1.

Карнапово одбацивање метафизике

Naziva metafizičkim sve one stavove kojima se polaže pravo na znanje nečega što je iznad ili izvan
svakog iskustva; na primer, o realnoj Suštini stvari, o Stvarima po sebi,  Apsolutu, i tome slično. U
metafiziku ne uključuje one teorije – koje se ponekad nazivaju metafizičkim – čiji je predmet da
najopštije stavove različitih područja naučnog saznanja ostave u dobro uređen sistem; takve teorije,
ma koliko bile smele, stvarno pripadaju oblasti empirijske nauke, a ne filozofiji.

Metafizičke postavke ne tvrde ništa, one ne sadrže ni znanje niti grešku, one leže u potpunosti van
polja znanja, teorije, van diskusije o istini i laži… Opasnost leži u varljivom karakteru metafizike; ona
daje iluziju znanja a da stvarno ne daje nikakvo znanje. To je razlog zbog koga je odbacujemo.

2. Логичка синтакса језика и синтакса као метод философије

Logička sintaksa određenog jezika treba da se shvati kao formalna teorija tog jezika, odnosno kao
istraživanje koje se ne odnosi na smisao i značenje, već isključivo na vrstu reči i na poredak u kojem
slede jedna drugu.

3. Витгенштајнова теорија језика

Suštinski strukturni element u kome se njegova filozofija pokazuje kao misao koja ima svoje
čvrsto unutrašnje jedinstvo jeste pokušaj da se odgovori na pitanje te celokupne epohe: pitanje
mogućnosti filozofije, tj. prevladavanje filozofije kao metafizike.

Pri tom, jezik je okosnica njegovog filozofiranja. Jer, pošto je Vitgenštajn smatrao da
se osnovni zadatak njegovog mišljenja sastoji u tome da napravi jasno razlikovanje između
onoga što se može misliti i onoga što se ne može misliti, između onoga što se može reći i
onoga š to se ne može izreći, da bi se na taj način napravila granica između smislenog i
besmislenog. Diferenciranje između smislenog i besmislenog ne događa se samo u sferi
mišljenja, već se uvek mora imati u vidu zbivanje celine svega što jeste. U toj ukupnosti
događanja jezik se, po njemu, pojavljuje kao okvir u kome se zbiva to događanje. Samo u
jeziku je moguće doneti odluku o tome šta je smisleno, a šta ne, jer se samo u jeziku može
ispoljiti ono što je smisleno događanje ukupnosti postojećeg. Zato je jezik za njega postao
primarni filozofski problem. Na tragu njegovih osnovnih ideja u filozofiji XX veka je nastala
analitička filozofija jezika

Dvije bitne komponente:

- Teorija slike: O činjenicama koje su konstituensi sveta znamo tako što ih odslikavamo.
Slika je stanje stvari u logičkom prostoru, ona je model stvarnosti. Ono što čini da
slika uopšte može nešto odslikati je ono što je zajedničko slici i odslikanom, a to je
forma odslikavanja.
- Teorija stava kao istonosne funkcije: Na osnovu odnosa izomorfije slike I odslikanog
Vitgenštajn je utvrdio da se o svetu može govoriti samo zato što jezik mora imati
takve osobine da njegova veza sa vetom bude moguća. Tu vezu jezika sa svetom
ostvaruju stavovi koji su nosioci smislenog govora o svetu;
 4. Природа логичке теорије, логика и свијет

Koncepcija logičkog atomizma kod Vitgenštajna je sasvim specifična. Njoj se u teoriji sveta
pridružuje njegova koncepcija o logičkom prostoru koja omogućava da se o svetu misli kao o
celini, iako se on zamišlja kao agregat pojedinačnosti. Svet je sve ono što je slučaj; ako se
"slučaj" shvati kao ono što se
dogodilo, kao događaj, onda ova teza znači da je svet sve ono što se dogodilo, sve ono što je
događaj. Svet kao sve ono što se sastoji od činjenica predstavlja celokupnost činjenica ili
celokupnost događaja, a ne stvari. Stvari ili predmeti nisu konstitutivni delovi sveta, već čine
supstanciju sveta koja je nezavisna od onoga što se događa, što je slučaj. Supstancija sveta je
stalna forma sveta, a predmeti koji je sačinjavaju potpuno su jednostavni.
Nasuprot predmetima, činjenice kao ono što se dogodilo su konstitutivni predmeti
sveta, ali ne same po sebi, već tek u logičkom prostoru činjenice čine svet.

- Osnovni pojmovi: činjenice, predmeti, stanje stvari

Predmeti su jednostavni, sadrže mogućnost svih stanja stvari i čine supstanciju sveta.
Kombinovanjem predmeta dobijamo stanje stvari, a način na koji su oni povezani u stanju
stvari čini strukturu stanja stvari. Struktura nije isto što i forma. Forma je samo mogućnost
strukture.
Predmeti su logičke konstrukcije koje nemaju status samostalnih entiteta, stoga oni i ne
mogu sačinjavati svet. Svet sačinjavaju činjenice, jer one postoje realno i samostalno.

Logika nije slika sveta u onom smislu u kome su to iatiniti stavovi slike postojećih
činjenica. Njihova slikovitost je naročite vrste. Naime, logika pokazuje logičku strukturu
sveta, njeni stavovi su demonstracija logke sveta, i pokazuje formalna, logička svojstva jezika
i sveta. Stavovi logike su po svom karakteru a priori i analitički, i kao određena vrsta stava
priključuju empirijskim stavovima posebnih nauka koji su sintetički. Na taj način je
Vitgenštajn do kraja izveo svoju teoriju stava po kojoj su jedino legitimne dve vrste stavova:
stavovi logike i matematike, i stavovi posebnih nauka.
Dakle, logika je nezaavisna od iskustva, ali, smatra Vitgenštajn, ne može postojati
logika, a da pri tom ne postoji nikakav svet. Za razumevanje logike dovoljno je znati da svet
jeste, a to da nešto jeste za Vitgenštajna nije nikakvo iskustvo.
Ne postoji subjekt koji bi stajao iznad logike pa mogao logično ili nelogično misliti.
Logičko uopšte nije zasnovano na subjektivitetu, jer nema mislećeg subjekta.

5. Problem metafizičkog subjekta i solipsizam

Logičko je dobilo
rang apsolutnog, pa Vitgenštajn pokušava da čisti subjekt isključi kao mogućeg nosioca
logičkog. Naime, on razlikuje čisti ili metafizički subjekt od empirijskog subjekta. Empirijsko
Ja je relevantno za prirodnu nauku, psihologiju i teoriju saznanja, koju on naziva "filozofijom
psihologije". Nasuprot tome, filozofija, koja nije nikakvo predmetno mišljenje, koja nema
svoj
"predmet", ne može u empirijskom subjektu imati svog nosioca. Zato filozofija nema
nikakvog realnog filozofskog subjekta koji bi bio lociran unutar sveta. Metafizički subjekt ne
pripada svetu, on je njegova granica. Tako filzofija nema nikakvu realnu osnovu unutar sveta
činjenica, zato ona ne može biti nikakva teorija. Ona je isključivo vezana zadimenziju
pokazivanja.
Razdvajajući empirijski subjekt od metafizičkog, Vitgenštajn je povukao jasne granice
između naučnog i neizrecivog (mističnog). To je njegov solipsizam, koji se često kvalifikuje
kao lingvistički, jer počiva na identifikaciji metafizičkog subjekta sa granicama sveta i jezika

Svet postoji na jednoj strani, a jezik na drugoj, i o njihovom odnosu se ništa ne može
reći, a pokazivanje jedinstva spada u sferu neizrecivog i mističnog. Filozofski stavovi koji bi
hteli reći nešto o tom jedinstvu moraju biti bez smisla. Pa ipak, okolnost da svet ima granice
implicira u izvesnom smislu i to da postoji nešto što je iza tih granica. A ako je svet određen
kao totalitet činjenica, onda ono š to je izvan njegovih granica sigurno nisu činjenice, već
nešto ne-činjeničko, apsolutno, mistično o čemu se ništa izvedeno ne može reći.
Pošto je svaki stav misao koju ja mislim, jezik je identičan sa mojim empirijskim
subjektom. S druge strane, metafizički subjekt kao granica sveta je temelj slaganja misli i
realiteta, pa se pokazuje da je celi svet u koordinaciji sa mojim metafizičkim subjektom.

6. Vitgenštajnov pojam filozofije i nauke

Većina stavova i pitanja  koji su bili napisani o filozofskim stvarima nisu lažni, nego
besmisleni. Zato na pitanja ove vrste uopće ne možemo odgovoriti, nego možemo samo
utvrditi njihovu besmislenost. Većina pitanja i stavova filozofa počiva na tome što mi ne
razumijemo logiku našeg jezika. Sva filozofija je “kritika jezika”.

Jedina prava vrsta stavova su empirijski stavovi pojedinačnih nauka koji su

informativnog karaktera, i koji nas obaveštavaju o svetu time što su slike sveta. Ovim
stavovima se pridružuju stavovi logike koji znače formu stava bez koje se nijedan stav ne
može konstruisati.

Pošto filozofija nije nikakva

prirodna nauka, a nije ni logika, pokazuje se da ona uopšte ne može biti teorija, jer nema svoje
vlastite stavove. Filozofija je aktivnost. Glavni zadatak filozofije treba da bude jasno
razlučivanje mišljivog od nemišljivog, ona treba da ograniči nemišljivo iznutra pomoću
mišljivog i time pokaže na neizrecivo. Jasno prikazujući neizrecivo, sama filozofija će značiti
neizrecivo.

7. Neizrecivo, mistično i šutnja

Područje onoga o čemu se ne može misliti čini s jedne strane život, koji je po svojoj prirodi
neegzaktni, nikad jednoznačan, i filozofija kao metafizika, koja je uvek htela da govori o
onome o čemu se ne može govoriti. Svijet mističnog je nečinjenički, I po svom karakteru
apsolutan. Mistično može biti predmet isključivo emocionalnog iskustva.
"O čemu se ne
može govoriti, o tome treba ćutati". Ćutanje ne znači jednostavno ne reći ništa, ono nije izraz
našeg neznanja ili potpune praznine. Naprotiv, ona nastupa onda kada ono što znamo ne
možemo smestiti u reči. To što znamo, osećamo, slutimo prevazilazi naše jezičke mogućnosti;
jezik nam postaje nedovoljan. Tada nastupa ćutanje koje znači ispunjen govor. Reči nisu u
stanju da ponesu ogromni teret iskazivanja najdubljeg smisla zbivanja svega što jeste.

8. Opšte karakteristike logičkog empirizma (Rajhenbah)

Istorijska misao empirizma sastojala se u dobijanju racionalističke dihotomije još od vremena

antičke filosofije. Empiristi su nastojali da izgrade filosofiju ovog svijeta odbijajući da priznaju
ono iznad i izvan. Tako se u 19. I 20. vijeku rodio novi empirizam čije su pristalice ne samo
napadale racionalizam već su bile sposobne da ga nadvladaju. Taj empirizam se naziva
logički empirizamjer se u analizi saznanja služi metodom simboličke logike. Filosofija tog
empirizma može se za razliku od transcendentalnog nazvati i funkcionalnim shvatanjem
saznanja. Po novom tumačenju saznanje ne upućuje na neki drugi svijet već ovozemaljske,
tako da vrši funkciju koja služi određenoj svrsi, predviđanju budućnosti.

9. Problem opštosti i pseudoobjašnjenja

Traganje za znanjem prevazilazilo je zapažanja i zahtijevalo opštost. Dok traganje za

opštošću zadovoljeno je pseudoobjašnjenjem. Upravo na tom tlu je nastala filosofija.
Želja za razumijevanjem fizičkog svijeta navodila je ljude da se pitaju kako je nastao svijet.
Mitologije svih naroda sadrže primitivne verzije o postanku svemira. Najpoznatije priče o
stvaranju svijeta nalaze se u Bibliji koja svijet objašnjava kao božju tvorevinu. Na pitanje o
postanku fizičkog svijeta odgovara pomoću analogije sa svakidašnjim iskustvima. Priča o
stvaranju svijeta predstavlja pseudoobjašnjenje.

Nauka prestaje tamo gdje se želja za saznanjem zadovoljava pseudoobjašnjenjem, brkanjem

analogije sa opštošću i upotrebom slika umjesto tačno definisanih pojmova.

10. Izvjesnost i racionalističko poimanje saznanja

-Izvjesnost:
Traganje za izvjesnošću nagoni filosofa da zanemari doprinos koji posmatranje daje saznanju.
On ne može da prihvati rezultate posmatranja zato što želi da njegovo saznanje bude
apsolutno izvjesno. On se okreće matematici kao jedinom prihvatljivom izvoru istine. Ideal
potpunog matematizovanja saznanja proističe iz želje da se iznađu apsolutno izvjesni
prirodni zakoni.

-Racionalističko poimanje saznanja:

Vrsta filosofija po kojoj razum predstavlja izvor saznanja fizičkog svijeta nazvana je
racionalizmom. Ta riječ i izvedeni pridjev ,,racionalistički'' moraju se brižljivo razlikovati od
riječi ,,racionalan''. Do naučnog saznanja dolazi se upotrebom racionalnih metoda, jer ono
iziskuje da se pri obradi građe prikupljene posmatranjem služimo razumom. Ali to saznanje
nije racionalističko. Ovaj se predikat ne odnosi na naučni metod, već na filosofski metod po
kojem je razum izvor sintetičkog znanja o svijetu i po kojem radi provjere takvog znanja ne
treba vršiti posmatranje.

11. Koja dva vida klasične fizike razlikuje Rajhenbah?

- Empirijski (uzročno - posljedični) vid,

- Racionalni ( Lajbnic, Kant ...)

Gotovo svi helenski naučni doprinosi spadaju u oblast matematičkih nauka. Njihov najveći
doprinos matematici bio je zasnivanje geometrije na aksiomima, za šta zasluga pripada
Euklidu. Helenima nije bilo nepoznato shvatanje da Sunce miruje, a da se Zemlja i planete
okreću oko njega. Empiristi su ispitivali samo jednu posmatračku stranu nauke, a racionalisti
naglašavali njenu matematičku stranu.U Lajbnicovoj filosofiji racionalna strana moderne
nauke bila je najtemeljnije zastupljena i vjerovao je da se čitava nauka može preobratiti u
matematičku. Po kantu načelo uzročnosti je sintetička apriorna tačka.

12. Pojam prirodnih zakona

Pojam uzročnosti zauzimao je najistaknutije mjesto u svakoj modernoj teoriji saznanja.

Činjenica da se priroda može podesno opisati pomoću uzročnih zakona nagovještava da
razum upravlja prirodnim zbivanjima. Pošto se uzročni zakon razlikuje od puke podudarnosti
jedino ponavljanjem, značenje uzročnog odnosa sastoji se u iskazu o ponavljanju bez
izuzetka. Pod uzročnim odnosom podrazumijeva se jedino odnos ,,Ako-onda uvijek''.

Za naučnika prirodni zakoni nisu ništa drugo do iskazi o ponavljanju bez izuzetka. Prirodni
zakoni posjeduju strukturu matematičkih zakona, njihovu nužnost i opštost.

Izvjesnost prirodnog zakona zamijenila je ,,velika vjerovatnoća''. Time je teorija uzročnosti

ušla u novu fazu. Postavlja se pitanje: Da li će ista sudbina zadesiti možda i druge prirodne
zakone, da li će ijedan strogi uzročni zakon važiti i dalje?

13. Previđačko saznanje?

Induktivno zaključivanje razlikuje se od deduktivnog upravo po tome što nije isprazno, što
dovodi do zaključaka koji nisu sadržani u premisama. Indukcija je oruđe naučnog metoda
namjenjenog otkrivanju nečeg novog, nečeg što je veće od zbira prethodnih zapažanja –
induktivni zaključak je oruđe predviđačkog saznanja.

Čovjek koji je jasno sagledao da su za naučni metod induktivni zaključci neophodni bio je
Bekon, i on u istoriji filosofije zauzima mjesto proroka indukcije. Ali ni ovaj metod nije u
stanju da pribavi logičku nužnost. Njegovi zaključci mogu biti pogrešni, te predviđačko
saznanje nije kadro da postigne pouzdanost deduktivne logike.

14. Funkcionalno shvatanje saznanja?

Spekulativnu filosofiju odlikuje transcendentalno shvatanje saznanja, po kojem saznanje

prevazilazi zapažljive predmete i ne proističe iz čulnog opažanja. U naučnoj filosofiji saznanje
se shvata funkcionalno, kao oruđe predviđanja, a čulno posmatranje kao jedino prihvatljivo
mjerlo istinitosti sintetičkih iskaza.

Još od antičkih vremena (atomisti i skeptici) empiristi su nastojali da izgrade filosofiju ovog
svijeta, ali ti njihovi napori nisu mogli uroditi plodom prije nego je i sama nauka svukla svoje
racionalističko ruho. Tako se u 19. I 20. vijeku rodio nov empirizam. Taj se empirizam naziva
još i logičkim empirizmom. Zato što se u analizi saznanja služi metodaama simboličke logike .
Filosofija tog novog empirizma može se za razliku od transcendentalnog shvatanja saznanja,
nazvati funkcionalnimshvatanjem saznanja. Po ovom tumačenju saznanje nas ne upućuje na
neki drugi svijet, već ovozemaljske stvari prikazuje tako da vrši funkciju koja služi određenoj
svrsi, svrsi predviđanja budućnosti.

15. Kakvu razliku Rajhenbah vidi između spekulativne i nove naučne filosofije?

24. Da li je nauka umjetna? (Anri Poenkare)

Nauka je vještačka tvorevina poput umetnosti. I nauku i umetnost je stvorio čovek. Nauka,
u obliku kako je danas poznajemo, je postala jedan od nosećih “stubova“ kulture
današnje civilizacije. Osmišljavanje nauke je proces koji traje dugo i prema njoj je društvo
različito pristupalo kroz istoriju. 1
Poenkare je bio jedan od osnivača ideje konvencionalizma. Na osnovu toga, sve nauke se
zasnivaju na pogodnim pretpostavkama, pa se tako stvara utisak o mogućnosti predviđanja.
Razlikuje dvije vrste konvencija: principe i indiferentne hipoteze.

25. Kako izgleda, po Franku, lanac kojipovezuje nauku s filosofijom?

Nauka – dva nivoa apstrakcije:

- Nivo svakidašnjeg zdravorazumskog iskustva – direktno opažanje

- Nivo opštih naučnih principa – nauka se u osnovi sastoji od njih

Središnji problem u filozofiji nauke je kako se od zdravorazumskih principa dolazi do opštih naučnih
principa.

Zdravorazumska iskustva i iskaze svi prihvataju. Iskaz tog tipa je npr. „ U ovoj sobi stoji okrugli sto“.
Opšti iskazi čine osnovu čitave nauke samo zato što se može postići opšte slaganje među ljudima
prosečnog obrazovanja o tome da li su, u nekom posebnom slučaju, takvi iskazi istiniti ili nisu. Govor
koji se sastoji od takvih iskaza može se nazvati zdravorazumskim ili svakidašnjim govorom.

Iskazi formulisani u apstraktnoj terminologiji kao npr. „Zakon inercije“ donose potpuno drugačiju
situaciju, bilo da se nazivaju principima, premisama, hipotezama ili generalizacijama; o njima se ne
može postići opšte razumevanje kao sa zdravorazumskim iskazima.

Pitanje: Zašto se prihvataju neki opšti naučni iskazi, a drugi ne? Koji su uzroci prihvatanja tih opštih
iskaza? To je delimično psihološki i sociološki problem. Svi razlozi za prihvatanje opštih principa nauke
pripadaju filozofiji nauke.

Modeli opisa

Odnos između direktnog opažanja i pojmova koji se upotrebljavaju u naučnom opisu predstavlja
glavni predmet interesovanja svake filozofije nauke. Jednostavni modeli opisa nazivaju se teorije.

1
https://www.researchgate.net/publication/232607789_O_POENKAREOVIM_SHVATANJIMA_PRINCIPA_U_FIZI
CI
Eksperimentalni naučnik uopšte ne opaža veličine koje se javljaju u modelima naučnog opisa – u
naučnim zakonima.2

26. Na koji način je došlo do pucanja lanca između filosofije i nauke?

Prekidanje lanca proizašlo je iz činjenice da kriterijum za prihvatanje principa nije isti u oba
dela lanca nauka-filozofija.

Duž lanca imamo iskaze različitog stepena opštosti: s jedne strane činjenične iskaze, a s
druge strane opšte principe koji su sami po sebi jasni i razumljivi; između njih nalaze se iskazi
srednje opštosti (Omov zakon, Njutnov zakon gravitacije itd.), koji nisu sami po sebi
razumljivi, ali su korisni u teorijama. Za njih je pogrešno reći da su ikada dokazani
eksperimentom ili da se mogu izvesti iz činjenica. Iskaz se može izvesti samo iz iskaza veće
opštosti, nikad iz onog manje opštosti! Opšti iskaz je uvek proizvod određene sposobnosti
ljudskog uma, taj proces može se nazvati indukcijom, induktivnim nagađanjem,
imaginacijom. U svakom slučaju, to nije logički izvod.

Naučni kraj lanca: opšti iskazi su dokazani ili potvrđeni samo svojim konsekvencama.

Filosofski kraj lanca: težnja da se sazna ZAŠTO, odnosno da se izvedu naučni iskazi iz opštih
razumljivih principa.

Moderna nauka rodila se oko 1600.godine (Galilej, Njutn) kada su u Evropi obrtnici postali
društvena klasa ravnopravna sa zemljoposednicima.

Moderna, „nova nauka“ ili „nova filosofija“ sastojale su se od kombinacije opštih ideja,
logičkih zaključaka i eksperimentalnog ispitivanja – „RAVNOTEŽA UMA“ – osnova Zapadnog
obrazovanja i kulture. Moderna nauka se rodila kada je tehnika postala naučna, a sjedinjenje
nauke i tehnike dovelo je do razdvajanja nauke i filozofije.

Oko 1600.godine lanac se prekinuo na sredini kada je nauka želela izvesti praktičnu
mehaniku iz teorijske mehanike: iz principa srednje opštosti, zakona fizike, mogle su se izvesti
opažajne činjenice.3

27. Raslova misao kao prethodnica logičkog pozitivizma 4

- pozitivističko mišljenje; egzaktna spoznaja;

- epistemološka i logička problematika;

- antireligiozna i antimetafizička usmjerenost;

- potraga za izvjesnošću kao punom istinom;

2
http://documents.tips/documents/filozofija-nauke-skripta.html
3
http://documents.tips/documents/filozofija-nauke-skripta.html
4
Kerović, Istorija filozofije II; 566.
28. Moris Šlik

Šlik je osnivač bečkog kruga i predstavnik je ,,umjerene linije''. Njegova umjerenost je u tome
što nije zahtijevao potpuno odbacivanje tradicionalne filosofije, niti je vjerovao u mogućnost
njene zamjene čistom naučnom filosofijom. To po njemu nije moguće, jer se filosofija bitno
razlikuje od nauke, time što nauka postavja realne, posebne probleme koje uspijeva i da
riješi, dok filosofija samo razmišlja o izvjesnim opštim problemima, koji su ostali isti od
Platona do današnjih dana. Po Šliku filosofija je misaona aktivnost u smislu ,,traženja znanja''
koje se nikad ne može pretvoriti u nauku. Šlikova verifikaciona teorija značenjea poslužila je
logičkim pozitivistima i prije svega Karnapu za odbacivanje metafizike.

Razmatrao je odnos filosofije i prirodne nauke, te naučnu i saznajnu funkciju filosofije. Bavio
se prirodom saznajnih iskaza i zastupao je tezu (različitu od Kantove), da stavovi logike
matematike imaju apriorni analitički karakter, dok samo stavovi prirodne nauke imaju
aposteriorni, ali sintetički karakter, pa samo oni proširuju naše saznanje. Pravio je razliku
između pojma saznanja i pojma doživljaja. U doživljavanju, doživljavajući subjekat stoji u
odnosu samo sa jednim doživljenim objektom, a u saznajnom procesu sagledava cjelinu
predmetnog sklopa i međusobnu povezanost predmeta saznanja. Kao i ostali predstavnici
bečkog kruga, stavove metafizike je smatrao besmislenim, a smislenim stavove matamatike i
logike. Bavio se problemom kritičke analize jezika i smisla naučnih stavova. Smisao stavova
se, po njemu, provjerava metodom verifikacije, pa se smislenim smatra onaj stav čije uslove
važenja poznajemo.

29. Logicizam i empirizam

Logicizam – shvatanje da je svijet logičan i da je logika osnovna filozofska disciplina. U užem

smislu, to je logički pravac 19. i 20. vijeka, čiji su glavni predstavnici B. Bolzano i E. Huserl.
Logicisti smatraju da je logika nezavisna od ontologije ili bilo koje druge filosofske ili naučne
discipline.

30. Semantika – pojam značenja i smisla, pitanje kriterijuma smisaonosti

U savremenoj filozofiji, semantika, kao dio semiotike proučava odnos između znakova i
onoga što oni označavaju. A. Tarski je definiše kao cjelokupnost razmatranja o onim
pojmovima koji izražavaju izvjesne veze između izraza jednog jezika i predmeta i stanja stvari
na koje ti izrazi upućuju. Ključni su pojmovi značenja i istine. Da bi se spriječilo miješanje
filozofskog i filološkog proučavanja značenja, Karnap navodi razliku između deskriptivne i
čiste semantike. Deskriptivna semantika je empirijska nauka koja opisuje i analizira
semantičke karakteristike istoriji danih jezika. Čista semantika je neempirijska, filosofska
disciplina, koja se bavi konstrukcijom i analizom semantičkih sistema. Postoji i opšta
semantika proučava značenje riječi u običnom govoru, politici, nauci, filosofiji, religiji. 5

5
Fil. rječnik (297)
31. Istina i vjerovatnoća – teorija verifikacije ili konfirmacije

Postoji nekoliko teorija istine: teorija korespodencije, teorija evidencije, teorija koherencije,
teorija verifikacije i dijalektička teorija istine.

Teorija verifikacije

Po teoriji verifikacije, istiniti su oni iskazi koji mogu biti iskustveno provjereni. Dvije različite
škole su insistirale na provjerenosti kao bitnoj osobini istine: logički empirizam i
pragmatizam. Logički empirizam Rasla i Karnapa smatra istinitim one iskaze iz kojih se mogu
logički izvesti iskazi koji su provjereni u neposrednom čulnom iskustvu.

Pragmatizam – filozofski pravac koji smatra da su praktično djelovanje i praktična korist

odlučujući kriterijum za prosuđivanje smisaonosti ili istinitosti. U pragmatizmu je verifikacija
provjera u praktičnoj djelatnosti. Služi za rješavanje različitih metafizičkih sporova, tako što
se postavi pitanje o praktičnoj različitosti spornih koncepcija (šta bi bilo kad bi prva
koncepcija bila istinita, a ne druga).

1. Pooperov pokušaj da filozofski utemelji jednu novu teoriju saznanja I izvede novi
koncept naučnog metoda

Vjeruje u to da naučnik ima mogućnost da testira svoje izjave I sisteme tj. Mora da
dovodi u pitanj esve što je do tada dato I izvedeno u tome naučnom pogledu. U
empirijskim naukama se konstruišu neke hipoteze ili teorije pa onda tek se ispituju.
Zadatak logike naučnog otkira jeste da da logičku analizu te procedure tj.da analizira I
dovodi u pitanje metode empi.nauka.
Problem indukcije, da li nešto može biti induktivno opravdano?(pr.bijeli labudovi)
Deduktivni metod kao rješenje, jer je potrebno sve ponovo preispitati.
Poper se suprotstavlja gledištu prema kojem se empirijske nauke mogu okarakterisati
činjenicom da upotrebljavaju takozvane induktivne metode; tj. gledištu prema kojem
bi empirijske nauke bile one kod kojih je logika naučnog otkrića identična sa
induktivnom metodom. Uobičajeno je da se jedno zaključivanje naziva induktivnim
ukoliko ide od singularnih iskaza, kao što su izveštaji o rezultatima posmatranja ili
eksperimenata, prema univerzalnim iskazima, kao što su hipoteze ili teorije.
Poper smatra da sa logičke tačke gledišta uopšte nije očigledno da imamo pravo da
izvodimo univerzalne iskaze iz singularnih, bez obzira na to koliko ovi poslednji bili
mnogobrojni; naime, za svaki takav zaključak može se ispostaviti da je pogrešan: bez
obzira na to koliko smo primeraka belih labudova opazili, to nam ne daje za pravo da
zaključimo da su svi labudovi beli.
 Budući da osporava indukciju (i to kako logičko, tako i pragmatičko opravdanje
indukcije), Poper u svojoj knjizi Logika naučnog otkrića razvija gledište koje naziva
deduktivizmom (nasuprot induktivizmu, koji osporava). Ono što je bitno za Poperovo
gledište jeste da nema takve stvari kao što je logička metoda dolaženja do novih ideja
– prema njegovom gledištu, svako otkriće sadrži jedan iracionalni memenat, ili jednu
stvaralačku imaginaciju.
Prema Poperovom gledištu, metoda kritičkog proveravanja teorija, kao i njihove
selekcije, razvija se uvek po sledećim linijama: iz jedne nove ideje koja je probno
izneta i još ni na koji način nije opravdana – tj. iz hipoteze – izvlače se zaključci potem
logičke dedukcije. Ti zaključci se onda upoređuju jedan sa drugim, kao i sa ostalim
relevantnim iskazima, da bi se utvrdilo koje logičke relacije postoje među njima.

2. Mogućnost opovrgavanja kao kriterijum razgraničavanja I prevladavanja teškoća

principa verifikacije

Glavni problem zašto se odbacuje induktivno logički metod jeste to što nije u stanju
da napravi demarkaciju tj.problem razgraničavanja između onog metafizičnog i
naučnog, što je glavni cilj svake nauke. Poperovo rješenje jeste da je potreban
određeni kompromis između nauka I naučnika ili jednostano slaganje u određenom
cilju. Potrebno je izvući ono najbolje I najbitnije iz svake strane I iz svakog metoda.
Opovrgljivost kao kriterijum razgraničenja jeste moguć ako se opovrgne dati sistem
pod uslovom da se ne izvrši verifikacija već falsifikacija kao kriterijum demarkacije.
Time se mora odovjiti prihički od logičkog i subjektivno od objektivnog.
Poperov glavni razlog za odbacivanje induktivne logike sastoje se u tome što nam ona
ne pruža pogodnu osnovu za raspoznavanje empirijskog, nemetafizičkog karaktera
nekog teorijskog sistema – tj. ne pruža nam pogodan kriterijum razgraničavanja
nauke od metafizike. Pozitivisti zastupaju upravo induktivistički kriterijum
razgraničavanja. Oni su smatrali da je nauka sistem iskaza, a kao naučne ili legitimne
priznaju samo one iskaze koji se mogu redukovati na elementarne ili atomske iskaze
iskustva – na sudove opažanja, ili atomske stavove, ili protokol rečenice.
Kriterijum razgraničavanja svojstven induktivnoj logici se svodi na zahtev da svi iskazi
empirijske nauke moraju biti takvi da se može konačno odlučivati u pogledu njihove
istinitosti i pogrešivosti – verifikacija.
Poper smatra da teorije nikad nisu podložne empirijskoj verifikaciji. Jedan sistem
Poper smatra naučnim ili empirijskim ukoliko može da se proveri iskustvom: ono
znači da kao kriterijum razgraničenja ne treba uzeti mogućnost verifikacije, već
mogućnost opovrgavanja. Mora biti moguće da se jedan empirijski sistem opovrgne
iskustvom.
 Poperov predlog se zasniva na asimetriji između mogućnosti verifikacije i mogućnosti
opovrgavanja – do te asimetrije dolazi na osnovu same logičke forme univerzalnih
iskaza.
o Univerzalni iskazi se nikad ne mogu izvesti iz skupa singularnih iskaza, ali je uz
pomoć modus tollensa moguće iz istinitosti singularnih iskaza dokazivati
neistinitost univerzalnih iskaza.
Kriterijum demarkacije u Poperovoj formulaciji glasi: mora biti moguće da se jedan
teorijski sistem opovrgne iskustvom. No, pošto u principu naučne hipoteze nikada ne
mogu biti odlučivo opovrgnute, jer uvek postoje logički ispravne alternative kojima se
opovrgavanje izbegava, deo sadržaja Poperovog kriterijuma demarkacije sačinjavaju
odluke, dogovori ili konvencije da se takve alternative metodološki zabrane.
Kako bi se obezbedila mogućnost da se jedan teorijski sistem opovrgne iskustvom,
Poper uvodi čitav niz konvencija (metodoloških odluka) koje obezbeđuju odlučno
opovrgavanje, odnosno krucijalni eksperiment u negativnom smislu:
(1) U situaciji testa određene teorije, tzv. perceptivni iskazi se moraju uzeti kao snovni
iskazi. I pored toga što su oni teorijske prirode, pa stoga i pogrešivi i oborivi, njihova
se istinitost u datoj situaciji mora fiksirati.
(2) Zabranjena je upotreba bilo koje hipoteze čije uvođenje umanjuje stepen
opovrgljivosti datog teorijskog sistema, a dozvoljena je upotreba samo onih hipoteza
koje uvećavaju stepen opovrgljivosti.
(3) Modifikacije eksplicitnih definicija dozvoljene su samo onda ako povećavaju stepen
opovrgljivosti date teorije.
(4) Nijedan rezultat opservacije ili eksperimenta koji formuliše opovrgavajući iskaz ne
sme se ignorisati, ukoliko zadovoljava uslove da je dobijen prilikom provere teorije
pod testom i da se može reprodukovati.

3. Razlika između univerzalnog I singularnog iskaza I njihov značaj za tezu

opovrgljivosti
Jedno zaključivanje je induktivno ao ide iz singularnih iskaza kao što su rezultati nekih
eksperimenata prema univerzalnim iskazima kao što su teorije ili hipoteze. Ali ne
možemo da izdvajamo univerzalne iskaze is singularnih.

4. Poperovo shvatanje empirijske osnove nauke I njegov značaj za uspostavljanje

ojektivnosti naučog saznanja
 Problemi koji se tiči empirijskog karaktera singularnih iskaza I načina na koji se oni
provjeravaju u logici nauke imaju drugačije stanovište u odnosu na druge probleme.
Većina tih problema stoji u povezanosti sa praksom dok su empirijski problemi u
povezanosti samo sa teorijskim sistemima. Glavni prolem je tu vezan za opažajne
iskaze jer se oni u jednu ruku ne dovode u pitanje jer su oni dati od naših opažajnih
iskustava. Ali ti iskazi se jedino mogu logički opravdati samo drugim iskazima. Za to
on rješenje vidi u tome da moramo npraviti razliku između naših sujektivnih
iskustava I naših subjektivnih uvjerenja tj.sve je povezano sa onim psihološkim
dijelom. Tek tim razlikovanjem mi omogućavamo ojektivno naučno saznanje.
Poper smatra da objektivnost naučnih iskaza leži u činjenici da mogu da budu
intersubjektivno provereni. Tako, u slučaju eksperimenata koji se mogu ponoviti,
posmatranja do kojih dovodi eksperiment može u principu svako da proveri. Poper
ovo opravdava na osnovu toga što zapaža da mi čak ni svoja sopstvena posmatranja
ne uzimamo sasvim ozbiljno, niti ih prihvatamo kao naučna posmatranja dok ih ne
ponovimo i ne proverimo. Iz ovoga Poper izvodi zakjučak da u nauci ne može biti
nikakvih ’prvobitnih’ iskaza: tj. ne može biti nikakvih iskaza koje se ne mogu
proveravati, pa prema tome nikakvih iskaza koji se u principu ne mogu obarati. Na
prvi pogled izgleda kao da se Poper zalaže za proverljivost naučnih iskaza ad
infinitum.Naravno, Poper je svestan da se negde u procesu provere moramo
zaustaviti. Ono što on zahteva da je da svaki naučni iskaz mora da bude
intersubjektivno proverljiv; ne i da mora da bude de facto proveren – što bi dovelo do
beskonačnog regresa.

5. Vjerovatnoća I potkrepljivost teorija

Kada odabiramo neku teoriju izmedju vise konkurentnih I zasto? Odlucujuci faktor
jeste stepen proverljivosti,odnosno opovrgljivosti: ona teorija koja ima vise prilike da
bude pobijena iskustvom,ona je opovrgljiva,samim tim,I njen empirijski sadrzaj je
bogatiji,jer ona vise govori o iskustvu. Sa druge strane,onja teorija koja je manje
opovrgljiva,koja je stoga,verovatnijaempirijski je siromasnija. Dakle,ako rast naucnog
saznanja odredjujemo kao raspolaganje teorijama koje imaju veliki empirijski
sadrzaj,onda u nauci moramo teziti sto nizem stepenu verovatnoce (jer teorija je
verovatnija,ako nam je poznato malo nacina kojima bismo je mogli opovrci)-prilicno
paradoksalno,ako imamo u vidu opsteprihvaceno stanoviste da je veci stepen
verovatnoce upravo ono sto je pozeljno I sto se ocekuje od naucnih teorija I sto
uslovljava njihovu vrednost. Potkrepljenost ili stepen potkrepljivosti,objasnjava
Poper,jesu neutralni termini kojima oznacavamo onaj stepen do kog je neka hipoteza
prosla ostre provere,I tako pokazala svoju pravu vrednost. Pri tom treba napomenuti
da se stepen potkrepljivosti povecava sa brojem slucajeva koji potkrepljuju datu
teoriju;obicno,prvim takvim slucajevima pridajemo vecu vaznost nego onima na koje
kasnije naidjemo,jer,kad je neka teorija vec dobro potkrepljena,onda pronalazenje
 novih slucajeva malo doprinosi podizanju njenog stepena potkrepljivosti.
Medjutim,ukoliko se novi slucajevi bitno razlikuju od ranijih,ovo pravilo ne vazi,jer to
znaci da se data teorija potkrepljuje na novom podrucju primene: tada podkrepljujuci
slucajevi mogu znacajno doprineti podizanju stepena potkrepljenost: u odnosu na sta
se vrsi provera stepena potkrepljenosti neke teorije? –u odnosu na intersubjektivno
vazece (osnovne) stavove. To su stavovi koji po pravilu imaju formu singularnih
egzistencijalnih iskaza,I to iskaza o polozajima (I kretanju) fizickih tela u odredjenim
prostornovremenskim jedinicama-polozaju I kretanju koji moraju biti dostupni
posmatranju,I,na taj nacin,intersubjektivno proverljivi. Pritom,nije dovoljno da neku
teoriju smatramo opovrgnutom,samo na racun toga sto smo prihvatili osnovne iskaze
koji joj protivrece-da bi teorija bila opovrgnuta,potrebno je sledece: 1.da postoji
opovrgavajuca hipoteza 2.da pomenuti osnovni iskazi,osim sto protivrece teoriji koja
se testira,I potkrepljuju opovrgavajucu hipotezu,cineci je na taj nacin intersubjektivno
proverljivom.i teorije o kojoj je rec,sto istovremeno znaci da oni potvrdjuju njenu
pravu vrednost.

6. 7. 8. 9.Rast znanja i teorija istine

Традиционално становиште о смислу и циљу науке које је било широко
прихваћено, састоји се у схватању да наука као истраживање треба да осигура
потпуну и истиниту слику о збивањима универзума. Свако откриће у науци тако
представља део те слике, сваки корак у науци је напредовање према том циљу,
па зато сваки може бити оправдан и имати значење само с обзиром на крајњи
смисао научне игре. Не прихватајући ово схватање, Попер је у ''Логици''
доследно заступао став да је наука као игра аутономна и да се не може доказати
да она напредује према неком циљу. Он је сматрао да се смисао науке може
разумети као њена способност да поставља све дубља питања. Он тврди да је у
логици науке која је овде скицирана могућно избећи употребу појмова
''истинито'' и ''погрешно''. Попер је сасвим намерно избегао употребу појмова
''истинито'' и ''погрешно'', сматрајући да би начин на који би они могли
функционисати у његовој теорији научног метода морао бити филозофски
утемељен и систематски изведен, а како то тада није био случај, он је ове
појмове, због њихове многозначности и вишесмислености у употреби, оставио
изван контекста свога становишта. Кад желимо да кажемо да је теорија
погрешна, онда можемо рећи да јој противречи одређени скуп прихваћених
основних исказа. Као и појмови ''таутологија'', ''импликација'', противречност'',
итд. тако су и ''истинит'' и ''погрешан'' у ствари логички предикати које
употребљавамо тако да логичка својства исказа постају ванвременска.
Упоређујући појам истине с појмом поткрепљености, Попер образлаже да је
процењивање неког исказа као поткрепљеног у ствари логичка процена, која је
по свом карактеру ванвременска. Али, за разлику од појма ''истинит'', никад не
можемо рећи за неки исказ да је он сам по себи ''поткрепљен''. Поткрепљеност,
дакле, није истиносна вредност. Темељ праве објективне теорије истине, Попер
налази у теорији истине Тарског. У основи теорије Тарског налази се врло
једноставна идеја да теорија која има посла са релацијом између исказа и
чињенице мора бити способна да говори о две ствари: исказима и чињеницама.
Да би говорила о исказима, она мора употребљавати имена исказа или описе
исказа. то значи да теорија мора бити изражена у метајезику, тј. у језику који
може говорити о језику. С друге стране, да би могла говорити о чињеницама,
теорија мора употребљавати имена чињеница или описе чињеница. Поново је
то мета-језик у коме, дакле, можемо говорити о исказима и чињеницама, па
стога у таквом језику постаје могуће успоставити тврђења о коресподенцији
исказа и чињеница. Постало је Поперу јасно да ако желимо да говоримо о
коресподенцији исказа са чињеницом, потребан нам је мета-језик у коме
можемо поставити чињеницу о којој говори исказ који је у питању и можемо
говорити о искази који је у питању. Независно од свих појединости логичког
извођења ове теорије истине, може се, уз прецизирање свих услова, уопштено
рећи, да она тврди: истинит је исказ акко кореспондира са чињеницама.
Субјективне теорије истине, међу које Попер убраја теорију кохеренције,
евиденције, прагматичку теорију, под сазнањем подразумевају поебну врсту
веровања, а истину схватају као истинито или оправдано веровање. За теорију
објективне истине карактеристичан је потпуно другачији приступ: она
дозвољава да тврдимо да теорија може бити истинита иако у њу нико не верује
или нема разлога да сматра да је истинита, као што, с друге стране, теорија
може бити лажна, иако можемо наћи релативно добре разлоге да је
прихватимо. Велика предност теорије објективне или апсолутне истине састоји
се у томе што нам она, по мишљењу Попера, омогућава да тражимо истину, а да
притом не знамо кад смо је нашли; ми немамо критеријум истине, али смо увек
вођени идејом истине као регулативним принципом. За разлику од ранијег
става да циљ науке треба видети пре свега у томе што поставља све дубља
питања, касније Попер у разлагању смисла проблема истине у оквирима своје
теорије научног метода не избегава да утврди да се, од времена Тарског може
рећи да је наука у бити тражење истине. Али, истина није једини циљ науке. ''Ми
хоћемо више од једноставне истине: ми тражимо занимљиву истину – истину до
које је тешко доћи''. Анализирајући проблеме истине и садржаја Попер долази
до одређења појма истиноликости као степена боље коресподенције са
истином или веће сличности или истости са истином. За неку теорију можемо
рећи да је ближа или сличнија истини од неке друге само онда ако из ње следи
више истинитих исказа, а мање лажних него што је то случај са неком другом
теоријом. Као илустрацију ових својих ставова Попер наводи примере Њутнове
и Ајнштајнове теорије гравитације које представљају конкуретне теорије које се
могу упоређивати. Већ на првом кораку упоређивања јасно нам је да
Ајнштајнова теорија има већи садржај. То је већ чини потенцијално бољом, јер
ако нека теорија поседује већи истинити садржај, она истовремено има и већу
снагу објашњавања и она има већи степен исиноликости. Достизање
истиноликости је јаснији и реалистичнији циљ за научно истраживање него
достизање истине, што је у потпуној сагласности са Поперовим фундаменталним
менталним спознајнотеоријским ставовима о природи емпиријске спознаје и
могућности њеног заснивања. У емпиријској науци никад не постоје довољно
добри аргументи да би се могло рећи да је заиста достигнута истина, али се увек
могу наћи јаки и рационални разлози да сматрамо да смо успостављањем неких
теорија направили корак ка истини. У разјашњавању појма истиноликости Попер
упозорава да је потребно тај појам јасно разликовати од вероватноће, с једне
стране, и поткрепљености, с друге стране, посебно због тога што сви они стоје у
релацији према идеји истине и поступног приближавања истини. За разлику од
истиноликости, логичка вероватноћа репрезентује идеју приближавања
таутолошкој истини путем постепеног смањивања информативног садржаја.
Истиноликост, напротив, представља идеју приближавања обухватној или целој
истини; она повезује истину и садржај, док вероватноћа повезује истину и
одсуство садржаја. Идеја истиноликости има објективни карактер и регулативни
смисао као и идеја објективне или апсолутне истине. Ради се, дакле, не о
епистемичкој, него о metalogičkoj ideji.
Наглашавајући неодвојивост раста знања од рационалног и емпиријског
карактера науке Попер подвлачи да оно што он подразумева под појмом раста
знања није никаква акумулација посматрања у науци или умножавање суме
чињеница којом наука располаже, него ''поновљено превладавање научних
теорија и њихова замена бољим или оним које више задовољавају''. Унутар
науке постоји критеријум прогреса. То је критеријум потенцијалне
прогресивности који представља једноставну интуитивну идеју према којој ће
боља теорија бити она која нам више каже, она која садржи већу количину
емпиријских информација или већи садржај, која је у том смислу логички
строжа и има већу моћ објашњавања и предвиђања. Раст знања тако напредује
од старих проблема ка новим проблемима пПопер објашњава да ми увек
почињемо са неким проблемом или тешкоћом која може бити теоријска или
практична. Кад год се први пут сусрећемо с проблемом, ми природно о њему не
можемо много знати; у најбољем случају, имамо неку нејасну идеју у чему се
проблем састоји. Како онда можемо постићи адекватно решење проблема?
Очигледно је да то не можемо остварити. Морамо се најпре боље упонати с
проблемом, а то постижемо стварањем његових неадекатних решења и
њиховом критиком. Једино на тај начин ми почињемо да схватамо проблем,
што значи да почињемо разумевати његове тешкоће. То нам омогућава да
увидимо да очигледна решења неће отклонити проблем. Зато стално
покушавамо пронаћи нова могућа решења, а процедура њиховог критиковања
нам показује омоћу претпоставки и побијања.
Расту знања не доприносе све теорије, него постоје захтеви који треба да буду
задовољени да би теорија значила раст знања и испуњавала задатак
приближавања истини. Постоје три захтева који се постављају пред теорије:
први – односи се на неопходност да нова теорија произлази из једноставне,
нове и снажне уједињавајуће идеје о повезаности између ствари, чињеница које
су до тада биле неповезане. Али унутар идеје једноставности могуће је логички
анализирати њен значајни саставни део, а то је идеја проверљивости, која
непосредно води другом захтеву за раст знања – овај захтев се састоји у потреби
да нова теорија буде независно проверљива, што значи да независно од свега
онога што теорија објашњава, она мора имати нове и проверљиве
консеквенције. Уз ова два услова Попер наводи и трећи – сматрајући да се мора
захтевати да теорија треба да прође неке нове и озбиљне тестове. Различитост
карактера наведена три захтева најбоље се огледа у томе што су прва два
формални, па се њихово испуњавање може видети тек онда кад се логички
анализирају стара и нова теорија, а да ли је задовољен трећи захтев, може се
установити само емпиријским тестирањем нове теорије. Своју анализу Попер
закључује подвлачењем двострукости трећег захтева који постављамо пред
наше теорије да бисмо их могли сматрати доприносом расту знања: с једне
стране, тражимо да теорија буде успешна у новим предвиђањима, што се може
поистоветити са њеном издржљивошћу на круцијалним тестовима, а с друге
стране, захтевамо да она не буде брзо и лако побијена.

10. poperova analiza I kritika indukcije

Tradicionalna epistemologija,a samim tim,I filozofija nauke,smatrale su da se u nauci sluzimo
principom indukcije svaki put kada formiramo novu naucnu teoriju. Hjum je bio prvi koji je
doveo u pitanje legitimnost procesa indukcije; svoju analizu zapoceo je pitanjem kako? Na
osnovu cega? Mi zapravo vrsimo prelaz sa instancija koje imamo u iskustvu na one instancije
koje nemamo u iskustvu-pitanje zasnovanosti principa indukcije. Pa na osnovu principa
uzrocnosti (pitanje zasnovanosti)?-na iskustvu: jer,kada se covek prvi put u zivotu susretne sa
nekim predmetom ili pojavom,o tome kako ce taj predmet ili pojava delovati na druge
predmete ili pojave (I obrnuto),on ne moze nista da zna,ukoliko o tome nema iskustva.
Dakle,o vezi izmedju nekog uzroka I posledice zakljucujemo na osnovu iskustva.
Medjutim,postavlja se pitanje da li jet a veza nuzna? –Nije,jer nase se iskustvo odnosi samo
na dogadjaje koji su se zbili u proslosti: u proslosti se jedna ista vrsta uzrocno-posledicne veze
konstantno javljala na isti nacin I pod istim okolnostima,izmedju dve posebne vrste dogadjaja
(primer sa bilijarskim kuglama); buduci da je to tako,mi na osnovu verovatnoce smatramo d
ace se isto dogadjati I u buducnosti; iz toga sto taj I taj predmet poseduje te I te
osobine,verovatno je da I ostali predmeti iste vrste poseduju istovetne osobine.
Verovatno,pominje Hjum,ali ne I nuzno. Dakle,princip indukcije pociva na principu
verovatnoce; on nije I ne moze biti logicki utemeljen,zbog cega nije u stanju da obezbedi
naucnim teorijama onu izvesznost na kojoj tradicionalna koncepcija nauke I saznanja toliko
insistira. Princip indukcije,jednostavno nije legitiman princip zakljucivanja. Medjutim,iako to
jeste tako,mi se ipak I dalje sluzimo (I treba da se sluzimo) principom indukcije jer bolji
nemamo. Sta vise,indukcija,kao ona koja je zasnovana na navici,nama je nuzna. Ovo stoga sto
smo mi kao svesna bica uslovljeni ponavljanjem I asocijacijama ideja I bez toga bismo tesko
uopste mogli da prezivimo: u osnovi naseg zivota,pa I toka svesti,jeste navika I ona je nas
“vodic u zivoti”
Poperova kritika hjumu
Unutar Hjumovog filozofskog stanovista moguce je uociti dva aspekta: logicki I psiholoski
problem indukcije. a) Logicki problem indukcije tice se opravdanosti zakljucivanja od
instancija koje smo imali u iskustvu (kod Popera: singularni opservacioni iskazi) ka onim
instancijama koje nismo imali u iskustvu (kod Popera: univerzalni iskazi nauke). cool.gif
Psiholoski problem indukcije tice se opravdanosti naseg ocekivanja slicnosti izmedju ove
pomenute dve vrste instancije. Osnovni problem je sto su kod Hjuma odgovori na ova dva
problema medjusobno suprotstavljeni: odgovor na logicki problem je negativan (zakljucivanje
od onih instancija koje smo imali u iskustvu ka onima sa kojima to nije slucaj,nije legitimno
zakljucivanje),dok je odgovor na psiholoski problem indukcije pozitivan (nasa ocekivanja
slicnosti izmedju instancija moze I mora biti prihvaceno,jer smo mi time uslovljeni-drugo
nemamo,I to je prosto nacin na koji funkcionisemo). Medjutim,ova suprotstavljenost
odgovara,Hjumovo stanoviste,zapravo,cini unutrasnje protivrecnim,I stoga krajnje
problematicnim,jer,ono,kao takvo,u osnovi razara svako filozofsko polaziste I nuzno ima svoj
rezultat radikalni skepticizam,jer ako nasim zivotima upravlja navika koja se ne moze
racionalno opravdati,onda se nase znanje svodi na verovanje. Zato je,zakljucuje Poper,Rasel I
mogao reci da Hjumova filozofija predstavlja slom racionalnosti XVIII veka I u vezi sa tim
postaviti odlucno pitanje: da li je, unutar empirijske filozofije,uopste moguce naci odgovor na
Hjumov izazov,ili je pak,skepticizam njegova neizbezna posledica? Glavni razlog Poperovog
neprihvatanja Hjumove teze o samo-verovatnoci sveg naseg znanja jeste sto ona pociva na
zdravorazumskoj teoriji ljudskog znanja koja je,takodje, u sebi protivrecna-u njenoj osnovi
pocivaju dve medjusobno suprotstavljene teze: a) realisticki pojam sveta (da svet postoji
objektivno,nezavisno od nas kao saznajnih subjekata),I to je teza koju Poper svesrdno
prihvata; druga teza jeste tzv. cool.gif teza sdravorazumskog saznanja,koju Poper naziva
“kofa teorijom”; sve nase znanje predstavlja modifikovan,uredjen materijal,koji smo zadobili
putem cula,dok je proces saznavanja predstavljen kao akumulacija tog materijala,akumulacija
u kofi nase svesti. Krajnja konsekvenca ove teze jeste ono do cega su dosli I Hjum I Barkli: ne
postoji nista osim nasih oseta,utisaka I slika secanja,sto je u direktnoj suprotnosti sa tezom o
realistickom pojmu sveta. Hjum je problem “resio” tako sto je odbacio tezu o realisticnosti
sveta,tacnije,tezu koja bi iz ove morala da sledi,a to je teza o realisticnosti naseg znanja, a
opredelio se za opciju da je sve nase znanje zasnovano na navici, tj. na principu slicnosti I
verovatnoce,I,kao takvo,ono je racionalno neopravdivo. Medjutim,Poper je,za razliku od
Hjuma,nastojao da utvrdi kako je (I da li je uopste) ovu teskocu moguce prevazici,ako ne I
zaobici? To je uspeo tako sto je pokazao da teorija na kojoj teza o tzv. zdravorazumskom
saznanju pociva tzv. psiholoska teorija-u svojoj bazi pogresna. Naime,po psiholoskoj
teoriji,nas zivot cine samo konstantna ponavljanja,a zivot nase svesti se moze svesti samo na
tokove tih ponavljanja. A to je,prema Poperovom misljenju netacno; jer,iako je cinjenica da
ovi tokovi cine deo zivota nase svesti,ipak njen najveci deo ostaje otvoren za ono sto je novo I
neponovljeno. Gde lezi zabuna? U tome sto mi na dogadjaje,na stvarnost ne reagujemo samo
na osnovu navike,kao sto je smatrao Hjum; tacno je da slicnost I ponavljanje igraju odredjenu
ulogu u nasoj svesti I zivotu,ali ne kao njihovi kljucni faktori,kao ideje-vodilje,vec kao
proizvodi. Proizvodi toga sto mi na izvesne pojave I dogadjaje sa kojima se susrecemo prvi
put u zivotu,reagujemo kao da su oni slicni nasim iskustvima iz proslosti; mi ih interpretiramo
kao one koji se ponavljaju. Dakle,u osnovi svih nasih reakcija lezi jedan sistem
ocekivanja,anticipacija,interpretacija,prihvatanja,interesa I sl.- sistem koji je uvek pre ma
kakvog ponavljanja,pre uocavanja ma kakve slicnosti; nama ne rukovodi navika,vec taj sistem
cija jet a navika samo puki proizvod

11. Poperova kritika Karnapove filozofije

Rudolf Karnap je svakako jedan od najistaknutijih filozofa Beckog kruga,I jedan od retkih koji
je usvajao Poperove kritike upucene njegovom stanovistu,sto je rezultiralo stalnim
modifikacijama tog stanovista. Medjutim,od cega Karnap nikada nije odustao (a to je upravo
ono sto je Poper najradikalnije kritikovao,sto je glavna tema kritike),sto ujedno predstavlja I
sadrzinsku okosnicu njegovog misljenja,I citavog pokreta uopste,jeste empirizam kao temelj
filozofije I destrukcija metafizike kao njen cilj. Naturalisticka teorija znacenja,po kojoj
smislenost odnosno besmislenost nekog iskaza nije konvencionalno ustanovljena,vec
predstavlja stvar “aktuelne cinjenice”. Iskaz ce biti smislen ukoliko zadovoljava sledeca dva
uslova: 1. ukoliko sve reci koje u njemu figuriraju I same imaju znacenje vracanje na Hobsa I
Barklija,po kojima reci imaju znacenje ukoliko su ili mogu biti povezane sa odredjenim
posmatranim iskustvom ili fenomenom (nominalizam u jeziku) 2. ako celokupni iskaz ima
smisao jer,I to je jos Rasel primetio,postoje izvesne kombinacije simbola koje samo izgledaju
kao smislene formule,a da to u stvari nisu (paradoks klase koja je clan same sebe-resenje je u
Raselovoj teoriji tipova,koja podrazumeva hijerarhizaciju jezika na nivoe,pa je postaviti
pitanje da li je neka klasa ili skup clan samog sebe,jedna sintaksno nedozvoljena notacija,jer
to je isto kao kada bismo pitali da li je neki skup viseg nivoa nego sto jeste) Postavlja se
pitanje kako je Karnap odgovorio na postavljene uslove? Na prvi uslov,tako sto je postavio
zahtev da svi legitimniempirijski pojmovi moraju biti izvedeni iz empirijske
osnove,koju,pak,sacinjavaju perceptivno iskustvo I odredjene elementarne relacije,a na drugi
izvodjenjem tipova ili klasa razlicitih predmeta ili pojmova,cije nekriticko mesanje nuzno void
u pseudoprobleme I pseudo-stavove. Uslov je da je iskaz smislen ukoliko se moze redukovati
na elementarne,opservacione iskaze,sto je zapravo kriterijum verifikacije,koji je po svojoj
sadrzini ekvivalentan dvoma gore navedenim uslovima. Sve u svemu,poenta je da metafizicki
pojmovi I iskazi bivaju eliminisani kao besmisleni,a samim tim,ne ulaze u sastav nauke. Poper
je kritikovao svako od ovih Karnapovih izvodjenja: 1. nominalisticka koncepcija pojma
znacenja interpretira reci ekstenzionalno ili enumerativno,cime se dolazi do cisto
nominalistickog jezika,koji nije I ne moze biti jezik nauke. Jezik nauke mora “obilovati
univerzalijama”-recima sa precizno utvrdjenom intenzijom,ali neodredjene ekstenzije-da bi
se mogle formulisati hipoteze,jer to je ono o cemu je u nauci rec. 2. Raselov imperative
teorije tipova predstavlja nesto sto je prevazidjeno,naime,dokazano je da je moguce
konstruisati jezik,nezavisno od teorije tipova,u kome se mogu formulisati smisleni stavovi. 3.
Princip verifikacije uzet za kriterijum smislenosti iskaza,void pogresnoj demarkaciji nauke od
onoga sto nije nauka-demarkaciji kojoj je osnovni cilj eliminacija metafizickih pojmova I
iskaza (cime iz nauke bivaju eliminisani I uiverzalni zakoni prirode,koji treba da budu njen
deo,a koji to,opet,ne mogu biti,zbog toga sto ne zadovoljavaju neki od gore pomnenutih
Karnapovih uslova smislenosti).
12. pojam I priroda normalne nauke (Kun)
U odnosu na Popera koji je smatrao da nauke jesu jako samokritične I da u toku svojih
istraživanja preispituju doar dio svojih stajališta, što ih dovodi do daljnjih istraživanja I
boljih pozicija, Khun je imao suprotno mišljenje. Po njemu nauke nisu toliko kritične
prema sebi I svojim israživanjima jer po njemu kritika u nauci jeste iluzija. One jesu
kritične u samo jednim periodima svoga postojanja kroz samu istoriju.
Појмом ''нормална наука'' Кун означава оно истраживање које је чврсто
засновано на једном или на више прошлих научних достигнућа за која нека
научна заједница признаје да за неко време пружају основу за њену даљу
праксу. У уској вези с појмом нормалне науке стоји појам парадигма, а Кун
објашњава да је њиме хтео да сугерише ''да неки од прихваћених примера
актуалне научне праксе – примера који укључују закон, теорију, примену и
инструментацију заједно – пружају моделе из којих потичу посебне кохерентнте
традиције научног истраживања''. Они чије се истаживање заснива на
заједничким парадигмама морају се придржавати истих правила и стандарда за
научну праксу. У оквирима нормалне науке, сматра Кун, могу се издвојити три
седишта, која, наравно, нису заувек дата. Најпре се ради о класи чињеница за
коју је парадигма показала да много говори о природи ствари. То чини историју
експерименталне и посматрачке науке. Друго средиште творе оне чињенице
које се могу непосредно упоређивати са предвиђањима из парадигматичке
теорије. И трећа класа експеримената и посматрања се састоји од емпиријског
рада преузетог да би се артикулисала парадигматичка теорија, да би се решиле
неке од њених заосталих неодређености и да би се омогућило решавање
проблема на које је она раније само скренула пажњу. Ово је, подвлачи Кун,
најзначајнији моменат нормалне науке. И теоријски проблеми нормалне науке
се могу препознавати на релативно сличан начин као и ови експериментални.
Тако три класе проблема – одређивање значајне чињенице, усклађивање
чињеница са теоријом и артикулација теорије – покривају и теоријску и
практичну делатност нормалне науке. Циљ нормалне науке нсу крупни
суштински новитети, него се углавном ради о резултатима који доприносе
обиму и прецизности с којом се конкретна парадигма примењује.

13. Pojam i problem paradigme u nauci

Paradigmu Kun vidi kao onaj dio u nauci u koju naučnici niti u jednom trenu nisu sumljali jer
nemaju potrebe da se zamaraju nekim stvarima za koje smatrju da su jednostavno tačne.
Zašto bi neko preispitivao da li je Julije Cezar zaista bio ubijen ada se jednostavno vjeruje u
to. Sve što se veze za tačno oni nisu preispitivali I svaka nauka posjeduje svoju paradigmu
koju natavlja da prati. Kun vidi I dobro I loše u tome. Loše u smislu da se uvijek sve može
preispitivati I biti samokritičan a dobro ipak zbog toga što kada I se nauka fokusirala samo na
kritike I preispitivanje svake sitnice kojom se bavi, onda ne bi napredovala ni u kome smislu I
nikakav posao ne bi bio obavljen.

14. Kriza I naučne teorije

Ако свест о неправилности траје тако дуго и продире тако дубоко да доводи у
питање укупни смисао парадигме, онда се области које су под њеним утицајем
могу описати као оне које су у стању нарастајуће кризе. Пошто захтевају
уништење парадигме великих размера и крупна померања у проблемима и
техникама нормалне науке, наступању нових теорија претходи период отворене
професионалне несигурности. Неправилности или контрапримери сами не
доводе научнике до тога да одбацују парадигму. Стога се дешавало да људи
напусте бављење науком јер нису у стању да поднесу кризу. Свака
неправилност, чак и кад је упорна и призната не изазива кризу. Да би је
изазвала, она мора по правилу бити више од обичне неправилности.
Неправилности понекад доводе у питање експлицитна и фундаментална
уопштавања парадигме; други случај је да неправилности без властитог
темељног значења изазивају кризу јер онемогућавају примену која има посебан
значај, и коначно неправилности које су биле само неприлике наједном почињу
да се претварају у извор кризе. Прелазак од једне парадигме у кризи на нову, из
које може да настане нова традиција нормалне науке далеко је од кумулативног
процеса постигнутог артикулацијом или проширивањем старе парадигме. Ради
се, заправо, о реконструкцији дате области на основу нових ставова,
реконструкцији која мења нека од најелементарнијих теоријских уопштавања из
те области, као и многе од њених парадигматичких метода и примена. Криза у
науци истовремено лабави стереотипе и доноси оне увећавајуће податке који су
неопходни за фундаменталну промену парадигме. Људи који постижу
фундаментално откриће нове парадигме били су скоро увек или веома млади
или у тој области нови. То објашњава да су, због своје слабе везаности за
традиционална правила нормалне науке, ови људи вероватно лакше увидели да
та правила више не дефинишу игру која се може играти и они ће лакше
замислити други скуп правила који може заменити стари.

Постоје у начелу, три врсте појава о којима се може развити нова теорија. Прво
су оне појаве које су добро објашњене постојећом парадигмом и оне ретко кад
пружају основ и мотив за изградњу нове теорије. Друго су оне појаве чија је
природа назначена постојећом парадигмом, али се детаљи могу разумети само
кроз виши степен артикулације теорије. Када сви покушаји теорије пропадну,
онда се научници сусрећу са трећом врстом појава, са признатим
неправилностима чија је карактеристика тврдоглаво одбијање да буду
обухваћене постојећим парадигмама. Ова врста појава даје повода настанку
нових теорија.
15. revolucija u nauci i priroda njenog preobražaja

16. Kritičari Kuna

Нема никакве сумње да је најтемељније приговоре Куновој ''новој слици'' науке
ставио К. Попер. Могло би се рећи да Поперова критика Куна тече по две главне
линије: прва је она која се односи на теоријску страну Кунове концепције научне
игре у оквиру које се радикално одбацује позиција историјског релативизма као
становиште у филозофији науке, а друга има у виду социјално-практичну
димензију овог становишта у којој се наглашено критикује могућност да
затворена група људи која има моћ намеће (научна заједница) своју вољу
читавом друштву, што као консеквенција, према Поперу, произлази из Куновог
гледишта. Зато Кун замера Поперу да није разумео саму суштину појма
нормална наука и закључује да се ни наука нити раст знања неће моћи на прави
начин разумети све док се на њих буде гледало искључиво кроз револуције, које
се, по Куну, релативно ретко догађају. Кун, такође, реагује и на Поперову тезу о
томе да се у процесу тестирања теорија показује да стара теорија треба да буде
замењена новом, па су тестови схваћени као инструменти који отварају
револуцију у науци, а то значи напредовање и раст знања. Супротно томе, Кун
наводи случајеве из историје науке кад су теорије биле замењене пре него што
су стварно биле тестиране, па закључује да се тестирање не може узети као
кључни мотив кретања научног истраживања, нити припрема револуције у
науци, него, сагласно са својим основним становиштем, Кун подвлачи да се само
у оквиру традиције решавања загонетки може назначити пут којим ће бити
изведена замена једне парадигме другом, што је најзначајнија црта оног што
научници свакодневно раде.
Куново схватање о постојању два периода у науци, Попер сасвим доводи у
питање, наглашавајући да свакако у науци постоје мирнији и мање мирни
периоди у истраживању, али нити мирније периоде треба схватити као
раздобље примене рутине, нити су револуционарнији они у којима се та рутина
одбацује и замењује новом. По Поперу, ова рутина ни у ком случају не исказује
суштину науке, па према томе ни нормална наука није оно најкарактеристичније
за науке.
Главни Фејерабендови приговори на Кунову концепцију упућени су на појам
нормалне науке. Он указује пре свега на непотпуност одређења суштине
нормалне науке као решавања загонетки. Став да парадигма као општа идеја
служи научнику као оно што га води није ништа ново, јер напор да се створи
знање увек тражи вођење и не може почети ни из чега. Ако се парадигме
превазилазе и замењују зато што се стално увећавају аномалије које треба да
буду отклоњене, а покушаји њиховог одгонетања догађају се као пролиферација
теорија, онда је јасно да је принципу пролиферације Кун наменио историју
људског развитка у складу са хуманистичким вредностима друштва. У томе
Фејерабенд види и главни аргумент против Куна. Он излаже концепцију коју
образлаже као синтезу два основна момента или открића: први је Поперова теза
да наука напредује кроз критичку дискусију алтернативних теорија, а други је
Куново подвлачење функције принципа постојаности које је исказано као
збивање постојаних периода у историји науке. Синтеза ова два битна елемента
изведена је у Лакатошевој тези да пролиферација и постојаност не припадају
посебним, сукцесивно постављеним периодима историје науке, него се оне увек
заједно догађају. За Фејерабенда наука се најбоље може разумети као
делотворна и стална интеракција њене нормалне и филозофске компоненте.

18. Fajerabendova ideja kontraindukcije i metodskog pluralizma

Он сматра да се у заснивању науке као специфичног потхвата треба пре свега
ослободити оних важећих поставки које значе ограничавање њених могућности
од самог почетка: уместо позивања на ред, закон и систем, науку треба
разумети као битно анархистички подухват и на тај начин показати да управо
теоријски анархизам бити алтернатива која ће охрабрити прогрес и свакако
значити хуманије и плодоносније схватање.
Они који имају у виду богати материјал историје и који нису склони томе да
упорно тражење замене интелектуалном сигурношћу у фирми јавности,
прецизности, објективности, истине, њима ће бити јасно да постоји само један
принцип који се може одбранити у свим околностима и у свим степенима
човековог развоја. То је принцип: све иде, који Фејерабенд жели да анализира у
свим детаљима. Овај принцип у примени значи трасирање консеквенци које
произилазе из ''контраправила'' за која се сматра да су супростављена
уобичајеним правилима научног подухвата. А то су она у којима се ''искуство'',
''чињеницом'', мери успех поставље-них теорија, па у случајевима подударања
теорије и ''чињеница'' оно фаворизује теорију, а случају неподударања оно
теорију угрожава и присиљава нас да је елиминишемо. Установљавање
контраправила омогућава увођење и елаборацију хипотеза које су
неконзистентне са добро-постављеним теоријама, што значи да оно шири поље
нашег деловања изван релација ''подударања'' и ''слагања'', а такав поступак
Фејерабенд назива контраиндукативним. Фејерабенд испитује два односа:
контраправило на основу којег уводимо хипотезе које не одговарају, које се не
подударају са прихваћеним и широко потврђеним теоријама и контраправило
које је неконзистентно са добро-постављеним чињеницама. Фејерабенд
утврђује да евиденција која може да одбаци теорију често може бити
пронађена помоћу инкопатибилне алтернативе, а не да се таква алтернатива
употребљава тек онда када је одбацивање већ дискредитовало ортодоксну
теорију.

Ради се о томе да се теоријски плурализам код Фејерабенда разуме као

суштинска особина свег знања која тражи да буде објективна. Суштина је у томе
да треба развијати алтернативна становишта која ће већ решене проблеме, али
и оне нове, поново третирати на нови, можда детаљнији, али у сваком случају
друкчији начинПре него што говоримо о томе да нека теорија рефлектије
чињенице, да кореспондира с њима, потребно је да ту теорију кофронтрирамо
са алтернативама чије стварање и детаљан развој свакако претходе коначној
потврди практичног успеха теорије и њене фактичке употребљивости. Овај
поступак, сматра Фејерабенд, представља методолошко оправдање теоријског
плурализма. За ставове посматрања Фејерабенд утврђује да семантички нису
различити од осталих случајних ставова и да немају никакав посебан садржај.
Ако постоји нека разлика према другим ставовима, она може произаћи само из
психолошких, физиолошких или физичких околности у њиховом настајању.

18. Pojam prirodne interpretacije i razumjevanje pojma iskustva

Треба разликовати сензацију од менталних операција које следе делатност чула

и врло су блиско повезане с њиховом реакцијом, па је одвајање тешко постићи.
Порекло и ефекте ове операције Фејерабенд именује појмом природна
интерпретација. У историји мисли природна интерпретација се посматра или
као априори претпоставка науке или као предрасуда која се мора одбацити.
Расправљајући о овим могућим верзијама става према природној
интерпретацији, Фејерабенд долази до занимљивих теза у разумевању појма
искуства, које противрече традиционалним схватањима. Искуство се овде више
не разумева као непроменљива основа на којој емпиричар гради своју теорију.
Нови начин посматрања води до потребе превредновања целог искуства које
није само софистикованије, него је и спекулативније од оног што је присутно у
филозофској традицији. Фејерабенд успоставља једну од основних поставки
своје расправе: коначно смо дошли до становишта да наше знање не иде од
посматрања ка теорији него увек укључује оба елемента. То је уједно и једна од
врло значајних тврдњи модерне епистемологије у целини. Искуство увек настаје
заједно са теоријским претпоставкама, а не пре њих.
На питање: шта је наука као облик искуства? Фејерабенд мисли да је једино
исправан историјски одговор: то су теорије које имамо, то су методе
истраживања, а све њих сваког часа могу да замене нове теорије и нове методе.
Он мисли да се истраживање не може научити, да наука није део адвокатско
умећа; она је уметност чије одређене црте откривају само мали део њених
укупних могућности.

19. Fajerabendova kritika Poperovih stanovišta

За Фејерабенда критички рационализам Попера је најлибералнија
позитивистичка методологија која мисли да је могуће установити правила и
стандарде на основу којих се може засновати критичко понашање које има за
циљ да открије ''ирационалне акције'' и да их исправи помоћу конкретних
сугестија. Критички рационализам је проистекао из настојања да се реши Хјумов
проблем и да се разуме Ајнштајнова револуција а онда се проширио на све
сфере живота и чини једно заокружено филозофско становиште. Али та позиција
не решава битна питања човека и његове слободе, него напротив, овакав
концепт научног истраживања од људи ствара бедне саможиве механизме и
монструме. За сваки корак у поступку теорије критичког рационализма
Фејераенд успоставља одговарајућу контратезу и на тај начин утврђује концепт
властитог становишта. Стварни развој институција, теорија не почиње најчешће
од постављања проблема, него од неке наизглед споредне активности као што
је игра чији се развитак може интерпретирати као решавање несхваћених
проблема. Исто као логички позитивизам, и критички рационализам ствара
погрешну слику науке као истраживачког подухвата, јер је она у својој бити
много немарнија и ирационалнија него што ова методологија мисли и жели да
види. Унутар науке не треба разуму допустити да буде једини господар, него
његова правила треба кршити, треба га потиснути у корист других елемената и
делатности. Фејеабенд сматра да ''неметод'' анархиста увек има већу шансу да
постигне успех у решавању проблема од било којег добро-дефинисаног скупа
стандарда. Науци су потребни прилагодљиви и инветивни људи, а не никакви
ригидни следбеници успостављених правила. Фејерабенд критикује логичаре и
филозофе науке које не желе да следе неформални разговор, него увек
захтевају да се појмови разјасне.

20., 21. Filozofsko, umjetničko i naučno iskustvo

Наука и њен неочекивано брзи и свеобухватни развитак представљају
средишњу и најзначајнију карактеристику новог доба и модерног света.
Чињеница јесте да наука и техника не унапређују само производни процес у
друштву, него целокупни свет живота људи, па се свакако мора утврдити да је
научно-техничко-технолошкој цивилизацији модерног света начин на који се
остварује човекова егзистенција омогућио постизање већег степена пуноће,
смислености и хуманости људског опстанка. Такав значајан напредак
човечанства био је могућ зато што су се интереси неометаног напредовања
научног знања потпуно подударили са интересима слободног развитка
модерног индустријског друштва, што је резултирало спектакуларним успесима
науке данас. Али, та позитивна и охрабрујућа страна научно-технолошког
развоја ипак није никад до краја потиснула из видокруга и ону негативну и
непожељну димензију која је увек била присутна и која све више долази до
изражаја у наше време. Ради се о томе да процеси технолошког развитка данас
показују јасну тенденцију да изађу изван контроле људи и на тај начин доведу у
питање саме основе опстанка човека и његовог система живота. Зато се
данашњем теоријском мишљењу, пре свега филозофији науке, поставља
примарни задатак анализе и разумевања односа кључних елемената модерног
света.
С обзиром на ове околности, Фејерабенд заступа тезу да наука и западни
рационализам могу бити у данашњем свету прихваћени само као једна од
културних традиција међу многим другим, без икакве преференције,
доминације и с њима повезаног ирационализма. Фејерабенд врло критички
разматра данашњу ситуацију широке распрострањености научног мишљења и
снажног утицаја технолошког чуда којем се није могао одупрети ниједан део
савременог света. Та импресивна моћ и свеобухватност ових феномена пре
свега почива на дуго ствараном миту о науци као суптилној и строго
контролисаној комбинацији нових идеја и уиграних метода које се
употребљавају према одређеним правилима.

22. Naučna teprija i problem relativizma

У западној култури релативистичко поимање има своју дугу историју, али оно,
наравно, није никаква повластица и искључива карактеристика ове духовности.
Релативистичке идеје постоје у различитим културним круговима, религијама и
обичајима, а свака од њих је истицала друкчије аспекте и придавала посебни
значај њеним специфичним изразима, тако да данас светска цивилизација
поседује бројне уобличене верзије релативизма, али ипак у основи стоје исте
идеје. Да наука треба да се сусреће са различитим идејама и да уважава њихово
постојање, најбоље показује њена властита историја: оно што се некада
одбацивало као немогуће и чак смешно, касније је постало постојани део нашег
знања. Анализирајући становиште релативизма у теорији науке и
епистемологији Фејерабенд наводи Поперову позицију по којој се релативизам
пре свега односи на избор између конкурентних теорија и он овде постаје
арбитраран, па из тога произлази закључак да не постоји објективна истина,
нити разлика у степену истинитости теорија – ради се о тези коју Попер
енергично одбацује. За разлику од њега, Фејеабенд мисли да се за сваку теорију
или становиште за које се верује да је истинито може пронаћи аргумент који ће
показати да је и његова супротност такође истинита. Фејерабенд не заступа
релативизам појмова, већ људских односа.

23. Problem nesamjerljivosti

24. Filozofski problem kibernetike