Tridesetogodišnji rat

Vođen je 1618-48, na prostoru Nemačke, učestvovali su Carstvo, Španija, Francuska, Danska i

Švedska.

1608. su stvoreni Protestantska unija (na čelu sa Fridrihom od Palatinata, ali je glavnu reč vodio
Kristijan od Anhalta) i Katolička liga (na čelu sa Maksimilijanom Bavarskim). Car Rudolf II
(1576-1612) je stolovao u Pragu, a u Beču se nalazio njegov brat Matija (1612-19). Na zahtev
češkog plemstva, Rudolf donosi Kraljevsko pismo 1609. kojim garantuje versku toleranciju.
Međutim, 1617. Ferdinand je izabran za kralja Češke, i ukinuo je Kraljevsko pismo. Opoziciju
protiv njega je vodio Matija Turn, a pomagao ga je Fridrih iz Palatinata. Maja 1618.
nezadovoljni Česi su pobacali kraljevske činovnike kroz prozor zamka (tzv. II češka
defenstracija) i tako je započeo rat. Juna 1619. Ferdinand je postao car, a za kralja Češke je
izabran Fridrih. Septembra 1619. Fridrih je krunisan, a nakon toga na stranu Habzburga staju
Španija, papa Pavle V, Maksimilijan Bavarski i saksonski izbornik. U septembru Johan Tili
upada u Češku, a Španci u Palatinat. Novembra 1620. Česi su poraženi na Beloj Gori, i njihova
pobuna je slomljena. Ferdinand je nemilostiv, slama protivnike, stvara novo plemstvo, a kardinal
Karafa dovodi jezuite. Češka faza rata je gotova, i Češka se vraća u katoličanstvo.

Rat mahom vode privatne armije, a najznačajnije vojskovođe su Johan Tili i Albert fon
Valenštajn za katolike, i Ernest Mansfeld kod protestanata.

Danska faza rata počinje kada protestanti pozovu danskog kralja Kristijana V (1588-1648). On je
takođe bio i grof Holštajna i imao je sopstvene interese u Nemačkoj. Ušao je u rat 1625, ali su ga
već sledeće godine Tili i Valenštajn porazili kod Lutera, a Mansfelda kod Desaua. !627.
Valenštajn upada u severnu Nemačku i pljačka, a 2 godine kasnije upada i u Dansku. Kristijan V
potpisuje mir u Libeku. Ferdinand II (1619-37) donosi Edikt o restituciji kojim su poništene sve
verske promene u poslednjih 70 godina. Habzburzi žele katoličko carstvo sa njima na čelu, ali
ovo smeta mnogima, tako da su i katolici i protestanti nezadovoljni ediktom. Istovremeno
Maksimilijan Bavarski dobija episkopije Verden i Minden, a Habzburzi Meklenburg, Halberštat i
Bremen. Ferdinand saziva sabor u Regenzburgu 1630. gde želi da osigura svog sina kao
naslednika carskog prestola. Izborni kneževi traže da se otpusti Valenštajn, što car prihvata. Tada
se iskrcava Gustav Adolf i počinje Švedska faza rata.

Gustav Adolf (1611-32) je stvorio najmoćniju vojsku u severnoj Evropi. Pošto je pokorio rusku i
poljsku obalu Baltika, umešao se u rat u Nemačkoj. Istovremeno kardinal Rišelje želi da rasparča
Nemačku i potpisuje ugovore sa Gustavom Adolfom u Bervaldeu 1631., a s proleća iste godine i
sa Maksimilijanom Bavarskim. 1630. Gustav Adolf se iskrcava u Pomeraniji, osvaja Šćećin i
dolinu Odre, a pošto je osvojio Pomeraniju i Frankfurt na Majni, prilaze mu Saksonija i
Brandenburg. Prilazi mu i grad Magdeburg, ali ga Tili uništava. Leta 1631. Tili upada u
Saksoniju, čiji se vojvoda Johan Georg sporazumeva sa Šveđanima, a u septembru vojske
Švedske, Saksonije i Brandenburga pobeđuju Tilija kod Brajtenfelda, blizu Lajpciga. Posle toga,
Gustav Adolf zauzima Vircburg i Frankfurt na Majni. S proleća osvaja Minhen i Nirnberg,
Valenštajn sakuplja vojsku, upada u Saksoniju, ali je u novembru poražen kod Lickena. Ipak, u
toj bici gine i švedski kralj. Dve godine kasnije, gine Mansfeld, Valenštajn je ubijen, a Tili je
ranjen. Iste godine Šveđani su poraženi kod Nordlingena. 1635. Ferdinand potpisuje mir sa
Saksoncima u Pragu, kojim saksonski vojvoda dobija Lužicu i Magdeburg, a ugovor priznaju
Bavarska, Brandenburg, rajnske biskupije i Meklenburg.

Maja iste godine kardinal Rišelje objavljuje rat Španiji, što je poslednja faza 30-godišnjeg rata. U
početku Španci imaju uspeha, prodiru do Pariza, ali Rišelje ubrzo reformiše vojsku, dovodi
Tirena i Kondea na njeno čelo, i sklapa ugovor sa švedskim prvim ministrom Oksenstjernom u
Hamburgu. 1637-42 Francuzi osvajaju Artoa i Rusijon. 1643. odnose veliku pobedu kod
Rokroa,a pobeđuju i u dolini Rajne. Istovremeno izbijaju ustanci u Kataloniji (1639) i Portugalu
(1640). Za to vreme na istoku Šveđani pobeđuju Habzburge kod Šemnica (1639). Ferdinand III
(1637-57) saziva sabor i Regenzburgu da bi dobio podršku kneževa, ali se Fridrih Vilhelm Pruski
sporazumeo sa Šveđanima. Šveđani prilaze Pragu, a posle pobeda kod Brajtenfelda (1642),
Frajburga (1644) i Nordlingena (1645), dolaze nadomak Beča. Habzburzi počinju mirovne
pregovore u Minsteru (sa Francuzima) i Osnabriku (sa Šveđanima). 1648. je potpisan Vestfalski
mir: Šveđani su dobili zapadnu Pomeraniju, Verden i Bremen i oblasti na Baltiku; Francuzi
učvršćuju posedovanje nad Mecom, Tulom, Verdenom i Alzasom (iako rat sa Španijom traje do
1659); Maksimilijan Bavarski dobija Palatinat (čije veće delove vraća Fridrihovom nasledniku,
Karlu Luisu); Brandenburg je dobio Magdeburg, Halberštat, Minden, Kamin i istočnu
Pomeraniju; Nizozemskoj i švajcarskim kantonima je priznata nezavisnost. Uvedeno je načelo
nezavisnosti kneževina u odnosu na Carstvo. Rat je doneo ogromna razaranja.

Francuska
Anri IV (1589-1610) stabilizuje stanje u Francuskoj, želi mir po svaku cenu. Oživljava privredu,
donosi Nantski edikt. Vlada apsolutistički, umanjuje snagu provincijskih staleža i slobodu
gradova. 1602. guši pobunu Birona i vojvode Bujona. Dovodi sposobne ministre (de Belivr,
Sileri, vojvoda Sili), umanjuje taj, povećava gabelu, uvodi poulette (prodaja položaja na 9
godina). 1602. kratko ratuje sa Savojom i osvaja oblasti oko ušća Rone i Saone. 1610. ga ubio
fanatik Fransoa Ravajak.

Luj XIII (1610-43) je maloletan, a regentkinja je njegova majka Marija Mediči. Dolazi do
jačanja krupnih plemića, koji se bore za uticaj na dvoru. Karlo Končini postaje maršal
Francuske, a uklanjaju se Anrijevi ministri. Jača grupa katolika, koja je za saradnju sa Španijom i
slabu monarhiju, a Luj XIII je oženjen princezom Anom Austrijskom. 1613. izbija pobuna
plemstva, a posle sukoba sa kraljevom vojskom, Marija Mediči saziva Skupštinu staleža 1614.,
koja je međutim paralisana sukobom između plemstva i III staleža. Takvu situaciju koristi Luj da
se proglasi punoletnim i počne sam da vlada. On uz pomoć vojvode Lina uklanja Končinija
(1617), a zatvara majku. Majku i sina je izmirio Arman Žan de Plesi, budući kardinal Rišelje,
koji je posle smrti Lina (1621) zauzeo njegovo mesto. Naime, Luj je 1620. probao da uvede
katoličanstvo u Bearnu, što je izazvalo pobunu hugenota. Oni su se sukobili sa kraljevom
vojskom, ali su smireni Sporazumom u Monpeljeu 1624., kada Rišelje ulazi u Državni savet. On
želi da stvori apsolutističku kraljevu vlast, te stoga guši pobune plemstva, proteruje Mariju
Mediči i kraljevog brata Gastona Orleanskog, osuđuje vojvode i prinčeve, ograničava prava
hugenota, sve zato da ne bi ugrozili kraljevu vlast. U međuvremenu državi preti raspad zbog
ogromnih rashoda i krize privrede. Krupno plemstvo (Vandomi, Gizi, Monmoransi) imaju veliku
moć. 1627. se bune hugenoti, ali ih je Rišelje opseo u La Rošelu koji se predao godinu dana
kasnije. 1629. se donosi Aleski edikt milosti koji garantuje hugenotima verske slobode. 1629-32.
izbijaju pobune plemstva i zavere Marije Mediči i Mišela de Merilaka (čuvar državnog pečata),
ali ih je kardinal Rišelje sve osujetio. Ukinuo je skuštine Burgundije, Dofineja i Provanse, šalje
intendante u provincije, postaje superintendant mornarice i gradi flotu. Umešao se u 30-godišnji
rat protiv Habzburga. Unajmio je princa Bernarda od Saks-Vajmara da vodi vojsku. On i kralj su
umrli pre bitke kod Rokroa.

Luj XIV (1643-1715) postaje kralj, a Žil Mazaren postaje I ministar. On podržava apsolutizam.

Fronda je organizovan protest protiv centralne vlasti koji je postojao i za vreme prethodna 2
kralja. 1648. izbija Parlamentarna fronda, kada se pariski parlament pobunio i traži opoziv
intendanata, i da on postane suvereno telo koje će da nadgleda ministre i finansije. Imaju podršku
stanovništva. Januara sledeće godine kralj, njegova majka Ana i Mazaren beže iz Pariza, a
Konde opseda grad. U martu je fronda okončana, zahtevi parlamenta su prihvaćeni, a Mazaren
ide u izgnanstvo, ali se ubrzo vratio. Početkom 1650. izbija Kneževska fronda, čije su vođe
Konde, Konti i Longvil. Oni hoće da se razračunaju sa Mazarenom. On zatvara vođe, a plemstvo
skuplja vojsku u provinciji. Početkom januara naredne godine, Mazaren beži, kraljica Ana je
zatvorena, a predsednik parlamenta Gondi ulazi u savez sa Gastonom Orleanskim. S proleća
1652. Mazaren se vraća sa vojskom, Gondi raskida savez sa plemićima, a parlament osuđuje
Kondea. Konde ulazi u Pariz u leto iste godine, ali ostaje samo do oktobra, a Mazaren beži.
Početkom 1653. Mazaren se vraća, a Gondi i ostali frondari se uklanjaju. Španija koristi frondu
da s vojskom priđe Parizu. Francuzi potpisuju sporazum sa Engleskom u zamenu za Denkerk.
Španci su poraženi kod Dana, a 1659. je potpisan Pirinejski mir. Francuzi dobijaju Artoa, delove
Flandrije i Lukemburga, Rusijon, Serdanj i Perpinjan u Pirinejima, a Luj se ženi Marijom
Terezom.

Od 1661. Luj XIV vlada sam. On je klasično obrazovan, vlada apsolutistički, želi da kontroliše
društvo, ne saziva staleže, menja Kraljev savet, izbaca visoko plemstvo iz Visokog saveta,
oslanja se na buržoaziju. Nadzire skupštine sveštenstva, umiruje gradove, dovodi nove oficire,
lišava parlament uticaja. Reformiše vojsku, dovodi La Telijea, a kasnije njegovog sina Luvoa na
čelo vojske. Kolber postaje ministar finansija, uvodi merkantilizam. 1661. se uvodi Sud pravde
za slučave zloupotrebe. Za 10 godina Kolber je udvostručio prihode. Luj nikada nije zaboravio
frndu i zbog toga odmah počinje da gradi Versaj van Pariza, u koji se premestio 1682.
1665. umire španski kralj Filip IV, a Luj želi neke njegove posede, te stoga počinje Devolucioni
rat (1667-8). Konde upada u Franš-Konte, a Tiren u Nizozemsku. Mir je potpisan u Ahenu, a
Francuska dobija 12 utvrđenja, među kojima i Lil, a Franš-Konte ostaje španski. Iste godine
potpisuju tajnu konvenciju sa Habzburzima prema kojoj bi Francuzi dobili: Španiju, Milano,
zapadnu Indiju i Sardiniju, a Habzburzi Nizozemsku, Napulj, Siciliju, Severnu Afriku i Filipine.
Sledeći rat Luj vodi protiv Nizozemske (1672-78) jer želi da je kazni zbog uloge u
Devolucionom ratu, a Kolber želi da uništi njenu trgovinu i mornaricu. Takođe, žele da razbiju
njen savez sa Engleskom i Švedskom. Konde kreće ka Amsterdamu, Tiren i Luvoa osvajaju
gradove. Leta 1672. Viljem III Oranski otvara brane i plavi polja. 1674. Viljem ulazi u savez sa
Engleskom, Carstvom, Španijom i Brandenburgom. Sledeće godine gine Tiren, a mir je potpisan
u Nimvegenu 1678. Francuzi dobijaju Franš-Konte i neka utvrđenja. Javlja se deficit, ali je
trgovina u usponu. Do 1688. vodi politiku mira, ali održava vojsku od 200 000 ljudi. 1684.
sporazumom u Regenzburgu od Habzburga je dobio Strazbur i Luksmeburg.

1682. Luj prelazi u Versaj i okružuje se verskim fanaticima (madam Mentenon). Još na početku
svoje samostalne vlade dolazi u sukob sa jansenistima (Kornelije Jansen je bio profesor u
Luvenu koji se zalagao za povratak jevanđeoskom duhu, a značajan je zbog toga što je došao u
sukob sa jezuitima. Piše raspravu o sv. Avgustinu, propoveda spasenje putem Božije milosti i
zalaže se za reformu samostana). Glavni manastir jansenista, Por Rojal je privremeno zatvoren, a
neki od njih idu u progonstvo. Posle toga dolazi u sukob sa Vatikanom jer želi da ojača
galikanizam i da postavlja klerike. Zbog toga ga papa Inoćentije X osuđuje 1678. Kralj 1682.
donosi 4 člana kojim izražava premoć nad papstvom. Spor se mirno razrešava, jer papa umire 2
godine posle toga, a 4 člana se povlače 1693. Od 1681. Luj vrši pritisak na hugenote, a 1684.
zatvara 600 od 800 njihovih crkava. Sledeće godine povlači Nantski edikt, što dovodi do
emigracije hugenota u Nizozemsku, Englesku i Brandenburg. Kao reakcija na to stvara se
Augzburška liga: Habzburzi, Švedska, Španija, Palatinat i Bavarska, a 1688. počinje Rat
Augzburške lige, dok sledeće godine nastaje Veliki savez kada Ligi pristupaju Engleska,
Nizozemska, Savoja i Brandenburg. Rat traje do 1697. Francuska pobeđuje na kopnu, ali gubi na
moru. Rat se završava mirom u Risviku, koji predstavlja diplomatski poraz Francuske. Mora da
vrati sve što je dobila mirom u Nimvegenu, a ostaje joj samo Strazbur, Lorena se vraća svom
vojvodi, a Luj povlači trupe iz Katalonije, dok se Šarlroa, Luksemburg, Mons i Kurtrej vraćaju
španskoj Nizozemskoj. Viljem III je priznat za engleskog kralja. Rat povećava troškove, uvode
se novi porezi, a Voban predlaže uvođenje glavarine. Francuska se brzo oporavlja.

Poslednji rat koji vodi Luj je Rat za špansko nasleđe (1701-13). Pošto Karlos II (1665-1700) nije
bio sposoban da dobije naslednika, javilo se pitanje nasleđa. Pretendenti su bili Filip Burbon
(Lujev unuk), Karlo Habzburg (budući car) i Josif Ferdinand Bavarski (koji je prvobitno označen
kao naslednik, ali je umro pre Karlosa). Karlos je na samrti izabrao Filipa kao naslednika, što
ostale sile nisu mogle da dozvole, te je stoga izbio rat. Francuzi zaposedaju niz tvrđava i smatraju
da treba da vode defanzivan rat. S druge strane, saveznički generali Eugen Savojski i Džon
Čerčil, vojvoda od Marlbora se zalažu za aktivan rat i brze akcije. Okosnicu antifrancuskog
saveza čine Englezi i Habzburzi, prilaze im Savoja, Portugal i još neke države, a Karlo je priznat
za španskog kralja. Eugen Savojski i Marlboro pobeđuju Francuze kod Blenhajma 1704., a 1706.
Vileroa je poražen kod Ramila, a 1708. Vandom kod Udenarada, dok još 1 poraz Francuzi trpe
1710. Istovremeno, 1705. Katalonija priznaje Karla za vladara, a Englezi ulaze u Aragon i
Valensiju. Ipak, do 1707. Karlo je isteran iz Španije, a 1714. Filip ulazi u Barselonu. U
Framcukoj kritikuju Luja zbog neuspeha, te on počinje pregovore. Itovremeno, saveznici ne žele
da vaskrsne carstvo Karla V u Karlu VI (koji je 1711. postao sveti rimski car). Mir je potpisan u
Utrehtu 1713. sa Engleskom i Nizozemskom, a sledeće godine Eugen potpisuje mir u Raštatu u
ime cara, dok je 1715. potpisan sa Portugalom. Mirom je Filip priznat za kralja Španije i ostali su
mu posedi u Južnoj Americi, a odrekao se francuske krune. Habzburzi su dobili špansku
Nizozemsku, Milano, Napulj, Sardiniju (koju su dali Savoji u zamenu za Siciliju). Englezi su
dobili Njufaundlend, Akadiju (Novu Škotsku), zaliv Hadson, ostrvo Sv. Kristofer, Gibraltar i
Minorku, a priznata je i Hanoveranska dinastija. Francuzi su zadržali Alzas i Franš-Konte.
Nizozemska je dobila neka utvrđenja, a Pruskoj je priznat status kraljevine. Uvedeno je načelo
ravnoteže sila.

Engleska
Džejms I (1603-25) je dobr prihvaćen u Engleskoj, ali se sukobljava sa prezbiterijancima i
puritancima. 1604. prihvata neke puritanske zahteve, ali već 1607. primorava njihovo
sveštenstvo da napuste parohije i zemlju. Veliki deo njih ide u Nizozemsku, a odatle u Ameriku
(1620). 1621-22. Parlament podnosi Veliki protest u kome traži svoja prava (da savetuje kralja i
osuđuje ministre). Glavni kraljev protivnik je Džejms Kok. Oko Džejmsove smrti vidljiv je otpor
politici Stjuarta.

Čarls I (1625-49) se u svojoj vladavini oslanja na vojvodu Bakingema. Odmah po dolasku na

vlast se sukobljava sa Parlamentom oko kraljevih prihoda od carina. U narednom periodu više
puta saziva i raspušta Parlament. 1628. Parlament donosi Peticiju o pravima, koju kralj prihvata,
ali odbija da ukloni Bakingema, koji je ubrzo ubijen. Parlament je raspušten i ne saziva se
sledećih 11 godina, a kralj se oslanja na Vilijema Loda i Tomasa Ventvorta, erla Straforda. U
zemlji je vidljiv prosperitet. 1633. Lod, sada kao kenterberijski nadbiskup se razračunava sa
puritancima. Sledeće godine se uvodi brodski novac, posebni porez da bi se izgradila flota. Dve
godine kasnije porez postaje redovan. Kralju se suprotstavljaju škotski kalvinisti, 1637. dolazi do
sukoba u Edinburgu, sledeće godine Škoti donose Nacionalni program. 1639. ugovorom u
Breviku dobijaju i svoj Sabor, koji ukida episkopat, posle čega dolazi do rata, i Škoti upadaju u
severnu Englesku. Čarls je primoran da sazove parlament 1640. Njime predsedava Džon Pim, on
proglašava sve kraljeve mere neustavnim, i traje samo 3 nedelje (tzv. Kratki parlament). Ubrzo,
kralj saziva Dugi parlament (1640-60). On oslobađa puritance, hapsi Straforda i Loda, kasnije ih
osuđuje na smrt, donosi Trogodišnji zakon (da se mora sastajati na 3 godine), ukida sud
Zvezdane sale, lišava kralja njegovih prerogativa. Novembra 1641. donosi Veliku prestavku, a
krajem godine izbija pobuna u Irskoj. Parlament ovo koristi da ucenjuje kralja, a kralj šalje
vojnike u parlament februara 1642. Vođe parlamenta Pim i Hempden se sklanjaju u Siti, a kralj
mora da beži iz Londona. Pregovori traju do leta, a posle njihovih pregovora počinje građanski
rat. Snage parlamenta (okrugloglavci) drže jug i istok, a rojalisti (kavaljeri) drže sever i zapad.
Septembra 1643. Parlament se sporazumeo sa Škotima, a uz njihovu pomoć je početkom naredne
godine pobedio kralja kod Marston Mura. U jesen Tomas Ferfaks i Oliver Kromvel stvaraju
Armiju novog modela. Leta 1645. Kromvel pobeđuje kralja kod Nezbija, a kralj beži u Škotsku.
Izbija sukob između vojske i Parlamenta. Početkom 1647. Škoti su prodali kralja Parlamentu, ali
on uspeva da početkom naredne godine pobegne i obnovi rat. Ipak, Kromvel ga je ubrzo
savladao i ušao u London. Kromvel sazova Krnji parlament (60 članova), koji sudi kralju
decembra 1648. Čarls je pogubljen 30. 1. 1649. Maja iste godine ukida se monarhija, a proglašen
je komonvelt. Irci su proglasili Čarlsa II za kralja, ali ih je Kromvel savladao, posle čega
naseljava anglikance u Irskoj. Čarls je pobegao u Škotsku, i oni su ga proglasili za kralja, ali su
poraženi kod Vustera 1651. Kromvel je sada gospodar Engleske. On donosi I pisani ustav
Engleske (Instrument vladavine). 1651. Kromvel donosi Navigacioni akt, koji je usmeren protiv
Nizozemske, što dovodi do I rata sa Nizozemskom (1652-4), gde Englezi odnose pobedu. Sa
Španijom ratuju 1655-59. kada dobijaju Denkerk i Jamajku. 1653. Kromvel ukida Gornji dom,
formira Državni savet od 41 člana, saziva Parlament svetaca, a u decembru postaje Lord
Protektor. Iako je odbio kraljevsku krunu, sina Ričarda je ostavio kao naslednika (1658-60), koji
je bio veoma nesposoban. Februara 1660. general Monk kreće da restauriše monarhiju, ulazi u
London, saziva Dugi parlament, a ima podršku Sitija (finansijski centar Londona). Čarls II
donosi Deklaraciju iz Brede, kojom obećava opštu amnestiju, i verske slobode. Maja 1660. Čarls
obnavlja monarhiju. Engleska je do ovog vremena velika sila. Čarls je bio okružen katolicima,
on je tajno, a brat Džejms od Jorka je javno prešao u katoličanstvo. U spoljnoj politici, Čarls
ratuje sa Nizozemskom (1665-67), a mirom u Bredi dobijaju Nju Amsterdam i posede u
zapadnoj Africi, a daju Surinam. Tajnim ugovorom u Doveru (1670) dele Nizozemsku sa
Francuskom. Kasnije učestvuju u III Nizozemskom ratu Ratu Augzburške lige. Merkantilizam
ima sve veći uticaj, Navigacioni zakoni jačaju trgovinu, a Engleska postaje prva trgovačka sila.
Imaju kolonije od Njufaundlenda do Gvajane. Na unutrašnjem planu, rojalisti odnose pobedu na
izborima, donose zakone koji ojačavaju anglikanizam. 1673. je donesen zakon o ispitivanju koji
zabranjuje katolicima da drže visoke vojne i civilne položaje, zbog čega Džejms od Jorka daje
ostavku. 1678. na vest o zaveri jezuita, katolici se uklanjaju iz parlamenta. Sledeće godine se
donosi Habeas Corpus Act koji štiti od proizvoljnog hapšenja, a iste godine pod uticajem erla
Šeftsberija donosi se Zakon o isključenju koji brani katolicima da dođu na engleski presto. Ovo
dovodi do stvaranja prvih stranaka: vigovci su za protestantskog vladara, a torijevcima bi
odgovarao i katolik, dok god je monarhija jaka. Od 1681. Čarls II vlada sam i ne saziva
parlament. Njega nasleđuje brat Džejms II (1685-88). On vlada samovoljno, saziva i raspušta
parlament po volji, dovodi svoje ljude, kontroliše vojsku, donosi i ukida zakone, guši pobune
plemstva, uvodi versku toleranciju prema katoličanstvu kao pripremu za katoličku restauraciju.
Vrhunac njegove samovolje je kada je bacio u tamnicu kenterberijskog nadbiskupa i 6 biskupa
jer su mu se suprotstavili. Sud ih je oslobodio, a oni zovu Viljema III Oranskog (koji je bio
oženjen Džejmsovom ćerkom Marijom) da preuzme engleski presto. On se iskrcava novembra
1688. i ubrzo je ovladao celom Engleskom, a Džejms je primoran da beži u Francusku (Slavna
revolucija). Februara 1689. krunisani su Viljem III i Marija. Parlament donosi Deklaraciju o
pravima, kojom sebi daje prava da donosi i ukida zakone, odobrava poreze, skuplja vojsku i piše
peticije. Deklaracija je postala Zakon, a Engleska je postala ustavna monarhija. Zakon o
isključenju brani Hanoverancima da stupe na presto. 1691. Irska je osvojena, a 1694. osnovana je
Engleska banka. Na početku Rata Augzburške lige Džejms II se, uz francusku pomoć iskrcao u
Irskoj (1689), ali je sledeće godine poražen kod Vojne. Englezi odnose niz pobeda u Ratu za
špansko nasleđe, kada dobijaju Njufaundlend i Akadiju.

Španija
Filip III (1598-1621) je veoma slab vladar, umesto njega vlada vojvoda Ljerma. Španiju slabe
veliki rashodi, korupcija, kvarenje novca, veliki broj plemića je našao uhlebljenje na dvoru, te se
stoga dvor zadužuje da bi ih izdržavao. Crkva uživa velike privilegije. Najznačajnije delo
Filipove vlade je proterivanje Moriska (1609), jer su smatrali da mogu da se udruže sa
muslimanima iz Severne Afrike. Naime, oko 250 000 njih je proterano iz Valensije i Aragona u
Afriku, gde je većina pomrla. U Andaluziji i Mursiji je deo Moriska ostao, dok su skoro svi ostali
u Kastilji. Privreda je pretrpela veliki udar.

Filip IV (1621-65) je još slabiji vladar, a politiku vodi vojvoda Olivares. On je stalno u pokretu,
pokušava da sprovede neke reforme, stvara huntu za reforme, predlaže stvaranje bankarskog
sistema, ali je odbijen. Poslao je generala Spinolu u Nizozemsku, gde je ovaj zauzeo Bredu 1625.
Sledeće godine ih je pobedio kod Gibraltara, a 1627. umire vojvoda od Mantove. Novi guverner
Nizozemske, nadvojvoda Ferdinand je porazio Šveđane kod Nordlingena. Od 1635. ratuju sa
Francuzima, zauzimaju Parmu i Valtelinu, i prodiru do Pariza. Međutim, već 1637. gube Bredu,
a 2 godine posle toga, admiral Tromp im uništava flotu. Leta 1639. u Kataloniji izbija pobuna
koju vodi sveštenik Pau Klaris. Počinje rat koji traje do 1652., kada je pala Barselona. Decembra
1640. Žoao IV Braganca je proglašen za kralja Portugala. On vraća Brazil (1654), odnosi pobede
nad Špancima 1663. i 1665. Španci im 1668. priznaju nezavisnost. 1641. otkrivaju se zavere
vojvode Medina-Sidonije i markiza Ajamontea. Početkom 1643. Olivares je smenjen, a Luiz de
Haro preuzima vlast. 1647. Španija proglašava bankrot, a iste godine izbija pobuna u Napulju
zbog poreza na voće koji je tamo uveden. Pobunu vodi grof Masa, koji traži pomoć Francuza, ali
je ne dobija. Španska flota bombarduje Napulj, i pobuna je ubrzo ugušena. Sledeće godine
potpisuju Vestfalski mir i priznaju nezavisnost Nizozemskoj, a 1659. Pirinejski mir sa
Francuzima.

Karlos II (1665-1700) je duhovno zaostao, umesto njega vlada nesposobna regentkinja, javljaju
se razni avanturisti na dvoru. Dolazi do decentralizacije, Kastilja slabi, a 80-ih godina kriza je na
vrhuncu. Nema kulturnog poleta, jezuiti kontrolišu kulturne prilike. Aragon i Katalonija
napreduju i Španija se i formalno deli na 3 administrativne oblasti. Karlos umire 1700. i određuje
Filipa Burbona za naslednika, a time počinje Rat za špansko nasleđe.
 Nizozemska (Unija)
U Nizozemskoj, vlast imaju Generalni staleži, gde zasedaju izaslanici 7 staleža:Holandije,
Zelandije, Frizije, Utrehta, Gelderlanda, Groningena, Overisela, a vodeću ulogu ima Holandija
(kojom upravlja advokat, a od 1618. Veliki advokat). Mornaricom upravljaju admiral i 5
admiraliteta. Vojskom komanduje štatholder u svakoj provinciji, a Oranski su štatholderi u više
provincija. Šarenolika državna struktura podstiče partikularizam. Španskom Nizozemskom
upravljaju provincijski staleži koji imaju potpunu autonomiju. U Uniji izbijaju verski sukobi
između ekstremnih i umerenih kalvinista. To je odraz borbi između centralne (štatholder Moris
Oranski) i lokalne (v. advokat Jan Oldenbarnevelt) vlasti. Holandski staleži donose Rezoluciju
kojom potvrđuju svoju vlast, a Morisu je oduzeta komanda. Advokat i staleži žele premoć nad
crkvom i da Oranskima oduzmu zvanje štatholdera, dok Moris i gradovi žele premoć Generalnih
staleža. 1619. Oldenbarnevelt i Hugo Grocijus su osuđeni, posle čega Moris ima neograničenu
vlast. Dve godine kasnija nastavlja rat sa Španijom, ali ubrzo umire, a njegov brat Fridrih Henrik
(1621-47) nasleđuje sve njegove pozicije. On želi da pripoji Špansku Nizozemsku i da se
proglasi kraljem. 1629. upada u južnu Nizozemsku, osvaja Mastriht, a 1632. šalje stanovništvu
poziv na ujedinjenje. 1637. F. Henrik osvaja Bredu, ali ne i Antverpen. Šalje ambasadora u
Minster, i Nizozemska dobija nezavisnost. Njega je nasledio sin Viljem II (1647-50), koji je bio
oženjen ćerkom Čarlsa I. On je nastavio očevu politiku sukoba sa Holandijom i podrške
Stjuartima. Posle njegove smrti država praktično postaje konfederacija (tzv. Nizozemska
republika, 1650-72).

1653. Jan de Vit postaje veliki admiral i donosi Sistem istinskih sloboda, ustav prema kome vlast
pripada oligarhiji, a koji ima anti-oranski karakter. Sledeće godine potpisuje mir sa Englezima, i
raste mu uticaj. Iste godine staleži odlučuju da Oranski ne mogu biti štatholderi ili admirali. Ipak,
privreda stagnira u periodu 1650-80. Zbog toga se javljaju zahtevi da se Viljemu III vrate zvanja
predaka.

Spoljna politika: u Severnom ratu (1655-60) podržava Dansku, šalje im flotu koja oslobađa
Kopenhagen od Šveđana. 1662. je potpisao ugovor sa Francuzima, a posle rata sa Englezima
1665-67, mirom u Bredi gube Nju Amsterdam i posede u Z. Africi, a dobijaju Surinam. 1668.
pristupa savezu sa Engleskom i Švedskom. Dve godine kasnije, Engleska i Francuska dele Uniju
tajnim ugovorom u Doveru.

Unutrašnje prilike: već 1660. Zakon o isključenju Oranskih se opoziva, a Zelandija, Frizija i
Groningen se zalažu za Viljema. 1666. De Vit počinje da obučava Viljema za državne poslove, a
već sledeće godine donosi Večiti edikt koji ukida zvanje štatholdera i komandanta. 1668. Viljem
ulazi u staleže Zelandije, a dve godine kasnije i u Državni savet. 1672. Francuzi napadaju Uniju,
zauzimaju Gelderland, Overisel i Groningen, a Viljem se sa vojskom povlači u Holandiju. Juna
iste godine de Vit odlazi sa vlasti, a Generalni staleži imenuju za komandanta svih snaga. De Vit
je ubijen u Hagu, u Uniji izbijaju nemiri, što Viljem koristi da postavi svoje ljude. 1674. Francuzi
se povlače, Viljem sklapa savez Španijom, Danskom, i Carstvom, a sa Englezima potpisuju mir u
Vestminsteru (sa njima su u ratu od 1670). Sa Francuskom se nastavlja rat na Mediteranu i u j.
Nizozemskoj. 1677. Viljem se ženi Marijom od Jorka, a sledeće godine potpisuju odbrambeni
savez. 1678. mirom u Nimvegenu se raspada anti-francuski savez. Četiri godine kasnije, stvara
se Četvorni savez: Švedska, Carstvo, Unija, Španija. 1685. stvaraju savez sa Brandenburgom
protiv Francuske, koji prerasta u Augzburšku ligu. Novembra 1688. se iskrcao u Engleskoj i
postao engleski kralj. Umro je 1702. U Uniji ga je nasledio Johan Viljem Friz, štatholder Frizije
koji je umro već 1711. Glavnu reč su vodili vojvoda Marlboro i Anton Hejnsijus. Posle
Utrehtskog mira su sila II reda.

XVIII vek
Industrija
Veći napredak industrije je tek od 1780. Kao gorivo se uglavnom koristi ugalj. Do 1780. glavne
industrijske sile su Engleska, Francuska i Pruska. U fabrikama rade najniži društveni slojevi.
Doseljenici (hugenoti, uglavnom) unapređuju proizvodnju. Zbog praktičnih potreba smišljaju se
nove mašine: Hargrisova leteća Dženi (1765), Vatova parna mašina i Arkrajtova vodena mašina
(1769), Kromptonova mašina za predenje (1779) i mehanički razboj Edmunda Kartrajta (1787).
Veće fabrike u to doba su Anzinova za kopanje uglja, Van Robeova fabrika tekstila u Abevilu, i
brodogradilišta (Kronštat na severu Rusije). Domaći rad i vojna industrija imaju veoma veliki
značaj u celokupnoj industijskoj proizvodnji. Krajem veka, industrija se premešta u Škotsku,
Rusiju i Češku (zbog prirodnih, pre svega rudnih bogatstava), dok Engleska i Francuska
zadržavaju svoj položaj.

Prosvetiteljstvo
Koreni prosvećenosti su u delima Montenja i Bajla. U XVIII veku pojedine vere ublažavaju
svoje poglede. Proučavaju se druge civilizacije, Sveto pismo se posmatra kritički. Počinju da se
razvijaju i moderne nauke (Mabijon stvara diplomatiku, Dikanž piše svoje rečnike). Kritikuju se
Biblija i crkva. Filozofi prihvataju dvojstvo Njutna i Loka. Mnogi borave u Engleskoj i hvale
njeno ustrojstvo. Francuski filozofi utiču na celu Evropu. Zalažu se za sekularnost i kritičnost.
Bave se praktičnim pitanjma, a razum im je naučni metod, tj. stalno se pozivaju na iskustvo.
Imaju ambivalentan odnos prema napretku i veruju u snagu strasti.

I generacija filozofa: Šarl Monteskje (1689-1755) je bio član parlamenta u Bordou.

Proputovao je Francusku i piše Persijska pisma (1721). Njegovo najznačajnije delo je Duh
zakona (1748).

Fransoa Mari Arue Volter (1694-1778) je literata, više je okrenut književnosti, zbog sukoba sa
regentom putuje u Englesku, gde piše ep Anrijada, a po povratku 1735. piše Engleska pisma.
Posle toga se povlači u Šampanju gde piše Elemente Njutnove filozofije (1738). Putuje u Prusku,
a kada se vratio, nastanio se u mestu Fernej, blizu švajcarske granice. Tu nastaju dela: Vek Luja
XIV (1751), Rasprava o običajima i duhu naroda (1751), Istorija Karla XII, Rusija u doba Petra
Velikog, Kandid (1759) i Filozofski rečnik. Pisao je članke za Didroovu enciklopediju. Veruje u
snažnu monarhiju.

Đambatista Viko (1668-1744) je delom Nova nauka (1725) pokušao da napravi sintezu ljudskog
znanja. Smatra da se napredak civilizacije sastoji iz 3 epohe: božanska, herojska, epoha razvoja
književnog jezika.

II generacija: Dejvid Hjum piše Raspravu o ljudskoj prirodi (u kojoj iznosi ideje modernog
skepticizma), piše o demografiji, istoriji, ekonomiji, sociologiji. Napisao je raspravu o načelima
morala (1751).

Žan Žak Ruso (1712-78) se zalaže za emocionalni i sentimentalni deizam. Piše Raspravu o
umetnosti i naukama (1750) gde kaže da čoveka kvari kultura i napredak. U delu O poreklu
nejednakosti (1754) tvrdi da je privatna svojina poreklo nejednakosti među ljudima. Šezdesetih
godina piše svoja najznačajnija dela: Nova Helioza (društveni roman), Emil (traktat o
obrazovanju) i Društveni ugovor (1762), delo o političkoj teoriji, gde kaže da država guši
čoveka.

Deni Didro (1713-84) je enviklopedista, branilac ljudske samostalnosti, veruje u razum, otvoreni
je paganin, prihvata evoluciju. Izdaje Enciklopediju u periodu 1751-72 u 17 tomova. Saradnik
mu je Žan D'Alamber, a gotovo svi važniji filozofi pišu članke za Enciklopediju. Izdavači žele
da pokažu red i povezanost ljudskog znanja. Ima svetovnu moralnost i cilj je ljudska sreća.
Enciklopedija postaje instrument intelektualne propagande. 1757. D'Alamber hvali ženevske
kalviniste i Enciklopedija dolazi na udar vlasti. D'Alamber se povlači, a 2 godine kasnije
Enciklopedija je cenzurisana, ali i dalje izlazi.

III generacija: u Nemačkoj je Imanuel Kant sa svojim Kritikama (čistog uma, praktičnog uma
i moći suđenja). Pored njega tu su Lesing, Mendelson i Vilan koji se bave mnogim stvarima. U
Francuskoj su Tirgo (ministar finansija), Mari Kondorse (matematičar) i baron Holbah (koji
uobličava materijalizam u delu Prirodni sistem)

Petar Veliki (1682-1725)

Bio je sin Fjodora Romanova (1676-82). Prvo je vladala njegova sestra Sofija kao regent, ali je
1689. uklonjena jer se spremala da zbaci Petra. Petar se dosta družio sa strancima, a Škota
Patrika Gordona i Švajcarca Fransoa Lefora je postavio na najznačajnije funkcije u državi. 1694.
je konačno u potpunosti preuzeo vlast i prvi put napada Azov, koji je osvojio 2 godine kasnije, a
1700. potpisuje mir u Carigradu kojim zadržava Azov. 1698. bune se strelci, careva garda, ali je
Gordon ugušio tu pobunu, a Petar ih je raspustio. Tada kreće na svoje I putovanje na zapad, kada
preko Kurlandije, Pruske i Brandenburga ide u Nizozemsku, Englesku i na kraju u Beč. Dovodi
dosta stranih stručnjaka u Rusiju.
Severni rat (1700-21) je sukob između Švedske i koalicije Rusije, Danske i Poljske. Švedski
kralj Karlo XII (1697-1718) je ratnik i ugleda se na Gustava Adolfa i Karla X. S druge strane,
danski kralj Frederik želi Holštajn-Gotorp, poljski kralj Avgust II Saksonski želi Litvaniju, a
Petar Veliki Baltik. 1700. Danci i Saksonci upadaju u švedske posede, ali su odbijeni, Saksonci
se povlače, Viljem III šalje flotu Šveđanima u pomoć. Karlo je u protivnapadu stigao do
Kopenhagena, a Danci su kapitulirali, a Holštajn-Gotorp je dobio nezavisnost. Iste godine Rusi
su poraženi kod Narve. 1701-6. Karlo pljačka Poljsku i osvaja Litvaniju, 1704. dovodi Stanislava
Lješčinskog umesto Avgusta, a 1707. upada u Saksoniju, posle čega Avgust II potpisuje mir u
Altranštatu kojim se odriče poljske krune i saveza sa Rusijom. Za to vreme, Rusi osvajaju
baltičke oblasti, a početkom 1709. Karlo ih napada, ali je poražen kod Poltave i beži u Tursku.
Rusi zauzimaju Rigu i Finsku, Sejm vraća Avgusta na poljski presto, Poljska i Danska se vraćaju
u rat, a Hanover i Pruska se spremaju.1710. je sklopljen mir u Hagu kojim su švedski posedi u
Nemačkoj proglašeni za neutralne, ali je Karlo odbacio taj mir. Nagovorio je Osmanlije da uđu u
rat protiv Rusa, i oni su uspeli da ih pobede 1711. na Prutu. Rusi tada gube Azov i severne obale
Azovskog i Crnog mora. U jesen 1714. Karlo se vraća u Švedsku, a Pruska i Hanover stupaju u
rat protiv njega. Švedska je iscrpljena i teško vodi rat, a Karlo gine 1718. Ubrzo je ubijen i I
ministar Gerc, a Karlova sestra Ulrika Eleonora potpisuje mir u Stokholmu (1719) i
Frederiksburgu (1720) kojim Hanover dobija Verden i Bremen, Poljska Šćećin i deo Pomeranije,
i Avgust je priznat za kralja, a Danska deo Šlezviga. Mirom u Ništadu (1721) Rusi su dobili
Livoniju, Estoniju, Ingriju i Kareliju, a Šveđani su zadržali Finsku.

Petar se posle usredsređuje na unutrašnje reforme. Naređuje plemićima da moraju da služe u

državnoj administraciji i oglašava im posede naslednim (1714). Takođe, sve državne položaje
delli u 14 grupa (1722). 1705. je stvorio stajaću vojsku i vojnu službu. Stvara Senat (1711), a
umesto prikaza uvodi 9 kolegijuma. Posle pobune kozaka (1708) državu deli na 8 provincija na
čelu sa gubernatorima (kasnije je država podeljena na 50, sa vojvodama na čelu). Posle smrti
poslednjeg patrijarha Adrijana, stvara Sinod da upravlja Crkvom, i ukida manastire. 1717. II put
putuje u Evropu. Uspostavlja odnose sa Kinom, potpisuje trgovački ugovor sa Persijom (1717), a
zauzima Darband, Reht (1722) i Baku (1723), ali je carica Ana to kasnije vratila. 1721. Senat mu
daje titulu Otac otadžbine, car i veliki.

Rat za poljsko nasleđe (1733-35)

Izbija zbog sukoba oko nasledstva, vodi se u Italiji i severnoj oblasti Rajne. Leta 1733. Stanislav
Lješčinski je izabran za poljskog kralja (čija ćerka Marija treba da se uda za Luja XV). Rusi i
Habzburzi podržavaju Avgusta III, a Fridrih Vilhelm, pruski kralj želi neke zapadne oblasti, ali
formalno štiti protestante. Lješčinski se povlači u Dancig, traži pomoć Francuza, a Sejm bira
Avgusta III. Oktobra 1733. Francuzi u savezu sa Španijom i Savojom objavljuju Austriji rat, a
sledeće godine ih pobeđuju kod Parme i Guastale. 1735.Habzburzi postižu sporazum: Lješčinski
postaje vojvoda Lorene, Franc Lorenski dobija Toskanu, Habzburzi dobijaju Parmu i Pjačencu.
Lorena će kasnije pripasti Francuskoj, a Francuska će zauzvrat priznati Pragmatičnu sankciju.
 I deoba Poljske
1764. Stanislav Ponjatovski postake poljski kralj uz pomoć Rusa i Prusa. Rusi se sukobljavaju sa
poljskim reformistima, i pomažu stvaranje Radomske oružane konfederacije (koja podržava
Ponjatovskog). 1768. Sejm stavlja Poljsku pod zaštitu Rusije. Jozef Pulaski i biskup Krasinski
stvaraju Barsku konfederaciju kao odgovor na ovo i podstiču građanski rat u zemlji. Iste godine
Osmanlije na nagovor Francuza objavljuju rat Rusiji, ali su poraženi, a Rusi dolaze do Dunava.
Pruska i Austrija ne žele širenje ruskog uticaja na Balkan, ali ne želi ni rat sa njom. Stoga 1770.
Fridrih II predlaže deobu poljskih zemalja. Katarina II pregovara i sa Marijom Terezijom, i
prihvata Fridrihov predlog. Sve 3 države su se dogovorile. 1771. Habzburzi okupirali Zips, a
Rusi su došli do Visle. Januara sledeće godine Fridrih prihvata podelu, u avgustu se pravi
dogovor, a u septembru Sejm prihvata. Prvom deobom Poljska gubi 1/3 teritorije, Prusi dobijaju
donju Vislu (ali ne i Dancig), Rusi Belorusiju, i oblasti do Dvine i Dnjepra, a Austrija Galiciju,
severne Karpate i koridor kroz Šleziju.

Rat za autrijsko nasleđe (1740-48)

Predstavlja sukob Fridriha II Velikog (1740-88) i Marije Terezije (1740-80) oko Šlezije.
Decembra 1740. Fridrih osvaja Šleziju, a Španija, Saksonija i Bavarska istupaju protiv Marije,
dok su Englezi i Rusi neutralni. Aprila 1741. Prusi pobeđuju kod Molvica, a Francuzi podržavaju
Karla Alberta Bavarskog za cara. U maju se sklapa špansko-bavarska koalicija. U jesen iste
godine Francuzi i Prusi upadaju u Češku, a u oktobru Marija Terezija zaključuje tajnu
konvenciju sa Fridrihom u Klajn Šnelendorfu., posle čega su Francuzi i Bavarci proterani.
Ugovorom u Breslavi 1742. Šlezija je ostala Pruskoj. U januaru iste godine Karlo Albert je
izabran za cara. Juna sledeće godine Engleska, Hanover i Hesen pobeđuju Francuze kod
Detingena, a Austrijanci ulaze u Alzas i Bavarsku. 1744. počinje II rat za Šleziju, kada u leto
Fridrih ulazi u Prag, a Austrija sklapa savez sa Engleskom, Saksonijom i Nizozemskom. Iste
godine Karlo Albert umire, a njegov naslednik Maksimilijan obećava podršku Francu
Lorenskom pod uslovom da se Habzburzi povuku iz Bavarske. Maja 1745. Fridrih je porazio
Austrijance kod Hohenfridberga, a u junu kod Sura. U decembru je sklopljen mir u Drezdenu,
kojim je Fridrih zadržao Prusku. 1748. ugovorom u Ahenu regulišu se pitanja u Italiji (Savoja je
dobila deo Milanskog vojvodstva, a Španija Parmu i Pjačencu).

Sedmogodišnji rat (1756-63)

Nešto pre toga je bila diplomatska revolucija kada je Austrija pod uticajem fon Kaunica potpisala
maja 1756. sa Francuskom ugovor u Versaju, a Englezi su potpisali sa Prusima konvenciju u
Vestminsteru, što je poništilo englesko-ruski ugovor. Avgusta 1756. Fridrih II upada u Saksoniju
i osvaja Drezden, da bi predupredio napad saveznika, i porazio je Austrijance kod Lobosica.
Sledeće godine ima finansijsku pomoć Engleske, ali je u januaru poražen kod Kolina. Povlači se
iz Češke, Rusi upadaju u istočnu Prusku, u oktobru Austrijanci osvajaju Berlin, Šveđani su upali
u Pomeraniju, a Francuzi u dolinu Rajne. U novembru i decembru Fridrih je porazio Sakconce i
Austrijance kod Rozbaha i Lutena i ponovo ušao u Češku i Šleziju. Leta 1758. porazili su Ruse
kod Corndorfa, a u oktobru su ih Austrijanci porazili kod Hohkirha. Avgusta sledeće godine Rusi
su ih porazili kod Kunersdorfa i ulaze u Saksoniju. U leto i jesen 1760. Fridrih je porazio
Austrijance kod Lignica i Torgaua, dok Rusi spaljuju Berlin. 1761. prestaje engleska pomoć, a u
Rusiji na vlast dolazi Petar III koji je Fridrihov obožavalac i koji prekida rat. Maja 1762. je
potpisan mir u Petrogradu, bez teritorijalnih promena, a Katarina II ne nastavlja rat. U
međuvremenu se izmirio sa Šveđanima. Februara 1763. mirom u Hubertsburgu Saksonija je
obnovljena, a Prusi su zadržali Šleziju. Pariskim mirom Francuzi i Englezi okončavaju rat u
kolonijama.

Francuska
Flerijeva politika: Andre Herkul de Fleri (1653-1743) je bio vaspitač Luja XV, a od 1726. je I
ministar. Vodio je uzdržanu politiku, učestvovao u Ratu za poljsko nasleđe, pripojio je Lorenu.
Doveo je sposobne ministre: Luj Šuven je vodio spoljnu politiku, Anri d'Aržezu je bio zadužen
za zakonodavstvo, a Filibert Ori za finansije. Gradi puteve, podižu privredu, vlada dolazi u sukob
sa jansenistima. 1732. Fleri interveniše, a jensenisti su amnestirani. Kasnije pokret gubi snagu.
1741. Šarl Luj de Bel Il postaje ministar spoljnih poslova i uvodi Francusku u Rat za austrijsko
nasleđe. Tokom celog veka Francuska i Engleska se sukobljavaju oko kolonija.

Engleska
Početkom veka vlada kraljica Ana (1702-14), posle čega dolaze Hanoveranci na presto: Džordž I
(1714-27), Džordž II (1727-60) i Džordž III (1760-1820). Na vlasti se smenjuju torijevci i
vigovci. Na jednoj strani su lord Stenhop i erl Sanderlend koji uvode Britaniju u Četvorni savez
(1718), a suprotstavljaju im se Robert Volpol i vikont Taunsend. Njih dvojica koriste sukob
između Džordža I i njegovog sina, kao i propast Kompanije južnog mora da dođu na vlast (1722-
42). Volpol zadovoljava svakog, postavlja svoje ljude, vodi Parlament, želi mir i trgovinu,
učvršćuje Haoverance na vlasti. 1729. potpisuje ugovor u Sevilji sa Španijom i Francuskom, a 2
godine kasnije i sa Austrijom u Beču. Ne učestvuje u ratovima. Kraljica i Princ od Velsa su mu
protivnici. 1741. gubi izbore, a sledeće godine se povlači. Umro je 1745.

Sukobi oko kolonija

1689-1713: sukobi se vode od Njufaundlenda do Velikih jezera zbog trgovine krznima. Engleza
ima više i bogatiji su, ali su Francuzi centralizovaniji i imaju bolje komandante. I jedni i drugi su
u savezu sa Indijancima, Francuzi se bave lovom, a Englezi zemljoradnjom, a podjednako
uništavaju indijanske šume. Paralelno sa Ratom Augzburške lige vodi se Rat kralja Vilijema u
kolonijama. Francuzi upadaju u Mejn, Nju Hempšir i napadaju Njujork, a Englezi napadaju
Montreal i zauzeli su Por Rojal. Ipak, američke kolonije nisu u stanju da organizuju veći napad,
dok Indijanci napadaju krajišnike. Mir u Risviku je samo predah do sledećeg rata.
Rat kraljice Ane (1701-13). Francuzi su opet upali u Mejn, a Englezi su osvojili Akadiju (1704),
dolinu Sv. Lorenca (1709), a sledeće godine su zauzeli Por Rojal. Jedna engleska flota koja je
donosila pojačanja se razbila o stene 1711. Utrehtskim mirom Englezi su dobili Njufaundlend i
Akadiju.

1718-44: Englezi se sukobljavaju sa Špancima 1718-19. i 1727. 1739. počinje Rat za

Dženkinsovo uvo koji je primer trgovačkog rata. Ni tada nema odlučnijih akcija, Karteret je u
vodama j. Amerike, Hedok je u Sredozemlju, a Francuzi miruju u vodama Martinika. Admiral
Vernon je uništio Portobelo, napao Havanu, Kartaginu i Santjago de Kubu. Sukob je oko granice
Džordžije i Floride i oko prave seče drveta u Hondurasu. 1744. Francuzi ulaze u rat, koji prerasta
u Rat kralja Džordža. Tada veliku ulogu imaju Indijanci i krajišnici. 1746. Vilijem Širli zauzima
Luisburg, sukobljavaju se puritanci i jezuiti, a vlada odbija da šalje pomoć. Mirom iz 1748.
Luisburg je zamenjen za Madras, a Donji dom plaća odštetu kolonijama.

Devetogodišnji rat (1754-63) je paralelan Sedmogodišnjem. Počelo je sa proterivanjem engleskih

doseljenika iz Ohaja 1752. Rat je izbio 2 godine kasnije. Francuzi su bili jednistveni, imali su
bolje komandante i podršku Indijanaca. Leta iste godine kongres u Olbaniju prihvata predlog
Bendžamina Frenklina o ujedinjenju kolonija. Sledeće godine Englezi šalju pojačanje, ali
admiral Bradok gine kod Dikena, a Francuzi zauzimaju Osvego. Vilijem Pit dolazi na vlast u
Engleskoj i menja način rata. 1758. komandu daje Amherstu i Volfu, u leto zauzimaju Luisburg,
Frontenak, Osvego i Diken i uništavaju francusku flotu. Sledeće godine Englezi odnose mnoge
pobede: zauzimaju Gvadalupe, Kvebek, Dakar, Kut i Robert Klajv pobeđuju Francuze u Indiji, a
admirali Boskaven i Brodrik im uništavaju flotu kod Lagosa. Francuzi napadaju Britanska ostrva,
a admiral Houk ih je uništio u Kviberonskom zalivu. Leta 1760. Amherst zauzima Kanadu i
Montreal. Sledeće godine Pit pada sa vlasti, a Španija ulazi u rat. Do kraja rata Englezi su
zauzeli: Havanu, Manilu, Martinik, Grenadu i Sv. Luciju. 1763. Pariskim mirom Englezi su
dobili sve francuske posede u Kanadi i Indiji, vratili su im Gvadalupe, Dakar, Martinik i dali su
im pravo da love ribu u vodama Njufaundlenda.

Američka revolucija
Kolonije su nezadovoljne zbog zaostalog odnosa matice prema njima. Stanovništvo brzo raste,
uveden je merkantilizam, ali nema dovoljno novca. 1763. Vlada je rešila da oporezuje kolonije, a
premijer Grenvil je zabranio naseljavanje na zapad, i uređuje carinski sistem. 1765. donosi se
Zakon o taksama, koji uvodi porez na pravne dokumente, ali je zbog protivljenja kolonija taj
zakon povučen. Dve godine kasnije, nameću im niz poreza (tzv. Taunsendovi zakoni). Javlja se
otpor, te ih Donji dom povlači, osim poreza na čaj. Zbog ovoga izbija Bostonska čajanka (1773).
Vlada zatvara bostonsku luku i suspenduje povelju kolonije Masačusets. Kolonije sazovaju
kongres u Filadelfiji, a sukobi izbijaju u Konkordu kod Bostona. 4. 7. 1776. proglašena je
Deklaracija o nezavisnosti, a Džordž Vašington je postavljen za komandanta. Sledeće godine
pobeđuju Engleze kod Saratoge, a ovi zauzimaju Filadelfiju. 1778. Francuska ulazi u rat protiv
Engleske (oni su još 1774. slali finansijsku pomoć Amerikancima, a njihovi agenti Karon de
Bomarše i Ašar de Bovuloar su pomagali američku stvar). Sledeće godine i Španci ulaze u rat, a
1780. i Nizozemci, a stvara se i Liga oružane neutralnosti. Francuski admiral Sifren je porazio
Engleze kod Madrasa, a admiral De Gras je zauzeo Tobago. Zbog dejstva francuske flote u
zalivu Česapik, general Kornvalis je bio primoran da se preda kod Jorktauna 1782., što je bio
odlučujući trenutak revolucije, iako admiral Rodni odnosi pobedu kod Dominike. 1783.
ugovorom u Versaju stvorene su SAD od Velikih jezera do Floride i do Misisipija. Kanada i
Nova Škotska ostaju Englezima, Francuzi zadržavaju Lujzijanu, a Španci Floridu.

Francuska revolucija
Za vreme Luja XVI (1774-92) dolazi do zaoštravanja privredne krize. Seljaci su u lošem
položaju, mnogi plemići i crkva su izuzeti od poreza, a seljak mora da daje 1/10 crkvi. Država
ima ogromne rashode zbog aktivnog učestvovanja u spoljnoj politici (pomažu Američku
revoluciju). Luj XVI dovodi Žana Morepu za I ministra, a ovaj postavlja fiziokratu Tirgoa za
ministra finansija, Verženu daje spoljne poslove, a Kretjenu Malerbu unutrašnje. 1774. Luj
dozvoljava rad pariskom parlamentu. U jesen 1774. Tirgo donosi 6 zakona kojima bi ojačao
privredu, uveo slobodu trgovine i decentralizovao državnu administraciju. Luj ga podržava, ali
ga ne brani od napada. Parlament odbija zaakone, maja 1776. Tirgo daje otkaz, zakoni se
povlače, a Žan Neker postaje novi ministar finansija. On uspeva da odloži bankrotstvo i stvara
višak novca u državnoj kasi. Povlači se 1781., a 2 godine kasnije ministar postaje Šarl Kalon. On
u jesen 1786. predlaže neke reforme za povećanje prihoda i smanjenje duga. Luj ga podržava, ali
mu se suprotstavlja skupština „uvaženih“. Kalon piše memorandum Avertissement i traži
podršku javnog mnjenja, ali ga ne dobija, te stoga podnosi ostavku aprila 1787. Kralj na njegovo
mesto postavlja nadbiskupa Tuluze Lomenija de Brijena, a skupština završava rad. Kralj hoće da
umanji moć magistrata, i stvara plenarni sud. Do leta 1788. sve je veći otpor kraljevoj vlasti, i
izbijaju zavere protiv njega. Monarhija gubi svoje osnove, a loša žetva pogoršava situaciju. Leta
te godine pristaje da se sazove Skupština staleža. Luj podržava plemstvo, a opat Žozef Sijejes
piše traktat Šta je III stalež? u kome kaže da je III stalež francuski narod. III stalež traži ustavnu
monarhiju, a zbog načina biranja predstavnika žale se kralju. Na kraju Skupština staleža se
sastala u Versaju 4. 5. 1789. III stalež je imao predstavnika koliko i ostala 2 staleža zajedno. III
stalež, pod vođstvom Onorea de Miraboa i astronoma Balija odbija kraljev diktat, a posle provere
mandata 17. 6. se proglašava za narodnu skupštinu. Tri dana kasnije oddlučuju da se sastaju dok
se ne done se ustav, a kralj proglašava njihove odluke nevažećim. Ipak, mora da popušta, pa 27.
6. naređuje da sva 3 staleža moraju da rade zajedno. 371 delegat odbija da učetvuje, a proglašava
se Narodna ustavotvorna skupština. Kralj se ne miri sa takvim stanjem, te okuplja trupe, i otpušta
Nekera (koji je opet postao ministar finansija). Izbijaju nemiri, cena hrane raste, a jula 1789.
nasilje eskalira. 13. 7. Generalni staleži stvaraju komitet za upravljanje gradom, a sutradan rulja
pljačka zgradu Invalida, pada Bastilja, a guverner de Loni je ubijen. Markiz Lafajet postaje
komandant Nacionalne garde, a veće Pariza bira gradonačelnika. Luj vraća Nekera na položaj i
povlači vojsku. 17. 7. prima od Staleža kokardu sa nacionalnim amblemima. Deset dana kasnije
stvara se nacrt Deklaracije o pravima čoveka i građanina. Početkom avgusta se odbacuju
privilegije, 4. 8. ukida se feudalizam, svi građani su jednaki. 27. 8. donosi se Deklaracija o
pravima čoveka i građanina.