Džejms Paterson

i Maksin Pitro

Deseta godišnjica
S engleskog preveo
Nemanja Rabrenović

Naslov originala
James Patterson and Maxine Paetro
The 1O th Anniversary
Za Izabelu Paterson i Medlin Pitro
 PROLOG

Uz pesmu zvona
 1.

Bio je to dan moje udaje.

Naš apartman u Ricu u Half Mun Beju bio je u haosu.
Moje najbolje prijateljice i ja poskidale smo se u donji veš i
pobacale odeću za svaki dan po nameštaju. Na ofingerima
okačenim na vrata visile su haljine boje šerbeta.
To mesto je izgledalo kao Degaova slika s balerinama
pre podizanja zavese, ili možda kao neka javna kuća na
Divljem zapadu prikazana u romantičnom svetlu. Šegačile
smo se. Blesavile se — a onda su se vrata otvorila i na njih
je ušla moj sestra Ketrin, sa hrabrim izrazom lica:
nategnutog osmeha, s bolom koji joj se video u uglovima
očiju.
— Šta nije u redu, Ket? — upitah.
— Nije došao.
Trepnula sam, i pokušala da ignorišem oštar bol
razočaranja. Rekla sam sarkastično: ― Pa, ko bi rekao.
Ket je mislila na našeg oca, Martija Boksera, koji je
otišao od kuće kad smo bile deca i nije se pojavio kad mi je
mama umirala. Videla sam ga samo dva puta u poslednjih
deset godina i nije mi nedostajao, ali nakon što je rekao
Ket da će doći na moje venčanje, gajila sam izvesna
očekivanja.
— Rekao je da će doći. Obećao je — reče Ket.
Šest godina sam starija od svoje sestre, i čitav vek
blaziranija. Trebalo je da znam da ne treba se ne nadam.
Zagrlila sam je.
— Zaboravi — rekoh. — Ne može da nas povredi. On
je za nas niko i ništa.
Kler, moja najbliskija prijateljica, uspravi se u sedeći
položaj na krevetu, prebaci noge preko ivice i stade bosim
stopalima na pod. Ona je krupna, duhovita crnkinja -
veoma duhovita. Da nije patolog, mogla bi da bude
komičar.
— Ja ću te predati mužu, Lindzi - reče ona. - Ali želim
da mi se vratiš.
Sindi i ja prasnusmo u smeh, a Juki zacvrkuta: —
Znam ko može da zameni tog klipana, Martija. — Uskočila
je u ružičastu satensku haljinu, navukla je preko svoje
sitne figure i sama je zakopčala. - Odmah se vraćam.
Pronalaženje rešenja Jukina je specijalnost. Ne stajte
joj na put kad je u brzini. Čak ni kad je u pogrešnoj brzini.
― Juki, sačekaj ― doviknuh dok je izletala na vrata.
Okrenula sam se ka Kler i videla da drži ono što se zvalo
krinolina. Izgledala je kruto i neudobno.
— Nemam ništa protiv da nosim haljinu u kojoj ću
izgledati kao kolačić, ali kako da se kog ñavola uvučem u
ovo?
— Meni se moja haljina sviña - reče Sindi, pipajući
svileni organdin boje breskve. Ona je verovatno bila prva
deveruša na svetu koja je izrazila takvo osećanje, ali Sindi
je bila zaljubljena do ušiju. Okrenula je svoje lepo lice ka
meni i rekla sanjivo: ― Treba da se spremiš.
Iz vreće za čuvanje garderobe beše izvučeno sto
osamdeset centimetara satena krem boje. Uvukla sam se u
vera veng venčanicu bez bretela i stala ispred velikog
ogledala zajedno sa svojom sestrom: dve visoke plavuše
koje mnogo liče na oca.
— Grejs Keli nije izgledala ovako dobro — reče Ket,
dok su joj se oči punile suzama.
— Sagni glavu, lepotice - reče Sindi.
Zakačila mi je svoju bisernu ogrlicu oko vrata.
Izvela sam malu piruetu, a Kler me je uhvatila za
ruku i provela me ispod svoje ruke. Rekla je: — Možeš li da
veruješ, Linds? Plesaću na tvom venčanju.
Nije rekla ,,napokon“, ali imala je pravo to da pomisli,
budući da je bila svedok moje veze na daljinu sa Džoom
pune uspona i padova, koja je kulminirala njegovim
preseljenjem u San Francisko da bi bio sa mnom, požarom
u kojem mi je izgoreo stan, dvama bliskim susretima sa
smrću i ogromnim dijamantskim prstenom koji sam čuvala
u fioci najveći deo godine.
―Hvala ti što si sačuvala veru u mene — rekoh.
―Ne bih to nazvala verom, draga ― nasmeja se Kler. ―
Nisam očekivala da ću ikad videti čudo, a kamoli da ću
učestvovati u nekom.
Munula sam je u mišicu. Ona se izmakla i tobože
krenula da mi uzvrati. Vrata su se otvorila i Juki je ušla s
mojim bidermajerom: raskošnim buketom božura i ruža
uvezanih bebiplavim trakama.
―Ova maramica je pripadala mojoj babi ― reče Sindi,
ubacujući mi komadić čipke u grudnjak, štiklirajući
stavke. ― Staro, novo, pozajmljeno, plavo. Spremna si.
― Dala sam znak muzici, Linds — reče Juki. — Idemo.
Bože.
Džo i ja se stvarno venčavamo.
 2.

Džakobi me je dočekao u holu hotela, isturio lakat i

glasno se nasmejao. Juki je bila u pravu. Džakobi je
savršena zamena za oca. Uhvatila sam ga pod ruku i on
me je poljubio u obraz.
Po prvi put.
— Divno izgledaš, Bokserova. Znaš, više nego obično.
I to je bilo prvi put.
Džakobi i ja smo toliko vremena proveli zajedno u
policijskim kolima da smo skoro mogli jedno drugom da
čitamo misli. Ali nisam morala da budem vidovita da bih
videla ljubav u njegovim očima.
Osmehnula sam mu se od uva do uva i rekla: ―
Hvala, Džakobi. Mnogo ti hvala.
Stegoh mu mišicu i nas dvoje poñosmo preko mora
mermera, kroz visoka staklena vrata u moju budućnost.
Džakobi je šepao u hodu i hripavo disao, posledice
jedne pucnjave u Tenderloinu od pre dve godine. Te noći
sam pomislila da smo oboje gotovi. Ali to je bilo tada.
Sada me je okruživao topao, slan vazduh. Prostrani
pašnjaci pružali su se oko sjajnobelog paviljona sve do
morske litice. Talasi Pacifika razbijali su se o hrid, a
zalazeće sunce bojilo je oblake u sjajnu boju ružičastog
viskija koju je nemoguće uhvatiti na slikama. Nikad nisam
videla lepše mesto.
— Sad samo polako — reče Džakobi. — Nema trčanja
do oltara. Samo koračaj u ritmu muzike.
— Ako insistiraš — rekoh, smejući se.
Stolice su bile postavljene u dva kvadrata okrenuta ka
paviljonu a prolaz izmeñu njih bio je zatvoren žutom
policijskom trakom. POLICIJSKA BARIJERA. NE
PRELAZITI.
Ta traka mora da je bila Konklinova ideja. Bila sam
sigurna u to kad mi je susreo pogled, široko se osmehnuo i
digao palac u znak odobravanja. Kad je zasvirao svadbeni
marš, Ketine ćerkice krenule su da skakuću travnatim
prolazom, rasipajući latice ruža. Moje najbolje prijateljice
pošle su napred kao jedna, a ja za njima.
Nasmejana lica okretala su se ka meni. Čarli Klaper je
stajao blizu prolaza, a s leve strane bili su momci iz
odeljenja, stari i novi prijatelji. S moje desne strane stajala
su petorica Džoove braće, koji su svi ličili jedan na
drugoga, sa svojim porodicama. Džoovi roditelji se ozareni
okrenuše iz prvog reda.
Džakobi me je odveo uza stepenice paviljona do oltara
i pustio mi ruku, a ja sam digla glavu i pogledala u svog
predivnog, zgodnog budućeg muža. Pogledi su nam se sreli
i znala sam da se naša burna veza isplatila. Tako dobro
poznajem ovog čoveka. Naša iskušana ljubav je bogata i
duboka i jaka.
Naš dugogodišnji porodični prijatelj, velečasni Lin
Bojer, spojio nam je šake, stavivši Džoovu preko moje, i
prošaputao teatralno, tako da su svi mogli da čuju: —
Uživajte u ovom trenutku, Džozefe. Ovo je poslednji put da
će vaša biti poslednja.
Oduševljeni smeh odjeknuo je poljanom, a zatim
utihnuo. Uz dozivanje galebova, Džo i ja smo obećali jedno
drugom da ćemo se voleti i štititi u dobru i zlu, u zdravlju i
bolesti, do kraja života.
Uzimate li ovog čoveka za muža?
Da. Od sveg srca.
Začulo se nervozno smejuljenje kad sam se spetljala
sa Džoovom burmom i ispustila je. Džo i ja smo se oboje
sagli, zgrabili prsten istovremeno, držeći ga izmeñu prstiju.
— Polako, plavušice — reče Džo. — Najgore je prošlo.
Nasmejala sam se i kad smo se vratili na svoja mesta,
namakla sam burmu na Džoov prst. Velečasni Bojer je
rekao Džou da može da poljubi mladu i moj suprug mi je
obujmio lice šakama.
Poljubili smo se, a zatim još jednom. I još jednom. I
još jednom.
 Začuo se gromoglasan aplauz i muzika je zasvirala.
Ovo je stvarno. Postala sam gospoña Molinari. Džo me
je uzeo za ruku i, osmehujući se od uva do uva, kao mala
deca, nas dvoje smo pošli prolazom izmeñu stolica dok su
nas zasipali laticama ruža.
 PRVA KNJIGA
Izgubljen mali dečak
 1.

Naga tinejdžerka u neonzelenoj najlonskoj kabanici

spoticala se idući mračnim putem. Bila je nasmrt
preplašena, u bolovima praćenim neprestanim grčevima u
stomaku snažnim poput udaraca pesnicom, koji su
postajali sve jači. Počela je da krvari još odavno i vruća krv
joj se sad brzo slivala niz noge.
Šta je to učinila?
Ljudi su joj oduvek govorili da je pametno dete - i to je
bila činjenica — ali načinila je strašnu grešku, i ako
uskoro ne nañe pomoć, umreće.
Ali gde se uopšte nalazi?
Imala je osećaj da hoda u krug i da ne stiže nikuda.
Tokom dana, oblast oko jezera Mersed je vrlo prometna —
rekreativci, biciklisti, nepresušne reke kola na putu oko
jezera. Ali noću je potpuno napuštena. Bilo je dovoljno loše
što je mrak, ali sad se još i magla spustila na jezero. Nije
mogla da vidi dalje od nekoliko metara ispred sebe.
I bila je strašno uplašena.
Ljudi su nestajali ovde. Bilo je i ubistava. Dosta njih.
Vukla je noge po zemlji. Zaista nije mogla da ih
podigne, i onda joj se učinilo da nestaje, da napušta svoje
telo. Ispružila je ruke da ublaži pad i šaka joj je napipala
deblo nekog drveta. Stegla ga je obema rukama i čvrsto se
uhvatila za grubu koru sve dok nije osetila da je povratila
oslonac u crnoj noći bez mesečine.
O, bože. Gde se sad nalazim?
Dvoja kola su već prošla pored nje ne zaustavivši se, i
sad je razmišljala da odustane od svog plana, da zaustavi
neka kola i vrati se do kuće. Otišla su. Mogla bi da
odspava. Možda će prestati da krvari ako legne - ali bila je
tako izgubljena. Nije znala na koju stranu da krene.
Devojka je krenula napred teturajući, tražeći svetio,
bilo kakvo svetio.
Krv joj je sve brže isticala iz tela, kapljući niz noge, i
osećala se tako slabo da se jedva držala uspravno.
Dok je s mukom koračala, palcem je udarila o nešto
tvrdo, koren drveta ili kamen, i poletela napred. Ispružila
je ruke, spremajući se za pad.
Najveći deo udarca podneli su brada, kolena i dlanovi,
ali bila je dobro. Dahćući od bola, devojka je ustala.
Mogla je da razazna drveće duž puta, eukaliptus i
borove iznad glave. Trava joj je grebala ruke i noge dok se
vukla kroz nju.
Zamislila je kola kako staju, ili kuću kako se ukazuje
na vidiku. Zamišljala je kako bi ispričala svoju priču. Hoće
li imati priliku da učini to? Molim te, bože. Ne može sad da
umre. Ima samo petnaest godina.
Pas je zalajao u daljini i devojka je promenila pravac i
uputila se ka tom zvuku. Pas znači da se u blizini nalaze
kuća, telefon, kola, bolnica.
Razmišljala je o svojoj sobi, kako je tamo bezbedna.
Videla je svoj krevet i sto i slike na zidu, i telefon - o,
čoveče, kad bi još uvek imala svoj telefon — i u tom
trenutku je krivo stala, članak joj se izvrnuo i ponovo je
pala, i to gadno, odravši pola tela.
Ovo je bilo previše. Previše.
Ovog puta je ostala na zemlji. Sve ju je mnogo bolelo.
Podmetnula je ruke pod glavu kao jastuk. Možda da malo
odspava. Da, možda joj samo treba malo sna a onda,
ujutru... kad sunce grane...
Dugo joj je trebalo da shvati da su mutno svetio koje
je postajalo sve jače u magli farovi koji idu ka njoj.
Digla je ruku i začula se škripa kočnica.
Ženski glas reče:
— O, bože. Jesi li povreñena?
— Pomozite mi — reče ona. ― Treba mi pomoć.
— Drži se — reče ženski glas. — Nemoj da zaspiš,
mlada damo. Zovem hitnu pomoć. Pogledaj me. Drži oči
otvorene.
— Izgubila sam bebu — reče devojka.
I onda više nije osećala nikakav bol.
 2.

Kiša je dobovala po haubi i slivala se niz vetrobran

dok sam sa svojim prastarim eksplorerom ulazila na
parking pored kancelarije gradskog patologa u ulici
Harijet, odmah iza glavne policijske stanice. Osećala sam
blagu nervozu zbog povratka na posao nakon slobodnih
dana koje sam uzela za venčanje.
Za nekoliko minuta ću morati da nadoknadim
propušteno, a tu je i jedna nova činjenica s kojom ću
morati da se izborim.
Podnosiću izveštaje novom poručniku.
Spremila sam se za to - koliko sam mogla.
Podigla sam okovratnik svog iznošenog plavog blejzera
i potrčala iz sve snage kroz kišu ka zadnjem ulazu u
stanicu, sivu granitnu zgradu u kojoj su se nalazili
Ministarstvo pravde, krivični sudovi, dva zatvora i Južna
divizija Policije San Franciska.
Pokazala sam značku Kevinu na zadnjim vratima i
trkom se popela uza stepenice. Kad sam stigla do trećeg
sprata, otvorila sam vrata Odeljenja za ubistva i prošla
kroz dvokrilnu kapiju do zajedničke radne prostorije.
Bio je to zoološki vrt.
Rekla sam „Zdravo" Brendi, koja je listala, zagrlila me
i dala mi papirnu maramicu.
— Želim vam mnogo sreće — reče ona.
Zahvalila sam se Brendi, obećala da ću joj doneti slike
s venčanja, a zatim obrisala lise i kosu. Registrovala sam
ko je sve bio na poslu u 7.45.
Prostorija je bila prepuna.
Noćna smena se spremala da ide, bacajući otpatke u
kante za smeće, a šestorica policajaca iz dnevne smene
čekala su da im se ustupe stolovi. Poslednji put kad sam
bila ovde, Džakobi je još boravio u onome što smo u šali
nazivali kancelarijom u uglu: sobičku dimenzija tri sa tri
sa staklenim zidovima koji gleda na auto-put Džejms Lik.
Od tada, Džakobi je bio unapreñen u šefa policije, a
novajlija, Džekson Brejdi, dobio je mesto poručnika.
Kratko sam poznavala Brejdija. Prešao je u San
Francisko iz Policije Majamija tek pre mesec dana, i u
svojoj prvoj nedelji probnog rada pokazao je junaštvo na
terenu. Radila sam s njim na eksplozivnom slučaju
višestrukih ubistava, koji ga je stavio na kratku listu
kandidata za Džakobijev stari posao.
I meni su ponudili taj posao, mnogo im hvala, ali sam
ga odbila. Već sam boravila u toj kancelariji u uglu
nekoliko godina, dok mi se nije smučio administrativni
posao: budžeti, plate, sastančenje sa svima i more
birokratskih gluposti.
Brejdi je mogao da dobije taj posao s mojim
blagoslovom.
Samo sam se nadala da će me pustiti da radim svoj.
Videla sam Brejdija kroz zidove njegove kocke.
Svetloplava kosa mu je bila vezana u rep i nosio je futrolu
na ramenu preko uštirkane plave pamučne košulje
zategnute preko mišićavih grudi.
Podigao je glavu i pokazao mi da doñem do njegove
kancelarije. Kad sam ušla, spustio je slušalicu. Pružajući
ruku preko stola koji je nekada pripadao meni stegao mi je
ruku i čestitao mi.
— Jesi uzela muževljevo prezime ili zadržala svoje? —
upita me.
— Zadržala svoje.
— Pa, sedi, Bokserova — reče on, mahnušvi mi da
sednem u stolicu preko puta njegovog stola. — Pre desetak
minuta su me zvali iz Odeljenja za teške zločine. Fale im
ljudi i zatražili su našu pomoć. Hoću da Konklin i ti vidite
o čemu se radi.
— Reč je o ubistvu? — upitah.
— Moglo bi da bude. Ili ne. Slučaj je trenutno otvoren.
Tvoj slučaj.
Kakve su sad ovo gluposti?
 Nema te na poslu dve nedelje i jedini otvoren slučaj je
neki škart iz drugog odeljenja? Ili me Brejdi testira — u
stilu alfa- -mužjaka?
— Dosije o slučaju je kod Konklina — reče Brejdi. —
Obaveštavaj me. I dobro došla nazad, Bokserova.
Dobro došla, vala baš.
Izašla sam iz kancelarije osećajući se kao da su sve
oči u odeljenju uprte u mene dok sam prelazila preko
prostorije da pronañem svog partnera.
 3.

Doktorka Ari Rifkin bila je napeta i zauzeta, sudeći

po neprestanom zujanju njenog pejdžera. Ipak, činilo se
da rado izlazi u susret meni i mom partneru Ričardu
Konklinu, zvanom inspektor Zgodni. Konklin je beležio u
notes dok je doktorka Rifkin pričala.
―Zove se Ejvis Ričardson i ima petnaest godina.
Krvarila je kad su je sinoć dovezli u urgentni ― reče
doktorka, brišući naočari sa žičanim ramom svojim
mantilom.
— Sudeći prema stanju u kome se nalazi, porodila se
u proteklih trideset šest sati. Dovela je sebe u veliku
opasnost time što je trčala i pala - previše aktivnosti tako
brzo posle poroñaja.
— Kako je dospela ovamo? — upita Konklin.
— Jedan par — ah, evo njihovih imena — Džon i Sara
Makan, pronašao je Ejvis kako leži na ulici. Mislili su da ju
je udario auto. Policiji su rekli da je ne poznaju.
— Je li Ejvis bila svesna kad su je dovezli? — upitah
doktor- ku Rifkin.
— Bila je u šoku. Gubila se i dolazila k sebi —
uglavnom se gubila. Dali smo joj lekove za smirenje,
transfuziju krvi, uradili smo joj dilataciju i kiretažu. Njeno
trenutno stanje je stabilno, ali je i dalje na intenzivnoj
nezi.
―Kad ćemo moći da pričamo s njom? — upita
Konklin.
―Dajte mi trenutak - reče lekarka.
Razmakla je zavese oko kreveta na kojem je ležala
njena pacijentkinja. Kroz otvor sam videla da je devojka
mlada belkinja kestenjaste kose. Iz ruke joj je virila cevčica
od infuzije a ureñaj za praćenje vitalnih funkcija prikazivao
je njeno stanje na jednom monitoru.
Doktorka Rifkin je razmenila nekoliko reći sa svojom
pacijentkinjom, a potom izašla i rekla: — Kaže da je
izgubila bebu. Ali s obzirom na njeno psihičko stanje, ne
znam da li hoće da kaže da joj je beba umrla ili da ju je
izgubila negde.
— Je li imala tašnu sa sobom? — upitah. — Je li
imala neki dokument?
— Na sebi je imala samo tanku najlonsku kišnu
kabanicu. Jednu od onih iz radnji tipa „sve za dolar“.
— Trebaće nam ta kabanica - rekoh. - I trebaće nam
njena izjava.
— Probajte, narednice — reče doktorka Rifkin.
Ejvis Ričardson je izgledala neverovatno mlado da bi
bila majka. Takoñe je izgledala kao da su je vukli iza
kamiona. Primetila sam modrice i ogrebotine na njenim
rukama, obrazu, dlanovima i bradi.
Privukla sam stolicu i dodirnula je po ruci.
— Zdravo, Ejvis — rekoh. — Ja sam Lindzi Bokser.
Policajac sam. Čuješ li me?
— Aha - reče ona.
Dopola je otvorila zelene oči, i ponovo ih zatvorila.
Tiho sam je zamolila da ostane budna. Morala sam da
saznam šta joj se desilo. Time što nam je dodelio ovaj
slučaj, Brejdi je Konklina i mene zadužio da pronañemo
njenu bebu.
Ejvis je opet otvorila oči, pa sam joj postavila nekoliko
osnovnih pitanja: gde živiš, koji ti je broj telefona, ko je
bebin otac, ko su ti roditelji? Ali kao da sam se obraćala
lutki iz izloga. Ejvis Ričardson je tonula u san ne
odgovarajući. I zato sam, posle sat vremena u tom stilu,
ustala i prepustila stolicu Konklinu.
Reći da moj partner „ume sa ženama" značilo bi
staviti preveliki naglasak na njegov šarm i dobar izgled i
potceniti njegov pravi dar, koji se ogledao u tome da
navede ljude da mu veruju.
Rekla sam:
— Riče, ti nastupaš. Navali.
Klimnuo je glavom, seo i rekao Ejvis svojim dubokim,
mirnim glasom: — Ja sam Rič Konklin. Radim s
narednicom Bokser. Moramo da pronañemo tvoju bebu,
Ejvis. Sa svakim minutom koji proñe tvoja beba je u sve
većoj opasnosti. Molim te pričaj sa mnom. Stvarno nam je
potrebna tvoja pomoć.
Devojčine oči kao da nisu mogle da se fokusiraju.
Pogledala je u Konklina, u mene, u vrata, pa u cevčicu od
infuzije u svojoj ruci. Zatim je rekla Konklinu:
— Pre dva meseca... okrenula sam taj broj. Pomoć za
trudne devojke. Jedan čovek ... govorio je s naglaskom.
Francuskim naglaskom. Ali... nije bio autentičan. Sastala
sam se sa njima... ispred moje škole...
— Njima?
― Dvojicom muškaraca. Vozili su plava kola s četvora
vrata. I kad sam se probudila, bila sam u krevetu. Videla
sam bebu ― pričala je, dok su joj se suze skupljale u
očima i počinjale da se prelivaju. — Bio je dečak.
Srce mi se slamalo.
Kakav je ovo zločin? Trgovina bebama? To je
stravično. To je greh. Ogroman greh. Izbrojala sam dva
zločina kidnapovanja pre nego što smo uopšte saznali za
bebinu sudbinu.
Konklin reče:
— Hoću da čujem celu priču iz početka. Reci mi čega
se sećaš, u redu, Ejvis?
Nisam bila sigurna, ali moguće je da je Ejvis
Ričardson pričala sama sa sobom. Rekla je:
— Videla sam moju bebu... onda sam se našla na
ulici. Sama. U mraku.
 4.

Ostala sam pored kreveta Ejvis Ričardson sledećih

osam sati, nadajući se da će se zaista probuditi i ispričati
mi šta se desilo njoj i njenom novoroñenčetu. Vreme je
proticalo.
Njen san je postao samo još dublji. I sa svakim
minutom koji bi prošao postajala sam sve sigurnija da
beba ove devojke neće biti pronañena živa.
Još uvek nisam znala ništa o tome šta se desilo ovoj
tinejdžerki. Je li se sama porodila i ostavila bebu u WC-u
neke benzinske pumpe? Da li su joj ukrali dete?
Nismo mogli čak ni FBI da uključimo u rešavanje ovog
slučaja dok ne saznamo da li je počinjen neki zločin.
Dok sam sedela kraj Ejvisinog kreveta, Konklin se
vratio u stanicu i bacio se na istraživanje. Otvorio je bazu
podataka o nestalim osobama i potražio Ejvis Ričardson i
svaku nestalu tinejdžerku bele puti koja odgovara njenom
opisu.
Obavio je razgovor s parom koji je Ejvis dovezao u
bolnicu i ustanovio približnu oblast u kojoj su je pronašli:
jezero Mersed, blizu Braderhud veja.
Zajedno s policijskim kerovoñama, Konklin je izašao
na teren. Policajci i psi su tražili trag krvi koji je Ejvis
Ričardson sigurno ostavila za sobom. Ako budu uspeli da
lociraju kuću u kojoj se porodila, tamo će pronaći dokaze,
a možda i otkriti istinu.
Dok su psi pratili miris, kriminalistička laboratorija je
obrañivala najlonsku kabanicu koju je Ejvis nosila. Na njoj
će sigurno biti otisaka, samo Što je tu kabanicu u bolnici
dodirnulo nekoliko desetina ljudi. Nije imalo nikakvog
smisla to što ispod kišne kabanice nije nosila nikakvu
odeću.
Još jedna misterija.
Nastavila sam da motrim na usnulu Ejvis. I što sam
duže sedela, to me više hvatala depresija. Gde su zabrinuti
prijatelji i roditelji? Zašto niko ne traži ovu devojku?
Kapci joj zatrepereše.
— Ejvis? — rekoh.
— Ha... - odgovori ona. Zatim ponovo sklopi oči.
Napravila sam pauzu oko četiri popodne, ubacila
novac u aparat sa hranom, i pojela nešto s ovsem i
puterom od kikirikija. Zalila ga sa šoljom gorke kafe.
Pozvala sam dvanaest bolnica da vidim da li im je
neko doneo bebu bez majke, a stupila sam u kontakt i sa
Službom za brigu o deci. Jedino što sam postigla bilo je da
se još više iznerviram.
Pozajmila sam laptop od doktorke Rifkin i pristupila
bazi podataka o počiniocima nasilnih zločina FBI-ja da
vidim šta imaju o otmicama trudnih žena.
Pronašla sam nekoliko zločina počinjenih nad
trudnicama ― uglavnom nasilje u porodici, ali nije bilo
slučajeva sličnih ovom.
Posle kopanja po internetu koje nije dalo razultata,
vratila sam se na odeljenje intenzivne nege i zaspala u
velikoj plastičnoj stolici s podesivim naslonom pored
Ejvisinog kreveta. Probudila sam se kad su je odvozili s
odeljenja niz hodnik, do jedne privatne sobe.
Pozvala sam Brejdija i rekla mu da još nismo otkrili
ništa, pritom sama sebi zvučeći kao da se pravdam.
— Jeste li saznali išta o bebi?
— Brejdi, ova devojka nije ni zucnula.
Kad sam završila razgovor s Brejdijem, telefon mi je
zazujao od Konklinovog poziva.
— Pričaj — rekoh.
— Psi su pronašli njen trag.
Odmah me je ispunila nada. Stegla sam svoj mah
telefon, gotovo ga skršivši.
― Krvarila je nekih kilometar i po - reče mi Konklin. ―
Vrtela se ukrug u najjužnijem delu jezera Mersed.
― Zvuči kao da je tražila pomoć. I to očajnički.
― Psi još uvek tragaju, Lindzi, ali oblast potrage se
širi. Trenutno su kod ograde od golf terena. Oblast oko
streljane je sledeća. Ovo bi moglo da potraje godinama.
― Nisam pronašla ništa u bazi podataka o nestalim
osobama — rekoh.
― Ni ja. U kolima sam, zovem stanovnike San
Franciska s prezimenom Ričardson. Ima ih više od
četiristo.
― Pomoći ću ti s tim. Ti počni od A. Ričardson. Ja ću
krenuti od Z. Ričardson, pa idemo ka sredini ― rekoh. ―
Srešćemo se kod slova M.
Kad sam završila razgovor s Ričijem, Ejvis je otvorila
svoje lepe zelene oči. Fiksirala me je pogledom.
― Hej — rekoh. — Kako se osećaš?
Toliko sam stezala rešetke njenog kreveta da su mi
zglavci pobeleli.
― Gde se nalazim? — upita me devojka. — Šta mi se
desilo?
Potisnula sam psovku i rekla Ejvis Ričardson ono
malo što sam znala.
― Pokušavamo da nañemo tvoju bebu - rekoh.
 5.

Ubacila sam ključ u bravu ulaznih vrata našeg stana

i baš u tom trenutku setila sam se da nisam pozvala Džoa
da mu kažem da neću stići kući za večeru. U stvari, nisam
pričala s njim nekih dvanaest sati.
Bravo, Lindzi. Sjajno.
Marta, moj border koli, čula me je na ulaznim
vratima, zalajala i, lupkajući noktima po parketu, bacila
mi se na grudi.
Tepala sam joj, pomazila je po ušima i pronašla Džoa
u dnevnoj sobi. Sedeo je u fotelji, s upaljenom lampom za
čitanje i osam različitih novina rasutih po podu oko fotelje.
Pogledao me je prekorno.
— Sanduče za govornu poštu ti je puno.
— Sanduče za govornu poštu?
— Na tvom telefonu.
—Je l’? Izvini, Džo. Morala sam da isključim telefon.
Ceo dan sam provela u bolnici na odeljenju intenzivne
nege. Novi slučaj na kojem radim.
— Večeras je trebalo da izañemo s mojima na večeru.
— O, bože. Žao mi je — rekoh dok mi je želudac tonuo
do poda. Džo mi je rekao da ćemo ih izvesti na druženje i
prvoklasnu šniclu kod Herisa. Pohranila sam tu
informaciju u jednu fasciklu u zadnjem delu mozga i nikad
joj se nisam vratila.
— Trenutno lete nazad za Njujork.
— Dragi, zvaću ih sutra da se izvinim. Osećam se kao
govno. Tako su dobri prema meni.
— Častiće nas odlaskom na medeni mesec. U jednu
malu luksuznu kolibu na Havajima. Kad budemo imali
vremena.
— O, sranje. To su rekli? Sad se osećam još gore.
Jedna beba je nestala...
—Jesi li jela? - upita on.
 — Samo nešto iz aparata. Odavno.
Džo ustade iz fotelje i ode do kuhinje. Sledila sam ga
kao kuče koje se popiškilo na tepih. Vadeći pileće grudi s
marinadom iz činije, stavio je tiganj na šporet i uključio ga.
— Mogu ja to ― rekoh.
— Pričaj mi o tom slučaju.
Nasula sam sebi ogromnu čašu merloa i ostavila flašu
na šanku. Onda sam privukla stolicu i posmatrala Džoa
kako kuva. To je bila jedna od stvari koje sam najviše
volela da radim.
Ispričala sam mu da je jedna tinejdžerka pronañena
na ulici polumrtva kako krvari od nedavnog poroñaja. Da
je zamalo umrla od gubitka krvi. Da je jedva dolazila
svesti, zbog čega sam prethodnih dvanaest sati provela
prebirajući po dosijeima nestalih osoba u svakoj saveznoj
državi, čekajući da ona progovori.
— Znamo jedino da se zove Ejvis Ričardson - rekoh
Džou.
― Konklin i ja smo pozvali oko dvesta Ričardsona iz
Zalivske oblasti. Za sada ništa. Zar ne misliš da bi njeni
roditelji — ili neko drugi — prijavili njen nestanak?
— Misliš da je bila oteta? Možda nije odavde.
— Dobro kažeš — rekoh. — Ali ipak nisam pronašla
ništa u bazi podataka FBI-ja. ― Navalila sam na piletinu
proprženu na puteru. Popila malo vina. Nadala sam se da
će mi hrana i Džoovo iskustvo stečeno radom u FBI-ju
pomoći da dobijem neku ideju.
Tamo negde nalazi se jedna beba. Možda umire ili je
mrtva, ili je na putu za neku drugu zemlju. Doktorka
Rifkin je rekla da su za rupu u pamćenju Ejvis Ričardson
zaslužni lekovi koje je uzela i da ona ne zna koji su to
lekovi, niti pre koliko vremena ih je uzela. Postojala je
šansa da se Ejvis nikad neće setiti ničega osim onoga što
nam je već rekla. Naročito ako ju je neko onesvestio tokom
tog traumatičnog iskustva udarcem u glavu.
Nadala sam se da je njeno telo upamtilo poroñaj i da
je emotivno svesna svog strašnog gubitka. Da će joj možda
to fizičko sećanje pomoći da povrati ono pravo, i da će se
setiti nečeg važnog ako joj budemo dali dovoljno vremena.
― Džo, uprkos svemu što joj se nedavno desilo, zašto
ne može da nam kaže kako da doñemo do njenih roditelja?
Da li ne može? Ili ne želi?
Džo reče: ― Možda je živela na ulici.
― Pronañena je maltene gola. U kišnoj kabanici od
dva dolara. Možda si u pravu.
Džo odnese moj prazan tanjir, napuni mašinu za
pranje sudova po sistemu koji je sam osmislio i dade mi
kašiku i činiju sladoleda s pralinama. Ustala sam sa
stolice i zagrlila ga oko vrata.
― Ne zaslužujem te - rekoh. - Ali te svakako volim do
neba.
Poljubio me je i rekao: — Jesi li probala s Fejsbukoml
― Fejsbukom?
― Da vidiš ima li Ejvis profil. A evo ti još jedne ideje.
Doñi u krevet.
 6.

Brzo ću ti se pridružiti - rekoh Džoovim leñima dok je

išao hodnikom ka našoj spavaćoj sobi.
Odnela sam laptop na kauč i legla s glavom na
naslonu za ruke, i Martom koja mi je legla preko stopala.
Otvorila sam profil na Fejsbuku i potražila Ejvis
Ričardson. Posle malo veštog kuckanja, pronašla sam njen
profil, čija privatnost nije bila zaštićena. Pročitala sam
poruke na njenom zidu, uglavnom bezazleni pozdravi i
pozivi na žurke, koji meni nisu značili ništa. Ah jesam
saznala da je Ejvis pohañala akademiju Brajton, skupu
školu u blizini Prezidija.
Pozvala sam Konklina oko ponoći da mu kažem da
moramo da pronañemo direktora Brajtona, ali dobila sam
njegovu govornu poštu. Ostavila sam mu poruku: —
Pozovi me u bilo koje doba. Budna sam. - Skuvala sam
kafu a zatim proučila sajt Brajtona.
Sajt je bio osmišljen tako da privuče decu i njihove
roditelje u školu i, ako je verovati svim fotografijama i
hvalospevima, akademija Brajton je bila pravi mali raj.
Deca - sva lepa i doterana — bila su prikazana kako uče,
nastupaju pred publikom ili igraju fudbal. Ejvis je bila na
dve od tih fotografija. Videla sam srećno dete ni nalik
mladoj ženi koja leži u bolničkom krevetu.
Prepoznala sam i drugu decu, onu koju sam videla na
Ejvisinom profilu na Fejsbuku.
Sastavila sam spisak njihovih imena.
A onda sam čula detinji plač.
Kad sam otvorila oči, još uvek sam bila na kauču, sa
sklopljenim laptopom i Martom na podu pored mene.
Cvilela je u snu.
Digitalni časovnik na DVD-rikorderu pokazivao je da
ima nekoliko minuta do sedam ujutru. Shvatila sam nešto
užasno. Ovo je bila tek druga noć koju sam provela u
našem stanu kao udata žena, a prvi put da sam spavala u
istoj kući sa Džoom ali ne i u istom krevetu.
Sipala sam Marti pseću hranu u činiju a zatim
provirila u spavaću sobu, gde je Džo spavao. Pozvala sam
ga i dodirnula po licu, ali on se prevrnuo i utonuo u još
dublji san. Istuširala sam se, tiho obukla i prošetala Martu
ulicom Lejk, razmišljajući o Džou i našim bračnim
zavetima i o tome šta znači biti deo bračnog dvojca.
Moraću da budem uviñavnija.
Ne smem da gubim iz vida da više nisam neudata.
Trenutak kasnije, misli mi se vratiše Ejvis Ričardson i
njenoj nestaloj bebi.
To dete. To dete. Gde je ta beba?
Da li leži u hladnoj travi? Ili su ga nagurali u kofer i
ubacili u tovarni deo nekog broda?
Pozvala sam Konklina na mobilni u pola osam, i ovog
puta sam ga dobila.
— Ejvis Ričardson pohaña akademiju Brajton. To je
jedan od onih internata u kojima roditelji iz druge države
ostavljaju svoju decu.
— To bi moglo da objasni zašto je niko ne traži — reče
Konklin. — Upravo sam se čuo s kerovoñama. Psi se vrte u
krug. Ako je Ejvis prebačena kolima od tačke A do tačke B,
to bi prekinulo kružni trag.
— Sranje - rekoh. ― Znači, možda se porodila negde
drugde pa su je ostavili pored jezera. Nema načina da
saznamo gde se nalazi tačka A.
— To i ja mislim — reče on.
— Vidimo se u bolnici za petnaest minuta — rekoh. —
Pamćenje Ejvis Ričardson je sve što imamo.
Kad smo stigli do Ejvisine bolničke sobe, ona je bila
prazna, kao i njen krevet.
— Šta je sad ovo? Je li umrla? — upitah svog
partnera, glasom obojenim čistim očajanjem.
Medicinska sestra u cipelama s gumenim ñonom,
ušla je iza mene. Bila je to sićušna ženica izrazito
mišićavih ruku i neukrotive sede kose. Prepoznala sam je
od prethodne noći.
— Nisam ja kriva, narednice. Obišla sam gospoñicu
Ričardson i izašla na hodnik na četvrt minuta — reče
sestra. — Ta vaša devojka se išunjala kad nisam gledala.
Ispostavilo se da je uzela nešto odeće od gospoñe Klajn iz
susedne sobe. I onda mora da je prosto išetala odavde.
 7.

U pola devet tog jutra, Juki Kasteljano je sedela za

hrastovim stolom u maloj sali za sastanke u kancelariji
javnog tužioca na osmom spratu glavne policijske stanice.
Predvidljivo, bila je nervozna.
Trenutno je patila od blage anksioznosti koja će se
pojačati kako se početak suñenja bude primicao.
Danas je bio veliki dan. Odlučivalo se o mnogo toga.
Uložila je godinu dana rada na ovom slučaju i sve će
se desiti za manje od pola sata. Sud će početi sa
zasedanjem. Doktorki Kendas Martin će se suditi za
ubistvo prvog stepena, a Juki će biti advokat tužilaštva.
Juki je znala sve o ovom slučaju, svakog svedoka,
svaki fizički i posredan dokaz.
Optužena je bila kriva, i Juki je morala da je osudi
radi svoje reputacije u kancelariji javnog tužilaštva i radi
vere u sebe.
Juki je bila zadovoljna izborom porote. Dokumenti s
podacima o slučaju na njenom laptopu bili su u
savršenom redu. Dokaznu dokumentaciju je držala u
jednoj fascikli nalik harmonici, a imala je i gomilu
podsetnika na karticama, za slučaj da joj mozak stane dok
bude davala uvodnu reč.
Uvežbavala je uvodnu reč nekoliko dana sa svojim
šefom i nekoliko svojih kolega, pomoćnika javnog tužioca.
Ponovila je sve i sa svojim zamenikom, Nikom Gejnsom.
Savršeno je utvrdila tekst uvodne reči i slučaj će
prosto teći glatko posle toga.
Baš u tom trenutku je u salu za sastanke ušao Nik,
donoseći dve kafe, s osmehom na licu, kudrave kose koja
mu je padala preko okovratnika.
— Izgledaš seksi — reče joj.
Juki odmahnu rukom. Bila je u onom što je nazivala
„punom opremom za sud“: beloj svilenoj košulji na
kopčanje, s biserima pokojne majke oko vrata, u
mornarskoplavom prugastom odelu i cipelama s niskom
petom. U njenoj crnoj kosi do ramena plamteo je pramen
boje magente.
— Želim da izgledam kul — reče ona. — Nepogrešivo.
Spremno. I želim da se odbrani tresu gaće kad me vidi.
Gejns se nasmeja. Juki mu se pridruži.
— Šta kažeš, Niki? Hajde da stignemo ranije — reče
ona.
Dva pomoćnika javnog tužioca probila su se kroz
lavirint kabina i izašla na hodnik. Ušli su u lift i spustili se
do trećeg sprata, na kojem su se sa obe strane glavnog
hodnika nalazila vrata sudnica.
Juki je utonula u misli, u hodu se pripremajući za
nastup. Podsetila je sebe da je predana. Da je pametna.
Bila je zakopčana do grla i znala je šta će reći.
A sad ono najteže.
Mora da izbaci sumnju iz glave.
 8.

Gejns je pridržao vrata Juki, a zatim ušao za njom u

sudnicu obloženu drvenim panelima. Sto odbrane je bio
prazan. Na galeriji je bilo tek šestoro ljudi.
Seli su za sto tužilaštva iza drvene ograde. Juki je
namestila sako i frizuru i postavila svoj laptop paralelno s
ivicom stola.
— Ako se blokiram, samo mi se nasmeši — reče Juki
svom zameniku.
Gejns se široko osmehnu, podižući palac u znak
podrške i reče: — Čula si za film Luk, Hladna Ruka? Kad
vidiš ovo, to znači Juki Hladna Ruka.
— Hvala, Niki.
Juki je uvek bila spremna, ali je izgubila izvestan broj
slučajeva koje je očekivala da će dobiti. I taj niz poraza joj
je narušio samopouzdanje. Dobila je svoj poslednji slučaj,
ali protivnik joj je na kraju zadao udarac koji ju je još
pekao.
„Koja to beše...“, rekao je taj seronja. „Tvoja prva
pobeda posle koliko vremena?“
Sada joj je protivnik bio Filip Hofman, i od njega je
već gubila. Hofman nije bio seronja. U stvari, bio je
džentlmen. Nije glumatao. Nije bio prezriv. Bio je ozbiljan
tip, partner u jednoj prvoklasnoj advokatskoj firmi i
specijalnost mu je bila zastupanje bogatih u krivičnim
postupcima.
Hofmanov klijent, doktorka Kendas Martin, bila je
poznati kardiohirurg i ubila je svoju nevernu vašku od
muža.
Kendas Martin se izjasnila kao nevina. Izjavila je da
nije ubila Denisa Martina, ali to je bila monumentalna laž.
Postojalo je dovoljno dokaza da je osude nekoliko
puta. I da, zatečena je na mestu zločina.
Jukina nervoza je nestala.
 Znala je šta treba da učini. I imala je dokaze da
potkrepi svoj slučaj.
 9.

Sindi Tomas je bila jedna od dvadeset četvoro ljudi na

uredničkom sastanku u velikoj sali za sastanke u San
Francisko kroniklu. Sastanak je počeo sat vremena ranije i
izgledalo je kao da bi mogao da potraje još sat vremena.
Ti sastanci su ranije bili kolegijalni i zabavni, ljudi su
pričali viceve i šalili se, ali otkako je nastupila ekonomska
kriza a internet postao jednostavan i jeftin izvor
informacija, sve ih je prožimala strepnja.
Ko će zadržati posao?
Ko će raditi za dvoje?
I hoće li novine opstati još godinu dana?
U grad je stigao novi revolveraš: Lisa Grining, koja je
došla kao izvršni urednik. Lisa je imala osam godina
rukovodilačkog iskustva: dve godine u Njujork tajmsu, tri u
Čikago tribjunu i tri u El Ej tajmsu.
Slavu je stekla radom u poslednjim novinama,
izveštavajući o Ubici s Pacifika, veštom prevarantu s
fetišom za stopala koji je terorisao Zapadnu obalu,
namamljujući žene, ubijajući ih i čuvajući njihova stopala
u zamrzivaču kao trofeje.
Griningova je dobila Pulicera za tu priču i donela ga je
sa sobom na svoje novo radno mesto u Kroniklu.
Budući da je pisala crnu hroniku u Kroniklu, Sindi se
osećala naročito ranjivom. Lisa Grining je umela da piše o
zločinima podjednako dobro kao Sindi — verovatno i bolje
— i ako ne uspe da dostigne veoma visok standard, Sindi
je znala da bi mogla da dobije otkaz. Griningova će
preuzeti njen posao a Sindi će postati slobodnjak koji radi
za siću.
Polovina urednika u prostoriji već je bila podnela
izveštaje, i na redu je bila Abadaja Primavardena, urednica
rubrike o putovanjima.
Prim je pričala o aranžmanima i popustima za
krstarenja na Fidžiju i Samoi kad je Sindi ustala i otišla do
zadnjeg dela sale da dospe sebi kafe iz aparata.
Njena poslednja velika priča, ona o Cicamaci,
kradljivcu nakita koji je pljačkao bogate i slavne, bila je
ogroman i zvučan uspeh. Taj lopov se ili povukao ili otišao
iz grada, što je verovatno bila posledica Sindinog
izveštavanja. Ali to je sada bila bajata vest i sledeća velika
priča, ona koja prodaje novine, tek je trebalo da se pojavi.
Sindi je sela nazad na svoje mesto dok je Prim
dovršavala izveštaj, i Lisa Grining okrenu svoje oštre sive
oči ka Sindi.
— Sintija, šta je na redu ove nedelje?
— Dovršavam priču o pljačkašu bankomata - reče
Sindi. — Protiv klinca je podneta tužba i trenutno se nalazi
u pritvoru bez mogućnosti plaćanja kaucije.
— To je jučerašnji sadržaj tvoje kolumne, Sintija. Staje
danas na tapetu?
— Radim na dve ideje — reče ona.
— Javi ako ti bude trebala pomoć.
— Mogu i sama — reče Sindi. — Nije mi teško.
Uputila je osmeh Griningovoj, osmeh koji je bio i
šarmantan i pun samopouzdanja, i urednica je prešla na
sledećeg novinara. Sindi nije imala ništa da kaže o sledećih
sat vremena.
Osim da se sastanak konačno završio.
 10.

Sindi je otišla s uredničkog sastanka u stanju

duboke depresije. Spustila se hodnikom do svoje
kancelarije i još pre nego što je sela okrenula je Hai
Nuvena, njenu vezu iz Odeljenja za imovinske delikte.
— Ima li šta novo o pljačkašu bankomata? — upita
ona.
Nuven reče: — Izvini, Sindi, ali trenutno nemamo
nikakav komentar.
Sindi je verovala da bi joj Nuven pomogao da je
mogao, ali to joj nije bilo od pomoći. Dok policija pregovara
sa pljačkašem oko njegove kazne, Sindi mora da napiše
čitav članak do četiri sata tog dana.
Kako to da postigne?
Tek što je okačila kaput na čiviluk iza vrata u
kancelariji kad joj je telefon na stolu zazvonio.
Na displeju telefona je stajalo: „Urgentno odeljenje
bolnice Metro“.
Zgrabila je slušalicu i rekla: — Crna hronika.
Tomasova na vezi.
— Sindi, ja sam, Džojs.
Džojs Miler je bila medicinska sestra iz urgentnog
centra, pametna, saosećajna i druželjubiva. Ona i Sindi su
ranije živele u istoj zgradi i zbližile se provodeći noći
zajedno dok nisu bile u vezama, pijući jeftin bordo i
gledajući filmove na Sandens kanalu.
— Džojs, šta nije u redu?
— U pitanju je moja roñaka Laura, čudno se ponaša.
Kao da se upravo vratila iz nekog paralelnog univerzuma.
Upoznala si je na mom roñendanu. Radi za jednu
advokatsku firmu. Mnogo si joj se svidela. Čuj, nagovorila
sam je da doñe do urgentnog rekavši joj da ću joj dati neke
pilule za spavanje, ali ona ne dozvoljava da je lekari taknu,
a neće da zove policiju.
 — Kako to misliš „čudno se ponaša"?
— Mora da su je drogirali. I mislim da joj se nešto
desilo dok nije bila pri svesti. Osam sati. Probudila se u
žbunju pored svojih ulaznih vrata. To mislim kad kažem
da se ponaša čudno. Volim tu devojku, Sindi. Hoćeš li da
doñeš ovde dok je kod mene? Mislim da je zajedno možemo
nagovoriti da nam ispriča šta joj se desilo.
— Sad odmah? - upita Sindi. Pogledala je na svoj svoč
sat. Do njenog roka u četiri ostalo je još samo šest sati.
Čitava prazna kolumna za koju je rekla Lisi Grining da
može da je ispuni. Bila je to provalija praznog prostora.
— Ona mi je kao sestra, Sindi - reče Džojs, glasom
koji ju je izdavao od emocija.
Sindi uzdahnu.
Prebacila je svoje pozive na glavnu prijemnicu i izašla
iz zgrade. Odvezla se BART vozom do Dvadeset četvrte
ulice, prepešačila četiri bloka do bolnice Metropoliten na
uglu Dvadeset šeste ulice i ulice Valensija i našla se sa
Džojs odmah ispred ulaza u urgentni. Dve prijateljice se
zagrliše i Džojs povede Sindi u haos i gužvu urgentnog
centra.
 11.

Laura Rizo je sedela na ivici bolničkog kreveta u

urgentnom centru. Bila je otprilike Sindino godište, oko
tridest pet godina stara, vrane kose, sportski grañena i
nosila je farmerke i tamnoplavi gornji deo trenerke sa
znakom bostonskog univerziteta. Trzala se, a oči su joj bile
toliko otvorene da su joj se beonjače potpuno videle oko
dužica. Izgledala je kao priključena na struju.
― Laura — reče Džojs. — Sećaš se Sindi Tomas?
― Da... zdravo. Zašto... zašto si došla?
Džojs reče: ― Sindi je pametna kad su u pitanju
ovakve stvari. Hoću da joj ispričaš šta ti se desilo.
―Vidi. Lepo je što si došla, valjda, ali šta je ovo,
Džojs? Nisam ti ispričala ono da bi ti dovela pojačanje.
Dobro sam. Samo mi treba nešto za spavanje.
― Slušaj, Laura. Hoćeš li molim te da se uozbiljiš?
Zvala si me jer si izbezumljena, a i treba da budeš. Nešto ti
se desilo. Nešto loše.
Laura besno pogleda Džojs, pa se okrenu i reče Sindi:
―Moram ti reći da se ničeg ne sećam. Sinoć sam se
vraćala kući s posla. Sećam se da sam razmišljala da
uzmem flašu vina i picu za večeru. Probudila sam se ležeći
u hortenzijama ispred moje zgrade oko dva ujutru. Bez
pice. Bez vina. I ne znam kako sam dospela tamo.
― Bože gospode - reče Džojs, vrteći glavom. ― I samo
si ustala i ušla u kuću?
— Šta sam drugo mogla da uradim? Tašna mi je bila
tu. Iz nje ništa nije falilo, što znači da nisam bila
opljačkana. Otišla sam na sprat i istuširala se. Onda sam
primetila da me boli...
— Da te boli, gde? Kao da si se potukla? — upita
Sindi.
— Ovde — reče Laura, pokazujući na meñunožje.
— Neko te napastvovao?
 — Da. To. I dok sam stajala pod tušem, setila sam se
nekog muškog glasa. Kako mi govori o dobitku velike
količine novca, ali se svakako ne osećam kao da sam išta
dobila.
— Jesi li išla negde posle posla? U neki bar ili na neku
žurku?
— Ne idem po žurkama. Ja sam kao kaluñerica. Išla
sam kući. Nekako, ja... ne znam — reče Laura. — Džojs,
čak i ako dozvolim lekaru da me pregleda, ne želim da
kažem policiji.
― Znam kakvi su policajci. Ujak mi je bio policajac.
Ako im kažem da ne znam šta mi se desilo, misliće da sam
neka ludača.
 12.

Fil Hofman je šetkao ispred prijemnice zatvora na

sedmom spratu glavne policijske stanice. Čekao je svoju
klijentkinju, doktorku Kendas Martin, koja je svlačila
zatvorsku uniformu u iščekivanju prvog dana svog
suñenja.
Kendas se dobro držala.
Bila je odlučna. Bila je skoncentrisana. I iako joj je
bilo neprijatno u trenutnim okolnostima, dobro je
podnosila zatočeništvo — blizak kontakt s ostalim
zatvorenicama, pravila — jer to je bilo neophodno da bi se
došlo do ovog dana.
Sada od njega sve zavisi.
Ako Fil dobije oslobañajući presudu, Kendas će se
vratiti svom poslu šefa kardiohirurgije u bolnici Mersi. Biće
skinuta ljaga s njenog imena. Moći će da se vrati odgajanju
svoje dvoje dece, koja ih sad čekaju ispred sudnice.
Fil je pričao s decom, i po njegovom mišljenju ona će
moći da podnesu pritisak. Ali očekivao je da će mu
advokat tužilaštva pružiti veliki izazov.
Fil se već susreo s Juki Kasteljano, i prilično mu se
svidela. Bila je borbena i pametna, ali Hofman je znao i
njenu najveću slabost. Juki se zaletala, nošena svojom
strašću, preskačući preko rupa na putu i ne obazirući se
na znake upozorenja koji joj govore da se most ispred nje
urušio.
Objektivno je smatrao da ima veće šanse za pobedu
od nje.
Fil je prestao da šetka. Začulo se čegrtanje rešetaka,
odjek koraka, i Kendas je ušla na vrata u odelu skrojenom
po meri i s lisicama na rukama.
— Zdravo, File — reče Kendas.
Fil joj priñe, dodirnu je po ramenu i reče:
― Kako si? Dobro?
 — Mnogo bolje od dobrog, File. Čekam ovaj dan čitavu
večnost. Ili barem godinu dana.
Čuvar joj skide lisice i reče:
― Srećno, doktorko Martin.
Kendas protrlja zglobove.
— Hvala ti, Dede. Vidimo se kasnije.
Fil pridrža vrata lifta Kendas i osmehnu joj se dok su
se spuštali na treći sprat.
I on je čekao na ovaj dan duže od godinu dana. I bio
je prilično siguran da će današnji dan biti veoma dobar.
 13.

Činilo se da svih dvesta ljudi u sudnici 3B priča

istovremeno. Juki je slala tekstualnu poruku svom šefu da
ga obavesti da je došlo do odlaganja iz nepoznatih razloga
kad je, odmah posle deset, sudski izvršitelj uzviknuo:
― Neka svi ustanu da pozdrave sudiju Bajrona
Lavana — i sudija je ušao u sudnicu obloženu lamperijom.
Lavan je bio pedesetdvogodišnjak snažnih crta lica i
neukrotive kose, s naočarima sa crnim ramom. Bio je
poznat kao prek sudija s impresivnom reputacijom u
krivičnim postupcima.
Seo je na svoje mesto, s grbom države Kalifornija iza
sebe, američkom zastavom sa desne i zastavom savezne
države s leve strane. S laptopom otvorenim ispred sebe, bio
je spreman da počne.
Kad su ljudi na galeriji posedali, sudija se grubo
izvinio što kasni, rekavši da je imao hitan slučaj u
porodici. Onda je naložio izvršitelju da uvede porotu.
Dvanaest porotnika i dve zamene ispuniše prostor
predviñen za porotu, stadoše da petljaju oko svojih tašni i
beležnica i smestiše se u tamnocrvene rotirajuće stolice. S
Jukine desne strane, Fil Hofman se došaptavao sa svojim
klijentom, doktorkom Kendas Martin.
U prvom redu, direktno iza doktorke Martin, sedelo je
njeno dvoje prelepe dece, Kejtlin i Dankan, koji su izgledali
kao anñeli. Anñeli koji ne znaju šta se kog ñavola dešava.
Znači, na tu kartu Hofman igra, pomisli Juki.
Osloniće se na saosećanje porote.
Juki je odjednom shvatila nešto od čega joj je pripala
muka. Dovoñenje dece na sud nije samo pokušaj da se kod
porote izazove saosećanje. Hofman time primorava nju da
ublaži svoju retoriku kako ne bi uznemirila decu.
Manipulatorski kučkin sin.
Ne sme da ga pusti da se izvuče s tim.
 Juki je slušala sudiju kako izdaje instrukcije poroti,
ali misli su joj delimično lutale ka njenom starom
unosnom poslu u velikoj advokatskoj kancelariji koji je
napustila kako bi mogla da radi nešto značajno - za sebe i
ljude San Franciska.
Daleko od toga da je bila nesebična dobročiniteljka.
Pošto je dve godine zastupala bogate, Juki je postala
veoma motivisana da smešta na robiju ubice poput Kendas
Martin, koje misle da mogu da unajme advokata od hiljadu
dolara na sat i da proñu nekažnjeno.
Sudija je završio svoje obraćanje poroti i okrenuo se
prisutnima. Juki ustade i reče: — Časni sudijo, mogu li da
priñem sudijskom stolu?
Sudija Lavan ju je pogledao kao da je prdnula u
sudnici. Samo ti gledaj, pomisli ona. Stajala je
nepokolebljivo sve dok sudija nije signalizirao njoj i
Hofmanu da mu priñu.
Pored Juki, koja je bila visoka metar i pedeset i osam,
Hofman je izgledao kao sekvoja. U poreñenju s njim Juki
se osećala mlado i nisko, budući da joj je vrh glave dopirao
otprilike do Hofmanovog pazuha.
Juki reče: — Časni sudijo, ulažem prigovor na to što
se vrlo mlada deca optužene nalaze u sudnici. Država
tereti njihovu majku za ubistvo njihovog oca. Kad budem
rekla ono što imam da kažem, deca će se uznemiriti, zbog
čega će se porota saosećati sa optuženom.
Lavan reče:
— Gospodine Hofman? Imate li neki stav o ovome?
— Deca se lepo ponašaju i znaju istinu, časni sudijo.
Majka im je nevina. Došli su da joj pruže podršku.
Lavan obrisa naočare maramicom, vrati ih na koren
nosa i reče:
― Gospoñice Kasteljano, radite svoj posao. Ignorišite
decu. Ja ću naložiti poroti da učini isto. Hajde da
krenemo, u redu? je li tužilaštvo spremno?
— Da, časni sudijo, spemni smo.
― Onda nam ispričajte šta imate.
 14.

Jukinim srcem je kolao čist, vreo adrenalin dok je

prelazila preko središnjeg dela sudnice i stajala za
govornicu. Podsetila je sebe da opusti ramena i nasmeši se
dok je prelazila pogledom preko klupe za porotu. Onda je
otpočela sa svojom uvodnom reči.
— Optužena se tereti za ubistvo s predumišljajem, to
jest za ubistvo prvog stepena — reče Juki, glasom koji je
odzvanjao sudnicom.
— U sledećih nekoliko dana, država će dokazati van
osnovane sumnje da je optužena, Kendas Martin, pucala u
svog muža Denisa Martina i ubila ga. Predočićemo fizičke
dokaze i svedočenja koje će dokazati da ruke doktorke
Martin nisu samo uprljane već i crne kao greh.
Sudnicu su ispunili zadovoljni uzdasi, i Juki je
sačekala da šapati koji su se prenosili poput vetra zamru.
Onda je počela da iznosi slučaj tužilaštva uredno kao da
otvara pasijans.
— Denis Martin je ubijen u predsoblju svoje kuće
večeri četrnaestog septembra prošle godine. To nije sporno.
— U vreme ubistva u kući je boravilo četvoro ljudi,
Kendas Martin, njeno dvoje dece i porodična kuvarica.
Policija ih je sve ispitala i prikupila dokaze. Na mestu
zločina su pronašli pištolj kalibra šest milimetara iz kojeg
je ubijen Denis Martin, a na šakama Kendas Martin otkrili
su tragove baruta.
— Postoji samo jedan način da vam na šakama
ostanu tragovi baruta — reče Juki poroti. — Da opalite iz
vatrenog oružja.
Juki je rekla poroti da je Kendas Martin imala
sredstvo i priliku da ubije svog supruga.
― Mi nismo u obavezi da dokažemo motiv, ali reći
ćemo vam zašto je Kendas Martin planirala i izvela ovo
ubistvo.
 — Denis Matrin je bio osvedočeni ženskaroš i u vreme
smrti imao je još jednu vanbračnu vezu. Ali gospodin
Martin nije pokušavao da sakrije šta radi.
― Tokom trinaest godina braka, gospodin Martin je
izazivao suprugu svojom nevernošću i konačno,
četrnaestog septembra, ona više nije htela to da trpi.
— U našem društvu, nevernost u braku se kažnjava
razvodom, ali Kendas Martin je smatrala da njen suprug
zaslužuje smrtnu kaznu. Smrću svog muža ona je dobila
decu, kuću od tri i po miliona dolara i sav novac na
njihovim bankovnim računima. Takoñe je dobila „jelo koje
je najbolje poslužiti hladno“ - osvetu.
Juki je krišom pogledala u pravcu dece Martinovih.
Dečakova usta bila su širom otvorena. Devojčica se
mrštila. Sudija joj je rekao da ih ignoriše i Juki je pokušala
to da učini dok je iz predostrožnosti minirala argumente
odbrane.
― Gospodin Hofman će vam reći da njegova
klijentkinja nije to učinila — reče Juki porotnicima. — Reći
će da je optužena bila u svojoj radnoj sobi kad je čula
pucnje u predsoblju. Reći će da je pronašla muža kako
krvari na podu, da mu je proverila puls, da je shvatila da
joj je muž mrtav. I onda ― ko bi rekao? — Čula je nekog
uljeza kako izlazi na vrata.
— Gospodin Hofman će vam reći da je Kendas Martin
viknula i da se uljez prepao i ispustio pištolj. I reći će vam
da je njegova klijentkinja uzela pištolj i pošla napolje za
uljezom i zapucala na njega.
— Tako odbrana objašnjava tragove baruta na
šakama Kendas Martin.
— Tu postoji samo jedan problem — reče Juki grupi
od četrnaestom muškaraca i žena na klupi za porotu. —
Ta priča je potpuno izmišljena.
― Nikakvog uljeza nije bilo.
― Niko nije provalio u kuću, i ništa nije ukradeno.
— Ali Kendas Martin je rekla nekim ljudima da želi da
joj muž umre i iste večeri kad je došlo do ovog incidenta s
fatalnim ishodom viñena je sa pištoljem u ruci.
— Posao nas koji radimo u Kancelariji javnog tužioca
jeste da govorimo u ime žrtve ― reče Juki ― i mi ćemo to i
učiniti. Ali ako bi gospodin Martin mogao da govori u svoje
ime, rekao bi vam ko ga je ubio ― reče Juki, upirući
prstom u lepu, plavokosu lekarku koja je žvakala krajeve
kose.
— Rekao bi vam da ga je ubila njegova draga supruga.
 15.

Kafe Kod Suzi, koji služi karipsku hranu, menja

raspoloženje na najbolji mogući način. Zidovi su žuti,
kalipso bend svira uživo, hrana je pikantna a pivo hladno.
Suzin kafe je takoñe nezvanično mesto okupljanja naše
četvoročlane grupe koju je naša prijateljica, reporterka
Sindi Tomas, nazvala „Ženskim klubom za rešavanje
ubistava".
Očajnički sam želela da odem na sat vremena kod
Suzi. Konklin i ja smo proveli taj dan tražeći novoroñenče.
Hodali smo sa psima koji traže leševe, otišli do ronilaca na
obali jezera Mersed i ceo dan uzaludno prečešljavali kuće
u okolini s fotografijom Ejvis Ričardson u ruci, govoreći: —
Jeste li videli ovu devojku?
Onda, pre deset minuta, Džakobi je primio jedan
zapanjujući poziv. Ejvis Ričardson se pojavila iza
zaključanih vrata stana jedne njene školske drugarice na
Rašan hilu. Ti „dobročinitelji" su čuvali Ejvis od policije
dok joj se roditelji ne vrate s Novog Zelanda. I tako je Ejvis
bila pronañena, ali još nismo imah nikakvih tragova u vezi
s njenom bebom, koja je bila ili nestala ih mrtva.
Verovatno i jedno i drugo.
Kler i ja smo se odvezle zajedno do Suzi mojim kolima
i parkirale se na čudesno praznom parkingu u ulici
Džekson, blizu raskrsnice s ulicom Montgomeri. Po ulasku
u kafe uronile smo u svet veselog ritma karipske muzike i
smeha, mašući poznanicima. Prošle smo pored šanka i
zaputile se uskim i mirisnim hodnikom pored kuhinje do
udobnog zadnjeg dela kafea, gde je Juki već bila zauzela
naš separe.
Lorejn je doviknula: ― Zdravo, devojke ― i donela
bokal ledenog piva, zajedno s Jukinom margaritom s
ukusom lubenice. Juki slabo podnosi alkohol, ali to je ne
sprečava da ga pije.
 Uvukla sam se na klupu pored Juki, dok je Kler sela s
druge strane. Juki podiže čašu ružičastog tečnog pijanstva
i otpi dobar gutljaj.
— Pij polako! — povikasmo mi ostale uglas.
Juki izbaci tekilu na nos i promrmlja pijuckajući:
— Zaslužila sam da se napijem. Održala sam
savršenu uvodnu reč a onda su sudiju pozvali telefonom.
Njegova bolesna majka umire. Raspustio je sud za danas.
Do sutra, Fil Hofman će pročitati transkript i urnisaće me
u svojoj uvodnoj reči.
Utom se Sindi, koja uvek stiže poslednja, uvukla u
separe pored Kler i munula je kukom, rekavši: - Daj mi
koji centimetar prostora, prijateljice.
Kler reče:
— Hoćete li saslušati šta se meni danas desilo? Ili
moram da se borim za reč? Jer spremna sam i na to.
— Hajde ti prva - reče Juki, podižući praznu čašu
spram svetlosti. Kler nije čekala da se neko pobuni.
— Pozvali su me da doñem u jednu kuću na ušću reke
Sakramenta — reče ona. — Jedan moj prijatelj me zvao i
tražio da mu učinim uslugu. I tako ti se ja odvezem do te
močvare — do tamo se stiže jedino uskim, malim
puteljcima ili čamcem ― i nañem tu lovačku brvnaru.
— Starac koji živi tamo platio je sve svoje račune dve
nedelje unapred i od tada ga niko nije video. I ljudi su
počeli da se pitaju šta se to desilo sa gospodinom
Vingnatom.
Sindi je kuckala na blekberiju dok je Kler pričala
svoju priču.
— Zatekla sam neku dugu izbočinu ispod prekrivača
za krevet - reče Kler, otimajući Sindi telefon iz ruke i
stavljajući ga u džep, kao da je Sindi mala devojčica.
— Hej! — reče Sindi.
Morala sam da se nasmejem — pa sam to i uradila.
Kler je nastavila, ignorišući Sindi koja je kopala po
njenom džepu i vadila svoj telefon. ― Svučem ti ja
prekrivače i vidim da se telo pokojnika mumificiralo od
vrućine i da u rukama drži prokleti kalašnjikov.
Sindi prestade da radi ono što je radila i zagleda se u
Kler.
— Bio je mrtav? I u rukama je držao kalašnjikov?
— Ubio se tom puškom - reče Kler. — Pritisak mi
skočio na sto osamdeset. Ako mi veruješ.
Sindi je izgledala potreseno.
— Sad sam dobro, šećeru - reče Kler. - Samo sam se
bila prepala.
Sindi okrenu glavu ka meni, plave lokne joj poskočiše,
a bistre plave oči me fiksiraše pogledom.
— Ova tekstualna poruka koju sam upravo dobila je iz
urgentnog centra bolnice Metropoliten ― reče ona. ― još
jedna devojka misli daje silovana.
― Još jedna devojka? Misli da je silovana?
— Linds, osećam to u kostima. Neka se čudna priča
zakuvava. Učini mi uslugu, hoćeš li? Odbaci me do
bolnice.
 16.

Poterala sam kola Avenijom Kolumbo ka ulici

Montgomeri, prolazeći pored piramide Transamerika s
upaljenom sirenom ne bih li raščistila put u večernjoj
gužvi.
Pored mene, Sindi se držala za naslon i pričala mi o
Lauri Rizo, ženi koja je možda bila drogirana i napastovana
iste noći kada je Ejvis Ričardson pronañena kako luta pod
nebom bez mesečine dvadeset pet kilometara severno od
centra grada.
Morala sam da proverim tu Sindinu „čudnu priču".
Sad su dve devojke napadnute, možda i tri ― i nijedna
od njih se ne seća napada? Da li su na neki način
povezane s Ejvis Ričardson? Ili ja samo priželjkujem da
nañem neki trag - bilo kakav trag?
Upoznavala sam Sindi sa slučajem Ričardson kad
sam došla do raskrsnice ulica Market i Montgomeri. Malo
mi je falilo da zakačim jedan leksus sa širokim zadnjim
trapom i popela sam se na tramvajske šine koje su se
pružale ulicom Market. Ponovo sam trgnula volan i
ostavila saobraćajnu gužvu iza sebe. Sindi je bila bleda, ali
ja sam samo nastavila da vozim.
― Pre dve noći, jedan slučajni prolaznik je doveo
tinejdžerku u urgentni centar bolnice Metropoliten — rekoh
Sindi. — To je nezvanično.
― Dobro.
― Dobro? Ozbiljno?
― Da, Lindzi. Dobro. Nezvanično je.
Klimnula sam glavom, skrenula oštro udesno i uletela
u ulicu Mišn na dva točka, projurivši pored parka Serba
buena gardens s moje leve strane. Od Sindi obećanje čovek
gotovo mora da dobije napismeno. Iskrena je, ali šta da
kažem? Ona je novinarka. A mi nismo bili spremni da
zamutimo vodu pričom o kidnapovanoj bebi.
 Još nisam znala sa čim se suočavamo. Da lije Ejvis
Ričardson bila jedna od žrtava okrutnih zločina? Ili je ubila
sopstveno dete? Nisam skidala stopalo s gasa, kao da će to
vratiti bebu Ričardsonovoj.
― Ta tinejdžerka se nedavno porodila — nastavila
sam, prolazeći kroz središnji deo oblasti San Franciska
koju su naseljavali Hispanoamerikanci. Prolazili smo pored
malih agencija za unovčavanje čekova i ljudi koji su
prodavali jeftine suvenire pod ispucalim i izbledelim
tendama pozorišta iz dvadesetih godina prošlog veka.
Skrenula sam desno u Dvadeset šestu ulicu, još uvek
pričajući. — Ali, Sindi, nikakva beba nije pronañena. Ta
devojka se ne seća poroñaja, i sad kad se oporavlja od
šoka i kad je u stanju da priča s nama, ona to neće da
uradi.
― Zašto ne, kog ñavola?
― Kunem ti se da ne znam.
Sindi me je naterala da obećam da ću joj reći šta god
budem mogla, kad god budem mogla, zvanično. Klimnula
sam joj glavom u znak slaganja dok sam skretala levo u
ulicu Valensija i parkirala svoju šklopociju ispred bolnice.
 17.

Sidni i ja smo ušle u zakrčeni hol bolnice Metropoliten

i pronašle Sindinu prijateljicu, Džojs Miler, koja nas je
čekala kod glavne prijemnice. Ona je bila crnka od možda
trideset pet godina, u uniformi medicinske sestre.
Protresla mi je šaku sa obe svoje.
— Hvala što ste došli, Lindzi. Mnogo vam hvala.
Pošle smo za Džojs niz nekoliko granajućih hodnika s
podom od linoleuma, skretale iza uglova i zatim prošle
kroz urgentni centar, teren s preprekama u vidu stolova i
kolica, dok nismo došle od jednog ograñenog boksa gde
smo upoznale En Benet, moguću žrtvu silovanja.
Gospoñica Benet je bila turistički radnik u ranim
četrdesetim. Izgledala je izmoreno kao da je trčala na traci
za vežbanje poslednjih osam sati.
Glas joj je podrhtavao dok nam je pričala kako se seća
da je uhvatila taksi do posla tog jutra ali se probudila iza
kontejnera u jednoj uličici jedan blok dalje do svoje kuće.
— Ne sećam se baš ničega — reče mi gospoñica Benet.
— Bluza mi je bila pogrešno zakopčana. Hulahopke su mi
nestale, ali još uvek sam nosila crne cipele sa zlatnim
kopčama. Tašna mi je bila na grudima, a novčanik i
telefon su mi i dalje bili unutra. Četrdeset četiri dolara.
Taman koliko sam i imala.
― I ne sećate se ničega iz tih deset sati izmeñu
odlaska na posao i buñenja?
― Kao da mi je neko pogasio sva svetla - reče En
Benet, gledajući me zakrvavljenim očima.
― Lekar je rekao da sam po svemu sudeći zadobila
povrede od seksualnog čina. Poslednji put sam spavala s
dečkom pre četiri dana. I tu nije bilo nikakvih povreda.
Toliko smo dugo zajedno da nam seks nije dramatičan, a
ja baš tako i volim.
En Benet je pričala svoju priču jasno i bez uvijanja,
ali u očima joj se videla panika. Kao da pretražuje svoje
sećanje - ali da tamo ne pronalazi ništa.
 18.

Hofman je ustao kad je porota ušla u sudnicu i sud

nastavio sa zasedanjem. Seo je na svoje mesto,
razmišljajući o porotniku broj tri, Valeri Truman,
samohranoj majci koja radi u biblioteci i zarañuje hiljaditi
deo onoga što Kendas Martin zaradi za godinu dana. I
razmišljao je o porotniku broj sedam, Vilijamu Brejtlingu,
veoma harizmatičnom bivšem golferu. Brejtling nije bio
predsednik porote, ali Hofman je verovao da on može da
utiče na porotu.
Kada je sudija Lavan pitao Hofmana je li spreman da
iznese svoj slučaj, rekao je da jeste, i sa svoje stolice pored
Kendas Martin zaputio se direktno ka klupi za porotu.
Oslonio se na ogradu, pozdravio porotnike i otpočeo.
— Tužilaštvo je juče dalo svoju uvodnu reč. Mislim da
se gospoñica Kasteljano dosta dobro pokazala, ali
izostavila je nekoliko važnih stavki. Za početak, doktorka
Martin je nevina.
Vilijam Brejtling se osmehnuo, otkrivajući ceo
komplet zubnih navlaka, i Hofman je osetio kako se led na
klupi za porotu topi.
— Evo šta se desilo večeri četrnaestog septembra —
reče Hofman. ― Doktorka Martin tek što se bila vratila iz
bolnice. Uspešno je operisala srce jednog čoveka tog dana i
bila je zadovoljna što će se njen pacijent potpuno oporaviti.
— Pozdravila se sa decom i otišla hodnikom do svoje
radne sobe da pozove suprugu tog pacijenta.
— Doktorka Martin je skinula naočare kako bi mogla
da protrlja oči i spremala se da obavi taj poziv kad je iz
pravca predsoblja čula nešto nalik pucnjima.
— Preplašila se od tih pucnjeva i oborila naočare na
pod. To je jedna od važnih stavki koje sam pomenuo.
Hofman je koračao duž klupe za porotu, dodirujući
ogradu povremeno da bi ostavio jači utisak. Porotnici su ga
pratili pogledom dok je opisivao kako je njegova
klijentkinja pronašla svog muža na podu, videla krv i,
nakon što ga je pregledala, otkrila da Denis Martin ne daje
nikakve znake života.
— Kad je podigla glavu, videla je nekoga, nekog uljeza,
u senkama u predsoblju. Doktorka Martin nije mogla da
razazna lice tog uljeza i živa se prepala. Iznenañeno je
vrisnula, i uljez je ispustio pištolj i pobegao. Moja
klijentkinja je uzela pištolj i potrčala za njim, kroz ulazna
vrata i na stepenište ispred kuće.
— Doktorka Martin nikad ranije nije pucala iz pištolja,
ali ispalila je dva hica u vazduh. Nije pogodila ništa. Tako
su joj na šakama ostali tragovi baruta.
— Odmah pošto je ispalila ta dva metka, doktorka
Martin se vratila u kuću i pozvala policiju. To je ponašanje
nevine osobe — reče Hofman.
— Advokat tužilaštva kaže da je Denis Martin bio
preljubnički pacov, ali da to nije zločin koji se kažnjava
smrću. Pa, to je istina. I doktorka Martin je to znala.
Takoñe je znala da joj u braku ruže ne cvetaju. I ona je
imala vanbračnu vezu.
— Nije bila ljubomorna. Pretpostavljala je da će se
njihov brak ih popraviti, ili okončati. Bila je spremna na
oba ishoda.
— Kendas Martin je savremena i uspešna žena. Nije
Polijana1 niti princeza na zrnu graška, ali jeste vrlo
cenjeni kardiohirurg i divna majka, i volela je svoga muža.
Hofman se okrenu ka svojoj klijentkinji.
— Želim da je sada pogledate — on će porotnicima — i
vidite u pravom svetlu: kao žrtvu jednog preumornog
policijskog odeljenja koje je izabralo lakše rešenje — da
optuži supružnika za ubistvo. A u zatvor pokušava da je
pošalje previše revnosni advokat tužilaštva koji iz ličnih
razloga mora da ostvari veliku pobedu.

1 Glavna junakinja istoimenog romana Elenor H. Porter, poznata po ve-

drini duha i nepresušnom optimizmu. (Prim. prev.)
 19.

Juki je imala osećaj kao da ju je Hofmanov ritern

pogodio pravo u čelo. Sranje. Hofmanov napad na nju je
bio nečuven, a možda i sraman. Zamislila je kako ulaže
prigovor: „Časni sudijo, advokat odbrane je jebeno očajan i
treba ga izbaciti iz sudnice“.
Nik Gejns, Jukin zamenik i pomoćnik, gurnu blokče
ka njoj. Imao je dara za crtanje stripova i s nekoliko poteza
olovkom predstavio je vižljastog Fila Hofmana kako se
hvata za gušu i Juki u vidu čiča-gliše s praćkom i
natpisom: „Autsajder".
Juki vrati blokče Gejnsu. Shvatila je poentu. Porota
će je više voleti zbog Hofmanovog niskog udarca. Povratiće
se ona. A za sada je podsetila sebe: „Nikad ne dozvoli da te
vide kako se preznojavaš."
Ustala je i rekla:
— Časni sudijo, hoćete li molim vas da podsetite
porotu da uvodna reč ne predstavlja dokaz?
— Smatrajte to učinjenim, gospoñice Kasteljano -
Lavan će sa uzdahom.
Jukin prvi svedok bio je uniformisani policajac koji je
odgovorio na poziv upućen iz kuće Martinovih. Pozornik
Patrik Lorens je posvedočio da se nalazio samo koji blok
dalje i da je stigao do kuće sa svojim partnerom samo
minut pošto je poziv upućen. Rekao je da je razgovarao s
doktorkom Martin i pravio joj društvo dok je hitna pomoć
pristizala i dok inspektor Či iz Odeljenja za ubistva i
poručnik Klaper iz Jedinice za mesto zločina nisu preuzeli
kontrolu nad mestom zločina.
Juki je ustanovila da je doktorka Martin odavala
utisak da kontroliše svoje emocije i da zbog brzog dolaska
pozornika Lorena Kendas Martin nije imala priliku da
opere ruke ili počisti krv i tragove sa mesta zločina.
Pošto je pozornik Lorens napustio pult za svedoke,
Juki je za govornicu izvela privatnog detektiva Džozefa
Podestu i on se zakleo da će govoriti istinu. Podesta je bio
uredan čovek prijatnog izgleda u pedesetim kojeg je Denis
Martin bio unajmio da mu prati ženu.
Juki je zamolila Podestu da kaže nešto o sebi, i on je
ispričao poroti da je radio kao istražitelj za javno tužilaštvo
Sakramenta dvanaest godina, a zatim i kao privatni
detektiv, prvo u Čikagu a trenutno u San Francisku,
ukupno dvadeset godina.
— Zašto vas je Denis Martin unajmio, gospodine
Podesta? upita Juki.
— Gospodin Martin je znao da ga žena vara i želeo je
slike njih dvoje, uli, na delu.
— Jeste li slikali optuženu s njenim ljubavnikom?
— Da, jesam.
— Jeste li saznah još nešto dok je ona bila predmet
vaše istrage? ― upita Juki.
― Da.
— Molim vas recite nam šta ste saznali.
― Jedne noći dok sam je pratio, Kendas Martin se
sastala s čovekom za kojeg verujem da je plaćeni ubica.
S galerije se podiže grmljavina, a Hofman skoči na
noge ulažući prigovor.
— Časni sudijo, to su čista nagañanja. Kako ovaj
svedok može da zna da je čovek kojeg je video plaćeni
ubica? Ako je bio toliko siguran, zašto nije pozvao policiju?
Umesto toga, država koristi ovo veoma sumnjivo
svedočenje da ukalja reputaciju jednog kardiohirurga.
Kako ovo ima ikakvog smisla?
Sudija je utišao sudnicu s dva snažna udarca
čekićem i rekao: — Voleo bih da čujem ovo, gospodine
Hofman.
Kad je ponovo dobila reč, Juki reče:
— Imate li neki dokaz da se taj sastanak odigrao,
gospodine Podesta?
— Pratio sam doktorku Martin od njene kuće u Sent
Frensis vudu do Hanters pointa. Pratio sam je do Avenije
Dejvidson. To je ćorsokak. Jedan stari model tojotinog
terenca bio je parkiran na kraju ulice koja se naslanja na
nadvožnjak kojim prolazi auto-put 1-280. To je loš kraj, ali
mogao sam da posmatram a da ne budem viñen.
— Nastavite, gospodine Podesta.
— Taj sastanak je bio očigledno tajan — reče Podesta.
— Slikao sam doktorku Martin kako ulazi u taj terenac.
Kad sam kasnije prebacio fotografije na kompjuter, učinilo
mi se da sam i ranije video lice tog čoveka.
— I šta se onda desilo?
— Dve nedelje kasnije Denis Martin je ubijen.
— Šta ste vi učinili, gospodine Podesta?
— Uporedio sam fotografije čoveka iz terenca sa
slikama s liste najtraženijih zločinaca FBI-ja. Po mom
mišljenju, čovek kojeg sam video kako priča s doktorkom
Martin bio je Gregor Guzman.
— A zašto se gospodin Guzman nalazi na toj listi FBI-
ja?
— Časni sudijo. Je li ovaj svedok agent FBI-ja? Šta
kog...
— Sedite, gospodine Hofman. Svedok može da
odgovori na pitanje na osnovu onoga što je njemu poznato.
— Gregor Guzman je tražen zbog sumnje da je počinio
ubistva u Kaliforniji kao i u nekoliko drugih država i
drugih zemalja. Nikada nije bio hapšen. Kontaktirao sam
FBI tri puta, ali niko mi nikad nije uzvratio poziv.
Juki je kao dokaz predočila fotografiju Kendas Martin
na kojoj ona sedi u crnom sportskom terencu u društvu
proćelavog muškarca s čuperkom na prednjem delu glave.
Fotografija je bila zrnasta, uslikana noću dugim
objektivom, ali izgledala je onako kako ju je Podesta
opisao.
— Hvala vam — reče Juki. — To su sva pitanja koja
imam za vas, gospodine Podesta.
 20.

Časni sudijo, mogu li da priñem? — Hofman će

kruto. Sudija mahnu advokatima da priñu sudijskom stolu
i reče: ― Samo napred, gospodine Hofman.
― Časni sudijo, ovaj svedok je privatni detektiv. On
nije čak ni policajac. Njegovo svedočenjeje čisto nagañanje.
Gde je taj takozvani plaćeni ubica? Zašto on nije pozvan da
svedoči? Kako da znamo zašto se moja klijentkinja videla s
tim čovekom, ili čak da li je ta osoba ono što svedok tvrdi
da jeste?
— Gospoñice Kasteljano?
— Gospodin Podesta nije rekao da je stručni svedok.
Pratio je optuženu, koja je ušla u kola u kojima je bio
čovek koji liči na Gregora Guzmana. Gospodin Podesta je
slikao njihov tajni sastanak. Uporedio je slike čoveka u
terencu sa slikama Gregora Guzmana koje je izdao FBI.
Otkrio je da liče ― po njegovom mišljenju. To je njegovo
svedočenje.
― Gospodine Hofman, saslušao sam vas. Sada vas
molim da unakrsno ispitate svedoka — reče Lavan.
Fil Hofman se obratio Džozefu Podesti sedeći pored
svog klijenta, pokušavajući da pokaže poroti koliko malo
ceni tog svedoka.
— Gospodine Podesta, ne znam od kog dela fikcije da
krenem. Dobro, znam — reče pre nego što je Juki stigla da
uloži prigovor.
― Prvo, jeste li ikad radili za FBI?
― Ne.
— Jeste li prošli neku posebnu obuku za
prepoznavanje plaćenih ubica?
— Imam veoma oštro oko.
— Nisam vas to pitao, gospodine Podesta. Jeste li
prošli neku posebnu obuku za prepoznavanje plaćnih
ubica? Jeste li uzeli otiske tog čoveka? Jeste li uzeli njegov
DNK? Jeste li snimili taj navodni razgovor?
— Prigovor - reče Juki. ― Na koje pitanje advokat
odbrane želi da dobije odgovor od svedoka?
— Povlačim sva pitanja - reče Hofman ― ali ulažem
prigovor na ovaj dokaz. Kvalitet te fotografije je očajan, i
ona ne dokazuje ništa. U stvari, ulažem prigovor na čitavo
ovo svedočenje i tražim da se izbriše iz zapisnika.
— Odbija se ― reče sudija. — Ako ste završili sa
ispitivanjem ovog svedoka, gospodine Hofman, svedok je
slobodan.
 21.

Narod poziva Elen Laferti da svedoči — reče Juki.

Vrata u dnu sudnice se otvoriše i lepa žena
kestenjaste kose u ranim dvadesetim, u uskom plavom
odelu i bluzi, s maramom oko vrata, uñe u sudnicu i
zaputi se prolazom izmeñu sedišta. Prošla je kroz kapiju do
pulta za svedoke, gde je položila zakletvu.
— Da li radite kod Kendas i pokojnog Denisa Martina?
— upita Juki svoju svedokinju.
― Da.
— U kom svojstvu?
― Ja im čuvam decu. Radim preko nedelje i živim van
kuće.
— Koliko dugo radite u kući Martinovih? — upita
Juki.
— Skoro tri godine.
Juki joj klimnu glavom u znak ohrabrenja. ― Po
vašem mišljenju, u kakvom stanju je bio brak Martinovih?
— upita ona.
— Jednom rečju — reče Lafertijeva — u eksplozivnom.
— Možete li da ga opišete s još nekoliko reči?
— Mrzeli su jedno drugo — reče dadilja. — Denis je
hteo da se razvede od Kendas, i ona je bila besna zbog
toga. Jednom mi je rekla da misli da bi joj razvod napravio
probleme. Povredio bi decu i negativno uticao na njen
položaj u lekarskoj zajednici.
— Jasno - reče Juki. Svedokinja je opisivala brak koji
je opstajao iz praktičnih razloga pre nego iz ljubavi, i Juki
je znala da će porota to razumeti.
— Jeste li bili u kući Martinovih onog dana kada je
Denis Martin ubijen?
— Da. Bila sam — reče Lafertijeva. Do tog trenutka
nije skretala pogled s Juki, ali sada se okrenula ka
optuženoj i fiksirala je pogledom.
 ― Je li se nešto nesvakidašnje desilo te večeri?
— Apsolutno.
— Molim vas nastavite.
Lafertijeva okrenu glavu nazad ka Juki.
— Spremala sam se da odem kući. Bilo je šest sati i
trebalo je da se nañem s jednom drugaricom u Doovoj
carskoj kineskoj hrani u šest i petnaest. Nismo se videle
neko vreme i mnogo sam se radovala što ću je videti.
— Nastavite — reče Juki.
Lafertijeva reče: ― Stavljala sam karmin kad se
doktorka Martin vratila kući. Izraz lica joj je bio čudan.
Rastrojen, ili možda ljutit. Ušla sam u njenu radnu sobu
da pitam je li sve u redu, i kad sam stigla tamo, ona je
stavljala pištolj u fioku od stola.
— Sigurni ste da je to bio pištolj? — reče Juki.
— O, potpuno.
— Da li vam je doktorka Martin ikad rekla da
priželjkuje da joj muž umre?
— Mnogo puta. Previše da bi se znalo broja.
— Previše da bi se znalo broja — naglasi Juki,
obraćajući se poroti.
— A da li vam je gospodin Martin pričao o osećanjima
prema svojoj ženi?
— Rekao je da je hladna. Govorio je da joj ne veruje.
— Hvala vam, gospoñice Laferti. To je sve od ovog
svedoka.
Hofman ustade, grebući glasno stolicom po hrastovom
podu. Zavukao je ruke u džepove i prišao svedokinji, koja
je skupila ramena i pogledala naviše u njega.
— Elen. Mogu li da vas zovem Elen?
— Ne. Radije ne bih da me oslovljavate tako.
— Izvinjavam se, gospoñice Laferti. Da li ste pomislili
da doktorka Martin namerava da ubije svog muža?
— Ne znam. Možda.
— Dakle, ako ste pomislili da doktorka Martin
namerava da počini ubistvo a videli ste je s oružjem, zašto
niste pozvali policiju?
 Juki je posmatrala kako se pravednički gnev
Lafertijeve pretvara u tugu.
Ona reče, gotovo moleći Hofmana i porotu da
razumeju:
— Nisam razmišljala o njoj te večeri. Zurila sam. U
retrospektivi, trebalo je da pozovem policiju, ili da
upozorim gospodina Martina. Sebe krivim. Da sam učinila
nešto, gospodin Martin bi još bio živ i deca bi još imala
oca.
Plač malog dečaka pocepao je vazduh poput sirene:
― Eeee- leeeen.
Svedokinja se nagnu napred u stolici i doviknu preko
sudnice:
— Dankane, dušo. Tu sam, maleni.
Tada je sudija Lavan poludeo.
 22.

Juki se popela liftom do kancelarije javnog tužioca,

još uvek razmišljajući o detinjem vrisku i reakciji sudije
Lavana. Gospode. Kao da se Dankan Martin razdrao:
Prestanite da me bijete! Postojale su dobre šanse da je
Hofmanov trik za izazivanje saosećanja kod porote upalio.
Juki je ostavila akten-tašnu u svojoj kancelariji bez
prozora, otišla do kancelarije na uglu s pogledom na ulicu
Brajant i pokucala na otvorena vrata.
Leonard Parizi, zamenik javnog tužioca i njen
nadreñeni, ponudio joj je da uñe i sedne.
Parizi je dobio nadimak Riñi Pas zbog guste riñe kose i
nepokolebljive odlučnosti. Bio je krupan, gojazan pedeseto-
godišnjak grube kože i zakrčenih arterija, ali izraz lica mu
je bio prelep.
Osmehivao se. Njoj.
― Jutros sam bacio pogled. Video sam kako ispituješ
onog privatnog detektiva. Odlično si to obavila, Juki —
reče on. — Zadivljen sam.
— Hvala, Lene. Lavan nas je upravo pozvao u svoje
odaje — reče Juki, sedajući u stolicu ispred njegovog stola.
— Je li? Zbog čega?
— Hofman je doveo decu optužene u sudnicu, koliko
da bi zadobio saosećanje porote toliko i da bi mene
poremetio. Uložila sam prigovor, ali ga je Lavan odbio.
— Pozvala sam dadilju Martinovih da svedoči i ona je
rekla da bi Denis još bio živ da je pozvala policiju zbog
Kendas. I, Lene, taj mališan je prosto vrisnuo dozivajući
dadilju. Dadilja mu je doviknula s govornice: ’Tu sam,
maleni, ništa se ne boj’.
— Uh, uh, uh — zastenja Parizi saosećajno.
— Sud je završio sa zasedanjem za danas. Sudija je
rekao meni i Hofmanu: ’Vas dvoje, u moje odaje’. Rekao je
Hofmanu da će zabraniti deci da dolaze u sudnicu ako
opet naprave neki ispad.
— Odlično. S Lavanom nema šale.
— Lene, reci mi šta misliš o ovome. Hofman mi je
posle prišao - reče Juki svom šefu. — Rekao mi je: ’Znaš,
svedočenje Elen Laferti je gomila laži’. Odgovorila sam mu:
’Pa, ja svakako nisam stekla takav utisak tokom
unakrsnog’. Hofman je hteo da priča sa mnom o tome, ali
nisam imala vremena. Znala sam da će da mi servira još
svojih gluposti.
— Nego šta. Pokušava da te poremeti, Juki. Da ti
naruši samopouzdanje. Da te zaustavi sad kad si uhvatila
zalet, taj kučkin sin. Nego, čuj, ima nešto drugo što hoću
da ti kažem. Krejg Džasper odlazi. Prelazi u San Dijego
krajem meseca.
Krejg Džasper je bio ponos tužilaštva i Parizijev
štićenik. Juki reče Riñem Psu da joj je žao, ali on samo
odmahnu rukom na taj komentar.
— Tu vidim priliku za tebe, Juki. Samo ti treba još
koja pobeda.
Jukino lice se razvedrilo i klimnula je glavom. Volela
bi da dobije viši položaj i povišicu. Bilo je i vreme da se to
desi. Minut ranije slučaj Martin je bio važan, a upravo je
postao još važniji.
— Imam dobar osećaj u vezi s ovim slučajem — reče
ona, ustajući da ide.
— I ja - reče Riñi Pas. I ponovo se osmehnu.
Juki je popravila šminku u kupatilu na kraju
hodnika. Bila je uzbuñena zbog izgleda da dobije taj posao
i veću odgovornost, ali to je značilo i veći pritisak. A toga
joj ni sad nije manjkalo.
Kasnije je imala sastanak s momkom koji je bio skoro
prelep za nju. Nadala se da može da se smiri i da ne priča
previše, kako ga ne bi oterala.
Imali su dosta toga zajedničkog. Tip je bio policajac.
 23.

Kretala sam kući kad je Fil Hofman dotrčao do mene

na parkingu preko puta suda. Hofman mi se sviñao, iako
se bavio oslobañanjem ubica i perverznjaka i ostalog
ljudskog ološa. Bio je jedan od retkih branilaca u krivičnim
postupcima koje sam upoznala koji se bavio tako prljavim
poslom a da zbog toga nije bio pun sebe.
S druge strane, Juki je s Hofmanom vodila borbu na
život i smrt, a bila mi je prijateljica.
— Zdravo, File — rekoh dok se zaustavljao pored
mesta na kojem sam parkirala svoj eksplorer. Skinula sam
sako i ubacila ga na zadnje sedište.
— Lindzi, treba mi tvoja pomoć.
— Možemo li sutra da pričamo? — upitah ga. - Ceo
dan se vučem kroz pakao — rekoh, misleći na desetine sati
koje sam provela tražeći bebu Ričardsonove.
— Ovo će potrajati samo minut.
— Onda, dobro. Pričaj.
— Znaš za Kendas Martin?
— Naravno. Moj kolega Pol Či je radio na slučaju
Martin. I Juki, naravno.
— Da. Tako je — reče Hofman, spuštajući akten-tašnu
na asfalt. Prošao je rukom kroz kosu. — Iskrslo je nešto
novo u vezi sa svedočenjem jednog svedoka. Zamolio sam
Juki da me sasluša, ali ja sam neprijatelj. Nije sklona da
poveruje ni u šta što joj kažem.
— File, zašto prosto na sudu ne kažeš to što imaš?
— Ako bih mogao da popričam s Juki van suda, to bi
bilo bolje za sve strane u sporu. Ova nova informacija koju
imam preokrenuće tok suñenja. Dozvoli da budem otvoren.
Ovo suñenje će biti proglašeno nevažećim i vi ćete uhapsiti
nekog drugog za ubistvo Denisa Martina.
Zavrtelo mi se u glavi. Čula sam šta je rekao, ali nije
mi bilo jasno zašto Hofman priča sa mnom. — Kako ja
mogu da ti pomognem?
— Želim da pričaš s mojom klijentkinjom.
― Ja?
— Da. Posle toga, možda ćeš uspeti da nagovoriš Juki
da me sasluša.
— Ako sam dobro razumela, ovo je zaobilazni način da
navedeš Juki da priča sa tobom.
Sve u vezi sa Hofmanovim zahtevom bilo je
neprikladno. Ja sam bila pogrešan policajac, a on je radio
iza leña svih u pravosuñu. Ali Pol Ći je bio meni podreñen.
Morala sam da pazim na to da li Policija San Franciska i
Kancelarija javnog tužioca krivično gone pogrešnu osobu.
Bilo mi je neprijatno od Hofmanovog zahteva. Ali
nezvanično...?
Fil Hofman je definitivno zadobio moju pažnju.
 24.

Inspektor Pol Či je osvedočeni genije koji je celog

života proučavao ponašanje kriminalaca. Bilo je teško
poverovati da je on uhapsio pogrešnu osobu za ubistvo
Denisa Martina.
Šta je onda Hofman naumio?
Ostavila sam Džou poruku rekavši da ću kasniti, a
zatim uronila nazad u reku zaposlenih u ministarstvu
pravde koji su izlazili iz zgrade u ulici Brajant br. 850.
Či i Maknil su bili s Brejdijem u kancelariji u uglu
kad sam pokucala na staklo. Brejdi mi je mahnuo da
uñem a Kepi Maknil je ustao, uvukao stomak da bih mogla
da proñem pored njega i ustupio mi svoju stolicu. Maknil
ima pet godina prednosti u odnosu na mene, kad su u
pitanju godine i starosti i one provedene u policiji. Kepi
nije ambiciozan, ali je pouzdan. Hvata loše momke
zahvaljujući instinktu i iskustvu.
Što se Brejdija tiče, videla sam ga kako protrčava kroz
vatrenu stihiju i suočava se s ubicom koji nema šta da
izgubi. Brejdi ima hrabrosti na pretek, ali nov je u San
Francisku. Ne poznaje Fila Hofmana i nije vodio Odeljenje
za ubistva kad je Kendas Martin bila ispitivana zbog
ubistva.
Ponovo sam vezala kosu u rep i prepričala svoj
razgovor sa Hofmanom na parkingu.
— Suština je da Hofman kaže da je pogrešna osoba
optužena za ubistvo. Kaže da treba da povučemo optužbe,
ponovo otvorimo slučaj i privedemo osobu koja je zaista
ubila Denisa Martina.
— Stvarno? I šta Hofman kaže, ko je ubica? — upita
me Či.
— Hofman kaže da će mi njegova klijentkinja reći.
— O, sranje, Lindzi — progunña Maknil. — Kendas
Martin je prokleti ubica. Hofman se zabrinuo pa pokušava
da nañe izlaz na svaki način kojeg može da se seti. I
moram mu odati priznanje. Ovo je prokleto kreativno.
— Ovaj slučaj se sam otvorio i zatvorio — reče Či. — I
onda se umotao velikom crvenom mašnom. — Počeo je na
prste da nabraja fizičke dokaze: pištolj, otisci, tragovi
baruta.
— Kažeš da se nikad nije desilo da nevina osoba bude
osuñena? — upitah Čija.
— Šta ti imaš od toga, narednice, jer prosto ne
shvatam zašto ovo radiš — reče Brejdi. Poslao je SMS
poruku, zaklopio telefon i fiksirao me pogledom. — Koliko
sati si provela radeći u poslednjih dvadeset četiri sata?
— Nisam brojala.
― Ja jesam. Radila si oko osamnaest sati bez
prestanka. Slučaj Martin je zatvoren pre — koliko, godinu
dana? U rukama je pravosudnog sistema. I zato idi kući,
Bokserova. Naspavaj se. I daj da sutra vidimo neki
napredak na slučaju Ričardson.
Osetila sam kako mi se dlačice na dnu vrata kostreše.
Ovo je bilo prvi put da sam naišla na ovu vrstu otpora od
Čija i Maknila. A što se tiče novog poručnika... Nisam
znala da li je prosto zatvorenog uma — ili je u pravu.
Digla sam ruke u vazduh, rekla dobro, i opet otišla s
odeljenja. Pozvala sam Hofmana sa stepeništa i rekla mu
da ću se naći s njim na sedmom spratu za sedam minuta.
Zahvalio mi je i rekao:
— Nećeš zažaliti.
Već jesam zažalila. Priča Fila Hofmana me
zaintrigirala i sad sam išla suprotno željama svog šefa a da
time nisam imala baš ništa da dobijem.
 25.

U glavnoj policijskoj stanici postoje dva zatvora, svaki

sa zasebnim liftovima koji idu do njih direktno iz hola.
Zatvorenici koji čekaju suñenje drže se u zatvoru na
sedmom spratu, i tu sam se našla s Filom Hofmanom.
Po Hofmanovom izrazu lica se videlo da mu je laknulo
što me vidi, ali meni se želudac uvrtao od strepnje. Nije
trebalo da budem ovde i da radim ovo. To nije bio moj
posao.
— Hvala ti što si došla, Lindzi — reče Hofman. Vrata
su se otvarala uz zujanje dok smo koračah prljavim,
prejako osvetljenim hodnicima ka sali u kojoj se
zatvorenici viñaju sa svojim advokatima.
— Za ovo sam izdvojila svoje lično vreme, File. U
ovome nema ničeg zvaničnog.
— Jasno mi je i zahvalan sam ti na tome.
Trenutak kasnije, jedan čuvar je uveo Kendas Martin
u salu. Na sebi je imala narandžasto zatvorsko odelo, i na
neki način joj je dobro stajalo. Nije bila našminkana a
plava kosa joj je bila zataknuta iza ušiju i izgledala je
mlañe od svojih četrdeset godina. Hofman nas je upoznao i
svi smo seli.
— Kendas, recite narednici Bokser ono što ste meni
rekli.
— Prvo, hvala vam što ste došli, narednice Bokser -
reče ona. — Znam da činite Filu veliku uslugu.
— Imam samo nekoliko minuta na raspolaganju.
Kendas Martin klimnu glavom i reče:
— Elen je lagala. Nikad nisam držala pištolj u radnoj
sobi. Pištolj je u moju kuću doneo ubica ― reče ona. —
Zašto je onda Elen lagala? To nema smisla, osim ako ne
pokušava da doprinese tome da budem osuñena.
— Zašto bi to učinila? — upitah.
— Moj muž je bio zgodan i zavisan od seksa, po
sopstvenom priznanju. Pojebao bi i drvo ako bi disalo.
Voleo je da mi govori da je Elen „pravo blago“, a to bi
izgovorio na poseban način da vidi kako ću da reagujem.
Ali nikad mu nisam pružila to zadovoljstvo.
Kendas Martin je sada stegla pesnice na stolu.
— Znate li do čega mi je bilo stalo, narednice? Do
dece. Kejtlin i Dankan vole Elen. Želela sam da joj
verujem, pa i jesam.
Rekla sam:
— Ne vidim kuda ovo vodi, doktorko Martin. Bez
obzira na ono što se dešavalo izmeñu Elen Laferti i vašeg
muža, zašto bi ona lažno svedočila? Zašto bi vas optužila
za ubistvo?
— Evo šta ja mislim, narednice. Nije mi bilo jasno
zašto bi neki uljez ubio Denisa. Ali danas, kad je Elen
obojila vazduh u ljubičasto svojim lažima, sinulo mi je.
— Šta ako ju je Denis jebao? Šta ako joj je obećavao
da će se razvesti od mene, a to se nije dešavalo dovoljno
brzo? Šta ako mu je dala ultimatum, a on nije pristao? Šta
ako je ona taj takozvani uljez koji je ubio mog muža?
Rekla sam:
— To je gomila nagañanja, bez ikakvih dokaza. —
Ustala sam, već zamišljajući kako odlazim iz stanice i idem
kući svome mužu, ostavljajući čitav ovaj sumnjivi dogañaj
za sobom.
— Znam, znam — reče Kendas, spuštajući glavu u
šake. — Znam da su to samo nagañanja ali kad biste znali
kakav je manipulatorski seronja Denis bio, bilo bi vam
jasno kako je mogao da koristi nju da naljuti mene ― i da
koristi mene da naljuti nju.
— Žao mi je, doktorko Martin. To je zanimljiva teorija
— rekoh — ali to je sve.
Izigravala sam strogoću, ali počela sam da marim za
Kendas Martin. Jednom su i meni sudili, pod optužbom za
protivpravno oduzimanje života, i tada su me napustili svi
osim mojih advokata. Ono što je Kendas Martin rekla
imalo je smisla. Saosećala sam s njom, a čak mi se i
svidela.
Ipak. To nije bio moj posao.
― Molim vas, narednice. Učinite nešto — reče Kendas
Martin, dok sam pokazivala čuvaru da otvori vrata. —
Nisam ubila svog muža. Ta devojka se brine o mojoj deci
dok sam ja u kavezu i dok mi se sudi na život i smrt.
 26.

Sledećeg jutra, Konklin i ja smo bili u modernom,

luksuznom apartmanu Ričardsonovih u tonovima drveta i
ćilibara u Mark Hopkinsu, jednom od najelegantnijih i
najlepših hotela u San Francisku, s pogledom na ceo svet
s vrha Nob hila.
Konklin je ispitivao Ejvis Ričardson dok su se njeni
poraženi, bezmalo histerični roditelji vrzmali u pozadini.
Konklin je prema Ejvis bio ne samo ljubazan već i
iskren, i njegovo prvoklasno ispitivanje trebalo je iz nje da
izvuče više od pukog: „Ne sećam se ničega".
Više od tri dana nakon što je bila primljena u bolnicu,
još uvek je izgledala kontuzovano i povučeno. Njen govor
tela mi je rekao da ne sluša zaista Konklina, da se u
mislima nalazi na drugoj strani meseca.
Pol Ričardson je prestao da šetka po orijentalnom
tepihu i rekao:
― Ejvis, pokušaj, za ime boga. Reci inspektoru Kon-
klinu nešto od čega bi mogao da krene. Ovo je pitanje
života i smrti. Razumeš li me? Shvataš li?
Sobna posluga je pozvonila na vrata.
Sonja Ričardson je donela svojoj ćerki šolju vruće
čokolade, a potom me je odvukla u stranu i rekla:
— Ejvis se ne ponaša normalno. Inače je oštroumna.
Duhovita je. Kažem vam, ona doživljava nervni slom. O,
bože, ne mogu da verujem da smo je poslušali. Molila nas
je da je pustimo da ostane ovde kad je Pol dobio premeštaj.
Imala je prijatelje, a predavači u Brajtonu... mislili smo da
je bezbedna u toj školi.
Vratila sam se u dnevnu sobu i sela na koji metar od
Ejvis. Pogled joj je bio prazan. Neko ju je fizički povredio.
Beba joj je nestala. I pretpostavljala sam da za to krivi
sebe.
Ipak, zašto se Ejvis nije raspitivala za svog sina?
Trebalo je da je zanima dosta toga: šta činimo da ga
pronañemo, ima li šanse da je živ? Ali ona nije postavila ni
jedno jedino pitanje.
Da li zna da je mrtav?
Je li ga sama zakopala?
Da li je bebin otac umešan u ovu horor-priču?
Konklin je promenio taktiku. Rekao je:
— Ejvis, da li ti je neko pretio? O tome se radi? Da li ti
je neko rekao da će povrediti bebu ako budeš razgovarala s
policijom?
Gotovo da sam mogla da vidim kako joj se sijalica pali
iznad glave. Ejvis pogleda uvis i nadesno i reče:
— Da. Francuz je rekao da će mi ubiti bebu ako
budem pričala s policijom.
Uključio mi se alarm za lupetanje.
Ejvis je upravo slagala.
Ustala sam iz fotelje, bacila svoju senku visine metar
sedamdeset i osam preko devojke na kauču, i rekla:
— Moram nasamo da popričam s Ejvis.
Tišina je potrajala čitave tri sekunde, a onda je
Konklin rekao:
— Gospodine i gospoño Ričardson, hajde da preñemo
u drugu sobu. Moram od vas da uzmem neke kontakt-
informacije i slično.
Devojka je pogledala u mene kad se soba ispraznila i
u njenim očima sam ugledala strah. Bojala me se. Možda
je pretpostavila da je Konklin dobar policajac, a da sam ja
onaj drugi.
Tu je bila u pravu.
Rekla sam:
— Vreme je, Ejvis. Hoću da pronañem tvoju bebu i
neću ti se skloniti sa očiju, ovde ili u policijskoj stanici, sve
dok mi ne kažeš istinu. Razumeš li me?
— Ja sam žrtva — zakuka ona. — Kidnapovali su me.
Ne možete mene smatrati odgovornom.
— Mogu, nego šta. Mogu da te zadržim kao
materijalnog svedoka četrdeset osam sati. Tokom tog
vremena neću ti donositi toplu čokoladu. Zagorčaću ti
život što više mogu, a kad mi dosadi, poslaću svež tim
siledžija.
― Ne.
— Da. U ovom trenutku policija vadi nalog za tvoj
telefonski listing — rekoh, uzimajući jednu stolicu i
spuštajući je snažno na pod, bliže kauču. — Saznaćemo
imena svih s kojima si razgovarala u poslednjih godinu
dana. Pronaći ćemo nešto.
Ništa.
Njena ćutnja me je dovodila do ludila.
— Doñavola, devojčice. Sin ti je nestao. Možda je
mrtav. Ti si mu majka. Ti si sve što ima. I sve što ja imam.
Prestani više da se glupiraš. Razumeš li me?
Ejvis Ričardson krišom pogleda ka vratima.
— Ubiće me ― reče.
Prešla sam preko parketa, zaključala vrata susedne
sobe, namakla rezu i sela nazad u stolicu. Srce mi je tuklo
kao da će da eksplodira.
Oči Ejvis Ričardson se ispuniše suzama. Onda je
progovorila.
 27.

Nisam htela da moji roditelji saznaju da sam...

trudna - reče Ejvis Ričardson.
Sedela je skupljena uz naslon kauča, s kolenima
podignutim do brade i noktima na nogama s crnim lakom
koji su izvirivali ispod ćebeta. - Videla sam oglas na
Pratslistu pre dva meseca — reče ona.
Pratslist. Bio je to sajt s ličnim i poslovnim oglasima,
kao i neka vrsta Žutih strana za prostitutke i seksualne
prestupnike, grabljivce svih vrsta i kriminalce koji traže
žrtve.
— Reci mi nešto više o tom oglasu — rekoh.
— Pisalo je nešto u stilu: ’Trudni ste? Mi ćemo vam
pomoći oko svega, od poroñaja do... uh, udomljavanja vaše
bebe kod novih roditelja’. — Ovlaš me je pogledala. ― Pa
sam okrenula taj broj.
Zavrtela sam glavom, tužna što je ova devojka koja je
mogla da ima najbolju medicinsku negu na svetu sakrila
svoju trudnoću od ljudi kojima je stalo do nje. Što je svoj
život stavila na kocku okrenuvši nepoznat broj sa sajta na
kojem se okupljanju svakakvi perverznjaci. Rekla sam:
— Nastavi.
Ejvis je rekla da joj se javio muškarac s francuskim
naglaskom koji joj je rekao da pozove ponovo kad bude
pred poroñajem. Rekao je da će morati da potpiše neke
papire.
— Kazao je da je lekar i da će poroñaj biti bezbedan
kao u bolnici. Rekao mi je da će roditelji koji će usvojiti
dete biti potpuno provereni. I rekao mije da će mi deset
hiljada dolara biti uplaćeno na ime pretporoñajnih
troškova.
Sranje. Ejvis Ričardson je prodala svoju bebu.
Bila sam besna, frustrirana, i još sam gajila nadu da
je dete živo, ali nisam dopustila da mi se emocije osete u
glasu.
Rekla sam:
― I ti si poverovala u sve to, Ejvis? Uopšte ti nije bilo
sumnjivo?
— Bila sam zahvalna.
Nisam znala šta da radim s njom.
Ejvis Ričardson je od samog početka znala šta se
desilo s njenom bebom. Lagala je Policiju San Franciska, a
mi smo uložili polovinu naših resursa u jalovu potragu
kojom smo traćili vreme i ljudstvo i kojom nismo ni mogli
da pronañemo njenu bebu.
Pa, barem je s laganjem bilo svršeno.
Ako Ejvis ne želi da provede noć u ćeliji, reći će mi
istinu o svemu što zna.
 28.

Ejvis Ričardson je ljuštila lak s noktiju dok mi je

pričala da su joj se kontrakcije javile dva meseca pošto je
prvi put pozvala „Francuza" kojeg je pronašla na Pratslistu.
Ponovo je okrenula taj broj i dogovorila da je pokupe na
dva bloka od škole.
― Imaš li još uvek taj broj?
― Niko se više ne javlja na njega.
A onda se vratila svojoj priči.
― Plašila sam se da će me neko videti kako tako
stojim na ulici ― reče ona. - Kad su se kola zaustavila,
videla je da se radi o običnom autu s četvora vrata. Tamne
boje. Sveže opranom. Brzo sam sela na zadnje sedište.
Iznajmljen auto, pomislih.
Ejvis mi je ispričala da su napred sedela dvojica
muškaraca ali da su im lica bila u senci i da im je, pošto je
ušla, videla samo potiljak. Rekli su joj da legne na pod
pozadi i pokrije se ćebetom.
― Koliko dugo je vožnja trajala? — upitah. - Jesi li
čula išta što bi moglo da nam pomogne da shvatimo gde
su te odveli?
― Ne znam koliko dugo sam bila u kolima. Sat
vremena? Uključili su radio - reče mi Ejvis. — Stanicu s
nekom laganom muzikom. Ubrzo posle toga, osetila sam
kako me igla ubola u kuk, pravo kroz ćebe. U sledećem
trenutku su me izvukli iz kola i pomogli mi da odem
stazom do neke kuće. Narednice Bokser, bila sam u
velikim bolovima.
— Čega se sećaš u vezi s tom kućom? Boja? Stil
gradnje? Da li se nalazila u nekom naselju?
— Ne znam. Visila sam obešena o ruke tih
muškaraca, gledajući u stopala... mislim da sam čula kako
vrata lupaju za mnom, ali ponovo sam pala u nesvest i kad
sam se probudila, bila sam u krevetu i imala sam
kontrakcije na svakih dva minuta — reče ona.
Uzdahnula sam. Bes me prošao. Ova priča je tako
prokleto strašna. Jedini način da se ova devojka izbori sa
onim što joj se desilo možda je bio taj da se distancira, kao
što je i učinila.
— Kad sam se sledeći put probudila, svetio mi je sijalo
u lice. Bilo je pričvršćeno za vrata. Jedna od onih lampi od
aluminijuma u obliku činije?
Klimnula sam glavom i zabeležila taj detalj, koji nije
bio nikakav trag.
— Nisam mogla nikoga da vidim jer mi je svetio sijalo
u oči i bila sam oduzeta — reče ona. — Dali su mi da pijem
vode na slamku iz neke crvene flaše.
— Čula sam bebin plač. Tražila sam da je vidim —
nastavi ona, ravnodušnim glasom, mirnog izraza lica. —
Rekli su da mi to neće nikako pomoći. Da sam rodila
zdravog dečaka. I onda sam se probudila na ulici — reče
mi.
— Bio je mrak — reče Ejvis. — Nisam znala gde se
nalazim. Onda sam videla znak na kojem je pisalo „jezero
Mersed“. Odeća mi je bila krvava i odvratna. Pronašla sam
kišnu kabanicu koju je vetar naneo u žbunje, pa sam
svukla odeću i obukla je.
Ljudi koji su je oteli nisu čak ni dotakli zelenu
plastičnu kabanicu, jedini fizički dokaz koji smo imali.
Toliko o trideset šest sati provedenih u laboratoriji da bi se
analizirale čestice na njoj.
— Mogli su da me ubiju — reče ona.
Klimnuh glavom.
— Teško je reći da si imala sreće, ali jesi.
Devojčina najoštrija sećanja bila su potpuno
beskorisna. Lažni francuski naglasak. Tamni sedan.
Aluminijumska lampa. Crvena flaša sa slamkom. Zelena
plastična kabanica koja nikad nije bila u kontaktu s
počiniocima. Sve je vodilo nikuda.
Razumela sam zašto je Ejvis potisnula bolnija
sećanja.
 Ali njen kontinuirani nedostatak zanimanja za bebu
me je zapanjio. Nije bilo važno što njoj nije bilo stalo. Meni
je bilo stalo.
Pronaći ću tog malog dećaka ili ću umreti
pokušavajući.
— Znaš li gde ti se beba nalazi?
― Ne.
― Jesi li bila iskrena prema meni?
― Jesam, kunem se — reče Ejvis.
Moj alarm za lupetanje je mirovao. Nisam mogla da
procenim da li me laže ili ne. Ali postojao je još čitav niz
pitanja kojih se nismo dotakle.
— Ko je bebin otac? — upitah.
 29.

Akademija Brajton nalazi se u oblasti Prezidio hajtsa,

ušuškana, gotovo sakrivena iza drveća i komšiluka
sastavljenog od uspavanih ulica omeñenih kućama u
viktorijanskom stilu. Bilo je iznenañenje skrenuti iza ugla i
ugledati četiri lepe kamene grañevine postavljene u
kvadrat oko kompaktnog kampusa koji se sastojao od
uredno pokošenih travnjaka ukrašenih živicama i
šimširom orezanim u obliku kupa.
Srednjoškolci su igrali tenis i hokej na travi, sedeli na
klupama ili ležali pod drvećem u dvorištu.
Celo to mesto je mirisalo na zeleno. Na zelenu boju
novca.
Kao Hogvorts za zaista bogate.
Konklin i ja smo se javili u administrativno odeljenje,
gde smo se upoznali s dekanom Hanoverom, krupnim
čovekom u ružičastoj košulji s tufnastom leptir-mašnom
ispod plavog sakoa.
Rekli smo mu da istražujemo moguće kidnapovanje
Ejvis Ričardson i nestanak njenog deteta. Hanover se
znojio po prohladnom danu, a znala sam i zašto. Dekan je
imao veliki problem.
― Ovo je gore od noćne more — reče mi Hanover. - To
jadno dete. I naravno, njeni roditelji će nas tužiti za sve
pare.
Dobila sam dekanovu in loco parentis2 dozvolu da
ispitam Ejvisinog dečka, Lorensa Fostera, kao i šestoro
Ejvisinih najboljih prijatelja s mog kratkog spiska.

2
Lat.: Umesto roditelja. (Prim. prev.)
 ― Recite mi nešto o toj deci — rekoh.
― Foster je prosečan klinac, dobroćudan. Roditelji su
mu vlasnici jednog časopisa u Njujorku. Ima dosta
drugova, ali priznajem da ne znam mnogo o njegovoj vezi s
Ejvis.
Hanover nam je dao kratke biografije ostale dece: svi
su bili deca bogatih roditelja koji su živeli u drugim
državama ili drugim zemljama. Ejvisina cimerka, Kristin
Bil, nije bila izuzetak. Roditelji su joj bili u vojsci,
stacionirani s druge strane okeana.
Napustili smo znojavog dekana, izašli iz
administrativnog odeljenja kroz vrata s kamenim lukom i
zaputili se jednom od žbunjem omeñenih staza ka glavnom
holu.
― Hoćeš li za promenu da budeš dobar policajac? —
upita me Rič.
― Bih kad bih mogla - rekoh mu.
 30.

Pronašli smo Larija Fostera u visokotehnološkoj

laboratoriji u najjužnijem krilu škole. Bio je onakav kako
gaje dekan opisao: dobroćudan, lepolik učenik desetog
razreda sa Istočne obale. Nosio je finu školsku uniformu -
kaput, kravatu, sive pantalone i vrhunske patike.
Pozvali smo Larija u jednu praznu učionicu i posedali
za stolove. Pomolila sam se u sebi da ovaj tinejdžer zna
nešto što će nas odvesti do njegovog sina.
― Mislite da sam ja otac? Nisam — reče Lari Foster.
Njegove pospane sive oči širom se otvoriše. Donja usna mu
je podrhtavala. — Ejvis i ja smo drugovi. To je sve.
― Drugovi, a? — reče Konklin. - Ejvis nam je rekla da ste
bliskiji od toga. Zašto bi lagala?
― Ne znam zašto bi lagala. Nikad se nismo smuvali,
nikad ― reče klinac. — Nikad nisam gajio tu vrstu
osećanja prema Ejvis, kunem se.
― Znao si da je bila trudna? — rekoh.
― Da, od prošle nedelje, i nisam nikome rekao. Ejvis
je rekla da će roditi bebu nekom paru koji ne može da ima
decu. Rekao sam joj da lupa gluposti. A onda sam
pomislio: ’Hej, nije me zvala dva dana. Da li je dobro?’
― Imamo razlog da verujemo da je Ejvis zatrudnela na
uobičajen način — reče Konklin. — Ako je to istina, ko bi
po tvojoj pretpostavci mogao da bude otac njene bebe?
― Nemam pojma. Nisam ni znao da je spavala s nekim
― reče klinac.
Sledeći na redu bio je Brendon Taker, klinac kojeg je
čekala karijera profesionalnog fudbalera. Bio je viši od
mene i imao je razoružavajuće opasan osmeh. Videla sam
dosta slika tog klinca na Ejvisinom profilu na Fejsbuku.
Da li je on otac njenog deteta?
Posle uvodnog predstavljanja, pitala sam Takera šta
zna o Ejvis — njenoj trudnoći, bebi i kretanju u poslednja
tri dana.
— Gospoja, ne znam ništa ni o kakvoj bebi — reče
Taker. — Čuo sam da je trudna tek pre nekih, šta znam,
nedelju dana. I bio sam, ono, potpuno šokiran. Ejvis je vrlo
tiha devojka. I gojazna. Mislio sam da se prosto ugojila.
— Dakle, u kakvom ste odnosu? — upitah. — Ima te
na listi prijatelja na Fejsbuku.
— Kao da to nešto znači. Poslala mi je zahtev da
postanemo prijatelji. Ja sam pristao. Ranije mi je
pomagala oko francuskog ― nasmeja se on. — Spremala
me povremeno za ispite. Plaćao sam joj na sat. Za
podučavanje — reče on.
— Jesi li se ikad smuvao s Ejvis? — upita Konklin.
Klinac je izgledao uvreñeno.
— Ja? Ne, bre. Nije moj tip, druže. Ne bih se smuvao s
njom čak ni pijan... prosto nije moj tip.
— Koje njen tip? — upitah.
— Lari Foster, zar ne?
U istoj učionici smo ispitali još troje tinejdžera, i do
tada su svi saznali zašto smo došli. Nijedno od te dece nije
priznalo da je znalo za Ejvisinu trudnoću duže od nedelju
dana i niko nije znao identitet oca njenog deteta.
Nekoliko puta su nam rekli da je tiha devojka,
inteligentna, da nije popularna, ali da niko i ne beži od nje.
Dobijala je dobre ocene i držala se po strani.
Čak su i devojke koje smo ispitali, na naše molbe da
nam pomognu da pronañemo bebu, govorile da ne znaju
ništa pod milim bogom.
— Možeš li da veruješ — reče mi Konklin kad je
poslednji klinac otišao iz učionice — da postoji ovakva
škola? Ejvis je bila u devetom mesecu, a niko ništa nije
znao.
— To me podseća na nešto što sam jednom čula -
rekoh svom partneru. — Kako znaš da tinejdžer laže?
— Kako? — upita Konklin.
— Usne mu se miču.
 31.

Ejvis i Kristin Bil delile su sobu duže od godinu dana.

Logičan zaključak je da bi, od svih ljudi koji poznaju Ejvis,
njena cimerka, s obzirom na to da su svakodnevno u
kontaktu, trebalo najviše da zna o njoj. Pretpostavljala
sam da možda zna o čemu Ejvis razmišlja, šta radi i
planira za sebe i svoju bebu. Kristin Bil je bila naša
najveća nada — a možda i poslednja. Konklin je pokucao
na drvena vrata u hodniku punom istih takvih vrata. Nečiji
glas je doviknuo:
— Napreeed.
Ušli smo — i dočekao nas je miris marihuane.
Soba u ñačkom domu bila je taman dovoljno velika da
u nju stanu dva kreveta, dva ormara i dva stola. Gledala je
na Prezidio, a preko vrhova krošnji mogla sam da vidim
tanak pojas zaliva.
Ispred tog prizora nalazila se Kristin Bil.
Ležala je na leñima na klupi ispod prozora, savijenih
dugih nogu, bosim stopalima oslonjena na zid. Bila je lepa,
guste, neposlušne tamnosmeñe kose, a na sebi je imala
helanke i mušku košulju. Iz ušiju su joj virili beli gajtani.
Devojka se prepala kad nas je ugledala, ispravila noge
i sela, i izvukla slušalice iz ušiju. Bila je mršava — i
previše mršava.
Rekla je:
― Ko ste vi?
Dok sam nas predstavljala i govorila joj zašto smo
došli, odmerila sam devojku od glave do pete. Čak i sa
četiri i po metra sam videla da su joj ženice raširene.
Takoñe sam osmotrila u kakvom stanju se nalazi
soba.
Kristinina strana je izgledala kao da je kroz nju
protutnjao tornado. Pod oko njenog nenameštenog kreveta
bio je prekriven odećom, knjigama i omotima od slatkiša.
 Druga strana, Ejvisina strana, bila je uredna kao
bankarski sto. Na jastuku na njenom krevetu bilo je
izvezeno slovo E, a na komodi je stajala slika porodice
Ričardson.
Ejvisin ormar je bio otvoren. Brzo sam joj pregledala
odeću i videla da je ima u dve veličine. U veličini M i XL.
Kompjuter joj je stajao ugašen na stolu, ali bez naloga
nismo smeli da ga taknemo.
― Je li Ejvis dobro? - upita Kristin tonom koji mi je
rekao da je nije ni najmanje briga.
— S roditeljima je ― rekoh. ― Dobro je ali prošla je
pakao. Kristin, je li te Ejvis zvala ili ti pisala? Pokušavamo
da pronañemo njenu bebu.
— Bebu? Ne znam ništa ni o kakvoj bebi.
— Ejvis je bila u devetom mesecu — rekoh. — Viñala
si je svaki dan. Osim ako nisi slepa, morala si da znaš da
je trudna.
— Pa, nisam — reče devojka. — Dosta je jela a nije
vežbala.
Okrenuvši se ka Konklinu, rekla sam:
— Znate, inspektore, više mije muka od ove lažljive
dece.
— Mislim da ne shvataju da smo mi policajci koji
istražuju ubistva — reče on. — Možda misle da su izvan
zakona zato što idu u školu za bogatu decu.
Devojka je sad zurila u nas, gledajući čas ujedno čas
u drugo, a zatim joj je pogled poleteo ka jednom mestu na
podu. Ispratila sam ga do jedne gomile veša i ugledala
ivicu platične kese ispod jedne čarape.
Rekla sam Konklinu:
— U pravu si. Razmaženi su. Žive u nekom drugom
svetu. U svetu gde posedovanje ovoga — rekoh, ćušnuvši
čarapu u stranu vrhom cipele — nekoliko grama
marihuane nije protivzakonito. Ali, naravno, radi se o
posedovanju nedozvoljene droge i u ovom slučaju, s
obzirom na to koliko je imaš ovde, Kristin, rekla bih da se
čak radi o posedovanju s namerom da se droga preproda.
 — To nije moje. Nikad je ranije nisam videla.
Morala sam da se nasmejem. Na pola metra od njenog
krevet, a nikad je nije videla.
— Kažem da je ta trava tvoja i da će analiza tvoje
mokraće pokazati da si je pušila.
Zavukla sam ruku pod kaput da izvadim lisice, a
devojka je ustuknula.
— Kristin Bil, uhapšena si zbog posedovanja
narkotika.
— Ne... šta — šalite se? Izbaciće me odavde. Dobro,
dobro, dobro. Kao, šta želite da znate?
— Gde je beba?
— Ne znam.
— Koje otac Ejvisine bebe? - rekoh.
— Nikad mi nije rekla. Govorim vam istinu.
— Neko joj je napravio dete — reče Konklin.
— Izlazila je s momcima, ali ni sa jednim za stalno.
— Još laži... mislim da ćeš nam istinu reći u stanici.
Naravno, moraćemo da pozovemo tvoje roditelje.
— Mislim da se zabavljala s jednim oženjenim
muškarcem ― dreknu klinka na mene. — Čujte. Nije mi
rekla. Jednom prilikom, pitala sam je da li je trudna. Rekla
je: ’Ne želim da pričam o tome’. Pitala sam da li je njen
tajni dečko oženjen, a ona me je pogledala. Ovako. I rekla
mi je da nikad nikome ne kažem. I to je sve što znam. Sve.
Nikad više nije pomenula bebu. Možda je rekla Lariju
Fosteru. Njih dvoje su bliski.
 32.

Stavila sam vizitkartu na Kristinin sto i rekla joj da

me pozove ako se seti ičega što bi htela da kaže, a što bi
moglo da spase život jedne bebe. Travu sam bacila u WC
šolju u kupatilu u hodniku, a onda sam, tiho proklinjući
tinejdžere, otišla sa svojim partnerom iz ñačkog doma.
Tokom šest sati koje smo proveli ispitujući Ejvisino
društvo u Brajtonu, njeni roditelji su me zvali dvanaest
puta. Nisam imala ništa da im saopštim, pa sam puštala
da im se javi govorna pošta. Ali dok smo odlazili s
kampusa praznih ruku, Brejdi me je nazvao.
Javila sam se posle trećeg zvona.
Poručnik je zvučao razdražljivo.
— Štampa je saznala — reče on. — Za dva sata priča
će osvanuti na redovnim TV stanicama, ali već je
objavljena na kablovskoj i internetu.
Moj sledeći pozivalac bila je Sindi.
— Lindzi. Kako si mogla da mi ne kažeš? Tu priču si
obećala meni. Zaklela si se.
— Ja ne znam ništa, Sindi. Baš ništa. Istraživali smo
na terenu bez uspeha.
I Konklinov telefon je zazvonio. Bio je to Pol
Ričardson, koji je rekao da se predstavnici medija
skupljaju ispred njhovog hotela, tražeći izjavu.
— Ništa im ne govorite — reče Konklin Ejvisinom ocu.
— Ostanite u svojoj sobi i neka vam hotel blokira sve
pozive. Koristite samo mobilni telefon.
— Štampa ima da skače od sreće zbog ove priče —
rekoh Konklinu dok smo se vraćah u kola.
— Možda će iz toga proisteći neki trag — reče on.
— Volim tvoj optimizam.
Viñala sam kako se slične priče otimaju kontroli, kako
se izmišljotine mešaju sa istinom, dovode do lažnih dojava
i stvaraju predubeñenja kod porote. Priča o „nestaloj bebi“
može da se pretvori u kidnapovanje, trgovinu decom, čak i
veštičarenje i otmicu od vanzemaljaca. I to pre nego što
tabloidi koji se prodaju po supermarketima doñu do priče.
— Moramo nešto da iskopamo - reče Konklin kad smo
se uključili nazad u saobraćaj.
Naglas sam uzdahnula.
Kad bih samo imala neki pozitivan osećaj u vezi sa
ovim slučajem. Ali osećala sam da je kasno da stavimo
sigurnosne pojaseve. Već smo bili udarili u zid.
 33.

Kombiji TV ekipa već su bili parkirani ispred glavne

policijske stanice, a izveštači su snimali reportaže koristeći
sivu granitnu fasadu zgrade kao pozadinu.
Konklin se zaustavio na parkingu u ulici Harijet, a
meni je mobilni zazujao u džepu na kuku. Juki mi je
poslala poruku u kojoj mi je saopštila da želi da me vidi,
da mi priča o svom sinoćnjem sastanku. Na kraju poruke
je naredala čitavu ogradu od uzvičnika.
Uzvratila sam joj porukom, rekavši da i ja nju moram
da vidim. Važno je!!!!!!
Koji minut posle šest, uronila sam u masu u baru
Makbejnova svetska piva, omiljenom sastajalištu
policajaca i advokata dva bloka udaljenom od glavne
policijske stanice. Pod je bio prekriven ljuskama od
kikirikija, za šankom se točilo egzotično pivo, a za jednim
stolom pozadi igrao se bilijar. Juki je bila za šankom.
Otvorila sam jaknu i, otkrivajući značku prikačenu za
pojas, pokazala je tipu koji je sedeo s Jukine desne strane.
— Nisam kriv, narednice — reče on, dižući ruke.
Oboje se nasmejasmo. — Čestitam, znate, na udaji — reče
on.
— Hvala ti za mesto, Rejnoldse.
Rekla sam Juki:
— Zdravo, prijateljice ― poljubila je u obraz, sela na
barsku stolicu. Onda sam naručila jednu koronu i udarila
u priču. ― Sinoć sam se videla sa Kendas Martin.
— Šta si uradila? Nisam sigurna da sam te dobro
čula.
Juki je sedela na samo trideset centimetara od mene
ali joj je ton prešao u viku. Nikad se ranije nije naljutila na
mene, i iskreno me je bilo sramota.
Prisetila sam se svog suñenja od pre dve godine, kad
sam bila optužena za protivpravno oduzimanje života jer
sam upucala jednu tinejdžerku koja je otvorila vatru na
Džakobija i mene bez ikakvog povoda.
Bila je to čista samoodbrana, ali svejedno su mi
sudili. Grad San Francisko nije mogao da mi pomogne.
Mogla sam da izgubim posao, životnu ušteñevinu,
reputaciju, ali to se nije desilo.
Juki Kasteljano je bila u mom timu branilaca. Borila
se za mene, i pobedili smo. Mnogo joj dugujem.
Sada sam rekla Juki:
— Fil Hofman me je zamolio da se vidim s njom.
Rekao je da smo uhapsili pogrešnu osobu za ubistvo
Denisa Martina.
— Jesi li ti luu-da? — reče Juki.
A onda je osula verbalnu mitraljesku paljbu po kojoj
je poznata: — Poslušala si jednog branioca? Radila si mi
iza leña i ispitala optuženog u mom slučaju? Kako si
mogla, Lindzi? Zašto si uopšte pomislila da imaš pravo to
da uradiš?
― Či i Maknil su moji podreñeni - rekoh, osetivši da
mi obrazi rumene. — Ako su uhapsili pogrešnu osobu, ja
moram da znam za to.
Mogla sam da pozovem Juki. Trebalo je da pozovem
Juki. Ali ona bi pevala istu pesmu kao i Brejdi, Ći i
Maknil. Rekla bi: „Nemoj to da radiš“.
― Samo sam pričala s njom, doñavola - rekoh. - Ništa
drugo.
Juki pozva šankericu, mršavu mladu ženu s velikim
grudima po imenu Nikol.
― Daj mi još jedno - reče Juki, gurnuvši napred svoju
praznu kriglu i oborivši činiju s kikirikijem s devojčine
strane šanka.
―To ti je treće — reče Niki.
— Je l’? - uzvrati Juki. — Pa šta?
― Samo kažem.
― Pa, nemoj.
Juki se okrenu ka meni.
― Dakle, dok si samo pričala s Kendas Martin, šta ti
je rekla?
 — Rekla je da je Elen Laferti najverovatnije bila u vezi
s njenim mužem i da ima teoriju. Kendas misli da je njen
muž ostavio Elen, ili da je ona shvatila da ovaj njome
manipuliše. Kendas misli da je Elen ubila Denisa.
— Čoveče — reče Juki. — Kendas kaže da je neko
drugi ubica. Baš šokantno.
Bože, Juki je baš ljuta.
Rekla sam:
― To pruža odgovor na ono veliko pitanje. Ko je bio
nepoznati uljez? Ako Elen Laferti nije još bila krenula do
grada, već se nalazila na mestu zločina.
— Lindzi, sve je to skretanje pažnje Fila Flofmana.
Možda se Deda Mraz spustio niz dimnjak i ubio ga. Možda
je Denis Martin gurnuo pištolj u šaku svoje žene i sam se
upucao. Nije trebalo da zabadaš nos u ovo. Osramotila si
me, i zbog čega?
— Pola Čija. Bio je to njegov slučaj.
— Imaš pravo. Zašto se Hofman nije obratio Čiju?
Obratio se tebi jer smo nas dve prijateljice i jer pokušava
da potkopa moj slučaj ― reče Juki, lupivši kriglom po
šanku.
— Samo te zajebava, a ti uživaj u tome. Ja ću se
postarati da ta žena bude osuñena. Jer ubica nije neko
drugi, Lindzi. Kendas Martin je ubica.
 34.

Ulazeći u sudnicu sledećeg jutra, Nik Gejns reče

Juki:
— Šta je ovo? Više nema dražesne dečice u prvom
redu.
Juki odloži akten-tašnu na sto i krišom osmotri red
sedišta iza stola odbrane. Tamo je ugledala nepoznata lica.
Izgledali su mlado i napeto. Verovatno studenti prava.
Dece Martinovih nije bilo. Pretpostavila je da su poslužili
svojoj svrsi - pre nego što je Dankan vrisnuo i naljutio
sudiju.
Sud je nastavio sa zasedanjem. Sudija Lavan se
obratio Juki, zamolivši je da pozove sledećeg svedoka. Bila
je spremna.
— Narod poziva Feliksa Aštona da svedoči.
Crnokosi brka od četrdesetak godina u sivom sakou i
crnim pantalonama skupog izgleda položio je zakletvu.
Juki ga je zamolila da kaže kako se zove i čime se
bavi.
— Ja sam agent za nekretnine. Za skupa imanja —
reče Ašton.
Juki stade da šetka sudnicom i reče:
― Koliko dobro poznajete Kendas Martin?
— Viñali smo se nekih godinu dana.
— Pod Viñali’ mislite na ljubavnu vezu?
― Da.
— Kako ste je upoznali?
— Denis Martin je zatražio od mene da procenim kuću
koju su on i Kendas posedovali. Ona me je zvala pošto sam
izvršio procenu i tražila da joj dam informacije o tome.
— Jasno mi je — reče Juki. Pogledala je nakratko u
beleške, pa nazad u svedoka.
— I koja je bila vrednost kuće?
— U tom kraju i u tako dobrom stanju, ne manje od
tri i po miliona. Neki bi platili i do pet.
— Jeste li imali prilike da se sretnete s Denisom više
od jednom?
― Jesam.
— Pod kakvim okolnostima?
— Na svake dve nedelje bi se pojavio u restoranu u
kojem smo Kendas i ja večerali i seo za sto do našeg. Sedeo
je pored nas u bioskopu dva puta. Pratio je Kendas da bi je
nervirao. Koristio je te prilike da sa mnom vodi sarkastične
drugarske razgovore.
— Dakle pratio ju je. Je li Kendas besnela zbog toga?
— Prigovor - reče Hofman. — Navoñenje svedoka na
odgovor.
— Dozvoliću. Odgovorite na pitanje, gospodine Ašton.
Ašton reče:
— Denis Martin je stalno podbadao Kendas. Hvalio se
meni i njoj kako se viña s dosta različitih žena. Rekao mi je
da bi se odmah razveo od Kendas kad bi mu dala ono što
želi - kuću, alimentaciju i decu. Govorio je da želi sve. Na
taj način je pokušavao da je muči dok ne popusti.
— I je li vam Kendas ikad rekla da će pristati na
njegove uslove?
― Ne.
— Volite li doktorku Martin? — upita Juki.
— Da, volim je.
— A da li je ona vama rekla da vas voli?
― Jeste.
— Ali nije htela da se razvede od muža.
— Bio je zao tip. Da nije insistirao na starateljstvu
nad decom, pustila bi ga da ide. Ali nije želela da mu da
zajedničko starateljstvo.
— Lepo od nje.
Hofman ustade i uloži prigovor.
Juki reče:
— Povlačim komentar. Imam još samo jedno pitanje,
gospodine Ašton. Kažete da ste se vas dvoje voleli. Ipak,
Denis Martin vam je stajao na putu. Da li vam je Kendas
Martin ikad rekla da bi volela da ubije svog muža?
― Pa... ne bi to zaista učinila.
― Da ili ne, gospodine Ašton? Pod zakletvom ste. A
imamo i vaš iskaz koji ste dali ranije pod zakletvom.
― Ah. Da, rekla je to, ah...
― Odgovor je da. To je sve, gospodine Ašton. Hvala
vam.
― Unakrsno, gospodine Hofman? - upita Lavan.
Fil Hofman ustade, zakopča sako, ispravi svoju ermes
kravatu i priñe pultu za svedoke.
― Gospodine Ašton, na osnovu vaših razgovora s
Kendas, mislite li daje zaista htela da ubije svog muža?
― Prigovor, časni sudijo. Od svedoka se traži da
nagaña — reče Juki.
― Odbija se - reče sudija Lavan. — Svedok može da
odgovori.
― Ne. Kendas nije nasilna.
― Dozvolite da vas pitam sledeće — reče Hofman. —
Poznavali ste optuženu godinu dana. Za to vreme, da li
vam je ikada pokazala neki pištolj ih rekla da poseduje
pištolj?
― Ne, nije.
― Hvala vam. Nemam više pitanja.
― Svedok može da napusti govornicu - reče sudija.
 35.

Juki je potisnula rastući bes prema Hofmanu i

koncentrisala se na svoju svedokinju, Sindi Pariš,
kuvaricu Martinovih, koja je živela kod njih u kući.
Parišova je bila mehaničar za održavanje mlaznih
motora u mornarici SAD, a sada je bila u pedestim,
krupna žena sa izbledelim tetovažama na podlakticama.
— Koliko dugo živite u domaćinstvu Martinovih? -
upita Juki kuvaricu.
— Sledećeg meseca će biti jedanaest godina. Došla
sam kod Martinovih pošto se Kejtlin rodila.
— I da li biste rekli da vam je, kao članu domaćinstva,
poznato u kakvom stanju je bio brak Martinovih?
— Da, rekla bih da jeste.
— Kako su se njih dvoje slagali?
— Uopšte se nisu slagali.
— Gospoñice Pariš, da li ste bliski s doktorkom
Martin?
Krupna žena je izgledala kao da joj je neprijatno.
Pogledala je u šake i promrmljala:
— Da. Ona mi se poverava.
Juki je plasirala sledeće pitanje lagano, ali pravo pod
prečku.
— Da li se Denis Martin viñao s nekim? To jest, je li
spavao s drugim ženama?
— Ne bih znala reći.
— Ne biste znali, gospoñice Pariš?
— Sa mnom nikad nije govorio ni o čemu drugom
osim o hrani — reče kuvarica, izazvavši salvu smeha na
galeriji.
Juki se nasmešila, sačekala da se smeh utiša, pa
upitala:
— Da li je doktorka Martin pričala s vama o ljubavnim
vezama svog muža?
 — U početku jeste. Kasnije manje.
— Gospoñice Pariš, dozvolite da budem preciznija. Da
li vam je Kendas Martin rekla kakva je osećanja gajila
prema svom mužu nedelju dana pre nego što je ubijen?
— Da. Mučio ju je, neprestano. Veče pre pucnjave
rekla je da ga mrzi. Rekla je da bi ga ubila kad bi mogla.
Pretpostavljam da je to ono što želite da kažem.
— Samo recite istinu, gospoñice Pariš.
— Njihov brak nije bio lep. Nijedno od njih dvoje nije
imalo koristi od onog drugog.
— Da li vam je Kendas Martin ikad rekla da bi volela
da ubije svog muža?
― Jeste.
— Nemam više pitanja — reče Juki, vraćajući se za
svoj sto.
— Mogu li da kažem još nešto?
— To je sve, gospoñice Pariš. Završili smo.
Fil Hofman ustade i priñe Jukinoj svedokinji da je
unakrsno ispita.
Reče:
— Šta ste hteli da kažete, gospoñice Pariš?
— Htela sam da kažem da je doktorka Martin dobra
osoba. I da voli svoju decu.
— Zbilja jeste. Gospoñice Pariš, jeste li ikad videli neki
pištolj u kući?
— Ne, nikad.
— Hvala vam. To je sve.
Juki se osloni dlanovima o sto, ustade i reče:
— Časni sudijo, volela bih da dodatno ispitam
svedoka.
Sudija reče:
― Samo izvolite, gospoñice Kasteljano.
— Gospoñice Pariš, da li doktorka Martin voli svoju
decu dovoljno da bi ubila za njih?
— Prigovor - reče Hofman. - Advokat tužilaštva navodi
svedoka na odgovor. I zahteva od njega da nagaña.
— Usvaja se.
 — Povlačim pitanje — reče Juki. — Nemam više
pitanja, sudijo.
— Svako bi to učinio — odgovori kuvarica.
— Hvala vam, gospoñice Pariš. Slobodni ste — reče
sudija.
— Svako bi ubio za svoju decu — promrmlja kuvarica
glasno, dok je ustajala s mesta. — To je zakon prirode.
Hofman ustade da uloži prigovor, ali sudija reče:
― Ja ću, gospodine Hofmane. Gospoñice Pariš,
svedočili ste pod zakletvom. Gotovo je. Porota će
zanemariti svedokinjine spontane opaske.
— Neću da me ućutkujete — reče kuvarica, dok se
povlačila preko sudnice. — Svako bi ubio za svoju decu.
 36.

Sindi je zurila u monitor svog kompjutera, više nego

svesna tajmera u levom uglu ekrana koji je odbrojavao
sekunde do njenog roka za predaju teksta u četiri sata.
Čoveče, kako se zaglavila.
Pošto je jedva ispoštovala jučerašnji rok, još nije znala
kako da napiše ovu priču. Srceparajući i zaista
užasavajući intervjui sa žrtvama silovanja bili su prilično
živi u njenoj glavi, ali nije smela da navede imena svedoka,
nije smela da citira medicinske sestre, i nije bilo „izvora
bliskih policiji" jer policija uopšte nije radila na tom
slučaju.
Sindi je ogolila činjenice do samih kostiju.
Mete napada bile su žene koje žive i rade na tri
različita mesta u gradu. Te žene nisu bile istog tipa. Bile
su različitih godina, zanimanja i nacionalnosti. Nimalo
nisu ličile jedna na drugu. I najgore od svega: Sindi može
nasmrt da isprepada čitateljke ovom pričom, ali ne zna
kako mogu da se zaštite od silovatelja.
Ponovo je iščitala beleške koje je pohvatala tog jutra
intervjuišući poslednju žrtvu, Inez Fleming. Poput Laure
Rizo i En Benet, Inez Fleming se probudila blizu kuće
posle nekoliko sati kojih se nije sećala. Za to vreme su je
silovali, nespretno obukli i ostavili napolju.
Flemingovu je u devet tog jutra pregledao lekar u
urgentnom centru bolnice Sent Frensis. Glavna sestra je
pozvala Džojs Miler da joj kaže da imaju žrtvu silovanja
poput onih koje su ranije te nedelje došle u bolnicu
Metropoliten.
Džojs je pozvala Sindi. I Sidni je otišla da se vidi s
Flemingovom.
Prvo što je Sindi primetila kod Flemingove jeste to da
ona nije nimalo slabašna. Inez je imala devedesetak kila i
radila je kao učiteljica na zameni u jednoj državnoj školi u
Mišnu. Izgledala je kao da ume da se snañe na ulici, i za
razliku od prve dve žrtve, Inez je bila udata.
Inez je rekla Sindi da se seća da je čula nešto dok je
bila u stanju nalik snu. Rekla je: - Radilo se o nekakvom
„velikom danu“. Šta je to?
I Sindi je to želela da zna.
To je nalikovalo delićima sećanja koje su ostale žene
pominjale. Poput Laure i En, Inez nije mogla čak sa
sigurnošću da kaže ni da li se radi o sećanju. Možda je to
bila fantazija, ili čak nešto što je čula dok je ležala na ulici.
U tom trenutku je stigao muž Inez Fleming i rekao joj
da ne priča s novinarima, i sad, šest sati kasnije, Sindi se
koprcala u živom pesku i ponestajalo joj je vremena.
 37.

Sindi je istegla prste i isprobala jedan naslov:

„Silovatelj drogira i ostavlja žrtve po gradu“. Kucala je
uvod: Nakon što su povratile svest, tri žene su prijavile da
su bile drogirane i silovane ― kad joj je telefon zazvonio.
Pogledala u ekran.
Bio je to Riči.
Treba li da prihvati poziv, ili da pusti da se javi
govorna pošta? Bilo je 15.23. Nema vremena da priča s
njim. Ne sada. Ovo joj je jedina priča i mora da radi na
njoj.
Zgrabila je slušalicu posle trećeg zvona.
— Mogu li da te pozovem kasnije, Riči? Imam rok.
— Oduzeću ti samo sekund — reče on, s vragolastim
tonom u glasu. - Želim da upoznaš jednu važnu osobu.
Sindi se nasmeja, okrenu se u stolici da ne bi videla
sat. ― Stvarno? Koje ta važna osoba?
— Neću da ti kažem. Ne sad.
— Šta ako mi kažeš nezvanično? — upita Sindi.
— Sviña mi se tvoj stil, Sin, ali ipak ćeš morati da
sačekaš.
— Bedak. Gde si sad?
— Na ulici ispred Marka Hopkinsa, čekam Lindzi. S
Ričardsonovima je. Trebalo bi da siñe za sekund.
Sindi je zamislila Ričija kako stoji naslonjen na
neobeležen policijski auto, u plavom kao i uvek, meke,
svetlosmeñe kose koja mu pada preko čela.
— Ima li vesti o onoj bebi? — upita ona.
— Jok. Imamo kilometre i kilometre ničega — reče on.
— Lindzi baš lično shvata ovaj slučaj.
― Zar ga ne shvatamo lično i mi ostali? — reče Sindi.
― Nego šta — reče Rič. - Kad doñeš kući, obuci neku
finu haljinu. Pokupiću te... Sin, moram da idem. Vidimo se
kasnije.
 ― Čekaj. Kad?
― U sedam, može?
― Savršeno.
Sindi je napisala priču brzo i sa samopouzdanjem,
kao što radi kad nema vremena za gubljenje. Pogledala je
na sat u uglu ekrana i videla da čak može da stigne i da
brzo dotera tekst. Kad je pritisla polje za slanje elektronske
pošte, sat je pokazivao 15.59. Protresla je šake i zavalila se
u stolicu. Njena priča će ujutru osvanuti na ulicama.
Policajci će je pročitati, a možda će to učiniti i
silovatelj.
Šta će se onda desiti?
 38.

Sindi je izula cipele u malom predsoblju i, svlačeći se

dok je ulazila u spavaću sobu, bacila odeću na krevet i
otišla pod tuš. Rič je rekao da obuče neku finu haljinu.
Nije mogla čak ni da nasluti šta je isplanirao. Gde idu i ko
je ta važna osoba koju će upoznati?
Voda pod tušem bila je topla i okrepljujuća. Sindi je
stajala žmureći, puštajući da joj se voda sliva niz glavu.
Uopšte se nije pomerala, ali mozak joj je radio.
Razmišljala je o Ričiju — o tome kako je Lindzin novi
partner, kad ga je upoznala, ne samo poremetio čitav njen
svet već je izbacio s putanje i nekoliko susednih planeta.
Da, bio je prelep, ali hvala bogu što je uspela da svoj
ljubavlju opijeni mozak drži pod kontrolom dovoljno dugo
da shvati da je dobar izgled Riča Konklina samo ukrasni
papir. On je bio dobra osoba. Bio je inteligentan. S njim je
bilo lako pričati. Zaštitnički se odnosio prema njoj. Bio je
pravi čovek za nju, definitivno. A i on je bio lud za njom.
Mora da prizna da je jedno vreme brinula da je Rič do
ušiju zaljubljen u Lindzi. Videlo se da izmeñu njih sevaju
varnice kad su zajedno. Ali kad ih je pitala, oboje su
govorili: „Ne, ne, ne. Mi smo samo partneri."
Sad kad su ona i Riči živeli zajedno, brinulo ju je
samo jedno — da li će se bezbedno vratiti kući svake
večeri.
Sindi je izašla ispod tuša, obrisala kosu i obukla
malu, crnu haljinu nikol miler s dubokim dekolteom, u
kojoj je Rič nije ranije video. Dok je vraćala ofinger u
zajednički ormar, pomislila je na mesto gde je živela pre
nego što su ona i Riči pronašli zajednički stan.
Zgrada u kojoj je ranije živela nalazila se na granici
dva kraja — od kojih je jedan bio u usponu, a drugi na
rubu pakla. Nasela je na marketinšku kampanju prodaje
nekretnina koja je kao adut isticala doseljavanje
dobrostojećih u taj kraj, jer su joj se svidele otvorene,
osunčane sobe u Blejkli Armsu. A onda se ispostavilo da
su povremene smrti u toj zgradi u stvari ubistva.
Rič i ona su se zbližili dok je živela u toj zgradi i pisala
priču o tim ubistvima. Lindzi i Rič su istraživah te zločine.
Kasnije, kad su ona i Rič počeli da se zabavljaju, rekao joj
je da bi želeo da ona radi bilo šta drugo u novinama osim
da piše za crnu hroniku.
Ponekad je i ona to želela.
Ali češće je bila zahvalna na poslu u Kroniklu. To što
je pisala a ponekad i sretala ljude toliko strašne da su joj
se kovrdže ispravljale od straha, dalo joj je samopouzdanje
i učinilo je boljim novinarom.
Sindi je stavila ogrlicu od malih svetlucavih kristala
oko vrata i šnalu s cirkonima u kosu. Onda je uključila TV
da čuje vesti. U toku je bio jedan intervju. Reporterka s
KWTV-ja pričala je s nekom ženom čije lice je bilo
pikselizovano da bi se sakrio njen identitet, ali Sindi ju je
prepoznala.
Bila je to žrtva silovanja koju je upoznala tog jutra.
Inez Fleming.
— Sećam se samo da sam krenula s posla prošle
večeri — reče Flemingova. — Jedan ñubretar me je
probudio rano ujutru u uličici blizu moje kuće. Još uvek
sam imala sve stvari kod sebe. Tašnu i tako dalje. Možda
je onaj ko me je drogirao i silovao pogledao u moj novčanik
i video gde živim. Ili je možda u pitanju neko koga znam.
Ženama jedino mogu da poručim da ne veruju nikome.
Sindi je petljala s daljinskim, premotala snimak na
DVR ureñaju i ponovo pogledala intervju.
Neko je saznao za njenu priču.
Priča je izašla u javnost, ali misterijaje ostala
nerazjašnjena. Ko je to učinio? Šta se desilo? Zašto su te
žrtve bile napadnute?
Da li su napadi lične prirode ili nasumični? Koliko
žena će taj tip silovati pre nego što ga uhvate?
Ovo je znala: držače se ove priče do kraja.
 Telefon zazvoni pored kreveta i ona ga podiže s baze.
― Riči?
— Siñi dole, dušo. Očekuj neočekivano. Da, to sam
rekao. Budi spremna na sve.
 39.

Jukin pratilac je sedeo pored nje u separeu u

Odmetniku, elegantom restoranu pored vode u Somi* , s
neometanim pogledom na most Bej. Niz bakarni zid iza
njihovih leña slivao se slap vode, tekući od plafona do
poda. Butine su im se dodirivale, njegova od sunca
izbledela kosa, začešljana unazad i ravno podšišana,
padala mu je po okovratniku dok joj je pričao o poslednjem
slučaju na kojem je radio u Majamiju.
Juki je bila očarana zvukom njegovog glasa.
— Tip istrči iz banke s dinamitom zakačnim za grudi,
s platnenom vrećom preko ramena. Uñe u kola, stisne gas
i ― zakuca se u kola pravo ispred sebe.
— O, ne. Ma daaaj... — reče Juki.
— Da, jeste - reče Džekson Brejdi. - Zakuca se svojim
ševroletom u prtljažnik te honde. Onda se izveze u rikverc i
ode, a tip iz honde pozove policiju. Vozač honde je dobro
osmotrio Gospodina Eksplozivnog i upamtio je deo tablica
na ševroletu.
— Čoveče. Svaka čast.
— U meñuvremenu, blagajnik je aktivirao alarm, i sad
je čitav karavan policijskih vozila krenuo u poteru za
ševijem i pronašao ga ostavljenog u kanalu pored puta.
Takozvani dinamit bio je na prednjem sedištu, napravljen
od ofarbanih plastičnih cilindara i žice. U svakom slučaju,
tip je ukrao četiri hiljade, a oni su otkrili njenov broj
tablica, adresu i tako dalje. Zvao se Timberland Karson i
policija ga je tražila zbog oružane pljačke neke
samoposluge.
Brejdi zastade i otpi gutljaj piva.
— Nemoj sad da staješ - reče Juki. Polako je pila svoje
piće. Samo ga je pijuckala. Bilo je ukusno, ali nije htela da
se napije na svom drugom sastanku za nedelju dana s
Džeksonom Brejdijem.
* Deo San Franciska južno od ulice Market. (Prim. prev.)
 — I sad je taj slučaj dopao meni jer sam ja radio na
slučaju te oružane pljačke — nastavi Džekson. — Odemo ti
mi do Karsonovog stana, pokucamo mu na vrata — reče
Džekson, udarajući po vazduhu da demonstrira kucanje.
— Policija Majamija. Otvorite, gospodine Karson.
— Karson otvori vrata. ’Oh, već ste pronašli moja
kola? Taman sam hteo da prijavim da su mi ih ukrali.’
Brejdi prasnu u smeh i Juki se nasmeja zajedno s
njim. Brejdi je imao odličan tajming i umeo je da imitira
glasove. Zabavan tip.
Brejdi reče: — U meñuvremenu, vidim kako na jednoj
kuki pored vrata stoje obešeni ključevi od kola s malim
priveskom u obliku znaka ševroleta. Kažem: ’lma li ovde
još koga, gospodine Karson?’
— ’Nema’, kaže on, i mi uñemo u kuću. Morao je da
nas pusti jer on je žrtva. Neko mu je ukrao kola, je li? Moj
partner postavi Karsona uza zid i kaže: 'Uhapšeni ste zbog
pljačke one samoposluge’. Dok je stavljao lisice Karsonu,
ja sam išao okolo tražeći vreću punu para. Na vidiku nije
bilo ničega, ali video sam da je brava na vratima od
spavaće sobe razvaljena ― reče joj Brejdi.
— Gurnem vrata ramenom, a Karsonov cimer, koji ne
bi trebalo da se nalazi tu, sleti s kreveta i zavuče se u otvor
izmeñu kreveta i zida.
— Zdraaa-vo.
— Da. Zdravo, cimeru — a na krevetu kofer pun
oružja — pištolja i noževa, kao tezga na buvljaku.
— Izvukao si pištolj? - upita Juki.
— Jašta, i ciljam u krevet, vičući: ’Izañi odatle, ruke
uvis.’ Znaš već. ’Ne glupiraj se.’ A tip iskoči s
poluautomatskom puškom i kaže: ’Mogu da te ubijem. A
možda i obojicu. Ili možete da me pustite da odem.’
― Ja se razderem: ’Baci oružje, baci oružje!’. Ali idiot
zapuca, meci lete kroz vrata, i sekund pre nego sam
uzvratio vatru, on pogodi Karsona u uvo.
— Jebote. Znači, upucao si cimera? — upita Juki.
 Brejdi reče: — Nego šta sam. Morao sam.
— Znači, dvojica su poginula.
— Ali, pogledaj me, pričam ti ratne priče.
— Volim da slušam tvoje ratne priče - reče Juki.
— Aha — reče Brejdi. — Znaš da ljudi kažu da te ono
što ti se kod nekoga svidi kad ga upoznaš kasnije izluñuje?
Juki se nasmeja. — Ne brinem se — reče ona. Onda
dodade:
— Hteo si da znam da si ubio nekoga. Zašto?
Brejdi klimnu glavom, šaka sklopljenih na stolu. ―
Dok je unutrašnja kontrola završila sa mnom, poželeo sam
da odem iz Majamija. Hteo sam da znaš to. Ovde sam za
stalno.
Konobar priñe i reče:
― Vaš stoje spreman.
Juki poñe za konobarom na sprat do meñusprata s
pogledom na svetla na mostu, šetalište ispod i Kupidonov
luk, ogromnu skulpturu na otvorenom, luk sa strelom koja
probija tlo.
Bila je svesna da Brejdi hoda iza nje i svideo joj se
osećaj da ga ima iza leña.
Ali bila je i zabrinuta. Ne zato što je Brejdi ubio
čoveka, već zato što će morati da kaže Lindzi da se
zabavlja s njenim šefom.
 40.

Sindi je pogledala kroz prozor koji je gledao na ulicu

Kirkam i ugledala elegantna crna kola kako se približavaju
ulicom. Zaustavila su se ispred skromne trospratne
stambene zgrade u kojoj je živela s Ričijem.
U toj zgradi nisu živeli bogati i slavni ljudi, pa je
pomislila da bi ovaj razvoj dogañaja moglo da ispadne
zanimljiv. Vozač je izašao iz kola i krenuo da se penje uza
stepenice ispred ulaza.
U hodniku joj je zazvonio interfon.
Sindi pomisli daje pogrešio broj, i priñe interfonu.
― Da?
— Gospoñice Tomas. Vaša kola su stigla.
— Moja kola?
― Jeste li vi Sindi Tomas?
— Silazim odmah — reče ona.
Sindi je obukla svoj najbolji kaput od crnog kašmira
sa starom dugmadi. Zaključala je stan i strčala niz tri niza
stepenika i stepenice ispred zgrade do trotoara. Riči je
stajao pored kola s ogromnim buketom ružičastih ruža u
ruci.
Nosio je odelo.
Bilo je plavo, Ričova jedina boja, a na sebi je imao i
uštirkanu belu košulju i kravatu sa srebrnim i belim
prugama. Sindi je trebao čitav sekund da shvati da je to u
odelu zaista Ričard Konklin, s nekim likujućim izrazom u
očima.
Nije joj bio roñendan. A nije ni njegov. Ko li je taj neko
s kim je rekao da želi daje upozna?
— Bože, prelepa si - reče Rič kad mu je Sindi prišla
dovoljno blizu da mu vidi posekotinu od brijanja na vilici.
— Uzeo si mi reč iz usta — reče ona.
Bacila mu se u naručje i poljubili su se nekoliko puta
pre nego što se Rič odvojio, i smejući se rekao: ― Mogu li
da vas uvedem u naše privatne odaje?
— Kuda idemo? — upita ona kad su se smestili na
zadnje sedište automobila, s njenim nogama preko
njegovog krila. — Ko je ta tajanstvena osoba? Reci mi
odmah.
— Neću da ti kažem.
Sindi ga nežno ćušnu nogom u mišicu dok su kola
išla od parka Golden Gejt do Hrastove ulice, zatim duž te
široke, prometne saobraćajnice omeñene drvećem iz koje
su skrenula u Aveniju Van Nes, a iz nje, prošavši pored
gradske skupštine, u ulicu Kalifornija. ― Volim da
pokušam da sakrijem ponešto od tebe s vremena na vreme
— reče Rič.
Sindi se nasmeja i reče:
― Pa, uspeo si, inspektore. Ne mogu da naslutim šta
si smislio. ― I dalje nije mogla da nasluti kad su kola
usporila ispred katedrale Božje milosti i zaustavila se tu.
Katedrala Božje milosti je ogromna, zadivljujuća
grañevina duge istorije, u gotskom stilu, koja potiče iz
perioda od pre zemljotresa i požara iz 1906. godine, i koja
nakon rekonstrukcije traje i do danas.
Ta katedrala je bila tako blizu mesta gde su ona i Riči
živeli da je prošla pored nje mnogo puta, uvek se diveći
veličanstvenom prozoru visokih lukova i tornjeva i
Gibertijevih Rajskih vrata, replike originalnih zlatnih vrata
sa starozavetnim motivima iz Firence.
Ko kod bi ugledao ovu katedralu pomislio bi na Boga.
Sindi nije čak ni bila sigurna kako stoji kad je vera u
pitanju, ali svaka katedrala ima neki značaj i za ljude koji
nisu religiozni. Ona nije samo bogomolja već i
svedočanstvo o minulim vremenima i smeni generacija,
roñenju i smrti čitavih porodica.
Sindi je drhtala, potpuno zanemela, dok su se Rič i
ona uspinjali stepenicama, i kroz otvorena vrata stupali u
lavirint isklesanih stubova od krečnjaka širine deset
metara.
Kad je stupila u centralnu lañu, Sindinu pažnju
privukli su visoki vitražni prozori, a zatim je prešla
pogledom preko murala koji su se protezali od zadnjeg dela
crkve sve do oltara. Bila je očarana.
Nije znala šta, ali osetila je da se sprema nešto za
pamćenje.
 41.

Ričovo srce je tuklo kao ludo dok se spuštao

središnjim prolazom katedrale Božje milosti sa Sindi, pun
strahopoštovanja pred prizorom monumentalne lučne
tavanice i zlatnog raspeća iza oltara.
Sindi mu je zaustavljala krvotok u šaci, okrećući
glavu naviše k njemu, upitno ga gledajući, ostavši bez
teksta prvi put otkako ju je upoznao.
Zaustila je da pita:
― Šta se deš... ― ali iskrenula je stopalo i štikle su joj
se izmakle pod nogama. Ričova ruka joj je prolazila ispod
lakta i držala je pri dnu leña. Uhvatio ju je pre nego što je
pala i osmehnuo joj se. Osetio je kako smeh preti da
provali iz njega.
— Ne smem nigde da te vodim — reče on.
— Očigledno ne — reče ona.
Činilo se da je oltar u dnu prolaza, kojim su se
pružale stotine redova uglavnom praznih klupa, udaljen
čitav kilometar. Rič je osetio kako mu srce tuče o rebra.
Usta su mu bila suva.
I nikad nije bio tako siguran u nešto u čitavom svom
životu.
Kroz glavu su mu prolazile slike Sindi: prvi put kad ju
je video s Lindzi, krupnih očiju, ljubopitljivu, prednjih
zuba koji su se blago preklapali, od čega joj je osmeh bio
mnogo sladak, nepresušni izvor radosti. I Sindi sada,
njeno drago lice uokvireno svim tim plavim loknama.
Njegova Sindi. Žena koju tako dobro poznaje.
Prisetio se vremena kad je praktično bila treći
policajac u njihovom timu, kad su on i Lindzi radili na
seriji ubistava u zgradi u kojoj je Sindi živela u to vreme.
Tada je dosta toga saznao o njoj.
Kako je suočena s opasnošću nepokolebljiva. Koliko
se trudi da gura napred kad je uplašena. Neizmerno joj se
divio zbog tih osobina.
 Ah zbog toga je i brinuo za nju.
A onda su s našli pred oltarom.
ðakon se nasmešio, gotovo namignuo, a zatim nestao
u senkama — i njih dvoje su ostali sami.
― S kim se nalazimo ovde? — upita Sindi tiho.
― S tvojim budućim mužem, nadam se, Sin. Šta
misliš o tome da se venčamo ovde?
― Da li me ti to prosiš, Riči?
Riči se spusti na jedno koleno. Reče:
― Sindi. Ako nešto znam, to je da si ti ljubav mog
života. Želim da provedem ostatak svog veka upoznajući te
i voleći te još više nego što te sad volim. Hoćeš li se udati
za mene?
Izvadio je malu plišanu kutiju iz džepa od sakoa i
otvorio poklopac. Unutra je ležao verenički prsten njegove
majke s jednim dijamantom. Dala mu ga je uz reči:
— Ovo ćeš jednog dana dati nekoj veoma posebnoj
ženi.
Sindi se zagledala u prsten, a zatim u njega.
― Pretpostavljam da hoću — reče ona.
Onda je prasnula u smeh i ispružila prst koji se toliko
tresao da je, s obzirom na to da su se i njemu ruke tresle,
bio veliki uspeh kad ga je Rič nataknuo na mesto.
― Prva prepreka koju smo preskočili - reče on.
― Na koga si tako duhovit? - reče ona, podužući ga na
noge, prepuštajući se zagrljaju njegovih snažnih ruku, i
šapućući mu na uvo.
― Slušaj. Ovo ti govorim zvanično i ozbiljno. Volim te
do smrti. Biće mi čast da budem tvoja jedina i prava žena.
Konklin reče svojoj budućoj mladi:
― Taj govor si unapred spremila, zar ne?
― Možda i jesam — reče Sindi. ― Jer zaista to osećam
prema tebi, Riči.
― Hvala što si pristala ― reče, zagrlivši je tako snažno
da ju je odigao s poda. Njih dvoje se poljubiše a kutijica od
nakita pade, zakloparavši po mermernom podu. Vernici
koji su sedeli u prvom redu klupa pozdraviše ih aplauzom
koji je odjeknuo poput lepeta gulubijih krila iznad njihovih
glava.
 42.

Džo je bio na poslovnom putu, u obilasku

losanñeleske luke, i nije bio siguran kad će se vratiti kući.
Otrčala sam s Martom od sinagoge u ulici Lejk do Si
Klifa i nazad, zagledajući sedane tamnih boja. Celim
putem sam razmišljala o bebi Ejvis Ričardson. Nisam
mogla protiv sebe, i posle pet kilometara zagledanja kola i i
tabananja po betonu, bila sam iscrpljena.
Stan nam je bio u mraku kad sam ušla u njega sva
zadihana i oblivena znojem.
Upalila sam svetio, istuširala se, nasula sebi čašu
šardonea i otišla do kuhinje. Sipala sam Marti goveñi gulaš
iz konzerve, napunila joj činiju vodom i upalila TV. Kris
Metjuz je stigao do onog dela svoje emisije kada priča o
politici dok sam ja podgrevala džambalaju koju je Džo
spremio nekoliko dana ranije. A onda je zazvonio telefon.
Uvek zazvoni telefon.
Pre mesec dana donela sam odluku da se ne javljam
na telefon — ni na fiksni ni na mobilni. Tako sam
propustila poziv koji je mogao da mi promeni život.
Džakobi me je zvao — zapravo četiri puta — da mi
ponudi mesto poručnika koje je napuštao jer je bio
unapreñen u kapetana. Dok sam ja konačno razgovarala s
njim, taj posao je već bio oprezno ponuñen Brejdiju.
Pomislila sam da je to znak da Brejdi treba da ga dobije.
To je bilo u redu što se mene tiče. Volela sam posao
istražitelja na terenu. To je iscrpljujući posao i od njega
nikad ne možete da pobegnete, čak ni na jednu noć, ali
kao i za mog oca pre mene, rad na ulici je moj životni
poziv.
Džekson Brejdi je, s druge strane, bio ambiciozan.
Važio je za dobrog policajca i znala sam da je on
budućnost Policije San Franciska.
Učinila sam pravu stvar time što sam se sklonila u
stranu, ali od tada više pazim da se javljam na telefon.
Bežični telefon na radnoj površini u kuhinji zazvonio
je po treći put. Bacila sam pogled na ekran. Bila je to
Sindi, pa sam zgrabila aparat s baze.
— Udajem se — viknu mi Sindi na uvo.
— Šta? Šta si rekla?
— Venćaćemo se. Riči i ja. Upravo me je zaprosio.
— O, bože, to je sjajno - rekoh, oduševljena ali i
zabrinuta da će Sindi dobijati previše nezvaničnih
informacija svake večeri od mog partnera.
Plus, volela sam da budem broj jedan u opcijama za
brzo biranje na Ričijevom telefonu.
Ta sebična misao je nestala dok je Sindi brbljala u
slušalicu o Ričijevoj prosidbi u katedrali Božje milosti,
dijamantskom prstenu i sreći od koje joj je srce pevalo.
— To je divno, Sin. Daj mi Riča da mu čestitam.
— Priča sa svojim tatom. Reći ću mu da te pozove. Oh,
neko me zove — reče ona. — Mama mi uzvraća poziv.
— Važi, Sindi. Mnogo sam srećna zbog vas dvoje.
Promenila sam kanal na ragbi utakmicu i gledala
kako domaćin uništava gostujući tim dok sam večerala.
Onda je telefon ponovo zazvonio.
Bila je to Juki. Šta je sad?
— Linds, jesam li te uhvatila u lošem trenutku?
Juki je nategnuto komunicirala sa mnom otkako sam
joj rekla za svoj razgovor s Kendas Martin pre dva dana.
Nadala sam se da će ovaj poziv možda biti zrak sunca koji
će razve- jati oblake.
— Sve je u redu — rekoh. — Nisi.
— Htela sam da ti kažem nešto onaj dan, ali skrenule
smo na drugu temu. Ne znam kako ćeš ovo prihvatiti,
Linds.
— Juki, ne postoji ništa što ne možeš da mi kažeš —
rekoh.
― Dobro. Uh. Radi se o Brejdiju.
― Šta s njim?
― Pozvao me je da izañemo. Otišla sam s njim na
večeru. Dva puta. Bilo nam je lepo. Tako da smo... uh,
zajedno.
Prestala sam da dišem i samo sam držala telefon
snažno pritisnut na uvo, čekajući sledeći udarac.
― Linds?
― Džekson Brejdi? Šališ se. Reci da se šališ.
― Stvarno mi se sviña, Linds. Samo sam htela da
čuješ to od mene.
Mislila sam da ne postoji ništa što Juki ne može da
mi kaže, ali pogrešila sam. Ova vest me je potresla. I nisam
znala kako da kažem mojoj dobroj drugarici zašto sam se
osećala potreseno do kostiju.
― Lindzi, hoćeš li molim te reći nešto?
― Ne postoji dobar način da ti ovo kažem. Proverila
sam Brejdija kad se pridružio odeljenju - rekoh. - On je
oženjen, Juki. Je li ti Brejdi rekao da je oženjen?
 DRUGA KNJIGA

Laži, laži i još laži

 43.

Ta nedelja je bila samo moja.

Naručila sam jaja i pljeskavice od krompira kod Luisa,
u jeftinom malom restoranu u Aveniji Point Lobos. Bilo je
to sjajno rustično mesto, podignuto 1937. godine na litici
koja gleda na okean. Istina, Luis jeste privlačio turiste, ali
u njemu su se ipak hranili domaći ljudi, naročito rano
ujutru.
Još je bilo previše rano za turiste, tako da je Luis bio
pun redovnih mušterija, uglavnom rekreativaca koji su
trčali i pešačili stazom Lends end uz obalu, i koji su se
sada opuštali i čitali novine za šankom. Niko nikome nije
smetao.
Uzdahnula sam od zadovoljstva.
Sa svog mesta u separeu imala sam pogled na ostatke
kupališta Sutro na Lends endu, a mogla sam da vidim i
svoje parking-mesto ispred Luisa i Martu na prednjem
sedištu svog eksplorera. Pre nego što smo došle ovamo,
svratile smo do Krisi Filda da bi Marta mogla da se istrči
po peščanoj plaži i pliva u talasima u zalivu.
— Pazite, tanjir je vruć — reče konobarica, spuštajući
moj doručak. Dopunila mi je veliku smeñu šolju sveže
skuvanom kolumbijskom kafom.
― Hvala. Izgleda savršeno ― rekoh.
Mobilni mi je zazvonio taman kad sam podigla
viljušku. Zašto sam tako prokleto popularna? Pogledala
sam u telefon, ali nisam prepoznala ime na ekranu. Ko je
V. Stajhel?
Da li da se javim? Ili da pustim da se javi govorna
pošta?
Bacila sam novčić, uhvatila ga i obrnula na nadlanici.
Provirila sam.
— Bokserova - rekoh s uzdahom u telefon.
— Narednice Bokser, ovde Vilhelmina Stajhel. Vili.
Upoznala sam vas pre neki dan u Brajtonu?
Sad sam je se setila. Vili Stajhel je bila jedna od
školskih drugarica Ejvis Ričardson. Imala je sjajnu crnu
kosu do ramena, naočare s čeličnim ramom i jarkocrveni
karmin.
Takoñe sam se setila koliko je oklevala da priča sa
mnom i Ričom pre nekoliko dana, ali sudeći po njenom
glasu, sad je imala nešto važno da mi kaže.
— Nisam mogla ništa da vam kažem dok ste bili ovde
— reče mi Vili Stajhel. ― Ljudi bi shvatili da sam cinkaroš.
— Hajde da ne brinemo o cinkarenju ― rekoh. ―
Cinkaroši mogu da budu i junaci. Znaš li gde možemo da
nañemo Ejvisinu bebu?
— Ne, to ne znam. Ja se družim s Lerijem Fosterom.
Rekao je da treba da vas okrenem. Jeste li blizu
kompjutera?
— Ne, ali imam dosta dobar telefon. Šta treba da
potražim?
— Hoću da vam pokažem neke slike. Na Fejsbuku. Ali
ne želim da vam dam svoju šifru.
Mala se brinula zbog šifre — nečeg što može da
promeni pritiskom na nekoliko tipki na tastaturi — ali
nisam htela da je pritiskam. Vili je bila maloletna. Uopšte
nije morala da priča sa mnom.
— Šta ako doñem u tvoj ñački dom? ― rekoh. Pokazah
konobarici da mi donese račun.
— Ne tamo. Ne želim da me iko vidi kako pričam s
vama ― reče Vili.
Potisnula sam stenjanje i rekla joj da ću se naći s
njom u ulici Brajant br. 850 za sat vremena.
— Biću tamo — reče mi Vili.
Hoće li mi pomoći da pronañem Ejvisinu bebu? Ili će
ovo biti još jedan trag koji neće odvesti nikuda?
Stavila sam novčanice od deset i pet dolara preko
računa i gladna otišla iz Luisa.
 44.

Bilo je oko deset sati i osamnaest stepeni kad sam

spustila prozor nekoliko centimetara zbog Marte i ostavila
kola na parkingu preko puta glavne policijske stanice.
Vili Stajhel nije čekala ispred velike granitne kocke u
kojoj radim, pa sam sačekala na uglu, lupkajući stopalom
dok je saobraćaj promicao pored mene tempom sporim čak
i za nedelju.
Deset minuta kasnije, jedan taksi se zaustavio pored
ivičnjaka i ja sam otvorila vrata mladoj Vili Stajhel.
Pozdravila me i, držeći se dobrih dva metra iza mene, pošla
za mnom kroz dvokrilna staklena vrata u mermerni hol
glavne policijske stanice.
Vili je skinula kaiš, stavila ga u korpu, i prošla kroz
detektor na ulazu. Pokazala sam značku obezbeñenju i
odvela devojku crne kose, u crnoj odeći i crnog
raspoloženja do odeljenja, u kojem su radili policajci iz
meñusmene.
Zamolila sam narednika Boba Nardouna da se
poslužim svojim stolom i on je rekao:
― Naravno, Bokserova. A šta ću ja? Da radim na svom
nevidljivom kompjuteru?
― Ustaj, Nardoun. Zagrej kafu. Odmori malo. Nećemo
dugo.
Rekvirirala sam radnu stolicu, a Vili Stajhel je stajala
pored mene dok sam se logovala na svoj nalog. Onda sam
ustupila devojci stolicu kako bi unela svoje informacije u
moj kompjuter.
Nagnula se nad tastaturu dok je ukucavala svoju
šifru i podatke, rekavši:
― Dajte mi sekund, u redu? Otvaram fasciklu sa
slikama o kojim sam vam pričala.
Dobovala sam prstima po stolu dok je Vili Stajhel
kucala po tastaturi. Napokon je rekla:
 ― Evo ih.
Okrenula sam monitor ka sebi i zagledala se u sliku
fudbalske utakmice. Klinci su trčali po terenu, lopta je bila
u igri, i ljudi su navijali pored igrališta. Tipičan
srednjoškolski sportski dogañaj.
— Pogledajte ― reče ona. ― Ovo je naša utakmica
protiv Voriorsa. Slikala sam Larija.
Uvećala je sliku, fokusirajući ne na teren već na ljude
koji su posmatrali utakmicu. Videla sam Ejvis Ričardson
koju je aparat uhvatio iz profila, u donjem delu karirane
barberi pidžame i dukserici sa školskim grbom koja je
efikasno skrivala njenu trudnoću.
Stajala je vrlo blizu visokog, crnokosog i zgodnog
muškarca koji, kako se meni činilo, definitivno nije bio
student.
Vili kliknu mišem i na ekranu se pojavi još jedna
slika, zatim još jedna; Vili je uveličavala svaku sliku i
kadrirala Ejvis Ričardson. Na jednoj slici videla sam da se
Ejvis i neki lepoliki muškarac drže za ruke.
— Koje to? - upitah Vili.
— To je gospodin Riter. On predaje engleski drugim
razredima — reče ona.
— Šta želiš da nagovestiš, Vili? Nemoj me terati da
nagañam.
Devojka se promeškolji u stolici.
— Vili. Nemoj mi traćiti vreme.
Poželela sam da je dobro prodrmam, ali ona je donela
odluku i bez dodatnih podstreka s moje strane.
— Svi smo znali da su Ejvis i gospodin Riter bliski ―
reče ona. — Dobijala je odlične ocene iz engleskog, pa smo
mislili da mu je omiljena učenica, ili su možda bili zaista
bliski. Znate na šta mislim? Jer Ejvis je lagala kad vam je
rekla da se zabavlja s Larijem Fosterom.
— To nije istina. Ja se zabavljam s njim.
 45.

Vili Stajhel je bacila bombu.

Navodila me da poverujem da je jedna petnaesto-
godišnja devojka bila u vezi sa svojim učiteljem engleskog.
Šta je to, kog ñavola? Silovanje maloletnice, eto šta, zločin
koji bi gospodina Ritera mogao oterati u zatvor. A ako je
umešan u smrt jedne bebe? Služio bi doživotnu robiju u
nekom federalnom zatvoru.
Rekla sam Vili:
— Osim tih slika, postoji li još nešto što možeš da mi
kažeš? Da li ti je Ejvis rekla išta o gospodinu Riteru? Jesi li
ih videla negde same?
Vili Stajhel slegnu ramenima, pa odmahnu glavom.
Izgledala je kao da se trudi da nestane kroz naslon stolice.
― Vili, ovo je veoma važno i veoma ozbiljno. Je li
moguće daje gospodin Riter otac Ejvisine bebe?
― Ne znam. Samo sam htela da vam pokažem slike, a
vi sami donesite zaključke, u redu?
Nije u redu.
― Jedna beba je nestala, Vili. Pokušaj da zamisliš
kako se Ejvis oseća. Kroz šta prolaze njeni roditelji. Taj
mali dečak je bespomoćan. Možda je sam. Možda umire.
Ako znaš išta što bi moglo da nam pomogne da ga
pronañemo, moraš mi reći. To je tvoja obaveza. U stvari,
ako znaš nešto a ne kažeš mi, to te čini saučesnikom u
zločinu.
― Nije trebalo ni da dolazim ― reče devojka u crnom,
ustajući sa stolice, prebacujući ranac preko ramena. — Ne
znam ništa. Moram da idem.
Nisam bila suptilna. Bila sam gruba prema maloj i
zapretila joj, i sad joj je bilo dosta. Po hiljaditi put sam
poželela da imam deseti deo Konklinovog takta. Ponudila
sam Vili daje odbacim do škole, ali ona reče: — Uzeću
taksi. Nemojte me nikome pominjati, molim vas.
 — O tome ću morati sama da prosudim, Vili.
Pogledala me je kao da ću joj zariti očnjake u vrat, a
onda je otišla sa odeljenja ne zatvorivši svoj nalog na
Fejsbuku.
Narednik Nardoun se obrušio kao kondor. Rekla sam
mu da sačeka malo i iskoristila priliku da pronjuškam.
Kuckala sam po tastaturi, pretražila slike na kojima je
Riter bio obeležen, i našla još fotografija učitelja engleskog
na Vilhelmininoj stranici i stranicama njenog društva.
Sudeći prema dopisivanju preko interneta i
komentarima ostavljenim na virtuelnim „zidovima“,
devojke iz Vilhelmininog kruga često su pričale o Riteru.
Mnoge od njih su komentarisale kako dobro izgleda, kako
se ponaša na časovima i spekulisale o tome kakav bi bio u
krevetu.
Kliknula sam na link stranice Ejvis Ričardson. Obišla
sam njenu stranicu kad je Džo to predložio, ali sad sam je
posetila s jednim odreñenim ciljem. Pomno sam pregledala
slike na kojima se Ejvis krevelji s Larijem Fosterom, pije s
drugaricama po žurkama i navija na sportskim
dešavanjima — ali nije bilo nijedne slike nje i Džordana
Ritera.
Sačuvala sam ono što bi mi moglo zatrebati kasnije,
stavila u imejl i poslala sama sebi. Posle toga sam ugasila
kompjuter i vratila Nardounu stolicu.
— Pravi si džentlmen, Nardoune.
― Ništa, Bokserova. Nego, pojeo sam ti čips iz
poslednje fioke.
― Znala sam - rekoh, pokazujući na narandžaste
otiske prstiju na dršci od fioke. Nardoun prasnu u smeh.
— Dobra si ― reče.
Pozvala sam Ričija dva puta dok sam išla do kola.
Oba puta sam dobila govornu poštu, i posle drugog puta
ostavila poruku:
― Imam trag, Riči. Dobar je. Pozovi me.
Zatim sam pozvala Džordana Ritera. Rekla sam Riteru
da radim na otmici Ejvis Ričardson i kako se nadam da će
mi on pomoći da steknem bolji uvid u njen karakter.
Riter reče:
― Ne poznajem je baš tako dobro, ali naravno, rado ću
vam pomoći.
Džordan Riter je živeo na samo nekoliko blokova od
akademije Brajton. Odvezla sam Martu kući, a potom se
zaputila na istok ulicom Kalifornija do ulice Broderik.
Još je bilo rano nedeljno popodne kad sam parkirala
auto u lepom stambenom bloku blizu raskrsnice ulica
Borove i Broderik. Riter je živeo u trospratnoj zgradi boje
gline s belim ukrasima u klasičnom stilu, s dva reda
krovnih prozora.
Živeo je u prizemlju.
Pritisnula sam zvono u udubljenju u zidu i
predstavila se govoreći u mikrofon. Riterovi koraci postajali
su sve glasniji kako je prilazio vratima.
 46.

Džordan Riter je otvorio vrata svog stana, spustio

šaku na kvaku i natenane me osmotrio od glave do pete.
Uzvraćala sam mu istom merom.
Riter je bio u ranim tridesetim, vitak, neobrijan, lepe
kose i zdravih zuba, i na sebi je imao majicu kratkih
rukava i donji deo barberi pidžame. Videla sam Ejvis
Ričardson u istoj takvoj pidžami.
Moda? Slučajnost? Ili je Ejvis nosila pidžamu svog
dečka?
— Vidi, vidi — reče on.
Kočoperno kopile mi se nabacuje.
— Gospodine Riter? Ja sam narednica Bokser -
brecnuh se. I pokazah mu značku.
— Uñite. Jeste za kafu? Upravo sam je skuvao.
Rekoh:
— Može — i proñoh pored njega u stan.
Stan je imao neki dovršen izgled, kao da je iznajmljen
namešten ili kupljen u jednom danu zajedno s
nameštajem. Pošla sam za Riterom u dnevnu sobu,
primetivši nedeljne novine na podu i dve šolje za kafu na
niskom stočiću ispred kauča.
Svako ko je završio početni kurs za forenzičara preko
interneta shvatio bi daje neko prespavao u Riterovom
stanu. Ili je on bio lukav pa je to iscenirao zbog mene.
U kuhinji, Riter reče:
— Šlag i šećer, narednice?
— Čistu crnu, hvala.
— Kao što sam rekao preko telefona — reče Riter —
jedva da poznajem Ejvis. Predajem njenom razredu ove
godine, ali osim njenih ocena ― koje su odlične ― ne znam
mnogo toga o njoj.
Pošla sam za Riterom nazad do dnevne sobe i sela u
fotelju nasuprot onoj u koju se on izvalio.
 — Mislim da oboje znamo da to nije istina — rekoh.
Riter se nasmeja.
― Hoćete da kažete da lažem? Bogo moj. To je drsko.
— Gospodine Riter, hajde da preñemo na stvar, može?
Kako bih ja mogla da odem odavde a vi da se vratite svom
vikendu. Koliko dobro poznajete Ejvis Ričardson? Imam
svedoke koji kažu da ste vas dvoje bili veoma bliski.
— Oh, ma dajte. Sviñam se velikom broju devojaka.
Kliše je da se školarice zaljubljuju u svoje nastavnike.
Nisam čak ni primetio Ejvis. To je istina.
― Imam fotografije koje dokazuju suprotno.
— Fotografije? Čega? Oh, sad shvatam. Pričali ste s
Vili Stajhel. Zar ne znate, narednice, koliko ljubomorne te
devojke znaju da budu? Vili me prati veći deo ove godine.
― Ma je li?
― Jeste. Ne postoje nikakve inkriminišuće fotografije
mene i Ejvis jer je jedva poznajem. Zanima li vas još nešto?
― Da. U slučaju da se beba pojavi, volela bih da
dokažem da nije vaša. ― Izvadila sam pribor za uzimanje
uzoraka DNK iz džepa i rekla: ― Radi se o brišu usne
duplje. Traje kraće od sekunde.
— Ne mogu da učinim tako nešto, narednice. Hoću
reći, ako sam osumnjičen, treba da pričate s mojim tatom.
Pronaći ćete njegov broj u imeniku pod „Advokati".
― Pribeležiću da niste hteli da sarañujete. To je sve za
sada.
― Pa, hvala vam što ste svratili, narednice.
Ostavila sam svoju vizitkartu na stolu izmeñu dve
šolje kafe i otišla iz Riterovog stana. Telefon mi je zazvonio
čim sam sela u kola i stavila pojas. Rič.
— Hej — rekoh.
― Ehej! ― zapeva on u telefon.
— Čestitam, partneru — rekoh. — Nemoj da uprskaš.
Zahvalio mi je, rekao mi da je najsrećniji čovek na
svetu. Kad sam uspela da doñem do reči, prepričala sam
mu šta mi se desilo tog jutra.
— Kažeš da sumnjaš da je Riter napravio Ejvis dete?
 — Imam sliku s Fejsbuka na kojoj se Ejvis i Riter drže
za ruke. To jedino znači da je lažov, što je nešto i ništa u
isto vreme. Vidimo se sutra — rekoh.
— Nego šta — reče on.
Danas je bilo nedelju dana otkako je Ejvis sela u crni
ili tamnoplavi sedan za čijim je volanom sedeo muškarac s
francuskim naglaskom, odvezla se nekuda ili nikuda, i
porodila se na livadi pored jezera ili u krevetu osvetljenom
aluminijumskom lampom.
Bilo bi čudo ako joj je beba još živa.
 47.

Ejvis nije ovde - reče Pol Ričardson kad je otvorio vra-

ta njihovog apartmana. Pozvao me je da uñem i ponudio
me pićem, koje sam odbila. Bilo je tek tri popodne, ali on
se već njihao na nogama dok je išao ka fotelji obilazeći oko
kafenog stočića.
― Ejvis je htela da izañe i vidi se s društvom ― reče mi
Sonja. ― Oseća se bolje i rekla je da želi da ’izbleji’.
Zapitala sam se da li je blejala s Džordanom Riterom
neposredno pre nego što sam stigla kod njega.
― Vratiće se do večere — reče mi njen otac. — I sutra
želi da se vrati u školu. Pretpostavljam da nema razloga
daje sprečavamo.
― Jeste li saznali išta novo, narednice? Molim vas
dajte mi neku nadu ― reče Sonja Ričardson. Ejvisina
majka je izgledala ispijeno i ruke su joj bile čvrsto
obavijene oko tela, kao da želi da spreči sebe da se ne
raspadne.
― Nemamo skoro ništa na osnovu čega bismo započeli
istragu ― rekoh joj. ― Na Pratslistu nije bilo oglasa koji se
podudara s onim na koji je vaša ćerka rekla da se javila.
To ne mogu da objasnim, a vi?
― Ona je kao sva deca. Izmišlja. Ne znam treba li da
joj verujete ili ne.
― Je li ikad pominjala svog učitelja engleskog?
Gospodina Džordana Ritera.
― Dragi? - upita Sonja Ričardson svog muža. ― Je li
Ejvis pominjala Džordana Ritera?
Pol Ričardson je mešao piće i nije podigao glavu niti je
odgovorio.
— Mislim da je nisam čula da priča o njemu u skorije
vreme, iako se sećam da je bila zadovoljna što joj on
predaje ― reče Sonja Ričardson. ― On je romanopisac,
znate. I Ejvis misli da bi jednog dana volela da se bavi
pisanjem. Zašto pitate za gospodina Ritera? Da li on zna
nešto?
— Njegovo ime je pomenuto tokom istrage. Videla sam
se s njim. Kaže da jedva poznaje Ejvis. Ona tvrdi isto za
njega.
Sonja Ričarson dotače ugao oka maramicom.
― Pretpostavljam da ćemo prosto morati da se
naviknemo na ideju da bebe nema. Ali teško nam je,
narednice. Nikad ga nismo videli. Čak nismo sigurni ni da
lije živ ili mrtav.
Kad sam se vratila kući u sumrak, Džo je bio na
vratima. Ugledala sam njegov predivni osmeh s trideset
metara udaljenosti. Potrčala sam i zagrlila ga oko vrata
bacivši mu se u naručje, obavijajući mu noge oko struka.
Džoov zagrljaj je bio najtoplije, najbezbednije mesto u mom
svetu.
— Hajde da napravimo bebu - rekoh.
— Ako to znači seks, ja sam za - reče Džo.
Značilo je. I jeste bio.
 48.

Nakon što je, opijena od sreće, napravila dva kruga

po firmi da pokaže svoj novi sjajni verenički prsten, Sindi
je zatvorila vrata svoje kancelarije i bacila se na posao.
Linija jedan je treptala, i ona se javila dok se logovala na
blog svojih doušnika.
Predstavila se, a to je učinio i muškarac s druge
strane veze.
— Red Sančez ovde.
— Rej Sančez?
— Red.3 Kao boja. Mislim da sam video nešto što bi
moglo da vam pomogne u vezi s onom pričom koju ste
pisali, o tipu koji siluje žene.
— Dobro, slušam. Šta imate?
Sindi je podesila slušalice i mikrofon, otvorila novi
dokument na računaru i otkucala Redovo ime u gornjem
levom uglu zajedno s brojem koji joj se pojavio na ekranu.
— Ona krupna žena koja je bila na televiziji?
— Znam na koga mislite — reče Sindi.
Sančez je govorio o Inez Fleming.
— Nisu joj prikazali lice ali sam je ipak prepoznao.
— Kad ste je videli? — upita Sindi.
— Pretprošle večeri. Šetao sam psa ulicom Bejker, baš
kod ugla sa ulicom Klej. Sedi je stara. Ako je ne prošetam
kad počne da cvili, napravi haos na tepihu i moja žena
poludi...
— Gospodine Sančez...
— Zovite me Red.
— Rede, kad ste videli ženu za koju mislite da je ona
koju su intervjuisali na TV-u, šta je radila?
— Nije radila ništa. Bila je u nesvesti. Mislim, nije
znala za sebe. Mislio sam da je pijana. Možda i jeste bila

3
Engl.: red — crvena. (Prim. prev.)
pijana. Vozač ju je napola pridržavao, a napola vukao ka
jednoj zgradi. Evo. Zapisao sam adresu. Nije daleko od
mog stana.
Sančez mi je pročitao adresu jedne kuće u ulici
Bejker. Nalazila se nekoliko brojeva dalje od adrese Inez
Fleming, ali opet, Inez se probudila u uličici blizu svoje
zgrade. Sindi je otkucala broj kuće u svom dokumentu.
— Rede, kako to mislite ,,vozač“? Vozač čega?
— Izvinjavam se. Mislio sam da sam rekao da se radi
o taksiju. Jedan od onih kombija.
— Koje boje je bio taj kombi? - upita ona. — Je li na
njemu stajao neki natpis ili oznaka, ili možda broj telefona
na vratima kombija?
Sančez reče:
— Bio je to običan kombi boje žutog taksija. Mislim da
na zadnjem delu jesam video nešto poput reklame. Kao za
neki film. Ne mogu sad da se setim naziva. Razmisliću o
tome.
— A vozač? Jeste li ga dobro osmotrili?
— Jok. Prostirao sam novine za Sedi. Video sam tog
čoveka, imao je tamnu kosu, mislim. Da, znam, to baš i
nije neki trag. U svakom slučaju, taj čovek je napola vukao
tu gospoñu trotoarom. Pomislio sam: ’Čoveče, al’ se ova
napila’, i dok je moj pas obavio nuždu, njih dvoje su
nestali.
Sindi je zahvalila Sančezu i zamolila ga da pozove
ponovo ako se seti nečega. Onda je pozvala Ričija.
— Dragi? Mislim da imam trag o onom serijskom
silovatelju.
 49.

Juki i Nik Gejns su odlazili iz njene kancelarije

pošavši ka sudnici tog ponedeljka ujutru, pola sata ranije,
kao što je Juki insistirala.
Nik je osmotrio Juki od glave do pete i rekao:
― Nešto si mi drugačija jutros.
― Kako to misliš?
― Smešiš se - reče on.
― Hoćeš da kažeš da se inače ne smešim?
― Ne smešiš se kad ideš na sud. Ha. Znam šta je.
Spavala si s nekim, zar ne? To je sreća posle seksa, zar
ne?
Juki se nasmeja.
― Nije. Umukni. Pojela sam krofnu. Šećer mi je udario
u glavu, a ti nisi Mentalista. Nadam se da će se Anñela
Voker pojaviti. Šta misliš? Je li ti zvučala kao da joj se
može verovati?
― Zvučala je željno. Bilo bi ludo da se ne pojavi.
Sada su hodali dugim hodnikom sa zelenim podom
koji je vodio ka sudnicama. Iznad glava su im zujale
neonke. Dok je prolazila pored nje, Juki podiže bradu da
skrene pažnju Nikiju na ženu koja je sedela na jednoj
klupi bez naslona duž zida, pričajući sa sudskim
izvršiteljem.
Bila je to Anñela Voker, njihov svedok iznenañenja.
Vokerova je bila četrdesetogodišnjakinja ružičasto-
plave kose uhvaćene u punñu, nalik šećernoj peni, a na
sebi je imala plavi džemper s V izrezom, tamni sako i
pantalone. Juki pomisli da će se, ako svedočenje Anñele
Voker bude upola dobro kao njen izgled, ovaj svedok sjajno
pokazati.
Juki i Nik uñoše u sudnicu 3B, priñoše stolu odbrane
i klimnuše glavom Hofmanu i njegovoj zamenici, Kari
Batineli, jednoj od onih pametnih klinki koje su
diplomirale prava na Boltu dve godine pre roka.
Batinelijeva je uputila Juki zadovoljan pogled, i Juki
joj je uzvratila istom merom.
Nik je izvadio svoj i Jukin laptop i postavio oba
paralelno s ivicom stola pre početka zasedanja.
Sudski izvršitelj, ćelav čovek bezizražajnog lica u
zelenoj uniformi, najavio je da sud zaseda, a sudija Lavan
je ušao u krcatu sudnicu namršten. Ljudi na galeriji
poustajaše, pa posedaše, izazvavši šuškanje koje se
odbijalo od zidova presvučenih hrastovim panelima. Kad je
prostorija ponovo utihnula, Lavan je pozdravio porotu.
Potom je rekao:
— Gospoñice Kasteljano. Vi nastupate.
Juki ustade i zatraži da gospoñica Anñela Voker bude
pozvana da svedoči.
Sve oči se okrenuše ka središnjem prolazu dok je žena
koja je čak i Juki delovala privlačno, tromo koračala ka
pultu za svedoke i potom položila zakletvu.
 50.

Gospoñice Voker — reče Juki lepoj svedokinji —

poznajete li optuženu, doktorku Kendas Martin?
— Nikad je nisam srela. Ali znam ko je ona, naravno.
― Jeste li poznavali njenog muža, Denisa Martina?
— Da. Viñala sam s Denisom dve godine. Do otprilike
mesec dana pre njegove smrti.
Juki zataknu kosu iza ušiju i reče Vokerovoj:
— Kada kažete da ste se 'viñali’ s Denisom Martinom,
da li to znači da ste spavali s njim?
— Da. Viñali smo se dve, tri noći nedeljno.
— I znali ste da je oženjen?
— Da. Da. Znala sam. Ali rekao mi je da je njegov
brak farsa. Bio je sa ženom zbog dece.
Juki se svidelo to što je svedokinja rekla i način na
koji je to rekla. Bila je mirna i zvučala je uverljivo i
iskreno.
— Gospoñice Voker, možete li reći sudu zašto se vaša
veza s gospodinom Martinom okončala?
— Rekao mi je da se viña s nekom drugom i da je u
pitanju ozbiljna veza. Rekao je da više prosto ne može da
podnese haotičnost svog društvenog života.
— Jeste li mu poverovali?
— O, da. Bio je džukac. Jarac. Zmija. Ajkula. Tvor.
Izaberite životinju, i Denis je bio to.
— A gde ste se vi nalazili kad je Denis ubijen?
— U Sidneju, u Australiji. Što dalje od njega.
— Gospoñice Voker, jeste li zvali na kućni broj
Martinovih dok ste bili u Sidneju?
— Mrsko mi je da priznam, ali zvala sam Kendas.
Možda sam i pokrenula ceo ovaj debakl.
— Stvarno? Možete li da budete precizniji?
— Srce mi je bilo slomljeno. Htela sam da se osvetim
Denisu, pa sam pozvala Kendas i rekla joj za svoju
dvogodišnju vezu s njenim mužem. I rekla sam joj da se
još uvek viña s nekom drugom.
— Znate li s kim se Denis viñao?
— Ne. Nisam imala pojma.
— I kako je Kendas Martin reagovala na vaš poziv?
― Bila je baš hladna. Rekla je: ’U pravu ste. On je
životinja. Neko bi trebalo da ga sredi. Možda ću to i sama
da učinim.’
— Hvala vam. Svedok je vaš - reče Juki, udaljavajući
se.
 51.

Fil Hofman ustade od stola odbrane. Izgledao je

odmorno i maksimalno spremno, elegantan u sivom
prugastom odelu s kravatom.
Juki je primetila kako porotnici posmatraju Fila.
Sviñao im se.
— Gospoñice Voker, vi ne volite Kendas Martin, zar
ne? ― upita Hofman.
— Ne mrzim je. Kao što sam rekla, nikad je nisam
srela.
— Pa, očigledno niste imali obzira prema njoj. Spavali
ste s njenim mužem dve godine, a dobro ste znali da ima
dom, dvoje male dece i ženu. Nije li tako?
— Časni sudijo, branilac navodi svedoka na odgovor.
— Usvaja se. Nemojte to raditi, gospodine Hofman.
— Izvinjavam se, časni sudijo.
Hofman zazvecka sitninom u džepu, okrenu se nazad
ka svedokinji i upita: ― Marite li imalo za optuženu?
— Ne baš. — Žena se promeškolji u stolici. Popravi
frizuru.
— U stvari - reče Hofman - vas nije briga da li će
Kendas živeti ili umreti. Izvinjavam se. Hajde da to
pretočim u pitanje. Gospoñice Voker, da li vas je briga
hoće li Kendas Martin živeti ili umreti?
— Ne, pretpostavljam da nije.
— Da li bi bilo ispravno reći da u vašem slučaju važi
ona izreka: ’Nema goreg neprijatelja od prezrene žene’?
— Časni sudijo! - reče Juki.
Hofman se nasmeši i reče: — Nemam više pitanja za
ovog svedoka.
 52.

Juki je bila za šankom kod Makbejna kad je Sindi

uletela u bar, izgledajući kao da su joj krila izrasla. Bilo je
očigledno da je presrećna. Juki zagrli svoju prijateljicu i
reče:
— Nadam se da je to na čemu si zarazno.
— I ja isto — reče Sindi.
Juki se široko osmehnu i potapša stolicu pored sebe,
i dok je Sindi sedala na nju, Juki reče:
— Ispričaj mi sve o toj prosidbi na jednom kolenu
pred bogom i svim njegovim anñelima.
Sindi se nasmeja, a Juki se nagnu ka njoj da čuje sve
o tome ― i Sindi nije izostavila nijedan detalj.
Juki se Rič oduvek sviñao. Retkost je pronaći tipa koji
je lep kao filmska zvezda a nije zaljubljen u sebe. Juki je
znala da Rič nije narcis. Bio je istinski dobar tip, od one
stare, viteške sorte. Savršen muškarac za Sindi.
A sad se i Juki zabavljala s policajcem.
Oženjenim policajcem.
— Hej, jedino ja pričam — reče Sindi. — Mislim da se
to ranije nije dešavalo. Reci mi nešto što ne znam.
Juki izbrblja:
— Viñam se s Džeksonom Brejdijem.
— Ne. Nije valjda — reče Sindi. — Šališ se?
Juki se osvrnu okolo da se uveri da Brejdi nije ušao u
bar dok ona nije gledala.
— Kunem ti se. Istina je.
— Čoveče - reče Sindi, sa šokiranim izrazom lica koji
je govorio daje vrlo zadivljena. — Sve mi ispričaj. Nemoj da
izostaviš ni reč.
Juki se nasmeja, pa ispriča svojoj prijateljici celu
priču: o sastancima s Brodijem u vezi sa slučajem Martin,
njihovom prvom izlasku u Prvi sastanak, fini vinski bar i
restoran, savršeno nazvan. I ispričala je Sindi o svom
sastanku s Brejdijem u petak uveče u Odmetniku.
— Ispričao mi je neke prilično intimne stvari o sebi.
— Jesi li spavala s njim? — upita Sindi.
— Svi se toliko zanimaju za moj seksualni život... Što
pitaš?
— Pa, jesi li?
— Ne. Ne, nisam. Ali htela sam.
— Kad ćete se ponovo videti?
— Pa... ako se dobro sećam, u subotu uveče — reče
Juki sa stidljivim osmehom.
— Ha! Pa, imam osećaj da će ti se pružiti nova prilika
da ga skineš. Bože. Bolje bi ti bilo da mi ispričaš sve o
tome. Ne šalim se. To moram da čujem.
Konobar im je odneo piće do malog stola pored
prozora. Posle toga im je doneo jelo, rekavši.
― Molim vas pazite. Tanjiri su vrući. Mogu li da vam
donesem još po jedno piće?
Juki je odbila drugo pivo, izvadila crni luk iz
hamburgera i presekla ga napola. - Brejdi mi je mnogo
privlačan ― reče ona.
— Kome nije? - reče Sindi, ciljajući bočicom kečapa u
pravcu pomfrita, pogodivši dno tanjira. — On je kao Don
Džonson iz one stare serije Poroci Majamija. Tabs. Ne,
Kroket.
— Postoji jedan problem — reče Juki.
— Samo jedan?
— Oženjen je. Po Lindzinim rečima.
— Čekaj. Oženjen je? I nije ti rekao?
— Ne, ali hoće. Ne zaboravi čime se ja bavim.
— Budi oprezna, Juki. Ako se upecaš, gotova si. Pazi
da se ne opečeš.
— Pazim - reče Juki. ― Stvarno. ― Pojela je veći deo
hamburgera, pogledala na sat i zamisila kako će se sudija
Lavan naljutiti ako zakasni. ― Sranje. Moram da idem.
— Ja ću platiti — reče Sindi.
— Ali ja sam tebe zvala na ručak.
— Sledeći put — reče Sindi.
 Juki potapka usne maramicom, poljubi Sindi u obraz
i protrlja njen verenički prsten palcem kao da trlja
Aladinovu lampu, zamišljajući želju. Zatim istrča iz bara
praćena Sindinim smehom.
 53.

Jukin svedok je izgledao iznenañeno ali zadovoljno

što se našao u centru pažnje.
— Gospodine Vajt, vi ste vlasnik radnje pod nazivom
Stari ali dobri u ulici Pirs? — upita ga ona.
— Da, tako je. U ulici Pirs, blizu raskrsnice s ulicom
Hajt.
— I šta prodajete u svojoj radnji?
— Dosta različitih stvari. Džubokse. Muzičke
instrumente. Stare ploče. Svašta nešto.
— Prodajete li oružje?
— Retko, ali da.
— Jeste li u aprilu prošle godine prodali jedan smit i
veson kalibra šest milimetara gospodinu Denisu Martinu?
— Da. Imao je dozvolu za nošenje oružja. Proverio sam
je, kao i njegovu vozačku dozvolu. To je bio on.
— Časni sudijo — reče Juki — htela bih sudu da
predočim ovu priznanicu koja dokazuje prodaju pištolja
smit i veson kalibra šest milimetara Denisu Martinu.
Juki predade račun sudiji, koji ga dade izvršitelju,
koji ga pokaza Filu Hofmanu.
— Ima li prigovora, gospodine Hofman? — upita
Lavan.
— Nema.
— Predmet broj trideset predočen od strane naroda
uvrštava se u dokaze — reče Lavan.
Juki upita:
— Kada ste kontaktirali s policijom, gospodine Vajt?
— Prošle nedelje. Kad sam video priču o ovom
suñenju u novinama. Prepoznao sam sliku gospodina
Martina.
— Hvala vam, gospodine. Svedok je vaš — reče Juki
braniocu.
Hofman ustade, preñe preko centralnog dela sudnice i
pozdravi svedoka.
— Gospodine Vajt, mislim da znate da se serijski broj
pištolja koji ste prodali gospodinu Martinu ne nalazi na
tom računu. Da li ste podneli zahtev za preregistraciju,
kao što zakon nalaže?
— Ja nisam preprodavač oružja. Bavim se prodajom
antikviteta. Taj pištolj sam kupio kao deo sadržaja jedne
kutije na aukciji prošle godine.
— Znači, niste postupili po zakonu?
— Kao što sam rekao, nisam čak ni znao da se u kutiji
koju sam kupio za trideset dolara nalazi pištolj. Nisam
preprodavač oružja. Radim sam u toj radnji. Covek je ušao
i video pištolj u kutiji. Kupio je i penkalo. I knjigu o struji
iz dvadesetih godina prošlog veka. To su suveniri. Sastavio
sam račun. Nisam znao da moram išta da registrujem.
Čujte, proverio sam njegovu dozvolu za nošenje oružja. Ne
mislim da bi mnogo ljudi u mom poslu učinilo čak i to.
Stiven Vajt pogleda u Jukinom pravcu, kao da hoće
da kaže:
— Jesam li se upravo uvalio u nevolju?
Hofman je nastavio sa svojim unakrsnim ispitivanjem.
— Dakle, da razjasnimo, niste zapisali serijski broj
pištolja koji ste prodali gospodinu Martinu na račun. Imate
li negde taj serijski broj?
— Sumnjam.
— Dakle, nema načina da znamo da li je pištolj koji
ste prodali Denisu Martinu isti onaj iz kojeg je on ubijen,
zar ne?
— Nisam rekao da znam to.
— To je sve, gospodine Vajt. Hvala vam.
Sudija prekrsti šake na stolu.
― Želite li dodatno da ispitate svedoka, gospoñice
Kasteljano?
— Da, časni sudijo.
Juki otvori fasciklu ispred sebe, izvadi iz nje jednu
fotografiju i poñe ka svedoku. Ovo se razvijalo baš onako
kako se nadala.
 — Gospodine Vajt. Ovo je slika pištolja kojim je
počinjeno ubistvo, smit i veson kalibra šest milimetara. Da
lije ovo ista vrsta pištolja koju ste prodali gospodinu
Martinu?
― Jeste.
— Koliko ste ovakvih pištolja prodali u aprilu prošle
godine?
— Prodao sam samo taj jedan.
— Koliko ste pištolja smit i veson kalibra šest
milimetara prodali za čitavu tu godinu?
— Samo taj jedan.
— Gospodinu Denisu Martmu?
— Da, baš kao što sam rekao. Napisao sam njegovo
ime na tom računu.
— Hvala vam, gospodine Vajt. Završila sam, časni
sudijo.
Juki je zadržala neutralan izraz lica dok se vraćala za
sto tužilaštva, ali je u glavi pravila ,,zvezde“.
Vajt je bio vrlo ubedljiv svedok. Proverio je dozvolu za
nošenje oružja Denisa Martina i njegovu vozačku dozvolu i
prepoznao ga je na fotografiji. I definitivno je prodao Deni-
su Martinu pištolj.
To nije bio dokaz ― ali jeste bilo okrivljujuće
svedočenje.
Juki je sačekala da Stiven Vajt siñe s pulta za
svedoke i zatim pozvala sledećeg.
 54.

Stajala sam u zadnjem delu prepune sudnice

posmatrajući Juki kako ispituje istražiteljku drugog
stepena Šeron Karoters, forenzičarku koja je ustanovila
postojanje barutnih čestica na šakama Kendas Martin
manje od pola sata nekon ubistva Denisa Martina.
Poznavala sam Karotersovu neke četiri godine i radila
na desetak slučajeva s njom, i nikad nisam videla da je
napravila neku grešku. Radila je striktno po pravilima, ali
znala je i kako da pronañe rupe u sistemu a da ne krši
pravila.
— Gospoñice Karoters, jeste li vi bili glavni istražitelj u
slučaju Martin?
— Da, jesam.
― Jeste li testirali šake doktorke Martin na prisustvo
barutnih čestica u otprilike šest i četrdeset pet večeri
četrnaestog septembra? - upita Juki.
— Jesam. Test je bio pozivitan na prisustvo barutnih
čestica.
Jedna žena koja je sedela blizu zida dobila je napad
vlažnog kašlja kojem, kako se činilo, nikad neće doći kraj.
Juki je sačekala da se žena do kraja iskašlje, pa je upitala:
― Gospoñice Karoters, jeste li pitali optuženu da li je
opalila iz pištolja koji je pronañen na mestu zločina?
— Da, jesam. Rekla je da jeste.
— I kako je glasilo njeno objašnjenje, zašto je opalila
iz pištolja?
— Imala je jedno objašnjenje pre nego što sam joj
ispitala šake, i drugo, detaljnije objašnjenje posle toga.
— Imala je dva objašnjenja? — reče Juki, okrenuvši se
da pogleda Kendas Martin. Da je taj pogled bio pištolj,
oglasio bi se sa beng.
Bila sam rastrzana, navijala sam za Juki, a
istovremeno sam saosećala s Kendas Martin i strahovala
za nju. Dosta ljudi koje sam znala i poštovala stavilo je na
kocku svoje karijere verujući da je Kendas Martin ubila
svog muža. Da li je moguće da svi oni greše?
Zašto mi osećaj govori da je ona nevina?
Juki reče svojoj svedokinji:
— Molim vas recite nam koja su to dva objašnjenja
bila.
Karotersova je, ne trepćući, okrenula glavu ka poroti i
rekla:
― Pre nego što sam uradila test na prisustvo barutnih
čestica, doktorka Martin mi je rekla da joj je neki uljez
upucao muža. Posle testa, ponovila je da je uljez upucao
njenog muža, ali je dodala da je ispustio pištolj i pobegao
kada je muža pozvala po imenu. Rekla je da je podigla
pištolj s poda i potrčala za uljezom. Da je zapucala u
pravcu ulice da ga otera.
Tiho sam napustila sudnicu. Još uvek sam tapkala u
mestu u slučaju Ričardson, a Brejdi mi je i više nego jasno
stavio do znanja da je slučaj Kendas Martin zatvoren.
Ono što nije znao jeste da sam prethodne večeri
pregledala dokumentaciju o slučaju Martin. Pročitala sam
sve beleške Pola Čija i pronašla jedan trag koji sam htela
da istražim. Morala sam da ga istražim kako bih mogla da
ućutkam glas Kendas Martin u svojoj glavi koji je govorio:
„Nisam ga ubila, narednice. Molim vas pomozite mi. Sudi
mi se na život i smrt.“
 55.

Ono što sam napabirčila iz Čijevih beležaka bilo je da

su Kejtlin i Dankan Martin imali učitelja klavira koji je
dolazio u njihovu kuću da im daje časove dva puta
nedeljno.
Zvao se Bernard Sent Džon.
Čije ispitao Sent Džona tokom istrage u slučaju
Martin i, sudeći prema njegovim beleškama, Sent Džon
nije znao ko je ubica. U stvari, naglasio je da ne veruje da
je Kendas Martin ubila svog muža.
Či nikad nije ponovo pričao sa Sent Džonom, ali
budući da je učitelj klavira bio tako snažno ubeñen da je
Kendas Martin nevina, htela sam da čujem od njega kako i
zašto se učvrstio u tom ubeñenju.
Sent Džonov iznajmljeni stan nalazio se u jednoj
viktorijanskoj kući u ulici Okatvija broj 2400, u bloku
pretežno stambenih zgrada. Očekivao me je, i kad sam
pozvonila na interfon u prizemlju, pustio me je unutra.
Odmerila sam Sent Džona u dovratku.
Bio je u ranim četrdesetim, visok metar i sedamdeset
tri, vitke grañe i oštre kose. Pošla sam za njim u stan i
videla da očigledno voli dramatične kombinacije kad je u
pitanju opremanje životnog prostora. Dnevna soba je bila u
zlatu s crvenim draperijama, zastrta tepisima od veštačke
zebrine kože, dok je pored isturenog prozora stajao jedan
veoma lep stejnvej klavir.
Pošto mi je ponudio da sednem, Sent Džon sede na
otoman čiji rubovi behu ukrašeni kićankama i reče mi da
mu je drago što sam zvala.
― Ali ne razumem zašto policija želi sad da priča sa
mnom ― reče on. — Niko me nije želeo kao svedoka.
— Niste bili u kući Martinovih one večeri kad se desilo
ubistvo, zar ne?
— Ne. Nisam bio tamo. Nisam video nikakav pištolj.
Nisam čuo nikakve pretnje — reče, sležući ramenima.
— Prema onome što ste mi ispričali preko telefona,
stekla sam utisak da ste imali uvid u odreñena dešavanja
u domaćinstvu koja bi po vašem mišljenju mogla da budu
važna.
— Pa, imam neke misli i zapažanja, narednice.
Svakako. Počev od vremena kad je Kendas bolovala od
raka dojke pre dve godine.
Sent Džonu nije trebao nikakav podstrek da mi priča
o poslednje dve godine rada kod Martinovih, priču punu
sitničavih žalbi i tračeva. Ipak, činjenica da je čovek
tračara ne čini ga lošim svedokom.
Baš suprotno.
— Kendas se ponašala kao kučka prema svima dok je
bila na hemoterapiji — reče on. — Naročito prema Elen.
— Elen Laferti. Dadilja.
— Tako je — reče mi Sent Džon. — Ne znam otkad je
to počelo, ali Elen mi se poverila pre više od godinu dana
— reče Sent Džon. — Rekla mi je daje u vezi s Denisom.
— Zašto niste to rekli policiji?
— Nisam znao da je važno. Da li je?
— Nisam sigurna. Ali recite mi — zašto ste inspektoru
Čiju rekli da mislite da Kendas nije sposobna da ubije
muža?
— Ona je lekar. ’Prvo: ne čini nažao drugima’.
Denisovo ubistvo učinilo bi nažao svima u kući. I
pogledajte. Jeste.
Zaklopila sam beležnicu i zahvalila Sent Džonu na
vremenu. Dok sam odlazila iz stana, setila sam se da mi je
Fil Hofman rekao da bi ono što zna o Elen Laferti moglo
dovesti do toga da se odbaci optužba protiv Kendas Martin.
Kendas je spekulisala da je njen muž spavao s Elen
Laferti, a sada je Bernard Sent Džon potvrdio taj deo njene
teorije.
Da li je Lafertijeva postala ljubomorna, kao što je
Kendasova rekla? Da li je Elen Laferti takozvani uljez koji
je ubio Denisa Martina?
 56.

Pomislila sam da je Pol Či možda još ljut na mene što

sam dovela u pitanje optužbu za prvostepeno ubistvo
protiv Kendas Martin. Ako sada nije penio od besa,
svakako hoće kad mu budem rekla da još uvek čaprkam
po njegovom slučaju i da još nisam spremna da
odustanem.
Bilo je oko pet popodne kad sam mu donela kafu s
mlekom i sela preko puta njega za njegov veoma uredni sto
na odeljenju.
Či me je pogledao, lica potpuno bezizraznog, i rekao:
— Još uvek pokušavaš da otvoriš moj zatvoreni
slučaj?
Klimnuh glavom.
— Prosto moraš da mi dozvoliš da izbacim to iz sebe
— rekoh. ― Da si na mom mestu, postupio bi isto.
— Ti si glavna.
— Sećaš se Bernarda Sent Džona? — upitah ga.
— Onaj učitelj klavira. Kako mogu da zaboravim tog
tipa?
— Upravo sam pričala s njim.
— Ne ljutim se, Lindzi. Samo hoću da te razumem.
Kroz ovo odeljenje godišnje proñe pedeset slučejeva. Samo
polovinu njih rešimo. I to ako nam dobro ide. Ovde imamo
jedan slučaj koji smo uspeli da rešimo. Zašto te ovaj slučaj
toliko zanima?
— Ne umem to da objasnim.
— Ne možeš da objasniš zašto vreñaš mene, Maknila,
Brejdija, čitavu Policiju San Franciska i kancelariju javnog
tužioca? Misliš da ćemo time zaraditi neke poene kod
javnog tužioca?
— Moram da uradim ovo, Pole. Ako je Kendas Martin
kriva, moje njuškanje neće to promeniti.
— Ali ne misliš daje kriva, zar ne?
 — Ne znam.
Čijeve usne razvukoše se u širok osmeh. Što je bila
retkost. Kao Halejeva kometa.
— Šta je smešno? — upitah ga.
— Volim to kod tebe, Lindzi. Nikad ne odustaješ. Ali,
znaš, Brejdi nema smisao za humor.
— Njime ću se pozabaviti kad budem morala.
Či slegnu ramenima i reče:
― I šta ti je Bernard Sent Džon rekao?
— Da je Denis Martin spavao s Elen Laferti.
Lafertijeva mu se poveravala.
— Opa bato. Pa, eto ti motiva, narednice. Samo
pronalaziš još argumenata protiv doktorke Martin. Kendas
je saznala da njen muže spava s dadiljom, pa ga je ubila.
Motiv star koliko i ljudska rasa.
— Ili ― šta ako je bilo obrnuto?
— Misliš da je Lafertijeva ubica?
— To nije tako suludo, Pole. Hoću da pričam s tobom
o onom unajmljenom ubici. Gregoru Guzmanu.
Či samo odmahnu glavom i uzdahnu.
— Upornost ti pristaje, Lindzi. Dobro, šta želiš da znaš
o Gregoru Guzmanu?
— Ispričaj mi sve što znaš.
 57.

Dok je Či kucao po tastaturi, rekao mi je:

― Guzmanu se pripisuje jedanaest ubistava —
jedanaest nerešenih slučajeva koji odgovaraju njegovom
načinu ubijanja.
Primakla sam stolicu toliko blizu Čijevom stolu da
sam videla svoj odraz u monitoru.
― Radi se o veoma elegantnom načinu ubijanja - reče
Či. ― Prvo, radi u tajnosti. Niko ga nikad ne vidi, i ne
ostavlja dokaze. Drugo, uvek koristi kalibar šest
milimetara i ubija tako što puca u glavu. Posao obavi
prvim metkom. Drugi metak ispali gotovo povrh prvog.
Rekao bih da drugi metak služi samo kao osiguranje.
Odličan je strelac.
― Denis Martin je dobio dva metka u grudi.
― Tako je.
Či poče da kuca po tastaturi i otvori nekoliko slika
neuhvatljivog ubice. Prva je bila zrnasti zamrznuti crno-
beli kadar uzet s video-snimka na kojem neki muškarac
izlazi iz kazina Cirkus Cirkus, poznatog u Vegasu.
Sledeća fotografija prikazivala je potencijalno istog
čoveka u tamnom odelu kako stoji pored ulične reklame i
posmatra masu ljudi koji ulaze u neku javnu zgradu. Ta
slika je bila naslovljena s „Linkoln centar, Njujork“.
Poslednja slika bila je najbolja.
Bila je uslikana noću, dugim objektivom uperenim u
prozor s vozačke strane jednog terenca tamne boje,
datirana prvog septembra prošle godine. Na suvozačkom
sedištu videla se Kendas Martin iz profila. Kosa joj je
zaklanjala deo lica.
Pored nje je za volanom sedeo proćelav muškarac koji
je okrenuo glavu ka njoj. Njegove crte lica bilo je teško
razaznati zbog senki u unutrašnjosti kola.
Bilo je teško reći da li je čovek na toj slici Gregor
Guzman, pa čak i da li je žena na sedištu suvozača Kendas
Martin.
— Koliko si siguran daje ovo Guzman? - upitah Čija.
— U slučaju svih Guzmanovih slika nagaña se da se
radi o njemu. Nemamo zvanične fotografije s kojima bismo
ih uporedili, ali program za prepoznavanje lica pronašao je
poklapanje od osamdeset tri posto izmeñu četiri fotografije
koje sam ti upravo pokazao.
— Pole, da tvoj slučaj zavisi od ove slike u terencu,
Kendas Martin bi bila osloboñena.
— Javni tužilac je želeo da je upotrebi. Ona ukazuje
na postojanje predumišljaja. Moram da ti priznam nešto,
Lindzi.
— Ovde sam, Pole. I slušam te.
— Osim ove loše slike s Kendas Martin, niko u policiji
nije prijavio da je video Gregora Guzamana u poslednje tri
godine. Ko zna da li je uopšte živ.
 58.

Tik pre šest te večeri, Sindi je stajala na vetrovitoj

raskrsnici ulica Turk i Džouns. Tenderloin je bio opasan
kraj, verovatno najgori u San Francisku.
Kad je kišica počela da rominja, beskućnici su natukli
kapuljače na glave, pogurili se iznad svojih žičanih kolica,
šćućureni ispod strehe hotela Etel, koji iznajmljuje sobe na
sat, i Kod tetke Viki, neuglednog gej bara pored njega.
Sindi zakopča kaput i podiže okovratnik, zureći u
predstavništvo taksi-preduzeća s druge strane ulice koje je
zauzimalo severoistočni deo te raskrsnice. U nivou ulice
nalazila su se dva izloga s trepćućim neonskim
reklamama:
TAKSI KVIK EKSPRES
i
PRIMAMO KOPRORATIVNE KLIJENTE.

U vezi s tim lokalom nije bilo ničeg privlačnog.

Rič joj je rekao da će se naći s njom u jednom kafiću
dva ulaza dalje, ali Sindi nije mogla da čeka. Pozvala je
Riča i kad je dobila njegovu govornu poštu, ostavila mu je
poruku i prešla ulicu Turk na crveno.
Dok se približavala Brzom taksiju, Sindi je primetila
ulaz za vozila taksi-preduzeća u Turkovoj: veliki ulaz
skrivao je rampu koja je vodila ka podzemnom parkingu.
Žuti taksiji bili su nareñani uz ivičnjak. Vozači su stajali
na kišici, pušeći na trotoaru, potežući iz flaša u papirnim
kesama.
Sindi je prišla izlogu i videla dispečersku kancelariju s
druge strane stakla, dosta nalik biletarnici u bioskopu,
samo veću. Pokucala je po staklu.
 Čovek u kancelariji bio je prosečne visine, u
četrdesetim, tamne kose i bledog ovalnog lica. Nosio je
izgužvanu kariranu košulju i oker vojničke pantalone.
Izgledao je razdražljivo dok je prihvatao pozive,
istovremeno dajući uputstva u mikrofon radija.
Sindi je morala da viče kako bi nadjačala zvuk
pristižućih radio-poziva.
― Ja sam Sindi Tomas — reče u rešetku. ― Jeste li vi
vlasnik ove firme?
— Ne, ja sam menadžer i dispečer, Al Visocki. Šta
mogu da učinim za vas?
― Ja sam reporterka u Kroniklu - reče ona. Iskopala je
svoju novinarsku legitimaciju iz tašne i prislonila je na
staklo.
— O čemu se radi?
― Jedan od vaših vozača je možda spasao nekoga ko
je doživeo infarkt. Osoba koja je pozvala novine seća se
jedino da je vozač bio u taksi-kombiju - slaga Sindi.
— Znate li kako se vozač zove?
― Ne.
— A kako je taj vozač izgledao?
― Jedino čega se ta osoba seća jeste da je na tom
kombiju stajala reklama za neki film.
— Čoveče... reklama za film - reče Visocki. - Dobro,
slušajte. Imamo šest kombija u voznom parku. Tri su tu.
Tri su na terenu. Ali, znate, nijedan vozač ne vozi uvek ista
kola. Voze ona koja su ovde kad im počne smena.
— Mogu li svejedno da bacim pogled? Ne bi trebalo
dugo da potraje.
— Samo izvolite.
Visocki reče Sindi da garaža ima tri nivoa —
prizemlje, na kome se ona nalazi, i dva podzemna nivoa.
Dva kombija su se nalazila na prvom spratu, a treći na
drugom, najnižem.
Sindi se zahvalila čoveku i počela s obilaskom
parkiranih taksija u mračnoj, prljavoj podzemnoj garaži
koja je zaudarala na izduvne gasove. Dvadeset minuta
kasnije, pronašla je sva tri kombija, od kojih nijedan nije
imao reklamu za film na bočnim vratima.
Vratila se stepenicama do prizemlja i ostavila svoju
vizitkartu dispečeru, uzevši njegovu zauzvrat.
— Mogu li ponovo da vas pozovem?
— Slobodno — reče Visocki, koji zgrabi mikrofon i
režeći izdiktira adresu vozaču.
Sindi je izašla iz garaže na glavna vrata u ulici Turk i
pronašla Ričija kako je čeka na uglu.
— Trebalo je da me čekaš u kafiću — reče on.
— Žao mi je, Rič. Malo sam poranila pa sam mislila da
istražim jedan trag. Dragi, ovo je samo dosadni deo posla. I
samo taksi-preduzeće.
— Taksi-preduzeće, a slutiš da je neki taksista
poslednji video ženu koja je bila drogirana i silovana.
— Pa, nijedan od taksija ovde nije taj koji tražimo.
― Ne sviña mi se koliko rizikuješ da bi došla do priče,
Sindi ― reče Rič, otvarajući joj vrata sa suvozačke strane.
― Ova uličica je savršena da te neko opljačka. Odbaciću te
kući. Onda moram da se nañem sa Lindzi.
Sindi pogleda svog verenika, prope se na prste i
poljubi ga. Reče:
― Previše si, bokte, zaštitnički nastrojen, Riči. A ono
što je čudno je da mi se to nekako sviña.
 59.

Konklin i ja smo se još jednom videli s Ričardson-

ovima u njihovom skupom apartmanu u hotelu Mark
Hopkins, s pogledom od milijardu dolara na svetla Nob hila
i Junion skvera. Odatle se videla Piramida Transamerika i
neboderi u poslovnom delu grada, zaliv San Franciska i
zapadni deo mosta Bej, koji je dopirao do Trežer Ajlenda.
Živela sam u San Francisku čitavog života, ali sam
retko kad imala priliku da osmotrim grad iz ove
perspektive.
Zurila sam u svetla u daljini dok je Konklin govorio
Ričardsonovima da nam treba sat vremena nasamo s
Ejvis. Rekao je da će Ejvis biti lakše ako budemo pričali
ovde a ne u stanici. I rekao je da će, budemo li razgovarali
nasamo s njom, možda biti iskrenija nego kad bi roditelji
bili prisutni.
Sonja Ričardson je rekla:
— Mislim da nema više šta da vam kaže — ali oba
roditelja su pristala da nas puste da pričamo nasamo s
Ejvis.
Sada su roditelji bili na „laganoj večeri" u restoranu
na vrhu hotela, a Ejvis je bila u kuhinji, i gledala me preko
ramena s izrazom žestoke antipatije na licu.
— Koliko puta moram da vam kažem — narogušila se.
Otvorila je frižider i izvadila činiju s umakom, a zatim
počela da pretura po kredencu i spustila šaku na kesicu s
čipsom. — Rekla sam vam sve što znam.
— Doñi ovamo i sedi, Ejvis — reče Konklin.
Izgledala je kao da ju je ton kojim joj se Konklin
obratio iznenadio, što je zapravo bilo blago u poreñenju sa
slikama koje sam ja imala u glavi — kako je grabim za
gušu i bacam uza zid.
 Ejvis je iz inata sporo pokupila svoje grickalice,
zajedno s flašom soka, i odnela ih u dnevnu sobu, gde je ih
sve razastrla po kafenom stočiću.
— Pričaj nam o svom učitelju engleskog — rekoh.
— Gospodinu Riteru?
— Imaš nekoliko nastavnika engleskog?
— Gospodin Riter nije loš. Nije mi omiljeni nastavnik,
ali imam dobre ocene iz engleskog. Imam talenta za
pisanje.
— Da li je Džordan Riter otac tvog deteta?
— To je suludo! Jedva ga poznajem.
Sedela sam u stolici u visini njenih očiju, skrštenih
šaka, laktova oslonjenih na kolena. Nagnula sam se preko
kafenog stočića i rekla tinejdžerki: ― Misliš li ti da sam ja
glupa?
— Molim?
— Rekla sam, misliš li da sam glupa?
— Kakve veze ima ko je otac?
Rekoh:
― Dosta je bilo. Ejvis, ustani. Inspektore Konkline,
stavite joj lisice. Ejvis Ričardson, uhapšena si zbog kovanja
zavere, ometanja pravde i ugrožavanja života deteta. Ako
pronañemo njegovo telo, promenićemo tu optužbu u optu-
žbu za ubistvo.
— O, bože, šta to radite? — reče ona dok su joj se
lisice sklapale oko zglobova. - Moja beba nije mrtva. On
nije mrtav.
— Ispričaćeš nam o tome u stanici. Idemo — rekoh.
— Ovde. Ispričaću vam ovde ― reče ona.
Klimnula sam glavom Riču i on joj je skinuo lisice.
Devojka se bacila nazad na kauč, a onda je počela da priča
verziju priče koju ranije nisam čula. Nisam znala da li
govori istinu.
Ali njena priča je svakako postajala čudna.
 60.

Ako mi ispričaš neku izmišljotinu — rekoh Ejvis

Ričardson - ili poluistinu, ili ako išta budeš preuveličala...
ako me slažeš na bilo koji način — znaću. A kad se to desi,
ideš u zatvor.
— Reću ću vam istinu — reče ona. — Reći ću vam sve
što vas zanima. Ne mogu više to da podnesem.
— Počni da pričaš.
— U pravu ste za Džordana. On je otac moje bebe.
Ima sjajne gene.
Gene? Ova mala je gadno pomerila pameću. Bojala
sam se da ću se izdrati na nju ako otvorim usta.
Prošla sam rukom kroz kosu i sačekala malo da me
proñe bes. Ne sećam se kad sam se osećala tako
frustrirano, ali nisam htela da zatvorim usta ovoj devojci
time što ću joj dozvoliti da mi vidi gnev u očima. Bilo je
vreme da pustim Konklina da uposli svoj šarm.
Konklin reče:
— Da li je beba živa, Ejvis? Znaš li gde se nalazi?
— Živ je. Ali ne znam gde je.
Konklin reče:
— Dobro, Ejvis. Hajde da vidimo možemo li zajedno to
da otkrijemo.
— Veliki deo onoga što sam vam ranije rekla je istina.
Krila sam trudnoću. Čak ni Džordanu nisam ništa rekla
pet meseci. Onda sam mu rekla, i počeo da se ponaša kao
seronja: ’Kako uopšte da znam da je dete moje?’
— Muškarci umeju da budu seronje - reče Konklin.
Ejvis klimnu glavom.
― Otišla sam na Pratslist i pronašla oglas.
— Nikakvog oglasa nije bilo — rekoh.
— Nije to bio oglas za koji sam vam rekla - reče Ejvis.
- Bio je drugačiji oglas i naišla sam na njega pre samo tri
nedelje. Pozvala sam te dve žene. One su par. Tražile su
bebu i htele su da plate dvadeset pet hiljada dolara.
 — Imena? — rekoh.
— Toni i Sendi.
— To je to? — rekoh.
— Pozvala si dve žene — reče Konklin tinejdžerki
idiotkinji na kauču. Pogledala sam u pravcu vrata. Uz
malo sreće, mala će nam reći sve što nas zanima pre nego
što joj se roditelji vrate kući.
U ovom trenutku, Džordana Ritera je čekala zatvorska
kazna. A Ejvis Ričardson popravni dom. Poslednje što nam
je trebalo bilo je da neki advokat od hiljadu dolara na sat
umeša svoje prste u ovaj slučaj.
— Pokupile su me na blok od škole, ali... ali nisu me
drogirale niti išta slično. Rekle su da imaju mesto gde
mogu da se porodim na miru. Zaspala sam na zadnjem
sedištu.
— Kad si se probudila — reče Konlin — jesi li znala
gde se nalaziš?
— Ne. Bio je mrak. Bila sam na nekom zabačenom
mestu. Porañala sam se. Legla sam u krevet i nekih šest
sati sam vrištala toliko da sam mislila da će mi glava
otpasti. Rodila sam bebu. Držala sam ga u naručju. Bio je
nešto najlepše što sam ikad videla. A onda sam ga dala
Toni i Sendi. Bile su fine i stvarno su ga želele.
Došla sam do granice pucanja. Da li je ovom detetu
uopšte stalo do njenog sina? Ne.
Dreknula sam:
— Tad si poslednji put videla tu bebu? Nemaš ništa
drugo da nam kažeš? Da li je išta od toga istina? Ako su ti
te fine žene bile babice na poroñaju, objasni nam zašto su
te pronašli kako nasmrt krvariš pored jezera?
— Za to sam sama kriva — reče Ejvis Ričardson.
 61.

Aleluja. Ejvis Ričardson će konačno preuzeti

odgovornost za nešto. Ako bude priznala nešto što će nas
odvesti do njene bebe, mislim da bih mogla da joj oprostim
za to što nas je cele prošle nedelje dovodila do ludila.
Šta kažeš, Ejvis? Hoćeš li nam pomoći?
Otišla sam do frižidera u kuhinji, donela flašu soka i
napunila tri čaše, bez leda.
— Toni je rekla da će Sendi i ona ostati sa mnom dok
se ne oporavim — reče Ejvis Konklinu i meni. — Onda je
trebalo da odvedu bebu kući.
― Jesu li rekle gde žive? - upita Konklin.
— Ne ― reče Ejvis.
Još uvek sam poredila Ejvisinu novu priču sa onom
odranije, i te dve verzije se ni u čemu nisu podudarale.
Muškarac s francuskim akcentom ispao je iz igre.
Kidnapovanje je bilo prošlost. Otac njene bebe bio je njen
nastavnik engleskog. Ejvis je odgovorila na oglas koji su
dale dve žene, a sad tvrdi da se svojevoljno odrekla bebe.
Da li je sposobna da govori istinu? Toni i Sendi. Pitam
se da li je ta imena izmislila u tom trenutku.
— Kad sam bila u toj kući, odmah posle poroñaja,
Toni mi je dala svoj telefon da pozovem Džordana i kažem
mu da doñe po mene — reče Ejvis. — Ali kad sam dala
telefon Toni da ga uputi kako da stigne do tamo, Džordan
je prekinuo vezu.
Primljeni pozivi će se videti na listingu poziva
Džordana Ritera. Tako da ćemo možda otkriti nešto.
— Samo sam htela da odem odatle. Nisam želela da
budem blizu bebe, pa sam uvrebala priliku i išunjala se na
zadnja vrata. Stopirala sam, i jedna kola su me povezla sve
do Braderhud veja, ali ti ljudi su išli na istok, pa sam
izašla.
— Koja kola si stopirala, Ejvis? Jesi li upamtila neko
ime ili broj tablice? Pokušavamo da sklopimo deliće u
celinu. Razumeš? — rekoh.
— Nisam o tome razmišljala. Prosto sam pobegla, a još
uvek sam se nalazila usred nedoñije. Nisam imala tašnu
kod sebe, telefon, ništa, i ponovo sam počela da krvarim. A
zatim se krvarenje pojačalo. To nisam očekivala.
Devojka je konačno počela da pokazuje znake
uznemirenosti. Znojila se, kršila ruke. Mislila je na
sopstveni bol.
Konklin reče:
― Možeš li da nastaviš, Ejvis? Ili da malo odmorimo?
— Dobro sam — reče ona. - Nema još mnogo toga da
se kaže. Pronašla sam kabanicu u travuljini blizu jezera,
pa sam skinula odeću i obukla kabanicu. Vrtelo mi se u
glavi dok sam hodala i pala sam nekoliko puta. Jedna kola
su se zaustavila i odvezla me u bolnicu. Upoznala sam vas
— reče ona, pokušavajući da mi uputi otrovan pogled.
— Da li je Džordan u nevolji jer sam maloletna?
— Džordanu ništa neće faliti ― slagah. ― Ono
najvažnije, Ejvis, važnije čak i od Džordana Ritera, jeste da
saznamo gde se tvoja beba nalazi i da li je dobro.
To je bila istina. Gde je ta beba?
Ako su te žene stvarne, a ne samo likovi iz kreativne
radionice Ejvis Ričardson, da li su zadržale dečaka?
Da li je u nekoj toploj sobi prekriven plavim
ćebencetom? Da li mu je stomačić pun? Ima li plišanog
medu? Da li je bezbedan?
Ili su ga prokrijumčarili iz zemlje s heroinom u
debelom crevu i isekli ga da doñu do droge odmah pošto
su prispeli na obalu?
— Kako su ti platile? — upitah.
Molim ti se bože da su ovoj naivnoj devojčici dali ček.
— Nisu mi ništa platili. Nisam želela novac. To bi bilo
protivzakonito, zar ne? Da prodam bebu? Nisam ga
prodala. I, šta ćete sad da uradite? — upita Ejvis Konklina.
— Sve će biti u redu — reče joj Konklin.
Stvarno? Za koga?
 62.

Dok smo mi odlazili iz Marka Hopkinsa, roditelji su

tešili Ejvis. Jedva da su okrenuli glavu kad im je Konklin
rekao da ćemo zvati kasnije i dok smo izlazili iz
apartmana.
Moj partner i ja smo malo proćaskali ispred mojih
kola — ili, bolje reći, on me je slušao kako trtljam o
najglupljoj, najnemoralnijoj devojci na svetu — a zatim
smo se zaputili svako svojoj kući.
Dok sam se vozila kući okrenula sam Kventina Tacija.
Kventin je policijski saradnik, tehnički konsultant
kojeg su opisivali kao „mozak u boci“. Živi u tamnici koju
je sam osmislio, u tamnom i sumornom dupleksu s milion
dolara vrednom kompjuterskom opremom.
Kventin je na to potrošio novac koji je nasledio od oca,
i to ga je učinilo apsolutno najsrećnijim čovekom kojeg
poznajem.
Ispričala sam Kju Tiju, kako je voleo da ga zovu, za
oglas na Pratslistu, poziv upućen Džordanu Riteru i dva
imena, Sendi i Toni, što su možda bila prava imena,
nadimci ili pseudonimi koje su te žene izmislile za Ejvis.
Možda nam je, za promenu, Ejvis rekla istinu u onoj
meri u kojoj ju je ona sama znala.
Skuvala sam večeru za Džoa i popila veliku čašu
merloa uz pastu. Otišli smo u dugu šetnju s Martom, i
prepričala sam svom mužu poslednju epizodu priče o Ejvis
Ričardson.
Džo reče:
— Imam osećaj da će Kju Ti otkriti nešto što će ti
koristiti, Linds.
Džoovi instinkti su prvoklasni instinkti jednog FBI
agenta.
Lepo sam spavala ugnežñena izmeñu Džoa i Marte, i
kad sam stigla u stanicu u pola devet ujutru, otkrila sam
da me je Kju Ti zvao.
Uzvratila sam mu poziv, i dok sam čekala da dobije
moju poruku i pozove me, Brejdi me je zamolio da doñem
u njegovu kancelariju i podnesem mu izveštaj o slučaju
Ričardson. Dala sam mu detaljan ali kratak izveštaj, a on
je postavljao dobra pitanja. Jedino sam žalila što nemam
ništa konkretnije da mu saopštim.
— Daj gas ili ćemo ovaj slučaj proslediti Odeljenju za
zločine protiv ličnosti i nastaviti dalje — reče on.
Telefon mi je zvonio kad sam se vratila za sto. Nadala
sam se da je Kju Ti, ali sam na ekranu videla da je to
dekan Hanover iz akademije Brajton.
— Bokserova na vezi ― rekoh, zamišljajući čoveka s
leptir- mašnom na tufne u njegovoj doteranoj kancelariji.
— Narednice, drago mi je što sam vas dobio.
— Nešto nije u redu?
— Ejvis Ričardson je nestala - reče mi dekan. ― Juče
se vratila u školu, ali jutros je nije bilo u ñačkom domu.
Upravo sam saznao da nam fali i jedan nastavnik. Džordan
Riter se jutros nije pojavio na času. To je veoma nebično za
njega. Oboje su nestali. Nisu ostavili poruke, niti išta
drugo. Prosto su nestali.
 63.

Pre manje od dvadeset četiri sata, Fil Hofman je bio u

svojoj kancelariji, i uvežbavao strategiju odbrane, kad je je-
dan poziv iz Policije San Franciska radikalno uvećao šanse
za oslobañanje njegove klijentkinje. Njemu je to svakako
izgledalo kao božja promisao.
Sad je stajao za stolom odbrane u sudnici sudije
Lavana i rekao:
— Odbrana poziva Bernarda Sent Džona da svedoči.
Bernard Sent Džon je ušao u sudnicu. Nosio je skupo
odelo na bele pruge i plavu svilenu košulju. Svaka oštra
dlaka na glavi mu je bila na mestu. Nakon što se zakleo i
seo, Hofman je prišao pultu za svedoke.
Kao što se i moglo očekivati, Juki je skočila na noge.
― Časni sudijo — reče ona — tek sinoć smo saznali za
ovog svedoka i nismo imali vremena da se pripremimo.
Hofman reče sudiji:
― I sam sam sinoć saznao za ovog svedoka, i odmah
smo poslali imejl gospoñici Kasteljano.
Lavan proviri preko naočara, gledajući iz svoje visoke
stolice, i reče:
― Gospoñice Kasteljano, imaćete priliku da ispitate
svedoka. Gospodine Hofman, nastavite.
― Hvala vam, časni sudijo. Gospodine Sent Džon,
kakvim poslom se bavite?
― Sviram klavir na javnim dešavanjima, a i učitelj
sam klavira.
— Da li trenutno podučavate klavir decu Martinovih?
— Ne. Otpustili su me pre četiri meseca. Deca su bila
zauzeta brojnim aktivnostima, a časovi klavira po svemu
sudeći nisu bili prioritet.
— U čemu se sastojao vaš posao kod Martinovih pre
nego što su vas otpustili.
— Uglavnom sam podučavao Kejtlin — reče Sent
Džon. — Ali Dankan je učio lestvice i neke pesme za
početnike.
— Kad ste počeli da radite za porodicu Martin?
— Prošlog meseca bile bi dve godine.
— A da li ste u prijateljskim odnosima s drugim
ljudima koji su radili kod Martinovih? — upita Hofman.
— Da, jesam.
— Da li ste bili prijatelj s Elen Laferti, dečjom
dadiljom?
— Da, gospodine.
— I da li vam je gospoñica Laferti u poverenju rekla za
vezu koju je imala s gospodinom Martinom?
— Jeste. Pre malo više od godinu dana.
— Šta vam je tada rekla?
— Rekla je da je u ljubavnoj vezi s gospodinom
Martinom. Počeli su da se viñaju kad je doktorka Martin
bila operisana od raka dojke i išla na hemoterapiju. Elen je
rekla da je isprva samo spavala s gospodinom Martinom
jer je bio mnogo tužan.
Hofman je sačekao da se kikot na galeriji utiša, a
potom je zamolio svog svedoka da nastavi.
Sent Džon reče:
― Kad mi je rekla za njihovu vezu, Elen se već bila
zaljubila u Denisa i nije znala šta da radi.
— Rekla-kazala, časni sudijo — reče Juki.
— Dozvoliću ovo, gospoñice Kasteljano. Nastavite,
gospodine Hofman.
— Da li je gospoñica Laferti još nekom prilikom
pominjala da je u vezi s gospodinom Martinom?
— Da. Pokazala mi je poklone koje je dobila od njega.
A pre nego što je... umro, Elen mi je ponovila da ga ludo
voli — njene reči — i da voli i njegovu decu.
— A zašto se niste ranije javili vlastima s tim
informacijama, gospodine Sent Džon?
— Policija me je jedino pitala da li sam prisustvovao
nekom neslaganju izmeñu doktorke Martin i njenog muža.
Rekao sam da sam ih čuo kako se svañaju. I želeli su da
znaju jesam li bio u kući te večeri kad se desilo ubistvo.
Nisam bio. Nisam bio tamo danima.
— Jeste li rekli policiji da mislite da je doktorka
Martin ubila svog muža?
Sent Džon reče:
— Ne. Rekao sam da mislim da nije ubila svog muža.
Oboje Martinovih su bili pod pritiskom, ali znao sam da
Kendas ne bi ubila oca svoje dece, i to sam rekao policiji.
— Da li mislite da je gospoñica Laferti bila ljuta zbog
toga što je imala ulogu ljubavnice?
Juki ustade.
— Nagañanje, časni sudijo. Nagañanje, navoñenje
svedoka na odgovor, kao i podmuklost i kalkulisanje.
— Porota će zanemariti ovo — reče Lavan. Uperi čekić
u Hofmanovom pravcu. ― Nemojte više to da radite.
— Da, časni sudijo. — Hofman se pokloni, sakri
osmeh od sudije, i reče: — Završio sam s ovim svedokom.
 64.

Juki je nažvrljala poruku Nikiju na svom blokčetu:

— Znaš li išta o ovom pijanisti?
Gejns joj nažvrlja u odgovor:
— Baš ništa.
Sveti Isus4 Džon nije podržao teoriju o slučaju koju je
policija zastupala, tako da je bio ignorisan. I sada je ona
uhvaćena nespremna. Hofman je očigledno pokušao da joj
kaže za Eleninu vezu s Denisom Martinom kad ga je
otkačila.
Juki se borila protiv panike koja joj se pela iz želuca i
počela je da prelistava kartice s beleškama dok je
razmišljala šta da radi s ovom iznenadnom ,,koskom“.
Sent Džonovo svedočenje je značilo da je Elen Laferti
imala motiv. A budući da je Denis Martin posedovao pištolj
— dokaz koji je Juki sama predočila ― iz toga sledi da je
Elen mogla taj pištolj da nañe. Ako je tako, Lafertijeva je
imala čime da ubije Denisa Martina. Motiv? Možda.
Priliku? Svaki božji dan.
Do ñavola.
Prvo pravilo koji svaki parničar nauči jeste da ne
postavlja pitanja ako ne zna odgovor na njih. Ona je išla
potpuno naslepo.
Juki ustade i reče:
— Dobro jutro, gospodine Sent Džon.
— Dobro jutro.
Juki je obišla oko stola tužilaštva, pričajući dok je
koračala ka svedoku.
— Jedino što želim da čujem od vas su činjenice —
reče Juki. — Ne nešto što vam je neko drugi ispričao. Ne
nešto što ste čuli.

4
Aluzija na srednje ime Sent, od Bernard Sent Džon, što u prevodu s
engleskog znači sveti. (Prim. prev.)
 — Gospoñice Kasteljano — Lavan će umorno — ja
nosim sudijsku odoru, ne vi. Ja dajem uputstva, ne vi. Ako
imate neko pitanje, predlažem vam da ga postavite.
— Da, časni sudijo. Gospodine Sent Džon, molim vas
odgovarajte na moja pitanja služeći se onim što znate iz
prve ruke.
— Naravno. U redu. To mi je jasno — reče Sent Džon.
Juki se u sebi na brzinu pomoli svojoj pokojnoj majci,
pa reče:
— Gospodine Sent Džon, da li ste ikada videli
gospodina Martina i gospoñicu Laferti u onome što bismo
nazvali kompromitujućom situacijom?
— Mislite, kako vode ljubav?
— Da. Ili kako se ljube. Ili flertuju.
— Ne. Znao sam samo ono što mi je Elen rekla.
— Hvala vam. To je sve što imam za ovog svedoka,
časni sudijo.
— Svedok je slobodan — reče sudija.
 65.

Fil Hofman ustade sa svoje stolice pored Kendas

Martin.
— Časni sudijo, pozivamo Elen Laferti da svedoči.
Elen Laferti je ušla u sudnicu uzdignuta čela i
samouvereno krenula da se spušta središnjim prolazom.
Sve oči behu uperene u tu lepu mladu ženu,
besprekorno i skromno odevenu, u tamnosivom kostimu,
sa zlatnim krstićem na lančiću oko vrata. Izgledala je baš
kao osoba kojoj biste poverili brigu o svojoj deci.
Fil Hofman se maksimalno trudio da sakrije svoje
nestrpljenje. Elen Laferti je bila glavni svedok Juki
Kasteljano protiv njegovog klijenta. Sa informacijama koje
sad ima, uništiće Lafertijevu za govornicom i preokrenuti
njeno svedočenje u korist odbrane. Ali mora to da učini
tako da ne ispadne čudovište u očima porote.
Pošto je Lafertijeva položila zakletvu i sela, Fil je
prišao pultu za svedoke. Pozdravio je svog novog svedoka i
postavio joj prvo pitanje.
— Gospoñice Laferti, kako biste opisali vašu vezu s
Denisom Martinom?
— U kom smislu, gospodine Hofman?
— Mislim da je moje pitanje bilo prilično jasno.
Dozvolite da ga ponovim. U kakvoj ste vezi bili s Denisom
Martinom?
— On je bio otac svoje dece. A ja sam se brinula o
deci. To mi je jedino bilo važno.
— Časni sudijo, tražim dozvolu da se prema gospoñici
Lafeti ophodim kao prema neprijateljski nastrojenom
svedoku.
Lavan se okrenu u stolici za devedeset stepeni i reče:
— Gospoñice Laferti, da bi vama i članovima porote
bilo jasno, neprijateljski nastrojen svedok je svedok koji
svedoči u korist protivničke strane - u ovom slučaju,
tužilaštva ― i koji kada ga isputuje druga strana — u ovom
slučaju, odbrana — ne sarañuje.
— Time što sam vas okarakterisao kao neprijateljski
nastrojenog svedoka, gospoñice Laferti, dajem gospodinu
Hofmanu dozvolu da vam postavlja pitanja koja navode na
odgovor. Zakleli ste se da ćete govoriti istinu. Ne zaboravite
to.
— Neću, časni sudijo.
Hofman je fiksirao Lafertijevu pogledom i rekao:
― Jeste li bili u ljubavnoj vezi s gospodinom
Martinom?
— O, bože.
— Da ili ne? Da li ste vas dvoje bili ljubavnici?
— Da.
— Možete li da govorite dovoljno glasno da vas porota
čuje?
— Da. Jesam. Jesmo.
— I kad je ta ljubavna veza počela?
Oči Elen Laferti napuniše se suzama koje joj potekoše
niz obraze.
— Prošlog aprila bilo je dve godine.
— Znači, više od godinu dana pre nego što je gospodin
Martin upucan?
— Aha. Da.
— Jeste li se još uvek viñali s gospodinom Martinom
kada je bio ubijen?
― Da.
— Priznajete da ste spavali s oženjenim muškarcem u
kući u kojoj je on živeo sa svojom ženom i decom. Je li
tako?
— Jeste.
— A kada vas je gospoñica Kasteljano izvela da
svedočite, niste mislili da je važno da nam kažete za tu
vašu vezu?
— Ne, nisam.
— A kakvo mišljenje imate o Kendas Martin?
— Mislim da je okrutna.
 — Da li ste bili ljubomorni na doktorku Martin?
Nastupila je pauza dok je Lafertijeva okretala glavu na
sve strane. Ka Juki. Ka poroti. Ka Kendas Martin.
— Odgovorite na pitanje, gospoñice Laferti - reče
Hofman.
― Da li ste bili ljubomorni zbog toga što je doktorka
Martin bila u braku s vašim ljubavnikom?
— Časni sudijo, da li zaista moram da odgovorim na
to?
— Da, svakako morate, gospoñice Laferti.
Lafertijeva uzdahnu, stežući krstić oko vrata, i
konačno progovori, glasom koji je zvonko odzvanjao tihom
sudnicom.
— Želela sam da imam njen život. Ali ne bih učinila
ništa da bih je povredila.
— A doktora Martina? Nije hteo da ostavi ženu, zar
ne? Da li biste povredili gospodina Martina?
— Ne, ne. Nikada. Volela sam ga.
— A kakva je osećanja gospodin Martin gajio prema
vama? Da li vam je obećao da će se razvesti od žene i
oženiti se vama?
— Zašto mi ovo radite? Vidite li šta pokušava da
uradi, sudijo? - reče Lafertijeva. - Želi mene da predstavi
kao ubicu, iako je ona ta koja ga je ubila.
— Gospoñice Laferti, molim vas odgovorite na pitanje.
Lafertijeva se zagrcnu i zajeca. Stekao se utisak da je
potiskivala suze toliko dugo da se jedna naprslina u brani
pretvorila u ogromnu pukotinu kroz koju je voda iz jezera
prosto pokuljala napolje.
 66.

Fil Hofman je zveckao ključevima i sitninom u

džepovima svojih pantalona. - Treba li vam trenutak da se
saberete? ― upita on Elen Laferti.
Ona klimnu glavom. Hofman joj dodade kutiju
maramica i kad se njegova svedokinja malo smirila, on
reče:
― Dozvolite da ponovim pitanje. Da li vam je gospodin
Martin rekao da želi da ostavi ženu i oženi se vama?
― Da. Govorio mije to više puta. Cesto, rekla bih.
― Da li je počeo da sprovodi te planove u delo, gospoñice
Laferti?
― Kako to mislite? Ne razumem.
― Vrlo je jednostavno, zaista. Da lije Denis Martin
podneo zahtev za razvod od svoje žene?
― Ne.
― Da li vas je vodio sa sobom kad je izlazio s
prijateljima?
― Ne. To ne bih ni očekivala.
― Da li ste vas dvoje zakazali datum venčanja, na
primer?
― Doñavola, ne. Nije mi rekao ni vreme ni mesto.
Brinula sam se o njegovoj deci. Viñala sam ga svakog
dana. Pričao mi je da mene voli a da nju prezire. Mislila
sam da će je ostaviti jer je tako rekao. I verovala sam u to
do dana njegove smrti.
― Ili... da lije raskinuo vezu s vama, gospoñice
Laferti? Da li vam je rekao da se tornjate? Da li vas je
tretirao kao samo još jednu od devojaka koje je izgustirao i
rekao vam da će ostati sa ženom? Da li ste zato bili ljuti na
njega?
― Ne. Bili smo zajedno i voleli smo se.
― Taj seronja vas je lagao, zar ne?
― Nije.
 ―Da li ste bili dovoljno besni na njega da ga ubijete,
gospoñice Laferti? Da li je to bio zločin iz strasti?
Juki reče:
— Časni sudijo, branilac nasmrt maltretira svedoka.
― Usvaja se. Porota će zanemariti poslednje
braniočevo pitanje. Gospodine Hofman, to vam je drugi
put. Imate li još pitanja za ovog svedoka? Ili želite da se
zakunete, da biste i sami mogli da svedočite?
Elen Laferti steže ivicu pulta i reče žustro:
— Nisam ga ubila, nisam. Govorim istinu. Nikad ne
bih povredila Denisa. Nikad, nikad, nikad.
― Baš kao što nikad, nikad, nikad ne biste lagali? Je
li tako, gospoñice Laferti?
― Tako je. Nikad ne bih lagala.
― Da li je Kendas Martin imala pištolj u ruci kad ste
izašli iz kuće te večeri kad se desilo ubistvo?
― Mislim da jeste. Mislila sam da jeste. Ne znam više.
― Dabome. Ali nikad, nikad, nikad ne biste lagali.
Hvala vam. Nemam više pitanja.
 67.

Talas besa isterao je svu strepnju i strah iz Juki.

Odbrana je uništila njenog prokletog svedoka, uništila je i
posejala seme osnovane sumnje.
Juki nije znala može li da rehabilituje uništiteljku
doma u pokušaju i verovatno lažljivicu, ali znala je da ceo
njen slučaj možda zavisi od toga.
Juki jedva daje videla Nikijevu poruku: „Samo
napred“.
Ustala je i prišla pultu koji je okruživao svedokinju.
Spustila je šaku na ogradu pulta, kao da želi da poruči
Elen da joj time utešno spušta šaku na mišicu.
— Gospoñice Laferti, jeste li vi ubili gospodina
Martina?
— Ne. Nisam.
— Jesu li se Martinovi svañali?
— Sve vreme.
― Jeste li videli pištolj u ruci Kendas Martin večeri
kad se desilo ubistvo?
— Mislila sam da jesam. To se davno desilo. I brzo.
Više nisam sigurna.
— Dobro. Da li ste rekli istinu ovoj poroti kad ste
izjavili da mislite da je Kendas Martin pucala na svog
muža i ubila ga?
— Da, bog mi je svedok.
— Tužilaštvo nema više pitanja za gospoñicu Laferti.
Fil Hofman je gledao svedokinju kako silazi s pulta za
svedoke, briše oči maramicom i zapućuje se ka zadnjem
delu sudnice. Dok je izlazila na vrata, još uvek je plakala.
Bilo je tek jedanaest i petnaest.
Pre nego što se poroti pruži prilika da uopšte pomisli
da se sažali nad Elen Laferti, Fil Hofman će baciti sledeću
bombu.
 68.

Fil Hofman reče:

― Odbrana poziva doktorku Kendas Martin da
svedoči.
Za trenutak, Juki je pomislila da ga je loše čula. Ali
kad se Kendas Martin izvukla iza stola odbrane, s
pokeraškim izrazom na licu, u en klajn odelu od dve
hiljade dolara i feragamo cipelama, Juki je znala da je
Hofman ubeñen da će pobediti.
Kendas nije morala da svedoči.
Sudija Lavan je rekao poroti da optužena nije u
obavezi da svedoči i da porota ne može to da joj uzme za
zlo.
Dakle, to što je Fil pozvao svoju klijentkinju da
svedoči u sopstvenu odbranu bio je čin očaja ili potpune
samouverenosti.
Hofman nije delovao nimalo očajno.
Kendas Martin je stavila šaku na Bibliju, i kad su je
upitali da li se zaklinje da će govoriti samo istinu,
odgovorila je:
— Da. ― Onda je sela u stolicu s pogledom na galeriju
i poklonila pažnju svom advokatu.
— Doktorko Martin — reče Hofman — nešto od ovoga
je već ustanovljeno, ali radi kontinuiteta, da li ste bili kod
kuće kada vam je muž ubijen?
― Da.
— Gde su bili Kejtlin i Dankan?
— U svojim sobama.
— Da bi porota znala gde se ko nalazio u kući, gde se
nalazila Sindi Pariš, vaša kuvarica?
— U svojoj sobi na spratu.
— A Elen Laferti? — upita Hofman.
— Ne znam gde se ona nalazila. Poželela mi je laku
noć petnaestak minuta pre nego Što je Denis upucan.
 — A gde se Denis nalazio neposredno pre incidenta?
— Ni to ne znam. Nisam ga videla. Otišla sam do krila
u kojem se nalaze spavaće sobe, prošla pored soba svoje
dece i oboma se javila. Onda sam otišla tim hodnikom do
svoje radne sobe. Tu sam bila kad je Elen rekla da odlazi.
— Šta ste radili u radnoj sobi te večeri?
— Odgovarala na pozive.
— I da li ste još uvek bili u svojoj radnoj sobi kad ste
čuli pucnje?
— Da. Spremala sam se da pozovem ženu jednog
pacijenta. Nisam imala dobre vesti za nju. Skinula sam
naočare i protrljala slepoočnice, ovako.
Doktorka Martin skide naočare i odloži ih na naslon
za ruke. Protrlja slepoočnice palcem i srednjim prstom leve
ruke.
— U drugoj ruci sam držala telefon — reče ona,
stežući desnu šaku kao da drži telefon.
Juki je pomislila kako je ova demonstracija prilično
domišljat način da se u šaku Kendas Martin stavi mobilni
telefon umesto pištolja, i morala je da oda priznanje
Hofmanu što se toga setio.
— Molim vas recite poroti šta se desilo kad ste čuli
pucnje ― reče Hofman. Sklonio se u stranu kako ne bi
zaklanjao porotnicima pogled na svoju klijentkinju.
Kendas Martin je prepričala dogañaje istim
redosledom kao što je Hofman to učinio u svojoj uvodnoj
reči. Rekla je da je otrčala do predsoblja, zatekla na podu
svog muža, ispod čijeg se grudnog koša širila lokva krvi, i
opipala mu puls.
Zatim je rekla da nije nosila naočare ali da je čula
kloparanje nekog metalnog predmeta koji pada na pod.
Shvatila je da se radi o pištolju u isto vreme kad je videla
nekoga u senci kako se kreće ka ulaznim vratima.
Juki je posmatrala lice Kendas Martin ne bi li na
njemu uočila znake koji bi je odali da laže, tikove na licu ili
pokrete očiju. Kendas joj je zvučala uverljivo.
I pomislila je da će joj i porota poverovati.
 Za nekoliko minuta Juki će morati da diskredituje
ovog kardiohirurga, ovu dobru majku, i poništi ono što je
Fil Hofman postigao — izglancao oreol i namestio ga iznad
lepe plave glave Kendas Martin.
Juki je znala šta mora da učini.
Pitala se može li to da učini.
 69.

Fil Hofman je privodio kraju svoje direktno ispitivanje

Kendas Martin, trudeći se da potisne vidljive znake
uzbuñenja koje je osećao. Kocka se isplatila. Kendas je bila
savršen svedok u svoju odbranu: koncizna. Jasna.
Dosledna.
I, naravno, nevina.
— Kad ste pronašli Denisa na podu i shvatili da je
preminuo, šta ste učinili? - upita Hofman.
— Sećam se da sam zgrabila pištolj. Nikad ranije
nisam držala pištolj, ali videla sam nekoga kako izlazi iz
kuće. Ulazna vrata su bila otvorena. Instinktivno sam
htela da zaustavim onoga ko mije ubio muža. Potrčala sam
za uljezom. Viknula sam ’Stani’, dva puta — reče Kendas
Martin poroti. — Onda sam opalila.
— Jeste li pogodili nekoga, doktorko Martin?
— Ne. Nisam nikoga videla napolju. Samo sam opalila
u vazduh da budem sigurna da se uljez neće vratiti. Onda
sam se vratila u kuću, zaključala ulazna vrata i vratila se
Denisu. Do tog trenutka, deca cu izašla iz svojih soba i
plakala su. Bilo je strašno. Strašno. Poslala sam Kejtlin u
svoju sobu a Dankan je otišao gore u Sindinu sobu.
— Šta se desilo posle toga?
— Pozvala sam službu za hitne slučajeve. Policija je
došla za nekoliko minuta.
— Molim vas recite poroti kako ste se osećali?
— Ja? Bila sam skoro paralisana od šoka i tuge. A
onda, na moju nevericu, sve je postalo još gore. Da
nastavim?
— Molim vas.
Doktorka klimnu glavom, proguta knedlu i nastavi
priču.
— Bio je to rutinski kraj jednog rutinskog dana.
Odjednom pucnji. Neko mi je ušao u kuću i ubio mi muža.
Kad je policija stigla, počeli su da me ispituju. Morala sam
da ostavim decu u najtraumatičnijem trenutku u njihovom
životu. Morala sam da proñem pored svog mrtvog muža i
uñem u patrolna kola da bi me ispitali u policijskoj stanici.
— Ispitivali su me osam sati, a onda me zadržali preko
noći. Ujutru su me optužili za ubistvo koje nisam počinila.
— Tad sam bila preplašena — i sada sam preplašena.
Strah me nikad ne napušta. Jer strahujem i za svoju decu,
a nisam s njima.
Juki pomisli:
,,Au, jebote. Kendas Martin je smotala porotu još kod
Da“. Pod najboljim okolnostima, bilo bi im teško da u ovoj
ženi vide ubicu. Juki nažvrlja poruku Nikiju, i on poče da
radi na laptopu. Otvarao je dokumente dok je Hofman
zahvaljivao svojoj klijentkinji.
— Svedok je vaš — reče Fil Hofman.
Tuki preñe prstom preko dela transkripta na
Nikijevom lap topu, izjave koju je Kendas Martin dala pod
zakletvom u Jukinom prisustvu godinu dana ranije. Zatim
ustade i poñe prema svedoku.
— Doktorko Martin, jeste li voleli svog muža?
― Da.
— Ali bili ste u vanbračnoj vezi duže od godinu dana
pre njegovog ubistva.
― Da.
— Kakva osećanja gajite prema Feliksu Aštonu, vašem
ljubavniku?
— Prigovor. Relevantnost ― reče Hofman sa svog
mesta.
— Odbija se. Doktorko Martin, molim vas odgovorite
na pitanje ― reče sudija.
— Feliks mi je vrlo drag.
Juki reče:
— Gospodin Ašton je posvedočio da vas voli. Ali vi mu
ne uzvraćate osećanja?
— Ne znam kako da definišem svoja osećanja prema
Feliksu.
 — Da li vam je muž rekao kako se oseća zbog toga što
imate ljubavnika?
— Nije precizirao.
— Da li ga je to uznemirilo? Naljutilo?
— Mislim da ga nije bilo briga imam li ljubavnika —
reče Kendas Martin. — Ako jeste, to bi ga samo učinilo
licemerom.
— Pa, vaš ljubavnik je posvedočio da je vaš muž pratio
vas i njega po gradu. Je li to istina?
— Jeste. Ali mislim da Denisa nije bilo briga što se
viñam s Feliksom. Samo je hteo da me navede da
pristanem na razvod.
— A vi niste hteli da mu ga date?
— Nisam htela da prihvatim njegove uslove.
— Vi ste, dakle, pristalica teorije da je za decu bolje
ako dvoje ostanu zajedno — čak i ako oboje imaju
vanbračne veze - nego ako se razvedu?
— Časni sudijo — Hofman će sa svog mesta ―
tužiteljka maltretira svedoka.
— Usvaja se. Preñite na stvar, ako imate na šta da
preñete, gospoñice Kasteljano.
— Da, časni sudijo. —Otišla je do sredine sudnice i
okrenula se ka svedokinji, od koje se udaljila toliko da je
Kendas Martin bila primorana da govori glasno. Juki reče:
― Elen Laferti je posvedočila da je bila u ljubavnoj vezi s
vašim mužem. Jeste li bili svesni njihove veze?
— Ne dok ona nije svedočila.
— Jeste li bili ljubomorni zbog pažnje kojom je vaš
muž obasipao druge žene?
— Ne. Bila sam navikla na to.
— Znači, uprkos činjenici da ste ga voleli, njegovo
bludničenje u vašoj roñenoj kući u vama nije izazivalo bes?
To je izuzetno - reče Juki.
— Nemojte se truditi da ulažete prigovor, gospodine
Hofman — reče Lavan. — Gospoñice Kasteljano, vaša
zapažanja nisu na mestu. Nemojte da vam se to ponovi.
Postavljajte svoja pitanja i idemo dalje.
 — Izvinjavam se, časni sudijo. Doktorko Martin,
dozvolite da se uverim da sam dobro razumela vaše
svedočenje.
— Bili ste u ljubavnoj vezi. Priznajete da vas je muž
stalno varao. Ali i pored toga tvrdite da ste ga voleli.
Fotografisali su vas s jednim poznatim plaćenim ubicom.
Pronašli ste muževljev pištolj...
Juki načini ,,pištolj“ pomoću palca i kažiprsta,
primače se svedokinji i sa metar i po udaljenosti nacilja u
Kendas Martin, rekavši:
― I kad vam se ukazala prilika da ga ubijete, to ste i
učinili.
Juki pritisnu zamišljeni obarač i cimnu zamišljenim
pištoljem kao da ovaj trza. Ignorisala je Hofmana, koji je
prigovarao vičući, kao i udaranje sudijinog čekića — zvuk
koji je bio toliko delotvoran da se činilo kao da su meci
ispaljeni iz njene šake stvarni.
Povisila je glas da nadjača pometnju, rekavši:
― I tako ste, doktorko Martin, nakon što vam je muž
umro, ispalili nekoliko metaka u vazduh da objasnite
prisustvo barutnih čestica na šakama. Je li to istina?
— Časni sudijo ― povika Hofman ― gospoñica
Kasteljano je upravo dala svoju završnu reč. Osim njenog
neiskrenog ’Je li to istina?’, u toj gomili gluposti nije bilo ni
jednog jedinog pitanja — reče Hofman. — Tražim da se
čitavo ovo unakrsno ispitivanje izbriše...
— Za ime boga — reče Kendas Martin, stežući ivice
pulta za svedoke, naginjući se napred, sa žilama koje su
joj poiskakale na vratu dok je dovikivala Juki,
nadjačavajući svog advokata.
— Da sam htela da ubijem Denisa, zašto bih to
uradila u sopstvenoj kući, gde bi moja deca to videla? Ova
travestija je posledica loše policijske istrage i ludog, besnog
tužilaštva. Pogledajte sebe, gospoñice Kasteljano. Bila sam
ljuta na Denisa, ali nisam ga ubila. Baš kao što nikad ne
bih ubila vas.
 71.

Sudija je iznova udarao svojim čekićem, urlajući:

― Mir! Gospodine Hofmane, obuzdajte svoju
klijentkinju — naredio je, što je samo dodalo ulje na vatru
koja je već proždirala sudnicu.
Juki je stajala na sredini sudnice s rukama
prekrštenim ispred sebe, nadajući se da će požar nastaviti
da besni.
Čak i ako njeno unakrsno ispitivanje bude izbrisano
iz zapisnika, čak i ako je kazne, dovela je smirenu Kendas
Martin do usijanja. Doktorkina žestoka zaklinjanja da nije
ubila muža izgubila su na snazi.
Motiv za ubistvo bio je tu.
Njen temperamentni ispad demonstrirao je poroti da
je mogla da izgubi živce i upuca ga.
Sudija je još jednom udario čekićem, i larma se
najzad stišala. Ispravio je naočari, pogledao u Juki i rekao:
― Još nešto, gospoñice Kasteljano? Ili vam je bilo
dovoljno za jedan dan?
Juki reče:
― Nemam više pitanja za ovog svedoka.
Hofman reče:
― Želim dodatno da ispitam svedoka, časni sudijo.
Ali sudija više nije slušao. Pažnja mu je bila usmerena
na mobilni telefon. Lice mu je bilo bledo.
Hofman je ponovio sudiji da želi dodatno da ispita
svedoka.
― To će morati da sačeka ― reče sudija Lavan. ―
Moram da posetim nekoga u bolnici, odmah. ― Doktorko
Martin, slobodni ste. Sud završava sa zasedanjem za
danas. Gospoñice Kasteljano. Gospodine Hofmane. Budite
u mojim odajama sutra u osam ujutru. Nemojte kasniti. ―
Onda ćemo videti na čemu smo.
 72.

Ušetala sam u Brejdijevu kancelariju rano ujutru,

nadajući se da ću imati najkraći sastanak u istoriji.
Brejdi je odložio telefon i rekao:
— Bokserova, moraću da te skinem sa slučaja
Ričardson i prosledim ga Odeljenju za zločine protiv
ličnosti. Pogledaj šta je stiglo u poslednjih nedelju dana —
reče on, pokazujući bradom ka tabli na sredini odeljenja,
vidljivoj kroz staklene zidove njegove kancelarije.
Šest otvorenih slučajeva bilo je ispisano crnim
slovima. Zatvoreni slučajevi uvek su se ispisivali crvenim
slovima. Zatvorenih slučajeva nije bilo.
— Poručniče, počeli smo zaista da napredujemo u
slučaju Ričardson — rekoh, izvlačeći stolicu, sedajući
preko puta šefa. Zlatnoplava kosa mu je bila vezana u rep,
ali na desnom prstu nije nosio burmu. Zamislila sam Juki,
ne veću od kakve ptice, u zagrljaju ovog policajca kojeg
jedva poznajem, i uplašila se za nju.
Juki je bila briljantna, hrabra tužiteljka — ali
istovremeno najveći gubitnik kad je u pitanju izbor
muškaraca.
Brejdi mi je uzvraćao pogled, čekajući da progovorim.
— Kventin Tacio je pronašao vezu koja bi mogla da
reši ovaj slučaj — rekoh.
— Kju Ti je naš kompjuterski konsultant, zar ne?
— Najbolji je.
Ispričala sam Brejdiju da je zahvaljujući izvrsnom
poznavanju telefonije i elektronskih baza podataka, Kju Ti
otkrio jedan poziv upućen Džordanu Riteru iz oblasti
jezera Mersed u periodu kada je Ejvis Ričardson donosila
svoju bebu na svet.
— Po Ejvisinim rečima, zamolila je jednu od dve žene
koje su joj pomagale u poroñaju da joj pozajmi telefon da
bi nazvala dečka.
 — Telefon s kojeg je upućen poziv Džordanu Riteru
pripada Antoaneti Berdžes, četrdeset godina staroj bivšoj
učiteljici iz Tejlor Krika, u Oregonu. Populacija tog gradića
iznosi tri hiljade četrdeset dvoje ljudi.
Brejdi reče:
― Misliš daje beba možda kod Berdžesove?
— Ejvis kaže daje Berdžesova bila prisutna kad se
beba rodila.
— Počinjem pomalo da se nadam. Je li u redu nadati
se, Bokserova?
Klimnula sam glavom i rekla Brejdiju da Berdžesova
nema dosije u policiji i da želim da se vidim s njom. Ako
beba bude kod nje, odvešću je iz Tejlor Krika pre nego što
sirene i helikopter i specijalci učine tu intervenciju
opasnom.
— Konklin će ostati ovde i radiće na pronalaženju
Ejvis i njenog dečka ― rekoh Brejdiju. ― Kler Vošbern ide
sa mnom. Obe ćemo raditi u svoje slobodno vreme.
— Radite u radno vreme — reče Brejdi. — Hajde da
zatvorimo ovaj slučaj. Kontaktiraću s lokalnim vlastima u
najvećem gradu u blizini Tejlor Krika. I to odmah.
— Poručniče, uz sve dužno poštovanje, mislim da prvo
treba da izvidimo situaciju.
Brejdi i ja smo ušli u malu raspravu u vezi s
logistikom, ali videla sam da je uzbuñen. Nakon što sam
ga uverila da ću ga pozvati čim budem došla u Tejlor Krik i
da ću mu podnositi izveštaje tokom čitavog dana, dao mi je
zeleno svetio.
Izašla sam iz Brejdijeve kancelarije, osećajući
olakšanje što još uvek radim na tom slučaju. Znala sam da
mi je ovaj jedan trag koji vodi do žene u Oregonu verovatno
poslednja šansa da pronañem nestalu bebu Ejvis
Ričardson.
A možda je to i bebina poslednja šansa.
TREĆA KNJIGA

Put
 73.

Našla sam se s Kler na parkingu ispred kancelarije

gradskog patologa. Sela je pored mene na suvozačko sedi-
šte eksplorera s torbom za pelene koja joj je zamenjivala
putnu torbu.
Kao i ja, Kler nije nigde putovala duže od godinu
dana. Za razliku od mene, Kler je bila dobro raspoložena.
Ukucala sam „Glavna ulica, Tejlor Krik, Oregon“ u
navigacioni sistem i krenula ka mostu Bej i auto-putu
Istok 1-80. Bio je to put od šeststo devedeset kilometara, i
planirala sam da ga preñem u jednom danu.
Do sutra u ovo vreme, nadala sam se da ću preuzeti
brigu nad malim dečakom Ričardsonove. Gotovo da sam
mogla da ga vidim ušuškanog u sedištu za bebe.
— Ponela sam ti sendvič s prženim jajima - reče mi
Kler dok smo prolazile pored isključenja za Berkli, odakle
se ka zapadu pružao pogled na zaliv i luku obavijenu
jutarnjom maglom.
― Rekla sam im da stave režanj šunke unutra. A evo
ti i kafa. S dosta mleka.
— Prava si duša, znaš?
— Znam — Kler će, smejuljeći se. Čoveče, bilo joj je
drago što ide van grada. Kad smo se uključile na auto-put,
Kler je već uveliko raspredala priču o svojoj bebi i mojoj
kumici, Rubi Rouz Vošbern.
Nije štedela detalje pričajući veselo o Rubinim
avanturama u kredencu sa šerpama i loncima, o tome
kako je uživala u prvom zalogaju hot-doga i kako je Rubin
tatica njena omiljena osoba.
— Edmund joj svira čelo — reče mi Kler dok sam se
prestrojalavala u traku za naplatu putarine. Prešle smo
preko mosta Karkinez. Osmotrila sam panoramu zaliva
San Pablo i ostrva Mer, na kojem se nalazilo staro
brodogradilište i rafinerija šećera u gradu Kroketu na
istoku.
— Ona leži u fotelji dok on vežba i guguće uz muziku.
Edmund kaže da voli Vivaldija. To je sve tako divno,
Lindzi.
— Aha — rekoh. Nisam mogla da kažem više od toga.
Volim Rubi Rouz. Tražila sam nestalu bebu. A i sama sam
razmišljala o bebama.
Žarko sam želela da dobijem bebu s Džoom. Želela
sam ono što Kler ima - hot-dogove i šerpe i lonce i bebe
koje guguću. Želela sam da čujem Džoa kako našem
detetu peva neverovatne arije na italijanskom.
Nisam ih ni primetila, ali slane suze su mi potekle iz
očiju, slivajući mi se niz obraze. Otrla sam ih dlanom ali
Kler me je uhvatila na delu.
— Staje, Lindzi? Sta nije u redu?
— Samo sam umorna — rekoh.
— Posle svih ovih godina, još uvek misliš da možeš da
me slažeš a da ne primetim?
— Ne. Ne mislim.
— Dakle, o čemu se radi?
Rekla sam svojoj najboljoj drugarici:
― Jednom mesečno me ubije u pojam to što sam opet
propustila priliku, znaš? Otkako sam se udala, želim bebu
više nego ikad. Ljubav prema bebama me je zapljusnula
kao nekakav prokleti cunami — rekoh.
— Ti i Džo pokušavate?
Klimnuh glavom.
— Koliko dugo?
— Već neko vreme. Tri ili četiri meseca.
— To nije ništa — reče Kler.
Do tada smo bili na Auto-putu br. 5 na nekih sto
šezdeset kilometara severno od San Franciska. Sa obe
strane puta raslo je šipražje u visini kolena, a od žičane
ograde odvajalo ga je more suve trave koje se protezalo ka
horizontu.
Reč „pustoš" mi je pala na pamet.
— Imaš PMS trenutno? — upita me Kler.
 — Jašta — rekoh.
Kler me uhvati za rame i prodrma me.
― Dobićeš čokoladicu na sledećoj benzinskoj pumpi ―
reče ona.
Graknuh:
— Šta je sad to? Po preporuci lekara?
Kler se nasmeja:
― Da, jeste, pametnice ― reče. ― Definitivno.
 74.

Svaki policajac bi rekao da emotivna povezanost

narušava objektivnost. Prosto morate da prihvatite da
nevini ljudi bivaju povreñeni, silovani, prevareni,
kidnapovani i ubijeni svakog dana.
Ali ako ste policajac i ne ulažete celog sebe u hvatanje
loših momaka, u čemu je onda poenta? Za isto vreme i
novac, mogli biste da naplaćujete karte u vozu.
Napunile smo rezervoar eksplorera ispred Vilijamsa,
zatim ručale u Granzeli, restoranu koji je spolja izgledao
kao prodavnica krmiva a iznutra kao lovačka brvnara. Kler
i ja smo sele za sto iznad kojeg su visile glave jelena,
medveda, zebri, bivola i dugorogih koza.
Osim prepariranih životinjskih glava egzotičnog
izgleda, glavna atrakcija Granzele bili su veoma lepi
lingvini u pikantnom crvenom sosu. Dok smo jele, jadala
sam se zbog Ejvis.
― Zbog nje smo protraćili više od nedelju dana, Kler. I
toliko laže da bi čak i ovo putovanje moglo da bude
uzaludno.
Kler je saosećajno coktala jezikom dok sam kukala, a
onda mi je podigla pritisak podsetivši me na poslednji
veliki slučaj na kojem smo radile zajedno. Pit Gordon,
osvedočeni ubica i psihopata, ubio je četiri mlade mame i
petoro male dece pre nekoliko meseci u seriji ubistava koja
su pokidala živce meni i Kler.
Otišla sam do kupatila, sela na zarñalu klozetsku
šolju i sita se isplakala. Onda sam se umila, izašla i rekla
Kler:
— Ja častim. Idemo, leptiriću.
Do dva i petnaest ponovo smo bile u kolima. Na oko
trista dvadeset kilometara severno od San Franciska, auto-
put je prelazio preko jednog dela jezera Sasta.
Prvi put za nedelju dana prestala sam da razmišljam
o bebama. Prizor ružičasto-žutih obalskih stena od peščara
koje se izdižu iz neverovatno jarke morskozelene i plave
vode prosto mi je izbrisao sve drugo iz glave.
A onda je razgledanju došao kraj. Sigurno ćemo
pronaći Ejvisinog dečaka. Sigurno.
Ušli smo u Tejlor Krik u pet po podne.
To je gradić sa jednim semaforom, tipičan mali grad
na severoistoku zemlje. Glavna ulica bila je red fasada
zgrada s Divljeg zapada s kraja 19. veka. U zgradama od
cigle koje su nekad služile kao banke i skladišta sada su
bili smešteni butici i radnjice s izlozima koji gledaju na
ulicu.
Kola su milela glavnom ulicom. Ulična rasveta i farovi
su se palili dok se sunce pretvaralo u traku rumenila na
horizontu.
― Hoću da proñem pored kuće Antoanete Berdžes -
rekoh Kler. ― Da osmotrim to mesto.
Bestelesni glas GPS-a vodio nas je ka Klark lejnu,
uskoj ulici omeñenoj drvoredima sa znakom na kojem je
pisalo „Slepa ulica“. Prednja dvorišta behu ograñena
zelenim drvenim ogradama iza kojih su se nalazile kuće iz
različitih razdoblja - u viktorijanskom stilu, izdužene i
prizemne, s drvenim fasadama, i rančerske kuće.
Kuća Antoanete Berdžes bila je planinska kuća u
obliku slova A prekrivena šindrom od kedrovine, tremom
oko kuće i satelitskom antenom na krovu. U kući nisam
videla svetla niti ikakva kola na prilazu.
Parkirala sam eksplorer na gomili opalog lišća uz
ivičnjak, a Kler je primetila:
― Izgleda da nikog nema kod kuće, Lindzi.
Pomislila sam: Odlična prilika da se pronjuška okolo.
Ugasila sam farove i rekla:
― Odmah se vraćam - i izašla iz kola.
 75.

Dvorište ispred kuće bilo je zapušteno; trava nije bila

pokošena, i lišće nije bilo pograbuljano. S moje desne
strane, u korov obrasla šljunčana staza prolazila je pored
kuće, idući do otvorene garaže za dvoja kola, odvojene od
same kuće.
Upalila sam baterijsku lampu i nastavila da stupam
prilazom, dok su mi suvo lišće i kamenčići glasno krčkali
pod stopalima.
Garaža je zaudarala na motorno ulje, a na tlu je bilo
kolomasti. Prešla sam snopom svetlosti preko čamca s
veslima podignutog na krovne grede, nagomilanih
plastičnih posuda i kartonskih kutija punih nečega što je
ličilo na delove motocikla: zupčanika, ventila i delova
kočnica.
Ovde nije bilo ničeg zanimljivog.
Otišla sam iz garaže i zaputila se ka zadnjem delu
kuće. Uperila sam lampu kroz prozor s više stakala. Mogla
sam da razaznam stari nameštaj, šporet na drva i stolicu
za bebe na kuhinjskom stolu.
Prikovala sam pogled za to sedište. Bilo je plavo i
prazno. Puls mi je skočio za dvadeset otkucaja u minutu
kad sam spustila šaku na kvaku od vrata i okrenula je.
Vrata su bila otključana — ali pola sekunde pre nego
što ću otvoriti vrata, ugledala sam odraz malog crvenog
trepćućeg svetla na vratima od mikrotalasne na suprotnoj
strani prostorije.
Berdžesova je imala kućni alarm, koji je bio uključen.
Pustila sam kvaku i u tom trenutku čula udaljeno
brektanje i brundanje motocikala, zvuk koji je postajao sve
jači što se više približavao kući Antoanete Berdžes.
 Ti motocikli su dolazili do ove kuće, bila sam sigurna
u to. Morala sam da pobegnem odatle.
Ugasila sam lampu i vratila se istim putem kojim sam
došla, pri sve slabijem dnevnom svetlu. Kler je spustila
prozor i doviknula mi:
― Čuješ li to, Lindzi?
― Nije moglo da mi promakne — rekoh.
Sela sam za volan i upalila motor, dok se kolona od
sedam ili osam farova približavala.
Gume su zaškripale kad sam dala gas i odvojila se od
ivičnjaka u oštrom polukružnom okretanju.
― To je bilo suptilno. Misliš da nas je neko možda
primetio? ― upita Kler dok je stezala instrument-tablu.
― Hej, to sam ja. Suptilna kao malj.
Prošle smo pored povorke motocikala koja nam je išla
u susret i nastavile ulicom, i ja sam pogledala u retrovizor.
Motori su skrenuli ka kući Berdžesove i zaputili se
prilazom ka garaži.
Da lije Antoanet Berdžes u toj povorci?
Gde je beba?
Ponovo sam bacila pogled u retrovizor i ugledala
siluetu jednog motoriste koji je zastao na početku prilaza.
Motocikl je još uvek stajao tamo i motociklista je još uvek
sedeo na njemu kad sam skrenula desno u sledeću ulicu i
dodala gas.
Sranje.
Izgleda da mi je neko upamtio broj tablica.
 76.

Hotel Klirvoter bio je dvospratna zgrada u

viktorijanskom stilu izbledele plave fasade koja gleda na
Glavnu ulicu, sa spoljnim balkonom na drugom spratu
poduprtim stubovima. Kao da je ispao s Divljeg zapada ili
iz filma s Bučom i Sandensom.
Kler i ja smo ušle u predvorje, koje nije doživelo
nikakve promene još od dvadesetih godina prošlog veka.
Osmotrila sam salonske tapete, fotelje presvučene satenom
i žućkaste fotografije davno umrlih ljudi u ukrasnim
ramovima na zidovima.
Čovek na recepciji takoñe je pripadao nekom minulom
dobu. Ne prošlom veku, ali definitivno nekom drugom
vremenu. Zbog njegove proreñene sede kose vezane u rep
pomislila sam da je hotel nazvan po Kridens Klirvoter
Rivajvlu, bendu iz sedamdesetih koji sam volela da slušam.
Upisala sam se u knjigu gostiju, potpisala račun i
uzela ključeve. Dok je Kler zvala kući, recepcionar mi reče
da se zove Bak Kin i da je vlasnik hotela.
Ćaskali smo o vremenu i lokalnim restoranima, a ja
sam zatim rekla:
― Pokušavam da nañem nekoga. Možda je poznajete?
Antoanet Berdžes?
― Ovde svako svakog zna. Jašta, znam Toni. Ona je
predsednica ðavolica. To je motociklistički klub isključivo
za devojke. Uglavnom rade kao izbacivači za jedan salun u
Vinčesteru.
— Ona ima prijateljicu... neku Sendi?
Čovek sa sedim konjskim repom se trgnu, kao da je
rekao previše, ili kao da sam mu podmetnula amonijak
pod nos.
― Vi ste policajka - reče ona, - Trebalo je to da
shvatim. ― Otvorio je fioku da mi pokaže svoju značku
šerifa, i ja sam mu pokazala svoju policijsku značku.
 — Je li Toni u nevolji? — upita Kin.
― Nipošto. Samo želim da popričam s njom o jednoj
aktuelnoj istrazi.
― Onda pronañite drugi izvor informacija - reče mi
Kin.
— Prošla je kroz pakao, ali čista je. Vraća se na pravi
put. Policija je stalno ispituje... — Kin zavrte glavom. —
Sobe se oslobañaju do podne.
Kada u mojoj sobi imala je nožice u obliku šape.
Držač za peškire bio je od mesinga, a na lavabou se
nalazila korpica sa sredstvima za higijenu. Pustila sam
toplu vodu, sipala malo mirišljave soli u kadu i pozvala
Konklina.
― Antoanet Berdžes je u motociklističkoj bandi pod
nazivom ðavolice — rekoh mu. — Odmetničkoj,
pretpostavljam.
Konklin reče:
― Sačekaj sekund ― i stade da ih traži na internetu
dok sam ja proveravala temperaturu vode i vezivala kosu.
― Pronalazim nešto o tim ðavolicama — reče mi
Konklin. — Droga. Trgovina oružjem. One ne prodaju avon
kozmetiku, Linds. Pazi se.
― Hodam na vrhovima prstiju - rekoh. ― Riče, videla
sam nešto što dokazuje da se u kući Berdžesove nalazi
beba. Sedište za bebe na kuhinjskom stolu. Plavo.
― Zezaš me. Stvarno?
― Da. Učini mi uslugu i reci Brejdiju.
Džo mi se javio posle prvog zvona. Kročila sam u
kadu, polako se spustila i uzdahnula dok mi je topla voda
prekrivala ramena.
― Kako je tamo? - upita me Džo.
― Sladak gradić - rekoh mu. - Zamisli nešto izmeñu
Života na severu i Zone sumraka.
― Čuvaj se, plavušice.
Drugi tip koji mi za manje od deset minuta govori da
se čuvam. Bože, policajac sam već čitavu deceniju.
— Imam značku i pištolj — rekoh svom mužu.
 — Ne sviña mi se kako zvučiš.
— Kako zvučim?
— Blazirano. Načisto odsutno.
— Vozila sam ceo dan.
— Zovi pomoć ako ti bude potrebna. Obećaj mi.
— Obećavam. Sad mi daj jedan poljubac.
Pošto sam izašla iz kade, poslužila sam se fiksnim
telefonom i pozvala šerifa na recepciji.
— Šerife Kin, imate minut vremena? Želim da vam
pričam o ovom slučaju na kojem radim.
 77.

Malo posle osam ujutru, skrenula sam eksplorerom

u Klark lejn i pošla ka jugu.
— Vidi ovo - reče Kler.
Gusta gomila motociklista ispunjavala je ulicu — sa
upaljenim farovima, turirajući motore — formirajući zid
izmeñu nas i kuće Berdžesove. Kako smo se primicale,
gomila se zgušnjavala a motociklisti nisu pokazivali
nikakve znake da će se razdvojiti i pustiti nas da proñemo.
Moj plan je bio da pokucam na vrata Toni Berdžes.
Pokažem joj značku. Zamislila sam da ću ući u kuću i
izneti bebu. Nisam računala na sukob. Prokleti Bak Kin
mora da je upozorio Toni Berdžes.
— Šta sad, Kimo Sabi? — reče Kler.
— Improvizovaćemo, Tonto5 — rekoh. — Osloniću se
na ono što su mi govorili daje obilje šarma.
Zakočila sam na petnaestak metara od motociklista,
dovoljno blizu da vidim njihove muške frizure i poderanu
odeću, lance prebačene preko ramena i obmotane oko
struka, i teto- važe koje su im sezale sve do noktiju na
rukama.
Rekla sam Kler da zaključa vrata nakon što izañem i
da drži mobilni u ruci.
Čim sam izašla iz eksplorera, povratka više nije bilo.
Bila sam odlučna u nameri da uñem u kuću sa šindrom
od kedrovine. U glavi sam zamislila putanju kojom ću ići,
videla sebe kako zaobilazim predvodnicu grupe, ulazim na
kapiju i prilazim vratima.
Žena na čelu grupe dade gas, pa ugasi motor i siñe s
njega. Skratila je razdaljinu izmeñu nas i stala.

5
„Kimo Sabi“je nadimak koji Tonto, američki Indijanac, daje svom pri-
jatelju Usamljenom Rendžeru u istoimenoj radio i TV seriji (engl.: The
Lone Ranger). (Prim. prev.)
 Izgledala je kao da je u kasnim četrdesetim i bila
otprilike moje visine, metar sedamdeset osam, ali bila je
dvadeset kila teža od mene. Plavoseda kosa joj je bila
zalizana unazad, lažni osmeh joj je bio prošaran rupama
gde su nekad bili zubi a nos joj je bio nakrivljen udesno.
Na zakrpi iznad džepa na grudima pisalo je ,,Toni“.
Ovo je Antoanet Berdžes? Ne baš tipična mama iz
predgraña.
— Šta želite? — upita me ona.
Šake su mi se znojile. Postojalo je tuce načina da ovo
krene po zlu. ðavolice su preprodavale oružje. Povukla
sam sako u stranu, pokazala joj glok na kuku i zlatnu
značku na pojasu.
— Narednica Lindzi Bokser, Policija San Franciska.
Došla sam zbog bebe.
— Ne znam o čemu govorite — reče bajkerka.
U tom trenutku se iz kuće začuo bebin prodoran plač.
Podigla sam glavu i ugledala žensku siluetu ispred prozora
koji gleda na ulicu, sa zamotuljkom u rukama.
Okrenula sam se, vratila se do eksplorera i, kad sam
čula da su se brave otvorile, ušla unutra u zamolila Kler
da mi doda telefon.
Imala sam broj Baka Kina na dugmetu za brzo
biranje.
— Šerife Kin, narednica Bokser na vezi. Treba mi
pomoć u Klark lejnu. Ako ne doñete ovde za pet minuta,
zovem FBI. Oni će skloniti sve i svakoga ko se nañe izmeñu
njih i te kidnapovane bebe.
 78.

Troja zeleno-bela patrolna kola doleteše Klark lejnom

uz vrisku sirena pri slaboj ranojutarnjoj svetlosti i zakočiše
uz ivičnjak. Šerif Bak Kin izañe iz prvih kola, s kaubojskim
šeširom na glavi, u smeñesivoj jakni s resama duž šava na
rukavima i značkom na džepu na grudima. U rukama je
držao pušku.
― Devojke, raziñite se. Hajde da ne komplikujemo
stvari, u redu?
Začulo se zviždanje i dobacivanje.
― Šta si rekao? „Ne komplikujte stvari, budale“? Koga
ti nazivaš budalom? — doviknu neko.
Ali ðavolice su sklonile motore s puta i načinile uzak
prolaz kroz svoje redove za šerifa Kina.
Toni Berdžes, Kler i ja smo pošle za šerifom, kroz
baštu punu korova, šljunčanom stazom i zatim uz
škripave stepenice do trema i ulaznih vrata.
Kin pokuca i doviknu:
― Sendi, otvori. Bak ovde.
Vrata se odškrinuše.
Ženski glas reče:
— Odlazi, Bak. Nismo nikog dirale.
Ja rekoh:
― Sendi, ja sam narednica Lindzi Bokser, a ovo je
doktorka Kler Vošbern, iz Policije San Franciska. Samo
želimo da pričamo s tobom.
― Pozovite me telefonom ako samo želite da pričate sa
mnom.
― Želimo da vidimo bebu - reče Kler. ― Da se uverimo
da je dobro.
Šerif Kin viknu u pravcu vrata:
― Šta je ovo, Sendi? Šta ste vi devojke uradile?
— Nismo ništa zgrešile, Bak. Samo idite. Osim ako
neko nema nalog, odlazite s našeg imanja.
 — Ne možeš da teraš predstavnike zakona. Grešiš,
Sendi — reče Kin.
— Neko svakako greši. Odlazite. Nemojte me terati da
se ponavljam. Ometate privatan posed.
Dozlogrdilo mi je. Ustuknula sam za pola koraka,
prislonila rame na vrata i silom ih otvorila. Kler i šerif
nahrupiše u kuću za mnom.
— Budi suptilna — promrmlja Kler.
— Kao malj — podsetila sam Kler, i tada sam ugledala
ženu koja je stajala iza vrata. Nosila je tregerice i ružičastu
majicu dugih rukava. Bila je lepa i kosa joj je bila duga,
iščešljana do visokog sjaja. Izgledala je kao da je u kasnim
dvadesetim ili ranim tridesetim.
Preko levog ramena je držala bebu pod plavim
ćebetom. Bilo je to novoroñenče koje se koprcalo.
Je li ovo beba Ejvis Ričardson?
Jedino u šta sam bila sigurna jeste daje mali živ.
A onda sam primetila da Sendi drži deveto-
milimetarski pištolj uperen pravo u moju glavu. A sudeći
prema njenom izrazu lica, znala sam da ne bi oklevala da
ga upotrebi.
 79.

Bak, izlazi odavde, jebote! — povika Sendi.

— Ne idem nikuda — reče on — dok ne spustiš taj
pištolj i ne kažeš mi šta se kog ñavola ovde dešava. To jeste
tvoja beba, zar ne, Sendi? Bila si trudna. Video sam te...
— Bak, čoveče. Ne pitaj, ne govori.6 Jesi li ikad čuo za
to? ― reče devojka s bebom preko ramena.
— Šta hoćeš da kažeš? Da si lagala sve? Lažirala si
trudnoću? Toni? Gospode bože! Kako ste vas dve mogle to
da uradite?
Sendi prisloni cev pištolja sebi pod bradu.
— Ne želim više da pričam o tome. Svi vi, izlazite
napolje. Ne šalim se — reče ona. — I ne lažem.
Ubledela sam. Kafa mi se popela u grlo.
— Sendi — reče Kin. — Pomoći ćemo ti. Ovo nije pravi
način.
— Ovo je moj način. Sad izlazite, izlazite, izlazite! —
dreknu ona.
Beba je sada plakala, kmečeći punim plućima.
Usta su mi se osušila. Postojalo je tako mnogo načina
da ovo krene po zlu, ali nisam ni pomislila da bi moglo da
ispadne ovako. Rekla sam:
― Nisi u nevolji, Sendi. Samo hoćemo da
porazgovaramo o ovoj situaciji. Bak, pusti nas da popriča-
mo nasamo. Molim te.
— Toni, urazumi je, doñavola — reče šerif ženi u
kožnoj motociklističkoj odeći. — Sačekaću ispred.
Kad je šerif izašao iz kuće, rekla sam Sendi:
— Spustiću pištolj. - Zavukla sam ruku pod sako,
izvadila glok s dva prsta i spustila ga na pod.
Toni Berdžes je podigla moje oružje i prešla preko

6
Engl.:Don't ask, don't tell, izraz koji se nekad odnosio na kadar vojske
SAD, da njegovi pripadnici ne smeju javno iskazivati svoju
homoseksualnu orjentaciju.(Prim. prev.)
prostorije, zveckajući lancima. Stavila je moj pištolj u
kantu za smeće ispod sudopere i zatvorila vrata od
kredenca.
Sendi je spustila pištolj u džep od tregerica i zagrlila
bebu obema rukama.
Izdahnula sam vazduh koji sam predugo zadržavala u
plućima i osvrnula se unaokolo. Videla sam flašice za bebe
na šanku, igračke na tepihu od ovčijeg runa. Svuda po
frižideru bile su izlepljene bebine slike.
Sendi je namestila bebu na rame i potapšala je po
leñima, ali ona je nastavila da plače.
― Ja sam Sandra Vilson - reče ona. - A ovo je moj sin,
Tajler Berdžes Vilson. Ja sam mu sad majka. Odgovorila
sam na oglas Ejvis Ričardson na Pratslistu i platila joj
obeštećenje od dvadeset pet hiljada dolara na ime troškova
održavanja trudnoće i poroñaja. I potpisala je papire. Sve
je po zakonu. Obavezno recite Ejvis da je prekasno da se
predomisli.
— Ejvis je dala oglas?
— Bogami jeste. Mogu da vam ga pokažem. Pošto je
Ejvis rekla da želi da uzmemo bebu, prebacili smo novac
na njen račun u banci. Sad me slušajte. Nas dve volimo
Tajlera i nećemo ga se odreći. Ovaj dečačić je naš.
 80.

Kler reče:
― Ja sam lekar, dušo. I imam bebu ne mnogo stariju
od Tajlera. Da li bih mogla da ga pogledam samo
nakratko? Molim te? ― Ispružila je ruke ka bebi u naručju
Sendi Vilson.
— Ne mogu da ga privolim da jede — Sendi će glasom
koji je odjednom pukao od emocija.
Kler zagrli devojku i reče:
— Dobro je, dobro je. — Onda je iščupala bebu iz
Sendinih ruku i odnela je do kuhinjskog stola.
— Imate vlažne maramice i čiste pelene? — upita ona,
glasom mirnim kao da nismo ni pod kakvom pretnjom.
Bila sam pored Kler dok je razmotavala pelene i mogla
sam da vidim da ima smeñe oči, da je rumen svud po telu i
da ima sve što treba da ima, plus jedan mali beleg boje
crnog vina na nadlanici. Pružila sam ruku i dodirnula
njegov majušni dlan. Gicnuo se i ponovo zakmečao.
Dok je Kler čistila i pregledala bebu, Toni Berdžes je
nestala. Vratila se minut kasnije s oglasom sa Pratslita i
listom hartije u rukama koje su joj se tresle.
— Narednice, želim da vidite ovo da biste nas ostavili
na miru i rekli Baku da ide kući.
— Pročitajte mi vi slobodno. Slušam vas — rekoh.
— ’Ja, Ejvis Ričardson, punoletna i pri čistoj svesti,
dajem svog neimenovanog sina Sandri Vilson i Antoanet
Berdžes, koje su mi platile 25.000 dolara za troškove
donošenja ovog deteta na svet.’
Oglas je bio onakav kakvim ga je Sendi opisala. Na
izjavi su stajali datum, Ejvisin potpis, i potpisi Antoanet
Berdžes i Sandre Vilson kao svedoka.
Uzdahnula sam, a onda sam morala da im kažem.
— Toni, problem je u tome što Ejvis Ričardson ima
samo petnaest godina.
— Ima osamnaest. Pokazala nam je svoju ličnu kartu.
 — Ona je lažov — rekoh. — A to je samo početak.
— Ovo nije u redu - reče Sendi, svali se na stolicu i
zaplaka, poklopivši lice šakama.
Plakala je tako snažno da je bilo teško razumeti sve
što je rekla, ali ovoliko sam čula jasno i glasno: ― Planirale
smo da ga imamo. Porodile smo ga. Dale mu dom u kome
je voljen. Ejvis ga nije želela. Uopšte ga nije volela.
Prišla sam Sendi i izvadila pištolj iz džepa njenih
pantalona i izbacila šaržer.
Pogledala me je molećivo. ― Pomozite nam. Šta
moramo da učinimo da bismo ga zadržale?
— Ne možete da ga zadržite, Sendi - rekoh, znajući da
joj se moje reči zarivaju u srce poput noževa. ― Ova beba
već ima porodicu koja ga želi. Zaista saosećam s vašim
bolom.
 81.

Naš odlazak iz Klark lejna bio je srceparajući, spor i

pun suza.
Policajci, komšije i ðavolice okupili su se oko
eksplorera dok mi je Toni davala sedište za bebe i ostale
stvari za bebu, a Sendi mi gurala papire u šake.
— Ovo pismo je za Tajlera, da ga pročita kad bude
stariji — reče Sendi. Dala mi je i svoj dnevnik i debeo
koverat sa slikama s bebinog roñenja.
Stavila sam slike u pregradu na vratima, dokaz koji će
poslužiti svrsi dok se ne uradi analiza Tajlerove DNK, i
postavila sedište za bebe na zadnje sedište kola.
Kler je upalila motor i čim smo izašle iz Tejlor Krika
zavalila sam se na suvozačkom sedištu i zadremala,
otvarajući oči na svakih nekoliko minuta tokom sledećih
šeststo četrdeset kilometara. Stalno sam se osvrtala da
osmotrim Tajlera.
Šta će sada biti s ovom bebom?
Hoće li biti dobro?
Dok je zalazak sunca prelazio u sumrak nad ulicom
Brajant, ušle smo na parking ispred kancelarije gradskog
patologa. Konklin je stajao pored svojih kola, bacajući
ključeve u vazduh i hvatajući ih, u iščekivanju da
stignemo.
Prišao je kolima, otvorio zadnja vrata i ostao da stoji,
nem, gledajući u bebu.
― Ovaj mali je presladak — reče on. — I šta ćemo
sad?
Ispravila sam bolne kosti, izašla iz eksplorera i rekla:
— Sačekaćemo nekoliko sati pre nego što pozovemo
Službu za zbrinjavanje dece.
Zagrlila sam Kler na rastanku, uzela Tajlera i njegovo
sedište za bebe i sela u policijski auto pored Konklina, koji
je bio za volanom. On reče:
― Poslednje mesto na kojem je Ejvis Ričardson
upotrebila svoj mobilni telefon bila je Tihuana. Pozvala je
roditelje. To je bilo pre dvanaest sati.
— Evo šta ja mislim — rekoh. — Odnesemo bebu
Ričardsonovima. Kažemo im da okrenu Ejvis na mobilni.
Čak i ako samo ostave poruku, to je u redu. Dovoljno je da
kažu: 'Vratili smo tvoju bebu’.
— Ozvučimo im telefonsku liniju — rekoh. — A bebu
odvedemo u bolnicu Sent Frensis. Ubacimo prerušene
ljude na neonatalno odeljenje dok Ejvis ne doñe da vidi
bebu. Drugi tim stavimo u hotel.
— A ako se ona ne pojavi?
— Smisliću nešto drugo. Možeš da se kladiš da hoću.
— Može što se mene tiče — reče Konklin.
 82.

Sonja i Pol Ričardson su čekali u hodniku ispred svog

apartmana s mešavinom nade, očekivanja i zahvalnosti na
licu.
Potrčali su ka nama kad smo izašli iz lifta i ja sam se
pripremila za predstojeći šok odvajanja od bebe.
Stezala sam malog dečaka dok sam govorila Sonji da
po zakonu moramo da ga odvedemo u bolnicu, dok će
zakonski sistem diktirati šta će se s njim desiti posle toga.
— Ali znala sam da biste prvo želeli da ga vidite ―
rekoh i dadoh dete njegovoj babi.
Bio je to predivan trenutak.
Sonjino lepo lice zasijalo je od suza kad ga je uzela.
Muž joj je zaštitnički prebacio ruku preko ramena i spustio
šaku na unukove grudi. Sonja je pogledala u mene i rekla:
― Mnogo vam hvala što ste ga pronašli.
— Ovo je divan dan — reče Pol. — Sjajan dan.
Nazad u apartmanu, svi smo posedali na ozbiljan
razgovor.
— Sonja, Pole — rekoh. — Ejvis mora da se preda.
Objavila je oglas na Pratslistu. Imamo kopiju tog oglasa. Na
to je niko nije naterao. Oglasila je prodaju bebe i za nju je
dobila dvadeset pet hiljada dolara. To je prodaja dece.
Imamo kopiju ugovora koji je potpisala.
Konklin reče:
― Ejvis je u Meksiku, a to znači da će je deportovati
kad je uhvate. Ako je Riter s njom, kriv je za prebacivanje
maloletnika preko meñunarodne granice. U tolikoj je
nevolji da bi se njegovim slučajem čitav vod advokata
mogao baviti godinama.
— Ali budući da je Ejvis maloletnica — rekoh — ako
se sama preda policiji, možemo pokušati da je zaštitimo.
Sarañivaćemo s javnim tužilaštvom kako bismo
izdejstvovali da joj se sudi kao maloletnici. Ali ako je budu
deportovali iz Meksika... — rekoh, sležući ramenima. —
Verujte mi, ne želite da joj se sudi kao odrasloj osobi.
Muž i žena su razmenili poglede.
Pol Ričardson duboko uzdahnu.
— Ejvis je u spavaćoj sobi — reče. — U stvari, i
Džordan je tamo.
 83.

Rekla sam Ričardsonovima:

― Molim vas odnesite bebu u kuhinju. Lezite s njim
na pod. Idite. Odmah.
Ričardsonovi su izgledali prepadnuto, ali su me
poslušali.
Izvukoh pištolj, Rič izvuče svoj, pa stadosmo sa obe
strane vrata spavaće sobe.
Viknuh:
― Ejvis Ričardson, Džordane Riteru, narednica Bokser
vam govori. Gotovo je. Izañite s podignutim rukama.
Vladala je tišina, ali pre nego što je Rič stigao da
provali vrata nogom, čuli smo Riterov glas.
— Narednice. Nismo naoružani.
Vrata se otvoriše i Riter izañe s podignutim rukama.
Nije se brijao i obrazi su mu bili izgoreli od sunca. Čak i
takav, izgledao je kao maneken s reklame za skupu mušku
garderobu.
Rič okrete Ritera i priljubi ga uza zid. Pretresao ga je i
stavljao mu lisice kad je Ejvis izletela iz spavaće sobe.
I Ejvis je držala podignute ruke ali je mrdala jednim
prstom da mi skrene pažnju na sjajan zlatan prsten.
— Venčali smo se — povika ona. — Džordan i ja smo
se venčali.
— Čestitam ― rekoh, dok sam je bacala uza zid s
velikim zadovoljstvom.
Još jednom, u srcu sam poželela da ošamarim ovu
devojku. Umesto toga sam joj stavila lisice i rekla:
― Ejvis Ričardson, uhapšena si zbog prodaje deteta,
zapostavljanja deteta i ometanja pravde. Imaš pravo da
ćutiš...
Iznenada, oko mene je izbio nekakav očajnički haos.
Sonja i Pol Ričardson su okružili svoju ćerku, beba je
zaplakala, zatim uvukla vazduh i nastavila da plače.
S moje leve strane, Konklin je hapsio Džordana Ritera
zbog kidnapovanja i silovanja maloletnice. Riter se drao:
— Hoću da vidim svog sina — dok mu je Konklin čitao
prava.
Unela sam se Riteru u lice.
— Umukni, bre ― rekoh.
Onda sam pozvala hitnu pomoć da doñe po bebu.
— Šta će biti s Ejvis? — upita me Pol Ričardson dok
sam uzimala bebu iz ruku njegove žene.
— Biće stavljena u pritvor dok ne bude uzeta u
postupak — rekoh. — Ako želite moj savet, unajmite
najboljeg advokata kojeg možete sebi da priuštite. Možda
će on izdejstvovati da joj se sudi kao maloletnom licu.
Takoñe bih obavila nekoliko poziva i poništila brak izmeñu
vaše ćerke i ovog ljigavca.
 ČETVRTA KNJIGA

Dete koje slama srce

 Naglo sam otvorila oči. Zurila sam u informacije koje
je Džoov sat projektovao na plafonu. Bio je 11. oktobar.
Temperatura je bila 12°C. Vreme: 6.02 ujutru.
Bila sam u pola misli kad sam se probudila, ali o
čemu sam razmišljala?
Džo se promeškolji pored mene i reče:
— Linds. Budna si?
— Izvini što sam te probudila, dragi. Sanjala sam.
Mislim. Okrenuo se ka meni i zagrlio me. — Sećaš se sna?
Morala sam da se prisetim, ali san je iščezao. Zašto
sam bila zabrinuta? Džo je bio bezbedan. Beba
Ričardsonovih je bila u bolnici Sent Frensis, savršeno
zdrava. Onda sam se setila. Kendas Martin.
Razmišljala sam o njoj.
Počela sam da pričam Džou zašto mi se Kendas
Martin provlačila kroz snove, ali on je već tiho hrkao na
mom ramenu. Odvojila sam se od njega i spustila stopala
na pod.
Džo promrmlja:
― Šta je?
― Moram na posao - rekoh. — Zvaću te kasnije.
Poljubila sam ga u obraz, razbarušila mu kosu i
ututkala mu ćebe pod bradu. Pucnula sam prstima i
Marta je skočila na krevet. Napravila je dva kruga, a zatim
se spustila na mesto koje sam upraznila.
Manje od sat vremena kasnije, uletela sam u stanicu
s dve kafe.
Popela sam se zadnjim stepeništem preskačući po dva
stepenika odjednom i laktom otvorila vrata od stepeništa
koja su vodila na osmi sprat. Prošla sam kroz lavirint
hodnika koji su vodili ka kancelariji javnog tužioca.
Juki je bila za svojim stolom u kancelariji bez prozora.
Sjajna crna kosa, s razdeljkom na sredini, padala joj je
napred dok je gledala u svoj laptop. Moja senka joj je pala
preko stola.
― Hej — reče ona, dižući glavu. - Lindzi. Sta nije u
redu?
― Nešto nije. Mogu li da vidim sliku Kendas Martin u
kolima s tim plaćenim ubicom Gregorom Guzmanom?
― Zašto?
Ispružila je ruku preko stola i uzela mi jednu čašu s
kafom iz ruke.
― Nećeš se ljutiti ako te pitam zašto još uvek njuškaš
oko mog slučaja, zar ne?
― Mogu li da je samo još jednom osmotrim Juki?
Molim te. Ta slika me muči.
Juki me je besno pogledala, sagla se ka svom laptopu
i pritisnula nekoliko tipki. Okrenula je kompjuter kako bih
mogla da vidim ekran.
— Jedna kopija toga bi mi koristila.
Juki odmahnu glavom. Ali istovremeno, štampač
zakrča i iz njega izañe jedna crno-bela fotografija. Juki mi
je dodade.
― Više bih te mučila ― reče ona ― ali sudija želi da me
vidi u svojim odajama. Ponovo sam u kazni. Nemoj mi
napraviti probleme, Lindzi. Ozbiljno ti kažem.
Poželela sam joj sreću s Lavanom i otrčala ka izlazu
pre nego što je stigla da se predomisli.
 85.

Koji minut nakon što sam napustila Jukinu

kancelariju, upisala sam se u knjigu za posetioce na ulazu
u ženski zatvor na sedmom spratu. U ovom krilu je bilo
bučno. Čegrtanje metalnih vrata i besno larmanje
zatvorenika dizalo se oko nas dok me je jedan čuvar pratio
do male, prazne sobe za posete.
Kendas Martin se ubrzo pojavila u dovratku.
Pogledala me je u oči kad joj je čuvar skinuo lisice i sela
preko puta mene za izgrebani metalni sto.
— Ovo je neočekivano iznenañenje — reče ona.
Kendas nije imala nikakvu šminku na sebi, godinu
dana nije bila kod frizera i na sebi je imala zatvorsko odelo
u nijansi narandžaste koja plavušama nije previše dobro
stajala.
Ipak, Kendas Martin je imala dostojanstva i
profesionalno držanje.
Rekla sam:
― Ovde sam nezvanično.
― S dobrim vestima, nadam se.
Izvadila sam odštampanu fotografiju iz džepa i stavila
je na sto.
― Molim vas pogledajte ovu sliku i recite mi zašto ste
bili u ovim kolima sa ovim čovekom.
Ona reče:
— Videla sam tu sliku. To nisam ja.
Plafonjerka iznad naših glava odavala je belu
fluorescentnu svetlost jačine trista vati, osvetljavajući
svaki deo te male prostorije. Crveno oko sigurnosne
kamere posmatralo je iz jednog ugla na plafonu ženu u
narandžastom kako privlači fotografiju sebi i uzima je u
ruku.
— Ne poznajem nijedno od ovo dvoje ljudi — reče ona.
Onda, kao da joj je nešto naknadno palo na pamet, ponovo
se dobro zagledala u fotografiju i upitala me: — Sta vidite
u ruci ove žene?
Gurnula je zrnastu crno-belu fotokopiju slike nazad
preko stola. Glava žene na slici bila je pognuta, plava kosa
joj je skrivala pola lica i činilo se da u rukama steže lančić
koji joj je visio oko vrata. Videla sam odsjaj priveska koji
joj je visio izmeñu stisnutih prstiju.
— Možda nekakva amajlija - rekoh.
— Da li je moguće da se radi o krstiću? — upita me
Kendas Martin.
— Pretpostavljam da jeste.
― Ja ne nosim tanke zlatne lančiće s amajlijama i
krstićima ― reče mi Kendas Martin. — Ali znate Elen
Laferti, zar ne? Elen uvek nosi krstić. Moram reći da se
pitam šta joj on znači.
 86.

Kendas Martin je trebalo da se vrati na sud za sat

vremena, i ako je moja vera u njenu nevinost bila
opravdana, nisam mogla da ,,pronjuškam“ oko njenog
slučaja dovoljno brzo. Sa svakim danom provedenim na
suñenju, Kendas je bila dan bliža tome da bude osuñena
za prvostepeno ubistvo.
Koliko god bi bilo teško ubediti sud da sudi pogrešnoj
osobi, to ne bi bilo ništa u poreñenju s poništavanjem
presude za ubistvo.
Otkaskala sam zadnjim stepeništem do hola stanice,
otkucala jedan broj na mobilnom i sačekala da mi se
privatni detektiv Džozef Podesta javi. Glas mu je bio
promukao od spavanja ali rekao je: ,,U redu“, na moj
zahtev da se vidim s njim za dvadeset minuta.
Prešla sam preko mosta Bej, odvezla se do Lafajeta i
pronašla Podestinu žutu jednospratnu kuću u predgrañu
u Hamlin roudu, ulici omeñenoj mešavinom drveća i kuća
u sličnom stilu. Parkirala sam auto na njegovom prilazu i
popela se kamenim stepenicama kroz kamenu baštu i
pozvonila na vrata.
Podesta je otvorio vrata bosonog, u trenerci s
mrvicama hleba na njenom gornjem delu. Pokazala sam
mu značku i on je širom otvorio vrata i odveo me do svoje
radne sobe u zadnjem delu kuće.
Osvrtala sam se po sobi, gledajući u čitavo skladište
špijunske opreme koju je Podesta poreñao po svojim
metalnim policama za knjige. Dokotrljao se u stolici do
kompjutera, podigao staru tigrastu mačku sa stola i
spustio je sebi u krilo.
 — Da mi klijent nije mrtav - reče on, stavljajući šaku
preko miša — ne bih vam ovo pokazao bez naloga.
— Cenim vašu pomoć — rekoh.
Podesta je kliknuo na fasciklu s digitalnim
fotografijama Kendas Martin koje je načinio dok je sedela u
kolima s nekim koje bio nepouzdano identifikovan kao
Gregor Guzman, plaćeni ubica kojeg je policija tražila u
nekoliko država, a i u nekoliko stranih zemalja.
Prva fotografija koju je Podesta otvorio bila je ona koju
je Juki predočila kao dokaz.
— Znam da su ove slike loše — reče on. — Ali nisam
mogao da koristim blic, znate? Ne mogu da se zakunem da
je to Guzman, ali ta žena jeste Kendas Martin. Pratio sam
je te noći od njene kuće u Bulevaru Montgomeri pravo do
auto-puta 1-280 na severu. Skrenula je u Ulicu Cezara
Caveza, zatim desno u Treću, a zatim u Aveniju Dejvidson.
Pratio sam je sve vreme.
— To je vrlo opasan kraj. Siguran sam da to znate,
narednice. Morao sam da se čuvam. To je otpad. Mogli su
da me opljačkaju, a i nju.
— Posmatrao sam je kako izlazi iz linkolna i ulazi u
terenac tog tipa. Izašla je deset minuta kasnije.
— Možete li da mi narežete te slike?
— Što da ne, pod datim okolnostima? — reče on.
Kompjuter je zujao.
Mačka je prela.
I uskoro sam imala disk sa dosta zrnastih fotografija
uslikanih dve nedelje pre ubistva Denisa Martina.
 87.

U devet i petnaest ponovo sam bila u Odeljenju za

ubistva u južnom odseku u glavnoj policijskoj stanici, mo-
joj drugoj kući.
Obesila sam sako o naslon stolice, a potom pronašla
Konklina u kuhinji. Jeo je krofnu nad sudoperom, sa
žutom kravatom prebačenom preko ramena.
— ’De si - reče. ― Sačuvao sam ti jednu.
— Nisam gladna. Ali imam nešto da ti pokažem.
— Strašno si tajanstvena.
— Bolje da ti pokažem nego da ti kažem.
Či je radio za svojim stolom pred kompjuterom koji je
zujao, sa šoljom kafe na salveti i oko trideset olovaka
poredanih paralelno s gornjom ivicom njegove podloge za
miš.
Dala sam Čiju disk koji sam dobila od Džoa Podeste i
rekla:
―Ne smeta ti, Pole? Hoću da i ti vidiš ovo.
Nas troje smo se usredsredili na svaki pojedinačni
frejm dok se dvanaest digitalnih fotografija plave žene iz
profila koju je privatni detektiv Džozef Podesta uslikao
kako sedi s potencijalnim plaćenim ubicom u njegovom
terencu smenjivalo na ekranu.
Konklin je zamolio Čija da uveliča najbolje od njih i
zumira ženinu šaku da bismo videli da li u njoj steže
zlatan krstić. Ali što je Či više zumirao sliku, to je ona
postajala nejasnija.
— To je najbolje što mogu da postignem — reče Či,
zureći u apstraktnu grupaciju sivih tačaka. — Šta mislite?
— Propusti slike kroz program za prepoznavanje lica
— Konklin će Čiju.
― Prepoznavanje lica, ide.
Či je pokrenuo program i na njegovom monitoru su se
pojavila dva prozorčeta koja su poredila sliku Kendas
Martin sa zrnastom fotografijom plavuše u kolima.
Či se okrenu i pogleda u mene i Konklina, a preko lica
mu, brzo poput zvezde padalice, prelete iskra uzbuñenja.
— To nije ona - reče Či. - Ko god da je žena na ovoj slici -
to nije Kendas Martin.
Či je zatim uporedio zrnastu fotografiju plavuše s
desetinama hiljada fotografija u bazi podataka koje su se
blešteći smenjivale na ekranu.
I taman kad sam počela da gubim nadu, naišli smo
na poklapanje.
 88.

Konklin i ja smo seli ujedan neobeležen policijski

auto i uskoro smo jurili auto-putem Džejms Lik. Dok je
Konklin vozio, ja sam na prste nabrajala razloge zbog kojih
mislim da je Elen Laferti ubila Denisa Martina.
― Jedan, bila je zaljubljena u njega. Dva, bila je besna
na njega. Tri, imala je pristup njegovom pištolju. Znala je
gde će biti i gde će Kendas biti te večeri.
— To su četiri i pet. I šest, ako ona nije ubica, mogla
je da naruči njegovo ubistvo.
— Sve to - reče Konklin — i dovoljno je pametna da
smesti Kendas.
— Mora da je prokleti zli genije ― rekoh.
Petnaest minuta kasnije, Konklin je parkirao kola
ispred bledožute stambene zgrade u primorskim stilu.
Podignuto dvadesetih godina dvadesetog veka, bilo je to
uredno zdanje s ispupčenim prozorima koji su gledali na
ulicu Uloa. Nalazilo se na oko kilometar i po od kuće
Martinovih.
Pritisla sam zvono i Lafertijevaje doviknula:
― Koje? - I onda je otvorila vrata.
Konklin reče:
— Policija San Franciska — pokaza značku i predstavi
nas dadilji od dvadeset i nešto godina, koja je oklevala dve
sekunde pre nego što nas je pustila u kuću.
Posmatrala sam svedočenje Lafertijeve iz zadnjeg dela
sudnice pre nekoliko dana. Izgledala je prilično zrelo u
kostimu i štiklama. Danas, u farmerkama i beloj rolki,
kose vezane u rep, izgledala je kao tinejdžerka.
Konklin je prihvatio kafu kojom ga je Lafertijeva
ponudila, ali ja sam se zadržala u dnevnoj sobi dok je
bivša dadilja Martinovih vodila Konklina u kuhinju.
Jednom se osvrnuvši po prostoriji, izbrojala sam pet
slika Denisa Martina u toj maloj sobi, od kojih je na
nekima bila i Lafertijeva. Martin je bio lep iz svakog ugla.
Podigla sam glavu kad se Elen Laferti vratila u
dnevnu sobu s Konklinom. Izgledala je srećnije što me vidi
nego što je mogla da bude. Sela je u fotelju i rekla:
— Mislila sam da je istraga završena.
Rekla sam:
― Postoje neke nejasnoće koje nikako ne uspevamo da
razrešimo. U stvari, jedna nejasnoća.
Izvadila sam fotografiju iz unutrašnjeg džepa i
spustila je na kafeni stočić.
Elen pruži ruku daje uzme i reče:
— Šta je ovo?
— Taj čovek je možda plaćeni ubica po imenu Gregor
Guzman. Žena na slici izgleda kao Kendas Martin ― rekoh.
― Ima istu plavu kosu, istu fruzuru kao Kendas ― ali to
zapravo nije ona, zar ne, Elen?
— Teško je reći. Ne znam — reče ona.
— Znate li kako znamo da to nije Kendas? — reče
Konklin.
— Zato što je forenzički softver, nakon što smo ubacili
tu fotografiju u njega, otkrio da se ona poklapa s vašom
slikom iz vozačke dozvole. Žena na toj slici ste vi.
Konklin priñe polici kamina i uze sliku u zlatnom
ramu koja je prikazivala Elen i Denisa Martina na
jedrenjaku u zalivu.
— Ne — reče ona, ustajući da otme sliku Konklinu iz
ruke.
— Ne dirajte to.
Rekoh joj:
― Mislim da će nam sudija Lavan dati nalog da vam
detaljno pretresemo kuću. U meñuvremenu, ovaj razgovor
treba da nastavimo u policijskoj stanici.
Izvukla sam telefon i krenula da pozovem patrolna
kola, ali Elen reče: — Čekajte. Reći ću vam ono što vas
zanima.
Zaklopila sam telefon i poklonila joj svoju punu
pažnju.
 89.

Ako Elen Laferti nije pokušala da unajmi ubicu, zašto

je onda bila u tim kolima s Gregorom Guzmanom? Jedva
sam čekala da čujem njeno objašnjenje.
— Nisam učinila ništa pogrešno, a svakako ništa
protivzakonito ― reče Lafertijeva. Zavukla je ruku u
okovratnik rolke i izvukla zlatni krstić na tankom lancu.
Neprestano ga je cimala sjedne na drugu stranu, što je
radila iz navike kad je uhvati nervoza — i što ju je odavalo.
— Denis me je poslao da se nañem s tim „Gospodinom
G.“ na parkingu Vonsa - reče ona. - Dao mi je koverat s
novcem da ga dam tom gospodinu G., ali mi ga je on, kad
ga je otvorio, vratio i rekao: „Recite gospodinu Martinu
hvala, ali ne hvala".
— Taj gospodin G. vam je vratio novac — reče Rič.
Elen klimnu glavom.
— Hoćete da kažete da ste se našli sa čovekom kojeg
niste poznavali zato što vam je Denis rekao da tako
uradite. Vi ste mu dali novac, koji vam je on vratio, i niste
znali zašto ste otišli tamo. To je vaša priča?
— Nisam znala da je ubica sve dok suñenje nije počelo
i dok nisam pročitala o njemu na internetu. Bila sam samo
glasnik. To je sto posto istina.
— Niste ni u kakvoj nevolji ― reče Konklin. ―
Pokušavamo da povežemo neke činjenice.
— Otkud to da ste bili plavokosi? - rekoh.
— Bila je to perika — Elen će odmah. — Pripadala je
Kendas dok je išla na hemoterapiju. Bacila ju je, i ja sam
je uzela. Denis je voleo da je ponekad nosim. Želite li da je
vidite?
Elen Laferti poñe hodnikom ka spavaćoj sobi.
— Stvarno misliš da je ova devojka unajmila plaćenog
ubicu? — upita me Konklin.
— Ne znam. Sad znam manje nego kad sam se jutros
probudila.
Uzela sam sunčanu, veoma romantičnu fotografiju
Elen i Denisa Martina i ponovo razmislila o svemu.
Da li je Elen unajmila Guzmana da ubije Denisa? Da
li je Elen bila uljez, i da li je lično ubila Denisa? Je li Denis
ugovorio sastanak izmeñu Elen i Guzmana kako bi njegov
privatni detektiv mogao da dokumentuje sastanak žene
koja liči na Kendas s plaćenim ubicom?
Ako je tako, da li je Kendas ubila svog muža pre nego
što je on stigao da ubije nju?
Dok sam ponovo vagala sve mogućnosti, Elen se
vratila u sobu držeći crnu satensku vreću. Rašnirala ju je i
istresla iz nje plavu periku.
— Uglavnom sam je nosila kad smo vodili ljubav —
reče ona.
Nisam mogla da se suzdržim.
— Pomozite mi da vas shvatim, Elen ― rekoh. ― Vaš
ljubavnik je voleo da nosite periku njegove žene u krevetu?
Zar ne mislite daje to bolesno?
Oči su joj se napunile suzama.
Opsovala sam sebi u bradu. Hoću li ikad naučiti kako
da budem „dobar policajac"? Konklin uze vreću i reče
Lafertijevoj: ― Želeli bismo da poñete s nama u stanicu, u
redu, Elen?
— Ali... ne hapsite me, zar ne?
Konklin reče:
― Hteli bismo da ovo što ste upravo rekli od vas
dobijemo u vidu potpisane izjave.
Zaostala sam dok je Konklin ispraćao Elen do ulice.
Pozvala sam Juki, ali dobila sam njenu govornu poštu.
Sačekala sam signal i rekla: — Juki, treba mi nalog za
pretres kuće Elen Laferti. Da, imamo opravdan razlog.
Pozovi me što pre. Uh... mislim da ćeš mi biti zahvalna na
ovome.
Nadala sam se da sam u pravu.
 90.

Juki je sela pored Fila, u kožnu fotelju identičnu

njegovoj preko puta kožom presvučenog stola sudije
Lavana. Soba je bila ukrašena motivima lova na lisice:
starim reprodukcijama slika s ljudima u crvenim kaputima
na riñim konjima i masivnim drvenim nameštajem
postavljenim uza zidove sa zelenim tapetama.
Sudijine oči iza naočara behu crvene, i najkonciznije
što je mogao objasnio je zašto ga nije bilo tri dana.
— Moja majka je bolovala od raka pluća — reče on. —
Umrla je. Teškom smrću.
Klimnuo je glavom kad su mu dva advokata izjavila
saučešće. Onda je pročistio grlo i nastavio.
— Ne želim više da čujem gluposti kakvih je bilo na
ovom suñenju. Gospoñice Kasteljano, vi znate kako da
postavite pitanje a da ga ne pretvorite u završnu reč.
Gospodine Hofman, vi znate kako da zauzdate svoje
svedoke, pa zato i radite to, zaboga.
Juki htede da se pobuni, ali sudija nije ostavljao
nikakvu sumnju u pogledu svojih namera. Želeo je da
suñenje bude pod kontrolom i da se okonča.
— Evo novih pravila o ulaganju prigovora — reče on,
kao da joj čita misli.
— Ako imate prigovor, ustanite. Pametan sam, a i sam
sam bio parničar dvadeset godina. Ako ne budem mogao
da dokučim zašto ulažete prigovor, neću se obazirati na
vas. U tom slučaju — sedite.
— Ako mi bude jasno zašto ulažete prigovor, reći ću
drugoj strani da prekine. Očekujem da to neću morati da
radim.
— Časni sudijo — rekoše Juki i Hofman u isti glas.
— Bez glupiranja. Bez drame. Bez glupih advokatskih
trikova. Deliću kazne. Kazniću jedno od vas ili oboje zbog
nepoštovanja suda. Razumete li me?
Ni Fil ni Juki ne odgovoriše ništa.
 — Odlično. Vidimo se na sudu - reče Lavan.
— Ovo je sprdnja — reče Hofman Juki kad su izašli iz
odaja sudije Lavana i zaputili se hodnikom ka sudnici, —
Ne može da nam kaže da ne ulažemo prigovore.
— Danas očigledno može — reče Juki.
Hofman joj se osmehnu i reče:
— Imam jedan sastanak. Vidimo se unutra.
 91.

Fil Hofman ustade u svojim skupim cipelama, isprsi

se i reče:
— Odbrana poziva Kejtlin Martin da svedoči.
Kendas Martin utom skoči na noge i vrisnu mu u lice:
— Ne! Da se niste usudili da pozivate moju ćerku kao
svedoka! Nemate prava!
Lavan lupi čekićem i reče:
― Izvršitelju, molim vas izvedite optuženu iz sudnice.
― Kendas. Sedite - reče Hofman. ― Časni sudijo,
dozvolite mi da popričam sa svojom klijentkinjom, molim
vas.
― Gospodine Hofman, kažnjavam vas sa osamsto
dolara. Da ste pripremili svoju klijentkinju, mogli smo ovo
da izbegnemo. Izvršitelju!
Nakon što su ispratili Kendas Martin iz sudnice,
sudija je zatražio mir i kad se buka u sudnici utišala do
šapata ispunjenog iščekivanjem, zamolio je porotu da
ignoriše taj prekid.
Podsetio je porotnike da je njihova dužnost da donose
sud na osnovu dokaza, a ne pometnje, i da ne treba da
donose nikakve zaključke iz toga što je odlučio da ukloni
optuženu sa suñenja.
Zatim je rekao:
— Gospodine Hofman, izvedite svog svedoka.
Hofmanov izraz lica bio je neutralan kad je
jedanaestogodišnja ćerka Kendas Martin i Denisa Martina
stala kraj pulta za svedoke, položila zakletvu i sela na
stolicu za pultom.
Morala je da se pomuči ne bi li sela, i stopala joj nisu
sasvim dodirivala pod.
Sudija se okrenu ka tamnokosoj devojčici u cvetnoj
haljini i plavom džemperu na kopčanje, s tašnicom iste
boje u krilu. Upita je: — Gospoñice Martin, znate li razliku
izmeñu laži i istine?
 — Da, gospodine.
— Ako bih rekao da sam predsednik Sjedinjenih
Država, da li bi to bila laž ili istina?
— To bi bila laž, naravno.
— Verujete li u Boga?
Kejtlin klimnu glavom.
— Morate da kažete da ili ne. Zapisničar kuca ono što
vi govorite.
— Da. Verujem. Verujem u Boga.
— Dobro. Razumete da ste se zakleli božjim imenom
da ćete govoriti istinu?
— Da, gospodine, razumem.
— Odlično. Hvala vam. Gospodine Hofman, molim vas
nastavite.
— Hvala vam, časni sudijo. Kejtlin... mogu li da te
zovem Kejtlin?
— Naravno, gospodine Hofman.
Hofman se nasmeši. Imao je lep osmeh. Nije bilo ničeg
lošeg u tome.
— Kejtlin, moram da ti postavim neka pitanja koje se
tiču večeri kada je vaš otac ubijen, u redu?
— U redu. Da.
— Jeste li bili u kući kada je vaš otac upucan?
― Da.
— Znate li ko ga je upucao?
― Da.
— Molim vas recite sudiji i poroti šta znate.
— Ja sam to učinila — reče Kejtlin Martin. Oči joj
poleteše ka sudiji, a zatim nazad ka advokatu njene majke.
— Ja sam ubila svog oca. Nisam imala izbora.
 92.

Galerija je eksplodirala od buke.

Porotnici su se nagnuli napred, domunñavajući se,
dok su se izveštači dohvatili svojih PDA ureñaja. Hofman je
stajao na sredini sudnice, zaleñenog izraza lica, kao da je
sam upravo opalio iz pištolja.
Juki je poželela da premota poslednjih deset sekundi i
pojača ton. Da li je Kejtlin Martin upravo rekla da je ubila
svog oca?
To prosto ne može biti istina.
Juki skoči na noge, skupi šake u pesnice i stegnu
vilice čvrsto kao da su zavarene. Sudija ju je upozorio da
ne ulaže prigovor, ali u glavi je vrištala: Ulažem prigovor na
ovog svedoka. Ulažem prigovor na ovu — predstavu.
Ulažem prigovor, ulažem prigovor, ulažem prigovor.
— Advokati, priñite. Oboje — brecnu se Lavan.
Kad su mu dva advokata prišla, sudija se okrenuo u
stolici za devedeset stepeni kako bi bio okrenut ka izlazu
za slučaj opasnosti umesto ka svedokinji i poroti.
Juki i Hofman stadoše sa strane u odnosu na
sudijsku stolicu i upraviše pogled ka sudiji.
Lavan reče Hofmanu tihim glasom koji je podrhtavao
od besa:
— Pretpostavljam da ni vaša klijentkinja ni tužilaštvo
nisu znali da ćete pozvati ovo dete da svedoči.
― Dobio sam poziv od Kejtlinine babe s majčine
strane koja mi je rekla da ona želi da priča sa mnom ovog
jutra. Našao sam se s Kejtlin u holu ove zgrade, časni
sudijo, odmah posle našeg sastanka s vama. Do pre
petnaest minuta nisam znao da će da svedoči.
— Časni sudijo — reče Juki — odbrana je očigledno
izrežirala ovo. Kejtlin su ili nagovorili na ovo, ili je sama
došla na tu ideju. U svakom slučaju, pokušava da spase
zadnjicu svoje majke. I u svakom slučaju je stvorila
osnovanu sumnju u glavama porotnika.
Lavan reče:
― Objaviću pauzu. Hoću da vidim Kejtlin u mojim
odajama. Vas dvoje nemojte da mi se izgubite. Pošto
popričam s detetom, razgovaraću s porotom.
— A posle toga ćemo prodiskutovati o budućnosti ovog
suñenja.
 93.

Juki je bila u kancelariji Lena Parizija kad joj je

telefon zavibrirao.
— Idemo — reče ona svom šefu. Pročitala je poruku
naglas:
― ’Sudija Lavan je spreman da vas primi u svojim
odajama.’ Šta mi savetuješ za kraj, Lene?
Parizi podiže svoju telesinu iz fotelje, pa otvori
venecijanere na strani zgrade koja je gledala na ulicu
Brajant. Spolja je dopirala beličasta svetlost. Juki nije
mogla da vidi ništa kroz maglu.
— Treba unakrsno da ispitaš tog svedoka — reče Riñi
Pas. - To je najbolje i jedino što možeš da uradiš.
— Sta ako govori istinu?
— Da li govori istinu? Šta zaista misliš?
— Mislim da se žrtvuje. Jedanaest joj je godina. To je
junački, kao u filmovima. Ali je laž. Mogu da je uzdrmam
za pultom, ali ne znam mogu li da uradim to i da zadržim
porotu na našoj strani.
— To će biti kao da hodaš po konopcu a imaš proliv.
Ali verujem da možeš to da izvedeš.
Juki je izašla iz Parizijeve kancelarije i zaputila se
hodnikom kao da je na automatskom pilotu. Kad je ušla u
sudijine odaje, Fil Hofman je stajao, i seo je nakon što se
ona spustila u stolicu u kojoj je sedela samo dva sata
ranije.
Lavan je bio skinuo svoju odoru i kravatu i zavrnuo
rukave košulje, i stajao je iza svog stola. Juki je pomislila
da će početi da se šetka, ali umesto toga se sagnuo i
dohvatio metalnu kantu za smeće visine šezdeset i
prečnika četrdeset centimetara koja mu je stajala kraj
stopala. Podigao ju je iznad glave i zafrljačio je ka
suprotnom zidu.
Kanta se odbila od ivice kredenca s pićem pre nego
što je oborila uramljenu sliku sudije s guvernerom.
Nakon što su eksplozija stakla i odjek buke zamrli,
Lavan je naglo otvorio vrata kredenca i rekao:
— Ko je za piće? Ja častim.
Hofman reče:
― Ja bih viski.
— Ja neću ništa, ne bi valjalo — reče Juki, ali već
ništa nije valjalo. Ništa u njenom iskustvu nije je
pripremilo za slučaj koji iskače iz koloseka na svakih
dvadeset minuta. Da li dobija ili gubi? Nije imala
predstavu.
Sudija je nasuo viski sebi i Hofmanu, i seo nazad za
sto.
— File, znate li razliku izmeñu laži i istine?
— Da, časni sudijo. Vi niste predsednik Sjedinjenih
Država.
— Da li ste na bilo koji način uticali na svedočenje
Kejtlin Martin?
— Ne. Kao što sam rekao, pričala je sa mnom u osam
i četrdeset pet ovog jutra. Rekla mi je šta se desilo.
Pomerio sam jednog svedoka kojeg sam pripremio i koji je
odjednom postao nevažan, i odlučio da moram da izvedem
Kejtlin da svedoči.
— Želim da je unakrsno ispitam — reče Juki. —
Moram da diskreditujem njeno svedočenje.
Sudija reče: ― Sačekajte malo, Juki. Dozvolite da vam
kažem šta mi je Kejtlin rekla za tih pola sata koje sam
upravo proveo s njom. To ide vama u korist.
— Molim, časni sudijo?
— Kejtlin mi je rekla da ju je otac zlostavljao. Bila je
eksplicitna. I to ubedljivo. Znala je gde je pištolj sakriven.
Uvrebala je priliku i ubila ga.
— Verujete joj? — upita Juki.
— Nisam uspeo da je uhvatim u laži — a pokušao
sam. Prema Kejtlininim rečima, njena majka je čula
pucnje, zatekla je s pištoljem i rekla joj da opere ruke, ode
u svoju sobu i da nikom nikad ne kaže šta se desilo. Zatim
je, po njenim rečima, njena majka opalila iz pištolja ispred
kuće i pozvala policiju.
— Ha. Dobra priča — reče Juki. — A zašto je Kejtlin
odlučila da progovori?
— Rekla je da želi da kaže istinu.
Hofman se nagnu u svojoj stolici.
— Bajrone. Časni sudijo — reče on — imamo
svedočenje koje oslobaña moju klijentkinju krivice - reče
on. - Tražim da se ovo suñenje proglasi nevažećim.
 94.

Juki je zurila u sudiju, ne videći ga, dok su joj se

misli komešale u stanju prilično sličnom panici.
Nije želela da taj postupak bude poništen, ne posle
svega kroz šta je prošla u ovom slučaju, ne kad je verovala
da je izvela ubicu pred sud. Doñavola. Ako sudija poništi
suñenje, šta onda?
Hoće li krivično goniti devojčicu? Da li će zaista
probati da goni jedanaestogodišnjakinju koja tvrdi da ju je
otac silovao?
Ako hoće, na osnovu čega?
Jedini dokaz protiv Kejtlin bilo je njeno svedočenje.
Niko je nije video kako puca iz pištolja. I čak i ako Kendas
Martin kaže da je Kejtlin pucala, slučaj je bio toliko prožet
osnovanom sumnjom da je porota možda ne bi osudila.
S druge strane, pomisli Juki, ako sudija ne poništi
suñenje, Juki bi morala da izvede onaj hod po žici koji je
Len pominjao. Da pretvori to zlostavljano dete u lažova.
Porota će je mrzeti zbog toga, i ako poveruju u Kejtlininu
priču, Kendas bi mogla da bude osloboñena.
— Juki. Želite li da kažete nešto?
Juki reče:
― Da, želim, sudijo. Svakako želim. Ne postoji ni
trunka dokaza koja bi potkrepila Kejtlinino svedočenje, i
ako je njena priča zaista istinita, zašto smo za nju saznali
tek sad?
Fil se okrenu ka njoj i reče:
― Sledimo logiku, Juki. Postoji i više nego dovoljno
osnovane sumnje. Oboje znamo da postoje odlične šanse
da će Kendas, ukoliko se suñenje nastavi, biti osloboñena.
Sudija reče:
— Dozvolite da vam oboma olakšam. Sve se svodi na
ovo: pojavio se novi dokaz od presudne važnosti. Odlučio
sam da poništim suñenje.
 Ako Lavan poništi suñenje, sve je gotovo ― zauvek.
Kendas ne bi moglo ponovo da se sudi za isti zločin, jer to
nije predviñeno ustavom. Juki je odjednom ugledala izlaz,
tračak nade.
— S poštovanjem, predlažem vam da ne poništavate
suñenje, časni sudijo, već da ga odložite.
Lavan se okrenu u stolici, čupkajući donju usnu.
Tišina je toliko dugo trajala daje Juki pomislila da će
vrisnuti.
— Dobro — reče Lavan. — Odložiću suñenje na
šezdeset dana. Optužena može provesti taj period na
slobodi uz kauciju. Juki, vratite se kod tužioca i
prodiskutujte o ovom... haosu. Dobro razmislite o lošim
stranama nastavka suñenja. Budete li želeli da unakrsno
ispitate Kejtli Martin, izaći ću vam u susret.
— U suprotnom, na osnovu Kejtlininog svedočenja,
poništiću suñenje. U redu? To bi trebalo da odgovara svim
stranama. Odluka je na vama do desetog decembra.
— U redu, časni sudijo — reče Juki. — Hvala vam.
— Imate dosta materijala za razmišljanje.
— Znam.
Lavan pritisnu dugme interkoma.
— Denise, donesite mi kalendar. I pozovite izvršitelja.
Želim ponovo da vidim porotu.
 95.

Saznala sam gde se Juki nalazi i zatekla je u njenoj

kancelariji, na istom mestu gde sam je videla tog jutra, ali
sada je delovala manje i bleñe, kao da je neko iscedio sav
život iz nje.
― Jesi li dobila moju poruku? - upitah je.
— Tek što sam izašla iz sudijinih odaja — reče ona. —
Čekam da se Riñi Pas vrati s ručka. Kako izgledam?
— Treba ti malo karmina.
Ona stade da pretura po tašni.
— Otišla sam da vidim Elen Laferti — rekoh, čekajući
eksploziju besa koja je izostala. Juki je pronašla sjaj za
usne i ogledalce u tašni. Nastavila sam oprezno.
— Elen Laferti je rekla da je otišla da se vidi s
Guzmanom. Ono na slici je ona. Priznala je. A takoñe smo
pronašli poklapanje izmeñu te i slike iz njene vozačke
dozvole.
— Izblajhala je kosu? - upita Juki. Šaka joj se tresla
dok je stavljala sjaj za usne.
— Kendas Martin je imala periku kad je išla na
hemoterapiju. Hej, Juki, jesi li dobro?
— Nastavi — reče ona. Prošla je četkom kroz kosu.
Elektricitet je zapucketao.
— Denis je poslao Elen maskiranu u Kendas da se
sastane s plaćenim ubicom i udesio taj susret tako da je
njegov privatni detektiv uslika. Verovatno je hteo da
iskoristi te slike da na tera ženu da se razvede od njega —
ili je stvarno hteo da organizuje ubistvo. To možda nikad
nećemo saznati. Čuj, znam da si ljuta na mene, pa prosto
to i reci, u redu? Mogu to da podnesem ― rekoh.
Juki reče:
— Kejtlin Martin je priznala ubistvo svog oca i sada
ćemo ili okušati sreću s ovom porotom, ili će Lavan po-
ništiti suñenje.
— Kejtlin? Kejtlin je rekla da ga je ubila?
 Len Parizi doñe hodnikom i proturi svoju veliku glavu
u Jukinu kancelariju.
— Zdravo, Lindzi. Juki, imam pet minuta vremena.
Odmah.
— Dolazim — reče Juki.
Ustala je i ispravila sako. Kad me je ponovo pogledala,
videla sam da se ona ratoborna Juki vratila.
— Kendas Martin je ubila svog muža - reče mi ona. —
Ne Elen Laferti. Ne Kejtlin Martin. Znam da ne misliš da je
Kendas ubica, ali ja mislim, i nikad mi se neće pružiti
prilika da to dokažem. Izvući će se sa ubistvom.
Da li je Juki u pravu?
Da li sam jurila za nečim što ne postoji?
Otvorila sam usta, ali iz njih nije izašlo ništa, i Juki je
zatim nestala.
 96.

Posle onoga što je neporecivo bio jedan od najgorih

dana koje je ikada preživela na mestu advokata tužilaštva,
Juki je izašla iz glavne policijske stanice i zaputila se kući.
Skoro da se bila dokopala trotoara kad je čula Brejdija
kako je doziva.
Bože. Ne Brejdi. Ne sad.
Juki se okrenula i ugledala ga kako silazi
stepenicama ka njoj, vezane kose koja leprša za njim.
Vrlo privlačan muškarac.
Juki se setila šta joj je Lindzi rekla, da je Brejdi
oženjen i, doñavola, nije želela da prolazi kroz još jednu
vezu osuñenu na propast, s još jednim neverovatnim
tipom. Želela je stabilnost, porodičan život...
― Juki, drago mi je što sam te uhvatio - reče Brejdi,
zaustavljajući se pored nje. — Hoćeš na večeru sa mnom?
— Hoću — reče ona.
Sad su bili u Gradskoj skupštini, u oblasti južno od
ulice Market, nekadašnjoj zgradi Marin Elektrika, na
jednom od najboljih mesta u gradu gde čovek može na
miru da obeduje u boemskoj atmosferi.
Unutrašnjost je bila mračna, sa zidom od golih cigala
i daščanim podom, i prigušenim osvetljenjem. Kosa
Džeksona Brejdija kao da je privlačila svetlost zvezdanih
lustera koji su nekada krasili tavanicu nekog bioskopa u
hispanoameričkom delu Harlema.
Juki je pila margaritu, piće koje je volela i koje joj je
pomagalo da zaboravi na muke ― i da, u slučaju da popije
više od jedne, zaboravi i na sve ostalo. Ako je ikad zaslužila
margaritu, to je bilo danas.
— Odlaganje suñenja nije najgore što je moglo da se
desi — reče Brejdi. Jeo je predjelo od škampa na
kadžunski način i zalivao ga pivom.
— Ne, nije najgore ― složila se Juki — ali je ipak
katastrofa. Znaš li koliko sati rada sam uložila u taj
slučaj?
— Sedam hiljada?
Juki se nasmeja. — Ne sedam hiljada, ali veoma
mnogo, a sad izgleda kao da će se ta kučka izvući.
— Osim ako ne nañeš još dokaza.
— Da. Ako pronañemo još dokaza, možemo joj suditi
pred novom porotom, ali znaš, život ide dalje, fascikle s
predmetima se gomilaju, policija hvata nova govna od ljudi
i mi radimo na novim slučajevima.
— Držaču fasciklu sa slučajem Kendas Martin na
svom stolu.
— Hvala ti, Džeksone. Čak i ako nisi ozbiljan.
— Ozbiljan sam.
― Još ćeš da mi kažeš da ne lažeš?
— Lažem ponekad.
Juki ponovo prasnu u smeh.
— Pa, mene nemoj da lažeš.
— Dobro.
— Ozbiljna sam. Čula sam da si oženjen. Kako glasi
priča?
— Još uvek sam oženjen.
— Sranje — reče Juki. — Konobar.
Brejdi joj uhvati ruku u vazduhu. — Još uvek sam
oženjen. Ali nadam se ne još zadugo.
Juki otpi gutljaj margarite, spusti čašu i, kad je
konobar došao, reče mu:
— Možete li da odnesete ovo piće? Hvala. — Zatim
reče Brejdiju: — Ispričaj mi celu priču. Slušam.
— Sećaš se incidenta s pucnjavom koji sam ti
pominjao? — upita je Brejdi.
Juki reče:
— Upucao si tipa s poluautomatskim oružjem koji je
iskočio iz zaklona izmeñu kreveta i zida.
— Da. Liz i ja smo već bili kretali svako svojim putem,
a onda se to desilo — zamalo da poginem, ubio sam tipa,
unutrašnja kontrola, mediji na našem travnjaku — sve to
nam je uništilo brak. Ono malo meñu nama što je bilo
preostalo.
— Zato što si policajac?
— Da. Zato što sam policajac — reče on. — Ona ne bi
bila prva žena koja je rekla: ’Nisam znala da će biti ovako’.
I tako smo se posle godinu dana razdvojili i ja sam se
preselio u San Francisko. Sam. Treba da se razvedemo.
Kada — to zavisi od toga koliko je budem molio.
— Imaš li dece?
― Jok.
— Želiš li decu?
— Možda. Četrdeset mi je godina. Ali još nisam
dogurao do te faze. A ti?
— Iskreno, ne znam.
— Ne moramo večeras da odlučimo ― reče Brejdi.
— Dobro - Juki će, smejući se. Ovaj tip je duhovit.
Sviña joj se. Mnogo.
Kelner je doneo piletinu prženu na puteru, prilog od
proprženog povrća i pire od slatkog krompira, a Juki je
osetila kako se polako vraća u život. Nije jela ceo dan.
Brejdi uze viljušku, zastade s njom u vazduhu i reče:
― Hteo sam da ti kažem za Liz.
— Znam.
— Stvarno jesam. I želim nešto da te pitam.
Juki je imala zalogaj piletine u ustima. Zapadala je u
stanje blaženstva. Pogledala je u Brejdija.
— Mmm-hmm?
— Hoćeš da doñeš kod mene večeras? - upita Brejdi.
 97.

Prognozirali su kišu, ali ona je pala tek kad je Sindi

krenula na posao tog dana. Stajala je na trotoaru ispod
crvenog kišobrana a hladna kiša joj je natapala ivice
kišnog mantila i kvasila joj nove cipele.
Izvadila je zgužvanu maramicu iz džepa i uhvatila u
nju jedno dugo i glasno aaapćihaaa!, koje joj se upravo
otelo iz usta.
Izgledalo je kao da je svaki prokleti taksi u gradu
zauzet ili da ne radi. Sindi je pozvala taksi-preduzeće Ol
siti, kojim se redovno vozila, i nakon što je odslušala
pozadinsku muziku i oglase, rekli su joj: ― Izvinite, molim
vas pozovite kasnije.
Sindi je ponovo kinula. Doñavola, ne samo da se bori
protiv prehlade, već je i napola izgladnela i sada kasni na
večeru kod Suzi. Zamislila je zadnji deo kafea, taj tropski
raj - i u glavi joj je iskočilo ime Kvik ekspresa.
Zamislila je taksi-preduzeće koje je posetila ranije te
nedelje dok je radila na priči o drogiranju i silovanju. Od
tada nije bilo nikakvih vesti o serijskom silovatelju i priča
je skliznula s naslovne strane.
To je bilo i dobro i loše.
Dobro, jer je uplašila tog psihopatu time što je
skrenula pažnju javnosti na njega svojom pričom u
nastavcima s naslovne strane.
Loše, jer je nestao — a to znači da možda nikad neće
biti uhvaćen.
U meñuvremenu, imala je vezu u tom taksi-
preduzeću. Bio je koji minut do šest. Ako bude imala
sreće, dispečer kojeg je upoznala, Al Visocki, još će biti na
dužnosti. Možda će joj učiniti uslugu.
Sindi pronañe njegov broj u imeniku telefona i
pritisnu dugme za pozivanje. Telefon je zazvonio i javio se
glas koji je prepoznala: — Taksi i limuzine, Kvik ekspres.
― Al Visocki?
 ― Al na vezi.
― Ale, ovde Sindi Tomas iz Kronikla. Bila sam kod vas
pre nekoliko dana kad sam radila na priči.
— Da, sećam vas se. Plavuša.
— To sam ja, Ale, i imam problem. Možete li da
pošaljete jedan taksi do Kronikla? Mokra sam se do gole
kože i kasnim na večeru.
— Nema problema, gospoñice Sindi. Poslaću nekoga
da vas pokupi za pet minuta.
 98.

Sindi je bila oduševljena sobom. Opisala je svoj

mantil i kišobran Visockom, sklopila telefon, stavila ga u
džep i sklonila se nazad u zgradu, odakle je mogla da vidi
saobraćaj kroz staklena vrata.
Posle pet minuta, skoro tačno u sekund, jedan žuti
kraun vik je došao i vozač je spustio prozor. Istrčala je na
ulicu i odmah prepoznala vozačevo ovalno lice.
— Gospoja — on će sa širokim osmehom. — Zvali ste
taksi?
— Ale, nisam mislila da treba lično da doñete, ali
mnogo vam hvala. Previše ste dobri.
Sindi sklopi kišobran, uhvati se za kvaku i otvori
zadnja vrata.
— Smena mi se završavala — reče Visocki kad se
Sindi smestila na zadnje sedište. ― Drago mi je što mogu
da vam pomognem. Hej, ovo moram da ispričam nekome
ko neće biti ljubomoran. Kuda idemo?
Sindi dade Alu adresu kafea Kod Suzi, ugao ulica
Džekson i Sansoum, i nasloni kišobran na vrata kako bi
voda kapala na otirač.
— Da ispričate šta? — upita Sindi, vadeći maramicu iz
džepa i duvajući nos.
— Ovo je moj srećan dan — reče joj Al, stajući na
semaforu u Drugoj ulici. — Dobio sam na lutriji.
— Molim?
— Da, petsto hiljada dolara.
— Ma daajte. Šalite se!
— Ozbiljno, stalno sam igrao svoje srećne brojeve i —
opa! Osvojio sam nagradu. Dajem otkaz sutra ujutru kad
vidim šefa. Ovo je poslednja vožnja Ala Visockog. Imam
flašu vinjaka — reče on. — Da nazdravite zajedno sa
mnom mom novom životu?
 Ne znam kako bi se to slagalo sa sudafedom.7
—
Hej, samo gutljaj. To je dobro protiv prehlade.
—
U redu, onda. Dajte mi ― reče Sindi. ― Mora da ste
—
izvan sebe. Petsto hiljada! Kakvi su vam planovi?
Visocki odvrnu čep sa flaše sa žestokim pićem, nasu
Sindi malo pića u malu plastičnu čašu i dade joj ga kroz
pregradu.
— Kupiću brod — reče on. Kucuo je flašu o njenu
plastičnu čašu.
— Za vaš novi život — reče ona.
— Hvala vam, gospoñice Sindi. Da, idem na sajmove
brodova nekih jedanaest godina. Tačno znam koji želim.
Sindi se osmehnu i reče:
― Ka... kav brod?
— Želim jedrenjak. Mali, ručno izrañen, s drvenim
trupom ― reče Al, gledajući u Sindi u retrovizoru dok se na
semaforu palilo zeleno. On reče: ― Jeste li dobro?
— Ne... — ona će polako, gledajući u Visockijev odraz
u retrovizoru. Šta se to dešava s njom? Ne može da se
fokusira.
— Ose... ćam...
Visockijeva usta se razvukoše u širok osrneh.
— Treba da se osećate sjajno — reče on. — Tražili ste
me, gospoñice. I sad ste me pronašli.

7
Preparat protiv prehlade i gripa, slično ferveksu. (Prim. prev.)
 99.

Kler i ja smo bili kod Suzi, same samcijate. Prvo nas

je Juki otkačila, a sad nije bilo ni Sindi; nije se pojavila, ni-
je zvala, ništa. Nikad ranije se nije desilo da nas obe puste
da izvisimo.
Kler reče u vezi s Juki:
— Prestani da brineš. Ta devojka mora ponekad da
spava s nekim muškarcem. Znaš to, Lindzi. To je dobro za
nju.
— Ne mora da mi se sviña to što spava s Džeksonom
Brejdijem, zar ne? Mislim, stvarno. Od svih muškaraca na
ovom svetu, zašto s njim?
Kler se nasmeja.
— Dosta devojaka bi jedva dočekalo da spava s
Brejdijem.
— To remeti lanac komandovanja.
— Kad god neko spava s nekim koga poznaješ, tebi to
remeti lanac komandovanja.
Zgužvala sam salvetu i gañala je njome.
— Umukni — rekoh.
Ona mi je vrati.
— Tako si blesava — reče ona, još uvek se smejući.
Ispila sam koronu i rekla:
— Hajde da naručimo. Sindi prosto može da naruči
kad doñe.
Kler se složila. Sindi je već dokazala da može da krene
poslednja, popije pola bokala piva i pojede šniclu i desert i
prva završi.
Gestikulirala sam Lorejn da doñe. Rekla nam je šta je
specijalitet dana, škampi s kokosovim mlekom i piletina
propržena s rumom. Naručili smo hranu i još piva, i čim je
Lorejn otišla, Kler reče:
— Nećeš verovati kad ti budem ispričala, Lindzi. Ova
priča se graniči s mojih deset najneverovatnijih slučajeva. I
počinje s tipom koji leži mrtav nasred puta.
— Gaženje i bekstvo s lica mesta?
— Izgledalo je kao saobraćajna nesreća ― reče ona ―
ali nije bilo tragova guma, nikakvih modrica na žrtvi. Na
nekoliko metara od tela ležao je crni bejzbol kačket sa
znakom X pozadi. I to je sve što smo našli. Nije bilo
nikakvih svedoka. Niti snimaka sigurnosne kamere. Ničega
osim leša i običnog bejzbol kačketa.
— Infarkt? Kap?
— Da ti kažem, taj tip je bio mlad, imao je dvadeset i
nešto. I izgledao je kao leš iznet na bdenje, samo što je bio
na razdelnoj liniji, i zaustavljao saobraćaj — reče Kler.
— Znači, uzmem da radim autopsiju i pregledam
savršeno telo tog mladog tipa. Uradim rendgen celog tela i
pronañem zrno kalibra šest milimetara iza njegovog desnog
oka. Rana od metka nije bila vidljiva, Lindzi.
— Ne verujem u nevidljive metke, leptiriću.
— To se desi ovako. Metak uñe u uglu oka — reče Kler
— pokazujući mesto gde se jedno njeno oko sastajalo sa
korenom nosa. — Očna jabučica se pomeri na suprotnu
stranu od metka, a onda ga poklopi tako da ne možeš da
vidiš ulaznu ranu.
— Ha. Zanimljivo. Znači, sad kažeš da je u pitanju
ubistvo.
— Da. Ovi iz severne divizije su našli telo i tražili da
im pomognem.
— Pre nego što smo stigli da pošaljemo metak u
laboratoriju, pronašli smo nešto bolje. Otprilike u isto
vreme kad je tip na putu dobio metak u oko, vlasnik jedne
prodavnice alkoholnih pića bio je upucan u oružanoj
pljački.
— Na snimku sigurnosne kamere u prodavnici pića
videli smo da je napadač nosio uske crne farmerke, crnu
majicu i bejzbol kačket identičan onom koji smo našli na
putu. Crn sa znakom X — reče Kler.
— Lokalna policija je prepoznala pljaškaša prodavnice
i identifikovala ga. Na ulici je poznat kao Krenk, i našli su
ga kod kuće u krevetu. Panduri su ga digli i odvukli u
stanicu pod optužbom za ubistvo u prodavnici pića. Krenk
se odjednom slomio i propevao.
— Je l’? I koju je pesmu pevao?
— Nazvao ju je: 'Slučajno sam ubio tog tipa, bate.
Nisam hteo, bate.’
— Ma, daj — rekoh, smejući se i navaljujući na
piletinu.
— Znam, ali to je istina. Slušaj šta se desilo u delu
priče koji nedostaje — reče Kler. — Malo je falilo da doñe
do jedne saobraćajne nesreće.
— Krenk je bežao kolima posle pljačke prodavnice i
isekao tipa u honda siviku. Izašao je iz kola da se izvini
vozaču honde kako ovaj ne bi pozvao policiju, a vozač mu
kaže: ’Voziš kao devojčica, a tako i izgledaš’.
Pretpostavljam da je to bilo nešto najuvredljivije čega je
mogao da se seti.
— Aha.
— Da, kako je znao da će da pogodi Krenka u živac?
Krenk zatim izvadi pištolj iz pojasa farmerki i kaže: ’pa, ova
devojčica ima utoku’ i upuca tipa.
— O, čoveče.
— Da. Negde u toku te pucnjave, kačket mu je spao s
glave, onaj koji je kamera snimila za vreme pljačke. Da nije
opljačkao tu prodavnicu, Krenk nikad ne bi bio uhvaćen
zbog ubistva vozača honde.
— Nije poznavao svoju žrtvu.
— Tako je. Potpuni stranac ga nazove devojčicom.
Beng.
— I eto ti nenamerne pucnjave, bate.
— On krivi žrtvu...
Kler je prestala da se smeje kad je pogledala u jednu
tačku iznad mog ramena. Okrenula sam se, očekujući da
vidim Sindi. Ali bila je to Lorejn, koja je dolazila da raščisti
sto.
— Devojke, da li želite kafu i desert? - upita ona.
— Nego šta - rekoh. - Jedemo za četvoro.
 Lorejn se nasmeja i nabroja nam šta ima za desert. Ja
sam se odlučila za pitu s čokoladom, a Kler je izabrala tart
sa začinjenom jabukom.
Pozvala sam Sindi dok smo Kler i ja pile kafu i
ostavila joj sarkastičnu poruku. Ostavila sam joj još jednu
kad smo platile račun, a onda mi se baterija mobilnog
istrošila.
Ne znam zašto, ali nisam brinula za Sindi.
Trebalo je da brinem. Ali nikad ne bih očekivala da će
se to desiti.
 100.

Stigla sam kući u osam i nešto te večeri, ostavila

mokre cipele na otiraču i ušla u stan. Marta mi je pošla u
susret mašući repom, još uvek vlažnog krzna, a ja sam se
sagnula da je zagrlim, i ona me ,,umila“ jezikom.
Doviknula sam Džou:
— Hej, dragi, hvala ti što si prošetao Martu.
Zatekla sam ga kako priča telefonom u dnevnoj sobi,
okružen klimavim gomilama papira naslaganim svud oko
sebe.
Čula sam kako naziva sagovornika „Bruno" i kako
pominje kontejnere, što je značilo da priča s direktorom
obezbeñenja losanñeleske luke. To je bio Džoov posao koji
je trebalo da traje mesec dana, ali od kojeg je redovno
zarañivao najveći deo godine.
Džo mi je mahnuo, pa sam mu uzvratila i otišla pod
tuš: u kabinu sa šest mlaznica i hidromasažnim stubom u
kojoj sam se osećala kao kraljica. Uživala sam natenane u
onome što sam volela da zovem „servis za pranje kola",
nasapunjala kosu šamponom od lavande koji volim i
pustila da mi misli odlutaju u oblaku pare.
Obrisala sam se velikim peškirom za kupanje i obukla
svoju omiljenu pidžamu — plavu flanelsku s oblacima. Džo
je ušao, zagrlio me i poljubio, pa smo se malo mazili. Onda
se Džo setio i rekao: — Konklin te zvao.
― Kad?
— Tik pre nego što si ušla.
— Je li rekao zbog čega je zvao?
— Jok. Rekao je samo ’reci Lindzi da me nazove’ i
’možeš li da veruješ kako su Najnersi glupavo odigrali u
poslednjoj četvrtini?’.
Rekoh:
— Bolje da ga pozovem.
Džo me je uhvatio za zadnjicu a ja sam ga sljepila po
njegovoj. Izmigoljila sam mu se iz ruku, govoreći:
 — Kasnije, drugar.
Pozvala sam Konklina s telefona pored kreveta.
Javio se posle prvog zvona. - Sin?
— Lindzi je ― rekoh. — Šta se dešava?
— Ne mogu da je dobijem — reče on. — Ne javlja se,
ne odgovara mi na pozive.
Nije mi se svidelo kako zvuči. Bio je uplašen, a to je
zauzvrat uplašilo mene.
— Nije se pojavila na večeri, Riče. Zvala sam je dva
puta, ostavila joj poruke. Možda joj je telefon crkao. Jesi
probao da je zoveš na posao?
— Da. Pokušaću ponovo.
— Pozovi me da mi javiš šta je bilo.
Tražila sam meke spa čarape kad me je Konklin
ponovo pozvao.
— Dobio sam njenu govornu poštu, Linds. Ovo ne liči
na Sindi. Zvao sam Kju Tija. Idem kod njega.
— Šta misliš? — upitah ga.
— Mislim da verovatno paničim bez razloga i da će biti
ljuta kao ris. Ali šta da ti kažem? Volim je.
— Vidimo se tamo — rekoh.
Skinula sam pidžamu i okačila je o kuku na vratima
kupatila.
 101.

Bila sam u kući i kompjuterizovanoj forenzičkoj

laboratoriji Kventina Tacija mnogo puta, uvek kad smo bili
u stisci koja je zahtevala primenu njegovog
nekonvencionalnog načina razmišljanja.
Njegova zgrada se nalazila u ulici Kep u Mišnu, i
nekada je služila kao radionica — oronula, siva
dvospratnica s fasadom od cementa i garažnim rolo-
vratima u nivou ulice.
U pola deset uveče ulice su bile pune ljudi koji su
ulazili u restorane meksičke hrane, galerije, kafiće i barove
i izlazili iz njih. Saobraćaj je bio gust i vozilo se nervozno.
Neki pijanac je mokrio uz mlado stablo na trotoaru.
Dok sam parkirala kola paralelno s Konklinovim,
govorila sam sebi da je Sindi dobro, da se prosto zanela
nekom pričom i izgubila osećaj za vreme. Kad smo već kod
toga, Sidni se uvaljivala u gadne situacije i uvek se borila
sa strahom, što je bila osobina koju smo delile. Ali izmeñu
nas dve je postojala jedna razlika.
Ja sam bila obučeni policajac sa značkom i pištoljem i
celim odeljenjem koje mi čuva leña. Sindi je imala
novinarsku propusnicu i blekberi.
Stavila sam policijsku karticu na instrument tablu,
zatim otišla do vrata i pritisla dugme na interfonu pored
Taciovog imena.
Kju Tijev izmenjeni glas dopro je kroz zvučnik i
sekund kasnije pustio me je unutra.
Skrenula sam levo na kraju uskog hodnika i
zakoračila u ogroman, hladan prostor osvetljen sjajem
plazma-ekrana. Monitori su visili na zidovima poredani
jedni pored drugih, duž tri zida protezao se radni sto, dok
se na sredini betonskog poda nalazilo stepenište koje je
vodilo naviše ka prostorijama u kojima je Kju Ti živeo.
Konklin me je doviknuo i ja sam pošla do suprotnog
kraja prostorije, gde je stajao iza Kju Tija.
— Napredujemo - reče Konklin.
Kju Ti me je pozdravio širokim osmehom, otkrivajući
svoje veliko, sjajno zubalo. Ćelava glava mu se presijavala.
Njegovi dugi beli prsti potpuno su prekrivali zakrivljenu
tastaturu. Dobro je izgledao, ako bi goli krtičji pacov bio
merilo lepote.
— Sindi ima GPS u svom telefonu ― reče mi Kju Ti ―
ali on ne šalje signal. Telefon je ili isključen ili je pod
vodom. Morao sam da pristupim njenom listingu poziva da
bih otkrio na kom mestu je poslednji put koristila telefon.
Pristupio njenom listingu poziva bez naloga, pomislih.
Šta god je potrebno da pronañemo Sindi, da znamo da je
dobro.
Provirujući preko Kju Tijevog ramena, osmotrila sam
ekran njegovog kompjutera, mapu San Franciska
prekrivenu zastavicama koje su označavale lokacije
predajnika mobilne telefonije.
Najbolji kompjuterski zanesenjak u državi Kalifornija
kliknuo je na ikonicu koja je predstavljala predajnik u
Tenderloinu. Na ekranu se pojavio jedan kružić. Kliknuo je
na još jedan predajnik, a zatim i na treći, i kružići na
ekranu su se preklopili dok je pronalazio lokaciju s koje je
poslednji signal iz Sindinog telefona bio poslat. Videla sam
jednu malu oblast nepravilnog oblika koja je bila
zajednička za sva tri predajnika.
Kju Ti reče:
― Mogu da odredim lokaciju s tačnošću od dvesta
pedeset metara. Mesto s kog je poslat taj poslednji signal
nije daleko odavde. Ovo je ulica Turk - reče Kju Ti, po-
kazujući kursorom.
— Ugao ulice Turk i koje još? - upita Konklin,
potpuno koncentrisan na ekran. - Turk i Džouns?
— Da. Potrefio si, Riče.
— Tu se nalazi ono taksi-preduzeće.
— Koje taksi-preduzeće? — upitah. — O čemu se ovde
radi?
 — Kvik ekspres taksi — reče Kventin, zumirajući
raskrsnicu, prelazeći kursorom preko nje.
— Telefon joj nije pod vodom - reče Konklin. ― Pod ze-
mljom je.
Nisam razumela ništa od toga, ali registrovala sam
žurbu na licu mog partnera.
— Idemo — reče mi on.
 102.

Sela sam na suvozačko mesto Konklinovih

neobeleženih kola i jedva da sam zatvorila vrata kad je on
krvnički dodao gas. Kola su poskočila, proklizala u stranu,
ostavljajući tragove guma kad smo jurnuli preko glatkog
asfalta.
Obilazeći nepropisno parkirana kola i pijane pešake,
Rič je vozio šestominutni slalom zagušenim ulicama, idući
ka raskrsnici u jednom od najopasnijih blokova u Mišnu.
U toku vožnje Konklin mi je ispričao da je Sindi
njuškala po garažama taksi-preduzeća tražeći kombi s
reklamom za neki film na zadnjim vratima. Dosad je jedna
od tri žrtve nazrela silovatelja, i to je bio slab i jedini trag
za otkrivanje njegovog identiteta.
— U ponedeljak je sama sišla u tu podzemnu garažu
— reče Konklin. ― Pričala je s dispečerom iz dnevne
smene. Tipom po imenu Visocki. Ako se danas vratila
tamo, mora da je išla da se vidi s njim. Šta misliš, Lindzi?
Da li je Sindi preterala s tim prokletim istraživačkim
novinarstvom? Da li grešim?
Videla sam trepćuće neonske natpise ispred nas u
ulici Džouns, TAKSI KVIK EKSPRES i PRIMAMO
KOPRORATIVNE KLIJENTE. Konklin je parkirao kraj
ivičnjaka ispred prljavog izloga pre nego što sam uspela da
mu odgovorim.
Dispečerka je sedela u staklenoj kabini odvojenoj
rešetkom od ulice.
Pokazala sam joj značku i predstavila se, a ona je
rekla da se zove Merilin Berns. Bila je sitna belkinja od oko
četrdeset godina, u plavoj kariranoj košulji koja joj je visila
preko farmerki. Nosila je burmu i imala je hrapav, pušački
glas.
— Smenila sam Ala oko šest - reče nam Bernsova kroz
rešetku. — Bio je u žurbi. Hoćete da ga pozovem? Nije mi
teško.
 — Jeste li videli ovu ženu danas? — upita Konklin,
vadeći Sindinu fotografiju iz novčanika.
— Ne, nikad je nisam videla.
— Onda, da, pozovite Ala ― rekoh Bernsovoj.
Konklin i ja je čusmo kako govori: — Pozovi me kad
čuješ ovu poruku, Ale. Policija traži nekoga ko je možda
dolazio tokom tvoje smene. Devojku s loknastom plavom
kosom.
Dispečerka spusti slušalicu i reče:
— Ako mi date vaš broj...
— Možemo da pogledamo okolo? - reče Konklin.
Nije to formulisao kao pitanje, a Bernsova to nije
shvatila kao molbu. Pustila nas je u zapušteno prizemlje
Kvik ekspresa i rekla:
— Povešću vas.
Bernsova je zviznula jednom taksisti da je smeni, a
potom smo nas troje pošli izmeñu redova parkiranih
taksija i dalje pored rampe dok nismo došli do stepenica
duž severne strane zgrade.
Ispitivala sam Bernsovu i zauzvrat odgovorila na
nekoliko njenih pitanja dok je Konklin svojom lampom
osvetljavao unutrašnjost taksija. Objasnila mije kako se
taksiji kreću unutar garaže.
— Taksiji koji dolaze u garažu koriste svoje magnetne
ključ-kartice da uñu preko rampe u ulici Turk — reče ona.
— Vozači ostavljaju svoja kola na jednom od tri nivoa,
onda se penju uza stepenice, predaju mi svoje dnevnike
vožnje i ključeve i uzimaju dnevnice.
— Kada počinju smenu ― nastavi Bernsova ― obrnuto
je. Pokupe svoj dnevnik vožnje na ulazu, siñu niza
stepenice, spuste se taksijem do rampe u Turkovoj i izañu
iz garaže pomoću kartice. Imamo teretni lift koji izlazi na
Turkovu, ali on ne radi.
— Mogu li taksiji da uñu i izañu a da ih ne vidite?
— Imamo sigurnosne kamere ― reče ona. ― Nisu
dobre kao one koje ima NASA, ali rade.
Taksiji su bili parkirani po obodima i izmeñu stubova
na sva tri nivoa koja su se svijala oko rampe u sredini.
Proverili smo kombije meñu taksijima i pokazali Sindinu
sliku šestorici taksista koje smo usput sreli.
Nijedan od njih nije priznao da je video Sindi.
Razmatrala sam različite mogućnosti u glavi.
Da li je Sindi ovde naišla na nekoga ko je imao neku
priču za nju? Da li intervjuiše tu osobu u nekom kafiću
dok joj je telefon isključen? Ili leži drogirana na zadnjem
sedištu nekog taksija, jednog od nekoliko hiljada koji
kruže ulicama San Franciska?
Bila sam navikla da se Sindi uvaljuje u nevolje kao i
na ideju da ume da se izvuče iz njih. Ali obuzimao me je
neki loš predosećaj.
Sindi nije bilo duže od tri sata.
Nastavili smo da govorimo:
― Ako je Sindi isključen telefon..
Ali Sindi nikad nije isključivala telefon. Poslednji
signal koji je GPS čip iz njenog telefona poslao potekao je
iz radijusa od dvesta pedeset metara oko ove zgrade.
Gde je ona dakle?
A ako nije ovde, a telefon joj nije isključen, gde se
nalazi?
Gde je kog ñavola nestala?
 103.

Dispečerka Merilin Berns je otvorila vrata na

stepeništu koja su vodila do najnižeg podzemnog nivoa, a
Konklin i ja smo je pratili u stopu.
Taj mračni i vlažni prostor bez prozora nalazio se na
dubini od sedam i po metara. Svetlost neonki bila je toliko
slaba da nije osvetljavala uglove prostorije.
Pomislila sam na sigurnosne kamere očajnog kvaliteta
postavljene visoko na zidovima i stubovima - one ne bi
snimile ništa osim ,,snega“. Stala sam na početak rampe i
pokušala da se orijentišem.
Iza rampe se nalazio šenzor za pokrete i vrata garaže
koja su se otvarala magnetnim ključ-karticama, i koja su
vodila na ulicu Turk. Pored izlaza se nalazio veliki teretni
lift sa spuštenim rolo-vratima na kojima je lepljivom
trakom bio zalepljen rukom ispisan natpis: ,,U kvaru“.
S moje desne strane bila su vrata požarnog izlaza koja
su vodila ka stepeništu kojim smo se upravo bili spustili. S
moje leve strane stajala su vrata na koja je bio zalepljen
još jedan rukom ispisan natpis: „Skladište". Imala su
metalnu oplatu i sa devet metara sam mogla da vidim
sjajnu novu bravu.
— Šta je u toj prostoriji? — upitah Bernsovu.
― Sad je prazna. Ranije smo tu držali rezervne delove
― reče ona ― ali preselili smo skladište u prizemlje da
bismo smanjili broj kraña.
Prešla sam snopom svetlosti iz baterijske lampe preko
vrata i ispod okolnih taksija - i onda sam ugledala nešto
od čega srce samo što mi nije stalo.
Ispod jednog taksija, na oko četiri i po metra od
skladišta, ležao je kišobran na sklapanje. Bio je crven sa
drškom od bambusa. Sindi je imala kišobran identičan
tom.
Ruke su mi se tresle dok sam navlačila rukavice,
podizala kišobran i davala ga Riču.
— Ovo mora da je ispalo iz nekog taksija — rekoh. —
Da li ti izgleda poznato?
Konklin je trepnuo kad je ugledao kišoban, i zatim
rekao Merilin Berns: — Imate li ključ tog skladišta?
— Ključevi su kod Ala. Svi ključevi. On održava ovo
mesto.
Rasklopila sam telefon. Na ekranu su blesnule reči:
„Nema signala". Rekla sam Riču da nemam domet, a on je
rekao Bernsovoj:
— Idite gore i pozovite policiju. Recite da je poli-
cajcima potrebna podrška. I to brojna podrška. Idite
odmah.
Držala sam lampu uprtu u vrata od skladišta, a
Konklin je potegao pištolj, naciljao i ispalio tri hica u
bravu.
Zvuk ta tri hica se umnožio dok su se odjeci odbijali
podzemnom odajom. Ali nas dvoje nismo čekali da
grmljavina zamre.
Zauzela sam položaj iza Konklina. Držala sam pištolj
ispred sebe kad je Rič otvorio vrata skladišta.
 104.

U deliću sekunde pre nego što je snop iz moje

baterijske lampe osvetlio prostoriju, slike onoga što sam
strahovala da ću zateći proletele su mi kroz glavu: Sindi
kako leži mrtva na podu, čoveka koji mi nišani u glavu.
Pronašla sam prekidač na zidu i upalila svetio.
Prostorija bez prozora bila je kvadratnog oblika,
otprilike tri i po sa tri i po metra. S kuka na zidovima visili
su namotaji kanapa i alati. Jedan radni sto od drveta s
tamnim mrljama nalazio se na sredini prostorije. Da li je
ovo bila silovateljeva soba za provod?
Da li su te mrlje krv?
Okrenula sam se ka Riču i tada sam čula prigušeno
kijanje spolja.
― Jesi li čuo to? - upitah.
Začulo se još jedno, otegnutije kijanje, definitivno
ženske osobe, praćeno nezaboravnim čegrtanjem velikih
zupčanika i čekrka. Ta kakofonija mašinerije iz sredine
dvadesetog veka mogla je da potekne samo od pokvarenog
lifta - koji se kretao.
Potrčala sam ka liftu, stisla dugme, ali lift nije stao.
Bernsova mi je ranije rekla da se jedini ulaz u teretni lift
nalazi baš tu gde smo stajali i da lift izlazi na ulicu Turk,
tri nivoa iznad nas.
Konklin je tukao po vratima lifta drškom pištolja,
vučući:
— Policija! Zaustavi lift!
Odgovora nije bilo.
Pokušala sam da shvatim šta se dešava.
Niko nije mogao da uñe u taj lift otkako smo Konklin i
ja došli u Kvik ekspres pre petnaest minuta. Ko god da je
unutra, morao je tu da uñe pre nego što smo mi stigli.
Konklin i ja smo se zgledali na delić sekunde, a zatim
istovremeno potrčali, zaputivši se ka vratima stepeništa.
 Pratila sam svog partnera u stopu dok smo trčali uza
stepenice ka svetlosti.
 105.

Ono kijanje mije ulilo nadu daje Sindi živa.

Ali Konklin i ja nismo očekivali da će lift početi da se
kreće. Ako se zaustavi izmeñu spratova, ako stignemo na
vrh a lift krene da se spušta, ili ako nepoznata osoba u
liftu pre nas stigne do izlaza u ulici Turk, imaćemo veoma
male šanse daje zaustavimo.
Konklin i ja smo preskakali po dva stepenika
istovremeno, odgurujući se od ograde pri svakom
skretanju. Konklin je ramenom probio vrata na požarnim
stepenicama koja su vodila na ulicu Turk i utom se oglasio
prodoran alarm.
Istrčala sam na trotoar za njim, gde sam ugledala ceo
asortiman naših vozila kako uleće u raskrsnicu ulica Turk
i Džouns: vatrogasna i patrolna kola, detektive u civilu i
pripadnike Narkotika u neobeleženim kolima. Svaki
predstavnik zakona u Mišnu odgovorio je na naš poziv.
Doviknula sam dvojici uniformisanih policajaca koje
sam znala:
— Nunane, Maki, zatvorite ovu garažu! Niko ne sme
da uñe ni da izañe!
Konklin je trčao Turkovom ka izlazu iz lifta i ja
moradoh da zapnem iz sve snage ne bih li ga sustigla.
Taman što je stigao do ulaza, kad su vrata lifta počela da
se dižu.
Centimetar po centimetar, vrata su otkrivala žuti
taksi na ulazu. Konklin je zauzeo stav za paljbu tačno na
sredini prolaza i stezao je svoj devetomilimetarski pištolj
obema rukama kad je taksi polako izašao iz lifta.
Bilo je mračno, ali vozač i suvozač su bili osvetljeni
farovima i uličnom rasvetom. Prema načinu na koji joj je
svetlost obasjavala lokne, znala sam daje Sindi suvozač.
Na taksiju su bila upaljena duga svetla.
Nije bilo šanse da vozač ne vidi Konklina.
 Konklin dreknu:
― Policija! — Pucnjem je probušio prednju levu gumu,
ali vozač je dao gas i kola su poskočila napred. Konklin je
bio osvetljen farovima ali taksi je i pored toga nastavio da
juri pravo na njega.
Konklin viknu:
― Stoj! - i ispali dva metka visoko u vetrobransko
staklo. Skočio je u stranu taman na vreme da izbegne
auto, ali ovaj je nastavio da se kreće, sada nekontrolisano.
Sudario se bočno s jednim patrolnim vozilom na suprotnoj
strani ulice Turk, odbio se od njega i udario u hidrant.
Taksi se zaljuljao, potom nagnuo, stojeći na dva točka
pre nego što će pasti na sva četiri. Voda je pokuljala iz
hidranta. Ljudi su vrištali.
Konklin je cimao vrata sa suvozačke strane ali nije
mogao da ih otvori.
— Neka mi neko pomogne ovde! — povika.
Vatrogasci doleteše s kleštima i otvoriše zadnja vrata
na silu.
Sindi je ležala sklupčana na nakrivljenom podu
taksija, ugnežñena izmeñu zadnjeg sedišta i pregrade.
Konklin se uvukao u kola, dozivajući je.
— Riče, je li dobro? - doviknuh mu.
— Živa je — reče Konklin. — Hvala bogu. Živa je.
Prebacio je Sindinu ruku sebi oko vrata i izvukao je
na vazduh. Sindi je imala svu odeću na sebi i nigde na njoj
nisam videla krv. Konklinov glas je pukao kad joj je rekao:
— Sindi, ja sam. Tu sam.
Otvorila je kapke do pola i rekla:
— Heeej.
Konklin ju je toliko čvrsto grlio da sam pomislila da će
joj izbiti sav vazduh iz pluća.
A onda je zatvorila oči i tiho zahrkala, obraza
položenog na njegovo rame.
 106.

Merilin Berns je vrištala:

— Bože, o bože, ne mogu da verujem. Šta se desilo?
Provirila je izmeñu prstiju i identifikovala mrtvog
čoveka s jednom urednom rupom na čelu, i drugom u
vratu, kao Alberta Visockog.
Pridružila sam se Konklinu, koji je pomagao
bolničarima da privežu Sindi na kolica i utovare je u kola
hitne pomoći. Bio je zadihan i bled, i znala sam da želi da
ode u bolnicu sa Sindi. Ali ubio je čoveka. Morao je da
postupi po protokolu u slučaju pucnjave kojoj je
prisustvovalo trideset policajaca. Konklin će morati da
sačeka da stigne patolog. Jedinica za mesto zločina, i
Brejdi.
Dotakla sam ga po ramenu i pogledi su nam se sreli.
Lice mu je bilo bezizrazno, lišeno emocija.
I ja sam učinila isto. Osetila sam taj isti adrenalinski
talas koji je usledio posle besa i straha, i emotivnu
ispražnjenost od šoka.
― Je li Visocki mrtav? — upita me moj partner. —
Jesam li ga ubio?
― Bilo je ih on ili ti, Riči. Srećan si što si živ.
― Drago mi je što sam sredio tog seronju.
― Heeej... Lindziii ― doviknula je Sindi iz kola hitne
pomoći.
― Tu sam, prijateljice moja - uzvratih.
― Otići ćeš sa Sindi do bolnice? - upita me Konklin.
Klimnula sam glavom i popela se u ambulantna kola.
Stegla sam Sindi šaku i rekla joj daje volim i da će sve biti
u redu.
— Jesam li dobila priču? — upita me ona.
― Nego šta si.
Konklin stade na zadnja vrata. Reče: ― Lindzi?
― Ostaću s njom dok ne doñeš u bolnicu ― rekoh mu. ―
Biće dobro.
 107.

Ranojutarnja svetlost uvlačila se kroz prozore kad

sam pozdravila Martu ušavši na vrata. Skinula sam jaknu,
futrolu i cipele, i odšunjala se na vrhovima prstiju do
spavaće sobe. Otišla sam u „servis za pranje kola“, pustila
da me voda šiba dok nisam porumenela, a zatim obukla
svoju plavu pidžamu s oblacima koja je visila na čiviluku
iza vrata gde sam je ostavila, kako mi se činilo, pre godinu
dana.
Još jedan deža vi.
Kad sam se uvukla pod ćebad, Džo se probudio i
raširio ruke da me primi u zagrljaj, što je bilo dobro, jer
sam želela da mu prepričam sve što se izdešavalo otkako
sam ga zvala iz bolnice.
— Hej — reče on, ljubeći me. — Kako je Sindi?
— Iskreno? Kao da se ništa nije ni desilo — rekoh mu.
— Zaspala je minut nakon što je ušla u taksi i probudila
se u bolničkom krevetu pet sati kasnije.
— Je li... dobro?
— Nije stigao daje siluje — rekoh. — Hvala bogu.
Namestila sam se ispod Džoove mišice, privivši se
tesno uz njega celim telom, prebacivši levu nogu preko
njegove, i levu ruku preko njegovih grudi. — Lekar kaže da
će biti dobro kad proñe dejstvo leka.
— Šta ste saznali o silovatelju?
— Bio je nekakav propali čudak, Džo. Bez prijatelja,
neoženjen, psihotični usamljenik, pedeset pet godina star.
Radio je nekih osamnaest sati dnevno u garaži Kvik
ekspresa. Po svemu sudeći u polovini slučajeva je spavao
tamo u svojim kolima.
Ispričala sam Džou da je Visocki upravljao tim
preduzećem u ime nekog tipa iz Mičigena pa je imao
pristup svim prostorijama. Kod njega su bili ključevi.
Zavodio je dnevnike vožnje. Pravio raspored rada.
— Niko ga nije proveravao. Zalepio je znak sa
natpisom ’U kvaru’ na vrata teretnog lifta i ta kutija je
postala njegovo privatno vlasništvo.
— Krupna riba u maloj bari — reče Džo.
— Baš tako ― rekoh. — Pronašli smo rokovnik u
džepu njegove jakne. Na koricama je penkalom stvarno
ispisao reč 'rokovnik’. U njemu je sastavio listu svojih
žrtava, njih šest, i vremena, datume, mesta, šta su nosile
od odeće.
— Na njemu je stajalo i Sindino ime — rekoh. —
Prosto mi se smučilo kad sam videla njeno ime na tom
spisku.
— On je tu knjigu nazivao rokovnikom? — reče Džo.
— Možda se ponašao kao da se zapravo sastajao s njima
po dogovoru?
— Pretpostavljam da to ima smisla na neki lud način.
On poveze devojku, drogira je. Odveze je nazad do svog
malog budoara 'u kvaru’. Pretpostavljam da sačeka da mu
žrtve postanu polusvesne i onda ih siluje pre nego što
dejstvo droge proñe. E, da. Budući da je pravi džentlmen,
odveze ih kući ― ili do obližnje uličice. Savršeno veče za
Ala Visockog. Ne mora čak ni da šalje cveće sledećeg dana.
— Kako se Konklin drži?
— Sluñen je. Ne može da se sabere. Rekao je Sindi u
bolnici: ’Nemoj da si ikada više to uradila’. Odgovorila mu
je: ’Šta? Da se ne vozim taksijem?’.
Oboje smo prasnuli u smeh.
Moja neukrotiva prijateljica Sindi.
Džo se okrenu na bok i poljubi me. Krenula sam da se
topim.
— Mnogo te volim ― rekoh. ― Mislim da sam te volela
čak i pre nego što sam te upoznala.
Nasmejao se, ali videla sam mu suze u očima.
 108.

Gledajući Džoa u oči, prisetila sam se trenutka kada

sam prvi put susrela pogled njegovih bebiplavih očiju.
Radili smo zajedno na jednom slučaju. Ja sam bila osoba s
najnižim činom tamo, a on je bio najopasniji federalac:
zamenik direktora državne bezbednosti.
Svideo mi se njegov izgled - gusta smeña kosa i jaka
graña ― i ne samo da je bio pametan već i samouveren i
bilo je lako komunicirati s njim.
Dao mi je svoju vizitkartu i dodirnuo mi prste, i oboje
smo se trgli kad je elektricitet sevnuo izmeñu nas. Nije
nam dugo trebalo da počnemo da se viñamo, ali su
osujećeni planovi i neusaglašeni poslovni rasporedi
neprekidno kvarili našu novu i vruću vezu.
Džo je živeo u Vašingtonu, ja u „gradu pored zaliva", i
oboma nam je srce bilo ranjeno.
On se oporavljao od teškog razvoda, a ja sam još uvek
patila zbog gubitka bliske osobe koja je poginula na
dužnosti u jednoj pucnjavi.
Nijedno od nas dvoje nije bilo pripremljeno na
frustrirajuću jednogodišnju vezu na daljinu punu uspona i
padova, koju je kasnije dodatno iskomplikovala luda — i
nekonzumirana — simpatija izmeñu Konklina i mene.
Džo je prebrodio sve to postojan kao stena, a ja sam
opstajala u toj vezi kao da visim na prstima s litice. Znala
sam šta je dobro za mene. I volela sam Džoa. Ali nisam
mogla da prihvatim da ćemo zauvek biti zajedno.
Džou je to konačno dojadilo. Napao me je zbog moje
ambivalentnosti. Onda je dao otkaz na poslu i preselio se u
San Francisko. Nekako, tokom te lude vožnje, pronašli
smo se jedno u drugom.
— Mnogo te volim - rekla sam Džou. Poljubila sam mu
uglove očiju. Spustio mi je šaku na obraz, a ja sam mu
poljubila dlan.
 On će: — Volim te skoro i previše, Linds. Ne mogu da
podnesem kad nisi ovde i ležim u mraku zamišljajući
metke koji lete ka tebi. Užasno je imati takve misli.
— Vrlo sam oprezna — rekoh. — I zato ne razmišljaj o
mecima.
Sagla sam se da ga poljubim i moja kosa je načinila
zavesu oko naših lica. Poljubac je bio dubok i uzbudio me
je. Uzbudio je i Džoa.
Osmeh nam je zaigrao na usnama kad smo se
pogledali u oči. Meñu nama više nije bilo nikakvih zidova.
Rekla sam: ― Stvarno bih želela da napravimo bebu,
Džo.
Rekla sam to i ranije. U stvari, govorim to svakog
meseca već neko vreme. Ali u ovom trenutku, bila je to i
više nego dobra ideja. Bila je to neopisivo snažna želja da
izrazim ljubav prema svom mužu na kompletan i trajan
način.
― Misliš li da mogu da napravim bebu na zahtev,
plavušice? ― reče Džo, otkopčavajući mi gornji deo
pidžame. ― Misliš da tip u kasnim četrdesetim može
’prosto da učini to’? Hmmm?
Odvezivao je čvor na donjem delu moje pidžame dok
sam mu ja svlačila gaće.
― Jer mislim da me možda uzimaš zdravo za gotovo.
Možda me čak i iskorišćavaš.
— Pa — rekoh — pretpostavljam da je tako.
Od dodira Džoovih šaka na mojim grudima koža mi se
zažarila a krv proključala. Stresla sam pidžamu sa sebe i
spustila se na njega.
— Samo napred ― uzdahnuh. ― Pokušaj da me
zaustaviš.
 109.

Bio je početak decembra, oko deset sati uveče, jedne

prokleto hladne večeri na Pacifik hajtsu. Konklin i ja smo
bili u policijskom terencu, u zaštitnim prslucima i spremni
za pokret.
Šest neobeleženih vozila bilo je parkirano tu i tamo
duž raskrsnice ulica Brodvej i Bjukanan. Civilna vozila
pružala su zaklon onima od nas koji su bili na zemlji.
Iznad i oko nas, snajperisti su se skrivali na
krovovima zgrada koje su okruživale osmospratnu
stambenu zgradu u stilu art deka s belom granitnom
fasadom.
Zurila sam u tu zgradu toliko dugo da sam napamet
upamtila njena vrata s mesinganim reljefom, ukrasne
motive i detalje, i živu ogradu i obrezani šimšir u
saksijama izmeñu bočnog dela zgrade i ulice. Znala sam
svaku boru na licu vratara u livreji, koji je u stvari bio
poručnik Majki Hempton iz Odeljenja za teške zločine.
Ispred zgrade je stajao znak za zabranjeno parkiranje
i istovar pa smo mogli da vidimo svakog pešaka koji prolazi
pored vrata ih ulazi u zgradu.
Ako je pouzdani doušnik Odeljenja za teške zločine
govorio istinu, sve naše planiranje i angažovanje žive sile
kulminiraće hvatanjem jednog legendarnog kriminalca.
Ako je doušnik pogrešio, ako nas je neko ocinkario i
upozorio ga, niko nije mogao da predvidi kada bi nam se, i
da li bi nam se ponovo ukazala ovakva prilika.
Protegla sam jednu pa drugu nogu da oteram
utrnulost. Konklin je zapucketao zglavcima. Dah mi se
maglio ispred lica. Bila sam spremna da se odreknem pola
penzije za šolju kafe, a druge polovine za čokoladicu.
U pola jedanaest, taman kad sam pomislila da više
nikad neću biti u stanju da hodam, ispred stambene
zgrade zaustavila se dugačka kadilak limuzina. Adrenalin
mi je prostrujao krvotokom, terajući grčeve i letargiju.
„Vratar" je napustio svoje mesto ispred ulaza i otvorio
vrata putnicima. Došli su iz opere i bili su prigodno
obučeni.
Nuncio Rinaldi, bos jedne čuvene mafijaške porodice
u kojoj je on bio predstavnik treće generacije, izašao je iz
limuzine u elegantnom crnom odelu sa srebrnom
kravatom. Ponudio je ruku svojoj ženi, Riti, koja je imala
platinastoplavu kosu koja se mogla videti i pri nestanku
struje. Limuzina je bila uglačana do visokog sjaja, a
dragulji Rite Rinaldi caklili su se u noći.
Kad su se Rinaldijevi udaljili od kola i pošli ka
raskošnom holu zgrade u kojoj su živeli, iza ugla se pojavio
sitan muškarac u smeñem kišnom mantilu s kapuljačom,
noseći kesu s namirnicama i vodeći malog džek rasel
terijera na povocu.
Videla sam ga samo krajičkom oka - on je bio samo
jedan od mnogih pešaka, a izmeñu mene i vratara takoñe
je promicao saobraćaj. Mali pas je odjednom slobodno
potrčao a čovek je bacio kesu i izvukao pištolj iz mantila.
To se desilo tako brzo da sam pomislila da me oči
varaju. Onda sam ugledala odsjaj ulične rasvete na cevi
pištolja.
Pištolj je bio uperen u Rinaldijeve.
Udahnula sam i razdrala se:
― PIŠTOLJ! ― u mikrofon, probivši bubne opne
policajaca duž celog Brodveja.
 110.

Kad sam viknula, poručnik Hempton je skočio na

napadača. Spustivši mu ruku, povukao ju je, okrenuo
napadača u stranu i pao na njega.
Začuše se tri pucnja. Pešaci vrisnuše, ali skoro i pre
nego što su odjeci zamrli, sve je bilo gotovo. Napadač je bio
razoružan i oboren na zemlju.
Konklin i ja smo jurnuli preko ulice i našli smo se
tamo pre nego što su se lisice sklopile. Dahtala sam,
stojeći iznad napadača s kapuljačom dok se Hempton
saginjao i govorio:
― Ukebali smo te, seronjo. Hvala ti što si mi ulepšao
dan.
Nekoliko metara dalje, Rita Rinaldi zari lice u šake
pune prstenja i zakuka. Mora da je pomislila da su ljudi u
crnom došli po njenog muža.
Nuncio Rinaldi zagrli suprugu i reče Konklinu:
— Šta je ovo, doñavola? Ko je taj čovek?
Konklin reče:
— Izvinite na uznemiravanju, gospodine Rinaldi, ali
morali smo da vam spasemo život. Nismo imali izbora.
Ali ja sam imala pitanja, a možda ću i dobiti neke
odgovore.
Strgla sam napadačevu kapuljaču, zgrabila proreñeni
čuperak srebrnosmeñe kose i podigla mu glavu s betona.
Pogledao me je, sivih očiju koje su svetlucale od
zanimanja, sa osmehom na usnama.
— Kako se zovete? — rekoh, iako sam bila sigurna da
već znam. To lice se poklapalo s nejasnom slikom čoveka
koji sedi u terencu s dvojnicom Kendas Martin.
On je morao biti Gregor Guzman. Morao je biti on.
Informisala sam se o Guzmanu i saznala da je roñen
na Kubi 1950. godine od majke Kubanke i oca Rusa.
Pobegao je od kuće u ukradenom ribarskom brodiću
krajem šezdesetih i, nakon što se iskrcao u Majamiju,
počeo je da radi za preprodavce droge. Kasnije je napravio
karijeru kao nezavisni plaćeni ubica na tri kontinenta.
Ona zrnasta slika Guzmana, ili nekoga ko dosta liči
na njega, pokrenula je novu potragu za njim. Njegova slika
je stajala na punktovima obezbeñenja na aerodromima, u
policijskim stanicama, agendama FBI-ja i na mom stolu.
Jesmo li ga uhvatili?
Je li ovo čovek koji se sastao s Elen Laferti nekoliko
nedelja pre ubistva Denisa Martina? Da li je Kejtlin Martin
zaista ubila svog oca? Ili je ovaj plaćeni ubica umešao
svoje prste u smrt Denisa Martina?
— Recite mi vaše ime, i ja ću vam reći svoje — reče
Guzman.
— Narednica Bokser — rekoh. — Policija San
Franciska.
— Zadovoljstvo mi je upoznati vas, lepa gospojo —
reče ubica.
Kako da ne. Reći će mi sve, ovde na ulici. Teško.
Pustila sam mu kosu i glava mu je klonula na pločnik.
Stala sam sa strane dok je poručnik Hempton hapsio
Guzmana i čitao mu prava.
 111.

Gregor Guzman je bio uhapšen pod optužbom za

pokušaj ubistva Nuncija Rinaldija, ali čak i ako ga osude,
to neće biti dovoljno da zauvek ostane u zatvoru. Zato su
predstavnici zakona od ulice Brajant do Rio de Žaneira
iskopavali optužbe protiv njega nadajući se da imaju
dovoljno materijala da ga osude.
Ali posle dva ujutru, Guzmanu je došao advokat i
poručnik Hempton ga je ispitao. Kad je progovorio, jedino
što je rekao bilo je:
— Nemate nikakvih dokaza protiv mene — i pored
toga što je uhvaćen sa poluautomatskim pištoljem uprtim
u Nuncija Rinaldija.
Poručnik Hempton se uopšte nije brinuo u vezi s
Guzmanom.
Hempton je dobro obavio svoj posao. Iskoristio je
podatke prikupljene o njemu, postavio zamku i fizički
uhvatio ubicu. Izgledalo je kao da će tužba protiv njega
garantovano biti podignuta. A sad kad smo ga uhvatili,
dobili smo njegove otiske prstiju, DNK i mogućnost da ga
povežemo s nerazrešenim zločinima od pre trideset godina.
Ali mene je više brinuo zločin koji se desio pre malo
više od godinu dana.
Pokucala sam na stakleni prozor sobe za ispitivanje.
Hempton je izašao u hodnik, prošao rukom kroz
kratku kosu i rekao:
— Dobro, Lindzi, gotov sam. Ostaću s tobom ako
želiš, i biću ti podrška.
Bio je to jedan dug mesec i još duža noć i Hempton je
bio spreman da se vrati kući ženi, ali pridržao mi je vrata,
ušao za mnom u sobu za ispitivanje i rekao:
— Narednice Bokser, upoznali ste gospodina
Guzmana?
Rekoh:
 — Da, bilo mi je zadovoljstvo.
— Zadovoljstvo pripada meni - Guzman će svojim
ulagivačkim glasom.
— Ovo je gospodin Ernesto Santana. Advokat - reče
Hempton.
Pozdravila sam se s Guzmanovim advokatom, izvukla
stolicu i bacila fasciklu na sto. Otvorila sam je i otkrila
mali štos fotografija dimenzija 20x25 cm koje sam ponela
iz svog odeljenja.
— S kim ovde čovek treba da se pojebe da bi dobio
kafu? — upita Guzman. Niko mu nije odgovorio.
Rekla sam:
― Gospodine Guzman, optužićemo vas za prvostepeno
ubistvo Denisa Martina.
— Koga? — reče Guzman. — Ko je sad pa taj?
— Denis Martin - rekoh, pokazujući mu fotografiju s
mesta zločina na kojoj je mrtav muškarac ležao u
predsoblju svoje višemilionske kuće, okružen tamnom
lokvom krvi.
— Nikad u životu nisam video tog tipa — reče
Guzman.
Izvadila sam još jednu fotografiju Denisa Martina. Na
toj slici, Martin je bio živ i zdrav na jedrenjaku, i vetar mu
je sklanjao kosu sa lepog lica. Za ruku ga je držala lepa
crvenokosa devojka po imenu Elen Laferti.
— Možda ćete ga prepoznati živog — rekoh.
Učinilo mi se da su Guzmanove oči na delić sekunde
sinule od prepoznavanja. Dužice su mu se skupile.
― I dalje ne znam koje on - reče on. - Čujte, Erni,
moram li da sedim ovde ili mogu da idem u ćeliju?
Primetila sam blag hispano naglasak, negovane šake,
agresiju koju se nije trudio da sakrije.
Santana reče:
― Narednice, to nisu dokazi. To nije ništa. O čemu se
onda ovde radi? Ne razumem.
— Vidite hoće li vam sad biti jasno — rekoh. Izvadila
sam jednu od krišom uslikanih fotografija Džozefa Podeste
na kojoj Elen Laferti s plavom perikom sedi s Guzmanom u
kolima.
Kubanac začkilji u sliku. Nasmeši se. Reče:
― Prvo kafa. Hempton uzdahnu: - Kakvu pijete?
— Con leche8 — reče Guzman. — Bez šećera. I da mi
je posluži devojka u toplesu, po mogućstvu plava.

8
Šp.: con leche, sa mlekom. (Prim. prev.)
 112.

Prošlo je deset dugih minuta. Sedela sam zureći u

jebenog plaćenog ubicu s druge strane stola, dok je on
gledao u mene i smeškao se. Taman kad sam se spremala
da mu sama donesem tu prokletu kafu, vrata su se
otvorila i jedan policajac je ušao u sobu, stavio kartonsku
čašu kafe s mlekom ispred Guzmana, podesio kameru
iznad vrata i izašao.
Guzman je otpio gutljaj, i zatim okrenuo fotografiju
koju sam donela da bi mogao bolje da je vidi.
― Vrlo loš kvalitet — reče on.
― Nije toliko loš - rekoh. - Naš softver je otkrio da se
ta slika poklapa s vašom najnovijom slikom iz stanice.
― Dobro, sedeo sam u kolima s jednom damom. O
čemu se ovde radi, koji moj? Hoćete da me optužite što
sam heteroseksualac? Izjašnjavam se krivim po optužbi da
volim devojke. Erni, možeš li da veruješ u ovo?
― Hajde da ih saslušamo - reče Santana.
― Žena na ovoj slici je doktorka Kendas Martin —
rekoh. — I ona vam je, gospodine Guzmane, platila da joj
ubijete muža. Mislim da će vas rado indentifikivati i
isposlovati bolji dogovor za sebe.
Naravno, lagala sam, ali to je bilo striktno u
granicama zakona. Guzman me je demantovao ― kao što
sam se i nadala.
― To nije Kendas Martin — reče on.
― To jeste doktorka Martin, Guzmane. Udovica
Martin. Oboje znamo koje ona.
Guzman iskapi kafu, zgužva kartonsku čašu i reče
svom advokatu:
― Nisam ubio Denisa Martina. Zajebavaju me. Reći ću
im šta znam o tome ako povuku optužbe u ovom pokušaju
nameštaljke.
— Da povučemo optužbe? Jeste vi ludi? — rekoh. ―
Imamo svedoka pucnjave. Kao dokaz imamo fotografije
koje vas povezuju sa ženom koja vas je unajmila da izvršite
ubistvo. I imamo leš. A pošto smo vas uhapsili zbog
pokušaja ubistva gospodina Rinaldija, imaćemo vremena
da popunimo rupe.
— Treba da se bavite glumom, gospoja. Nemate ništa.
Pokupila sam slike, zatvorila fasciklu i rekla:
― Gregore Guzmane, uhapšeni ste zbog ubistva
Denisa Martina. Imate pravo da ćutite, kao što će vam vaš
advokat reći.
Na Guzmanovom licu se ukazao bes. Izgledao je kao
da će skočiti preko stola, sa svojih šezdeset kila. Zamislila
sam kako bih ga udarila ako bi mi se ukazala prilika.
— Ne govori ništa više, Gregore — reče advokat,
spuštajući šaku svom klijentu na mišicu.
— Ne brini ništa, Erni. Sve ovo je sranje.
— Onda me ispravite - rekoh. Preklopila sam šake
iznad fascikle.
— Mogu da vas ispravim, narednice Bokser, ali neću
to učiniti da bih slušao sebe kako govorim. Hoću da
povučete tu glupu optužbu za ubistvo.
— Razmotrićemo to ako nam kažete ko je ubio Denisa
Martina — rekoh — i ako budemo mogli da dokažemo ko je
to učinio.
— Čujte. Ja nisam ubio Martina. Nikad me nećete
povezati s tim ubistvom, i neću da radim vaš posao umesto
vas, gospoja. Voljan sam da razmenimo informacije kako
me neprijateljski nastrojena porota ne bi osudila za
ubistvo koje nisam počinio. To je sve. To sam voljan da
uradim.
— U redu. Dogovoreno — rekoh Guzmanu. — Recite
mi šta imate, i ako mi se svidi vaša priča, neću podiću
tužbu protiv vas.
Santana reče:
— Narednice, bez uvrede, ako želite da vam gospodin
Guzman da informacije koje bi dovele do hapšenja ubice
tog čoveka, želimo da taj dogovor dobijemo napismeno. Od
javnog tužioca.
— Sad je pola tri ujutru — rekoh.
— Kad vam bude odgovaralo — reče advokat. — Mi
možemo da sačekamo.
Moj otac je govorio da se gvožñe kuje dok je vruće. Pa,
moje je bilo usijano.
― Ja sam ovde i vi ste ovde - rekoh. — Probudiću
nekoga iz kancelarije javnog tužioca.
 113.

Juki se javila na telefon posle prvog zvona.

― On je spreman i rešetka za roštilj je vruća ― rekoh.
― Želećeš da čuješ ovo.
— Ostavi ga da se malo marinira. Dolazim gladna —
reče ona.
Sat vremena kasnije uvela sam pomoćnika javnog
tužioca Juki Kasteljano u sobu za ispitivanje na trećem
spratu glavne policijske stanice.
Ernesto Santana je ustao i rukovao se s njom, i
poručnik Hempton je učinio isto. Guzman mrzovoljno reče
Juki:
— Vi stvarno radite za javnog tužioca? Koliko vam je
godina? Dvanaest?
— Dovoljno sam stara da budem verzirana da
uočavam glupost — reče ona. ― Hajde da počnemo?
Ponovo sam izvadila fotografije iz fascikle, a Guzman
reče:
— Ta devojka, ne sećam se kako se zove, ona je
pokušala da me angažuje. Ima veze na istoku. Stupila je sa
mnom u kontakt putem odgovarajućih kanala. Rekao sam
da ću se sastati s njom.
— Nosila je plavu periku — nastavi on. — Znam jer
sam video dugu crvenu kosu kako joj viri pozadi ispod te
stvari. Ponela je koverat sa sitnim novčanicama, od deset i
dvadeset dolara. Negde oko hiljadu dolara. Htela je da
smaknem doktorku. Kendas Martin.
— Hoćete da kažete da je htela da naruči ubistvo?
— Da. Ponela je pare i sliku.
Guzman mi je delovao uverljivije od Elen Laferti, koja
je insistirala na tome daje obavljala zadatak po nalogu
Denisa Martina. Da nije znala ko je Guzman. Da nije znala
šta se nalazi u toj koverti.
— Nastavite.
 — Rekao sam toj ženskoj: ’Hvala vam, ali niste
normalni. Ne znam ko vam je rekao za mene, ali to nije
ono čime se bavim’.
— U redu, gospodine Guzmane. Proverićemo vašu
priču.
— Da proverite? — reče on. — Sta ćete da proverite?
Mislite da će ta kučka priznati da je htela da naruči
doktorkino ubistvo? Kendas Martin je živa, je l’ tako? Koji
vam još dokaz treba?
— Gospoñice Kasteljano ― rekoh. ― Imate li dovoljno
informacija da optužite Elen Laferti za naručivanje
prvostepenog ubistva?
— Zaista imam — reče ona. — I baciću se na to
ujutru. Gospodine Santana, za sada ću optužbu za ubistvo
protiv vašeg klijenta ostaviti po strani. Lepo spavajte,
gospodine Guzman.
 114.

Juki i ja smo zajedno izašle iz stanice u tišini.

Nakratko smo se uhvatile za ruke u liftu, a zatim otišle do
Jukine akure parkirane ispred kancelarije gradskog
patologa. Ušle smo u kola i sedele zagledane u slabu
uličnu rasvetu na parkingu.
Razmišljala sam o tome kako sam gadno preterala.
Kako će me Brejdi razapeti na vrata odeljenja ako ovaj moj
plan ne upali, a možda čak i ako upali. Radila sam na
slučaju Martin iza leña svog nadreñenog i izgovor tipa
„Radila sam u svoje slobodno vreme“ zvučao je loše čak i
meni samoj.
Juki je bila izgubljena u sopstvenim mislima.
Taman kad sam htela da prekinem tišinu i zatražim
od nje da priča sa mnom, vrata nekih kola na drugoj strani
parkinga se zalupiše. Pogledala sam preko ramena.
— Dobro, stigla je — rekoh.
Minut kasnije, zadnja vrata su se otvorila i Sindi se
uvukla na zadnje sedište.
— Ne mogu da verujem da te je Riči pustio napolje u
četiri ujutru — reče Juki.
— Pustio me? Vrlo smešno. Šta imamo?
Ispričala sam Sindi za lažnu optužbu za ubistvo
Denisa Martina kojom smo zapretili Guzmanu, i šta nam je
on rekao: da je Elen Laferti pokušala da ga angažuje da
ubije Kendas Martin i da ju je on odbio.
— Bio je uverljiv?
— Bio je motivisan da bude uverljiv.
— Odlično obavljeno, Linds — reče Sindi. — Ali šta
smo time postigli?
— Mislim da možemo da eliminišemo Guzmana kao
osumnjičenog u ubistvu Denisa Martina.
— Slažem se.
Rekla sam:
 ― Elen slaže čim zine. Ako je znala da je Kejtlin bila
zlostavljana, šta je učinila da to spreči?
— Ozbiljno misliš da je Elen ubila Denisa? - upita
Juki.
— Imala je sredstvo, motiv i priliku — rekoh. — I
pametna je na neki zloban, neznalački, glup način.
Sindi reče:
― Ona nije imala priliku da ubije Denisa. Ima
proveren alibi za vreme ubistva. Rič i ja smo sinoć otišli da
je vidimo.
— Elen nam je rekla da je otišla iz kuće Martinovih u
šest uveče — isto ono što je pričala još otkako se ubistvo
desilo. Dopisivala se sa svojom prijateljicom Veronikom od
šest pa sve dok se nije našla s njom u šest i petnaest.
Pokazala nam je poruke koje je slala u to vreme.
Sindi nastavi:
— Elenina prijateljica je potvrdila da su se našle u
restoranu Dau u šest i petnaest na večeri, i konobar se
seća tog vremena jer im sto nije bio slobodan. I seća se
njih dve jer su dobro izgledale i flertovale su sa dva tipa
koja su sedela do njih za šankom.
— Elen je platila račun koji su napravile za šankom u
šest i trideset dva — reče Sindi — i on ima njen potpis na
slipu.
— Dobro, dakle ništa od Elen Laferti. Šta je s Kejtlin?
― upitah Juki. — Je li uzela očev pištolj i ubila ga?
— Pričaću s psihijatrom kojeg joj je sud dodelio za,
uh, pet sati. Preneću vam šta je rekao.
Rekoh Sindi:
— Ne moram da kažem: ’Sačekaj sa ovom pričom dok
ti ne damo zeleno svetio’, zar ne?
— Ionako još nemam nikakvu priču.
— Tako je. - Osmehnuh se široko, bacajući joj
,,petaka“.
Juki se nagnu napred i upali motor. Sindi i ja se
uhvatismo za ručke od vrata.
Juki reče:
 ― Linds. Bila sam tako sigurna da je Kendas ubila
Denisa. Da Kejtlin nije priznala da je ubila oca pred celom
sudnicom, mislim da bih uspela da osudim doktorku. To
me plaši. Sta bi bilo da sam pogrešila?
 115.

Uprkos protivljenju direktora obezbeñenja u bolnici

Metropoliten, Konklin i ja smo zauzeli dva slobodna mesta
u zadnjem delu amfiteatra iznad operacione sale.
Prostorija je bila krcata internistima i specijalistima.
Dva monitora su prikazivala uveličane slike operacionog
stola četiri i po metra ispod nas, a kamere su prenosile
sliku uživo medicinskim radnicima širom zemlje koji su
hteli da vide kako Kendas Martin izvodi operaciju srca
Leona Antina, legendarnog sedamdesetpetogodišnjeg
violiniste iz Simfonijskog orkestra San Franciska.
Pacijent je bio prekriven plavim čaršavom, grudni koš
mu je bio otvoren i srce izloženo jarkim svetlima. Kendas
Martin su asistirali drugi lekari i sestre i jedan
anesteziolog na aparatu za srce i pluća.
S moje desne strane sedeo je jedan mladi internista,
doktor Rajan Pit, sudeći prema identifikacionoj kartici
zakačenoj za njegov džep, i trenutno mi je objašnjavao
zahvat.
Prema Pitovim rečima, ta operacija je složena u bilo
kojim okolnostima, a još više zbog pacijentovih godina.
Pit reče:
― Operacija mu neće mnogo produžiti vek ― on spada
u četvrtu klasu ASA-e.* To znači visok rizik. Ali pacijent je
želeo da se podvrgne operaciji sad kad je doktorka Martin
dostupna. Želeo je da ga njegova prijateljica operiše. Samo
ona.
Pit je objasnio da su lekari u prethodna tri sata uzeli
dve Antinove vene iz butina i usadili tri od četiri
transplantata u sistem koronarnih arterija. Doktorka
Martin je trenutno uživala poslednji transplantat.
* Američko udruženje anesteziologa; u klasifikovanju fizičkog
stanja pacijenata, u četvrtu klasu spadaju „pacijenti s teškom
sistemskom bolešću koja predstavlja neprestanu pretnju po život“.
(Prim. prev.)
 Zurila sam u ekran iznad svoje glave kad sam videla
da se medicinsko osoblje odjednom uznemirilo. Na
monitorima ispod nas poskakivale su zelene linije, a
Kendas Martin je počela da viče na anesteziologa dok je
masirala Antinovo srce.
Rekoh internisti:
― Šta je ovo? Šta se dešava?
Pit se izražavao u čistim medicinskim terminima, ali
shvatila sam suštinu. Pacijentovo srce je bilo umorno i
istrošeno, i prosto više nije htelo da radi. Doktorka Martin
je sejala psovke svuda po operacionoj sali, ali nije
odustajala.
Lekari su ubrizgali injekcije u cevčice za infuziju.
Prodrmali su Antinovo izloženo srce elektrošokovima, a
zatim je Kendas Martin ponovo krenula da mu masira srce
rukama, moleći svog prijatelja da ostane s njom.
Zahtevajući to od njega.
Nakon što je čak i meni postalo jasno da se pacijent
neće povratiti, sestra je odvukla Kendas u stranu, a lekar
je objavio vreme pacijentove smrti.
Kendas je strgla masku i krenula direktno ka vratima
brzim korakom. Video-kamere se pogasiše.
Čula sam kako me neko doziva, okrenula se ka izlazu
i videla direktora obezbeñenja kako poziva Konklina i mene
da doñemo.
On reče:
— Mogu li ponovo da vidim vaš nalog, molim vas?
Konklin ga izvadi iz unutrašnjeg džepa sakoa.
Direktor obezbeñenja ga pročita i reče:
― Doktorka Martin je u garderobi. Poñite za mnom,
molim.
Zatekli smo Kendas Martin još uvek u krvavoj
bolničkoj uniformi, kako sedi na klupi zagledana u zid
ormarića. Zamolila sam je da ustane, a ona me je
pogledala kao da me ne prepoznaje. Konklin joj je pokazao
nalog i rekao joj da je privodimo zbog ubistva muža.
Činilo se da ju je sva volja za borbom napustila.
 116.

Juki i ja smo sedele za malim metalnim stolom preko

puta Kendas Martin i Fila Hofmana. Hofman je izgledao
kao i uvek: suzdržano, obučen tako da svakog trenutka
može da održi konferenciju za štampu. Kendas Martin je
izgledala kao da su je vukli kroz pakao držeći je za kosu.
Ja sam bila besna, osećajući zatišje koje prethodi
emotivnoj oluji, ljuta na sebe prvi put otkako me je
Hofman namagarčio navevši me da se umešam u ovaj
slučaj. A ja sam učinila to, poverovala sam lažima Kendas
Martin, i ako ne želim da patroliram Mišnom u policijskim
kolima sledećih godinu dana, moraću da se postaram da
se ovaj haos okonča kako treba.
Juki reče:
— Doktorko Martin, gotovo je. Razgovarali smo s
Kejtlininim psihijatrom. Povukla je svoje svedočenje. Rekla
je da nije ubila svog oca. Rekla je da je otac jeste
napastvovao, da. Ali rekla je da ste vi pucali.
― Narod je spreman da nastavi sa vašim suñenjem, ili
možete da nam ispričate šta se zaista desilo.
Hofman reče:
― Moram da se konsultujem sa svojom kli-
jentkinjom. I njoj treba malo vremena da se povrati.
Preživela je veliki lični gubitak.
Gotovo sam se usijala od besa, one vrste borbenog
ludila koju možete da kontrolišete, ali prosto ne želite.
Rekla sam:
— File, lagali ste me, vaša klijentkinja me je lagala, i
pokušala je da nas navede da tražimo krivca za ubistvo u
jednoj nevinoj osobi.
— Pitajte me koliko marim za njen lični gubitak. Baš
nimalo. Ova žena je ubila svog muža. Gotova je, i ovo je
njena jedina šansa da se nagodi.
Kendas je vrtela glavom, lica zgrčenog od bola.
 — Ne razumete.
Nije me ganula.
Juki reče:
― File, sudija nam je dao šezdeset dana da odlučimo
da li narod želi ili ne želi da se vašoj klijentkinji sudi. Ovo
je pedeset sedmi dan. U ponedeljak ćemo ili nastaviti suñe-
nje, ili ćemo sudiji Lavanu reći da optužena priznaje
krivicu.
— Deca neće biti na sudu, ali Kejtlinin psihijatar će
biti u pripravnosti, i ako makar i nagovestite da je Kejtlin
ubila svog oca, doktorka Rozenblat će poroti pustiti
snimak na kojem Kejtlin povlači svoje svedočenje.
— Dakle, doktorko Martin ― reče Juki ― birajte, mi ili
porota. Iskreno, mislim da su vam šanse bolje ako
izaberete nas.
— Kendas — reče Hofman ― ti odlučuješ.
— Umorna sam, File — reče ona. I zaplaka.
Fil klimnu glavom i dade joj maramicu.
Kendas obrisa suze, izduva nos i reče:
— File, žao mije što sam te lagala. Učinila sam to da
bih zaštitila decu. Nemaju nikog osim mene.
— Da čujemo - reče Juki.
 117.

Kendas Martin reče:

— Hoćete da kažem da sam upucala Denisa? Jesam.
Posle višegodišnjeg mučenja, taj seronja me je konačno
gurnuo preko ivice.
― Na koji način? - upitah je.
U doktorkinim očima goreo je živi oganj. Prsti su joj se
tresli a glas drhtao. Onog smirenog hirurga kojeg sam
srela u ovoj prostoriji u oktobru zamenila je žena izgledom
i dalje identična njoj, ali emotivno slomljena i spremna da
kaže istinu.
— Te večeri sam bila u radnoj sobi — reče ona. —
Elen je bila otišla i nešto kasnije čula sam nečiji prigušen
povik. To je mogla biti samo Kejtlin. Ustala sam od stola i
otrčala niz hodnik na vreme da vidim Denisa kako izlazi iz
njene spavaće sobe.
— Izgledao je kao da mu nisu sve koze na broju —
reče Kendas. — Trgnuo se kad me je primetio. Onda se
razdrao na mene: ’Ne prikradaj mi se tako.’
— Nije mi se čak ni pružila šansa da odgovorim jer je
Kejtlin istrčala iz svoje spavaće sobe i bacila mi se u
naručje. Bila je gola. Bila je crvena u licu i plakala je, i
butine su joj bile vlažne s unutrašnje strane. Zaplakala je:
’Mamice, mamice, mamice’, i bili su to najdivljiji tužni krici
koje sam ikad čula.
― Bila je silovana - reče Kendas, na čijem licu se
ogledao užas. ― Moj muž je učinio to mojoj maloj devojčici.
Ni Juki ni ja se nismo pomerile niti smo išta rekle, i
Kendas je nastavila.
― Grlila sam je i govorila joj daje volim i da ću je uvek
voleti. Rekla sam joj da se istušira i obuče i da ću se
odmah vratiti.
 I onda sam otrčala hodnikom do spavaće sobe koju
sam delila s Denisom ― i zatekla sam ga tamo, kako trpa
novac u novčanik, i rekao je: ’Ne veruj u ono što ti kaže.
Kejtlin laže’.
― Denis je uzeo ključeve od kola i izašao iz spavaće
sobe — reče Kendas. ― Varao me je godinama, ali kad god
sam pokušala da ga ostavim, govorio je da će mi uzeti decu
i dokazati da sam nepodobna majka. Znala sam da bi
pokušao to. Iako nikad nije bio kod kuće, iako je bio loš
roditelj. Znala sam da bi pronašao način da ih dobije samo
da ih ja ne bih dobila.
― Mora da nije čuo kad sam došla kući te večeri.
Silovao ju je dok sam bila u kući. Kako je mogao to da
učini?
― Mrzela sam sebe što nisam primetila znake. Ali
Denisa sam mrzela još više. Nisam mogla da dozvolim da
se izvuče s onim što je učinio. Otrčala sam nazad u radnu
sobu i zgrabila pištolj.
Kendas je izdao glas, i samo je sedela tamo,
podupirući glavu šakama, zureći netremice u sto, nema.
Fil je prišao vratima sobe za ispitivanje i otvorio ih.
Čula sam kako moli nekoga da donese vodu.
Dok smo čekali, razmišljala sam o slikama koje je
Kendas naslikala u mojoj glavi. Mogla sam sve da vidim
kao da sam i sama bila tamo i prisustvovala tom užasu.
I sve mi je zvučalo istinito, ali ipak sam imala pitanja.
 118.

Fil je doneo flašice s vodom u sobu i stavio ih na sto.

Kendasina ruka se snažno tresla dok je ispijala polovinu
jedne flašice. Posle toga, rekla je Filu da je dobro i da želi
da ispriča priču do kraja. Nastavila je svoju pripovest o
najvećoj izdaji.
— Denis je išao ka ulaznim vratima i ja sam ga sledila
u stopu, vrišteći na njega da stane, vreñala ga, ali on je
samo pognuo glavu i nastavio da hoda.
— Nisam planirala da ga ubijem. Morate da mi
verujete. Samo sam htela da ga zaustavim. Bila sam u
stanju da razmišljam jedino o tome kako mi je silovao dete,
sopstvenu ćerku. I nisam želela da to ikada ponovi.
— Šta se onda desilo, Kendas? - upitah.
Kendas je upala u tunel sećanja. Ponovila sam pitanje
i ona se vratila svojoj priči.
— Jurila sam za Denisom, ali kad sam prošla pored
Kejtlinine sobe, ona je istrčala i ponovo me uhvatila oko
struka.
— Tešila sam je, ali Denis je nastavio da me izaziva.
Okrenuo se ka meni u predsoblju i rekao da Kejtlin laže,
da glumi histeriju. Znala sam šta je učinio. Dobro sam
znala šta je učinio mojoj maloj devojčici.
— Ugledao je pištolj u mojoj ruci, i tad sam se setila
da ga držim. Rekla sam: ’Ostani gde si. Zovem policiju’.
— Nasmejao mi se. Podigla sam cev i naciljala u njega
i prvi put otkako sam upoznala Denisa, ugledala sam
strah na njegovom licu — ali samo na sekund. Upucala
sam ga dva puta, jednom dok je stajao, drugi put kad je
pao na pod.
― Kejtlin se držala za mene, vrišteći i plačući, a onda
se i Dankan stvorio tu. Video je oca mrtvog na podu.
Pomerila sam Kejtlin u stranu i uzela Dankana u naručje,
odnela ga do podnožja stepenica i rekla mu da otrči do
Sindine sobe i ostane tamo.
Kendas se vratila u sadašnjost i obratila se direktno
meni.
― Narednice, sve mije postalo jasno - morala sam da
zaštitim decu. Ako ih ja ne zaštitim, ko će onda?
― Otišla sam do predsoblja i podigla pištolj s poda.
Posle toga sam pozvala policiju. Kada su stigli, rekla sam
im da je uljez provalio u kuću i ubio mi muža. Testirali su
mi šake na prisustvo baruta. Rekla sam im da sam otvorila
ulazna vrata i pucala za njim. Doveli su me ovamo. Ostalo
znate.
― Žao mi je što je ispalo tako, ali u tom trenutku,
reagovala sam čisto instinktivno. Nisam mogla da
dopustim da Denis živi u istom svetu s Kejtlin.
 119.

Juki i ja smo vratile Kendas na početak njene priče, i

ona je popunila mučne praznine. Rekla nam je da je Denis
Martin bio poremećeni ženskaroš i progonitelj s razvijenim
darom za emotivno zlostavljanje, ali da je imao dobru
reputaciju u zajednici i bio vest na rečima. Kendas je rekla
da je bila ubeñena da u slučaju brakorazvodne parnice ne
bi dobila starateljstvo nad decom.
Doktorka Martin je rekla:
— Da sam pre tog trenutka znala da je zlostavljao
Kejtlin, odvela bih nju i Dankana i pozvala policiju. Ne bih
dozvolila da ga moja deca vide kako umire.
Nakon što su Kendas odveli u ćeliju a Fil krenuo kući
u Ouklend, Juki i ja smo sakupile beleške i uzele video-
trake. A onda smo ostale same.
Rekla sam:
— Ovo je bilo strašno.
— Užasno. Da je porota čula ovo, čak i da su mislili
daje kriva, mogli su daje oslobode da bi bila s decom.
— Kejtlin je rekla svom psihijatru da ju je Denis
silovao neko vreme?
— Da. Nisam mislila da ima razloga da kažem Kendas
da je to trajalo dosta dugo.
— Šta ćeš da preporučiš?
— Ako znam, tu me seci — reče Juki.
Požurila je na sprat da se posavetuje s Riñim Psom, a
ja sam se spustila niz četiri niza stepenika da se vidim s
Džakobijem, mojim bivšim partnerom, dugogodišnjim
prijateljem i sadašnjim šefom policije.
Džakobi je otvorio dve konzerve koka-kole i nakon što
sam ga izvestila o najnovijim dešavanjima u slučaju
Martin, on reče:
— Šta Juki misli?
— Ona i Parizi se upravo dogovaraju. Brejdi ima da
me vrati na ulicu ― rekoh. ― Nisam mogla da se okanem
ovog slučaja.
— Hoćeš da pričam s njim?
— Da. Hoćeš li?
Džakobi klimnu glavom i poče da kucka po stolu.
Nastavio je da kuca sve dok, nakon što sam mu rekla da
prosto ispljune to što mu je na pameti, nije rekao:
― Lindzi, jutros mi je prosleñena jedna poruka. Nisu
dobre vesti.
— O čemu se radi? Sta nije u redu? - upitah.
— Radi se o tvom ocu.
— Mom ocu?
— Umro je prošlog avgusta. Penziono je upravo
saznalo. Žao mije, Lindzi.
Rekla sam:
― Ne... ― i ustala, iznenañena što me je uhvatila
slabost, što noge neće da me drže. Uhvatila sam se za
naslon stolice radi oslonca. Razmišljala sam kako Marti
Bokser teško da mi je bio otac. U stvari, nisam bila
sigurna da me je ikad voleo. Jesam li ja volela njega?
U sledećem trenutku, Džakobi je obišao oko stola i
zagrlio me, i moje suze su mu natapale sako.
— Hteo sam lično da ti kažem. Nije te ostavio na
cedilu na tvom venčanju, prijateljice moja. Doživeo je
infarkt pre toga. Već je bio pokojni.
 120.

Klerin dom u Mil veliju je kuća iz snova: s

unutrašnjim zidovima obloženim drvenim panelima,
tavanicom ispresecanom poprečnim gredama, kamenim
podovima duž celog tog otvorenog prostora i dva sprata
visokim kaminom. Iz svih soba puca pogled na planinski
pejzaž, dok trem gleda na prostrani zeleni pašnjak
prošaran drvećem.
Edmund Vošbern, veliki plišani meda od čoveka,
raspalio je roštilj, dok su se Džo, Brejdi i Konklin glupirali
s fudbalskom loptom na travi.
Juki, Sindi, Kler i ja ležale smo zavaljene u poljskim
stolicama od tikovine, prekrivene vunenim ćebadima, a
mala Rubi je spavala u svom krevecu na ljuljanje kraj
Klerinog lakta.
Sa bose muzičkog stuba dopirala je neka Mocartova
simfonija, a Juki je posmatrala momke na livadi, naročito
Brejdija, napokon rekavši:
— Propala sam. Čisto da vas obavestim. Ja sam jedna
veoma zaljubljena dama. Zacopana do ušiju u Džeksona
Brejdija.
Sve smo se naglas nasmejale — nismo mogle da se
suzdržimo. Juki je htela da nañe momka, i izgleda da ga je
našla u mom poručniku.
Brejdi je video da ga Juki posmatra, bacio je loptu i
potrčao ka nama. Podigao je Juki iz stolice, prebacio je
preko ramena i potrčao ka prostoru izmeñu dva mlada
stabla koja su označavala gol-liniju.
Juki se melodramatično gicala i podvriskivala dok je
Brejdi izvodio pobednički ples oko stabala, a zatim spustio
Juki na zemlju i poljubio je. Vratili su se na trem zagrljeni,
smejući se.
Čoveče. Odvratno su srećni.
Ali nisam nimalo zamerala Juki na tome. Budući da
je bio uhvaćen izmeñu Džakobija i Juki, od Brejdija sam
dobila samo packu zbog toga što sam mu radila iza leña.
Doñavola. Dobro je imati prijatelje.
Džo me je dozvao. Imao je loptu u rukama, pa sam
ustala, potrčala i mahala dok mi je nije dobacio. Sindi je
zbacila ćebe i pohitala da uhvati dodavanje, izvodeći neke
sitne pokrete kukovima koji nikad ranije nisu bili viñeni u
američkom fudbalu.
Bacila sam joj loptu, u iznenañujuće preciznom luku,
ako smem sama to da kažem, i ona je zaklicala kad ju je
uhvatila. Konklin je došao s bočne linije, pojurio je i
oborio, a onda je, iako nisam imala loptu kod sebe, Džo
oborio mene. Poklopio me je i otkotrljao se na tlo zajedno
sa mnom tako da sam završila povrh njega i ne dodirnuvši
zemlju.
Svi smo se ponašali kao gomila dečurlije. I znate šta?
To nam je i trebalo. Bilo je divno prosto se smejati. O tome
sam razmišljala kad mi je minut kasnije Brejdi prišao kraj
roštilja i odveo me u stranu. Nagnuo se ka meni, dovoljno
blizu da mi šapne na uvo.
Rekao je:
― Zbog neposlušnosti, Bokserova, radićeš noćnu
smenu sledećih šest nedelja.
To je bilo bezveze, ali znala sam da je u pravu.
Prekršila sam pravila.
Šta sam mogla da kažem?
― Dobro, poručniče, razumem.
 121.

Jeli smo kao da ne očekujemo da ćemo ikad više

nešto pojesti.
Kad smo do kostiju očistili rebarca u tajnom sosu
koje je Džo spremio, sveli salatu na baricu maslinovog ulja
u činiji i kad je od pečenog krompira ostala samo gomila
folije u kanti za smeće, ušli smo u kuću.
Kler je izvadila tortu, a Edmund je otvorio flašu krug
šampanjca. Bio je to jedan od najboljih šampanjaca, od
najmanje sto dolara po flaši.
— Predstavljam vam moj domaći čizkejk od bele
čokolade i krem sira, s kriškama pomorandže izmeñu
slojeva ― reče Kler, spuštajući ga na trpezarijski sto. - S
gornjom koricom od kisele pavlake i donjom od slatkih
krekera natopljenih grnnd marnie likerom. Voila! Nadam se
da će vam se svideti.
Svi su spontano zapljeskali i ustali, gurnuvši me
napred da bih stala pored svoje najbolje prijateljice.
Na kolaču je bilo deset svećica, za desetogodišnjicu
mog i Klerinog poznanstva.
Bio je to dogañaj za pamćenje: meni je to bila prva
nedelja u Odeljenju za ubistva, a Kler se nalazila na dnu
lestvice u Kancelariji gradskog patologa. Pozvali su nas u
muški zatvor. Jedan skinhed je bio ubijen, sto trideset pet
kila tetoviranih kukastih krstova i mišića, zaglavljen ispod
kreveta, s lisicama na rukama. Nije disao.
Stražar ispred ćelije je bio van sebe od panike. Stavio
je lisice zatvoreniku i ubacio ga u ćeliju jer je bio van
kontrole, a sada je bio mrtav.
— Nije mogao da nañe ključeve od lisica — reče Kler.
— A mi nismo mogle da prevrnemo telo.
Kler je prasnula u smeh dok sam prepričavala kako
joj je torba s opremom ostala zaključana van ćelije, i da je
zatim ispustila fotoaparat tako da je objektiv naprsao.
 — I Kler se onda sagne da uzme aparat, a ja
zakoračim unazad, sapletem se o WC solju i padnem —
rekoh. — Pružim ruku da se uhvatim za nešto — bilo šta
— i zgrabim njegovu konzervu za destilovanje alkohola
ispod lavaboa. I cela se isprskam brljom. Znači, cela.
Edmund se nasmeja grohotom:
— Ha-ha-ha.
Sipao je šampanjac u dobre kristalne čaše. Krenula
sam da dignem svoju čašu s penušavcem, ali sam je
spustila.
Kler se sada tiho kikotala dok je Jukin zvonki smeh
odzvanjao prostorijom.
— Vratimo se mi u mrtvačnicu — nastavi Kler —
bazdeći na briju.
— Odvratno — rekoh. — Ali barem nismo lupale glavu
oko toga šta ga je ubilo.
— Nismo lupale glavu? - reče Kler. - Ti nisi lupala
glavu. Ja sam morala da izvršim autopsiju dok si ti otišla
kući i presvukla se.
— Predozirao se? — upita Brejdi.
— Nije mnogo popio — reče Kler. — Ako destiluješ
briju u limenoj konzervi, a on to jeste uradio — ona se
pretvori u metil-alkohol. Devedeset mililitara te ubije dok
si reko keks.
— Ta priča nikad ne može da mi dosadi — Sindi će,
smejući se.
Iščupala je svećice iz kolača jednu po jednu i olizala
im dno, od čega je Konklin zavrteo glavom i nasmejao se.
Juki je donela tanjire i viljuške, a Edmund mi je
predao moju uspavanu kumicu, Rubi Rouz Vošbern, dete
slatko kao šećer.
Kler me je čvrsto zagrlila, s bebom izmeñu nas dve.
— Srećna godišnjica, Lindzi — reče moja najbolja
prijateljica. Po glavi mi se motalo dosta misli i slika,
sećanja na ubistva i rad do kasno u noć s Kler na
njihovom rešavanju. Svaki pojedini slučaj bio je pravo
iskušenje.
 — I da provedemo još mnogo godina zajedno,
prijateljice ― rekoh.
Sat vremena kasnije još smo se smejali, a onda je
došlo vreme za polazak. Pošto sam se izgrlila i izljubila s
celim društvom za laku noć — da, čak i sa svojim dobrim
poručnikom ― Džo i ja smo krenuli nazad u grad.
U kolima je vladao divan mir.
Rekla sam Džou:
― Bilo je teško ne reći nikome.
— Znam, ali hajde da zasad sačuvamo to za sebe,
plavušice.
Moj lepi muž mi se osmehnuo. Potapšao me po butini.
— Znači, šest nedelja u noćnoj smeni? ― reče on.
— Iskazala sam nepoštovanje prema poručniku.
Zaslužila sam to. Ipak, učinila sam pravu stvar.
— Imaću ceo krevet za sebe četrdeset dve noći. A evo
me, konačno se oženio.
— Možemo da se igramo kad doñem kući u pola devet
— rekoh.
Nagnula sam se i poljubila Džoa u obraz dok smo
skretali u ulicu Lejk. Centrifugalna sila i gomila ljubavi
slepili su nas jedno za drugo.
— Oooopa! — zaskičah.
Čoveče, baš sam srećna.
 EPILOG

Pobeda za sve
 122.

Juki i Riñi Pas Parizi koračali su hodnikom sa

zelenim teraco podom ka odajama sudije Lavana. Juki je
razmišljala: bilo šta može da poñe po zlu, a kao što je
istorija pokazala, to će se verovatno i desiti. Riñi Pasjoj
reče:
— Predomislio sam se.
— Molim?
— Nisam ti potreban. Samo uradi ono što inače radiš,
Juki. Ovo je tvoja žurka. Pozovi me kad završiš.
— Ne mogu da verujem da se izvlačite.
Parizi se nasmeja.
— Da, to sam ja. Velika stara izvlakuša. Sad, idi i
sredi ih. Biću u kancelariji posle ručka.
— Kukavice ― dovikna Juki za njim.
Parizi prasnu u smeh.
Juki pokuca na sudijina vrata i ču ga kako viče:
— Napred.
— Otvorila je vrata i ušla u odaje sudije Bajrona
Lavana. Fil Hofman i Kendas Martin bili su na svojim
mestima, a sudija je sedeo za svojim stolom, u odori, kako
bi održao formalnost.
Sudski zapisničar, Šeron Šajn, sedela je za
sopstvenim malim stolom. Spustila je slušalicu, pozdravila
se s Juki i upitala gde je zamenik javnog tužioca.
— Len je morao da ode zbog nekog hitnog sastanka.
Posle ću ga obavestiti o ishodu — reče Juki, pokušavajući
da govorom tela ostavi utisak da Parizijevo odsustvo nije
bitna stvar.
— Časni sudijo, svi su prisutni — reče zapisničarka.
— Uključite svoju mašinu za transkripciju, Šeron.
Ovaj postupak zvanično počinje. Doktorko Martin, znate li
zašto ste ovde?
— Da, časni sudijo.
 — Rekli ste sudskom službeniku da se sad
izjašnjavate krivom. Je li to tačno?
— Da, gospodine.
— Gospodine Hofman, želite li da uložite neki prigovor
ovom prilikom?
— Ne, sudijo.
— Gospoñice Kasteljano?
— Časni sudijo, spremni smo da preporučimo kaznu
na osnovu pune saradnje optužene.
— U redu, doktorko Martin. Vi ste na redu. Kažete da
ste krivi po optužbi za drugostepeno ubistvo vašeg muža.
Je li to tačno?
Kendas Martin reče:
— Da, časni sudijo. Ubila sam ga bez predumišljaja.
— Ispričajte mi kako se to desilo ― reče Lavan. ―
Nemojte izostaviti nijednu reč.
Juki je pomislila da Kendas izgleda kao da je pod
sedativima. Kad je progovorila, glas joj je bio tih ali
ujednačen, čak i dok je prepričavala onu užasnu scenu
koja je prethodila pucnjavi. Kad je završila, zavalila se u
fotelju i duboko uzdahnula.
— Gospodine Hofman, jeste li razgovarali s
kancelarijom javnog tužioca? Jeste li postigli neki
sporazum?
— Da, gospodine, jesmo.
— Gospoñice Kasteljano?
Juki nije bila pripremljena za talas osećanja koja je
osetila. Kendas Martin je bila deo njenog života skoro
godinu i po dana. Čak i dok je radila na drugim
slučajevima, razmišljala je o slučaju Martin, i konstantno
je dodavala nove informacije o njemu ujedan folder u svom
kompjuteru.
Uvežbavala je, živela, disala i sanjala taj slučaj, i kad
je na suñenju nastao haos, ona je istrajala tamo gde bi
drugi odustali. A sada se tome bližio kraj.
Juki reče sudiji:
― Časni sudijo, s obzirom na okolnosti, to jest na
činjenicu da je ćerka doktorke Martin bila zlostavljana i da
je optužena reagovala da bi zaštitila svoju ćerku od dalje
nesreće, preporučujemo kaznu od deset godina zatvora.
— Budući da verujemo da je za dobrobit dece
neophodno da viñaju majku, preporučujemo da optužena
prvih pet godina te kazne odsluži u ženskom zatvoru u San
Mateu. Radi se o zatvoru s minimalnim obezbeñenjem koji
je udaljen samo trideset kilometara od dečjeg doma, i
doktorka Martin bi radila u ambulanti.
― Ako se doktorka Martin za to vreme bude uzorno
vladala, saglasni smo da bude puštena iz zatvora posle pet
godina i da ostatak kazne odsluži na uslovnoj slobodi.
Lavan se zaljuljao u fotelji dva puta pre nego što je
rekao Juki:
— Meni to zvuči dobro. Neka tako i bude.
Fil se nagnu ka Juki i ispruži ruku.
Prihvatila je snažan stisak njegove šake i osetila
njegovo poštovanje i iskrenost kad je rekao:
— Hvala, Juki. Čestitam.
Tek tada joj je stvarno doprlo do svesti.
Pobedila je.
 123.

Podnevna gužva je, iskreno rečeno, bila užasna. Kler

je vozila pošto smo kasnile i bila je nepokolebljiva u odluci
da ne želi da je vozi jedna ,,kaubojka“. Ta kaubojka sam
bila ja.
Nije mi smetalo da Kler za promenu manevriše
ulicama, tako da sam samo vrtela radio-stanice dok smo
išle ka ulici Sansoum.
― Da si mi odgovorila na poruku - vajkala se Kler —
mogle smo da krenemo deset minuta ranije. Mrzim da
kasnim.
— Zakasnićemo samo dva minuta.
Jedan taksi nas je ,,isekao“, a onda naglo izveo
polukružno da bi pokupio mušteriju kraj ivičnjaka. Kler je
snažno zatrubila. Drugi su joj se pridružili — a onda smo
prešle na kaubojsku vožnju. Nasmejala sam se Kler.
— ðiha ― rekoh.
— Je l’ mi slobodna desna traka?
― Jeste.
Prošle smo najgoru gužvu u ulici Folsom i pronašle
jednu slobodnu traku koja nas je iz Treće odvela u ulicu
Karni, i njome pravo do jedne korporativne zgrade u srcu
poslovnog dela grada.
― Nije loše - rekoh, gledajući na sat. ― Rekla bih da
smo stigle na vreme. A nisi čak morala ni da trubiš.
Vetar je duvao kroz kanjon od poslovnih zgrada,
praktično nas odguravši do ulaza u šesnaestospratnu
granitnu grañevinu koja je bacala dugu senku preko
raskrsnice ulica Sansoum i Halek.
Advokatska kancelarija se nalazila na jedanaestom
spratu, i premda je lift bio brz, trebalo nam je neko vreme
da pronañemo prava vrata i da proñemo pored prijemnice.
Atraktivna sekretarica u uskoj suknji do kolena i košulji s
karnerima boje lavande povela nas je do sale za sastanke i
otvorila vrata da nas propusti unutra.
Ejvis Ričardson je sedela u stolici najbližoj vratima.
Bila je čista i doterana i iako je izgledala ozbiljno, više je
ličila na petnaestogodišnjakinju nego bilo kojom drugom
prilikom otkako sam je upoznala.
Pozdravila sam se s njom i Ričardsonovima i
predstavila Kler, koja je obilazila oko stola da zagrli Toni
Berdžes i Sendi Vilson, ðavolice koje smo upoznali u Tejlor
Kriku u Oregonu.
Ispravka: bivše ðavolice.
Od kožne odeće nije bilo ni traga. Umesto toga, Toni je
bila u haljini, s frizurom mame iz predgraña, i rekla je da
se vraća u učiteljsku školu. Sendi je prosto izgledala
slatko.
Još ljudi se meñusobno upoznalo: advokati sa obe
strane, sudija Marlon Sajks iz Portlanda, koji je došao u
grad na konvenciju Američke advokatske komore.
Sedište za bebe Tajlera Ričardsona stajalo je na stolici
privučenoj do stola za sastanke od svetlog drveta. Bio je
obučen u plavu benkicu sa slikom pačeta s prednje strane.
Oči su mu bile otvorene. Bio je vrlo mali, ali sve je upijao.
Osmehnula sam se Tajleru, razmišljajući kako je ovaj
dan veoma bitan za tog malog dečaka.
 124.

Kler i ja smo sele za sto za sastanke i proces je počeo.

Advokati su predali dokumentaciju sudiji Sajksu: izveštaj
Službe za zbrinjavanje dece koja daje zeleno svetio ženama
iz Tejlor Krika; poništenje braka izmeñu Ejvis Ričardson i
Džordana Ritera i dokument kojim se Riter odriče
roditeljskih prava u zamenu za smanjenje kazne za
kidnapovanje i silovanje maloletnice sa dvadeset na
osamnaest godina.
Meñu njima su bili i dokument kojim se Ejvis
Ričardson odriče roditeljskih prava i papiri za usvajanje
kojima se Toni i Sendi, koje su se široko osmehivale s
druge strane stola, dodeljuje roditeljstvo nad Tajlerom.
Ejvis je potpisala papire za usvajanje bez oklevanja.
Toni i Sendi su potpisale iste papire jedva potiskujući
radost, i zajedno su ustale i zagrlile Ejvis. Isprva je bila
ukočena, ali nos joj se ipak zarumeneo i pustila je suzu.
Taj dogañaj je ovekovečen slikanjem, i mene i Kler su
zamolili da budemo na grupnoj fotografiji. Ljudi su nam
prilazili i zahvaljivali nam na udelu u ovako divnom
ishodu.
Ejvis je bila jedna od njih.
Rekla mi je:
— Žao mije što sam vas lagala, narednice Bokser.
Znam da ste učinili ono što je dobro za Tajlera. Sad je sve
po zakonu.
Beba je bila u rukama Sendi Vilson i smejala se od
uzbuñenja. Pružila sam mu ruku. Uhvatio mi je prst
malenom pesnicom i dobro me pogledao svojim krupnim
smeñim očima.
Srce mi je naraslo.
Radovala sam se što će ovaj mali dečak započeti novi
život.
Po povratku u kola, Kler je poslala SMS poruke Sindi
i Juki, rekavši im da se Ženski klub za rešavanje ubistava
tog dana sastaje na večeri kod Suzi. Dodala je: „Nemojte da
kasnite!"
Rekla sam: ― Kad smo kod toga, ja neću piti.
Kler je spustila telefon u krilo i pogledala me,
napućila usne i rekla:
― Bilo je krajnje vreme da mi kažeš, prijateljice.
— Pružila je ruku i prodrmala me za mišicu. — Piše ti
na licu krupnim slovima.
Obe smo prasnule u smeh.
Kler me tako dobro poznaje. Nisam čak ni morala da
joj saopštim vest koja je na nepovratan i fantastičan način
promenila moj svet.
Džo i ja smo čekali bebu.

Scan i obrada: BABAC

 ZAHVALNOST

Dugujemo zahvalnost njujorškom advokatu Filipu R.

Hofmanu, kapetanu Ričardu J. Konklinu iz Policijskog
istražnog biroa grada Stanforda u Konektikatu i doktoru
Hamfriju Germanijuku, sudskom veštaku okruga Trambel
u Ohaju, zbog toga što su s nama velikodušno podelili
svoje vreme i stručnost.
Takoñe smo zahvalni našim izvrsnim istraživačima,
Ingrid Tajlar, Eli Sartlef, Melisi Pevi i Lin Kolomelo. I Meri
Džordan, koja je, kao i uvek, zadužena za kontrolu leta.
 BELEŠKA 0 AUTORIMA

Džejms Paterson roñen je 1947. godine. Dobio je

nagradu Edgar 1977. godine za najbolje debitantsko delo
kriminalističkog žanra za roman The Thomas Berryman
Number, koji je najpre odbilo 26 izdavača. Mada kao svog
omiljenog pisca često navodi Markesa, Džejms Paterson
priznaje da su na njega najdublje uticali filmovi Operacija
,,Sakal“ i Isterivač ñavola: ,,U jednom momentu sam
shvatio da u meni ne čuči Ulis, ali da bi mogla čučati
Operacija ’Šakal’.“
To otkriće polučilo je više od osamdeset napisanih
romana, od kojih su mnogi i ekranizovani. Do sada su mu
knjige prodate u 220 miliona primeraka, i prevedene na
desetine svetskih jezika. Pošto je napisao nekoliko
uspešnih trilera, Paterson je ranih devedesetih došao na
ideju da stvori afro- američkog heroja u okviru tog žanra.
Tako je nastao forenzički psiholog Aleks Kros, koji je
postao jedan od najpoznatijih likova u detektivskoj
literaturi i inspiracija za dva filma Prikrada se pauk
(Laguna, 2002. i 2006) i Poljubi devojke (Laguna, 2004),
oba s Morganom Frimenom u ulozi Krosa. Treći roman iz
tog serijala je Džek i Džil (Laguna, 2007), a slede Mačka i
miš (Laguna, 2007), Potraga za lasicom (Laguna, 2010),
Ruže su crvene (Laguna, 2011), Ljubičice su plave (Laguna,
2011), Four Blind Mice, The Big Bad Wolf, London Bridges,
Mary, Mary, Kros (Laguna, 2009), Double Cross, Cross
Country, Alex Cross’s Trial, I, Alex Cross, Cross Fire i
najnoviji, Kili Alex Cross.
Paterson se oprobao i u drugim žanrovima, pa je
1998. objavio naučnofantastični roman Kad vetar duva
(Narodna knjiga, 2004), a 2001. pojavljuje se sentimentalni
roman Suzanin dnevnik za Nikolasa (Laguna, 2001),
roman koji po snazi porede s Mostovima okruga Medison,
potom Samantina pisma Dženifer (Laguna, 2005) i
Sundays at Tiffany’s. U serijalu Maximum Riñe dosad je
objavljeno i njegovih osam romana za decu.
Ženski klub za rešavanje ubistava naziv je serijala
knjiga o četiri prijateljice — detektivki, reporterki,
sudskom patologu i javnoj tužiteljki ― koje zajednički
rešavaju ubistva, i po njemu je snimljena TV serija i
napravljena kompjuterska igra. Dosada su objavljeni
sledeći romani iz tog serijala: Prvi koji umire (Narodna
knjiga, 2002), Druga prilika (Narodna knjiga, 2003), Treći
stepen (Narodna knjiga, 2005), Četvrti juli (Mladinska
knjiga,(2009) , Peti jahač (Mladinska knjiga, 2010), Šesta
meta (Mladinska knjiga, 2010), Sedmo nebo (Mladinska
knjiga, 2011), Osmo priznanje (Mladinska knjiga, 2011),
Deveta presuda (Mladinska knjiga, 2012) i najnoviji Deseta
godišnjica (Mladinska knjiga, 2012).
Paterson je napisao i sledeće romane: Dvorska luda
(Laguna, 2003), Kuća na plaži (Narodna knjiga, 2004),
Kuća na jezeru (Narodna knjiga, 2005), Ponoćni klub
(Laguna, 2006), Spasilac (Evro-Giunti, 2007. i 2010),
Sudija i porota (Evro-Giunti, 2008. i 2010), Seks na brzaka
(Mladinska knjiga, 2008), Season of the Machete, Hide &
Seek, Miracle on the 17th Green, See How They Run, When
the Wind Bloivs, Black Friday, Cradle & Ali, Santa Kid,
Honeymoon, Ubistvo na plaži (Evro-Giunti, 2009), You’ve
Been Warned, Jedrenje (Laguna, 2009), Bikini (Evro-
Giunti, 2009. I 2010), Don't Blink, Od ubica, s ljubavlju
(Laguna, 2011), Toys, Now You See Her, Kili Me If You Can,
The Christmas Wedding, Middle School, The Worst Years of
My Life, Guilty Wives.
Godine 2007. Paterson je započeo nov serijal romana
o detektivu Majklu Benetu i njegovo desetoro dece. Do
sada su objavljeni romani: Stani na crtu (Evro-Giunti,
2010), Trči koliko te noge nose (Evro-Giunti, 2011), Worst
Case i Tick Tock.
Godine 2008. Paterson je započeo serijal o Danijelu X
i natprirodnim moćima. Do sada su objavljeni romani:
Dangerous Days of Daniel X, Watch the Skies, Demons and
Druids i Game Over.
Godine 2009. Paterson je pokrenuo serijal fantastike
za tinejdžere o veštici i vešcu. Do sada su objavljeni
romani: Veštica i veštac (Evro-Giunti, 2011), The Gift i The
Fire.
Godine 2010. Džejms Paterson je krenuo s novini
serijalom o bivšem marincu i agentu CIA-e Džeku Morganu
koji je od oca nasledio elitnu detektivsku agenciju. Prvi
roman tog serijala je Private, a slede romani Private London
i Private Games.
Paterson je 2009. objavio dokumentarnu knjigu
Ubistvo kralja Tutankamona (Laguna, 2010).
Poslednjih nekoliko godina Paterson često piše u
tandemu s drugim piscima — Endruom Grosom, Maksin
Pitro, Piterom de Jongom, Hauardom Rafanom, Majklom
Ledvidžom i Gabrijelom Sarbone. Džejms Paterson živi u
Palm Biču na Floridi, sa ženom i sinom.
Maksin Pitro je romanopisac i novinarka. Živi u
Njujorku s mužem.
Tea Jovanović