više od toga, ovaj generacijski jaz je uticao čak i na one - na većinu stanovnika
sveta - koje su mimoišli veliki politički događaji ovog veka, ili koji nisu imali posebno
mišljenje o tim događajima, ukoliko nisu uticali na njihove privatne ţivote.
A naravno, bilo da su ih ovi događaji mimoišli ili ne, većina stanovnika sveta je
sada bila mlađa nego ikada. Širom Trećeg sveta gde se još nije odigrala tranzicija sa visokih
ka niskim stopama nataliteta, u bilo kom trenutku druge polovine dvadesetog veka je
najverovatnije između dve petine i polovine stanovništva bilo mlađe od četr-
 KULTURNA REVOLUCIJA 253
naest godina. Kako god da su bile jake njihove unutarporodične veze, koliko god da je bila
snaţna mreţa tradicije koja ih je obavijala, nije moglo a da ne dođe do ogromnog jaza
između njihovog shvatanja ţivota, njihovih iskustava i očekivanja, i svega toga kod starijih
generacija. Juţnoafrički politički prognanici koji su se vratili u svoju zemlju početkom
devedesetih godina, imali su drugačije shvatanje o tome šta znači boriti se za Afrički
nacionalni kongres od svojih mladalačkih „drugova" koji su nosili istu zastavu po afričkim
gradovima. I obratno, šta je drugo mogla da od Nelsona Mendele načini većina u Sovjetu,
rođena nakon što je stupio u zatvor. Njegov simbol ili ikonu? Po mnogo čemu u ovakvim
zemljama je taj generacijski jaz bio čak i veći nego na Zapadu, gde su trajne institucije i
politički kontinuitet povezivali stare i mlade.

III
Kultura mladih je postala matrica kulturne revolucije u onom širem smislu
revolucije manira i običaja, u načinima na koji se trošilo slobodno vreme i u komercijalnim
umetnostima, koje su sve više sačinjavale atmosferu koju su udisali urbani ljudi. Ova
revolucija je bila i demotska i antinomijska, posebno u stvarima pojedinačnog ponašanja.
Svako je mogao da „radi šta mu je volja" uz minimalno spoljašnje sputavanje, iako su u
praksi pritisak vršnjaka i moda zapravo nametali isto onoliko uniform- nosti kao ranije,
bar unutar grupa vršnjaka i subkultura.
To da su se viši društveni slojevi predavali nadahnuću koje su nalazili „među
narodom" samo po sebi nije bilo nešto novo. Ĉak i ako zanemarimo kraljicu Mariju
Antoanetu koja je izigravala mlekaricu, romantičari su oboţavali ruralnu narodnu kulturu,
folklornu muziku i igre, njihovi najpoznatiji intelektualci su sanjarili o urbanoj nostalgie de
la boue (čeţnja za siromaštvom), a mnogi viktorijanci su nalazili da je seks sa nekim iz
niţih staleţa, uz izbor pola po ukusu, bio neobično isplativ. (Ovakva osećanja su daleko od
toga da budu zastarela u poznom dvadesetom veku.) U Doba carstva (asocijacija na naslov
Hobsbaumove knjige, koja se bavi periodom 1870-1914, prim. prev.) su prvi put kulturni
uticaji počeli da se sistematski penju uvis (Age of Empire, poglavlje 9) i pomoću moćnog
uticaja novorazvijenih plebejskih umetnosti i pomoću bioskopa, koji predstavlja masovnu
trţišnu zabavu par excellence. Pa ipak, najveći deo popularne i komercijalne zabave
između dva svetska rata je i dalje bio po mnogo čemu pod hegemonijom srednje klase, ili
je doveden pod njen kišobran. Klasična holivudska filmska industrija je iznad svega bila
pristojna; njen društveni ideal je bio američka verzija solidnih „porodičnih vrednosti",
njena ideologija je bila ideologija patriotskog govorništva. Kada je god, u potrazi za
gledaocima, otkrivala ţanr nekompatibilan sa moralnim univerzumom petnaest „Endi
Hardi" (Andy Hardy) filmova (1937-1947) koji su dobili Oskara za „unapređivanje
američkog načina ţivota" (Hallivvel, 1988, str. 321), kao na primer u ranim gangsterskim
filmovima u kojima je postojala opasnost idealizacije delinkvenata, moralni poredak je
bivao brzo iznova uspostavljen, ukoliko već nije bio u sigurnim rukama holivudskog
produkcijskog kodeksa (1934-1966), koji je ograničavao dopušteno trajanje filmskog
poljupca (sa otvorenim ustima) na maksimalnih trideset sekundi. Najveći trijumfi Holivu-
da - recimo, Prohujalo sa vihorom - temeljili su se na romanima stvorenim za sred-
njeklasno poluintelektualno čitalaštvo, i isto su onako postojano spadali u taj univerzum
kao i Tekerijev (Thackeray) Vašar taštine, ili Cyrano de Bergerac Edmon- da Rostana
(Rostand). Jedino su anarhični i demotski ţanr vodvilja i u cirkusu rođe-
254 ZLATNO DOBA
na filmska komedija neko vreme odolevali pogospodivanju (gentrification), iako se
tridesetih godina čak i komedija povukla pod pritiskom briljantnog bulevarskog ţanra
holivudske „lude komedije" (crazy comedy).
Pa opet, i trijumfalni brodvejski ,,mjuzikl“ međuratnih godina, a i melodije za igru
i balade kojima je mjuzikl bio obasut, bili su burţoaski ţanr, mada nezamisliv bez uticaja
dţeza. Mjuzikli i pesme su bili pisani za srednjeklasnu publiku Njujorka, sa libretima i
tekstovima pesama koji su očito bili namenjeni odrasloj publici koja je sebe smatrala
urbanom, profinjenom i emancipovanom. Jedno poređenje na brzinu, tekstova Kola
Portera sa tekstovima Rolingstonsa će to dokazati. Kao i zlatno doba Holivu- da, i zlatno
doba Brodveja je počivalo na simbiozi plebejskog i pristojnog, ali nije bilo demotsko doba.
Novina pedesetih godina je bila u tome što su mladi više i srednje klase, bar u
anglosaksonskom svetu koji je sve više davao obeleţje svetu, počeli da prihvataju muziku,
oblačenje, pa čak i jezik urbanih niţih klasa, ili ono za šta su smatrali da je takvo, kao uzor.
Najzaprepašćujući uzor je rok muzika. Sredinom pedesetih godina ona se iznenada probila
iz geta „rasnih" ili „ritam i bluz" kataloga američkih kompanija za proizvodnju ploča, čija
su ciljna grupa bili siromašni američki crnci, da bi postala univerzalni idiom mladih, i to
posebno mladih belaca. Mladi dendiji iz radničke klase su u prošlosti ponekad preuzimali
svoj stil iz visoke mode gornjeg socijalnog sloja ili iz takvih srednjeklasnih supkultura kao
što je umetnička boemija; devojke iz radničke klase su to još više radile. Sada se izgleda
desio neobičan obrt. Modno trţište ustanovljeno za plebejsku omladinu, zadobilo je
nezavisnost i počelo da daje obeleţje patricijskom trţištu. Kako je blu dţins (za oba pola)
napredovao, pariška haute couture se povlačila, ili bolje rečeno, prihvatala je svoj poraz
koristeći svoja prestiţna imena da bi prodavala proizvode za masovno trţište, direktno, ili
putem licence. Uzgred budi rečeno, 1965. je bila prva godina u kojoj je francuska industrija
odeće za ţene proizvela više pantalona nego suknji (Veillon, str. 6). Mladi aristokrati su
počeli da odbacuju akcente po kojima se u Britaniji bez greške mogu prepoznati pripadnici
njihove klase i počeli su da govore pribliţno govoru radničke klase Londona. 35 Pristojni
mladi muškarci, a sve više i mlade ţene, počeli su da oponašaju ono što je nekad bilo
strogo mačo nepristojna moda među manuelnim radnicima, vojnicima i njima sličnim, a to
je usputno korišćenje nepristojnosti u konverzaciji. Literatura je išla u korak: briljantni
pozorišni kritičar je slušaocima radija doneo reč „jeben". Prvi put u istoriji ove bajke,
Pepeljuga je postala lepotica bala, time što nije nosila sjajnu odeću.
Ovaj demotski obrt u ukusima omladine srednje i više klase u zapadnom svetu,
koji čak ima neke paralele u Trećem svetu, gde se brazilski intelektualci zauzimaju za
sambu,37 moţe i ne mora da ima neke veze sa navalom studenata iz srednje klase u
revolucionarnu politiku i ideologiju nekoliko godina kasnije. Moda je često proročka, niko
ne zna kako. On je sigurno bio pojačan među mladim muškarcima pojavom u javnosti, u
novoj klimi liberalizma, jedne homoseksualne supkulture čiji je značaj kao krčioca
trendova i u umetnostima bio izuzetan. Međutim, moţda nije neophodno pret

35 Mladi ljudi na Itonu (Eton) su počeli tako da rade krajem pedesetih, prema prorektoru te

elitne institucije.
 KULTURNA REVOLUCIJA 255
postaviti više od toga da je taj demotski stil bio pogodan način da se odbace vrednosti
roditeljskih generacija, ili preciznije, jedan jezik pomoću koga su mladi mogli da
ispipavaju načine kako da izađu na kraj sa svetom za koji pravila i vrednosti njihovih
starijih više nisu izgledala relevantna.
Suštinski antinomijanizam nove kulture mladih najjasnije se ispoljavao u trenu-
:ima kada je nalazio intelektualni izraz, kao u posterima pariškog maja 1968. koji su odmah
postali slavni: „zabranjeno je zabranjivati" i u maksimi američkog pop-radi- kala Dţeri
Rubina da ne treba verovati nikome koji nije odsluţio svoje (u zatvoru) (Wiener, 1984, str.
204). Nasuprot prvom utisku, ovo nisu bile političke izjave u tradicionalnom smislu - čak
ni u uţem smislu da su nameravale da ukinu represivne zakone. To nije bio njihov cilj.
One su bile javno saopštavanje privatnih osećanja i ţelja. Kao što je to slogan maja 1968.
formulisao: „Smatram da su moje ţelje realnost, jer verujem u realnost mojih ţelja"
(Katsiaficas, 1987, str. 101). Ĉak i onda kada se ove ţelje zajednički ispoljavaju u javnim
manifestacijma, grupama i pokretima; čak i u onome što je izgledalo, a ponekad i imalo
dejstvo, masovne pobune, subjektivnost je bila u njihovom jezgru. „Lično je političko"
postalo je vaţan slogan novog feminizma, a moţda i najtrajniji rezultat ovih godina
radikalizacije. On nije značio samo to da je političko delovanje imalo lične motivacije i
satisfakcije, ni to da je kriterijum političkog uspeha bio uticaj na ljude. U nečijim ustima to
je jednostavno značilo „Politikom ću nazvati sve što me zabrinjava" kao u naslovu knjige iz
sedamdesetih godina Debljina je feminističko pitanje (Orbach, 1978).
Slogan iz maja 1968. „Kada mislim o revoluciji ţelim da vodim Ijubav" zbunio bi ne
samo Lenjina, već i Rut Fišer, militantnu mladu bečku komunistkinju, koju je Lenjin
napadao zbog zastupanja seksualnog promiskuiteta (Zetkin, 1968, str. 28). Ali i obratno,
čak i za tipičnog neomarksističkog lenjinističkog radikala šezdesetih i sedamdesetih
godina bi Brehtov agent Kominterne koji je, kao trgovački putnik „vodio Ijubav sa drugim
stvarima na umu" („Der Liebe pflegte ich achtlos“ - Brecht, 1976, II, str. 722) bio neshvatljiv.
Za njih sigurno nije bilo vaţno to što su se revolucionari nadali da će postići svojim
akcijama, već šta su radili i kako su se osećali dok su to radili. Vođenje ljubavi i vođenje
revolucije nisu se mogli jasno razdvojiti.
Tako su lično i društveno oslobođenje išli ruku pod ruku; najočigledniji načini da se
stresu okovi drţave, roditeljske i susedske vlasti, zakon i konvencija, bili su seks i droge.
Prvi način, u svim svojim mnogostrukim oblicima, nije morao da bude otkrivan. Ono što je
melanholični konzervativni pesnik mislio stihom „Seksualno opšte- nje je otpočelo 1963.
godine" (Larkin, 1988, str. 167) nije bilo to da je ova aktivnost bila neobična pre šezdesetih
godina, pa čak ni da ga on nije praktikovao, već da je seks promenio svoj javni karakter
počevši od - to su njegovi primeri - suđenja knjizi o Lejdi Ĉeterli i prvog albuma Bitlsa.
Onde gde je neka aktivnost ranije bila zabranjena, praviti takve gestove protiv starih
načina bilo je lako. A tamo gde je neka aktivnost bila tole- risana, zvanično ili nezvanično,
kao što su naprimer tolerisani lezbijski odnosi, morala se posebno potvrditi činjenica da to
jeste bio gest. Pristajanje javnosti na ono što je dotada bilo zabranjeno, ili neobično (što je
„izašlo na videlo"), stoga više nije imalo značaja. S druge strane, droge koje su dotada, s
izuzetkom alkohola i duvana, bile ograničene na malobrojne supkulture u visokom,
niskom i marginalnom društvu, nisu profitirale od permisivnog zakonodavstva. One su se
širile ne samo kao čin pobune, jer su senzacije koju su činile mogućnim, mogle da budu
dovoljno privlačne. Međutim, upotreba droga je po zakonskoj definiciji bila nezakonita
aktivnost, a sama činjenica da je
256 ZLATNO DOBA
droga koja je bila najpopularnija među mladima Zapada, marihuana, verovatno bila manje
štetna od alkohola ili duvana, učinila je da samo duvanje (što je tipično socijalna aktivnost)
ne bude samo čin inata, već i nadmoći nad onima koji su je zabranili. Na nešto divljijim
ţalovima američkih šezdesetih, gde su se susreli rok fanovi i studentski radikali, linija
između stondiranja i podizanja barikada često je izgledala zamagljeno.
Odnedavno prošireno polje javno prihvaćenog ponašanja, uključujući i seksualno,
verovatno je povećalo eksperimentisanje i učestalost ponašanja koje se dotada smatralo
neprihvatljivim ili devijantnim, a svakako je to ponašanje postalo vidljivije. Tako se u SAD
pojavljivanje u javnosti jedne otvoreno praktikovane homoseksualne supkulture, čak ni u
dva grada koji su određivali trendove, San Francisku i Njujorku, i koji su uticali jedan na
drugog, nije dogodilo sve dok šezdesete nisu dobro poodma- kle, a pojava ove supkulture
kao grupe za politički pritisak nije se u ova dva grada desila pre sedamdesetih godina
(Duberman et al. 1989, str. 460). Međutim, glavni značaj ovih promena nije u tome što su
one implicitno ili ekspicitno, odbacivale odavno kroz istoriju utvrđeno uređenje ljudskih
odnosa u društvu, uređenje koje je bilo izraţavano, sankcionisano i simbolizovano preko
ovih konvencija i zabrana.
Ono što je još značajnije je to da ovo odbacivanje nije činjeno u ime nekog drugog
modela društvenog uređenja, mada su ovom novom liberterijanstvu davali ideološko
opravdanje oni koji su osećali da mu treba oznaka,36 već u ime neograničene autonomije
ţelje pojedinca. To slobodarstvo je pretpostavljalo svet individualizma koji se samo na sebe
obazire, doteranog do krajnjih granica. Paradoksalno je to da su pobunjenici protiv
konvencija i ograničenja delili pretpostavke na kojima je bilo izgrađeno masovno
potrošačko društvo, ili makar istu psihološku motivaciju za koju su oni koji su prodavali
potrošna dobra i usluge nalazili da je najefektnija u prodaji njihove robe.
Sada se prećutno pretpostavljalo da se svet sastoji od nekoliko milijardi ljudskih
bića koje određuje njihova potraga za ispunjenjem individualnih ţelja, uključujući i one
koje su dotada bile zabranjene ili na koje se popreko gledalo, a koje su sada bile dopuštene
- ne zato što su sada postale moralno prihvatljive, već zato što su ih toliki pojedinci imali.
Tako se do devedesetih godina liberalizacija propisa zaustavila tik pred legalizovanjem
droga. One su i dalje bile zabranjene, uz različite stepene oštrine u kaţnjavanju i uz visoki
stepen neefikasnosti. Jer se od poznih šezdesetih godina velikom brzinom razvijalo
ogromno trţište kokaina, prvenstveno među dobrostojećim srednjim klasama Severne
Amerike, a nešto kasnije i Zapadne Evrope. To je, isto kao i rast plebejskijeg trţišta heroina
nešto ranije (takođe prvenstveno severnoameričkog), prvi put pretvorilo kriminal u istinski
veliki biznis (Arlacchi, 1983, str. 215, 208)

IV
Tako da se kulturna revolucija kasnog dvadesetog veka najbolje moţe razume- ti
kao trijumf pojedinca nad društvom, ili pre, kao kidanje onih niti pomoću kojih je prošlost
uplela ljudska bića u društvene strukture. Jer se ovakve strukture nisu sastojale samo od
stvarnih odnosa između ljudskih bića i organizacionih oblika tih odno

36 Međutim, skoro da nije bilo nikakvog oţivljavanja one ideologije koja je verovala da će
spontana, neorganizovana, antiautoritarna i libertarijanska akcija dovesti do novog, pravednog društva
bez drţave, naime do oţivljavanja Bakunjinovog ili Kropotkinovog anarhizma, čak i pored toga što je
anarhizam bio daleko prikladniji aktuelnim idejama većine studentskih buntovnika šezdesetih i
sedamdesetih godina, nego što je to bio tada pomodni marksizam.
 KULTURNA REVOLUCIJA 257
sa, već i iz opštih modela takvih odnosa i očekivanih obrazaca međusobnog ponašanja;
ljudske uloge su bile propisane, mada ne uvek i pisane. Otuda je često dolazila i
traumatična nesigurnost kada su stare konvencije ponašanja ili obarane, ili kada su gubile
svoju utemeljenost, a i nerazumevanje između onih koji su osećali taj gubitak i onih suviše
mladih da bi se sećali ičega sem atomizovanog društva.
Jedan brazilski antropolog je tako osamdesetih godina opisao tenzije muškarca iz
srednje klase u njegovoj zemlji, koji je vaspitavan u mediteranskoj kulturi časti i sramote,
koji se sa sve većom verovatnoćom suočavao sa bandom razbojnika koji su traţili njegov
novac ili su pretili da će silovati njegovu devojku. U takvim okolnostima, od dţentlmena
se uvek očekivalo da brani ako ne novac, ono ţenu, po cenu svog ţivota; od dame se
očekivalo da da prednost smrti u odnosu na sudbinu za koju poslovica kaţe da je „gora od
smrti“. Pa ipak u stvarnosti velikih gradova poznog dvadesetog veka, bilo je malo
verovatno da bi otpor spasio bilo ţeninu ,,čast“, bilo novac. Racionalna politika u takvim
okolnostima je prepustiti se, da bi se agresori sprečili da izgube strpljenje i da počine pravo
zverstvo, ili čak ubistvo. Sto se tiče ţenske časti, koja je tradicionalno definisana kao
nevinost pre venčanja i potpuna bračna vernost nakon njega, šta se tačno branilo, u svetlu
pretpostavki i stvarnog stanja seksualnog ponašanja, opšte prihvaćenih među
obrazovanim i emancipovanim muškarcima i ţenama osamdesetih godina veka? Ali ipak,
kao što je pokazalo ispitivanje tog antropologa, ne iznenađuje nas da sve to nije činilo ovu
nevolju manje traumatičnom. I manje ekstremne situacije mogle su da proizvedu
srazmernu nesigurnost i mentalnu patnju - na primer, seksualni odnos. Moţe da se dogodi
da alternativa nekoj staroj konvenciji, ne bude neka nova konvencija, već nepostojanje
ikakvih pravila, ili bar nepostojanje konsenzusa o tome šta bi trebalo da se čini.
U najvećem delu sveta stare društvene strukture i pravila, iako su bile potko-
pavane ovom četvrtinom veka društvenih i ekonomskih promena kakvima nije bilo
premca, bile su pod pritiskom, ali se još nisu raspadale. To je bilo na sreću najvećeg dela
čovečanstva, posebno sirotinje, pošto je mreţa rođaka, zajednice i komšiluka bila suštinski
bitna za ekonomski opstanak, a posebno za uspeh u promenljivom svetu. U velikom delu
Trećeg sveta ta mreţa je funkcionisala kao kombinacija informativnog servisa, berze rada,
rezervoara radne snage i kapitala, sistema za štednju i sistema socijalne zaštite.,Zaista, bez
kohezivnih porodica bi bilo teško objasniti ekonomski uspeh nekih delova sveta - na
primer Dalekog istoka.
U ovim tradicionalnijim društvima napetosti su se iskazivale uglavnom utoliko što
je trijumf poslovne privrede podrio legitimitet dotada prihvaćenog društvenog poretka
koji se zasnivao na nejednakosti, i zato što su teţnje postajale više egalitarne, i zato što su
se funkcionalna opravdanja nejednakosti osipala. Tako da indijskim radţa- ma podanici
nisu zavideli na bogatstvu i raskalašnosti (kao i što poreski imunitet britanske kraljevske
porodice nije bio osporavan sve do devedesetih godina), kao što su mogli da zavide svojim
susedima. To bogatstvo i rasipanje su spadali i bili obeleţja, posebne uloge radţa u
društvenom - moţda čak i kosmičkom - poretku, za njih se verovalo da odrţavaju i
stabilizuju, a svakako i da simbolizuju, svoja kraljevstva. Na nešto drugačiji način, znatne
privilegije i blaga japanskih poslovnih tajkuna su bile manje neprihvatljive, sve dok se na
njih gledalo ne kao na pojedinačno stečeno bogatstvo, već u suštini pre kao na sluţbeni
dodatak njihovom poloţaju u privredi, pre kao na luksuz britanskih ministara - limuzine,
sluţbene rezidencije, itd. - koji se ukida istog časa kada prestanu da zauzimaju mesto uz
koje taj luksuz spada. Kao što znamo, stvarna
258 ZLATNO DOBA
raspodela dohotka u Japanu je znatno neravnomernija nego u zapadnim poslovnim
krugovima. Pa ipak, svako ko je makar izdaleka posmatrao japansku situaciju osamdesetih
godina, teško je mogao da se otme utisku da je u ovoj deceniji privrednog buma i
ogromnog nagomilavanja ličnog bogatstva i njegovog javnog pokazivanja, učinila da
kontrast između uslova u kojima su obični Japanci ţiveli kod svojih kuća - toliko mnogo
skromniji od njima sličnih na Zapadu - i ţivotnih uslova bogatih Japanaca, bude mnogo
vidljiviji. Moţda prvi put bogate Japance više nije dovoljno štitilo to što se nekad smatralo
da zakonite privilegija idu uz sluţbu drţavi i društvu.
Na Zapadu su decenije društvene revolucije stvorile mnogo veću pustoš. Krajnosti
takvog sloma najbolje se vide u javnom ideološkom diskursu zapadnjačkog fin de siecle,
posebno u onoj vrsti javnih izjava koje su se, pošto ne polaţu pravo na analitičku dubinu,
formulisale na način široko rasprostranjenih verovanja. Mislim na onaj argument, koji je
jedno vreme bio uobičajen u nekim feminističkim krugovima, da ţenski kućni posao treba
da se zaračunava (i da se plati, tamo gde je to neophodno) po trţišnoj ceni, ili opravdavanje
reforme abortusa pomoću pojmova jednog apstraktnog i neograničenog „prava na izbor“
pojedica (ţene).39 Prodor uticaja neoklasične ekonomije, koja u sekularnim zapadnim
društvima sve više zauzima mesto teologije, kao i (putem kulturne hegemonije Amerike)
uticaj ultraindividualističke američke pravne nauke, ohrabrili su ovakvu retoriku. Ona je
svoj politički izraz našla u rečima britanskog premijera Margareti Tačer: „Nema društva,
postoje samo pojedinci".
A kakve god da su bile krajnosti teorije, praksa je često bivala jednako ekstremna.
U jednom trenutku sedamdesetih godina, socijalni reformatori u anglo-saksonskim
zemljama su sa pravom bili šokirani (što se s vremena na vreme dešava istraţivačima)
efektima boravka u zdravstvenim ustanovama za mentalno bolesne ili slabe, uspešno
vodili kampanju da se što više tih ljudi pusti iz izolacije da bi se o njima „brinulo unutar
zajednice". Ali u gradovima Zapada, više nije bilo zajednice da za njih brine. Nije bilo
rođaka. Niko ih nije poznavao. Postojale su samo ulice gradova poput Njujorka pune
beskućnika sa plastičnim kesama koji su gestikulirali ili govorili sami sa sobom. Ako su
imali dobru ili lošu sreću (to zavisi od tačke gledanja) konačno su iz bolnica koje su ih
izbacile, premešteni u zatvore, koji su u SAD postali glavno spremište za socijalne proble-
me američkog društva, posebno njegovog crnačkog dela. Rečeno je da petnaest procenata
srazmerno najveće zatvorske populacije na svetu - 426 zatvorenika na 100 000 stanovnika -
bilo mentalno bolesno (Walker, 1991; Human Development, 1991, str. 32).
Institucije koje su najoštrije bile podrivene ovim novim moralnim
individualizmom bile su tradicionalna porodica i tradicionalno organizovane crkve na
Zapadu, koje su dramatično kolabirale u poslednjoj trećini veka. Cement koji je drţao na
okupu katoličke zajednice, krunio se zapanjujućom brzinom. Tokom šezdesetih godina,
pohađanje mise u Kvebeku (Kanada) je opalo sa 80 na 20 odsto, a tradicionalno visoka
stopa rađanja kod kanadskih Francuza, pala je ispod kanadskog prošeka (Berier/ Boily,
1986). Oslobađanje ţena, ili tačnije, zahtev ţena za kontrolom rađanja, uključujući pravo na
abortus i razvod braka, moţda je bio najveći klip u odnosima Crkve i ţena koje su u
devetnaestom veku

39 Legitimitet jednog zahteva se mora jasno razlikovati od argumenata koji se koriste da bi se

opravdao. Odnos muţa, ţene i dece u jednom domaćinstvu nije imao ni najmanje sličnosti sa odnosom
kupaca i prodavača na trţištu, koliko god da je taj argument spekulativan. Niti je odluka o tome da li
imati dete ili ne, čak iako se jednostrano donosi, nešto što se isključivo tiče individue koja tu odluku
donosi. Ovo prokazivanje nečeg očiglednpg, savršeno se uklapa sa ţeljom da se promeni uloga ţena u
domaćinstvu, ili sa podrškom pravu na abortus.
 KULTURNA REVOLUCIJA 259
postale glavna rezerva vernika (videti Doba kapitala), što je sve više bilo očito u notorno
katoličkim zemljama kao što su Irska i sama papina Italija, pa čak - posle pada komunizma
- i u Poljskoj. Opredeljivanje za svešteništvo i za druge vidove religijskog ţivota je oštro
opadalo, kao i spremnost da se ţivi u celibatu, stvarnom ili zvaničnom. Ukratko, bilo to
dobro ili loše, crkveni moralni i materijalni autoritet kod vernika je nestao u crnoj rupi koja
se otvorila između crkvenih pravila ţivota i morala i stvarnosti međuljudskog ophođenja
kasnog dvadesetog veka. Zapadne crkve čija je moć prinude nad svojim članovima bila
manja, uključujući i neke od starijih protestantskih sekti, opadale su još i brţe.
Materijalne posledice popuštanja tradicionalnih porodičnih veza, bile su moţda još
ozbiljnije. Jer, kao što smo videli, porodica nije bila samo način za samoreproduk- ciju, već
i sredstvo za društvenu kooperaciju. Kao takva ona je bila od suštinske vaţno- sti za
odrţavanje i agrarne i ranoindustrijske ekonomije, na lokalnom i globalnom planu. To je
delom bilo zato što se odgovarajuća bezlična kapitalistička poslovna struktura nije razvila
pre no što su kocentracija kapitala i uspon krupnog kapitala počeli da krajem devetnaestog
veka stvaraju modernu korporacijsku organizaciju, tu „vidljivu ruku“ (Chandler, 1977)
koja je bila dodatak „nevidljivoj ruci“ trţišta Adama Smita. 40 Ali jedan još jači razlog bio je
taj što trţište samo po sebi ne određuje onaj centralni element u svakom sistemu koji teţi
ličnom profitu, a taj element je poverenje; ili njegov zakonski ekvivalent, sprovođenje
ugovora. Za ovo je potrebna ili drţavna sila (kao što su to dobro znali
sedamnaestovekovni politički teoretičari individualizma), ili veze unutar rodbine ili
zajednice. Tako da su međunarodnu trgovinu, bankarstvo i finansije, oblasti ponekad
fizički udaljenih delatnosti, velike isplativosti i nesigurnosti, uspešno vodile uglavnom
rodbinski povezane zajednice preduzetnika, po mogućstvu iz grupa sa posebnom
religijskom solidarnošću kao što su Jevreji, Kvekeri ii Hugenoti. I stvarno, čak su i u
poznom dvadesetom veku, ovakve veze bile nuţne u kriminalnom poslovanju, koje ne
samo da je bilo protiv zakona, već je bilo i izvan zakonske zaštite. U situaciji gde ništa
drugo ne garantuje ugovore, samo srodstvo i pretnja smrću mogu da to čine. Najuspešnije
kalabrijske mafia porodice su se stoga sastojale iz velikih grupa braće (Ciconte, 1992, str.
361-362).
A sada su baš ove neekonomske veze i grupna solidarnost bile oslabljene, kao i
moralni sistemi koji su uz njih išli. One su bile starije od modernog burţoaskog indu-
strijskog društva, ali su se i prilagodile tako da su sačinjavale njegov vaţan deo. Stari
moralni rečnik prava i duţnosti, uzajamnih obaveza, greha i vrline, ţrtvovanja, svesti,
nagrada i kazni, više se nije mogao prevesti na novi jezik priţeljkivane gratifikacije.
Jednom kada takvi postupci i institucije više nisu bili prihvatani kao sastavni deo načina
na koji se uređuje društvo, na koji se povezuju ljudi i kojim se osigurava društvena
kooperacija i reprodukcija, nestao je najveći deo njihovog kapaciteta za struktuiranje
društvenog ţivota ljudi. Oni su svedeni na puko izraţavanje ličnih sklonosti, i na zahte- ve
da bi trebalo da zakon prizna prvenstvo ovih sklonosti.41 Pretili su nesigurnost i

40 Operativni model za stvarno velika preduzeća pre epohe korporativnog kapitalizma

(„monopolskog kapitalizma") nije izvučen iz iskustva privatnog biznisa, već iz iskustva drţavne ili
vojne birokratije - pogledajte uniforme ţelezničara. U stvari, često su tim velikim preduzećima direktno
rukovodili, i morali da rukovode, drţavni ili kakvi drugi neprofitni organi, kao u poštanskim i većini
telefonskih i telegrafskih usluga.
41 U ovome je razlika između jezika (zakonskih ili ustavnih) „prava", koji je postao centralan za

ovo društvo nekontrolisanog individualizma, svakako u SAD, i starog moralnog idioma u kome su prava
i obaveze bile dve strane istog novčića.
260 ZLATNO DOBA
nepredvidljivost. Igle na kompasima više nisu imale Sever, mape su postale beskorisne. To
je bilo sve očevidnije u većini razvijenih zemalja od 1960. godine nadalje. Ideološki izraz
toga je nađen u mnoštvu teorija, od ekstremnog liberalizma slobodnog trţišta do
,,postmodernizma“ i njemu sličnih, koji su pokušavali da potpuno izbegnu probleme
prosuđivanja i vrednosti, ili da ih radije svedu na jedinstveni denominator neograničene
slobode pojedinca.
U početku su naravno, prednosti sveopšte socijalne liberalizacije izgledale
ogromne svima sem urođenim reakcionarima, a njena cena se činila minimalna. Ĉinilo se
da velika plima blagostanja koja se prelivala preko ţitelja povlašćenih regiona sveta,
ojačana sve obuhvatnijim i sve dareţljivijim sistemima socijalne zaštite, uklanja krhotine
društvene dezintegracije. Biti samohrani roditelj (to jest, preteţno samohrana majka) još
uvek je bio daleko najbolja garancija za ţivot u bedi, ali je taj status u modernim drţavama
društvene brige isto tako garantovao jedan minimum sredstava za ţivot i utočište. Penzije,
socijalne sluţbe, i na kraju, gerijatrijski nadzornici brinuli su o izolovanim starcima, čiji
sinovi i kćeri nisu mogli, ili više nisu osećali obavezu, da se staraju o svojim roditeljima na
zalasku. Izgledalo je prirodno da se na isti način postupa i sa drugim izdacima koji su
nekad bili deo porodičnog reda, na primer da se breme brige o odojčadi prebaci sa majki
na javne jaslice i odgajališta, što su socijalisti, zaokupljeni potrebama zaposlenih majki,
odavno zahtevali.
Izgledalo je da i racionalna računica i istorijski razvoj pokazuju isti pravac kao
razne vrste progresivne ideologije, uključujući i sve one koje su kritikovale tradicionalnu
porodicu zato što ona ovekovečava potčinjenost ţena, dece i adolescenata ili iz opštijih
slobodarskih razloga. U materijalnom pogledu, društveno staranje je očito bilo nadmoćno
u odnosu na ono što bi većina porodica mogla da sama za sebe obezbedi, bilo zbog
siromaštva, bilo iz drugih razloga. To što su deca u demokratskim drţavama izašla iz
svetskih ratova praktično zdravija i bolje hranjena nego ranije, dokazivalo je to stanovište.
Potvrdilo ga je i to što su drţave društvene brige preţivele u najbogatijim zemljama na
kraju veka, uprkos sistematskim napadima ideologa slobodnog trţišta i njima sklonih
vlada. Uostalom, postalo je opšte mesto među sociolozima i socijalnim antropolozima, to
da se uopšte, uloga srodstva „smanjuje sa porastom vaţno- sti drţavnih institucija". Ma šta
to značilo, ta uloga je opadala „rastom ekonomskog i socijalnog individualizma u
industrijskim društvima" (Goody, 1968, str. 402-403). Ukratko, kao što je odavno
predviđano, Gemeinschaft se povlačila pred Gesellschaft; zajednice pred pojedincima
povezanim u anonimna društva.
Materijalne prednosti ţivota u svetu u kome su zajedništvo i porodica opadali, bile
su i ostale nesporne. Ono što je malo ko shvatao bilo je to u kojoj meri se moderno
industrijsko društvo sve do sredine dvadesetog veka, oslanjalo na jednu simbiozu između
starih vrednosti zajednice i porodice i novog društva, a otuda i koliko će po svoj prilici biti
dramatični efekti njihove spektakularno brze dezintegracije. To je postalo jasno u eri
neoliberalne ideologije, kada je oko 1980. godine u politički rečnik ušao, ili se vratio, jezivi
izraz „potklasa" (underclass).42 To su bili oni ljudi koji, u razvijenim trţišnim društvima
posle kraja ere pune zaposlenosti, nisu uspevali, ili nisu hteli da zarađuju sa svoj ţivot i
ţivot svojih porodica, unutar trţišne privrede (dopunjene sistemom socijalne zaštite), za
koju se činilo da radi dovoljno dobro za dve trećine stanovnika takvih zemalja, svakako sve
do devedesetih godina (otuda fraza „dvotre-

42 Devetnaestovekovni ekvivalent ove reči je u Britaniji bila reč ,,residium“ (talog, ostatak).
 KULTURNA REVOLUCIJA 261
ćinsko društvo", skovana u ovoj deceniji, koja je toliko zabrinjavala nemačkog soci-
jaldemokratskog političara Petera Gloca). Sama reč ,,potklasa“ kao stara reč „donji svet“
(undervvorld), podrazumeva jednu isključenost iz „normalnog" društva. U suštini se takve
„potklase" oslanjaju na socijalno stanovanje i društvenu brigu, čak i onda kada
dopunjavaju svoje prihode pohodima u crnu ili sivu ekonomiju, ili u „zločin", to jest u one
delove privrede koje još nisu dosegli drţavni poreski sistemi. Bilo kako bilo, pošto su ovo
bili slojevi u kojima je porodična kohezija uglavnom bila srušena, čak su i njihovi upadi u
neformalnu ekonomiju, legalnu ili ilegalnu, bili marginalni i nestabilni. Jer, kao što se
dokazalo u Trećem svetu i kod njegove nove masovne imigracije u severne zemlje, čak i
nezvanična ekonomija naselja straćara i ilegalnih useljenika dejstvuje dobro samo sa
rođačkim mreţama.
Standardni primer za takvu „potklasu" su postali siromašni delovi domaće,
urbane američke crnačke populacije, što će reći, većina američkih crnaca,37 postali su
standardni primer za skup građana koji su zapravo izbačeni iz zvaničnog društva, koji ne
čine stvarno njegov deo, ili koji - što je slučaj mnogih mladih muškaraca među njima
- koji ne čine deo trţišta radne snage. U stvari, mnogi njihovi mladi, posebno muškarci,
zbilja su sebe smatrali društvom otpadnika ili antidruštvom. Ovaj fenomen nije ograničen
na ljude bilo koje boje koţe. Propadanjem industrija koje su upošljavale mnogo radne
snage (industrija iz devetnaestog i ranog dvadesetog veka), ovakve „potklase" su počele
da se pojavljuju u velikom broju zemalja. Uz sve to, u naseljima socijalnih stanova koje su
podizale društveno odgovorne vlasti, za sve one koji sebi nisu mogli da priušte plaćanje
trţišnih stanarina ili kupovinu kuće, a koje je sada naseljavala ova „potklasa", nije bilo
zajedništva, a jedva da je bilo normalne rođačke uzajamnosti. Ĉak i „dobrosusedstvo",
poslednji ostatak zajednice, teško da je moglo da preţivi opšti strah, uglavnom od mladih
muških adolescenata, koji su sada sve više bili naoruţani, i koji su se sada šunjali ovim
hobsovskim dţunglama.
Zajedništvo je donekle preţivelo samo u onim delovima sveta koji još nisu stupili
u univerzum gde su ljudska bića ţivela jedna pored drugih, ali ne kao socijalna bića, a sa
njim je preţiveo i društveni poredak, mada za većinu ljudi, poredak očajničke sirotinje. Ko
bi mogao da govori o „potklasi" u jednoj zemlji kao što je Brazil, gde je sredinom
osamdesetih godina, gornjih 20 odsto stanovnika primalo preko 60 odsto dohotka svoje
zemlje, dok je donjih 40 odsto primalo 10 odsto dohotka ili manje? (UN World Social
Situation, 1984, str. 84). Uglavnom je to bio ţivot nejednak po statusu, kao i po prihodu. Pa
ipak, za većinu, tom ţivotu je nedostajala opšta nesigurnost urbanog ţivota u „razvijenim"
društvima, lišenih starih uputstava za ponašanje koja su zamenjena neizvesnom
prazninom. Tuţan paradoks dvadesetovekovnog fin de siecle bio je u tome da je po svim
merljivim kriterijumima društvene ugodnosti i stabilnosti, ţiveti u nazadnoj ali
tradicionalno struktuiranoj Severnoj Irskoj, i posle dvadeset godina nečeg nalik na
građanski rat bez prekida, bilo bolje, a zapravo sigurnije, nego ţiveti u velikim gradovima
Ujedinjenog Kraljevstva. Drama propalih tradicija i vrednosti nije toliko u materijalnim
nedostacima delovanja bez društvenih i ličnih usluga koje su nekad obezbeđivali porodica
i zajednica. Ove usluge su se mogle nadomestiti u

37 Opis kome se sluţbeno davala prednost u vreme pisanja je bio „Afro-Amerikanci". Među-

tim, ova imena se menjaju - za vreme autorovog ţivota bilo je nekoliko ovakvih promena („obojeni",
,,nigeri“ „crnci") - i nastaviće da se menjaju. Ja koristim termin koji je verovatno kolao duţe od bilo kog
drugog među onima koji bi ţeleli da pokaţu poštovanje prema potomcima afričkih robova u Americi.
262 ZLATNO DOBA
prosperitetnim drţavama društvene brige, mada ne i u siromašnim delovima sveta, gde je
ogromna većina čovečanstva još uvek imala malo koji drugi oslonac sem rodbine,
pokroviteljstva jakih i uzajamne pomoći (o socijalističom delu sveta videti glave 13 i 16).
Ta drama se ispoljava u raspadu i starih sistema vrednosti i konvencija koje su kontrolisale
ljudsko ponašanje. Taj gubitak se osetio. On se ogledao u usponu onoga što će se nazvati
(opet u SAD, gde je ovaj fenomen postao primetan od šezdesetih godina) „politika
identiteta11, uglavnom etničkih/nacionalnih ili religijskih identiteta, i militantno
nostalgičnih pokreta koji teţe tome da obnove hipotetičko proteklo doba nepro-
blematičnog reda i sigurnosti. Takvi pokreti su pre bili pozivi za pomoć nego nosioci
programa - čeţnja za nekakvom „zajednicom" kojoj bi se pripadalo u jednom anomij-
skom svetu; nekakvoj porodici kojoj bi se pripadalo u svetu društveno izolovanih;
nekakvim pribeţištem u dţungli. Svaki realni posmatrač i većina vlada su znali da se
zločin neće smanjiti pa čak ni kontrolisati pogubljenjem kriminalaca, ili odvraćanjem od
zločina pomoću osuda na dugu robiju, ali je svaki političar poznavao ogromnu, emocijama
ojačanu snagu, zahteva masa običnih građana, racionalnog ili ne, da se kazne antidruštveni
elementi.
Ovo su bile političke opasnosti tog cepanja i kidanja starih društvenih struktura i
sistema vrednosti. Međutim, kako su napredovale osamdesete godine, uglavnom pod
barjakom čiste suverenosti trţišta, bilo je sve očiglednije da to predstavlja opasnost i za
trijumfalističku kapitalističku privredu.
Jer se kapitalistički sistem, iako je sagrađen na trţišnim operacijama, oslanjao na
veliki broj sklonosti koje nisu bile istinski povezane sa onom potragom za ličnim dobitkom,
koja je, prema Adamu Smitu, bila gorivo motora tog sistema. On se oslanjao na „radnu
naviku", za koju je Adam Smit pretpostavljao da je jedan od fundamentalnih motiva
ljudskog ponašanja, zatim se oslanjao na voljnosti ljudskih bića da odloţe gratifikaciju na
duţi period, to jest da štede i ulaţu radi budućih zarada, pa na ponosu postignućem, na
običajima uzajamnog poverenja, i na drugim stavovima koji nisu bili implicitni u
racionalnoj maksimalizaciji bilo čijeg profita. Porodica je postala integralni deo ranog
kapitalizma zato što ga je snadbevala nizom ovakvih motivacija. Isto tako deo kapitalizma
su postali i „radna navika", navika poslušnosti i odanosti, koja obuhvata i odanost
rukovodilaca firmi, i drugi vidovi ponašanja koji se nisu mogli lako sloţiti sa teorijom
racionalnog izbora zasnovanoj na maksimalizaciji. Kapitalizam je mogao da funkcioniše u
odsustvu svega ovoga, ali kada je bilo tako, postao je tuđ i problematičan čak i za same
poslovne ljude. To se dešavalo prilikom piratskih „preuzimanja" poslovnih korporacija i
drugih finansijskih spekulacija koje su osamdesetih godina zasipale finansijske centre
ultra-slobodno-trţišnih drţava kao što su SAD i Britanija, i koje su zapravo pokidale sve
veze između potrage za profitom i privrede kao jednog proizvodnog sistema. To je razlog
zbog koga su kapitalističke zemlje koje nisu zaboravile da rast nije postignut samo
maksimalizacijom profita (Nemačka, Japan, Francuska) onemogućile takve pohare.
Karl Polanji je, razmatrajući ruševine devetnaestovekovne civilizacije tokom
Drugog svetskog rata, ukazao koliko su neobične i bez presedana bile pretpostavke na
kojima je ona sagrađena: one o samoregulišućem i univerzalnom sistemu trţišta. Doka-
zivao je da je sklonost ka trampi, razmeni i zameni jedne stvari za drugu Adama Smita,
nadahnula „industrijski sistem... koji praktično i teorijski, podrazumeva da se ljudska vrsta
u svim svojim ekonomskim aktivnostima, ako ne i u svojim političkim, intelektualnim i
duhovnim nastojanjima, rukovodi tom jedinom sklonošću" (Polanyi, 1945,
 KULTURNA REVOLUCIJA 263
str. 50-51). Ipak je Polanji preterao sa procenom logike kapitalizma u njegovo vreme, isto
onako kao što je Adam Smit preterao s tim da će, sama za sebe, potraga svih ljudi za
sopstvenom ekonomskom dobiti, automatski uvećati bogatstvo nacija.
Kao što mi uzimamo kao bogom dan vazduh koji dišemo, i koji omogućava sve
naše aktivnosti, tako je kapitalizam uzimao zdravo za gotovo atmosferu u kojoj je delovao,
a koju je nasledio iz prošlosti. Koliko je ta atmosfera bila vaţna, otkrio je tek kada se
vazduh proredio. Drugim rečima, kapitalizam je uspeo jer nije bio samo kapitalistički.
Maksimalizacija profita i akumulacija kapitala bili su nuţni uslovi za njegov uspeh, ali ne i
dovoljni. Kulturna revolucija poslednje trećine ovog veka je bila ta koja je počela da nagriza
nasleđene istorijske posede kapitalizma i da pokazuje tegobe delovanja bez njih. Ironija
istorije je u tome što je neoliberalizam koji je postao pomodan sedamdesetih i osamdesetih
godina, a koji je prezrivo gledao na ruševine komunističkih reţima, trijumfovao baš u
onom trenutku kada je prestajao da bude onako ubedljiv kakvim se nekad činio. Trţište je
proglasilo pobedu onda kada se više nisu mogli skrivati njegova golotinja i nedovoljnost.
Glavna sila kulturne revolucije se prirodno, osetila u urbanizovanim „industrijskim
trţišnim privredama11 starog kapitalističkog jezgra. Međutim, kao što ćemo videti,
izvanredne privredne društvene sile, odrešene u kasnom dvadesetom veku, takođe su
preobrazile ono što se sada zove „Treći svet11.
Poglavlje dvanaesto Treći svet

[Sugerisao sam] da bez knjiga za čitanje, večernji ţivot u njihovoj [egipatskoj]

zemlji mora da protiče sporo, i da bi jedna laka knjiga na prohladnom tremu
načinila ţivot mnogo prihvatljivijim. Moj prijatelj je odmah rekao: „Ne misliš
valjda da zemljoposednik u ovom kraju moţe da sedi napolju na tremu posle
večere sa jasnim svetlom iznad glave, a da ne bude ustreljen?“ Na to sam mogao i
sam da pomislim.
Russel Pasha (1949)

Kada bi god seoski razgovor skrenuo na temu uzajamne pomoći i ponude zajma u
gotovini kao dela takve pomoći sugrađanima, retko kada je izostajalo oplakivanje
nad sve manjom saradnjom između seljana... Ovakve izjave je uvek pratilo
pozivanje na činjenicu da su ljudi u selu postali sve proračunatiji u svom pristupu
novčanim stvarima. Seljani bi se zatim bez izuzetka vraćali na ono što su nazivali
„starim danima“ kada su ljudi bili uvek spremni da ponude pomoć.
M. b. Abdul Rahim, 1973. (in
Scott 1985. str. 188)

Dekolonizacija i revolucija dramatično su preobrazili političku mapu planete. Broj

međunarodno priznatih drţava u Aziji se upetostručio. U Africi, gde je bila samo jedna
takva 1939. godine, sada ih je bilo oko pedeset. Ĉak i u obe Amerike, gde je iza rane
devetnaestovekovne dekolonizacije ostalo dvadesetak latino republika, dekolonizacija je
dodala još jedno tuce. Međutim, ono što je bilo vaţno za te drţave nije bio njihov broj, već
njihova ogromna i sve veća demografska teţina i pritisak koji su kolektivno predstavljale.
To je bila posledica zapanjujuće demografske eksplozije u zavisnom svetu posle Drugog
svetskog rata, koja je promenila i nastavila da i dalje menja, ravnoteţu svetskog
stanovništva. Od prve industrijske revolucije, moţda i od šesnaestog veka, ona se pomerala
u korist „razvijenog11 sveta, tj. stanovništva Evrope ili poreklom iz nje. Sa manje od 20
odsto globalne populacije 1750. godine, ovo stanovništvo se uzdiglo dotle da je činilo oko
trećine čovečanstva do 1900. godine. Doba katastrofa je zamrzio stanje, ali od sredine ovog
veka, svetsko stanovništvo raste po stopi iznad svih prethodnih, a do najvećeg dela ovog
porasta dolazi u zemljama kojima je nekada vladala, ili koje je osvojila, šačica carstava. Ako
uzmemo da članstvo razvijenih zemalja u OECD-u predstavlja „razvijeni svet11, njihova
zajednička populacija je na kraju osamdesetih godina predstavljala punih 15 odsto
čovečanstva; taj udeo se neizbeţno smanjuje (sa izuzet-
 TREĆI SVET 265

kom imigracije), jer se u nekoliko „razvijenih" zemalja više nije rađalo dovoljno dece ia se
same reprodukuju.
Ova demografska eksplozija u siromašnim zemljama sveta, koja je prvi put prou-
rokovala ozbiljnu zabrinutost na kraju „Zlatnog doba“, verovatno je najtemeljnija promena
u Kratkom dvadesetom veku, čak iako pretpostavimo da će se svetsko stanov- lištvo
konačno stabilizovati na deset milijardi (ili kakva god da su tekuća nagađanja) u ednom
trenutku dvadeset i prvog veka.38 Svetsko stanovništvo koje se udvostručilo za :etrdeset
godina posle 1950, ili kao ono u Africi za koje se moţe očekivati da se udvostruči za manje
od trideset godina, je potpuno bez istorijskog presedana, kao što su i praktični problemi
koje taj rast mora da postavi. Treba samo razmotriti socijalnu i ekonomsku situaciju zemlje
gde je 60 odsto naroda mlađe od petnaest godina.
Ova demografska eksplozija u siromašnom svetu bila je tako senzacionalna jer su
osnovne stope rađanja u ovim zemljama bile obično daleko više od onih u odgovarajućem
istorijskom periodu u „razvijenim" zemljama, i zbog toga što su ogromne stope smrtnosti,
koje su obično sprečavale rast stanovništva, pale kao kamen od četrdesetih godina - četiri
do pet puta brţe nego što je bio odgovarajući pad u devetnae- stovekovnoj Evropi (Kelley,
1988, str. 168). Jer, dok je u Evropi ovo opadanje moralo da čeka na postepeno poboljšanje
standarda ţivota i okoline, moderna tehnologija je tokom „Zlatnog doba“ projurila svetom
siromašnih zemalja kao uragan, u obliku modernih lekova i revolucije transporta. Od
četrdesetih godina nadalje, medicinski i farmaceutski izumi su prvi put bili u poloţaju da
spasavaju ţivote u masovnim razmerama (na primer, pomoću DDT-ija i antibiotika), za šta
pre toga nikada nisu bili u stanju, osim moţda u slučaju boginja. Tako, dok su stope
rađanja ostale visoke, pa čak su i rasle u doba prosperiteta, stope umiranja su se survavale
- u Meksiku su opale za više od polovine tokom dvadeset i pet godina posle 1944. godine -
a stanovništvo je bujalo, čak i pored toga što se ni privreda ni institucije nisu nuţno mnogo
promenile. Jedna propratna posledica svega ovoga bila je proširenje jaza između bogatih i
siromašnih, naprednih i zaostalih zemalja, čak i kada su privrede oba regiona rasle po istoj
stopi. Rasporediti domaći bruto proizvod dvostruko veći nego pre trideset godina u zemlji
čije je stanovništvo stabilno je njena stvar; rasporediti ga među stanovništvom koje se (kao
u Meksiku) udvostručilo za trideset godina je nešto sasvim drugo.
Vaţno je započeti svaki opis Trećeg sveta sa razmatranjem njegove demografije,
pošto je demografska eksplozija centralna činjenica njegovog postojanja. Protekla istorija u
razvijenim zemljama sugeriše da će pre ili kasnije, i Treći svet podleći onome što stručnjaci
zovu „demografska tranzicija", tako što će stabilizovati svoje stanovništvo na osnovu
niskih stopa rađanja i smrtnosti, tj. tako što će odustati od toga da imaju više od jednog ili
dva deteta. Međutim, dok ima dokaza da je „demografska tranzicija" proces koji se
odigrava u nekoliko zemalja, posebno u istočnoj Aziji, glavnina siromašnih zemalja nije
daleko napredovala na tom putu, osim u ekssovjet- skom bloku. Ovo je bio jedan razlog za
to što se njihovo siromaštvo nastavljalo. Nekoliko zemalja sa dţinovskim populacijama
bile su toliko zabrinute zbog desetina miliona dodatnih ustiju godišnje koja je trebalo
hraniti, da su se s vremena na vreme njiho

38 Ako bi se spektakularno ubrzanje rasta koje smo iskusili tokom ovog veka nastavilo,

katastrofa bi se činila neizbeţna. Čovečanstvo je dostiglo svoju prvu milijardu pre oko dve stotine
godina. Trebalo je 120 godina da se dostigne druga milijarda, za treću trideset i pet, za četvrtu petnaest
godina. Na kraju osamdesetih godina je stajalo na 5,2 milijarde i očekivalo se da do 2000. godine premaši
šest milijardi.
ve vlade angaţovale u surovom raseljavanju ne bi li svojim građanima nametnule kontrolu
rađanja ili neku
266 ZLATNO DOBA drugu vrstu ograničavanja porodice (posebno kampanja sterilizacije u
Indiji i politika „jednog deteta" u Kini). Malo je verovatno da će populacio- ni problem u
bilo kojoj zemlji biti rešen na ovaj način.

II
Međutim, kada su se pojavljivale u posleratnom i postkolonijalnom svetu, ovo nisu
bile glavne brige drţava siromašnog sveta. Koji bi oblik trebalo da uzmu?
Nije iznenađenje što su usvajali, ili su naterani da usvoje, političke sisteme koji su
poticali od njihovih starih imperijalnih gospodara ili od onih koji su ih osvojili. Za manjinu,
koja je izašla iz socijalnih revolucija ili (što se svodi na isto) iz dugotrajnih ratova za
oslobođenje, bilo je verovatnije da sledi model sovjetske revolucije. Stoga je teorijski, svet
bio sve više ispunjen onim što je trebalo da budu parlamentarne republike, plus manjinom
„narodnih demokratskih republika" pod vodstvom jedne partije. (Od sada je u teoriji svaka
drţava bila demokratska, mada su jedino komunistički ili socijalno-revolucionarni reţimi
insistirali da budu „narodni" i/ili „demokratski" po svom zvaničnom nazivu.45)
U praksi ove oznake najviše ukazuju na to gde su ove nove drţave ţelele da se
smeste u međunarodnom kontekstu. One su bile isto onako nerealne kao što su odavno
teţili da budu zvanični ustavi latinoameričkih republika, i^iz istog razloga: u većini
slučajeva nedostajali su im materijalni i politički uslovi da bi|'se ponašali u skladu sa njima.
Ovako je bilo čak i u novim drţavama komunističkog tipa, mada je njih, njihova u osnovi
autoritarna struktura i jedna „vodeća partija" kao sredstvo napravila manje nepogodnim za
drţave nezapadnjačkog porekla nego što su bile liberalne republike. Tako je jedan od
malobrojnih nepokolebljivih i neuzdrmanih političkih principa komunističkih drţava bio
prevlast (civilne) partije nad vojskom. Ipak su osamdesetih godina, među revolucionarno
inspirisanim drţavama, Alţir, Benin, Burma, Republika Kongo, Etiopija, Madagaskar i
Somalija - uz to pomalo ekscentrična Libija - bili pod vlašću vojnika koji su na vlast došli
pučem, isto kao i Sirija i Irak, obe pod vladama Baath (kod nas je uobičajeno BAAS)
socijalističke partije, mada u različitim verzijama.
Zaista je preovladavanje vojnih reţima, ili tendencija da se u njih sklizne, ujedi-
njavala drţave Trećeg sveta bilo kakve ustavne ili političke afilijacije. Ako izostavimo
glavninu komunističkih reţima Trećeg sveta (Severnu Koreju, Kinu, indokineske republike
i Kubu), i odavno utvrđeni reţim koji je proizašao iz meksičke revolucije, teško je setiti se
ijedne republike koja nije imala makar epizodu vojnog reţima posle 1945. godine. (Onih
nekoliko monarhija, izuzev Tajlanda, izgleda da su bezbednije.) Naravno, Indija, u vreme
pisanja ove knjige, ostaje daleko najimpresivniji primer drţave Trećeg sveta koja je uspela i
da odrţi neprekidnu civilnu prevlast i neprekinuti sled vlada putem redovnih i relativno
poštenih opštih izbora, mada da li ona opravdava

45 Pre kolapsa komunizma sledeće drţave su imale reči „narodna", „demokratska" ili „soci-

jalistička" u svojim zvaničnim nazivima: Albanija, Angola, Alţir, Bangladeš, Benin, Burma, Bugarska,
Kambodţa, Kina, Čehoslovačka, Etiopija, Nemačka Demokratska Republika, Mađarska, Sever- na
Koreja, Laos, Libija, Madagaskar, Mongolija, Mozambik, Poljska, Rumunija, Somalija, Sri Lanka, SSSR,
Vijetnam, NDR Jemen i Jugoslavija. Gvajana je sebe proglasila „kooperativnom republikom."
naziv „najveće svetske demokratije11 zavisi od toga kako precizno definišemo Linkol- novu
„vladavinu naroda, za narod, pomoću naroda11.
Toliko smo se navikli na vojne udare i reţime u svetu - čakTREĆI
i u Evropi
SVET -267
da vredi
truda da se podsetimo da su oni u sadašnjim razmerama izrazito novi fenomen. Nijedna
jedina međunarodno priznata suverena drţava nije 1914. godine bila pod vojnom vlašću,
osim u Latinskoj Americi, gde su vojni coups d’etat bili deo tradicije, a čak i tamo, u to
vreme, jedina velika republika koja nije bila pod civilnom vlašću bio je Meksiko, koji je bio
usred revolucije i građanskog rata. Postojale su mnoge militarističke drţave, drţave u
kojima je vojska nosila više od svog udela političke teţine, u nekoliko drţava je glavnina
oficirskog kora bila bez simpatija za svoju vladu - Francuska je očigledan primer. Međutim,
u stabilnim drţavama koje su bile vođene kako treba, vojnike su instinkt i navika navodili
da se drţe izvan politike; ili preciznije, da učestvuju u politici samo na način jedne druge
grupe ljudi koja je sluţbeno bila bez glasa, na način ţena iz vladajuće klase, što znači iza
scene i pomoću intriga.
Politika vojnih udara je stoga bila proizvod nove ere nesigurnih ili nelegitimnih
vlada. Prva ozbiljna rasprava o ovoj temi, Coup d’etat napisana je u spomen na Maki-
javelija, perom italijanskog novinara Kurcija Malapartea, pojavila se 1931. godine, na
polovini puta kroz godine katastrofa. U drugoj polovini veka, iako je izgledalo da je
ravnoteţa supersila stabilizovala granice, i u manjoj meri, reţime, uključivanje naoruţanih
ljudi u politiku je postalo sve običnija stvar, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što je
svet sada bio ispunjen sa skoro dve stotine drţava, od kojih su većina bile nove drţave
kojima je nedostajao bilo kakav tradicionalni legitimitet, a većina njih je imala na vratu
političke sisteme koji su po većoj verovatnoći proizvodili politički slom nego efikasnu
vladu. U ovakvim situacijama oruţane snage su često jedina snaga kadra za političku ili
bilo kakvu akciju u celoj drţavi. Osim toga, pošto je Hladni rat između supersila uglavnom
vođen preko oruţanih snaga klijentskih ili savezničkih drţava, te snage je dotirala i
naoruţavala odgovarajuća supersila, ili u nekim slučajevima, prvo jedna pa onda druga
supersila, kao u Somaliji. Politički delokrug za ljude u tenkovima je bio veći nego ikada
ranije.
U zemljama komunističkog jezgra oni su drţani pod kontrolom pretpostavkom
civilne premoći preko partije, iako se u svojim poslednjim luđačkim godinama Mao Ce
Tung na momente pribliţavao tome da napusti takvu politiku. U zemljama jezgra
zapadnog saveza delokrug za vojnu politiku je ostajao ograničen odsustvom političke
nestabilnosti ili postojanjem efikasnih mehanizama za drţanje vojske pod kontrolom. Tako
je posle smrti generala Franka u Španiji prelaz na liberalnu demo- kratiju efikasno
ugovoren pod okriljem novog kralja, a puč nerekonstruisanih franki- stičkih oficira 1981.
godine je kralj ubrzo zaustavio u mestu, odbijanjem da ga prihvati. U Italiji, gde su SAD
odrţavale potencijal za lokalni drţavni udar za mogućnost da ogromna lokalna
Komunistička partija učestvuje u vlasti, civilne vlade su opstale, čak
i pored toga što su sedamdesete godine proizvele uskomešane akcije u mračnim dubinama
vojske, obaveštajnih sluţbi i terorističkog podzemlja. Jedino tamo gde su se traume
dekolonizacije (tj. poraza od strane kolonijalnih pobunjenika) pokazale nepodnošljivim,
zapadni oficiri su bili u iskušenju da izvedu vojni udar - kao u Francuskoj tokom pedesetih
godina, dok je gubila u borbi da zadrţi Indokinu i Alţir, i u Portuga- liji (sa levičarskom
političkom orijentacijom) kada je njeno afričko carstvo propadalo sedamdesetih godina. U
oba slučaja su oruţane snage ubrzo ponovo dovedene pod
civilnu kontrolu. Jedini vojni reţim u Evropi, zapravo podrţavan od SAD, bio je onaj koji je
1967. godineDOBA
268 ZLATNO uspostavila (verovatno na lokalnu inicijativu) posebno glupa grupa
ultradesničarskih grčkih pukovnika u jednoj zemlji gde je građanski rat između komunista
i njihovih protivnika (1944-1949) ostavio gorke uspomene na obe strane. Ovaj reţim, koji se
isticao sklonošću za sistematsko mučenje svojih protivnika, propao je posle sedam godina
pod teţinom sopstvene političke gluposti.
Uslovi za intervenciju vojske u Trećem svetu su bili mnogo primamljiviji, posebno
u novim, slabašnim i često majušnim drţavama, gde je nekoliko stotina naoruţanih ljudi,
koje su ponekad pojačavali a ponekad zamenjivali stranci, moglo da ima odlučujuću
teţinu, i gde su neiskusne ili nesposobne vlade sasvim verovatno stvarale stanja haosa,
korupcije i konfuzije koja su se stalno ponavljala. Tipični vojni vladar u većini afričkih
zemalja nije bio onaj ko stremi diktaturi, već neko ko je istinski pokušavao da raščisti
ovakvu zbrku, nadajući se - suviše često uzalud - da će civilna vlada uskoro opet preuzeti
vlast. U većini slučajeva on nije uspevao ni u jednom od ovih pregnuća, što je razlog zbog
koga je nekoliko vojnih poglavica trajalo tako dugo. U svakom slučaju, i najmanji
nagoveštaj da bi lokalna vlast mogla da padne u ruke komunista, praktično je garantovao
američku podršku.
Ukratko, vojnici političari, kao i vojnička pamet, teţili su da ispune prazninu koju
je ostavilo odsustvo obične politike i pameti. To nije bila nikakva posebna vrsta politike,
već je bila u funkciji opkoljavanja nestabilnosti i nesigurnosti. Međutim, vojna politika je
postala sve raširenija u Trećem svetu, zbog toga što su faktički sve zemlje bivšeg
kolonijalnog ili zavisnog dela sveta sada bile opredeljene, na ovaj ili onaj način, za politike
koje su od njih iziskivale upravo one stabilne, funkcionalne i efikasne drţave, koje je tako
malo ovih zemalja imalo. One su bile opredeljene za ekonomsku nezavisnost i „razvoj “.
Nakon druge runde svetskog rata, svetske revolucije i njihove posledice, globalne
dekolonizacije, izgledalo je kao da nema budućnosti za stare programe po kojima su
ostvarivali prosperitet kao proizvođači primarnih proizvoda za svetsko trţište
imperijalističkih zemalja: onaj program argentinskih i urugvajskih estancieros-a, koji su sa
velikom nađtim imitirali Porfirio Dijaz u Meksiku i Leguia u Peruu. U svakom slučaju
ovakav program je prestao da bude uverljiv posle Velike recesije. Osim toga, i
nacionalizam i antiimperijalizam poziva
li su na politiku manje zavisnu od starih carstava, a primer SSSR-a je pruţao alternativni
model ,,razvoja“. Ovaj primer nikada nije izgledao impresivnije nego u godinama posle
1945.
Ambicioznije drţave su pozivale na okončanje agrarne zaostalosti sistematskom
industrijalizacijom, bilo po centralistički planskom sovjetskom modelu, bilo substitucijom
uvoza. Oba modela su, na različite načine, počivale na delovanju drţave i drţavnoj
kontroli. Ĉak i one manje ambiciozne, koje nisu sanjale budućnost sa velikim tropskim
čeličanama, kojima energiju daju ogromne hidrocentrale u senci titanskih brana, ţelele su
da svoje sopstvene nacionalne resurse sami kontrolišu i razvijaju. Naftu su tradicionalno
proizvodile privatne zapadne korporacije, obično u najbliskijim odnosima sa imperijalnim
silama. Sledeći primer Meksika iz 1938. godine, vlade su se dale na to da ih nacionalizuju i
da upravljaju njima kao drţavnim preduzećima. One koje su se uzdrţale od
nacionalizacije, otkrile su (posebno posle 1950. godine kada je ARAMCO ponudila
Saudijskoj Arabiji dotada nezamislivu pogodbu o podeli prihoda 50/50) da im je fizičko
posedovanje nafte i gasa dalo premoć u pregovorima sa stranim korporacijama. U praksi je
Organizacija zemalja
izvoznica nafte (OPEC), koja je na kraju ucenjivala svet sedamdesetih godina, omogućena
time što je vlasništvo nad svetskom naftom premešteno od kompanija na relativno
malobrojne vlade zemalja-proizvođača. Ukratko, čak i one vlade u TREĆI dekoloni-
SVETzovanim
269 ili
zavisnim drţavama koje su bile sasvim srećne zbog toga što su se oslanjale na strane
kapitaliste stare ili nove (po savremenoj levičarskoj terminologiji ,,neokolonijalizam“), to su
činile unutar ekonomije koju kontroliše drţava. Verovatno je najuspešnija od ovakvih
drţava sve do osamdesetih godina bila bivša francuska Obala Slonovače.
Verovatno su najneuspešnije bile one nove zemlje koje su potcenile stege zaosta-
losti - nedostatak obučenih i iskusnih stručnjaka, administratora i ekonomskog kadra;
nepismenost; nepoznavanje ili nedostatak simpatija za programe ekonomske modernizacije
- posebno onde gde su njihove vlade postavljale sebi ciljeve za koje bi i razvijene zemlje
nalazile da su teško dostiţni, kakav je centralistička, drţavno planirana industrijalizacija.
Tako je Gana, koja je uz Sudan bila prva supsaharska zemlja Afrike kojoj je darovana
nezavisnost, bacila rezerve deviza od dve stotine miliona funti, koje su bile nagomilane
zahvaljujući visokim cenama kakaoa i ratnim zaradama - rezerve veće od sterlinškog
balansa nezavisne Indije - u pokušaju da izgradi industrijalizova- nu privredu koju
kontroliše drţava, da i ne spominjemo planove Kvarne Nkrumaha za panafrički savez.
Rezultati su bili katastrofalni, a kolaps cena kakaoa u šezdesetim godinama su ih pogoršali.
Do 1972. godine su veliki projekti propali, a domaće industrije su u ovoj maloj zemlji mogle
da opstanu samo iza zidova visokih carina, kontrole cena i uvoznih dozvola, što je dovelo
do procvata crne ekonomije i raširilo korupciju koja je postala neiskorenjiva. Tri četvrtine
svih zaposlenih je radilo u drţavnom sektoru, dok je solidna poljoprivreda (kao i u tolikim
drugim afričkim drţavama) bila zanemarena. Posle zbacivanja Nkrumaha uobičajenim
vojnim udarom (1966) zemlja je produţila svojim putem bez iluzija među obično
razočaravajućim vojnim a povremeno civilnim reţimima koji su se smenjivali.
Turobna prošlost drţava supsaharske Afrike ne bi trebalo da nas dovede dotle da
potcenimo značajna dostignuća bolje smeštenih ekskolonijalnih ili zavisnih drţava, koje su
izabrale put drţavnog planiranja ili drţavnog sponzorisanja ekonomskog razvoja. One
zemlje koje će od sedamdesetih godina postati u ţargonu međunarodnih funk- cionera
poznate kao NICs (Newly Industrializing Countries - Novo izndustrijalizova- ne zemlje) su
sve bile, uz izuzetak grada drţave Hong Konga - zasnovane na ovakvim politikama. Kao
što bilo ko sa najmanjim poznavanjem Brazila i Meksika moţe da posvedoči, oni su
proizvodili birokratiju, spektakularnu korupciju i mnogo rasipanja
- ali takođe i stopu godišnjeg rasta od 7 odsto tokom više decenija u obe zemlje: ukratko,
obe su postigle ţeljenu tranziciju u moderne industrijske privrede. U stvari, Brazil je
svojevremeno postao osma najveća industrijska zemlja nekomunističkog sveta. Obe zemlje
su imale dovoljno velika stanovništva da obezbede značajna domaća trţišta, tako da je
industrijalizacija putem supstitucije izvoza imala smisla, bar u prilično dugom periodu
vremena. U jednom trenutku je brazilski drţavni sektor rukovao sa pribliţno polovinom
bruto domaćeg proizvoda i predstavljao je devetnaest od dvadeset najvećih kompanija, dok
je u Meksiku upošljavao petinu ukupne radne snage i isplaćivao dve petine svih plata u
drţavi (Harris, 1987, str. 84-85). Drţavno planiranje na Dalekom istoku je manje teţilo tome
da se direktno oslanja na drţavna preduzeća a više se oslanjalo na povlašćene poslovne
grupe nad kojima je vlada dominirala kontrolom kredita i investicija, ali je zavisnost
ekonomskog razvoja od drţave bila ista. Planira
nje i drţavna inicijativa bili su suština stvari svugde u svetu tokom pedesetih i šezdesetih
godina a u NIC
270 ZLATNO DOBA zemljama sve do devedesetih godina. Da li je ovaj oblik ekonomskog
razvoja proizvodio zadovoljavajuće ili razočaravajuće rezultate zavisilo je od lokalnih
uslova i ljudskih grešaka.

III
Razvoj, kontrolisala ga drţava ili ne, nije bio stvar od neposrednog interesa za
veliku većinu stanovnika Trećeg sveta koji su ţiveli uzgajajući sopstvenu hranu; jer čak i u
drţavama u kojima su se javni prihodi oslanjali na zaradu od jednog ili dva glavna izvozna
useva - kafu, banane ili kakao - ovi usevi su obično bili koncentrisani u nekoliko
ograničenih oblasti. U supsaharskoj Africi i većem delu Juţne i Jugoistočne Azije, kao i u
Kini, masa naroda je nastavila da ţivi od poljoprivrede. Do sada je jedino u zapadnoj
hemisferi i u sušnim zemljama zapadnog islama, selo isteklo u dţinovske gradove,
pretvarajući na taj način ruralna u urbana društva za par dramatičnih decenija (videti
poglavlje 10). U plodnim i ne previše gusto naseljenim regionima, kao što je veći deo crne
Afrike, većina ljudi bi se sasvim dobro snalazila ako bi bili prepušteni sami sebi. Većini
njenih stanovnika nisu bile potrebne njihove drţave, koje su obično bile suviše slabe da bi
nanele mnogo štete, a ako bi postale suviše neugodne, verovatno bi se mogle zaobići
povlačenjem u seosku samodovoljnost. Malobrojni su kontinenti koji su započeli eru
nezavisnosti sa većim prednostima, koje će uskoro biti protraćene. Većina azijskih i islam-
skih seljaka je bila mnogo siromašnija, ili bar slabije hranjena - ponekad je, kao u Indiji, bila
očajno i istorijski siromašna - a pritisak ljudi na ograničeno zemljište je već bio oštriji.
Međutim dobrom delu njih se činilo da najbolje rešenje za njihove probleme nije u tome da
se petljaju sa onima koji su im govorili kako će im ekonomski razvoj doneti nebrojeno
bogatstvo i blagostanje, već da je bolje da se drţe podalje od takvih. Dugo iskustvo je
pokazalo njima i njihovim precima pre njih, da nijedno dobro ne dolazi spolja. Tiha
proračunavanja mnogih generacija su ih naučila da je minimalizacija rizika bolja politika od
maksimalizacije profita. To ih nije drţalo sasvim izvan granica globalne ekonomske
revolucije, koja je stigla i do onih izolovanijih među njima u obliku plastičnih sandala,
kanistera za benzin, starih kamiona i naravno - drţavnih kancelarija sa papirima po njima,
a to je imalo tendenciju da podeli ljude u ovakvim oblastima na one koji deluju u svetu
pisanja i kancelarija, i nastale. U većem delu ruralnog Trećeg sveta glavna razlika je bila
između ,,obale“ i ,,unutrašnjosti“ ili grada i zabiti. 46
Nevolja je bila u tome da je, pošto su modernost i vlast išli zajedno, ,,obala“
upravljala „unutrašnjošću", grad selom, a obrazovani nepismenima. U početku beše reč.
Skupštinski dom onoga što će uskoro postati nezavisna drţava Gana, među svojih 104
člana je obuhvatao šezdeset osam onih koji su imali neki oblik obrazovanja iznad
osnovnog. Među 106 članova Zakonodavne skupštine u Telengani (juţna Indija), bilo je
devedeset i sedam sa srednjim i visokim obrazovanjem, uključujući i pedeset sa
fakultetskim diplomama. U oba ova regiona velika većina stanovnika u to vreme je bila
nepismena (Hodgkin, 1961, str. 29; Gray, 1970, str. 135). I još nešto, svakome ko je ţeleo da
bude aktivan u nacionalnoj vladavini drţava Trećeg sveta bilo je potreb-

46 Slična podela se mogla naći i u zaostalim regionima socijalističkih zemalja, na primer u

Kazahstanu, gde domorodačko stanovništvo nije pokazivalo zanimanje za to da napusti zemljoradnju i

stočarstvo, ostavljajući industrijalizaciju i gradove velikoj masi (ruskih) doseljenika.
 TREĆI SVET 271
no ne samo da bude pismen na zajedničkom jeziku regiona (koji nije nuţno bio jezik
njegove ili njene zajednice) već i na nekom od malog broja međunarodnih jezika (engleski,
francuski, španski, arapski, mandarinski kineski), ili bar na regionalnom lingva franka
(jezik koji se koristi za zajedničko sporazumevanje raznih etničkih grupa, prim. prev.) koji
su nove vlade teţile da razviju u pisane „nacionalne" jezike (svahili, baha- sa, pidţin). U
tome su jedini izuzetak bili oni delovi Latinske Amerike gde su se pisani sluţbeni jezici
(španski i portugalski) poklapali sa govornim jezikom većine. Od kandidata za javnu
funkciju u Hajderabadu (Indija) na opštim izborima 1967. godine, samo trojica (od trideset i
četiri) nisu govorila engleski (Bernstorff, 1970, str. 146).
Ĉak su i udaljeniji i zaostaliji ljudi stoga sve više shvatali prednosti dobrog obra-
zovanja, čak i onda kada nisu mogli da i sami u njemu učestvuju: verovatno posebno tada.
U doslovnom smislu, znanje je značilo moć, što je najočiglednije bilo u onim zemljama gde
je drţava svojim podanicama izgledala kao mašina koja isisava sredstva od njih, a zatim ih
deli drţavnim činovnicima. Obrazovanje je značilo poloţaj, često zagarantova- no mesto47u
drţavnoj sluţbi, a sa malo sreće i karijeru, koja je omogućavala ljudima da iznuđuju mito i
provizije, kao i da obezbeđuju poslove za porodicu i prijatelje. Jedno selo, recimo u
centralnoj Africi, koje je investiralo u obrazovanje jednog od svojih mladih ljudi, nadalo se
zahvalnosti u obliku prihoda i zaštite za celu zajednicu sa drţavnog poloţaja koji će
obrazovanje zagarantovati. U svakom slučaju uspešni drţavni činovnik bio je najbolje
plaćen čovek u narodu. U zemlji kao što je Uganda šezdesetih godina je mogao da očekuje
(legalnu) platu 112 puta veću od prosečnog dohotka svojih zemljaka po stanovniku
(naspram odnosa od 10:1 u Velikoj Britaniji) (UN World Social Structure, 1970, str. 66).
Tamo gde je izgledalo da siromašni ljudi sa sela mogu da sami imaju udela u
koristima od obrazovanja, ili da ih obezbede za svoju decu (kao u Latinskoj Americi,
regionu Trećeg sveta koji je bio najbliţi modernosti i najudaljeniji od kolonijalizma), ţelja za
učenjem je bila zbilja opšta. „Svi oni ţele da nešto uče“, rekao je autoru 1962. godine
čileanski komunistički organizator među Mapuče Indijancima. „Ja nisam intelektualac i ne
mogu da ih podučavam školskom znanju, pa ih tako učim da igraju fud- bal.“ Ova ţeđ za
znanjem u mnogome objašnjava onu zadivljujuću masovnu migraciju iz sela u grad, koja je
od pedesetih godina nadalje ispraznila unutrašnjost juţnoame- ričkog kontinenta. Jer, sva
istraţivanja se slaţu u tome da privlačnost grada leţi naročito u boljim šansama za
obrazovanje i obučavanje dece. Tamo deca „mogu postati nešto drugo". Naravno,
školovanje otvara najbolje perspektive, ali u zaostalim agrarnim krajevima čak i tako
jednostavna veština kao što je sposobnost za voţnju motornog vozila, mogla je biti ključ za
bolji ţivot. To je bila prva stvar kojoj je iseljenik iz Kečua sela, u Andima, učio svoje rođake
i bratance, koji su došli od kuće da mu se pridruţe, nadajući se da će i sami sebi da prokrče
put u moderni svet, jer nije li se njegovo zapošljavanje kao vozača hitne pomoći pokazalo
kao temelj uspeha njegove porodice? (Julca, 1992).
Pre šezdesetih godina ili kasnije, ruralni ljudi izvan Latinske Amerike nisu siste-
matski počeli da gledaju na modernost pre kao na obećanje nego kao na pretnju. Pa ipak je
postojao jedan aspekt ekonomskog razvoja za koji se moglo očekivati da će naići na njihov
odziv, pošto se ticao tri petine ili više ljudskih bića koja su ţivela od poljoprivrede: to je bila
agrarna reforma. Ovaj uopšteni slogan političara u agrarnim zemljama mogao je obuhvatati
bilo šta: od rasturanja velikih zemljoposeda i njihove

47 Na primer, sve do sredine osamdesetih godina u Beninu, Kongu, Gvineji, Somaliji, Sudanu,

Maliju, Ruandi i Centralnoafričkoj Republici (World Labour, 1989, str. 49).

 272 ZLATNO DOBA
preraspodele seljacima i radnicima bezemljašima do ukidanja feudalnih poseda i kmetstva;
od smanjenja najamnine i reformi zakupa raznih vrsta do revolucionarne zemljišne
nacionalizacije i kolektivizacije.
Verovatno nikad nije bilo više toga nego u deceniji posle kraja Drugog svetskog
rata, jer je agrarna reforma praktikovana duţ čitavog političkog spektra. Između 1945. i
1950. godine skoro se polovina čovečanstva zatekla kako ţivi u zemljama koje su se
podvrgavale nekoj vrsti agrarne reforme - onoj komunističkog tipa u istočnoj Evropi, a od
1949. godine i u Kini, reformi kao posledici dekolonizacije u bivšem britanskom Indijskom
carstvu i kao posledici poraza Japana, ili bolje rečeno kao posledici američke okupacione
politike u Japanu, Tajvanu i Koreji. Egipatska revolucija 1952. godine je proširila delokrug
reforme na svet zapadnog islama: Irak, Sirija i Alţir sledili su primer Kaira. Bolivijska
revolucija 1952. godine je uvela reformu u Juţnu Ameriku, mada je Meksiko od revolucije
1910. godine ili, preciznije, od obnove revolucije u tridesetim godinama, odavno zagovarao
agrarismo. Ipak, uprkos sve većoj bujici političkih deklaracija i statističkog istraţivanja ove
teme, Latinska Amerika je imala premalo revolucija, dekolonizacije ili izgubljenih ratova da
bi imala mnogo stvarne agrarne reforme, sve dok kubanska revolucija Fidela Kastra (koji je
uveo reformu na to ostrvo) nije stavila tu stvar na politički dnevni red.
Za modernizatore je pitanje zemljišne reforme bilo političko (pridobiti podršku
seljaka za revolucionarne reţime ili za one koji ţele da preduprede revoluciju ili nešto
slično), ideološko („vraćanje zemlje trudbenicima" itd.) a ponekad i ekonomsko, iako
većina revolucionara ili reformatora nije suviše očekivala od puke raspodele zemlje
tradicionalnom seljaštvu i bezemljašima ili onima sa malo zemlje. U stvari, poljoprivredna
proizvodnja je drastično pala u Boliviji i Iraku odmah nakon njihovih zemljišnih reformi,
1952. u prvoj i 1958. u drugoj zemlji, mada se istine radi mora dodati i to da je tamo gde su
seljačka veština i produktivnost već bili visoki, zemljišna reforma mogla da brzo oslobodi
veliki deo produktivnog potencijala koji su dotada skeptični seljani drţali u rezervi, kao u
Egiptu, Japanu, i najupečatljivije, na Tajvanu (Land Reform, 1968, str. 570-5/5). Argument
za odrţanje brojnog seljaštva bio je i ostao neekonomski, pošto je u istoriji modernog sveta
ogroman rast agrarne proizvodnje išao zajedno sa podjednako spektakularnim opadanjem
broja zemljoradnika i njihovog udela u stanovništvu; i to najdramatičnije posle Drugog
svetskog rata. Ipak je zemljišna reforma mogla da pokaţe, što je i učinila, da seljačka
zemljoradnja, posebno kod krupnijih, moderno nastrojenih farmera, moţe da bude isto
onako efikasna, a i fleksibilnija, od tradicionalnog veleposeda, imperijalističke plantaţe, i
od zaista nepromišljenih pokušaja da se poljoprivredom upravlja na kvaziindustrijskoj
osnovi, kao što su dţinovske drţavne farme sovjetskog tipa i britanski planovi za
proizvodnju kikirikija u Tanganjiki (današnjoj Tanzaniji) posle 1945. godine. Usevi kao što
su kafa, pa čak i šećer i guma, na koje se nekada mislilo kao na useve koji se u biti
proizvode na plantaţama, nisu više proizvođeni samo na njima, čak iako plantaţa još uvek
zadrţava jasnu prednost nad malim i nestručnim proizvođačima u nekim slučajevima. Ipak
su glavni napredak poljoprivrede Trećeg sveta posle rata, „Zelena revolucija" novih naučno
selekcionisanih useva, postigli poslovno nastrojeni farmeri, kao u Pendţabu.
Međutim, glavni ekonomski argument za agrarnu reformu nije počivao na
produktivnosti već na jednakosti. U celini je ekonomski razvoj teţio, prvo da poveća a
kasnije da smanji nejednakost u raspodeli nacionalnog dohotka na duţi rok, iako su
ekonomsko opadanje i teološko verovanje u slobodno trţište u poslednje vreme tu i
tamo počeli da preokreću ovaj trend. Jednakost je na kraju Zlatnog doba bila veća u
razvijenim zapadnim zemljama nego u Trećem svetu. Ipak, dok je nejednakost prihoda bila
na vrhuncu u Latinskoj Americi, za kojom je sledila Afrika, ona je bila neobično
TREĆI SVET 273niska kod
jednog broja azijskih zemalja, gde je vrlo radikalna agrarna reforma nametnuta pod
okriljem američkih okupacionih snaga, ili su je one same nametnule: u Japanu, Juţnoj
Koreji i Tajvanu. (Međutim, nijedna od njih nije bila egalitarna kao socijalističke zemlje
istočne Evrope, ili u to vreme, Australija.) (Kakvvani, 1980.) Posma- trači trijumfa
industrijalizacije ovih zemalja prirodno su spekulisali o tome koliko su socijalne i
ekonomske prednosti ove situacije pomogle taj razvoj, isto onako kao što su se posmatrači
znatno nestalnijeg razvoja brazilske privrede, zemlje koja je bila uvek na ivici ali nikad nije
ostvarila svoju sudbinu da bude SAD juţne hemisfere, pitali koliko je taj razvoj bio
onemogućen spektakularnom nejednakošću u raspodeli dohotka - koja je neminovno
ograničila domaće trţište za industriju. Zaista, upečatljiva društvena nejednakost Latinske
Amerike teško moţe a da se ne poveţe sa podjednako upečatljivim odsustvom sistematske
agrarne reforme u tolikim od njenih zemalja.
Seljaštvo Trećeg sveta je nesumnjivo pozdravljalo agrarnu reformu, bar sve donde
dok se nije preobrazila u kolektivnu poljoprivredu ili zadruţnu proizvodnju, kao što je
obično bivalo u komunističkim zemljama. Međutim, ono što su modernizatori videli u njoj
nije bilo ono što je reforma značila za seljake, koji su bili nezainteresovani za makro-
ekonomske probleme, koji su na nacionalnu politiku gledali iz druge perspektive nego
gradski reformatori, a čiji zahtevi za zemljom nisu bili zasnovani na opštim principima već
na određenim zahtevima. Tako je radikalna agrarna reforma koju je 1969. godine pokrenula
vlada reformističkih generala u Peruu, i koja je jednim udarcem uništila sistem velikih
poseda u ovoj zemlji (haciendas), propala iz ovog razloga. Za indijanske planinske
zajednice, koje su ţivele u nestabilnoj koegzistenciji sa ogromnim andskim stočarskim
rančevima i koje su snadbevali radnom snagom, reforma je prosto značila samo povratak
na „domorodačke zajednice" sa zajedničkom zemljom i pašnjacima, koje su nekada od njih
otuđili zemljoposednici, čije su međe vekovima bile pomno pamćene, a čiji gubitak
Indijanci nikada nisu prihvatili (Hobsbavvm, 1974). Oni se nisu interesovali za odrţavanje
zemljoposedničkih starih preduzeća kao proizvodnih jedinica (sada u vlasništvu
comunidades i njihove bivše radne snage), ni za kooperativne eksperimente, niti za ostale
poljoprivredne novine, različite od tradicionalne uzajamne pomoći unutar zajednice - koja
je bila daleko od toga da bude egalitarna. Posle reforme indijanske zajednice su se vratile
„osvajanju" zemlje iz zadruţnih imanja (čiji su sada bili suvlasnici), kao da se ništa nije
promenilo u sukobu veleposeda i zajednice (i između zajednica u međusobnoj svađi oko
njihove zemlje) (Gomez Rodriguez, str. 242-255). Što se njih tiče, ništa se nije promenilo.
Agrarna reforma najbliţa seljačkom idealu verovatno je bila ona meksička iz tridesetih
godina, koja je zajedničku zemlju neotuđivo dala seoskim zajednicama da je organizuju
kako one ţele (ejidos) i koja je pretpostavljala da su seljaci angaţovani u primitivnoj
poljoprivrednoj proizvodnji. To je bio veliki politički uspeh, ali ekonomski irelevantan za
kasniji poljoprivredni razvoj Meksika.
zajedničkoj grupi kao „Treći svet“ - pojam za koji kaţu da je iskovan 1952. godine (Harris,
1987, str. 18) DOBA
274 ZLATNO - nasuprot „Prvom svetu“ razvijenih kapitalističkih drţava i „Drugom svetu“
onih komunističkih. Uprkos očiglednoj apsurdnosti tretiranja Egipta i Gabona, Indije i
Papue - Nove Gvineje kao društava iste vrste, to nije bilo sasvim neuverljivo, budući da su
sve to bile siromašne zemlje (upoređene sa „razvijenim" svetom),48 sve su bile zavisne, sve
su imale vlade koje su ţelele da „razvijaju11 svoje zemlje, a nijedna nije verovala, posle
Velike recesije i Drugog svetskog rata, da će kapitalističko svetsko trţište (tj. u doktrinu
ekonomista o „komparativnoj prednosti11) ili spontano privatno preduzetništvo kod kuće
postići taj cilj. Osim toga, kada je gvozdena rešetka Hladnog rata pritisla planetu, svi oni
koji su imali bilo kakvu slobodu akcije ţeleli su da izbegnu pristupanje bilo kom od dva
sistema saveza, tj. ţeleli su da izbegnu Treći svetski rat od koga se svako plašio.
Ovo ne znači da su „nesvrstani11 bili podjednako suprotstavljeni obema stranama u
Hladnom ratu. Inspiratori i pobornici ovog pokreta (koji je nazvan po njegovoj prvoj
međunarodnoj konferenciji 1955. godine u Bandungu u Indoneziji), bili su radikalni
revolucionari iz bivših kolonija - Dţavaharlal Neru (Nehru) iz Indije, Sukarno iz
Indonezije, pukovnik Gamal Abdel Naser iz Egipta, i komunistički disident, predsednik
Tito iz Jugoslavije. Svi ovi, poput tolikih ekskolonijalnih reţima, bili su, ili su tvrdili da jesu,
socijalistički reţimi na svoj (nesovjetski) način, uključujući i kraljevski socijalistički
budizam u Kambodţi. Svi su imali neke simpatije prema Sovjetskom Savezu, ili su bar bili
spremni da prihvate njegovu ekonomsku i vojnu pomoć; što ne iznenađuje, pošto su
Sjedinjene Drţave napustile svoju staru antikolonijalnu tradiciju čim im je to zatrebalo
nakon podele sveta, i vidljivo je traţilo podršku među najkonzervativnijim elementima
Trećeg sveta. Irak (pre revolucije 1958. godine), Turska, Pakistan i šahov Iran, koji su
sačinjavali Centralnu ugovornu organizaciju (CENTO); Pakistan, Filipini i Tajland su bili u
Jugoistočnoazijskoj ugovornoj organizaciji (SEATO), a obe su stvorene da upotpune
antisovjetski vojni sistem čiji je glavni stub bio NATO (nijedna od ovih organizacija nije
mnogo značila). Kada je suštinski afroazijska nesvrstana grupa postala trikon- tinentalna
posle kubanske revolucije 1959. godine, njeni latinoamerički članovi su stizali, što ne
iznenađuje, iz redova onih republika zapadne hemisfere koje su imale najmanje simpatija
za Velikog brata na Severu. Uprkos tome, za razliku od američkih simpatizera u Trećem
svetu, koji su zapravo mogli da priđu zapadnom sistemu saveza, nekomunističke
bandunške drţave nisu imale nameru da se upletu u globalnu konfrontaciju supersila,
pošto su one, kao što su pokazali Korejski i Vijetnamski rat, kao i kubanska raketna kriza,
stalno bile potencijalna linija fronta u takvom jednom sukobu. Sto je više stvarna
(evropska) granica između dva tabora bila stabilizovanija, verovatnije je bilo, da ako topovi
pucaju i bombe padaju, to bude u nekim planinama Azije, ili u ţbunju Afrike.
Pa ipak, i pored toga što je konfrontacija supersila dominirala, i do izvesne mere
stabilizovala međudrţavne odnose širom sveta, ona te odnose nije potpuno kontrolisala.
Postojala su dva regiona domaćih napetosti Trećeg sveta, u suštini nepovezanih sa
Hladnim ratom, a te napetosti su stvarale stalne uslove za sukob koji je povremeno izbijao
u rat: Srednji istok i severni deo indijskog potkontinenta. (Oba regiona, što nije slučajno, bili
su baštinici imperijalnih šema podele.) Ova druga konflikt-

48 Uz vrlo retke izuzetke, posebno Argentinu, koja se i pored toga što je bogata, nikada nije

oporavila od opadanja i pada Britanskog carstva, od koga je zavisio prosperitet Argentine kao izvoznika
hrane sve do 1929. godine.
na zona se mogla lakše izolovati od globalnog Hladnog rata, uprkos pokušajima Pakistana
da uplete Amkerikance, koji su propadali sve do Avganistanskog rata u osamdesetim
godinama (videti poglavlja 8 i 16). Stoga je Zapad malo čuo, aTREĆI još manje
SVET 275pamti tri
regionalna rata: kinesko-indijski 1962. godine oko nejasne granice između ove dve zemlje,
koji je dobila Kina; indijsko-pakistanski rat 1965. godine (spretno ga je dobila Indija); i
drugi indijsko-pakistanski rat 1971. godine, koji je bio prouzrokovan otce- pljenjem
Istočnog Pakistana (Bangladeša), koji je Indija podrţala. SAD i SSSR su pokušavali da
deluju kao dobronamerni neutralci i posrednici. Situacija na Bliskom istoku se nije mogla
tako izolovati, jer je nekoliko američkih saveznika bilo direktno upleteno: Izrael, Turska i
šahov Iran. Osim toga, kao što su pokazale lokalne revolucije koje su se nizale jedna za
drugom - od Egipta 1952. godine, preko Iraka i Sirije u pedesetim i šezdesetim godinama;
Juţne Arabije u šezdesetim i sedamdesetim godinama, do samog Irana 1979. godine - ovaj
region je i dalje bio društveno nestabilan.
Ovi regionalni konflikti nisu bili suštinski povezani sa Hladnim ratom: SSSR je bio
među prvim zemljama koje su priznale novu drţavu Izrael, koji se kasnije postavio kao
glavni saveznik SAD, a arapske ili ostale islamske drţave, desničarske ili levi- čarske, su
bile jedinstvene po represiji nad komunizmom unutar njihovih granica. Glavna remetilačka
snaga je bio Izrael, gde su jevrejski naseljenici izgradili veću jevrejsku drţavu nego što je
britanskom podelom predviđeno (proterujući sedam stotina hiljada nejevrejskih
Palestinaca, što je verovatno više nego što je brojala jevrejska populacija 1948. godine)
(Calvocoressi, 1989, str. 215), boreći se za taj cilj u po jednom ratu svake decenije (1948,1956,
1967,1973,1982). Tokom ovih ratova, koji najbolje mogu da se porede sa ratovima koje je
pruski kralj Fridrih II u osamnaestom veku vodio da bi dobio priznanje njegove vlasti nad
Šlezijom, koju je oteo od svog suseda Austrije, Izrael se takođe pretvorio u najmoćniju
vojnu silu u regionu, a zadobio je i nuklearna oruţja, ali nije uspeo da uspostavi stabilnu
osnovu za odnose sa susednim drţavama, a kamoli sa stalno ogorčenim Palestincima u
okviru svojih proširenih granica ili iz dijaspore po Srednjem istoku. Kolaps SSSR-a pomerio
je Srednji istok sa prve borbene linije Hladnog rata, ali ga je ostavio isto onako
eksplozivnim kao i ranije.
Tri manja centra konflikta su pomagala da tako ostane: istočni Mediteran, Persijski
zaliv i granični region između Turske, Irana, Iraka i Sirije gde su Kurdi uzalud pokušavali
da dobiju nacionalnu nezavisnost, a predsednik Vilson ih je neoprezno 1918. godine
naterao da je traţe. Nemoćni da nađu trajnu potporu među moćnim drţavama, oni su
uznemiravali odnose među svim svojim susedima, koji su ih masakrirali svim mogućim
sredstvima, uključujući otrovan gas osamdesetih godina, u onoj meri u kojoj im Kurdi, kao
poslovično vešti planinski gerilski borci nisu pruţali otpor. Istočni Mediteran je ostajao
relativno miran, pošto su i Grčka i Turska bile članice NATO- -pakta, čak i pored toga što
ga što je sukob između ove dve zemlje doveo do turske invazije Kipra, koji je podeljen
1974. godine. Na drugoj strani, suparništvo između dve zapadne sile, Iraka i Irana, za
pozicije u Persijskom zalivu dovešće do surovog osmogodišnjeg rata između Iraka i
revolucionarnog Irana 1980-1988, godine i do, nakon završetka Hladnog rata, rata između
SAD i njihovih saveznika i Iraka 1991. godine.
Jedan deo Trećeg sveta ostao je prilično udaljen i od globalnih i od lokalnih među-
narodnih sukoba, sve do vremena posle kubanske revolucije: to je bila Latinska Amerika.
Osim malih mrlja na kopnu (obe Gvajane, Belizea - onda poznatog kao Britanski Honduras
i manjih karipskih ostrva), ona je odavno bila dekolonizovana. U kulturnom i jezičkom
pogledu, njeno stanovništvo je bilo zapadnjačko, u onoj meri u kojoj su čak
 276 ZLATNO DOBA
i njeni siromašni stanovnici bili rimokatolici i govorili su ili razumevali, izuzev
nekih oblasti u Andima i kontinentalnoj centralnoj Americi, jezik kulture zajednički sa
Evropljanima. Iako je ovaj region od iberijskih osvajača nasledio jednu razrađenu rasnu
hijerarhiju, takođe je od jednog preteţno muškog osvajanja nasledio i masovno mešanje
rasa. Tu je bilo malo pravih belaca, osim na juţnom delu kontinentalne kupe (Argentina,
Urugvaj, juţni Brazil) koji je naseljen masovnom evropskom imigracijom, gde je bilo vrlo
malo domorodaca. U oba slučaja postignuća i društveni status su poništavali rasne
predrasude. Meksiko je već 1861. godine, izabrao za predsednika prepoznatljivog Zapotek
Indijanca Benita Huareza. U vreme pisanja ove knjige Argentina je imala za predsednika
useljenog libanskog muslimana, a Peru japanskog imigranta. Oba izbora su bila još uvek
nezamisliva u SAD. Do današnjeg dana Latinska Amerika je još uvek ostala izvan zača-
ranog kruga etničke politike i etničkog nacionalizma koji pustoše ostale kontinente.
Osim toga, dok najveći deo ovog kontinenta jasno sebe prepoznaje u onome što se
sada zvalo ,,neokolonijalna“ zavisnost od jedne jedine imperijalne sile, SAD su bile
dovoljno realistične da ne šalju topovnjače u veće drţave - nisu oklevale da ih koriste protiv
onih malih - a latinske vlade od Rio Grandea do rta Horn su savršeno dobro znale da je
mudro drţati se na pravoj strani Vašingtona. Organizacija američkih drţava (OAS)
osnovana 1948. godine, sa sedištem u Vašingtonu, nije bila telo koje je naginjalo tome da
bude drugačijeg mišljenja od SAD. Kada je Kuba izvela svoju revoluciju, OAS ju je izbacila.

V
Pa ipak, baš u onom trenutku kada su Treći svet i ideologije zasnovane na
njegovom postojanju bile na svom vrhuncu, ovaj koncept je počeo da se osipa. Sedam-
desetih godina je postajalo sve očevidnije da nema jednog imena ili oznake koje moţe da
obuhvati na odgovarajući način skup zemalja koje su se sve više razilazile. Termin je još
uvek bio podesan za razlikovanje siromašnih zemalja sveta od onih bogatih, a u meri u
kojoj se jaz između ove dve zone, koje su sada često nazivane ,,Severom“ i ,,Jugom“
vidljivo širio, bilo je prilično smisla u ovakvom razlikovanju. Jaz u bruto- -društvenom
proizvodu (GNP) po stanovniku između „razvijenog" i zaostalog sveta (tj. između OECD
zemalja i „malih i srednjih privreda")39 nastavio je da se širi: 1970. godine prva grupa je u
prošeku imala 14,5 puta veći bruto društveni proizvod (GNP) po stanovniku u odnosu na
drugu grupu, a 1990. godine dvadeset i pet puta veći bruto društveni proizvod od
siromašnih zemalja (World Tables, 1991, Tabela 1). Ipak, moglo se dokazati da Treći svet
više nije bio jedinstvena celina.
Ono što ga je razdvajalo bio je prvenstveno ekonomski razvoj. Trijumf OPEC-a
1973. godine proizveo je, prvi put, zajednicu drţava Trećeg sveta, većinom zaostalih po bilo
kom kriterijumu i dotada siromašnih, koje su se sada pojavile kao supermilioneri svetskih
razmera, posebno one koje su se sastojale od malecnih, retko naseljenih komada peska ili
šume, kojima su vladali (obično muslimanski) šeici ili sultani. Očito je bilo nemoguće
svrstati, recimo, Ujedinjene Arapske Emirate, gde je svaki od njihovih pola

39 OECD, koji obuhvata većinu „razvijenih 1' kapitalističkih zemalja, uključuje Belgiju, Dan-

sku, Saveznu Republiku Nemačku, Francusku, Veliku Britaniju, Irsku, Island, Italiju, Luksemburg,
Holandiju, Norvešku, Švedsku, Švajcarsku, Kanadu, SAD, Japan i Australiju. Iz političkih razloga, ova
organizacija osnovana za vreme Hladnog rata, takođe je obuhvatila i Grčku, Portugaliju, Špani- ju i
Tursku.
miliona stanovnika (1975) teorijski imao udeo u bruto društvenom proizvodu vredan preko
13000 dolara - skoro dvostruko veći bruto društveni proizvod po stanovniku od SAD u isto
vreme (World Tables, 1991, str. 596, 604) - u istu fioku sa, recimo, Pakistanom,
TREĆI SVET koji
277je onda
uţivao bruto društveni proizvod po stanovniku od 130 dolara. Nafta- škim drţavama sa
većim stanovništvom nije išlo tako dobro, ali je uprkos tome postalo očevidno da drţave
koje zavise od izvoza jednog jedinog primarnog proizvoda, kako god bile u slabijem
poloţaju u drugim stvarima, mogu da postanu ekstremno bogate, čak iako ih je ovaj lako
stečeni novac, isto tako, skoro redovno, dovodio u iskušenje da ga bacaju kroz prozor. 50 Do
početka devedesetih godina, Saudijska Arabija je uspela da se uvali u dugove.
Na drugom mestu, jedan deo Trećeg sveta se vidljivo i naglo industrijalizovao i
pridruţio se Prvom svetu, čak i pored toga što je i dalje bio mnogo siromašniji. Juţna
Koreja, čija je priča o industrijskom uspehu, spektakularna kao malo koja u istoriji, imala je
bruto društveni proizvod po stanovniku (1989) jedva viši od onog u Portuga- liji, daleko
najsiromašnijoj članici Evropske zajednice (World Bank Atlas, 1990, str. 7). I opet, na stranu
kvalitativne razlike, Juţna Koreja se više ne moţe porediti sa, recimo, Papuom - Novom
Gvinejom, iako je bruto društveni proizvod obe zemlje bio tačno jednak 1969. godine i
ostao je u istom redu veličina sve do sredine sedamdesetih godina: sada je juţnokorejski
bio oko pet puta veći (World Tables, 1991, str. 352, 456). Kao što smo videli, nova
kategorija, Nove industrijalizovane zemlje (NIC) je ušla u međunarodni ţargon. Nije bilo
tačne definicije, ali praktično sve liste ukjučuju četiri „pacifička tigra“ (Hong Kong,
Singapur, Tajvan i Juţnu Koreju), Indiju, Brazil, i Meksiko, a proces industrijalizacije Trećeg
sveta je takav da su uključeni i takvi kao Mala- ja, Filipini, Kolumbija, Pakistan i Tajland,
kao i neki drugi. Zapravo kategorija novih i brzih industrijalizatora prelazi granice tri
sveta, jer bi strogo uzevši ona trebalo da obuhvati i takve „industrijalizovane trţišne
privrede" (tj. kapitalističke zemlje) kao što su Španija i Finska, a i većinu ekssocijalističkih
drţava istočne Evrope; da i ne pomi- njemo komunističku Kinu od kasnih sedamdesetih
godina.
U stvari, sedamdesetih godina posmatrači su počeli da obraćaju paţnju na „novu
međunarodnu podelu rada“, tj. na masovno pomeranje industrija koje su proizvodile za
svetsko trţište iz industrijskih privreda prve generacije koje su ih prethodno bile
monopolizovale u druge delove sveta. Do toga je delom došlo zato što su firme namerno
vršile transfer dela ili cele svoje proizvodnje, ili zaliha iz starog industrijskog sveta u Drugi
ili Treći svet, za čim su na kraju usledili i transferi čak i vrlo prefinjenih procesa u
visokotehnološkim industrijama, kakve su istraţivanje i razvoj. Revolucija u modernom
transportu i komunikacijama učinila je istinsku proizvodnju širom sveta i mogućom i
ekonomičnom. Do toga je došlo i zbog promišljenih napora vlada u Trećem svetu da
industrijalizuju svoje zemlje, ako treba (a bolje da ne treba) i na uštrb stare zaštite domaćih
trţišta.
Ova ekonomska globalizacija, koju moţe da potvrdi svako ko proveri zemlju
porekla proizvoda koji se prodaju u bilo kom severnoameričkom trţnom centru, razvijala
se polako u šezdesetim godinama i upadljivo se ubrzala u decenijama svetskih ekonomskih
teškoća posle 1973. godine. Koliko je brzo napredovala, moţe opet da

50 Ovo nije fenomen Trećeg sveta. Kaţu da je jedan cinični francuski političar, kada je bio

informisan o bogatstvu britanskih naftnih polja u Severnom moru, proročki primetio: „Proćerdaće to i
uleteće u knzu“.
ilustruje Juţna Koreja, koja je na kraju pedesetih godina još uvek imala skoro 80 odsto svog
radno aktivnog
278 ZLATNO DOBAstanovništva u poljoprivredi, iz koje je poticalo skoro tri četvrtine njenog
nacionalnog dohotka (Rado, 1962, str. 740, 742-743). Prvi od svojih petogodišnjih razvojnih
planova je započela 1962. godine. Do kraja osamdesetih godina dobijala je svega 10 odsto
domaćeg bruto proizvoda iz poljoprivrede i postala je osma najveća industrijska privreda
nekomunističkog sveta.
Na trećem mestu, izronio je izvestan broj zemalja (ili bolje rečeno zaronio je) na
dnu međunarodnih statistika, za koje je čak i međunarodni eufemistički rečnik nalazio da je
teško opisati ih jednostavno kao „zemlje u razvoju“, pošto su one očito bile i siromašne i
sve više su zaostajale. Taktično je uspostavljena podgrupa zemalja u razvoju sa niskim
dohotkom da bi se razlikovale one tri milijarde ljudskih bića čiji bi bruto društveni
proizvod po stanovniku (da su ga dobili) izračunat u prošeku na 330 dolara 1989. godine,
od onih pet stotina srećnijih miliona u manje oskudnim zemljama, čiji je prosečan društveni
proizvod bio oko tri puta veći, i od onih još bogatijih pripadnika sledeće grupe (Brazil,
Malezija, Meksiko i slični) čiji je prošek bio osam puta toliki. (Oko osam stotina miliona
ljudi u najprosperitetnijoj grupi teorijski je uţivalo u društvenom proizvodu po stanovniku
od 18 280 dolara, ili pedeset i pet puta većem od donje tri petine čovečanstva (World Bank
Atlas, 1990, str. 10). U stvari, kako je svetska privreda postajala istinski globalna, a posebno
kada je posle pada sovjetskog regiona, postala čisto kapitalistička i pod prevlašću biznisa,
investitori i preduzetnici su otkrili da veliki delovi sveta nisu profitno zanimljivi za njih,
ukoliko moţda ne mogu da podmite tamošnje političare i drţavne činovnike da protraće
novac koji su iznudili od svojih nesrećnih građana na naoruţanje ili prestiţne projekte. 40
Nesrazmerno veliki broj ovih zemalja mogao se naći na nesrećnom afričkom
kontinentu. Kraj Hladnog rata lišio je ovakve drţave ekonomske (tj. uglavnom vojne)
pomoći koja je neke od njih, kao što je Somalija, pretvorila u naoruţane logore a na kraju u
bojišta.
Osim toga, kako su se podele među siromašnima uvećavale, tako je globalizacija
najočiglednije donosila pokrete ljudi koji su prelazili granice između regiona i klasifikacija.
Turisti su iz bogatih zemalja tekli u Treći svet kao nikada ranije. Sredinom osamdesetih
godina (1985), da uzmemo samo neke muslimanske zemlje, šesnaest miliona Malezijaca je
primalo tri miliona turista godišnje; sedam miliona Tuniţana dva miliona turista; tri milona
Jordanaca je ugošćavalo dva miliona turista (Din, 1989, str. 545). Tokovi migracije radne
snage iz siromašnih u bogate zemlje narasli su u ogromne bujice, ukoliko nisu zaustavljene
političkim barijerama. Do 1968. godine migranti iz Magreba (Tunisa, Maroka i više od svih,
Alţira) već su činili četvrtinu svih stranaca u Francuskoj (1975. godine je 5,5 odsto alţirskog
stanovništva emigriralo), a trećina svih useljenika u SAD je dolazilo iz Latinske Amerike - u
to vreme još uvek preteţno iz Centralne Amerike (Potts, 1990, str. 145, 146, 150). Ovi
migranti se nisu kretali samo ka starim industrijskim zemljama. Broj stranih radnika u
drţavama proizvođačima nafte na Srednjem istoku i u Libiji vinuo se sa 1,8 na 2,8 miliona
za samo pet godina (1975-1980) (Population, 1984, str. 109). Većina njih dolazila je iz istog
regiona, ali je velika masa stizala iz juţne Azije i čak iz veće daljine. Na nesreću

40 „Iskustvo govori da će 5 procenata od 200 000 dolara pridobiti pomoć rukovodioca ispod

najvišeg ranga. Isti procenat od 2 miliona i vi poslujete sa stalnim sekretarom. Na dvadeset miliona ulaze
ministri i najviše osoblje, dok isti deo zarade od 200 miliona dolara „opravdava paţnju glave drţave"
(Holman, 1993).
u turobnim sedamdesetim i osamdesetim godinama je bilo sve teţe razdvojiti migraciju
radnika od bujica muškaraca, ţena i dece, koji su beţali, ili koje su iz korena iščupali glad,
politički ili etnički progon, rat i građanski rat, suočavajući tako zemlje Prvog
TREĆI sveta,
SVET 279koje su
podjednako bile opredeljene (u teoriji) za pomaganje izbeglicama i za (u praksi)
sprečavanje useljavanja, sa ţestokim problemima političke i pravne kazuistike (kazuistika
je učenje o sukobima različitih duţnosti, interesa, tendencija, itd. prim. prev.) Uz izuzetak
SAD i u manjoj meri Kanade i Australije, koje su podsticale ili dozvoljavale masovno
useljavanje iz Trećeg sveta, ove zemlje su, pod pritiskom sve veće ksenofobije među
njihovim domaćim stanovništvom, izabrale da je zadrţe napolju.

VI
Zadivljujući „veliki skok napred14 (kapitalističke) svetske privrede i njena sve veća
globalizacija nisu samo podelili i poremetili koncept Trećeg sveta, već su faktički doveli sve
njegove stanovnike u moderan svet. To im se nije moralo dopasti. U stvari, mnogi
,,fundamentalistički“ i ostali nominalno tradicionalistički pokreti koji su sada osvajali teren
u Trećem svetu, naročito, ali ne isključivo, u islamskom regionu, bili su svojevrsni revolti
protiv modernosti, mada sigurno to nije istina za sve pokrete kojima se prikačinjala ova
etiketa.52 Ali su oni znali to da su deo sveta koji nije bio kao svet njihovih očeva. Taj svet im
je došao u vidu prašnjavog autobusa sa sporednih puteva ili kamiona; u vidu benzinske
pumpe; tranzistora na baterije, koji im je doneo svet - moţda čak i onim nepismenima na
njihovim sopstvenim neknjiţevnim dijalektima ili jezicima, mada je ovo verovatno bila
privilegija urbanih imigranata. A u svetu gde je seoski narod migrirao ka gradovima u
milionima, pa su čak i u ruralnoj Africi postale obične zemlje sa urbanim udelom u
stanovništvu od trećine ili više - Nigerija, Zair, Tanzanija, Senegal, Gana, Obala Slonovače,
Ĉad, Centralnoafrička Republika, Gabon, Benin, Zambija, Somalija, Liberija - skoro je svako
radio u gradu, ili imao rođaka koji je tamo ţiveo. Ubuduće su selo i grad bili prepleteni.
Ĉak i ona najudaljenija sela su sada ţivela u svetu plastičnih mušema, boca koka kole,
jeftinih digitalnih satova i veštačkih vlakana. Ĉudnom inverzijom istorije zabačena zemlja
Trećeg sveta je počela da komercijalizuje svoje veštine u Prvom svetu. Po ulicama
evropskih gradova, male grupe putujućih Indijanaca iz juţnoameričkih Anda svirale su u
svoje melanholične frule a na trotoarima Njujorka, Pariza i Rima su crni torbari iz zapadne
Afrike prodavali drangulije domorocima, isto onako kao što su preci domorodaca radili na
njihovim trgovačkim putovanjima na Crni kontinent.
Skoro je sigurno veliki grad bio mesto gde se promene kale, ako ni zbog čega
drugog, ono jer je bio moderan po definiciji. ,,U Limi“ imao je običaj da svojoj deci govori
migrant iz Anda koji se uspinjao, „ima više napretka, ima mnogo više podstre- ka“ (mas
roce) (Julca, 1992). Koliko god da su migranti puno koristili alatke tradicionalnog društva
da bi izgradili svoju urbanu egzistenciju, gradeći i organizujući nove gradove straćara kao
stare ruralne zajednice, suviše je toga u gradu bilo novo i bez presedana, suviše se gradskih
običaja sukobljavalo sa onim iz starih dana. To nigde

52 Tako je prelaz na ,,fundamentalističke“ protestantske sekte, koji je uobičajen u Latinskoj

Americi, ako se išta određeno o tome moţe reći, „modernistička“ reakcija protiv drevnog status kvoa koji
predstavlja lokalni katolicizam. Drugi fundamentalizmi su analogni etničkom nacionalizmu, na primer u
Indiji.
nije bilo dramatičnije nego u onome što se očekivalo od ponašanja mladih ţena, čiji je raskid
sa280
tradicijom bio oplakivan od Afrike do Perua. U jednoj tradicionalnoj huayno pesmi iz
ZLATNO DOBA
Lime (,,La gringa“) mladić imigrant se jada:

Kada si došla iz zavičaja, došla si kao seoska devojka

a sada u Limi češljaš kosu na gradski način
Ĉak kaţeš „čekajte, molim“. Igraću tvist.

Ne budi nadmena, budi manje ponosita

Između tvoje i moje kose nema razlike.

(Mangin, 1970, str. 31-32)53

Ipak se iz grada moderna svest širila na selo (čak i tamo gde seoski ţivot nije sam bio
preobraţen novim usevima, novom tehnologijom i novim oblicima organizacije i trgovine)
preko dramatične „zelene revolucije" koja se sastojala u uzgoju ţitarica pomoću naučno
stvorenih vrsta useva, koja se u delovima Azije širila od šezdesetih godina nadalje, ili nešto
kasnije razvojem novih izvoznih useva za svetsko trţište, razvojem koji je omogućen i
masovnim avio-prevozom kvarljive robe (tropskog voća, cveća) i novim ukusom potrošača
u „razvijenom" svetu (kokain). Ne treba potcenjivati efekat ovakvih ruralnih promena.
Nigde stari i novi običaji nisu došli u takvu frontalnu koliziju kao na amazonskoj granici
Kolumbije, koja je sedamdesetih godina postala početna stani- caza transporta bolivijske i
peruanske koke, i lokacija laboratorija koje su je prerađivale u kokain. Ovo se desilo
nekoliko godina nakon što su ovu granicu naselili seljački kolonisti koji su beţali od drţave
i zemljoposednika, i koje su branili priznati zaštitnici seoskog načina ţivota, gerilci
(komunisti) pokreta FARC. Ovde se trţište u najsurovi- jem vidu, sukobilo sa onima koji su
ţiveli od najprimitivnije zemljoradnje i onoga što je čovek mogao da ulovi pomoću puške,
psa i ribarske mreţe. Kako je mogla njivica juke i banane da se izbori sa iskušenjem da se
gaji usev koji postiţe bonanca cene - iako nestabilne - a stari način ţivota sa avionskim
pistama i naseljima proizvođača i švercera droge i njihovih neobuzdanih revolveraša,
barova i kupleraja? (Molano, 1988.)
Selo se zaista promenilo, a čak su i ti njegovi preobraţaji zavisili od grada i njegove
industrije, jer je sasvim često samo privređivanje na selu zavisilo od zarada emigranata, kao
u takozvanim „crnim domovinama" Juţne Afrike u vreme aparthejda, koje su stvarale
svega 10-15 odsto dohotka svojih stanovnika, a ostatak je dolazio od radnika koji su
migrirali na teritorije belaca (Ripken i Wellmer, 1978, str. 196). Paradoksalno, u Trećem
svetu, kao i u delovima Prvog, grad je mogao da postane spasitelj ruralne privrede, koju su,
da nije bila njegovog uticaja, mogli da napuste ljudi koji su iz iskustava migranata -
njihovog sopstvenog i njihovih suseda - mogli da nauče o postojanju alternativa. Otkrili su
da nije neizbeţno da robuju ceo ţivot čeprkajući za bedni nasušni hleb po marginalnom,
iscrpljenom i kamenitom zemljištu, kao što su radili njihovi preci. Mnoga ruralna naselja
širom planete, u romantičnim, a stoga i poljoprivredno

53 Ili predstava o novom tipu afričke devojke iz Nigerije, u popularnoj literaturi Oniča:

„Devojke više nisu tradicionalne, mirne, skromne igračke svojih roditelja. One pišu ljubavna pisma. One
su plahe. Zahtevaju poklone od momaka i ostalih ţrtava. Čak i varaju muškarce. Više nisu nema
stvorenja koja se dobijaju pomoću roditelja" (Nvvoga, 1965, str. 178-179).
marginalnim pejzaţima, bila su ispraţnjena od ljudi, sem starih, od šezdesetih godina
nadalje. Pa ipak gorštačka zajednica čiji su iseljenici otkrili nišu u privredi velikog grada
koju su mogli da zauzmu - u ovom slučaju prodajući voće, ili tačnije,TREĆI jagodeSVET
u Limi
281- mogla
je da zadrţi ili oţivi svoj pastoralni karakter pomeranjem sa prihoda od poljoprivrede na
prihod od gradske delatnosti, promene koja deluje kroz sloţenu simbiozu domaćinstava
onih koji su se iselili i onih koji su ostali (Smith, 1989, poglavlje 4). Moţda je vaţno to da su,
u ovom posebnom slučaju, koji je bio neobično dobro proučen, migranti retko postajali
radnici. Oni su odabrali da se uklope u veliku mreţu „neformalne privrede" Trećeg sveta
kao sitni trgovci. Jer su glavne društvene promene u Trećem svetu bile verovatno one koje
su donosile nove i sve veće srednje i niţe srednje klase migranata angaţovanih u nekom
metodu, ili verovatnije mnogostrukim metodima zarađivanja novca, a glavni oblik
ekonomskog ţivota u Trećem svetu bila je - posebno u najsiromašnijim zemljama -
neformalna ekonomija koja je izmicala zvaničnoj statistici.
Tako je u jednom trenutku poslednje trećine ovog veka široki rov koji je male
modernizatorske ili pozapadnjačene vladajuće manjine Trećeg sveta razdvajao od njihovih
masa, počeo da se popunjava opštim preobraţajem njihovih društava. Mi još ne znamo
kako se i kada to desilo, niti kakve je oblike poprimio ovaj preobraţaj, jer najvećem delu
ovih zemalja čak nedostaju odgovarajuće drţavne statističke sluţbe ili mehanizmi sa
istraţivanje trţišta i javnog mnjenja, ili akademska društvena nauka sa uposlenim
istraţivačima. U svakom slučaju, ono što se dešava u društvenoj bazi teško je otkriti čak i u
najbolje dokumentovanim zemljama, sve dok se ne desi, što je razlog zbog koga su nove
društvene i kulturne mode među mladima nepredvidljive, nepredviđene i često
neshvaćene čak i od onih koji zarađuju za ţivot na mladima, kao industrija popularne
kulture, a kamoli od roditeljske generacije. Pa ipak je jasno da se u gradovima Trećeg sveta
ispod nivoa elitne svesti nešto komešalo, čak i u zemljama koje su očigledno potpuno
stagnirale kao Belgijski Kongo (sada Zair), jer kako drugačije moţemo da objasnimo da je
tip popularne muzike koji se tamo razvio u inertnim pedesetim godinama, šezdesetih i
sedamdesetih godina postao najuticajniji u Africi (Manuel, 1988, str. 86, 97-101) ? Kad je već
reč o tome, kako moţemo da objasnimo uspon političke svesti koji je doveo do toga da
Belgijanci isprate Kongo u nezavisnost 1960. godine, faktički čim se iskazao zahtev za njom,
i pored toga što je do tada većini posmatrača ova kolonija, skoro podjednako neprijateljski
raspoloţena prema obrazovanju domorodaca kao i prema domorodačkoj političkoj
aktivnosti, kao „da će verovatno ostati zatvoreni pred ostatkom sveta kao Japan pre Meiđi
restoracije“ (Calvocoressi, 1989, str. 377)?
Kakvo god da je komešanje pedesetih godina, do šezdesetih godina su znakovi
velikog socijalnog preobraţaja bili sasvim očevidni na zapadnoj hemisferi, i nesporni u
islamskom svetu i velikim zemljama juţne i jugoistočne Azije. Paradoksalno je to što su
verovatno ovi preobraţaji bili manje vidljivi u delovima socijalističkog sveta koji
odgovaraju Trećem svetu, na primer u sovjetskoj centralnoj Aziji i na Kavkazu. Jer često se
ne shvata da je komunistička revolucija mehanizam za konzervaciju. Dok se ona latila toga
da preobrazi određeni broj aspekata ţivota - drţavnu vlast, imovinske odnose, ekonomsku
strukturu i slično - ona je zamrzla druge aspekte u njihovim prere- volucionarnim oblicima,
ili ih je svakako zaštitila od stalne univerzalne subverzije promena u kapitalističkim
društvima. U svakom slučaju, najjače oruţje revolucije, ogromna moć drţave, bila je manje
efikasna nego što su bilo pozitivna retorika o „novom socijalističkom čoveku", bilo
negativna retorika o „totalitarizmu" volele da misle. Uzbeci i Tadţici koji su ţiveli severno
od sovjetsko-avganistanske granice sigur
no su bili pismeniji, sekularizovaniji i imućniji od onih koji su ţiveli juţno od te granice, ali
se282
nisu moraliDOBA
ZLATNO razlikovati po običajima kao što bi sedamdeset godina socijalizma moglo da
nas navede da očekujemo. Krvna osveta verovatno nije bila velika preokupacija vlasti na
Kavkazu od tridesetih godina (iako je za vreme kolektivizacije smrt čoveka u nesreći na
kolhoznoj vršalici dovela do osvete koja je ušla u anale sovjetskog sudstva), ali su ranih
devedesetih godina posmatrači upozoravali na „opasnost od nacionalnog samoistrebljenja
(u Ĉečeniji) pošto je većina čečenskih porodica bila uvučena u odnose tipa vendeta“
(Trofimov/Djangava, 1993).
Kulturne posledice ovog socijalnog preobraţaja čekaju na svog istoričara. One se
ne mogu ovde razmotriti, mada je jasno da je, čak i u vrlo tradicionalnim društvima, mreţa
uzajamnih obaveza i običaja došla pod sve veći pritisak. Primećeno je (Harden, 1990, str.
67) kako „proširena porodica u Gani i širom Afrike funkcioniše pod ogromnim stresom.
Njene osnove pucaju kao kod mosta koji je podnosio suviše jak saobraćaj suviše dugo...
Mladi na selu i u gradu su razdvojeni stotinama milja loših puteva i vekovima razvoja“.
Politički je lakše proceniti one paradoksalne posledice. Jer, ulaskom masa
stanovništva, bar onih mlađih i gradskih ljudi u moderan svet, bio je ugroţen monopol
malih pozapadnjačenih elita koje su oblikovale prve godine postkolonijalne istorije. A time
su osporeni i programi, ideologije, sam rečnik i sintaksa javnog diskursa, na kojima su ove
nove drţave počivale. Jer nove i urbanizovane mase, čak i nova masovna srednja klasa,
kako god bila obrazovana, nisu bile, a zbog ogromnog broja nisu ni mogle da budu, stare
elite, čiji su pripadnici mogli da se dobro nose sa kolonijalistima ili svojim školskim
drugovima iz evropskih i američkih škola. Mase su često - što je bilo vrlo očito u juţnoj
Aziji - bile ogorčene na stare elite. U svakom slučaju, mase siromašnih nisu delile veru u
devetnaestovekovne zapadne teţnje za svetovnim napretkom. U zapadnim islamskim
zemljama sukob između starih sekularnih vođa i nove islami- stičke masovne demokratije
je postao očigledan, a i eksplozivan. Od Alţira do Turske, vrednosti koje su, u zemljama
zapadnog liberalizma, povezane sa ustavnom vladom ili vladavinom zakona, kao što su na
primer prava ţena, zaštićivane su - ukoliko su postojale - od snaga demokratije, vojnom
silom oslobodilaca svojih drţava, ili njihovih naslednika.
Ovaj sukob nije bio ograničen na islamske zemlje, niti je reakcija protiv starih
vrednosti napretka bila ograničena na siromašne mase. Hindu ekskluzivizam BJP
(Dţanata) partije u Indiji je imao značajnu podršku među novim poslovnim i srednjim
klasama. Ostrašćeni i surovi etnoreligijski nacionalizam koji je osamdesetih godina miro-
ljubivu Šri Lanku pretvorio u polje smrti, koje se moţe porediti samo sa E1 Salvadorom,
neočekivano se dogodio u prosperitetnoj budističkoj zemlji. Njegovi koreni su bili u dva
preobraţaja: u dubokoj krizi identiteta u selima čiji je društveni poredak razbijen u
paramparčad, i u usponu masovnog sloja bolje obrazovane omladine (Spenser, 1990).
Useljavanje i iseljavanje iz sela ih je menjalo, sela su bila podeljena sve većim razlikama
između bogatih i siromašnih koje je donela novčana privreda, raskidana nestabilnošću koju
je donela neravnomernost na obrazovanju zasnovane socijalne mobilnosti, iščezavanjem
fizičkih i jezičkih oznaka kaste i statusa koje su odvajale ljude ali koje isto tako nisu
ostavljale sumnju o njihovom poloţaju - a oni su neminovno ţiveli u zabrinutosti za svoju
zajednicu. Ovo je korišćeno, uz druge stvari, da bi se objasnila pojava novih simbola i
rituala zajedništva, koji je sam po sebi bio novina, kakav je nagli porast kongre- gacionog
oblika budističke molitve sedamdesetih godina, koji je zamenio starije privat
ne i kućne oblike poboţnosti; ili institucija školskog sportskog dana koji je započinjan
drţavnom himnom koja je svirana na pozajmljenoj kaseti.
To su bile politike sveta koji se menjao i bio zapaljiv. Ono što ih je
TREĆI učinilo
SVET 283 manje
predvidljivim bilo je to što u mnogim zemljama Trećeg sveta opštedrţavna politika u
smislu u kojem je na Zapadu izmišljena i shvatana posle Francuske revolucije nikad nije
postojala, ili joj nije bilo dopušteno da funkcioniše. Tamo gde je postojala duga tradicija
politike sa nekom vrstom masovnih korena, i gde su čak pasivni građani u značajnoj meri
prihvatali legitimitet „političkih klasa“ koje su upravljale drţavnim poslovima, određeni
stepen kontinuiteta se mogao odrţati. Kolumbijci, kao što znaju čitaoci Garsije Markeza,
nastavljali su da na osnovu rođenja budu mali liberali, ili mali konzervativci, kao što su
činili više od jednog veka, iako su mogli da promene sadrţaj boca sa ovim etiketama.
Indijski Nacionalni Kongres se menjao, delio i reformisao za pola veka od nezavisnosti, ali
su opšte izbore u Indiji sve do devedesetih godina - uz prolazne izuzetke - dobijali oni koji
su se pozivali na njegove istorijske ciljeve i tradicije. Iako se komunizam raspao svugde
drugde, duboko ukorenjena levičarska tradicija hindu (zapadnog) Bengala, kao i sposobna
administracija koju je vodila Komunistička (marksistička) partija, skoro stalno na vlasti u
drţavi u kojoj se nacionalnim borcima protiv Britanaca nisu smatrali Gandi, pa ni Neru, već
teroristi i Subhas Bose.
Osim toga, strukturalna promena je mogla da odvede politiku u pravcu poznatom
u istoriji Prvog sveta. Za „Novo industrijalizovane zemlje" je bilo verovatno da će razviti
industrijske radničke klase koje zahtevaju prava radnika i sindikate, što su pokazali
iskustvo Brazila i Juţne Koreje, zapravo isto kao i istočne Evrope. One nisu morale da
razvijaju radničko-narodne partije koje podsećaju na masovne socijaldemokratske evropske
pokrete pre 1914. godine, iako nije bez značaja to da se osamdesetih godina u Brazilu
stvorila baš takva jedna partija, Radnička partija (PT). (A tradicija radničkog pokreta u
njegovoj kolevci, automobilskoj industriji Sao Paola, bila je kombinacija populističkih
zahteva za radničkim pravima, borbenih fabričkih komunista i onih zaista levi- čarskih
intelektualaca koji su se sjatili da podrţe radnike, kao i ideologije katoličkog klera čija je
podrška pomogla pokretu da stane na noge.)54 I opet, brzi industrijski rast teţi tome da
stvori velike i obrazovane profesionalne klase koje bi, mada daleko od toga da budu
subverzivne, pozdravile političku liberalizaciju autoritarnih modernizatorskih reţima.
Ovakve čeţnje za liberalizacijom mogle su se naći osamdesetih godina, u različitim
kontekstima i sa različitim rezultatima, u Latinskoj Americi i u dalekoistočnim NIZ (novo-
industrijalizovanim zemljama - Juţnoj Koreji i Tajvanu), kao i unutar sovjetskog bloka.
Uprkos tome, postojale su ogromne oblasti Trećeg sveta gde je zaista bilo nemo-
guće predvideti političke posledice društvenog preobraţaja. Sve što je bilo izvesno, bila je
nestabilnost i zapaljivost ovog sveta, za šta je dokaze donelo ovo pola veka posle Drugog
svetskog rata.
Sada se moramo okrenuti onom delu sveta koji se, većem delu Trećeg sveta posle
dekolonizacije, činio da pruţa pogodniji i podsticajniji model napretka nego Zapad:
„Drugom svetu“ ili socijalističkim sistemima modelovanim prema Sovjetskom Savezu.

54 Osim socijalističke orijentacije jedne i antisocijalističke ideologije druge, upadljive su bile

sličnosti između brazilske Radničke partije i pokreta poljske Solidarnosti: jedan bona fide proleterski
vođa - brodogradilišni električar i kvalifikovani auto-radnik - trust intelektualnih mozgova i snaţna
potpora Crkve. Ove sličnosti su čak i veće, ako se podsetimo da je PT teţila da zameni komunističku
organizaciju, koja joj se protivila.
Poglavlje trinaesto „Realni socijalizam“

Oktobarska revolucija nije samo proizvela svetsko-istorijsku podelu ustano-

vljavanjem prve postkapitalističke drţave i društva, već je takođe podelila mark-
sizam i socijalističke politike... Posle Oktobarske revolucije, socijalističke strategije i
perspektive počele su da se zasnivaju na političkom primeru umesto na analizi
kapitalizma.
Goran Therborn (1985, str. 227)

Ekonomisti danas mnogo bolje nego ranije razumeju realne naspram formalnih
modela funkcionisanja ekonomije. Oni znaju o „drugoj ekonomiji*' moţda i o
trećoj, i o zbrci neformalnih ali raširenih postupaka bez kojih ništa ne funk- cioniše.
Moše Levin u Kerblaju (Kerblay)
(1983, str. xxii)

Kada se prašina bitaka rata i građanskog rata slegla u ranim dvadesetim godinama, a krv sa
leševa i rana se skorela, najveći deo onoga što je pre 1914. godine bilo pravoslavno Rusko
carstvo se pojavilo netaknuto, kao jedno carstvo, ali pod vlašću boljševika i posvećeno
izgradnji svetskog socijalizma. To je bilo jedino od drevnih dina-stičko-religijskih carstava
koje je preţivelo Prvi svetski rat, koji je razmrskao i Otoman-sko carstvo, čiji je sultan bio
kalif svih pravovernih muslimana, i Habzburško carstvo koje je odrţavalo posebne odnose
sa Rimskom crkvom. Oba su se slomila pod pritiscima poraza. To što je Rusija preţivela kao
jedinstven multietnički entitet koji se rasprostirao od poljske granice na Zapadu do
japanske granice na istoku skoro sigurno je zbog Oktobarske revolucije, jer su se napetosti
koje su skršile ranija carstva na drugim mestima u Sovjetskom Savezu pojavile, ili su se
ponovo javile, na kraju osamdesetih godina, kada je komunistički sistem koji je drţao savez
na okupu od 1917. godine praktično abdicirao. Šta god da će doneti budućnost, ono što se
pojavilo početkom dvadesetih godina bilo je jedinstvena drţava, očajno osiromašena i
zaostala - daleko zaostalija čak i od carske Rusije - ali drţava ogromne veličine: „Šestina
svetske površine11 kako su komunisti voleli da se hvališu između dva svetska rata -
posvećena izgradnji društva različitog od kapitalizma i njemu suprotstavljenog.

Granice regiona koji se otcepio od svetskog kapitalizma su dramatično proširene 1945.

godine. U Evropi su one sada obuhvatale čitavu oblast istočno od linije, koja je otprilike, išla
od Elbe u Nemačkoj do Jadranskog mora, i čitavo Balkansko poluostrvo osim Grčke i malog
dela Turske koji je ostao na tom kontinentu. Poljska,
 „REALNI SOCIJALIZAM" 285
Ĉehoslovačka, Mađarska, Jugoslavija, Rumunija, Bugarska i Albanija su sada prešle u
socijalističku zonu, kao i onaj deo Nemačke koji je okupirala Crvena armija posle rata i koji
se 1954. godine pretvorio u „Nemačku Demokratsku Republiku". Najveći deo oblasti koje je
Rusija izgubila posle rata i revolucije 1917. godine, a jedna ili dve teritorije koje su ranije
pripadale Habzburškom carstvu je Sovjetski Savez povratio ili osvojio od 1939. do 1945.
godine. U međuvremenu ogromno novo proširivanje komunizma se dogodilo na Dalekom
istoku, prenosom vlasti na komunističke reţime u Kini (1949) i, delom u Koreji (1945) i
onome što je bila francuska Indokina (Vijetnam, Laos, Kambodţa) tokom tridesetogodišnjeg
rata (1945-1975). Nešto kasnije je bilo par slučajeva proširenja komunizma, oba na zapadnoj
hemisferi - Kuba (1959) i u Africi sedamdesetih godina - ali je u biti socijalistički sektor
planete uobličen pedesetih godina. Zahvaljujući ogromnoj brojnosti kineskog naroda,
komunizam je sada obuhvatao trećinu svetskog stanovništva, mada prosečna veličina
socijalističkih zemalja sem Kine, SSSR-a i Vijetnama (pedeset osam miliona) nija bila
posebno velika. Stanovništvo socijalističkih zemalja se kretalo u rasponu od 1,8 miliona u
Mongoliji do trideset šest miliona u Poljskoj.
Ovo je bio onaj deo sveta čiji će socijalni sistemi biti nazvani u jednom trenutku
šezdesetih godina, u terminologiji sovjetske ideologije, zemljama „realno postojećeg
socijalizma"; jedan dvosmisleni termin, koji podrazumeva ili sugeriše da moţda ima drugih
i boljih vrsta socijalizma, ali da je u praksi jedino ova vrsta stvarno ona koja funkcioniše.
Ovo je takođe bio region čiji su politički sistemi potpuno propali u Evropi kada su
osamdesete odstupale pred devedesetim godinama. Na Istoku su se ovi politički sistemi za
sada odrţali, mada se postojeće ekonomsko restruktuiranje koje su u različitom stepenu
preduzeli svode na likvidaciju socijalizma kako su ga dotada ti reţimi razumevali, posebno
u Kini. Reţimi rasuti po drugim delovima sveta, koji imitiraju ili koji su bili inspirisani
„realnim socijalizmom", ili su propali, ili im verovatno nije suđen dug ţivot.
Prva stvar koja se zapaţa u vezi sa socijalističkim regionom planete je ta da je
tokom većeg dela svog postojanja on i ekonomski i politički činio odvojen i uglavnom
samodovoljni subuniverzum. Njegovi odnosi sa ostatkom svetske privrede, kapitalističkom
ili onom kojom je dominirao kapitalizam razvijenih zemalja, bile su iznenađujuće oskudne.
Ĉak i na vrhuncu velikog buma međunarodne trgovine tokom Zlatnih godina, tek je nešto
oko 4 odsto izvoza razvijenih trţišnih privreda išlo u „centralistički planirane privrede" a
do osamdesetih godina udeo izvoza iz Trećeg sveta koji je išao njima nije bio mnogo veći.
Socijalističke privrede su slale prilično veći deo njihovog skromnog izvoza u ostatak sveta,
ali čak i ako je tako, dve trećine njihove spoljne trgovine u šezdesetim godinama je bilo
unutar njihovog sopstvenog sektora (UN International Trade, 1983, vol. 1, str. 1046).41
Iz očiglednih razloga, bilo je malo kretanja ljudi iz „prvog" u „drugi" svet, mada su
neke istočnoevropske drţave od šezdesetih godina počele da ohrabruju masovni turizam.
Emigracija u nesocijalističke zemlje kao i putovanja bili su strogo kontrolisani, a povremeno
i faktički nemogući. Politički sistemi socijalističkog sveta, u suštini modelovani prema
sovjetskom sistemu, nisu imali pravog ekvivalenta drugde. Zasnivali su se na jedinoj partiji,
snaţno hijerarhizovanoj i autoritarnoj, koja je monopolisala

41 Podaci se strogo govoreći odnose na SSSR i njemu pridruţene drţave, ali posluţiće kao

ilustracija reda veličina.

 286 ZLATNO DOBA

drţavnu vlast - u stvari je ponekad sama nadomeštava drţavu - delovali su kao centra-
listički planirane komandne privrede i (bar teorijski) nametali su stanovnicima svojih
zemalja obaveznu marksističko-lenjinističku ideologiju. Ova izdvojenost ili samoizo- lacija
„socijalističkog tabora“ (kako će ga sovjetska terminologija zvati od kraja četrdesetih
godina) su postepeno propadali sedamdesetih i osamdesetih godina. Međutim, ogroman
stepen uzajamnog nepoznavanja i nerazumevanja koji je postojao između dva sveta bio je
sasvim neobičan, posebno ako imamo na umu da je ovo bio period kada su i putovanje i
komunikacije potpuno revolucionisani. Dugo vremena je vrlo malom broju informacija bilo
dopušteno da izađu napolje a vrlo malom broju informacija o drugim delovima sveta je
dozvoljeno da uđe. Zauzvrat, čak i obrazovani i prefinjeni građani Prvog sveta koji nisu bili
stručnjaci, uviđali su da im je teško da razu- meju ono šta su videli i čuli u zemljama čija je
prošlost i sadašnjost bila toliko različita od njihove sopstvene i čiji su jezici bili često izvan
njihovog domašaja.
Temeljni razlog za razdvajanje dva ,,tabora“ bez sumnje je bio politički. Sovjetska
Rusija je videla svetski kapitalizam kao neprijatelja koga treba zbaciti svetskom
revolucijom čim to bude izvodljivo. Ova revolucija se nije dogodila i Sovjetska Rusija je bila
izolovana, opkoljena kapitalističkim svetom, čije su najmoćnije vlade ţelele da spreče
uspostavljanje ovog centra globalne subverzije, a kasnije da ga uklone čim bude moguće.
Puka činjenica da SSSR nije stekao zvanično priznanje svog postojanja od SAD sve do 1933.
godine pokazuje da je njegov status u početku bio izvan zakona. Osim toga, čak i onda
kada je uvek realni Lenjin bio spreman, u stvari i revnostan, da napravi najdalekoseţnije
ustupke stranim investitorima u zamenu za njihovu pomoć ruskom ekonomskom razvoju,
u stvarnosti nije našao nikog da ih primi. Tako je mladi SSSR nuţno krenuo kursem u sebe
zatvorenog razvoja, u faktičkoj izolaciji od ostatka svetske privrede. Paradoksalno, ovo će
mu uskoro pruţiti najmoćniji ideološki argument. Izgledalo je da imun na dţinovsku
ekonomsku depresiju koja je opustošila kapitalističku privredu posle sloma Vol strita 1929.
godine.
Politika je opet pomogla u tome da se sovjetska privreda izoluje tridesetih godina,
a još dramatičnije, da se izoluje proširena sovjetska sfera posle 1945. godine. Hladni rat je
zamrzao i ekonomske i političke odnose između dve strane. Iz praktičnih razloga sve
ekonomske veze između njih sem onih najtrivijalraijih (ili onih koje se nisu priznavale)
morale su da prođu drţavnu kontrolu koju su nametnule obe strane. Trgovina između
blokova bila je u funkciji političkih odnosa. Sve do sedamdesetih i osamdesetih godina nije
bilo znakova da je odvojeni privredni kosmos „socijalističkog tabora" integrisan u širu
svetsku privredu. Iz današnje perspektive moţemo da vidimo da je to bio početak kraja
„realno postojećeg socijalizma". Pa ipak nema teorijskog razloga zašto sovjetska privreda,
kakva se pojavila iz revolucije i građanskog rata, nije mogla da evoluira do daleko bliţih
odnosa sa ostatkom svetske privrede. Centralistički planirane privrede i privrede zapadnog
tipa mogu biti blisko povezane, što je pokazao primer Finske, koja je u jednom trenutku
(1983) preuzimala skoro četvrtinu svog uvoza iz SSSR i tamo slala sličan udeo svog izvoza.
Međutim, „socijalistički tabor“ koji zanima istoričara je onaj koji se stvarno pojavio, ne onaj
kakav bi mogao da bude.
Centralna činjenica o Sovjetskoj Rusiji bila je ta da njen vladar, Boljševička partija,
nije nikada očekivala da će Rusija opstati u izolaciji, a kamoli da će postati nukleus u sebe
zatvorene kolektivističke privrede („socijalizam u jednoj zemlji“). Nijedan od uslova koje
su Marks i njegovi sledbenici tada smatrali bitnim za uspostavljanje socijalističke privrede
nije bio prisutan na toj ogromnoj trupini zemlje koja je faktič
 „REALNI SOCIJALIZAM" 287
ki u Evropi bila poslovični primer za ekonomsku i društvenu zaostalost. Osnivači
marksizma su pretpostavljali da bi funkcija ruske revolucije mogla da detonira revolucio-
narnu eksploziju u razvijenijim industrijskim zemljama gde su uslovi za izgradnju soci-
jalizma bili prisutni. Kao što smo videli ovo je baš ono što je izgledalo da će se desiti 1917—
1918. godine, i za šta se činilo da opravdava — bar među marksistima — Lenji- novu vrlo
protivrečnu odluku da odredi kurs boljševičke politike prema vlasti sovjeta i ka
socijalizmu. Po Lenjinovom gledanju, Moskva će biti samo privremeni štab socijalizma dok
se on ne pomeri u svoju stalnu prestonicu Berlin. Nije slučajno što je sluţbeni jezik
Komunističke internacionale, koja je 1919. godine osnovana kao generalni štab svetske
revolucije bio - i ostao - ne ruski već nemački.
Kada je postalo jasno da će Sovjetska Rusija biti, za neko vreme koje sigurno neće
biti kratko, jedina zemlja u kojoj je trijumfovala proleterska revolucija. Logična, u stvari
jedina uverljiva politika za boljševike je bila da je preobraze od zaostale u naprednu zemlju
što je moguće brţe. Najočigledniji poznati način da se to postigne bio je kombinacija totalne
ofanzive protiv kulturne zaostalosti ozloglašeno ,,mračnih“ neukih, nepismenih i
sujevernih masa sa jednom totalnom kampanjom za tehnološku modernizaciju i
industrijsku revoluciju. Komunizam zasnovan na sovjetskom modelu je stoga postao
prvenstveno program za pretvaranje zaostalih zemalja u one napredne. Ova koncentracija
ultrabrzog ekonomskog rasta nije bila neprivlačna čak i u razvijenom kapitalističkom svetu
u njegovom dobu katastrofe, koji je očajnički traţio način da oţivi svoj ekonomski
dinamizam. To je bilo još relevantnije za probleme sveta izvan Zapadne Evrope i Severne
Amerike, čiji je veći deo mogao prepoznati sopstveni lik u agrarnoj zaostalosti Sovjetske
Rusije. Sovjetski recept za ekonomski razvoj - centrali- zovano drţavno ekonomsko
planiranje usmereno na ultrabrzu izgradnju bazičnih industrija i infrastrukture bitnih za
moderno industrijsko društvo - izgledao je kao da je za njih izmišljen. Moskva nije bila
privlačniji model od Detroita i Mančestera samo zato što se zalagala za antiimperijalizam,
već se takođe činila i kao pogodniji model, posebno za one zemlje kojima su nedostajali i
privatni kapital i velika masa privatne i profitno orijentisane industrije. U ovom smislu je
„socijalizam41 nadahnjivao veliki broj odskora nezavisnih ekskolonijalnih zemalja posle
Drugog svetskog rata čije su vlade odbacivale komunistički politički sistem (videti
poglavlje 12). Pošto su zemlje koje su se pridruţivale sistemu takođe bile zaostale i agrarne,
s izuzetkom Ĉehoslovačke, DDR i u manjoj meri Mađarske, takođe je izgledalo da i njima
odgovara sovjetski ekonomski recept, a njihovi novi vladari su se upustili u zadatak
privredne izgradnje sa istinskim entuzijazmom. Osim toga, izgledalo je da recept deluje.
Između ratova, a posebno tridesetih godina, stopa rasta sovjetske privrede je preticala sve
druge zemlje osim Japana, a tokom prvih petnaest godina posle Drugog svetskog rata,
privrede „socijalističkog tabora44 su rasle znatno brţe od onih na Zapadu, toliko da su
sovjetske vođe kao Nikita Hruščov iskreno verovali u to da će, ako se krivulja njihovog
rasta produţi po istoj stopi, socijalizam nadmašiti kapitalizam u predvidljivoj budućnosti;
kao što je zapravo verovao i britanski premijer Harold Makmilan. Pedesetih godina se više
od jednog ekonomskog posmatrača pitalo da li je to moguće.
Prilično je zanimljivo da se u spisima Marksa i Engelsa ne mogu naći rasprave
 „planiranju44 koje će biti centralni kriterijum socijalizma, niti i brzoj industrijalizaciji sa
prvenstvom datim teškim industrijama, iako je planiranje implicitno u podruštvljenoj
ekonomiji. A socijalisti pre 1917. godine, marksisti ili ostali, bili su prezauzeti
suprotstavljajući se kapitalizmu da bi mnogo razmišljali o prirodi privrede
288 ZLATNO DOBA

koja treba da zameni kapitalizam, a posle Oktobra sam Lenjin, koji je, kako se sam
izrazio, umočio jednu nogu u duboke vode socijalizma, nije pokušavao da zaroni u
nepoznato. Kriza građanskog rata bila je ono što je stvari dovelo do kritične tačke. Ona
je dovela do nacionalizacije svih industrija sredinom 1918. godine, i do „ratnog
komunizma*1, pomoću kojeg je boljševička drţava organizovala svoj ţivot i borbu na
ţivot i smrt protiv kontrarevolucije i strane intervencije, i pomoću kog je pokušala da
za tu svrhu sakupi sredstva. Sve ratne privrede, čak i u kapitalističkim zemljama, sadr-
ţavale su element drţavne kontrole i drţavnog planiranja. U stvari, specifična inspira-
cija za Lenjinovu ideju planiranja je bila nemačka ratna privreda 1914-1918. godine
(koja, kao što smo videli, verovatno nije bila najbolji uzor u svom vremenu i svojoj
vrsti). Komunističke ratne privrede su prirodno iz principijelnih razloga bile sklone da
zamene privatnu svojinu i privatno upravljanje, drţavnom svojinom i drţavnim upra-
vljanjem, i da se okanu trţišta i mehanizma cena, posebno zato što ništa od toga nije
bilo od velike koristi u improvizovanju ratnih napora kada se za to ukazala potreba, a
bilo je pravih komunističkih idealista, poput Nikolaja Buharina, koji su u građanskom
ratu videli priliku da uspostave glavne strukture komunističke Utopije, a sumornu
ekonomiju krize, stalne i opšte oskudice, i nenovčano raspoređivanje osnovnih
potrepština narodu - hleba, odeće, karata za prevoz - kao spartansku najavu socijalnog
ideala. U stvari, kada se sovjetski reţim pobedonosno pojavio iz borbi 1918-1920.
godine, postalo je jasno da ratni komunizam, kako god za neko vreme bio neophodan,
ne moţe da se nastavi, delom zbog toga što bi se seljaci pobunili protiv vojnih rekvizi-
cija njihovog ţita, što je bila osnova ratnog komunizma, a radnici protiv njegovih
teškoća, a delom zbog toga što on nije pruţao efikasna sredstva za obnovu privrede
koja je bila praktično uništena: proizvodnja gvoţđa i čelika je opala sa 4,2 miliona tona
1913. godine, na dve stotine hiljada tona 1920. godine.
Sa svojim uobičajenim realizmom Lenjin je 1921. godine uveo Novu ekonomsku
politiku, koja je ponovo vratila trţište, i koja se po njegovim spostvenim rečima, povukla
od ratnog komunizma na „drţavni kapitalizam*1. Pa ipak u samom tom trenutku, kada je
već zaostala privreda Rusije spala na 10 odsto predratne veličine (videti poglavlje 2),
očigledno je potreba da se ona masivno industrijalizuje i to drţavnim planiranjem,
očigledno postala prioritetan zadatak sovjetske vlade. I dok je Nova ekonomska politika
razgrađivala ratni komunizam, drţavna kontrola i drţavna prinuda su i dalje bili jedini
poznati modeli privrede sa socijalističkom svojinom i socijalističkim upravljanjem. Prva
planska institucija, Drţavna komisija za elektrifikaciju Rusije (GoElRo) 1920. godine je
sasvim prirosno bila usmerena na to da modernizuje tehnologiju, a Drţavna planska
komisija osnovana 1921. godine (Gosplan) imala je opštije ciljeve. Ona je opstala pod tim
imenom sve do kraja SSSR-a. Postala je predak i inspi- rator svih drţavnih institucija
smišljenih da planiraju, ili čak da sprovode makroeko- nomsku kontrolu nad privredam
dvadesetovekovnih drţava.
Nova ekonomska politika (NEP) bila je predmet ostrašćene debate u Rusiji
dvadesetih godina i ponovo tokom osamdesetih, u ranim Gorbačovljevim godinama, ali iz
različitih razloga. Dvadesetih godina jasno je shvatana kao poraz komunizma, ili bar kao
skretanje kolona koje marširaju ka socijalizmu sa glavnog puta, i koje moraju da nađu
načina da se na njega vrate. Radikali, kakvi su bili sledbenici Trockog, ţeleli su raskid sa
NEP-om što je pre moguće, i za masovnu kampanju industrijalizacije, što je bila politika
koja je na kraju prihvaćena pod Staljinom. Umerenjaci, predvođeni Buharinom, koji je svoj
ultraradikalizam iz godina ratnog komunizma ostavio iza
sebe, imali su jasnu svest o političkim i ekonomskim pritiscima pod kojim je boljševička
vlada morala da deluje u zemlji kojom je seljačka poljoprivreda nadmoćnije dominirala
nego pre revolucije. Oni su davali prvenstvo postepenom „REALNI SOCIJALIZAM"
preobraţaju. Lenjino-289vi
sopstveni pogledi se nisu mogli izraziti nakon što ga je pogodila paraliza 1922. godine -
preţiveo je tek do 1924. godine - ali izgleda da je, dok je mogao da se izraţava prednost
davao postepenosti. Na drugoj strani, debate iz osamdesetih godina su bile retrospektivne
potrage za jednom istorijskom socijalističkom alternativom staljinizmu koji je u stvari
usledio za NEP-om: različiti put u socijalizam od onoga koga su zapravo predviđale
boljševička levica i desnica dvadesetih godina. U retrospektivi Buharin je postao neka vrsta
proto-Gorbačova.
Ove debate više nemaju značaja. Gledajući unazad moţemo da vidimo da je
prvobitno opravdanje za odluku da se uspostavi socijalistička vlast u Rusiji nestalo onda
kada „proleterska revolucija" nije uspela da osvoji Nemačku. Još gore od toga, Rusija je
preţivela Građanski rat u ruševinama i daleko zaostalija nego što je bila pod carizmom.
Istina, car, aristokratija, sitno plemstvo i burţoazija su otišli. Dva miliona ljudi je
emigriralo, uzgred lišavajući sovjetsku drţavu velikog dela njenog obrazovanog kadra. A
isto tako je nestao i industrijski razvoj carske ere i veći deo industrijskih radnika koji su
obezbeđivali društvenu i političku bazu boljševičke partije. Revolucija i građanski rat su ih
pobili ili raspršili, ili premestili iz fabrika u drţavne i partijske kancelarije. Ono što je ostalo
bila je Rusija još čvršće usidrena u prošlost, i nepokretna, nepromenljiva masa seljaka u
obnovljenim seoskim zajednicama, kojima je revolucija (nasuprot ranijim Marksovim
procenama) dala zemlju, ili bolje rečeno, čije je zauzimanje i raspodelu zemlje prihvatila
kao nuţnu cenu pobede i opstanka. Na mnogo načina NEP je bio kratkotrajno zlatno doba
seljačke Rusije. Iznad njih je visila Boljševička partija koja više nikoga nije predstavljala.
Kako je Lenjin shvatio na njegov uobičajeni lucidni način, sve na šta je partija imala da
računa bila je činjenica da jeste, i da će po svoj prilici ostati, prihvaćena i učvršćena vlast u
zemlji. Nije imala ništa drugo. Pa čak i tako, ono što je stvarno vladalo zemljom bio je
korov manjih i većih birokrata, u prošeku čak i manje obrazovanih i stručnih nego ranije.
Koje je opcije imao ovaj reţim, koga su uz to i svetske vlade i kapitalisti izolo- vali i
bojkotovali, i koji je imao obzira za revolucionarnu eksproprijaciju ruske imovine i
investicija? NEP je zaista bio briljantno uspešan u obnavljanju sovjetske privrede iz
ruševina 1920. godine. Do 1926. godine, sovjetska industrijska proizvodnja se više ili manje
oporavila do svog preratnog nivoa, iako to nije mnogo značilo. SSSR je ostao preteţno
ruralna zemlja kao i 1913. godine (82 odsto stanovništva u oba slučaja) (Berg- son/Levine,
1983, str. 100; Nove, 1969), a stvarno je samo 7,5 odsto stanovništva bilo zaposleno izvan
poljoprivrede. Ono što je ova seljačka masa ţelela da proda gradovima; ono što je ţelela da
od njih kupi; koliko su ţeleli da uštede od svog prihoda; i koliko je od mnogo miliona onih
koji su odabrali da se prehrane na selima radije nego da se suoče sa gradskom bedom,
ţelelo da napustu imanja; sve ovo je određivalo rusku ekonomsku budućnost, jer, bez
obzira na poreske prihode drţave, nije bilo drugog dostupnog izvora investicija i radne
snage. Ostavljajući na stranu sva politička razmatranja, nastavljanje NEP-a, izmenjenog ili
ne, u najboljem slučaju bi proizvelo umerenu stopu industrijalizacije. Osim toga, dok nije
bilo mnogo više industrijskog razvoja, bilo je malo čega što bi seljaci mogli da kupe u
gradu, što bi ih dovelo u iskušenje da radije prodaju svoje viškove, nego da ih pojedu i
popiju na selu. Ovo (što je poznato kao „kriza makaza cena“) biće ona omča koja je
konačno zadavila NEP. Šezdeset godi
290 ZLATNO DOBA

na kasnije slične, ali ovaj put proleterske makaze su potkopale Gorbačovljevu pere-
strojku. Zašto bi, dokazivali su sovjetski radnici, oni trebalo da podiţu svoju produktivnost
da bi zaradili veća primanja ako privreda ne proizvodi potrošačka dobra koja mogu da se
kupe od ovih većih plata? Ali kako bi ovi proizvodi mogli da se proizvedu ukoliko
sovjetski radnici ne podignu svoju produktivnost?
Stoga nikada nije bilo verovatno da će NEP - tj. uravnoteţen ekonomski rast
zasnovan na seljačkoj trţišnoj privredi kojom kormilari drţava koja kontroliše njene
dominantne kvote - pruţiti trajnu strategiju. Za reţim opredeljen za socijalizam u svakom
slučaju su preovlađujući bili politički argumenti protiv NEP-a. Zar ne bi NEP stavio male
snage onih opredeljenih za novo društvo na milost i nemilost sitne robne proizvodnje i
sitnog preduzetništva koji bi obnovili tek zbačeni kapitalizam? Pa ipak ono što je
boljševičku partiju navelo da okleva bila je očekivana cena alternative. Alternativa je bila
nasilna industrijalizacija: to je značilo drugu revoluciju, ali ovaj put ne onu koja se diţe
odozdo već onu koju drţavna sila nameće odozgo.
Staljin koji je predsedavao tokom narednog gvozdenog doba SSSR-a - bio je
autokrata izuzetne, neko bi mogao reći jedinstvene okrutnosti, surovosti i nedostatka
skrupula. Malobrojni su ljudi koji su manipulisali terorom u većim opštim razmerama.
Nema sumnje da bi pod nekim drugim vođom boljševičke partije patnje naroda SSSR-a bile
manje, kao i broj ţrtava. Međutim, bilo kakva politika nagle industrijalizacije u Sovjetskom
Savezu, u okolnostima toga vremena, morala je da bude surova i, zbog toga što bi bila
nametnuta protiv volje većine naroda i što bi narodu nametala ozbiljne ţrtve, bi bila do
izvesne mere prisilna. A centralizovana komandna ekonomija koja je rukovodila ovom
kampanjom pomoću svojih ,,planova“ bila je isto tako neminovno bliţa vojnoj operaciji
nego ekonomskom poduhvatu. S druge strane, poput vojnih poduhvata koji imaju istinski
moralni legitimitet u narodu, vratolomna industrijalizacija prvih Petogodišnjih planova
(1929-1941) stvorila je podršku samim tim što je „krv, patnje, suze i znoj“ nametnula
narodu. Kao što je Ĉerčil znao, samo ţrtvovanje moţe da motiviše. Ma koliko moţe biti
teško da se u to poveruje, čak je i staljinistički sistem, koji je seljake opet pretvorio u
kmetove vezane za zemlju a velike delove privrede učinio zavisnim od zatvorske radne
snage koja je brojala od četiri do trinaest miliona ljudi (Gulazi) (Van der Linden, 1993),
skoro je sigurno uţivao značajnu podršku, mada jasno ne i među seljaštvom (Fitzpatrick,
1994).
Ta „planska privreda“ petogodišnjih planova koja je zauzela mesto NEP-a 1928.
godine nuţno je bila grub instrument - daleko grublji nego što su bili prefinjeni proračuni
Gosplanovih ekonomskih pionira dvadesetih godina, koji su za uzvrat bili daleko grublji
nego planski instrumenti na raspolaganju vlada i velikih korporacija poznog dvadesetog
veka. U suštini posao planske privrede bio je pre da stvori nove industrije nego da njima
upravlja, i ona je odabrala da neposredno prvenstvo da bazičnim teškim industrijama i
proizvodnji energije što su bili temelji svake velike industrijske privrede: ugalj, gvoţđe i
čelik, električna energija, nafta, itd. Izuzetno bogatstvo Sovjetskog Saveza u odgovarajućim
sirovinama načinilo je ovaj izbor i logičnim i podesnim. Kao u ratnoj privredi - a sovjetska
planska privreda je bila neka vrsta ratne privrede - proizvodni ciljevi se mogu, a odista se
često i moraju, postavljati bez obzira na cenu i efikasnost, a za njih je merilo da li i kada
mogu biti dostignuti. Kao u svim takvim naporima na ţivot i smrt, najefikasniji metod
ispunjavanja ciljeva i udovoljavanja rokovima je davanje hitnih naloga koji stvaraju
sveopštu ţurbu. Sovjetska privreda se ustalila kao zbir rutinskih operacija koje prekidaju
česti, skoro institucionalizovani „šokant-
ni napori“ koji su odgovor na naređenja odozgo. Kasnije je Nikita Hruščov očajnički tragao
za načinom koji bi učinio da sistem radi nekako drugačije a ne samo da odgovara na
„REALNI
„dernjavu" (Hruščov, 1990, str. 18). Ranije je Staljin iskorišćavao SOCIJALIZAM"
,,jurišanje“ 291je
tako što
namerno postavljao nerealne ciljeve koji su podsticali nadljudske napore.
Osim toga, ciljeve koji su jednom postavljeni morali su da razumeju, i sprovedu
sve dole do najudaljenije predstraţe u unutrašnjosti Azije - administratori, rukovodioci,
tehničari i radnici, koji su, naročito u prvoj generaciji, bili neiskusni, slabo obrazovani i
naviknuti više na drvena rala nego na mašine. (Karikaturista Dejvid Lou (Low), prilikom
posete SSSR-u ranih tridesetih godina, nacrtao je skicu kolhozne devojke koja „rasejano
pokušava da pomuze traktor11.) To je uklonilo poslednje elemente suptilnosti, osim na
samom vrhu, koji je iz tog razloga, poneo odgovornost sve veće totalne centralizacije. Kao
što su nekada Napoleon i njegov šef generalštaba morali da nadoknađuju tehničke
nedostatke njegovih maršala, koji su u suštini bili nestručni oficiri koji su u borbi
unapređeni od običnih vojnika, tako su se sve odluke sve više koncen- trisale u vrhu
sovjetskog sistema. Preterana centralizacija Gosplana nadoknađivala je nedostatak
privrednih rukovodilaca. Manjkavost ove procedure je bila ogromna biro- kratizacija
ekonomskog aparata kao i svih drugih delova sistema.42
Sve dok je privreda ostajala na poluprimitivnom nivou, i dok je imala zadatak
samo da postavi temelj za modernu industriju, ovaj je neuglađeni sistem, razvijen
uglavnom tridesetih godina funkcionisao. On je čak razvio sopstvenu fleksibilnost, na
jednako grub način. Postavljanje jednog mnoštva ciljeva nije nuţno dovodilo do ometanja
toga da se postave drugi ciljevi, kao što bi bilo u prefinjenoj modernoj ekonomiji. U stvari,
za zaostalu i primitivnu zemlju, izolovanu od strane pomoći, komandna privreda sa svim
svojim rasipanjem i neefikasnošću, funkcionisala je impresivno. Ona je SSSR pretvorila u
veliku industrijsku privredu za nekoliko godina i to takvu koja je bila kadra, što carska
Rusija nije, da preţivi i pobedi u ratu protiv Nemačke uprkos privremenom gubitku oblasti
koje su sadrţavale trećinu njegovog stanovništva i u mnogim industrijama, polovinu
industrijskih postrojenja. Mora se dodati da bi u malo kom drugom reţimu ljudi mogli ili
hteli da podnesu ţrtvovanje u ovom ratnom naporu koji je bez premca (videti Milvvard,
1979, str. 92-97), ili zaista, one napore iz tridesetih godina. Pa ipak, ako je sistem drţao
potrošnju stanovništva na najniţem nivou - 1940. godine privreda je proizvodila tek nešto
više od jednog para obuće po svakom stanovniku Sovjetskog Saveza - on je svojim
stanovnicima garantovao taj socijalni minimum. On im je davao zaposlenje, hranu, odeću i
stan po kontrolisanim (tj. dotiranim) cenama, kao i plate, penzije zdravstvenu zaštitu i
pribliţnu jednakost, sve dok sistem nagrađivanja putem specijalnih privilegija za nomen-
klaturu nije izmakao iz ruku posle Staljinove smrti. Mnogo velikodušnije, davao je
obrazovanje. Preobraţaj uglavnom nepismene zemlje u moderni SSSR bio je po bilo kojim
standardima, vrlo visoko postignuće. A za milione onih sa sela, za koje je čak i u najoštrija
vremena, sovjetski razvoj značio otvaranje novih horizonata, beg iz mraka i neznanja u
grad, svetio i progres, a da i ne pominjemo lično napredovanje i karijeru, argument za
novo društvo je bio potpuno ubedljiv. U svakom slučaju, nisu poznavali drugo društvo.

42 Ako se moraju izdavati dovoljno, jasne instrukcije za svaku veliku grupu proizvoda i svakoj

proizvodnoj jednici, i to u odsustvu planiranja na više nivoa, onda centar ne moţe a da ne bude opte-
rećen kolosalnim bremenom rada“ (Dyker, 1985, str. 9).
 292 ZLATNO DOBA

Međutim, ova priča o uspehu ne obuhvata poljoprivredu i one koji su od nje ţiveli,
jer je industrijalizacija počivala na grbači eksploatisanog seljaštva. Malo šta se moţe reći u
prilog sovjetskoj politici prema seljacima i poljoprivredi, sem moţda da seljaci nisu bili
jedini koji su nosili breme „socijalističke prvobitne akumulacije" (fraza jednog sledbenika
Trockog koji je nju zastupao)43 kao što se tvrdilo. Radnici su takođe nosili deo tereta koji se
sastojao u stvaranju resursa za buduće investiranje.
Seljaci - većina stanovništva - ne samo da su imali politički i pravno inferioran
status, bar sve do Ustava iz 1936. godine (koji je bio potpuno bez učinka); ne samo da su
bili jače oporezovani i da su dobijali manje sigurnosti, već je osnovna poljoprivredna
politika koja je zamenila NEP, naime prinudna kolektivizacija i teranje u zadruţna ili
drţavna gazdinstva, bila i ostala katastrofalna. Njen neposredan efekt je bio taj da je snizila
proizvodnju ţitarica i skoro prepolovila stočni fond, prouzrokujući na taj način veliku glad
1932-1933. godine. Kolektivizacija je dovela do pada već niske produktivnosti ruske
zemljoradnje, koja nije povratila svoj nivo iz NEP vremena sve do 1940. godine, ili ako se
imaju u vidu dalje katastrofe u Drugom svetskom ratu, sve do 1950. godine (Tuma, 1965,
str. 102). Masovna mehanizacija koja je pokušavala da nadoknadi ovaj pad, takođe je bila i
ostala, masovno neefikasna. Posle posleratnog perioda koji je obećavao, kada je sovjetska
poljoprivreda čak proizvodila skromne viškove ţita za izvoz, mada nikada nije izgledalo
da će SSSR postati veliki izvoznik kao što je bila carska Rusija, sovjetska zemljoradnja više
nije bila u stanju da prehrani stanovništvo. Od ranih sedamdesetih godina, ona se oslanjala,
i do četvrtine svojih potreba, na svetsko trţište ţitarica. Da nije bilo neznatnog popuštanja
kolektivnog sistema, koje je omogućilo seljacima da proizvode za trţište na malim
privatnim parcelama - koje su pokrivale oko 4 odsto obrađenog zemljišta 1938. godine -
sovjetski potrošač bi malo šta drugo jeo do crnog hleba. Ukratko, SSSR je zamenio jednu
neefikasnu seljačku poljoprivredu za neefikasnu kolektivističku poljoprivredu po ogromnoj
ceni.
Kao što često biva, u tome su se ogledali društveni i politički uslovi Sovjetske
Rusije, pre nego li svojstvena priroda boljševičkog projekta. Zadrugarstvo i kolektivizacija,
kombinovani u različitom stepenu sa privatnom obradom zemljišta - pa čak, kao u
izraelskim kibucima, koji su komunističkiji od bilo čega u Sovjetskom Savezu, - moţe biti
uspešno, dok je čisto seljačka poljoprivreda često bolja u izvlačenju subvencija od vlade,
nego li profita iz zemljišta.44
Međutim, uopšte nema sumnje da je poljoprivredna politika u SSSR-u bila
neuspeh. I da je suviše često bila oponašana od kasnijih socijalističkih reţima.
Drugi aspekt sovjetskog razvoja za koga se vrlo malo toga moţe reći u prilog je
ogromna i prenaduvana birokratizacija koju je rodila centralizovana komandna vladavina,
i sa kojom čak i Staljin nije bio u stanju da se nosi. Zaista, bilo je ozbiljnog dokazivanja da je
Veliki teror s kraja tridesetih godina bio Staljinov očajnički metod

43 Po Marksu, prvobitna akumulacija" putem eksproprijacije i pljačkanja bila je neophodna da

bi omogućila kapitalizmu sticanje prvobitnog kapitala koji je kasnije preduzeo svoju sopstvenu
endogenu akumulaciju.
44 Tako je u prvoj polovini osamdesetih godina, Mađarska, sa uglavnom kolektivizovanom

zemljoradnjom, izvozila više poljoprivrednih proizvoda od Francuske, sa poljoprivredne površine malo

veće od četvrtine one francuske, a dvaput više (u vrednosti) je izvozila nego što je izvozila Poljska sa
poljoprivrednim zemljištem skoro tri puta većem od mađarskog. Poljska zemljoradnja, kao i francuska,
nije bila kolektivizovana (FAO Production, 1986, FAO Trade, vol. 40, 1986).
 „REALNI SOCIJALIZAM" 293

da „savlada birokratski lavirint i vesto izmicanje većem delu drţavne kontrole i nalo- ga“
(Lewin, 1991, str. 17), ili bar da spreči da birokratija preuzme vlast kao okoštala vladajuća
klasa, kao što se na kraju i desilo pod Breţnjevom. Svaki pokušaj da se administracija
napravi fleksibilnijom i efikasnijom, samo ju je uvećavao i činio neophodni- jom. Krajem
tridesetih godina ona je rasla po stopi dva i po puta većoj od stope porasta opšte
zaposlenosti. Kada se rat pribliţio, na svaka dva radnika bilo je više od jednog
administratora (Lewin, 1991). Kaţu da se pod Staljinom gornji sloj ovih rukovodećih
kadrova sastojao od „jedinstveno moćnih robova, uvek na ivici katastrofe. Njihova vlast i
privilegije uvek su bili pod senkom stalnog memento mori“. Posle Staljina, ili bolje rečeno
nakon što je poslednji od „velikih gazda“, Nikita Hruščov, uklonjen 1964. godine, više nije
bilo ničeg u sistemu da sprečava stagnaciju.
Treći nedostatak sistema, i to onaj koji ga je na kraju potopio, bila je njegova
nefleksibilnost. Sistem je bio podešen na stalni rast proizvodnje proizvoda čiji su karakter i
kvalitet bili predodređeni, ali nije sadrţavao ugrađeni mehanizam za menjanje bilo
kvantiteta (osim povećanja) bilo kvaliteta, niti mehanizam za inovaciju. U stvari, sistem nije
znao šta da radi sa inovacijama, i nije ih koristio u civilnoj ekonomiji, za razliku od vojno
industrijskog kompleksa.45 Što se tiče potrošača, za njih se nije brinulo ni trţište koje bi
ukazivalo na njihove sklonosti, niti bilo kakvo naginjanje u njihovu korist unutar
ekonomskog ili, kao što ćemo videti, političkog sistema. Naprotiv, planski mehanizam je
reprodukovao prvobitnu naklonost sistema za maksimalni rast kapitalnih dobara. Najviše
što se moglo tvrditi bilo je to, da dok je privreda rasla, obezbeđivala je više potrošnih
dobara, čak iako je industrijska struktura nastavljala da daje prednost kapitalnim dobrima.
Ĉak i ako je bilo tako, sistem distribucije je bio tako loš, a iznad svega, sistem organizovanja
usluga nije postojao, da je porast ţivotnog standarda u Sovjetskom Savezu - a poboljšanja
od četrdesetih do sedamdesetih godina veka su bila upečatljiva - mogao da funkcioniše
samo uz pomoć ekstenzivne ,,druge“ ili ,,sive“ ekonomije, koja je naglo rasla, posebno od
kraja šezdesetih godina. Pošto nezva- nične ekonomije po privredi izmiču zvaničnoj
dokumentaciji, moţemo samo da nagađamo o njenoj veličini - ali je krajem sedamdesetih
godina procenjivano da je sovjetsko gradsko stanovništvo trošilo oko dvadeset milijardi
rubalja na privatne potrošačke, medicinske i pravne usluge, plus oko još sedam milijardi na
,,bakšiš“ kojim se usluga osigurava. (Alexeev, 1990). Ova suma bi se u to vreme mogla
uporediti sa ukupnim uvozom ove zemlje.
Ukratko, sovjetski sistem je bio planiran da industrijalizuje jednu vrlo zaostalu i
nerazvijenu zemlju što je brţe moguće, pod pretpostavkom da će njen narod biti zadovoljan
ţivotnim standardom koji garantuje socijalni minimum i standard materijalnog ţivota nešto
veći od golog preţivljavanja - koliko veći, zavisilo je od onoga što je kapalo od opšteg rasta
privrede podešene za dalju industrijalizaciju. Mada onako neefikasan i rasipan kakav je bio,
ovaj sistem je postigao te ciljeve. Carska Rusija je 1913. godine sa 9,4 odsto svetskog
stanovništva, proizvodila 6 odsto ukupnog svetskog „nacionalnog dohotka" i 3,6 odsto
svetske industrijske proizvodnje. SSSR je 1986. godine sa manje od 6 odsto globalnog
stanovništva proizvodio 14 odsto svetskog „nacionalnog dohotka“ i 14,6 odsto svetskog
industrijskog proizvoda. (Ali je udeo u svet-

45 Tek je jedna trećina svih pronalazaka pronašla primenu u privredi a čak i u tim slučajevima

njihova difuzija je bila retka“ (Vernikov, 1989, str. 7). Izgleda da se ovaj podatak odnosi na 1986. godinu.
 294 ZLATNO DOBA

skoj poljoprivrednoj proizvodnji bio tek neznatno veći od carske Rusije.) (Bolotin, 1987, str.
148-152.) Rusija se preobrazila u veliku industrijsku silu, a odista je njen status supersile,
koji se odrţavao skoro pola veka, oslanjao na ovaj uspeh. Međutim, nasuprot očekivanjima
komunista, mašina sovjetskog ekonomskog razvoja je bila tako konstruisana da je
usporavala, a ne ubrzavala, kada bi, nakon što je vozilo prešlo određeno rastojanje, vozač
pritiskao gas. Njen dinamizam je sadrţavao mehanizam sopstvenog iscrpljivanja. Ovo je
bio sistem koji je, posle 1944. godine postao model pod kojim je ţivela trećina čovečanstva.
Ipak, sovjetska revolucija je takođe razvila vrlo osoben politički sistem. Evropski
pokreti na levici, uključujući i marksističke radničke i socijalističke pokrete kojima je
pripadala boljševička partija, crpli su iz vrela dve političke tradicije: elektoralne, a ponekad
i direktne demokratije, i centralističkih, na akciju orijentisanih revolucionarnih napora
nasleđenih od jakobinske faze francuske revolucije. Ovi masovni radnički i socijalistički
pokreti, koji su se pojavljivali skoro svugde po Evropi na kraju devetnaestog veka, bilo kao
partije, bilo kao sindikati i zadruge, bilo kao kombinacija svega ovoga, bili su snaţno
demokratski i po unutrašnjoj strukturi i po političkim teţnjama. U stvari, onde gde ustavi
zasnovani na širokom pravu glasa još nisu postojali, oni su bili glavne snage koje su vršile
pritisak za takav ustav, a za razliku od anarhista, marksisti su u osnovi bili opredeljeni za
političku akciju. Politički sistem SSSR-a koji je kasnije prenesen u socijalistički svet,
napravio je oštar raskid sa demokratskom stranom socijalističkog pokreta, iako je zadrţao
sve više akademsko opredeljenje za njega u teoriji.46
On je čak otišao daleko iza jakobinske tradicije, koja kako god bila predana
revolucionarnoj strogosti i surovoj akciji, nije zastupala individualnu diktaturu. Ukratko,
kao što je sovjetska privreda bila komandna privreda, tako je i sovjetska politika bila
komandna politika.
Ova evolucija se donekle ogledala u istoriji boljševičke partije, delimično zbog kriza
i hitnih prioriteta mladog sovjetskog reţima, delimično zbog osobenosti sina obućara
pijanice, bivšeg bogoslova iz Gruzije, koji je postao autokrata Sovjetskog Saveza pod
imenom koji je sam izabrao „čovek od čelika“, naime zbog J. V. Staljina (1879-1953).
Lenjinov model „avangardne partije", sastavljene od jedinstveno delo- tvornih
disciplinovanih kadrova profesionalnih revolucionara, usmerenih na to da sprovode
zadatke koje im je zadavalo centralno rukovodstvo, bio je potencijalno autoritaran, na šta su
od početka ukazivali drugi podjednako revolucionarni ruski marksisti. Šta je moglo da
zaustavi ,,supstituizam“ partije u ime masa na čije vođenje je polagala pravo? Ili njene
(izabrane) komitete, ili redovne kongrese, da u ime članova izraţavaju njihove poglede? Ili
stvarno operativno rukovodstvo da nastupa u ime centralnog komiteta i konačno (teorijski
izabranog) vođu, koji je u praksi zamenjivao sve njih? Kako se pokazalo, opasnost nije bila
manje realna zato što Lenjin nije ni ţeleo ni bio u poziciji da bude diktator, ili zato što se
boljševička partija, kao sve organizacije ideološke levice, ponašala manje kao vojni štab a
više kao društvo za beskrajne diskusije.

46 Tako je autoritarni centralizam tako karakterističan za komunističke partije zadrţao zvani-

čan naziv „demokratski centralizam", a sovjetski Ustav iz 1936. godine je, na papiru, tipično demokratski
ustav, sa isto onoliko prostora za višepartijske izbore kao recimo, u američkom ustavu. To nije bilo samo
friziranje činjenica, pošto je njegov veći deo skicirao Nikolaj Buharin koji je, kao stari predratni
marksistički revolucionar nesumnjivo verovao da ovaj tip ustava odgovara socijalističkom društvu.
 „REALNI SOCIJALIZAM" 295

Ta opasnost se još više pribliţila posle Oktobarske revolucije, kada se boljševička partija iz
jednog tela od par hiljada ilegalaca pretvorila u masovnu partiju stotina hiljada, i konačno
miliona profesionalnih mobilizatora, administratora, izvršilaca i kontrolora, koji su
progutali „stare boljševike" i druge socijaliste iz vremena pre 1917. godine koji su im se
pridruţili, kakav je bio Lav Trocki. Oni nikako nisu sudelovali u staroj političkoj kulturi
levice. Jedino što su znali bilo je da je partija uvek bila u pravu i da odluke koje donose
nadređeni autoriteti moraju da se sprovode da bi se spasila revolucija.
Kakav god da je bio prerevolucionarni stav boljševika prema demokratiji unutar i
izvan partije, prema slobodi govora, građanskim slobodama i toleranciji, okolnosti u
godinama 1917-1921. su nametale sve autoritativniji način vladanja partijom (i unutar nje),
koja je bila spremna na bilo koju akciju koja je bila (ili se takvom činila) neophodna da se
odrţi krhka sovjetska vlast koja se borila za opstanak. Sovjetska vlast zapravo nije otpočela
kao jednopartijska vladavina, niti kao ona koja odbacuje opoziciju, ali je u građanskom ratu
pobedila kao jednopartijska diktatura poduprta moćnim policijskim aparatom, i koja je
protiv kontrarevolucionara koristila teror. Sama Partija je, što je isto tako značajno,
napustila unutarpartijsku demokratiju, kada je zabranjena kolektivna diskusija o
alternativnim politikama (1921). „Demokratski centralizam" koji je vladao u teoriji, postao
je puki centralizam. Partija je prestala da deluje po sopstvenom partijskom statutu. Godišnji
sastanci partijskog kongresa postajali su manje redovni, sve dok pod Staljinom nisu postali
nepredvidljivi i povremeni. Godine NEP-a su opustile atmosferu izvan politike, ali ne i
osećanje da je partija bila zaraćena manjina, koja je moţda imala istoriju na svojoj strani, ali
koja je delovala protiv volje ruskih masa i protiv ruske sadašnjice. Odluka da se
industrijalizacija pokrene odozgo, automatski je angaţovala sistem u tome da nameće svoj
autoritet, moţda i okrutnije nego u godinama građanskog rata, jer je njegov mehanizam za
vršenje vlasti sada bio mnogo veći. Tada su i poslednji elementi deobe vlasti, i skroman,
mada sve manji prostor za manevrisanje sovjetske vlade mimo partije, dokrajčeni.
Jedinstveno političko vodstvo partije sada je koncentrisalo apsolutnu vlast u svojim
rukama, potči- njavajući sve ostale.
To je bio trenutak u kome je sistem pod Staljinom postao autokratija, i to takva koja
teţi da nametne totalnu kontrolu nad svim aspektima ţivota i misli svojih građana, da celo
njihovo postojanje, koliko je moguće, bude podređeno postizanju ciljeva sistema, kako ih je
odredio vrhovni autoritet. Ovo sigurno nisu zamišljali Marks i Engels, niti je takvu
koncepciju razvijala Druga (marksistička) internacionala sa većinom svojih partija. Tako
Karl Libkneht, koji je uz Rozu Luksemburg postao vođa nemačkih komunista i koga su
reakcionarni oficiri ubili zajedno sa njom 1919. godine, čak nije ni tvrdio da je marksista,
iako je bio sin osnivača nemačke Socijaldemokratske partije. Austro-marksisti, i pored toga
što su, kao što im ime sugeriše, bili opre- deljeni za Marksa, nisu se ustručavali da idu
sopstvenim različitim putevima, pa čak i kada je neko ţigosan kao zvanični jeretik, kao što
je bio Eduard Bernštajn zbog njegovog „revizionizma", smatralo se normalnim da je on
legitimni socijaldemokrata. Zapravo, on je nastavio da bude zvanični urednik dela Marksa i
Engelsa. Ideja da bi socijalistička drţava trebalo da prisili svakog građanina da isto misli, a
kamoli da daruje svojim vođama nešto nalik na papsku nepogrešivost (to da bi bilo koji
pojedinac mogao da vrši ovu funkciju bilo je nezamislivo), ne bi pala na pamet bilo kom
vodećem socijalisti pre 1917. godine.
296 ZLATNO DOBA

U najboljem slučaju moglo bi se tvrditi da je markistički socijalizam za svoje

pristalice bio strastveno lično opredeljenje, sistem nada i verovanja koji je imao neke
karakteristike sekularne religije (mada ne više od ideologije nesocijalističkih krstaških
grupa) a, što je moţda značajnije, kada je jednom postao masovni pokret, suptilna teorija je
neminovno u najboljem slučaju postala katehizam; u najgorem, simbol identiteta i
lojalnosti, kao zastava, kojoj se mora salutirati. Ovakvi masovni pokreti, kao što su
inteligentni centralnoevropski socijalisti odavno primetili, takođe teţe tome da se dive, čak
i da oboţavaju vođe, mada se mora reći da bi dobro poznata sklonost unutar levičarskih
partija ka raspravi i suparništvu, obično tu teţnju drţala pod nekakvom kontrolom.
Izgradnja Lenjinovog mauzoleja na Crvenom trgu, gde će sačuvano telo velikog vođe
zauvek biti vidljivo vernima, nije proisticala čak ni iz čega u ruskoj revolucionarnoj
tradiciji, već je očigledno bila pokušaj da se privlačnost hrišćanskih svetaca i relikvija
mobiliše u korist sovjetskog reţima. Takođe bi se moglo tvrditi da su u boljševičkoj partiji
koju je Lenjin izgradio, ortodoksija i netolerancija bili u izvesnoj meri usađeni, ne kao
vrednosti po sebi već iz praktičnih razloga. Kao dobar general - a Lenjin je u osnovi bio
planer akcija - on nije ţeleo rasprave u redovima partije koje bi sprečavale praktičnu
efikasnost. Osim toga, kao i drugi praktični geniji, bio je ubeđen da on zna najbolje, i imao
je malo vremena za druga mišljenja. Teorijski, bio je jedan ortodoksni, čak i
fundamentalistički marksista, jer mu je bilo jasno da bi svako poigravanje tekstom teorije,
čija je suština revolucija, verovatno ohrabrilo kompromi- sere i reformiste. U praksi, bez
oklevanja je prilagođavao Marksove poglede, i slobodno ih dopunjavao, uvek braneći svoju
doslovnu vernost gospodaru. Pošto je veći deo vremena pre 1917. godine predvodio i
predstavljao borbenu manjinu na ruskoj levici, pa čak i unutar ruske socijaldemokratije,
stekao je reputaciju zbog svoje netolerancije i raskolništva, ali je isto tako malo oklevao da
prihvati svoje protivnike, jednom kada bi se situacija promenila, kao i da ih optuţi, a čak i
posle Oktobra, nikad se nije oslanjao na svoj autoritet unutar partije, već bez izuzetka na
argument. Niti je, kao što smo videli, ikada činio da njegovi stavovi budu iznad kritike. Da
je ostao ţiv, Lenjin bi nesumnjivo nastavio da osuđuje neistomišljenike, i kao i u
građanskom ratu, njegova pragmatična netrpeljivost ne bi znala za granice. Pa ipak nema
dokaza da je planirao, ili da bi čak tolerisao, tu vrstu svetovne verzije opšte i prinudne
drţavne religije koja se razvila posle njegove smrti. Staljin je moţda nije svesno razvio.
Moţda je samo išao niz ono što je video kao maticu zaostale seljačke Rusije i njene
samodrţačke i ortodoksne tradicije. Ali nije verovatno da bi se bez njega ta religija razvila,
a sigurno ne bi bila nametnuta drugim socijalističkim reţimima, ili je oni ne bi kopirali.
Mora se reći još jedna stvar. Mogućnost diktature je implicitna u svakom reţimu sa
jednom jedinom, nepomerljivom partijom. U partiji koja je organizovana na centralizovanoj
hijerarhijskoj osnovi kao Lenjinovi boljševici, diktatura je postala verovatnoća. A
nepomerivost partije je bila samo izraz ubeđenja boljševika u to da revolucija ne sme biti
preokrenuta, i da je njena sudbina u njihovim rukama i ničijim drugim. Boljševici su
dokazivali da burţoaski reţim moţe da bezbedno smisli poraz konzervativne
administracije koju nasleđuju liberali, pošto to ne bi promenilo burţoaski karakter društva,
ali ne bi hteo i mogao da toleriše komunistički reţim, iz istog razloga zbog kog
komunistički reţim ne bi mogao da toleriše da ga zbaci neka snaga koja bi obnovila stari
poredak. Revolucionari, uključujući i revolucionarne socijaliste, nisu demokrate u
parlamentarnom smislu, koliko god bili iskreno ubeđeni da deluju u interesu „naroda".
Uprkos tome, čak i ako je pretpostavka o tome da partija ima politički
 „REALNI SOCIJALIZAM" 297

monopol na „vodeću ulogu“ učinila demokratski sovjetski reţim isto onako malo vero-
vatnim kao što je malo verovatna demokratska katolička crkva, ta pretpostavka ne
podrazumeva ličnu diktaturu. Josif Staljin je bio taj koji je komunističke političke sisteme
pretvorio u nenasledne monarhije.47
Na mnogo načina, Staljin, mali,8 oprezan, nesiguran, surov, noćobdija, beskrajno
sumnjičav, izgledao je pre kao lik iz Svetonijevih Ţivota careva nego kao lik iz moderne
politike. Neimpresivne spoljašnjosti, koja se zaista lako zaboravljala, „siva mrlja" kako ga je
jedan savremeni posmatrač nazvao 1917. godine (Sukhanov), prikrivao se i manevrisao je
tamo gde je morao, sve dok nije stigao do vrha; a naravno, njegovi značajni darovi su ga
doveli blizu vrha čak i pre revolucije. Bio je član prve vlade kao komesar za nacionalnosti.
Kada je konačno postao nesporni vođa partije i (u stvari) drţave, nedostajali su mu opipljiv
osećaj lične sudbine, harizma i samopouzdanje koji su načinili od Hitlera osnivača i
prihvaćenog gospodara svoje partije i koji su odrţavali lojalnost njegove svite bez prinude.
Staljin je svojom partijom vladao, kao i svim ostalim u domašaju njegove moći, terorom i
strahom.
Pretvarajući se u nešto poput sekularnog cara, branioca sekularne pravoslavne
vere, sa telom osnivača vere koje čeka na hodošasnike izvan zidina Kremlja, Staljin je
pokazao duboki smisao za odnos sa javnošću. Za skup seljaka i stočara koji su mentalno
ţiveli u ekvivalentu zapadnog jedanaestog veka, ovo je sigurno bio najefikasniji način da
se uspostavi legitimitet novog reţima, isto onako kao što je jednostavni, nestručni,
dogmatski katehizam na koji je on sveo ,,marksizam-lenjinizam“ bio idealan za upozna-
vanje prve generacije opismenjenih sa njegovim idejama.48 Niti se na njegov teror moţe
gledati samo kao na potvrđivanje tiraninove neograničene lične vlasti. Nema sumnje da je
on uţivao u toj vlasti, strahu koji je pobuđivao, moći da daruje ţivot ili smrt, kao što nema
sumnje da je bio sasvim ravnodušan prema materijalnim nagradama koje bi neko na
njegovom poloţaju mogao da zahteva. Pa ipak, kakve god da su njegove psihološke
nastranosti, Staljinov teror je teorijski bio isto onako racionalno instrumentalizovana
taktika kao što je bila i njegova opreznost tamo gde mu je nedostajala kontrola. I jedno i
drugo su u stvari, bili zasnovani na principu izbegavanja rizika, u čemu se zauzvrat
ogledao onaj njegov nedostatak samopouzdanja u svoju sposobnost da proceni situacije
(„da izvrši marksističku analizu" u boljševičkom ţargonu) sposobnost kojom se odlikovao
Lenjin. Staljinova zastrašujuća karijera nema smisla sem kao tvrdoglavo, neprekidno
traganje za utopijskim ciljem komunističkog društva čijoj je potvrdi posvetio poslednji od
svojih radova, nekoliko meseci pred smrt (Staljin, 1952).
Vlast u Sovjetskom Savezu je bila sve što su boljševici dobili od Oktobarske
revolucije. Vlast je bila jedino oruđe koje su mogli da upotrebe za menjanje društva.
Njihovu vlast su pritiskale stalne teškoće, koje su se na ovaj ili onaj način obnavljale. (U
tome je značenje Staljinove inače apsurdne teze da će klasna borba postati intenzivnija
decenijama nakon što „proletarijat preuzme vlast".) Samo je odlučnost u dosled-

47 Sličnost sa monarhijom je naznačena tendencijom nekih ovakvih drţava da stvarno krenu u

pravcu nasledne sukcesije vlasti, što je razvoj koji bi ranijim socijalistima i komunistima izgledao
apsurdno nezamisliv. Severna Koreja i Rumunija su dobri primeri za to.
48 I ne samo to. Kratka istorija SKP(b) iz 1939. godine, kakve god da su laţi u njoj i njena

intelektualna ograničenja, pedagoški je bila maestralan tekst.

 298 ZLATNO DOBA

nom i nemilosrdnom korišćenju vlasti za uklanjanje svih mogućih prepreka ovom procesu
mogla da garantuje konačni uspeh.
Tri stvari su dovele politiku zasnovanu na ovim pretpostavkama do ubilačke
apsurdnosti.
Prva je Staljinovo verovanje da u krajnjoj analizi, samo on zna put napred, a bio je
dovoljno odlučan da ga sledi. Puno političara i generala je imalo ovaj osećaj neza-
menljivosti, ali su samo oni sa apsolutnom vlašću bili u stanju da prisile druge da sa njima
podele to uverenje. Tako su velike čistke tridesetih godina, koje su za razliku od ranijih
vidova terora, bile usmerene protiv same partije a posebno protiv njenog rukovodstva,
počele nakon što su mnogi okoreli boljševici, uključujući i one koji su podrţavali Staljina
protiv različitih opozicija dvadesetih godina i koji su istinski podrţavali Veliki skok napred
kolektivizacije i Petogodišnjeg plana, uvideli da su surove okrutnosti i ţrtve koje je ovaj
period nametnuo, veće nego što su oni bili voljni da prihvate. Nema sumnje da su se mnogi
od njih sećali Lenjinovog odbijanja da podrţi Staljina kao svog naslednika zbog Staljinove
preterane brutalnosti. Sedamnaesti kongres KPSU(b) otkrio je značajnu opoziciju Staljinu.
Da li je ona stvarno predstavljala pretnju za njegovu vlast, nikada nećemo saznati, jer je
između 1934. i 1939. godine četiri ili pet miliona članova i funkcionera partije uhapšeno iz
političkih razloga, četiri do pet stotina hiljada njih je pogubljeno bez suđenja, a na sledećem
(osamnaestom) partijskom kongresu koji se sastao u proleće 1939. godine, bilo je svega
trideset i sedam preţivelih od 1827 delegata prisutnih na sedamnaestom kongresu 1934.
godine (Kerblay, 1983, str. 245).
Ono što je ovaj teror učinilo bez premca nečovečnim, bilo je to da on nije priznavao
konvencionalna ili kakva druga ograničenja. To nije bilo toliko verovanje da veliki cilj
opravdava sva sredstva neophodna da se on postigne (mada je moguće da je to bilo ono u
šta je Mao Ce Tung verovao), pa čak ni verovanje da su ţrtve nametnute sadašnjoj
generaciji, koliko god bile velike, ništa u odnosu na blagodeti koje će bezbrojne generacije
ubirati u budućnosti. To je bila primena totalnog rata na sva vremena. Lenjinizam je,
moţda zbog snaţne crte voluntarizma koja je navodila druge marksiste da sumnjaju u
Lenjina kao u ,,blankistu“ ili ,,jakobinca“, u suštini mislio u vojnim pojmovima, na šta bi
ukazivalo Lenjinovo divljenje prema Klauzevicu, čak i da čitav rečnik boljševičke politike
ne svedoči o tome. „Ko će koga“ je bila Lenjinova osnovna maksima: borba kao igra nulte
sume u kojoj pobednik dobija, a gubitnik gubi sve. Kao što znamo, čak su i liberalne drţave
vodile svetske ratove u ovom duhu, i apsolutno nisu priznavale granice patnjama koje su
bile spremne da nametnu stanovništvu „neprijateljske zemlje“, pa čak, u Prvom svetskom
ratu, i sopstvenim oruţanim snagama. Stvarno je čak viktimizacija čitavih delova naroda,
definisanih na a priori osnovi, postala deo ratovanja: takav postupak je bila internacija svih
američkih građana japanskog porekla tokom Drugog svetskog rata, ili svih nemačkih i
austrijskih podanika u Britaniji, na osnovu toga da bi među njima moglo biti potencijalnih
neprijateljskih agenata. Ovo je bio deo onog povratka iz devetnaestovekovnog
civilizacijskog progresa u renesansu varvarstva, koji se kao crna nit pruţa kroz čitavu ovu
knjigu.
Na sreću, u ustavnim, ili bolje rečeno demokratskim drţavama pod vladavinom
zakona i sa slobodnom štampom, postoje neke snage protivteţe. U sistemu apsolutne vlasti
tih snaga nema, čak i ako se na kraju mogu razviti neke konvencije ograničenja vlasti, ako
ni zbog čega drugog, onda zarad opstanka, i zbog toga što upotreba totalne vlasti moţe da
bude samo - poraţavajuća. Paranoja je njen logični krajnji proizvod. Posle Staljinove smrti
njegovi naslednici su uz prećutno međusobno razumevanje odlu
 „REALNI SOCIJALIZAM" 299

čili da stave tačku na krvavu eru, iako je (sve do ere Gorbačova) ostavljeno disidentima u
zemlji i naučnicima i publicistima u inostranstvu da procenjuju punu ljudsku cenu
Staljinovih decenija. Otada su sovjetski političari umirali u svojim krevetima, a ponekad i u
vrlo poodmaklom dobu. Kada su se gulazi ispraznili krajem pedesetih godina, SSSR je i
dalje bio društvo koje je, po zapadnim standardima, loše postupalo sa svojim građanima,
ali je prestao da bude društvo koje je hapsilo i ubijalo svoje građane u jedinstveno
masovnim razmerama. U stvari, do osamdesetih godina, SSSR je imao znatno manji udeo
stanovnika u zatvorima od SAD (268 zatvorenika na 100 000 stanovnika prema 426 u SAD)
(Walker, 1991). Osim toga, šezdesetih i sedamdesetih godina SSSR je zapravo postao
društvo u kome se obični građanin verovatno manje izlagao riziku da bude namerno
ubijen prilikom zločina, građanskog sukoba ili od strane drţave nego u znatnom broju
drugih drţava u Aziji, Africi i obe Amerike. Samo su zvanično auto- rizovane i odobrene
informacije bile dostupne građaninu - svaka druga vrsta je bila makar tehnički zakonski
kaţnjiva sve do Gorbačovljeve politike glasnosti („otvorenosti") - a sloboda putovanja i
naseljavanja je zavisila od sluţbene dozvole, što je sve više bilo nominalno ograničenje
unutar SSSR-a, ali vrlo stvarno kada bi se moralo preći preko granice čak i u drugu
prijateljsku „socijalističku" zemlju. U svim ovim aspektima SSSR je i dalje bio znatno
inferioran u odnosu na carsku Rusiju. Osim toga, čak iako je u najobičnijim stvarima
delovala pravna drţava, i dalje su ostala ovlašćenja za administrativno, dakle samovoljno
zatvaranje ili za unutrašnje progonstvo.
Verovatno nikada neći biti moguće izračunati na odgovarajući način ljudsku cenu
ruskih gvozdenih decenija, pošto čak i one sluţbene statistike pogubljenja stanovništva u
gulazima koje postoje ili koje mogu postati dostupne ne mogu da pokriju sve gubitke, a
procene se mnogo razlikuju u zavisnosti od pretpostavke koju načine proce- njivači.
Rečeno je: „Zlokoban paradoks je... da smo bolje obavešteni o gubicima sovjetske stoke u
ovom periodu, nego o broju protivnika reţima koji su istrebljeni" (Kerblay, 1983, str. 26).
Popisivanje samo ţrtava iz 1937. godine dovodi do skoro nesavladivih prepreka. Ipak,
kakve god pretpostavke da se načine,10 broj direktnih i indirektnih ţrtava se mora
izraţavati pre sa osam nego sa sedam cifara. U ovim okolnostima nije mnogo vaţno da li se
opredeljujemo za „konzervativnu" procenu koja je bliţa brojci od deset nego brojci od
dvadeset miliona ili nekom većem broju: nijedna ne moţe biti išta drugo do sramotna i ne
moţe se ublaţiti, a kamoli opravdati. Dodajem bez komentara da je rečeno kako je SSSR
1937. godine imao 164 miliona stanovnika, ili 16,7 miliona manje nego što su bile
demografske prognoze Drugog petogodišnjeg plana (1933-1938).
I pored toga što je bio brutalan i diktatorski, sovjetski sistem nije bio „totalitaran"
što je pojam koji je postao popularan među kritičarima komunizma posle Drugog svetskog
rata, a koji je italijanski fašizam izmislio dvadesetih godina da bi opisao svoje ciljeve. Do
tada je bio korišćen isključivo da se opišu i italijanski fašizam i nemački naci-
onalsocijalizam. Totalitarizam je značio jedan sveobuhvatni centralizovani sistem koji ne
samo da svom stanovništvu nameće potpunu fizičku kontrolu, već pomoću monopola na
propagandu i obrazovanje, zapravo uspeva da svoj narod natera da internalizuje vrednosti
totalitarizma. Knjiga Dţordţa Orvela 1984 (objavljena 1948) dala je ovoj zapadnoj
predstavi o totalitarizmu najsnaţniji oblik: društvo masa ispranih mozgova, pod budnim
okom „Velikog brata", iz koga samo povremeno otpada usamljeni pojedinac.

10 Oko neizvesnosti ovakvih postupaka vidi Kosinski, 1987, str. 151-152.

 300 ZLATNO DOBA

Ovo je sigurno ono što je Staljin ţeleo da postigne, mada bi to razgnevilo Lenjina i
druge stare boljševike, da i ne pominjemo Marksa. U meri u kojoj je sistem bio usmeren na
deifikaciju vođe (ono što će kasnije biti stidljivo i eufemistički nazvano „kult ličnosti"), ili
makar na to da se vođa predstavi kao jezgro vrlina, imao je nekog uspeha, što je Orvel
izvrgao satiri. Paradoksalno, taj kult je malo dugovao Staljinovoj apsolutnoj vlasti. Borbeni
komunisti izvan „socijalističkih" zemalja koji su lili prave suze kada su saznali za njegovu
smrt 1953. godine - a mnogi jesu - bili su dobrovoljni preobraćenici pokreta za koji su
verovali da ga Staljin simbolizuje i nadahnjuje. Za razliku od većine stranaca, svi Rusi su
znali sasvim dobro koliko je patnje bilo, i još uvek ima u njihovoj sudbini. Pa ipak na neki
način, samo na osnovu toga što je bio snaţan i legitimni vladar i modernizator ruskih
zemalja, on je predstavljao i nešto od njih: najskorije kao njihov vođa u ratu, koji je, bar za
Velikoruse, bio istinski opštenarodna borba.
Ipak u svakom drugom pogledu, sistem nije bio „totalitaran" što je činjenica koja
baca značajnu sumnju na korisnost tog pojma. On nije sprovodio efikasnu „kontrolu misli",
a kamoli da je osigurao „preobraćanje misli", već je u stvari do zapanjujućeg stepena
depolitizovao građanstvo. Masa stanovništva je ostala nedodirnuta zvaničnom doktrinom
marksizma-lenjinizma, pošto ona za njih nije imala jasan značaj, ukoliko nisu bili
zainteresovani za karijeru u kojoj se očekivalo ovakvo ezoterično znanje. Posle četrdeset
godina obrazovanja u zemlji opredeljenoj za marksizam, pitali su prolaznike na
Marksovom trgu u Budimpešti ko je bio Marks. Oni su govorili:

On je bio sovjetski filozof; Engels je bio njegov prijatelj. Pa, šta drugo mogu
da kaţem? Umro je u dubokoj starosti. (Drugi glas): Naravno, političar. A
bio je znate, kako beše njegovo ime, Lenjin, Lenjinovi radovi - pa on ih je
prevodio na mađarski (Garton Ash, 1990, str. 261).

Najveći deo javnih izjava o politici i ideologiji koje su dolazile odozgo verovatno
uopšte nisu zaokupljale svesnu paţnju većine sovjetskih građana, ukoliko se direktno nisu
odnosile na njihove svakodnevne probleme - što su retko činile. Jedino su intelektualci bili
prisiljeni da ih ozbiljno uzimaju u jednom društvu koje je izgrađeno na ideologiji i oko nje
koja je tvrdila da je racionalna i „naučna". Pa ipak, paradoks je u tome što je sama činjenica
da su ovakvim sistemima bili potrebni intelektualci, i da su ti sistemi davali značajne
privilegije i prednosti onima koji nisu javno drugačije mislili, stvorila je društveni prostor
izvan drţavne kontrole. Samo je teror okrutan kao Staljinov mogao da potpuno ućutka
nezvanični intelekt. U SSSR-u on se pojavio čim je jugovina počela da topi led - Ojuţilo je
(po nekim prevodima na srpski Juţni vetar, prim. prev.) (1954)bio je naslov jednog
uticajnog roman a these (romana sa tezom) lije Erenburga (1891-1967), jednog talenta koji je
preţiveo - iz pedesetih godina. Šezdesetih i sedamdesetih godina, jeres, i u vidu nesigurno
tolerisanih komunističkih reformatora i u vidu totalnog intelektualnog, političkog i
kulturnog disidentstva, dominirala je sovjetskom scenom, mada je zvanično zemlja i dalje
bila „monolitna" - što je bio omiljeni boljševički izraz. Ovo je postalo očigledno osamdesetih
godina.
 „REALNI SOCIJALIZAM" 301
staljinističkom, kalupu. To je do izvesne mere bilo tačno i za kinesku Komunističku partiju,
koja je tridesetih godina uspostavila stvarnu autonomiju od Moskve, pod Mao Ce Tungom.
To moţda manje vaţi za kasnije regrute „socijalističkog tabora“ iz Trećeg sveta
- Kubu Fidela Kastra, i razne afričke, azijske i latinoameričke reţime kraćeg veka, nastale
sedamdesetih godina, koji su takođe teţili tome da se zvanično prilagode postavljenom
sovjetskom obrascu. U svima njima nalazimo jednopartijske političke sisteme sa visoko
centralizovanom strukturom vlasti; zvanično proglašenu kulturnu i intelektualnu istinu
koju određuje politička vlast; centralističke drţavno-planirane ekonomije; pa čak, i što je
najočigledniji relikt staljinističkog nasleđa, snaţno profilisane vrhovne vođe. Zaista, u
drţavama koje je sovjetska armija direktno okupirala, što je obuhvatalo i sovjetske sluţbe
bezbednosti, lokalne vlade su bile prisiljene da slede sovjetski primer, recimo tako što su
organizovale javna suđenja i čistke po staljinističkom modelu, što je bila stvar za koju
lokalne komunističke partije nisu pokazivale spontani entuzijazam. U Poljskoj i Istočnoj
Nemačkoj su čak uspeli da potpuno izbegnu ove karikature sudskog procesa, i nijedan
vodeći komunista nije ubijen ili izručen sovjetskim obaveštajnim sluţbama, iako je posle-
dica raskida sa Titom bila da su istaknuti lokalni rukovodioci u Bugarskoj (Trajčo Kos- tov)
i Mađarskoj (Laslo Rajk) pogubljeni, a u Staljinovoj poslednjoj godini je posebno
neubedljivo masovno suđenje sa izraţenim antisemitskim prizvukom, desetkovalo staro
rukovodstvo lokalne partije. To je moţda imalo a moţda nije imalo neke veze sa sve para-
noičnijim ponašanjem samog Staljina dok su se i njegovo fizičko i mentalno stanje pogor-
šavali i dok je planirao da ukloni čak i svoje najodanije pristalice.
Novi reţimi tokom četrdesetih godina, su i pored toga što su svi omogućeni
pobedom Crvene armije, u samo četiri slučaja nametnuti isključivo silom te armije: u
Poljskoj, u okupiranim delovima Nemačke; u Rumuniji (gde se lokalni komunistički pokret
u najboljem slučaju sastojao od nekoliko stotina ljudi, koji uglavnom nisu bili etnički
Rumuni); i u osnovi, u Mađarskoj. U Jugoslaviji, oni su u velikoj meri bili domaćeg porekla,
u Ĉehoslovačkoj je 40 odsto glasova za komunističku partiju 1947. godine skoro sigurno
odrţavalo njenu stvarnu snagu u to vreme, a u Bugarskoj je komunistički uticaj ojačan
rusofilskim osećanjem, tako opštim u toj zemlji. Komunistička vlast u Kini, Koreji i bivšoj
francuskoj Indokini - ili bolje rečeno, posle hladnoratov- ske podele, u severnim delovima
ovih zemalja - ništa nije dugovala sovjetskom oruţju, mada su se posle 1949. godine, manji
komunistički reţimi na neko vreme okoristili od kineske podrške. Kasnije pridošlice u
„socijalistički tabor“ počevši od Kube, krčili su sopstveni put u njega, iako su zaraćeni
oslobodilački gerilski pokreti u Africi mogli da računaju na ozbiljnu podršku od sovjetskog
bloka.
Pa ipak, čak i u drţavama gde je komunističku vlast nametnula samo Crvena
armija, novi reţim je u početku uţivao privremeni legitimitet, a za izvesno vreme i nešto
istinske podrške. Kao što smo videli (poglavlje 5) ideja da se izgradi novi svet na onome što
je tako vidljivo bila potpuna ruševina starog sveta, inspirisala je mnoge mlade i
intelektualce. Kako god partija i vlada bili nepopularni, sama energija i odlučnost koje su
obe unosile u zadatak posleratne izgradnje ulivali su široko, makar i nevoljno, odobravanje.
U stvari, teško je poricati uspeh novih reţima u ovom zadatku. U zaosta- lijim agrarnim
zemljama, kao što smo videli, komunistička predanost industrijalizaciji, to jest progresu i
modernosti, odjeknula je daleko izvan partijskih redova. Ko je mogao da sumnja u to da su
zemlje kao Bugarska i Jugoslavija napredovale daleko brţe nego što je pre rata izgledalo
verovatno, ili čak moguće? Jedino onde gde je primitivni i surovi SSSR okupirao i na silu
apsorbovao manje zaostale regione, ili u svakom
 302 ZLATNO DOBA

slučaju, regione sa razvijenim gradovima, kao u oblastima uzetim 1939-1940. godine, i u

sovjetskoj zoni Nemačke (od 1954. godine Nemačkoj Demokratskoj Republici), koje je SSSR
nastavio da pljačka neko vreme posle 1945. godine radi sopstvene obnove, bilans je
izgledao potpuno negativno.
Politički, komunističke drţave, domaćeg porekle ili nametnute spolja, počele su da
formiraju jedinstveni blok pod vodstvom SSSR-a, koji je na osnovu antizapadne
solidarnosti, bio podrţavan čak i od komunističkog reţima koji je preuzeo punu kontrolu
nad Kinom 1949. godine, i pored toga što je uticaj Moskve na Komunističku partiju Kine
bio slab od vremena kada je Mao Ce Tung postao njen nesporni vođa sredinom tridesetih
godina. Mao je išao svojim putem, usred zaveta na vernost SSSR-u, a Staljin, kao realist, bio
je paţljiv da ne zateţe njegove odnose sa delotvorno nezavisnom istočnjačkom bratskom
partijom. Kada ih je pedesetih godina Nikita Hruščov zategao, rezultat je bio ljuti lom,
budući da je Kina osporila sovjetsko vodstvo u međunarodnom komunističkom pokretu,
mada ne mnogo uspešno. Staljinov stav prema drţavama i komunističkim partijama u
delovima Evrope koje su okupirale sovjetske armije bio je manje pomirljiv, delimično i
zbog toga što su njegove armije još uvek bile prisutne u istočnoj Evropi, ali i zbog toga što
je mislio da moţe da se pouzda u istinsku odanost komunista Moskvi i njemu lično. Skoro
je sigurno bio iznenađen 1948. godine, kada je jugoslovensko komunističko rukovodstvo,
toliko odano da je od Beograda samo nekoliko meseci ranije napravljen štab obnovljene
hladnoratovske Komunističke internacionale („Komunistički informacioni biro“ ili
Kominform), pruţilo otpor sovjetskim direktivama do tačke otvorenog raskida, i kada
moskovsko pozivanje na odanost dobrih komunista skoro da nije naišlo na ozbiljan odziv u
Jugoslaviji. Karakteristično njegova reakcija bila je da proširi čistke i demonstrativna
suđenja na ostatak satelitskih komunističkih rukovodstava.
Međutim, jugoslovenska secesija ostavila je ostatak komunističkog pokreta
nedirnutim. Političko mrvljenje sovjetskog bloka je počelo Staljinovom smrću 1953. godine,
a posebno zvaničnim napadima na staljinističku eru uopšte i opreznije, na samog Staljina,
na Dvadesetom kongresu KPSS 1956. godine. Iako su bile namenjene vrlo ograničenoj
sovjetskoj publici - strani komunisti nisu bili prisutni za vreme Hruščo- vljevog tajnog
govora - uskoro su se pojavile vesti da je sovjetski monolit pukao. Efekti unutar regiona
kojim su dominirali Sovjeti su bili trenutni. Za nekoliko meseci Moskva je mirno prihvatila
novo reformističko komunističko rukovodstvo u Poljskoj (verovatno uz pomoć saveta
Kineza), i izbila je revolucija u Mađarskoj. Tamo je nova vlada pod još jednim
komunističkim reformatorom, Imre Nadom, proglasila kraj jednopartijske vladavine, što bi
Sovjeti moţda tolerisali - mišljenja su među njima bila pode- ljena - ali i povlačenje
Mađarske iz Varšavskog pakta i njenu buduću neutralnost, što ne bi tolerisali. Ovu
revoluciju je ruska armija ugušila u novembru 1956. godine.
To što zapadni savez nije iskoristio ovu veliku krizu unutar sovjetskog bloka
(izuzev u propagandne svrhe) pokazalo je stabilnost odnosa Istoka i Zapada. Obe strane su
prećutno prihvatile granice zona uticaja, i tokom pedesetih i šezdesetih godina se nijedna
domaća revolucionarna promena nije pojavila na planeti, sem na Kubi.49

49 Revolucije na Srednjem istoku pedesetih godina, u Egiptu 1952. godine, i Iraku 1958. godine,

nasuprot zapadnim strahovima, nisu poremetile ovu ravnoteţu, uprkos tome što su pruţili široko polje
rada za sovjetske diplomatske uspehe, uglavnom zato što su lokalni reţimi nemilosrdno eliminisali svoje
sopstvene komuniste, tamo gde su oni bili uticajni, kao u Siriji i Iraku.
 „REALNI SOCIJALIZAM" 303

U reţimima gde je politika bila tako očigledno pod kontrolom, nije se mogla povu-
ći oštra granica između političkog i ekonomskog razvoja. Tako reţimi u Poljskoj i Mađar-
skoj nisu mogli ništa drugo nego da naprave ekonomske ustupke svojim narodima koji su
tako jasno pokazali nedostatak entuzijazma za komunizam. U Poljskoj je poljoprivreda
dekolektivizovana, mada je to nije načinilo naročito efikasnijom, a što je još vaţnije, otada
je politička snaga radničke klase, koja je znatno ojačana jurišom u tešku industrijalizaciju,
prećutno priznavana. Na kraju krajeva, industrijski pokret u Poznanju je bilo ono što je
podstaklo događaje iz 1956. godine. Od tada pa sve do trijumfa „Solidarnosti" krajem
osamdesetih godina, poljskom politikom i ekonomijom je dominirao sukob nesavladive
mase, reţima i nepokolebljivog objekta, radničke klase, koja je, u početku bez organizacije,
na kraju bila organizovana u klasični radnički pokret, kao i obično u savezu sa
intelektualcima, i koja je najzad stvorila politički pokret, baš kao što je Marks prorekao.
Jedino što ideologija ovog pokreta, što su marksisti morali da melanholično primete, nije
bila antikapitalistička već antisocijalistička. Tipični ovakvi sukobi su izbijali oko
periodičnih pokušaja poljske vlade da sreţe snaţne subvencije osnovnih ţivotnih troškova
tako što bi podizala cene. Ovo je dovodilo do štrajkova, za kojima bi obično (posle krize
reţima) usledilo povlačenje. U Mađarskoj je rukovodstvo koje su nametnuli Sovjeti posle
poraza revolucije 1956. godine bilo autentičnije reformističko i efikasnije. Ono je pod
Janošem Kadarom (1912-1989) počelo sistematski (a moguće je i uz prećut- nu podršku
uticajnih krugova u Sovjetskom Savezu) da liberalizuje reţim, da se miri sa opozicijom, i u
stvari da postiţe ciljeve iz 1956. godine u granicama onoga što je SSSR smatrao
prihvatljivim. U tome je bilo naročito uspešno sve do osamdesetih godina.
To nije bio slučaj u Ĉehoslovačkoj, politički inertnoj posle surovih čistki ranih
pedesetih godina, ali koja je oprezno i uz isprobavanje počela da se destaljinizuje. Iz dva
razloga se ovaj proces zahuktao u drugoj polovini šezdesetih godina. Slovaci (uključujući i
slovački deo KP) nikada potpuno spokojni u dvonacionalnoj drţavi, pruţali su podršku
potencijalnoj opoziciji u partiji. Nije slučajno što je čovek koji je bio izabran za generalnog
sekretara u partijskom udaru 1968. godine, bio Slovak, Aleksandar Dubček.
Međutim, sasvim izvan toga, šezdesetih godina je postalo sve teţe odoleti pritisku
za reformom privrede, i uvođenjem neke racionalnosti i fleksibilnosti u komandni sistem
sovjetskog tipa. Kao što ćemo videti, do tada se taj pritisak osetio širom komunističkog
bloka. Ekonomska decentralizacija, koja sama po sebi nije bila politički eksplozivna,
postala je takva kada se kombinovala sa zahtevom za intelektualnom, i još više, za
političkom liberalizacijom. U Ĉehoslovačkoj je ovaj zahtev bio još jači, ne samo zato što je
tamo staljinizam bio posebno oštar i dugotrajan, već i zbog toga što su mnogi tamošnji
komunisti (posebno intelektualci, koji su potekli iz partije koja je imala stvarnu masovnu
podršku i pre i posle nacističke okupacije) bili duboko šokirani kontrastom između
komunističkih nada koje su još zadrţali i stvarnosti reţima. Kao što je tako često bivalo u
Evropi okupiranoj od nacista, tamo gde je partija postala srce pokreta otpora, privukla je
mnoge mlade idealiste čije je opredeljenje u takvom vremenu bilo garancija nesebičnosti.
Šta je drugo, osim nade i mogućeg mučenja i smrti, mogao da očekuje onaj ko se, kao
prijatelj ovog pisca, pridruţio partiji u Pragu 1941. godine?
Kao i uvek - što je zaista bilo neminovno, obzirom na strukturu komunističkih
drţava - reforma je dolazila odozgo, tj. iz redova partije. „Praškom proleću“ 1968. godine
prethodilo je političko kulturno vrenje i uzbuđenost, koje se poklopilo sa opštom
provalom globalnog studentskog radikalizma o kome se raspravlja na drugim mestima
(videti poglavlje 10): to je bio jedan od retkih pokreta koji je prešao okeane i
 304 ZLATNO DOBA

granice društvenih sistema, i koji je proizveo istovremene socijalne pokrete, uglavnom sa

studentima u svom središtu, od Kalifornije i Meksika, do Poljske i Jugoslavije. „Akcioni
program" čehoslovačke KP mogao je ili nije mogao - koliko je neophodno - biti prihvatljiv
za Sovjete, i pored toga što je pomerao prilično opasno jednopartijsku diktaturu ka
pluralističkoj demokratiji. Međutim, izgledalo je da su u pitanje dovedeni kohezija, moţda i
sama egzistencija istočnoevropskog sovjetskog bloka, budući da je „Praško proleće"
otkrivalo i povećavalo pukotine u njemu. Na jednoj strani su se čvrstoruka- ški reţimi bez
masovne podrške, kakvi su bili u Poljskoj i Istočnoj Nemačkoj, plašili unutrašnje
destabilizacije po češkom primeru, koga su ogorčeno kritikovali; na drugoj, Ĉehe je
entuzijastički podrţavala većina evropskih komunističkih partija, reformistički Mađari, i
izvan bloka, nezavisni Titov komunistički reţim u Jugoslaviji, kao i Rumunija, koja je od
1965. godine, počela da na nacionalističkoj osnovi označava svoju distancu od Moskve, pod
novim vođom, Nikolaem Ĉaušeskuom (1918-1989). (U unutrašnjim stvarima, Ĉaušesku je
bio sve drugo sem komunistički reformator.) I Tito i Ĉaušesku su posetili Prag gde ih je
javnost dočekala kao heroje. Stoga je Moskva, mada ne bez podela i oklevanja, odlučila da
zbaci praški reţim vojnom silom. Taj potez se pokazao kao faktički kraj međunarodnog
komunističkog pokreta sa centrom u Moskvi, koji je već napukao u krizi 1956. godine.
Međutim, to je odrţalo sovjetski blok na okupu još dvadeset godina, ali od tada samo
pretnjom sovjetske vojne intervencije. U poslednjih dvadeset godina sovjetskog bloka
izgleda da su i rukovodstva vladajućih komunističkih partija izgubila svaku pravu veru u
ono šta su radila.
U međuvremenu, a sasvim nezavisno od politike, potreba za reformom ili
promenom ekonomskog sistema sovjetskog centralnoplanskog tipa postajala je sve više
hitna. Na jednoj strani, razvijene nesocijalističke privrede su rasle i cvetale kao nikada pre
(videti poglavlje 9), šireći već značajan jaz između dva sistema. To je bilo posebno očito u
Nemačkoj, gde su oba sistema koegzistirala u različitim delovima iste zemlje. Na drugoj
strani, stopa rasta socijalističkih privreda, koja je nadmašivala zapadne privrede sve do
kraja pedesetih godina, počela je da vidljivo popušta. Stopa rasta sovjetskog društvenog
proizvoda od 5,7 odsto godišnje, iz pedesetih godina (skoro isto onako brzo kao u prvih
dvanaest godina industrijalizacije, 1928-1940), opala je na 5,2 odsto u šezdesetim, 3,7 odsto
u prvoj polovini sedamdesetih godina, 2,6 odsto u drugoj polovini te decenije, i 2 odsto u
poslednjih pet godina pre Gorbačova (1980-1985) (Ofer, 1987, str. 1778). Podaci za istočnu
Evropu su bili slični. Pokušaji da se sistem načini fleksibilnijim, u osnovi putem
decentralizacije, činjeni su skoro svugde po sovjetskom bloku šezdesetih godina, posebno u
samom Sovjetskom Savezu pod premijerom Kosiginom. Uz izuzetak mađarskih reformi,
ovi pokušaji nisu bili naročito uspešni, a u nekoliko slučajeva, jedva su se pomerili sa mrtve
tačke, ili (kao u Ĉehoslovačkoj) nisu bili dopušteni iz političkih razloga. Pomalo
ekscentrični član porodice socijalističkih sistema, Jugoslavija, nije bila posebno uspešnija od
kada su, iz neprijateljstva prema staljinizmu, zamenili centralistički planiranu drţavnu
privredu sistemom samostalnih kooperativnih preduzeća. Kako je svet ulazio u novi period
nesigurnosti sedamdesetih godina, niko na Istoku ili na Zapadu nije više očekivao da će
„stvarno postojeće" socijalističke privrede dostići i prestići, pa čak i odrţati korak sa onim
neso- cijalističkim. Međutim, i pored toga što je bila problematičnija nego pre, njihova
budućnost nije izgledala kao razlog za trenutnu brigu. Ovo će se uskoro promeniti.
Treći deo

ODRON
Poglavlje četrnaesto Decenije krize

Pitali su me jednog dana o konkurentnosti Sjedinjenih Drţava i ja sam odgovorio

da ja o tome uopšte ne mislim. Mi u NCR mislimo o sebi kao o globalno
konkurentnoj kompaniji čija se centrala zadesila u Sjedinjenim Drţavama
Dţonatan Šel, NY Newsday, 1993.

Na posebno neuralgičnom stupnju, jedan od rezultata (masovne nezaposlenosti)

moţe da bude progresivno otuđenje mladih od ostatka društva, koji prema
savremenim istraţivanjima, još uvek ţele poslove, koliko god bilo teško da ih
dobiju, i koji se još uvek nadaju značajnoj karijeri. Šire gledano, mora da je opasno
to što će u deceniji koja dolazi postojati društvo u kome nismo samo ,,mi“
progresivno odeljeni od ,,njih“ (podele koja predstavljaju, vrlo grubo, radnu snagu
i rukovodstvo), već u kome su većinske grupe sve više rascepka- ne, u kome su
mladi i slabije zaštićeni u zavadi sa bolje zaštićenim i iskusnijim pripadnicima
radne snage.
Generalni sekretarijat OECD (Ispitivanje 1983, str. 15)

Istorija dvadeset godina posle 1973. je istorija sveta koji je izgubio orijentaciju i skliznuo u
nestabilnost i krizu. Pa ipak, sve do osamdesetih godina nije bilo jasno koliko su temelji
Zlatnog doba nepopravljivo propali. Sve dok jedan deo sveta - SSSR i istočna Evropa
„realnog socijalizma" - nije potpuno propao, nije shvaćena globalna priroda ove krize, a
kamoli da je ona priznavana u razvijenim nekomunističkim regionima. Pa i pored toga,
tokom mnogih godina je kriza još uvek bila „recesija". Polu-vekovni tabu na upotrebu reči
„depresija" ili „propadanje", tih podsetnika na Doba katastrofa nije bio potpuno prekinut.
Puka upotreba te reči bi mogla da prizove stvari, čak iako je „recesija" osamdesetih godina
bila „najozbiljnija u poslednjih pedeset godina" - što je bila fraza kojom se paţljivo
izbegavalo da se otvoreno pomene pravi period tridesetih godina. Civilizacija koja je magiju
reči uzdigla u osnovni princip ekonomije, bila je uhvaćena u sopstveni mehanizam obmane.
Sve do ranih 1990-ih godina ne nailazimo na priznanja - kao na primer, u Finskoj - da su
ekonomske nevolje sadašnjice u stvari gore od onih iz 1930-ih godina.

Po mnogo čemu, ovo je bilo zbunjujuće. Zašto bi svetska privreda postala manje stabilna?
Kako su ekonomisti primetili, elementi koji su stabilizovali privredu, ^ sada su bili jači nego
ranije, čak iako su vlade koje su bile pristaše slobodnog trţišta, kao one predsednika Regana
i Buša u SAD, i gospođe Tačer i njenog naslednika u Britaniji, pokušavale da oslabe neke od
njih (World Economic Survey, 1989, str. 10-11).
306 ODRON
Kompjuterizovana kontrola zaliha, bolje komunikacije i brţi transport su umanjili Vaţnost
hirovitog „ciklusa stvaranja zaliha“ stare masovne proizvodnje koja je proizvodila ogromne
zalihe „da se nađu“ ako se za njima ukaţe potreba u vremenu ekspanzije, i koji se
zaustavljao u mestu u vreme stezanja, kada su zalihe rasprodavane. Nov metod, koga su
prvi uveli Japanci, koji je omogućila tehnologija sedamdesetih godina, bio je da se
proizvode znatno manje zalihe, dovoljne da se trgovci snadbevaju tačno prema potrebama,
a u svakom slučaju da se sa daleko većom mogućnošću proizvodnja promeni za kratko
vreme, kako bi se udovoljilo izmenjenoj potraţnji. Ovo je bilo doba ne Henrija Forda, već
Benetona. U isto vreme, ogromna teţina drţavne potrošnje i onog dela primanja
stanovništva koji je dolazio od drţave („transferi plaćanja" kakvi su socijalno osiguranje i
zaštita) takođe su stabilizovali privredu. Zajedno su se ove dve stavke pele do trećine
domaćeg bruto proizvoda (GDP). Moglo bi se reći da su se i drţavna potrošnja i od drţave
zavisna primanja stanovništva povećala u eri krize, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga
što su rasli troškovi za nezaposlene, penzije i zdravstvenu zaštitu. Budući da se ova era i
dalje nastavlja na kraju Kratkog dvadesetog veka, moţda ćemo morati da čekamo još koju
godinu pre nego što ekonomisti budu u stanju da upotrebe poslednje oruţje istoričara,
pogled unazad, kako bi pronašli ubedljivo objašnjenje.
Naravno, poređenje ekonomskih nevolja sedamdesetih godina sa onima između
ratova netačno je, čak i pored toga što je strah od još jedne Velike recesije proganjao ljude
ovih decenija. Mnogi su se pitali „Moţe li se to opet desiti?“, naročito posle novog
dramatičnog sloma berze u Americi (i u svetu) 1989. godine i posle velike krize u među-
narodnoj razmeni 1992. godine (Temin, 1993, str. 99). Decenije krize posle 1973. godine nisu
bile „Velika depresija" u smislu krize iz tridesetih godina veka, više nego što su to ranije bile
decenije posle 1873. godine, iako je i njima svojevremeno davano to ime. Globalna privreda
se nije raspala, čak ni za trenutak, iako se 1973-1975. godine Zlatno doba završilo nečim što
je veoma nalikovalo na klasičnu cikličnu ekonomsku recesiju, što je tokom jedne godine
smanjilo industrijsku proizvodnju u „razvijenim trţišnim privredama" za više od 10 odsto a
međunarodnu trgovinu za 13 odsto (Armstrong, Glyn, 1991, str. 225). Ekonomski rast se
nastavio u razvijenim zemljama, iako po znatno manjoj stopi nego za vreme Zlatnog doba,
osim u nekim (uglavnom azijskim) „novo- industrijalizovanim zemljama" ili NIC (videti
poglavlje 12), čija je industrijska revolucija tek otpočela šezdesetih godina. Porast
zajedničkog domaćeg bruto proizvoda razvijenih privreda, jedva da je do 1991. godine bio
prekidan kratkotrajnim periodima stagnacije u recesionim godinama od 1973. do 1975, i od
1981. do 1983. godine (OECD, 1993, str. 18-19). Međunarodna trgovina industrijskim
proizvodima, pogonski motor svetskog rasta, nastavila se, a u godinama buma posle 1980.
se čak pojačala, dostiţući stopu koja se mogla porediti sa Zlatnim dobom. Na kraju Kratkog
dvadesetog veka su zemlje razvijenog kapitalističkog sveta uzete kao celina, bile daleko
bogatije i produktivnije nego u ranim sedamdesetim godinama, a globalna privreda u kojoj
su one još uvek činile centralni elemenat, bila je daleko dinamičnija.
S druge strane, situacija u pojedinim delovima planete je bila znatno manje ruţi-
časta. U Africi, zapadnoj Aziji i Latinskoj Americi je obustavljen porast domaćeg bruto
proizvoda. Većina ljudi je postajala realno siromašnija osamdesetih godina, a u prva dva
pomenuta regiona je proizvodnja opadala tokom većeg dela decenije, a u nekim godinama
je opadala i u trećem spomenutom regionu (UN, World Economic Survey, 1989, str. 8, 26).
Niko nije ozbiljno sumnjao u to da su za ove delove sveta osamdese
 DECENIJE KRIZE 307
te bile godine oštre depresije. Sto se tiče bivše oblasti „realnog socijalizma" na Zapadu
posle 1989. godine, tamošnje privrede, koje su nastavile sa umerenim rastom tokom
osamdesetih godina, na kraju su potpuno propale. U ovom regionu je poređenje krize
posle 1989. godine sa Velikom recesijom bilo sasvim umesno, iako se njime umanjuje
pustošenje ranih devedesetih godina. Ruski domaći bruto proizvod je opao za 17 odsto
1990-1991. godine, 19 odsto 1991-1992. godine, i za 11 odsto 1992-1993. godine. Iako je ranih
devedesetih godina otpočela nekakva stabilizacija, Poljska je u periodu 1988-1992. godine
izgubila preko 21 odsto svog domaćeg bruto proizvoda, Ĉehoslo- vačka skoro 20 odsto,
Rumunija i Bugarska 30 odsto ili više. Njihova industrijska proizvodnja je sredinom 1992.
godine bila između polovine i dve trećine one iz 1989. godine (Financial Times, 24/2/1994;
EIB dokumenti, novembar 1992, str. 10).
To nije bio slučaj na Istoku. Ništa nije upadljivije od kontrasta između dezin-
tegracije privreda sovjetskog regiona i spektakularnog rasta kineske privrede u istom
periodu. U ovoj zemlji, u stvari u većem delu jugoistočne i istočne Azije, koji se sedam-
desetih godina pojavio kao ekonomski najdinamičniji region svetske privrede, pojam
„depresija" nije značio ništa - osim što je prilično zanimljivo u Japanu početkom deve-
desetih godina. Međutim, mada je svetska kapitalistička privreda cvetala, nije bila u
lagodnom poloţaju. Problemi koji su dominirali kritikom kapitalizma pre rata, a koje je
Zlatno doba u velikoj meri otklonilo za ţivota čitave jedne generacije - beda, masovna
nezaposlenost, socijalna zapuštenost, nestabilnost - iznova su se pojavili posle 1973.
godine. Još jednom je rast bio prekidan oštrim krizama, među kojima su se isticale „male
recesije" 1974-1975, 1980-1982. i ona na kraju osamdesetih godina. Nezaposlenost u
zapadnoj Evropi je porasla sa prosečnih 1,5 odsto šezdesetih godina na 4,2 odsto u
sedamdesetim godinama (Van der Wee, str. 77). Na vrhuncu buma u kasnim osamdesetim,
nezaposlenost je u Evropskoj uniji u prošeku bila 9,2 odsto, a 1993. godine 11 odsto.
Polovina nezaposlenih (1986-1987) godine) je bez posla bila duţe od godinu dana, trećina
duţe od dve godine (Human Development, 1991, str. 184). Pošto potencijalno radno
sposobno stanovništvo više ne raste kao što je zbog bujice posleratnih beba raslo u Zlatno
doba, i pošto stope nezaposlenosti u dobra kao i u loša vremena teţe da budu znatno veće
kod mladih ljudi, moţe se očekivati da ako ni zbog čega drugog, zbog tog demografsog
razvoja, stalna nezaposlenost bude umanjena.12
Što se tiče siromaštva i socijalne zanemarenosti, osamdesetih godina su se mnoge
od najbogatijih i najrazvijenih zemalja ponovo navikavale na svakodnevne prizore prosja-
čenja po ulicama, pa čak i na šokantnije prizore kao što su beskućnici koji nalaze zaklon u
kartonskim kutijama po haustorima, sve dok ih prisustvo policije ne ukloni. Svake noći
tokom 1993. godine, u Njujorku je dvadeset i tri hiljade ljudi i ţena spavalo po ulicama i u
javnim skloništima, što je mali deo od ona tri procenta stanovništva ovoga grada, koje u
pojedinim periodima tokom prethodnih pet godina nije imalo krova nad glavom (New
York Times, 16/11/1993). U Ujedinjenom Kraljevstvu (1989) je 400 000 ljudi zvanično
označeno kao „beskućnici" (UN Human Development, 1992, str. 31). Ko bi to očekivao
pedesetih godina, pa čak i u ranim sedamdesetim?

12 Između 1960. i 1975. godine je starosna grupa stanovništva od petnaest do dvadeset i četiri

godine u „razvijenim trţišnim privredama uvećana za nekih dvadeset i četiri miliona ljudi, a izmedju
1975. i 1990. godine za samo 6 miliona. Uzgred budi rečeno, stope nezaposlenih kod mladih su u Evropi
osamdesetih godina bile zapanjujuće visoke, osim u socijaldemokratskim zemljama Švedskoj i
Zapadnoj Nemačkoj. Kretale su se u rasponu od 20 odsto u Britaniji do preko 40 odsto u Španiji i 46
odsto u Norveškoj (UN World Survey, 1989, str. 15-16).
308 ODRON

Ponovna pojava ubogih beskućnika bila je deo upadljivog porasta društvene i

ekonomske nejednakosti u ovoj novoj eri. Po svetskim standardima bogate „razvijene
trţišne privrede" nisu bile - ili nisu još uvek - posebno nepravične po raspodeli svog
dohotka. U najneegalitarnijim među njima - Australiji, Novom Zelandu, SAD, Švaj- carskoj
- gornjih dvadeset posto domaćinstava je uţivalo prihode u prošeku osam do deset puta
veće od prihoda donje petine. A gornjih 10 odsto je obično odnosilo kući između 20 i 25
odsto ukupnog dohotka njihovih zemalja; jedino su bogati Švajcarci, Novozelanđani i
Singapurci nosili kućama znatno više. To je bilo ništa u poređenju sa nejednakošću u
zemljama kao što su Filipini, Malezija, Peru, Jamajka ili Venecuela, gde je gornja desetina
primala više od trećine ukupnog dohotka svojih zemalja, a kamoli Gvatemale, Meksika, Sri
Lanke i Bocvane gde su oni na vrhu uzimali 40 odsto dohotka, da i ne pominjemo
pretendenta na titulu svetskog šampiona ekonomske nejednakosti, Brazil.13 U ovom
gigantu socijalne nepravde najniţih 20 odsto stanovništva među sobom je delilo 2,5 odsto
ukupnog dohotka u drţavi, dok je 20 odsto na vrhu uţivalo skoro dve trećine tog dohotka.
Samo gornjih 10 odsto je prisvajalo skoro polovinu nacionalnog dohotka (UN World
Development, 1992, str. 276-277; Human Development, 1991, str. 152-153, 186).14
Uprkos tome, nejednakost je nesumnjivo rasla u „razvijenim trţišnim privredama"
tokom Decenija krize, tim više što je sada bilo gotovo sa skoro automatskim porastom
realnih prihoda na koji se radnička klasa bila navikla tokom Zlatnog doba. Rasle su
krajnosti i u bedi i u obilju, kao i raspon u raspodeli dohotka između njih. Između 1967. i
1990. godine je rastao i broj američkih crnaca koji su zarađivali manje od 5000 dolara
godišnje (1990) i broj onih koji su zarađivali više od 50 000 dolara, na uštrb broja onih sa
srednjim primanjima. (New York Times 25/9/1992). Pošto su bogate kapitalističke zemlje
bile daleko bogatije nego ikada pre, a njihov narod u celini ušuškavan od strane
velikodušnog sistema društvene brige i socijalne sigurnosti, bilo je manje socijalnih nemira
nego što se moglo očekivati, ali su se drţavne finansije našle u stisci između ogromnih
socijalnih izdataka, koji su se peli brţe od drţavnih prihoda u privredama sa sporijim
rastom nego pre 1973. godine. Uprkos znatnim naporima, jedva da je ijednoj vladi u ovim
bogatim - uglavnom demokratskim zemljama - a svakako ne onim vladama koje su bile
najneprijateljskije prema sistemu društvene brige, uspelo da smanji ogroman udeo svojih
izdataka za ove svrhe, pa čak i da ih drţi pod kontrolom. 15
Niko nije 1970. godine očekivao, a kamoli nameravao, da se sve ovo desi. Do
početka devedesetih godina, počelo je da se širi osećanje nesigurnosti i ogorčenosti čak

13 Trenutni šampioni tj. oni gde je Đinijev (Gini) koeficijent veći od 0,6 su neke mnogo manje

zemlje, takođe u Latinskoj Americi. Đinijev koeficijent je pogodna mera nejednakosti, a nejednakost
meri po skali od 0.0 - što je jednaka raspodela dohotka do 1.0 što predstavlja maksimalnu nejednakost.
Koeficijent je 1967-1982 godine za Honduras bio 0,62 a za Jamajku 0,66 (Human Development, 1990, str.
158-159).
14 Podaci koji se mogu porediti nisu dostupni za neke od najneegalitarnijih zemalja. Ovaj

spisak bi sigurno uključio i nekoliko drugih afričkih i latinoameričkih zemalja i Tursku i Nepal u Aziji.
15 Trinaest ovakvih drţava je 1972. godine trošilo 48 odsto izdataka centralne vlade na

stanovanje, socijalnu i zdravstvenu zaštitu. Iste te drţave su 1990. godine trošile u te svrhe 51 odsto svojih
sredstava. Drţave o kojima je reč su Australija i Novi Zeland, SAD i Kanada, Austrija, Belgija, Britanija,
Danska, Finska, SR Nemačka, Italija, Holandija, Norveška i Švedska (izračunato na osnovu UN World
Development, 1992, tabela 11).
i u velikom delu tih bogatih zemalja. Kao što ćemo videti, to je doprinelo tome da se unutar
DOBA EXTREMA 309
njih slome tradicionalni politički obrasci. Između 1990. i 1993. godine načinjeno je nekoliko
pokušaja da se ospori to da je čak i razvijeni kapitalistički svet u depresiji. Niko nije stvarno
tvrdio da zna šta da se radi u vezi sa tim, sem da se nada da će proći. Uprkos tome,
centralna činjenica u vezi sa Decenijama krize nije ta da kapitalizam više nije funkcionisao
tako dobro kao u Zlatno doba, već da su njegova dejstva izmakla kontroli. Niko nije znao
šta da čini sa hirovima svetske privrede, niti je iko posedovao instrumente da njima
upravlja. Glavni instrument kojim se to radilo tokom Zlatnog doba, drţavna politika,
kontrolisana na nacionalnom ili internacionalnom nivou, više nije radio. Decenije krize su
bile doba u kojem je nacionalna drţava izgubila svoju ekonomsku moć.
To nije bilo odmah očevidno, jer većina političara, ekonomista i poslovnih ljudi -
kao i obično - nije uspela da pepozna trajnu prirodu promene u ekonomskoj konjuk- turi.
Većina vlada i drţavnih politika je sedamdesetih godina pretpostavljala da su nevolje u toj
deceniji samo privremene. Par narednih godina će doneti stari prosperitet i rast. Nije bilo
potrebe da se menja politika koja je tako dobro sluţila za ţivota čitavog jednog pokolenja.
U suštini, priča o ovoj deceniji je priča o tome kako vlade kupuju vreme - u slučaju Trećeg
sveta i socijalističkih drţava često tako što su duboko upadale u nešto za šta su mislile da je
kratkoročni dug - i kako primenjuju stare recepte kejnzijanskog upravljanja privredom.
Desilo se da su u većini razvijenih kapitalističkih zemalja na vlasti bile socijaldemokratske
vlade tokom većeg dela sedamdesetih godina, ili su se vratili na vlast posle neuspelih
konzervativnih interudija (kao u Britaniji 1974. i SAD 1976. godine). Nije bilo verovatno da
će socijaldemokratske vlade da napuste politiku Zlatnog doba.
Jedina alternativa koja se nudila, bila je ona koju je propagirala manjina ultra-
liberalnih ekonomskih teologa. Još pre sloma, dugo vremena izolovana manjina vernika u
neograničeno slobodno trţište je počela sa svojim napadima na dominaciju kejnzi- janskih i
drugih zagovornika usmeravane mešovite privrede i pune zaposlenosti. Ideološka ţestina
ovih starih pobornika individualizma sada je bila pojačana očitom nemoći i neuspehom
konvencionalnih ekonomskih politika, posebno posle 1973. godine. Nedavno (1969)
ustanovljena Nobelova nagrada za ekonomiju je posle 1974. godine podrţala taj
neoliberalni trend dodeljući je Fridrihu fon Hajeku 1974. godine, a dve godine kasnije
podjednako militantnom zagovorniku ekonomskog ultraliberalizma, Miltonu Fridmanu. 16
Posle 1974. godine pobornici slobodnog trţišta (free-markete- ers) su bili u ofanzivi, mada
pre osamdesetih godina neće zagospodariti drţavnim politikama, sa izuzetkom Ĉilea, gde
je teroristička vojna diktatura dopustila američkim savetnicima da ustanove privredu
neograničenog slobodnog trţišta, nakon zbacivanja populističke vlade 1973. godine, što je
uzgred budi rečeno, pokazalo kako nema unutrašnje povezanosti između slobodnog trţišta
i demokratije. (Da budemo pravični prema profesoru fon Hajeku (von Hayek) koji za
razliku od osrednjih hladnoratovskih propagandista, nikada nije tvrdio da te povezanosti
ima.)
Bitka između kejnzijanaca i neoliberala nije bila niti čisto stručno sukobljavanje
profesionalnih ekonomista, ni traganje za načinima da se izađe na kraj sa novim i mučnim
ekonomskim problemima. (Na primer, kao da je neko razmatrao nepredviđe-

16 Nagrada je ustanovljena 1969. godine, a pre 1974. godine je dodeljivana ljudima koji nisu bili

izrazito povezani sa laissez-faire ekonomskom naukom.

310 ODRON

nu kombinaciju ekonomske stagnacije i naglog rasta cena, za koju je sedamdesetih godina

morao da bude izumljen ţargonski izraz ,,stagflacija“?) To je bio rat nespojivih ideologija.
Obe strane su isticale ekonomske argumente. Kejnzijanci su tvrdili da su visoke plate, puna
zaposlenost i drţava društvene brige stvorili potrošačku traţnju koja je pokrenula
ekspanziju, te da je upumpavanje potraţnje u privredu najbolji način da se izađe na kraj sa
ekonomskim depresijama. Neoliberali su poricali da su ekonomske politike Zlatnog doba
sprečavale kontrolu inflacije i kresanje troškova i u drţavnom i u privatnom poslovnom
sektoru, što je omogućavalo rast profita, pravog pokretača ekonomskog rasta u
kapitalističkoj privredi. U svakom slučaju, tvrdili su kako „skrivena ruka“ trţišta o kojoj je
pisao Adam Smit, mora da proizvede najveći rast „bogatstva nacija“ i najbolju odrţivu
raspodelu bogatstava i prihoda unutar nacija; ovu tvrdnju su kejnzijanci poricali. Ipak su u
oba slučaja ekonomisti racionalizovali jedno ideološko opredeljenje, jedan a priori pogled
na ljudsko društvo. Neoliberali su bili nepoverljivi i neskloni prema socijaldemokratskoj
Švedskoj, čija je priča o uspehu u dvadesetom veku spektakularna, ne zato što je uletela u
nevolje tokom Decenija krize - što su učinili i drugi tipovi privrede - već zato što je je
švedska privreda bila zasnovana na „čuvenom švedskom ekonomskom modelu sa
njegovim kolektivističkim vrednostima jednakosti i solidarnosti" (Financial Times,
11/11/90). Nasuprot tome, vlada gospođe Tačer je bila nepopularna na levici, čak i u
godinama njenog ekonomskog uspeha, jer je bila zasnovana na jednom asocijalnom,
zapravo antisocijalnom egoizmu.
Ova stanovišta jedva da su bila dostupna za dokaze. Pretpostavimo, na primer,
kako se moţe pokazati da se zalihe krvi za medicinsku upotrebu najbolje mogu pribaviti
kupovanjem krvi od bilo koga ko je voljan da proda pintu svoje krvi (470 ml) po trţišnoj
ceni. Bi li ovo oslabilo argument u korist britanskog sistema neplaćenih dobrovoljnih
davalaca, koji je R. M. Titmus tako rečito i snaţno izneo u The Gift Relation- ship (Titmus,
1970). Sigurno ne, mada je Titmus takođe pokazao da je britanski način davanja krvi isto
onako efikasan, a sigurniji od komercijalnog načina.17 Pod uslovom da je sve ostalo isto, za
mnoge od nas je bolje ono društvo u kojem su građani spremni da daju nesebičnu pomoć
nepoznatim sugrađanima, koliko god simboličnu, od onoga u kome to ne ţele. Početkom
sedamdesetih godina, italijanski politički sistem je bio uzdrman pobunom birača protiv
endemske korupcije, ne zato što su mnogi Italijani stvarno trpeli od korupcije - veliki broj
njih, moţda većina je imala koristi od nje - već iz moralnih razloga. Jedine političke partije
koje nije zbrisala ova moralna lavina, bile su one koje nisu bile uključene u sistem.
Pobornike apsolutne individualne slobode nisu dirnule očigledne društvene nepravde
neograničenog trţišnog kapitalizma, čak i kada on (kao u Brazilu tokom većeg dela
osamdesetih godina) nije proizvodio ekonomski rast. Nasuprot tome, oni koji su verovali u
jednakost i socijalnu pravičnost (poput ovog autora) pozdravljali su mogućnost da dokaţu
da čak i kapitalistički ekonomski uspeh moţe da počiva na relativno egalitarnoj raspodeli
dohotka, kao u Japanu.18 To što je

17 Ovo je potvrđeno ranih devedesetih godina kada su transfuziološke sluţbe nekih zemalja,

ali ne Britanije, otkrile da su pacijenti bivali inficirani HIV virusom preko komercijalno nabavljene krvi.
18 Najbogatijih 20 odsto japanskog stanovništva je tokom osamdesetih godina imalo 4,3 puta

veći ukupni prihod od najsiromašnijih 20 odsto, što je bilo manje od broja u bilo kojoj drugoj
(kapitalističkoj) zemlji, čak i u Švedskoj. Prošek za osam najindustrijalizovanijih zemalja Evropske
zajednice je bio 6, u SAD je ova srazmera bila 8,9 (Kidron/Segal, 1991, str. 36-37). Rečeno na drugi način:
SAD su 1990. godine imale devedeset i tri dolarska milijardera, Evropska zajednica pedeset devet, ne
računajući trideset i tri nastanjenih u Švajcarskoj i Lihtenštajnu, Japan je imao devet (isto).
 DECENIJE KRIZE 311
svaka strana isto tako prevodila svoja fundamentalna ubeđenja u pragmatične argumente,
na primer da li je alokacija resursa pomoću slobodnog trţišta najoptimalnije rešenje, nije
bilo u prvom planu. Ali naravno, obe strane su morale da prave politiku koja je trebalo da
izađe na kraj sa ekonomskim usporavanjem.
U ovom pogledu pobornici ekonomije Zlatnoga doba nisu bili naročito uspešni. Do
toga je došlo delimično zbog toga što su bili sputani svojim ideološkim i političkim
opredeljenjem za punu zaposlenost, drţavu društvene brige i posleratnu politiku
konsenzusa. Ili bolje rečeno, bili su u stisci između zahteva kapitala s jedne i radnika sa
druge strane, kada više nije bilo rasta iz vremena Zlatnoga doba da omogući i profitima i
primanjima stanovništva da se povećavaju, a da jedni drugima ne staju na put.
Sedamdesetih i osamdesetih godina je Švedska, par ekselans socijalna i demokratska
drţava, odrţala punu zaposlenost sa zapaţenim uspehom, pomoću subvencioniranja
industrije, ravnomernog raspoređivanja radnih mesta i dramatičnog povećanja
zaposlenosti u drţavnim i javnim sluţbama, čime je omogućeno proširivanje sistema
društvene brige. Ĉak i tamo, ova politika je mogla da se odrţi samo po cenu drţanja
ţivotnog standarda zaposlenih na niskom nivou, kaznenih poreskih stopa na visoke
prihode i teškog deficita. U odsustvu povratka na Veliki skok napred, ovo su mogle da
budu samo privremene mere, a od sredine osamdesetih godina nadalje ova politika se
preokrenula. Na kraju Kratkog dvadesetog veka „švedski model“ je bio u povlačenju čak i
u sopstvenoj zemlji.
Međutim taj model je isto tako, a moţda i temeljnije bio podriven globalizaci- jom
ekonomije posle 1970. godine, što je prepustilo vlade svih drţava - osim moţda SAD sa
njihovom ogromnom privredom - na milost „svetskog trţišta" koje se ne moţe kontrolisati.
(Osim toga, neosporna činjenica je da je to ,,trţište“ po svoj prilici bilo nepoverljivije prema
levičarskim nego prema konzervativnim vladama). Ranih osamdesetih godina, čak je i
jedna tako velika i bogata zemlja kao Francuska, tada pod vladom socijalista, uvidela da je
nemoguće da jednostrano podiţe svoju privredu. Za dve godine od trijumfalnog izbora
predsednika Miterana, Francuska suočena krizom platnog bilansa, bila je primorana da
devalvira svoju valutu i da zameni kejnzijansku stimulaciju traţnje „štedljivošću sa
ljudskim licem“.
S druge strane neoliberali su takođe bili u nevolji, kao što će se videti na kraju
osamdesetih godina. Nije im bilo teško da napadaju krutost, neefikasnost i rasipanje u
ekonomiji, tako često zaklonjenih iza drţavnih politika Zlatnoga doba, sada kada više nisu
mogle da plivaju na stalnoj plimi prosperiteta, zaposlenosti i sve većih drţavnih prihoda
tokom Zlatnog doba. Postojao je značajan delokrug za primenu neolibe- ralnog sredstva za
čišćenje na naslagama prekrivenih korita mnogih dobrih brodova „mešovite privrede 11 sa
blagotvornim rezultatima. Ĉak je i britanska levica konačno priznala da su neke od
nemilosrdnih šokantnih mera koje je gospođa Tačer nametnula britanskoj privredi
verovatno bile neophodne. Bilo je dobrih razloga za neka razočarenja u industrije kojima je
rukovodila drţava i u drţavnu administraciju koja su postala tako uobičajena tokom
osamdesetih godina.
Međutim, uprošćeno verovanje da je svet biznisa dobar a da je drţavna uprava
loša (kako je to rekao predsednik Regan „drţavna uprava nije bila rešenje već problem11)
nije bilo alternativna ekonomska politika. Niti je to stvarno moglo da bude u jednom svetu
u kome je čak i u reganovskoj Americi, potrošnja centralne vlasti iznosila oko četvrtine
društvenog proizvoda (GNP), a u razvijenim zemljama Evropske zajednice je u prošeku
bila preko 40 odsto nacionalnog društvenog proizvoda (UN World
312 ODRON

Development, 1992, str. 239). Ovakvim ekonomskim gromadama se moţe upravljati na

poslovan način sa primerenim osećajem za troškove i dobiti (što nije uvek bio slučaj), ali
one ne mogu da funkcionišu isto kao trţište, čak i kada ideolozi učine da se pretvaraju da je
tako. U svakom slučaju, većina neoliberalnih vlada je bila primorana da upravlja i podstiče
svoje privrede, dok su tvrdile da samo podstiču snage trţišta. A nije ni bilo načina na koji bi
mogla da se smanji teţina drţave. Posle četrnaest godina na vlasti, najideološkiji od svih
reţima slobodnog trţišta, tačerovski u Britaniji, zapravo je opore- zovao svoje građane
nešto teţe nego što su bili oporezovani pod laburistima.
U stvari, nije postojala jedinstvena ili određena neoliberalna ekonomska politika,
osim posle 1989. godine u bivšim socijalističkim drţavama sovjetskog reţima gde su činjeni
neki predvidljivo katastrofalni pokušaji, po savetima zapadnih ekonomskih čuda od dece,
da se funkcionisanje privrede od danas do sutra prebaci na slobodno trţište. Najveći od
neoliberalnih reţima, SAD za vreme predsednika Regana, iako je zvanično bio odan
fiskalnom konzervativizmu (tj. uravnoteţenom budţetu) i „mone- tarizmu“ Miltona
Fridmana, u stvari je koristio kejnzijanske metode da probije izlaz iz depresije 1979-1982,
tako što se upustio u divovski deficit i angaţovao u podjednako divovskom naoruţavanju.
Daleko od toga da vrednost dolara potpuno prepusti monetarnoj pravičnosti i trţištu,
Vašington se posle 1984. godine vratio na oprezno upravljanje pomoću diplomatskog
pritiska (Kuttner, 1991, str. 88-94). Kao što to biva, reţimi koji su bili najdublje opredeljeni
za laissez-faire ekonomiju su isto tako pokatkad, posebno u slučaju Reganove Amerike i
Britanije Margaret Tačer, bili duboko i do srţi nacionalistički i nepoverljivi prema
spoljašnjem svetu. Istoričar ne moţe a da ne primeti da su ova dva stava protivrečna. U
svakom slučaju, neoliberalni trijumfalizam nije nadţiveo zastoj svetske ekonomije s
početka devedesetih, niti moţda neočekivano otkriće da je najdinamičnija privreda na
planeti, sa najbrţim rastom posle pada sovjetskog komunizma, bila komunistička Kina, što
je navelo zapadne predavače na biznis- -školama i pisce priručnika za menadţment, ţanra
u procvatu, da iščitavaju Konfuči- jevo učenje u potrazi za tajnama preduzetničkog uspeha.
Ono što je ekonomske probleme Decenija krize učinilo neobično nezgodnim i
socijalno subverzivnim, bilo je to što su se ove konjukturne fluktuacije poklopile sa
strukturalnim preobraţajima. Svetska privreda koja se suočavala sa problemima sedam-
desetih i osamdesetih više nije bila ona iz Zlatnoga doba, iako je, kao što smo videli, bila
predvidljivi proizvod te epohe. Svetski sistem proizvodnje je bio preobraţen tehnološkom
revolucijom, svetska privreda je u neobičnoj meri bila globalizovana ili „tran-
snacionalizovana“, što je imalo dramatične posledice. Osim toga, od sedamdesetih godina
je postalo nemoguće prevideti revolucionarne socijalne i kulturne posledice Zlatnog doba,
koje su razmatrane u ranijim poglavljima, kao i njegove potencijalne ekološke posledice.
Najbolji način da se to ilustruje je pomoću slike rada i nezaposlenosti. Opšta
tendencija industrijalizacije je bila da ljudsku veštinu zameni veštinom mašina, ljudski rad
mehaničkom snagom, izbacujući time ljude s posla. Ispravno se pretpostavljalo da će
ogroman rast privrede koji je bio omogućen ovom stalnom industrijskom revolucijom
automatski stvarati više nego dovoljno novih poslova, umesto izgubljenih starih, iako su se
razlikovala mišljenja o tome koliko brojna masa nezaposlenih je neophodna za efikasno
delovanje takve privrede. Ĉini se da je Zlatno doba potvrdilo ovaj optimizam. Kao što smo
videli (poglavlje 10), industrijski rast je bio tako veliki da broj i udeo industrijskih radnika
čak ni u najindustrijalizovanijim zemljama nije ozbiljno
 DECENIJE KRIZE 313
opadao. Tek su Decenije krize počele da smanjuju radnu snagu po spektakularnoj stopi,
čak i u industrijama koje su vidno napredovale. Između 1950. i 1970. godine broj tele-
fonskih operatera u SAD za međugradske i međunarodne razgovore je opao za 12 odsto,
dok se broj poziva upetostručio: a između 1970. i 1980. godine njihov broj je opao za 40
odsto dok su se pozivi utrostručili (Technology, 1986, str. 328). Broj radnika se smanjivao
relativno, apsolutno, a u svakom slučaju, naglo. Rastuća nezaposlenost u ovim decenijama
nije bila samo ciklična već strukturalna. Poslovi izgubljeni u lošim vremenima se neće
vratiti kada se vremena poprave: oni se nikada neće vratiti.
Do ovoga nije dolazilo samo zbog nove međunarodne podele rada, zato što su se
industrije premeštale iz starih regionalnih zemalja i kontinenata, ka novima, pretvarajući
tako stare industrijske centre u „pojase rđe“ (rust-belts) ili, što je na izvestan način još
sablasnije, u urbane krajolike sa čijih je lica kao plastičnom operacijom uklonjen svaki trag
ranije industrije. Uspon novih idustrijskih zemalja je odista upečatljiv. Sredinom
osamdesetih godina je samo sedam takvih zemalja Trećeg sveta već trošilo 24 odsto, a
proizvodilo 15 odsto svetskog čelika - čelik je dobar pokazatelj industrijalizacije kao i svaki
drugi.19 Osim toga, u svetu slobodnih ekonomskih tokova preko drţavnih granica - osim,
što je karakteristično, migranata koji traţe posao - radno intenzivne industrije su prirodno
migrirale od zemalja sa visokim, ka zemljama sa niskim nadnicama, što će reći, od bogatih
središnjih zemalja kapitalizma kao što su SAD ka zemljama periferije. Svaki radnik
zaposlen po teksaškim cenama u E1 Pasu bio je ekonomski luksuz, ako je preko reke u
meksičkom Huarezu bio dostupan čak i slabiji radnik, za desetinu te nadnice.
Pa ipak je čak i u preindustrijskim i novoindustrijalizovanim zemljama vladala
gvozdena logika mehanizacije koja je pre ili kasnije, čak i jeftinije ljudsko biće činila
skupljim od mašine sposobne za njegov ili njen rad, kao i jednako gvozdena logika istinske
svetske trţišne konkurencije. Automobilska industrija Sao Paola, jeftina kao i radna snaga
u Brazilu, u poređenju sa Detroitom i Volfsburgom, suočila se sa istim problemima viška
radne snage kao i ona u Mičigenu ili u Donjoj Saksoniji; bar su tako autoru govorili
brazilski sindikalni lideri 1992. godine. Učinak i produktivnost mašina mogu biti stalni, i u
osnovi se mogu beskrajno podizati tehnološkim progresom, a njihova cena se moţe
dramatično umanjivati. Sa ljudskim bićima nije tako, što pokazuje poređenje poboljšanja
brzine vazdušnog transporta sa poboljšanjem svetskog rekorda na 100 metara. U svakom
slučaju cena ljudskog rada se na duţi rok ne moţe smanjivati ispod troškova odrţavanja
ljudskih bića u ţivotu na nivou koji se smatra prihvatljivim u njihovom društvu, ili u
stvari, na bilo kom nivou. Ljudska bića nisu planirana da budu efikasna u kapitalističkom
sistemu proizvodnje. Što je viša tehnologija, to je ljudska komponenta proizvodnje skuplja
u odnosu na mehaničku.
Istorijska tragedija Decenija krize bila je u tome da je proizvodnja sada odbacivala
očito više ljudi nego što je trţišna privreda stvarala nove poslove za njih. Uz to, taj proces je
bio ubrzan globalnom konkurencijom, finansijskim pritiskom na vlade, koje su - direktno
ili indirektno - bile najveći pojedinačni poslodavac, a posle 1980. godine, ne u tako maloj
meri i tada preovlađujućom teologijom slobodnog trţišta, koja je vršila pritisak da se
zapošljavanje prebaci na tip preduzeća sa maksimiranim profitom, posebno na privatne
firme, koje po definiciji ne zanima drugi interes sem njihove sopstvene dobiti. To je značilo
da su vlade i druge javne ustanove prestale da budu

19 Kina, Juţna Koreja, Indija, Meksiko, Venecuela, Brazil i Argentina (Piel, 1982, str. 286-289)
314 ODRON

ono što je nazvano „poslodavac u poslednjoj nuţdi“ (World Labour, 1989, str. 48).
Opadanje sindikata, koji su bili oslabljeni i ekonomskom depresijom i neprijateljstvom
neoliberalnih vlada, ubrzalo je ovaj proces jer je čuvanje sigurnosti radnih mesta bilo jedna
od njihovih najpopularnijih funkcija. Svetska privreda je rasla, ali automatski mehanizam
pomoću koga je ta ekspanzija stvarala radna mesta za ljude koji su stupali na trţište radne
snage bez naročitih kvalifikacija, očevidno se raspadao.
Da postavimo stvar drugačije. Seljaštvo, koje je sačinjavalo većinu čovečanstva
tokom zabeleţene istorije, poljoprivredna revolucija učinila je izlišnim, ali su te milione koji
više nisu bili potrebni na zemlji, spremno absorbovala nova zanimanja, za koja su bili
potrebni samo volja za rad, prilagođavanje seoskih veština kao što su kopanje i podizanje
zidova, ili sposobnost da se posao nauči. Šta se dešava sa radnicima u tim zanimanjima
kada na njih dođe red da postanu suvišni? Ĉak iako neki od njih mogu da budu
prekvalifikovani za poslove višeg stepena u informatičkom vremenu, poslove čiji je broj
nastavio da raste (u kojima se sve više zahteva visoko obrazovanje) ali kojih nije bilo
dovoljno (Technology, 1986, str. 7-9, 335). Uostalom, šta će se desiti sa seljacima Trećeg
sveta koji se još uvek prelivaju iz svojih sela?
U bogatim zemljama kapitalizma, sada su ti suvišni radnici imali sisteme socijalne
zaštite kao pribeţište, iako su te koji su postali trajno zavisni od socijale i prezirali i na njih
bili ogorčeni oni koji su za sebe mislili da zarađuju za svoj ţivot. U siromašnim zemljama
nezaposleni su se pridruţili velikoj i mračnoj „neformalnoj“ ili „paralelnoj “ ekonomiji, u
kojoj su ţiveli muškarci, ţene i deca, a da niko nije baš tačno znao kako, kombinovanjem
poslića, usluga, snalaţenja, kupovanja, prodavanja i uzimanja. U bogatim zemljama oni su
počeli da stvaraju ili da iznova stvaraju jednu sve više izdvojenu i izolovanu ,,potklasu“ čiji
su problemi de facto smatrani nerešivim, mada sporednim, pošto je to bila samo trajna
manjina. Društvo geta domaćih crnaca u Americi je postalo školski primer za takav
socijalni podsvet.20 To ne znači da je ,,siva“ ekonomija bila odsutna u Prvom svetu.
Istraţivači su se iznenadili kada su otkrili da je početkom devedesetih godina dva i po
miliona britanskih domaćinstava posedovalo preko 10 milijardi funti gotovine, ili u
prošeku 4600 funti po domaćinstvu, a brojka je toliko visoka jer se ,,u sivoj ekonomiji
uglavnom posluje gotovinom" (Financial Times, 18. 10. 1993).

II
Kombinacija depresije i ekonomije u procesu restruktuiranja, stvarala je neprijatnu
napetost u politici Decenija krize. Ĉitavo jedno pokolenje se naviklo na punu zaposlenost
ili na ubeđenje da je izvesno da će posao koji čovek ţeli ubrzo negde biti dostupan. Dok je
recesija ranih osamdesetih već vratila nesigurnost u ţivote radnika proizvodnih industrija,
tek će recesija ranih devedesetih učiniti da veliki delovi klase belih okovratnika i stručnjaka
u zemljama kao što je Velika Britanija osete da ni njihova radna mesta i njihova budućnost
više nisu bezbedni: skoro polovina celokupnog stanovništva u najprosperitetnijim
delovima te zemlje je mislila da moţe da izgubi posao. To su bila vremena kada su ljudi,
čiji su ţivoti već bili potkopani i počeli da se ruše (videti glave 10 i 11), bili skloni gubljenju
orijentacije. Da li je slučajnost to što se

20 Crni emigranti u SAD iz Kariba i Juţne Amerike su se u suštini ponašali kao i ostale uselje-

ničke zajednice, i nisu dozvolili da ih istisnu sa trţišta radne snage ni u pribliţnoj meri.
 DECENIJE KRIZE 315
„od deset najvećih slučajeva serijskih ubistava u američkoj istoriji... osam desilo posle 1980.
godine", za koje je tipično da su ih počinili sredovečni beli muškarci u svojim tridesetim ili
četrdesetim godinama „nakon što su dugo bili usamljeni, frustrirani i puni gneva“, a
kojima je često prethodila katastrofa u njihovim ţivotima kao što je gubljenje posla ili
razvod.21 Da li je čak „rastuća kultura mrţnje u Sjedinjenim Drţavama" koja ih je
ohrabrivala bila slučajnost (Butterfield, 1991)? Porast mrţnje se mogao čuti u tekstovima
popularnih pesama osamdesetih godina, a bio je očigledan u sve većoj otvorenoj surovosti
filmskih i televizijskih programa.
Ovo osećanje dezorijentacije i nesigurnosi proizvelo je značajne tektonske lomove i
pomeranja u politici razvijenih zemalja, čak i pre nego što je kraj Hladnoga rata uništio
međunarodnu ravnoteţu na kojoj je počivala stabilnost nekoliko zapadnih parlamentarnih
demokratija. U vremenima ekonomskih nevolja glasači su notorno skloni tome da
okrivljuju bilo koju partiju ili reţim koji su na vlasti, ali je novina Decenija krize bila ta da
reakcija protiv vlade nije nuţno koristila institucionalizovanim snagama opozicije. Najveći
gubitnici su bile socijaldemokratske ili radničke partije Zapada, čije je glavno sredstvo za
zadovoljavanje njihovih pristalica - ekonomska i socijalna akcija pomoću drţavnih vlada -
izgubilo svoju snagu, dok se centralni blok njihovih pristalica, radnička klasa, raspadala na
delove (videti poglavlje 10). U novoj transnacionalnoj privredi, domaće nadnice su bile
daleko neposrednije izloţene stranoj konkurenciji nego ranije, a sposobnost vlada da ih
zaštiti je bila daleko manja. Istovremeno, u periodu depresije su se interesi različitih delova
socijaldemokratskog biračkog tela razišli: interesi onih u starim i sindikalizovanim
industrijama i industrijskim regionima; onih u manje ugroţenim novim industrijama i u
novim nesindikalizovanim oblastima; i univerzalno nepopularnih ţrtava loših vremena
koje su potonule u „potkla- su“. Osim toga, od sedamdesetih godina je znatan broj
(uglavnom mlađih i onih iz srednje klase) pristalica napustio velike partije na levici radi
specijalizovanijih kampanjskih pokreta - među kojima se ističu „ekolozi", ţenski pokreti i
drugi takozvani „novi socijalni pokreti“ - čime su oslabljene velike leve partije. Ranih
devedesetih godina su laburističke i socijaldemokratske vlade postale onako neuobičajene
kao što su bile u pedesetim godinama, a čak su i administracije koje su nominalno
predvodili socijalisti napustili svoje tradicionalne politike, svojevoljno ili ne.
Nove političke snage koje su stupile u ovu prazninu su bile raznolike, od kseno-
fobičnih i rasističkih na desnoj, preko secesionističkih partija (uglavnom, ali ne isključivo
etničkih/nacionalističkih) do raznih „zelenih" partija i ostalih „novih socijalnih pokreta"
koji su pretendovali na svoje mesto na levici. Nekoliko ovih partija je ostvarilo značajnu
prisutnost u politici svojih zemalja, ponekad i regionalnu prevlast, mada do kraja Kratkog
dvadesetog veka nijedna od njih nije stvarno zamenila stari politički establišment. Podrška
ostalim takvim partijama je oštro varilala. Većina uticajnih partija među njima je
odbacivala univerzalizam demokratske i građanske politike radi politike nekog grupnog
identiteta, i u skladu s tim zajedničko im je bilo duboko neprijateljstvo prema strancima i
marginalcima, i prema građanskoj drţavi američke i francuske revolucionarne tradicije
koja uključuje svakog. Kasnije ćemo razmotriti porast nove „politike identiteta".

21 „Ovo posebno vaţi za neke među milionima ljudi koji su se na pola svog veka pokupili i

preselili na drugo mesto. Stigli su tamo, i ako tamo izgube posao, oni stvarno nemaju nikoga kome bi se
okrenuli."
316 ODRON

Ipak, Vaţnost ovih pokreta nije toliko u njihovom pozitivnom sadrţaju, koliko u
njihovom odbacivanju „stare politike“. Nekoliko najznačajnijih se u suštini zasnivalo na
ovom negativnom određenju, na primer separatistička Liga za sever u Italiji, ili 20 odsto
američkog biračkog tela koje je podrţao bogatog teksaškog otpadnika u predsedničkim
izborima 1992. godine, ili kada je već reč o tome, birači Brazila i Perua koji su zaista izabrali
predsednike na temelju toga što nikada ranije za njih nisu čuli. U Britaniji je samo
sistematični nereprezentativni izborni sistem sprečio pojavu masovne treće partije u više
navrata počev od ranih sedamdesetih godina, kada su liberali, sami ili u kombinaciji ili
posle fuzije sa merenim socijaldemokratskim raskolnicima iz Laburističke partije, zadobili
skoro onoliku podršku - ili čak veću - od jedne ili druge velike partije. Od vremena jedne
druge depresije ranih tridesetih godina, nije se desilo ništa slično tom dramatičnom
kolapsu biračke podrške etabliranim partijama sa dugim staţom na vlasti u osamdesetim i
ranim devedesetim godinama - Socijalističkoj partiji u Francuskoj (1990), Konzervativnoj
partiji u Kanadi (1993), italijanskim vladaju- ćim partijama (1993). Ukratko, tokom Decenija
krize, dotada stabilne strukture političkog ţivota u demokratskim kapitalističkim
zemljama, počele su da se raspadaju. I ne samo to, nove političke snage koje su pokazivale
najveći potencijal za rast, bile su one koje su kombinovale populističku demagogiju,
istaknuto lično vodstvo i neprijateljstvo prema strancima. Preţiveli iz međuratnog
razdoblja su imali razloga da budu obeshrabreni.

III
Nije bilo mnogo zapaţeno da je isto tako oko 1970. godine slična kriza počela da
podriva „Drugi svet“, svet „centralističkih planskih privreda 11. Ona je isprva bila
prikrivana, a zatim podvučena nefleksibilnošću njihovih političkih sistema, tako da je
promena, kada je stigla, bila iznenadna, kao u kasnim sedamdesetim godinama posle
Maove smrti u Kini, i 1983-1985. godine posle Breţnjevljeve smrti u SSSR-u (videti
poglavlje 16). Ekonomski je bilo jasno od sredine šezdesetih godina da je drţavnom
socijalizmu sa centralističkim planiranjem i te kako potrebna reforma. Od 1970. godine
pojavili su se snaţni znakovi zaostajanja. To se dešavalo baš u onom trenutku kada su i ove
privrede bile izloţene, kao i sve ostale - iako moţda ne u istoj meri - kretanju
transnacionalne svetske privrede koje se nije moglo kontrolisati i njenim nepredvidljivim
fluktuacijama. Ulazak SSSR-a na međunarodno trţište ţitarica, i uticaj petrolejskih kriza
sedamdesetih godina su doveli u pitanje dalji opstanak „socijalističkog tabora11 kao
praktično samoj sebi dovoljne privrede koja je zaštićena od hirova svetske ekonomije.
Istok i Zapad su na zanimljiv način bili povezani, ne samo transnacionalnom
ekonomijom, koju ni jedan ni drugi nisu mogli da kontrolišu, već i čudnovatnom
međuzavisnošću sistema moći u Hladnom ratu. Ovaj sistem je, kao što smo videli
(poglavlje 8), stabilizovao i obe supersile i svet između njih i bacio ih je u nered, kada je
došlo vreme da propadne. Taj nered nije bio samo politički, već i ekonomski. Jer je
iznenadnim kolapsom sovjetskog političkog sistema, međuregionalna podela rada
i mreţa uzajamne zavisnosti koja se razvila u sovjetskoj sferi takođe kolabirala, čime su
zemlje i regioni koji su tome bili prilagođeni primorani da se sami suoče sa svetskim
trţištem za koji nisu bili opremljeni. A Zapad je bio podjednako nespreman da integriše
ostatke starog komunističkog „paralelnog svetskog sistema 11 u svoje sopstve
 DECENIJE KRIZE 317
no svetsko trţište, čak i kada je to ţeleo, što nije bio slučaj sa Evropskom zajednicom.22
Finska, jedna od spektakularnih priča o ekonomskom uspehu strovaljena je kolapsom
sovjetske ekonomije u veliku recesiju. Nemačka, najveća ekonomska sila Evrope, moraće
da strahovito napregne svoju privredu, i privredu cele Evrope, samo zato što je njena vlada
(mora se reći, suprotno upozorenjima njenih bankara) potpuno potcenila teškoće i troškove
apsorbovanja relativno majušnog dela socijalističke privrede, šesnaestomilionske DDR. To
su međutim bile nepredviđene posledice sovjetskog sloma, koji gotovo da niko nije
očekivao sve dok se stvarno nije dogodio.
U međuvremenu su pak, kao i na Zapadu, na Istoku nezamislive misli postale
zamislive; nevidljivi problemi su postali vidljivi. Tako je i na Zapadu i na Istoku zaštita
sredine postala vaţan problem tokom sedamdesetih godina, bilo da je u pitanju zaštita
kitova ili očuvanje Bajkalskog jezera u Sibiru. Obzirom na ograničenja javne rasprave, ne
moţemo da tačno pratimo razvoj kritičkih misli u ovim društvima, ali su osamdesetih
godina prvorazredni ekonomisti koji su ranije bili komunistički reformatori unutar reţima,
kao Janoš Kornai u Mađarskoj, objavljivali izrazito negativne analize socijalističkih
ekonomskih sistema, a nemilosrdna ispitivanja nedostataka sovjetskog društvenog sistema,
koja su postala poznata sredinom osamdesetih, su očigledno dugo pripremana među
naučnicima Novosibirska i drugih mesta. Još je teţe ustanoviti kada su vodeći komunisti
zaista odustali od svoje vere u socijalizam, jer su ti ljudi posle 1989-1991. godine imali
interesa da naknadno antidatiraju svoje preobraćenje. Šta je vaţilo u privredi, još očevidnije
je vaţilo u politici, što će pokazati Gorbačovljeva pe- restrojka, u svakom slučaju u
zapadnim socijalističkim zemljama. Uz svo njihovo isto- rijsko divljenje i privrţenost
Lenjinu, nije bilo mnogo sumnje u to da bi mnogi reform- ski komunisti ţeleli da napuste
političko nasleđe lenjinizma, iako su malobrojni među njima (izvan italijanske
Komunističke partije, koja je bila privlačna za reformatore na Istoku) bili spremni da to
kaţu.
Ono što je većina reformista u socijalističkom svetu ţelela, bilo je da preobraze
komunizam u nešto nalik na zapadnjačku socijalnu demokratiju. Stokholm je pre bio
njihov uzor nego li Los Anđeles. Nema znakova o tome da su Hajek i Fridman imali
mnoge tajne oboţavaoce u Moskvi ili Budimpešti. Njihova zla sreća je bila u tome da se
kriza komunističkih sistema poklopila sa krizom kapitalizma Zlatnog doba, koja je takođe
bila i kriza socijaldemokratskih sistema. Još veći peh je bilo to što je iznenadni kolaps
komunizma učinio da program postepenog preobraţaja izgleda nepoţeljan i nepraktičan, a
to se dešavalo onda kada je krajnji radikalizam ideologa čistog slobodnog trţišta (na
kratko) trijumfovao na kapitalističkom Zapadu. Stoga je on postao teoretsko nadahnuće
postkomunističkih reţima, iako se u tamošnjoj praksi pokazao isto onako neostvariv kao i
bilo gde drugde.
Međutim, iako su se po mnogo čemu krize na Istoku i na Zapadu paralelno
odvijale i bile povezane politikom i privredom u jedinstvenu globalnu krizu, dva bitna
aspekta su činila razliku. Za komunistički sistem, koji je bar u sovjetskoj sferi, bio
nefleksibilan i inferioran, to je bilo pitanje ţivota i smrti, i on nije preţiveo krizu. Opstanak
ekonomskog sistema nikada nije bio u pitanju u razvijenim zemljama kapitalizma,

22 Prisećam se jadikovke jednog Bugarina na međunarodnom simpozijumu 1993. godine: „Šta

ţelite da učinimo? Izgubili smo naša trţišta u bivšim socijalističkim zemljama. Evropska zajednica ne
ţeli da uzima naše izvozne proizvode. Kao lojalni članovi UN, ne moţemo sada da priđemo čak ni Srbiji,
zbog bosanske blokade. Kuda da idemo ?“
318 ODRON

a niti je dosada, uprkos osipanju njihovih političkih sistema, u pitanje došla njihova
sposobnost za preţivljavanje. Ovo moţe da objasni, iako ne moţe da opravda, neuver- ljivu
tvrdnju jednog američkog pisca, da će posle kraja komunizma, buduća istorija čovečanstva
biti istorija liberalne demokratije. (Misli se na Fukujamu, prim. prev.) Samo u jednom
vaţnom aspektu su ovi sistemi bili u opasnosti: njihovo buduće postojanje kao jedinstvenih
teritorijalnih drţava više nije bilo zagarantovano. Ipak, ranih devedesetih godina nijedna
od zapadnih nacionalnih drţava kojima su pretili secesio- nistički pokreti se nije stvarno
raspala.
Za vreme Doba katastrofa, činilo se da je kraj kapitalizma blizu. Velika recesija se
mogla opisivati, kao u naslovu jedne tadašnje knjige, kao Konačna kriza (Hutt, 1935).
Malobrojni su bili oni koji su ozbiljno mislili da je neposredna budućnost razvijenog
kapitalizma apokaliptična, iako je jedan francuski istoričar i trgovac umetnič- kim
predmetima, odlučno predviđao kraj zapadne civilizacije 1976. godine, sa obrazloţenjem
koje se moţe braniti, da se zalet američke ekonomije, koji je u prošlosti nosio napred
ostatak kapitalističkog sveta, sada iscrpeo (Gimpel, 1992). Stoga je on očekivao da se tekuća
depresija „nastavi duboko u sledeći milenijum“. Jedino je ispravno dodati to da su sve do
sredine ili čak kraja osamdesetih godina, isto tako malobrojni bili oni koji su mislili da su
izgledi SSSR-a apokaliptični.
Međutim, baš zbog većeg dinamizma kapitalističke privrede, socijalno tkivo
zapadnih društava je bilo daleko dublje potkopano nego ono u socijalističkim društvima, i
u skladu sa tim je u tom pogledu kriza Zapada bila oštrija. Razbijanje socijalne strukture
SSSR-a i istočne Evrope na paramparčad je bilo rezultat kolapsa sistema a ne njegov
preduslov. Gde su bila moguća poređenja, kao između Zapadne i Istočne Nemačke, čini se
da su vrednosti i običaji tradicionalne Nemačke bili bolje očuvani pod poklopcem
komunizma nego u zapadnom regionu ekonomskog čuda. Jevrejski emigranti iz SSSR-a su
u Izraelu oţiveli tamošnju klasičnu muzičku scenu, jer su došli iz zemlje gde je odlaţenje na
koncerte još uvek bio normalan deo kultivisanog ponašanja, u svakom slučaju bar za
Jevreje. Zapravo, koncertna publika još nije bila svedena na malu, mahom sredovečnu ili
stariju manjinu.23 Stanovnici Moskve i Varšave su se manje brinuli oko onoga što je mučilo
stanovnike Njujorka ili Londona: stopa kriminaliteta koja je vidljivo rasla, javne
nesigurnosti, i nepredvidljivog nasilja anomične omladine. Očigledno je ovakva vrsta
ponašanja manje ispoljavana na Istoku, a socijalni konzervativci na Zapadu su u njemu
videli dokaz za slom civilizacije i sumorno su mrmljali „Vajmar".
Teško je ustanoviti u kojoj meri je ova razlika između Istoka i Zapada nastala zbog
većeg bogatstva zapadnih društava i zbog daleko rigidnije drţavne kontrole na Istoku. U
nekim vidovima Istok i Zapad su evoluirali u istom pravcu. Na obe strane su porodice
postale manje, brakovi su raskidani slobodnije nego drugde, stanovništvo se - bar u
urbanizovanijim i industrijalizovanijim regionima - jedva reprodukovalo, ako se uopšte
obnavljalo. Na obe strane su tradicionalne zapadne religije drastično oslabile, iako neka
istraţivanja tvrde da je u postsovjetskoj Rusiji došlo do preporoda religijskog verovanja,
mada ne i pohađanja verskih obreda. Kao što su pokazali događaji posle 1989. godine,
poljske ţene su postale isto onako nesklone tome da dopuste Katoličkoj crkvi da im diktira
bračne navike kao i italijanske ţene, iako su u komunističkoj eri

23 U Njujorku, jednom od dva glavna svetska muzička centra, kaţu da se koncertna publika za

klasičnu muziku početkom devedesetih godina oslanjala na dvadeset do trideset hiljada ljudi, od deset
miliona stanovnika.
 DECENIJE KRIZE 319
Poljaci pokazivali strastvenu privrţenost Crkvi, iz nacionalističkih i antisovjetskih razloga.
Očito su komunistički reţimi pruţali manje društvenog prostora za supkulture,
kontrakulture i podzemne svetove svih vrsta, kao i da su gušile disidenstvo. Osim toga,
ljudi koji su prošli kroz periode istinski nemilosrdnog i opšteg terora, kojima je prošarana
istorija većine ovakvih drţava, bili su skloni da drţe pognute glave čak i kada je primena
drţavne sile postala blaţa. Međutim, relativan mir socijalističkog ţivota nije posledica
straha. Taj sistem je izolovao svoje građane od potpunog uticaja zapadnih socijalnih
preobraţaja, zato što ih je izolovao od potpunog uticaja zapadnog kapitalizma. One
promene koje su pretrpeli, došle su posredstvom drţave, ili kao njihova reakcija na
drţavu. Ĉega se drţava nije laćala da promeni ostajalo je u velikoj meri kao što je ranije
bilo. Paradoks komunizma na vlasti je to da je on bio konzervativan.

IV
Teško je praviti generalizacije o ogromnoj oblasti Trećeg sveta (uključujući one
njegove delove koji su se sada industrijalizovali). U onoj meri u kojoj njegovi problemi
mogu biti sagledani kao celina, to sam pokušao da uradim u poglavljima 7 i 12. Decenije
krize, kao što smo videli, uticale su na njegove regione na različite načine. Kako da
poredimo Juţnu Koreju gde je procenat stanovništva koje ima televizore otišao sa 6,4 odsto
na 99,1 odsto za petnaest godina od 1970. do 1985. godine (Jon, 1993), sa zemljom kao što je
Peru, gde je više od polovine stanovnika bilo ispod linije siromaštva - više nego 1972.
godine - i gde je potrošnja po stanovniku opadala (Anuario, 1989), a kamoli sa
opustošenim zemljama supsaharske Afrike? Napetosti unutar potkontinenta kao što je
Indija bile su napetosti ekonomije u porastu i društva koje se preobraţava. One u
oblastima kao što su Somalija, Angola i Liberija su bile napetosti zemalja u raspadu, na
kontinentu oko čije budućnosti je malo ko bio optimista.
Samo jedna generalizacija je prilično sigurna: od 1970. godine skoro sve zemlje u
Trećem svetu su se uvalile u dugove. Raspon njihovih dugova je 1990. godine išao od tri
giganta međunarodnog duga (60 do 11 milijardi) - Brazila, Meksika i Argentine - preko
dvadeset i osam zemalja koje su dugovale svaka preko deset milijardi, do sitne ribe koja je
dugovala po milijardu, dve. Svetska banka (koja je imala razloga da to zna) izbrojala je
svega sedam među devedeset i šest privreda sa ,,niskim“ i „srednjim dohotkom" koje je
promatrala, sa spoljnim dugovima bitno manjim od milijardu dolara - zemlje kao Lesoto i
Ĉad - a čak i one su imale višestruko veće dugove nego dvadeset godina ranije. Samo je
dvanaest zemalja 1970. godine imalo dugove veće od jedne milijarde dolara, a nijedna nije
imala dug veći od deset milijardi. Razumljivije rečeno, do 1980. godine je šest zemalja
imalo dug koji je praktično bio kao čitav njihov društveni proizvod, ili veći; dvadeset četiri
zemlje su 1990. godine dugovale više nego što su proizvodile, uključujući, ako se region
uzme ko celina, čitavu supsaharsku Afriku. Ne iznenađuje što su se relativno
najzaduţenije zemlje mogle naći u Africi (Mozambik, Tanzanija, Somalija, Zambija, Kongo,
Obala Slonovače), neke od njih su bile poremećene ratom, druge kolapsom cena njihovog
izvoza. Međutim, zemlje koje su morale da snose najveće troškove servisiranja ovih
ogromnih dugova, što će reći, gde su se kamate pele do četvrtine ili više ukupne vrednosti
izvoza zemlje, bile su ravno- mernije raspoređene. U stvari, među regionima sveta je
supsaharska Afrika bila prilično ispod ove brojke, bolje je stajala u tom pogledu od juţne
Azije, Latinske Amerike, Kariba i Srednjeg istoka.
320 ODRON

Praktično nije bilo verovatno da išta od tog novca bude ikad vraćeno, ali sve dok
su banke i dalje zarađivale kamatu na njemu - prosečno 9,6 odsto 1982. godine (UNCTAD)
- nisu za to marile. Momenat istinske panike je nastao početkom osamdesetih godina, kada
počev od Meksika, veliki latinoamerički duţnici više nisu mogli da plaćaju kamate, i
zapadni bankarski sistem je došao na ivicu kolapsa, jer je nekoliko velikih banaka
pozajmljivalo svoj novac za vreme sedamdesetih godina sa takvom razuzdanošću (kada su
petro-dolari priticali, vapeći za investiranjem) da bi sada tehnički bankrotirali. Na sreću po
ekonomiju bogatih zemalja, tri latinoamerička dţina nisu uspela da deluju zajedno, pa su
načinjeni izdvojeni aranţmani za reprogramiranje dugova i banke, koje su podrţavane od
svojih vlada i međunarodnih institucija, pa su imale vremena da postepeno otpišu
izgubljenu aktivu i da očuvaju tehničku solventnost. Kriza dugova je ostala, ali više nije
bila potencijalno fatalna. Ovo je verovatno bio najopasniji trenutak za kapitalističku
svetsku privredu od 1929. goodine. Potpuna priča o njemu još nije napisana.
Dok su se dugovi peli, imovina, ili potencijalna imovina siromašnih zemalja nije.
Kapitalistička svetska privreda, koja presuđuje isključivo prema profitu ili potencijalnom
profitu, jasno je rešila da u Decenijama krize otpiše veliki deo Trećeg sveta. Od četrdeset i
dve zemlje sa „privredom niskog dohotka“ devetnaest je imalo nula neto stranih
investicija. Direktni investitori su potpuno izgubili interes za dvadeset šest zemalja 1990.
godine. U stvari, solidnih investicija (više od 500 miliona dolara) je bilo samo u četrnaest od
skoro 100 zemalja sa srednjim ili niskim dohotkom izvan Evrope, a velikih investicija (od
milijarde dolara naviše) je bilo samo u osam tih zemalja, od kojih su četiri bile u istočnoj i
jugoistočnoj Aziji (Kina, Tajland, Malaja, Indonezija) a tri u Latinskoj Americi (Argentina,
Meksiko, Brazil).24 Transnacionalna svetska privreda koja je bila sve integrisanija, nije
potpuno previdela izopštene regi- one. Manje i slikovitije među ovim zemljama su imale
potencijal kao turistički rajevi i ofšor pribeţišta od vladine kontrole, a otkriće kakvog
pogodnog resursa na nekoj dotada nezanimljivoj teritoriji je moglo i te kako da izmeni
situaciju. Ipak, u celini je veliki deo sveta ispao iz svetske privrede. Posle kolapsa
sovjetskog bloka, izgledalo je da je taj slučaj i sa oblašću između Trsta i Vladivostoka.
Jedine dve bivše socijalističke zemlje istočne Evrope koje su privlačile bilo kakve neto
strane investicije su bile Poljska i Ĉehoslovačka (UN World Development, 1992, tabele 21,
23, 24). Unutar ogromnih oblasti bivšeg SSSR-a očito je bilo resursima bogatih okruga ili
republika koji su privlačili ozbiljan novac, i zona koje su bile prepuštene sopstvenim
jadnim sredstvima. Na jedan ili na drugi način, bivši Drugi svet je bio asimilovan u status
Trećeg sveta.
Tako je glavni efekat Decenije krize bio da proširi jaz između bogatih i siromašnih
zemalja. Realni domaći bruto proizvod supsaharse Afrike je opao sa 14 odsto od onoga u
industrijskim zemljama na 8 odsto između 1960. i 1987. godine, a onaj u „manje razvijenim
zemljama44 (koje su obuhvatale i afričke i neafričke zemlje) sa 9 na 5 odsto25 (UN Human
Development, 1991, Tabela 6).

24 Preostala zemlja privlačna za investicije je, na izvesno iznenađenje, bio Egipat.

25 „Manje razvijena zemlja" je kategorija koju su ustanovile Ujedinjene nacije. Većina njih je
imala manje od 300 dolara društvenog proizvoda po stanovniku. „Realni drštveni bruto proizvod" je
način da se taj broj izrazi što se tiče onoga što se kupuje lokalno, umesto samo u pogledu zvaničnih
kurseva, prema skali „međunarodnog pariteta kupovne moći".
 Kako je transnacionalna privreda uspostvaljala svoj stisak nad svetom, potko-
pavala je jednu veliku, posle 1945. godine univerzalnu instituciju:DECENIJE KRIZE
teritorijalnu 321
nacionalnu
drţavu,Vpošto takva drţava više nije kontrolisala više od sve manjeg dela svojih poslova.
Organizacije koje su bile efikasno ograničene međama svoje teritorije, kao sindikati,
parlamenti i drţavne televizije, stoga su bile na gubitku, dok su organizacije koje nisu tako
omeđene, kao transnacionalne firme, međunarodno finansijsko trţište i globalizovani
mediji i komunikacije satelitske ere, bile na dobitku. Nestanak supersila koje su u svakom
slučaju mogle da kontrolišu svoje satelitske drţave, ojačaće ovu tendenciju. Ĉak i
najnezamenljivija funkcija koju su nacionalne drţave, razvile tokom ovog veka, je ta da one
redistribuiraju dohodak među svojim stanovništvom, pomoću „transfera plaćanja"
socijalne zaštite, obrazovnih i zdravstvenih usluga, i drugih vrsta davanja, u teoriji više nije
mogla da bude samostalna, mada je u praksi veći deo toga to ostao, osim tamo gde su
nadnacionalni entiteti kao Evropska zajednica ili unija dopunjavali tu funkciju u nekim
aspektima. U vreme vrhunca teologa slobodnog trţišta, drţava je bila dodatno podrivena
tendencijom da se u principu liši aktivnosti koje su do tada sprovodila javna tela, i da se
one prepuste „trţištu“.
Paradoksalno, ali moţda ne iznenada, ovo slabljenje nacionalne drţave je išlo
zajedno sa novom modom da se seckaju na delove stare teritorijalne nacionalne drţave na
nešto za šta se tvrdilo da su (manje) nove drţave, uglavnom bazirane na zahtevu neke
grupe a etničko-lingvističkim monopolom. Da počnemo sa tim da je uspon ovakvih auto-
nomaških i separatističkih pokreta, uglavnom posle 1970. godine, bio prvenstveno zapad-
njački fenomen, koji se mogao posmatrati u Britaniji, Španiji, Kanadi, Belgiji, čak i Švaj-
carskoj i Danskoj, ali i u, od početka sedamdesetih godina, najmanje centralizovanoj od
svih socijalističkih drţava, Jugoslaviji. Kriza komunizma je ovu modu raširila na Istok, gde
je više novih i nominalno nacionalnih drţava stvoreno posle 1991. godine nego bilo kada u
dvadesetom veku. Sve do devedesetih godina, zapadna hemisfera juţno od kanadske
granice je faktički bila nedotaknuta njome. U onim oblastima gde su osamdesete i
devedesete godine donele kolaps i dezintegraciju drţava, kao u Avganistanu i delovima
Afrike, alternativa staroj drţavi nije bila toliko podela na nove drţave koliko anarhija.
Ovaj proces je bio paradoksalan, pošto je bilo savršeno jasno da nove mini
nacionalne drţave pate od istih nedostataka kao i stare, a budući da su manje, još u većoj
meri. To manje iznenađuje nego što se čini, jednostavno zato što je jedini stvaran model
drţave koji je bio na raspolaganju u kasnom dvadesetom veku, bila drţava sa ograničenom
teritorijom sa sopstvenim autonomnim institucijama - ukratko, model nacionalne drţave iz
Doba revolucija (1789-1848, aluzija na naslov jedne ranije Hobsbaumove knjige, prim.
prev.) Osim toga od 1918. godine su svi reţimi bili opre- deljeni za princip „nacionalnog
samoopredeljenja“ koje se sve više definisalo pomoću etničko-lingvističkih pojmova. U tom
pogledu, Lenjin ii predsednik Vilson su bili istoga mišljenja. I Evropa Versajskog ugovora i
ono što će postati SSSR su bili zamišljeni kao skup ovakvih nacionalnih drţava. U slučaju
SSSR-a (i Jugoslavije, koja je kasnije sledila njegov primer) ovo su bile unije ovakvih
drţava, koje su međutim u teoriji - mada ne i u praksi - zadrţali svoje pravo na
otcepljenje.26 Kada se takvi savezi raspadnu, to prirodno biva po ranije određenim linijama
raspukline.

26 Po tome su se razlikovale od drţava u SAD, koje od kraja Američkog građanskog rata nisu

imale pravo na secesiju, sem moţda Teksasa.

322 ODRON

Međutim, novi separatistički nacionalizam Decenija krize je u stvari bio sasvim

drugačiji fenomen od stvaranja nacionalne drţave devetnaestog i ranog dvadesetog veka.
On je zapravo kombinacija tri fenomena. Prvi je bio otpor postojećih nacionalnih drţava
protiv njihove degradacije. Ovo je bivalo sve jasnije osamdesetih godina u pokušajima
članova ili potencijalnih članova Evropske zajednice, ponekad sasvim različitih političkih
boja, kao što su Norveška i Britanija gospođe Tačer, da u okviru sve- evropske
standardizacije zadrţe svoju regionalnu autonomiju u stvarima koje su smatra
li vaţnim. Ipak, značajno je bilo to što je glavno tradicionalno uporište nacionalne drţave,
samoodbrana, naime protekcionizam, bilo neuporedivo slabije tokom Decenija krize nego
što je bilo u Doba katastrofe. Globalna slobodna trgovina je i dalje bila ideal, a u
iznenađujućoj meri i realnost - više nego ikad posle pada privreda kojima je upravljala
drţava - mada je nekoliko drţava razvilo neke nedopuštene metode za odbranu od strane
konkurencije. Govorilo se da su za to eksperti Japanci i Francuzi, a uspeh Italijana da
zadrţe lavovski deo svog domaćeg trţišta automobila u italijan- skim rukama (tj. u rukama
Fiata) je verovatno najupečatljiviji. Međutim, to su bile defanzivne akcije, mada je borba u
njima sve viša bivala ţestoka, a ponekad i uspešna. Ove borbe su po svoj prilici ogorčenije
vođene onde gde u pitanju nije bio samo ekonomski, već kulturni identitet. Fracuzi, a u
manjoj meri Nemci, borili su se da sačuvaju ogromne dotacije za svoje seljake, ne samo zato
što su seljaci imali ključne glasove, već što su istinski osećali da bi uništenje seljačke
zemljoradnje, koliko god ona bila neefikasna i nekonkuretna, značilo i uništavanje
krajolika, tradicije, dela nacionalnog karaktera. Francuzi, koje su podrţali ostali Evropljani,
odupirali su se američkim zahtevima za slobodnom trgovinom filmovima i audio-
vizuelnim proizvodima naprosto zato što bi onda njihove ekrane preplavili američki
proizvodi, pošto je u Americi bazirana (mada sada već u internacionalnom vlasništvu i pod
internacionalnom kontrolom) industrija zabave ponovo uspostavila potencijalni svetski
monopol u razmerama stare moći Holivuda. Francuzi su isto tako, i to opravdano, smatrali
da se ne moţe dopustiti da čista kalkulacija uporednih troškova dovede do kraja filmske
produkcije na francuskom jeziku. Kakvi god da su ekonomski argumenti, postoje stvari u
ţivotu koje treba zaštiti. Da li bi ijedna vlada ozbiljno razmatrala rušenje katedrale u Sartru
ili Tadţ Mahala ako bi moglo da se dokaţe da bi izgradnja luksuznog hotela, trţnog ili
kongresnog centra na toj lokaciji (pod pretpostavkom da bi ona bila prodata privatnim
kupcima) dala veći doprinos društvenom proizvodu zemlje od postojećeg turističkog
prometa? Dovoljno je formulisati pitanje da bi se dobio odgovor.
Drugi fenomen koji je bio sastojak novog nacionalizma se moţe opisati kao
kolektivni egoizam bogatih, i on odraţava sve veće ekonomske nejednakosti unutar
kontinenata, zemalja i regiona. Staromodne vlade nacionalnih drţava, centralizovane ili
federalne, kao i nadnacionalne tvorevine kao Evropska zajednica, prihvatale su odgo-
vornost za razvitak čitavih teritorija, a stoga u nekoj meri i za ujednačavanje opterećenja i
koristi na celokupnim tim teritorij ama. Ovo je podrazumevalo da su siromašniji i zaostaliji
regioni bili subvencionisani (preko nekih centralističkih distributivnih mehanizama) od
strane bogatijih i naprednijih, pa čak i da im je davana prednost u investiranju da bi se
smanjilo njihovo zaostajanje. Evropska zajednica je bila dovoljno realistična da primi u
članstvo samo one drţave čija zaostalost i siromaštvo neće ostale članice izloţiti prevelikom
naprezanju, a taj realizam je potpuno odsutan iz Sever- noameričke oblasti slobodne
trgovine (NAFTA) stvorene 1993. godine, koja je u isti jaram upregla SAD i Kanadu (čiji je
društveni proizvod (GNP) po stanovniku 1990.
 DECENIJE KRIZE 323
godine bio oko 20 000 dolara) sa Meksikom koji je imao jednu osminu ovog proizvoda po
stanovniku.27 Oklevanje bogatih oblasti da subvencionišu one siromašnije, odavno je
poznato proučavaocima lokalne uprave, posebno u SAD. Problem ,,geta“ u gradskim
centrima naseljenih sirotinjom, gde se poreska suma smanjuje zbog bega u predgrađa,
uglavnom je nastao zbog toga. Ko je ţeleo da plaća za sirotinju? Bogata predgrađa Los
Anđelesa kao što su Santa Monika i Malibu, su se opredelila da izađu iz grada, a početkom
devedesetih godina je Stejten Ajlend (Staten Island) glasao za otcepljenje od Njujorka iz
istog razloga.
Neki od separatističkih nacionalizama Decenija krize su se očito hranili na ovom
kolektivnom egoizmu. Pritisak za razbijanje Jugoslavije je dolazio iz „evropskih" Slovenije i
Hrvatske; a za cepanje Ĉehoslovačke iz Ĉeške republike, koja je izvikana kao „zapadna11.
Katalonija i zemlja Baska su bili najbogatiji i „najrazvijeniji 11 delovi Spanije, a jedini znaci
separatizma u Latinskoj Americi su stizali iz najbogatije brazilske drţave, Rio Grande do
Sul. Najčistiji primer ovog fenomena je iznenadni porast u poznim osamdesetim godinama
Lombardijske lige (kasnije: Lige za sever) čiji je cilj bio otcepljenje regiona sa centrom u
Milanu, „ekonomske prestonice11 Italije, od Rima, koji je politička prestonica. Retorika Lige,
s njenim pozivanjima na slavnu sred- njovekovnu prošlost lombardijskog dijalekta, bila je
uobičajena za nacionalističku agitaciju, ali je pravi problem bio ţelja bogatog regiona da
zadrţi sredstva za sebe.
Treći element novog nacionalizma je moţda uglavnom bio odgovor na „kulturnu
revoluciju11 druge polovine veka, ne neobičan raspad tradicionalnih socijalnih normi,
struktura i vrednosti, koji je mnoge stanovnike razvijenog sveta ostavio kao siročiće i
ucveljene. Nikada reč „zajednica11 nije korišćena toliko neprobirljivo i nesadrţajno, kao u
ovim decenijama kada je zajednice u sociološkom smislu postalo teško naći u stvarnom
ţivotu - „intelektualna zajednica11, „zajednica javnosti11 „zajednica pedera11. Uspon „grupa
sa identitetom11 - ljudskih skupina u kojima je pojedinac mogao da pripada jednodušno i
bez nesigurnosti i sumnje, pisci zapaţaju od kasnih šezdesetih godina u Americi, koja je
uvek posmatrala samu sebe. Većina ovih grupa je iz očiglednih razloga, apelovala na
zajednički „etnicitet“, iako su i druge grupe ljudi koje su teţile kolektivnom separatizmu
koristile isti nacionalistički jezik (kao kada su homoseksualni aktivisti govorili o
„homoseksualnoj naciji11).
Kao što sugeriše pojava ovog fenomena u drţavama koje su najsistematičnije
multietničke, politika identitetskih grupa nije bila stvarno povezana sa „nacionalnim
samoopredeljenjem11 tj. sa teţnjom da se stvori teritorijalna drţava, identična sa posebnim
„narodom", teţnjom koja je bila suština nacionalizma. Secesija nije imala smisla za američke
crnce ili Italijane, niti je bila deo njihove etničke politike. Ukrajinska politika u Kanadi nije
bila ukrajinska, već kanadska.28
U stvari, suština etničke ili slične politike u urbanim, tj. skoro po definiciji hete-
rogenim društvima, bila je u takmičenju sa ostalim takvim grupama oko udela u sred-

27 Najsiromašniji član Evropske unije, Portugalija je 1990. godine imala GNP u iznosu od jedne

trećine prošeka Zajednice.

28 U najboljem slučaju, imigrantske zajednice su razvile ono što je nazvano „nacionalizmom na

daljinu11 u korist svoje prvobitne ili odabrane domovine, uglavnom predstavljajući ekstremno
nacionalističku politiku u tim zemljama. Pioniri na tom polju su bili severnoamerički Irci i Jevreji, ali su
se u globalnim dijasporama stvorenim migracijom umnoţavale ovakve organizacije, na primer među
Sikima koji su emigrirali iz Indije. Nacionalizam na daljinu je dobio svoju satisfakciju kolapsom
socijalizma.
324 ODRON

stvima neetničke drţave, korišćenjem političkog uticaja koji ima grupna lojalnost. Političari
kandidovani za izbore u gradske vlasti Njujorka, bili su raspoređivani da obezbede
posebno predstavništvo za Latino, istočnjački ili homoseksualni glasački blok, od kojih je
svaki traţio više, a ne manje od grada Njujorka.
Ono što je bilo zajedničko politikama etničkog identiteta sa fin de siecle etničkim
nacionalizmom bilo je insistiranje na tome da se nečiji grupni identitet sastoji od nekakvih
egzistencijalnih, po pretpostavci prastarih, nepromenjivih i stoga trajnih ličnih
karakteristika, koje jedinka deli sa drugim članovima te grupe, i ni sa kim drugim.
Isključivost je bila još vaţnija za taj identitet, pošto su razlike koje su razgraničavale ljudske
zajednice jedne od drugih bile proređene. Mladi američki Jevreji su tragali za svojim
,,korenima“ onda kada ono što ih je neizbrisivo ţigosalo kao Jevreje, više nije bilo efikasna
oznaka jevrejstva; to naročito vaţi za segregaciju i diskriminaciju u godinama pred Drugi
svetski rat. Mada je kebečki nacionalizam insistirao na odvajanju jer je tvrdio da je
„izdvojeno društvo", on se zapravo pojavio kao značajna snaga upravo onda kada je Kebek
prestao da bude „izdvojeno društvo" što je tako očigledno i nepogrešivo bio sve do
šezdesetih godina (Ignatieff, 1993, str. 115-117). Sama fluid- nost etniciteta u urbanim
društvima je učinila da etnički izbor kao jedini kriterijum grupe bude veštački i proizvoljan.
U SAD, izuzev kod crnaca, Hispanika i onih sa engleskim i nemačkim poreklom, bar 60
odsto ţena rođenih u Americi bilo kakvog etničkog porekla se udaje izvan svoje grupe
(Lieberso, Waters, 1988, str. 173). Sve više se sopstveni identitet mora konstruisati tako što
se insistira na neidentitetu drugih. Kako drukčije bi mogli neonacistički skinhedsi u
Nemačkoj, koji nose uniforme, koji imaju frizuru i muzički ukus kosmopolitske kulture
mladih, da uspostave svoje suštinsko Nemstvo, osim tako što će prebijati lokalne Turke i
Albance? Kako se moţe uspostaviti „suštastveni" srpski ili hrvatski karakter nekog regiona,
u kome su kao susedi tokom većeg dela istorije ţiveli mnogi etniciteti i religije, osim
uklanjanjem onih koji ne „pripadaju"?
Tragedija ovih isključivih politika identiteta, bilo da su namerne da ustanove
nezavisne drţave ili ne, bila je u tome da one nisu mogle da funkcionišu. One mogu da se
samo pretvaraju da deluju. Američki Italijani iz Bruklina, koji (moţda sve više) insistiraju
na svojoj italijanštini i govore jedan s drugim italijanski, izvinjavajući se zbog nedovoljne
tečnosti govora na onome za šta su pretpostavljali da je njihov maternji jezik, 29 radili su u
američkoj privredi za koju je italijanština kao takva bila irelevantna, osim kao ključ za
relativo skromne trţišne niše. Pretenzija na to da postoji crnačka, ili hindu, ili ruska, ili
ţenska istina koja se ne moţe razumeti, a koja se stoga u biti ne moţe preneti onima van
grupe, ne moţe preţiveti izvan institucija čija je jedina funkcija da podstiču ovakve
poglede. Islamski fundamentalisti koji su studirali fiziku nisu studirali islamsku fiziku;
jevrejski inţinjeri nisu učili hasidsko inţinjerstvo; čak su i Francuzi i Nemci koji su najveći
kulturni nacionalisti naučili to da delovanje u globalnom selu naučnika i tehničkih
eksperata, iziskuje komunikaciju na jedinstvenom globalnom jeziku analognom
srednjovekovnom latinskom, za koji se ispostavilo da je zasnovan na engleskom. Ĉak je i
svet koji je genocidom, masovnim proterivanjem i „etničkim čišćenjem" podeljen u
teoretski homogene etničke teritorije, neminovno bio ponovo heterogenizovan masovnim
kretanjem ljudi (radnika, turista, poslovnih ljudi, tehniča-

29 Načuo sam takav razgovor u jednoj robnoj kući Njujorka. Njihovi imigrantski roditelji ili

dedovi skoro siguro nisu govorili italijanski, već napolitanski, sicilijanski, ili kalabreski.
 DECENIJE KRIZE 325
ra), pomoću pipaka globalne privrede. To se na kraju krajeva, desilo zemljama centralne
Evrope, „etnički očišćenim" za vreme i posle Drugog svetskog rata. To je ono što će se
neminovno opet dešavati u jednom sve urbanizovanijem svetu.
Politke identiteta i finde-siecle nacionalizam stoga nisu toliko programi, a još manje
su delotvorni programi za izlaţenje na kraj sa problemima poznog dvadesetog veka, već su
pre emotivne reakcije na te probleme. Pa ipak, kako se vek primiče svom kraju, sve
očevidnije je odsustvo institucija i mehanizama koji su stvarno kadri da izađu na kraj sa tim
problemima. Nacionalna drţava više nije bila u stanju da to učini. Ko ili šta je to mogao?
U tu svrhu su smišljana razna sredstva, od onda kada su 1945. godine ustanovljene
Ujedinjene nacije, pod pretpostavkom, koja je odmah razočarala, da će SAD i SSSR i dalje
da se slaţu u dovoljnoj meri da donose globalne odluke. Najbolje što se moţe reći za ovu
organizaciju je to, da je za razliku od svog prethodnika, Društva naroda, ona opstala kroz
celu drugu polovinu veka i da je zaista postala klub čije je članstvo sve više bivalo dokaz da
je neka drţava formalno prihvaćena kao međunarodno suverena. Ona po prirodi svog
uređenja, nije imala moći i sredstava nezavisno od onih koja su joj dodelile drţave članice,
a stoga nije imala snagu nezavisne akcije.
Iz ogromne potrebe za globalnom koordinacijom, međunarodne organizacije su se
umnoţavale u decenijama krize više nego ikada. Do sredine osamdesetih godina je bilo 365
međuvladinih i ne manje od 4615 nevladinih organizacija, više nego dvostruko u odnosu
na rane sedamdesete godine (Held, 1988, str. 15). Osim toga, sve više se priznavalo da je
neophodna globalna akcija oko problema kao što su konzervacija i ţivotna sredina. Na
nesreću, jedina formalna procedura da se to postigne, pomoću međunarodnih ugovora koje
ratifikuju suverene nacionalne drţave, bila je spora, nespretna i neadekvatna, što su
pokazali napori da se zaštiti Antarktik i da se trajno zabrani lov na kitove. Sama činjenica
da je iračka vlada tokom osamdesetih godina pobila hiljade svojih građana otrovnim
gasom, kršeći time jednu od malobrojnih univerzalnih međunarodnih konvencija, Ţenevski
protokol iz 1925. godine protiv upotrebe hemijskog oruţja, potcrtavala je slabost dostupnih
međunarodnih instrumenata.
Ipak, na raspolaganju su bila dva načina da se osigura međunarodna akcija, i oba
su u Decenijama krize znatno pojačana. Jedan je bio dobrovoljno prepuštanje vlasti, u korist
nadnacionalnih autoriteta, od strane srednjih drţava koje se više nisu osećale dovoljno
snaţnima da opstanu same u svetu. Evropska ekomska zajednica (koja je osamdesetih
godina preimenovana u Evropsku zajednicu, a devedesetih u Evropsku uniju), je
sedamdesetih godina udvostručila svoju veličinu, a devedesetih godina se spremala da se
još dalje proširi, dok je istovremeno pojačavala autoritet u unutrašnjim stvarima svojih
drţava-članica. Ĉinjenica ovog dvostrukog proširenja je bila nesporna, mada će to izazvati
priličan otpor, koji su pruţali i vlade drţava članica i javnost njihovih zemalja. Snaga
zajednice/unije leţi u činjenici da njena neizabrana centralna vlast u Briselu preduzima
nezavisne političke inicijative i da je praktično imuna na pritiske demokratske politike,
osim vrlo posredno, preko povremenih sastanaka i pregovora predstavnika (izabranih)
vlada njenih članica. Ovo stanje stvari je omogućilo centralnoj vlasti u Briselu da
funkcioniše kao delotvoran nadnacionalni autoritet, podloţan jedino specijalnom vetu.
Drugi instrument međunarodne akcije je bio podjednako, ako ne i više, zaštićen od
nacionalnih drţava i demokratija. To je bio autoritet međunarodnih finansijskih tela
ustanovljenih nakon Drugog svetskog rata, pre svega Međunarodni monetarni
326 ODRON

fond i Svetska banka. Podrţane od oligarhije glavnih kapitalističkih zemalja, koja je pod
maglovitim nazivom „Grupa sedam" od sedamdesetih godina postajala sve više
institucionalizovana, ove institucije su dobijale sve veću vlast tokom Decenija krize, kada
su nepredvidljivi hirovi finansijskog trţišta, kriza dugova Trećeg sveta, a posle 1989.
godine i kolaps privreda sovjetskog bloka, učinili sve veći broj zemalja zavisnim od volje
bogatog sveta da im udeljuje kredite. Ovi krediti su sve više uslovljavani time da li je
sprovođenje lokalne ekonomske politike po volji globalnim bankarskim autoritetima.
Trijumf neoliberalne teologije osamdesetih godina je zapravo bio preveden u politiku
sistematske privatizacije i kapitalizma slobodnog trţišta, koja je nametana vladama suviše
bankrotiranim da bi joj se odupirale, bilo da je ta politika trenutno relevantna za njihove
ekonomske probleme ili ne (kao u postsovjetskoj Rusiji). Zanimljivo je, ali besmisleno,
spekulisati o tome šta bi Dţ. M. Kejnz i Hari Dekster Vajt (White) mislili o ovom
preobraţaju tih institucija koje su njih dvojica stvorili sa sasvim različitim ciljevima na
umu, posebno misleći na postizanje pune zaposlenosti u njihovim zemljama.
Pa ipak, to su bili efikasni međunarodni autoriteti, u svakom slučaju za nametanje
politika bogatih siromašnim zemljama. Na kraju veka, ostaje da se vidi koje su bile
posledice tih politika, i šta će biti njihov učinak na svetski razvoj.
Dva ogromna svetska regiona će isprobati te efekte. Jedan je region SSSR-a i sa
njim povezanih evropskih i azijskih privreda, koji nakon pada zapadnih komunističkih
sistema, sada leţi u ruševinama. Drugi region je skladište socijalnog eksploziva - koje
ispunjava tako veliki deo Trećeg sveta. Kao što ćemo videti u sledećem poglavlju, ono je od
pedesetih godina činilo glavni element političke nestabilnosti na planeti.
Poglavlje petnaesto Treći svet i Revolucija
Eto, u januaru pomenute godine (1974), general Beleta Abebe, krenuvši u
inspekciju u Ogaden, zaustavio se u Godeu, u tamošnjim kasarnama. Sutradan
stiţe u dvor nečuveni izveštaj - generala su uhapsili vojnici koji ga primoravaju da
se hrani onim što oni dobijaju za jelo. Jelo je, očigledno tako loše da se javlja strah
da će se general razboleti i umreti. Car šalje desantnu jedinicu svoje garde, koja
oslobađa generala i dovozi ga u bolnicu.
Ričard Kapušćinski, Car, (1983, str. 120) (prevod
Ljubice Rosić, 1993, str. 134-135)

Pobili smo svu stoku, (na unverzitetskoj eksperimentalnoj farmi) koju smo mogli.
Ali dok smo je ubijali, jedna seljanka je počela da plače: sirote ţivotinje, zašto ih
tako ubijaju, šta su one učinile? Kada su gospođe (senoras) počele da plaču, sirote,
odustali smo, ali smo već pobili četvrtinu stoke, oko osamdeset grla. Hteli smo da
ih pobijemo mnogo, ali nismo mogli jer su seljačke ţene počele da plaču.

Bili smo tamo neko vreme, a jedan gospodin na konju je otišao preko u Ajaku- čo
(Ayacucho) da im kaţe šta se desilo. Tako je sledećeg dana to bilo na vesti- ma na
La voz radiju. Baš kada smo krenuli natrag, slušali smo radio koji su neki drugovi
imali, i to je učinilo da se dobro osećamo, zar ne?
Jedan mladi član Sendero Luminoso, Tiempos,
(1990, str. 198)

I
Kako god da tumačimo promene u Trećem svetu i njegovu postepenu dekom-
poziciju i raspadanje, sve to se razlikovalo od Prvog sveta u jednom temeljnom pogledu. U
Trećem svetu se formirala zona revolucija - bilo da su one izvedene, da predstoje ili da su
moguće. Prvi svet je sve u svemu bio politički i društveno stabilan kada je počeo globalni
Hladni rat. Šta god da je ključalo pod površinom Drugog sveta, bilo je suzbijeno ispod
poklopca partijske vlasti i moguće sovjetske vojne intervencije. Na drugoj strani,
malobrojne su bile drţave Trećeg sveta, bilo velike bilo male, koje su od 1950. godine (ili
dana njihovog nastanka) prošle bez revolucije; vojnih udara za suzbijanje, sprečavanje ili
podsticanje revolucije; ili nekog drugog oblika unutrašnjeg oruţanog sukoba. Glavni
izuzetak je do dana kada je ovo pisano, Indija, i nekoliko kolonija kojima su vladali
dugovečni i autoritarni paternalisti, kao dr Banda u Malaviju (bivšoj koloniji Njasalend) i
do 1994. godine neuništivi M. Felix Houphouet-Boigny
328 ODRON
u Obali Slonovače. Ova stalna društvena i politička nestabilnost je postala zajednički
imenilac za Treći svet.
Ova nestabilnost je bila očigledna za zaštitnika globalnog status kvoa, SAD, koje su
je poistovetile sa sovjetskim komunizmom, ili su je bar smatrale stalnim potencijalnim
dobitkom za onu drugu stranu u velikoj globalnoj borbi za premoć. Skoro od samog
početka Hladnog rata, Sjedinjene Drţave su započele borbu protiv ove opasnosti svim
sredstvima, od ekonomske pomoći i ideološke propagande preko zvanične i nezvanične
vojne subverzije do velikih ratova; po mogućstvu u savezu sa prijateljskim ili kupljenim
lokalnim reţimima, ali ako treba i bez lokalne podrške. To je učinilo da Treći svet bude
ratna zona, onda kada su se Prvi i Drugi svet skrasili u najduţoj eri mira od devetnaestog
veka. Pre kolapsa sovjetskog sistema je procenjeno da je oko devetnaest - moţda čak i
dvadeset - miliona ljudi pobijeno u preko stotinu „većih ratova i vojnih akcija i sukoba"
između 1945. i 1983. godine, skoro svi u Trećem svetu: preko devet miliona u istočnoj Aziji;
tri i po miliona u Africi; dva i po u juţnoj Aziji; preko pola miliona na Srednjem istoku, ne
računajući najubistvenij od tih ratova, iran- sko-irački sukob 1980-1988. godine, koji je tek
bio počeo; znatno manje u Latinskoj Americi (UN World Social Situation, 1985, str. 14).
Korejski rat 1950-1953. godine, u kome se procena o broju mrtvih kreće između tri i četiri
miliona (u zemlji od trideset miliona stanovnika) (Halliday/Cumings, 1988, str. 200-201) i
tridesetogodišnji Vijetnamski ratovi (1945-1975) su bili daleko najveći, a jedino su se u
njima američke snage angaţovale u većoj meri. U svakom je ubijeno oko pedeset hiljada
Amerikanaca. Teško je proceniti gubitke Vijetnamaca i drugih indokineskih naroda ali
naju- merenije procene idu do dva miliona. Ipak, neki od direktno vođenih antikomunistič-
kih ratova se mogu po varvarstvu porediti sa njima, posebno u Africi, gde kaţu da je oko
milion i po ljudi umrlo između 1980. i 1988. godine u ratovima protiv vlada Mozambika i
Angole (koje zajedno imaju oko dvadeset tri miliona stanovnika), uz dvanaest miliona
raseljenih ili ugroţenih glađu (UN, Africa, 1989, str. 6).
Revolucionarni potencijal Trećeg sveta je bio jednako očevidan i za komnistič- ke
reţime, ako ni zbog čega drugog onda zato, kao što smo već videli, što su vođe kolo-
nijalnog oslobođenja sebe smatrali socijalistima, angaţovanim na istoj vrsti projekta
emancipacije, progresa i modernizacje kao i Sovjetski Savez, i po istom modelu. Iako su bili
obrazovani u zapadnjačkom stilu, moţda su za sebe mislili da su inspirisani Lenji- nom i
Marksom, mada su snaţne komunističke partije bile neuobičajene u Trećem svetu, a (osim
u Mongoliji, Kini i Vijetnamu) nijedna nije postala glavna snaga u pokretima za nacionalno
oslobođenje. Ipak, nekoliko novih reţima je cenilo korisnost lenjinističkog tipa partije, pa
su stvorili ili pozajmili sopstvenu takvu partiju, kao što je Sun Jat Sen uradio u Kini posle
1920. godine. Neke komunističke partije koje su stekle posebnu snagu i uticaj su bile
gurnute u stranu (kao u Iranu i Iraku pedesetih godina) ili su uklonjene masakrom, kao u
Indoneziji 1965. godine, gde je oko pola miliona komunista, ili onih za koje se to
pretpostavljalo, pobijeno posle nečega za šta je rečeno da je bio proko- munistički vojni
udar - što je verovatno najveći politički pokolj u istoriji.
Nekoliko decenija je SSSR zauzimao jedan u suštini pragmatičan stav o svojim
odnosima sa revolucionarnim, radikalnim i oslobodilačkim pokretima Trećeg sveta, pošto
nije ni nameravao ni očekivao da poveća region pod komunističkom vlašću izvan dometa
sovjetske okupacije na Zapadu, ili kineske intervencije (koju nije mogao da potpuno
kontroliše) na Istoku. Ovo se nije promenilo čak ni pod vlašću Hruščova (1956-1964), kada
je velik broj lokalnih revolucionarnih pokreta, u kojima komuni
 TREĆI SVET I REVOLUCIJA 329
stičke partije nisu igrale značajnu ulogu, došao na vlast sopstvenim snagama, od kojih se
ističe onaj na Kubi (1959) i u Alţiru (1962). Afrička dekolonizacija je takođe na vlast dovela
vođe koji nisu traţili ništa više nego da nose naziv antiimperijalista, socijalista i prijatelja
Sovjetskog Saveza, posebno kada je SSSR donosio tehničku i drugu pomoć neokaljanu
starim kolonijalizmom: to su bili Kvarne Nkrumah u Gani, Seku Ture u Gvineji, Modibo
Keita u Maliju, i tragični Patris Lumumba u Belgijskom Kongu, čije ubistvo će ga načiniti
ikonom i mučenikom Trećeg sveta. (SSSR je preimenovao Univerzitet prijateljstva među
narodima koji je ustanovljen 1960. godine za studente iz Trećeg sveta, u „Lumumba
univerzitet".) Moskva je simpatisala ovakve nove reţime i pomagala im, mada ju je uskoro
napustio preterani optimizam oko tih novih afričkih drţava. U bivšem Belgijskom Kongu je
pruţila oruţanu pomoć lumumbističkim snagama protiv štićenika ili marioneta SAD i
Belgijanaca u građanskom ratu (sa intervencijom oruţanih snaga UN, koja nije bila po volji
nijednoj od supersila) koji je usledio za prenagljenim davanjem nezavisnosti ovoj ogromnoj
koloniji. Rezultati su bili razočaravajući.50
Kada se jedan od tih novih reţima, Kastrov na Kubi, stvarno izjasnio kao zvanično
komunistički reţim, na opšte iznenađenje, SSSR ga je uzeo pod svoje okrilje, ali ne
rizikujući da trajno izvrgne opasnosti svoje odnose sa SAD. Međutim, nema pravih dokaza
da je Sovjetski Savez planirao da proširi granice komunizma sve do sredine sedamdesetih
godina, a čak i onda izvori sugerišu da je SSSR iskoristio povoljnu konjuk- turu koju nije
nameravao da stvori. Stariji čitaoci se moţda prisećaju da su Hruščo- vljeve nade bile da će
ekonomska nadmoć socijalizma sahraniti kapitalizam.
Zaista, kada je Kina 1960. godine osporila sovjetsko vodstvo u međunarodnom
komunističkom pokretu, da i ne pominjemo razne disidentske marksiste, promo- skovske
partije u Trećem svetu su zadrţale politiku promišljene umerenosti koju su odabrale.
Kapitalizam, ukoliko je tamo postojao, nije bio neprijatelj u takvim zemljama, već
prekapitalizam, lokalni interesi i (američki) imperijalizam koji ih je podrţavao. Put napred
nije bio oruţana borba, već široki narodni ili nacionalni front u kome su „nacionalna11
burţoazija ili sitna burţoazija bili saveznici. Ukratko, moskovska strategija u Trećem svetu
je nastavljala liniju Kominterne iz tridesetih godina pored svih optuţbi za izdaju ideala
Oktobarske revolucije (videti poglavlje 5). Ova strategija, koja je razjarivala one koji su
prednost davali oruţanom putu, ponekad je izgledala kao da dobija, kao u Brazilu i
Indoneziji početkom šezdesetih godina i u Ĉileu 1970. godine. Moţda ne iznenađuje, što je
ona kada bi došla do te tačke, bila zaustavljena vojnim udarima za kojima je sledio teror,
kao u Brazilu posle 1964. godine, Indoneziji 1965. godine i u Ĉileu 1973. godine.
Ipak, Treći svet je sada postao centralni stub nade i vere onih koji su još uvek
verovali u socijalnu revoluciju. On je predstavljao veliku većinu ljudskih bića. Izgledalo je
da je on globalni vulkan koji čeka da eksplodira, seizmičko polje čija podrhtavanja
najavljuju velike zemljotrese koji će doći. Ĉak je i analitičar onoga što je on sam nazvao
„krajem ideologija11 na stabilnom, liberalnom kapitalističkom Zapadu Zlatnoga doba (Bell,
1960) priznao da doba milenarističke i revolucionarne nade nije mrtvo u Trećem svetu. Niti
je Treći svet bio vaţan samo za stare revolucionare oktobarske tradicije, ili za romantike,
koji su prezali od drečavog, iako prosperitetnog mediokri- tetstva pedesetih godina.
Ĉitavoj levici, uključujući humanističke liberale i umerene

50 Briljantni poljski novinar (Kapušćinski, 1990), koji je onda izveštavao iz (teoretski) limum-

bističke provincije dao je najţivopisniji izveštaj o tragičnoj anarhiji u Kongu (1990).

330 ODRON
socijaldemokrate, bilo je potrebno nešto više od zakona o socijalnoj zaštiti i povećanja
realnih zarada. Treći svet je mogao da sačuva leve ideale; a partijama koje pripadaju
velikoj tradiciji Prosvećenosti ideali su potrebni kao i praktična politika. Kako drugačije
moţemo da objasnimo istinsku strast za davanje pomoći zemljama Trećeg sveta u onim
uporištima nerevolucionarnog progresa, skandinavskim zemljama, Holan- diji i
(protestantskom) Svetskom savetu crkava, strast koja je bila dvadesetovekovni ekvivalent
podršci misionarskim naporima u devetnaestom veku? U poznom dvadesetom veku ona je
dovela evropske liberale da podrţavaju ili izdrţavaju revolucionare i revolucije Trećeg
sveta.

II
Ono što je iznenadilo i protivnike revolucije i revolucionare bilo je to, da se posle
1945. godine, činilo da je primarni oblik revolucionarne borbe u Trećem svetu, tj. bilo gde u
svetu, gerilsko ratovanje. Jedna „hronologija velikih gerilsih ratova“ sastavljena sredinom
sedamdesetih godina nabraja trideset i dva takva rata od kraja Drugog svetskog rata. Svi
sem tri (grčkog građanskog rata kasnih četrdesetih godina, kiparske borbe protiv Britanije
u pedesetim godinama i Alstera (1969) vođeni su uzvan Evrope i severne Amerike
(Laqueur, 1977, str. 442). Ovaj spisak se lako mogao produţiti. Predstava o tome kako
revolucija nastaje samo u brdima, nije sasvim tačna. Ona potce- njuje ulogu levičarskih
vojnih udara, koji su doduše izgledali nerealni u Evropi sve do dramatičnog primera te
vrste koji se dogodio u Portugaliji 1974. godine, ali koja je bila prilično uobičajena u
islamskom svetu a u juţnoj Americi nije bila neočekivana. Bolivijsku revoluciju iz 1952.
izveli su rudari i vojni pobunjenici u spoju; a najradikalniju reformu peruanskog društva je
izveo vojni reţim u kasnim šezdesetim i početkom sedamdesetih godina. Takođe se time
potcenjuje i revolucionarni potencijal staromodne urbane masovne akcije, koji će se
pokazati u iranskoj revoluciji 1979. godine, a zatim u istočnoj Evropi. Ipak, u trećoj četvrtini
dvadesetog veka sve oči su bile uprte na gerilu. Gerilske taktike su, uz to, snaţno
propagirali ideolozi radikalne levice, kritični prema sovjetskoj politici. Mao Ce Tung (posle
njegovog raskida sa SSSR-om), a posle 1959. godine Fidel Kastro, ili pre njegov drug,
zgodni lutalica Ĉe Gevara (1928-1967), nadahnjivali su ove aktiviste. Vijetnamski
komunisti, mada daleko najopasniji i naju- spešniji praktičari gerilske strategije, i koji su u
svetu izazvali divljenje zbog poraza i Francuza i američke sile, nisu podsticali svoje
oboţavaoce da se opredeljuju u nemilosrdnim ideološkim zavadama Levice.
Pedesete godine su bile ispunjene gerilskim borbama Trećeg sveta, koje su se
praktično sve vodile u onim kolonijalnim zemljama u kojima su se, iz jednog ili drugog
razloga bivše kolonijalne sile ili lokalni naseljenici opirali mirnoj dekolonizaciji - Malaji,
Keniji (Mau Mau pokret) i na Kipru pri raspadanju Britanske imperije; mnogo ozbiljniji
ratovi su vođeni u Alţiru i Vijetnamu pri raspadu Francuske. Ĉudno je da je relativno mali
pokret, netipičan ali uspešan - sigurno manji od ustanka u Malaji (Thomas, 1971, str. 1040) -
bio taj koji je gerilsku strategiju doveo na naslovne strane u svetu: to je revolucija koja je
preuzela vlast na karipskom ostrvu Kubi 1. januara 1959. godine. Fidel Kastro (1927) nije
bio netipičan lik u latinskoameričkoj politici: snaţan i harizmatičan mlad čovek iz dobre
zemljoposedničke porodice, čija je politika bila neodređena; ali koji je bio odlučan u tome
da pokaţe ličnu hrabrost i da bude heroj svake borbe za stvar slobode koja se pokaţe u
pogodnom momentu. Ĉak i njego
 TREĆI SVET I REVOLUCIJA 331
ve parole („Otadţbina ili smrt“ - prvobitno „Pobeda ili smrt“ - i „Mi ćemo pobediti")
pripadaju starijoj epohi borbe za oslobođenje: dostojne divljenja ali nedovoljno precizne.
Nakon jednog opskurnog perioda među naoruţanim grupama studentskih aktivista na
iniverzitetu Havana, odabrao je pobunu protiv vlade generala Fulgencija Batiste (poznati i
mučan lik u kubanskoj politici od svog debija u jednom vojnom udaru 1933. godine, tada
kao narednik Batista), koji je opet preuzeo vlast 1952. godine i ukinuo Ustav. Fidelov
pristup je bio aktivistički: napad na kasarne 1953. godine, zatvor, izgnanstvo, i napad na
Kubu gerilskim snagama koje su se nakon drugog pokušaja utvrdile u planinama
najudaljenije provincije. Slabo pripremana kockarska igra se isplatila. Ĉe Gevara,
argentinski doktor i veoma nadareni gerilski vođa, započeo je osvajanje ostatka Kube sa 148
ljudi, broj koji se povećao na 300 do trenutka kada je to faktički i učinio. Fidelova gerila je
prvi svoj grad od 1000 stanovnika osvojila tek u decembru 1958. godine (Thomas, 1971, str.
997,1010, 1024). Najviše što je pokazao do 1958. godine - mada je i to bilo mnogo - bilo je to
da neregularne snage mogu da kontrolišu veliku „oslobođenu teritoriju** i da je brane
protiv ofanzive jedne, doduše demoralisane vojske. Fidel je pobedio jer je Batistin reţim bio
lomljiv, nedostajala mu je bilo kakva podrška, osim ona motivisana korišću i ličnim
interesom, i jer su ga predvodili ljudi koje je dugotrajna korupcija ulenjila. Srušio se čim su
se opozicija svih političkih klasa od demokratske burţoazije do komunista ujedinila protiv
njega i kada su diktatorovi sopstveni agenti vojnici, policajci i mučitelji zaključili da je
njegovo vreme isteklo. Fidel je pokazao da je ono isteklo sasvim prirodno, njegove snage su
nasledi- le vlast. Jedan loš reţim sa malobrojnim pristalicama je zbačen. Pobedu
pobunjeničke armije je većina Kubanaca osetila kao trenutak oslobođenja i beskrajnog
obećanja, koje je otelovljivao njen mladi komandant. Verovatno nijedan vođa u Kratkom
dvadesetom veku, jednoj eri punoj harizmatičnih lidera na balkonima pred mikrofonima,
idola masa, nije imao manje skeptičnih i neprijateljskih slušalaca nego ovaj, krupni, bradati
neprecizni čovek u izguţvanoj uniformi, koji je u pojedinim prilikama govorio satima,
deleći svoje prilično nesistematične misli sa mnoštvom punim paţnje i poverenja (koje je
uključivalo i ovog pisca). Bar jednom je revolucija doţivljavana kao medeni mesec. Kuda će
ona odvesti? To je moralo biti, negde gde je bolje.
Latinoamerički pobunjenici iz pedesetih godina su neizbeţno koristili ne samo
retoriku svojih istorijskih boraca za slobodu, od Bolivara do kubanskog Hoze Marti- ja, već
i antiimperijalističku i socijalno-revolucionarnu tradiciju levice posle 1917. godine. Oni su
bili i za „agrarnu reformu" šta god ona podrazumevala, i makar implicitno, protiv SAD,
posebno u siromašnoj Centralnoj Americi, koja je kako je to rekao stari meksički diktator
Porfirio Dijaz, bila tako daleko od Boga, a tako blizu Sjedinjenim Američkim Drţavama.
Mada su bili radikalni, ni Fidel niti bilo ko od njegovih drugova nije bio komunist, niti su
čak tvrdili (sem dva izuzetka) da imaju bilo kakvih simpatija za marksizam. Zapravo je
kubanska komunistička partija, jedina takva masovna partija u Latinskoj Americi izuzev
one čileanske, bila izrazito nenaklonjena pokretu Fidelu, sve dok mu se neki njeni delovi
nisu prilično kasno pridruţili u njegovom vojevanju. Njihovi međusobni odnosi su bili vrlo
hladni. Američki diplomati i politički savetnici su stalno rasravljali o tome da li je pokret
prokomunistički ili nije - ako jeste, CIA, koja je već zbacila reformatorsku vladu u
Gvatemali 1954. godine, znala je šta da čini - ali je jasan zaključak bio da pokret nije
prokomunistički.
Međutim, sve je guralo fidelistički pokret u pravcu komunizma, od opšte soci-
jalrevolucionarne ideologije onih koji su skloni da preduzimaju oruţane gerilske pobu
332 ODRON
ne, do ostrašćenog antikomunizma SAD u deceniji senatora Makartija, što je automatski
navodilo antiimperijalističke latinske buntovnike da gledaju ljubaznije na Marksa. Globalni
Hladni rat je uradio sve ostalo. Ako je novi reţim došao u sukob sa SAD, što je bilo skoro
izvesno, ako ni zbog čega drugog, ono zbog ugroţavanja američkih investicija, on je mogao
da se osloni na skoro zagarantovanu simpatiju velikog protivnika SAD. Osim toga, Fidelov
način vladanja pomoću neformalnih monologa pred milionima ljudi, nije bio način da se
na bilo koji duţi period vodi čak ni mala zemlja ili revolucija. Ĉak je i populizmu potrebna
organizacija. Komunistička partija je bila jedino telo na revolucionarnoj strani koja je mogla
da mu to pruţi. Oni su bili potrebni jedno drugom, pa su se našli. Ipak, u martu 1960.
godine, mnogo pre nego što je Kastro otkrio da će Kuba biti socijalistička, a on komunist,
mada u mnogome na svoj način, SAD su odlučile da ga smatraju komunistom, i CIA je
ovlašćena da udesi sve za njegovo zbacivanje (Thomas, 1971, str. 1271). Pokušali su 1961.
godine jednu invaziju emigranata u Zalivu svinja, i nisu uspeli. Komunistička Kuba je
preţivela sedamdeset milja od Ki Vesta (Key West), izolovana američkom blokadom i sve
zavisnija od SSSR-a.
Nijedna revolucija nije mogla biti bolje smišljena da na kraju decenije globalnog
konzervativizma privuče Levicu zapadne hemisfere i razvijenih zemalja; ili da gerilskoj
strategiji da bolji publicitet. Kubanska revolucija je imala sve: romantizam, hero- izam u
planinama, bivše studentske vođe koji nose nesebičnu velikodušnost svoje mladosti -
najstariji jedva da je prešao tridesetu - narod koji kliče u turističkom raju što pulsira u
ritmovima sambe. I uz to, mogli su da je pozdrave sve vrste levičarskih revolucionara.
Zapravo, verovatnije je bilo da će je pozdraviti kritičari Moskve, koji su odavno
bili nezadovoljni sovjetskim isticanjem miroljubive koegzistencije sa kapitalizmom. Fidelov
primer je nadahnuo militantne intelektualce po celoj Latinskoj Americi, kontinentu gde su
prsti na obaraču uvek spremni, kao i sklonost ka nesebičnom junaštvu, posebno u
herojskim pozama. Posle nekog vremena Kuba će početi da ohrabruje kontinentalnu
pobunu, oko čega se trudio Gevara, pobornik panlatinoameričke revolucije i stvaranja
„dva, tri, mnogo Vijetnama". Odgovarajuću ideologiju je obezbedio briljantni mladi
francuski levičar (a ko bi drugi?) koji je sistematizovao ideju da je na kontinentu zrelom za
revoluciju, sve što je bilo potrebno je uvesti malu grupu naoruţanih boraca u odgovarajuće
planine da bi oni formirali ,,fokuse“ (focoso) masovne oslobodilačke borbe (Debray, 1965).
Svuda po Latinskoj Americi su grupe mladih entuzijasta kretale gerilske borbe
koje su jednoobrazno bile osuđene na propast, pod zastavom Fidela, ili Trockog, ili Mao Ce
Tunga. Osim u Centralnoj Americi i Kolumbiji, gde je postojala stara osnova za podršku
seljaka oruţanim pobunjenicima, većina takvih poduhvata je skoro odmah propadala,
ostavljajući za sobom tela slavnih - samog Ĉe Gevare u Boliviji; podjednako zgodnog i
harizmatičnog sveštenika - pobunjenika Oca Kamila Toreza u Kolumbiji - a i neznanih. To
je bila jedna spektakularno pogrešna strategija, tim više zbog toga što su, pod pravim
uslovima, delotvorni i dugotrajni gerilski pokreti u mnogima od ovih zemalja bili mogući,
kao što su pokazivali (zvanično komunistički) FARC (Oruţane snage kolumbijske
revolucije) u Kolumbiji od 1964. godine pa do pisanja ove knjige, i (maoistički) „Blistava
staza“ (Sendero Luminoso) u Peruu tokom osamdesetih godina.
Ipak, čak i kada su seljaci kretali putem gerile, gerile su retko bile - kolumbijski
FARC je redak izuzetak - seljački pokreti. Preteţno su ih u selo Trećeg sveta unosili mladi
intelektualci, u početku regrutovani iz etabliranih srednjih klasa svojih zema
 TREĆI SVET I REVOLUCIJA 333
lja, kasnije pojačani novom generacijom sinova studenata (rede kćerki) seoske sitne
burţoazije u usponu. Ovo takođe vaţi i onda kada je gerilska taktika prenošena iz ruralnog
zaleđa u svet velikih gradova, što su neki delovi revolucionarne levice u Trećem svetu (u
Argentini, Brazilu, Urugvaju i Evropi) počeli da čine od kasnih šezdesetih godina.31 Izgleda
da se urbane gerilske operacije mnogo lakše organizuju od seoskih, pošto ne moraju da se
oslanjaju na masovnu solidarnost, ili na prećutnu saglasnost, već mogu da iskoriste
anonimnost velikog grada, plus kupovnu moć novca i minimum simpatizera, uglavnom iz
srednje klase. Ovakve grupe „urbane gerile" ili „terorista" su uvide- le da je lakše
organizovati drmatične javne nastupe i spektakularna ubistva (kao kada je baskijska ETA
1973. godine ubila admirala Karera Blanka, određenog za Frankovog naslednika; kao kada
su italijanske Crvene brigade 1978. godine ubile italijanskog premijera Alda Mora), da i ne
pominjemo pljačke novca, nego revolucionisati njihove zemlje.
Jer čak i u Latinskoj Americi, glavne snage političke promene su bili civilni
političari - i armije. Talas desničarskih vojnih reţima koji je u šezdesetim godinama počeo
da preplavljuje velike delove Juţne Amerike - vojne vlade nikada ni nisu izlazile iz mode u
Centralnoj Americi, osim u revolucionarnom Meksiku i maloj Kostariki, koja je zapravo
ukinula svoju vojsku posle revolucije 1948. godine - nije prvenstveno bio odgovor na
oruţane pobunjenike. U Argentini su vojnici zbacili populističkog vođu Huana Dominga
Perona (1895-1974) čija je snaga leţala u radničkim organizacijama i mobilizaciji sirotinje
(1955), nakon čega su preuzimali vlast u intervalima, pošto se peronistički masovni pokret
pokazao neuništivim, a nije se mogla stvoriti stabilna civilna alternativa. Kada se Peron
vratio iz izbeglištva 1973. godine, ovaj put sa većim delom lokalne levice koja se šlepovala
uz njega, da bi još jednom pokazao premoć svojih pristalica, vojska je opet preuzela vlast,
uz krv, torturu i patriotsku retoriku, sve dok nije oterana s vlasti posle poraza njenih
oruţanih snaga u kratkom, besmislenom, ali odlučujućem anglo-argentinskom ratu 1982.
godine.
Oruţane snage su preuzele vlast u Brazilu protiv vrlo sličnog neprijatelja:
naslednika velikog brazilskog populističkog lidera Ţetulija Vargasa (1883-1954), koji su se
kretali ka političkoj levici početkom šezdesetih godina, nudeći demokratizaciju, agrarnu
reformu i skepticizam prema politici SAD. Mali gerilski pokušaji koji su pruţili alibi za
surove represalije reţima, nikada nisu predstavljali ni najmanji izazov za reţim; ali se mora
reći da je posle ranih sedamdesetih godina reţim počeo da popušta i da je vratio zemlju
pod civilnu upravu 1985. godine. U Ĉileu je neprijatelj bila ujedinjena levica sastavljena od
socijalista, komunista i ostalih naprednjaka - ono što je evropska (a uostalom i čileanska)
tradicija poznavala kao „narodni front“ (videti peto poglavlje). Takav jedan front je već
dobio izbore u Ĉileu tokom tridesetih godina, kada je Vašington bio manje nervozan, a Ĉile
poslovični primer civilne ustavnosti. Njegov lider, socijalista Salvador Aljende, izaban je za
predsednika 1970. godine, a njegova vlada je destabilizovana i zbačena 1973, vojnim
udarom koji su SAD snaţno podrţavale, a moţda čak i organizovale, udarom koji je Ĉile
upoznao sa karakterističnim crtama vojnih reţima iz sedamdesetih godina - pogubljenjima
ili masakrima, zvaničnom ili poluzvaničnom sistematskom torturom zarobljenika i
masovnim progonstvom poli-

31 Glavni izuzetak su aktivisti onoga što bi se moglo nazvati ,,geto“ gerilski pokreti, kakvi su

IRA u Alsteru (Ulster), kratkovečni američki „Crni panteri" i palestinske gerile, dece dijaspore po
izbegličkim logorima, koji mogu da se regrutuju u većini ili potpuno među decom sa ulice a ne sa
seminara; posebno onde gde u getima nema značajne srednje klase.
334 ODRON
tičkih protivnika. Vojni zapovednik general Pinoče je ostao na vlasti sedamnaest godina,
koje je upotrebio da Ĉileu nametne politiku ekonomskog ultraliberalizma, pokazujući time,
između ostalog, da politički liberalizam i demokratija nisu prirodni partneri ekonomskog
liberalizma.
Moguće je da je preuzimanje vlasti od strane vojske u Boliviji posle 1964. godine
imalo neke veze sa američkim strahovima od kubanskog uticaja u toj zemlji, gde je sam Ĉe
Gevara poginuo u jednom loše spremljenom pokušaju gerilske pobune, ali Bolivija nije
mesto koje je spremno da ga kontroliše bilo koji vojnik, makar i na kratko, ma koliko bio
surov. Vojnička era se okončala posle petnaest godina ispunjenih naglim smenjivanjem
generala, koji su sve više bacali oko na profite od trgovine drogom. Mada je u Urugvaju
vojska uzimala jedan posebno inteligentan i efikasan pokret „urbane gerile“ kao
opravdanje za uobičajena ubijanja i torture, uspon narodnog fronta „široke levice“, koji je
konkurisao tradicionalnom dvopartijskom sistemu, bio je ono što verovatno objašnjava
vojni udar iz 1972. godine, u ovoj jedinoj juţnoame- ričkoj zemlji koja bi se mogla opisati
kao istinski trajna demokratija. Urugvajci su zadrţali dovoljno svoje tradicije da konačno
glasaju protiv ustava sa lisicama na rukama, koji su im ponudili njihovi vojni upravljači, te
da se 1985. godine vrate na civilnu upravu.
Mada je on već postigao i trebalo da postigne dramatične uspehe u Latinskoj
Americi, Aziji i Africi, gerilski put u socijalizam u razvijenim zemljama je imao malo
smisla. Ipak, ne iznenađuje da je Treći svet preko svojih gerilaca, ruralnih i urbanih,
inspirisao sve veći broj mladih buntovnika i revolucionara, ili samo kulturnih disidenata
Prvog sveta. Rok reporter su mase mladih na muzičkom festivalu Vudstok (1969) poredili
sa „armijom miroljubivih gerilaca" (Chapple and Garofalo, 1977, str. 144). Studentski
demonstranti u Parizu i Tokiju su nosili Ĉe Gevarine slike kao ikone, a njegov bradati,
nesumnjivo muţevan lik sa beretkom je činio da trepere čak i nepolitička srca u okviru
kontrakulture. Nijedno ime (sem moţda ono filozofa Markuzea) nije češće spominjano od
njegovog u jednom dobro obaveštenom pregledu globalne „nove levice" iz 1968. godine
(Katsaficas, 1987), čak iako je u praksi, ime vijetnamskog vođe Ho Si Mina (,,Ho Ho Ho - Ši
- Min") još češće skandirano u demonstracijama levice po Prvom svetu. Jer je to bio oblik
podrške gerilcima Trećeg sveta, a u SAD posle 1965. godine je otpor protiv slanja u borbu
protiv tih gerilaca, bio ono što je mobili- salo levicu više od bilo čega drugog, osim
neprijateljstva prema nuklearnom oruţju. Prezreni na svetu (stih iz „Internacionale", prim.
prev.) knjiga koju je napisao jedan karipski psiholog koji je učestvovao u alţirskom
oslobodilačkom ratu, postala je veoma uticajni tekst među intelektualnim aktivistima koje
je oduševljavalo veličanje nasilja u njoj, kao oblik duhovnog oslobođenja potlačenih.
Ukratko, predstava o gerilcima obojene koţe usred tropske vegetacije, bila je
suštinski deo, moţda i glavno nadahnuće, radikalizacije Prvog sveta u šezdesetim godi-
nama. „Trećesvetizam", verovanje da će svet biti emancipovan uz pomoć oslobođenja
njegove osiromašene i agrarne „periferije", koju eksploatišu i pritiskaju „zemlje jezgra"
onoga što je sve obimnija literatura nazvala „svetskim sistemom", obuzela je mnoge
levičarske teoretičare u Prvom svetu. Ako, kao što su sugerisali teoretičari „svetskog
sistema" koreni svetskih problema nisu leţali u usponu modernog industrijskog
kapitalizma, već u osvajanju Trećeg sveta od strane evropskih kolonijalista u šesnaestom
veku, onda je preokretanje ovog procesa u dvadesetom veku nudilo nemoćnim
revolucionarima Prvog sveta izlaz iz njihove nemoći. Nije čudo što su neki od najjačih
 TREĆI SVET I REVOLUCIJA 335
argumenata u ovom smislu dolazili od američkih marksista, koji teško da su mogli da
računaju na pobedu socijalizma pomoću domaćih snaga u SAD.

III
U Zemljama industrijskog kapitalizma u cvatu, niko više nije ozbiljno uzimao
klasičnu mogućnost socijalne revolucije pomoću ustanka i masovne akcije. Pa ipak, na
samom vrhuncu zapadnog blagostanja, u samom jezgru kapitalističkog društva, vlade su
se iznenadno, neočekivano, a na prvi pogled i neobjašnjivo, našle suočene sa nečim što ne
samo da je izgledalo kao staromodna revolucija, već je i otkrilo slabosti prividno čvrstih
reţima. Talas pobune se 1968-1969. godine prelio na preko sva tri sveta, ili velikih njihovih
delova, nošen u biti novom socijalnom snagom, studentima, kojih je sada bilo na stotine
hiljada čak i u srednjim zapadnim zemljama, a kojih će uskoro biti na milione (videti
poglavlje 10). Osim toga, njihov broj su pojačale tri političke karakteristike, koje su uvećale
njihovu političku delotvornost. Bilo ih je lako mobilisati u ogromnim fabrikama znanja
koje su ih obuhvatale, dok su im i ostavljale mnogo više slobodnog vremena od onog što
su imali radnici u divovskim fabrikama. Obično su se univerziteti nalazili u prestonicama,
pred očima političara i medijskih kamera. A pošto su bili pripadnici obrazovanih klasa,
često deca etablirane srednje klase, a i - skoro svugde, ali naročito u Trećem svetu - teren za
regrutaciju vladajuće elite u svojim društvima, nije ih bilo tako lako oboriti kao niţe
staleţe. U Evropi, zapadnoj i istočnoj, nije bilo ozbiljnih ţrtava, čak ni u ogromnim
nemirima i uličnim borbama u Parizu maja 1968. godine. Vlasti su vodile računa da ne
bude mučenika. Tamo gde je bilo velikog masakra, kao u Meksiko Sitiju 1968. godine -
zvaničan broj je dvadeset i osam poginulih i dve stotine povređenih kada je armija
rasterala javni skup (Gonzales Casa- nova, 1975, vol. II, str. 564) - kasniji kurs meksičke
politike je bio trajno promenjen.
Tako su studentske pobune bile nesrazmerno delotvorne, posebno tamo gde su
kao u Francuskoj 1968. godine i u italijanskoj „vrućoj jeseni" 1969. godine, pokrenuli
ogromne talase štrajkova radničke klase, koji su privremeno paralisali privredu čitavih
zemalja. Pa ipak, one naravno nisu bile istinske revolucije, niti je bilo verovatno da se
razviju u takve. Za radnike, tamo gde su učestvovali, ove pobune su bile samo mogućnost
da otkriju moć industrijskog pregovaranja koju su akumulirali tokom proteklih dvadeset
godina, a da to nisu ni primetili. Oni nisu bili revolucionari. Studenti Prvog sveta su se
retko zanimali za takve tričarije kao što su zbacivanje vlada i preuzimanje vlasti, iako su se
zapravo francuski studenti sasvim primakli tome da obore De Gola u maju 1968. godine, a
svakako su skratili njegovu vladavinu (povukao se godinu dana kasnije), a američki
studentski protest je iste godine lišio mandata predsednika L. B. Dţonsona. (Studenti
Trećeg sveta su bili bliţe realnostima vlasti: studenti Drugog sveta su znali da je vlast
nuţno udaljena od njih.) Pobuna zapadnih studenata je bila više kulturna revolucija,
odbijanje svega u društvu što su predstavljale ,,srednjeklasne“ roditeljske vrednosti, a kao
takva je razmatrana u glavama 10 i 11.
Međutim, ona je pomogla da se politizuje veliki deo buntovne studentske gene-
racije, koja se prirodno okrenula prema prihvaćenim inspiratorima radikalne revolucije i
totalnog društvenog preobraţaja - Marksu, staljinističkim ikonama Oktobarske revolucije, i
Mao Ce Tungu. Prvi put od vremena antifašizma, marksizam, koji više nije bio ograničen
na moskovsku pravovernost, privukao je veliki broj mladih zapadnih intelektualaca. (On
naravno, nikad nije prestajao da ih privlači u Trećem svetu.) To je bio
336 ODRON
neobičan, seminarski usmeren marksizam, kombinovan sa mnoštvom drugih tada tekućih
akademskih trendova, a ponekad i sa drugim ideologijama, nacionalističkim ili religi-
oznim, neobičan jer je stizao iz učionica, ne iz iskustva radničkog ţivota. U stvari, to
iskustvo je imalo malo praktične veze sa praktičnim političkim ponašanjem ovih novih
Marksovih učenika, koji su obično pozivali na onu vrsu radikalne militantnosti kod koje
nema potrebe za analizom. Kada su isparila utopijska očekivanja od prvobitne pobune,
mnogi su se vratili starim partijama Levice, koje su (kao francuska Socijalistička partija ili
Italijanska komunistička partija) bile oţivljene ovom infuzijom mladog entuzijazma. Pošto
je pokret uglavnom bio pokret intelektualaca, mnogi su regrutova- ni u akademske
profesije. U SAD, posledica toga je bila da su akademske profesije stekle kontigent
političko-kulturnih radikala, za koji nije bilo presedana. Drugi su sebe videli kao
revolucionare tradiciji Oktobra i pridruţili su se ili su stvorili, male, disciplino- vane, po
mogućstvu tajne, „avangardne" organizacije kadrova u lenjinističkom stilu, sa svrhom
infiltracije u masovne organizacije ili terorizam. Ovde se Zapad pribliţio Trećem svetu, koji
je takođe bio pun organizacija ilegalnih boraca koji su se nadali da ublaţe masovni poraz
nasiljem malih grupa. Među evropskim grupama boljševičke provenijencije su verovatno
najvaţnije bile razne italijanske „Crvene brigade" iz sedamdesetih godina. Nastao je
čudnovati tajni svet konspiracije u kome su grupe za direktnu akciju sa nacionalističkom ili
socijalrevolucionarnom ideologijom bile povezane u jednu međunarodnu mreţu koja se
sastojala od raznih - u principu malobrojnih - „crvenih armija", palestinskih, baskijskih
pobunjenika, IRA-e i drugih, koja se preklapala sa drugim ilegalnim mreţama, u koje su se
infiltrirale obaveštajne sluţbe, kojima su davale zaštitu, a po potrebi i pomoć, arapske ili
istočnoevropske drţave.
To je bio idealan milje za pisce trilera o tajnim sluţbama i teroristima, za koje su
sedamdesete bile zlatno doba. To je takođe bio najmračniji period torture i kontra- terora u
istoriji Zapada. Ovo je bio najsumorniji period dosada zabeleţen u modernoj istoriji. Period
torture, nominalno neodređenih „eskadrona smrti", ili kidnaperskih i ubilačkih bandi u
kolima bez oznaka, koje su činile da ljudi „nestaju", ali za koje su svi znali da su deo
oruţanih snaga, policije ili obaveštajnih sluţbi, koji je postao praktično nezavisan od vlade,
a kamoli od demokratske kontrole, period groznih „prljavih ratova."32 To se moglo opaziti
čak i u jednoj zemlji snaţne i moćne tradicije zakona i ustavne procedure poput Velike
Britanije, kada su prve godine sukoba u Severnoj Irskoj dovele do ozbiljnih zloupotreba,
koje su privukle paţnju Amnesty International izveštaja o torturi (1975). Verovatno je
najgore bilo u Latinskoj Americi. Iako to nije mnogo zapaţeno, ova zlokobna moda jedva
da je imala uticaja na socijalističke zemlje. Njihovo doba terora je bilo iza njih, a nisu imali
terorističke pokrete unutar svojih granica, samo male grupe disidenata u javnosti, koji su
znali da je u tim okolnostima, pero bilo moćnije nego mač, ili bolje rečeno mašina za
kucanje (plus protest zapadne javnosti) nego bomba.
Studentski revolt kasnih šezdesetih godina je bilo poslednje „ura!" stare svetske
revolucije. On je bio revolucionaran i u drevnom utopijskom smislu traganja za trajnim
preokretom vrednosti u operativnom smislu nastojanja da se to postigne uz pomoć akcije
na ulicama i barikada, bombi i zaseda u brdima. On je bio globalan, ne samo zato što je
ideologija revolucionarne tradicije, od 1789. do 1917. godine, bila univerzalistička i
internacionalistička - čak je i jedan tako isključivo nacionalistički

32 Procena broja ljudi koji su „nestali" ili ubijeni u argentinskom „prljavom ratu“ 1976-1982, je

oko deset hiljada (Las Cifraš, 1988, str. 33)

 TREĆI SVET I REVOLUCIJA 337
pokret kao ETA, tipičan proizvod šezdesetih godina, tvrdio da je u nekom smislu mark-
sistički - već i zato što je prvi put svet bio, ili bar svet u kome su ţiveli studentstki ideolozi,
istinski globalan. Iste knjige su se pojavljivale, skoro istovremeno, u studentskim
knjiţarama u Buenos Airesu, Rimu i Hamburgu (1968. godine skoro sigurno su obuhvatale
Herberta Markuzea). Isti turistički revolucionari su krstarili okeanima i kontinentima od
Pariza do Havane, od Sao Paola do Bolivije. Studenti iz kasnih šezdesetih, prva generacija
čovečanstva za koju su jeftina avionska putovanja i telekomunikacije bili normalna stvar,
nije imala teškoća da ono što se dešavalo na Sorboni, u Berkliju, u Pragu, prepozna kao deo
istog događaja u istom globalnom selu, u kome smo, prema kanadskom guruu Maršalu
Makluanu (McLuhan) (još jedno pomodno ime u šezdesetim godinama) svi ţiveli.
Pa ipak ovo nije bila svetska revolucija kako bi to razumela generacija iz 1917.
godine, već san o nečemu što više nije postojalo: često ne mnogo više od pretenzije da će se
ponašanjem kao da su barikade već tu, putem simpatetičke magije, učiniti da barikade
nekako nastanu.
Inteligentni konzervativac Rejmon Aron je čak opisivao događaje iz maja 1968.
godine u Parizu, ne sasvim pogrešno, kao ulični teatar ili psihodramu.
Niko više nije očekivao socijalnu revoluciju u zapadnom svetu. Većina revolu-
cionara čak više nije smatrala da je industrijska radnička klasa Marksov „grobar kapi-
talizma“, u osnovi revolucionarna, sem iz odanosti pravovernoj doktrini. U zapadnoj
hemisferi, i među teoretski opredeljenim ultralevičarima Latinske Amerike i među nete-
oretičarskim studentskim buntovnicima Severne Amerike, stari „ proleteri “ su čak bili
odbacivani kao neprijatelji radikalizma, bilo kao povlašćena radnička aristokratija, bilo kao
patriotske pristalice Vijetnamskog rata. Budućnost revolucije leţi u seljačkom zaleđu
Trećeg sveta (koje se sada naglo praznilo), ali sama činjenica da njegove stanovnike iz
pasivnosti moraju da istresu naoruţani apostoli pobune iz daleka, koje predvode Kastroi i
Ĉe Gevare, sugeriše određeno malaksavanje starog verovanja u istorij- sku neizbeţnost
koja je garanovala da će „prezreni na svetu“ o kojima je pevala Internacionala, sami razbiti
svoje lance.
Osim toga, čak i tamo gde je revolucija bila realnost ili mogućnost, da li je stvarno
bila svetska? Pokreti u koje su revolucionari šezdesetih godina polagali svoje nade su bili
suprotnost ekumenskim pokretima. Vijetnamci, Palestinci, razni gerilski pokreti za
kolonijalno oslobođenje, zanimali su se isključivo za sopstvene nacionalne stvari. Oni su
bili povezani sa širim svetom samo ukoliko su ih predvodili komunisti, koji su imali ta šira
opredeljenja, ili ukoliko ih je bipolarna struktura hladnoratovskog svetskog sistema
automatski činila prijateljima neprijatelja njihovih neprijatelja. Koliko je nebitan postao
stari ekumenizam, pokazala je komunistička Kina, koja je uprkos retorici o svetskoj
revoluciji, sprovodila nepopustljivu na sebe usmerenu nacionalnu politiku, koja će je
odvesti, u sedamdesetim i osamdesetim godinama u politiku povezivanja sa SAD protiv
komunističkog SSSR-a i u stvarni oruţani sukob i sa Sovjetskim Savezom i sa
komunističkim Vijetnamom. Revolucija koja cilja preko nacionalnih granica je opstala
samo u oslabljenom obliku regionalnih pokreta: panafričkog, panarapskog, a posebno
panlatinoameričkog. Ovakvi pokreti su bili donekle realni, bar za militantne intelektualce
koji su govorili isti jezik (španski, arapski) i koji su se kretali slobodno iz zemlje u zemlju,
kao prognanici ili kao planeri pobune. Ĉak bi se moglo tvrditi da su neki od njih - posebno
u fidelističkoj verziji - sadrţavali istinske globalističke elemente. Na kraju krajeva, sam Ĉe
Gevara se neko vreme borio u Kongu, a Kuba će tokom sedamdesetih
338 ODRON
godina poslati svoje trupe da pomognu revolucionarnim reţimima na Rogu Afrike i u
Angoli. Pa ipak, koliko je bilo onih, izvan latinoameričke levice, koji su stvarno očekivali
čak i sveafrički, ili svearapski trijumf socijalističke emancipacije? Zar nisu raspad
kratkovečne Ujedinjene Arapske Republike Egipta i Sirije, sa labavo priključenim Jemenom
(1958-1961) i stalna trvenja između podjednako panarapskih i socijalističkih Baath (kod nas
se koristi BAAS, prim. prev.) partijskih reţima u Siriji i Iraku pokazali krhkost, čak i
političku nestvarnost, nadnacionalnih revolucija?
Zaista, najdramatičniji dokaz slabljenja svetske revolucije bila je dezintegracija
međunarodnog pokreta koji joj je bio posvećen. Posle 1956. godine su SSSR i međunarodni
pokret pod njegovim vodstvom, izgubili njihov monopol na revoluciju, na teoriju i
ideologiju koja je ujedinjavala revolucionarne pokrete. Sada su postojale mnoge različite
vrste marksista, nekoliko vrsta marksista-lenjinista, pa čak dve ili tri razne vrste među ono
nekoliko partija koje su posle 1956. godine zadrţale Staljinovu sliku na svojim zastavama
(Kinezi, Albanci, vrlo različite komunističke partije (marksisti) koje su se otcepile od
pravoverne Indijske komunističke partije).
Ono što je ostalo od međunarodnog komunističkog pokreta sa središtem u Moskvi
raspalo se između 1956. i 1968. godine, kada je Kina 1958-1960. godine raskinula sa SSSR-
om i pozivala sa malim uspehom, na secesiju drţava sovjetskog bloka i na stvaranje
suparničkih komunističkih partija, kada su (uglavnom zapadne) komunističke partije
predvođene Italijanima, počele da se distanciraju od Moskve, i kada je čak i prvobitni
„socijalistički tabor“ iz 1947. godine sada bio podeljen na drţave sa različitim stepenom
odanosti SSSR-u, od potpuno odanih Bugara,33 pa do potpuno nezavisne Jugoslavije.
Sovjetska invazija na Cehoslovačku 1968. godine izvedena da bi se jedan oblik
komunističke politike zamenio drugim, zabila je poslednji ekser u mrtvački sanduk
„proleterskog internacionalizma". Nakon toga je postalo normalno čak i za komunističke
partije povezane sa Moskvom da javno kritikuju SSSR i da prihvataju politike koje su bile u
nesaglasnosti sa moskovskom politikom („evrokomuni- zam“). Kraj međunarodnog
komunističkog pokreta je takođe bio kraj bilo kakvog socijalističkog ili
socijalrevolucionarnog internacionalizma, jer disidenti i antimoskovske snage nisu razvili
druge efikasne međunarodne organizacije sem suparničkih sektaških sinoda. Jedino telo
koje je još uvek tiho prizivalo tradiciju ekumenskog oslobođenja je bila stara, ili bolje
rečeno, vaskrsla, Socijalistička internacionala (1951), koja je sada predstavljala vladajuće i
druge, većinom zapadne partije, koje su formalno napustile revoluciju, svetsku ili ne, a u
većini slučajeva, čak i verovanje u Marksove ideje.

IV
Ipak, ako je tradicija socijalističke revolucije na način oktobra 1917. godine bila
iscrpena - a čak, kako su neki dokazivali, i njena roditeljska tradicija revolucije na način
francuskih jakobinaca iz 1793. godine - socijalna i politička nestabilnost koja je stvarala
revolucije je ostala. Taj vulkan nije prestao da bude aktivan. Kako se Zlatno doba svetskog
kapitalizma primicalo svome kraju početkom sedamdesetih godina, tako se novi talas
revolucija prelivao preko velikih delova sveta, za kojim će osamdesetih godina uslediti
kriza zapadnih komunističkih sistema, koja je dovela do njihovog sloma 1989. godine.

33 Izgleda da je Bugarska stvarno traţila da bude uključena u SSSR kao sovjetska republika, ali

je bila odbijena iz razloga međunarodne diplomatije.

 TREĆI SVET I REVOLUCIJA 339
Iako su se preteţno događale u Trećem svetu, revolucije sedamdesetih godina su
činile geografski i politički neskladan skup. Na prilično iznenađenje, započele su u Evropi
aprila 1974. godine, zbacivanjem portugalskog reţima, najdugovečnijeg desničarskog
sistema na tom kontinentu, a ubrzo zatim, kolapsom mnogo kratkotrajnije ultradesničarske
diktature u Grčkoj. Nakon dugo očekivane Frankove smrti 1975. godine, u Španiji je miran
prelaz sa autoritarnog reţima na parlamentarnu vladavinu upotpunio ovaj povratak na
ustavnu demokratiju u juţnoj Evropi. Ovi preobraţaji se još uvek mogu smatrati kao
završavanje nedovršenog posla zaostalog iz vremena evropskog fašizma i Drugog svetskog
rata.
Vojni udar radikalnih oficira koji je revolucionisao Portugaliju iznedren je u dugim
i frustrirajućim ratovima protiv afričkih gerilskih boraca za kolonijalno oslobođenje, koje je
portugalska armija vodila od ranih šezdesetih godina, mada bez velikih problema, osim u
maloj koloniji Gvineji Bisao, gde ih je moţda najsposobniji od svih afričkih oslobodilačkih
vođa, Amilkar Kabral, potukao do mrtve tačke pre kraja šezdesetih godina. Afrički gerilski
pokreti su se umnoţili u šezdesetim godinama, nakon sukoba u Kongu i zaoštravanja
juţnoafričke politike aparthejda (stvaranje crnih „drţava"; masakr u Šarpvilu), ali bez
značajnih uspeha, a slabili su ih i međuplemensko i sovjetsko-kinesko suparništvo. Uz sve
veću sovjetsku pomoć - Kina je inače bil zaokupljena svojom bizarnom kataklizmom
Maove „Velike kulturne revolucije11 - oni su oţiveli sedamdesetih godina, ali je portugalska
revolucija bila ono što je omogućilo kolonijama da zadobiju nezavisnost 1975. godine.
Mozambik i Angola će uskoro opet uroniti u daleko ubistveniji građanski rat izazvan
zajedničkom intervencijom Juţne Afrike i SAD.
Međutim, dok je portugalska imperija propadala, velika revolucija je izbila u
najstarijoj nezavisnoj zemlji Afrike, glađu pogođenoj Etiopiji, gde je zbačen car (1974), i
konačno zamenjen levičarskom vojnom huntom koja je bila snaţno povezana sa SSSR- -om
koji je stoga na nju prebacio svoju podršku u tom regionu, sa vojne diktature Siada Barea u
Somaliji (1969-1991), koji je takođe tada propagirao svoj entuzijazam za Marksa i Lenjina.
Unutar Etiopije je novi reţim bio osporavan, a najzad će biti zbačen 1991. godine od strane
jednako marksizmu sklonih pokreta za regionalno oslobođenje, ili za secesiju.
Ove promene su stvorile modu reţima koji su bili, bar na papiru, posvećeni i
socijalističkom idealu. Dahomej se proglasio Narodnom republikom pod uobičajenim
vojnim liderom i promenio svoje ime u Benin; ostrvo Madagaskar (Malagazi) je objavilo
svoju opredeljenost za socijalizam, takođe 1975. godine, nakon uobičajenog vojnog udara;
Kongo (koji ne treba mešati sa njegovim dţinovskim susedom, bivšim Belgijskim Kongom,
koji je sada bio preimenovan u Zair pod senzacionalno pohlepnim proameričkim
militaristom Mobutuom), naglasio je svoj karakter kao Narodna republika, takođe pod
upravom vojnika; a u Juţnoj Rodeziji (Zimbabve) jedanaest godina dug pokušaj da se
ustanovi nezavisna drţava belaca je okončan 1976. pod rastućim pritiskom dva gerilska
pokreta, podeljenih plemenskim identitetom i političkom orijentacijom (jedan proruski,
drugi prokineski). Zimbabve je 1980. godine postao nezavisna zemlja pod jednim od
gerilskih vođa.
Iako su na papiru ovi pokreti pripadali staroj revolucionarnoj porodici iz 1917.
godine, u stvarnosti su jasno pripadali različitim vrstama, i to je bilo neminovno obzirom
na razlike između društava za koja su Marksove i Lenjinove analize bile name- njene, i
onih društava u supsaharskoj, postkolonijalnoj Africi. Jedina afrička zemlja u
340 ODRON
kojoj su bili primenljivi neki od uslova takve jedne analize je bio ekonomski razvijena
Juţna Afrika, sa industrijskim kapitalizmom belih doseljenika, gde je stvoren istinski
masovni oslobodilački pokret koji je prelazio plemenske rasne granice - Afrički nacionalni
kongres uz pomoć istinski masovnog sindikalnog pokreta i efikasne komunističke partije.
Ovaj pokret je posle kraja Hladnog rata čak prisilio reţim aparthejda na povlačenje. Ipak,
čak je i ovde taj pokret bio nesrazmerno jak među nekim afričkim plemenima, relativno
mnogo slabiji među drugim (na primer, među Zuluima), što je bila situacija koju je reţim
aparthejda donekle iskorišćavao. Svugde drugde, osim kada je reč o malobrojnom kadru
obrazovanih i vesternizovanih intelektualaca, „nacionalna" i ostale vrste mobilizacije su se
u suštini zasnivale na lojalnosti plemenu ili plemenskim savezima, što je situacija koja je
omogućavala imperijalistima da mobilišu druga plemena protiv novih reţima - kao što se
izrazito pokazalo u Angoli. Marksizam-lenji- nizam je bio značajan za ove zemlje jedino
zato što je davao recept za stvaranje disci- plinovane kadrovske partije i autoritarnih vlada.
Povlačenje SAD iz Indokine je dalo snagu napredovanju komunizma. Sada je ceo
Vijetnam bio pod nespornom komunističkom vlašću, a slične vlade su preuzele vlast u
Laosu i Kambodţi, u slučaju ove potonje pod vodstvom partije „Crvenih Kmera“, neobično
ubistvene kombinacije maoizma pariških kafea njihovog vođe Pol Pota (1925) i naoruţanog
seljaštva iz zabiti, čvrsto rešenih da unište degenerisanu gradsku civilizaciju. Taj novi
reţim je pobio svoje građane u ogromnom broju čak i po standardima našeg veka - nisu
mogli da eliminišu manje od 20 odsto stanovništva - sve dok nije oteran sa vlasti
vijetnamskom intervencijom koja je restaurirala humanu vladavinu 1978. godine. Posle
ovoga - u jednoj od depresivnijih epozoda diplomatije - i Kina i američki blok su nastavili
da podrţavaju ostatke Pol Potovog reţima na antiso- vjetskoj i antivijetnamskoj osnovi.
U kasnim sedamdesetim godinama talas revolucije je poprskao i SAD, kada se
činilo da se Centralna Amerika i Karibi, nesporna zona vašingtonske dominacije, okreću
ulevo. Ni nikaragvanska revolucija 1979. godine, koja je zbacila porodicu Somo- za, glavne
ljude za američku kontrolu u malim republikama ovog regiona, niti sve veći gerilski pokret
u El Salvadoru, pa čak ni problematični general Torihos, koji je zaseo kraj Panamskog
kanala, nisu ozbiljno oslabili američku dominaciju, ništa više nego što je to učinila
kubanska revolucija; a još manje revolucija a majušnom ostrvu Grenadi 1983. godine,
protiv koje je predsednik Regan mobilisao svu svoju oruţanu silu. Pa ipak uspeh ovakvih
pokreta je bio u upadljivom kontrastu sa njihovim neuspehom tokom šezdesetih godina, i
u Vašingtonu je doveo do bezmalo histerične atmosfere tokom perioda predsednika
Regana (1980-1988). Ipak su to nesumnjivo bili revolucionarni fenomeni, mada poznatog
latinoameričkog tipa; velika novina, koja je i zbunjivala i brinula one iz stare levičarske
tradicije, koja je u osnovi bila sekularna i antikle- rikalna, bila je pojava marksističko-
katoličkih sveštenika koji su podrţavali, pa čak i učestvovali u pobunama. Ova tendencija
je legitimitet dobila od „teologije oslobođenja" koju je podrţala episkopska konferencija u
Kolumbiji (1968), a pojavila se posle kubanske revolucije 34 i našla podršku na
najneočekivanijoj strani, među jezuitima, i na manje neočekivano protivljenje u Vatikanu.

34 Ovaj pisac se priseća kako je čuo samog Fidela Kastra, kako u jednom od svojih velikih

javnih monologa u Havani, izraţava svoju zapanjenost ovakvim razvojem, kada je traţio od svojih
slušalaca da pozdrave ove neočekivane nove saveznike.
 TREĆI SVET I REVOLUCIJA 341
Iako istoričar vidi koliko daleko su od Oktobarske revolucije bile čak i one
revolucije iz sedamdesetih godina, koje su pretendovale na sličnost sa njom, vlade SAD su
ih neminovno smatrale delom globalne ofanzive komunističke supersile. Do toga je delom
došlo zbog pretpostavke o pravilu igre nulte sume u Hladnom ratu. Po tom pravilu,
gubitak jednog igrača mora biti dobitak za drugog, a pošto su se SAD udruţile sa
konzervativnim snagama u većem delu Trećeg sveta, i tokom sedamdesetih godina su se
više nego ikada nalazile na gubitničkoj strani revolucija. Uz to, Vašington je mislio da ima
razloga za nervozu zbog napretka sovjetskog nuklearnog naoruţavanja. U svakom slučaju,
Zlatno doba svetskog kapitalizma, i centralna uloga dolara u njemu, bili su na izmaku.
Pozicija SAD kao supersile je nuţno oslabljena od svih predviđenim porazom u Vijetnamu,
iz koga je najveća vojna sila na svetu bila konačno prisiljena da se povuče 1975. godine.
Nije bilo takvog debakla od kada je Golijat oboren Davido- vom praćkom. Da li je
preterano pretpostavljati, posebno u svetlu Zalivskog rata protiv Iraka 1991. da su SAD bile
samopouzdanije, ne bi 1973. godine prihvatile udar OPEK-a (OPEC) tako bez otpora? Šta
drugo je bio OPEK nego grupa arapskih drţava koje nisu imale političkog značaja sem
svojih naftnih izvora, a koje još nisu bile naoruţane do zuba zahvaljujući visokim cenama
nafte koje su sada mogle da iznude?
Amerika je neminovno videla svako slabljenje svoje svetske dominacije kao izazov,
i kao znak sovjetske ţeđi za svetskom dominacijom. Revolucije sedamdesetih godina su
dovele stoga do onoga što je nazvano „Drugi hladni rat“ (Halliday, 1983), koji je, ko i
obično, vođen posredstvom zastupnika obe strane, uglavnom u Africi, a kasnije u
Avganistanu, gde se sovjetska armija prvi put posle Drugog svetskog rata, umešala izvan
svojih granica. Ipak ne moţemo da odbacimo tvrdnju da je sam SSSR osetio da mu nove
revolucije omogućavaju da malkice pomeri globalnu ravnoteţu u svoju korist - ili tačnije,
da nadoknadi bar deo velikih diplomatskih gubitaka koje je pretrpeo sedamdesetih godina
uzmicanjem u Kini i Egiptu, čiju je orijentaciju Vašington uspeo da promeni. SSSR se drţao
podalje od Amerike, ali je intervenisao drugde, posebno u Africi, u daleko većoj meri nego
pre, i to sa izvesnim uspehom. Ĉinjenica da je SSSR dopustio ili ohrabrio Kastrovu Kubu da
pošalje trupe u pomoć Etiopiji protiv novog američkog štićenika Somalije (1977) i Angolu
protiv od Amerike podrţavanog pobunjeničkog pokreta UNITA i juţnoafričke vojske,
govori sama za sebe. Sovjetske izjave su sada govorile o „socijalistički orijentisanim
drţavama", uz one potpuno komunističke. Pod ovim naslovom su Angola, Mozambik,
Etiopija, Nikaragva, Juţni Jemen i Avganistan prisustvovali Breţnjevljevoj sahrani 1982.
godine. SSSR nije ni napravio ove revolucije niti ih je kontrolisao, ali ih je očevidno
spremno i rado dočekao kao saveznike.
Uprkos tome, sledeći niz reţima koji će propasti ili biti zbačeni je pokazao da se ni
sovjetska ambicija ni „komunistička svetska zavera“ ne mogu učiniti odgovornim za ove
prevrate, ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što je od 1980. godine nadalje sovjetski
sistem sam bio taj koji je počeo da se destabilizuje, a do kraja te decenije se i raspao. Pad
„realnog socijalizma” i pitanje koliko se taj pad moţe smatrati revolucijom biće razmatrani
u sledećem poglavlju. Ipak, čak i najveća revolucija koja je prethodila istočnoj krizi, iako je
bila najveći udarac Sjedinjenim Drţavama od svih drugih promena reţima tokom
sedamdesetih godina, nije imala nikakve veze sa Hladnim ratom.
To je bilo zbacivanje šaha u Iranu 1979. godine, daleko najveća revolucija
sedamdesetih godina, koja će ući u istoriju kao jedna od glavnih socijalnih revolucija
dvadesetog veka. Ona je bila odgovor na program munjevite modernizacije i industri
342 ODRON
jalizacije (da i ne pominjemo naoruţavanje) koji je šah preduzeo na bazi solidne podrške
SAD i bogatstva u nafti te zemlje, čija se vrednost umnogostručila posle OPEK-ove
revolucije cena 1973. godine. Nema sumnje da se on, izuzev ostalih znakova megalomanije
uobičajenih među apsolutističkim vladarima sa moćnom tajnom policijom koja uliva strah,
nadao da će Iran postati dominantna sila u zapadnoj Aziji. Modernizacja je podrazumevala
agrarnu reformu, onakvu kako ju je šah video, koja je pretvorila veliki broj napoličara i
kmetova u veliki broj nerentabilnih sitnih posednika koji su se selili u gradove. Teheran je
porastao sa 1,8 miliona stanovnika (1960) na šest miliona. Kapitalno intenzivni,
visokotehnološki agrobiznis, kome je reţim davao prednost, stvarao je još veći višak radne
snage, ali nije pomogao da se poljoprivredna proizvodnja po stanovniku poveća, nego je
ona opadala u šezdesetim i sedamdesetim godinama. U kasnim sedamdesetim godinama
Iran je uvozio većinu svoje hrane iz inostranstva.
Stoga se šah sve više uzdao u industrijalizaciju finansiranu od nafte, i koja je
nesposobna da konkuriše u svetu, bila podupirana i štićena kod kuće. Ta kombinacija
opadajuće poljoprivrede, neefikasne industrije, ogromnog uvoza - naročito oruţja
- i naftnog buma je proizvela inflaciju. Moguće je da je ţivotni standard većine Irana- ca
koji nisu bili direktno uključeni u moderan sektor privrede, i/ili sve brojnijih i prospe-
ritetnijih urbanih poslovnih klasa, zapravo opao u godinama pred revoluciju.
Šahova energična kulturna modernizacija se takođe okrenula protiv njega. Nije
bilo verovatno da će njegova (i caričina) istinska podrška poboljšanju poloţaja ţena biti
popularna u jednoj muslimanskoj zemlji, kao što će to takođe otkriti avganistan- ski
komunisti. A njegov jednako istinski entuzijazam za obrazovanje je povećao pismenost
masa (ali je oko polovine stanovništva ostalo nepismeno) i proizveo veliki broj
revolucionarnih studenata i intelektualaca. Industrijalizacija je pojačala strateški poloţaj
radničke klase, naročito u naftnoj industriji.
Pošto je Šah vraćen na presto 1953. godine pomoću udara koji je CIA organi-
zovala protiv jednog velikog narodnog pokreta, nije akumulirao mnogo kapitala u vidu
lojalnosti i legitimiteta, da bi na njega računao. Sama njegova dinastija Pahlavi, mogla je da
se osvrne jedino na drţavni udar njenog osnivača, Reze šaha, vojnika u kozačkoj brigadi,
koji je uzeo carsku titulu 1925. godine. Još je i tajna policija šezdesetih i sedamdesetih
godina ugnjetavala staru komunističku i nacionalnu opoziciju, gušeni su regionalni i
etnički pokreti, kao i uobičajene levičarske gerilske grupe, bilo ortodoksno marksističke,
bilo islamsko-marksističke. One nisu mogle da obezbede iskru za eksploziju, koja je - što je
bio povratak na staru tradiciju revolucija od Pariza 1789. godine do Petrograda 1917.
godine - u suštinni bila pokret urbanih masa. Selo je ostalo mirno.
Iskra je došla od jednog posebnog specijaliteta iranske scene, od organizovnog i
politički aktivnog islamskog klera koji je zauzimao poloţaj koji nije imao pravu paralelu
nigde drugde u muslimanskom svetu, pa čak ni unutar šiitskog sektora. Islamski sveštenici
su sa bazarskim trgovcima i zanatlijama, u prošlosti sačinjavali aktivistički element u
iranskoj politici. Sveštenici su sada mobilisali novi urbani plebs, ogromnu masu sa više
nego dovoljno razloga za opoziciju.
Njihov vođa, Ajatolah Ruhola Homeini, star, ugledan i osvetoljubiv, bio je u
izgnanstvu od sredine šezdesetih godina, kada je predvodio demonstracije protiv pred-
loţenog referenduma o zemljišnoj reformi i protiv politike represije verskih aktivnosti u
svetom gradu Komu. Otuda njegove optuţbe protiv monarhije kao antiislamske. Od
početka sedamdesetih godina, počeo je da propoveda potpuno islamski oblik vladavine,
duţnost klera da se pobuni protiv despotskih vlasti i da u stvari preuzme vlast:
 TREĆI SVET I REVOLUCIJA 343
rečju, islamsku revoluciju. Ovo je bila radikalna inovacija čak i za politički aktivne šiitske
sveštenike. Ova osećanja su saopštavana masama pomoću postkoranske naprave
kasetofona, a mase su slušale. Mladi studenti teologije su u svetom gradu 1978. godine
demonstrirali protiv navodnog ubistva koje je izvršila tajna policija i na njih je pucano.
Organizovane su demonstracije koje su oplakivale te mučenike, i sve to se trebalo
ponavljati svakih četrdeset dana. Demonstracije su narastale, sve dok do kraja godine
milioni ljudi nisu izašli na ulice da demonstriraju protiv reţima. Gerilci su opet krenuli u
akciju. Radnici u naftnoj industriji su zatvorili naftna polja u jednom štrajku čije je dejstvo
bilo ključno, a bazari su zatvorili radnje. Zemlja je bila u blokadi a armija nije uspevala ili je
odbijala da uguši ustanak. 16. januara 1979. godine, šah je krenuo u izgnanstvo, a iranska
revolucija je pobedila.
Novina u ovoj revoluciji je bila ideološka. Praktično su svi fenomeni koji su opšte
priznati kao revolucionarni sve do tog trenutka sledili tradiciiju, ideologiju i uopšte uzev,
rečnik zapadne revolucije posle 1789. godine; preciznije rečeno, neku vrstu svetovne levice,
uglavnom socijalističke ili komunističke. Tradicionalna levica je zaista bila prisutna i
aktivna u Iranu, a njen udeo u zbacivanju šaha, to jest, pomoću radničkih štrajkova, bio je
daleko od beznačajnog. Pa ipak ju je novi reţim skoro odmah eliminisao. Iranska revolucija
je bila prva koja je napravljena i dobijena pod barjacima verskog fundamentalizma i koja je
stari reţim zamenila populističkom teokratijom čiji je program bio povratak u sedmi vek
naše ere, ili bolje rečeno, pošto smo u islamskom miljeu, na situaciju posle hidţre kada je
sveti Koran bio napisan. Za revolucionare starog kova, ovo je bio isto onako bizaran razvoj
kao kada bi papa Pije IX preuzeo vodstvo u rimskoj revoluciji 1848. godine.
Ovo ne znači da će ubuduće verski pokreti pokretati revolucije, čak iako su od
sedamdesetih nadalje u islamskom svetu postali masovna politička snaga među srednjim
klasama i intelektualcima u okviru naraslog stanovništva njihovih zemalja, i zauzeli su
kurs pobune pod uticajem iranske revolucije. Islamski fundamentalisti su se pobunili i bili
divljački suzbijeni u baatističkoj Siriji, jurišali su na najsvetiji od hramova u poboţnoj
Saudijskoj Arabiji, i ubili su predsednika Egipta (pod rukovodstvom jednog inţenjera
elektrotehnike), sve to od 1979. do 1982. godine.35 Nijedna jedinstvena revolucionarna
doktrina nije zamenila staru revolucionarnu tradiciju 1789/1917. godine, niti ijedan
jedinstven dominantan projekt za promenu sveta, što je različito od njegovog rušenja.
To još uvek ne znači da je stara tradicija nestala sa političke scene, ili da je izgubila
svu snagu da zbacuje reţime, mada ju je pad sovjetskog komunizma praktično eliminisao
kao takvu iz većeg dela sveta. Stare ideologije su zadrţale značajan uticaj u Latinskoj
Americi, gde se najopasniji pobunjenički pokret osamdesetih godina, peruanski Sendero
Luminoso, ili „Blistava staza“ razmetao svojim maoizmom. One su bile ţive u Africi i Indiji.
Osim toga, na iznenađenje onih koji su vaspitavani na opštim mestima Hladnog rata,
vladajuće partije sovjetskog tipa su preţivele pad SSSR-a, posebno u zaostalim zemljama i
u Trećem svetu. Dobijale su bona fide izbore na juţnom Balkanu, i pokazale su na Kubi i u
Nikaragvi, u Angoli, a čak, posle povlačenja sovjet-

35 Ostalim prividno religijskim pokretima nasilne politike koji su osvajali teren u ovom peri-

odu, nedostaje, u stvari iz njega je namerno isključen, univerzalistički apel, i najbolje ih je posmatrati
kao podvrste etničke mobilizacije, kao na primer, budizam Sinhalea u Sri Lanki, i ekstremizam Sika i
Hindu u Indiji.
344 ODRON
ske armije, i u Kabulu, da su bili od pukih štićenika Moskve. Ipak, čak i tamo gde je stara
tradicija erodirala, a često faktički uništena iznutra, kao u Srbiji, gde se komunistička
partija transformisala u partiju velikosrpskog šovinizma, ili u palestinskom pokretu, gde je
vodstvo svetovne levice sve više bivalo potkopavano usponom islamskog
fundamentalizma.

V
Tako su revolucije poznog dvadesetog veka imale dve karakteristike: atrofija
etablirane revolucionarne tradicije je bila jedna; oţivljavanje masa je bila druga. Kao što
smo videli (poglavlje 2) malobrojne revolucije od 1917-1918. godine su nastale u bazi.
Većinu njih su izvele aktivističke manjine posvećenih i organizovanih, ili su nametnute
odozgo, pomoću vojnih udara ili vojnih osvajanja; što ne znači da revolucije, u pogodnim
okolnostima, nisu bile istinski popularne. Retko su se mogle drugačije utvrditi, osim tamo
gde su došle sa stranim osvajačima. Pa ipak su se u poznom dvadesetom veku ,,mase“
vratile na scenu u glavnim, pre nego li u sporednim ulogama. Manjinski aktivizam, u vidu
urbane ili ruralne gerile i terorizma, se nastavio, i zapravo je postao endemski u razvijenom
svetu, a i u značajnim delovima juţne Azije i islamske zone. Broj međunarodnih
terorističkih incidenata, po evidenciji Stejt departmenta SAD je rastao skoro neprekidno sa
125 slučajeva 1968. godine do 831 u 1987. godini, a broj njihovih ţrtava je porastao sa 241
na 2 905 (UN World Social Situation, 1989, str. 165).
Produţavao se spisak političkih ubistava - egipatski predsednik Anvar el Sadat
(1981); Indira Gandi (1984) i Radţiv Gandi (1991) u Indiji, da pomenemo samo neke.
Aktivnosti IRA-e u Ujedinjenom Kraljevstvu i baskijske ETA u Španiji su karakteristične za
ovaj tip nasilja malih grupa, koje je imalo tu prednost da ga je moglo sprovodio par stotina,
pa čak i par desetina aktivista, uz pomoć izuzetno moćnog, jeftinog i prenosivog
eksploziva i naoruţanja koje je procvetala međunarodna trgovina oruţjem rasula po ćelom
svetu. Ove grupe su bile simptom sve veće varvarizacije sva tri sveta, i doprinosile su
zagađenju pomoću opšteg nasilja i nesigurnosti atmosfere koju je urbanizovano
čovečanstvo s kraja milenijuma naučilo da udiše. Međutim, njihov doprinos političkoj
revoluciji je bio mali.
Nije tako bilo, kao što je pokazala iranska revolucija, sa spremnošću masa da izađu
na ulice. Ili, kada su u Istočnoj Nemačkoj deset godina kasnije, građani DDR odlučili -
neorganizovano, spontano, mada im je to olakšala odluka Mađarske da otvori svoje granice
- da protiv svog reţima glasaju tabanima i automobilima tako što su migrirali u Zapadnu
Nemačku. Za dva meseca je tako uradilo oko 130 000 ljudi (Umbruch, 1990, str. 7-10) pre
nego što je pao Berlinski zid. Ili kao u Rumuniji, gde je televizija prvi put uhvatila trenutak
revolucije, na obešenom licu diktatora, kada je masa koju je reţim sazvao na trg, počela da
negoduje, a ne da kliče. Ili u okupiranim delovima Palestine, kada je masovni pokret
nekooperacije intifada, koji je počeo 1987. godine, pokazao da ubuduće samo aktivna
represija, ne pasivnost, pa čak ni prećutno prihvatanje, moţe odrţati izraelsku okupaciju.
Šta god da je podstaklo dotada pasivna stanovništva na akciju - moderne komunikacije kao
televizija i kasetofoni su učinili da je teško čak i one najzabitije izolovati od svetskih
zbivanja - spremnost masa da izađu na ulice je bila ono što je odlučivalo stvari.
Ove masovne akcije nisu, a nisu ni mogle, da same po sebi zbacuju reţime. One su
čak i mogle da na kratko budu zaustavljene prisilom i oruţjem, kao što je
 TREĆI SVET I REVOLUCIJA 345
1989. godine na Tjenamen trgu u Pekingu bila zaustavljena masovna mobilizacija za
demokratiju u Kini. (Ipak, mada je bio ogroman, studentski i urbani pokret je predstavljao
samo skromnu manjinu u Kini, a čak i tako je bio dovoljno velik da prouzrokuje ozbiljno
oklevanje reţima). Ono što je takva mobilizacija masa postizala bilo je to da se pokaţe
gubitak legitimiteta reţima. U Iranu, kao u Petro- gradul917. godine, gubitak legitimiteta
se pokazao u najklasičnijem vidu tako što su armija i policija odbile da slušaju naređenja. U
istočnoj Evropi je mobilizacija masa ubedila stare reţime, već demoralisane odbijanjem
sovjetske pomoći, da je njihovo vreme isteklo. To je bila udţbenička demonstracija
Lenjinove maksime da bi glasanje nogama građana moglo biti efektivnije od glasanja na
izborima. Naravno, puka skupina nogu okupljenih građana sama ne bi mogla da napravi
revoluciju. One nisu bile vojske, već mase, ili statistički agregati pojedinaca. Bile su im
potrebne vođe, političke strukture ili strategije da bi bile delotvorne. Ono što ih je mobili-
salo u Iranu bila je kampanja političkog protesta protivnika reţima; ali ono što je tu
kampanju pretvorilo u revoluciju bila je spemnost miliona da joj se pridruţe. Tačno tako su
raniji primeri ovakve direktne intervencije masa bili odgovor na politički poziv odozgo -
od poziva indijskog Nacionalnog kongresa na uzdrţavanje od saradnje sa Britancima,
tokom dvadesetih i tridesetih godina (videti poglavlje 7) ili od strane pristalica Perona da
se traţi oslobađanje njihovog uhapšenog heroja, čuvenog „Dana lojalnosti" na Trgu de
Majo u Buenos Airesu (1945). Osim toga, ono što se vrednovalo nisu bili samo veliki
brojevi ljudi, već brojni ljudi koji deluju u situaciji koja ih je učinila operativno efikasnim.
Još ne razumemo zašto je glasanje nagomilanim nogama postalo mnogo značajniji
deo politike u poslednjim decenijama ovog veka. Mora da je jedan razlog u tome što se u
ovom periodu skoro svugde proširio jaz između vladara i onih nad kojima vladaju, mada
u drţavama koje obezbeđuju političke mehanizme za otkrivanje onoga što njihovi građani
misle, i načine da građani s vremena na vreme izraze svoje sklonosti, nije bilo verovatno da
će to proizvesti revoluciju ili potpuni gubitak kontakta. Demonstracije skoro jednodušnog
nepoverenja se najverovatnije mogu desiti u reţimima koji su ili izgubili legitimitet, ili ga
(kao Izrael na okupiranim teritorijama) nikada nisu ni imali, posebno onda kada su to krili
i od sebe samih.36 Pa ipak su masovne demonstracije u znak odbijanja postojećih političkih
ili partijskih sistema postale prilično uobičajene čak i u utvrđenim i stabilnim
parlamentarno-demokratskim sistemima, kao što svedoči italijanska politička kriza iz 1992-
1993. godine, a i uspon novih i velikih biračkih snaga u nekoliko zemalja, kojima je
zajednički imenilac bio taj da se nisu identifikovale sa bilo kojom od starih partija.
Međutim, postoji još jedan razlog za oţivljavanje masa: to je urbanizacija planete, a
posebno Trećeg sveta. U klasičnoj eri revolucija, od 1789. do 1917. godine, stari reţimi su
zbacivani u velikim gradovima, a novi su učinjeni trajnim neartikulisanim plebiscitom sela.
Novina u revolucionarnoj fazi posle 1930. godine je bila da su one izdvojene na selu, a
kada bi pobedile, uvoţene su u gradove. U poznom dvadesetom veku, izuzev nekoliko-
retrogradnih regiona, revolucija je još jednom dolazila iz grada, čak i u Trećem svetu.
Morala je tako, jer je većina stanovnika bilo koje veće zemlje sada ţivela tamo, i zato što
veliki grad, sedište vlasti, moţe da opstane i da se brani

36 Četiri meseca pre kolapsa DDR-a vladajuća partija je na lokalnim izborima dobila 98,85 odsto
glasova.
346 ODRON
protiv ruralnog izazova, zahvaljući naročito modernoj tehnologiji, sve donde dok njegove
vlasti ne izgube lojalnost njihovog stanovništva. Rat u Avganistanu (1979-1988) je pokazao
da reţim sa bazom u gradu, moţe da se odrţi u klasičnoj gerilskoj zemlji, prepunoj
ruralnih pobuna, za podršku, finansiranje i visokotehnološko naoruţanje, čak i posle
povlačenja strane armije na koju se oslanjao. Vlada predsednika Nadţibu- laha je na opšte
iznenađenje, preţivela nekoliko godina nakon što je sovjetska armija otišla; a kada je
oborena, to nije bilo zbog toga što Kabul više nije mogao da se opire ruralnim armijama,
već zbog toga što je deo njegovih sopstvenih vojnika odlučio da promeni strane. Posle
Zalivskog rata 1991. godine, Sadam Husein se odrţao u Iraku protiv velike pobune na
severu i jugu njegove zemlje, i u stanju vojničke slabosti, u biti zato što nije izgubio
Bagdad. Revolucije su u poznom dvadesetom veku morale da budu urbane ako su ţelele
da pobede.
Da li će se i dalje dešavati? Da li će za četiri velika dvadesetovekovna talasa 1917-
1920, 1944-1962, 1974-1978 i 1989 - uslediti sledeće runde slomova i zbacivanja? Niko ko
gleda unazad na vek u kome nije više od šačice danas postojećih zemalja nastalo ili opstalo,
a da nisu prošle kroz revoluciju, oruţanu kontrarevoluciju, vojne udare ili oruţani
građanski sukob,37 ne bi stavio veliku opkladu na univerzalni trijumf miroljubive i ustavne
promene, kako su pedvideli 1989. godine neki euforični vernici u liberalnu demokratiju.
Svet koji stupa u treći milenijum nije svet stabilnih drţava ili stabilnih društava.
Ipak, ako je faktički izvesno da će svet, ili bar njegov veliki deo, biti pun nasilnih
promena, priroda tih promena je nejasna. Svet na kraju Kratkog dvadesetog veka je u
stanju društvenog sloma, pre nego revolucionarne krize, mada on naravno sadrţi zemlje u
kojima su kao u Iranu sedamdesetih godna, prisutni uslovi za zbacivanje omrznutih reţima
koji su izgubili legitimnost, putem narodne pobune pod vodstvom snaga sposobnih da te
reţime zamene: na primer, u vreme pisanja knjige, u Alţiru, a pre abdikacije aparthejda i u
Juţnoj Africi. (Iz toga ne proizilazi da će potencijalni ili stvarni revolucionarni uslovi,
proizvesti uspešne revolucije.) Uprkos tome, ovakva vrsta fokusiranog nezadovoljstva
status kvoom je danas manje uobičajena od jednog nefo- kusiranog odbacivanja
sadašnjosti, jednog odsustva političke organizacije, ili nepoverenja u njih, ili jednostavno
jednog procesa dezintegracije na koji se domaća i međunarodna politika prilagođavaju,
najbolje što znaju.
Svet je takođe pun nasilja - više je nasilja nego u prošlosti - i, što je moţda jednako
vaţno, pun je oruţja. U godinama pre nego što je Hitler došao na vlast u Nemačkoj i
Austriji, ma kako akutne bile rasne tenzije i mrţnje, teško je zamisliti da bi one poprimile
oblik neonacističkih skinhedsa koji su spalili kuću naseljenu imigrantima, ubivši šest
članova jedne turske porodice. A ipak, 1993. godine jedan ovakav incident šokira, ali više
ne uznenađuje kada se dogodi u srcu mirne Nemačke, sticajem okolnosti u gradu
(Solingen) sa jednom od najstarijih tradicija radničkog socijalizma u toj zemlji.
Povrh toga, pristupačnost vrlo razornog oruţja i eksploziva danas je tolika, da
uobičajeni drţavni monopol na naoruţanje više ne moţe da se uzima zdravo za goto-

37 Zanemarujući mini-drţave sa manje od pola miliona stanovnika, jedine konzistentno

„ustavne" drţave su SAD, Australija, Kanada, Novi Zeland, Irska, Švedska, Švajcarska i Velika Britanija
(isključujući Severnu Irsku). Drţave koje su bile okupirane tokom Drugog svetskog rata nisu označene
kao one koje uţivaju neprekinutu ustavnost, ali bi se za nevolju, nekoliko bivših kolonija ili
ţabokrečina, koje nikada nisu znale za vojne udare ili domaće oruţane sukobe mogle smatrati „ne-
revolucionarnim" zemljama - Gijana, Butan i Ujedinjeni Arapski Emirati.
 TREĆI SVET I REVOLUCIJA 347
vo. U anarhiji bede i pohlepe koja je zamenila sovjetski blok, više nije bilo nezamislivo da
nuklearno oruţje, ili sredstva da se ono napravi, moţe da dođe u ruke organizacija koje
nisu vlade.
Stoga će svet trećeg milenijuma skoro izvesno nastaviti da bude svet nasilnih
politika i nasilnih političkih promena. Jedina stvar koja je oko toga neizvesna je kuda će
odvesti te politike i promene.
Poglavlje šesnaesto Kraj socijalizma
Zdravlje (revolucionarne Rusije) je međutim, podloţno jednom nuţnom uslovu: da
se nikad (kako se jednog dana dogodilo čak i Crkvi) ne otvori crna berza trgovine
vlašću. Ako i evropski spoj vlasti i novca uđe u Rusiju, onda će moţda ne zemlja, a
moţda ni Partija, već komunizam u Rusiji biti izgubljen.
Valter Benjamin (1979, str. 195-196)

Nije više istina da je jedinstveno zvanično verovanje jedini operativni vodič za

akciju. Ne samo u ćelom društvu već i unutar Partije i rukovodstva koegzistira više
od jedne ideologije, mešavina načina mišljenja i referentnih okvira... Rigidni i
kodifikovani ,,marksizam-lenjinizam“ ne moţe, osim u zvaničnoj retorici, da
odgovori na stvarne potrebe reţima.
M. Levvin u Kerblay (1983, str. xxvi)

Ključ za postizanje modernizacije je razvoj nauke i tehnologije... Prazne reči nikuda

ne vode naš program modernizacje; mora da posedujemo znanje i kvali- fikovano
osoblje... Sada izgleda da je Kina punih dvadeset godina iza razvijenih zemalja u
nauci, tehnologiji i obrazovanju... Još je japanska Meiđi obnova u velikoj meri
počela da se širi naporima u nauci, tehologiji i obrazovanju. Meiđi restauracija je
bila vrsta modernizacije koju je predala japanska burţoazija u nastajanju. Kao
proleteri, trebalo bi, a to moţemo, da to radimo bolje.
Deng Sjaoping „Poštovati znanje, poštovati kvalifikovano osoblje“
1977. godine.

Sedamdesetih godina je jedna socijalistička zemlja bila naročito zabrinuta zbog svoje
relativne ekonomske zaostalosti, ako ni zbog čega drugog, ono zato što je njen sused, Japan,
postigao najspektakularniji uspeh od kapitalističkih zemalja. Kineski komunizam se nije
mogao smatrati samo podvrstom sovjetskog komunizma, a još manje delom sovjetskog
satelitskog sistema. Prvo, komunizam je tu pobedio u zemlji koja je imala znatno veće
stanovništvo od SSSR-a, ili uostalom, od bilo koje druge drţave. Ĉak i ako se uzme u obzir
nesigurnost kineske demografije, otprilike je svako peto ljudsko biće bilo Kinez koji ţivi u
matici. (Postojala je znatna dijaspora u istočnoj i jugoistočnoj Aziji.) Povrh toga, Kina ne
samo da je bila nacionalno daleko homogenija od većine drugih zemalja - oko 94 odsto
njenih stanovnika su bili Han Kinezi - već je tokom najmanje dva milenijuma predstavljala
jedinstvenu političku jedinicu, mada je taj kontinuitet na mahove bio prekidan. Još vaţnije
je to što su Kinesko carstvo, a verovatno i
 KRAJ SOCIJALIZMA 349
većina onih njegovih stanovnika koji su imali svoje gledište o tome, smatrali da je Kina
centar i model svetske civilizacije. Uz male izuzetke, sve druge zemlje u kojima je trijum-
fovao komunizam su sebe videle kao zaostale i marginalne zemlje u odnosu na neke
naprednije zemlje, koje su bile paradigmatični centri civilizacije. Sama buka koju su Sovjeti
podizali, insistirajući u Staljinovim godinama na tome da ne postoji intelektualna i
tehnološka zavisnost od Zapada, i na domaćem poreklu svih vodećih pronalazaka, od
telefona do aviona, rečit je simptom ovog osećanja inferiornosti. 51
Tako nije bilo sa Kinom, koja je sasvim ispravno svoju klasičnu civilizaciju,
umetnost, pismo i sistem društvenih vrednosti videla kao potvrđeno nadahnuće i model za
druge - naročito za sam Japan. Kinezi sigurno nisu imali osećaj ni intelektualne ni kulturne
inferiornosti, bilo kolektivan bilo pojedinačan, u poređenju sa bilo kojim drugim narodom.
Sama činjenica da Kina nije imala susednih drţava koje su mogli da joj makar slabašno
zaprete, a zahvaljujući tome što je usvojila vatreno oruţje, više nije imala nikakvih teškoća
u otklanjanju varvara od svoje granice, osećanje superiornosti je bilo učvršćeno, baš na
vreme da ovo carstvo učini nespremnim za imperijalističku ekspanziju Zapada. Tehnološka
inferiornost Kine koja je postala očevidna tek u devetnaestom veku, nije bila posledica
tehničke ili obrazovne nesposobnosti, već samog tog osećanja samodovoljnosti i
samopouzdanja klasične kineske civilizacije. Taj osećaj je učinio da Kina okleva da uradi
ono što je Japan uradio posle Meiđi restauracije 1868. godine: da se baci na modernizaciju
usvajanjem evropskih modela u potpunosti. Ovo se moglo učiniti samo na ruševinama
drevnog Kineskog carstva, čuvara stare civilizacije, pomoću socijalne revolucije koja je
istovremeno bila i kulturna revolucija protiv konfučijanskog sistema, a tako će i biti.
Kineski komunizam je stoga bio i socijalni a i, ako se ta reč ne uzme zdravo za
gotovo, nacionalni. Socijalni eksploziv koji je potpaljivao komunističku revoluciju sastojao
se od neobične bede i ugnjetavanja kineskog naroda, u početku su to bile radne mase
velikih obalskih gradova centralne i juţne Kine koji su činili enklave strane imperijalističke
kontrole a ponekad i moderne industrije - u Šangaju, Kantou, Hong Kongu - a kasnije
seljaštvo koje je sačinjavalo 90 odsto ogromnog stanovništva ove zemlje. Seljački uslovi
ţivota su bili daleko gori čak i od uslova kineskog gradskog ţivlja, čija je potrošnja po
stanovniku bila oko dva i po puta viša od seljačke. Zapadnom čitaocu je teška da zamisli
ogromno siromaštvo Kine. Tako je u vreme komunističkog preuzimanja vlasti (podaci su iz
1952. godine) prosečan Kinez ţiveo od pola kilograma pirinča ili ţita dnevno, i trošio dosta
manje od 0,08 kilograma čaja godišnje. On ili ona su nabavljali novi par obuće svakih pet
godina (China Statistics, 1989, tabele, 3.1, 15.2, 15.5)
Nacionalni element u kineskom komunizmu je delovao i preko intelektualaca
poreklom iz gornjih i srednjih klasa, koji su davali najveći deo rukovodstva i preko u
kineskim masama raširenog osećanja da varvarski stranci ne misle dobro onim Kinezima sa
kojima imaju posla, niti Kini kao celini. Pošto su od sredine devetnaestog veka Kinu
napadale, pobeđivale, delile i eksploatisale sve strane drţave koje su mogle da do nje
dosegnu, ova pretpostavka nije bila neuverljiva. Još pre kraja Kineskog carstva

51 Intelektualna naučna dostignuća Rusije između 1830. i 1930. godine su bila zaista izvanredna,

a obuhvatala su i neke upečatljive tehnološke inovacije, kojima je zaostalost retko omogućavala da budu
ekonomski iskorišćeni. Ipak je ta briljantnost i svetski značaj nekolicine Rusa samo učinila da velika
inferiornost Rusije prema Zapadu bude očevidnija.
javljaju se masovni anti-imperijalistički pokreti sa tradicionalnom ideologijom, na primer
350 ODRON
Bokserski ustanak 1900. godine. Nema sumnje da je otpor japanskom osvajanju Kine ono
što je preobratilo kineske komuniste od poraţene grupe socijalnh agitatora, što su bili
sredinom tridesetih godina, u predvodnike i predstavnike čitavog kineskog naroda. To što
su oni takođe pozivali na socijalno oslobođenje kineske sirotinje je činilo da njihov poziv na
nacionalno oslobođeje i preporod zvuči ubedljivije za (uglavnom ruralne) mase.
U tome je bila njihova prednost nad suparnicima, (starom) Kuomintang partijom
koja je pokušavala da ponovno izgradi jedinstvenu, moćnu, kinesku republiku od rasutih
fragmenata Kineskog carstva kojim su posle njegovog pada 1911. godine, vladali gospodari
rata. Kratkoročni ciljevi ove dve partije nisu izgledali nekompatibilno, obe su imale
političku bazu u naprednijim gradovima juţne Kine (gde je Republika ustanovila svoju
prestonicu), a njihova rukovodstva su se u velikoj meri sastojala od iste vrste obrazovane
elite, pri čemu treba imati u vidu izvesnu predrasudu prema poslovnim ljudima u jednoj, i
prema seljacima i radnicima u drugoj partiji. Obe su na primer, sadrţavale isti procenat
ljudi poreklom iz tradicionalnog zemljoposedničkog i učenog, činovničkog plemstva, elite
carske Kine, iako je kod komunista bilo više vođa sa višim obrazovanjem zapadnjačkog
tipa (North/Pool, 1966, str. 378-382). Oba pokreta su proistekla iz antiimperijalističkog
pokreta s početka veka, i bila su ojačana „majskim pokretom" nacionalnom pobunom
studenata i njihovih nastavnika u Pekingu posle 1919. godine. Sun Jat Sen, vođa
Kuomintanga je bio rodoljub, demokrata i socijalista koji se uzdao u savet i podršku
Sovjetske Rusije - jedine revolucionarne i antiimperija- lističke sile - i smatrao je da je za
njegov zadatak podesniji boljševički model jednopartijske drţave, nego zapadni modeli. U
stvari, komunisti su postali velika snaga samo zbog ove sovjetske veze, koja im je
omogućila da se integrišu u zvanični nacionalni pokret i da posle Sunove smrti 1925.
godine, učestvuju u velikom napredovanju ka se veru kojim je Republika proširila svoj
uticaj na onu polovinu Kine koju ranije nije kontrolisala. Sunov naslednik Ĉang Kaj Šek
(1897-1975) nikad nije uspeo da ustanovi potpunu konrolu nad zemljom, iako je 1927.
godine raskinuo sa Rusima i suzbio komuniste, čija je glavnina pristalica u to vreme bila iz
redova malobrojne gradske radničke klase.
Komunisti, prisiljeni da glavnu paţnju posvete selu, sada su vodili gerilski rat sa
seljačkom bazom protiv Kuomintanga, koji je u celini vođen - posebno zahvaljujući
njihovim sopstvenim podelama i konfuziji kao i udaljenosti Moskve od kineske stvarnosti -
sa malim uspehom. Njihove armije su bile prisiljene 1934. godine da se povuku u udaljeni
ugao na dalekom severozapadu u herojskom „dugom maršu“. Ovakav razvoj je od Mao Ce
Tunga, koji je odavno zastupao ruralnu strategiju, načinio nespornog vođu Komunističke
partije u njegovom izgnanstvu u Jenanu, ali to nije pruţilo ikakve neposredne izglede za
komunističko napredovanje. Naprotiv, Kuomintang je neumoljivo širio svoju kontrolu nad
većim delom zemlje sve do japanske invazije 1937. godine.
Ipak su nedostatak istinske privlačnosti za mase kod Kuomintanga, kao i njegovo
napuštanje revolucionarnog projekta, koji je istovremeno bio projekat modernizacije i
preporoda, učinili da Kuomintang ne moţe da se ravna sa svojim komunističkim
suparnicima. Ĉang Kaj Šek nikada nije postao Ataturk - još jedan vođa moderniza- torske,
antiimperijalističke revolucije, koji je prijateljevao sa mladom Sovjetskom Republikom,
koristio lokalne komuniste za svoje ciljeve i okrenuo se od njih, mada sa manje buke od
Ĉanga. Kao i Ataturk, Ĉang je imao vojsku: ali to nije bila vojska koja je imala odanost
prema drţavi, a kamoli revolucionarni moral komunističke armije, već snaga
 KRAJ SOCIJALIZMA 351
regrutovana među ljudima za koje su puška i uniforma bili najbolji način da pregura- ju
kroz vremena teškoća i socijalnog kolapsa, a komandovali su im ljudi koji su znali, kao i
sam Mao Ce Tung - da u takva vremena „vlast izrasta iz bureta baruta“ kao i profit i
imetak. Ĉang je imao veliku podršku urbane srednje klase a moţda još veću podršku
prekomorskih Kineza; ali 90 odsto Kineza i skoro celokupna teritorija zemlje je bilo izvan
gradova. Njih su kontrolisali, ako su uopšte bili u stanju za to, lokalni uglednici i moćnici,
od gospodara rata sa svojim naoruţanim ljudima do plemićkih porodica i ostataka
imperijalne strukture vlasti, sa kojima je Kuomintang našao zajednički jezik. Kada su se
Japanci ozbiljno latili osvajanja Kine, armije Koumintanga ih nisu mogle sprečiti da skoro
odmah osvoje primorske gradove, u kojima je bila prava snaga Kuomintanga. U ostatku
Kine, postali su ono što su potencijalno oduvek i bili, još jedan korumpirani reţim
gospodara rata, koji je pruţao slab otpor Japancima, ako je uopšte i mogao da ga pruţi. U
međuvremenu, komunisti su efikasno mobilisali mase u okupiranim oblastima za otpor
Japancima. Kada su preuzeli vlast u Kini 1949. godine, nakon što su skoro sa
omalovaţavanjem zbrisali snage Kuomintanga u kratkom građanskom ratu, bili su za
svakog, osim za ostatke kuomintanškog reţima u bekstvu, legitimna vlada Kine, pravi
naslednici carskih dinastija posle četrdeset godina intereg- numa. A bili su još više
prihvaćeni kao takvi, jer su kao marksističko-lenjinistička partija bili kadri da iskuju
opštedrţavnu, disciplinovanu organizaciju sposobnu da prenese politiku vlade iz centra do
najudaljenijih sela ove dţinovske zemlje - kao što bi, po mišljenju većine Kineza, pravo
carstvo i trebalo da čini. Organizacija, a ne doktrina je bila glavni doprinos Lenjinovog
boljševizma promeni sveta.
Naravno, oni su bili nešto više od oţivljenog carstva, iako su nesumnjivo imali
koristi od ogromnog kontinuiteta kineske istorije, koja je određivala i to kakav se odnos
prema vladi koja uţiva „mandat neba“očekivao od običnog Kineza, i to šta su mislili oni
koji upravljaju Kinom o svojim zadacima. Ne postoji druga zemlja u kojoj bi se debate
unutar komunističkog sistema vodile pomoću pozivanja na ono što je neki odani mandarin
rekao caru Ĉia-čingu iz dinastije Ming u šesnaestom veku.52 To je ono što je zadrti
posmatrač Kine - dopisnik londonskog Tajmsa - mislio kada je šokirao svojom tvrdnjom
one koji su je u to vreme čuli, poput vašeg pisca, tvrdnjom da u dvadeset prvom veku neće
biti komunizma, sem u Kini, gde će preţiveti kao nacionalna ideologija. Za većinu Kineza
revolucija je prvenstveno bila obnova: obnova reda i mira; obnova blagostanja; vladajućeg
sistema za čije su sluţbenike uzor bili prethodnici iz Tang dinastije; veličine carstva i
civilizacije.
A prvih nekoliko godina, činilo se da je to ono što većina Kineza dobija. Seljaci su
povećali svoju proizvodnju ţitarica za više od 70 odsto između 1949. i 1956. godine (China
Statistics, 1989, str. 165), verovatno zato što još uvek nisu bili isuviše ometani u tome, a iako
je intervencija Kine u Korejskom ratu 1950-1952. godine stvorila ozbiljnu paniku,
sposobnost kineske komunističke armije da prvo potuče, a onda da drţi moćnu Ameriku na
odstojanju, teško je mogla a da ne bude impresivna. Planiranje industrijskog i obrazovnog
razvoja je počelo ranih pedesetih godina. Ipak će vrlo brzo nova Narodna Republika, pod
Maom koji je sada bio neosporiv, i koji se nije mogao osporavati, početi da ulazi u dve
decenije katastrofa u velikoj meri izazvanih

52 Na primer u članku „Hai Tui ukoreva Cara“ u listu People’ s Daily 1959. godine. Isti autor (Wu

Han) je napisao libreto za klasičnu pekinšku operu Otpuštanje Hai Tuia, 1960, koja je nekoliko godina
kasnije pruţila povod za pokretanje „kulturne revolucije" (Leys, 1977, str. 30, 34).
samovoljom velikog kormilara. Od 1956. godine naglo pogoršanje odnosa sa SSSR- -om,
352 ODRON
okončano bučnim raskidom 1960. godine, dovelo je do povlačenja tehničke i druge pomoći
iz Moskve. Međutim, ovo je pre iskomplikovalo nego što je uzrokova
lo golgotu kineskog naroda, koju su obeleţile tri glavne stanice na njegovom putu stra-
danja; ultrabrza kolektivizacija seljačke zemljoradnje 1955-1957. godine; industrijski „Veliki
skok napred" iz 1958. godine, za kojim su Usledile velika glad 1959-1961. godine, verovatno
najveća u dvadesetom veku3, a i deset godina „kulturne revolucije" koja se završila
Maovom smrću 1976. godine.
Do ovih kataklizmičnih vratolomija, svi se slaţu, došlo je je velikim delom zbog
samog Maoa, čiju je politiku partijsko rukovodstvo često prihvatalo sa oklevanjem, a
ponekad - najzapaţenije u slučaju „Velikog skoka napred" - sa otvorenim protivljenjem,
koje je savladao tek pokretanjem „kulturne revolucije". Ipak, njegova politika se ne moţe
razumeti bez osećaja za osobenosti kineskog komunizma, u čijeg se glasnogovornika Mao
pretvorio. Za razliku od ruskog komunizma, kineski komunizam praktično nije imao
direktne veze sa Marksom i marksizmom. On je bio postoktobarski pokret koji je do
Marksa stizao via Lenjinovog, ili preciznije, Staljinovog „marksizma- lenjinizma". Maovo
sopstveno znanje marksističke teorije izgleda da je gotovo potpuno poticalo iz staljinističke
Istorije SKP(b): kratkog kursa iz 1939. godine. A ipak, ispod tog marksističko-lenjinističkog
preliva, bilo je - što je vrlo očigledno u Maovom slučaju, koji nikada nije putovao izvan
Kine sve dok nije postao glava drţave, i čije je intelektualno formiranje bilo sasvim domaće
- sasvim kineskog utopizma. On je svakako imao dodirnih tačaka sa marksizmom: sve
socijalno-revolucionarne utopije imaju nešto zajedničko, a Mao je, sumnje nema u njegovu
potpunu iskrenost, posegnuo za onim aspektima Marksa i Lenjina koji su se uklapali u
njegovu viziju i koristio ih je da tu svoju viziju opravda. Ipak, njegovo gledište o idealnom
društvu ujedinjenom pomoću potpunog konsenzusa, a u kome su, tako je rečeno, „krajnji
ciljevi potpuno poricanje individue i njeno potpuno utapanje u kolektivitet... što je
svojevrstan kolek- tivistički misticizam", koji je suprotan klasičnom marksizmu, koji barem
teoretski kao svoj krajnji cilj predviđa potpuno oslobođenje i samoostvarenje pojedinca
(Schwartz, 1966). Karakteristično je naglašavanje duhovnog preobraţaja pomoću koga se
sprovodi ovo preoblikovanje čoveka, a iako je to sezalo do Lenjinovog, a kasnije i Stalji-
novog verovanja u svest i voluntarizam, išlo je znatno dalje. Uz svu svoju veru u ulogu
političke akcije i političke odluke, Lenjin nije nikada igubio iz vida činjenicu - a kako bi to i
mogao? - da praktične okolnosti nameću oštre stege delotvornosti akcije, a čak je i Staljin
priznavao da njegova moć ima granica. Bez tog verovanja da su „subjektivne snage"
svemoćne, da ljudi mogu da pomeraju planine i da jurišaju na nebo ako to ţele, ludosti
Velikog skoka napred su neshvatljive. Stručnjaci su govorili šta moţe a šta ne moţe da se
učini, ali je revolucionarni ţar sam samcit mogao da prevlada sve materijalne prepreke, a
um je mogao da transformiše materiju. Iz tog razloga biti „crven" nije bilo toliko vaţnije
nego biti stručnjak, već je bilo alternativa tome. Jednodušna plima optimizma će 1958.
godine industrijalizovati Kinu odmah, preskačući vekove do budućnosti u kojoj bi odmah
nastupio komunizam. Bezbrojne male, dvori
 KRAJ SOCIJALIZMA 353
šne topionice niskog kvaliteta pomoću kojih će Kina udvostručiti svoju proizvodnju čelika
u toku jedne godine - a do 1960. godine je zapravo utrostručila tu proizvodnju, pre nego što
je ona 1962. opala na nivo manji od onog pre Velikog skoka - predstavljale su samo jednu
stranu ovog preobraţaja. 24 000 seljačkih „narodnih komuna“ osnovanih za samo dva
meseca 1958. godine, predstavljalo je drugu stranu. One su bile potpuno komunističke, ne
samo zato što su svi vidovi seljačkog ţivota bili kolek- tivizovani, uključujući porodični
ţivot - komunalnim jaslicama i trpezarijama ţene su bile oslobođene domaćih obaveza i u
stroju slate na polja - već zato što je besplatno snabdevanje sa šest vrsta osnovnih
potrepština trebalo da zameni plate i novčane prihode. Tih šest potrepština su bile hrana,
medicinska nega, obrazovanje, sahrane, šišanje i filmovi. Očito, ovo nije funkcionisalo.
Posle nekoliko meseci, u sukobu sa pasivnim otporom, napušteni su ekstremniji vidovi
ovog sistema, mada ne pre nego što su te krajnosti (kao i Staljinova kolektivizacija) zajedno
sa prirodom proizvele glad 1960-1961. godine.
Na neki način se ovo verovanje u mogućnost preobraţaja putem volje oslanjalo na
specifičnu maoističku veru u ,,ljude“, koji su spremni da se preobraze, a iz tog razloga i da
uzmu učešća, sa svom tradicionalnom kineskom mudrošću i ingeniozno- šću, u velikom
maršu napred. U suštini je to bilo romantično gledište jednog umetnika, mada po mišljenju
onih koji mogu da sude o tome, ne naročito dobrog u poeziji i kaligrafiji, koje je voleo da
upraţnjava. („Ne tako loše kao Hitlerovo slikarstvo, ali ne tako dobro kao Ĉerčilova
umetnost", smatra britanski orijentalist, Artur Vejli (Waley), koji koristi slikarstvo kao
analogiju za poeziju). To ga je dovelo do toga da, nasuprot realističkim i skeptičnim
savetima ostalih komunističkih vođa, pozove intelektualce iz stare elite da slobodno
doprinesu svojim talentima u kampanji „Stotinu cvetova“ 1956-1957. godine, pod
pretpostavkom da su ih revolucija, a moţda i on sam, već preobrazili. („Neka cveta stotinu
cvetova, nek se nadmeće stotinu škola mišljenja.") Kada je, kako su predvideli manje
nadahnuti partijski drugovi, ova provala slobodne misli pokazala nedostatak jednodušnog
entuzijazma za novi poredak, Maovo urođeno nepoverenje prema intelektualcima kao
takvim se učvrstilo. Ono će za deset godina naći spektakularan izraz u Velikoj kulturnoj
revoluciji, kada je visoko obrazovanje praktično sasvim zaustavljeno, i kada su
intelektualci, onakvi kakvi su već bili, masovno preporođivani prisilnim fizičkim radom na
selu.53 Međutim, Maova vera u seljake, koji su u vreme Velikog skoka gonjeni da rešavaju
sve probleme proizvodnje po principu „puštanja svih škola (tj. lokalnog iskustva) da se
nadmeću", ostala je netaknuta. Jer - a to je bio još jedan aspekt Maove misli za koji je našao
podršku u onom što je čitao od marksističke dijalektike - Mao je u osnovi bio ubeđen u
Vaţnost borbe, sukoba i napetosti kao nečega što nije samo suštinsko za ţivot, već nečega
što sprečava zapadanje u stanje slabosti starog kineskog društva, u kome je samo
insistiranje na nepromenljivoj stalnosti i harmoniji bilo njegova slabost. Revolucija i sam
komunizam, su se mogli spasiti od degenerisanja na stanje nepokretnosti, samo borbom
koja se stalno obnavlja. Revolucija se nije mogla završiti.

53 Ukupan broj studenata na svim kineskim „institucijama višeg obrazovanja" je 1970. godine

bio 48 000; u tehničkim školama ove zemlje je (1969) bilo 23 000 studenata; a u učiteljskim školama 15
000. Odsustvo bilo kakvih podataka o postdiplomcima sugeriše da o njima uopšte nije vođena briga. Te,
1970. godine je ukupno 4 260 mladih ljudi počelo da studira prirodne nauke, a devedeset je počelo
studije društvenih nauka. U zemlji koja je u to vreme imala 830 miliona ljudi (China Statistics, Tabele T
17.4, T 17.8, T 17.10).
 Osobenost maoističke politike je bila ta što je ona bila „istovremeno jedan
354 ODRONoblik vesternizacije i delimičnog povratka tradicionalnih obrazaca", na koje se
ekstremni
zaista i oslanjala u velikoj meri, jer su za staro kinesko carstvo bili karakteristični, bar u
periodima kada je carska vlast bila snaţna i sigurna, a stoga i legitimna, auto- kratija
vladara i pokornost i poslušnost podanika (Hu, 1966, str. 241). Sama činjenica da je 84
odsto kineskih seljačkih domaćinstava dopustilo da budu mirno kolektivi- zovana u toku
jedne jedine godine (1956), po svemu sudeći bez ijedne od posledica sovjetske
kolektivizacije, govori za sebe. Industrijalizacija, po nametnutom sovjetskom modelu, bila
je bezuslovni prioritet. Do ubistvenih apsurda Velikog skoka je došlo uglavnom zbog
ubeđenja, koje je bilo zajedničko kineskom i sovjetskom reţimu, da poljoprivreda mora da
snadbeva industriju i da odrţava samu sebe bez skretanja sredstava od industrijskog u
poljoprivredno investiranje. U suštini, to je značilo da su „moralne" inicijative bile supstitut
za „materijalne", što je u praksi značilo da je skoro neograničena količina raspoloţive
ljudske radne snage u Kini bila substitut za tehnologiju koja nije bila dostupna. U isto
vreme selo je ostalo osnova Maovog sistema, što je bilo sve vreme od gerilske epohe, i za
razliku od SSSR-a, model Velikog skoka je isto tako od sela načinio poţeljno mesto za
industrijalizaciju. Za razliku od SSSR-a, Kina pod Maom nije doţivela masovnu
urbanizaciju. Ruralno stanovništvo nije opalo ispod 80 odsto sve do osamdesetih godina.
Koliko god da smo moţda šokirani bilansom dvadeset Maovih godina, u kome se
ogromna neljudskost i mračnjaštvo udruţuju sa nadrealističkim apsurdima izjava činjenim
u ime boţanskih vođinih misli, ne bi trebalo sebi da dopustimo to da zaboravimo kako je,
po standardima bedom pogođenog Trećeg sveta, kineskom narodu išlo dobro. Na kraju
Maovog perioda potrošnja hrane prosečnog Kineza (u kalorijama) je zauzimala mesto koje
je bilo tek nešto iznad sredine, iznad četrnaest zemalja u obe Amerike, iznad trideset osam
afričkih zemalja, i oko sredine onih u Aziji - daleko iznad zemalja juţne i jugoistočne Azije,
osim Malezije i Singapura (Taylor/Jodice, 1983, Tabela 4.4). Prosečno očekivano trajanje
ţivota je poraslo od trideset pet godina za one rođene 1949. godine, na šezdeset osam
godina za one rođene 1982. godine, što se uglavnom pripisuje dramatičnom i - sem u
gladnim godinama - stalnom opadanju stope smrtnosti (Liu, 1986, str. 323-324). Pošto je
stanovništvo Kine, čak i kada se uzme u obzir velika glad, naraslo od 540 na 950 miliona
ljudi, od 1949. godine do Maove smrti, očevidno je da je privreda uspevala da ih nahrani -
nešto iznad nivoa iz ranih pedesetih - i da pomalo poboljša njihovo snadbevanje odećom
(China Statistics, Tabela T 15.1). Obrazovanje, čak i na osnovnom nivou propatilo je i zbog
gladi koja je skresala broj polaznika za dvadeset pet miliona, i od Kulturne revolucije, koja
je smanjila taj broj za petnaest miliona. Međutim, time se ne poriče da je u godini Maove
smrti šest puta više dece išlo u osnovne škole nego onda kada je došao na vlast - to jest,
procenat dece obuhvaćene osnovnim školovanjem je bio 96 odsto, u poređenju sa manje od
50 odsto 1952. godine. Doduše, još 1987. godine je više od četvrtine stanovništva starijeg od
dvanaest godina i dalje bilo nepismeno, ili „polupismeno" - kod ţena je taj procenat bio 38
odsto - ali ne bi trebalo da zaboravljamo da je opismenjavanje na kineskom neobično teško,
i da je samo manji deo od onih 34 odsto rođenih pre 1949. godine, moglo očekivati da bude
potpuno pismeno (China Statistics, str. 69, 70-72, 695). Ukratko, iako postignuća Maovog
perioda moţda nisu impresivna za skeptične zapadne posmatrače - bilo je mnogo onih
kojima je nedostajao skepticizam
- ona bi sigurno bila impresivna za recimo, indijskog ili indoneţanskog posmatrača, a
 KRAJ SOCIJALIZMA 355
moţda ne bi izgledala naročito razočaravajuća za 80 odsto ruralnih Kineza, izolova- nih od
sveta, čija su očekivanja bila kao kod njihovih otaca.
Ipak, nesporno je bilo da je u međunarodnoj politici Kina oslabila od revolucije, a
naročito u odnosu na njene nekomunističke susede. Njena stopa privrednog rasta po
stanovniku, mada impresivna u Maovim godinama (1960-1975), bila je manja od one u
Japanu, Hong Kongu, Singapuru, Juţnoj Koreji i Tajvanu - da pomenemo one
istočnoazijske zemlje koje su Kinezi zasigurno drţali na oku. Mada je bila tako ogromna,
njen društveni proizvod je bio upravo kao kanadski, manji od italijanskog, a samo četvrtina
japanskog (Taylor/Jordice, tabele, 3.5, 3.6). Katastrofalni cik-cak kurs koji je zauzimao
Veliki kormilar, nastavio se od sredine pedesetih samo zato što je Mao, uz podršku vojske,
pokrenuo anarhični, u početku studentski, pokret mladih „crvenih gardista" protiv
partijskog rukovodstva koje ga je tiho guralo u stranu, i protiv intelektualaca bilo koje
vrste. To je bila Velika kulturna revolucija koja je pustošila Kinom neko vreme, sve dok
Mao nije pozvao vojsku da uspostavi red, u svakom slučaju dok nije uvideo da je obavezan
da obnovi neku vrstu partijske kontrole. Pošto mu je očevidno kraj bio blizu, a maoizam
bez njega je imao vrlo malo pristalica, maoizam nije preţi- veo njegovu smrt 1976. godine i
skoro neposredno hapšenje „četvoročlane bande" ultramaoista, predvođene vođinom
udovicom, Điang Cing (Jiang Quing). Pod pragmatičnim Deng Ksiaopingom, odmah je
započeo novi kurs.

II
Dengov novi kurs u Kini je bio najotvorenije javno priznanje da su bile neophodne
dramatične promene u strukturi „realno postojećeg socijalizma", ali dok su sedamdesete
prelazile u osamdesete godine, bivalo je sve očitije da nešto ozbiljno nije u redu sa svim
socijalističkim sistemima koji su tvrdili da su utvrđeni. Usporavanje sovjetske privrede je
bilo opipljivo: stopa rasta skoro u svemu što se merilo, i što se moglo njome meriti, stalno je
padala od jednog do drugog petogodišnjeg perioda posle 1970. godine; stopa rasta
domaćeg bruto proizvoda, industrijske proizvodnje, poljoprivredne proizvodnje,
kapitalnih investicija, produktivnosti, stvarnog dohotka po stanovniku. Ako nije zaista
zaostajala, privreda je napredovala korakom sve umornijeg vola. Povrh toga, tako daleko
od toga da postane jedan od industrijskih dţinova svetske trgovine, SSSR je izgleda
zaostajao u međunarodnoj trgovini. Njegovi glavni izvozni proizvodi su 1960. godine bile
mašine, oprema, transportna sredstva i metali i metalni proizvodi, a 1985. godine se u
izvozu prvenstveno oslanjao na energente (naftu i gas). Nasuprot tome, skoro 60 odsto
njegovog uvoza se sastojalo od mašina, metala, industrijskih proizvoda široke potrošnje
(SSSR, 1987, str. 15-17, 32-33). Postao je nešto kao kolonija razvijenijih privreda za
proizvodnju energije - praktično svojih sopstvenih zapadnih satelita, naročito
Cehoslovačke i Nemačke Demokratske Republike, čije su industrije mogle da računaju na
neograničeno i nezahtevno trţište SSSR-a a da nisu mnogo činile da poprave sopstvene
nedostatke.54
U stvari, do sedamdesetih godina je bilo jasno ne samo to da ekonomski rast
posustaje, već i da su osnovni socijalni pokazatelji kakva je smrtnost, prestali da se

54 „Tvorcima ekonomske politike u to vreme se činilo da je sovjetsko trţište neiscrpno i da

Sovjetski Savez moţe da osigura neophodnu količinu energije i sirovina za trajni ekstenzivan privredni
rast“ (D. Rosati i K. Mizsei, 1989, str. 10).
poboljšavaju. Ovo je moţda više od bilo čega drugog podrilo veru u socijalizam, pošto
356 ODRON
njegova sposobnost da poboljša ţivot običnih ljudi pomoću veće socijalne pravde nije u
prvom redu zavisila od sposobnosti da se stvori veće bogatstvo. Prosečno očekivano
trajanje ţivota pri rođenju u SSSR-u, Poljskoj i Mađarskoj je faktički ostalo neprome- njeno
tokom poslednjih dvadeset godina pre pada komunizma - u stvari, ono je s vremena na
vreme opadalo - bilo je uzrok velikoj zabrinutosti, jer je očekivano trajanje ţivota u većini
zemalja nastavilo da se povećava (uključujući, to treba reći, i Kubu i azijske komunističke
zemlje za koje imamo podatke). Austrijanci, Finci i Poljaci su 1969. godine mogli da
očekuju kako će umreti u istom prosečnom dobu (70,1 godinu) ali je 1989. godine
očekivano trajanje ţivota za Poljake bilo oko četiri godine kraće nego kod Austrijanaca i
Finaca. Ovo je moţda činilo narod zdravijim, kako sugerišu neki demografi, ali samo zato
što su u socijalističkim zemljama umirali oni ljudi koji su u kapitalističkim zemljama mogli
da se odrţe u ţivotu (Riley, 1991). Reformatori u SSSR-u i drugde nisu propustili da opaze
ovaj trend sa sve većom uznemirenošću (World Bank Atlas 1990, str. 6-9, i World Tables,
1991).
Otprilike u to vreme se počeo prepoznavati još jedan simptom opadanja u SSSR- u
koji se ogledao u usponu pojma nomenklatura (izgleda da je taj pojam stigao na Zapad
preko disidentskih spisa). Dotada je oficirski kor partijskih kadrova, koji je sačinjavao
komandni sistem lenjinističkih drţava, u inostranstvu posmatran sa poštovanjem i nevolj-
nim divljenjem, iako su poraţeni opozicionari kod kuće kao trockisti i - u Jugoslaviji
Milovan Đilas (1957), ukazivali na potencijalnu birokratsku degeneraciju i pojedinačnu
korupciju partijskog kadra. Zapravo su tokom pedesetih, čak i tokom šezdesetih godina,
ton na Zapadu, posebno u SAD davali komentari da je tajna svetskog uspeha komunizma
bila u organizacionom sistemu komunističkih partija - u masi monolitnih, samopregornih
kadrova, u lojalnom (mada brutalnom) sprovođenju ,,linije“ (Fainsod, 1956; Brzezinski,
1962, Duverger, 1972).
S druge strane, pojam nomenklatura, praktično nepoznat pre 1980. godine, osim u
KPSS administrativnom ţargonu, tačno sugeriše slabosti partijske birokratije Breţnjevljeve
ere, koja je sluţila sama sebi: kombinaciju nekompetencije i korupcije. I zaista, bivalo je sve
jasnije da sam SSSR sve više funkcioniše pomoću sistema patron- stva, nepotizma i
potplaćivanja.
Uz izuzetak Mađarske, ozbiljni pokušaji da se socijalističke privrede u Evropi
reformišu, su posle Praškog proleća u očajanju napuštani. Sto se tiče povremenih pokušaja
povratka na staru komandnu privredu, u staljinističkom obliku (kao u Ĉaušeskovoj
Rumuniji), ili u maoističkoj formi koja je ekonomičnost zamenila voluntarizmom i
prividnim moralnim ţarom (kao kod Fidela Kastra), što se manje o njima govori, tim bolje.
Breţnjevljeve godine će reformatori nazvati „erom stagnacije11, u osnovi zbog toga što je taj
reţim prestao da bilo šta ozbiljno pokušava da uradi oko privrede koja je vidljivo opadala.
Lakše je bilo kupovati ţito na svetskom trţištu, nego pokušati lečenje očito sve veće
nesposobnosti sovjetske poljoprivrede da prehrani narod SSSR-a. Lakše je bilo podmazivati
zarđali motor privrede pomoću sistema opštih i sveprisutnih podmićivanja i korupcije,
nego očistiti ga i podesiti, a kamoli zameniti. Ko je znao šta će se dešavati na duţi rok? Na
kratki rok se činilo da je vaţnije odrţati potrošače srećnim, ili u svakom slučaju, drţati
njihovo nezadovoljstvo u granicama. Iz tog razloga verovatno je većini stanovnika
Sovjetskog Saveza bolje išlo i bolje su se osećali ranih sedamdesetih godina, nego u bilo
koje vreme koje su pamti
li za svoga ţivota.
 KRAJ SOCIJALIZMA 357
Nevolja sa „realno postojećim socijalizmom" u Evropi je bila u tome što je, za
razliku od međuratnog Sovjetskog Saveza, koji je faktički bio izvan svetske privrede i stoga
imun na Veliku recesiju, socijalizam sada bio sve više uključen u nju, a stoga nije bio imun
na šokove sedamdesetih godina. Ironija istorije je u tome što su „realno socijalističke"
privrede Evrope i SSSR-a, kao i delovi Trećeg sveta, postale prave ţrtve krize globalne
kapitalističke privrede koja je nastupila posle Zlatnog doba, dok su se glavne „razvijene
trţišne privrede" mada uzdrmane, probile kroz teške godine bez velikih nevolja, bar sve do
početka devedesetih godina. U stvari, neke od njih su do tada, kao Nemačka i Japan, jedva
zastale u njihovom napredovanju. Međutim, „realni socijalizam" se sada suočavao ne samo
sa sistemskim problemima koji su se sve teţe mogli rešavati, već i sa problemima
problematične svetske privrede koja se menjala, u koju je sve više bio integrisan. Ilustracija
za to moţe biti dvosmislen primer međunarodne naftne krize koja je preobrazila svetsko
trţište energije posle 1973. godine: to je dvosmislen primer, jer su efekti te krize bili i
negativni i pozitivni. Pod pritiskom svetskog kartela proizvođača nafte, OPEK-a (OPEC),
cena nafte, koja je bila niska, i koja je realno opadala od rata naovamo, više manje se
učetvorostručila 1973. godine i više nego utrostručila krajem sedamdesetih godina, što je
bila posledica Iranske revolucije. Stvarni opseg fluktuacija je zapravo bio još dramatičniji:
nafta se 1970. godine prodavala po prosečnoj ceni od 2,53 dolara po barelu, a krajem 1980.
godine po ceni od 41 dolar po barelu.
Naftna kriza je imala dve prividno srećne posledice. Ona je za proizvođače nafte,
što je bio i SSSR, ovu crnu tečnost pretvorila u zlato. Ona je bila kao tiket na lutriji koji
dobija svake nedelje. Sada je SSSR naprosto plivao na parama, što je odloţilo potrebu za
ekonomskom reformom, i uzgred omogućilo SSSR-u da plati svoj sve veći uvoz sa
kapitalističkog Zapada, izvozom energije. Između 1970. i 1980. godine, sovjetski izvoz u
„razvijene trţišne privrede" je porastao sa nešto ispod 19 na 32 odsto ukupnog izvoza
(SSSR, 1987, str. 32). Postojale su sugestije da je ova ogromna i nepredviđena bonanca
dovela Breţnjevljev reţim u iskušenje da sredinom sedamdesetih godina povede aktivniju
međunarodnu politiku nadmetanja sa SAD, kada se revolucionarni nemir opet širio Trećim
svetom (videti poglavlje 15), i da zauzme samoubilački kurs pokušavanja da se dostigne
američka nadmoć u naoruţanju (Maksimenko, 1991).
Druga prividno srećna posledica ovih naftnih kriza je bila da je bujicu dolara koja
je šikljala iz multimilijarderskih OPEK drţava, često sa majušnim stanovništvom,
međunarodni bankarski sistem distribuirao u vidu zajmova bilo kome ko je hteo da
pozajmljuje. Malo je zemalja u razvoju odolelo iskušenju da uzme milione koji su se na taj
način zgrtali u njihovim dţepovima, i koji će i početkom osamdesetih godina izazvati
duţničku krizu. Za socijalističke zemlje koje su podlegle tom iskušenju - naročito Poljska i
Mađarska - zajmovi su izgledali kao od proviđenja poslat način da se istovremeno plate
investicije u ubrzani rast i da se podigne ţivotni standard njihovih ljudi.
Ovo je samo učinilo još akutnijom krizu osamdesetih godina, jer su socijalističke
privrede - a naročito rasipna poljska - bile suviše nefleksibilne da bi produktivno iskoristile
ovaj priliv sredstava. Sama činjenica da je potrošnja nafte u zapadnoj Evropi (1973-1985)
opala za 40 odsto, što je bio odgovor na porast cena, a za nešto malo više od 20 odsto u
SSSR-u i istočnoj Evropi tokom istog perioda, govori za sebe (Koelle, 1990, str. 39). To što su
sovjetski troškovi proizvodnje nafte naglo porasli, dok su rumunska naftonosna polja
presušila, učinilo je da ovaj neuspeh ekonomisa- nju energijom bude još upadljiviji. Do
početka osamdesetih godina, istočna Evropa je
bila u akutnoj energetskoj krizi. Kriza je zauzvrat proizvela nestašice hrane i industrijskih
358 ODRON(osim tamo gde je, kao u Mađarskoj, zemlja uranjala u sve veći dug, što je
proizvoda
ubrzavalo inflaciju i smanjivalo realne zarade). Ovakva je bila situacija kada je „realno
postojeći socijalizam" u Evropi stupio u, kako će se pokazati, svoju poslednju deceniju.
Jedini način borbe sa ovakvom krizom koji je neposredno bio delotvoran, bio je
tradicionalno staljinističko pribegavanje strogim centralističkim naredbama i restrikcijama,
bar tamo gde je centralno planiranje još bilo operativno (što više nije bilo u Mađarskoj i
Poljskoj). To je funkcionisalo između 1981. i 1984. godine. Dug je pao za 35 do 70 odsto
(osim u ove dve zemlje). Ovo je čak podstaklo iluzorne nade u povratak dinamičnog
privrednog rasta bez temeljnih reformi, što je dovelo do „Velikog skoka unazad na krizu
dugova i dalje pogoršavanje ekonomskih izgleda" (Koel- loe, str. 41). U tom trenutku je
Mihail Sergejevič Gorbačov postao vođa SSSR-a.

III
Na ovom mestu se moramo okrenuti od privrede prema politici „Realno postojećeg
socijalizma", pošto će politika, i visoka i niska, izazvati evro-sovjetski kolaps 1989-1991.
godine.
Politički je istočna Evropa bila Ahilova peta sovjetskog sistema, a Poljska (i u
manjoj meri Mađarska) njegova najranjivija tačka. Posle Praškog proleća je postalo jasno,
kao što smo videli, da su satelitski komunistički reţimi kao takvi, izgubili legitimitet u
većem delu ovog regiona.55 Odrţavali su se drţavnom prisilom, koju je podrţavala pretnja
sovjetske intervencije, ili u najboljem slučaju - kao u Mađarskoj - davanjem materijalnih
uslova i relativnih sloboda građanstvu, daleko iznad istočnoevropskog prošeka, ali je
ekonomska kriza učinila da je to bilo nemoguće odrţati. Ipak, uz jedan izuzetak, nije bila
moguća ozbiljna politička ili kakva druga javna opozicija. U Poljskoj je spoj tri faktora
proizveo tu mogućnost. Javno mnjenje ove zemlje je bilo u velikoj meri ujedinjeno, ne samo
u odbojnosti prema reţimu, već i u antiruskom (i anti- jevrejskom) i svesno rimsko-
katoličkom poljskom nacionalizmu; Crkva je zadrţala nezavisnu organizaciju raširenu po
celoj drţavi; a u intervalima je poljska radnička klasa od sredine pedesetih godina
pokazivala svoju političku snagu u masovnim štrajkovima. Reţim se dugo mirio sa
prećutnom tolerancijom pa čak i povlačenjem - kao onda kada su štrajkovi 1970. godine
tadašnjeg komunističkog vođu prisilili na abdikaciju - sve dok je opozicija bila
neorganizovana, mada se manevarski prostor reţima opasno smanjivao. Ali od sredine
sedamdesetih godina, morao je da se suoči i sa politički organizovanim radničkim
pokretom podrţavanim od trusta mozgova koji su sačinjavali vrhunski disidentski
intelektualci, mahom bivši marksisti, ali i sa sve agresivnijom Crkvom, ohrabrenom
izborom prvog poljskog pape u istoriji Karola Vojtile (Jovana Pavla Drugog) 1978. godine.
Trijumf sindikalnog pokreta „Solidarnost" 1980. godine, kao praktično opšte-
narodnog opozicionog pokreta naoruţanog oruţjem masovnog štrajka, pokazao dve stvari:
to da je komunistički reţim u Poljskoj na kraju svojih snaga; ali i to da ne moţe biti zbačen
masovnom agitacijom. Crkva i drţava su se 1981. godine u tišini sporazu-

55 Moţda je izuzetak manje razvijeni deo Balkana - Albanija, juţna Jugoslavija, Bugarska - gde

su komunisti ipak dobili prve višepartijske izbore posle 1989. godine. Međutim, čak i tamo su slabosti
sistema ubrzo postale očite.
 KRAJ SOCIJALIZMA 359
mele da spreče opasnost od oruţane sovjetske intervencije (koja je bila ozbiljno razma-
trana), uvođenjem nekoliko godina vanrednog stanja pod zapovednikom oruţanih snaga,
koji bi sa verodostojnošću mogao da polaţe pravo i na komunistički i na nacionalni
legitimitet. Red je ponovo uspostavljen sa malo problema, pre uz pomoć policije nego
armije, ali reţim koji je u stvari bio bespomoćan kao i uvek da izađe na kraj sa ekonomskim
problemima, nije imao ništa čime bi se suprotstavio opoziciji, koja je opstala kao
organizovani izraz nacionalnog javnog mnjenja. Ili bi Rusi odlučili da inter- venišu, ili da je
reţim, pre ili kasnije, morao da napusti ključan poloţaj za komunističke reţime,
jednopartijski sistem sa „vodećom ulogom" drţavne partije, to jest, da abdicira. A, iako su
ostale satelitske vlade nervozno osmatrale kako se odvija ovaj scena- rio dok su u većini
slučajeva uzalud pokušavale da zaustave svoj narod da ne uradi to isto, postajalo je sve
jasnije da Sovjeti više nisu spremni da intervenišu.
Pasionirani reformist, Mihail Gorbačov, došao je na vlast 1985. godine kao
generalni sekretar sovjetske Komunističke partije. To nije bilo slučajno. U stvari, da nije
bilo smrti beznadeţno bolesnog generalnog sekretara i bivšeg šefa sluţbe bezbed- nosti,
Jurija Andropova (1914-1984), koji je zapravo načinio odlučan raskid sa Breţnje- vljevom
erom 1983. godine, era promene bi počela godinu dve ranije. Bilo je potpuno jasno svim
drugim komunističkim vladama, u sovjetskoj orbiti i izvan nje, da su velike mene na
pragu, mada je bilo sasvim nejasno, čak i samom generalnom sekretaru, šta će doneti.
„Era stagnacije" (zastoi) koju je Gorbačov osudio, zapravo je bila era akutnog
političkog i kulturnog vrenja među sovjetskom elitom. Ta elita je uključivala ne samo
relativno malobrojnu grupu kooptiranih glavešina Komunističke partije na vrhu sovjetske
hijerarhije, jedinog mesta na kome su stvarne političke odluke donosile, i na kome su se
mogle donositi, već i relativno veliku grupu obrazovane i tehnički kvalifikovane srednje
klase, kao i privredne menadţere koji su stvarno odrţavali u pokretu: naučnika, tehničke
inteligencije, stručnjaka i rukovodilaca raznih vrsta. Na neki način je sam Gorbačov
predstavljao ovu novu generaciju obrazovanih kadrova - studirao je pravo, dok je klasičan
put uvis za stare staljinističke kadrove vodio (a iznenađujuće često je i dalje bio) iz fabrike
preko inţinjerske ili agronomske diplome prema aparatu. Dubina ovog vrenja se ne meri
veličinom postojećih grupa javnih disidenata koje su se sada pojavljivale - najviše nekoliko
stotina. Zabranjena ili poludozvoljena (posredstvom uticaja hrabrih izdavača kao onih u
čuvenom „debelom časopisu" Novi mir) kritika i samokritika proţimala je kulturni milje
metropola Sovjetskog Saveza, obuhvatajući i vaţne sektore partije i drţave, posebno u
obaveštajnim i diplomatskim sluţbama. Ogroman i brz odziv na Gorbačovljevo pozivanje
na glasnost („otvorenost") teško se moţe drugačije objasniti.
Ipak odziv tog političkog i intelektualnog sloja se ne sme uzeti kao odgovor većine
sovjetskih naroda. Njima je, za razliku od naroda većine evropskih komunističkih drţava,
sovjetski reţim bio legitiman i sasvom prihvatljiv, ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga
što oni nisu poznavali, niti su mogli poznavati, drugi reţim (osim pod nemačkom
okupacijom 1941-1944. godine, koji teško da je bio privlačan). Svaki Mađar preko šezdeset
godina je 1990. godine imao neka iskustva kao adolescent ili kao odrasla osoba u
prekomunističkoj eri, ali nijedan stanovnik prvobitnog SSSR-a ispod osamdeset osam
godina nije mogao da ima takva iskustva iz prve ruke. A ako je vlada sovjetske drţave
imala neprekinuti kontinuitet koji se pruţao do kraja Građanskog rata, sama zemlja je
imala neprekinuti kontinuitet koji se pruţao još dalje, osim
 u pogledu teritorija duţ zapadnih granica stečenih ili povraćenih 1939-1940. godine. To je
360 ODRON
bilo staro Rusko carstvo pod novom upravom. To je, uzgred budi rečeno, bio razlog zašto
pre kasnih osamdesetih godina nigde nije bilo ozbiljnog političkog separatizma osim u
baltičkim zemljama (koje su bile nezavisne drţave od 1918. do 1940. godine), i u zapadnoj
Ukrajini (koja je bila deo Habzburškog a ne Ruskog carstva pre 1918. godine), i moţda u
Besarabiji (Moldaviji, koja je bila deo Rumunije od 1918. do 1940. godine). Ĉak je i u
baltičkim drţavama bilo malo više otvorenog disidentstva nego u Rusiji (Lieven, 1993).
Osim toga, sovjetski reţim ne samo što je bio domaćeg porekla i ukorenjen u zemlji
- kako je vreme protkalo čak je i Partija, prvobitno mnogo jača među Veliko- rusima nego
među drugim narodnostima, regrutovala uglavnom isti procenat stanovnika u evropskim i
u transkavkaskim republikama - već su se i ljudi, na načine koje je teško odrediti, uklapali u
njega, kao što se i reţim prilagođavao ljudima. Kako je istakao disidentski satiričar
Zinovjev, stvarno je postojao „novi sovjetski čovek“ čak iako on (ili što se nje tiče, što teško
da je bio slučaj, ona) nije odgovarao zvaničnoj javnoj predstavi od bilo čega drugog u SSSR-
u. On/ona je bio opušten u tom sistemu (Zinovjev, 1979). Sistem je pruţao zagarantovana
sredstva za ţivot, u sveobuhvatnu socijalnu sigurnost na skromnom ali postojećem nivou,
jedno socijalno i ekonomski egali- tamo društvo i bar jednu od tradicionalnih aspiracija
socijalizma, „pravo na dokoli- cu“ Pola Lafarga (Lafargue, 1883). Osim toga, za većinu
sovjetskih građana Breţnjevljeva era nije značila „stagnaciju" već najbolja vremena koja su
oni i njihovi roditelji, pa čak i dede i babe, ikad poznavali.
Nije veliko čudo što su se radikalni reformisti našli protiv sovjetskog ljudstva isto
kao i protiv sovjetske birokratije. Karakterističnim tonom i iziritiranog antiplebej- skog
elitizma, jedan reformista je zapisao:

„Naš sistem je stvorio kategoriju pojedinaca koje izdrţava društvo, više

zainteresovanih da uzimaju nego da daju. To je posledica politike tako-
zvanog egalitarizma koji je potpuno obuzeo sovjetsko društvo... To
društvo je podeljeno na dva dela, na one koji odlučuju i raspoređuju i na
one kojima se zapoveda i koji primaju, što predstavlja jednu od glavnih
kočnica za razvoj našeg društva. Hommo sovieticus... je i balast i kočnica. S
jedne strane, on se suprotstavlja reformi, a s druge čini bazu koja podrţava
postojeći sistem" (Afanasijev, 1991, str. 13-14).

Socijalno i politički, SSSR je uglavnom bio stabilno društvo, nesumnjivo delom

neznanja o drugim zemljama koje je vlast odrţavala cenzurom, ali nikako samo iz tog
razloga. Da li je slučajnost to što nije bilo ekvivalenta šezdesetosmaškoj pobuni studenata u
SSSR-u, za razliku od Poljske, Ĉehoslovačke i Mađarske? Da čak i pod Gorbačo- vom
reformski pokret nije mobilisao mlade u većoj meri (izvan nekih nacionalističkih regiona na
zapadu)? Da je taj pokret bio, kako kaţe izreka „pobuna tridesetogodišnja- ka i
četrdesetogodišnjaka", tj. generacije rođene posle rata ali pre mrtvila Breţnjevljevih godina?
Odakle god da je dolazio pritisak za promene u SSSR-u, nije stizao iz baze.
U stvari, došao je, i morao je da dođe, sa vrha. I dalje je nejasno kako je tačno došlo
do toga da jedan očigledno ostrašćeni i iskreni reformator dođe dotle da bude Staljinov
naslednik na čelu sovjetske komunističke partije 15. marta 1985. godine, i ostaće tako sve
dok sovjetska istorija poslednjih decenija ne postane predmet istorijske
 KRAJ SOCIJALIZMA 361
nauke, a ne optuţbi i samoopravdanja. U svakom slučaju, ono što je bitno nisu političke
kombinatorike u Kremlju, već dva uslova koja su omogućila nekom kao što je Gorba- čov
da dođe na vlast. Prvi je taj da rastuća i sve manje skrivena korupcija partijskog
rukovodstva u Breţnjevljevo vreme, nije mogla a da ne povredi onaj deo partije koji je još
uvek verovao u partijsku ideologiju, makar i neiskreno. A ništa više nije verovatna
Komunistička partija, koliko god degenefisana, koja nema rukovodioce socijaliste, od
katoličke crkve bez biskupa i kardinala koji su katolici, jer se obe zasnivaju na istinskim
sistemima verovanja. Drugi je da je onaj obrazovan i stručan sloj koji je odrţavao funk-
cionisanje sovjetske privrede bio bolno svestan da će ona, bez drastičnih zaista temeljnih
promena pre ili kasnije propasti, ne samo zbog ugrađene neefikasnosti i nefleksibilnosti
sistema, već zbog toga što su sistemske slabosti pogoršane zahtevima koje je postavljao
status vojne supersile, koje privreda u opadanju jednostavno nije mogla da izdrţi. Vojno
naprezanje se u stvari opasno povećalo posle 1980. godine, kada su se prvi put nakon
mnogo godina, sovjetske oruţane snage našle direktno umešane u neki rat. Sovjeti su
poslali vojsku u Avganistan da uspostavi neku vrstu stabilnosti u toj zemlji, kojom je od
1978. godine upravljala lokalna komunistička Narodno-demokratska partija, pocepana na
sukobljene frakcije, od kojih su se obe sukobljavale sa lokalnim zemljo- posednicima,
muslimanskim klerom i drugim vernicima u status kvo, koji su bili protiv takvih bezboţnih
aktivnosti kao što su zemljišna reforma i davanje prava ţenama. Ova zemlja je tiho ušla u
sovjetsku sferu uticaja u ranim pedesetim godinama, a da to nije primetno podiglo pritisak
Zapadu. Međutim, SAD su odlučile ili su toboţe to učinile, da sovjetski potez smatraju
velikom vojnom ofanzivom protiv „slobodnog sveta“. Stoga su (preko Pakistana)
bezgranično obasipali novcem i naprednim naoruţanjem fundamentalističke muslimanske
planinske ratnike. Kao što se moglo očekivati, avga- nistanska vlada nije imala mnogo
problema da, uz tešku sovjetsku podršku, drţi glavne gradove u zemlji, ali je cena za SSSR
bila preterano visoka. Avganistan je postao - kao što su neki ljudi u Vašingtonu nesumnjivo
nameravali da bude - sovjetski Vijetnam.
A šta je novi sovjetski lider mogao učiniti da izmeni stanje u SSSR-u, sem da
okonča, što je pre moguće, Drugi hladni rat sa SAD u kojem je privreda krvarila? Ovo je,
naravno, bio neposredni cilj Gorbačova i njegov najveći uspeh, jer je on, za iznenađujuće
kratko vreme ubedio čak i skeptične zapadne vlade da je to zaista namera Sovjeta. Time je
stekao ogromnu i trajnu popularnost na Zapadu, koja je bila u upadljivoj suprotnosti sa sve
većim nedostatkom entuzijazma za njega u SSSR-u, čija je ţrtva konačno postao 1991.
godine. Ako je bilo koji pojedinac okončao nekih četrdeset godina globalnog hladnog rata,
to je bio on.
Ciljevi komunističkih privrednih reformatora su od pedesetih godina bili da
centralno upravljane komandne privrede učine racionalnijim i fleksibilnijim uvođenjem
trţišnih cena i izračunavanja profita i gubitaka u preduzeća. Mađarski reformisti su
odmakli u ovom pravcu, a da nije bilo sovjetske okupacije 1968. godine, češki reformisti bi
otišli još dalje: i jedni i drugi su se nadali da će to takođe olakšati liberalizaciju i
demokratizaciju političkog sistema. To je bilo i stanovište Gorbačova, 56 koji je prirodno,
reformu smatrao načinom da se obnovi, ili uspostavi bolji socijalizam od „realno
postojećeg". Moguće je ali vrlo neverovatno, da je bilo ko od uticajnih reformista u SSSR-u
predvideo napuštanje socijalizma, ako ni zbog čega drugog, zato što

56 On se javno identifikovao sa krajnje „širokom" i praktično socijal-demokratskom pozicijom italijanske

komunističke partije čak i pre njegovog zvaničnog izbora (Montagni, 1989, str. 85).
je to izgledalo krajnje politički neizvodljivo, mada su ekonomisti školovani na drugim
362 ODRON
mestima, koji su bili povezani sa reformom, počeli da zaključuju da taj sistem, čiji su
nedostaci prvi put sistematski javno iznutra analizirani tokom osamdesetih godina, ne
moţe da iznutra reformiše.57

IV
Gorbačov je pokrenuo svoju kampanju za preobraţaj sovjetskog socijalizma
koriseći dva slogana, perestrojku, ili prestrojavanje i privrede i političkih struktura i
glasnost, ili slobodu informacija.58
Pokazalo se da između ta dva slogana postoji nerešiv sukob. Jedino što je činilo da
sovjetski sistem funkcioniše i jedino što se moglo zamisliti da ga preobrazi, bila je
komandna struktura partije/drţave nasleđena iz staljinističkih dana. Ova situacija je bila
poznata u ruskoj istoriji još u carska vremena. Reforma je dolazila s vrha. Ali
partijsko/drţavna struktura je istovremeno bila glavna prepreka za transformaciju sistema
koji je stvorila, kome se prilagodila, u kome je imala stečene interese, a za koji je smatrala
da je teško zamisliti alternativu.59
Ovo je bilo daleko od toga da bude jedina prepreka, a reformisti su, ne samo u
Rusiji, uvek bili u iskušenju da okrive ,,birokratiju“ za neuspeh svoje zemlje i naroda da
odgovore na njihove inicijative, ali je nesumnjivo da su veliki delovi partijskog/drţavnog
aparata dočekivali svaku veliku reformu inercijom koja je prikrivala neprijateljstvo.
Namera glasnosti je bila da protiv takvog otpora mobiliše podršku unutar i izvan aparata.
Ali je njena logična posledica bila to da podrije tu jedinu snagu koja je mogla da deluje. Kao
što je napred sugerisano, sovjetski sistem i njegov modus operandi su u suštini bili vojnički.
Demokratizacija armija ne poboljšava njihovu efikasnost. S druge strane, ako je vojnički
sistem nepoţeljan, mora se voditi računa o tome da postoji raspoloţiva civilna alternativa
pre nego što se uništi vojnički sistem, inače reforma proizvodi ne obnovu, već kolaps. SSSR
pod Gorbačovom je upao u tu sve širu provaliju između glasnosti i perestrojke.
Ono što je pogoršalo stanje bilo je to da je u glavama reformista glasnost bila daleko
određeniji program nego perestrojka. To znači da je uvođenje ili ponovno uvođenje ustavne
i demokratske drţave zasnovane na vladavini zakona i uţivanju građanskih sloboda bilo
nešto što su svi razumeli. Ovo je podrazumevalo odvajanje partije od drţave, i (suprotno
celokupnom razvoju od vremena Staljinovog uspona) pomeranje loku- sa efektivne vlasti
od partije ka drţavi. To je zauzvrat podrazumevalo kraj jednopartijskog sistema i „vodeće
uloge" partije. Očigledno je to značilo i oţivljavanje sovjeta na svim nivoima, u vidu istinski
reprezentativnih skupština, na čelu sa Vrhovnim sovjetom, koji bi u tom slučaju bio prava
suverena zakonodavna vlast, koja dodeljuje vlast vladi, ali koja je u stanju da kontroliše
izvršnu vlast. Tako je bar bilo u teoriji.

57 Ključne tekstove za ovo je napisao Mađar Janoš Kornai, posebno u knjizi The Economics
ofShortage (Amsterdam, 1980).
58 Ovo je interesantan znak proţimanja zvaničnih reformista i disidentske misli u vreme

Breţnjeva, jer je glasnost bila ono na šta je pisac Aleksandar Solţenjicin pozvao u svom otvorenom
pismu Kongresu Saveza sovjetskih pisaca 1967. godine, pre njegovog progonstva iz SSSR-a.
59 Kako je jedan kineski birokrata rekao ovom piscu 1984. godine u sred sličnog „prestro-

javanja": „Uvodimo elemente kapitalizma u naš sistem, ali kako moţemo znati u šta se upuštamo? Od
1949. godine, niko u Kini, osim moţda nekih starijih ljudi u Sangaju, nije imao nikakvog iskustva o
tome šta je kapitalizam. “
 KRAJ SOCIJALIZMA 363
U stvarnosti, na kraju je uveden novi ustavni sistem. Novi ekonomski sistem
perestrojke jedva da je skiciran 1987-1988. godine, kada su bez oduševljenja legali- zovana
mala privatna preduzeća (,,kooperative“) - to jest, veći deo „druge ekonomije" - i odlukom
da se u načelu dozvoli da drţavna preduzeća koja stalno prave gubitke bankrotiraju. U
stvari, jaz između retorike privredne reforme i stvarnosti jedne privrede koja je stalno
propadala, proširivao se iz dana u dan.
Ovo je bilo strašno opasno. Jer je ustavna reforma samo razgradila jedan set
političkih mehanizama i zamenila ga drugim. Ona je pitanje o tome šta bi trebalo da rade
nove ustanove, ostavila otvorenim, mada je pretpostavka bila da će proces odlučivanja u
demokratiji biti nezgrapniji nego u vojničkom komandnom sistemu. Za većinu ljudi ta
razlika će biti samo što u jednom slučaju svaki čas imaju istinsku mogućnost da biraju na
izborima, a između izbora mogu da slušaju kako opozicioni političari kritikuju vladu. Na
drugoj strani, kriterijum za perestrojku je bio i morao da bude ne to kako se privreda vodi u
principu, već kakav je njen učinak svakog dana, kriterijum koji se određivao načinima koji
su se lako mogli odrediti i izmeriti. Perestrojka se mogla ocenjivati samo prema rezultatima.
Za većinu sovjetskih građana to je značilo ocenjivati je prema njihovim realnim zaradama,
prema naporu potrebnom da se one steknu, prema količini i dijapazonu robe i usluga koje
su im bile dostiţne, i lakoći kojom su se mogle dobiti. Ali dok je bilo vrlo jasno protiv čega
su ekonomski reformisti, njihova pozitivna alternativa, „socijalistička trţišna privreda"
autonomnih i ekonomski vitalnih preduzeća, drţavnih, privatnih i zadruţnih, kojom na
makroekonomskom nivou upravlja „centar za donošenje ekonomskih odluka", bila je tek
nešto više od fraze. To je naprosto značilo da su reformisti ţeleli da imaju prednosti
kapitalizma, a da ne izgube prednosti socijalizma. Niko nije imao ni pribliţnu ideju kako u
praksi načiniti taj prelaz od centralizovane, drţavne komandne privrede na novi sistem i -
što je jednako vaţno - kako će ono što će neminovno biti dualna drţavna i nedrţavna
privreda funkcionisati u predvidljivoj budućnosti. Privlačnost ultraradikalne tačerov- ske
ili reganovske ideologije slobodnog trţišta za mlade reformističke intelektualce je bila u
tome što je ta ideologija obećavala da obezbedi drastično, ali takođe i automatsko rešenje
ovih problema. (Kako se i moglo predvideti, ona to nije uradila.)
Verovatno je ono što je bilo najbliţe modelu tranzicije za Gorbačovljeve reformiste
bilo nejasno istorijsko sećanje na Novu ekonomsku politiku 1921-1928. godine. Ona je, na
kraju krajeva, „dala spektakularne rezultate u oţivljavanju poljoprivrede, trgovine,
industrije, finansija, tokom nekoliko godina posle 1921" i ozdravila je propalu privredu jer
se „oslanjala na snage trţišta" (Vernikov, 1989, str. 13). Osim toga, vrlo slična politika
liberalizacije trţišta i decentralizacije je od kraja maoizma proizvela dramatične rezultate u
Kini, čiju je stopu rasta društvenog proizvoda, koja je tokom osamdesetih godina u prošeku
bila skoro 10 odsto godišnje, nadmašivala jedino Juţna Koreja (World Bank Atlas, 1990).
Ipak, nisu se mogle porediti očajno siromašna, tehnološki zaostala i preteţno ruralna Rusija
iz dvadesetih godina i visoko urbanizovani i idustrijalizovani SSSR iz osamdesetih godina,
čiji je najnaprediji industrijski sektor, vojni industrijsko-naučni kompleks (koji je obuhvatao
i svemirski program) u svakom slučaju zavisio od trţišta koje se sastojalo od jednog jedinog
potrošača. Sigurno se moţe reći da bi perestrojka funkcionisala prilično bolje da je Rusija
1980. godine bila (kao Kina u tom trenutku) zemlja sa 80 odsto seljaka, za koje je televizor
predstavljao neslućeno bogatstvo. (Još početkom sedamdesetih godina je nekih 70 odsto
sovjetskog stanovništva u prošeku gledalo televiziju sat i po dnevno.) (Kerblay, str. 140-
141)
 Međutim, kontrast između sovjetske i kineske perestrojke ne moţe se u potpunosti
364 ODRON
objasniti ovakvim vremenskim zaostajanjem, pa čak ni očiglednom činjenicom da su Kinezi
bili oprezni pa su očuvali svoj centralistički komandni sistem netaknut. U kojoj meri su
imali koristi od kulturnih tradicija Dalekog istoka, za koje se ispostavilo da pogoduju
ekonomskom rastu bez obzira na društveni sistem, mora biti prepušteno istoričarima
dvadeset i prvog veka da istraţe.
Da li je bilo ko 1985. godine ozbiljno pretpostavljao da će šest godina kasnije, SSSR
i njegova Komunistička partija prestati da postoje, i da će zapravo nestati i svi drugi
komunistički sistemi u Evropi? Ako sudimo po potpunom nedostatku spremnosti
zapadnih vlada za iznenadni kolaps 1989-1991. godine, predviđanja o predstojećem kraju
ideološkog neprijatelja Zapada nisu bila više od male promene javne retorike. Ono što je
teralo Sovjetski Savez prema provaliji, bila je kombinacija glasnosti koja je zapravo bila
dezintegracija autoriteta, sa perestrojkom koja je značila uništavanje starih mehanizama koji
su činili da privreda funkcioniše, a da nisu pruţale bilo kakvu alternativu; i sve
dramatičnije propadanje ţivotnog standarda koje je bilo posledica toga. Zemlja se kretala
prema pluralističkoj izbornoj politici baš u trenutku kada je tonula u privrednu anarhiju:
prvi put od početka planiranja, Rusija 1989. godine nije imala petogodišnji plan (Di Leo,
1992, str. 100). Ovo je bila jedna eksplozivna kombinacija, jer je potkopavala plitke temelje
političkog i ekonomskog jedinstva SSSR-a.
SSSR je sve više evoluirao prema strukturalnoj decentralizaciji, a njegovi elementi
su drţani na okupu prvenstveno svesaveznim institucijama, partije, armije snaga
bezbednosti i centralnog plana, i to nikada brţe nego u dugim Breţnjevljevim godinama.
De facto je Sovjetski Savez najvećim delom bio sistem autonomnih feudalnih
gospodarstava. Njegovi lokalni velikaši - partijski sekretari saveznih republika sa svojim
potčinjenim teritorijalnim komandantima i direktorima većih ili manjih proizvodnih
jedinica, koji su odrţavali privredu u pogonu - bili su povezani malo čime sem svojom
zavisnošću od centralnog partijskog aparata u Moskvi, koji je imenovao, preme- štao,
svrgavao i kooptirao, kao i nuţnošću da se „ispuni plan“ razrađen u Moskvi. Unutar ovih
vrlo širokih granica teritorijalne glavešine su imale znatnu nezavisnost. U stvari privreda
ne bi uopšte funkcionisala a nije bilo ovakvog razvoja, pomoću koga su oni koji su morali
da rukovode institucijama sa pravim funkcijama, stvorili mreţu pobočnih odnosa
nezavisnu od centra. Ovaj sistem pogodbi, trampe, usluga za usluge, sa drugim kadrovima
na sličnim poloţajima bio je još jedna „druga ekonomija" unutar nominalno planske celine.
Moglo bi se dodati to da kako je SSSR postajao sloţenije industrijsko i urbano društvo,
kadrovi odgovorni za stvarnu proizvodnju, distribuciju, opštu brigu za građanstvo su imali
sve manje simpatija za ministre i čisto partijske figure koji su bili njihovi pretpostavljeni, ali
čije konkretne funkcije više nisu bile jasne, na stranu to što su kitili svoja gnezda, kao što su
mnogi od njih činili u Breţnje- vljevom periodu, često na najspektakularniji način.
Odvratnost prema ogromnoj, sveproţimajućoj korupciji nomenklature bila je prvobitno
gorivo za proces reformi, i Gorbačov je imao prilično solidnu podršku za perestrojku među
privrednim kadrovima, posebno onima iz vojno-industrijskog kompleksa, koji su istinski
ţeleli da poprave upravljanje stagnantnom, i na naučnom i tehnološkom polju,
paralizovanom privredom. Niko nije bolje znao od njih koliko su stvari stvarno postale
loše. Osim toga, njima nije trebala partija da bi sprovodili svoje aktivnosti. Ako bi partijska
birokrati- ja nestala, oni bi još uvek bili tu. Oni su bili neophodni, partijska birokratija nije.
Zapravo, oni su još uvek bili tu posle kolapsa SSSR-a, sada organizovani kao grupa
 KRAJ SOCIJALIZMA 365
za pritisak u novi (1990) „Naučno-proizvodni savez“ (NPS), i kao njegovi naslednici nakon
kraja komunizma, kao (potencijalni) zakoniti vlasnici preduzeća kojima su ranije upravljali
bez svojinskih prava.
Međutim, onako korumpiran, neefikasan i uglavnom parazitski partijski sistem
kakav je bio, i dalje je bio suštinski vaţan za jednu privredu zasnovanu na koman- dovanju.
Alternativa partijskom autoritetu nije bio ustavni i demokratski autoritet, već na kraći rok,
nikakav autoritet. To je bilo ono što se zaista desilo. Gorbačov, kao i njegov naslednik
Jeljcin, pomerio je osnovu svoje vlasti od partije prema drţavi, i kao ustavni predsednik,
zakonski je akumulirao moć da vlada dekretima, po nekim nadleţnostima veću od one
koju je formalno uţivao bilo koji raniji sovjetski vođa, čak ni Staljin (Di Leo, 1992, str. 111).
Niko na to nije obratio ni najmanju paţnju, izvan odskora ustanovljenih demokratskih, ili
pre ustavotvornih skupština, Narodnog kongresa i Vrhovnog sovjeta (1989). Niko više nije
vladao, ili bolje rečeno, niko se više nije pokoravao u Sovjetskom Savezu.
Kao oštećeni dţinovski tanker koji se kreće prema sprudovima, tako je i Sovjetski
Savez bez kormila bio nošen ka dezintegraciji. Linije po kojima će se prelomiti su već bile
povučene: na jednoj strani je bio sistem teritorijalne autonomne vlasti otelo- tvoren u
federalnoj strukturi drţave, na drugoj su bile samostalne ekonomske celine. Pošto je
zvanična teorija na kojoj je Sovjetski Savez izgrađen bila teorija teritorijalne autonomije za
nacionalne grupe, nacionalističko cepanje je bilo potencijalno ugrađeno u sistem i svih
petnaest federalnih republika i u autonomne regione i oblasti unutar svake od njih, 60 mada
se, uz izuzetak tri male baltičke drţave, o separatizmu nije ni razmišljalo pre 1988. godine,
kada su, kao odgovor na glasnost osnovani prvi nacionalistički ,,frontovi“ ili organizacije za
političke kampanje (u Estoniji, Latviji, Litva- niji i Jermeniji). Međutim, u ovoj fazi, čak i u
baltičkim drţavama, oni su bili usmereni ne toliko protiv centra koliko protiv nedovoljno
gorbačovljevskih lokalnih komunističkih partija, ili kao u Jermeniji, protiv susednog
Azerbejdţana. Cilj još uvek nije bila nezavisnost, mada se nacionalizam naglo
radikalizovao 1989-1990. godine pod uticajem izborne groznice i borbe između radikalnih
reformista i organizovanog otpora starog partijskog establišmenta u novim skupštinama,
kao i trvenja između Gorbačova i njegove ogorčene ţrtve, suparnika i konačnog
naslednika, Borisa Jeljcina.
U suštini su radikalni reformisti po republikama protiv ušančenih partijskih
hijerarhija traţili podršku nacionalista, pa su ih čineći tako, ojačali. U samoj Rusiji,
pozivanje na ruske interese naspram perifernih republika koje je Rusija dotirala, za koje se
sve više mislilo da im ide bolje nego Rusiji, bilo je moćno oruţje u borbi radi- kala sa
partijskom birokratijom, ukopanom u centralnom partijskom aparatu. Za Borisa Jeljcina,
starog partijskog šefa iz vremena komandnog društva, koji je kombi- novao talenat za
napredovanje u staroj politici (tvrdoću i lukavost) sa talentom za napredovanje u novoj
politici (demagogiju, ţovijalnost, osećaj za medije), put na vrh je vodio preko osvajanja
Ruske Federacije, čime je sebi omogućio da zaobiđe institucije Gorbačovljevog Saveza
(misli se na savezne ustanove, prim. prev.). Zapravo, do tada Savez i njegova glavna
članica RSFSR, nisu bili jasno odeljeni. Transformišući Rusiju u republiku kao što su druge,
Jeljcin je de facto išao u prilog dezintegraciji

60 Uz Rusku Federaciju koja je daleko teritorijalno i demografski najveća, tu su bile i Jerme-

nija, Azerbejdţan, Belorusija, Estonija, Gruzija, Kazahstan, Kirgistan, Letonija, Litvanija, Moldavi- ja,
Tadţikistan, Turkmenistan, Ukrajina i Uzbekistan.
Sovjetskog Saveza, koji bi Rusija pod njegovom kontrolom praktično istisnula. Ovo se
366 ODRON
zaista i desilo 1991. godine.
Ekonomska dezintegracija je pomogla napredovanju političke dezintegracije, a
politička dezintegracija je pothranjivala ekonomsku. Krajem Plana, i partijskih naređenja iz
centra, više nije postojala delotvorna nacionalna ekonomija, već jurnjava svake zajednice,
teritorije, ili kakve druge jedinice koja je to mogla da izvede, ka samodovoljnosti i
samozaštiti, ili bilateralnoj razmeni. Komandanti velikih provincijskih fabričkih gradova,
oduvek sviklih na takve aranţmane, razmenjivali su industrijske proizvode za hranu sa
glavešinama regionalnih kolhoza, kao što je - to je dramatičan primer
- lenjingradski partijski šef Gidaspov, izašao na kraj sa akutnom nestašicom ţita u
njegovom gradu pomoću telefonskog poziva Nazarbajevu, kazahtanskom partijskom šefu,
koji je udesio trampu ţitarica za obuću i čelik (Yu Boldyrev, 1990). Ali čak se i ova vrsta
transakcija između dve vrhunske ličnosti u staroj partijskoj hijerarhiji u suštini odnosila
prema opštedrţavnom sistemu distribucije kao prema nečemu irelevantnom. „Izgleda da
su partikularizmi, autarhije, spadanja na primitivne metode, bili pravi rezultati zakona koji
su liberalizovali lokalne ekonomske snage.“ (Di Leo, str. 101.)
Do tačke bez povratka se stiglo u drugoj polovini 1989. godine, dvestogodi- šnjeg
jubileja izbijanja Francuske revolucije, čije su nepostojanje ili beznačajnost za politiku
dvadesetog veka u to vreme marljivo pokušali da pokaţu fracuski „revizioni- stički“
istoričari. Politički slom je usledio za sazivanjem (kao i u Francuskoj osamnaestog veka)
novih demokratskih, ili većim delom demokratskih skupština u leto te godine. Ekonomski
slom je postao nepopravljiv u ključnim mesecima između oktobra 1989. i maja 1990.
godine. Međutim, pogledi sveta su u to vreme bili prikovani za jedan sa tim povezan, ali
sekundaran fenomen: iznenadni raspad satelitskih komunističkih reţima u Evropi koji je
isto tako bio nepredviđen. Između avgusta i kraja 1989. godine komunističke vlasti su
abdicirale ili prestale da postoje u Poljskoj, Ĉehoslovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj
i Demokratskoj Republici Nemačkoj - bez ispaljenog metka osim u Rumuniji. Ukratko
potom, dve balkanske zemlje koje nisu bili sovjetski sateliti, Jugoslavija i Albanija, takođe
su prestale da budu komunistički reţimi. Demokratsku Republiku Nemačku će uskoro
anektirati Zapadna Nemačka, a Jugoslavija će se ubrzo raspasti u građanskom ratu. Ovaj
proces je bio posmatran ne samo na televizijskim ekranima zapadnog sveta, već su ga sa
većom paţnjom posmatrali i komunistički reţimi na drugim kontinentima. Mada su se u
njih ubrajali reţimi od radikalno reformističkog (bar u ekonomskim stvarima), kao u Kini,
do nepomirljivo centralističkog reţima starog stila, kao na Kubi (videti poglavlje 15), po
svoj prilici su svi bili sumnjičavi prema sovjetskom upuštanju u neograničenu glasnost, i
slabljenju autoriteta. Kada se pokret za liberalizaciju proširio iz SSSR-a u Kinu, vlada u
Pekingu je odlučila, sredinom 1989. godine, očito posle izvesnog oklevanja i unutrašnjeg
neslaganja, da ponovo uspostavi svoj autoritet na najnedvosmisleniji način, pomoću onoga
što je Napoleon, koji je takođe koristio vojsku da suzbije javnu agitaciju tokom Francuske
revolucije, zvao „fijuk šrapnela“. Trupe su počistile masovne studentske demonstracije sa
glavnog prestoničkog trga, uz visoku cenu u ţivotima, koja se verovatno merila
- mada u vreme pisanja nisu bili dostupni pouzdani podaci - stotinama palih. Masakr na
trgu Tjenanmen je uţasnuo zapadno javno mnjenje, a verovatno je kineska Komunistička
partija izgubila ono malo legitimiteta koji je moţda još imala među mlađim generacijama
kineskih intelektualaca, uključujući i članove partije, ali je on ostavio kineskom reţimu
slobodne ruke da nastavi politiku uspešne ekonomske liberalizacije
 KRAJ SOCIJALIZMA 367
bez neposrednih političkih problema. Kolaps komunizma posle 1989. godine je bio
ograničen na SSSR i drţave u njegovoj orbiti (uključujući i Spoljnu Mongoliju, koja je
izabrala sovjetsku zaštitu umesto kineske između dva svetska rata). Tri preţivela azijska
komunistička reţima (Kina, Severna Koreja i Vijetnam) kao i udaljena i izolovana Kuba,
nisu bili odmah pogođeni.

V
Izgledalo je prirodno, posebno na dvestagodišnjicu 1789. godine, da se promene
1989-1990. godine opišu kao istočnoevropske revolucije, a u onoj meri u kojoj su događaji
koji vode ka potpunom zbacivanju reţima revolucionarni, ova reč je umesna, ali zavodi na
pogrešan trag. Jer nijedan od reţima u istočnoj Evropi nije bio zbačen. Nijedna zemlja osim
Poljske, nije imala bilo kakvu unutrašnju snagu, organizovanu ili ne, koja bi bila ozbiljna
pretnja za reţim, a činjenica da je Poljska imala moćnu političku opoziciju je zapravo
garantovala da reţim tamo ne bude naglo uništen, već je on zamenjen pregovaračkim
procesom kompromisa i reforme, što nije neslično načinu na koji se Španija probijala ka
demokratiji nakon smrti generala Franka 1975. godine. Najozbiljnija pretnja za reţime u
sovjetskoj orbiti je dolazila iz Moskve, koja je jasno stavila do znanja da ih više neće
spasavati vojnom intervencijom, kao 1956. i 1968. godine, ako ni zbog čega drugog ono zato
što je kraj Hladnog rata učinio te reţime strateški manje neophodnim za SSSR. Po mišljenju
Moskve, ako su ţeleli da preţive, dobar savet za njih bi bio da slede liniju liberalizacije,
reforme i fleksibilnosti poljskih i mađarskih komunista, ali isto tako Moskva neće
prisiljavati čvrstorukaše u Berlinu i Pragu. Oni su bili sami.
Samo povlačenje SSSR-a podvuklo je crtu u bankrotstvu ovih reţima. Ostajali su na
vlasti samo zato što su stvorili prazninu oko sebe, u kojoj nije ostalo alternative status kvou
osim da se emigrira (gde je to bilo moguće) ili (za nekolicinu) da se formiraju marginalne
disidentske grupe intelektualaca. Glavnina građana je prihvatala stvari onakve kakve jesu,
jer nije imala alternativu. Energični, talentovani i ambiciozni ljudi su delovali unutar
sistema, pošto su bilo kakav poloţaj za koji su se zahtevale ovakve osobine, a u stvari bilo
kakvo javno ispoljavanje talenta, postojali unutar sistema, ili uz njegovu dozvolu. Ĉak i u
potpuno nepolitičkim oblastima, kao što su skokovi motkom i šah. To je vaţilo i za
dopuštenu opoziciju, uglavnom u umetnosti, kojoj je u vreme opadanja sistema bilo
dozvoljeno da se razvije, što su disidentski pisci koji su odlučili da ne emigriraju, otkrili na
svoju štetu nakon pada komunizma kada su tretirani kao kolaboracionisti.12 Nije čudo što
se većina ljudi opredelila za miran ţivot, što je uključivalo i formalne gestove podrške
sistemu, u kome se ni od koga, osim od đaka osnovne škole, nije moglo očekivati da u njega
veruje, gestove, kakvi su glasanje ili demonstriranje, čak i onda kada kazne za disidentstvo
više nisu bile zastrašujuće. Jedan od razloga zašto je stari reţim osuđivan sa takvom
ţestinom nakon svog pada, posebno u tvrdokornim zemljama kao što su Ĉehoslovačka i
bivša DDR bio je taj što je „velika većina glasala na krivotvorenim izborima da bi izbegla
neprijatne posledice, mada ne veoma ozbiljne; ljudi su učestvovali na obaveznim
marševima... Lako su se regru-

12 Čak je i takav posvećeni protivnik komunizma kao Aleksandar Solţenjicin imao karijeru kao

pisac etabliran u sistemu, koji je dozvolio/ohrabrio štampanje njegovih prvih romana u reform- ske
svrhe.
tovali policijski doušnici, pridobijani bednim privilegijama, često je pristanak na sluţenje
368posledica
bio ODRON vrlo blagog pritiska" (Kolakowski, 1992, str. 55-56).
Ipak, jedva da je iko verovao u sistem ili osećao bilo kakvu lojalnost prema njemu,
čak i oni koji su njime upravljali. Ti su se nesumnjivo iznenadili kada su mase napustile
svoju pasivnost i pokazale svoje disidentstvo - trenutak zapanjenosti je zauvek uhvaćen na
video snimku predsednika Ĉaušeskog decembra 1989. godine, kada se suočio sa masom
koja je negodovala umesto da lojalno aplaudira - ali njih nije iznenadilo disidentstvo, već
jedino akcija. U tom trenutku istine, nijedna istočnoevropska vlada nije naredila svojim
snagama da pucaju. Sve su mirno abdicirale, osim u Rumu- niji, a čak i tamo je otpor bio
kratak. Moţda su mogli da ponovo zadobiju kontrolu, ali niko to nije čak ni pokušao.
Nigde nije bilo grupa ultrakomunista spremnih da u bunkeru poginu za svoju veru, ili čak
za daleko od beznačajnih, postignuća četrdesetogodišnje komunističke vladavine u
velikom broju ovih drţava. A šta bi trebalo da brane? Ekonomske sisteme čija je
inferiornost u odnosu na njihove zapadne susede bola oči, koji su propadali, i za koje se
pokazalo da se ne mogu reformisati, čak i tamo gde su načinjeni ozbiljni i pametni
reformski napori? Sisteme koji su očito izgubili svoje opravdanje koje je odrţavalo njihove
komunističke kadrove u prošlosti, naime ubeđe- nje u to da je socijalizam superioran nad
kapitalizmom i da je predodređen da ga zameni? Ko je više mogao da veruje u to, mada to
četrdesetih, pa čak ni pedesetih godina nije izgledalo neubedljivo? Pošto socijalističke
drţave više nisu bile čak ni ujedinjene, a zapravo su se ponekad borile međusobno sa
oruţjem (na primer, Kina i Vijetnam ranih osamdesetih godina), nije se više moglo govoriti
ni o jedinstvenom „socijalističkom taboru". Sve što je preostalo od starih nada bila je
činjenica da je SSSR, zemlja Oktobarske revolucije, bio jedna od dve globalne supersile.
Izuzev moţda Kine, sve komunističke vlade i mnoge komunističke partije i drţave ili
pokreti u Trećem svetu, sasvim su dobro znali koliko mnogo duguju postojanju ove
kontrateţe ekonomskoj i strateškoj premoći one druge strane. Ali je SSSR očigledno
odbacivao ovaj političko- -vojni teret koji više nije mogao da nosi, a čak i one komunističke
drţave koje ni u kom slučaju nisu bile zavisne od Moskve (Jugoslavija, Albanija) nisu
mogle a da ne shvate koliko će ih teško oslabiti nestanak Sovjetskog Saveza. U svakom
slučaju, u Evropi, kao i u SSSR-u, komunisti koje su nekad odrţavala stara ubeđenja, sada
su bili generacija prošlosti. Malobrojni su 1989. bili oni ispod šezdeset godina starosti koji
su sa starijim generacijama mogli da podele iskustvo o vezi komunizma i patriotizma u
nekoliko zemalja, naime iskustvo Drugog svetskog rata i Otpora, a malobrojni su oni ispod
pedeset godina koji su uopšte mogli da imaju sećanja iz prve ruke na to vreme. Za većinu
ljudi, princip koji je davao legitimnost drţavama, bio je zvanična retorika ili priče izlapelih
staraca.13 Ĉak ni članovi partije, sem onih najstarijih, verovatno nisu bili komunisti u
starom smislu te reči, već ljudi i ţene (avaj, isuviše malobrojne ţene) koji su pravili karijere
u zemljama koje su se zadesile pod komunističkom vladavinom. Dok su sistemi delovali,
oni su njima upravljali. Kada je postalo jasno da ih je sam SSSR prepustio sudbini,
reformisti su (kao u Poljskoj i Mađarskoj) pokušavali da ugovore miran prelaz,
čvrstorukaši (kao u Ĉehoslovačkoj i DDR-u) su pokušavali da odrţe pat poziciju sve dok
nije postalo jasno da se građani više ne pokoravaju, čak iako su armi-

13 Ovo očigledno nije bio slučaj u komunističkim drţavama Trećeg sveta, kao što je Vijetnam,

gde se oslobodilačka borba nastavila do sredine sedamdesetih godina, ali gde je podela naroda koju je
izvršio oslobodilački rat verovatno isto tako bila ţivlja u glavama ljudi.
 KRAJ SOCIJALIZMA 369
ja i policija još bile pokorne. U oba slučaja su otišli mirno kada su otkrili da im je vreme
isteklo, tako se nesvesno sveteći propagandistima Zapada koji su tvrdili da je baš to ono što
„totalitarni“ reţimi nikada ne bi mogli da učine.
Njih su nakratko zamenili muškarci i ţene (opet premalo ţena) koji su predstavljali
disidente ili opoziciju, koji su organizovali, ili je moţda bolje reći koji su uspešno pozvali
na masovne demonstracije koje su starim reţimima dali signal za mirnu abdikaciju. Osim u
Poljskoj, gde su kičmu opozicije činili Crkva i sindikati, opozicija se sastojala od nekolicine,
često vrlo hrabrih intelektualaca, slikovite armije vođa koji su se na kratko našli na čelu
svojih naroda: kao u revolucijama 1848. godine koje padaju istoričaru na pamet, to su često
bili naučnici ili ljudi iz sveta umetnosti. Na trenutak su filozof-disident (Mađarska) ili
srednjovekovni istoričar (Poljska) bili razmatrani kao predsednici ili premijeri, a
dramaturg, Vaclav Havel je zaista postao predsednik Ceho- slovačke, okruţen
ekscentričnom masom savetnika, od američkog rokera ljubitelja skandala, do člana
habzburške visoke aristrokratije (kneza Svarcenberga). Nastala je plima reči o „civilnom
društvu", tj. o skupu dobrovoljnih građanskih organizacija ili privatnih aktivnosti, koje
treba da zauzmu mesto totalitarnih drţava, kao i o povratku na principe revolucije pre
nego što ih je boljševizam izobličio.14 Avaj, kao i 1848. godine, trenutak slobode i istine nije
potrajao. Politika, i oni koji su rukovodili drţavnim poslovima, okrenuli su se onima koji
obično zauzimaju takve funkcije. Ad hoc ,,frontovi“ i „građanski pokreti11 su se rušili isto
onako naglo kako su se i uzdizali.
Pokazalo se da je to slučaj i u SSSR-u gde se kolaps partije i drţave sporije odvijao
sve do avgusta 1991. godine. Neuspeh perestrojke i iz toga proisteklo narodno odbacivanje
Gorbačova, bili su sve više očigledni, iako ih Zapad nije opazio, gde je popularnost
Gorbačova opravdano i dalje bila visoka. To je ograničilo vođu SSSR-a na niz pozadinskih
manevara i promenljivih savezništava sa političkim grupama i centrima moći koji su se
pojavljivali iz parlamentarizacije sovjetske politike, što je učinilo da mu ne veruju
reformisti koji su se u početku okupili oko njega - od kojih je on zaista napravio sagu za
menjanje drţave - isto onako kao ni da rascepka delove partije čiju je moć slomio. Bio je, i u
istoriju će ući kao tragična figura, komunistički „car oslobodilac11 poput Aleksandra II
(1855-1881) koji je uništio ono što je hteo da reformiše i sam bio uništen u tom procesu. 15
Šarmantan, iskren, inteligentan, istinski pokretan idealima komunizma za koje je
smatrao da ih je pokvario uspon Staljina, Gorbačov je paradoksalno, isuviše bio čovek
organizacije za meteţ demokratske politike koju je stvorio; isuviše komitetski čovek za
odlučne akcije; suviše udaljen od iskustava urbane i industrijske Rusije kojom nikad nije
upravljao, da bi imao osećaj za bazu starog partijskog šefa. Njegov problem nije bio toliko u
tome što nije imao efikasnu strategiju za reformisanje privrede - čak ni posle njegovog pada
niko to nije imao - koliko u tome što je bio daleko od svakodnevnog iskustva svoje zemlje.

14 Autor se priseća jedne od ovih diskusija na konferenciji u Vašingtonu 1991. koju je špan- ski

ambasador u SAD spustio na zemlju svojim sećanjem na to da su mladi studenti i bivši studenti (u to
vreme uglavnom liberalni komunisti) uglavnom isto to osećali posle smrti generala Franka 1975. godine.
Po njegovom mišljenju civilno društvo je značilo samo to da su mladi ideolozi, koji su se za trenutak
našli u situaciji da govore u ime celog naroda, ţeleli da to vide kao trajno stanje.
15 Aleksandar II (1855-1881) oslobodio je kmetove i preduzeo niz drugih reformi, a ubili su ga

pripadnici revolucionarnog pokreta, koji je prvi put postao politička snaga u vreme njegove vladavine.
 Kontrast sa još jednim od vodećih sovjetskih komunista posleratne generacije, je
370 ODRON
poučan. Nursultan Nazarbajev, koji je preuzeo vlast u azijskoj republici Kazah- stanu 1984.
godine, kao pripadnik reformskog pokreta, stupio je (kao mnogi drugi sovjetski političari,
za razliku od Gorbačova i skoro svih političara u nesocijalističkim zemljama) u javni ţivot
iz fabričke hale. Premestio se iz Partije u drţavu, postajući predsednik republike, odlučno je
nastavio sa potrebnim reformama, koje su obuhvatale i decentralizaciju i uvođenje trţišta, i
preţiveo je i pad Gorbačova i raspad savezne partije, a nijedan od ta dva događaja nije rado
primio. Posle raspada i dalje je bio jedan od najmoćnijih ljudi u nejasnoj „Zajednici
nezavisnih drţava“. Ali se uvek pragmatični Nazarbajev, sistematski drţao politike
optimalizacije poloţaja svog feuda (i stanovništva na njemu), i posvećivao je najveću
paţnju tome da trţišne reforme ne budu socijalno štetne. Trţište da, nekontrolisani rast
cena odlučno ne. Strategija kojoj je lično davao prednost bila je bilateralna trgovina sa
drugim sovjetskim (ili bivšim sovjetskim) republikama - naročito je podrţavao
centralnoazijsko sovjetsko zajedničko trţište - i zajednička ulaganja sa stranim kapitalom.
Nije imao primedbi na radikale ekonomiste, jer je neke unajmio iz Rusije, pa čak i
nekomuniste, pošto je doveo jednog od mozgova juţnokorejskog ekonomskog čuda, koji je
trebalo da pruţi pravi uvid u to kako je zaista uspešna posleratna kapitalistička privreda
zapravo funkcionisala. Put ka preţivljavanju, a moţda i uspehu je bio popločan manje
dobrim namerama nego tvrdom kaldrmom realizma.
Poslednje godine Sovjetskog Saveza bile su usporeni snimak katastrofe. Pad
evropskih satelita 1989. godine i nevoljni pristanak Moskve na ponovno ujedinjenje
Nemačke, pokazali su kolaps Sovjetskog Saveza kao velike sile, a kamoli kao supersi- le.
Njegova krajnja nesposobnost da odigra bilo kakvu ulogu u Zalivskoj krizi 1990-1991.
godine je to podvukla. Govoreći rečima međunarodne politike, SSSR je bio poput potpuno
poraţene zemlje, kao posle nekog velikog rata - samo bez rata. Ipak, on je zadrţao oruţane
snage i vojno-industrijski kompleks bivše supersile, što je situacija koja je nametnula
ozbiljna ograničenja negovoj politici. Ipak, mada je njegov međunarodni debakl ohrabrio
secesionizam u republikama gde su nacionalistička osećanja bila jaka, posebno u baltičkim
drţavama i Gruziji - Litvanija je ispitala teren provokativnom deklaracijom o potpunoj
nezavisnosti od Moskve u martu 1990. godine16 - do dezintegracije Sovjetskog Saveza nije
došlo zbog nacionalističkih snaga.
Do nje je u suštini došlo zbog dezintegracije centralne vlasti, koja je prisilila svaki
region ili manju jedinicu u zemlji da vode sopstvenu brigu, da spašavaju šta se spasti moţe
iz ruševina privrede koja je klizila u haos. Glad i nestašica nalaze se iza svega onoga što se
dešavalo u poslednje dve godine SSSR-a. Očajni reformisti, uglavnom iz redova
intelektualaca kojima je glasnost tako očigledno koristila, zapadali su u apokaliptični
ekstremizam: ništa se ne moţe učiniti sve dok se stari sistem i sve u njemu potpuno ne
unište. Na polju privrede, sistem se mora kompletno razmrviti totalnom privatizacijom i
uvođenjem stopostotnog slobodnog trţišta odmah, po bilo kojoj ceni. Predlagani su
dramatični planovi da se to učini u toku nekoliko nedelja, ili meseci (postojao je program
„pet stotina dana“). Ova politika se nije zasnivala na bilo kakvom znanju o slobodnom
trţištu ili kapitalističkoj privredi, iako su je odlučno

16 Jermenski nacionalizam, mada je izazivao raspad Saveza potraţivanjem regiona Nagor- no

Karabah od Azerbejdţana, nije bio toliko lud da priţeljkuje nestanak SSSR-a, jer da nije postojao SSSR
ne bi postojala Jermenija.
 KRAJ SOCIJALIZMA 371
preporučivali gostujući američki i britanski ekonomisti i finansijski stručnjaci, čija se
mišljenja, nisu zasnivala na bilo kakvom znanju o tome šta se sve stvarno dešava u
sovjetskoj privredi. I jedni i drugi su imali pravo pretpostavljajući da je postojeći sistem, ili
bolje rečeno, komandna privreda, dok je postojala, bila daleko inferiorna u odnosu na
privrede zasnovane prvenstveno na privatnoj svojini i prvatnom preduzetništvu, i da je
stari sistem, čak i u izmenjenom obliku, osuđen na propast. Ipak, i jedni i drugi nisu uspeli
da se suoče sa pravim problemom kako u praksi, pretvoriti central- no-plansku privredu u
jednu ili drugu verziju dinamične trţišne privrede. Umesto toga apstraktno su ponavljali
demonstracije o vrlinama trţišta sa prve godine ekonomskih studija. Dokazivali su kako će
trţište automatski po pristupačnim cenama popuniti rafove u radnjama onim proizvodima
koje proizvođači zadrţavaju, onda kada se ponudi i potraţnji omogući sloboda manevra.
Većina napaćenih građana SSSR-a znali su da se to neće desiti, i kada je nakon što je SSSR
prestao da postoji, i kada je nakratko primenjena liberalna šok terapija, to se nije desilo.
Osim toga, nijedan ozbiljan posmatrač ove zemlje nije verovao da godine 2000. drţavni i
javni sektor sovjetske privrede još uvek neće biti znatni. Učenici Fridriha Hajeka i Miltona
Fridmana su osuđivali samu ideju o ovakvoj mešovitoj privredi. Nisu mogli da ponude
savet o tome kako da se tom privredom upravlja, ili da se ona preobrazi.
Pa ipak, kada je došla konačna kriza, nije bila ekonomska, već politička. Praktično
je za celokupan establišment SSSR-a od partije, preko planera i naučnika, drţave, oruţanih
snaga, snaga bezbednosti, do sportskih autoriteta, ideja o totalnom raspadu SSSR-a bila
neprihvatljiva. Ne moţe se reći da je raspad bio priţeljkivan, ili čak zamišljan, u bilo kojoj
većoj grupi sovjetskih građana izvan baltičkih drţava pre 1989. godine, ali to nije
verovatno: kakve god rezerve da imamo prema ovim brojevima, 76 odsto birača je na
referendumu u martu 1991. godine glasalo za očuvanje SSSR-a „kao obnovljene federacije
suverenih i jednakih republika, u kojoj su prava i slobode svake osobe i svake nacionalnosti
potpuno zaštićene" (Pravda, 25. I 1991). Raspad sigurno nije zvanično bio deo politike bilo
kog od vaţnih saveznih političara. Ipak se čini da je raspadanje centra neminovno ojačalo
centrifugalne snage, i raspad učinilo neizbeţnim, posebno zbog politike Borisa Jeljcina, čija
se zvezda uspevala, kako je Gorbačov slabio. Do tada je Savez bio senka, a republike jedina
stvarnost. Krajem aprila, Gorbačov je, uz podršku devet glavnih republika, 17 ugovorio
„Sporazum o Savezu" čija je namera bila, pomalo na način austro-ugarskog kompromisa iz
1867. godine, da očuva postojanje centralne federalne vlasti (sa direktno biranim saveznim
predsednikom), koji upravlja oruţanim snagama, spoljnom politikom, koordinacijom
finansijske politike i ekonomskih odnosa sa ostatkom sveta. Sporazum je trebalo da stupi
na snagu 20. avgusta.
Za najveći deo starog partijskog i sovjetskog establišmenta, ovaj sporazum je bio
još jedna od Gorbačovljevih formula na papiru, osuđen na propast kao i sve ostale. Iz tog
razloga smatrali su ga pogrebnim spomenikom Sovjetskog Saveza. Dva dana pre nego što
je sporazum trebalo da stupi na snagu, praktično najvaţniji ljudi u federaciji, ministri
odbrane, šef KGB-a, potpredsednik, premijer SSSR-a i stubovi partije, proglasili su da će u
odsustvu predsednika i generalnog sekretara jedan Komitet za vanredno stanje preuzeti
vlast (predsednik je bio na odmoru u kućnom pritvoru). To nije bio toliko udar - niko nije
uhapšen u Moskvi, čak nisu zauzete ni radio-stanice - koliko proglas da je mašinerija
stvarne vlasti ponovo u pogonu, u samopouzdanoj nadi

17 Tj. svih osim tri baltičke drţave, Moldavije, Gruzije kao i, iz nejasnih razloga, Kirgizije.
da će građanstvo pozdraviti, ili bar mirno prihvatiti povratak reda i poretka. Ovaj udar nije
372 poraţen
bio ODRON revolucijom, niti ustankom naroda, jer je stanovništvo Moskve ostalo mirno, a
poziv na štrajk protiv udara je prošao nezapaţeno. Kao toliko puta u sovjetskoj istoriji, to je
bila drama koju je odigrala mala grupa glumaca iznad glava napaćenog naroda.
Ali ne sasvim. Trideset, čak deset godina ranije, sama proklamacija o tome gde se
nalazi stvarna vlast bila bi dovoljna. Ĉak i ovako, većina građana SSSR-a je drţala pognute
glave: 48 odsto naroda (prema jednoj anketi) i - što manje iznenađuje - 70 odsto partijskih
komiteta, podrţavalo je ,,udar“ (Di Leo, 1992, str. 141, 143). Sto je podjednako vaţno, u
inostranstvu je više vlada nego što je bilo spremno da prizna, očekivalo da udar uspe. 18
Ipak, potvrđivanje moći partije/drţave u starom stilu zasnivalo se na opštem i
automatskom pristanku a ne na prebrojavanju. Do 1991. godine više nije bilo niti centralne
vlasti niti opšte pokornosti. Pravi udar bi mogao da uspe na većem delu teritorije SSSR-a, a
kakve god da su bile podele u oruţanim snagama i aparatu bezbednosti, verovatno bi se
mogle naći dovoljno pouzdane trupe za uspešan puč u prestonici. Ali simbolično
potvrđivanje autoriteta više nije bilo dovoljno. Gorbačov je bio u pravu: perestrojka je
promenivši društvo, porazila zaverenike. Porazila je i njega.
Jedan simboličan drţavni udar se mogao pobediti simboličnim otporom, jer je
poslednja stvar koju su zaverenici hteli, ili za koju su bili spremni bila građanski rat. U
stvari, njihov gest je nameravao da spreči ono čega se većina ljudi plašila: klizanje u jedan
takav sukob. Tako, dok su se nejasne institucije SSSR-a svrstale uz zaverenike, ništa manje
nejasne institucije Ruske republike pod Borisom Jeljcinom, tek izabranim za predsednika
znatnom većinom glasova, nisu. Zaverenici nisu mogli ništa drugo da urade nego da se
predaju, nakon što je Jeljcin, okruţen hiljadama pristalica, došao da brani svoje sedište,
prkoseći zbunjenim tenkovima ulogorenim ispred, na uţivanje gledalaca TV ekrana u
svetu. Hrabro, ali takođe bez rizika, Jeljcin, čiji su politički darovi i odlučnost bili u
dramatičnom kontrastu sa Gorbačovljevim stilom, odmah je prigrabio svoju šansu da
raspusti i razvlasti Komunističku partiju i da preuzme u korist Republike Rusije ono što je
preostalo od imovine SSSR-a, koji je konačno prestao da postoji nekoliko meseci kasnije.
Sam Gorbačov je gurnut u zaborav. Svet, koji je bio spreman da prihvati udar, sada je
prihvatio mnogo efikasniji Jeljcinov protivudar, i Rusiju je smatrao prirodnim naslednikom
SSSR-a u Ujedinjenim nacijama i svugde drugde. Pokušaj da se spase stara struktura
Sovjetskog Saveza ga je uništila brţe i neopozivije nego što je iko očekivao.
Međutim, to nije rešilo nijedan od problema privrede drţave i društva. U jednom
pogledu su ih načinili gorim, jer su se druge republike sada plašile svoga velikog brata
Rusije, što nije bilo u višenacionalnom SSSR-u, posebno zato jer je ruski nacionalizam bio
najbolja karta na koju je Jeljcin mogao da igra kako bi umirio oruţane snage, čije je jezgro
uvek bilo među Velikorusima. Pošto je većina republika sadrţavala velike manjine etničkih
Rusa, Jeljcinov nagoveštaj da se moţe ponovo pregovarati o granicama između republika,
ubrzalo je juriš u potpuno otcepljenje: Ukrajina je odmah proglasila svoju nezavisnost. Prvi
put su narodi naviknuti na nepristrasno ugnjetavanje svih (uključujući Velikoruse) koju su
sprovodile centralne vlasti, imale razlo-

18 Prvog dana ,,udara“ sluţbene novine finske vlade su ukratko izvestile o hapšenju pred-

sednika Gorbačova bez komentara na donjoj polovini treće strane u biltenu od četiri strane. Ove novine
su počele da izraţavaju mišljenje tek kada je ovaj pokušaj očito propao.
 KRAJ SOCIJALIZMA 373
ga da strahuju od potčinjavanja Moskvi u interesu jedne nacije. U stvari, to je stavilo tačku
na nade u odrţanje makar i privida Saveza, jer je maglovita „Zajednica Nezavisnih Drţava"
koja je nasledila SSSR ubrzo izgubila svaku realnost, a izgledalo je da čak ni poslednjem
ostatku Saveza, (ekstremno uspešnom) Ujedinjenom timu, koji se takmičio na Olimpijskim
igrama 1992. godine, pobeđujući Sjedinjene Drţave, nije suđen dug ţivot. Tako je
uništenjem SSSR-a postignut preokret u skoro četiri stotine godina dugoj ruskoj istoriji, i
vraćanje zemlje otprilike na veličinu i međunarodni poloţaj koji je imala u vreme pre Petra
Velikog (1672-1725). Pošto je Rusija, bilo pod carevima, bilo kao SSSR, bila velika sila od
sredine osamnaestog veka, njena dezintegracija je ostavila međunarodnu prazninu između
Trsta i Vladivostoka, koja nije ranije postojala u modernoj svetskoj istoriji, osim na kratko
tokom Građanskog rata
1917- 1920. godine: ogromna zona nereda, sukoba i potencijalne katastrofe. To je bio
zadatak za svetske diplomate i vojnike na kraju ovog milenijuma.

VI
Dva zapaţanja mogu biti zaključak ovog pregleda. Prvi je koliko se površnim
pokazao uticaj komunizma u ogromnoj oblasti koju je osvojio brţe od bilo koje druge
ideologije, još od islama u njegovom prvom veku. Mada je uprošćena verzija marksi- zma-
lenjinizma postala dogmatska (svetovna) vera svih građana između Elbe i Kineskog mora,
odjednom je nestala zajedno sa političkim reţimima koji su je nametnuli. Dva razloga se
mogu sugerisati za ovaj prilično zapanjujući istorijski fenomen. Komunizam nije bio
zasnovan na masovnom preobraćanju, već je bio vera kadrova, „avangarde" (lenjinistički
rečeno). Ĉak i Maova čuvena izreka da se uspešna gerila kreće kroz seljaštvo kao riba kroz
vodu, podrazumeva razliku između aktivnog elementa (ribe) i pasivnog (vode). Opozicioni
radnički i socijalistički pokreti (uključujući i neke masovne komunističke partije) mogu se
poklapati sa svojom zajednicom ili biračkim telom, kao u rudarskim selima. Na drugoj
strani, sve vladajuće komunističke partije su po svom izboru i po definiciji, manjinske elite.
Pristanak ,,masa“ na komunizam nije zavisio od njihovih ideoloških ili drugih ubeđenja već
od toga kako su procenjiva-
li ono što je ţivot pod komunističkim reţimima učinio za njih, i kako su procenjivali svoje
stanje poredeći ga sa stanjem drugih. Jednom kada više nije bilo moguće izolovati narod od
kontakta, pa čak ni od saznanja o drugim zemljama, ove procene su postale skeptične. I
opet, komunizam je u suštini bio instrumentalna vera: sadašnjost ima vrednost samo kao
sredstvo da se dostigne neodređena budućnost. Osim u retkim slučajevima - na primer u
patriotskim ratovima, gde pobeda opravdava sadašnje ţrtve
- takav skup verovanja bolje odgovara sektama ili elitama nego univerzalnim crkvama, čiji
delokrug, kakvo god da je njihovo obećanje konačnog spasenja, jeste i mora biti područje
svakodnevnog čovekovog ţivota. Ĉak su i kadrovi komunističih partija počeli da se
koncentrišu na obična ţivotna zadovoljstva, onda kada je milenijumski cilj zemaljskog
spasenja, kome su posvetili svoje ţivote, pomeren u neodređenu budućnost. A - vrlo
tipično - kada se to desilo, partija nije obezbedila uputstvo za njihovo ponašanje. Ukratko,
po prirodi svoje ideologije od komunizma se zahtevalo da bude procenjivan po svojim
uspesima, i on nije imao rezerve za slučaj neuspeha.
Ali zašto nije uspeo, ili bolje rečeno, zašto se raspao? Paradoks SSSR-a je bio da je
svojom smrću, obezbedio jedan od najsnaţnijih argumenata za analize Karla Marksa, za
koje je SSSR tvrdio da sluţi kao primer. Marks je pisao 1859. godine:
 ,,U društvenoj proizvodnji svoga ţivota ljudi stupaju u određene, nuţne
374 ODRON
odnose, nezavisne od njihove volje, odnose proizvodnje, koji odgovaraju
određenom stupnju razvitka njihovih materijalnih proizvodnih snaga... Na
izvesnom stupnju svoga razvitka dolaze materijalne proizvodne snage
društva u protivrečje sa postojećim odnosima proizvodnje, ili što je samo
pravni izraz za to, sa odnosima svojine u čijem su se okviru dotle kretale.
Iz oblika razvijanja proizvodnih snaga ti se odnosi pretvaraju u njihove
okove. Tada nastupa epoha socijalne revolucije. “ (Preuzet prevod iz K.
Marks, Predgovor za Prilog kritici političke ekonomije, Izabrana dela I, str.
337-339.)

Retki su bili jasniji primeri Marksovih proizvodnih snaga koje dolaze u sukob sa
društvenom, institucionalnom i ideološkom nadgradnjom, koja je preobrazila zaostale
agrarne privrede u napredne idustrijske - sve do tačke gde su se od snaga pretvorile u
okove proizvodnje. Prvi rezultat „ere socijalne revolucije" koja je ovako započela bio je
dezintegracija starog sistema.
Ali šta će ga zameniti? Ovde ne moţemo da sledimo devetnaestovekovni Mark-
sov optimizam, koji je dokazivao da zbacivanje starog sistema mora voditi boljem sistemu,
jer „čovečastvo uvek sebi postavlja samo onakve probleme, kakve moţe da reši". Problemi
koje je „čovečanstvo" ili bolje rečeno koje su boljševici postavili sebi 1917. godine, nisu bili
rešivi u okolnostima njihovog vremena i mesta, ili su tek mogli biti samo nepotpuno rešeni.
A danas bi trebalo imati vrlo veliko samopouzdanje pa tvrditi da se u predvidljivoj
budućnosti vidi rešenje za probleme koji nastaju iz kolapsa sovjetskog komunizma, ili da će
bilo koje rešenje koje se moţe promoliti za ţivota sledeće generacije biti očigledno
poboljšanje za ţitelje bivšeg SSSR-a i komunističkog Balkana.
Kolapsom SSSR-a je završen eksperiment „realno postojećeg socijalizma". Jer, čak i
tamo gde su komunistički reţimi preţiveli i uspeli, kao u Kini, napustili su prvobitni ideal
jedinstvene, iz centra kontrolisane drţavno-planske privrede, zasnovane na potpuno
kolektivizovanoj drţavi - ili privredi zadruţnog vlasništva gde praktično nema trţišta.
Hoće li se taj eksperiment ikada obnoviti? Jasno ne u obliku razvijenom u SSSR-u, pa
verovatno ni u kom obliku, osim u uslovima nečega kao što je privreda totalnog rata, ili
nekog analognog vanrednog stanja.
To je zato što sovjetski eksperiment nije bio planiran kao globalna alternativa
kapitalizmu, već kao određeni skup odgovora na osobenu situaciju u jednoj ogromnoj i
spektakularno zaostaloj zemlji, uz poseban i neponovljiv sticaj istorijskih okolnosti.
Neuspeh revolucije u drugim zemljama je ostavio sam SSSR da se posveti izgradnji
socijalizma, u zemlji u kojoj, po opštem konsenzusu marksista 1917. godine, uključujući i
ruske, jednostavno nisu bili prisutni uslovi da se to učini. Pokušaj da se to uradi je stvorio
izuzetna postignuća - naročito sposobnost da se porazi Nemačka u Drugom svetskom ratu
- ali po ogromnoj i nedopustivoj ljudskoj ceni, po cenu onoga što se konačno pokazalo kao
privreda u ćorsokaku i kao politički sistem o kome se ništa dobro ne moţe reći. (Nije li G.
Plehanov, „otac ruskog marksizma" prorekao da bi Oktobarska revolucija mogla u
najboljem slučaju da vodi ka „kineskom" Carstvu obojenom u crveno?") Ostali „realno
postojeći" socijalizam, koji je nastao pod okriljem Sovjetskog Saveza, delovao je sa istim
slabostima, mada u manjoj meri, i - u poređenju sa SSSR-om sa daleko manje ljudske
patnje. Oţivljavanje ili vaskrs ovog mode
 KRAJ SOCIJALIZMA 375
la socijalizma niti je moguće, niti je poţeljno, niti je - čak i pod pretpostavkom da mu
okolnosti pogoduju - nuţno.
Drugo je pitanje u kojoj meri neuspeh sovjetskog eksperimenta baca sumnju na
čitav projekt tradicionalnog socijalizma, privrede u suštini zasnovane na društvenom
vlasništvu i planskom upravljanju nad sredstvima za proizvodnju, raspodelu i razmenu. To
da je takav projekt ekonomski racionalan su ekonomisti u teoriji prihvatili pre Prvog
svetskog rata, mada, što je prilično zanimljivo, tu teoriju nisu izradili socijalisti, već
nesocijalistički čisti ekonomisti. Bilo je očito da će doći do praktičnih smetnji, ako ni zbog
čega drugog ono zbog birokratizacije. Isto tako je bilo jasno da će socijalizam morati da
deluje, bar delimično, pomoću cena, i trţišnih, i realističnih „obračunskih cena“ ako treba
da vodi računa o ţeljama potrošača, a ne da im govori šta je za njih dobro. U stvari,
socijalistički ekonomisti na Zapadu koji su razmišljali o ovim stvarima tokom tridesetih
godina, kada se prirodno, mnogo raspravljalo o ovoj temi, pretpostavljali su jednu
kombinaciju planiranja, po mogućstvu decentralizova- nog, sa cenama. Pokazivati
izvodljivost ovakve socijalističke privrede, naravno ne znači pokazivati da je ona nuţno
superiorna u odnosu na recimo, neke društveno pravednije verzije mešovite privrede
Zlatnog doba, još manje da bi ljudi više voleli takvu privredu. Neuspeh sovjetskog
socijalizma ne odraţava se na mogućnost drugih vrsta socijalizma. U stvari, sama nemoć
privrede u ćorsokaku sa sovjetskim tipom centralnog- -komandnog planiranja da reformiše
samu sebe, kao što je ţelela, pokazuje jaz između ove dve vrste razvoja.
Upravo je tragedija Oktobarske revolucije bila u tome što je ona jedino i mogla da
stvori svoju vrstu nemilosrdnog, brutalnog, komandnog socijalizma. Jedan od vrhunskih
socijalističkih ekonomista u tridesetim godinama ovog veka, Oskar Lange, vratio se iz SAD
u svoju rodnu Poljsku da gradi socijalizam, sve dok nije dospeo do londonske bolnice da
tamo umre. Na samrtnoj postelji je razgovarao sa prijateljima i pošto- vaocima koji su
dolazili da ga posete uključujući i mene. Ovo je, kako se ja sećam, ono što je on rekao:

Da sam ja bio u Rusiji dvadesetih godina, bio bih buharinovski gradu-

alist. Da sam bio savetnik za sovjetsku idustrijalizaciju, preporučio bih
fleksibilnije i ograničenije ciljeve, kao što su zaista činili sposobni ruski
planeri. Pa ipak, kada razmišljam o tome, stalno se iznova pitam: da li je
bilo alternative tom nekritičnom, brutalnom, u osnovi neplaniranom jurišu
u Prvi petogodišnji plan? Ţeleo bih da kaţem da je bilo, ali ne mogu. Ne
mogu da nađem odgovor.
Poglavlje sedamnaesto Avangarda umire - Umetnosti posle
1950. godine
Koncepcija o umetničkom delu kao investiciji, jedva da je starija od početka
pedesetih godina ovog veka.
G. Reitlinger, The Economics of Taste, vol. 2,
(1982, str. 14)

Veliki beli proizvodi, stvari koje odrţavaju privredu u pokretu - friţideri, pećnice,
sve stvari koje su obično bile porcelanske i bele - sada su obojene. To je novo. Tu se
pop art slaţe sa njima. Vrlo lepo. Mandrak mađioničar izlazi iz zida pred vas dok
otvarate vaš friţider da uzmete sok od pomorandţe.
Studs Terkel, Division Street: America (1967, str.
217)

Deo je prakse jednog istoričara - uključujući i ovog pisca - da razmatra razvoj umetnosti,
koliko god njihovi koreni očigledno i duboko bili u društvu, odvojeno od njihovog
savremenog konteksta, kao granu ili tip ljudske aktivnosti podloţne sopstvenim pravilima,
o kojoj se moţe suditi u skladu sa tim pravilima. Ipak, u eri najrevolucionarnijeg
preobraţaja ljudskog ţivota do sada zabeleţenog, čak i ovaj drevni i podesan princip
istorijskog razmatranja sve više postaje nerealan. Ne samo zbog toga što je granica između
onoga što se moţe odrediti kao „umetnost'1, „kreacija11, i onog što to nije postajala sve
nejasnija, pa je čak sasvim nestajala, ili zato što je jedna uticajna škola knjiţevnih kritičara na
kraju veka mislila da je nemoguće, irelevantno i nedemokratski odlučivati da li je Šekspirov
Makbet bio bolji ili gori od Betmena. On postaje nerealan i zbog toga što su sile koje
određuju ono što se dešava u umetnostima, ili u onome što bi staromodni posmatrači
nazvali tim imenom, preteţno bile egzogene. Kao i što se moglo očekivati u eri izvanredne
naučno-tehnološke revolucije, one su bile preteţno tehnološke.
Tehnologija je najočiglednije revolucionisala umetnosti time što ih je učinila sveprisutnim.
Već je radio doneo zvukove - reči i muziku - u većinu domaćinstava razvijenog sveta, i
nastavio je da prodire u zaostali svet. Ali ono što ga je načinilo univerzalnim, bio je
tranzistor, koji je bio i mali i prenosiv, i bila je dugotrajna električna baterija koja je prijem
programa učinila nezavisnim od zvaničnih (preteţno urbanih) električnih mreţa. Gramofon
je već bio star, a pored toga što je mehanički poboljšavan, i dalje je bio relativno glomazan.
LP ploča (1948), koja se naglo afirmisala pedesetih godina (Guiness, 1984, str. 193), bila je
blagodat za ljubitelje klasične muzike, čije su kompozicije, za razliku od popularne muzike,
retko pokušavale da se drţe ograniče-
 AVANGARDA UMIRE - UMETNOSTI POSLE 1950. GODINE 377
nja od tri do pet minuta, koje je nametala ploča od 78 obrtaja, ali ono što je muziku po
ličnom izboru učinilo prenosivom, bila je magnetna kaseta, koja je mogla da svira na sve
manjim i lakšim za nošenje uređajima za reprodukciju i snimanje zvuka koji su preplavili
svet sedamdesetih godina, a dodatna prednost kaseta je bila što su se lako kopirale. Do
osamdesetih godina, muzika je mogla biti svugde: mogla je da privatno prati svaku
moguću aktivnost pomoću slušalica prikačenih za dţepne naprave koje su izumeli (kao
toliko mnogo puta) Japanci, ili da bude preterano javno puštana sa velikih prenosivih
,,geto-blastera“, „jer zvučnici još nisu bili uspešno minijaturizovani). Ova tehnološka
revolucija je imala političke kao i kulturne posledice. Predsednik je 1961. godine uspešno
apelovao na francuske regrute protiv pokušaja vojnog udara njihovih komandanata, jer su
ga vojnici mogli čuti na prenosivim radio-prijemnicima. Sedamdesetih godina su govori
ajatolaha Homeinija, budućeg vođe iranske revolucije u izgnanstvu, bili lako
transportovani u Iran, presnimavani i šireni.
Televizija nikada nije postala tako lako prenosiva kao radio - ili je barem daleko
više gubila umanjivanjem od zvuka - ali je odomaćila poketne slike. Povrh toga, iako je
televizor i dalje bio daleko skuplja i nezgrapnija naprava od radio prijemnika, ubrzo je
postao skoro opšte pristupačan čak i sirotinji u nekim zaostalim zemljama, svugde gde je
postojala neka urbana infrastruktura. Osamdesetih godina je nekih 80 odsto stanovništva u
zemlji kao što je Brazil, imalo pristup televiziji. Ovo je veće iznenađenje od toga da je u
SAD ovaj novi medij zamenio i radio i filmove kao standardan oblik popularne zabave
tokom pedesetih godina, a u Britaniji tokom šezdesetih godina. Masovna potraţnja za
televizijom je bila neodoljiva. U razvijenim zemljama (preko video-rekordera, koji su još
uvek ostali prilično skupe sprave) televizija je počela da na kućne male ekrane donosi čitav
niz filmskih slika. Iako je repertoar koji je stvaran za veliki ekran u principu trpeo od
minijaturizacije, video-rekorderi su imali tu prednost da su gledaocu davali skoro
neograničen izbor u tome šta i kada da gleda. Širenjem domaćih kompjutera, izgleda da je
mali ekran pred tim da postane glavna vizuelna veza pojedinca sa spoljnim svetom.
Tehnologija ne samo što je umetnosti učinila sveprisutnim, već je i preobrazila
njihovu percepciju. Za nekoga ko je odgajen u vreme kada je elektronski i mehanički
stvorena muzika standardni zvuk koji se čuje u uţivo izvođenoj i snimljenoj pop muzici, u
vreme kada bilo koje dete moţe da zaustavlja kadrove i ponavlja zvučni ili vizuelni
odlomak onako kako su nekad mogli da se ponovo čitaju samo tekstualni odlomci, kada
pozorišna iluzija nije ništa u odnosu na ono što tehnologija moţe da učini u televizijskim
reklamama, uključujući pripovedanje dramatične priče za trideset sekundi, za takvog je
jedva moguće da se vrati na jednostavnu linearnost ili sekven- cijalnost percepcije iz dana
pre nego što je visoka tehnologija omogućila da se za nekoliko sekundi izmenjaju svi
dostupni televizijski kanali. Tehnologija je preobrazila svet umetnosti, mada ranije i
potpunije svet popularnih umetnosti i zabave nego svet „visokih umetnosti" posebno onih
tradicionalnijih.
II
A šta se sa njima dogodilo?
Na prvi pogled, ono što najviše upada u oči u vezi sa razvojem visokih umet¬nosti
u svetu nakon Doba katastrofa je izrazito geografsko pomeranje iz tradicio¬nalnih
(evropskih) centara elitne kulture, i - obzirom na eru nezapamćenog global-
378 ODRON
nog prosperiteta - ogromnog porasta finansijskih sredstava na raspolaganju za podršku
umetnosti. Pobliţe ispitivanje je, kao što ćemo videti, pokazalo manje ohrabrujuće
rezultate.
To da „Evropa" (pod čim je većina ljudi na Zapadu između 1947. i 1989. godine
podrazumevala zapadnu Evropu) više nije bila glavni dom visokih umetnosti postalo je
opšte mesto svih posmatranja. Njujork se dičio time da je kao centar vizuelnih umetnosti
zamenio Pariz, pod čim se podrazumevalo da je postao mesto gde su ţivi umetnici postali
najskuplja roba. Još značajnije je da je ţiri za Nobelovu nagradu za knjiţevnost, telo čiji je
osećaj za politiku obično zanimljiviji od njegovog literarnog suda, počeo da od šezdesetih
godina naovamo ozbiljno uzima vanevropsku literaturu, koju je prethodno skoro savim
zanemarivao, sa izuzetkom Severne Amerike (koja je redovno dobijala nagrade od 1930.
godine, kada je Sinkler Luis postao prvi severno- američki laureat.). Nijedan ozbiljan čitalac
romana nije mogao da od sedamdesetih godina propusti da dođe u kontakt sa briljantnom
školom latinoameričkih pisaca. Nijedan ozbiljan ljubitelj filma nije propuštao da se divi, ili
bar da priča kao da se divi, velikim japanskim reţiserima koji su, počevši od Akira
Kurosave (1910-) osvojili filmske festivale tokom pedesetih godina, ili Bengalcu Satjađitu
Reju (Satyadjit Ray, 1921-1992). Niko se nije iznenadio, kada je 1986. godine prvi Afrikanac
ispod Saha- re, Nigerijac Vole Sojinka (Wole Soyinka, 1934-) dobio Nobelovu nagradu.
Odmicanje od Evrope je bilo još vidljivije u vizuelno najupadljivijoj umetnosti,
naime u arhitekturi. Kao što smo već videli, moderni pokret u arhitekturi je zapravo vrlo
malo gradio između ratova. Posle rata, kada je arhitektura zauzela mesto koje joj pripada,
„internacionalni stil“ je izveo i svoje najveće i najbrojnije spomenike u SAD „koje su ga
dalje razvile i konačno ga, uglavnom posredstvom američkih hotelskih mreţa koje su kao
paukove mreţe od sedamdesetih godina nadalje naselile svet, izvezle kao osobenu formu
palate iz snova za putujuće poslovne ljude i imućne turiste. Bilo ih je lako prepoznati u
njihovoj najkarakterističnijoj verziji po nekoj vrsti centralnog hola ili dţinovskog staklenika,
uglavnom sa drvećem, biljkama i fontanama; tran- sparentni liftovi vidljivo klize po
zidovima; svugde je staklo i pozorišno osvetljenje. Ovi hoteli su za burţoasko društvo
kasnog dvadesetog veka bili ono što su operske kuće bile za njegovog
devetnaestovekovnog prethodnika. Ali moderni pokret je isto tako stvorio jednako
istaknute spomenike drugde: Le Korbizije (Le Corbusier 1887-1965) je konstruisao čitavu
prestonicu u Indiji (Ĉandigar); Oskar Nimejer (Niemeyer, 1907-) je sagradio veći deo jedne
druge prestonice u Brazilu (Brazilija); dok se moţda najlepši od velikih proizvoda
modernog pokreta - takođe ga je digla javna ustanova, a ne pod privatnim
pokroviteljstvom ili radi profita - nalazi u Meksiko Sitiju, a to je Nacionalni muzej
antropologije (1964).
Jednako je očevidno da su stari umetnički centri Evrope pokazivali znakove
borbenog zamora, uz mogući izuzetak Italije, gde je raspoloţenje antifašističkog samo-
oslobođenja, uglavnom pod vodstvom komunista, nadahnulo deceniju kulturne renesanse
čiji je glavni međunarodni uticaj vršen preko italijanskog „neorealističkog" filma.
Francuske vizuelne umetnosti nisu sačuvale reputaciju međuratne pariške škole, koja je
i sama bila tek nešto više no odblesak epohe pre 1914. godine. Reputacija francuskih pisaca
je pre bila intelektualna, nego knjiţevna: sticali su je kao pronalazači trikova (poput
„nouveau roman“ iz pedesetih i šezdesetih godina) ili nebeletristički pisci (poput Ţ. P.
Sartra), a ne zbog njihovog kreativnog rada. Da li je bilo koji „ozbiljni" francuski
romanopisac kao takav, stekao bilo kakvu međunarodnu reputaciju do sedamdesetih
 AVANGARDA UMIRE - UMETNOSTI POSLE 1950. GODINE 379
godina? Verovatno ne. Britanska scena je bila znatno ţivlja naročito zbog toga što se
London posle 1950. godine pretvorio u jedan od glavnih svetskih centara za muzička i
pozorišna izvođenja, a takođe je proizveo i šaku avangardnih arhitekata, čiji su avan-
turistički projekti doneli svojim autorima veću slavu u inostranstvu - u Parizu ili Štut- gartu
- nego kod kuće. Ipak, iako je Britanija zauzimala manje marginalno mesto u
zapadnoevropskoj umetnosti nego između ratova, njen uspeh na onom polju gde je ta
zemlja oduvek bila jaka, u knjiţevnosti, nije bio posebno impresivan. U poeziji, posleratni
pisci malene Irske su se ravnopravno nosili sa Ujedinjenim Kraljevstvom. Sto se tiče
Zapadne Nemačke, upadljiv je bio kontrast između sredstava i postignuća te zemlje, u
stvari između slavne vajmarske prošlosti i njene bonske sadašnjosti. To se nije objašnjavalo
samo katastrofalnim učinkom i naknadnim delovanjem dvanaest Hitlerovih godina.
Značajan podatak je da za pedeset posleratnih godina nekoliko najboljih talenata nisu bili
domaći već useljenici sa istoka (Celan, Gras, razni došljaci iz DDR).
Nemačka je naravno, bila podeljena od 1945. do 1990. godine. Kontrast između dva
dela - jednog militantno demokratsko-liberalnog, trţišno orijentisanog i zapadnog, i
drugog, koji je bio udţbenički primer komunističke centralizacije - ilustruje jedan zanimljiv
aspekt migracije visoke kulture: njen relativni procvat pod komunizmom, barem u
izvesnim periodima. To očito ne vaţi za sve umetnosti, niti naravno, za drţave pod
gvozdenom petom istinski ubilačkih diktatura kakva je Staljinova, ili Maova, ili kakve su
manje megalomanske diktature poput Ĉaušeskuove u Rumuniji (1961-1989, ovo je greška,
Ĉaušesku je došao na vlast posle Deţove smrti 1964. godine, prim. prev.) ili Kim II Sungove
u Severnoj Koreji (1945-1994).
Povrh toga, u onoj meri u kojoj su umetnosti zavisile od drţavnog, tj. od pokro-
viteljstva centralne vlasti, standardna sklonost diktatora prema pompeznom giganti- zmu
je umanjivala umetnički izbor, kao i zvanično insistiranje na jednoj vrsti optimističke,
sentimentalne mitologije poznatoj kao „socijalistički realizam". Moguće je da široki
otvoreni prostori oivičeni neoviktorijanskim kulama tako karakteristični za pedesete
godine, mogu jednog dana da nađu svoje oboţavaoce - misli se na Smolenski trg u Moskvi
- ali se otkriće njihovih arhitektonskih vrlina mora ostaviti budućnosti. S druge strane,
mora se priznati da tamo gde komunističke vlasti nisu insistirale na tome da govore
umetnicima šta tačno da urade, njihova velikodušnost u dotiranju kulturnih aktivnosti (ili,
kako bi neko drugi rekao, njihov defektan osećaj za računovodstvo) bila je korisna. Po svoj
prilici, nije slučajnost to što je Zapad uvezao tipičnu avangardnu opersku produkciju iz
istočnog Berlina osamdesetih godina.
SSSR je u kulturi ostao nedovoljno obrađen, barem u poređenju sa svojom slavom
pre 1917. godine pa čak i sa vrenjem dvadesetih godina, izuzev u poeziji, umetnosti koja je
najpogodnija da se praktikuje u privatnosti, jedinoj gde je velika dvadese- tovekovna ruska
tradicija najbolje odrţala kontinuitet posle 1917. godine - Ahmatova (1889-1966), Cvetajeva
(1892-1960), Pasternak (1890-1960), Blok (1890-1921), Majakovski (1893. 1930), Brodski
(1930-), Voznesenski (1933-), Ahmadulina (1937-). Sovjetske vizuelne umetnosti su naročito
stradale od rigidne ortodoksije, i ideološke, i estetske i institucionalne, u kombinaciji sa
potpunom izolacijom od ostatka sveta. Tokom Breţnjevljevog perioda je počeo da se
pojavljuje ostrašćeni kulturni nacionalizam - pravoslavni i slavjanofilski u Rusiji
(Solţenjicin, 1918—), mitsko-srednjovekovni u Jermeniji (na primer u filmovima Sergeja
Paradţanova, 1924-) - vodio je uglavnom poreklo iz činjenice da oni koji su odbacivali sve
što su sistem i partija preporučivali, kao što je činilo toliko intelektualaca, nisu imali drugu
tradiciju da se na nju oslone, osim one
konzervativne. Pored toga, intelektualci u SSSR-u su bili spektakularno izolovani ne samo
380vladajućeg
od ODRON sistema, već i od mase običnih sovjetskih građana, koji su na neki nejasan
način prihvatali legitimitet sistema i prilagođavali se jedinom ţivotu koji su poznavali, i
koji se šezdesetih i sedamdesetih godina, zapravo vrlo primetno poboljšavao. Intelektualci
su mrzeli vladaoce i prezirali one kojima se vladalo, čak i onda kada su (kao
neoslavjanofili) idealizovali rusku dušu u obliku ruskog seljaka koji više nije postojao. To
nije bila dobra atmosfera za kreativnog umetnika, a raspad aparata za intelektualnu
prinudu je paradoksalno, okrenuo talente od stvaranja prema agitaciji. Solţe- njicin koji će
verovatno opstati kao veliki pisac dvadesetog veka je onaj koji je još uvek morao da
propoveda pišući romane (Jedan dan u ţivotu Ivana Densoviča, Odeljenje za rak) jer mu je
još uvek nedostajala sloboda da piše propovedi i istorijske osude.
Situacijom u komunističkoj Kini je sve do kasnih sedamdesetih godina, dominirala
nemilosrdna represija, koja je bila podvučena retkim popuštanjima („neka cveta stotinu
cvetova“) koja su sluţila tome da se identifikuju ţrtve sledeće čistke. Reţim Mao Ce Tunga
je doţiveo svoj vrhunac u „kulturnoj revoluciji" 1966-1976. godine, kampanji protiv kulture,
obrazovanja i inteligencije, bez paralele u istoriji dvadesetog veka. Ova kampanja je faktički
obustavila rad srednjeg i univerzitetskog obrazovanja na deset godina, zaustavila je
izvođenje (zapadne) klasične i druge muzike, i uništenjem instrumenata tamo gde je bilo
neophodno. A nacionalni pozorišni i filmski repertoar je svela na po tuceta politički
korektnih komada (onako kako ih je ocenjivala ţena Velikog kormilara, nekada
drugorazredna šangajska filmska glumica), koji su se ponavljani u beskraj. Obzirom i na
ovo iskustvo i na drevnu kinesku tradiciju nametanja dogme, koja je modifikovana ali ne i
napuštena u vreme posle Maoa, svetio koje isijava iz komunističke Kine je ostalo
zamućeno.
Na drugoj strani, kreativnost je cvetala pod komunističkim reţimima istočne
Evrope, čim je ortodoksija makar blago popustila, kao što se dešavalo u vreme desta-
ljinizacije. Filmska industrija u Poljskoj, Ĉehoslovačkoj i Mađarskoj, za koju se do tada čak
ni na lokalnom nivou nije mnogo čulo, neočekivano je procvetala od kasnih pedesetih
godina nadalje, i na kratko je postala jedan od najistaknutijih izvora zanimljivih filmova.
Sve do kolapsa komunizma, koji je imao za posledicu i kolaps mehanizama za kulturnu
produkciju, taj procvat nije bio zaustavljen ni oţivljavanjem represije (posle 1968. godine u
Ĉehoslovačkoj, posle 1980. godine u Poljskoj), mada je politički autoritet zakočio prilično
obećavajući start istočnonemačkog filma ranih pedesetih godina. To da je jedna umetnost
toliko zavisna od velikih drţavnih investicija mogla da cveta pod komunističkim reţimima
veće je iznenađenje nego što je to mogla stvaralačka knjiţevnost, jer na kraju krajeva, čak i
pod netrpeljivom vlašću, knjige se mogu pisati za ,,fioku“ ili za krugove prijatelja.19 Koliko
god da je bila mala publika za koju su prvobitno pisali, neki od ovih pisaca su stekli
međunarodnu slavu - istočni Nemci, iz zemlje koja je proizvodila znatno zanimljivije
talente od prosperitetne Savezne republike, i Ĉesi u šezdesetim godinama čije je pisanje tek
stiglo na Zapad posredstvom unutrašnje i spoljašnje emigracije posle 1968. godine.
Ono što je bilo zajedničko svim ovim talentima bilo je nešto u čemu je uţivalo
nekoliko pisaca i filmskih stvaralaca u razvijenim trţišnim privredama, i o čemu su

19 Međutim, proces umnoţavanja je i dalje bio neverovatno tegoban, pošto nije bilo novije

tehnologije od pisaće mašine i indiga. Iţ političkih razloga, u komunističkom svetu pre perestrojke nisu
bili dostupni fotokopir-aparati.
 AVANGARDA UMIRE - UMETNOSTI POSLE 1950. GODINE 381
zapadni pozorišni ljudi (grupa predana nekarakterističnom političkom
radikalizmu koja datira, u SAD i u Britaniji, do tridesetih godina) sanjali: to je bio osećaj da
su potrebni svojoj publici. U stvari, u odsustvu prave politike i slobodne štampe, umetnici
su bili jedini koji su govorili ono što je njihov narod, barem onaj obrazovan, mislio i osećao.
Ova osećanja nisu bila ograničena na umetnike u komunističkim reţimima, već su umetnici
i u drugim reţimima, gde su intelektualci bili u sukobu sa preovlađujućim političkim
sistemom, i gde su, mada ne potpuno neograničeno, bili dovoljno slobodni da se javno
izraze. Aparthejd u Juţnoj Africi je pruţio inspiraciju svojim protivnicima za više dobre
literature nego što je ranije izašlo sa tog potkontinenta. To što su većina latinoameričkih
intelektualaca juţno od Meksika u nekom trenutku svog ţivota između pedesetih i
devedesetih godina ovog veka bili političke izbeglice, nije bez značaja za kulturna
dostignuća ovog dela zapadne hemisfere. Isto vaţi i za turske intelektualce.
Uprkos tome, u ovom dvosmislenom cvetanju nekih umetnosti u istočnoj Evropi
bilo je nečeg više nego što je njihova funkcija tolerisane opozicije. Većina mladih umetnika
je bila nadahnuta nadom da će njihove zemlje, čak i pod nezadovoljavajućim reţimima, na
neki način ući u novu eru posle uţasa rata: neki od njih su, više nego što vole da ih na to
podsećaju, zaista osećali vetar utopije u jedrima mladosti, bar u prvim posleratnim
godinama. Nekolicina je i dalje bila nadahnuta svojim vremenom: Ismail Kadare (1930-),
moţda prvi albanski romanopisac koji se istakao u svetu, postao je glasnogovornik ne
toliko Ever Hodţinog čvrstorukaškog reţima, koliko ove male planinske zemlje, koja je
prvi put pod komunizmom zadobila neko mesto u svetu (emigrirao je 1990. godine).
Većina drugih je pre ili kasnije krenula do opozicije određenog stepena - ipak prilično često
odbacujući jedinu alternativu koja im se nudila (bilo preko granice u Zapadnoj Nemačkoj,
ili od Radija Slobodna Evropa), u svetu binarnih i međusobno isključivih suprotnosti. Ĉak i
tamo gde je, kao u Poljskoj, odbacivanje postojećeg reţima postalo totalno, svi sem
najmlađih su dovoljno znali o istoriji njihove zemlje pre 1945. godine da bi birali nijanse
sivog, isto onako kao i propagandističkog crno-belog. To je ono što daje tragičnu dimenziju
filmovima Andţeja Vajde (1926-), dvosmislenost češkim filmovima šezdesetih godina,
onda u njihovim tridesetim godinama, i piscima DDR-a - Kristi Volf (1929-), Hajneru
Mileru (1929-)
- koji su uzgubili iluzije ali nisu zaboravili svoje snove.
Paradoksalno, umetnici i intelektualci u (socijalističkom) Drugom svetu i u raznim
delovima Trećeg sveta su uţivali i prestiţ i relativno blagostanje i privilegije, makar
između ciklusa progona. U socijalističkom svetu oni su mogli biti među najbogatijim
građanima i uţivali su u najređoj od svih sloboda u ovim kolektivnim apsana- ma, pravo
da putuju u inostranstvo, pa čak i da imaju pristup stranoj literaturi. Pod socijalizmom je
njihov politički uticaj bio nula, ali je u raznim trećim svetovima (a nakon pada komunizma,
na kratko je tako bilo u bivšem svetu „realno postojećeg soci- jalizma“) biti intelektualac, pa
čak i umetnik, je bilo imetak. U Latinskoj Americi su vodeći pisci, skoro bez obzira na
njihove političke poglede, mogli da očekuju diplomatske poloţaje, po mogućstvu u Parizu,
gde je lokacija UNESCO-a pruţala svakoj zemlji koja je to htela, šansu da smešta svoje
građane u susedstvo kafea na Levoj obali. Profesore, pre svega ekonomiste je uvek
očekivao ministarski rok, ali je moda iz kasnih osamdesetih godina da se ličnosti povezane
sa umetnostima postavljaju za pred- sedničke kandidate (kao jedan dobar romanopisac u
Peruu) ili čak da zaista postaju predsednici (kao u postkomunističkim Ĉehoslovačkoj i
Litvaniji) činila kao nešto novo, mada je u tome bilo prethodnika u ranijim vremenima
među novim drţavama, i evrap-
skim i afričkim, koje su bile sklone da daju istaknuto mesto onoj nekolicini njihovih
382 ODRON
građana koji su bili poznati u inostranstvu, na primer, koncertnom pijanisti kao u Poljskoj
1918. godine, francuskom pesniku kao u Senegalu, ili igraču kao u Gvineji. Ipak,
romanopisci, dramatičari, poete i muzičari ni pod kakvim okolnostima nisu bili politički
pokretači, čak ni u intelektualno nastrojenim, osim moţda kao potencijalni ministri kulture
(Andre Malro u Francuskoj, ili Horhe Semprun u Španiji).
Javni i privatni resursi posvećeni umetnostima neminovno su bili u jednoj eri
nezapamćenog blagostanja, daleko veći nego ranije. Tako je čak i britanska vlada, nikada u
prvim redovima kulturnih pokrovitelja, tokom osamdesetih godina trošila daleko iznad
jedne milijarde funti godišnje na umetnosti, dok je 1939. godine ta cifra bila 900 000 funti
(Britain: An Official Handbook, 1961, str. 222; 1990, str. 426). Privatno pokroviteljstvo je bilo
manje vaţno, osim u SAD, gde su milijarderi, ohrabreni pogodnim poreskim olakšicama,
podrţavali obrazovanje, učenost i kulturu dareţljivije nego igde drugde, delom zbog
istinskog uvaţavanja viših stvari u ţivotu, posebno među tajkunima prve generacije; delom
zbog toga, što je u odsustvu formalne društvene hijerarhije, ono što bi se moglo nazvati
Mediči status, bila najbolja moguća zamena. Veliki darodavci nisu samo darovali svoje
zbirke drţavnim i gradskim galerijama (kao u prošlosti), već su sve više insistirali na
osnivanju svojih muzeja nazvanih po njima samima, ili bar na osnivanju sopstvenih krila ili
delova muzeja u kojima su njihove zbirke izlagane u obliku u kome su ih donatori i
sopstvenici postavili.
Što se tiče trţišta umetnina, ono je od 1950. godine otkrilo da je pola veka depresije
završeno. Cene, posebno francuskih impresionista, postimpresionista, i najistaknutijih
pariških ranih modernista, su sve do sedamdesetih godina rasle do neba, na
međunarodnom umetničkom trţištu čija se lokacija premestila prvo u London, zatim u
Njujork, izjednačile su se (u realnoj vrednosti) sa rekordima svih vremena iz Doba carstva
(druga polovina XIX veka, prim. prev.) a na poludelom trţištu osamdesetih godina su se
vinule iznad njih. Cena impresionista i postimpresionista se uvećala dvadeset i tri puta
između 1975. i 1989. godine (Sotheby, 1992). Ipak, poređenja sa drugim periodima će
ubuduće biti nemoguća. Istina, bogati su još uvek sakupljali - stari bogataši su po pravilu
prednost davali starim majstorima, novi bogataši novitetima - ali su sve više kupci
kupovali umetnička dela kao investiciju, kao što su nekad ljudi kupovali špekulacijske
deonice za vađenje zlata. O britanskom ţelezničkom penzionom fondu, koji je (po
najboljem savetu) napravio mnogo novca od umetnosti, ne moţe se misliti kao o ljubitelju
umetnosti, a idealtipska umetnička transakcija kasnih osamdesetih godina je bila ona u
kojoj je jedan novopečeni zapadnoaustralijski tajkun kupio Van Goga za 31 milion funti, od
kojih je veći deo pozajmio od aukcionara, koji su se kao i on nadali da će dalji porast cena
učiniti ovu sliku još dragocenijom garancijom za bankarske kredite i da će podići buduće
profite ovog dilera. Kao što to biva, svi su bili razočarani: Gospodin Bond iz Perta je otišao
pod stečaj a špekulativno umetničko trţište je kolabiralo početkom devedesetih godina.
Odnos novca i umetnosti je uvek dvosmislen. Nikako nije jasno da li velika
umetnička dostignuća u drugoj polovini veka duguju nešto tome, osim u arhitekturi, gde je
u celini gledano, ono što je veliko lepo, ili je u svakom slučaju veća verovatnoća da tako
nešto uđe u vodiče. S druge strane, jedna druga vrsta ekonomskog razvoja je nesumnjivo
veoma duboko uticala na umetnosti; njihova integracija u akademski ţivot, u institucije
visokog obrazovanja o čijoj smo neobičnoj ekspanziji pisali na drugom mestu (poglavlje
10). Ovaj razvoj je bio istovremeno i opšti i specifičan. Uopšte-
 AVANGARDA UMIRE - UMETNOSTI POSLE 1950. GODINE 383
no govoreći, odlučujući razvoj u dvadesetovekovnoj kulturi, revolucionarni uspon
popularne zabave, prilagođene masovnom trţištu, sveo je tradicionalne forme visoke
umetnosti na elitna geta, a od sredine veka u njima stanuju ljudi koji su uţivali visoko
obrazovanje. Pozorišna i operska publika, čitaoci knjiţevnih klasika, i onih pesnika i
prozaista koje je kritika uzimala ozbiljno, posetioci muzeja i umetničkih galerija, svi su
preteţno pripadali onima koji su završili makar srednju školu - osim u socijalističkom svetu
gde je industrija zabave koja maksimizuje profit drţana pod kontrolom - sve dok, nakon
pada socijalizma, ta industrija više nije bila pod kontrolom. Opšta kultura bilo koje
urbanizovane zemlje kasnog dvadesetog veka zasnivala se na masovnoj industriji zabave -
filmu, radiju, televiziji, pop muzici - u kojoj je učestvovala elita, od trijumfa rokenrola na
ovamo, a intelektualci su bez sumnje dali industriji zabave jednu intelektualnu crtu, da bi je
učinili pogodnom za elitni ukus. Izvan toga, segregacija je bivala sve potpunija, jer se
glavnina publike kojoj se obraćala masovna trţišna industrija tek povremenim slučajem
susretala sa ţanrovima kojima su se oduševljavali ljubitelji visoke kulture, kao kada se
Pučinijeva arija koju je pevao Pavaroti našla u vezi sa Svetskim fudbalskim prvenstvom
1990. godine, ili kada su se kratke Hendlo- ve i Bahove kompozicije inkognito pojavljivale u
televizijskim reklamama. Ako neko nije hteo da se pridruţi srednoj klasi, nije se
opterećivao time da gleda Sekspirove komade. Nasuprot tome, ako je neko hteo da uđe u
srednju klasu, za šta je najočiglednije sredstvo bilo polaganje ispita u srednjoj školi, nije
mogao izbeći da ih gleda: Sekspiro- vi komadi su bili ispitni predmet. U ekstremnim
slučajevima, za šta je naročiti primer klasno podeljena Britanija, novine koje se obraćaju
obrazovanima i one koje se obraćaju neobrazovanima, praktično nastanjuju druge svetove.
Na jedan vrlo određeni način, neobična ekspanzija višeg obrazovanja je sve više
obezbeđivala posao i stvarala trţište za one ljude i ţene čija komercijalna privlačnost nije
bila odgovarajuća. Najdramatičniji primer za to je knjiţevnost. Pesnici su predavali, ili su
bar stanovali u koledţima. U nekim zemljama su se zanimanja profesora i romanopisaca do
te mere preklopila, da se šezdesetih godina pojavio jedan sasvim novi ţanr, koji je, pošto je
ogroman broj potencijalnih čitalaca bio upoznat sa temom, procvetao: to je roman iz
kampusa, koji se osim uobičajenim temama knjiţevnosti kao što su odnosi između polova,
bavio predmetima od ezoteričnijeg interesa, kakve su akademska razmena, međunarodni
kolokvijumi, univerzitetski tračevi i studentske osobenosti. Ono što je bilo opasnije je da je
akademska traţnja podsticala proizvodnju kreativnih spisa upotrebljivih za seminarsko
seciranje, koji su stoga bili sloţeni, ako ne i nerazumljivi, sledeći primer velikog Dţemsa
Dţojsa, čiji poslednji radovi imaju isto onoliko komentatora kao i pravih čitalaca. Pesnici su
pisali za druge pesnike, ili za studente od kojih se očekivalo da diskutuju o pesničkim
radovima. Zaštićene akademskim platama, stipendijama i spiskovima obavezne literature,
nekomercijalne umetnosti su se mogle nadati, ako ne procvatu, onda bar tome da udobno
preţive. Avaj, jedan drugi nusproizvod porasta akademskih ustanova je potkopao njihov
poloţaj, jer su tumači i sholastičari učinili sebe nezavisnim od svog predmeta, tvrdeći da je
tekst samo ono što čitalac napravi od njega. Dokazivali su da je kritičar koji tumači Flobera,
isto tako tvorac gospođe Bovari kao i sam autor. Ovu teoriju su sa radošću dočekali
avangardni teatarski producenti (čija su preteča bili stari glumački menadţeri i filmski
moguli) za koje su odavno Šekspir ili Verdi u suštini bili sirovina za njihove sopstvene
avanturističke po mogućstvu provokativne interpretacije. Mada su ponekad bile
trijumfalne, one su podvlačile sve veći ezoterizam intelektualnih umetnosti,
jer su same bile komentari i kritike ranijih interpretacija, ne baš shvatljive sem za posve-
384 ODRON
ćene. Ova moda se raširila na film, gde su se istančani reţiseri hvalisali svojim filmskim
obrazovanjem pred elitom koja je razumela njihove aluzije, dok su mase (a nadajmo se i
kase) usrećivali prolivanjem krvi i sperme.20
Da li je moguće nagađati o tome kako će kulturne istorije dvadeset i prvog veka
procenjivati umetnička dostignuća visoke umetnosti druge polovine dvadesetog veka?
Očito ne, ali teško da će propustiti da opaze opadanje, makar regionalno, karakterističnih
ţanrova koji su u devetnaestom veku doţiveli veliki procvat i koji su opstali u prvoj
polovini dvadesetog veka. Primer koji pada na um je skulptura, ako ni zbog čega drugog,
ono zato jer je glavni izraz ove umetnosti, javni spomenik, praktično izumro nakon Prvog
svetskog rata, osim u diktatorskim zemljama, gde kvalitet, tu se svi slaţu, nije odgovarao
kvantitetu. Nemoguće je izbeći utisku da slikarstvo nije ono što je bilo između dva svetska
rata. U svakom slučaju bilo bi teško sastaviti listu slikara iz perioda 1950-1990. godine, koji
bi bili prihvaćeni kao velikani (to jest, kao vredni toga da budu uključeni u muzeje drugih
zemalja sem svoje sopstvene) koja bi se mogla pore- diti sa jednom takvom listom za
međuratni period. Ta bi, moţemo se podsetiti, obuhvatila u najmanju ruku Pikasa (1888-
1973), Matisa (1869-1954), Sutina (1894-1943), Šagala (1889-1985) i Ruoa (1871-1955) iz
pariške škole; Klea (Klee, 1879-1940), moţda dva ili tri Rusa i Nemca, jednog ili dvojicu
Španaca i Meksikanaca. Kako bi se lista poznog dvadesetog veka mogla uporediti sa ovom,
čak iako uključimo nekoliko vođa njujorške škole „apstraktnog ekspresionizma", Frensisa
Bejkona i par Nemaca?
U klasičnoj muzici je opet, opadanje starih ţanrova bilo prikriveno ogromnim
povećanjem izvođenja, ali uglavnom u vidu repertoara mrtvih klasika. Koliko se novih
opera, napisanih posle 1950. godine, utvrdilo na međunarodnom, pa čak i na nacionalnom
repertoaru, gde su bez kraja reciklirani proizvodi kompozitora od kojih je najmlađi bio
rođen 1860. godine? Osim u Nemačkoj i Britaniji (Hence (Henze), Britn (Britten) i u
najboljem slučaju još dva-tri druga) čak su vrlo malobrojni oni kompozitori koji su stvarali
opere. Amerikanci (na primer Leonard Bernštajn (Bernstein), 1918-1990) dali su prednost
manje formalnom ţanru mjuzikla. Koliko je bilo kompozitora, sem Rusa, koji su pisali
simfonije, u devetnaestom veku smatrane krunom instrumentalnog dostignuća?21 Muzički
talenti, koji su i dalje bili brojni i raznovrsni, jednostavno su teţili tome da napuste
tradicionalne forme izraţavanja, čak i pored toga što su preteţno one dominirale na trţištu
visoke umetnosti.
Slično odstupanje od devetnaestovekovnog ţanra je vidljivo u romanu. Naravno,
roman se i dalje pisao, prodavao i kupovao u ogromnim količinama. Ipak ako traţimo
velike romane i velike romanopisce u drugoj plovini ovog veka, one koji su za svoj
predmet uzeli čitavo društvo i čitavu istorijsku epohu, nalazimo ih izvan centralnog
regiona zapadne kulture - pet sa izuzetkom Rusije, gde je roman ponovo isplivao na
površinu, sa ranim Solţenjicinom, kao glavni stvaralački način suočavanja sa staljini-
zmom. Moţemo naći romane u velikoj tradiciji na Siciliji (Lampeduzin Leopard), u
Jugoslaviji (Ivo Andrić, Miroslav Krleţa) i Turskoj. Svakako ih nalazimo u Latinskoj

20 Tako film Nesalomljivi Brajana de Palme (1987), naoko uzbudljiv gangsterski film o A1

Kaponeovom Cikagu (mada je zapravo pastiš originalnog ţanra), sadrţi bukvalni citat iz Ejzenštaj- nove
Oklopnjače Potemkin nerazumljiv za sve one koji nisu videli čuvenu scenu kolica koja jure niz odeske
stepenice.
21 Prokofjev ih je napisao sedam, a Sostakovič petnaest, a čak i Stravinski tri: ali sve su one

pripadale, ili su bile uobličene, u prvoj polovini veka.

 AVANGARDA UMIRE - UMETNOSTI POSLE 1950. GODINE 385
Americi, čija je knjiţevnost, dotada nepoznata izvan zemalja kojih se ticala, obuzela
svetsku literaturu od pedesetih godina nadalje. Roman koji je odmah i sa najmanjim
oklevanjem širom sveta prepoznat kao remek-delo došao je iz Kolumbije, zemlje koju je
većina čak i najobrazovanijih ljudi u razvijenom svetu sa teškoćama znala da pokaţe na
mapi, pre nego što je počela da se identifikuje sa kokainom: Sto godina samoće Gabrijela
Garsije Markesa. Moţda izuzetan uspon jevrejskog romana u nekoliko zemalja, posebno u
SAD i Izraelu, odraţava osobenu traumu iskustva njihovog naroda pod Hitlerom, za koje
su direktno ili indirektno, jevrejski autori osećali da moraju da mu pogledaju u oči.
Opadanje u klasičnim ţanrovima visoke umetnosti i knjiţevnosti sigurno nije
nastalo usled nestašice talenata. Jer iako malo znamo o distribuciji izuzetne nadarenosti
među ljudskim bićima i njenim varijacijama, sigurno se moţe pretpostaviti da postoje
nagle promene u inicijativama da se talenti izraze, ili u vidovima kroz koje se izraţavaju, ili
u podsticaju da se to uradi na neki određeni način, a ne u količini dostupnih talenata.
Nema dobrog razloga za pretpostavku da su danas Toskanci manje talentovani, pa čak ni
da imaju manje razvijen estetski osećaj nego u veku firentinske renesanse. Umetnički
talenti su napuštali stare načine izraţavanja, jer su drugi načini izraţavanja bili na
raspolaganju, ili su bili atraktivni, ili isplativi, kao kada su, čak i između ratova, mladi
avangardni kompozitori kao Orik (Auric) i Britn mogli da budu u iskušenju da pišu
muziku za film, a ne gudačke kvartete. Veliki deo rutinskog slikanja i crtanja je zamenila
trijumfalna kamera koja je, da uzmemo jedan primer, potpuno preuzela predstavljanje
mode. Serijski roman, koji je već umirao između dva svetska rata, u doba televizije je
ustupio mesto serijama na ekranu. Film, koji je nakon kolapsa holivudskog studijskog
sistema fabričke proizvodnje omogućavao daleko veći delokrug individualnim kreativnim
talentima, u vreme dok se masovna bioskopska publika topila gledajući televiziju, a kasnije
i video po kućama, preuzeo je mesto koje su nekad zauzimali i roman i drama. Na svakog
ljubitelja kulture koji bi mogao da stavi po dva pozorišna komada uz imena pet ţivih
pozorišnih pisaca, bilo je pedeset onih koji su mogli da glatko izredaju vodeće filmove
dvanaestorice ili više filmskih reţisera. Ništa nije bilo prirodnije od toga. Jedino je
društveni status koji je bio povezan sa staromodnom „visokom kulturom“ sprečavao još
brţe opadanje tradicionalnih ţanrova te kulture. 22
Međutim, postojala su još dva vaţna faktora koja su sada potkopala klasičnu
visoku kulturu. Prvi je bio univerzalni trijumf društva masovne potrošnje. Od šezdesetih
godina naovamo predstave koje su od rođenja do smrti pratile ljude u zapadnom svetu - a
sve više u urbanizovanom Trećem svetu - bile su one koje su reklamirale ili otelovljivale
potrošnju ili koje su bile posvećene komercijalnoj masovnoj zabavi. Zvuci koji su pratili
urbani ţivot, u kući i napolju, bili su zvuci komercijalne pop muzike. U poređenju sa tim
uticaj „visokih umetnosti44 čak i na najkulturnije u najboljem slučaju je bio povremen,
posebno otkako je trijumf slike i zvuka zasnovanih na tehnologiji izloţio ţestokom pritisku
ono što je nekad bio glavni medijum za suvislo iskustvo visoke kulture, a to je štampana
reč. Kada se izuzme laka zabava - ugavnom ljubavnih priča za ţene, trilera raznih vrsta za
muškarce, a moţda u eri liberalizacije nešto erotike ili pornografije - ljudi koji su ozbiljno
čitali knjige u druge svrhe sem profesi-

22 Briljantni francuski sociolog je analizirao upotrebu kulture kao klasne oznake u knjizi

naslovljenoj La Distinction (Bourdieu, 1979).

onalnih, obrazovnih i poučnih su bili izrazita manjina. Iako je obrazovna revolucija
386 ODRON
povećala broj pismenih u apsolutnim iznosima, lakoća čitanja je opadala u zemljama gde je
teoretski pismenost bila opšta, kada je pisana reč prestala da bude glavna kapija ka svetu
izvan neposredne usmene komunikacije. Posle pedesetih godina čak ni deca obrazovanih
klasa u bogatom zapadnom svetu nisu onako spontano ovladavali čitanjem kao što su to
činili njihovi roditelji.
Reči koje su dominirale zapadnim potrošačkim društvima više nisu bile reči svetih
knjiga a kamoli svetovnih pisaca, već marke proizvoda ili svega onog što se moglo
kupovati. Ona su bila odštampana na majicama, prikačena na druge delove odeće poput
čarobnih amajlija, pomoću kojih onaj ko ih nosi stiče duhovnu vrlinu (uglavnom
mladalačkog) ţivotnog stila koji ova imena smbolizuju i obećavaju. Ti likovi koji su postali
ikone ovakvih društava bili su likovi masovne zabave i masovne potrošnje: zvezde i
konzerve. Ne iznenađuje što je u središnjoj zemlji potrošačke demokratije, vodeća slikarska
škola abdicirala pred tvorcima imidţa toliko moćnijim od staromodne umetnosti. „Pop art“
umetnici (Vorhol, Lihtenštan, Raušenberg, Oldenburg) provodili su svoje vreme
reprodukujući, što su briţljivije i nepristrasnije mogli, vizuel- ne ukrase američkog
komercijalizma: konzerve supe, flaše koka-kole, Merilin Monro.
Zanemarljiva kao umetnost (u devetnaestovekovnom smislu te reči) ova moda je
ipak priznavala da je trijumf masovnog trţišta, na izvestan dubinski način bio zasnovan na
zadovoljavanju duhovnih kao i materijalnih potreba potrošača, što je činjenica koje su
reklamne agencije odavno bile nejasno svesne kada su podešavale svoje kampanje tako da
ne prodaju „odrezak već cvrčanje", ne sapun već san o lepoti, ne konzerve supe, već
porodičnu sreću. Ono što je pedesetih godina postajalo sve jasnije, bilo je to da ovo ima
nešto što se moţe nazvati estetskom dimenzijom, da postoji kreativnost najširih slojeva,
povremeno aktivna, ali uglavnom pasivna, oko čijeg zadovoljavanja proizvođači moraju da
se nadmeću. Tačno su to na umu imala barokna preterivanja automobilskog dizajna u
Detroitu pedesetih godina; a tokom šezdesetih godina je nekoliko inteligentnih kritičara
počelo da istraţuje ono što je ranije odbacivano kao „komer- cijalno“ ili samo kao estetski
ništavno, naime počeli su da istraţuju šta to stvarno privlači ljude na ulici (Banham, 1971).
Stariji intelektualci, koji su sada sve više opisivani kao „elitisti“ (reč koju je sa
entuzijazmom prihvatio novi radikalizam šezdesetih godina), s visoka su gledali na mase
koje su videli kao pasivne primaoce onoga što im je veliki biznis hteo da proda. Ipak su
pedesete godine drastično pokazale posredstvom roken- rola, jednog adolescentskog
idioma koji je potekao iz samoniklog urbanog bluza američkih crnih geta, da su same mase
znale, ili barem prepoznavale, ono šta im se sviđa. Industrija ploča, koja je na rok muzici
stekla bogatstvo, nije stvorila, a kamoli planirala tu muziku, već ju je preuzela od amatera i
budţačkih radio-stanica koji su je otkrili. Nema sumnje da je rok muzika u tom procesu bila
iskvarena. Smatralo se da „umetnost" (ako je to prava reč) dolazi iz tla a ne iz izuzetnih
cvetova koji iz tog tla rastu. Povrh toga, kako je smatrao populizam zajednički trţišnom i
antielitističkom radikalizmu, ono što je s tim u vezi vaţno bilo je praviti razliku ne između
dobrog i lošeg, prefinjenog i prostog, već u najboljem slučaju između onoga što privlači
više i manje ljudi. To nije ostavilo mnogo prostora za staromodni elitistički koncept
umetnosti.
Još jedna moćnija sila je potkopala visoke umetnosti: smrt „modernizma" koji je od
kasnog devetnaestog veka davao legitimitet neutilitarnom umetničkom stvaranju i svakako
je pruţao opravdanje umetničkom zahtevu za slobodom od svih stega. „Modernost" je
prećutno pretpostavljala da je umetnost progresivna i da je stoga dana
 AVANGARDA UMIRE - UMETNOSTI POSLE 1950. GODINE 387
šnja umetnost superiorna u odnosu na jučerašnju. Moderna umetnost je po definiciji bila
umetnost avangarde, koja je kao pojam ušla u rečnik kritičara posle 1880. godine, to jest
manjine koja u teoriji očekuje da jednog dana osvoji većinu, ali je u praksi srećna što to još
nije učinila. Kakve god da su njegove pojedine forme, „modernizam" se zasnivao na
odbacivanju devetnaestovekovnih burţoasko-liberalnih konvencija i u društvu i u
umetnosti, i na uočavanju potrebe da se stvori umetnost koja na neki način pristaje
tehnološki i društveno revolucionarnom dvadesetom veku, kome tako očito nisu
odgovarali umetnički i ţivotni stilovi kraljice Viktorije, kajzera Vilhelma i predsednika
Teodora Ruzvelta (pogledati Doba carstva, poglavlje 9). U idealnom slučaju, ova dva cilja su
išla zajedno: kubizam je istovremeno odbacivanje i kritika viktorijan- skog
reprezentativnog slikarstva i njegova alternativa, kao i zbirka „umetničkih tvorevina" sa
sopstvenom vrednošću. U praksi, odbacivanje konvencija nije moralo da se poklapa sa
umetničkom vrednošću, kako je odavno pokazao umetnički (svesni) nihilizam dade i
Dišanovih pisoara. Njima nije bila namera da budu bilo kakva umetnost, već da budu
antiumetnost. A opet, u idealnom slučaju su se pretapale društvene vrednosti za kojima su
tragali „modernistički" umetnici dvadesetog veka i načini njihovog izraţavanja rečima,
zvukom i slikom, kako je uglavnom bilo u modernističkoj arhitekturi, koja je po svojoj
suštini bila stil gradnje društvenih utopija, u formama koje navodno odgovaraju tim
utopijama. I opet, u praksi forma i sadrţina nisu bile logično povezane. Zašto bi se na
primer, „radijalni grad" (cite radieuse) Le Korbizijea sastojao od visokih zgrada sa ravnim, a
ne sa kosim krovovima?
Uprkos tome, kao što smo već videli, „modernizam" je funkcionisao u prvoj
polovini dvadesetog veka, slabost njegovog teorijskog utemeljenja je bila nezapaţena,
kratko rastojanje do granica koje su omogućavale njegove formule (na primer u dvana-
estotonskoj muzici ili apstraktnoj umetnosti) još nije bilo pređeno, njegova struktura nije
bila naprsla zbog unutrašnjih protivurečnosti i potencijalnih rascepa. Formalne avangardne
inovacije i društvena nada su još bile sjedinjene iskustvom Prvog svetskog rata, svetske
krize i potencijalne svetske revolucije. Era antifašizma je odloţila refleksiju. Modernizam je
još uvek pripadao avangardi i opoziciji, osim među industrijskim dizajnerima i reklamnim
agencijama. Još nije pobedio.
Sudelovao je u pobedi nad Hitlerom, osim u socijalističkim zemljama. U umetnosti
i arhitekturi je osvojio SAD, ispunjavajući galerije i prestiţne kancelarije delima
„apstraktnih ekspresionista", a poslovne delove američkih gradova simbolima „inter-
nacionalnog stila" u arhitekturi - izduţenim pravougaonim kutijama, koje nisu toliko
derale nebo, koliko su poravnavale svoje krovove naspram njega: neke zgrade su imale
veliku eleganciju kao Sigram (Seagram) zgrada Mies van der Roe-a (van der Rohe) ili su
samo bile vrlo visoke kao Svetski trgovinski centar (i jedno i drugo u Njujor- ku). Na
starom kontinentu je do određene mere praćen američki trend, koji je sada teţio tome da
poveţe modernizam sa „zapadnim vrednostima", apstrakcija („nefigu- rativna umetnost")
u vizuelnim umetnostima i modernizam u arhitekturi su postali deo, ponekad dominantan
deo, etablirane kulturne scene, koja je čak oţivela u zemljama poput Britanije, gde se pre
toga činilo da stagnira.
Ipak je od kraja šezdesetih godina došlo do sve izraţenije reakcije protiv moder-
nizma, koja je u osamdesetim godinama postala moderna pod takvim nazivima kao što je
„postmodernizam". To nije bio toliko pokret, koliko negiranje bilo kakvih prethodno
utvrđenih kriterijuma za sud i vrednovanje u umetnostima, u stvari negiranje same
mogućnosti za takvo ocenjivanje. U arhitekturi, gde se ova reakcija najpre i najvi
dljivije osetila, neboderi su okruţeni Ĉipendejl (Chippendale) zabatima, tim provoka-
388 ODRON
tivnijih što ih je gradio sam koizumitelj „internacionalnog stila“, Filip Dţonson (Johnson,
1906-). Kritičari za koje je spontano oblikovana silueta Menhetna nekada bila model
moderne gradske siluete, otkrili su vrline potpuno nestruktuiranog Los Anđe- lesa,
bezoblične pustinje pune detalja, raja (ili pakla) za one koji „rade po svome“. Ma koliko
iracionalna, ranije su estetsko moralna pravila upravljala modernom arhitekturom, a od
sada je prolazilo svašta.
Dostignuća modernog pokreta u arhitekturi su bila impresivna. On je od 1945.
godine izgradio aerodrome koji su povezali svet, fabrike, upravne zgrade, i one javne
zgrade koje je još uvek trebalo podizati - prestonice u Trećem svetu, muzeje, i univerzitete
u Prvom svetu. Moderni pokret je predsedav'ao ogromnom i globalnom obnovom gradova
šezdesetih godina, jer su čak i u socijalističkom svetu njegove tehničke inovacije, koje su
sluţile jeftinoj i brzoj masovnoj stambenoj izgradnji, ostavile svoj trag. On je u to nema
ozbiljne sumnje, proizveo značajan broj divnih zgrada, čak i remek-dela, a takođe i veliki
broj ruţnih zgrada a još više bezličnih i nehumanih kutija za mrave. Dostignuća
modernističkog slikarstva i vajarstva su neuporedivo manja i inferiornija u odnosu na
njihove međuratne prethodnike, što neposredno pokazuje poređenje pariške umetnosti iz
pedesetih sa onom iz dvadesetih godina. Ta dostignuća su se uglavnom sastojala iz niza
sve očajnijih trikova, pomoću kojih su umetnici nastojali da svom radu daju lako
prepoznatljivu individualnu oznaku, i iz manifesta koji su se redali jedan za drugim u
kojima se obnarodovao očaj ili abdikacija pred poplavom neumetnosti koja je potopila
umetnike starog stila (pop-arta, Dibifeovog (Dubuffet) art brut, i sličnih) asimilacije
ţvrljotina ili kakvih drugih mrva i komada, ili gestova koji svode ab absurdum onu vrstu
umetnosti i one kolekcionare koji je prvenstveno kupuju kao investiciju, kao onda kada se
ime pojedinca dodaje gomilama cigle ili zemlje („minimal art“), ili kada se sprečava da
umetnost postane roba za prodaju tako što se čini isuviše kratkovečnom da bi mogla da
potraje („performance art“).
Zadah predstojeće smrti se podizao iz ovih avangardi. Budućnost više nije bila
njihova, mada niko nije znao čija je. Više nego ikad, sami avangardisti su znali da su na
margini. U poređenju sa pravom revolucijom u percepciji i predstavljanju koju su pomoću
tehnologije postigli oni koji prave novac, formalne inovacije boema po ateljeima su oduvek
bile dečja igra. Šta su bile futurističke imitacije brzine na platnu, u poređenju sa pravom
brzinom, ili čak sa penjanjem filmske kamere na lokomotivu, što svako moţe da učini? Šta
su bili koncertni eksperimenti sa elektronskim zvukom u modernističkim kompozicijama,
za koje je svaki impresario znao da su smrt za blagajnu, u poređenju sa rok muzikom koja
je od elektronskog zvuka napravila muziku miliona? Ako je „visoka umetnost" izdvojena u
geto, da li su avangardni umetnici mogli a da ne primete kako je njihov sopstveni deo tog
geta majušan i sve manji, kao što potvrđuje bilo kakvo poređenje prodaje Šopena i
Senberga? Usponom pop arta, čak je i glavni bedem modernizma u vizuelnim
umetnostima, apstrakcija, izgubila svoju hegemoniju. Predstavljanje je opet postalo
legitimno.
,,Postmodernizam“ je zato napadao i na samopouzdane i iscrpene stilove, ili bolje
rečeno načine na koji su sprovođene i one aktivnosti koje su se morali nastavljati, u jednom
ili drugom stilu, kao izgradnja i javni radovi, i one koje same po sebi nisu bile neophodne,
kao što je štafelajno sikarstvo. Iz tog razlog bi bilo pogrešno analizirati postmodernizam
prvenstveno kao trend unutar umetnosti, poput ranijih avangardnih pokreta. U stvari,
znamo da se pojam „postmodernizam" raširio na najraznovr
 AVANGARDA UMIRE - UMETNOSTI POSLE 1950. GODINE 389
snija polja koja nemaju ništa sa umetnošću. Do devedesetih godina nastali su „post-
modernistički“ filozofi, društveni naučnici, antropolozi, istoričari i ostali koji su upra-
ţnjavali discipline koje ranije nisu bile sklone tome da pozajmljuju svoju terminologiju od
umetničke avangarde, čak i kada su sa njom bile povezane. Naravno, knjiţevna kritika je sa
entuzijazmom prihvatila postmodernizam. U stvari je „postmodernistič- ka“ moda koja se
prvo pojavila pod raznim imenima (,,dekonstrukcija“, „post-struk- turalizam“, itd.) među
francuskim intelektualcima se u SAD prvo probila preko odse- ka za knjiţevnost, a odatle
u ostale humanističke i društvene nauke.
Svim ,,postmodernizmima“ je zajednički jedan suštinski skepticizam oko posto-
janja objektivne stvarnosti i/ili mogućnosti da se racionalnim putem stigne do njenog
razumevanja. Svi su stoga osporavali suštinu sveta koji je počivao na suprotnim pret-
postavkama, naime svet koji je bio preobraţen naukom i na nauci zasnovanom tehno-
logijom, i ideologijom progresa koja je odraţavala taj preobraţaj. U sledećem poglavlju
ćemo razmotriti razvoj ove čudne, ipak ne i neočekivane protivrečnosti. Unutar
ograničenije oblasti visoke umetnosti, ova protivrečnost nije bila toliko preterana, jer je, kao
što smo već videli (Doba carstva, poglavlje 9), modernistička avangarda već proširila
granice onoga za šta se moţe tvrditi da je „umetnost" (ili, u najmanju ruku, onih proizvoda
koji se mogu prodati ili iznajmiti, ili nekako drugačije unosno otuđiti od svojih tvoraca kao
„umetnost") gotovo u beskraj. Ono što je postmodernizam proizveo bio je pre jedan jaz
(uglavnom generacijski) između onih za koje je bilo mrsko nešto što su videli kao
nihilističku frivolnost nove mode i onih koji su mislili da je „ozbiljan" stav prema umetnosti
samo još jedan ostatak izumrle prošlosti. Šta nije u redu, dokazivali su oni, sa „smetlištem
civilizacije... kamufliranom plastikom", oko čega je toliko besneo društveni filozof Jirgen
Habermas, poslednji borac čuvene Frankfurtske škole? (Hughes, 1988, str. 146)
„Postmodernizam" stoga nije bio ograničen na umetnosti. Uprkos tome, verovatno
su postojali dobri razlozi zašto se taj pojam prvo pojavio na umetničkoj sceni. Jer sama je
suština avangardne umetnosti u traganju za načinima da se izrazi ono što nije bilo moguće
izraziti pojmovima prošlosti, a to je stvarnost dvadesetog veka. Ovo je bila jedna od dve
grane velikog sna toga veka, a druga je bila potraga za radikalnim preobraţajem te
stvarnosti. Obe su bile revolucionarne u različitim značenjima te reči, ali su se ticale istog
sveta. Obe grane su se u izvesnoj meri poklopile osamdesetih i devedesetih godina
devetnaestog veka, pa opet od 1914. godine do poraza fašizma, kada su kreativni talenti
toliko često bili revolucionarni, ili makar radikalni, u oba ta smisla
- obično, ali nikako ne i uvek na strani levice. Nijedna neće uspeti, iako su zapravo obe
grane tako duboko promenile svet 2000. godine da se ne moţe zamisliti da njihovi tragovi
budu izbrisani.
Gledano unazad je jasno da je projekt avangarde bio osuđen na neuspeh od
početka, i zbog svoje intelektualne samovolje i zbog prirode stvaralačkog načina na koji se
kreativna umetnost predstavljala u liberalnom burţoaskom društvu. Skoro svaki od
brojnih manifesta pomoću kojih su avangardni umetnici tokom poslednjih stotinu godina
objavljivali svoje namere, pokazuje nedostatak koherencije između ciljeva i sredstava, svrhe
i metoda za njeno postizanje. Jedna određena verzija novine nije nuţna posledica izbora da
se odbaci staro. Muzika koja svesno izbegava tonalitet, nije nuţno Šenbergova serijalna
muzika zasnovana na permutacijama dvanaest nota hromatske skale; niti je to jedina
osnova za serijalnu muziku; niti je serijalna muzika nuţno atonal- na. Kubizam, kako god
bio privlačan, nije imao nikakvo teorijsko opravdanje. U stva
ri, sama odluka da se napuste tradicionalni postupci i pravila u korist novih, moţe biti isto
390 ODRON
tako svojevoljna kao i izbor određenih novina. Ekvivalent „modernizma" u šahu,
takozvana „hipermoderna" škola igranja iz dvadesetih godina (Reti, Gruenefeld, Nim-
zovvitsch, i drugi) nije predlagala izmenu pravila igre, kao što su neke druge škole činile.
Ovi igrači su jednostavno delovali protiv konvencije („klasične" Taračove škole) tako što su
koristili paradoks - izbor nekonvencionalnih otvaranja („Posle 1, P-K4, igra Belog je u
velikoj nevolji") i osmatranje a ne zauzimanje centra. Većina pisaca, a sigurno većina
pesnika je u praksi činila isto to. Nastavljali su da prihvataju tradicionalne postupke, to jest
rimu i metar onde gde se to činilo umesnim, a raskidali su sa konvencijom na druge načine.
Kafka nije bio manje „moderan" nego Dţojs zato što je njegova proza bila manje
avanturistička. Osim toga, tamo gde su modernisti tvrdili da poseduju intelektualno
opravdanje, na primer da izraţavaju eru mašina ili (kasnije) kompjutera, ta veza je bila čisto
metaforična. U svakom slučaju, pokušaj da se Benjamin prlagodi starom modelu
individualnog kreativnog umetnika koji priznaje samo svoju ličnu inspiraciju, morao je da
propadne. Stvaranje je sada u suštini bilo pre kooperativno nego individualno, tehnološko
pre nego li manuelno. Francuski filmski kritičari koji su pedesetih godina razvili teoriju o
filmu kao delu jednog kreativnog autora reţisera, posebno na osnovu njihove strasti za
holivudskim B filmovima tridesetih i četrdesetih godina su bili apsurdni, jer su usklađena
saradnja i podela rada bile i još su srţ rada onih čiji je posao da ispunjavaju večeri na
velikim i malim ekranima, ili da proizvode neki drugi redovan niz radova za mentalnu
potrošnju, kao što su novine i časopisi. Talenti koji su išli u te karakteristične forme
dvadesetovekovnog stvaranja, forme koje su uglavnom bile proizvodi, ili nusproizvodi
masovnog trţišta, nisu bili inferiorni u odnosu na talente klasičnog devetnaestovekovnog
burţoaskog modela, ali više nisu mogli sebi priuštiti klasičnu umetničku ulogu
usamljenika. Njihova jedina direktna veza sa klasičnim prethodnicima išla je kroz
ograničeni sektor one klasične „visoke umetnosti" koja je uvek delovala preko kolektiva:
preko scene. Da su Akiro Kurosava (1910-1997), Lukino Viskonti (1906-1976), ili Sergej
Ejzenštajn (1898-1948) - da pomenemo samo trojicu nesumnjivo velikih umetnika ovoga
veka, koji su svi imali pozorišno zaleđe - ţeleli da stvaraju u maniru Flobera, Kurbea, pa
čak i Dikensa, niko od njih ne bi daleko stigao.
Ipak, kako je primetio Valter Benjamin, era „tehničke reproduktivnosi" je preo-
brazila ne samo način na koji se odigrava stvaranje - time čineći od filma, i svega onoga što
iz filma potiče (televizije, videa) centralnu umetnost veka - već i način na koji su ljudska
bića opaţala stvarnost i doţivljavala stvaralački rad. Više se to nije radilo pomoću onih
činova svetovne mise i molitve, za šta su hramovi bili muzeji, galerije, koncert- ne sale i
pozorišta, tako tipična za devetnaestovekovnu burţoasku civilizaciju. Turizam, koji je sada
te ustanove punio strancima, pre nego li domaćima, i obrazovanje su bili poslednja
uporišta ove vrste umetničke potrošnje. Naravno, broj onih koji su prolazili kroz ta
iskustva je bio ogromno veći nego ikada pre, ali je čak većina onih koji su, nakon laktanja
da bi videli Proleće u firentinskoj galeriji Ufici, sa strahopoštovanjem stajali pred tom
slikom, ili koji su bili dirnuti dok su čitali Sekspira kao deo ispitnog programa, obično
ţivela u jednom različitom, šarenom i raznovrsnom svetu percepcije. Ĉulni utisci, pa čak
ideje, su lako sa svih strana istovremeno dosezali do njih - kroz kombinaciju naslova i slika,
teksta i reklame na novinskoj stranici, zvuka iz slušalice dok oko čita tu stranicu, pomoću
ređanja slike, glasa, teksta i zvuka jednih uz druge
- što je sve vrlo verovatno, periferno prihvatano, sve dok za trenutak, nešto od toga
 AVANGARDA UMIRE - UMETNOSTI POSLE 1950. GODINE 391
ne privuče paţnju. Ovo je odavno bio način na koji su gradski ljudi doţivljavali ulicu, na
kojoj su delovale vašarske i cirkuske zabave, bliske umetnicima i kritičarima još od dana
romantizma. Novina je bila u tome da je tehnologija preplavila umetnošću svakodnevni
ţivot, kako privatni, tako i javni. Nikada nije bilo teţe izbeći estetsko iskustvo. „Umetničko
delo" se gubilo u poplavi reči, zvukova, slika u univerzalnoj okolini nečega što bi se nekada
zvalo umetnošću.
Da li se to još uvek moţe nazvati umetnošću? Oni koji još uvek mare za takve
stvari, još uvek mogu da prepoznaju velika i trajna dela, mada su u razvijenom svetu ona
dela koja stvara isključivo pojedinac, i koja pristaju samo uz tog pojedinca, sve više
postajala marginalna. A tako je bilo, sa izuzetkom građevina, i sa pojedinim stvaralačkim
delima koja nisu predviđena za umnoţavanje. Moţe li se umetnost još uvek procenjivati i
razvrstavati po standardima koji su vladali u proceni ovih stvari u velikim danima
burţoaske civilizacije? Da i ne. Merenje vrsnosti hronologijom, nikada nije odgovaralo
umetnostima: stvaralačka dela nikada nisu bila bolja samo zato što su bila starija, kao što se
mislilo u Renesansi, ili zato što su skorija od drugih, kao što su smatrali avangardisti. Ovaj
poslednji kriterijum je postao apsurdan u dvadesetom veku, kada se spojio sa ekonomskim
interesima potrošačke industrije, koje su pravile profit od kratkog modnog ciklusa, i
trenutne masovne prodaje artikala za intenzivnu ali kratkotrajnu upotrebu.
S druge strane, još uvek je bilo moguće i neophodno primećivati razliku između
onoga što je bilo ozbiljno, i onoga što je trivijalno, između dobrog i lošeg, profesionalnog i
amaterskog u umetnostima, što je bilo tim neophodnije što je veliki broj zainteresovanih
učesnika poricao takve razlike, na osnovu toga da su brojke o prodaji jedina mera
vrednosti, ili da su te razlike elitističke, ili, kako su dokazivali post- modernisti, da se
uopšte ne moţe napraviti objektivna razlika. U stvari, jedino su ideolozi i prodavci javno
branili ovakva apsurdna gledišta, a u svom privatnom prostoru je čak i većina njih znala da
razlikuje dobro od lošeg. Vrlo uspešni britanski juvelir sa masovnog trţišta je 1991. godine
napravio skandal kada je na skupu poslovnih ljudi ispričao da su njegovi profiti došli od
prodaje đubreta ljudima koji nemaju ukus za bilo šta bolje. On je, za razliku od
postmodernih teoretičara, znao da su vrednosni sudovi deo ţivota.
Ali da li su takvi sudovi još uvek bili mogući, da li su još uvek bili od značaja u
svetu u kome su se sfere ţivota i umetnosti, sfere emocija stvorenih iznutra i emoi- ja
stvorenih spolja, ili sfere rada i dokolice, sve manje mogle razlikovati? Ili bolje rečeno, da li
su još uvek relevantni izvan specijalizovanih zabrana škola i akademija u kojima je toliko
mnogo tradicionalna umetnost traţila pribeţište? To je teško reći, jer moţda sam pokušaj da
se odgovori na to pitanje, ili da se ono formuliše, zaobilazi suštinu tog pitanja. Prilično je
lako pisati istoriju dţeza ili raspravljati o njegovim dostignućima pomoću pojmova koji su
prilično slični pojmovima primenljivim na klasičnu muziku, uzimajući u obzir značajnu
razliku u društvenom miljeu, publici i ekonomskoj strani ovog oblika umetnosti. Nikako
nije jasno da li takav postupak ima smisla za rok muziku, i pored toga što je ona takođe
potekla iz američke crnačke muzike. Koja su dostignuća, i u čemu je prednost Luja
Armstronga ili Carlija Parke- ra u odnosu na njihove savremenike, jasno je, ili se moţe
razjasniti. S druge strane, izgleda daleko teţe nekome čiji ţivot nije srastao sa određenim
zvukom da razazna ovu ili onu rok grupu u ogromnoj bujici zvuka koja se tokom
poslednjih četrdeset godina slivala niz dolinu ove muzike. Bili Holidej (bar do vremena u
kome je pisana
ova knjiga) je bila u stanju da komunicira sa slušaocima koji su rođeni mnogo godina posle
392 ODRON
njene smrti. Moţe li iko ko nije bio savremenik Rolingstounsa razviti išta što liči na
strastveni entuzijazam koji je ta grupa pobudila sredinom šezdesetih godina? U kojoj meri
je strast prema nekom zvuku ili slici danas zasnovana na asocijaciji: ne zato što je pesma
dostojna divljenja, već zato što je to „naš zvuk?“ To ne moţemo reći. Sve što moţemo reći je
da je uloga, pa čak i opstanak ţivih umetnosti u dvadeset i prvom veku nejasna.
To nije slučaj sa ulogom nauke.
Poglavlje osamnaesto Čarobnjaci i šegrti - Prirodne nauke
Da li mislite da ima mesta za filozofiju u današnjem svetu?
Naravno, ali samo ako je zasnovana na tekućem stanju naučnih znanja i dostig-
nuća... Filozofi se ne smeju izolovati prema nauci. Nauka nije samo proširila i
preobrazila našu viziju ţivota u ogromnoj meri: ona je i revolucionisala pravila po
kojima deluje um.
Klod Levi Stros (Levi-Strauss, 1988)

Za formu svog standardnog teksta o dinamici gasova napisanog dok je bio na

Gugenhajmovoj stipendiji, autor je rekao da su je diktirale potrebe industrije.
Unutar tog okvira, došlo se do toga da se potvrđivanje Ajnštajnove opšte teorije
relativnosi posmatra kao ključni korak ka poboljšavanju „tačnosti balističkih
projektila objašnjavanjem gravitacionog efekta." Posleratna fizika je svoju paţnju
sve više suţavala na one oblasti za koje se mislilo da imaju vojnu primenu.
Margaret Jacob (1993, str. 66-67)

I
U nijedan istorijski period prirodne nauke nisu više prodrle, nijedan period nije
više od njih zavisio od dvadesetog veka. Pa ipak nijednom periodu, od Galilejevog odri-
canja od svojih nazora nije bilo nelagodnije sa njima. Ovo je paradoks sa kojim mora da se
nosi istoričar ovog veka. Ali pre nego što pokušam da to uradim, moraju se razabrati
dimenzije toga fenomena.
Svih britanskih i nemačkih fizičara i hemičara zajedno je 1910. godine bilo moţda
osam hiljada ljudi. Kasnih osamdesetih godina broj naučnika i inţenjera stvarno
angaţovanih u istraţivanju i eksperimentima na ćelom svetu je iznosio oko pet miliona, od
kojih je skoro milion bilo u SAD, vodećoj naučnoj sili, a nešto više u Evropi.23 Iako su
naučnici sačinjavali mali deo stanovništva, čak i u razvijenim zemljama, njihov broj je
nastavio da se dramatično povećava, manje-više se udvostručavajući za dvadeset godina
posle 1970, čak i u najrazvijenijim privredama. Do kraja osamdesetih godina su činili vrh
mnogo većeg ledenog brega onoga što se moţe nazvati potencijalnom naučnom i
tehnološkom ljudskom radnom snagom, u kome se ogledala obrazovna revolucija druge
polovine veka (videti poglavlje 10). Taj ledeni breg predstavlja

23 Još veći broj u SSSR-u (oko 1,5 milion) verovatno nije bio u potpunosti uporediv (UNESCO,

1991, Tabele 5.2, 5.4, 5.16).

 394 ODRON
moţda 2 odsto svetskog i moţda 5 odsto severnoameričkog stanovništva (UNESCO, 1991,
Tabela 5.1). Oni koji su se stvarno bavili naukom su sve više selektovani pomoću
„doktorskih teza“ koje su postale karta za ulazak u struku. Osamdesetih godina je tipična
zapadna razvijena zemlja stvarala oko 130-140 ovakvih naučnih doktorata godišnje na svaki
milion svojih stanovnika (Observatoire, 1991). Ovakve zemlje su takođe trošile astronomske
sume, uglavnom drţavnih sredstava - čak i u najkapitali- stičkijim zemljama - na ovakve
aktivnosti. U stvari, najskuplji vidovi „velike nauke“, su bili izvan domašaja bilo koje
pojedine zemlje osim (do devedesetih godina) SAD.
Postojala je međutim, jedna velika novina. Uprkos činjenici da se 90 odsto naučnih
radova (čiji se broj udvostručavao svakih deset godina) pojavljivao na četiri jezika
(engleskom, ruskom, francuskom i nemačkom) u dvadesetom veku je bilo svršeno sa
evropocentričnom naukom. Doba katastrofa, posebno privremeni trijumf fašizma,
premestili su centar naučne gravitacije u SAD, gde je i ostao. Između 1900. i 1933. godine,
samo je sedam Nobelovih nagrada iz nauke dodeljeno SAD, a između 1933. i 1970. godine
sedamdeset i sedam. Druge zemje evropskih naseljenika takođe su se utvrdile kao
nezavisni istraţivački centri - Kanada, Australija, često potcenjivana Argentina24 - mada su
neke naseljeničke zemlje, iz razloga vezanih za veličinu i politiku, izvozile većinu svojih
velikih naučnika (Nju Zeland, Juţna Afrika). U isto vreme, uspon neevropskih naučnika,
posebno onih iz istočne Azije i indijskog potkontinenta, je bio upečatljiv. Pre kraja Drugog
svetskog rata samo je jedan Azijac dobio Nobelovu nagradu za nauku (Ĉ. Raman u fizici,
1930); od 1946. godine ovakve nagrade su dodeljene desetorici i više naučnih radnika sa
očigledno japanskim, kineskim, indijskim i pakistanskim imenima, a time sigurno nije
dovoljno ocenjen uspon azijske nauke kao što su nagrade pre 1933. godine potcenjivale
uspon američke nauke. Međutim, na kraju ovog veka još postoje delovi sveta koji stvaraju
primetno manji broj naučnika u apsolutnim iznosima a u relativnim iznosima je taj manjak
još izrazitiji, na primer u većem delu Afrike i Latinske Amerike.
Ipak u oči upada činjenica da se (barem) trećina azijskih laureata ne pojavljuje pod
imenom svoje zemlje porekla, več kao američki naučnici. (U stvari, od američkih laureata
dvadeset i sedam su emigranti prve generacije.) Jer je, u svetu koji je sve više globalizovan,
sama činjenica da prirodne nauke govore istim univerzalnim jezikom i da deluju u okviru
iste metodologije paradoksalno je pomogla u tome da se te nauke koncentrišu u relativno
malom broju centara sa odgovarajućim resursima za njihov razvoj, to jest, u nekoliko vrlo
razvijenih bogatih drţava, a iznad svega u SAD. Svetski mozgovi, koji su u Doba katastrofa
izbegli iz Evrope iz političkih razloga, od 1945. godine su se odlivali iz siromašnijih u
bogate zemlje uglavnom iz ekonomskih razloga.25 To je prirodno, pošto su sedamdesetih i
osamdesetih godina razvijene kapitalističke zemlje trošile skoro tri četvrtine svih svetskih
izdataka na istraţivanje i razvoj, dok siromašne zemlje („u razvoju“) nisu trošile više od 2-3
procenta (U World Social Situa- tion, 1989, str. 103).
Ipak je i u razvijenom svetu nauka postepeno bila sve manje rasuta, delom zbog
koncentracije ljudi i sredstava - iz razloga efikasnosti - delom zbog ogromnog rasta

24Tri Nobelove nagrade, sve posle 1947. godine

25Moţe se primetiti malo privremeno odlivanje iz SAD tokom makartijevskih godina, i veći
povremeni politički begovi iz sovjetske zone (Mađarska 1956, Poljska i Čehoslovačka 1968, Kina i SSSR
krajem osamdesetih godina), kao i stalno odlivanje iz istočne u zapadnu Nemačku.
 ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 395
visokog obrazovanja koji je neizbeţno stvarao hijerarhiju, ili bolje rečeno, oligarhiju među
obrazovnim ustanovama. U pedesetim i šezdesetim godinama, polovina doktorata u
Sjedinjenim Drţavama je dolazila sa petnaest najprestiţnijih fakulteta, što je dovelo do toga
da se na njih sjate najsposobniji mladi naučnici. U jednom demokratskom i populističkom
svetu, naučnici su bili elita koncentrisana u relativno malobrojnim centrima. Grupisali su se
kao vrsta, jer je komunikacija („imati nekog za razgovor") bila centralna tačka njihove
aktivnosti. Kako je vreme prolazilo, njihove aktivnosti su bile sve nerazumljivije
nenaučnicima, iako su ih laici očajnički pokušavali da razumeju, uz pomoć brojne literature
za popularizaciju, koju su često pisali sami najbolji naučnici. U stvari, kako je rasla
specijalizacija, čak su i naučnicima sve više bili potrebni časopisi da bi jedni drugima
objasnili šta se dešava izvan njihovog sopstvenog polja.
To da dvadeseti vek zavisi od nauke jedva da je potrebno dokazivati. „Napredna"
nauka, što će reći ona vrsta znanja koja se ne moţe steći u svakodnevnom iskustvu, niti se
moţe upraţnjavati ili čak razumeti bez mnogo godina školovanja, koje kulminira u
ezoteričnoj postdiplomskoj obuci, sve do kraja devetnaestog veka je imala, relativno
posmatrano, tek usko područje praktične upotrebe. Inţinjeri su se upravljali po fizici i
matematici sedamnaestog veka, dok su do sredine Viktorijine vladavine, hemij- ska i
električna otkrića s kraja osamnaestog i s početka devetnaestog veka već bila bitna za
industriju i komunikacije, a istraţivanja profesionalnih naučnih istraţivača su bila
pozdravljena kao neophodni predvodnik ravnomernog tehnološkog napretka. Ukratko,
tehnologija zasnovana na nauci već je bila u jezgru devetnaesto vekovnog burţoa- skog
sveta, čak i pored toga što praktični ljudi nisu baš znali šta da rade sa pobedama naučne
teorije, osim da je, u pogodnim slučajevima, pretvore u ideologiju: kao što je osamnaesti
vek uradio sa Njutnom i kasni devetnaesti vek sa Darvinom. Uprkos tome, ogromnim
oblastima ljudskog ţivota i dalje nije upravljalo mnogo više od iskustva, eksperimenta,
veštine, uveţbanog zdravog razuma, i u najboljem slučaju, sistematska difuzija znanja o
najboljim dostupnim postupcima i tehnikama. Ovo je očito bio slučaj sa poljoprivredom,
gradnjom i medicinom, a zapravo i u ogromnom nizu delatnosti koje su ljudska bića
snadbevale onim što im je neophodno i onim što je luksuzno.
U izvesnom trenutku poslednje trećine devetnaestog veka ovo je počelo da se
menja. Ne samo da su obrisi moderne visoke tehnologije počinjali da bivaju vidljivi u Doba
carstva - treba samo pomisliti na automobile, avijaciju, radio i film - već su se ocrtavali i
obrisi moderne naučne teorije: relativnost, kvant, genetika. Osim toga sada se uvidelo da
najezoteričnija i najrevolucionarnija naučna otkrića imaju neposredan tehnološki potencijal,
od beţične telegrafije do medicinske upotrebe rentgenskog zračenja, a obe su se zasnivale
na otkrićima iz devedesetih godina devetnaestog veka. Uprkos tome, iako je visoka nauka
Kratkog dvadesetog veka već bila vidljiva pre 1914. godine, a iako je visoka tehnologija
potonjeg veka već bila prisutna u njoj, visoka nauka još uvek nije bila nešto bez čega bi
ţivot bilo gde na zemlji bio nezamisliv.
To je bio slučaj u vreme u kojem se milenijum privodi svom kraju. Kao što smo
videli (poglavlje 9), tehnologija zasnovana na naprednoj naučnoj teoriji i istraţivanju,
dominirala je ekonomskim bumom druge polovine dvadesetog veka, ne više samo u
razvijenom svetu. Bez vrhunske genetike Indija i Indonezija ne bi mogle da proizvode
dovoljno hrane za njihovo nabujalo stanovništvo, a do kraja veka je biotehnologija postala
značajan element i u poljoprivredi i u medicini. Ono što je bitno u vezi sa ovim
tehnologijama je da su one bile zasnovane na otkrićima i teorijama tako dalekim od sveta
običnih ljudi čak i najrazvijenijih zemalja, da je jedva nekoliko, ili u najboljem
 396 ODRON
slučaju, nekoliko stotina ljudi na svetu moglo u početku da shvati da su ove tehnologije
imale praktične posledice. Kada je početkom 1939. godine, nemački fizičar Oto Han otkrio
nuklearnu fisiju čak su i neki od najaktivnijih naučnika na ovom polju, kakav je veliki Nils
Bor (1885-1962), sumnjali da to ima praktičnu primenu, mirnodopsku ili ratnu, u svakom
slučaju bar u predvidljivoj budućnosti. A da fizičari koji su razumevali potencijal fisije nisu
to ispričali svojim generalima i političarima, ovi bi sigurno ostali u neznanju, osim ako sami
nisu bili postdiplomci na fizici, što je sasvim malo verovatno. I opet, čuveni članak Alana
Turinga iz 1935. godine, koji će pruţiti temelj za modernu kompjutersku teoriju, prvobitno
je napisan kao spekulativno istraţivanje za matematičke logičare. Rat je njemu i drugima
dao priliku da počnu sa prevođenjem teorije u praksu, tako što su dešifrovali kodove, ali
onda kada se taj rad pojavio, niko nije ni čitaoTuringov rad sem šačice matematičara, a
kamoli da ga je prime- tio. Ĉak ni na njegovom sopstvenom koledţu, ovaj nespretni genije
bledog lica, tada mladi saradnik sklon trčanju, koji će posmrtno postati neka vrsta ikone za
homoseksualce; barem ga ja ne pamtim kao takvog.26 Ĉak i onda kada su naučnici očito bili
angaţovani na rešavanju problema od priznatog kapitalnog značaja, samo je mala grupa
mozgova u nekom izolovanom intelektualnom uglu shvatala šta oni namerava- ju. Tako je
ovaj autor bio stipendista u Kembridţu baš u vreme kada su Krik i Votson spremali svoje
trijumfalno otkriće DNK („dvosruke spirale“), koje je odmah priznato kao jedan od ključnih
prodora ovog veka. Ipak, čak iako se prisećam da sam u to vreme sretao Krika u društvu,
većina nas jednostavno nije bila svesna da se ovo neobično otkriće izleţe nekoliko desetina
metara od kapije mog koledţa, u laboratorijama pored kojih smo redovno prolazili, i u
pabovima gde smo pili. Nije da se nismo zanimali za takve stvari. Oni koji su se njima
bavili prosto nisu videli svrhu da nam o tome govore, pošto nismo mogli da doprinesemo
njihovom radu, pa verovatno ni da tačno razumemo koje su bile njihove teškoće.
Uprkos tome, koliko god da su ezoterične i nerazumljive bile naučne inovacije,
jednom kada su napravljene skoro odmah su prenošene u praktične tehnologije. Tako su se
tranzistori pojavili 1948. godine kao nusproizvod istraţivanja u fizici čvrstih stanja, to jest
istraţivanja svojstava neznatno nesavršenih kristala (njihovi pronalazači su dobili
Nobelovu nagradu za osam godina), kao i laseri (1960), koji nisu došli iz optičkih
izučavanja već iz rada na tome da se učini da molekuli vibriraju u rezonanci sa električnim
poljem (Bernal, 1967, str. 563). Njihovi pronalazači su takođe ubrzo dobili priznanje u vidu
Nobelove nagrade, isto kao i - zakasnelo - kembridţki i sovjetski fizičar Pjotr Kapica (1978)
za rad u fizici niskih temperatura koji je proizveo polu- provodnike. Istraţivačko iskustvo u
vreme rata 1939-1946. godine, koje je pokazalo - bar Anglo-Amerikancima - da jedna moćna
koncentracija resursa moţe da reši najte-

26 Turing je izvršio samoubistvo 1954. godine, nakon što je bio uhapšen zbog homoseksualnog

ponašanja, što je tada zvanično bio zločin, za koji se verovalo da je patološko stanje koje se moţe
medicinski i psihijatrijski lečiti. Nije mogao da izdrţi prisilno ,,lečenje“ koje mu je nametnuto. On nije
bio toliko ţrtva kriminalizacije (muške) homoseksualnosti, u Britaniji pre šezdesetih godina, koliko svog
propusta da uoči tu kriminalizaciju. Njegove seksualne sklonosti nisu stvarale nikakve probleme u
miljeu internatske škole, Kings koledţa u Kembridţu, i među ozloglašenim skupom anomaličnih i
ekcentričnih ljudi u ratnoj ustanovi za dešifrovanje kodova u Blešliju, gde je provodio svoj ţivot pre
nego što je otišao u Mančester posle rata. Samo bi čovek koji nije sasvim shvatao svet u kome većina ljudi
ţivi otišao u policiju da se ţali kako mu je (privremeni) dečko opljačkao stan, dajući time policiji
mogućnost da istovremeno uhvati dva prekršioca zakona.
 ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 397
ţe tehnološke probleme za neverovatno kratko vreme,27 ohrabrilo je tehnološko nova-
torstvo koje se nije obaziralo na cenu, u svrhe ratovanja ili nacionalnog prestiţa (na primer,
istraţivanje kosmosa). To je zauzvrat, ubrzalo preobraţaj laboratorijske nauke u
tehnologiju, a za nešto od toga se pokazalo da ima široki potencijal za svakodnevnu
upotrebu. Laseri su primer ove brzine. Prvi put viđeni u laboratoriji 1960. godine, do
početka osamdesetih godina su stigli do potrošača u vidu kompakt diska. Bioteh- nologija
je bila čak i brţe na tom cilju. Za tehnike rekombinovanja DNK, to jest tehnike
kombinovanja gena jedne vrste s genima druge vrste, prvi put se priznalo da su adekvatno
izvodljive 1973. godine. Manje od dvadeset godina kasnije, biotehnologi- ja je bila glavni
proizvod za investiranje u medicini i poljoprivredi.
Osim toga, zahvaljući u velikoj meri zadivljujućoj eksploziji informatičke teorije i
prakse, novi naučni prodori su bili prenošeni uz sve manje vremensko zaostajanje u
tehnologiji koja nije iziskivala bilo kakvo razumevanje od svojih krajnjih korisnika. Idealni
rezultat je bio na idiote potpuno otporan skup dugmića na tastaturi koju je samo trebalo
pritiskati na pravim mestima, da bi se aktivirala procedura koja sama deluje, samu sebe
ispravlja, i koja, onoliko koliko je moguće, ne iziskuje dodatne inpu- te od nepouzdanih i
ograničenih inteligencija i veštine prosečnih ljudskih bića. U stvari, u idealnom slučaju se ta
procedura mogla programirati da u potpunosti radi bez ljudske intervencije, osim ako nešto
pođe naopako. Devedesetih godina je pri plaćanju računa u samouslugama tipizirano ovo
eliminisanje ljudskog elementa. Ono ne zahteva ništa više od ljudskog operatera nego da
prepozna novčanice i novčiće lokalne valute i da stavi u kasu iznos koji mu ponudi
mušterija. Pri kupovini automatski skener prevodi pruge na proizvodu u cenu, sabira cene
svih proizvoda, oduzima ukupan iznos od iznosa koji daje mušterija, i kazuje operateru
koliki kusur da vrati. Procedura kojom se osigurava izvođenje svih ovih radnji je neobično
sloţena, zasniva se, kako sada stvari stoje, na kombinaciji strašno prefinjene opreme i vrlo
razrađenog programiranja. Pa ipak, barem sve donde dok nešto ne pođe naopako, ovakva
čuda tehnologije poznog dvadesetog veka ne zahtevaju od operatera ništa više od toga
nego da prepoznaju glavne brojeve, minimalnu paţnju i prilično veliku sposobnost da
koncentrisano istrpe dosadu. Tu se čak ne zahteva ni pismenost. Što se tiče većine opera-
tera, sile koje im govore da obaveste mušteriju da mora da plati 2,15 funti i koje im daju
uputstva da daju 7,85 funti, kao kusur za novčanicu od 10 funti, bile su isto onako
irelevantne koliko i nerazumljive. Ništa o njima nisu morali da znaju, da bi njima rukovali.
Ĉarobnjakov šegrt više nije morao da brine oko svog nedostatka znanja.
Iz praktičnih razloga situacija u kojoj je operater na kasi u samousluzi predstavlja
ljudsku normu kasnog dvadesetog veka; delovanje čuda avangardne naučne tehnologije
koju ne moramo da razumemo ili da prilagođavamo, čak iako znamo, ili mislimo da
znamo, šta se dešava. Neko drugi će to uraditi ili je već uradio za nas. Jer, čak iako za sebe
pretpostavljamo da smo stručnjaci u jednom ili drugom posebnom području - to jest, da
smo ona vrsta osobe koja moţe da popravi spravu koja se pokvarila, ili koja moţe da je
dizajnira ili konstruiše - mi smo u suočavanju sa većinom ostalih svako-

27 U suštini je sada jasno da nacistička Nemačka nije uspela da napravi nuklearnu bombu ne

zbog toga što nemački naučnici nisu znali kako se ona moţe napraviti, ili što nisu pokušavali da je
naprave, uz različit stepen oklevanja, već zbog toga što je nemačka ratna mašina bila nevoljna ili nije
mogla da tome posveti neophodne resurse. Oni su napustili taj trud i prebacili se na ono što je izgledalo
kao efikasnije, na rakete koje su obećavale brţi dobitak.
 398 ODRON
dnevnih proizvoda nauke i tehnologije, neznalice i laici koji ništa ne shvataju. A čak i ako to
nismo, naše razumevanje toga šta čini da stvari koje koristimo rade, i koji su principi iza
toga, je u velikoj meri irelevantno znanje, isto kao što je za (poštenog) poke- raša
irelevantan tehnološki proces izrade karata za igru. Faks mašine su namenjene ljudima koji
nemaju pojma zašto mašina u Londonu reprodukuje tekst koji je stavljen u mašinu u Los
Anđelesu. One ne bi bolje radile ako bi njima rukovali profesori elektronike.
Na taj način nauka je, posredstvom tehnologijom proţetog tkiva ljudskog ţivota,
svakodnevno pokazivala svoja čuda u svetu kasnog dvadesetog veka. Ona je isto onako
neizbeţna i sveprisutna - jer čak i udaljeni budţaci čovečanstva znaju za tranzi- storski
radio i elektronski digitron - kao Alah za poboţnog muslimana. Moţemo raspravljati o
tome kada je ovaj kapacitet izvesnih ljudskih delatnosti za stvaranje nadljudskih rezultata
postao deo opšte svesti, bar u urbanim delovima „razvijenih'-'' industrijskih društava. To je
svakako bilo posle eksplozije prve nuklearne bombe 1945. godine. Međutim, ne moţe biti
sumnje u to da je dvadeseti vek bio onaj u kome je nauka preobrazila i svet i naše ţanje o
njemu.
Trebalo je da očekujemo da ideologije dvadesetog veka uţivaju u trijumfima
nauke, koji su trijumfi ljudskig uma, kao što su to činile ideologije devetnaestog veka. U
stvari, trebalo je da očekujemo čak i to da otpor tradicionalnih verskih ideologija, tih velikih
tvrđava otpora nauci u devetnaestom veku, oslabi. Jer ne samo da je uticaj tradicionalnih
religija popuštao tokom većeg dela ovog veka, kao što ćemo videti, već je i sama religija
postala isto onako zavisna od na nauci zasnovane tehnologije kao bilo koja ljudska
aktivnost u razvijenom svetu. Za nuţdu, biskup ili imam ili sveti čovek su oko 1900. godine
mogli da sprovode svoje aktivnosti kao da Galilej, Njutn, Fara- dej, ili Lavoazje nisu
postojali, to jest na tehnološkoj osnovi petnaestog veka, kao i na onoj devetnaestovekovnoj
tehnologiji koja nije postavljala problem uklapanja sa teologijom ili svetim tekstovima.
Postalo je daleko teţe prevideti sukob između nauke i svetih spisa u vreme kada je Vatikan
morao da komunicira pomoću satelita i da testom sa radioaktivnim ugljenikom proverava
autentičnost Torinskog pokrova; kada je ajato- laj Homeini iz inostranstva širio svoje reči u
Iranu pomoću kaseta, i kada su drţave posvećene zakonima Korana isto tako bile
angaţovane u pokušaju da se opreme nuklearnim oruţjem. De facto prihvatanje
najprefinjenije moderne nauke, posredstvom tehnologije koja je zavisila od te nauke, bilo je
takvo da je u fin de siecle Njujorku prodaja visokotehnoloških i fotografskih proizvoda u
velikoj meri postala specijalnost hasida, grane istočnog mesijanskog judaizma koja je
uglavnom poznata po tome što, osim svog ekstremnog ritualizma i insistiranja na
osamnaestovekovnoj poljskoj nošnji, daje prednost ekstatičkim emocijama nad
intelektualnim istraţivanjem. Na neki način je nadmoć ,,nauke“ čak zvanično prihvatana.
Protestantski fundamentalisti u SAD, koji su odbacivali teoriju evolucije kao nebiblijsku (po
kojoj je svet u sadašnjoj verziji stvoren za šest dana) zahtevali su da se Darvinovo učenje
zameni, ili makar da mu se suprotstavi, učenje koje su opisivali kao „nauku o stvaranju“.
Pa ipak, dvadesetom veku nije bilo lako sa naukom koja je bila njegovo naji-
zvanrednije dostignuće i od koje je zavisio. Progres prirodnih nauka se odigrao naspram
pozadine na kojoj se ţar straha i sumnje povremeno rasplamsavao u plamen mrţnje i
odbacivanja razuma i svih njegovih proizvoda. A u neodređenom prostoru između nauke i
antinauke, među tragačima koji tragaju za konačnom istinom pomoću apsurda i prorocima
sveta koji se sastoji isključivo od fantazije, sve više nalazimo onaj karakteristični i uglavnom
anglo-američki proizvod toga veka, posebno njegove druge polo
 ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 399
vine, „naučnu fantastiku41. Ovaj ţanr, čija je preteča bio Ţil Vern (1828-1905), osnovao je H.
Dţ. Vels (1866-1946) na samom kraju devetnaestog veka. Dok su mladalač- kije forme ovog
ţanra kakvi su porodični televizijski i bioskopski svemirski vesterni sa svemirskim
kapsulama kao konjima i zracima smrti kao koltovima, nastavili staru tradiciju fantastičnih
avantura uz pomoć visokotehnoloških sprava, u drugoj polovini dvadesetog veka su se
ozbiljniji doprinosi tom ţanru okrenuli ka mračnom ili bar dvosmislenom pogledu na
stanje čovečanstva i njegove izglede.
Sumnju i strah prema nauci su hranila četiri osećanja: da je nauka neshvatljiva; da
su i njene praktične i moralne konsekvence nepredvidljive i verovatno katastrofalne; i da
ona podvlači bespomoćnost pojedinca i podriva autoritet. Ne treba ni da previdimo ono
osećanje da je nauka, u onoj meri u kojoj se kosi sa prirodnim poretkom stvari, inherentno
opasna. Prva dva osećanja su delili i naučnici i laici, druga dva su uglavnom pripadala
onima sa strane. Laici su jedino mogli da reaguju protiv svog osećanja nemoći teţnjom ka
stvarima „koje nauka nije mogla da objasni11, u stilu Hamletovih stihova „Ima mnogo stvari
na nebu i zemlji / o kojima vaša mudrost i ne sanja 11 (prev. S. Pan- durović) odbijanjem da
poveruju da bi te stvari ikada mogla da objasni „zvanična nauka 11, čeţnjom za tim da
veruju u nerazjašnjivo ;er se čini apsurdnim. Barem bi u nepoznatom i nesaznatljivom svetu
svako bio jednako nemoćan. Što su veći bili opipljivi trijumfi nauke, veća je bila glad za
neobjašnjivim. Kratko nakon Drugog svetskog rata, koji je kulminirao atomskom bombom,
Amerikanci su se (1947), a njih su kasnije, kao i obično sledili njihovi sledbenici u kulturi,
Britanci, dali na posmatranje masovnog dolaska „neiden- tifikovanih letećih objekata11,
očito isnpirisani naučnom fantastikom. NLO-i su, u to se čvrsto verovalo, dolazili iz
vanzemaljskih civilizacija, drugačijih i superiornijih od naše. Posmatrači sa više entuzijazma
su zapravo tvrdili da su videli njihove čudno oblikovane stanovnike kako se pojavljuju iz
ovih „letećih kobasica11, a jedan ili dvojica su čak tvrdili kako su ih vanzemaljci provozali.
Ovaj fenomen je postao svetski, iako bi mapa distribucije iskrcavanja ovih vanzemaljaca
pokazala veliku njihovu sklonost da se iskrcavaju na anglosaksonske teritorije, ili da kruţe
iznad njih. Bilo kakav skepticizam oko NLO je nipodaštavan kao ljubomora uskogrudih
naučnika nemoćnih da objasne fenomen koji je izvan njihovih uskih horizonata, moţda čak
i kao zavera onih koji običnog čoveka drţe u intelektualnom ropstvu, zavera kojim se od
njega skriva vrhovna mudrost.
Ovo nisu bila verovanja u magiju i čuda tradicionalnih društava, za koja su ovakve
intervencije u stvarnost bile deo ţivota koji se vrlo nepotpuno mogao kontrolisati, i za koja
su te pojave bile daleko manje čudo od recimo, prizora aviona ili iskustva razgovora
telefonom. Niti su ta verovanja bila deo univerzalne i trajne fascinaci- je ljudskih bića,
čudovišnim, nakaznim i čudesnim čije tragove nosi popularna literatura od otkrića štampe,
od drvoreza do američkih časopisa sa kase u supermarketu. Ona su bila odbacivaje
vladavine nauke i njenih tvrdnji, ponekad svesno, kao u neobičnoj (opet sa centrom u SAD)
pobuni marginalnih grupa protiv prakse da se u vodu za piće stavlja fluor, nakon što je
otkriveno da bi unošenje tog elementa drastično smanji
lo kvarenje zuba kod modernog urbanog stanovništva. Otpor fluoru je bio ţestok, ne samo
u ime slobode da se odabere karijes, već su mu se (njegovi ekstremniji protivnici)
suprotstavljali kao zaveri hulja radi slabljenja ljudskih bića pomoću prisilnog trovanja. A u
reakciji koju je slikovito opisao Kjubrikov film Dr Strejndţlav (1963), sumnja prema nauci se
spojila sa strahom od njenih praktičnih posledica.
U severnoameričku kulturu ugrađena hipohondrija je takođe širila takve strahove,
budući da je ţivot sve više bivao potčinjen modernoj tehnologiji, uključujući
 400 ODRON tehnologiju, sa svim rizikom koji uz to ide. Neobična sklonost SAD da putem
medicinsku
parnice odgovaraju na ljudske sporove o svim stvarima, omogućava nam da osmotrimo ove
strahove (Huber, 1990, str. 97-118). Da li spermicidi dovode do oštećenja ploda? Da li
dalekovodi nanose zdravstvena oštećenja ljudima koji ţive blizu njih? Jaz između
stručnjaka koji imaju nekakav kriterijum za prosuđivanje i laika, koji imaju jedino strah ili
nadu, bio je proširen razlikom između nepristrasne procene, koja bi sasvim mogla da oceni
kako je mali stepen rizika cena koje vredi platiti za veliki stepen koristi, i pojedinaca, koji su
razumljivo, priţeljkivali nulti rizik (bar u teoriji).61
Zapravo, takvi strahovi su strahovi ljudi koji su znali da ţive pod dominacijom
nauke, od neznane pretnje koju ona nosi; strahovi čiji se intenzitet i fokus razlikuju u
skladu sa prirodom njihovih pogleda, i sa strahovima o savremenom društvu (Fischhof et
al., 1978, str. 127-152).62
Međutim, u prvoj polovini dvadesetog veka, glavne opasnosti za nauku nisu
dolazile od onih koji su se osećali poniţeni njenim neograničenim moćima koje se nisu
mogle kontrolisati, već od onih koji su mislili da mogu da ih konrolišu. Jedina dva tipa
reţima (osim retkih okretanja verskom fundamentalizmu) koja su se sukobljavala sa
naukom su u principu oba bila snaţno opredeljena za tehnološki progres bez granica, a u
jednom od ta dva slučaja, za ideologiju koja je tehnološki progres poistovećivala sa
,,naukom“ i koja je pozdravljala osvajanje sveta putem razuma i eksperimenta. Pa ipak su
na različite načine i staljinizam i nemački nacionalsocijalizam odbacivali nauku iako su je
koristili u tehnološke svrhe. Ono na šta su oni imali primedbe bilo je naučno osporavanje
svetonazora i vrednosti izraţenih u apriornim istinama.
Tako se nijedan od ova dva reţima nije osećao spokojno sa postajnštajnov- skom
fizikom. Nacisti su je odbacivali kao ,,jevrejsku“ a sovjetski ideolozi kao nedovoljno
„materijalističku11 u Lenjinovom smislu te reči, mada su je i jedan i drugi tolerisali u praksi,
pošto moderne drţave ne bi mogle bez postajnštanovskih fizičara. Naci- onalsocijalisti su se
ipak lišili cveta fizičara u kontinentalnoj Evropi time što su proterali Jevreje i političke
protivnke u izgnanstvo, pritom uništavajući nemačku naučnu nad- moć iz prve polovine
dvadesetog veka. Između 1900. i 1933. godine dvadeset pet od šezdeset i šest Nobelovih
nagrada za fiziku i herniju je otišlo u Nemačku, a od 1933. godie, samo jedna od deset.
Nijedan od ova dva reţima nije bio u saglasnosti ni sa biološkim naukama. Rasna politika
nacističke Nemačke je uţasavala ozbiljne genetičare, koji su - uglavnom zbog rasističkog
oduševljavanja eugenikom - počeli posle Prvog svetskog rata da zauzimaju određenu
distancu prema politici genetske selekcije i odgoja ljudi (koja je uključivala i ubijanje
„nepodesnih"), iako se sa tugom mora priznati da je nacionalsocijalistički rasizam imao
veliku podršku među nemačkim biolozima i medicinarima (Proctor, 1988). Sovjetski reţim
pod Staljinom se našao u sporu

61 Razlika između teorije i prakse u ovoj oblasti je ogromna, pošto su ljudi koji su spremni da

se izloţe prilično značajnom riziku u praksi (na primer da budu u kolima na autoputu, ili da koriste
metro u Njujorku) mogu da insistiraju na tome da odbiju aspirin na osnovu toga što ima neke propratne
efekte u prilično retkim slučajevima.
62 Učesnici ankete su rangirali opasnosti i koristi od dvadeset pet tehnologija: friţidera, foto- -

kopir aparata, kontracepcijskih sredstava, visećih mostova, nuklearne energije, elektronskih igara,
medicinskih rendgenskih zrakova, nuklearnog oruţja, kompjutera, vakcinacije, fluorizacije vode,
solarnih kolektora na krovovima, lasera, sredstava za smirenje, polaroid fotografija, električne energije iz
fosilnih goriva, motornih vozila, specijalnih filmskih efekata, pesticida, opijata, konzervansa u hrani,
hirurgije otvorenog srca, komercijalne avijacije, genetskog inţinjeringa i vetrenjača (takođe Wildawsky,
1990, str. 41-60).
 ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 401
sa genetikom i iz ideoloških razloga i zato što je drţavna politika bila opredeljena za
princip po kome je, uz dovoljan napor, bilo kakva promena dostiţna, dok je nauka ukazivala
na to, da u oblasti evolucije uopšte, a posebno poljoprivrede, to nije bio slučaj. U drugim
okolnostima, polemika između sledbenika Darvina (za koje je nasle- đe genetika) i onih koji
su sledili Lamarka (koji su verovali u nasleđe karakteristika stečenih i uveţbanih tokom
ţivota jedinke) bi bila ostavljena laboratorijama i seminarima da je reše. U stvari, većina
naučnika je smatrala da je ti pitanje rešio Darvin, ako ni zbog čega drugog ono zato što
nikada nisu nađeni zadovoljavajući dokazi za nasle- đivanje stečenih osobina. Pod
Staljinom je marginalni biolog Trofim Denisovič Lisen- ko (1898-1975) zadobio podršku
političkih autoriteta argumentom da se poljoprivredna proizvodnja moţe umnogostručiti
lamarkovskom metodom koja je skraćivala relativno spore procese u odgoju biljaka i
ţivotinja. U tim danima nije bilo mudro izraziti neslaganje sa autoritetima. Akademik
Nikolaj Ivanovič Vavilov (1885-1943), najčuveniji od sovjetskih genetičara, umro je u
radnom logoru zbog neslaganja sa Lisenkom (sa njim se slagala većina ostalih ozbiljnih
sovjetskih genetičara), mada se tek posle Drugog svetskog rata sovjetska biologija zvanično
opredelila za obavezno odbacivanje genetike, kako je to shvaćeno u ostatku sveta, bar sve
do diktatorove smrti. Učinak takve politike na sovjetsku nauku je predvidljivo, bio
katastrofalan.
Reţimima nacionalsocijalističkog i sovjetskog komunističkog tipa, reklo bi se
potpuno različitim u mnogim pogledima, bilo je zajedničko verovanje da njihovi građani
treba da se privole „istinitoj doktrini“, ali onoj koju su formulisali i nametnuli sekularni
političko-ideološki autoriteti. Stoga je ona nejasnost i nelagodnost u odnosu na nauku, koja
se osećala u tolikim društvima, našla svoj oficijelni izraz u ovakvim drţavama, za razliku
od političkih reţima koji se nisu mešali u individualna verovanja svojih građana, što su
svetovni reţimi naučili tokom dugog devetnaestog veka. U stvari, uspon reţima svetovne
ortodoksije je bio, kao što smo videli (videti poglavlja 4 i 13) nusproizvod Doba katastrofa, i
oni nisu dugo potrajali. U svakom slučaju, pokušaj da se nauci navuče ideološka luđačka
košulja je očito bio kontraproduktivan, tamo gde je ozbiljno činjen (kao u sovjetskoj
biologiji), ili smešan, tamo gde je nauka ostavljena da ide svojim putem, dok su samo
davane izjave o superiornosti ideologije (kao u nemačkoj i sovjetskoj fizici). 30 Reţimsko
nametanje kriterijuma naučnoj teoriji je u kasnom dvadesetom veku još jednom prepušteno
reţimima zasnovanim na naverskom fundamentalizmu. Međutim, nelagodnost prema
nauci je i dalje trajala, posebno zbog toga što je sama nauka postajala sve neverovatnija i
neizvesnija. Ali sve do druge polovine veka ta nelagodnost nije bila posledica straha od
praktičnih rezultata nauke.
Istina, sami naučnici su znali bolje i ranije od bilo koga kakve mogu biti poten-
cijalne posledice njihovih otkrića. Još pre nego što je prva atomska bomba postala
delotvorna (1945) neki od njih su upozoravali svoje gazde u vladi na razorne snage koje je
svet sada imao na raspolaganju. Ipak ideja o tome da je nauka jednako što i potencijalna
katastrofa u suštini pripada drugoj polovini ovog veka: u svojoj prvoj fazi - košmaru
atomskog rata - pripada eri konfrontacije supersila posle 1945 godine; u svojoj kasnijoj i
univerzalnijoj fazi, pripada eri krize koja se otvorila sedamdesetih godina. Međutim, Doba
katastrofa, moţda zbog toga što je veoma usporila svetski ekonomski rast, još uvek je bila
vreme naučničke spokojnosti u vezi ljudske sposobnosti za

30 Tako je u nacističkoj Nemačkoj Verneru Hajzebergu dopušteno da predaje teoriju rela-

tivnosti, ali pod uslovom da se ne spominje Ajnštajnovo ime (Peierls, 1992, str. 44).
 402 ODRON
konrolu nad silama prirode, ili u najgorem slučaju, sposobnosti prirode da se prilagodi
onom najgorem što čovek moţe da učini.63 S druge strane, ono što je naučnike tada činilo
nespokojnim bila je njihova sopstvena nesigurnost oko toga šta da urade sa svojim
teorijama i otkrićima.

II
U jednom trenutku tokom Doba carstva su popucale veze između otkrića naučnika
i stvarnosti koja se zasnivala, ili koja se mogla zamisliti pomoću čulnog iskustva; a isto tako
su pukle veze između nauke i one vrste logike, čija je osnova bio zdrav razum, ili koja se
mogla zamisliti zdravim razumom. Ova dva prekida su jedan drugog jačala, pošto je
progres prirodnih nauka sve više zavisio od ljudi koji pišu jednačine (tj. matematičke
iskaze) na blokovima papira, a ne eksperimentišu u laboratori- jama. Dvadeseti vek će biti
vek teoretičara koji kazuju praktičarima za čim da tragaju i šta bi trebalo da pronađu u
svetlu njihovih teorija; drugim rečima, vek matematičara. Dobar znalac me je obavestio da
je molekularna biologija, u kojoj je još uvek vrlo malo teorije, jedan izuzetak. To ne znači da
su posmatranje i eksperiment bili sekundarni. Naprotiv, eksperimentalna tehnologija je
revolucionisana dublje nego u bilo koje vreme od sedamnaestog veka pomoću novih
naprava i novih tehnika, od kojih će neke biti nagrađene najvećom naučnom počašću,
Nobelovom nagradom.64 Evo samo jednog primera: ograničenja optičkog uveličavanja su
prevladana pomoću elektronskog mikroskopa (1937) i radio teleskopa (1957), čiji je rezultat
bio da je posta
lo moguće daleko dublje prodiranje u kraljevstvo molekula, čak i atoma, kao i u kosmičke
daljine. U nedavnim decenijama je automatizacija rutinskih operacija, kao i sve sloţeniji
vidovi laboratorijskih delatnosti i proračunavanja, uz pomoć kompjutera, su dodatno
ogromno povećali moći ekperimentatora, posmatrača i teoretičara koji prave modele. U
nekim oblastima, naročito u astronomiji, to je dovelo do daljih otkrića, ponekad slučajnih,
koja su kasnije iznudila teorijske inovacije. Moderna kosmolo- gija je u osnovi rezultat dva
takva otkrića: Hablovog (Hubble) zapaţanja da mora biti da se svemir širi, koje se zasivalo
na analizi galaktičkog spektra (1929); i Pencijasovog (Penzias) i Vilsonovog otkrića
pozadinske kosmičke radijacije (radio buke) 1965. godine. Uprkos tome iako nauka jeste i
mora biti saradnja između teoretičara i praktičara, u kratkom Dvadesetom veku teoretičari
su bili na mestu vozača.
Za same naučnike raskid sa čulnim iskustvom i zdravim razumom je podra-
zumevao i raskid sa tradicionalnim izvesnostima njihove oblasti i metodologije. Posledice
tog raskida se najţivlje mogu ilustrovati ako se prati neosporna kraljica nauka fizika. U
stvari, budući da se ona kao disciplina još uvek bavi i najmanjim elementima svih stvari,
ţivih i mrtvih, i građom i strukturom najvećeg skupa materijalnih predmeta, naime samog
svemira, fizika je ostala centralni stub prirodnih nauka čak i na kraju veka, iako je u
njegovoj drugoj polovini bila sve veća konkurencija nauka o ţivoj materiji, koje su od
pedesetih godina preobraţene revolucijom u molekularnoj biologiji.

63 „Moţe mirno da se spava sa svešću da je Tvorac stavio neke na ludost otporne elemente u

svojih ruku delo, i da je čovek nemoćan da počini bilo kakvu titansku štetu. “ pisao je Robert Miliken sa
Kalteka (dobitnik Nobelove nagrade za 1923. godinu) 1930. godine.
64 Više od dvadeset Nobelovih nagrada u fizici i herniji je posle Prvog svetskog rata u celini ili

delimično dodeljeno za nove istraţivačke metode, naprave i tehnike.

 ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 403
Nijedna oblast nauke nije izgledala solidnije, koherentnije i metodološki sigurnije
od njutnovske fizike čiji su temelji potkopani teorijama Planka i Ajnštajna i transformacijom
atomske teorije koja je usledila za otkrićem radioaktivnosti u poslednjoj deceniji
devetnaestog veka. Bila je objektivna, tj. njen predmet se mogao posmatrati na odgovarajući
način, bila je podloţna tehničkim ograničenjima posmatračke aparature (na primer,
mikroskopa i teleskopa). Bila je nedvosmislena: jedan objekt ili fenomen su bili jedna ili
druga stvar, a razlika između njih je bila jasna. Njeni zakoni su bili univerzalni, jednako su
vaţili na kosmičkom i na mikrokosmičkom nivou. Mehanizam koji je povezivao fenomene
je bio razumljiv (to jest, mogao se izraziti kao „uzrok i posledica"). Shodno tome, čitav
sistem je u principu bio deterministički, a svrha laboratorijskog eksperimenta je bila u tome
da eliminiše, koliko god je moguće, sloţenu zbrku običnog ţivota koja je prikrivala taj
determinizam. Samo bi budala ili dete tvrdili da let ptica ili leptira negira zakone
gravitacije. Naučnici su sasvim dobro znali da postoje ,,nenaučne“ tvrdnje, ali one se njih
kao naučnika nisu ticale.
Sve ove karakteristike su dovedene u pitanje između 1895. i 1914. godine. Da li je
svetio neprekidno talasno kretanje ili emisija posebnih čestica (fotona) kako je smatrao
Ajnštajn, deleći Plankovo mišljenje? Nekad je bolje tretirati kao jedno, nekad kao drugo, ali
kako su te dve stvari povezane, ako uopšte jesu? Da li je svetlost bila ,,stvarna“? Kako je
sam veliki Ajnštajn ustanovio dvadeset godina nakon što je stvorio ovu zagonetku: „Sada
imamo dve teorije o svetlosti, obe veoma potrebne, ali, to se mora priznati, bez ikakve
logične veze između njih, uprkos dvadeset godina kolosalnih napora teorijskih fizičara"
(Holton, 1970, str. 1017). Šta se dešavalo unutar atoma, za koji se sada videlo da nije (onako
kako je njegovo prvobitno grčko ime podrazumevalo) najmanja moguća, a stoga i nedeljiva
jedinica materije, već sloţeni sistem koji se sastoji od niza još elementarnijih čestica? Prva
pretpostavka, nakon Raderfordovog (Rutherford) velikog otkrića nuklearnog jezgra 1911.
godine u Mančesteru - koje je bilo trijumf eksperimentalne imaginacije i osnova moderne
nuklearne fizike i onoga što je konačno postalo „velika nauka" - bila je da elektroni kruţe u
orbitama oko jezgra kao u minijaturnom solarnom sistemu. Pa ipak, kada je istraţena
struktura pojedinih atoma, posebno kada je atom vodonika 1912-1913. godine istraţio Nils
Bor, koji je znao o „kvantu" Maksa Planka, rezultati su opet pokazali duboko neslaganje
između onog što su elektroni radili i - po njegovim sopstvenim rečima - „zadivljujuće
koherentne grupe koncepcija koje su ispravno bile nazvane klasičnom teorijom elek-
trodinamike" (Holton, 1970, str. 1028). Borov model je funkcionisao, to jest imao je
briljantnu snagu objašnjenja i predviđanja, ali je sa tačke gledišta klasične njutnovske
mehanike bio „sasvim iracionalan i apsurdan", a u svakom slučaju odricao se toga da ima
pojma šta se stvarno dešavalo unutar atoma dok je elektron „preskakao" ili nekako
drugačije prelazio iz jedne u drugu orbitu, ili šta se dešavalo između trenutka kada je
otkriven u jednoj orbiti i trenutka kada se pojavljivao u drugoj orbiti.
Šta se u stvari, desilo sa izvesnošću same nauke, budući da je postalo jasno da sam
proces posmatranja fenomena na subatomskom nivou menja te fenomene: iz tog razloga što
tačnije ţelimo da znamo poloţaj subatomske čestice, tim neodređenija mora biti njena
brzina. Rečeno je za bilo koji način detaljnog posmatranja u cilju pronalaţenja gde se
„stvarno" nalazi elektron: „Gledati ga znači poremetiti ga" (Weisskopf, 1980, str. 37). Ovo je
bio paradoks koji je briljantni mladi nemački fizičar uopštio 1927. godine u čuvenom
„principu neodređenosti" koji nosi njegovo ime. Značajna je sama činjenica da se ime
usredsređuje na neodređenost, pošto to ukazuje na ono što
je404 ODRON
brinulo istraţivače novog naučnog univerzuma otkako su iza sebe ostavili određenost
starog. To nije značilo da su sami naučnici bili neodređeni ili da su proizvodili sumnjive
rezultate. Naprotiv, njihova teorijska predviđanja, ma koliko neuverljiva i bizarna, bila su
stalno overavana posmatranjem i eksperimentima, od vremena kada je izgledalo da je
Ajnštajnovu opštu teoriju relativnosti (1915) verifikovala jedna britanska ekspedicija koja se
bavila pomračenjem Sunca 1919. godine, koja je pronašla da Sunce skreće svetlost sa nekih
dalekih zvezda, kao što je predvidela teorija. Za praktične svrhe je fizika čestica bila
podloţna pravilnosti i isto onoliko predvidljiva kao njutnovska fizika, mada na različit
način; u svakom slučaju na nadatomskom nivou Njutn i Galilej su i dalje ostali sasvim
valjani. Ono što je naučnike činilo nervoznim bilo je to što nisu znali kako da uklope staro i
novo.
Između 1924. i 1927. godine je udvojenost koja je zadala tolike nevolje fizičarima u
prvoj četvrtini veka bila uklonjena, ili bolje rečeno, izbegnut je odgovor, pomoću
briljantnog udara matematičke fizike, stvaranjem „kvantne mehanike“, koja je skoro
istovremeno izumljena u više zemalja. Prava „stvarnost11 unutar atoma nije bila talas ili
čestica, već nedeljiva „kvantna stanja11 koja su se potencijalno manifestovala kao jedno i
drugo, ili kao oba. Nije imalo smisla smatrati to kretanje neprekidnim ili isprekidanim, jer
ne moţemo, sada ili bilo kada, slediti put elektrona korak po korak. Klasični koncepti fizike
kakvi su poloţaj, brzina i ubrzanje, jednostavno se ne primenjuju iza određenih tačaka,
označenih Hajzenbergovim „principom neodređenosti 11. A naravno, iza tih tačaka se
primenjuju drugi koncepti, čiji su rezultati daleko od neodređenih. Ti koncepti nastaju iz
određenih pravilnosti pri stvaranju „talasa11 ili vibracija (negativno naelektrisanih)
elektrona, koji se drţe unutar ograničenog prostora atoma blizu (pozitivnog) jezgra.
„Kvantna stanja11 unutar ovog ograničenog prostora stvaraju čvrsto definisane sheme
različitih frekvencija, koje se, kao što je pokazao Šredinger 1926. godine, mogu izračunati,
isto onako kao i energija koja odgovara svakoj frekvenciji („talasna mehanika11). Ove
elektronske sheme su se pokazale kao moćno sredstvo za predskazi- vanje i objašnjavanje.
Tako su mnogo godina kasnije, kada je pri nuklearnoj reakciji u Los Alamosu prvi put
proizveden plutonijum na putu stvaranja prve atomske bombe, njegove količine bile tako
male, da se nisu mogla osmotriti njegova svojstva. Međutim, iz broja elektrona u atomu
ovog elementa, i iz slike rasejanja ova devedeset i četiri elektrona koji vibriraju oko jezgra, a
ni iz čega drugog, naučnici su (tačno) predvideli da će se pokazati da je plutonijum
braonkasti metal sa specifičnom teţinom od oko dvadeset grama po kubnom centimetru, i
da poseduje izvesnu električnu i termičku provodljivost kao i elastičnost. Kvantna
mehanika je takođe objasnila zašto atomi (i molekuli, kao i sloţenije kombinacije koje se na
njima zasnivaju) ostaju stabilni, ili bolje rečeo koliki je spoljni unos energije neophodan da
se promene. Zaista je rečeno da je čak i fenomen ţive materije - oblik DNK i činjenica da su
razni nukleotidi otporni na termalna kretanja u okviru sobne temperature - zasnovan na
ovim primarnim strukturama. Ĉinjenica da se svakog proleća pojavljuju isti cvetovi zasniva
se na stabilnosti struktura različitih nukleotida (Weisskopf, 1980, str. 35-38).
Ipak je ovaj veliki i zadivljujuće plodotvoran napredak u istraţivanju prirode
postignut na ruševinama svega onoga što se smatralo sigurnim i adekvatnim u naučnoj
teoriji, pomoću prisilne suspenzije neverovanja, koje nisu samo stariji naučnici smatrali
problematičnim. Razmotrimo „antimateriju11, pojam koji je predloţio Pol Dirak (Dirac) iz
Kembridţa, nakon što je otkrio da njegove jednačine imaju rešenja koja odgovaraju stanjima
elektrona čija je energija manja od nulte energije praznog
 ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 405
prostora. Sa konceptom ,,antimaterije“ besmislenim u svakodnevnom ţivotu, su nakon toga
srećno manipulisali fizičari (Steven Weinberg, 1977, str. 23-24). Sama reč podrazumeva
namerno odbacivanje mogućnosti da bilo kakvim unapred stvorenim shvata- njem
stvarnosti ometa napredak teorijskog proračuna: kakvom god se bude pokazala stvarnost,
jednačine će je obuhvatiti. Pa ipak, to nije bilo lako prihvatiti, čak ni onim naučnicima koji
su odavno napustili gledište velikog Raderforda da nijedna fizika ne moţe da bude dobra
ukoliko ne moţe da se objasni konobarici.
Neki pioniri nove nauke su jednostavno smatrali da je nemoguće prihvatiti kraj
starih izvesnosti, posebno njeni osnivači Maks Plank i sam Albert Ajnštajn, koji je izrazio
sumnju u to da su prirodni zakoni probabilistički, a ne deterministički kauzalni, svojom
poznatom izrekom: „ Bog se ne kocka“. Nije imao valjanih dokaza, već mu je „unutrašnji
glas govorio da kvantna mehanika nije prava istina 11 (navedeno prema M. Jammer, 1966,
str. 358). Nije samo jedan kvantni revolucionar sanjao da ukloni protiv- rečnost tako što će
u okviru jedne strane biti obuhvaćena druga: Šredinger se nadao da njegova „talasna
mehanika11 razlaţe pretpostavljene „skokove11 elektrona iz jedne u drugu atomsku orbitu,
u trajni proces razmene energije, i da su na taj način sačuvani klasični prostor, vreme i
uzročnost. Kvantnoj mehanici neskloni pioniri revolucije, Plank i Ajnštajn, odahnuli su sa
olakšanjem, ali uzalud. Igra lopti je bila nova. Stara pravila više nisu vaţila.
Da li su fizičari mogli da nauče da ţive sa stalnom protivrečnošću? Nils Bor je
mislio da mogu i moraju. Nije bilo načina da se izrazi celina prirode u jednom opisu,
obzirom na prirodu ljudskog jezika. Ne moţe postojati jedinstven, neposredno razumljiv
model. Jedini put da se dosegne stvarnost bio je da se o njoj izveštava na različite načine i
da ti načini dopunjuju jedan drugi „tako što se jedno na drugo slaţu različita objašnjenja
koja unose prividno protivrečne ideje11 (Holton, 1970, str. 1018). Ovo je bio Borov princip
„komplementarnosti11, jedan metafizički koncept srodan relativnosti, koji je izveo iz dela
pisaca veoma udaljenih od fizičara, i za koji se smatralo da je univerzalno primenljiv. Nije
namera Borove „komplementarnosti11 bila da unapre- di istraţivanje atomista, već pre da ih
uteši opravdavajući njihovu zbunjenost. Njena privlačnost leţi izvan sfere razuma. Jer iako
svi mi, naročito pametni naučnici, znamo da postoje različiti načini opaţanja iste stvarnosti,
ponekad uporedivi ili čak protiv- rečni, a svi oni su potrebni da bi se stvarnost shvatila u
svojoj celokupnosti, još uvek nemamo pojma kako da poveţemo te načine. Dejstvo jedne
Betovenove sonate se moţe analizirati fizički, fiziološki i psihološki, a ona se moţe
absorbovati i slušanjem: ali kako su povezani ti načini za razumevanje? Niko ne zna.
Ipak, nelagodnost je ostala. S jedne strane, sinteza nove fizike je bila ono što je
sredinom dvadesetih godina obezbedila neobično efikasan put za proboj u riznice prirode.
Osnovni koncepti kvantne revolucije još su se primenjivali krajem dvadesetog veka.
Ukoliko ne sledimo one koji nelinearnu analizu, omogućenu kompjuterima, vide kao
radikalno novu metodu, od perioda 1900-1927. nije bilo revolucije u fizici, već samo
ogromnog evolutivnog napretka unutar istog koceptualnog okvira. S druge strane,
postojala je generalizovana nekoherentnost. Ona se 1931. godine proširila na poslednje
utvrđenje izvesnosti, matematiku. Jedan austrijski matematički logičar Kurt Gedel (Goedel),
je dokazao da se sistem aksioma nikada ne moţe zasnivati na samom sebi. Ako se ţeli
pokazati da je taj sistem konzistentan, moraju se koristiti iskazi izvan sistema. U svetu
„Gedelove teoreme11 ne bi se moglo ni misliti o neprotivrečnom unutar sebe konzistentnom
svetu.
406 ODRON
Takva je bila „kriza u fizici“ da navedemo naslov knjige mladog britanskog
marksiste, intelektualca-samouka koji je ubijen u Španiji, Kristofera Kodvela (Caud- well,
1907-1937). To nije bila samo „kriza temelja'1 kako je period 1900-1930 nazvan u matematici
(vidi Doba carstva, poglavlje 10) već i kriza opšte slike sveta kod naučnika. U stvari, kao što
su fizičari naučili da sleţu ramenima o filozofskim problemima, dok su uranjali u novu
teritoriju koja se pred njima otvarala, sve više se nametao drugi aspekt te krize. Jer je iz
godine u godinu tokom tridesetih i četrdesetih godina ovog veka, struktura atoma postajala
sve sloţenija. Prošli su dani jednostavne dvojnosti pozitivnog jezgra i negativnih elektrona.
Sada su atomi bili nastanjeni sve brojnijom florom i faunom elementarnih čestica, od kojih
su neke zaista bile vrlo čudne. Ĉedvik (Chadvvick) sa Kembridţa je otkrio prve od njih
1932. godine, neutralno naelek- trisan neutron - mada su pomoću teorije bile otkrivene neke
druge čestice kakva je neutralno naelektrisani neutrino, koji nema masu. Ove subatomske
čestice, su skoro sve bile kratkog veka i nepostojane, umnoţavale su se, posebno pod
bombardovanjem visokoenergetskim akceleratorima „velike nauke" koji su postali
dostupni posle Drugog svetskog rata. Do kraja pedesetih je bilo više od stotinu ovih čestica,
a na vidiku se nije ukazivao kraj otkrivanju novih. Ova slika se još više zakomplikovala
početkom tridesetih godina, otkrićem dve nove i nejasne sile koje su delovale unutar atoma,
uz one elektromagnetne sile koje su drţale na okupu jezgro i elektrone. Takozvane „jake
sile“ su povezivale neutron i pozitivno naelektrisani proton u atomskom jezgru, a tako-
zvane „slabe sile“ su bile odgovorne za neke vrste raspadanja čestica.
U ovim ruševinama na kojima je sada izgrađena dvadesetovekovna nauka, jedna
osnovna i u suštini estetska pretpostavka nije osporena. U stvari, pošto je nesigurnost
zamaglila sve druge, ona je postajala sve vaţnija za naučnike. Kao pesnik Kits (Keats), oni
su verovali da je „Lepota istina, istina je lepota", mada njihovi kriterijumi lepote nisu bili
njegovi. Divna teorija, koja je sama po sebi pretpostavka istine, mora biti elegantna,
ekonomična i opšta. Ona mora da ujedinjuje i pojednostavljuje, kao što su pobedonosne
naučne teorije do sada činile. Naučna revolucija u vreme Galileja i Njutna je pokazala da isti
zakoni upravljaju nebom i zemljom. Hemijska revolucija je svela beskrajnu raznolikost
oblika u kojima se materija javlja na devedeset i dva sistematično povezana elementa.
Trijumf devetnaestovekovne fizike je bio u tome što je pokazala da elektricitet, magnetizam
i optički fenomeni imaju iste korene. Ipak, nova revolucija u nauci nije proizvela
uproštavanje već usloţnjavanje. Ajnštajnova čudesna teorija relativnosti, koja je opisala
gravitaciju kao manifestaciju zakrivljenosti prostor- -vremena, je zapravo uvela
problematičnu dvojnost u prirodu. ,,S jedne strane je bila scena - zakrivljeni prostor-vreme,
gravitacija; s druge su bili glumci - elektroni, protoni, elektromagnetna polja - a nije bilo
veze između njih" (Steven Weinberg, 1979, str. 43). Poslednjih četrdeset godina svog ţivota
se Ajnštajn, Njutn dvadesetog veka, trudio da stvori „jedinstvenu teoriju polja" koja bi
ujedinila elektromagnetizam sa gravitacijom, ali nije uspeo - a sada su postojale i dve još
vidljivije nepovezane klase sila u prirodi bez jasnih veza sa elektromagnetizmom i
gravitacijom. Umnoţavanje subatom- skih čestica, koliko god bilo uzbudljivo, moglo je da
bude samo privremena, preliminarna istina, jer koliko god novi atom bio zgodan u detalju,
u njemu nije bilo one lepote koje je nekad bilo u onom starom. Ĉak i čisti pragmatičari u
ovoj eri u kojoj je jedini kriterijum za neku hipotezu bio da li ona funkcioniše, bar su
ponekad sanjali o otmenoj, divnoj i opštoj „teoriji svega" (da upotrebimo izraz jednog
kembridţskog fizičara Stivena Hokinga (Havvking). A činilo se da se takva teorija gubi u
daljini, mada
 ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 407
su od šezdesetih godina fizičari opet počeli da razabiru mogućnost ovakve sinteze. U stvari
u poslednjoj deceniji veka postojalo je rašireno verovanje među fizičarima da su se pribliţili
jednom zaista osnovnom nivou i da bi se mnogostrukost elementarnih čestica mogla svesti
na relativno jednostavno i koherentno grupisanje.
U isto vreme na neodređenim granicama između takvih sasvim različitih disciplina
kao što su meteorologija, ekologija, nenuklearna fizika, astronomija, mehanika fluida, i
razne grane matematike koje su nezavisno razvijene u Sovjetskom Savezu i (nešto kasnije)
na Zapadu, kojima je pomogao izvanredni razvoj kompjutera kao analitičke alatke i
vizuelne inspiracije, pojavila se nova grana sinteze - ili se ponovo pojavila - pod pomalo
varljivim imenom „teorija haosa“. Jer ono što je ona otkrila nisu bili nepredvidljivi rezultati
savršeno determinističke naučne procedure, već neobična univerzalnost oblika i struktura
prirode u njenim najrazličitijim i prividno nepovezanim pojavnim oblicima.33 Teorija haosa
je pomogla da se, takoreći, baci novo svetio na staru uzročnost. Ona je raskinula vezu
između uzročnosti i predvidljivosti, jer njena suština nije bila u tome da su događaji
slučajni, već da se efekti koji slede iz odredljivih uzroka, ne mogu predvideti. Ona je ojačala
jedan drugi razvoj, čiji su pioniri bili paleontolozi, i koji je od znatnog interesa za istoričare.
Ona sugeriše da su lanci istorijskog ili evolutivnog razvoja savršeno koherentni i da se
mogu objasniti nakon činjenja, ali da se konačni rezultati ne mogu predvideti od početka,
jer ako bi stvari krenule istim tokom, bilo kakva rana promena, koliko god neznatna i bez
očite vaţno- sti u to vreme, dovodi do toga „da se evolucija prelije u radikalno drugačiji
kanal“ (Gould, 1989, str. 51). Političke, ekonomske i socijalne posledice ovog pristupa mogu
biti dalekoseţne.
Štaviše, u velikom delu novog sveta fizičara vladao je apsurd. Sve dok je apsurd
bio zarobljen unutar atoma, nije direktno uticao na običan ţivot, kojim ţive čak i naučnici,
ali bar jedno i neasimilovano otkriće nije moglo biti stavljeno u takav karantin. To je bila
neobična činjenica, koju su neki predvideli na osnovu teorije relativnosti, a koju je američki
astronom Habl (Hubble) osmotrio 1929. godine, da se ceo svemir izgleda vrtoglavo širi.
Ovo širenje, koje su mnogi naučnici teško mogli da progutaju, koje je bilo nekakva
domišljata alternativa teoriji o „postojanom stanju“ kosmosa, bilo je dokazano drugim
astronomskim podacima tokom šezdesetih godina. Bilo je nemoguće ne špekulisati o tome
kuda ovo širenje vodi kosmos (i nas), kada je i kako počelo, a stoga i o istoriji svemira, koja
je započela sa „velikim praskom11 (Big Bang). Ove špekulacije su dovele do procvata
kosmologije, dela dvadesetovekovne nauke koji se najspremnije pretvara u best-selere. One
su isto tako veoma povećale istorijski elemenat u prirodnim naukama koje su dotada (osim
geologije i njoj srodnih nauka) bile oholo nezainteresovane za istoriju, a pritom je smanjeno
poistovećivanje „teške11 nauke sa eksperimentom, to jest sa ponavljanjem prirodne pojave.
Jer kako bi događaji, po definiciji neponovljivi, mogli da se ponove? Tako je svemir koji se
širi, doprineo konfuziji kako naučnika tako i laika.

33 Razvoj „teorije haosa 11 sedamdesetih i osamdesetih godina ima nešto zajedničko sa javlja-

njem „romantične" naučne škole početkom devetnaestog veka, sa centrom uglavnom u Nemačkoj,
(„Naturphilosophie") kao reakcije na „klasicističku" glavnu struju, sa centrima u Francuskoj i Britaniji.
Zanimljivo je da su dva istaknuta pionira novog istaţivanja (Feigenbaum, Libchaber - videti u Gleick, str.
163,197) zapravo bili inspirisani čitanjem Geteove strastvene antinjutnovske teorije boja, i njegove
rasprave Transformacija biljaka, koja se moţe smatrati budućom antidarvinovskom/anti- evolucionom
teorijom (o Naturphilosophie, videti Doba revolcije, glava 15)
408 ODRON
Ova konfuzija je utvrdila one koji su ţiveli u Doba katastrofa i znali ili mislili o
takvim stvarima u njihovom ubeđenju da se stari svet okončao, ili makar da je u svojim
poslednjim trzajima, ali da se konture novog sveta još uvek ne mogu jasno razaznati. Veliki
Maks Plank nije sumnjao u postojanje veze između krize u nauci i krize u spoljašnjem
ţivotu:

Ţivimo u sasvim jedinstvenom istorijskom trenutku. To je trenutak krize u

bukvalnom smislu te reči. Izgleda da smo u svakoj grani naše duhovne i
materijalne civilizacije stigli do kritične prekretnice. Ovaj duh se pokazuje
ne samo u javnim poslovima, već i u opštem stavu prema temeljnim
vrednostima u ličnom i društvenom ţivotu... Sada su ikonoborci zauzeli
hram nauke. Jedva da danas postoji naučni aksiom koga neko nije osporio.
A u isto vreme skoro je sigurno da će bilo kakva besmislena teorija negde
naći vernike i učenike (Planck, 1933, str. 64).

Ništa nije bilo prirodnije od toga da jedan Nemac iz srednje klase, vaspitan u sigurnosti
devetnaestog veka, izrazi ovakva osećanja u danima Velike recesije i Hitlerovog uspona na
vlast.
Međutim, sumornost je bila suprotnost onoga što je većina naučnika osećala.
Većina se slagala s Raderfordom (Rutherford) koji je Britanskoj asocijaciji (1923) rekao da
„mi ţivimo u herojsko doba fizike11 (Hovvarth, 1978, str. 92). Svaki broj naučnog časopisa,
svaki simpozijum - jer je većina naučnika volela, više nego ikad, da kombi- nuje saradnju i
nadmetanje - donosili su nove, uzbudljive i dubinske promene. Naučna zajednica je još
uvek bila dovoljno mala, makar u vodećim disciplinama kakve su nuklearna fizika i
kristalografija, da je skoro svakom mladom istraţivaču pruţala mogućnost da postane
zvezda. Biti naučnik bilo je biti predmet zavisti. Sigurno su oni od nas koji su bili studenti
Kembridţa, koji je proizveo većinu od trideset britanskih nobelovaca u prvoj polovini veka
- i koji je iz praktičnih razloga, predstavljao britansku nauku u to vreme - znali šta su ţeleli
da studiraju, ako nam je matematika išla dovoljno dobro.
Zaista, prirodne nauke su mogle da očekuju ništa drugo do dalji trijumfi inte-
lektualni napredak, što je činilo da šarenilo, nesavršenosti i improvizacije teorije budu
snošljivi, pošto mora biti da su ti problemi samo privremeni. Zašto bi ljudima koji su dobili
Nobelove nagrade za rad u svojim dvadesetim godinama nedostajala vera u budućnost?34
Pa ipak, kako su mogli čak i ti ljudi (povremeno i retko ţene) koji su nastavili da dokazuju
realnost uzdrmane ideje „progresa11 u svom polju ljudske delatnosti, mogli da ostanu
imuni na epohe krize i katastrofe u kojoj su ţiveli?
Nisu mogli. Doba katastrofe bilo je i jedno od srazmerno retkih doba politi-
zovanih naučnika, i to ne samo zbog toga što je masovna migracija rasno i ideološki
neprihvatljivih naučnika iz velikih oblasti Evrope pokazala da naučnici nisu mogli da svoju
ličnu sigurnost smatraju za normalnu stvar. U svakom slučaju, tipičan britanski naučnik u
tridesetim godinama dvadesetog veka je bio pripadnik (levičarske) Antirat- ne grupe
kembridţkih naučnika, utvrđen u svom radik ilizmu neskrivenim radikalnim simpatijama
svojih pretpostavljenih, čija su priznanja dosezala od članstva u kraljev-

34 Revoluciju u fizici 1924-1928. godine izveli su ljudi rođeni 1900-1902. godine (Hajzenberg,

Pauli, Dirak, Fermi Zolio) Sredingerm, De Broj i Maks Born su bili u svojim tridesetim godinama.
 ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 409
skom učenom društvu do Nobelove nagrade. Bernal (kristalografija), Haldejn (Halda- ne)
(genetika), Nidhem (Needham) (hemijska embriologija), 35 Bleket (Blackett) (fizika) i
matematičar G. H. Hardi (Hardy) koji je smatrao da se samo dva čoveka u dvadesetom
veku mogu meriti sa njegovim herojem igračem kriketa iz Australije Donom Bradmanom:
to su Lenjin i Ajnštajn. Bilo je više nego verovatno da će tipični mladi američki fizičar iz
tridesetih godina biti u političkim nevoljama u posleratnim godinama Hladnog rata zbog
svojih predratnih radikalnih simpatija, poput Roberta Open- hajmera (1904-1967), glavnog
graditelja atomske bombe i Liusa Paulinga (1901-1994) hemičara koji je dobio dve Nobelove
nagrade, uključujući i jednu za mir, i Lenjinovu nagradu. Tipični francuski naučnik bio je
simpatizer Narodnog fronta iz tridesetih godina i aktivni pristalica pokreta otpora tokom
rata; ovo poslednje nisu bili mnogi Francuzi. Tipični naučnik izbeglica iz srednje Evrope
teško je mogao a da ne bude neprijatelj fašizma, koliko god nezainteresovan za javne
poslove. Naučnici koji su ostali, ili koji su sprečeni da napuste fašističke zemlje ili SSSR
nisu mogli da izbegnu politici svojih vlada, bilo da su ih podrţavali ili ne, ako ni zbog čega
drugog ono zato što su im nametana javna ispoljavanja kao što je hitlerovski pozdrav u
Nemačkoj, koji je veliki fizičar Maks fon Laue (1897-1960) izbegavao tako što je izlazeći iz
kuće, uvek nosio nešto u obe ruke. Za razliku od društvenih ili humanističkih nauka,
ovakva politiza- cija je bila neuobičajena u prirodnim naukama, čiji predmet ne zahteva, pa
čak ni ne sugeriše (osim u delu bioloških nauka) poglede na ljudske probleme, mada često
suge- riše poglede o Bogu.
Međutim, naučnici su bili direktnije politizovani putem svog dobro utemeljenog
uverenja da laici, uključujući i političare, nemaju pojma o izvanrednim potencijalima koje
moderna nauka, upotrebljena na pravi način, stavlja na raspolaganje ljudskom društvu.
Ĉinilo se da i kolaps svetske privrede i uspon Hitlera potvrđuju to uverenje na razne
načine. (Nasuprot tome, zvanična odanost Sovjetskog Saveza i njegove ideologije
prirodnim naukama, zavela je mnoge zapadne naučnike toga vremena da ga posmatraju
kao reţim podesan za ostvarivanje tog potencijala nauke.) Tehnokratija i radikalizam su se
stekli u jednoj tački, jer je ta tačka bila politička levica, sa svojom ideološkom
opredeljenošću za nauku, racionalizam i progres (čemu su se konzervativ- ci rugali novim
pojmom ,,scijentizam“)36 što je prirodno predstavljalo odgovarajuću podršku „Socijalnoj
funkciji nauke“ da citiramo naslov vrlo uticajne knjige-manifesta tog vremena (Bernal,
1939) za koju je karakteristično da ju je napisao jedan briljantni fizičar, militantni marksist.
Jednako je karakteristično i to da je vlada francuskog Narodnog fronta 1936-1939. godine
uspostavila mesto podsekretara za naučna istraţivanja (koje je zauzela nobelovka Irena
Zolio-Kiri), i da je razvila ono što je još uvek glavni mehanizam za finansiranje istraţivanja
u Francuskoj, CNRS (Centre National de la Recherche Scientifique). U stvari, postajalo je sve
jasnije, bar naučnicima, da je neophodno ne samo javno finansiranje nauke već i društveno
organizovano istraţivanje. Britanske vladine sluţbe za nauku koje su 1930. godine
zapošljavale 743 naučnika, nisu mogle da budu adekvatne - trideset godina kasnije su
zapošljavale preko sedam hiljada ljudi (Beral, 1967, str. 931).
Era politizovane nauke je dostigla svoj vrhunac u Drugom svetskom ratu, prvom
sukobu od jakobinske etape Francuske revolucije u kome su naučnici sistemat-

35 On je kasnije postao istaknuti istoričar nauke u Kini.

36 Ova reč se pojavila prvi put 1936. godine u Francuskoj (Guerlac, 1951, str. 93-94).
 410iODRON
ski centralistički mobilisani u ratne svrhe; verovatno efikasije na strani Saveznika nego na
strani Nemačke, Italije i Japana, jer Saveznici nikada nisu očekivali da brzo pobede sa
trenutno dostupnim sredstvim i metodama (videti poglavlje 1). Tragično je to da je
nuklearno oruţje čedo antifašizma. Puki rat između nacionalnih drţava sigurno ne bi
pokrenuo vodeće nuklearne fizičare, uglavnom izbegle pred fašizmom, da tera- ju
britansku i američku vladu na izgradnju atomske bombe. Sama uţasnutost ovih naučnika
njihovim postignućem, njihova očajnička borba u poslednjem trenutku da spreče političare
i generale u tome da stvarno upotrebe bombu, a kasnije otpor stvaranju hidrogenske
bombe, svedoči o snazi političkih strasti. U stvari, ona podrška anti- nuklearnim
kampanjama posle Drugog svetskog rata koja je imala teţinu u naučnoj zajednici, dolazila
je od pripadnika politizovane antifašističke generacije.
U isto vreme rat je konačno ubedio vlade da je posvećivanje dotada nezamislivih
sredstava naučnom istraţivanju i izvodljivo i bitno za budućnost. Nijedna privreda sem one
u SAD nije mogla da nađe dve milijarde dolara (ondašnje vrednosti) da u toku rata izgradi
atomsku bombu; ali je takođe tačno da nijedna vlada pre 1940. godine, ne bi ni sanjala o
tome da potroši čak i mali deo ovog novca na spekulativni projekt zasnovan na
nerazumljivim proračunima razbarušenih naučnika. Posle rata je nebo, ili bolje rečeno,
veličina same privrede, postala granica drţavnih izdataka i radnih mesta u nauci.
Sedamdesetih godina je vlada SAD finansirala dve trećine osnovnih troškova istraţivanja u
toj zemlji, koji su tada bili pet milijardi dolara godišnje, i upošljavala je oko milion naučnika
i inţenjera (Holton, 1977, str. 227-228).

III
Politička temperatura nauke je opala posle Drugog svetskog rata. Radikalizam u
laboratorij ama je naglo uzmakao 1947-1949. godine kada su pogledi koji su drugde
smatrani isto onoliko bizarnim koliko i neosnovanom u SSSR-u postali obavezni. Ĉak su i
dotada najverniji komunisti uvideli da je nemoguće progutati Lisenkove teorije. Osim toga,
bilo je sve jasnije da reţimi modelovani po sovjetskom sistemu nisu bili ni materijalno ni
moralno atraktivni, bar za većinu naučnika. S druge strane, uprkos velikoj propagandi,
Hladni rat između Zapada i sovjetskog bloka nikad nije stvorio ništa slično političkim
strastima koje je nekada među naučnicima pobudio fašizam. Moţda zbog tradicionalnog
afiniteta između liberalnog marksističkog racionalizma, moţda zato što se za SSSR, za
razliku od nacističke Nemačke, nikada nije činilo da je u stanju da osvoji Zapad, čak i da je
to ţeleo, u šta je moglo da se sumnja s dobrim razlozima. Za većinu zapadnih naučnika
SSSR, njegovi sateliti i komunistička Kina su bili loše drţave čije je naučnike trebalo ţaliti, a
ne carstva zla koja pozivaju na krstaški rat.
Ĉitava jedna generacija priridnjaka na razvijenom Zapadu, ostala je mirna,
uţivajući u svojim intelektualnim pobedama i sve većim sredstvima koja su sada bila na
raspolaganju za njihova istraţivanja. U stvari, dareţljivo pokroviteljstvo drţava i velikih
korporacija podsticalo je onu vrstu istraţivača koji su bez rezerve uzimali politiku svojih
poslodavaca, i koji su više voleli da ne razmišljaju o širim posledicama svog rada, posebno
ako su radili za vojsku. U najboljem slučaju, naučnici u takvim sektorima su protestovali što
im nije bilo dozvoljeno da objavljuju rezultate svojih istraţivanja. Zaista, većina pripadnika
one sada ogromne armije doktora nauka zaposlene u u Nacionalnoj aeronautičkoj i
Svemirskoj Administraciji (NASA), koja je ustanovljena 1958. godine, da bi se suprotstvila
sovjetskom izazovu, nije se pitala o opravdano
 ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 411
sti svojih aktivnosti više od pripadnika bilo koje druge armije. U kasnim četrdesetim
godinama veka ljudi su se još uvek mučili pitanjem da li da stupe u vladine ustanove
specijalizovane za istraţivanja hemijskog i biološkog oruţja.37 Nema dokaza da su kasnije
takve ustanove imale teškoća u regrutovanju svog osoblja.
Pomalo neočekivano, u sovjetskom delu planete je nauka postala, moglo bi se reći,
politizovanija tokom druge polovine veka. Nije slučajnost što je glavni nacionalni (i
internacionalni) predstavnik disidenata u SSSR-u bio jedan naučnik, Andrej Saha- rov
(1921-1989), fizičar koji je krajem četrdesetih godina bio odgovoran za izgradnju sovjetske
hidrogenske bombe. Naučnici su bili par exellence pripadnici nove, obrazovane i tehnički
obučene srednje klase, koja je bila glavno postignuće sovjetskog sistema, ali istovremeno
klasa najneposrednije svesna slabosti i ograničenja tog sistema. Oni su bili bitniji za taj
sistem od svojih parnjaka na Zapadu, jer su samo oni omogućavali jednoj inače zaostaloj
privredi da se kao supersila suoči sa SAD. U stvari, naučnici su pokazali svoju
nezamenljivost omogućivši Sovjetskom Savezu da za kratko vreme prestigne Zapad u
najvišoj tehnologiji, onoj svemirskoj. Prvi veštački satelit (Sputnjik, 1957), prvi let sa
ljudskom posadom (1961) i sa ţenom-astronautom (1963) i prve šetnje u otvorenom
svemiru, sve to je bilo rusko. Naučnici su bili koncentrisani u istraţivačkim institutima ili
specijalnim „naučnim gradovima", bio im je omogućen neki stepen slobode od strane
poststaljinističkog reţima, pa ne iznenađuje što su kritička mišljenja nastajala u
istraţivačkom miljeu, čiji je društveni prestiţ u svakom slučaju bio veći od bilo kog drugog
sovjetskog zanimanja.

IV
Moţe li se reći da su ove fluktuacije u političkoj i ideološkoj temperaturi uticale na
progres prirodnih nauka? Očito daleko manje nego što je to bio slučaj u socijalnim i huma-
nističkim naukama, a kamoli ideologijama i filozofiji. Prirodne nauke su odraţavale taj vek
u kome su naučnici ţiveli samo unutar granica empiricističke metodologije koja je nuţno
postala standard u jednoj eri epistemološke nesigurnosti: po kojoj se neka hipoteza moţe
proveriti - ili - kazano rečima Karla Popera (1902-1994), koje su mnogi naučnici prisvojili,
krivotvoriti - pomoću praktičnih testova. To je nametnulo ograničenja ideolo- gizaciji.
Ekonomija, mada podloţna zahtevima logike i konzistecije, procvetala je kao vid teologije -
verovatno u zapadnom svetu kao najuticajnija grana sekularne teologije - jer se moţe, a
obično se tako i radi, formulisati tako da nema ove kontrole. Fizika to ne moţe. Tako, dok je
lako pokazati da sukobljene škole i promenljive mode u ekonomskoj misli direktno
odraţavaju Savremeno iskustvo i ideološku debatu, u kosmologiji to nije tako.
Ipak u nauci ima odjeka njenog vremena, čak iako je nesporno da su neka vaţna
kretanja u nauci endogena. Tako je bilo skoro neizbeţno da nesređeno umnoţavanje
subatomskih čestica, posebno nakon toga što se ubrzalo tokom pedesetih godina, navede
naučnike da teţe simplifikaciji. Na arbitrarnu (u početku) prirodu nove i hipotetičke
„poslednje" čestice, za koju se sada pričalo da se od nje sastoje protoni, elektroni, neutroni i
ostali, ukazuje samo njeno ime, uzeto iz Dţojsovog Fineganovog bdenja: to je kvark. Ona je
uskoro podeljena na tri ili četiri podvrste (sa njihovim „antikvarko- vima“) opisane kao
,,up“, ,,down“, ,,sideways“ ili ,,strange“ i kvarkovi sa „šarmom"

37 Prisećam se zbunjenosti u to vreme jednog prijatelja (koji je prvo bio pacifist, onda komunist)

biohemičara, koji je zauzeo takvo jedno radno mesto u odgovarajućoj britanskoj ustanovi.
 412kojih
od ODRONje svaki obdaren osobinom koja je nazvana ,,boja“. Nijedna od ovih reči nema
ničeg od svog uobičajenog značenja. Kao i obično, pravljena su uspešna predviđanja na
osnovu ove teorije, čime se prikrila činjenica da sve do devedesetih godina nisu pronađeni
eksperimentalni dokazi za postojanje kvarkova bilo koje vrste.38 Da li je ovaj novi razvoj
predstavljao uprošćavanje subatomskog lavirinta ili još jedan sloj sloţenosti, mora biti
ostavljeno fizičarima odgovarajuće stručnosti da procene. Ipak, skeptičan, mada zadivljen
laički posmatrač moţe da se ponekad priseti titanskog intelektualnog rada i ingenioznosti
utrošenog krajem devetnaestog veka na to da se odrţi naučna vera u ,,etar“ pre no što je rad
Planka i Ajnštajna prognao u muzej pseudote- orija zajedno sa ,,flogistoom“ (videti Doba
carstva, poglavlje 10).
Sam nedostatak kontakta ovakvih teorijskih konstrukcija sa stvarnošću čijeg su se
objašnjavanja laćale (osim kao hipoteza koje su se mogle krivotvoriti) otvorio ih je za uticaje
iz spoljašnjeg sveta. Zar nije bilo prirodno to da u je veku kojim je toliko dominirala
tehnologija, trebalo da mehaničke analogije pomognu u preoblikovanju tih konstrukcija,
mada u vidu tehnika za komunikaciju i kontrolu i u ţivotinjama i u mašinama, što je od
1940. godine nadalje proizvelo masu teorija poznatih pod različitim imenima (kibernetika,
opšta teorija sistema, informatička teorija, itd.)? Elektronski kompjuteri koji su se razvijali
vrtoglavom brzinom posle Drugog svetskog rata, posebno posle otkrića tranzistora, imali
su ogroman kapacitet za simulaciju, što je učinilo razvoj mehaničkih modela onoga što je
dotada smatrano fizičkim i mentalnim operacijama organizma, uključujući i ljudski, daleko
lakšim nego pre. Naučnici kasnog dvadesetog veka govore o mozgu kao da je to u suštini
jedan usavršeni informatički procesni sistem, a jedna od poznatih filozofskih debata druge
polovine tog veka vodila se oko toga da li se ljudska inteligencija moţe razlikovati od
„veštačke" i ako moţe, kako, to jest, šta se u ljudskom mozgu teorijski ne moţe
programirati u kompjuteru, ako tako nečeg ima. Nije u pitanju to da su takvi tehnološki
modeli unapredili istraţivanje. Gde bi bilo proučavanje nervnog sistema (tj. proučavanje
električnih nervnih impulsa) bez te elektronike? Ipak tu su u osnovi redukcionističke
analogije, koje bi i te kako mogle jednoga dana da izgledaju isto onako zastarelo kao
osamnaestovekov- ni opis ljudskih pokreta pojmovima vezanim za sistem poluga.
Ovakve analogije su bile korisne u formulaciji posebnih modela. Ipak, iza njih,
ţivotno iskustvo naučnika nije moglo a da ne utiče na njihov način gledanja na prirodu. U
našem veku je, da citiramo jednog naučnika, „konflikt gradualista i katastrofista proţeo
ljudsko iskustvo" (Steve Jones, 1992, str. 12). A tako je, što ne iznenađuje, proţeo i nauku.
U devetnaestom veku burţoaskog poboljšavanja i progresa, kontinuitet i gradu-
alizam su dominirali naučnim paradigmama. Kakva god da je priroda načina kretanja,
skokovi nisu bili dopušteni. Geološke promene i evolucija ţive materije na zemlji su se
odvijali bez katastrofa, pomoću malog porasta. Ĉak će i predvidljivi kraj postojanja svemira
u nekoj dalekoj budućnosti biti postepen, pomoću neprimetne ali neizbeţne transformacije
energije u toplotu, u skladu sa drugim zakonom termodinamike („toplotna smrt svemira").
Dvadesetovekovna nauka je razvila sasvim različitu sliku sveta.
Prema kosmološkim spekulacijama u trenutku pisanja ove knjige, naš svemir je
rođen pre petnaest milijardi godina u jednoj ogromnoj supereksploziji i moţe okon-

38 Dţon Medoks komentariše da zavisi šta neko podrazumeva pod rečju „pronađeno".

Prepoznati su osobeni efekti kvarkova, ali izgleda da ih nisu našli ,,gole“ već u parovima ili trojkama.
Ono što zbunjuje fizičare nije da li kvarkovi postoje, već zašto nikada nisu sami.
 ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 413
čati na jednako dramatičan način. U njemu su istorije ţivota zvezda, a stoga i njihovih
planeta, kao i svemir, pune kataklizmi: nove, supernove, crveni dţinovi, beli patuljci, crne
rupe i ostalo - ništa od toga nije bilo poznato ili smatrano nečim većim od periferijskog
astronomskog fenomena pre 1920. godine. Većina geologa se dugo opirala ideji velikih
bočnih pomicanja, kao što je ona da se kontinenti širom globusa pomeraju tokom istorije
zemlje, mada su dokazi za te ideje bili stvarno prilično jaki. Opirali su se iz u velikoj meri,
ideoloških razloga, sudeći po neobičnoj gorčini te kontroverze prema glavnom poborniku
„plovljenja kontinenata" Alfredu Vegeneru. U svakom slučaju, argument da to ne moţe biti
istina jer nije poznat nijedan geofizički mehanizam koji dovodi do takvih pokretanja, nije
više bio a priori ubedljiv s obzirom na argument lorda Kelvina iz devetnaestog veka da
vremenska skala koju pretpostavljaju geolozi mora da je pogrešna, jer je fizika, kako je onda
razumevana, činila zemlju mnogo mlađom nego što je geologija zahtevala. Ipak od
šezdesetih godina je prethodno nezamisliva stvar postala svakodnevna dogma geologije:
planeta od dţinovskih ploča koje se pomeraju, ponekad naglo („tektonika ploča"). 39
Moţda je značajniji povratak direktnog katastrofizma i u geologiju i u teoriju
evolucije preko paleontologije od 1960. godine. I tu su prima facie dokazi odavno bili
poznati: svako dete zna za istrebljivanje dinosaurusa na kraju perioda krede. Tolika je bila
snaga darvinovske vere u to da evolucija nije bila rezultat katastrofa (ili stvaranja) već
laganih i malenih promena koje su delovale tokom geološke istorije, da je ova očevidna
biološka kataklizma privukla malo paţnje. Geološko vreme se jednostavno smatralo
dovoljno dugačkim da daje mogućnost za bilo kakve opaţene evolutivne promene. Da li
iznenađuje što su u jednoj epohi kada je ljudska istorija tako očito bila kataklizmična,
evolutivni diskontinuiteti opet privukli paţnju? Moglo bi se ići još dalje. Mehanizam kome
su i geološki i paleontološki katastrofičari bili skloni u vreme pisanja ove knjige je
bombardovanje iz spoljnog svemira, to jest sudar Zemlje sa jednim ili više velikih meteora.
Prema nekim proračunima jedan asteroid dovoljno veliki da uništi civilizaciju, to jest
ekvivalent osam miliona Hirošima, stiţe po verovatnoći svakih trista hiljada godina.
Ovakva scenarija su uvek bila deo marginalne preistorije, ali da li bi ijedan ozbiljan naučnik
pre epohe nuklearnog rata razmišljao u takvim pojmovima? Ovakve teorije evolucije kao
polagane promene koja je povremeno isprekidana iznenadnom promenom („isprekidani
ekvilibrijum") i dalje su bile protivrečne devedesetih godina, ali su sada one bile deo
rasprave unutar naučne zajednice. I opet, laički posmatrač ne moţe a da ne primeti pojavu
unutar oblasti misli koja je najudaljenija od običnog ljudskog ţivota, dve matematičke
podoblasti koje su poznate kao „teorija katastrofe" (od šezdesetih godina) i „teorija haosa"
(od osamdesetih godina). Prva, nastala iz razvoja topologije u Francuskoj tokom šezdesetih
godina, ima pretenziju da proučava situacije kada postepena promena proizvodi iznenadne
prekide, tj. međusobnu povezanost između kontinuirane i diskontinuirane promene; druga
teorija (američkog porekla) modelovala je nesigurnost i nepredvidljivost situacija u kojima
se za naoko male događaje (lepet leptirovih krila) moţe pokazati do ogromnih posledica na
dru-

39 Prima faciae dokaz sastoji se uglavnom od a) „prianjanja 11 obalskih linija udaljenih konti-

nenata - posebno zapadnih obala Afrike i istočnih obala Juţne Amerike; b) sličnosti geoloških slojeva u
takvim slučajevima i c) geografske distribucije određenih tipova kopnenih ţivotinja i biljaka. Mogu da
se setim svog iznenađenja totalnim odbijanjem kolega geofizičara tokom pedesetih godina - kratko
vreme pred prodor tektonike ploča - čak i da razmotre potrebu da se ovo objasni.
 414 ODRON
gom mestu (uragana). Oni koji su ţiveli poslednjih decenija dvadesetog veka nisu imali
teškoća da razumeju zašto su takve predstave kao haos i katastrofa mogle da dođu u
umove i naučnika i matematičara.

V
Ipak, od sedamdesetih godina je spoljni svet počeo da deluje na laboratorije i
seminarske prostorije na jedan više posredan, ali takođe i snaţniji način, putem otkrića da
tehnologija zasnovana na nauci, i njena snaga umnogostručena globalnom ekonomskom
eksplozijom, izgleda kao da stvara temeljne i moţda nepovratne promene na planeti Zemlji,
ili bar na Zemlji kao habitatu ţivih organizama. To je čak više uznemiravalo duhove od
izgleda za katastrofu nuklearnog rata koji je opsedao maštu i svest ljudi tokom dugog
Hladnog rata; jer se sovjetsko-američki rat mogao izbeći, i kako se ispostavilo, on je
izbegnut. Nije bilo tako lako izbeći nusproizvodima ekonomskog rasta povezanog sa
naukom. Tako su 1973. godine dva hemičara Rouland (Row- land) i Molina, prvi primetili
da fluorokarbonati (široko upotrebljavani u friţiderima i od skora popularnim aerosolnim
preparatima) iscrpljuju ozon u atmosferi Zemlje. Teško da je to moglo biti opaţeno mnogo
ranije, pošto oslobađanje takvih hemikalija (CFC 11 i CFC 12) nije iznosilo ni četrdeset
hiljada tona pre početka pedesetih godina. (A između 1960. i 1972. godine preko 3,6 miliona
tona toga je ispušteno u atmosferu).40 Do početka devedesetih godina je postojanje velikih
„ozonskih rupa“ bilo poznato laicima, a jedino pitanje je bilo kojom brzinom će se nastaviti
uništavanje ozonskog sloja, i kada će prevazići moći Zemlje za prirodno oporavljanje. Ako
bi se otresli CFC (hloro-fluoro-ugljenika), niko ne sumnja da bi se opet pojavio. „Efekat
staklene bašte“, to jest nekontrolisano zagrevanje globalne temperature putem ispuštanja
gasova koje je proizveo čovek, o čemu je počelo da se ozbiljno raspravlja oko 1970. godine,
postao je velika preokupacija i specijalista i političara tokom osamdesetih godina (Smil,
1990); opasnost je bila stvarna, mada se ponekad o tome dosta preterivalo.
Otprilike u isto vreme reč „ekologija" skovana 1873. godine za granu biologije koja
se bavila međusobnom povezanošću organizama i njihove sredine, sada je dobio svoje
poznato kvazipolitičko značenje (E. M. Nicholson, 1970).41 Ovo su bile prirodne posledice
vekovnog ekonomskog superbuma (videti poglavlje 9).
Ove brige bi bile dovoljne da objasne zašto su politika i ideologija iznova počele da
okruţuju prirodne nauke tokom sedamdesetih godina. Međutim, počele su da prodiru čak i
u same delove nauka u vidu rasprave o potrebi za praktičnim i moralnim ograničenjima
naučnog istraţivanja.
Nikad još od kraja teološke hegemonije nisu ovakva pitanja ozbiljno postavljana.
Ne čudi što su se pojavila iz onoga dela prirodnih nauka koje su uvek imale, ili se činilo da
imaju, direktne implikacije za ljudske delatnosti: genetike i evolutive biologije. Jer, za deset
godina od Drugog svetskog rata, nauke o ţivotu su bile revolucioni- sane zadivljujućim
napretkom molekularne biologije, koja je otkrila univerzalni mehanizam nasleđivanja,
„genetski kod“.

40 UN World Resources, 1986, Tabela 11. 1, str. 319.

41 „Ekologija... je takođe glavna intelektualna disciplina i oruđe koje nam omogućava da se
nadamo da ljudska evolucija moţe da bude promenjena, pomerena u novom pravcu, tako da će čovek
prestati da dere okolinu od koje zavisi njegova sopstvena budućnost.“
 ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 415
Revolucija u molekularnoj biologiji nije bila neočekivana. Posle 1914. godine,
smatrano je moralnim da ţivot mora i moţe da bude objašnjen pojmovima fizike i hernije, a
ne pojmovima neke suštine osobene za ţiva bića. 42 U stvari, biohemijski modeli o
mogućem poreklu ţivota na Zemlji, koji početak vide u sunčevoj svetlosti, metanu,
amonijaku i vodi, prvi put su sugerisali dvadesetih godina (uglavom sa antireligijskim
namerama) u Sovjetskoj Rusiji i Britaniji, i taj predmet su stavili na dnevni red ozbiljne
nauke. Uzgred budi rečeno, neprijateljstvo prema religiji je nastavilo da podstiče istraţivače
u ovoj oblasti: dobri primeri za to su i Krik i Linus Pauling (01by, 1970, str. 943).
Decenijama je glavnina bioloških istraţivanja bila biohemijska, a sve više i fizička, od
otkrića da se proteinski molekuli mogu kristalizovati, a stoga i kristalografski analizirati.
Bilo je poznato da je jedna supstanca, dezoksiribonukleinska kiselina (DNK) igrala
centralnu ulogu u naslednosti: činilo se da je ona osnovni sastojak gena, jedinice nasle-
đivanja. Problem kako gen „uzrokuje sintezu još jedne strukture nalik na sebe, u kojoj su
čak i mutacije prvobitnog gena kopirane" (Muller, 1951, str. 95), to jest kako nasled- nost
funkcioniše, već je kasnih tridesetih godina bio ozbiljno istraţivan. Posle rata je bilo jasno,
kako je Krik rekao „da su velike stvari tu iza ugla“. Sjaj otkrića Krika i Votso- na da DNK
ima strukturu dvostruke spirale i načina na koji je objašnjeno „kopiranje gena" pomoću
elegantnog hemijsko-mehaničkog modela nije umanjen činjenicom da je nekoliko naučnih
radnika došlo ranih pedesetih godina do istog rezultata.
DNK revolucija, „najveće pojedinačno otkriće u biologiji" (J. D. Bernal) koja je
dominirala naukama o ţivotu druge polovine veka, u suštini se ticala genetike, i pošto je
dvadesetovekovni darvinizam isključivo genetski, evolucije.43 I jedno i drugo su bile
ozloglašeno osetljive teme, zato što su sami naučni modeli u ovakvim oblastima često
ideološki - sećamo se Darvinovog duga Maltusu (Desmond/Moore, glava 18) - i zato što
često povratno utiču na politiku („socijalni darvinizam"). Koncept „rase" ilustru- je ovo
međusobno delovanje. Uspomena na nacističku rasnu politiku učinila je da taj koncept
faktički bude nezamislivo za liberalne intelektualce (što je uključivalo i većinu naučnika) da
sa njim rade. Zaista, mnogi su čak sumnjali u to da je opravdano sistematski ispitivati
genetski uslovljene razlike između ljudskih grupa, iz straha da bi rezultati mogli da
ohrabre rasističke stavove. U opštijem smislu, u zapadnim zemljama je postfašistička
ideologija demokratije i jednakosti oţivela rapravu o „urođenom i odga- jenom" ili o,
nasleđu i sredini. Očito ljudsku jedinku oblikuju i nasleđe i sredina, geni i kultura. Pa ipak,
konzervativci su bili isuviše spremni da prihvate društvo nepomer- ljivih, to jest genetski
određenih nejednakosti, dok je levica, opredeljena za jednakost, prirodno drţala da sve
nejednakosti mogu biti uklonjene društvenom akcijom: one su bile u osnovi određene
sredinom. Kontroverza se rasplamsala oko pitanja ljudske inteligencije, koje je (zbog svojih
implikacija na selektivno ili opšte školovanje) bilo veoma političko pitanje. Ta kontroverza
je postavila daleko šira pitanja od pitanja rase, mada se mučila i oko toga. Koliko su ta
pitanja bila obuhvatna ukazalo se kada je oţiveo feministički pokret (videti poglavlje 10), u
kome se nekoliko ideologa pribliţilo tome da tvrde da su sve mentalne razlike između
muškaraca i ţena u suštini određene kultu-

42 Kako se događaji u prostoru i vremenu unutar prostornih granica ţivog organizma mogu

objasniti pomoću fizike i hernije? (E. Schroediger, 1944, str. 2).

43 Ona je imala veze i sa u suštini matematičko-mehaničkom varijantom eksperimentalne

nauke, što je moţda razlog što nije dočekana sa stopostotnim entuzijazmom u nekim naukama manje
podesnim za kvantifikaciju ili eksperiment, kakve su zoologija i paleontologija (R. C. Levvontin, The
Genetic Basis of Evolutionarj Change).
 416 ODRON
rom, to jest sredinom. U stvari pomodna zamena pojma ,,pol“ (,,sex“, prim. prev.) pojmom
,,rod“ (gender) implicira verovanje da „ţena“ nije toliko biološka kategorija koliko
društvena uloga. Naučnik koji je pokušavao da istraţuje ovakve osetljive teme i sam je znao
da je u političkom minskom polju. Ĉak i oni koji su namerno stupili u njega, kao E. O.
Wilson sa Harvarda (rođen 1929. godine), pobornik „socio-biologi- je“ klonili su se jasnog
govora.44
Ono što je atmosferu učinilo eksplozivnijom, bilo je to što su sami naučnici,
posebno na onom očigledno socijalnom krilu nauke - u teoriji evolucije, ekologiji, etnologiji,
ili proučavanju ţivotinjskog društvenog ponašanja i sličnim granama - bili isuviše skloni da
primene antropomorfne metafore ili da izvuku ljudske zaključke. Sociobiolozi, ili oni koji
su popularisali njihove nalaze, sugerisali su da su (muške) crte koje su nasleđene iz
milenijuma tokom kojih se primitivan čovek prilagođavao kao lovac, egzistenciji grabljivca
u otvorenom staništu (Wilson, ibid.), još uvek dominantne u našoj društvenoj egzistenciji.
Ne samo ţene, već su i istoričari bili iziritira- ni. Teoretičari evolucije su analizirali prirodnu
selekciju u svetlu velike biološke revolucije, kao borbu za opstanak „sebičnog gena“
(Davvkins, 1976). Ĉak su se i oni koji su simpatisali tvrdu verziju darvinizma pitali kakva je
stvarna veza gena sa raspravama o ljudskom egoizmu, nadmetanju i saradnji. Kritičari su
opet opseli nauku, iako ona - što je vaţno - nije više bila pod ozbiljnom vatrom
tradicionalne religije, izuzev intelektualno zanemarljivih fundamentalističkih grupa. Kler je
sada prihva- tao hegemoniju laboratorije, izvlačeći ono teološke utehe koliko je mogao iz
naučne kosmologije, čije se teorije „velikog praska“ (Big Bang) mogu u očima vernika
predstaviti kao dokaz da je Bog stvorio svet. Na drugoj strani je zapadna kulturna
revolucija šezdesetih i sedamdesetih godina proizvela snaţan neoromantičarski i iraci-
onalistički napad na naučni pogled na svet, napad koji se lako mogao prebaciti iz
radikalnog u reakcionarni duh.
Za razliku od spoljnih rovova u naukama o ţivotu, glavna tvrđava čistog istra-
ţivanja u „tvrdoj “ nauci je bila malo uznemirena ovakvim napadima sve dok sedam-
desetih godina nije postalo jasno da se istraţivanje ne moţe odvojiti od socijalnih posledica
tehnologija stvorenim tim istraţivanjima. Perspektive „genetskog inţinjeringa“ - logično i
ljudskih bića, kao i ostalih oblika ţivota - su bile ono što je stvarno postavilo direktno
pitanje o tome da li treba predvideti ograničenja za naučno istraţivanje. Prvi put su se
ovakva mišljenja čula među samim naučnicima, posebno na polju biologije, jer sada ne
samo da se neki elementi frankeštajnovskih tehnologija nisu mogli izdvojiti iz čistog
istraţivanja i da su proizilazili iz njega, već su - kao u projektu geoma, planu da se napravi
mapa svih gena u ljudskom nasleđu - oni bili bazično istraţivanje. Ovakva kritika je podrila
ono što su dotada svi naučnici smatrali, što je većina nauč-

44 „Moj ukupan utisak o dostupnim informacijama je da je Homo Sapiens tipična ţivotinjska

vrsta u odnosu na kvalitet i veličinu genetske raznolikosti koja utiče na ponašanje. Ako je to poređenje
tačno, fizičko jedinstvo čovečanstva je svedeno sa dogme na proverljivu hipotezu. To nije lako reći u
sadašnjem političkom ambijentu Sjedinjenih Drţava, i smatra se kaţnjivom jeresi u nekim delovima
akademske zajednice. Ali ova ideja zahteva da joj se otvoreno pogleda u lice ako društvene nauke treba
da budu sasvim poštene... Biće bolje po naučnike da proučavaju temu genetske bihejvi- oralne
raznolikosti nego da odrţavaju zaveru ćutanja zbog dobrih namera 11) Wilson, 1977, ,,Biology and the
Social Sciences", str. 133).
Jasno značenje ovog uvijenog pasusa je: rase postoje i iz genetskih razloga su trajno nejednake
u izvesnim pogledima koji se mogu odrediti.
 ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 417
nika i dalje smatrala osnovnim principom nauke, naime to da nauka, uz najmarginal- nije
ustupke moralnim ubeđenjima jednog društva45, treba da sledi istinu kud god je ta potraga
odvede. Nisu imali odgovornost za ono što nenaučnici urade sa njihovim rezultatima. To
što nema, kako je primetio jedan američki naučnik 1992. godine, „nijednog istaknutog
molekularnog biologa koga poznajem koji nema finansijski ulog u biotehnološkom biznisu“
(Lewontin, 1992, str. 37; str. 31-40); to da je, citiramo drugi odeljak - „pitanje vlasništva u
središtu svega što radimo“ (ibid, str. 38), čini tvrdnju o čistoti još sumnjivijom.
Ono što je sada bilo u pitanju nije bila potraga za istinom, već nemogućnost da se
ona odvoji od svojih uslova i posledica. U isto vreme u suštini je vođena rasprava o
čovečanstvu između optimista i pesimista. Jer je osnovna pretpostavka onih koji su
predviđali ograničenja ili samoograničenja za naučne opite bila ta da čovečanstvo, kako je
danas organizovano, nije u stanju da barata moćima za promenu sveta koje ima, ili čak da
shvati opasnosti kojima se izlaţe. Jer čak i oni čarobnjaci koji su se opirali bilo kakvim
ograničenjima za njihove opite nisu verovali svojim šegrtima. Argumenti u korist
neograničenog istraţivanja „odnose se na bazična naučna istraţivanja, ne na tehnološku
primenu nauke, koju bi trebalo ograničiti" (Baltimoe, 1978),
Pa ipak, takvi argumenti promašuju cilj. Jer kao što su svi naučnici znali, naučno
istraţivanje nije bilo neograničeno i slobodno, ako ni zbog čega drugog, onda zato što je
potrebnih sredstava bilo u ograničenoj količini. Pitanje nije bilo to da li bi iko trebalo da
govori istraţivačima šta da rade ili ne rade, već ko nameće takva ograničenja i uputstva i po
kom kriterijumu. Za većinu naučnika, čije su ustanove direktno ili indirektno bile plaćane iz
drţavnih sredstava, ovi kontrolori istraţivanja su bile vlade, čiji kriterijumi, koliko god
iskrena bila njihova odanost vrednostima slobodne nauke, nisu bili kriterijumi Planka, ili
Raderforda, ili Ajnštajna.
Njihovi prioriteti, po definiciji, nisu bili kao oni ,,čistih“ istraţivanja, posebno ako je
to istraţivanje bilo skupo; a nakon kraja velikog globalnog buma, čak i najbogatije vlade su
morale da ekonomišu, budući da njihovi prihodi više nisu sustizali rashode, niti su bili,
nisu ni mogli biti, isti kao prioriteti ,,primenjenih“ istraţivanja, koja su zapošljavala veliku
većinu naučnika, jer oni nisu postavljani radi „unapređenja znanja" uopšte (mada je i to
mogao da bude rezultat) već iz potrebe da se postignu neki praktični rezultati - na primer
lek za rak ili sidu. Istraţivači u ovim oblastima nisu se nuţno bavili onim što je njih same
zanimalo, već za onim što je bilo društveno korisno, ili ekonomski unosno, ili bar onim za
šta su sredstva bila na raspolaganju, čak i onda kada su se nadali da će ih to dovesti natrag
na stazu fundamentalnog istraţivanja. Pod tim uslovima predstavlja nadmenu retoriku
tvrdnja da su stege nad istraţivanjem nesno- šljive jer je čovek po prirodi vrsta kojoj je
potrebno „da zadovoji svoju radoznalost, sklonost ka istraţivanju i isprobavanju.“ (Levvis
Thomas u Baltimore, str. 44) ili da se mora peti na vrhove nauke, „jer postoje11 kako kaţe
klasična planinarska izreka.
Istina je u tome da je „nauka11 (pod kojom većina ljudi podrazumeva „tvrde11
prirodne nauke) bila suviše velika, suviše moćna, suviše neophodna društvu uopšte, a
posebno njenim poslodavcima, da bi bila prepuštena sama sebi. Paradoks ove situacije bio
je u tome, da su u krajnjem slučaju, ogroman pogonski motor dvadesetovekov- ne
tehnologije, i privreda koja ga je omogućila, sve više zavisili od relativno majušne zajednice
ljudi za koje su ove titanske posledice njihovih aktivnosti bile sekundarne, a

45 Kakvo je posebno ograničenje eksperimenata na ljudskim bićima.

 418 ODRON
često i trivijalne. Za njih je mogućnost čoveka da putuje na Mesec ili da slike fudbal- ske
utakmice u Brazilu dobaci do satelita tako da se mogu posmatrati u Diseldorfu, bila daleko
manje zanimljiva od otkrića nekakve kosmičke pozadinske buke, koja je prepoznata dok se
tragalo za fenomenom koji je pravio problem komunikacijama, a koja je potvrdila neku
teoriju o poreklu svemira. Ipak, kao drevni grčki matematičar Arhimed, oni su znali da ţive
u jednom svetu u čijem su oblikovanju pripomogli, koji nije mogao da shvati i nije mario za
ono šta oni rade. Njihov poziv na slobodu istraţivanja bio je kao Arhimedov cri-de-coeur
upućen vojnicima, protiv kojih je izumeo vojne mašine, a koje nije primetio, koji je
uzviknuo dok su ga ubijali: ,,U ime bogova ne kvari mi moje krugove. “ To je bilo
razumljivo, ali nije nuţno bilo realno.
Jedino su ih štitile sile koje su menjale svet, čiji su ključ oni imali, jer je izgleda
lo da te sile zavise od toga da se ovoj inače neshvatljivoj i privilegovanoj eliti - koja je bila
neshvatljiva, sve do pred kraj veka i po tome što je pokazivala relativni nedostatak interesa
za spoljne znakove bogatstva moći - omogući da ide svojim putem. Sve dvade- setovekovne
drţave koje su drugačije učinile su imale razloga da se zato pokaju. Stoga su sve drţave
podrţavale nauku, koja za razliku od umetnosti i većine humanističkih disciplina ne bi
mogla da efikasno funkcioniše bez takve podrške, iako je izbegavala uplitanje drţave
onoliko koliko je mogla. A vlade se nisu zanimale za konačnu istinu (osim one ideološke i
religijske) već za instrumentalnu istinu. U najboljem slučaju mogle su da neguju ,,čisto“ (to
jest u trenutku nekorisno) istraţivanje jer bi ono jednog dana moglo doneti nešto korisno, ili
zbog nacionalnog prestiţa, za koji je potera za Nobelo- vim nagradama prednjačila pred
onom za olimpijskim medaljama pri čemu su još uvek Nobelove nagrade bile više
vrednovane. Takvi su bili temelji na kojima su podignute trijumfalne građevine naučnog
istraţivanja i teorije, po kojima će dvadeseti vek biti zapamćen kao vek ljudskog progresa a
ne prvenstveno kao vek ljudske tragedije.
Poglavlje devetnaesto Prema Milenijumu
Na početku smo jedne nove ere, koju karakterišu velika nesigurnost, trajna kriza i
odsustvo bilo kakvog status kvoa... Moramo da shvatimo, da se nalazimo u jednoj
od onih kriza svetske istorije koje je opisao Jakob Burkhard. Ne manje značajnoj od
one posle 1945. godine, čak iako početni uslovi da se ona nadvlada, danas
izgledaju bolji. Danas nema pobedničkih i poraţenih sila, čak ni u istočnoj Evropi.
M. Štirmer (M. Stiirmer) u Bergedorf-u
(1993, str. 59)

Iako je zemni ideal socijalizma-komunizma propao, problemi koje je trebalo da reši

su ostali: besramno korišćenje socijalne prednosti i preterana moć novca što često
usmerava sam tok događaja. A ako globalna lekcija dvadesetog veka ne posluţi
kao lekovita vakcina, onda ogromni crveni vihor moţe da se u potpunosti ponovi.
Aleksandar Solţenjicin, Neiv York Times, 28. novembar 1993.

Za pisca je privilegija da iskusi kraj tri drţave: Vajmarske republike, fašističke

drţave i DDR. Pretpostavljam da neću ţiveti dovoljno dugo da vidim kraj Savezne
republike.
Hajner Miler (1992, str. 361)

I
Kratki Dvadeseti vek okončao se u problemima, za koje niko nije imao, pa čak ni
tvrdio da ima, rešenja. Dok su ţitelji fin de siecle-a tapkali kroz globalnu maglu koja ih je
okruţivala, prema trećem milenijumu, jedino što su znali da je izvesno je da se jedna
istorijska era završila. Malo šta drugo su znali.
Tako, prvi put za dva veka, svetu posle 1990. godine je potpuno nedostajao bilo
kakav međunarodni sistem ili struktura. Sama činjenica da su se posle 1989. godine,
pojavila tuceta novih teritorijalnih drţava bez ikakvog nezavisnog mehanizma za
određivanje njihovih granica - čak i bez trećih strana koje bi bile prihvaćene kao dovoljno
nepristrasne da deluju kao opšti posrednici - govori sama za sebe. Gde je bio konzor- cijum
velikih sila koji je nekada uspostavljao, ili bar formalno ratifikovao sporne granice? Gde su
bili pobednici Prvog svetskog rata koji su nadgledali preuređivanje mape Evrope i sveta,
utvrđujući granicu ovde, insistirajući na plebiscitu tamo? (Gde su zaista bile one
delotvorne međunarodne konferencije tako poznate diplomatama u prošlo-
sti,
420tako
ODRONrazličite od kratkih samita za obraćanje publici i fotografisanje koji su sada zauzeli
njihovo mesto?)
Šta su zaista bile međunarodne sile na kraju milenijuma? Jedina preostala drţava
koja bi bila priznata kao velika sila u smislu u kom je ta reč upotrebljavana 1914. godine
bile su SAD. Šta je to značilo u praksi, bilo je sasvim nejasno. Rusija je bila svedena na
veličinu kakvu je imala sredinom sedamnaestog veka. Nikada od vremena Petra Velikog
ona nije bila tako zanemarljiva. Britanija i Francuska su bile svedene na čisto regionalni
status, što nije bilo prikriveno posedovanjem nuklearnog oruţja. Nemačka i Japan su
izvesno bile ekonomski „velike sile“, ali nijedna od njih nije imala potrebu da podrţi svoje
ogromne ekonomske resurse vojnom snagom, na tradicionalni način, iako niko nije znao
šta bi one mogle da poţele u nepoznatoj budućnosti. Koji je bio međunarodni status nove
Evropske unije, koja je teţila zajedničkoj politici, ali se pokazala spektakularno
nesposobnom čak i da glumi da ima tu politiku, za razliku od ekonomskih pitanja. Ĉak nije
bilo jasno ni to da li će sve drţave, sem nekoliko njih, velike ili male, stare ili mlade,
postojati u svom sadašnjem obliku u vreme kada dvadeset i prvi vek stigne do svoje prve
četvrtine.
Ako je priroda igrača na međunarodnoj sceni bila nejasna, takva je bila i priroda
opasnosti sa kojima se svet suočavao. Kratki dvadeseti vek je bio vek svetskih ratova,
toplih ili hladnih, koje su vodile velike sile i njihovi saveznici po sve apokaliptični- jim
scenarijima za masovno uništavanje, scenarija čija je kulminacija bila, u na sreću
izbegnutom, nuklearnom holokaustu supersila. Ova opasnost je očigledno nestala. Šta god
budućnost da donese, sam nestanak ili preobraţaj svih sem jednog od starih glumaca u toj
svetskoj drami, značio je to da su izgledi za Treći svetski rat stare vrste bili među onim
najmanje verovatnim.
Ovo očito nije značilo da je doba ratova bilo na kraju. Već su osamdesete godine
pokazale britansko-argentinskim ratom 1983. godine i iransko-iračkim ratom 1980-1988.
godine, da su ratovi koji nemaju nikakve veze se globalnom konfrontacijom supersila
trajna mogućnost. Godine posle 1989. su videle više vojnih operacija u brojnim delovima
Evrope, Azije i Afrike nego što je iko mogao da pamti, mada sve one nisu zvanično
klasifikovane kao ratovi: u Iberiji, Angoli, Sudanu i na Rogu Afrike, u eks-Jugoslaviji,
Moldaviji, u nekoliko zemalja Kavkaza i Zakavkazja, na uvek eksplozivnom Srednjem
istoku, u bivšoj sovjetskoj centralnoj Aziji i u Avganistanu. Pošto često nije bilo jasno ko se
s kim i zašto bori u sve češćim situacijama raspadanja i dezintegracije drţava, ove
aktivnosti se nisu Iako uklapale pod klasičan naziv ,,rat“, međunarodni ili građanski. Pa
ipak ţitelji regiona o kojima je reč teško da su mogli da se osećaju kao da ţive u
mirnodopsko vreme, posebno onda kada su, kao u Bosni, Tadţi- kistanu ili Liberiji, ne tako
davno ţiveli u nesporno mirno vreme. Osim toga, kao što je pokazao Balkan devedesetih
godina, nije bilo jasne linije razdvajanja između regionalnih istrebljujućih borbi i
prepoznatljivijih ratova starog tipa, u koje su se te borbe sasvim lako mogle da pretvore.
Ukratko, globalna opasnost od rata nije nestala. Ona se samo izmenila.
Nema sumnje da ţitelji stabilnih, jakih i povlašćenih drţava (Evropske unije, za
razliku od susedne zone nevolja; Skandinavije, za razliku od bivših sovjetskih obala
Baltičkog mora) mogu da misle da su oni sami imuni na takvu nesigurnost i klanicu po
nesrećnim delovima Trećeg sveta i bivšeg socijalističkog sveta, ali ako tako misle, greše.
Kriza u delovanju tradicionalne nacionalne drţave bila je dovoljna da ih učini ranjivim.
Sasvim na stranu od mogućnosti da bi se neke drţave mogle pocepati ili raspa
 PREMA MILENIJUMU 421
sti, jedna velika, a često nezapaţena inovacija druge polovine dvadesetog veka je slabila
drţave, ako ni zbog čega drugog, ono zato što ih je lišavala monopola na efikasnu primenu
sile, koji je bio kriterijum za moć drţave u svim regionima trajne naseljenosti. Ova inovacija
je bila demokratizacija ili privatizacija sredstava za uništavanje, što je preobrazilo
perspektive nasilja i razaranja svugde po svetu.
Sada je bilo moguće sasvim malim grupama političkih ili kakvih drugih otpadnika
da prave poremećaje i da razaraju bilo gde, kako se pokazalo aktivnostima IRA-e u Britaniji
i pokušajem da se digne u vazduh Svetski trgovinski centar u Njujorku (1993). Sve do kraja
Drugog svetskog rata, cena ovakvih aktivnosti je bila umerena, sem za osiguravajuća
društva, pošto je nedrţavni terorizam, nasuprot opštoj pretpostavci, bio mnogo selektivniji
od bombardovanja u zvaničnom ratovanju, ako ne iz drugog razloga onda zato što je
njegov cilj (tamo gde ga je imao) bio uglavnom politički, a ne vojni. Osim toga, uz izuzetak
eksplozivnih punjenja, on je obično operisao ruţnim oruţjem pogodnijim za ubijanje u
malim razmerama nego sa masovno ubistvo. Međutim, nema razloga zašto čak ni
nuklearna oruţja, materijal i uputstva za njihovu izradu, što je sve dostuno na svetskom
trţištu, ne bi mogla biti adaptirana za upotrebu malih grupa.
Osim toga, demokratizacija sredstava za razaranje je prilično dramatično povećala
troškove drţanja nesluţbenog nasilja pod kontrolom. Tako se britanska vlada, suočena sa
oruţanim paravojnim snagama katolika i protestanata u Severnoj Irskoj, koje ne broje više
od nekoliko stotina boraca, odrţava u toj provinciji uz pomoć stalnog prisustva hiljada
uveţbanih vojnika, osam hiljada naoruţanih policajaca i tri milijarde funti godišnje. Ono
što je vaţilo za male pobune ili druge oblike domaćeg nasilja vaţilo je još više za male
sukobe izvan granica jedne zemlje. Nije bilo puno međunarodnih situacija u kojima bi čak i
prilično bogate zemlje bile spremne da se bez granica izloţe ovakvim troškovima.
Nekoliko situacija neposredno nakon Hladnog rata su dramatizovale ova
neslućena ograničenja drţavne sile, posebno Bosna i Somalija. Ove situacije su takođe
bacile svetio na ono što je izgleda postajalo glavni razlog međunarodne napetosti u novom
milenijumu, naime ono što se promolilo iz provalije koja se sve brţe širila, između bogatih i
siromašnih delova sveta. Svaki deo je bio ogorčen onim drugim. Uspon islamskog
fundamentalizma je očito bio pokret ne samo protiv ideologije modernizacije pomoću
pozapadnjačenja, već protiv ,,Zapada“ samog. Nisu slučajno aktivisti takvih pokreta
sprovodili svoje ciljeve ometajući posete zapadnih turista, kao u Egiptu, ili ubijajući lokalno
zapadnjačko stanovništvo u značajnom broju, kao u Alţiru. I obratno, najveća oštrica
narodne ksenofobije u bogatim zemljama je bila usmerena prema strancima iz Trećeg
sveta, a Evropska unija je podigla branu na svojim granicama protiv bujice sirotinje iz
Trećeg sveta u potrazi za poslom. Ĉak su se i u SAD počeli da pojavljuju znaci ozbiljnog
protivljenja de facto tolerisanja neograničenog useljavanja u tu zemlju.
Pa ipak, u političkom i vojnom smislu, svaka strana bila je van domašaja druge. U
skoro svakom zamislivom otvorenom sukobu između drţava Severa i Juga, premoćna
tehnička superiornost i bogatstvo Severa su morali da pobede, kako je uver- ljivo pokazao
Zalivski rat 1991. godine. Ĉak ni posedovanje nekoliko nuklearnih projektila od strane
neke zemlje Trećeg sveta - pod pretpostavkom da ima i sredstva da ih odrţava i trasportuje
do cilja - po svoj prilici ne bi bilo efikasno sredstvo zastrašivanja, pošto su zapadne drţave,
kao što su pokazali Izrael i koalicija u Zalivskom ratu, bile i spremne i kadre da preduzmu
preventivne udare protiv neprijatelja koji su
bili
422 suviše
ODRONslabi da bi bili stvarna pretnja, barem do sada. Sa vojne tačke gledišta, Prvi svet
moţe bezbedno da Treći svet smatra onim što je Mao nazivao „papirnatim tigrom 65.
Pa ipak je tokom poslednje polovine Kratkog dvadesetog veka postajalo sve jasnije
da Prvi svet moţe da dobija bitke ali ne ratove protiv Trećeg sveta, ili bolje rečeno, da
dobijanje ratova, čak iako je moguće, ne moţe da garantuje kontrolu nad takvim
teritorijama. Nestala je glavna prednost kolonijalizma, naime to je bila spremnost
kolonijalnog stanovništva da kada je jednom osvojeno, mirno prepusti tome da njim
upravlja šačica okupatora. Vladanje Bosnom i Hercegovinom nije bio problem za
Habzburško carstvo, ali su početkom devedesetih godina vojni savetnici saveto- vali sve
vlade da bi pacifikacija te nesrećne ratom raskomadane zemlje iziskivala prisustvo, na
neograničeni period, stotina hiljada vojnika, to jest mobilizaciju koja se moţe porediti sa
mobilizacijom za veliki rat. Somalija je oduvek bila teška kolonija, a jednom je čak bilo
potrebno da britanske snage na kratko intervenišu pod komandom jednog general-majora,
pa ipak Londonu i Rimu nikada nije padalo na pamet da čak i Muhmed ben Abdulah,
slavni „besni mula“ predstavlja trajni problem kojim britanske i italijanske kolonijalne
vlasti ne mogu da upravljaju. Početkom devedesetih godina se nekoliko desetina hiljada
vojnika SAD i drugih snaga UN posramljeno povuklo kada su se suočili sa mogućnošću
okupacije neodređene duţine bez jasnih ciljeva. Ĉak je i američka sila uzmakla kada se na
susednom Haitiju - tradicionalnom satelitu i zavisniku Vašingtona - našla pred jednim
lokalnim generalom, vođom lokalne armije, koju su Amerikanci naoruţali i oblikovali, koji
je odbio da dopusti povratak izabranom predsedniku (nevoljno) podrţavanom od
Amerikanaca, i uputio je izazov Amerikancima da okupiraju Haiti. SAD su odbile da još
jednom okupiraju Haiti, kao što su uradile od 1915. do 1934. godine, ne zato što je otprilike
hiljadu uniformisanih siledţija haićanske armije predstavljalo ozbiljan vojni problem, već
zato što jednostavno nisu znale kako da spoljnom silom reše haićanski problem.
Ukratko, vek se završio globalnim neredom čija je priroda bila nejasna, i bez
vidljivog mehanizma bilo za okončavanje tog nereda bilo za to da se on drţi pod
kontrolom.

65
Razlog za ovu nemoć nije bio samo u istinskoj dubini i sloţenosti svetske krize,
već i u jasnom neuspehu svih programa, starih i novih, da upravljaju poslovima ljudske
vrste, ili da u njih unesu poboljšanje. Kratki dvadeseti vek je bio era verskih ratova, mada
su najmilitantnije i najkrvoţednije od njegovih ideologija bile sekularne ideologije iz
devetnaestovekovnih godišta, kakve su socijalizam i nacionalizam, kojima su zamena za
boga bile ili apstrakcije ili političari oboţavani kao boţanstva. Verovatno su krajnosti takve
verske gorljivosti već bile u opadanju čak i pre kraja Hladnog rata, uključujući i razne
kultove ličnosti, ili bolje rečeno, te svetovne vere su od univerzalnih crkava svedene na
raspršene rivalske sekte. Uprkos tome, njihova snaga nije se toliko krila u njihovoj
sposobnosti da mobilišu emocije srodne onima kod tradicionalnih religija - što ideološki
liberalizam jedva da je ikada i pokušao - već u njihovom obećanju da će obezbediti trajna
rešenja za probleme sveta kriza. A baš to je bilo ono što nisu uspele da obezbede kada se
vek završavao.
 PREMA MILENIJUMU 423
Kolaps SSSR - a je prirodno prvo privukao paţnju na neuspeh sovjetskog
komunizma, što će reći, na pokušaj da se čitava privreda zasnuje na opštem drţavnom
vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju i sveobuhvatno centralno planiranje, bez
ikakvog efikasnog pribegavanja trţištu ili mehanizmu cena. Svi drugi istorijski oblici
socijalističkog ideala su pretpostavljali jednu privredu zasnovanu na društvenom vlasni-
štvu nad svim sredstvima za proizvodnju, distribuciju i razmenu (mada ne nuţno i na
vlasništvu centralističke drţave), i na ukidanju privatnog preduzetništva i alokacije resursa
pomoću trţišne konkurencije. Stoga je ovaj neuspeh takođe podrio i aspiracije
nekomunističkog socijalizma, marksističkog ili drugačijeg, čak i pored toga što nijedan od
takvih reţima nije zapravo tvrdio da je uspostavio socijalističku privredu. Da li će, ili u
kom će obliku, marksizam, to intelektualno opravdanje i nadahnuće komunizma nastaviti
da postoji pitanje je za raspravu. Međutim jasno je da ako će Marks trajati kao veliki
mislilac, u šta se teško moţe sumnjati, nije verovatno da će ijedna od verzija marksizma
koje su sve formulisane od 1890-ih godina kao doktrine za političku akciju socijalističkih
pokreta opstati u svojoj prvobitnoj formi.
Na drugoj strani kontrautopija onoj sovjetskoj je takođe demonstrativno bankro-
tirala. To je bila teološka vera u privredu u kojoj alokaciju resursa vrši isključivo potpuno
nesputano trţište, u uslovima neograničene konkurencije, što je stanje stvari za koje se
verovalo da ne samo što proizvodi maksimum dobara i usluga, već i maksimum sreće, i
jedino društvo koje zasluţuje ime „sloboda11. Nijedno takvo čisto laissez-faire društvo
nikada nije postojalo. Za razliku od sovjetske utopije, na sreću nijedan pokušaj da se
uspostavi ultraliberalna utopija nije načinjen pre osamdesetih godina dvadesetog veka.
Ultraliberalna utopija je preţivela najveći deo Kratkog dvadesetog veka kao princip za
kritikovanje i neefikasnosti postojećih privreda i porasta drţavne moći birokratije.
Najkonzistentniji pokušaj da se to uvede na Zapadu, reţim gospođe Tačer u Britaniji, čiji je
ekonomski neuspeh bio opšte prihvaćena činjenica u vreme njenog zbacivanja, morao je da
deluje uz izvesni gradualizam. Ipak, kada su činjeni pokušaji da se uspostave ovakve
laissez-faire privrede koje bi zamenile bivše socijalističke privrede sovjetskog tipa za kratko
vreme, uz pomoć šok terapije koju su preporučivali zapadni savetnici rezultati su bili
ekonomski uţasni a i društveno i politički katastrofalni. Teorije na kojima se zasnivala
neoliberalna teologija, iako elegantne imale su malo veze sa stvarnošću.
Neuspeh sovjetskog modela utvrdio je pristalice kapitalizma u njihovom ubeđenju
da nijedna privreda ne moţe da funkcioniše bez berze; neuspeh ultra-liberalnog modela je
utvrdio socijaliste u opravdanijem verovanju da su ljudski poslovi, uključujući i privredu,
bili isuviše vaţni da bi se prepustili trţištu. Neuspeh ovog potonjeg je takođe potvrdio
pretpostavku skeptičnih ekonomista da nema vidljive povezanosti između ekonomskih
uspeha ili neuspeha jedne zemlje i vrsnosti njenih ekonomskih teoretičara.46 Ipak, moţe biti
da će raspravu u kojoj se kapitalizam i socijalizam

46 Ako se išta moţe o tome reći, mogla bi se čak sugerisati i obrnuta povezanost. Austrija nije

bila primer ekonomskog uspeha u danima (pre 1938. godine) kada je imala jednu od najistaknutijih
škola ekonomskih teoretičara; ona je postala primer uspeha posle Drugog svetskog rata kada je bilo
teško setiti se ijednog ekonomiste koji ţivi u njoj, a koji ima reputaciju izvan te zemlje. Nemačka, koja je
čak odbila da na svojim univerzitetima prizna međunarodnu priznatu vrstu ekonomske teorije, ne
izgleda kao da trpi zbog toga. Koliko je korejskih ili japanskih ekonomista citirano u prosečnom izdanju
American Economic Reviewf Ipak, Skandinavija, socijal-demokratska, prosperitetna i puna
međunarodno najuvaţenijih ekonomskih teoretičara od kraja devetnaestog veka, moţe se navesti kao
argument druge strane.
konfrontiraju
424 ODRON kao uzajamno isključive polarne suprotnosti, buduće generacije videti kao
ostatak dvadesetovekovnog Hladnog rata između religija. Moţe se ispostaviti da će za treći
milenijum ona biti isto onako irelevantna kao što se rasprava između katolika i raznih
reformatora iz šesnaestog i sedamnaestog veka o tome iz čega se sastoji pravo hrišćanstvo,
pokazala irelevantnom u osamnaestom i devetnaestom veku.
Ozbiljnije od ovog očiglednog sloma ta dva polarna ekstrema je dezorijentacija
onoga što bi se moglo nazvati srednjim ili mešovitim programima i politikama, koji su
rukovodili najimpresivnijim ekonomskim čudima ovog veka. Oni su pragmatično
kombinovali javno i privatno, trţište i planiranje, drţavu i biznis, onako kako su nala- gale
prilike i lokalna ideologija. Problem se tu ne nalazi u primeni neke intelektualno
primamljive ili upečatljive teorije, bilo da je ona u teoriji odbranjiva ili ne, jer je snaga ovih
programa bio praktičan uspeh a ne intelektualna koherentnost. Problem je nastao erozijom
tog praktičnog uspeha. Decenije krize su pokazale ograničenja različitih politika Zlatnog
doba, a da nisu - do sada - stvorile ubedljive alternative. One su takođe razotkrile
nepredviđene, a dramatične društvene i kulturne posledice ere svetske ekonomske
revolucije posle 1945. godine, kao i njihove potencijalno katastrofalne ekološke posledice.
Ukratko, decenije krize su otkrile da su ljudske kolektivne institucije izgubile kontrolu nad
kolektivnim posledicama ljudskog delovanja. U stvari, intelektualna privlačnost koju je
imala kratkotrajna moda neoliberalne utopije se moţe delom objasniti baš time što je ta
utopija upravo imala svrhu da zaobiđe kolektivne ljudske odluke. Pustimo svakog
pojedinca da sledi svoja zadovoljstva bez stega i kakav god da je rezultat, to će biti najbolje
što moţe da se postigne. Svaki alternativni kurs, neuverljivo je dokazivano, bio je gori.
Ako su se programatske ideologije rođene u Doba revolucije i devetnaestom veku
našle u nedoumici na kraju dvadesetog veka, najdrevniji vodiči za zbunjene ovoga sveta,
tradicionalne religije, nisu se pokazale kao ubedljiva alternativa. Zapadne religije su bile u
meteţu, čak i u ono nekoliko zemalja - koje su čudnom anomalijom predvodile SAD - gde
je pripadništvo crkvama i često pohađanje verskih rituala još uvek bilo uobičajeno
(Kosmin/Lachmann, 1993). Ubrzalo se opadanje raznih protestantskih denominacija.
Crkve i kapele, izgrađene na početku veka, na njegovom kraju su stajale prazne, ili su
prodavane da budu upotrebljene u druge svrhe, čak i u zemljama kao što je Vels, gde su
pomogle u oblikovanju nacionalnog identiteta. Kao što smo videli, od šezdesetih godina je
opadanje rimskog katolicizma ubrzano. Ĉak i u eks- komunističkim zemljama gde je Crkva
uţivala tu prednost što je bila simbol opozicije duboko nepopularnim reţimima,
postkomunističke katoličke ovce su pokazivale istu tendenciju da odlutaju od pastira kao i
drugde. Posmatrači religije su katkad vero- vali da mogu da opaze povratak veri u
postsovjetskom regionu pravoslavnog hrišćan- stva, ali na kraju veka nema verodostojnih
dokaza za to, mada taj pokret nije bio nemoguć, on nije bio jak. Sve manje ljudi je slušalo
razne hrišćanske doktrine, kakve god da su vrline tih doktrina.
Opadanje i propast tradicionalnih religija nisu bili nadoknađeni, barem ne u
urbanim društvima razvijenog sveta, rastom militantno sektaških religija, ili usponom
novih kultova i kultnih zajednica, a još manje očevidnom ţeljom mnogih ljudi da izbegnu
iz sveta koji nisu mogli ni razumeti ni kontrolisati, u razna verovanja čiju je glavnu snagu
činila baš njihova iracionalnost. Javna vidljivost ovakvih sekti, kultova i verovanja ne bi
trebalo da odvrati paţnju od relativno slabe podrške koju su uţivali. Nije više od 3-4
procenta britanskih Jevreja pripadalo bilo kakvoj ultra ortodoksnoj sekti
 PREMA MILENIJUMU 425
ili grupi. Ne više od 5 odsto američkog odraslog stanovništva je pripadalo militantnim i
misionarskim sektama (Kosmin, Lachmann, 1993, str. 15-16).47
U Trećem svetu i na njegovim marginama situacija je bila stvarno drugačija, uvek
uz izuzetak ogromnog stanovništva Dalekog istoka, koje je konfučijanska tradicija učinila
imunim na zvaničnu religiju tokom više milenijuma, mada ne i na nezva- nične kultove. U
Trećem svetu se zaista moglo očekivati da religijske tradicije, iz kojih se sastojao način na
koji je narod mislio o svetu, postanu istaknute na javnoj sceni, onda kada je običan narod
postao akter na toj sceni. To je ono što se dešavalo u poslednjim decenijama veka, dok su
sekularizovane modernizatorske manjinske elite, koje su vodile svoje zemlje u moderni
svet, bivale marginalizovane (videti poglavlje 12). Privlačnost politizovane religije bila je
tim veća zbog toga što su stare religije bile, skoro po definiciji, neprijatelji zapadne
civilizacije, koja je bila uzročnik socijalnih poremećaja, i neprijatelji bogatih i bezboţnih
zemalja, na koje su gledali više nego ikada, kao na eksploatatore bede u siromašnom svetu.
To što su lokalne mete ovakvih pokreta bili pozapadnjačeni bogataši sa njihovim
mercedesima i emancipovanim ţenama, davalo je ovakvim pokretima primesu klasne
borbe. Oni su na Zapadu postali poznati (pogrešno) pod imenom „fundamentalizam 44.
Kako god da im je pomodno ime, gledali su unazad, prema jednostavnijem i stabilnijem i
shvatljivijem dobu izmišljene prošlosti. Pošto nije bilo načina za povratak na takvu jednu
eru, i pošto ove ideologije nisu mogle ništa relevantno da kaţu o stvarnim problemima
društava potpuno različitim od, recimo, pastirskih nomada drevnog Srednjeg istoka, one
nisu mogle da pruţe uputstva za ove probleme. One su bile simptomi onoga što je
dovitljivi Bečlija Karl Kraus govorio za psihoanalizu: „Bolest koja je trebalo da bude lek 44.
Ovo je takođe bio slučaj i sa amalgamom slogana emocija - koji se teško moţe
nazvati ideologijom - koji je cvetao na ruševinama starih institucija i ideologija, umnogome
na način na koji je korov kolonizovao ruševine evropskih gradova nakon padanja bombi u
Drugom svetskom ratu. Taj amalgam je bio ksenofobija i politika identiteta. Odbacivati
neprihvatljivu stvarnost ne znači nuţno formulisati, a kamoli obezbediti rešenje za
probleme te stvarnosti (videti poglavlje 14/vi). U stvari, ono što je bilo najbliţe političkom
programu u kome se ogleda takav pristup, vilsonovsko-lenjinov- ski „pravo na
samoopredejenje44 za po pretpostavci homogene etničko-lingvističko- -kulturne „nacije44 se
očito svelo na divljaštvo i tragični apsurd kako se pribliţavao novi milenij um. Ranih
devedesetih, moţda pri put, racionalni posmatrači, nezavisni od politike (osim onih iz
specifičnih grupa nacionalnih aktivista), su počeli javno da predlaţu napuštanje „prava na
samoopredeljenje.“48
Nije prvi put, kombinacija intelektualne ništavnosti i snaţnih, čak očajničkih
emocija bila politički moćna u vremenima krize, nesigurnosti i - širom velikih delova

47 Uračunao sam u ove sekte one koji sebe opisuju kao pentakostalce, Hristovu crkvu, Jeho-

vine svedoke, Adventiste sedmoga dana, Boţije skupštine, Crkvu svetosti, „Ponovo rođene“ i „Hari-
zmatične".
48 Up. predviđanje iz 1949. godine jednog prognanog ruskog antikomuniste, Ivana Iljina (1882-

1954), koji je predvideo posledice nemogućeg pokušaja „rigorozne etničke i teritorijalne podele"
postboljševičke Rusije. „Po najumerenijoj pretpostavci imaćemo niz odvojenih „drţava‟ od kojih nijedna
nema nespornu teritoriju, niti vladu sa autoritetom, niti zakone, niti sudove, niti vojsku, niti etnički
definisano stanovništvo. Prazne nazive. Nove drţave će se lagano uobličavati tokom narednih decenija,
separacijom ili dezintegracijom. Svaka od njih vodiče dugu borbu oko teritorije i stanovništva sa svojim
susedima, u onome što će zapravo biti beskrajna serija građansih ratova unutar Rusije" (citirano u Chiesa,
1993, str. 34, 36-37).
planete - drţava i institucija koje se raspadaju. Kao meduratni pokreti nezadovoljnika koji
426 ODRON
su stvorili fašizam, versko-politički protesti Trećeg sveta i glad za sigurnim identitetom i
društvenim redom u svetu koji se dezintegriše (pozivu na „zajedništvo" se obično
pridruţuje poziv na „zakon i red“) obezbedili su plodno tlo na kome su mogle da rastu
efikasne političke snage. One su zauzvrat mogle da svrgavaju stare reţime i da postaju novi
reţimi. Ipak, verovatnoća da će stvoriti rešenja za novi milenijum nije bila veća nego
verovatnoća da je fašizam mogao da proizvede rešenja za Doba katastrofa. Na kraju
Kratkog dvadesetog veka čak nije bilo jasno jesu li ti pokreti u stanju da stvore
organizovane nacionalne masovne pokrete one vrste koja su neke fašizme učinila politički
moćnim još i pre nego što su stekli odlučujuće oruţje drţavne prisile. Njihova glavna
prednost je verovatno bio imunitet na akademsku ekonomiju i na anti- drţavnu retoriku
liberalizma poistovećenog sa slobodnim trţištem. Ako bi takvi političari diktirali
renacionalizaciju neke industrije, ne bi bili odvraćani argumentima suprotne strane,
posebno onda kada ih ne bi razumeli. Pa ipak, iako su oni bili spremni da učine bilo šta,
nisu znali više od bilo koga drugog šta treba da se radi.

III
Naravno, to ne zna ni autor ove knjige. Pa ipak neke dugoročne tendencije razvoja
su tako jasne, da nam omogućavaju da skiciramo i plan za neke od velikih problema sveta,
i bar neke od uslova za njihovo rešavanje.
Dva centralna, a na dugi rok odlučujuća problema su demografski i ekološki.
Uglavnom se očekuje da se svetsko stanovništvo koje esplozivno raste od sredine
dvadesetog veka, stabilizuje na oko deset milijardi ljudskih bića, ili na petostrukom broju u
odnosu na 1950. godinu, u nekom trenutku oko 2030. godine, zbog opadanja stope rađanja
u Trećem svetu. Ako se ova prognoza pokaţe netačnom, sve opklade o budućnosti će
propasti. Ĉak iako se pokaţe pribliţno realistična, postaviće problem, koji dosada nikada
nije postojao u globalnim srazmerama, toga kako odrţati stabilnu svetsku populaciju, ili,
što je verovatnije, populaciju koja varira oko uravnoteţenog, ili blago rastućeg (ili
opadajućeg) trenda. (Dramatičan pad u broju svetskih stanovnika, koji nije verovatan, ali se
moţe zamisliti, proizveo bi dodatne komplikacije.) Međutim, stabilni ili ne, predvidljivi
pokreti svetskog stanovništva će sigurno uvećati neravnoteţu između različitih regiona
sveta. U celini, kao u Kratkom dvadesetom veku, bogate i razvijene zemlje će biti one čije
će se stanovništo prvo stabilizovati, ili se čak neće obnavljati, kao što se nekoliko takvih
zemalja nije obnavljalo tokom devedesetih godina.
Okruţene siromašnim zemljama sa ogromnim armijama mladih, koji vape za
skromnim poslovima u bogatom svetu, poslovima koji čoveka čine bogatim po stan-
dardima El Salvadora ili Maroka, ove zemlje mnogobojnih starih građana i malobrojne
dece suočiće se sa izborom između toga da dopuste masovnu imigraciju (što je stvaralo
političke nevolje kod kuće), toga da podignu barikade protiv imigranata koji su im
potrebni (što moţe na duţi rok biti nesprovodivo), ili da pronađu neku drugu formulu.
Najverovatnija formula je bila odobravanje privremenog i uslovnog useljavanja, čime se
strancima nisu davala socijalna i politička prava građana, to jest, stvaranje u suštini društva
neravnopravnih. To se moţe kretati od društava otvorenog aparthejda poput onih u Juţnoj
Africi i Izraelu (koja opadaju u nekim delovima sveta, ali nikako nisu isključena u drugim),
do neformalne tolerancije imigranata koji nemaju zahteve
 PREMA MILENIJUMU 427
prema zemlji koja ih je primila, jer je jednostavno vide kao mesto gde s vremena na vreme
zarađuju novac dok u osnovi ostaju ukorenjeni u svojoj domovini. Transport i
komunikacije kasnog dvadesetog veka, kao i ogroman jaz u prihodima koji se mogu
zaraditi u bogatim i siromašnim zemljama, učinili su da ova vrsta dvojne egzistencije bude
više moguća nego ranije. Da li to čini razdore domaćih i stranaca manje zapaljivim, i dalje
je predmet spora između večitih optimista i skeptika bez iluzija.
Ne moţe biti mnogo sumnje u to da će ovi razdori biti vaţan činilac nacionalne i
globalne politike u sledećim decenijama.
Ekološki problemi, iako su na dugi rok odlučujući, nisu bili tako neposredno
eksplozivni. Ovim se oni ne potcenjuju, čak iako je od vremena kada su ušli i u društvenu
svest i javnu raspravu tokom sedamdesetih godina, postojala tendencija da se o njima
pogrešno raspravlja kao o predstojećoj apokalipsi. Pa ipak, činjenica da „efekat staklene
bašte“ moţda neće do 2000. godine prouzrokovati povećanje prosečnog nivoa mora
dovoljno veliko da podavi sav Bangladeš i Holandiju, ili da svakodnevni gubitak
nepoznatog broja ţivotinjskih i biljnih vrsta nije bez presedana, nije razlog za spokojstvo.
Stopa ekonomskog rasta poput one u drugoj polovini Kratkog dvadesetog veka, ako
beskrajno potraje (pod pretpostavkom da je to moguće), mora da ima nepovratne i
katastrofalne posledice za ţivotnu sredinu ove planete, uključujući i ljudsku vrstu, koja je
deo te sredine. Ona neće uništiti planetu ili je učiniti apsolutno nepodobnom za ţivot, ali će
sigurno promeniti strukturu ţivota u biosferi, i učiniti biosferu nenastanjivom za ljudsku
vrstu kakvu poznajemo, u bilo kom broju nalik na današnje brojno stanje. Osim toga, stopa
po kojoj je moderna tehnologija povećala kapacitet naše vrste da menja okolinu je takva, da
čak i ako pretpostavimo da se ne ubrzava, vreme koje je na raspolaganju za bavljenje tim
problemom se mora meriti decenijama, a ne vekovima.
U vezi sa odgovorom na ovu ekološku krizu koja se pribliţava, samo se tri stvari
mogu reći sa razumnom izvesnošću. Prvo, odgovor mora biti globalan, a ne lokalan, čak
iako je jasno da bi se dobilo više vremena ako bi se najveći pojedinačni izvor svetskog
zagađenja, onih 4 odsto svetskog stanovništva koje naseljava SAD, opteretilo realnijom
cenom benzina koje troši. Drugo, to da cilj ekološke politike mora da bude i radikalan i
realan. Trţišna rešenja, tj. uključivanje troškova ekološke zaštite u cenu koju potrošači
plaćaju za robe i usluge, nije ni jedno od toga dvoga. Kao što pokazuje primer SAD, čak i
skroman pokušaj da se poveća porez na energiju u toj zemlji moţe da stvori nesavladive
političke teškoće. Iskustvo sa cenama nafte posle 1973. godine dokazuje to, da u društvu
slobodnog trţišta, efekat dvana- estostrukog ili petnaestostrukog povećanja cene energije
nije smanjenje korišćenja energije, već njeno efikasnije korišćenje, dok ohrabruje ogromno
investiranje u nove ekološki sumnjive izvore neobnovljivog fosilnog goriva. To bi zauzvrat
opet smanji
lo cene i ohrabrilo rasipniju upotrebu. S druge strane, predloţi kao onaj o svetu nultog
rasta, a kamoli fantazije kao što je povratak na toboţnju primitivnu simbiozu čoveka i
prirode, bili su sasvim neizvodljivi. Nulti rast bi pod sadašnjim uslovima zamrzao sadašnje
nejednakosti među zemljama sveta, što je situacija snošljivija za prosečnog stanovnika
Švajcarske nego za prosečnog stanovnika Indije. Nije slučajno što glavna podrška ekološkoj
politici dolazi iz bogatih zemalja i od bogatih i srednjih klasa u svim zemljama (sa
izuzetkom biznismena koji se nadaju da naprave novac zagađujućim aktivnostima).
Siromašni, koji se mnoţe i koji su nezaposleni, ţeleli su više, a ne manje „razvoja".
 428 ODRONPa ipak, bogati ili ne, pristalice ekološke politike su bile u pravu. Razvojna stopa
mora biti svedena na nešto što je „odrţivo" na srednji rok - ovaj pojam je bio zgodno
besmislen - a na dugi rok će se morati uspostaviti ravnoteţa između čovečanstva,
(obnovljivih) resursa koje troši i efekta njegovih aktivnosti na okolinu. Niko nije znao, a
malobrojni su bili oni koji su se usuđivali da spekulišu o tome kako to da se uradi, i na kom
nivou stanovništva, tehnologije i potrošnje bi takva jedna trajna ravnoteţa bila moguća.
Naučna ekspertiza nesumnjivo moţe da ustanovi šta je potrebno da se učini da bi se
izbegla jedna nepovratna kriza, ali problem uspostavljanja takve ravnoteţe nije bio
problem nauke i tehnologije, već politički i društveni problem. Ipak je jedna stvar bila
nesumnjiva. Ta ravnoteţa bi bila nespojiva sa svetskom privredom zasnovanom na
neograničenoj jurnjavi za profitom, sa preduzećima koja su po definiciji posvećena tom
cilju i koja se nadmeću jedno s drugim na globalnom svetskom trţištu. Sa ekološke tačke
gledišta, ako čovečanstvo ima nekakvu budućnost, kapitalizam iz Decenija krize ne bi
mogao da ima nikakvu.

IV

Ako se posmatraju izolovano, problemi svetske privrede su, uz jedan izuzetak,

manje ozbiljni. Ĉak i prepuštena sama sebi, privreda će nastaviti da raste. Ako ičeg ima u
Kondratijevoj periodizaciji (videti poglavlje 3), svetska privreda bi trebalo da stupi u još
jednu eru prosperitetne ekspanzije pre kraja milenijuma, mada bi to moglo biti ometeno na
neko vreme propratnim efektima dezintegracije sovjetskog socijalizma, padanjem delova
sveta u anarhiju i rat, a moţda i preteranim predavanjem slobodnoj trgovini, kojom su
ekonomisti skloniji da se zanesu nego ekonomski istoričari. Uprkos tome, polje za
ekspanziju je bilo ogromno. Zlatno doba, kao što smo videli, bilo je prvenstveno veliki skok
„razvijenih trţišnih privreda" napred, moţda nekih dvadeset zemalja naseljenih sa oko šest
stotina miliona stanovnika (1960). Globalizacija i međunarodna preraspodela proizvodnje
će nastaviti da uvode u svetsku privredu veći deo preostalih šest hiljada milijardi ljudi. Ĉak
su i urođeni pesimisti morali da priznaju da je to bila ohrabrujuća perspektiva za
poslovanje.
Glavni izuzetak je, naoko nepovratno, širenje ponora između bogatih i siromašnih
zemalja sveta, proces koji je nešto ubrzan katastrofalnim uticajem osamdesetih godina na
veći deo Trećeg sveta, pauperizacija mnogih ekssocijalističkih zemalja. Pošto nema
spektakularnog pada u stopi rasta stanovništva Trećeg sveta, taj jaz izgleda kao da će da
nastavi da se širi. Verovanje, koje slede neoklasični ekonomisti, da će nesputana
međunarodna trgovina omogućiti siromašnijim zemljama da se primaknu bogatijim, u
potpunom je neskladu sa istorijskim iskustvom kao i sa zdravim razumom.49 Svetska
privreda u kojoj se za ţivot cele jedne generacije razvija takva sve veća nejednakost, skoro
je neizbeţno akumulirala buduće nevolje.
Međutim, ekonomske aktivnosti u svakom slučaju ne mogu da postoje izolovano
od svog konteksta i posledica. Kao što smo videli, tri aspekta svetske privrede u kasnom
dvadesetom veku daju razloga za uzbunu. Prvo, tehnologija nastavlja da istiskuje ljudski
rad iz proizvodnje dobara i usluga, a da ne obezbeđuje niti dovoljno posla

49 Primeri uspešnih izvozno orijentisanih industrijalizacija Trećeg sveta koji se obično navode -

Hong Kong, Singapur, Tajvan i Juţna Koreja - predstavljaju manje od 2 odsto stanovnika Trećeg sveta.
 PREMA MILENIJUMU 429
iste vrste za one koje je odbacila, niti garantuje stopu ekonomskog rasta dovoljnu da ih
absorbuje. Vrlo su malobrojni posmatrači koji na Zapadu ozbiljno očekuju čak i privremeni
povratak na punu zaposlenost Zlatnog doba. Drugo, iako je radna snaga ostala glavni
proizvodni faktor, globalizacija privrede pomera industriju iz njenih starih centara u
bogatim zemljama sa visokim cenama rada u zemlje čija su glavna prednost, pod uslovom
da su druge stvari iste, bile jeftine ruke i glave. Iz toga moraju uslediti jedna ili dve
posledice: transfer poslova iz regiona visokih, u regione niskih nadnica i (po principu
sobodnog trţišta) opadanje nadnica u regionima visokih nadnica pod pritiskom svetske
konkurencije. Stare industrijske zemlje poput Britanije bi stoga mogle krenuti u pravcu
toga da same postanu privrede sa jeftinom radnom snagom, mada uz socijalne eksplozivne
rezultate i uz malu verovatnoću da bi mogla da se na toj osnovi nadmeće sa
novoindustrijalizovanim zemljama (NIC). U istoriji se takvim pritiscima suprotstavljalo
drţavnom akcijom - na primer, protekcionizmom. Međutim, a to je bio treći zabrinjavajući
aspekt fin de-siecle svetske privrede, njen sopstveni trijumf, a i trijumf ideologije čistog
slobodnog trţišta, su oslabili, pa čak i uklonili većinu instrumenata za upravljanje
socijalnim efektima ekonomskih potresa. Svetska privreda je bila sve moćnija
nekontrolisana mašina. Da li se mogla kontrolisati, a ako jeste, ko je to mogao da radi?
Ovo je postavljalo i ekonomske i socijalne probleme, mada očigledno mnogo
direktnije u nekim zemljama (na primer, Velikoj Britaniji) nego u drugim (na primer Juţnoj
Koreji).
Ekonomska čuda Zlatnog doba su počivala na realnim dohocima koji su rasli u
„razvijenim trţišnim privredama" jer su privredama masovne potrošnje bile potrebne mase
potrošača sa dovoljnim prihodima za kupovinu trajnih potrošnih dobara. 50 Većina ovih
prihoda bila je zarađena kao nadnice na trţištu radne snage sa visokim nadnicama. Sada su
te nadnice bile u opasnosti, mada je masovna potrošnja bila vaţnija nego ikad za privredu.
Naravno, u bogatim zemljama je masovno trţište stabilizo- vano pomeranjem radne snage
iz industrije u tercijarna zanimanja, gde je zaposlenost u celini bila stabilnija, i pomoću
ogromnog porasta u transferima plaćanja (uglavnom socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti). Ovi
su predstavljali oko 30 odsto zdruţenog društvenog proizvoda zapadnih razvijenih
zemalja krajem osamdesetih godina. Dvadesetih godina su verovatno stajali na manje od 4
odsto društvenog proizvoda (Bairoch, 1993, str. 174). Ovo moţe da objasni zašto slom
njujorške berze 1987. godine, najveći od 1929. godine, nije vodio do svetske recesije poput
one iz tridesetih godina.
Međutim, baš su ta dva stabilizatora sada bila uzdrmana. Dok se Kratki dvadeseti
vek završavao, zapadne vlade i ekonomska ortodoksija su se sloţili da je cena društvene
socijalne zaštite i brige bila previsoka i da se mora smanjiti, a masovno smanjenje
zaposlenosti u dotada najstabilnijem sektoru tercijarnih zanimanja - drţavnoj sluţbi,
bankarstvu i finansijama, tehnološki suvišnom masovnom kancelarijskom radu - je postalo
uobičajeno. To nisu bile neposredne opasnosti za svetsku privredu, sve dok je relativno
opadanje na starim trţištima bilo nadoknađivao ekspanzijom u ostatku sveta, ili sve dotle
dok je globalni broj onih sa rastućim realnih dohocima rasta brţi od broja ostalih. Brutalno
rečeno, ako je svetska privreda mogla da odbaci manji-

50 Nije bilo dovolno shvaćeno da su sve razvijene zemlje sem SAD slale manji deo svog izvoza

Trećem svetu 1990. nego 1938. godine. Zapadne zemlje (uključujući SAD) su tamo slale manje od petine
svog izvoza 1990. godine (Bairoch, 1993, Tabela 6. 1, str. 75)
nu
430siromašnih
ODRON zemalja kao ekonomski neinteresantne i beznačajne, ona je to isto mogla da
uradi i sa vrlo siromašnima unutar bilo koje zemlje, sve dok je broj potencijalno zanimljivih
potrošača bio dovoljno velik. Posmatrano sa bezličnih vrhova sa kojih poslovni ekonomisti
i korporacijske knjigovođe nadgledaju scenu, kome je potrebno onih 10 odsto američkih
stanovnika čija su realna primanja po satu od 1979. godine opala i do 16 odsto?
Opet, u globalnoj perspektivi koja je implicitna u modelu ekonomskog liberalizma,
nejednakosti u razvoju su irelevantne sve dok se ne moţe pokazati da one globalno
proizvode više negativnih od pozitivnih rezultata.51 S te tačke gledišta nema ekonomskog
razloga, zašto Francuska ne bi, ako poređenje cena tako kaţe, obustavila svoju celokupnu
poljoprivrednu proizvodnju i uvozila svu svoju hranu, ili zašto ne bi, ako bi to bilo tehnički
moguće, kao i isplativo, svi svetski televizijski programi bili proizvođeni u Meksiko Sitiju.
Međutim ovo gledište ne bi bez rezervi prihvatili oni koji ţive u nacionalnoj privredi, kao
ni oni koji ţive u globalnoj privredi; što će reći, sve nacionalne vlade i većina stanovnika
njihovih zemalja. Posebno zato što ne moţemo da izbegnemo socijalne i političke posledice
svetskih potresa.
Kakva god da je priroda ovih problema, jedna neograničena i nekontrolisana
globalna privreda slobodnog trţišta nije mogla da obezbedi njihovo rešenje. Ako ni zbog
čega drugog, takva privreda je verovatno pogoršavala takve procese kao što je porast trajne
nezaposlenosti ili nedovoljne zapolenosti, jer je racionalni izbor biznisa usmere- nog na
profit bio pod a) saseći broj zaposlenih što je moguće više, pošto su ljudska bića skuplja od
kompjutera i pod b) saseći poreze za socijalnu zaštitu (ili bilo koje druge poreze) što je
moguće više. Niti je bilo ijednog dobrog razloga za pretpostavku da bi globalna privreda
slobodnog trţišta rešila takve probleme. Sve do sedamdesetih godina dvadesetog veka
nacionalni i svetski kapitalizam nikada nije delovao pod takvim uslovima, ili ako jeste, nije
nuţno od toga imao koristi. Za devetnaesti vek se barem moţe dokazivati da „se nasuprot
klasičnom modelu, slobodna trgovina poklopila a verovatno je bila glavni uzrok depresije,
a da je protekcionizam verovatno bio glavni uzrok razvoja većine današnjih razvijenih
zemalja11 (Bairoch, 1993, str. 164). Sto se tiče dvadesetog veka, njegova ekonomska čuda
nisu postizana pomoću laissez-faire već protiv njega.
Stoga je bilo verovatno da moda ekonomske liberalizacije i „marketizacije 11 koja je
dominirala osamdesetim godinama i koja je dostigla vrhunac ideološkog samozadovoljstva
nakon kolapsa sovjetskog sistema, neće dugo trajati. Kombinacija svetske krize početkom
devedesetih godina i spektakularan neuspeh ovakve politike kada je primenjena kao „šok-
terapija11 u ekssocijalističkim zemljama, već je prouzročila zadnje misli kod nekih bivših
entuzijasta - ko bi očekivao da ekonomski konsultanti 1993. godine objave „moţda je na
kraju krajeva, Marks bio u pravu?11 Ipak, dve velike prepreke su stajale na putu povratka
ka realizmu. Prva je bila odsustvo uverljive pretnje za sistem, kakvima su se nekada činili
komunizam i postojanje SSSR-a ili - na drugačiji način - nacističko osvajanje Nemačke. Oni
su, kao što je ova knjiga pokušala da dokaţe, pruţili inicijativu kapitalizmu da se sam
reformiše. Kolaps SSSR-a, opadanje i fragen- tacija radničke klase i njenih pokreta, vojna
beznačajnost Trećeg sveta u konvencionalnom ratu, svođenje stvarno siromašnih u
razvijenim zemljama na manjinsku „potklasu11 - sve to je umanjilo inicijativu za reformu.
Uprkos tome, uspon pokreta krajnje desnice i neočekivano oţivljavanje podrške
naslednicima starog reţima u

51 U stvari, to se često moţe pokazati.

 PREMA MILENIJUMU 431
ekskomunističkim zemljama, bili su signali upozorenja, i do početka devedesetih godina su
još jednom posmatrani kao takvi. Druga prepreka je bio sam proces globaliza- cije koji je
bio pojačan razgradnjom nacionalnih mehanizama za zaštitu ţrtava globalne svetske
slobodne privrede od socijalne cene onoga što je sa ponosom opisivano kao „sistem za
stvaranje bogatstva... koji se sada svugde smatra najefikasnijim sistemom koje je
čovečanstvo izumelo“.
Jer, u istom uvodniku u Financial Times-u (24/12/93) se priznaje

„On je međutim nesavršena sila... Oko dve trećine svetskog stanovništva

dobija male ili nikakve koristi od brzog ekonomskog rasta. U razvijenom
svetu, najniţa četvrtina ljudi koji zarađuju je pre doţivela pogoršanje nego
poboljšanje."

Kako se milenijum pribliţavao, bilo je sve jasnije da centralni zadatak ovog vremena nije
da likuje nad lešom sovjetskog komunizma, već da još jednom razmotri ugrađene
nedostatke kapitalizma... Kakve promene u sistemu će iziskivati uklanjanje tih nedo-
stataka? Da li će nakon njihovog uklanjanja to još uvek biti isti sistem? Jer, kao što je Jozef
Sumpeter zapazio, apropo cikličnih fluktuacija kapitalističke privrede, one „nisu kao
krajnici, odvojene stvari koje se mogu zasebno tretirati, već su kao udarac srca, od
suštinske vaţnosti za ceo organizam koji ih ispoljava" (Schumpter, 1939,1, v).

V
Neposredna reakcija zapadnih komentatora na kolaps sovjetskog sitema bila je da
je on ratifikovao trajni trijumf i kapitalizma i liberalne demokratije, dva koncepta čijem su
mešanju bili skloni manje prefinjeni severnoamerički posmatrači sveta. Mada kapitalizam
sigurno nije bio u najboljoj formi na kraju Kratkog dvadesetog veka, komunizam
sovjetskog tipa je nesumnjivo bio mrtav, a bilo je sasvim neverovatno da oţivi. S druge
strane, nijedan ozbiljan posmatrač početkom devedesetih godina nije mogao da bude
onoliko samopouzdan u vezi sa liberalnom demokratijom, kao u vezi sa kapitalizmom.
Najviše što se moglo predvideti sa nekakvom pouzdanošću (moţda sa izuzetkom boţanski
nadahnutih fundamentalističkih reţima) bilo je to da će praktično sve drţave i dalje
proglašavati svoju duboku privrţenost demokratiji, da će orga- nizovati izbore neke vrste,
uz nekakvo tolerisanje ponekad samo nominalne opozicije, dok će pojmu demokratije
davati svoja sopstvena značenja.52
Zaista, najočigledija stvar u vezi sa političkom situacijom drţava u svetu je bila
nestabilnost. U većini drţava šanse za preţivljavanje postojećih reţima u toku sledećih
deset ili petnaest godina, po najoptimističkijim proračunima, nisu bile dobre. Ĉak i tamo
gde su zemlje imale relativno predvidljiv vladajući sistem, kao na primer, Kanada, Belgija
ili Španija, njihovo postojanje kao jedinstvenih drţava u sledećih deset - petnaest godina
moţe biti neizvesno, pa će dakle, takva biti i priroda mogućih nasleđenih reţima u njima,
ako ih bude bilo. Ukratko, politika nije bila polje koje je ohrabrivalo futurologiju.

52 Tako je jedan singapurski diplomata dokazivao da zemlje u razvoju mogu imati koristi od

„odgađanja" demokratije, ali da će ona kada stigne, biti manje permisivna nego ona zapadnog tipa; više
autoritarna, sa naglaskom na opštem dobru a ne na individualnim pravima; često sa jednom
dominantnom partijom; i skoro uvek sa centralizovanom birokratijom i „jakom drţavom".
 432 ODRONUprkos tome, izdvajaju se neke crte globalnog političkog pejzaţa. Prva je, kao što
je već rečeno, slabljenje nacionalne drţave, centralne političke ustanove od Doba revolucije,
i zbog svog monopola na društvenu silu i zakon, i zbog toga što je drţava predstavljala
delatno polje za najveći deo političke akcije. Nacionalna drţava je nagrizana iz dva pravca,
odozgo i odozdo. Ona je naglo gubila moć i funkciju pred raznim nadnacionalnim
tvorevinama, i to zaista u apsolutnom pogledu, budući da je raspad velikih drţava i
carstava proizveo mnoštvo manjih drţava, isuviše slabih da se same brane u eri
međunarodne anarhije. Ona je takođe, kao što smo videli, gubila svoj monopol na efikasnu
silu i svoje istorijske privilegije unutar svojih granica, o čemu svedoči uspon privatnog
obezbeđenja i zaštite i uspon privatnih kurirskih servisa koji konkurišu pošti, kojom su do
tada faktički svugde upravljala drţavna ministarstva.
Ovaj razvoj nije učinio drţavu ni suvišnom ni neefikasnom. Zaista, u nekim
pogledima je kapacitet drţave da motri i kontroliše aktivnosti svojih građana bio ojačan
tehnologijom, pošto su sada praktično sve njihove finansijske i administrativne trans-
askcije (uz izuzetak nekih malih gotovinskih plaćanja) sada verovatno bile zabeleţene u
nekom kompjuteru a sva njihova komunikacija (osim komunikacije licem u lice u
otvorenom prostoru) je sada mogla da bude prisluškivana i snimana. Pa ipak, njeno
drţanje se promenilo. Od osamnaestog, pa sve do druge polovine dvadesetog veka,
nacionalna drţava je skoro neprestano proširivala svoj delokrug, svoje moći i funkcije. To je
bio suštinski aspekt „modernizacije11. Bilo da su vlade bile liberalne, konzervativne, socijal-
demokratske, fašističke ili komunističke, na vrhuncu ovog trenda su aktivnosti
„moderne“drţave skoro isključivo određivale (osim za vreme međudrţavnih sukoba)
parametre ţivota svojih građana. Ĉak je i uticaj globalnih sila, kakve su svetske ekonomske
recesije i bumovi, do građana stizao filtriran kroz politiku i institucije njihove drţave.53 Na
kraju veka nacionalna drţava je bila u defanzivi pred svetskom privredom koju nije mogla
da kontroliše; pred institucijama koje je konstruisa- la da bi izlečila sopstvene
međunarodne slabosti, kao što je Evropska unija; pred očitom finansijskom nesposobnošću
da odrţi pruţanje usluga svojim građanima na šta se tako samopouzdano obavezala pre
nekoliko decenija; protiv nesposobnosti da odrţi ono što je po njenim sopstvenim
kriterijumima, bila njena glavna funkcija: odrţavanje javnog zakona i reda. Sama činjenica
da je tokom ere rasta, drţava preuzela i centra- lizovala tolike funkcije, i da je sebi postavila
tako ambiciozne standarde javnog reda i kontrole, učinila je njenu nesposobnost da ih
odrţi, dvostruko bolnijom.
Pa ipak, drţava, ili neki drugi oblik društvenog autoriteta koji predstavlja
društveni interes, bila je neophodnija nego ikada ako se ţelelo suprotstaviti socijalnim
nepravdama trţišne privrede, pa čak - kao što su pokazale reforme kapitalizma šezdesetih
godina - ako je ekonomski sistem trebalo da zadovoljavajuće dejstvuje. Bez nekakve
drţavne alokacije i preraspodele nacionalnog dohotka, šta bi se na primer desilo narodima
u starim razvijenim zemljama, čija privreda počiva na relativno sve manjoj osnovi onih koji
zarađuju dohodak, stisnutih između sve više onih čiji rad nije potreban visokotehnološkoj
privredi i sve većeg udela starih koji ne privređuju? Bilo je apsurdno dokazivati da građani
Evropske zajednice čiji je udeo po stanovniku u ukup-

53 Tako Bajroh sugeriše da se razlog zašto je švajcarski društveni proizvod po stanovniku opao

tokom tridesetih godina dok je švedski rastao - uprkos činjenici da je velika recesija bila mnogo manje
oštra u Svajcarskoj - „uglavnom objašnjava širokim opsegom socijalno-ekonomskih mera koje je pre-
duzela švedska vlada i nedostatkom intervencije švajcarskih federalnih vlasti" (Bairoch, 1993, str. 9)
 PREMA MILENIJUMU 433
nom nacionalnom dohotku porastao za 80 odsto od 1970. do 1990. godine, nisu mogli sebi
da ,,priušte“ 1990. godine onaj nivo prihoda i blagostanja koji je smatran normalnim 1970.
godine (World Tables, 1991, str. 8-9). Ali to ne bi postojalo bez drţave. Pretpostavimo - taj
scenario nije sasvim fantastičan - da se sadašnji trendovi nastave, i da dovedu do privrede
u kojoj jedna četvrtina stanovnika privređuje, a tri četvrtine ne, ali je posle dvadeset godina
privreda stvarala nacionalni dohodak po stanovniku dvostrko veći nego pre. Ko bi, osim
društvenog autoriteta, trebalo i mogao da osigura minimum prihoda i blagostanja za sve?
Ko bi se mogao suprotstaviti tendencijama prema nejednakosti tako upadljivim u
Decenijama krize? Sudeći po iskustvima sedamdesetih i osamdesetih godina, to ne bi
moglo slobodno trţište. Ako su ove decenije išta pokazale, to je da glavni politički problem
sveta, a sigurno razvijenog sveta, nije kako da se uveća bogatstvo nacija, već kako da se
ono raspodeli na korist njihovih ţitelja. Tako je bilo čak i u siromašnim „zemljama u
razvoju“, kojima je bio potreban ekonomski rast. Brazil, spomenik društvenoj nebrizi, imao
je 1939. godine skoro dva i po puta veći društveni proizvod po stanovniku od Šri Lanke, a
preko šest puta veći krajem osamdesetih godina. Na Šri Lanki, koja je dotirala osnovne
namirnice i davala sve do kasnih sedamdesetih godina besplatno školovanje i zdravstvenu
zaštitu, je prosečno novorođenče moglo očekivati da ţivi nekoliko godina duţe nego
prosečno brazilsko novorođenče, i stopa smrtnosti odojčadi je bila oko polovine brazilske
1969. godine i trećina brazilske 1989. godine (World Tables, str. 144-147, 524-527). Procenat
nepismenih je bio skoro dva puta veći u Brazilu nego na ovom azijskom ostrvu.
Socijalna raspodela a ne rast, dominiraće politikom novog milenijuma. Netrţišna
alokacija resursa, ili barem nemilosrdno ograničavanje trţišne alokacije, bili su suštinski
vaţni za sprečavanje predstojeće ekološke krize. Na ovaj ili onaj način, sudbina
čovečanstva u ovom milenijumu zavisiće od obnove društvenih autoriteta.
VI
Ovo nas ostavlja pred dvostrukim problemom. Kakve će biti priroda i delo¬krug
autoriteta koji odlučuju - nadnacionalnih, nacionalnih, subnacionalnih i global¬nih,
pojedinačnih ili u kombinaciji? Kakvi će biti njihovi odnosi sa ljudima o kojima donose
odluke?
Prvi problem je u izvesnom smislu, tehničko pitanje, pošto su ti autoriteti već
postojali, a u principu - mada nikako ne i u praksi - isto tako su postojali i modeli odnosa
među njima. Evropska unija koja se širi pruţala je obilje relevantnog materija¬la, čak iako
je svakom određenom predlogu podele rada između globalnih, nadnacio¬nalnih,
nacionalnih i subnacionalnih autoriteta ovaj ili onaj ogorčeno zamerao. Posto¬jeći globalni
autoriteti su nema sumnje, bili suviše specijalizovani po svojim funkcija¬ma, mada su
pokušavali da prošire svoj delokrug nametanjem političkih i ekoloških mera zemljama
kojima su bile potrebne pozajmice novca. Evropska unija je bila usamlje¬na, a budući da je
bila čedo posebnog i verovatno neponovljivog sticaja okolnosti, vero¬vatno će ostati
usamljena, ukoliko se nešto slično ne rekonstituiše od fragmenata bivšeg Sovjetskog
Saveza. Ne moţe se predvideti brzina kojom će napredovati nadnacional¬no odlučivanje.
Uprkos tome, ono će sigurno napredovati, i moglo se videti kako će funkcionisati. Ono već
funkcioniše, preko globalnih bankarskih menadţera u velikim međunarodnim agencijama
za davanje kredita, koje zastupaju udruţena sredstva oligar¬hije najbogatijih zemalja, koja
obuhvata i najmoćnije zemlje. Kako je rastao jaz izme-
434 ODRON
đu bogatih i siromašnih, izgledalo je da se polje rada za upotrebu ovakve globalne moći
povećava. Nevolja je bila u tome, što su od sedamdesetih godina, Svetska banka i Među-
narodni monetarni fond, politički podrţavani od SAD, sprovodili politiku sistematskog
favorizovanja ortodoksije slobodnog trţišta, privatnog preduzetništva i globalne slobodne
trgovine, što je pogodovalo američkoj privredi kasnog dvadesetog veka isto onako kao što
je pogodovalo britanskoj privredi sredine devetnaestog veka, ali ne nuţno
i privredi sveta. Ako globalno odlučivanje ostvari svoj potencijal, ovakva politika će morati
da se menja. To nije izgledalo kao neposredna perspektiva.
Drugi problem uopšte nije bio tehnički. Proizilazio je iz dileme jednog sveta koji je
na kraju veka bio opredeljen za jednu posebnu vrstu političke demokratije, ali koja se
takođe suočavala sa političkim problemima, za koje su izbori predsednika i višestranačkih
skupština bili irelevantni, čak onda kada nisu komplikovali njihova rešenja. U opštijem
smislu, to je bila dilema o ulozi običnih ljudi u tom što je ispravno nazvano, makar po
prefeminističkim standardima, „vekom običnog muškarca". To je bila dilema jednog doba
u kome je vladavina mogla - neki bi rekli: morala - da bude „iz naroda" i „za narod", ali
koja nije mogla u bilo kakvom operativnom smislu da bude „narodna" pa čak ni vladavina
predstavničkih skupština izabranih od onih koji su se nadmetali za narodne glasove.
Dilema nije bila nova. Teškoće demokratske politike (razmatrane za međuratne godine u
jednom ranijem poglavlju) bile su poznate političkim naučnicima i satiričarima od onda
kada je politika opšteg biračkog prava postala nešto više od osobenosti SAD.
Škripac demokratije je sada bio akutniji, i zbog toga što se javno mnjenje,
posmatrano putem ispitivanja, uveličano sveprisutnim medijima, sada nije moglo trajno
izbeći i zbog toga što su drţavne vlasti sada morale da preduzimaju daleko više odluka za
koje javno mnjenje nije nikakav vodič. To su često bile odluke koje su mogle biti
suprotsavljene većini biračkog tela, u vezi sa kojima se nijednom glasaču nisu sviđa
li njihovi očekivani efekti na njegove ili njene privatne poslove, mada je moţda verovao da
su te odluke poţeljne za opšti interes. Tako su do kraja veka političari u nekim
demokratskim drţavama došli do zaključka da bilo kakav predlog za podizanje poreza u
bilo kakve svrhe znači izborno samoubistvo. Stoga su izbori postali nadmetanja u
fiskalnom krivokletstvu. U isto vreme glasači i parlamenti su se stalno suočavali sa
odlukama o stvarima za koje nestručnjaci - što će reći, ogromna većina i birača i izabranih -
nije imala kvalifikacija da bi o njima izraţavala mišljenje, na primer o budućo- sti
nuklearne industrije.
Bilo je trenutaka, čak i u demokratskim drţavama, kada je glavnina građana bila
tako poistovećena sa ciljevima vlade koja uţiva legitimitet i poverenje javnosti da je
preovladavao osećaj za opšti interes, kao u Britaniji tokom Drugog svetskog rata. Bilo je
drugih situacija koje su činile mogućim bazični konsenzus među glavnim političkim
rivalima, kada se opet prepuštalo vladi da sledi opšte ciljeve svoje politike, oko kojih nije
bilo velikog neslaganja. Kao što smo videli ovo je bio slučaj u velikom broju zapadnih
zemalja tokom Zlatnog doba. Vlade su takođe, dovoljno često mogle da se oslanjaju na
stručne sudove svojih tehničkih i naučnih savetnika, preko potrebnih laičkoj administraciji.
Kada su vlade govorile jednoglasno, ili u svakom slučaju kada se njihov konsenzus nije
obazirao na disidente, politička rasprava se ograničavala. Kada nisu tako činili, donosioci
odluka - laici su tapkali kroz mrak, kao porotnici suočeni sa suparničkim psiholozima koje
su pozvale odbrana i optuţba, a nemaju jakih razloga da veruju nijednom.
 PREMA MILENIJUMU 435
Ali, kao što smo videli, Decenije krize su podrile politički konsenzus i opšte
prihvaćene istine u intelektualnim stvarima, posebno u oblastima vezanim za politiku. Što
se tiče nepodeljenih naroda čvrsto poistovećenih sa njihovim vladama (i obrnuto), to je bilo
retko tokom devedesetih godina. Istina, još uvek je bilo mnogo zemalja čiji su građani
prihvatali ideju jake, aktivne i socijalno odgovorne drţave, koja zasluţuje određeni stepen
slobode akcije, jer to sluţi opštem dobru. Na nesreću, stvarne vlade fin-de-siecle vremena
retko su ličile na ovaj ideal. Što se tiče zemalja u kojima je vlada kao takva bila sumnjiva, to
su bile one koje su se oblikovale po američkom obrascu individualističkog anarhizma,
prekaljenog u politici parničenja i iznuđivanja dotacija, mnogo je više bilo onih gde je
drţava bila tako slaba ili tako korumpirana da građani nisu od nje očekivali nikakvo dobro
za društvo. Ovo je bilo uobičajeno u delovima Trećeg sveta, ali, kao što je Italija pokazala
osamdesetih godina, nije bilo nepoznato ni u Prvom svetu.
Stoga su najmanje uznemiravani bili oni donosioci odluka koji su sasvim izbegli
demokratskoj politici: privatne korporacije, nadnacionalni autoriteti, i naravno,
nedemokratski reţimi. U demokratskim sistemima nije bilo tako lako zaštiti odlučivanje od
političara, iako su centralne banke bile u nekim zemljama uklonjene izvan domašaja
političara, a konvencionalna mudrost je ţelela da ovaj primer slede i druge zemlje.
Međutim, sve više su se vlade laćale toga da zaobiđu i birače i skupštine njihovih pred-
stavnika, ako je moguće, ili makar da prvo donesu odluku a onda da upute izazov i
biračima i skupštinama da obore fait accompli, uzdajući se u nestalnost, podeljenost i
inertnost javnog mnjenja. Politika je sve više postajala veţba u izbegavanju, budući da su se
političari plašili da kaţu glasačima ono što ovi nisu ţeleli da čuju. Posle završetka Hladnog
rata, skrivene akcije se više nisu mogle tako lako kriti iza gvozdene zave- se „nacionalne
bezbednosti“. Skoro sigurno će ova strategija izbegavanja nastaviti da osvaja teren. Ĉak će i
u demokratskim zemljama sve više tela koja donose odluke biti izvlačena ispod biračke
kontrole, osim u vrlo posrednom smislu, da je vlada koja je postavila takva tela, sama bila
izabrana u jednom trenutku. Pri centralizovanju vlasti, kakvo je bilo ono u Britaniji
osamdesetih i početkom devedesetih godina, posebno se naginjalo umnoţavanju takvih ad
hoc organa koji ne odgovaraju biračima i koji su dobili nadimak ,,kvangos“. Ĉak su i zemlje
koje nisu imale efikasnu podelu vlasti, uvidele da je ovo prećutno raţalovanje demokratije
zgodno. U zemljama kao što su SAD to je bilo neophodno, pošto je usađeni sukob izvršne i
zakonodavne vlasti učinio da je bilo skoro nemoguće donositi odluke u normalnim
okolnostima, osim iza cene.
Do kraja veka, veliki broj građana se povukao iz politike, ostavljajući drţavne
poslove „političkoj klasi" - izraz koji je izgleda potekao iz Italije - ljudima koji su jedni
drugima čitali govore i uvodnike, specijalizovanoj interesnoj grupi profesionalnih
političara, novinara, lobista i drugih čija su zanimanja na skali socioloških ispitivanja o
pouzdanosti bila rangirana pri dnu. S jedne strane, bogatstvo, privatizacija ţivota i zabave,
i potrošački egoizam učinili su politiku manje vaţnom i manje privlačnom. S druge strane,
oni koji su ocenili da malo dobijaju od izbora, okrenuli su izborima leđa. Od 1960. do 1988.
godine udeo radnika koji su glasali na američkim pred- sedničkim izborima je opao za
jednu trećinu (Leighy, Naylor, 1992, str. 731). Opadanje organizovanih masovnih partija
klasno organizovanih, ili ideoloških, uklonilo je glavni mehanizam za pretvaranje ljudi u
politički aktivne građane. Sada se čak većina ljudi lakše kolektivno identifikovala sa
svojom zemljom preko nacionalnih sportova, timova i ostalih nepolitičkih simbola, nego
preko institucija drţave.
 436 ODRONMoglo se pretpostavljati da će ta depolitizacija dovesti do toga da vlasti slobodnije
donose odluke. U stvari, ona je imala suprotan efekat. Manjine koje su učestvovale u
kampanjama, ponekad oko specifičnih pitanja od opšteg interesa, češće oko nekog
fragmentarnog interesa, mogli su da se upliću u procese vladanja isto onako efikasno, a
moţda i efikasnije od partija sa širim ciljevima, pošto je za razliku od njih, svaka grupa za
pritisak mogla da koncentriše svoju energiju na sprovođenje jednog jedinog cilja. Osim
toga, sve sistematičnija tendencija vlada da izmiču izbornom procesu, uveličala je političku
funkciju masovnih medija, koji su sada stizali u svako domaćinstvo, pruţajući daleko
najbrţe sredstvo za komunikaciju između javne sfere i privatnog ţivota ljudi, ţena i dece.
Njihova moć da pronađu i razglase ono o čemu je vlast ţelela da ćuti, i da daju izraz
društvenim osećanjima koja se nisu više mogla artikuli- sati pomoću formalnih
mehanizama demokratije, načinila je medije velikim akterima na javnoj sceni. Političari su
ih koristili i plašili ih se. Tehnički progres je sve više oteţavao kontrolu nad njima, čak i u
vrlo autoritarnim zemljama. Opadanje moći drţave je učinilo da ih je bilo teško
monopolisati u neautoritarnim reţimima. Dok se vek završavao, postalo je jasno da su
mediji bili vaţnija komponenta političkog procesa od partija i izbornih sistema i da će
verovatno, tako i ostati - ukoliko politika ne načini oštar zaokret od demokratije. Ipak, iako
su mediji bili veoma snaţni kao protivteţa tajnovitosti vlade, oni nikako nisu bili sredstva
demokratske vladavine.
Niti mediji, niti skupštine koje su izabrane na izborima sa opštim pravom glasa,
niti sam ,,narod“ nisu mogli da stvarno vladaju u bilo kakvom realnom smislu te reči. S
druge strane, vlada ili kakva bilo analogna forma društvenog odlučivanja, nije više mogla
da vlada protiv naroda ili čak bez njega, ništa više no što ,,narod“ nije mogao da ţivi bez, ili
protiv vlade. Na dobro ili na zlo, u dvadesetom veku su obični ljudi ušli u istoriju kao
akteri svog sopstvenog kolektivnog prava. Svaki reţim osim teokratije je sada izvodio svoj
autoritet iz njih, čak i oni koji su terorisali i ubijali svoje građane naveliko. Sam koncept
onoga što se nekad pomodno zvalo „totalitarizam“ podrazumevao je populizam, jer da nije
bilo vaţno šta ,,narod“ misli o onima koji vladaju u njegovo ime, zašto bi se neko gnjavio
time da tera narod da misli onako kako su njihovi vladari procenili da je pravilno? Reţimi
koji su svoj autoritet izvodili iz bezpogovorne poslušnosti nekom boţanstvu, tradiciji, ili iz
pokornosti niţih staleţa višim u hijerarhijskom društvu su bili u odlasku. Ĉak i islamski
„fundamentalizam" najuspešnija vrsta teokratije, nije napredovao voljom Alaha, već
pomoću masovne mobilizacije običnih ljudi protiv nepopularnih reţima. Odlučujuće je bilo
to, da li je „narod" imao pravo da izglasava svoju vladu ili ne, da li je aktivno ili pasivno
intervenisao u javnim poslovima.
Zaista, baš zbog toga što je u dvadesetom veku bilo puno primera surovih reţima
bez premca, i onih koji teţe nametanju vlasti manjine nad većinom - kao u juţnoafričkom
aparthejdu - pokazala su se ograničenja grube sile. Ĉak su i najsuroviji i najokrutniji vladari
i te kako bili svesni da neograničena vlast ne moţe da nadomesti vešti- ne vladanja:
osećanje javnosti za legitimitet reţima, izvestan stepen aktivne podrške, sposobnost da se
zavadi pa vlada, a - posebo u vremena krize - dobrovoljnu pokornost građana. Kada je kao
1989. godine ova pokornost očigledno otkazana istočnoevropskim reţimima, ovi reţimi su
abdicirali, čak iako su imali punu podršku svojih funkcionera, oruţanih i policijskih snaga.
Ukratko, nasuprot prividu, dvadeseti vek je pokazao da neko moţe da vlada celim
narodom neko vreme, nekim ljudima sve vreme, ali ne svim ljudima sve vreme. Doduše,
ovo nije bila uteha za stalno ugnjetavane manjine ili za narode koji su pokolenjima trpeli
faktički opšte tlačenje.
 PREMA MILENIJUMU 437
Ipak, sve ovo nije odgovor na pitanje kakvi bi trebalo da budu odnosi između
naroda i onih koji donose odluke. Time je samo podvučena teškoća tog odgovora.
Vladajuće politike su morale da uzimaju u obzir to šta narod, ili bar većina građana, ţeli ili
ne ţeli, čak iako njihova namera nije bila da odraţavaju popularne ţelje. U isto vreme, nisu
mogle vladati naprosto na osnovu toga što bi pitali ljude. Osim toga, teţe je bilo nametnuti
nepopularne odluke masama nego centrima moći. Bilo je daleko lakše nametnuti obavezne
standarde za ispuštanje gasova nekolicini dţinovskih proizvođača automobila nego
ubediti milione vozača da prepolove svoju potrošnju benzina. Svaka evropska vlada je
otkrila da su rezultati prepuštanja odluke o budućnosti Evropske zajednice glasačima
nepovoljni, ili u najboljem slučaju nepredvidljivi. Svaki ozbiljni posmatrač je znao da će
mnoge od političkih odluka koje će se morati doneti u dvadeset prvom veku biti
nepopularne. Moţda bi još jedna epoha popuštanja napetosti, opšteg blagostanja i
napretka, kao što je bilo Zlatno doba, ublaţila raspoloţenje građana, ali se ne mogu
očekivati ni povratak na šezdesete ni popuštanje drušvenih i kulturnih nesigurnosti i
tenzija iz Decenija krize.
Ako glasanje na izborima sa opštim pravom glasa ostane kao opšte pravilo - što je
bilo verovatno - čini se da postoje dve opcije. Tamo gde odlučivanje nije već izvan politike,
ono će sve više zaobilaziti izborni proces, ili bolje rečeno stalno posmatranje vlade koje je
nerazdvojno od tog procesa. Vlasti koje i same moraju biti izabrane, će se takođe sve više
skrivati, poput hobotnice, iza oblaka zamućenosti da bi zbunili svoje birače. Druga opcija je
bila ponovo stvoriti onu vrstu konsenzusa koji bi omogućio vlastima znatnu slobodu
akcije, bar onoliko dugo dok glavnina građana nije osećala suviše razloga za
nezadovoljstvo. Odavno ustanovljen model za ovo je bio na raspolaganju od vremena
Napoleona III sredinom devetnaestog veka: demokratski izbor narodnog spasioca, ili
reţim nacionalnog spasa - to jest „plebiscitarna demokratija11. Ovakav jedan reţim bi
mogao ili ne da dođe na vlast ustavnim putem, ali ako su ga ratifikova-
li prihvatljivo pošteni izbori, sa mogućnošću biranja drugih suparničkih kandidata, on je
zadovoljavao fin-de-siecle kriterijume demokratskog legitimiteta. Ali to ne pruţa ohra-
brujuće izglede za budućnost parlamentarne demokratije liberalne vrste.

Ovo što sam napisao nam ne moţe reći da li čovečanstvo moţe, i kako moţe rešiti
probleme sa kojima se suočava na kraju milenijuma. Moţda nam to moţe pomoći da
razumemo kakvi su to problemi, i kakvi moraju biti uslovi za njihovo rešavanje, ali ne i to
koliko su ti uslovi već prisutni, ili koliko su u procesu stvaranja. To nam moţe reći koliko
malo znamo, i koliko je oskudno bilo razumevanje onih ljudi i ţena koji su u ovom veku
donosili glavne odluke: koliko su malo od onog što se desilo, posebno u drugoj polovni
veka, ti ljudi očekivali, a još manje predvideli. Ova knjiga moţe da potvrdi ono što su
mnogi sumnjali, da je istorija - između mnogih drugih i vaţnijih stvari - beleţenje zločina i
gluposti ljudske vrste. Prorokovanje tu ne pomaţe.
Tako bi bilo nerazumno završiti ovu knjigu proročanstvom o tome kako će
izgledati pejzaţ sveta koji su tektonski poremećaji Kratkog dvadesetog veka već učini
li neprepoznatljivim, a koji će još neprepoznatljivijim učiniti oni procesi koji se sada
odigravaju. Manje je razloga za optimizam u vezi sa budućnošću, nego što je bilo sredinom
osamdesetih godina kada je ovaj pisac zaključio svoju trilogiju o istoriji „dugog
devetnaestog veka11 (1789-1914) rečima:
 Dokazi o tome da će svet u dvadeset prvom veku biti bolji, nisu zane-
438 ODRON
marljivi. Ako svet uspe u tome da se ne uništi (npr. nuklearnim ratom),
verovatnoća za to je prilično jaka.

Međutim, čak i jedan istoričar koga starost sprečava da očekuje dramatične promene
nabolje za njegova ţivota, ne moţe da poriče mogućnost da u sledećih četvrt veka stvari
mogu da izgledaju kao da više obećavaju. U svakom slučaju vrlo je verovatno da će
sadašnja faza sloma posle Hladnog rata biti privremena, čak iako se sada čini da ona traje
duţe od lomova i poremećaja koji su usledili nakon dva ,,vruća“ rata. Međutim, nade i
strahovi nisu predviđanja. Znamo da iza neprozirnog oblaka našeg neznanja i nesigurnosti
oko preciznih rezultata, one istorijske snage koje su oblikovale ovaj vek, nastavljaju da
deluju. Ţivimo u svetu opsednutom, iskorenjenom i preobraţenom titan- skim
ekonomskim i naučno-tehničkim procesom razvoja kapitalizma, koji je dominirao tokom
protekla dva ili tri veka. Znamo, ili je bar razumno da pretpostavljamo, da se taj proces ne
moţe nastaviti ad infinitum. Budućnost ne moţe biti nastavak prošlosti, i postoje znakovi i
spoljni i unutrašnji, da smo stigli do tačke istorijske krize. Snage koje je stvorila naučno-
tehnološka privreda su sada dovoljno velike da unište okolinu, što će reći, materijalnu
osnovu ljudskog ţivota. Strukture samih ljudskih društava, uključujući čak i neke
društvene osnove kapitalističke privrede, došle su do tačke na kojoj ih razara erozija onoga
što smo nasledili iz prošlosti čovečanstva. Naš svet se izlaţe opasnosti i eksplozije i
implozije. On se mora menjati.
Ne znamo kuda idemo. Samo znamo da nas je do ove tačke dovela istorija i - ako
čitalac deli stav ove knjige - zašto je do toga došlo. Ipak, jedna stvar je jasna. Ako
čovečanstvo ima budućnost koja se moţe spoznati, ona ne moţe biti produţavanje prošlosti
ili sadašnjosti. Nećemo uspeti ako pokušamo da izgradimo treći milenijum na toj osnovi. A
cena ovog neuspeha, što će reći, alternativa promeni društva, je tama.
Biografija
Erik Dţ. Hobsbaum rođen je 1917. godine u Aleksandriji, u porodici bečkih Jevreja.
Školovao se u Beču, Berlinu, Londonu i Kembridţu. Ĉlan je britanske i američke akademije
nauka, počasni doktor mnogih svetskih univerziteta. Predavao je na Birkbek koledţu u
Londonu i Novoj školi za socijalna istraţivanja u Njujorku. Najviše je pisao o društvenoj i
privrednoj istoriji. Knjiga Doba ekstrema predstavlja četvrti deo njegove istorije sveta koja
obuhvata period od 1789. godine. Prva tri dela su Doba revolucija, Doba kapitala, i Doba
carstva. Prve dve knjige su objavljene osamdesetih godina u Zagrebu. Ovo je prvo izdanje
Doba ekstrema na jezicima bivše Jugoslavije. Osim toga 2002. godine su na srpskom izašli i
njegovi eseji O istoriji.
Erik Hobsbaum je, slobodno se moţe reći, jedan od najuticajnijih ţivih istoričara na
svetu. Gotovo da nema ambicioznije istorijske sinteze iz opšte istorije koja ne razmatra
njegove stavove, bilo prihvatajući ih, bilo kritikujući ih. Naročito je veliki uspeh doţivela
upravo ova knjiga Doba ekstrema koja od svog pojavljivanja 1994. doţivljava nova izdanja
svake godine.
Preporuka za dalje čitanje
Evo nekih sugestija za one koji nisu istoričari a ţele da još čitaju.
Osnovne činjenice o svetskoj istoriji dvadesetog veka mogu se naći u dobrim
univerzitetskim udţbenicima kao što su R. R. Palmer i J. Colton, A History of the Modern
World (6. izdanje 1983) koji ima odličnu bibliografiju. O nekim regionima i kontinentima
postoje dobri pregledi, ali ne i o drugima. Korisni su I. Lapidus A History oflslamic
Societes (1988), J. Gray, Rebellions and Revolutions: China from 1800s to the 1980s (1990),
R. Oliver i A. Atmore, Afri- ca since 1800 (1981), J. Joll, Europe since 1870. Za period posle
1945. godine je odličan P. Cal- vocoressi World Politics since 194S (6. izd. 1991), Ovu knjigu
treba čitati naporedo sa P. Ke- nedi, Uspon i pad velikih sila (srpski prevod 1998), i C. Tilly,
Corecion, Capital and European States (1990).
Od pojedinačnih knjiga tu je i W. W. Rostow, The World Economy: History and
Pro- spects (1978), koja iako je podloţna diskusiji, i nikako nije štivo za pred spavanje,
obezbeđuje ogromnu zalihu podataka. Još preciznija je P. Bairoch, The Economic
Development ofthe Third World since 1900 {1975) kao što je D. LandesThe Unbound
Prometheus (1969) nezamenljiva za razvoj tehnologije i industrije.
Među statističkim zbirkama, obratite paţnju na: Historical Statistics ofthe United
States: Colonial Times to 1970 (3 toma, 1975), B. R. Mitchells, European Historical Statistics
(1980), International Historical Statistics (1986)od istog autora i P. Flora, State, Economy
and Society in Western Europe 1815-1975 (2 toma 1983). Od biografskih leksikona,
Chambers, Biographical Dictionary je veoma obuhvatan i pogodan. Za one koji vole mape,
na raspolaganju je imaginativni Times Atlas of World History (1978), briljantno smišljen
atlas autora M. Kidron-a i R. Segal-a The New State ofthe World Atlas (1991) i (za privredu
i društvo) World Bank Atlas, koji izlazi svake godine od 1968. Od brojnih ostalih zbirki
karata, ističe se A. Wheat- croft, The World Atlas of Revolution (1983), C. McEvedy & R.
Jones An Atlas of World Po- pulation History (1982) i M. Gilbert, Atlas ofthe Holocaust
(1972).
Atlasi pojedinih regiona su moţda još korisniji, među njima su G. Blake, J.
Dewdney, J. Mitchell, The Cambridge Atlas of the Middle East and North Africa (198 7), J.
E. Scwarczberg, A Historical Atlas of South Asia (1978), J. F. Adeadjayi i M. Crowder
Historical Atlas of Africa (1985) i M. Gilbert Russian Historj Atlas (1993). Postoje dobre
istorije nekoliko svetskih regiona i kontinenta u više tomova, ali začudo, ne i sveta (na
engleskom) - osim u ekonomskoj istoriji. Pingvinova History ofthe World Economy in the
Tiventieth Century u pet tomova je izvanredno visokog kvaliteta. Tu su i G. Hardach, The
First World War 1914-1918, D. Aldcroft, From Versailles to Wall Street 1919-1929, C.
Kindleberger, The World in Depression 1929-1939, vrhunska knjiga A. Milward-a, War,
Economy and Society 1939-1945, a i H. Van der Wee, Prosperitj and Upheaval: The World
Economy 1945-1980.
Za istoriju regiona, Cambridge History of Africa (tomovi 7 i 8), of China (tomovi
10-13), i (uredio L. Bethell) Latin America (tomovi 6-9) vrhunska istoriografska dela, mada
pre za čitanje pojedinih delova nego za čitanje u kontinuitetu. New Cambridge History
ofln- dia još uvek nije dovoljno razrađena.
U Prvi svetski rat čitaoca mogu da povedu M. Ferro, The Great War (1973) i J. Win-
ter The Experience of World War I (1989). Za Drugi svetski rat vodiči su P. Calvocoresssi,
To- talni rat (srpsko izdanje 1990), G. L. Weinberg, A World at Arms: a Global History of
World WarII (1994) i pomenuta Milward-ova knjiga. G. Kolko svojom knjigom Century of
War: Po-
442 DOBA EKSTREMA
litics, Conflict and Society since 1914 (1994), pokriva i ratove i njihove
revolucionarne epiloge Svetske revolucije obrađuju J. Dunn, Modem Revolution (2. izd.
1989) i E. Wolf, Peasant Wars of the Tiventieth Centurj (1969). Pogledati i W. Rosenberg-M.
Young, Transforming Rus- sia and China: Revolutionary Struggle in the Tiventieth Centurj
(1982. ) i E. J. Hobsbavvm Re- volutionaries (1971), posebno glave 1-8, koje daju istoriju
revolucionarnih pokreta.
Ruska revolucija se utopila u monografijama, a paiipka nedostaju sinteze iz ptičje
perspektive kakve postoje o Francuskoj revoluciji. Istorija ruske revolucije se i dalje iznova
piše. Istorija ruske revolucije od Trockog je iz perspektive marksističkog revolucionarnog
vrha;W. H. Chamberlin, The Russian Revolution je pogled savremenika. Dobar uvod su
knjige M. Fer- ro-a, The Russian Revolution of Februarj 1917 (1972) i October 1917 (1979).
Brojni tomovi monumentalne History of Soviet Russia iz pera E. H. Carr-a su najbolji za
reference. Ali oni dopiru samo do 1929. godine. Za »realni socijalizam« dobar uvod su A.
Nove An Economic His- tory ofthe USSR (1972) i The Economics of easible Socialism (1983)
istog autora. B. Kerblay, Modem Soviet Society (1983) je najbliţe nepristrasnom pregledu
dostignuća SSSR-a od svega što smo do tada dobili. F. Fejto je napisao istorije „narodnih
demokratija‟. O Kini su pisali S. Schram, Mao Tse tung (1967) J. K. Fairbank, The Great
Chinese Revolution 1800-1985, (1986). pogledati i već navedenog Gray-a.
Ekonomskom istorijom se bave već pomenuta Pingvinova istorija, P. Armstrong -
A. Glyn-J. Harrison, Capitalism since 1945 (1991) i S. Marglin - J. Schor (izdavači) The
Golden Age of Capitalism (1990). Publikacije Društva naroda su neizbeţne za period pre
1945. godine a za onaj posle 1960. godine to su izdanja Svetske banke OECD-a i MMF-a.
Za međuratni period bi se mogli sugerisati C. S. Maier, Recasting Bourgeois
Europe (1975), F. L. Carsten The Rise ofFascism (1967), H. Rogger-E. Weber, The European
Right: a Historical Profile (1965), i I. Kershavv, The Nazi Dictatorship: Problems and
Perspectives (1985).
O antifašizmu videti P. Stamsky-W. Abrahams, ]ourney to the Frontier: Julian Bell and John
Cornford (1966). Izbijanje rata je obradio D. Cameron Watt, How War Ĉame (1989). Najbolji
rezime hladnog rata dao je M. Walker, The Cold War and the Making of Modern World
(1993). Za kasniju fazu Hladnog rata pogledati F. Haliday, The Making ofthe Second Cold
War (1986), a i J. L. Gaddis, The Long Peace: lnquires into the History ofthe Cold War
(1987). O preuređenju Evrope videti u A. Milvvard, The Reconstruction of Western Europe
1945-1951
(1984) . O drţavi društvene brige i konsenzusa pisali su P. Flora - A. J.
Heidenheimer, Development of Welfare States in America and Europe (1981), D. W. Urwin,
Western Europe since 1945: a Short Political History (1989). Ali pogledati i J. Goldthorpe,
Order and Conflict in Contemporarj Capitalism (1984). O društvu SAD pisao je W.
Leuchtenberg, A Troubled Feast: American Society since 1945 (1973).
Kraj carstava obradili su R. von Albertini, Decolonization: the Administration and
Future of Colonies 1919-1960 (1961), i R. F. Holland, European Decolonization 1918-1991
(1985) . Najbolji način da se čitaoci upute u istoriju Trećeg sveta je nabrojati nekoliko knjiga
o njemu. Fundamentalna takva knjiga je E. Wolf, Europe and the People ivithout History
(1983), mada se samo ovlaš bavi dvadesetim vekom. R. Blackburn mi je skrenuo paţnju na
knjigu P. C. C. Huang-a The Peasant Family and Rural Development in the Yangzi Delta
1350-1988 (1990). Ona se moţe porediti sa klasikom C. Geertz-a, Agricultural Involution
(1963) o Indoneziji. Za urbanizaciju Trećeg sveta suštinska je knjiga P. Bairoch-a Cities and
Economic Development (1988). Za politiku, J. S. Migdal, Strong Societes and Weak States
(1988) koja je puna primera i ideja, od kojih su neki vrlo ubedljivi.
Još nema prave istorijske obrade društvenih i kulturnih revolucija druge polovine
dvadesetog veka, iako je masa komentara i dokumenata ogromna, a dovoljno pristupačna
da bi svako od nas mogao da stvori sopstveni stav. Ĉitaoce ne treba da zavede ubedljiv ton
te literature (uključujući moje sopstvene stavove) da pobrka mišljenje i ustanovljenu istinu.
444 DOBA EKSTREMA

Literatura koja se navodi u

knjizi
Abrams, 1945: Mark Abrams, The Condition of the British People, 1911-1945 (London, 1945) Acheson, 1970:
Dean Acheson, Present at the Creation: My Years in the State Department (New York, 1970)
Afanassiev, 1991: Juri Afanassiev, in M. Paquet ed. Le court vingtieme siecle, preface d‟Alexan- dre Adler
(La Tour d‟Aigues, 1991)
Agosti/Borgese, 1992: Paola Agosti, Giovanna Borgese, Mi pare un secolo: Ritratti e parole di centosei
protagonisti del Novecento (Turin, 1992)
Albers/Goldschmidt/Oehlke, 1971: Klassenkampfe in Westeuropa (Hamburg, 1971)
Alexeev, 1990: M. Alexeev, book review in Journal of Comparative Economics vol. 14, pp. 171-73(1990)
Allen, 1968: D. Elliston Allen, British Tastes: An enquiry into the likes and dislikes of the regional consumer
(London, 1968)
Amnesty, 1975: Amnesty International, Report on Torture (New York, 1975)
Andrić, 1990: Ivo Andrić, Conversation with Goya: Bridges, Signs (London, 1990)
Andrew, 1985: Christopher Andrew, Secret Service: The Making of the British Intelligence Community
(London, 1985)
Andrew/Gordievsky, 1991: Christopher Andrew and Oleg Gordievsky, KGB: The Inside Story of its Foreign
Operations from Lenin to Gorbachev (London, 1991)
Anuario, 1989: Comision Economica para America Latina y el Caribe, Anuario Estadistico de America Latina y
el Caribe: Edicion 1989 (Santiago de Chile, 1990)
Arlacchi, 1983: Pino Arlacchi, Mafia Business (London, 1983)
Armstrong, Glyn, Harrison: Philip Armstrong, Andrew Glyn, John Harrison, Capitalism Since 1945
(Oxford, 1991 edn)
Arndt, 1944: H. W. Arndt, The Economic Lessons of the 1930s (London, 1944)
Asbeck, 1939: Baron F.M. van Asbeck, The Netherlands Indies’ Foreign Relations (Amsterdam, 1939)
Atlas, 1992: A. Freron, R.Herin, J. July eds, Atlas de la France Universitaire (Paris, 1992) Auden: W. H.
Auden, Spain (London, 1937)
Babel, 1923: Isaac Babel, Konarmiya (Moscow, 1923); Red Cavalry (London, 1929)
Bairoch, 1985: Paul Bairoch, De Jericho a Mexico: villes et economic dans I’histoire (Paris, 1985) Bairoch, 1988:
Paul Bairoch, Two major shifts in Western European Labour Force: the Decline of the Manufacturing
Industries and of the Working Class (mimeo) (Geneva, 1988) Bairoch, 1993: Paul Bairoch, Economics and
World History: Myths and Paradoxes (Hemel Hempstead, 1993)
Ball, 1992: George W. Ball, „JFK‟s Big Moment‟ in New York Review of Books, pp. 16-20 (13 February 1992)
Ball 1993: George W. Ball, „The Rationalist in Power‟ in New York Review of Books 22 April 1993, pp. 30-36
Baltimore, 1978: David Baltimore, „Limiting Science: A Biologist‟s Perspective‟ in Daedalus 107/2 spring
1978, pp. 37^6 Banham, 1971: Reyner Banham, Los Angeles (Harmondsworth, 1973)
Banham, 1975: Reyner Banham, in C. W. E. Bigsby ed. Superculture: American Popular Culture and Europe,
pp. 69-82 (London, 1975)
 LITERATURA KOJA SE NAVODI U KNJIZI 445
Banks, 1971: A. S. Banks, Cross-Polity Time Series Data (Cambridge MA and London, 1971)
Barghava/Singh Gill, 1988: Motilal Barghava and Americk Singh Gill, Indian National Army Secret Service
(New Delhi, 1988)
Barnet, 1981: Richard Barnet, Real Security (New York, 1981)
Becker, 1985: J. J. Becker, The Great War and the Trench People (Leamington Spa, 1985) Bedarida, 1992:
Francois Bedarida, Le genocide et la nazisme: Histoire et temoignages (Paris, 1992)
Beinart, 1984: William Beinart, „Soil erosion, conservationism and ideas about development: A Southern
African exploration, 1900-1960‟ in Journal of Southern African Studies 11, 1984,pp. 52-83 Bell, 1960: Daniel
Bell, The End of Ideology (Glencoe, 1960)
Bell, 1976: Daniel Bell, The Cultural Contradictions of Capitalism (New York, 1976) Benjamin, 1961: Walter
Benjamin, ‘Das Kunstwerk im Zeitalter seiner Reproduzierbarkeit’ in Illuminationen: Ausgewahlte Schriften,
pp. 148-184 (Frankfurt, 1961)
Benjamin, 1971: Walter Benjamin, Zur Kritik der Gewalt und andere Aufsatze, pp. 84-85 (Frankfurt 1971)
Benjamin, 1979: Walter Benjamin, One-Way Street, and Other Writings (London, 1979) Bergson/Levine,
1983: A. Bergson and H. S. Levine eds. The Soviet Economy: Towards the Year 2000(London, 1983)
Berman: Paul Berman, „The Face of Downtown‟ in Dissent autumn 1987, pp. 569-73 Bernal, 1939: J.D.
Bernal, The Social Function of Science (London, 1939)
Bernal, 1967: J.D. Bernal, Science in History (London, 1967)
Bernier/Boily: Gerard Bernier, Robert Boily et al., Le Quebec en chiffres de 1850 a nos jours, p. 228
(Montreal, 1986)
Bernstorff, 1970: Dagmar Bernstorff, „Candidates for the 1967 General Election in Hyderabad‟ in E. Leach
and S. N. Mukhejee eds, Elites in South Asia (Cambridge, 1970) Beschloss, 1991: Michael R. Beschloss, The
Crisis Years: Kennedy and Khrushchev 1960-1963 (New York, 1991)
Beyer, 1981: Gunther Beyer, „The Political Refugee: 35 Years Later‟ in International Migration Review vol.
XV, pp. 1-219 Block, 1977: Fred L. Block, The Origins of International Economic Disorder: A Study of United
States International Monetary Policy from World War II to the Present (Berkeley, 1977) Bobinska/Pilch 1975:
Celina Bobinska, Andrzej Pilch, Employment-seeking Emigrations of the Poles World-Wide XIX and XX C.
(Cracow, 1975)
Bocca, 1966: Giorgio Bocca, Storia deli’ Italia Partigiana Settembre 1943 - Maggio 1945 (Bari, 1966)
Bokhari, 1993: Farhan Bokhari, „Afghan border focus of region‟s woes‟ in Financial Times, 12 August 1993
Boldyrev, 1990: Yu Boldyrev in Literaturnaya Gazeta, 19 December 1990, cited in Di Leo, 1992 Bolotin,
1987: B. Bolotin in World Economy and International Relations No. 11, 1987, pp. 148-52 (in Russian)
Bourdieu, 1979: Pierre Bourdieu, La Distinction: Critique Sociale du Jugement (Paris, 1979), English trs:
Distinction: A Social Critique of the Judgment of Taste (Cambridge MA, 1984)
Bourdieu, 1994: Pierre Bourdieu, Hans Haacke, Libre-Echange (Paris, 1994)
Britain: Britain: An Official Handbook 1961, 1990 eds. (London, Central Office for Information)
Briggs, 1961: Asa Briggs, The History of Broadcasting in the United Kingdom vol. 1 (London, 1961); vol. 2
(1965); vol. 3 (1970); vol. 4 (1979)
Brown, 1963: Michael Barratt Brown, After Imperialism (London, Melbourne, Toronto, 1963)
446 DOBA EKSTREMA
Brecht, 1964: Bertolt Brecht, Uber Lyrik (Frankfurt, 1964)
Brecht, 1976: Bertolt Brecht, Gesammelte Gedichte, 4 vols (Frankfurt, 1976)
Brzezinski 1962: Z. Brzezinski, Ideology and Power in Soviet Politics (New York, 1962) Brzezinski, 1993: Z.
Brzezinski, Out of Control: Global Turmoil on the Eve of the Twenty-first Century (New York, 1993)
Burks, 1961: R. V. Burks, The Dynamics of Communism in Eastern Europe (Princeton, 1961) Burlatsky, 1992:
Fedor Burlatsky, „The Lessons of Personal Diplomacy‟ in Problems of Communism, vol. XVI (41), 1992
Burloiu, 1983: Petre Burloiu, Higher Education and Economic Development in Europe 1975-80 (UNESCO,
Bucharest, 1983)
Butterfield 1991: Fox Butterfield, „Experts Explore Rise in Mass Murder‟ in New York Times 19 October
1991, p. 6
Calvocoressi, 1987: Peter Calvocoressi, A Time for Peace: Pacifism, Internationalism and Protest Forces in the
Reduction of'War (London, 1987)
Calvocoressi, 1989: Peter Calvocoressi, World Politics Since 1945 (London, 1989 edn)
Carritt, 1985: Michael Carritt, A Mole in the Crown (Hove, 1980)
Carr-Saunders, 1958: A. M. Carr-Saunders, D. Caradog Jones, C. A. Moser, A Survey of Social Conditions in
England and Wales (Oxford, 1958)
Catholic: The Official Catholic Directory (New York, annual)
Chamberlin, 1933: W. Chamberlin, The Theory of Monopolistic Competition (Cambridge MA, 1933)
Chamberlin, 1965: W. H. Chamberlin, The Russian Revolution, 1917-1921, 2 vols (New York, 1965 edn).
Chandler, 1977: Alfred D. Chandler Jr, The Visible Hand: The Managerial Revolution in American Business
(Cambridge MA, 1977)
Chapple/Garofalo, 1977: S. Chappie and R. Garofalo, Rock’n Roll Is Here to Pay (Chicago, 1977)
Chiesa, 1993: Giulietta Chiesa, ‘Era una fine inevitabile?’ in II Passagio: rivista di dibattito politico e culturale,
VI, July-October, pp. 27-37 Childers, 1983: Thomas Childers, The Nazi Voter: The Social Foundations of
Fascism in Germany, 1919-1933 (Chapel Hill, 1983)
Childers, 1991: „The Sonderweg controversy and the Rise of German Fascism‟ in (unpublished conference
papers) Germany and Russia in the 20th Century in Comparative Perspective, pp. 8,14-15
(Philadelphia 1991)
China Statistics, 1989: State Statistical Bureau of the People‟s Republic of China, China Statistical
Yearbook 1989 (New York, 1990)
Ciconte, 1992: Enzo Ciconte. ‘Ndrangheta dall’ Unita a oggi (Barri, 1992)
Cmd 1586,1992: British Parliamentary Papers cmd 1586: East India (Non-Cooperation), XVI, p. 579, 1922.
(Telegraphic Correspondence regarding the situation in India.) Considine, 1982: Douglas M. Considine
and Glenn Considine, Food and Food Production Encyclopedia (New York, Cincinnati etc., 1982). Article in
„meat‟, section, „Formed, Fabricated and Restructured Meat Products‟.
Crosland, 1957: Anthony Crosland, The Future of Socialism (London, 1957)
Dawkins, 1976: Richard Dawkins, The Selfish Gene (Oxford, 1976)
Deakin/Storry, 1966: F. W. Deakin and G. R. Storry, The Case of Richard Sorge (London, 1966) Debray, 1965:
Regis Debray, La revolution dans la revolution (Paris, 1965)
Debray, 1994: Regis Debray, Charles de Gaulle: Futurist of the Nation (London, 1994)
Degler, 1987: Carl N. Degler, „On re-reading „The Woman in America‟11 in Daedalus, autumn 1987
Delgado, 1992: Manuel Delgado, La Ira Sagrada: Anticlericalismo, iconoclastia y antiritual- ismo en la Espaha
contemporanea (Barcelona, 1992)
 LITERATURA KOJA SE NAVODI U KNJIZI 447
Delzell, 1970: Charles F. Delzell ed., Mediterranean Fascism, 1919-1945 (New York, 1970) Deng, 1984 Deng
Xiaoping, Selected Works of Deng Xiaoping (1975-1984) (Beijing, 1984) Desmond/Moore: Adrian Desmond
and James Moore, Darwin (London, 1991) Destabilization, 1989: United Nations Inter-Agency Task Force,
Africa Recovery Programme/Economic Commission for Africa, South African Destabilization The Economic
Cost of Frontline Resistance to Apartheid (New York, 1989)
Deux Ans, 1990: Ministere de I’Education Nationale: Enseignement Superieur, Deux Ans d‟Ac- tion, 1988-
1990 (Paris, 1990)
Di Leo, 1992: Rita di Leo, Vecchi quadri e nuovi politici: Chi commanda davvero nell’ex-Urssf (Bologna, 1992)
Din, 1989: Kadir Din, „Islam and Tourism‟ in Annals of Tourism Research, vol. 16/4,1989, pp. 542 ff.
Djilas, 1957: Milovan Djilas, The New Class (London, 1957)
Djilas, 1962: Milovan Djilas, Conversations with Stalin (London, 1962)
Djilas, 1977: Milovan Djilas, Wartime (New York, 1977)
Drell, 1977: Sidney D. Drell, „Elementary Particle Physics‟ in Daedalus 106/3, summer 1977, pp.15-32
Duberman et al, 1989: M. Duberman, M. Vicinus and G. Chauncey, Hidden From History: Reclaiming the
Gay and Lesbian Past, New York, 1989 Dutt, 1945: Kalpana Dutt, Chittagong Armoury Raiders:
Reminiscences (Bombay, 1945) Duverger, 1972: Maurice Duverger, Party Politics and Pressure Groups: A
Comparative Introduction (New York, 1972)
Dyker, 1985: D. A. Dyker, The Future of the Soviet Economic Planning System (London, 1985) Echenberg,
1992: Myron Echenberg, Colonial Conscripts: The Tirailleurs Senegalais in French West Africa, 1857-1960
(London, 1992)
EIB Papers, 1992: European Investment Bank, Cahiers BEI/EIB Papers, J. Girard, De la recession a la reprise
en Europe Centrale et Orientale, pp. 9-22, (Luxemburg, 1992) Encyclopedia Britannica, article „war‟ (11th edn,
1911).
Ercoli, 1936: Ercoli, On the Peculiarity of the Spanish Revolution (New York, 1936); reprinted in Palmiro
Togliatti, Opere IV/i, pp. 139-54 (Rome, 1979)
Esman, 1990: Aaron H. Esman, Adolescence and Culture (New York, 1990)
Estrin/Holmes, 1990: Saul Estrin and Peter Holmes, „Indicative Planning in Developed Economies‟ in
Journal of Comparative Economics 14/4 December 1990, pp. 531-54 Eurostat: Eurostat. Basic Statistics of the
Community (Office for the Official Publications of the European Community, Luxemburg, annual since
1957)
Evans, 1989: Richard Evans, In Hitler’s Shadow: West German Historians and the Attempt to Escape from the
Nazi Past (New York, 1989)
Fainsod, 1956: Merle Fainsod, How Russia Is Ruled (Cambridge MA, 1956)
FAO, 1989: FAO (UN Food and Agriculture Organization), The State of Food and Agriculture: world and
regional reviews, sustainable development and natural resource management (Rome, 1989)
FAO Production: FAO Production Yearbook, 1986
FAO Trade: FAO Trade Yearbook vol. 40, 1986
Fitzpatrick, 1994: Sheila Fitzpatrick, Stalin’s Peasants (Oxford, 1994)
Firth, 1954: Raymond Firth, „Money, Work and Social Change in Indo-Pacific Economic Systems‟ in
International Social Science Bulletin, vol. 6, 1954, pp. 400-10 Fischhof et al., 1978: B. Fischhof, P. Slovic,
Sarah Lichtenstein, S. Read, Barbara Coombs, „How Safe is Safe Enough? A Psychometric Study of
Attitudes towards Technological Risks and Benefits‟ in Policy Sciences 9, 1978, pp. 127-152 Flora, 1983:
Peter Flora et.al., State, Economy and Society in Western Europe 1815-1975: A
448 DOBA EKSTREMA

Data Handbook in Two Volumes (Frankfurt, London, Chicago, 1983)

Floud et al., 1990: Roderick Floud, Annabel Gregory, Kenneth Wachter, Height, Health and History:
Nutritional Status in the United Kingdom 1750-1980 (Cambridge, 1990) Fontana, 1977: Alan Bullock and
Oliver Stallybrass eds., The Fontana Dictionary of Modern Ideas (London, 1977 edn)
Foot, 1976: M. R. D. Foot, Resistance: An Analysis of European Resistance to Nazism 1940-1945 (London,
1976)
Francia, Muzzioli, 1984: Mauro Francia, Giuliano Muzzioli, Cent’anni di cooperazione: La cooperazione di
consumo modenese aderente alia Lega dalle origini all’ unificazione (Bologna, 1984)
Frazier, 1957: Franklin Frazier, The Negro in the United States (New York, 1957 edn) Freedman, 1959:
Maurice Freedman, „The Handling of Money: A Note on the Background to the Economic Sophistication
of the Overseas Chinese‟ in Man, vol. 59, 1959, pp. 64-65 Friedan, 1963: Betty Friedan, The Feminine
Mystique (New York, 1963)
Friedman 1968: Milton Friedman, „The Role of Monetary Policy‟ in American Economic Review, vol. LVIII,
no. 1, March 1968, pp. 1-17 Frobel, Heinrichs, Kreye, 1986: Folker Frobel, Jiirgen Heinrichs, Otto Kreye,
Umbruch in der Weltwirtschaft (Hamburg, 1986)
Galbraith, 1974: J. K. Galbraith, The New Industrial State (2nd edn, Harmondsworth, 1974) Gallagher, 1971:
M. D. Gallagher, „Leon Bium and the Spanish Civil War‟ in Journal of Contemporary History, vol. 6, no. 3,
1971, pp. 56-64 Garton Ash, 1990: Timothy Garton Ash, The Uses of Adversity: Essays on the Fate of Central
Europe (New York, 1990)
Gatrell/Harrison, 1993: Peter Gatrell and Mark Harrison, „The Russian and Soviet Economies in Two
World Wars: A Comparative View‟ in Economic History Review XLVI, 3,1993, pp. 424-52
Giedion, 1948: S. Giedion, Mechanisation Takes Command (New York, 1948)
Gillis, 1974: John R. Gillis, Youth and History (New York, 1974)
Gillis, 1985: John Gillis, For Better, For Worse: British Marriages 1600 to the Present (New York, 1985)
Gillois, 1973: Andre Gillois, Histoire Secrete des Frangais a Londres de 1940 r 1944 (Paris, 1973) Gimpel,
1992: „Prediction or Forecast? Jean Gimpel interviewed by Sanda Miller‟ in The New European, vol. 5/2,
1992, pp. 7-12 Ginneken/Heuven, 1989: Wouter van Ginneken and Rolph van der Heuven,
„Industrialisation, employment and earnings (1950-87): An international survey‟ in International Labour
Review, vol. 128,1989/5, pp. 571-99 Gleick, 1988: James Gleick, Chaos: Making a New Science (London, 1988)
Glenny 1992: Misha Glenny, The Fall of Yugoslavia: The Third Balkan War (London, 1992) Glyn, Hughes,
Lipietz, Singh, 1990: Andrew Glyn, Alan Hughes, Alan Lipietz, Ajit Singh, The Rise and Fall of the Golden
Age in Marglin and Schor, 1990, pp. 39-125 Gomez Rodriguez, 1977: Juan de la Cruz Gomez Rodriguez,
‘Comunidades de pastores y reforma agraria en la sierra sur peruana? in Jorge A. Flores Ochoa, Pastores de
puna (Tima, 1977)
Gonzalez Casanova 1975: Pablo Gonzalez Casanova, coord. Cronologia de la violencia politica en America
Latina ('1945-1970), 2 vols ('Mexico DF, 1975)
Goody, 1968: Jack Goody, „Kinship: descent groups‟ in International Encyclopedia of Social Sciences, vol. 8,
pp. 402-3 (New York, 1968)
Goody, 1990: Jack Goody, The Oriental, the Ancient and the Primitive: Systems of Marriage and the Family in
the Pre-Industrial Societies of Eurasia (Cambridge, 1990)
Gopal, 1979: Sarvepalli Gopal, Jawaharlal Nehru: A Biography, vol, II, 1947-1956 (London,
 LITERATURA KOJA SE NAVODI U KNJIZI 449
1979)
Gould, 1989: Stephen Jay Gould, Wonderful Life: The Burgess Shale and the Nature of History (London,
1990)
Graves/Hodge, 1941: Robert Graves, and Alan Hodge, The Long Week-End: A Social History of Great Britain
1918-1939 (London, 1941)
Gray, 1970: Hugh Gray, „The landed gentry of Telengana‟ in E. Leach and S. N. Mukherjee eds.
Elites in South Asia (Cambridge, 1970)
Guerlac, 1951: Henry E. Guerlac, „Science and French National Strength‟ in Edward Meade Earle ed.,
Modern France: Problems of the Third and Fourth Republics (Princeton, 1951)
Guidetti/Stahl, 1977: M. Guidetti and Paul M. Stahl eds., II sangue e la terra: Comunita di vil- lagio e
comunita familiari nell Europea deli 800 (Milano, 1977)
Guinness, 1984: Robert and Celia Dearling, The Guinness Book of Recorded Sound (Enfield, 1984)
Haimson, 1964/5: Leopold Haimson, „The Problem of Social Stability in Urban Russia 1905-1917‟ in Slavic
Review, December 1964, pp. 619-64; March 1965, pp. 1-22 Halliday, 1983: Fred Halliday, The Making of the
Second Cold War (London, 1983) Halliday/Cumings, 1988: Jon Halliday and Bruce Cumings, Korea: The
Unknown War (London, 1988)
Halliwell, 1988: Leslie Halliwell’s Filmgoers’ Guide Companion 9th edn, 1988, p. 321 Hanak, 1970: Peter
Hanak, ‘Die Volksmeinung wahrend des letzten Kriegsjahres in Osterre- ich-Ungarn’ in Die Auflosung des
Habsburgerreiches, Xusammenbruch und Neuori- entierung im Donauraum, Schriftenreihe de osterreichischen
Ost- und Siidosteu- ropainstituts vol. Ill, Vienna, 1970, pp. 58-66 Harden, 1990: Blaine Harden, Africa,
Despatches from a Fragile Continent (New York, 1990) Harff/Gurr, 1988: Barbara Harff and Ted Robert
Gurr, „Victims of the State: Genocides, Politi- cides and Group Repression since 1945 in International
Review of Victimology, 1, 1989, pp. 23-41
Harff/Gurr, 1989: Barbara Harff and Ted Robert Gurr, „Toward Empirical Theory of Genocides and
Politicides: Identification and Measurement of Cases since 1945,‟ International Studies Quarterly, 32,1988,
pp. 359-71 Harris, 1987: Nigel Harris, The End of the Third World (Harmondsworth, 1987)
Hayek, 1944: Friedrich von Hayek, The Road to Serfdom (London, 1944)
Heilbroner, 1993: Robert Heilbroner, Twenty-first Century Capitalism (New York, 1993) Hilberg 1985:
Raul Hilberg, The Destruction of the European Jews (New York, 1985)
Hill, 1988: Kim Quaile Hill, Democracies in Crisis: Public policy responses to the Great Depression (Boulder
and London, 1988)
Hilgerdt: See League of Nations, 1945
Hirschfeld, 1986: G. Hirschfeld ed., The Policies of Genocide: Jews and Soviet Prisoners of War in Nazi
Germany (Boston, 1986)
Historical Statistics of the United States: Colonial Times to 1970, part lc, 89-101, p. 105 (Washington DC,
1975)
Hobbes: Thomas Hobbes, Leviathan (London, 1651)
Hobsbawm 1974: E. J. Hobsbawm, „Peasant Land Occupations‟ in Past & Present, 62, February 1974, pp.
120-52
Hobsbawm, 1986: E. J. Hobsbawm, „The Moscow Line‟ and international Communist policy 1933-47‟ in
Chris Wrigley ed. Warfare, Diplomacy and Politics: Essays in Honour of A.J.P. Taylor, pp. 163-88
(London, 1986)
Hobsbawm, 1987: E. J. Hobsbawm, The Age of Empire 1870-1914 (London, 1987) Hobsbawm, 1990: E. J.
Hobsbawm, Nations and Nationalism Since 1780: Programme, Myth,
450 DOBA EKSTREMA

Reality (Cambridge, 1990)

Hobsbawm, 1993: E. J. Hobsbawm, The Jazz Scene (New York, 1993)
Hodgkin, 1961: Thomas Hodgkin, African Political Parties: An introductory guide (Har- mondsworth, 1961)
Hoggart, 1958: Richard Hoggart, The Uses of Literacy (Harmondsworth, 1958)
Holborn, 1968: Louise W. Holborn, „Refugees I: World Problems‟ in International Encyclopedia of the Social
Sciences vol. XIII, p. 363 Holland, R.F., 1985: R. F. Holland, European Decolonization 1918-1981: An
introductory survey (Basingstoke, 1985)
Holman, 1993: Michael Holman, „New Group Targets the Roots of Corruption‟ in Financial Times, 5 May
1993
Holton, 1970: G. Holton, „The Roots of Complementarity‟ in Daedalus, autumn 1978, p. 1017 Holton, 1972:
Gerald Holton ed., The Twentieth-Century Sciences: Studies in the Biography of Ideas (New York, 1972)
Horme, 1989: Alistair Horme, Macmillan, 2 vols (London, 1989)
Housman, 1988: A.E. Housman, Collected Poems and Selected Prose edited and with an introduction and
notes by Christopher Ricks (London, 1988)
Howarth, 1978: T.E.B. Howarth, Cambridge Between Two Wars (London, 1978)
Hu, 1966: C.T. Hu, „Communist Education: Theory and Practice‟ in R. MacFarquhar ed., China Under Mao:
Politics Takes Command (Cambridge MA, 1966)
Huber, 1990: Peter W. Huber, „Pathological Science in Court‟ in Daedalus, vol. 119, no. 4, autumn 1990, pp.
97-118 Hughes, 1969: H. Stuart Hughes, „The second year of the Cold War: A Memoir and an Anticipation‟
in Commentary, August 1969 Hughes 1983: H. Stuart Hughes, Prisoners of Hope: The Silver Age of the Italian
Jews 1924-1947 (Cambridge MA, 1983)
Hughes, 1988: H. Stuart Hughes, Sophisticated Rebels (Cambridge and London, 1988) Human
Development: United Nations Development Programme (UNDP) Human Development Report, (New York,
1990, 1991, 1992)
Hutt, 1935: Alien Hutt, This Final Crisis (London, 1935)
Ignatieff, 1993: Michael Ignatieff, Blood and Belonging: Journeys into the New Nationalism (London, 1993)
ILO, 1990: ILO Yearbook of Labour Statistics: Retrospective edition on Population Censuses 1945-1989
(Geneva, 1990)
IMF, 1990: International Monetary Fund, Washington: World Economic Outlook: A Survey by the Staff of the
International Monetary Fund, Table 18: Selected Macro-economic Indicators 1950-1988 (IMF,
Washington, May 1990)
Investing: Investing in Europe’s Future ed. Arnold Heertje for the European Investment Bank (Oxford,
1983)
Isola, 1990: Gianni Isola, Abbassa la tua radio, per favore. Storia deli’ ascolto radiofonico nell’ Italia fascista
(Firenze, 1990)
Jacobmeyer, 1985: Wolfgang Jacobmeyer, Vom Zwangsarbeiter zum heimatlosen Auslander: Die Displaced
Persons in Westdeutschland, 1945-1951 (Gottingen, 1985)
Jacob, 1993: Margaret C. Jacob, „Hubris about Science‟ in Contention, vol. 2, no. 3 (Spring 1993)
Jammer, 1966: M. Jammer, The Conceptual Development of Quantum Mechanics (New York, 1966)
Jayawardena, 1993: Lai Jayawardena The Potential of Development Contracts and Towards sustainable
Development Contracts, UNU/WIDER: Research for Action (Helsinki, 1993) Jensen, 1991: K. M. Jensen ed.,
Origins of the Cold War: The Novikov, Kennan and Roberts
 LITERATURA KOJA SE NAVODI U KNJIZI 451
‘Long Telegrams of 1946, United States Institute of Peace (Washington 1991) Johansson/Percy
1990: Warren Johansson and William A. Percy ed., Encyclopedia of Homosexuality, 2 vols (New York and
London, 1990)
Johnson, 1972: Harry G. Johnson, Inflation and the Monetarist Controvery ('Amsterdam, 1972) Jon, 1993:
Jon Byong-Je, Culture and Development: South Korean experience, International Inter-Agency Forum on
Culture and Development, September 20-22 1993, Seoul Jones, 1992: Steve Jones, review of David Raup,
Extinction: Bad Genes or Bad Luck? in London Review of Books, 23 April 1992 Jowitt, 1991: Ken Jowitt, „The
Leninist Extinction‟ in Daniel Chirot ed., The Crisis of Leninism and the Decline of the Left (Seattle, 1991)
Julca, 1993: Alex Julca, From the highlands to the city (unpublished paper, 1993)
Kakwani, 1980: Nanak Kakwani, Income Inequality and Poverty ('Cambridge, 1980) Kapuscinski 1983:
Ryszard Kapuscinski, The Emperor (London, 1983)
Kapuscinski, 1990: Ryszard Kapuscinski, The Soccer War (London, 1990)
Kater, 1985: Michael Kater, ‘Professoren und Studenten im dritten Reich’ in Archiv f. Kul- turgeschichte
67/1985, no. 2, p. 467 Katsiaficas, 1987: George Katsiaficas, The Imagination of the New Left: A global
analysis of 1968 (Boston, 1987)
Kedward, 1971: R. H. Kedward, Fascism in Western Europe 1900-1945 (New York, 1971) Keene, 1984:
Donald Keene, Japanese Literature of the Modern Era (New York, 1984)
Kelley, 1988: Alien C. Kelley, „Economic Consequences of Population Change in the Third World‟ in
Journal of Economic Literature, XXVI, December 1988, pp.1685-1728 Kennedy, 1987: Paul Kennedy, The
Rise and Fall of the Great Powers (New York, 1987) Kerblay, 1983: Basile Kerblay, Modern Soviet Society
(New York, 1983)
Kershaw, 1983: Ian Kershaw, Popular Opinion and Political Dissent in the Third Reich: Bavaria 1933-1945
(Oxford, 1983)
Kershaw, 1993: Ian Kershaw, The Nazi Dictatorship: Perspectives of Interpretation, 3rd edn (London, 1993)
Khrushchev, 1990: Sergei Khrushchev, Khrushchev on Khrushchev: An Inside Account of the Man and His
Era (Boston, 1990)
Kidron/Segal, 1991: Michael Kidron and Ronald Segal, The New State of the World Atlas, 4th ed (London,
1991)
Kindleberger, 1973: Charles P. Kindleberger, The World in Depression 1919-1939 (London and New York,
1973)
Kivisto, 1983: Peter Kivisto, „The Decline of the Finnish - American Left 1925-1945‟ in International
Migration Review, XVII, 1, 1983 Kolakowski, 1992: Leszek Kolakowski, „Amidst Moving Ruins‟ in
Daedalus 121/2, spring 1992 Kolko, 1969: Gabriel Kolko, The Politics of War: Allied diplomacy and the world
crisis of 1943-45 (London, 1969)
Kollo, 1990: Janos Kollo, „After a dark golden age - Eastern Europe‟ in WIDER Working Papers
(duplicated), Helsinki, 1990 Kornai: Janos Kornai, The Economics of Shortage (Amsterdam, 1980)
Kosinski, 1987: L. A. Kosinski, review of Robert Conquest, The Harvest of Sorrow: Soviet Collectivisation
and the Terror Famine’ in Population and Development Review, vol. 13, no. 1, 1987
Kosmin/Lachman, 1993: Barry A. Kosmin and Seymour P. Lachman, One Nation Under God: Religion in
Contemporary American Society (New York, 1993)
Kraus, 1922: Karl Kraus, Die letzten Tage der Menschheit: Tragodie in ftinf Akten mit Vorspiel und Epilog
(Wien-Leipzig, 1922)
Kulischer, 1948: Eugene M. Kulischer Europe on the Move: War and Population Changes
452 DOBA EKSTREMA

1917-1947 (New York, 1948)

Kuttner, 1991: Robert Kuttner, The End of Laissez-Faire: National Purpose and the Global Economy after the
Cold War (New York, 1991)
Kuznets, 1956: Simon Kuznets, „Quantitative Aspects of the Economic Growth of Nations‟ in Economic
Development and Culture Change, vol. 5, no. 1, 1956, pp. 5-94 Kyle, 1990: Keith Kyle, Suez (London, 1990)
Ladurie, 1982: Emmanuel Le Roy Ladurie, Paris-Montpellier: PC-PSU 1945-1963 (Paris, 1982) Lafargue:
Paul Lafargue, Le droit a la paresse (Paris, 1883); The Right to Be Lazy and Other Studies (Chicago, 1907)
Land Reform: Philip M. Raup, „Land Reform‟ in art. „Land Tenure‟, International Encyclopedia of Social
Sciences, vol. 8, pp. 571-75 (New York, 1968)
Lapidus, 1988: Ira Lapidus, A History of Islamic Societies (Cambridge, 1988)
Laqueur, 1977: Walter Laqueur, Guerrilla: A historical and critical study (London, 1977) Larkin, 1988: Philip
Larkin, Collected Poems ed. and with an introduction by Anthony Thwaite (London, 1988)
Larsen E., 1978: Egon Larsen, A Flame in Barbed Wire: The Story of Amnesty International (London, 1978)
Larsen S. et al., 1980: Stein Ugevik Larsen, Bernt Hagtvet, Jan Petter, My Klebost et. al., Who Were the
Fascists? (Bergen-Oslo-Tromso, 1980)
Lary, 1943: Hal B. Lary and Associates, The United States in the World Economy: The International
Transactions of the United States during the Interwar Period, US Dept of Commerce (Washington,
1943)
Las Cifras, 1988: Asamblea Permanente para los Derechos Humanos, La Cifras de la Guerra Sucia (Buenos
Aires, 1988)
Latham, 1981: A. J. H. Latham, The Depression and the Developing World, 1914-1939 (London and Totowa
NJ, 1981)
League of Nations, 1931: The Course and Phases of the World Depression (Geneva, 1931; reprinted 1972)
League of Nations, 1945: Industrialisation and Foreign Trade (Geneva, 1945)
Leaman, 1988: Jeremy Leaman, The Political Economy of West Germany 1945-1985 (London, 1988)
Leighly, Naylor, 1992: J. E. Leighly and J. Naylor, „Socioeconomic Class Bias in Turnout 1964-1988: the
voters remain the same‟ in American Political Science Review, 86/3 September, 1992, pp. 725-36
Lenin, 1970: V. I. Lenin, Selected Works in 3 Volumes (Moscow, 1970: „Letter to the Central
Committee, the Moscow and Petrograd Committees and the Bolshevik Members of the
Petrograd and Moscow Soviets‟, October 1/14 1917, V. I. Lenin op. cit, vol. 2, p. 435; Draft
Resolution for the Extraordinary All-Russia Congress of Soviets of Peasant Deputies,
November 14/27, 1917, V. I. Lenin, loc. cit, p. 496; Report on the activities of the Council of
People‟s Commissars, January 12/24 1918, loc. cit., p. 546 Leontiev, 1977: Wassily Leontiev, „The
Significance of Marxian Economics for Present-Day Economic Theory‟ in Amer. Econ. Rev.
Supplement vol. XXVIII, 1 March 1938, republished in Essays in Economics: Theories and
Theorizing, vol. 1, p. 78 (White Plains, 1977)
Lettere: P. Malvezzi and G. Pirelli eds Lettere di Condannati a morte della Resistenza europea, p. 306 (Turin,
1954)
Levi-Strauss: Claude Levi-Strauss, Didier Eribon, De Pres et de Loin (Paris, 1988)
Lewin, 1991: Moshe Lewin, „Bureaucracy and the Stalinist State‟ unpublished paper in Germany and
Russia in the 20th Century in Comparative Perspective (Philadelphia, 1991) Lewis, 1981: Arthur Lewis, „The
Rate of Growth of World Trade 1830-1973‟ in Sven Grassman
 LITERATURA KOJA SE NAVODI U KNJIZI 453
and Erik Lundberg eds, The World Economic Order: Past and Prospects (London, 1981) Lewis,
1938: Cleona Lewis, America’s Stake in International Investments (Brookings Institution, Washington,
1938)
Lewis, 1935: Sinclair Lewis, It Can’t Happen Here (New York, 1935)
Lewontin, 1973: R. C. Lewontin, The Genetic Basis of Evolutionary Change (New York, 1973) Lewontin,
1992: R. C. Lewontin, „The Dream of the Human Genome‟ in New York Review of Books, 28 May 1992, pp.
32-40 Leys,1977: Simon Leys, The Chairman’s New Clothes: Mao and the Cultural Revolution (New York,
1977)
Lieberson, Waters, 1988: Stanley Lieberson and Mary C. Waters, Erom many strands: Ethnic and Racial
Groups in Contemporary America (New York, 1988) Liebman/Walker/Glazer: Arthur Liebman, Kenneth
Walker, Myron Glazer, Latin American University Students: A six-nation study (Cambridge MA, 1972)
Lieven, 1993: Anatol Lieven, The Baltic Revolution: Estonia, Latvia, Lithuania and the Path to Independence
(New Haven and London, 1993)
Linz, 1975: Juan J. Linz, „Totalitarian and Authoritarian Regimes‟ in Fred J. Greenstein and Nelson W.
Polsby eds, Handbook of Political Science, vol. 3, Macropolitical Theory (Reading MA, 1975)
Liu, 1986: Alan P. L. Liu, How China Is Ruled (Englewood Cliffs, 1986)
Loth, 1988: Wilfried Loth, The Division of the World 1941-1955 (London, 1988)
Lu Hsiin: as cited in Victor Nee and James Peck eds, China’s Uninterrupted Revolution: From 1840 to the
Present, p. 23 (New York, 1975)
Lynch, 1990: Nicolas Lynch Gamero, Los jovenes rojos de San Marcos: El radicalismo univer- sitario de los
ahos setenta (Lima, 1990)
McCracken, 1977: Paul McCracken et al., Towards Full Employment and Price Stability (Paris, OECD 1977)
Macluhan, 1962: Marshall Macluhan, The Gutenberg Galaxy (New York, 1962)
Macluhan, 1967: Marshall Macluhan and Quentin Fiore, The Medium is the Massage (New York, 1967)
McNeill, 1982: William H. McNeill, The Pursuit of Power technology, Armed Force and Society since AD
1000 (Chicago, 1982)
Maddison, 1969: Angus Maddison, Economic Growth in Japan and the USSR (London, 1969) Maddison,
1982: Angus Maddison, Phases of Capitalist Economic Development (Oxford, 1982) Maddison, 1987: Angus
Maddison, „Growth and Slowdown in Advanced Capital ist Economies: Techniques of Quantitative
Assessment‟ in Journal of Economic Literature, vol. XXV, June 1987
Maier, 1987: Charles S. Maier, In Search of Stability: Explorations in Historical Political Economy
('Cambridge, 1987)
Maksimenko, 1991: V. I. Maksimenko, „Stalinism without Stalin: the mechanism of ”zastoi‘“
unpublished paper in Germany and Russia in the 20th Century in Comparative Perspective’ (Philadelphia
1991)
Mangin, 1970: William Mangin ed., Peasants in Cities: Readings in the Anthropology of Urbanization
(Boston, 1970)
Manuel, 1988: Peter Manuel, Popular Musics of the Non-Western World: An Introductory Survey (Oxford,
1988)
Marglin and Schor, 1990: S. Marglin and J. Schor eds, The Golden Age of Capitalism (Oxford, 1990)
Marrus, 1985: Michael R. Marrus, European Refugees in the Twentieth Century (Oxford, 1985) Martins
Rodrigues, 1984: „O PCB: os dirigentes e a organizagao’ in O Brasil Republicano, vol. X, tomo III of Sergio
Buarque de Holanda ed., Historia Geral da Civilizacao Brasile-
454 DOBA EKSTREMA
sira pp. 390-97 (Sao Paulo, 1960-84)
Mencken, 1959: Alistair Cooke ed. The Viking Mencken (New York, 1959)
Jean A. Meyer, La Cristiada, 3 vols (Mexico D. F., 1973-79); English: The Cristero Rebellion: The Mexican
People between Church and State 1926-1929 (Cambridge, 1976) Meyer-Levine, 1973: Rosa Meyer-Levine,
Levine: The Life of a Revolutionary (London, 1973) Miles et al., 1991: M. Miles, E. Malizia, Marc A. Weiss, G.
Behrens, G. Travis, Real Estate Development: Principles and Process (Washington DC, 1991)
Miller, 1989: James Edward Miller, „Roughhouse diplomacy: the United States confronts Italian
Communism 1945-1958‟ in Storia delle relazioni internazionali,V/1989/2, pp. 279-312
Millikan, 1930: R. A. Millikan, „Alleged Sins of Science, in Scribners Magazine 87 (2), 1930, pp.119-30
Milward, 1979: Alan Milward, War, Economy and Society 1939^5 (London, 1979) Milward, 1984: Alan
Milward, The Reconstruction of Western Europe 1945-51 (London, 1984) Minault, 1982: Gail Minault, The
Khilafat Movement: Religious Symbolism and Political Mobilization in India (New York, 1982)
Misra, 1961: B. B. Misra, The Indian Middle Classes: Their Growth in Modern Times (London, 1961)
Mitchell/Jones: B.R. Mitchell and H. G. Jones Second Abstract of British Historical Statistics (Cambridge,
1971)
Mitchell, 1975: B.R. Mitchell, European Historical Statistics (London, 1975)
Moisi, 1981: D. Moisx ed., Crises et guerres au XXe siecle (Paris, 1981)
Molano, 1988: Alfredo Molano, ‘Violencia y colonization’ in Revista Foro: Fundacion Foro Nacional por
Colombia, 6 June 1988 pp. 25-37 Montagni, 1989: Gianni Montagni, Effetto Gorbaciov: La politica
internazionale degli anni ottanta. Storia di quattro vertici da Ginevra a Mosca (Bari, 1989)
Morawetz, 1977: David Morawetz, Twenty-five Years of Economic Development 1950-1975 (Johns Hopkins,
for the World Bank, 1977)
Mortimer, 1925: Raymond Mortimer, „Les Matelots’ in New Statesman, 4 July 1925, p. 338 Muller, 1951: H. J.
Muller in L. G. Dunn ed. Genetics in the 20th Century: Essays on the Progress of Genetics During the First
Fifty Years (New York, 1951)
Muller, 1992: Heiner Muller, Krieg ohne Schlacht: Leben in zwei Diktaturen (Cologne, 1992) Muzzioli, 1993:
Giuliano Muzzioli, Modena (Bari, 1993)
Nehru, 1936: Jawaharlal Nehru, An Autobiography, with musings on recent events in India (London, 1936)
Nicholson, 1970: E. M. Nicholson cited in Fontana Dictionary of Modern Thought: „Ecology‟ (London, 1977)
Noelle/Neumann, 1967: Elisabeth Noelle and Erich Peter Neumann eds, The Germans: Public Opinion Polls
1947-1966 p. 196 (Allensbach and Bonn, 1967)
Nolte, 1987: Ernst Nolte, Der europdische Biirgerkrieg, 1917-1945: Nationalsozialismus und Bolschewismus
(Stuttgart, 1987)
North/Pool, 1966: Robert North and Ithiel de Sola Pool, „Kuomintang and Chinese Communist Elites‟ in
Harold D. Lasswell and Daniel Lerner eds, World Revolutionary Elites: Studies in Coercive
Ideological Movements (Cambridge MA, 1966)
Nove, 1969: Alec Nove, An Economic History of the USSR (London, 1969)
Nwoga, 1970: Donatus I. Nwoga, „Onitsha Market Literature‟ in Mangin, 1970 Observatoire, 1991: Comite
Scientifique aupres du Ministere de I’Education Nationale, unpublished paper, Observatoire des Theses (Paris,
1991)
OECD Impact: OECD: The Impact of the Newly Industrializing Countries on Production and Trade in
Manufactures: Report by the Secretary-General (Paris, 1979)
 LITERATURA KOJA SE NAVODI U KNJIZI 455
OECD National Accounts: OECD National Accounts 1960-1991, vol. 1 (Paris, 1993)
Ofer, 1987: Gur Ofer, „Soviet Economic Growth, 1928-1985‟ in Journal of Economic Literature, XXV/4,
December 1987, p. 1778 Ohlin, 1931: Bertil Ohlin, for the League of Nations, The Course and Phases of the
World Depression (1931; reprinted Arno Press, New York, 1972)
Olby, 1970: Robert Olby, „Francis Crick, DNA, and the Central Dogma‟ in Holton 1972, pp. 227-80
Orbach, 1978: Susie Orbach, Fat is a Feminist Issue: the anti-diet guide to permanent weight loss (New York
and London, 1978)
Ory, 1976: Pascal Ory, Les Collaborateurs: 1940-1945 (Paris, 1976)
Paucker, 1991: Arnold Paucker, Jewish Resistance in Germany: The Facts and the Problems (Gedenkstaette
Deutscher Widerstand, Berlin, 1991)
Pavone, 1991: Claudio Pavone, Una guerra civile: Saggio storico sulla moralita nella Resistenza (Milan, 1991)
Peierls, 1992: Peierls, Review of D. C. Cassidy, Uncertainty: The Life of Werner Heisenberg’ in New York
Review of Books, 23 April 1992, p. 44 People’s Daily, 1959: „Hai Jui reprimands the Emperor‟ in People’s
Daily Beijing, 1959, cited in Leys, 1977
Perrault, 1987: Gilles Perrault, A Man Apart: The Life of Henri Curiel (London, 1987)
Peters, 1985: Edward Peters, Torture (New York, 1985)
Petersen, 1986: W. and R. Petersen, Dictionary of Demography, vol. 2, art: „War‟ (New York-Westport-
London, 1986)
Piel, 1992: Gerard Piel, Only One World: Our Own To Make And To Keep (New York, 1992) Planck, 1933:
Max Planck, Where Is Science Going? with a preface by Albert Einstein; translated and edited by James
Murphy (New York, 1933)
Polanyi, 1945: Karl Polanyi, The Great Transformation (London, 1945)
Pons Prades, 1975: E. Pons Prades, Republicans Espaholes en la 2a Guerra Mundial (Barcelona, 1975)
Population, 1984: UN Dept of International Economic and Social Affairs: Population Distribution,
Migration and Development. Proceedings of the Expert Group, Hammamet (Tunisia) 21-25 March
1983 (New York, 1984)
Potts, 1990: Lydia Potts, The World Labour Market: A History of Migration (London and New Jersey, 1990)
Pravda, 25 January 1991.
Proctor, 1988. Robert N. Proctor, Racial Hygiene: Medicine Under the Nazis (Cambridge MA, 1988)
Programma 2000: PSOE (Spanish Socialist Party), Manifesto of Programme: Draft for Discussion, January
1990 (Madrid, 1990)
Prost: A Prost, ‘Frontieres et espaces du prive in Histoire de la Vie Privee de la Premiere Guerre Mondiale a nos
Jours vol. 5, pp.13-153 Paris, 1987 Rado, 1962: A. Rado ed., Welthandbuch: internationaler politischer und
wirtschaftlicher Almanach 1962 (Budapest, 1962)
Ranki, 1971: George Ranki in Peter F. Sugar ed., Native Fascism in the Successor States: 1918-1945 (Santa
Barbara, 1971)
Ransome, 1919: Arthur Ransome, Six Weeks in Russia in 1919 (London, 1919)
Rate-China, 1973: Manfred Hinz ed., Rate-China: Dokumente der chinesischen Revolution (1927-31) (Berlin,
1973)
Raw, Page, Hodgson 1972: Charles Raw, Bruce Page, Godfrey Hodgson, Do You Sincerely Want To Be
Rich? (London, 1972)
Reale, 1954: Eugenio Reale, Avec Jacques Duclos au Banc des Accuses a la Reunion Constitutive du
Cominform (Paris, 1958)
456 DOBA EKSTREMA

Reed, 1919: John Reed Ten Days That Shook The World (New York, 1919 and numerous editions)
Reinhard et al, 1968: M. Reinhard, A. Armengaud, J. Dupaquier, Histoire Generale de la population
mondiale, 3rd edn (Paris, 1968)
Reitlinger, 1982: Gerald Reitlinger, The Economics of Taste: The Rise and Fall of Picture Prices 1760-1960 3
vols (New York, 1982)
Riley, 1991: C. Riley, „The Prevalence of Chronic Disease During Mortality Increase: Hungary in the
1980s‟ in Population Studies, 45/3 November 1991, pp. 489-97 Riordan, 1991: J. Riordan, Life After
Communism, inaugural lecture, University of Surrey (Guildford, 1991)
Ripken/Wellmer, 1978: Peter Ripken and Gottfried Wellmer, ‘Bantustans und ihre Funktion fiir das
siidafrikanische Herrschaftssystem’ in Peter Ripken, Siidliches Afrika: Geschichte, Wirtschaft, politische
Zukunft, pp. 194-203, Berlin, 1978 Roberts, 1991: Frank Roberts, Dealing with the Dictators: The Destruction
and Revival of Europe 1930-1970 (London, 1991)
Rozsati/Mizsei, 1989: D. Rosati and K. Mizsei, Adjustment through opening of socialist economies in
UNU/WIDER, Working Paper 52 (Helsinki, 1989)
Rostow, 1978: W. W. Rostow, The World Economy: History and Prospect (Austin, 1978) Russell Pasha 1949:
Sir Thomas Russell Pasha, Egyptian Service, 1902-1946 (London, 1949) Samuelson, 1943: Paul Samuelson,
„Full employment after the war‟ in S. Harris ed., Post-war Economic Problems, pp. 27-53 (New York, 1943)
Sareen, 1988: T. R. Sareen, Select Documents on Indian National Army (New Delhi, 1988) Sassoon, 1947:
Siegfried Sassoon, Collected Poems (London, 1947)
Schatz, 1983: Ronald W. Schatz, The Electrical Workers. A History of Labor at General Electric and
Westinghouse (University of Illinois Press, 1983)
Schell, 1993: Jonathan Schell „A Foreign Policy of Buy and Sell‟ (New York Newsday, 21 November 1993)
Schram, 1966: Stuart Schram, Mao Tse Tung (Baltimore, 1966)
Schrodinger, 1944: Erwin Schrodinger, What Is Life: The Physical Aspects of the Living Cell (Cambridge,
1944)
Schumpeter, 1939: Joseph A. Schumpeter, Business Cycles (New York and London, 1939) Schumpeter, 1954:
Joseph A. Schumpeter, History of Economic Analysis (New York, 1954) Schwartz, 1966: Benjamin Schwartz,
„Modernisation and the Maoist Vision‟ in Roderick Mac- Farquhar ed., China Under Mao: Politics Takes
Command (Cambridge MA, 1966) Scott, 1985. James C. Scott, Weapons of the Weak: Everyday Forms of
Peasant Resistance (New Haven and London 1985)
Seal, 1968: Anil Seal, The Emergence of Indian Nationalism: Competition and Collaboration in the later
Nineteenth Century (Cambridge, 1968)
Sinclair, 1982: Stuart Sinclair, The World Economic Handbook (London, 1982)
Singer, 1972: J. David Singer, The Wages of War 1816-1965: A Statistical Handbook (New York, London,
Sydney, Toronto, 1972)
Smil, 1990: Vaclav Smil, „Planetary Warming: Realities and Responses‟ in Population and Development
Review, vol. 16, no. 1, March 1990 Smith, 1989: Gavin Alderson Smith, Livelihood and Resistance: Peasants
and the Politics of the Land in Peru (Berkeley, 1989)
Snyder, 1940: R. C. Snyder, „Commercial policy as reflected in Treaties from 1931 to 1939‟ in American
Economic Review, 30, 1940, pp. 782-802 Social Trends: UK Central Statistical Office, Social Trends 1980
(London, annual) Solzhenitsyn, 1993: Alexander Solzhenitsyn in New York Times 28 November 1993
Somary, 1929: Felix Somary, Wandlungen der Weltwirtschaft seit dem Kriege (Tubingen, 1929)
 LITERATURA KOJA SE NAVODI U KNJIZI 457
Sotheby: Art Market Bulletin, A Sotheby‟s Research Department Publication, End of season review, 1992
Spencer, 1990: Jonathan Spencer, A Sinhala Village in Time of Trouble: Politics and Change in Rural Sri
Lanka (New Delhi, 1990)
Spero, 1977: Joan Edelman Spero, The Politics of International Economic Relations (New York, 1977)
Spriano, 1969: Paolo Spriano, Storia del Partita Comunista Italiano Vol. II (Turin, 1969) Spriano, 1983: Paolo
Spriano, I comunisti europei e Stalin (Turin, 1983)
SSSR, 1987: SSSR v Tsifrakh v 1987, pp. 15-17, 32-33
Staley, 1939: Eugene Staley, The World Economy in Transition (New York, 1939)
Stalin, 1952: J. V. Stalin, Economic Problems of Socialism in the USSR (Moscow, 1952) Starobin, 1972: Joseph
Starobin, American Communism in Crisis (Cambridge MA, 1972) Starr, 1983: Frederick Starr, Red and Hot:
The Fate of Jazz in the Soviet Union 1917-1980 (New York, 1983)
Stat. Jahrbuch: Federal Republic Germany, Bundesamt fiir Statistik, Statistisches Jahrbuch fiir das Ausland
(Bonn, 1990)
Steinberg, 1990: Jonathan Steinberg, All or Nothing: The Axis and the Holocaust 1941-43 (London, 1990)
Stevenson, 1984: John Stevenson, British Society 1914-1945 (Harmondsworth, 1984)
Stoll, 1990: David Stoll, Is Latin America Turning Protestant: The Politics of Evangelical Growth (Berkeley,
Los Angeles, Oxford, 1992)
Stouffer/Lazarsfeld, 1937: S. Stouffer and P. Lazarsfeld, Research Memorandum on the Family in the
Depression, Social Science Research Council (New York, 1937)
Sturmer, 1993: Michael Sturmer in ‘Orientierungskrise in Politik und Gesellschaftf Perspek- tiven der
Demokratie an der Schwelle zum 21. Jahrhundert’ in (Bergedorfer Gesprach- skreis, Protokoli Nr 98
Hamburg-Bergedorf, 1993)
Sturmer, 1993: Michael Sturmer, 99 Bergedorfer Gesprachskreis (22-23 May, Ditchley Park): Wird der Westen
den Zerfall des Ostens iiberleben? Politische und okonomiscke Her- ausforderungen fiir Amerika und
Europa (Hamburg, 1993)
Tanner, 1962: J. M. Tanner, Growth at Adolescence, 2nd edn (Oxford, 1962)
Taylor/Jodice, 1983: C. L. Taylor and D. A. Jodice, World Handbook of Political and Social Indicators, 3rd edn
(New Haven and London, 1983)
Taylor, 1990: Trevor Taylor, „Defence industries in international relations‟ in Rev. Internat. Studies
16,1990,pp.59-73
Technology, 1986: US Congress, Office of Technology Assessment, Technology and Structural
Unemployment: Reemploying Displaced Adults (Washington DC, 1986)
Temin, 1993: Peter Temin, „Transmission of the Great Depression‟ in Journal of Economic Perspectives, vol.
7/2, spring 1993, pp. 87-102)
Terkel, 1967: Studs Terkel, Division Street: America (New York, 1967)
Terkel, 1970: Studs Terkel, Hard Times: An Oral History of the Great Depression (New York, 1970)
Therborn, 1984: Goran Therborn, „Classes and States, Welfare State Developments 1881-1981‟ in Studies in
Political Economy: A Socialist Review, no. 13, spring 1984, pp. 7-41 Therborn, 1985: Goran Therborn,
„Leaving the Post Office Behind‟ in M. Nikolic ed. Socialism in the Twenty-first Century pp. 225-51
(London, 1985)
Thomas 1971: Hugh Thomas, Cuba or the Pursuit of Freedom (London 1971)
Thomas, 1977: Hugh Thomas, The Spanish Civil War (Harmondsworth, 1977 edition) Tiempos, 1990:
Carlos Ivan Degregori, Marfil Francke, Jose Lopez Ricci, Nelson Manrique, Gonzalo Portocarrero, Patricia
Ruiz Bravo, Abelardo Sanchez Leon, Antonio Zapata, Tiempos de Ira y Amor: Nuevos Adores para viejos
problemas, DESCO (Lima, 1990) Tilly/Scott, 1987: Louise Tilly and Joan W. Scott, Women, Work and Family
(second edition, London, 1987)
458 DOBA EKSTREMA
Titmuss: Richard Titmuss, The Gift Relationship: From Human Blood to Social Policy (London, 1970)
Tomlinson, 1976: B. R.Tomlinson, The Indian National Congress and the Raj 1929-1942: The Penultimate
Phase (London, 1976)
Touchard, 1977: Jean Touchard, La gauche en France (Paris, 1977)
Townshend, 1986: Charles Townshend, „Civilization and Frightfulness: Air Control in the Middle East
Between the Wars‟ in C. Wrigley ed. (see Hobsbawm, 1986) Trofimov/Djangava, 1993: Dmitry Trofimov
and Gia Djangava, Some reflections on current geopolitical situation in the North Caucasus (London, 1993,
mimeo)
Tuma, 1965: Elias H. Tuma, Twenty-six Centuries of Agrarian Reform: A comparative analysis (Berkeley and
Los Angeles, 1965)
Umbruch: See Frobel, Heinrichs, Kreye, 1986
Umbruch, 1990: Federal Republic of Germany: Umbruch in Europa: Die Ereignisse im 2. Hal- bjahr 1989.
Eine Dokumentation, herausgegeben vom Auswartigen Amt (Bonn, 1990) UN Africa, 1989: UN Economic
Commission for Africa, Inter-Agency Task Force, Africa Recovery Programme, South African
Destabilization: The Economic Cost of Frontline Resistance to Apartheid (New York, 1989)
UN Dept of International Economic and Social Affairs, 1984: See Population, 1984 UN
International Trade: UN International Trade Statistics Yearbook, 1983 UN Statistical Yearbook
(annual)
UN Transnational, 1988: United Nations Centre on Transnational Corporations, Transnational
Corporations in World Development: Trends and Prospects (New York, 1988)
UN World Social Situation, 1970: UN, Department of Economic and Social Affairs, 1970 Report on the
World Social Situation (New York, 1971)
UN World Social Situation 1985: UN Dept of International Economic and Social Affair: 19SS Report on
the World Social Situation (New York, 1985)
UN World Social Situation 1989: UN Dept of International Economic and Social Affairs: 1989 Report on
the World Social Situation (New York, 1989)
UN World‟s Women: UN Social Statistics and Indicators Series K no. 8: The World’s Women 1970-1990:
Trends and Statistics (New York, 1991)
UNCTAD: UNCTAD (UN Commission for Trade and Development) Statistical Pocket Book 1989 (New
York, 1989)
UNESCO: UNESCO Statistical Yearbook, for the years concerned.
US Historical Statistics: US Dept of Commerce. Bureau of the Census, Historical Statistics of the United
States: Colonial Times to 1970, 3 vols (Washington, 1975)
Van der Linden, 1993: „Forced labour and non-capitalist industrialization: the case of Stalinism‟ in Tom
Brass, Marcel van der Linden, Jan Lucassen, Free and Unfree Labour (IISH, Amsterdam, 1993)
Van der Wee: Herman Van der Wee, Prosperity and Upheaval: The World Economy 1945-1980
(Harmondsworth, 1987)
Veillon 1992: Dominique Veillon, ‘Le quotidien in Ecrire I’histoire du temps present. En hommage a Francois
Bedarida: Actes de la joumee d etudes de VIHTP, pp. 315-28 (Paris CNRS, 1993) Vernikov, 1989: Andrei
Vernikov, „Reforming Process and Consolidation in the Soviet Economy‟, WIDER Working Papers WP 53
(Helsinki, 1989)
Walker, 1988: Martin Walker, „Russian Diary‟ in the Guardian,21 March 1988, p. 19 Walker, 1991: Martin
Walker, „Sentencing system blights land of the free‟ in the Guardian, 19 June 1991, p. 11
Walker, 1993: Martin Walker, The Cold War: And the Making of the Modern World (London, 1993)
Ward, 1976: Benjamin Ward, „National Economic Planning and Polities‟ in Carlo Cipolla ed.,
 LITERATURA KOJA SE NAVODI U KNJIZI 459
Fontana Economic History of Europe: The Twentieth Century, vol. 6/1 (London, 1976) Watt, 1989: D.
C. Watt, How War Came (London, 1989)
Weber, 1969: Hermann Weber, Die Wandlung des deutschen Kommunismus: Die Stalinisierung der KPD in
der Weimarer Republik 2 vols (Frankfurt, 1969)
Weinberg, 1977: Steven Weinberg, „The Search for Unity: Notes for a History of Quantum Field Theory‟
in Daedalus, autumn 1977 Weinberg, 1979: Steven Weinberg, „Einstein and Spacetime Then and Now‟ in
Bulletin, American Academy of Arts and Sciences, xxxiii. 2 November 1979 Weisskopf, 1980: V. Weisskopf,
„What Is Quantum Mechanics?‟ in Bulletin, American Academy of Arts & Sciences, vol. xxxiii, April 1980
Wiener, 1984: Jon Wiener, Come Together: John Lennon in his Time (New York, 1984) Wildavsky, 1990:
Aaron Wildavsky and Karl Dake, Theories of Risk Perception: Who Fears What and Why?‟ in Daedalus,
vol. 119, no. 4, autumn 1990, pp. 41-60 Willett, 1978: John Willett, The New Sobriety: Art and Politics in the
Weimar Period (London, 1978)
Wilson, 1977: E. G. Wilson, „Biology and the Social Sciences‟ in Daedalus 106/4, autumn 1977, pp. 127-40
Winter, 1986: Jay Winter, War and the British People (London, 1986)
„Woman‟, 1964: „The Woman in America‟ in Daedalus 1964 The
World Almanack (New York, 1964, 1993)
World Bank Atlas: The World Bank Atlas 1990 (Washington, 1990)
World Development: World Bank: World Development Report (New York, annual)
World Economic Survey, 1989: UN Dept of International Economic and Social Affairs, World Economic
Survey 1989: Current Trends and Policies in the World Economy (New York, 1989)
World Labour, 1989: International Labour Office (ILO), World Labour Report 1989 (Geneva, 1989)
World Resources, 1986: A Report by the World Resources Institute and the International Institute for
Environment and Development (New York, 1986)
World Tables, 1991: The World Bank: World Tables 1991 (Baltimore and Washington, 1991) World‟s
Women: see UN World‟s Women
Zetkin, 1968: Clara Zetkin, „Reminiscences of Lenin‟ in They Knew Lenin: Reminiscences of Foreign
Contemporaries (Moscow, 1968)
Ziebura, 1990: Gilbert Ziebura, World Economy and World Politics 1924-1931: From Reconstruction to
Collapse (Oxford, New York, Munich, 1990)
Zinoviev, 1979: Aleksandr Zinoviev, The Yawning Heights (Harmondsworth, 1979)
Predmetni i
imenski
registar

Abd-el-Krim 163 Abduh, Bandaranaike, Sirimavo 238-240

Muhamed 161 abortus 237, Bandunški pokret 272
239f, 246, 256 Adenauer, Bangladeš 198, 222, 264f, 273
Konrad 216, 248 Adler, Banka za međunarodna poravnanja 79
Fridrih 50 Afrika Bare, Siad 137, 339
- crnački nacionalizam 165-166 Baroha, Hulio Karo 9
- kolonijalizam 165-167 Batista, Fulgensio 331
- gerilski pokreti 339-340 Bauhaus 140, 144 , 145
- nezavisne drţave 262 Beč 143
- seljaštvo 222 Bejkon, Frensis 384 Bel, Danijel 217
takođe pogledati pojedine zemlje Ahmadulina, Belgija 26, 35, 75, 91, 107, 129, 183, 215, 216, 221,
Bela 379 Ahmatova, Ana 138, 379 Ajnštajn 230, 245, 308f, 321 Belgijski Kongo 170, 277, 279,
(Einstein), Albert 403-406, 409, 412, 417 Ajzenhauer 329, 337 Belize 273 Belorusija 58, 365f Benario,
(Eisehower), Dvajt 181, 216 Ajzenštajn, Olga 61 Ben Badis, Abdul Hamid 161 Benjamin,
(Eisenstein), Sergej 52, 141, 146, 348f, 390 Ajzler Valter 138, 146, 348 Berg, Alban 146 Berlin, Isaija 9
(Eisler), Hans 139, 188 Al Afgani, Dţamala al Din
Berlinski zid 181 Bernal, J. D. 396, 409 Bernštajn,
161 Albanija 34, 66, 115, 129, 133, 192f, 193, 358f,
Eduard 293 Bernštajn, Leonard 384 Beveridţ,
368, 381 Aleksandar, kralj Jugoslavije 90 Ali, Rašid
izveštaj 126 Big Beng teorije (Veliki prasak) 407,
37 Aljende, Salvador 333 Alzas-Lorena 31
416 biotehnologije 397 Bleket (Blackett) P.M.S. 409
Alţir 64, 135, 161, 165, 169, 216, 222, 264, 276, 280,
Blok, Aleksandar Aleksandrovič 138, 379 Blum,
329, 330 Američka narodno reovlucionarna alijansa
Leon 116 Bocvana 308 Bogart, Hemfri 145 Bolivija
(APRA) 84, 106, 254f anarhizam 61, 62, 99, 123, 143
68, 74, 106, 270, 330, 334 Bolonja 231 Bond, Alan
Andrić, Ivo 23, 358, 384 Andropov, Jurij 359 Angola
383 Bor, Nils 396, 403, 405 Borhes, Horhe Luis 147f
194, 329, 338, 339 antimaterija 404
antisemitizam 92, 95-96, 104, 105, 117-118 aparthejd Born, Maks 408f
339, 340, 381, 426 Apoliner, Gijom 140 arhitektura
138, 142-145, 378, 387 Aragon, Luj 140
Argentina 55, 84, 105, 106, 152, 238, 272F,
274, 319, 333, 336, 394 Armstrong, Luj 391
Aron, Rejmon 227, 337 astronomija 402
Ataturk (Mustafa Kemal) 58, 89, 161, 350 atomistika
403-404, 406, 411 Australija 13,19, 55, 89, 161, 216,
271, 277, 308 Austrija 34, 84, 91, 107,108,115, 136,174,
216, 319 austro-marksizam 293
Austro-Ugarska 10, 24, 27 automobili, proizvodnja
81, 200-201, 213 Avganistan 88,182, 188, 194-195,
273, 341, 346 Azerbejdţan 31, 364f, 370 Azikive,
Namdi 166

BAAS (Baath), partija 135, 264, 338 Babelj, Isak 58,

139f, 146 balet 140-141
baltičke drţave 73f, 360, 365, 371
Banda, dr Hastings 327

Bose, Subhas Čandra 134, 166 Bosna 109, 132, 422
brak 244-246 Brak, Ţorţ 141 Braun, Oto 61
Brazil 61, 65, 74, 84, 106, 152, 153, 157, 203, 221,
246, 259, 267, 274, 281, 308, 319, 320, 333, 377, 433
Breht, Bertold 47, 61, 145-146 Brest Litovsk 28,
31, 53 Breton Vud sporazum 209 Breţnjev,
Leonid 62, 189, 190, 318, 358-359, 362-363
Britanija 24-31, 33, 35-37, 40-42, 50, 72, 73, 75, 76,
78, 83, 88, 90, 98, 111, 117, 118, 119, 120,
121, 126, 134, 141, 144, 149, 153,156,158,
161,163, 168-169, 197-199, 205-210, 215,
216, 221, 225, 230-232, 239, 245-246, 248-
250, 259, 260, 307f, 308f, 310f, 312, 316, 321,
379, 382, 409-410
Britansko Carstvo 37 118-120, poglavlje 7 passim
Britn, Bendţamin 147
Brodvej, mjuzikli 252
Brodski, Josif 379
Brojer (Breuer) Marsel 143
Brolji de, L.V. 408f.
Bugarska 17, 44, 50, 59, 132, 199, 222, 237, 240,
264f, 283, 338, 358f Buharin, Nikolaj 286, 287
292f,
Buhen (Buchan), Dţon 98 Bunjuel, Luis 140
Burdije, Pjer 244, 385f Burma 134,167,168,264f
Cejlon, vid. Šri Lanka CENTO pakt 272
Centralnoafrička Republika 269f, 277
cionizam 31, 92, 103, 134, 162
civilno društvo 110, 369
Crkve, vid. takođe Rimokatolička crkva
Crna Gora 31, 132f
Crvene brigade 333, 336
Cvetajeva, Marina 379
PREDMETNI IIMENSKI REGISTAR 461
215, 216, 217, 226, 235, 258, 260, 308,314 Drugi
svetski rat 25, 33-46, 66, 113-115, 128-133, 166, 176,
178 Društvo naroda 32, 34, 44, 74, 118 Dubček,
Aleksandar 301
Dţinah (Jinnah), Muhamed Ali 156, 168 Dţojs
(Joyce), Dţejms 138f, 142, 148, 383, 411 Dţonson
(Johnson), Lindon 335 Dţonson, Filip 385
Đentile (Gentile), Đovani 93 Đilas, Milovan 67,
356
Egipat 36, 64, 85, 135, 153, 161, 169, 187, 213, 239,
262, 270, 300f, ekološki problemi 199-200, 317, 325,
414, 427-428
ekonomija 69-85, 196-217, 305-325
Ekvador 15, 213, 225
Elijar (Eluard), Pol 140
El Salvador 340
Eliot, T.S. 17, 138, 142, 144
energija, potrošnja 200, 427
Engels, Fridrih 18
Ernst, Maks 140
Estonija 31, 53
ETA (baskijski teroristi) 228, 333, 337, 344 Etiopija
34, 115, 137, 264, 327, 339, 341 eugenika 94, 400
evolucione teorije 413, 416 evrodolari 211
Evropska zajednica 19,107,183-184,198, 210, 317f,
323f, 325, 420^21, 433

Čad 277, 319

Čang, Kaj Šek 58, 65, 350
Čaplin, Čarli 141
Čaušesku, Nikolae 302, 368, 379
Čedvik, Dţejms 406
Čehoslovačka 31, 34, 35, 110, 115, 132, 193, 216,
227, 283, 285, 299, 301, 321, 338,
380, 381, 394f
Čehov, Anton 148
Čemberlen (Chamberlain) Nevil 117, 120-121
Čerčil, Vinston 13, 34, 35, 38, 90, 114, 116,
121,122,129,132,162, 174 Čile 84, 109, 193, 227, 269,
309, 329, 331, 333
dadaizam 139-140, 144
Dahomej (Benin) 339
Dali, Salvador 139, 140
Danska 35, 73, 75, 130, 1830, 233, 245,
308f, 321
DDR 137,175, 193, 195,198, 285, 300, 344, 355, 367
Deblin (Doblin), Alfred 146 Debre (Debray),
Reţiš 219 Degrel (Degrelle), Leon 91 Deng,
Ksiaoping 348, 355 Dimitrov, Georgi 116 Dimon
(Dumont), Rene 9 Dirak (Dirac), Pol 404, 408f
Dišan (Duchamp), Marsel 139, 387 Djagiljev,
Sergej 140-141 DNK 396, 415 Dominikanska
republika 222 Dos Pasos, Dţon 148 Dozov
(Dawes) plan 79 Drajzer, Teodor 148
drţava društvene brige i sistemi socijalne zaštite
(welfare state and welfare systems) 77, 190, 203,
 faks mašine 398 Fajninger, Lajonel 144 Gorbačov, Mihail 191, 286, 359-367, 369-371 gradovi
farmaceutska industrija 203, 263 fašizam 158,164, 200, 223-225, 235, 277-279,
poglavlja 4 i 5 passim 323, 342, 344-346
- antifašistički pokreti 91, 107, poglavlje 5 gradovi-drţave 214
462 DOBA- EKSTREMA
anti liberalni karakter fašizma 94 Gramši, Antonio 23 lf
- društvene klase i fašizam 96-98 Gras, Ginter 379
- elementi fašizma 93-95 Grčka 27, 38, 44, 66, 226, 237, 266, 273, 339
- elementi revolucionarnosti u fašizmu Grej (Grey), Edvard, 23
101-102 Grenada 189, 340
- izvan Evrope 103-106, 133 Gris, Huan 141
- kao globalni pokret 92-93, 103-104 Gropijus, Valter 138f, 144
- kao inspiracija za anti-liberalne snage Gros (Grosz), Georg 145
89-90 gulazi 288, 297
- kapitalističko-komunistički savez protiv Gvajana 264f, 273, 346f
fašizma 13-14, 126,131 Gvatemala 88, 193, 308, 331
- opadanje fašizma 136-137 Gvineja 170, 269, 329
- privlačnost fašizma 136 Gvineja-Bisao 339
- Rimokatolička crkva i fašizam 91
- teza o monopolskom kapitalu 102 Habermas, Jirgen 289 Habl (Hubble), Edvin 402,
- uslovi za pojavu fašizma 100 407 Habzburzi 56 Haiti 222, 422
- Velika recesija i fašizam 86, 102-103 Haja (Haya) del Tore, Viktor Raul 106 Hajdeger,
feminizam 237-238, 240-241, 243 Martin 93
Fermi, Enriko 408f Ficdţerald (Fitzgerald), Skot Hajek (Hayek), Fridrih fon, 137, 206, 208,
141 Filipini 122, 198, 222, 225, 238, 308 film 80, 82, 309, 317
140-142, 145, 146, 149, 150-152, 249, 251, 377, 378, Hajzenberg, (Heisenberg), Verner 401, 404, 408f
380, 381, 384, Haldan (Haldane), J.B.S. 409
385, 390 Hamsun, Knut 144
Finska 31, 32, 57, 59, 68, 182, 192f, 199, 221, 237, Han (Hahn), Oto 396
284, 308f, 317 Firt (Firth), Rejmond 10 Fišer, Rut haos, teorija haosa 407, 413
253 fizika 403-408 Ford, Henri, 80 fordizam 201 Hardi, (Hardy), G.H. 409
Forestal, Dţejms 180 Hariman, Averel 207
Francuska 10, 24-32, 35, 39-42, 58, 59, 64-66, 68, 79, Hašek, Jaroslav 55, 146
84, 104, 114, 119, 121, 128-131, 139-142, 149, Hausman (Hausman), A. E. 146
162, 169, 181, 183, 184, 192, 205, 207, 208, Havel, Vaclav 369
215, 216, 219, 225, 227, 229, 237, 239, 245,
247, 248, 311,
322, 378, 409 Francuska revolucija 39, 48,
91, 94, 281, 338, 366, 367
Franko, Francisko 89-93, 98, 105, 108 Franja
Ferdinand 10 Frojnd (Freund), Karl 142
Fridman (Friedman), Milton 309, 317
fudbal 153
fundamentalizam 156, 161, 277, 343, 361, 421, 425,
436 futurizam 139, 143, 145, 148, 388
Gabon 272, 277 Gaitan, Horhe Eliezer 105,
106 Galbrajt (Galbraith), Dţordţ 77, 196,
217 Galupovo ispitanje javnog mnenja 112
Gana 222, 267, 268, 277, 280, 329 Gandi, Indira 156,
344
Gandi, Mohandas Karamčad 93, 156, 159, 162,
248,281 Gandi, Radţiv 344 Gardel, Karlos 152
GATT (Sporazum o carinama i trgovini) 209
Gedel (Goedel), Kurt 405
genetski inţinjering 205, 416-417
genetika 400-401, 415-416
genocid 39, 44, 117
genom 416
geologija 413
gerilsko ratovanje 64-67, 125, 131-133, 152-153, 330-
335 Gevara, Če 330, 332, 334, 337 Gladio 129f
globalna revolucija 220 Gol, (Gaulle) Šari de 64,
114, 118, 169, 185, 216,227, 248,335,377 Golding,
Vilijam 9 Gombrič, Ernst 9
 PREDMETNI IIMENSKI REGISTAR 463
Hence (Henze), Hans Verner 384 394
Hemet (Hammett), Dešiel 150f
Jabotinski, Vladimir 92, 103
Hemingvej, Ernest 27, 139f, 148
Jalta, konferencija 38, 179
Hindemit (Hindemith), Paul 141
Jamajka 165, 222, 308 Janaček,
Hirošima 27, 38
Leo 140 Jangov (Young) plan 79
Hitler, Adolf 11,14, 27, 33, 35-38, 59, 61, 65, 68, 69,
Japan
83f, 84, 89, 91-93, 98-104,106-108 poglavlje 5
- američki uticaj 174, 183-184, 212
passim 145,149, 295, 346 Hladni rat 11, 15 173-195 - bliskost sa fašizmom 104
- detant 185-186, 188 - Drugi svetski rat 34-35, 36-39, 133, 136,
- Drugi hladni rat 188-190 - ekonomski rast 205, 210
- ekonomske posledice 209-211 - - industrija 159
političke posledice 182-184 -kolonijalizam 34, 114-115, 133-135, 159,
- trgovina oruţjem 194-195 166
- ugovori o smanjenu naoruţanja 186 - lično bogatstvo 256, 310
Hobs, Tomas 173, 259 - međuratna ekonomija 74, 81
Hodţa, Enver 381 - modernizacija 157
Holandija 24, 35, 37, 55, 104, 107, 166, 168, - nacionalističko-militaristički reţimi
183,216, 233, 246, 308f Holidej, Bili 391 Homeini, 83, 89
ajatolah Ruhola 342 homoseksualnost 246, 2252, - poljoprivreda 74, 221
323 Hong Kong 205, 214 Horti, Mikloš 90, 97 Ho - Prvi svetski rat 32, 34
Ši Min 135, 167, 248, 334 Hrist, Isus 95 - umetnosti 148, 177-178, 390 -zemljotres
hrišćanska demokratija 91, 183, 215, 239f (1923) 69
Hruščov, Nikita 60, 176f, 186, 187, 248, 285, 289, Jejts (Yeats), Vilijam Batler 144
300, 328, 329 Hrvatska 31, 97, 104-105, 114, 129, Jemen 88, 264f 341,
132f Huarez, Benito 92 Jeljcin, Boris 364, 371, 372 Jevreji 95, 96,117,125f,
Hufe-Boinji (Houphouet-Boigny), F 327 Husein, 132, 134, 162, 235, 257,318,385, 398,400, 424
Sadam 346 Huver (Hoover), Edgar 180 Huver Jermenija 44, 379, 365, 370f Jinger(Juenger), Ernst
(Hoover), Herbert 83 26 Jom Kipur, rat 187 Jordan 276
Jugoslavija 31, 32, 39, 59, 66, 90, 129, 131,
Ibanjez (Ibanez) Karlos 84 132, 176, 178, 183, 213, 222, 227, 250, 264f,
Idn (Eden), Entoni 169 Iljin, 299, 300, 302, 321, 338, 358, 384 Juţna Afrika 40,
Ivan 425f 60, 89, 104, 161, 170, 190, 213,251,278,339,381
imperijalizam videti kolonijalizam Juţna Koreja 11, 66, 205, 222, 226, 246, 275-276,319
Indija
- antiimperijalna borba 134, 136
- britanski Radţ 166
- dekolonizacija 44, 165-168
- demokratsko uređenje 264
- indijsko-pakistanski ratovi 273
- Indijski nacionalni kongresl34, 168,
250, 279
- industrijalizacija 159
- izbori 269, 279
- Kilafat agitacija 155 -Muslimanska liga
168-169
- pismenost 156
- podela 168-169
- seljaštvo 222
Indokina 37, 163, 165, 299.(vid.Vijetnam)
Indonezija 55, 59, 74,164,166,168, 222,
320, 329
industrijalizacija 78, 81, 158-159, 197-198,' 199,
201-206, 214-215, 230-233, 267, 285, 289, 291, 292,
306, 311-312, 342, 352-353, 428 inflacija 70-72, 144,
216 informacione tehnologije 205
internacionalne brigade 125 intifada 344
Irak 37, 64, 88, 135, 169, 189, 193, 222, 270, 273,
300f, 325, 346 Iran 88,160,161,169,179, 188, 222,
272, 273, iransko-irački rat 28, 273, 328 Irska 85,
88, 162, 168, 183, 226, 237 Islam 85, 92, 135, 153,
155-157, 161, 164-165, 168-170, 222, 239, 280, 342-
343, 436 Island 226, 239 Istočna Nemačka vid.
DDR Italija 24, 31-35, 39, 42, 66, 86, 92-95 Izrael
45, 169, 187, 239, 273, 318, 345 izbeglice 44-45, 277,
 Kabral (Cabral), Amilkar 339 Kadar, Janoš 301 117 Kondratijev, N.D. 70, 428 Kondratijevi dugi
Kadare, Ismail 381 Kafka, Franc 146 Kandinski, talasi 70 Konfučije 312
Vasilij 144 Kambodţa 264f, 272, 283, 340 Kanada Kongo 264, 277, 319, 329, 339 konstitucionalne
25, 74, 84, 88, 161, 205, 213, 237, 277, 308f, 321,431 drţave, poglavlje 4 passim Kodvel (Caudwell),
464Kapica,
DOBAPetarEKSTREMA
396 Kristofer 406 konstruktivizam 139, 143 Korda,
kapitalizam 13-15, 69-71, 78, 82-83, 85, 95, 101, Aleksander 57f.
102, 177-179, 195-197, 203-207, 260-261, Koreja 39, 66, 135, 159, 226, 299
306-312, 318, 335, 337, 423, 427, 431 Korejski rat 45, 175, 176, 182, 210, 328, 351
kapitalizam protiv socijalizma 13-15, 48—49, Kornai, Janoš 317
77,130, 155f, 174, 178, 190-191 Kosanović, Boţana 77
Kardenas, (Cardenas)Lazaro 84, 133 Karibi Kostov, Trajčo 299
85, 153, 159, 165, 170, 189, 201 Karne, Marsel korporativna drţava 90
142 kosmologija 407, 416
Karero (Carerro), Blanko, admiral 333 Kartije Kostarika 88
(Cartier), Breson Anri 140 Kastro (Castro), Fidel Kraus, Karl, 23,146
190, 248, 330-332 katastrofa, teorija katastrofe 413 Krik, Frensis 396, 397, 415
Kavafi, C. P. 147f Kavkaz 279 krimići 149-150
Kazahstan 268f, 366, 370 Kejnz (Keynes), Dţon Kristi, Agata 149
Majnard 30, 41, 77, 80, 82, 208, 326 Kenan (Kennan), kriza, decenije krize (1970-e i 1990-e)
Dţordţ 179 Kenedi (Kennedy), Dţon F. 38, 177, - beda 307
181, 186 Kenija 170, 203, 223 Kenijata - depresija u Trećem svetu 306, 319-320
(Kenyatta)Jomo 166 Keršo (Kershaw), lan 87 Kim II - dezintegracija sovjetske ekonomije 307,
Sung 135, 379 316-317
Kina 25, 34, 39, 47, 51, 55, 58, 59, 61, 65, 66, 70, - dezorijentacija i nesigurnost 308, 315
104,135,148,164,174-177,181, 186,188,189, - društvena i ekonomska nejednakost
193,198, 221, 226, 227-230, 283, 299-301, 307, 308, 310f
320, 337, 338, 345, 348-355, 362f, 367, 380 - ekonomski argumenti 309-312
kinesko-indijski rat 273 Kipar 273, 330 - masovna nezaposlenost 307
Kisindţer (Kissinger), Henri 187, 188 Kiš, Egon - neoliberalni argumenti 309-312
Ervin 148 Kle (Klee), Pol 148 Klemperer, Oto 145
Kler(Clair), Rene 142 knjiţevnost 142, 146, 149-150,
379, 381, 383-385 kokain 254
Kokto (Cocteau), Ţan 140 kolektivizacija 270, 271,
290, 353 kolonijalizam 154-170
- dekolonizacija 167-170, 262, 265
- dominioni 161 -imperijalističke
sile 133
- kolonijalizam i Velika kriza 161-162
- mandati 32
- ograničen industrijalizacija kolonija
158-159
- poklapanje antifašizma i antiimperija-
lizma 134-135, 166
- pokreti za oslobođenje u kolonijama 85,
134-135, 158,160-162,
- politički i društveni nemiri u kolonijama
85, 165-166
- postojanost imperijalnih granica
159-160
- protektorati 159
- sistem podmićivanja 154
- uticaji svetskih ratova na kolonijalizam
162, 166-167
- vesternizatorske elite 156-157
Kolumbija 85, 88,106, 109, 221, 278, 281, 332
kompjuterska nauka 412
kompjuterska kontrola zaliha 306 komunikacije
17, 18, 19, 201, 213, 229, 250, 320, 321, 377, 398, 399
komunizam
komunisti, komunističke partije, poglavlja 2, 5,
13, 15, 16 passim 13, 83-86, 89, 91, 92, 98, 99, 102,
107, 145, 148,155,157,166,168, 173-184, 186, 192,193,
207, 215, 220, 221, 228, 238, 240-241, 264, 271-273,
279, 281, 317-319,379-381, koncentracioni logori
 PREDMETNI IIMENSKI REGISTAR 465
- nove političke snage 315, 316 Madagaskar 264
- odbacivanjestarih politika 315, 316 Mađarska 30, 39, 57, 90, 96, 100, 110, 132, 175,
- politika kupovine vremena 309 193, 226, 290f, 298, 299, 301, 358-360, 366-
- poređenje krize na Istoku i Zapadu 368, 380, 394f,
317-319 Magrit (Magritte), Rene 140 Majakovski,
- promene na trţištu rada 312-314 Vladimir 379 Makarti (McCarthy), Dţozef 180,
- reakcije protiv vlada 315 332 Makartur (MacArthur), Daglas 176
- strukturalna previranja 312-314 Makluan (McLuhan), Maršal 337 Makmilan
- zagovornici slobodnog trţišta 309 (Macmillan), Harold 77, 177, 197, 206,216
Krleţa, Miroslav 384 Malaparte, Kurčio 265 Malavi 327 Mali 269f,
Krosland, Entoni 204, 206, 217 ksenofobija 94, 329
96, 277 Kuba 55, 85, 122, 186, 190, 247, 273, 283, Malezija 164, 167-168, 222, 276, 308, 320
299, 300, 330-332, 337 kubanska raketna kriza Malro (Malraux), Andre 382
175, 177 kubizam 138,141, 387, 389 kultura Maljevič, Kazimir 144
mrţnje 315 Kue (Coue), Emil 80f Kulidţ Mandela, Nelson 251
(Coolidge), Kelvin 69 Kurdi 273 Man (Mann), Tomas 138f
Kurosava, Akiro 378, 390 Kuvajt 193, 214 Manerhajm (Mannerheim), finski maršal 90
kvantna mehanika 404-407 Kvebek 256, 324 Mandţurija 34, 45, 159
kvisling 114 Mao Ce Tung, maoizam 65, 66, 176f, 226, 228, 248,
296, 300, 316, 330, 332, 335, 343, 350-355 Mark
Ladiri (Ladurie), Le Roj 65 Lang, Fric 142 Lange, (Marc), Franc 141 Marks, marksizam 20, 49-50, 55,
Oskar 375 Laos 264f, 283, 340 laseri 397 58, 61, 62, 70, 83, 88,131,159, 166, 221, 240, 285, 290f,
Latinska Amerika 39, 57, 63, 70, 84-86, 293-294, 297, 298, 328, 335, 339, 352, 373-374, 423
105-106,110, 133,140,152-153, 159, 198, 221- Markuze, Herbert 334, 337 Maroko, 162-163,
223, 225-226, 228, 269-270, 274, 299, 306, 319, 331- 165,169, 222 Maršalov plan 184, 209 Maskanji
335, 340, 381 Latvija 31 (Mascagni), Pjetro 140 masovni mediji 82, 150-
Laue, Maks fon 409 Le Korbizje 139f, 143, 145, 152, 437 masovna zabava 82, 376-377, 383-385
378, 387 Lemle (Laemle), Karl 142 laissez-faire Mateoti (Matteoti), Đakomo 98 Matis (Matisse),
privreda 206, 312, 363, 370, 423 Lenjin, Vladimir Anri 138f, 384
Iljič 31, 33, 47, 48, 50, 51-55, 58, 61, 99,139,147,155,
239, 285-287, 292-293, 295-296, 328, 339, 352, 409
Lenjingrad 35
Lensberi (Lansbury), Dţordţ 119
Leonkavalo (Leoncavallo), Ruđeriol40
Lesoto 319
Letonija 31
Levi, Primo 9
Liban 164, 239
liberalizam
- izazov socijalizma 87-88
- katolička crkva i liberalizam 92-94
- kolaps 87-91,107-108
- liberalne institucije 97-89
- uskrsnuće libralizma 108
- liberalne vrednosti 87 Liberija 211, 222,
277, 10
Libija 64, 189, 276
Libkneht, Karl 57, 99
Lisenko, Trofim Denisovič 401
Lisicki (Lissitsky), El 144
Litvanija 31, 56, 58, 107, 193, 239, 370, 381
Litvinov, Maksim 118
Livis (Leavis), F.R. 142
Lombardijska liga 323
Long, Hjui 105
Lorens, Dejvid H.1,42, 144
Lorka (Lorca), Federico Garsija 139f, 140
Lou (Low), Dejvid 289
Lubič (Lubitsch), Ernst 142
Lugoši, Bela 57f.
Lu, Sin 148
Luis (Lewis), Sinkler 73, 111, 148 Luksemburg
(Luxemburg), Roza 57, 99, 293 Lumumba, Patris
329 Lunačarski, Anatolij 145 Luter, Martin 123
 Mau Mau, pokret 170, 330 Mauricijus 236 401
Međunarodni mometarni fond 209, 326, 434 Nepal 88, 222, 308f Neruda, Pablo 140
Meksiko 24, 66, 68, 70, 84,133,146, 213, 221, 225, Neru, Dţavaharlal 134, 161, 248, 272, 280
227, 246263, 265, 267, 270, 275, 308, 319, 335, 378 nezaposlenost
466Menken
DOBA EKSTREMA
(Mencken), H.L. 138 Menjuhin, Jehudi - međuratna 75-77
9 - masovna 75-77, 203, 233, 307,
migracija 71, 94, 210, 235, 276-277, 526-527 312-313,429 Nidem
Miler (Mueller), Hajnrih 381 (Needham), Dţozef 409 Nigerija 166,
Milo (Milhaud), Darijus 141 203, 213, 277, 278f Nikaragva 65,106,
Miliken (Millikan), Robert 402f 340 Nikson, Ričard 187, 188 Nimejer
Minhenski sporazum 35 (Niemeyer), Oskar 378 Nkrumah,
Mirdal (Myrdal), Gunar 86, 217 Kvarne 170, 267, 329 NLO (UFO) 399
Miro, Huan 140 Nobelove nagrade 177, 309, 377-379, poglavlje 18
Mis van der Roe (Mies van der Rohe), Ludvig passim Nolde, Emil 141
Miteran (Miterrand), Fransoa 10, 3111 mladi, Norveška 35, 58, 73, 95, 207, 239, 245,
kultura mladih 307f, 308f Novi Zeland 19,
- adolescenti 247 88,161,199, 308f novine, tiraţi 150
- antinomijanizam 253-255 novoindustrijalizovane zemlje (NIC) 230, 275,
- demotski stil 251-253 281,306,312-313,429 nuklearna energija 42, 201
- droge 253-254 nuklearna oruţja 27, 42, 175-176, 179-182,
- generacijski jaz 251-252 186,187,188,189, 397f, 401 nuklearno razoruţanje,
- heroji mladih 247 pokreti 182, 183, 189,410
- internacionalizam 249, 337
- istorijska novina kulture mladih Obala Slonovače 165, 267, 277, 319, 328
247-249 obrazovanje 17, 154, 216, 225-230, 269, 280, 354,
- kupovna moć 247, 249-250 359, 383, 394-395 takođe videti pismenost, studenti
- lično i socijalno oslobođenje 253-254 Očoa (Ochoa), Severo 9 Odn (Audn), W.H. 112,
- politički radikalizam 228, 247 124, 147 OECD 197, 218, 230, 262, 274 ofšor
- rok muzika 247, 252 poslovanje 211 O’Kejsi (O’Casey), Šon 146
- seksualno ponašanje 253 oda Oklopnjača Potemkin 141, 146, 384 Oktobarska
138, 252 revolucija 11, poglavlje 2 passim, 98,144,157, 282,
Modibo, Keita 329 345, 368 Olanska ostrva 32
Moholji-Nađ (Moholy-Nagy), Laslo 144
Moldavija 360, 371f molekularna biologija 415
Molotov, Vjačeslav 179 Mone (Monnet), Jean
208 Mongolija 88, 264f,
Montalčini (Montalcini), Rita Levi 9 Moro, Aldo
333 Mozli(Mosley), Osvald 98 Mur (Moore),
Henri 147 Musadik, Muhamed 169 Musolini,
Benito 39, 60, 84, 92-93, 98-100, 102,103,106
Muzika 142, 143, 146, 152, 153, 377, 379, 383-385,
391
- dţez 142-143, 152, 252, 392
- rok 152, 217, 247, 250-252, 315, 334,
386,388,391
nacionalna drţava 17, 18, 20, 321-325, 420, 431-
433
nacionalizam 30-31, 83, 90, 92, 94-97, 99-101,
104,107-109,136,157, 260, 314-315, 321-325,
366, 370, 371, 425-426
nacionalsocijalizam 87, 98, 101, 117, 134, 137
nadrealizam 139, 140, 144
Nad, Imre 300
Nagasaki 27, 44
Nansenov pasoš 44
Napokon 39, 40, 47, 65
Narodni frontovi 116, 123, 333
NASA 410
Naser, Gamal Abdel 169, 272 naučna fantastika
399 Na Zapadu ništa novo (Remark) 147f
Nazarbajev, Nursultan 366, 370 nejednakost 19,
271, 274, 276, 307-308, 310 Nemačka 11, 23-39, 56-
58, 73-74, 75, 84, 87-106,112, 138, 143-145,174,192,
 PREDMETNI IIMENSKI REGISTAR 467
OPEK (OPEC) 187, 189, 200, 212, 217, 267, 274, 341, 246, 256-258, 260, 280 Portugalija 25, 64, 91, 107,
357 opera 140f, 383-384 Openhajmer 170, 183, 187, 188, 210, 221, 239f, 275, 339 post-
(Oppenheimer), Robert 409 organsko fordizam 231 postmodernizam3 88-389 praško
drţavotvorstvo 90 Orik (Auric), Ţorţ proleće 302 Prestes, Luis Karlos 61, 65 Prever
(Georges)142 Orvel (Orwell), Dţordţ 297 (Prevert), Ţak 140, 142 prirodna selekcija 416
Osovina, sile Osovine 114-115, 118, 128, 132-133 prirodne nauke 393-398
Ostin (Austin) Dţejn 39 ozonske rupe 414 - broj naučnika 393-394
- ,,čista“ i ,,primenjena“ istraţivanja
Pabst, G. V 145 pacifizam 119 416-418
Pakistan 45, 135, 168, 169, 182, 203, 222, 238, 272, - dominacija teoretičara 402-403
275 Palermo 220 - drţavno finansiranje 408-409
Palestina 30, 103, 134, 162, 167, 333f, 345 - politička i ideološka pitanja 400-402,
Palma, Brajan de 384f 414
Panama 189, 211, 340 - politizovani naučnici 408-410
Papua-Nova Gvineja 272, 275 - povećana specijalizacija 395-396
Paradţanov, Sergej 379 - strah i sumnja od nauke 399-401
Paragvaj 25, 88 - tehnologija zasnovana na nauci
Pariz 66, 227 395-397 takođe videti
Pasternak, Boris 379 pojedinačne nauke Prokofjev, Sergej
Patel, Valahbaj 156 384f proletarijat videti radnička klasa
Prust (Proust), Marsel 138f Prvi svetski
patrijarhat 244-245
rat 11-12, 23-28, 39—41
Pauli, Volfgang408f
- izbeglice 44
Pauling, Linus 409, 417
- reparacije 79 Pučini (Puccini),
Paund (Pound), Ezra 138f, 142
Đakomo 140 Pulenk (Poulenc), Frensis
Pavelić, Ante 92
141
Pencias (Penzias), A.402
Perl Harbur 37 Raderford (Rutherford), Ernest 403, 408, 417
Peron, Huan 105, 106, 333, 345 Peru 84, 140, 163, radio 151-153, 377
213, 228, 266, 271, 274, 277-278, 308, 319, 332, 381 radnička klasa 48, 97, 164, 203, 214-215, 230-236,
Pesoa, Fernando 147f Peten, maršal 98 Petrograd 252,315, 343
55 Pijade, Moša 20 Pikaso, Pablol38f, 140, 384
Pilsudski, maršal 90 Pinoče (Pinochet), Augusto
227, 334 planiranje 77-78, 85-87, 207-208, 285, 286,
289, 290, 302, 356, 361, 364, 366, 374, 376
Plank (Planck), Maks 403, 405, 408, 417
plastika 203
ploče, industrija 249
pismenost 19, 150, 156, 225, 268, 289, 342,
354
Plehanov, G, V.374
podklasa 234, 258-259, 316, 432
pogromi 20, 96
pokreti otpora 65-67, 132-135, 207 Polanji
(Polanyi), Karl 260-261 Pol Pot 340
Poljoprivreda
- agrarna reforma 269-270
- poljoprivredna hernija 202
- kapitalno intezivna proizvodnja 202
- kolektivna zemljoradnja 271
- proizvodnja hrane, globalna 198,
202, 270
- smrt seljaštva 220
- substencijalna proizvodnja 74
- viškovi hrane i glad 198
- Velika recesijaa i poljoprivreda 74, 76
- zajednička agrarna politika (CAP) 76
- „zelena revolucija‟ 202, 223, 278

Poljska 27, 31, 35, 36, 39, 45, 56 58, 129, 132, 227,
282, 290f, 299-301, 318-319, 320, 358-359 poljski
koridor 30 pop-art 387, 388 Poper (Popper), Karl
411 poreklo svemira 412
porodice i domaćinstva 19-20, 67, 151, 156, 244-
 - etničko i rasno podvajanje 235-236, Robinson, Meri 237
426 Romel, Ervin 36 Roj,
- industrijska radnička klasa 214-215, (Roy) M. N. 55 Rot
230-233,312-314 (Roth) Jozef 67, 146
468 DOBA- EKSTREMA
klasna svest 232-233 Rouland(Rowland)
- međunarodna pomeranja 312-314 F. S. 414 Ruanda
- opadanje 230, 312-314 269f
- radnički pokreti i partije 48, 50, 99, Rumunija 27, 31, 56, 92, 95, 96,132,193,199, 299,
164, 207,214,216,236,281 302, 368 Ruo (Rouault), Ţorţ 384 Rusija (post-
- radnice 236-240 rađanje, sovjetska) 370-375 videti SSSR rusko-poljski rat
kontrola 206, 240, 246, 263 Rajan 58
(Ryan), Frenk 107 Ruzvelt (Roosewelt), Frenklin, D. 37, 69, 81,
Rajt (Wright), Frenk Lojd 145 84, 85, 106
Raman, C 394
rasizam 92, 93, 95-97, 157, 235, 400-401 Sadat, Anvar 344
ratovanje Saharov, Andrej 411
- bezličnost modernog rata 44 Salazar, Oliviera 91, 93
- brutalizacija 43 Salter, sir Artur 77
- demokratizacija rata 42-44 Sandino, Cezsr Avgusto, 65
- dvadesetovekovno 23-24, 40 Sarajevo 10, 23, 45
- efekat na privredni rast 42 Sarekat Islam 55
- finansiranje 41 Sartr (Sartre), Ţan Pol 139f, 378
- hemijsko ratovanje 28, 325 Sasun (Sasoon, Zigfrid 23
- izbeglice 44-45 Sati (Satie), Erik 140
- masovna mobilizacija 40 Saudi Arabija 88, 194, 275
- masovni ratovi 40-41 Savezna Republika Nemačka 45, 108, 110,
- naoruţanje i ratni materijal 40-41 183-185,192,193,197,198, 205, 207, 208, 210,
- nuklearni rat 409 215, 216, 221, 225, 248, 308f, 315,379
- podmornice 28 SSSR
- pacifizam 119 - birokratizacija 289, 291
- planiranje rata i alokacija resursa 41-42 - decentralizacija 366-367
- „prljavi ratovi" 228, 337 - dezintegracija 300, 302, 365-367
- ratne ekonomije 41-42 - Drugi svetski rat 15, poglavlje 2 passim
- sećanje na rat 26, 44 128, 133
- tehnološki razvoj i rat 42 - „drţavni kapitalizam" 286
- tenkovi 28 - ekonomski kolaps 305, 314-316,
- uticaj ljudi i cena u ţivotima 43 345-347
- varvarstvo 18 - ekonomski rast 197-198, 285-286,
- vazdušni rat 28 289, 291-292, 302 -glasnost, prestrojka
- vojnoindustrijski kompleks 41 297, 359, 362-365, 372
- Ţenevska konvencija 28 - granice 283
- ţrtve 24-26, 37-39 razvod 237, - industrijalizacija 285, 286-287, 291,
240-241, 244-245 Regan(Reagan), 292
Ronald 189-191, 311 Rej (Ray), - međuratna privreda 72, 27
Satjadţit 378 relativitet, teorija 404, 406 - izolacija 33, 89, 284
religija 156-157, 256-257, 343, 398, 415, 416, 424
Renoar (Renoir), Ţan 144
Rensam(Rasome), Artur 47, 55
reportaţa 148
revolucija 30, 46, poglavlje2 passim 70, 98-101,
106,110,123,126-128, 144-147,174, 177-178, 188, 227,
poglavlje 15 passim 350-352, 367 videti i posebne
revolucije, kulturnu i političku Rilke, Rajner Maria
146 Rim-Berlin, osovina 114
rimokatolička crkva
- fašizam i katoličanstvo 90-92
- izazov za liberalizam 90-92
- izazov moralnim doktrinama 237, 257
- marksističko-katolički sveštenici 340
- opadanje autoriteta 256, 424
- socijalna politika crkve 91
Rivera, Diego 147
Robins, Lajonel 208
Roberts, Frenk 173

- kolaps SSSR-a 190, 283
- kolektivizacija 289-291
- komandna politika 292
- komandna privreda 288, 299, 364
- naučnici 400, 401, 411
- naoruţavanje 188-189, 361 -
NEP 286-289, 363
- nomenklatura 289, 356, 357, 364
- planska privreda 285-286, 288, 289,
- podrška revolucionarnim pokretima 60
- policijska drţava 296
- politički sistem 292-293
- poljoprivredna politika 289-290
- pritisak za promene 360-361
- pokušaji reforme 302, 356, 360-364,
370, 375
- ratni komunizam 286
- i revolucije poglavlje 2 passim 127,
130-131,174, 264-266, 272-273
- satelitski reţimi 178, 191
- seljaštvo 290
- siva ekonomija 290-291
- stagnacija, epoha stagnacije 187,
359-361
- strategija u Trećem svetu 328-330,
337-338
- umetnosti 379, 381
- Veliki Teror 290, 296-298
- ţene, uloga 238-240 SEATO
pakt 272
seksualna revolucija 205, 245, 246 Selan
(Celan), Pol 379 Selin(Celine) Luj Ferdinand
144 seljaštvo220-225, 268.-271, 289-291, 314
Semprun, Horhe 382 Sendero Luminoso 228,
327, 332, 343 Senegal 277
Severna Irska 109, 235f, 259, 333f, 336, 421
Severna Koreja 137
Sida (AIDS) 206, 309f, 417
Simenon, Ţorţ 150f
sindikati 72, 233, 234, 314
Singapur 168, 214, 308
Sirija 64,135, 167,187, 222, 273, 338
siva ekonomija 279, 291, 313, 314
Sjedinjene Američke Drţave (SAD)
- američki Građanski rat 39
- antikomunizam 179, 180
- centralno mesto u svetskoj kapitalističkoj
privredi 43, 78, 79, 185, 210, 211
- desničarska i rasistička mobilizacija 105
- Drugi svetski rat poglavlje 2 passim
118, 128
- ekonomski rast 197, 200-200, 209
- ekonomska pomoć 209-210
- kreditni bum 80, 82
- međuratna ekonomija poglavlje 3
passim
- mirovni ugovori posle Prvog svetskog
rata i SAD 31
- nastavak prosperiteta 20-21
- Nju dil 81, 84, 206
- politike identiteta 324
- potklasa 258-259
- Prvi svetski rat 25, 28, 30
- sistemi društvene brige 77, 216, 227
PREDMETNI IIMENSKI REGISTAR 469
- useljavanje 71, 94, 277
- vodeća naučna sila 394, 395
- ţene kao radna snaga 241
videti Hladni rat
slikarstvo 142, 384, 386, 388 Slovačka 114, 132,
301 Smit (Smith , Adam 261 Snevlit (Sneevliet),
Henk 55 socijalisti, socijaldemokratija 49, 50, 57,
68, 83, 84, 86, 88, 89, 99-101, poglavlje 5 passim,
183, 192, 206-207, 215-217, 310, 311, 315-316, 338,
374-375 Socijalistička internacionala 338
Solidarnost( polj ska )301 Solţenjicin,
Aleksandar 362f, 367f, 380, 384 Soma 26
Somalija 109, 137, 194, 264, 269f, 277, 319, 339,
341,422 Sojinka (Soyinka), Vole 378 sovjetsko-
turski ugovor 31 sport 153, 224, 248, 371, 373, 435
Srbija 24, 25, 27, 50, 90, 344 Srednji istok 30, 32,
36, 64, 162, 169, 187, 272-273, 319, 420, 425
staklena bašta, efekat 414 stanovništvo, porast
198, 263, 426 St. Petersburg 55, 68
Staljin, Josif Visarionovič 35, 36, 55, 59, 61, 89,
118,121,128,131,145, 147,178-180, 288-296, 400-401
Staljin-Ribentrop pakt 118 Stravinski, Igor 138f,
141, 384 studenti 26, 97, 217-218, 225-230, 237, 247,
331, 335-338, 342, 343, 353f, 383, 394 Suecka kriza
169, 170, 176,185, 216 Sudan 169, 267, 269f,
Sukarno 248, 272
Sun Jat Sen 350
svemirski letovi 410-411
Svetska Banka (World Bank) 209, 319, 326, 434
svetska privreda
- eksplozivan rast 199-201
- globalizacija 15, 20, 71, 200, 205, 275,
276, 324-326
- izgledi 428-431
- međuratne godine 70-86
- međuratni kolaps 73-85
- i socijalističke drţave 192, 283,
357-359
- stagnacija 70-72, 181-183

- i Treći svet 157-159, 205, 213,
274-276
- transnacionalna 211-213, 321
- zlatne godine 196-198
Svetski trgovinski centar 421
Šagal, Mark 384
šah 390
šah, iranski 341, 342
Šamir, Jichak 134
Šenberg (Schoenberg), Arnold 138f,, 388, 389
Šredinger (Schroedinger), Ervin 404, 408f, 415
Šostakovič, Dmitrij 384f Španija 24, 25, 34, 55, 61,
63, 90-91, 116,
122-128,131, 132,141, 184,188, 199, 205, 210,
220, 221, 239, 265, 307f,
323, 382
Španski građanski rat 34, 61, 63, 90, 122-128, 132
Šper (Speer), Albert 145 špijunaţa 114, 150, 175,
192, 308, 336 Sri Lanka 167, 238, 264f, 280, 433
Štirgk (Stuergkh), grof 50 Štirmer (Stuermer),
Mihael 16 Štraus (Strauss), Rihard 140 Šufan
(Schuffan), Eugen 142 Švajcarska 24, 25, 68 , 88,
225, 237, 308, 321, 432f
Švedska 11, 25, 32, 68, 83, 86, 88, 216, 226, 245,
308f, 310, 311
Tačer (Thatcher), Margaret 190, 256, 305 Tajland
74, 88, 264, 272, 320 Tanenberg 27
Tanzanija (Tanganjika) 270, 277, 319 Tatlin,
Vladimir 139 Tajvan 133,159, 222, 271 tehnološka
revolucija
- dug nauci 395-397, 412
- istraţivanje i razvojv 204
- kapitalno intezivna 202
- kulturni efekti 205
- međuratne godine 82
- potrošačka svest 202
- preobraţaj svakodnevnog ţivota 202-204
- ratovanje i tehnološka revolucija 42-43,
201
- tehnološka revolucija i privredni rast
201-203, 205
- transport i komunikacije 17, 18
- uticaj na radnu snagu 203-204
tektonske ploče 413
televizija 219, 376-377 Terborn (Therborn), Goran
282 terorizam 344-345, 419—421 Tilak, Bal
Ganghadar 160 Tito, maršal Josip Broz 55, 126,
130, 132f, 248, 272, 302
Tjenanmen 228, 345, 366 Tolstoj, Lav 148
Toljati (Togliatti), Palmiro 83f, 126, 176f
Tores (Torres), Kamilo 332
tortura 18, 43, 169, 336
totalitarizam 89, 183, 279, 281
Transilvanija 30
Traven, B.145
Treći svet
- demografska tranzicija 263
- društvena i politička nestabilnost 328
- društveni preobraţaj 279-281
- drţavna preduzeća 266
- duţnička kriza 319
- ekonomska globalizacija 275
PREDMETNI IIMENSKI REGISTAR 470
- ekonomski razvoj 274
- ekonomska vrednost za Zapad 157
- fundamentalistički pokreti 277
- gerilsko ratovanje 330-335
- gradovi 223-224, 277
- i Hladni rat 273-274 -
industrijalizacija 157, 266-267, 275
- izbeglice 277
-jaz između siromašnih i bogatih zemalja
274-275, 320, 321
- konflikt sa tradicijom i starim vrednos
tima 277, 279
- krizne decenije 306, 307, 319-320
- medicinski uticaji 263
- migracije radne snage 276, 277, 279
- novoindustrijalizovane zemlje (NIC)
199, 265, 275, 281, 306
- obrazovanje i drţavna politika 268-269
- ograničenja zaostalosti 267
- opadanje smrtnosti 263
- pismenost 267-269
- pojam Trećeg sveta 272
- politička radikalizacija 164
- politizacija religije 425
- politički sistemi 264, 279-281
- poljoprivreda 224, 268, 278
- ratne zone 327-329
- regionalni konflikti 271-274
- revolucionarni potencijal 327-329,
337, 341
- seljaštvo 223, 224, 269-271
- svest o modernosti 277-280
- turizam 276
- udeo u izvozu 157-158, 213
- više nije jedinstven entitet 274
- vojni reţimi 264-266
- zapadnjačke elite 155-157
- zemlje sa niskim dohotkom 276
- ţelja za obrazovanjem 268-269
- ţene 239-242 Trinidad 165
Trocki, Lav 49-50, 61, 144, 286, 291, 332, 356
Truman, Hari 175, 180
Tunis 163, 165, 69, 274 Ture (Toure), Seko 170, Zapadna Afrika 85
329 Turing, Alan 396 turizam 201, 276, 283 Zapata, Emiliano 55, 147
Turska 25, 26, 30, 31, 34, 44, 50, 51, 54, 56, ZimbabvefJuţna Rodezija) 170, 339
58, 87, 88,156,160,162, 222, 237, 272, 273, Zinovjev, Aleksandar 360
274f, 280, 282, 308f, 381, 384 Zlatna obala (Gana) 75,165, 170
zlatni standard 72,185, 209
Uganda 269 zločin 194, 254, 255, 259, 297, 315, 318, 432
Ukrajina 58, 107, 372
Ujedinjeni Arapski Emirati 274, 346f ţene
Umetnosti - emancipacija 238-240
- anti-umetnost 387 - feminizam 240-242
- Art Deko 143 - javna uloga ţena 238-239
- art noveau 143 - u komunističkim zemljama 239, 240
- avangarda 138,140-142, 376, 387-389 - plata za domaćice 256
- masovne umetnosti 148-150 - - pobuna protiv nepopularnih moralnih
modernizam 102, 138-139, 141-143, doktrina 237
386-387 - u politici 238-240
- padanje tradicionalnih ţanrova 385 - radnička klasa 233, 238
- otklon od centara elitne kulture - seksualno oslobođenje 245, 246
378-379 - iz srednje klase 241, 242
- patronat vlade 379-381 - u Trećem svetu 152, 239, 278
- pokret umetnost i zanati 144 - na trţištu rada 237, 239, 242
- postmodernizam 388 - u visokom obrazovanju 327
- talenat 385
- umetnost kao posledica apokalipse Ţenevska konvencija 28
i tragedije 145-148 Ţolio Kiri (Joliot-Curie) F. i I. 408f, 409
- umetnost revolucionisan tehnologijom Ţores, Ţan 88
376, 377 videti takođe ţurnalizam 118, 146-150
arhitektura, film, itd. urbanizacija 199-200,
223-224, 277-278 Urugvaj 88, 274, 333, 334
Vagner, Rihard 38
vajarstvo 384
Vajda, Anţej 381
Vajl (Weil), Kurt 145,146
Vajlder(Wilder), Bilie 142
Vajmarska republika 102,108
Vajt (White), Hari Dekster 209, 326
Valensija 220
Valiani, Leo 10
Vargas, Ţetulio 84,105,106, 333 Vašingtonski
pomorski sporazum(1922) 34 Vavilov, Nikolaj
Ivanovič 401 Veber, Maks 94 Vegener, Alfred
413
Velika recesija 13, 59, poglavlje 3 passim, 102,
103, 108,110,145,151, 157,163-164, 177, 204,
208, 306-307,
Vels (Wells), H. DŢ. 399 Venecuela 222 Venturi,
Franko 10 Verden 26
Vern (Vernes), Ţil 399 Versajski ugovor 11, 30-32
Vertov, Dţiga 148
Vijetnam 39, 66, 167, .170 , 264f, 283, 340, 367,368
Vijetnamski ratovi 167, 182, 184, 187-188, 210,283,
328,330, 340 Viktorija, kraljica 13 Vilson
(Wislon), E.O.416 Vilson(Wilson), Tomas
Vudrou 28, 30, 32, 56 Viskonti, Lukino 390 Vo
(Vaugh), Ivlin 147
vojni udari i vojni reţimi 64, 83, 123, 124, 194,
264-266, 333-335, 346f Volf (Wolf), Krista 381 Vol
strit, krah 73, 283, 429 Votson-Siton(Watson-
Seaton) 106 Voznesenski, A. A. 379

Zaglul (Zaghlul), Said 162 Zaliv svinja 334

Zalivski rat 185, 190, 341, 346, 421
Zambija 277, 319
472 DOBA EKSTREMA

Sadržaj
PREDGOVOR .................................................................................................................................. 5
VEK: pogled iz ptičje perspektive ................................................................................................. 9

PRVI DEO: DOBA KATASTROFA

Doba Totalnog rata ........................................................................................................................ 23
Svetska revolucija ......................................................................................................................... 47
Ka ekonomskom ambisu .............................................................................................................. 69
Pad liberalizma ............................................................................................................................. 87
Protiv zajedničkog neprijatelja .................................................................................................. 112
Umetnosti 1914-1945 ................................................................................................................. 138
Kraj carstava ................................................................................................................................ 154

DRUGI DEO: ZLATNO DOBA

Hladni rat ...................................................................................................................................... 173
Zlatne godine................................................................................................................................ 196
Socijalna revolucija 1945-1990 ................................................................................................... 219
Kulturna revolucija ..................................................................................................................... 244
Treći svet ...................................................................................................................................... 262
„Realni socijalizam" .................................................................................................................... 282

TREĆI DEO: ODRON

Decenije krize .............................................................................................................................. 305
Treći svet i Revolucija ................................................................................................................. 327
Kraj socijalizma ........................................................................................................................... 348
Avangarda umire - Umetnosti posle 1950. godine ................................................................. 376
Ĉarobnjaci i šegrti - Prirodne nauke .................................................................. ...................... 393
Prema Milenijumu ...................................................................................................................... 419

Biografija ........................................................................................................................................ 439

Preporuka za dalje čitanje ............................................................................................................. 441
Literatura koja se nalazi u knjizi .................................................................................................. 443
Predmetni i imenski registar ........................................................................................................ 459
 Erik Hobsbaum DOBA EKSTREMA Istorija
Kratkog dvadesetog veka 1914-1991

Zđ izdavača Miroslav Dereta

Glavni urednik Dijana Dereta
Urednik / Recenzent Dragan Mojović
Lektura / Korektura Vladimir Janković Tanja
Taubner
Likovno-grafička oprema Nenad Ristić
Korice Dijana Dereta Nenad Ristić
Prvo DERETINO izdanje
ISBN B6-7346-239-8
Tiraţ 500 primeraka

Beograd 2002.
Izdavač / Štampa / Plasman Grafički atelje
DERETA Vladimira Rolovića 30, 11030
Beograd tel./faks: 011/ 512-221; 512-461

Internet prezentacija: wAvw.dereta.co.yu e-

mail: office@dereta.co.yu

Knjiţara DERETA, Knez Mihailova 46 tel: 011/

627-934, 630-040
SVET KOJI SE MENJA

Obrazac starog: terasasta zemljoradnja u intestinalne bakterije kako izbacuj svoje

dolini Liping, Gujdzon, Kina hromozome (uveličane 55 000 puta).
Obrazac novog: elektronski mikrograf jedne

OD STAROG KA NOVOM

Svet koji se okončao posle 8 000 godina: Kineski seljak pri oranju.
Drevni svet susreće novi svet: turski imigrantski par u Zapadnom Berlinu.

Emigranti: stanovnici Kariba stiţu puni nade u London pedesetih godina.

Izbeglice: Afrika na kraju veka.

Gradski ţivot: staro - Ahmedabad (Indija).

 Gradski ţivot: novo - Ĉikago.

Saobraćaj: ţeleznica, devetnaestovekovno nasleđe, Augsburg, Nemačka.

Saobraćaj: motori sa unutrašnjim sagorevanjem pobedili su u

dvadesetom veku-auto-putevi, automobili i zagađenost u
Hjustonu, Teksas.

Gradski ţivot - podzemlje: špica u Šinđuku, Tokijo.

Saobraćaj izvan Zemlje: Prvo iskrcavanje na Mesec, 1969. godine.
OD LJUDI DO MAŠINA

Ljudi u proizvodnji: fabrika konzervi iz tridesetih godina - Amarillo, Teksas.

Proizvodnja bez ljudi: nuklearna elektrana.

 Onde gde su ljudi nekada proizvodili: deindustrijalizacija u severnoj Engleskoj (Midlsboro).
PREOBRAŢENA SVAKODNEVICA

Revolucija u kuhinji: friţider.

 Revolucija u dnevnoj sobi: televizor.
Preobraţeno slobodno vreme: minijaturi- zacija i
slobodno kretanje - vokmen.
Preobraţena kupovina: supermarket.
PROMENA VLADARA

Stari reţim - civilna verzija: Nevil Ĉembrlen (1869-1940), britanski premijer od 1937. do 1940. godine na
pecanju.

Stari reţim - vojna verzija:

Luis (Frensis Albert Viktor Nikolas, 1900-1979), prvi
eri Mauntbaten od Burme, poslednji vicekralj Indije.
 Novi reţim - vođa kao revolucionar: Lenjin govori sa kamiona, 1917. godine.

Novi reţim - vođa kao revolucionar: Gandi izlazi iz jedne zgrade u 1st Endu 1931. godine i odlazi na
pregovore sa britanskom vladom.
KULT LIĈNOSTI - VLADAR KAO IKONA
Staljin (Tosif Visarionovič Dţugašvili, 1879-1953).

Hitlerova rođendanska parada, 1939. godine.

*
 Kineski predsednik Mao (1893-1976)
kako ga je video Endi Vorhol.

Ajatolah Homeini (1900-1989).

 *

BUNTOVNICI SE MENJAJU

Posle 1917. godine - Umetnik kao buntovnik. Georg

Gros (1893-1959) oštro kritikuje nemačku vladajuću
klasu.

Tridesete godine - proletarijat: britanski

brodograditelji marširaju na London.
Šezdesete godine - studenti: Demonstracije protiv Vijetnamskog rata, Berkli (Berkeley) Kalifornija.
Obratiti paţnju na istaknuto mesto ţena

POGLED UNAPRED

Kraj veka: pretenzije za osvajanje sveta.

 Posle Zalivskog rata, 1991. godine.

Posle slobodnog trţišta: beskućnik.

Pred slobodom: čekanje na glasačkom mestu, Juţna Afrika 1994. godine.

Sarajevo, osamdeset godina posle

1914. godine.
Veličanstveno
Independent

Snaga Hobsbaumovog istraţivanja ovog doba ladnilm i

toplih ratova leţi u briljantnoj sintezi poznatih, mada
ponekad zaboravljenih, činjenica i ideja. \ Njih
povezuje jedna olimpska višejezična ML
erudicija i stil koji primorava na čitanje
Ben Pimlot, m ,
INDEPENDENT ON SUNDAY, Knjige godine J *

Sasvim jednostavno ovo je najbolja knjiga godine

Ričard Got, THE GUARDIAN

Zadivljujuće
Financial Times

Najbolji prikaz našeg burnog veka... Čudesno

imaginativan skup eseja o periodu od 1914. godine do
pada komunizma. Ovaj period je za Hobsbauma faktički
period njegovog vlastitog ţivota i vlastitih ideja; on
spaja niti tog vremena pomoću suptilnosti, saosaćenja i
otmenog, sarkastičnog humora
Dţon Simpson, SPECTACTOR, Knjige godine

Jedna briljantna i stimulativna knjiga

Lord Blejk, THE FINANCIAL TIMES

Remek-delo
Guardian

Veličanstven primer istorijske ekspozicije... neophodno štivo...

Hobsbaum je majstor pisanja istorije, a njegova verzija događaja
je uzbudljiva. Gorka je pomisao da je sama ova knjiga, sa svojom
zapanjujućom erudicijom, lucidnim stilom i zdravorazumskom
vizijom, svedočanstvo o jednom svetu koga postomoderna kultura
već sahranjuje
Teri Iglton, SUNDAY TIMES
I
To je bila posledica zapanjujuće demografske eksplozije u zavisnom svetu posle
Drugog svetskog rata, koja je promenila i nastavila da i dalje menja, ravnoteţu svetskog
stanovništva. Od prve industrijske revolucije, moţda i od šesnaestog veka, ona se pomerala u
korist „razvijenog11 sveta, tj. stanovništva Evrope ili poreklom iz nje. Sa manje od 20 odsto
globalne populacije 1750. godine, ovo stanovništvo se uzdiglo dotle da je činilo oko trećine
čovečanstva do 1900. godine. Doba katastrofa je zamrzio stanje, ali od sredine ovog veka,
svetsko stanovništvo raste po stopi iznad svih prethodnih, a do najvećeg dela ovog porasta
dolazi u zemljama kojima je nekada vladala, ili koje je osvojila, šačica carstava. Ako uzmemo da
članstvo razvijenih zemalja u OECD-u predstavlja „razvijeni svet11, njihova zajednička
populacija je na kraju osamdesetih godina predstavljala punih 15 odsto čovečanstva; taj udeo se
neizbeţno smanjuje (sa izuzet-
IV
Nije iznenađenje što su se desetine postkolonijalnih drţava koje su se pojavile posle
Drugog svetskog rata, sa većim delom Latinske Amerike, koja je takođe očito pripadala
regionima zavisnim od starog imperijalnog i industrijskog sveta, našle u
I
II
Komunističke drţave koje su nastale posle Drugog svetskog rata, dakle sve osim SSSR-a,
kontrolisale su komunističke partije oblikovane ili stvorene po sovjetskom, tj.