LIRSKA ISPOVEST JEFIMIJINA

-TREĆI PISMENI ZADATAK-

UROŠ VUKAŠINOVIĆ
Heroina ima raznih i nazvane su tako zbog nečega značajnog što su ostavile iza sebe. Ima i
onih takozvanih heroina koje nemaju toliko pokrića u svojim delima i opet se za njih čulo.
Međutim, postoje i one koje su toliko zadužile jedan narod, da i stotinama godina posle
njihovo delo ne bledi.Takav je slučaj Jelene Mrnjavčević, prve srpske pesnikinje koja je
poznatija kao monahinja Jefimija.
Prva srpska pesnikinja, despotica Jelena Mrnjavčević, rođena je 1349. godine u državi cara
Dušana. O njenom životu pre no što je postala despotica, malo se zna, jer njen život postaje
javan i beležen tek nakon što se udala za srpskog despota Jovana Uglješu Mrnjavčevića. Zna
se da je bila plemenitog roda i da je bila rođaka kneginje Milice. Sve ostalo postaje poznatije
tek nakon njene udaje. Živela je u gradu Seru u dolini reke Strume, nedaleko od Soluna, u
današnjoj Grčkoj, jer je ta oblast nekada bila u sastavu srpske carevine. Kada joj je muž
poginuo u Maričkoj bici 1371. godine, despotica Jelena je ostala vrlo malo vremena u Seru, a
potom se preselila u Kruševac na dvor kneza Lazara. Tamo je pomagala kneginji Milici u
odgajanju i vaspitavanju dece, a aktivno je učestvovala u mnogim pravnim i državnim
poslovima. Posle Kosovskog boja 1389. Srbija postaje vazalna zemlja i postoje izvori koji
beleže da se u to vreme ona zamonašila i uzela ime Jefimija. Zapisi prve srpske pesnikinje
vezani su za lični život. Događaji iz ličnog života podstakli su je da se umetnički duboko i
kvalitetno izrazi. Sa svojim mužem, Jelena je imala sina Uglješu Mrnjavčevića, koji je umro
kao dete. Obnevidela od tuge i boli, latila se pera i napisala svoje prvo poetsko delo ”Tuga za
mladencem Uglješom”, koji je postao njen prvi sačuvani književni rad. Protkana religijskim
osećanjima, ova poema je ujedno i svojevrsna molitva Bogu, a zbog dubokog značenja
stihova, oni su izgravirani na srebrnom diptihu koji se sada nalazi u sigurnim rukama
hilandarskih monaha. U ovoj pesmi nakon obraćanja Hristu i Bogorodici, Jefimija unosi lični
ton jer pored hrišćanke ona je i majka koja ne može da izdrži bol za gubitkom sina, i traži
oprost za to. Govori o smrti njenih roditelja i njenog sina, odnosno onih koji su nju rodili i
onoga koga je ona rodila . Drugo delo prve srpske pesnikinje je tekst izvezen na zavesi koju
je namenila za Sabornu ckrvu u Hilandaru. Delo pod nazivom „Moljenje gospodu Isusu
Hristu“ tekst je izvezen zlatnom i srebrnom žicom i svilenim koncem plave, smeđe i crne
boje. Ovo je jedan od najlepših vezova u staroj srpskoj umetnosti. Pesnikinja u tom delu
govori o osećanju lične grešnosti pri činu pričešća i njenoj nedostojnosti prilasku ovoj svetoj
tajni. Zavesa se upravo koristila u okviru čina pričešća. Pesnikinju su nadahnule reči
vizantijskih pisaca Simeona Novog Bogoslova i Simeona Metafrasta iz molitava pred
pričešće. Imala je posebnu povezanost za kneginjom Ljubicom kao njena rođaka, a vrlo brzo
je stekla utočište pod krovom kneza Lazara Hrebeljanovića. Knez Lazar Hrebeljanović je
imao značajnog uticaja na Jelenin oporavak, međutim, i ovog puta sudbina nije marila za
sreću. Nakon Kosovske bitke, kneginja Milica i Jelena odlaze u manastire Župonja i
Ljubostinja, gde Jelena dobija svoje monaško ime – Jefimija. Ovo je bio povod da sastavi
svoje treće i možda najpoznatije delo ”Pohvala knezu Lazaru”.Ovo je vez zlatnim koncem na
crvenoj svili, urađen kao pokrov za ćivot kneza Lazara. U ovom delu, Jefimija je puna
zahvalnosti, vere, nade i snage, ali pored pobožnog nadahnuća ona se i brine zbog opšteg
stanja u Srbiji, kao i za Lazareve sinove, Stefana i Vuka. O knezu Lazaru govori kao o
čoveku, ratniku i mučeniku: njegova ljudskost i vaspitanje, ugled među vladarima, dobro
upravljanje ("u svakom dobru razveselio si uručene ti hrišćane"), hrabrost i odlučnost da se
suprotstavi turskoj najezdi ili da pogine. To su one osobine koje krase kneza Lazara kao
vladara i ratnika i pri kojima je ovenčan slavom ("Mučenja venac primio si od boga").
Napustivši okvire pohvale, Jefimija slika stanje u Srbiji i iznosi neka svoja osećanja i
strahove. Reči su upućene knezu Lazaru, njemu se kazuje o onome što se događa u Srbiji, ali
se kroz to kazivanje otkrivaju još neke osobine Lazareve i još neka njegova dela. U drugom
delu pohvale, gde govori o stanju u Srbiji posle Lazareve smrti, Jefimija pod "vazljubljena ti
čeda" misli prvo na srpski narod, a potom i na kneževe sinove. Lazareva "vazljubljena čeda"
su narod i sinovi: kada kaže da su vazljubljena čeda" ovladana od Izmailićana, misli na srpski
narod koga su snašle dve nevolje - tursko nasilje i nesloga. Ovo drugo posebno pogađa
Jefimiju jer ima jedno iskustvo sa Mrnjavčevićima: nesloga ne sluti dobru i kobna je za srpski
narod. Zato se obraća knezu Lazaru pozivajući ga da pomogne sinovima jer "oni koji jedu
hleb njihov podigoše na njih bunu veliku i tvoje dobro u zaborav staviše". Jefimija, budući da
je podigla i vaspitavala kneževe sinove od detinjstva, veoma je zabrinuta za njihov život jer
upravo u to vreme, kada ona veze pohvalu (1402), Stefan i Vuk se nalaze u Angori, u Maloj
Aziji, kao turski vazali. Zabrinutost za njihovu sudbinu kulminira u vapaju: "Dođi na pomoć
našu, gde da si".U završnom delu pohvale Jefimija progovara i o sebi i izražava knezu Lazaru
zahvalnost što "telesno tuđu mene među tuđim ishranio si izobilno". I ovde se prikazuje knez
Lazar kao plemenit čovek, spreman da pomogne svakome: isticao se i u prolaznim stvarima,
sitnim pomoćima i razumevanju, ali i u neprolaznim i velikim. Jefimija je smerna i skromna:
smatra da je njena pohvala mali prinos i da ne iskazuje sve njegove zasluge pohvala nije
ravna veličini njegove ličnosti. I ono što Jefimiju muči, javlja se i na kraju, kao poenta, kao
još jedan poziv knezu Lazaru za pomoć: „A sada dvostruko molim: da me ishraniš i da utišaš
buru ljutu duše i tela moga“. U ovim rečima sadržana je molba knezu Lazaru da joj da snagu
da izdrži i ne klone duhom i da je oslobodi neizdržljivog osećanja nespokojstva i straha koji
su izazvani opštom situacijom u Srbiji i brigom za sudbinu Stefana i Vuka.

Značaj Jefiminijine poezije za Srbiju i njen narod najlepše je opisao vekovima kasnije Jovan
Dučić u svojoj pesmi „Jefimija“ stihovima :
Pokraj nje se krve narodi i guše,
Prodaju carstva, svet vaskoliki cvili.
Ona, večno sama, na zlatu i svili
Veze strasne bole otmene joj duše.

Vekovi su prošli i zaborav pada,

A još ovaj narod kao nekada grca,
I meni se čini da su naša srca
U grudima tvojim kucala još tada