Primjena digitalne fotografije u reprodukcijskim medijima

Katedra za reprodukcijsku fotografiju

Grafički fakultet Sveučilišta u Zagrebu

"UTJECAJ KOMPRESIJE NA KVALITETU SLIKE"

SEMINARSKI RAD

Nositelj kolegija:
Izv. prof. dr. sc. Darko Agić

Voditelj rada: Studenti:

Dr. sc. Maja Strgar Kurečić Martina Mazalik i Marijana Novaković

Prosinac 2009.

1
Sadržaj 
1.  Uvod .............................................................................................................................. 3 
2.  Formati zapisa ............................................................................................................... 5 
a)  JPEG.................................................................................................................... 5 
b)  RAW ................................................................................................................... 6 
c)  TIFF..................................................................................................................... 8 
3.  Utjecaj kompresije na kvalitetu slike .......................................................................... 10 
4.  Kompresija fotografije................................................................................................. 12 
Klasifikacija podataka unutar fotografije ........................................................................ 14 
1.  DWT fotografije................................................................................................ 14 
2.  Kvantizacija....................................................................................................... 15 
3.  Alociranje bitova ............................................................................................... 15 
4.  Kodiranje entropije............................................................................................ 16 
5.  Zaključak ..................................................................................................................... 17 
6.  Literatura ..................................................................................................................... 19 

2
 1. Uvod 
Digitalna fotografija, za razliku od klasične, ne koristi film već sliku "vidi" preko 
elektroničkog senzora kao skup binarnih podataka. To omogućava spremanje i uređivanje 
slika na osobnom računalu. Mnoga svojstva digitalnih fotoaparata temelje se na klasičnim 
modelima. Rad digitalnih fotoaparata ovisi o električnoj energiji, dok se mnogim 
funkcijama klasičnih fotoaparata upravlja mehanički. Zahvaljujući sve nižim cijenama 
digitalnih fotoaparata, digitalna fotografija je postala dostupna svima [1]. Na slici 1 je 
prikazan tipičan primjer digitalnog fotoaparata. 

 
Slika 1. Digitalni fotoaparat (Pentax) 
 
Svi digitalni fotoaparati rabe senzorske čipove za snimanje slike. Senzor je 
elektronski čip osjetljiv na svjetlo, smješten iza objektiva. Kad upalimo fotografski aparat, 
senzor reagira na svjetlo i energiju koja protječe kroz njega, ovisno o količini svjetla koja 
pada na površinu. Strujni krugovi aparata ispituju razlike u intenzitetu te ih pohranjuju u 
posebna mjesta na čipu. Ovi podaci se tada  pretvaraju u slike. 
 
Postoje dva tipa senzora. Nabojski vezani uređaj (CCD – charge‐coupled device) i 
komplementarni poluvodiči s oksidnim slojem (CMOS – complementary metal oxide 
semiconductors). 
 

3
 Kod digitalnih fotoaparata slike se pohranjuju na memorijskim 
karticama,zamjenjivim uređajima za pohranu koji čuvaju slike te olakšavaju prijenos na 
računalo. Postoji više vrsta memorijskih kartica. Neke od njih su CompactFlash, 
SmartMedia, MicroDrive, memoryStick, Secure Digital i MultiMedia kartice, xD‐Picture 
Card [2]. Na slici 2 su prikazani primjeri za memorijske kartice. 

 
Slika 2. Memorijske kartice 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

4
 2. Formati zapisa 
Sa razvojem digitalne fotografije i općenito digitalnih formata, javila se mogućnost 
da se digitalna fotografija može spremiti na više različitih načina. U ovom radu opisat 
ćemo najkorištenije formate pohrane slike u digitalnoj fotografiji. To su JPEG, RAW i TIFF. 
 

a) JPEG  
JPEG (eng. Joint Photographic Experts Group) je komprimirani format fotografije ili 
slike i  još je uvijek najčešće korišteni format u svijetu [3]. Razvijen je za vremena kad se je 
još uvijek pokušavalo uštediti na memorijskom prostoru zbog svojih skromnih 
memorijskih zahtjeva. Praktički svi programi i fotografska oprema podržavaju ovaj format 
što mu je velika prednost.  
 
JPEG ima nekoliko razina kompresije i ta kompresija se može podesiti. Prosječna 
kompresija slike iznosti 10:1  sa slabo vidljivim gubitkom na kvaliteti slike. Najkorišteniji 
JPEG format za kompresiju slika jest JPEG/Exif. Koriste ga digitalne kamere. Osim njega 
postoji još i JPEG/Jfif koji se koristi za pohranu slika na Internetu.  
Sam JPEG je razvijen 1986 g. od strane zajednice Joint Photographic Experts Group. Ta 
zajednica je formirana 1982 g. i njihov prvobitni cilj je bio da se stvori standard za 
kvalitetnu grafiku na računalnim terminalima. Osim na razvoju JPEG standarda, ova 
zajednica radi i na razvoju JPEG 2000 i JPEG XR.  
 
Algoritam koji JPEG koristi za kompresiju je najbolji za fotografije i slike realističnih 
scena koje imaju nježne prijelaze tonova i boje. Za korištenje slika na webu, JPEG je isto 
tako popularan. S druge strane JPEG nije preporučljiv za crteže ili grafiku za ikone gdje se 
zahtjeva oštar kontrast između piksela. Takvi formati se bolje pohranjuju u TIFF, GIF, PNG 
ili RAW‐u.  
 
JPEG se isto tako ne koristi kod datoteka koje prolaze mnoga uređenja, jer svaki 
put, pogotovo kad se slika odrezuje, gubi se dio na kvaliteti pa se zbog toga  JPEG ne 
preporučuje za korištenje kod astronomskih ili medicinskih fotografija.  Metoda 

5
kompresije koju koristi JPEG je ona koja sadrži gubitke što znači da se podaci sa originalne 
slike nepovratno gube.  
 
Postoji tzv. progresivni JPEG format koji komprimira velike slike u nekoliko slojeva 
što olakšava skidanje datoteka na sporoj Internet vezi. Ovakav tip JPEG‐a se ne koristi 
često i dosta softvera za obradu fotografija ga i ne podržava. Neke medicinske fotografije 
koriste 12‐bitni JPEG, ali ni on nije u širokoj upotrebi. Ekstenzije po kojima se JPEG može 
prepoznati su .jpg i .jpeg premda se varijacije .jfif i .jif također koriste. Profili boja koje 
JPEG koristi su sRGB i Adobe RGB, no većina aplikacija ignorira JPEG‐ove kolor profile.  
   
JPEG slika se sastoji od niza djelova od kojih svaki počinje sa markerom koji 
započinje sa 0XFF bitom nakon kojeg slijedi bit koji označuje vrstu markera. Markeri 
označavaju stvari poput: početka slike, početak Huffmanove tablice, tablicu kvantizacije, 
tekstualni komentar i slično. 
 

b) RAW 
Premda je JPEG najpoznatiji format u digitalnoj fotografiji, to proizlazi iz činjenice 
što vrlo dobro komprimira podatke. Kao što je već rečeno, to nije nužno dobro. Čak i kod 
vrlo niskog stupnja kompresije kod JPEG‐a, slika je i dalje degradirana. Kako bi se ovo 
izbjeglo, mnogi fotografi koriste TIFF format. No gledajući najveću fleksibilnost kod post‐
procesiranja fotografije, RAW format je najbolji [4].  
 
Raw datoteke se nekad još nazivaju i digitalni negativi jer u suštini obavljaju istu 
funkciju kao i negativi u filmskoj fotografiji: ne koriste se direktno kao slike, ali sadrži sve 
informacije koje su potrebne da se stvori slika. Opisivanje sadržaja jedne raw datoteke 
nije lak posao. Naime svaki proizvođač fotografske opreme koristi svoje vlastite i obično 
nedokumentirane formate koje nazivaju raw formatima. Često mijenjaju formate na 
svakom novom modelu fotografskih aparata. Neke informacije koje sadrži raw datoteka 
su slijedeće: zaglavlje koje sadrži indikator reda bajtova unutar datoteke, podatke za 
senzor fotografskog aparata, podatke koji su potrebni za CMS (Color Management 
System), mali prikaz fotografije ili tzv. thumbnail i sl. 

6
  
Kako bi se iz RAW podatka dobila slika koja ima punu informaciju o boji svakog 
piksela, vrši se interpolacija na tzv. Bayerovom uzorku što se može vidjeti na slici 6.  

 
Slika 6. Bayerov uzorak 

7
 Dr. Bryce Bayer je znanstvenik iz tvrtke Kodak koji je izmislio posebno polje filtera 
za boju odgovrajućeg rasporeda. Taj filter je po njemu dobio i ime. Svaki filter propušta 
samo jednu od tri temeljne RGB boje [5]. To je kompliciran algoritam i za njega na tržištu 
je razvijeno nekoliko različitih rješenja. Zbog kompleksnosti algoritma vrše se različite 
aproksimacije koje nisu nužno dobre, ali one nisu vidljive toliko na senzorima koji imaju 
veliku površinu, tj. koji imaju širi dinamički raspon i velik broj piksela.  
 
Skoro svi digitalni fotografski aparati mogu procesirati sliku iz senzora u JPEG 
koristeći podešenja za bijeli balans, zasićenost boja, kontrast i oštrinu. Aparati koji koriste 
raw format također imaju ove podatke, ali ih ne procesiraju. Zbog toga je potreban 
dodatan korak pri obradi fotografije.  
 
Prednosti koje raw ima su slijedeće: bolja kvaliteta slike, mogućnost izbjegavanja 
nepotrebnih koraka kod procesiranja poput oštrine ili smanjenja šuma na slici, nema 
gubitaka po pitanju kompresije, prostor boja se može podesiti na potreban, korištenje 
različitih algoritama kod procesiranja fotografije. 
 
Nedostaci vezani uz ovaj format su: veličina ovakve datoteke je 2‐6 puta veća nego 
kod JPEG‐a, duži zapis datoteke na medij, nema kompresije ili nudi samo malu mogućnost 
iste, standardni raw format nije prihvaćen u širokoj upotrebi. 
Po pitanju softvera koji podržava raw formate, sa vremenom se situacija poboljšala; od 
Adobe CS2 verzije postoji podrška za raw formate, a i podržan je na Windows i MacOS 
operativnim sustavima. 
 
 
c) TIFF 
TIFF (Tagged Image File Format) je format za pohranu fotografija i crteža. Od 2009. 
g. je u vlasništvu Adobe Systemsa [6]. Ovaj format je u početku služio za DTP funkcije: 
skeniranje, faksiranje, u jezičnim procesorima poput Microsoft Worda, OCR‐u (Optical 
Character Recognition) i sl. Još od 1992. g. ovaj format nema većih izmjena.  
 

8
 TIFF format je standard po pitanju fotografija unutar dokumenata, podržava i 
crno‐bijele fotografije zbog manjeg zauzeća prostora na disku. Može pohraniti više 
stranica dokumenta u samo jedan što je korisno u uredskom okruženju. 
 
Sam TIFF je fleksibilan format koji u sebi sadrži zaglavlje sa veličinom datoteke, 
rasporedom podataka unutar slike i primjenjena kompresija slike. Npr. TIFF može 
sadržavati JPEG komprimirane datoteke. Za razliku od JPEG‐a TIFF nema gubitke kod 
kompresije i može se uređivati i pohranjivati bezbroj puta. Od 2004. g.  postoji tzv. LZW 
kompresija koja omogućuje smanjenje veličine datoteke. 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

9
 3. Utjecaj kompresije na kvalitetu slike 
Kompresija slike omogućava smanjenje veličine datoteke prilikom pohrane. 
Digitalna se slika pohranjuje kao i svaka druga računalna datoteka, no zbog velike količine 
podataka razvijeni su različiti sustavi za smanjivanje datoteke prilikom pohrane. Takvo 
smanjivanje datoteke naziva se kompresija. Prilikom kompresije ne mijenja se broj piksela 
koji tvore sliku, samo se mijenja način na koji se slika priprema za pohranu.  
Neki od tih procesa ne utječu na kvalitetu slike, a neki utječu. To prvenstveno ovisi 
o formatu slike, tako se TIFF format može komprimirati bez gubitaka, dok se JPEG format 
komprimira uz gubitke. Ovo su ujedno uz RAW datoteke jedini formati u digitalnoj 
fotografiji koje generira digitalni fotoaparat. Iako se TIFF i RAW formati prilikom pohrane 
mogu komprimirati niti jedan digitalni fotoaparat to ne radi, ti formati sa kompresijom ili 
bez kompresije prilikom spremanja fotografija zauzimaju više mjesta na memorijskoj 
kartici od JPEG formata. Kako to  npr. izgleda na slici veličine 5 megapiksela prikazano je u 
tablici 1:  
Format zapisa  Veličina slike 
TIFF  14,0 MB 
RAW  7,7 MB 
JPEG  2,2 MB 
Tablica 1. Veličina slike u ovisnosti o formatu zapisa 
 
  Razlike su velike, pogotovo kad se uzme u obzir da je ovo podatak za JPEG s 
najmanjim stupnjem komprimiranja.  
 
JPEG format je format kod kojeg se javlja određeni gubitak kvalitete prilikom 
kompresije. U računalima se kvaliteta može odrediti između 0 i 100%.  0% je najlošija 
kvaliteta slike odnosno najveći gubitak, ali i najveći stupanj kompresije. 100% najbolja 
kvaliteta slike odnosno najmanji gubitak kod kompresije i najmanja kompresija. U nekim 
se programima kvaliteta određuje u koracima od 1 – 12 gdje broj 12 odgovara najvišoj 
kvaliteti odnosno najmanjem stupnju kompresije.  
 
Pri odabiru veličine slike na digitalnom aparatu, osim na fizičke dimenzije 
neophodno je obratiti pažnju i na stupanj kompresije slike. Iako zauzeće prostora na 

10
memorijskoj kartici direktno ovisi o dimenzijama slike, postoje načini da se informacije na 
neki način komprimiraju, što ima za posljedicu manje zauzeće memorije.  
 
Kompresija se temelji na sličnosti susjednih područja na slici. Laički rečeno, pri 
zapisu informacija o sadržaju slike tada nije nužno pamtiti stvarne vrijednosti nego samo 
razlike u odnosu na susjedno područje. Uštede pri takvom načinu zapisa nisu male. 
Međutim, koristeći činjenicu da ljudsko oko nije savršeno, algoritmi za kompresiju 
slikovnih podataka ponekad vrlo agresivno obrađuju sliku. Nova slika može biti i nekoliko 
desetaka puta manja od originalne. Negativna strana takvog pristupa je određeni gubitak 
informacija o slici. 
 
U praksi, svatko bi trebao sam odrediti s kojim je stupnjem kompresije zadovoljan. 
To se najlakše može zaključiti u praksi isprobavajući snimati različite motive u kombinaciji 
s različitim postavkama aparata.  
 
U digitalnim fotoaparatima najčešće postoje samo tri stupnja kompresije i tri 
stupnja kvalitete. Različiti proizvodeći digitalnih fotoaparata na razne načine označavaju 
stupanj kompresije. Najčešće su to:  
- basic, normal, fine (FujiFilm)  
- SQ, HQ, SHQ (Olympus)  
- normal, fine, supefine (Canon)  
Navedeni nazivi zapravo samo opisno označavaju kvalitetu fotografije. 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

11
 4. Kompresija fotografije 
Komprimiranje fotografije je znatno drukčije nego kod komprimiranja binarnih 
podataka [7]. Postoje 2 vrste kompresije [8]: 
- Bez gubitaka 
- Sa gubitcima 
Kompresija bez gubitaka se prvenstveno preporučuje kod tehničkih crteža, ikona i 
stripova [9]. Na slikama 3 i 4  se vidi razlika između originala i komprimirane kopije za 
JPEG format. 

 
Slika 3. Original fotografije  

 
Slika 4. Komprimirana kopija (najlošija kvaliteta) 
 
Kompresija bez gubitaka znači da kad se podatak ponovno dekompresira bit će 
jednaka replika originala. To se događa kod binarnih podataka poput dokumenata. S 
druge strane fotografije (ali i glazba) se ne moraju nužno reproducirati jednako poput 

12
dokumenata.  Aproksimacija je u većini slučajeva dovoljna sve dok je razlika između kopije 
i originala u granicama tolerancije. 
Kako bismo usporedili dvije različite tehnike najčešće koristimo MSE (Mean Square Error) i 
PSNR (Peak Signal To Noise Ratio). MSE je komulativni kvadrat pogreške između 
komprimirane slike i  originala, a PSNR je mjera pogreške. Formule pomoću kojih ovo 
izračunavamo su: 

MSE   =   

            

 PSNR =   20 * log10 (255 / sqrt(MSE))  

Gdje su: 
I(x,y) ‐ original fotografije 
I'(x,y)‐ aproksimirana verzija  
M, N – dimenzije fotografije. 

Niža vrijednost MSE‐a znači da je pogreška manja što bi trebalo značiti da je PSNR 
veći. To znači da je omjer signal/buka manji, što je dobro. U ovom slučaju signal je 
original, a buka je pogreška u rekonstrukciji.  

Koraci koji uključuju komprimiranje fotografije su slijedeći: 
1. Specificiranje kvalitete i distorzije (tolerirana greška) za testnu fotografiju. 
2. Podjela fotografije u različite klase u ovisnosti o njihovoj važnosti. 
3. Podjela bitova među klasama na način da je distorzija minimalna. 
4. Kvantiziranje svake klase posebno koristeći informaciju o alociranju bitova u 
koraku 3. 
5. Kodiranje svake klase posebno koristeći koder i pisanje u datoteku tj. fotografiju. 

Ovo je najčešći oblik komprimiranja fotografija. Za razliku od kompresije, 
rekonstrukcija fotografije iz komprimiranog originala je brža: 
1. Učitavanje kvantiziranih podataka iz datoteke koristeći dekoder. 
2. Dekvantizacija podataka. 

13
 3. Izgradnja fotografije. 

Klasifikacija podataka unutar fotografije 
Fotografija se može prikazati u obliku dvodimenzionalnog polja – matrice gdje 
svaki koeficijent predstavlja nivo svjetline u toj točci. Većina slika iz prirode ima nježnije 
varijacije boja sa finim detaljima i oštrim rubovima između tih varijacija. To možemo 
tehnički prikazati na način da finiji detalji budu niže frekvencije, a oštri rubovi veće 
frekvencije. Niže komponente frekvencije su baza fotografije, a više definiraju detalje na 
istoj. Dakle glatke varijacije su bitnije od detalja. Separiranje glatkih varijacija i oštrih 
detalja se može vršiti na nekoliko načina. Jedan od njih je dekompozicija koristeći DWT 
(Discrete Wavelet Transform).  

1. DWT fotografije 
Procedura ide na slijedeći način. Biraju se filteri sa visokim i niskim prolazom. To je 
tzv. par filtera za analiziranje. Na svaki niz podataka se prvo primjeni niski filter prolaza. 
Pomoću Shannonovog teorema niski filtar sadrži polovicu uzoraka originala. Nakon toga 
se primjeni i filter sa visokim prolazom. Ovo se obavlja nad svim redovima unutar matrice. 
Kao rezultat se dobiva polje prikazano na slici 5 dolje: 

  

Slika 5. nivoi kompresije (1‐3) 
 
  Slično je i sa inverzom DWT‐a fotografije. Reverzna transformacija omogućuje da 
se fotografija rekonstruira. Par filtera koji se koriste za rekonstrukciju su filteri za 
sintetiziranje i vrše suprotnu funkciju od filtera za analiziranje. 
 

14
 2. Kvantizacija 
  Kvantizacija je proces aproksimiranja konačnog kontinuiranog niza vrijednosti 
podataka fotografije. Ulazni podaci za kvantizator su podaci originala, a izlaz je jedan od 
konačnog broja nivoa. Kvantizator je funkcija čiji niz izlaznih podataka je konačan. Dobar 
kvantizator predstavlja originalni signal sa što manje gubitaka i distorzijom. Postoje 2 
vrste kvantizatora: skalarni i vektorski. Kod skalarnog svaki ulazni simbol se zasebno 
tretira kod produciranja izlaza dok se kod vektorskog ulazni simboli grupiraju u vektore 
koji se procesiraju i daju izlaz. 
  
  Kao što kvantizator raspoređuje ulazne i izlazne nivoe tako dekvantizator prima 
izlazne nivoe i konvertira ih u normalne podatke tako da prevede svaki nivo u 
reprodukcijsku točku koja se nalazi u stvarnom intervalu podataka. Uvjeti koje kvantizator 
i dekvantizator moraju ispuniti su slijedeći: 
1) U ovisnosti o izlaznim nivoima ili particioniranju kodera, najbolji dekoder je onaj 
koji postavlja reprodukcijsku točku u centar mase particije. 
2) Kod reprodukcijske točke dekodera, najbolji koder je onaj koji postavlja granice 
particija u sredinu reprodukcijskih točki tj. da se translatira do najbliže 
reprodukcijske točke.  
 

3. Alociranje bitova 
  Prvi korak kod komprimiranja slike je izdvajanje podataka u klase. Ovisno o 
važnosti podataka, svaka klasa alocira dio bitova tako da slika ima minimalno moguću 
distorziju. Takva procedura se zove bit alokacija. RD teorem (Rate‐Distortion) se koristi za 
rješavanje problema alociranja bitova u nizove klasa. Teorem cilja na redukciju distorzije 
za određenu brzinu prijenosa. Jedan pristup problemu optimalne alokacije bitova jest 
korištenje RD teorema: 
1. Sve klase imaju predefinirani maksimalni broj bitova. 
2. Za svaku klasu jedan bit je reduciran od kvote alociranih bitova i distorzija zbog 
redukcije tog jednog bita se računa. 
3. Od svih klasa, ona sa najmanjom distorzijom se pamti. 
4. Totalna distorzija svih klasa D se računa. 

15
 5. Totalna brzina svih klasa se računa po formuli: R = p(i) * B(i) gdje je p vjerojatnost, 
a B je alokacija bita za svaku klasu.  
6. Usporedba testne brzine sa distorzijom sa gore navedenim vrijednostima. Ako nije 
optimalno, provesti opet korak 2. 
U biti se svaki put reducira bit po bit sve dok se ne postigne optimalnost ili u distorziji ili u 
brzini. 
 

4. Kodiranje entropije 
  Nakon što se podaci kvantiziraju u konačan niz vrijednosti, može se kodirati 
koristeći entropsko kodiranje za dodatno komprimiranje. Pod entropijom se misli na 
količinu informacije koja je prisutna u podacima, a entropski koder kodira dani niz simbola 
sa minimalnim brojem bita koji su potrebni da ih se pravilno prezentira.  Dvije  
najpopularnije sheme kodiranja su Huffmanovo i aritmetičko kodiranje.  
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

16
 5. Zaključak 
 
Kvaliteta slike direktno ovisi o stupnju kompresije. U kom formatu će se 
pohranjivati slike na memorijskoj kartici u aparatu, direktno utiče na kvalitetu slike.  
Tri osnovna formata koja koriste digitalni fotoaparati su JPEG, TIFF i RAW.  
 
Kod JPEG (Joint Photographic Experts Group) formata se prilikom kompresije javlja 
određeni gubitak kvalitete ovisno o stupnju kompresije. Ovaj format je dizajniran posebno 
za digitalnu fotografiju, zauzima najmanje memorije od ova tri i zato je pogodan za 
internet i slanje preko e‐maila. Loša strana ovog formata je kompresija koja utiče na 
kvalitetu i podatke o slici. Na aparatu se može birati kvaliteta JPEG‐a. Što je veća 
kompresija, slika zauzima manje memorije, ali zato je kvaliteta slike lošiji. Preporučljivo je 
uvijek izabrati najmanji stupanj kompresije (tj. high quality, fine ili large opciju), a kada se 
slika obrađuje na računalu, ako je to potrebno (npr. za stavljanje slika na Internet), 
povećati kompresiju slike. 
 
TIFF (Tagged Image File Format) je industrijski standard slika dizajniran za 
objavljivanje fotografija u novinama i časopisima. TIFF koristi tzv „lossless“ kompresiju što 
znači da postoji kompresija (smanjuje se veličina) slike, ali ne gubi se na kvaliteti, niti na 
podacima slike. Loša strana ovog formata je mala kompresija, tj. slike ipak zauzimaju 
dosta prostora. 
 
RAW formati se razlikuju po nazivu ovisno o proizvođaču  fotoaparata (npr. 
„Canon“ koristi .CRW ili .CR2, dok „Nikkon“ koristi .NEF), ali zajednička osobina svih ovih 
formata je da čuvaju pun opis onoga što je aparat „vidio“, zaustavljajući obrađivanju boja 
u aparatu i tako čuvajući sve detalje slike u neobrađenom i „nerazvijenom“ obliku. Da bi 
slika bila za upotrebu potrebno je RAW format konvertirati u uobičajeni format (JPEG, 
.BMP, .TIFF i drugi.) koji se mogu otvoriti u  određenim programima poput Photoshop‐a i 
sličnih. Kada se slika u RAW formatu, nije bitno koji tip boja je namješten u aparatu, jer 
kada se slika obrađuje u programu koji otvara RAW format (prim. Adobe Camera Raw, 

17
Apple Aperture, a uglavnom su to i programi koje se dobiju uz aparat) moguće je podestiti 
boju, ekspoziciju, svjetlinu i kontrast, white balance, oštrinu i slično. Obrađujući slike u 
ovom formatu može se dobiti slika najveće kvalitete.  
Kompresija slike je nužna i potrebna za upotrebu u nekim medijima i lakši prijenos 
slike. Radi se na tome da se omogući što veća kompresija slike sa što manjim gubitkom 
kvalitete slike.   
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

18
6. Literatura  
1. T. Ang (2005), Photography, DK, UK, p. 139. 
2. R. Sheppard (2008), Digital Photography Simplified, Wiley Publishing, USA, p. 25. 
3. http://en.wikipedia.org/wiki/JPEG, 29.11.2009. 
4. http://en.wikipedia.org/wiki/Raw_image_format, 29.11.2009. 
5. P. Andrews & others (2006), Raw Workflow from Capture to Archives, Focal Press, 
USA, p. 16. 
6. http://en.wikipedia.org/wiki/Tagged_Image_File_Format, 29.11.2009. 
7. http://www.debugmode.com/imagecmp/icomptbx.htm, 28.11.2009. 
8. M. Langford (6th Edition, 2007), Advanced photography, Focal Press, USA, p 304. 
9. http://en.wikipedia.org/wiki/Image_compression, 29.11.2009. 

19