1.

Карнапово одбацивање метафизике

Назива метафизичким све оне ставове којима се полаже право на знање нечега што је
изнад или изван сваког искуства; на пример, о реалној Суштини ствари, о Стварима по
себи, Апсолуту, и томе слично. У метафизику не укључује оне теорије – које се понекад
називају метафизичким – чији је предмет да најопштије ставове различитих подручја
научног сазнања оставе у добро уређен систем; такве теорије, ма колико биле смеле,
стварно припадају области емпиријске науке, а не филозофији.
Метафизичке поставке не тврде ништа, оне не садрже ни знање нити грешку, оне леже у
потпуности ван поља знања, теорије, ван дискусије о истини и лажи… Опасност лежи у
варљивом карактеру метафизике; она даје илузију знања а да стварно не даје никакво
знање. То је разлог због кога је одбацујемо.
2. Логичка синтакса језика и синтакса као метод философије
Логичка синтакса одређеног језика треба да се схвати као формална теорија тог језика,
односно као истраживање које се не односи на смисао и значење, већ искључиво на врсту
речи и на поредак у којем следе једна другу.
3. Витгенштајнова теорија језика
Суштински структурни елемент у коме се његова филозофија показује као мисао која има
своје чврсто унутрашње јединство јесте покушај да се одговори на питање те целокупне
епохе: питање могућности филозофије, тј. превладавање филозофије као метафизике.
При том, језик је окосница његовог филозофирања. Јер, пошто је Витгенштајн сматрао да
се основни задатак његовог мишљења састоји у томе да направи јасно разликовање између
онога што се може мислити и онога што се не може мислити, између онога што се може
рећи и
онога ш то се не може изрећи, да би се на тај начин направила граница између смисленог и
бесмисленог. Диференцирање између смисленог и бесмисленог не догађа се само у сфери
мишљења, већ се увек мора имати у виду збивање целине свега што јесте. У тој укупности
догађања језик се, по њему, појављује као оквир у коме се збива то догађање. Само у
језику је могуће донети одлуку о томе шта је смислено, а шта не, јер се само у језику може
испољити оно што је смислено догађање укупности постојећег. Зато је језик за њега
постао
примарни филозофски проблем. На трагу његових основних идеја у филозофији XX века
је настала
аналитичка филозофија језика

Двије битне компоненте:

- Теорија слике: О чињеницама које су конституенси света знамо тако што их
одсликавамо. Слика је стање ствари у логичком простору, она је модел стварности. Оно
што чини да слика уопште може нешто одсликати је оно што је заједничко слици и
одсликаном, а то је форма одсликавања.
- Теорија става као истоносне функције: На основу односа изоморфије слике И одсликаног
Витгенштајн је утврдио да се о свету може говорити само зато што језик мора имати такве
особине да његова веза са ветом буде могућа. Ту везу језика са светом остварују ставови
који су носиоци смисленог говора о свету;
4. Природа логичке теорије, логика и свијет
Концепција логичког атомизма код Витгенштајна је сасвим специфична. Њој се у теорији
света придружује његова концепција о логичком простору која омогућава да се о свету
мисли као о целини, иако се он замишља као агрегат појединачности. Свет је све оно што
је случај; ако се "случај" схвати као оно што се
догодило, као догађај, онда ова теза значи да је свет све оно што се догодило, све оно што
је
догађај. Свет као све оно што се састоји од чињеница представља целокупност чињеница
или
целокупност догађаја, а не ствари. Ствари или предмети нису конститутивни делови света,
већ чине
супстанцију света која је независна од онога што се догађа, што је случај. Супстанција
света је
стална форма света, а предмети који је сачињавају потпуно су једноставни.
Насупрот предметима, чињенице као оно што се догодило су конститутивни предмети
света, али не саме по себи, већ тек у логичком простору чињенице чине свет.

- Основни појмови: чињенице, предмети, стање ствари

Предмети су једноставни, садрже могућност свих стања ствари и чине супстанцију света.
Комбиновањем предмета добијамо стање ствари, а начин на који су они повезани у стању
ствари чини структуру стања ствари. Структура није исто што и форма. Форма је само
могућност
структуре.
Предмети су логичке конструкције које немају статус самосталних ентитета, стога они и
не
могу сачињавати свет. Свет сачињавају чињенице, јер оне постоје реално и самостално.

Логика није слика света у оном смислу у коме су то иатинити ставови слике постојећих
чињеница. Њихова сликовитост је нарочите врсте. Наиме, логика показује логичку
структуру
света, њени ставови су демонстрација логке света, и показује формална, логичка својства
језика
и света. Ставови логике су по свом карактеру а приори и аналитички, и као одређена врста
става
прикључују емпиријским ставовима посебних наука који су синтетички. На тај начин је
Витгенштајн до краја извео своју теорију става по којој су једино легитимне две врсте
ставова:
ставови логике и математике, и ставови посебних наука.
Дакле, логика је незаависна од искуства, али, сматра Витгенштајн, не може постојати
логика, а да при том не постоји никакав свет. За разумевање логике довољно је знати да
свет
јесте, а то да нешто јесте за Витгенштајна није никакво искуство.
Не постоји субјект који би стајао изнад логике па могао логично или нелогично мислити.
Логичко уопште није засновано на субјективитету, јер нема мислећег субјекта.

5. Проблем метафизичког субјекта и солипсизам

Логичко је добило
ранг апсолутног, па Витгенштајн покушава да чисти субјект искључи као могућег носиоца
логичког. Наиме, он разликује чисти или метафизички субјект од емпиријског субјекта.
Емпиријско
Ја је релевантно за природну науку, психологију и теорију сазнања, коју он назива
"филозофијом
психологије". Насупрот томе, филозофија, која није никакво предметно мишљење, која
нема свој
"предмет", не може у емпиријском субјекту имати свог носиоца. Зато филозофија нема
никаквог реалног филозофског субјекта који би био лоциран унутар света. Метафизички
субјект не
припада свету, он је његова граница. Тако филзофија нема никакву реалну основу унутар
света
чињеница, зато она не може бити никаква теорија. Она је искључиво везана задимензију
показивања. 
Раздвајајући емпиријски субјект од метафизичког, Витгенштајн је повукао јасне границе
између научног и неизрецивог (мистичног). То је његов солипсизам, који се често
квалификује
као лингвистички, јер почива на идентификацији метафизичког субјекта са границама
света и језика

Свет постоји на једној страни, а језик на другој, и о њиховом односу се ништа не може
рећи, а показивање јединства спада у сферу неизрецивог и мистичног. Филозофски
ставови који би
хтели рећи нешто о том јединству морају бити без смисла. Па ипак, околност да свет има
границе
имплицира у извесном смислу и то да постоји нешто што је иза тих граница. А ако је свет
одређен
као тоталитет чињеница, онда оно ш то је изван његових граница сигурно нису чињенице,
већ
нешто не-чињеничко, апсолутно, мистично о чему се ништа изведено не може рећи.
Пошто је сваки став мисао коју ја мислим, језик је идентичан са мојим емпиријским
субјектом. С друге стране, метафизички субјект као граница света је темељ слагања мисли
и
реалитета, па се показује да је цели свет у координацији са мојим метафизичким
субјектом.
6. Витгенштајнов појам филозофије и науке
Већина ставова и питања који су били написани о филозофским стварима нису лажни,
него бесмислени. Зато на питања ове врсте уопће не можемо одговорити, него можемо
само утврдити њихову бесмисленост. Већина питања и ставова филозофа почива на томе
што ми не разумијемо логику нашег језика. Сва филозофија је “критика језика”. 
Једина права врста ставова су емпиријски ставови појединачних наука који су
информативног карактера, и који нас обавештавају о свету тиме што су слике света. Овим
ставовима се придружују ставови логике који значе форму става без које се ниједан став
не може конструисати.
Пошто филозофија није никаква
природна наука, а није ни логика, показује се да она уопште не може бити теорија, јер
нема своје
властите ставове. Филозофија је активност. Главни задатак филозофије треба да буде јасно
разлучивање мишљивог од немишљивог, она треба да ограничи немишљиво изнутра
помоћу
мишљивог и тиме покаже на неизрециво. Јасно приказујући неизрециво, сама филозофија
ће значити
неизрециво.

7. Неизрециво, мистично и шутња

Подручје онога о чему се не може мислити чини с једне стране живот, који је по својој
природи неегзактни, никад једнозначан, и филозофија као метафизика, која је увек хтела
да говори о ономе о чему се не може говорити. Свијет мистичног је нечињенички, И по
свом карактеру апсолутан. Мистично може бити предмет искључиво емоционалног
искуства. 
"О чему се не
може говорити, о томе треба ћутати". Ћутање не значи једноставно не рећи ништа, оно
није израз
нашег незнања или потпуне празнине. Напротив, она наступа онда када оно што знамо не
можемо сместити у речи. То што знамо, осећамо, слутимо превазилази наше језичке
могућности;
језик нам постаје недовољан. Тада наступа ћутање које значи испуњен говор. Речи нису у
стању да понесу огромни терет исказивања најдубљег смисла збивања свега што јесте.

8. Опште карактеристике логичког емпиризма (Рајхенбах)

Историјска мисао емпиризма састојала се у добијању рационалистичке дихотомије још од
времена античке философије. Емпиристи су настојали да изграде философију овог свијета
одбијајући да признају оно изнад и изван. Тако се у 19. И 20. вијеку родио нови емпиризам
чије су присталице не само нападале рационализам већ су биле способне да га надвладају.
Тај емпиризам се назива логички емпиризамјер се у анализи сазнања служи методом
симболичке логике. Философија тог емпиризма може се за разлику од трансценденталног
назвати и функционалним схватањем сазнања. По новом тумачењу сазнање не упућује на
неки други свијет већ овоземаљске, тако да врши функцију која служи одређеној сврси,
предвиђању будућности.

9. Проблем општости и псеудообјашњења 

Трагање за знањем превазилазило је запажања и захтијевало општост. Док трагање за
општошћу задовољено је псеудообјашњењем. Управо на том тлу је настала философија. 
Жеља за разумијевањем физичког свијета наводила је људе да се питају како је настао
свијет. Митологије свих народа садрже примитивне верзије о постанку свемира.
Најпознатије приче о стварању свијета налазе се у Библији која свијет објашњава као
божју творевину. На питање о постанку физичког свијета одговара помоћу аналогије са
свакидашњим искуствима. Прича о стварању свијета представља псеудообјашњење.
Наука престаје тамо гдје се жеља за сазнањем задовољава псеудообјашњењем, бркањем
аналогије са општошћу и употребом слика умјесто тачно дефинисаних појмова. 
10. Извјесност и рационалистичко поимање сазнања
-Извјесност:
Трагање за извјесношћу нагони философа да занемари допринос који посматрање даје
сазнању. Он не може да прихвати резултате посматрања зато што жели да његово сазнање
буде апсолутно извјесно. Он се окреће математици као једином прихватљивом извору
истине. Идеал потпуног математизовања сазнања проистиче из жеље да се изнађу
апсолутно извјесни природни закони. 
-Рационалистичко поимање сазнања: 
Врста философија по којој разум представља извор сазнања физичког свијета названа је
рационализмом. Та ријеч и изведени придјев ,,рационалистички'' морају се брижљиво
разликовати од ријечи ,,рационалан''. До научног сазнања долази се употребом
рационалних метода, јер оно изискује да се при обради грађе прикупљене посматрањем
служимо разумом. Али то сазнање није рационалистичко. Овај се предикат не односи на
научни метод, већ на философски метод по којем је разум извор синтетичког знања о
свијету и по којем ради провјере таквог знања не треба вршити посматрање.

11. Која два вида класичне физике разликује Рајхенбах? 

- Емпиријски (узрочно - посљедични) вид, 
- Рационални ( Лајбниц, Кант ...) 
Готово сви хеленски научни доприноси спадају у област математичких наука. Њихов
највећи допринос математици био је заснивање геометрије на аксиомима, за шта заслуга
припада Еуклиду. Хеленима није било непознато схватање да Сунце мирује, а да се Земља
и планете окрећу око њега. Емпиристи су испитивали само једну посматрачку страну
науке, а рационалисти наглашавали њену математичку страну.У Лајбницовој философији
рационална страна модерне науке била је најтемељније заступљена и вјеровао је да се
читава наука може преобратити у математичку. По канту начело узрочности је синтетичка
априорна тачка.
12. Појам природних закона 
Појам узрочности заузимао је најистакнутије мјесто у свакој модерној теорији сазнања.
Чињеница да се природа може подесно описати помоћу узрочних закона наговјештава да
разум управља природним збивањима. Пошто се узрочни закон разликује од пуке
подударности једино понављањем, значење узрочног односа састоји се у исказу о
понављању без изузетка. Под узрочним односом подразумијева се једино однос ,,Ако-онда
увијек''.
За научника природни закони нису ништа друго до искази о понављању без изузетка.
Природни закони посједују структуру математичких закона, њихову нужност и општост. 
Извјесност природног закона замијенила је ,,велика вјероватноћа''. Тиме је теорија
узрочности ушла у нову фазу. Поставља се питање: Да ли ће иста судбина задесити можда
и друге природне законе, да ли ће иједан строги узрочни закон важити и даље? 
13. Превиђачко сазнање?
Индуктивно закључивање разликује се од дедуктивног управо по томе што није испразно,
што доводи до закључака који нису садржани у премисама. Индукција је оруђе научног
метода намјењеног откривању нечег новог, нечег што је веће од збира претходних
запажања – индуктивни закључак је оруђе предвиђачког сазнања. 
Човјек који је јасно сагледао да су за научни метод индуктивни закључци неопходни био
је Бекон, и он у историји философије заузима мјесто пророка индукције. Али ни овај
метод није у стању да прибави логичку нужност. Његови закључци могу бити погрешни,
те предвиђачко сазнање није кадро да постигне поузданост дедуктивне логике. 
14. Функционално схватање сазнања?
Спекулативну философију одликује трансцендентално схватање сазнања, по којем
сазнање превазилази запажљиве предмете и не проистиче из чулног опажања. У научној
философији сазнање се схвата функционално, као оруђе предвиђања, а чулно посматрање
као једино прихватљиво мјерло истинитости синтетичких исказа. 
Још од античких времена (атомисти и скептици) емпиристи су настојали да изграде
философију овог свијета, али ти њихови напори нису могли уродити плодом прије него је
и сама наука свукла своје рационалистичко рухо. Тако се у 19. И 20. вијеку родио нов
емпиризам. Тај се емпиризам назива још и логичким емпиризмом. Зато што се у анализи
сазнања служи методаама симболичке логике . Философија тог новог емпиризма може се
за разлику од трансценденталног схватања сазнања, назвати функционалнимсхватањем
сазнања. По овом тумачењу сазнање нас не упућује на неки други свијет, већ овоземаљске
ствари приказује тако да врши функцију која служи одређеној сврси, сврси предвиђања
будућности. 
15. Какву разлику Рајхенбах види између спекулативне и нове научне философије? 
24. Да ли је наука умјетна? (Анри Поенкаре)
Наука је вјештачка творевина попут уметности. И науку и уметност је створио човек.
Наука, у облику како је данас познајемо, је постала један од носећих “стубова“ културе
данашње цивилизације. Осмишљавање науке је процес који траје дуго и према њој је
друштво различито приступало кроз историју. 
Поенкаре је био један од оснивача идеје конвенционализма. На основу тога, све науке се
заснивају на погодним претпоставкама, па се тако ствара утисак о могућности
предвиђања. Разликује двије врсте конвенција: принципе и индиферентне хипотезе.

25. Како изгледа, по Франку, ланац којиповезује науку с философијом?

Наука – два нивоа апстракције:
- Ниво свакидашњег здраворазумског искуства – директно опажање
- Ниво општих научних принципа – наука се у основи састоји од њих
Средишњи проблем у филозофији науке је како се од здраворазумских принципа долази
до општих научних принципа.
Здраворазумска искуства и исказе сви прихватају. Исказ тог типа је нпр. „ У овој соби
стоји округли сто“. Општи искази чине основу читаве науке само зато што се може
постићи опште слагање међу људима просечног образовања о томе да ли су, у неком
посебном случају, такви искази истинити или нису. Говор који се састоји од таквих исказа
може се назвати здраворазумским или свакидашњим говором.
Искази формулисани у апстрактној терминологији као нпр. „Закон инерције“ доносе
потпуно другачију ситуацију, било да се називају принципима, премисама, хипотезама
или генерализацијама; о њима се не може постићи опште разумевање као са
здраворазумским исказима.
Питање: Зашто се прихватају неки општи научни искази, а други не? Који су узроци
прихватања тих општих исказа? То је делимично психолошки и социолошки проблем. Сви
разлози за прихватање општих принципа науке припадају филозофији науке.
Модели описа
Однос између директног опажања и појмова који се употребљавају у научном опису
представља главни предмет интересовања сваке филозофије науке. Једноставни модели
описа називају се теорије.
Експериментални научник уопште не опажа величине које се јављају у моделима научног
описа – у научним законима. 
26. На који начин је дошло до пуцања ланца између философије и науке? 
Прекидање ланца произашло је из чињенице да критеријум за прихватање принципа није
исти у оба дела ланца наука-филозофија.
Дуж ланца имамо исказе различитог степена општости: с једне стране чињеничне исказе, а
с друге стране опште принципе који су сами по себи јасни и разумљиви; између њих
налазе се искази средње општости (Омов закон, Њутнов закон гравитације итд.), који нису
сами по себи разумљиви, али су корисни у теоријама. За њих је погрешно рећи да су икада
доказани експериментом или да се могу извести из чињеница. Исказ се може извести само
из исказа веће општости, никад из оног мање општости! Општи исказ је увек производ
одређене способности људског ума, тај процес може се назвати индукцијом, индуктивним
нагађањем, имагинацијом. У сваком случају, то није логички извод.
Научни крај ланца: општи искази су доказани или потврђени само својим консеквенцама.
Философски крај ланца: тежња да се сазна ЗАШТО, односно да се изведу научни искази
из општих разумљивих принципа.
Модерна наука родила се око 1600.године (Галилеј, Њутн) када су у Европи обртници
постали друштвена класа равноправна са земљопоседницима.
Модерна, „нова наука“ или „нова философија“ састојале су се од комбинације општих
идеја, логичких закључака и експерименталног испитивања – „РАВНОТЕЖА УМА“ –
основа Западног образовања и културе. Модерна наука се родила када је техника постала
научна, а сједињење науке и технике довело је до раздвајања науке и филозофије.
Око 1600.године ланац се прекинуо на средини када је наука желела извести практичну
механику из теоријске механике: из принципа средње општости, закона физике, могле су
се извести опажајне чињенице. 
27. Раслова мисао као претходница логичког позитивизма 
- позитивистичко мишљење; егзактна спознаја;
- епистемолошка и логичка проблематика;
- антирелигиозна и антиметафизичка усмјереност;
- потрага за извјесношћу као пуном истином;

28. Морис Шлик

Шлик је оснивач бечког круга и представник је ,,умјерене линије''. Његова умјереност је у
томе што није захтијевао потпуно одбацивање традиционалне философије, нити је
вјеровао у могућност њене замјене чистом научном философијом. То по њему није
могуће, јер се философија битно разликује од науке, тиме што наука поставја реалне,
посебне проблеме које успијева и да ријеши, док философија само размишља о извјесним
општим проблемима, који су остали исти од Платона до данашњих дана. По Шлику
философија је мисаона активност у смислу ,,тражења знања'' које се никад не може
претворити у науку. Шликова верификациона теорија значењеа послужила је логичким
позитивистима и прије свега Карнапу за одбацивање метафизике. 
*
Разматрао је однос философије и природне науке, те научну и сазнајну функцију
философије. Бавио се природом сазнајних исказа и заступао је тезу (различиту од
Кантове), да ставови логике математике имају априорни аналитички карактер, док само
ставови природне науке имају апостериорни, али синтетички карактер, па само они
проширују наше сазнање. Правио је разлику између појма сазнања и појма доживљаја. У
доживљавању, доживљавајући субјекат стоји у односу само са једним доживљеним
објектом, а у сазнајном процесу сагледава цјелину предметног склопа и међусобну
повезаност предмета сазнања. Као и остали представници бечког круга, ставове
метафизике је сматрао бесмисленим, а смисленим ставове матаматике и логике. Бавио се
проблемом критичке анализе језика и смисла научних ставова. Смисао ставова се, по
њему, провјерава методом верификације, па се смисленим сматра онај став чије услове
важења познајемо.
29. Логицизам и емпиризам
Логицизам – схватање да је свијет логичан и да је логика основна филозофска
дисциплина. У ужем смислу, то је логички правац 19. и 20. вијека, чији су главни
представници Б. Болзано и Е. Хусерл. Логицисти сматрају да је логика независна од
онтологије или било које друге философске или научне дисциплине.
30. Семантика – појам значења и смисла, питање критеријума смисаоности
У савременој филозофији, семантика, као дио семиотике проучава однос између знакова и
онога што они означавају. А. Тарски је дефинише као цјелокупност разматрања о оним
појмовима који изражавају извјесне везе између израза једног језика и предмета и стања
ствари на које ти изрази упућују. Кључни су појмови значења и истине. Да би се
спријечило мијешање филозофског и филолошког проучавања значења, Карнап наводи
разлику између дескриптивне и чисте семантике. Дескриптивна семантика је емпиријска
наука која описује и анализира семантичке карактеристике историји даних језика. Чиста
семантика је неемпиријска, философска дисциплина, која се бави конструкцијом и
анализом семантичких система. Постоји и општа семантика проучава значење ријечи у
обичном говору, политици, науци, философији, религији. 

31. Истина и вјероватноћа – теорија верификације или конфирмације

Постоји неколико теорија истине: теорија коресподенције, теорија евиденције, теорија
кохеренције, теорија верификације и дијалектичка теорија истине.
Теорија верификације 
По теорији верификације, истинити су они искази који могу бити искуствено провјерени.
Двије различите школе су инсистирале на провјерености као битној особини истине:
логички емпиризам и прагматизам. Логички емпиризам Расла и Карнапа сматра
истинитим оне исказе из којих се могу логички извести искази који су провјерени у
непосредном чулном искуству.
Прагматизам – филозофски правац који сматра да су практично дјеловање и практична
корист одлучујући критеријум за просуђивање смисаоности или истинитости. У
прагматизму је верификација провјера у практичној дјелатности. Служи за рјешавање
различитих метафизичких спорова, тако што се постави питање о практичној
различитости спорних концепција (шта би било кад би прва концепција била истинита, а
не друга).