Predrag Nikić: Žan Bodrijar -

Konstituisanje mas-medijskog
simulakruma

U kom svetlu danas možemo sagledati delo

Žan Bodrijara jednog od
najcitiranijih ljudi u vremenu koje se već
uveliko izlizanom
frazom označava kao postmoderno vreme,
osobe bez čijih teza
danas ne može da prođe ni jedna ozbiljnija
analiza mas-medijskog
društva i njegovih sredstava komunikacije,
osobe čije se teze
nalaze u gotovo svim estetičkim teorijama
današnjice, bilo da
prihvatane postaju deo novih metodoloških
sistema, ili da se na
odbacivanju i negiranju istih grade neke
nove doktrine. Da li
nam vreme u kome ž ivimo dozvoljava da
Bodrijara shvatimo kao
velikog prorok a definitivne apokalipse ka
kojoj se sa crnim
povezima preko očiju sve brž e
približavamo, propuštajući možda
poslednju priliku da svojim vriskom
probudimo ostale spavače,
ili nam možda više liči na
ultrakonzervativnog Francuza koji je
na čudan način izbalansirao nacionalizam,
komunizam, teizam i
 mrž nju prema novonastalom centru naše
planete – Njujorku, kao i
celokupnom SAD kapitalističkom poretku kao
jedinom opcijom? U
tekstu koji sledi ćemo pokušati da se
barem približimo nekom od
polova ove ambivalentne postavke.

U jednom od svojih ključnih radova pod

nazivom /Simulakrumi //i
simulacija / Bodrijar postavlja neke od
svojih osnovnih teza.
Naime, nastavljajući misao Maršala
Mekluana o promeni za sada
nesagledivih dimenzija koja se odigrava
usled pojave
elektronskih medija, Bodrijar gradi svoju
teorijsku postavku kao
veliku negaciju celokupnog koncepta
korisnosti pomenutih medija.
Maršal Mekluan u svom kapitalnom delu
/Gute//mbergova galaksija
/ na jedan sveobuhvatni,
//enciklopedijski, ali, na žalost, ne i
previše interesantan način (nije
preporučljivo čitanje u tišini
i u ležećem položaju) govori o suštinskoj
promeni čovekove
svesti u tzv. civilizaciji knjige. Naime,
u interakciji od
prirode nam datih pet osnovnih čula dolazi
do pometnje usled
povećane upotrebe čula vida u procesu
mišljenja i same
 vizualizacije pročitanog, pometnje koja
stvara jedan viši oblik
doživljavanja stvarnosti u kome smo
ovladali mogućnošću da
stvarnost svodimo na tekst, i obrnuto, da
iz teksta gradimo
jednu novu realnost. Usled ove, mogli
bismo reći kreativne
pometnje čulo sluha koje je primarno na
nižim “uzrastima”
čovečanstva dobija sekundarni značaj dok
čulo vida postaje
dominantno. Sve ove postavke Mekluan
prenosi na društvene
grupacije i celokupne nacije tako da se
njegove teze završavaju
zaključkom da su zapadna društva
naprednija usled ovog prelaska
na civilizaciju knjige, dok su društva
poput japanskog,
kineskog, ruskog, ostala na nižem stepenu
ove evolutivne
lestvice. Mekluan nam ostavlja da sami
pratimo dalje
napredovanje ovih naroda u novonastaloj
mas-medijskoj
civilizaciji, koju on naziva civilizacijom
nove usmenosti jer se
pojavom novih vizuelno-auditivnih medija
smanjuje potreba za
samom literaturom. Sa dosta optimizma
Maršal najavljuje
civilizaciju globalnog sela, u kojem će
mreže informacionih
 sistema omogućiti svima uvid u sve ono što
se dešava širom naše
planete. Na tom mestu se uključuje uvek
nasmejani Bodrijar sa
svojom možda najznačajnijom teorijom -
teorijom simulakruma.

U samom nukleusu ove teorije stoji pitanje

o adekvatnoj instanci
koja bi bila zadužena za samu istinu,
odnosno pitanje o tome
koja bi moguća garancija mogla da postoji
u sistemu fabrikovanja
realnosti, sa akcentom upravo na tu
oksimoronsku konstrukciju,
gde sa jedne strane stoji nešto što
postoji kao takvo i za sebe
(realnost) a sa druge jedna vrsta
proizvodnje, odnosno nešto što
se mož e stvoriti, formirati i usmeravati.
Tu dolazimo do same
suštine onog nikad odgovorenog pitanja o
tome šta je ono što
smatramo pod terminima realnost,
stvarnost, suština, a šta stoji
nasuprot tome kao slika, senka, znak, ili
možda bolje rečeno
označitelj za tu realnost. Na koji način,
do koje mere, i da li
uopš te bilo koji označitelj sadrži u sebi
parčiće označenog?
Postoji li bilo kakva povezanost između
označitelja i neoznačive
stvarnosti, i ako postoji na koji način se
ta povezanost
 ostvaruje? Vreme u koje smo bez naše volje
bačeni nam donosi
svest o krajnjoj problematičnosti te
povezanosti između
označitelja i označenog, odnosno o trajnom
rascepu stvarnosti
kao događaja u prostor-vremenu i bilo kog
oblika skladištenja
neke vrste vrste sećanja na taj događaj.
Ali ako je ova veza
prekinuta sa jedne strane, a sa druge
imamo jedan tako moćan
medij kakva je npr. televizija, koji
pretenduje da nam govori o
stvarnosti, da predstavlja stvarnost, da
SIMULIRA stvarnost u
svim njenim pojavnostima, da li onda imamo
pravo na blago
ironijski smešak dok čitamo Bodrijarove
kataklizmatično
intonirane, često na teoriju zavere nalik
teorije o velikom
sistemu kontrole ka kojem se krupnim
koracima približavamo? Jer
ta fabrikovana stvarnost ne ostaje samo na
pokušaju da se
pretvara da je stvarnost, ona počinje da
poprima simptome iste,
ona iz svoje lažne predstave prelazi u
oblasti same stvarnosti i
simulirajući je počinje da poprima njena
obličja. Sam Bodrijar
nam kaž e “Onaj koji se pretvara da od
nečeg boluje mož e
 jednostavno da legne u krevet, tako da mu
svi poveruju da je
bolestan. Onaj koji simulira neku bolest
izaziva u sebi neke
njene simptome…Da li je simulant bolestan
ili nije budući da
proizvodi 'prave' simptome?”. U toj
velikoj konfuziji lažna
stvarnost postaje stvarnost primajući na
sebe oblike onoga što
oponaša, odnosno, drugim rečima,
simulirajući označeno
označitelj prestaje da bude samo slika i
počinje da se
izjednačava sa realnošć u. Bodrijar nam
navodi jednu genijalnu
Borhesovu alegoriju o caru koji je hteo da
napravi idealnu kartu
svog carstva, tako da je na kraju mapa
bila veličine carstva i
potpuno ga prekrila, usled čega je carstvo
nestalo pod kartom
carstva. Citiram ponovo samog Bodrijara
“Ostaci stvarnog a ne
karte još postoje tu i tamo u pustinjama
koje ne pripadaju
carstvu, nego su naš a pustinja. Pustinja
samog stvarnog”.
Pustinja samog stvarnog - ko ovde nije
osetio žmarce po
centralnom delu leđ a mislim da je vreme
da odloži ovaj tekst i
vrati se gledanju simulakruma nad
simulakrumom svima nama
 omiljene televizije Pink. Sam Bodrijarov
stil je neverovatno
prisan zbog čega upravo i deluje tako
ubedljivo, pa sam često
imao utisak kao da čitam neki Dadaistički
anti-manifest, ili
gnevni govor jednog Sid Višiza, a ne
verovatno jednog od
najznačajnijih filozofa druge polovine 20.
veka… No da se
vratimo simulacijama. Ova postavka nam
omogućava
reinterpretaciju Platonove čuvene metafore
o pećini iz koje
sledi da nam izdvojena slika, odnosno
senka na zidu pećine ne
omogućuje uvid u suštinsku stvarnost zbog
čega je P laton upravo
i proterao umetnost iz svoje idealne
države. Umetnici su bili ti
koji su pretendovali da predstavljaju
stvarnost, ili kako bi
sada mogli reći da je simuliraju u svojim
delima, ali su usled
nemogućnosti pravog stvorili samo senke,
lažne iskrivljene slike
stvarnosti, dovoljno lažne da ostanu samo
u domenu označitelja a
dovoljno ubedljive da se predstavljaju kao
simulacija označenog.
Kraj 20. veka nas udaljava od one
interpretacije Platona kao
zagovornika totalitarizma kakvu nalazimo
kod Karl Popera ili
recimo Bertrand Rasela.
 U svojoj daljoj analizi mas-medijskog
simulakruma Bodrijar nam
govori o četiri osnovne faze maskiranja
stvarnosti. Prva faza će
biti pojava veštačke stvarnosti, odnosno
pojava paralelnog
sistema koji će samo postojati kao
prikrivena alternativa .
Nakon ovog stadijuma veštačka stvarnost će
maskirati samu
stvarnost i postepeno preuzimati njenu
ulogu, dok će se iza te
maske vršiti rekonstrukcija prvobitnog
stanja. Treća faza će
označiti veliku krizu koje neć emo biti ni
svesni, jer će
veštačka stvarnost – novonastali
simulakrum potpuno zamenjivati
ono što smo nekada smatrali realnošć u,
odnosno doći će do faze
“prikrivanja odsustva duboke stvarnosti”,
nakon čega će uslediti
poslednja, četvrta faza u kojoj nećemo
imati nikakve veze sa
onim što smo nazivali realnošću “ona je
čist sopstveni simulacrum”.

Ako su Bodrijarove postavke tačne mi se

sada nalazimo u poznoj
drugoj fazi i spremamo se za prelazak u
treć u. Sve veći deo
proizvodnje se zasniva na različitim
oponašanjima, na veštački
 ponovljenim već postojećim stilovima, na
laganom umnožavanju
alternativnih istina u čijoj umreženosti
nećemo biti u stanju da
razotkrijemo onu pravu. Kada istina jednom
bude uvučena u
relativizujući sistem znakova ona će se
ponašati kao jedna od
njih što će postepeno dovesti do njene
trajne
neprepoznatljivosti i nestanka. “…era
simulacije započinje
izvesnom likvidacijom svih referencijala
ili – što je još gore:
njihovim veštačkim vaskrsavanjem u
sistemima znakova”.

Pažljivi gledaoci nezasluženo mnogo

hvaljenog Matriksa će u
sceni kada hakeri dolaze kod Nea (i kažu
mu da je za njegove
probleme sa stvarnošću kriv MESKALIN) u
njegovim rukama u jednom
momentu moći da vide Bodrijarovo gore
navedeno delo. Na taj
način nam je saopšteno da je sam sistem
Matriksa jedna vrsta
Bodrijarovskog simulakruma, odnosno njegov
krajnji stadijum, u
kojem pravu duboku stvarnost mogu da vide
samo izabrani, dok su
svi ostali potpuno nesvesno uvučeni u
sistem simulacije i
simulakruma. Slično će se desiti i sa
istorijom koja bi ostala
 naša povezanost sa nekim drugim vremenom i
drugim, alternativnim
sistemom koji kao takav mora da nestane
jer su referentne tačke
smetnja izgradnji jednog trajnog,
stabilnog, nepromenjivog
društva. Poslednjeg društva …Ali o tome
neki drugi put…

Šta nam je činiti? Pošto se smirila

prvobitna reakcija oličena u
potrebi da sa kakvim metalnim predmetom u
ruci i životinjskim
vriskom na usnama počnem da razbijam TV
uređaje po svom
komšiluku, palo mi je na pamet da ove teze
sa odobravajućim
klimanjem glave mogu u svojim ćelijama da
čitaju razni
Miloševići, Šešelji, Sadami, a negde u
nekoj pod zemljom
zavučenoj polumračnoj prostoriji i jedan
dugobradi, osamljeni
obožavalac avionskih sudara, i to saznanje
me je prilično
umirilo. Naime, koliko god potresen
Bodrijarovim tezama o
uspostavljanju jednog globalnog sistema
kontrole, svest da se na
drugoj strani zajedno sa mnom nalaze gore
pomenuti likovi me je
dovela do potpunog smirenja i do jedne
pozicije hladnog i
objektivnog posmatrača. Ali i ako ostavimo
po strani razloge
 utišavanja mojih atavističkih impulsa i
pređemo na nepresušno
polje dijalektike, uvidećemo da u
Bodrijarovoj teoriji možemo
pronaći veliki broj sitnih ali vidljivih
pukotina. Naime, kriza
svih vrednosti kao i odnos duboke
realnosti i njene reference
nije izvorno Bodrijarova a svakako nije
samo Bodrijarova, slične
teorijske postavke bi potpisali i mnogi
drugi teoretičari
savremenog društva poput Deride, Deleza,
Epštajna, a da i ne
pominjemo jednog Borhesa ili Maršal
Mekluana na koje se i sam
Bodrijar poziva. Ono što ih razlikuje od
njega je pomanjkanje
pesimizma i sveopšteg sloma vere u
mogućnost bilo kakvog spasa
čovečanstva u vremenu koje nam predstoji.
Govoreći o odnosu
Bodrijarove teorije i sveta koju ona
pokušava da definiše jedan
savremeni autor nam kaže da dolazi do
“nesretne resonance između
Bodrijarove gotovo halucinantne
morbidnosti i kulture u
raspadanju”. Nesrećna rezonanca! Potrebno
je sa prstom na čelu
uvideti mogućnosti interpretacije ovog
stava, jer da li kriza
stvarnosti, pomanjkanje identiteta,
gubljenje znaka-istine u
 sistemu znaka-praznine, nesposobnost
događaja da sačuva sam sebe
van varljivih i lako prepravljivih sistema
skladištenja (a ovde
ne mislim samo na mas-medije, televiziju,
štampu, već na
celokupnu ljudsku istoriju znanja)
formiranje novog društva koje
ž eli da zadrži trajnu stabilnost i
nepromenjivost usled čega
dolazi do uvlačenja u sistem svega onoga
što stoji po strani i
ukazuje na postojanje neke druge,
alternativne stvarnosti, dakle
da li je sve to sa jedne strane na bilo
koji način povezano sa
određenom većom ili manjom grupom ljudi
koje bi vodilo
čovečanstvo u veliku, poslednju Utopiju?
Drugim rečima, da li je
prvi deo teorije koji je prilično
rasprostranjen i nije izvorno
Bodrijarov na bilo koji način povezan sa
drugim delom? Ako
pretendujemo na scijentističku ozbiljnost
onda moramo poštovati
zakone induktivnog mišljenja po kojem
jedan niz činjenica
proizilazi iz drugih, a one opet iz nekih
prethodnih koje nas
vode do osnovnih podataka iz kojih i
gradimo svoj koherentni i
unutar sebe dosledni sistem. Kod Bodrijara
se može uvideti ova
 pukotina koja nam ne dozvoljava da njegov
sistem dož ivimo
drugačije nego kao vrstu interpretacije,
projekcije, simulacije
unutar sebe skladnih teza koje pretenduju
da nam stvarnost npr.
momenta mog pisanja ili momenta
aktiviranja ovog teksta u
procesu čitanja zamene jednim novim
označiteljem. Stvarnost je
stvarnost i to je jedina prava odrednica a
svaki pokušaj
predstavljanja određene interpretacije
stvarnosti za jedinu
postojeću, bez obzira na neka eventualna
poklapanja, na neku
čudnu podudarnost tekstovne i van-
tekstovne stvarnosti, na neku
nesrećnu rezonancu, bila bi manipulacija u
kojoj smo prisiljeni
da zbog lažne, spoljašnje objektivnosti
ustvari prihvatimo
nečiji potpuno subjektivni stav. Drugim
rečima, Bodrijar stvara
sistem preko kojeg nas ubeđuje u
ispravnost svoje, jedino moguće
istine, na isti način na koji je npr. ovaj
tekst poslužio meni.
Ne postoji ništa u Bodrijarovom tekstu što
bi mogli prihvatiti
kao nužnost, sem njegove želje da nas
ubedi u svoju krajnje
subjektivnu viziju. Biti pravi skeptik
znači biti skeptik do
 kraja, a to znači biti skeptičan i prema
samim skepticima (ili
nihilistima kako Bodrijar voli sebe da
naziva).

13.01.2006.