194dzejms Redfild Tajna Sambale 11 Uvid

Džejms Redfild
TAJNA ŠAMBALE
Glavni i odgovorni urednik

Miličko Mijović
Urednik
Radivoje Mikić
Tehnički urednik
Jasmina Živković
Džejms Redfild
TAJNA
ŠAMBALE
U potrazi za
Jedanaestim uvidom
NARODNA KNJIGA
ALFA
2003.
Naslov originala
James Redfield
THE SECRET OF SHAMBHALA
Prevela
Nataša Trbojević
Copyright © 1999 by James Redfield

Copyright © za YU Narodna knjiga, 2003.
ISBN 86-331-0823-2
Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili

prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača,
niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili
umnožavana bez odobrenja izdavača.
Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavajri autor i izdavač, prema odredbama
Zakona u autorskim pravima.
Posvećujem Megan i Keli,
čija generacija mora ostvariti
napredak na području svesti.
Zahvalnost
Razvoj duhovne svesti pamti mnogobrojne junake. Posebnu zahval-

nost zaslužuje Lari Dosi, zbog pionirskog rada na popularizaciji naučnih
istraživanja učinka molitve i pažnje; kao i Merilin Šlic, koja pri Institu-
tu za istraživanje uma i dalje podstiče razvoj novih istraživanja čoveko-
vih namera. Na području ishrane, vezane sa kiseline i baze, potrebno je
odati priznanje radu Teodora A. Berudija i Roberta Janga.
Posebno sam dužan da zahvalim Alberlu Goldenu, Džonu Vintropu
Ostinu, Džonu Dajmondu i Kler Zion, koji i dalje na poseban način da-
ju doprinos ovom radu. I, iznad svega, posebno zahvaljujem Sejl Meril
Redfild, čija intuicija i snaga vere služe kao stalni podsetnik na najveću
zagonetku.
Beleška autora
Pišući Celestinsko proročanstvo i Deseti uvid bio sam čvrsto uveren

da se ljudska kultura razvija pomoću niza spoznaja o životu i duhovno-
sti, uvida koje je mogućc opisati i dokumentovati. Sve što se od tada
događalo samo je probudilo to moje uverenje.
Postajemo svesni jednog višeg duhovnog postupka koji u životu de-
luje iza scene i pri tom iza sebe oslavljamo materijalističke poglede na
svet koji život svode na preživljavanje, koji nedeljnim verskim obaveza-
ma posvećuje upravo milostinju i koji se služi raznim igračkama i nači-
nima zabave kako bi odagnao istinski osećaj slrahopoštovanja zbog sa-
me činjcnice postojanja i življenja.
Umcsto toga, želimo život ispunjen zagonetnim podudarnostima i iz-
nenadnim plamsajima intuicije koji ukazuju na poseban put kojim ćemo
se kretati tokom ovog postojanja, na sasvim određeno traženje informaci-
ja i stručnog znanja - kao da neka smišljena sudbina pokušava svim sred-
stvima da se pojavi. Takav život liči na ncku detektivsku priču o nama,
a tragovi ubrzo počinju da nas vode napred, kroz niz novih spoznaja.
Tako otkrivamo da nas očekuje stvarno iskustvo božanskog u nama
i, ako uspemo da pronađemo tu vezu, naš život će se prožcti još višim
stepenom jasnoće i intuitivnosti. Tada počinjemo da dolazimo do vizija
o svojoj sudbini, o određenoj misiji koju možemo da ostvarimo, pod
uslovom da se oslobodimo navika koje nam odvlače pažnju, da se pre-
ma drugima odnosimo u skladu sa odrcđenom etikom i da ostanemo ver-
ni svom srcu.
Štaviše, uz Deseti uvid ta perspektiva se još više širi i obuhvata ce-
lu istoriju i kulturu. Na određenom nivou, svi znamo da smo u ovu ze-
10 • Džejms Redfild
maljsku dimenziju došli s nekog drugog nebeskog mesta kako bismo uče-
stvovali u ostvarenju opšteg cilja: polako, iz generacije u generaciju, da
izgrađujemo duhovnu kulturu na ovoj planeti.
Ipak, čak i kada dođemo do te spoznaje koja nam daje novu snagu
i podstiče nas, u susret nam dolazi još jedna nova spoznaja, Jedanaesti
uvid. Naše misli i stavovi su svakako bitni u ostvarenju naših snova. Šta-
više, smatram da smo, konačno, na pragu shvatanja načina na koji naše
mentalne namere, naše molitve, čak i naši prikriveni stavovi i pretpostav-
ke utiču ne samo na naš vlastiti uspeh u životu nego i na uspeh drugih.
Na osnovu sopstvenog iskustva, kao i na osnovu onoga što se deša-
va među nama, ovu knjigu nudim kao ilustraciju tog sledećeg koraka u
razvoju svesti. Čvrsto sam ubeđen da se ta spoznaja već pojavljujc, da
se komcša i proviruje u hiljadama kasnonoćnih duhovnih rasprava, te da
je skrivena neposredno ispod mržnje i straha koji još uvek obelcžavaju
naše doba. Kao i do sada, naš jedini zadatak je da živimo sasvim u skla-
du s onim što znamo i zatim da ispružimo ruku... i širimo glas.
Džejms Redfild
leto 1999.
Tada se kralj Nabukodonosor zaprepasti
i brzo ustade te upita:
Nismo li bacili ova tri vezana čoveka u vatru?
... Ali ja vidim četiri čoveka, odvezani šetaju po vatri,
i ništa im se loše ne dešava;
a četvrti liči na sina božjeg...
Blagosloven bio Bog Šadrakov, Mešakov i Abed Negov,
koji je poslao svog anđela i izbavio svoje sluge,
one koji se uzdahu u njega.
Danijel
1.
Polja namere
Telefon je zazvonio, a ja sam ga samo posmatrao, uopšte se ne mi-

čući. Kao da već nema dovoljno stvari koje mi odvlače pažnju. Pokuša-
vao sam da istisnem taj zvuk iz misli, zagleđavši se kroz prozor u dr-
veće i poljsko cveće, nadajući se da ću se tako izgubiti u mnoštvu ra-
znovrsnih jesenjih boja u šumi oko svoje kuće.
Telefon se ponovo oglasio i tada mi se u mislima pojavila nejasna,
ali uznemirujuća slika neke osobe koja hitno treba da razgovara sa
mnom. Brzo sam prišao aparatu i podigao slušalicu.
„Molim?"
„Ovde Bil", začuo se dobro mi poznati glas. Bil jc bio agronom ko-
ji mi je pomagao u održavanju bašte. Živeo jc samo nekoliko stotina me-
tara dalje, u kući na bregu malo nižc od moje.
„Slušaj, Bil, mogu li da te nazovem malo kasnije?", rekoh. „Rok mi
ističe..."
,,Ti još nisi upoznao moju kćerku, Natali, zar ne?"
„Molim?"
Pitanje je ostalo bez odgovora.
„Bil?'
„Slušaj", reče on na kraju, „moja kćerka bi želela da razgovara sa
tobom. Čini mi se da bi stvar mogla biti važna. Nisam sasvim siguran
odakle zna za to, ali mi se čini da poznaje tvoj rad. Kaže da ima infor-
macije o nekom mestu koje bi te moglo zanimati. Mesto je negde u se-
vernom delu Tibeta. Kaže da ljudi tamo raspolažu nekim bitnim činjeni-
cama."
„Koliko ima godina?", upitah.

Bil se zadovoljno nasmeši. „Tek joj je četrnaest, ali u poslednje vre-
me iz njenih usta izlaze stvarno zanimljive stvari. Nekako se nadala da
bi danas posle podne, pre odlaska na fudbal, mogla da razgovara sa to-
bom. lma li kakvih izgleda?"
Već sam zaustio da odložim novu obavezu, ali ona predašnja slika
je počela da me zaokuplja i u mojim mislima postajala mi sve jasnija.
Izgledalo je kao da prikazuje neku devojčicu i mene kako razgovaramo
negde u blizini velikog izvora neposredno iznad njene kuće.
„Dobro, u redu", rekoh. „Može u dva?"
„Savršeno", reče Bil.
Na putu do njih opazio sam neku novu kuću, na suprotnoj strani do-
line, na sevenom grebenu. To je sada već skoro četrdeset kuća, pomi-
slih. A sve su izgrađenc u poslcdnje dve godine. Znao sam da se pro-
čulo kako je ova dolina stvarno lepa, ali zapravo me nije brinula mo-
gućnost prenaseljenosti ili pak to da bi naseljavanjem mogle da se uni-
šte neverovatne prirodne lepote. Smešteni neposredno uz veliku državnu
zaštićenu šumu, do najbližeg gradića smo imali najmanje petnaest-šesna-
est kilometara - što je za većinu ljudi predaleko. A porodica u čijem je
vlasništvu bilo zemljište i koja je sada prodavala odabrana mesta za iz-
gradnju kuća na okolnim uzvišenjima bila je, činilo se, odlučna u name-
ri da ovde održi netaknuti mir. Svaka nova kuća je morala da bude ni-
ska i skrivena medu borovima i stablima ćilibara, čiji su vrhovi iscrta-
vali ivice neba.
Više od toga, mučila me je ta sklonosl ka izolaciji koju su pokazi-
vale moje komšije. Prema onomc što sam mogao da zaključim, većina
njih je bila poprilično čudna; bili su to begunci iz raznih profesija koji
su samostalno stvorili jedinstvene delatnosti i zahvaljujući njima su bili
u mogućnosti da deluju unutar vrlo fleksibilnih programa ili da putuju
prema sopstvenom nahođenju, kao razni savetnici - a to je, pak, bila slo-
boda koja je neophodna svakome ko želi da živi tako daleko u netaknu-
toj prirodi.
Činilo se da nam je svima zajednički istrajan idealizam, kao i potre-
ba da delatnost kojom se bavimo proširimo dodavanjem duhovne vizijc,
Tajna Šambale • 15
a sve to u najboljoj tradiciji Desetog uvida. Ipak, skoro svi stanovnici do-
line su se držali samostalno, srećni što mogu da se usredsrede svako na
svoje područje, ne pridajući posebnu pažnju toj maloj zajednici, kao i bez
potrebe da izgrade zajedničku viziju. To je naročito važilo za pripadnike
drugih veroispovesti. Iz nekog nedokučivog razloga, naša dolina je privu-
kla ljudc širokog spektra verovanja, među kojima su i sledbenici budizma,
judaizma, islama, te katolike i protestante. I mada nije bilo ni traga od
neprijateljstava među grupama, nije bilo ni osećaja naklonosti.
Nedostatak komunikacije me je zabrinjavao, jer su se već mogli pri-
metiti znaci da nekolicina naše dece iskazuje posledice istih problema ka-
kvi se pojavljuju u stombenim predgrađima velikih gradova: suviše vre-
mena kod kuće provode sami, previše gledaju video i previše pažnje je
usmereno na omalovažavanje i potcenjivanje u školi. Počeo sam da se
brinem da u njihovim životima nisu dovoljno zastupljene porodica i za-
jednica, koje bi te probleme odrastanja među vršnjacima potisnule u dru-
gi plan i stvorile dobru perspektivu.
Staza se dalje sužavala, tako da sam morao da prođem izmedu dva
velika obla kamena na samoj ivici vrlo strmog spusta od sedamdesetak
metara. Prešavši taj deo, začuo sam prve zvuke žuborenja Filipsovog iz-
vora. Ime su mu dali traperi koji su, u potrazi za krznom, krajem se-
damnaestog veka tamo podigli tabor, Voda je lagano klizila niz nekoli-
ko slojeva kamena i ulivala se u skoro nepomično jezerce široko nešto
više od tri metra, izvorno nastalo kopanjem. Kasnije generacije su posta-
vile razne dodatke, poput stabala jabuka u blizini ušća i malterom učvr-
šćenog kamenja koje je trebalo da pojača i produbi jezerce. Prišavši mu,
sagnuo sam se da bih dlanom zahvatio malo vode, pri lom laganim po-
kretom odmičući neki štap. Štap je nastavio da se kreće, i potom je pre-
ko kamena vijugavo odgmizao u neku rupu.
„Jamičarka!"', rekoh naglas, ustuknuvši i osećajući kako mi na čelu
izbijaju velike kaplje znoja. Život u ovoj divljini i dalje nosi velike opa-
snosti, mada verovatno ne i onakve sa kakvima se pre više stotina go-
dina suočavao stari Filips, kada je čovek mogao da skrene stazom iza
nekog kamena i da se nađe oči u oči sa vclikom ženkom pume koja ču-
1
Cottonmouth, otrovna močvama zmija u južnim delovima SAD.
va mlade ili, još gore, krdom divljih svinja s kljovama dugim skoro de-
set centimetara kojima bi vam bez poteškoća isekle nogu ako se nc bi-
ste dovoljno brzo popeli na neko drvo. Ako je dan bio posebno nesre-
ćan, mogli biste da naletite i na nekog besnog pripadnika plemena Čiro-
ki ili zalutalog Seminolu kome je već dosta novih doseljenika na njego-
vom najdražem lovnom području... i koji je nekako ubcđen da bi sa ve-
likim zalogajem vašeg srca zauvek zaustavio reku novih Evropijana. Ne,
svi koji su u to doba živeli - i Indijanci i Evropljani - jednako su se
suočavali sa istim opasnostima koje su na licu mesta u iskušenje dovo-
dile čovekovu energiju i odvažnost.
Činilo se da se naša generacija bavi drugim problemima, problemi-
ma koji su povezaniji sa našim stavom prema životu i stalnoj borbi iz-
među optimizma i očaja. Danas se svuda mogu čuti priče koje govore o
propasti i smaku sveta, pokazuju nam materijalne dokaze o tome da se
savremeni zapadnjački način života ne može održati, da se atmosfera za-
greva, da se teroristički arsenali proširuju, da šume odumiru i da se teh-
nologija raspomamila u svojevrsnom virtuelnom svetu koji našu decu iz-
luđuje - i prete time da će nas odvoditi sve dublje i dublje u odvraća-
nje pažnje i besciljni nadrealizam.
Takvom stavu se, svakako, suprotstavljaju optimisti, koji tvrde da je
istorija čovečanstva prepuna zluradih proroka, da naše probleme može da
reši baš ista ta tehnologija koja je i stvorila navedene opasnosti, te ka-
ko je čovekov svet tek počeo da doseže svoj pravi potencijal.
Zaustavio sam se i ponovo pogledao dolinu. Znao sam da celestin-
ska vizija leži negde između te dve krajnosti. Ona obuhvata veru u odr-
živ razvoj i čovekovu tehnologiju, ali samo ako je prati i intuitivni po-
mak ka svetom, te optimizam koji se zasniva na duhovnoj slici o tome
gde svet može da stigne.
Jedno je bilo sigurno. Ako žele da ostvare promenu oni koji veruju u
snagu vizije, to je potrebno da učine upravo sada, bez odlaganja kada stu-
pamo u zagonetku novog milenijuma. Ta činjenica je u meni izazivala stra-
hopoštovanje. Kako se baš nama posrećilo da živimo u vreme kada dola-
zi ne samo novi vek nego i milenijum? Zašto baš mi? Zašto baš ova ge-
neracija? Stekao sam utisak da su važniji odgovori još uvck pred nama.
Na trenutak sam razgledao izvor, gotovo očekujući da bi se negde u

njegovoj blizini mogla pojaviti Natali. Bio sam ubeđen da je baš to bi-
la ona intuicija koju sam osećao. Bila je tu, pored izvora, samo se čini-
lo da sam je posmatrao kroz nekakav prozor. Sve to me je jako zbunji-
valo.
Kada sam stigao do njene kuće, izgledalo je kao da tamo nema ni-
koga. Popeo sam se na trem tamnosmeđe drvene kuće strmih stepenica
i glasno zakucao na vrata. Ništa. Zatim, kada sam zavirio s leve strane
kuće, nešto mi je privuklo pažnju. Pogledao sam niz kameni put koji je
vodio pored Bilovog ogromnog povrtnjaka do male livade na samom vr-
hu uzvišice. Da li se to nekako svetlost promenila?
Podigao sam pogled prema nebu, nastojeći da odgonetnem Šta se u
stvari dogodilo. Primetio sam promenu svetlosti na livadi, kao da je do
tada sunce bilo iza oblaka, a onda se odjednom promolilo, osvetlivši
upravo to mesto. Ali na njemu nije bilo oblaka. Odšetao sam do livade
i tamo zatekao devojku koja sedi na ivici travnate površine. Bila je vi-
soka i tamnokosa, a na sebi je imala plavi fudbalski dres. Kada sam joj
se približio, trgla se i naglo okrenula.
„Nisam hteo da te uplašim", rekoh.
Na trenutak je odvratila pogled, onako stidljivo kako to radi većina
njenih vršnjakinja, tako da sam čučnuo da bismo bili na istoj visini, pa
sam joj se potom predstavio.
Pogledala me je očima koje su bile mnogo zrelije nego što sam to
očekivao.
,,Mi ovde u životu ne sprovodimo Uvide", reče.
Ostao sam sasvim zapanjen. „Molim?"
„Uvide. Ne živimo u skladu sa njima."
„Kako to misliš?"
Ona mi uputi vrlo ozbiljan pogled. „Hoću da kažem da sve to još
nismo sasvim shvatili. Ima još stvari koje bismo trebali da znamo."
,,Pa, da, ali to nije baš tako lako..."
Onda sam zastao usred rečenice. Nisam mogao da verujem da mi se
na taj način suprotstavlja jedna četrnaestogodišnjakinja. U jednom trenut-
ku me je obuzeo bes. Ali se Natali tada nasmešila - to nije bio širok
18 • ĐžejmsRedfild
osmeh, nego tek blagi smešak na ivici njenih usana zbog kojeg je po-
stala simpatična. Opustivši se, seo sam na travu.
„Verujem da su Uvidi stvarni", rekoh tada. „Ali nisu i laki. Za sve
to je potrebno mnogo vremena."
Ona nije imala nameru da popusti. „Ali postoje ljudi koji i ovog tre-
nutka žive u skladu sa njima."
Načas je pogledah. „Gde?"
,,U srednjoj Aziji. U oblasti planine Kunlun. Videla sam to mesto u
atlasu." Glas joj je bio napet od uzbuđenja. „Morate da odete tamo. To
je jako važno. Nešto se menja. Tamo morate odmah da odete. To mo-
rate da vidite."
Dok je pričala lice joj je izgledalo zrelo, autoritativno, poput lica ne-
ke četrdesetogodišnjakinje. Ubrzano sam zatreptao, ne verujući sopstve-
nim očima.
„Morate da odete tamo", ponovi ona tada.
„Natali", rekoh, „nisam siguran da sasvim razumem šta tačno želiš
da mi kažeš. Kakvo je to mesto?"
Ona odvrati pogled.
„Rekla si da si ga videla na mapi. Možeš li da mi ga pokažeš?"
Nije se obazirala na moje pitanje, izgledalo je kao da je zaokuplje-
na nečim drugim. „Koliko... koliko je sati?", upita tada polagano, zamuc-
kujući.
„Dva i petnaest."
„Moram da idem."
„Čekaj, Natali, to mesto o kome si mi pričala. Ja sam samo..."
„Moram da idem, čeka me čitava ekipa", reče ona. „Zakasniću."
Počela je ubrzano da korača, tako da sam se pomučio da bih je stigao.
„Reci mi još nešto o tom mestu u Aziji, sećaš li se gde se tačno nalazi?'
U trenutku kada se osvrnula. prema meni, ugledao sam samo četrna-
estogodišnju devojčicu čije su misli bile zaokupljene jedino fudbalskom
utakmicom.
Vrativši se kući, uvideo sam da ne mogu dobro da se koncentrišem

ni na šta. Šta je sve to značilo? Odsutno sam piljio u radni sto. Posle
sam otišao u dugu šetnju i na kupanje u rečici, ali sam na kraju ipak
odlučio da ujutro nazovem Bila i prodrem u srž zagonetke. Na spavanjc
sam otišao vrlo rano.
Oko tri ujutro nešto me je probudilo. Sobom je vladala tama. Jcdini
tračak svetlosti je prodirao u sobu kroz donju ivicu prozorskih roletni.
Uprkos pomnom osluškivanju, čuo sam samo uobičajene noćne zvuke:
isprekidano grupno pevanje cvrčaka, povremcno lenjo oglašavanje žaba
iz pravca rečice, te, negde u daljini, prigušen lavež.
Pomislio sam kako bih mogao da ustanem i zaključam vrata na ku-
ći, što sam inače činio veoma retko. Ali tu ideju sam odbacio i zado-
voljno se vratio snu. I sasvim bih bio utonuo u san da pri poslednjem
pospanom pogledu na prozoru nisam uočio neku promenu. Napolju je bi-
lo više svetlosti nego do tada.
Digavši se u sedeći položaj, bolje sam pogledao prozor. Uopšte nije
bilo sumnje u to da u sobu sada prodire više svetlosti. Navukavši pan-
talone, prišao sam prozoru i razmaknuo drvene roletne. Sve je izgledalo
uobičajeno. Odakle je dolazilo ono svetlo?
A onda sam odjednom iza sebe čuo tiho kucanje. Neko je u kući.
„Ko je?", upitah i ne razmišljajući.
Odgovora nije bilo.
Iz spavaće sobe sam izašao na hodnik koji je vodio u dnevnu sobu,
razmišljajući o tome kako bih mogao da odem do ormara i izvadim pu-
šku koju držim zbog zmija. Ali onda sam sc setio da je ključ ormara u
fioci komode pored kreveta. Zato sam oprezno pošao dalje.
Bez ikakvog upozorenja, neka ruka se spusti na moje rame.
„Sššš, ja sam, Vil."
Prepoznavši glas, samo sam klimnuo glavom. Kada sam ispmžio ru-
ku prema prekidaču, on me je sprečio, a potom jc otišao na suprotnu
stranu sobe i pogledao kroz prozor. Dok se tako kretao, opazio sam da
je na njemu nešto drugačije nego kada sam ga poslednji put video. Dr-
žao se nekako manje skladno, a izgledao je sasvim obično, nije više bio
onako blago svetlucav.
„Šta tražiš?", upitah ga. „Šta se dešava? Na smrt si me preplašio."
20• Džejms Redfild
On se vrati do mene. „Morao sam da se nadem sa tobom. Sve se

promenilo. Ponovo sam na početku."
„Kako to misliš?"
On se nasmeši. „Mislim da sve ovo i treba tako da se dešava, ali
trenutno ne mogu više da uđem u druge dimenzije, onako kako sam to
pre radio. I dalje u određenoj meri mogu da podignem nivo energije, ali
sada sam čvrsto tu, na ovom svetu." On na trenutak skrete pogled. ,,Ne-
kako mi se čini da kao da je ono što smo postigli u razumevanju Dese-
tog uvida bila samo najava, nagoveštaj, samo kratak pogled na buduć-
nost, kao kod iskustva na ivici smrti, a sada sc to završilo. Šta god da
treba uraditi sada, to moramo da učinimo prvo ovde, na ovoj Zemlji."
,,Ja to ionako nikada ne bih mogao da ponovim", rekoh.
Vil me pogleda u oči. „Znaš, prikupili smo puno informacija o ljud-
skom razvoju, o obraćanju pažnje, o usmeravanju na osnovu intuicije i
podudarnosti. Dobili smo mogućnost za sticanje nove vizije, svi mi. Sa-
mo što to ne sprovodimo na nivou na kom bismo to mogli ostvariti. Ne-
što u našem saznanju još nedostaje."
On na trenutak zaćuta, a onda reče: „Još ne znam tačno zašto, ali
moramo da odemo u Aziju... negde u blizinu Tibeta. Tamo se nešto do-
gada. Nešto što moramo da saznamo."
Ostao sam zatečen. Mlada Natali mi je to rekla.
Vil se vrati do prozora i ponovo pogleda napolje.
„Zašto neprestano gledaš kroz prozor?", upitah. ,,I zašto si se tako
neprimetno uvukao u kuću? Zašto jednostavno nisi pokucao? Šta se de-
šava?'
„Verovatno ništa", odvrati on. „Samo mi se u toku dana učinilo da
me neko prati. Nisam mogao da tačno odredim da li je tako ili ne."
Potom se vrati do mene. „Sada ne mogu sve da ti objasnim. Ni sam
zapravo nisam siguran, ne mogu tačno da kažem šta se događa. Ali po-
stoji mesto u Aziji koje moramo da pronađemo. Možemo li šesnaestog
da se nađemo u hotelu Himalaja u Ketmanduu?"
„Hej, čekaj malo! Vil, ja tu imam posla, imam određene obaveze.
Obećao sam..."
Vil me pogleda sa takvim izrazom Iica kakav nikada nisam video ni

na jednom licu osim na njegovom; bila je to čista mešavina avanture i
potpuno jasno uobličene namere. „Sve je u redu", reče on. „Ako te ne
zateknem tamo šesnaestog, jednostavno te nema. Samo te molim, ako do-
putuješ, da budeš krajnje budan. Nešto će se već dogoditi."
Sasvim jasno mi je pružio mogućnost izbora, ali se pri tom široko
osmehivao.
Odvratio sam pogled, nimalo zabavljen. Nisam imao nimalo volje za
sve to.
***
Sutradan ujutro odlučio sam da će Šarlin biti jedina osoba kojoj ću

da kažem gde idem. Problem je bio samo u tome što je ona zbog posla
bila u inostranslvu, pa nije bilo moguće direktno doći do nje. Preostalo
mi je jedino da joj ostavim e-mail poruku.
Otišao sam do računara i ostavio poruku, pitajući se, kao i uvek, ko-
liko je Internet istinski siguran. Hakeri su u stanju da prodru i u najču-
vanije poslovne i vladine sisteme. Koliko je uopšte teško presresti obič-
nu e-mail poruku... posebno kada se čovek priseti da je Internet izvorno
nastao u Ministarstvu odbrane, kao način njihovog povezivanja s pover-
ljivim istraživačima na najvećim univerzitetima? Da li neko prati čitav
Intemet? Odbacio sam takva razmišljanja, zaključivši da se ponašam sa-
svim glupo. Šaljem jednu od deset miliona poruka. Koga bi zanimalo baš
moje pismo?
Sedeći za računarom, organizovao sam čitavo putovanje do Ketman-
dua, u Nepalu, s dolaskom šesnaestog, i rezervisao sam sobu u Himala-
ji. Na put moram da krenem za dva dana, pomislio sam, Što mi je je-
dva dovoljno vremena za pripreme.
A onda sam počeo da odmahujem glavom. Deo mene je već bio op-
činjen i samom pomisli na putovanje u Tibet. Znao sam da je to jedno
od najlepših i najtajanstvenijih oblasti na svetu. Ali to je i područje pod
okupacijom kineske vlade, pa mi je bilo jasno da bi moglo biti i opa-
sno. Namera mi je bila da se toj avanturi prepustim onoliko dugo sve
dok se osećam sigurno. Više se neću do guše uvlačiti u probleme, niti

dozvoliti da me neko ili nešto uvuče u situaciju u kojoj nemam nikakvu
kontrolu.
Vil me je napustio isto onako brzo kao što je i ušao u moju kuću,
ne rekavši mi više ništa, tako da su mi misli još bile prepune pitanja.
Šta on zna o tom mestu u blizini Tibeta? I zašto mi je jedna tako mla-
da devojka rekla da bi trebalo da odem tamo? Vil je bio vrlo oprezan.
Zašto? Dok ne otkrijem, neću se ni za korak maknuti iz Ketmandua.
Kada je došao i taj dan, tokom dugih letova do Frankfurta, Nju Del-
hija i zatim Ketmandua pokušavao sam da budem vrlo pažljiv, ali ipak
se nije dogodilo ništa posebno. U hotelu Himalaja u knjigu gostiju sam
se upisao pod pravim imenom i smestio stvari u sobu, a potom sam po-
čeo da razgledam hotel i neposrednu okolinu, da bih na kraju završio u
hotelskom restoranu u predvorju. Sedeći tamo, očekivao sam da bi u dvo-
ranu svakog trena trebalo da ude Vil, ali ni tamo se ništa nije dogodilo.
Posle sat vremena palo mi je na pamet da bih mogao da odem do baze-
na, pa sam zato zaustavio jednog nosača i tako ustanovio da se bazen na-
lazi napolju. Biće malo prohladno, ali napolju je vedro i sunčano, a znao
sam da će mi svež vazduh pomoći u prilagođavanju nadmorskoj visini.
Izašavši iz predvorja, pronašao sam bazen između dva krila hotelske
zgrade postavljenih u obliku slova L. Tamo sam zatekao više ljudi nego
što sam očekivao, mada je među njima bilo malo onih koji su razgova-
rali. Smestivši se za jedan od stolova, primetio sam da su ljudi oko me-
ne - najvećim delom Azijci, uz pokojeg Evropljanina - ili su sasvim iz-
mučeni stresom ili veoma nostalgični za domovinom. Namršteno su se
gledali i nervozno odnosili prema holelskom osoblju, od koga su tražili
piće i novine, po svaku cenu izbegavajući da ih pogledaju u oči.
Malo-pomalo i moje raspoloženje je počelo da se kvari. Sedim sam,
razmišljao sam, zarobljen u još jednom hotelu na drugom kraju sveta, a
nigde oko mene nema čak ni srdačnog, nasmejanog lica. Duboko uzdah-
nuvši, ponovo sam se prisetio Vilovog upozorenja da treba da ostanem
budan, podsećajući samog sebe kako je on pri tom mislio da treba da
čekam i pratim fine promene i složene sinhronizovane pojave, te tajan-
stvene podudarnosti koje bi olako mogle da se pojave i preokrenu čove-
kov život u nekom drugom pravcu.
Spoznaja tog zagonetnog toka, znao sam, ostaje centralno iskustvo

istinske duhovnosti, direktan dokaz da nešto dublje deluje ispod površi-
ne ljudske drame. Teškoća je uvek bila upravo u retkoj prirodi takvih
opažanja; takve pojavc nailaze i malo se zadržavaju kako bi nas mami-
le a potom, isto tako brzo, nestaju.
Dok sam tako gledao uokolo, pogled mi se zaustavio na nekom vi-
sokom muškarcu tamne kose koji je sa hotelskih vrata krenuo pravo pre-
ma meni. Na sebi je imao bež pantalone i elegantan beli pulover, dok je
ispod ruke nosio presavijene novine. Prošavši stazicom izmedu gostiju
koji su se odmarati pored bazena, seo je za prvi sto s moje desne stra-
ne. Šireći novine, pogledao je oko sebe i klimnuo mi glavom, blistavo
se osmehujući. A onda je pozvao konobara i naručio vodu. Izgledao je
kao Azijac, ali je tečno govorio engleski, bez traga stranog naglaska.
Kada mu je konobar doneo vodu, potpisao je račun i počeo da čita. Na
tom muškarcu je već na prvi pogied bilo nešto privlačno, ali nisam znao
tačno da odredim o čemu je reč. Jednostavno je zračio nekakvim prijatnim
držanjem i energijom a s vremena na vreme prestajao bi da čita i uz širok
osmeh pogledao bi oko sebe. U jednom trenutku pogled mu se susreo sa
pogledom jednog iz grupe mrzovoljne gospode tačno ispred mene.
Nckako sam očekivao da će taj zlovoljni muškarac brzo odvratiti po-
gled, ali, umesto toga, osmehom je uzvratio onom tamnokosom muškar-
cu i njih dvojica su počeli neobavezno da razgovaraju, tako mi je bar
izgledalo, na nepalskom. U jednom momentu su se čak i glasno smeja-
li. Privučeni tim razgovorom, neki ljudi za okolnim stolovima počeli su
da ga slušaju, a jedan od njih je i rekao nešto što je izazvalo opšti smeh.
Sa interesovanjem sam posmatrao čitav prizor. Nešto se ovde doga-
đa, pomislio sam. Raspoloženje oko mene se menja.
„Bože moj", zamuca onaj tamnokosi muškarac, gledajući prema me-
ni. „Jeste li vi to videli?"
Pogledao sam uokolo. Izgledalo je kao da su svi drugi nastavili da
čitaju, a on je pokazivao nešto u novinama i pri tom premestio stolicu
kako bi seo bliže meni.
„Objavili su rezultate novog istraživanja o molitvama", reče tada.
„Stvar je baš fascinantna."
24• Džejms Redfild
„Šta su otkrili?", upitah.

„Proučavali su uticaj molitve na osobe koje imaju zdravstvene pro-
bleme, te su utvrdili da pacijenti za koje se drugi redovno mole prolaze
kroz manje komplikacije i brže se oporavljaju, čak i kada nisu svesni da
se neko moli za njih. To je neoboriv dokaz činjenice da je snaga moli-
tve stvarna. Ali su još nešto utvrdili. Utvrdili su da je najjača moguća
molitva oblikovana ne kao zahtev nego kao potvrda."
„Nisam baš siguran da mi je jasno šta želite da kažete", rekoh.
Posmatrao me je kristalnoplavim očima. „Cilj istraživanja je bio da
se ispitaju dva tipa molitvi. U prvom obliku čovek od Boga, ili od ne-
kog božanskog bića, traži, moli ga, da se nekako umeša, da nekako po-
mogne bolesnoj osobi. U drugoj jednostavno potvrđuje, s verom, da će
Bog tom čoveku pomoći. Uviđate li razliku?"
„Nisam još sasvim siguran."
„Molitva kojom Boga molimo da nešto učini nosi pretpostavku da
Bog može nešto da učini, ali samo ako odluči da ispuni našu molbu. Pod
tom pretpostavkom, naš zadatak je da samo zamolimo. U onom drugom
obliku se podrazumeva da je Bog spreman i voljan, ali je zakone ljud-
skog postojanja postavio tako da ispunjenje molbe u određenoj meri za-
visi od naše uverenosti u to da će se molba ispuniti. Zato naša molba
mora da bude potvrda koja izražava tu veru. Istraživanje je pokazalo da
je upravo taj oblik molitve najdelotvorniji."
Sada sam klimnuo glavom. Počeo sam da shvatam.
Onaj muškarac tada odvrati pogled, kao da razmišlja o nečemu, a on-
da nastavi: „Sve velike biblijske molitve nisu zahtevi, nego potvrde. Pro-
mislite samo o Očenašu: 'Da bude volja Tvoja, kako na nebu tako i na
Zemiji. Hleb naš nasušni daj nam danas i oprosti nam dugove naše.' Nig-
de se ne kaže, molim te, daj nam hleba, i nigde se ne kaže, molim te,
možeš li da nam oprostiš. Ovom molitvom se samo potvrđuje da je sve
već spremno i da može da se dogodi, a to čemo i ostvariti, budemo li
se s verom držali pretpostavke da će se dogoditi."
Načas je ponovo zastao, kao da očekuje pitanje, i dalje se smešeći.
Jednostavno sam morao zadovoljno da se nasmejem. Njegovo raspo-
loženje je bilo toliko zarazno.
Tajna Šambale •25
„Neki naučnici", nastavi tada, „smatraju da ti rezultati govore još o

nečemu, da ukazuju na nešto što ima neizmernu važnost za svakog ži-
vog čoveka. Oni tvrde da svako od nas, ako ispunjenje molitve zavisi od
naših očekivanja, od naših pretpostavki punih vere, u svet isijava, zrači
energiju molitve i to sve vreme, bili mi svesni toga ili ne. Shvatate li
koliko je to u stvari istinito?"
Nastavio je i ne sačekavši da odgovorim. „Ako je molitva potvrda
koja se zasniva na našim očekivanjima, našoj veri, onda sva naša očeki-
vanja deluju kao molitva. U stvari, sve vremc se molimo za nekakvu bu-
dućnost, za sebe i za druge, samo što nismo sasvim svesni toga."
Onda me poglcda kao da mi je upravo objavio neviđenu senzaciju.
„Možetc li vi to da zamislite?", nastavi. „Nauka danas potvrđuje sta-
vove najezoteričnijih mistika iz svih mogućih religija. Svi oni govore da
mentalno i duhovno možemo da delujemo na ono što nam se dešava u
životu. Sećate li se kako se u svetim spisima navodi da vera veličine se-
mena može da pokrene i planine. Šta ako je ta sposobnost tajna istin-
skog životnog uspeha, stvaranja istinske zajednice?" Pogled mu je zabli-
stao, kao da zapravo zna više od onoga što mi govori. „Svi moramo da
otkrijemo kako to zaista funkcioniše. Vreme je za to."
Smešio sam se tom muškarcu, zaintrigiran njegovim rečima, još uvek
se diveći promeni raspoloženja i atmosfere kraj bazena, kada sam se in-
stinktivno osvrnuo ulevo, onako kako to radimo kada osećamo da nas
neko posmatra. I tako sam ugledao jednog od konobara kako me netre-
mice promatra sa vrata hotela. Kada su nam se pogledi sreli, on je br-
zo pogledao u nekom drugorn pravcu i uputio sc trotoarom koji je vo-
dio do lifta.
„Izvinite, gospodine", začuo sam tada glas iza sebe.
Okrenuvši se, ugledao sam jednog drugog konobara.
„Mogu li da vas poslužim pićem?", upita me.
,,Ne... hvala", odgovorih, „Malo kasnije."
Kada sam ponovo pogledao prema onom čoveku na trotoaru, više ga
nije bilo. Još nekoliko trenutaka sam pomno gledao uokolo, tražeći ga.
Kada sam konačno pogledao udesno, prema mestu na kome je do tada
sedeo onaj tamnokosi muškarac, video sam da više nema ni njega.
Ustao sam i čoveka koji je sedeo za stolom ispred mene upitao da

li je primetio u kom pravcu je otišao onaj čovek sa novinama. Odmah-
nuo je glavom i brzo odvratio pogled.
Preostali deo popodneva sam proveo u sobi. Sve ono što se dcšavalo
pored bazena me je sasvim zbunjivalo. Ko je bio onaj čovek koji mi je
pričao o molitvi? Da li su te informacije imale veze sa sinhronizacijom?
Zašto me je onaj konobar onako intenzivno posmatrao? I gde je Vil?
U suton, pošto sam se dobro naspavao, ponovo sam izašao iz hote-
la, odlučivši da odšetam nekoliko ulica dalje, do jednog restorana s otvo-
renom terasom koji je spomenuo jedan od gostiju hotela.
„Vrlo je blizu. Savršeno siguran", rekao mi je recepcioner s naoča-
rima kada sam ga upitao kako da dođem do tog restorana. „Neće vam
to biti nikakav problem."
Iz predvorja sam izašao na svetlo koje se ubrzano gubilo, pogledom
tražeći Vila. Ka ulici je bio metež, tako da sam prilično morao da se gu-
ram. U restoranu sam dobio mali sto u ćošku, uz metar i dvadeset viso-
ku ogradu od kovanog čelika koja je terasu odvajala od ulice. Polako sam
večerao i čitao neke engleske novine, zadržavši sto više od jednog sata.
U jednom trenutku mi je postalo neprijatno. Imao sam osećaj da me
ponovo neko posmatra, samo što nisam video nikoga ko bi gledao prema
meni. Tako sam posmatrao ljude za ostalim stolovima, ali mi se činilo da
na mene niko ne obraća ni najmanju pažnju. Ustavši, počeo sam preko
ograde da posmatram ljude na ulici. Ništa. Svim silama sam pokušavao da
se oslobodim tog osećaja, platio sam večeru i krenuo prema hotelu.
Približivši se ulazu, ugledao sam nekog muškarca na ivici niza gr-
mova, nekih sedam-osam metara od mene sleva. Pogledi su nam se sre-
li i on zakorači prema meni. Odvratio sam pogled i već počeo da pro-
lazim pored njcga kad sam shvatio da je to onaj isti konobar koga sam
uhvatio da me posmatra pored bazena, samo što je sada bio u teniskim
patikama, farmerkama i običnoj plavoj košulji. Po izgledu, učinilo mi se
da bi mogao imati tridesetak godina, a pogled mu jc bio vrlo ozbiljan.
Žurno sam nastavio dalje.
„Izvinite, gospodine", pozva me tada.
Samo sam nastavjo dalje.

„Molim vas", reče on, „Moram da razgovaram sa vama."
Prešavši još nekoliko metara, kako bih bio na vidiku vrataru i nosa-
čima iz hotela, upitah: „O čemu je reč?"
On mi se približi, napola se naklonivši. ,,Vi ste, smatram, čovek s
kojim treba da se nađem. Poznajete gospodina Vilsona Džejmsa?"
„Vila? Da. Gde je?"
„Nije u mogućnosti da dođe ovamo. Zamolio me je da se umesto
njega nađem sa vama," Ispružio je ruku, a ja sam je neodlučno prihva-
tio, usput se predstavljajući.
,,Ja sam Jin Doli", uzvrati on.
„Radite ovde, u hotelu?", upitah.
,,Ne, žao mi je. Ovde radi jedan moj prijatelj. Od njega sam samo
pozajmio sako kako bih mogao da razgledam hotel. Zanimalo me je da
li ste ovde."
Tada ga pomno osmotrih. Instinkt mi je govorio da ne laže. Ali če-
mu tolika tajanstvenost? Zašto mi jednostavno nije prišao dok sam se-
deo pored bazena i upitao me ko sam?
„Zašto Vil kasni?", upitah tada.
,,To ne znam tačno. Zamolio me je da vas dočekam i odvedem u
Lasu. Čini mi se da namerava tamo da nas dočeka."
Odvratio sam pogled od njega. Zbog svega toga sam počeo u sebi
da osećam neke zle slutnje. Kada sam ga ponovo dobro odmerio, rekoh:
„Nisam baš sasvim siguran da želim da se upuštam u to. Zašto me Vil
nije lično nazvao?"
„Ubeđen sam da postoje važni razlozi za to", odgovori Jin, približa-
vajući mi se još za korak. ,,Vil je veoma uporan u tome da vas dove-
dem do njega. Trebate mu."
Preklinjao me je pogledom. ,,Da li bismo mogli sutra da krenemo na
put?"
„Evo kako ćemo", rekoh. „Kako bi biio da pođete sa mnom u ho-
tel, pa ćemo popiti kafu i popričati o celoj situaciji?"
Pogledao je oko sebe kao da se plaši nečega. „Molim vas, doći ću
u osam sati ujutro. Vil vam je već sredio i avionsku kartu i vizu." Po-
tom se nasmešio i odjurio pre nego što sam uspeo da se usprotivim.
U 7:55 sam izašao iz predvorja samo sa jednim rancem. Osoblje hote-

la je bilo pristalo na to da mi čuva sve ostale stvari. Planirao sam da se
vratim najkasnije za nedelju dana - osim, svakako, ako se ne dogodi ništa
neobično kada otputujem sa Jinom. U tom slučaju, vratio bih se odmah.
Tačno u dogovoreno vreme Jin se pojavio u nekoj staroj tojoti i od-
mah smo se uputili prema aerodromu. Usput je bio srčan, ali se i dalje
pravio kao da nema pojma šta se dešava sa Vilom. Razmišljao sam o
tome da li da mu ispričam kako mi je Natali prva spomenula neko ta-
janstveno mesto u centralnoj Aziji i šta mi je Vil te noći rekao u mojoj
spavaćoj sobi, tek tako da bih video Jinovu reakciju. Ali, ipak sam od-
lučio da to ne učinim. Biće bolje da ga samo pomno posmatram, pomi-
slih, pa ćemo videti kako cela stvar izgleda na aerodromu.
Na šalteru sam utvrdio da je zaista na moje ime kupljena avionska
karta do Lase. Pogledao sam oko sebe i pokušao da jasnije sagledam si-
tuaciju. Sve je izgledalo normalno, Jin se smešio, vidno dobro raspolo-
žen. Nažalost, službenica na šalteru nije bila istog raspoloženja. Jedva je
natucala nekoliko reči engleskog i bila je vrlo nepopustljiva. Kada je za-
tražila pasoš, to me je još više razbesnelo, te sam se ljutito istresao na
nju. A ona je u jednom trenutku zastala i besno me pogledala, kao da
uopšte ne namerava da izda karte.
Jin je ubrzo uskočio i smireno popričao sa njom na njenom mater-
njem nepalskom jeziku. Posle nekoliko minuta, njeno držanje je počelo
da se menja. Više me nijednom nije pogledala, ali se Jinu ljubazno obra-
ćala, čak se i nasmejavši nečemu što joj je rekao. Samo nekoliko minu-
ta kasnije u rukama smo imali karte, te smo sedeli u malenom kafiću u
blizini našeg izlaza. Svuda se osečao snažan miris cigareta.
,,Vi ste puni besa", reče mi Jin. ,,A energiju ne koristite baš na do-
bar način."
Ostao sam zatečen. „O čemu to pričate?"
Pogledao me je sa puno naklonosti. „Hoću da kažem da ništa niste
učinili da biste ovoj službenici pomogli u vezi sa njenim raspoloženjem."
Odmah mi je bilo jasno na šta cilja. U Peruu je Osmi uvid opisivao
način podizanja raspoloženja drugih, koncentrisanjem na njihova lica na
poseban način.
„Poznajete Uvide?", upitah ga.

Jin klimnu glavom, i dalje me posmatrajući. ,,Da", reče. „Ali to ni-
je sve."
„Treba da se setimo da upućivanje energije nije tako lako", pridodah
u svoju odbranu.
Vrlo promišljenim tonom, Jin tada reče: „Ali morate da shvatite da
ste svojom energijom ionako već uticali na nju, bili vi toga svesni ili ne.
Važno je kako postavite svoje... polje... polje..." Jin se mučio s pronala-
ženjem željene reči na engleskom. „Polje namere", reče na kraju. „Svo-
je polje molitve."
Tada ga prodorno pogledah. Činilo mi se da Jin molitvu opisuje na
isti način kao i onaj tamnokosi rauškarac.
„O čemu tačno govorite?", upitah.
,,Da li ste ikada boravili u prostoriji u kojoj su energija i raspolože-
nje među ljudima bili na niskom nivou, a onda je neko, već samim svo-
jim ulaskom, svima istog trena podigao energiju? Energetsko polje takve
osobe ide ispred njega i dodiruje sve ostale."
,,Da", rekoh. „Znam na šta mislite."
Pogledom je sada prodirao kroz mene. „Ako želite da pronađete Šam-
balu, morate da naučite da to radite svesno."
„Šambalu? 0 čemu pričate?"
Jinovo lice tada preblede, svakom porom pokazujući neprijatnost. On
odmahnu glavom, pokazujući, tako je izgledalo, kao da je prenaglio i
odao nešto što je trebalo da ostane tajna.
„Nije važno", reče tada prigušenim tonom. ,,Ja ne mogu da pričam
o tome. To Vil treba da objasni." Pred ulazak u avion počeo je da se
stvara red i Jin se okrete i pođe prema službeniku na izlazu.
Ja sam čeprkao po pamćenju, pokušavajući negde da smestim reč
„Šambala". A onda mi je konačno sinulo. Šambala je mitska zajednica
iz predanja tibetskih budista na kojoj se zasnivaju priče o Šangri-Lau.
Tada uhvatih Jinov pogled. ,,To mesto je samo deo mita... zar ne?"
Jin samo predade kartu i pode prema ulazu u avion.
Dok smo leteli u Lase, Jin i ja smo sedeli u različitim redovima, ta-
ko da sam imao vremena za razmišijanje. Znao sam samo da je Samba-
la izuzetno važna tibetskim budistima, čiji je drevni spisi opisuju kao sve-
ti grad dijamanata i zlata, prepun vernika i lama - i skriven negde u ne-
preglednim pustim područjima severnog Tibeta ili Kine. U novije vreme,
međutim, većina budista o Šambali govori tek u simboličkim okvirima,
kao o prikazu duhovnog stanja, a ne kao o nekom stvarnom mestu.
Ispruživši ruku, iz džepa na sedištu ispred sebe izvukao sam turistič-
ki prospekt Tibeta, nadajući sc da ću tako obnoviti osećaj za snalaženje
u tom prostoru. Smešten između Kine na severu te Indije i Nepala na
jugu, Tibet je u osnovi divovska visoravan na kojoj je malo područja ni-
žih od 1800 metara iznad nivoa mora. Na južnoj granici uzdiže se lanac
Himalaja, u kome je i Mont Everest, a na severnoj, neposredno iza gra-
nice sa Kinom, proteže se nepregledna planina Kunlun. Između te dve
strane nalaze se duboki kanjoni, neobuzdane reke, te stotine kvadratnih
kilometara stenovite tundre. Na osnovu geografskih karata, izgledalo je
kao da je istočni Tibet najplodniji i najnaseljeniji, dok su sever i zapad
izgledali nenaseljeno i nepristupačno zahvaljujući planinama, uz mali broj
puteva koji su odreda bili posuti samo šljunkom.
Do zapadnog Tibeta vode, činilo se, samo dva glavna pravca - se-
verni put, koji uglavnom koriste vozači kamiona, pa južni, koji prolazi
graničnim delovima Himalaja, a njime se služe hodočasnici iz čitavog
tog dela sveta kako bi stigli do svetih mesta kao što su Everest, jezera
Menasarovar i Mont Kejlaša, te još dalje, do tajanstvenih Kunluna.
Potom sam podigao pogled s brošure. Dok smo leteli na visini od
devet hiljada metara, počeo sam da osećam osetnu promenu spoljne tem-
perature i energije. Ispod mene su se uzdizali zamrznuti stenoviti vrho-
vi Himalaja, okruženi blistavim nebom. Praktično smo preleteli preko sa-
mog vrha Mont Everesta, ulazeći u vazdušni prostor Tibeta - zemlje sne-
ga, na krov sveta. Reč je o zemlji istraživača, ljudi koji putuju prema
unutrašnjosti svog bića, i dok sam tako posmatrao zelene doline i brdo-
vite visoravni okružene planinama, nisam mogao da ne osetim strahopo-
štovanje prema njenoj tajanstvenosti. Šteta što njome sada neumoljivo
vlada totalitarni režim. Šta zapravo, pitao sam se, ja radim ovde?
Osvrnuo sam se prema Jinu, koji je sedeo četiri reda iza mene. Sme-
talo mi je što je toliko zagonetan. Još jednom sam čvrsto odlučio da bu-
dem oprezan. Bez potpunog objašnjenja ne idem dalje od Lase.
Kad smo sleteli, Jin se opirao na sva moja pitanja o Šambali, pona-
vljajući kako ćemo se ubrzo naći sa Vilom, kada ću saznati sve što me
zanima. Potom smo se taksijem uputili prema malom hotelu u blizini
centra grada, gde će nas čekati Vil.
U jednom trenutku sam zatekao Jina kako pilji u mene.
„Šta je?", upitah.
„Samo sam proveravao kako se prilagođavate ovoj nadmorskoj visi-
ni", reče Jin. „Lasa se nalazi tri hiijade i šeststo metara iznad mora. Još
neko vreme se morate opustiti i nigde ne žuriti."
Klimnuo sam glavom, ceneći njegovu brigu, ali ranije sam se uvek
bez problema prilagođavao velikim visinama. Upravo sam se spremao da
mu to i spomenem kada sam u daljini ugledao neko veliko zdanje nalik
na tvrđavu.
,,To je palata Potala", reče Jin. „Želeo sam da vam je pokažem. Bi-
lo je to dalaj-lamino zimsko prebivalište pre nego što je prognan iz ze-
mlje. Sada simbolizuje borbu tibetanskog naroda protiv kineske okupaci-
je."
Skrenuo je pogled i ostao da ćuti sve dok se automobil nije zausla-
vio, ne ispred hotela, nego nekih tridesetak metara dalje u ulici.
„Vil bi već" trebalo da je ovde", reče Jin otvarajući vrata. „Sačekaj-
te u taksiju. Idem da proverim."
Ali, umesto da izađe, zastao je i zagledao se u ulaz. Primetio sam
taj njegov pogled, pa sam takođe pogledao u tom pravcu. Ulica je bila
puna tibetskih pešaka, uz ponekog turistu, ali je sve izgledalo uobičaje-
no. A onda mi se pogled zaustavio na jednom niskom Kinezu u blizini
ugla zgrade. On je u ruci držao neki papir, ali je pomno posmatrao oko-
linu.
Jin pogleda prema automobilima parkiranim uz trotoar na suprotnoj
strani ulice. Pogled mu se zaustavio na nekom starom smeđem automo-
bilu u kome se nalazila nekolicina muškaraca u odelima.
Jin nešto reče vozaču taksija, koji nas je nervozno pogledao u retro-
vizoru i odveze nas do sledeće raskrsnice. Dok smo se tako vozili, Jin
se sagnu da ga oni muškarci iz automobila ne bi videli.
„Šta se događa?", upitah.
Jin se nije obazirao na moje pitanje, samo je vozaču govorio da skre-

ne levo i da se uputi dublje u centar grada.
Ja ga tada snažno uhvatih za ruku. „Jin, recite mi šta se dešava. Ko
su bili oni ljudi?''
,,Ne znam", reče on. „Ali Vil sigurno nije ovde. Postoji još jedno
mesto. Mislim da je tamo otišao. Pogledajte da li nas neko prati."
Pogledao sam iza automobila dok je Jin vozaču davao nova uputstva.
Nekoliko automobila se pojavilo iza nas, ali su svi skrenuli. Od smeđeg
automobila nije bilo ni traga.
„Vidite li ikoga iza nas?", upita Jin, i sam se osvrćući.
„Ne bih rekao", odvratih.
Baš sam se spremao da ga ponovo pitam šta se događa kada sam
primetio da mu ruke drhte. Potom sam mu pomno proučio lice. Bilo je
bledo i obliveno znojem. Tada videh da je užasnut. Od pogleda na nje-
ga sav sam se sledio.
Pre nego što sam uspeo da nešto kažem, Jin je vozaču pokazao me-
sto za parking i izgurao me iz automobila zajedno sa torbom, te me spo-
rednom ulicom povede do nekog uskog prolaza. Nakon još tridesetak me-
lara, naslonili smo se na zid jedne zgrade i pričekali još nekoliko minu-
ta, pogleda prikovanog za ulaz u ulicu iz kojc smo upravo izašli. Ni je-
dan ni drugi ništa nismo rekli.
Kada nam se učinilo da nas niko ne prati, Jin prolazom produži do
sledeće zgrade i nekoliko puta zakuca. Niko se nije javijao, ali se brava
nekako zagonetno otključala iznutra.
„Sačekajte ovde", reče Jin, otvarajući vrata. „Vraćam se."
Potom bešumno uđe u kuću i zatvori vrata. Kada sam začuo škljo-
caj brave, preplavio me je talas panike. Šta sada, pomislih. Jin je pre-
plašen. Planira li da me ostavi ovde? Ponovo pogledah kroz prolaz, ple-
ma ulici punoj pešaka. Bilo je to upravo ono čega sam se najviše pri-
bojavao. Izgledalo je da neko traži Jina, a možda i Vila. Nisam mogao
da pretpostavim u šta bih sve mogao da upadnem.
Možda bi i bilo najbolje da Jin samo tako nestane, pomislih tada.
Tako bih jednostavno mogao da istrčim na ulicu i izgubim se u masi sve
dok ne uspem da dođem do aerodroma. Šta bih tada mogao osim da se
Tajna Sambale • 33
vratim kući? Na taj način bih se rešio svake obaveze traženja Vila u ovoj
nesrećnoj avanturi.
Vrata se tada odjednom otvore, Jin se iskrade, a brava se ponovo za-
ključa.
„Vil je ostavio poruku", reče Jin. „ldemo."
Otišli smo još malo dalje prolazom i sakrili se izmedu dve velike
kante za smeće, a onda je Jin otvorio pismo i izvadio poruku. Posma-
trao sam ga kako čita. Činilo mi se da mu lice postaje sve bleđe. Kada
je završio, pružio mi je papirić.
„Šta piše?", upitah odlučno, uzimajući poruku. Odmah sam prepo-
znao Vilov rukopis:
Jin, ubeđen sam da će nam biti dopušten ulazak u

Šambalu. Ali ja moram da idem pre vas. Od najveće
moguće važnosti je da ti našeg američkog prijatelja
dovedeš što dalje. Znaš da će te dakini voditi.
Vil
Ja tada pogledah Jina, koji načas podiže poglcd, a potom ga odmah

spusti. „Šta znači to 'da će nam biti dozvoljen ulazak u Šambalu'? To
govori u prenesenom značenju, zar ne? Ne misli valjda da jc to neko
stvarno mesto, zar ne?"
Jin je nepomično gledao u zemlju. „Svakako da Vil smatra da je to
stvarno mesto", prošaputa tada.
,,A vi?", upitah.
On odvrati pogled. Izglcdao je kao da na plećirna nosi svu težinu
ovog sveta.
,,Da... da...", reče tada, „samo što vcćina Ijudi ne može ni da zami-
sli to mesto, a kamoli da dođe do njega. Vi i ja nikako ne možemo..."
Glas mu se tada izgubio.
„Jin", rekoh, „morate da mi kažete šta se događa. Šta to Vil radi'?
Ko su oni ljudi kod hotela?"
Jin me je još nekoliko trenutaka nepomično posmatrao, a onda reče:
„Mislim da su to kineski obaveštajci."
„Molim?"
,,Ne znam šta tačno tamo rade. Izgleda da su ih sve aktivnosti i pri-
če u vezi sa Šambalom pomalo uzbunile. Mnoge ovdašnje lame uviđaju
da se nešto u vezi sa tim svetim mestom menja. O tome se već duže
vreme vode velike rasprave."
„Menja se... Kako se menja? Recite mi."
Jin duboko udahne. ,,To obaveštenje sam želeo da prepustim Vilu...
ali izgleđa da morarn da pokušam sada. Morate da shvatite šta je u stva-
ri Šambala. Tamošnji ljudi su živa ljudska bića, koja se rađaju na tom
svetom mestu, ali pripadaju višem evolucijskom stanju. Pomažu u odr-
žavanju energije i vizije celog sveta."
Tada odvratih pogled, razmišljajući o Desetom uvidu. ,,Oni su neka
vrsta duhovnog vodiča?"
,,Ne u smislu u kome mislite", odgovori Jin. „Nisu kao članovi po-
rodice ili drugih duša u zagrobnom životu koje nam pomažu iz tih di-
menzija. To su ljudska bića koja tu žive, na našoj Zemlji. Oni koji žive
u Šambali imaju posebno naprednu zajednicu i žive na višem stupnju
razvoja. Oni oblikuju ono što će ostatak sveta vremenom dostići."
„Gde je to mesto?"
,,Ne znam."
„Znaš li nekoga ko ga je video?"
,,Ne. Kao dečak, učio sam kod jednog velikog lame, koji je jednog
dana objavio da ide u Šambalu te je, posle nekoliko dana svetkovina, i
otišao."
,,Je li stigao tamo?"
,,To niko ne zna. Nestao je i više ga niko nikada nije video nigde u
Tibetu."
„Znači da niko zapravo ne zna da li Šambala stvarno postoji ili ne."
Jin je još nekoliko trenutaka ćutao, a potom reče: „Imamo legende..."
„Ko to mi ?"
Samo me je netremice posmatrao. Bilo mi je jasno da ga sprečava
nekakav zavet ćutanja. ,,To vam ne mogu reći. Samo bi prvi čovek na-
še sekte, lama Rigden, mogao da odluči da razgovara sa vama "
„Kakve su to legende, šta govore?"
„Mogu da vam kažem samo ovo: legende su priče koje prenose oni
koji su u prošlosti pokušavali da dodu do Šambale. Stare su više veko-
va."
Jin se upravo spremao da kaže još nešto kada nam je pažnju privu-
kao neki zvuk iz pravca ulice. Pomno smo se zagledali u tom smeru, ali
nismo ništa videli.
„Sačekajte ovde", reče Jin.
I tada još jednom zakuca na vrata i izgubi se u kući. Jednako brzo
se ponovo pojavio i prišao nekom starom, rđavom džipu koji je imao po-
cepan platneni krov. Otvorivši vrata, rukom me je pozvao da uđem.
„Idemo", reče. „Moramo da požurimo."
2.
Zov Šambale
Dok smo džipom izlazli iz Lase, ja sam ćutao, posmatrao planine i

pitao se šta je Vil u stvari hteo da kaže onom porukom. Zašto je odlu-
čio da sam nastavi put? I ko su dakini? Baš sam se spremao da to pi-
tam kada je neki kineski vojni kamion prošao raskrsnicom ispred nas.
Od tog prizora sam se trgnuo i osetio kako talas nervoze počinje da
mi ispunjava telo. Šta ja to radim? Upravo smo videli obaveštajne agen-
te kako nadgledaju hotel u kome jc trebalo da se nađemo sa Vilom. Mo-
žda nas traže.
„Čekajte malo, Jin", rekoh. „Želeo bih da odem na aerodrom. Sve
ovo mi izgleda suviše rizično."
Jin me zbunjeno pogleda. ,,A šta ćemo sa Vilom?', upita. „Pročitali
ste poruku. Potrebni ste mu."
,,Da, ali on je navikao na ovakve stvari. Nisam baš ubeđen da od
mene očekuje da se izlažem takvim opasnostima."
„Već ste u opasnosti. Moramo da odemo iz Lase."
„Gde idete?", upitah.
,,U manastir lame Ridgena u blizini Šigatsea. Tamo ćcmo stići tek
kasno uveče."
„Postoji li tamo neka telefonska veza?", upitah.
,,Da", odgovori Jin. „Mislim da postoji, ako radi."
Ja klimnuh glavom i Jin se ponovo usredsredi na put.
To je u redu, pomislih. Neće škoditi ako odemo daleko odavde pre
nego što organizujem povratak kući.
Puna četiri sata smo poskakivali po loše asfaltiranom putu, usput pre-
stižući kamione i stare automobile. Pogled koji nam se pružao je bio me-
Tajna Šamhak + 37
šavina ružnih industrijskih kompleksa i predivnih vidika. Kada je već i

sunce zašlo Jin se zaustavio u dvorištu ispred neke malene kuće od be-
tonskih blokova. Veliki, čupavi pas je bio vezan za zadnji zid mehani-
čarske radionice s desne strane i besomučno je lajao na nas.
,,Da li je to kuća lame Ridgena?", upitah.
,,Ne, svakako da nije", reče Jin. „Ali poznajem ljude koji tu žive.
Moći ćemo da uzmemo nešto hrane i goriva, koje bi moglo kasnijc da
nam zatreba. Odmah se vraćam."
Gledao sam ga kako se penje širokim stepenicama te kuca na vrata.
Neka vremešna Tibetanka se pojavila na vratima i odmah ga snažno za-
grlila obema rukama. Jin potom pokaza prema meni, nasmeši se i reče
nešto što nisam razumeo. Potom me dozva pokretom ruke i ja tada iza-
dem i uđem u kuću.
Već trenutak kasnije spolja smo čuli prigušeni zvuk automobilskih
kočnica. Jin pojuri na suprotnu stranu sobe i odmače zavese kako bi po-
gledao kroz prozor. Ja sam stajao neposredno iza njega. U tami sam
ugledao crni neregistrovani automobil kako stoji na suprotnoj strani uli-
ce, nekih tridesetak metara dalje.
,,Ko je to?", upitah.
,,Ne znam", odgovori Jin. Izađite i iznesite naš prtljag, brzo."
Pogled koji sam mu uputio bio je prepun pitanja.
„Sve je u redu", reče on. Idite po stvari, ali brzo."
Izašavši iz kuće, otišao sam do džipa, trudeći se da ne dižem pogled
prema onom automobilu. Uvukavši ruku kroz otvoreni prozor uzeo sam
svoju torbu i Jinov ranac i potom se žurnim korakom vratio u kuću. Jin
je i dalje gledao kroz prozor.
„O, bože", reče iznenada u jednom trenutku, „dolaze."
Snažan snop svetlosti iz automobilskih farova obasjao je prozor u tre-
nutku kada je vozilo pojurilo prema kući. Jednom rukom ščepavši svoj
ranac, Jin me na zadnja vrata izvede u mrak.
„Moramo da idemo ovim putem", povika Jin dok me je nekom sta-
zom vodio prema gomili stenovitih obronaka. Načas sam se osvrnuo do-
le, prema kući, i na svoj veliki užas ugledao sam agente u civilu kako
izlaze iz automobila i opkoljavaju kuću. Jedan drugi automobil, koji do
tada nismo ni primetili, dojurio je iza kuće, a iz njega su iskočili novi

agenti koji su počeli da trče uzbrdo nama s desne strane. Znao sam da
će nas, ako nastavimo da idemo u smeru u kom smo krenuli, presresti
već za nekoliko minuta.
"Jin, sačekajie malo", rekoh odlučno ali tiho. „Preseći će nam put."
On zastade i u tami mi se licem približi.
„Levo", reče. „Mi ćemo ih zaobići."
U trenutku kada je to rekao, ugledao sam i druge agente koji su tr-
čali u tom pravcu. Nastavimo li Jinovim putem, svakako će nas videti.
Tada sam pogledao pravo ka najstrmijem delu brda. Tamo mi je ne-
što privuklo pogled: jedan mračni deo staze je bio vidno svetliji.
,,Ne, moramo da krenemo pravo gore", rekoh instinktivno i već kre-
nuh u tom pravcu. Jin je na trenutak zaostao za mnom, a potom je žur-
no krenuo mojim stopama.
Na vrhu uzvišenja izgledaio je kao da je jedan agent tačno ispred
nas, te smo se brzo sakrili iza dva velika kamena. Područje oko nas je
i dalje bilo vidno svetlije. Taj muškarac se nalazio na najviše deset me-
tara od nas i kretao se prema mestu s koga će nas ubrzo jasno videti.
A onda, kada se primakao ivičnom delu tog blagog sjaja, samo nekoli-
ko sekundi pre nego što će nas ugledati, naglb se zaustavio, ponovo kre-
nuo napred, potom još jednom zastao, kao da mu je odjednom sinulo ne-
što drugo. Ne načinivši više ni korak napred, okrenuo se i potrčao niz
obronak.
Nakon nekoliko minuta, šapatom upitah Jina da li on misli da nas je
taj agent video.
„Nije", odgovori Jin. „Mislim da nije. Dođite."
Još desetak minuta smo se uspinjali obronkom, a onda smo se zau-
stavili na nekoj skoro vertikalnoj steni kako bismo ponovo pogledali pre-
ma kući. Sada su tamo pristizala i druga službena vozila. Jedno od njih
je bilo strano policijsko vozilo koje je imalo uključeno rotaciono crveno
svetlo. Taj prizor me je užasnuo. Sada nije bilo sumnje, ti ljudi su tra-
žili nas.
Jin je takode s nelagodom posmatrao kuću, a ruke su mu opet drh-
tale.
„Šta će učiniti vašoj prijateljici?", upitah, užasnut njegovim mogućim

odgovorom.
Jin me pogleda sa suzama i besom u očima, a potom me povede da-
lje niz obronak.
Hodali smo još nekoliko sati, krećući se pri mesečini koju bi s vre-
mena na vreme prekrili oblaci. Želeo sam da pitam Jina još nešto u ve-
zi sa onim legendama koje je spominjao, ali je on i dalje bio besan i
neraspoložen. Na vrhu brega se zaustavio i rekao da moramo da se od-
morimo. Kada sam seo na obližnji karnen, on se udaljio u tamu, na ne-
ka tri-četiri metra i zastao ledima okrenut prema meni.
„Zašto ste bili toliko ubeđeni", upita tada i ne okrećući se, ,,da tre-
ba s onog mesta da se penjemo pravo gore?"
Odgovorio sam uz duboki uzdah. „Uočio sam nešto", zamucah. ,,To
područje je bilo nekako svetlije. Činilo mi se da je to put kojim treba
da idemo."
On se okrete i priđe mi, pa sede na tlo nasuprot meni. „Jeste li ika-
da videli tako nešto?"
Nastojao sam da se oslobodim tereta. Srce mi je snažno udaralo i je-
dva da sam bio u stanju da pričam.
,,Da, jesam", rekoh. „Nekoliko puta u poslednje vreme."
On odvrati pogled i nastavi da ćuti.
„Jin, znate li šta se događa?"
„Prema legendi, primamo pomoć."
,,A ko nam pomaže?"
Ponovo je samo odvratio pogled.
„Jin, ispričajte mi šta znate o tome."
Nije odgovarao.
,,Da li se radi o dakinima koje je Vil spomenuo u poruci?"
I dalje samo ćutanje.
Ja tada osetih navalu besa. „Jin! Reci mi šta znaš!"
On tada brzo ustade i ljutito me pogleđa. „O nekim stvarima nam je
zabranjeno da govorimo. Zar ne možete to da shvatite? Već i samo ne-
promišljeno spominjanje imena tih bića čoveku može da donese dugogo-
dišnju nemilost, ili slepilo. Oni su čuvari Šambale."
40 • Djejms Redfitd
Potom besno odjuri do jedne ravne stene, preko nje raširi jaknu i is-
pruži se.
I ja sam se osećao iscrpljeno, toliko da nisam mogao da razmišljam.
„Moramo da spavamo", reće Jin. „Molim vas, sutra ćete saznati vi-
še."
Još nekoliko trenutaka sam zadržao pogled na njemu, a potom sam
se ispružio na steni na kojoj sam do tada sedeo i utonuo u dubok san.
Probudio me je snop svetla koji se uzdizao između dva snegom po-

krivena vrha u daljini. Pogledavši oko sebe, uvideo sam da je Jin nestao.
Poskočivši na noge, pretražio sam neposrednu okolinu, osećajući bol u
čitavom telu. Od Jina nije bilo ni traga ni glasa.
Do đavola, pomislih. Nikako nisam mogao da odredim gde se nala-
zim. Snažan osećaj teskobe mi jc prožeo celo telo. Ostao sam da čekam
još pola sala, posmatrajući smeđe stenovite visoravni s malim travnatim
dolinama, a on se i dalje nije vraćao. Zatim sam ponovo ustao i prvi put
sam primetio da se niže niz obronak, na nešto više od sto metara nalazi
put posut šljunkom. Uzevši torbu, počeo sam da se probijam izmedu ste-
na sve dok se nisam spustio do puta, a potom sam se uputio prema se-
veru. Ako me sećanje nije varalo, taj pravac je trebalo da vodi do Lase.
Nisam prešao ni kilometar kada sam primetio da se iza mene, na ma-
nje od sto koraka, nalazi grupa od četvoro-petoro ljudi i da se putem
kreću u istom pravcu. Odmah sam skrenuo s puta i ušao duboko među
stene uz obronak, tako da sam ostao dobro sakriven, ali sam i dalje mo-
gao da ih posmatram dok su proiazili. Kada su se našli ispod menc, uvi-
deo sam da je reč o porodici koju su činili neki starac, muškarac i že-
na od oko trideset godina, te dva dečaka. Nosili su velike vreće, a mla-
di muškarac je vukao nekakva kolica sa stvarima. Po njihovom izgledu
se činilo da su izbeglice.
Pomislio sam da bih mogao da im se pridružim ili bar da saznam
kojim putem bih mogao da krenem, ali sam se ipak predomislio. Pribo-
javao sam se da bi me kasnije mogli prijaviti, te sam ih tako samo pro-
pustio. Pričekao sam još dvadesetak minula, a potom oprezno krenuo u
istom smeru. Sledeća tri kilometra put je krivudao između malih planin-
skih brežuljaka i visoravni, a onda sam u daljini, na vrhu jednog od tih

brežuljaka, ugledao manastir. Skrenuo sam s puta i počeo da se uspinjem
uza stene sve dok se nisam našao na nekih dvesta metara ispod mana-
stira. Bio je sagrađen od cigle boje peska, a ravan krov je bio premazan
smeđom bojom. Zdanje je imalo dva krila, po jedno sa svake strane glav-
ne zgrade.
Nigde nije bilo nikoga i u momentu sam pomislio da je manastir pra-
zan. Ali onda su se s prednje strane otvorila vrata i na njima sam ugle-
dao nekog kaluđera kako izlazi i počinje da radi u bašti u blizini nekog
usamljenog stabla desno od zgrade.
Izgledao je bezopasno, ali sam ipak odlučio da se ne izlažem opa-
snosti. Vratio sam se do šljunkovitog puta, prešao ga u širokom luku, s
leve strane, zaobišao manastir, pa se ponovo vratio na put tek kada sam
se našao već podosta iza njega. Oprezno sam nastavio dalje, zaustavlja-
jući se samo da bih svukao toplu zimsku jaknu. Sunce je sada već bilo
visoko i neočekivano toplo.
Posle još kilometar i po, baš kada sam se spremao da pređem malu
uzvišicu na putu, začuo sam neki zvuk. Otrčao sam među stene i počeo
da osluškujem. U počctku mi se činilo da je reč o nekoj ptici, ali ma-
lo-pomalo sam uvideo da neko govori, negde daleko od mene. Ko?
Uz velik oprez sam se uspinjao izmedu stena sve dok nisam došao
do pogodnijeg mesta, a potom sam provirio prema maloj dolini ispod ob-
ronka. Srce mi je skoro stalo od užasa. Ispod mene se nalazila raskrsni-
ca dva puta posuta šljunkom, a na njima su bila parkirana tri vojna dži-
pa. Desetak vojnika je stajalo oko njih, pušilo i razgovaralo. Povukao
sam se nazad, saginjući se da bih se zaklonio iza stena, te sam se pu-
tem kojim sam došao vratio sve dok nisam pronašao mesto na kome sam
se mogao sakriti između dve stenovite humke.
Na tom mestu sam začuo nešto drugo, a mesto sa koga je zvuk do-
pirao nalazilo se još dalje od one vojne prepreke na putu. lsprva je to
bilo tek prigušeno zujanje koje je potom preraslo u fijukanje i klopara-
nje koje sam lako prepoznao. Bio je to helikopter.
Obuzet panikom, počeo sam da trčim po stenama koliko su me no-
ge nosile, udaljavajući se od puta. Prelazeći nekakav potok okliznuo sam
se i pokvasio pantalone do visine kolena. Brzo sc pridigavši, ponovo sam

potrčao kada mi se noga opet okliznula na neki kamen, te sam počeo da
se kotrljam niz obronak, na kraju pocepavši pantalone i ogulivši kožu na
nozi. Pridignuvši se, nastavio sam da trčim, tražeći bolje mesto za skri-
vanje.
Kako se helikoptcr približavao, dugim koracima sam pretrčao još jed-
nu malu uzvišicu i upravo se osvrnuo kad me je neko ščepao i povukao
u malenu guduru. Bio je to Jin. Ležali smo sasvim nepomični dok je he-
likopter preletao tačno iznad nas.
,,To je Z-9", reče Jin. Na licu mu se videla panika, ali mi je bilo ja-
sno da je i besan.
„Zašto ste napustili mesto na kome smo se ulogorovali?", poče tada
skoro da viče.
,,Ti si mene napustio!", odvratih mu.
„Nije me bilo manje od sat vremena. Trebalo je da sačekate."
Sada su u meni eksplodirali strah i bes. „Sačekam? A zašto mi nisi
rekao da ideš negde?"
Nisam rekao sve što sam nameravao, ali sam začuo helikopter u da-
ljini kako se okreće.
„Šta ćcmo sada?", upitah Jina. ,,Tu ne možemo da ostanemo."
„Vraćamo se do manastira", reče on. ,,Od vas sam tamo otišao."
Klimnuvši glavom, podigao sam se i pogledom potražio helikopter.
Na sreću, skretao je i počeo da se udaljava prema severu. Istovremeno,
pogled mi je privuklo nešto drugo. Bio je to onaj kaluđer koga sam već
video i koji se kroz procep kretao prema nama.
Prišavši nam, reče nešto Jinu na tibetskom, a onda pogleda mene.
„Dodite, molim", reče tada na engleskom, snažno me uhvativši i po-
vlačeći me prema manastiru.
Stigavši tamo, najpre smo prošli kroz gvozdena vrata u ogradi stra-
žnjeg dvorišta, pored mnogobrojnih Tibetanaca koji su stajali s vrećama
i raznim stvarima. Neki od njih su izgledali veoma siromašno. Potom
smo stigli do glavne zgrade manastira i onaj kaluđer nam je otvorio ve-
lika drvena vrata, te nas je poveo kroz primaću sobu, gde jc bilo još
okupljenih Tibetanaca. Dok smo prolazili pored njih, prepoznao sam jed-
nu grupu; bila je to porodica koju sam propustio da me prestigne na pu-

tu. Svi su me toplo pogledali.
Jin je primelio kako ih gledam, pa me je upitao za razlog, a ja sam
mu objasnio da sam ih već video, na putu.
,,Oni su se tamo našli kako bi vas doveli ovamo", reče Jin. ,,AIi vi
ste se plašili da se povedete za sinhronizacijom."
Potom me strogo pogleda i produži za kaluđerom u malenu radnu
sobu u kojoj su se nalazili ormari sa knjigama, radni stolovi te nekoli-
ko molitvenih kola. Onda smo seli za izrezbareni, bogato ukrašeni drve-
ni sto, gde su kaluđer i Jin dugo razgovarali na tibetskom.
„Dozvolite da vam pogledam nogu", reče jedan drugi kaluđer na en-
gleskom, pojavljujući se iza nas. U ruci je imao korpu punu belih zavo-
ja, i nekoiiko flašica sa alkoholom. Jinovo lice se ozarilo.
„Vas dvojica se poznajete?", upitah.
„Molim vas", reče kaluđer, pružajući ruku uz blagi naklon. ,,Ja sam
Džampa."
Jin se nagnu prema meni. „Džampa je več više od deset godina sa
lama Ridgenom."
„Ko je lama Ridgen?"
Džampa i Jin su se pogledali kao da ni oni ne znaju baš tačno ko-
liko smeju da mi kažu. Na kraju Jin reče: „Već sam vam pomenuo le-
gendu. Lama Ridgen poznaje legende bolje od ikoga. On je jedan od naj-
većih poznavalaca Šambale."
„Ispričajte mi šta se tačno dogodilo", reče mi Džampa, nanoseći mi
neku vrstu melema na povređenu nogu.
Ja pogledah Jina, koji mi je klimanjem glave dao znak da mogu sve
da ispričam.
„To što vam se dogodilo moram da prenesem lami", pojasni Džam-
pa.
Ja mu potom ispričah sve što se dogodilo otkako sam stigao u La-
su. Kad sam završio priču, Džampa me pogleda.
,,A pre dolaska u Tibet? Šta se događalo?"
Potom mu ispričam sve o komšijinoj kćerci i o Vilu.
On i Jin se sada pogledaše.
,,I šta sve vreme mislite o tome?", upita Džampa.

„Mislim da sam ovde do guše u problemima", rekoh. „Planiram da
krenem ka aerodromu."
,,Ne, nisam mislio na to", reče Džampa žurno. „Jutros, kada ste shva-
tili da je Jin otišao, kakav je bio vaš prvi stav prema toj situaciji, u ka-
kvom mentamom stanju ste bili?"
„Bio sam preplašen. Samo sam znao da ću za koji minut biti u ki-
neskim rukama. Pokušavao sam da smislim kako da se vratim u Lasu."
Džampa se okrete i pogleda Jina, mršteći se: ,,On ne zna za polja
molitve."
Jin odmahnu glavom i odvrati pogled.
„Razgovarali smo o tome", rekoh. „Ali ne znam baš kakve sve to
ima veze. Šta znate o tim helikopterima? Traže li nas?"
Džampa se samo nasmešio i reče mi da se ne brinem, jer ću kod
njih biti na sigurnom. U razgovoru nas je prekinula još nekolicina kalu-
đera. Oni su donosiii supu, hleb i čaj. Dok smo jeli, učinilo mi se da
mi misli postaju bistrije, te sam počeo da procenjujem siluaciju. Želeo
sam da saznam sve što se događa. I to odmah, bez odlaganja.
U jednom trenutku pogledah Džampu intenzivno i odlučno, a on mi
uzvrati pogledom punim topline.
„Znam da imate mnogo pitanja", reče mi. „Dozvolite da vam kažem
koliko mogu. Mi smo, u Tibetu, posebna sekta. Nismo tipični kaluđeri.
Već vekovima smo ubeđeni da je Šambala stvarno mesto. Isto tako, ras-
polažemo znanjem o legendama, verbalnoj mudrosti staroj koliko i Ka-
lačakra, koja je posvećena ujedinjavanju svih religijskih istina."
„Veliki deo naših lama je u kontaktu sa Šambalom posredstvom sno-
va. Pre nekoliko meseci, vaš prijatelj Vil počeo je da se pojavljuje u sno-
vima lame Ridgena o Šambaii. Ubrzo potom Vil je doveden upravo do
ovog manastira. Lama Ridgen je pristao da ga primi i tako je utvrdio da
i Vil takođe sanja Šambalu."
„Šta mu je Vil rekao?", upitah. „Kuda je otišao?"
On odmahnu glavom. „Mislim da će morati da sačeka i vidi hoće li
vam lama Ridgen lično preneti tu informaciju."
Pogledah Jina i pokušah da se nasmešim.
,,A šta je sa tim Kinezima?", upitah polom Džampu. „Kakva je nji-

hova uloga?"
Džampa samo slegnu ramenima. ,,To ne znamo. Moguće je da zna-
ju nešto o tome što se događa."
Na to sam samo klimnuo glavom.
„I još samo jedna stvar...", reče Džampa. „Izgleda da se u svim sno-
vima pojavljuje još jedna osoba. Neki Amerikanac."
Džampa potom zastade i blago se nakloni. „Vaš prijatelj Vil nije bio
sasvim siguran, ali mu se čini da ste to vi."
Pošto smo se okupali i presvukli u sobi koju nam je Džampa dode-

lio, izašao sam u stražnje dvorište. Nekolicina kaluđera je radila u povrt-
njaku, kao da ih Kinezi ni najmanje ne zabrinjavaju. Pogledao sam pre-
ma planinama i posmatrao nebo. Nigde nije bilo ni traga od helikoptera.
„Hoćete li da sednete na klupu tamo gore?", začu se tada neki glas
iza mene. Okrenuvši se, ugledah Jina kako se pojavljuje na vratima i iz-
lazi.
Klimnuo sam glavom i potom smo se uspeli nizom malih terasa pre-
punih ukrasnog bilja i povrća te smo tako stigli do prostora za sedenje
okrenutog prema pomno uredenom budističkom svetilištu. Divovski pla-
ninski lanac je zatvarao vidik iza nas, ali se na jugu pružao kilometrima
u daljinu divan pogled na polja i seoska naselja. Mnogo ljudi je išlo pu-
tem ili su pak vukli kolica.
„Gde je lama?", upitah ga.
,,Ne znam", odgovori Jin. Još nije odlučio da vas primi."
„Zašto?"
Jin odmahnu glavom. ,,Ne znam."
„Misliš li da zna gde je Vil?"
Jin ponovo odmahnu glavom.
„Smatraš li da nas Kinezi još traže?", upitah potom.
Jin samo slegnu ramenima, zagledan u daljinu.
„Žao mi je što mi je energija tako negativna", reče tada. „Molim vas,
ne dopustite da utiče na vas. Stvar je samo u tome što me bes nekada
toliko nadvlada da sam onda nemoćan. Još od 1954. godine Kinezi si-
stematski pokušavaju da unište tibetansku kulturu. Pogledajle sve te lju-

de koji tamo pešače. Mnogi od njih su zemljoradnici koji su ostali bez
svega zbog vladarskih inicijativa koje su Kinezi propisali. Drugi su no-
madi koji umiru od gladi jer je takva politika sasvim poremetila njihov
način života." Čvrsto je stiskao obe šake.
,,Kinezi rade isto ono što je Staljin radio u Mandžuriji, dovode u Ti-
bet hiljade došljaka, u ovom slučaju Kineza, kako bi promenili kulturnu
ravnotežu i uspostavili kineska pravila i običaje. Zahtevaju da se u na-
šim školama uči samo kineski."
,,Oni Ijudi pred vratima manastira...", rekoh tada. „Zašto dolaze ova-
mo?"
„Lama Ridgen i kaluđeri pomažu siromašima kojima je najteže zbog
promene kulture. Zato ga Kinezi i ostavljaju na miru. Pomaže u rešava-
nju problema a pri tom ne okreće stanovništvo protiv njih."
Jin je to izgovorio tako da se u njegovom glasu osetila blaga ljutnja
na lamu, pa se zato odmah izvinio.
,,Ne", reče. „Ntsam hteo da kažem da lama previše sarađuje. Stvar
je samo u tomc da je to što Kinezi rade odvratno." Ponovo stisnuvši ša-
ke, udari njima snažno po kolenima. „Mnogi su u početku smatrati da
će kineska vlast poštovati tibetanske običaje, da ćemo postojati unutar ki-
neske države, a da pri tom ne ostanemo bez svega. Ali kineska vlast je
čvrsto odlučila da nas uništi. To je sada sasvim jasno i mi moramo da
ih sprečimo u tome."
„Hoćeš da kažeš da treba da pokušamo da se borimo protiv njih?",
upitah. „Jin, znaš da u takvom sukobu ne možete da pobedite."
„Znam, znam", reče on. „Samo se tako užasno razbesnim kada po-
mislim na to što čine. Jednog dana će ratnici Šambale izjahati i porazi-
ti ta zla čudovišta."
„Molim?"
„To je proročanstvo koje se prepričava među mojim narodom." Po-
tom me pogleda i odmahnu glavom. „Znam da moram da poradim na
tom svom besu. On mi razara polje molitve."
U tom trenutku naglo ustade i pridoda: „Pitaću Džampu da li je raz-
govarao sa lamom. Izvinjavam se." Potom se blago naklonio i otišao.
Još neko vreme sam posmatrao tibetanske krajolike, nastojeći da sa-

svim shvatim razmere štete koju je kineska okupacija ovde prouzrokova-
la. U jednom trenutku mi se učinilo da čujem helikopter, ali je zvuk bio
predalek da bih bio siguran u to. Znao sam da je Jinov bes opravdan i
još nekoliko trenutaka sam razmišljao o stvarnosti političke situacije u
Tibetu. Onda sam se ponovo setio kako sam pokušavao da nađem tele-
fon, pitajući se koliko će biti teško dobiti vezu sa inostranstvom.
Baš kada sam se spremao da ustanem i krenem u manastir shvatio
sam da sam umoran, te sam zato nekoliko puta uzdahnuo i pokušao da
se koncentrišem na lepotu oko sebe. Snegom prekriveni vrhovi planina i
zelene i smeđe boje koje su obeležavale vidik bile su jarke i lepe, a ne-
bo blistavoplavo, tek s pokojim oblakom u viđokrugu na zapadu.
Dok sam tako gledao oko sebe, uočio sam dvojicu kaluđera koji su
se nalazili nekoliko terasa ispod mene i pomno gledali prema meni. Po-
gledao sam iza sebe, misleći da gledaju nešto drugo, ali nisam primetio
ništa neobično. Uzvratio sam im osmehom.
Nakon nekoliko minuta jedan od njih se kamenim stepenicama upu-
tio prema meni, noseći korpu punu alata. Stigavši do mene, uljudno je
klimnuo glavom i počeo da plevi cvetnu leju šest-sedam metara s moje
desne strane. Nekoliko minuta kasnije pridružio mu se još jedan kaluder
koji je takode počeo da kopa. S vremena na vreme bi mi uputili znati-
željan pogled uz smerno klimanje glavom.
Još nekoliko puta sam duboko uzdahnuo, koncentrišući se na daleki
horizont, razmišljajući o tome što je Jin rekao o svom polju molitve. Bri-
nula me je mogućnost da mu njegov bes prema Kinezima razara energi-
ju. Šta je time hteo da kaže?
Odjednom sam počeo da primećujem toplinu sunca i svesnije osećam
njegovo zračenje, osećajući određeni mir kakav nisam osetio otkako sam
stigao ovamo. Još jednom sam duboko uzdahnuo, zatvorenih očiju, i opa-
zio još nešto, nekakav neobični sladunjav miris, sličan mirisu cvetnog bu-
keta. Prvo sam pomislio da su kaluđeri možda odsekli nekoliko cvetova
s grmova za koje su se brinuli, te da su ih ostavili negde pored mene.
Otvorio sam oči i pogledao oko sebe, ali cvetova nije bilo. Potom
sam pokušao da utvrdim da li duva povetarac koji je mogao da donese
miris do mene, ali vazduh je bio nepomičan. A onda sam primetio da

su kaluđeri odložili alat i da me intenzivno posmatraju širom otvorenih
očiju i napola otvorenih usta, kao da su videli nešto neobično. Ponovo
sam se osvmuo, pokušavajući da otkrijem šta se događa. Primetivši da
su me uznemirili, brzo su pokupili alat u korpe i skoro da su otrčali sta-
zom prema manastiru. Još nekoliko trenutaka sam ih pratio pogledom,
posmatrajući njihove crvene mantije kako se kovitlaju i lelujaju dok su
se osvrtali kako bi utvrdili da li gledam za njima.
Čim sam se spustio i ušao u manastir, postalo mi je jasno da se ne-

što važno dogada, da sve nekako bruji. Svi kaluđeri su jurili tamo-amo
i medu sobom se došaptavali.
Hodnikom sam otišao do svoje sobe, nameravajući da pitam Džam-
pu da li mogu da se poslužim telefonom. Raspoloženje mi se u među-
vremenu popravilo, ali sam ponovo doveo u pitanje vlastiti instinkt za
samoodržanjem. I dalje sam dopuštao da me okolnosti uvlače dublje u
sve što se ovde događa, umesto da pokušam da odem iz ove zemlje. Ko
zna šta bi mi sve Kinezi mogli uraditi ako im dospem u ruke? Znaju li
kako se zovem? Možda je već i prekasno za odlazak avionom.
Upravo sam se spremao da ustanem i potražim Džampu kada je on
uleteo u sobu.
„Lama je pristao da vas primi", reče. ,,To je velika čast. Budite bez
brige. Besprekomo govori engleski."
Klimnuo sam glavom, osećajući blagu nervozu.
Džampa je stajao na vratima i nestrpljivo me odmeravao.
,Ja ću vas odvesti... odmah sada", reče.
Ustavši, pošao sam za Džampom kroz neku veliku prostoriju visokih
plafona, iz koje smo ušli u jednu omanju sobu na suprotnoj strani. Pe-
torica-šestorica kaluđera, s molitvenim kolima i belim maramama, s iš-
čekivanjem su nas pogledali kada smo otišli do prednjeg dela prostorije
i seli. Jin mi domahnu iz suprotnog ćoška.
„Ovo je soba za pozdrave", reče Džampa.
Unutrašnjost je bila obložena drvetom i premazana svetloplavom bo-
jom. Zidove su ukrašavali jedinstvene murale i mandale. Posle nekoliko
minuta čekanja, u sobu je ušao lama. Bio je viši od većine kaluđera, ali
je nosio crvenu odoru, istu kao što su i njihove. Vrlo pomno pogledav-
ši svakog od prisutnih, pozvao je Džampa da mu priđe. Dodirnuli su se
čelom i on je tada nešto Šapnuo Džampi na uho.
Džampa se istog trena okrete i rukom pokaza ostalim kaluđerima da
podu za njim iz sobe. I Jin se uputio prema vratima, ali pri tom me je
načas pogledao i jedva primetno klimnuo glavom, što sam shvatio kao
podršku za razgovor koji mi je predstojao. Mnogi kaluderi su mi preda-
li svoje marame, uzbuđeno klimajući glavom.
Kada je soba ostala prazna, lama mi rukom pokaza da mu se pribli-
žim i sednem na malu stolicu ravnog naslona s njegove desne strane.
Prilazeći mu pre nego što ću sesti, blago sam se naklonio.
„Hvala vam što ste me primili", rekoh.
On klimnu glavom i nasmeši se, dugo me i pomno posmatrajući.
,,Da li bih mogao da vas upitam šta je sa mojim prijateljem Vilso-
nom Džejmsom?", upitah na kraju. „Znate li gde je?"
„Šta znate i mislite o Šambali?", upita me lama umesto odgovora.
,,Ma, mislim da sam to oduvek smatrao nekakvim imaginamim me-
stom, fantazijom. Znate, nešto slično ko Šangri-La."
On naže glavu u stranu i posve običnim tonom reče: ,,Reč je o stvar-
nom mestu na Zemlji, koje postoji u sklopu ljudske zajednice."
„Zašto niko nikada nije otkrio gde se nalazi? I zašto toliki broj is-
taknutih budista o Šambali govori kao o načinu života, kao o vrsti men-
taliteta?"
„Zato što Šambala zaista simbolizuje način postojanja i življenja. O
njoj se može govorili baš na taj način. Ali to je stvarno mesto gde je
lokalno stanovništvo postiglo takav način bivstvovanja u međusobnom
zajedništvu."
„Bili ste tamo?"
„Ne, nisam, još nisam pozvan."
„Kako, onda, možete da budete toliko ubeđeni?"
„Jer sam nebrojeno puta sanjao Šambalu, kao i mnogi drugi upuće-
ni ljudi na Zemlji. Mi smo poredili snove i oni su toliko slični da jed-
nostavno znamo da mora da se radi o stvarnom mestu. A raspolažemo i
svetim znanjem, legendama, koje objašnjavaju naš odnos prema toj sve-
toj zajednici."
„Kakav je taj odnos?"
,,Mi treba da očuvamo znanje dok čekamo trenutak kada će Šamba-
la izaći na videlo i predstaviti se svim narodima."
„Jin mi je rekao da neki smatraju kako će ratnici Šambale jednom
konačno ipak uspeti da poraze Kineze."
„Jinov bes jc veoma opasan po njega."
„Znači da je u zabludi?"
„Govori sa ljudskog stanovišta koji poraz posmatra u kategorijama
ratovanja i fizičke borbe. Kako će se tačno to proročanstvo ostvariti, još
se ne zna. Najpre ćemo morati da shvatimo Šambalu. Ali znamo da će
to biti drugačija vrsta borbe."
Ta poslednja izjava mi je bila nekako zagonetna, ali on se ponašao
tako saosećajno da sam osetio strahopoštovanje, a ne zbunjenost.
„Verujemo", nastavi lama Ridgen, ,,da je trenutak objave Šambalinog
načina postojanja vrlo blizu."
„Lama, odakle to znate?"
„Odgovor je ponovo u našim snovima. Vaš prijatelj Vil je bio tu,
kao što ste to sigurno čuli. To smo shvatili kao važan znak jer smo ga
već ranije sanjali. On je osetio miris i čuo reči."
Takav odgovor me je zatekao. „Kakav miris?"
On se nasmeši. „Onaj koji ste i vi danas osetili."
Sada je odjednom sve poprimilo novi smisao. I način na koji su ka-
luđeri reagovali i lamina odluka da me primi.
,,I vi ste pozvani", pridoda on tada. „Upućivanje mirisa je veoma ret-
ka stvar. Lično sam to dva puta video - jednom kada sam bio sa svo-
jim učiteljem i drugi put kada je ovde boravio vaš prijatelj Vil. Sada se
to ponovilo sa vama. Do tada nisam mogao da se odlučim da li da vas
primim ili ne. Vrlo je opasno o takvim stvarima govoriti na trivijalan na-
čin. Jeste li čuli krik?"
„Nisam", odgovorih. ,,Ne razumem o čemu je reč."
,,To je takođe zov Šambale. Samo pažljivo pazite na jedan poseban
zvuk. Kada ga čujete, prepoznaćete ga."
„Lama, nisam baš siguran da želim da idem negde. Sve ovo mi iz-
gleda veoma opasno. Čini mi se da Kinezi znaju ko sam. Mislim da bih
želeo da se što pre vratim u Sjedinjene Države. Možete li samo da mi
kažete gde bih mogao da pronađem Vila? Da li je negde u blizini?"
Tužnog izraza lica, lama odmahnu glavom. ,,Ne, plašim se da je od-
lučio da ide dalje."
Ćutao sam, a lama me je još nekoliko dugih trenutaka posmatrao.
„Trebalo bi da znate još nešto", reče tada. „Snovi veoma jasno go-
vore da bez vas Vil ne bi bio u stanju da preživi taj pokušaj. Da bi on
uspeo, tamo morate da budete i vi."
Osećajući kako me preplavljuje talas straha, odvratih pogled. To ni-
su bile reči koje sam priželjkivao.
„Legende kažu", nastavi lama, ,,da svaka generacija u Šambali ima
određenu sudbinu koja je javno poznata i o kojoj se priča. Isto važi i za
čovekove kulture van Šambale. Nekada je moguće steći veliku snagu i
bistrinu posmatranjem odvažnosti i odlučnosti generacije koja se pojavi-
la pre nas."
Počeo sam da se pitam na šta tačno cilja.
„Da li vam je otac živ?", upita me tada.
Odmahnuo sam glavom. „Umro je pre nekoliko godina."
„Da li je bio učesnik velikog svetskog rata četrdesetih godina?"
„Jeste", odvratih, „učestvovao je u ratu."
,,Da li je učestvovao u samim borbama?"
„Jeste, tokom većeg dela rata."
,,Da li vam je ispričao u kojoj situaciji se najviše uplašio?"
Njegovo pitanje me je vratilo na razgovore koje sam u mladosti vo-
dio sa ocem. Na trenutak sam se zamislio.
„Verovatno za iskrcavanje u Normandiji, 1944, na obali koju su sa-
veznici nazvali Omaha."
,,Ah, da", reče lama. „Video sam vaše američke filmovc o tom iskr-
cavanju. Jeste li ih vi gledali?"
„Da, jesam", rekoh. „Vrlo su mi upečatljivi."
„Govorili su o strahu i odvažnosti vojnika", nastavi on.
,,Da."
„Smatrate li da biste vi bili sposobni za takve stvari?"

,,Nc znam. Nije mi jasno kako su oni uspevali."
„Možda je njima bilo lakše jer je to bio poziv celoj generaciji. Na
određenom nivou svi su to osećali: i oni koji su se borili i oni koji su
proizvodili oružje i oni koji su obezbeđivali hranu. Spasili su svet u tre-
nutku kada je bio izložen najvećoj opasnosti."
Zaćutao je kao da očekuje neko moje pitanje, ali ja sam ga i dalje
samo posmatrao.
„Poziv vaše generacije se bitno razlikuje", reče. „I vi morate da spa-
site svet. Ali to treba da učinite na drugi način. Morate da shvatite da u
vama leži velika moć koju je moguće negovati i širiti, mentalna energi-
ja koju ljudi oduvek nazivaju molitvom."
„Čuo sam za to", rekoh. „Ali izgleda da još uvek ne znam kako se
njome služi."
On se na te reči nasmeši i ustade, posmatrajući me s iskrom u oku.
„Da", reče tada. „Znam. Ali, hoćete, već ćete naučiti."
Ispružen na ležaju u svojoj sobi, razmišljao sam o laminim rečima.

Razgovor je naglo okončao, ne dajući mi više vremena za preostala pi-
tanja.
,,A sada pođite da se odmorite", rekao mi je tada, glasnim zvonom
dozivajući nekolicinu kaluđera. „Sutra ćemo ponovo razgovarati."
Kasnije su i Džampa i Jin tražili da im prepričam sve lamine reči.
Ali, istini za volju, u razgovoru sa njim pojavilo se više pitanja nego od-
govora. I dalje nisam znao gde je Vil otišao i šta zaista znači zov Šam-
bale. Sve je to u isto vreme izgledalo i fantastično i opasno.
Jin i Džampa su odbili da razgovaraju o tim pitanjima. Preostali deo
večeri smo proveli uz jelo i posmatranje krajolika, a onda smo rano oti-
šli na počinak. I tada sam posle nekog vremena uvideo da nepomično
gledam u plafon, da ne mogu da zaspim, dok mi se po glavi vrzmaju
najrazličitije misli.
Nekoliko puta sam u glavi premotao čitav film, od dolaska u Tibet,
a potom sam konačno utonuo u isprekidan san. Sanjao sam kako trčim
kroz masu prolaznika u Lasi, kako tražim utočište u jednom od mana-
stira. Kaluđeri na vratima bi me samo nakratko pogledali i zatvorili vra-

ta. Vojnici su nastavili da me progone. Trčao sam mračnim uličicama i
prolazima, sasvim bez nade, sve do trenutka kada sam, na kraju jedne
ulice, pogledao udesno i ugledao osvetljeni prostor sličan onim poljima
koja sam već vidao. Kad sam se približio tom području, svetlo je malo-
pomalo jenjavalo, ali ispred mene su se nalazila vrata na nekoj ogradi.
Vojnici su se pojavili iza ugla, trčeći prema meni, a ja sam pojurio kroz
ta vrata i našao se u nekakvom ledom okovanom krajoliku...
U tom trenutku sam se prenuo iz sna. Gde sam? Malo-pomalo prepo-
znao sam sobu, ustao i prišao prozoru. Na istoku je počelo da sviće i ja
pokušah da se oslobodim utiska sna kako bih ponovo zaspao, što je, ispo-
stavilo se, bio sasvim bezuspešan pokušaj. Bio sam se sasvim razbudio.
Navukavši pantalone i jaknu, spustio sam se stepenicama i izašao u
dvorište pored povrtnjaka te seo na jednu od bogato ukrašenih metalnih
klupa. Dok sam tako gledao prema suncu koje izlazi, iza sebe sam za-
čuo neki zvuk. Okrenuvši se, ugledao sam konture nekog muškarca ko-
ji je prema meni dolazio iz pravca manastira. Bio je to lama Ridgen.
Ustao sam i duboko se poklonio.
„Rano ste ustali", reče on. „Nadam se da ste dobro spavali."
„Jesam", rekoh, posmatrajući ga kako prilazi fontani i ribama doba-
cuje punu šaku semenki. Ribe su navalile na hranu i voda se skoro za-
penila od toga.
„Kakve ste snove imali?", upita, ne podižući pogled prema meni.
Ispričao sam mu kako sam bežao od vojnika i kako sam video ono
osvetljeno mesto. Pogledao me je ispunjen iznenađenjem i divljenjem.
„Da li ste takvo iskustvo doživeli i u budnom stanju?", upita tada.
„Nekoliko puta tokom ovog putovanja", rekoh. „Lama, šta se doga-
đa?"
On se nasmeši i sede na klupu nasuprot meni. „Primate pomoć da-
kina."
,,Ne razumem... Šta su dakini? Vil je Jinu ostavio poruku u kojoj se
spominju dakini, ali pre toga nisam čuo za tu reč."
,,Oni su iz duhovnog sveta. Obično se pojavljuju kao ženska bića, ali
mogu da preuzmu oblik koji žele. Na Zapadu su poznati pod imenom
anđeli, međutim, svakako su zagonetniji od onoga što o njima misli ve-

ćina Ijudi. Bojim se da ih istinski poznaju samo oni koji žive u Šamba-
li. Legenda kaže da se kreću sa svetlom Šambale."
Zastavši, tada mi uputi prodoran pogled. „Jeste li odlučili da li ćete
se odazvati na taj poziv?"
,,Ne bih znao kako da nastavim", rekoh.
„Legende će vas usmeravati. One kažu da će se trenutak za otkriva-
nje Šambale prepoznati tako što će mnogi ljudi početi da uviđaju da ži-
ve u Šambali, počeće da spoznaju istinu koja je baza molitvene energi-
je. Molitva nije snaga koja se ostvaruje samo kada sednemo i odlučimo
da se u određenoj situaciji molimo. Molitva tada, svakako, deluje, ali de-
luje i sve vreme."
„Govorite o stalnom polju molitve?"
„Tako je. Svemu što očekujemo, bilo to dobro ili ioše, svesno ili ne-
svesno, mi pomažemo pri ostvarenju. Naša molitva je energija ili snaga
koja iz nas zrači u svim pravcima. Kod većine ljudi, koji razmišljaju na
uobičajen način, ta snaga je veoma slaba i protivrečna. Ali kod onih dru-
gih, koji, kako nam se čini, u životu postižu puno, i koji su vrlo krea-
tivni i uspešni, to energctsko polje je vrlo jako, mada najčešće nesvesno.
Većina ljudi iz te grupe ima snažno polje jer su odrasli u okruženju u
kome su naučili da očekuju uspeh i manje-više ga uzimaju zdravo za go-
tovo. Imali su snažne uzore koje su oponašali. Ali, legende kažu da će
svi ljudi uskoro saznati za tu silu i da će shvatiti da je našu sposobnost
korišćenja takve energije moguće pojačati i proširiti."
,,To sam vam ispričao ne bih li vam objasnio kako odgovoriti na zov
Šambale. Da biste pronašli to sveto mesto, morate sistematski širiti ener-
giju sve dok ne budete isijavali dovoljno kreativne snage kako biste ta-
mo otišli. Poslupak kojim se to postiže je opisan u legendama i obuhva-
ta tri važna koraka. Postoji i četvrti korak, ali njega u celosti znaju sa-
mo oni u Šambali. Baš zbog toga je pronalaženje Šambale toliko teško.
Čak i ako bi uspešno proširio energiju pomoću prva tri koraka, čoveku
je potrebna pomoć da bi zaista i pronašao put do Šambale. Dakini mo-
raju da otvore vrata."
„Njih ste nazvali duhovnim bićima. Mislite li pri tom na duše koje
su u zagrobnom životu i koje igraju ulogu vaših vodiča?"
,,Ne, dakini su ona druga bića čiji je zadatak da bude i čuvaju lju-
de. Oni nisu ljudi, a to nikada nisu ni bili."
"I oni su isto što i anđeli?"
Lama se na to nasmeši. „Oni su to što jesu. Jedna stvarnost. Svaka
religija za njih ima drugi naziv, isto kao što svaka religija ima svoj na-
čin opisivanja Boga i govori o načinu na koji bi ljudi trebalo da žive.
Ali u svakoj religiji iskustvo Boga, ta energija ljubavi, sasvim je iden-
tično. Svaka religija ima sopstvenu istoriju tog odnosa i načina na koji
o njemu govori, ali postoji samo jedan božanski izvor. Ista stvar je i sa
andelima."
„Znači da se vi ne držite striktno budizma?"
„Naša sekta i naše legende vuku korene iz budizma, ali se mi zala-
žemo za sintezu svih religija. Smatramo da svaka od njih ima svoje isti-
ne koje je nužno pripojiti svim ostalim. To je moguće postići bez gu-
bljenja suvereniteta i temeljne istine pojedinih tradicija. Sebe bih takođe
nazvao hrišćaninom, na primer, i Jevrejinom ili muslimanom. Smatramo
da oni u Šambali takođe rade na ujedinjavanju celokupne verske istine.
Na tome rade u istom duhu u kome dalaj-lama sprovodi inicijacije Ka-
lačakra poznate svakom ko ima iskreno srce."
Samo sam ga posmatrao, pokušavajući nekako da pojmim sve što
sam čuo.
,,Ne trudite se da odmah shvatite sve", reče mi lama. „Samo budite
svesni toga da je udruživanje celokupne religijske istine vrlo važno ako
želimo da silu energije povećamo toliko da razreši opasnosti koje ljudi
u strahu izazivaju. Zapamtite i to da su dakini stvarni."
„Šta ih navodi na to da nam pomažu?", upitah.
Lama tada duboko udahnu, dugo razmišljajući. Činilo se da to pita-
nje kod njega izaziva frustraciju.
„Ceo život pokušavam da shvatim to pitanje", reče na kraju, ,,ali mo-
ram da priznam da odgovor ipak ne znam. Smatram da je to velika taj-
na Šambale i da je niko neće shvatiti dok ne shvati Šambalu."
„Ali", prekinuh ga, „mislite li da mi dakini pomažu?"
,,Da", odgovori on odlučnim tonom. ,,I vašem prijatelju Vilu."
,,A Jin? Kako se on uklapa u priču?"
Jin je vašeg prijatelja Vila upoznao u ovom manastiru. Jin vas je ta-
kođe sanjao, ali u drugom kontekstu od onih snova koji su se javljali
kod mene i ostalih lama. Jin se školovao u Engleskoj i odlično poznaje
zapadnjački način života. On će biti vaš vodič, mada nerado prihvata tu
ulogu, što ste nesumljivo primetili. A jedini razlog je to što ne želi ni-
koga da izneveri. On će biti vaš vodič i odvešće vas najdalje što može."
On tada ponovo zastade i pogleda me pun iščekivanja.
,,A kako stoje stvari sa kineskom vladom?", upitah. „Šta oni rade?
Zašto ih toliko zanima šta se događa?"
Lama spusti pogled. „Ne znam. Čini mi se da naslućuju da se nešto
događa sa Šambalom. Oduvek pokušavaju da potisnu tibetansku duhov-
nost, ali mi se čini da su sada otkrili našu sektu. Morate da budete vr-
lo oprezni. Strašno nas se plaše."
Na trenutak odvratih pogled, još razmišljajući o Kinezima.
„Jeste li doneli odluku?", upita me on.
„Mislite li na to da li ću krenuti u istragu?"
On se saosećajno nasmeši. ,,Da."
,,Ne znam. Nisam siguran da li imam hrabrosti da uđem u nešto zbog
čega mogu sve da izgubim."
Lama me je i dalje samo posmatrao i klimao glavom.
„Spominjali ste mi neke stvari u vezi sa izazovom mojoj generaci-
ji", rekoh. „To još uvek ne razumem."
„Drugi svetski rat, kao i Hladni rat", započe tada lama, „bili su is-
kušenja s kojima se prethodna generacija morala suočiti. Veliki napredak
tehnologije doneo je razorno oružje u ruke pojedinih naroda. U svojoj
nacionalističkoj groznici, sile totalitarizma su nastojale da zavladaju de-
mokratskim zemljama. Ta pretnja bi se i ostvarila da se obični građani
nisu borili i da nisu ginuli za slobodu, tako zagarantovavši uspeh demo-
kratije u svetu.
Ali vaš zadatak se razlikuje od zadatka vaših roditelja. Misija vaše
generacije već se po samoj svojoj prirodi razlikuje od misije generacije
iz Drugog svetskog rata. Oni su morali da se bore nasilnim metodama i
oružjem protiv tačno određene tiranije. Vi se morate boriti uopšte protiv
ideje rata i neprijateljstva. Ali i za to jc potrebno isto tako veliko juna-
Tajna Sambale • 57
štvo. Razumete li o čemu vam govorim? Vaši roditelji nikako nisu mo-
gli da učine to što su učinili, ali su ipak istrajali. Vi morate isto postu-
piti. Sile totalitarizma nisu nestale; samo se više ne ispoljavaju preko na-
cija koje streme da stvore carstvo. Njihove sile tiranije su sada međuna-
rodne i daleko prefinjenije, pri čemu iskorišćavaju našu zavisnost od teh-
nologije, slave, uticaja i želje za udobnošću i lagodnim životom. Iz či-
stog straha žele da centralizuju sav tehnološki razvoj i da ga daju u ru-
ke nekolicini, kako bi se zaštitio njihov gospodarski položaj i nadzirao
razvoj sveta u budućnosti.
Njima se ne može suprotstaviti silom. Demokratiju sada treba štititi
sledećim korakom u razvoju slobode. Moramo da se služimo snagom
svoje vizije, te očekivanjima koja od nas zrače u obliku stalne molitve.
Ta sila je jača nego što to iko danas zna. Moramo da ovladamo njome
i počnemo da je koristimo pre nego što bude kasno za to. Postoje na-
znake da se u Šambali nešto menja. Otvara se, premešta."
Lama me je sada posmatrao čeličnom odlučnošću: „Morate da odgo-
vorite na zov Šambale. To je jedini način na koji ćete iskazati poštova-
nje prema onome što su učinili vaši preci."
Te njegove reči su u meni izazvale uznemirenost.
„Odakle treba da počnem?", upitah.
„Dovršite širenje sopstvene energije", odgovori lama. ,,To neće biti
lako zbog vašeg straha i besa. Ali ako istrajete, prolaz će vam se sam
ukazati."
„Prolaz?"
„Da. Naše legende kažu da postoji nekoliko prolaza kojima se ulazi
u Šambalu: jedan je u istočnom području Himalaja u Indiji, jedan je na
severozapadu, na kineskoj granici, i jedan daleko na severu, u Rusiji.
Znaci će vas odvesti do pravog ulaza. Kad vam sve bude izgledalo iz-
gubljeno, potražite dakinije."
Dok mi je lama to govorio, Jin izađe iz zgrade sa našim stvarima.
,,U redu", rekoh, osećajući sve veću užasnutost. „Pokušaću." Još dok
sam ih izgovarao, nisam mogao da verujem da te reči zaista izlaze iz
mojih usta.
„Budite bez brige", reče lama Ridgen. „Jin će vam pomoći. Samo
zapamtite da pre nego što pronađete Šambalu morate podići nivo ener-
gije koja iz vas zrači i širi se u svet. Do tada nikako ne možete da us-
pete. Morate da ovladate silom svojih očekivanja."
Ja pogledah Jina, a on se blago nasmeši.
„Vreme je", reče on.
3.
Negovanje energije
Kad smo izašli, uočio sam smeđi džip s metalnim krovom, možda i
deset godina star, parkiran pored puta. Dok smo mu prilazili, primetio
sam da je ispunjen prenosnim frižiderima, kutijama sa suvom hranom,
vrećama za spavanje i toplijim jaknama. Na zadnjoj strani vozila je bi-
lo učvršćeno nekoliko spoljnih rezervoara za gorivo.
„Ođakie su stigle sve te stvari?", upitah Jina.
On mi namignu. „Već dugo se pripremamo za ovo putovanje."
Od manastira lame Ridgena Jin je nekoliko kilometara vozio na se-
ver, a potom je džipom sa širokog puta posutog šljunkom skrenuo na ne-
kakav uski prolaz, jedva širi od pešačke staze. Još nekoliko kilometara
smo se tako vozili bez reči.
U stvari, nisam znao šta bih rekao. Na to putovanje sam pristao is-
ključivo zbog laminih reči i zbog onoga što je Vil ranije učinio za me-
ne, ali sada sam počeo da se osećam tegobno zbog donete odluke. Po-
kušavao sam da se oslobodim straha i u mislima ponovim sve ono što
sam čuo od lame Ridgena. Na šta je tačno mislio kada je govorio o sa-
vladavanju sopstvenih očekivanja silom?
Tada pogledah Jina. Bio je potpuno koncentrisan na put.
„Kuda smo krenuli?", upitah ga.
Ne pogledavši me, on reče: „Ovo je prečica do Autoputa prijatelj-
stva. Moramo da idemo na jugozapad, do Tingrija, u blizini Mont Eve-
resta. Vozićemo se skoro ceo dan. Uz to ćemo stići i na vrlo veliku nad-
morsku visinu."
,,Da li je to područje bezbedno?"
Jin me načas pogleda. „Bićemo veoma oprezni. Pronaći ćemo gospo-

dina Henha."
,,Ko je to?"
,,On najviše zna o Prvom proširenju energije molitve koje morate da
naučite. Poreklom je sa Tajlanda i vrlo je obrazovan."
Odmahujući glavom, odvratio sam pogled. „Nisam baš siguran da
razumem ta proširenja. Šta je to zapravo?"
„Znate da imate energetsko polje, zar ne? Polje molitve koje se sve
vreme emituje iz vas."
,,Da."
,,I znate da to polje deluje na svet, na to što se dogada? Znate da
ono može da bude malo i slabo ili veliko i jako."
,,Da, valjda je tako..."
,,E, pa, postoje tačni modeli Širenja dometa i razmere vašeg polja,
kako biste postali kreativniji i uticajniji. Legende govore da će s vreme-
nom sva ljudska bića naučiti da tako š i r e polje. Ali vi to morate sada
da naučite, ako želite da dođete do Šambale i da pronađete Vila."
,,Ti već možeš da ostvariš ta proširenja?", upitah.
Jin se namršti. ,,To nisam rekao."
Samo sam ga pogledao. Baš divno. Kako ću ja to da naučim ako
čak i Jin ima poteškoća sa tim?"
Još satima smo se vozili bez rcči, jedući u vožnji orašcićc i povrće,
samo se jednom zaustavivši na jednoj benzinskoj pumpi da bismo sipa-
li benzin. Već kada je pao potpuni mrak prošli smo Tingrijem.
„Ovde moramo da budemo veoma oprezni", reče Jin. „Nalazimo se
u blizini manastira Rongfu i baznog kampa Everest, tako da će tamo bi-
ti kineskih vojnika koji prate svaki pokret, turista i alpinista. Ali sa tog
mesta će nam se pružati i najneverovatniji prizori i pogled na severnu
stranu Everesta."
Jin je još nekoliko puta skrenuo i onda smo se našli na prostoru na
kome se nalazilo mnogo starih drvenih gradevina. lza njih je stajala jed-
nostavna kuća od opeke i blata.
Prostor oko Henhove kuće je bio besprekorno uređen, s pažljivo za-
sađenim cvetnim lejama i negovanim kamenjarima. Dok smo se džipom
približavali kući, neki krupan muškarac u živopisnom, rukom izvezenom
ogrtaču je izašao na trem. Po izgledu se moglo zaključiti da je šezdese-

tih godina, ali kretao se kao da je puno mlađi. Glava mu je bila skroz
izbrijana.
Dok se naprezao da vidi ko dolazi, Jin mu domahnu. Prepoznavši ga,
široko se nasmešio i krenuo prema nama još dok smo izlazili iz džipa.
Njih dvojica su razmenili nekoliko reči na tibetskom, a Jin potom
pokaza na mene i reče: „Ovo je moj prijatelj iz Amerike."
Predstavio sam se Henhu, a on se blago naklonio i čvrsto mi stisnuo
ruku.
„Dobro došli", reče. „Molim vas, uđite."
Kada je Henh krenuo prema kući, Jin uvuče ruku u džip i izvadi svoj
ranac. „Uzmite torbu", reče mi.
Kuća je iznutra bila skromno uređena, ali su je ispunjavali slikoviti
tibetski tepisi i slike. Pošli smo do malog dela s foteljama i sofama, do
mesta sa kog sam video većinu ostalih prostorija. S leve strane se nala-
zila malena kuhinja, pa spavaća soba, a zdesna još jedna soba koja je
izgledala kao da se u njoj sprovode nekakvi postupci lečcnja. U njenom
centru se nalazio sto za masažu ili preglede, a skoro čitav jedan zid su
zauzimali ormarići i mali umivaonik.
Jin se još jednom obrati Henhu na tibetskom, a medu rečima sam
ponovo razabrao svoje ime. Henh se nagnu napred uz iznova podstaknu-
tu budnost. Načas me pogledavši, duboko uzdahnu.
„Puni ste straha", reče mi zatim, pomno me posmatrajući.
„Ozbiljno?", upitah.
Henh se nasmeja mom sarkazmu. „Ako želite da nastavite putovanje,
moramo da preduzmemo nešto u vezi sa tim."
Potom me obiđe, sa svih strana odmeravajući moje telo.
,,Oni u Šambali", započe, „živc drugačije od većine ljudi. Oduvek ži-
ve drugačije. Staviše, vekovima već, postoji veliki jaz izmedu nivoa ener-
gije većine ljudi i onih u Šambali. Ipak, u novije vreme, s razvojem čo-
večanstva i pojačavanjem svesti kod većine ljudi, ta razlika se smanjila,
ali je još uvek u pitanju vclika udaljenost."
Dok je Henh govorio, načas pogledah Jina. Činilo se da je podjed-
nako nervozan koliko i ja.
62 • Džejtns Redfdd
To je i Henh uočio. ,Jin živi u istom strahu kao i vi", reče. „Ali on
zna da čovek može da se suoči sa tim strahom, može nešto da učini u
vezi sa njim. Imam utisak da vama to još nije jasno. Morate početi da
delujete i razmišljate kao oni u Šambali. Najpre morate da negujete a za-
tim stabilizujete svoju energiju."
Henh zastade i ponovo se posveti proučavanju mog tela, a potom se
nasmeši.
„Prošli ste mnogo toga", reče. „Trebalo bi da budete snažniji."
„Možda energiju još ne razumem dovoljno dobro", odgovorih.
„O, ne, razumete je vi." Henh se široko osmehivao. „Samo ne želi-
te da promenite način života. Želite da vas uzbuđuju određene ideje i da
potom živite nesvesno, manje-više onako kako oduvek živite "
Razgovor nije tekao tokom koji sam priželjkivao i moj strah je sada
zamenila blaga razdraženost.
Dok sam tako stajao, Henh me je još nekoliko puta obišao, i dalje
pogledom pomno prelazeći preko čitavog mog tela.
„Šta to gledate?", upitah ga.
„Kada procenjujem nečiji energetski nivo, prvo gledam držanje", re-
če Henh vrlo profesionalnim glasom. „Vaše držanje trenutno nije poseb-
no loše, ali i na tome ste morali poraditi, zar ne?'
Bilo je to vrlo pronicljivo pitanje. Kao mladić, doživeo sam vrlo brz
rast, te sam se zbog toga bio užasno pogrbio. Leđa su mi neprestano bi-
la preopterećena i bolna, a situacija se popravila tek kada sam ujutro po-
čeo da redovno izvodim nekoliko osnovnih joga-položaja.
„Energija još ne kruži vašim telom na najbolji način", pridodade
Henh.
,,To znate na osnovu mog izgleda?", upitah.
,,I na osnovu onoga što osećam, jer vas pregledam i osećajima. Ko-
ličina i snaga vaše energije u meni se manifestuju kao stepen vašeg pri-
sustva u ovoj sobi. Svakako ste se već nalazili u situacijama kada bi ne-
ko negde ušao i kada biste odmah osetili njegovu pojavu ili harizmu."
„Svakako, da, bez daljnjeg." Ponovo sam se setio onog muškarca po-
red bazena u Ketmanduu.
„Što čovek ima više energije, to drugi snažnije osećaju njegovo pri-
sustvo. Ta energija se na kraju često ispoljava putem ega, tako da u po-
četku izgleda snažno, ali se potom vrlo brzo raspršuje. Ali kod onih dru-
gih, to je istinska i prava energija koja ne prestajc da bude pouzdana."
Sada sam klimnuo glavom.
„Vaša prednost je to što ste otvoreni", nastavi Henh. „Jednom ste
već iskusili mistično otvaranje, iznenadni protok božanske energije, zar
ne?"
„Jesam", rekoh, prisećajući se svog iskustva na onom planinskom vr-
hu u Peruu. Još i sad mi je taj osećaj bio živo urezan u sećanje. Bio
sam na izmaku snage, u sasvim beznadežnoj situaciji, potpuno ubeđen da
će me peruanski vojnici ubiti, kada me jc sasvim iznenada ispunila ne-
ka neobična mirnoća, euforija i lakoća. Tada sam prvi put iskusio ono
što mistici iz raznih religija nazivaju preobražajnim stanjem."
„Kako vas je ta energija ispunila?", upita Henh. „Kako se to tačno
dogodilo?"
„Bila je to prava navala mira i sav moj strah se u trenutku raspršio."
„Kako se kretala?"
Bilo je to pitanje o kome još nisam nikada razmišljao, ali se seća-
nje odmah vratilo. „Činilo mi se da se penje uz kičmu i izlazi kroz te-
me, podižući mi telo. Imao sam utisak da lebdim. Kao da me uvis diže
neka nit učvršćena na temenu."
Henh klimnu glavom u znak odobravanja, a onda uhvati moj pogled.
,,I koliko je to trajalo?"
,,Ne dugo", odgovorih. „Ali sam naučio kako da udišem lepotu oko
sebe kako bih ponovo probudio taj osećaj."
,,U vašem postupku", reče Henh, „nedostaje udisanje energije i, za-
tim, njeno svesno održavanje na višem nivou. To je prvo proširenje ko-
je morate da sprovedete. Morate da održite potpuniji protok energijc, A
to se mora uraditi veoma precizno, pazeći da ostalim postupcima ne na-
rušite energetsko polje kada ste ga već jednom izgradili."
Tada je na trenutak zastao. „Razumete li me? I ostali deo vašeg ži-
vota mora da podržava vašu višu energiju. Morate biti sasvim usklađe-
ni." A onda mi uputi vragolast pogled. „Morate mudro da živite. Pređi-
mo na jelo."
Izgubivši se u kuhinji, vratio se sa tacnom povrća uz koje je poslu-
žio i nekakav sos. Povevši mene i Jina do stola, povrće je poslužio u tri
činijice. Ubrzo je postalo jasno da je i hrana deo informacija koje mi

Henh prenosi.
Dok smo jeli, on je nastavio: „Održavanje višeg nivoa unutrašnje
energije je nemoguće ako čovek konzumira mrtve supstance."
Odvratio sam pogled, već se isključujući. Ako nam se sprema pre-
davanje o pravilnoj ishrani, to ću jednostavno da preskočim.
lzgledalo je kao da je moj stav razbesneo Henha.
„Jeste li vi poludeli?", skoro da je viknuo. „Vaše puko preživljava-
nje moglo bi da zavisi od ovih informacija, a vi ne želite da se ni ma-
lo informišete kako biste nešto saznali. Šta vi mislite? Da možete da ži-
vite kako vam se prohte i da je svejedno da li ćete raditi prave stvari?"
Stišavši se, samo me je popreko pogledao. Tada sam uvideo da je
bes bio stvaran, ali i deo njegove predstave. Stekao sam utisak da infor-
macije koje mi pruža nisu samo na jednom nivou. Kada sam se ponovo
okrenuo prema njemu, nisam mogao a da se ne nasmejem. Henh je iz-
nad svega bio simpatičan.
Tada me potapša po ramenu i nasmeši mi se.
„Većina ljudi", nastavi, ,,u mladosti je puna energije i oduševljenja,
ali kasnije, u srednjem dobu, upada u polako otklizavanje nizbrdo koje,
tobož, ne primećuje. Na kraju, i njihovi prijatelji se usporavaju, a deca
su im aktivna, tako da sve više vremena provode sedeći i konzumiraju-
ći ukusnu hranu.
Ubrzo se kod njih javljaju trajne posledice i hronične tegobe kao što
su probavne smetnje ili problemi sa kožom koji se prosto pripisuju sta-
renju, a onda ih jednog dana napadnc neka ozbiljna bolest koja jedno-
slavno ne prolazi. Tada obično odlaze kod doktora koji ne pominje pre-
venciju i počinju da uzimaju lekove. Zdravstveno stanje se ponekad po-
boljšava, a nckada ne. Zatim, kako godine prolaze, zahvata ih neka bo-
lest i stanje im se ubrzano pogoršava, te uviđaju da umiru. Jedina uteha
im je to što misle da se to svima dogada - kako je to neizbežno.
Najgore je što se takav pad energije dogada u određenoj meri i lju-
dima koji inače imaju najbolju nameru da se posvete duhovnosti." Tada
se nagnu prema meni, ponašajući se kao da oko sebe traži nekoga ko
nas u tom trenutku možda sluša. „Među takvima su i neki od naših naj-
poštovanijih lama."
Najradije bih se bio nasmejao na te reči, ali to se ipak nisam usu-

dio.
„Ako težimo višem nivou energijc, a istovremeno konzumiramo na-
mirnice koje nam oduzimaju energiju", nastavi Henh, „ništa ne postiže-
mo. Ako želimo da održimo snagu polja, moramo da procenimo sve ob-
like energijc kojima svakodnevno dajemo pristup svojim energetskim po-
ljima, a posebno hrani, te da izbegavamo sve osim onoga što je najbolje.
Potom se ponovo nagnu prema meni. „Većini ljudi to vrlo teško pa-
da jer su svi zavisni od hrane koju trenutno konzumiraju, a najveći deo
tih namirnica je užasno otrovan."
Ponovo sam skrenuo pogled.
„Znam da se u javnosti pojavljuje mnogo protivrečnih informacija o
ishrani", nastavi on tada. „Ali u javnosti je već i istina. Svako od nas
mora da istraži informacije, da pomogne sebi samom da sagleda širu sli-
ku. Mi smo duhovna bića koja na ovaj svet dolaze kako bi podigla ener-
giju. Ipak, veliki deo onoga što na ovom svetu nalazimo namenjen je is-
ključivo senzualnom uživanju i odvlačenju pažnje, a veliki deo toga nam
oduzima energiju i odvlači u pravcu fizičkog raspadanja. Ako istinski ve-
rujemo da smo energetska bića, moramo da se držimo uskog puta koji
vodi između tih iskušenja.
Osvrnete li se na čitavu evoluciju, uvidećete da smo od samog po-
četka btli prisiljeni da eksperimentišemo s hranom i to najobičnijom me-
todom pokušaja i grešaka, tek da bismo utvrdili šta je od namirnica za
nas dobro, a šta će nas usmrtiti. Pojedi ovu biljku, preživećeš; pojedi
onu, umireš. Na ovom nivou istorijskog razvoja, već smo tačno utvrdili
šta nas može usmrtiti, ali tek sada polagano uviđamo koje materije do-
prinose našoj dugovečnosti i održavaju visok energetski nivo, a koje nas,
s druge strane, vremenom iscrpljuju i uništavaju."
Na trenutak je zastao, kao da želi da utvrdi da li ga razumem.
,,Oni u Šambali vide taj širi kontekst", nastavi potom. „Znaju ko smo
kao ljudska bića. lzgledamo kao da smo materijalna stvorenja, od krvi i
mesa, ali smo u stvari samo atomi! Čista energija! Vaša nauka je već
dokazala tu činjenicu. Kad se dublje zagledamo u atom, najpre vidimo
subatomske čestice, a potom, na dubljim nivoima, i same čestice se gu-

be u pravilnim oblicima čiste energije, vibrirajući na određenom nivou.
A ako posmatramo način na koji se hranimo sa tog gledišta, uvidećemo
da ono što unosimo kao hranu utiče na stanje naših vibracija. Određene
namirnice pojačavaju našu energiju i vibracije, druge ih umanjuju. I to
je čitava istina, ni manje ni više.
Sve bolesti su posledica pada vibracije energije, a kada se naša ener-
gija spusti na određeni nivo, u prirodnom svetu postoje sile čija je svr-
ha razgradnja našeg tela."
Pogledao me je kao da mi je rekao nešto jako dubokoumno.
„Mislite li na fizičko razgrađivanje?", upitah.
,,Da. Ponovo proučite jednu širu sliku. Kada nešto, bilo šta, ugine ili
umre - pas koga je pregazio automobil ili čovek posle dugotrajne bole-
sti - telesne stanice istog momenta gube vibracije i njihov hemijski sa-
stav postaje vrlo kiseo. To kiselo stanje je signal mikroorganizmima ovog
sveta, virusima, bakterijama i gljivama, da je došlo vreme za razgradnju
mrtvog tkiva. To je njihov zadatak u fizičkom svetu. Vratiti telo zemlji."
„Već sam vam rekao", nastavi on, ,,da, kada zbog unete hrane dođe
do telesnog pada energije, postajemo podložni bolestima. Evo kako to
funkcioniše. Kada nešto jedemo, ta hrana se metabolizuje i u našem te-
lu ostavlja otpad ili pepeo. Ti ostaci su ili kiseli ili bazni, zavisno od
materije. Ako su bazni, onda ih je moguće veoma brzo izbaciti iz tela,
uz vrlo malo energije. Međutim, ako su kiseli, krv i limfni sistem će ih
vrlo teško eliminisati, te se zato veliki deo otpada smešta u naše organe
i tkivo kao čvrsta materija - kristalni oblici niskog nivoa vibriranja ko-
ji stvaraju blokove ili poremećuju nivoe vibriranja u našim stanicama.
Što se više takvih kiselih nusprodukata taloži, to tkiva postaju kiselija
uopšte i... znate li šta se onda događa?"
Ponovo mi je uputio onaj dramatičan pogled. „Pojavljuje se ovakav
ili onakav mikroorganizam koji oseća svu tu kiselinu i kaže: 'Ah, ovo
telo je spremno za razgradnju.'
Shvatate li vi to? Kad umre ili ugine bilo koji organizam, njegovo
telo ubrzo prerasta u visokokiselu okolinu i mikroogranizmi ga vrlo br-
zo zaposedaju. Ako počnemo da ličimo upravo na tu kiselinu, ili na sta-
nje smrti, naći ćemo se pod udarom mikroorganizama. Sve ćovekove bo-
lesti su posledica takvog napada."
Henhove reči su bile savršeno logične. Jednom davno na Intemetu
sam naišao na određene informacije o fizičkom pH. Štaviše, činilo mi se
da to nekako intuitivno znam.
„Želite li da mi kažete da je ono što jedemo direktna priprema za
bolest?", upitah.
„Da, pogrešna ishrana može toliko da snizi nivo naših vibracija da
prirodne sile naše telo počinju da vraćaju zemlji."
,,A šta je sa bolestima čiji uzročnici nisu mikroorganizmi?"
„Sve bolesti se pojavljuju kao posledica delovanja mikroorganizama.
To pokazuju i vaša istraživanja na Zapadu. Otkriveni su razni mikroor-
ganizmi koji su povezani sa arterijalnim ležištima kod srčanih oboljenja,
kao i sa nastankom tumora. Ali, zapamtite, mikroorganizmi samo odra-
đuju svoj posao. Pravi uzročnik takvih stanja su namirnice koje stvaraju
kiselinu."
Zastavši, potom reče: „Molim vas da pokušate to ozbiljno da shva-
tite. Mi ljudi možemo da budemo u baznom stanju, stanju visoke ener-
gije, ili u kiselom stanju, koje ukazuje na to da mikroorganizmi žive u
nama ili da tek nailaze, da smo spremni za razgradnju. Bolest je u bu-
kvalnom smislu truljenje nekog dela našeg tela jer su mikroorganizmi
oko nas dobili znak da smo već mrtvi."
Tada mi ponovo uputi onaj nestašni pogled.
„Izvinjavam se što sam toliko otvoren", reče. „Ali nemamo puno vre-
mena. Hrana koju konzumiramo skoro u potpunosti određuje u kom smo
od ta dva stanja. Opšte uzevši, namirnice koje u našem telu ostavljaju
kiseo otpad su teške, preterano obrađene, preterano izlagane termičkim
postupcima i slatke. To je, na primer, meso, brašno, testenine, alkohol,
kafa i voće sa više šećera. Osnovne namirnice su zelenijc, svežije, više
žive, na primer, sveže povrće i njegovi sokovi, lisnati zeleniš, klice, mla-
dice i plodovi kao što su avokado, paradajz, grejpfrut i limun. Čitava
stvar ne može bili jednostavnija. Mi smo duhovna bića u energetskom,
duhovnom svetu. Vi na Zapadu ste možda odrasli misleći da su termič-
ki obrađeno meso i prerađena hrana dobri za zdravlje. Ali danas znamo
da takve namimice stvaraju okruženje polagane razgradnje koja s vreme-

nom donosi svoje.
Sve teške bolesti koje silno opterećuju čovečanstvo - arterioskleroza,
moždani udar, artritis, AIDS i, posebno, rak - postoje zato što zagađu-
jemo sopstveno telo, a to mikroorganizmima koji su u nama govori da
smo spremni za slom, za deenergizaciju, za smrt. Oduvek smo se pitali
zašto neki ljudi koji su izloženi istim mikroorganizmima ne dobiju od-
ređenu bolest. Razlika je u unutrašnjem telesnom okruženju. Pozitivno je.
što je, čak i ako u telu imamo višak kiseline j počinjemo da se razgra-
dujemo, tu situaciju možemo da promenimo poboljšavanjem ishranc i
prelaskom u bazno, alkalno, više energetsko stanje."
Sada je već mahao obema rukama, dok su mu oči bile razrogačene,
i dalje svetlucajući.
„Kada je rcč o načelima vibrantnog tela visokog nivoa energije, mi
danas živimo u doba tame. Ljudska bića bi trebalo da žive više od sto
pedeset godina. Ali hranimo se tako da to što konzumiramo odmah poč-
ne da nas uništava. Svuda viđamo ljude koji se raspadaju pred našim oči-
ma. Ali to ne mora uvek da bude tako."
Načas zastavši, duboko je udahnuo. ,,U Šambali nije tako."
Već trenutak kasnije Henh je počeo da me obilazi, još jednom me
pomno posmatrajući sa svih strana.
,,I, eto, to je to", zaključi tada. „Legende kažu da će ljudi prvo spo-
znati istinsku prirodu hrane i utvrditi od čega se sastoji zdrava ishrana.
A zatim, prema legendama, moći ćemo sasvim da se otvorimo unutra-
šnjim izvorima energije koji još više pojačavaju naše vibriranje."
Odgurnuvši stolicu od stola, on me sada pogleda. „Odlično podnosi-
te nadmorsku visinu u Tibetu, ali bih ipak voleo da se odmorite."
,,To bi bilo lepo", rekoh. „Premoren sam."
„Da", složi se Jin, ,,iza nas je naporan dan."
,,Ne zaboravite da očekujete san", dodade Henh, odvodeći me prema
spavaćoj sobi.
„Očekujem san?"
Henh se okrete. ,,Da, imate veću moć nego što mislite."
Na te reči sam uzvratio smehom.
Probudio sam se naglo i neočekivano te sam odmah pogledao kroz

prozor. Sunce je već bilo poprilično visoko. Nisam ništa sanjao. Navu-
kavši cipele, ušao sam u onu veliku prostoriju.
Henh i Jin su sedeli za stolom i pričali.
„Kako ste spavali?", upita Henh.
„Dobro", rekoh, svom težinom se spustivši u jednu od fotelja. „Ali
se ne sećam sna."
,,To je zbog toga što nemate dovoljno energije", reče on, nekako po-
luodsutno. Ponovo je intenzivno promatrao moje telo. Tada uvideh da se
sasvim usredsredio na moj sedeći položaj.
„Šta gledate?", upitah.
„Tako se budite svako jutro?", upita Henh.
Istog trena se pridigoh na noge. „Nešto nije u redu?"
„Posle sna, čovek mora da probudi sopstveno telo i pre svega osta-
log da prihvati energiju." Stajao je široko razmaknutih nogu, ruku pod-
bočenih o bokove. Dok sam ga posmatrao, kratkim i skladnim pokretom
je približio stopala i podigao ruke. Jednim jedinim pokretom telo mu se
sada uzdiglo tako da je sada stajao na vrhovima prstiju, dok su mu dla-
novi bili priljubljeni tačno iznad glave.
Zbunjeno sam zatreptao. U načinu na koji se njegovo telo kretalo bi-
lo je nečeg neobičnog, a ja na to nisam uspeo tačno da se usredsredim.
Činilo se da se ne služi mišićima, kao da nekako lebdi nagore. Kada sam
ponovo malo bolje pogledao, bio je sav ozaren, smešio se od uha do
uha. Isto tako brzo, njegovo telo je skladnim koracima krenulo prema
meni. Ponovo sam zatreptao.
„Većina ljudi sc budi polako", reče Henh, ,,i beživotno se vuče uo-
kolo, razbuđujući sc tek uz šoljicu kafe ili čaja. Potom čovek odlazi na
posao na kome se takodc tako mlitavo vuče ili se služi samo jcdnom od-
ređenom grupom mišića. Tako sc pojavljuju ustaljeni obrasci i, kao što
sam vcć rekao, nastaju blokade, prepreke protoka energije kroz telo.
Moratc da se pobrinete za to da vam telo svuda bude otvoreno ka-
ko bi primalo dostupnu energiju. A to ćete postići aktiviranjem svakog
mišića, svakog jutra, iz svog središta." Pri tom je pokazivao na jednu
tačku neposredno ispod pupka. „Usredsredite li se na kretanje iz tog pod-
ručja, vaši mišići će moći slobodno da deluju na najvišim nivoima ko-

ordinacije. Reč je o centralnom načelu svih borilačkih veština i plesnih
disciplina. Možetc da osmislite čak i sopstvenc pokrete."
Na te reči je počeo da izvodi niz raznovrsnih pokreta kakve još ni-
kada nisam video. Izgledalo je kao da se radi o postupcima premeštanja
težišta i okretanja kakvi se viđaju u tai čiju. Bilo je sasvim jasno da je
to što izvodi proširenje sličnih klasičnih tehnika.
„Vaše telo će znati", pridodade tada, „kako da se kreće da bi vam
pomoglo da opustite vaše konkretne blokade."
Stojeći na jednoj nozi, tada se nagnuo napred i zamahnuo rukom kao
da znalačkom veštinom baca lopticu za bezbol, samo što je pri tom ru-
kom zamalo dodirnuo pod. Potom se u mestu naglo okrenuo i stao na
drugu nogu. Ni u jednom trenutku nisam uočio premeštanje težine i sve
je opet izgledalo kao da nekako lebdi,
Protresavši glavu, pokušao sam da se koncentrišem na te njegove po-
kretc, ali se on tada zaustavio, ostao na mestu sasvim nepomičan, kao
na nekoj fotografiji, što je izgledalo nemoguće. Isto tako naglo i neoče-
kivano, već trenutak kasnije, ponovo je krenuo prema meni.
„Kako vam to samo uspeva?", upitah ga.
On mi na to reče; „Započeo sam polako, imajući na umu osnovno
načelo. Ako se krećete iz centra i očekujete dotok energije koja će ući
u vas, pokreti će vam postajati sve lakši i lakši. Svakako, da biste tu
tehniku usavršili, rnorate da budete u stanju da se otvorite celokupnoj bo-
žanskoj energiji koja je u vama na raspolaganju."
Načas zastavši, u tom trenuiku me pogleda. „Koliko dobro se seća-
te svog mističnog otvaranja?"
Ponovo sam se prisetio Perua i iskustva koje sam doživeo na onom
planinskom vrhuncu.
„Prilično dobro, rekao bih."
,,To je dobro", reče on. „Pođimo napolje."
Ustajući, Jin se nasmeši i nas dvojica tada pođosmo za Henhom u
maleni park, uz nekoliko stepenica, i dođosmo do mesta obraslog retkom
smeđom travom i ukrašenog velikim, isklesanim kamenjem. Svaki kamen
je na površini imao privlačne pruge crvene i smeđe boje. Punih deset
Tujna Šambale •71
minuta Henh me je uvodio u vežbe, pokazujući mi neke od pokreta ko-

je sam malopre video, a potom mi reče da sednem na travu, dok se on
smestio sa moje desne strane. Jin je seo iza nas. Jutarnje sunce je kupa-
lo daleke planine toplom žutom svetlošću. Ta lepota me je dirnula.
„Legende kažu", započe Henh, ,,da je otvaranje višem energetskom
stanju sposobnost koju će s vremenom steći svi ljudi. U početku će to
biti opšte saznanje da je takva svest uopšte moguća. Potom ćemo preći
na razumevanje svih činjenica koje se odnose na negovanje i održavanje
viših nivoa energije."
Načas zastavši, on me pomno pogleda. ,,Vi već znate osnovni postu-
pak, ali bi vaša čula trebalo proširiti. Legenda kaže da prvo treba da se
sasvim smirite a onda da posmatrate okolinu. Većina nas retko posma-
tra stvari oko sebe. To su samo stvari koje su u drugom planu u odno-
su na ono što nas zaokuplja i što treba da obavimo. Ali moramo da se
setimo da je sve na svetu i u svemiru živo, da poseduje duhovnu ener-
giju i da je deo Boga. Zato moramo pažljivo da tražimo povezivanje sa
onim božanskim u sebi.
Kao što znate, pokazatelj povezanosti s tom energijom je naš utisak
o lepoti. Uvek samom sebi postavite ovo pitanje: „Koliko sve izgleda le-
po? Kako god vam to nešto izgledalo na prvi pogled, potrudimo li se, u
svemu ćemo moći da vidimo još više lepote. Stepen lepote koju vidimo
govori nam koliko u sebe primamo božanske energije."
Henh nastavi, navodeći me na to da počnem da posmatram, ali istin-
ski dobro da posmatram, sve oko sebe.
„Kada počnemo da ostvarujemo tu svoju vezu", reče tada, ,,i iskusi-
mo unutrašnju božansku energiju, sve u našoj percepciji počinje da ima
više lepote. Pojedine stvari se ističu, a mi primećujemo njihov jedinstve-
ni oblik i boju. Kada dođe do takve percepcije, moći ćemo da udahne-
mo još više energije."
„Znate, energija u suštini ne potiče toliko iz stvari oko nas - mada
energiju možemo da apsorbujemo i direktno, iz nekih biljaka i svetih me-
sta. Sveta energija potiče iz naše veze s onim svetim u nama. Sve oko
nas, i prirodno i prerađeno čovekovom rukom - cveće, kamenje, trava,
planine, umetnička dela - već je veličanstveno lepo i više prisutno od
onoga što je čovek u stanju da opazi. Kada se otvorimo božanskome, mi
samo podižemo vibraciju energije i svoju percepcijsku sposobnost kako

bismo svet posmatrali onakvim kakav jeste. Shvatate li? Ljudi već žive
u svetu neizmerne lepote, boja i oblika. Sam raj je baš ovde, gde se na-
lazimo. Samo što se nismo otvorili unutrašnjoj energiji da bismo sve to
mogli da vidimo."
Slušao sam ga sasvim opčinjen. To mi je sada bilo neuporedivo ja-
snije nego pre.
„Usredsredite se na lepotu", pouči me Henh, „i počnite da udišete
energiju koja je u vama."
Povodeći se za tim rečima, duboko sam udahnuo.
,,A sada, dok dišete, tražite znake uvećanja lepote", reče mi dalje
Henh.
Ponovo sam se zagledao u kamenje i planine i, na svoje veliko iz-
nenađenje, uočio sam da je najviši vrh u daljini u stvari Mont Everest.
Taj njegov oblik do tada skoro da nisam prepoznao.
,,Da, da, pogledajte Everest", rcče Henh.
Dok sam tako posmatrao planinu, primetio sam da maleni grebeni
koji su prekriveni snegom na njegovim obroncima izgledaju kao stepe-
nice koje vode ka vrhu koji podseća na krunu. Taj prizor je naglo izvu-
kao moju percepciju napolje i najviša planina na svetu odjednom mi je
izgledala potpuno bliža, nekako kao da je deo mene, kao da bih mogao
da ispružim ruku i da je dodirnem.
,,I dalje duboko dišite", reče Henh. „Vaše vibracije i sposobnost opa-
žanja će se još uvećavati. Sve će postatt blistavo, kao da je osvetljeno
iznutra."
Još jednom sam duboko udahnuo i počeo da se osećam lakše, dok
su mi se leđa bez imalo napora ispravila. Što mi je bilo najneverovatni-
je, osećao sam sc tačno onako kako sam se osećao kod onog iskustva
na planinskom vrhu u Peruu.
Henh je klimao glavom. „Vaša sposobnost opažanja lepote je glavni
pokazatelj činjenice da božanska energija ulazi u vas. Ali postoje i dru-
gi kriterijumi."
„Osećaćete se lakše", nastavi tada. „Energija će se uzdizati kroz vas
i podizaće vas, kao što ste rekli, kao neka nit koja vas vuče za teme. I
osećaćete izraženiju i bolju svest, mudrost, o tome ko ste i šta radite.
Pojavljivaće vam se intuitivne slike i snovi vezani za to što vas sledeće

čeka na životnom putu."
Zastavši, pogledao je moje telo. sada sam bez imalo napora sedeo sa-
svim uspravno. „Sada dolazimo do najvažnijeg dela", reče mi. „Moraćete
da naučite da održite tu energiju, da održite njen dotok u sebe. Morate da
se služite snagom svojih očekivanja, snagom svoje energije molitve."
I ponovo se pojavila ta reč: očekivanje. Nikada ranije nisam čuo da
je neko koristi u tom kontekstu.
„Kako to postići?'', upitah, osećajući smetenost, dok mi je telo gubi-
lo energiju, a oblici i boje oko mene bledeli.
Henhove oči se raširiše i on tada prasnu u smeh. Nekoliko puta je
pokušao da se obuzda, ali je na kraju počeo da se valja po travi u ne-
kontrolisanom izlivu radosti. Već nekoliko puta je uspeo da se sabere,
ali bi nastavljao da se smeje kad god bi me pogledao. Čuo sam čak i
Jina kako se smejulji negde u pozadini.
A onda je Henh konačno uspeo nekoliko puta duboko da udahne i
da se primiri.
„Zaista mi je žao", reče. „Stvar je samo u tome da je izraz vašeg li-
ca bio toliko smešan. U stvari, vi ne verujete da imate bilo kakvu moć,
zar ne?"
„Nije stvar u tome", pobunih se. „Samo ne znam šta tačno podrazu-
mevate pod pojmom očekivanja."'
Henh se i dalje osmehivao. „Smatrate li da u vezi sa životom ima-
te određena očekivanja, zar ne? Očekujete da će sunce sutra izaći. Oče-
kujete da će krv i dalje cirkulisati vašim telom."
„Svakako."
,,E, pa, ja od vas tražim samo da postanete svesni tih očekivanja. To
je jedini način na koji možete da održavate i proširite vaš nivo energije
u sopstvenom životu, a to morate da činite veoma promišljeno i svesno.
To je jedini način na koji je moguće da dovršite prvo proširivanje mo-
litve. Želite li da pokušate to još jednom?"
Uzvratio sam mu osmehom i još smo nekoliko trenutaka disali i po-
dizali energiju. Kad sam ugledao viši nivo lepote koju sam malopre već
iskusio, dao sam mu znak glavom.
„Sada", reče on, „morate da očekujete da će ta energija koja vas is-

punjava naslaviti da vas ispunjava, te da će zračiti iz vas u svim prav-
cima. Zamišljajte kao da se to dogada."
Nastojeći da održavam nivo energije, ja upitah: ,,To zračenje... kako
ću da znam da do njega zaista i dolazi?"
,,To ćete osetiti. Zasad ga samo zamišljajte, u sebi o njemu stvorite
sliku."
Još jednom sam udahnuo i zamislio energiju kako ulazi u mene i ka-
ko u svim pravcima ističe prema svetu.
,,Još ne znam da li se to stvarno dešava ili to još uvek samo zami-
šljam", rekoh.
Henh me direktno pogleda. Učinilo mi se da je već blago nestrpljiv.
„Znate da energija zrači iz vas jer se energija održava, boje i oblici osta-
ju visokoizraženi i osećate kako vas energija ispunjava, a potom se pre-
liva i ističe iz vas."
„Kakav je to osećaj?", upitah ga.
Pogledao me je kao da ne veruje sopstvcnim očima. „Odgovor na to
pitanje znate."
Ponovo sam pogledao planine, zamišljajući energiju kako zrači od
mene ka njima. I dalje su bile prelepe, ali su sada postajale i neizmer-
no privlačne. A onda me je ispunila prava lavina vrlo dubokih osećanja,
pa sam se prisetio onoga što sam doživeo u Peruu.
Henh je klimao glavom.
„Svakako!", rekoh. „Mera zračenja energije je osećaj ljubavi."
Henh se široko nasmeši. ,,Da, to je ljubav koja prerasta u stalnu, po-
zadinsku emociju koja ostaje uz vas sve dok vaša energija molitve od-
lazi u svet. Morate da ostanete u stanju ljubavi."
,,To mi izgleda kao idealističko očekivanje kada govorimo o običnim
ljudima", primetih.
Henh se zadovoljno nasmeši. ,,Ja vam ne objašnjavam kako da bude-
te običan čovek. Govorim vam kako da se nađete u samim prvim redovi-
ma evolucije. Govorim vam kako da postanete junak. Samo zapamtite da
morate da očekujete ulazak božanske energije u sebe na višem nivou i nje-
no izlivanje iz vas, kao kad se čaša napuni vodom, pa se nova voda na-
kon loga iz nje preliva. Kada dode do prekida veze, zapamtite taj osećaj
ljubavi. Pokušajte svesno iznova da podstaknete takvo stanje."
Oči su mu se ponovo zablistale. „Vaše očekivanje je ključ održava-
nja takvog iskustva. Morate da zamišljate kako se to događa. da veruje-
te da će ono biti uz vas, dostupno u svim prilikama. To očekivanje se
mora negovati i svesno potvrđivati iz dana u dan."
Klimnuo sam glavom.
„Onda", reče on, „razumete li sve postupke o kojima sam vam pri-
čao?" Pre nego što sam stigao da odgovorim, on reče: „Ključ leži u to-
me kako se ujutro probudite. Upravo zato sam vam rekao da idete da
spavate, da bih video kako se budite. To morate da radite disciplinova-
no. Probudite svoje telo kako bi primalo dotok energije onako kako sam
vam pokazao. Krećite se iz središta, odmah osetite tu energiju. Odmah
je i očekujte.
Jedite samo namirnice koje su još zive a, posle nekog vremena, bi-
će vam lakše da u sebe udišete unutrašnju božansku energiju. Nemojte
da žalite vreme koje ćete da uložite u svakodnevno ispunjavanje energi-
jom i buđenje uz pokrete. Ne zaboravite korake. Zamišljajte tu energiju
kako vam dolazi i kako od vas zrači prema svetu. Uz takvo ponašanje
ćete dovršiti Prvo proširenje. Moći ćete ne samo s vremena na vreme da
iskusite energiju, nego ćete je i negovati i održavati na višem nivou."
Zatim se duboko naklonio i, bez reči, krenuo prema kući. Jin i ja
smo pošli za njim. Kada smo ušli, Henh je počeo da odabira namimice
i da ih stavlja u neku veliku korpu.
,,A šta je sa onim prolazom, sa pravcem na koji se ulazi?", upitah
ga tada.
On načas stade i pogleda me. „Postoji mnogo prolaza."
„Hoću da kažem, znate li gde možemo da pronađemo put do Šam-
bale?"
On me strogo pogleda. „Dovršili ste samo jedno proširenje energije mo-
litve. Sada morate da naučite šta da radite sa tom energijom koja zrači iz
vas. A vrlo ste tvrdoglavi i podložni strahu i besu. Te navike ćete morati
da prevazidete pre nego što uopšte budete mogli da se približite Šambali."
Uz te reči Henh klimnu glavom Jinu, predade mu korpu i ode u dru-
gu sobu.
4.
Svesna budnost
Izašao sam i otišao do džipa, osećajudi se naročito dobro. Vazduh je

bio svež, a planine sa svih strana i dalje su izgledale kao da su nekako
osvetljene iznutra. Ušli smo u vozilo i Jin krete.
„Znaš Ii gde je trebalo da pođemo?", upitah ga.
„Znam da se moramo uputiti prema severozapadnom delu Tibeta.
Prema legendama, to nam je najbliži prolaz. Ali, kako je rekao lama Rid-
gen, put će morati da nam se ukaže."
Jin me tada načas pogleda. „Vreme je da vam ispričam svoj san."
„Onaj koji je spominjao lama Ridgen?", upitah. „Ono kada si sanjao
mene?"
,,Da, u tom snu nas dvojica zajedno putujemo po Tibetu i tražimo
taj prolaz. I nikako ne uspevamo da ga pronađemo. Prevalili smo dug
put i kružili uokolo, sasvim izgubljeni. Ali, u trenutku najvećeg bezna-
đa sreli smo nekoga ko je znao kuda treba da krenemo."
,,I šta je onda biio?"
„San se prekinuo."
,,Ko je bio taj čovek? Da li je to bio Vil?"
,,Ne, ne bih rekao."
„Šta misiiš, šta znači taj san?"
„Znači da moramo da budemo veoma oprezni,"
Još nekoliko trenutaka smo se vozili u tišini, a onda ga ja upitah:
,,Da li je u severozapadnom Tibetu stacioniran veliki broj vojnika?"
„Obično nije", odgovori on. „Osim na granici i u vojnim bazama.
Problematično je sledećih petsto-šeststo kilometara, pored Mont Kejleša
i jezera Menserovar. Tamo se nalazi nekoliko vojnih kontrolnih tačaka.
Četiri sata smo se vozili bez ikakvih poteškoća, neko vreme krećući
se uređenim pošljunčanim drumovima, a potom neko vreme nastavljaju-
ći raznim zemljanim putevima. Do Sejdža smo stigli sasvim nesmetano
i potom se uputili putem za koji mi je Jin rekao da je južni prilaz Ti-
betu. Preticali smo uglavnom vclike transportne kamione ili meštane u
starijim automobilima ili kolima. U blizini benzinskih pumpi i odmarali-
šta za kamione ponekad bismo primetili pokojeg stranca autostopera.
Posle još sat vremena Jin je džipom skrenuo sa glavnog puta, na ne-
što što je meni izgledalo kao najobičnija staza za konje. Džip je poska-
kivao po dubokim rupama na putu.
„Malo dalje na glavnom putu je obično postavljen kineski kontrolni
punkt", reče mi Jin. „Moramo da ga zaobiđemo."
Kretali smo se vrlo strmim obronkom, a kada smo stigli na vrh uz-
višice, Jin je zaustavio džip i poveo me je do ivice litice. Ispod nas, na
stotinak metara udaljenosti, videli smo dva velika vojna kamiona s kine-
skim oznakama. Desetak vojnika je stajalo pored puta.
,,To nije dobro", reče Jin. ,,Na ovoj raskrsnici se obično nalazi samo
nekoliko vojnika. Moguće je da još uvek traže nas."
Sada sam pokušavao da se oslobodim nervoze i da održim visok ni-
vo energije. U jednom trenutku mi se učinilo da sam primetio kako je
nekolicina vojnika podigla pogled uz strminu, prema nama, pa sam se
sagnuo.
„Nešto se događa", prošapta Jin.
Kada sam ponovo pogledao prema raskrsnici, vojnici su pretraživali
kombi koji je stigao na kontrolni punkt. Neki plavokosi muškarac sred-
njih godina je stajao pored puta, gde su ga ispitivali. Još neko je sedeo
u kombiju. Jedva smo razabirali neki evropski jezik, koji je prilično li-
čio na holandski.
„Zašto ih zadržavaju?', upitah Jina.
,,Ne znam", reče on. „Možđa nemaju ispravna dokumenta ili su mo-
žda postavili pogrešna pitanja."
I dalje sam stajao u mestu, zagledan dole, želeći nekako da pomog-
nem.
„Molim vas", reče Jin. "Moramo da pođemo dalje."
Pošto smo ušli u džip, Jin je polako zaobišao preostali deo vrha uz-
višice i spustio se obronkom na drugu stranu. Na dnu smo krenuli još
jednom uskom stazom koja je skretala udesno, udaljavajući se od one
raskrsnice, i dalje usmereni ka severozapadu. Tim puteljkom smo se vo-
zili još oko osam kilometara, a onda smo se vratili na glavni put i do-
šli u Zongbu, gradić sa nekoliko hotela i prodavnica. Ljudi su u gradu
pešačili, vodili jarčeve i drugu stoku, a pored nas se provezlo nekoliko
lend krujzera".
„Sada smo samo nas dvojica hodočasnici na putu do Mont Kejleša",
reče mi Jin. „Bićemo manje upadljivi."
Te njegove reči mi nisu bile baš ubedljive. Štaviše, nekih sedamsto-
osamsto metara dalje, neki kineski vojni kamion je skrenuo na put tač-
no iza nas, tako da me je zahvatio novi talas straha. Jin skrenu u neku
sporednu ulicu, a onaj kamion nastavi dalje i ubrzo se izgubi iz vida.
„Morate da oslanete jaki", reče Jin. „Vreme je da naučite Drugo pro-
širenje."
Potom me je ponovo proveo kroz Prvo proširenje, sve dok nisam
uspeo da vzuelno osetim energiju kako zrači ispred nas i dopire do ve-
like udaljenosti.
„Sada kada iz vas struji energija, to energetsko polje morate da po-
stavite tako da izazove određeni učinak."
Ostao sam upravo opčinjen tom njegovom izjavom: „Postaviti polje?"
,,Da. Svoje polje molitve možemo da usmerimo tako da na svet de-
luje na razne načine. To činimo služeći se očekivanjima. To ste već jed-
nom učinili. Sećate li se? Henh vas je naučio da očekujete da će ener-
gija i dalje da struji kroz vas. Sada svoje polje morate da usmerite ka
drugim očekivanjima i to da učinite zaista disciplinovano. U suprotnom,
sva vaša energija bi mogla da nestane u strahu i besu."
Tada me pogleda uz tužan izraz lica kakav na njemu još nisam video.
„Šta je?", upitah ga.
„Kao mladić, gledao sam kako jedan kineski vojnik ubija mog oca.
Intenzivno ih mrzim i plašim ih se. I moram nešto da priznam: i sam
sam poreklom delimično Kinez. To je najgore od svega. Upravo to se-
1
Tip terenskog vozila (džipa) japanskog proizvodača Tojote.
ćanje i osećaj krivice izjedaju moju energiju, tako da sam sklon da oče-
kujem najgore. Naučićete da na tim višim nivoima energija našeg polja
molitve deluje vrlo brzo, kako bi nam donela upravo ono što očekuje-
mo. Ako se bojimo, donosi nam ono čega se bojimo. Ako mrzimo, do-
nosi nam još više onoga što mrzimo.
Na sreću, kada se prepustimo tim negativnim očekivanjima, naša po-
lja molitve se poprilično brzo raspadaju jer gubimo povezanost sa božan-
skim i više ne zračimo ljubavlju. Ali, očekivanje straha ipak može da
bude veoma snažno i uticajno. Upravo zato morate pomno da pratite svo-
ja očekivanja i svesno da postavljate polje."
Tada mi se nasmeši i pridoda: „Pošto vi kineske vojnike ne mrzite
koliko i ja, u prednosti ste. Ali i dalje imate velike količine straha i či-
ni mi se da ste sposobni da se prepustite snažnom besu, baš kao i ja.
Možda smo baš zbog toga nas dvojica zajedno."
Dok smo se vozili, posmatrao sam put pred nama, razmišljajući o to-
me šta sam čuo od Jina, ne verujući u to da bi naše misli mogle da bu-
du toliko uticajne. To moje sanjarenje je prekinuto kada je Jin usporio i
potom parkirao džip ispred niza prašnjavih drvenih zdanja.
„Zašto si se zaustavio?", upitah odmah. „Zar nećemo tako privući pa-
žnju na sebe?"
„Hoćemo", reče on. ,,Ali, moramo da rizikujemo. Vojnici svuda ima-
ju špijune, ali nemamo izbora. Jednostavno nije sigumo uputiti se u za-
padni Tibet samo jednim vozilom. Nema mesta na kome biste mogli ne-
što da popravite. Moramo da pronademo nekoga ko bi išao sa nama."
,,A šta ako nas taj neko oda vojsci?"
Jin me užasnuto pogleda. ,,To se neće dogoditi ako pronademo pra-
ve ljude. Pazite na svoje misli. Rekao sam vam da oko sebe moramo da
postavimo ispravno polje. To je jako važno."
Već je počeo da iziazi iz automobila, ali je ipak nekako oklevao. ,,U
tom pogledu morate da budete bolji od mene, jer inače nemamo nikakve
šanse. Koncentrišite se na postavljanje svog polja za rten brel."
Još samo nekoliko trenutaka sam ćutao: ,Rten brel? Šta je to?"
,,Ta tibetanska reč označava sinhronizaciju. Svoje polje morate tako
da postavite da se zadrži u sinhroničnom postupku, da donosi intuiciju,
podudarnosti, da nam pomaže."
Jin pogleda kuću i izađe iz džipa, rukom mi pokazujući da ostanem

u vozilu.
Čekao sam skoro punih sat vremena, posmatrajući Tibetance u pro-

lazu. S vremena na vreme bih ugledao i nekoga za koga bih prema iz-
gledu zaključio da je Indijac ili Evropljanin. U jednom trenutku mi se
čak učinilo da sam uočio onog Holanđanina, koga smo videli na kontrol-
nom punktu, kako prolazi jednom udaljenom ulicom. Naprezao sam se
da bih ga bolje video, ali nisam mogao sa sigurnošću da odredim da li
je to on ili ne.
Gde je Jin, pitao sam se. Još mi samo treba da se ponovo razdvoji-
mo. Zamišljao sam sebe kako se ovim gradom vozim sasvim sam, izgu-
bljen, kako nemam ni najmanju pretpostavku o tome kuda da idem. Šta
bih tada učinio?
A onda sam konačno ugledao Jina kako izlazi iz kuće. Još trenutak
je oklevao, oprezno gledao i levo i desno, a potom se vratio do džipa.
„Pronašao sam dvoje poznanika", reče, sedajući za upravljač. ,,Mi-
slim da će pristati." Trudio se da bude ubedljiv, ali je i njegov ton ot-
krivao sumnje koje ga muče.
Pokrenuo je i džip i pouovo smo krenuli. Pet minuta kasnije prošli
smo pored malog restorana koji je bio sav od rebrastog lima. Jin je par-
kirao džip nekih pedeset metara od restorana, skrivajući ga iza gomile
rezervoara za naftu. Nalazili smo se na samom kraju grada i sada na uli-
ci nije bilo više nikoga. Ušavši u restoran, ugledali smo jednu prostori-
ju sa šest klimavih stolova. Uski, krečom premazan šank delio nas je od
kuhinje, u kojoj je radilo nekoliko žena. Jedna od njih je primetila kako
sedamo te nam je prišla.
Jin joj se sa nekoliko reči obratio na tibetskom, a ja sam razabrao
reč koja označava supu. Žena je klimnula glavom i pogledala me.
„Isto", rekoh Jinu, skidajući kaput i prebacujući ga iza sebe, preko na-
slona stolice. ,,I vodu." Jin prevede moje reči, a žena se nasmeši i udalji.
Jin tada postade veoma ozbiljan. „Jeste li razumeli šta sam vam ra-
nije govorio? Sada morate da postavite polje koje donosi više sinhroni-
zacije."
Spremno sam klimnuo glavom. „Kako postaviti to polje?"

„Pre svega morate dobro da pazite da se nastavljate na Prvo proši-
renje. Morate da budete sigurni da energija dotiče u vas i iz vas se širi
prema svetu. Osetite kriterijume. Postavite svoje očekivanje za postoja-
nost te energije. Sada morate da očekujete da će vaše polje molitve de-
lovati tako da donosi upravo one misli i dogadaje koji su nužni kako bi
se odvijala vaša najbolja sudbina. A da biste oko sebe postavili takvo
polje, morate neprestano da budete u stanju svesne budnosti."
„Budnosti za šta?"
,,Za sinhronizaciju. Morate da se održite u stanju u kome ćete stal-
no tražiti sledeći tajanstveni podatak, informaciju koja će vam pomoći u
kretanju prema svojoj sudbini. Neke sinhronične stvari će se pojavljiva-
ti pred vama bez obzira na to što radite, ali njihovu pojavu možete po-
spešiti, povećati njenu učestalost, ako postavite jedno stalno polje tako
što ćete ih uvek očekivati."
U tom trenutku iz zadnjeg džepa na pantalonama poželeo sam da iz-
vadim notes. Mada ga do tog trenutka nisam upotrebio, intuicija mi je
govorila da sada treba da zabeležim to što mi Jin govori. A onda sam
se setio da sam notes ostavio u džipu.
„Zaključan je", reče mi on, pružajući mi ključeve uz znak glavom.
,,Ne idite nigde drugde"
Otišao sam pravo do džipa, uzeo notes i upravo sam se spremao da
se vratim kada sam se trgao na zvuk vozila koja su se zaustavljala is-
pred restorana. Zaklonio sam se iza onih rezervoara i posmatrao prizor.
Ispred restorana su se nalazila dva siva kamioneta kineske proizvodnje.
Iz njih su izašla petorica-šestorica muškaraca u civilnoj odeći koji su po-
tom ušli u restoran. S mesta na kome sam stajao, kroz prozore sam vi-
deo unutrašnjost restorana. Oni su zatim sve prisutne poređali uza zido-
ve i počeli da ih pretražuju. Pokušavao sam potom da pronađem Jina,
ali ga nije bilo. Da li je pobegao?
Jedan novi džip se tada zaustavio pred lokalom i iz njega je izašao
neki visoki i vitki kineski službenik u vojnoj uniformi, koji se takođe
odmah uputio prema vratima restorana. Bilo je očigledno da je on ko-
mandant operacije. S vrata je načas pogledao unutra, zastao i okrenuo
se, potom je pogledao levo i desno niz ulicu, kao da nešto naslućuje.
Zatim se okrenuo prema meni, a ja sam se opet sakrio iza kontejnera,
dok mi je srce neobuzdano udaralo.
Trenutak kasnije sam se odvažio na još jedan kratak pogled prema
restoranu. Kinezi su izvodili ljude i ukrcavali ih u kamione. Jin nije bio
među njima. Jedno voziio se udaljilo dok je onaj oficir razgovarao sa
ostalim agentima. Izgledalo je kao da im je naredio da pretraže ulicu.
Pošto sam u pognutom položaju zaobišao rezervoare, najpre sam du-
boko udahnuo. Znao sam da će me, ako ostanem ovde, pre ili kasnije,
ali svakako ubrzo, pronaći. Razmatrajući mogućnosti, uočio sam maleni
prolaz koji je od rezervoara vodio do susedne ulice. Uskočivši u džip,
izbacio sam menjač iz brzine i, zahvaljujući malom nagibu ulice, spustio
se onim prolazom, na sledećem uglu skrećući desno. Potom sam pokre-
nuo motor, mada nisam imao pojma gde bi trebalo da idem. Želeo sam
samo da se udaljim od vojnika.
Nekoliko ulica dalje, skrenuo sam na uski puteljak koji me je doveo
u deo grada s malobrojnim kućama. Nakon još stotinak metara učinilo
mi se da sam već sasvim izašao iz grada. A još približno kilometar i po
kasnije, skrenuo sam sa puta i parkirao džip iza grupe visokih stenovi-
tih humki, od kojih je svaka bila velika kao prosečna kuća.
I šta sada, pomislio sam. Bio sam sasvim izgubljen, nisam imao ni
najmanju predstavu o tome gde bi trebalo da se uputim. Osetio sam ka-
ko mi kroz čitavo telo struji talas besa i frustriranosti. Jin je trebalo da
me pripremi za ovakvu mogućnost. Neko od njegovih poznanika iz gra-
da bi verovatno mogao da mi pomogne, ali sada više nisam imao šansi
da dođem do njih.
Jato vrana je utom sletelo na humku s moje desne strane, a potom
je doletelo na džip i počelo da kruži iznad njega, uz glasno graktanje.
Kroz prozore sam počeo da gledam u oba smera, ubeđen da je neko uz-
nemirio ptice, ali nigde nikoga nije bilo. Nakon nekoliko minuta većina
vrana je odletela prema zapadu, i dalje grakčući. Ali jedna se zadržala
na vrhu humke, odakle je bez glasa gledala prema meni. To je dobro,
pomislih. Ta vrana može da mi posluži kao stražar. Mogu mirno da osta-
nem ovde dok ne odlučim šta ću dalje.
U zadnjem delu džipa sam pronašao nešto sušenog voća i oraščića,

kao i nekoliko krekera. Jeo sam ih nesvesno, povremeno nervozno otpi-
jajući gutljaje iz čuturice sa vodom. Znao sam da moram da osmislim
neki plan. Palo mi je na pamet da bih mogao da nastavim daljc putem
prema zapadu, ali sam ipak odustao od toga. Sada me je obuzimao ne-
izmeran strah, te sam hteo samo ono što mi je sve vreme bila želja: da
zaboravim ceo ovaj izlet, vratim se u Lasu i da potom odem do aero-
droma. Znao sam da bih se mogao setiti nekih skretanja, ali bih često
morao i da nagađam. Nisam mogao da verujem da iz manastira lame
Ridgena ili kasnije od Henha, nisam pokušao da telefoniram nekome ka-
ko bih obezbedio rezervni plan za povlačenje.
Dok sam razmišljao o sledećim koracima, srce mi je odjednom za-
stalo. Čuo sam prve zvuke motora nekog vozila koje se putem kretalo u
mom pravcu. Najpre sam pomtsiio kako bih mogao da pokrenem džip,
ali sam tada uvideo da mi se ovo vozilo primiče prebrzo da bih mu iz-
makao. Zato sam uzeo čuturicu i jednu torbu sa hranom, otrčao do naj-
udaljenije humke i sakrio se na mesto na kome sam bio izvan vidnog
polja, ali sam i dalje mogao da pratim šta se događa.
Onda je vozilo usporilo. Kada se našlo u istoj ravni sa mnom, video
sam da je to onaj kombi koji smo videli na kontrolnom punktu. Vozač
je bio onaj plavokosi muškarac koga su tamo kineski vojnici ispitivali,
a na mestu suvozača je sedela neka žena.
Dok sam ih posmatrao, sasvim su se zaustavili i počeli da razgova-
raju. Pomislio sam kako bih mogao da izađem iz zaklona i popričam sa
njima, ali me je istog momenta obuzeo strah. Šta ako su ih vojnici upo-
zorili na nas, zahtevajući da ih obaveste ako nas vide? Da li bi me pri-
javili vojnicima?
Žena tada malo otvori vrata, kao da želi da izađe, i dalje razgovara-
jući sa onim muškarcem. Da li su primetili naš džip? Misli su mi se iz-
bezumljeno kovitlale. Onda odlučih da ću, ako izađe i krene ka meni,
jednostavno potrčati. Na taj način će doći samo do džipa, a ja ću pre
nego što vojnici dodu već steći određenu prednost.
RazmiŠljajući o tome, ponovo sam pogledao kombi. Njih dvoje su
gledali prema humkama, zabrinutog izraza lica. Još jednom su pogleda-
li, a onda je žena zalupila vrata, te su pojurili u pravcu zapada. Posma-

trao sam kako kombi odlazi na vrh malenog brežuljka sa moje leve stra-
ne i gubi mi se iz vida.
Negde duboko u sebi sam osećao razočaranjc. Možda su mogli da
mi pomognu, razmišljao sam. Sada sam pomislio da bih možda mogao
da otrčim do džipa i da ih prestignem, ali sam tu ideju odmah odbacio.
Bolje je ne izazivati sudbinu, zaključih. Mudrije je vratiti se izvornom
planu i pokušati da se vratim u Lasu, pa kući.
Posle približno pola sata vratio sam se do džipa i pokrenuo motor.
Ona vrana s leve strane je zakreštala i poletela niz put u pravcu u kom
je otišao onaj holandski kombi. Skrenuo sam na drugu stranu i uputio se
prema Zongbi, vozeći nizom uskih puteva, u nadi da ću izbeći glavne
ulice i onaj restoran. Posle još nekoliko kilometara stigao sam na vrh
jednog brežuljka. Na samom vrhu sam usporio, kako bih pomno posma-
trao dugu deonicu autoputa u daljini.
Našavši se na tom mestu, doživeo sam pravi šok. Ne samo što sam
niz obronak, nekih osamsto metara dalje, ugledao novi kontrolni punkt s
desetinom vojnika, nego sam prebrojao i četiri velika kamiona i dva dži-
pa prepuna vojnika kako mi se ubrzano primiču.
Brzo sam okrenuo džip u suprotnom pravcu i pojurio u smeru iz ko-
ga sam upravo stigao, nadajući se da me neće primetiti. Znao sam da ću
imati puno sreće ako uspem da im umaknem. Činilo mi se da treba da
idem dalje na zapad, što brže mogu, a potom da se držim juga i istoka.
Možda postoji i dovoljno sporednih saobraćajnica kojima se tako mogu
vratiti u Lasu.
Pojurio sam preko glavne ulice i krenuo nizom sporednih ulica, po-
novo u pravcu juga. Prošavši jednu krivinu, uvideo sam da idem u po-
grešnom pravcu. Nesmotreno sam se ponovo vratio na glavnu ulicu. Pre
nego što sam uspeo da se zaustavim, već sam bio manje od trideset me-
tara od još jednog kineskog kontrolnog punkta. Vojnika je bilo svuda.
Zaustavivši se uz ivicu puta, povukao sam ručnu kočnicu i potom se,
ostavši na sedištu, spustio koliko sam niže mogao.
I šta sada, pomisiih. U zatvor? Šta bi mi sve radili? Da li bi misli-
li da sam špijun?
Posle nekoliko trenutaka uočio sam da se Kinezi ne obaziru na moje

prisustvo, mada su sasvim nesmetano videli parkirani džip. Stari automo-
bili i kola, pa čak i pešaci i biciklisli neprestano su prolazili pored me-
ne, a vojnici bi ih sve redom zaustavljali, tražili i proveravali dokumen-
ta, ponekad čak i pretraživali. Ipak, na mene uopšte nisu obraćali pažnju.
Pogledavši u stranu, uvideo sam da sam se parkirao na samo neko-
liko metara ispred prilaza koji je vodio do male kamene kuće, od ulice
udaljene pedesetak metara. Levo od kuće se nalazio maleni travnjak ne-
košene trave, a iza njega druga ulica.
Upravo u tom trenutku neki veliki kamion je prošao pored mene i
zaustavio se tačno ispred mog vozila, zaklanjajući mi pogled na kontrol-
ni punkt. Nekoliko trenutaka kasnije, naišao je plavi „Tojotin" lend kruj-
zer za čijim volanom je sedeo drugi plavokosi muškarac koji je zaobi-
šao kamion. Već trenutak kasnije začuo sam glasne reči i povike na ki-
neskom. Činilo se da to vozilo ide unazad, kao da pokušava da se okre-
ne, ali su ga vojnici vcć trenutak kasnije opkolili sa svih strana. Mada
zbog kamiona ništa nisam video, jasno sam čuo besne povike na kine-
skom, isprekidane preplašenim molbama na engleskom u kome sam ra-
zabirao holandski naglasak.
,,Ne, molim vas", govorio je taj glas. „Žao mi je. Ja sam običan tu-
rista. Pogledajte, imam odobrenje za ovaj put."
Tada se u blizini zaustavio još jedan automobil, zbog čega mi je sr-
ce zamalo zastalo. Bio je to isti onaj kineski službenik koga sam ranije
video kod restorana. Utonuo sam još dubljc u sedište, nastojeći da se sa-
krijem dok je pešice prolazio pored mene.
„Dajte mi dokumenta", rekao je Holanđaninu na besprekornom en-
gleskom.
Dok sam ih slušao, primetio sam kako se nešto pomera sa moje de-
sne strane i provirio kroz prozor na suvozačevoj strani, ne bih li utvrdio
šta se dogada. Činilo se da je prilaz koji je vodio do one kuće okupan
nekakvim toplim sjajem, svetlošću kakvu sam video kada smo Jin i ja
uspeli tamo da pobegnemo, neposredno izvan Lase. Dakini.
Džip je bio samo izbačen iz brzine, tako da je trebalo polako da skre-
nem udesno i spustim se onim prilaznim putem. Prolazeći pored kuće
gotovo da i nisam disao, te sam preko trave došao do susedne ulice i

potom skrenuo levo. Nekih kilometar i po dalje ponovo sam skrenuo le-
vo, uputivši se izvan grada prema severu, jednom zabačenom ulicom ko-
jom sam već bio prolazio. Deset minuta kasnije ponovo sam se bio na-
šao kod onih humki, razmišljajući šta da preduzmem. Malo dalje niz put,
iz pravca zapada, začuo sam još jednu vranu. Istog trena sam odiučio da
pođem u tom pravcu, kojim sarn već mogao sve vreme da putujem.
Put je vodio nekom strmom uzvišicom, dolazio je do vrha i potom
se nastavljao pravo velikom stenovitom visoravni. Vozio sam još neko-
liko sati dok nije počelo da se smrkava. Nigde nije bilo ni automobila
ni ljudi, a skoro ni kuća. Pola sata kasnije svuda je već bilo mračno, ta-
ko da sam već razmišljao o traženju mesta na kom bih se zaustavio i
prenoćio, kada sam uočio nekakav šljunkoviti uski put koji se odvajao
od puta s desne strane. Usporivši, pažljivije sam ga pogledao. Ncšto se
nalazilo neposredno uz taj put. Izgledalo je kao komad odeće.
Zaustavio sam vozilo i kroz prozor osvetlio predmet baterijskom lam-
pom. Bila je to jakna. Moja zimska jakna. Ona koju sam ostavio u re-
storanu neposrcdno pre dolaska Kineza.
Nasmeštvši se, isključio sam lampu. Ovde ju je zapravo oslavio Jin.
Izašavši iz džipa, uzeo sam je i nastavio uskim putićem isključenih sve-
tala.
Put me je vodio nekih osamsto-devetsto metara blagim usponom do
malene kuće i staje. Vozio sam vrlo oprezno. Nekoliko koza me je po-
gledalo preko ograde. Na tremu kuće sam ugledao muškarca koji je se-
deo na stolici. Zaustavio sam džip, a on je ustao. Prepoznao sam njego-
vu figuru. Bio je to Jin.
Izašavši iz vozila, potrčao sam prema njemu. Dočekao me je čvrstim
zagrljajem, nasmešen.
„Drago mi je što vas vidim", rcče. „Vidite li, rekao sam vam da pri-
mate pomoć."
„Zamalo da me uhvate", rekoh. „Kako si im ti umakao?"
Na njegovom licu se ponovo pojavio nervozan izraz. „One žene u
restoranu su biie veoma lukave. Videle su kineske policajce i sakrile su
me u šporet. Tamo niko nije gledao."
„Šta misliš, šta će biti sa tim ženama?", upitah ga.

Pogledao me je u oči, ali još nekoliko dugih trenutaka nije odgova-
rao.
,,Ne znam", odgovori potom. „Mnogi ljudi plaćaju visoku cenu zato
što nam pomažu."
Skrenuvši pogled, rukom je tada pokazao prema džipu. „Pomozite mi
da unesem nešto hrane, pa ćemo da jedemo."
Dok je Jin pripremao vatru, objasnio mi je da se, nakon što je po-
licija otišla, vratio prijateljima, a da su mu oni predložili staru kuću kao
mesto na kome će se sakriti dok mu oni ne nađu novo vozilo.
„Znao sam da je veoma moguće da vas strah nadvlada i da pokuša-
te da se vratite u Lasu", pridoda Jin. „Ali sam znao i da ćete, ako od-
lučite da nastavite započeto putovanje, pre ili kasnije ponovo pokušati da
krenete ka severozapadu. Pošto je ovo jedini put, tu sam stavio vašu jak-
nu, u nadi da ćete je prvi ugledati vi, a ne vojnici."
,,To je bio prilično veliki rizik", rekoh.
Samo je klimnuo glavom stavljajući povrće u teški kotao u kome je
bilo nekoliko centimetara vode. Potom ga je obesio na metalnu kuku iz-
nad vatre. Dno posude sada su doticali plamenovi vatre naložene izme-
tom od jarca.
Činilo se da sam se, ugledavši Jina, oslobodio priličnog straha. Dok
smo u starim prašnjavim foteljama sedeli pored vatre, rekoh: „Moram da
priznam da sam pokušao da odem. Činilo mi se da je to jedina moguć-
nost da preživim."
Potom sam mu ispričao sve što se dogodilo - odnosno, sve osim is-
kustva sa onim svetlom oko kuće. Kada sam došao do dela priče o hum-
kama i kombiju, on se naglo pridigao u fotelji.
„Sigurni ste da je to onaj isti kombi koji smo videli na kontrolnom
punktu?", upita me naglašenim tonom.
,,Da, bili su to oni", odgovorih.
Činilo se da je zbog toga krajnje ogorčen. „Videli ste ljude koje smo
već videli i niste sa njima razgovarali?" Na njegovom licu se video oštri
trag besa. „Zar se ne sećate kako sam vam pričao o svom snu, o tome
kako srećemo nekoga ko bi mogao da nam pomogne da dođemo do pro-
laza?"
„Nisam želeo da se izlažem riziku... plašio sam se da bi mogli da

me prijave", pobunih se.
„Molim?" Nepomično me je posmatrao, a potom se nagnuo napred,
dlanovima obavivši lice.
„Bio sam užasnut od straha", rekoh. „Nisam mogao da verujem da
sam sebe doveo u takvu situaciju. Želeo sam da pobegnem. Želeo sam
da preživim."
„Dobro me poslušajte", reče Jin. „Vaše šanse da napustite Tibet su
sada veoma male. Vaša jedina nada za preživljavanje je nastavak puta,
a da biste nastavili tim putem, morate se služiti sinhronizacijom."
Odvratio sam pogled, svestan toga da je verovatno u pravu.
„Ispričajte mi šta se dogodilo kada vam se kombi približio", reče Jin.
,,Ne preskačite ništa. Nijednu pojedinost."
Rekao sam mu da se kombi zaustavio i kako je mene odmah obu-
zeo strah. Ispričao sam mu kako se ona žena ponašala kao da želi da
izađe, ali se potom predomislila, te su otišli dalje.
On ponovo odmahnu glavom. Odagnali ste sinhronizovanost zloupo-
trebom svog polja molitve. Postavili ste polje na osnovu očekivanja stra-
ha i time sve zaustavili."
Samo sam oborio pogled.
„Razmislite o tome šta se događalo", nastavi Jin, „kada ste čuli pribli-
žavanje kombija. Imali ste dve mogućnosti. Tu pojavu ste smatrali pret-
njom ili potencijainim izvorom pomoći. Svakako da morate da razmišlja-
te i o jednom i o drugom. Ali čim ste prepoznali onaj kombi, to je već
trebalo nešto da vam govori. Činjenica da je to bio isti kombi koji smo
već videli na onoj raskrsnici važna je, posebno s obzirom na činjenicu da
su im isti ti ljudi odvratih pažnju i omogućili nam da se neopaženo pro-
vučemo pored kontrole. Posmatrano iz tog ugla, već su nam jednom po-
mogli i sada su se pojavili kako bi vam eventualno ponovo pomogli."
Klimnuo sam glavom. Bio je u pravu. Bilo je sasvim jasno da. sam
zabrljao.
Zaokupljen mislima, Jin skrete pogled, a potom reče: „Sasvim ste iz-
gubili energiju i pozitivno očekivanje. Sećate li se šta sam vam rekao u
restoranu? Postavljanje polja za sinhronizaciju je stvar dovođenja samog
sebe u određeno mentalno stanje. Lako je na intelektualnom nivou raz-

mišljati o sinhronizaciji, ali ako ne dođemo do mentalnog stanja u kome
će nam polje molitve pomagati, samo će vam se s vremena na vreme
ukazivati pogled na određene podudarnosti. U pojedinim situacijama je i
to dovoljno i to ćc vas još neko vreme voditi napred, ali pre ili kasnije
izgubićete orijentaciju. Jedini način na koji je moguće postići stalan pri-
liv sinhronizacije jeste da se zadržite u stanju u kome će vaše polje mo-
litve zadržati taj priliv koji će se i dalje kretali prema vama - a to je
stanje svesne budnosti." .
,,I dalje nisam siguran da znam kako se postiže takvo stanje."
„Čovek mora da zastane i da se podseti na to da u svakom trenut-
ku treba da bude u stanju pripravnosti. Čovek mora da zamišlja kako
njegova energija izlazi i donosi mu ispravne slutnje, ispravne događaje.
Njihovu pojavu morate da očekujete u svakom trenutku. Svoje polje po-
stavljamo tako da nam donosi smhronizaciju, i to tako što smo u sva-
kom trenutku budni, što uvek očekujemo sledeći susret. Kad god zabo-
ravite da održavate to stanje očckivanja, morate da ste toga svesni i da
se setite šta vam je činiti.
Što se duže održavate u tom stanju, to će se sinhroničnost više uve-
ćavati. I, konačno, zadržite li tu energiju na visokom nivou, taj stav sve-
sne budnosti će vam postati dominantan stav prema životu. Legendc ka-
žu da će proširenje molilve postati sasvim prirodno. Ujutro ćemo ih po-
staviti isto automatski kao što se i oblačimo. To je tačka koju morate
doseći, mentalno stanje u kome neprestano imate takvo očekivanje."
Zastao je i načas me pogledao.
„Kada ste začuli da vam se približava vozilo, istog trena ste se pre-
puslili strahu. Kako mi se čini prema vašoj priči, intuicija im je govori-
la da treba da se zaustave kod humki, mada verovatno nisu imali pojma
zašto. Ali kada ste vi utonuli u strah, misleći da su to verovatno poten-
cijalni neprijatelji, vaše polje je delovalo na njih, ulazeći u njihovo po-
lje, pa im je to verovatno stvaralo utisak da nešto nije u redu, da u ne-
čemu greše, pa su zato otišli."
To što mi je govorio bilo je upravo neverovatno, ali sam imao ose-
ćaj da je i to tačno.
„Objasni mi pobliže kako moje polje deluje na druge ljude", rekoh.

On odmahnu glavom. „Trčite pred rudu. Delovanje našeg polja na dru-
ge je Treće proširenje. Za sada se samo usredsredite na postavljanje polja
za sinhronizaciju, umesto prepuštanja mislima punim straha. Skloni ste da
očekujete najgore. Sećate li se kada smo bili na putu do lame Ridgena, a
ja sam vas ostavio samog, pa ste ugledali onu grupu prognanika, koji bi
vas bili doveli tačno do laminog manastira samo da ste sa njima razgova-
rali? Ali vi ste zaključili da bi vas oni prijavili policiji i tako ste propu-
stili sinhronizaciju. Takvo negativno razmišljanje je za vas uobičajeno."
Samo sam ga gledao, osećajući veliki umor. On se nasmešio i više
nije spominjao moje greške. Veći deo večeri proveli smo opušteno raz-
govarajući o Tibetu, u jednom trenutku izlazeći pred kuću da bismo po-
gledali zvezde. Bilo je vedro i temperatura je bila tek nešto ispod nule.
Iznad nas su se videle najsjajnije zvezde koje sam ikada video, tako da
sam i to napomenuo Jinu.
„Svakako da izgledaju veliko", reče mi on. „Stojite na krovu sveta."
Sutradan sam se probudio kasno i potom sam sa Jinom izveo par ve-
žbi tai čija. Što smo duže mogli, čekali smo Jinove prijatelje, ali se oni
ipak nisu pojavili. Tako smo uvideli da ćemo na kraju ipak morati da
rizikujemo i dalje da krenemo samo jednim vozilom, te smo natovarili
džip i krenuli tačno u podne.
„Sigurno se nešto dogodilo", reče Jin, pogledajući me. Trudio se da
pokaže snagu, ali sam jasno video da je zabrinut.
Ponovo smo se uputili glavnim putem, kroz gustu maglu vetrom no-
šenog peska koja je prekrila veći deo krajolika i zaklonila nam pogled
na planine.
„Kinezi će nas u ovome teško uočiti", primeti Jin.
,,To je dobro", rekoh.
Sve vreme sam se u stvari pitao kako su Kinezi znali da smo nas
dvojica u onom restoranu u Zongbi, pa sam zato sada upitao Jina šta on
misli o tome.
„Ubeđen sam da se to dogodilo mojom greškom", rcče mi. „Već sam
vam rekao koliko u vezi sa njima osećam strah i bes. Siguran sam da
mi je moje polje molitve donelo ono što sam tražio."
Samo sam mu uputio prodoran pogled. To je ipak bilo malo previ-

še.
„Hoćeš da mi kažeš", upitah tada, ,,da je zbog tvog straha energija
iz tebe nekako zračila tako da nam je na trag dovela Kineze?"
„Ne, nije stvar samo u strahu. Svi mi ponekad osećamo uobičajeni,
opšti strah. Nisam mislio na to. Govorio sam kako sam dozvolio umu
da upadne u vizije straha zbog toga što bi se moglo dogoditi, što bi Ki-
nezi mogli da učine. Toliko dugo posmatram njihovo delovanje u Tibe-
tu da znam kakvim se metodama služe. Znam kako zaplašivanjem ugnje-
tavaju pojedince. Dopustio sam svom umu da zamišlja kako dolaze po
nas. To je bilo nešto malo vizije, a nisam činio ništa kako bih se su-
protstavio toj slici.
Trebalo je da se uhvatim u koštac sa takvim mislima i da zamislim
da prema nama više neće biti tako neprijateljski raspoloženi, pa zatim i
da održim takvo očekivanje. Do restorana ih nije doveo moj opšti strah.
Postao sam nesvestan i zadržao sam tačno određenu sliku, konkretno oče-
kivanje da će krenuti na nas. U tome je bila najveća teškoća. Ako pre-
dugo zadržite negativnu sliku, ona se na kraju može i ostvariti."
Još sam osećao gotovo pravo strahopoštovanje prema celoj toj teori-
ji. Može li to da bude istina? Već duže vreme sam primećivao da se lju-
di pribojavaju određene stvari - provale u kuću, na primer, određene bo-
lesti ili gubitka partnera - u životu se baš često to doživljava. Da li je
to delovanje o kome je Jin govorio?
Onda sam se setio one strašne slike koja mi se ranije ukazala u
Zongbi, kada je Jin otišao da potraži nekoga ko bi pošao sa nama. Za-
mišljao sam kako sam u džipu, kako se vozim uokolo sasvim izgubljen,
a na kraju mi se baš to dogodilo. Sada sam osećao kako me hvata jeza.
Grešio sam isto kao i Jin.
„Hoćeš da mi kažeš da je sve što se negativno događa posledica na-
ših sopstvenih misli?", upitah ga.
On se namršti. „Svakako da nije. Mnoge stvari se jcednostavno pri-
rodno dešavaju lokom suživota sa drugim ljudima. Njihova očekivanja i
postupci takođe imaju bitnu ulogu. Ali dosta raspolažemo određenim ste-
penom kreativnog uticaja, hteli mi da verujemo u to ili ne. Moramo se
probudili i shvatiti da je, kada je reč o našoj energiji molitve, očekiva-

nje upravo očekivanje, bilo da se bazira na veri ili na molitvi. U ovom
slučaju, ja nisam dovoljno pomno pazio na svoje stanje. Rekao sam vam
da je problem u mojoj mržnji prema Kinezima."
On se tada okrete i pogledi nam se sretoše.
„Isto tako, zapamtite kako sam vam rekao", dodade tada, ,,da je na
višem nivou energije delovanje vašeg polja molitve vrlo brzo. Tamo, u
svakodnevnom svetu, pojedinci i dalje doživljavaju mešavinu slika stra-
ha i slika uspeha, koje se zato najčešće međusobno poništavaju, pa je i
delovanje vrlo malog intenziteta. Ali na ovim nivoima možemo vrlo br-
zo da utičemo na to što se događa, mada će slika nastala iz straha pre
ili kasnije iscrpsti svu snagu iz našeg polja.
Ključ, dakle, leži u tome da se dobro pobrinete za to da vam um
bude usredsređen na pozitivan životni put, a ne na neko očekivanje za-
snovano na strahu. Upravo je zato Drugo proširenje toliko važno. Ako
se postaramo za održavanje u stanju svesne budnosti u kome ćemo do-
bro paziti na sledeću sinhrouizaciju, naš um će ostati na pozitivnoj stra-
ni i kloniće se straha i sumnje. Shvatate li šta želim da vam kažem?"
Klimnuo sam glavom, ništa ne govoreći.
Jin se ponovo usredsredio na put. ,,Tu silu moramo da iskoristimo
odmah. Budite budni što više možete. U ovoj mećavi lako biste mogli
da prođete pored onog kombija, a ne bi bilo dobro da ih ne primetimo.
Sigurni ste da su krenuli u ovom pravcu?"
,,Da", rekoh.
,,U tom slučaju, ako su se, kao i mi, zaustavili da bi prenoćili, ne
mogu biti daleko ispred nas."
Celo popodne smo se voziii prema severozapadu. Koliko god se tru-
dio, nisam uspeo da održim onakvo stanje svesne budnosti kakvo mi je
opisivao Jin. Nešto nije bilo u redu. Jin je to primetio i neprestano me
je posmatrao.
Na kraju se okrenuo i rekao mi: „Jeste ti sigurni da očekujete pot-
puni sinhronizovani postupak?"
„Da", odgovorih. „Mislim da jesam."
On se blago namršti i nastavi da me promatra.
Znao sam na šta cilja. I u Peruu i kasnije u gori Apalači, s Desetim

uvidom, doživeo sam postupak koji je doveo do sinhronizacije. Svako od
nas u svakom trenutku ima jedno primarno pitanje u vezi sa svojim ži-
votom, nešto što propitujemo, zavisno od konkretne životne situacije. U
našem slučaju, pitanje je glasilo kako pronaći onaj holandski kombi, a
potom Vila i prolaz.
U idealnom slučaju, kada jednom prepoznamo centralno životno pi-
tanje, pojaviće se ideja vodilja ili intuicija u vezi sa dolaskom do odgo-
vora. U sebi ćemo zateći mentalnu sliku koja će nam predložiti da po-
đemo u određenom pravcu, da nešto preduzmemo, da nešto kažemo ne-
koj nepoznatoj osobi. Nadalje, i ponovo u idealnoj situaciji, ako se po-
vedemo za tom intuicijom, dolaziće do podudarnosti koje će nam dava-
ti informacjje važne za naše pitanje. Ta sinhronizacija nas dalje vodi na-
šim životnim putem... i, još dalje, do novog pitanja.
„Šta legende kažu o tome?", upitah.
„Legende kažu", odgovori Jin, ,,da će Ijudi s vremenom naučiti ka-
ko njihova snaga molitve može u velikoj meri da utiče na tok njihovog
života. Služeći se silom svojih očekivanja, možemo češće da pokrećemo
postupak sinhroničnosti. Ali moramo da ostanemo budni prema čitavom
postupku, koji počinje od sledeće intuicije. Očekujete li svesno neki in-
tuitivni znak?"
„Još ništa nisam primetio", rekoh.
„Ali nešto očekujete?", nastavi on istrajno.
,,Ne znam. U stvari, i nisam baš razmišljao o intuiciji."
On klimnu glavom. „Morate da vodite računa o tome da je reč o de-
lu postavljanja polja molitve za sinhronizaciju. Morate da budete budni
i da očekujete početak celog postupka: pitanje, intuicija i povođenje za
njom, te traženje podudamosti. Podseća se da treba da očekujete sve to
i budno pazite na sve, a ako budete tako postupali, vaša energija ćc ići
ispred vas i pomagati vam u stvaranju toka."
Potom se kratko nasmešio da bi mi popravio raspoloženje.
Nekoliko puta sam udahnuo, osećajući da energija počinje da mi se
vraća. Jinovo raspoloženje je bilo zarazno. Moja budnost se izoštrila.
Uzvratio sam mu osmehom. Prvi put sam istinski spoznao ko je za-
pravo Jin. U pojedinim momentima bio je sklon strahu isto kao i ja i
94 • Džejms Rcdfild
Često je bio odviše netaktičan, ali se svim srcem posvetio ovom putova-
nju i više od svega je želeo da uspe. Dok sam razmišljao o tome, uto-
nuo sam u svojevrsno sanjarenje u kome smo Jin i ja noću prelazili ste-
novite peščane dine, u blizini reke. U daljini se video nekakav sjaj, lo-
gorska vatra, do koje smo želeli da dođemo. Jin je vodio, a ja sam ga
i više nego rado sledio.
. Sada ga ponovo pogledah. On me je netremice posmatrao.
Tada sam uvideo šta se dogodilo.
„Mislim da je nešto došlo do mene", rekoh. „Video sam nas dvoji-
cu kako hodamo prema nekoj logorskoj vatri. Misliš li ća to nešto zna-
či?"
,,To samo vi možete da znate", reče on.
,,Ali ja ne znam. Odakle bih mogao da znam?"
„Ako je ta vaša slika bila intuicija koja će nas navoditi dalje, treba-
la bi da ima veze sa našim traženjem kombija. Ko je bio pored te va-
tre? Kakav ste imali osećaj?"
,,Ne znam ko je bio tamo. Ali svakako smo želeli da dođemo do va-
tre. Postoji li tu negde neko peščano područje?"
Jin džipom skrete s puta i zaustavi ga. Magla je počela da se diže.
„Još najmanje sto pedeset kilometara pred nama je samo stenovito
peščano područjc", reče tada.
Ja samo slegnuh ramenima. ,,A reka? Postoji li negde u blizini neka
reka?"
Jinove oči tada zaiskriše. ,,Da, neposredno iza sledećeg grada, Pari-
anga, oko dvesta pedeset kilometara ispred nas."
Načas je zastao, široko se osmehujući.
„Moramo da ostanemo veoma budni", reče tada. „To nam je jedini
trag."
Put koji je bio pred nama prešli smo vrlo brzo, tako da smo do Pa-
rianga stigli u suton. Bez zaustavljanja smo prošli kroz grad i potom pre-
valili još kojih dvadeset pet kilometara, a tamo je Jin skrenuo udesno na
zemljani put. Bilo je već sasvim mračno, ali pred sobom, na nekih osam-
sto metara, videli smo reku.
„Ispred nas je kontrolni punkt", objasni Jin. „Moramo da ga zaobi-

đemo."
Pošto smo se približili reci, put se sužavao i postajao je sve izrova-
niji.
„Šta je to?", upita Jin, zaustavljajući džip i krećući unazad.
Na stenovitoj čistini nama zdesna, jedva vidljivo, stajalo je neko vo-
zilo. Spustio sam prozor na desnim vratima kako bismo ga bolje videli.
„To nije kombi", reče Jin. ,,To je plavi lend krujzer."
Upinjao sam se da bih što bolje video vozilo.
„Čekaj malo", rekoh. ,,Pa to je ono vozilo koje sam video na kon-
trolnom punktu kada smo bili razdvojeni."
Jin isključi svetla na džipu. Činilo se da nas tama upravo guta.
„Pođimo još malo dalje", rečc on tada, provlačeći džip još nekoliko
metara kroz duboke jarke.
„Pogledaj", rekoh, pokazujući mu rukom. Sa naše leve strane je stajao
onaj kombi, parkiran izmedu dve velike stene. Nigde nije bilo nikoga.
Upravo sam se spremao da izađem kad je Jin džipom poleteo napred
i parkirao ga iza zaklona nekoliko stotina metara istočnije.
„Biće bolje da sakrijemo vozilo", reče zaključavajući ga pošto smo
izašli.
Vratili smo se do kombija i pregledali prostor oko njega.
„Tragovi vode tamo", reče Jin, pokazujući na jug. „Idemo."
Koračao sam za njim dok smo se probijali između velikog kamenja
i kroz pesak. Put nam je osvetljavao napola obasjani mesec. Nakon ne-
kih deset minuta, pogledao me je i počeo da njuška. I ja sam osećao taj
miris: dim.
U mraku smo prešli još pedesetak metara, a onda smo ugledali lo-
gorsku vatru. Oko nje su se stisnuli neki muškarac i žena. Bio je to onaj
par Holanđana koje sam video u kombiju. Reka je bila neposredno iza
njih.
„Šta ćemo sada?", prošaptah.
„Moraćemo nekako da najavimo dolazak", reče on. „Biće najbolje da
to vi učinite kako bi se manje uplašili.''
,,Ne znamo ko je to", rekoh, opirući se.
„Hajde, recite im da smo tu."

Tada ih pažljivije osmotrih. Na sebi su imali maskirne vojničke pan-
talone i debele pamučne košulje. Izgledali su kao obični turisti u poho-
du na Tibet.
„Halo", rekoh glasno. „Drago nam je što vas vidimo."
Jin mi uputi prekoran pogled.
Ono dvoje skočiše na noge i zagledaše se prema nama u trenutku
kada sam se pojavio iz tame. Širom se osmehujući, ja rekoh: „Potrebna
nam je vaša pomoć."
Jin je na svetlo istupio odmah posle mene, pa onda, blago se naklo-
nivši, reče: „Izvinjavamo se zbog smetnje, ali tražimo svog prijatelja Vil-
sona Džejmsa. Nekako smo se nadali da biste nam vi mogli pomoći."
Oboje su bili šokirani, nisu mogli da veruju da smo tek tako ušli u
njihov logor. Ali nam se činilo da je žena malo-pomalo shvatila da smo
bezopasni, te nam je ponudila da sednemo pored vatre.
,,Ne poznajemo Vilsona Džejmsa", reče ona. „Ali ga zna čovek sa
kojim večeras treba da se sastanemo ovde. Čula sam da spominje to
ime."
Njen saputnik klimnu glavom. lzgledao je veoma nervozno. „Nadam
se da će Džejkob uspeti da nas pronade. Kasni već satima."
Baš sam se spremao da kažem da smo nedaleko od njihovog logora
videli lend krujzer, kada se izraz muškarčevog lica promenio. Izgledao
je kao da se paralisao od straha. Pogled mu je bio prikovan za nešto iza
mene. Ja se naglo okrenuh. U pravcu iz koga smo došli, od vozila, ceo
prizor je nekako oživeo. Bio je prepun drugih vozila i njihovih svetala,
dok su se iz tog pravca čuh glasovi, desetine glasova koji su govorili ki-
neski i svi su išli prema nama.
Onaj muškarac skoći na noge i ugasi vatru. Potom pokupi stvari i sa
onom ženom izjuri iz logora.
„Hajdemo", reče Jin, pokušavajući da ih stigne. Već nekoliko minu-
ta kasnije su iščezli u tami. Jin je na kraju odustao. Iza nas, ona svetla
su se primicala, a mi smo se šćućurili uz reku.
„Mislim da se zaobilaznim putem možemo probiti do džipa", reče mi
Jin. „Ako imamo toliko sreće da ga još nisu pronašli. Vi se uputite pre-
ma severu, uzvodno još oko kilometar i po i pokušajte da im pobegne-

te. Tamo ćete naići na drugi put koji se spušta do same rečne obale. Če-
kajte me tamo i osluškujte. Doći ću po vas."
„Zašto ne mogu da pođem s tobom?", upitah.
„Jer je to preopasno. Jedan čovek bi mogao da se probije, ali bi dvo-
jicu svakako primetili."
Nevoljno sam pristao, te sam na mesečini počeo da se probijam iz-
među stena i šljunkovitih humki, služeći se baterijskom lampom samo
kada je to bilo apsolutno nužno. Znao sam da je Jinov plan sulud, ali
mi se činilo da nema drugih izgleda. Pitao sam se šta bismo sve sazna-
li da smo duže razgovarali sa onim Holanđanima ili da smo upoznali tog
čoveka koga su čekali. Posle deset minuta sam se zaustavio da se od-
morim. Bilo mi je hladno i bio sam umoran.
Tada sam ispred sebe začuo neko šuškanje. Naćulio sam uši. Bilo je
sasvim jasno da neko tamo hoda. Verovatno onaj holandski par, pomi-
slih. Polagano sam krenuo napred sve dok nekako nisam dostigao taj
zvuk. Na nekih sedam metara ispred sebe ugledao sam figuru samo jed-
ne osobe, nekog muškarca. Znao sam da moram nešto da kažem, jer ću
ga inače izgubiti.
„Jeste li vi Holanđanin?", zamucah, misleći da bi to mogao da bude
muškarac koga je onaj par čekao kod vatre.
On stane ukopan i ne reče ništa, pa ja zato ponovih pitanje. Zvuča-
lo je glupo, ali sam mislio da ću lako izazvati bar neku reakciju.
,,Ko je to?", glasio je odgovor.
,,Ja sam Amerikanac", rekoh. „Video sam vaše prijatelje."
On se okrete i pogleda me dok sam ja pokušavao da se između ve-
likog kamenja probijem do njega. Bio je mlad, verovatno oko dvadeset
i pet godina, i izgledao je užasnuto.
„Gde ste videli moje prijatelje?", upita drhtavim glasom.
Kada je obratio pažnju na mene, jasno sam osetio njegov strah. Ta-
las straha je tada zahvatio i moje telo, tako da sam morao da se pomu-
čim da održim energiju.
„Dole, nizvodno", odgovorih. „Rekli su nam da vas čekaju."
„Jesu li tamo bili i Kinezi?", upita on.
„Jesu, ali mislim da su im vaši prijatelji pobegli."

Sada se činilo da ga je obuzela još veća panika.
„Rekli su nam", rekoh brzo, ,,da poznajete čoveka koga tražim, Vil-
sona Džejmsa."
Hodajući unazad, on se već odmicao od mene. „Moram da pobeg-
nem odavde", reče već se okrećući.
„Negde sam vas već video", rekoh. „Zadržali su vas na kontrolnom
punktu u Zongbi."
„Tačno", reče on. „Bili ste tamo?"
„Bio sam iza vas u koloni. Ispitivao vas je neki kineski oficir."
„Tako je", odgovori on, nervozno se osvrćući u svim pravcima.
,,A šta je sa Vilom?", upitah, svim silama se trudeći da ostanem pri-
bran. „Vilsonom Džejmsom. Poznajete ga? Da li vam je rekao nešto o
prolazu?"
Mladić na to ništa ne reče. Oči su mu se odjednom zumutile od stra-
ha. Samo se okrenuo i otrčao medu stene, uputivši se dalje uzvodno uz
reku. Još sam nekoliko trenutaka trčao za njim, ali se on ubrzo izgubio
u tami. Tada sam se konačno zaustavio i osvrnuo prema mestu na kom
su bili parkirani naš džip i kombi. I dalje sam video svetla i čuo prigu-
šene glasove.
Skrenuo sam i ponovo se uputio prema severu, s punom sigumošću
uvidajući da sam upropastio priliku koja mi se ukazala. Od njega nisam
izvukao nijednu jedinu informaciju. Pokušavao sam da se oslobodim ose-
ćanja neuspeha. Važnije je pronaći Jina i izvući se. Na kraju sam uspeo
da pronađem onaj stari put, a već nekoliko minuta kasnije začuo sam iz
daljine zvuk motora našeg džipa.
5.
Zaraza svesti
Ispružio sam se koliko je to bilo moguće u tesnom vozilu. Bio sam

sasvim iscrpljen i pitao se odakle Jinu snaga za vožnju. Znao sam da
smo imali puno sreće. Kao što je Jin i pretpostavio, kineska vojska je u
svojoj potrazi bila neorganizovana i nemarna. Kod kombija onog holand-
skog para postavili su samo jednog stražara, dok su ostali bezvoljno pre-
traživali teren u suprotnom pravcu, sasvim previđajući naš džip. Jin je
uspeo da ga pokrene bez velike buke i da ih neopaženo zaobiđe te me
tako pokupi kod reke.
U tom trenutku Jin je još vozio sa ugašenim svetlima i pažljivo gle-
dao kroz vetrobran da bi bolje vozio po zamračenom putu.
Trenutak kasnije, načas me je pogledao. „Onaj mladi Holanđanin ko-
ga ste sreli ništa vam nije rekao?"
„Tako je", rekoh. „Bio je suviše uplašen. Samo je pobegao."
Jin je odmahivao glavom. „Ja sam kriv za to. Da sam vam bar ob-
jasnio sledeće proširenje molitve, Treće. Bili biste delotvorniji u priku-
pljanju informacija."
Tada sam već zaustio da ga pitam šta u stvari želi time da kaže, ali
je on samo odmahnuo rukom.
„Samo imajte na umu to gde ste", pouči me on. „Doživeli ste Prvo
proširenje: povezivanje sa energijom kojoj dopuštate da slobodno struji
kroz vas, a pri tom je zamišljate kako stvara polje energije koje struji is-
pred vas gde god da ste se uputili. Drugo proširenje, kao što sam vam već
objašnjavao, postavlja vaše polje energije tako da pojačava i unapređuje
vaš životni tok. A to ćete postići ako ostanete budni i puni očekivanja.
Treće proširenje znači da polje molitve postavljate tako da izlazi iz

vas i pojačava nivo energije i vibriranja kod drugih. Kada vaše polje mo-
litve na taj način dopre do druge osobe, taj neko oseća pravu navalu du-
hovne energije, jasnoće, intuicije i tako se povećava verovatnoća da će
vam taj neko dati valjane informacije."
I sada mi je ponovo postalo sasvim jasno na šta pri tome misli. Pre-
ma uputstvima Vila i Sančeza u Peruu, istraživao sam kako drugima upu-
ćivati energiju u obliku novog etičkog stava prema drugima. Činilo mi
se da mi Jin sada pojašnjava kako je to moguće činiti uspešnije.
„Znam na šta misliš", rekoh. „Učili ste me da postoji izraz višeg ni-
voa svesti koji se nalazi na svačijem licu. Obratimo li se tom obliku 'ja',
tom izrazu, naša energija pripomaže uzdizanju te osobe do višeg stepe-
na svesti o sebi."
,,Da", odgovori Jin, ,,ali se taj rezultat pojačava ako čovek zna kako
da proširi sopstveno polje molitve na taj način koji je objašnjen u legen-
dama. Moramo da očekujemo da će se naše polje molitve kretati ispred
nas i pojačavati vibracije drugih na daljinu, čak i pre nego što im ugle-
damo lice."
Pogled koji sam mu uputio je bio upitan.
„Ako to posmatramo ovako: sprovodite li zaista Prvo proširenje,
energjja ulazi u vas i vi svet tada gledate onakav kakav jeste - živopi-
san, pun snage i aktivnosti, prelep, kao neka čudesna šuma ili slikovita
pustinja. Ali, da biste sproveli Treće proširenje, morate svesno da zami-
šljate da se vaša energija preliva u polje svih oko vas i podiže njihove
vibracije, tako da i oni počinju da sagledavaju svet onakav kakav zaista
jeste. Kada jednom dode do toga, oni mogu da uspore i da osete sinhro-
nizaciju. Kada tako postavimo svoje polje, lakše ćemo i na licima dru-
gih uočavati izraze višeg nivoa svesti."
Tada je zastao i pogledao me kao da se upravo setio nečeg drugog.
„Zapamtite", nastavi, ,,i dalje postoje zamke koje je nužno izbeći ka-
da nekoga tako podižete. Svako lice je obrazac, određeni skup odlika,
kao ovaj... ah... mrlje mastila, i na njemu možete da vidite mnogo toga.
Možete da vidite bes oca koji vas je zlostavljao, suzdržanost nemarne
majke ili lice nekoga ko vas je ugrožavao. To je projekcija vaše prošlo-
sti, percepcija koja nastaje kao posledica traumatične situacije koja je

obojila vaša očekivanja o tuđim postupcima. Kada ugledate nekoga ko
čak i najmanje liči na osobu koja vam je naudila, najčešće ćete očeki-
vati i da je taj neko upravo takav.
Taj problem je vrlo važno shvatiti i nužno ga je pomno pratiti. Svi
moramo da prevaziđemo očekivanja koja nam nameću iskustva iz pro-
šlosti. Shvatate li to?"
Klimnuo sam glavom, silno želeći da što pre nastavi.
,,A sada još jednom razmislite o onome što vam se dogodilo u Ket-
manduu. Te događaje moramo pomnije da razmotrimo. Zar niste rekli da
je onaj muškarac pored bazena, kada je seo, svima promenio raspolože-
nje?"
Ponovo sam klimnuo glavom, prisećajući se te situacije. Bilo je upra-
vo tako. Činilo se da taj čovek nekako unosi novo raspoloženje u pro-
stor oko bazena, iako tada nije izgovorio ni reč.
,,Do toga je došlo jer je njegova energija već bila postavljena na ula-
zak u energetska polja drugih. Na to da im posluži kao pozitivan pod-
strek. Prisetite se kakav je to tačno bio oscćaj."
Na trenutak sam odvratio pogled, pokušavajući da ponovim sve što
se tada dogodilo. Na kraju rekoh: „Izgledalo je da su svi prisutni iz sta-
nja ogorčenosti i nezadovoljstva prešli u mentalno stanje koje je bilo
sktonije otvorenosti i upućenosti. To je uistinu teško objasniti."
„Njegova energija vas je otvorila za istraživanje nečeg novog", na-
stavi Jin, „umesto da trajno ostanete u teskobi i očaju ili šta je već bi-
lo to što ste vi osećali."
Jin načas zaćuta, pomno me posmatrajući.
„Svakako", nastavi tada, „stvar se mogla razvijati i u suprotnom
pravcu. Da on, ulazeći u prostor oko bazena, nije bio toliko postojan u
toj svojoj energiji, možda bi ga nadvladao nizak nivo energije kod osta-
lih, pa bi pao na vaš nivo. Baš to se vama dogodilo kada ste se sreli sa
onim Holanđaninom. On je bio užasnut, a njegov strah je delovao na
vas..DozvoliIi ste da vas nadvlada njegovo raspoloženje.
Vidite, energetska polja svih nas se mešaju, a prevagu odnose ona
najjača. To je ta nesvesna dinamika koja je karakteristična za čovekov
svet. Stanje naše energije, naša dominantna očekivanja, kakva god bila,
izlaze iz nas i utiču na raspoloženje i stavove svih. Nivo svesti kod lju-
di, kao i sva očekivanja koja izlaze iz njih, prenosiva su, zarazna.
Upravo ta činjenica objašnjava velike zagonetke masovnog ponaša-
nja. Zašto pristojni građani, pod uticajem šačice onih koji su obuzeti ve-
likim strahom ili besom, mogu da učestvuju u javnom linču, pobunama
ili drugim užasnim aktivnostima. Ona objašnjava i zašto hipnoza deluje
tako kako deluje i zašto filmovi i televizija toliko utiču na slabe karak-
tere. Polje molitve kod svake osobe na Zemlji se meša sa svim drugim
poljima, oblikujući sva pravila, grupne aktivnosti, nacionalna obeležja i
međuetničke netrpeljivosti s kojima se u svetu srećemo."
Jin se tada nasmeši. „Kultura je zarazna. Samo otputujte u neku stra-
nu zemlju i videćcte kako ljudi ne samo drugačije razmišljaju nego dru-
gačije i osećaju, u smislu raspoloženja i stava, očekivanja.
A to je stvarnost koju moramo da shvatimo i kojom moramo da ovla-
damo. Moramo da mislimo na to i da se svesno služimo Trećim proši-
renjem. Kada komuniciramo sa ljudima i utvrdimo da preuzimamo nji-
hovo raspoloženje, da nas nadvladavaju njihova očekivanja, moramo da
se vratimo i da se ponovo napunimo, pa da vrlo svesno postignemo pre-
livanje sve dok se raspoloženje ne podigne. Da ste bili u stanju da to
postignete s onim mladim Holanđaninom, možda biste saznali nešto o
Vilu."
Te reči su me pogodile. Jin je izgleda u potpunosti ovladao tim zna-
njem.
„Jin", rekoh, ,,ti si pravi učenjak,"
Njegov osmeh je samo izbledeo.
„Jedno je znati kako to funkcionišc", odvrati tada, ,,a nešto drugo bi-
ti u stanju da se to i sprovede."
Biće da sam spavao satima jer je sunce, kad sam se probudio, već
bilo izašlo, a džip je stajao na visoravni iznad druma. Protegao sam se,
a potom svom težinom ponovo izvalio na sedište. Još nekoliko minuta
sam odsutno gledao pored nekoliko kamenih humki, prema šljunkovitom
putu ispod nas. Neki nomad koji je vodio konja upregnutog u malena
kola polako je prolazio ispod nas, ali osim njega, na putu nije bilo ni-
koga. Nebo je bilo kristalno čisto, a negde iza nas se čula neka ptica.
Tada sam duboko udahnuo. Deo napetosti od prethodnog dana se već bio
izgubio.
Jin se tada polako promeškoljio i potom se pridiže, pogledavši me s
osmehom. Zatim izađe iz džipa i proteže se, pa iz zadnjeg dela vozila
izvadi pokretni rešo i na njega stavi posudu sa vodom da bi spremio zo-
benu kašu i čaj. Pridruživši mu se, ponovo sam pokušao da ga pratim u
nizu teških vežbi tai čija.
Iza nas se tada začulo neko vozilo koje je juriio drumom. Pričekali
smo iza jednog velikog kamena dok je lend krujzer projurio pored nas.
Obojica smo ga istovremeno prepoznali.
,,To je onaj mali Holanđanin", reće Jin, trčeći do džipa. Ja sam po-
kupio rešo i ubacio ga u zadnji deo, te uskočio u vozilo dok je Jin već
kretao.
„Trebaće nam puno sreće da ga stignemo pri takvoj brzini", reče Jin
dok je ubrzavao.
Prešli smo neki mali brežuljak i spustili se u usku dolinu, tada ko-
načno načas uočavajući vozilo koje je jurilo drumom nekoliko stotina
metara ispred nas.
„Moramo svojom energijom molitve da dopremo do njega", reče Jin.
Duboko udahnuvši, počeo sam da zamišljam energiju kako iz mene
ističe i širi se dalje putem, ulazi u ono teretno vozilo i deluje na tog
mladića. Zamišljao sam ga kako usporava i zaustavlja se.
U trenutku kada sam odaslao tu sliku, vozilo je čak i ubrzalo, uda-
ljujući se od nas. Ostao sam zbunjen.
„Šta to radite?", povika Jin, gledajući me.
„Koristim svoje polje ne bih li ga zaustavio."
,,Ne služite se energijom na taj način", reče Jin brzo. „Tada ima su-
protno dejstvo."
Gledao sam-ga sasvim izgubljen.
„Šta radite", upita me tada Jin, „kada neko pokušava da vas navede
na nešto manipulacijom?"
„Tome se opirem",. rekoh.
„Upravo tako", nastavi Jin. ,,Na nesvesnom nivou Holanđanin može

da oseća kako mu govorite šta da radi. Ima utisak da pokušavate da ma-
nipulišete njim, a zato stiče utisak da onaj ko je iza njega, ko god to
bio, nema dobre namere i to kod njega izaziva dodatne količine straha i
pojačava njegovu odlučnost u pokušaju bekstva.
Mi možemo samo da zamišljamo svoju energiju kako dopire do nje-
ga i podiže ukupni nivo njegovih vibracija. Njemu to omogućuje da pot-
punije nadvlada strah i dođe u đodir sa intuicijom svog višeg 'ja', što
će, u idealnim uslovima možemo da se nadamo, dovesti do toga da nas
se manje plaši i da može da se izloži opasnosti razgovora sa nama. To
je sve što mi možemo da radimo sa svojom energijom molitve. Činiti bi-
lo šta drugo značilo bi pretpostaviti da znamo koji je za njega najbolji
životni put, međutim, to zna samo on. Možda će se dogoditi to da će
mu njegova najviša inluicija - kada mu uputimo dovoljno energije - re-
ći da nas napusti i pobegne iz zemlje. Moramo biti otvoreni i za takvu
mogućnost. Mi njemu možemo samo da pomognemo da odluku donese
sa najvišeg mogućeg energetskog nivoa."
Tada smo izašli iza neke krivine, a plavog lend krujzera više nije bi-
lo na vidiku. Jin uspori. Sa naše desne strane nalazio se manji put koji
se izgledom nekako isticao.
„Tamo", rekoh, pokazujući rukom.
Stotinak metara ispred nas, u podnožju brežuljka, nalazila se široka
ali mala pritoka. Usred nje je stajao Holanđaninov automobil. Motor je
grmeo, točkovi su se besomučno okretali i iza sebe su bacali blato, ali
lend krujzer je stajao u mestu. Zaglavio se.
Mladić se osvrnu prema nama i otvori vrata, pripremajući se za be-
žanje. Ali kada me je prepoznao, isključio je motor i izašao u vodu ko-
ja mu je dosezala do kolena.
Kada smo se zaustavili pored njega, Jin me pomno pogleda. Po iz-
razu njegovog lica bilo mi je jasno da me podseća na to kako treba da
se poslužim svojom energijom. Samo sam mu klimnuo glavom.
„Možemo da vam pomognemo", rekoh mladiću.
On nas je još nekoliko trenutaka sumnjičavo posmatrao, ali malo-po-
malo ipak se opustio, kada je video kako Jin i ja izlazimo i guramo bra-
nik njegovog vozila dok on pritiska papučicu gasa. Točkovi su se još ne-
koliko trenutaka okretali u mestu, bacajući blato na nogavice mojih pan-
talona, a polom su poskočili iz rupe i prešli na suprotnu stranu reke. Dži-
pom smo pošli za njim. Mladić nas jc još nekoliko trenutaka posmatrao,
kao da pokušava da odluči hoće li samo da pode dalje, ali tada je ipak
izašao i krenuo prema nama. Dok nam je prilazio, mi smo mu se pred-
stavili. On nam tada reče da se zove Džejkob.
Tokom razgovora, na njegovom licu sam tražio najmudriji izraz ko-
ji je bilo moguće pronaći.
Džejkob je odmahivao glavom, još užasnut, pa je sledećih nekoliko
minuta posvetio utvrđivanju našeg identiteta, nadalje nas ispitujući o svo-
jim prijateljima koji su nestali.
,,Ne znam zašto sam došao u Tibet", reče na kraju. „Oduvek mi se
činilo da je to preopasno. Ali moji prijatelji su želeli da pođem sa nji-
ma. Nemam pojma zasto sam pristao. Bože moj, kineskih vojnika je bi-
lo svuda. Kako su znali da ćemo biti tamo?"
„Jeste li tražili savete od nekih nepoznatih ljudi?", upita ga Jin.
On se zagleda u nas. „Jesam. Mislite li da su nas oni odali vojnici-
ma?"
Jin klimnu glavom, a Džejkob, kako se činilo, utonu još dublje u pa-
ničan strah, nervozno pogledajući u svim pravcima.
„Džcjkobe", rekoh tada, „nešto moram da saznam: jeste li se upo-
znali sa Vilsonom Džejmsom?"
Izgledalo je kao da Džejkob još ne može da se koncentriše. ,,A ka-
ko da znamo da nam Kinezi i sada nisu za petama?"
Pokušavao sam da uhvatim njegov pogled i na kraju sam ga ipak na-
veo da me pogleda. „Ovo je važno, Džejkobe. Sećate li se da ste vide-
li Vila? Izgleda kao Peruanac, ali mu je naglasak američki."
Džejkob je i dalje izgledao smeteno. „Zašto je to važno? Moramo
nekako da se izvučemo odavde."
Dok smo ga slušali, Džejkob je izneo nekoliko predloga o tome gde
bismo mogli da se ulogorimo dok Kinezi ne odu sa ovog područja i, još
bolje, kako bismo preko Himalaja mogli glavom bez obzira odjuriti u In-
diju.
I dalje sam zamišljao da moja energija ulazi u njega, pa sam nasta-

vio da se koncentrišem na njegovo lice, na njegove crte, a posebno na
oči, tražeći izraz mira i mudrosti. I tada je konačno počeo da me gleda.
,,Zašto želite da pronađete tog čoveka?', upita me.
„Smatramo da mu je potrebna naša pomoć. On me je i pozvao da
dodem u Tibet."
Još nekoliko trenutaka me je netremice posmatrao, pokušavajući da
se, kako je izgledalo, usredsredi.
,,Da", reče tada na kraju. „Upoznao sam vašeg prijatelja. Video sam
ga u predvorju jednog hotela u Lasi. Sedeli smo jedan naspram drugog
i počeli da razgovaramo o kineskoj okupaciji. Već dugo osećam silan bes
zbog kineskog ponašanja, a pretpostavljam da sam ovde došao jer sam
želeo nešto da preduzmem, bilo šta. Vil mi je rekao da me je tog dana
video tri puta, na različitim mestima u hotelu, pa da to nešto znači. Ni-
sam imao pojma o čemu govori."
,,Da li je spominjao neko mesto... Šambalu?", uptah.
Izgledalo je kao da ga je to pitanje zainteresovalo. ,,Ne baš konkret-
no tako. Spominjao je nešto usput, nešto o tome kako Tibet neće biti
oslobođen sve dok se ne shvati Šambala. Tako nekako..."
,,Da li je spominjao neki ulaz, prolaz?"
,,Ne bih rekao. Ne sećam se mnogo toga iz našeg razgovora. U stva-
ri, razgovarali smo vrlo kratko."
,,A njegovo odredište?", upita sada Jin. ,,Da li je spominjao kuda
ide?"
Džejkob odvrati pogled, razmišljajući, a potom odgovori: „Mislim da
je spominjao neko mesto - Dormar, čini mi se - i još nešto o tamošnjim
ruševinama nekog starog manastira."
U tom trenutku pogledah Jina.
„Znam gde je to", reče on. „Daleko na severozapadu, četiri-pet da-
na puta. Biće teško... - i hladno."
Već i sama pomisao na neko daleko putovanje kroz tibetsku pustoš
posve je razorila moju energiju.
„Želite li da pođete sa nama?", upita Jin Džejkoba.
„0, ne", reče on. „Moram da se izvučem odavde."
„Jeste li sigurni?", nastavi Jin upomo. „Izgleda mi kao da su Kine-

zi trenutno veoma aktivni."
,,Ne mogu", rečc Džejkob, skrećući pogled. „Još samo ja mogu da
obavestim svoju vladu i potražim prijatelje, ako uspem da pronađem ne-
ku pomoć."
Jin tada nešto nažvrlja na komadić papira i preda ga Džejkobu.
„Nekako dođite do telefona i pozovite ovaj broj", reče mu. „Pozovi-
te se na mene i dajte im broj na koji će vas nazvati. Čim vas provere,
nazvaće vas i reći vam šta da radite." Jin je Džejkobu tada objasnio ka-
ko će se najlakše i najsigurnije vratiti do Sage, a onda smo ga otpratili
do lend krujzera.
Ušavši u vozilo, on reče: „Srećno... Nadam se da ćete pronaći prija-
telja."
Samo sam klimnuo glavom.
„Ako ga pronađete", pridodade on, „onda će se možda ipak isposta-
viti da je to bio razlog mog dolaska u Tibet, ha? Kako bih mogao da
pomognem."
Zatim se okrenuo i upalio motor, još jednom nas pogledao i odve-
zao se. Jin i ja smo se vratili do svog vozila, a u trenutku kada smo
skrenuli na glavni put, primetio sam da se on osmehuje.
„Smatrate li sada da znate Treće proširenje?", upita me tada. „Raz-
mislite o svemu što ono obuhvata i donosi."
Još nekoliko trenutaka sam ga posmatrao, pomno razmišJjajući o tom
pitanju. Ključ tog proširenja, činilo se, leži u činjenici da naša polja mo-
gu da služe kao podsticaj drugima, da ih podižu do višeg nivoa svesti,
gde mogu da dopru do vlastitih intuitivnih spoznaja koje će ih voditi.
Ono što je taj pojam proširio u mom slučaju, daleko iza granica svega
onoga što sam čuo u Peruu, bio je koncept prema kome naše polje mo-
litve struji ispred nas, te to što možemo da ga postavimo tako da se uz-
diže oko nas - mada o njima ne razgovaramo direktno, mada im čak i
ne vidimo lice. To možemo da postignemo potpunim zamišljanjem toga
da se to događa - očekivanjem takvih događanja.
Svakako, čovek tu energiju ni na koji način ne sme da pokuša da
kontroliše; u suprotnom, pokušaj može da ima sasvim suprotan učinak,
kao što sam to lepo osetio kad sam pokušao da navedem Džejkoba da
zaustavi vozilo. Sve sam to sada napomenuo Jinu.
,,To što razumete je zarazni aspekt čovekovog uma", objasni mi on.
,,U određenom smislu, svi mi razmenjujemo mentalnu aktivnost. Sigurno
je to da imamo kontrolu nad sobom i da možcmo da se povučemo, pre-
kinemo, razmišljamo sasvim nezavisno. Ali, kao što sam već rekao, do-
minantan čovekov kontrolor je divovsko polje verovanja i očekivanja.
Ključ ljudskog napretka leži u tome da imamo dovoljno ljudi koji u to
ljudsko polje mogu da projektuju više očekivanja ljubavi. Taj napor nam
omogućuje da izgrađujemo sve visi nivo energije, te da jedni druge pod-
stičemo na ostvarivanje svog najvećeg potencijala."
Izgledalo je kao da se Jin na trenutak opustio, pa mi se sada i na-
smejao.
„Kultura Šambale", reče tada, „počiva upravo na postavljanju takvog
polja."
Nisam mogao da ne uzvratim osmehom. Celo putovanje je počelo da
poprima logične konture koje još nisam bio u stanju da razumem.
Sledeća dva dana su protekla bez ikakvih poteškoća i bez traga ki-
neske vojske. Na južnom pravcu koji je vodio prema severozapadu, pre-
šli smo još jednu reku u blizini vrha Mejin-Laa, visokog planinskog pre-
voja. Krajolici su bili spektakularni: zaleđeni planinski vrhovi s obe stra-
ne puta. Prvu noć smo proveli u Hor Kvuu, u neobeleženom odmarali-
štu za koje je Jin znao od ranije, a sutradan ujutro smo nastavili prema
jezeru Menasarovar.
U jednom trenutku, dok smo se približavali jezeru, Jin reče: „Ovde
ćemo ponovo morati da budemo oprezni. Jezero i, dalje, Mont Kejlaš,
glavna su odredišta ljudi iz čitavog ovog područja: Indije, Nepala, Kine,
kao i Tibeta. To je sveto mesto koje nema premca. Tamo ćemo naići na
mnoštvo hodočasnika, ali i kineskih kontrolnih punktova."
Nekoliko kilometara dalje Jin je skrenuo na neki stari put te smo ta-
ko zaobišli jedan kontrolni punkt i potom ugledali jezero. Pogiedah Jina
koji se smešio. Prizor je bio neverovatno lep: divovski tirkizni biser usred
stenovitog smeđemaslinastog područja, a sve to je uokvireno snegom pre-
krivenim planinskim masivom u pozadini. Jedna od planina, pokazao mi

je Jin, bio je i Kejlaš.
Dok smo se vozili pored jezera, videli smo brojne grupe hodočasni-
ka kako stoje oko velikih stubova prepunih zastavica.
„Šta je to?", upitah.
„Molitvene zastave", odvrati Jin. „Postavljanje zastavice koja simbo-
lizuje naše molitve u Tibetu je tradicionalno već vekovima. Zastavice se
ostavljaju tako da vijore na vetru, a molitve koje sadrže tako se nepre-
stano odašilju Bogu. Molitvene zastave daju se i ljudima."
„Kakve sve molitve sadrže?"
„Molitve za to da ljubav prevlada u celoj ljudskoj zajednici."
Samo sam ćutao.
,,To je u stvari ironično, zar ne?, nastavi Jin. „Tibetska kultura je u
celini posvećena duhovnom životu. Bez preterivanja, bilo bi moguće utvr-
diti da smo mi najreligiozniji narod na svetu. A napala nas je najatei-
stičkija vlast na planeti - kineska. Savršeni kontrast koji ceo svet lako
uočava. Prevagu će odneti jedna ili druga vizija."
Više ne govoreći, prošli smo kroz još jcdan gradić i potom ušli u
Darčen, grad najbliži Mont Kejlešu. Jin je tamo angažovao dvojicu po-
znanika automehaničara koji su pregledali džip ne bi li uočili neke po-
tencijalne poteškoće. Zajedno sa ostalim pripadnicima mesnog stanovni-
štva ulogorili smo se koliko smo mogli bliže planini a da pri tom ne
probudimo sumnju. Nikako nisam uspevao da odvojim pogled od lede-
nih vrhova.
„Kejlaš odavde izgleda kao piramida", rekoh.
Jin klimnu glavom. „Šta vam to govori? Ta planina ima moć."
Kada je nestalo sunca sa vidika, ukazao nam se fantastičan prizor.
Veličanstveni zalazak sunca ispunio je zapadni deo neba slojevima obla-
ka boje breskve, dok je sunce, već ispod linije vidika, još obasjavalo pa-
dine Mont Kejleša, pretvarajući njegove snežne obronke u blistave povr-
šine žute i narandžaste boje.
„Tokom istorije", reče Jin, „veliki carevi su na konjima ili u nosilj-
kama prelazili i hiljade kilomelara samo da bi lično videli takve prizore
u Tibetu. Smatralo se da prvo jutarnje i poslednje večemje svetlo imaju
veliku moć podmlađivanja i podsticanja vizija."
Klimao sam glavom dok sam ga slušao, nikako ne uspevajući da

odvojim pogled od veličanstvenog svetla koje me je obasjavalo. Uistinu
sam se osećao podmlađenim i skoro sasvim smirenim. Ispred nas, u prav-
cu Kejleša, ravne doline i niski obronci bili su okupani naizmeničnim
slojevima senki i svetlosmeđih figura, čineći sablastan kontrast suncem
obasjanim višim grebenima, koji su izgledali kao da se žare nekako iz-
nutra. Čitav prizor je bio nekako nerealan i tada sam prvi put shvatio
zašto su Tibetanci tako skloni duhovnosti. Već i samo svetlo u ovoj ze-
mlji neumoljivo ih dovodi do potpunije svesti.
Rano sutra ujutro već smo bili na putu, a za pet sati stigli smo do
prvih kuća Ejlija. Nebo je bilo zastrto oblacima, dok se temperatura ubr-
zano spuštala. Jin je nekoliko puta skretao na gotovo neprohodne drumo-
ve kako bismo izbegli glavni deo grada.
,,Ovo je sada uglavnom kinesko područje", reče Jin, ,,s barovima i
lokalima koji vojnicima nude striptiz. Za nas je najbolje da se provuče-
mo kroz grad a da nas niko ne primeti."
Kada smo se ponovo našli na koliko-toliko pristojnom putu, već smo
bili severno od grada. U jednom trenutku sam ugledao neku novosagra-
đenu poslovnu zgradu ispred koje je stajalo nekoliko novijih kamiona.
Oko zgrade je sve bilo nepomično.
Jin ju je ugledao kada i ja, te je odmah sa glavnog puta skrenuo na
neki prilazni put i zaustavio džip.
,,To je neka nova kineska zgrada", reče. „Nisam znao da je ovde.
Dobro gledajte da li će neko primetiti naš prolazak."
U tom trenutku se pojačao vetar i počeo je da pada gusti sneg, što
nam je olakšalo da prođemo neopaženo. Dok smo nastavljali vožnju, vr-
lo pomno sam posmatrao zgradu i prostor oko nje. Većina prozora je
imala zavese.
„Šta je u toj zgradi?", upitah.
„Mislim da je to nekakva naftna istraživačka stanica. Ali, ko to mo-
že tačno da zna?"
„A šta je sada sa tim vremenom?"
„Izgleda da nailazi oluja. To bi moglo da nam pomogne."
„Misliš da bi i ovde gore mogli da nas traže, zar ne?", upitah.
Pogledao me je sa izrazom najdublje moguće tuge, koja je odmah

prešla u neizmerni bes.
,,U ovom gradu su ubili mog oca", reče.
Počeo sam da odmahujem glavom. „Užasno je što si to morao da
gledaš."
,,lsta stvar se dogodila i hiljadama Tibetanaca", dodade on, nepomič-
no zagledan napred.
Jasno sam oscćao njegovu mržnju.
On sada samo odlučno odmahnu glavom. „Važno je da se ne razmi-
šlja o tome. Moramo da izbegavamo takve stike. Posebno vi. Kao što
sam već rekao, možda neću biti u stanju da kontrolišem bes. Vi po tom
pitanju morate da budete bolji od mene, kako biste, ako to bude potreb-
no, mogli i sami da nastavite."
„Molim?"
„Dobro me slušajte", reče tada. „Morate tačno da shvatite gde se na-
lazite. Naučili ste prva tri proširenja. Uspevali ste dosledno da podižete
energiju i stvarate snažno polje ali, kao i ja, još upadate u strah i bes.
Postoje još neke stvari koje mogu da vam ispričam o usidravanju i isti-
canju vaše energije."
„Šta tačno znači usidravanje?", upitah.
„Morate bolje da stabilizujete protok svoje energije, kako bi iz vas
u svet izlazila snažno, bez obzira na ličnu situaciju u kojoj se trenutno
nalazite. Kada svc to postignete, sva tri proširenja kojima ste ovladali
postaju stalni mentalni sklop i način života,"
„Da li je to Četvrto proširenje?", upitah.
,,To je početak Četvrtog. Ovo što ću vam ispričati su poslednje in-
formacije kojima raspolažemo u vezi sa proširenjima. Preostali deo Če-
tvrtog proširenja nedvosmisleno poznaju samo oni u Šambali.
U idealnim uslovima proširenja bi trebalo da deluju zajedno na sle-
deći način: vaša energija molitve bi trebalo da proističe iz vaše unutra-
šnje božanske veze i da zrači ispred vas, izazivajući očekivanu sinhroni-
zaciju i uzdižući sve do kojih dopre na viši nivo njihovog 'ja'. Na taj
način ta energija maksimalizira zagonetan razvoj našeg života, te svest i
dovršavanje naših pojedinačnih misija na ovoj planeti.
Nažalost, na putu na kome se krećemo nailazimo na prepreke, na is-

kušenja koja izazivaju stanje straha, koje, kao što smo već govorili, do-
nosi sumnju i tako razara naše polje. Što je još nepovoljnije, taj strah
može da nam donese i negativne slike, negativna očekivanja, koja u na-
šem životu mogu pripomoći nastanku upravo onoga čega se plašimo. Sa-
da morate da naučite kako svoju višu energiju da učvrstite tako da se
češće zadržavate u stanju pozitivnog protoka.
Problemi u vezi sa strahom", nastavi Jin, „sastoje se u tome što on
može da bude veoma prefinjen i da nam se brzo i neopaženo prikrade.
Vidite, slika straha uvek prikazuje nešto što ne želimo. Plašimo se neu-
speha, neprijatnosti koje ćemo doživeti mi ili naša porodica, gubitka slo-
bode ili voljene osobe, ili čak sopstvenog života. Najteže je to što, ka-
da počnemo da ga osećamo, takav strah često prelazi u bes, a tim be-
som se služimo kako bismo prikupili svu snagu i oduprli se i uzvratili
onome koga smatramo pretnjom, ko god to bio.
Bilo da osećamo strah ili bes, moramo da shvatimo da te emocije
potiču iz istog izvora: iz onih aspekata naših života koje ne želimo da
izgubimo.
Legende kažu da je, budući da potiču iz zabrinutosti zbog mogućeg
gubitka nečega, strah i bes najbolje i najlakše izbegavati psihičkim dis-
tanciranjem od svih ishoda."
Sada smo se već prilično odmakli na sever od samog grada i sneg
je postajao sve gušći. Jin se mučio da bi razabrao put, te je u razgovo-
ru samo s vremena na vreme i načas skretao pogled prema meni.
„Razmotrite, na primer, naš slučaj", reče on. „Tražimo Vila i prolaz
do Šambale. Legende bi rekle da bismo, istovremeno s nameštanjem
polja za očekivanje ispravnih intuitivnih znakova i događaja koji će nas
voditi, trebali da se sasvim distanciramo, odvojimo od svakog konkret-
nog ishoda. Upravo na to sam ciljao kada sam vas upozorio u vezi sa
preteranom privrženošću pitanju hoće li se Džejkob zaustaviti ili neće.
Važnost te odvojenosti je velika Budina poruka i dar čovečanstvu koji
nude sve istočne religije."
Taj pojam mi je bio poznat, ali sam trenutno imao problem sa uo-
čavanjem njegove vrednosti.
,,AIi, Jin", pobunih se, „kako možemo sasvim da se odvojimo? Ta

ideja mi često liči na teoriju o potpunoj odvojenosti od života, o posto-
janju koje nema veze sa stvamošću. Naša pomoć Vilu može da bude pre-
sudna, da znači razliku izmedu života i smrti. Kako možemo da se po-
našamo kao da nam do toga uopšte nije stalo?"
Jin skrenu s puta i zaustavi džip. Vidljivost je bila skoro na nuli.
„Nisam rekao da nam ne sme biti važno", nastavi tada. „Rekao sam
da se ne smemo vezivati za neki konkretni ishod. Ono što dobijamo u
životu i ovako se uvek blago razlikuje od onoga što želimo. Biti odvo-
jen znači spoznati da uvek posloji viši cilj koji je moguće uočiti u sva-
kom događaju, u svakom ishodu. U svakom zlu uvek možemo da pro-
nađemo neko dobro, neko pozitivno značenje, od koga možemo da na-
stavimo dalje."
Slaganje sam potvrdio klimanjem glave. Za to sam znao još iz Pe-
rua.
„Razumem", rekoh, „vrednost takvog opšteg gledanja na stvari, ali
zar nema takav pogled na svet i svoja ograničenja? Šta ako neko name-
rava da nas ubije ili muči? Vrlo je teško nezainteresovano i odvojeno
gledati ua tako nešto ili u tome videti nešto dobro."
Jin se netremicc zagleda u mene. „Ali šta ako je takvo mučenje uvek
posledica toga što tokom dogadaja koji dovode do takve kritične situa-
cije nismo dovoljno odvojeni? Naše legende govore da se naša energija,
kada naučimo da se odvojimo, može zadržati na dovoljno visokom ni-
vou kako bismo izbegli sve te ekstremno negativne pojave. Ako uspemo
da ostanemo jaki, da uvek očekujemo pozitivno, bilo da je rezultat upra-
vo onakav kakav smo očekivali ili ne, počinju da se dogadaju čuda."
U to nisam mogao da poverujem. „Hoćeš da mi kažeš da sve loše
što nam se događa nastaje jer smo propustili neku sinhronizovanu prili-
ku za izbegavanje takve situacije?"
On me pogleda uz osmeh. „Da, upravo tako."
,,Ali, to je užasno. Ne pripisujemo li time krivicu, recimo, nekome
ko ima neizlečivu bolest, misleći da je sam kriv za tu svoju bolest jer
je propustio priliku da pronađe način izlečenja?"
,,Ne, nema nikakvog okrivljavanja. Svi mi samo činimo najbolje što
možemo. Ali to što sam vam rekao istina je koju moramo da prihvati-
mo ako želimo da dostignemo najviše nivoe energije molilve. Moramo

da održavamo polja koliko možemo snažnijim, a u tom cilju u svakom
trenutku moramo da verujemo, snažno i bez kolebanja, da ćemo biti po-
šteđeni takvih problema.
S vremena na vreme dogodiće nam se da nešto propustimo", nasta-
vi on. „Čovekovo znanje je nepotpuno i moguće je da ćemo umreti ili
da će nas neko mučiti zbog nedostatka informacija. Ali istina glasi ova-
ko: kada bismo raspolagali svim znanjem do kojeg će ljudi jednom do-
ći, nešto bi nas uvek vodilo dalje od opasnih situacija. Najveću snagu
stičemo kada pretpostavljamo da je već tako. Na taj način možemo da
ostanemo odvojeni i fleksibilni, pa da izgrađujemo snažno polje očeki-
vanja."
Sve je to sada počelo da poprima smisao i logičku povezanost. Jin
je želeo da mi kaže da moramo da pretpostavimo da će nas sinhronizo-
vani postupak uvek štititi od opasnosti, da ćemo unapred znati koje po-
teze treba da povučemo, jer je ta sposobnost naša sudbina. Verujemo li
u to, pre ili kasnije to će svim ljudima postati stvarnost.
„Svi veliki mistici", nastavi Jin, „govore da je delovanje na osnovu
potpune vere važno. Apostol Ivan u vašoj zapadnjačkoj Bibliji opisujc
delovanje takvog oblika vere. Stavili su ga u bačvu sa ključalim uljem,
a njemu se ništa nije dogodilo. Druge su stavljali među gladne lavove,
a ni njima se ništa nije dogodilo. Da li su to samo mitovi?"
„Ali na kom nivou mora biti naša vera da bismo postigli taj stepen
nedodirljivosti?", upitah.
„Moramo da dostignemo nivo koji se primiče nivou onih u Šamba-
li", odgovori Jin. „Zar ne uviđate kako se sve to lepo slaže? Ako je na-
še stalno očekivanje dovoljno snažno, ujedno i očekujemo sinhronizaciju
i upućujemo energiju drugima, tako da oni takođe mogu da očekuju sin-
hronizaciju. Nivo energije se tako neprestano povećava. A, osim toga,
uvek postoje i dakini..."
Brzo je skrenuo pogled, užasnut, kako se činilo, činjenicom da je po-
novo spomenuo ta bića.
„Šta je zapravo sa njima?", upitah.
I dalje je ćutao.
„Jin", nastavih istrajno, „moraš da mi objasniš šta time hoćeš da ka-

žeš. Kako se dakini uklapaju u čitavu priču?"
On tada napokon uzdahnu i reče: „Reći ću vam samo ono što i sam
razumern. Legende kažu da njih razumeju samo oni u Šambali, te da mo-
ramo da budemo vrlo pažljivi i oprezni. Više od toga vam ne mogu re-
ći."
Te reči su izazvale moj ljutiti pogled. „Pa, dobro, to ćemo onda jed-
nostavno morati da otkrijemo kasnije, zar ne, kada stignemo do Šamba-
le?"
Pogledao me je s neizmernom tugom u očima. „Već sam vam rekao
da sam imao i previše iskustva s kineskom vojskom. Moja mržnja i bes
nagrizaju moju energiju. Ako primetim u bilo kom trenutku da vas spu-
tavam, moraću da vas napustim, a vi ćete morati da nastavite sami."
Samo sam ga nepomično posmatrao, ne želeći ni da razmišljam o toj
mogućnosti.
„Samo zapamtite", nastavi on, „Šta sam vam rekao o odvojenosti i o
veri u to da će vas nešto uvek voditi dalje od opasnosti."
Načas je zastao, pokrećući džip i nastavljajući vožnju kroz snežnu
mećavu.
„Možete da budete ubeđeni", reče na kraju, ,,da će se vaša vera na-
ći u iskušenju."
6.
Prolaz
Posle četrdesetominutne vožnje prema severu, Jin je skrenuo na svoj-

ski uništen kamionski put koji je vodio prema visokom planinskom lan-
cu udaljenom trideset-četrdeset kilometara. Sneg je padao sve gušće. U
početku jedva čujno, prigušeno brujanje počelo je stalno da se poveća-
va, sada nadjačavajući zvuk motora i vetra.
Jin i ja smo se u trenutku pogledali kada je taj zvuk postao prepo-
znatljiv.
„Helikopteri", povika Jin, skrećući džipom s puta i ulazeći u neka-
kav otvor medu stenama. Džip je sumanuto poskakivao. „Znao sam. Ipak
mogu leteti i kada je ovakvo vreme."
„Kako to misliš, znao si?"
Kada se čuo zvuk iza nas, učinilo mi se da čujem dve letilice. Jed-
na je lebdela tačno iznad nas.
„Ja sam kriv", kriknu Jin nadjačavajući buku. „Morate da izađete!
Odmah!"
„Molim?", povikah. „Jesi li poludeo? Gde da idem?"
On mi tada povika na uho: „Ne zaboravitc da uvek budete budni.
Čujete li me? Nastavite u pravcu severozapada, prema Dormaru! Mora-
te doći do planine Kunlun!"
Jednim jedinim spretnim pokretom tada je otvorio moja vrata i izgu-
rao me iz vozila.
Dočekao sam se na noge, a onda se nekoliko puta prevrnuo na sne-
žnom nanosu. Pridigavši se u sedeći položaj, pokušao sam da nekako ra-
zaberem džip, ali on se već udaljavao, a pogled mi je već zaklanjao gu-
sti sneg. Osećao sam kako me ispunjava talas najčistijeg paničnog straha.
U tom trenutku pažnju mi je privuklo neko kretanje s desne strane.

Tamo sam, na neka tri metra udaljenosti, kroz sneg razabrao figuru ne-
kog visokog muškarca u crnim pantalonama od jareće kože i prsluku od
ovčje kože, te sa šeširom na glavi. Stajao je nepomično, netremice me
posmatrajući, ali mu je lice delimično prikrivao vuneni šal. Prepoznao sam
te oči. Odakle? Nekoliko trenutaka kasnije podigao je pogled prema he-
likopteru, koji je ponovo preletao iznad nas, a potom odjurio odande.
Bez ikakvog upozorenja, tri-četiri zaglušujuće eksplozije odjeknule su
iz pravca u kom se udaljio džip, zasipajući me kamenjem i snegom, is-
punjavajući vazduh dimom koji me je gušio. Ustavši, počeo sam da se
teturam u suprotnom smeru u trenutku kada je oko mene odjeknulo još
nekoliko manjih eksplozija. Vazduh je sada sasvim bio ispunjen neka-
kvim otrovnim plinom. Tada sam osetio užasnu vrtoglavicu.
Pre nego što sam sasvim došao svesti, začuo sam muziku. Bila je to
muzika nekog klasičnog kineskog kompozitora koju sam već negde čuo.
Naglo se probudivši, uvideo sam da se nalazim u nekoj pedantno ukra-
šenoj kineskoj spavaćoj sobi. Podigavši se u sedeći položaj u raskošnoj
posteljini, odgurnuo sam svilene pokrivače. Na sebi sam imao samo bol-
nički ogrtač i bio sam okupan. Soba je bila dugačka sedam metara i ši-
roka isto toliko, a svaki drvetom obloženi zid ukrašavala je drugačija sli-
ka. Neka Kineskinja me je posmatrala kroz odškrinuta vrata.
Vrata se tada otvoriše i u sobu uđe neki kineski vojni oficir krutog
držanja, u besprekornoj odeći. Osetih kako me obuzima ledeni strah. Bio
je to isti onaj oficir koga sam već nekoliko puta video. Srce mi je neo-
buzdano lupalo. Pokušao sam da proširim energiju, ali pogled na njega
mi je oduzeo i poslednji atom snage.
„Dobro jutro", reče mi on. „Kako se osećate?"
,,S obzirom na onaj plin", odvratih, „prilično dobro."
On se nasmeši. Nema trajnih posledica, to vam garantujem."
„Gde se nalazim?"
,,U Ejliju ste. Doktori su vas pregledali i kažu da je sve u redu. Ali
ja moram da vam postavim nekoliko pitanja. Zašto ste putovali sa Jinom
Doleom i gde ste pošli?"
„Želeli smo da posetimo nekoliko starih manastira."
„Zašto?"
Odlučio sam da više ništa ne kažem. ,,Ja sam turista. I imam vizu.
Zašto ste me napali? Zna li američka ambasada da sam u pritvoru?"
On se nasmeši i zlokobno me pogleda u oči. ,,Ja sam pukovnik Čang.
Niko ne zna da ste ovde, a ako ste prekršili neke naše zakone, niko vam
ne može pomoći. Gospodin Dole je kriminalac, pripadnik ilegalne ver-
ske organizacije koja u Tibetu izvodi razne prevare."
Činilo se da se ostvaruju moji najužasniji strahovi.
,,Ne znam ništa o tome", rekoh. „Želeo bih nekoga da pozovem."
„Zašto Jin Dole i ostali tragaju za tom Šambalom?"
„Ne znam o čemu pričate?"
On mi priđe još za korak. ,,Ko je Vilson Džejms?"
„Moj prijatelj", rekoh.
„Da li je u Tibetu?"
„Mislim da jeste, ali ga nisam video."
Čang me pogleda uz primesu gađenja i, ne rekavši više ni reč, okre-
te se i izađe.
Ovo je loše, vrlo loše. Upravo sam se spremao da ustanem iz poste-
lje kada se ona bolničarka vratila sa šestoricom vojnika, od kojih je je-
dan gurao nešto što je ličilo na nekakva divovska čelična pluća, samo
što je bilo veće i što je stajalo na visokim širokim nogama, kako bi se,
tako je izgledalo, moglo prevući preko nekoga ko leži na krevetu.
Pre nego što sam uspeo da kažem bilo šta, vojnici su me već drža-
li i preko mene navlačili taj aparat. Sestra ga je potom uključila, zbog
čega je nastalo blago brujanje, a jarko svetlo se pojavilo tačno iznad mog
lica. Čak i sa zatvorenim očima video sam svetlo kako se preko moje
glave pomera zdesna ulevo, kao skener na aparatu za fotokopiranje.
Čim se mašina zaustavila, vojnici su je odvezli i izašli iz sobe. Se-
stra se još nekoliko trenutaka zadržala, posmatrajući me.
„Šta je to bilo?", zamucah.
„Običan encefalograf '', reče ona pomno pazeći na engleski dok je iz
nekog ormara izvlačila moju odeću. Sva garderoba je bila očišćena i
uredno složena.
„Čemu je to služilo?", upitah.
,,Da bismo sve proverili, da bismo znali da je sa vama sve u redu."

U tom trenutku vrata su se ponovo otvorila. Vratio se pukovnik Čang.
On uze stolicu koja je slajala pored zida i postavi je u blizini kreveta.
„Možda bi trebalo da vam objasnim s čime se mi ovde zapravo su-
očavamo", rekao je sedajući. ,,U Tibetu postoje mnogobrojne verske sek-
te, a mnogi njihovi sledbenici širom sveta pokušavaju da ostave utisak
da su verski vernici koje Kinezi ugnjetavaju. Priznajem da je naša poli-
tika u ranijem periodu, pedesetih godina i tokom Kulturne revolucije, bi-
la nepromišijena. Ali taj odnos se poslednjih godina promenio. Pokuša-
vamo da budemo maksimalno tolerantni, s obzirom na činjenicu da je
zvanična politika kineske vlade ateizam.
Te sekte moraju da vode računa o činjenici da se i Tibet promenio.
Ovde živi mnogo Kineza, neki od njih su ovde oduvek, a mnogi su bu-
disti. Svi mi moramo da živimo zajedno. Tibet ne može više nikada da
se vrati pod lamaističku vlast.
Shvatate li šta vam govorim? Svet se promenio. Čak i kada bismo Ti-
betu želeli da dodelimo slobodu, to ne bi bilo u redu prema Kinezima."
Čekao je misleći da ću ja nešto reći, a ja sam razmišljao kako bih
se mogao suprotstaviti govoreći mu o vladinoj politici doseljavanja Ki-
neza na područ|e Tibeta sa ciljem raspršavanja uticaja tibetske kulture.
Umesto toga rekoh: „Čini mi se da samo žele da budu slobodni kako bi
se bez smetnji mogli posvetiti svojoj veri."
Nešto od toga smo mi i dopustili, ali oni stalno menjaju svoje delo-
vanje. Upravo kada pomislimo da znamo ko je na čelu čitave stvari, si-
tuacija se promeni. Čini mi se da počinjemo da ostvarujemo dobar od-
nos sa delovima zvanične budističke hijerarhije, ali isto tako postoje i ti-
betski iseljenici u Indiji, pa onda ta druga grupa kojoj pripada gospodin
Dole, ona koja drži neka tajanstvena usmena predanja i širi sve te priče
o Šambali. Ljudima to isto odvlači pažnju. U Tibetu treba obaviti još to-
liko važnih stvari. Ovde su ljudi veoma siromašni. Potrebno je podići
kvalitet života."
Tada me pogleda i nasmeši se. „Zašto ljudi tu legendu o Šambali
shvataju toliko ozbiljno? Meni izgleda skoro nezrelo, kao neka dečja pri-
ča.
„Tibetanci smatraju da osim fizičkog sveta koji vidimo postoji i još

jedna, duhovna stvarnost, te da se Šambala, mada je ovde. na Zemlji,
nalazi u sferi duhovnog." Nisam mogao da verujem da sam se izložio
tolikom riziku i da sam se sa njim upustio u raspravu.
„Ali kako to oni misle da to mesto postoji?", nastavi on. ,,Iz vazdu-
ha i posredstvom satelita smo pretražili svaki kvadratni ccntimetar Tibe-
ta i ništa nismo videli."
Samo sam ćutao.
„Znate li gde bi se moglo nalaziti to mesto?", nastavi on odlučno.
,,Da li ste zbog toga ovde?"
„Bio bih presrećan kada bih znao gde je", rekoh, ,,čak i kada bih
znao šta je tačno, ali bojim se da ne znam. Isto tako ne želim ni da
imam probleme sa kineskim vlastima."
Pažljivo me je slušao, zato nastavih: „Štaviše, sve ovo me užasno
plaši i zaista bih najradije otputovao."
,,Oh, ne, mi bismo želeli da sa nama podelite ono što znate", reče
on. „Ako takvo mesto postoji, ako je reč o nekoj skrivenoj kulturi, že-
limo da raspolažemo tim podacima. Prenesite nam šta znate i dozvolite
da vam pomognemo. Možda je moguće postići neki kompromis."
Na trenutak ga odmerivši, ja tada rekoh: „Ako nemate ništa protiv,
želeo bih da stupim u vezu sa američkom ambasadom."
Pokušao je da prikrije nestrpljivost, ali sam je ja jasno video u nje-
govom pogledu. On me je još nekoliko trenutaka nepomično gledao, a
potom je prišao vratima i okrenuo se.
,,To neće bili potrebno", reče. „Možete slobodno da idete."
Već za nekoliko minuta koračao sam ulicama Ejlija u čvrsto zakop-

čanoj jakni. Sneg nije padao, ali je bilo vrlo hladno. Pre toga sam bio
prinuđen da se obučem pred onom medicinskom sestrom, a potom su me
izveli iz kuće. Dok sam tako koračao, pretražio sam sve džepove. Začu-
do, sve je bilo na mestu: nož, novčanik, kesica badema.
Osećao sam blagu vrtoglavicu i veliki umor. Da li je to posledica ner-
voze i teskobe? Nisam znao odgovor na to pitanje. Posledica onog plina?
Nadmorske visine? Sada sam pokušavao da se oslobodim tog osećaja.
Ejli je bio moderan gradić po čijim su se ulicama kretali mnogi Ki-

nezi i Tibetanci, a svuda se videlo i mnogo vozila. Dobro održavane
zgrade i prodavnice pomalo su zbunjivale, s obzirom na užasne raskrsni-
ce i uslove sa kojima smo se suočili doiazeći do tog grada. Gledajući
okolo, nisam video nikoga ko bi eventualno znao engleski, a posle ne-
koliko ulica počeo sam da osećam još izraženiju vrtoglavicu. Zato sam
bio prinuđen da sednem pored ulice, na neki stari betonski blok. Sve iz-
raženiji strah skoro da je prerastao u paniku. Šta sada uraditi? Šta se do-
godilo Jinu? Zašto me je onaj kineski pukovnik samo tako pustio? Sve
to nije imalo nikakvog smisla.
Uz tu pomisao u svesti mi se pojavila i čitava slika Jina i tada sam
se setio. Dopuštam da mi se energija izgubi. Strah me obuzima i zabo-
ravio sam da preduzmem nešto u vezi sa tim. Tada duboko udahnuh, po-
kušavajući da podignem nivo energije.
Već nekoliko minuta kasnije počeo sam da se osećam bolje, a po-
gled mi se zaustavio na nekom velikom zdanju nekoliko ulica dalje. Na
spoljnjem zidu bio je natpis na kineskom koji nisam mogao da odgonet-
nem, ali sada sam se koncentrisao na oblik zgrade, i stekao utisak da se
radi o nekom pansionu ili malom hotelu. Osetio sam pravo ushićenje.
Tamo možda imaju i telefon, možda čak i druge turiste sa kojima bih
mogao da se povežem.
Ustao sam i pošao u tom pravcu, pažljivo posmatrajući okolne uli-
ce. Za nekoliko minuta sam se našao na nekoliko vrata od pansiona Šing
Šui, ali sam i dalje oklevao i gledao oko sebe. Činilo mi se da me ni-
ko ne prati. Kada sam stigao na samo nekoliko koraka od vrata, začuo
sam nekakav zvuk. Nešto je palo u sneg. Pogledao sam oko sebe. Sta-
jao sam na ulici tačno naspram nekog uskog prolaza između zgrada.
Osim mene, na ulici se nalazila još jedna grupa staraca koji su na se-
dam-osam metara od mene koračali u suprotnom pravcu. Tada sam po-
novo začuo onaj zvuk. Bio je blizu. Spustivši pogled prema tlu, ugledao
sam maleni kamen kako je izleteo iz onog prolaza i upao u sneg.
Načinivši korak napred, pokušao sam da zavirim u taj polumračni
otvor. Zatim sam napravio još nekoliko koraka, pokušavajući da se pri-
lagodim tami.
„Ja sam", reče neko.

Istog trena postalo mi je jasno da je to Jin.
Pojurio sam u prolaz i zatekao ga kako stoji naslonjen na neki zid
od cigle.
„Kako si znao gde sam?", upitah ga.
„Nisam znao", odgovori on. „Samo sam nagađao." Zatim skliznu uza
zid i sede na zemlju. Tek tada sam primetio da mu je jakna pozadi spalje-
na. Kada je pomerio ruku, na njegovom ramenu sam ugledao krvavu mrlju.
„Ranjen si", rekoh. „Šta se dogodilo?"
„Nije tako strašno. Bacili su detonacijsku bombu, a ja sam, kada me
je eksplozija izbacila iz džipa, udario o stenu. Nekako sam puzeći uspeo
da se sakrijem pre nego što su sleteli. Video sam kako vas odnose u ka-
mion koji se uputio prema gradu. I nekako sam pretpostavio da ćete se,
ako uspete da im izmaknete, uputiti prema najvećem pansionu. Šta je bi-
lo sa vama?"
Ispričao sam Jinu kako sam se probudio u onoj kineskoj kući i ka-
ko me je pukovnik Čang prvo ispitivao, a onda pustio.
„Zašto si me izgurao iz džipa?", upitah ga potom.
„Već sam vam rekao", odgovori Jin. ,,Ne mogu da kontrolišem svo-
ja očekivanja koja su bazirana na strahu. Moja mržnja prema Kinezima
je prevelika. Oni zbog toga mogu da me prate." Onda načas zastade.
„Zašto su vas oslobodili?"
„Ne znam", odgovorih,
Jin se malo pomaknu i napravi bolnu grimasu. „Verovatno zato što
Čang naslućuje da može i vas da prati."
Samo sam odmahivao glavom. Može li lo da bude istina?
,,On, svakako, ne zna kako cela stvar funkcioniše", nastavi Jin, „ali
kada očekujete dolazak vojnika, vaša očekivanja njegovom egu daju no-
vu ideju i on se tako primiče mestu na kome se nalazite. Verovatno sma-
tra da je to neka moć koja je u njemu."
Tada me prodorno pogleda. „Morate da učite iz mog problema. Mo-
rate da ovladate svojim mislima."
Jin me je još nekoliko trenutaka posmatrao, a potom, držeći se za
ruku, povede me onim prolazom, kroz uski procep između dve zgrade,
u nešto što je izgledalo kao napuštena kuća.
„Moraš da odeš kod nekog doktora", rekoh.

,,Ne!", reče Jin odlučno. „Poslušajte me. Sa mnom će sve biti u re-
du. Ovde ima ljudi koji mi mogu pomoći. Ali ne mogu sa vama da idem
do ruševina starog manastira; tamo ćete morati sami da idete."
Samo sam se okrenuo, dok je u meni rastao strah. „Mislim da ja to
ne mogu."
Na Jinovom Jicu se odražavala zbunjenost. „Morate da kontrolišete
taj svoj strah, da se distancirate. Potrebni ste nam kao pomoć u prona-
laženju Šambale. Morate da nastavite."
S mukom se pridigao u sedeći položaj, primičući se s bolnom gri-
masom na licu. „Zar ne shvatate kako je narod Tibeta propatio? Ipak,
svi čekaju dan kada će se Šambala otkriti celom svetu." Počeo je da
žmirka u trenutku kada su nam se pogledi sreli. „Razmislite samo o to-
me koliko nam je ljudi pomoglo da stignemo ovako daleko. Mnogi od
njih su sve rizikovali. Neki su možda u zatvoru, neki su i ubijeni."
Podigao sam ruku i pokazao mu je; drhtala je. „Pogledaj me. Jedva
se pomeram."
Jinov pogled je bio krajnje prodoran. „Zar ne mislite da je vaš otac u
Drugom svetskom ratu bio užasnut kada je iskakao iz onih amfibijskih vo-
zila i po plićaku trčao prema francuskoj obali? Kao i svi oslali? Ali je to
ipak učinio! A šta bi bilo da nije? Šta bi bilo da su i svi ostali odustali?
Saveznici bi možda izgubili rat. Možda ne bi bilo slobode za sve.
Mi u Tibetu smo izgubili slobodu, ali ono što se sada događa ne od-
nosi se samo u Tibet. To nešto nadilazi i vas i mene. Reč je o onome što
se mora dogoditi kako bi se nagradile žrtve brojnih generacija. Shvatanje
Šambale, učenje načina korišćenja polja molitve u ovom istorijskom trenut-
ku je sledeći korak u razvoju čovečanstva. Reč je o velikom zadatku cele
naše generacije. Ako ne uspemo, izneverićemo dosadašnje generacije."
Jin tada napravi bolnu grimasu i skrenu pogled. U očima su mu se
nakupile suze.
,,Ja bih pošao da mogu", pridoda još. „Ali sada mi se čini da ste
nam samo još vi jedina nada."
U tom trenutku smo začuli zvuk ogromnih kamiona i ugledali dva
velika vozila za prevoz vojnika kako prolaze pored nas.
,,Ne znam gde da krenem", rekoh.

„Stari manastir nije daleko odavde", odvrati Jin. „Do njega je mogu-
će doći za jedan dan, a ja mogu da se dogovorim da vas neko odvede
tamo."
,,I šta bih tamo trebalo da radim? Već si mi rekao da ću se naći u
iskušenju. Na šta si pri tom mislio?"
,,Da biste prošli kroz prolaz, moraćete sasvim da dozvolite božanskoj
energiji da teče kroz vas i da postavite polje onako kako ste naučili. Bu-
dite svesni toga da polje izlazi iz vas i utiče na događaje, Što je najva-
žnije, držite slike straha pod kontrolom i ostanite odvojeni. Još se plaši-
te nekih ishoda. Ne želite da poginete."
„Svakako da ne žclirn da poginem", rekoh, sada već skoro vičući.
„Imam puno razloga za život."
,,Da, znam", odgovori on blagim tonom. ,,AIi to su vrlo opasne mi-
sli. Morate da odbacite sve misli o eventualnom neuspehu. Ja to ne mo-
gu, ali mislim da vi možete. Morate u svojoj veri da budete sasvim si-
gurni da ćete biti spaseni, da ćete uspeti."
Zastao je da bi se uverio da sam ga razumeo.
„Još nešto?", upitah.
,,Da'', reče on. „Ako sve ostalo propadne, i dalje potvrđujte da vam
Šambala pomaže. Tražite..."
Zaćutao je, ali sam ja znao šta je hteo da mi kaže.
Sutra ujutro našao sam se u kabini nekog starog kamioneta s pogo-

nom na sva četiri točka, zbijen između jednog pastira i njegovog četvo-
rogodišnjeg sina. Jin je tačno znao šta treba da se radi. Uprkos njego-
vim bolovima, iskrali smo se nekoliko ulica dalje i stigli do neke stare
kuće od pečene cigle, gde smo dobili toplo jelo i mesto za prenoćište.
On je do kasno u noć razgovarao sa nekoliko muškaraca. Ja sam mogao
samo da pretpostavim da su to članovi Jinove tajne grupe, ali ga ništa
nisam pitao. Ustali smo rano i već nekoliko minuta kasnije do kuće je
došao onaj kamionet i ja sam ušao.
Sada smo se vozili snegom prekrivenim zemljanim putem, vijugaju-
ći sve više u planine. Dok je kamionet tako poskakivao putem, na jed-
nom mestu smo skrenuli i stigli do jedne isturene stene s koje smo ugle-
dali mesto na kome smo se Jin i ja oprostili. Zamolio sam vozača da
uspori da bih bolje video.
Na moj veliki užas, tamo je čitav prostor bio prepun vojnih vozila i
vojnika.
„Čekajte malo", rekoh vozaču. „Jinu je možda potrebna pomoć. Mo-
ramo da se zaustavimo."
Starac je odmahivao glavom. „Morati ići! Morati ići!"
On i njegov sin su nešto uzbudeno pričali na tibetskom, s vremena
na vreme pogledajući prema meni, kao da znaju nešto što ja ne znam.
On je tada ubrzao i tako smo prešli okuku i počeli da se spuštamo pla-
ninskim putem.
Bolan osećaj straha tada je upravo eksplodirao u mom želucu. Nika-
ko nisam mogao da se odlučim šta da preduzmem. Šta ako je Jin pobe-
gao i potreban sam mu? S druge strane, činilo mi se da znam šta bi Jin
želeo da ja uradim u toj situaciji. Bio bi uporan u tome da nastavim put.
Trudio sam se da održavam energiju na visokom nivou, ali se deo me-
ne pitao hoće li se na kraju ispostaviti da su sve one priče o prolazima
i Šambali samo neki mit. A čak i ako su istinite, zašto bi ulazak bio do-
zvoljen meni, a ne nekom drugom, na primer Džempi ili lami Ridgenu?
Ništa nije imalo smisla.
Oslobodivši se tih misli, ponovo sam uložio trud kako bi energiju odr-
žao na visokom nivou, pri tom posmatrajući snegom pokrivene planinske
vrhove. Pomno sam posmatrao nekoliko gradića kroz koje smo prošli, me-
đu njima i Dormar. Na kraju, pošto smo pojeli hladnu supu i sušeni pa-
radajz, utonuo sam u dugotrajan san. Kada sam se probudio, bilo je već
kasno poslepodne i ponovo su padale velike snežne pahulje koje su ubrzo
prekrile drum svežim slojem beline. Dok smo nastavljali put, teren je po-
stajao sve strmiji, a jasno sam osećao i da je vazduh sve ređi. U daljini
sam ugledao novi lanac visokih planina kojem smo se sada primicali.
To je zapravo planina Kunlun, pomislih, koju mi je Jin spominjao.
Jedan deo mog bića i dalje nije verovao da se sve to zaista događa. Ali
je drugi znao da je to istina, te da sam sada sam, suočen sa monolitnim
kineskim prisustvom, svim tim vojnicima i ateističkim skepticizmom.
Negde sa zadnje strane se tada začulo prigušeno brujanje helikopte-

ra. Srce je počelo brže da mi udara, ali i dalje sam održavao punu bud-
nost.
Izgledalo je kao da se pastir uopšte ne obazire na tu novu pretnju,
pa je nastavio da vozi još pola sata, a potom se nasmešio i pokazao mi
nešto ispred nas. Kroz gusti sneg sam razabrao tamnije konture nekog
velikog kamenog zdanja koje se nalazilo na vrhu jednog od prvih gre-
bena. Nekoliko zidova sa leve strane jc bilo srušeno. Iza manastira su se
uzdizale divovske litice snegom prekrivenih stena. Manastir je imao tri
ili četiri sprata, mada se krov već odavno raspao, a ja sam sada pomno
gledao u tom pravcu, ne bih li uočio nekog čoveka ili kretanje. Ništa ni-
sam video. Činilo mi se da je manastir već dugo, dugo sasvim napušten.
U podnožju planine, nekih stotinu pedeset metara ispod manastira,
kamionet se zaustavio i onaj pastir mi je tada pokazao prema srušenom
zdanju. Oklevao sam, posmatrajući sneg nošen vetrom. On mi ponovo
pokaza rukom prema gore, požurujući me uzbuđenim izrazom lica.
Iz zadnjeg dela vozila, uzevši ranac koji mi je Jin spremio, uputio
sam se uzbrdo. Temperatura se blago spuštala, ali sam se nadao da uz
šator i vreću za spavanje ipak neću umreti od hladnoće. Ali šta će biti
sa vojnicima? Posmatrao sam kamionet kako nestaje iz mog vidokruga i
pažljivo osluškivao. Čuo sam samo vetar.
Pogledavši oko sebe, primetio sam kamene stepenicc koje su vodile
prema manastiru. Posle šezdeset-sedamdeset metara penjanja stepenica-
ma, zaustavio sam se i osvrnuo se u pravcu juga. Odavde su se kilome-
trima i kilometrima uokolo videle samo planine.
Približavajući se manastiru, sada sam uočio da se zapravo ne nalazi
na usamljenoj uzvišici, nego na velikoj, skoro vertikalnoj steni koja se
širi s planine iza nje. Put je vodio pravo do otvora u kome su se neka-
da nalazila velika vrata i ja sada oprezno uđoh. Veliko kamenje raznih
nijansi je bilo razasuto po zemljanom podu i sada sam se nalazio pred
drugim hodnikoin koji se protezao čitavom dužinom zdanja.
Prošao sam pored nekoliko soba u koje se ulazilo i na levu i na de-
snu stranu. I tako sam na kraju stigao do jedne veće prostorije s vrati-
ma koja su vodila u prostor iza manastira. U stvari, pola zadnjeg zida je
bilo urušeno, a na zemlji sa spoljne strane ležalo je još mnogo kamenja,

od koga je neko bilo veliko kao sto.
Krajičkom oka tada sam ugledao neko kretanje u blizini srušenog zi-
da. Stao sam kao ukopan. Šta je to? Potom sam oprezno prišao otvoru
i pogledao na sve strane. Vrata od gole i strme litice delilo je tridesetak
metara. Činilo se da u blizini nema nigde nikoga.
Dok sam tako i dalje gledao, učinilo mi se da sam uočio još jedan
ne sasvim odreden pokret, takode krajičkom oka. Ovaj put je bio nešto
udaljeniji, u blizini podnožja litice. Tada osetih kako me obuzima lede-
ni strah. Šta se to događa? Šta to vidim? Pomislio sam kako bi sada tre-
balo da uzmem ranac i pojurim prema dolini, ali sam ipak odlučio da
ostanem. Sasvim izvesno je da sam bio preplašen, ali mi je energija i
dalje bila snažna.
Koncentrisao sam se što sam bolje mogao zbog snega nošenog ve-
trom, te sam se uputio prema onim liticama gde mi se učinilo da sam
nešto primetio. Stigavši tamo, ništa nisam uočio. Bili su to samo zidovi
stena ispresecani vertikalnim pukotinama, a među njima je bila i jedna
koja je na prvi pogled izgledala kao neki uski prolaz. Pomnije je pogle-
davši, shvatio sam da je duboka samo nekoliko centimetara, premala da
bi se neko sakrio u nju, ali puna snega. Pogledom sam potražio tragove
nogu i mada je sneg bio debeo skoro trideset centimetara, video sam sa-
mo sopstvene tragove.
Sneg je sada već postao puno gušći, tako da sam se vratio do ma-
nastira i pronašao jedan ćošak iznad koga se još nalazio jedan vodorav-
ni kamen koji me je štilio od snega i vetra. Tada osetih bolnu glad, ta-
ko da sam počeo da grickam šargarepu dok sam postavljao maleni plin-
ski rešo i počinjao da grejem nešto od one zamrznute supe koju mi je
Jin stavio u ranac.
Dok se supa kuvala, razmišljao sam o tome šta se događa. Do mra-
ka je ostalo još samo sat vremena, a ja nisam imao pojma zašto sam ta-
mo, na toj planini. Pretražio sam ranac, u kome nisam pronašao ni ba-
terijsku lampu ni bilo šta slično. Zašto mi Jin nije dao i bateriju? Plin
iz rešoa ne bi izdržao celu noć; moram da pronađem nešto drva ili jar-
čev izmet.
Moj um se već poigravao sa mnom, pomislih. Šta bi moglo da se

dogodi ako budem morao da čitavu noć provedem ovde, u potpunoj ta-
mi? Šta ako ovi stari zidovi počnu da se ruše na vetru?
Čim sam to pomislio, negde na suprotnoj strani manastira začuo sam
neko rušenje. Izašao sam u predvorje i upravo u tom trenutku ugledao
neki divovski kamen kako uz tresak pada na pod.
„Isuse", rekoh. „Moram da odem odavde."
lsključio sam rešo, pokupio i ostale stvari i istrčao iz manastira, na
sneg koji je vetar šibao na sve strane. Ubrzo mi je postalo jasno da ću
morati da pronadem neko sklonište, pa sam ponovo otrčao do onih liti-
ca, nadajući se da mi je prvi put promakla neka pukotina ili izbočina do-
voljno velika za podizanje malog šatora.
Stigavši do stena, uzalud sam tražio otvore. Nijedna pukotina nije bi-
la dovoljno duboka. Vetar je zavijao. U jednom trenutku lavina snega je
pala sa jedne stene i srušila mi se pred noge. Onda sam podigao pogled
i ugledao tone nakupljenog snega koji je ležao na obodima planine iz-
nad mene. Šta bi bilo kada bi ovde došlo do lavine? U mislima sam ja-
sno video sneg kako se uz silnu grmljavinu spušta niz planinu.
I ponovo, čim sam pomislio na to, začuo sam prigušenu grmljavinu
negde s moje desne strane. Pokupivši opremu, otrčao sam prema mana-
stiru upravo u trenutku kada je grmljavina ispunila vazduh oko mene, a
sneg se obrušio na nekih petnaest metara iza mene. Potrčao sam koliko
su me noge nosile i stropoštao se u sneg na pola puta između manasti-
ra i stena, krajnje užasnut. Zašto se sve to dogada?
Uz tu misao u meni se pojavilo i sećanje na Jina. On mi je govo-
rio: ,,Na takvim nivoima energije, delovanje vaših očekivanja je trenut-
no. Naći ćete se u iskušenju."
Istog trenutka sam se pridigao. Pa, svakako! Ovo je to iskušenje. Ne
kontrolišem slike straha. Utrčao sam u stari manastir i potražio zaklon.
Temperatura je ubrzano padala i znao sam da se moram izložiti tom ri-
ziku i ostati unutra. Odloživši stvari, sledećih nekoliko minuta sam za-
mišljao kamenje kako se zadržava na mestu.
Tada zadrhtah od hladnoće. A sada, pomislih, moram da preduzmem
nešto u vezi sa hladnoćom. Zamišljao sam sebe kako sedim uz neku to-
plu vatru. Gorivo. Moram da pronađem neko gorivo.
Onda sam krenuo da pretražujem i ostali deo manastira. Stigavši sa-

mo do predvorja, stao sam kao ukopan. Oselio sam miris dima, miris dr-
va koja gore. Šta je sad to?
Polagano sam krenuo hodnikom, provirujući u svaku sobu, ne prona-
lazeći ništa. Tako sam provirio i u poslednju sobu. U uglu je gorela va-
tra, a pored nje se nalazila gomila drva.
Ušao sam i pogledao oko sebe. U sobi nije bilo nikoga. I iz te so-
be, jedna vrata su vodila napolje, a imala je i veći deo očuvanog krova.
Već mi je bilo puno toplije. Ali ko je zapalio vatru? Prišao sam spolj-
nom otvoru i zagledao se u sneg. I dalje nije bilo tragova. Upravo sam
počeo da se okrećem, želeći da krenem prema vratima, kada sam u po-
lutami ugledao neku visoku pojavu koja stoji na ivici vrata. Pokušao sam
da se direktno usredsredim na taj lik, ali sam ga video samo u granič-
nim delovima vidnog polja. Tada sam video da je to onaj isti muškarac
koga sam video u snegu kada me je Jin izgurao iz džipa. Kada sam po-
novo pokušao da ga fokusiram, nestao je. Tada se naježih i zadrtah. Ni-
sam mogao da verujem šta mi se sve događa.
Potom sam oprezno izašao na hodnik i pogledao u oba pravca. Nig-
de ništa. Ponovo sam pomislio da bi trebalo da pobegnem iz manastira
i da se spustim u dolinu, ali mi je bilo jasno da se temperatura ubrza-
no spušta i da bih u tom slučaju verovatno umro od hladnoće. Jedina
mogućnost koja mi je preostajala bila je da pokupim stvari i ostanem uz
vatru. I tako sam uzeo opremu i vratio se, nervozno provirujući iza sva-
kog ugla.
U trenulku kada sam seo, nalet vetra je zahvatio vatru i uskovitlao
pepeo raznoseći ga svuda, a ja sam na trenutak ostao zagledan u plamen
koji se ponovo pojačavao. Zamišljao sam vatru i ona se onda i pojavi-
la. Ali je bilo jednostavno previše verovati da moje polje može da bude
tako snažno. Postoji samo jedno objašnjenje. Primam pomoć. Onaj lik
koji sam video je bio dakin.
Koliko god bila sablasna, ta spoznaja mi je donela olakšanje, tako
da sam na vatru dodao još drva i dovršio supu, a potom izvadio vreću
za spavanje. Posle nekoliko minuta ispružio sam se i utonuo u dubok
san.
Probudivši se, počeo sam izbezumljeno da gledam oko sebe. Vatra

se bila ugasila, a napolju se pojavila prva svetlost. Sneg je padao isto
tako gusto kao i sinoć. Ncšto me je probudilo. Šta?
Onda sam začuo jednolično brujanje helikoptera koje se pojačava i
dolazi mi sve bliže. Skočivši na noge, sakupio sam stvari. Već za neko-
liko sekundi helikopteri su bili tačno iznad mene, dodatno pojačavajući
kovitlanje vetra.
Bez ikakvog upozorenja, pola manastira je počelo da se urušava, po-
dižući pravu mećavu čestica prašine koje su me zaslepile. Nekako napi-
pavši zadnji izlaz, istrčao sam napolje, ostavljajući stvari unutra. Meća-
va je još nanosila sneg vodoravno i pred sobom sam video samo neko-
liko metara, ali sam znao da ću, ako nastavim da trčim u tom pravcu,
ubrzo doći do onih litica kod kojih sam juče bio.
Nastavio sam mučno da se probijam kroz sneg sve dok nisam ugle-
dao stenovitu strminu. Nalazila se tačno preda mnom, ali sam znao da
još nije trebala da bude toliko vidljiva pri prvoj svetlosti svitanja. Čini-
lo mi se kao da je planina okupana nekim blagim, pomalo ćilibarskim
sjajem, posebno u blizini jednog od većih procepa koje sam već video.
Još nekoliko trenutaka sam ostao zagledan u to svetlo, znajući šta
ono znači, a onda sam pojurio prema njemu, dok su se iza mene uruša-
vali i drugi delovi manastira. Kada sam stigao do litica, učinilo mi se da
su helikopteri tačno iznad mene. Ono što je ostalo od starog manastira
sada se iza mene sasvim srušilo uz glasan tresak, uz podrhtavanje tla i
urušavanje snega u meni najbližem procepu u kome sam sada otkrio uski
otvor. To je ipak bio uzak prolaz!
Posrčući, kroz prolaz sam ušao u potpunu tamu, pipajući oko sebe
da bih nastavio prema unutrašnjosti. Pronašao sam stražnji zid i potom
još jedan otvor koji nije bio viši od metar i po. Sagnuo sam se udesno
i zatim provukao kroz otvor, daleko ispred sebe tada ugledavši najmanji
mogući zrak svetla. Teško se probijajući, pošao sam dalje.
U jednom trenutku sam se spotakao na veliki kamen i ničice pao na
zemlju i šljunak, oderavši lakat i podlakticu, ali sve tiši zvuk helikopte-
ra terao me je dalje. Ne misleći na bol, nastavio sam da se krećem pre-
ma onom svetlu. Pošto sam prešao pola metra, i dalje sam video onaj
mali otvor, ali mi ni sada nije izgledao bližc. Tako sam napredovao sko-
ro sat, probijajući se prema tom malom izvoru svetlosti pred sobom.
I onda mi se konačno učinilo da je svetlo nekako bliže i kada sam
se našao na neka tri metra od njega, neočekivano me je zapljusnuo to-
pliji vazduh i miris koji sam već osetio u onom manastiru. Negde iz da-
ljine čuo sam i glasan, melodičan čovekov povik koji je počeo da mi uz
vibriranje struji kroz telo, donoseći mi unutrašnju toplinu i ushićenje. Da
li je to bio onaj poziv koji je spominjao lama Ridgen? Zov Šambale.
Prešavši i poslednju stenu, provirio sam glavom kroz otvor. Preda
mnom se ukazao neverovatan prizor. Ugledao sam prostranu, idiličnu do-
linu i besprekorno plavo nebo. Iza doline su se uzdizali divovski planin-
ski vrhovi pokriveni snegom. Svi su bili fantastično lepi onako obasjani
sunčevim svetlom. Bilo je prohladno, ali tek malo sveže, a svuda se vi-
delo zeleno rastinje. Preda mnom se blago spuštao obronak do same do-
line.
Izašavši iz otvora i krenuvši prema dolini, osećao sam kako me skroz
nadvladava energija tog mesta, pa sam osetio i prve poteškoće s koncen-
tracijom. Svetla i boje su se kovitlali i mešali i ja tada osetih kako se
svom težinom spuštam na kolena. Sasvim bez kontrole, počeo sam da se
kotrljam nizbrdo. Tako sam se valjao i valjao, skoro kao u nekom polu-
snu, sasvim izgubivši osećaj za vreme.
7.
Ulazak u Šambalu
Osetio sam kako me neko dodiruje, kako me podižu ljudske ruke i

negde odnose. Počeo sam da osećam sigurnost, čak i ushićenje. Posle ne-
kog vremena, ponovo sam osetio onaj slatkasti miris, samo što je sada
bio sveobuhvatan i što mi je ispunio svest.
„Pokušajte da otvorite oči", reče mi neki ženski glas.
Dajući sve od sebe da bih usredsredio pogled, uspeo sam da razabe-
rem lik neke velike žene, visoke možda skoro dva metra. Prinosila je šo-
ljicu mojim usnama.
„Evo", reče mi. „Popijte ovo."
Otvorio sam usta i otpio gutljaj tople, ukusne supe od paradajza, lu-
ka i neke vrste slatke brokule. Dok sam pio, shvatio sam da mi je ukus
pojačan. Tačno sam uspevao da razlikujem svaki ukus, svaku nijansu.
Popio sam veći deo i posle toga sam bio u stanju da se ponovo koncen-
trišem na sve oko sebe.
Nalazio sam se u nekoj kući, ili bar u nečem što je ličilo na kuću.
Unutra je bilo toplo, a ležao sam u udobnoj fotelji od plavo-zelenog ma-
terijala. Pod je bio prekriven glatkim smeđim kamenim pločama, a u bli-
zini se nalazilo mnoštvo biljaka u keramičkim posudama. Ipak, iznad me-
ne se videlo plavo nebo, pa dugačke grane nekoliko visokih stabala. Či-
nilo se da ovo boravište nema ni krov ni spoljne zidove.
„Sada bi trebalo da vam bude bolje. Ali morate da dišete." Žena je
tečno govorila engleski.
Opčinjen, sada je pogledah. lzgleda da je bila Azijka, obučena u sli-
kovito izvezenu tibetsku svečanu nošnju i u jednostavnim papučama ko-
je su izgledale vrlo meko. Sudeći po dubini njenih očiju i mudrosti u
glasu, bilo joj je oko četrdeset godina, alj telo i pokreti su joj davali iz-
gled mnogo mlađe osobe. I dok joj je telo imalo savršene proporcije i
bilo prelepo oblikovano, sve na njoj je bilo izuzetno veliko.
„Morate da dišete", ponovi tada. „Znam da znate kako to da radite
jer inače ne biste bili ovde."
A onda sam konačno shvatio na šta misli, pa sam počeo da udišem
lepotu okoline i da zamišljam kako energija ulazi u mene.
„Gde sam?'', upitah. ,,Da ti je ovo Šambala?"
Nasmešila se sa odobravanjem, a ja nisam mogao da verujem da ne-
ko lice može da bude toliko lepo. Blago se sjajilo.
„Deo Šambale", odgovori mi. „Ono što zovemo prstenovima Šamba-
le. Dalje prema severu se nalaze sveti hramovi."
Potom mi je rekla da se zove Ejni, a ja sam joj se predstavio dok
me je i dalje tako posmatrala.
„Ispričajte mi kako ste dospeli ovamo", reče ona potom.
Gotovo nesmotreno preskačući s događaja na događaj, izneo sam joj
čitavu haotičnu priču, počevši sa kratkim opisom razgovora sa Natali i
Vilom, opisom Uvida i svog puta u Tibet, uključujući i susrete s Jinom
i lamom Ridgenom, pa onoga što sam čuo o legendama, a onda na kra-
ju i pronalaženju prolaza. Spomenuo sam joj čak i kako sam opažao ono
svetlo, koje je, izgleda, bilo delo dakina.
„Znate li zašto ste ovde?", upita me ona.
Na trenutak je samo pogledah. „Znam samo da me je Vil zamolio
da đođem i da je bilo bitno da pronađem Šambalu. Rekli su mi da ov-
de postoji znanje koje je sada potrebno."
Ona klimnu glavom i skloni pogled, razmišijajući.
„Gde ste tako dobro naučili engleski?", upitah je, ponovo se oseća-
jući slabim.
Ona se nasmeši. ,,Mi ovde govorimo mnogo jezika."
„Jeste li videli čoveka po imenu Vil Džejms?"
„Nisam", reče ona. „Ali prolaz do prstenova može da dovede i na
druga mesta. Možda je tu negde." U međuvremenu je prišla biljkama u
posudama i sada je jednu od njih dovlačila bliže meni. „Mislim da još
malo morate da se odmorite. Pokušajte da upijete nešto energije iz ovih
•
134 •
* — ' — * - * - - " ^ " - — ' — — - .
Džejms Redfild
— — — — •
biljaka. U svoje polje stavite nameru da njihova energija uđe u vas, a

zatim spavajte."
Zatvorio sam oči, držeći se njenih uputstava i već nekoliko trenuta-
ka kasnije sam utonuo u san. .
Nešto kasnijc probudilo me je neko šuštanje. Ona žena je ponovo
stajala preda mnom. Zatim je sela na ivicu fotelje.
„Kakav je to bio zvuk?", upitah je.
„Spolja dolazi."
„Kroz staklo?"
,,To u stvari nije staklo. To je energetsko polje koje samo izgleda
kao staklo, ali ga ne možete razbiti. U spoljnim kulturama još nije ot-
kriveno.''
„Kako nastaje? Elektronski?"
„Delimično, ali moramo i mentalno da učestvujemo, da bismo ga ak-
tivirali."
Potom sam pogledao krajolik oko kuće. Na blagim uzvišicama i li-
vadama bile su raspoređene i druge kuće, sve dole do ravne doline. Ne-
ke naseobine su imale providne spoljne zidove, kao Ejnine. Druge su iz-
gledale kao da su napravljene od drveta u jedinstvenom tibetskom stilu.
Sve su bile nenametljivo uklopljene u okolinu.
,,A kakve su ono kuće koje drugačije izgledaju?", upitah.
„Sve ih je stvorilo polje sile", reče ona. „Više se ne služimo ni me-
talom ni drvetom. Samo poljima stvaramo šta želimo."
Opčinjeno sam razmišljao o njenim rečima. ,,A kako je sa unutra-
šnjošću, sa vodom i električnim instalacijama?"
„Imamo vodu, ali ona se manifesluje tako što ide direktno iz vode-
ne pare u vazduhu, a polja daju snagu za sve ostalo što je potrebno."
U neverici sam pogledao napolje. „Prićajte mi još o ovom mestu.
Koliko je ovde ljudi?"
„Ima nas na hiljade. Šambala je vrlo velika."
Zaintrigiran, spustio sam noge na pod, ali sam pri tom osetio jaku
vrtoglavicu. Pogled mi se istog trenutka zamutio.
Ona ustade, ispruži ruku iza fotelje i pruži mi još supe.
„Popijte ovo i još udišite biljke", reče mi.
Poslušao sam je i moja energija se posle nekog vremena vratila. S

novim udisajem vazduha, sve je postalo još sjajnije i lepše nego do ta-
da, pa tako i Ejni. Lice joj je postalo blistavije, crvenelo se iznutra, baš
onako kako sam to ranije nekoliko puta video na Vilovom licu.
„Bože moj", rekoh, gledajući oko sebe.
„Ovde je puno lakše podići nivo energije nego u drugim kulturama",
reče mi ona, ,,jer svi daju energiju svima i postavljaju polje za viši kul-
turni nivo." Te poslednje reči je posebno naglasila, kao da imaju neko
šire značenje.
Nisam uspevao da odvojim pbgled od okoline. Svaka pojava, od bi-
ljaka u posudama koje su stajale u mojoj blizini do boja podnih pločica
i raskošnog zelenog drveća napolju, imalo je taj unutrašnji sjaj.
„Sve ovo izgleda neverovatno", zamucah. „Imam osećaj kao da sam
usred naučnofantastičnog filma."
Ona mi uputi ozbiljan pogled. „Veliki deo naučne fantastike ima pro-
ročanska obeležja. To što vidite je obična posledica napretka. I mi smo
ljudi isto kao i vi, i razvijamo se isto kao što ćete se i vi u spoljnim
kulturama jednom razvijati, ako sami ne sprečite svoj napredak."
U tom trenutku u sobu je utrčao dečak od nekih četrnaest godina,
pristojno mi klimnuo glavom, te rekao: „Ponovo je zvala Pema."
Ona mu se obrati: ,,Da, čula sam. Hoćeš li, molim te, da uzmeš na-
še jakne i jednu za gosta?'
Nikako nisam uspevao da odvojim pogled od dečaka. Po držanju se
moglo zaključiti da je zapravo puno stariji nego što je to u stvari bio, a
njegov izgled mi je bio jako poznat. Na nekoga me je podsećao, mada
nisam mogao da se setim na koga.
„Možete li da podete sa nama?", upita me Ejni, prekidajući moju za-
gledanost u dečaka. „To bi za vas moglo da bude bitno."
„Gde idemo?", upitah.
,,Do susedne kuće. Samo da nešto proverimo. Čini joj se da je pre
nekoliko dana začela dete, pa želi da proveri da li je zaista tako?"
,,Vi ste doktorka?"
,,U stvari, mi i nemamo prave doktore, jer više ne znamo za bolesti
koje su kod vas uobičajene. Naučili smo kako da održavamo energiju iz-
nad tog nivoa. Ja ljudima pomažem da prate sopstveno telo, šire energi-
ju i održavaju je u tom obliku."
„Zašto kažete da je važno da i ja to vidim?"
„Jer ste se našli ovde baš u ovom trenutku." Pogledala me je kao da
nisam imao problema sa shvatanjem stvari oko sebe. „Svakako morate
da shvatite sinhronizovani postupak."
Dečak se tada vratio i ona nas upozna. Zvao se Taši. On mi dade
nekakvu svetloplavu jaknu. Izgledala je kao i svaka druga topla zimska
jakna, a od njih se razlikovala samo po šavovima. U stvari, na njoj ni-
je bilo nikakvih šavova. Izgledala je kao da su komadi tkanine jedno-
stavno pritisnuti jedan uz drugi. I, što je najneobičnije, mada je pod pr-
stima izgledala kao pamuk, skoro da uopšte nije imala težinu.
„Kako pravite ovakve stvari?", upitah.
,,To su polja sile", reče Ejni dok su ona i Taši uz glasno šuštanje
prolazili kroz zid. Pokušavao sam da pođem za njima, ali samo sam se
odbio o nešto što je izgledalo kao tvrdi komad pleksiglasa. Dečak, koji
je već bio napolju, samo se nasmejao.
Uz još jedan onakav šuštav zvuk, Ejni sc vratila, takođe nasmejana.
„Trebalo je da vam kažem šta treba da učinite", reče mi. „Izvinite.
Morate da zamislite kako se polje sile otvara pred vama. Samo izrazite
nameru."
Pogled koji sam joj uputio izražavao je sumnjičavost.
„Jednostavno ga u mislima ugledajte kako se otvara i potom prođite
kroz otvor."
Poslušao sam je i krenuo napred. I zaista sam video kako se polje
otvara. Izgledalo je kao iskrivljeni prostor, nešto slično kao oni talasi to-
pline u vazduhu koje čovek kada su vrućine uočava na autoputu. Uz ono
isto šuštanje i ja sam izašao na stazicu pored kuće. Ejni je izašla za mnom.
Samo sam odmahivao glavom. Gde sam se to našao?
Prateći Tašija, pošli smo krivudavom stazicom koja se pomalo spu-
štala. Kada sam se osvrnuo, video sam da je Ejnina kuća skoro sasvim
prekrivena drvećem, a onda mi je pažnju privuklo nešto drugo. U blizi-
ni kuće nalazilo se nešto četvrtasto, crno, metalnog izgleda i veličine ve-
ćeg kovčega.
„Šta je to?", upitah Ejni.

„To je naš generator", odgovori ona. „Pomaže nam da grejemo i hla-
dimo kuće, te i u poslavljanju polja sile."
To me je sasvim zbunilo. „Kako to mislite, pomaže vam?"
Koračala je ispred mene, dok smo se i dalje spuštali obronkom bre-
žuljka. Onda je usporila i sačekala me.
„Takva sprava pored kuće sama po sebi ne stvara ništa. Ona samo
pojačava polje molitve za koje već znate i podiže ga na viši nivo, tako
da tada možemo direktno da stvaramo ono što nam treba."
Samo sam je začuđeno posmatrao.
„Zašto vam to izgleda toliko nemoguće?", upita Ejni smešeći se.
„Već sam vam rekla: to je samo posledica običnog napretka."
,,Ne znam", rekoh. ,,Za vreme svih ovih pokušaja dolaska do Šam-
bale izgleda da i nisam naročito puno razmišljao o tome kako bi to za-
pravo ovde moglo biti. Biće da sam smatrao da ću zateći tek neku gru-
pu visokih lama kako negde meditiraju. Ovo je kultura sa pravom teh-
nologijom. To je upravo fantastično..."
„Tehnologija nije važna. Važno je kako se njom služimo da bismo
lakše izgrađivali mentalnu moć koja je zaista važna."
„Kako to mislite?"
„Sve ovo nije tako neverovatno kao što mislite. Samo smo otkrili
lekcije prošlosti. Ako posmatrate pomnije priču o čoveku, shvatićete da
je tehnologija uvek samo prethodila onome što se s vremenom moglo či-
niti samim ljudskim umom.
Razmislite malo. Tokom cele istorije ljudi razvijaju tehnologiju da bi
poboljšali sposobnost delovanja i kako bi se u svetu osećali udobno. U
početku, to su bile samo posude u kojima smo držali hranu i oruđe ko-
jim smo kopali, a potom su se pojavile prefinjene kuće i zdanja. Da bi-
smo to stvorili, iskopali smo rude i minerale, pa ih oblikovali u ono što
smo zamišljali u mozgu. Želeli smo da bolje i brže putujemo, pa smo
izmislili točak, a potom i razna prevozna sredstva. Hteli smo da letimo,
pa smo konstruisali avione koji su nam pomogli u tome.
Želeli smo da brže komuniciramo, na velikim udaljenostima, kad god
poželimo, pa smo izmislili žice i telegrafe, telefone, radio uređaje i tele-
viziju - da bismo videli šta se događa na nekom drugom mestu."
Tada mi uputi upitan pogled. „Uviđate li kako se taj obrazac pona-

vlja? Ljudi su izmislili tehnologiju jer su želeli da dođu do raznih me-
sta i da se povežu sa većim brojem ljudi, a duboko u srcu su znali da
to mogu da ostvare. Tehnologija je oduvek samo odskočna daska za ono
što možemo da činimo i sami, za ono za šta smo znali da nam pripada
rodenjem, da je to deo naše prirode. Istinska uloga tehnologije oduvek
je da nam pruža pomoć u izgradnji vere u to da sve to možemo da či-
nimo i sami, zahvaljujući unutrašnjoj snazi.
I tako smo tokom rane istorije Šambale počeli da razvijamo tehno-
logiju koja će svesno služiti razvoju čovekovog uma. Uvideli smo pravi
potencijal svojih polja molitve i počeli da preuredujemo tehnologiju ta-
ko da jednostavno pojačava ta naša polja. Tu, u prstenovima, još uvek
se služimo tim uređajima za pojačavanje, ali sada smo već na samom
pragu toga da možemo da ih isključimo i da se služimo samo svojim
poljima molitve da bismo manifestovali sve što nam treba ili želimo da
radimo. Oni u hramovima to već mogu."
Želeo sam da joj postavim još pitanja, ali kada smo izašli iz jedne
krivine ugledao sam širok potok koji se s brežuljka spuštao nama zde-
sna. Negde iznad nas je odjekivao šum vode.
„Kakav je to zvuk?", upitah.
„Gore imamo slap", reče ona. „Osećate li da bi trebalo da ga vidi-
te?"
Nisam tačno znao šta time želi da kaže.
„Mislite intuitivno?", upitah je.
„Svakako da mislim na intuiciju", odvrati ona uz smeh. „Mi živimo
prema intuiciji."
Taši se u međuvremenu zaustavio i sada se osvrnuo prema nama.
Ejni se obrati njemu. „Idi kod Pemi i reci joj da stižemo."
On se nasmeši i potrča dalje.
Popeli smo se stenovitim obronkom s desne strane, prilazeći onoj re-
čici, pa smo se probili kroz gomilu gušćih, nižih stabala i tako stigli do
same obale. Rečica je bila široka oko osam metara i tekla je vrlo brzo.
Kroz grane sa leve strane video sam vodu kako se preliva preko grebe-
na, Ejni mi je pokretom ruke pokazala da pođem za njom. Krenuli smo
uz rečicu i spustili se niz nekoliko slojeva stene, sve dok se nismo na-
šli niže od ivice slapa. Sa tog mesta smo videli taj slap od šesnaest me-
tara koji se obrušavao u poveće jezerce.
Pogled mi onda privuče neko kretanje i zato se približih ivici stene
da bih pogledao prema dole. Na svoje veliko iznenađenje, kroz maglu i
oblake vodene prašine na kraju jezerceta ugledao sam dvoje ljudi kako se
primiču jedno drugom, oboje okruženi blagim, ružičastim svetlom. Mada
to svetlo nije bilo naročito intenzivno, bilo je neverovatno gusto, poseb-
no oko njihovih ramena i bokova. Trudio sam se da razaberem potpune
figure tih dvoje Ijudi, a kada mi je to uspelo, uvideo sam da su goli.
„Znači, zato ste me ovde doveli... da to vidim?", upita Ejni, očito se
dobro zabavljajući.
Nikako nisam uspevao da odvojim pogled od onoga što se događa-
lo. Bilo mi je jasno da posmatram energetska polja jednog muškarca i
jedne žene. Kada su se približili, njihova polja su se, dok su se grlili,
počela spajati. Na kraju, sasvim lagano, razabrao sam još jedno svetlo
kako se pojavljuje negde u središnjem delu ženinog tela. Nekoliko mi-
nuta kasnije, njih dvoje su se razdvojili i žena je opipala stomak. Ono
sićušno svetlo je postalo intenzivnije, a njih dvoje su se ponovo zagrli-
li. Izgledalo je kao da razgovaraju, ali sam ja čuo samo šum slapa. Bez
ikakvog upozorenja, njih dvoje su onda jednostavno iščezli.
Kada sam shvatio da su njih dvoje vodili ljubav, postalo mi je ne-
prijatno.
,,Ko su ti ljudi?", upitah.
„Nisam ih prepoznala", odgovori Ejni. „Ali su negde iz ovog kraja."
„Izgledalo je kao da su začeli dete", rekoh. „Mislite li da su to na-
meravali?"
Ona prasnu u veseo smeh. „Ovo nije spoljna kultura. Svakako da su
nameravali da začnu dete. Na ovim nivoima energije i intuicije, dovode-
nje nove duše na Zemlju je vrlo promišljen postupak."
„Kako su samo tako nestali?"
„Tamo su došli mentalnim projektovanjem kroz polje putovanja. To
nam omogućuje onaj aparat za pojačavanje. Utvrdili smo da se isto ono
elektromagnetsko polje koje odašilje televizijsku sliku može upotrebiti za
stvarno spajanje prostora na nekom udaljenom mestu s prostora na ko-

me se nalazimo. Pri tom jednostavno možemo da pogledamo neki pri-
zor, gde god želimo, ili zaista, i da pređemo na to drugo mesto, služeći
se pojačanim poljem molitve. Teoretičari odnosa prostora i vremena u
spoljnim kulturama danas već rade na takvim teorijama, samo što još ni-
3
su sasvim svesni toga do čega će to dovesti."
Samo sam je pogledao, nastojeći da upijem nove informacije.
„Izgleda mi da ste pomalo omamljeni", reče ona.
Klimnuo sam glavom, jedva uspevši da se nasrnešim.
„Dođite, videćete kod Peme."
Kuća je bila ista kao Ejnina, osim što je bila ugrađena u obronak
brežuljka i što je imala drugačiji nameštaj. U njenoj blizini sam prime-
tio jednu crnu kutiju, a ušli smo kroz polje sile isto kao i malopre. Unu-
tra su nas dočekali Taši i neka žena, koja se predstavila kao Pema.
Pema je bila viša od Ejni i vitkija. Kosa joj je bila crna kao ugljen
i duga. Na sebi je imala samo dugu belu haljinu i smešila se, ali sam
tada uvideo da nešto ipak nije bas kako treba. Zamolila nas je da sa Ej-
ni razgovara nasamo i njih dve su tako otišle u drugu sobu, dok smo
Taši i ja ostali da sedimo u prostoru dnevne sobe.
Upravo sam planirao da ga pitam šta nije u redu kada sam u vazdu-
hu u svojoj blizini osetio neki elektricitet. Ugledao sam ono talasasto is-
krivljenje kako se otvara kao što sam i video na polju oko Ejnine kuće,
samo što se ovde pojavilo usred sobe. Ubrzano zatreptavši, pokušao sam
da shvatim šta se događa. Kada sam se koncentrisao, kroz ono iskrivlje-
nje sam, kao da je reč o nekom prozoru, ugledao neko polje sa malim
biljkama. Na moje veliko iznenađenje, neki muškarac je kroz taj otvor
ušao u sobu.
Taši ustade i upozna nas. Muškarac se zvao Dorji. Uljudno mi je
klimnuo glavom i upitao gde jc Pema. Taši rukom pokaza prema spava-
ćoj sobi. .
„Šta se to sada dogodilo?", upitah Tašija.
3
Odnosi se na iskrivljenja prostora-vremena koja proizlaze iz Ajnštajnove teori-
je opšteg relativiteta.
On me pogleda sa osmehom. „Pemin suprug je stigao sa svoje far-

me. Zar to ne može da učini niko od vas u spoljnim kulturama?"
Ukratko sam mu prepričao glasine i mitove o jogi koji se mogu pro-
jektovati na udaljena mesta. ,,Ali lično nikada nisam video tako nešto",
pridodah, pokušavajući da se ponovo priberem. „Kako se to tačno izvo-
di?"
„Fiksiramo mesto na koje želimo da odemo, a pojačalo nam poma-
že da stvorimo prozor tačno ispred nas. Taj uređaj stvara i otvor na dru-
goj strani. Upravo smo zato i videli gde se nalazi pre nego što je došao
ovamo."
,,A pojačalo je ona crna kutija pored kuće?"
„Tako je."
,,I to možete svi da izvedete?"
„Da, a sudbina nam je namenila da to počnemo da radimo bez po-
jačala."
Zastao je, zagledan u mene. Zatim upita: „Hoćete li mi pričati o kul-
turi iz koje ste došli, o spoljašnjem svetu?"
Pre nego što sam uspeo da odgovorim, začuli smo neki glas u spa-
vaćoj sobi: „Opet ista stvar."
Taši i ja se pogledasmo.
Nekoliko minuta kasnije Ejni je Pemi i njenog supruga izvela iz spa-
vaće sobe, tako da su sada svi seli u dnevnu sobu pored nas.
„Bila sam tako sigurna da sam trudna", reče Pema. „Videla sam ener-
giju i istog trena je osetila, a onda se za nekoliko minuta izgubila. Za-
pravo se radi o prelasku."
Taši ju je netremice posmatrao, sasvim očaran.
„Šta mislite, šta se dogodilo?", upitah ja.
„Intuicija nam govori", reče Ejni, ,,da je reč o nekoj paralelnoj trud-
noći i da je dete otišlo na neko drugo mesto."
Dorji i Pema su se još nekoliko dugih trenutaka samo gledali. ,,Po-
kušaćemo ponovo", reče onda Dorji. ,,U jednoj porodici to se skoro ni-
kada ne događa dva puta."
„Moramo da krenemo", reče Ejni, ustajući i grleći par. Taši i ja smo
potom izašli za njom kroz polje sile.
I dalje sam bio skoro omamljen od onih silnih utisaka. S jedne stra-
ne, ovdašnja kultura mi se činila uobičajenom; s druge strane sasvim ne-
pojmljivom. Pokušavao sam da sve to nekako prihvatim dok nas je Ej-
ni vodila do desetak metara udaljenog stenovitog grebena sa koga se pru-
žao pogled dole, na divovsku zelenu dolinu.
„Kako je moguće da u Tibetu postoji tako veliko područje umerene
klime?", izlanuh se u tom trenutku.
Ejni se nasmeši. „Temperaturu kontrolišemo svojim poljima, a oni-
ma koji imaju manje energije mi smo nevidljivi. Mada legende govore
da će i to početi da se menja kada se približi tranzicija."
Te reči su me zapanjile.
„Znate za legende?", upitah.
Ejni potvrdi klimanjem glave. „Svakako. Šambala je izvor legendi,
kao i brojnih proročanstava koja su se pojavila tokom cele istorije. Mi
pripomažemo dovođenju duhovnih informacija u spoljne kulture. Znali
smo i da je samo pitanje vremena kada ćete početi da nas pronalazite."
„Baš ja, lično?", upitah.
„Ne, bilo ko iz spoljnih kultura. Znali smo da ćete, kada generalno
dignete svoj nivo energije i svesti, početi ozbiljno da shvatate Šambalu
i da će neki od vas biti u stanju da dođu ovamo. Tako kažu legende. A
doći će i vreme promene Šambale, ili tranzicije, prelaska, ovamo će sti-
zati ljudi iz spoljnih kultura. I to ne samo po neki upućenik sa Istoka,
oni nas s vremena na vreme pronalaze oduvek, nego i ljudi sa Zapada,
koji će dok dolaze ovamo primati pomoć."
„Rekli ste da legende predviđaju tranziciju. Šta je to?"
„Legende kažu da će se, kada spoljne kulture počnu da shvataju sve
korake širenja čovekovog polja molitve - kako se povezati sa božanskom
energijom i omogućiti joj da protiče s ljubavlju, kako postaviti sopstve-
no polje tako da omogućuje sinhronizovani postupak i uzdiže druge, i
kako pojedinačno usidriti to polje - saznati i za sve ono ostalo što mi
ovde činimo u Šambali."
„Mislite li na preostali deo Četvrtog proširenja?"
Ona mi uputi značajan pogled. ,,Da. To ste, konačno, i došli ovamo
da vidite."
„Možete li da mi kažete šta je to?"

Ona odmahnu glavom. „Morate napredovati korak po korak. Najpre
morate da spoznate kuda ide čovečanstvo. Ne intelektualno, nego očima
i osećanjima. Šambala je uzor za tu budućnost."
Klimao sam glavom, i dalje je posmatrajući.
„Vreme je da svet sazna za šta su ljudska bića sposobna, kuda nas
evolucija vodi. Kada to jednom u celosti spoznate, moći ćete još više da
proširite polje, postaćete još jači."
Odmahujući glavom, tada pridoda: ,,Ali shvatite da ja ne raspolažem
svim tim informacijama o Četvrtom proširenju. Ja ću moći da vas vo-
dim u sledećih nekoliko koraka, ali postoje i druge stvari, koje znaju sa-
mo oni u hramovima."
„Šta su ti hramovi?", upitah.
„Oni su samo srce Šambale. Ono mistično mesto koje ste zamišlja-
li. Tamo se ostvaruje pravi zadatak Šambale."
,,Gde se nalaze?"
Tada mi pokaza rukom prema severu, na suprotnu stranu doline, gde
se u daljini nazirala neobična, kružna grupa planina.
„Tamo, iza onih vrhova", reče.
Dok smo tako razgovarali, Taši je ćutao i pomno slušao svaku reč.
Ejni ga onda pogleda i pogladi po kosi. „Intuicija mi je govorila da bi
Taši sada već trebalo da bude pozvan u hramove... ali mi se čini da nje-
ga više zanima život u vašem svetu."
Iznenada sam se trgao, budeći se okupan u znoju. Sanjao sam kako

sa Tašijem i još sa nekim prolazim hramovima, na samoj ivici razume-
vanja Četvrtog proširenja. Nalazili smo se u pravom lavirintu kamenih
zdanja, od kojih je većina bila bronzanožute boje, ali iznad svega, malo
dalje, nalazio se hram koji je izgledao plavičasto. Ispred tog hrama je
neko stajao u izuzetno dopadljivoj tibetskoj odeći. U tom snu sam po-
čeo da bežim od onog kineskog oficira koga sam već nekoliko puta sreo
u stvarnosti. Jurio me je kroz hramove, a oni su se rušili. Mrzeo sam ga
zbog toga što radi.
Pridigavši se u sedeći položaj, pokušao sam da se koncentrišem, je-
dva se prisećajući povratka do Ejnine kuće. Sada sam se nalazio u jed-
noj od njenih spavaćih soba i bilo je jutro. Taši je sedeo ispred kreveta
na velikoj stolici i nepomično me je posmatrao.
Duboko uzdahnuvši, pokušao sam da se smirim.
„Šta se dogodilo?", upita me on.
„Samo sam nešto ružno sanjao", rekoh.
„Hoćete li da mi pričate o spoljnim kulturama?"
„Zar ne možeš jednostavno da odeš tamo kroz neki prozor, hodnik
ili otvor, ili kako već to zovete?"
On odmahnu glavom. ,,Ne, to nije moguće, čak ni u hramovima. Mo-
joj baki je intuicija rekla da je to moguće, ali još niko to nije uspeo zbog
razlika u nivoima energije. Oni u hramovima vide šta se dogada u dru-
gim kulturama, ali to je sve."
„Izgleda da tvoja majka zna puno o spoljašnjem svetu?"
„Informacije dobijamo od onih koji žive u hramovima. Oni se često
vraćaju, posebno kada osete da je neko spreman da im se pridruži."
„Pridruži im se?"
„Skoro svi ovde teže da imaju svoje mesto u hramu. To je najveća
čast i prilika za uticaj na spoljne kulture."
Dok je tako govorio, njegov glas i stepen zrelosti su podsećali na
tridesetogodišnjaka. Mada je bio velik i krupan, bilo je vrlo neobično
gledati u lice pravog četrnaestogodišnjaka.
,,A ti?", upitah ga. „Znači, želiš da ideš u hramove?"
On se nasmeši i pogleda prema drugoj sobi, kao da ne želi da ga
majka čuje.
,,Ne, neprestano razmišljam o tome da li bih nekako mogao otići u
spoljne kulture. Hoćete li da mi pričate o njima?"
U sledećih pola sata ispričao sam mu što sam više mogao o trenut-
nom stanju u svetu: o načinu na koji živi većina ljudi, o ishrani većine
ljudi, o borbi za uspostavljanje demokratije širom sveta, o tome kako no-
vac korumpira vladine institucije, o problemima zaštite okoline. Željno
je sve upijao, ni zbunjen ni razočaran onim što je čuo.
U tom trenutku je u sobu ušla Ejni, koja je odmah naslutila da smo
vodili neki važan razgovor, pa je zastala. Niko ništa nije rekao i ja sam
se samo tromo spustio na jastuk.
Ona me je prodorno pogledala.
„Moramo u vas da ulijemo još energije", primetila je. „Pođite sa

mnom."
Obukavši se, s njom sam se ponovo našao u dnevnom boravku, a
potom za njom izašao i otišao iz kuće. Tamo su stabla bila veoma ve-
lika i razmaknuta po desetak metara. Između njih je rasla zapuštena tra-
va, slična žalfiji, kao i desetine drugih biljaka koje su ličile na divovsku
paprat. Ona me podstaknu da počnem da se krećem, a ja pokušah sa
onim vežbama koje me je Jin učio.
,,A sada sedite ovde", reče kada sam završio. „I ponovo podignite
energiju."
Dok je ona sedela pored mene, počeo sam da dišem duboko i da se
koncentrišem na okolnu lepotu, zamišljajući kako energija u mene ulazi
iznutra. Kao i ranije, boje i oblici su počeli da se ističu bez problema.
Tada pogledah Ejni i na njenom licu ugledah izraz dublje mudrosti.
„Tako je već bolje", reče. „Juče, kada ste bili u poseti kod Peme,
još niste bili čitavi ovde. Sećate li se šta se dogodilo?"
„Svakako", odgovorih. „Najvećim delom."
„Sećate li se šta se dogodilo kada je pomislila da je zatrudnela?"
,,Da."
,,U jednom trenuiku joj se učinilo da je dete u njoj, a onda ga više
nije bilo."
„Šta mislite, šta se dogodilo?", upitah.
,,To niko tačno ne zna. Takvi nestanci se događaju već dugo. U stva-
ri, počeli su od mene, pre četrnaest godina. Tada sam bila ubeđena da
nosim blizance, dečaka i devojčicu, a onda, odjednom, jedno detc je ne-
stalo. Rodila sam Tašija, ali oduvek imam utisak da i njegova sestra ži-
vi negde drugde.
Otada se ovdašnjim parovima uobičajeno događa ista stvar. Sigurni
su da su začeli dete, a onda odjednom žene uviđaju da im je materica
prazna. Sve kasnije rode drugo dete, ali niko nikada ne zaboravlja šta se
dogodilo. Taj fenomen se redovno dešava širom Šambale tokom svih če-
trnaest godina."
Na trenutak zastavši, produži dalje: ,,To ima neke veze sa tim pre-
lazom, možda čak i sa vašim dolaskom ovamo."
Odvratio sam pogled. ,,Ne znam."

„Zar vam se ne pojavljuju neke intuitivne slike?"
Još nekoliko trenutaka sam razmišljao, a potom sam se prisetio sna.
Već sam se spremao da joj ga ispričam, ali nisam znao da ga rastuma-
čim, tako da ga i nisam spomenuo.
„Zapravo i nemam intuitivne predstave", rekoh. „Samo mnogo pita-
nja."
Ona klimnu glavom čekajući.
„Kako ovde funkcioniše domaćinstvo? Kako većina ljudi provodi vre-
me?"
„Razvili smo se tako da novac ne koristimo", objasni Ejni, ,,i više
ne proizvodimo i ne gradimo pojedine stvari kao u spoljnim kulturama.
Pre više desetina hiljada godina stigli smo iz kultura koje su pravile stva-
ri koje su im bile potrebne, kao i vi. Ali, kao što sam vam već rekla,
malo-pomalo shvatili smo da je prava sudbina tehnologije pomoći nam
da razvijemo svoje mentalne i duhovne sposobnosti,"
,,Ja tada opipah meki rukav svoje jakne. „Hoćete li da kažete da je
sve što imate stvorilo energetsko polje?"
„Upravo tako."
„Kako je to sve spojeno?"
„Kada jednom nastanu, ta polja se održavaju sve dok nešto negativ-
no ne prekine energiju."
,,A hrana?"
„Hranu je moguće stvoriti isto tako, ali smo ustanovili da ju je naj-
bolje uzgajati pojedinačno, prirodnim postupkom. Biljke koje daju hranu
reaguju na našu energiju i vraćaju nam je. Svakako, više ne moramo pu-
no da jedemo da bismo ostali puni života i energije. Većina njih u hra-
movima uopšte ne jede."
,,A energija? Kako rade oni pojačivači?"
„Energija je besplatna. Jednom davno smo otkrili spravu koja radi na
osnovu postupka koji biste vi nazvali hladnom fuzijom. Ona je našoj kul-
turi donela praktično besplatnu energiju, a to nas je oslobodilo od potre-
be zagađivanja okoline i omogućilo nam da automatizujemo masovnu
proizvodnju dobara. Malo-pomalo, sve vreme smo počeli da posvećuje-
mo duhovnim aktivnostima, sinhronizovanoj percepciji i otkrivanju novih

istina o postojanju, prenoseći informacije i drugima."
Dok je govorila, uvideo sam da opisuje budućnost čovečanstva za
koju sam prvi put saznao u Devetom i Desetom uvidu.
„Kada smo se ovde u Šambali duhovno razvili", nastavi ona, „poče-
li smo da shvatamo da je čovekova misija na ovoj planeti da razvije kul-
turu koja je duhovna u svim svojim aspektima. A onda smo uvideli da
u sebi imamo i jaču silu koja nam može pomoći da ostvarimo ono što
je potrebno. Naučili smo proširenja molitve i da ih upotrebimo da bismo
dodatno razvili tehnologiju, kao što sam već objasnila, da bismo održa-
vali i potpomagali tu kreativnu snagu. Trenutno jednostavno živimo u
prirodi a jedino što je ostalo od tehnologije su ta pojačala koja nam po-
mažu da mentalno stvaramo sve ostalo što nam je potrebno."
,,Da li se čitava ta evolucija odigrala upravo ovde?", upitah.
„Ne, ni slučajno", reče ona. „Šambala se više puta selila."
Ta njena izjava me je iz nekog razloga šokirala, tako da sam joj po-
stavljao nova pitanja.
„O, da", pojasni ona. „Naše legende su vrlo stare i potiču iz mno-
gih izvora. Svi mitovi o Atlantidi i hinduističke legende o Meruu poti-
ču iz starih civilizacija koje su zaista postojale u prošlosti, gde se odi-
grala rana faza evolucije Šambale. Razvijanje naše tehnologije je bio naj-
teži korak jer, kako bi tehnologija u celini počela da služi našem poje-
dinačnom duhovnom razvoju, svi moraju da dođu do tačke u kojoj je du-
hovno razumevanje važnije od novca i nadgledanja.
Za to je potrebno mnogo vremena, jer ljudi koji su se zaglavili u stra-
hu - i smatraju da svojim egom lično moraju da manipulišu tokom ljud-
skog razvoja - često žele napređak u tehnologiji da upotrebe na negati-
van način, za nadgledanje drugih. U mnogim ranim civilizacijama, neko-
licina takvih osoba sklonih nadgledanju pokušala je da spreči korišćenje
sprava za pojačavanje, tako što bi ih koristili za praćenje i nadgledanjc
drugih Ijudi. Takvi pokušaji su se često završavali ratovima i masovnim
razaranjima, tako da je čovečanstvo moralo da počinje ispočetka.
Spoljne kulture s tim problemom se suočavaju upravo sada. Postoje
ljudi koji pomoću praćenja i nadgledanja, ugrađenih čipova i skeniranja
moždanih talasa žele da kontrolišu sve oko sebe."
„A šta je sa ostacima tih drevnih kultura o kojima govorite? Zašto

nikada nije pronađeno skoro ništa?"
„Kretanje kontinenata i led su mnogo toga pokrili, a uz to, kada jed-
na kultura uznapreduje toliko da se materijalna dobra stvaraju mentalno,
onda ako nešto krene pogrešnim tokom i talas negativnosti smanji ili ra-
zori energiju, sve jednostavno nestaje."
Duboko udahnuvši, samo sam slegnuo ramenima. Sve što mi je re-
kla bilo je savršeno logično, ali ipak i veoma zbunjujuće. Jedno je za-
mišljati ljudsku civilizaciju kako se razvija prema duhovnoj budućnosti,
a sasvim nešto drugo naći se duboko u kulturi koja je tu budućnost već
dostigla.
Ejni mi tada pride bliže. „Samo zapamtite da je to što smo mi posti-
gli prirodni tok ljudske evolucije. Mi smo ispred vas, ali zbog onoga što
smo učinili, taj put vama u spoljnim kulturama može da bude lakši."
Zaćutavši, tada se nasmeši.
„Vaša energija već sada izgleda puno bolje", reče.
„Čini mi se da se još nikada nisam osećao ovoliko budnim."
Ona klimnu glavom. „Kao što sam vam već rekla, reč je o nivou
energije koju pojedinci ovde u Šambali održavaju. Ona je zarazna. Ov-
de ima i mnogo onih koji znaju kako da unesu energiju u sebe i da je
projektuju napolje, prema drugima, tako da se stvara mnogostruko delo-
vanje, pri čemu svako upija energiju molitve koju je primio od drugih i
ponovo je odašilje svima uokolo. Shvatate li kako se to širi i pojačava?
Sve pretpostavke i očekivanja svih u određenoj kulturi teku zajednički i
stvaraju džinovsko kulturno polje molitve.
Opšti nivo koji će neka kultura dostići određuje gotovo isključivo ste-
pen svesti njenih pripadnika u vezi sa, prvo, opštim postojanjem njihovih
polja molitve te, drugo, načinom na koji ih je moguće svesno širiti. Ka-
da se ta proširenja konačno sprovode, nivo energije se naglo podiže. Ka-
da bi svi u spoljnjim kulturama znali kako da uvedu energiju i da izazo-
vu njeno zračenje prema spoljašnjosti, a uz to, proširenju molitve dajući pri-
oritetno značenje, mogli bi samo tako, bez problema, da ostvare nivo ko-
ji mi imamo, mi ovde u Šambali!", pri tom je kratko pucnula prstima,
želeći da naglasi kako je to jednostavno. „Upravo na tome radimo u hra-
movima. Služimo se svojim proširenjima molitve da bismo pomogli u po-

dizanju svesti u spoljnim kulturama. To činimo već hiljadu godina."
Razmislivši o njenim rečima, upitah: „Ispričajte mi sve što znate o
Četvrtom proširenju."
Još nekoliko trenutaka je ćulala, vrlo ozbiljno me posmatrajući.
„Znate da morate da napredujete korak po korak, odgovori tada.
„Primili ste pomoć, ali da biste stigli ovde, morali ste da poznajete pr-
va tri proširenja i deo Četvrtog. Sada morate tačno da znate i da shva-
tite kako ta proširenja stvamo funkcionišu.
Posle dovršenja proširenja, čovekova energija ima veći domet i po-
staje jača. To se događa zato što, kada odašiljete energiju da biste po-
krenuli sinhronizovana iskustva i uzdizali druge, i kada tu energiju usi-
drite odvojenošću i verom, sprovodite božanski naum, a što više uspeva-
te da delujete i razmišljate u skladu sa božanskim, to vaša moć postaje
veća. Shvatate li? Postoji i ugrađeni sigurnosni mehanizam, što ste ne-
sumljivo već i iskusili. Bog neće pojačati snagu u vama ako ne gledate
u istom pravcu u kom je okrenuta i univerzalna namera."
U tom trenutku mi dodirnu rame. „Zato sada treba jasnije da spo-
znate kuda to čovečanstvo treba da ide, kako se ukupna ljudska kultura
mora razvijati. Vreme je da se to dogodi. Upravo zato i vi i ostali ko-
načno vidite i razumete Šambalu. To je sledeći korak u Četvrtom proši-
renju. Morate zaista da spoznate planiranu budućnost čovečanstva.
Već ste shvatili kako smo mi ovladali tehnologijom i stavili je u slu-
žbu unutrašnjeg duhovnog razvoja. Taj doživljaj dodatno širi vašu ener-
giju jer to očekivanjc sada možete da postavite u svoje polje molitve.
Važno je da shvatite kako to funkcioniše. Sada već znate kako oda-
slati polje ispred sebe dok se krećete ovim svetom i znate kako da ga
postavite da biste pojačali energiju i sinhronizacioni protok u sebi i dru-
gima. Svoje polje proširujete još za korak kada ne samo zamišljate ka-
ko vaše polje uzdiže osobe oko vas na viši nivo intuitivnosti, nego i ka-
da to činite s pouzdanom verom u to kuda viša intuitivnost svih, i vas
samih i drugih, vodi: prema jednoj idealnoj duhovnoj kulturi nalik na
ovu koju vidite u Šambali. Time im pomažete u pronalaženju njihove
uloge u toj evoluciji."
Klimnuo sam glavom, žudeći za novim informacijama.

,,Ne prenagljujte", upozori me ona. „Još niste videli sve aspekte na-
šeg života. Ovladali smo ne samo tehnologijom nego smo i rekonstrui-
sali svoj svet da bismo se usredsredili isključivo na duhovni razvoj... na
tajne postojanja... na sam životni proces."
8.
Životni proces
Uputio sam se levim delom staze iza Ejnine i Tašijeve kuće i više
od kilometra se provlačio između stena i drveća. Ejni je naš razgovor
završila naglo, govoreći da mora da obavi neke pripreme o kojima će mi
pričati kasnije, a ja sam tada odlučio da sam pođem u šetnju.
Dok sam tako posmatrao zelenilo, um su mi ispunjavala nebrojena
pitanja. Ejni je rekla da treba da vidim kako Šambala oblikuje kulturu
usredsređenu na životni proces. Sta to znači?
Dok sam se duboko zamišljao nad tim pitanjem, primetio sam nekog
čoveka kako ide stazom prema meni. Bio je stariji, moguće da mu je bi-
lo oko pedeset godina, a koračao je vrlo žustro. Stigavši do mene, na
trenutak je zadržao pogled na mojim očima, a potom je nastavio dalje,
prošavši pored mene. Krajičkom oka, primetio sam kako se jednom okre-
nuo za mnom.
Nastavio sam još nekoliko koraka dalje, razdražen jer se nisam zau-
stavio i započeo razgovor. Zato sam se okrenuo i pošao u njegovom
pravcu, nadajući se da ću ga nekako stići. On je upravo skretao i nesta-
jao je iz mog vidnog polja. Kada sam i ja stigao do tog skretanja, više
ga nigde nije bilo. Ostao sam razočaran, ali u Ejninu kuću sam se vra-
tio ne razmišijajući više o tome.
Dočekala me je na vratima, sa farmerkama i košuljom.
„Trebaće vam ovo", reče mi.
„Dozvolite mi da pogodim", rekoh. „Napravili ste ih služeći se svo-
jtm poljem."
Ona klimnu glavom. „Počinjete da nas shvatate."
Spustivši se na stolicu, pogledah je. Imao sam utisak da ne razumem

baš ništa.
„Stigao je Tašijev otac", rcče mi.
„Gde je?", upitah.
„Unutra, s Tašijem." Glavom je pokazala prema spavaćoj sobi.
„Odakle je stigao?"
„Neko vreme je proveo u hramovima."
Istog momenta sam se sasvim razbudio. „Samo što je stigao ovamo?"
,,Da, neposredno pre vašeg povratka."
„Čini mi se da smo se mimoišli na stazi."
Ejni posle nekoliko trenutaka reče: „Imam utisak da je došao da nas
pripremi."
,,Za šta?"
,,Za prelazak. Smatra da se primičemo trenutku kada će se Šambala
premestiti."
Upravo sam se spremao da postavim još neka dodatna pitanja kad
sam primetio da je skrenula pogled i da je, tako je barem izgledalo, du-
boko zamišljena.
„Kažete da ste na stazi videli Tašijevog oca?", upita me potom.
Klimnuo sam glavom.
,,U tom slučaju je poruka koju on donosi svakako bitna i za vas. Mo-
ramo da budemo veoma svesni ovog postupka."
Posmatrala me je sa isčekivanjem.
„Spomenuli ste životni proces", rekoh tada. „Možete li da mi kažc-
te šta u Šambali tačno podrazumevaju pod tim?"
Ona klimnu glavom. „Posmatrajmo celu sliku načina na koji društvo
može da se razvija kada jednom počne da podiže nivo energije molitve.
Prvo se događa da oni koji stvaraju tehnologiju počinju da stvaraju još
delotvornije i automatizovanije proizvode, tako da roboti proizvode sve
više i više društvenih materijalnih dobara. To se već dogada u svim dru-
štvemm granama u spoljnim kulturama i svakako je pozitivan pomak,
uprkos činjenici da je posebno opasan. Na taj način previše moći može
da se nađe u rukama samo nekolicine pojedinaca ili firmi, ako ne dođe
do decentralizacije. Tako dolazi i do otpuštanja sa radnih mesta i mno-
gi ljudi moraju da se prilagodavaju novim načinima osiguravanja egzi-

stencije.
Međutim, te probleme olakšava činjenica da se celokupno domaćin-
stvo sa automatizacijom materijalne proizvodnje počinje usmeravati pre-
ma informacijama i uslugama - osiguravajući drugima upravo tražene in-
formacije u pravo vreme - što će sve prisiliti na to da postanu intuitiv-
niji i budniji, pa i više usredsređeni na sinhronizovano percipiranje kao
način života.
Pošto se duhovno znanje uvećava i ljudi postaju svesni kreativne mo-
ći koju mogu da steknu svojim poljima molitve, tehnologija se razvija
još korak dalje. Tada će biti otkrivena pojačala misaonih talasa i čovek
će sve što mu treba moći mentalno da stvori."
A kada dođe do toga, cela kultura će moći nesmetano i potpuno da
se usredsredi na duhovna pitanja, odnosno na ono što zovemo samim ži-
votnim procesom. Upravo smo u tom stadijumu trenutno mi u Šambali,
a preostali deo čovekove kulture sudbinski nas u tome sledi. Celo naše
društvo je obrazovanjem upućeno u širu stvamost duha. U određenom
trenutku svaka kultura mora zaista da shvati da smo duhovna bića i da
su sama naša tela tek atomi na određenom nivou vibriranja, u vibraciji
koju je moguće podići kad se naša povezanost i molitve pojačaju.
Tu, u Šambali, mi razumemo tu činjenicu, a razumemo i da smo ova-
mo sišli s jednog sasvim duhovnog nivoa da bismo nešto ostvarili. Ova-
mo dolazimo sa zadatkom da čitav svet dovedemo do potpune duhovne
svesnosti, generaciju po generaciju, te da to činimo što je moguće sve-
snije. Upravo zato potpuno učestvujemo u tom životnom procesu i to od
samog početka - u stvari još pre samog rođenja."
Pogledala me je da bi utvrdila da li razumem ili ne, a potom je na-
stavila. „Pre rođenja uvek postoji intuitivna veza između majke i oca i
njihovog nerođenog deteta."
„Kakva veza?", upitah.
Ona se nasmeši. „Ovde svi znaju da duše počinju da ostvaruju vezu
sa roditeljima i pre rođenja. Pokazuju im svoje prisustvo, posebno maj-
ci. To je deo postupka odlučivanja o tome da li je potencijalni roditelj
prava osoba za to."
Samo sam je zapanjeno pogledao.

„To se već događa i u spoljnim kulturama", objasni Ejni. „Reč je o
tome da ljudi tek sada počinju da pričaju o tim stvarima i razvijaju per-
cepciju u tom pravcu. Pitajte bilo koju grupu majki pa ćete videti šta će
vam reći.
Isti oblik intuitivnosti učestvuje i u postupku ostvarivanja braka, ako
malo bolje razmislite i o tome. Dok ljudi uče da traže partnera svesno,
glavni kriterijum je strast, ali to nije jedini element. Primamo i intuitiv-
ne informacije o tome kako će nam izgledati život sa određenom oso-
bom. Procenjujemo - bili toga potpuno svesni ili ne - da li će način ži-
vota s tom osobom biti korak napred u odnosu na način i stavove sa ko-
jima smo odrasli.
Shvatate li na šta mislim? Odabir partnera je važan sa evolucijskog
stanovišta. Kada se duhovno razvijemo, ljudima je sudbina namenila da
se udružuju svesno da bi podigli dom, ili stanicu pored kuće, koja je ver-
niji način življenja u odnosu na prethodnu generaciju. Intuitivno znamo
da moramo da izgradimo život koji doprinosi mudrosti koju smo zatekli
u svetu kada smo na taj svet stigli. Uvidate li kakav je to proccs?
A potom, kada se pojavi intuicija u vezi sa detetom koje želi da nam
se rodi, uvek se javljaju ovakva pitanja. Zašto bi to dete želelo da se ro-
di u našoj porodici? Šta bi to dete želelo da bude kada poraste? Kako
bi to dete razvilo i proširilo razumevanje s kakvim nas je zateklo?"
„Čekajte malo", rekoh. „Zar ne bi trebalo da pripazimo sa pretpo-
stavkama o tome da znamo kakva će nam deca biti? Šta ako grešimo pa
decu pokušamo da uguramo u neki šablon koji im nikako ne odgovara?
Moja majka je mislila da ću biti seoski pop, a to se baš nije ispostavi-
lo kao tačno."
,,Da, svakako, to su samo intuitivni znaci; stvarnost će samo biti bli-
ska onome što mislimo. Nikada neće biti tačno takva. Ljudi su vekovi-
ma ugovarali brakove i terali decu da se bave zanimanjima koja su ume-
sto njih oni odabrali. Ali, zar ne shvatate? To je bila zloupotreba stvar-
ne intuicije. Iz njihovih grešaka možemo puno da naučimo. U vezi sa
decom ne primamo konačna i neopoziva znanja, a isto tako ne bi treba-
lo ni da sprovodimo potpunu konlrolu. Samo primamo intuitivne putoka-
ze, široke slike o tome šta će oni učiniti sa svojim životom - mada bih
mogla da se kladim da vaša majka u vezi sa vama i nije tako strašno
pogrešila."
Na te reči sam se nasmejao. Bila je u pravu, svakako.
„Tako, dakle, shvatate kuda ovo vodi. Znamo da dok majka i otac
intuitivno saznaju kako će dete koristiti znanje sa kojim će ih zateći, a
potom ga proširiti, nerođena duša radi to isto u predživotnoj viziji ono-
ga što želi da ostvari. Zatim dolazi do postupka začeća."
Tada me na trenutak pogleda. „Sećate li se onog para koji smo vi-
deli pored slapa?"
,,Da."
„Šta mislite o tome?"
„Sve mi se činilo veoma promišjeno."
„Tako je, upravo je tako i bilo. Kada par odluči da pokuša začeće,
da bi na svet doveli novu dušu koju su intuitivno videii, fizički čin je
svojevrsno stapanje energetskih polja koje u vrlo stvamom smislu organ-
ski otvara vrata raja i propusta dušu koja dolazi ovamo."
Sada sam ponovo razmišljao o onome što sam video pored onog sla-
pa. Energija ono dvoje ljudi stopila se i nova energija je počela da se
razvija.
„Unutar materijalističkih shvatanja nauke u spoljnim kulturama", na-
stavi ona, „polno udruživanje je svedeno na čistu biologiju, na običan te-
lesni čin. Ali mi ovde znamo za duhovnu energiju onoga što se zaista
događa. Ono dvoje ljudi su svoja energetska polja spojili u jedno, a de-
lo tog spajanja je dete.
Ponavljam, nauka više voli da o začcću razmišlja kao o nasumičnom
kombinovanju gena, a to pri površnom posmatranju u epruveti tako zai-
sta i izgleda. Medutim, u stvamosti, geni majke i oca se udružuju i ta-
ko nastaje dete čije su odlike sinhronizovane s najpovoljnijim sudbina-
ma sve troje Ijudi. Shvatate li to? Dete ima isplaniranu sudbinu koju za-
mišlja u predživotnoj viziji, a geni se kombinuju na vrlo precizan način
da bi detetu podarili sklonosti i darove potrebne za ostvarivanje te vizi-
je. Naučnici u spoljnim kulturama s vremenom će ipak pronaći način po-
tvrđivanja tog postupka.
Upravo je zbog toga fizičko kombinovanje gena koje izvode naučni-

ci i doktori tako velika opasnost. Pomaganje u borbi protiv bolesti je jed-
na stvar, ali menjanje genetskog koda zbog povećanja inteligencije ili ta-
lenta, ili jednostavno zbog sklonosti, potiče od ega i može da donese ka-
tastrofalne rezultate. Upravo takvi postupci su doveli do uništenja nekih
ranih civilizacija.
U stvari, hoću da kažem", zaključi tada, ,,da mi, ovde u Šambali ro-
diteljsku ulogu i delovanje shvatamo vrlo ozbiljno. U idealnom obliku,
roditeljska intuicija i detetova intuicija zajednički rade na tome da dete
na najbolji način pripreme za ostvarenje njegovog životnog cilja"
Te njene reči ponovo su me navele na razmišljanje o začetoj deci
koja ovde u Šambali nestaju.
„Sta mislite, šta se dogada začetoj deci koja ovde već neko vreme
nestaju?", upitah.
Ona slegnu ramenima, načas pogtedavši prema zatvorenim vratima
Tašijeve sobe. ,,Ne znam, ali ćemo to možda saznati od Tašijevog oca."
Pošto mi je na pamet palo novo pitanje, tada rekoh: ,,Ne razumem
ko ide u te hramove, a ko ostaje u prstenovima."
Ona se nasmeja. „Pretpostavljam da to zaista zbunjuje. Naša kultura
se deli na one koji podučavaju i one koji su pozvani u hramove. Mno-
gi od onih koji su u hramovima, međutim, vraćaju se svakih nekoliko
dana da bi održavali veze i odnose, posebno ako imaju decu. Ta situa-
cija može da se promeni bilo kada, zavisi od intuicije. Oni koji rade u
hramovima mogu da se vrate da bi podučavali, a oni koji su podučava-
li mogu da odu u hramove. Sve je vrlo promenljivo i sinhronizovano."
Na trenutak je zastala, a ja sam joj glavom pokazao da nastavi.
„Sledeći korak u životnom procesu je pomoći detetu da se probudi.
Ne zaboravite, svako od nas u određenoj meri zaboravlja zašto je stigao
ovamo, šta smo planirali da uradimo sa svojim životom, tako da je de-
tetu potrebno predočiti istorijske okolnosti koje su ga okruživale u vre-
me njegovog rođenja.
Detetu je važno dati kontekst za život da bi znao šta se događalo
pre nego što je stiglo i kako se u sve to uklapa. A to obuhvata i poseb-
nu istoriju njegove porodice, unazad nekoliko generacija. Te podatke dr-
žimo na medijumu sličnom video traci, samo što je sve pohranjeno elek-
tronski.
Taši je, na primer, gledao rođake iz sedam prošlih generacija koji su
mu pričali o svom životu, o tome šta su sanjali, šta se ostvarilo, a šta
nije, na kraju života, u čemu bi drugačije postupili, šta bi promenili. Sve
su to izuzetno važne informacije koje mlada osoba sluša od svojih rođa-
ka. A one mladim ljudima pomažu da iscrtaju smer sopstvenog života
pomoću učenja na greškama i nastavljanja proširivanja znanja od onih
koji su živeli pre njih. Taši je od mnogobrojnih predaka puno naučio,
mada od svih rođaka još uvek najviše voli baku."
Sve me je to puno zapanjilo. „Snimanje rođaka je odlična ideja. Pi-
tam se samo zašto mi nikada ne odvojimo malo vremena za tako nešto."
,,To ne radite jer još odlažete razgovor o smrti sve do poslednjeg tre-
nutka, a tada je već najčešće prekasno. Uz to, život u spoljnim kullura-
ma je još previše sveden na materijalno, a ne na sam životni proces. To
će s vremenom postati lakše i kada spoljne kulture počnu da održavaju
vibracije i izučavaju proširenje molitve. Trenutno život još svodite na uo-
bičajeno, svakodnevno, a zapravo je reč o konstantno tajnom, poučnom
postupku."
Pogledala me je kao da ta poslednja izjava krije i neki dublji smi-
sao.
„I vi sami morate da nadvladate tu naviku i da ostanete koncentrisa-
ni na postupak svega onoga što vam se događa. U Šambalu ste stigli u
vreme kada ulazi u prelazni period. Tašijev otac je došao ovde da bi raz-
govarao o njegovoj budućnosti i o situaciji u hramovima. Pa ipak, Taši
nema intuiciju za odlazak u hramove. Njega zanima odlazak u vaš svet.
A vi ste se pojavili tačno usred toga. Sve to nešto znači."
Kao nešto što će naglasiti te njene reči, i Ejni i ja u tom trenutku
začuli smo jedva čujnu grmljavinu u daljini, zvuk koji se brzo izgubio.
Izgledala je zbunjeno. „Tako nesto još nisam čula."
Ja osetih lako podrhtavanje u kostima. „Mislim da bi to mogao da
bude neki helikopter", rekoh.
Tada sam ponovo pomislio da bih mogao da joj ispričam svoj san,
ali pre nego što sam zaustio, ona je ponovo počela da priča.
„Moramo da požurimo", reče. „Morate da saznate ko smo, da upo-

znate kulturu koju smo stvorili. Razgovarali smo o tome koliko je važno
da mladi ljudi shvate sled generacija koje su se pojavile pre njih. Istori-
ja je nešto čega pojedinci u spoljnim prstenovima postaju svesni vrlo
mladi - kada se probude i spoznaju svoju podiže i osete zašto su došli
ovamo."
Ejni tada podiže kažiprst. „Svi ovde nedvosmisleno znaju da se ljud-
ski svet razvija sledom generacija. Naša generacija uspostavlja određeni
način života i suočava se sa određenim izazovima, a sledeća generacija
svojom pojavom širi sve to. Nažalost, u spoljnim kullurama takva evo-
lucija tek sada počinje ozbiljno da se shvata. Češće se događa da rodi-
telji žele da im deca budu ista kao i oni, da na sve gledaju potpuno isto.
Ta želja je na neki način prirodna jer svi mi želimo da naša deca potvr-
đuju i učvršćuju odluke koje smo mi doneli.
Ali taj postupak često izaziva antagonizam. Roditelji kritikuju dečja
interesovanja, a deca kritikuju zastarele navike odraslih. U određenoj me-
ri. i to je deo procesa: deca posmatraju život svojih roditelja i misle: svi-
đa mi se veći deo njihovog životnog stila, ali bih u nekim stvarima dru-
gačije postupio. Sva deca imaju određeni osećaj o tome šta nedostaje u
životima njihovih roditelja. Na kraju, takav je sastav: roditelje delimično
biramo i zato da bismo se probudili i uvideli ono što nedostaje, šta je
potrebno dodati čovekovim spoznajama, a taj postupak otvaramo nezado-
voljstvom onim što pronalazimo u svom životu sa njima.
Ipak, sve to ne mora da ima antagonistička obeležja. Kad jednom spo-
znamo životni proces, u njemu možemo da učestvujemo svesno. Rodite-
lji mogu otvoreno da prihvataju kritike od svoje dece i da podržavaju nji-
hove težnje. Svakako, zbog toga roditelji moraju da šire sopstveni način
razmišljanja i da se razvijaju zajedno sa decom, a to je ponekad teško."
Takve stvari sam već negde čuo. Silno se trudila da bi mi objasnila
taj postupak evolucije. Postavio sam joj još nekoliko pitanja, a ona mi
je još desetak minuta opisivala pojedinosti života u spoljnim prstenovi-
ma Šambale. Objasnila mi je kako deca, kada jednom steknu spoznaje o
istoriji j porodici, u sledećem koraku uče da proširuju polje kreativne
molitve, kao što je to bio slučaj kod mene. Nadalje pronalaze način una-
pređivanja svoje kulture, bilo podučavanjem u spoljnim prstenovima ili

korišćcnjem svog polja molitve u hramovima.
,,To će s vremenom postati način Života i u spoljnim kulturama", do-
dade ona. „Neki će se posvetiti podučavanju dece, a drugi će ući u mno-
gobrojne institucije ljudske kulture i pripomoći njihovom približavanju
duhovnom idealu."
Baš sam se spremao da postavim još neka pitanja o tome šta sve ra-
de oni u hramovima kad se štrom otvoriše vrata Tašijeve sobe. Taši iza-
đe u pratnji oca.
„Otac bi želeo da vas vidi", reče Taši, gledajući mene. Stariji mu-
škarac se blago nakloni i Taši nas tada upozna, a potom obojica sedoše
za sto. Tašijev otac je na sebi imao tradicionalne pantalone od ovčije ko-
že i prsluk tibetskih pastira, a jedina razlika je bila to što mu je odeća
bila besprekorno čista i bledožute boje. Bio je nizak i zdepast, a posma-
trao me je blagim očima i uz izraz dečjeg oduševljenja.
„Znate li da se Šambala sprema za prelaz?", upita me.
Pogledah Ejni, a potom ponovo njega. „Znam samo ono što govore
neke od legendi."
. „Legende kažu", reče stariji muškarac, ,,da će u tačno određenom tre-
nutku u razvoju Šambale i spoljnih kultura doći do velike promene. A
ta promena može da se dogodi samo kada nivo svesti u spoljnim kultu-
rama dosegne odredenu tačku. Ali kada do toga dođe, Šambala će se pre-
mestili."
„Kuda?", upitah. „Znate li to?"
On se nasmeši. ,,To niko ne zna tačno."
Te njegove reči u meni su nekako izazvale talas teskobe i blagu vr-
toglavicu. Još nekoliko trenutaka sam imao problem sa izoštravanjem po-
gleda.
„Još uvek nije toliko jak", reče Ejni.
Tašijev otac me tada pogleda. „Ovamo sam došao jer mi je intuici-
ja pokazala koliko je važno da nam se Taši tokom ovog prelaza pridru-
ži u hramovima. Legende kažu da će to biti vreme velikih mogućnosti,
ali i silnih opasnosti. Privremeno će biti prekinuto ono što smo do sada
radili u hramovima. Nećemo moći toliko da pomažemo."
Onda pogleda sina. ,,To će se dogoditi baš u vreme kada situacija u

spoljnim kulturama postane kritična. Tokom skrivene istorije čovečanstva,
ljudi su često razvijali duhovnost do ove tačke, a potom gubili to zna-
nje i navike i ponovo upadali u neznanje. Počeli bi da zloupotrebljava-
ju tehnologiju, prekidaju prirodni tok evolucije.
Na primer, baš sada, u spoljnim kulturama neki ljudi razaraju prirod-
ni proces hranjenja i manipulišu genima semena da bi dobili neprirodne
karakteristike. To se radi prevashodno zbog toga da bi se patentiralo to
semenje i da bi se nad njima uspostavila tržišna kontrola.
Ista stvar se događa i u farmaceutskoj industriji, pri čemu se pozna-
ti biljni preparati, delotvorna i svima dostupna pomoć, genetički menja-
ju zbog prodaje. U preciznom energetskom sastavu tela, takve manipula-
cije mogu da izazovu užasne posledice po zdravlje. Isto važi i za ozra-
čenu hranu, hlor i druge dodatke vodi iz vodovoda, a da i ne pričamo o
takozvanim dizajnerskim drogama.
Istovremeno, tehnologija medija je dostigla tačku u kojoj može da
ostvari neverovatan uticaj. Ako deluje samo prema potrebama velikih fir-
mi i korumpiranih političara, ljudima može da stvori iskrivljenu i nepri-
rodnu stvamost. Kako se korporacije udružuju, da bi nadzirale sve više
tehnologije i kada žele da koriste više reklamiranja da bi izazvale lažne
potrebe, taj problem će se uvećavati.
Najvažnije pitanje je obim vladinih ovlašćenja i kontrole, čak i u de-
mokratskim zemljama. Kao razlog navodeći potrebu suprotstavljanja pre-
prodavcima droge ili teroristima, vlada sve više narušava privatnost po-
jedinca. Novčane transakcijc su sve više ograničene, a Internet je sasvim
pod kontrolom. Sledeći korak će biti prisilan prelaz u društvo bez goto-
vog novca kojim će upravljati centralna vlast.
Taj razvoj u pravcu centralne, neduhovne birokratske vlasti u viso-
korazvijenom virtuelnom svetu odvojenom od prirodnih tokova, u kome
su hrana, voda i rutinski postupci svakodnevnog života trivijalni i iskri-
vljeni, dovodi do katastrofe. Kada se zdravlje svede na samo jedan od
komercijalnih ciklusa pogoršavanja kvaliteta hrane, novih bolesti i novih
lekova, posledica mora da bude smak sveta, a u predistoriji se to doga-
đalo nekoliko puta. Ista stvar bi mogla da se ponovi, samo ovoga puta
u neuporedivo većim razmerama."
Tada se nasmeši Ejni. „Ali, do toga ne mora da dode. Štaviše, u raz-

voju svesti sada se nalazimo samo na jedan mali korak od skretanja u
drugom pravcu. Kada bismo mogli sasvim da prihvatimo saznanja o to-
me da smo duhovna bića u duhovnom svetu, tada bi hrana, zdravlje, teh-
nologija, mediji i vlada prešli na svoje prave uloge u razvoju i usavrša-
vanju ovog sveta. Ali da bi došlo do toga, proširenja molitve moraju da
budu sasvim shvaćena u spoljnim kulturama. Oni moraju da shvate šta
mi radimo ovde u hramovima. Prelaz Šambale je deo tog postupka, ali
je potrebno iskoristiti priiiku koja se sada ukazuje."
Tada se duboko zagleda u Tašija. ,,Da bi se to ostvariJo, tvoja gene-
racija mora da se stopi s prethodne dve i tako da stvori integrisano po-
lje molitve - polje koje obuhvata konačno jedinstvo svih religija."
Taši je zhunjeno izgledao, a njegov otac mu se tada približi.
„Širom sveta, generacija koja se rodila u prvim dekadama dvadese-
tog veka, generacija koju bi naš prijatelj sa Zapada nazvao generacijom
Drugog svetskog rata, poslužila se hrabrošću i tehnologijom da bi demo-
kratiju i slobodu očuvala od pretnji diktatora koji su želeli da stvore no-
va carstva. I odneli su pobedu, služeći se tehnološkom moći, nastavlja-
jući da šire tu tehnologiju na području globalnog vladanja. Zatim je na
Zemlju stigla sledeća generacija - vrlo brojna posleratna generacija - ko-
joj je intuicija govorila da koncentrisanost na materijalizam, isključivo na
tehnologiju, nije sasvim ispravno. Da dolazi do preteranog zagađenja
okoline, da velike firme previše utiču na vladu, da obaveštajne organiza-
cije preteruju sa kontrolom."
Takve kritike su bile normalan način na koji nova generacija širi zna-
nje i intuitivno nas vodi dalje. Pripadnici te generacije odrasli su u te-
ško stečenom materijalizmu, ili, u pojedinim zemljama, u želji za mate-
rijalnim bogatstvom, pa su počcli da reaguju, iznose ideje prema kojima
je život mnogo više od materijalnog. Istorija čovečanstva ima i duhovnu
svrhu koju je moguće podrobnije spoznati.
To je pozadina svega onoga što se na Zapadu događalo šezdesetih i
sedamdesetih godina: odbacivanje materijalističkog sastava određivanja
položaja, istraživanje drugih religija, popularnost filozofije, eksplozija
ideja unutar Pokreta ljudskog potencijala. Sve je to bila posledica spo-
Džejms Redfild
162 •
znaje da je život i nešto više od onoga što nam govori naš materijali-
stički pogled na svet."
Pogledao me je uz iskru u očima, kao da sve zna o mojim iskustvi-
ma sa Uvidima.
„Intuicija je kod posleratne generacije bila veoma važna", nastavi po-
tom, ,,jer su oni počeli da tehnologiju i materijalno izobilje sagledavaju
u širem kontekstu, te da dolaze do duboke intelektualne spoznaje da se
tehnologija na ovoj planeti razvija da bi podržavala kulturu u kojoj će-
mo moći da se usredsredimo ne samo na preživljavanje, nego i na du-
hovni razvoj."
Onda na trenutak zaćuta. ,,A danas, od kraja scdamdesetih i početka
osamdesetih godina, dolazi nova generacija koja će ljudsku kulturu po-
neti još dalje." U tom trenutku pogleda Tašija. ,,Ti i tvoji vršnjaci ste
poslednji pripadnici te generacije. Uviđaš li kakav novi akcenat vi dono-
site na svet?"
Dok je Taši razmišljao, i ja sam razmislio o tom pitanju. Sinovi i
kćeri posleratne generacije, smatra se, na idealizam i ambivalentnost pre-
ma tehnologiji svojih roditelja reagovali su tako što su se više prikloni-
li praktičnosti i, u stvari, odnegovali ljubav prema tehnologiji kakva do
sada nije viđena.
Svi su me pogledali kao da su čuli moje misli. Taši je klimao gla-
vom, slažući se.
„Naslutili smo da tehnologija ima duhovnu svrhu", reče.
,,A sada", nastavi stariji Tibetanac, sve nas gledajući, „uviđate li ka-
ko se sve tri generacije lepo uklapaju u jedinstveni tok? Generacija iz
Drugog svetskog rata se borila protiv tiranije i dokazala da se demokra-
tija u savremenom svetu može ne samo uspešno razvijati nego se i sil-
no širiti i povezivati razna svetska prostranstva. A onda, usred obilja, sti-
gli su pripadnici posleratne generacije koji su rekli da je takvo širenje
problematično, da zagađujemo okolinu i gubimo vezu sa prirodom i du-
hovnom stvarnošću koja postoji ispod hirova prošlosti.
A sada je stigla nova generacija koja će se ponovo koncentrisati na
vladavinu, koja će preurediti tehnologiju tako da može svesno da podr-
žava naše mentalne i duhovne sposobnosti, onako kako se to dogodilo u
Šambali - umeslo da dozvole da tehnologija padne iskijučivo u ruke onih

koji bi je iskoristili za ograničavanje slobode i kontrolu drugih."
„Ali ta nova generacija nije sasvjm svesna toga što radi", rekoh.
,,Ne, nije sasvim svesna", odgovori on. „Ali ta svest o sebi i sazna-
nje se šire iz dana u dan. Mi moramo da postavimo polje molitve koje
će ih uzdizati u tom pravcu. To mora da bude veliko i jako polje. Ta
nova generacija mora da nam pomogne pri ujedinjavanju religija.
To je vrlo važno, jer će uvek biti onih koji žele da sprovode kon-
trolu i koji će biti spremni da manipulišu tim novim generacijama da bi
omogućili negativnu primenu tehnologije ili iskoristili njihovu otuđenost."
Dok smo tako sedeli, svi smo ponovo začuli prigušeno brujanje he-
likoptera, koji su još bili negde u daljini.
„Prelaz počinje", reče Tašijev otac, gledajući sina. „Treba obaviti pu-
no priprema. Želeo sam samo da ti prenesem da generacija čiji si ti pred-
stavnik sada mora da pomogne u tome da nas sve pogura napred. I ti
lično imaš određenu ulogu u tome da se ono što je Šambala do sada ra-
dila proširi i na druge kulture. Ali samo ti možeš da odlučiš šta moraš
da učiniš."
Mladić tada skrenu pogled.
Otac mu priđe i na trenutak ga zagrli. Potom zagrli Ejni i izađe iz
kuće. Taši ga je pratio pogledom do vrata i zatim se sam vratio u svo-
ju sobu.
Prepun pitanja koja su mi samo navirala, pošao sam za Ejni u ba-

štu, na mesto gde su bile klupe.
„Gde je otišao Tašijev otac?", upitah.
„Priprema za prelazak", odgovori ona, gledajući me. ,,To možda ne-
će biti lako. Možda će nas sve na neko vreme premestiti. Mnogi ljudi
sada dolaze iz hramova i pomažu."
Ja sam odmahivao glavom. „Šta mislite, šta će se dogoditi?"
,,To niko ne zna", odvrati ona. „Legende ništa konkretno ne govore
o tome. Znamo samo da će doći do tranzicije."
Ta neizvesnost je ponovo počela da spušta nivo moje energije, tako
da sam seo na jednu od obližnjih klupa.
Ejni pođe za mnom i takođe sede. „Ali znam šta vi morate da uči-
nite", reče mi tada. „Morate da nastavite da tragate za preostalim delom
Četvrtog proširenja. Sve ostalo će se srediti samo od sebe."
Klimnuo sam glavom ne baš sasvim ubeđen u to.
„Usredsredite se na ono što ste ovde naučili. Videli ste kako tehno-
logija treba da se razvija, a sada ste počeli da uviđate i kako se naša
kultura koncentriše na životni proces, na čudo rođenja i svesni razvoj.
Znate da je to ono što donosi najviše podsticaja i najviše zabave.
Materijalistički život u spoljnim kulturama ne može da se poredi sa
tim. Duhovna smo bića i naš život mora da se vrti oko tajni porodice i
nadarenosti, te traženja pojedinačne misije. Ponavljam, sada znate kako
takva kultura izgleda i kakav je to osećaj.
Prema legendama, pouzdana saznanja o tome kako kulture mogu da
se razvijaju kod svakog širi polje molitve i daje mu više snage. Sada,
kada se povezujete iznutra i primetite da polje zrači ispred vas, da de-
luje tako da donosi sinhronizaciju i uzdiže druge do tog istog postupka,
to možete da radite sa više očekivanja, jer pouzdano znate kuda nas taj
postupak sve vodi, ostajemo li mu verni ili izbegavamo li strah i mr-
žnju."
Bila je u pravu. Sva proširenja sada su dolazila na svoje mesto.
„Ali još nisam sve video", rekoh.
Ona se tada zagledala duboko u moje oči. ,,Ne, morate da nastavite
da spoznajete deo Četvrtog proširenja. Toga ima još. Vaše polje molitve
možc da postane još snažnije."
U tom trenutku smo ponovo začuli helikoptere, a njihov zvuk me je
ispunio besom. Izgledalo je kao da se približavaju. Kako je to moguće?
Kako mogu da znaju gde je Šambala?
„Prokleti bili", rekoh, na šta se na Ejninom licu pojavio užasnuti iz-
raz.
,,U vama je još puno besa", reče.
,,Pa, da, ali je teško ne biti besan kađa shvatite šta radi kineska voj-
ska."
„Taj bes je tipičan za vas, to je vaš model. Uverena sam da su vas
upozorili na njegovo dejstvo."
Tada se setih svega onoga što je Jin pokušavao da mi objasni. „Da,

znam. Samo mi se nekako konstantno dešava da zabrljam celu stvar."
Po izrazu njenog lica mi je bilo jasno da je zabrinuta.
„Moraćete nekako da prevaziđete taj problem", reče mi. „Ali ne bu-
dite prestrogi prema sebi. Na taj način odašiljete negativnu molitvu ko-
ja će vas zadržati na mestu. S druge strane, ne možete da se ne obazi-
rete na taj svoj bes. Morate stalno da ga imate na umu, da se podseća-
te, održavate svest o njemu, a istovremeno polje molitve postavljate ta-
ko da prevaziđete i odbacite taj stari model ponašanja."
Znao sam da se radi o veoma osetljivom zadatku i da će on od me-
ne zahtevati podosta svesnog truda.
„Šta treba sada da učinim?", upitah.
„Šta mislite?"
„Moram da odem u hramove?"
,,To je ono šro vam nalaže intuicija?"
Ponovo sam se setio onog svog sna i konačno sam joj ga ispričao,
Posmatrala me je razrogačenih očiju.
„Sanjali ste da sa Tašijem idete u hramove?", upita me.
„Tako je", odgovorih.
„U tom slučaju", reče mi ona vrlo ozbiljnim tonom, „zar ne mislite
da bi to trebalo da mu kažete?"
Prišao sam Tašijevoj sobi i dodirnuo zid.

„Uđite", reče dečak i na zidu se pojavi otvor.
Taši jc ležao ispružen na krevetu. Čim sam ušao, seo je i rukom mi
pokazao prema stolici koja se nalazila naspram kreveta. Potom sam seo.
Još nekoliko trenutaka je ćutao, na leđima osećajući svu težinu veli-
kog sveta. A onda reče: „Još ne znam šta treba da radim."
„O čemu razmišljaš?", upitah ga.
,,Ne znam, zbunjen sam. Razmišljao sam o odlasku u spoljne kultu-
re. Moja majka kaže da moram da pronađem sopstveni put. Kad bi bar
baka bila ovde."
,,A gde ti je baka?"
„Negde u hramovima."
Još nekoliko dugih trenulaka smo se samo gledali, a onda on reče:

„Kad bih bar mogao da shvatim taj svoj san."
Istog trena sam se trgao. „Kakav san?"
,,U njemu sam sa nekom grupom ljudi. Ne vidim im lica, ali znam
da je među njima i moja sestra." Onda na trenutak zaćuta. „Vidim i ne-
ko mesto gde ima vode. Nekako sam došao do spoljnih kultura."
,,I ja sam nešto sanjao", rekoh. ,,Bio si sa mnom. Nalazili smo se
kod jednog od hramova... bio je plave boje... i tamo smo pronašli još
nekog."
Na Tašijevom licu na momenat se pojavi osmeh.
„Šta time hoćete da kažete?", upita me. ,,Da treba da idem do hra-
mova, a ne u spoljne kulture?"
,,Ne", rekoh. „Nisam to hteo da kažem. Ti si mi rekao da svi sma-
traju nemogućim da je do spoljnih kultura moguće dopreti kroz hramo-
ve. Ali šta ako to nije nemoguće?"
Lice mu se istog trenutka ozarilo. „Hoćete da kažete da treba da
odem do hramova i odande pokušam da dodem do spoljnih kultura?"
Samo sam ga posmatrao.
,,To je sigurno to", reče, ustajući. „Možda sam ipak pozvan."
9.
Energija zla
Zvuci helikoptera su se pojačavali u daljini čim smo izašli iz spava-

će sobe.
Ejni uđe u kuću i iz ormara izvadi tri teška ranca. Dala nam ih je
zajedno s dve zimske jakne. Primetio sam da su izgledale kao da su na-
pravljene uobičajenim postupkom, od tkanine i konca. Upravo sam se
spremao da postavim pitanje u vezi sa tim kada nas je ona brzo izvela
iz kuće i povela stazom koja je vodila ulevo.
Dok smo koračali, Ejni je prišla Tašiju i tada sam čuo kako joj on
objavljuje svoju odluku o odlasku u hramove. Grmljavina helikoptera se
sve više primicala, a plavo nebo sada su prekrili gusti oblaci.
U jednom trenutku je upitah gde smo krenuli.
,,Do pećina", reče ona. „Trebaće nam malo vremena za pripreme."
Spuštali smo se kamenim putem koji se postepeno uspinjao jednom
stazom vrlo strme litice i dolazio do zaravljenog dela sa njene desne stra-
ne. Tamo nas je Ejni uvela u jednu malu guduru, gde smo se ščućurili
i počeli da osluškujemo. Helikopteri su se nekoliko trenutaka kretali u
uskom krugu iznad litica, prateći naš put sve dok se nisu našli tačno iz-
nad nas.
Ejni je bila prestravljena.
„Šta se događa?", povikah.
Ne odgovorivši, ona izade iz procepa i rukom nam pokaza da pođe-
mo za njom. Pretrčali smo sedamsto-osamsto metara ravnog dela i stigli
do drugog brežuljka, a potom se zaustavili i počeli da čekamo. Kao i
malopre, helikopteri su se kretali iznad nas sve dok se nisu našli tačno
iznad nas.
Tada nas je zahvatio nalet ledenog vetra zbog čije snage umalo ni-
sam pao. Istovremeno, sa naših tela jc nestala sva odeća osim onih zim-
skih jakni.
,,I mislila sam da bi moglo doći do toga", reče Ejni, iz ranca vade-
ći još garderobe. Ja sam na nogama još imao čizme, ali Taši i Ejni su
bili bosi. Ona mu dodade kožne čizme, a i sama obuje iste takve. Pošto
smo se obukli, krenuli smo uz padinu, penjući se među stenama, sve dok
nismo stigli do ravnog dela. Počeo je da pada gusti sneg, a temperatura
se spuštala. Činilo se da su helikopteri načas nestali.
Sada se osvrnuh na nekada zelenu dolinu. Sneg je prekrio skoro sve,
a činilo se da biljke već venu od hladnoće.
,,To je posledica delovanja energije vojnika", reče Ejni. „Razara na-
še okolno polje."
Pogledavši u smeru zvuka helikoptera, tada osetih novu navalu besa.
Istog momenta su se nadvili i usmerili tačno iznad nas.
„Idemo!", povika Ejni.
Približio sam se malenoj vatri, drhteći na jutamjoj hladnoći. Posle

onog susreta sa helikopterima pešačili smo još sat vremena i prenoćili u
nekoj maloj pećini. Iako sam na sebi imao nekoliko slojeva zimskog do-
njeg veša, i dalje sam se smrzavao. Taši se šćućurio pored mene, dok je
Ejni kroz ulaz u pećinu posmatrala ledom okovani svet. Sneg je već sa-
tima padao.
„Sve je nestalo", reče Ejni. „Sada je svuda samo led."
Prišavši otvoru, pogledao sam napolje. Ono što je donedavno bila ze-
lena pošumljena dolina sa stotinu naseljenih kuća sada je bilo samo mo-
re snega okruženo oštrim planinama. Ponegde su se još samo videli osta-
ci slabala, ali nigde nije bilo ni traga nekoj boji. Sve kuće su jednostav-
no nestale, a reka koja je tekla središnjim delom doline bila je prekrive-
na ledom.
„Temperatura je zapravo pala za petnaest-dvadeset stepeni", reče Ejni.
„Šta se dogodilo?", upitah.
„Kada su nas Kinezi pronašli, snaga njihovih misli i očekivanja le-
denog vremena se suprotstavila polju koje smo postavili kako bismo odr-
žavali umerenu temperaturu. U redovnim okolnostima snaga tih polja ko-

ju obezbeđuju oni u hramovima bila bi dovoljno jaka da sasvim onemo-
gući pristup Kinezima, ali su oni znali da je vreme za prelazak."
„Molim? Namerno su ih pustili?"
,,To je bio jedini način. Ako ste vi i ostali koji su nas pronašli pu-
šteni unutra, nije bilo mogućnosti da se zadrže vojnici. Vi niste dovolj-
no jaki da biste onemogućili pristup umu negativnim mislima. A Kinezi
su vas pratili."
„Znači ja sam kriv za ovo?", rekoh.
„Sve je u redu. Sve je ovo deo raspršivanja."
To me nije utešilo, Vratio sam se do vatre, a Ejni je krenula za
mnom. Taši je u međuvremenu pripremio kašu od sušenog povrća.
„Morate da shvatite", reče ona, ,,da je sa ljudima Šambale sve u re-
du. Sve ovo je očekivano. Svima koji su bili ovde i sada je dobro. Iz
hramova se vratilo dovoljno ljudi da bi ih proveli kroz prostorne prozo-
re, do novog sigurnog mesta. Legende su nas dobro pripremile."
U tom trenutku pokaza rukom prema dolini. „Morate da se koncen-
trišete na to što radite. Vi i Taši morate da se probijete do hramova, a
da pri tom ne padnete u ruke vojnicima. I preostali deo onoga što je
Šambala činila za čovečanstvo mora da postane poznato javnosti."
Zastala je u trenutku kada smo oboje začuli brujanje nekog helikop-
tera u daljini. Taj zvuk se poslepeno stišavao, a zatim je sasvim nestao.
,,I morate da budete mnogo oprezniji", reče dalje. „Mislila sam da
znate da ne smete da dozvoljavate pristup negativnim slikama, posebno
mislima punim mržnje ili omalovažavanja."
Znao sam da je bila u pravu, ali sam i dalje bio zbunjen načinom
funkcionisanja grupe.
Ona me tada prodorno pogleda. „Pre ili kasnije ćete morati da se su-
očite sa svojim modelom besa."
Baš sam se spremao da joj postavim pitanje kada smo kroz otvor pe-
ćine ugledali nekoliko desetina Ijudi kako se spuštaju zaleđenim obron-
kom sa naše desne strane.
Ejni ustade i pogleda Tašija.
„Više se nema vremena", reče tada. ,,Ja moram da idem. Moram da
pomognem ovim ljudima da pronađu izlaz. Tvoj otac će me čekati."
,,Ne možeš da ideš sa nama?", upita Taši, približavajući joj se.

U njegovim očima sam ugledao suze.
Ejni pogleda njega, pa potom kroz otvor i one druge ljude.
,,Ne mogu", reče čvrsto ga privijajući. „Moje mesto je ovde, moram
da pomognem kod prelaza. Ali, budi bez brige. Pronaći ću te gde god
bio."
Potom je prišla izlazu i okrenula se prema nama dvojici.
„Sve će biti u redu", reče. „Ali budite oprezni. Ne možete da odr-
žavate visok nivo energije ako ste besni. Ne smete da imate neprijate-
lje."
Zastala je i pogledala me, a onda rekla nešto što sam na ovom pu-
tovanju čuo već nebrojeno puta.
,,I zapamtite", uputi me uz osmeh, „primate pomoć."
Taši se osvrnu i nasmeši mi se dok smo gazili i dubokim snegom. Po-

stajalo je sve hladnije i mučio sam se sa održavanjem energije. Da bi-
smo stigli do planinskog lanca u kome se nalaze hramovi, morali smo
da se spustimo grebenom na kome smo se sada nalazili, pređemo ledom
okovanu dolinu, pa da se spustimo preko sledeće planine skoro do ver-
tikalnih strana. Bez problema smo se spustili skoro petsto metara, ali iz-
gleda da smo sada dolazili do same ivice jednog strmog grebena. Ispod
nas se nalazila strma litica visoka više od petnaest metara.
Taši se okrete i pogleda me. „Moraćemo da se odklizamo. Nema dru-
ge mogućnosti."
,,To je suviše opasno", pobunih se. „Neposredno ispod snega može
da se nalazi neka stena. Ako se nekontrolisano spustimo, mogli bismo
da se povredimo." Energija mi je naglo padala.
Taši se nervozno nasmeši. „Sve je u redu", reče. ,,U redu je plašiti
se. Samo održavajte vizualizaciju pozitivnog ishoda. Strah će, štaviše, pri-
bližiti dakine."
„Čekaj malo", rekoh. ,,To mi još niko nije rekao. Kako to misliš?"
„Zar niste već na čudan, neobjašnjiv način primili pomoć?"
„Jin mi je rekao da mi pomaže Šambala."
,,I onda?"
,,Ne razumem tu vezu. Sve vreme pokušavam da utvrdim od čega

zavisi kada će nam dakini pomoći."
,,To znaju samo oni u hramovima. Ja znam samo da nam strah uvek
samo približava te čuvare, samo ako u određenoj meri uspemo da odr-
žimo veru. Od nas ih udaljava samo mržnja."
Taši me tada povuče sa ivice grebena i sila teže nekontrolisano nas
povuče niz snežnu padinu. Pošto sam već narednog trenutka zapeo no-
gom za neki kamen, zbog brzine sam se prevrnuo, te se počeh kotrljati.
Znao sam da bi, ako udarim glavom o neku stenu, sve moglo biti zavr-
šeno. Ali, uprkos strahu, uspeo sam da zadržim viziju sigurnog spušta-
nja u podnožje.
Uz tu misao, počeo je da me obuzima sasvim određen osećaj, tako
da sam odjednom stekao utisak mira i zadovoljstva. Užasni strah je ne-
stao. Već nekoliko trenutaka kasnije stigao sam do podnožja strmine i
zaustavio se. Taši se tada zabio tačno u moja leđa. Još nekoliko trenu-
taka sam ostao da ležim zatvorenih očiju. Otvorio sam ih lagano, prise-
ćajući se i drugih opasnih situacija u životu u kojima me je obuzimao
neobjašnjiv mir.
Taši se izvlačio iz jednog nanosa snega i ja mu se tada nasmeših.
„Šta je?", upita me on.
„Neko je bio ovde."
Taši ustade i otrese sneg sa odeće pa poče da hoda. „Vidite li šta se
dešava kada pozitivno razmišljate? Kakva god da je trenutna snaga po-
ticala od besa, nikako ne može da se uporedi sa ovom zagonetkom."
Klimnuo sam glavom, nadajući se da ću to nekako uspeti da zapam-
tim.
Puna dva sata smo se probijali na suprotnu stranu doline, prelazeći

zamrznutu reku i blagim usponom se penjali do podnožja strmih plani-
na. Sneg je sada već postao gušći.
A onda sc Taši iznenada zaustavio.
„Nešto se tamo, ispred nas, pomerilo", reče.
Pokušavao sam da razaberem o čemu bi moglo da budc reč. „Šta?"
„Učinilo mi se da sam video nekog čoveka. Dođite.''
Nastavili smo da uspinjemo se obronkom. Činilo se da je vrh te pla-

ninc najmanje šesto metara iznad nas.
„Negde rnora da postoji neki prolaz", rcče Taši. „Ne možemo da ide-
mo preko vrha."
Ispred sebe smo začuli zvuk klizanja snega i kamenja. Taši i ja smo
se pogledali i polako zaobišli niz velikih izbočenih stena. U trenutku ka-
da smo prolazili pored poslednjeg grebena, ugledali smo nekog čoveka
koji je sa sebe otresao sneg. Izgledao je sasvim iscrpljeno. Oko jednog
kolena je imao omotan krvavi zavoj. Nisam mogao da verujem sopstve-
nim očima. Bio je to Vil.
„Sve je u redu", rekoh Tašiju. „Poznajem tog čoveka." Uspravivši se,
prepuzao sam stene koje su nas delile.
Vil nas je čuo, pa se bacio u stranu, uprkos povređenoj nozi sprem-
no pojuri niz uski jarak, što dalje od nas.
,,Ja sam", doviknuh mu.
Vil se na tren sasvim uspravi, a potom ponovo sruši u sneg. Na se-
bi je imao debelu belu jaknu i termopantalone.
„Bilo je i vreme", reče, smešeći se. „Očekivao sam te ranije."
Taši mu pritrča i pogleda mu nogu. Tada sam ih upoznao. Koliko
sam brže mogao, potom sam Vilu objasnio sve što mi se dogodilo: su-
srete sa Jinom, beg od Kineza, učenja proširenja, prolaz i, konačno, do-
lazak do prstenova Šambale.
„Nisam znao kako da te pronađem", pridodah, rukom pokazujući pre-
ma dolini. „Sve je uništeno. To se dogodilo zbog akcije Kineza."
„Znam", reče Vil. „I ja sam već naišao na njih."
Potom nam je Vil ispričao svoja iskustva. Kao i ja, i on je proširio
polje molitve koliko god je mogao, pa mu je tako omogućen ulazak u
Šambalu. Boravio je na drugom delu prstena, gde ga je jedna porodica
dodatno podučavala legendama.
„Vrlo je teško stići do hramova", reče Vil. „Posebno sada, kada ova-
mo stižu i kineski vojnici. Moramo dobro da pazimo da nam se ne omak-
ne neka negativna molitva."
„Čini mi se da na tom polju nisam posebno uspešan", rekoh.
On me zabrinuto pogleda. ,,Ali zato si bio sa Jinom. Zar ti on nije
pokazao šta se sve može dogoditi?"
„Mislim da razumem kako da izbegavam opšte slike straha. Ali ne-

kako mi uvek izmakne taj bes koji osećam prema kineskim vojnicima."
Vil me je sada još uzbuđenije posmatrao i baš se spremao da nešto
kaže kada smo iz daljine začuli zvuk približavanja helikoptera. Odmah
smo počeli da se uspinjemo planinom, vijugajući izmedu stena i dubo-
kih nanosa snega. Sve je izgledalo tako krhko i nestabilno. Bez reči smo
se uspinjali još dvadesetak minuta. Vetar se sada pojačavao, a sneg nam
je kao oštrim iglicama zasipao lice.
Vil u jednom trenutku zastade i spusti se na jedno koleno.
„Poslušajte", reče. „Šta je to?"
„Ponovo helikopter", rekoh, odupirući se uzrujanosti.
Dok smo slušali, helikopter je probio vazdušni zid i krenuo pravo
prema nama.
Malo šepajući, Vil se probio jos malo dalje uza zaleđeni obronak, ali
sam ja zastao za trenutak, pošto sam uprkos buci propelera začuo još ne-
što. Zvuk me je podsećao na teretni voz.
„Pazi!", kriknu Vil. „Lavina!"
Pokušao sam da se sklonim, ali je već bilo prekasno. Masa snega
svom snagom je zahvatila moje lice i odbacila me unazad, niz obronak.
Kotrljao sam se i klizao, u nekim trenucima sasvim pod težinom snega
koji je i dalje grmeo, ubrzavajući, a nekada i na površini te nezaustavlji-
ve mase.
Trajalo je čitavu večnost dok nisam osetio da se sve zaustavilo. Bio
sam sasvim pritisnut, nisam mogao ni da se pomaknem, a telo mi je pod
snegom bilo skroz iskrivljeno. Pokušavao sam da udahnem, ali pod sne-
gom više nije bilo vazduha. Znao sam da sam na samom pragu smrti.
Ali neko me je onda ščepao za ispruženu desnu ruku i počeo da me
otkopava. Osećao sam da i neko drugi kopa oko mene i tada mi se ko-
načno oslobodila glava. Očajnički udišući vazduh, sklanjao sam sneg sa
očiju očekujući da ću ugledati Vila.
Umesto njega, ugledao sam desetak kineskih vojnika, od kojih me je
jedan još uvek držao za ruku. U pozadini sam ugledao pukovnika Čan-
ga. Koračao je prema meni. Bez reči, pokazao je nekolicini drugih voj-
nika da me odvedu do helikoptera koji je lebdeo na nekoliko metara od
tla. Iz helikoptera su spustili merdevine od užeta i deo vojnika se brzo

popeo. Potom su bacili i nosač koji su navukli na mene kao prsluk. Pu-
kovnik je potom izdao naredbu, pa su me podigli, a on i ostali vojnici
popeli su se merdevinama. Već nekoliko trenutaka kasnije leteli smo iz-
nad snega.
Stajao sam pored prozorčića veličine brodskih prozora na izolovanom

šatoru veličine deset puta deset metara. Video sam da ima najmanje se-
dam velikih šatora i tri male, prenosne prikolice koje je bilo lako podi-
ći helikopterom. Benzinski generator je brujao u ćošku logora, a levo od
šatora primetio sam i nekoliko helikoptera. Sneg je prestao da pada, ali
je već bilo napadalo do trideset pet centimetara belog pokrivača.
Sada sam pokušavao da što bolje osmotrim područje desno od šato-
ra. Prema položaju planinskog lanca u pozadini, zaključio sam da su me
helikopterom prebacili samo do središnjeg dela doline. Noćni vetar je za-
vijao, izazivajući bučno udaranje spoljnih delova šatora.
Kada sam stigao ovamo, dali su mi da jedem, naterali me na tušira-
nje mlakom vodom, te mi dali toplu kinesku radnu odeću i termo donje
rublje. Sada mi je bar napokon bilo toplo.
Okrenuvši se, pogledao sam naoružanog kineskog stražara koji je se-
deo na ulazu. Svaki moj pokret je pratio hladnim, ledenim pogledom od
koga mi se duša ledila. Iscrpljen, seo sam na jedan od dva sklopljena
vojnička kreveta u uglu šatora. Pokušao sam da procenim situaciju u ko-
joj sam se našao, ali nisam mogao da razmišljam. Bio sam sasvim otu-
peo, paralizovan, u stvari, toliko uplašen da sam znao da nisam poseb-
no svestan. Nikako mi nije bilo jasno zašto sam toliko onesposobljen.
Veću paniku od ove nisam osetio ni u jednoj životnoj situaciji.
Sada sam pokušavao da dišem duboko i da izgradim energiju, ali ni-
sam uspevao ni da započnem taj postupak. Gole sijalice koje su bile učvr-
šćene na krovu šatora prostor su ispunjavale mutnim, treperavim svetlom
i zloslutnim senkama. Nigde oko sebe nisam video ni traga nekoj lepoti.
Jedno krilo šatora se tada otvori i onaj vojnik ustade i zadrža se u
stavu mimo. Pukovnik Čang uđe i skide jaknu, samo klimnuvši straža-
ru. Potom se usredsredi na mene. Ja sam samo odvratio pogled.
„Moramo da razgovaramo", reče, uzimajući stolicu na rasklapanje i

sedajući na malo više od metra od mene. „Moram da dođem do odgo-
vora na pitanja koja me zanimaju. I to odmah." Još nekoliko trenutaka
me je odmeravao hladnim pogledom. „Šta radite ovde?"
Odlučio sam da odgovaram što sam istinitije mogao. „Ovde prouča-
vam tibetske legende. To sam vam već rekao."
„Ovde tražite Šambalu."
Samo sam ćutao.
,,Je li tako?", upita on. „Nalazi se u ovoj dolini?"
Osećao sam da mi strah pokreće želudac. Šta će uraditi ako odbijem
da odgovaram?
„Zar ne znate?", upitah.
On se bledo nasmeši. „Pretpostavljam da vi i preostali članovi vaše
ilegalne sekte smatrate da je ovo Šambala." Tada se na njegovom licu
pojavio zbunjen izraz, kao da se upravo setio nečeg drugog. „Ovde smo
primetili još neke ljude. Ali su uspeli da nam pobegnu. Gde su sada?
Kuda su otišli?"
,,Ne znam", rekoh. ,,Ne znam čak ni gde se mi nalazimo."
On se tada premesti bliže meni. „Pronašli smo i ostatke biljaka ko-
je su još do malopre bile u životu. Kako je to moguće? Kako su ovde
mogle da uspevaju biljke?"
Samo sam gledao pred sebe.
On se tada hladno nasmeši. „Koliko zaista znate o legendama o Šam-
bali?"
„Nešto malo", promucah.
,,Ja znam puno. Verujete li mi? Do sada sam već imao u rukama sve
drevne spise i moram da priznam da su fantastično zanimljivi, kao mi-
tovi. Razmislite malo: idealna zajednica koju čine prosvećena ljudska bi-
ća, neuporedivo naprednija, mentalno, od bilo koje druge kulture na ovoj
planeti.
A znam i ostale stvari - znam za to kako ti pojedinci u Šambali na-
vodno imaju neku tajnu i trajnu moć koja prožima preostali deo čove-
čanstva i pomaže im da idu u tom pravcu. Baš fascinantno, zar ne? Drev-
na nauka koju čovek zapravo može i da ceni, kada je o takvim stvari-
ma reč... kada ne bi toliko obmanjivala i bila toliko opasna za stanovni-

ke Tibeta.
Zar ne mislite da bismo, kada bi nešto takvo zaista bilo stvarno, to
već i otkrili? Bog, duh, sve su to dečje sanjarije. Kao primer uzmite li-
betski mit o dakinima, priču po kojoj postoje neki anđeli koji sa nama
mogu da ostvare interaktivan odnos, da nam pomažu."
,,U šta verujete?", upitah, pokušavajući da odugovlačim razgovor.
On prstom pokaza glavu. „Verujem u moć uma. Upravo zato bi tre-
balo da sa mnom razgovarate, da nam pomognete. Zanima nas pojam
psihičke moći, veći raspon moždanih talasa i njihovo delovanje na elek-
troniku i ljude na velikim udaljenostima. Ali nemojte to da mešate sa
spiritizmom. Moć uma je prirodna pojava koju je moguće samo naučno
istraživati i otkrivati."
Tu izjavu je dovršio besnim pokretom ruke, zbog čega sam u želu-
cu osetio još dublji bol izazvan strahom. Znao sam da je taj čovek po-
sebno opasan i do krajnjih granica nemilosrdan.
Sada me je posmatrao, ali je moju pažnju privuklo nešto na zidu iza
njega, tačno naspram vrata na kojima je stajao stražar. Taj deo šatora
odjednom je poslao svetliji. Sijalica iznad tog mesta je blago zatreperi-
la, a ja sam to što sam uočio odbacio tek kao pojačani napon struje iz
generatora.
Pukovnik tada ustade i priđe mi za nekoliko koraka. Izgledao je još
bešnje: „Mislite li da volim da dolazim ovamo, u ovu pustoš? Nikako ne
mogu da shvatim kako neko ovde uopšte uspe da preživi. Ali, mi ne od-
lazimo. Povećavaćemo ovaj kamp sve dok ne budemo imali dovoljno lju-
di da pešačenjem pokrijemo čitavo ovo područje. Ko god da se nalazi ov-
de biće otkriven i prema njemu će biti primenjen vrlo strog postupak."
Onda se nasmeši, usiljeno i bledo. „Ali naš prijatelj će isto tako do-
biti velike nagrade. Shvatate li?"
U tom trenulku je mojim bićem prošao novi talas straha, koji je, me-
đutim, bio nekako drugačiji. Bio je to strah pomešan sa velikim prezi-
rom. Počeo sam da se gnušam nad količinom zla u tom čoveku.
Onda načas pogledah iza njega, prema delu šatora koji je izgledao
svetlije, ali je sada ponovo bio mutan i prekriven senkama. Onog svetla
je nestalo i sada sam se osećao potpuno sam.
„Zašto to činite?", upitah. „Tibetanci imaju pravo na sopstvena uve-

renja. Pokušavate da uništite njihovu kulturu. Kako to uopšte možete da
radite?" Osećao sam se kao da mi bes daje novu snagu.
Ali je to moje suprotstavljanje samo, izgleda, donelo novu snagu pu-
kovniku.
,,Oh, pa vi imate i jasno izražene stavove", podsmehnu mi se. „Šte-
ta što su tako naivni. Mislite li da je to što radimo tako neuobičajeno.
A vaša vlastita vlada stvara grupe koje vas kontrolišu. Čipove koje je
moguće ugraditi u telo vojnika i onih koji, ništa ne sumnjajući, izaziva-
ju nevolje.
A ni to nije sve." Sada je već skoro vikao. „Sada znamo da se, ka-
da čovek razmišlja, jedan sasvim određen obrazac moždanih talasa širi
prema vama. Sve vlade rade na konstruisanju uređaja koji će moći da
identifikuju te talase, a posebno bes ili antivladino raspolođenje."
Od te njegovc izjave mi se sledila krv u žilama. Govorio je o istim
onim zloupotrebama pojačavanja moždanih talasa na koje me je upozorila
i Ejni, postupke koji su neke pređašnje civilizacije osudili na propast.
,,A znate li zbog čega to rade vaše takozvane demokratske vlade?",
nastavi on. „Jer se mnogo više plaše ljudi nego mi. Naši građani znaju
da je vladin zadatak da vlada i upravlja. Znaju da određene slobode mo-
raju da budu ograničene. Vaši ljudi misle da može da postoji individu-
alno samousmeravanje. Ali, dobro, ako je to i vredelo u prošlosti, u teh-
nički visokorazvijenom svetu u kome sprava u aktovci može da razori
čitav grad više ne može da bude tako. Uz takve slobode čovečanstvo ne
može da opstane. Usmeravanje, vrednosti društva moraju da budu pod
kontrolom i okrenuti ka ostvarivanju višeg dobra. Baš zbog toga je le-
genda o Šambali toliko opasna. Bazira se na osnovu apsolutnog samou-
smeravanja."
Dok je to govorio, učinilo mi se da sam iza sebe začuo otvaranje
vrata, ali se nisam osvrnuo. Sasvim sam se koncentrisao na pukovnikov
stav. On je iznosio prikaz najgoreg mogućeg oblika savremene tiranije,
a što je više pričao, to je rastao moj prezir.
„Ono što ne shvatate", rekoh, ,,jeste da ljudi mogu da pronađu unu-
trašnju motivaciju da bi na svetu stvarali dobro."
On se cinično nasmeja. „Nije valjda da zaista verujete u to? U isto-

riji nema ničeg što bi nam pokazalo da su ljudi nešto drugo nego sebič-
na i pohlepna bića."
„Da imate sopstvenu duhovnost, uvideli biste da postoji i dobro." I
moj glas je sada bio povišen zbog besa.
,,Ne", odbrusi on, skoro vičući. „Baš je duhovnost problematična. Sve
dok postoje religije, medu ljudima ne može da bude jedinstva. Shvatate
li to? Svaka verska institucija nalik je na nepomičnu prepreku na putu
napretka. Svaka vera je u ratu sa svim ostalim verama. Hrišćani sve vre-
me i novac troše na pokušaje obraćanja svih na doktrinu božje kazne.
Jevreji žele da ostanu izolovani u svom snu o izabranosti. Muslimani mi-
sle da je reč o drugarstvu, kolektivnoj moći i svetoj mržnji. A mi na Is-
toku, mi smo najgori. Odbacujemo stvaran svet i zamenjujemo ga neka-
kvim nestvarnim unutrašnjim životom koji niko ne razume. Uz sav taj
metafizički haos niko ne može da se koncentriše na napredak, na olak-
šavanje života siromašnima, na brigu za to da svako dete u Tibetu do-
bije obrazovanje.
Ali, budite bez brige", nastavi on. ,,Mi ćemo se pobrinuti za rešenje
tog problema. A vi ste nam pomogli. Otkako vas je Vilson Džejms po-
setio u Americi, pratimo vaše kretanje i kretanje ove holandske grupe.
Znao sam da ćete doći ovamo, da ćete se uključiti u ovo."
Na mom licu se pojavio izraz krajnje iznenađenosti.
„O, da, znali smo sve o vama. U Americi delujemo slobodnije nego
što mislite. Vaš Ured za nacionalnu bezbednost može da prati Intenet. Mi-
stite li da mi ne možemo? Vi i ova sekta mi nikada nećete izmaći iz ru-
ku. Šta mislite, kako smo uspevali da vas nađemo i uprkos ovom vreme-
nu? Vodila nas je snaga uma. Mog uma. Sinulo mi je gde ćete biti. Čak
i pošto smo se izgubili u ovoj divljini, znao sam. Osećao sam vaše prisu-
stvo. U početku sam mogao da pratim vaseg prijatelja Jina. A sada vas.
I to nije sve. Čak više ne koristim instinkt da bih vas locirao. lmam
skeniranu sliku vaših moždanih talasa." Onda pokaza glavom prema vra-
tima. ,,Za nekoliko minuta naši tehničari će postaviti novu opremu za
praćenje i kontrolu. Tada ćemo moći da lociramo sve osobe koje smo
skenirali."
U početku nisam shvatao na šta pri tom tačno misli, ali sam se on-
da setio svog iskustva u onoj kineskoj kući u Ejliju, nakon što su me
omamili plinom. Vojnici su iznad mene postavili onaj uređaj. Sada ose-
tih kako me obuzima novi talas paničnog straha, ali se istog trenutka taj
osećaj pretvorio u još intenzivniji bes.
,,Pa vi ste ludi!", povikah.
„Tako je... za vas sam lud. Ali ja sam budućnost." Sada se nadvijao
nada mnom, zajapurenog lica, samo što se nije rasprsnuo od besa. ,,Ta-
kva glupa nevinost. Sve ćete mi ispričati. Razumete!?! Sve!!!"
Znao sam da mi ne bi dao sve te informacije da je imao nameru da
me pusti, ali mi u tom trenutku više nije bilo stalo do toga. Razgovarao
sam sa čudovištem i sada me je ispunjavao bes koji me je celog obuzi-
mao. Upravo sam se spremao da ga prokunem kad mi je neki glas sa
drugog kraja šatora doviknuo: „Nemojte! To vas slabi!"
Pukovnik se okrenuo i zagledao u tom pravcu, a ja sam takođe usme-
rio pogled tamo. Tamo, pored vrata, stajao je drugi stražar, dok se po-
red njega, skoro prebačen preko nekog malog stola, nalazio Jin. Stražar
ga je sada odgumuo na pod.
Ja skočih na noge i pojurih do Jina u trenutku kada je pukovnik stra-
žarima rekao nesto na kineskorn i potom besno izjurio iz šatora. Jin je
na licu imao mnogo modrica i posekotina.
„Jin, da li si dobro?", upitah, pomažući mu da priđe krevetu.
„Sve je u redu", reče on i povuče me tako da sam seo kraj njega na
ležaj. „Došli su po nas neposredno posle vašeg odlaska." Oči su mu bi-
le ispunjene uzbuđenjem. „Ispričajte mi šta se dogodilo. Jeste li stigli do
Šambale?"
Pogledavši ga, prstom sam pokrio usne. „Verovatno su nas stavili za-
jedno da bi utvrdili šta ćemo da kažemo jedan drugom", prošaptah.
„Sigumo su postavili uređaje za prisluškivanje. Ne bi trebalo da razgo-
varamo."
„Moraćemo da rizikujemo", reče Jin. „Priđimo kod grejalice. Bučna
je. Ispričajte mi šta se dogodilo."
U sledećih pola sata sam mu ispričao sve o svetu koji sam zatekao
u Šambali, a zalim sam, jedva čujno, spomenuo hramove.
Posmatrao me je razrogačenih očiju. „Znači niste došli do celokup-

nog četvrtog proširenja?"
Skoro bez glasa, odgovorih: „Sve je u hramovima."
Potom sam mu ispričao priču o Tašiju i Vilu, kao i to šta je Ejni
rekla o učenju onoga što oni rade u hramovima.
„I šta je još rekla?", upita Jin.
„Rekla je da ne smemo da imamo neprijatelje", odgovorih.
Jin na trenutak načini bolnu grimasu, a zatim reče: „Ali vi se sa pu-
kovnikom baš tako ponašate. Da biste dobili osećanje snage služili ste
se besom i prezirom. Ponavljate moje greške. Možete da budete srećni
što vas nije odmah ubio."
Beživotno sam se naslonio, svestan toga da su mi emocije sasvim iz-
van kontrole.
„Zar se ne sećate kako su vaša negativna očekivanja odvratila onaj
holandski par u kombiju, te ste tako propustili važnu sinhronizovanost?
U tom slučaju ste u sebi nosili osećanje straha, pribojavajući se da će
vam možda nauditi. Oni su osetili to vaše očekivanje i verovatno stekli
utisak da će nekako pogrešiti ako se zaustave, pa su zato otišli dalje."
,,Da, sećam se."
„Svaka negativna pretpostavka ili očekivanje", nastavi Jin, „koje
stvorimo u vezi sa nekim drugim ljudskim bićem molitva je koja se ši-
ri i deluje tako da u toj osobi oblikuje takvu stvarnost. Zapamtite da se
naši umovi povezuju - naše misli i očekivanja zrače od nas i utiču na
druge da bi razmišljali kao i mi. A to se kod vas događalo u komuni-
kaciji sa pukovnikom. Od njega ste očekivali da bude zao."
„Čekaj malo. Samo sam ga posmatrao onakvog kakav jeste."
„Zaista? A koji to deo njega? Njegov ego ili njegovo više, duhovno
'ja'?"
Jin je bio u pravu. Sve to sam smatrao da sam naučio sa Desetim
uvidom, ali se nisam tako ponašao.
„Kada sam bežao od njega", rekoh, „uspevao je da me prati. Rekao
je da to može zahvaljujući umu i intuiciji."
„Jeste li mislili na njega?", upita Jin. „Očekivali ste da vas prati?"
„Istina."
„Zar se ne sećate? Tako je ranije bilo sa mnom. A sada vi pravite

tu istu grešku. To je očekivanje u Čangovom mozgu stvaralo misli o to-
me gde se nalazite. Bile su to pomisli ega, ali su se kod njega pojavlji-
vale jer ste očekivali - praktično se molili za to - da vas pronađe."
„Zar ne shvatate?", nastavi Jin. „Toliko puta smo razgovarali o to-
me. Naše polje molitve stalno deluje na svet, odašiljući naša očekivanja,
a u slučaju neke druge osobe, učinak je skoro momentalan. Na sreću,
kao što sam vam već rekao, takva negativna molitva nije jaka koliko i
pozitivna molitva, jer se odmah odvajate od energija svog višeg 'ja', ali
ipak, i dalje ostvaruje određeni efekat. A to je nevidljivi proces koji je
u pozadini vašeg Zlatnog pravila."
Na trenutak ga pogledah, ne shvatajući. A onda sam se, posle neko-
liko trenutaka koncentrisanja, setio na šta pri tom misli: na biblijsku iz-
reku koja nam nalaže da drugima činimo ono što bismo želeli da oni či-
ne nama. Kako baš nisam uviđao tačnu vezu, zamolio sam ga da mi je
pojasni.
,,To pravilo izgleda", nastavi Jin, „kao da bi trebalo da se podržava
jer stvara dobru društvenu zajednicu. Tačno? Kao etički stav. Ali činje-
nica je da postoji stvarni duhovni, energetski, karmički razlog koji nadi-
lazi mišljenje da se radi samo o dobroj ideji. To pravilo je važno spro-
voditi jer direktno utiče i na vas."
Dramatično zastavši, onda dodade: „Potpuniji izraz tog pravila treba-
lo bi da glasi: drugima čini ono što bi želeo da oni čine tebi jer će se
oni prema tebi ponašati tačno onako kako se ti odnosiš prema njima ili
kako o njima razmišljaš. Molitva koju odašilješ svojim osećanjima ili de-
lovanjem u njima najčešće pobuđuje upravo ono što očekuješ."
Tada sam klimnuo glavom. Čitava stvar mi je sada već bila jasnija.
,,U slučaju sa pukovnikom, kada zaključite da je zao, vaša energija
molitve ulazi u njegovu energiju i ojačava njegove sklonosti. I tako on
počinje da se ponaša onako kako to vi od njega očekujete, besno i bez-
obzirno. A pošto nije povezan sa dubljom božanskom energijom, energi-
ja njegovog ega je slaba i povodljiva. On preuzima ulogu koju vi od nje-
ga očekujete. Prisetite se samo kako inače funkcionišu stvari u ljudskoj
kulturi. To delovanje se svuda vidi. Setite se da mi ljudi delimo i raz-
menjujemo stavove i raspoloženja. Sve to je vrlo zarazno. Kada pogle-
damo nekog drugog i donesemo određeni stav, osudu, misleći da je taj

neko debeo ili mršav, neuspešan, ružan ili loše obučen, zapravo toj oso-
bi odašiljemo energiju i ona često počinje o sebi da razmišlja upravo ta-
ko negativno. Na taj način aktiviramo nešto što možemo da nazovemo
energijom zla. To je zarazno prenošenje negativne molitve."
„Ali šta bi trebalo da uradimo?", pobunih se. „Zar ne bi trebalo dru-
ge da gledamo onakvima kakvi su?"
„Svakako da ih moramo posmatrati onakvima kakvi jesu, ali odmah
posle toga, bez odlaganja, očekivanja moramo da prebacimo s toga što
jeste na ono što bi moglo du bude. U slučaju pukovnika, trebalo bi da
uvidite da, mada se ponaša i čini zlo, odvojen od svakog traga duhov-
nosti, njegovo više 'ja' je sposobno da u trenutku ugleda svetlo. Takvo
očekivanje treba da održavate, jer tada zaista upućujete polje molitve pre-
ma napolju, da bi njegovu energiju i svest podiglo u tom pravcu. Mora-
te da se vraćate tom mentalnom stavu, uvek, šta god da vidite."
Dramatično zastavši, nasmešio se, što se meni učinilo neobičnim, s ob-
zirom na situaciju i njegovo modricama i posekotinama prekriveno lice.
„Pretukli su te?", upitah ga.
„Nisu mi činili ništa što ja nisam želeo njima", reče on, još jednom
mi ukazujući na to načelo.
„Uviđate li koliko je sve to važno?", upita Jin. ,,Ne možete da na-
stavite sa tim proširenjima sve dok to ne shvatite. Bes će uvek biti is-
kušenje. Nudi prijatan osećaj. Našem egu daje utisak da postajemo bo-
lji. Ali morate da budete pametniji, jer sada znate više. Do najjačih ni-
voa kreativne energije ne možete da dođete sve dok niste u stanju da iz-
begnete negativne molitve svih vrsta. U svetu već postoji dovoljno zla i
nema potrebe da mu pripomažete na nesvesnom nivou. To je ta velika
istina koja je temelj tibetskog Zakonika saosećanja."
Spustio sam pogled, znajući da je sve to istina. Ponovo sam upao u
taj model besa. Zašto mi se to stalno ponavlja?
Jin uhvati moj pogled.
„Evo i vrhunca tog koncepta. U korigovanju kontraproduktivnog mo-
dela u sebi - u našem slučaju besa i osuđivanja - od najveće je važno-
sti ne iznositi negativnu molitvu u vezi sa sopstvenim mogućnostima.
Shvatate li šta time hoću da kažem? Izražavamo li samoporažavajuće sta-

vove kao što su 'Ne mogu da nadvladam ovaj problem' ili' Uvek ću bi-
ti ovakav', zapravo molimo da ostanemo takvi kakvi jesmo. Moramo da
održavamo viziju o tome da ćemo pronaći višu energijn i nadvladati
obrasce. Moramo da se uzdižemo uz pomoć sopstvene energije molitve."
Potom se nasloni na ležaj. ,,To je lekcija koju sam i ja morao da na-
učim. Nikako nisam shvatao stav saučešća i samilosti koji je lama Rid-
gen imao prema kineskoj vladi. Oni nam razaraju zemlju i ja sam ih že-
leo dotući. Ni u jednom trenutku nisam bio dovoljno blizu nekom od
vojnika da bih ga pogledao u oči, da bih u njima video ljude zatvorene
unutar sustava tiranije.
Ali čim sam uspeo da proniknem dublje od njihovog ega, njihovog
društvenog poretka, konačno sam bio u stanju da naučim da svojim ne-
gativnim pretpostavkama ne pridajem novu energiju njihovom zlu. Ko-
načno sam uspevao da održavam višu viziju i za sebe i za njih. Možda
upravo zbog toga sada uspevam da održim i višu viziju o tome da ćete
to i vi naučiti."
Probudio sam se na prve zvuke koji su se oglasili u logoru. Neko je

zveketao nekim balonima ili velikim kantama. Poskočio sam na noge,
obukao se i pogledao prema vratima. Stražare su u međuvremenu zame-
nila druga dva vojnika. Pospano su me posmatrali. Prišao sam prozoru i
pogledao napolje. Dan je bio mračan i oblačan, a vetar je glasno zavijao.
U jednom šatoru su se uočavali nekakvi pokreti: otvarala su se vrata. Iz
šatora je izašao pukovnik, koji je odmah krenuo prema našem šatoru.
Vratio sam se do Jinovog ležaja, a on se okrenuo, pokušavajući da
se probudi. Lice mu je bilo natečeno i dok je pokušavao da me prona-
đe pogledom, bolno je žmirkao.
„Dolazi pukovnik", rekoh.
„Pomoći ću mu koliko mogu", reče on. „Ali i vi ćete za njega mo-
rati da stvorite drugo polje molitve. To vam je jedina mogućnost."
Vrata su se naglo rastvorila i vojnici su poskočili u stav mirno. Pu-
kovnik uđe i rukom im pokaza da sačekaju napolju. Pre nego što će mi
prići, ovlaš je pogledao Jina.
Duboko sam disao i pokušavao da što više proširim polje molitve.

Zamišljao sam energiju kako teče iz mene i koncentrisao se na to kako
ga vidim ne kao mučitelja, nego samo kao dušu zahvaćenu strahom.
„Zanima me gde su ti hramovi", reče on dubokim, zloslutnim gla-
som, još dok je skidao kaput.
„Možete da ih vidite samo ako dovoljno dignete nivo energije", re-
koh, govoreći prvo što mi je palo na pamet.
Činilo mi se da ga je to nekako zateklo nepripremljenog. „O čemu
to govorite?"
„Rekli ste mi da verujete u moć uma. A šta ako je jedna od tih mo-
ći podizanje energije?"
„Kakve energije?"
„Rekli ste da su moždani talasi stvarni i da je njima moguće mani-
pulisali pomoću nekog uređaja. A šta ako je njima moguće upravljati iz-
nutra, namerama, i pojačavati ih, podizanjem nivoa energije?"
„Kako bi to bilo moguće?", upita on. „Nauka nikada nije dokazala
nešto slično."
Nisam mogao da verujem: izgledalo je kao da se otvorio, da me pa-
žljivo sluša. Tada sam se usredsredio na onaj izraz na njegovom licu ko-
ji je, činilo se, pokazivao da iskreno razmišlja o mojim rečima.
„Ali to je zaista moguće", nastavih. „Moždane talase, ili možda ne-
ki drugi sklop talasa koji dopire dalje, moguće je pojačavati toliko da
utiče na događaje."
Sada se već sasvim zainteresovao. „Hoćete da kažete da znate da se
služite moždanim talasima da biste izazvali određene stvari?"
Dok je govorio, iza njega, na zidu šatora, ponovo sam ugledao onaj sjaj.
,,Da", nastavih. „Ali samo one stvari koje naš život odvode u sme-
ru u kome treba da ide. U protivnom, energija pre ili kasnije nestaje."
„Kuda 'treba' ići?", ponovi on tada, žmirkajući.
Onaj deo šatora iza njega i dalje je izgledao svetlije, a ja nisam mo-
gao da prestanem da gledam u tom pravcu. On se okrete te i sam po-
gleda tamo.
„Šta to gledate?", upita me. „Recite mi šta vam znači to 'kuda tre-
ba da idete'. Ja sebe smatram slobodnim. Sa svojim životom mogu da
radim šta god poželim."
,,Da, svakako, to je tačno. Ali postoji jedan smer koji vam daje naj-
bolji osećaj, najveće nadahnuće i veće zadovoljstvo od svih ostalih, zar
ne?" Nisam mogao da verujem koliko je to područje iza njega postalo
svetlo, ali se nisam usuđivao da tamo direktno gledam.
„Nije mi jasno o čemu pričate", reče.
lzgledao je zbunjeno, ali ja sam ostao koncentrisan na onaj deo nje-
govog izraza koji je slušao.
„Slobodni smo", rekoh. „Ali isto tako pripadamo i širem planu koji
potiče iz većeg dela našeg bića s kojim možemo da se povežemo. Naše
pravo 'ja' neuporedivo je veće nego što smo to do sada mislili."
Samo me je nepomično posmatrao. Negde duboko u svesti, činilo se
da razume.
Do prekida je došlo kada su stražari napolju zakucali na krilo od ša-
tora. Tada sam uvideo da je vetar prerastao u oluju. Svuda se čulo da
nešto pada i prevrće se.
Jedan stražar je otvorio vrata i počeo da viče nešto na kineskom. Pu-
kovnik potrča prema njemu. U tom trenutku smo videli kako vetar na
sve strane nosi šatore. Okrenuo se i pogledao Jina i mene, a u tom tre-
nutku je silan naiet vetra podigao levu stranu šatora od zemlje i rastrgao
je, prekrivajući pukovnika i stražara platnom, obarajući ih na zemlju.
Jin i ja smo se našli na udaru vetra i snega koji su dopirali kroz dži-
novsku rupu.
„Jin", povikah. „Dakini."
Jin se s mukom podiže na noge. „Ovo vam je prilika!", reče. ,,Be-
žite!"
„Hajde", rekoh, ščepavši ga za ruku. „Možemo zajedno da odemo."
On me odgurnu. ,,Ja ne mogu. Samo ću vas usporavati."
„Uspećemo", preklinjao sam ga.
On je vikao, nadglašavajući vetar. ,Ja sam ispunio svoj zadatak. Sa-
da vi morate da obavite svoje. Još ne znamo ostali deo Četvrtog proši-
renja."
Klimnuo sam glavom i brzo ga zagrlio, a potom uzeo pukovnikov
debeli kaput i kroz rupu na šatoru istrčao na oluju.
10.
Priznavanje svetla
Otrčao sam tridesetak metara prema severu i potom zastao da bih se

osvrnuo prema logoru. I dalje su se čuli zvuci ostataka i krhotina koji
su, nošeni vetrom, leteli svuda okolo, te mnoštvo glasnih povika.
Ispred sebe sam video samo čvrsti zid beline i upravo sam se počeo
kroz sneg mučno probijati nazad prema planinama kada sam čuo pukov-
nika kako viče: „Pronaći ću vas", vikao je besno, nadglasavajući vetar.
„Nećete uspeti."
Nastavio sam dalje, koračajući što sam brže mogao kroz duboki sneg.
Punih petnaest minuta mi je trebalo da bih prešao stotinak metara. Na
sreću, vetar je i dalje bio užasno jak, tako da sam znao da Kinezi još
neko vreme neće moći da polete helikopterima.
Tada se pojavio neki jedva Čujni zvuk. Prvo sam pomislio da je reč
o vetru, ali se zvuk malo-pomalo pojačavao. Čučnuo sam. Neko me je
zvao po imenu. A onda sam kroz sneg nošen vetrom razabrao neku fi-
guru koja se kretala. Bio je to Vil.
Čvrsto sam ga zagrlio. „Bože, kako mi je drago što te vidim. Kako
si me pronašao?"
„Posmatrao sam helikopter", reče on, ,,i samo išao sve dok nisam
ugledao logor. Celu noć sam ovde napolju. Da sa sobom nisam imao re-
šo, sigurno bih umro od hladnoće. Pokušavao sam da smislim kako da
te izvučem odatle. Ali je mećava taj problem rešila. Hajde, moramo po-
novo da pokušamo da dođemo do hramova."
Još sam oklevao.
„Šta je bilo?", upita Vil.
„Jin je još kod njih", odgovorih. „Povređen je."

Vil je još nekoliko trenutaka razmišljao dok smo obojica gledali pre-
ma logoru. „Organizovaće poteru", reče on. ,,Ne možemo da se vratimo,
Moraćemo kasnije da pokušamo da mu pomognemo. Ako se ne izvuče-
mo odavde i ne pronađemo hramovc pre pukovnika, sve bi moglo da bu-
de izgubljeno."
„Šta je bilo sa Tašijem?", upitah.
„Razdvojila nas je lavina, ali sam ga kasnije video kako se penje pla-
ninom."
Tako smo hodali još dva sata, a što je bilo najneobičnije, čim smo
izašli sa područja oko kineskog logora, vetar je počeo da se stišava, ma-
da je i dalje padao gusti sneg. Tokom hoda, ispričao sam Vilu sve što
je Jin rekao u šatoru i šta je bilo sa pukovnikom.
Na kraju smo stigli do onog dela planine gde nas je zatekla lavina.
Pored tog mesta prošli smo na sigurnoj udaljenosti, držeći se zapadne
strane, dalje uz padinu.
Bez daljih reči, Vil me je još dva sata vodio prema gore. A onda se
zaustavio i seo da bismo se odmorili iza jednog ogromnog nanosa sne-
ga.
Još nekoliko dugih trenutaka smo se samo gledali, i jedan i drugi
hvatajući dah. Vil se tada nasmeši i reče: „Shvataš li sada šta je Jin po-
kušavao da ti kaže?"
Još malo sam ćutao. Mada sam sve to primetio u onom razgovoru s
pukovnikom, i dalje mi jc izgiedalo neverovatno.
„Odašiljao sam negativne molitve", rekoh na kraju. „Baš zbog toga
je pukovnik uspevao da me prati."
,,Ne možemo dalje da napredujemo dok ti i ja ne budemo u stanju
da izbegavamo takve stvari", reče Vil. „Naša energija mora da bude stal-
no i dosledno na visokom nivou pre nego što uzmognemo da napredu-
jemo kroz preostali deo Četvrtog proširenja. Moramo dobro da pazimo
na to na sta mislimo. Moramo da posmatramo realno i da budemo opre-
zni, ali ako se budemo bavili njihovim ponašanjem ili u sebi zadržavali
slike u kojima zamišljamo kako će nam nauditi, time upućujemo energi-
ju njihovoj paranoji, te ih možemo čak i podstaći na ideju da učine ono
što mi očekujemo, šta god to bilo. Upravo je zato važno ne dozvoliti na-
šem umu da zamišlja loše stvari koje bi nam se eventualno mogle do-
goditi. Molitva i deluje tako da stvara takav događaj."
Odmahivao sam glavom, svestan da se opirem celom tom konceptu.
Ako je to tačno, činilo mi se da svako od nas nosi veliki teret odgovor-
nosti i da mora dobro da pazi na svaku misao. Tu zabrinutost sam izra-
zio i u razgovoru sa Vilom.
On se zamalo nasmejao. „Svakako da moramo da pazimo na svaku
misao. To ionako moramo da činimo da ne bismo propustili neki važan
intuitivni znak. Uz to, potrebno je samo vratiti se svesnoj budućnosti i
uvek zamišljati da se uvećava svest svih. Legende o tome govore vrlo
jasno. Da bismo na najjači način održavali prošireno polje energije mo-
litve, nikako ne smemo da dozvolimo da je koristimo negativno. Ne mo-
žemo dalje odavde dok ne budemo u stanju da sasvim izbegnemo pro-
blem."
„Koliko ti je legenda opisano?", upitah ga.
Odgovarajući na moje pitanje, Vil je počeo da priča o svojim isku-
stvima tokom te avanture uz više detalja nego što je to ranije bilo.
„Kada sam došao u tvoju kuću", započe, „nikako nisam mogao da
shvatim zašto je moja energija pala sa nivoa na kojoj je bila kada smo
istraživali Deseti uvid. A onda su mi se počele pojavljivati misli o Ti-
betu i tako sam se našao u manastiru lame Ridgena, gde sam se upo-
znao sa Jinom i čuo njegove snove. Nisam sve shvatio, ali sam i ja sa-
njao slične stvari. Znao sam da to ima neke veze sa tobom i da treba
nešto da uradiš ovde. Tada sam počeo podrobno da proučavam legende
i da učim proširenje molitve. Sve je bilo spremno za to da te dočekam
u Ketmanduu, ali sam uhvatio onog Kineza da me prati, pa sam zamo-
lio Jina da te dočeka umesto mene. Morao sam da verujem da ćemo se
pre ili kasnije nekako naći."
Vil na trenutak zastade, izvadi belu potkošulju i poče novim slojem
da obmotava koleno. Za to vreme, ja sam posmatrao beskrajan prostor
belih planina iza nas. Oblaci su se načas razdvojili i jutarnje sunce je
stvorilo talase svetla i senki na svetlim vrhovima grebena i tamnijim, ste-
novitim dolinama. Taj prizor me je ispunio strahopoštovanjem i na neki
neobičan način sam stekao utisak da sam kod kuće, kao da je neki deo
mog bića konačno shvatio ovu zemlju.
Kada sam ponovo pogledao Vila, on me je netremice posmatrao.
„Možda bismo", reče tada, „trebali da ponovo pređemo sve one le-
gende o polju molitve. Moramo da shvatimo kako je sve to međusobno
povezano."
Klimnuo sam glavom.
„Sve počinje", nastavi on, ,,sa spoznajom o tome da je naša energi-
ja molitve stvarna, da ističe iz nas i utiče na svet."
„Kada to jednom spoznamo, možemo da spoznamo i da je to polje,
to delovanje na svet, moguće proširiti, ali moramo da počnemo od Pr-
vog proširenja. Najpre moramo da unapredimo energiju koju primamo fi-
zički. Teška i obrađena hrana u našim molekularnim strukturama gomi-
la kiseline, snižavajući nivo naših vibracija i posle određenog vremena
izaziva bolesti. Sirove namirnice imaju bazično dejstvo i pojačavaju na-
še vibracije..
Što su nam vibracije čistije, to je lakše da se povežu sa prefinjenim
oblicima energije koji su nam dostupni. Legende kažu da ćemo naučiti
da stalno udišemo taj viši nivo energije, kao merom se služeći svojom
pojačanom percepcijom lepote. Što nam je viši nivo energije, to uočava-
mo više lepote. Možemo naučiti da vizualiziramo taj viši nivo energije
kako iz nas teče prema svetu, isto se tako služeći emocionalnim stanjem
ljubavi kao merom tih događaja.
Tako ostvarujemo unutrašnju povezanost, onako kako smo to nauči-
li u Peruu. Samo što smo sada naučili da zamišljanjem energije kao po-
lja koje se širi ispred nas gde god krenuli, možemo stalno da održava-
mo tu veću snagu.
Drugo proširenje započinje kada to prošireno polje molitve postavi-
mo tako da poboljšava sinhronizovani tok našeg života. A to činimo za-
državanjem u stanju svesne budnosti i očekivanja slećeće pojave intuici-
je ili podudarnosti koja nam život pokreće dalje. Takvo očekivanje našu
energiju upućuje još dalje i pojačava je, jer sada svpje namere usktađu-
jemo sa planiranim postupkom razvoja i evolucije ugrađenim u samom
svemiru.
Treće proširenje obuhvata još jedno očekivanje: da će naše polje mo-

litve strujati od nas i podizati nivo energije u drugima, uzdižući ih do
njihove sopstvene povezanosti s božanskim u njima i do njihove sopstve-
ne intuicije višeg 'ja'. To, svakako, pojačava verovatnoću da će nam oni
dati intuitivne informacije koje mogu dodatno da povise našu sopstvenu
sinhronizovanu skalu. Reč je o međusobnoj etici koju smo naučili u Pe-
ruu, samo što sada znamo kako da se služimo poljem molitve da bismo
je pojačali.
Četvrto proširenje nastaje kada naučimo važnost usidravanja u odr-
žavanju strujanja energije, uprkos situacijama koje izazivaju strah i bes.
To činimo tako što uvek održavamo sasvim određen stav odvojenosti pre-
ma događajima onako kako se odvijaju, čak i kada očekujemo da će se
sam proces nastaviti. Uvek moramo da tražimo pozitivno značenje, i
uvek, uvek, očekujemo da će nas taj proces spasiti, šta god da nam se
događa. Takav mentalni stav nam pomaže da ostanemo usredsređeni na
tok i ne dozvoljava nam da se zadržavamo na negativnim slikama o to-
me šta bi se moglo dogoditi ako ne uspemo.
Opšte gledano, ako uvidimo da nam se u svest uvlači neka negativ-
na misao, moramo da razmišljamo da li je to neko intuitivno upozore-
nje, a ako jeste, treba da preduzmemo prikladne korake, ali se uvek mo-
ramo vratiti očekivanju da će nas ona viša sinhronizacija odvesti dalje
od tog problema, da ćemo ga zahvaljujući njoj zaobići. To učvršćuje na-
še polje, naše strujanje energije, snažnim očekivanjem koje se oduvek zo-
ve vera.
Ukratko, prvi deo Četvrtog proširenja bavi se održavanjem jake ener-
gije visokog nivoa u svakom trenutku. Kada jednom ovladamo tom spo-
sobnošću možemo da krenemo dalje i širimo energiju.
Sledeći korak u Četvrtom proširenju započinje kada sasvim očekuje-
mo da se čovekov svet može kretati prema idealu izraženom u Desetom
uvidu i onakvom kakvog ga je oblikovala Šambala. Za pokretanje ener-
gije na takav način, dalje i snažnije, potrebna je iskrena vera. Upravo je
zato razumevanje Šambale toliko važno. Spoznaja da je Šambala u tome
uspela, širi naše očekivanje da i preostali deo ljudske kulture takođe mo-
že da uspe. Tada ćemo lako da vidimo kako ljudi svuda mogu da ovla-
daju našom tehnologijom i da je upotrebe tako da služi našem duhov-

nom razvoju, a potom će početi da se koncentrišu na sam životni pro-
ces, na onaj pravi razlog zbog koga smo na ovoj planeti: da bismo na
Zemlji stvorili kulturu koja je svesna naše uloge u duhovnom razvoju i
da bismo ta saznanja preneli svojoj deci."
Zastavši, na trenutak me je pogledao.
,,A sada dolazimo do najtežeg dela", reče potom. ,,Da bismo se još
više proširiti, moramo učiniti više, a ne samo da ostanemo generalno u
pozitivnom području i da izbegavamo slike mogućih negativnih događa-
ja. Svest mora da bude nedostupna i svim negativnim mislima koje se
odnose na druge ljude. Kao što si upravo video, ako se naš strah u jed-
nom trenutku pretvori u bes i ako upadnemo u situaciju u kojoj o dru-
gima mislimo ono najgore, iz nas izlazi negativna molitva koja u njima
najčešće podstiče upravo ono ponašanje kakvo mi od njih očekujemo.
Upravo zato učitelji koji od svojih učenika očekuju velike stvari tako ne-
što i postižu, a kada očekuju nešto negativno, takođe to i dobijaju.
Većina ljudi veruje da je ružno o drugima govoriti nešto negativno,
ali da je u redu ako se tako nešto misli. Mi sada znamo da to nije u re-
du; misli su vrlo važne."
U trenutku kada je Vil to izgovorio, prisetio sam se nedavnih divlja-
nja učenika u američkim školama i Vilu potom spomenuo na šta sam
pomislio.
„Deca su svuda", reče on, „moćnija nego ikada, a uobičajena rival-
stva i ruganja do kojih je uvek dolazilo u školama učitelji više ne mo-
gu da zanemare. Kada se svi nekoj deci rugaju, ismevaju ih ili od njih
prave žrtvene jarčeve, na njih negativne molitve utiču više nego ikada.
Oni sada uzvraćaju udarac na vrlo nasilan način.
A to se ne događa samo sa decom; to se događa u celoj ljudskoj
kulturi. Samo razumevanjem delovanja polja molitve možemo da shvati-
mo šta se zapravo događa. Svi mi malo-pomalo postajemo sve uticajni-
ji i ako ne počnemo u svakom momentu da dobro pazimo na svoja oče-
kivanja, možemo drugima nehotice da izazovemo velike probleme."
Vil načas ućuta i podiže obrve. ,,A to nas dovodi do mesta na ko-
me smo sada, rekao bih."
Klimnuo sam glavom, tek sada uviđajući koliko mi je nedostajao.

„Šta kažu legende, gde treba da pođemo dalje?'', upitah ga.
,,Do teme koja me sve vreme najviše zanima", odgovori on. „Legen-
de kaže da svoja polja ne možemo dodatno da proštrimo sve dok sasvim
ne spoznamo i priznamo dakine."
Onda mu ja ukratko opisah svoja brojna iskustva s neobičnim poja-
vama i osvetljenim područjima koja sam doživeo od dolaska u Tibet.
„Ta iskustva si imao i pre dolaska u Tibet", reče Vil.
I bio je u pravu. I u pojedinim trenucima, za vreme traženja Dese-
tog uvida, činilo mi se da mi pomažu neobični pramenovi svetlosti.
„Tačno", rekoh, „kada smo bili zajedno na planini Apalači."
,,I u Peruu."
Pokušavao sam da se prisetim, ali mi nije uspevalo.
„Pričao si mi za onu situaciju kada si se našao pred nekom raskrsni-
com i nisi znao na koju stranu da kreneš", reče mi on tada. ,,A jedan
put je izgledao svetlije, obasjanije, pa si se odlučio za taj pravac."
,,Da", rekoh, sada se jasno sećajući tog događaja. „Misliš li da su to
bili dakini?"
Vil je već bio na nogama i na leđa je stavljao ranac.
,,Da", reče. ,,Oni su te svetle pojave koje vidimo i koje nas usmera-
vaju."
Te reči su me obuzele. To je značilo da kad god opazimo neki sve-
tao predmet ili put koji nam izgleda svetlije ili privlačnije ili knjigu ko-
ja nam se upravo nudi i privlači našu pažnju... da je sve to delo tih bi-
ća.
„Šta još kažu legende o njima?", upitah.
,,Da su isti u svim kulturama, svim religijama, bez obzira na to ka-
ko ih mi zovemo."
Tada mu uputih upitan pogled.
„Mogli bismo da ih zovemo i anđelima", nastavi Vil, ,,ali bez obzi-
ra na to da li ih zovemo anđeli ili dakini, to su ista bića... i svoj posao
obavljaju isto."
Zanimala me je još jedna stvar, ali se Vil već žurno uspinjao obron-
kom, izbegavajući područja dubokog snega. Penjao sam se za njim, dok
su mi mislima prolazila brojna pitanja. Nisam želeo da tako završim raz-

govor na tu temu.
U jednom trenutku Vil se okrete prema meni. „Legende kažu da ta
bića ljudima pomažu otkako je sveta, te da se pominju u mističnim spi-
sima svih religija. Prema legendama, svako od nas će početi lakše da ih
primećuje. Ako ih zaista priznamo, dakini će nam se više ukazivati."
Način na koji je naglasio reč „priznati" naveo me je na zaključak da
se radi o nekom posebnom značenju.
„Ali kako to učiniti?", upitah, uspinjući se preko neke stene.
Vil se zaustavi iznad mene i pričeka da ga stignem, a potom reče:
„Prema legendama, moramo zaista da priznamo i potvrdimo da postoje.
To je vrlo teško s obzirom na način na koji mi razvijamo naš savreme-
ni um. Jedno je misliti da su dakini ili anđeli fascinantna tema istraži-
vanja, a sasvim nesto drugo očekivati da ćemo ih lako uočavati i u sva-
kodnevnom životu."
„Šta onda misliš, šta treba da radimo?"
„Budno da pazimo na svaku nijansu svetla."
„Znači, ako održimo nivo energije na visokom nivou i potvrdimo nji-
hovo postojanje moći ćemo više i češće da viđamo to osvetljenje?"
„Tako je", reče on. „Najteže je naučiti da tražimo te jedva primetne
promene svetla oko sebe. Ali ako ovladamo tom sposobnošću, otkriva-
ćemo mnogo više takvih pojava."
Razmišljajući o njegovim rečima video sam da skoro sve to razu-
mem, ali me je mučilo jedno pitanje. „A šta je sa slučajevima kada da-
kini ili anđeli direktno intervenišu u našem životu i kada to ne učekuje-
mo i kada ih ne priznajemo i ne potvrđujemo njihovo postojanje? Meni
se to dogodilo." Zatim sam ispričao Vilu sve o onoj visokoj pojavi ko-
ju sam ugledao kada me je Jin izvlačio iz džipa severno od Ejlija, pa se
ponovo pojavila kada sam bio u onom srušenom manastiru, pre nego što
sam ušao u Šambalu, kada se odjednom pojavila ona vatra.
Vil je klimao glavom. „Čini mi se da se pojavio tvoj anđeo čuvar.
Legende kažu da svako od nas ima po jednog takvog anđela."
Zastao sam, pomno ga posmatrajući.
„Znači da su mitovi tačni", rekoh na kraju. „Svako od nas ima an-
đela čuvara."
Misii su mi se rojile neviđenom brzinom. Stvarnost tih bića mi ni-

kada nije bila sasvim jasna.
„Ali šta ih navodi da nam u određenim trenucima pomažu a u ne-
kim drugim ne?"
Vil podiže obrve. ,,To je", reče, „upravo ona tajna koju ovde treba
da otkrijemo."
Primicali smo se vrhu planine. Iza nas, sunce je počelo da se probija

kroz debeli sloj oblaka i nekako sam imao utisak da temperatura raste.
„Rečeno mi je", reče Vil, zastavši nekoliko koraka do samog vrha
pianine, ,,da sc hramovi nalaze sa druge strane ovog grebena."
Zaćutavši, načas me pogleda. „Ovo bi mogao da bude najteži deo."
Te njegove reči su mi delovale zloslutno.
„Zašto?", upitah. „Kako to misliš?"
„Moramo da objedinimo sva proširenja i održavamo što snažniju
energiju. Legende kažu da ćemo hramove moći da vidimo samo ako bu-
demo u stanju da održimo dovoljno visok nivo energije."
Upravo u tom trenutku smo negde u daljini začuli helikoptere.
,,I ne zaboravi ono što si upravo naučio", reče mi Vil. „Ako počneš
da razmišljaš o zlu u kineskoj vojsci, ako osetiš bes ili gađenje, moraš
istog momenta da prebaciš pažnju na dušu u svakom vojniku koja se mo-
že pojaviti. Zamišljaj kako energija struji iz tebe i ulazi u njihova polja,
uzdižući ih do veze sa unutrašnjim svetlom, da bi mogli da otkriju više
nivoe intuicije. Raditi bilo šta drugo znači odašiljati molitvu koja im da-
je više energije i pomaže im u zlu."
Klimnuo sam glavom i spustio pogled. Čvrsto sam rešio da održim
pozitivno polje.
,,A sada, prevaziđi sve to, potvrdi postojanje dakina i očekuj one sve-
tle pojave."
Pogledao sam vrh koji se nalazio tačno ispod nas. Vil tada klimnu
glavom i krete. Kada smo došli do same stene, s druge strane ništa ni-
smo videli osim snegom pokrivenih dolina i vrhova. Pomno smo posma-
trali prizor.
„Tamo", povika Vil, rukom pokazujući sa naše leve strane.
Davao sam sve od sebe da bih nešto video. Nešto na ivici stene je
izgledato kao da se presijava. Kada sam se malo bolje usredsredio na to
uvideo sam da čitav taj deo vrha izgleda nekako osvetljen. Ali kada sam
to isto mesto pogiedao tek krajiekom oka, jasno sam primetio da to me-
sto svetluca.
„Idemo", reče Vil. Potom me povuče za ruku i nas dvojica tako kre-
nusmo dubokim snegom do tog mesta koje smo uočili. Kako smo se pri-
bližavali, činilo se da postaje sve svetlije. Iza njega su se nalazili džinov-
ski vrhovi koji su iz daljine izgledali kao da su poređani jedan pored dru-
gog. Međutim, kada smo ih bolje pogledali, uvideli smo da se jedan od
njih nalazi iza ostalih, tako ostavljajući uzak prolaz koji je skretao sa le-
ve strane i spuštao se obronkom planine. Otkrili smo da se tu nalaze i
prave drvene stepenice, uklesane u stene, koje su se spuštale sa vrha. I
stepenice su izgledale nekako osvetljene, a na njima nije bilo snega.
„Dakini nam pokazuju put", reče Vil, i dalje me vukući za sobom.
Pognuli smo glave da bismo prošli kroz otvor i uputili se stazom ko-
ja se spuštala. Sa obe strane skoro vertikalne litice dizale su se i do de-
set metara i skoro da su prečile put svetlu. Više od sat vremena smo se
spuštali tim stepenicama, sve dok se litice konačno nisu razdvojile.
Nekoliko metara dalje, tlo je postalo ravno, a stepenice su se zavr-
šavale. I tako smo se našli pred skoro ravnim delom strmine.
„Tamo", reče Vil, rukom pokazujući pravac.
Dvesta metara ispred nas nalazio se stari manastir, sasvim srušen, kao
da je star hiljadu godina. Dok smo mu se približavali, temperatura je po-
rasla, a iz stena je počela da se diže magla. Stigavši do ruševina, opre-
zno smo se provukli kroz srušene zidove i veliko kamenje, sve dok ni-
smo izbili na suprotnu stranu.
Tamo smo stali kao ukopani. Stenovita površina kojom smo do tada
koračali pretvorila se u pravi pod popločan glatkim ravnim kamenjem
jarke boje, ravnomerno raspoređenim po tlu. U tom trenutku pogledah
Vila koji je gledao pravo napred. A pred nama se nalazio netaknuti hram,
visok oko petnaest metara i širok oko trideset. Bio je tamnosmeđe boje,
a spojevi kamenih zidova su bili sivi. S prednje strane nalazilo se dvo-
je džinovskih vrata, visokih pet-šest metara.
Nešto se kretalo u magli iza hrama. U tom trenutku pogledah Vila,

a on klimnu glavom, rukom mi pokazujući da pođem za njim. Tako smo
došli do nekih sedam metara od zdanja.
„Kakvo je to bilo kretanje?"
On mi glavom pokaza prema području pravo ispred nas. Na više od
tri metra udaljenosti neko je stajao. Pokušavajući da ga fiksiram, tek sam
posle nekoliko trenitaka uspeo da razaberem jedva vidljive konture ljud-
skog tela.
„Zapravo je to jedan od upućenika koji živi u hramovima", reče Vil.
,,Ta osoba ima vibracije na višem nivou od naših. Zbog toga ga nejasno
vidimo."
Dok smo ga posmatrali, lik se premestio prema vratima i tamo je ne-
stao. Vil me je poveo do vrata. Bila su kamena, ali kada ih je Vil po-
vukao otvorila su se klizeći kao da uopšte nemaju težinu.
S unutrašnje strane nas je dočekala velika ovalna prostorija, koja se
nizom širokih stepenica spuštala prema središnjem prostoru koji je ličio
na pozornicu. Dok sam tako posmatrao čitavo zdanje, uočio sam još jed-
nu pojavu na pola puta od te pozornice, samo što sam tu osobu jasno
video. Okrenula se da bismo joj videli lice. Bio je to Taši. Vil je već
krenuo prema njemu.
Pre nego što smo stigli do Tašija, jedan veliki prozor se pojavio u
prostoru tačno nasred prostorije. Ta slika se malo-pomalo izoštrila, sa-
svim nam pleneći pažnju, postajući toliko svetla da zbog nje više nismo
videli Tašija. Bio je to pogled na Zemlju iz svemira.
Brzim sledom prizora došli smo i do slike nekog velikog grada, ne-
gde u Evropi, a zatim do velikog gradskog područja negde u Americi te,
na kraju, do sličnog takvog velegrada u Aziji. Na svakoj slici bismo vi-
deli ljude kako koračaju zakrčenim ulicama, kao i neke ljude u kancela-
rijama i na drugim radnim mestima. Kada su naše slike ponovo počele
da lutaju po raznim gradovima u različitim delovima sveta, uvideli smo
da pojedinci, dok rade i ostvaruju interakciju, polagano podižu nivo svo-
je energije.
Počeli smo da gledamo i slušamo ljude koji su zaokupljeni svojim
prelaskom sa jedne vrste zanimanja u drugu, zavisno od intuicije, te ka-
ko pri tom stiču sve veće nadahnuće i kreativnost, stvarajući nove i br-
že tehnologije, kao i uspešnije načine pružanja usluga. Istovremeno su
počeli da se javljaju prizori sa ljudima koji su opterećeni strahom, ljudi-
ma koji se opiru promenama i nastoje da steknu nadzor.
Onda smo se usredsrediti na istraživački institut, tačnije, na konfe-
rencijsku dvoranu u toj ustanovi. Grupa žena i muškaraca se nalazila
usred žestoke rasprave. Dok smo ih mi tamo gledali i slušali, sadržaj raz-
govora je postao sasvim jasan. Većina njih se zalagala za novu koalici-
ju između velikih firmi koje se bave komunikacijama i računarima.
Predstavnici obaveštajnih krugova su tvrdili da borba protiv terori-
zma nužno vodi prisluškivanju svakog telefonskog razgovora, pa tako i
Interneta, te da će se postaviti tajni identifikacijski uređaji da bi pred-
stavnici vlasti u njih mogli da ulaze i prate sadržaj informacija svih vla-
snika računara.
Ali ni to nije bilo sve. Tražili su i nove sadržaje za prisluškivanja,
praćenja i nadgledanja.
Dvoje ljudi, muškarac i žena, žestoko su se protivili takvim merama.
Jedno od njih je spomenulo Apokalipsu i broj Zveri. Dok smo ih tako
gledali i slušali, shvatio sam da ih vidim kroz prozor te konferencijske
dvorane. Neki automobil je prolazio ulicom pored zgrade. U pozadini
sam video kaktuse i kilometre i kilometre pustinje.
Tada pogfedah Vila.
,,Ta rasprava se dešava baš u ovom momentu", reče, ,,baš sada, ne-
gde... Izgleda mi kao jugozapad Sjedinjenih Država."
Iza stola gde se okupila ona grupa tada sam primetio nešto drugo.
Prostor oko njih je počeo da se širi. Ne, postajao je svetliji.
„Dakini!", rekoh Vilu.
I dalje smo ih gledali, ali se razgovor sada počeo menjati. Ono dvo-
je ljudi koji su se usprotivili eksiremnim merama kontrole sada su neka-
ko uspevali da privlače više pažnje ostalih članova grupe. Zagovornici
predloženih mera su sada počeli iz drugog ugla da posmatraju stvari.
Bez ikakvog upozorenja, pažnju sa slike koja je tada bila pred nama
odvuklo je neko snažno vibriranje koje je zatreslo pod i zidove hrama.
Potrčali smo prema drugim vratima na suprotnom kraju zdanja, nastojeći
da nešto razaberemo kroz prašinu. Čuli smo kako se napolju kamenje od-
ronjava i pada. Kada smo se našli na desetak metara od njih, vrata su se
otvorila i neka pojava, koju nismo uspeli dobro da vidimo, brzo je izašla.
,,To je sigurno bio Taši", teče Vil, dojurivši do vrata i sada ih otva-
rajući.
U trenutku kada smo istrčali kroz otvor, iza nas se prolomio jedan
veliki prasak. Ona stara ruševina koju smo prvo videli nestajala je u eks-
ploziji kamenja i prašine. Negde iza nje smo čuli zvuke helikoptera.
„Izgleda da nas pukovnik ponovo prati", rekoh. „Ali u glavi imam
samo pozitivne slike, kako mu to onda uspeva?"
Vil mi uputi upitan pogled, a ja se onda prisetih reči pukovnika Čan-
ga o tome da on raspolaže tehnologijom zahvaljujući kojoj mu više ni-
kada neću moći pobeći. Ima skenirani prikaz mog mozga.
Tada brzo ispričah Vilu šta se dogodilo, na kraju govoreći: „Možda
bih ja trebao da pođem u nekom drugom smeru, da odvedem vojnike od
hramova."
,,Ne", reče Vil. „Moraš da budeš ovde. Pojaviće se potreba za to-
bom. Moraćemo da ostanemo ispred njih dok ne pronađemo Tašija."
Kamenim putem smo prošli pored još nekoliko hramova, a ja u jed-
nom trenutku uvideh kako mi se pogled zadržava na nekim vratima sa
leve strane.
Vil se okrenu, primećujući gde gledam.
„Zašto gledaš ta vrata?", upita me.
,,Ne znam", odgovorih. „Jednostavno su mi privukla pažnju."
Posmatrao me je sa nevericom.
,,Oh, da, tako je", rekao je žurno. „Pogledajmo šta je iza njih."
Utrčali smo unutra i našli se u jednoj ovalnoj prostoriji. Ova je, me-
dutim, bila puno veća od prethodne, možda i stotinak metara u prečni-
ku. Iznad centra je bio jedan veliki prozor. U trenutku kada smo ušli,
ugledao sam Tašija nama sa desne strane, na samo nekoliko metara, pa
sam laktom gurnuo Vila.
„Vidim ga", reče Vil, vodeći me skoro po mraku do dečaka.
Taši se okrenu i ugleda nas, a onda se sa olakšanjem nasmeši, pa se
ponovo usredsredi na onaj prizor koji je video kroz prozor. Sada smo
gledali neku sobu punu tinejdžerskih stvari: slika, lopti, različitih igrica,
gomile odeće. U uglu je stajao razmešten krevet, na jednom kraju stola
nalazila se prazna kutija od pice. Na drugom kraju stola je sedeo neki
dečak, imao je oko petnaest godina, radio je na nečemu, nekakvoj spra-
vi sa žicama. Bio je u šortsu, bez košulje, a izraz njegovog lica je od-
ražavao, činilo se, bes i odlučnost.
Dok smo ga tako i dalje gledali, u prozoru se pojavila neka druga
soba, u kojoj je jedan drugi tinejdžer, u trapericama i gornjem delu tre-
nerke, sedeo na krevetu zagledan u telefon. Ustao je i nekoliko puta pre-
šao po sobi, a zatim seo. Stekao sam utisak da ga muči neka teška od-
luka koju treba da donese. Na kraju je podigao slušalicu i okrenuo broj.
U tom trenutku se prozor proširio i odjednom smo videli oba prizora.
Onaj dečak bez košulje se javio na teleon. Činilo se da ga onaj dečak u
trenerci nešto preklinje, ali se ovaj samo još više razbesneo. Na kraju je
razjareno zalupio slušalicu i počeo ponovo da radi nešto za stolom.
Onaj drugi dečak je tada ustao, obukao kaput i izjurio kruz vrata.
Nekoliko minuta kasnije onaj dečak koji je sedeo za stolom začuo je ku-
canje, pa je ustao, prišao vratima i otvorio ih je. Bio je to onaj mladić
sa kojim je malopre razgovarao telefonom. Odmah je pokušao da zatvo-
ri vrata, ali je onaj drugi ušao unutra, i dalje ga nešto moleći, pokazu-
jući na onaj uređaj na stolu.
Onaj prvi ga je sada odgurnuo i iz fioke izvukao pištolj, pa ga usme-
rio ka drugom. Dečak ustuknu, ali i dalje nastavi da moli. Mladić sa pi-
štoljem tada eksplodira od besa i snažno odgumu žrtvu na zid, prislanja-
jući mu cev pištolja na slepoočnicu.
U tom trenutku u prostoru iza njih dvojice počeli smo da primeću-
jemo promenu: taj deo sobe jc postao svetliji.
Ja tada pogledah Tašija, koji me na trenutak pogleda u oči i pono-
vo se koncentrisa na onaj prizor. Obojica smo znali da ponovo gledamo
dakine na delu.
Dok smo tako gledali, onaj dečak je nastavio da moli, a drugi ga je
čvrsto držao stisnutog uza zid. Ali, malo-pomalo dečak sa pištoljem je
počeo da popušta. Bacio je pištolj na pod i seo na ivicu kreveta. Onaj
drugi je seo u fotelju naspram njega.
Sada smo čuli i detalje njihovog razgovora, pa je postalo jasno da je

dečak koji je imao pištolj želeo da ga ostali u školi prihvate, ali do to-
ga nije dolazilo. Mnogi njegovi vršnjaci se ističu u raznim aktivnostima,
a on nema dovoljno samopouzdanja da nastavi. Ismevaju ga, nazivaju gu-
bitnikom, a on ima utisak da je niko i ništa, da se gubi. To ga čini be-
snim i daje mu lažan osećaj snage, što ga je i navelo na to da uzvrati
udarac. Uređaj na kome je radio je bila bomba.
Isto kao i ranije, osetili smo podrhtavanje pod nogama i čitavo zda-
nje se zatreslo. Svi smo potrčali prema vratima i samo što smo izašli,
iza nas se srušilo pola hrama.
Taši nam rukom pokaza da pođemo za njim, pa smo tako trčali još
nekoliko stotina metara i zaustavili se pored nekog zida.
„Jeste li videli one ljude u hramu?", upita nas, ,,one koji su dečaci-
ma upućivali energiju molitvc?"
Obojica smo priznali da nismo.
„Unutra ih je bilo na stotine", reče on, ,,i radili su na problemu be-
sa mladih."
„Šta su tačno radili?", upitah.
Taši zakorači ka meni. „Širili su energiju molitve, zamišljali su ka-
ko se dečaci podižu na viši nivo energije da bi prevazišli strah i bes i
došli do viših intuicija za rešavanje problema. Njihova energija je pomo-
gla onom dečaku da pronađe najbolje, najubedljivije ideje. U slučaju
onog drugog dečaka, dodatna energija molitve ga je podigla do identite-
ta koji je nadilazio njegovo društveno 'ja' koje su njegovi vršnjaci od-
bacili. Više nije imao utisak da mu njihovo odobravanje treba da bi bio
neko. A to je ublažilo njegov bes."
,,A to su radili i u onom drugom hramu?", upitah. „Pomagali su oni-
ma koji su se suprotstavljali kontroli?"
Vil me pogleda. „Ljudi u hramu su odašiljali polje molitve usmere-
no na lakše podizanje nivoa energije svih prisutnih, što je izazvalo sma-
njenje straha onih koji su konstantno tražili veću kontrolu, i pomoglo
onima koji su se opirali da pronađu hrabrost i da progovore, čak i unu-
tar takvih organizacija."
Taši je kliranuo glavom. ,,To smo morali da vidimo. To su neke od

ključnih situacija u kojima je neophodno odneti prevagu, ako želimo da
nastavimo duhovni razvoj, ako želimo da idemo dalje od ove kritične
tačke istorije."
,,A šta je sa dakinima?", upitah ja. „Šta su oni radili?"
,,Oni su takođe pomagali u podizanju nivoa energije", odgovori Ta-
ši.
,,Da", nastavih, ,,ali još ne znamo šta ih navodi na to da pođu tamo
i nešto preduzmu. Oni u hramovima su radili nešto drugo što još ne zna-
mo."
U tom trenutku, uz veliki prasak, i druga polovina hrama se srušila.
Taši poskoči, a zatim pojuri stazom.
„Dođite", reče nam. „Moramo da pronađemo moju baku."
11.
Tajna Šambale
Još satima smo tumarali raznim hramovima, tražeći Tašijevu baku,

žureći da bismo održali prednost pred kineskim vojnicima i posmatraju-
ći delovanje ovih o hramovima. U svakom hramu smo zatekli ljude ka-
ko posmatraju određenu situaciju u spoljnim kulturama koja je izgledala
kritično.
Jedan hram se fokusirao na probleme vezane za otuđenje mladih -
na širenje nasilja nastalog pod uticajem raznih filmova i nasilnih video
igara, koje stvaraju iluziju da je moguće u besu nesto učiniti, a da se
zatim to izbriše kao da takvo delo nije konačno, lažnu stvarnost koja je
u samom centru masovnih školskih ubistava.
U tim slučajevima, posmatrali smo kako svim autorima tih igrica
upućuju energiju koja deluje, kao i ranije, lako da ih podiže do više in-
tuitivne perspektive pomoću koje mogu da ponovo razmisle o delovanju
svojih radova na decu.
Jedan hram se koncentrisao na aktuelnu raspravu na području medi-
cine o alternativnim pristupima prevenciji - pristupima koji su davali do-
kaze o svojoj korisnosti u smanjenju bolesti i produžavanju ljudskog ve-
ka. Čuvari medicinske nauke - medicinske organizacije u raznim zemlja-
ma, čelni ljudi popularnih istraživačkih klinika, vladini zdravstveni insti-
tuti koji dodeljuju veliku finansijsku pomoć, farmaceutske firme - odre-
da deluju na paradigmi iz osamnaestog veka koja se bori protiv simpto-
ma bolesti, ne poklanjajući posebnu pažnju prevenciji bolesti.
Dok smo tako, u potrazi za Tašijevom bakom, i dalje trčali pravim

lavirintima od hramova, u mislima su mi stalno bila ista pitanja. Šta se
ovde tačno događa? Kakva je veza izmedu dakina i anđela i proširenja

molitvi koje se ovde sprovode? Šta oni u hramovima znaju što mi ne
znamo?
U jednom trenutku Vil priđe Tašiju. „Odlučili smo gde da idemo.
Nemamo puno vremena."
„Moja baka je negde ovde", reče. „Otac mi je rekao da je u jednom
od središnjih hramova."
Pogledom sam obuhvatio lavirint kamenih zdanja. „Nema flzičkog
središta, koliko vidim."
„Moj otac i nije mislio na to", reče Taši. „Želeo je da kaže da je
moja baka u hramu koji je koncentrisan na središnja, krajnja pitanja čo-
vekove evolucije." Dok je govorio Taši je pogledom prelazio preko hra-
mova u daljini.
I ponovo smo začuli grmljavinu helikoptera, sada vrlo blizu, pa zvuk
rušenja nekog drugog hrama.
Taši se okrenu od prozora i priđe sa naše desne strane. U onom pri-
zoru koji se video kroz lebdeći prozor, jasno smo ga videli šta radi. Ta-
ši je stajao pred jednom tibetanskom monahinjom.
„Ko je to?", upitah Vila.
„Sigurno njegova baka", odgovori Vil.
Bilo je jasno da razgovaraju ali nisam uspeo da razaberem ni reč.
Na kraju su se zagrlili i Taši tada dojuri do nas.
Taši je bio ozaren. „Zar ne shvatate?", reče. „Ovo je hram u kome
su vas i Vila posmatrali sve vreme, dok ste pokušavali da dođete do
Šambale. Upravo su se ovi ljudi služili svojim poljem molitve da bi vam
pomogli. Da njih nije bilo, niko od nas sada ne bi bio ovde."
Pogledavši oko sebe, uvideo sam da više ne vidim ničije figure.
U tom trenutku se čitav hram zatrese i nekoliko velikih kamenih gro-
mada muklo tresnu o tlo sa spoljne strane.
Bez ikakvog upozorenja, slika se u onom prozoru izgubila i sada smo
videli Kineze kako se iskrcavaju iz helikoptera na samo nekoliko meta-
ra ispred hrama.
Taši klimnu glavom i povede nas kroz proširenja. Zamišljali smo ka-
ko se naša energetska polja proširuju i prevaljuju iz nas i ulaze polja tih
kineskih vojnika, a posebno u Ćengovo polje, pa ih uzdiže do nove sve-

sti o njihovim višim intuitivnim sposobnostima.
U prozoru smo u tom trenutku ugledalt neku osobu u pozadini i svi
smo se usredsredili na taj ncjasni lik. Svim silama sam pokušavao da ra-
zaznam ko je to, primečujući samo da je mlad, da je, štaviše, Tašijevih
godina.
I slika se konačno razbistrila, pa sam shvatio o kome je reč.
,,To je Natali, kći mog komšije", povikah, prisećajući se svog intui-
tivnog osećaja u vezi sa njom. Ta intuicija mi je donela baš tu sliku.
Taši se široko osmehivao. ,,To je moja sestra!"
U tom trenutku još jedan ogromni kamen se srušio sa spoljne strane
zida.
,,Ona nam pomaže", povika Vil, sve nas gurajući prema prozoru.
„Idemo!"
Uz glasno šuštanje, Taši se provuče kroz otvor, a za njim izađe i
Vil. Upravo u trenutku kada sam se približio prozoru stražnji deo hrama
se srušio, a tamo, na suprotnoj strani, stajao je pukovnik Čang.
Okrenuvši se, tada ga pogledah i odmah potom priđoh prozoru.
Na njegovom licu je i dalje bio onaj odlučan izraz i on tada sa po-
jasa skide kratkotalasni uređaj.
„Znam gde idete!", povika u trenutku kada se i preostali deo hrama
počeo rušiti. „Znam!"
Kada sam zakoračio kroz prozor, noga mi se spustila na dobro po-

znato mesto i na licu sam osetio topao vazduh. Vratio sam se kući.
Pogledavši oko sebe, ugledao sam Tašija i Natali kako stoje jedno
pored drugog, gledajući se u oči, žustro razgovarajući. Lica su im bila
ushićena, kao da su upravo nešlo otkrili. Vil je stajao pored njih.
Iza njih se nalazio Natalin otac, Bil, kao i još nekoliko komšija iz
doline, među njima i otac Brenigen i Šri Devo, i Džuli Karmičel, pa i
jedan protestantski sveštenik.
U tom trenutku mi je prišao Bil.
,,Ne znam odakle ste stigli, ali Bogu hvala što ste ovde."
Ja rukom pokažem prema sveštenicima. „Šta svi oni rade ovde?"
„Pozvala ih je Natali. Počela je da priča o nekim legendama i da

nam pokazuje kako stvara polja molitve i razne druge stvari. Izgleda da
nema samo ona te ideje. Rekla je da vidi šta se tebi događa, a mi smo
primetili da neko posmatra tvoju kuću."
Tada sam pogledao niz breg i upravo sam se spremao da nešto ka-
žem, kad me jc Bil prekinuo. „Natali je rekla i nešto neobično. Rekla je
da ima brata. Ko je onaj dečak sa kojim razgovara?"
„Objasniću vam kasnije", rekoh. ,,Ko je posmatrao moju kuću?"
Bil mi nije odgovorio. Gledao je Vila i ostale kako nam prilaze.
U tom trenutku smo začuli neka vozila kako nam se približavaju. Ne-
ki plavi kombi se zaustavio ispred moje kuće. Dvojica muškaraca izađo-
še iz vozila, uočiše nas i priđoše ivici jedne izbočene stene, nekih tride-
set metara od nas.
„Kineski obaveštajci", reče Vil. „Sigurno ih je Čang poslao. Mora-
mo da stvorimo polje."
Nekako sam očekivao da će nas sveštenici pitati šta je to, ali oni su
samo klimnuli glavom. Natali je počela da nas vodi kroz proširenja, dok
je Taši stajao uz nju.
„Počnite sa energijom tvorca", reče ona. „Neka uđe u vaše telo i na-
puni vas. Neka počne da izlazi kroz vaše teme i kroz oči. Neka struji
prema svetu u obliku stalnog polja molitve, sve dok ne ugledate samo
lepotu i osetite samo ljubav. U stanju pojačane budnosti, očekujte da će
se to polje kretati i podsticati duhovna polja onih ljudi iznad nas, dovo-
deći ih do njihovih intuicija."
Gore, na uzvišici, oni agenti su zloslutno gledali u nas, sada se već
krećući stazom prema nama.
Taši pogleda Natali i klimnu glavom.
,,A sada", započe Natali, „možemo da osnažimo andele."
Ja tada pogledah Vila. „Molim?"
„Prvo", nastavi Natali, „moramo da budemo sigurni da su naša po-
lja spremna za ulazak u polja one dvojice gore. Gledajte kako se to de-
šava. Oni nisu neprijatelji, oni su ljudi, duše obuzete strahom. I sada mo-
ramo sasvim da prizovemo anđele i vrlo promišljeno da ih zamišljamo
kako dolaze do one dvojice.
Zatim, sa svim svojim nadama, zamislite kako se pojačavaju naša po-

lja molitve. Osnažite anđele da bi u celini podigli energiju na viši nivo
one dvojice, iznad nivoa koji mi sami možemo da postignemo, podižući
ih na nivo na kome nisu u stanju da čine zlo."
Nepomično sam posmatrao onu dvojicu na uzvišici, pogledom traže-
ći nekakvo svetlije područje koje bi ukazivalo na prisustvo dakina: koli-
ko god se trudio, nisam ništa primećivao.
,,Ne deluje", rekoh Vilu.
„Pogledaj", povika on. „Gore, desno."
Dok sam tako gledao, počeo sam da uočavam neko svetlo koje nam
se primicalo, a onda sam primetio da to svetlo okružuje nekog čoveka
koji je prilazio onoj dvojici. Taj čovek obasjan svetlom je bio policajac
i imao je oznaku šerifovog pomoćnika.
,,Ko je taj policajac?", upitah Bila. „Izgleda mi poznato."
„Sačekaj", reče Vil. ,,To nije čovek."
Ponovo sam pogledao u tom pravcu i video kako policajac počinje
da razgovara sa onom dvojicom. Tada ih je okružilo svetlo i oni su ko-
načno počeli da se vraćaju prema svom vozilu. Mada je policajac ostao
u mestu, svetlo se proširilo do njih i okružilo onaj kombi. Ušli su i br-
zo su se udaljili.
„Proširenje je delovalo", reče Vil.
Ja ga nisam slušao. Oči su mi bile uprte na šerifovog pomoćnika,
koji se u međuvremenu okrenuo ka nama. Bio je visok i imao je crnu
kosu. Gde li sam ga već video?
Odgovor mi se ukazao kada se okrenuo i počeo da se udaljava. Bio
je to isti onaj mladić koga sam video pored bazena u Ketmanduu, onaj
koji je prvi spomenuo istraživanje dejstva molitve, onaj koga sam video
još nekoliko puta, onaj koga je Vil nazvao mojim anđelom čuvarom.
„Oduvek se pojavljuju kao ljudi ako je to neophodno", reče Taši, pri-
lazeći sa Natali.
..Upravo smo dovršili poslednje proširenje", pridoda tada. „Konačno
imamo tajnu Šambale. Sada možemo da počnemo da delujemo kao oni
u Šambali. Oni su posmatrali i čuvali svet, te pronalazili ključne situa-
cije i potom se mešali u njih ne samo snagom svojih sopstvenih polja
molitve, nego i snagom anđeoskih područja. To je uloga anđela, pojača-

vanje."
,,Ne razumem", rekoh. „Zašto to nije delovalo kada smo pokušali da
zaustavimo Čanga, neposredno pre nego što smo se provukli kroz pro-
zor?"
„Nisam znao koji je poslednji korak", reče Taši. „Nisam znao šta ra-
de oni u hramovima dok nisam razgovarao sa Natali. Mi smo do sada
podizali Čanga, što je bilo neophodno, ali nismo znali kako da osnaži-
mo anđeoske snage da bi doprle do naše energije i umešale se. Moramo
da počnemo sa priznavanjem anđela, ali zatim, na tom istom nivou ener-
gije, moramo da ih osnažimo za delovanje. To moramo da radimo veo-
ma promišljeno, sa jasno izraženom namerom. Moramo da ih pozovemo
da dođu."
Taši zaćuta i zamišljeno pogleda prema vidiku, dok mu se na licu
počeo pojavljivati osmeh.
„Šta je, Taši?", upitah.
„Ejni i ostatak Šambale", reče on. „Povezuju se sa nama. Osećam
ih."
Tada je sve zamolio da mu poklone pažnju. „Postoji još jedna stvar
koju možemo da učinimo. Možemo da osnažimo anđele i na uopšteni na-
čin, kako bi štitili ovu dolinu."
Pošli smo za Natali, koja nas je zatim provela kroz postupak posta-
vljanja ličnog polja koje će se proširiti do vrhova pošumljenih vrhunaca,
na sve strane oko doline, i omogućili anđelima da nas štite.
„Zamislite po jednog od anđela kako stoji na svakom vrhu", reče
ona. „Šambala je uvek bila zaštićena. I mi možemo da dobijemo takvu
zaštitu."
Svi smo još nekoliko minuta nastavili da se koncentrišemo na plani-
nu, a onda je ovo dvoje mladih započelo još jedan intenzivan razgovor,
dok smo mi ostali slušali.
Pričali su o drugoj deci koja su na ovaj svet došla preko Šambale,
te o potrebi za tim da ih probude, gde god da se nalaze. Rekli su nam
da su deca koja dolaze u ovom trenutku neuporedivo moćnija nego do
sada. Veća su, jača i inteligentnija na jedan sasvim nov način. Više ne-
go ikada se posvećuju vannastavnim aktivnostima. Pevaju, igraju, bave

se raznim sportovima, komponuju, pišu. Još nikada nije bilo toliko talen-
tovane dece a da su tako mlada.
„Postoji samo jedan problem. Snaga njihovih očekivanja je puno ve-
ća, ali još nisu naučili sasvim da prate delovanje svojih misli. Mogu da
nauče kako da deluju polja molitve. Mi im u tome možemo pomoći."
Gledali smo kako sveštenici kreću i prema Bilovoj kući, zajedno sa
Natali i Tašijem, koji su bili sasvim zaokupljeni razgovorom.
U tom trenutku me je obuzeo talas skepticizma. Čak i posle svega
što sam video, još sam sumnjao u to da ljudi mogu istinski da daju sna-
gu anđelima.
„Smatraš li zaista da možemo da pozivamo anđele kako bi pomogli
i nama i drugima?", upitah Vila. ,,Bi li nam uopšte bila dodeljena takva
moć?"
„Stvar nije baš tako jednostavna", reče on. „Sigurno, to ne može da
pokuša neko ko ima negativne namere. Ništa od svega toga ne deluje
ako u sebi nismo sasvim povezani sa tvorčevom energijom i ako vrlo
svesno ne odašiljemo energiju ispred sebe, tako da dopire i do drugih.
Ako u tome učestvuje i najmanji deo ega ili besa, sva energija nestaje i
anđeli ne mogu da reaguju. Shvataš li sta želim da ti kažem? Mi smo
božji posrednici na ovoj planeti. Možemo da priznajemo, potvrđujemo i
održavamo viziju božanske volje, a ako se izvorno uskladimo sa tom po-
zitivnom budućnošću, imaćemo dovoljno molitvene energije gde bismo
anđele usmerili na delovanje."
Klimnuo sam glavom, svestan toga da je u pravu.
„Uviđaš li šta je sve ovo?", upita me on. „Sve ove informacije, sve
je to Jedanaesti uvid. Poznavanje polja molitve odnosi čovekovu kulturu
još korak dalje. Kada smo shvatili Deseti uvid - da je svrha čovekovog
postojanja na ovoj planeti stvoriti idealnu duhovnu kulturu održavanjem
vizije - nešto je uvek nedostajalo. Nismo znali kako tačno da je održa-
vamo. Nismo znali detalje o tome kako se u energetskom smislu služi
svojom verom i očekivanjima.
A sada to znamo. Stvamost Šambale, tajna polja molitve, podarila
nam je baš to. Sada možemo da održavamo viziju jednog duhovnog sve-
ta i da delujemo tako da je ostvarimo svojom kreativnom snagom. Kul-
tura čovečanstva neće moći da napreduje sve dok se svesno ne posluži-

mo tom snagom u službi duhovne evolucije. Moramo da delujemo ona-
ko kako su delovali oni u hramovima: postavljati svoja polja molitve i
usmeravati ih na sve one ključne situacije koje će doneti promenu. Pra-
va uloga medija, a posebno televizije, jeste da ukazuje na ta problema-
tična područja. Moramo da opažamo svaku raspravu, svaku naučnu de-
batu, svaku bitku koja se negde vodi između sila tame i svetla, pa da
odvojimo vreme u kome ćemo upotrebiti svoje polje."
On tada pogleda oko sebe. „Sve to možemo da činimo u malim za-
jednicama, crkvama, krugovima prijatelja širom sveta. Ali, šta bi bilo ka-
da bi se snaga svih religija udružila u jedno ogromno, jedinstveno polje
molitve? To polje je trenutno rascepkano, ponegde čak i poništeno zbog
negativnih molbi i mržnje. I dobri ljudi dozvoljavaju da njihove misli do-
prinose zlu, misleći da to nije važno.
Ali šta bi bilo kada bi se to promenilo? Šta bi bilo kada bismo po-
stavili polje, veliko kao što svet još nije video, koje bi se prostiralo pre-
ko čitave planete i uzdizalo one prikrivene sile u celom svetu koje žele
da centralizuju moć i da kontrolišu sve ostale? Šta bi bilo kada bi sve
napredne grupe u svim zanimanjima i strukama znale kako to da se ra-
di? Šta bi bilo kada bi se svest o polju tako daleko proširila?"
Vil na trenutak zaćuta.
,,I šta bi bilo kada bismo svi istinski verovali u anđeoska područja",
naslavi zatim, ,,i znali da smo samim rođenjem stekli pravo da dajemo
snagu? Nema te situacije na koju ne bismo mogli istog trena da deluje-
mo. Novi vek već sada bi mogao da izgleda neuporedivo drugačije. Bi-
li bismo pravi ratnici Šambale koji dobijaju bitku za budućnost."
Zaćutavši, ozbiljno me je poglcdao. „Radi se o pravom izazovu ko-
ji se postavlja pred ovu generaciju. Ako ne uspemo, sve žrtve predašnjih
generacija bi mogle da budu uzaludnc. Možda nećemo uspeti da nadvla-
damo ekološka razaranja do kojih dolazi... ili skrivene zle namere ljudi
koji žele moć."
„Važno je", nastavi Vil, ,,da počnemo da izgrađujemo svesnu mrežu
'misli'. Povezati ratnike... svako ko zna mora da se u svom životu po-
vežc sa svima koji bi želeli da znaju."
Samo sam ćutao. Te Vilove reči su me dovele do Jina i ostalih žr-

tava kineske tiranije. Šta je na kraju bilo sa njim? Bez njegove pomoći
nikako ne bih uspeo. Rekao sam Vilu o čemu razmišljam.
„Još možemo da ga pronađemo", reče Vil. „Televizija je samo pre-
teča usavršavanju mentalnog oka, to nemoj da zaboraviš. Pokušaj da pro-
nađeš silu koja će ti pokazati gde se nalazi."
Klimnuo sam glavom i pokušao da sasvim ispraznim svest, razmi-
šljajući samo o Jinu. Umesto njega, pojavilo se lice pukovnika Čanga i
ja se na to trgnuh. Potom ispričah Vilu šta se dogodilo.
„Seti se kako izgleda", reče Vil, ,,kada se činilo da se budi i taj iz-
raz pronađi na slici."
U mislima sam pronašao taj izraz, a slika je odjednom prikazala Ji-
na u zatvorskoj ćeliji, okruženog stražarima.
„Vidim Jina", rekoh, šireći svoju energiju molitve i osnažujući više
sfere, sve dok svuda oko njega nije bilo svetlije. Potom sam zamislio ka-
ko se to svetlo širi na sve koji ga drže u zatvoru.
„Vidiš anđela pored Jina", reče Vil, ,,i uz pukovnika."
Klimnuo sam glavom, misleći na tibetski Zakonik saosećanja.
Vil podiže obrvu i nasmeši se, dok sam se ja ponovo koncentrisao
na one slike. Sa Jinom će sve biti u redu. Tibet će jednoga dana biti
slobodan.
Ovaj put nisam nimalo sumnjao.
SADRŽAJ
1. Polja namere 13
2. Zov Šambale 36
3. Negovanje energije 59
4. Svesna budnost 76
5. Zaraza svesti 99
6. Prolaz 116
7. Ulazak u Šambalu 132
8. Životni proces 151
9. Energija zla 167
10. Priznavanje svetla ____________________________186
11. Tajna Šambale _____________________________202

194dzejms Redfild Tajna Sambale 11 Uvid

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

194dzejms Redfild Tajna Sambale 11 Uvid

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Džejms Redfild

Glavni i odgovorni urednik

Copyright © 1999 by James Redfield

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili

Razvoj duhovne svesti pamti mnogobrojne junake. Posebnu zahval-

Pišući Celestinsko proročanstvo i Deseti uvid bio sam čvrsto uveren

Telefon je zazvonio, a ja sam ga samo posmatrao, uopšte se ne mi-

„Koliko ima godina?", upitah.

Na trenutak sam razgledao izvor, gotovo očekujući da bi se negde u

Vrativši se kući, uvideo sam da ne mogu dobro da se koncentrišem

On se vrati do mene. „Morao sam da se nadem sa tobom. Sve se

Vil me pogleda sa takvim izrazom Iica kakav nikada nisam video ni

Sutradan ujutro odlučio sam da će Šarlin biti jedina osoba kojoj ću

dok se osećam sigurno. Više se neću do guše uvlačiti u probleme, niti

Spoznaja tog zagonetnog toka, znao sam, ostaje centralno iskustvo

„Šta su otkrili?", upitah.

„Neki naučnici", nastavi tada, „smatraju da ti rezultati govore još o

Ustao sam i čoveka koji je sedeo za stolom ispred mene upitao da

Samo sam nastavjo dalje.

U 7:55 sam izašao iz predvorja samo sa jednim rancem. Osoblje hote-

„Poznajete Uvide?", upitah ga.

Jin se nije obazirao na moje pitanje, samo je vozaču govorio da skre-

Jin, ubeđen sam da će nam biti dopušten ulazak u

Ja tada pogledah Jina, koji načas podiže poglcd, a potom ga odmah

Dok smo džipom izlazli iz Lase, ja sam ćutao, posmatrao planine i

šavina ružnih industrijskih kompleksa i predivnih vidika. Kada je već i

tada nismo ni primetili, dojurio je iza kuće, a iz njega su iskočili novi

„Šta će učiniti vašoj prijateljici?", upitah, užasnut njegovim mogućim

Probudio me je snop svetla koji se uzdizao između dva snegom po-

skih brežuljaka i visoravni, a onda sam u daljini, na vrhu jednog od tih

se i pokvasio pantalone do visine kolena. Brzo sc pridigavši, ponovo sam

nu grupu; bila je to porodica koju sam propustio da me prestigne na pu-

,,I šta sve vreme mislite o tome?", upita Džampa.

,,A šta je sa tim Kinezima?", upitah polom Džampu. „Kakva je nji-

Pošto smo se okupali i presvukli u sobi koju nam je Džampa dode-

stematski pokušavaju da unište tibetansku kulturu. Pogledajle sve te lju-

Još neko vreme sam posmatrao tibetanske krajolike, nastojeći da sa-

miris do mene, ali vazduh je bio nepomičan. A onda sam primetio da

Čim sam se spustio i ušao u manastir, postalo mi je jasno da se ne-

„Smatrate li da biste vi bili sposobni za takve stvari?"

Ispružen na ležaju u svojoj sobi, razmišljao sam o laminim rečima.

stira. Kaluđeri na vratima bi me samo nakratko pogledali i zatvorili vra-

anđeli, međutim, svakako su zagonetniji od onoga što o njima misli ve-

Jin me načas pogleda. „Bićemo veoma oprezni. Pronaći ćemo gospo-

ogrtaču je izašao na trem. Po izgledu se moglo zaključiti da je šezdese-

činijice. Ubrzo je postalo jasno da je i hrana deo informacija koje mi

Najradije bih se bio nasmejao na te reči, ali to se ipak nisam usu-

subatomske čestice, a potom, na dubljim nivoima, i same čestice se gu-

da takve namimice stvaraju okruženje polagane razgradnje koja s vreme-

Probudio sam se naglo i neočekivano te sam odmah pogledao kroz

ručja, vaši mišići će moći slobodno da deluju na najvišim nivoima ko-

minuta Henh me je uvodio u vežbe, pokazujući mi neke od pokreta ko-

samo podižemo vibraciju energije i svoju percepcijsku sposobnost kako

Pojavljivaće vam se intuitivne slike i snovi vezani za to što vas sledeće

„Sada", reče on, „morate da očekujete da će ta energija koja vas is-

Izašao sam i otišao do džipa, osećajudi se naročito dobro. Vazduh je

Jin pogleda kuću i izađe iz džipa, rukom mi pokazujući da ostanem

Čekao sam skoro punih sat vremena, posmatrajući Tibetance u pro-

Spremno sam klimnuo glavom. „Kako postaviti to polje?"

U zadnjem delu džipa sam pronašao nešto sušenog voća i oraščića,

li, a onda je žena zalupila vrata, te su pojurili u pravcu zapada. Posma-

Posle nekoliko trenutaka uočio sam da se Kinezi ne obaziru na moje

gotovo da i nisam disao, te sam preko trave došao do susedne ulice i