Istorija konzervacije

U svim poznatim kulturama pojedinci smatraju da neki objekti ili umetnički predmeti
imaju vrednost značajniju od njegovih materijalnih komponenata i rada koji je bio potreban da
se oni izrade.

Naša nesposobnost da uočimo vrednosti sadržane u kulturnom nasleđu i kako ona može
unaprediti naše živote suštinski je razlog propadanja i oštećenja. Žalosno je spoznati da mi
težimo vrednovanju stvari oko sebe tek kada su izgubljene iako znamo da nam kulturno nasleđe
donosi vrlo važne poruke iz prošlosti. Teško je odrediti tačne datume rođenja discipline
konzervacije kako je mi znamo. Međutim u razvoju renesanse i baroka kada su se u Evropi
razvile aristokratske umetničke zbirke činili su se pokušaji prema održavanju izgleda objekata i
umetničkih dela. Uopšteno govoreći konzervatorske mere se pripisuju umetniku čiji je posao
bio briga da objekti i umetnička dela budu dobro održavani i popravljeni. Na nesreću, dobar
popravak je često značio i dobar izgled prema ukusu tog vremena. Starinari i arheolozi su
naučno počeli da istražuju prošlost u drugoj polovini XVII veka. Početkom XIX veka, sa razvitkom
modernih zapadnih nacionalnih država, kulturno nasleđe se počelo ceniti kao skupocena
nacionalna riznica, jednako bitna za strukturu i blagostanje naroda kao što su reke, doline, brda.
Violet Djuk bio je pionir, koji je preuzeo veličinu prvih restauracija istorijskih spomenika u
Francuskoj. Međutim, njegova često proizvoljna struktura i stilska dodavanja vodila su
kompromitovanju konačnih rezultata njegovih intervencija i otežavale primanje istinske
„ poruke“ spomenika.

Vilijem Moris, druga polovina XIX veka; umetnik, pesnik, književni kritičar i politički
mislilac viktorijanske Engleske, bio je među prvim pojedincima koji su oblikovali bitne filozofske
nadzore i principe moderne konzervacije. Zabrinut nad gubicima koje je pretrpela britanska
umetnička baština primenom destruktivnih rezultata „stilskih“ restauracija, Moris je osnovao
„Društvo za zaštitu starih građevina“, preteču današnjih lokalnih grupa nacionalnih i
međunarodnih organizacija i institucija koje se bave konzervacijom svetskog kulturnog nasleđa.

Od Morisog vremena bitni principi i ciljevi konzervacije više su se razrađivali nego što su
se bitno menjali. Originalna struktura i izgled predmeta i objekata ne smeju se preinačiti ili
falsifikovati, a svaki pojedinac, bez obzira na narodnost, obavezan je da pomaže očuvanje
kulturnog nasleđa. Time je ustanovljena i definicija po kojoj je konzervacija proces socijalni i
humani koji odlaže propadanje u svim njegovim oblicima i sprečava uništenje i pustošenje
kulturnog nasleđa.