На прве непроверене гласове да Бугари надиру ка Цариброду, краљ Милан наредио

је да се српски штаб евакуише ка Пироту. Краљ је говорио: „Не могу овде остати, нећу да
ме Пашић и његови воде везаног кроз Софију.” Док су Бугари нападали једну српску
дивизију, оне друге су „стајале и гледале”, јер практично није било команде која
обједињава целину. Осми новембар био је најкрвавији. На левом крилу, Дунавска дивизија
је потиснута, што је условило померање српског средишта и десног крила. После четири
дана борби, српска војска не само да није успела да продре ка Софији, него се повлачила.
„Ноћ нас затече у рововима. Ни ми ни Бугари нисмо могли да кренемо ни стопе напред. У
22 часа стиже наређење да одступамо ... Војници су гласно протестовали и гунђали: Па
зашто смо се тукли цео дан док смо довде дошли!”, аутор текста Живојин Мишић

8/20. новембар 1885.

“Стидан дан за српско име и за нашу војску. Данас је дошла вест да је српска војска
бијена на Сливници. Синоћ је Катарџи (ујак краљев) говорио преко телеграфа са
Гарашанином и овај је ноћас отишао у Пирот. Краљ је прешао са главним станом из
Цариброда у Пирот и одатле је заповедио да му се шаљу депеше у Белу Паланку. Ништа се
не зна поуздано о несрећи, а краљево нагло бежање и мењање места са главним станом
даје претпоставку да је све изгубљено. Краљици је јављено и она је министрима то
саопштила да се не зна ни за једну дивизију српске војске где је и шта је с њом. А како
главни стан и може знати где му је војска кад се тако од војеног поља удаљио. Ова се
несрећа приписује неспремности војсковођа и рђаво склопљеном операционом плану по
коме су обласне војске остале изолисане и једна од друге сувише удаљене. Но то ће
историја оценити...” , из Белешки Милана Пироћанца