Professional Documents
Culture Documents
Lazo Kostić Srbija Ili Jugoslavija
Lazo Kostić Srbija Ili Jugoslavija
КОСТИЋ
доктор политичких наука
б. професор Јавног права
на Универзитету
СРБИЈА
или
ЈУГОСЛАВИЈА
ПОЛИТИЧКА СТУДИЈА
КЊИГА ПРВА
Издање пишчево
1957
ХАМИЛТОН
ШТАМПАРИЈА “КАНАДСКОГ СРБОБРАНА”
ПРЕДГОВОР
Али ја, који сам Хрвате проучавао у разним ситуацијама и увек са будним
очима, који сам посматрао просечног хрватског човека у његовим интимним
манифестацијама, зазирао сам од јединства с њима. И стално је са мном
владала опсесија да је “уједињење” са Хрватима кобно за Српство.
Ово са поносом износим, јер, нажалост, ја сам имао право, а сви остали
говорници нису имали право. (Не знам да ли се у емиграцији налази неки
ранији члан тога Клуба, но читам у новинама да је сад гостионичар у Чикагу
бивши адвокат из Београда Туца Благојевић; он је присуствовао том.
предавању).
Али, углавном, ја сам живео живот лојалног грађанина. Иако сам сматрао
државу фаталном за Србе, ја је нисам саботирао. И често пута сам
помишљао: Ваљда милиони других, који су сви за државу, ипак виде боље од
мене.
Тек затим, ја сам узео да писмено ово питање претресем. Али је цензура
била будна и — осетљива. Ја сам онда рашчланио предмет на пет-шест
мањих проблема, дао им неутралне наслове и, уз неке друге ствари, предао то
часописима: Браничу, Правосуђу, Летопису Матице српске итд. Срећом је
изашло све скоро у исто време и, кад су власти то запазиле и издале наређење
вишим државним тужиоцима да моје ствари не пуштају без питања
Претседништва владе, скоро све је било штампано што сам мислио рећи.
Декан Правног факултета пок. Ђорђе Тасић тражио је са мном мир, и ја сам
пристао на то. Јер сам био казао све што сам имао рећи.
Но тада (последњих дана априла месеца), нико још није знао колика ће
бити област под тим комесарима и шта је све урађено од несрећне
Југославије. А први број званичног немачког листа био је означен као
званични лист за окупирану Југославију. Тек други или трећи број био је
ограничен на Србију. Доказ како ни сами немачки окупатори нису били о
томе начисто.
Кад сам ја дао своје мишљење о комесарској управи, мислио сам да сам
поштеђен сваке даље сарадње. Но организатори ме нису више пуштали на
миру; тражили су да примим и један ресор у тој првој привременој управи
земље. Ја сам три дана и три ноћи одбијао (и за то имам масу сведока);
*Изгледа да је и емигрантска влада нешто слично мислила као ми, јер је
претседник Владе ђенерал Симовић држао доцније (ако се не варам, крајем 1941) два
дуга говора на Лондонском радију, и у првом је напао поч. ђенерала Недића што је
образовао владу. Требало је остати код комесарске управе, рекао је ђенерал
Симовић. Ја сам га лично слушао, а после је цео Београд то схватио као потпуну
рехабилитацију комесарске управе.
одбијао сам не зато што сам то сматрао непатриотским, већ зато што ја нисам
никад био активан политичар и администратор, што сам имао своје муке
услед бомбардовања стана и губитка сина мало пред рат, и што ја нисам
заиста ништа био крив ни за 25 ни за 27 март. А правдао сам се и тиме што
нисам Србијанац.
Колика је забуна владала тада у Београду, нека послужи овај пример. Кад
сам видео први пут свога друга д-ра. Видана Благојевића за време окупације,
он ме питао зашто сам се примио тога положаја. Ја рекох како су ме ухватили
на рушевинама стана, а он вели да је одма побегао у Бајину Башту чим је чуо
да су тражили за комесара Министарства саобраћаја Милоша Бобића. Кад
чују да није у земљи, мислио је д-р. Благојевић, тражиће њега. И зато сам ја
ваљда добио саобраћај, технички ресор, одређен пок. Бобићу. (Д-р.
Благојевић је рекао да је тражен и г. Божидар Влајић за ресор просвете).
После пет недеља ја сам дао усмену оставку, и комесар Правде Момчило
Јанковић је казао да ће се он постарати да се уважи. Но оставка није била
уважена. Ја сам дао писмену оставку после даље две недеље, 21 јуна 1941.
Сутрадан су Немци упали у Русију, и мене је Милан Аћимовић замолио
телефоном да не ургирам оставку, јер могу Немци да је сматрају као акт
симпатије са Русијом. Ја сам казао да је не ургирам али је и не повлачим.
Оставка је уважена тек 10 јула 1941. Тога дана сам читао у “Времену” листу
нове комесарске управе, где је за саобраћај био наведен Ранисав Аврамовић.
Са мном заједно су отпали Ристо Јојић и Јеша Протић, претставници друге
две демократске странке, али нигде у новинама није речено да смо ми отпали.
Сигурно да мало ко зна све ове перипетије, али сви који пишу о
догађајима из тог доба мора да знају да сам почетком јула престао бити
комесар. А нико, ама баш нико, то не износи. Кажу да сам био комесар и
испада да сам то био цело време рата. Заиста, не много отмено, али ни
објективно.
Чим сам за време рата био слободан, ја сам сакупљао сву могућу грађу за
прочишћавање нашег односа са Хрватима. Велики део досада публикованих
дела већ је био зачет за време рата, бар у глави.
Све су, дакле, моје националне преокупације и за време рата, као и пре
њега и после њега, биле усмерене према Хрватима и сва моја настојања да их
изобличим и прикажем онаквим какви су. Моје функције за време рата само
су појачале и интензификовале те моје смерове. И зато овде о њима мало
више говорим.
У лето 1942 добио сам био позив из штаба ген. Михаиловића да израдим
пројекат устава нове, послератне Југославије. Поруку ми је донео један млађи
колега, доцнији члан штаба ген. Михаиловића. Нашао сам се у веома
незгодној ситуацији, баш с обзиром на мој став према Југославији. Ипак сам
напослетку дао мишљење да наш заједнички живот са Хрватима није могућ,
и учинио сам правне сугестије разлаза. Све сам то мало детаљније описао у
листу “Канадски Србобран” од 3 маја 1956, и на тај чланак се обазро часопис
“Демократска Мисао” у бр. 15 од априла.маја 1956. Нећу да понављам:
Резултат је био негативан; мој елаборат је одбијен a limine, али сам и ја после
тога био ослобођен сличних задатака.
Из логора морао сам ићи на рад као и сви други. (Ја нисам тражио неки
повољнији положај за себе, а најмање улогу конфидента, преко које многи
емигранти привилегисано живе у иностранству). Но нисам дуго остао у
фабрици. Лекари нађоше да то није за мене, и би ми одређена социјална
помоћ.
Чим сам се мало опоравио, почех да радим баш на овој књизи. То је било
у првој половини 1948. Тада сам био ухватио везу са многим емигрантима у
свету. И у преписци видех да су сви, ама баш сви, и даље за Југославију. Ја
сам им износио разлоге против, али тада увидех да нема смисла појединцима
износити те разлоге, које они нити хоће да приме нити другима да саопште. И
онда се реших да напишем књигу о томе, као плод мојих дугих размишљања
и праћења ствари.
И написах је још тада, у лето 1948. Но издавача нисам имао. Замолио сам
мог старијег колегу проф. Мирка Косића да је изда у својој библиотеци, где
су већ биле изашле једна књига од г. Адама Прибићевића и једна његова, пок.
Косића. Он је тобоже хтео, али је најпре казао да је штампарија отишла у
Немачку, затим да је књига велика итд. Имам још много његових писама из
1948 и 1949. Кад ме посетио први пут 1949 мој ранији ђак и “ратни друг” (из
Шуме) Милорад Пејовић, долазећи из Женеве, ја сам му дао рукопис да га на
тенане прочита код куће. Он га је дао и својим колегама и сустанарима гг.
Милораду М. Драшковићу и Страњаковићу (“Бранку Лазићу”). Имам једно
велико писмо од г. д-ра. Драшковића од 21 октобра 1949 пуно одушевљења
за рукопис и жалим што нисам овлашћен да бар неки пасус овде пренесем.
Мени је стало само до тога да докажем да је рукопис још лета 1948 био готов
за штампу.
Али се није нашао издавач мада сам се на многе стране обраћао и људи
ми обећавали, а после одустајали. И тек сада, после више од осам година,
дала ми се могућност да дело штампам о свом трошку, у ствари на кредит. Ту
могућност ми је пружило Уредништво “Канадског Србобрана” коме од срца
захваљујем. Нарочито захваљујем свом драгом млађем другу из Карловачке
гимназије г. мајору Лазару Ђ. Стојшићу на помоћи око коректуре, растурања
итд.
на Митровдан 1956.
ПРВА ГЛАВА
НАЧЕЛНА РАЗМАТРАЊА
I. УВОДНЕ РЕЧИ
При таквом стању ствари, при том “устројству духова”, шта да се ради?
Или пустити да ствари теку као што теку, држећи се оне народне: Ко ће
криву исправити Дрину? Или чекати актуелан моменат па онда ствар
претресати? Или пак још сада, и стално, звонити на узбуну?
II.
Сви они просто отписују српске жртве, готови су на пуно праштање. Али
они сами не праштају “својима” противницима. Људи око 27 марта не
праштају никако људима од 25 марта, а ни лица од 25 марта не праштају
никако онима од 27 марта. А Хрватима праштају великодушно и једни и
други. “Збораши” не праштају комунистима ни најмање, не налазе ни речи
разумевања за њих, али тзв. “усташама” готови су све да опросте. Јер без тога
Југославије нема. А Хрвати су учинили бар сто пута више злочина према
Србима него комунисти. И учиниће их опет. Ја свакако не желим да браним
југословенске комунисте, међу којима је најактивнија била антисрпска
струја, али ме љути, бескрајно љути, кад читам како српски народ страда
данас у Југославији више него икад у историји. Можда да страда горе него
под Турцима, као народ, ја сам тако мислим. Али страдања под чистим
Хрватима била су бар милион пута гора него она данас. Но то не смеју ни да
спомену заговараоци Југославије. И онда као да те злочине багателишу или
их чак не признају.
Јер питање о коме је реч судбоносно је за све нас. Не тиче се само оних у
Паризу или Лондону или Минхену, већ свих нас: Ради се о нашој кожи, nostra
res agitur. Ако се ми тамо и не вратимо, имамо ми своје породице тамо, “своје
миле и драге”. Ја не видим да би ко ту могао имати приоритет над другим,
најмање пак да неко сме да све каже а други ништа. Каква је то та
“демократија” на коју се позивају заговараоци Југославије а коју оспоравају
својим опонентима?
Писац ове књиге води рачуна само о српским интересима и само од њих
полази при свакој дискусији. Кад би нашао да је_Србима боље у Југославији,
он би био за Југославију. Шта ће са другима бити, то му је сасвим
индиферентно, чак и са Црногорцима ако нису Срби, одн. ако неће да буду
Срби.
3) Писац је пре рата био редов у партији којој је припадао, а после рата је
избегао партиско везивање баш зато да би у расправљању политичких
питања остао слободан. Тако, за њим не стоји нико да му да политички
ауторитет или ослонац, али га зато нико и не омета да каже све што му је на
срцу. Он својим изјавама не обавезује никога него себе, што сматра за велико
преимућство. Јер политички човек који може да игра некад политичку улогу
у земљи, не би требало да се тако стриктно опредељује и себи веже руке за
друга решења. Партиски претставник још мање.
Ово је више анализа него агитација. Али, нека се схвати и као агитација.
Аргументи су ту, чисти и голи. Нека их свак узме у посматрање и оповргне
ако су нетачни. Они се провлаче кроз целу књигу, која је, из архитектонских,
али и из практичних разлога, прилично разбивена. Само у својој целини могу
се сви ти аргументи правилно оценити. Разбивеност тражи каткада и
понављање, мада не у истој форми. То треба имати у виду.
Циљ нам је, дакле, враћање Српству и Србији, поновно оживљење наше
древне и славне нације, пробуђење наше националне свести, поновно
васпостављање наше државне самосталности.
I.
Глас нације је, на крају, једини легитимни критериј, такав на кога се треба
увек враћати. Човек није роб ни своје расе, ни језика, ни вере, ни тока река,
ни правца планинских коса. Велика агрегација људи здрава духа и топла срца
ствара моралну свест која се зове нација. У колико ова свест доказује своју
снагу жртвама које захтева уступање појединца у корист целине, она је
легитимна, она има право да постоји. Ако се појаве сумње на њеним
границама, консултирајте становнике о којима је реч. Они заиста имају право
да имају своје мишљење у овом питању....”
II.
III.
Срби под туђином осећали су се, истина, Србима, али њихове националне
декларације и манифестације биле су од власти забрањиване или
пригушиване. Није се смело то много истицати. Гдегод су Хрвати сами
вршили власт, они су забрањивали и српско име и сва српска националиа
обележја (нарочито писмо), а ако је неко манифестовао жељу за српским
језиком, оглашавали су га “велеиздајником”. То је код Срба произвело жељу
не само за слободом већ и за србовањем. Хтели су да се једанпут насрбују: да
се слободно опредељују као Срби и само као Срби (не уз ма какав други
придев), да истичу српске амблеме и заставе, које су до тада морали крити, да
се поносе што су Срби, да пркосе околини што су Срби. Да се национално
издувају, засите, једном речју “насрбују”. Дотада национално или презрени
или гоњени, желели су да покажу да “па мрзану кућа остаје”, да је дошло и
“њихових пет минута”.
Наши први људи у уједињеној држави који су били преузели власт нису
водили рачуна о овој психолошкој неминовности. Напротив, баш онда кад су
Срби видели свој сан испуњен, своје националне тежње остварене, вође им
саопштавају да они уопште нису Срби, већ нешто друго, ново, дотада
нечувено, са новим називом, новим амблемима, заставама, паролама. Ако се
неко заклињао на српску заставу и заиста је није изневерио, сад је одједанпут
она изневерила њега. (Да ли ће он исту верност показати новој застави, или
неће веровати ниједној, то је питање).
IV.
Актом власти створена је нова народност, одозго, без питања оних којих
се тиче. Указом, декретом: народност је буквално декретирана. И свак се
морао покорити том декрету. Српство је морало бити жртвовано, морало се
претходно извршити национално самоубиство, да би се створила нова
народност. Највећи део људи морао је да научи којој народности припада, јер
он то није знао. А народност је најинтимнија и најсуптилнија веза људи које
је човек и у сну свестан, и због које живот даје. Сад је настала нова народност
без корена, без традиције, без услова пресперитета. А уколико се више
увиђало да је она неприродна, у толико се све више форсирала. А
декретирати народност значи декретирати осећања, значило би исто што и
декретирати љубав. Да ли је то могуће?
V.
Ми смо 1918 били ишчупани из свог српског корена. Хтело се од још два
стабла, све заједно накаламљена на неку дивљу подлогу, направити моћно
југословенско дебло. То је било неприродно, и није успело. Али смо се ми
отргли и удаљили од свог корена, чије су нас жиле вековима национално
храниле. Сад нам не остаје ништа друго него реплантација, враћање стабла у
свој пређашњи корен. Та операција не успева лако. Али што се доцније
предузима, то је успех тежи и сумњивији. Има изгледа да још наши
национални, српски корени нису усахли.
Свак се пита post festum шта нам је то требало 1918. Да смо рат изгубили,
да смо се обрукали, да смо оцрнили своје име па да се стидимо с њим пред
свет изаћи, не би поступили друкчије него што смо поступили. Хрватима је
све то требало да пређу преко својих пораза, да прикпију своје бруке и
срамоте, своја зверства и дивљаштва. Словенцима јер су били мали и
државно-политички незрели, али нама то ни најмање није требало. Па ипак
смо жртвовали Српство и Србију кад су они били на врхунцу части и славе.
Променили смо фирму кад је она стекла највећи углед и кредит. Credo quia
absurdum, мораће да каже сваки ко то чује и сазна.
И тек после свих тих жртава дошли смо себи, али само донекле.
Напустили смо јужнословенску националну идеологију, али не и
јужнословенску државну идеју. А оне су нераздруживе ако се жели сачувати
сама држава. Ако се дисмембрирамо и вратимо у своје саставне делове као
нација, југословенска држава губи свој супстрат и још мање ће се моћи
одржати. Пређашња конструкција је била логична, али нереална. Садашња је
и нелогична и нереална. Ми можемо да трошимо и време и снаге у једној
државној заједници која се по законима логике не може одржати.
Његош.
I.
Сад се, истина, тражи разграничеље интереса, separatio bonorum итсл., али
заједница сама ствара увек нове потешкоће и производи нове сукобе. Љубав
би била каткад у стању да их или сасвим отклони, или бар моментано склони,
рачуни то нису у стању.
Но апсолутан тај разлог није никад ни био. Има много посебних држава
са истим језицима. Нпр. Немачка и Аустрија (да не спомињемо Швајцарску,
Луксенбург и Лихтенштајн), онда Данска и Норвешка, затим Енглеска,
Аустралија, Канада, Сједињене Америчке Државе итд. Фламанци говоре
једнако као Холанђани, али чине државну заједницу са Белгијанцима
(Валонима) а неће да чују за Холанђане. Итд. Пре су ови примери били
далеко чешћи.
Но још нешто кад је реч о језику: Једнак језик треба да значи јединство
осећања, јединство погледа на свет, јединство изражавања истих жеља,
јединство мисли и воље. То је код нас и Хрвата сасвим супротно. Наш
заједнички језик нам служи само толико да грдње једне стране она друга
разуме без тумача. Да ли је то довољан разлог да имамо и заједничку државу?
Садашња Југославија није федеративна, јер централна или, како они зову
савезна власт, може увек да се меша у ствари “република”. Ове немају
уставом гарантовану самосталну сферу, која се не би смела дирати, нити
постоји уставни суд, који би спречавао прекорачење надлежности. И чисто
“републичне” компетенције бивају од “савеза” обавезно регулисане (нпр.
закон о универзитетима итд.)Али, највећу негацију федератизма претставља
Централни комитет Комунистичке партије Југославије и његов шеф Јосип
Броз. Они наређују штогод нађу за сходно, и никад се још једна федерална
јединица није побунила против тога. Права федерација изгледа сасвим
друкчија него што се практикује у данашњој Југославији, и она је Србима
туђа. (Данашњу, пак, не би примио нико, чак ни Хрвати, сем да им се
гарантује на челу државе Хрват, као што је сад Јосип Броз).
II.
То, свакако, ниједан Србин, нарочито не Србин с ове стране Дрине, неће
примити. Значи да ће с наше стране морати да буду легитимни делегати
Српског народа. А они могу бити легитимни претставници и пуномоћници
Српског народа само онда ако их српски легитимни органи именују. То опет
претпоставља да постоје Србија и српске власти. Тако исто морају да постоје
легитимни претставници хрватског и словеначког народа. Иначе свак може
накнадно оспоравати, и то с правом, ваљаност таквог акта.
1918 било је још донекле могуће извести федерацију, јер су постојале две
српске пуноправне државе, и затим делови оцепљени од Аустро-Угарске и
организовани путем народних већа као државе de facto. Данас је то теже, за
моје правне појмове неизводљиво. Чак и један парцијелни експедијенс у
спорним пределима, као што је плебисцит, код нас је једва изводљив, јер би
он значио ратификацију хрватских зверстава из последњег рата. Без већ
постојећих државноправних субјеката нема могућности федерисања.
III.
Али за сада мора да се жигоше само начин промене овог мишљења. Сами
“најзваничнији” и најгрлатији претставници југословенског решења наше
будуће државе износе, и непитани, да су пре били за тројно а сад за четворно
или неко више федерално решење.
I.
А ако случајно неки хрватски државник који пут, за Божић или другом
приликом, да неку енигматичну изјаву која није сасвим уперена против
Југославије, српски Југословени просто триумфују. Више пишу о томе него о
животним проблемима српског народа. Одма констатују да нису ни Хрвати
против Југославије. А ови се, разумљиво је, смеју: риба се ухватила на удицу!
Сва ова лица која тако бедно пузе пред Хрватима сматрају да говоре у
име Српства. То им се не може ни признати а ни оспорити. Док немамо
званично српско претставништво, нико нема веће или мање право да говори у
име Српства. Јер такве се ствари не расправљају у своје лично име. Но,
интересантна је и овде необјективност и нетолерантност српских
Југословена. Они себе сматрају претставницима Српског народа, иако без
легитимације, а свакоме противнику ту улогу споре. Чак га и вређају. И то
све у некој господској и углађеној форми да на примитивце чине утисак.
Овде заиста Хрвати мора да се револтирају. Као да они сами нису у стању
да одмере своје интересе, као да су малолетни, као да су им потребни тутори
са српске стране који ће их упућивати што је за њих, Хрвате, корисно и
пробитачно.
Ђура Јакшић.
I.
Ми смо највише расли из себе, органски, и то брзо као ретко који народ
света. Природни прираштај за целу Европу на којој је статистика вођена, био
је у Србији, Бугарској, Босни и Херцеговини, у крајевима где Срби живе,
(изузев Бугарску) највећи. Уколико су ти крајеви били мешани, као нпр. у
Босни, диферирајућа статистика по вери показује опет највиши прираштај
баш Срба православних.
Елем, Српство у Југославији, још до рата губи на свим линијама. Post hoc,
ergo propter hoc. Ко није хтео веровати да је Југославија за то крива, рат га је
морао уверити.
II.
Сад нам је јасно због чега су и створене ове две лажне народности: да би
се онемогућила супремација Српства. Броз не спомиње Српство, али је
очигледно да се пасус на њега односи. Јер су само Срби били у стању, и
стварно су пред сам рат постигли, апсолутну већину становника. Словенци то
нису могли постићи никад, а ни Хрвати уза сво убијање Срба. Срби су је већ
били скоро постигли. Како су они веома витални, постојала је оправдана
могућност да је постигну још једанпут у блиској будућности. Да се то сасвим
онемогући, Срби су имали да буду декомпозирани, парцелисани,
демембрирани.
III.
Немогуће је то, треба бити начисто, дати праву статистику наших жртава.
Поједине отсеке, било територијалне било временске, моћи ће појединци да
статистички обраде, али не сву територију на којој су Срби страдали (и у
заробљеништву, и у концентрационим логорима, итсл.).
Али баш из истих разлога треба учинити и једно смањење. У броју Срба
од 1948 налазе се и 160.000 муслимана који су се као Срби определили.
Међутим, они у краљевини Југославији нису као Срби обележавани. Треба их
одбити од садашњег броја ако се хоће биланс према ранијем стању да
израчуна. Вероватно да још има Срба католика, а има свакако и
“Црногораца” и “Македонаца” који раније нису као Срби били обухваћени
(Муслимани и католици Боке који су хтели да се определе као Црногорци).
Тако да треба, због упоређења, опет одузети четврт милиона. Срба је, значи,
било 1948 свега седам и по милиона. А с правом се очекивало пуних девет
милиона.
IV.
Ја не знам на чему базира веровање да после може бити друкчије или чак
боље. Експерименат је учињен једанпут и два пута. Резултати су
поражавајући. Откуда сад нада да трећи пут може бити боље?
Ја сам убеђен да међу Србима који желе Југославију има веома добрих
српских патриота, да је чак већина таква. Али су они робови једне своје
фиксне идеје, мономани, које стварност не може да преокрене. Кажу за
једног немачког филозофа да су га ђаци упозорили како његове извесне
теореме долазе у сукоб са чињеницама. Он је тобоже одговорио: “У толико
горе по чињенице”.
Хрвати су убили још толико после ових речи пок. професора Марковића.
Али се не задовољавају с тим, већ се спремају и на даља убиства. Други с
њима заједно, и сокољени од њих. Наши хоће још један експерименат
Југославије, хоће да Српски народ и даље буде Versuchskaninchen (кунић за
експерименте). И постоји ли један број жртава преко којега не смемо више
прелазити, или ће наши Југословени остати Југословени па ма колико Срба
пропало?
Не треба губити из вида да народни организми, исто као и појединачни,
не могу одолевати сувише великим и честим ударима. У медицини се зна
колики проценат крви може да истече једној особи па да се она више не
одржи у животу. Нешто је слично и са народним организмима. Још неки
експерименат, и нас неће бити. Испуниће се, не дај Боже, пророчке речи
Ђуре Јакшића:
Једна мала оаза Српства, Црна Гора, није никад признавала туђег
господара. Она је бивала гажена и каткад потчињавана султану, али то
Црногорци нису сматрали као трајно решење и нису му се покоравали.
Србија је пре једног и по века као феникс васкрсла из свог пепела, и одма
*) Отуда тек сад, у половини XX века, стварају се журбом многе државе у
Африци и Азији. Није то досад спречавао само колонијализам, већ и недозрелост тих
“народа“, помaњкање националне свести код њих. Управо због тога су и били
колонијално потчињени, јер нису испуњавали реквизите за слободну државу, у
првом реду свест о националпој посебности, о народној индивидуалности.
хтела да буде само своја и потпуно своја (као што је то раније изнето у једној
од првих одлука обновљене Србије). Колико је муке и крви требало док је то
постигла. И обе су те српске државе морале сталним просипањем крви да
бране постигнуту самосталност1). У никакве се компромисе упуштале нису.
Стр. 60: Прослава стогодишњице Првог српског устанка на нову годину 1904.
“После помена одржаног на гробу Кара-ђорђа, уз ванредно снажно учешће народа,
дат је банкет, на коме су и претседник Владе Сава Грујић и краљ Петар славили
неумрле заслуге Карађорђа у борби за крст часни и слободу златну и дали израза
нади гојеној од целокупног Српства да ће ускоро да се испуни завет Карађорђев:
ослобођење целог српског народа. Да би се још и појачала ова национална
манифестација потпретседник Скупштине Љуба Давидовић, послао је из Београда
Краљу у Тополи поклонствени телеграм, у коме се у име целог српског народа,
заветује да ће Срби за реалисање Карађорђевог завета све добровољно жртвовати а,
ако треба, и животе дати”.
Стр. 95: 17 октобра 1905 српска Скупштина даје одговор на престону беседу
краља Петра од претходног дана. “Никола Пашић је одржао један говор у коме је
изложио национални програм Радикалне странке односно Српског народа”. После
задобијених слобода за које се Странка увек борила, она се “сад окренула
консолидовању унутрашњег положаја, да би Србију учинила достојним Пијемонтом
Одједанпут, они се нађоше као Југословени а не више као Срби.
Преконоћ променише своју народност, које су били толико свесни као мало
који народ света, и којој су били толико одани. Настала је дезоријентација;
више од тога: равнодушност према народности. Кад се народност може
указима мењати, кад се мора напуштати духовна веза негована вековима и
цементирана крвљу генерација, онда сама веза уопште лабави, обесвећује се,
постаје ствар момента, реглементације, трансакције. Чак, могло би се рећи
опортунитета. С нацијом је као таквом готово. Нова се не створи а стара
ишчезе.
Није народност одећа која се меља и нова прави кад се стара отрца. То је
најсветија и незаменљива веза људи. Ко је кадар њу да промени, тај ништа
више свето нема. То је превртљивац, несолидан тип. Достојевски је с правом
казао да свакоме његова народност означује пут ка Богу. Она је далеко више
од вере. И кад то важи за појединца, шта да се каже за целокупност једног
народа који се премеће час под једним час под другим именом, који се час
шири а час сужава као спужва? Може ли се ико више поуздати у такав народ,
може ли му дати важност?
У целој књизи, где се износи сав политички живот Србије од 1903 до 1911, нигде
ни помена о југословенству.
покрет је морао да изабере друге идеале, а не васпостављање Југославије,
јер она никоме није била за срце прирасла, нити се ко показао спреман да за
њу као такву гине. “Југословенски” назив је Дражи Михаиловићу много више
шкодио него помогао.
II.
И Срби и Хрвати ретко су се кад волели, али се никад нису тако мрзели
као кад су заједно спојени у једну државу. Нарочито Хрвати су били пуни
иједа, да се напослетку онако дивљачки раскале на Србе. А с Маџарима је
прекинута свака свађа оног момента кад су се од њих одвојили (тј. Хрвати).
Многи су тврдили да тешкоће које је прва Југославија налазила, да су то
“дечје болести”, које се морају проћи док дете очврсне (то је нпр. тврдио д-р.
Грга Анђелиновић, али и други). Али дечје болести однесу врло често и само
дете, па до пуног узраста и не дође. Ако прва присподоба важи за
Југославију, важиће сигурно и ова друга.
III.
IV.
Пре свега, седам генерација не значи много, а најмање значи све у једној
држави, која је састављена од 60-70 “генерација”. Затим, далеко је то од
истине да се сталним животом у једној земљи ствара навика и љубав према
њој, да се никаква друга не само не жели него ни замишља. Ми смо живели
четири и пет векова у Турској. Нисмо знали ни за какву другу земљу сем ње,
па смо се дигли против ње. Моји преци живели су неколико векова под
Млецима а један пун век под Аустријом па су и они и цела њихова околина
желели увек другу, своју земљу. А Аустрија је баш била велика и веома
разнородна. У њој је свак могао чак добро да живи. Али су Срби хтели своју,
српску државу. И што су дуже у Аустрији живели, све су јој мање били
наклоњени.
Идимо даље. Узмимо случај из наших дана, пример Југославије саме. Она
је постојала, прва Југославија, нешто више од 23 године. За то време се што
родило, а што однеговало 23 “генерације”. И све оне, заједно са старим
скочиле су на Југославију чим им се указала прва прилика. Све сем српских.
Провеле су дакле те генерације у Југославији троструко више времена него
нове генерације кад је писао своја мишљења овај господин. И живели су
свакако боље него седам генерација у другој Југославији, јер иначе тај писац
сам не би из ње бежао. Па су је ипак напустили и издали, тражећи и
преферирајући све друго само не Југославију.
V.
VI.
Ми смо Срби умрли као међународни субјекат. Нико више о нама не води
рачуна. Нико нас не спомиње међу страним посетиоцима или гостима. Нигде
више о нама помена у дневној штампи, у политичким публикацијама, у
лексиконима и енциклопедијама. Најмање у виду похвала. Ове су почеле са
слободним српским државама и нестале с њима. Ми не сачињавамо више
историју, што рекао Хегел, нити историски ишта претстављамо.
I.
Могле би мале државе само примити битке да спасу част оружја или да
одложе непријатељске акције на неком другом месту. Али то не дају ни
средње државе зато што су средње или релативно велике. То дају храбре
државе, то дају државе чије је становништво пожртвовано, патриотско, а не
које су по простору веће. Такво нешто могла је да да и давала је Србија. Тако
нешто не може никад да да Југославија. (И о томе ће се доцније говорити).
II.
Има нешто што у данашњем поретку мале државе више штити него
велике. Ове мале државе нису практично ни ратну штету плаћале. Уговор о
миру са њима је закључен после релативно врло кратког времена, са
Немачком није још ни данас, 11 година иза свршетка рата.
Како је све то било друкчије пре само неколико деценија, нпр. на почетку
овога века. Велике силе су кројиле судбину света не обзирући се уопште на
мале државе и не питајући их за то. Ове су своју судбину дознавале тек после
завршене конференције великих сила. А место садашњих “полициских
акција” раније су велике силе слале своју флоту да принуде мале на
попуштање. Ox, quae mutation rerum!
Већ између двају великих ратова почело је било мажење малих држава.
Оно је сад добило карактер сталне праксе. Разлоге не можемо утврдити, али
неке можемо претпоставити. Пре свега ту је допринела флотантност појма
“велики” и “мали”. Ранији велики постали су сад “мали”, или су на путу да
постану. У прве рачунајмо Немачку и Италију, у друге Британију и
Француску. Колоније су отпале. Колонијалне земље су постале слободне и
чланови међународних организација. Раније је постојала борба за њихову
територију, сад за њихову наклоност. И она се безобзирно спроводи. Страх да
се нека држава не прикључи комунистичком свету и лицитације једног и
другог света подижу вредност малих држава. Мале државе имају већу
могућност опредељења и лавирања, док су велике везане разним пактовима и
геополитичким неминовностима. Оне морају да показују већи стабилитет
политике баш због своје величине. Зато, опет, што у међународним
гремијумима мали глас важи као велики, велика је јагма око тих малих
гласова. Једном речју, на међународном пољу царство малих настаје.
III.
Мали народи показују више те мегаломанске црте него велики, бар код
нас у Европи. Познати су као мегаломански народи Маџари, Чеси, Пољаци и,
разуме се, више од свих других, Хрвати. Ту је болест дошла до кулмена, то је
таква посувраћеност да се човеку гади. Код свих других народа, национална
мегаломанија ипак има извесне границе: прво, у борбеној снази народа који
хоће да осваја; друго, у асимилационој моћи. Код Хпвата не постоје те
границе, јер се они сами не боре за своју дпжаву, а ако је добију на пешкеш,
асимилација им није потребна: они просто убију све који нису Хрвати. Тако
схваћа државну мисију и тако поступа са својим грађанима један народ
данашњице. На тај начин могу захтевати и Београд, и Пешту, и Беч, и
Цариград, јер су и ту имали понекад неког свог чиновника или бар “хрват-
башу”. А њихова историја уопште је само један систем фалсификата. О томе
се говори на другом месту (у једној засебној студији).
Има и код Срба извесне мегаломанске црте, мада мање него код њихових
суседа. Срећа би била и за наш народ и за његову будућност кад би те црте
потпуно нестало. Ми имамо толико доста свога, да нам туђе није потребно.
Не треба због једне мале области стварати непријатеље и споља и унутра, не
треба бити дужник без потребе. Због туђе територије, мора држава бити
вечно на опрезу, мора се увек бојати освете, одржавати огромну војску итд. А
хомогеност, највеће државно добро, тада јој недостаје.
Постоје, разуме се, народи који су тако мали, који живе на тако бедној
територији, разбивеии и неприродио раширени, који се тешко могу
задовољити са својом националном територијом. Они онда нужно постају
болесни мегаломани, и сваког дана мењају теорије о земљама које њима
припадају. Једанпут су то историска права, други пут савремена, вера,
статистика итд., како им кад годи. Не треба нам се много окретати да
докучимо те народе, који ће напослетку постати спрдња цивилизованог света.
Ми Срби имамо, стицајем историских прилика и захваљујући сталном
пожртвовању и активности наших предака, који су у свему били велики, ми
Срби имамо једну јединствену територију националну, прилично, релативно
бар, компактну, лепу по својој форми, дивну на изглед, плодну као ретко која
у свету, свака стопа проливена крвљу наших предака, и, авај, наше браће и
наше деце; ми имамо оно што мало који народ око нас има. Шта да тражимо
више? Да ли може бити срећно ако тражимо више? И да ли ћемо живети
боље ако добијемо више? О свему томе треба наши Југословени да дају себи
рачуна.
IV.
На стр. 628 дели проф. Маул државе према снази на велике, средње и
мале. Међу средње државе у Европи наводи само: Белгију, Холандију,
Шпанију, Румунију и Пољску. “Највећи део осталих држава има да се уброји
у мале или патуљасте државе....” Према томе и Југославија. Значи: уколико
би се Србија одвојила од Југославије, била би свакако знатно мања, али своју
категорију величине у Политичкој географији Не би мењала (Оttо Maull,
Politische Geographie).
Не само што ми нисмо мали, него наши суседи нису већи од нас, као што
ће се показати доцније. И ми ћемо као Срби бити боље “прилагођени
амбијенту”, док као Југословени претстављамо за суседе сувише великог
комшију, и они се удружују против нас, тим пре што сматрају ову величину
неприродном.
V.
Немачки политички философ Тома Абт казао је још пре 150 година
између осталога и ово: “Рекао сам већ горе да се у републикама жар за
домовину баш у тој сразмери смањује у колико њен предео расте. Монархије
су обично већег опсега. Због веће снаге коју услед тога имају, оне су и
сигурније од сасвим честих напада. Ова сигурност производи више сталежа у
друштву, а ови сталежи један другом припремају више угодности. Угодност
пак чини да све више слаби ревност борити се за домовину, она се не
подудара више лако са тешкоћама борбе....”
VI.
Као мото овога одељка стављена је чувена изрека Хезиода да је половина
виша од целога. Треба потсетити којим поводом је он то рекао. Хезиод је
имао брата Перзеса. После очеве смрти требало је да оба брата добију једнак
део имовине. Али судије доделише Перзесу и половину Хезиодовог дела.
Овај је своју половину (у ствари четвртину од очевог имања) тако лепо
обрађивао и управљао да је надокнадио штету, а братов део се све више
смањивао услед његове нерадљивости. Сматрао је да има доста и да не мора
тако много радити.
Аналогија је, нажалост, сувише очигледна са нашим националним
инвентаром. Да смо 1918 узели половину онога што смо узели од Аустро-
Угарске, то бисмо могли евентуално и задржати и консолидовати. А овако
постоји опасност да изгубимо још много и од наше половине. Исто тако, да
смо имали мањи део Македоније, тешко би се баш код нас извео тај покушај
македонизације, од којега су поштеђене и Грчка и Бугарска.
Ниједан прави Србин не жели да своју државу смањи без нужде. Али је
често потребна ампутација да би се остатак спасио.
Аристотелу је, пак, тај број изгледао чак сувише велики. Он је такође
противник велике државе, још отворенији. Док Платон сања о идеалној
држави којом имају да владају философи (а то не може бити велика држава),
дотле Аристотел види идеал државе у њеној еуномији, “благозаконодавству”,
у добрим и ваљаним законима. А баш то није могуће постићи у великој
држави. У седмој књизи Политике, кап. 4, каже Аристотел изречно: “Према
томе што искуство учи, тешко је или чак немогуће да се једна многољудна
држава управља по благозакоњу. Бар ми не видимо ниједну једину државу са
еуномним гласом која би трпела многољудство. То се све да разумом
доказати. Закон, то је постављање једног доброг поретка, и добри закони су
идентични са добрим поретком. А један сувише велики број не може да се
подвргне поретку уопште”. — На истом месту мало испред каже Аристотел:
“Највећи део верује да срећна држава мора бити у исто време велика. Па кад
би то била и истина, они не знају која је држава велика а која мала. Они
одређују величину државе према броју њених грађана, али се мора мање
гледати на мноштво а више на унутрашњу снагу. Држава која има снагу да
своје задатке најбоље реши, то је највећа држава”.
Аристотел иде толико далеко да он оспорава карактер државе
заједницама са сувише становника. То је етнос, каже он, али не полис. А Грк
није могао ни да замисли другу праву државу сем полиса.
Задатак државе је, према Аристотелу, “добро и угодно живети” (калос каи
агатос зеин). Он се може постићи само у мањим заједницама. По Аристотелу,
држава мора да је прегледна (еусиноптос). То је било схватање и многих
других Грка. Прегледна је држава где скоро свако свакога познаје.
Непосредна демократија тешко би се дала извести у другим односима.
I.
Није величина државе сама та, која ствара благостање, која државу чини
снажном и стабилизираном. Није то чак ни најглавнији фактор стабилности и
просперитета. Друго се од државе тражи ако се жели њен пун и несметан
напредак. Тражи се да су њени чланови, њени грађани, духовно повезани, да
има што више околности које их спајају а што мање које их раздвајају. То се
зове хомогеност. Реч је грчка и буквално значи једнородност. Противност јој
је хетерогеност или разнородност.
Овде се најбоље може видети прекаран положај Срба. Док смо раније
били најчистија и најкомпактнија држава на Балкану, а може бити и у целом
свету (свакако у источној Европи), дотле сад стојимо у том погледу горе од
иједног нашег суседа и најгоре у Европи изузев Русије. Ево примера. Грчка је
била одувек, а нарочито од 1912 веома хетерогена. Имала је Цинцаре,
Арбанасе, Словене, Турке. Нарочито много Турака. Ове је скоро све послала
у Турску и заменила са својим сународницима из Мале Азије. Било је око
милион и по Турака. Скоро сви су отишли, а толико је дошло грчких
сународника. Грка у целој Грчкој до 1918 није било ни 70%, а сад одједанпут
има их преко 95%. У грчкој Македонији сачињавали су грдну мањину,
одједанпут их је преко 90%. Цинцари и Арбанаси који су тамо остали
(Арбанаси махом православне вере као и Цинцари), сви су скоро погрчени.
Оно мало Цигана и Јевреја поубијали су нешто окупатори, а нешто је
побегло. Остало је у Македонији само око сто хиљада Словена. Они сад беже
у Југославију. И кроз најкраће време, Грчка ће бити сто процентно
национално хомогена, а верски је већ то одавна.
Много година пошто сам ово написао нашао сам у листу Ноје Цирхер
Цајтунг, у броју од 11 марта 1956, један чланак под насловом “Посета у
Солуну”. Тамо стоји м.о.: “Становништво се данас састоји готово
стопроцентно од Грка.... Словени су се повукли иза граница или су
асимилирани. Нестали су и Јевреји који су до Првог рата сачињавали већину
у Солуну....Од 60.000 Јевреја који су још 1940 у Солуну становали остало их
је још 1600....” И тако даље. А колико је било Турака? Сам Кемал Ататурк је
ту рођен. Нека се упореде Солун и Скопље, где данас не сме да буде ниједног
Србина.
У Бугарској је било око пола милиона Турака, које они сад силом терају у
Турску. Јевреји су се скоро сви иселили. Македонци су побугарени. Грци су
већ давно замењени македонским Словенима. Нема тамо скоро никога другог
сем Бугара, који сви припадају истој вери.
А Југославија? Она је још далеко хетерогенија него што је била пре рата.
Ту су створене нове народноети, које нико ни у сну није претпостављао. И
властодршци се хвале да у Југославији постоје 16 народности, које све
тобоже живе по начелу “братство-јединство”. То је једна дрска фикција коју
су само комунисти могли да створе.
Али та фикција напослетку погађа саму срж Југославије као такве, као
националне државе. Држава има 16 народности, од којих су у најбољем
случају само пет југословенских. Тих пет претстављају огромну већину
становништва али мањину народности, којима треба да се призна
“равноправност”. Хрвати тврде и то “плебисцитарно доказују” да уопште
нису Словени већ Келти, Готи итд. Онда је југословена још мање. А и
Македонци као народ нису словенског порекла. Итд. Југославија, таква какву
је данашњи властодршци претстављају, демантује сама себе. Русија је била
поштенија кад је створила интернационални “савез совјета”, а не народности.
Југославија је била неискрена кад је у ранијем дому народности пристала да
буду претстављене само југословенске народности (плус Босанци).
Али кад дође до слома, и кад друга настане судија, Србија ће се вратити
старој пракси, желећи где је то могуће и коликогод је могуће да васпостави
хомогеност.
II.
III.
Познати немачки писац Бек каже на једном месту (Мањи списи, II, 107):
“Према томе је велико добро државе ако у њој не постоје разна
вероисповедања, и кад је владајућа кућа исте вере са народом”. Швајцарски
чувени научник Јакоб Буркхарт је казао баш у својој студији о Држави (Три
Потенце: Држава, Религија, Култура) да “држава може да буде тим снажнија
уколико хомогеније одговара једном целом народу”.
IX . НАЦИОНАЛНА СТРЕМЉЕЊА У ДРЖАВИ
I.
Хомогеност државе, то је идеал коме свака савремена држава тежи. Али
национална подлога државе, то је нужност која се не може у данашње време
избећи. Нација данас чини духовни супстрат државе. Према њој се држава
образује, према њој се опредељују државне границе.
II.
О томе има безброј доказа у самој хрватској штампи. Мада морам овде
штедети простор, ипак ћу нешто навести, да уверим и најневерније. Навешћу
нешто из књиге Влаха Раића “Хрватска и Србија”, 1953, из одељка
посвећеног Анти Трумбићу. Раић је био Трумбићев интимус, и овај му је чак
диктирао један део политичких мемоара. Оба хоће да оправдају Трумбићев
став за време Првог рата. Ево шта између осталог пише Раић на основу
Трумбићевих изјава (стр. 58):
III.
Српски народ, који је у XIX веку, делимично још у XX, живео у више
држава (четири-пет-шест) показивао је јединствен случај кохезије као ретко
који народ света. Његово духовно јединство је образовано далеко пре XIX
века. Са једним изузетком оног дела који живи у Македонији. Јер по ком год
критерију да се обележавао народ, српски народ је тај критериј испуњавао до
дна.
Сви Срби, са малим изузецима, имају исту веру. Под вером не треба
разумети само хришћанство, ни само православље. Они имају исте верске
обичаје (зато вероватно веру и зову закон), до у најмање ситнице. А то
амалгамира кудикамо више него догматска учења. Многи су обичаји
предузети још из паганског доба: и божићњи, и ускршњи, и ђурђевдански
итд. А свуда су скоро исти: и на Косову, и у Војводини, и у Боки, Шумадији,
Кучима, Кордуну игд. Ако се неко нађе хиљаду километара од своје домаје у
једном удаљеном српском пределу, он неће запазити да није код куће.
Празноверице исто спајају као и права вера, а и једно и друго је код свих
Срба исто.
Срби имају једно писмо. Оно исто којим су писали у Средњем веку,
првобитно, оно с којим су почели писати. Никад не мењано, једва само мало
модифицирано. А то није случај са осталим народима. Погледајмо само оне
Далматинце који се не осећају Србима: прво су писали глагољицом, после
ћирилицом (Пољички статут је писан ћирилицом!), а сад латиницом. Како
они да повежу своју прошлост и садашњост?
Баш кад је реч о вери и о писму, наше црквене књиге имају дословно исти
текст као и за време Светог Саве. И кад утврђујемо своје етничко јединство
између себе, ми савремени Срби, у исто време утврђујемо континуитет духа
и тела са својим прецима.
Срби су живели под разним газдама, под разним режимима, под веома
различитим условима живота. Колика разлика између живљења у Турској и
Маџарској, на Тимоку и у Боки Которској. А свуда се слави Крсно Име, свуда
се у песмама воздижу исти национални јунаци, на исти глас, уз исте струне.
То код других народа нема. Погледајте Хрвате: шта има заједничко у
обичајима, у схватању, у одушевљењу између једног далматинског Бодула и
хрватског Загорца? Постоји ли игде још на тако малом подручју један народ
којега ништа не везује?
Највећи кит српске заједнице, то су заједничка или бар једнака страдања
Срба свуда по свету. Сви су били гоњени и злостављани од Турака, од
Арбанаса, од Немаца, од Маџара, нарочито од Хрвата. Довољно је било звати
се Србином, или осећати се Србином, па бити изложен највећим мукама и
патњама. То је заједницу цементирало више него ма шта друго.
Ништа није теже него сачувати националну свест једног народа који је
подељен између многих држава. А Срби и овде претстављају невиђени
изузетак: Они су образовали своју народност, односно афирмирали је, кад су
се налазили под влашћу пет-шест држава. Они су не само у Србији и Црној
Гори били Срби, већ и у Млецима, у Аустрији, у Маџарској, у Хрватској, у
Турској. Свуда су се означавали као Срби и осећали као Срби. И свуда су
знали да су једно са онима у другој држави. О свему овоме се говори у књизи
“Спорни предели Срба и Хрвата”, коју издаје Амерички институт за
балканска питања. За остале српске суседе то се уопште не може тврдити.
Оно што се збило не може се учинити као да се није збило: Facta infecta
fiery non possunt. И то би могло да се апсолвира једном болном прошлошћу,
да се из њега извуку поуке за будућност. Нажалост, Бурбони нису ништа
заборавили и ништа научили. Данас имамо једнаке заговараоце
југословенства као 1918. А Хрвати гледају своја посла и настоје да нас што
више забаве југословенством да би нас дезоријентисали, денационализирали
и напослетку опет ништили.
IV.
V.
Створено је, као што је неколико пута овде речено, пет народности! Од
шесте се одустало. Сваки Југословен морао је да се изјасни за једну од тих
пет народности: српску, хрватску, словеначку, македонску и црногорску.
Једино је Муслиманима Босне и Санџака остављена слобода да се не
определе за извесно време, да причекају са опредељењем. Сви други морали
су да се определе: и приликом пописа становништва (то је за ове ситуације
најмеродавнији моменат) и иначе кадгод имају да попуњују личне податке
или дају “генералија”. (Ми смо у Аустрији нпр. уписнице у нове разреде
гимназије звали “национале”, јер се у њима налазило и питање о народности,
које је сматрано најважнијим; национале је свак звао те формуларе а не само
ми Срби). Власт у садашњој Југославији у стању је да контролише народност
својих поданика у разним ситуацијама (код тражења легитимације, пасоша,
итд.). И она то чини увек, и пази да се неко не би огрешио о народносне
указе. Јао ономе ко би написао Србин место Црногорац! У најмању руку не
би добио што тражи, али веома често би био просто проглашен фашистом.
Ђетићи који више воле власт просто кажу: Свакоме је слободно да буде
Србин, али није фашиста. Те морамо да гонимо!
—Народност југословенска.
—Нема.
Статистичар је очито био збуњен што, ето, нема једне рубрике. Сасвим
извесно, он је веровао да постоји....”
VI.
Има мањина које нам не задају никакву бригу. Нпр. Власи у Источној
Србији, чији број уосталом стално пада. Затим Цинцари, којих има свега
десетак хиљада, Цигани, Бугари итд. Они су увек заједно са Србима живели и
Србима се осећали. Ми сами их нисмо хтели примити као потпуно своје. Али
после тако дугог заједничког живота, и то решење сазрева.
Јер је боље имати своју чисту територију и нешто мању него велику
територију за коју вазда имамо да стрепимо. Ја морам да то кажем, иако знам
да ће ме наши људи за то напасти. Нека верују само у моје најискреније
побуде. Компактност и хомогеност Србије важнија је од неколико стотина
квадратних километара.
VII.
Ренан је казао: Les institutions perissent par leurs victories, што значи:
Установе пропадају са својом пoбедом, чим победе. А кнез Бизмарк казао је
поводом захтева за уједињење целе Немачке, das man den Soehnen den Enkeln
auch noch etwas zu tun uebrig lassen muesse, што значи: Треба нешто оставити
и синовима и унуцима да ураде!
Унутра, заиста, треба имати много више обзира него споља. Хрвати су
наше обзире тада сматрали, као слабост. И тада и 1941 могли су се уверити да
не постоји опасност никакве освете ако се Срби убијају. Југославија
заштићује убице а не жртве. У интересу мира и “братства” мора се само
прелазити преко српских жртава.
1
) Прота Манојло Грбић пише у своме великом делу “Карловачко
владичанство“, како су Срби у Хрватској могли да одрже своју домену где су били
комнактни и близу осталог језгра и поред свих насртаја хрватског католицизма на
њих, и онда дословно каже (II књ. стр. 152): “Поуздано можемо рећи да нам не би
отели ни Жумберка да само није био сувише оцијепљен и осамљен од осталог
народа“.
Како је све то било друкчије док је постојала самостална и независна
Србија. Ако је до 1912 један Србин био убијен у Турској од качака, комита,
турских органа или томе слично, наше новине у Србији позивале су на
узбуну, народ се ускомешао, влада је слала дипломатске ноте, четничке трупе
су слате за одмазду. Није се ни преко једног случаја прелазило ћутке. Тако
исто кад је хрватска руља у Сарајеву и Загребу после Видовдана 1914
малтретирала Србе и пљачкала српске дућане. Сав Српски народ у Србији и
Црној Гори дигао се као један човек, спреман на рат који је примио. Ја сам се
нашао при демонстрацијама на Цетињу кад се јуришало голим рукама на
аустриско посланство.
VIII.
Нико јој при томе неће опструирати и интригирати, бар не унутра. Она
неће морати да се стално обзире десно и лево, да овога не увреди, да се од
онога сачува. Од народа се неће ништа више крити, он ће сам учествовати у
постављању и извођењу националног програма.
Највише је, разуме се, сметња долазило и ту од Хрвата. Прво, што смо се
увек морали њима бавити и сву пажњу скретати са других ствари. Затим, ту
су Хрвати повлађивали све антисрпске струје, саботирали сваку нашу
етничку акцију а у исто време потстрекивали разне мањине да нам
постављају немогуће захтеве. Они су помагали сепаратистичке тежње
Македонаца, качачки отпор Арнаута, “федерализам” Црногораца итд. Својим
опструкционим примером дали најбољи рецепт мањинама како се руши
држава. Они су државу учинили слабом и неотпорном и према другима.
Сви који мисле друго, варају се. А питање је да ли и мисле друго или само
из разлога, који се не могу сасвим утврдити, мада се могу претпоставити,
пледирају за једно решење које се не може бранити. Некима се омакне па
изјаве: нека погине још 300 хиљада Срба, ми морамо заједно са Хрватима.
Али нико од њих не рече: ја ћу дати свој живот или живот своје деце за
одбрану Југославије или Срба у Југославији. Нека гину још 300.000, али мало
удаљених од тих патриота југословенских.
*) Као еклатантан пример између хиљада нека послуже ова два стиха које је
спевао и кроз државна издања пропагирао некдашњи најмилији ђетић Ђиласов
Радован Зотовић, званични песник комунистичке Југославије. Пародирајући песму
Војислава Илића “Вардару“, овај ђетић пише:
I.
II.
Истина да је тај предлог потекао још пре првог Светског рата од самог
Јована Скерлића. Али Скерлић није доживео Хрвате у заједничкој држави, он
ни самог Старчевића није озбиљно схватио, и, напослетку, он је био сувише
догматичар и кабинетски радник доста туђ самом животу. А он свакако није
себи довољно дао рачуна о свим указаним последицама. Скерлић није
сматрао да се тај акт уједиачења ствара напречац, најмање указима. Он је
мислио да то генерације спроведу, с вољом, разумевањем, узајамним
попуштањем, заједно са увођењем латинице као заједничког писма, он је
предлагао такође усвајање екавштине као јединог српско-хрватског наречја.
Вероватно је влада Петра Живковића и то хтела да спроведе пре двадесет
година, али тим не би прву грешку поправила него јој надодала другу.
Хрвати би то сматрали као атак на њихову “посебност” и њихову слободу, и
онако слаб глас наших владајућих у то доба, био би у свету још и погоршан.
У овом погледу треба усвојити стару латинску мудрост: Caesar non supra
grammaticos, што слободно преведено гласи: Нека се власт не меша у питања
писмености.
Да су наши стари тако радили, нас као Срба не би више било. Но они су
друкчије поступали. Ја сам скупио цео низ података о борби за одржање
нашег националног писма у садашњем стању и желео бих да то издам у
засебној брошури. Но не верујем да ћу наћи издавача. За те ствари српска
емиграција има мало разумевања а вољу да помогне нимало.
У Југославији се дакле латиница уводи via facti, без указа, али шефови већ
налазе пута да потчињеним то објасне као државни разлог, тобоже из обзира
практичних. Ако се неко буни, оптуже га и осуде на основу повреде начела
“братство-јединство”. И зато Срба има десет пута више него других осуђених
по том параграфу, више него усташа. Јер ови немају разлога да се буне. Кад
би се ћирилица форсирала, бунили би се ови и били би осуђивани. То се
избегава: нареди се, тајно, употреба латинице и ко се томе противи, осуђује
се због нетолерантности и шовинизма. И онда, разуме се, све се мање људи
буне, па чак, у страху, и приватно пишу латиницом. То ми у Аустрији нисмо
у мирно доба доживљавали!
III.
Код свих других корпорација не сме српско име као такво да дође до
изражаја ни у самом наслову.
1
) Прослављен је, истина, Први српски устанак под тим називом. Али, пре свсга
прослава је била pro foro interno, “за домаћу употребу“, иностранство о њој није
ништа дознало. Затим, кад се не би рекло Први српски устанак, морало би се рећи
Карађорђев устанак, а то је за антисрпску клику у Београду још горе. Најважније је
то, да се Устанак односи на Србију. Ту се признаје увек Српство и српски карактер, у
жељи да се на Србију и ограничи. Све је то смишљено и све у истом антисрпском,
духу. Овом прославом се чак хтело бацити мало прашине у очи Србима, који су
свакако и сами почели били протестирати на запостављање и дискриминацију
српског имена. Тиме се ништа није променило у антисрпској идеологији и пракси
владајућих кругова данашње Југославије.
Један детаљ кога сам накнадно сазнао мора се због своје никантности саопштити
српској емиграцији. Члан Државног одбора за прославу 150-годишњице Првог
српског устанка био је хрватски књижевник Мирослав Крлежа. Само по себи то би
била лепа пажња према Српству да један истакнути хрватски литерат буде званични
претставник Прославе. Али се он о том устанку овако изразио: “До Србијанског
устанка долази послије осамдесетгодишње аустриске окупације, када се раји
објаснило да се може живјети и без Турака“. (М. Крлежа, О неким проблемима
Енциклопедије, Прештампано из “Републике“, Загреб 1953, стр. 8).
Све је ово тако озлоједило једног српског историчара, д-ра Радослава Поповића,
да је Крлежи пребацио “својеврсно патриотско одушевљеље засићено бечким и
другим реминисценцијама од пре Првог светског рата“, “подгрејавање старих
концепција и расположења", “његова савремена варијација на давнопрошле и
озлоглашене К. und К. теме у свом “пречишћеном“ и “марксистичком облику“,
“какав понор oд неиживљених инстиката и антидијалектичког мишљења“. (Прилози
за историју Првог српског устанка. Необјављена грађа, Београд 1954, стр. 6).
Појединци, знајући за такав став југословенских “руководилаца”, утркују
се ко ће више запоставити и заменити српско име. Свуда се замењује са
“наш”, “југословенски”, “наших народа” итсл. У једној веома лепој
публикацији коју је поводом 600-годишњице Душановог законика издала
Београдска академија наука, уводну “студију” написао је претседник
Академије проф. Александар Белић. Ниједном речју, на тој расправи од више
страна, није он споменуо реч “српски”. Ни један пут. Не сме чак ни Душан да
се истиче као Србин, да се не би замерило Македонцима, или самоме Јосипу
Брозу. То није јединствен случај.
Ја ћу навести само оно што сам данас читао у новинама, 5 јуна 1954. У
Политици од 2 јуна сто ји под насловом “Претседник Тито одао почаст палим
борцима у Првом светском рату” да је Јосип Броз положио венац у “Плаву
гробницу многих хиљада бораца наше земље палих у Првом светском рату и
сахрањених у морске дубине између острва Крфа и Вида”. Ни ту се једном
речју не сме споменути Србија и српска војска, већ војска “наше земље”1).
Швајцарске новине од данашњег дана доносе извештај са изложбе
“југословенских средњевековних фресака у Цириху”. То су махом српске
фреске, са свега две-три католичке, које су с њима стрпане да би се српско
име изгубило. Ја се нисам могао уздржати а да не протестирам код
швајцарских органа који изложби дају кров. Питао сам какве су то
“југословенске” фреске из средњег века кад сама Југославија постоји свега 25
година, а ни назив није пре 100 година био познат. Они су се одма извинули,
исти дан, и променили наслов овако: “Средњевековне фреске из Југославије”.
Приватно су најзад изјавили да југословенске власти изречно забрањују сваку
употребу српског имена, и да ће повући копије фресака ако се та њихова
жеља не поштује. Може ли бити већег доказа србождерском карактеру владе
Југославије која тобоже и Србе заступа?
IV.
Али, ако ми српско име напуштамо тамо где нам је оно корисно и часно,
оно нам се враћа и невољно где нам јаде задаје. Југословенска смеса нас не
ослобађа да сносимо одговорност и за оно што смо криви и за оно што ни
најмање нисмо криви, док остали делови Југославије кроз југословенство
сакривају своја злодела. Неколико примера само.
Тако се увек дешава кад настане “смеса назива”, смеса имена (confusion
nominum). Недостојни и без заслуга то увек искоришћава за себе. Побегли
усташи су од савезника примљени и добро третирани, јер се они нису после
рата показали ни као усташе ни као Хрвати, већ као Југословени (свакако док
су се осетили безбедни). Та смеса назива учинила је да хиљаде најокорелијих
зликоваца и најгорих побегуља “спремних за дом” не само избегну казну за
злочине учињене над Србима, већ и да спремају друге сличне злочине.
Сасвим доследно и правилно, кад се ми нисмо били раније дистингвирали. А
то ће се поновити опет ако се не будемо накнадно дистингвирали. Тим пре
што и наша емиграција покушава увек да опере Хрвате од тих злочина,
ограничујући извршиоце на мали број усташа или “старчевићанаца”.
То је судбина сваке масе, од које обично једна страна има само користи а
друга само штете. Код нас буквално тако: сву корист имају само Хрвати, сву
штету само ми. Бар данас, од почетка Другог светског рата. А такве периоде
се не могу избећи с времена на време.
V.
Док смо заједно били, ми смо нашу част Хрватима остављали да се њом
користе, а ми смо се морали задовољавати њиховом срамотом. Сад тражимо
потпуно одвајање, па нека свак добије што њему припада. Suum cuique! И
части и срамоте. А ја сам потпуно уверен да ћемо ми Срби у том случају
умети опет стећи за себе част и поштење, а препустити Хрватима оно у чему
их нико досад није надмашио. Само тако ћемо се ми показати у правом
светлу са својим националним именом, а и Хрвати ће се разголитити и
појавити “непатворени”, да се цео свет од њих уклања.
VI.
(Овај податак је узет из књиге прота Димитрија Руварца: Ето што сте нам
криви, Земун 1895, стр. 22. Име писца чланка он је погрешно био означио,
као поп Аркадије Петровић. У мом примерку књиге сам је писац то исправио
на Павле Арс. Поповић).
Горки је казао једанпут (ја сам то у гимназији читао, али не знам где):
Постоји бело и постоји црно; ако их помешаш, настаје прљавштина. Заиста је
овде постојало бело српско и црно хрватско, да би се обоје спојило у
југословенску прљавштину.
VII.
Свети Сава је био сведен на школског свеца, али се бар као такав славио у
краљевини Југославији, у свим српским школама. Данас му ни трага нема. А
у њега ни Аустрија није смела да дира, и то давно, скоро пре два века. Нека
то овај пример докаже.
I.
II.
А нама нема спаса, нити између нас може бити мира, док наше границе
дефинитивно не утврдимо, уз пуно признање једне и друге стране да нема
шта више да тражи од суседпих области. Једнаке напоре ћемо морати имати,
бар једнаке, ако се разграничимо споља или “унутра”. Они који тај моменат
разграничења продужују, не чине добро ни самој југословенској целини. Они
само одлажу ствар која се мора једанпут дефинитивно решити, и загорчавају
наш узајамни живот.
А они који сматрају да треба оставити у нашој земљи опет области које су
“ни царске, ни Давидове, ни спахиске” чине још већу грешку. Они
перпетуирају нашу главну јабуку раздора. Тај чвор се мора резрешити кад-
тад, и што пре, то боље за обе стране и за мир у овом делу света.
Вечито наше наглашавање да сви Срби треба да буду под истим кровом,
коликогод разумљиво и поштено, много је у суштини шкодило српској
ствари. Свак указује на мегаломанију Срба, који хоће сваки педаљ земље где
се Србин налази. Што они то не траже за себе већ за Југославију, преко тога
се прелази. А Хрвати, који по разним теоријама сматрају својим све земље
где су они тобоже некад живели или које је Аустрија била заузела, земље у
којима Срби сачињавају већину или знатну мањину, просто ове потамане,
верујући да ће тако отпасти и српски прохтеви за тим земљама. Све је то
последица мешавине, чије пределе свак сматра за своје а у исто време стрепи
за њих. Без новог територијалног разграничења, праведног и трајног, ми
нећемо моћи сачувати ни оно што је неоспорно наше. Место да обухватимо и
сачувамо све, можемо баш изгубити све, што се умало није и десило пре
десетак година.
За време Првог светског рата Србији као таквој признате су биле скоро
све територије у којима Србин живи: цела Босна и Херцеговина, цела
Војводина, Далмација, до Сплита итд. На Конференцији мира ми смо могли,
да смо на томе инзистирали, добити и још повољније границе. Оне би биле
међународно признате Србији као таквој, и нико не би смео у њих дирати а
да не повреди међународни поредак. Рецимо да би нас ипак напали Хитлер и
Мусолини, и да би се Хрвати домогли неког дела тих области за време рата,
они би их аутоматски морали напустити после рата, чиме би оне још једанпут
биле признате Србији од међународног форума.
Није чудо што је цео свет навалио на српске територије у петој деценији
овога века, јер правих српских територија, признатих као таквих, није уопште
било. Постојала је само југословенска нерасправљена маса, од које је заиста
сваки имао право да тражи што више. Југославија је једнако и њихова као и
српска. Не само Хрвата и Словенаца, већ и Арнаута, Маџара, Македонаца
итд.
Србима, строго узевши, није учињена неправда, јер они нису после 1918
имали своје, неспорно своје и само своје територије. Они су се сами утопили
у једно море које се назвало југословенско. Нико им није крив што их је море
прогутало. И то ће бити увек ако се не утврди шта је српско, уз готовост да се
то брани по сваку цену, да се никоме ништа од тога не даје, да нико и не
помишља да у то дира.
IV.
Али има много наших извучених насеља, етничких иверака, мање или
више удаљених од националног језгра, или у близини тога језгра али етнички
дисконтинуетних. Нема изгледа да би их могли некад добити за нас. А то је и
тешко уопште претендовати. Јер би нам те територије донеле на једног
Србина неколико инородника које не бисмо лако апсорбирали, јер бисмо
изгледали мегаломани, који за туђим руке пружају (као Хрвати или Маџари),
и јер не бисмо имали онда довољно нашег елемента на страни да га заменимо
за страни елеменат код нас. Главни свој циљ: националну пурификацију
земље ми бисмо на тај начин отежали или чак онемогућили.
Сваки од нас вредеће двоструко ако се прикупимо сви уједно. Нико нас
више неће моћи раздвојити и нико наше отсечене делове уништавати. Јер их
ми нећемо ни имати. Све што је наше биће уједно, или тако близу нас да ћемо
га моћи бранити. Ми ћемо и сами тада бити не само телесно већ и духовно
ближи једни другима. Лакше ћемо се бранити, лакше и споразумевати:
Наједно се боље разбирамо.
XII. ОБЗИРИ ПРЕМА СЛОВЕНИЈИ
Менандер.
Има један разлог сентименталне природе који све Србе спречава да олако
отстране идеју јужнословенске државе, овакве или онакве. То су обзири
према Словенији одн. Словенцима.
Ми можемо, истина, лакше без њих него они без нас. Али пријатељство
на тако солидним и идеалним основама не може нам никад бити сувишно. А
и они сами могу данас далеко лакше да образују своју посебну државу него
раније. Они су, захваљујући нама, ослобођени и уједињени чак у једну
административну област први пут у историји. Да пре кратког времена није
постојала ни словеначка солидарност ни словеначка национална свест (скоро
до почетка овог века). Они су били Крањци, Штајерци, Приморци, Корошци
итд. Један мали део био је под Маџарском (Прекомурје).
У Југославији су они образовали чврсту националиу свеет и национално
јединство, подигли своју културу, израдили и усавршили свој књижевни
језик, основали Универзитет и Академију наука, организовали управу и
судство итд. Једино што нису имали своју војску. Али су њихови официри и
подофицири (нарочито жандарми) били у целој Југославији код куће. Данас,
у комунистичкој Југославији, воде углавном спољну политику целе земље.
**
*
Поводом неких нових вести које сам сазнао пошто је рукопис био сложен,
морам и овде приликом коректуре да нешто додам.
Читао сам у листу “Радикал” који излази у Паризу, број за септембар-
новембар 1956, да је тамо боравио новембра месеца претседник Словенског
народног одбора д-р. Миха Крек и да је том приликом избегавао да се јасно и
недвосмислено изјасни за Југославију. На позиву за банкет француског
друштва Пријатеља Југославије стојало је. изос. да се он бори за “ослобођење
Словенаца”. То је озлоједило неке Србе и саме Словенце који живе у Паризу
и они приговарају г. претседнику Креку дволичност. Тако у “Радикалу”
директно стоји: “Претседник СЛС не може без линије, ‘цикцак’. У четири ока
са Словенцима југословенским оријентисаним и са Србима — ‘Живела
Југославија’! А пред објективом шире јавности — каква суптилна опрезност!
Борба за ослобођење Словенаца. А Југославија?!”
Зна д-р. Крек шта Југославија претставља за Словенце, али исто тако зна
да нема Југославије ако је Хрвати неће. И он зна расположење хрватских
водећих кругова боље него ми. Кад би Словенци граничили и са Србима и са
Хрватима, они би претпоставили заједницу са Србима заједници са
Хрватима. Али су њихови водећи политичари свесни да само преко Хрватске
они могу бити у заједници са Србима. Ако нестане Југославије, није немогућа
нека државно-правна или међународно-правна повезаност Словенаца и
Хрвата. Читао сам код француског публицисте Огиста Говена (“Европа из
дана у дан”, XI књига) да су за време Првог светског рата Словенци били
испочетка само за државну заједницу са Хрватима. Кад су Хрвати пришли
Србима, нису то ни Словенци могли одбити. Тек за време заједничке
Југославије настале су емоционалне везе Словенаца и Срба.
Мото овог одељка, који је можда био за раније написани део мало и
неадекватан, добија после овог додатка пуно оправдање: Нека свак прво пази
своје бриге јер их други неће место њега пазити. И Словенци своје, али и
Срби своје, а онда тек заједничке.
XIII. НАМЕТНУТИ ПРИМЕРИ СА СТРАНЕ
Adelphi, V, 3.
I.
II.
Пре свега, није истина да Швајцарци мирно живе заједно више векова,
већ све до пре сто година, а то значи за пет и по векова, водили су сталне и
непрекидне борбе између себе. Још 1848 вођен је тзв. Sonderbundkrieg, где су
се католички кантони дигли били против протестаната и њихове премоћи у
федерацији. Тек отада имају пун мир. Иначе је увек ратовао кантон против
кантона, вера против вере, језик против језика. Француски и италијански
предели били су вековима освојене и “придодате” земље појединих немачких
кантона, где су их ови експлоатисали веома јако.
Ако хоћемо аналогију са Швајцарском, онда морамо бити спремни на
међусобне ратове од пола миленија, на међусобно потчињавање,
искоришћавање итд. Данашња Швајцарска је продукат многовековног
настојања, лутања, борења. А наши пропагатори указују на готов продукат,
не спомињући ниједне речи како је до њега дошло. Ако хоћемо пример
Швајцарске, морамо се вратити далеко у прошлост, да би после пет-шест
стотина година постигли данашње благостање Швајцарске, данашњи њен
мир и коексистенцију њених народа.
Швајцарци имају више вера, одн. две главне вере, као и ми. Само што се
код њих вера не поклапа са језиком, најмање пак са народношћу. Становници
немачког језика су и једно и друго, француског углавном протестанти (али не
сви), и талијанског углавном католици. Час се у Савезу групишу протестанти
разних језика, час “Немци” разних вера итд. Све то отежава устајале
фронтове. Једанпут веже поједине грађане вера, други пут језик, трећи пут
кантон онд. крај у коме живе, затим занимање итд. Све је то код нас сасвим
друкчије. Где се вера и народност поклапају сасвим, где једна другу покрива,
ту су фронтови непомични, могућност маневрирања минимална.
Тамо влада и један дух толеранције, који још нигде друго на Европском
континенту није постигнут. Није га само произвела коексистенција разних
“културних кругова”, него и стално присуство странаца (Швајцарска већим
делом живи од туризма).
Не, ми нисмо исто, и тамо где могу живети Швајцарци, не можемо ми, и
како они живе, не можемо ми. Све је, све скоро код нас друкчије него тамо.
III.
Лукијан Мушицки.
I.
Како би све друкчије било да су они имали против себе једну слободну
Србију, или да су претпоставили да ће је имати. Само ова би била у стању да
загрми и да задрхти нож у рукама народа-убице. Не треба ићи далеко у
прошлост па видети како су Срби светили своје убијене сународнике. Нпр. у
Македонији почетком овога века, у околини Црне Горе пуних неколико
векова. Тада се мало ко смео да усуди да дигне руку на Србина. А кад се зна
да Србин неће Србина да свети, онда свака фукара покушава да витеза бије.
Тада кад му се укаже за то погодна прилика. А те прилике историја пружа
увек с времена на време. Оне се не могу сасвим избећи.
II.
I.
У одељку I казао сам како се најчешће овако озбиљно питање, као што је
питање нашег будућег државног здања, решава фразама. И навео сам како се
све може фразама доказивати уколико су оне срачунате на један брз и јефтин
ефекат. Те фразе су махом тачне и убедљиве јер не дају читаоцима одн.
слушаоцима да мисле. Оне су тачне, као што је давно речено за друге
прилике, у ономе шта тврде али су нетачне у ономе што изостављају, што
мимоилазе.
II.
Тамо чак стоји да се та тенденција јављала и пред Први светски рат, а сад
понова и још изразитија. Значи да треба једна подужа периода мира и
благостања, па да мале државе привредно дођу до свог пуног изражаја.
Узроци тој појави не могу се засад статистички утврдита, али појава сама
демантира све оне који у малој држави виде економску пропаст народа.
У исто време док је ова публикација штампана вођени су преговори шест
западноевропских земаља о заједничком тржишту, и ти преговори су
повољно закључени. Учињен је акт револуционарног значаја. И мали
Луксенбург, да не говоримо о Белгији, или Холандији чије би паралеле са
Србијом биле далеко ближе, у преимућству је привредног живота великих и
привредно најусавршенијих европских земаља.
III.
На стр. 124, ред 24, изостављена је веза “за”: треба да гласи: “пледирају за
југословенство”.
Пошто су многи умеци учињени за време коректуре а цео текст није био
код писца, то су каткад поновљене ствари које се већ у књизи налазе. Али,
тога је мало, нису употребљене исте речи, и, напослетку: Superflua non
nocent, или још боље Repetita juvant!
Страна
Предговор……………………………………………………………………...3
I Уводне речи……………………………………………………………….17
VI Нација и држава………………………………………………………….56
Додатак……………………………………………………………………...150
ПРИБЛИЖНИ САДРЖАЈ СЛЕДЕЋЕ КЊИГЕ
XXXVII. Саобраћај.
XXXVIII. Туризам.
ХLIII. Литература.
ХLV. Религија.